Medicinska Etika v.1 - SPARKS

MEDICINSKA ETIKA XIV d o p n n je n o i p re ra đ e n o izclanje P rof. dr sci. m ed. JOVAN MARIĆ Profesor Medicinskog fakulteta n Beogradu Profesor Više medicinske škole u Beogradu

Beograd 2005

Prof. đ r sei. mcđ. JOVAN: MARIĆ

MEDICINSKA ETIKA XIV d o p u n jen o i prerađ eno izdanje

DIZAJN KOUICA

VOJNA BAŠTOVANOVIĆ, akademski slikar ŠTAMPA I OBRADA

MEGRAF, Beograd TIRAŽ

500

SADRŽAJ PREDGOVOR DVANAESTOM IZ D A N JU ............................. 11 PREDGOVOR PRVOM IZ D A N J U ......................................... 11 PR ED G O VO R ČETVRTOM IZDANJU................................... 11 PRED G O VO R ŠESTOM IZ D A N JU ........................................ 12 PREDGOVOR SEDMOM IZ D A N jU ...................................... 13 PREDGOVOR OSM OM IZ D A N J U ........................................ 13 PREDGOVOR DEVETOM IZ D A N J U .................................... 14 PRED G O VOR DESETOM IZ D A N JU ..................................... 14 POGLED UNAPRED ILI O ZNAČAJU MEDICINSKE ETIKE 15

PRVIDEO: OPŠTI POJMOVI O ETICL Pruo poglavlje: ETIKA KAO 'FILO ZO FSKA D ISC IPLIN A ............................... 23 TEORIJSKA ETIKA........................................................................ 25 ETIKA U PRAKSI........................................................................... 28

Drugo poglavlje: SO CIO - PSIHOLOŠKI PRISTUP M O R A L U ..........................31 fj MORALNOST - PSIHIČICA FUNKCIJA ČOVEKA.................... 31' - Monilno rasudivanje........................ ............................ 32 - Moralno ponašanje....................................................... 34 POREMEĆAJI MORALNOSTI......................................................... 36 PREDUSLOVI ZA MORALNO RASUĐIVANJE I PONAŠANJE 39 Svest...................................................................................... 40 Inteligencija ili razum............................................................. 41 N agoni...................................................................................42 Emocije (osećanja).................................................................45 Volja...................................................................................... 49 Osećanje dužnosti...........................................................50 PSIHOLOGIJA MORALA......................................................... 5J SUPER-EGO (NAD-JA).................................................................. 57 SOCIOLOŠICA GENEZA MORAJ.NOSTI......................................... 63

l'nića popjavljo: ODNOS M O RALN III N O K M II D IIU C IH REGULAI'iVNI!I N O K M I...........................................................67 PRANORME...........................................................................67 OBIČAJt I MORAI...................................................................69 RL-UGIJA I MORAI................................................................. 73 lJRAVO 1MORAl.................................................................... 78

Četvrto poglaulje: I5TORIJAT ETIČKIH UČENJA.................................................. 80

r 0

ETIČKA UČENJA ANTIČKOG D O B A .....................................81 Sokrat.............................................................................81 Platon........................................................................ 83 Aristotel..........................................................................85 Kinički pravac................................................................ 87 Hedonizam.................................................................... 89 Stoicizam........................................................................ 91 ETtČKA UČENJA Slil-DNJEG t NOVOG V E K A ...................... 93 Spinoza..........................................................................93 Ruso.............................................................................. 94 K.'int............................................................................... 96 l 'tilii:ii'i/.am.................................................................... 99 Šopenliauer........................ .......................................... 100 N iče............................................................................. 102 NAJNOVIJA ETIČKA UČENJA.............................................. 104 Egzisteticijiilizam...........................................................104 ■Jaspers.........................................................................103 -Kjerkegor.................................................................... 108 -Hajdeger-.................................................................... 109 -Sartr..............................................................................110 Engels................................... ....................................... 111 Marksovo etičko učenje................................................113 JUGOSLOVENSKA ETIČKA ERAKSA.................................. 11> Etika u narodnooslobodilačkoj borbi i sadašnjem gradanskom ratu....................................... 120

Palo poglavlje: LIČNOST I N O RM ATIVN A E T IK A ....................................... 123 TEORIJE LIČNOSTI............................................................. 123 TEORIJE AGRESIVNOSTI - NASILJE................................... 132 POZITIVNE I NEGATIVNE MORALNO-PSIHOLOSlCE OSOBINE LIČN'OSTI........................................................... 135 Pozitivne moralno - psihološke osobin e......................136 Negativne moralno - psihološke osobine.....................140

ĐRU G ID EO : ETIKA U MEDICINI Prvo poglavlfe: ZAKLETVE I KODEKSI M EDICINSKE ETIKE........................147 PRENAUČNA (MAGIJSKA) MEDICINA................................ 147 HIPOKRAT........................................................................ 150 HIPOKRATOVA ZAKLETVA.............................................. 153 Tekst Hipokratove zakletve.......................................... 155 ISTORIJSKI RAZVOJ MEDICINSKIH ZAKLTEVI I KODEKSA....................................................................... 156 ZAPISI SENEKE I LARGUSA.............................................. 157 ZAKLETVA FLORENS NAJTINGEJL....................................159 TeUst zakletve Florens Najtingejl................................160 ŽENFVSKA REVIZIJA HIPOKRATOVE ZAKLFT'.'F............ 161 Tekst Ženevske revizije Hipokratove zakletve............162 INTERNACIONAI.NI KODEKS MEDICINSKE ETIKE......... 163 Tekst Inteinacionalnog kodeksa medicinske ctike......105 INTERNACIONALNI KODEKS ETIKE MEDICINSKIH SESTARA ;..................................................166 Tekst Internacionalnog kodeksa etike medicinskih sestara....................................................168 KODEKS ETIKE ZDRAVSTVENIH RADNIKA SFRJ............ 170 Tekst Kodeksa etike zdravstvenih radnika SFRJ......... 172

Drugo poglavlje: M O RALNE OBAVEZE ZD R A VSTVE N IH R A D N IK A FREMA B O LE S N IC IM A .........................................................177 BOLESNIK KAO OBJEIOVr LEČENJA................................. 177 BOLESNIK ICAO SUBJEKAT LEČENJA.............................. 182 PRINCIPI KOMUNIKACIJE ZDRAVSVTENI RADNIK-BOLESNIK.......................................................... 184 OSNOVNI POJMOVI O PSIHOTERAPIJI.......................... 192 PSIHOLOŠKE OSOBINE DOBROG TERAPEUI’A (PSIHOTERAPELTrA)........................................................195 INFORMISANI PRISTANAK.............................................. 197

Trcćc poi’laulfe: ETIČKI PROBLEMI U POJEDINIM MEDICINSKIM D IS C IP I-IN A M A .............................................201 LIEZON (KONSULTATIVNA) PSIHIJATRIJA....................... 201 PonaSanje u bolcsti, reakcija na bolest i odnos prenia bolesti.................................................. 203 Uticaj bolesii na porodicu bolesnika........................... 205 Somalopsiliički problemi li pojedinim granama medicine....................................................... 206 ETIČKI STAV PREMA HIRURŠKOM BOLESNIKU................209 ETIČKI STAV FREMA BOLESNOM DETETU....................... 213 ETIČKI PROBLEMI IJ FSIHIJATRIJI.....................................215 Havajska deklaracija.................................................... 218 ETIČKI STAV PREMA BOLESNIKU OBOLELOM OD ZARAZNE BOI.IiSTI...................................................... 222 ETIČKI STAV PREMA BOLESNICIMA UGINEKOLOGI.il I AKUŠERSTVU......................................225 ETIČKI PROBLEM! IJ KADU SA GERIJATRIJSKIM BOLliSNICIMA............................................................................... 227 l-'l'IČKI STAV ZDKAVSTVENOG RADNIKA PRIiMA UOLIiSNlClMA U UNKOLOGljl 1 PKLM/V UMIKUČEM BOLESNIKU........................................................................ 231 ETIČIG STAV ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREi\4A HENDIKEPIRANOM BOLESNIKU.......................... 233 ETIČKI PROBLEMI U STOMATOLOGIJI............................. 235 ETIČKI PROBLEMI U INTERNISTIČKIM GRANAMA MEDICINE ....,.................. 237

Četurto poglavlje: ETIČKI S T A V O V I ZD R A V STV N IH R A D N IK A U SPECIFIČNIM IN D IV ID U A LN IM I DRUŠTVENIM SITU ACIJAM A......................................... ■... 242 ETIČKI STAV ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREMA PORODICI BOLESNIICA..........................................242 ETIČKI STAV ZDRAVSTVENOG RADNIICA PREMA DRUGOM ZDRAVSTVENOM RADNIKU.................244 ETIČKI PROBLEMI REKLAMIRANJA U MEDICINI...............247 iniKA' HUMANE SEKSUALNOSTI....................................... 251 MORALNE OBAVEZE ZDRAVSTVENIIi liADNIKA PREMA DRUŠTVENOJ ZAJEDNICI......................................255 ETIČKI PROBLEMI ZDRAVSTVENOG PROSVEČIVANJA.... 258

Pclo poglavlje: VEČITE I VELIKE ETIČKE TEME l D ILEM E........................... 26l EUTANAZIJA........................................................................ 261 MEDICINSICA TAJNA............................................................270 ETIČKI PROBLEMI VEŠTAČKOG PREKIDA TRUDNOĆE....275

Šesto poglaulje: N APRE D AK M EDICINE I ETIČKI PR O B LE M I.......................279 ETIČKI PROBLEMI EKSPERIMENTISANJA U MEDICINI......................................................................... 279 HELSINŠKA DEKLARACIJA.................................................. 281 Tekst I-Ielsinške deklaracije........................................... 285 ETIČKI PROBLEMI U VEZI SA TRANSPLANTACIJOM O RG ANA.......................................... 289 Transplantacija organa uzetih sa leševa........................289 Presađivanje organa sa živih davaiaca.......................... 293 ETIČKE DILEME NTSTAČKOC. OPLODENJA (OSEMENJAVANJA)........................................ 296 ETIČKI lJl bih jnogao shvatiti dobro, ako iz njega odbacim zadovojjstva Ijubavi, ako odbiicim zadovoljstv'o koje pruža čulo ukusa i ona koja dolaze od slušanja i gledanja. Početak i koren svakog dobra je zadovoljstvo, koje dolazi od stomaka. Čak se i mudrost i kultura moraju ovom e pripisati. Zadovoljstva duha sastdje se u razmišljanju o zadovoljstvima tela!" Ipak, najviša vrednost samog života i kriterij dobrog života je u blaženstvu koje se sascoji u miru, u nepomućenosti dušc. Izvori uznemiravanja i razočarenja su i javni život, poroclica, slnva, i zato se svcga loga treba kloniti. Treba izbegavati svake rasprave i okružiti se onim Ijudima koji su nam prijatelji i od kojih m ožem o dn čujemo samo prijatne stvari. Tako je nastao pojam tzv. "Epikurcjskog vria". U diskusijama koje podrazumevaju upotrebu oštrih reči, čuće se kada se nekome kaže: "Ako nisi u stanju da se boriš za svoja načela, onda za sebe obezbedi Epikurejski vrt..." Time se htelo reći da je sreća individualistička i da dolazi kao posledica povećanog smirenog načina života, okruženog prijateljima i onim ljudima koji nam čine samo ugodnosti. Najpogodnije od svih zadovoljstava, po Epikuru, jeste prijateljstvo i ono predstavlja značajnu vrlinu. Treba se družiti sa istomišljenicima i imati što više prijatelja. Vrlina je uzdržavati se ocl uzajamnog vređanja i povređivanja ličnosti. Iako je filozofija zaclovoljstva, posebno čulnog, nailazila na m noge kritike tokom istorije filozofije, ipak je za nas medicinare značajna, jer govori o štetnosti postojanja bolova i straha od smrti. U medicini se danas, kao i u antičko doba, smatra da su bolovi nepotrebni i cla su nespojivi sa zadovoljstvom, za razliku od dogmatskog, crkvenog, srednjovekovnog mišljenja, kOje je stotinama godina propagiralo asketizam i ispaštanje na "ovom" svetu, za ljubav "rajskog" uživanja na "onom" svetu. Načinkako

prevazići strah od smrti, po mišljenju hedonista, jeste originalan i treba ga koristiti u medicinskoj praksi. Isto tako, borba protiv bolova i ljudske patnje je jedan od osnovnih zadataka današnje medicine. . ,

STOICIZAM Sustine et abstine! Podnosi i odustani! Seneka Stoička etika se ogleda u zahtevu za koncentracijorn na svoju unutrašnjost i u pasivizmu prema spoljašnjem svetu, što je logička posleclica determinističkog shvatanja sveta filozofa o v o g pravca. Čovek treba da spozna zakonitost svetskog događanja i zbivanja i da spozna njegovu nepromenljivu nužnost (determinizam). Spoznaja da se na svetsko događanje ne može uticati donosi mudracu spokojstvo i sreću. Spoznati svetsku nužnost, primiti je kao svoju unutrašnju prirodu, znači sjedinitislobodu m oralnevoljesa neminovnošću. "Čovek treba da spozna nužnost da izdrži i podnese sve neizbežne udarce i nedaće života, i to smireno, izmireno sa neumitnom sudbinom". Čvrsto, stoički treba podnositi neugoclnosti svakodnevnog života. Treba strogo vladati emocijama i strastima, ne treba se uznemiravati spoljnim događajima i materijalnim dobrima. Čovek treba cla se pokori onome što nije u njegovoj vlasti, a da jača ono što stoji do njega; naime, način kako će primiii i doživljavati sudbinu. Nagoni i emocije, afekti i strasti, !oš su izbor, vežu čoveka za prolazne stvari, zamračuju razum, zbunjuju i sprečavaju da se spozna umna priroda i prava životna svrha. Cilj života je živeti u apatiji i unutrašnjem miru, unutrašnjoj slobodi. Stvari na koje ne m ožem o uticati, spoljašnje stvari - ne tiču nas se; treba se k on cen trisa ti na sop stven u unutrašnjost, da postignemo vlast nad žudnjama i strastima, dakle unutrašnju slobodu: "Nagoni i strasti su nemir duše, a filozof ne sme da dopusti da njegovo srce obuzme duševni nemir". Stvari u životu

čoveka, kao što su zclravlje, sreća, poseclovanje, nemaju veliki značaj. Jedino "dobro" je vrlina, sedište njeno je u volji čoveka i sve što je zaista dobro ili rđavo u životu čoveka, zavisi od njega samog. "On m ože osiromašiti, pa šta, on još uvek m ože biti pun vrlina. Tiranin ga m ože staviti u zatvor, ali on m ože i dalje živeti u harmoniji sa prirodom. M ože biti osuden na smrt, ali može umreti dostojansiveno kao Sokart" - govorili su stoici. Glavni predsliivnici o v o g filozbfskog pravca u etici su bili grčki filozofi - Zenon i Hrisip i rimski filozofi - Epiktet, Seneka i Marko Aurelije. Napajali su se učenjem Sokrata i cenili su etiku kao filozofsku disciplinu i izgrađivanje sopstvenih vrlina. Tako je Zenon govorio da je filozofija jaje u kome su logika Ijuska, fizika belance, a etika žumance! O d vrlina posebno su propagirali čovekoljublje, život u sveopštem bratstvu i čovečnosti i želju da se sopstevni život posveti blagostanju drugih. Otuda dobročinstvo i spremnostda se drugom e pom ogne ima visoko mesto u hijerarhiji vrednosLi. Zalagali su se za jednakost svih ljudi ("svi Ijudi su podjednaki i pripadaju velikoj zajednici"), dobrotu prema robovima, ljubav prema neprijateljima. Milostivost i druželjubivost, blagost i blagonaklonost su vrline lcoje su neophodne za častan život i treba da pripadaju moralnom čoveku. Iako je stoička etika pasivistička i predlaže ograničavanje, u z d rž a v a n je , trp lje n je i in d ife re n tn o s t p rem a svem u spoljašnjem, sudbonosnom - ipak ta etika nosi u sebi i jedan pozitivan elemenat. T o je poziv čoveku da i u najtežim uslovima sačuva. svoj mir, svoju unutrašnju slobodu, da teškoćama suprotstavi snagu volje i karaktera. O ve misli dobijaju svoju praktičnu primenu u medicini. Veom a često zdravstveni radnici su u prilici, gledajući smr.ti u oči, da pripreme bolesnika na "neumitnu sudbinu". Biti čvrst, stoik, i kod saznanja da se boluje od neizlečive bolesti, jeste pozitivna osobina i zdravslveni radnici bi trebalo da iniciraju takve stavove kod teških, neizlečivih bolesnika. Sačuvati unutrašnji mir, ojačati volju i karakter u takvim situacijama je neophodnost, što još uvek ne znači pasivno predavanje opakoj bolesti. Zalažemo se za optimizam i veru u ozdravljenje, ali u određenim situacijama treba pribeći i stoičkom pogledu na

ETIČKA UČENJA SREDNJEG I NOVOG VEKA SPINOZA (1632-1677)

Coveku ništa nije korisnije nego čovek. Spinoza Prema Spinozi, svim scvarima upravlja jedna apsolutna logična nužnost. Slobodna volja u duhovnoj sferi ne postoji, kao što ne postoji ni slučaj u fizici. Sve što se dešava je manifestacija nedokučive božje prirode i logički je nemoguće da dogadaji budu drugačiji nego što jesu. T o je Spinozin determinizam. Samo usled našeg neznanja mi mislimo da možemo da izmenimo budućnost: ono što će biti biće; i budućnost je isto tako nepromenljivo utvrđena kao i prošlost. To je razlog što treba osuđivati nadu i strah, i jedno i drugo dolaze od toga što smatramo da je budućnost neizvesna. U Spinozinom etičkom učenju najjače je istaknut racionalizam, i to ne samo racionalizam u smislu učenja da je razum jedini sigurni vođa na čovekovom putu ka dobrom životu i slobodi, već racionalizam u smislu učenja da je saznanje najviša vrednost za čoveka. Saznanje je osnovni izvor covekovog morala. Ukoliko više saznajemo, razumemo, utoliko će manje trpeti naši afekti, naša osećanja. Čovek dela po zakonima svoje prirode jedino ako dela po razumu, po razumnom uviđanju stvari. Kad clela iz afekta, po afektima, on je, u stvari, određen u delanju spoljnim stvarima, a kada dela vođen razumom, aktivan je kao čovek, opredeljen je samim sobom, svestan samog sebe i svoje aktivnosti. Najviši cilj i najveća sreća je usavršavati svoj um! Ako delamo po zakonu svoje prirode, tj. po razumu i ako težimo svojoj koristi, razum nam govori da nam ništa nije korisnije od drugog čoveka, pa da ne treba težiti ni za čim što ne bismo želeii i ostalim ljudima.

