Matija Beckivic, Pomirimo Se Sa Samima Sobom

Острошка

висина

и

светлина

Помиримо се са самима собом Острог јесте велико училиште и највеће поприште вере и вероломства, братске љубави и браћождерства, светиње дате речи и кривоклетства

Високопреосвећени митрополите црногорски, Преосвећени епископе доклијански, игумане острошки, Преосвећени епископе никшићко-будимљански, Монаштво и свештенство при Острошкоме Ћивоту, Високопреосвећени епископе херцеговачки, Сродници побијених острошких мученика, браћо и сестре,

“Слабо гађаш, момче”! “Не брини ти, гађаћу ја боље”! “Знам, али не могу толико да чекам”! Ово су последње речи које је непредат борац Бајо Станишић с прозора Острошког манастира разменио са својим усмртиоцем на овај дан пре шездесет и једну годину. Мора да је стрелац био млад, могао би још бити жив и можда никад више не би поновио свој подвиг. Можда се одавно покајао и био спреман да се исповеди, али му власт и владајућа идеологија то нису дали, саветујући му да не излази из рова и тврдећи да се с једним крилом брже лети у срећнију будућност. Победник у рату који је на пола века приграбио монопол на родољубље, истину и моралне заслуге, учинио је да сви будемо поражени у миру и постанемо народ чији су видици замраченији уочи двехиљаде и пете, него што су били хиљаду деветсто четрдесет и пете. Српски народ је данас можда једини народ коме се нико никада није извинио, а он се извињава свакоме. Али, његово извињење не значи ништа никоме. А не значи ништа никоме зато што ми ништа не значимо самима себи. А не значимо ништа самима себи зато што се нисмо помирили сами са собом, опростили и измирили једни са другима. А то морамо, ако желимо да се неко некада и нама извини и затражи опроштај од нас. Онај ко није способан да клекне на своје гробове, ако клечи на туђима, само их скрнави. И зато би пре него што почнемо да клечимо по свету, требали да се осврнемо и погледамо имамо ли их на свом имању и код своје рођене куће. Одустати од помирења, значи одустати од Христа, од Новог завета, од будућности, од наде и од човечности. Нема људских права ни равноправности живих без људских права и равноправности мртвих. Братства живих нема без братства мртвих. То морамо рећи у разбраћеној Црној Гори, земљи братстава и братства. Зато овај свети чин помирења са Богом и људима на овај свети дан у Острошкој светињи никад неће бити заборављен и његову будућност и важност време ће само увећавати.

Било је и раније сахрана, али ова данашња је без преседана, па би без преседана требала да буде и наша реч. Иако смо знали да овај дан по великој Божјој правди мора сванути, иако смо га дуго чекали, он нас затиче недостојне и без достојне речи. Кад би устали они које данас сахрањујемо, који су на сахрану чекали дуже него што су живели, они би ту реч имали и знамо да би она била пространија и блажа од наше. А била би таква зато што су у бољем свету већ видели своју славу и што знају нешто што ми још не знамо и што су они опростили свима и све боље разумели и разумеју од нас. И данас се не би мењали с нама, јер нису мењали ни нацију ни веру, ни језик ни цркву, ни заклетву. Имала би та реч острошку висину и светлину, ненатруњену, ничим, ни с ким и земним. А без те висине не би имало смисла ништа људско, а камоли овај свети чин. Зато се у овом часу и на овом месту и пред овим костима молимо Острошкоме Чудотворцу да не кажемо ништа што не би рекле оне. Било је и раније бојева за светињу у острошкој литици, али погибије од пре шездесет и једну годину бивало није. Војводе и сердари, прејаници и барјактари тукли су се с Турцима под Острогом, а ђенерал, бан Зетске бановине, пуковник, капетан, професор, адвокат, смакнути су овде по кратком поступку од своје браће. Безазлен свет се и тада чудио како је Свети Василије дозволио да се његов ћивот залије крвљу оних који су веровали да им ту не може нико ништа и шта су Бог и свети Василије хтели да нам кажу када су то дозволили! Можда да онај ко погине у Острогу никада не умире. А можда су их и побили баш зато јер је убилац хтео да покаже да су и Бог, и Свети Василије, и Краљ, и Отаџбина, и дата реч, и братство, и очинство, и синство предрасуде и магле над Острошким гредама. Острог јесте велико училиште и највеће поприште вере и вероломства, братске љубави и браћождерства, светиње дате речи и кривоклетства. Зато су овде синови пали уз оца, синовци уз стрица, а Бошко Бојовић који је као посредник предао заклетву ћивотом и Светим Василијем да се онима који се предају неће десити ништа, кад су заклетву погазили а њему понудили да га поштеде, преклињао је да му то не учине. Па ипак, нечувени злочин који је овде учињен у рату мањи је од оног који је чињен у миру, не само зато што је трајао дуже. А посмртно страдање острошких мученика теже је од њихове погибије. Не могу да прећутим, макар само за то да не остане неказано да је на заједничкој гробници команданта Црне Горе, ђенерала Блажа Ђукановића и чланова његовога штаба подигнут нужник, о чему сведоче званични документи с

