Mark Mcconville

MARK McCONVILLE

A D O L E S C E N C I J A PSIHOTERAPIJA I SELF U NASTAJANJU

SADRAJ UVOD………………………………………………………………………………………….

3

REI ZAHVALNOSTI ………………………………………………………………………. 10 O AUTORU ……………………………………………………………………… 11 PRVI DEO RAZVOJ ADOLESCENATA: MODEL ZADATKA ………………………………………. 12 1. 2. 3. 4. 5. 6.

OKVIR ZA RAZVOJ TOKOM ADOLESCENCIJE …………………………………… 12 SELF DETETA I PORODICA …………………………………………………………… 19 REORGANIZOVANJE INTERPERSONALNOG SVETA …………………………….. 31 PREUZIMANJE VLASTI NAD SELFOM ……………………………………………… 40 POLARITETI ADOLESCENTNOG RAZVOJA ………………………………………… 53 ZADACI ADOLESCENCIJE ……………………………………………………………… 70

DRUGI DEO ADOLESCENTI I PSIHOTERAPIJA: PRIMENA MODELA ZADATAKA ………………. 81 7. STRUKTURA TERAPIJSKOG RADA SA ADOLESCENTIMA ……………………… 81 8. RAZUMEVANJE PORODINIH PROCESA …………………………………………… 86 9. ZAPOINJANJE TERAPIJSKOG ODNOSA …………………………………………. 107 10. OD PORODICE DO SELFA: PSIHOTERAPIJA SA ADOLESCENTIMA U FAZI RAZGRADNJE …………………………………………………………………………… 120 11. UNUTRANJI SVET ADOLESCENTA: PSIHOTERAPIJA UNUTRANJEG I INTEGRACIJA …………………………………………………………………………… 138

2

UVOD Pre mnogo godina, kada sam tek završio školovanje, imao sam tu sreu da gotovo slučajno zađem u oblast psihoterapije sa adolescentima. U to vreme bavio sam se savetovanjem i edukacijom osoblja velike organizacije – centra za mentalno zdravlje, a taj posao je od mene zahtevao dosta javnih nastupa. Ali, ja sam bio gotovo fobičan kada je reč o javnim nastupima, u to vreme, pa kada se pojavila prilika da pređem na radno mesto terapeuta za rad sa adolescentima, ja sam je iskoristio – uleteo sam iz tave ravno u vatru. inilo mi se da je to dobar potez. Takođe sam smatrao da je nešto kao počast ili nagrada dolazak na to mesto i verovao sam da je konkurencija veoma jaka. Nekoliko meseci kasnije, jedan kolega mi je, u poverenju, rekao da uopšte nije bilo konkurencije i da je upravniku pao kamen sa srca kada sam prihvatio posao. ”Zbog čega?”, upitao sam. ”Ko bo hteo da radi sa adolescentima?”, odgovorio mi je kolega. I tako sam ubrzo otkrio, u svom malom kutku u svetu mentalnog zdravlja, da su adolescenti pogubni po profesionalnu egzistenciju mnogih terapeuta. Ostali članovi centra bi mi ponudili utehu i ohrabrenje, kada bi došao da upitam u vezi kliničkih nedoumica, uveravajui me kako mi sasvim dobro ide, što je značilo da su zahvalni što u njihov registar uluta tek po koji tinejder. Takođe sam ubrzo otkrio da kultura mentalnog zdravlja ima svoje šale o adolescentima, bar je tako bilo sedamdesetih. ale su sadrale, osim humora, bazično neshvatanje i smetenost u pogledu kliničkog rada sa ovom grupom: ”Kako radiš sa adolescentima?”, počinjala je standardna dosetka. ”Dijagnostikujem ih kao privremeno neuračunljive, stavim na listu čekanja i vratim se slučaju kroz tri godine.” Bilo je trenutaka kada me mudrost ove dosetljive (ali okrutne) šale nije mogla zaobii, jer je ponašanje mojih klijenata često odavalo jednu notu neuračunljivosti (ludila), naročito način donošenja odluka koji se kosi sa zdravim razumom. Uprkos najboljim namerama roditelja, nastavnika, ministara i ureda zaduenih za probleme mladih, da i ne govorimo o namerama i trudu terapeuta sličnih meni, klijenti adolescenti birali su da čine stvari koje su očigledno ugroavale njihov sopstveni interes. Ono čega se veoma dobro seam, iz tih divnih godina, je moja sopstvena duboka frustriranost, koja je dolazila otuda što sam mnogo brinuo, a nedovoljno znao. Na primer, eleo sam da znam zašto, kada bi neutralna odrasla osoba, dobronamerna, ponudila delie mogue ivotne perspektive o verovatnim posledicama napuštanja škole, seksa bez zaštite ili inhaliranju toksičnih hemijskih supstanci, to bi naišlo na potpunu nezainteresovanost, čak na zlovolju. Starije kolege su mi rekle (tačnije, gotovo sve moje kolege) da je moja relativna mladost prednost za moj rad i, čini mi se, da sam i sam verovao da je tako. Sada se sa tim ne slaem (bar kada je moj sopstveni rad u pitanju), ali mislim da je ovo uvreeno shvatanje, da e se adolescenti lakše

3

povezati sa nekim sličnog uzrasta, pogrešno, i da odrava koliko su adolescenti nepovezani sa decom koja su u nevolji. Uprkos mojoj zbunjenosti (ili moda zahvaljujui njoj), te sam godine posvetio učenju kako da formiram konstruktivne odnose – što John Meeks (1971.) naziva ”krhki savez” – sa klijentima adolescentnog doba. Pokušavao sam sve. Bio sam otvoren. Bio sam direktan. Bio sam dobar strateg. Jednom kada je četrnaestogodišnja devojčica tvrdoglavo odbijala da napusti čekaonicu i uđe u moju kancelariju, seo sam kraj nje i iskreno joj priznao da je najbolji klijent u otporu, kojeg sam video u poslednjih nekoliko meseci. Zatim sam lagano spustio dolar u rub njene cipele, ustao, sa nekoliko reči saoseao sa njenom majkom što ima ker tako snane volje i napustio čekaonicu. Kasnije istog dana, nazvala me njena majka obaveštavajui me da je ker sada spremna da me vidi i da razgovara sa mnom. Moj uspeh je, međutim, bio kratkog daha: dve nedelje kasnije, ponovo je odbila da dođe, ovog puta zauvek. Uopšteno govorei, sklapanje prvih terapijskih saveza zadralo je, za mene, misteriozan i nepredvidljiv karakter, svoju očiglednu pogodak-promašaj prirodu. Seam se da sam, mnogo puta, formirao ono što je izgledalo kao koristan terapijski odnos sa tinejd-klijentom, uz malo stvarnog efekta, pošto je sve ve bilo rečeno i učinjeno. Postojei obrasci simptoma ponekad bi se promenili, ali isuviše često ne bi – uprkos onome što je izgledalo (bar na kratko) kao dobra terapija. Pre nekoliko godina, primio sam telefomski poziv od dvadesetčetvorogodišnje ene. Rekla je da je bila moja klijentkinja pre deset godina. Naš zajednički rad, rekla je ubeđena u to, spasao je njen ivot. Pre zakazanog sastanka i sa mnogo radoznalosti, prevrtao sam po starim dosijeima, eljan da pročitam beleške o mom očiglednom čarobnjaštvu. Ono što sam našao me zapanjilo. Video sam je ukupno četiri puta. Moje beleške sa ova četiri sastanka pričale su priču o mojoj frustriranosti. Nisam ostavio ni najmanji znak o bilo čemu terpijskom i završio sam slučaj smatrajui ga promašajem. Pitao sam se šta je za nju bilo toliko značajno, što je smatrala da joj je spaslo ivot. ”Rekli ste mi da nisam luda”, rekla je. ”Slušali ste me ozbiljno kada sam rekla da je moja majka luda. Pokazalo se da je to tačno.” Kontakt moje klijentkinje sa osobom koja ju je shvatala ozbiljno, dao joj je dovoljno podrške da veruje sopstvenim opaajima, vezanim za majku i njeno nelečeno mentalno oboljenje. I sa tom niti vere u sebe, ona je bila u stanju da se izvuče iz porodice i počne da upravlja sopstvenim ivotom. Kao odrasla, činilo mi se, da je impresivno kompetetna za svoj ivot. I tako, ukratko, psihoterapija sa adolescentima bila je misteriozna: ponekad bi dobra terapija došla u orsokak, a ponekad bi minimalni kontakt doveo do eljenog ishoda. Moje bitke i frustracije, dok sam nastojao da uspostavim terapiski savez sa nezainteresovanim adolescentima u nevolji, navele su me da se okrenem porodičnoj terapiji, čiji je radni model znatno drugačiji od onog za koji sam bio obučen, a koji je sedamdesetih 4

dramatično uticao na praktičan rad sa decom i tinejderima. Ono što mi je kroz kasniju obuku i rad postalo jasno je međuzavisnost ponašanja adolescenata i porodičnih zbivanja. Shvatio sam, čitajui Salvadora Minuchina (1974.), vanost odravanja hijerarhijskog poretka u okviru porodice i, shvatio sam, kako impulsivnost adolescenata, katkada, postaje usmeravajua sila u porodicama u kojima roditelji nisu sposobni da preuzmu odgovornost. Od Virginie Satir (1967.) naučio sam kako proces bračne komunikacije postaje osa oko koje se porodični procesi organizuju. A od Jay Haley-a (11973.) naučio sam kako porodica, kao i pojedinac, evoluira, dobro ili loše, kroz evidentno različite razvojne faze dok deca postaju adolescenti. Ono što je postalo jasno meni, kao i drugim terapeutima, bila je činjenica da transakcija među članovima porodice obezbeđuje snaan organizujui kontekst, ili pozadinu, za najvei deo iskustva i ponašanja adolescenta, te da, ukoliko se eli ostvariti trajniji terapijski efekat sa tinejderima, mora se na neki način obratiti ovom kontekstu. Ovo deluje jednostavno danas, ali je u to vreme predstavljalo pravo otkrie. Ako su mi funkcionalni odnosi između adolescenta-nosioca simptoma i porodične sredine vremenom postali jasniji, kroz rad istraivača na polju porodične psihoterapije, fenomenologija, dakle smisao i značenje adolescentnog iskustva, ostalo je za mene misterija. Porodična psihoterapija, na posletku, bila je i ostala malo zainteresovana za subjektivne razloge i uzroke adolescentovog iskustva. Ovoj oblasti, u nešto veoj meri, su se posvetili pisci psihoanalitičke orijentacije, naročito je značajan brilijantan rad Peter Blos-a (1979.). Prema Blos-u promene u spoljašnjem ponašanju adolescenata – distanciranje od odraslih, snana ambivalencija u pogledu zavisnosti, promenljivi odnosi sa oba roditelja – pokrenuti su prvenstveno ekplozijom libidinalne energije, koja označava poetak druge dekade ivota. Pravi zadatak adolescentnog razvoja, sa ove tačke gledišta, je unutrašnji, ili intrapsihički i, konačno, uključuje ono što Blos označava kao ”drugu individuaciju” kada dete stiče ”nezavisnost od internalizovanih infantilnih objekta” (str. 483). Dovršavanje ovog procesa karakteriše intrapsihičko uravnoteavanje primitivnih nagona i Ego funkcionisanja. Blosova rasprava o adolescentnom razvoju obezbedila mi je, uz fenomenološku eksploraciju, izuzetno produbljivanje razumevanja i vredne uvide u unutrašnje procese i zadatke adolescentnog razvoja, svodei ih na psihoseksualnu maturaciju, čime se izostavlja mnogo iz bogate adolescentne kulture, iskustva i ponašanja. Psihoanalitička literatura o adolescentnom periodu – kao verovatno i sva klinički inspirisana literatura o adolescenciji – obeleena je, nesumnjivo, patološkim iskrivljenjima. Adolescenti kao grupa, svakako, navode na ova iskrivljenja, zahvaljujui iracionalnosti najveeg dela svog ponašanja i načina donošenja odliuka. Ali, ovakav način zaključivanja, svakako, polazi od kulture odraslih i njihovog načina prosuđivanja, koji preterano ceni konvencionalnu logiku i konformizam. Ovakav način jednosmernog 5

mišljenja, uvek se naglašava kada su u pitanju adolescenti. Posledica toga je, čini mi se, da često promašimo da uvidimo skrivenu logiku kreartivnog, pa makar ponekad i iracionalnog, načina prilagođavanja adolescenata egzistencijalnim problemima odrastanja. Veina unapred strukturiranih programa, npr. procenjuje uspeh tretmana prema stepenu prilagođavanja adolescenata ”stvarnosti” programa tretmana i datom miljeu (što znači da se očekuje prilagođavanje pravilima programa, njegovim posledicama itd.). I dok je ovaj vid adaptacije svakako značajan, naročito za adolescente koji ive u slabo organizovanoj strukturiranoj situaciji i sredini, čini mi se da genuini rad mojih klijenata, u veoj meri, zavisi od mog prilagođavanja njima, i od postepenog razumevanja njihove pojedinačne logike i nelogičnosti. Uvak sam konstatovao da se značajan pomak u terapiji zbiva kada ”privremeno ludilo” klijenta prestane da, naposletku, deluje tako ”ludo”. Ve oko deset godina, moja saradnica Marlene Blumenthal i ja, drimo seminare za profesionalce koji rade sa adolescentima. Jedna od uobičajenih aktivnosti, koju uključujemo u rad, je zahtev upuen kolegama da se prisete, što konkretnije je mogue, sopstvenih bitaka iz adolescentnog doba. uli smo – od solidnih, stabilnih, zrelih, uspešnih, produktivnih, poslu predanih osoba – mnoge retrospektivno svedene račune koji govore o ”ludilu” i neuračunljivosti: priče o impulsivnom ponašanju, iracionalnim odlukama, otuđenosti, usamljenosti, igranju rtve i progonitelja. Slične sam priče slušao u svojoj radnoj sobi, od mojih klijenata i njihovih roditelja, uz jednu bitnu razliku, naravno. Mi smo u situaciji da moemo da sagledamo bitke i nevolje učesnika seminara unutar konteksa ishoda tih situacija, i da ih smestimo u okvir cele ivotne istorije. Najčeše tokom semira steknem utisak da priče učesnika nisu, bar u veini, priče o patologiji, ve priče o nastojanju da se ostvari, i ostvarenju, razvoja. Došao sam do zaključka da je fabrikovanje problematičnog, čak opasnog, ponašanja, simptomatičnog ponašanja čiji smo svedoci, zapravo individualni pokušaj, najbolji mogui, da se prilagodi razvojnom imperativu, koji je, na neki način, pokušaj da se detinjstvo ostavi za sobom i da se ostvari, za ivot, sposoban Self. Tamo gde su preduslovi za ovaj pokušaj nedovoljni, ili gde podrška iz sredine nije na raspolaganju, najbolji pokušaj moe, zaista, biti zastrašuju, pa čak moe uključiti kriminalno ponašanje, hemijskim putem izazvanu anesteziju ili samoubistvo. Ali naša zastrašenost ovakvim mogunostima dovodi do toga da izgubimo sposobnost i spremnost da razmotrimo fenomenologiju – tj. da uđemo u iskustvo adolescenata i otkrijemo kako to specifično iskustvo omoguuje određeni razvojni pomak. ta je zapravo adolescencija? Je li to period? Faza? Vid privremenog ludila? Je li to nuna razvojna faza, sa sopstvenim zadacima i procesima? Ili je to naprosto međustanje, između vanijih razdoblja detinjstva i odraslog doba? Kako da opišemo, razumemo adolescenciju? Da li da krenemo određujui šta ona nije: ni detinjstvo, ni zrelost? Da krenemo od njenih sopstvenih procesa i 6

sekvenci? Kako da kroz lupu sagledamo i ograničimo period koji karakteriše prvenstveno promena koja se, katkada, graniči sa haosom? Kako da izbegnemo zamke postojeih modela, koje postavljaju teorijske mree, tako uredno i rigidno, određenih razvojnih sekvenci da, niti odgovaraju, niti razjašnjavaju bilo koji stvaran, zbrkan ivotni slučaj? Meni se čini da adolescencija predstavlja nešto šire, sloenije, nego što moemo nai u opisima literature iz oblasti razvojne psihologije i porodične psihoterapije. Ona je više nego seksualni razvoj, menjanje očekivanja u pogledu socijalni uloga ili kognitivno sazrevanje. Ona je više od porodičnih obrazaca koji se menjaju (ili ne uspevaju da se promene). Ali adolescencija svakako jeste to, i to je upravo ono što elim da naglasim: ona uključuje nešto srodno paradigmi promene, temelj promene egzistencijalnog statusa, reorganizaciju celine, koja obuhvata sve ove individualne manifestacije. I nije reč, po mom mišljenju, tek o jednoj iz serije podjednako transformišuih razvojnih faza. Ona je doslovno sabiranje iskustva detinjstva, radikalna reorganizacija psihološkog selfa za putovanje koje predstoji. Kulturni običaji podravaju moje stanovište, delom tradicija primitivnih kultura koje, gotovo bez izuzetka, izdvajaju adolescenciju kao posebno doba, doba transformacije, dovoljno značajno da zasluuje posebne rituale koji potvrđuju jedinstveni značaj i nepovratnu prirodu promena, koje se dešavaju. Kliničari, koji rade sa adolescentima i njihovim porodicama, mogu potvrditi da je ova uzrasna grupa klinički različita od ostalih. Problemi su retko kad dobro definisani, a jasno ocrtani simptomi su pre izuzetak, nego pravilo. Najčeše se terapeut suočava sa situacijom, dramom sa dobro podeljenim ulogama u porodici, i pogođen je saznanjem da razrešenje ove situacije moe uticati na tok nekoliko ivota, nekoliko godina unapred. Obično se terapeutu daje jedna nit koja viri iz zamršenog klupka. To moe biti poziv kolege, školske uprave ili, čak, sudskog slubenika. Najčeše poziv dolazi od izbezumljenog roditelja. Nešto se dogodilo. Petnaestogodišnjak je izjurio iz kue besan i odbija da se vrati. U školi su primetili da se četrnaestogodišnjak naglo promenio i postao asocijalan, ocene su naglo pale, koristi drogu i zlostavlja druge, čak se javlja i kriminalno ponašanje, ili se bar na njega sumnja. esnaestogodišnjak se povukao duboko u sebe, udaljio od porodice i odsekao kosu; piše poeziju nabijenu očajanjem o besmislu ivota, prekinuo je kontakt sa odraslim osobama van porodice i odbija njihov uticaj onako kako telo odbacuje strano tkivo. Roditelji ostaju sa bolnim oseanjem da je njihovo dete dušom, ako ne i telom, za sada, van njihovog domašaja. Oni su svakako sporedne uloge u drami, takođe. Razvedeni otac se pokazuje kao nepouzdan u svom zanimanju i podršci deci. Jedan ili oba roditelja mogu biti potpuno odsutni, ili zlostavljajui, ili uhvaeni u haos sopstvenog ivota. Problematičan mladi i devojka odnedavno se uklapa u dati okvir, i postaje gotovo predmet opsesije. Nekadašnji partner u kriminalnim aktima nedavno je izašao iz zatvora. Otac ili 7

majka su unapređeni. Otac ili majka su depresivni, piju ili se drogiraju, itd. Ništa od ovoga se ne zbiva u razvojnom vakuumu. Uvek postoji istorija koja potvrđuje svoj značaj u sadašnjoj situaciji: ponekad je reč o kontinuiranoj situaciji, kada se sadašnjost prirodno javlja i izrasta iz uslova u kojima se dete razvijalo, a ponekad nema kontinuiteta, sadašnjost izbija naglo iz prošlosti. Roditelji mogu rei da je dete bilo oduvek teško, ali je u adolescenciji prevazišlo njihove sposobnosti da kontrolišu situaciju. Ili mogu opisati dete koje kao da se promenilo preko noi, pred njihovim očima, u nekoga koga ne poznaju. Problemi samih roditelja, ostale dece i šireg socijalnog okruenja, mogu biti dugotrajni, ili se pojaviti u skorije vreme. Starateljstvo nad adolescentom moglo je prei sa jednog roditelja na drugog, ili na dedu, ili na nekog sasvim drugog, i opet, ove promene mogu biti radikalno nove ili deo postojeeg obrasca haotičnih odgovora o starateljstvu i odnosa. Za kliničara, uvek postoje odluke koje treba brzo doneti. Da li je osnovna tema sigurnost? Da li je dete u opasnosti? Treba li da roditelj ili staratelj istupi i preuzme kontrolu? Treba li svi da prihvate stav otvorenosti i spremnosti da saslušaju i stupe u dijalog, ili nešto između ove dve krajnosti? Treba li profesionalac da se predstavi kao vodič u datoj situaciji, koji nudi putokaze i domišljato pristupa situaciji, olakšavajui delovanje ostalih odraslih uključenih u problem? Da li je za datu situaciju najprikladniji pristup porodične psihoterapije koji prvenstveno vodi računa o procesima i disfunkcijama porodičnog sistema? Ili je moda bolja i prikladnija individualna psihoterapija, pri čemu odrasla osoba postaje pojas za spasavanje dobačen outđenom adolescentu (što ne znači da se ostali oblici rada ne mogu, s vremena na vreme, uključiti u igru)? Ukoliko se izabere ova poslednja opcija (koja je ponekad najpreporučljivija), kako ostvariti susret između dve ličnosti različitog uzrasta, ivotnog iskustva, i (u pravom smislu te reči) sasvim različite kulturalne pripadnosti na takav način da iz toga proistekne pozitivan rezultat? Početni ciljevi mogu biti jasni – utvrditi mentalni status, uvid, i pristupačnost – ali voditi konverzaciju moe biti veoma teško. ”Kako da objasnim svoje postupke nekome ko ih ne moe razumeti?” često je pitanje adolescenata. ”Kako da uspostavim kontakt sa nekim ko je toliko agresivan, povučen, toliko nepoverljiv?”, moe biti razmišljanje terapeuta. I ako je kliničar uspešan u uspostavljanju kontakta i iniciranja radnog saveza, šta je to što se zaista moe raditi sa adolescentima, u trajanju od pedeset do šezdeset minuta nedeljno, a što bi bitno promenilo dramatičan tok ivotne istorije? Ovo su pitanja na koja se moe odgovoriti samo polazei od sasvim novog terapijskog i razvojnog pristupa. Situacija, pred kojom smo, je veoma kompleksna, često uz ambivalentan unutrašnji stav uključenih strana, i razvija se i menja tokom vremena. Ne uključuje samo jednu ličnost, ve čitav niz karaktera. esto se kree ka nekom ishodu od nekog polazišta, i neretko je zbunjujua i prevladava kapacitete 8

stručnjaka, od kojih se očekuje da unesu malo razuma u situaciju i učine nešto. Tako dolazimo do zaključka da je potreban model koji bi bio dovoljno jednostavan i jasan da poslui kao orijentir kliničaru u uslovima socijalnog polja, koji se brzo menjaju, i koji je istovremeno dovoljno fleksibilan i otvoren, blizak ivotu, da bude od značaja za stvarni ivot klijenata i njihov svet.

U potrazi za modelom Kliničarima su potrebni modeli, svakodnevno suočeni sa kompleksnim i delikatnim ivotnim situacijama, prihvatajui odgovornost da svrstavaju zamršene informacije i opservacije, potreban im je okvir koji e organizovati izvršeno istraivanje i uputiti ih na određene intervencije i ishode. Kao terapeut koji radi sa adolescentima i njihovim porodicama, nezadovoljan postojeim psihoterapijskim modelima, često sam prisiljen da improvizujem. Od psihoanalitički orijentisanih pisaca, koji su se bavili misterijama adolescencije, mnogo sam naučio, ali malo toga pruilo mi je praktičnu pomo u kliničkim slučajevima. Peter Blos izgleda da je uspevao da navede svoje klijente da legnu i prilično mu otvoreno ispričaju šta im je na srcu. Meni to nije polazilo za rukom. Kao što sam ve napomenuo, porodični terapeuti ponudili su dosta toga što je bilo korisno, kada je reč o porodičnom okviru adolescenata, i u njihovoj literaturi sam našao obilje studija slučajeva iz kojih je proizilazio zdravorazumski pristup dečijem razvoju i rastu. Ali, upravo koliko su se psihoanalitičari posvetili skrivenim procesima, koji se zbivaju u unutrašnjem svetu adolescenata, zanemarujui sistemski pristup, porodični terapeuti su učinili upravo suprotno. inilo mi se da je potreban model koji bi premostio ovaj jaz, integrativni model koji osvetljava pravac kroz stalno menjajue obrasce socijalnog i porodičnog ivota adolescenata, usmeravajui terapeuta na unutrašnji subjektivni svet određenog klijenta u pubertetu. Znao sam, takođe, da takav integrativan model postoji, bar za odraslu populaciju, u modelu geštalt psihoterapije. Fokusirajui panju kliničara na konstrukciju iskustva, ovaj model slui da razjasni, kako unutrašnji svet osobe, tako i stalno promenljive veze između osobe i socijalnog polja. Zbog sposobnosti da integriše celokupno polje iskustva, kako unutrašnje, tako i spoljašnje, model geštalt psihoterapije je ve dugo moj omiljeni model za rad sa odraslima i njihovo razumevanje. Ipak, model kao da je gubio svoj značaj kada bih pokušao da ga primenim u radu sa adolescentima. Razlog tome je, prvenstveno, činjenica da ne postoji geštaltistička razvojna teorija, iako implikacije za nju postoje. Zatim, otkrio sam da moji klijenti postaju razdraljivi i anksiozni kada pokušam da ih uključim u rad, koji sam uspešno primenjivao sa odraslima: koncentrisanje na sada i ovde iskustvo, pojačavanje svesnosti (najčeše o telesnim stanjima i drugim ličnim

9

aspektima iskustva), istraivanje fantazije i eksperimenti vezani za relacije sa značajnim drugima. Pa ipak, kroz svoju karijeru u radu sa ovom uzrasnom grupom, uvek bi se iznova vraao geštaltističkom pristupu kao teorijskom osloncu i načinu mišljenja. Kao neko ko snano veruje da bilo koji prikladan model, koji pokušava da obuhvati iskustvo i terapiju adolescenata, mora da vodi računa o ličnom iskustvu adolescenata, vraao sam se geštaltu zbog insistiranja na fenomenološkom pristupu, kao bazi za teoriju. Takođe, zbog nepokolebljive vere, ovog terapijskog pravca, u ljudsku prirodu, koja podrava stav da su osoba i socijalna sredina kao stvoreni jedna za drugu na nekom fundamentalnom nivou, pre nego što su jedna drugoj suprotstavljene (kao što su Frojd i mnogi drugi teoretičari, implicitno ili eksplicitno, pretpostavljali). Isto tako, nalazim da me privlači geštaltistička vera u eksperimentalnu kreativnost, što nas navodi da čak i u najnepoeljnijim oblicima ponašanja otkrivamo ljudski pokušaj kreativnog prilagođavanja okolnostima, i pokušaj da osobe daju nešto od sebe što podrava ivot i rast. Plašio sam se da bilo koji radni model terapije sa adolescentima, koji ne uključuje takav stav, ne samo da propušta da shvati, u suštini, kreativan i na razvoj usmeren duh adolescencije, ve, takođe, poraava i omalovaava terapeuta. Moje je mišljenje da geštalt, kao teorijski model, ima mnogo toga da ponudi kliničaru koji radi sa adolescentima i nastoji da shvati intrinzičko značenje razvoja tokom adolescencije. Geštaltistički pristup poštuje integritet ličnog iskustva adolescenata, smeštajui ga u postojei interpersonalni kontekst. Geštalt model dozvoljava kliničaru da organizuje mnoge aspekte promena, koje se zbivaju, u razumljivu celinu i, tako označi, na integrisan način, mnogostruke mogunosti za kliničku intervenciju. Konačno, naglašavajui celovitost iskustva, koje se iznova stvara u svakom trenutku, a pri tome nastojei da shvati postojee značenje i kohezivnost – geštalt teorija nam prua osnovu za razvojni model koji nije linearan, ve rekurzivan, bavi se tekuim temama i pitanjima, integrišui ih na zadovoljavajui način. Geštalt teorija moe obezbediti, u najmanju ruku, obrise modela koji e razbistriti konfuziju u pogledu zadataka i tema sveta adolescenata, ostajui otvorena, u dovoljnoj meri, da nam pomogne u sagledavanju toga kako se isti zadaci i teme uvek iznova razrešavaju, na rekurzivan, a ne linearan način, u stvarnom ivotu i razvoju adolescenata. Da dodam, kao što je slučaj sa mnogim razvojnim modelima, pretpostaviti linearnost adolescentnog razvoja znači udaljiti se od stvarnog subjektivnog sveta adolescenata, u tolikoj meri da se gube uspostavljene veze sa klijentom, a time i veliki deo našeg potencijala za razumevanje i efikasno delovanje.

Pregled sadraja po poglavljima

10

Knjiga je podeljena na dva dela. Prvi deo se bavi razvojnim modelom zadataka adolescenata i adolescentnim iskustvom, polazei od tema i predpostavki geštaltističke teorije, kako bi se stvorila osnova za nov konceptualni okvir kliničkog rada. Drugi deo se bavi samim kliničkim radom: praktičnim pitanjima i izazovima u radu sa adolescentima na psihoterapiji. U prvom poglavlju, pozornica se oprema predstavljanjem esencijalnih konstrukata geštalt teorije, pri čemu je naglašeno ono što podrava razvojni model i pojašnjava neizbene razvojne zadatke adolescencije (koji se ne proivljavaju i ne razrešavaju na nepromenljiv i linearan način). Jezikom Kurta Levina, nema ničega toliko praktičnog, kao što je dobra teorija. Prema tome, moemo očekivati da e mo se sa ove ekskurzije u svet teorije vratiti bolje opremljeni za praktične zadatke razumevanja adolescenata, i adekvatnog terapijskog intervenisanja. U preostalim poglavljima prvog dela, cilj mi je opis kreativnog reorganizovanja selfa tokom adolescencije. Ovaj projekat počinje u drugom poglavlju sa slikom utemeljenja preadolescenata u svetu porodice. U treem poglavlju, istraivaemo promene koje se zbivaju u odnosima adolescenata sa vršnjacima, roditeljima i odraslima u celini, i naročito emo razmotriti kako ovi razvojni zadaci oblikuju interpersonalne veze i procese u ivotu adolescenata. U poglavljima četiri i pet, fokusiraemo se na intrapsihičku dimenziju adolescentnog iskustva, naročito obraajui panju na pitanje ______ i na javljanje polarnosti, kao vanih aspekata adolescencije. Naposletku, u šestom poglavlju pratiemo međusobno delovanje intrapsihičkih i interpersonalnih veza, i sagledaemo kako se ovo delovanje manifestuje u relacijama sa drugima, i kako iz njega proizilazi tok adolescencije. Otkriemo da je razvojni proces (bar za kliničare) najkorisnije posmatrati kao kreativnu proradu procesa koje geštalt teorija naglašava kao centralne za opstanak i rast ljudskog organizma, u bilo kojoj fazi razvoja: funkcionisanje granice kontakta. Drugi deo se sastoji iz pet poglavlja, od kojih je svako posveeno različitom aspektu rada sa adolescentima. Sedmo poglavlje se bavi razvojem samog terapijskog procesa, započinjui projekat psihoterapije sa adolescentima kao seriju zadataka od kojih svaki podrava i naglašava ostale. Osmo poglavlje se bavi prilaenjem porodičnom kontekstu i pokazuje da su klijenti u adolescenciji najlakše razumljivi kada se njihovi simptomi i bitke sagledavaju na pozadini porodičnog stila ostvarivanja kontakta. U devetom poglavlju prokopavamo put pravo do praktičnih pitanja vezanih za otpočinjanje terapije, i kreiranje terapijskog miljea, naročito sa adolescentima koji su i dalje zaokupljeni procesima razgradnje (što znači da još nisu spremni za istraivački, refleksivan rad koji se vezuje za psihoterapiju). Deseto poglavlje produbljuje naše istraivanje i diskusiju o ranoj fazi adolescencije, koja prethodi drugim fazama ocrtanim u okviru modela (ali, iznova, zadaci adolescentnog razvoja zahtevaju razmatranje na svakom razvojnom stepenu). Konačno, u 11

jedanaestom poglavlju istraivaemo terapijski projekat angaovanja i kultivisanja unutrašnjeg sveta adolescenata – što znači uspostavljanje kontakta, pojačavanje i podravanje unutrašnjeg sveta koji se javlja - i naročito emo pokloniti panju na razvojni stadijum u kojem se odigrava integracija. U proces emo integrisati razvojni model zadataka, njegove primene, kao i diskusiju i argumente prikladne za ovu knjigu. Cilj mi je da putem ove knjige, nezavisno od specifične ideje ili metode o kojoj je reč, utrem put određenom načinu razmišljanja o adolescentima, njihovim borbama, njihovom ”privremenom ludilu”, i njihovim razvojnim trijumfima. Adolescenti mogu biti shvaeni samo kao deo šireg polja, u kome ive, i tek ako sagledamo i uvaimo njihove veoma lične, subjektivne bitke za uspostavljanje vlastitog statusa u okviru ovih polja, za pronalaenje sopstvenog mesta i značaja, i na vrhuncu bitke, za rađanje egzistencijalnog selfa.

Reči zahvalnosti Pisanje ove knjige bilo je, samo po sebi, izranjanje nečeg novog. Kao i sva razvojna putovanja, i ovo odraava veliku podršku mnogih pojedinaca. elim da se zahvalim nekima od njih. Dugujem zahvalnost Robertu McCarty-ju, S.J., D.H. Richhardsonu, Amedeo Giorgiu za pomo u ranim fazama ovog projekta. Od srca se zahvaljujem Sonji Nevis što me je uvela u geštalt terapiju, i na mnogo načina, u otkrivanje mene samog. Isto vredi za John Margarett, čiji dunik ostajem. Bez njegovog Gandalfovskog vođstva i izuzetne velikodušnosti duha, zasigurno ne bih ni započeo ovaj posao. Takođe bih eleo da zahvalim svojoj pomonici sa kojom ve dugo sarađujem, Marlene Blumenthal, za njeno ohrabrenje i podršku tokom više godina. Njen rad, naročito sa devojkama adolescentnog uzrasta, bio je od neprocenjive vrednosti za otkrivanje novih saznanja i izuzetno inspirativan. eleo bih da zahvalim Anne Ferguson, Billi Christ i osoblju fakulteta, kao i Hathaway Brown škole, za njihovu inspirativnu posveenost dečijem razvoju i vrhunskoj edukovanosti. Takođe, elim da se zahvalim svojoj koleginici Margaret Mason za njenu veru u moj rad. Zahvaljujem Patricia Papernow, Penny Backman, Edwin Neis, Beverly Relfman, Jean-Marie Robine, Joseph Melnick i Lynne Jacobs, koji su kao članovi Geštalt instituta u Klivlendu – odsek za izdavaštvo, čitali delove rukopisa i ponudili konstruktivne kritike od neprocenjive vrednosti. Mary Ann Kraus paljivo je čitala rukopis, njeno ohrabrenje tokom godina bilo je suportativnije nego što se moe zamisliti, i mnogo mi je pomogla pri formulisanju. Paul McConville, Maurry Kittle, Barbara Fields, Robert Antall, Michael McConville, Peter Mulbury, Mary E. McConville, Dorothy

12

Siminovich, John McConville i Cyntia Jenne, sve dragi prijatelji, pruili su mi podršku i ohrabrenje u različitim trenucima putovanja. Hvala Gordonu Wheeleru za njegovu kompetetnost u svojstvu urednika, i za njegovo pojašnjavanje i reformulisanje određenih aspekata geštalt teorije. Isto tako, hvala James Isiah Kepneru koji je velikodušno stavio na raspolaganje svoje prijateljstvo i podršku, svoj istančan i uvek provokativan intelekt, i svoje ohrabrenje i inspiraciju tokom pisanja. eleo bih takođe da se zahvalim svom rođaku Davidu McConvillu, koji ima um, srce i oseaj za humor, neophodan da postane prvoklasni terapeut za adolescentni uzrast. Naposletku, elim da zahvalim svojoj porodici. Mary i Louis Kaucic bile su za mene tu sa svojom bezuslovnom ljubavlju i podrškom. Duboko sam zahvalan. Moja deca, Luke i Meghan McConville, blagoslovili su me svojom ljubavlju, tolerancijom, prijateljstvom, i zaraznom ljubavlju prema ivotu. Ovu knjigu posveujem svojoj supruzi Joanne Kaucic-McConville, zahvalan sam joj za ohrabrenje, nesebičnu podršku, spremnost da me, s vremena na vreme, dovede u red, i za njenu veru i potkrepljenje. Ali iznad svega, zahvalan sam joj za integritet koji sa lakoom ostvaruje, i za bezkompromisnu gracioznost kojom ivi sopstveni ivot.

O autoru Mark McConville rođen je i odrastao u Ročesteru, New York. U sedamnaestoj godini, još u jeku adolescencije, stupio je na Duquesne univerzitet. Tokom studija vodio je golf tim i zasluio nagradu J.H. Burns za atlete. Upisao je egzistencijalnu psihologiju i primio b.a. 1968. Godine. Nastavio je poslediplomske studije na univerzitetu Windsoru, Ontario, a vratio se na Duquesne univerzitet 1970. zbog doktorske disertacije. Tu je razvio interesovanja koja su doprinela pisanju ovog izdanja. Pre svega, reč je o interesovanju za fenomenologiju perceptivnog iskustva, što ga je dovelo do filozofije Maurice Merleau-Ponty i do sličnih radova pisaca iz oblasti geštalt psihologije. Druga značajna oblast interesovanja bila je za razvojnu i adolescentnu psihologiju, što je, takođe, bila oblast njegovog rada u ulozi nastavnika. Zasluio je svoj stepen kao egzistencijalnofenomenološki klinički psiholog 1974. godine. Njegova akademska interesovanja spojena sa geštalt terapijom izrasla su u razvojnu teoriju predstavljenu u ovom izdanju. Po diplomiranju na univerzitetu, priključio se osoblju Marymount bolnice u Klivlendu, Ohajo, gde je radio od 1974. do 1978. Tokom ovog perioda njegove kliničke dunosti navele su ga da organizuje i učestvuje u intenzivnom izučavanju i radu praktičnih grupa za porodičnu psihoterapiju i Eriksoniansku hipnozu. 1978. Se uključio u rad Geštalt instituta u Klivlendu. etiri godine je proveo na superviziji kod Sonje Nevis, i tri godine kod Josepha Zinkera. Svoj poslediplomski trening iz geštalt psihoterapije ostvario je na

13

Geštalt institutu u Klivlendu od 1980. Do 1984. Uključio se na fakultet ovog instituta 1989. Od 1978. McConville ima privatnu praksu u Klivlendu, specijalizovao se za rad sa adolescentima i porodičnu terapiju. Takođe, radi kao konsultant klinike Shaker Heigs, centra za mlade, kao i Hataway Brown škole i univerziteta. 1991. Godine razvio je i napisao inovativan kompjuterski program za tumačenje rezultata upitnika ličnosti, namenjenog srednjoškolcima, odnosno, ispitanicima adolescentnog uzrasta. Ovaj program je prihvatio Institut za ispitivanje ličnosti i sposobnosti, i publikovao ga za nacionalnu dostribuciju. Autorovo trenutno interesovanje lei u oblasti elaboracije gešaltističke razvojne teorije polja, i u oblasti primene fenomenološke psihologije u kliničkoj praksi. Pored profesionalnih interesovanja, aktivno učestvuje i zanima se za boravak i kampovanje u divljini, i jedan je od osnivača golf udruenja ”uma nimfi”. On i njegova supruga su roditelji dvoje odrasle dece.

Prvi deo RAZVOJ ADOLESCENATA: MODEL ZADATAKA

I Poglavlje OKVIR ZA RAZVOJ TOKOM ADOLESCENCIJE

U adolescenciji načini interpersonalne povezanosti podleu dramatičnoj promeni. U prijateljstva se intenzivnije i ličnije ulae, i vršnjaci nisu više samo drugari u igri, ve poverljivi prijatelji. 14

Prijateljstva, romanse i rivalstva igraju vanu ulogu u oblikovanju i definisanju adolescentnog iskustva, u pogledu doivljavanja sebe i spostvene vrednosti, privlačnosti, sposobnosti za ivot itd. Odnosi sa roditeljima se menjaju, u mnogo toga dramatično, a te promene su, svakako, sredstvo redefinisanja adolescentovog egzistencijalnog stava u svetu, prema prošlosti, i prema budunosti. Ovi odnosi mogu postati, u veoj meri, distancirani, izazovni, obeleeni konfliktom i nezadovoljstvom. Sasvim nove teme – odbacivanje, pobuna, napuštanje, borba za emancipaciju – mogu se pojaviti. Ali se, iz iste tačke, mogu pojaviti, takođe, nova sposobnost za bliskost i povezivanje, kao i pojačano interesovanje za drugog, upravo, kao za Drugog. Adolescenti, mnogo više i mnogo očajnije nego mlađa deca, vode računa o tome šta njihovi roditelji misle o njima, uprkos tome što to ponekad snano negiraju, kao i o tome da li roditelji prihvataju najnovije razlike, koje se pojavljuju. U celini, odnos tinejdera sa roditeljima podlee postepenoj transformaciji u pravcu uključivanja pregovaranja, u sve veoj meri, za razliku od dotadašnjeg ispunjavanja očekivanja roditelja i porodične tradicije. Obično smo svedoci transformacije koja menja hijerarhijski organizovane odnose, koji se ne dovode u pitanje, karakteristične za adolescenciju, tako da, nekoliko godina kasnije, nalazimo vei stepen ravnopravnosti, uz spremnost za uspostavljanje povezanosti između zasebnih jedniki, čiji različiti stavovi, ambicije i postojei interesi predstavljaju (bar potencijalno) priliku za zanimljivije i, na obostrano zadovoljstvo, bogatije odnose.

POJAVLJIVANJE GRANICE KONTAKTA Geštalt teorija je, iz više razloga, prikladna za bavljenje prirodom procesa koji se mogu posmatrati tokom adolescentnog razvoja. Pre svega, geštaltistički teorijski pristup zasnovan je na modelu polja, kada je reč o ljudskom iskustvu i ponašanju. Kao takva, podstiče nas da se bavimo delovima razvojne slagalice kao konstituentima šire, smislene celine. Svi ljudski psihološki fenomeni se mogu razumeti u okviru dinamične interakcije organizma ili ličnosti i njegove sredine, pod kojom se prvenstveno podrazumeva socijalno okruenje:”Ne postoji ni jedna jednostavna funkcija, kod bilo koje vrste ivotinja, koja se moe dovršiti bez objekata i sredine… Zapamtimo da, ma koliko teoretisali o impulsima, nagonima i sl., uvek govorimo o polju interaktivne prirode, a ne o izolovanoj ivotinji” (str.228). Načini, pomou kojih se organizam ili individua povezuje sa drugima i formira odnose sa okolnim svetom, od središnjeg su značaja za geštalt teoriju. Jezikom geštalta, govorimo o fenomenima relacija kao o kontaktu između individue i sredine, odnosno, između selfa jedne individue i selfa drugih osoba. Da budem precizan, kontakt je ”funkcija granice 15

između organizma i njegove sredine” (Perls, Hefferline i Goodman, 1951., str.229). A granica, u ovom kontekstu (premda je svakako reč o fizičkoj, specijalnoj metafori), se odnosi na procese međupovezanosti. Ovi procesi povezuju osobu sa okruenjem, ali je istovremeno od nje i odvajaju, ili razgraničavaju self od drugih; granica ”ograničava, sadri i štiti” self (Perls, Hefferline i Goodman, 229), te obezbeđuje njegov organizacioni identitet i integritet. Svakodnevnim jezikom govorei, moj kontakt sa tobom nas povezuje u jedinstveno ”mi”, ali nas, takođe, razdvaja u dva zasebna ”ja”. Organizaciona struktura našeg susreta povezuje naše granice kontakta. Geštaltističko značenje pojma granica vredan je panje, jer e igrati bitnu ulogu u razvoju tokom adolescencije. U uobičajenom načinu izraavanja, pojam granice se koristi da bi se označila barijera koju ljudi izgrađuju da bi odredili meru svog angaovanja sa drugima. Geštaltistički pojam granice – ili preciznije granica kontakta – znatno je bogatiji i dinamičniji, jer je izraz naše suštine kao bia, čija je priroda da stupaju u interakciju sa sredinom: asimilujui i inkorporišui je, akomodirajui i prilagođavajui joj se. Granice, svakako, razdvajaju, ali su, takođe, i mesto našeg susreta. Tako, pojam granica izraava osnovnu dijalektičku strukturu samog kontakta – to je dvostruki proces: jednu stranu procesa čini kapacitet da se udrui i spoji, da se daje i prima, utiče na druge i bude pod njihovim uticajem; drugu stranu čini kapacitet da se razdvoji i razgraniči, prui otpor uticajima i zadri jedinstvena i suštinska vlastita priroda. Navedeni koncepti, kontakt i granica, pogodni su za pokušaj opisa razvoja adolescenata, jer je taj razvoj suštinski evolutivan i reorganizujui, kada je reč o načinima putem kojih se deca povezuju sa drugima (uspostavljaju kontakt) i sredinom. U vezi sa tim, zbunjujue je što geštalt terapija nije produkovala jezgrovitu teoriju ljudskog razvoja. Geštalt terapija prvenstveno naglašava pitanje funkcionisanja odraslog čoveka, a naročito pruanje podrške i istraivanje smetnji u uspostavljanju ivog, energičnog kontakta. Ali, ta sposobnost za uspostavljanje ivog kontakta, da naglasimo ono što je očigledno, predstavlja razvojno postignue, a period adolescencije igra veliku ulogu u stvaranju, kako sposobnosti, tako i ograničenja, u ostvarenju kontakta kod odraslih. Moglo bi se rei da razvijanje sposobnosti za uspostvljanje kontakta (tj. za stvaranje granice takvog kvaliteta koji omoguuje i spajanje i odvajanje) predstavlja osnovni zadatak tokom adolescencije. Moe se čak (ako elimo da zauzmemo teleološki stav po pitanju razvoja) ii tako daleko da se kae da je sposobnost za uspostavljanje kontakta primarna organizaciona i motivišua svrha koja lei u osnovi adolescentnog razvoja. Ovo reorganizovanje odnosa sa drugima, razvoj interpersonalne granice kontakta i procesa koji to prate, samo je deo šire slike razvoja tokom adolescencije, što je jasno svakome ko radi sa adolescentima. Blos (1979.) i drugi psihoanalitički usmereni 16

teoretičari, takođe, stavljaju naglasak na promene i reorganizujue procese koji se odvijaju u skrivenom kutku privatnog iskustva adolescenata. Drugim rečima, menja se adolescentov odnos prema sebi samom. Lično iskustvo postaje primetno intenzivnije i sloenije, a najvei deo tog iskustva zaokuplja i apsorbije panju adolescenta. Telo oivljava u uzbuđenju, zbunjenosti, ponekad, na zastrašujue načine. Seksualna pobuđenost, akutna svesnost o telu, briga o fizičkoj snazi i privlačnosti, iznenadne oluje besa, neobične senzacije teine i praznine – sve ovo se udruuje da dramatično izmeni unutrašnji pejza. Intenzivna nova iskustva, poneka bolna (usamljenost, stid, poveana ranjivost i povredljivost) a poneka izvanredna (sloboda, snano uzbuđenje, naizgled neograničena mo) neumoljivo se pojavljuju. Ona su zbunjujua i ometajua, ali takođe, čine unutrašnji svet adolescenata zanosnim, čak hipnotišuim. Efekat svih navedenih promena je u ometanju i reorganizovanju, ponekad haotičnom, adolescentovog odnosa prema sebi. Zapravo, tek u adolescenciji moemo zaista govoriti, sa fenomenološkom tačnošu, o tome da dete ima internalizovan, misaoni odnos – iskustven odnos – sebe sa sobom, dakle, otvaraju se nove granice kontakta, unutrašnje ili intrapsihičke granice, koje e postati osnova za ono što e, verovatno, postati diferencirano odraslo iskustvo i duboko rafinirana i kompleksna odrasla ličnost. Ovaj unutrašnji svet ličnog iskustva, koji se širi i ponekad eksplodira, je ono što adolescenti pokušavaju da sačuvaju od odraslih. To je, takođe, ono što terapeuti (bar kada je reč o terapiji u četiri oka) tako snano pokušavaju da otkriju i da mu pristupe. Put do toga je, obično, kroz fantaziju i sanjarenje, urnala i dnevnika, ponekad kroz sastave koji se pišu na časovima maternjeg jezika, i kroz grafite – a ne tako često i lako kroz konverzaciju tokom psihoterapije. GETALTISTIKI POJAM SELFA Privatni, unutrašnji svet iskustva, obično, se formalno označava terminom self ili unutrašnji self, u psihološkoj teoriji. Obrnuto, self se konceptualizuje kao internalizovana struktura, kao nešto što prebiva na subjektivnoj strani dihotomne relacije subjekt-svet. Adolescenti, svakako, prolaze kroz radikalne transformacije u doivljavanju selfa, što ih iznutra čini sloenijim, konfuznijim, ambivalentnijim i osetljivijim. Kasnije tokom adolescencije, ovaj doivljaj selfa postaje stabilniji i čvrši, postojaniji u vremenu, te sposobniji da individui obezbedi autohtonu podršku i vođstvo. Prihvatljivo je rei, kao što to čini Erik Erikson, da zdrav razvoj uključuje ”uspešno usklađivanje” ivota sa spoljašnjim mogunostima, a to postignue Erikson naziva ”Ego-sinteza” (Erikson,1959.). Ali, ovakva formulacija je prihvatljiva jedino ako ostavimo po strani ograničen psihodinamski pojam Ega, kao intrapsihičke strukture, i usvojimo geštaltističku definiciju selfa i njegovog razvoja. 17

Geštaltistička koncepcija selfa je data u delu Gordona Wheelera (1991/94.). Pišui esej o doprinosu Paula Goodmana, principijelnog tvorca geštalt terapijskog rada, Wheeler naglašava da self nije lociran ni u unutrašnjem svetu privatnog iskustva, ni u spoljašnjem svetu interpersonalnih zbivanja, ve tačno u ”stvaralačkoj tenziji” između ova dva. Drugačije rečeno, delovanje selfa lei u organizovanju procesa ostvarivanja kontakta – u veoj ili manjoj meri, zadovoljavajuem rešavanju prepreka koje dolaze iz spoljašnjeg sveta, uočenih pretnji, i traenih ciljeva, uz propratni unutrašnji svet doivljenih potreba i poznatih elja, seanja, ciljeva, naučenih lekcija i nada vezanih za budunost (Wheeler, 1994., str.17). Kada na ovaj način shvatimo koncept selfa – ne više kao nešto sasvim unutrašnje, sadrano u organizmu ili psihi, ve kao ”sistem funkcije kontakta” (Perls, Hefferline i Goodman, 1951.) koji organizuje odnos organizma sa sredinom dolazimo do nešto različitog razmišljanja o ljudskom i, naročito, adolescentnom razvoju. Razvoj, iz geštaltističke perspektive, uključuje kako reorganizaciju interpersonalnih odnosa, tako i diferenciranje unutrašnjeg iskustva. Ali, prema geštaltu, ni jedan domen promene nema prioritet u odnosu na neki drugi, sve promene su izraz sloenije reorganizacije polja i evolucije funkcija kontakta, te procesa koji se odvijaju na granici, a koje, sve zajedno, definišu suštinsko značenje i smiso selfa. INTRAPSIHIKE I INTERPERSONALNE GRANICE KONTAKTA Ako se slaemo u tome da definišemo self kao organ i proces integrisanja unutrašnjeg i spoljašnjeg iskustva – ili kao strukturu u polju koja nam dopušta da pravimo ovakve distinkcije – i, ako se slaemo, da definišemo ljudski razvoj kao evoluciju selfa tokom vremena, tada se adolescencija pojavljuje kao faza jedinstvenog interesovanja i vanosti. Adolescencija je period kada veina ljudi počinje da razdvaja unutrašnji (intrapsihički) i spoljašnji (interpersonalni) svet kao fenomenološki različite domene ličnog oskustva. Za mnoge adolescente ova distinkcija postaje značajna fenomenološka realnost. Gube fluidan, za preadolescentni period tipičan, oseaj pripadanja svetu, ili uklapanja u porodični okvir i slaganja sa drugarima u igri, te počinju da doivljavaju sebe kao odvojene od sveta, i različite po svom unutrašnjem doivljaju, od onoga što se očekuje ili zahteva od sredine. Mnogi tinejderi mogu da opišu ovo diferenciranje, intrapsihičkog i interpersonalnog iskustva, veoma ivo i, zapravo, mogu da doive sebe sasvim različito u odnosu prema sebi i prema drugima. Prihvatajui jezik geštalt terapije, moemo rei da se tokom adolescencije razdvajaju intrapsihičke granice kontakta od interpersonalnih granica kontakta, i da se, pri tome, razrađuje njihov odnos. To je zapravo samo drugačiji način da se kae da je 18

osnovna i jedinstvena tema razvoja tokom adolescencije sazrevanje funkcija kontakta i procesa vezanih za granice. Ako pročitamo literaturu koja se bavi psihoterapijom adolescenata u poslednjih trideset godina, zbunie nas to što ima veoma malo tekstova koji se bave vezoma intrapsihičkog i interpersonalnog. Tipično, kliničari su se koncentrisali, u veoj meri, ne jedan od ova dva domena. Terapeuti psihoanalitičke orijentacije, uglavnom, smatraju razvojne bitke, u osnovi, intrapsihičkim, a tek u drugom redu interpersonalnim. Terapeuti orijentisani na porodičnu terapiju, suprotno tome, naglašavaju interpersonalne procese kao kontekst u kome se odvijaju intrapsihički procesi adolescenta, a pri tome, malo poklanjajui panju na unutrašnje iskustvo adolescenta. Razmotrimo sledeu kliničku vinjetu: Petnaestogodišnja devojka je postala problematična i roditelji nisu mogli da izađu sa njom na kraj. Postala je otvoreno drska, naročito u odnosu na postavljena pravila i autoritete, počela je da ih izaziva kad god bi joj se pruila prilika, i da dolazi i odlazi kako joj se prohte. Nije krila da je postala seksualno aktivna. Trudi se da bude što je mogue privlačnija i preterano ulazi u heteroseksualne odnose, na veliku brigu svojih roditelja. Otvoreno koketira, čak je postala promiskuitetna. Predpostavimo da ona odluči da napusti dom i počne da ivi sa starijim dečkom ili mlađim muškarcem. Moe li se rei da ovakav scenario izraava intrapsihički sukob projektovan na porodično polje? Ili, ovakvo ponašanje izraava slom funkcionisanja porodičnog polja, koji inhibira inkorporirane unutrašnje strukture Super-Ega? Slični slučajevi se mogu nai u kliničkoj literaturi John Meeks (1971.) i Charles Fishman (1988.) koji su izuzetni terapeuti psihoanalitičke i porodične tradicije. Meeks opisuje ambulantni tretman Peti, osamnaestogodišnjakinje, čije je pobunjeničko actingout i seksualno ponašanje dovelo roditelje u poziciju da za nju zatrae psihijatrijsku hospitalizaciju. Dok je bila u bolnici, njeno ponašanje i oblačenje bili su nečuveno zavodljivi i provokativni, izazivajui panju i zabrinutost među osobljem. Gotovo svakodnevno je bila upuivana, kao hitan slučaj, na individualne terapijske seanse. Tokom jedne od ovih seansi, Peti se opruila preko stola terapeuta i provokativno upitala: ”Vidiš li ti da nešto nije u redu sa ovom odeom koju nosim?”. Terapeut je posle kratke pauze odgovorio: ”Mislim da se ti grozno oseaš i da ne ceniš mnogo sebe.” Peti je kao oluja izletela iz kancelarije, besnei. Za nekoliko dana, ipak, njeno ponašanje postalo je, u veoj meri, kontrolisano, a i napomenula je medicinskoj sestri kako je terapeut ”prilično pametan”. Kako se terapija nastavila, pokazalo se da je Petina ekstravagantna delikvencija ”istovremeno pokušaj da se izbegne rigidni Super-Ego, i nesvesno proračunat napor da se drugi prisile da kontrolišu njeno ponašanje” (str. 27). To je postalo jasno njenom terapeutu, a verovatno i samoj Peti. Ovo je sjajan primer pristupa koji naglašava osnovni intrapsihički konflikt, i način na koji se on javlja u svesti adolescenta tokom terapiskih intervencija. 19

Suprotno psihoanalitičkom pristupu, porodični terpeuti, po pravilu, naglašavaju procese, koji se zbivaju u porodičnom okviru, kao osnovu za ponašanje adolescenta. Fishman priča o Mariji, izuzetno lepoj petnaestogodišnjakinji, koja je napustila dom nakon velike svađe sa roditeljima i otišla da ivi sa osamnaestogodišnjim dečkom. ivela je sa njim oko mesec dana, kada je počela porodična terapija. Marija se sloila da dolazi na seanse, ali je odbila da se vrati kui. Fishman se tokom terapije fokusirao na bračne probleme i dinamiku donošenja odluka Marijinih roditelja. U prvom susretu je otkrio da su roditelji veterani u izbegavanju sukoba. Kolebali su se između toga da predstave sebe kao bespomone ili da daju autoritarne izjave. Nisu uspevali da komuniciraju međusobno i nepokolebljivo su podcenjivali pokušaje onog drugog da pregovara sa Marijom. Kao tim, kao eksternalizovana Super-Ego struktura, bili su neefikasni. Zanimljivo je i vredno pomenuti da Fishman nije bio naročito zainteresovan za Marijin mogui konflikt u vezi sopstvenog ponašanja. Umesto toga, usmerio je panju na širi porodični okvir i pitao njene roditelje o strahovima vezanim za Mariju. Otac je poverio svoju fantaziju da bi je njeno ponašanje, ako ostane nekontrolisano, moglo dovesti do prostitucije. Vredno je pomenuti da je, tokom ove terapije, problem seksualne neumerenosti ili eksploatacije – strah da bi Marija mogla postati prostitutka – postojala u fantaziji roditelja, a ne u fantaziji deteta i, suprotno onome što se dogodilo u slučaju koji je opisao Meeks, terapeut je ovaj problem shvatio kao organizujuu temu interpersonalnih, a ne intrapsihičkih granica. Marijino ponašanje se promenilo i vratila se kui, tek pošto su roditelji uspeli da se organizuju kao efikasna i realistična Super-Ego struktura, unutar porodičnog polja. Dinamika suprotnosti, u ova dva slučaja, - tenzija između impulsa da se zadovolje potrebe i realističkog impulsa da se obuzdaju - čini njihovu esenciju. Meeksov psihoanalitički pristup fokusira se na bavljenje ovim suprotnostima unutar Petinog intrapsihičkog polja, na granici njenog odnosa prema sebi samoj. Fishmanov porodični pristup, istu suštinsku suprotnost, posmatra u širem polju porodičnih veza i interpersonalnih iskustava. Ne postavlja se, dakle, pitanje otkrivanja koja je koncepcija tačna, jer su obe, donekle, tačni opisi fenomena. Da povučemo udaljenu, ali korisnu, analogiju: u fizici je davne 1900. postavljeno pitanje da li je svetlost talas ili čestica, jer je utvrđeno da se ponekad ponaša kao čestica, a ponekad kao talas. Odgovor je obezbedila kvantna mehanika, a on je delovao pomalo paradoksalno: svetlost je istovremeno talas i čestica, iako definicija jednog izgleda da isključuje ono drugo, njene osobine zavise od sredstava opservacije.Isto vai za psihološke strukture mnogih adolescenata. Sukob koji adolescent doivljava, između nagona i Super-Ega, između elje da se izrazi seksualnost i sposobnosti da se zadri i ograniči ovaj impuls, je istovremeno intrapsihički i proces unutar interpersonalnog polja. Ali, u bilo kojoj tački adolescentnog razvoja, ili kod bilo kod adolescenta, taj sukob moe izgledati 20

primarno interperonalan ili primarno intrapsihički. Isto vai za odnos između psihoanalitičkog i porodičnog terapijskog pristupa adolescentnim bitkama: jedan pristup otkriva bitku kao talas, drugi kao česticu. Značajna prednost geštaltističkog razvojnog pristupa je u tome što ove alternative, zapravo, nisu alternative. Kako Wheeler ističe (1991.,str.153), psihološka teorija polja dozvoljava nam da koristimo skup koncepata kako bi integrisali fenomen povezan sa različitim ”nivoima sistema”, dakle, posmatrajui ga u odnosu na intrapsihičke, i u odnosu na interpersonalne granice. Wheeler piše "tvrdimo da geštaltistički model ima mogunost da se kree između različitih nivoa sistema – intrapsihičkog, interpersonalnog, sistemskog – kao i da ovo čini bez obzira na to šta se postavlja kao početni problem, bilo da je klijent pojedinac, par ili grupa. Ako posmatramo postojee simptome kao skup strategija uspostavljanja kontakta, te kao probleme uspostavljanja kontakta i svesnosti, na strukturalnom tlu ……, postojea dinamika smisla figure koja se javlja, moe se posmatrati na različitim osnovama (pojedinac, porodica itd.).” Drugačije rečeno, to znači da intrapsihičko i interpersonalno, kao izrazi celokupnog polja, stoje, jedno prema drugom, u odnosu figura-pozadina. Ma koja granica da privuče našu panju, bilo da se bavi onim što se dešava u familiji adolescenta ili onim (da tako kaemo) što se dešava u njegovoj glavi, druga granica uvek funkcioniše kao implicitno organizujui koncept, ili pozadina. Ono što iskustva adolescenata, u najdubljim i najličnijim skrovištima privatne fantazije, stvarno organizuje, na najznačajniji način, je interpersonalno delovanje porodičnog miljea. I obratno, transakcije između adolescenata i značajnih drugih osoba (roditelja, rođaka, drugara) organizovane su promenljivim i nastajuim silama intrapsihičkog ivota. Ovaj stav uzajamne uzročnosti, suštinski je zahtev za adekvatnu teoriju adolescencije, zbog toga što self adolescenata odraava razvojne prorade relacija sa članovima porodice, kao i unutrašnjeg stava prema sebi, dakle, reč je o neizbeno dvostrukom, intrapsihičkom i interpersonalnom procesu. U mnogim stvarnim kliničkim situacijama, osnovne teme iskustava javljaju se na promenljiv način, varirajui između manifestacija intrapsihičkih i interpersonalnih granica. U jednom slučaju adolescent se moe boriti sa samim sobom, u drugom se moe boriti sa odraslima u svom ivotu. Poput fluktuirajue organizacije reverzibilnih perceptualnih figura, jedna granica postaje figura, dok se druga povlači u pozadinu. Tokom odigravanja longitudinalnih razvojnih procesa, otkrivamo postepeno menjanje figure i pozadine, te se porodično polje smenjuje sa intrapsihičkim procesima. Pravi je zadovoljstvo sresti se sa mlađim adolescentima koji su sposobni da istrauju svoje iskustvo unutar intrapsihičkih granica, odravajui vlastita verovanja ili pretvarajui svoja oseanja u reči, ali to, svakako, nije pravilo. A uznemirujue je sresti starijeg adolescenta (sa 17, 18 godina) koji nije sposoban da vlastite bitke pripiše sebi, te nastavlja da se bori sa roditeljima i drugim 21

odraslim osobama. Razvojno je pravilo da konflikti koji su se javljali u kontaktu sa roditeljima treba da se razreše unutar sebe samog. I kao što emo otkriti u kasnijim poglavljima, razvoj doprinosi tome da adolescent prisvoji funkcije selfa. Kod odraslih ličnosti, koje dobro funkcionišu, nalazimo sposobnost da se fluidno kreu između doivljaja sebe kao figure i doivljaja drugih kao figure. Sposobnost za svaku od ova dva vida iskustva podrava i osnauje zdravo funkcionisanje onog drugog. Da bi se ostvario kontakt sa samim sobom, sa sopstvenom unutrašnjom prirodom, potreban je podravajui i posredujui okvir povezivanja sa drugim ljudima. Wheeler to dramatično potencira, tvrdei da ”tek kada nas tretiraju kao ličnost, što znači da nas smatraju biem sa vrednim unutrašnjim iskustvom… mi počinjemo da cenimo sebe… čvrsto doivljavajui to kao stvarnost” (1994.,str.7). I obrnuto, ostvarujui oseaj za, i prilagođavajui se unutrašnjem spektru iskustava, čovek postaje sposoban da se okrene sredini i uključi se u kontakt sa drugima, na ivotan i pozitivan način. Zrela međupovezanost intrapsihičkog i interpersonalnog nije nešto što se moe smatrati zagarantovanim. Baš suprotno tome, pojavljivanje i diferenciranje ovih granica, unutar šireg polja, pitanje je razvojnog postignua. Postoje odarsli kod kojih je jedna granica u odnosu na drugu slabije razvijena – individue koje su malo svesne svog afektivnog ivota ili individuae sa slabo razvijenom interpersonalnom osetljivošu. Jedan od načina da se definiše sazrevanje i zdravlje, od kojih je svako obeleeno postizanjem sposobnosti za ostvarenje ivog kontakta, je taj da se koriste pojmovi diferenciranja i fluidnog komuniciranja između intrapsihičkog i interpersonalnog. Odrasli koji dobro funkcionišu, izgleda da su sposobni za kretanje između unutrašnjeg sveta ličnog iskustva i spoljašnjeg sveta transakcija sa drugima, a da to čine na način koji pojačava njihov doivljaj sebe kao integrisane celine. Odrasli koji loše funkcionišu, karakterišu se nesposobnošu da to čine. Adolescenti, koje muče pitanja sazrevanja, pokazuju mnoge karakteristike koje su slične onima kod odraslih sa poremeajima, blokirani su u organizaciji figure i pozadine vlastitog iskustva, vezano za jednu ili drugu vrstu granice. Neki adolescenti, obično oni koji pokazuju simptomatično acting-out ponašanje, rigidno ograničavaju svoju svesnost na interpersonalne granice. Ovi klijenti fokusiraju svoju svesnost na sredinu, na probleme i frustracije koje se javljaju u odnosima sa drugim ljudima – roditeljima, vršnjacima, nastavnicima. Intrapsihički procesi ostaju, uglavnom, pozadinski fenomen, tiho ali snano uobličavajui figuralnu svesnost, koja se javlja na interpersonalnim granicama. Navodei ove adolescente da promene fokus, da napuste projekcije i okrivljavanje u zamenu za izraavanje sebe i svojih oseanja, predstavlja izuzetan podvig, što je jasno svakom kliničaru. Neki adolescenti razvijaju hipersenzitivnost za unutrašnja iskustva, spremno stvarajui figure povezane sa oseanjima, strahovima i potrebama, ali veoma teško formiraju jasne figuralne opaaje 22

interpersonalnih granica sa vršnjacima, roditeljima ili porodičnim sistemom. Kod njih, odnos figure i pozadine intrapsihičkog i interpersonalnog je, upravo, suprotan od prethodno opisanog, jer im je interpersonalni (najčeše porodični) fenomen nevidljivi okvir za pojačanu figuralnu unutrašnju svesnost. Nije retko npr. da adolescenti, kod kojih se javljaju akutni psihosomatski problemi, budu veoma malo ili nimalo svesni bolnih procesa koji se odigravaju u porodici, a koje odraavaju njihovi simptomi. U jednom slučaju, dakle, iskustvo nas upuuje na interpersonalne granice, a u drugom na intrapsihičke. U oba slučaja, sa adolescentima dovršavanje razvoja, ili terapije, mora da uključi dovršavanje iskustvenog polja, tako da svesnost moe slobodno da teče od interpersonalnog ka intrapsihičkom, i u suprotnom smeru. Tokom adolescencije, intrapsihičko i interpersonalno počinju da se razdvajaju u iskustvu, a njihova integracija postaje organizovana kao, manje više, stabilna pozadinska struktura iskustva. Ali, to se ne dešava odjednom, niti se dešava postepeno kroz brojne faze. ak i kod neproblematičnih adolescenata, obično, nalazimo ekstreme u pogledu konteksta. Unutrašnji ivot moe potpasti pod vlast pritisaka i očekivanja koja dolaze od drugih, ili interpretacije spoljašnje stvarnosti mogu biti radikalno određene intrapsihičkim potrebama. Slični ekstremi u odraslom dobu mogu biti znak izraene psihopatologije. Tokom adolescencije, ekstremi predstavljaju zanimljive i vane spirale razvojnog putovanja.