Moraini čovck ćc [)otpomoći sve što unapređuje ljuđski zajednički živoi i njegov mir, pravdu, časnost i pravičnost; on će ukoiiko je moguće i na gnev, mržnju i prezir odgovarati ijubavjju i velikodušnošću, Prema Spinozi, hrišćanski princip ijubite svoje neprijatelje - jeste dobar, jer pokazuje da je nioguće i poirebno živeii plemenito i onda kada priznajemo da Ijudska moć ima granicc. Njegova etika želi da ojača čoveka time što ga, što je mogućc više, oslanja na samoga sebe, što ga čini gospodarom njegovih strasti i što razvitak uma postavlja kao krajnji cilj. Odsustvo strasti i težnja za saznanjem sti moralni imperativ. U svom ličnom ponašanju moralni čovek će negovati čovekoljublje i i/.begavaće sve što bi m ogio da izazove njegove strasti i podstakne njegovu nasilnu delatnost. Nikoga ne treba mrzeti i prezirati, nikome se ne podsmevati, ni na koga se ljutiti, nikome ne zavideti. Samo tako čovek će i pored saznanja o ograničenosti ljudske moći i nepromenljivosti svetskili zbivanja, ostati velik. Jer, čovek će se okrenuti životu i mishma o njemu, a ne o smrii; činiće ono što je u niegovoj moći, naime, ispunjavaće svoju Ijudsku dužnost, a ono što mu se dešava zbog nepromeljivosti spoljnih stvari primaće sa pobedničkim mirom...

RUSO (1712-1778)

Ako razum čini čoveka, osećanje ga vocH. Ruso Ruso je smatrao da je čovek "po prirodi svojoj dobar", samo su ga ustanove civilizacije pokvarile. On se odlučno borio protiv mišijenja da je "moralnost prefinjeni egoizam". Ialco je on bio teista, ipak o vo učenje, cla je čovek u svojoj suštini dobar, predstavlja antitezu učenja o prvobitnom grehu i spasavanju pomoću crkve.

Ruso svojim učenjem zahteva da se čovek vraii prirodi. Čitava država treba da iunkcioniše po principima koji postoje u prirodi, ali će to funkcionisanje biti na višem nivou. Rusoov pojam "prirodnog čoveka", tj. "divljaka" nije onaj divljak koga poznaju antropolozi - već je to čovek koji odbacuje razum u korist srca. On je dobar muž i nežan oiac, on nije lakom i njegova se religija sastoji u prirodnoj ljubaznosti; on je skladna ličnost i njegovo verovanje ii objektivne činjenice zasniva se na osećanjima srca... Rusoov "prirodni čovek" naišao je na određene kritike, tako da je Volter (1755) to sarkastično komentarisao sledećim rečima: "Nikada niko nije upotrebio toliko oštroumlja u želji da nas učini životinjama; kada čita njegovo clelo čoveku se prohte da hoda četvoronoške..." Važan Rusoov doprinos moralnoj filozofiji misli je njegova analiza nejednakosti u društvu. Po njemu, poreklo grđanskog društva i nejednakosti, koje su otuda nasiale, treba tražiti u privatnoj svojini. "Prvi čovek koji je, ogradivši parče zemlje, rekao - o vo je moje - i koji je našao Ijude da mu u co poveruju, bio je stvarni osnivač građanskog društva". Ruso ne prigovara tzv. prirodnoj nejednakosti, koja se tiče doba, strasti, zdravlja, inteligencije, i tako dalje, nego samo onoj nejednakosti, koja proizilazi iz privilegija utvrđenih običajem. Ruso je poveo energičnu borbu protiv privatnog vlasništva, ali je smatrao, pomalo utopistički, da se ta borba ne treba da vodi oružjem i silom, već ubeđivanjem veleposednika u potrebu za odricanjem od privatnog vlasništva. Smatrao je da država u odnosu na svoje članove treba da bude gospodar svih njihovih dobara. T o je opisao u knjizi "Oruštveni ugovor" (1762): "U govor se sastoji u potpunom predavanju svakog učesnika, zajedno sa svojim pravima, celokupnoj zajednici; jer, na prvom mestu, pošto svaki sebe daje apsolutno su jednaki uslovi za sve, a pošto je to tako, niko nema računa da ove uslove učini teškim za druge". Tako se formira pravedno društvo jednakih. Društveni ugovorse m ože iziožiti i sledećim rečima: "Svako od nas stavija svoju ličnost i moć pod vrhovnu zapovest opšte volje, i kao članovi jednog tela mi primamo svakog člana kao nerazdvojni deo celine". Ovaj akt udruživanja stvara jedno moralno i kolektivno telo, koje se zove država. U takvoj državi

Ruso piopagira jetlnakost i slobodu. "Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima. Jedan čovek misli da je gospodar drugih,. ali on je veći rob nego što su oni". Formalni cilj Rusoove misli jeste sloboda, ali je, u stvari, jednakost ta koju on ceni i koju pokušava da obezbedi na svaki način. Organizacijom ž.ivota u njegovoj državi upravlja "opšta volja". Ona je uvck u pravu, jer čovek teži ka opštem dobru. Svaki građanin samim tim što je građanin učestvuje u opštoj volji, ali kao pojeclinac on m ože imati i pojedinačnu volju, koja ide u raskorak sa opštom voljom. Političkim mišljenjem svakog čoveka upravlja njegov Iični interes, ali se lični interes sastoji iz dva dela od kojih je jedan svojstven individui, dok je drugi zajednički svim čhmovima zajednice. Ukupan zbir malih razlika uvek će dati opšiu volju. Društveni ugovor podrazumeva da će svako ko odbije da se pokori opštoj volji biti prisiljen da to učini. Tako Ruso razvija svoju ideju demokratije koja u svojoj osnovi ima jednakost i slobodu svih ljuđi. "Društveni ugovor" postaoje Biblija većine vođa Francuske revoiucije, ali bez sumnje, on nije pažljivo čitan, n još manje shvaćen od mnogih svojih učenika. Ipak, Rusoove ideje jednakosti, slobode, demokratije uzdignute su na nivo pravnih moralnih vrednosti i bile putokaz mnogima kako treba organizovati ispravno moralno društvo.

KANT (1724-1804)

Ko svoju požuclu zna zadovoljiti pametanje, ko je zna obuzdati-mudar je. Kant Kant je poznat kao osnivač nemačke ldasične idealističke filozofije, a i kao mislilac koji je glorifikovao moralnu dužnost i.moralni zakon, postavljajući čoveku stroge moralne zahteve, ali i razvijajući mu veru u sopstvenu moralnu svest, u mogućnost sopstvenog moralnog samoopredeljenja. Kant se

mnogo bavio teorijom morala. Istraživao je poreklo morala, koren morala, zatim kriterij moralnosti i motive za moralno ponašanje. Poreklo morala: da li je osnov morala u razumu ili u nekom posebnom organu za moral, ili u osećanjima, kaoštosu govorili sentimentalisti, smatrajući da je u saosećanju poreklo morala? Kantsmatra da je koren morala u razumu, umu. Umna aktivnost čoveka postavlja moralne principe. Um postavlja načelo koga volja treba da se pridržava. Time se naglašava princip slobodnog Ijudskog izbora, samoopredeljenja. Sposobnošću svojom da sam postavi princip i zakon delovanja volje, ljudski um pokazuje svoju slobodu i mogućnost č o v e k o v e slobode uopšte, što je vrlo pozitivno u Kantovom učenju. Kriterij morala: osnovni problem je kako dati odgovor na pitanje - šta je dobro, a šta loše? Zašto nešto zovem o dobrim. a nešto lošim? Gde je kriterij moralnosti? Utilitaristi su govorili: radnje koje označavamo moralnim vod e korisnosti... Hedonisti smatraju da je krajnji elekat moralnog čina sreća, uživanje, blaženstvo... Kant kriiikuje ovakve stavove i smatra cia tak\'a filozofija ne odgovara svesti prosečnog čoveka, a uvek se treba osloniti na "običnu" moralnu svest. Filozof samo treba da pojasni ono što je u svakom čoveku. Moralno i korisno se ne poklapaju u svesti običnog čovelca. A k o bi nam neko rekao da ne želi da vrati dug, jer se bori za svoju sreću i korisnost, mi bismo ustuknuli sa gnušanjem na takve postupke. Moral nije, dakle, nauka o sreći, već kako da postanemo dostojni sreće. Radnja može da proizvodi u svom efektu i korist za drugog čoveka, a da nije moralna. Trgovac m ože nikoga da ne prevari da bi očuvao poverenje mušterija. Svi razlikujemo poštenje iz računa (trgovac) i istinsko poštenje. Svest običnog čoveka, neposredna moralna svest, to jasno razlikuje. Dobro delanje se aikovodi moralnim zakonom u nama, koji ne mora ništa sadržinski sugerisati. Ja ne mogu i ne moram unapred znati šta je sve ljudima korisno i prijatno; ali ću sigurno postupiti moralno ako "maksima" (n ačelo) lcoje se ja držim u nekom postupku jeste takva da m ože 'postad sveopšti zakon. Ne sugeriše se ništa konkretno u pogledu sadržaja', samo se daje forma: postupaj tako da načelo koga se ti držiš može

postali opšti, univerzalni zakon. T o je poznati Kantov kkiegorički imperativ. Um kategorički zapoveda volji i traži da načelo koga se držimo bude takvo da ga i drugi mogu prihvadti. Slično je i evanđeljško pravilo: "Ne čini drugom ono što nisi rad da tebi drugi čini". Na jednom primeru Kant dokazuje ispravnost svojih shvatanja o kriteriju moralnosti: dali smo obećanje za koje s p o sigurni da ga nećemo ispuniti - lazno obećanje. Kako znati1da ono nije ispravno, moralno? Treba uopštiti ovu maksimuj da bude univerzalna, tj. da svi ljudi daju talcva obećanja. Niko ne bi m ogao da ostvari svoju nameru, jer je pretpostavka, za bilo koje obećanje, da postoji poverenje među ljudima. Niko diikome nebi verovao, pa je, dakle, sasvimbesmislenodavati takva obećanja, jer se ni svoja maksima ne m ože ostvariti. Kant je dao i jednu sadržinsko-vrednosnu l'ormulaciju kategoričkog imperativa. Ima vrednosti koje nisu relativne, koje su apsolutne same po sebi. Takva jedna vrednost, po Kantu, sam je čovek kao umno biće. Kant glorifikuje ljudsku ličnolst i pokazuje se kao jcdan od krupnih predstavnika buržoajske humanističke misli. Njegov kategorički imperativ ima i sadržinski deo: radi tako da čoveštvo (humanizam) kako u tvbjoj ličnosti, tako i vs ličnosti svakogdrugog, uvek uzimaš kao svrhu, a nikad kao sredstvo. T o je ideja isticanja čovečnosti kao cilja, a time postaje ideja socijalizma, prema lcojoj svaki čovek ima da sc definiše kao konačni cilj, kao samocilj. Kant je značajan i po tome što je posebno poštovao đužnosti, zakone, norme, ali norme koje smo sami sebi postavili. Striktno pridržavanje i poštovanje propisa i zakona predstavlja nam jedan putokaz ka dobrom moralnom ponašanju. Treba poštovati zakone, jer su njija doneli ljudi za druge ljude, i to je garancija da su ispravni. Ovaj moralni princip - poštovanje zakona, propisa, kao garancija moralnog ponašanja - u zdravstvu nalazi svoju; najbolju primenu. Sastavni deo dobrog morainog ponašarjja u medicini je striktno poštovanje propisa i pravila medici^ske veštine. Na taj način zdravstyeni raclnik će biti sigurari da dobrim clelom ispunjava i propise medicinske etike.

UTILITARIZAM Sa svakom stvari koju si propustio nešto si dohio - sa svakom kojom dohijaš, nešto gubiš! R. W. Emerson Glavni predstavnik utilitarizma su engleski filo zo f Džeremaj Bentam (1748-1832) i Džon Stjuart Mil (1806-1873). Pojam "utilitarizam" označava korist (lat. utilis - koristan). Osnovno načelo je da je moralno sve ono šio je korisno za čoveka. Bentam je nastojao da utilitarizam prikaže kao etičko učenje koje počiva na, tako reći, neoborivim antropološko-psihološkim činjenicama. Naime. čovek nužno. po prirodi svojoj, teži da izbegne patnju i bol i da postigne zadovoljstvo, sreću. Dakle, samom Ijudskom prirodom je predodrecleno šta je dobro i šta treba činiti, kako posiupati. Dobro jc ono postupanje koje obećava da će ostvariti zaclovoljstvo ili sreću, a lišiti nas patnje i bola. T o isto važi i za predmete, objekte. Dobri su, oni koji su korisni, utilitarni; a sama korisnost se odreduje po tome da li neki objekat ili radnja proizvodi zaclovoljstvo, dobro, sreću ili pak sprečava dešavanje nedaće, patnje ili zla, bilo da je u pitanju pojedinac, ili, pak, šira društvena zajednica. Korisnost je veća, odnosno zadovoljstvo je vrednije ako se m ože proširiti na veći broj ljudi. Najveća moguća sreća najvećeg mogućeg broja ljndi - to je po utilitarizmu kriterij dobra i ispravnosti ljudskih postupaka, a i delatnosti javnih, društvenih institucija. Prema Bentamu, čovek treba da vodi računa i o sreći drugih ljudi, jerće tako i sam boljeostvariti vlastitu sreću i interes. Štaviše, ako ljudi idu za svojim "dobro shvaćenim interesom", oni će samim tim ostvariti i interese drugih Ijudi i zajednice. Između interesa pojedinca i dništva, oclnosno drugih Ijudi, postoji neka unapred određena liarmonija. Trgovac ima računa da prodaje dobru robu, jer će talcopovećati klijentelu, a time i dobit; kupcima je u interesu da kupuju kod takvog trgovca, jerkupuju dobm robu. Ljudi se uzajamno iskorišćavaju, ali time i jedan drugom koriste. Korisnost je u krajnjoj liniji sveopšta osnova ijudskih odnosa.

Siimim lim, nidnjt' koje označavamo i na/.ivamo moralnim vod f korisnosii (sreći ili blaženshai) najvećeg mogućeg broja Ijudi. Moralno je dopuSteno svako ono ponašanje koje ima za cilj da donese veći kvanium sreće, bilo za pojedince, bilo za čitave daištA'ene grupacije. Zato je moralna obaveza države da ozakonjuje sve težnjc koje povećavaju bogatsvo i štile privatnu svojinu, jer to vodi zadovoljstvu ljudi. Buržoasko-kapitalistička praksa je time dobila jedno od ključnih uporišta težnji za prol'itom i povećanju materijalnih dobara.

ŠOPENHAUER (1788-1860)

Čouek je večno žeclan Tanta! Šojjenbuner Artur Šopenliaucr, poznati nemački l’ilo/.ol’, na polju etike izgrađuje pesimističko gledište na vrednost čoveka i života uopšte. Svoj pesimistički stav na vrednost života Šopenhauer temelji uglavnom na psihološkim argumentima: bol i patnja su pretežan i realan, intenzivan sadržaj života, a zadovoljstva i pozitivna emocionalna stanja su retka i čak neprimetna onda kada su prisutna... Bol, brigu, strah mi osećamo, dok, bezbolnost i bezbeclnost ne osećamo. Želju osećamo na isti način na koji i glad i žeđ; čim je realizovana, ona je kao zalogaj, koji, čim je progutan, za naš osećaj više ne postoji. Tri najveća dobra: zdravlje, mladost i slobodu, ne cenimo dok ih imamo, nego tek onda kad ili izgubimo... Značajno je i njegovo učenje o prioritetu volje, volji kao vrhovnom gospodaru, koji ga takođe dovodi do pesimizma. Čovek radi za nagone, za volju - a intelekl je samo sluga koji radi za volju. Volja znači volju za širenjem, održavanjem i gospodarenjem nad drugim Ijudima, tj. objektom. Samim tirn, svaka pojedinačna volja je nužno sprečavana od dnigih, iz Čega rezultira borba. Sprečenost i borba doživljavaju se kao bol i patnja. Ali ako volja i nije sprečena, ako je zaclovoljena objektom za kojim je težila, volja pada u čamotinju, dosadu, koja je takođe

bolno sianje, protiv kojeg se borimo novim težnjama. I sama ležnja je bolno stanje, posledica je nekog nedostatka, nemanja nečega. Svako luenje proističe iz potrebe, dakle iz nedostatka, iz patnje. Ovoj ispunjenjem čini kraj; ipak, prema jednoj želji koja je ispunjena ostaje bar deset neispunjenih... Dalje, težnja iraje dugo, zahtevi idu u beskonačnost; ispunjenje je kratko i široko odmereno. Ali, i samo konačno zadovoljenje je prividno; ispunjena želja ustupa odmah mesto drugoj, novoj... Sreća ne postoji, pošto jedna neispunjena želja stvara bol, a ispunjena donosi samo zasićenje... Iako na kraju mora pobediti smrt, mi idemo za svojim uzaludnim ciljevima, kao kad pravimo mehur od sapunice što veći i što širi, mada sasvim dobro znamo da će se rasprsnuti... Tako se čovek stalno muči... Po Šopenhaueru, vrednost sveta i života je negativna, svet je zao. Živimo u najgorem od svih svetova i da je za dlaku gori, ne bi m ogao postojati... I'o njcmu, za volju postoji jedan nužan zakon, a to je zakon motivacije, koji glasi: da jedna ispunjena radnja m ože nastupiti samo ako postoji dovoljno motiva za nju, odnosno da jeclna radnja ne m ože izostati akosu odredeni motivi dati. Svi osnovni pokretači ljudskog delovanja mogu se svesti na tri: egoizam (htenje sopstvenog dobra); zloba (htenje tuđeg zla); i samilost ili sažaljenje (htenje tuđeg dobra). Moralnom radnjom m ože da se nazove samo ona aktivnost, čija je neposredna svrha - dobro drugog. Tako je sažaljevanje osnova i suština morala, pošto je suprotnost sažaljenju - svirepost. Sažaljenje, odnosno samilost, jeste pojava pomOću koje se ja, posredstvom saznanja koje imam o nekom drugom, poistovećujem toliko s njim da bih, bar u izvesnom stepenu i ukinuo razliku između njega i mene... Ujedinjavanje s clrugim čovekom , neposredno saučestvovanje postoji, po Šopenhaueru, sam o'u patnjama drugoga, ne i u njegovim radostima; i to saučeŠće u patnjama drugoga je osnova moralnosti. Šopenhauer se slaže sa Rusoom koji piše: "N'ije osobina ljudskog srca da se stavlja na mesto ljudi koji su srećniji od nas, nego na mesto onih lcoji su više za žaljenje". Vrline se sastoje iž potrebe čoveka za unifikacijom sa drugim Ijudima, pa ih tako Šopenhauer izvodi iz sažaljenja. Ono nas prvo koči da drugim ljudima nanosinio ili povećavamo

piitnju, da ili vrccl;imo. kinjimo, dagazim o njiliova prava. Kao lakvo, sažaljenje jc osnova pravičnosii, lo prezira /jrema Ijiu/ima. U mržnji je slrab.