потписима и печатима који су за сва времена остали оно, како би рекли стари писци “што не бележе ни најудаљеније историје”. Рат с гробовима је вођен не би ли се уклонили трагови убиства, а жртве су називане крволоцима не би ли своју савест умирио братоубица. Према једном веродостојном документу гроб пуковника Баја Станишића био је мачен, а његов прах развејан у оближњим шкриповима и јамама. Данас се клањамо распетима на острошкој стени, али и њиховом поруганом праху који се ево смирује уз свете руке новомученика Станка које су одавно постале крила која је са собом носио и свети Василије Острошки. Овог светог чина не би било да чудотворне свете мошти Острошког Чудотворца и најживљег српског свеца нису сачувале и мошти острошких мученика. Игумани и монаси, служитељи његовог ћивота сабирали су их и скривали по туђим гробовима и због тога били хапшени и прогањани. И зато им припада вечна слава и хвала. Није само Чево, него се сва Црна Гора људском крвљу опјанила и као да се једва трезни и после шездесет година. Није Свети Петар залуду клео онога ко се свети клетвом каква се на српском језику није чула: нека му у свако јело капље крв коју је пролио да освети своје. То није речено само за то време, него једном за увек. И није случајно да на ту клетву подсећамо данас и овде и над овим костима. Где би се могла исцелити ова најдубља рана ако не на највећем лечилишту и ко би је могао исцелити ако не највећи исцелитељ и видар? У својој вековној служби, љубави и помирењу Црногорскоприморска Митрополија чија је јерархија на челу са Светим митрополитом Јоаникијем побијена погребла је ових година и своју обезгробљену паству, опомињући отаџбину за коју су пали да се и она сети оних који су у њој остали без гробног знака. Као да се масовне гробнице из најновијег рата не смију ископавати дубље да се не би наишло на оне старије и масовније. Они које данас сахрањујемо позивају нас да се сетимо њихових сабораца и сапатника у масовним гробницама око Зиданог моста које су још једине остале необележене и неопојане у читавој Европи, а могле би постати мостови пријатељства с народима према којима су кренули на свој последњи пут и на том путу остали и за сва времена. Овде је ухапшен од Гестапоа патријарх српски, овде је последње дане провео наш млади краљ чији је гроб још у туђини. Овде је почео рат, нека се овде и заврши. Ја сам овде и као изасланик престолонаследника Александра који се клања и захваљује овим жртвама за верност Крсту, Краљу и Отаџбини. Вера и култура имају важније циљеве и дубље планове него политика. И зато ти планови и циљеви не зависе од обавеза актуелне политике и не остварују се истим средствима. Црква данас не благосиља оно што је јуче проклињала, нити пљује оно што је целивала. Таква је остала једина и отуд њен неприкосновени ауторитет. А политика ништа друго није радила. Зато Цркву мрзе, а Црква не мрзи никога. Прогоне је као јединог живог сведока непрекинутог памћења. Али баш зато што све памти, нагоне је да одустане од свог пута и од свог памћења, не би ли на крају просула све што је хиљадама година својим мученичким подвизима стицала. Али Црква и Црна Гора знају: ко издржи до краја - његов је мегдан! И као што каже песник, нека прошлогодишње речи припадну прошлогодишњем језику. Речи наредне године чекају нов глас. Учинити крај значи направити нов почетак. Нека тај почетак буде овај чин у навечерје Никољдана и нека нас све преобрази и озари. Срећан празник! Горе држимо срца! Слава Блажу Ђукановићу, Бају Станишићу, Бошку Бојовићу, Јовану Тошковићу, Илији Поповићу, Радоју Ћетковићу, Јанку Пајовићу, Милу Вујовићу, Вуксану Стругару, Владимиру Дамјановићу, Бориславу Пајовићу, Бориславу Станишићу, Виду Ћетковићу, Браниславу Пајовићу, Јовану Стругару,

Милинку Станишићу, Војиславу Станишићу, Ђорђију Пецићу, Ђуру Бојовићу, Блажу Војводићу, Војиславу Вујовићу, Светозару Грандову, Владиславу Павићевићу, Љубу Радовићу, Луки Радуловићу, Милутину Рајковићу и Петру Шолаји! Матија Бећковић