II Poglavlje SELF DETETA I PORODICA Adolescent, moe se rei, nastoji da pobegne od detinjstva. A da bi to učinio, mora nai način da preuredi svoj odnos sa porodicom. Ali, zašto je to tako? ta je to što, u ovom vremenu i kulturi vezano za ljudski rast i razvoj, ovu diferencijaciju čini neophodnom? Mislim da odgovor na ovo pitanje lei u samoj prirodi detinjstva. U ovom poglavlju, istraivaemo značenje iskustva tokom detinjstva i pripadanja porodici, naročito sa tačke gledišta razvoja tokom adolescencije. Adolescent je razvojno prisiljen da se izdvoji od porodice i detinjstva, pa emo nešto dublje proučiti prirodu ove osnove za uključivanje, kao i to kako iz ove osnove proizilazi fenomen adolescentnog razvoja. PORODICA KAO POLJE

23

Od pojave psihoterapije, istraivanje dečijeg razvoja uvek je poklanjalo panju uticajima koji potiču iz konteksta i oblikuju psihološko iskustvo deteta. Početno naglašavanje odnosa između majke i deteta prošireno je tako da uključi širi kontekst porodice, kao relevantnog miljea u kome se dete razvija (Ackerman, 1958.). Porodica konstituiše matricu, ili polje, za iskustvenu i bihejvioralnu građu svojih članova, naročito dece. Bilo koji poseban fenomen da izaberemo, izolujemo ga i pristupimo mu – obrasce ponašanja, kognitivne fenomene, intrapsihičku dinamiku ili crte ličnosti – on je, kao i svi drugi fenomeni, oblikovan u okviru šireg polja porodične kulture. Rečeno jezikom geštalt terapije, ponašanje i ličnost deteta, koje se tek formira, stoji u odnosu na porodično polje kao figura prema pozadini. Poreklo ili pozadina, kako je geštaltisti nazivaju, od najranijih geštaltističkih istraivanja smatrala se uticajnim kontekstom koji ima organizujui efekat na figuru percepcije (to je ono na šta, u datom momentu, obraamo panju i čega smo svesni), određujui čak takve karakteristike, kao što su veličina, oblik i boja predmeta (Koofka, 1935.). Na sličan način, figuralne odlike deteta – obrasci ponašanja, emocije, kognitivni stil i dr. – bitno su organizovane pozadinskim kontekstom porodičnih procesa. SILE KOJE DELUJU U POLJU I PORODINI MILJE Verovatno je jedan od najranijih opisa uvida u ovu problematiku Frojdova teorija Edipovog kompleksa. Iako je Frojdov primarni interes leao u istraivanju dubina individualne psihe, njegovo istraivanje se bavilo i iskustvom deteta unutar porodičnog polja. Pre nego što je formulisao intrapsihičku teoriju psihoseksualnog razvoja, Frojd je bio jako zainteresovan za interpersonalnu dinamiku porodičnog polja – naročito za mogunost incesta njegovih klijenata sa članovima porodice i, kasnije, za predpostavljene incestne elje deteta prema roditelju suprotnog pola (elje koje je Frojd uveo da bi objasnio intenzitet porodičnih veza i snagu porodičnog konteksta u organizovanju psihe deteta). Vredno je pomenuti da je formulacija Frojdove edipalne teorije usledila nakon doivljene traume smrti svog oca (što je bilo ometanje Frojdovog porodičnog polja), gde je on pokušavao da shvati snaan emocionalni potres, koji je usledio (Jones, 1961.,str.206-207). Drugim rečima, figura Frojdove aktivnosti teoretisanja se odvijala u kontekstu pozadine njegove duboke ukorenjenosti u porodični sistem. Iako Frojdova teorija određuje detetovu psihu kao izolovan sistem, njegova definicija Edipovog kompleksa – dete osea elju za roditeljem suprotnog pola, i mora da proradi probleme kompetitivnosti, straha i identifikacije vezane za roditelja istog pola – odslikava, bar implicitno, uvid u činjenicu da se psiha deteta javlja u okviru konteksta tekuih porodičnih odnosa. 24

Sile koje deluju u polju, a koje je Frojd identifikovao, suštinski su instinktivne prirode. Dok je ovaj uvid predstavljao značajan doprinos psihologiji tog doba, teoretičari koji su došli nakon Frojda, prevazišli su njegove koncepte. U početku su se teoretičari i istraivači fokusirali na sistem koji čine dve osobe (npr. majka i dete) kao na polje iz kojeg proističu individualni psihološki procesi, naročito oni patološke prirode. Sa pojavom porodične terapije, polja koje čine tri osobe ili cela porodica, počela su da se istrauju i shvataju. Razmotriemo svaki od ovih nivoa delovanja konteksta, kako bi smo shvatili njihov značaj za razvoj adolescenata. DOPRINOS TEORIJE PORODINE TERAPIJE Teorija porodične terapije je izloila i nabrojala širok spektar sila konteksta, karakterističnih za porodična polja. Među mnogim varijablama, koje su utvrđene i proučene, spadaju: sistem homeostaze, bračne dinamike, rigidnost i fleksibilnost porodičnih uloga, stepen emocionalne zrelosti roditelja, obrasci komunikacije, interpersonalne granice i granice u okviru podsistema, kao i porodični sistemski ivotni ciklus. Porodično polje nije homogeno, nije reč o jedinstvenom sistemu, ve o skupu interpersonalnih polja, koja se preklapaju. Dete se ppovezuje sa omiljenim bratom ili sestrom, i na različit način sa svakim od roditelja, a opet različito sa celom familijom (jezikom geštalta mogli bismo rei da se self na različite načine aktualizuje ili da postaje različit pod različitim uslovima kontakta). Uopšteno govorei, interpersonalno polje se iznova oblikuje sa dolaskom svakog novog člana porodice. Drugim rečima, dijadna polja se apsorbuju ili reintegrišu u trijadna polja, koja obuhvata i preoblikuje šire porodično polje. Na primer, sedmogodišnji dečak udobno sedi u kuhinji, pričajui sa majkom i zabavljajui se crtanjem u blok. On i majka uivaju u lakoi i otvorenosti zajedničkog polja. Ali, zatim, u sobu ulazi dvanaestogodišnji brat i zamoli majku da mu pomogne u izradi školskog projekta. Raspoloenje sedmogodišnjaka se iznenada menja. Postaje zahtevan i insistira da majka pogleda sliku koju je obojio. Odnos sa majkom i, u skladu sa tim, iskustvo vlastitog menjanja, dok se interpersonalno polje menja iz dijade u trijadu. Dakle, polje majkamlađi sin se menja dok se integriše u sloeniji sistem, sačinjen od tri osobe. Mlađi sin moe otkriti da se takmiči za panju majke, ali i da sama majka paljivo reorganizuje aspekte vlastitog funkcionisanja sa promenom polja. Ona moe da se promeni tako što e od smirene negujue osobe, kada je sama sa njim, postati ivahnija, rečitija, više kognitivno aktivna, kada se starije dete pojavi na sceni, što e svaki član porodice doiveti na sebi svojstven način. Specifična organizacija polja moe varirati od situacije do situacije, ili od porodice do porodice. U nekim slučajevima, dijada 25

se reorganizuje dok se uklapa u šire polje. Mnogi roditelji govore o zadovoljavajuim odnosima sa svojom decom kada su odvojeni od ostalih članova porodice, te o erupciji konflikata kada je porodica na okupu. U drugim slučajevima, dijada rigidno zadrava sopstveni karakter, organizujui šire polje oko sebe. Npr. isti dvanaestogodišnjak moe biti emocionalno blizak sa majkom i, za nju, osoba od poverenja i podrške u okviru porodice. Pošto se otac vrati kui ova dijada ostaje intaktna, ali prelazi u pozadinu i postaje značajan organizujui uticaj u interakciji majke i oca, stvarajui ono što porodični terapeuti nazivaju prikriveni savez. Pristupajui problemu sila koje deluju u porodičnom polju, korisno je razmišljati u terminima sloenije celine, celine sa značenjem, čiji su delovi uključeni u sloenije konfiguracije, doprinosei kvalitetu celine, ali se, pri tome, menjajui pod uticajem sila postojeeg konteksta. Najjednostavnije jedinice su dijade svakog deteta sa svakim roditeljem i bratom ili sestrom posebno. Ova polja su u okviru konteksta postojeih trijada, celokupnog porodičnog polja i, konačno, specijalnih i kulturnih polja. Ovde je vano obratiti panju na to da se self deteta oblikuje unutar različitih, istovremeno postojeih, interpersonalnih konteksta. Veoma rano, self deteta postaje sloen, višestran, čak, kontradiktoran, u skladu sa silama polja, određenih različitim kontekstima relacija u okviru kojih dete uči kako da ivi u svetu. 1. Dijadna polja I u psihoanalitičkoj teoriji, kao i u porodičnoj terapiji, klinički značaj dijadnih polja je naglašen, naročito, kroz odnos majke i deteta. Sullivan je u svom radu dao, verovatno, najbolji primer za ovo, u psihoanalitičkoj tradiciji. Radei sa mladim shizofreničarima početkom XX veka, bio je pionir u istraivanju dijadnog miljea i dinamike ovakvog odnosa, u razumevanju i tretmanu mentalnih poremeaja. Od njega je potekla ideja polja u psihijatriji, jer je uspeo da pokae kako intrapsihički procesi, koji su tradicionalna smatrani uzrokom, uvek funkcionišu u interpersonalnom kontekstu. Na primer, erogene zone, o kojima je govorio Frojd, predstavljaju tačke biološkog instinktivnog razvoja, a za Sullivana su one zone interakcije, dok je sama ličnost, za njega, ”relativno trajan obrazac dvosmernih interpersonalnih situacija koje karakterišu ljudski ivot” (Sullivan, 1953., str.111). Ne iznenađuje činjenica da, pošto to odraava predrasude ugrađene u kulturalno polje Sullivanovog doba, Sullivan naročito naglašava odnos majke i deteta kao kontekst unutar kojeg se oblikuje sistem selfa, koji se javlja kod deteta. Zapravo, jedna od Sullivan-ovih studentkinja, Frieda FrommReichman, prva je uvela pojam shizofrenogene majke elaborišui Sullivan-ov stav da ozbiljni individualni psihološki poremeaji jesu funkcija jako poremeenog interpersonalnog polja (1948.). Obraanje panje na patološki potencijal dijade, koju tvore majka i dete, takođe je obeleje ranih radova nekoliko značajnih 26

teoretičara porodične terapije. Bowen (1978.), u ranim otkriima do kojih je došao u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje, opisuje odnos u okviru dijade majka-dete kao osnovu za naučenu bespomonost kod potomaka shizofreničara. Bowen je pretpostavio da su majke njegovih klijenata prenosile vlastitu, duboko internalizovanu, svest i oseaj neadekvatnosti i nedovoljnosti na decu, zauzimajui stav preterane brinosti i sigurnosti prema njima. Deca su se usklađivala sa ovim stavom, preuzimajui ovu projektovanu neadekvatnost i bespomonost svojih majki, izraavajui to u formi psiholoških simptoma. Bowen-ovim rečima govorei, ono što je bilo oseanje kod majke, postala je realnost kod deteta. Danas kada znamo više o biohemijskim procesima u osnovi shizofrenije, skloni smo da njegov rani rad smatramo traenjem rtvenog jarca – ili pak nekoliko povezanih krivaca unutar porodice – za ovaj strašni poremeaj. Istovremeno, pak, ovakva gledišta o značaju dijadnih sistema, značajno su osvetlila celokupno pitanje razvoja selfa deteta unutar porodice. 2. Trijadna polja Trijadna polja su bila predmet interesovanja velikog broja porodičnih terapeuta, naročito Minuchina (1974.), koji je istakao da je dete, koje ima izraene simptome, obično pritisnuto pitanjima međusobnog odnosa roditelja. U triangulaciji (trouglu) dete postaje paralisano između dva zabrinuta roditelja, koji međusobno ratuju, a svaki zahteva odanost deteta. Razvedeni roditelji, ili roditelji koji se razvode, lako formiraju trougao sa detetom. Kod izbegavajuih porodica, suprunici izlaze na kraj sa međusobnim odnosom kroz fokusiranje na problematično dete, implicitno podravajui devijantno ponašanje, pošto im to omoguava da izbegavaju suočavanje sa sopstvenim razlikama. Na primer, majka se moe otvoreno sukobljavati sa detetom jer nije obavio kune dunosti i, pri tome, traiti podršku supruga u ostvarivanju discipline kod deteta, izbegavajui, tako, pitanje suprugovog nedovoljnog bavljenja kunim poslovima. Trei obrazac, koji opisuje Minuchin, je savez stvoren među članovima porodice koji pripadaju različitim generacijama: jedan roditelj sklapa savez sa detetom protiv drugog roditelja, traei utehu u podršci deteta, umesto da se pozabavi direktno sa bračnim problemima. 3. Porodica kao sistem Porodica, kao celina, moe se smatrati miljeom unutar koga se organizuje polje odnosa dve ili tri osobe. Brojni istraivači, u oblasti porodične terapije, identifikovali su dimenzije pomou kojih se mogu opisati celokupni porodični sistemi. Jedan od ranih istraivača, bio je Jackson (1968.). On je posmatranjem otkrio da kada se stanje shizofrenog pacijenta poboljšava, ostali članovi njegove porodice, često, razvijaju tegobe, pa je zaključio da porodica funkcioniše kao sistem. Upotrebio je pojam iz biologije – sistem homeostaze – da bi konceptualizovao ovu karakteristiku 27

porodice, kada promene u ponašanju jednog člana porodice povlači za sobom reorganizaciju porodičnog polja. Primer dobrog teoretičara, koji se bavio porodičnim sistemom, je Stierlin (1981.). Bavio se proučavanjem psihološke i bihejvioralne dinamike adolescenata koji su beali od kue. Tako je otkrio centripetalne i centrifugalne sile polja, kao skrivenu organizujuu pozadinu transakcija u odnosu roditelja i adolescenta. Centripetalna porodična polja, na različite načine, vezuju svoje potomstvo, zadravajui decu unutar gravitacionog polja određenog emocionalnim i ličnim potrebama roditelja. Promašen brak ili depresivan roditelj mogu biti snaan magnet koji zadrava osetljivog osamnaestogodišnjaka u blizini porodice i čini da zanemari svoje pokušaje da napusti dom i ode u koled. Centrifugalna porodična polja karakteriše model proterivanja. U ovakvim porodicama, razvojne krize samih roditelja čine da oni budu preokupirani ličnim pitanjima – bračnom vezom, promenama zanimanja, novim odnosima i dr. Tinejdera mogu smatrati preprekom. Porodična klima sa nedovoljno snanim gravitacionim poljem, moe adolescenta prerano pustiti da se sam snalazi u svetu. 4. Kulturalna polja Suština značenja pojma self se razlikuje zavisno od kulturalnog konteksta u kojem se javlja. Zapadna tradicija psihoterapije je počela, polako, da prihvata ovu činjenicu i u praktičnom radu. Suočen sa nepoznatom kulturom ili kontekstom neke subkulture, terapeut e biti mudar ako se zapita: ”Kakvu vrstu dece je ova porodična kultura dizajniranna da stvara?” U kulturnim tradicijama koje podravaju odravanje ivih i širokih porodičnih mrea – npr. u ruralno-agrarnim sredinama – bliskost članova porodice i oseaj individue da je deo šireg porodičnog kruga, bili su, oduvek, od krucijalnog značaja za opstanak zajednice. U američkom društvu koje obeleava visoki standard, individualizam, postignue i pokretljivost se smatraju znacima efikasno odgajanog potomstva. DOPRINOS TEORIJE GETALT TERAPIJE Genijalnost geštalt terapije, ogleda se u dve činjenice: a) rasvetljavanju procesa uspostavljanja kontakta i načina na koji se kontakt razvija kod klijenta, u datom trenutku; b) razumevanju načina putem kojih se potpuni i trenutni kontak sa drugima, ili sa delovima sopstvene ličnosti, moe omesti ili prekinuti otporom. Geštalt terapeuti – uz izuzetak nekoliko njih – nisu poklanjali naročitu panju radovima iz oblasti porodične terapije, kao ni ulozi procesa koji se odigravaju u porodici, u oblikovanju selfa deteta. Sa tačke gledišta geštalta, porodica se moe smatrati miljeom kontakta, kontekstom unutar koga deca uče osnovni repertoar veština uspostavljanja kontakta i stil procesa ostvarivanja kontakta. Zinker 28

i Nevis (1981.) izrazili su takav stav, polazei od fenomenološkog gledišta da porodica organizuje i usmerava iskustva i procese ostvarivanja kontakta, kod svojih članova. Da bi nabrojali i opisali karakteristike porodičnog stila organizovanja i regulisanja epizoda kontakta među članovima porodice, Zinker i Nevis uvode ideju ”o interaktivnom ciklusu iskustva”. Naglašavaju da porodice razvijaju tipične obrasce organizovanja svesnosti, pregovaranja o individualnim eljama i interesima, i stvaraju zajedničke projekte i angaovanja. Drugim rečima, svaka porodica razvija sopstveni stil kontaktiranja, a taj stil organizuje načine pomou kojih individualno iskustvo i intrapsihički procesi bivaju razmenjeni unutar porodičnog polja. Ovaj stil određuje da li e se lično iskutvo izraavati otvoreno ili e se zadravati za sebe, da li e postojati uzajamno davanje i uzimanje i da li e porodica, kao celina, biti sposobna da se kree kroz cikluse kontakta na način koji podrava integritet i zadovoljstvo njenih članova. Bilo koji stil porodičnog ostvarivanja kontakta moe da sadri nešto od tzv. otpora, odnosno, različite načine izbegavanja kontakta ili postizanja samo određene vrste kontakta (Wheeler, 1991.). Porodica moe biti izrazito konfluentna sa naglašenim zonama bliskosti i povezanosti, ili moe biti izrazito diferencirajua, naglašavajui individualnu različitost i jedinstvenost svakog člana porodice. Kao milje za ostvarivanje kontakta, porodično polje moe podravati introjekciju, kada se porodične istine prenose sa roditelja na decu, koja ih neprevakane gutaju, ili porodica moe da podrava aktivnu diskusiju i dijalog, pri čemu se ohrabruje samostalno mišljenje. lanovi porodice mogu biti vrlo ekspresivni, kada je lako čitati njihova oseanja, ili mogu biti rezervisani, što e učiniti nunim pojavu interpretacija vezanih za projekcije i čitanje misli. Pojedinci mogu lako pokazivati svoju otvorenost za kontakt, ili mogu biti skloni da se dre po strani i da retroflektuju tenju ka kontaktu, i slične impulse, na sebe same. Pojedinci, kao i porodica, mogu biti veoma čvrsti i jasno određeni u vezi toga šta je za njih značajno, ili mogu deflektovati, tj. biti skloni uobičajenom brbljanju i slabljenju kontakta uz pomo humora. Ukratko, porodični stil ostvarivanja kontakta moe se opisati i okarakterisati na mnogo načina. Moja je namera da ovde istaknem da je porodično polje osnova na kojoj se dete uči kako da organizuje vlastito iskustvo i kako da se njime slui u interakciji sa drugima. Jezikom granice kontakta, moe se rei da interpersonalni stil ostvarivanja kontakta u porodičnoj interakciji, koji prvenstveno potiče od roditelja, postaje osnova iz koje deca uče kako da organizuju svet vlastitog intrapsihičkog iskustva. Drugim rečima, porodični stil ostvarivanja kontakta je nesvesni duh deteta, ako ovaj termin uopšte ima bilo kakvo značenje. UGRAENO ISKUSTVO

29

Drugi način da se prethodno predstavi je da se kae da dete, kao bie koje dolazi na svet i čiji self tek počinje da stiče sopstveni oblik, jeste, pre svega, ukorenjeno u porodično polje. Pošto su procesi ugrađivanja i razgrađivanja esencijalne dimenzije razvoja tokom adolescencije, posvetiemo nešto više panje ovim pojmovima. DIFERENCIJACIJA I UGRAENO ISKUSTVO ovekov psihički razvoj je proces sve veeg diferenciranja. Ova osnovna, ali snana ideja, pojavila se u okviru razvojne psihologije, u svim postojeim teorijskim perspektivama: od psihoanalize (Mahler, 1963.), preko fenomenologije (Schachtel, 1959.) do porodične terapije (Bowen, 1978.). Diferencijacija podrazumeva bar dve stvari: da unutrašnje ili intrapsihičko iskustvo postaje sve sloenije i sve više artikulisano, te da interpersonalno iskustvo progresivno stiče sve više kvalitet ograničenosti ili ivosti kontakta (drugim rečima, javlja se sve vea diferencijacija između dve osobe koje se odvajaju i – po prirodi njihove odvojenosti povezuju se međusobno u interpersonalnom polju). Navedeni princip dopunjuje činjenica da svaka faza razvoja izraava određen stepen ukorenjenog iskustva, koja su povezana sa onim što iza nje sledi. Ugrađivanje iskustva i njegova razgradnja, drugim rečima, su kontinuirani procesi tokom detinjstva i kasnije, koji poprimaju značenje i vanost tokom adolescencije. INTROJEKCIJA Kada se uporedi sa periodom adolescencije, period detinjstva obeleava ukorenjenost u porodicu. To znači da je različitost od porodice u skladu sa razlikovanjem vlastite jedinstvenosti – ono je prilično nenaglašeno, moda, čak, i skriveno od deteta. Razlike, tamo gde su nune, uglavnom potiču od različitosti iskustava. Granica između selfa deteta i porodičnog polja je veoma permeabilna, te iskustva deteta (opaaji, motivi, kognicija i emocije) bivaju, prvenstveno, uobličeni silama polja iz porodične sredine. Stavovi i predrasude roditelja bivaju apsorbovani od strane deteta, ne kao obični stavovi ve kao faktičko stanje stvari. Na primer, mnogi su među nama, kao i ja sam, odrasli verujui da postoji jedna prava religija. Seam se da sam zaista oseao saaljenje prema deci i drugima koji nisu bili tako blagosloveni poznavanjem prave religije (naravno, bio sam potpuno nesvestan prezira skrivenog u mom saaljenju). Tek u pubertetu sam otkrio da je ovaj stav odraavao naprosto jednu tačku gledišta, a ne objektivnu realnost. Veina predrasuda se prenosi na ovaj način, odnosno, putem propustljive membrane iskustva deteta i okruujueg porodičnog miljea. U tradiciji geštalta, ovakav odnos između selfa deteta i porodičnog polja naziva se introjekcija. U svojim ranim radovima (1969.), Perls utvrđuje ”strukturalnu sličnost faza konzumiranja hrane sa načinom 30

mentalnog apsorbovanja sveta”, pri čemu opisuje introjekciju kao vrstu ”gutanja celina” onoga što dolazi kao input iz sredine (str. 128). Npr. roditelj moe narediti detetu da poštuje starije, a dete moe prihvatiti ovu maksimu nekritički i usvojiti je neprovakanu i nesvarenu, kao uputstvo za ponašanje i kao implicitnu definiciju sopstvenog mesta u svetu. Fenomenološkim pojmovima rečeno, sredina namee okvir za detetovu realnost, organizuje iskustvo deteta. Pojam introjekcije se odnosi na proces putem kojeg roditelj (porodica, sredina) organizuje značenje za dete, umesto da ga ono aktivno konstruiše. Ali, kao normativni fenomeni, značenja se uglavnom potvrđuju unutar detetovog interpersonalnog, porodičnog i kulturnog miljea. Na taj način, dete ne mora mnogo da razmišlja o raličitim pitanjima (npr. šta je za njega osnovna vrednost), ve prima gotova mišljenja iz konteksta porodičnog polja. Introjekcija je, u velikoj meri, povezana sa inicijativom, autonomijom i autoritetom u procesu pridavanja značenja i organizovanju realnosti. To je veoma vaan uslov koji deluje iz pozadine, kao što emo videti kasnije, tokom adolescentnog razvoja, kada osnovna tema rasta postaje prisvajanje funkcije pridavanja značenja. Introjekcija kao figura i pozadina: Korisna distinkcija se moe napraviti kod introjekcije kao fenomena koji sadri figuru i pozadinu. Primer koji govori o poštovanju starijih, o čemu uči veina roditelja, ilustrovao je introjekciju u vidu figure, pošto se značenja nude na eksplicitan i tematičan način. Ali, dečje iskustvo se najsnanije organizuje putem introjekcije kao pozadine iskustva. Pozadina je implicitna i, u veoj meri, ukorenjena nego što se predpostavlja. Navikli smo da razmišljamo o širem kulturnom miljeu kao vanoj pozadini. Npr. antropolozi koji se bave lingvistikom, pokazali su da su opaaji i, pre svega, stvarnost organizovani uz pomo jezika koji govorimo, te da se značajno razlikuju od jednog do drugog kulturalnog miljea. Pozadina porodičnog značenja apsorbuje se na isti način kao i kultura ili jezik, i oblikuje iskustvo implicitno definišui prirodu stvarnosti, a da pritom sama nikada ne postane figuralna tema iskustva. Neophodnost introjekcije: Da bismo, u potpunosti, razumeli ovaj kritičan proces introjekcije, neophodno je da shvatimo njenu neporecivu nunost i korisnost u organizovanju realnosti deteta. Prema psihoanalitičkoj tradiciji i Frojdu, kao i prema geštalt terapiji i Perlsu, introjekcija se često predstavlja na peorativan način (iako Frojd ima bar dva različita stava o tome da li je Super-Ego, mentalna struktura koju je smatrao potpuno introjektovanom, na kraju krajeva, dobar ili loš). Deca, govorili su nam, rasla bi manje inhibirano i više u skladu sa svojim potrebama, kada ne bi bilo introjekcije. Ali to naprosto nije tačno. Introjekcija, i pored očigledne uključenosti u neuroze odraslih, ipak odraava suportativan odgovor sredine na potrebu malog deteta za strukturom - gotovom strukturom u svakom 31

slučaju, ali je, u suštini, ipak reč o strukturi koja pomae detetu u teškom zadatku organizovanja iskustva i pridavanja značenja u ranim danima ivota. Npr. razmotrimo slučaj dečaka koje rastu u sredini bez modela starijeg muškarca. Po mom mišljenju, postojanje modela i modeliranja, u skladu sa njim, povezano je sa širim, sloenijim procesom introjekcije koji, u ovom slučaju, obuhvata identifikaciju kao specijalan tip introjektivnih procesa. Model predstavlja gotovu konfiguraciju različitih delova tradicionalnog muškog iskustva, kao što je: posedovanje penisa, postupanje sa besom i nasiljem, takmičenje u svetu trgovinem kako bi se obezbedilo ono što je drugima potrebno itd. Model kae ”Evo kako se ove stvari povezuju u celinu”. Dečak moe imitirati model ili se moe diferencirati od njega, ali ipak, na neki način, koristi taj model, celu introjektovanu konfiguraciju muškosti, što mu pomae da shvati na koji način bi on mogao da ga povee u celinu, u vlastitom ivotu. Mladii koji rastu bez modela postaju zanimljiv i predvidljiv fenomen. Prepušteni sami sebi, pokušavaju da otkriju kako da koriste penis, šta da čine sa besom i nasilništvom, kako da se snađu u svetu ekonomije. Bez modela – dakle, bez prikladnih introjekata – mladii u adolescenciji, ponekad, svoju muškost organizuju na čudan način. Nije neobično sresti petanaestogodišnjeg mladia čiji najvei domet u organizovanju polne uloge uključuje hvalisava seksualna osvajanja, reputaciju okrutnosti u uličnim tučama i dobru ruku za krađu i obijanje automobila. Dobro je poznato da muški delikventi, kao grupa, često potiču iz porodica u kojima je otac odsutan. Moda nije uvek očigledno da njihova delikventnost predstavlja autentičan napor da se shvati šta to znači biti muškarac (ili biti nezavistan, ili kompetentan), u nedostatku introjektovane strukture. INTRAPSIHIKO I INTERPERSONALNO POLJE PROCESA KOJI SE ODVIJAJU TOKOM DETINJSTVA Granica između selfa deteta i porodičnog miljea je propustljiva. Tokom detinjstva intrapsihičko i interpersonalno nisu još sasvim diferencirani, pa ne postoji uvek jasna granica među njima. Ukorenjenost detinjeg iskustva najlakše je ilustrovati preko patoloških slučajeva, naročito kada ova ukorenjenost dovodi do poremeaja psihološkog funkcionisanja u odraslom dobu. Istraivači su, u početku, povezivali porodične procese i izraenu individualnu psihopatologiju, opisujui primere njihove ukorenjenosti. Npr. Bateson je počeo 1953. god. da radi na projektu čiji je zadatak bio da pokae njegovu čuvenu dvostruku hipotezu shizofrenije. Bateson je primetio da se kod shizofreničara često javlja konfuzija vezana za nivo komunikacije. U bilo kom procesu komunikacije, naglasio je Bateson, postoji denotativna poruka, ali istovremeno i metakomunikacijskim putem identifikovan kontekst, odnosno, način na koji je poruka prenesena. Kod neshizofreničara, metakomunikacijskim putem se prenosi 32

poruka o tome da su radosni ili prijateljski raspoloeni, ili da ih treba oshvatiti ozbiljno itd., dakle, prenose samu poruku i njeno određeno značenje usklađeno sa načinom na koji je prenose. Shizofreničari, često, ovo ne uspevaju da učine, obično brkaju načine ili ne uspevaju da ih identifikuju. Kod njih, metaforično mišljenje moe biti dato kao prava istina, npr. jedan Bleulerov pacijent je izraavao svoju ljubav prema slobodi tvrdei da je on sam drava vajcarska (citirano prema Arietiu,1974.). Batesonovo istraivanje navodi na zaključak da intrapsihička konfuzija u mišljenju jednog shizofreničara, odgovara nivou interpersonalne komunikacije u porodičnom sistemu, gde postoji generalno neslaganje između poruka i konteksta koji ih prati. Bateson i saradnici smatraju da ljudi koriste interpersonalni kontekst da bi razlučili fine razlike u načinima komunikacije, a mentalne navike osobe su internalizovana verzija interpersonalnih procesa u porodičnom polju (str.253). Ipak, naša znanja o činiocima koji uzrokuju pojavu shizofrenije, bitno su se izmenila od ranih Batesonovih radova, ali je njegov rad, na pitanjima strukture i procesa komunikacije, kao i na pitanjima njihovog delovanja na detetov razvoj, od neprocenjive vrednosti. Jedan moj osamnaestogodišnji klijent bio je konfuzan na prethodno naveden način. Kada bi se naljutili na nju, roditelji su pravili šale na njen račun. Npr. programirali bi radio u njenim kolima da hvata samo jednu stanicu i sl. Klijentkinja, razumljivo iritirana ovim, alila se na tretman, a roditelji su je kritikovali da nema oseaj za humor i da suviše ozbiljno shvata njihove ”šale”. Ne iznenađuje, tako, da je tokom terapijskih seansi bila konfuzna u pogledu razlike između humora i neprijateljstva. alila se na vrlo neprijateljski način, ili bi postajala konfuzna zbog primedbi koje su zaista bile prijateljske i duhovite. Sličan stav, na nešto drugačiji način, izraen je u fascinantnoj seriji članaka Wynne i Singera (1963.). Autori su traili od celih porodica, sa shizofrenim i neshizofrenim potomstvom, da se sloe u pogledu značenja Roršahovih mrlja i, na taj način, otkrili prilično slaganje između nivoa individualnog poremeaja mišljenja i nivoa porodičnog procesa komunikacije. Npr. klijenti sa amorfnim poremeajem mišljenja su, obično, poticali iz porodica ”u kojima su se formirali nediferencirani, često simbiotički odnosi” i ”amorfne forme pruanja panje i komunikacijske razmene”. Na drugom mestu, Wynne je formulisao ovaj stav na sledei način: ”fragmentiranje iskustva, difuzija identiteta, poremeeni načini percepcije i komunikacije, te određene druge karakteristike akutne reaktivne shizofrene strukture ličnosti, u vrlo velikoj meri, proističu iz procesa internalizacije karakteristika porodične socijalne oreganizacije” (Wynne, Rycoff, Day i Hirsch, 1958., str.215). Kroz radove oba navedena tima, moemo uočiti da ugrađena iskustva uključuju određen stepen jedan prema jedan ili izomorfne introjekcije porodičnih procesa u organizaciji detetovog iskustva. Slično slaganje postoji i kod nepatološkog funkcionisanja. Jedan moj prijatelj, 33

opisujui način na koji mu misli i ideje teku i slede jedna drugu, kao klasičan način funkcionisanja desne modane hemisfere, naziva svoje kognitivne procese ”kaleidoskopskim”. Njegova sposobnost metamorfoze neke ideje u terminima neke druge je iznenađujua. On je, ipak, ponekad frustriran zbog nemogunosti da povuče granice između različitih područja vlastitog razmišljanja, a ova konfuzija granica je ponekad očigledana u njegovom svakodnevnom ponašanju: npr. kada se konverzacija odvija nefokusirano ili kada uhvati sebe da površno poznatim osobama priča vrlo lična iskustva. Nedavno smo razgovarali o obrascima u njegovoj porodici, pa je počeo da opisuje kako je njagova porodica bila organizovana i kako je bitisao promenljiv i fluidan porodični stil. Iz noi u no nije bio siguran u koju e sobu biti poslat na spavanje. Ono što me je istog momenta pogodilo, bila je činjenica da se njegova deskripcija porodičnog stila slagala, u reči i slici, sa deskripcijom njegovih intrapsihičkih kognitivnih procesa. Drugim rečima, on razmišlja na isti način na koji se njegova porodica ponašala. Veina ljudi, ako bi prestali o tome da misle, mogli bi da pronađu sopstvene paralele ovog tipa, izvan vlastitog i porodičnog iskustva. SELF DETETA Da bismo opisali ukorenjenost selfa deteta, potrebno je da pokaemo vezu selfa sa miljeom iz koga potiče. Selfa deteta je, upravo, self u prodičnom polju. Struktura detetovog selfa uključuje polje iz koga potiče, na šta ukazuje činjenica da u dubinskoj terapiji odraslih, kada suština selfa deteta te osobe dođe u svest, centralni deo terapijskog rada postaje prorada polja porodičnih relacija. Rei da je self deteta ukorenjen, u suštini, znači da su naša najranija iskustva selfa oblikovana prema polju relacija iz detinjstva. Sa pomaljanjem adolescencije, iskustvo selfa uključuje sve više nezavisnosti, organizovane integrisanosti i prihvatanja sebe. Self postaje sve više geštalt – podeljena, koherentno organizovana celina. Tokom ranog detinjstva, pak, organizacioni integritet selfa je organizacioni integritet porodičnog polja, iz kojeg se self deteta pojavljuje. Poredei self deteta sa onim koji se javlja u adolescenciji, momo rei da je detinji nepromišljen. To znači da je self deteta, u suštini, deo pozadine polja iskustva. Ovaj self dete ivi, a nema svest o njemu, odnosno, dete još nije u promišljenom odnosu vlasništva nad samim sobom. Preadolescentno dete u celini, nema spontani doivljaj samosvesti, koji se tako lako javlja tokom adolescencije. Za dete, doivljaj sebe – slika sebe, self koncept – ostaje implicitan aspekt pozadine. Ako je npr. dete miljenik u prodici, verovatno, to nee organizovati kao eksplicitnu figuralnu temu refleksivnog iskustva. Umesto toga, ovakav self koncept e implicitno otkriti sebe kroz način na koji organizuje figuralne percepcije unutar porodičnog polja. Dete moe opaati svoje roditelje 34

kao tople i pune podrške, a sabrau kao nepotrebno svadljivu i sklonu neprilikama. Figure iskustva, tokom detinjstva, široko su fokusirane i udaljene od selfa, a one koje ostaju uz self su, obično, fragmentirane i primitivne (”ja sam loš, bespomoan” i sl.). Zbog toga, tokom terapije preadolescenti ne pričaju o sebi, pa dečiji terapeuti koriste različite metode (terapija igrom, vođena fantazija, crtanje) koje omoguavaju pristup pozadini dečijeg iskustva. Ipak, ma kakva da je priroda dečijeg selfa unutar porodičnog polja, on slui kao okvir za ono što e uslediti: diferencijacija od porodice koja definiše adolescenciju. Posebna forma ove diferencijacije, koja se dešava u svakom pojedinačnom slučaju, kongenitalna konfluencija, ljutita pobuna, snana ambivalencija – determinisana je, do određenog stepena, razvojnim procesima tokom detinjstva. Npr. stepen do kojeg se individualne razlike reorganizuju i podravaju u porodici, uticae na procese kreiranja identiteta u adolescenciji. Neka deca ulaze u adolescenciju sa oseanjem sebe (iako to još nije sintetizovano) kao vrednih, zanimljivih, sposobnih i potentnih osoba, koje intuitivno zauzimaju granice, koje određuju njihovo psihološko polje unutar porodičnog. Druga deca, pak, ulaze u adolescenciju sa oseanjem sopstvene manjkavosti i konfuzije u vezi toga šta je uključeno, a šta isključeno iz granica selfa, koji se javlja kod adolescenta. Da li e dete moi ili ne da razvije jasan figuralni doivljaj selfa, tokom adolescencije, zavisie od pozadine koju tvori doivljaj selfa tokom detinjstva, a koji se razvija godinama. Kada je pozadina detinjeg selfa konfuzna ili amorfna, adolescent moe biti prisiljen da prihvati figuralni identitet iz okoline, pre svega od svojih vršnjaka (što uključuje način oblačenja, ideale, filozofiju, muzički ukus, stavove prema autoritetu, itd.). Ukorenjenost u postojeu sredinu i diferencijacija iz nje, relevantni su tek u odnosu jedne prema drugoj. Figuralni proces tokom adolescencije se zbiva na pozadini detinjeg iskustva, nastojei di ga izmeni stvarajui novu, sloeniju konfiguraciju. Proces koji se zbiva uvek na početku adolescencije (od dvanaeste do četrnaeste godine) predstavlja reakciju na, ili pokušaj kompenzacije, vlastitog doivljaja sebe kao deteta, a upravo je taj doivljaj pozadina iskustva. Za neke tinejdere se, jednostavno, ovaj detinji self integriše u novu, realnosti okrenutu konfiguraciju. Za druge, naročito one čije je iskustvo i doivljaj selfa tokom detinjstva uključivao oseanje neadekvatnosti, nevoljenosti ili sopstvene odvratnosti, proces konfiguriranja selfa, tokom adolescencije, poprima veoma odbrambeni karakter. Takvi tinejderi, često, organizuju novonastajui self na način koji je primarno namenjen kompenzaciji ili korekciji pozadine iskustva selfa tokom detinjstva. Stoga često sreemo adolescente koji očajnički organizuju svoj doivljaj selfa oko rigidnih figura, koje se predstavljaju kao nepovredive ili nezavisne, ili kao da im nije stalo do toga što se roditelji razvode, ili kao da ne brinu o školskim obavezama i sl. Takvi adolescenti predstavljaju izazov za terapeuta. Trei, pak, adolescenti prilaze problemu razvoja 35

kao sukobu polariteta, kao iskustvu prelaska iz jedne krajnosti u drugu, vezano za organizaciju selfa, pri čemu, jedan polaritet moe da se odnosi na impulse da se odbaci porodični milje i postane samosvojna ličnost, dok drugi polaritet pokušava da zadri postojeu organizaciju selfa, ukorenjenu u porodični milje. Vratiemo se ponovo ovoj vanoj razvojnoj tenziji, ovoj borbi za prevlast kompetitivnih organizujuih paradigmi, u šestom poglavlju. Za sada je dovoljno da zapamtimo značaj dečijeg selfa kao pozadine iz koje se pojavljuju adolescentne bitke i utvrđuje figuralni identitet i integritet. PRIMER Den, sedamnaestogodišnjak, dolazi na zahtev roditelja i spreman je za saradnju. Njegova porodica se vratila u naš grad nakon četvorogodišnjeg boravka u inostranstvu, zbog poslovnih obaveza Denovog oca. Prema majčinom mišljenju, Den nije imao nikakav naročit problem, ve mu je bio potreban neko kao pomo u prilagođavanju sredini, u kojoj se našao, ranijoj školi i vršnjacima. On je ve radio sa terapeutom u inostranstvu i to iskustvo mu je bilo od pomoi. Denova majka je uloila silan napor da me, tokom prvog razgovora, uveri da Den nema pravih problema i da mu treba samo neko sa kim e popričati. Međutim, ipak je zaključila da je Den ”vrlo osetljiv i emocionalno nezreo”, kao i ”izuzetno pametan”. Teoretisala je o tome da njegov emocionalni razvoj nije išao u korak sa čudesnim intelektualnim razvojem. Kada sam ih sreo zajedno, tokom prve posete, slika je bila zanimljiva. Figura u njihovom mišljenju je bila mnoštvo problema koje su oboje smatrali posledicom dečakove superiorne inteligencije: drugi učenici su ga smatrali čudnim i zastrašujuim; nastavnici su ga doivljavali kao pretei izazov razredu; Denu je bilo teško da sa nekim uspostavi kontakt na svom nivou. Denov samoopis, koji je usledio na sastancima bez prisustva njegove majke, bio je manje samouveren i grandiozan. Rekao je da je anksiozan u društvu vršnjaka. Oscilirao je između utanja i povučenosti, i previše verbalnog isticanja i intelektualnog samodokazivanja. Njegov doivljaj sebe u socijalnim situacijama, izgleda da je bio organizovan oko upotrebe reči. Oseao je da su reči stvarne i supstancijalne, te da mogu definisati njegove lične granice i organizovati distancu između njega i drugih. Podvukao je situaciju u kojoj je neko upotrebio za njega nerazumljivu reč, što je doiveo, u najmanju ruku, kao ponienje. On sam bi, pak, često i namerno koristio mnoštvo reči koje ostali nisu znali. Denov vokabular u toku konverzacije je jedan od najobuhvatnijih koje sam ikada čuo. Nisam oklevao da ga pitam (kada je to bilo potrebno) da upotrebi neku drugu reč kako bi objasnio eljeno značenje jednostavnijim pojmovima. Njegova upotreba reči, iako je dobro sluila njegovoj potrebi za emocionalnom sigurnošu, bila je veoma neobična. Den je često oseao da je njegov psihološki integritet ugroen i da je njegovo samopoštovanje na udaru u socijalnim situacijama. 36

Opisao je dijaloge sa nastavnikom engleskog (za nadarene učenike) u kojima bi se strastveno prepirao i borio za svoj stav, koji se razlikovao od nastavnikovog. U mojoj kancelariji, radoznalo je razmatrao intenzitet vlastitih oseanja tokom ovih diskusija, zaključujui da se u njima angauje kao da je data tema pitanje ivota i smrti. Slična strast mu je stvorila probleme u školi koju je ranije pohađao, kada su njegove stalne izazove počeli da smatraju ozbiljnim ometanjem. U jednom takvom momentu se našao u kancelariji direktora škole, gde je za uzvrat proširio polemiku na pitanje intelektualne slobode nasuprot cenzuri, polazeu u krstaški pohod jednog čoveka protiv nastojanja škole da ga spreči u izraavanju vlastitog mišljenja. Ovo je bila vana tema Denovog iskustva u javnom ivotu: često je oseao kako vršnjaci i nastavnici pokušavaju da ga kontrolišu, pa je institnktivni mobilisao svoje intelektualne kapacitete, kao i celokupnu ličnost, da ih u tome spreči. Posledica je bila ta da je stekao reputaciju, da citiram Dena, ”neposlušne, ratoborne i tvrdoglave osobe”. Bio je neka vrsta borca rečima, koji se probija na svoj usamljen, herojski način, kroz neosetljiv Orvelovski svet. Naše prve četiri seanse su bile vrlo uobičajene. Trudio sam se da saznam što više o Denovom iskustvu, a on me proveravao. inilo mi se da se uklapamo, i počinjao je da se opušta. Peti susret je započeo neočekivanim otkriem. Otvorio sam vrata i ugledao Dena kako sedi tiho, drei u krilu sok u limenci i kesicu pereca. Dok je ulazio u kancelariju, paljivo sam ga pogledao i dodao: ”Ah, poneo si uinu”. Den je seo i pogledao limenku i perece kao da su strani predmeti ili da pripadaju nekom drugom. Gledao ih je pun minut, a onda je pogledao u mene. ”Majka mi je dala ovu uinu, kada sam pošao od kue”, rekao je polako. ”Rekla je:”Ponesi ovo, bieš gladan”. Nisam to, zapravo, ni shvatio dok niste to pomenuli. Dala mi je to baš kao da sam mali dečak, a ja sam uzeo bez razmišljanja. Nisam to nikada, zaista, ni zapazio. ak mi se ni ne sviđaju perece”. Usledilo je divno buđenje svesnosti klijenta adolescenta, koje se retko deli sa odraslom osobom. Den se hrabro suočio sa novim saznanjem. ”Ne mogu da verujem!” uzviknuo je, smešei se smeteno. ”Oseam se kao dete”. Počeo je, zatim, da opisuje različite načine putem kojih ga majka tretira kao dete. Pričao je kako ona kontroliše svaki aspekt porodičnog ivota, kao i o tome koliko mu smeta slabost njegovog oca. Opis roditelja je bio besan, poniavajui, karikaturistički (i najverovatnije jednostran, ako uzmemo kao merilo istinu realnosti odraslih). Ali to je bio prvi pokušaj s Denove strane da na objektivan način priđe porodičnom polju – polju koje je sve do tog momenta predstavljalo pozadinu njegove svesnosti. Pre kraja ovog susreta, Den je sebe stavio u fokus. Opisao je svoj stalan, u pozadini prisutan, doivljaj sebe kao malog deteta: bespomonog, bez sopstvenih granica i određenja sebe. Njegov način organizovanja svesnosti kod kue je bio introjektovan, odnosno, značenja kojima je definisao doivljaj sebe, bila su značenja 37

nametnuta od strane porodičnog konteksta. A granica, koja je definisala njegovo mesto u porodici, bila je konfluentna i permeabilna – granica određena pre pozadinom, nego nametnuta figurom. Denova sposobnost razmišljanja i verbalizacije vlastitog iskustva bila je izuzetna za adolescenta, ali organizaciona dinamika njegovog iskustva nije bila takva. Videli smo da je glavni zadatak adolescencije da reorganizuje iskustvo. To znači suočavanje sa postojeom organizacijom i dečijim selfom, kao i prorada paradigme na kojoj se bazira. Nimalo nije neobično da se iskustvo adolescenta reorganizuje po principu polariteta – korektivnog polariteta u odnosu na dečije iskustvo – a dinamika među suprotstavljenim polovima je bila, svakako, mona sila u reorganizovanju Denovog iskustva. U ivotu van porodice, on je bio akutno osetljiv na gubitak granice. Oseao se neprijatno ukoliko bi se sa bilo kim sloio. Bio je stručnjak u zauzimanju suprotnog stava, i razvio je verbalne veštine isticanja svoje autonimne pozicije, u gotovo svim moguim situacijama. Naprosto je oboavao situacije u kojima bi bio jedina osoba u prostoriji koja zna značenje neke reči. Kada bi se osetio ugroenim od vršnjaka – naročito kada bi osetio njihovu mo definisanja, kroz sposobnost da mu pridaju značenje (”Den, ti si takav dave”), on bi izbacio niz ezoteričnih epiteta za uzvrat, stvarajui neprobojnu granicu. Kasnije mi je, tokom terapije, poverio, uz osmeh,”ponekad ni sam ne znam šta pričam”. Razvojni procesi tokom adolescencije, uvek, se odvijaju na pozadini prethodne organizacije, na bazi doivljavanja porodice i sebe. To je pozadina koja nas nikada ne napušta, čak ni kada se procesi, koji se odvijaju tokom adolescencije, završe. Zrele, dobro prilagođene odrasle osobe, ponekad u tridesetim ili četrdesetim, otkrivaju da se iskustvena paradigma njihovog detinjstva iznova budi izazvana situacijom u kojoj se nalaze (npr. tokom diskusije sa predpostavljenim, ili tokom posete roditeljima za vreme praznika). Polje iskustva je fleksibilno, u suprotnom, nikada se ne bi menjali. Ono je, takođe, neizbrisivo i izbrazdano. I elastično je, a upravo ta sposobnost da se self iznova uobliči, zadravajui dinamičke sile postojee unutar dečije organizacije selfa, najbolje se zapaa tokom adolescencije. III Poglavlje REORGANIZOVANJE INTERPERSONALNOG SVETA Tokom adolescencije, kao što smo do sada videli, menja se organizacija iskustva. Počinje proces kojim dete postaje nezavisno od porodičnog sveta i porodičnog iskustva i utire se pravac progresivnog ocrtavanja i uspostavljanja vlasništva nad selfom. Upotpunjavanje adolescentnog razvoja označava se pojačanim doivljajem integriteta i 38

sposobnosti za samopodršku. Nadalje, pojačava se doivljaj selfa kao figure iskustva, koja postaje sve značajnija i centralnija, dok se iznova razmatraju granice kontakta. IZDVAJANJE SELFA Kako se odvija razvojni proces? Ukorenjeni self, u porodično polje iskustva, postepeno ustupa mesto, u veoj meri, diferenciranim obrascima adolescentnog iskustva. Self adolescenta se, figurativno rečeno, postavlja kao kolac u polju, izdvajajui se, nastojei da stoji odvojeno od miljea, koji čine porodica i roditelji. Ovaj razvoj je analogan fizičkoj reorganizaciji koja se javlja u slabo polarizovanom magnetnom polju kada se kroz njega propusti električna struja. Električna struja proizvodi suprotne polove koji se određuju stvaranjem obrasca sila, ili polja sila, koje preuređuje materijal unutar polja. Slično, tokom adolescencije, proticanje vremena, odrastanje, polarizuje iskustveno polje, stvarajui psihološke tokove koji iznova oblikuju polje kontakta između selfa i drugih. Drugim rečima, razvoj selfa adolescenta je suštinski sinoniman sa njegovim izdvajanjem iz polja detinjeg iskustva i progresivnom reorganizacijom ovog polja. U ranoj adolescenciji, ukorenjeni self detinjstva preduzima prve nesigurne korake ka egzistencijalnom sebstvu. Adolescent počinje da razvija svest o tome da ima svoje mesto u svetu, o tome da je fenomenološki zasebno i slobodno ljudsko bie. Dok detinji self predstavlja neku vrstu dozvole za rad odraslima u okolini, self adolescenta je u veoj meri preduzetnički. Self koji se organizuje tokom adolescencije stoji izdvojeno od roditeljskog miljea i počinje da egzistira, u etimološkom smislu, na samostalniji, više autorski i autonoman način, ostvarujui ivot koji je individualno odgovoran. Od ovog razvojnog trenutka svet adolescenta, njegova verovanja, roditelji, moralnost deluju manje apsolutno, u manjoj meri određeni ”različitim mora i treba”. Adolescentu ovi realiteti počinju da bivaju nadomak ruke i počinje da ih sagledava objektivnije i jasnije. Drugim rečima, on počinje da se diferencira od porodičnog sveta roditelja i detinjstva, kao i detinjih pretpostavki, i počinje da preuzima odgovornost za definisanje sopstvenog mesta i pravca u ivotu. Dok se self adolescenta postepeno izdvaja iz porodičnog polja, u koje je uronjen self deteta, granica kontakta između selfa i drugih (delimično između selfa i roditelja) postaje čvrša, a ova situacija ostavlja više prostora za novu osetljivost i svesnost. Interakcije koje su godinama bile poznate, čak rutinske, sada postaju problematične i neprijatne. Dok se pojavljuje selfa adolescenta, on prestaje bez pitanja da prihvata konture i granice nametnute od strane postojeeg miljea. Adolescent preuzima u svoje ruke funkciju samoodređenja i ovaj proces, bar u najveem broju porodica, ne odvija se bez izvesnog trenja i mlevenja. Prema tome, granica kontakta 39

između selfa adolescenta i roditelja, tačka na kojoj se polje relacija mora iznova uspostaviti, postaje osetljiva kao izbočena membrana, kao tek presađena koa prema vibracijama unutar porodičnog polja, te uočavamo pojačanu reaktivnost i udljivost, koje karakterišu ponašanje mnogih adolescenata. GRANICE KONTAKTA Jezikom fenomenološke teorije polja, iskustvo adolescenta je obeleeno novim doivljajem granice, pojačanom diferencijacijom između ”ja” i ”oni”, između unutrašnjeg i spoljašnjeg, te bitno drugačijim ulaganjem u procese koji organizuju kontakt između selfa i drugih. Rei da adolescent razvija pojačan doivljaj sebe je isto što i rei da iskustveno polje postaje ivlje organizovano oko granica kontakta. U teoriji geštalt terapije, kao što je rečeno u prvom poglavlju, pojam granice kontakta se koristi da bi se obuhvatila interaktivna suština ljudskog iskustva. Polsterovi (1973., str.102) pišu da je ”granica kontakta tačka na kojoj čovek doivljava sebe u relaciji sa onim što nije on sam, a kroz ovaj kontakt se i ja i ne-ja jasnije doivljavaju”. Drugim rečima, self i ne-self se mogu odrediti jedino procesima koji se odvijaju na granici kontakta. Geštalt terapeuti govore o ovim procesima kao o funkcijama kontakta. Ove funkcije, koje regulišu način na koji osoba prima drai iz okoline i na njih reaguje, takođe slue da uobliče i identifikuju doivljaj sebe. Pojam granice kontakta potiče iz iskustvenih podataka vezanih za različitost i povezanost. U svakom kontaktu postoje dva komplementarna momenta iskustva: doivljaj različitosti ili zasebnosti, diferenciranosti u odnosu na nešto, i doivljaj povezanosti ili uključenosti u nešto. Adolescencija se bavi ovim komplementarnim fenomenom: diferenciranje, izdvajanje i preuređivanje načina povezivanja. Sa različitim osobama, ili na različitim granicama kontakta, za nekog adolescenta, mogu biti, u veoj meri, naglašene jedna ili druga komplementarna dimenzija. Tinejder se revnosno odvaja od uticaja porodice i stvara jasnije granice, ali istovremeno bije bitku da na nov način ostvari vezu sa istim osobama. Pa ipak, ma čemu da smo svedoci na granici kontakta između adolescenta i njegove sredine, svedoci smo zapravo razvojnog delovanja ponovnog stvaranja, organizovanja i identifikovanja selfa. Transformacija, koja se dešava tokom adolescencije, u suštini je transformacija dečijeg iskustva povezanosti, na različitim poljima. U nekim trenucima je pojačavanje razlika vrhunac, u drugima je figura stvaranje ili novo uređivanje postojeih veza. Kako bi problem bio jasniji, ispitaemo komplementarne momente, procesa kontakta, zasebno. Videemo kako adolescent neguje iskustvo različitosti, kao i proces ponovnog uobličavanja veza unutar interpersonalnog sveta. 1) GRANICE KAO SEPARACIJA