Na Ničeovo filozolsko učenje izvestan uticaj imaia je pojava Darvina i njegove teorije evolucije, kao i ideja potrebe za opstanak u prirodi. Prema Ničeu, osnovna pokretačka snaga u čoveku je "volja za moć". Osnova života nije nagon za održanjem već nagon za ispoljenjem životne siie, za širenjem tnoći... Svako specifično telo teži da zagospodari čitavim prostoVomi rasprostire svoju silu (svoju "volju za moć") i da potisne sve što se opire njegovom rasprostiranju. I moral je prerušena volja za moć. Njega propagiraju slabi i nemoćni, minorne ličnosti koje svoje male mogućrjosti i osobine proglašavaju za vrlinu i.f formi dobrote, jednakosti i sl. Mora.l tako postaje izraz njihovog resenfimana, zavist; porbe slabih i nesposobnih protiv moćnih Ijudi, dakle, prerušene volje za moć slabih. Slično Iieraklitu, Niče vidi, kao suštinsko u svetu, neprestani dinamizam i promenu, pa shodno tome želi da menja i postojeći nioral. On je bio veliki kritičar postojećeg rnorala. Izgrađuje svoj imora|izam, jedno shvatanje koje pokušava da obezvredi dosadašnja moralna dostignuća i da ih zameni nekirn novim

normama i pravilima. Sva dosadašnja moralna pravila i moralne ideale luimanosti, pravičnosii, aiirnizma, iid. sivorio je tzv. mali čovek, inkovođen svojim nižim instinktima. 'I'o su instinkt stada protiv jakih i nezavisnih, insiinkt svih stradalnika i siročadi protiv srećnih i inslinkt prosečnih protiv izuzemih. Ti instinkti ne trpe jaku individualnosi. Sa svojim zahlevima za jednakošću, čovečnošću itd. oni, u stvari, hoće da obuzdaju moćne ličnosti, da ih svedu na svoj nivo, da im nametnu svoju prosečnost kao normu i ideal, jer mrze one koji se izdvajaju iz celine. Niče sve moralne norme i vrline svodi na prirodne odnose i snage, pre svega na težnju za moć, odnosno na težnju za odbranu od tuđe moći. Vrline treba shvatiti kao obični proizvod prirodnih instinkata, pa je onda, na primer, pravda izraz želje za osvetom, a sažaljenje i čovekoljublje su samo izraz seksualnog nagona. Iskrenost nam se dopađa zato što iskren čovek nije opasan, njegove namere su nam poznate i njegova moć nas neće iznenađiti. Iz istog razloga mi cenimo takozvanog dobrog čoveka, to jest btagog, skromnog, u stvari nemoćnog čoveka. Takav čo\'ck nam nije opasan, ne izaziva podozrenje. Taj "čovek pun vrlina" za Ničea je u stvari beživoian čovek, koji nema stvarne i lične snage da ide direktno ka cilju, što odlikuje moćnog čoveka. Tako Niče dolazi do pojma višeg čoveka, natčoveka. Taj viši čovek, pre svega, treba da zadovolji svoje više instinkte, a oni se zadovoljavaju saznanjem, usavršavanjem. Što više znanja, to više moći. On, viši čovek, treba da je uporan, da se ne plaši opasnosti, da voli zahvate i skokove u nepoznato i neočekivano, da ne ostaje na pola puta. U ovom oporom svetu i životu on nc sme pasti u malodušnost i razočarenje: on mora prihvatiti život baš kao takav, to jest život kao napor, kao vrtlog i besmisao. On mora težiti gore, u visinu. U prirodi postoji surevnjivost između viših i nižih instinkata. Iz toga proističe da viši čovek, dakle čovek koji je postigao viši stepen kulture, koji ima više znanja, koji je moćan, koji je uzeo vlast, koji ide u visine - ima pravo da uništi onog sa nižim instinktima. Priroda zna za odnose sila i za pobeđivanje veće sile nad manjom. Nema jednakosti među ljudima, jer nema jednakosti ni u prirodi. Tako stvari uistinu stoje i u životu uopšte, i

licemerno jc propovedali nelcikav rnoral koji iraži ne.šiodrugo, a u stvari je i sam jedna prerušena sila. Živol je ležnja za moei, a time nužno i zakoračenje u sl’eru moći drugog, pa je tako i moral "prerušena volja za moć", zapravo volja za "više moći". Ničeova teorija je dobrim delom iskorišćena u propagandi kakva je bila fašistička, propagandi koja je nanela puno zla čovečanstvu u Drugom svetskom ratu. Hitler je u svojoj nacističkoj teoriji i u svojoj ogorčenosti protiv Slovena i ostalih nacija, smatrao da sve druge nacije treba silom potčiniti u ime stvaranja "natčoveka". Međutim, Hillerov "natčovek" ne može se identifikovati sa Ničeom. Ničeovu osnovnu misao gr'ubo su zloupotrebljavali fašistički zločinci. Tačno je i naučno istinito da je svojim negativnim stranama Ničeova misao pružala mogućnost fašistima da je usvoje i praktično nelmmano primene. O no što je pozitivno u učenju Ničea je učenje o dinamizmu i odredenim ]ii\>menama koje postoje u čoveku i u prirodi. Njegova zapažanja o odnosima među ljudima i moralu koji iz toga proističe su vrlo originalna. a njegovo pozivanje na "više moći" u smislu poscđovanja više znanja treba primenjivaci u svakodnevnoj ljudskoj praksi.

NAJNOVIJA ETIČKA UČENJA EG ZISTEN CIJALIZ AM Svako ima svoj ukus - reče đavo i secle u kopriue! Ajnštajn Egzistencijalizam je pravac u filozofiji koji daje primat izučavanju interesovanja za čoveka, za njegovu egzistenciju. Nastao je u trenutku razvoja savremenog društva koje m ože da se okarakteriše kao potrošačko društvo, U industrijski razvijenim zemljama proizvodnja je tako narasla da jedino velika potrošnja može da apsorbuje sve predmete koji se proizvedu.

Iz tili razloga poirošnja se raznim metodama oluabruje i podsiičc, pri čemu pronalaženje uvek novih proizvoda i predmeta ima veoma značajnu ulogu, a naročito reldama, koja ima zadatak da privoli ljude da što više kupuju, jer jedino tako proizvodnja m ože da se ncsmetano produžava i povećava. Za potrošačko društvo je karakteristično i uvećavanje čulnog uživanja, pri čeniu interesovanje za duhovne vrednosti opada. U savremenom svetu, u kome su kupovina i potrošnja maksimalno stimulisane, dolazi do prevlasti predmeta nad čovekom. Osnovna vrednost i zadovoljstvo nije čovek već predmeti, kao što su kućni predmeti, garderoba i sl. T o dovodi do dehumanizovanja međuljudskih odnosa, šco je još jedna važna karakteristika savremene civilizacije. Nastupa otuđenje čovelca od drugog čoveka, a time i otuđenje čoveka od svoje ljudske prirode i suštine. Savremeno društvo karakteriše i tzv. eksplozija sredstava masovne komunikacije, kao što su štampa, radio i televizija. Pored niza p o zitiv n ih karakteristika, kao šco je, npr., zbližavanjc među naroclima, pojačanje sredstava masovnog informisanja ima i negativne reperkusije. Doiazi, naime, do gušenja individualnosti, jer većina ljudi sve manje samostalno misli. Hteli ili ne, mi neprimetno usvajamo i mišljenja komentatora iz novina, radija ili televizije i sve veći broj ljudi sve manje različito misli, dolazi do tzv. vladavine prosečnosti u mišljenjima i stavovima. Izjednačuju se ukus i shvatanja, dolazi do "oposredničavanja": odevam o se na isti način, gledamo iste filmove, proste tehničke operacije. koje zahteva rad u savremenoj industriji, m ože da izvodi bilo ko. Nestaju potrebe za indiviclualnostima, za osobenim ljudima. U takvim uslovima pojavljuju se filozofi koji počinju da intenzivnije razmišljaju o čovekovoj egzistenciji i koji se tako svrscavaju u jedan zajednički pravac koji nosi naziv egzistencijalizam. Zajedničko za sve filozofe o vo g pravca je: 1. davanje primata problemu individualne ljudske egzistencije; 2. individualistički stav u društveno-ecičkom problemu; i 3. indecerminizam u gledanju na ljudsku voiju.

ad 1) Frema egzistencijalisiima, u savremenom drušrvu čovek ne m ože cla nađe smisao svog postojanja u predmetnom svetu, već jedino okretanjem ka sebi, svojoj egzistenciji, svom dahovnom sveiu. Interesovanje za duhovne vrednosti se aktuelizuje kao ključno za razumevanje svrhe ljudskog bitisanja i smisla življenja. U uslovima kada tzv. "poslovni duh" pokreće Ijude na neprestanu trku za zarađom, za umnožavanjem materijalnih dobara, sasvim je razumljivo da se intenjzivno.: postavlja pitanje smisla ljudske egziscencije, pitanje vrednosti kojima bi ona trebalo da se osmisli. Egzistencijalizam nudi odgovor u smislu povećanog interesovanja za duhovnej vrednosti čoveka, za Ijudsku egzistenciju. ad 2) Prema egzistencijalistima, ne postoji nikakva "opšta ljudska priroda", nikakav opšti koncept čoveka. Pojamčoveka nije konačno dat, individua sebe Ltvek iznova stvara. Ljtidska egziscencija sc karakteriše, pre svega, svojom osobenošĆLt: svaki čovek egzistira na osoben način, svaki ima svoju kukt u koju tiiko scrani ne može prodreti. Egzistiranje je inclividualističko, pojedinnc postaje on ošto je samod sebe napravio i sam odlučuje o svom životu. 1u društveno-etičkom smislu naglašen je individualistički stav. Motivi ne uciču na čoveka sami po sebi, nego tek onda kacl im "subjekt otvori sebe". Naši projekti su li koji omogućavaju dejstva objekcivno datih činjenica, lconstituišu ih u motive. Objektivna stanja se, dakle, dovode u vezu sa nekim mojim projektom i tako postaju motivi akcije, u krajnjoj liniji pokretač akcije sam uvelc ja! ad 3) U uskoj vezi sa predhodnim stavom je egzistencijalistički princip indeterminizma. Ništa unapred nije određeno. Čovek dolaskom na svet ne zatiče nikakvu a priori datu suštinsku odredbu. "On je najpre nižtg; biće lcasnije nešto, onakav kakav se sam bude načinio. Čovek nije ništa drugo no ono što sam od sebe učini". Prvo postoji, pa se tek onda, svojorn aktivnošću, svojitn delanjem definiše. Baca se u svet, egzistira, pa tek oncla definiše sebe, svoju esenciju. Kod čoveka, i jedino lcod čoveka, egzistencija predhodi esenciji. Sve norme su i suviše opšte, prazne, da bi čoveku tbogle poslužiti kao siguran oslonac za akciju. Čovek je apsolutno slobodan da bira ocl niza mogućnosti. On je bačen uj svet,

osuđen da sam bira, pa zalo i postoji permanencni strah, strepnja. Štaviše, čovek je u konkretnim situacijama stvarno "napušten", bez oslonca, te mora da sam potpuno bira i odlučuje. Svaka situacija je nova i čovek uvek iznova mora da pronalazi sebe, rešenja, čoveka u moralnom smislu. Čovek bira svoje ponašanje, akcije, postupke i zato je sam odgovoran za sve što mu se događa. Čovek nema prava da prenosi odgovornost na objektivne priiike. Na njih se pozivaju oni koji hoće da prikriju sopstvenu unutrašnju bedu i neaktivnost. Pogrešno je kazati: "M ogao sam, vredeo sam m nogo više, ali okolnosti su bile protiv mene... Nemam dece kojima bih se posvetio, ili, nisam naišao na biće s kojim bih proveo zajednički život..." U stvari, sve su to izgovori, izraz nedostatka hrabrosti da se prizna sopstvena odgovornost. Činjenica da svaki čovek slobodno bira svoje postupke, akcije - rada strah i strepnju. Moja sloboda biranja i sloboda biranja drugog čoveka su u konflikcu, u konkurenciji. Suština Ijudskih odnosa je, dakle, konflikt. I ljuba\' je težnja da se ograniči slaboda drugog bića, da se ta sloboda čak prisvoji. Ako je Ijubav težnja za iclentifikacijom sa drugim bićem, ta težnja opet nužno dovodi do konflikta. Čim postojim, ja postavljam jednu činjeničnu granicu slobodi drugog. Mi smo bačeni u svem u jedan naspram d ru go g, naše p o ja v ljiv a n je je ograničavanje slobode dmgog. Determinizam uspavljuje ličnost, i osećanje lične odgovornosti. "Ljudi su takvi kakvi jesu, zb og nasleđa, uticaja sredine kažu deterministi - teško da se tu išta može izmeniti..." Egzistencijalisti pozivaju na indeterminizam, koji ukazuje na sopstvenu odgovornost. "To što si, odnosno što činiš, sam si slobodno odabrao i, prema come, odgovoran si za sebe i sve druge ljude". Tu je ta moralistička nota... Prema odgovoru na pitanje u čemu se sastoji esencija, cilj i smisao Ijudskog postojanja, filozofi egistencijalizma se dele na teiste i ateiste. U teiste spadaju Jaspers i ICjerkegor, a u ateiste Hajdeger i Sartr.

JASPERS (1883-1969)

Kacla bi Bog slučajno živeo na zemlji, Ijucli bi mu sigumo porazbijali sveprozore. Jevrejskci naroclna mudrosl UJaspersovoj filozofiji čovek je određen kao neponovljivo biće, jedinka, k:io egzistencijalni izuzetak. Pojedinac može da prevaziđe sopstvenu usamljenost, jedino u odnosu 'prema Bogu. Bog je u isio vreme i simbol, i šifra, i demitologizirana religija. Čovek ima potrebu da veruje i vera je osnovna spojnica među Ijudima, koja ih oslobađa usamljenosti. Um je vera za sve one koji trpe u svetu strepnje. Jaspersova filozofija je filozofija pesimizma, jer jc-rI ino kroz transcendentno (B oga), čovek rnože da ostvari smisao svog života.

ICJERICEGOR (1813-1855)

Muškarac predlciže, žena izabire. Kjerkegor Za Kjerkegora, centralni problem filozofije je problent čoveka kao pojcdinačne ličnosti. Čovek egzistira prvenstveno kao pojedinac, sa sopstvenom samosvesnošću, koja je najpre orijentisana prema samom sebi, a potom scupa u odnos sa ostalim svetom. Za njega je pojedinac sve. Egzistencija je individualna, neponovljivo budno biće, neponovljivi eksperiment prirode. Nema objektivne istine izvan bića subjekta. Čovek kao pojedinac živi u stalnim dilemama, u stalnim paradoksainim situacijama Icoje nije u mogućnosti da prevazide. Čovek je biće dvoumljenja. Prema Kjerkegoru, svaki čovek egzistira na osoben način, svaki ima svoju kulu u koju niko strani ne m ože da prodre. Ta

egzistencija se odvija uvek u specijalnim situacijama, u trenucima, pojedinačno. Prošlost ne m ože da siuži kao pouka za sadašnjost, a budućnost je nesigurna, neizvesna. Svaki trenutak je novi i svaki nas stavlja pred nove zadatke, i izbore. Egzistencija nije, dakle, kontinuitet stanja, već niz trenutaka i skokova, zahvata u neizvesnost. Otuda je egzistencija uvek ispunjena strepnjom; čovek je stalno pred dilemama: kalco se snaći u novom trenutku i za koju se mogućnost opredeliti. Uzstrepnju, koja je neizbežna, prisutan je i greh, koji u slobodi i strepnji iina svoj izvor. Zajedno s njima ide i očajanje. Za Kjerkegora, strepnja, strah, greh i očajanje su. konstitutivne odlike egzistencije.

h a jd e g I r (1889-1976)

Memento mori! Seti se smrti ( cla si smrtan)! Iiajdegerova filozofija za bitne egzistencijalne odredbe čoveka uzima teskobu, strah, bačenost u svet, brigu, strepnju. Čovek strepi zb o g svoje nesigurnosti i neizvesnosti u svetu. U strepnji čovek postaje svestan da je smrt krajnji cilj postojanja. Hajdeger nastoji da svom snagom pokaže apsolutnost smrti. Ispravan stav prema smrti, po Iiajdegeru, jeste pokušaj da se smrt razume, da joj se ide u susret smelo i bez straha, da se prihvati kao "mogućnost bezmerne nemogućnosti" egzistiranja. Smrt se ne m ože prosto označiti kao nešto "što još nije", što će tek nastupiti. Č ovek greši kada pokušava na najraznovrsnije načine da prikrije pred sobom neizbežnost smrti, da je "udalji". U svakodnevnom životu smrt nazivamo "smrtni slučaj", govorim o "umire se", nastojima da zavaramo sebe kako "neko" umire, govorim o bezlično, sve se to nas ne tiče... Suočenost čoveka sa smrću, sa ništa, sa upletenost u ništa, jeste najviši zaključak do koga se uzdiže Hajdeger, i to se često naziva "tragični herojski nihilizam” - svesno uviđanje i prihvatanje ništavnosti čovekove egzistencije.

U živom oj i ])roJ'esionalnoj praksi mi uviđamo da povremeno razmišljanje o smrti i suočenost sa smrćn blagotvorno deluje na umanjenje svakodnevnih nedaća i briga i da dovodi do "otrežnjenja" čoveka. T o razmišljanje ima i odgovarajući psihoterapijski efekat, jer omogućuje čoveku intenzlvnije uživanje u sadašnjem trenutku i punije življenje svog jeelinog živoLa.

SARTR (1905- 1980)

Pakao, to su- drugi. I

Sartr

Sartrovo učcnje karakterišu dva bitna stava: 1) stav da egzistencija predhodi esenciji i 2) indeterminizam - stav da je čovek neograničeno i apsolutno slobodan. Osnovno objašnjenje za prvi stav bilo bi u sledećem: čovek je biće koje egzistira, ali u tom egzistiranju nije data suština, smisao postojanja, esencija. Esenciju čovek treba da otkriva, a to je rnoguće tek kroz aktivan stav čoveka prema svetu, tek kroz n jegovo moralno delanje. Za to delanje odgovoran je isključivo čovek. On slobodno donosi i bira sve projekte, pa je onda i apsolutno odgovoran za sve što rnu se događa. T o je smisao Sartrovog učenja o indeterminizmu, o apsolutnoj slobodi čoveka. Interesantno je i Sartrovo učenje o problemu ostvajrenja te slobode s obzirom na postojanje dm gih Jjudi. Poštovanje slobode drugih ljudi je teško izvodljivo, jer mećtuljudske odnose karakteriše konilikt. Suština odnosa između svesti nije subivstvovanje (nem. Mitsein), već konflikti. Čim postojim, ja postavljam jednu činjeničnu barijeru drugom biću. Mi i pogledom krademo egzistenciju drugom biću. Mi Iju.bav nije, na kraju, ništa d m go nego težnja da se ograniči sloboda d n igog bića, da se ta sloboda čak prisvoji. A ukoliko

je Ijubav težnja za ideniifikacijom s drugim bićem, ta težnja opet nužno dovodi do konfiikta. Kakav moraiistički zakijučak Sartr izvodi iz svoje koncepcije čoveka? A k o je poštovan je slob o d e dru gog čoveka nemoguće, §ta onda činiti? Sartrov odgovor je angažovanje. Osnovna njegova deviza je da se u životu treba angažovati. T im e Sartr p o b ija p r ig o v o r e da je n je g o v a filo z o fija pesimistička, pasivistička i individualistička. Boreći se protiv d eterm in izm a k oji u sp avlju je ličnost, Sartr p o z iv a na angažovanje, na aktivan stav čoveka i taj apel na ličnu odgovornost i na dužnost angažovanja, ostaje trajna vrednost Sartrove filozofije.

ENGELS (1820-1895)

Hoc scio pro ccrlo, cjuolias cum stercorc certo, semper ego maculor. Jeclno znam za izvesno, kacl gocl se sa blatom borim, ja se ukaljam. Za Engelsovo etičko učenje karakteristična su četiri stava: 1) moral je klasno usvojen; 2) u različitim teorijskim koncepcijama o moralu uvek se nailazi na određene zajedničke etičke principe; 3) postoji neprekidni progresivni razvoj morala i 4) perspektive razvoja morala vode ka formiranju opštečovečanskog morala u besldasnom društvu. 1. Engelsov doprinos (eorijama o moralu sastoji se u tome što je on ispravno uočio da moral ima i svoju sociološku, dmštvenu, ldasno obojenu kornponentu. Moral, kao zasebna kategorija Ijudskog ponašanja, klasno je uslovljen i određen. U raslojenom ldasnom društvu, kakvo je kapitalističko, a i društva pre njega, svaka ldasa ima svoj moral. Posebno je značajno da svaka klasa želi svoj moral da proglasi idealnim moralom i da ga nametne ostalim klasama. T o je obično moral koji opravdava vlast i interese vladajuće klase.

2. Problem /.ajedničkog u različitim teoretskim konceptima o moralu podrazumeva prisustvo istovetnih etičkih principa u raznorodnim učenjima, filozofijama i ideologijama. Engels je pravilno uočio da "od kada je sveta i veka" postoje izvesni opštevažeći, ubikviterni, moralni principi, koji se ne menjaju, iako se društva i klase stalno menjaju. Tako npr., "ne kradi" jedan je od etičkih principa koji sadrži i religijska etika, ali i svi drugi etički memoari buržoaskih i socijalističkih ideologija. 3. Učenje o progresivnom razvoju morala označava jedan u sh odn i e v o lu tiv n i ra zvoj e tič k e misli, b e z o b zira na mogućnosti interupcije i diskontinuiteta. Engels u analizi morala raznih drušcvenih epolia uočava da je moral jedne epohe uvek bolji, progresivniji od morala prethodne epohe. Tako, moral feudalnog društva je progresivniji od morala robovlasničkog društva, moral kapitalističkog od morala feudalnog društva i konačno, moral jednog budućeg socijalističkog, odnosno komunističkog društva će biti progresivniji ocl morala preihodnih epoha. 4. Tako je Engels došao do idcje o formiranju opšteljudskog morala u uslovima besklasnog društva kao idealnog za čoveka. U dosadašnjem razvitku društva i države lični interesi su prerastali u klasne interese. Postojala je suprotnost izrneđu individua koje su svoje interese proglašavale za "opšte" ili "idealne", naravno, zaklanjajući se plaštom interesa klase i onda, uvažavanje tih interesa proglašavale "životnom normom". Komunizam će, mađutim, predstavljati društvo bez klasa. Nestankom klasa društvo se pretvara u zajednicu, asocijaciju individua kao individua. Namesto klasne individue dolazi lična individua. U talcvim uslovima, Marks i Engels pretpostavljaju nastupanje jedne drugačije društveno-moralne svesti. Komunističko dmštvo će predstavljati zajednicu individua kao autentičnili individua. Zbog svestranog razvitka proizvodnih snaga i 'ukidanja klasa rad bi se pretvorio u samodelatnost, slobodno proizvođenje, odnosno stvaranje. Priroda čoveka će se socijalizovati, a dmštvo naturalizovati, omogućiti slobodni razvoj čovekove prirode, ljudske pri-

rode. Nužna faktička solidarnost odnosno povezanost proizvodila bi i solidarnost u htenju i osećanju. Požude i nagoni dobili bi društveno prikladnu meru i obliJc. Tako bi se formirao totalni čovelc u d ru štven o-m ora ln om smislu, o d n o s n o opštečovečanski moral u besklasnom društvii.

MARKS (1818-1883)

Sic transitgloria mundi... Tako prolazi slava... Sa napretkom civilizacije, posebno u kapitalizmu, čovek se u mnogim apsektima udaljuje od prirode, ali istovremeno i od samog čoveka. Analizujući društveno-ekonomske odnose u kapitalizmu, Marks je uočio da se oni tako menjaju, da postaju strani čoveku. Otuda cela njegova filozofija može da se okarakteriše kao sjajan napor da se kod čoveka razvije svest o njegovo m značaju i mestu u svetu i da se razbiju svi društveno-ekonomski odnosi u kojima čovek ima položaj nedostojan čoveka. Osnovu o v o g učenja predstavija izučavanje fenomena alijenacije (otuđenja). Pod otuđenjem se podrazumevaju takvi ljudski odnosi u kojima se Ijudski svet postavlja prema čoveku kao nešto tude; tretiranje čoveka na isti način na koji se tretira i predmetni svet. T o je neuviđanje bitnih čovekovih svojstava, gubljenje ljudske suštine, otuđenost čoveka od same Ijudske prirode. Marks je pisao o trojakom ispoljavanju č o v e k o v o g otudenja: otuđenje od rada i proizvoda rada, otuđenje od samog sebe i totalno otuđenje čoveka na socijalnom i psihološkom planu. Analizujući otuđenost realnih ljudskih odnosa, Marks je pošao od onoga što je fundamentalno za čoveka. T o je rad, proizvodnja. Rad je svesno menjanje i prilagođavanje prirode Ijudskim potrebama, koje se vrše pomoću oaiđa za proizvodnju. Proizvodnja pretpostavlja, dalde, tri faktora: radnika, predmet rada i oruđe za rad, i proizvode rada. Ona otuda

nije samo jedan radno-proizvodni proces, već uvek i određeni dmStveni proces, s obzirom na međusobne odnose ovilij elemenata u procesu proizvodnje. U kapitalizmu radnik nije vlasnik sredstava za rad, pa i prozvodi rada ne pripadaju njemti, ali ni dmStvu u celini, već vlasniku omđa za proizvodnju. Tako proizvodi rada bivaju otuđeni od čoveka, tj! radnika. U ovakvim uslovima kada su otuđeni proizvodi i-ada i sarn rad kao delatnost postaje otudeni rad. Otuđenost ldasnog rada kao procesa nije samo u tome 5to radnik radi pod lošim uslovima i što radi preterano, već što je rad za njega "spoljašnji rad", rad za drugoga, za "gazdu", rad iz biološke i ekonomske nužde, i ne delatnost na kojn sti ga podstakle samo ljudske jjotrebe za stvaranjem, - za oblikovanjem prirode, za proizvođenjem. Takav rad za njega nije uživanje već sredstvo za održavanje gole fizičke egzistencije. Tako se čovek otuđuje od sarnoga sebk jer se njegova svest degradira samo na ulogu sredstavp za održavanje puke biološke egzistencije. Živeći u sveiu gde ekonomsko bogatsvo, kapital, npvac postaju svojevrsni fetiš, čovek duhovno osiromašuje. Nastupa otuđenjesvih fizičkih i duhovnih čula nameslo kojih dolazićulo posedovanja. Čovek postaje jednostran, vezan, sputan svlojim radom i profesijom ("idiotizam profesije"), ograničenog >ugla gledanja; neslobodan, jer radi iz potrebe, a ne iz zadovolj'stva; radi za drugog, a ne za sebe. Tako dolazi do otuđenja čojveka od đm gog čoveka, tj. do totalnog otuđenja na sociološkom i psihološkom planu. Ni čovek, ni Ijudska priroda nisu onb što naprosto jesu, pa se treba izboriti za ljudsku prirodu i smisao svog bitisanja. O vakvo stanje m ože da se prevaziđe jedino humanističkom orijentacijom i marksističku etiku karakterišej pre svega, snažan poziv ka humanizmu. Humanizam je orijentacija, tj. projekt u kom e je čovek centralna vrednost. T o je zahtev za stvaranjem takvog društva u kome će čovekove sposobnosti, njegovo dostojanstvo, stvaralačka svest, moći u potpunosti da se ostvare. Ideal humanističke etike je ispoljavanje totaiiteta ljudskih vrednosti. T o je logičan ideal, jer ima u vidu samu prirodu čovekovu, uvažava stvarnost njegovih potreba i aktivnosti,. posmatra čoveka kao univerzalno biće. Taj ideal, tek u komunističkom društvu, po Marksu, može naći uslove za

svoje ostvarenje. Prihvatajući humanističku orijentaciju, čovek jedino m ože da se razvije kao moralno biće i time doprinosi opStem društvenom razvoju. Moral ne treba da se propisuje, da se nameće društvu spolja kao nešto strano, nešto večito, nepromenljivo. Moral kao oblik društvene svesti izvire iz same čovekove suštine. Stalnim izgrađivanjem boljih društvenih odnosa izgradivaće se i moral pojedinca. Istorija savremenih društava, naročito u Istočnoj Evropi, pokazala je da su ideje Marksa u priličnoj meri utopijske i da ne odgovaraju ljudskoj prirodi, koja je očigledno u svoje genc utkala posedovanje odnosno privatnu svojinu.

JTJGOSLOVENSKA. ETIČKA PRAKSA Dabil Deus bis cjuocjue finom/ Daće Bog i ovome kraj7 Verf’ilije Poglavlje koje sledi najčešće je trpelo izmene u ovom udžbeniku. T o najbolje govori koliko je naša ecička stvarnost promenljiva i kako ne postoje precizne moralne vrednosti. Tačnije, proklamacije o moralnim vrednostima su uvelc jasne, ali je njihova realizacija krajnje problematična. I to je možda najvažnija definicija naše etičke zbilje; majstori smo da ispravno i gotovo idealno formulišemo neka pravila ponašanja, ali u praksi, u svakodnevnom životu, ta praviia dramatično kršimo. Jeđno govorim o, a đru go radim o! Stratezi svake države žele tal pravilima naukc i strukc tekar je u svom radtt nezavisctn i slobodan u izboni načina i sredstava clelovanja i zato ocl svih zdravstvenih radnika najodgovornijipred svojom savešću, bolesnikom i društvom. Zdravstveni radnik vrši svoj rcul savesno i požrtvovano i j humano iposvom najboljem znanju. On nikacl nećesvoje \ znanje i sposobnosti upotrebiti protivno principima bumanizma i svoje scivesti i ličnim priinerom dokazuje svoju odanost tim. principima. Opasnost po sopstveno zdravlje i život ne sme da spreči zdravstvenog radnika u izvršavanju njegovih dužnosti i i zadalaka. Poštujući ličnost svakog čoveka zdravstveni radnik neće n i ! rcčju ni delotnpovrediti njegovo Ijudsko dostojanstvo. Isticanjesvoga rada isvoje ličnosti nije uskladusapozivom zdravstvenog radnika. Zdravstveni radnik neće precl nestntčnomjavnošću objavljivati rezultctte nedovoljnoproverenih metoda istraživanja i sredstava za lečenje. Stalno praćenje n a u čn ih dostignuća i stručno usavršavanje je obaveza svakog zdravstvenog radnika.

Stečena slručna znanja zdravstveni radnikje dužan da stalno prenosi na svoje saradnike u ustanovi i na ostale zdravstvene radnike aktivnim učešćem u stručnim i društvenim organizacijama. Saradnja zdravstvenih radnika zasniva se na drugarstvu, iskrenosti, otvorenosti, i na prenošenju iskustava, i sve u interesu čoveka i za njcgovu dobrobit. Zdravstveni radnik ceni i poštuje znanje, dostojanstvo i stručnost svakog zdravslvenog radnika bez obzira na konte je radnom mestu, svestan da samo takvi odnosi obezbeđuju uslove za stvaralačku aktivnost i konstmktivnu kritiku. Sapuno pažnje i obazrivosti ovlašćeni zdravstveni radnik treba bolesnika i njegovu najbližu okolinu da upozna sa stanjem zdravlja obolelog. U stučaju teške ili neizlečivc bolesti saopštiće se dijagnoza sa odgovarajućim taktom i pažnjom porodici bolesnika, a bolesniku samo u slučaju prekc potrebc, vodećipri tome računa o dejstvu koje takoo obaveštcnjc može da ima na fizičko i psihičko stanje bolcsnika ili njegovc porodice. Ovu delikatnu dužnost obaviće lckar koji je za to ovlašćen. Sve što zdravstveni radnik pri obavljanju svoga poziva sazna o bolesti i o intimnosti lič'nog iporodičnog karaktcra, čuva kao profesionalnu tajnu. Od ove obaveze može da odstupi samo ako je to neophodno za bolesnika, porodicu ili društvo. U ovim granicama zdravstveni radnik ostaje moralno i lično odgovoran za saopštene podatka. Zdravstveni radnik osuđuje eutanaziju i smatra je lažnim humanizmom. Nasuprot tome, on u granicama medicinske nauke i mogućnosti nastoji da olakša bolesniku njegove fizičke i psihičke patnje i boti se za njegov život i zdravlje. Najtežapovreda ovih načela etikejeprisilni eksperiment na čoveku. Ispitivanje kao proveravanje naučnih metoda na čoveku dozvoljeno je samo ako je to medicinski i biološki opravdano, pri čem uje ispitanik svestan značaja ekspeiimenta i mogućih posledica, ako su preduzete sve tnere predostrožnosti i zaštite, i sa njegovim dobrovoljnim pristankom.

Po/azeći odprincipa poštovanja Ijudskog života od sarnog začetka, od socijalističkog humanizma i medicinske nauke, zdravstveni radnik smatra pobačaj biološkomedicinski i socijalno štetnim. On svesno teži da stvamo humanističko pravo na materinstvo bude iznad prava na pobačaj. Njegovpoziv zdravstvenog radnika nalaže mu da se kod svakog pojedinačnog siučaja opredeli za onu vrstu stručne pomoći koja će olakšati položaj žene i porodice, i da se istovremeno lx>ri za takm stanje u društvu u kome će pobačaj postati nepotreban zahvaljujući planiranju porodice. Socijalistički princip "od svakog prema sposobnosti - svakome prema radu" osnovno je načelo u nagrađivanju zdravstvenih radnika. Međutim, zdravstveni radnik će samopregomo ipožrtvovano ukazati na neodložnupomoć povređenom, bolesnom i ttgroženom čoveku nezavisno od nagrade za izvršeni rad. Prihvatajući ova načela etike zdravstveni radnici Jugoslavije se obavezuju da će u svom stničnom radu i svojoj društvenoj aktivnosti usavršavati i razvijati etičku svest i da će poštovati i dosledno sprovoditi načela etike humanog poziva uvek i isključivo u interesu zdravlja i života čoveka. Stručne organizacije zdravstvenih radnika i zdravstvene ustanove, odnosno njihovi organi društvenog upravljanja, imaju pravo i dužnost da obezbede ostvarivanje načela etike ovog Kodeksa".

drugo poglavlje

M ORAUSfO-PSmOLOŠKE OBAVEZE ZDRAVSTVENIH RAD N IKA PREMA BOLESNICIM A Lekar mora đa ima očisokola, ruke clevojke, mudrost zm ije i srce lava. Avicena O vo poglavije je srž, jezgro preclmern medicinska etika. Ima svoju važnost, jer se u njemu daju vrlo konkretni saveti kako se sa moralno - psihološkog aspekta treba ophoditi prema bolesniku, kako treba poštovati ličnost bolesnika i kako se realizuje specifični intervju zdravstveni radnik - bolesnik. Veština vođenja dijagnostičko - terapijskog dijaloga sa pacijentom je veština koja se uči u psihijatriji, ali na ovom mestu je važno ukazati na povezanost etičkih načela sa psihološkim karakteristikama i reakcijama bolesnika.