40

Bavimo se povezanim, ali različitim poljima iskustva adolescenta. Razmotriemo iskustvo adolescenta sa familijom i roditeljima, njegovu vezu sa širim svetom odraslih, kao i njegovo uključivanje u svet vršnjaka. Diferenciranje od porodice i roditelja: Veliki deo tzv. adolescentnog ponašanja stvoren je kako bi generisao iskustvo granice, ili separacije, između tinejdera i odraslih. Ovo je ponašanje koje polarizuje, katkada kroz konflikt, katkada na prijatniji način, svet odraslih i adolescentno iskustvo. U veini porodica nije teško nai primere ponašanja koje funkcioniše tačno tako da učini ovu razliku opipljivom. in udaljavanja od porodice se transformiše od mutnog psihološkog impulsa u suštinski, konkretan, realan čin kroz gotovo ritualno ponašanje: hrana postaje značajna tema, sin eli manje vremena da provodi za stolom, ili ponekad eli da jede sa prijateljima umesto sa porodicom. Ker odbija da ide u crkvu, ali se zbog večera sa dedom i bakom, ili trai da bude oslobođena obaveze da prisustvuje porodičnim dešavanjima. U javnosti sin izbegava fizičku blizinu roditelja, aktivno se udaljavajui od porodične grupe. U pozorištu sedi u posebnom redu. Na fudbalskoj utakmici odlazi da potrai prijatelje. U trnom centru ide dva metra iza majke. Pri tome, udaljavanje adolescenta realnost postojeih odnosa. Jedan moj klijent, petnaestogodišnji Robert, opisao je koliko snano moe da deluje ovo iskustvo na visceralnom nivou. Robert i njegova majka su činili porodicu od njegovog rođenja, i uivali su u uzajamno bogatom i stimulišuem odnosu mnogo godina. Robert mi je opisao kako poslednjih meseci osea talase odvratnosti kada je sa majkom. Kao i ona, i on je bio izrazito pametan i spretan sa rečima. esto su, posle škole, provodili vreme pričajui o umetnosti i politici. Koliko pamte, oduvek su oboje uivali u ovim razgovorima. Od nedavno Robert je otkrio da ga ove konverzacije ne ispunjavaju, zatim, da su dosadne i, naposletku, da ga iritiraju. Oseao je, rekao je, kako se gađenje die od stomaka, kroz grlo, sve do usta, kao kod morske bolesti. Psihoanalitički orijentisan terapeut bi mogao da interperetira Robertovu reakciju gađenja kao reakciju na pojačana seksualna oseanja prema majci. Ali takva interpretacija proizvoljno redukuje bogatstvo i dvosmislenost situacije na libido, obuhvatnu promenu u celokupnom polju Roberta – polju koje zahvata njegovu bujajuu seksualnost, svakako, ali samo kao jedan deo rastueg procesa, koji se odnosi na kontakt. Robert je više bio zaleđen sopstvenom tendencijom da proguta majčine prodorne ideje – tako što e progutati njene stavove, svojom poslušnošu i popustljivošu pred njenom eljom da uobliči njegovo mišljenje – nego impulsom da izrazi svoju seksualnost. U mnogim porodicama je razmena i zadravanje informacija drugi bitan segment na koji se fokusiraju rituali odvajanja. Mnogi adolescenti postaju tajanstveni, ne elei da i dalje dele sa roditeljima priče iz svog svakodnevnog ivota. Umesto toga, 41

intenzitetom koji se znatno razlikuje od onog u detinjstvu, okreu se prijateljima radi razmene i podrške. Razgovaraju sa prijateljima o roditeljima, što je jednostavan, ali značajan, izazov za jedan od tabua detinjstva. I, zanimljivo, roditelji počinju da čine to isto. Oni trae odrasle vršnjake, koji imaju decu priblino istog uzrasta, i razgovaraju sa njima o patnjama tinejdera. Ovo uzajamno okretanje jednih od drugih predstavlja razvojno značajan i, u suštini, zdrav proces metamorfoze polja roditelj-dete. Ponekad adolescent upadljivo dri roditelje u neznanju o tome šta radi. Njegove priče o popodnevnim događajima postaju isprazne, manje deskriptivne i sa manje konkretnih događaja: ”Bili smo kod Rika i zabavljali se”. I on je moda bio, a moda i nije bio, kod Rika. Moda je bio u trnom centru, ili se vozio okolo, ili je bio sa devojkom. Postaje očigledno uznemiren kada se od njega trai da priča detalje, shvatajui pitanje kao invaziju na nov i privatan posed. Ovaj ritual, kojim se roditeljima ne dozvoljava da tačno znaju šta radi, nije naprosto pokušaj da se sakrije zabranjena aktivnost (mada je to u velikom broju slučajeva takođe deo priče). Značenje skrivanja je od suštinskog značaja. Ono stvara tampon zonu roditeljskog neznanja, neku vrstu ograde iza koje se moe odigravati pojačan doivljaj selfa. Skrivanje i davanje pogrešnih informacija slui da razori i smanji polje sila veze između deteta i roditelja. Zabranjene aktivnosti, ponekad, slue kao izgovor za stvaranje ove tampon zone. ak i adolescenti koji se ne bave zabranjem aktivnostima, ponekad, e namerno stvoriti uverenje da čine zabranjene stvari – iako se, zapravo, klone nevolje, a njihovi su roditelji fleksibilni i prihvatajui. ”Roditelji bi me ubili da znaju” je često pogrešan, ali razvojno vaan, mit za separaciju adolescenta. Zabranjena aktivnost je ritual separacije poznat terapeutima koji klinički rade sa adolescentima. Naši klijenti ignorišu, zaobilaze, preskaču i krše pravila. Oni preziru autoritete i uključuju se u ponašanja koja ni jedna odrasla osoba ne bi oprostila. Autodestruktivna priroda takvog ponašanja je bolno jasna kliničaru, ali uspešno prolaenje kroz period adolescencije, obično, karakteriše ritual odvajanja praen zabranjenim aktivnostima. Drugim rečima, zabranjena aktivnost je deo subkulturalnog identiteta adolescenata, u našem društvu. Upotreba droga i alkohola su primeri par exellance zabranjenih aktivnosti, koje slue pojačanju iskustva granice između sebe i porodice, ili miljea detinjstva. Priblino 80% adolescenata do osamnaeste godine eksperimentiše sa alkoholom. Za neke od njih e alkohol postati opasan način suočavanja sa ivotnim situacijama. Priblino 15-20% njih e upotrebljavati alkohol na način koji moe da ugrozi njihovo prilagođavanje odraslom ivotu, dobijajui dijagnozu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci ili zavisnosti. Za ostalih 60-65% eksperimentisanje alkoholom ispunjava ritualnu funkciju zabranjene aktivnosti, a njegov značaj obezbeđuje, delom, i činjenica da je on znatno van dozvoljnih granica koje postavljaju odrasli (naročito roditelji). Alkohol ih nosi van granica poznatih mapa, u neoznačena 42

područja, te razdvajanje sebe od roditelja prerasta iz elje u činjenicu. Primetna promena u fenomenologiji adolescenta je to da se porodica, povremeno, doivljava kao sputavanje – nešto zasebno i odvojeno, što stoji na putu. Uloga porodice u pruanju podrške i neophodnog okvira za ivot moe, u jednom momentu, biti degradirana na pozadinu iskustva, tako da se, vrlo lako, moe ignorisati. Veina tinejdera, čak i oni koji se otvoreno bune protiv roditeljskog uticaja, snano reaguju kada je podrška porodice, na bilo koji način, ometena. Razvod, gubitak posla jednog roditelja, ili ponovno stupanje roditelja samca u brak predstavljaju uobičajene primere. Međutim, ova funkcija podrške, koju porodica ima, često se negira ili joj se ne pridaje značaj, naročito kada je reč o dečacima, dok se suprotna slika porodice, kao prepreke, pojačava ponekad do apsurda. Ovo posebno vai za mlađe adolescente koji se snano angauju oko ograničavanja sebe u odnosu na porodicu, bez obraanja panje na tačan pristup stvarnosti. Nije neobično, među trinaestogodišnjacima, da bez imalo oseaja da preuveličavaju stvari, govore kako bi mogli da ive sasvim nezavisno, bez ikakve podrške roditelja, samo kada bi bili u prilici, kada bi im se pruila šansa. Razvojno značenje navedenog distanciranja je u stvaranju doivljaja granice između adolescenta i njegovih roditelja. Gravitaciono privlačenje roditeljske orbite, međutim, nije sastvaljeno samo od ovih delova (zajedničkih obroka, razmena informacija, nametanja pravila i ograničenja). Interpersonalno polje sila je znatno suptilnije i, istovremeno, znatno monije: adolescentu je stalo do toga šta roditelji misle o njemu. Suviše mu je stalo, da bi mogao postati nezavistan član u velikom svetu. Razvojni zadatak učenja da se oslanja na sopstvene snage i delovanje, na sopstveno odobravanje i neodobravanje pojava (uključujui sopstveno ponašanje), moče se postii samo ako se izbriše kako stvarna, tako i zamišljena mo roditelja. Drugi značajan izraz kreiranja granice je doivljaj jaza među generacijama, o kojem govori veina adolescenata. Jaz je naročito upadljiv kada se adolescent nađe u krizi, ili mu je potrebna podrška – npr. kada ona ili on postanu rtva zlostavljanja vršnjaka. Nije retko da se neki mladi bukvalno plaše za ivot, zato što ih je neki predator označio kao plen, ali se, pritom, oseaju toliko odvojenim od sveta odraslih da traenje intervencije odraslih uopšte ne sagledavaju kao opciju. Odraslima je teško da shvate intenzitet ovog iskustva. Imao sam klijente koji su bili spremni da izvrše samoubistvo, ali ne i da o svojoj situaciji govore sa odraslima. Ovo iskutvo jaza, i akutna oseanja koja ga prate, odraavaju egzistencijalnu i razvojnu realnost u pozadini adolescencije. Adolescenti se, često, oseaju izolovano i usamljeno, ne zato što su neurotični, i ne nuno zato što im je podrška nedostupna, ve zato što je njihova separacija postala činjenica ivota, organizujui princip iskustvenog polja. To postaje datost i imperativ. To je istovremeno oslobađajue i zastrašujue. Granice, koje se pojavljuju, određuju self koji se pojavljuje. 43

Psihološko odvajanje od porodičnog polja otvara prostor koji je delikatan i fascinantan, ali istovremeno osamljuje i stvara jaz u odnosu prema drugima. Sa stvaranjem i jačanjem granica, pripadanje detinjstva – oseaj osobe da je deo nečega šireg – suprotstavljen je jednakovrednoj i suprotnoj istini. Adolescent je sam. Izdvajanje iz šireg sveta odraslih: Izvan postojeeg porodičnog polja, adolescenti se, takođe, angauju na zadatku diferenciranja sebe od sveta odraslih u celini. Tipično, ova pozornica nije ni izbliza tako određena kao porodično polje, ali je ipak od izuzetnog značaja za isprobavanje i testiranje novih granica u iskustvu selfa. Način oblačenja i pojava su, verovatno, najoigledniji izraz ovog poduhvata. Petnaestogodišnja Keri je dobar primer. Oblačila se uglavnom u crno, a njen ru je bio ili crn ili šokantno crven. Obrijala je jednu stranu glave, a ostatak kose je obojila u belo i prebacila preko lica. Za razliku od veine pankera, bila je izuzetno dobar đak i otvoreno je cenila i uivala u školskom radu i učenju. Ipak, oboavala je da se ali na odrasle koji je ne prihavataju, pričajui o ljudima u prodavnici koji se okreu da bi je videli, odmahujui glavom. U školi bi nastavnici, uvek, u početku izbegavali da sa njom stupe u interakciju, sve dok ne bi otkrili njen okretan um. Porodica iz koje je Keri poticala bila je velika i, iako je u tome uivala tokom detinjstva, sada je bliskost smatrala neprijatnom. Njen izgled je funkcionisao kao ograda i omoguavao joj da kontroliše vrata. Njena odea, koja je izazivala predvidljivo distanciranje i osudu od strane odraslih, omoguavala joj je da odrava kritički, odbacujui (razgraničavajui) stav. Najvei deo izgleda adolescenata - čiji pojavni identitet i sklonosti izazivaju zbunjenost i glasno čuđenje među odralima – zapravo je u funkciji stvaranja iskustva različitosti ili granice. On definiše i identifikuje prelaznu kulturu, način organizovanja ponašanja i pristupanja realnosti. Primera ima svuda oko nas: na omotima ploča, na zidovima išaranim grafitima, u preferiranoj literaturi, muzici, načinu izraavanja itd. Razmotrimo upotrebu seksualnosti u govoru. Svako ko je imao priliku da sedi kraj grupe tinejdera u bioskopu ili pozorištu ili fudbalskoj utakmici, zna tačno o čemu govorim. Način govora odraslih podrazumeva da je vulgarno, ili u najmanju ruku neprikladno, u društvu osoba oba pola koristiti psovke ili govoriti o seksu, ili praviti ”masne” šale, što je oduvek tipično za adolescente. Seam se da sam se gušio od smeha kada je moja baka poelela mom bratu i njegovoj nevesti, početkom sedamdesetih, ”dugo i lepo međusobno opštenje”. Smrtno bi je pogodilo da je shvatila značenje koje smo ovom izrazu pridavali. Ali među mojim vršnjacima nikome ne bi palo na pamet da kae ”jebi se” ili ”popuši”, a ja sam nedavno čuo razgovor grupe tinejdera, koja je sasvim pristojno izgledala i upotrebljavala ovakve izraze. Sasvim se jasni seam da je moj doivljaj jaza među generacijama, u trenutku, bio veoma snaan. I upravo to je svrha navedenog ponašanja. Opet treba naglasiti da se ne moe pogrešiti u pogledu funkcije takvog ponašanja – da se 44

radvoji kultura prelaznog doba od doba detinjstva i od sveta odraslih, dopuštajui tom periodu da slui kao hranljiv milje za stvaranje nezavisnog, reorganizovanog selfa. Tinejderi, ponekad, stvaraju iskustvo granice na načine koji odrasli smatraju neprijateljskim ili napadačkim. Pre dosta godina sam radio sa klijentom na ambulantnom lečenju u klinici za mentalno zdravlje pri Katoličkoj bolnici. Na šalteru je radila simpatična starija opatica, obučena na tradicionalan način, karakterističan za red kojem je pripadala - u belo. Jedan sedamnaestogodišnji klijent bi često uvlačio sestru u neprijatnu raspravu o dehumanizirajuim efektima uniformi. Pri tome, njegova lična uniforma je bila majica koju je pobono nosio tokom zakazanih susreta. Velikim slovima je pisalo: ”Harli je najbolji. Jebite se ostali”. Kada sam ga upitao šta misli kakav efekat natpis izaziva u odraslima, a naročito kakav utisak ostavlja na starije kaluđerice, jednostavno je odgovorio: ”To je njihov problem”. Ponašanje stvaranja granica nije ograničeno samo na ovakve vidove odigravanja. Ono obuhvata širok spektar iskustava i ponašanja i moe biti vrlo suptilno, kao i drsko. Jedan izraz ograničavanja sebe noe biti i ljubav prema apsurdu. Pre nekoliko godina sedeo sam sa sinom i kerkom, koji su tada bili adolescenti, i gledao TV šou Davida Lettermana. U jednom času, on je izašao na scenu nosei odelo prekriveno Velkroovim udicama. Na suprotnom zidu su bile Velkroove petlje. Uz punu ceremonijalnu dramatičnost, skočio je na malu pozornicu i zabicio udicu prema petlji. Moj sin, koji je sedeo na manjoj stolici, pao je na pod u napadu grčevitog smeha, a moja erka, preadolescent, pogledala je ekran na trenutak, okrenula se prema meni i rekla ”Ovo je glupo”. Naravno, postoje kognitivne razlike između četrnaestogodišnjaka i dvanaestogodišnjaka, koje nam omoguavaju da objasnimo zašto adolescenti shvataju skriveni smisao, apsurd i apstraktne nelogičnosti, dok dvanaestogodišnjaci koji funkcionišu na nivou konkretnih operacija sagledavaju apsurde dvodimenzionalno, kao gluposti. Ali različiti odgovori adolescenata i preadolescenata na apsurdan humor prevazilaze okvire samo kognitivnih razlika. Razlika potiče od širih, obuhvatnijih promena, od egzistencijalnih transformacija koje lee u osnovi čisto kognitivnih, afektivnih i interpersonalnih promena. Sklonost adolescenta prema apsurdu pokazuje da je on otkrio granice zdravog razuma, dakle, uobičajenu kognitivnu efikasnost načina mišljenja i konstruisanja realnosti odraslih. Tokom adolescencije, u veoj meri nego tokom bilo koje druge razvojne faze, kultura utiče na individuu da organizuje značenje na odren način: da upotrebljava valjano rasuđivanje, da bude praktična i realistična, da podredi privatnu realnost zahtevima ”stvarnog sveta”, da započne da planira odgovorno odraslo doba i sl. To je konstatna i intenzivna poruka, unutar današnje kulture, za adolescente i, dok su oni zaposleni apsorbovanjem ove poruke, oduševljeni su otkrivanjem vlastitih parametara. Slično kao što počinju da relativizuju svoje porodično iskustvo, izdvajajui se iz tog polja i sagledavajui ga u 45

širem kontekstu, pri čemu se porodica i realnost unutar nje doivljavaju kao okvir, tako počinju da doivljavaju zdravorazumsko rasuđivanje samo kao misaoni okvir. I tako, baš kao što adolescent počinje da organizuje self koji prevazilazi porodični okvir, takođe uiva u organizovanju kognitivnih iskustava koja prevazilaze granice zdravog razuma. Iskustvo granice je ono što je, u suštini, primamljivo. Neke izvanredne primere zaljubljenosti adolescenata u humor, dao je Richard Hawley, koji piše: ”Pošto je škola tako ozbiljna, spas lei u humoru: ne u uglađenom humoru, ne u klišeiranim pozama preuzetim iz TV programa ili od ostatka komercijalne kulture, ve instinktivan, spontan humor, ponekad arhaičan impuls da se sve negira, da se svemu oduzme ozbiljnost, da se uspostavi alternativan sistem u kojem vlada apsurd” (1993., str. 56-57). Hawley, koji je proveo ivot radei sa dečacima u adolescenciji, izuzetan je i pronicljiv antropolog kulture adolescenata. Njegove opservacije ponašanja mladih su prodorne i instruktivne. On nudi sledei primer, iz svog bogatog iskustva u poduavanju, koji govori o funkciji stvaranja granice i ulozi apsurda, povezanoj sa njom. etiri mladia, u školi u kojoj je Hawley podučavao, svaki od njih pomalo čudan na svoj način, sarađivala su prilikom objavljivanja neslubenih školskih novina. Nazvali su ih ”Glas sira”. List je bio štampan u neredovnim terminima, što je značilo da bi jedina kopija bila uglavljena na oglasnu tablu. Hawley kae: ”Iz nekog razloga činilo se da svi u školi, čak i nastavnici, čitaju list. To je bilo utoliko čudnije što članci nisu imali nikakav smisao, osim moda za članove grupe čije su interne šale i privatna značenja bili, bez sumnje, uključeni u tekst” (str.58-59). Ono što je usledilo, bilo je lako predvideti. Uprava je bezrazlono postala uverena da dečaci nešto smišljaju, upravo zato što tekst nije imao smisla. I što je tekst bio besmisleniji, učenici su ga smatrali smešnijim. Dogodilo se da je jedan od nastavnika otkrio, ili bolje rečeno, našao da se jedan deo teksta odnosi na njega. To, prema Hawleyu, nije bilo realno, ali je izazvalo dramatičan šou nastup nastavnika koji je pocepao list sa oglasne table, pred gomilom čitalaca, i usitnio ga na komadie. Kao što se moglo i očekivati, ovo je izazvalo izrugivanje i mnogo ozbiljnijih osoba, nego što je skup studenata. Izdavači, simulirajui zbunjenost i nevericu, sproveli su ekstenzivno istraivanje razloga za nastavnikovo čudno, agresivno ponašanje, napisali nekoliko ozbiljnih pisama školskim novinama, itd., a sve te aktivnosti su prikrivale lično prigušeno zadovoljstvo i veselje zbog apsurdnosti cele situacije. Lepota Hawleyeve priče je u tome što naglašava razvojni i psihološki kontekst afiniteta adolescenata prema apsurdu – naime, odvajanje, ragraničavanje sopstvene kulture od kulture odraslih, ali i otpočinjanje poduhvata kreiranja značenja. Granice unutar kulture vršnjaka: Istovremeno sa odvajanjem adolescenata od odraslih, javljaju se i diferencirajue granice među samim adolescentima. U ranoj adolescenciji, napukline unutar 46

adolescentne kulture razvijaju se du okosnica koje razdvajaju mlade od njihovih roditelja i nastavnika. Učenici sedmog razreda najčeše se diferenciraju na one koji su još uvek ukorenjeni u svet odraslih i one koji se angauju u pokušajima da se uklone uticaji odraslih. Moda je najjasniji primer razvoja heteroseksualnih intersovanja u ranoj adolescenciji. Devojčice koje su bile popularne i socijalno uspešne, u šestom razredu često gube status ako zaostaju, u odnosu na vršnjake, u pogledu interesovanja za dečake. Tada mogu delovati detinjasto svojim vršnjacima. Nastavnik sedmog razreda mi je rekao da se, tokom ekskurzije, devojčice odvajaju u grupe koje čine one koje su ponele sa sobom plišane igračke i one koje su ponele časopis ”Sedamnaestogodišnjaci”. Obično oko trinaeste, tinejderi počinju da se identifikuju sa određenim grupama ili druinama, a manje sa određenim pojedinačnim prijateljima. Brza, inteligentna deca, štreberi, počinju da se izdvajaju kao delovi vršnjačke grupe. Do središnje faze adolescencije, socijalna topografija vršnjačke kulture postaje bogato diferencirana. Postoje pametnjakovii, pankeri, metalci, rokeri, gubitnici, ozloglašeni, šminkeri, krelci itd. Zanimljivo je da se pojedini adolescent identifikuje, često, sa više različitih grupa, koristei raznoliku socijalnu topografiju da bi smislio lični recept identifikacija. Tipična tvrdnja petnaestogodišnjaka, kojeg pitate kako bi sebe locirao u socijalnoj sredini, glasi: ”Druim se sa sportistima i metalcima, a nekoliko mojih drugova su pametnjakovii, ali ne pripadam sasvim ni jednoj od ovih grupa”. Suština nije u tome da se pojedinci odvajaju u određene grupe, ve u tome da opaanje vršnjačkog socijalnog polja podlee bogatoj diverzifikaciji, koja svedoči o reorganizaciji iskustva adolescenata. 2) GRANICE KAO SREDSTVO POVEZIVANJA Adolescentni procesi razgraničavanja od sveta odraslih, stvaranja fenomenološkog doivljaja odvojenosti i autonomije, u slubi su povezivanja sa tim svetom, ali na potpuniji, ivotniji, snaniji način. Kontakt, kao što sam istakao, je dvosmeran proces, način povezivanja koji uspostavlja odvojenost i povezanost u isti mah. Granica separacije u adolescenciji, drugim rečima, slui naposletku da podri angaovanje mladog čoveka u svetu odraslih, ali kao osnaenog, relativno ravnopravnog učesnika. Postoje polne razlike u načinu na koji se odvija proces separacije i povezivanja. ivo se seam transformacija kroz koje su prolazila moja deca i njihovi prijatelji. Kada bi njihovi prijatelji dolazili u posetu, prolazili bi kroz kuhinju na putu ka privatnijim delovima kue, pri tome sreui mene i moju suprugu. U dvanaestoj i trinaestoj, prijatelji mog sina bi prolazili ozareni osmehom, ljubazno odgovarajui na pitanja i opaske koje bi smo im uputili. U četrnaestoj, ova slika se dramatično izmenila. Prolazili su pognute glave, očiju upravljenih u stranu, mrmljajui kada bi im se direktno 47

obratili, ali u svakom slučaju, nastojali su da što bre prođu kroz kuhinju. U sedamnaestoj su zauzeli nov stav. Glavu su drali gore, na licu bi obično bio oprezan i (u neku ruku) samopouzdan smešak, dok bi često pruali ruku radi rukovanja, i pozdravljali nas na način starih poznanika, uz pitanje: ”Zdravo gospodine McConville. Kako vaša partija golfa?”. Sa prijateljima moje erke, šetnja kroz kuhinju je tekla nešto drugačije. Nije bilo trenutaka okretanja pogleda u stranu i čudnog stidljivog izbegavanja, ve samo prijateljski razgovori, koji su se s vremenom sve više širili, pa je do sedamnaeste godine izgledalo da su prijatelji naše erke, takođe, postali i naši prijatelji, pa ih je moja ker morala povremeno prekidati u kuhinjskim razgovorima, koji su se tako lako razvijali. Trud koji devojke u adolescenciji ulau da bi zadrale i razvile svoje veze, lepo su opisali Carol Gilligan i njene kolege (Gilligan, 1982., Gilligan, Lyons and Hammer, 1990.). Mnogo više nego dečaci u adolescenciji, devojčice nastoje da očuvaju svoj doivljaj povezanosti, posebno u odnosu na majku, čak i kada proširuju iskustvo selfa preko restriktivnih granica uobičajenih u detinjstvu. Dečaci se, obično, zadovolje time što eksperimentišu sa promenama, te zadravaju za sebe ove eksperimente, krijui ih od roditelja. Devojčice su sklonije da otvoreno govore o eksperimentima i iskustvima, kao i da trae prihvatanje i odobravanje, ovih promena, unutar postojeih odnosa (Rish,1990.). Setio sam se Lesli, šesnaestogodišnjakinje, koja je traila od roditelja da je dovedu na terapiju. Kada sam ostao sam sa njom, izjavila je kako namerava moje usluge da iskoristi kao način da navede roditelje da prihvate promene kroz koje prolazi. Lesli je nedavno prespavala kod prijateljice, koja je bila kanjena zbog upotrebe alkohola. Pokazalo se da Lesli nije naročito zainteresovana za pie, ali je oseala, kao suštinski vano, da njeni roditelji ”u principu” prihvate da je ona sada u godinama kada upotreba alkohola postaje deo njenog ivota. Ona i njena majka su beskonačno raspravljale o tome, pre nego što je došla kod mene, i ni jedna se nije pomakla ni milimetar. Naš zajednički rad, koji je uključio seriju od pet sastanaka Lesli sa roditeljima, doveo je do rešenja, na prilično zadovoljavajui način – ne zato što je bilo koja strana promenila stav, ve stoga što su obe strane prihvatile saznanje da e, od sada na dalje, biti tema o kojima se, prosto, nee moi saglasiti (za razliku od onoga to se dešavalo tokom Leslinog detinjstva), te da je to sadašnje stanje njihovih odnosa. Po meni, njihova debata se transformisala po obliku i duhu, u razumnu diskusiju. Lesli je bila oduševljena rezultatom. Devojke-adolescenti mogu da odre povezanost sa roditeljima, očiglednije nego dečaci u adolescenciji, naročito kroz svađe i razgovore u kojima učestvuju, ali je konačni cilj, i mladia i devojaka, isti – naime, da prorade granicu kontakta i, zajedno sa njom, doivljaj selfa koji se pomalja. Da istaknem, pojava jedinstvenog adolescentovog selfa je vrhunac prorađivanja vanih odnosa. U nekim aspktima ovo prorađivanje naglašava dimenziju 48

separacije-diferencijacije procesa kontakta, u drugim aspektima naglašava (kao u Leslinom slučaju) negovanje novih oblika uzajamnih odnosa. Svako da postoje razlike, kako u pogledu pola, tako i u pogledu različitih dimenzija kontakta i promena koje lee u pozadini. Tradicionalna psihoanalitička razvojna teorija naglašava proces separacije kao suštinsku temu adolescencije. Ako terapeut radi sa dečacima, ovo je najčeše tačno. esto sam viđao dečake koji su se odlučno odvajali od svojih majki, ponekad (u razvedenim porodicama) odbijajui da ih viđaju. Međutim, razvojni smisao ovakvih separacija nije naprosto da se pobegne, da se ”izbegne preplavljujui regresivan nagon ka infantilnoj zavisnosti” (Blos, 1979., str.147). Cilj je, takođe, da se stvori nova mogunost uspostavljanja kontakta, koja izaziva promene u odnosu, i kod roditelj i kod deteta. Kod Roberta, šesnaestogodišnjaka, odvratnost prema majci, kao i elja da od nje pobegne, nestali su čim se njegova majka priključila nastojanjima da se reorganizuje njihovo polje. Ona je to postigla usklađujui svoja očekivanja sa ponašanjem i alei zbog gubitka sopstvenog dečijeg selfa. A Robert, pošto je naučio kako da se povuče od svoje majke, pošto je taj obrazac ponašanja postao stabilan deo njegovog repertoara kontakta, opustio se i rezimirao njihov odnos, na nešto drugačijoj osnovi. Drugi dečak, petnaestogodišnji Teri, ostao je zarobljen gotovo tri godine u odbijanju da stupi u kontakt sa svojom majkom, što je bila posledica činjenice da je celokupan posao morao da obavi sam. U četrnaestoj je Teri bukvalno pobegao od majke i otišao da ivi sa ocem. Izbegavao je majku na svaki mogui način, jer nije mogao da otkrije kako da bude sa njom, a da se ne osea kao dete. Kada sam je pozvao da dođe na nekoliko seansi, on je izgubio sposobnost da kae svoje mišljenje i zadri svoj stav, zapadajui u dečiju poziciju pasivnosti i krivice. Mnogo kasnije, kada je ušao u ozbiljnu vezu sa devojkom, dozvolio je sebi kontakt sa majkom. Njegova majka je tvrdoglavo odbijala da prizna da je Terijeva nelagodnost povezana sa nekim aspektima njenog ponašanja (njen tepajui ton, insistiranje da ga dodirne) i da je realna. Terijevo udaljavanje od majke moe se shvatiti, na najbolji način, ne kao pokušaj da se prekine odnos, ve da se odnos izmeni, da se stvore novi oblici kontakta, da se stvori, u veoj meri, diferencirana veza koja moe da podnese promene tokom razvoja. Psihoanalitičko shvatanje tog razvoja bi se prvenstveno baziralo na buđenju Terijevog libida i straha od regresivne zavisnosti. Ali ovo objašnjenje bi vredelo samo za ograničen deo razvojnog polja. Terijeva majka je bila, bar isto koliko i on, promenjena pojavom devojke. Tokom procesa jačanja granica menjaju se i adolescent i roditelji. Polje je ono koje treba da se izbori sa regresivnim tenjama, a ne sam i ne samo adolescent.

49

IV Poglavlje PREUZIMANJE VLASTI NAD SELFOM Self adolescenta izrasta na konkretnom nivou, dok dete počinje da usvaja senzorna iskustva na nov način. Ono počinje da preuzima vlast nad sopstvenim iskustvom, tj. počinje da doivljava vid, sluh, miris i dodir, u veoj meri, kao svoje. Svaka porodica, namerno ili nenamerno, uči decu određenom pogledu na stvarnost. Nešto od toga postaje očigledno u trenutku kada deca prenose predrasude i vrednosti, koje se tiču sveta u celini. Ali, na suptilnijem nivou, roditelji takođe prenose način organizovanja i definisanjam kako unutar, tako i van, porodične realnosti. Način na koji oni vide dete, bilo da to eksplicitno izraavaju ili ne, uobličava način na koji dete vidi sebe. Nadalje, način na koji oni vide sebe, u velikoj meri, određuje način na koji ih dete opaa. Ali, kako se iskustveno polje adolescenta širi, kako se diferencira, ove naviknute i neispitane proporcije prestaju da se doivljavaju kao objektivna stvarnost. Dok adolescent počinje da stvara sopstveno gledište, otkriva da mnogo od onoga što je uzimao zdravo za gotovo, zapravo, potiče od tuđih stavova, i postaje svestan da njegovi opaaji ne moraju uvek da koicidiraju porodičnoj realnosti. PRIHVATANJE SENZORNOG ISKUSTVA Adolescent počinje, vrlo realno, da doivljava vlasništvo nad senzornim iskustvom. Počinje da gleda stvari svojim očima. Počinje da zapaa stvari koje su tu bile oduvek, ali koje nije doivljavao kao perceptivne figure, ili ih nije formulisao kao opservacije ili mišljenje. Ono što je upadljivo je da adolescent počinje da vidi svoje roditelje na način na kojih ih ranije nije sagledavao. Od trinaestogodišnjaka na terapiji, često sam slušao da su ”otkrili” da im je roditelj alokoholičar, ili da je neveran i neiskren. Adolescent prestaje da prima realnost kako propovedaju odrasli, te počinje da opaa očigledno. Ukoliko je to očigledno sve vreme opaao, sada ga jasnije postavlja u fokus i zadrava ga u fokusu, tako da je dostupno refleksiji i konverzaciji. On npr. opaa da su odrasli nekada prilično 50

neodređeni. Moda je to znao i oseao ranije, ali sada to opaa kao realnost. Seam se Dejmsa, kompulzivnog, čvrsto kontrolisanog dečaka od četrnaest godina, čiji su rituali imali kvalitet pasivno-agresivnog ponašanja, koje je, pre svega, bilo upravljeno na majku i sestru. Dejms je bio ulizica. Nije bio svestan svog besa ili značenja mnogih operacija koje je preduzimao da bi ga kontrolisao: stisnute, uspravne figure ili navike da ruke čvrsto dri u krilu, te mnogih manjih rituala koji su drali potencijalnu asertivnost u tajnosti. Ono čega je Dejms bio svestan, ili bar ono što je mogao da formuliše, bilo je da je njegova porodica fina, a da sa njim sigurno nešto nije u redu. Ovaj stav su izrazili i njegovi roditelji, kada su prvi put došli na konsultacije, i, iako mi to nikada nisu sasvim jasno rekli, njihov stav je uobličio njegov. Posle mnogo seansi, posle mnogo meseci provedenih na terapiji, Dejmsova sposobnost da sagledava svoju porodicu postepeno se poveala. Počeo je da sagledava načine na koje je njegova sestra njime manipulisala (ili kako je on rekao, kako ga je ”kontrolisala”). Ubrzo potom, počeo je da uočava kako je njeno ponašanje delimično odgovor na insistiranje majke da ih sve kontroliše. Ova slika o porodici, njenim članovima i dinamici, osvanula je pred njim kao prizor kroz jutarnju maglu – u bledim, tek naznačenim crtama u početku, a zatim sa sve veom jasnoom i sa sve više detalja, kako je vreme odmicalo. Mlađa deca opaaju karakterne crte svojih roditelja više kinestetički, nego kognitivno. Oni oseaju posledice rigidnosti roditelja, ili potrebe roditelja da nekome bude potreban. Fenomenološki, karakter roditelja je milje za psihu deteta, okolina koja uobličava utoliko jače ukoliko je manje uočljiva. Adolescent, ipak, zato što počinje da razvija autentičan (autorizovan) self izvan porodičnog miljea, počinje da gleda. On bukvalno počinje da upotrebljava oči i uši na načine koji su bili implicitno obeshrabreni, pa čak i zabranjeni, a njegovi opaaji su, tim pre, autentični. Ova pojava sopstvene perspektive, koja otkriva okolni svet sa više detalja i istine, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem ivotu, koji e se razviti sa napretkom adolescencije. U tom trenutku, self najavljuje sebe kao način gledanja na stvari, kao psihološki prostor sa kojeg se svet sagledava. Roditelji često oseaju promenu u svom odnosu sa decom. Ponekad, čak, mogu osetiti trenutak kada dete akumulira dovoljno psihičkog tereta da on postane centar iskustva. Taj trenutak signalizira promenu u polju relacija, kada je dete sposobno da sedi i gleda roditelje, da formuliše opservacije i mišljenja koja se razlikuju od definicije realnosti odraslih. Jedan trinaestogodišnjak mi je saopštio da je ioznenada otkrio kako je ponašanje njegovog oca prema konobarici bila veba sopstvene moi i vanosti: ”On se pravio vaan. Hteo je da svi vide kako je on glavni”. Takvi momenti znače veliku promenu u raspodeli moi u odnosu roditelj-dete. Kao što moe da potvrdi svaki nastavnik u osnovnoj školi, ovo je doba kada deca mimikom i krikaturom ”skidaju” odrasle, imitirajui 51

njihovu gestikulaciju, način i sadraj govora, glumei ih jedni pred drugima, saopštavajui svoja nova opaanja. Nastavnici ove uzrasne grupe, uočavaju koliko su paljivi istraivači postali njihovi učenici. Jedna moja prijateljica, koja predaje istoriju u prvom srednje, primetila je da su učenici jednog dana bili naročito uznemireni i razdraljivi. Tokom dana, primetila je ovo ponašanje u svakom narednom razredu. Konačno, pred kraj radnog vremena, upitala je jednu devojčicu u čemu je stvar, a ova joj je prinala zastrašujuu istinu: jedan beli konac, koji je visio sa njene suknje na škakljiv način, fascinirao je čitav razred tokom dana. Ovo ošteenje i činjenica da su ga primetili, drala je njihovu panju i dominirala poljem njihovog kolektivnog iskustva, najvei deo dana. Naravno, adolescenti počinju da sagledavaju sebe i svoje vršnjake sa mikroskopskom jasnoom i, često, govore o tome kako se oseaju providno u prisustvu drugih. Oni opaaju boju koe, dlake na licu, oblik glave, duinu nogu, veličinu bradavica, boju odee. Zapaaju parfeme, boju glasa, pokrete očima, opuštenost ili rigidnost telesnog stava, itd. Oni prilaze širokom, novom domenu perceptivne realnosti, a njegov razvoj odraava istovremeno cvetanje senzornog iskustva, kao i prisvajanje senzornog iskustva u funkciji instrumenta selfa. Fenomen prisvajanja se javlja kroz spektar čula. Adolescenti prisvajaju sposobnost slušanja, delom kroz pojačano interesovanje za muziku, koje tipično redefiniše ili rafinira njihove ranije, preadolescentne preferencije. esto se razvija dosta specifičan muzički ukus, sa kojim se samosvesno identifikuje. Mada sa tačke gledišta odraslih ne moraju biti originalni, kao takvi se doivljavaju od strane adolescenta, jer su izabrani a ne introjektovani, što je u tom momentu najvanije. U celini, adolescenti se identifikuju sa vlastitim ukusom, na način na koji to ne čine mlađa deca. Ukus postaje način saznavanja selfa. Mnogo pre kristalizacije identiteta u svetu odraslih, na način koji opisuje Erikson (1959.), začeci mogue celine se javljaju u formi preliminarne konstelacije senzornih identifikacija. Vrsta cigareta, obua, odea, omiljena ”brza” hrana se odabiraju. Jedna vrsta caruje, dok druga ”zaudara”, a sve u svrhu ocrtavanja i određivanja novog adolescentovog doivljaja sebe. U najveem broju slučajeva, nije vaan sadraj izbora, jer se on moe preko noi promeniti. Proces biranja pojačava i čini stvarnom vlast adolescenta nad senzornim iskustvom. PRISVAJANJE FUNKCIJA SELFA Ako je adolescencija period preuzimanja vlasti nad selfom, onda je najkonkretniji izraz toga, upravo, organizovanje kontakta sa svetom na nov i ličniji način. Prisvajanje selfa znači prisvajanje funkcija, kojima pridajemo značenje sopstvenom iskustvu. Crocker (1988.) je istakao da se ovaj proces ne javlja samo na specifičnom nivou senzorne svesnosti, u odlučujuim momentima iskustva, ve takođe, na širem nivou, u organizovanju lične istorije i 52

pogleda na svet. Jedna od suštinski najvanijih sposobnosti selfa je funkcija sinteze, sposobnost da samemo šire kontekste našeg iskustva u relativno organizovane celine. Crocker piše: ”Ova spontana i neizbena aktivnost organizovanja iskustva u temporalnu celinu, pri čemu postoji pristup kompleksnoj celini prošlosti kroz memoriju, kao i sposobnost da se budunost anticipira kroz imaginaciju, na osnovu prošliog iskustva, predstavlja posledicu funkcije sinteze. Taj doivljaj ličnog identiteta je vaan rezultat toga da self pripisuje sva vlastita iskustva sebi” (str.106). Autor nastavlja dalje tvrdei da je funkcija sinteze ono što omoguuje doivljaj da je svako od nas vlasnik sopstvenog iskustva,”neospornog doivljaja da su ovo MOJA iskustva, da je ovo MOJ ivot” (str.107). Usvajanje ove sposobnosti, sintetišue funkcije selfa, jedna je od definišuih karakteristika adolescentnog razvoja. Njena pojava je znak udaljavanja od introjekcije kao osnovnog načina kreiranja i organizovanja značenja u svetu. Adolescent pokazuje tu promenu na bezbroj načina. Veina počinje da opaa svoje porodice kao nešto odvojeno od sebe. Oni, naravno, ostaju vezani na mnogo načina za porodični kontekst, ali takođe poinju da sagledavaju taj kontekst, da ga perceptivno dre na dohvat ruke i da identifikuju njegove figuralne sadraje. Adolescenti više nisu tek puki stanovnici porodičnog polja. Kada ih na terapiji pitate da pričaju o svojoj porodici, sposobni su da to učine, ma kako da je njihov opis manjkav ili subjektivan. Kada adolescent odgovori na ovakav zahtev zbunjenim pogledom ili ne shvatajui šta se od njega trai, to je uvek vaan znak nedovoljno sazrele diferencijacije. Ponekad je način na koji adolescent reorganizuje porodično iskustvo iznenađuju i odraava dramatičnu, samostvorenu reinterpretaciju porodične realnosti. Jedna četrnaestogodišnjakinja, Tammy, prošla je kroz ono što su njeni roditelji nazvali ”promenom u ličnosti” u roku od godinu dana. Spolja gledano, radilo se o tipičnoj adolescentnoj metamorfozi. Tammy je prestala da se interesuje za školu, a svoj izgled je promenila tako da deluje ”cool”. Nosila je farmerke i konu jaknu, upadljivu šminku, ravnu kosu koju je stavljala iza ušiju. Njeni roditelji su opisali odgovarajuu bihejvioralne promene kod kue. Postala je ljuta i svadljiva, govorei o porodici kao o ”gomili seronja” i odbijajui da učestvuje u porodičnim poslovima. ak je odbijala da se njeno rublje meša i pere sa rubljem ostalih članova porodice. Postajala je besna kad god bi osetila da roditelji napadaju njene granice, čak i na najbezazleniji mogui način. Tammyni roditelji su bili u braku šesnaest godina. Majka je ve bila jednom udata i razvedena pre njenog rođenja. Iz prvog braka je imala devetnaestogodišnju erku, koja je ivela sa porodicom. Tammin otac, osetljiv i paljiv čovek, zadrao je aktivan, brian stav sa svojim roditeljima, koji su ve zašli u godine i bili slabog zdravlja. Tačna istorija dinamike ovog braka i porodice bila je pomalo neodređena, ali nekoliko stvari je bilo jasno. Očeva vezanost za sopstvene roditelje činila je da se supruga osea ostavljenom po strani, što je kompenzovala stvarajui čvrstu vezu sa erkom iz prvog 53

braka. Posledica je bila ta da pod krinkom porodice koja funkcioniše adekvatno, ivotom kojem se ništa ne moe zameriti (nije bilo problema tokom Tamminog detinjstva), zapravo su postojale dve porodice spojene u jednu. Tamina majka mi je delovala depresivno sa pognutim ramenima, zgrbljenim stavom i niskim energetskim nivoom, iako je tvrdila da nije ”depresivnija od bilo koga drugog”. Tammin način adaptacije porodici, tokom detinjstva, se sastojao u tome da bude što je mogue ljubaznija. Bila je ”slatko dete”, prema opisu roditelja, neko ”ko nas je na neki način zbliavao i nikada nije pravio probleme”. Oseajui primarnu preokupaciju roditelja drugim stvarima, Tammy je zadovoljavala sopstvenu potrebu za posebnom bliskošu i oseanjem vanosti postajui dedina ”mala devojčica”. I u ovoj porodici prikrivenih emocionalnih odanosti, deda je stavio Tammy do znanja da mu je miljenica. Kada je Tammy imala dvanaest godina, deda je umro. Njena baka je zapala u depresiju, a lančanom reakcijom, takođe, i njena majka i otac, iako niko nije bio depresivan u meri da zatrai stručnu pomo. Tammy je bila napuštena u porodici tunih, zauzetih ljudi. Nekoliko godina je nastavila da igra ulogu erke koja daje sve od sebe da usrei ljude time što e biti najbolja mogua. Kada je napunila četrnaest, negde oko dogišnjice dedine smrti, počela je da na svoj ivot gleda novim očima. Doslovno, počela je da svoje iskustvo povezuje na nov način, i pred njom se iskristalisala sasvim drugačija porodična istorija i realnost. Obrasci povezanosti i odanosti, koji su bili pozadina, sada su postali figura u njenom iskustvu. Dok se to događalo, njen doivljaj da ne pripada ovoj porodici, da u njoj nema svoje mesto, postao je aktuelan. Počela je da doivljava majku kao odbacujuu i skloniju starijoj sestri. Otac joj je delovao kao slabi koji ne moe da ispolji svoju snagu u porodici, delovao joj je kao ”odrastao mamin sin” i zbog toga ga je mrzela. Zaključila je da ne pripada toj porodici i da niko nema prava da joj govori šta da radi. Setila se mnogih trenutaka iz detinjstva kada su joj bili potrebni panja i podrška roditelja, i (pored toga što je često potiskivala svoje potrebe, da ne bi stvorila probleme) sada je bila besna zbog nepristupačnosti svojih roditelja. Tammyn nov način sagledavanja svega, bio je ekstreman, ali svakako uobičajen. Kod mnogih, moda i svih adolescenata koji se leče na klinici, sreemo slične, moda samo manje dramatične, reinterpretacije šire slike – roditelja, porodice, sopstvenog mesta u svetu. Tammina priča, takođe, ilustruje nešto što je uobičajeno kod adolescenata, a to je bolan i uznemiruju ishod pojavljivanja sposobnosti da, na tačniji način, sagledaju svet i roditelje. Idealizacija roditelja, koja tokom detinjstva podrava oseanje sigurnosti i reda, počinje da se mrvi pred očima adolescenta, I, kao u Tammynom slučaju, ova otkria su, najčeše, praena oseanjem razočarenja i izdaje, kao i emocionalnim reakcijama tuge, bola i besa.

54

SINTEZA SELFA Slično kao što počinje da organizuje značenja svojih opaaja roditelja i porodične istorije, te vršnjaka i odraslih, adolescent počinje da sintetizuje doivljaj ličnog selfa. Ovaj razvoj predstavlja proces koji zapoinje intenzivnim identifikovanjem i doivljajem posedovanja fragmenata, ili momenata iskustva, i nesigurno raste tokom nekoliko godina. Iz naraslog polja iskustva (velika područja oseanja, motiva, elja, ciljeva, ideala, kao i opaaja koji čine adolescentovo iskustvo selfa) i iz ogromnog sloaja delova iz celine selfa koji se pomalja, kao i od polariteta koji počinju da organizuju ove konstituente, nastaje figura koju adolescent identifikuje kao posedovanje selfa. Odnosno, počinje delikatan proces organizovanja tog polja u strukture figura i pozadina, na početku sporije i slabije. Te strukture postavljaju u prvi plan ono što pripada selfu, a na periferiju ono što mi ne pripada. Deo ovog procesa predstavlja i udaljavanje od određenih delova polja, uglavnom onih koji deluju detinjasto, ili suviše odraslo, ili nepoznato, ili nedovoljno laskavo – ukratko od svega što se ne doivljava kao Ja1. Ovaj aspekt razvoja selfa, kada se određene stvari prihvataju, a druge odbacuju, iz polja vlastitog iskustva (uključivanje nekih delova dok se drugi isključuju, uobličavanje selfa i ograničavanje od onoga što self sadri) je poseban, posledičan izraz rastue sposobnosti selfa da organizuje svoja iskustva tako što e preuzeti na sebe funkcije, čiji je ranije nosilac bila sredina. Ovaj prelazak sa procesa sinteze koju vrši okolina (introjekcija) na procese sinteze koje obavlja self nije, nipošto, sve ili ništa, niti proces koji se u potpunosti osvaja odjednom. Adolescencija je doba, kao što znamo, koje je ozloglašeno po pitanju konformisanja. Na površini, moe se činiti zahvalnim da se potee pitanje rastue sposobnosti samoodređenja. Konfomisanje vršnjacima, ipak, se znatno razlikuje od dečije zavisnosti od porodice, naročito zbog toga što postoji izvestan stepen izbora, uključen u odnose sa vršnjacima. Sigurno je da adolescenti doivljavaju određenu vrstu izbora i vlastitog aktiviteta u vršnjačkoj grupi, koji se ne doivljavaju u porodici. ak i mladi, koji odraslim 1

U teoriji ge{talt terapije, self se odre|uje kao ”sistem kontakta” organizma sa sredinom. (Perls, Hefferline, Goodman, 1951.). Prema tome, ge{talt teoreti~ari su nagla{avali, jasno se razlikuju}i od psihoanaliti~ki orijentisanih pisaca, da self treba definisati kao proces ostvarivanja kontakta, radije nego kao hipoteti~ku strukturu koja postoji u organizmu (McLeod, 1993., Yontef 1993.). Ali ge{taltisti~ka teorija je te`ila da zanemari ~injenicu da je derivat procesa kontakta izme|u sredine i organizma do`ivljaj selfa, tj. struktura (ili ge{talt) koja se javlja u iskustvu i intuitivno se identifikuje kao ”Ja” (Ovaj do`ivljaj selfa je pre intrinzi~an, nego {to je verbalno uobli~en i Perls, Hefferline i Goodman ga nazivaju ”li~no{}u” /1951., str. 382/). Self je, drugim re~ima ujedno onaj koji vr{i sintezu i onaj koji je sintetisan unutar polja iskustva. Neki fenomenolo{ki orijentisani autori, naro~ito Straus (1963.) i Merleau-Ponty (1963.), naglasili su nereduktibilnu dvozna~nost zna~enja pojma selfa, kao onog koji organizuje kontakt, i koji je i sam istovremeno organizovan procesom kontakta. 55

posmatračima izgledaju kao da se ropski konformišu grupi vršnjaka i od nje zavise, doivljavaju sebe kao samostalne zbog toga što su sami odabrali da tako postupaju, pa postaju prilično defanzivni ukoliko im se sugeriše da podleu pritisku vršnjaka. Fenomenološki, funkcija sinteze koja se javlja moe se manifestovati kao rastua svesnost adolescenta o tome šta je njegovo istinsko Ja, koje oštro razlikuje od određenja sebe koja potiču od očekivanja ili atributa pripisanih od strane drugih. Adolescenti o roditeljima ili drugim odraslim članovima porodice mogu rei:”Oni misle da me poznaju, ali ne poznaju me”. Pravo da se sami definišu postaje vana tema za mnoge tinejdere, te e oštro reagovati ako neko drugi pokuša da definiše njihovu unutrašnju realnost. Ako roditelja kae:”Danas mi deluješ jako ljuto”, adolescent e se moda razbesneti što je roditelja tako drzak da mu kae kako se osea. Ako roditelj primeti:”Delovala si mi prilično depresivno u poslednje vreme”, adolescent moe odbiti ovakav opis i u poverenju rei prijateljima:”Mrzim kada pokušavaju da mi kau šta oseam i mislim”. Ovo pravo na samo-definiciju adolescent usvaja sa pojavom i razvojem funkcije sinteze, te on ili ona mogu postati izrazito senzitivni na interakcije u kojima se ovo pravo ne poštuje i ne potvrđuje. Pojava sposobnosti i dispozicije da adolescent identifikuje sebe jasno, argumentuje doivljaj granice između sebe i drugih. I dok je ovo u suštini proces rasta i razvoja, ima bolne nuzefekte. Tamna strana tog rastueg procesa samodefinisanja i pojačanog doivljaja posedovanja, koje ga prati, je oseanje izolacije i usamljenosti, koje prevazilazi sve što je osoba iskusila u detinjstvu. Drugim rečima, adolescentov izoštren i pojačan oseaj o tome ”Ko sam ja” raste paradoksalno, sve do intenzivnog oseanja da je nepoznat drugima. Otuda potiče i univerzalno kukanje adolescenata zbog toga što ih ne razumeju roditelji i nastavnici, koje se javlja, naročito, onda kada postoji diskrepanca između doivljaja selfa i onoga što se kao feedback javlja iz okoline. Sintetišui sopstvene identifikacije, self adolescenata kreira unutrašnje granice između svesnog i nesvesnog, Ego-sintonog i Egodistonog, svesnog, potencijalno svesnog i nesvesnog. U opaanju sredine se javljaju oštroumna zapaanja, slepe mrlje i projekcije. U suštini, self za adolescenta sintetiše oseaj ”Ja” i ”ne-Ja”. Zinker (1977.) opisujui intrapsihički doivljaj sebe (selfa) piše: ”Unutrašnja stvarnost čoveka sastoji se od onih suprotnosti i karakteristika koje su Ego-sintone, ili prihvatljive svesnom delu osobe, i od onih koje su Egu strane, ili neprihvatljive za self. Radije bih o sebi mislio da sam pametan nego glup, da sam zahvalan nego da nisam, da sam nean a ne grub, ljubazan a ne okrutan” (97 str.). Jedan zadatak funkcije sinteze, drugim rečima, je priznavanje, tj. nepriznvanje kao svojih, određenih aspekata selfa. Kao i svaki drugi organizujui proces, i ovaj stvara dinamičku tenziju unutar polja koje se organizuje. Potrebna je energije da bi se odvojio jedan aspekt vlastitog iskustva i odredio kao ”Ja” i da bi se odrala

56

granica, diferencijacija od šireg polja potencijalnog doivljaja selfa. Geštaltističkim jezikom rečeno, proces priznavanja selfa je suštinski vaan za organizovanje polja potencijalnog doivljaja selfa, u terminima figure i pozadine. Devojka-adolescent npr. moe da se identifikuje sa svojim interpersonalnim veštinama, tvorei figuru od socijalnog, prijateljski raspoloenog, popularnog dela sebe. Moe priznavati svoje zanimanje za stvaranje kontakata, i uivati da o sebi misli kao o otvorenoj osobi. Moe, takođe, otvoreno da priča o tome koliko je vano biti popularan među vršnjacima. Njena soocijabilnost, tako, postaje deo načina na koji ona sebe identifikuje, deo načina na koji saznaje ko je, te način na koji diferencira sebe od drugih. Istovremeno, njeno interesovanje za školski rad i elja da zadobije odobravanje nastavnika, moe prei u pozadinu iskustva, postajui sakriven, podređen aspekt njenog novostvorenog sistema kontakata. Ako njeni roditelji nisu entuzijasti u vezi tog novog identiteta, ako se ale da njen socijalni ivot buja na račun školskih obaveza, ona moe iskusiti bolno odvajanje od njih. Moe rei da je ne razumeju, ili da pokušavaju da je pretvore u nešto što ona nije. Moe početi da shvata vlastitu socijabilnost kao nešto po čemu se razlikuje od roditelja, kao nešto što doprinosi doivljaju granice sa njima. Dok počinje da integriše sopstvenu socijabilnost i veštine kontakta, one e sticati figuralnu jasnost (i uskoro relativnu stabilnost u geštaltu koji čini njen doivljaj sebe). I, dok se njen doivljaj sebe organizuje na ovakav način, u jednom momentu e takvo stanje početi da se uzima zdravo za gotovo. Ono što je u početku bila slaba, energijom odravana figura iskustva, postepeno postaje deo pozadine, koji e pomoi da se da okvir i kontekst novim figurama u doivljavanju selfa, koje se pojavljauju. Druga strana ovog procesa je odricanje i odlaganje u pozadinu onoga što se identifikuje kao strano selfu. Zapravo, odraslima koji klinički rade sa adolescentima, upravo odbijanje određenih osobina kao svojih, čini se kao značajan fenomen. Mladi tinejderi, naročito, imaju istaknutu sposobnost projektovanja neeljenih aspekata sebe, na druge, pa često sagledavaju sebe kao rtve, a druge smatraju odgovornim za ishode vlastitog ponašanja. Mladi čiji je bes eksplozivan, najčeše, odbijaju da vide svoju prgavu narav, lakše im je, zbog samopoštovanja, da vide druge kao neprijateljski raspoloene ili provokativne. Pretpostavimo npr. da je devojka propustila popodnevni razgovor sa tutorom i provela vreme u razgovoru sa prijateljicom. Ona objašnjava iznerviranoj majci da je bila sa prijateljicom koja se posvađala sa drugom prijateljicom. Ali njena majka ”jednostavno ne razume”. Umesto razumevanja, daje joj lekciju o obavezama i odgovornosti (”Pristala si na tutorstvo, i dogovorili smo se za sastanke utorkom jer je tebi tako bilo najzgodnije. Tvoja je odgovornost da stigneš na ove sastanke”). Ker odgovara: ”Bila sam joj potrebna, a prijateljica mi je vanija od neke gospođe do koje mi, čak, nije ni stalo”. Trenutak kada devojka zaboravlja na sastanak, mrskost prema njemu iako je od praktične vrednosti, vaan je zbog 57

funkcije utvrđivanja doivljaja autonomne sposobnosti da strukturira sopstveni identitet. Ona odbija da prizna zaboravnost i nesposobnost da se dri svojih obaveza, dok pojačava doivljaj sebe kao lojalne prijateljice. Ovo identifikovanje sebe postaje realno u času kada zauzima svoj stav u svađi sa majkom, u konkretnom ponovnom razmatranju njihovog odnosa. Ona kae svojoj majci: ”Ja sam ono što mislim da jesam”, i trai da bude shvaena i prihvaena na osnovu toga. PRIZNAVANJE SOPSTVENIH OSEANJA I IDENTITET Sposobnost selfa da prizna, ili ne prizna, određene osobine povezana je, ali ne i identična, sa Eriksonovim pojmom ”Ego identiteta”. Za Eriksona Ego identitet predstavlja ”postepeno integrisanje svih identifikacija”, koje u iskustvu karakteriše ”naraslo uverenje o sposobnosti osobe da odri unutrašnju istovetnost i kontinuitet… odgovara istovetnosti i kontinuitetu u shvatanju te osobe od strane drugih"(1959., str.89,90). To je proces integrisanja, ili konfigurisanja, istorije pojedinih identifikacija osobe u fleksibilnu i relativno stabilnu strukturu iskustva. Erikson pozajmljuje od geštaltističke teorije percepcije prilikom formiranja koncepta identiteta, ističui da identitet konstituiše ”celinu koja je različita od sume svojih delova” (str.90). Identitet, kako ga definiše Erikson, predstavlja postignue adolescentnog doba, organizaciju selfa koja podrava aktivnosti individue tokom ranog odraslog doba. Mi emo ovde, međutim, više staviti naglasak na razvoj procesa koji se odvija u osnovi, nego na specifičnu sadrinu ostvarenog identiteta. Kristalizacija fleksibilnog identiteta tokom kasne adolescencije, ili u ranom odraslom dobu, omoguena je pojavom funkcije sinteze tokom ranog perioda adolescencije. U nekim slučajevima, rane identifikacije selfa mogu delovati samo kao korisna priprema za ivot u odraslom dobu. Ali one su nepogrešivo korisne. Kada trinaestogodišnjak počinje da misli o sebi kao o kompjuterskom čarobnjaku, koji je u stanju da impresionira prijatelje i privuče panju nastavnika, on ne stvara samo osnovu za ponos zbog intelektualnih osobina, koje e podrati akademsko postignue i određene mogunosti karijere. On, takođe, na nivou psiholoških procesa uzgaja poetnu sposobnost da sebe definiše, da kao figuru odredi neke aspekte selfa, dok se diferencira od drugih. Manje je prijatan primer dečaka sa kojim sam radio terapiju. Ovaj dečak je razvio sposobnost da zabavlja drugove u razredu, da pri tome ne upadne u nepriliku. Na časovima bi postavljao naizgled ozbiljna pitanja, koja su u sebi skrivala vešto upakovane štosove. Učenici bi se kikotali, dok bi nastavnik bio zbunjen. Moj klijen se pravio da sa nastavnikom deli zbunjenost, povremeno se pravei da ga učenici nerviraju svojim ponašanjem. U četiri oka, vršnjaci su ga nazivali ”Brijač”, a on je uivao u svojoj podzemnoj reputaciji majstora u zbijanju šala. Teško da je ovo osnova formiranja 58

fleksibilnog identiteta, na osnovu sadraja moe se pretpostaviti da nije. Ali, na nivou procesa, cvetala je sposobnost za definisanje sebe, za prisvajanje kognitivnih i interpersonalnih veština, na način koji je za njega bio prikladan i koji je definisao granicu kontakta sa vršnjacima i sa svetom odraslih. ak i kod mlađih, čije je ponašanje očigledno autodestruktivno, npr. u slučajevima adolescenta koji su članovi uličnih bandi, ili ”narkosi”, ili borbeno neautoritativni – moramo priznati da pozadinski proces izraava esencijalni razvojni impuls: naime, impuls da se preuzme vlast nad selfom i da se definišu njegove granice kontakta sa interpersonalnim svetom. Teškoa koja prati mnoge adolescente je ta da odrasli, koji im ele dobro, zbog iskrene zabrinutosti za njih, ne odobravaju proces samo-definisanja jer su zaslepljeni sadrajem izvršenih izbora i ponašanja adolescenta. Jedan moj četranaestogodišnji klijent, sa istorijom školskih neuspeha i nezainteresovanošu za bilo šta što liči na rad, razvio je veliko interesovanje za kompjutere. Dok je sticao izvesnu kompetetnost, objavio je svoj plan da postane konsultant za kompjuter i pisao lokalnim novinama. Njegov dobronamerni otac se umešao i savetovao ga da to ne čini, ve da se ozbiljnije pozabavi školskim radom i da razmišlja o dugoročnijim ciljevima u karijeri. To je bilo pogrešno, jer je to bio prvi pokušaj dečaka da uopšte razmišlja o tome da je dovoljno sposoban da radi nešto korisno. Ovo krhko seme saznavanja sopstvene vrednosti je zasluilo paljivije negovanje, nego što je dobilo, i moj klijent se ubrzo vratio avanturističkim igrama kao primarnoj preokupaciji, kada je reč o kompjuterima. Takav ishod ilustruje zašto je, u radu sa mlađim adolescentima, od tako kritične vrednosti ozbiljno shvatanje njihovih pokušaja, prvenstveno iz poštovanja za ponekad delikatan proces koji lei u osnovi njihovog spoljašnjeg ponašanja. SELF KAO NOVI GETALT: PROBLEM FIGURALNOG INTEGRITETA Funkcija sinteze, koja je ovde opisana, je nova sposobnost da se lično iskustvo organizuje u smislene obrasce i celine koje, bar u određenoj meri, imaju neku autentičnu vezu sa organizmičkim funkcionisanjem adolescenta. Doivljaj unutrašnje koherentnosti, kohezivnosti i figuralnog integriteta je uspostavljen i adolescentov doivljaj selfa postaje novostvoreni geštalt. Gurwitsch (1964.,str.115) definiše geštalt kao ”jedinstvenu celinu različitog stepena bogatstva u pogledu detalja, koja, zbog osobine intrinzičke artikulisanosti i strukture, poseduje koherentnost i čvrstinu i tako se odvaja, kao organizovana i zatvorena celina, od okolnog polja”. Transformacija iskustva adolescenta je više nego adicija novih komponenti (seksualnih oseanja, intelektualnih veština, socijalne zainteresovanosti); to je globalna figuracija mentalnog ivota, nova integracija emocionalnih obrazaca, specifinih oseanja i impulsa, seanja, lične istorije, doivljaja vremena, kognitivnih sposobnosti i 59

veština, motivacionih determinanti. To je proces reorganizovanja navika i stila učenja, ukusa, preferencija, interesovanja, vrednosti i verovanja, socijalnih uloga i identifikacija. Ovi multipli delovi su podređeni sloenijem razvoju: novoj konfiguraciji celine kojoj pripadaju, u skladu sa specifičnom koherentnošu geštalta. Ova nova konfiguracija sa, u početku, nesigurnom unutrašnjom koherencijom, ono je što odvaja adolescente od porodičnog sveta detinjeg iskustva. Reorganizacija interpersonalnog polja adolescenta, kao i javljanje lično vanih veština kontakta i stilova, ima kao nuzprodukt nov, pojačan doivljaj selfa. Kada govorimo o adolescentovom novom doivljaju selfa, zapravo govorimo o njegovom doivljaju vlastite psihičke organizacije, njegove vlastite figuracije. Adolescent reorganizuje mnoge delove selfa koji su mu poznati iz detinjstva, što mu obezbeđuje oseaj kontinuiteta. On zna da je ista osoba, koja je bio i sa šest godina. Ali, takođe, doivljava da se od nje razlikuje. Osea diskontinuitet u svojoj istoriji, te je u stanju da sabere svoje detinjstvo, s jedne strane, ali, takođe, je i radoznalo sposoban da se disocira od njegovih delova, pa čak i od celokupnog detinjstva, s druge strane. To je bilo tada, a ovo je sada, kae sam sebi. Ova promena doprinosi paradigmi promene, i kako Kuhn (1970.) ističe, u skladu sa naučnim promenama paradigmi, svaka nova paradigma javlja se u početku nesigurno, delom iz uverenja, a delom iz činjenica, nova paradigma lomi staru, osnovnu, i ako se pokae kao pogrešna, cena je ponienje i gubitak ugleda. Da bi self adolescenta uspostavio svoju fleksibilnost, odnosno, sposobnost da zadri efikasno svoje mesto i funkciju u ”velikom” svetu, mora najpre da uspostavi figuralni integritet kao organizovan deo iskustvenog polja. Drugim rečima, prvi izazov, koji se pred njega postavlja, je da se odupre silama koje mogu da vode njegovoj destrukciji, gubitku njegove nesigurne geštalt kohezije i regresiji na ranije organizaciono stanje. I, kao nov geštalt, figuralni integritet selfa adolescenta je neizbeno problematičan. Njegova vitalnost, u očima sveta odraslih i u svetu adolescenata, otvoreno je pitanje. Bie potrebno vreme i iskustvo, pre nego što novi self postane stabilna struktura, pre nego što njegove granice, stil ostvarivanja kontakta i unutrašnja kohezivnost mogu da se smatraju sigurnim. Razvoj stabilnog geštalta selfa moe se ilustrovati ispitivanjem jednostavnih opaajnih celina. Slika 4.1. je primer uobičajene perceptivne figure. Slika A, zec je skriven, njegove konture apsorbovane su okolnim bunjem. Na slici C, ipak, njegove granice su naglašene i on se jasno javlja kao figura u odnosu na pozadinu, koju čini bunje. Ova slika ilustruje progresiju od slabog do jakog geštalta. U početku je slika zeca nesigurna i gotovo bez strukture, ali kako se njegove granice akcentiraju i definišu, slika stiče konfiguracioni integritet. Na slici C, zec je jednostavno tu, i stvarno je nemogue destruktuirati ga i vratiti u nesigurnu početnu organizaciju.