BOLESNIK KAO OBJEKT LEČENJA Budigospodarsvoje volje, slugasuojesavcstU M. V.Ebner-Eschenbach Bolesnik je i objekat i subjekat lečenja, no i on i zdravstveni radnik imaju isti cilj: što brže izlečenje. Pored već poznatog pravila - "primurn non nocere", postoji i drugo važno edčko

načelo: "p rim u m cst ad iu vare" - tj. p r v o jc p o m o ć i bolesniku. Pui do tog cilja je izgrađen i usklađen na poverenju između boiesnika i zdravstvenoig radnika. Osnova tog poverenja je dobronamernost. U odlukama i postupcima u odnosu na pacijenta zdravstveni radnik iskijučivo treba da se aikovodi brigom za njegovo zdravlje. Međutim, u nizu medicinskih procedura i intervencija na bolesniku, često se zaboravi ličnost samog pacijenta. U brojnim skopijama, glikemijama, auskultacija na, koje se odvijaju kao na proizvodnoj traci, psihološke karakteristike bolesnika i njegova ličnost se često i lako zanemare. j Zdravstveni radnik je dužan da prihvati bolesnika kao čoveka, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim individualnim karakteristikama i crtama ličnosti. Kada se oboleli, ili Onaj koji ima neke tegobe, javi zdravstvenom radniku, lekaru - lekar s njim vodi r a z g o v o r k o ji je je d in s tv e n u s v o jo j vrsti ne samo zb o g toga što predstavlja osnov odnosa bolesn ik zdravstveni radnik nego i stoga 5to je u mnogim slučaje\ ima sam po sebi lekovit. Ovaj razgovor, "jedinstven po svojoj v: sti", tako je značajan, da je bez njega sve drugo dovedeno u pitanje. Na žalosi, današnji zdravstvcni radnici kao da neilnaju dovoljno vremena za razgovor sa bolesnikom. Oni se, jednostavno, otuđuju od bolesnika: traže i nalaze bolesti, a ne vide bolesnika! O vom otuđenju je sasvim nehotično doprinelojPasterovo otkriće prouzrokovača bolesti - mikroba. U potelri za prouzrokovačima bolesti, polazeći od bolesti koja je pred nama, zaboravlja se da b o le s t b e z boJesn ik a n e p osto ji. Bolest, onakva kakvu je nalazimo detaljno opisanu u udžbenicima i priručnicima, uopšte nigde ne postoji. Postoje samo bolesnici kao individualna bića! I zato treba iznad sjvega poštovati ličnost bolesnika. Često se pacijent oseća bespom oćno pred zdravstvjenim radnikom, lišen dostojanslva odela i zvanja, primoran da nepoznatom čoveku iznosi iz sebe i najskrivenije tajne, pja mu zb o g svega toga treba pružiti ljudsku ruku saosećanja i razumevanja, uputiti mu blag pogled i toplu reč. Medicinska etika i Ijubav prema drugom ljudskom biću nisu dovoljni za ostvarivanje etičkih i deontoloških obaveza zdravstvenih radnika prema bolesnicima. Potrebno je detaljnije razumeti čoveka, a to podrazumeva i određena zn an ja iz p s ih o lo g ije (zato je u udžbeniku dato relativno dovoljno

prostora i nekim osn ovnim činjenicama iz p sih ologije). Zdravstveni radnik koji ne voli svoj posao, koji je ravnodušan prema obolelom i prema Ijudima uopšte, koji psihološki ne razume drugo ljudsko biće - je profesionalno zlo. Ljudi sa tzv. "teškim karakterom" stvaraju loše odnose sa ljudima i zbog toga narušavaju međuljudske odnose u kolektivu i često greše u kontalctu sa bolesnikom. Pacijent kao čovek ima svoje vrline i mane, svoj temperament i karakter, znanje i navike, svoje opredeljenje 'prema materijalnini i političkim uslovima života. Psihologija uči da čovek nije sam o organizam nego i ličnost. Postoji život tela i život ličnosti. "Čovek nema samo telo, on ima i dušu, koju u radu sa telom bolesnog čoveka nikada ne smemo zanemariti" - pom čio je zdravstvenim radnicima srpski patrijarh Pavle na lekarskoj slavi "Sveti Vrači - Kozma i Damjan" 1992 godine. Dopadalo se to nama ili ne, ali zdravstveni radnici ipak treba da ugađaju bolesniku, vodeći računa da u toj komunikaciji ne bude b o lećiv e popu stljivosti ili tolerancije očigledne drskosti. Bolesnika treba psihološki razumeti, ali ne na uštrb svojih profesionalnih principa! Pacijenti se nekada ponašaju prema posleniku u zdravstvu kao prema prodavcu u bakalnici: hoću EKG, prepišite mi'te i te lekove, dajte mi uput ili bolovanje, izmerite mi pritisak i slično. Popustiti takvim bolesnicima je očigledna greška i značilo bi udaljavanje od medicinske deontologije. Prvi kontakt tj. susret zdravstvenog radnika i bolesnika često je od presudnog značaja za dalji odnos. Smatra se đa je prvi utisak o čoveku u 80 odsto slučajeva i presudan. Prva reč i postupak, izgled, boja glasa - sve su to detalji koji su izuzetno značajni. U njima se odražava sva ljubav prema drugom čoveku, profesionalna ljubav prema nekome koga nismo poznavali, a koji nam tokom medicinske intervencije postaje drag. T o je s p e cifič n a ljubav, jer iz nje p ro iz ila z i jam opožrtvovanje zdravstvenog radnika, a bez njega nema uspešne pom oći čoveku koji pati. Iz takvog blagonaklonog uzajamnog odnosa zdravstveni radnik se ispunjava osećanjem lične sreće, što je najvredniji honorar za rad. Arogancija, netaktičnost, žurba i gledanje u sat, bezličan odnos prema pacijentu - ubijaju poverenje u nauku i magijsku moć medicine. Veoma je neprikladn o poistovećivati čoveka sa njegovom bolešću, npr. reći "onaj dijabetičar, uremičar". Još

manje je etički opravdano reći "coram publico" odnosno pred bolesnikom da je to "mnogo interesantan slučaj" ili "veoma zanimljiv slučaj", kao što se često čuje u praksi nekih kliničara. Bolestan čovek, pretežno iscrpljen fizičkim oboljenjem, trpi i psihički, i praktično je nemoguće ne videti i ovu stranu čovekove ličnosti. Makar u kojoj meri bio bolestan, kada se već našao u zdravstvenoj ustanovi, on očekuje pomoć, blagonaklonost i utehu. Stoga se rad oko bolesnika ne sme vršiti mehanički, automatizovano, b ez takta i bez duše. Nijednim gestom ne sme se skrnaviti dostojanstvo bolesnika. Reči upućene bolesniku treba da budu podrška i da jačaju želju za ozdravljenjem. U tom smislu etički je neispravno poistovećivati bolesnika sa krevetom, npr. br. 7, 3. Nedopušteno je bolesnike obeležavati izrazima "onaj debeli, onaj žuti ili onaj mršavi", ili "onaj šećeraš". U principu, svakom bolesnilcu se treba obraćati sa "Vi" i oslovljavati ga p u n im im enom ili prezimenom ("lično ime je najlepša muzika na svim jezicima sveta"). Oslobođeni smo o baveze da se odraslom obraćamo sa "Vi" samo u onim slučajevima kada bolesnici, usled svoje nedovoljne informisanosti, odnosno prlmitivizma, počnu da odgovaraju sa "Mi". Tim e se stvara konfuzija i, u ciiju što razumljivijeg intervjua, bolesniku se m ožem o obratiti sa "Ti". U komunikaciji sa bolesnikom zdravstveni radnik treba da se trudi da zađ o b ije n jegovu psihološk u intimnost. Treba mu prići toplo, ljudski, aii ne treba preterano insistirati na detaljima iz života bolesnika, naročito ne u intimnoj sferi (osim u ginekologiji ili psihijatriji) i ne više nego što je to potrebno za dobru komunikaciju. EMPATIJA. Ispravan etički stav zdravstvenog radnika podrazumeva zastupanje stava em patije prema svima, bez obzira na subjektivno doživljavanje svakog boiesnika pojedinačno. Šta se, zapravo, podrazumeva pb'd'stavom empatije? Činjenice iz psihologije nas uče da se među ljudima uspostavljaju različiti emocjonalni odnosi. Neke volim o, neki su nam simpatični u većoj meri, prema nekima smo ravnodušni, dok prema izvesnima osećamo antipatiju. Shvatanje da se ličnost druge osobe m ože bolje razumeti preko osećanja n eg o racionaino, veom a je staro. Frojd je empatiju srpatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Identifikacija preko imitacije vodi do empatije ili uživljavanja.

Empatija predstavlja delim ično nesvestan emocionalni proces identifikacije posmatrača sa objektom. T o je sposobnost da em ocijsim a razum em o đ ru go ljudsko b ić e (naročito neverbalno). T o je sposobnost unošenja sebe u mišljerija, osećanja i delanja druge osobe, sposobnost doživljavanja osećanja druge osobe. T o nije stav ni preterane simpatije, ni ravnodušnosti, ni antipatije. U medicinskoj praksi to je blagonaklon stav prema boiesniku, koji podrazum eva sposobnost uživljavanja u stanje bolesnika. Vršeći zdravstvenu delatnost, nedopušteno je gestom, pogledom, osmehom, grimasom, rečju ispoljiti taj nejednak stav prema različitim osobama, pogotovu bolesnicima. Empatija zahteva da se celoktipnim obraćanjem bolesniku racionalno ispoljava stav blagonaklonosti i simpatije prema svima, bez obzira na stvarno unutrašnje doživljavanje u datom trenutku. Zdravstveni radnik nikada ne sme da gleda bolesnika sa visine, smatrajući sebe boljim i drugačijim od njega. On ne sme nikada da učini bilo šta što bi ponizilo bolesnika! Behterev je napisao: "Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje, onda to nije lekar". Značenje reči se još bolje bolje vidi u arapskoj poslovici: "Rana, nanesena nožem, zaceliće, a jezikom - ne!" Poznata je Ezopova priča: gospodar je hteo da nagradi nečim najlepšim na svetu Ezopa i bio je iznenađen kada je ovaj zatražio da inu kupi jezik. Začuđenom gospodam Ezop je objasnio da je jezilc nešto najlepše na svetu, jer jezikom, tačnije govorom , iskazujemo svoju ljubav, vernost, nežnost... Gospodar je želeo da čuje od Ezopa šta je po njemu najružnije na svetu? Ezop je opet izabrao jezik, jer se njimc iskazuju mržnja, zloba, zavist... Nemerljivo je d ejstvo reči, naročito u medicini u odnosu zdravstveni radnik - bolesnik. Bukvalno rečeno, rečima se može ubiti čovek ("Ubi me prejaka reč"), ali reči imaju i veliki psihoterapijski značaj. Hipokratu se pripisuje da je rekao: "Ako od nekoliko lekara jedan leči travama, dm gi nožem, a treći rečima, onda se pre svih obrati onom lcoji leči rečima". Nažalost, danas reči sve više gube od značaja u lečenju. Ubediti pacijenta rečima ponekad je ravno dejstvu najboljeg leka, ali se mora strogo voditi računa šta, lcome, kako i kada treba kazati. T o je specifična veština koja se dugo uči i zdravstveni radnici su dužni da njome ovladaju.

j ^

Reč i boja glasa odražavaju kulturu čoveka i zbog toga zdravstveni radnik mora da zna ne samo šta govoriti nego i kako govoriti. "Ton macht Musik'1- ton čini m uziku - je stara nemačka izreka. Intonacija glasa predaje bolesniku misli i emocije zdravstvenog radnika. Monoton glas odbija pacijei|ita isto kao i vika. Iz glasa se poznaje lepota duše ili gnibfcst ljudskih osećanja. B olesn ik više reaguje na boju glsj-sa zdravstvenog radnika nego što razume smisao reči, narocjito ako je u posebnom, psihološki bolnom stanju. Posebno se mora obratiti pažnja da se ne upotrebljavaju u govoru tzv. "v e rb a n o civ a ". "Prikazivati stanje težim" negošto jeste, u stvari, prestravljuje bolesnika. Ne znaju svi bolesnici za narodnu indijsku mudrost: "Možemo se bojati oca, majke, druga i učitelja, ali ne m ožem o imati strah pred lekarom, je'r je on za boiesnog i majka, i otac, i drug, i učitelj". Zdravstveni radnici, naročito lekari, skloni su da oboljenje prikažu težim i opasnijim nego što jeste, da bi kasnije više veiičali svoj terapeutski rezultat. Cesta je pojava da se čuje od bolesnika kako mu je taj i taj lekar mal’te ne spasao život iako bolest nije bila nijednog uenutka tako opasna po sam život pacijenta. Hranjenje sopstvene sujete i potreba za gratifikacijama te vrste su, na žalost, veom a karakteristični za pojedine zdravstvene radnike. Upotreba verba nociva (reči koje oštećuju), m ože da dovede do nagle smrti i kod zdravih. To potvrđuje postojanje tzv. "vu-du" smrti. Obdukcijom na organima na mah umrlog ne nalaze se znaci bilo kakvog organskog oštećenja.

BOLESN3K KA.O SUBJEKAT LEČENJA Bis dat, qu i cito dat. Duplo daje, ko odmah daje. Između zdravstvenog radnika i pacijenta treba da ppstoji uzajamno poverenje. T o podrazumeva da i bolesnik, kao subjekat lečenja, ima izvesne obaveze, koje se same p o sebi, a priori, podrazumevaju i na koje zdravstveni radnik s pravom računa. Pre svega, očektije se od bolesnika da će reči svu istinu, da će biti otvoren i pošten, postupati po savetu lekara i držati

se njegovih uputa, da ga neće zbunjivati saveti sa strane, da će biti strpljiv u očekivanju ozdravljenja, da će platiti zdravstvene usluge na način koji je propisima regulisan. Posebno se očekuje od pacijenta da razume zdravstvenog radnika kao čoveka, koji ima i svojih ličnih briga i problema. S druge strane, pacijent očekuje od zdravstvenog radnika da ga leči po najnovijim znanjima i u skladu s etičkim načelima medicinske veštine. Svaki zdravstveni radnik, lekar pogotovo, dužan je da zna savremena dostignuća medicine. Današnji lekar mora biti sposoban da nađe i primeni lek ako postoji, ili da ga načelima savremene medicinske nauke otkrije, proveri ili primeni. Sve ono što savremena medicina zna, mora i on znati! Ništa nije opasnije od lošeg lekara. Nije dobro ni kad je svirač loš, ali loš lekar je opasan! Velika je nesreća za bolesnika da ga leči lekar-neznalica. Savest bez znanja je beskorisna. Osetljivost, čak vrlo iskrena, ako krije nestručnost, opasna je! Zato je moralna obaveza zdravstvenog radnika da svakom bolesniku pruži najviši mogući nivo medicinskog tretmana.* Od zdravstvenog radnika bolesnik očekuje da bude iskreno obavešten o stanju svoga zdravlja. Podatke o dijagnozi i prognozi daje isključivo lekar. T o pravo je strogo ograničeno na lekara i ne m ože da se ovlasti bilo ko drugi. Etička dužnost i obaveza zdravstvenog radnika je da obavcštava p ro m iš lje n o , sa odgovarajućom obazrivošću, o dijagnozi i p rogn ozi bolesti. D iferencijalno-dijagnostičke dileme, mogućnosti, odnosno nemogućnosti lečenja, rizici terapije, neželjeni nuzefekti, ne treba do kraja da budu saopšteni bolesniku. Posebno interesantna tema je da li reći bolesniku istinu da boluje od neizlečive bolesti? Da li pacijent zaista želi da Čuje tako gorku istinu? Pacijent želi da čuje ono što izaziva nadu. Kod nekih ijudi radoznalost se sama zaustavlja pred vratima iza kojiii su mučna razodcrivanja. Ima paćijenata lcoji očigledno žele da budu prevareni, i koje bi poznavanje kobne istine slomilo, a ima, međutim, i ljudi kojima je neizvesnost teža nego li najcrnja izvesnost. Mišljenja o saopštenju istine bolesniku o neizlečivoj bolesti su podeljena. Neki smatraju da bolesnilcu treba saopšdd isdnu, da je to moralno pravo da bolesnik bude autentično obavešten o švome zdravlju. T o mišljenje naročito zastupaju pravnici, koji smatraju da svaki čovek ima pravo na istinu, da bolesnik uvek

ima pravo da zna pravo stanje svoga zdravlja. Kada su u pitanju "obične" bolesti, sigurno da treba saopštiti istinu bolesniku, ali kada su u pitanju maligna oboljenja i ostale neizlečive (infaustne) bolesti, gde medicina danas ne m ože efikasno da pom ogne, onda se lekar nalazi pr'ed strašnom dilemom. Mi zastupamo stav da je nž|j|le neophodno clobro p roceniti ličnost bolesnilca. Ako'procenim o da je ličnost dovoljno jaka da istraje i odoli iskušenju da digne ruku na sebe kada sazna da boluje od neizlečive bolesti, om ogučićem o joj, ali op et postupno, da nasluti i tu najgoru mogućnost. U protivnom, treba negovati stav pia fraus - d o bron am ern e laži. U interesu očuvanja psihičkog integriteta, bolesnika treba svesno obmanjivatj. Još su stari deontolozi govorili da lekarske informacije treba da budu dvosmislene. U tom slučaju mi namerno negiramo lošu prognozu, hrabreći bolesnika, pogotovo ako primetimo da je malodušan, sldon brzom predavanju opakoj bolesti. Razmišljajući o moći i slabosti medicine Ž. Ambriže, francuski lekar i etičar, ovako vidi pravu ulogu lekara i njegov oclnos prema lx)lesniku: "Ono što bolesnik očekuje od svoga lekarn jeste da u njegovim savetima nađe elemente sopstvene odluke; on ne traži da zna šta bi lekar radio na njegovom mestu (mada se i to ne retko događa), nego šta bi on, bolesnik, ocllučio kacla bi imao potrebna medicinska znanja; treba voditi računa o njegovoj slabosti, njegovoj volji, njegovim pogledima na život, na bol i dobro zdravlje. Igra se, dalde, igra udvoje. T o je gotovo bolna igra u kojoj lekar služi kao podrška, a ne kao naredbodavac".