60

Slika 4.1 Perceptivna figura

U svakodnevnom ivotu, organizovani obrasci koji se javljaju su sloeniji i multidimenzionalni. Npr. razmotrimo opaanje socijalnog identiteta osobe. Tokom više godina, posmatrao sam jednu moju poznanicu koja se lično i profesionalno transformisala. Počela je da radi kao vaspitačica u vrtiu, a zatim je bila unapređena u šefa ustanove, u kojoj je radila. Kasnije je doktorirala, čime je postala savetnik za nastavu. Dala je otkaz u ustanovi u kojoj je radila, i postala je ekspert konsultant. U to vreme je, takođe, objavila knjigu o razvoju mozga dece i stilovima učenja, i ta knjiga je naišla na vrlo dobar prijem. Bilo je zanimljivo posmatrati promene slike o njoj (tj. njenog identiteta u očima kolega, kao i u njenim sopstvenim očima), načine na koje je ostvarivala kontakt sa drugima u različitim situacijama, tokom ovih transformacija. Geštalt "eksperta” pojavljivao se, kao zec u grmlju, u početku nesigurno, dok su njene kolege zadravale svoj raniji način razmišljanja o njoj. Ne iznenađuje da je i ona razmišljala na slian način, i povremeno bi mi rekla kako ne misli da ima neko specijalno znanje koje bi mogla ponuditi, što je oseala tokom nekih konsultacija. Vremenom, i akumulacijom konkretnih iskustava u kojima je njena stručnost došla do izraaja i postala opipljiva, slika ”eksperta” postepeno je sticala konfiguracioni integritet. Pojavila se iz tihe, usađene poverljivosti koja je privukla ljude tome da od nje potrae savet. Sada je teško sagledati je na bilo koji drugi način. Njena specijalna ekspertiza je nešto što ”svi znaju”, nešto što se uzima zdravo za gotovo i od strane drugih, i od nje same. Razvojna situacija adolescenta je slična, ali sa jednom veoma vanom razlikom: ulog je vei, zato što je istovremeno razvojni i egzistencijalni. Uključuje ne samo sadraj novog geštalta selfa, ve i sam proces autorstva nad selfom i određenja da li je ovo autorstvo odrivo. Kada jednom otkrijemo ranjivost nove organizacije selfa, određen poznat i problematičan fenomen adolescentnog iskustva i ponašanja se moe shvatiti sa stanovišta njihove čisto razvojne funkcije. SUBJEKTIVIZACIJA ISKUSTVA Ve sam opisao pojačan nov kapacitet adolescenta za objektivnu opservaciju i interpretaciju ljudi i događaja oko njega. Istovremeno, moda i paradoksalno, postoji značajna tendencija da se subjektivizuje 61

iskustvo. Interpretacije stvarnosti, koje daje adolescent, postaju jasno (i bukvalno) u slubi selfa. Uopšte, adolescent je u stanju da iskrivi svoje interpretacije realnosti tako da podri i unapredi integraciju i snagu nove konfiguracije selfa. Zbog nesigurne integracije selfa, stepen iskrivljenosti, čak i kod ”normalnih”,”zdravih” tinejdera, moe biti značajan. Iste mlade osobe koje su osetljive kada se izloi drugačiji stav, blokirae alternativne perspektive i konstruisati događaje na dosta uzan način. Uobičajen okidač za tendenciju za subjektivizaciji iskustva je neka pretnja koja se doivljava u odnosu na celovitost i adekvatnost selfa. Dok self sazreva, adolescent e se prilagoditi konfliktu i dozvoliti iskrenije samoistraivanje i samokritiku. Ali, dok se ne uspostavi bazična čvrstina, samoistraivanje i samokritika su mone destruktuirajue sile koje mogu biti razorne po individuu, vrhunac dezintegracije novostvorenog selfa. Ova osobina subjektivnog tumačenja iskustva, ponekad, čini da čak i normalni tinejeri liče na odrasle osobe sa poremeajem ličnosti. Kako zapaa Millon (1981.) poremeaji ličnosti odraslih predstavljaju ograničenu sposobnost osobe da se povee sa realnošu. To su sistematska iskrivljenja realnosti koja slue kontroli anksioznosti i odravanju minimalnog stepena samopoštovanja. Ova izobličenja, zapravo, imaju istu funkciju kao i u adolescenciji. Razlika je u tome što za tim postoji opravdana razvojna potreba tokom adolescencije. Jednom kada je ova potreba zadovoljena, i kada je self utvrdio preliminarnu odrivost, stepen i intenzitet izobličenja realnosti uglavnom nestaje. BES I PROJEKCIJA Adolescenti izgledaju, često, kao da su mnogo više besni, nego što imaju pravo da budu. Interakcije između tinejdera i njihovih roditelja, u sobi za konsultacije, na javnim mestima, na porodičnim skupovima, redovno otkrivaju besno ”preterano reagovanje” adolescenata na ponašnje roditelja, koje posmatračima deluje dobronoamerno. Roditelji dovode decu na terapiju i opisuju ih kao promenljivog raspoloenja i preosetljive, a sve u vezi sa incidentima neshvatljivog besa. Trinaestogodišnjakinja je planula u mojoj kancelariji kada je njen otac traio da razjasni nešto što je upravo rekla – zahtev koji je meni zvučao razumno i sa poštovanjem prema njoj. Sagledan u svetlu procesa razvoja selfa, takav bes gubi svoju auru misterioznosti. Besna osoba je, u celini, jasnije i čvrše ograničena, nego osoba koja nije besna. Kada sam besan, doivljavam i pokazujem drugima oseanje utvrđenosti u svojoj poziciji. Ja i drugi znamo pozicije na kojima stojim. Stabilnost koju postiem moe delovati rigidno. ”Nema koristi od razgovora sa njim kada je ljut”, mogao bi rei neko ko mi je blizak. Za adolescenta ljutnja je privremen i izuzetno efikasan protivotrov za doivljaj gubitka centra i rizik od dezintegracije. 62

Stanje propustljive granice i nesigurne koherentnosti geštalta, koje se tako lako povlači u interakciji sa odraslima (nekim), u trenu se pretvara u bes. To je razlog zbog kojeg mnogi adolescenti uspevaju da uvuku odrasle u konflikt, upravo kada im se suprotstavljaju u pogledu pitanja ili ponašanja na kojima im se trese tlo pod nogama. Bes je često lek za oseanje krivice ili stida, koji bi se inače mogli pojaviti u ovim momentima (i koji se često i javljaju kasnije, kada osoba ostane sama sa sobom, a bes se ”ispuca”), pretei nesigurnom doivljaju integriteta selfa. Terapeuti koji rade sa adolescentima, takođe, znaju da je projekcija stil ostvarivanja kontakta, koji izgleda prirodno ovoj uzrasnoj grupi. To nije slučajno. Projekcija delimično odgovara razvojnim potrebama selfa koji se javlja, budui da fokusira tenziju i konflikt podalje od fenomenološki ”unutrašnjeg” selfa, odlaui tenziju i sukob na granicu kontakta između selfa i okruenja. Dok je self i dalje nesiguran, unutrašnja tenzija predstavlja naročitu opasnost za njegovu integraciju i koheziju. Krivica je naročito otrovna i destruktuirajua za adolescente. Zreo doivljaj krivice sadri unutrašnju diferencijaciju, polarizaciju između delova selfa. Kada se oseam krivim, zapitam se nad nekim aspektima svog bia i ponašanja. Određen unutrašnji odnos je uključen, konfiguracija delova koja kreira tenziju unutar polja mog doivljaja selfa. Da bi ovo bilo korisno iskustvo, mora postojati dovoljna snaga i fleksibilnost unutar koherentnog geštalta selfa. Self mora biti u stanju da apsorbuje sopstvenu unutrašnju konfrontaciiju, i mora biti u stanju da na nju odgovori, a da se ne osea slomlljeno. Korisno oseanje krivice, obično, uključuje neku vrstu unutrašnjeg dijaloga koji, kao i svaki drugi zdrav dijalog, tei razrešenju i zatvaranju. Stariji adolescenti postaju sposobni za ovu vrstu unutrašnjeg diferenciranog iskustva. Mlađi adolescenti, ili adolescenti koji se bore sa pitanjem samodefonosanja i koherencije, nisu za to sposobni. Tako, dete koje tei oseanju krivice i samoprekora zbog nekog nedavnog ponašanja (recimo, zbog preterivanja u piu ili seksualnog odigravanja) moe da izazove roditeljsku grdnju dok unutrašnji konflikt počinje da poprima stvarne dimenzije. Kada grdnja počne, dete prebacuje panju na roditelja, postajui defanzivno i besno. Elementi konflikta ostaju sadrinski isti: jedna strana namee veu kontrolu impulsa, a druga eli vee prepuštanje uivanju. Ali, bitka se premešta sa polja unutrašnjeg selfa na granicu selfa i sredine. Ono što bi inače bio konflikt unutar granice, bitka adolescenta sa samim sobom, postaje konflikt na granici. To se dešava zbog toga što bi unutrašnja borba predstavljala pretnju u unutrašnjem integrisanju selfa u povoju. Borba sa roditeljima, ipak, osnauje (makar privremeno) adolescentov doivljaj unutrašnje koherentnosti i čvrstine. Na isti način, bes i projekcija su efikasan lek za stid, drugi opasan toksin za self adolescenta koji se javlja. Self je kod adolescenata često organizovan kao lice okrenuto ka socijalnom okruenju. Kao lice, self zahteva implicitnu potvrdu stava, koji osoba 63

zauzima prema svetu, od strane drugih. Adolescenti su uvek uključeni u nesigurno i eksperimentalno izraavanje sebe (moglo bi se rei da je njihovo samoizraavanje neka vrsta performansa), te su u stalnoj opasnosti da naiđu na neodobravanje (gubitak ugleda). Trenutak gubitka ugleda, nevoljnog reorganizovanja – u ulogu deteta, nekompetetnog, okrivljenog – je trenutak stida. Bes i projekcija sprečavaju ovakvu mogunost polarizujui interakciju, deflektujui svetlo i okreui ga ka nekom drugom, osiguravajui očajnički sopstvenu adolescentnu organizaciju polja.

ADOLESCENTNI NARCIZAM Self je tokom adolescencije, uprkos intenzivno interpersonalne prirode i visoko senzitivne granice kontakta – ili moda baš zbog toga – kratkotrajno, ali upadljivo, narcističan. Narcizam, u ovom periodu, pre potiče od razvojne nunosti, nego od karakterne patologije. Roditelji tinejdera, čak i onih koji dobro funkcionišu (nesimptomatičnih), ponekad su alarmirani njihovom šokantnom sposobnošu za nebrigu i sebičnost. Petnaestogodišnjak ulazi u kuhinju sa nekoliko prijatelja i za nekoliko minuta pojedu ceo pleh kolača namenjen rođendanu mlađeg brata. ”Zar nisi mogao da staneš i razmisliš, makar na tren?”, vrišti njegova majka. ”Znao si da je tvom bratu rođendan i da pravi zabavu posle podne!”. ”Zaboravio sam”, odgovara dečak, a kasnije ga njegovi prijatelji teše što je morao da se raspravlja sa majkom koja je takva kučka. Sa stanovišta zdravog razuma takva sebičnost deluje prosto neverovatno. Ali, adolescent ne funkcioniše u skladu sa zdravim razumom, ve prema razvojnim nunostima. Da bi izgradila self, osoba mora postati zainteresovana i investirati u sebe. To doslovno znači, u psihološkom smislu, povlačenje energije i interesovanja sa okoline i investiranje u narcizam: postati zaokupljen sobom. Dok je adolescent zabavljen gubljenjem interesovanja za porodicu, odvajanjem od porodičnog miljea, on pojačava doivljaj selfa, kao figure, i odlae brigu o porodici u pozadinu. Teorija percepcije nas uči da ono što predstavlja figuru upravlja našom panjom i apsorbuje je, dok je pozadina istovremeno beivotna i dosadna, posedujui malo konture i definicije. Kada naš petnaestogodišnjak kae ”Zaboravio sam”, on govori istinu, iako to deluje neverovatno. Njegov upadljiv gubitak interesovanja za očigledno (”Sveice i salvete za zabavu bile su baš pored kolača! Kako se nisi setio da je kolač namenjen za proslavu?”), praen je jednako upadljivim (i u tom trenutku neophodnim) jačanjem interesovanja za sebe. Prirodna posledica je, međutim, fenomen čudne nejednake empatije, koju adolescenti gaje prema interpersonalnoj sredini. Naročito često moe da presuši empatija prema mlađem bratu ili sestri, 64

o kojem se ranije brinulo. ak, u ovoj čudnoj spirali ljudskog razvoja, sposobnost za empatiju u okviru porodice predstavlja privremenu opasnost za samorazvoj adolescenta. Tokom konsultacija na klinici, neretko se mlađi empatični članovi porodice (koje roditelji bez oklevanja opisuju kao ”osetljive”) upletu u porodične probleme. Tinejderi koji nisu u stanju da ograniče svoje empatične odgovore, postaju disfunkcionalno zaokupljeni emocionalnim patnjama roditelja zbog npr. teškog braka ili razvoda. Simptomatično ponašanje (slabe ocene, upotreba alkohola i droga, svadljivost, noni strahovi) moe izgledati svakako, osim empatično, ali je katalizator simptoma, upravo, neograničena empatija deteta prema roditeljima. ACTING-OUT (ODIGRAVANJE) Acting-out, u jednom ili drugom obliku, problem je bar polovine dece koja se upuuju u ustanove za mentalno zdravlje. Veliki deo tog odigravanja je klinički značajan, pošto dovodi osobu u rizične situacije ugroavanja tuđih prava. ta je to u prirodi adolescentnog razvoja što čini odigravanje toliko čestim, u toj uzrasnoj grupi? Naposletku, čak i kod adolescenata koji nisu upueni na terapiju postoji relativno visok stepen acting-out ponašanja, iako je ono benigno. Funkcija odigravanja u adolescenciji je određivanje selfa. Adolescentni doivljaj selfa nije još uvek toliko snaan da reči i misli – simboličke reprezentacije – budu dovoljne da učvrste njegovu realnost u svetu. Self je nesigurna realnost, još nedokazana. U mnogim slučajevima odgovor na pitanje ”ta on to eli da dokae?” je jednostavan. On pokušava da dokae da ono što misli, jeste. Odigravanje je, drugim rečima, vaan način ostvarivanja kontakta tokom adolescencije, sredstvo integrisanja, uspostavljanja i definisanja odnosa organizma sa okolinom. To je način kontaktiranja sa sredinom koji čini self stvarnim i aktuelnim, dajui mu teinu i sadraj. Kada je moja prijateljica, konsultant za nastavu, dovršila svoj doktorat, bilo joj je teško da prihvati ozbiljno svoju ulogu eksperta. Ali, pošto je krenula u akciju, dajui savete, drei predavanja i, na kraju, pišui knjigu, nov geštalt selfa postao je čvrši i javna stvarnost, ono što je organizovalo i njeno i tuđe iskustvo. Ona je posedovala ovaj geštalt, premda nesigurno, kada je diplomirala, ali dok nije počela da ga ”odigrava”, nije mogla da preoblikuje svoj stil kontaktiranja sa svetom. Slično je i sa adolescentima, samo na jednom temeljitijem nivou realnosti selfa. Kroz acting-out adolescent počinje self da čini realnim i sadrajnim. Međutim, dok tako radi njegov doivljaj selfa ostaje prolazan, čak laan. Određena ostvarenja adolescentnog razvoja – izazov roditeljskoj dominaciji, sposobnost da se vrše vlastiti izbori, seksualno sazrevanje – moraju se odigrati da bi postala stvarna. To je razlog zbog kojeg su adolescenti, kao grupa, tako odlučni da uče iz sopstvenog iskustva, što je, pak, razlog beskrajne frustriranosti 65

odraslih:”Samo pokušavam da ti pomognem da izbegneš neke greške koje sam ja učinio!”. Nasuprot svakom razlogu i savetu, kada mlada osoba insistira da postupi suprotno savetu roditelja, obično ponavlja iste greške. ”Zar ti nisam rekao?”, ne propušta da naglasi iskusni roditelj. Ovakav scenario nije puki primer slabog rezonovanja adolescenta i pogrešnog razmetanja. On je došao do tačke u ivotu kada introjektovana informacija nije više dovoljna da bi se organizovalo iskustvo. ”Moram sam da naučim”, kae, a bolna je istina u tome što je u pravu, u bazičnom razvojnom smislu te reči. Akcija koju preduzima dovodi do istog rezultata koji je drugima poznat, te ga drugi vide i shvataju. To moe biti akt prkosa ili upada u zabranjeno područje ivota odraslih. Moe biti i neko pohvalno postignue. in je javno izveden i ne moe se porei, a teina posledica mora biti apsorbovana od strane selfa, koji im daje određenu teinu i sadraj. ORGANIZACIONE POTREBE I ZADACI Self koji se javlja u adolescenciji istovremeno je struktura iskustva i integrator iskustva. To je nova paradigma iskustva, različita od ranije paradigme detinjstva i porodice. Njegova skrivena fenomenološka strana je pojačano identifikovanje sa samim sobom i identifikovanje sebe samog, omogueno prisvajanjem senzornog iskustva i funkcija selfa koje kroz priznavanje određenih karakteristika kao svojih čine centralnom temom adolescentnog razvoja. Kao organizovan entitet opaanja, self prati mnoge organizacione principe koje su psiholozi identifikovali kao opaajne konfiguracije, a naročito, kao konfiguracije koje se sintetišu tokom vremena. Tako, razvojni zadaci i potrebe adolescencije zapravo postaju organizacioni i slue novoj integraciji mentalnog ivota, ličnog identiteta, interpersonalnih odnosa – organizaciji novog geštalta koji upravo predstavlja self adolescenta. Kao i bilo koja druga konfiguracija: politička, perceptivna, socijalna, fizička, tako i self adolescenta, jednom kada je izronio iz polja uobičajenog iskustva, tei sopstvenom očuvanju i integritetu. Mnogo od karaktera i kvaliteta adolescentnog ponašanja jednostavno je određeno razvojnim potrebama novih procesa, koji nastoje da uspostave sopstvenu ivotnost. U odnosu na to, narcizam i projekcije ne predstavljaju više nikakvu misteriju. One su samo izraz osnovnog procesa konfiguriranja odrive celine. V Poglavlje POLARITETI ADOLESCENTNOG RAZVOJA Za ranu adolescenciju, vreme je od vitalne vanosti. Kvalitet vremena se moe promeniti u dvanaestoj godini kada dečak počinje da 66

doivljava neprijatnost i gađenje ako ga majka zagrli, ili kada devojčica počinje da crveni pošto uoči da u nju ”blene” stariji dečak. U akademskoj literaturi ima mnogo podataka o fiziološkim promenama tokom puberteta, ali je, pored toga, od ogromnog značaja i psihološki uticaj tih telesnih promena. Ovo vreme se, prvenstveno, ostvaruje kroz telesne promene, ono deluje na telo, a dete se osea zarobljeno u njegovom toku. Vreme i promene više nisu spoljašnji i impersonalni realiteti za četrnaestogodišnjake u razvoju, ve su trenutni i opipljivi. Iskustvo, ma kako mutno i nejasno bilo, vezano je za odrastanje, za kretanje iz jednog doba u drugo. To je doivljaj protoka, doivljaj vremena. VREME I POLARIZACIJA ISKUSTVA Doivljaj protoka vremena se provlači kroz intrapsihičko polje kao električna struja, polarizujui ga i ređajui njegove komponente oko ose koju čine staro i novo, oko detinjeg i odrastajueg. Polje doivljavanja selfa postaje rastegnuto između prošlog i budueg, između arhaičnog selfa detinjstva, njegove ostavštine u vidu introjekata i detinjih afekata, i novog selfa adolescenta sa samosvesnim oseanjem autonomnosti. Ovakva polarizacija intrapsihičkog polja se direktno odraava na adolescentovo reagovanje i organizovanje sredine. U šestom ili sedmom razredu vršnjaci se, najčeše, dele na one koji i dalje nastoje da zadovolje odrasle i one koji samosvesno pokušavaju da sruše uticaj odraslih. Odrasli tee da se na sličan način podele na one koji tretiraju adolescente kao decu i one koji ih tretiraju kao odrasle. Najkonkretniji i osnovni izraz ovog reorganizovanja je javljanje tenzije među polovima unutar iskustva. Začeci polariteta, bljesci ambivalencije, javljaju se u izolovanim trenucima. Razmotrimo sledei scenario. Nekoliko poznanika kae dečaku da e otii sa časa u salu za ručavanje pre vremena za ručak određenog rasporedom. ”Sve dobre ribe su sada tamo” kau,”a osim toga, niko ne proverava jesmo li na nastavi. Hajde sa nama.” Dečak se momentalno sledio, jedva svestan stezanja u grudima dok razmatra njihovu ponudu. Bilo bi to lepo, kae sam sebi, ali takođe osea potrebu da učini ono što bi trebalo. Nalazi se čudno uvučen između dve mogunosti, jedne poznate i druge nepoznate. Ono što se moe razviti u svesnu ambivalenciju ili dobro definisane polarnosti kod starijih adolescenata, javie se kao tenzija između suprotnih polova kod mlađih adolescenata. Ovo se moe javiti kao momentalno iskustvo i doivljaj različitih mogunosti, ili kao u prethodno navedenom primeru, kao mutno saznanje o razlici između sebe i drugih, ili kao intenzivan unutrašnji konflikt. Sa pojavom tenzije između polova, adolescent počinje da osea različite mogunosti u okviru doivljaja selfa. Aktuelno (ili poznato) i mogue počinju da šire polje potencijalnog doivljaja selfa. Adolescent moe biti uplašen, ali fantazira o svojoj neustrašivosti. Devojka se moe slatko smeškati, a oseati potrebu da, sa puno samouverenosti, izrazi svoje 67

mišljenje. Mladi se osea uhvaen kontrolisanog i impulsivnog avanturističkog, dobrog i lošeg, adolescencije uključuju sledee: uplašenost malo zavisnost slatko, detinjasto zadovoljava druge odan porodici dobar poslušan lenj disciplinovan kontrolisan pasivan maskulin brian odgovoran

između ljubaznosti i oštrine, reagovanja, inhibiranog i itd. Tipične polarnosti tokom neustrašivost veliko nezavisnost, samodovoljnost seksi, senzualno sebičan, zaokupljen sobom odan vršnjacima loš neposlušan, bundija marljiv impulsivan besan aktivan feminin bezbrian neodgovoran

Narastanje tenzija između polariteta je istovremeno uasno i lepo za adolescenta. U neku ruku, to signalizira dezintegraciju poznatog i prijatnog, dobro organizovanog značenja sveta koje je postojalo tokom detinjstva, ali otvara druge mogunosti. To, dakle, signalizira nov doivljaj slobode selfa, mogunost da se otkriju nove granice identiteta. Ovo se dešava u najobičnijim i najkonkretnijim trenucima – npr. kada se donosi odluka da li da se pozdravi ili ignoriše nastavnik, da li da se ljubazno ponaša prema usamljenom vršnjaku ili da sa njim zbija šale, da li da masturbira ili ne, da li da sedi u zadnjoj klupi ili napred, da li da dođe na večeru kada ga zovu roditelji ili da se još malo ”muva” po sobi, da li da okovratnik nosi podignut ili spušten, da li da otkopča ili zakopča još jedno dugme na bluzi. Ovo su trenuci minijaturnog samodefinisanja, organizovani na osnovu polariteta među kojima vlada tenzija. Tenzije između polariteta kod mlađih, manje refleksivnih adolescenata, mogu se razviti u svesnu ambivalenciju kod starijih, zrelijih adolescenata, kod kojih uočavamo zdravo samoistraivanje koje vodi unutrašnjem bogatstvu i raznovrsnosti. Mlađi tinejder ima doivljaj suprotnosti, a ne jasnu svest o moguim alternativama. Iz ovog oseaja da postoje različite mogunosti, počinje da se razvija svesnost, tokom adolescencije. Zapravo, svesnost se neguje kroz iskustva različitih mogunosti. To je princip koji je davno objasnila psihologija percepcije i kognicije. Koffka (1935.) piše da perceptivna svesnost o bilo kom objektu biva organizovana svojom granicom, delom polja koji označava granicu između figure i pozadine. Kognitivni razvoj se, na sličan način, dešava zahvaljujui shvatanju razlika, kao kada dete počinje da zapaa da se neke ”kuce” razlikuju od drugih i da imaju drugačija 68

imena – konji, krave, mace. Dok se osoba razvija od rane ka srednjoj i kasnoj adolescenciji, njena sposobnost, kapacitet za svesnost o sredini i drugim ljudima, doivljaj sebe, svest o oseanjima, potrebama i motivima – proširie se i produbiti. Dok se tenzija među polaritetima javlja u iskustvu, razvija se oseaj odabiranja selfa, oseaj odgovornosti za njegove konture i konfiguraciju. Jedan trinaestogodišnjak iz religiozne porodice i male crkvene škole mi je izloio detaljnu hroniku o tome kako je naučio da psuje. Setio se kako je bio šokiran kada je čuo da njegov stariji brat psuje na utakmici. U to vreme je imao deset godina. Jasno je uvideo razliku između sebe i starijeg brata, ali to je bila granica unutar porodice a ne unutar selfa. Njegov brat je iskoračio izvan granice porodičnih vrednosti i uključio se u svet psovača, i moj klijent je više mislio o tome šta e njihovi roditelji misliti, nego o tome šta on sam misli. Godinu ili dve kasnije, nekoliko njegovih drugara iz susedstva počelo je razgovore da začinjava šokantnim izrazima. Moj klijent, koji je tada počeo da ulazi u adolescenciju, još nije počeo da psuje, ali je razliku između sebe i svojih drugara doiveo ličnije nego razliku između sebe i starijeg brata. Njegovi drugari su zaključili da je psovanje u redu. On nije, i ta razlika odredila je granicu između njega i njih. Psovanje nasuprot nepsovanju definisalo je tenju ka polaritetima koja je organizovala interpersonalnu granicu između selfa (sebe) i drugih. Kratko pre našeg poznanstva, moj klijent je počeo da eksperimentiše sa načinom izraavanja i da ponekad psuje. Gunđao je zbog vremena samo da bi ponekad opsovao, i fluktuirao je između faza psovanja i faza kada ne psuje. Tenja ka polaritetima prerasla je sada u prave polaritete, u organizujuu temu njegovog vlastitog intrapsihičkog polja, stvarajui granicu između različitih delova selfa, pri čemu je jedan deo predstavljao self deteta, a drugi je bio zainteresovan za eksperimentisanje izvan granica porodičnih vrednosti. Na taj način polariteti postaju organizatori iskustva. Oni se javljaju u konkretnim situacijama iz pozadine uobičajenog iskustva i doprinose adolescentovom doivljaju selfa. U navedenom primeru postoji migracija svesti sa porodične granice na interpersonalne granice i, konačno, na intrapsihičke granice. Ovo je praeno rastuim oseanjem lične vanosti, eksplozijom svesnosti, poveanjem sposobnosti za vršenje izbora i poveanjem odgovornosti za to kakva e osoba adolescent izabrati da postane. DIFERENCIJACIJA SELFA Ako za trenutak razmotrimo doivljaj selfa kod odrasle osobe, videemo da postoji visoko diferencirano funkcionisanje prema kome adolescencija tei. ak je i kod odraslih ono što podrazumevamo pod terminom self, zapravo, sloena i promenljiva serija parcijalnih organizacija. Self je konfederacija različitih profila, celina unutar selfa, koje su ujedinjene, ali nikada nisu istovremeno date u 69

iskustvu. Svaka celina unutar selfa predstavlja posebnu organizaciju funkcija kontakta i svakoj je pridruena određena konfiguracija intrapsihičkog iskustva. Ja na jedan način organizujem sebe kada sam sa klijentima, a na drugi kada sam sa prijateljima, i opet sasvim drugačije kada sam sa svojom decom. Mogu da budem otvoren i prijemčiv u jednoj situaciji, a aktivan i direktan u drugoj. Neki konstituent moje ličnosti – recimo, moja sebičnost – moe zauzeti određeno mesto u mom ponašanju kada izvesno interpersonalno polje i odgovarajui self geštalt postanu potrebni. Adolescent, na sličan način, počinje da vrši mnogo oštrije distinkcije nego što je to činio u detinjstvu. Verovatno je najjasniji primer linija povučena između adolescenta i odraslih. Tinejderi su mnogo svesniji ove granice nego mlađa deca, i često se ponašaju kao da je granica neprobojna. Tako, kao što smo videli, tinejder u smrtnoj opasnosti moda nikada nee ozbiljno razmotriti mogunost da potrai pomo, podršku i intervenciju odraslih. Sličnu razliku uočavamo na polju iskustva selfa. Mnogi tinejderi razvijaju jednu organizaciju selfa za vršnjake, a drugu za odrasle. Razlika nije uvek ekstremna, ali moe da bude. Neki mladi moe biti ozbiljan, poštovati autoritete, biti usmeren ka cilju i odgovoran u školi i kui, a prilično impulsivan i đavolast sa prijateljima. Stilovi ostvarivanja kontakta se, takođe, mogu prilično razlikovati u dve situacije. On moe biti konfluentan i retroflektivan sa odraslima, ali samouveren i spreman na svađu sa vršnjacima. Moe se oseati kao da je istovremeno dve različite osobe i isto tako delovati onima koji ga posmatraju u oba konteksta. To je deo onoga što se naziva promenljivost raspoloenja u adolescenciji. U stvarnosti, ipak, te promene zahvataju mnogo više nego raspoloenje. Ove razlike nisu samo veštačko prilagođavanje određenim ulogama. One predstavljaju različite geštalte selfa, različite organizacije iskustava selfa i stoga daju zamah rastuem subjektivnom doivljaju unutrašnje sloenosti i raznovrsnosti. Adolescentni doivljaj i organizacija selfa je, zaista, interpersonalna i zavisna od polja. Mnogim adolescentima je teško da zadre intrapsihičko stanje koje ne podrava trenutna interpersonalna sredina. Dok se adolescent kree kroz različita interpersonalna polja – recimo, sa sastanka u školi sa nastavnikom, odlazi kui sa vršnjacima – on ili ona mogu proi kroz obimne i istančane reorganizacije intrapsihičkog polja, uključujui i dramatične promene u samoproceni, raspoloenju, stilu kontakta i prioritetima. Ako nam se kao odraslim osobama čini teškim da shvatimo ove promene, dobro bi bilo da preispitamo svoju svesnost. Koja odrasla osoba nije doivela da poseti svoje roditelje i oseti još uvek snane sile unutar polja? Jedan moj prijatelj mi je poverio da mu treba samo nekoliko minuta da se u kui svojih roditelja ponovo oseti kao dvanaestogodišnjak. Majka bez reči stane na vrata podseajui ga da obriše cipele, i u tom trenutku počinju da se reoraganizuju geštalti njegovog intrapsihičkog polja. Za adolescenta koji je akumulirao vrlo malo intrapsihičkog balasta, oblikujue sile bilo kog interpersonalnog konteksta su vrlo 70

mone (ova jednostavna činjenica objašnjava zašto neki adolescenti smatraju tradicionalnu individualnu terapiju ugroavajuom). Lako je i dalje nalaziti primere različitih geštalta selfa. Ista osoba, koja ne moe da se seti obaveze da isprazni mašinu za pranje sudova posle večere, sasvim je predan i pouzdan supervizor u poslu koji radi posle škole. Ova osoba e rei kako bukvalno osea da nije istih godina u dve različite sredine. Ona e pripisati razliku različitom tretmanu kojem je izloena kada je reč o šefu i roditeljima, ali je sigurno to da svoj self različito uobličava kod kue i na poslu. Kod kue, ova osoba, moe biti preosetljiva i reagovati na feedback. Na poslu moe prihvatati kritiku kao nuan aspekt odnosa radnik-poslodavac. Interpersonalne granice koje su nepropusne i čvrste u jednom polju, fleksibilne su u drugom. Celina selfa je na drugačiji način organizovana u romantičnim pubertetskim vezama. Adolescenti, tipično, dopuštaju zavisnost, vezanost, pripadanje i ranjivost u ovim vezama. Isti mladi koji kae roditeljima da mu ništa ne treba od njih, koji u centar tog odnosa postavlja vlastitu samodovoljnost, moe da organizuje romanitčan doivljaj selfa oko potrebe da bude voljen i dodirivan, govorei svojoj devojci da ne moe da ivi bez nje. Javljaju se stilovi kontakta specifični za određene geštalte selfa. Mladi koji je direktan i otvoren sa svojom devojkom, deli svoje najličnije nade i strahove sa njom, moe razviti snaan defleksivan stil kontakta sa vršnjacima istog uzrasta i ozbiljan odgovor okrenuti na šalu. Diferencijacija geštalta selfa tokom adolescencije je vaan proces za razvoj, jer dozvoljava različitim aspektima iskustva selfa da se potpunije razviju. Postoji, mogli bismo rei, određen stepen disocijacije u slubi selfa. Jedna posledica ove disocijacije je asinhron kvalitet razvoja selfa. Ista devojka koja deluje svetski i samopouzdano u jednoj situaciji, moe postati veoma nesigurna u sebe u drugoj. Npr. jedna moja klijentkinja, predsednik razreda u svojoj školi, trebalo je da organizuje projekat za prikupljanje finansijskih sredstava za razredno putovanje, ali se istovremeno plašila da nazove zubara i da promeni termin, jer se bojala da e vikati na nju. ADOLESCENCIJA KAO PARADIGMA PROMENE U celini, polje doivljaja selfa adolescenta dolazi pod delovanje takmičarskih paradigmi, pri čemu je jedna više organizovana od strane introjektovanih struktura detinjstva, a druga novim adolescentim iskustivima. U osnovi određenih primera ambivalentnosti lei obimna polarizacija između starih, u porodici izgrađenih, konfiguracija i novih konfiguracija iskustva, koje je self sintetizovao. Tako, dok slična i povezana iskustva počinju da se stapaju u konfiguraciju, self adolescenta počinje da se pomalja kao alternativa poznatoj organizaciji selfa iz detinjstva. Sa pojavom figure nove konfiguracije selfa tokom adolescencije, kao da bazična psihološka stanična masa počinje da se razara, 71

destrukturirajui polje doivljaja selfa i ustupajui mesto konfuznom, ali bogato diferenciranom spektru mogunosti. U mnogim slučajevima izgleda kao da adolescent ima dva različita selfa, dve paradigme selfa, od kojih svaka ima svoju organizaciju unutrašnjih i spoljašnjih iskustava. Tinejder osea uticaj lične istorije, koji deluje po inerciji. Ranije uspostavljeni geštalt detinjeg selfa ne nestaje naprosto sa novim razvojem. Ovaj self-geštalt ostaje ugrađen u svet internalizovanih propisa odraslih, i ova organizaciona paradigma je velika ostavština introjekata detinjstva. Taj self svoje opaanje prilagođava unapred utvrđenoj realnosti, prihvata porodične standarde i definicije vrednosti i uspešnosti, i motri i oblikuje oseanja i potrebe koje se jave. Dakle, self detinjstva, još iv i snaan, nastavlja da hrani svoje samopoštovanje odobravanjem odraslih. On prihvata svet odraslih i bez nekog značajnog sukoba prihvata egzistencijalnu poziciju zavisnosti. Ova paradigma, tipično, sadri i introjektovane pojmove o tome šta šta znači odrasti. Adolescenti koji funkcionišu na onovu paradigme dečijeg selfa ne moraju nuno da deluju detinjasto. Naprotiv, ponekad izgledaju veoma (pa i preterano) odraslo u ponašanju. Ali, ovo naizgled odraslo ponašanje je organizovano na osnovu introjekata, a ne na osnovu autentično saznatog i stvorenog ličnog selfa. Tako dečiji self traje kao mona paradigma iskustva, ali se takođe javlja nova, nesigurno uobličena, adolescentna celina selfa, koja je čvrše povezana sa razvojnim prisvajanjem funkcija selfa i senzornih iskustava. Tokom adolescencije osoba počinje da osea diferencirajuu unutrašnju tenziju, ne samo fragmentarne polarnosti, ve i značajno različite paradigme za organizovanje celokupnog polja iskustava selfa. Drugi način da se opiše ovo stanje je da se kae da intrapsihički ivot adolescenta dolazi pod uticaj razvojnih polarnosti, stvorenih na osnovu suprotnih paradigmi na kojima se temelji saznavanje sebe i sveta. Moda je najbolji deskriptivan model, za ovaj fenomen, paradigma takmičenja između dvostrukih slika koju sreemo u geštaltističkoj psihologiji percepcije. Na jednom poznatom crteu (slika 5.1), slika starice smenjuje se sa slikom mlade ene, kada se jedna slika javlja druga prelazi u pozadinu. Starica ne prestaje da postoji sa pojavom mlade ene, ve postaje pozadina koja je potencijalno organizovana u figuru. Kada posmatrač najmanje očekuje, ona se ponovo uspostavlja i povlači mladu enu u pozadinu. Psihološki razvoj tokom adolescencije sličnog je karaktera kao navedeno takmičenje organizovanih celina, kada se tipično javljaju opoziti, ili alternative, u iskustvu. elja za bliskošu i zavisnošu, koja je usklađena sa geštaltom dečijeg selfa, moe biti rigidno kontrolisana ili negirana u organizaciji adolescentnog selfa, ali ostaje u pozadini iskustva kao potencijalna organizujua elja, recesivna organizacija polja. Znatna količina tenzije i anksioznosti moe se akumulirati dok individua leluja u neodređenoj zoni između ove dve artikulacije selfa.

72

Slika 5.1. Mlada ili stara ena? U najjednostavnijem slučaju, razvoj se nastavlja kroz neku vrstu dijaloga između ovih alternativa. Kod veine tinejdera postoji narastajue međusobno delivanje između introjektovane organizacije detinjstva i porodice i novog, autentičnog, eksperimentalnog selfa adolescenta. Svaki pol ovog dualiteta utiče i ublaava drugi pol, a njihovo međusobno dejstvo je gotovo vidljivo. Osoba je u stanju da se identifikuje sa ovim polovima, da uspostavi kontrolu i oseti odgovornost za stil kontakta, afektivni ton i kognitivna stanja koja pripadaju svakom polu. Svaki stil slui da ograniči ili izazove drugi, koji unapređuje kontakt između dva pola, što konačno doprinosi njihovom rastu i uzajamnom prilagođavanju. Eksperimentalni selfa adolescencije izaziva kontrolisanu zastarelu moralnost introjektovanog dečijeg selfa. Stara pravila, koja su se nekritički poštovala u prošlosti, peispituju se u odnosu na tekue iskustvo. Adolescent otkriva da odrasli ne znaju uvek o čemu pričaju, i da neki od njih ne zasluuju poštovanje. Ili počinje da se pita: ”ta je loše u psovanju, piu, seksu, tučama, izazivanju?” Tek nastali self adolescenta aktivno ograničava određene afekte koji pripadaju detinjstvu – oseanje vezanosti i zavisnosti, zastrašenosti i sumnje u sebe. Novi self, sa razlogom, postaje nesvestan ovih oseanja, čime stvara mogunost da savlada razvojne izazove. etrnaestogodišnjak eli da se pridrui sportskom timu, ali je zastrašen nedostatkom sportskog iskustva i mogunošu da bude ponien. Vršnjaci mu se rugaju da je ”suknja”, pa im on kae, a zatim i sebi, da se ne plaši. Tako, sa svijim novim (i nesigurnim) licem on odlazi na trening, a na raspolaganju mu je samo sopstvena zaliha podrške koju je stekao zanemarivši detinjaste doivljaje koji bi ga sprečili da pokuša. Na taj način novoformirani deštalt adolescentnog selfa slui kao izazov i restrukturira ustaljene geštalte detinjstva. Nisu retki adolescenti koji sebe organizuju nasuprot nekom bolnom događaju iz detinjstva i nasuprot dečijoj osetljivosti. Jedan moj klijent, vrlo senzitivan i promišljen dečak, koji se krio pod oklopom od koe i okovanim cipelama, razvio je crtu paranoje i cinizma u odnosu na odrasle u celini. Ponekad bi besneo zbog skotova koji su pravili reklame i vlasnika prodavnica koji su se urotili protiv tinejdera, ponosan što je u stanju da otkrije njihovu zaveru. Jednom me je izvestio kako je otišao u frizerski salon da se raspita da li bi mogao da ofarba kosu u jarko crveno. Pošto ga nisu mogli razuveriti, ena u salonu mu je savetovala da najpre pokuša sa bojom koja se ispira kako bi mogao da je skine ako mu se ne bude svidela, ili moe da dođe i ofarba se trajnom bojom ako mu se dopadne. ”Sigurno je mislila da sam glup” rekao je moj klijent. ”Samo je elela da me natera da dvostruko platim”. 73

Ono o čemu ovaj klijent nije voleo da priča bila je njegova nepokolebljiva vera u oca tokom detinjstva, i o svom oseanju prevarenosti kada je njegova otac napustio majku i porodicu zbog druge ene koja je bila bliska porodična prijateljica. Drugim rečima, on je naučio da je opasno verovati odraslima. Sada, kao adolescent, negovao je cinizam koji ga je štito od daljih povreda. Na taj način, adolescent nastoji da popravi nepravde detinjstva. I ako se self detinjstva transformiše u kontaktu sa novim geštaltima adolescencije, on uzvraa time što zadrava i potkresuje neobuzdane tenje selfa adolescenta. On obezbeđuje potrebnu strukturu za izraavanje impulsa, delujui kao kočnica kada eksperimentisanje ode predaleko. On smiruje narcizam, obezbeđujui izvesnu količinu krivice, kao i samoprekora kada adolescent postane zaokupljen sobom i počne da povređuje druge. Do druge polovine tinejderskog doba ova ambivalencija počinje da donosi plodove. Nezavisnost počinje da se ograničava u skladu sa realnim mogunostima, tradicijom i odgovornošu. Njegov oseaj povezanosti, dunosti i moralnih obaveza postaje predmet empirijskog preispitivanja. I dok e se polaritet starog dečijeg iskustva nasuprot trenutnom iskustvu nastaviti tokom ivota, bie uspostavljen okvir selfa koji moe da se prilagodi i jednom i drugom polu, uz malo sree, do kraja adolescencije, priblino između sedamnaeste i dvadesete godine. Za neke mlade ljude, međusobno delovanje starog i novog je suptilno i privatno. Kod drugih, to se zbiva na buran i teatralan način. Kod veine sve to vodi balansiranoj i integrisanoj mešavini, radnoj mešavini nagomilane porodične mudrosti i narasle autentičnosti i otkria stečenih tokom eksperimentisanja. Veina tinejdera koji dođu na terapiju imaju problem sa samodefinisanjem i razgrađivanjem porodičnih okvira i detinjstva. Kod njih polarnosti između dečijeg selfa i adolescentnog selfa ne vode pojačavanju i širenju kontakta između delova selfa, niti vode bogatijoj granici između selfa i drugih. Kod mnogih tinejdera, koji se javljaju institucijama za mentalno zdravlje, igra figure i pozadine je ometena, ili moda nije nikada ni počela. U sledeim paragrafima, navešu tri primera dinamike među polovima koje smatram uobičajenim za kliničke profile sa kojima se sreu terapeuti koji rade sa adolescentima. Prvi primer čini relativno normalan i zdrav fenomen koji sam ve identifikovao kao ambivalenciju. Drugi je slučaj kada polarizujui proces postane rigidan i, zbog funkcije zaštite koju ostvaruje, zaleđen, zaustavljen. Ovaj obrazac je tipičan za veliki broj klinički i bihejvioralno disfunkcionalnih adolescenata koji dolaze na tretman. Treu grupu čine oni kod kojih je proces razvoja polova ometen ili okrnjen. Jedan pol razvoja se potpuno javlja u svesti, ali drugi ostaje nerazvijen i nepriznat. Ovaj obrazac karakteriše mnoge mlade koji su u konfliktu ili su ”neurotični”.

74

1) AMBIVALENCIJA KAO VRSTA DINAMIKE IZMEU POLARITETA Dena, koja je nedavno napunila petnaest, traila je od roditelja da joj ugovore susret sa terapeutom. Oba njena roditelja su u prošlosti bila na terapiji, pa je porodična kultura podravala ovu ideju. Dena je bila pametna, lepa devojka, ponešto neuobičajenog načina oblačenja, koja je spremno sarađivala i dobro koristila vreme terapije. Posle samo tri susreta stekla je dovoljno uvida i podrške u sebi da kompetetno dalje nastavi sama. Dena nije tipičan primer osobe koja dolazi na terapiju. Zapravo, ona je tipičan primer osobe koja na terapiju ne dolazi. U nekim momentima zdravi adolescenti okreu se odraslima van porodice da bi stekli onu kritičnu količinu podrške koju ne dobijaju od svojih roditelja. Okreu se trenerima, nastavnicima maternjeg jezika, roditeljima svojih prijatelja… Ponekad, na jedva vidljiv način, oni dobiju ono što im je potrebno iz stvarnog sveta odraslih. Oseaju se prihvaeno kada su njihovi uvidi i zapaanja prihvaeni, ozbiljno shvaeni itd. Dena je koristila svoju ”terapiju” sa mnom na sličan način. Njena priča lepo ilustruje normalno i zdravo međusobno dejstvo selfa deteta i adolescentnog selfa, a njena sposobnost i spremnost da verbalizuje svoje iskustvo pomoi e nam da jasnije sagledamo ovu vrstu razvojne dinamike. U početku u Deninom fokusu je bio njen otac, na koga se alila. Razlog zbog kojeg je elela da me vidi, rekla je, je taj što pokušava da shvati kako da izađe na kraj sa njim. On se promenio, a bio je topao i zainteresovan za nju, njihov odnos je bio dobar. Ali, promenio je zanimanje, prestao je da radi kao socijalni radnik i postao prodavac, a njegov novi posao je podrazumevao putovanja, što ga je redovno odvajalo od porodice. Dena se sa tugom seala ove promene. Pošto sam je pitao kako je to delovalo na nju lično, rekla je da je prestao da dolazi na njene klizačke priredbe. Klizanje je bilo deo njenog detinjstva (zapravo, vana organizujua sila za celokupno porodično polje), ali je ona nedavno, uz znatan konflikt, odlučila da prestane sa treningom. Posle promene zanimanja, rekla je Dena, njen otac je postao distanciran i strog, igrajui tradicionalnu ulogu oca koji, pošto je bio na putu, dolazi kui da bi uspostavio red i osnaio disciplinu. U Deninim očima, on je postao krut i autoritaran i oni su se udaljili. ”To je kao da si imala dva različita oca” rekao sam, sa čim se ona uz mnogo entuzijazma sloila. ”A ti”, pitao sam,”kako si se ti promenila?” Dena je obratila panju na sebe, uz nešto poteškoa, i počela da opisuje kako je počela da odrasta oko jedanaeseste godine, i kako je prestala da zavisi i da se interesuje za panju roditelja. Rekao sam:”To je kao da sada postoje dve različite ti, takođe”. Dena je odgovorila sporim klimanjem glave, gledajui neodređeno, pogledom nekog ko reorganizuje mišljenje o sebi. Bila je u stanju da ivim rečnikom izrazi ono što ja nazivam selfom deteta i selfom

75

adolescenta. Npr. opisala je kako se njeno socijalno ponašanje promenilo. ”Ranije”, rekla je,”bila sam vođa, ali takođe i konformista, nastavnici su me voleli i bila sam zaista popularna. Ali se seam da sam bila veoma brina i paljiva u pogledu svega, kao npr. u pogledu oblačenja ili biranja društva.” U petnaestoj Dena je eksperimentisala sa socijalnim ponašanjem i ulogom na uobičajen način, i odraslim posmatračima mogla bi da deluje kao tipičan adolescent koji odrasta. Ali, za samu Denu ovi eksperimenti su bili vani i transformišui. Opisala je jedan dan u razredu kada je došla u školu sa starim farmerkama koje je sama ukrasila crteima, sa razrađenim i bogatim dizajnom. Nije bilo prethodnika u ovom nainu oblačenja u njenoj školi, pa je to bilo opasno lično područje. ”Veini mojih prijatelja se dopalo”, izjavila je sa zadovoljstvom. Dena je eksperimentisala i na drugačije načine, bivajui vlastiti arhitekta, zadravajui početni integritet nasuprot očekivanjima roditelja i odraslih. Ona je bila izvrstan učenik celog svog ivota, ali je tokom prethodne godine postala manje zainteresovana za učenje. Sa iskrenim uvidom, rekla je ”obično sam dobijala čiste petice, a mogla bih to i sada ako bih elela. Ali kao da namerno ne elim”. Takođe mi je poverila različita zabranjena ponašanja, kao što je vonja sa mladiima posle škole – prilično benigna stvar za terapeuta čiji su klijenti obično problematični adolescenti, ali značajna eksperimentacija za mladu devojku čija su ostavština poslušnost i zadovoljavanje očekivanja odraslih. Dena mi je ispričala jednu pričicu koja odraava uobičajenu vrstu psiholoških procesa, ali je zapanjujua zbog svoje jasnoe i jednostavnosti. To je neka vrsta parabole o adolescenciji. Dena je bila kanjena zbog ponašanja kojeg se više nije mogla ni setiti u trenutku kada mi je pričala. Bila je ljuta dan ili dva, ali se zatim smirila. ”Provodila sam puno vremena sa svojom porodicom tog meseca”, rekla je,” i počela sam da oseam bliskost sa njima. To mi se dopalo i oni su mi se dopali, čak i moj otac. Ali kada je kazna prestala, vratila sam se na ono što sam bila ranije, kakva sam i sada. A ne znam zašto.” Tokom tog meseca Dena se vratila ranijem selfu. Ponovo je postala mala devojčica koja je uivala u društvu roditelja i volela oseaj sigurnosti i bezbednosti koji je išao uz pripadanje brinoj porodici. Ali kada joj se pruila prilika, ona je nastavila adolescentno putovanje, dalje od detinjstva. Dena, sa kojom sam razgovarao, pričala je o svoja dva lica i kako joj je svako na svoj način bilo vano. Bila je sasvim sposobna da se identifikuje i da oseti svako od njih, bolje nego što to adolescenti obično mogu. Dena je izgleda iz naših konverzacija dobila to da se uverila da nije ”luda” jer ima tako različite osobine ličnosti, kao i to da sam potvrdio njeno intuitivno uverenje da svaka njena strana, ili lice, ima sopstvenu vrednost. Usklađivanje dveju

76

strana, razmišljao sam, moglo bi da potraje, a do tada e proces odrastanja, ili bar tinejdersko doba, biti završeno. Zdrav i dobar znak predstavlja trenutak kada adolescenti pokazuju svesnost i priznaju kao svoje i dečije i odrasle aspekte ličnosti, ali to nije pravilo kada je reč o klinički teim razvojnim problemima. Rejčel, druga petnaestogodišnjakinja, predstavlja dobar primer. Kao i Dena, i Rejčel je u detinjstvu bila ”dobra devojčica” kako bi udovoljila svojim roditeljima. Njen odnos sa odraslima bio je emotivan i oslobođen sukoba. Tokom prethodne školske godine, njen uspeh u školi je bio iznad prosečnog. Kada su je iz škole uputili na terapiju, Rejčel je stigla dotle da su traili da napusti privatnu versku srednju školu u kojoj je pohađala drugi razred. Opis njenog ponašanja, tri meseca pre dolaska na terapiju, zvučao je skoro kao karikatura adolescentnog acting out-a. Počela je da se svađa sa roditeljima, ponekad vičui iz sveg glasa. Počela je da se opija svakog drugog vikenda i često je pila kada je bila sama, najčeše kada je bila besna na roditelje. Njene ocene su se drastično smanjile. Postala je bulimična, upotrebljavajui sredstvo za čišenje svakoga dana tokom jednog meseca. Po prvi put je vodila ljubav istovremeno kada i njena prijateljica, i pokrala je robu vrednu hiljadu dolara. Sve to je poverila nekolicini poznanika, koji su zabrinuti za nju ovo prijavili školskom savetniku. Kada sam se prvi put nasamo sreo sa Rejčel, jedva je uspevala da sebi da oduška, brzo pričajui o ovim događajima do detalja. Izgleda da joj je bilo lakše što su se odrasli uključili da bi njeno ponašanje doveli pod kontrolu. Ipak, sve ovo, izuzev činjenice što je Rejčel to zaista uradila i izloila se priličnom riziku, delovalo je izmišljeno. Kao doseljenik koji je navukao na sebe odeu i poprimio navike kulture u koju je dospeo, Rejčel je sebe lansirala u adolescenciju i preterala. Njeno ponašanje kao da je bilo odgovor na njen opis koji su dali roditelji i govorilo je ”Ja nisam mala devojčica i sigurno je da nisam dobra!”. Manje prisutan u njenoj svesti je bio self deteta, koji se prvi put pojavio na našim seansama kao nešto na periferiji svesti. ”Prolazim kroz fazu malog detea” rekla je, pričajui da je traila od prijatelja poklone za Boi kao što su konopac za skakanje i olovke u boji. Ovo je smatrala zabavnim, ali nipošto povezanim sa njenim pravim doivljajem sebe. Rejčeline detinjaste osobine izvirivale su iz svake pore, i bilo je samo pitanje časa kada e izbiti na površinu tokom terapije. Rejčel je imala čudnu naviku da na terapiji nosi rukavice. Skinula bi kaput, ali bi ostavila rukavice. Poverila mi je da ih, takođe, nosi dok spava. Kada sam je pitao o rukavicama, rekla je:”To mi se naprosto sviđa” (Psihoanalitičar bi mogao da pretpostavi postojanje konflikta vezanog za masturbaciju, kod deteta koje nosi rukavice dok spava. To je vrlo verovatno tačna interpretacija, ali njeno značenje je ugrađeno u sloeniji geštalt vezan za ulogu deteta. Ruke deteta su nene i tople, a ne stimulišu genitalno zadovoljstvo). Ali, kasnije tokom iste seanse, sedei prekrštenih nogu na kauču i zurei odsutno u 77

rukavice, Rejčel je rekla:”Oseam se kao mala. Toplo i sigurno.” Ova svesnost je podrala naše istraivanje njenog detinjstva – kako je ono sadrano u sadašnjosti i koliko duboku ambivalenciju u vezi sa tim osea. esti razred je bio idilično doba njenog ivota, doba kada se sa svima slagala i kada su svi bili njome zadovoljni – roditelji, vršnjaci, nastavnici – bez i najmanje naznake konflikta. Sa adolescencijom sve se to promenilo. Iako je bila problematičnija nego Dena, Rejčel je takođe pokazivala ambivalentnu organizaciju razvojnih polariteta detinjeg i adolescentnog selfa. Uz nešto rada, bila je u stanju da svesno prihvati svaki od ova dva aspekta ličnosti. Dala im je različita imena: Rejč, kako su je svi zvali tokom detinjstva, i Rejčel, kako je sada volela da joj se obraaju. Sposobnost da prihvati tako različite delove selfa često čini razliku između kratkotrajne razvojne bure i trajnijeg problema.

2) ZALEENA, PROTEKTIVNA DINAMIKA IZMEU POLOVA Jedan izraz adolescentnog priznavanja sopstvenih doivljaja je, kao što smo videli, i rastua sposobnost da se sagleda i shvati sopstveni ivot. Porodica, odrasli, socijalna sredina doivljavaju se onakvim kakvi jesu. Ovakav trend je manje obeleen adolescentovim rastuim doivljajem selfa: njegove ili njene vizije ivota, shvatanja sadašnjih odnosa ili okolnosti, i ličnog porekla i ivotne istorije. Ali ovaj sve snaniji kapacitet za svesnost ima svoju cenu. Značenje koje je ranije bilo ugrađeno u polje detinjeg iskustva, dakle, značenje u skladu sa kojim se ivelo, a o kojem se u manjoj meri mislilo i znalo – sada postie izvesnu figuralnu upadljivost. Ono se otkriva adolescentu. I budui da je reč o njegovom sopstvenom svetu koji mu se obraa, govori mu ko je on. Njegova ivotna istorija, njegova porodica, njegova prošlost – postaje za adolescenta lična. To se sve doivljava kao nasleđe detinjstva koje se predaje novom geštaltu selfa adolescencije. Za mnoge adolescente ovakav psihološki razvoj nije problematičan. Ali za neke od njih, značenja koja otkrivaju – nasleđe ivota deteta u prodici – iskristalisae se na račun velikog narcističkog bola. Majka koja pije, siromašna porodica, staromodni otac: sve to moe postati izvor velike lične sramote. Dok adolescent počinje da shvata značenje svoje lične istorije, moe se javiti snano oseanje kako je njegov ivot bio grozan, nefer, pun zlostavljanja, odbacivanja, licemeran, izdajnički, besmislen. Nedavno sam bio u društvu dečaka od trinaest godina, koji je bio u rođendanskoj poseti ocu koji ivi u susednoj dravi. Od razvoda njegovih roditelja, pre nekoliko godina, čvrsto se drao nade i uverenja da bi otac učinio sve za njega, što je i sam otac često ponavljao. Otac mu je za rođendan obeao ”nešto posebno”. Ali rođendan je došao i prošao, a ono nešto posebno nije se dogodilo. Moj klijent 78

je sedeo sa groznim saznanjem da je njegov otac zaboravio na obeanje ili, još gore, da je on tip osobe koja daje prazna obeanja. Nagomilana razočaranja iz odnosa sa ocem bila su zadravana dugogodišnjim nadanjem i optimizmom dečaka i podravana očevim vedrim tonom, lanom iskrenošu i uzbudljivim obeanjima. Za ovog, kao i za druge adolescente na terapiji, cena odrastanja, preuzimanja odgovornosti za iskustva i sebe, značila je izboriti se sa nataloenim razočaranjima, tugom i povređenošu. Kod adolescenata koji mogu da tolerišu ovu pojačanu svesnost, tu fazu prati gomila teških uvida i bolnih retrospektivnih shvatanja. Uvid uvek uključuje reorganizaciju polja, a to neizbeno ranjava self (bar za neko vreme) uništavajui oseanje vrednosti i pokreui razvojnu dilemu: da li je svesnost uopšte podnošljiva. Mnogi adolescenti nisu spremni da plate cenu odrastanja i integracije, najčeše stoga što nemaju dovoljno podrške iz sredine. Kada ostavština detinjstva sa kojom adolescent mora da izđe na kraj uključuje nepodnošljivi bol, oivljeni unutrašnji svet postaje pretei. Bol je jednostavno nepodnošljiv, gubitak sopstvene vrednosti kataklizmičan, a stid zbog spoznate odbačenosti i bezvrednosti prevelik. Za ove osobe, razvojna dinamika između polariteta dečijeg i adolescentnog selfa postaje rigidno zaključana, na način smišljen da ubije svaku mogunost da dođe do bolnog otkria. Adolescent postaje neka vrsta predanog antideteta. Rudi odgovara ovom opisu u velikoj meri. Kod mene su ga doveli teča i tetka, koji su ve dve godine bili njegovi zakonski staratelji. Rudi je bio prilično ljubazan, ali su njegovi staratelji nedavno otkrili njegovo delikventno i prevarantsko ponašanje. On je krao, beao iz škole, šunjao se nou, a sumnjali su i da koristi narkotike (i da ih moda prodaje). Sve ovo je za njih bilo utoliko strašnije jer su prihvatili brigu o Rudiju kako bi ga izbavili iz uasne porodične situacije (što je Rudi oberučke prihvatio) i uvek su mu pruali podršku, ljubav i poštovanje, upravo kao što su postupali sa svoje dvoje dece. Učinili su sve što su mogli da mu obezbede porodični ivot. Rudijeva porodici se u suštini raspala. Kada mu je bilo osam godina njegova majka je izvršila samoubistvo, a očeva nastojanja da očuva porodicu omanula su pod teretom njegovog emocionalnog kolapsa i zloupotrebom alkohola. Rudi je naučio da opstaje zahvaljujui dostljivosti i veštinama koje je stekao na ulici – tuči, krađi, laganju… On je bio dete sa dobrim manirima koje bi umelo da ”smuva” veinu odraslih, ali je ve odavno shvatio da je jedina osoba u koju se moe pouzdati, on sam. Među vršnjacima je uivao reputaciju neustrašivosti i izazivačkog ponašanja. Bio je harizmatičan, pametan i samosvestan. Svi su ga poštovali. Ni na koga nije bio osetljiv. Rudi je bio enigma za odrasle koji su ga poznavali. Nije bio uskraen kao malo dete i činilo se da je u ranom detinjstvu bio prilično srean i dobro prilagođen dečak. Bio jer veoma pametan i dobro se snalazio u školi. Ništa u njegovoj ranijoj istoriji nije ukazivalo na sociopatsku ili delikventnu orijentaciju. I sada, kao tinejder, našao se u sredini bogatoj izvorima koji bi mogli podrati 79

njegovo sazrevanje i odrastanje. Njegovi teča i tetka su ga zaista voleli i intuitivno su imali razvijene roditeljske osobine koje bi potpomogle njegovo osamostaljivanje. Zaista nije bilo razloga za delikvetno ponašanje, ono je samo komlikovalo i oteavalo njegov ivot. ”Zašto Rudi, zašto?” bilo je pitanje koje su mu staratelji upuivali. Ja lično sam teško mogao da zamislim kako bi to bilo da sam osmogodišnjak čija majka, bez prethodnog upozorenja, oduzima sebi ivot, a zatim polako posmatra kako otac postaje alkoholičar, sa povremenim zapadanjem u delirijum, koji ne moe da zadri posao. Mogao sam samo da zamislim šok i bol, preplavljujui oseaj straha i ranjivosti, dubok oseaj napuštenosti i izdaje. U odnosu na takvo iskustvo, Rudi je učinio upravo ono što je morao da bi opstao: odbio je da bude dete i da se ikada više nađe u zavisnoj poziciji. Za Rudija adolescencija je počela u jedanaestoj godini, kada je stekao svoj ulični identitet koji je rigidno fiksirao kao organizujuu konfiguraciju sopstvenog iskustva i načina kontaktiranja sa svetom. Davanje obeanja u odnosu sa novom porodicom, postao je način manipulisanja i kontrole, a ne vid poverenja i podrške. Karakteristika klijenta, uhvaenog u ovom tipu dinamike među polovima, je rigino fiksiranje adolescentnog selfa, što sprečava bilo kakav mogui kontakt sa sobom ili drugima koji bi provocirao seanja na bolnu ostavštinu detinjstva. Kod mnogih adolescenata to se dešava sa mnogo više očajanja i manje kompetencije, nego u Rudijevom slučaju. Jedna od zajedničkih crta je preovladavanje ponašanja koje ometa senzorni i emocionalni kontakt, bilo intrapsihički ili interpersonalni, što se postie bilo pojačavanjem stimulacije do te mere da ona postaje ometajua, bilo njenim slabljenjem do anestezije. esto je upotreba hemijekih supstanci kardinalna crta, kao i svrhoviti ispadi preuzimanja rizika, upadanja u opasnosti, seksualne stimulacije, sukobi, bes, krize itd. Teško da e neko doiveti emotivni bol zbog gubitka, neuspeha ili odbačenosti ako popodneva provodi u krađi, brzoj vonji ili gluvarenju. Takođe je malo verovatno da e adolescent, koji se našao u protektivnoj, zaleđenoj dinamici između polova, dobrodošlicom dočekati priliku da vreme provodi sa odraslom osobom, kako bi se bavio sobom. Zapravo, najvei broj ovih pacijenata naprosto nisu kandidati za ambulatno lečenje. Ipak, u restriktivnim uslovima, u kojima se acting out moe sprečiti, mogi uspevaju da razreše dečiji self geštalt i da se osposobe za terapiju. Rudi je bio neobičan u tom pogledu. Tačno je da on nije bio zainteresovan da se bavi svojom tugom, oseanjem straha i potrebom za kompetetnom podrškom, ali je obazrivo prihvatio moju ponudu da ga naučim kako da se efikasnije snalazi u svetu odraslih. ”Naposletku,” istakao sam”nisi uspeo u tome da ne budeš uhvaen”. Naš odnos je bio čudan u odnosu na konvencionalna terapijska pravila i standarde. Rudi je manipulisao sa mnom da bih intervenisao za njega, da mu se smanje kazne i poveaju privilegije. Pristao sam da to učinim za njega, ali tek pošto bi saslušao moje kritike manipulativnih metoda koje je koristio i lekcije o tome kako da me bolje ”pročita” i manipuliše. 80

Odredio sam naš odnos na takav način, uveravajui ga da je u svetlu njegove istorije upravo takav odnos shvatljiv i prihvatljiv. ”Ti samo treba da budeš bolji u tome”, insistirao sam, i nastavljao da ga podučavam onome što sam znao o predviđanju ponašanja odraslih i pregovaranju, tako da on iz toga izvuče najveu moguu dobit. Kada Rudi ne bi uspeo da se dri svog dela dogovora, isticao sam da ima još puno da uči o preivljavanju u svetu odraslih. Ja sam obeao da u ga podučiti sve što znam o preivljavanju: bez moraliziranja, bez detinjarija, samo efikasan sopstveni interes. Na kraju, ja to smatram izuzetno uspešnim terapijskim odnosom – Rudi je otkrio svoju nesposobnost da se dri van nevolje (iako se znatno popravio) čak i uz moju pomo u manipulisanju i ”čitanju” odraslih. Kada su njegovi staratelji stigli do krajnje granice izdrljivosti i dali mu da bira hoe li se vratiti kod oca ili prei u školu sa terapijskim tretmanom, počastio me je svojim poverenjem traei od mene savet. Smatrao sam da je škola za njega izvanredna mogunost, i to sam i rekao. ”Ali ti se neeš snai u divljini” (škola je bila smeštena u udaljenom i divljem kraju, daleko od civilizacije).”Moraeš da naučiš da se snalaziš tamo.” Klimao je glavom. Skoro da je to shvatio. Poslednje što sam čuo je da se Rudi dobro prilagodio u školi – da radi domee zadatke, dobija dobre ocene i da se kloni nevolje. Rečnikom polariteta između dečijeg selfa i adolescentnog selfa, Rudi je organizovao svoj adolescentni self na protektivan način, na osnovu dečijeg iskustva. Za adolescenta kao što je Rudi, novi self postaje rigidna figura i ne dozvoljava drugim figurama da se pojave. Na slici 5.1, ako bismo naglasili crte starice, slika bi prestala da bude reverzibilna, dvostruka priroda figure i pozadine bi postala rigidno fiksirana. To je upravo ono što se dešava sa povređenim adolescentima kod kojih se karakteristike adolescentne persone preuveličavaju i naglašavaju. esto takvi mladi prihvataju bedeve i simbole koji označavaju njihovu čvrstu, neemotivnu i nipošto dečiju stranu – šokantne boje ili oblačenje bezbojne odee (potpuno crno), koa okovana metalom i sl. – sve što govori protiv dečije bezazlenosti, straha i ranjivosti. Centralna tačka razrešenja njihovog adolescentnog problema je negiranje opipljivog iskustva zavisnosti od odraslih. To je ono što psihoterapiju sa ovim adolescentima čini gotovo nemoguom. Kao što je bio slučaj sa Rudijem, i njima je potrebno nešto što se bavi širim poljem njihovog prilagođavanja, a ne individualna psihoterapija. Njima je potrebna terapijska sredina, ona koja istovremeno predstavlja izazova za njihov očajnički model opstanka i kontakta i koja, takođe, obezbeđuje neku vrstu sigurnosti i komepetencije koja je nedostajala u prošlosti. 3) OMETENA DINAMIKA IZMEU POLARITETA Veliki broj mladih, koji su na ambulantnom terapiskom tretmanu, pripada grupi onih koji se nalaze negde između zdrave ambivalencije i 81

rigidne, odbrambene polarizacije. Ambivalencija je, kao što smo ve istakli, znak zdrave borbe. Karakteristično je za tinejdere koji su ve uspostavili dovoljno stabilnosti i trajnosti u pogledu selfa da uspevaju da tolerišu svoju unutrašnju raznovrsnost. Za njih se razlika između dečijeg i adolescentnog iskustva javlja u obliku doivljaja polarnosti. Postoji doivljaj priznavanja i prihvatanja (ma kako nerazvijen i nesiguran ili konfliktan) različitih aspekata selfa. Rigidno polarizovan adolescent, suprotno tome, ima nepromenljiv figura-pozadina način doivljavanja selfa koji prekriva svestan doivljaj polarnosti i ambivalencije. Kod adolescenata kod kojih je intrapsihička organizacija doivljaja selfa negde između ova dva ekstrema, sposobnost da se toleriše ambivalencija dok se preuzima rizik priznavanja selfa je, takođe, ograničena, ali ne tako rigidno da zaustavi tok i varijacije u načinu doivljavanja selfa. Stvarnost bivanja istovremeno i u – i van detinjstva podređena je potrebi za razvojem integrisanog i celovitog doivljaja selfa. Na taj način, polaritet između dečijeg i adolescentnog selfa je ometen radi sticanja trenutnog strukturalnog integriteta. Osoba se, u ovakvim okolnostima, identifikuje sa jednim krajem pola, dok se aktivno ograđuje od drugog. U ovom slučaju, međutim, odbacivanjem jednog pola ne izbegava se preplavljujui psihički bol. Umesto toga, postoji potreba da se ograniči unutrašnji konflikt radi uspostavljanja selfa kao integrisanog geštalta. To znači da e se mnogi adolescenti identifikovati sa samo jednim delom polja iskustva. Taj deo je organizovan pod imenom ”Ja”, dok su ostali, kontrastni ili kontradiktorni delovi odvojeni od selfa, negirani i, često, projektovani na sredinu, umesto da se u svesti pojave kao ambivalentnosti. ta se dešava sa tim aspektima selfa koji su negirani je od velikog značaja za terapeuta, jer upravo gubitak kontakta sa tim delovima ometa kretanje ka celovitosti i zrelosti. Tipično je da se odbačeni pol projektuje, zakopava, ili oboje. Jedna takva klijentkinja, Emili, došla je u moju kancelariju obučena u haljinu i sa mašnom u kosi. Stalno se smešila. Imala je šesnaest godina, ali me je više podseala na osmogodišnju devojčicu koja se sprema na rođendansku zabavu. Pokušavala je da bude šarmantna i ljubazna, i od samog početka izgledalo je kao da brine samo o tome da li sam njome zadovoljan. Svoje drugove iz razreda je smatrala prostim i divljim,”nezrelim”, kako je govorila. Imala je nekoliko mladia, ali su se te veze brzo završavale jer ih je smatrala suviše ”agresivnim”. Hvalila se svojim odnosom sa majkom koja ju je prihvatala kao odraslu, dok su meni njih dve ipak delovale isprepleteno. Za nju je bila vana ova bliskost, i iako su ona i njeni roditelji o tom odnosu mislili kao o znaku zrelosti, on je delovao kao bliskost zavisnog mlađeg deteta i roditelja. ak i kao adolescent, Emili se snano poistovetila sa dečijim selfom, uključujui i aspekt vezanosti i zavisnosti. Oseala se nesposobnom da se suoči sa izazovima odrastanja, šireg sveta i sticanja sopstvene snage.

82

Aspekti doivljaja koji se javljaju kod veine adolescenata i označavaju diferencijaciju, upadljivo su nedostajali kod Emili. Povremeno bi se naljutila, ali je ta ljutnja bila oslobođena napada na roditelje, to je pre bio temper tantrum i ni Emili, ni njeni roditelji, nisu to ozbiljno shvatali. Te epizode su brzo zaboravljali. Slično, Emili nije bila seksualno probuđena. Njeno interesovanje za dečake je bilo romantično, na aseksualan način starih romana u kojima se odnosi idealizuju na bajkovit način. I ne iznenađuje što Emili nije uspevala da nađe princa. Njena kognitivna individuacija je, takođe, šepala. Mnogi njeni pogledi na svet su odraavali pogled na svet njenih roditelja. ”Mi smo odani demokratiji”, objavila je kada sam traio da opiše svoju porodicu. Za tinejdere sa dečijim selfom, kakva je Emili koja još nije uspostavila izvorni adolescentni self, procesi menjanja i odrastanja predstavljaju neizbean intrapsihički i interpersonalni problem. Od dečijeg selfa se zapravo zahteva da ponese teret, a ovaj self nije ni dovoljno snaan, ni dovoljno fleksibilan da ga ponese i nešto se, pre ili kasnije, mora slomiti (ponekad tek u srednjim godinama u tzv. sredovečnoj krizi). Emili je npr. razvila obilje psihosomatskih tegoba. Imala je povremene napade stomečnih bolova, povremene glavobolje zbog kojih je izostajala iz škole, i niz drugih oboljenja koja se nisu mogla dijagnostikovati. Izgledalo je kao da niti adolescentnih doivljaja nemaju dovoljno psihološkog prostora da se spoje u konac. Rezultat je bio taj da su bili prisiljeni da izbiju na videlo kroz organizam, kao neeljeni bol i neprijatnost. Varijacija na temu bi bio primer mlade osobe čije je iskustvo selfa organizovano uglavnom oko rigidnih parametara introjektovanih standarda i ideala. Takav je učenik kojeg nastavnici opisuju kao perfekcionistu, kao veoma marljivog, koji nije zadovoljan ničim osim najvišim postignuem. Takvi adolescenti često deluju ”starmalo”. Oni uspostavljaju dobre odnose sa nastavnicima i ovi ih za uzvrat obično vole. esto se nalaze na odgovornim mestima (urednici školskih novina, predsednici uprave učenika). Marni, šesnaestogodišnjakinja u srednjoj školi, savršeno odgovara ovom opisu. Ali, dok su je nastavnici oboavali, učenici su je uglavnom ignorisali i ona se oseala distancirano od njih. Ona je njihovo rezignirano, šaljivo ponašanje smatrala ”nezrelim” i rekla je da mnogo više uiva u društvu kolega svoje sestre koji pohađaju koled. Kao što je slučaj sa adolescentima čije iskustvo selfa ostaje vezano za bezkompromisne introjekte, i Marni je bila podlona neobjašnjivim depresijama. Njen potencijal za bezbrinost, sposobnost da se suprotstavi pravilima i proradi rigidne introjekte ostali su nerazvijeni. Umesto toga, ostaci ovih oseanja bili su zarobljeni u njenim projekcijama i ona je postala jako otuđena i ogorčena na svoje ”neodgovorne” vršnjake. Njihova razbibriga i kršenje pravila, ponekad su kod nje izazivali gotovo hipnotičko dejstvo, fascinaciju koju je ona obrtala u pravedno neodobravanje. Adolescenti poput Marni e se teško zainteresovatri za psihoterapiju, pošto se ideje o potrebnoj pomoi često sukobljavaju sa 83

idealom savršenstva. Marni je priznala da se osea jadno, ali je insistirala na tome da je savršeno sposobna da sama izađe na kraj sa tim. Na alost (bar ja tako mislim), njeni roditelji su se sa tim slagali. Oni su i sami izgledali uasnuti mogunošu da njihova erka bude ”u trendu”. To je bilo pre mnogo godina, i poslednje što sam čuo je da je Marni završila koled i da ostvaruje veliki uspeh – ali po koju cenu, pitam se. I ne mogu a da ne oseam kako je šteta što nikada nije naučila da bude adolescent. Suprotnost Emili i Marni predstavljaju adolescenti pobunjeničkog duha, koji obru ovu polarizaciju, nuno se poistoveujui sa novostečenim adolescentnim iskustvom i odbacujui sve što potiče iz dečije prošlosti. Potencijalni konflikt između novih impulsa i starih introjektata je izbegnut projekcijom introjekata iz detinjstva u sredinu. To su adolescenti koji, bunei se protiv ograničenja i autoriteta, gube ograde svog ograničenog selfa. Ali, umesto da se ovaj konflikt proradi intrapsihički, kod ovih adolescenata sukob između polariteta odigrava se u odnosu sa sredinom, budui da su oni eksperti u tome da isprovociraju i namame odrasle iz svog okruenja u sukob. Bari, četrnaestogodišnjak, počeo je da eksperimentiše sa alkoholom. On i njegovi prijatelji, pijui tokom letnjih večeri, razvili su obrazac vandalskog ponašanja. Bari je uvek bio ”dobro dete”, prema rečima njegovih roditelja, i sigurno je u sebi još nosio duh poslušnosti i odanosti koji mu je doneo ovaj naziv. Ali intrapsihički konflikt je bio jači nego što je njgov nesigurni adolescentni self geštalt mogao da podnese, pa je on vešto provociirao svoje roditelje kako bi odigrali svoje introjekte. Posle svake noi koju bi proveo sa svojim bučnim društvom, obavezno bi učinio nešto da privuče njihovu panju: dolazio bi kasno kui, ostavljao ukradeni bicikl iza garae, kreveljio se kada bi ga pitali o tome šta je radio itd. Kao i mnogi adolescenti koji su u konfliktu zbog svog acting out ponašanja, i on je uspeo da stvori pravu umetnost od toga što e biti uhvaen, tako da je konflikt postajao interpersonalan, a ne intrapsihički. Klijenti kao što je Bari, najčeše, dobiju dijagnozu poremeenog ponašanja. Mnogi se opiru terapiji smatrajui je zaverom odraslih. ak i u tom slučaju, mnogi od njih e se angaovati u terapiji, ako terapeut izbegne da bude uvučen u sukob polariteta. Problem sa veinom adolescenata pobunjeničkog ponašanja je taj što oni ne umeju da budu u konfliktu sa sobom – ne znaju kako da budu ambivalentni u pogledu krađe bicikla, kako da zaale zbog provale besa, kako da sagledaju dve različite strane u raspravi – a da se ne oseaju ponovo vraeni u dečiji self geštalt. Njihov način da izađu na kraj sa različitim mogunostima je da ih prebace u interpersonalno polje, u odnose sa odraslima. Oni nalaze način da navedu osobe iz svoje sredine da izgovaraju tekst delova dečijeg selfa dok oni ostaju, bar privremeno, u ulozi pobunjenika. Jedan od znakova da se adolescent bori sa ometenim razvojem polariteta je stereotipna priroda njegovih odnosa sa odraslima. Adolescenti, kao Emili i Marni, koji se identifikuju sa dečijom 84

organizacijom selfa obično su u prijateljskim odnosima sa odraslima. Oni vole odrasle više nego svoje vršnjake – i često su njihovi saveznici. Adolescenti, kao što je Barni, obično se svađaju sa odraslima. Oni mogu prihvatiti odnose u kojima odrasli preutno pristaju da budu njihovi ”drugari”, ali njihovi odnosi sa veinom odraslih tee da iz njih izmame ”roditelja i javnog tuioca”. Jedan primer Ben, sedamnaestogodišnjak koji je došao zbog depresije, bio je ljubazan i drueljubiv, ali socijalno nesnalaljiv. Imao je malu druinu poznanika, ali ni jedan odnos za njega nije bio naročito zadovoljavajui. On je očajnički eleo da nađe ”najboljeg prijatelja” i devojku, ali u tome nije uspevao. Ben je bio najstarije od petoro dece u toploj i prilično bliskoj katoličkoj porodici. Njegova najmlađa sestra, usvojena u treoj godini, bila je retardirana. Da njegovi roditelji usvoje retardirano dete, bilo je tipično za njihovu prirodnu dobronamernost i praktičnu predanost verskim vrednostima. Oboje su vredno radili da bi poslali Bena i njegovu brau u srednju školu za dečake katoličke veroispovesti. Ben je sasvim otvoreno govorio o svom poštovanju prema roditeljima. Iako je tokom polsednjih meseci njegov odnos počeo da poprima neke osobine tipičnog adolescentnog odnosa i konflikta, Ben je tvrdio da je njegova majka i dalje verovatno njegov ”najbolji prijatelj”. Periodi relativne neutralnosti bili su povremeno obeleeni eksplozijama, a povremeno otvorenim razgovorima. Njegov odnos sa ocem, koji je i sam bio podloan depresiji, bio je topao, ali distanciran. U vreme kada je Ben došao na psihoterapiju, smatrao je da su mu roditelji dovoljna podrška za bilo kakvu teškou na koju bi naišao. Ben je imao dugu istoriju osrednjeg akademskog uspeha, uprkos rezultatima testova koji su govorili da su njegove sposobnosti visoke. Bio je marljiv učenik, ali je priznao da mu je ponekad teško da do kraja sprovede u delo svoje namere, kada je reč o školskom radu. To je postalo snaan izvor frustracije za Bena kako se pribliavala završna godina i on počinjao da razmišlja o budunosti i prijavljivanju na koled. Obično bi Ben dolazio kui posle škole odlučan da nekoliko sati radi zaostale domae zadatke. Posle otprilike pola sata, postao bi letargičan ili nepaljiv. Proveo bi sate i sate u anksioznoj borbi sa sobom. Ponekad bi ustao da naoštri olovku, rasejano bi uzeo sportsku stranu novina i počeo da čita nezanimljive članake, zatim bi sišao do dnevne sobe i zaustavio se na petnaestak minuta gledajui nezainteresovano u TV, svratio do kuhinje i otvorio friider, zatim bi se nestrpljivo vratio do radnog stola, da otkrije kako nije naoštrio olovku.

85

Tokom osam meseci terapije, Ben se bavio vanim pitanjima kao što su odnosi sa roditeljima, strahovi vezani za budunost, zadovoljavanje interpersonalnih potreba, njegova oseanja u vezi sebe. Posle šest meseci terapije Ben je dobio slabu ocenu iz algebre. Taj kurs mu je trebao da bi maturirao, ali on je kasnio. Uprkos naporima roditelja, nastavnika, savetnika i njega samog, nije uspevao da prione na ozbiljan rad i popodnevne časove sa tutorom. Ben je bio u ratu sa sobom, a algebra je bila bojno polje. Ono što mi je bilo sasvim jasno je da Ben mrzi algebru. Njegova borba je imala bogato simboličko značenje vezano za zavisnost, vezanost i ”maturiranje” u porodici i osamostaljivanje odlaskom u koled. Ali Ben je i dalje strasno mrzeo algebru i jednostavno nije hteo da posveti vreme i energiju nečemu što toliko prezire. Iako je to bilo svima jasno, to nije bio deo Benove svesti. ”ta ti oseaš prema ovom predmetu?” pitao bih ga. ”Nije vano šta ja oseam” odgovarao bi, uz krai govor kako sebi i roditeljima, koji su tako naporno radili da bi mu obezbedili školovanje, duguje da zaslui bar prelaznu ocenu. Ben je spremno govorio o dubljim motivima zbog kojih nije bio spreman da radi, ali nije mogao da doivi svoje senzorno i visceralno izbegavanje, a da se sa tim poistoveti i prihvati odgovornost. On jednostavno nije mogao sebi da prizna da, uprkos svojim dobrim namerama, zahvalnosti prema roditeljima i poštovanju prema nastavnicima, on sebično, namerno, neodgovorno ne eli da radi. Ben je bio klasično dobro dete. Kao takav, on je svoj doivljaj sebe organizovao u skladu sa slikom odgovorne, zahvalne, ispravne osobe. Ignorisao je one naznake u svom ponašanju koje su govorile da je sebičan, neodgovoran, popustljiv prema sebi. Molio me je da mu pomognem da otkrije kako da se dri svojih dobrih namera i da reši problem algebre. Pristao sam na to, ali pod uslovom da izvrši jedan zadatak koji sam zamislio. ”Učiniu sve što treba”, odgovorio je. Dao sam mu instrukciju da tokom vikenda provede vreme ukrašavajui svoju svesku anti-algebra grafitima. Pogledao me je kao da nisam normalan i protestvovao je, govorei da to nije ono na šta je mislio. Ja sam insistirao i, iako je konačno izveo eksperiment tako što je grafite ispisao unutar sveske a ne na korice, ipak ga je izveo. Na sledeem sastanku sam traio od Bena da mi glasno čita grafite i zajedno smo našli odgovarajuu intonaciju i naglaske. U to vreme, Benu je ovo izgledalo kao neočekivano iskustvo, pomalo šašavo, sprovedeno u delo uz pomo odrasle osobe od poverenja (iako pomalo nekonvencionalne). Ali meni je bilo jasno da je Ben morao da se probije kroz nevidljivu unutrašnju membranu kako bi dopustio sebi ove razigrane trenutke prirodne i sebične ekspresije sebe. Posle dve nedelje, Ben je došao na seansu sa velikim osmehom na licu i prijavio sledei improvizovan eksperiment. Pre neko veče njegovi roditelji su uveče izašli. Kada su odlazili, ohrabrivali su

86

ga da prione na posao i dovrši zadatak iz algebre. On ih je uveravao da upravo to namerava da čini. Dok su se vozili putem, a Ben stajao na prozoru gledajui ih, pala mu je na pamet najneverovatnija misao. ”Shvatio je” da uopšte ne mora da radi algebru ako ne eli. Mogao bi da iznajmi video kasetu, digne noge na sto i gleda film. Zapravo, tako je i učinio. Zapravo, to je ono što je Ben činio tokom celog semestra, ali nikada nije dozvolio da to postane figura, niti je to doiveo kao intencionalni deo sebe. Dok mi je pričao ovu priču, Ben je zadovoljno trljao ruke i od srca se smejao celoj situaciji. ”U pravu ste”, zaključio je,”ja zaista mrzim algebru.” I kao što je lako pretpostaviti, Ben je kroz nekoliko nedelja našao motivaciju da natera sebe na neprijatan rad domaih zadataka i da poseuje dopunsku nastavu. Završio je kurs ocenjen trojkom. Benova nesposobnost da dovrši separaciju sa roditeljima i da počne da doivljava sebe kao građanina sveta izvan porodice, pravi je primer odravanja dečije paradigme selfa kao organizatora polja iskustva. Algebra je postala jedna od nekoliko arena za borbu sa ovom restriktivnom paradigmom zahvaljujui kojoj su se pojavile različite konfiguracije selfa. Benov nauk, bar tokom ove kratke epizode psihoterapije, prilično je uobičajen. On je bio dobro, iskreno, zahvalno dete. Ali je takođe bio sebičan i sklon suprotstavljanju i povremeno u sukobu sa onim što su za njega odrasli osmislili. On je bio, baš kao što je sam rekao,”samo običan tinejder”.

87

VI Poglavlje ZADACI ADOLESCENCIJE Tradicionalno, pisci koji se bave adolescentnim razvojem dele adolescenciju na tri faze: rana adolescencija (priblino od dvanaeste do četrnaeste godine), srednja adolescencija (od petnaeste do šesnaeste godine) i kasna adolescencija (od sedamnaeste do dvadesete godine). Mene ne zanima da se bavim podelom adolescencije na čvrsto odvojene, diskretne subfaze, a naročito podfaze koje bi se vezivale za određene godine. Za praktičare na klinikama ovakve podele su od vee štete, nego koristi. Ali, ja ipak elim da u kratkim crtama skiciram proces transformacije i rasta koji se protee između utvrđenog načina ivota u detinjstvu i potencijalno različitog kontakta koji se uspostavlja u odraslom dobu, te da takav evolutivni tok smestim na granicu selfa i sredine. ADOLESCENCIJA I KONTAKT Ako elimo da shvatimo adolescenciju, vano je da opišemo kako se značenje i funkcije granice kontakta i procesa uspostavljanja i dovršavanja kontakta menjaju od ranijih ka kasnijim fazama adolescencije. Adolescentni razvoj je usmeren ka sazrevanju sposobnosti za diferenciran kontakt. Celokupan smisao adolescentnog razvoja lei u reorganizovanju polja iskustva na takav način da određena vrsta odnosa između selfa i sredine postane mogua. Zreo kontakt uključuje dvostruki kvalitet spajanja i odvajanja. To podrazumeva da je osoba sposobna da zadri granice, ali i da ih ”olabavi” kako bi mogla da daje i da prima iz sredine. Ova formulacija predstavlja geštaltistički ekvivalent Frojdovoj čuvenoj 88

tvrdnji da je ljudski razvoj na vrhuncu kada je osoba u stanju da "voli i radi”. Za geštalt terapeute sposobnost za ljubav i rad je omoguena i zadovoljavajua uspostavljanjem kapaciteta za diferenciran kontakt. Ono što sazreva tokom adolescencije je granica kontakta koja definiše self i istovremeno organizuje i reguliše njegov odnos sa sredinom. Ono što se tada javlja je ocrtavanje selfa, kristališe se razlika između ja i ne-ja, kao i organizacija određenog odnosa između njih. Kao sistem u razvoju, polje organizam-sredina je orijentisano ka ostvarivanju razvojne pregnantnosti (zakon pregnantnosti je formulisao Wertheimer kao osnovni princip organizovanja celina, prema kojem geštalti tee onoj organizaciji koja je najelegantnija, uravnoteena, celovita i kompletna), stanju dinamičke organizacije koje uspostavlja ”najbolju” organizaciju koju polje moe da zadri. Polje u kojem postoji mogunost potpunog i zadovoljavajueg kontakta je jedno od onih u kojima je ostvarena dinamička ravnotea između organizacionog integriteta organizma i njegove sposobnosti za interakciju sa sredinom. Maturacija polja je cilj adolescentnog razvoja, dinamički ekvilibrijum prema kome razvoj tei. Tokom adolescentnog razvoja, granica kontakta prolazi kroz tri evolutivne faze, koje karakteriše specifično organizaciono postignue. Prva je faza razgradnje, kada je figuralni proces diferenciranje od detinjstva i pojačavanje granica između generacija. Druga je faza u kojoj se produbljuje unutrašnji ivot, iskustvo priznavanja delova sebe i njihovo prisvajanje, kao i fenomenološko pojačavanje privatnosti selfa. To je faza kada se odigravaju burni unutrašnji procesi. Trea je faza integracije kada je cilj figuriranja stbilna organizacija intrapsihičkog i interpersonalnog iskustva i grubo uobličavanje stila integrisanja diferencirajuih i spajajuih dimenzija kontakta. Postoji izvesna usklađenost između ovih faza i tradicionalne podele na ranu, srednju i kasnu fazu adolescencije. Faze koje se ovde ističu ne zasnivaju se na vremenskoj podeli, ve predstavljaju opis razvojnih procesa koji e se odigrati, prema funkcionalnom, a ne uvek i prema vremenskom rasporedu. Smatrao sam da je zgodno odvojiti ove faze, ili zadatke, kako bi se razjasnila unutrašnja logika razvojnih procesa. Zapravo, ove faze se simultano zbivaju u procesu i treba da očekujemo velike varijacije u pogledu načina na koji pojedini adolescenti dovršavaju ili izbegavaju ove zadatke. Ponekad se procesi odigravaju u diskretnim, uzastopnim fazama, a ponekad se adolescent ljulja napred-natrag u pogledu razvoja granica između generacija, produbljivanja unutrašnjeg ivota, uspostavljanja uravnoteenog polja koje obuhvata self i druge, kao obnavljanje energije za neke ranije nedovršene poslove. Kod nekih klijenata sa kojima sam radio nije postojalo jasno razgraničavanje ovih faza, iako su oni, gledano iz ove perspektive, uspeli da dovrše razvojne procese koje sam opisao. Nadalje, mislim da se tokom razvoja naglasak stavlja na svaku od ovih faza dok se individua kree od rane adolescencije ka odraslom dobu. Zadaci se javljaju kao organizujue teme svake sukcesivne faze 89

adolescencije. Moje je iskustvo, međutim, da postoje sasvim jasne polne razlike u odnosu na način na koji se razvojni procesi odvijaju. Kod dečaka obično postoji jasan, sa uzrastom povezan redosled kojim se odvija razdvajanje i distanciranje od odraslih, a zatim produbljivanje unutrašnjih procesa i ponovno uključivanje u svet odraslih. Kod devojčica se procesi odvijaju simultano, ili u manjim koracima, uz ograničavanje i angaovanje sa odraslima tokom adolescentnih godina. Ali, ove tvrdnje su široke generalizacije i izuzeci su uobičajeni. Podrška koju naša kultura prua devojčicama i dečacima tokom adolescencije se razlikuje. Neretko se sreu dečaci čijim adolescentnim razvojem dominira potreba da se potisne dečiji self geštalt, da se odvoji od odraslih, a čiji je kapacitet za upoznavanje unutrašnjih zbivanja zakočen ili zanemaren. Takođe nije neobično (iako izgleda da to počinje da se menja) sresti adolescentkinje čiji je iskustveni doivljaj sopstvene granice, identiteta i autonomije nesiguran i podcenjen. Imajui na umu, dakle, da su razvojne šeme samo grube mape za izuzetno bogat i iznijansiran teren, vratimo se obrascu adolescentnog razvoja. RAZGRADNJA U fazi razgradnje, glavni zadaci razvoja bave se uspostavljanjem doivljaja granice – doivljaja određenosti, poistoveenosti sa sopstvenim iskustvom, diferenciranosti iz miljea (intrapsihičkog i interpersonalnog) detinjstva. Ponekad je najuočljivija crta dece u ranoj adolescenciji njihov doivljaj otkrivanja, kao da je reč o zabranjenoj istini, da su napustili detinjstvo. Smisao razvoja, u ovoj fazi, je uspostavljanje granice, doivljaja razlike i napredovanje u sposobnosti da se zadri ova razlika i da se odrede granice novog doivljaja selfa. Rana adolescencija uključuje karakterističan razvoj intrapsihičkih i interpersonalnih sfera iskustva. Intrapsihički, dolazi do intenziviranja iskustava, što jednim delom potiče od fizioloških i endokrinih promena koje se zbivaju u pubertetu. Na taj način unutrašnji svet dvanaestogodišnjaka i trinaestogodišnjaka promenjen je pojačanom svešu o fizičkoj moi, emocionalnoj reaktivnosti, seksualnoj pobuđenosti, što sve čini neophodnim i moguim pojačavanje doivljaja granice u odnosu na porodicu i obrasce detinjstva. Prvi organizacioni zadatak adolescentnog razvoja je da se u praksi i u principu uspostavi vlast nad selfom – osnovni doivljaj autorstva, identiteta i ograničenosti. Za neke e ovo biti glasan i javan poduhvat, za druge prikriven i tih. Kod nekih e rezultirati dramatičnom reorganizacijom porodičnog polja, kod drugih e doi do pojačavanja granica kontakta i interpersonalnih obrazaca koji ve postoje. Prvi od zadataka adolescentnog razvoja nije reorganizacija selfa kao zasebne celine, ve reorganizacija interpersonalnog polja 90

kao mesta odigravanja eksperimenata. Intrapsihički razvoj tokom adolescencije, koji uključuje poznate teme psihoseksualnog razvoja i formiranja identiteta, bazira se upravo na ovoj restrukturaciji polja. Mogli bi smo čak rei da je prvi zadatak adolescencije da postavi scenu na kojoj e se odigrati adolescentni razvoj – t.j. da izmeni interpersonalne granice kontakta i procese na takav način da intrapsihičke pojave i sazrevanje postanu mogui. Tako, znatno pre nego što se iznutra oseti izvorno i dosledno različito, adolescent mora da pojača snane promene koje se dešavaju spolja. Nova frizura, šminka, nova muzička interesovanja, teritorijalnost u pogledu ličnog prostora – ovi spoljašnji znaci mogu naglo najaviti prelazak iz detinjstva u adolescenciju, mnogo pre nego što adolescent oseti izvornu i doslednu reorganizaciju na nivou intrapsihičkog iskustva. Ova interpersonalna granica postaje fokus mnogo ranijeg adolescentnog iskustva. Ovo je granica na kojoj svesnost najpre razvija i artikuliše novi doivljaj samoodređenja. U toj fazi adolescenti još nisu razvili jezik kojim bi mogli da iskau svoj unutrašnji svet. Nešto se bre razvija bogato artikulisana sposobnost da se opiše iskustvo na granici između sebe i okoline. Na terapiji, oni vole da govore o svima – prijateljima, nastavnicima, roditeljima – samo ne o sebi. esto se povlače u prazninu kada se od njih trai da obrate panju na intrapsihičke granice kontakta. Ako se za trenutak prisetimo da se iskustvo detinjstva bazira na paradigmi introjekcije, moi emo da rasvetlimo mogunosti vezane za ranu adolescenciju. Kepner (1987.), pišui o adaptaciji deteta na toksičnu introjekciju, zapaa da introjekcija ima za posledicu dva komplementarna stila savladavanja teškoa: preslabo ograničavanje i prejako ograničavanje. Dete čije granice ostaju slabe, piše Kepner,”odustaje od sebe (selfa) zbog drugih, pothranjujui svoje potrebe duboko van domašaja”, dok dete čije su granice suviše snane ”vrši kompenzaciju tako što zatvara svoje granice za kontakt koji je stran ili neprilagodljiv” (str. 174-175). Slične mogunosti stoje na raspolaganju mlađem adolescentu koji organizuje razvojni odgovor na introjekciju detinjstva. On ili ona se moe slabo ograničiti, ostati uključen u polje dečijeg iskustva, ili se preterano ograničiti isključujui se iz ovog polja. U nekliničkoj populaciji nalazimo mnoge adolescente koji su snano uključeni u kontakt sa odraslima u nekim situacijama, dok su odlučno od njih odvojeni u drugim. U kliničkoj populaciji najčeše sreemo mlade koji se pribliavaju ekstremu preslabog ili prejakog ograničavanja. Slabo razgraničen adolescent ostaje vezan i zavisan, u konfluenciji sa očekivanjima odraslih, a sposobnost za diferencijaciju, koja se budi, deluje mu strano i opasno. Preterano ograničen tinejder je onaj koji ne priznaje potrebu za zavisnošu i dečiju istoriju. Ovde nam je, međutim, zanimljivije da se bavimo granicama koje razdvajaju mlađeg adolescenta od porodice i od prošlosti, a na način koji se javlja kao normalan deo razvojnog procesa. Vano je da imam na umu da varijacije ovog procesa, bilo zdrave ili patološke, predstavljaju funkciju introjektovanog konteksta iz kojeg se dete 91

pomalja (ili ne uspeva u tome). Da li je porodica pripremila dete za diferencijaciju obično postaje jasno u vreme rane adolescencije. Diskusija koja sledi bavi se uglavnom formiranjem selfa deteta, ali je veoma vano zapamtiti da patološka ometanja i iskrivljenja ovog procesa uvek odraavaju porodične procese. INTRAPSIHIKI I INTERPERSONALNI PROCES U prvoj fazi adolescencije, intrapsihičke i interpersonalne dimenzije iskustva povezane su na vrlo specifičan način za razvojnoorganizacioni zadatak koji smo upravo istakli. Self je još uvek self u porodičnom sistemu, pa su intrapsihički procesi nuno eksternalizovani - obeleeni preko interpersonalnih granica kontakta. Drugačije rečeno, psiha ili um je, tokom rane faze adolescencije, u velikoj meri struktura interpersonalnog polja. Konflikti koji kod starijih adolescenata postaju intrapsihički, postaju borba selfa sa sobom, za mlađe adolescente su konflikti sa drugima. Mlađi adolescent kreira svoj svet na način srednjevekovnog dramatičara, pripisujui novonastale crte, kvalitete i komponente iskustva različitim likovima na sceni. Socijalno polje trinaestogodišnjaka je nalik na psihu koja je iznutra prebačena spolja. Roditelji mogu biti nosioci uloge koja nosi tenju za zavisnošu i moralna ograničenja. Prijatelji mogu da nose uloge vezane za seksualna interesovanja i narcističko investiranje u sebe. Neprijatelji obično sadre slabije razvijene ili otuđene delove selfa. U terapiji, kada nam adolescent opisuje preterano protektivnu majku, najodanijeg prijatelja, najslađu devojku u razredu, dečaka iz škole kojeg ne podnosi, on nam takođe govori, najtačnijim jezikom koji mu je dostupan, o granicama i dinamici njegovih intrapsihičkih procesa. PROJEKTIVNI OKVIR ISKUSTVA Interpersonalni svet mlađeg adolescenta postaje ekstenzija ili projekcija šireg polja doivljaja selfa. Tačnije, interpersonalno polje mlađeg adolescenta je prošireno silama, organizujuim vektorima i granicama koje potiču od intrapsihičkih procesa adolescentnog selfa koji se javlja. Tokom rane adolescencije vidimo da se uspostavlja suprotni vektor dok se sredina usklađuje sa organizujuim i razvojnim potrebama selfa koji se javlja. Mlađi adolescenti su čuveni po ”slabom testiranju realnosti”. Nije retko sresti trinaestogodišnjake koji vide svoje roditelje kao neprijateljiski raspoloene i provokativne, a imaju slab uvid u svoj antagonizam i promenljiva raspoloenja. Njihovi opaaji sredine pojačani su i iskrivljeni do karikature, ali svest o potrebama i oseanjima, koji organizuju opaaje, ostaje nerazvijena. Drugačije rečeno, mlađi adolescenti organizuju doivljaj sebe i sredine u nešto što bi se moglo nazvati projektivnim okvirom. U projektivnom okviru drugi, sredina, se ističu kao figura, a self se implicitno organizuje 92

kao pozadina iskustva. Ovakva organizacija štiti krhkog adolescenta i njegov slabi self od svesnosti i kontakta koji bi mogao biti suviše intenzivan ili suviše pretei za njegovu nesigurnu integrisanost. Na slici 6.1 linije moda nisu dovoljno dobro artikulisane da označe sliku dva lica. Linije označavaju lica samo na nejasan način. Za najvei broj posmatrača najlakše je da zadre polje organizovano tako da vaza bude figura na pozadini, što je verovatnija organizacija vizuelnih podataka. Slično, četrnaestogodišnjaku e moda biti teško da odri sebe kao figuru opaanja, kao nezavisnu osobu, bez potrebe za podrškom od strane odraslih, naročito kada postoji toliko mnogo podataka koji svedoče upravo suprotno. Za njega je mnogo lakše da zadri ovu organizaciju samoopaanja kao implicitnu, kao deo pozadine, a da roditelji budu figura i prepreka njegovoj nezavisnosti. Slika 6.1 Vaza ili dva lica?

Tokom terapije, lakše je (i bezbednije sa njihove tačke gledišta) navesti mlađe adolescente da govore o ljudima u svom svetu – o prijateljima, neprijateljima, roditeljima i nastavnicima – nego da govore promišljeno o sebi. Razvojna vrednost ovog razgrađujueg projektivnog okvira, koga odrasli često ne sagledavaju, je ta da taj okvir reguliše procese kontakta, dopuštajui na taj način selfu adolescenta da se učvrsti, smanjujui opasnost od destrukturiranja. Za adolescente je mnogo rizičnije da se upuste u raspravu o tome kako se bore za svoju nezavisnost, nego da raspravljaju o tome kako roditelji guše njihovu nezavisnost. Obe teme su okvir za istu egzistencijalnu i razvojnu temu, ali ova druga predstavlja manji rizik za nesigurni integritet selfa. Sposobnost da se definiše i zadri granica selfa u interpersonalnom svetu, da se uspešno uspostavi, omoguuje diferenciran i interaktivan kontakt koji se javlja kasnije tokom adolescencije. Pre nego što ova granica postane zreo organ kontakta, ona slui kao proprema za uspostavljanje autorstva i integriteta selfa. Kada je ovaj zadatak dovršen, širi aspekti doivljaja selfa, koji deluju apsurdno, mogu se prikladno smestiti ”tamo”, van okvira JA granice, mogu se projektovati na druge, pa se koriste kao brusilica kojom se određuje i izoštrava kontura selfa. Devojka koja počinje da otkriva šta znači imati telo ene i biti seksi moe pripisati svoje nastojanje da bude ”dobra devojčica” roditeljima i moe se posluiti ovim projekcijama kako bi definisala, kao suprotno tome, ono što doivljava. Tako se, ogorčena, moe aliti zbog majčinih 93

pitanja u vezi sa novim kupaim kostimom, ili zbog toga što joj je otac zabranio da se viđa sa nekoliko godina starijim mladiem. Istovremeno, ipak, ona koristi svoje roditelje (najverovatnije preteruje kada opisuje njihov stav da bi pojačala i identifikovala svoj doivljaj privlačnosti i seksualnosti). Tokom rane adolescencije vidokrug i dubina svesnosti o intrapsihičkoj dimenziji selfa je ograničena, što predstavlja kontrast pojačanoj sposobnosti za osvešivanje interpersonalne granice. Mlađi adolescent se često poistoveuje, ponekad beskompromisno i glasno, sa relativno ograničenim delom polja doivljaja selfa. Iz šireg područja aktivnosti, iz celokupne raspodele vremena, energije i interesovanja, neki delovi e se istai kao vaniji, zanimljiviji za self. Istovremeno, drugi delovi iskustva aktivno se odlau u pozadinu, odvajaju od selfa i, često, projektuju na sredinu. Trinaestogodišnjaci, kao grupa, počeli su da stvaraju sopstvenu kulturu, protkanu seksualnom tenzijom i borbom za autonomiju. Novi self moe biti snano ukorenjen u ova interesovanja. Istovremeno, ipak, trinaestogodišnjaci ostaju prilično uključeni u dečiju kulturu i svet odraslih. Provode vreme u učionicama, sa roditeljima i braom i uključuju se u aktivnosti koje za njih organizuju odrasli. Razlika između onoga što oni ele da čine i onoga što se od njih očekuje postaje mnogo jasnija, nego što je bila u preadolescentnom periodu. Određena konfiguracija selfa, koja se u ovo vreme javlja kao figura, obično nije odriva u odraslom ivotu. Pre svega, ona je vrlo promenljiva. Zatim, karakteristična je po nedostatku veština potrebnih za praktičan ivot. I što je najvanije, kao struktura koja sadri iskustvo, ne moe da toleriše unutrašnji konflikt. Posledica toga je, kao što često moemo da vidimo, da self mlađeg adolescenta izlazi na kraj sa psihološkim konfliktom uz pomo uklanjanja konflikta sa intrapsihičkih granica na interpersonalne. Kao što smo videli, tenzija između polariteta obično se ne javlja u ranoj adolescenciji kao lična ambivalencija, ve kao tenzija u okviru interpersonalne granice kontakta, što je organizujua tema interakcije adolescenta sa drugima. Iz celokupnog polja potencijalnog doivljaja selfa, koji sadri oba aspekta bilo kojeg polariteta, adolescent se obično poistoveuje sa jednim polom i prepušta sredini da bude nosilac drugog. Polariteti mogu biti označeni kroz bilo koju kombinaciju interpersonalnog polja – porodičnog polja, polja odnosa sa vršnjacima ili polja stvarnog sveta odraslih. Na taj način se trinaestogodišnjak , koji se bori sa svojom emocionalnom zavosnošu, moe distancirati od roditelja, negirajui da mu je stalo do njihovog odobravanja, a da pritom postane osetljiv prema deci koja deluju emocionalno vezana i zavisna od odraslih. On moe ismevati svoju mlađu brau zato što trče mami uvek kada su povređeni i moe se rugati vršnjacima da se ”dodvoravaju” nastavnicima, zanemarujui svoje potrebe kako bi zadobili odobravanje odraslih. Ili, drugi dečak se moe poistoveivati sa odgovornim osobama i kritikovati vršnjake koji se ponašaju neprihvatljivo i odigravaju svoje impulse kako bi izazvali i 94

izbegavali autoritet odraslih. U oba slučaja, vidimo da je tema koja organizuje interpersonalne kontakte, potreba za podrškom odraslih, odnosno, potreba da se udalji od uticaja odraslih. Jedan pol ovih suprotnosti se doivljava kao da je deo selfa, a drugi kao deo sredine. Interpersonalna granica kontakta je tamo gde počinje da se prorađuje dinamika između ovih polariteta, gde je iniciran kontakt između suprotnih tendencija i gde je pripremljen teren za njihovu eventualnu integraciju. Evo još jednog primera: Mlađi tinejder moe da se oslobodi inhibicija i strahova iz detinjstva upravo zato što se u njegovoj sredini nalaze drugi, obično odrasli, koji za njega predstavljaju selee: projekcije intorjekata dečijeg selfa na odrasle iz okruenja. Nedavno, na terapiskom sastanku grupe trinaest i četrnaest godina starih dečaka, iskrslo je pitanje sastanaka sa prostitutkama. Nekoliko se dečaka alilo da ne mogu da nađu i pokupe prostitutke. injenica da niko od njih nikada nije sreo, ili čak ni video, prostitutku nije se javila kao problem, bar kada su oni u pitanju. Jedino što im je stajalo na putu ka ispunjenju seksualnih elja i impulsa, tvrdili su, su njihovi roditelji koji bi ih ubili da saznaju za to. Tipičan primer interpersonalne dinamike u ovoj fazi tiče se značaja domaih zadataka. Jedna devojčica iz osmog razreda, koja ima istoriju akademskog uspeha i dobre radne navike, počinje da se interesuje za odnose sa vršnjacima i dečacima i njene ocene počinju da padaju. Za nju je bilo vano odobravanje nastavnika i roditelja, ali sada počinje da otkriva suprotan stav i da prezire školski rad. Roditelji počinju da brinu. Počinju da nadziru njen rad tokom vremena određenog za domae zadatke, da ograničavaju upotrebu telefona itd. Ona se ali, naročito prijateljima, ali se uglavnom pokorava onome što joj nameu jer ”nema izbora”. Ovo je primer kako se polariteti javljaju kao deo šire sredine, koja okruuje self. Zato što su njeni roditelji sposobni i spremni da dre ”odgovorni” kraj ovog polariteta, ona moe da preuzme ”pobunjenički” stav. Ona moe da prihvati ovaj pol sa relativno malo intrapsihičkog konflikta i na taj način uči kako da se suprotstavi autoritetu i shvati šta je za nju prioritetno. Ista devojka u stanju je da označi isti polaritet u kontaktu sa vršnjacima. Moe da odri prijateljstvo sa vršnjakom koji je odgovorniji i studiozniji od nje, i oni zajedno mogu odigrati prijateljsku verziju dinamike koja se zbiva imeđu nje i roditelja. Prijatelj je moe podseati na vane zadatke, ponuditi pomo u učenju i sl. Istovremeno, ona moe odabrati da se povee sa nekim ko je u veoj meri ”bundija” nego ona sama, a u tom odnosu ona moe da odigra odgovorni kraj polariteta. Varijacije su beskrajne i menjaju se od jednog adolescenta do drugog, i iz časa u čas. Zajednička je činjenica da je polarna tenzija, kako god se osoba sa njom rvala, u početku posredovana interpersonalnim svetom adolescenta. Određivanje polariteta, takođe, je evidentno i za one bihejvioralne teme koje imaju vanije kliničke implikacije. Npr. često sam radio sa klijentima koji bi započeli terapiju, ali ne bi otvoreno 95

priznali da im je pomo potrebna, i dolazili bi samo dotle dok bi neka odrasla osoba insitirala na tome. To je često slučaj sa depresivnim tinejderima koji se bore sa polaritetom čiji su polovi zavisnost i samodovoljnost. ak iako se oseaju toliko jadno da pomišljaju na samoubistvo, ovi adolescenti nisu spremni da prihvate svoju potrebu da im se prui pomo i prihvatie je samo ako neko drugi prihvati odgovornost za njihovu potrebu. Za njih je vano, kako bi odrali nesiguran integritet selfa, da tvrde ”Ja to mogu i sam”. Drugi fenomen, dobro poznat kliničarima, su mladi koji trae pomo kroz acting out. Dečak se strastveno bori sa roditeljima tvrdei da moe da se dri dalje od nevolja, a ponaša se na takav način da su odrasli prisiljeni da intervenišu. Jedan moj klijent uhvaen je dok je pio u školi i beao sa časova. Ubeđivao je savetnika za bolesti zavisnosti da je reč o jedinom izgredu. Savetnik je smatrao da nee biti potrebna dalja profesionalna intervencija i uspostavio je ugovor o neupotrebi alkohola između dečaka, roditelja i školskog odbora. Pošto je uspeo da ih skine sa leđa, moj klijent je ubrzo čitav dan izostao iz škole sa prijateljima i oni su se zajedno gadno napili u kui prijatelja. Intrapsihičkim jezikom govorei, mogli bismo rei da je on traio pomo, ali bi nešto tačnije bilo ako bismo rekli da je on sredio da njegova interpersonalna sredina zatrai pomo u njegovo ime. Vrednost ove faze često nije jasna odraslima i profesionalcima. Vano je zapamtiti da su interpersonalni konflikti prirodne preteče prihvatanja intrapsihičkih polariteta. Ovaj princip rasta izgleda da su najbolje razumeli praktičari geštalt terapije. Perls, npr. uvodi metod rada sa dve stolice da bi pomogao odraslim klijentima da prihvate i integrišu aspekte polariteta koji sačinjavaju self. U okviru pojedine seanse, geštalt terapeut moe traiti od klijenta da aktivno razdvoji aspekte svojih iskustava, smeštajui ih na odvojene stolice. Dok se disocira od jednog pola, klijent je prisiljen da se poistoveti sa drugim polom i da ga oseti kao prikladnog i mogueg. ”Stavi svoj ljubazni deo na jednu, a agresivni deo na drugu stolicu i razgovaraj sa njim” moe da bude instrukcija. Svrha vebe je da pojača individualnu svest i prihvatanje sopstvene agresivnosti – da mu omogui da (makar na par trenutaka) je prihvati bez unutrašnjeg konflikta. Konflikt je interpersonalno smešten, tako da se klijentova agresivnost moe pojaviti uz odravanje integriteta. Njegov agresivni deo moe rei:”Uvek beiš. Nikada se ne boriš za sebe i to me ljuti”. Klijent e moda biti iznenađen mudrošu i podrškom koja lei u osnovi njegove agresivnosti i ovo saznanje ga moe navesti da prihvati i integriše ovaj aspekt iskustva. Procesi tokom adolescencije su produena varijacija rada sa dve stolice. Proces moe trajati mesecima, čak godinama, ali mogunost kretanja ka eventualnom rastu je, u suštini, ista kao u geštaltističkom radu sa dve stolice. Kritične psihološke potrebe u ovoj fazi su, u suštini, organizacione. Mladoj osobi je potrebno da uspostavi, zbog sebe i zbog roditelja, odvojenost i integritet. Dok tako čini njen fokus je

96

na granici kontakta selfa i sredine, naročito sa roditeljima i značajnim odraslim osobama. Tokom terapije, osnovnu brigu predstavlja porodično polje i način na koji to polje izlazi na kraj sa razgrađujuim procesima (da li ih podrava ili ometa). U centru panje moe biti adolescentni razvoj, ali celokupno porodično polje je ono što se razvija ili ne uspeva da se razvije. Roditelji često nastavljaju da odravaju načine kontakta koji su bili prikladni u suportativni za mlađe dete, ali ne uspevaju da prepoznaju i prihvate procese razgradnje kod adolescenta kojim se self izdvaja iz porodičnog miljea. este su, takođe, i kliničke teškoe, naročito acting out, koje odraavaju porodičnu nesposobnost da izađe na kraj sa razvojem. Individualna terapija je gotovo besmislena ako nije integrisana u porodično nastojanje da podri razvojne procese. UNUTRANJOST Jednom kada su psihološke granice i doivljaj selfa i njegovog integriteta uspostavljeni, procesi kontakta, oba unutar selfa, kao i sa drugima, počinju da se menjaju. U ovom periodu u iskustvu adolescenta počinje diferencijacija intrapsihičkog i interpersonalnog, kao različitih polja iskustva. Dakle, individua počinje da razvija pojačan doivljaj različitosti unutrašnjeg, ličnog iskustva od spoljašnjeg sveta i socijalnih veza. Istovremeno, dok odnosi postaju sloeni i bogati, subjektivno iskustvo adolescenta se otvara bogatijem unutrašnjem svetu bolnih oseanja, zanimljivih i zastrašujuih saznanja i apstraktnih misli. Pošto su procesi određivanja granica i identifikovanja selfa uspostavljeni i deluju, javlja se odlučno kretanje ka eksploraciji unutrašnjeg i spoljašnjeg, ovih različitih polja iskustva selfa. Interpersonalno, u srednjoj fazi adolescencije, vidimo začetke relacija koje nalikuju zrelom kontaktu. Odnosi su u veoj meri bazirani na realnosti. Drugi se prihvataju i uvaavaju u odnosu na njihove osobine, a ne u odnosu na potrebe za integritetom selfa koji se javlja. Ima više primanja i davanja, više uzajamnog prodora na granici kontakta, više izvornih transakcija između selfa i drugih. Odnosi gube narcistički kvalitet, a prijatelji se manje biraju zato što se slau u glavnim pitanjima ili zato što obezbeđuju poslušnu i odobravajuu publiku, a više zato što odgovaraju unutrašnjoj potrebi za širenjem vlastitog vidokruga. Teme usklađivanja polariteta mogu nastaviti da igraju značajnu ulogu u organizaciji interpersonalnih granica kontakta, ali na nešto drugačiji način nego u fazi rane adolescencije. Prijateljstva bazirana na osnovi polaritetnih svojstava postaju uobičajena. ”Dobra deca” počinju da se drue sa nekim koga svi smatraju ”divljim”. Stidljiva devojka se drui sa devojkom koja izlazi i ima samopouzdanja. Atleta se prijatelji sa dečkom iz šah-kluba. Lični

97

kvaliteti koje je osoba ranije prezirala, sada postaju zanimljivi dok self nastoji da proširi sopstveni repertoar. Romantična interesovanja i veze se razvijaju u ovoj fazi i imaju bitno različit kvalitet od uopštenog, nedovoljno ličnog flertovanja i istraivanja karakterističnog za ranu adolescenciju. Ovo je vreme da se nađe prava devojka ili mladi, jer je potreba za pripadanjem i zavisnošu ”izvučena iz skladišta” i ponovo oivljena uz prihvatanje i prepoznavanje. Ovi odnosi predstavljaju neku vrstu dobrovoljne ranjivosti: self eksperimentiše sa opuštanjem granica i stapanjem sa drugom osobom. Karakter ove ranjivosti je van poimanja veine odraslih koji prve ljubavi smatraju neozbiljnim, a to je zapravo trenutak kada novostvoreni self bukvalno nudi sebe drugoj osobi traei prihvatanje i potvrdu, pa povreda narcizma i dezintegracija identiteta, koji prate ljubavni neuspeh, mogu biti veoma ozbiljni. Adolescenti koji su doiveli značajan gubitak ili odbacivanje tokom detinjstva (npr. smrt roditelja) naročito su osetljivi i podloni ozbiljnim psihičkim krizama kada se romansa završi. Taj događaj se visoko kotira na listi povoda za pokušaj samoubistva među adolescentima. Psihoanaliza nas uči ia ovo smatramo transferom, ponovnim buđenjem doivljaja gubitka. I svakako da je tačno da trenutni gubitak budi seanja na ranije gubitke, kao kod svih nas, tako i kod adolescenata. Ali, u slučaju adolescenata, radi se i o nečem drugom osim toga. Adolescentna ljubav je hrabar eksperiment kojim se uči kako biti ranjiv i povezan sa nekim na drugačiji način nego tokom detinjstva. To je eksperiment psihološke hemije gde su zavisnost i pripadanje pomešani sa seksualnošu. Rezultati mogu biti spektakularni, ali je nova celina nestabilna i prolazna. Neuspeh i raskid veze predstavljaju vrstu neuspeha selfa, dezintegraciju nove celine. U fazi kada unutrašnji procesi postaju primarni, menjaju se odnosi adolescenata sa odraslima, a zavisnost i negiranje zavisnosti postaju manji problem. Adolescent postaje zainteresovan za odrasle, ne samo zato što su fini ili cool, ve i zbog toga što ele da kau ili zbog toga šta predstavljaju. I onome što odrasli smatraju zanimljivim kod njega (ideje, humor), poklanja se velika panja dok osoba počinje da sintetiše identitet za stvarni svet. Poštovanje, ili nedostatak poštovanja, postaje veoma vaan aspekt odnosa sa odraslima. Mladi se u ovoj fazi prilagođavaju tome da ih shvataju ozbiljno ili neozbiljno, da li se njihovo eksperimentisanje sa autonomijom potvrđuje ili ne u interakcijama sa odraslima. Istovremeno, osetljivost na odrasle koji ih nazivaju detinjastima, ili neodgovornima, postaje akutan problem u ovoj fazi adolescencije. Rast samosvesti i gubitak projektivnog okvira čini ovu fazu tipičnom po doivljaju unutrašnjeg bola, a manje po projektovanom besu. Razvojni procesi, u ovoj fazi, deluju tako da šire granice selfa uključujui u njih aspekte iskustva koji su prethodno bili odlagani u pozadinu ili projektovani na sredinu. Na taj način, adolescent postaje okrenut sebi, refleksivan i u veoj meri u konfliktu sa sobom. Pitanja oko kojih se ranije sujkobljavao sa roditeljima ili 98

vršnjacima, sada su pitanja oko kojih se adolescent bori unutar granica selfa. To je faza u kojoj polariteti, koji su se ranije nalazili na granici kontakta selfa i sredine, postaju unutrašnje razlike koje self prepoznaje kao svoje. Ova promena se u početku zbiva nesigurno. Klijent e na terapiji, u toku jednog susreta, prelaziti sa projekcije svojih problema na sredinu na izraavanje sopstvene ambivalencije u pogledu iste teme, i to po nekoliko puta. Devojčica moe započeti seansu pričajui o učenici koja prepisuje na testovima ili uasno flertuje. Pred kraj susreta ona e moda pričati kako je i sama u iskušenju da prepisuje na testovima, ili kako je frustriraju pokušaji da privuče romantična interesovanja i panju dečaka. Dena, petnaestogodišnjakinja koju sam opisao u petom poglavlju, tipičan je primer za funkcionisanje granice u ovoj fazi. Dena je došla na terpiju sa namerom da ponašanje njenog oca bude tema rada, ali je spremno prihvatila moje blage izazove da obrati panju na sebe. Kada je to učinila, njena spolja fokusirana frustracija i bes su se istopili i ona se fokusirala na unutrašnji doivljaj konfuzije i tuge. Dena je otkrila da joj je lako da shvati kako se njen otac promenio sa promenom posla. Tee joj je bilo da shvati promene koje su se u njoj zbivale dok je iz detinjstva prelazila u odraslo doba. Njeno unutrašnje iskustvo je postalo za nju istovremeno problematično i fascinantno: dovoljno bolno da izazove izbegavanje, ali dovoljno zanimljivo da zahteva istraivanje. U srednjoj fazi adolescencije se intenzivira unutrašnji ivot adolescenta, zapisuju se razmišljanja, poezija, pokreu se moralne dileme, pišu se dnevnici; ukratko, počinje da liči na onu sanjalačku fazu otkrivanja sebe o kojoj čitamo u literaturi, kada je reč o ovoj uzrasnoj grupi. Doivljena razlika između intrapsihičkog i interpersonalnog vodi svesti o izdvajanju selfa iz njegovog konteksta. To se manifestuje na različite načine, naročito kroz osetljivost adolescenta na doivljaj alijenacije i na neautentičnost. Tinejderi često govore o oseanju otuđenosti i samoe. Nije retko da adolescenti potonu u novootkriveno intrapsihičko polje i da otkriju kako plivaju u moru ličnih oseanja i intuicije koji ih odvajaju od drugih i sredine, te da se osete uhvaenim u vrtlog iz kojeg ne mogu da pobegnu. Unutrašnji svet, kada se jednom otvori, moe delovati suviše prostrano adolescentu u srednjoj fazi. Moe se javiti očajanje zbog ideje da nikada nee biti u stanju da poveu ovaj magloviti unutrašnji svet sa spoljašnjim svetom interpersonalnih kontakata. to se tiče adolescentne preosetljivosti na izveštačenost, ona predstavlja odvajanje unutrašnjeg od spoljašnjeg, pri čemu se spoljašnje ponašanje doivljava kao nepovezano sa prirodnim unutrašnjim svetom. Ovo je dobro opisao Selinder u njizi ”Lovac u rai”. Holden Caulfield, glavni junak knjige, buni se protiv izveštačenosti koju otkriva svuda oko sebe. Njegov pravi problem, naravno, tiče se njega samog i borbe za autentičnost. Adfolescentna osetljivost na izveštačenost predstavlja novo i bolno saznanje o 99

razlici između unutrašnjeg i spoljašnjeg, kao i o granici koja ih deli. Ovaj razvoj istovremeno oslobađa i izoluje, unapređuje razvoj i stvara bol. To omoguuje bogatije povezivanje i razmenjivanje sa drugima, ali istovremeno otvara unutrašnji svet koji naglašava usamljenost i izolovanost. Individualni terapijski rad često je koristan upravo sa adolescentima u ovoj fazi. Jedan od izazova u ovom periodu je i stvaranje odnosa koji podrava istraivanje i prihvatanje oivljenog unutrašnjeg pejzaa. Rad zahteva od terapeuta da prihvati kolebanje adolescenta između pribliavanja i udaljavanja od sebe. Terapeut mora poštovati povremenu potrebu za defleksijom i izbegavanjem ali, takođe, mora izazivati i podravati rast svesti i prihvatanje sebe. INTEGRACIJA Tokom kasne adolescencije, u celini, postoji trend da identifikovan i prihvaen self od fragmentarnosti i parcijalnosti počinje da se kree ka sloenosti i obuhvatnosti. Dok self adolescenta sazreva, doslovce postaje kon-figuracija, skup figura, geštalt forme koja prihvata u svoju strukturu fragmente ili parcijalne organizacije – impulse, zabrane, introjekte, elje, polarnosti i parcijalne geštalte selfa – koji potiču iz detinjstva i rane mladosti. Na taj način, self tokom adolescentnog razvoja progresivno postaje geštalt višeg reda koji integriše različite aspekte selfa i unapređuje rastui doivljaj prihvatanja sopstvenog iskustva. Zato stariji adolescenti postaju zaista sloena bia i mogu da se identifikuju ne samo sa specifičnim impulsima ili eljama u određenoj situaciji, ve da doslovno-budu-dovoljno širok okvir koji e obuhvatiti i integrisati suprotne delove iskustva. U poslednjem delu adolescencije, granice psihološkog selfa su stekle dovoljno elastičnosti i otpornosti da podre zreo kontakt (razmena sa drugima koja dozvoljava uzajamni uticaj, a da to ne izazove dezintegraciju). Stariji tinejderi se, u ovoj fazi, često ”vraaju” roditeljima, angaujui se u odnosu sa njima, dok zadravaju doivljaj sebe kao dovoljno slobodne i nezavisne osobe da mogu da izdre polje sila u porodičnom miljeu. Slično, roditelji su svesni ove promene statusa i ponekad opisuju da je njihova uloga više uloga konsultanta nego roditelja. Cilj adolescentnog razvoja nije nezavisnost, ve pre međuzavisnost. Nove vrste interakcija se javljaju na granici između starijeg adolescenta i roditelja. On, ili ona, je sada u stanju da zatrai pomo (npr. pri kupovini automobila, uzimanju kredita, kuvanju hrane itd.) a da ne oseaju delovanje ranijih organizacija polja. Pregovaranje, u pravom smislu te reči, postaje mogue jer se adolescent i roditelji povezuju na horizontalnom nivou, a manje na osnovu vertikalne hijerarhije moi i kontrole. Opaaji i zaključci, spoljašnje i unutrašnje realnosti, postaju tačniji pošto su rastereeni potreba vezanih za samorazvoj. On, ili 100

ona, ne mora više da vidi roditelje kao smetnju ili kao neoprostivo promašene i pogrešive osobe ili kao napuštajue… Polje starijeg adolescenta je u mnogo manjoj meri projektivno, usklađeno je sa razvojnim potrebama i polje je koje prihvata druge (uključujui i roditelje) onakvim kakvi oni jesu. Razvojni procesi i energija podleu značajnoj transformaciji, tokom kasne adolescencije. Procesi koji su ranije bili tako vana tema – sinteza iskustava i identifikovanje selfa – sada su dovršeni i počinju da se shvataju kao nešto što je prirodni deo ličnosti. Dolazi vreme da se ovi procesi upotrebe. Pošto je zadatak osvajanja sopstvenog prava na self u principu dovršen, stariji adolescent počinje da trai pravo na ivot, tj. počinje da osea teinu odgovornosti da upravlja onim što je osvojio. Organizujua razvojna tema se menja iz ”Jesam li ja odgovoran?” u ”Pošto sam odgovoran za sebe, šta u da učinim?”. U celini, vidimo da se energija preusnerava sa granice između selfa i porodice, sa vremenske granice između selfa i detinjstva, te usmerava ka problemima ivljenja – u izbore vezane za partnera, karijeru, vrednosti i slično. Drugim rečima, postoji promena i prelaz sa razvojnih zadataka uspostavljanja selfa na egzistencijalne zadatke ivota. Ovo je faza kada formiranje identiteta postaje figura i osnovna mera razvojnog postignua. Da li individua ima stalan oseaj ko je i ko postaje? Da li ona, ili on, ima doivljaj seksualnog identiteta? Da li ima orijentaciju u pogledu daljeg obrazovanja ili zanimanja? Da li svet deluje kao mesto u kojem on ili ona moe da nađe svoj put? Ovo su pitanja koja mogu da pokau da li je adolescentov razvoj bio uspešno usmeren. Sve se svodi na nešto fundamentalno: da li je ova individua uspela da stekne vlast nad selfom, da li je ona ta koja vrši izbor u egzistencijalnom smislu autorstva nad ličnim ivotom? Poslednji deo adolescencije je period kada razvojni trendovi i projekti bivaju dovršeni i počinjemo da sagledavamo kakva vrsta procesa kontaktiranja je stvorena tokom proteklih godina. Uspešnu adolescenciju određuje reorganizacija polja kao celine, u šta uključujemo i doivljaj tela i sebe, njen ili njegov odnos sa porodicom, vršnjacima, odraslima van porodice i odnos sa društvom u celini. Očekivanja koja imamo od osoba između sedamnaest i dvadeset godina značajno su različita od očekivanja i interakcije sa petnaestogodišnjacima. Kada za Boi sretnem svoju osamnaestogodišnju neaku, ne pitam je više ”Kako je u školi?”, ve ”ta planiraš?”. Razvojno-socijalno polje starijih adolescenata ukazuje na promenu paradigme koju obeleava snaan oseaj egzistencijalne odgovornosti. Znači da adolescent, i društvo, očekuje ka budunosti orijentisan stav, usredištenu verziju doivljaja sebe i vlast nad ivotom za koji je osoba jedinstveno odgovorna.