PKINCIPI KOMUNIKACIJE ZDRAVSTVENI RABNHC - BOLESNIK Jezik kosti nema, ali kosti lomi! V e r b a ln a i n e v e rb a ln a kom unikacija. Ljudi među sobom opšte, pre svega, govorom , verbalnom komunikacijom, i to je osnovni način opštenja među ljudima, za razliku od životinja kod kojih talcve komunikacije nema. Verbalna komu-

nikacija podrazumeva reči upućene drugoj osobi, specifičan individualni rečenički sklop koji je osoben za svakog pojedinca, niz pitanja i odgovora koje jedinke upućuju jedna drugoj. Dobra komunikacija, naročito stru čn a Jcomunikacija n a nivou m edicinskog intervjua, više je umetnost n ego nauka, više veština koja se učenjem i praksom usavršava, nego dijaiog koji se odvija proizvoljno i bez cilja. Verbalna komunikacija je komunikacija putem razuma; iz razumskog dela jedne ličnosti ide porulca ra zu m u druge ličnosti. U cilju što efikasnije komunikacije na relaciji zdravstveni radnik - bolesnik potrebno je imati p r ip r e in ljc n u listu pitanja, koja obezbeđuje, između ostalog, i o s e ć a n je sigu.rn o sti zdravstvenom radniku u odnosu sa bolesnikom. Svaka medicinska disciplina ima s p e c ifič n u listu p ita n ja koju zdravstveni radnik postavlja bolesniku da bi efikasnije, sigurnije i stručnije obavljao sve poslove dijagnostike i lečenja. Međutim, govor sam p o sebi nikad nije dovoljan da izrazi ono što se želi reći, pa se Ijudi služe i drugim znacinia: naglašavaju pojedine glasove ili reči, prave pauze, menjaju ritarn govora i sl. Uz to, koriste se i često neverbalnim opštenjem kao .važnim načinom saopštavanja: menjaju mimiku, izraz lica i pokreta, koriste telesni dodir, poglecl, rastojanje do sabesednika, itd. Čovek komunicira, dakle, i izrazom lica, držanjem tela, pokretima, načinom odevanja, tonom i bojom glasa, potvrdnim ldimanjem glavom ili blago podignutim obrvama, kontekstom i vrem enom u kome šalje određenu poruku, itd. Jednostavno, kao sredstvo komunikacije m ože da služi sve u nama, na nama i oko nas. Ovi neverbalni znaci su veom a važni, jer nekada otkriju više no što se rečima kaže, a daju i tačniji smisao rečima. N e v e rb a ln o k o m u n ic ira n je kao da pobliže označava ono što rečima izražavamo, pa je zato i razumljivo da je veoma bitno kakvu neverbalnu pratnju imaju naše verbalne poruke (iak o verbalna i neverbalna komunikacija predstavljaju, u suštini, jedinstven sistem međuljudskog opštenja). Neverbalna kom unikacija je e m o c io n a ln a lcom unikacija i ona je često iskrenija, jasnija i potpunija nego verbalna. Reči su neretko i diplomatija, što znači ne uvek i iskrene, ali je zato "g o v o r tela" teško prikriti, jer iza njega stoji autonomni

vegeiativni nervni sistem, kojim, sopstvenom voijom, nije uvek lako upravijati. U svakom komuniciranju postoji sadržaj te komunikacije, ali i odnos sa osobom sa kojom se komunicira. Kao što je nem oguće ne komunicirati, tako je isto nemoguće i izbeći definisanje našcg odnosa prema svemu tome. Prihvatanje neke poruke ne zavisi samo od njenog sadržaja nego i od od;nosa osobe koja poruku iznosi prema samoj toj poruci, a i od odnosa te osobe prema onome kome tu poruku iznosi. Dalje, trcba znati da je svaka komunikacija dvosmerna, hteli mi to ili ne, što znači da i primalac poruke na poseban način podstiče $agovornika. K o n s tru k tiv n a i n e k o n s tm k tiv n a kom un ikaci; a. U boljem sporazumevanju između ljudi veoma je značajno da postoji potpuna sagiasnost verbalne i neverbalne konunikacije. Načelno se smatra da postoji modei konstruktivne i nekonstruktivne komunikacije. Primer nekonsiruktivne kbmunikacije je tzv. "d o u b le b in d " - d u p le p oru k c, što je zapravo is to v r e m e n o slanje m e đ u s o b n o k on trad ik torn ih i poništavajućih poruka, ali na različitim nivoima komuniciranja (verbalnom i neverbalnom). Rezultat je totalna zbunjenost i nesnalaženjc, npr. kada nam prijateljica dođe u posetu u nevrem e i mi, otvarajući vrata, kažemo: "O, baš dobro što si došla", a izrazom lica i grimasama jasno pokažemo da je došla kada ne treba. Konstruktivna komunikacija je ona koja je skladna, jezgrovita, pozitivna, jasna, realna, obzirna prema partneru, prijemčiva za različitost mišljenja, otvorena, iskrena, poštena, taktična, T o je komunikacija u kojoj se i sluša, a ne samo nameće svoj stav, u kojoj se izbegava prigovaranje, "bockanje", povišen ton, ismejavanje i "duhovitost" na tuđi račun. Koinunikacija u kojoj se pokazuje Ijubaznost u ophođenju, eufemističko izražavanje, suzdržavanje u izražavanju agresije. O vo poslednje je naročito značajno, jer agresija je često slepa i nepravedna, ponovi se i usmeri na drugog bez velikog razloga. U konstruktivnoj komunikaciji naročito je važno neverbalno ispoljavanje. (Smatra se čak da se dve osnovne dimenzije međuljudskih odnosa - prijateljstvo i neprijateljst\'o, odnosno potčinjenost i dominantnost - izražavaju, pre svega, neverbalnim znacima i simbolima).

"Ništa nije korisnije čoveku o d drugog čoveka", rekao je Spinoza. Međutim, u toj obostranoj koristi neretko se događa i prava ek sp lo a tacija jednog čoveka od strane drugog čoveka, ne samo ekonomska i fizička nego i psihološka i emocionalna. Tačno je da čovek bez čoveka ne može; čovek čoveku treba. Tačno je i da čovek čoveka mora upotrebljavati, koristiti, ali to ne znači da ga mora zloupotrebljavati i iskorišćavati. Odnos uzajamnog poštovanja, tolerancije, obostranog razumevanja, više davanja nego uzimanja - sa etičkog aspekta se savetuje kao najispravniji, najsvrsishodniji. Covelc je društveno biće, međuljudsko, interpersonalno biće. Njemu treba društvo, odnos, drugi čovek. U tom smislu treba posmatrati i za d o v o lja v a n je m eđ u lju d sk ih p otreb a . Za jedno pošteno, humano, obostrano zadovoljavajuće ostvarivanje tih potreba nužno je prisustvo jednakih šansi sa obe strane, jednakog starta i jednakih mogućnosti. Međutini, u životu je to retko slučaj. Zato je drugi preduslov za humanu komunikaciju da onaj koji ima veće šanse i bolje mogućnosti vodi računa o istim ili sličnim međuljudskim potrebama druge osobe. Zdravstveni radnik je u odnosu na bolesnika često u toj povoljnijoj poziciji tako da stalno treba da ima na umu da ne upadne u zamku upotrebe, odnosno eksploatacije drugog čoveka, u ovom slučaju bolesnika. Iskorišćavanje bolesnika za svoje privatne potrebe, pa i kroz intervju, predstavlja jedan od čestih oblika n eetičkog ponašanja zdravstvenih radnika. Naravno da je poželjan sasvim drugi razvoj odnosa između bolesnika i medicinskog osoblja. Moguće je i dešava se da se vremenom između zdravstvenog radnika i bolesnika zaista u sp ostavi relacija is k re n o g p rijateljstva i u zaja m n og uvažavanja, pa će u tim slučajevima obostrana korist talcve relacije biti razumljiva i opravdana (mada je ona obično uvek opterećena početnom "oejednakošću" u komuniciranju, jer je bolesnik u zavisnoj poziciji). Odrasli čovek se u odnosima sa drugim Ijudima najbolje pokazuje lcoliko je čovek. Mi gotovo sve karakterne osobine čoveka gledamo prema njegovom odnosu prema dnjgim osobama, pa kažemo: pošten, iskren, di'uželjubiv, širokogrud, pakostan, itd, i uvek se to podrazumeva prema nekom. Saznanja psihologije mogu da ukažu na neke činjenice koje mogu da pomognu međuljudskim odnosima. Tako, premda su

Ijudi različiti i ne liče m nogo jedan na drugog, postoje neke zajedničke osobine koje se odnose na sve ljude i koje, ako se imaju u vidu, mogu da pom ognu u boljem međusobnom opštenju; na prinier, većina ljudi ima osećanje sopstvene važnosti, ima svoje "idealno / «" i žele da to i drugi cene. Ljudi vole da ih se pita za savet, da ga daju, sviđa im se da druge informišu (n e morate uvek reći da ste to već čuli), skloni su onima s kojima imaju zajedničke interese i interesovanja i većinom vole one koje njih vole. Otuda poštovanje d aige ličnosti, lični šarm, ljubaznost i srdačnost, taktičnost, strpljenje i veština siušanja daigog, kao i kontrola sopstvenih negativnih emocija (ljubom ore, srdžbe, ijutnje, zlobe, zavisti, pakosti) svakako su d eo umetnosti održavanja dobrih odnosa sa ljudima. N avodim o devet pravila dobre komunikacije (dopunjena Karnegijeva pravila) lcojima se najlakše i najsigurnije stiču drugovi i prijatelji: 1. Biti iskreno zainteresovan za druge ljude-, 2. Smešiti se; 3. Imati na umu da je ime čoveka za njega najsladi i najvažniji zvuk na svim jezicima; A. Biti dobar slušalac i podsticati. druge da govore o sebi; 5. Govoriti stvari koje su od interesa za drugu osobu; 6. Učiniti da se druga osoba oseti važnom i činiti to iskreno. 7. Saglašavati se sa mišljenjem sagovornika (ljudi vole da budu u pravu) ali ne po cenu odstupanja od svojih suštinskih stavova, 8. P o v re m e n o dotaći sagovornika, ali ne sa d ozom neukusa i "manuelnog napastvovanja" (savremeni, alijenirani čovek ima često problem telesne komunikacije, pa mu treba pokazati i tu vrstu "intimiziranja'';koje ponekad ima čudovišan efekat), 9. Neslaganje manifestovati na eufemistički način (samo nezrele, nerealizovane i neafirmisane osobe imaju potrebu da se spore sa drugim na potcenjivački i omalovažavajući način). Odnos između zdravstvenog radnika i obolele osobe predstavlja specifičan oblik socijalne komunikacije u čijim se osnovama pqdjednako nalaze em ocionalne i inteiektualne osobine ličnosti, kako pacijenta talco i zdravstvenog radnika. S obzirom

cia se odnosi između terapeuta i obolele osobe odvijaju na suptilnim emocionainim i intelektualnim relacijama, oni uvek zadiru u najskrivenija, pa prema tome i najintimnija svojstva ličnosti. O sobe u kojih je em ocionalno i intelektualno sazrevanje teklo normalno i usklađeno biće oslobođene o d šopstvenih afektivnih konflikata kao i negativnih reakcija prema okolini. O d takvih ličnosti se m ože očekivati da će imati manje ili više realan stav prema sebi i događajima u svojoj sredini. Oni će se konstruktivno ponašati prema Ijudima i biće sposobne da zrelo i realno sagledavaju najrazličitije probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju. I zdravstveni radnik i bolesnik komuniciraju ismeđu sebe, unoseći u tu komunikaciju sve svoje osobine, rnane i vrline. Tako, na primer, zdravstveni radnik se često sreće sa pacijentima koji ispoljavaju a g re s iv n a p on ašan ja. Naravno, ovakva ponašanja izazivaju kontraagresiju. Medutim, osećanja kontraagresije kod terapeuta moraju biti sublimirana i nikada ne smeju da budu ispoljena u formi koja bi opteretila dobru komunikaciju sa bolesnikom. Uticaj nesvesnih agresivnih pulsija na odnose između zdravstvenog radnika i pacijenta treba stalno analizirati i ne dopustiti da oni lcvare terapeutski efekat. Često se događa da obolela osoba, kada naide na dobar prijem kod lekara, i porecl toga što ispoljava simptome neke ozbiljne bolesti, pokaže potpuno razumevanje za objektivno ograničene mogućnosti lečenja svog oboljenja. O vo očigledno ukazuje da lekar utiče na obolelu osobu, a ne samo na sindrom oboljenja. Zbog toga clanas svi autori i prihvataju pravilo: "Nema bolesti - postoje samo bolesne osobe". Prema tome, zdravstveni radnik u kontaktu sa pacijentom mora prvenstveno da misli na međuljudske odnose i psihodinamske faktore koji utiču na njihovu komunikaciju i koje dovode do različitih promena u ponašanju podjednako kod njega samog i kod njegovog pacijenta. U cilju što potpunijeg razumevanja odnosa zdravstveni radnik - pacijent, neophodno je da zdravstveni radnilc predhodno stekne dobar uvid u svoje lične probleme (videti poglavlje - psihološke osobine dobrog terapeuta), što će mu pom oći da se sigurnije oseća kada pokuša da koriguje takođe

!

190

bolesne agresivno-destruktivne postupke. Na agresivne pdstupke bolesnika zdravstveni radnici ponekad kao zaštithu meru od mogućih komplikacija zauzimaju defanzivan stiiv prema svim pacijentima. O vakav defanzivan, rigidan stav sigurno obezbeđuje donekle sigurnost i efikasnost, ali je sasvjm neadeicvatan kadn se radi o pojedinim pacijentima i situacijama koje zahtevaju razrešenje nesvesnih motiva i potreba. Veća fleksibilnost svakako je atribut u suptilnim odnosima između različitih osoba. T r a n s fe r i k on tra tra n sfer. Tokom dugotrajne komunikacije zdravstveni radnik - bolesnik uspostavlja se jedan specifičan odnos, koji se, govoreći jezikom psihoanalize, naziva rransferna situacija. Naime, cclokupna atmosfera koja se stvara u kontaktu pacijenta i lekara, pre svega, ali i drugog zdravstvenog radnika, predstavija, u stvari, emocionalnu jinteralcciju. U principu, tolcom njihovih međusobnih susreta oolazi dostrujanja emocija i nesvesnih recipročnih uticaja njihovih ličnosti, što svc zajedno daje osobenost tog odnosa. Transferna situacija podrazum eva razrešenje pojm ova transfeni i kontratransfera. T r a n s fc r je m eh an izam kojim p acijen t reagu je na terapeuta kao da je on značajna figura iz pacijentove prošlosti, npr. roditelji. nastavnik, stariji brat. U toku svesnih ili nesvesnih komunikacija pacijent prenosi (transfer - prenos) na terapeuta orse em ocije i stavove koje je imao nekada prema važnim ličnostima iz svoje prošlosti. Moguć je p o z itiv a n i n egativan tra n sfer. O pozitivnom transferu govori se kada su te emocije topie, prisne i prijatne, a negativan transfer podrazundeva prenos neprijatnih emocija i doživljavanja (podozrenje, zajvisi, mržnja, ogorčenost, sumnjičavost, itd.). Nerazrešen konfiikt iz detinjstva, a i kasnije u životu bolesnika, pojavljuje se u formi fantazma projektovanih na lekara, odnosno terapeuta. Osoba koju majka nije dovoljno volela, lcoja se razvijala u identifikacionim uslovirna bez pozitivnih emocija i ljubavi, nije spremiia da uspostavlja dobre ljudske odnose uopšte, pa prema tome, ni u situaciji kada dođ,e na le č e n je . U takvim situacijam a n e o p h o d n o je vejliko razumevanje i strpljenje zdravstvenih radnika i razrada koijiflik-

tne situacije. S druge strane, postoje i takve osobe koje svakim danom zahtevaju sve više i više (koristeći često i našu dobrotu), pa kad osete da nastupi odbijanje njihovih zahteva, počinju očuvanje i demonstriraju beznadežnost. Obično tada menjaju lekara, jer zapravo ne žele da sarađuju. Najčešće su u pitanju osobe koje imaju jako osećanje manje vrednosti i nesigurnosti (opet eventualno nedovoijna sigurnost zbog roditelja u detinjstvu), pa u cilju samoodbrane traže drugog lekara da bi izbegle pravu konfrontaciju i sagledavanje. Terapeut koji sve o vo razume biće izdržljiv i neće reagovati nestrpljenjem i ljubavlju sve dok ne stekne poverenje i ovog, tzv. "nemogućeg" pacijenta. K o n tra tra n s fe r je termin za mehanizam kojim terapeut reaguje na pacijenta kao da je on ili ona (pacijent) nelca ličnost iz terapeutovog intimnog, ličnog života. P o z itiv a n lcontratra n sfe r znači da smo sa pacijentom uspostavili komunikaciju empatije, što je nesumnjivo dobro za proces lečenja. Ncgativ a n k o n tra tra n s fe r podrazumeva cla nas taj pacijent asocira na nešto neugodno, neprijatno, podseća nas na naše frustracije, neugodne nesvesne fantazije ili neku ličnost iz naše bliže okoline sa kojom nemarno đobar kontakt, npr. neki zdravstveni radnici imaju gotovo uvek negativne emocije sa alkoholičarima ili narkomanima, što ukazuje na njihove nerazrešene konflikte u vezi sa bolestima zavisnosti (b ilo da oni sami nisu raščistili sa tim, bilo da u porodici imaju alkoholičara). I odredjena somatska bolest m ože da razbukta naše negativne emocije, jer nas možda podseća na identičnu bolest neke nama drage osobe ili nas samih! Kao što sve pozitivne ili negativne emocije pacijenta nisu manifestacije transfera, talco ni sve emocije koje terapeut ima orema pacijentu nisu uvek znak kontratransfera. Iako terapeut r astoji da kontroliše sopstvene reči i neverbalnu komunikaciju sa pacijentom, ipak m ože da uoči da mu ponekad ponašanje pod uticajem emocija izmiče kontroli. Neadekvatno ponašanje zah teva sam oan alizu i tu se još jednom vraćamo na suštinski početak razmišljanja o mestu medicinske etike u edukaciji zdravstvenih radnika. Stalan rad na sebi (samoanaliza - selfanalysis) i izgrađivanje pozitivnih moralno-psiholoških osobina ili vrlina je pravi recept za razvoj naše moralne zrelosti.

OSNOVNI POJMOVI O PSfflOTERAPIJI Tri pro/esije se ne mogu do kraja dobro naučiti: biti dobar roditelj, dobar vođa i dobar terapeut (psiboterapeut) Sigmund Frojd Svaki zdravstveni radnik, hteo to on ili ne, bavi se nelcim o b lik o m p sih o te ra p ije . Čak i p rvi susret b olesn ik a sa zdravstvenim radnikom m ože da ima obeležja psihoterapije. Najčešći ob lik psihoterapije u svakodnevnoj medicinskoj praksi je tzv. površinska psihoterapija, (ventilacija, savetovanje, ubeđivanje iii persuazija). Elementarno poznavanje osnovnih pojm ova iz psihoterapije je neophodno svakom zdravstvenom radniku kako bi lečenje bolesnika bilo što uspešnije (detaljnije se o ovom e uči u okviru predmeta psihijatrija). Psihoterapija je način tretmana mentalnih poremećaja u kom e trenirana osoba na bazi psihološkog uticaja uspostavlja profesionalni odnos sa pacijentom sa ciljem da: 1.- odstrani, modifikuje ili uspori postojeće simptome, 2.- da uoči i promeni poremećene načine ponašanja, 3.- da uspostavi ili unapredi pozitivan razvoj ličnosti. Jednostavnije rečeno, psihoterapija je delovanje psihološkim sredstvima na izmenu stanja pacijenata. Suština je u izrazu "psihološkim sredstvima", koji zahteva definisanje. Pod tim pojm om se misli, pre svega, na reči upućene pacijentu, aii i na sve ostale načine koji ne spadaju u biološku terapiju, tj. u hemijske i somatske metode lečenja (npr. dobro i detaljno obavljen fizikalni pregled bolfes'hika uz autoritativnu izja\ai egzaminatora da nema nikakve bolesti takođe m ože da ima veliki psihoterapijski efekat). Postoji m nogo vrsta različitih psihoterapeutskih tehnika, koje se među sobom ponekad i veom a značajno razlikuju (one se detaljnije uče u okviru predmeta psihijatrija). Ipak, sve one imaju i neke zajedničke elem ente. T o su tzv. zajednički pom ažyći faktori, koje treba da poznaje svaki zdravstveni radnik, jer na njima bazira p o z itiv n o terapeutsko dejstvo.

*

Pomažući faktori na kojima baziragotovo svaka psihoterapeutska tehnika su: 1.- Postojanje nade; 2.- Pouzdanje; 3.- Sloboda odgovora; 4.- Poverenje; 5.- Emocionalni efekat terapeutskog susreta. 1.- N a đ a . D o ia zeć i kod terapeuta pacijent najčešće očekuje poboijšanje i upravo sve on o što pacijent očekuje od terapije je značajan pomažući faktor. Na tom očekivanju, na toj nadi, bazira i placebo efekat (davanje indiferentnih tableta, tj. lekova bez aktivne supstance). U mnogim slučajevima, zahvaljujući pozitivnim očekivanjima i nacii, osoba od autoriteta postiže terapeutski efekat čak i bez reči i psihoanalize. 2.- P ou zđ a n je. Pacijent očekuje da terapeut bude častan, objektivan, autentičan, iskren, a očekuje i da će mu dati logična objašnjenja. Pouzdanje se odnosi na racionalni deo komunikacije terapeut -pacijent. Na ovoj pojavi bazira suština interpretacije. INTERPRETACIJA u psihoterapiji se odnosi na objašnjenja koja terapeut daje pacijentu ili mu pom aže da sam dođe do objašn jen ja k ojim a će p rotu m ačiti s v o je sim ptorne ili nepriiagođeno ponašanje. UVID (insight) je stav pacijenta prema interpretaciji koju dobija od terapeuta. Često se događa da pacijent nije spreman da prihvati interpretaciju, koja je za njega ponekad neočekivana ili mu m ože otkriti neprihvatljive nesvesne impulse. Zato se savetuje da se u takvim slučajevima pacijent pripremi za interpretaciju i uvid. T o se postiže ponekad kratkim ranim interpretacijama ili kaskadnim interpretacijama sve clok se ceo sistem interpretacija ne zaokruži u celinu. Povoljan efekat interpretacije je u tome što razumevanje prirocte konflikta i njegovih izvora omogućava pacijentu i da ga prevaziđe i razreši. Prepoznavanje sopstvenih ciljeva pomaže pacijentu da nađe odgovarajuće načine za njihovo zadovoljavanje. Sticanje racionalnog uvida u genezu simptoma omogućava da se oni obrade i eliminišu. Većina autora pravi razliku između intelektualnog uvida (saznanje, svesnost i razumevanje bez promene pogrešnog

ponaSanja) i emocionalnog ili visceralnog uvida (saznanje, svesnost i razumcvanje sopstvenog pogrešnog ponašanja koje v o d i pacijen ta ka p ozitivn im prom enam a ponašanja i promenama celokupne ličnosti). Često je važnije da se informacija "obradi" emocijama, a ne sarno razumom. 3.- Sloboclu o d g o v o i-a (dijaloga, komunikacije). Pretpostavka je da će komunikacija terapeut - pacijent biti obostrano otvorena i slobodna. Tu je 1 najvažnija razlika između kontakta sa prijateljem i kontakta sa terapeutom. Terapeut će, više ili manje b ez ustezanja, sve reći, dok prijatelj najčešće to nećc. učiniti, i obratno - mnoge stvari je lakše reći terapeutu nego prijatelju. OTPORI. Međutim, neretko postoje otpori da se kažu mnogi intimni problemi, misli iem ocije.Terapeutm ora da učini sve da ukloni ove otpore, ali i da ih zajedno sa pacijentoin i analizira. O ve "otpore otvaranja" ne treba mešati sa "otporima promene", koji se javljaju tokom psihoterapije i koji prbtstavljaju važan deo psihoterapeutskog procesa. Ova dmga vrsta otpora sc često pogrešno tumači i zamenjuje sa prvim. Pacijent nema otpor prema terapeutu (mada se i to javlja), niti ima otpor da bude zdrav. On ima otpor za promenom, on ima problem da napusti postojeće obrasce ponašanja. Da bi se prevazišao ovaj otpor potreban je zajednički napor terapeuta i pacijenta i često dugotrajni rad i analiza simptoma. 4.- P o v e re n je . Poverenje se odnosi na emocionalno prihvatanje pacijenta. Pacijent očekuje da terapeut poseduje intuiciju da razum e drugo Ijudsko bićc i da na određen emocionalan način prihvati njegove postupke i njegovu ličnost. Senzitivnost terapeuta i njegov empatski potencijal igraju značajnu uiogu u vođenju terapije. S druge strane, sugestibilnost pacijenta je važan pom ažući faktor u terapeutskom procesu .i u vezi je sa poverenjem koje apriorno postoji' u terapeutskoj relaciji. Jedna od značajnih karakteristika ljudskih bića je da jsu sldona da prihvate ideje, stavove i izjave drugih, tj. da su sugestibilna, čak i onda lcada ne postoji neka logična ili stvailna osnova. Izgleda da se prihvatanje izjava drugih u osnovi zasn va na emocijama, a ne na logici. Zelja da budemo veom a prijajtni i ijubazni, želja da izgledamo logično u' očima drugih, kab i

potreba nekih osoba da budu zavisni, pasivni i oslobođeni od odgovornosti (položaj deteta!) da budu poučavani i upravljani - takođe rezultira u sugestibilnost. Elementi emocija igraju značajnu ulogu u terapeutskom procesu. Ponekad nije dovoljno postizanje racionalnog uvida u konflikte, frustracije, skrivene želje i nagonske pulzije. Potrebno je i emocionalno proživljavanje, tzv, EM OCIONALNA KATARZA. Izraz je uzet iz tehnike psihoanalize i u svom izvornom značenju odnosi se na privođenje ka svesti i emocionalno proživljavanje "zaboravljenih" i potisnutih emocija, neostvarenih želja i nagonskih prohteva iz najranijeg detinjstva i dovođenje istih u vezu sa aktuelnim simptomima. Intelektualna obrada konfliktnih siiuacija neće uvek doneti olakšanje. Tek kada se one i emocionalno razreše nastupa terapeutsko rasterećenje ("katarktičko očišćenje"). 5.- EmocionaLni efckat tcrapeutskog susreta. Osnova svih ljudskih susreta bazira na emocionalnom kontaktu. U psihoterapiji to se posebno naglašava. Pacijent očekuje da ga terapeut prihvati topio i lično. Uspostavlja se poseban emocionalni odnos koji se naziva raport. T o je kontakt terapeutpacijent u vidu prisnog, ljudskog, toplog i humanog stava od strane terapeuta prema pacijentu i slobodnog, otvorenog, iskrenog i punog poverenja - stava bolesnika prema terapeutu. U toku posebnih vrsta terapije, kada komunikacija izmedu pacijenta i zd ravstven og radnika traje vrem enski duže, uspostavljaju se i dublji i kompleksniji odnosi između pacijenta i terapeuta - transfer i kontratransfer (pojm ovi su tipični za psihoanalitičke terapeutske tehnike i obrađeni su ranije).

PSmOLOŠKE KARAKTEMSTIKE DOBROG TERAPEUTA Psihološke karakteristike dobrog terapeuta su brojne. Može se govoriti samo o poželjnim osobinama, koje bi trebalo da ima svalco ko želi da se bavi medicinskim pozivom odnosno terapijom. T o su:

1. SENZITIVNOST. Sposobnost da komunicira na verbalnom i, naročito, neverbalnom planu. T o podrazumeva i svesnost sopstvenih emocija ili neurotičnosti. 2. OBJEKTIVNOST. Potrebno je biti objektivan u svetlu iracionalnog, kontroverznog i provokativnog ponašanja pacijenta. Terapeut ne sme da bude sndija i da rađa osećanje krivice kod pacijenta. O b jektivn ost treba da stiša em ocije kod terapeuta i da se identifikuje sa; pacijentom. Pacijenta treba respektovati. Terapeut treba da pjrepozna razne potrebe pacijenta - za zaštitom, ljubavlju, seksualne, agresivne, - i mora da vlada svojim stavovima, predrasudama, strahovanjima, netolerancijom, nestrpljenjem, zavišću, srdžbom i drugim, za terapiju, nepodobnim emocijama. 3. FLEKSIBILNOST. Rigidnost je veom a destruktivna za terapiju, dok je fleksibilnost naročito značajna za definisanje ciljeva terapije. 4. E M P A T IJA . T o je s p o s o b n o st e m o c io n a ln o g razumevanja pacijenta. Kapacitet za empatiju je možda najvažniji uslov za dobrog terapeuta. Empatija ne znači simpatiju i poistovećivanje sa pacijentom, već podrazumeva toleranciju pacijenta kada čini greške i sposobnost da mu se da toplina i podrška kada je to potrebno tokom terapije. 5. RELATIVNO ODSUSTVO OZBILJNIH EMOCIONALNIH PROBLEMA. O v o je veom a složen zahtev terapeuta i često se postiže tek psihoterapijom terapeuta (edukativna analiza u psihoanalizi, trening analiza). Tu posebno treba voditi računa o sledećim: a) Tendencija da se bude dominantan, pompenzan i autoritativan (m o že se privremeno tolerisati jedino u terapijskim tehnikama u radu sa nesigumim i zavisnim pacijentima). Ta tendencija razvija zavisnost, subfiijsivnost, nezahvalnost i podvojenost, čak i mržnju kod pacijenta. b ) Tendencija da se bude pasivan i submisivan. T o inspiriše nesigurnost i beznadežnost, mržnju i sadističke porive. c) Podvojenost. Verbalno se uspostavlja kontakt, ali neverbalno se odbacuje. T o je odsustvo sposobnosti za kompletan kontakt. d ) T en d en cija da se pacijen t koristi za gratifikaciju represitfnih impulsa (potreba da se bude kaznilački moćan). Terapeut mora da obradi eventualni nedostatak sopstvenih

vitalnih zadovoijstava, da ne dođe u situaciju da mu ih pacijem zadovoljava (roditeljstvo, senzualnost, prestiž - ako je pacijent na položaju, neostvarene ambicije, itd.). e) Nesposobnost da toleriše frustracije sopstvenih impulsa, npr. reaktivne formacije i d a ige odbrambene mehanizme, osetijivost na sopstvenu anksioznost zb o g eventualnih seksualnih impulsa od strane pacijenta, itd. f) Neurotske potrebe za novcem i zaradom u uslovima materijalnog iskorišćavanja pacijenta. g ) Druge destruktivne tendencije: 1. Potreba da mu se pacijent divi. 2. Potreba da formira iste odnose sa pacijentom koji su pacijenta frustrirali u detinjstvu. 3. Nesposobnost da toleriše napad pacijenta na sopstveni sistem vrednosti. 4. Otvorena ili skrivena mržnja prema pacijentu - negativan kontratransfer. 5. Agresija prema Ijudinia uopJte, pa i prema pacijentima. 6. Gubitak vere u sebe i ono što radi. Snaga i spremnost da se veruje u sebe i ono što se radi je često od najvažnijcg terapeutskog značaja. Nepovoljni su: inhibovana kreativnost, slab ličn i in tegritet, sm anjen re sp e k t za ljude, samoograničavanje, odsustvo smisla za humor, slabo fizičko zdravlje, slab energetski nivo.

INFORMISANI PRISTANAK Junaštvo je kacla branim sebe od dnigoga, a čojstvo kada branim drugoga od sebe. Marko Miljanov Informisani pristanak podrazumeva obavezu Iekara da obavesti pacijenta o načinu lečenja pri čemu se pacijentu ostavlja sloboda izbora i samoodlučivanja. Većina lekara smatra da ne treba detaljno obaveštavati pacijenta o svim riziđma lečenja. U praksi je, nažalost, na delu tzv. trom in u tn a m cdicin a, što znači da je nedostatak vremena za razgovor

glavn i ra zlog oskudnog obaveštavanja. Međutim, novija shvatanja, kao i sudska praksa na temu grešaka lekara, značajno menjaju dosadašnje stanovište. Kod nove medicinslse etike nema mesta za gledište da obaveštavanje pacijenta :o relevantnim činjenicama predstavlja samo gubitak vremena za lečenje, sa tezom da pacijent ionako neće razumeti lekara, kOji ima važnije ciljeve na koje treba da troši svoju energiju i svoje radno vreme. Z a k o n o zdravstvenoj zaštiti Repubiike Srbije iz 1992 izričito propisuje u čl. 10, st.l.: "Hirurške i druge medicinske inteivencije, ako zakonom nije drukčije određeno, rnogu se p red u zeti samo p o p reth od n om pristanku o b o le lo g ili povređen og lica, odnosno n jegovog roditelja, usvojioca ili 'staraoca ako je to lice maloletno 51i lišeno poslovne sposobnosti". Dakle, reč je o svim oblicima medicinskih zahvata na čoveku koji se obavljaju u cilju lečenja, dijagnoze ili zaštite od bolesti. Saglasnost pacijenta je po svojoj prirocli izjava volje da se u okviru lečenja sme uticati na određeni način na njegov fizički i psihički integritet (lična dobra). Pristanak na lečenje pacijcnc, odnosno njegov zakonski zastupnik, in o ra izjaviti. Poirebna je, dakle, izjava volje, pri čemu ona ne mora biti učinjeria expressis verbis ili izričito. D ovoljn o je i k on ld u d en tn o p on a sa n je. Bitno je da se poklope unutrašnja i izjavljena volja. Prista'nak pacijenta dat na konkludentan način podrazumeva da se pacijent određenim radnjama pođvrgava i pepušj;a Iečenju i u njemu učestvuje, odnosno sarađuje. Ukoliko pristanak nije izričito saopšten nužan je najveći oprez u tumačenju radnji pacijenta u smislu ocene tzv. konkludentnog ponašanjn. Informisani pristanak na lečenje podrazumeva da ga je dao pacijent koji je za to sposoban. T o znači da je njegovo psihičko stanje i sposobnost rasuđivanja i izjašnjavanja slobodne volje takvi da se ne dovode u sumnju. Za maloletna lica potrebna !je saglasnost roditelja. Izričiti pristanak na medicinsku inteivenciju može biti d;it bilo usrneno bilo pismeno. Pismeno dat pristanak ima veći značaj samo utoliko što olakšava dokazivanje, naravno 'u slučaju spora. Valja znati da pristanak "pokriva" samo orio

lečenje na koje se činjenično odnosi. Jedino ako pacijent ne pristaje na predloženu medicinsku intervenciju dužan je da o tome da pismenu izjavu koja se čuva u dokum entacijio lečenju. A ko odbije davanje takve pismene izjave, sačiniće se o tome službena beleška. Obaveza davanja informacije pacijentu je etička obaveza lekara i on će proceniti k oliko informacija pacijent m ože "psihički da podnese". Samo u slučaju odbijan ja intervencije ili Icada p a c ije n t zah te v a d a p r e k in e započeto stoeionarno lečenje zakonodavac Republike Srbije nalaže obavezu obaveštavanja pacijenta o mogućim posledicama tog odbijanja, dok sve oscale informacije koje služe pacijentovom pravu samoodređenja u odnosu na telo prepušta slobodnoj oceni lekara. Lekar m ože da prećuti m noge informacije, uključujući naravno i samu dijagnozu, ukoliko proceni da to iziskuje interes pacijenta (npr. ako je pacijent emotivno Iabilan i ako će to pogoršati njegovo stanje, u kom slučaju se to m ože čak okarakterisati i kao lekarska greška što bi m oglo da povuče i odgovornost lekara za nanošenje telesne ili psihičke povrede). Pravo na istinu ima samo onaj bolesnik koji je sposoban da istinu podnese i da se prema njoj razumno odnosi. Davno je rečeno da "lekarske laži koje zvuče optimistički imaju tako ogromnu terapijsku vrednost da lekar koji ne zna da se njima ubedljivo služi m ože se sntatrati da je promašio profesiju". "Pretpostavljeni pristanak" podrazumeva situacije u kojima zbog hitnosti preduzimanja medicinske iritervencije nije moguće dobiti informisani pristanak, ali bi se on, pri "ex ante" objektivnom poimanju svih okolnosti konkretnog slučaja, sa sigurnošću mogao očekivati. Na pretpostavljeni pristanak pacijenta lekar se m ože pozvaci, i u tom slučaju neće odgovarati, ukoliko su operacija ili neki drugi tretman neodložni. Međutim, ako je pacijent, znajući za šanse i rizike lečenja, pristanak prethodno uskratio onda nastaju problemi u situacijarna kada je stanje toliko pogoršano da više nije sposoban da sam odlučuje. Slično je i u slučaju neuspelog polcušaja samoubislva. Ipak, etička načela dozvoljavaju da lekarsmepreduzeti intervenciju pošto se volja za životom lica bez svesti može podrazumevati (čak i kada je u pitanju pokušaj samoubistva).

Pretpostavljenom pristanku m ože se pribed i ako je u pitanju intervencija koja shodno iskustvu ne stvara značajnije rizike i sa kojom se pacijenti redovno saglašavaju (pacijentova hipotetička volja treba da se p oklopi sa onim što se uobičajeno smatra normalnim i razumnim). Pravila o "pretpostavljenom pristanku" važe i u slučaju nepredvid!jivognužnog(m edicinski indikovanog) p ro širen ja operacije. Naime, ponekad se u toku operacije pokaže da je zahvat potrebno izmeniti ili znatno proširiti, a o toj m ogućnosti pacijent nije bio prethodno obavešten pa je nije ni obuhvatio svojim izjavljenim pristankom.

200

treće poglavlje

ETIČKI PROBLEMI U POJEDINIM MEDICINSKIM DISCEPLINAMA O vo poglavljc je na neki način suština celog predmeta etika u medicini, preciznije etika u pojedinim granama medicine. Obradiće se etički problemi u pojedinim medicinskim specijalnostima, a kao uvod u ovu materiju poslužiće anaiiza psihičkih poremećaja koja, gotovo po praviiu, pratc razna somatska oboljenja. Ova disciplina se naziva liezon - konsultativna psihijatrija i nedvosmisleno ukazuje na vezu etike i psihijatrije.