101

Drugi deo ADOLESCENTI I PSIHOTERAPIJA: PRIMENA MODELA ZADATAKA

VII Poglavlje STRUKTURA PSIHOTERAPIJE SA ADOLESCENTIMA Kako izgleda psihoterapija sa klijentom u adolescenciji? Ako bi trebalo da konstruišemo skicu koja bi odraavala kvalitet psihoterapijskog rada sa adolescentima, kakvu bi sliku napravili? Mnogi terapeuti e izai sa sasvim specifičnim rešenjem. To moe biti slika terapeuta i klijenta koji rade u četiri oka. Ili slika adolescenta u grupi vršnjaka ili na porodičnoj terapiji. Slika moe poprimiti izgled prijateljskog razgovora ili otvorene konfrontacije. Takođe, razgovor moe biti usko fokusiran i usmeren na problem ili gubitnički fokus neobaveznog razgovora o omiljenoj temi ili hobiju. Moe imati formu pedesetominutnog razgovora ili kratkog razgovora usred neke druge aktivnosti. Varijacije su bezbrojne. Ova raznovrsnost nije slučajna i svakako nije odraz neke problematične nedoslednosti u pogledu terapije sa adolescentima. Sigurno je da nema jednoglasnosti u pogledu metode koju treba upotrebiti u radu sa adolescentima. Jedan autor opisuje delikatan posao izgradnje terapijskog saveza terapeuta sa nesigurnim Ego funkcijama klijenta na individualnoj terapiji. Drugi opisuje preuređivanje porodičnih obrazaca komunikacije. Trei naglašava vanost organizovanja sredine adolescenta na takav način da shvati vezu između izbora i posledica. Jedan pristup moe naglašavati koliko je vano naučiti kako obraati panju i artikulisati unutrašnji svet potreba, oseanja i fantazija. Drugi moe naglasiti koliko je vano pristupiti tačno spoljašnjoj stvarnosti i stei praktične veštine za ivot u stvarnom svetu.

102

Psihoterapija sa adolescentima je sve to, i to je neophodno. Adolescenti u celini predstavljaju populaciju raznoliku kao što je i celo čovečanstvo. Fioka terapeuta koji radi sa adolescentima moe da sadri budue studente, alkoholičare, shizofreničare, policajce i psihoterapeute, a sve to su adolescenti. Ono što ih zaista objedinjuje je to što su uključeni u proces sa različitim stepenom uspeha, u proces razvoja, u prelazak iz detinjstva u odraslo doba i dizajniranje i određivanje selfa. Organizujua tema psihoterapijskog rada sa klijentima u adolescenciji je pojačavanje prirodnih razvojnih procesa. Adolescenti koji su došli na psihoterapiju su se zaglavili u svom razvojnom procesu. Na neki način, proces je postao preprečen. U neku ruku, adolescent je našao put do obrasca ustaljenog doivljavanja i ponašanja, do fiksnog geštalta koji prekida učenje tipično za adolescenciju. Psihoterapeut je posetilac u ivotu svog klijenta. Stoga je njegov zadatak da ne ostane due nego što je potrebno. U ivotu adolescenata odrasli izvan porodice, iz stvarnog sveta, imaju vanu ulogu u formiranju razvojnih procesa. Oni obezbeđuju perspektivu, savete, podršku, koju adolescent moe da prihvati ili odbije. Shvatajui ih ozbiljno, odrasla osoba im potvrđuje legitimnost i odrivost eksperimentisanja sa selfom. Slušanjem im obezbeđuje sondu za istraivanje rastueg unutrašnjeg ivota. Ovakve odrasle osobe su i nehotice terapeuti za adolescente. Psihoterapeuti postaju onim mladim osobama koje ne mogu da nađu ovakav odnos sa odraslima u sopstvenoj sredini. Neretko adolescentima koji dolaze na terapiju nedostaje sposobnost za zdrav kontakt sa odraslima iz stvarnog sveta, moda zato što se toga plaše, ili zato što nije mogue uspostaviti takav kontakt. Zadaci psihoterapije organizovani su u skladu sa konačnim ciljem ka kojem se kreu adolescenti na razvojnom putu. Različite su uloge koje terapeut preuzima radi ostvarenja ovog cilja. On moe da bude savetnik roditeljima, školski savetnik, porodični terapeut, individualni terapeut. Ova poslednja uloga uključuje da budemo prijatelj, advokat, nastavnik, vodič, mudri savetnik, odobravajui svedok, katalizator ideja i pretpostavki, osoba koja e ga suočiti sa njegovim ponašanjem, predstavnik realnosti i glas razuma. Profil uloga prikladan za rad sa jednom osobom, ne mora biti prikladan i terapijski u radu sa drugom, a stil koji je prirodan i ukoienjen kod jednog terapeuta moe biti čudan i neprirodan kod drugog. Za mene je korisno da razmišljam o celokupnom projektu psihoterapije kao o nečemu što ima unutrašnju strukturu, logos koji organizuje susret i rad terapeuta i klijenta. Nalazim da su dva organizujua okvira naročito korisna za one koji rade sa adolescentima i njihovim porodicama. Jedan je kontekstualna struktura konkretnog psihoterapijskog zadatka. Drugi je razvojna struktura koja omoguuje da svrstamo klijenta i pomae da odredimo celjeve rada. 1. KONTEKSTALNA STRUKTURA TERAPIJSKIH ZADATAKA

103

Otkrio sam da je o efikasnoj psihoterapiji sa klijentima korisno misliti kao o kutijama unutar kutija, o sledu zadataka od kojih se svaki izgrađuje i javlja u kontekstu koji mu predhodi. Poslednji od ovih zadataka je ono što zovemo figurom terapiskog rada. O produktivnim momentima psihoterapije govorimo zapravo kao o seansama na kojima posao biva dovršen: neizraena emocija izlazi na površinu, postie se novo razumevanje nekog starog problema, donosi se vana odluka, problem se rešava itd. Ovo su momenti kada klijent ili terapeut misli ili kae:”Danas smo nešto postigli”. Ali rad se moe nastaviti. Deo terapiskog rada moe da obuhvati nekoliko seansi ili, zapravo, čitavu terapiju. Moe dovesti do postepenog rasta samopouzdanja, ili do saznanja kako da se izađe na kraj sa starim navikama ili verovanjima. To moe da znači da adolescent treba da nauči da anticipira posledice i da nauči da prepoznaje emocionalna stanja i da ih verbalizuje, a ne da ih odigrava. Ipak, najvaniji deo terapijskog rada se odvija u kontekstu terapijskog odnosa. Ovaj odnos moe da karakteriše određen stepen poverenja, familijarnosti i razumevanja. Bez terapijskog odnosa koji je opisan nema terapije. Sa mnogim odraslim klijentima izgradnja terapijskog odnosa je relativno pravolinijski proces, nenamerna posledica klijentove nesree i terapeutove panje i interesovanja. Dobra volja obe strane je više dat uslov pozadine nego figura koja se mora konstruisati. U mnogim tekstovima koji govore o psihoterapiji sa odraslima, o uspostavljanju dobrog radnog saveza pisano je sasvim površno. Sa adolescentima, verovatnoa da e se terapijski odnos dobro razvijati ne moe biti velika, ukoliko se ne uloi znatan napor. Sama činjenica da postoje tipične dobne razlike među klijentima od deset do pedeset godina, govori da postoje teškoe u kreiranju terapijskog odnosa sa adolescentima. Mnogi adolescenti dolaze na terapiju protiv svoje volje ili, u najboljem slučaju, sa snanim ambivalntnim oseanjima. ak i oni koji trae profesionalnu pomo obično su ve imali negativna iskustva sa ranijim odnosom sa, toboe, dobronamernim odraslim osobama koje ele da pomognu, i obično vas dosta proveravaju pre nego pređu na ono što ih zaista muči. Istina je da veliki procenat upuenih adolescenata na psihoterapiju nikada nije iskusio terapijski rad, zato što odriv radni savez, između klijenta i terapeuta, nikada nije bio ni uspostavljen. Prema tome, treba razmišljati o tome da li je moda prvi terapijski rad sa adolescentom u stvari pokušaj da se adolescent navede da postane klijent. Zapravo, moje iskustvo govori da upravo to i predstavlja pravi izazov i da adolescenti, ako i kada postanu klijenti, profitiraju spremnije i dramatičnije od psihoterapije, nego veina odraslih klijenata. Tako kreiranje terapijskog odnosa postaje platforma na kojoj počiva rad, kontekst u kojem se rad odvija. Ali mi nismo još ni blizu početne tačke terapije sa adolescentima, ni blizu kamena temeljca strukture koja se izgrađuje. Odnos u okviru kojeg se odvija rad ima sopstveni kontekst: svoj 104

razvojni proces i psihološku sredinu koju obezbeđuje porodični milje. Adolescent, koji e moda postati klijent, dolazi u moju kancelariju; on je deo porodice i određene razvojne istorije i svaki odnos koji bismo mogli da uspostavimo mora se proceniti u odnosu na njegovo delovanje na ovaj širi kontekst. Zauzvrat, potencijalna vrednost našeg odnosa bie veoma mnogo determinisana onim što se zbiva u širem kontekstu. Mnogi terapeuti su doiveli (ja svakako jesam) da izgrade dobar odnos sa i da ostvare dobar terapijski rad sa adolescentom, samo da bi otkrili da dobrobiti narastaju kao voda koja preplavljuje useve. Mlada osoba dolazi sa puno poverenja, shvata terapiju ozbiljno, i čini se kao da puno uči, ali nastavlja sa simptomatskim i disfunkcionalnim ponašanjem zbog nekog zastoja u porodičnoj dinamici. Koliko puta se zapitamo da li bismo moda trebali da radimo porodičnu terapiju? To ne znači da bi trebalo da započnemo sa porodičnom terapijom pre nego smo počeli sa individualnom, ve to da individualna terapija zauzima svoje mesto i u širem kontekstu uklopljenosti ili neuklopljenosti individue u porodični milje, da bi trebalo da se setimo tog miljea uvek kada moemo – da učimo o njemu, da ga prilagođavamo, moda da pokušamo da utičemo na njega – pre nego što naivno ulutamo na put individualne psihoterapije sa adolescentom. Neki stručnjaci koji rade direktno sa adolescentima – u školama, u skloništima, u ustanovama za lečenje i oporavak – nemaju direktan pristup u porodični milje. U nekim situacijama, jedan ili oba roditelja odbijaju da sarađuju (ili nisu u stanju) ili da učestvuju u terapijskom procesu (I postoje stručnjaci i ustanove koje pogrešno, bar po mom shvatanju, smatraju da je porodični kontekst nebitan za funkcionisanje ličnosti adolescenta). Ali, u svim ovakvim slučajevima vano je znati šta se propušta, ako ni zbog čega drugog, a ono zato da bi se razumele sile polja koje su uticale i nastavljaju da utiču na iskustvo adolescenta i stil kontakta. Prema mom shvatanju, postoje tri osnovna projekta u psihoterapiji adolescenata. Ova tri projekta – prilaz porodičnom kontekstu, izgradnja terapijskog saveza, rad na samoistraivanju, proširivanje svesnosti, rešavanje problema, promene ponašanja, itd. – zajedno čine celinu psihoterapije. U idealnim uslovima, vidimo kako se ova trodelna struktura razvija. Dok klijent i terapeut započinju odnos, porodična pozadina i procesi kontaktiranja se istrauju – verovatno direktnije sa adolescentom, a izokola sa porodicom, na zajedničkim seansama. Dok uklopljenost, odnosno, neuklopljenost adolescenta u porodični okvir postaje jasna dilema , a radni savez između terapeuta i klijenta počinje da se ustaljuje, neki ciljevi psihoterapije se pojavljuju – neki cilj koji treba postii, veštine koje treba razviti, bol koji treba izraziti i proraditi. Zapravo, terapija sa adolescentima ponekad se zbiva u trku, kada se sve ove komponente ne mogu tako dobro razviti. Radimo sa porodicama čija deca ne ele da učestvuju u terapiji, i sa decom čiji roditelji nisu sposobni za porodičnu terapiju. Uključeni smo u krizne situacije kada treba smiriti nekoga ko je nekontrolisan, ili pomoi nekome ko je suicidalan, a tada nema mesta ni za kakav preliminaran 105

rad na izgradnji odnosa. Ali struktura terapije, o kojoj govorim, moe se primeniti čak i u takvim uslovima, utoliko što nam daje uvid u nedostatke uslova pod kojima radimo. 2. RAZVOJNA STRUKTURA TERAPIJSKOG RADA Smisao terapije sa adolescentima, bar sa najveim brojem njih, je da se podri i unapredi razvojni proces. Sledi da je naš nacrt razvojnog sleda takođe okvir za organizovanje terapiskog rada. Teškoe koje se javljaju kod klijenta, stilovi i ciljevi mogu se smestiti u razvojnu šemu navedenu u šestom poglavlju. Problemi nekih klijenata mogu se svrstati u probleme faze razgradnje. Kod drugih, razvoj unutrašnjih procesa je od primarnog značaja. Kod nekih, pak, dileme su povezane sa integracijom razvojnih postignua. Priroda terapije, drugim rečima, je da je ona skup nerešenih razvojnih teškoa klijenta i porodice. Ovo je vano jer su ciljevi terapije različiti za klijente na različitim razvojnim stupnjevima, i zato što izgled i doivljaj terapije moe biti sasvim različit zavisno od razvojnih tema koje se obrađuju. Faza razgradnje je svakako najtea, i tinejderi u ovom periodu su najčeše oni koji se otpuštaju jer se sa njima ne moe raditi, najčeše je reč o individualnoj terapiji. Tinejderi u fazi razgradnje zaglavljeni su u porodicu, ponekad u pasivnu ulogu ”dobrog deteta”, ali češe u neuspešnu borbu da se odvoje od porodične (i sopstvene) paradigme naprednog razvoja. Ovi klijenti često su zaglavljeni ili frustrirani svojim naporima da dobiju potvrdu svoje odvojenosti i prava na autentičnost. Terapijske intervencije, sa klijentima u ovoj fazi, najefikasnije su kada uključuju izvesne komponente rada sa porodičnim sistemom i kada se zasebno radi sa roditeljima, kako bi im se pomoglo da konstruktivno usmere svoje napore. Individualna terapija je, takođe, vredna sa mnogim adolescentima u fazi razgradnje, naročito zato što im je potrebna potvrda njihove organizacije granica i vlasti nad funkcijama selfa. Klijenti u fazi razvoja unutrašnjih procesa su na rubu da prodube svoju samosvest, oni ele da istrae i otkriju unutrašnji svet koji se širi, ali im je potrebna podrška da to učine. To su, takođe, oni klijenti koji su ve pronašli ovaj svet, ali su se gotovo udavili u njemu i očajno im je potreban vodič koji e ih pronai i vratiti natrag u svet ljudske razmene. ini se da su upravo ovo adolescenti koji izvuku najveu korist (ili je to kod njih najočiglednije) od individualne psihoterapije. Mnogim terapeutima klijenti u fazi razvoja unutrašnjih procesa obezbeđuju najopipljiviju nagradu za rad. Konačno, tu su i klijenti koji stiu na terapiju pošto su ve izgradili sebe na vlastiti način, sa shvatanjem sopstvenih unutrašnjih horizonata, ali kojima je potrebna pomo (i obično se ne stide da je potrae) kako bi integrisali ova postignua u svoj ivot i odnose. Klijenti trae pomo najčeše u pogledu izbora i veza koje su teške upravo zato što su autentične i lične. Oni se bore sa dilemama ili uče da deluju i stupaju u interakciju sa integritetom. 106

U celini, adolescenti se kreu kroz ove razvojne nivoe dok odrastaju. Dvanaest-, trinaest- i četrnaestogodišnjaci verovatno e traiti vrstu terapijskog rada koji se tiče razgradnje. Sedamnaest- i osamnaestogodišnjaci predstavljaju ve fazu integracije. Treba, međutim, zapamtiti da se tokom adolescencije na neki način bavi sa sva tri zadatka, iako se naglasak menja postepeno sa godinama. Mnogi klijenti tokom terapije e prelaziti iz jednog stupnja u drugi (i svrha terapije je da ojača prelaz ka sledeem stupnju razvoja). Kod nekih e se ovo dešavati postepeno, drugi e se kolebati napred-nazad, kreui napred, a zatim se vraajui zaostalom poslu koji e osnaiti i podrati nova postignua. Oni terapeuti koji rade sa širim rasponom adolescentnog uzrasta, sigurno e prepoznati klijente koji se fino uklapaju u svaki razvojni nivo, kao i one čije funkcionisanje obuhvata više razvojnih zadataka i nivoa. Ali neke terapijske scene više pogoduju onim klijentima koji spadaju u jednu od navedenih faza. Savetnici u koledu verovatno e sresti mnoge adolescente u fazi integracije, dok e neke druge ustanove pre svega imati posla sa nerešenim problemima iz faze razgradnje. Terapijske intervencije, u svakoj od ovih faza, mogu široko da variraju, tako da stručnjaci u školama i koledima mogu da upotrebljavaju sasvim različite veštine. Vano je znati ovaj podatak, kako bi se literatura o psiohoterapiji sa adolescentima mogla korisnije primenjivati u praktične svrhe. U četiri poglavlja koja slede, fokusirau se prvenstveno na faze razgradnje i unutrašnjih procesa, te na terapijski projekat unapređivanja razvojnih procesa u svakoj fazi. Ova vrsta rada je karakteristična za rad sa adolescentima, a posveeno joj je veoma malo panje u literaturi. Neu posvetiti mnogo panje radu sa mladima u fazi integracije, pošto je rad sličan radu sa odraslim klijentima. Klinički rad sa klijentima u fazi integracije, kao i terapijski rad sa klijentima odraslog doba (koji naposletku rekapituliraju svoju adolescenciju tokom terapijskog rada na samodefinisanju), nuno uključuje reviziju i konfiguraciju procesa razgradnje i faze unutrašnjih procesa. Od ključne je vanosti da se razume da sve tri faze otelovljuju određene zadatke. Ovi zadaci su urgentni u određenoj fazi adolescencije, ali nastavljaju se kao razvojne teme tokom ivota.

107

VIII Poglavlje RAZUMEVANJE PORODINIH PROCESA Pisao sam o fazi razgradnje kao o razvojnoj fazi i zadatku adolescencije, a zapravo to je faza i zadatak celokupnog porodičnog polja. U početku emo se moda sresti sa detetom koje ima brige, albe, simptome, ili se problematično ponaša, ali je vano da pogledamo iza ovog deteta i pristupimo granici koja se javlja, ili granicama kontakta unutar porodičnog polja. U procesu razgradnje se menjaju svi roditelji, kao i deca. Dok se reorganizuje porodično polje, i roditeljima i detetu bie potrebne nove veštine kontakta zbog odnosa u kojem se nalaze. Verovatno je da e roditelji morati da se suoče sa velikim delom svojih nedovršenih poslova, povezanih sa temama zavisnosti, gubitka, kontrole, potvrđivanja, autonomije i autoriteta. Kada adolescencija konačno prođe, oni e biti drugačiji ljudi. I kao što je slučaj sa postadolescentima, tako e verovatno i njihove veštine uspostavljanja kontakta biti nešto proširene i produbljene. Ponekad. Kao kliničari, često se sreemo sa situacijama u kojima se ova vrsta adaptacije sistema i individualnog rasta ne dešava spontano, ve na neki način postaje blokirana, ili se ostvaruje ali je cena koja je plaena previsoka. U ovim porodicama adolescenta u fazi razgradnje očekuju značajne teškoe. Moe se probuditi njihov bol iz detinjstva za koji nisu imali, i nemaju, dovoljnu podršku. Mogu se nasilno boriti protiv rigidne i nefleksibilne kontrole. Mogu se zaglaviti u bračne probleme svojih roditelja ili se vezati za rodietlje sa problemima, kao njihovi poverenici, prijatelji, dušebrinici i rtveni jaganjci. U celini, kada se sretnemo sa problemima iz faze razgradnje, sreemo se sa adolescentom koji se bori (ili ne uspeva da se bori) sa paradigmom dečijeg selfa. Reč je o klijentima koji još nisu rešili

108

oseaj da su mali, bespomoni, da im je neko potreban, te nastavljaju da se bore sa veličinom, uticajnošu, moi i kontrolom sveta odraslih. Kada sretnemo ove klijente kasnije tokom adolescencije, vidimo da još uvek biju iste bitke, još uvek pokušavaju da dokau da su nezavisni ili sposobni da se odupru spoljašnjoj kontroli. Otkrivamo da još nisu u stanju da prihvate i neguju sopstveno središte, da prihvate odgovornost ili da donesu dobro utemeljene odluke. Jedno od obeleja klijenata u fazi ragradnje je nesposobnost da se energijom i svešu fokusiraju na problematične granice odnosa sa odraslima. Posledica toga je izbegavanje unutrašnjeg ivota i tendencija da se projekcija koristi kao sredstvo organizovanja iskustva. Sa mlađim adolescentima nalazimo da su ove bitke razvojno prikladne. Kod starijih, pak, one reflektuju nedovršen ili frustriran proces reorganizovanja porodičnog polja. ta karakteriše porodice kod kojih se proces razgradnje efikasno odvija? Za čim treba da tragamo i na koji način da intervenišemo kada se problemi faze razgradnje klinički pogoršaju? Najbolji odgovor je da pristupimo repertoaru kontakta koji vlada u porodičnom polju. Potrebno je da sagledamo razvojne potrebe za kontaktom i načine uz pomo kojih roditeljski stil odgovara ili ne uspeva da odgovori na ove potrebe.

POTREBE ZA KONTAKTOM TOKOM ADOLESCENTNOG RAZVOJA Kontakt, kao što smo videli, predstavlja susret na granici organizma i sredine, a ovaj susret uključuje komplementarne dimenzije stapanja, spajanja, povezivanja i separacije, diferencijacije. Nema kontakta ako ne postoji neki način na koji je organizam povezan sa okolnim poljem. Takođe, ne postoji kontakt ako ne postoji izvestan stepen do kojeg je organizam ograničen i definisan, dok otkriva povezanost. Kontakt nam prua povezanost, ali takođe definiše i naše razlike. Ako se adolescencija u celini. i faza razgradnje naročito, bavi potpunijim razvojem sposobnosti za uspostavljanje kontakta, onda sledi da se razvoj moe pratiti kroz način povezivanja i diferenciranja. Kod adolescenata nalazimo skup razvojnih potreba koje proističu iz osnovne prirode kontakta – potrebe za povezanošu i potrebe za diferencijacijom. Adolescentima je potreban oseaj da pripadaju nekom širem kontekstu: da pripadaju porodici, da su deo grupe, da učestvuju u tradiciji, da su deo trajnih odnosa. Na taj način, self adolescenta izvire iz osnove koju čini povezanost i pripadanje, davanje i primanje, briga o drugima i brinost drugih. Za ovakvom osnovom adolescent nasleđuje sposobnost da zadri kontinuitet selfa i drugih, kao i da integriše esencijalnu međuzavisnost u strukturu selfa koji se javlja. Podjednako je vano za adolescente da razviju međuzavisnost 109

i podršku sebi samom, da razviju unutrašnju snagu i doivljaj relativne autonomije i da neguju doivljaj identiteta i prihvatanja funkcija selfa. Drugim rečima, adolescent takođe treba da izađe na kraj sa diskontinuitetom selfa i drugih, i da razvije početni kapacitet za centriranu autonomiju u polju kontakta. Da bi se proces razgradnje pojavio organski, bez nepotrebnog stresa i teškoa, potrebno je da adolescent opipljivo iskusi obe dimenzije u kontekstu porodične interakcije. Kada su ove potrebe zadovoljene, proces razgradnje e se verovatno nastaviti i dovesti do rasta sposobnosti adolescenta za zadovoljavajue kontakt. Kada sretnemo adolescente sa problemima vezanim za razgradnju – produena vezanost, naizgled bezrazlona pobuna, intenzivno konfliktna zavisnost i sl. – obično otkrivamo da jednoj, ili ni jednoj, od ove dve potrebe porodica nije izašla u susret. RODITELJSTVO I STIL KONTAKTA Roditeljstvu se moe prii na isti način. Na koji način roditelji zadovoljavaju (ili ne uspevaju u tome) potrebe adolescenta za povezanošu? Na koji način podravaju (ili ne uspevaju da podre) razvoj diferencijacije? Roditeljstvo nije pitanje tehnike i strategije, kako nas popularna literatura navodi da mislimo, to je izraz osnovnih veština i stila kontakta roditelja. Reč je o načinu na koji roditelji izlaze na kraj sa granicom kontakta između sebe i deteta, pa se o roditeljstvu moe misliti kao o izgradnji fundamentalnih dimenzija kontakta. Na adolescentni razvoj naročito utiče način na koji roditelji ostvaruju kontakt sa adolescentnim selfom pojedinog deteta, i uspešno je kada su roditelji sposobni da odgovore na ceo spektar potreba za kontaktom. Idealno, roditelji odgovaraju na pojavu adolescencije na način koji implicitno odraava njihovu tekuu povezanost - podršku, prihvatanje, interesovanje, vrednovanje, spremnost da se prilagodi krugu dečijih interesovanja i elja koje se stalno šire. Ipak, roditelji e odgovoriti na neke oblike diferencirajueg kontakta, što pojačava odvojenost roditelja i deteta i zahteva od deteta da prilagodi elje i interesovanja eljama i interesovanjima drugih. Ovaj aspekt moe doi do izraaja u trenucima kada roditelji izraavaju svoja očekivanja, ili ostaju pri svom stavu kada su u pitanju neki principi ili vrednosti. Nedavno sam čuo jednog roditelja koji je u grupi za diskusiju rekao:”Moj sin i ja bili smo dobri tokom njegovog detinjstva, i pretpostavljam da emo ponovo biti dobri prijatelji kada odraste. Ali upravo sada mu nisam potreban kao prijatelj, trebam mu kao roditelj”. U konačnoj analizi dolazimo do zaključka da je adolescentima od roditelja potrebno potvrđivanje njihovih razvojnih procesa, putem kojih postaju autori selfa. Ovaj termin koristim na isti način, sa istim značenjem kao kada govorimo o religijama koje vernicima potvrđuju status kada odrastu, ili na isti način koji sreemo u 110

kulturama u kojima se potvrđuje članstvo pošto se prođu određeni rituali prelaska u odraslo doba (uz pomo tetovae ili nekih drugih znakova). U našoj kulturi potvrda je manje formalna, ali smisao je isti. To je proces kojim se percepcije i očekivanja odraslih, i samog adolescenta, transformišu i nepovratno označavaju prelaz individue u odraslo doba. Roditelji, i odrasli uopšte, potvrđuju i prihvataju adolescente, dopuštajui im zasebnost, vlast nad selfom, ali u okviru nepogrešivog konteksta pripadanja plemenu. Znakovi potvrđivanja predstavljaju sazrevanje potencijala za kontakt, što sam naveo kao centralnu temu adolescentnog razvoja. Reč je o integraciji, ili razrešenju neizbenih tenzija razvoja koje se tiču povezivanja i diferenciranja tokom adolescencije. Adolescent koji je dobio odobravanje prestaje da se plaši da e biti prihvaen u zajednicu odraslih samo po cenu gubitka individualnog selfa. A za odrasle prihvatanje znači prihvatanje prava adolescenta da diferencira svoj self, i razrešenje od straha da e njegova diferencijacija da se ostvari po cenu produene vezanosti. Za polje u celini potvrđivanje znači uspešno povlačenje granice na takav način da budu obezbeđeni i relativna nezavisnost i nastavak povezanosti sa zajednicom. Kada adolescent i roditelji uspeju u balansiranju i integrisanju komplementarnih procesa spajanja i diferenciranja, njihovu granicu kontakta karakteriše relativna lakoa u odravanju oseanja povezanosti različitih i odvojenih bia. Kada ne uspeju u reorganizaciji porodičnog polja, obično otkrivamo neki oblik trajnije tenzije koja odraava neravnoteu u veštinama kontakta. Neke osobe, ve zašle hronološki u odraslo doba, zadravaju svoje oseanje pripadanje referentnoj grupi, čak i porodici iz koje potiču, ali po cenu svoje kreativne individualnosti.Drugi deluju kao da su ostvarili svoju nezavisnost, ali su odustali od povezanosti sa porodicom i veštinama kontakta koje bi im omoguile nove odnose. Pristajui porodici iz koje potiče, kod adolescenta koji je došao na terapiju treba da obratimo panju na to: kako se u porodici odvija proces kontaktiranja, spajanje i odvajanje, naročito u odnosu na razvojne procese adolescentnog perioda, koji se tiču prihvatanja sebe i odgovornosti za sebe. NERAVNOTEA U PROCESU KONTAKTIRANJA Mnoge porodice preferiraju jednu od komplementarnih dimenzija kontakta, pa se lakše povezuju ili diferenciraju. U ekstremnom obliku ova neravnotea moe da ometa proces razgradnje. Porodice koje naglašavaju oseanje povezanosti i stapanja mogu se smatrati preslabo razgraničenim, dok se porodice u kojima je naglašena diferenciranost mogu smatrati suviše razgraničenim. Korisno je, zarad jasnoe, misliti o ovim stilovima kao o suprotnim alternativama i, u tom smislu, misliti o tipičnim poremeajima kontakta u porodicama. U kliničkom radu, ipak, preslaba i suviše jaka 111

ograničenost se ređe sreu u čistom vidu i nisu karakteristične za uspostavljanje kontakta individuae i porodice u svim situacijama. eše otkrivamo da je porodica preslabo ili prejako ograničena u određenim pitanjima, ili u nekom pogledu preslabo, a u drugom prejako. Na primer, adolescent moe biti suviše vezan za jednog roditelja, pri čemu mu nedostaje oseanje diferenciranosti u tom odnosu, dok je u odnosu sa drugim roditeljem distanciran i nepovezan. Ili adolescent moe proi kroz period kolebanja između epizoda kontakta u kojima su granice veoma permeabilne i kroz epizode u kojima dominira oseanje izolovanosti i otuđenosti od roditelja. Dok adolescent prelazi sa ranije, dečije organizacije selfa, često otkrivamo da je ranije načine preslabog ograničavanja u kontaktu sa roditeljima zamenio preteranim ograničavanjem. A) PRESLABO RAZGRANIEN PORODINI PROCES U preslabo razgraničenim porodicama redovno moemo da vidimo interakcije tokom kojih granice, kojima se individualni self odvaja i definiše, postaju konfuzne. Roditeljima nije sasvim jasno šta je njihov posao, a šta je posao njihove dece. ini se da im je teško da prihvate da e se sfere odgovornosti adolescenta konstatno širiti. Kada su porodični odnosi uravnoteeni, granice jasnije odvojene, roditelji prihvataju intrapsihički ivot adolescenta (tj. misli i oseanja) i njegov teren, čak iako je njegovo spoljašnje ponašanje i dalje nešto u šta se porodica meša i čime se bavi, u takvim porodicama vidimo da roditelji primenjuju svoj uticaj i vođstvo na način koji implicitno pojačava granice. Ovakvi roditelji, kada primenjuju disciplinske mere i uvode red, nastoje da potvrde da adolescent ima svoj unutrašnji svet koji ih se, manje-više, ne tiče i spoljašnje ponašanje o kome oni moraju da brinu. Takvi roditelji često kau:”To što misliš i oseaš je tvoja briga, ali postoje ograničenja i očekivanja koja se moraju poštovati u ponašanju”. Takvo ”roditeljstvo sa jasnim granicama” stvara oseanje diferenciranosti od porodice, pojačava razgradnju i neguje mogunost osobe da sama donosi odluke, da rešava svoje dileme i da bude odgovorna. Kada su granice preslabe, roditelji previše ulau i ponekad se fiksiraju za intrapsihički ivot svog deteta. Ovi roditelji e rei terapeutu npr. da ih ne brine toliko ponašanje deteta, koliko stav:”Ne brine nas to što on ne pome u kui, ve to što ne eli da pomae. To nas zaista pogađa”. U takvim porodricama roditelji postaju opsesivni u pogledu unutrašnjeg ivota deteta, brinu i pokušavaju da utiču na njega, te da ga menjaju prema sopstvenom dizajnu. Jedna od posledica ovakvog stanja granice je da roditelji implicitno ne vide svoju decu kao nekoga ko čini sopstvene izbore i mora da prihvati posledice svog ponašanja. I deca, u ovakvim uslovima, počinju da sebe vide na sličan način i da introjektuju implicitne stavove roditelja. Roditeljstvo sa nejasnim granicama ima predvidljiv efekat i izaziva projekciju i preterano identifikovanje, što rezultira konfuzijom u pogledu vlasti i odgovornosti nad selfom. 112

Pošto je egzistencijalni stav, u kome osoba doivljava sebe kao odgovornu individuu, bolna i teška lekcija, deca iz preslabo razgraničenih porodica postaju stručnjaci za izbegavanje ovakvog iskustva. U slabo razgraničenim porodicama, gde domen selfa nije članova porodice nije jasno ocrtan, ljudi na neverovatan način preuzimaju i ”nose” kao svoje, doivljaje koji organski pripadaju drugim članovima porodice. Sa mlađom ili nesposobnom decom roditelji sa razlogom preuzimaju određene funkcije selfa koje nisu dovoljno razvijene – planiranje budunosti ili predviđanje posledica. Ali, u slabo ograničenim porodicama, ovakvo ponašanje se odrava i tokom adolescencije, znatno posle uzrasta kada je uobičajeno da dete počinje da se brine o sebi. Seam se šesnaestogodišnjeg dečaka Doa, koji mi je upuen na procenu pošto je izbačen iz škole posle veeg broja prekršaja. On je bio tipičan šaljivdija. Nije bio zlonameran. On jednostavno nije razvio elementarne Ego veštine kojima se veina adolescenata slui da bi izbegla nevolje, ili da bi shvatila kada je njihovo ponašanje prešlo granice strpljenja odraslih. Razvio je sposobnost da prihvati posledice na način karakterističan za inteligentnog, socijalno pronicljivog srednjoškolca, šaljivdiju. Pokazalo se da je Doov otac umesto njega obavljao ove funkcije. On je obično posredovao sa školskom upravom kad god bi Do zabrljao. Priznao je da je kao tinejder bio sličan Dou, i njegovo poistoveenje sa sinom navelo ga je da za njega preuzme određene funkcije. To je uobičajeno u preslabo razgraničenim porodicama: roditelji preuzimaju neku funkciju selfa (motivaciju, samodisciplinu, anticipaciju budunosti, krivicu, brigu) koja ostaje nerazvijena u repertoaru ponašanja adolescenta. B) PROCES U PORODICAMA KOJE SU PREJAKO RAZGRANIENE Na drugom kraju kontinuuma nalazimo porodice čije su granice rigidne i relativno nepropustljive, a kapacitet za povezivanje i spajanje nedovoljno razvijen. U takvim porodicama roditelji obično uspešno stavljaju detetu do znanja svoja očekivanja i ograničavaju ponašanje, ali u odnosu nedostaje nota ličnog interesovanja i angaovanja. Deca e znati kako da se ponašaju, ali e oseati da ih roditelji ne poznaju zaista. Unutrašnji svet doivljaja koji deluje toliko ugroavajue u nedovoljno razgraničenim porodicama, u ovim porodicama ne izaziva nikakvo zanimanje. ak roditelji mogu da budu prilično nesvesni činjenice da postoji unutrašnji svet iskustva, kako kod dece, tako isto i kod njih samih. U rigidnim porodicama koje uspevaju da funkcionišu, adolescenti često kau:”Moji roditelji brinu samo o tome šta radim, a ne i o tome šta mislim i oseam”. U nekim suviše jako razgraničenim porodicama, granice koje razdvajaju roditelje i decu, i koje ih izoluju, potiču od zaokupljenosti roditelja sopstvenim ivotom i problemima. Otac koji je toliko zauzet poslom da ne poznaje svoju decu, predstavlja stereotip koji se često javlja u kliničkom radu sa decom. Roditelji koji 113

prolaze kroz lični pakao - razvod, gubitak svojih roditelja, gubitak posla - često su distancirani i nedostupni svojoj deci. Depresivni adolescenti često i sami imaju depresivne roditelje ili na neki drugi način nedostupne. Roditelji čiji stil kontakta karakteriše nesposobnost da izgube sopstvene granice, da se emotivno saive sa drugom osobom i da doive potpuno lične delove sebe, verovatno e izazvati oseanje izolovanosti i otuđenja kod svoje dece. Nije tajna da deca koja rastu u zajednicama u kojima nedostaje roditelj ili u siromašnim sredinama, očajnički nastoje da se priključe uličnim bandama da bi sebi obezbedili oseanje pripadanja i povezanosti, tako neophodno za razvoj, a koji porodica ne moe da im obezbedi. SPECIFINI STILOVI KONTAKTA Povremeno se pojave porodice koje jasno odraavaju sliku preslabo ili previše intenzivnog razgraničavanja. I svako ko radi sa porodicama adolescenata, svakako, provodi dosta vremena i troši energiju u direktnim intervencijama – nastojei da se roditelji malo više angauju, ili da se angauju malo manje. Moemo traiti od majke da bude spremnija na razgovor, pa i na svađu sa svojom erkom. Moemo traiti od oca da prestane da se meša u način oblačenja i celokupni imid deteta, i da odustane od mešanja u ove načine diferencijacije adolescenta. Moemo savetovati roditelju da prestane da se poverava detetu i da potrai odrasle prijatelje. Moemo predloiti da prepuste brigu o domaim zadacima detetu, čime e ono praviti sopstvene greške i iveti sa posledicama svojih izbora. Ili moemo učiniti upravo suprotno, pouriti roditelje da se umešaju i da obezbede neku strukturu tinejderu koji je u ozbiljnoj nevolji ili nema kontrolu. Postoji mnogo načina uz pomo kojih moemo terapijskim intervencijama delovati na sisteme u procesu razgradnje, koji se vrte oko problema preslabe ili prejake razgraničenosti. U svakom slučaju, mi efikasno vodimo i podravamo roditelje da prošire i uravnotee svoj repertoar, ne da bismo ispravljali graške, ve da bismo poveali njihov opseg veština uspostavljanja kontakta. Ali, kod veina porodica na kliničkom tretmanu oblici i kombinacije preslabe i prejake razgraničenosti su sloeniji i suptilniji, ponekad ih je teško identifikovati i često predstavljaju izazov kada treba osmisliti intervenciju. Ako nam ekstremi prejako i preslabo ragraničenih stilova daju grubu skicu moguih porodičnih procesa kontakata, onda nam skup individualnih stilova kontakata dozvoljava da opišemo uticaj porodičnih procesa na razvoj adolescenta sa znatno više detalja. U geštalt terapiji se određeni načini kontakta tradicionalno smatraju otpornim. Spisak otpornih stilova kontakta uključuje introjekciju, projekciju, retrofleksiju, defleksiju, konfluenciju i desenzitizaciju. Otpori su u početku smatrani neurotičnim ometanjem kontakta organizma sa sredinom. Wheeler (1991.) je ove otpore interpretirao kao stilske modualcije procesa kontakta, modulacije 114

koje naglašavaju određene aspekte procesa, dok zanemaruju druge. Wheeler sugeriše da je kreativno prilagođavanje organizma sredini nije odsustvo ve celokupan repertoar otpora, tako da je organizam u stanju da uobliči procese kontakta na fleksibilan i adaptivan način. U porodicama koje sreemo u kliničkim uslovima, uobičajeno je da stilovima kontakta nedostaje adaptivna fleksibilnost. esto sreemo porodice koje ne samo da naginju jednom od dva ekstrema u pogledu razgraničenosti, ve i ka određenom stilu preslabe ili prejake razgraničenosti ili pak ka nekoj karakterističnoj kombinaciji ova dva. Hajde da ispitamo različite stilove u odnosu na njihovu kliničku i razvojnu relevantnost za klijente u adolescenciji i u odnosu na proces razgradnje. 1. INTROJEKTIVNA PORODICA Introjekcija je naravno prirodna komponenta podizanja deteta. To je nuno sredstvo uz pomo kojeg roditelji organizuju unutrašnju i spoljašnju realnost deteta – kristališui značenja, kreirajui vrednost i smernice, određujui ono što je prihvatljivo i ono što nije, pre nego što je dete u stanju da to učini samo za sebe. Ali pojava funkcije sinteze u adolescenciji postaje razvojni kontrapunkt introjektovanim stavovima i uverenjima. Pošto se svaka porodica bori sa ovim prelazom, mogli bismo očekivati od njenih članova da pokazuju neke karakteristike introjektivne porodice. U ovakvim porodicama se očekuje da e dete prihvatiti ono čemu ga roditelji uče i da e u skladu sa tim potceniti svoju potrebu da uči iz iskustva. Introjektivne porodice često uvode strogu kontrolu, naročito intrapsihičkih procesa deteta, njegovih ideala, vrednosti, uverenja i pogleda na svet. Od deteta se očekuje da negira svoje senzorne i kognitivne procese i da definiše realnost kao roditelji. Sedamnaestogodišnja Glenda je poticala iz takve porodice. Glendini roditelji bili su strogi katolici (”stara škola”, kao što je Glenda volela da kae) koji su rigidno insistirali na tome da njihova deca dele njihova uverenja i vrednosti. Nisu se sukobljavali na pitanju da li deca treba da idu sa porodicom na misu, ve su i beskompromisno insistirali da ona misli isto što i oni. Glenda je, međutim, imala preče brige, npr. pitala se nije li homoseksualna. Njena majka, koja je shvatila da se erka bori sa sobom, mogla je jedino da govori o izdajstvu dobrog katoličkog vaspitanja. Za majku su vlastiti rigidni introjekti bili moni organizatori intrapsihičkog ivota, pa je ideja o postojanju seksualnih oseanja i polnog identiteta, kao sponatanih delova iskustva koje treba otkriti, prihvatiti i integrisati, bila potpuno strana. O veini introjektivnih familija, kakva je i Glendina, moe se rei da su istovremeno i preslabo i prejako razgraničene. Glendini roditelji su se borili za kontrolu nad njenim umom i srcem, radikalno ne odobravajui njene granice. U tom smislu, oni su bili preslabo razgraničeni (suviše su investirali u Glendine intrapsihičke procese). Ali oni su bili, takođe, i suviše razgraničeni: dok se 115

Glenda borila da izgradi diferenciran doivljaj selfa, i dok se self borio da spozna i definiše sebe, oseala se udaljenom i neuključenom u porodicu, otuđenom i nepoznatom svojim roditeljima. Do trenutka kada sam upoznao Glendu ona je prošla kroz vei deo procesa adolescencije. Otkrila je bogat unutrašnji svet, koji je negovala kroz nekoliko vanih odnosa sa vršnjacima i sa savetnikom u školi kome je verovala. Ali samo nekoliko meseci je delilo od odlaska na koled. Vraala se na nedovršene procese razgradnje. Postala je autentična, na gotovo ”undergroud” način, igrajui ulogu dobre katolkinje zbog svojih roditelja, ali je počinjala da gubi volju za takvu dvoličnost. Ono to joj je bilo potrebno – a to je suština procesa razgradnje – bila je potvrda makar i implicitna, da njene granice pripadaju njoj samoj. injeca da takvu potvrdu nije mogla ni da dobije, a nije mogla ni da odustane od svoje potrebe za njom, karakteristično je za introjektivne porodične sisteme. to je sistem skloniji introjekciji (bilo koji sistem, bilo da je reč o porodici, religiji ili psihi pojedinca) u veoj meri izaziva dramatično suprotstavljene polaritete pravog vernika i pobunjenika. Nekoliko Glendinih vršnjaka bili su pravi vernici, deca koja su bez pitanja prihvatala porodičnu kulturu. Glenda je bila pobunjenik, bar za sada. Ali, pre nego što e se izboriti sa introjektima kao sa delom sebe, morala se izboriti sa njima kao delom porodičnog sistema. Introjektivne porodice imaju određene karakteristike i dileme vezane za psihoterapiju. Jedna od karakteristika je ta da često trae terapeuta za koga se nadaju da e postati njihov saveznik u poglrdu introjektovanog sistema verovanja, i imaju izraeno uverenje da e terapija posluiti tome da pojača određene porodične ideale i stavove. Terapeut se često nađe u istoj poziciji kao adolescent: nastoji da izgradi i odri vezu i da očuva svoj integritet i autentičnost u polju. Pravi je izazov uspostaviti tu vezu na način koji se razlikuje od postojeeg rešenja u porodičnom polju. Terapeut, drugim rečima, mora nai način da izbegne polarnu dihotomizaciju na pravog vernika i buntovnika, mora izbei silama polja koje vrše pritisak da izabere između jednog i drugog. Zadatak terapeuta je da izmeni granicu vernik-buntovnik u interaktivnu granicu kontakta. Ovo je bio problem sa Glendinom porodicom od početka. Njena majka je uspostavila kontakt sa mnom jer su me preporučili zajednički prijatelji katolici. Zbog toga je pretpostavljala da sam dovoljno sličnih stavova i uverenja. Njena ker je pristala da dođe na terapiju (zapravo, ona se ve poveravala nastavniku u školi, ali su njeni roditelji to okončali jer su mislili da to ”samo pogoršava stvari”). Odlučili su da sam ja osoba sa kojoj e njihova erka raditi. Problem je bio u tome što Glenda nije elela da me vidi, i to je i rekla. Izrazio sam svoje divljenje glendi što je u stanju da zna šta misli i eli, i što to otvoreno govori, kao i da to ne shvatam kao uvredu. ”To je tvoje Bogom dano pravo”, rekao sam i rekao sam da u to poštovati. ”Ali”, dodao sam, ”tvoji roditelji takođe imaju pravo da 116

pristanu ili ne pristanu na tvog terapeuta, naročito ako oni plaaju terapiju”. Predloio sam im nekoliko osoba. Kada je Glenda našla terapeuta koji joj se sviđa i kojeg su njeni roditelji mogli da podnesu (iako je bio Jevrej), ja sam nastavio da radim sa roditeljima na pitanjima vaspitanja i vođstva. Saoseao sam sa njima u problemima vaspitanja i puštanja dece da idu svojim putem. Nadao sam se da u proširiti njihovo znanje o adolescentima. Takođe smo razgovarali o katolicizmu i o istoriji crkve i o katoličkoj edukaciji koju su njihova deca primila. Majka se alila da njen sin, koji je pohađao jezuitsku srednju školu, stiče bolje znanje od Glende. Pričao sam o tome kako su jezuiti postali poznati edukatori, pošto je među njima bilo dosta intelektualaca pobunjenika tokom istorije Crkve, te o tome kako su i crkva i jezuiti preiveli bure prošlosti. Takođe sam pokušao da ih informišem o karakteristikama adolescentnog razvoja u modernom svetu. U pogledu toga smo često diskutovali, zauzimajui suprotne stavove. Zaista mi nije bilo vano da li se oni slau sa mnom. Bilo mi je vano što slušaju za njih strane ideje, a da me ne spale. Oni su prihvatali, moda su su čak i cenili, to što imamo različite ideje i što se, uprkos tome (ili moda upravo zbog toga), naša konverzacija pokazala korisnom u toku prilično zastrašujueg perioda ivota. Na kraju, Glenda je prestala sa terapijom na koled. Kao što je slučaj sa mnogim introjektivnim porodicama, čija deca uspešno prođu kroz proces razgradnje, njen odlazak je više bio neometeno bekstvo nego srdačan ispraaj. Ali beg je često dovoljno dobar, i poslednje što sam čuo je da se Glenda dobro snalazi u koledu. 2. KONFLUENTNA PORODICA Ako introjektivna porodica pokušava da uspostavi jednoumlje time što roditelji nameu stavove deci, konfluentna porodica nastoji da uspostavi jednoumlje naglašavajui sporazum i saradnju. Konfluentne porodice smatraju vrednijim od svega to što se ”dobro slau” međusobnom, i ponosni su na to kako lepa interakcija postoji među članovima porodice (ili je nekada postojala). Roditelji često propovedaju nauk o ”kooperaciji”, uzdiui iznad svega fluidan, stapajui stil sporazumevanja i razmene. Jedno od obeleja konfluentnih porodica je njihov neuspeh u tome da integrišu konflikt kao prihvatljivu dimenziju odnosa. U ovim porodicama konflikt ostaje ona razlika protiv koje se porodica udruuje da bi ga uništila, a bes se izraava nenadano i munjevito. U osnovi je oseanje da se sigurnost obezbeđuje kroz zajedništvo, a da zajedništvo zahteva istovetnost. Postojanje konflikta nije nuno znak da konfluencije nema. Zapravo mnoge konfluentne porodice upadaju u neprijatno stanje stalnog konflikta. Ono što obeleava konflikt je to da je on neintegrisan. To ne vodi ni ka asimilaciji individualnih razlika u porodično polje, niti ka jačanju povezanosti koju ljudi oseaju jedni

117

prema drugima. Umesto toga, ostavlja oseanje očaja i doivljaj da nisu uspeli da budu porodica. Helenina porodica bila je klasična konfluentna. Posle razvoda, Helena je u osnovi sama podizala svoja dva dečaka, uz malo pomoi bivšeg mua. Konflikt koji je isplivao na površinu u njihovom braku, doveo je do razvoda i onu su ostali ljuti i ogorčeni jedno na drugo. Oboje su oformili domove koje je karakterisala konfluencija: Helen sa sinovima, a bivši mu sa novom suprugom. Obe porodice bile su ”blagoslovene” odsustvom konflikta – tj. dok Helenin stariji sin Piter nije napunio petnaest godina. U konfluentnim porodicama obično sve teče glatko dok deca ne uđu u adolescenciju, kada je diferencijacija doslovno nametnuta silom prirode. Roditelji obično ale za prošlim vremenima kada su deca i porodica funkcionisali organski, toplo i glatko kao celina. Helen se alila upravo na taj način, opisujui kako su se ona i dečaci zbliili postajui sinhronizovana jedinica, kako bi opstali. Ona je bila izuzetno topla i pozitivna ena, razvila je blizak, paljiv i bogat odnos sa sinovima. Vano je zapamtiti da konfluencija kao stil kontakta nije patologija, ve slabljenje. Njegov kliničko značaj nije u bliskosti koja se razvija, ve u nedovoljnoj razvijenosti veština kontakta uz pomo kojih se izlazi na kraj sa razlikama. U ovoj porodici, kako to obično biva u konfluentnim porodicama, problemi su se javili u vezi discipline. Helen je pristupila disciplinskim pitanjima kako to čine slabo ograničeni, konfluentni roditelji. Ona je traila, molila saradnju. Ona je očajnički elela domainstvo u kome ljudi pomau jedni drugima zato što im je stalo, zato što vode računa o drugima, kao i zajedničkom dobru. Kada su ova očekivanja bila frustrirana, kao što se to dešava sa adolescentima, ona je drala lekcije deci, povlačei sve zabrane kako bi ih ubedila da dele njene elje i ciljeve. Takvo insistiranje odraava odlučnost roditelja u tome da se o porodičnom ivotu ne moe pregovarati, a primenjeno čak i sa ublaenom snagom, nije bilo deo Heleninog repertoara. Rezultat je bio taj da su se diskusije pretvorile u rasprave, rasprave i svađe koje bi ponekad izmakle kontroli. Helenino srce je bilo slomljeno jer je Piter napustio zbog svojih zadovoljstava. On je postajao sličan ocu, poverila mi je plačui. Piterovo ponašanje je, tokom proteklih meseci, postalo impulsivno i svadljivo. Zanemario je školu, ponekad bi maltretirao mlađeg brata i postajao veoma neprijateljski nastrojen kada bi se postavili manji zahtevi. Ali ono što je uznemiravalo Helen nije bilo Piterovo ponašanje, čak i kada je bilo impulsivno i nekontrolisano, ve to što nije eleo da sarađuje, onako kako je činio kada je bio mlađi, i to je nateralo da potrai pomo. Kada se nisu svađali, Helen i Piter su bili nešto kao drugovi, više kao vršnjaci, a ne kao roditelj i dete. Jednom kada sam otvorio vrata kancelarije, video sam ih kako zajedno pevuše pesmu Bitlsa, oboje se njišui uz muziku. Oni su se često zajedno dobro zabavljali, više u prošlosti nego u zadnje vreme. Njihova bliskost, u kojoj nisu postojale jasne granice, bila je nekada vaan izvor podrške za oboje, 118

ali sve više je postajala izvor frustracije i konflikta. Oni su umeli da se mešaju jedno drugome u privatne stvari, pa su čak i manji izrazi takvih pokušaja bili povod za takve svađe. Piter bi virio u majčin kalendar dok bi telefonom razgovarao sa prijateljima, a to je nju iritiralo. Ona bi zauzvrat ulazila u njegovu sobu bez kucanja, a to je nedavno izazvalo eksploziju besa. Ono sa čime Piter i njegova majka nisu umeli da se snađu, bile su transakcije kojima bi izrazili svoju razdvojenost i zasebnost. Helen je bilo veoma teško da donese jednostrane roditeljske odluke sa kojima se Piter nije slagao. Kritičan deo terapije bilo je traenje drugih izvora podrške za Helen, izvan porodice, traenje osoba koje e potvrditi njene odluke i ohrabriti je da zauzme sopstveni stav. To je bilo znatno pre nego što je postala sposobna da se suoči sa Piterom, prezentujui mu odluke i nabrajajui mogue posledice nepoštovanja odluka, na način koji je govorio:”Tako stoje stvari!”. Piteru su na sličan način smetale interakcije koje sunpojačavale njegovu odvojenost i diferenciranost od majke. Kada je Helen kasnije bila u stanju da priča sa bivšim muem traei podršku i savet, Piter bi ponekad doslovno stao između njih i rekao:”Ne pričaj sa njim. Pričaj sa mnom!”. Problem je bio isti za oboje: povezanost su doivljavali kao prirodnu, iako ne uvek prijatnu, nepovezanost je bila neprirodna i zastrašujua. Terapijski rad se bavio proširivanjem njihovog repertoara kontakta, kako bi mogli da tolerišu neophodne transakcije u odnosu roditelja i tinejdera koje su zahtevale da zauzmu različite pozicije i da dopuste da se između njih pojavi prostor. Dve specifične intervencije su pomogle da se postigne reorganizacija. Prva se sastojala od ugovora o kunim dunostima, što je bila tema koja ih je danima drala u orsokaku i danima izazivala svađe i sukobe. Ugovori, verbalni ili pisani sporazumi koji određuju prava i dunosti svake strane, uobičajeno su i poznato sredstvo za rad sa adolescentima i njihovim porodicama. Ovaj ugovor je bio dosta uobičajen, ali je imao nekoliko vrednih tačaka. Pre svega, podsticaj je došao od Pitera, a ne od majke. Isuviše često ideja o ugovoru dolazi od odraslih, a adolescent je nagovoren da prihvati i potpiše. Postavljen na ovakve temelje, ugovor e verovatno propasti jer se bazira upravo na onome što adolescent pokušava da reorganizuje – neravnomernu raspodelu moi i inicijative na strani odraslih. Kada radim na terapijskom ugovoru, uvek počinjem od adolescenta, i to sam učinio i sa Piterom. ”Imam ideju kako da ti skinem majku s grbače”, rekao sam Piteru u četiri oka i predloio sam da joj ponudimo ugovor kojim bismo regulisali i njegove obaveze i njeno zanovetanje. Bio bi jednostavan, on bi pristao da obavi neke poslove do određenog roka, a ona bi prestala da ga podsea i da zanoveta. ”Nee funkcionisati”, odgovorio je.”Ona oboava da zanoveta i nikada nee odrati svoj deo dogovora”. Pretpostavio sam da on bolje poznaje svoju majku nego ja, i odistali smo od toga. Na sledeoj seansi, dodao sam jednu novi ideju:”ta ako 119

dodamo kaznu za svako podseanje ili zanovetanje?”, pitao sam ga.”ta ako svaka reč koju kae o nekoj obavezi produava rok za obavljanje te obaveze za još jedan sat?” Ova ideja o dvostrukoj obavezi njegove majke ga je zaintrigirala. Pristao je da iznese ugovor, uz moju pomo, na našem zajedničkom sastanku sa majkom. Helen je prihvatila i zaokruila pregovore pitajui kakva kazna e uslediti Piteru ako ne obavi posao do određenog roka. Helen bi stekla pravo da zanoveta do mile volje, dok bi Piter morao da odustane od albi zbog zanovetanja. Da li je ugovor funkcionisao? Moje iskustvo govori da ugovori nikada ne funkcionišu na magičan način kako su zamišljeni, pošto ljudi nisu logično-ustavna bia kakve ugovor zahteva. I Piter i Helen su se povremeno drali dogovora, a povremeno su ga kršili. Ali ugovor je funkcionisao u tom smislu što je obezbedio vebu i mogunost za reorganizovanje odnosa i omoguio da svako zauzme svoj stav u dogovoru, u kojem se očekivalo da se jedno drugome ne mešaju u rad. Kao što je slučaj sa veinom terapijskih odnosa i ovaj je delovao kao osnova za novu vrstu odnosa. Druga intervencija, ona koja je svakako ušla dublje u sr problema, podrazumevala je ostale igrače u igri na takav način da je izmenila samu igru. Pokušao sam na scenu da uvedem Piterovog oca. Helen se sloila da je ovo dobra ideja, iako je rekla da on nee sarađivati, ubeđivala me da je on naprosto suviše sebičan. Piter je glatko odbio da sarađuje sa ocem i to je izgleda rešilo stvar, bar u tom trenutku. Kasnije sam shvatio da Piter isključuje oca zbog lojalnosti prema majci. Njegovom ocu je izgleda sasvim dobro išlo u novom braku, a majka se još nije oporavila od stida i bola kroz koji je prošla zbog razvoda, i Piterovo odbijanje da uspostavi bilo kakav kontakt sa majkom, bio je ostatak dečije odluke da e stajati na majčinoj strani. Ovakvo stanje stvari se promenilo kada je Helen srela stabilnu i poeljnu osobu sa kojom je ušla u prvu ozbiljnu vezu, šest godina posle razvoda. Kada je postalo jasno da ovaj odnos nekuda vodi i da Piter nije više muškarac Heleninog ivota, on je pokazao zanimanje za mogunost da se otac uvede u terapiju. Njegov otac, iako je zaista bio zaokupljen sobom, kao tp je Helen pomenula, spremno se uključio u terapijski proces i poveo sa sobom i novu suprugu. Polje se promenilo. Na jednom sastanku su bili Piter, Helen, Greg (njen novi verenik), Fil (Piterov otac) i njegova ena Hana. Lako sam mogao da vidim kako su granice unutar porodice uticale na Piterov adolescentni razvoj. Njegov odnos sa majkom je bio preslabo ograničen, a odnos sa ocem prejako ograničen. On i otac su jedva progovorili nekoliko reči proteklih godina. Njihove interakcije su bile čudne, oprezne i, u neku ruku, formalne. Kada treba uspostaviti diferencijaciju unutar para roditeljdete, vai opšte pravilo, da pomae ako se u polje uvedu drugi odrasli i ako se izgrade i ojačaju suportativni odnosi među odraslima. Kada se odrasli zblie mnogo im je lakše da odre razliku i distancu na 120

granici kontakta sa decom. Opšte pravilo je: kada elite da razgraničite nedovoljno razgraničenu porodicu, dozvolite da odrasli počnu da funkcionišu i da doivljavaju sebe kao tim. To učvršuje granicu. Kada elite da ukolinite barijere u suviše razgraničenoj porodici, proces je obrnut: razdvojte odrasle koji čine jedinstven subsistem i omoguite intimniji, jedan prema jedan odnos između roditelja i dece. Mi smo uradili dve stvari na terapijskim seansama: prvo smo okupili porodicu (bez Filove ene koja nije imala neku vezu sa Piterom i više je volela da ne učestvuje) i radili smo zasebno sa Helen i Piterom, dok smo izgrađivali čvršu saradnju Helen sa ostalim odraslim osobama iz Piterovog ivota. Kada su problemi iskrsavali, Helen bi se instinktivno okrenula Piteru sa pitanjem ili komentarom. Kada se Piteru ne bi svideo pravac konverzacije, uhvatio bi majku za ruku i okrenuo je prema sebi. Oni su bili poput dva magneta koji se privlače i magnetizuju polje oko sebe. Rekao sam Piteru da sedne do mene i helen da obrati panju na fizički magnetizam koji osea uvek kada Piter govori. Ona je počela da usporava proces kroz koji prolazi i da više bira dok trai podršku tokom seanse. I Greg i Fil su bili voljni i na raspolaganju, i kada je dovoljno usporila da ovo primeti, uključila ih je traei mišljenje ili savet, ili potvrdu onoga što je rekla. Razmišljajui o moguoj kazni za Pitera, koji je prekršio kuni red, ona je prestala da se refleksno okree ka njemu i pita ”Zar to jine fer?”. Okrenula bi se Filu ili Gregu i pitala:”ta ti misliš?” U poetku je Piter bio preplašen i besan što njegova majka razvija nezavisnost i on i ja smo radili individualno kako bi on, uz dovoljno podrške, podneo ovu promenu. Drugo što smo učinili bilo je da zakaemo nekoliko susreta samo za Pitera i oca, i to vreme smo iskoristili da bismo naučili kako da se oni povezuju međusobno. Ovaj rad je imao jednostavan oblik konverzacije. Ja bih počeo pitajui:”Kako elite da se ovaj odnos razvija?” Obojica su se sloila da ele manje formalan, a više prijateljski odnos. Traio sam od Fila da priča Piteru o svojim tinejderskim godinama. Predloio sam Piteru da uputi oca u svoje probleme sa devojkama i instruirao sam oca u veštini slušanja. Otkrili su da im to nije tako teško i odlučili da daju vremena odnosu da se razvije. Cilj je bio da se proširi repertoar veština kontakta Pitera sa oba roditelja. On i otac su ve znali kako da se dre na distanci, ali trebali da nauče kako da se zainteresuju i da upoznaju jedan drugoga. Ne kaem da su postali najbolji prijatelji, nisu. Ali oboje su osetili otvorenost, pristupačnost onog drugog i kada bi se sreli jednom ili dvaput mesečno, to su činili kao prijatelji, a ne kao stranci. Nauk za Pitera i Helen je bio u tome da prošire repertoar veština kontakta izvan granica konfluencije, koja im je tako lako polazila za rukom. Naučili su kako da budu u sukobu, kako da svako zauzme svoj stav, da definišu razlike i da ih se pridravaju. Njihove rasprave su se izmenile i nije više bilo narastanja panike zbog neslaganja. Ni Piter ni Helen nisu više patili zbog razdvojenosti, opsesivno mislei kako 121

da drugog privole na svoju stranu. Oboje su naučili da zauzmu svoj stav, a da im ne bude potrebna podrška onog drugog da bi tako učinili. Njihova neslaganja javila bi se i nestala, kako to biva između roditelja i dece: kao oluja kroz polje.