LEEZON - KONSULTATIVNA PSJCmjATRIJA Jedina ozbiljna stvar u živolu su dva kubna metra na nekom groblju! (sve ostalo je "'sbit") Ako kovanica "psihosomatski" označava udeo psihičkih faktora u nastanku određenih somatskih oboljenja - kovanica "s o m a to p s iliič k i" poremećaji bi označavala pojavu psihopatoloških fenomena koji prate određena somatska oboljenja, npr. pojavu stanja panike i straha od srnrti kod infarkta miokarda, pojavu depresije i suicidalnih tejlclencija kod lokom otom e invaiidnosti ili raka, stida kod polnih bolesti, itd. Pojam "liezon psihijatrije" (reč liaison znači povezanost, veza, udruživanje) je novijeg datuma i.označava neophodnost

povezanosti psihijatrije sa somatskom medicinom, odnosric potrebu uključivanja psihijatra u tretman određenih somatskih bolesnika - psiliijatar je n e o p h o d n i konsultant na odeljenjima dmgih grana medicine i bavi se tretmanom psihosomatskih, ali i som atop sih ičkih porem ećaja (otu da i naziv konsultativna psiliijatrija). Lekari u tzv. somatskoj medicini često zaboravljaju da bolesnik ima i dušu, a ne samo telo. Oni su obično maksimalno koncentrisani na oboleli organ, na laboratorijske i druge dijagnostičke nalaze, pa ih je potrebno uvek iznova podsećati da "bolest sama za sebe nigde ne postoji”, nego uvek postoji “b o le s ta n č o v c k ". U medicini treba negovati holistički pristup baziran na trojstvu: telo, psilia, sredina. Bolest je suma totainih reakcija i ona ne postoji nezavisno od čoveka. Lipovski je 1975 godine postavio 8 načela koji predstavljaju osnovu za razumevanjesomatopsihičkih poremećaja, odnosno analizirao je elemente pomoću kojih somatska bolest utiče na psihu. 1. Somatskn bolest izaziva metabolički porenvćaj u mozgu što samo po sebi dovodi i do određenih psihopatoloških J:cn,omena. T o je grupa bolesti koja se u psihijatriji označava kf'iomoždani organski psihosindromi. 2. Bolest ima za bolesnika svesno ili nesvesno subjektivno značenje. M ože da bude simbolična kazna (osnova je mazohistička struktura ličnosti), a m ože da ima i remetilačku ulo&u u subjektivnoj elaboraciji bolesnika. 3. Somatska bolest utiče na slabljenje bolesnikovih sposcjbnosti da zadovolji svoje Iične potrebe i ciljeve, Lečenje u boln'ici je svojevrsna izolacija bolesnika kojom se prekida realizadija ličnih planova npr. planirana putovanja na godišnji odmor, isl., a period rekonvalescencije takođe remeti brojne planirahe socijalne gratifikacije. Sve to narušava omnipotenciju bolesnijka i utiče na njihove narcističke povrede (npr. nemogućnost zadovoljenja seksualnih potreba). 4. Somatska bolest pogoršava nerazrešene intrapsihicke konflikte npr. anus preternatus (veštačlci anus izveden jna trbuhu), kao i druge bolesti vezane za kompromitovarije uobičajenih higijenskih navika - mogu da provociraju latentne opsesivno-kompulzivne fenomene; urološki problemi sa mok-

».

renjem mogu da potenciraju nerazrešen konflikt iz detinjstva i adolescencije vezan za stid (uretralna faza razvoja ličnosti je uvek vezana za stid, što kasnije ima uticaja u formiranju ambicije kao crte ličnosti i pokušaja prevladavanja, tj. nadkompenzacije stida), 5- Somatska bolest slabi sposobnost bolesnika da udovolji specifičnim zahtevima njegove socijalno-ekonomske uloge čime se narušava njegov socijalni status, odnosno socijalni identitet. T o dalje dovodi do osećanja inkompletnosti, remeti unutrašnju sigurnost pacijenta i dovodi do poremećaja interpersonalnih relacija koje su od značaja za bolesnike. 6. Somatska bolest d ovodi do prom ene unutrašnjih i spoljašnjih čulnih podsticaja npr. menja se apetit, seksualnonagonska aktivnost, prag bola - što dalje inicira i modelira druge psihopatološke fenomene. 7. Telesna bolest često dovodi do izmenjene slike tela, tzv. telesne šeme. U ovom smislu naročiti značaj imaju bolesti vezane za ekstremitete, kičmeni stub, lokomotorni aparat, odnosno sposobnost kretanja uopšte. O žiljci posle raznih hirurških intervencija takođe utiču na izmenjenu šemu tela što m ože da razbukta narcističke konflikte, ali i da ima evoluciju u pravcu depresije ili agresije. 8. Narušavanje uobičajenog obrasca spavanje - budnost, uzrokovano nekim somatskim oboljenjima, takođe m ože da ima reperkusije na obogaćivanje psihopatološke simptomatologije.

PONAŠANJE U BOLESTI, REAICCIJA NA BOLEST I ODNOS PREMA BOLESTI Liezon psihijatrija proučava i različite m odele ponašanja Dolesnika u stanju aktivne bolesti, zatim reakciju bolesnika na sopstvenu bolest, a naročito odnos bolesnika prema svojoj bolesti. U sldadu sa određenom strukturom ličnosti i napred pomenutim karakteristikama psihijatar planira i odgovarajući psihijatrijski tretman. Ponašanje bolesnika u somatskoj bolesti zavisi od njegov o g obrazovanja, kulturnog obrasca, a naročito od porodičnog

obrasca koji modelira ponaSanje bolesnika. U nekim porodicama se negnje pravi kult zdravlja, pa i najmanji znaci moguće bolesti izazivaju svojevrstan strah, a nisu retlce i prave panične reakcije. Pojam sekundarne dobiti, tačnije - materijalne i druge psihološke koristi koju bolest eventualno donosi C bolovanje, invalidska penzija, odšteta, pažnja okoline, itd ) odnosno socijaine uloge bolesti - ima posebno značenje u skali raznolikih ponašanja bolesnika u bolesti. Ipak, smatra se da ponašanje bolesnika ponajviše zavisi od značaja oboielog organa za samog bolesnika. Tako, recimo, narcistična potreba za lepotom potencira važnost kože odnosno kožnih oboljenja, naglašenosc polne uloge muškarca utiče na davanje posebnog značaja kompleksu polnih organa (npr. operacija na prostati ozbiljno će zabrinuti takvog muškarca), nerazrešen odnos prema smrti utiče da svaki bolesni signai od strane srca potencira strah od smrti, itd. R ea k c ije bolesnika na somatsku bolest su najčešće: anksioznost, regresija, depresija i agresivnost. a) Anksioznost se javlja kao posledica anticipacije. Bolesnikova radoznaiost prema prognozi njegove bolesti rađa neizvesnost koju većin a ljudi teško pod n osi (k a že se da je neizvesnost ponekad gora i od najcrnje izvesnosti). b) Regresija na nivo zavisnosti od drugih najbliža je regresiji na nivo deteta i vezanost za majku. Radi se o pasivno'-receptivnoj strukturi ličnosti kojoj odgovara pozicija deteta kome je potrebna nega. A k o se ovakva reakcija prolongira ona rnože da dovede d o značajnog invalidiziranja bolesnika. c) Depresija je čest oblik reakcije, naročito kod osoba kocl kojih je rigidan, krut Superego funkcioniše po principu perfekcionizm a. Idealno-Ja, kao d eo Superega, je bolešću osu jećeno u potrebnim gratifikacijama, pa je depresivno raspoloženje logičan ishod. d ) Agresivnost se javlja kao posledica besa i ljutnje na okolinu. Naime, o vd e se radi o projekciji osećanja nezadovoljstva na druge. Međutim, moguća je i retrofleksija (posuvraćanje) agresije na samoga sebe što onda povećava rizik od suicida. " •• ■•• !

O dn os bolesnika prema bolesti m ože da bude aktivnosarađujući, fajterski, kapitulirajući i izbegavajući. 1. Akđvno-sarađujući stav podrazum eva da bolesnik prihvata bolest, sarađuje sa lekarima, pridržava se medicinskih uputstava, jer smatra da je bolest "neprijatelj koga treba savladati". 2. Fajterski stav (fit - napad) je za skalu energičniji stav u odnosu na prethodni. T o je ekstremno borben stav, koji podrazumeva da se sa bolešću moramo žestoko boriti. O vo je možda najbolji recept za odnos prema malignim oboljenjima (ralc, karcinom ) jer je iskustvo pokazaio da se tako dođatno mobilišu telesni (psihoimunološki ?) odbrambeni mehanizmi koji deluju terapeutski. 3. Kapitulirajući stav bolesnika podrazumeva da bolesnik prihvata bolest, ali se predaje, nema energije da se bori protiv boiesti i nije spreman da sarađuje. Dominira defetistički stav sa idejom - "tako mora da bude" - što implicira pesimizam, a nekad i "više sile" koje imaju udela u nastanku bolesti. 4. Izbegavajući stav predstavlja negaciju bolesti. Bolest je slepa mrlja za bolesnika, ne priiivata se činjenica da je reč o oboljenju, pa samim tim se ne prihvataju ni upute o lečenju, niti bilo kakvoj saradnji u smislu dijagnostičkih redovnih kontrola. T o je svojevrsno "diverzantsko" i "ignorantsko" ponašanje prema samom sebi. U suštini, ovde se radi o kontrafobičnoni ponašanju (nešto kao histerična amnezija), što nesumnjivo pogoršava odbrambeni mehanizam.

UTICAJ BOLESTI NA PORODICU BOLESNIKA Spremnost bolesnika da realno prihvati svoju bolest zavisi dobrim delom i od stava porodice prema njenom obolelom članu. Bolešću jednog člana porodice menjaju se uobičajene šeme odnosa u porodici. Da li će porodica negirati bolest i on esposobljen ost jednog svog člana i davati mu i dalje uobičajene porodične zadatke ili će se žrtvovati prihvatajući neophodnost nege obolelog - od velikog je značaja za reakcije bolesnika i porodičnu atmosferu u novonastaloj situaciji.

Praksa pokazuje da su reakcije članova porodice veom a različite: neki se maksimalno žrtvuju za obolelog člana i ceo svoj život posvete njegovoj nezi (o v o je naročito često u slučaju tzv. hendikepiranosti odn osn o invalidnosti), a .neki, ne mogavši da izdrže permanentni susret sa patnjama, sažaljenjem i bolovim a - napuštaju porodicu (u ovakvim situacijama dešavaju se i razvodi brakova, napuštanje roditelja od strane dece itd.). P.aspad porodičnih konnmikacija dovodi clo pogoršanja socioekonom ske atmosfere u porodici, a to ima i šire društvene implikađje (porodica je osnovna ćelija društva). Doprinos liezon psihijatrije proučavanju odnosa porodice prema somatskom bolesniku istovremeno je i doprinos scficijalno-psihijatrijskim modelima prevencije kriznih stanja u medicini i psihijatriji. |

SOMATOPSIHIČKI PROBLEMI U POJEDINIM GRANAMA MEDICINE I

Adekvatna uloga liezon/konsultativnog psihijatra na pojedinim odeljenjima opštih bolnica u tzv. konsultativnoj slujžbi podrazumeva dobro poznavanje specifičnih psihičkih karakteristika određenih somatskih bolesnika. Pokušaćemo da aihaliziramo najčešće psihološke probleme u pojedinim granama medicine. 1. OFTALMOLOGIJA. Oko je nesumnjivo jedan od najznačajnijih organa sa aspekta procene kvaliteta života. Izi ' razloga na očnim odeljenjima se mogu očekivati klasične reak cije panike koje treba blagovrem eno farmakološki kupiilati. iNeke osobe imaju estetske predrasude vezane za nošenje naoČara (myopia, presbyopia) što provocira njihove narcisticke probleme i nerazrešene narcističke konflikte. ?,. O T O R IN O L A R IN G O L O G IJ A . D o b ro je proučena povezanost nagluvosti i paranoidnosti. Osoba koja slabije Čuje uvek misli da se drugi "došaptavaju na njen račun". Neke nagluve osobe izbegavaju da nose slušne aparate (takođe zbog raznih predrasuda). Poremećaji govora (govorn e mane) mogu da dovedu do osećanja inferiornosti (naročito u adolescenciji),

što vodi poviačenju, izolaciji i usamljivanju. Ponekad govorni poremećaji irnaju nadkompenzacioni efekat lcoji se ogleda u potenciranoj ambiciji. 3. KARDIOLOGIJA. Široko je rasprostranjena i dobro poznata povezanost oboljenja srca sa panikom vezanom za osećanje straha od bliske smrti. Kardiolozi zato uvek daju sedative kao obaveznu terapiju u koronarnoj bolesti (i ne samo zbog toga). Napadi tahikardije, kao i drugi poremećaji ritma srca, često imobiliziraju bolesnika, a ugrađen "pacemaker" ponekad zbunjuje susrete bolesnika sa raznim elektronskim uređajima u svakodnevnom životu. Pitanje uobičajenih seksualnih aktivnosti i stanja posle lcoronarne bolesti (infarkt, bypass operacije) značajno utiču na ocenu kvaliteta života knrdiološkog bolesnika. 4. GINEKOLOGIJA. Ginekološko oboljenje zadire u emocionalni život bolesnice, pa je psihijatar (psiholog) praktično sastavni član ginekološkog konzilijuma. Anamnestičko uzimanje podataka ("čeprkanje po intimnoj prošlosti bolesnice") ie skoro identično psihijatrijskom intervjuu. Elementi stida su neretko uzrok neblagovremenog pregleda, što uvek zahteva i psihološki tretman. Osnova o vo g stida je frustracija u uretralnoj fezi razvoja; stid rađa ambiciju kao kompenzatorni mehanizam i sve to treba uzeti u obzir prilikom analize ove pojave. 5. DERMATOVENEROLOGIJA. Iz psihosomatske medicine znamo da je koža simbol kontakta sa spoljnim svetom pa je razumljiv čitav dijapazon emocionalnih reakcija bolesnika na spoznaju o sopstvenoj kožnoj bolesti. Publicitet koji povremeno dobijaju vesti o pronalasku ieka protiv ćelavosti jasno ukazuje koliku važnost ima o vo oboljenje za svakog čoveka. Polne bolesti su odvajkadći otvarale mnoga etička i psihološka pitanja (pitanje medicinske tajne, restrikcija seksualne aktivnosti), a AIDS poslednjih godina ovoj oblasti dodaje i suštinsko pitanje u medicini - direktno suočavanje sa smrću i odnosom prema umirućem bolesniku. 6. ZARAZNE BOLESTI. Nelcada je TBC bila bolest o kojoj su pisane čitave studije u kojima je analizirano ponašanje i psihološki problemi mberkuloznih bolesnika (videti opSimije u oclgovaraju ćem p o g la v lju ). O sećan je izo la cije z b o g

za ra zn osti m o ž e da p o ten c ira fan taziju n apušten osti (nerazrešen separacioni strah iz detinjstva). Osećanje neprijateljstva prema dm gim osobama (o d nekoga je ipak dobio zaraznu bolest) ponekad m ože da poprimi takve razmere da pucaju moralni standardi, pa se rađa nesvesna želja da se i drugi zaraze (u siučaju SIDE kod psihički izmenjenih narkomana ova žeija se često i realizuje). 7. ONKOLOGIJA. Spoznaja boiesnika da boluje od teške, neizlečive bolesti izaziva najrazličitije psihopatološke fenomene. Najčešća reakcija je depresije sa suicidalnim idejama, ali su moguća i agresivna ispoljavanja. Stav prema bolesti može da bude aktivno-sarađujući (što je ređi slučaj i što mobiliše odbrambene snage u borbi protiv ove opake bolesti), zatim kapitulirajući (što je češći slučaj i što odgovara pesimistično-depresivnoj strukturi ličnosti), a m ože da bude i izbegavajući (slepa mrlja za sop.stvenu bolest). Ovak\',e reakcije i stavovi komplikuju odnos zdravstvenog radnika sa ovakvim boiesnicima (zdravstveni radnici i inače nisu edukovani u komunikaciji sa umirućim bolesnicima, pa, na žalost, sveštenik često bolje komunicira sa ovakvim bolesnicima nego lekar). Etički postulat pia fraus - dobronamerna iaž - smatra se da ima svoje puno moralno opravdanje (videti više u odgovarajućim poglavljima o v o g udžbenika). 8. UROGENITALNI SISTEM. Značaj ovo g sistema za intimni život čoveka je nesumnjiv. Bolesnici kojima je operisana prostata mogu da imaju značajne konflikte u vezi sa sopstvenom seksualnošću, intervencije na urinarnom sistemu m ogu da provociraju enuretične frustracije iz detinjstva (nem ogućnost mokrenja u ležećem položaju u "gusku" zbog fantazije o umokravanju u krevet). Dijapazon psihičkih reakcija bolesnika koji su uključeni na veštački bubreg je posebno raznovrstan i zahteva obavezno angažovanje psihologa i psihijatra. 9. I-IIRURGIJA. Hirurška intervencija na koju je bolesnik često psihološki nepripremljen ozbiljno narušava ne samo telesni nego i psihički integritet.' Ožiljci d ovode do estetskih konflikata, odnosno narcističkih frustracija. Hitnost, koja je prisutna i? hirurgiji, posebno traumatologiji, utiče na čestu

neadaptivnost bolesnika na svoje stanje o čemu zdravstveni radnik treba uvek da vodi račvina. Anus preternatus otvara probleme vezane za analnu f'azu razvoja ličnosti, tj. razbuktava opsesivno-kom pulzivne fenom ene po pitanju čistoće, odnosno nehigijene. 10. LO KO M O TO RN I SISTEM. Oštećenja lokom otornog sistema (urođena ili stečena) d o v o d e do veće ili manje hendikepiranosti, odnosno invalidnosti, što kod bolesnika rnože da prouzrokuje najrazličitije reakcije: depresiju, regresiju, agresivnost, anksioznost. U ovakvim stanjima posebno se uočavaju različiti stavovi okoline prema invalidnoj osobi što komplikuje komunikaciju sa okolinom. 11. PEDIJATRIJA. Somatska bolest ometa skladan sociopsihološki razvoj deteta i njegovo mentalno sazrevanje. Često se javlja separacioni strah (odvajanje od rnajke), a ozbiljna telesna bolest u ranom detinjstvu m ože da bude uzrok kasnijoj sklonosti ka depresivnom reagovanju. U pedijatriji je posebno značajan adekvatni preventivni psihoterapijski rad sa roditeljima bolesnog deteta (opširnije i o ovom e u sledećim poglavljima).

E T IČ ia PROBLEMI U IIIRURGIJI Ljudi koji trpe bol misle da nikada dovoljno ne sudelujemo u njibovom bolu. S. Johnson Hirurške grane medicine imaju nekoliko specifičnosti koje su interesantne sa stanovišta medicinske etike. T o su: 1) hirurška intervencija (operacija); 2) operacije lekara na specijalizaciji iz hirurgije 3) hitnost intervencije sa određenim reperkusijama na medicinski tim i 4) sa aspekta bolesnika, pretežna iznenadnost pojave hirurškog oboljenja. Ad. 1) Hirurška intervencija podrazumeva oštro instrumentalno prodiranje u bolesno Ijudsko telo sa ciljem da se iz njega ukolni neko središte, što, na svoj način, predstavlja značajan,

često riziean poduhvat i za zdravstvenog radnika i za bolesnika. Otuda je odluka, da li pristupiti hirurškoj intervenciji ili ne, po pravilu uvek delikatna. Neophodno je da postoji jasno utvrdena medicinska indikacija za operativni terapeutskipoduhvat, Pacijent ni jednog trenutka ne bi trebalo da oseti eventualnu kolebljivost i neodlučnosi hirurga. Lekar-hirurg, koji donosi odluku o neophodnosti hirurške inteivencije, ima pravo da razmišlja da li jc operacija potrebna ili ne, ali kada jednom donese odluku o p o tre b i ta k ve in te rv e n c ije , m o r a d a p o s e d u je o d govaraju ću čvx-stixiu, o d lu čn o s t i sigu rn ost, koja tre 3a da se prenese na celu ekipu. Bolesnik, a i ostali članovi ekibe, ne treba da primeie i ostale nedoumice kod jednog, ta ermc p re svega (u n o v ije vrem c i jajn e ć e lije ) i stvaranje tzv. b an k e sperm e (dubiozna je ideja elitisi ičke genetike sa bankom sperme nobelovaca). Očigledno je da pravo i zakonodavstvo treba da prate sva ova dosiignuća. Slučaj u Francuskoj sa zamrzavanjem sperme to najbolje ilustruje - posle smrci muža, ako se rodi dete, smmralo se cla je bračno, ako je rođeno u vremenu do devet meseci |50sle smrti muža. Desilo se da je posle smrti muža, koji ič im