3. PROJEKTIVNA PORODICA Projekcija, kao organizacija kontakta, podrazumeva neprihvatanje nekog aspekta doivljaja selfa i njegovo pripisivanje sredini. Mene ne interesuju druge ene, kae projektivan, ljubomorni mu:”Tebe interesuju drugi muškarci!” Projekcija ima karakter tačnog prepoznavanja doivljaja, ali njegovog lociranja negde drugde u polju, izvan granice selfa. Seam se kada sam preplašen vodio moje kuče kod veterinara, da sam ga više puta vodio iz čekaonice napolje jer sam bio uveren da mu se piški; kada je veterinar došao i uneo kuče u operacionu salu, vraajui se nervozno prema kolima otkrio sam kako hitno moram u WC. Znao sam da negde u polju postoji puna bešika ali sam bio konfuzan u pogledu toga gde. Ovo je projekcija. Kao prirodan psihološki mehanizam, projekcija je vaan deo bogatog i vitalnog procesa kontakta i slui kao osnova empatije i identifikacije sa drugima. Ali kada projekcija počinje da dominira stilom kontakta bilo kog sistema, sigurno je da ishodi i posledica da e odnosi biti problematični. Pre svega, visoko projektivne porodice sistematski i nepaljivo razvijaju karakteristično neprihvatanje iskustava selfa. lanovi porodice fokusiraju panju na to šta drugi rade i oseaju, a premalo razvijaju svest o svom unutrašnjem svetu. Konflikt obično prati okrivljavanje drugih, a sebe diivljavaju kao zatvorene za razgovor o oseanjima i mislima. Moje kliničko iskustvo govori da projektivne porodice mogu biti odlučno preslabo ili prejako razgraničene. esnaestogodišnja ona i njeni roditelji su tipičan primer slabo razgraničene projektivne porodice. Njeni roditelji su je doveli kod mene jer je postala evidentno depresivne. Obično vedra i uspešna devojka, postala je jako neraspoloena i nervozna, spavala je više nego inače, alila se na gubitak energije i umor i pokazivala je znake teškoa koncentracije u školi. Njene obično dobre ocene, počele su da se smanjuju. ona je prošla tiho kroz sličan period depresije pre tri godine. Njeni roditelji su to naknadno saznali, kada ih je nazvala nastavnica engleskog da bi sa njima podelila jedan esej koji je ona napisala, a u kojem je opisala pokušaj samoubistva (prekomerna doza Tilenola) koji se odigrao pre nekoliko meseci. U to vreme su roditelji insistirali da ona ode na terapiju, što je ona i činila gotovo godinu dana. Roditelji su smatrali da je terapija mnogo pomogla, ona je smatrala da je pomogla ”malo”. Terapeut nije uključio onine roditelje u terapijski proces. ”Ne ovoga puta”, ona je čvrsto insistirala. Njeni roditelji, tvrdila je, deo su problema, kao i ona sama, a ona nije htela da se 122

sama upusti u priču. Njihov odgovor je bio strateški dobar:”Da, draga, znamo da svi imamo svoje probleme, ali sada smo jako zabrinuti za tebe”. Tokom prvog susreta sa onom i roditeljima, bio sam zainteresovan da čujem različita gledišta i ohrabrivao sam onu da kae svoje mišljenje. ”Vi se svađate više nego obično”, rekla je roditeljima i ”to me izluđuje. To je razlog zbog kog sam povremeno depresivna. Ne mogu da izdrim da to činite jedno drugome”. Uz dozvolu roditelja (uvek traim dozvolu kada obratim panju na nešto lično što ljudi nisu nameravali da uvedu u diskusiju), pitao sam ih o njihovom odnosu i o svađama o kojima je pričala ona. Rekli su da su se svađali i da se često svađaju kada su pod stresom:”U braku smo dvadeset pet godina i svađe ne ugroavaju naš brak”. Verovao sam da su u pravu. Njehov odnos je delovao kao dobro ukorenjen i čvrst. Ali, ja sam nastavio, branei onin stav. ”Ali kada se svađate, da li povređujete jedno drugo?”, pitao sam. Tada je slika počela da se menja. Da, oboje su priznali, proveravajui jedno sa drugim, povređivali su se međusobno. ”Da li je to ono što te boli?”, pitao sam okreui se oni. Pogodak, skoro je rekla. Ona nije mogla da gleda kako oni povređuju jedno drugo. Saoseala je sa njihovim bolom, primala ga u sebe kao da je njen sopstveni. Tvrdila je da je to izvor njene tzv. depresije. Predloio sam sledei kompromis: pošto je svaka strana smatrala da ona druga treba da bude klijent, srešu se sa onom i sa roditeljima posebno, tri ili čestiri puta, svake druge nedelje. ona se sloila da pod takvim uslovima razgovara sa mnom o tome kako se osea. Roditelji su se takođe sloili, iako sam sumnjao da to čine samo da bi uspeli da navedu ”onu da se otvori”. Ovo je bila porodica u kojoj je članovima bilo veoma stalo do drugih članova porodice, toliko da su bili u veoj meri svesni bolnih borbi drugih, nego svojih sopstvenih. Moja prva seansa sa oninim roditeljima, tokom koje sam se informisao o porodičnoj istoriji, bila je u najmanju ruku prosvetljujua. Otkrili su da se pre nekoliko godina, kada je oni bilo osam, dogodio niz groznih stvari. Umro je veoma drag deda. Očeva mlađa sestra je izvršila samoubistvo. ona je dobila dijagnozu dijabetesa. Njena majka je pričala o tome kako je odrasla u vrlo disfunkcionalnoj porodici i kako su nedavni događaji uništili sliku ”srene, zdrave porodice” koju je zamišljala za svoje zrele godine. Dijabetes je naročito pogodio, stvarajui nervozu i da, depresiju. Počela je da pije i to je ubrzo izmaklo kontroli. Bračni odnos je počeo da zapada u krizu i bilo je potrebno da upregnu sve snage da bi ostali zajedno. Ali tada su stvari počele da se popravljaju i majka je prestala da pije, iznenadno kao što je i počela. Tada, upravo kada je ivot počeo da teče normalno, njen mlađi sin je ”naočigled počeo da se raspada”, razvijajui ozbiljne probleme u učenju i ponašanju sa kojima nikako nisu mogli da se snađu. Prošla je jedna ”paklena godina” pre nego što je dijagnostikovan deficit panje i hiperaktivnost, te je otpočeo uspešan medicinski tretman. 123

To je bio period nepodnošljivog stresa za roditelje. I kao da sve to nije bilo dovoljno, u to vreme su se preselili u novu kuu, što je uvek stresan događaj za porodicu. Tokom svih ovih događaja, podnosili su situaciju najbolje što su umeli. Bili su otporni ljudi i bili su odlučni u tome da uspostave idiličan porodični ivot, kakav su uvek planirali. ”ta se zatim dogodilo?”, pitao sam. Tada je ona napisala esej o samoubistvu. I kao što ve znamo, esej o samoubistvu je naveo roditelje da shvate da je nešto krenulo naopako. Kao i ja kada sam odneo psa kod veterinara, i oni su znali da postoji bol negde u sistemu. Samo nisu bili sasvim sigurni gde. onino ponašanje im je skrenulo panju na to što se dešava, ne samo sa onom, ve takođe, putem projekcije, i sa njima samima. I ako je takvo stanje stvari bilo pre tri godine, činilo im se da se nešto slično dešava upravo sada. Ova priča je karakteristična za bliske porodice u kojima porijekcija postaje glavna funkcija granice kontakta deteta i roditelja. Posledica toga je da osobe počinju da ne prihvataju sopstvene psihološke procese. Tokom adolescencije, ovo ometa proces razgradnje. ona se svakako borila sa pitanjem prihvatanja. Npr. stalno se svađala sa majkom oko dijabetesa. alila se da se majka meša i da joj meri nivo šeera u krvi i da meri insulin. Ali, kada bi ostala bez nadzora, ona bi redovno ”zaboravljala” da proveri i pisala bi pogrešne rezultate u medicinsku tabelu. eer u krvi bi izmakao kontroli i mnogi depresivni simptomi su se javljali usled toga. Kao i njeni roditelji, i ona je nastojala da deluje kompetetno, pa je potrebe za podrškom i pomoi prijektovala i negirala. ”Da li bi elela da ti pomognem da pregovaraš sa roditeljima da se ne mešaju u lečenje dijabetesa?”, pitao sam je. Ne, rekla je, nastavie da proverava šeer sa majkom jer je njenoj majci potrebna ta procedura. Uz nešto nastojanja sa moje strane, i uz uveravanje da radim sa roditeljima na tome da se brinu o svojim emocionalnim problemima, ona je počela da razvija jasnije ograničenu samosvest. Ono što mi je oteavalo posao u kontekstu ove porodice, bilo je to što kad god bi se ona otvorila sopstvenom iskustvu, kad god bi spoznala svoju potrebu za podrškom ili emotivni bol, oseala bi teinu (dobronamernih) projekcija kako se svaljuju na nju. Nije znala kako da bude iskrena sa sobom, a da ne postane klijent u ime cele porodice, što je bila uloga kroz koju je ve jednom prošla i odlučila da to više ne čini. Podrana mojom spremnošu da je shvatim ozbiljno, i da insistiram na tome da je u pitanju porodični problem, te da svako u porodici treba da preuzme odgovornost za sopstveni unutrašnji ivot, ona je, pokazalo se, bila spremna i prilično sposobna da preuzme odgovornost za sebe. Projektivne porodice nisu uvek ovako spremne da sa projektivnog fokusa pređu na prihvatanje odgovornosti za svoja iskustva. Seam se petnaestogodišnjeg Morisa, ljutog dečaka koji je odbijao terapiju, osim kao brzo suđenje i to samo zato da bi se rešio roditelja na par 124

nedelja. Njegovi roditelji su ga doveli nakon što je uhvaen u krađi u nekoliko epizoda acting out-a. Morisova majka me preko telefona obavestila da njegov otac verovatno nee hteti da sarađuje. ”Naše poslednje iskustvo sa terapijom zaista ga je obeshrabrilo”, rekla je. ”Ja ne mogu na adekvatan način da pristupim adolescentu bez rada sa njegovim ocem”, informisao sam je, pitajui se šta se to moglo desiti. Ubrzo sam otkrio. Morisov otac nije dugo čekao da bi mi rekao koliko mu se gadi sinovljevo ponašanje, koliko mu je neshvatljivo to što je prekršio zakon. On sam nije bio anđeo tokom adolescencije, uveravao me je, ali nikada nije učinio ništa nezakonito. Nadalje, raniji terapeut je smatrao njega fokusom terapijskih intervencija. (Paljivo slušajte priče o neuspesima terapeuta sa kojima su klijenti ranije radili. Oni često kriju ključ kojim se moe prodreti u porodične granice. I nadajte se da e sledei terapeut koji bude slušao slavne detalje o vašim terapijskim promašajima biti dovoljno razborit da to zna.) Njegov otac je bio impresivno uspešan čovek. Imao je dva zvanja magistra, postigao je (bar kada je u pitanju profesionalni ivot) priblinu perfekciju ka čemu je otvoreno teio. Njegov sin mu je delovao kao ono što je on uspešno izbegao u svojoj ivotnoj istoriji. Moris je bio impulsivan, hedonista, bezobziran, protiv establišmenta i tvrdoglav. Morisov acting out je bio projekcija drugačijeg stanja stvari, projekcija očeve mračne strane, zalaenje u one karakteristike koje je otac tako uspešno drao pod kontrolom u razvojnoj organizaciji sopstvenog selfa. A tragedija je bila u tome što se otac takođe distancirao od svog sina, dakle, radvojio se snanom granicom, upravo kao što se očajnički disocirao od sličnih potencijala u svojoj ličnosti. Problem u radu sa previše ograničenim projektivnim porodicama je taj što je gotovo nemogue uključiti zaraene strane u terapiju. I Moris i otac, osobe kojima je bilo najpotrebnije da zajedno budu u mojoj kancelariji, odbili su ili su skoro odbili da dođu. Moris je došao dva puta i oseao sam da sam za vreme drugog susreta skoro uspeo da ga navedem da sam valjana prilika da dobije podršku – ali, na kraju je odbio da dolazi jer je oseao, kao i ona, da bi učestvovati u terapiji značilo priznati krivicu i prihvatiti teret projekcija koje su mu ukuani upuivali. Porodice poput Morisove, opisane su u literaturi kao one kod kojih se javlja rtveni jarac. U takvim porodicama dete postaje meta roditeljskih projekcija. Po pravilu, roditelji dolaze na terapiju u snanom uverenju da adolescent predstavlja problem. esto kada je porodici potrebno skladište onoga što je ”loše” – suviše besno, suviše seksi, suviše sebično – sve dok rtveni jarac ispunjava ulogu, ostali članovi porodice ne moraju da brinu i oslobođeni su takvih karakteristika. Adolescent u poloaju rtvenog jarca obično odgovara tako što ne prihvata, projektuje i osea se krivim – ukratko, bori se da izbegne sramotnoj odgovornosti da bude porodični problem i da implicitno bude izolovan. Ovi adolescentim, kada se dovoljno organizuju kao ličnosti 125

i kada dovoljno sazre da se odupru porodici, učinie radije bilo šta nego da dođu na individualnu terapiju, jer to znači da priznaju pripisanu im odgovornost. Sa Morisovim ocem sam imao malo više uspeha nego sa Morisom. Video sam njegov odlučni perfekcionizam u odnosu na sina kao roditeljsku ljubav i to sam mu i rekao. Slično, njegovo udaljavanje od sina sam video kao jedino rešenje, umesto kojeg je mogao samo da mnogo brine za dečaka koji nee da sluša. Pošto sam počeo da ga slušam, ne svojim terapijskim selfom, ve iz uloge brinog oca koji pokušava da kontroliše situaciju, počeo sam da ga shvatam, a isuviše jaka, projektivna granica među nama je počela da se menja. Zaključio je da moda imam nešto da kaem što bi bilo vredno saslušati i otvorio se za moje komentare. Najvei deo vremena sam pokušavao da ga podučim o odnosu sina i oca i o ogromnom strahu koji mnogi sinovi oseaju kada se postavi pitanje očevih kriterijuma (naročito kada je reč o tako uspešnom ocu, kao što je bio Morisov). Polako je omekšavao i, iako je njegov konflikt sa sinom bio u toku, nadam se da je njegovo ublaavanje naznaka budueg odnosa među njima. 4. RETROFLEKSIVNA PORODICA Retrofleksija se, u teoriji geštalta, odnosi na neku vrstu upravljanja ka sebi impulsa koji su originalno bili usmereni prema sredini. Mnogi psihosomatski simptomi slue u tu svrhu, uzrokujui fizičku napetost i bol tamo gde bi se inače mogao javiti konflikt, ili konflikt sa sredinom. U retrofleksivnim porodicama mnogo toga se zadrava u sebi. Ono što bi moglo postati polje ive interakcije i kontakta koji indukuje rast, postaje umesto toga polje uvređenih osoba sa povijenim telesnim stavom i stisnutim vilicama. Timova porodica je odgovarala ovom opisu. U kancelariji su se članovi porodice drali ukočeno, rezervisano, skoro formalno i vidljivo su brinuli o tome kako razgovaraju jedni s drugima. Tim je došao na terapiju kao sedamnaestogodišnjak, pošto ga je uputio školski savetnik jer je bio depresivan. Timovu porodicu su činili roditelji i petnaestogodišnja sestra. Oni su bili ”bliski”, ali njihova bliskost nije uključivala otvoren razgovor u kome članovi porodice iz srca govore upravo ono što misle, a naročito kada postoje različita oseanja i mišljenja. Oni su, takođe, bili konfluentni, a njihovi spontani porodični razgovori bili su karakteristični po odobravanju izraenom klomanjem glave i po nastojanju da se usaglase, ali i po neprijatnim pauzama, meškoljenju u stolici, po stisnutim usnama i po porukama koje su visile u vazduhu ali su ostajale neizgovorene. U Timovoj porodici sukob se nije razrešavao kroz kontakt, umesto toga, bio bi progutan i internalizovan. Timov otac je imao dugu istoriju stomačnih tegoba, a majka bolove u leđima koji joj nisu davali da zaspi. Sigurno je da konfluentne retrofleksivne porodice, 126

kao što je Timova, izazivaju mnogo više od depresija. Ovo naročito postaje jasno ako uzmemo u obzir tradicionalno psihoanalitičko shvatanje depresije kao besa usmerenog ka sebi. Timove akutne epizode bile su karakteristične po sečenju sebe, ponašanju koje nije neobično među depresivnim adolescentima. U polusvesnom stanju, Tim bi uzeo brijač i povukao nekoliko rezova po podlaktici. Ova vrsta samosakaenja moe se smatrati besom retroflektovanim na sebe. Tim nije moga da izrazi čak ni manje količine agresije prema roditeljima a da ne oseti kako ih je duboko povredio i da se oseti krivim. Pa ipak, kao i veina tinejdera, i Tim je doivljavao frustriranost uglavnom zbog uobičajenih neslaganja oko privilegija, zabrana, zona privatnosti i kunog reda koji su roditelji uveli. Ništa od toga nije bilo strašno, ali ništa nije moglo da se reši na granici kontakta između Tima i roditelja, pa je tenzija počela da se nagomilava i da se izraava kroz Timov odnos prema sebi. Kada je oseao kako bi ih najradije sve posekao, povredio bi sebe. Ali u Timovom slučaju, ovo samopovređvaje je imalo mnogo dublji smisao nego što je suočavanje roditelja sa besom koji osea prema njima. U Timovoj porodici, kao i u drugima u koja retrifleksija postane stil kontakta, ne retroflektuje se samo bes ve, takođe, i drugi izvorni impulsi i potrebe za kontaktom. Timova depresija je predstavljala nagomilan psihički bol povezan sa mnogim razvojnim problemima – strahom od budunosti, ranim razočaranjem u ljubavnu romansu i sa socijalnom nesnalaljivošu. Ovaj bol je Tim podnosio sam, retroflektujui svoju elju da posegne za drugima, za roditeljima i vršnjacima, traei razumevanje, utehu i podršku. U Timovoj porodici interpersonalna podrška koja se slobodno trai i daje nije bila uobičajena. Od članova Timove porodice se očekivalo da sami ustanu i očiste se od prašine kada ih ivot baci na zemlju. Timova majka je ispričala kako je on kao dečak oboleo od čudne, dugotrajne bolesti i kako je ona posle nekoliko meseci, frustrirana lečenjem, zatraila pomo i savet od svojih roditelja. Njeni roditelji, po onome što je ispričala, ponudili su oskudno saoseanje i rekli da samo ako ona prestane opsesivno da se bavi njima,”psihosomatski” simptomi e prestati. I ako se ona trudila najbolje što je znala da ne ponovi politiku nedovoljnog pruanja podrške tipičnu za njene roditelje, bilo je jasno da se oseala neprijatno kada vidi Timovu patnju. Moda se oseala odgovornom za ono što je on doivljavao, ali i nenamerno je odavala svoju elju da se Tim sabere i nastavi sa svojim ivotom. Ova porodica nije razvila mehanizme interpersonalne podrške. Timovo samopovređivanje odraavalo je njegov sloen interpersonalni stil. Za njega je to bio način da otkrije svoj doivljaj bola, da ga izrazi, da ga učini stvarnim tako što e moi da se odvoji od njega i potvrdi svoje postojanje. Reui se iletom, uspeo je sve to da ostvari u okviru svojih ličnih granica – bukvalno na površini svoje koe – umesto da dobije povezanost i podršku koju je očajnički eleo od svojih roditelja. Za sve članove porodice dešavalo se nešto vano. Njihova uzajamna oseanja bila su sloena i intenzivna, 127

ali su se odigravala intrapsihički, a ne interpersonalno. Ove osobe su se savile pod teinom sopstvene retrofleksije, a porodičnom sistemu je nedostajala vitalna energija. Ono što je u suštini interpersonalno, postalo je, u ovoj porodici, intrapsihičko. U retrofleksivnim porodicama adolescent u fazi razgradnje pati, jer prirodne epizode sticanja podrške i diferenciranja bivaju potisnute ili prigušene. Ono što treba rei – reči razumevanja, podrške ili neslaganja – ostaje zadrano i internalizovano. Oseanje da postoje porodični odnosi je uništeno. Reči ohrabrenja, saoseanja, mudrost tipa ”kada sam bio tvojih godina”, sve se to zadrava. Takođe i razlike u interesovanjima, u vrednostima koje se prihvataju, svađe, pa čak i napadi besa koji raščišavaju situaciju. Prirodna komponenta razvojne evolucije deteta je retrofleksija koja se javlja kao deo srednje adolescencije, kada se adolescent povlači iz svađa sa roditeljima i okree ka unutrašnjem svetu. Ali pre toga, tokom faze razgradnje, retrofleksija onemoguava vane procese na granici, koji slue tome da izdignu adolescenta iznad i izvan porodičnog polja i detinjstva. Nije retko sresti klijente, poput Tima, koji potiču iz retrofleksivnih porodica, a koji su se našli zaglavljeni u privatan svet unutrašnjeg iskustva, jer nisu rešili osnovna pitanja vezana za granicu i prihvatanje delova sebe. Takođe, sa velikom tačnošu moemo rei da veina odraslih ”neurotičara” potiče iz retrofleksivnih porodica, gde su bili prikraeni za dovršavanje procesa razgradnje. Najjednostavnije pravilo koje vredi u radu sa retrofleksivnim porodicama je da terapeut mora, pre ili kasnije, da navede članove porodice da govore slobodnije i autentičnije. To obično ”pogoršava” situaciju sa njihove tačke gledišta, te je potrebno da terapeut obezbedi neophodnu podršku kada se to dogodi. Otkrio sam da je u ovakvim situacijama vano predvideti da e se stvar pogoršati, pre nego što postanu bolje. Jedan gram predikcije vredi više nego tona naknadnih objašnjenja. Ali, to je upravo ono što nisam učinio u slučaju Timove porodice. Počeli smo seanse sa celom porodicom, ali se Timova majka povukla, govorei da je sastanci suviše uznemiravaju. Nastavio sam da radim individualnu terapiju sa Timom, u kojoj se suština našeg rada sastojala u tome da nađemo prave reči značajne za odnos sa njegovim roditeljima i pruanje podrške njemu i njima kako bi izašli na kraj sa posledicama postepenog oslobađanja interakcija od retrofleksije. esto sam razmišljao o svom radu sa Timom, koji je trajao više od godinu ipo dana, i često sam alio što nisam radio paljivije da bi uspostavio podršku za sve i što ih nisam upozorio na vreme koliko je teak rad pred njima. 5. PORODICA U KOJOJ JE DEFLEKSIJA OSNOVNI STIL KONTAKTA Defleksija se, u geštalt terapiji, odnosi na slabljenje kontakta, čime on postaje manje direktan, manje frontalan i ima manju svrhu (Polsterovi, 1973.). Humor je npr. vrsta defleksije, kada se 128

upotrebljava da ublai intenzitet epizode kontakta. Preterano pričanje, apstrakcije ili preterana ljubaznost mogu biti vrsta defleksije. Defleksija ima karakter bljeska kontakta, letimičnog kontakta kojim se izbegavaju dublji problemi i sadraji koji bi mogli produbiti bliskost ili pojačati razlike. U nekim porodicama bes moe da slui u svrhe defleksije, naročito kada je snaan i brz i izaziva skretanje panje sa teme na koju je usmerena interakcija. U porodicama sa adolescentima, defleksija ponekad slui da pojača granicu između deteta i roditelja, skreui panju sa tema koje bi mogle dovesti do produbljivanja i jačanja bliskosti i povezanosti članova porodice. Roditelji i tinejderi mogu npr. prikovati panju za konkretna pitanja kontrole – pitanja zabranjenih aktivnosti, ”loših” prijatelja itd. – a sve to u svrhu defleksije i izbegavanja dubljih, izvornih strahova i oseanja. Jedna porodica, koja je došla kod mene, bila je zaokupljena pitanjem da li šesnaestogodišnji sin treba da ide na koncert grupe ”Zahvalni mrtvac”. Roditelji su odbijali da mu daju dozvolu, a on je pretio, na način prilično neuobičajen za njega, da e kršiti njihova pravila. inilo mi se čudnim da se ova porodica, koja se do tog trenutka pokazala sposobnom da pregovara o slobodi i njenim ograničenjima, zaglavila oko ovog pitanja. Sa porodicama koje se, zahvaljujui defleksiji, preterano fokusiraju na detalje ponašanja, izgleda i sl. pokazalo se korisnim insistirati na pojačavanju svesnosti i izraavanju suštinskih problema koji lee u pozadini sukoba. Obično kaem roditeljima nešto poput sledeeg:”Ovo (koncert, minđuša, novi dečko) vam je očigledno veoma vano. Traim vašu dozvolu da se malo dublje pozabavimo time. Ne trudim se da vas navedem da promenite mišljenje, ve me interesuje da shvatim pravu vanost toga, pa bih voleo da mi malo opširnije objasnite. Da li je to u redu?” Tada im, uz njihovu dozvolu, dajem jedan eksperiment:”elim da malo napregnete svoju maštu. Zamislite da njegovo ponašanje zaista izmakne kontroli. ta je vaša najgora fantazija o tome što bi moglo da se dogodi?”. Dok se roditelji bave ovim pitanjem, okreem se adolescentu i kaem:”Ne kaem da e se bilo šta slično dogoditi, ali svi roditelji imaju zastrašujue fantazije kada su deca u pitanju. To je jedan od ludih delova roditeljske ljubavi. Samo pokušavam da otkrijem šta to brine tvoje roditelje. Da li je to u redu za tebe?”. Ova veba obično uspeva da spusti razgovor na dublji nivo, odakle se moe direktnije baviti neizrečenim i izbegavanim pitanjima. Ponekad roditelji otkriju da zaista nema dubljeg problema, da prave probleme tamo gde ih zapravo nema. Ali esto izađe na površinu dublji organizujui kontekst. Kada je jednom ova porodica počela da istrauje pozdinu konflikta, izbegavana pitanja su se pojavila. Koncerti grupe ”Zahvalni mrtvaci” su na zlom glasu po količini narkotika koje upotrebljavaju posetioci i ovo uverenje je povuklo snana, ali skrivena, nerazrešena oseanja i strahove. Mlađi majčin brat, pokazalo se, pušio je marihuanu sa šesnaest godina i osam godina kasnije, posle stalnog poveavanja doza koje su pratile porodični haos, izvršio 129

je samoubistvo. Ovaj deo majčinog ivota nikada nije bio dotaknut u porodičnim razgovorima, osim kroz blede aluzije. Ona nikada nije govorila o snanim strahovima za svoju decu koje je trpela usled ove epizode. Ovo je uobičajen način prejakog razgraničavanja u porodicama sa adolescentima – ono što duboko zabrinjava i ono što se osea prolazi neizrečeno, a umesto toga se javljaju porodine svađe o površnim aspektima ponašanja i u pogledu kontrole koja odvraaju panju sa suštinskog problema. Defleksija, takođe, moe da ima dejstvo preslabog razgraničavanja roditelja i deteta, naročito kada poprimi oblik izbegavanja razlika i konflikata kroz upotrebu humora. Seam se Davida, petnaestogodišnjeg dečaka, vedrog duha i sa izuzetnim smislom za humor, čija se porodica ponosila radošu i vedrinom koje su krasile njihovo vreme provedeno zajedno. Prilikom našeg prvog susreta – premda su mi rekli da je David dobio pre šest meseci dijagnozu dijabetesa, da je baka po majci umrla pre dve godine, a deda po majci pre četiri meseca, i da Davidove ocene ”neobjašnjivo” opadaju tokom celog semestra – oni su se do suza smejali. Zaista su bili zabavni i prijateljski raspoloeni, a njihov način da izađu na kraj sa bolom je bio da ”ga budu svesni” i da zadre svoju sposobnost za smeh. Snana defleksija čitave porodice, mnogo vanija, ticala se Davidovih problema sa prilagođavanjem, dok se majka koja je izgubila oba roditelja sa kojima je bila izuzetno bliska u odraslom dobu, borila sa preplavljujuim, ali neizraenim, oseanjem tuge i usamljenosti. Njen brak, i pored sve razigranosti, nije zadovoljavao nijednu njenu potrebu vezanu za bliskost i intimnost. Iza osmeha, ona i njen mu oseali su se nepovezano i udaljeno. Davidov otac je imao dugu vezu sa svojim čamcem koji je preokupirao vei deo njegovog slobodnog vremena i energije. To je ”oduvek” bilo tako, poverila mi je majka, a ona je to nadoknađivala odravajui bliskost sa roditeljima, naročito majkom. Posle majčine smrti, oslonila se na Davida traei podršku i saoseanje. Pošto je adolescencija počela da ga odvlači od nje, oboje su bili pod stresom. Ali, da bismo došli do svih ovih oseanja, da bi ih učinili dostupnim svesti i da bi ih razumeli, morali su prvo da odluče da pređu na suštinu problema i da se odupru stalnom iskušenju da bol prikriju humorom. Neki terapeuti skloni su da direktno suočavaju klijente sa defleksijom, ističui njenu nekompatibilnost sa ciljevima terapije. Pošto je defleksija mehanizam kojim se i sam pomalo sluim, moj stil se pomalo razlikuje. Priključim se porodičnoj defleksiji, naročito ako se javlja u formi humora. I kada im se jednom pridruim, dakle, s pozicija defleksivnog kontakta, pred sve nas postavljam pitanje hoemo li se direktnije pozabaviti problemom koji lei pred nama. Davidova porodica je bila u stanju da to učini, bar u tolikoj meri da oslobodi Davida uloge druga i podravatelja majke. Ona se sloila da kratko radi sa jednom mojom koleginicom, kako bi proradila nedovršeno aljenje za roditeljima i potrebu za podrškom, ali je odabrala da se ne bavi pitanjima svog braka. ”Dovoljno dobro funkcioniše”, zaključila je i ostavila taj deo ivota na miru. David 130

je, takođe, kratko radio sa mnom i prilično se kompetetno otvorio i počeo da integriše svoj emocionalni svet. 6. PORODICE IJI STIL KONTAKTA KARAKTERIE DESENZITIZACIJA Ulogu desenzitizacije kao stila kontakta je istraivao Kepner (1987.), geštalt terapeut koji se bavi ka telu orijentisanom terapijom. Kepner ističe da je desenzitizacija, koja slabi sposobnost organizma za percepciju, vid adaptacije koji se javlja kada izbegavanje ili napuštanje poremeene sredine nije mogue. U porodičnom miljeu, koji uvek do izvesne mere funkcioniše kao zatvoren sistem, desenzitizacija je način učvršivanja granice kontakta i izolovanja selfa od preteih ili neprijateljskih delovanja. To je uobičajena pojava u adolescenciji koja se ogleda u stavu ”Baš me briga”, koji mnogi tinejderi zauzimaju onda kada im je naročito stalo (posebno u vezi sa tim šta drugi oseaju), a to preti da dezintegriše tek organizovani self. Desenzitizacija je, takođe, korisna roditeljima kada se miču u stranu kako bi dozvolili deci da se suoče sa posledicama svog ponašanja. U takvim okolnostima, desenzitizacija im pomae da izdre bol zbog toga što moraju da gledaju svoju decu kako ue na ”tei način”. U porodicama koje karakteriše desenzitizacija postoji opšte mrtvilo na granicama kontakta i odgovarajua tendencija da interakcije postanu stereotipne i prazne. Moe da postoji dosta besa, ili stalno zanovetanje i svađe, ali to obično ne vodi ničemu novom. U nekim desenzitiziranim porodicama postoji atmosfera mrtvila i povlačenja, a članovi porodice su izgubili zanimanje jedni za druge i odustali od hranljivih odnosa. To je često slučaj sa porodicama koje su iskusile smrt ili neki drugi traumatični gubitak, a članovi porodice nisu mogli da se pokrenu i prue jedni drugima potrebnu podršku. Gubitak pojačava njihovu potrebu za povezanošu, a kada potreba ostane nezadovoljena, članovi porodice počinju da se povlače. Takva je bila Kejtina porodica. Kada je Kejt imala devet godina njena majka je pošla na koled kao redovan student i boravila u školi, oko trideset milja daleko od kue. Kejt je uskočila da zamni majku u nekim ulogama, brinui o mlađoj deci i pripremajui mnoge porodične obroke. Kejt se tome prilagodila kao ”dobar vojnik” i na to se alila samo retrospektivno, sa šesnaest godina, kada je počeo acting out. Nakon što je njana majka diplomirala, roditelji su objavili da se razvode. U četiri oka su mi poverili da brak ve godinama umire. Prvi put sam sreo Kejt u njenu majku godinu dana posle razvoda. Uputio ih je drugi terapeut koji nije uspevao da radi sa njima na njihovom estokom odnosu koji se brzo raspadao. Kejt je prestala da bude najstarije dete uvek spremno da pomogne, što je bila tokom preadolescentnog perioda, i izgledalo je kao da je preko noi postala besna, svadljiva i malodušna. Iskalila bi se na mlađoj deci, a nedavno je gurnula majku sa stepenica koje vode u podrum. Sa njom se nije moglo izai na kraj. 131

Roditelji joj nisu bili emotivno dostupni. Otac se upetljao u dve istovremene ljubavne veze, od kojih je jedna završila vanbračnom trudnoom, a obe su iscrpljivale njegovo vreme, energiju i emocionalne zalihe. On je pruao Kejt usmenu podršku, ali ništa drugo. Majka je bila nedostupna iz drugih razloga. Ona je bila zaista izuzetna ena. Odrasla je u porodici koja joj je pruila vrlo malo vođstva i podrške, te je ona, manje-više, samu sebe podigla. Udala se za Kejtinog oca i ubrzo se našla sa troje male dece i vrlo zahtevnim muem. Tada je odlučila da mora nešto da učini sa svojim ivotom i upisala se na koled. Videla je koled, a zatim i razvod kao jedini način da zaista stvori budunost za sebe i decu. Ona je bila borac, neko ko se oslanja na sopstvene snage kada nedostaje podrška sredine. Ona je bila realistična. Tokom prvog sastanka sa njima, Kejt je počela da se ali na godine majčinog odsustva i pomenula je kako se ali i negoduje kada treba da brine o mlađoje deci. ”kroz to smo ve jednom prošli”, rekla je njena majka hladnokrvno, stvaljajui do znanja da se od nje ne moe očekivati saoseanje. Verovala je da Kejt mora da očvrsne i da nastavi sa ivotom, kao što je ona sama činila toliko puta. Kejtine česte promene raspoloenja, mušičavost i duboko prikrivena tuga i praznina su isticale potrebu za podrškom i povezanošu. Terapeut kojeg su ranije poseivale, terao je Kejt da se otvori i da razmeni svoja oseanja sa majkom, ali je njena majka ovo smatrala manipulacijom i nije bila zainteresovana. Sa kejtine tačke gledišta, porodica je umrla, a ona nije mogla da nađe podršku i utehu za emocionalni gubitak. Njena majka se angaovala u produktivnoj aktivnosti, kao što je činila uvek u ivotu kada bi se pojavio emotivni bol. Njen otac se upleo u novu ljubavnu vezu i učinio svoj ivot dovoljno uzbudljivim da ne misli na minuli razvod. Mnogi adolescenti koji se nalaze u ovakvoj situaciji čine nešto slično. Oni poveavaju nivo uzbudljivosti svog ivota na hiljadu različitih načina – postajui seksualno promiskuitetni, vozei sto milja na sat, upotrebljavajui narkotike, kradui – i prikrivaju dubok emocionalni gubitak koji preti da ih uguši. Kejt nije počela sa ovom vrstom opasnog acting out-a, do časa kada sam je sreo, iako se činilo da tome naginje. Njena svadljivost, koja je drala ukuane u stanju pojačane napetosti, pomakla je ukuane iz mrtvila koje je vladalo. Ona je počela da razvija jedinu strategiju koja je izgleda imala efekta: desenzitizacijom, očvršivanjem svoje psihičke koe. Kejtina majka je bila spremna da nakratko učestvuje u terapiji, toliko dugo dok je praktični fokus bio usmeren na dovođenje Kejtinog ponašanja pod kontrolu. Moji početni napori su bili usmereni na to da učine osetljivim granicu njihove interakcije. U početku, najveim delom, sam nastojao da ostanem osetljiv za situaciju, naročito za majčinu priču o dugoj i teškoj samostalnosti. Traio sam da slušaju jedna drugu i ohrabrivao ih da govore o onome što oseaju. Ali, Kejtina majka nije bila zainteresovana i to je i rekla. Podsetili su me da je desenzitizirane porodice, osim u časovima krize, teško uvui u terapiju ili bar u senzitizirajuu vrstu terapije 132

koju sam ja prepisao. Zato smo kratko radili na način terapije usmerene na problem, i to je za Kejtinu majku imalo više smisla. Odredili smo neke ciljeve, razjasnili obaveze i pregovarali. I sve to je u izvesnoj meri pomoglo. Za to vreme smo se Kejt i ja povremeno susretali na individualnim seansama. Ubrzo mi je postalo jasno da ovi sastanci imaju smirujue dejstvo na nju, pre svega zbog podrške od strane odrasle osobe i interesovanja koje je doivela. Njena majka je, takođe, primetila da je Kejt bolje od kada smo počeli ove seanse, a Kejt je pokazala da je zainteresovana da nastavimo sa radom. est je slučaj da terapeut, koji radi sa adolescentima i njihovim porodicama, mora da prihvati i radi sa onim što mu stoji na rapolaganju. Ja sam više eleo da radim na odnosu Kejt sa majkom. Ali to nije išlo, pa sam radio ono što sam mogao. Pokazalo se da je to bilo dovoljno. Kejt i ja smo se viđali svakih nekoliko nedelja oko godinu dana, a dozvolio sam joj da mi telefonira uvek kada bi osetila da joj je to potrebno (što je bilo prilično često, iako je, kao što to čini veina adolescenata, uglavnom zvala da proveri da li je moja ponuda izvorna). Naš odnos je za nju bio vredan i pomogao joj je da prođe kroz vaan period razvoja, do trenutka kada su njene noge postale dovoljno čvrste da moe dalje sama. Prestala je da me zove i nastavila dalje. ZAKLJUAK Kada radimo sa adolescentima u fazi razgradnje bie korisno ako se upoznamo sa porodičnim procesima. Ciljevi takvog angaovanja su skromni. Nije nuno promeniti porodični sistem, iako je teško to ne učiniti jednom kada se angaujete, pošto i sam adolescent menja način na koji porodica funkcioniše. Cilj je podstai proces, pogurati ga ili razmrsiti čvor koji onemoguuje sadašnji razvoj adolescenta. Mislim da bilo koji školski pristup radu sa porodicom moe da dovede do ostvarenja ovog cilja, iako ja preferiram geštalt pristup koji tei da nadopuni porodični repertoar procesa uspostavljanja kontakta. Ne dozvoljava svaka klinička situacija jasan uvid u porodične razvojne procese ili procese kontakta. Okolnosti ponekad sprečavaju stepen angaovanja koji je najpreporučljiviji. Premda porodice uglavnom funkcionišu kao sistem, one ne doivljavaju uvek sebe kao sistem i stoga ne izvlače korist od rada koji primenjuju porodični terapeuti. Tako smo mi terapeuti, upravi kao i naši klijenti adolescenti, ostavljeni da teimo razvojnim procesima bez potrebne podrške. I radimo sa onim sa čim moemo.

133

IX Poglavlje POETAK TERAPIJSKOG ODNOSA Kada odrasla osoba ili stariji adolescent odluči da dođe na terapiju postoji izvesna direktnost u pogledu značenja tog poduhvata, bar na nivou socijalne realnosti i interpersonalnog ugovora. Suprotno tome, kada adolescent u fazi razgradnje dođe u kancelariju terapeuta to je sloen događaj u istoriji porodičnog razvoja. I zavisno od toga u kojoj meri je intenzivan i u kojoj fazi je proces razgradnje, terapiji e biti pripisano značenje zavisno od prirode i karaktera istorije koja i dalje nastavlja da se razvija. SMISAO DOLASKA NA TERAPIJU Obzirom na uklopljenost adolescenta u šire porodično polje, celokupna terapija moe da predstavlja neki nerazrešen aspekt porodične drame. U porodici u kojoj je došlo do razvoda, npr. ”terapija” postaje majčin domen i pitanje da li dovesti decu na terapiju postaje vana tema oko koje se lome koplja uvek kada jedno od dece počne da biva malodušno. Ja sam bio trei terapeut jednom petnaestogodišnjem dečaku čiji su roditelji samleli ostala dva u mlinu svojih antagonističkih odnosa. Dečak bi počeo da se otvara terapeutu, koji bi zauzvrat prihvatio majčinu verziju priče kako svi porodični problemi predstavljaju posledicu patnje koju je prouzrokovao grozni dečakov otac. Ocu bi tada preselo i odbio bi da plaa račune terapeutu, potkopavajui terapiju. Tada bi majka počela da 134

trai sinu novog terapeuta. to se tiče mog mladog klijenta, kada sam ga upoznao, otkrio sam da je njegov unutrašnji konflikt vezan za terapiju zaista nerešiv. Ako bi išao na terapiju i nenamerno bi svedočio kako je njegov otac loš. Ako bi odbio da ide, nenamerno bi negirao majčinu verziju realnosti. Iz druge porodice je došao sedamnaestogodišnjak koga je proganjao duh starijeg, mentalno obolelog brata. Plašio se da odlazak na terapiju znači da su roditelji odustali od njega i da e poi stopama starijeg brata. Njegovi strahovi su izašli na površinu posle nekoliko mescei terapije, tokom kojih je bio u jakom konfliktu u vezi dolaenja na terapiju. Pored ovog tipa skrivenog značenja terapije koje potiče iz uključenosti adolescenta u porodičnu dinamiku i istoriju, takođe se postavlja pitanje kakve odnose je klijent sposoban da uspostavi sa odraslima iz sveta realnosti (što je drugi način da se postavi isto pitanje: koliko je klijent uspeo da se izdvoji od porodice, da dovrši faiu razgradnje). Karakteristično je za klijente u fazi razgradnje da ne umeju da koriste odrasle van porodice da bi od njih dobili podršku za svoj rast i razvoj. Stoga dolaze na terapiju kao nespremni, nevoljni i nepristupačni klijenti. Njihov stil interakcije verovatno e odraavati stupanj njihovog razvoja – prejaku vezanost ili borbu za distanciranje od porodice – i to ih kao grupu čini jednom od najteih za produktivan psihoterapijski rad. Oni mogu biti pasivni, sumnjičavi, neprijateljski raspoloeni, nezainteresovani, paranoidni, vešti i manipulativni, izrazito ljubazni, ili mogu koristiti bilo koji stil ponašanja koji onemoguava interakciju u terapijskom smislu. Kao terapeuti moemo otkriti da smo sve samo ne objektivni, puni podrške i od pomoi, kakvim se smatramo. Umesto toga, moemo postati zamena za roditelja, ili branioci celokupnog sveta odraslih, i moemo otkriti da je naš klijent spreman da kritikuje, osudi, da je nezainteresovan itd. Sve to ostaje neizrečeno, i kod klijenata u fazi razgradnje ujedno postaje i nesvesno. Ako se izgovori, situacija postaje pogodnija za rad i moe se baviti navedenim teškoama. Ako ostane neizgovoreno moe da ščepa i uguši polje terapijskog rada, tihom, nevidljivom snagom. KLIJENTOV STIL ZAPOINJANJA TERAPIJE Svaki adolescent organizuje polje odnosa između sebe i terapeuta na neki karakterističan, smislen način. Stil e odraavati klijentovu istoriju iskustava sa vanim odraslim osobama, kao i njen ili njegov trenutni razvoj u pogledu razgradnje i izgrađivanja stabilnog doivljaja selfa. Deca koja se upuuju na terapiju su obično ona kod kojih ovaj proces ne teče dobro ili glatko. Za njih je prihvatanje i rad na granici kontakta između sebe i drugih, naročito odraslih, često teak i problematičan. Obično radimo sa decom čija je reakcija na fazu i procese razgradnje pribliavanje i spajanje ili ograđivanje od drugih i diferenciranje. Jedan ekstrem čine osobe koje ljubaznost 135

i preterana elja da steknu naše odobravanje onemoguava da se angauju u terapijskom radu. Na drugom ekstremu se nalaze osobe čija odlučnost da nas dri na distanci gotovo onemoguava početak terapijskog odnosa. Ova dva stilska ekstrema, prejaka ili preslaba razgraničenost, obuhvataju celokupan spektar moguih stilova započinjanja terapije. Razmotriemo svaki od njih. A) STIL ZAPOINJANJA TERAPIJE KLIJENTA SA SLABIM GRANICAMA Adolescent sa slabim granicama obično počinje terapiju na kooperativan način, nastojei da ispuni očekivanja odraslih i prihvatajui da odrasli znaju šta je najbolje i da e ga voditi ka onome što treba da radi. Ovi tinejderi se trude da se slau sa odraslima, ili makar da ne prave mnogo problema. Problemi zbog kojih dolaze obično odraavaju internalizovane, a neizraene teškoe u vidu psihosomatskih poremeaja, poremeaja spavanja, depresije i simptoma izazvanih anksioznošu. Ako se suprotstavljaju odraslima, to je obično na pasivan način – ne postiui dobar uspeh u školi, putem lenjosti ili neodgovornosti - naizgled se pokoravaju zahtevima, a zapravo ispunjavaju svoje elje. Pasivnost je često karakteristika slabo razgraničenog adolescenta. To moe biti upadljiva pasivnost adolescenta koji prua na pozdrav oklembešenu ruku i čeka dozvolu da bi ušao u kancelariju ili seo. Ili moe biti suptilna pasivnost klijenta koji zainteresovano i ivo uključuje u konverzaciju, ali uz ljubazno usaglašavanje sa očekivanjima odraslih, nadajui se da e ga smatrati prijatnim i prihvatljivim. I klijent i terapeut e oseati da terapeut insistira na interakciji više nego što je oboma prijatno. Na kraju, terapija sa pasivnim, nedovoljno razgraničenim klijentom moe da bude kao ples sa krpenom lutkom. Odnos između odrasle osobe i adolescenta sa nedovoljno snanom granicom ima na njega trenutan, snaan učinak analogan delovanju magneta na čelične predmete. Nedavno sam imao sreu da radim sa trinaestogodišnjom devojčicom koja mi je pomogla da shvatim ovaj doivljaj. Sara je upuena kod mene radi procene i pokazalo se da je reč o opsesivno-kompulzivnom ponašanju. Ona je rekla majci da upotrebljava izvesne rituale koji upravljaju njenim ponašanjem u izvesnim situacijama i njena majka je traila konsultacije. Ona je bila uzoran klijent, kooperativna i iskrena na svaki mogui način. Posle sastanka koji smo posvetili istraivanju njenih simptoma, na kojoj je Sara paljivo odgovarala na pitanja koja sam joj postavljao, prebacio sam fokus na manje strukturiran deo Sarinog ivota i ikustva. to su moja pitanja postajala otvorenija i što sam više traio njenu inicijativu, naša interakcija je postajala sve čudnija i ukočenija i tišina se uvlačila u naše razgovore. Obratio sam panju na ono što se sa Sarom dešavalo u tom momentu. Izgledala je zbunjeno, kao da ne razume sasvim o čemu govori. ”Da li eliš nešto da kaeš?”, pitao sam. ”Ne.” 136

”ta se dešava sa tobom u trenucima kada samo sedimo, kada ja ne postavljam pitanja, a ti ne smišljaš odgovore?” ”To je kao da sve postaje prazno”, konačno je rekla. ”Kako to?”, pitao sam. Ona je samo odmahnula glavom. ”Da li ti se to ve nekada dogodilo?”, pitao sam i posle otprilike jednog minuta zbunjenog gledanja, polako je klimnula. ”Ponekad mi se dešava sa majkom”, dodala je posle nekog vremena. Sara je počela da opisuje svoje doivljaje sa majkom sa kojom su razgovori uglavnom tekli prijatno i lako. Ponekad, ipak, Sara bi mislila o stvarima drugačije od majke i, u tim trenucima, nastavljala bi se konverzacija a ne rasprava ili svađa. Sara bi se posle takvih razgovora oseala skrhano. Majka je delovala tako sigurno u sebe i Sara bi obično zaključila da majka zna više i da je verovatno u pravu. Iskustvo mi je govorilo da je Sarina majka inteligentna i poverenja vredna ena koja se zaista trudi da sasluša svoju decu i da podri njihove ideje kroz razgovor. Ona nije bila ljudoder koji ne dozvoljava bilo kakvu razliku mišljenja, ve inteligentna odrasla osoba čija mišljenja imaju teinu i argumentovanost. Sarino iskustvo je govorilo da su se diskusije o sadrajnim temama završavale potkrepljenošu majčinih stavova i Sara bi otkrila da je (na suptilan i diplomatski način) ubeđena u ispravnost majčinog mišljenja ili da su njeni argumenti jači. Kako je to imati trinaest godina i biti ”dobro dete” uključeno u kontakt sa takvom odraslom osobom? Da sam u takvoj situaciji oseao bih se slično kao Sara. A uobičajena reakcija na učestvovanje u interaktivnom polju sa ljudima koji su pametniji i bolje informisani je kognitivna blokada, oseaj praznine i neartikulisanosti. Biti u kontaktu sa nekim bistrijim i sigurnijim u sebe nego što smi mi sami, često izaziva neku vrstu kognitivne praznine. To se dešava i odraslima. Obično postanem praznoglav i tupav kada neko počne da govori o politici ili ekonomiji. Iako se to dešava tu i tamo odraslima, moemo biti sigurni da se rutinski dešava adolescentima, naročito kada razgovaraju sa nepoznatim odraslim osobama. Neartikulisana praznina, koja često karakteriše klijente u fazi ragradnje, ne mora nuno biti znak pasivne agresije ili odbrane. eše je reč o prirodnoj posledici neuravnoteenog interpersonalnog polja osobe sa slabim granicama. U terapijskom radu sa ovakvim klijentima, osnovni cilj je izgradnja terapijskog polja koje podrava kolebljivo razgrađivanje. Kod ovih adolescenata se autentičan doivljaj tipa ”ja oseam” ili ”ja mislim” ne dešava spontano. Klijenti sa slabim granicama dobro odgovaraju na formalne intervjue (koji sadre gotova pitanja, genograme, ili vebe kao što je imaginacija tipa: kako vidim sebe za tri godine) koji zadovoljavaju njihovu potrebu da znaju šta se od njih očekuje. Trik je u tome da se nađe forma koja podrava njihovu aktivnost , a ne njihovu pasivnu poziciju. Takođe pomae ako je terapeut spreman da napusti strukturu u nekom momentu i skrene u pravcu u kojem ga usmeri sponatno interesovanje i energija koja se javlja kod klijenta. Na taj način, klijenti počinju spontano da 137

doivljavaju da je ono što izraavaju relevantno za polje i da su oni sami dovoljno moni da usmere pravac kontakta. U centru panje terapeuta koji je angaovan u ovakvoj vrsti rada je oblik, forma kontakta, a ne sadraj. Početni cilj, sa ovim klijentima, je da se kreira razgrađeno polje interakcije; ako se suviše zainteresujemo za sadraj, fokusirajui se suviše intenzivno na ”probleme”, ojačaemo ugrađenu pasivnost stila kontakta tog deteta. Naraočito je vano zapamtiti, kada je reč o adolescentima sa slabim granicama, da je ono na čemu radimo polje, a ne klijent. A cilj je da se na takav način uredi polje da moe da postane milje u kojem e se spontano pojaviti začeci perceptivnih i kognitivnih figura. To je kao da negujete nean, slab organizam u neprikladnoj posudi. Ideje i zapaanja e se u početku javljati sasvim nesigurno, a razvijae se samo ako početna iskustva nude sigurnost i ako su hranljiva. B) POETAK TERAPIJE OSOBE SA SUVIE JAKIM GRANICAMA Previše razgraničena (čitaj nekooperativna i nevoljna) osoba je jad veine terapeuta koji se bave adolescentima, najvei izazov i razlog zbog kojeg mnogi iskusni terapeuti odbijaju da rade sa ovom uzrasnom grupom. Prvi korak u radu sa ovim adolescentima je da shvatimo čemu toliko snana granica. To su mladi koji dolaze na prvi sastanak protiv svoje volje, obično zato što neki autoritet – roditelji, škola, sud – insistira na tome. Oni svoju nespremnost da se upuste u rad mogu glasno da izraze, uz ljutit protest ili kroz veštačko popuštanje, pasivan otpor ili isceniranu ravnodušnost. Oni namerno oteavaju rad i učvršuju granicu između sebe i terapeuta ili je umrtvljuju kako bi sebe učinili što nepropustljivijim za uticaj odraslih. Način na koji se predstavljaju u terapiji izraava jasnu poruku:”Nee ti uspeti da dopreš do mene”. Lako je i prilično tačno zaključiti da ovi adolescenti nisu toliko različiti od svojih slabo razgraničenih vršnjaka. Njihovo javno izbegavanje uticaja odraslih odraava dublji oseaj bespomonosti, prilagodljivost i oseaj da odrasli suviše lako mogu da deluju na to kako oni doivljavaju sebe. Ljutnja i projekcija, kao što smo videli, su skrojeni da unište kontakt nesigurnog i ranjivog geštalta selfa. Tod je bio takav adolescent koji je znatno ublaio svoj raniji self. U četrnaestoj godini roditelji su ga odveli kod terapeuta, što je izazvalo uasne posledice. On je besno odbio da uopšte pogleda terapeuta, glasno je besneo na roditelje i urlao u kancelariji. Oni su odustali od pokušaja jer su mislili da nikuda ne vodi. Ovoga puta je u situaciju ušao indiferentno i prezrivo. Kao što je bilo sa Sarom, i sa Todom je rad bio izuzetno vredan jer je on bio spreman i sposoban da svoj stav izrazi rečima. Todovi roditelji su imali mnogo pritubi, u celini opisujui pasivno-agresivnog dečaka sa sklonošu da razbesni odrasle i izbegne odgovornost. Osnovna meta za ovu vrstu sukoba je bila njegova maeha koju bi uvek doveo do suza zbog frustriranosti i do ispada nemonog besa. Slično je delovao na nekoliko svojih nastavnika, a bio je 138

izuzetno bistar i prilično uspešan učenik koji je sa neskrivenim zadovoljstvom uspevao da se provuče sa najmanjom moguom količinom zalaganja. Njegovi roditelji su mi tokom prvog razgovora ispričali jednu anegdotu. Putujui na fudbalski turnir, Tod se vozio sa jednim vršnjakom iz tima i njegovom majkom. Ona je nazvala Todove roditelje u vezi sa povratkom sa turnira, koji se odravao u drugom gradu, kako bi ih informisala da je bila uvređena zbog Todovog ponašanja i da je on najgore vaspitan mladi kojeg je ikada srela. Tod je na ove optube odgovorio sa ironičnim i pomirljivim osmehom, govorei da je reč o eni koja se dri ”kao da je progutala metlu” i koja bunca. Njoj je potrebna stručna pomo, rekao je. ta se dogodilo na putu što je tako duboko uznemirilo ovu enu? Nekoliko nedelja kasnije, kada smo Tod i ja uspostavili početni odnos, čuo sam tačan opis situacije. Tod je u suštini ignoriosao enu, ponašajui se kao da je nema. U jednom trenutku se nagnuo napred sa zadnjeg sedišta kako bi promenio radio stanicu, a da nije rekao ni reč. ”Zašto nisi hteo sa njom da stupiš u interakciju?”, pitao sam. ”Zato što se drala po strani i nije prva sa mnom započela razgovor”, ogovorio je. ”Nije bila prijateljski raspoloena prema meni, pa nisam ni ja prema njoj.” ”Zašto nisi preuzeo inicijativu?”, predloio sam. ”Da si prijateljski rekao zdravo, moda bi svi bili opušteniji.” ”To je suviše rizično”, na kraju je odgovorio. ”Nikad ne znaš kako odrasla osoba moe da te zezne.” Tod je nastavio detaljno da objašnjava situaciju, dajui mi konkretan primer. Kada je nedavno traio posao, obilazio je prodavnice u oblinjim šoping centrima u kojima bi mogli da zaposle tinejdera. Rekao je da je razgovarao samo sa onim menaderima koji su preuzeli inicijativu za razgovor. Tamo gde se vlasnici ne bi upustili u razgovor (npr. neki su mu davali prijavu za posao govorei ”Evo, popuni ovo”) on bi se povukao, a da ne kae ni reč pošto bi popunio prijavu. Tod mi je poverio da odrasle smatra zastrašujuim. ”Oni nisu kao deca mojih godina. Tinejdere poznajem, sa njima umem. Mogu da kaem nešto poniavajue ako pokušaju da me ismeju. Ne brinem za vršnjake”. Tod je među vršnjacima bio snalaljiv i samopouzdan, iako ponekad kritičan i zajedljiv. Među odraslima oseao bi se nesposobnim da sebe odbrani ako odrasla osoba odluči da ga uništi. ”Nikad ne znaš kada e odrasli odlučiti da te zeznu”, ponovio je. ”I kada odluče, ti tu ništa ne moeš, jer im nije stalo do toga šta ti misliš o njima”. Drugim rečima, Tod mi je govorio da sa odraslima ima slabu kontrolu nad granicom kontakta. Odrasli imaju dovoljno interpersonalne usresređenosti i moi da odrede smer interakcije, da potvrde ili negiraju da je on vredan njihovog vremena i panje. Ovaj doivljaj je sličan Sarinom. Samo se Todova strategija kojom je izlazio na kraj sa svojom ranjivošu stilski razlikovala od Sarine prijateljske, kooperativne poze. Tod je odlučio da se povuče i 139

posmatra, pravei se da je nevidljiv dok odrasli ne prue ruku, otkrivajui svoj stav. Pošto bi ”pročitao” odrasle, pokrenuo bi se i stupio u interakciju kakvu situacija zahteva – ljubazno, odbrambeno, inteligentnim upadicama… Ali dok ne shvati da li je odrasla osoba prijatelj ili ne, on bi ostao u zaklonu, pa makar ovo ponašanje običnom svetu delovalo nepristojno, kao majci njegovog prijtelja. Kada bi osetio da je osoba indiferentna, odlučio bi da je zezne i to bi učinio na taj način koji čini da se odrasli oseaju neprijatno i besno. Kada bi osetio neprijteljstvo ili autoritarnu kontrolu, on bi svoje reagovanje prilagodio tako da zada prvi udarac kako bi bilo jasno ko kontroliše situaciju. Kada bi osetio prihvatanje i prijateljstvo, on bi u prvi plan stavio socijalno prilagođenu, vedru, pričljivu stranu, ali oprezno. Todova priča ilustruje pozadinu ponašanja adolescenata sa isuviše jakim granicama, nijanse doivljaja koje vode karakterističnom pojačavanju granica. Tod je atipičan po tome što je uspeo svoj doivljaj tako dobro da opiše. Obično adolescenti sa jakim granicama imaju slabije razvijenu sposobnost da izraze ono što doivljavaju i upravo zbog toga sebe štite i čuvaju svoj integritet na takav način, sa tako snanom odlučnošu. ak i kada počinju da rade na terapiji, često zadravaju u centru panje opasnosti vezane za davanje poverenja odraslima. Najzanimljivija pitanja vezana za Todovu priču tek slede: kako je uopšte odlučio da mi veruje i šta sam ja učinio kao terapeut da učvrstim i podrim tu odluku. Odgovori na ova pitanja dati su u ovom poglavlju i tiču se adolescenata u celini.

POETNA PRAKTINA RAZMATRANJA Nasuprot terapiji sa odraslima, kao što sam istakao, terapiju sa adolescentom ne inicira sam klijent, ve obično zabrinuti odrasli iz njegovog okruenja. Najčeše adolescenti na to reaguju ili ambivalencijom ili otvorenim neslaganjem. Način na koji se pristupa tome moe da utiče na način na koji e ovaj otpor biti izraen na samom početku terapijskog procesa i, u skladu sa tim, da li e individualna terapija uopšte doi u obzir. Jedan deo praktičnih razmatranja tiče se eventualne izgradnje odrivog terapijskog odnosa sa adolescentom. KAKO POETI TERAPIJU SA ADOLESCENTOM? esto tokom prvog telefonskog razgovora zabrinuti roditelj pita terapeuta: ”Kako da ga nagovorim da dođe?”. Nema magičnih reči, to je sigurno, ali postoji ono što moe da pomogne i ono što e pogoršati situaciju. Roditelji koji postavljaju ovo pitanje obično oseaju da su izgubili kontrolu nad svojim detetom ili se plaše da ga suoče sa činjenicom je potrebno preduzeti akciju zbog postojeeg problema. 140

Ponekad e roditelji predloiti neku smicalicu kako bi doveli adolescenta na terapiju, u nadi da terapeut poseduje veštinu koja e dalje preuzeti situaciju u svoje ruke. Ali, ovakav manevar vodi do terapijskog samoubistva. Niko, ni adolescent ni odrasla osoba, nee dobrovoljno nastaviti odnos koji je počeo prevarom i manipulacijom. Roditelji ponekad čekaju i raglase vest o zakazanom sastanku u zadnji čas, u nadi da e izbei negativne reakcije. Ako se suočimo sa jako ljutom mladom osobom koja prua snaan otpor, nije loše na prvom sastanku zapitati kada je saznao za sastanak i da li je bilo prilike za razgovor na tu temu među članovima porodice. Uvek kada bi me pitali šta da učine, preporučivao sam direktan razgovor, pri čemu roditelji treba iskreno da iskau svoje brige i dozvole adolescentu da reaguje, diskutuje i da se pripremi. Takođe moe da pomogne ako se roditelji upute kako da prezentuju porodične probleme, a ne isključivo probleme koji pripadaju adolescentu. ”U poslednje vreme nismo se najbolje slagali” je prihvatljivije i često tačnije, nego ”On nije mogao da se kontroliše i da obuzda svoj bes”. Kada su Toda roditelji doveli na terapiju, ve su se mesecima svađali zbog njegovog ponašanja. Smatrali su da je on bez kontrole i to su mu i rekli. On ih je zauzvrat podsetio na bezuspešan terapijski pokušaj pre dve godine i podsmešljivo je gledao na ovaj pokušaj. Na moj predlog, saopštili su mu da e prvih nekoliko susreta biti pokušaj da utvrdimo da li mogu da im budem od pomoi. Uvervali su ga da ako mu se ne dopadnem, prei e kod nekog drugog. Pošto je Todu problem predstavljen na ovakav način, to je obustavilo borbu za mo pošto su njegovo mišljenje prihvatili kao relevantno za donošenje odluke. injenica je da su roditelji ipak insistirali da pokušaju da rade sa nekim i o tome se nije moglo pregovarati. Nesposobnost nekih roditelja da nametnu, bar u tom pogledu, svoj autoritet uvek je znak velikih problema na nivou porodičnog sistema. Suvišno je rei da kada roditelji ne uspevaju da dovedu adolescenta na prvi sastanak, početni problem ne moe se proraditi sa detetom, problem je u roditeljima. SA KIM SE SRESTI NA POETKU? Pitanje: sa kim se sresti na početku rada, otvoreno je za diskusiju i različita mišljenja. Ponekad nije mogue početi rad ni sa jednom stranom. U svojoj karijeri sam pokušao sve kombinacije kojih sam se mogao setiti. Evo nekih faktora koje smatram vanim za donošenje odluke. 1) SUSRET SA ADOLESCENTOM U ETIRI OKA: Mnogo godina sam nastojao da se na prvom sastanku sretnem sa adolescentom u četiri oka, jer sam smatrao da to pomae da se na početku stvori radni savez. Danas terapeuti koji naglašavaju značaj individualne psihe, odvojeno od kontekstualnog polja, preferiraju takav pristup. Ja sam otkrio, međutim, da ovaj način prati gomila komplikacija koje mogu da unazade kasniju izgradnju terapijskog 141

odnosa i rad. Kada se sa adolescentom sretnete nasamo, on ponekad mistifikuje situaciju prikrivajui razloge zbog kojih je upuen na terapiju, bilo zato da bi ”sačuvao obraz” ili zato što mu razlozi zaista nisu jasni. Naročito ako adolescent proceni terapeuta kao mogueg saveznika, bie motivisan da se predstavi u najboljem moguem svetlu. To je razumljiv pokušaj, ali gotovo momentalno namee terapeutu novu dilemu. Da li emo podrati iskrivljenu verziju realnosti koju nam prezentuje adolescent? Ili emo rizikovati da ga prerano suočimo sa problemima koje izbegava? Ako kaemo ono što smo čuli od odraslih, kako emo zadrati neutralnost i izbei da izgledamo kao špijuni ili zastupnici odsutnih odraslih? Ako se vane osobe izostave iz prvog intervjua, terapeut e se nai u trouglu u kojem svako njegovo ponašanje adolescent moe da protumači kao ”za” ili ”protiv” sebe. Prvo pravilo je, dakle, ”nemoj se sastati sa adolescentom nasamo tokom prvog razgovora”. Postoje dva izuzetka vezana za ovo pravilo. Prvi je kada je adolescent sam traio susret i kada je razumno očekivati da je spreman i sposoban da činjenice i teškoe predstavi na prilično objektivan način. Drugi izuzetak predstavlja situacija kada se čini da je vano i korisno naglasiti pretpostavku da je problem o kome je reč stvar adolescenta i da je on za nju odgovoran i da e se najbolje raditi nezavisno od odraslih. Stariji adolescenti, koji su dovoljno zreli ali se još bore sa pitanjem diferencijacije, su kandidati za prvi razgovor u četiri oka. 2) SUSRET SA RODITELJIMA ILI DRUGIM ODRASLIM OSOBAMA U ETIRI OKA: Ovaj pristup početnom kontaktu je privlačan, bar meni, jer nudi mogunost da u sagledati način na koji odrasli vide problem. Nadalje, odrasli su skloni da budu otvoreniji i iskreniji kada se sa terapeutom sretnu nasamo, nego kada su prisutna i deca. Problem sa ovim pristupom je što omoguuje stvaranje saveza među odraslima, što adolescenti obično konstruišu i na šta sumnjaju, čak i kada nema povoda. esto sam razgovarao sa klijentima čiji raniji pokušaji da otpočnu terapiju nisu uspeli upravo zato što je ova vrsta početka sprečila da prihvate tvrdnju terapeuta da radi za njihovo dobro. Vredi, dakle, pravilo ”Nemojte se susretati nasamo sa roditeljima”. Ali postoje izuzeci vezani za ovo pravilo – npr. kada rad sa roditeljima i njihovo usmeravanje deluje kao terapijska intervencija koja najviše obeava. 3) SUSRET SA RODITELJIMA I ADOLESCENTOM ZAJEDNO: Shvatio sam da je najbolji način da se stvori osnova za radni savez sa adolescentom, kada odrasli koji adolescenta upuuju na terapiju – obično roditelji – prisustvuju prvom susretu. To omoguuje terapeutu da sasluša sve strane i da zadri neutralan stav. U nekim slučajevima roditelji mogu biti samo slabi predstavnici tree strane – socijalnog radnika ili školskog savetnika. Sretao sam roditelje i tinejdere koji bi došli u moju kancelariju i kolektivno slegali ramenima kada bi ih pitao zašto su došli, govorei:”U školi su nam 142

rekli da dođemo”, ali ne govorei zašto su u školi zabrinuti, ili bar ne objektivno. Oni mogu da kau, ako ih malo ”pritisnete”,”Nazovite školu, pa ih pitajte zašto su nas poslali”. To su nezgodne situacije koje obično uključuju nejasan odnos i nezavršene poslove između porodice i tree strane. U takvim situacijama, umesto da razgovaram sa stranom koja je uputila adolescenta (i tako umesto porodice obavim posao) nudim porodici da isteramo na čistac pitanje razloga dolaska, tako što emo pozvati treu stranu na sledei sastanak ili emo ugovoriti razgovor uz pomo ozvučenog telefonskog razgovora. Tokom godina sam otkrio da je najbolji oblik početnog kontakta susret sa adolescentima i roditeljima zajedno. Kada roditelji pokušaju da me telefonskim putem informišu o svojim problemima, traim da sačekaju sa detaljima do prvog susreta, kada u moi da im pruim potrebnu panju. PRVI SUSRET Tokom prvog susreta sa adolescentom i roditeljem (roditeljima) imam četiri glavna cilja koja elim da ostvarim: da razjasnim šta je glavni problem, da obezbedim privatnost podataka, da pristupim izradi terapijskog ugovora, i da uspostavim osnovu za poverenje i fidbek. 1) IZNOENJE GLAVNIH PROBLEMA Nešto je nateralo ove ljude da me nazovu i zakau prvi susret i da otkriju kako taj prvi susret izgleda. Poreklo, istorija, ranija terapijska iskustva, teorije o tome šta je uzrok njihovih problema – sve je to vano, ali predstavlja defleksiju u odnosu na sadašnje ivotno iskustvo koje je navelo porodicu da preduzme, u ovom trenutku, ovaj korak. Ako roditelji govore o dugotrajnim problemima, pitam:”Zašto ste baš sada odlučili da traite pomo?”. elim da čujem kakve su diskusije, razgovori, dogovori, neslaganja, otkria i misaoni procesi doveli porodicu na moj prag. Ovo obično uključuje referat o problemima koji daju roditelji i suprotnu reakciju adolescenta. Ako su roditelji nesigurni ili izuzetno delikatni tokom izlaganja, paljivo traim više detalja. Namera mi je da obezbedim sve potrebno ohrabrenje, interesovanje, podršku, poštovanje, potrebne svakoj osobi da bi rekla glasno ono što eli tokom prvog sastanka. Kada roditelji počnu da referišu probleme vezane za dete, ja prihvatam stil intervjua koji je uobličio Oaklander (1978.). Sa svakom novom informacijom, pritubom i brigom postupam na isti način, okreem se adolescentu i pitam:”Da li pratiš ono što govori tvoj otac? Da li se slaeš sa njim? Sa čim se ne slaeš?”. Jedna od prvih stvari koje stavljam na znanje porodici je da sam zainteresovan za stav i gledište svakog od njih i da je njihovo neslaganje i različiti stavovi ono što mi ilakšava da razumem njihovu situaciju. Naročito sam zainteresovan da čujem i zapamtim mišljenje adolescenta, naročito ako mu porodica ne daje dovoljno prostora da se izrazi. 143

2) USPOSTAVLJANJE OSEANJA SIGURNOSTI Prva poseta terapeutu – nešto što smo i sami iskusili – je za veinu zastrašujua situacija. Terapeuti su skloni da to zaborave, upravo kao što iskusan plivač zaboravlja koliko je bio strašan njegov prvi skok u vodu. Ali je izuzetno vano da to ne zaboravimo, jer novi klijenti često troše mnogo energije da bi izašli na kraj sa svojom anksioznošu. Najlakše je razumeti zabrinutost adolescenta, koja je najočiglednija. Na kraju krajeva, radi se o njemu. Ovaj nepoznati terpeut je odrasla osoba, i da su se odrasli ranije pokazali kao dobri pomonici, do ovog susreta verovatno ne bi ni došlo. Mnogo je manje očigledno koliki rizik oseaju roditelji kada dolaze kod stručnjaka za mentalno zdravlje. Roditelji često bivaju preplašeni kada treba da objektivnom oku tree osobe izloe svoje dete i svoje roditeljsko ponašanje. To im je tee nego da govore o svojim nesigurnostima i tajnama. Svako ko je uzgajao decu zna da se roditelji investiraju više u svoju decu nego što bilo ko ko nije roditelj moe da zamisli, i svaki roditelj skriva tešku tajnu da brine je li bio loš roditelj ili je upropastio ivot svog deteta. Ovakvo oseanje je izraz činjenice koju svaki roditelj intuitivno osea, da je on ili ona deo sredinskog polja na koje se dete adaptiralo. esto se na prvom sastanku, kada se osobe oseaju ogoljeno i kada je napetost velika, suočavamo sa ponašanjem koje je provokativno. Adolescent mrmlja sebi u bradu ”Jebi se”. Otac pompezno priča o tome kako je njegov sin ”neoprostivo sebičan”. Majka uvređeno odbija da sasluša argumente erke. Pretpostavljam da postoje ponašanja koja izazivaju elju da sudimo drugima, da se besno suprotstavimo ili da pokušamo da budemo spasioci. Mene izluđuje kada čujem kako roditelj preklinje adolescenta da kae šta misli, ”samo da znamo šta te muči”, a zatim počinje da brani, kritikuje ili negira izloeno mišljenje pošto je utljivi tinejder pristao da rizikuje i da rečima izrazi svoja oseanja i zapaanja. Ali, na prvom sastanku je od suštinskog značaja oseanje sigurnosti. Prerano preduzeti korake, stajui na nečiju stranu ili se suprotstaviti, nije preporučljivo jer narušava oseanje sigurnosti cele porodice, a ne samo uvređene strane. Od kritičkog je značaja da apsolutno svaki oblik ponašanja, čak i najprovokativnije i najuvredljivije, naiđe na empatiju, na empatiju za motivatore koji pokreu takvo ponašanje (što je gotovo uvek izvesna zabrinutost) i na poštovanje terapeuta za osobu koja se ponaša na takav način (Naravno, kao i sva pravila i ovo ima izuzetke, kao kada radite sa nasilnim osobama čije ponašanje povređuje osobe u sobi. U tom slučaju direktna i snana konfrontacija moda e obezbediti nuno osenje sigurnosti kojim se ovde bavim). Terapeut je na probi od prvog stiska ruke pri ulasku u kancelariju i vano je da shvatimo da svaki član porodice obraa panju na to kako se ponašamo prema ostalima u sobi. Drugo pitanje povezano sa oseanjem sigurnosti tiče se strukture prvog susreta – onoga ”što se očekuje” od situacije. Mislim da je 144

neophodno da terapeut preuzme inicijativu na neki način. To se moe ostvariti jednostavno tako što e terapeut započeti razgovor ili e predloiti na koji način e tei sastanak. To ne mora da bude detaljno. Moe da bude sasvim jednostavno kao npr. ”Hteo bih da čujem od svakog od vas zašto se nalazite ovde”. Ovakav početak moe da deluje kao bavljenje onim što je očigledno, ali moe da uveri porodicu koja ulazi u novu i nepoznatu situaciju da terapeut ima plan igre koja sledi. Pre nekoliko godina, pre nego što su moja deca ušla u pubertet, učinio sam grešku, nudei da moja porodica kao sistem uđe u program obuke iz porodične geštalt terapije. Mislio sam da bi to bilo divno iskustvo iz kojeg bismo svi nešto naučili, a moja porodica se nerado sloila sa tim. Prvi sastanak je počeo na tipičan geštaltistički način, a koterapeuti su smireno i receptivno čekali da se ”nešto pojavi”. Ono što se pojavilo kod svih nas, uključujui i mene, bio je preplavljujui oseaj dezorijentacije i anksioznosti od kojeg se nismo oporavili tokom sva četiri sastanka, koliko je naša volonterska obaveza trajala. Prošli su meseci pre nego što su mi deca oprostila. Pouka koju je trebalo izvui iz ove priče je da je porodicama potrebno da osete bar minimalnu strukturisanost situacije kako bi se osetile sigurno, čak i ako među članovima porodice ima iskusnih u pogledu terapije. Adolescenti su naročito ranjivi tokom prvog razgovora i dolaze naoruani i spremni za kritiku koju očekuju. Stvoriti atmosferu u kojoj e se adolescent oseati sigurno i izai na kraj sa svojom osetljivošu, predstavlja delikatan posao. Dve stvari mogu biti od pomoi. Prva je očigledna: paljivo slušati, sa poštovanjem sve što adolescent ima da kae, izbegavati slaganje ili neslaganje sa iznetim stavovima. Ova vrsta neutralnosti i poštovanja predstavlja šok za mnoge adolescente koji dolaze na terapiju, a koji su uspeli da odrasle u svom ivotu navedu da zauzmu stranu. Druga vana strategija sastoji se u tome da podrite adolescenta da preuzme kontrolu nad tim koliko e se angaovati, ili koliko se nee angaovati, u interakciji. Moj prvi susret sa Todovom porodicom počeo sam obraajui se Todu: ”Tode, tvoj otac je zakazao ovaj sastanak, pa pretpostavljam da je ovo bila ideja tvojih roditelja. Jesam li u pravu? elim da saznam šta ih je navelo da me nazovu. Proveriu sa tobom ono što budu rekli, kako bih video da li se slaeš sa njima ili ne, ali hteo bih da počnem od njih. Zainteresovan sam za ono što ti eliš da kaeš. Ali, ako eliš da se opustiš i samo slušaš šta oni imaju da kau, i to je takođe O.K.” Cilj mi je da prvi susret učinim što je mogue manje traumatičnim za adolescenta. U tom smislu ostavljam dovoljno slobodnog prostora, poštujui angaovanje adolescenta u interakciji. Mnogi tinejderi očekuju da e u kancelariji terapeuta biti stavljeni na optueničku klupu, ispitivani i da e morati da objašnjavaju svoje ponašanje. Ova eksplicitna dozvola da sednu i posmatraju opušta mnoge adolescente koji bi u drugačijoj situaciji zauzeli odbramben i nekooperativan stav. Ponekad adolescent dolazi na sastanak u kancelariju terapeuta sa čvrstom odlukom da e se odupreti celom pokušaju da bude uvučen u 145

terapiju, i zakleo se da nee sarađivati. Ako se terapeut suviše jako trudi da angauje adolescenta koji je zauzeo ovakav stav, moe se razviti haotična situacija u kojoj adolescent nee moi ništa drugo osim da se tvrdoglavo dri svoje odluke. to se terapeut više angauje, nastojei da navede adolescenta da odustane od svog zaveta, to e doi do jače polarizacije situacije. Preterano insistiranje pri prvom susretu znači siguran neuspeh terapije. Ako na odluku adolescenta reagujemo prihvatanjem, time zapravo poštujemo njegovu sposobnost da donosi svoje odluke, izbegavamo sukob i započinjemo odnos u duhu poštovanja. Postoji još jedan razlog zbog kojeg je dobro dopustiti adolescentu da sedi i posmatra tokom prvog kontakta. Adolescent procenjuje terapeuta od prvog trenutka kada su se sreli. eli da zna da li ste slobodoumni, da li ete stati na stranu roditelja, da li slušate i da li imate poštovanja za prisutne, da li prebrzo donosite zaključke, da li ste pametni ili vas je lako prevariti, i još mnogo toga. To upravo tako i treba da bude, a lakše je proceniti terapeuta iz pozicije opservera, posmatrajui njegovu interakciju sa roditeljima, nego ako se direktno uključi u interakciju. I obratno, lakše je demonstrirati svoje osobine dok adolescent sedi i posmatra odlučujui da li je sigurno raditi sa ovim terapeutom. Dok razgovaram sa roditeljima, svastan sam da sam na proceni i da je svaki aspekt mog ponašanja izjava o meni, o mojoj zainteresovanosti, integritetu, neutralnosti, itd. Roditelji su obično spremni da pripišu terapeutu sumnjiv kvalitet, da sa poverenjem priđu situaciji, pretpostavljajui da je terapeut tu da učini sve što moe kako bi pomogao. Adolescent obično ne nudi takvu milost i prilazi kao istraivač pitanju terapeutove sposobnosti da prui pomo. Drugi razlog zbog kojeg je dobro početi na ovakav način je da bi se izbeglo upadanje u trugao, koje se uvek dešava kada dobijemo bitne informacije od roditelja dok adolescent nije prisutan, što nas dovodi u situaciju da ne znami kako da te informacije prezentujemo adolescentu, a da ne zauzmemo stav osobe koja brani mišljenje roditelja. Kada je adolescent prisutan, sve što roditelji govore čuje i on sam, pa se od njega lako moe traiti da razjasni i kae nešto o tome u trenutku kada je to adekvatno. Postoje još neke stvari koje činim da bih obezbedio oseanje sigurnosti u terapijskoj situaciji. Pitam članove porodice, pošto su izloili svoje probleme, da mi kau kako funkcionišu kada stvari idu dobro. elim da im dam priliku da izloe celokupan spektar svog funkcionisanja, a ne samo onaj koji je bolan. Takođe nastojim da jedan deo vremena posvetim svakom roditelju posebno (pomerajui panju sa adolescenta), pričajui o njihovom poreklu. Smisao je u tome da dam priliku da vidi kako izgleda terapijska situacija, pored toga što u saznati iz sadraja priče. elim da zna da u ga slušati, da nee biti igre moi, traenja krivca, ni patologizacije, kao ni isleđivanja. elim da mu ovaj prvi susret da mogunost da samo sedi i posmatra, ako to eli. 146

3) USPOSTAVLJANJE POETNOG UGOVORA Početni ugovor je sporazum ili ekplicitan dogovor sa adolescentom i roditeljima o tome da e dolaziti određen broj sastanaka ili serija sastanaka sa namerom da se upoznamo, i da e stizati u zakazano vreme. Ugovor moe biti formalno sastavljen, ali ne mora. Do izvesnog stepena to zavisi od terapijskog stila svakog stručnjaka. Naravno, mladi koji dođu sa izvesnom spremnošu za saradnju na početni sastanak i koji odluče pred kraj susreta da ele da nastave sa terapijom, ne predstavljaju nikakav izazov u pogledu sastavljanja ugovora. Ako osetim da adolescent prestane da prua otpor, traim da mi prui šansa da kroz nekoliko susreta ”saznam više o tebi, nezavisno od porodice i roditelja”. Zatim, skiciram kratkoročni plan koji obično sadri nekoliko individualnih susreta sa adolescentom i bar jedan sa celom porodicom. Ako se ovaj predlog da sa ozbiljnim interesovanjem za ono što adolescent ima da kae, obično biva prihvaen. Neki adolescenti do kraja susreta ostaju ambivalentni i nespremni za saradnju. I dalje mogu da se oseaju nesigurno ili zaplašeno zbog nesigurne situacije u kojoj su i zbog mogue osude ili sramote koja ih moe zadesiti. Mogu osetiti potrebu da zadre svoj nekooperativan stav da bi očuvali samopoštovanje. U tom slučaju je potrebno ponuditi ugovor koji vodi računa o načinu na koji adolescent doivljava situaciju. Adolescenti koji ne doivljavaju ambivalenciju, ve se nepokolebljivo suprotstavljaju ideji da provode vreme nasamo sa terapeutom, obično su oni koji smatraju da je sramota biti na terapiji. Pogrešno je, po mom mišljenju, započeti sa individualnim radom, a da se prethodno neko vreme ne radi sa porodičnim sistemom. Kada se radi o porodici koja nudi adolescenta kao rtvenog jarca, sasvim sigurno u odbiti da radim individualno sa njim i traiu priliku da bolje upoznam porodicu pre nego što odlučim hou li raditi sa njim nasamo. Kada je reč o ambivalentnom klijentu, reči i ponašanje mogu da govore na terapiji, ali suptilniji znakovi, kao spremnost da se uključi u razgovor, osmeh, humor, odgovori terapeutu, mogu da signaliziraju spremnost koja lei u pozadini. To predstavlja izazov, kako da sa poštovanjem prihvatimo ovo ne, dok kreiramo priliku da on kae da, a ne izgubi ugled? Upravo je to bio slučaj sa Todom. Njegovi roditelji su imali dovoljno autoriteta da ugovore susret, ali on je bio odlučan da zadri svoj integritet. Nije bio spreman da se uključi u tom trenutku. Ipak, njegova čvrsta granica se polako rastapala tokom prvog sata, i bilo je momenata kada me je pustio da doprem do njega (Seam se kako se na uglu njegovih usana pojavio osmeh kada sam sasvim ozbiljno komentarisao kako je impresivna njegova sposobnost da ”pročita” i frustrira odrasle). Okrenuo sam se prema njemu, pred kraj susreta, i rekao:

147

”Vidi, mislim da tvoji roditelji shvataju da u tvojim godinama niko ne moe da te natera da učiniš bilo šta, a to se tiče i terapije, baš kao što niko ne moe da prisili tvoje roditelje ili mene da pristanemo na nešto sa čime se ne slaemo. Pa ipak, ja bih voleo da imam priliku da te sretnem i da saznam nešto više o tebi, nezavisno od tvojih roditelja.” Zatim, ne čekajui na odgovor, okrenuo sam se prema roditeljima i rekao: ”eleo bih da mi pruite mogunost da razgovaram nasamo sa Todom, u poverenju, bez vašeg prisustva”. Okrenuo sam se Todu i rekao: ”Da li se slaeš sa tim?” Oseao sam da je Tod otvoren za naš susret u ovom trenutku, ali mu je trebao izgovor da kae da. Da nije bilo u pitanju spasavanje ugleda, mogao sam jednostavno rei:”Da li bi eleo da se ponovo sretnemo nasamo?”. Da je Tod delovao tvrdoglavo spreman da ostane pri svom, predloio bih da se ponovo pojave svi zajedno, tako izbegavajui preuranjen sukob po pitanju Todove saradnje. Tod je, međutim, bio jedan od adolescenata koji odašilju poruku ”Da, ako insistiraš” i trebalo je samo dovoljno insistirati (uz adekvatno poštovanje) kako bi se oslobodio i preuzeo sledei korak. 4) UTVRIVANJE OSNOVNIH PRAVILA U VEZI TAJNOSTI PODATAKA I FIDBEK Poverenje je osnova terapijske situacije, a tom temom se bavimo samo kroz uzgredne komentare o terapijskoj praksi. Ali kada govorimo o poverenju, ono je tei zalogaj kada je reč o adolescentima, nego o odraslima. Situacija je komplikovanija, potrebno je više takta, a poverenje je značajniji faktor za terapijski proces nego što mnogi terapeuti shvataju. Na kurseve za obuku terapeuta za rad sa adolescentima, redovno uvedem u salu grupu adolecenata koji su imali neko iskustvo sa terapijskim radom, bilo koje orijentacije, i kaem im da diskutuju o svojim iskustvima. Neizbeno se javlja pitanje poverenja kao vaan aspekt njihovog iskustva. Iznenadilo me što se u visokom procentu pojavljuju klijenti koji govore o narušenom poverenju, što je propraeno besom i oseanjem izdaje. Posledica toga je gubljenje poverenja u odrasle i odluka da se svojim problemima bavi bez pomoi odraslih. To je zapravo tragično, jer verujem da je poverenje bilo narušeno iz najbolje namere, kada su terapeuti delovali mislei na dobrobit svojih klijenata. U nekim situacijama poverenje verovatno nije ničim zaista bilo narušeno, jer su klijenti iznosili svoje nepotkrepljene sumnje i zaključke da terapeuti ili savetnici sarađuju sa roditeljima ili drugim autoritetima. Ponekad je poverenje narušeno zbog pogrešnog shvatanja pojma poverljivosti i tajnosti iznetih informacija. Jedan moj klijent je rekao da ga je izdao njegov lekar i da se zakleo da nikada više nee otii kod njega. ta se desilo? U međusobnom dogovoru o poverenju, on mu je rekao koliko je situacija u kui bila teška tokom proteklih par meseci i koliko je nesrean zbog toga. 148

Dosledan poverljivosti informacija, lekar nije rekao ni reč o onome što je dečak poverio, ve je pred kraj posete pozvao majku i preporučio da porodica potrai savetnika. Dečak je smatrao da je ovo slučaj nečuvenog kršenja dogovora o poverljivosti iznesenih podataka. Njihovo shvatanje poverljivosti bilo je svako za sebe valjano, ali su shvatanje bila različita i neusklađena. Suština priča koje čujemo od adolescenata govori o ogromnoj terapijskoj snazi odnosa u kojima adolescent nalazi poverenje i tajnost koja se poštuje, jer to implicira potvrdu ličnog integriteta, odgovornosti i ličnih granica. Reči tajnost i poverljivost mogu malo značiti na početku terapije, jer deca veinom nisu ranije imala iskustvo sa odnosima u kojima bi takva pravila vredela. Ali sam proces kojim poverljivost i tajnost počinju da poprimaju značenje moe da deluje transformišue na adolescenta i način na koji on doivljava sebe. Na šta se odnosi tajnost podataka kada se radi o adolescentima? Nema jednog tačnog odgovora, ali se osnovna pravila moraju jasno staviti na znanje i mora ih se drati pobono i demonstrativno. Neki terapeuti se dre slova zakona i odravaju tajnost u svim situacijama, osim kada se radi o ugroavanju ivota ili zlostavljanju dece. Neki dodaju na listu posebnih okolnosti i slučajeva i upotrebu hemijskih supstanci, dok drugi dre ove informacije u tajnosti, osim ako ugroavaju ivot osobe. Suština je u tome da je veoma rizično objaviti poverljivost informacija i naknadno obavestiti osobu da postoje izuzetne situacije kada se pravilo menja. ta je ono što se mora rei roditeljima, kakav fidbek e njima biti dat o sastancima, kako e se odgovoriti na njihove telefonske pozive, sve to treba rei odmah na početku. Time nisu zadovoljena samo etička pravila, ve je adolescent pozvan u jedan specifičan odnos. Kao i u ostalim slučajevima kada očekujem određen stepen skepticizma kod tinejdera, naročito na prvom sastanku, svoje primedbe o poverljivosti podataka upuujem roditeljima i puštam adolescente da prisluškuju. Postoji vea uverljivost, čini mi se, kada se o tajnosti podataka govori pred roditeljima i kada se to pitanje predstavi kao osnovno pravilo koje moraju da prihvate ako ele da nastavimo sa terapijom. U ovo doba emancipacije terapije, mnogi roditelji razumeju i spremno prihvataju potrebu za poverljivošu informacija između terapeuta i klijenta, ali je vano proi kroz ritual kojim se oni upoznaju sa ovim pravilom, kako bi adolescenti shvatili da je za mene pitanje poverljivosti informacija ozbiljno. ZAKLJUAK Započinjanje terapijskog kontakta, sa potencijalnim klijentima adolescentnog uzrasta, je jedno prilično zanemareno pitanje u kliničkoj literaturi. Praktičari se izgleda spontano dele na one koji su spretni i umeju da uvedu adolescente u terapijski projekat i na one koji za to nemaju smisla. Kao da je reč o talentu ili okultnom 149

umeu. Prvi momenti kliničkog kontakta su delikatna mikrooperacija psihoterapije sa adolescentima. Prema tome, zasluuju mnogo panje. U ovom poglavlju nisam eleo da kaem:”Ovako treba da radite”, ve:”Dobro pazite kako ete raditi”. Trinaestogodišnjak koji ulazi u kancelariju terapeuta je kao pače koje čeka da uplovi po prvi put u svet psihoterapije. Suptilne nijanse poštovanja, potvrde, poverljivosti i direktnosti u prvim trenucima stvaraju osnovu za ono što e uslediti. Pokušao sam da opišem neka praktična saznanja do kojih sam došao tokom proteklih godina. Nadam se da e moja istraivanja i zaključci pruiti podršku drugim terapeutima da nastave sa svojim istraivanjem i radom.

X Poglavlje OD PORODICE DO SELFA: PSIHOTERAPIJA SA ADOLESCENTIMA U FAZI RAZGRADNJE U prirodnom toku razvoja veina adolescenata nađe svoj put do smislenih odnosa sa odraslima. To mogu da budu treneri, komšije, poslodavci, predstavnici prava mladih itd. Odnos sa njima moe da bude ličan i prijateljski. Moe biti funkcionalan ili nimalo ličan, tek slučajno iskustvo van porodične orbite. Moe da postoji samo jedan takav odnos koji se duboko uvaava, ili ih moe biti mnogo od kojih se ni jedan ne ističe kao naročito vaan, u odnosu na ostale. Ovi odnosi, ovi kontakti sa odraslima izvan porodice, mogu biti od kritičnog značaja za proces razgradnje i odvajanja od porodice i detinjstva. To je oduvek vredelo kroz istoriju, a takvi su i rituali primitivnih kultura u kojima odrasli članovi plemena, ne roditelji, iniciraju i vode adolescente kroz proces transformacije. Kroz odnose sa odraslima 150

van porodice, osoba uči da postane deo sveta nezavisno od porodice, da sebe shvati ozbiljno. Kada se adolescent izdvaja iz porodice, drugim rečima, on se uključuje u širi svet potencijalnih odnosa i podrške. Adolescenti koji dolaze na terapiju su oni koji, iz nekog razloga, nisu naučili kako da iskoriste ono što im mogu pruiti odrasli iz njihovog okruenja. Oni moda imaju vršnjake koji ih podravaju, ali to nije dovoljno da im pokae put kroz savremeni svet. Funkcija psihoterapije sa adolescentima u takvoj situaciji je upravo ta da se obezbedi iskustvo, odnos koji e nadoknaditi ono što se slučajno dešava kroz prirodni razvoj. Prvi zadatak rada u ovoj fazi je da se izgradi odnos koji podrava, direktno i indirektno, proces razgradnje i izdvajanje od porodice. Ovo se dešava na više nivoa. Očigledno je da terapeut postaje saveznik i konsultatnt adolescentu koji prolazi kroz proces menjanja granica u svom ”stvarnom” ivotu. Terapeut e podučavati, voditi, saoseati i izazivati adolescenta koji se bori sa promenljivim zahtevima i pritiscima roditelja, vršnjaka, škole i brae. Terapeut e postavljati pitanja, davati odgovore, nemetati dileme, pomoi da se reše problemi, davati predloge i, u celosti, podravati prihvatanje selfa koji se javlja i odgovornosti. I dok terapijski odnos obezbeđuje sve ove ”očigledne” stvari, on takođe implicitno kreira nov oblik kontakta sa svetom odraslih, vrstu kontakta u kojem adolescent biva priznat kao autor, kao centar doivljaja i kao self, kao centar sinteze koji legitimno ima svoje mesto u polju. Terapeut e pomoi klijentu da identifikuje i izrazi senzorna iskustva i početne opaaje. Terapeut e postati zainteresovan i ozbiljno e prihvatiti ono što adolescent zapaa i misli i potvrdie značenja do kojih je adolescent došao sintezom. Dok ove funkcije obavlja terapeut, u terapijskom polju stvara nov oblik odnosa, nov stil kontakta. Psihoterapija sa adolescentima ima i ovu dimenziju – ovo implicitno podravanje zasebnog statusa selfa adolescenta. ak i kada se radi sa zrelijim klijentima, kada terapija postepeno prelazi na pitanja unutrašnjih sadraja i procesa i integraciju, i dalje postoji projekat potvrđivanja ovog diferenciranog i za kontakt obogaujueg oblika interpersonalnog polja. Konačni cilj psihoterapije sa klijentima u fazi razgradnje (ili moda sa svima adolescentima) je da se vrate svom ivotu sa veštinama kontakta koje e ih osposobiti da izvan sveta psihoterapije trae i koriste podršku koja im je potrebna za razvoj. U ovom poglavlju koncentrisaemo se na one klijente za koje je faza razgradnje problematična i za koje je veština kreiranja terapijskog odnosa više cilj nego početak rada. Adolescenti u fazi razgradnje su upravo oni koji se najviše opiru početku terapije, ili bar počinju a da ne vide kako bi se takav odnos mogao konstruktivno iskoristiti. Na stranicama koje slede baviu se ovom dimenzijom psihoterapije za koju su počeci povezivanja i saradnje suština terapijskog rada. 151

TERAPIJA KAO OBIAN RAZGOVOR Terapijska interakcija uključuje velikim delom upotrebu reči, jednostavno, konverzaciju. Geštalt psihoterapija je tradicionalno izbegavala naglašavanje razgovora (terapija razgovorom je bilo drugo ime za psihoanalizu) radi neposrednijeg i ekspresivnijeg odigravanja. Ali, geštalt terapija je stvorena jer je bilo potrebno opustiti odrasle klijente koji su se začaurili u reči i izgubili svoju spontanost. Spontanost nije problem veine adolescenata, pa je kvalitet i naglasak tokom rada dosta drugačiji od rada sa neurotično zgrčenim odraslim osobama. Mislim da postoji izvesna tendencija kod profesionalnih terapeuta, koja je posledica obrazovnog sistema koji nas filuje rečima, da potcenjuju, bar na teorijskom nivou, ogromnu isceljujuu mo reči i mo organizovanja iskustva. Moja elja je da izrazim duno poštovanje terapijskoj snazi običnog razgovora u radu sa adolescentima. Za adolescente koji iznova uče kako da vide sredinu (i na taj način ujedno uče i kako da budu usresređeni na self) od ogromne vanosti moe da bude pronalaenje pravih reči. Lingvista Benjamin Whorf (1956.) je ubedljivo pokazao da je jezik mona pozadina ili kontekst koji određuje koje e se figure isticati u određenoj kulturi prilikom opaanja. Prema Whorfu, jezik nas nauči da vidimo. Annie Dillard (1974.) naglašava ovu ideju kada otkriva kako je uspela da vidi jedan izuzetan detalj i aktivnost u uobičajenom okruenju Tinker Creeka: koristila je reči. Ona bi šetala uz potok i prisiljavala sebe da opisuje ono što se tamo nalazi do detalja, i dok je to radila, pred njom se otvarao izuzetno bogat i izraajan perceptivni svet. To je isti princip koji psiholozi fenomenološke orijentacije (npr. Giorgi, 1970.) koriste kao osnovu kvalitativnog naučnog istraivanja: oni opisuju očigledno dodetalja i na taj način dolaze do dubljeg značenja i implicitne strukture. Isto tako, tzv. obična konverzacija u terapiji sa adolescentima je zapravo mnogo više nego što izgleda. Obraajui panju na očigledno, postepeno se dolazi do razjašnjenja onoga što je za klijenta dublje značenje ili implicitna struktura sveta. POVEZIVANJE SA KLIJENTIMA U FAZI RAZGRADNJE Sastavni deo geštalt terapije je to što terapeut upotrebljava sebe kao instrument terapijskog procesa. Ova činjenica ima malo drugačije značenje u terapijskom radu sa adolescentima, nego u radu sa odraslima, naročito zbog generacijskog jaza između terapeuta i klijenta. Vano je paljivo razmotriti koje elemente svog iskustva i svog selfa terapeut uvodi u terapijsko polje. Konačno, kada adolescent ili mlađa osoba pogleda unazad na uspešnu terapiju, ne sea se specifičnih intervencija i razgovora, ve se sea ”ko” je bio 152

terapeut. On se osea dobro što je uz sebe imao ovakvu osobu, iako ne moe da odredi koliko su mu bila vana specifična iskustva i pouke koje je za sebe izvukao, a koji su učinili terapiju vrednom.

ONO TO TERAPEUT UNOSI U POLJE Terapeuti mogu lako da odrede tipove adolescenata sa kojima im je lako ili teško da rade – one koji izazivaju empatiju i podršku, one koji izazivaju potrebu da se osude roditelji i one koji izazivaju nezainteresovanost i dosadu. Odakle ovakve reakcije? Odgovor je ličan za svakog terapeuta, ali postoji nekoliko opštih faktora koji igraju vanu ulogu. Jedan takav faktor je terapeutova razvojna distanca u odnosu na adolescenciju. Drugi je postojanje adolescenata u privatnom ivotu terapeuta. Pošto sam tek završio školovanje i počeo da se navikavam na prilično rigidan autoritet u katoličkoj bolnici u kojoj sam radio, bio sam sklon da se suviše identifikujem sa klijentima koji su se borili protiv kontrole odraslih. Nekoliko godina kasnije, kada su moja deca ušla u adolescenciju, češe sam saoseao sa roditeljima i imao sam manje tolerancije za naizgled besmislene pobunjeničke kampanje. Kada su moja deca ušla u odraslo doba, počeo sam jasnije da sagledavam ove bitke kao fenomen polja. Pozadina sa kojom počinjemo da radimo, pozadina koja daje oblik našim opaajima i zaključcima odraava naše kretanje kroz ivotni ciklus. Druga snana dimenzija je ostavština adolescencije samog terapeuta – divna i bolna iskustva, nedovršeni poslovi, jedinstvena rešenja različitih razvojnih pitanja. Naše sopstvene istorije utiču na to kako reagujemo na acting out, seksualne eksperimente, odnose sa vršnjacima, pobunu protiv autoriteta itd. Takođe, nedovršeni poslovi iz adolescencije deluju na to kako emo u sebi reagovati na odrasle u ivotu naših klijenata. Kako na mene deluju odrasli koji su nametljivi i suviše se mešaju? Oni koji su narcistički zaokupljeni sobom? Autoritarni i zahtevni? Da li sam nestrpljiv i netolerantan sa određenim tipovima roditelja? Ili oseam očekivanja roditelja da se promeni ponašanje adolescenta i obavezu da produkujem rezultate koje roditelji očekuju i za koje plaaju? Odgovor u ovom slučaju, kao i u svim kontratransfernim situacijama, je svesnost – zaustaviti se, primetiti, postati radoznao, poštovati proces u kome se nalazite dok se javlja u terapijskom polju. Pošto je svako od nas imao roditelje i prošao kroz adolescenciju, i pošto su mnogi od nas i sami roditelji koji imaju decu u pubertetu, zapravo je nemogue da uđemo u terapijsku situaciju a da naše percepcije, do nekog stepena, ne organizue lična istorija. Smisao lei u tome da ne zatvorimo oči pred ovim tendencijama, ve da se za njih otvorimo, da ih budemo svesni, da se zainteresujemo za njihovu ulogu u terapijskom radu.

153

TERAPEUT KAO SELF Meeks piše o krhkom savezu (1971.) terapeuta i adolescenta. Uvek postoji, tvrdi on, tendencija da se stvori strašan savez sa adolescentom. On konkretno opisuje ”Id saveze” i ”Superego saveze”. Id savez je odnos u kojem se teraput isuviše identifikuje sa nastojanjem adolescenta da izrazi svoje elje i htenja. Terapeut u Id savezu igra ulogu drugara koji implicitno podrava izraavanje impulsa i izazove autoritetima i strukturi. Superego savez je odnos u kojem se terapeut preutno povezuje sa snagama sputavanja i osude u ivotu adolescenta. Terapeut u takvom odnosu igra ulogu predstavnika sveta odrslih, čak ulogu adolescentovih roditelja. Meekov savet je da terapeuti predano rade da uspostave ”Ego savez”, odnos koji se bazira na principima posmatranja, razvijanja radoznalosti u pogledu iskustava i istraivanje dubljih motiva, odnos odan psihoanalitičkom projektu analize i razumevanja. Ne kritikujem Meekove preporuke, njegova mapa terapijskih odnosa je korisna i njegov savet je dosledan psihoanalitičkom pojmu o funkcionisanju terapije. Ali kada govorim o sebi, moram priznati da moji odnosi sa adolescentima nisu tako čisti kao što psihoanalitička psihoterapija preporučuje. Terapeut, u suštini, uključuje svoju ličnost ili self u terapijski susret, a to nuno obuhvata širi opseg funkcionisanja nego što je isključivo neutralno Ego funkcionisanje. Terapija je stvarni odnos između dva ljudska bia, a to podjednako vredi sa adolescentima, kao i sa odraslim klijentima. Upravo, kao kada radi sa odraslim klijentima, terapeut koji radi sa adolescentima ima odgovornost da vodi odnos na način koji slui rastu klijenta. Da bi to postigao, moram da unesem celokupan opseg svoje ljudskosti u susret. Unosim svoju mudrost u pogledu odrastanja i postizanja uspeha u svetu, ali isto tako unosim spremnost da na mene utiču, moj smisao za humor, moje saoseanje za ”underdog” i moja seanja na uzbuđenje, bol i konfuziju adolescentnog doba. Nisam, moram priznati, naročito motivisan da ovo delim sa strancem koji bi pre trideset godina bio moj vršnjak. Zapravo, moja prirodna sklonost je da zadrim svoju ličnu, ivlju stranu sebe, kao i savetodavnu, roditeljsku, zaštitničku stranu. Ali tokom terapije, dok se odnos učvršuje, moj kontakt sa klijentom poprima vee razmere, bogatstvo koje podrazumeva spajanje i deljenje, kao i neslaganje i rasprave. Odnos postaje ivlji i ličniji. Postaje ona vrsta kontakta koja nas zbliava i dopušta nam naše razlike. Na kraju, ako sam uspešan i pomognem klijentu da postane autentičan i izvorni self, neizbeno je da se i sa mnom dešava nešto veoma slično u kontekstu našeg odnosa. KARAKTERISTIKE TERAPIJSKOG POLJA Svi smo doiveli snanu i neposrednu reakciju pri prvom susretu sa nekom drugom osobom. Moda smo osetili privlačnost, odbojnost, zaplašenost, poverenje ili bilo koju od mnogobrojnih interpersonalnih 154

”hemijskih reakcija”. Interpersonalna hemija anksioznog i ljutog tinejdera, koji se prvi put sree sa terapeutom, delimično je nestabilna, preuveličana adolescentovim doivljajem sebe, provokativnom prirodom strategija preteranog razgraničavanja, nepostojanjem istorijske pozadine odnosa. Gotovo bez povoda, ova polja se lako prekidaju, naročito ako adolescent sagledava situaciju kao opasnu ili neprijateljsku i ponaša se u skladu sa tim, obično uz tihi bes ili odbrambeno ponašanje. Ako elimo da omoguimo bilo kakav radni savez sa klijentom čija je početna poza ljuto, nekooperativno i besno ponašanje, moramo nastojati da shvatimo smisao ovakvog ponašanja. Postoji, čini mi se, tendencija terapeuta da se fokusiraju na ono ”što se brani”, te na to da li je ponašanje adolescenta manipulacija. Ako se sumnja da tinejder uzima drogu, njegova prva reakcija na intervju smatra se posledicom uzimanja droge. Postoji, dakle, tenja da se podceni adolescentovo iskustvo i doivljaj, što znatno oteava posao. Ako se nadamo da emo uspostaviti bilo kakvu vrstu radnog odnosa, od ogromnog je značaja da pokušamo da se stavimo na mesto adolescenta, bar na početku. Time njegovo ponašanje postaje smisleno i odraava izvestan stepen integriteta organizma, jer je adolescent izloen nametnutom susretu sa strancem koji izgleda očekuje da on napusti svoj gard. Ako oseti opasnost ili je nesiguran u namere ljudi uključenih u zaplet, bilo bi suludo da se ne ali zbog toga što se našao u takvoj situaciji. Nekooperativnost u takvoj situaciji odraava prirodnu tendenciju selfa da sebe očuva i vano je da to shvatimo. Mnogi klijenti, kada se nađu u nesigurnoj situaciji koja provocira anksioznost, učinie sve što mogu da preuzmu kontrolu nad interakcijom. Neki adolescenti to pokušavaju da učine tako što polarizuju polje na poznat i predvidljiv način – a to obično znači da uspevaju da isprovociraju odraslu osobu, da je naljute, uvedu u raspravu, izazovu osudu i nezainteresovanost, itd. Da bi isprovocirao ovakav odgovor, adolescent mora da postane neprijatan, utljiv ili uvredljiv i ljut. Cilj ovakvog ponašanja je da organizuje granicu kontakta tako da bude mesto separacije, a ne mesto povezivanja, čime se smanjuje ranjivost i rizik od izloenosti. Odrasli često mistifikuju ovako provokativnu pozu, smatraju je preteranom i nepotrebnom, ali sudei tako, ne uspevaju da sagledaju efikasnost te poze, koja uklanja dvosmislenost i nejasnou u susretu sa novom odraslom osobom, u nepoznatoj situaciji. KAKO IZBEI NAGAZNE MINE Mnogi terapeuti, koji rade sa adolescentima, proveli su dosta vremena sa tinejderima čija sposobnost da frustriraju i naljute odrasle moe da se opiše kao majstorska. Pravo je majstorstvo proi kroz intervju, a da ne dozvolimo da ovaj odnos, koji tek nastaje, postane nepopravljivo polarizovan. Početni cilj sa takvim klijentima je izgradnja radnog saveza. Jednostavno, treba sprečiti spontani pobačaj potencijalnog odnosa. Jedan kolega je opisao prvih nekoliko 155

seansi sa takvim klijentima kao ”hodanje kroz minsko polje”. Cilj nije grandiozan hod ili brz prolazak kroz polje ili šetnja sa stilom, cilj je proi kroz terapijsko polje nepovređen. Tipične strategije polarizacije adolescenata su: bes, utanje i provokacije. Svaka zasluuje panju. 1) BES Bes moe biti neka vrsta uspostavljanja kontakta sa drugom osobom i, vai opšte pravilo, što intenzivnije adolescent pokazuje svoj bes u terapijskoj situaciji, to je lakše uspostaviti radni savez. Bes je opasniji, kao minsko polje, kada se njegovo prisustvo osea, ali se ne pokazuje otvoreno, i kada ga klijent ne poznaje. Sa klijentom koji ne pokazuje svoj bes, ništa naročito konstruktivno ne moe da se dogodi dok se bes ne izrazi otvoreno. Mislim da je dobro ne tumačiti bes, jer teško da nešto više moe da razbesni adolescenta od pokušaja odrasle osobe da mu kae šta osea lili misli. Jednostavna, direktna pitanja tipa: ”Kako se oseaš pošto si ovde?”, ”ini mi se da ne eliš da pričaš. Zbog čega?”. to due bes ostane neizraen, vea je snaga polarizacije terapijskog polja. Pošto se bes izrazi, interakcija postaje mogua. Gotovo uvek bes klijenta ima neki smisao. Ko ne bi bio ljut što je prisiljen da priča sa nepoznatom osobom? Ako se zainteresujemo za ono što klijent priča i shvatimo smisao njegovih oseanja, obično emo sprečiti potencijalnu polarizaciju interakcije. Nije nuno ili čak nije ni vano da bes nestane. I ljutit kontakt je kontakt. Vano je da adolescent ima priliku da izrazi svoj bes i da oseti da je terapeut spreman da bude informisan i upuen u situaciju. U razgovoru sa adolescentom nastojim da budem što jednostavniji. Ne elim da predvidim njegov bes i ne elim da podcenim njegovo jednistveno iskustvo time što u rei: ”Naravno, ti si besan”. elim da budem toliko naivan da mi ne padne na pamet da je on besan i elim da čujem šta on kae i da shvatim ono što osea u trenutku kada svoje iskustvo uspe da pretoči u reči. elim da doivim i elim da moj klijent doivi snagu naše povezanosti upravo sada, u ovom trenutku. Bes, pošto ga druga osoba čuje i prihvati, postaje snano sredstvo povezivanja. 2) UTANJE Sa utanjem je tee izai na kraj jer nam ne dozvoljava da se uključimo u kontakt. Mnogi terapeuti usvajaju jednu od dve mogue strategije. Neki odmah na početku kau: ”Ako ne eliš da sarađuješ, ja tu ništa ne mogu. Vrati se ako se predomisliš.” Drugi sede utei, minute i minute, ponekad časovima i mesecima ute čekajui da pacijent istupi napred. Način da se izađe na kraj sa utanjem je da se u početnim fazama terapije izbegne da utanje postane igra moi između terapeuta i klijenta. Nekooperativan klijent često smatra terapiju pokušajem odraslih da ga kontrolišu i da manipulišu njime, a najbolji način da se sačuva osenje integriteta u takvom slučaju je utanje. Ako elimo da omoguimo terapijski odnos, moramo po svaku cenu izbei borbu za mo. Jednom kada se takva borba počne, terapija je završena, iako moda još nije ni počela. Ako je adolescent odlučio da ne govori, 156

terapija e biti mogua samo ako mu damo priliku da se predomisli, a da pri tome ne izgubi obraz. To e biti mogue ako terapeut stvori situaciju u kojoj je klijentu dozvoljeno njegovo utanje, a pritom mu se daje prilika da čuje više podataka o terapeutu i situaciji u kojoj se nalazi. Kao što smo videli, moemo uključiti roditelje u terapiju i omoguiti da adolescent bude svedok interakcije, čime obično ostvarujemo cilj. Kada je reč o intervjuu u četiri oka, utanje je opasnije za odraavanje polja. Osnovno pravilo u radu sa klijentom koji uti je: sve samo nemojte utati. Za neko vreme terapeut e morati da priča – da postavlja pitanja i daje odgovore, da priča priče, nastavlja konverzaciju, da objašnjava smisao terapije, da govori o poreklu itd. esto se pokazalo korisnim, u mojoj praksi, sprovođenje detaljnog, strukturisanog intervjua sastavljenog od pitanja koja ne zastrašuju i tiču se činjenica – imena, datuma, istorije školovanja i lečenja, porodičnog porekla. Formalna priroda takvog prikupljanja podataka je manje pretea i klijent se nee oseati kompromitovano ako učestvuje. Cilj takvog rada je da se izbegne minsko polje stvoreno borbom za mo utanjem, čime se daje vreme adolescentu da se prilagodi situaciji intervjua. to due terapeut uspe da ostane u polju bez polarizacije, to je vea šansa da e nešto početi da se dešava. To je kao u aktuarijskoj statistici: što due ostanete u ivotu, to se due očekuje da ete iveti. Isto vredi za terapiju sa adolescentom u otporu. Delovanje hladnog utanja na veinu terapeuta (i svakako na mene) je takvo da utanje izaziva snanu bol. Postoji nešto duboko nehumano kada druga osoba odbija da odgovara i čak ni najbolje centrirani terapeuti ne mogu izbei smrtonosno dejstvo utanja due vreme. Najprirodnija reakcija je, pretpostavljam, bes i zahtev da druga osoba bar prizna naše postojanje. Kada osetim da polarizacija počinje da se javlja, završavam intervju, bez obzira na to da li je počeo pre nekoliko minuta. Mogu da kaem ”To je dovoljno za početak. Razumljivo je kako se oseaš zbog toga što si danas ovde. Moemo se videti za nekoliko dana”. Zatim natavljam kao da su intervjui u trajanju od dvadeset minuta sasvim uobičajeni. Sa jednim takvim utljivim i nekooperativnim klijentom imao sam dva takva intervjua za nedelju dana. Svaki je bio kratak i neprirodno srdačan sa moje strane. Vanije je, međutim, to što je naše interaktivno polje ostalo intaktno i nije bilo polarizovano. Na početku sledeeg susreta pitao sam klijenta da li bi eleo da susret potraje due ovoga puta. ”Ako to znači da neu morati tako često da dolazim ovamo, u redu”, odgovorio je i mogli smo da nastavimo sa nečim nalik intervjuu ovoga puta. Ova vrsta početka moe biti od ogromnog značaja za izgradnju radnog saveza, naročito sa mladima koji su navikli da odrasli na utanje reaguju osudom, nezainteresovanošu i nervozom. Ostati zainteresovan i kontaktu sa sobom, uz stav koji govori da nam u ovom trenutku nije potrebno više od onoga što nam klijent nudi, otvara put ka stvaranju polja u kojem se moe razviti kontakt.

157

3) PROVOKACIJA Provokacije su ponašanja koja ciljaju da izazovu reakciju terapeuta koja bi strukturirala polje na takav način da terapijski kontakt postane neverovatan ili nemogu. Adolescent kae nešto, postavi pitanje ili izveštava o nekom ponašanju tako da uvredi ili izazove terapeuta. Najčeše su provokacije smišljene tako da stave terapeuta u ulogu roditelja. Klijent koji pita ”Da li moram da dođem ponovo?”, ili ”Mogu li da idem sada?” postavlja klopku. Ako terapeut prihvati ovako konstruisano polje i nehotično uđe u ulogu čuvara, adolescent e sigurno igrati ulogu zarobljenika. Ako klijent insistira da neko igra taj polaritet za njega, mudro je da to bude neko drugi – roditelji, predstavnik suda, školska uprava ili drugi terapeut, samo ne terapeut koji sa njim radi. Ako pak terapeut prehvati ovu ulogu, on ili ona gubi kontrolu nad terapijskim poljem i prepušta je provokativnim manipulacijama adolescenta. Druga standardna provokacija na početku terapije pripisuje terapeutu ulogu odrasle osobe koja osuđuje adolescenta. To obično uključuje acting out ili ponašanje koje krši pravila odraslih – upotreba provokativnih izraza, paljenje cigarete i slično. Jedan dečak me je pitao, na kraju naše prve seanse, da li moe da upotrebi moj telefon, a zatim je izveo šou pričajui sa prijateljem koga su njegovi roditelji proglasili osobom nepodobnom za druenje. Logika u osnovi ovakvog ponašanja je da se terapeut uvuče u konflikt tipa roditelj-dete i da prihvati savez sa jednom ili drugom stranom. Terapijsko umee je u tome da se o provokaciji govori, a da se ne bude uvučen u sukob - npr. da se izrazi radoznalost u pogledu toga šta je klijent svojim postupkom nameravao ili očekivao da izazove, ili da se izrazi doivljaj da takvo ponašanje namee ulogu autoriteta. Naposletku, ograničenja su deo ivota, a izazovi klijentovom acting out-u su vaan deo terapije. Ali u prvim momentima odnosa, vano je ne dozvoliti da provokativno ponašanje postane determinišua sila koja organizuje polje odnosa. DOPADANJE, POTOVANJE I CENJENJE Jedan od načina da se prihvati ponašanje adolescenta je da se shvati kao testiranje hipoteze o sebi: ”Da li sam dopadljiv?”, ”Da li e me shvatiti ozbiljno?”, ”Da li imam šta da ponudim kada uđem u svet odraslih?”. U terapijskoj situaciji oseaj da se nekome dopadamo, da nas prihvataju i da potvrđuju našu vrednost i potencijale doprinosi oseaju da imamo podršku. Zadatak terapeuta postaje jasan kada shvatimo da mnogi adolescenti, koji dolaze na terapiju, testiraju hipotezu o sebi na drugačiji način nego što to čine njihovi bolje prilagođeni vršnjaci. Njihovo oseanje ranjivosti i krhkosti, nesigurnosti samopoštovanja navodi ih da prihvate konzervativnu strategiju dok se bore sa svim vanim pitanjima u vezi sopstvene prihvatljivosti. Kao što e vam svaki istraivač rei, najkonzervativnija vrsta testiranja 158

hipoteze polazi od pretpostavke sasvim suprotne od onoga što zaista smatrate tačnim, zatim se trae dokazi koji e pokazati da pretpostavka nije tačna. Ovo se zove testiranje nulte hipoteze. Problematični adolescenti prihvataju strategiju testiranja nulte hipoteze konzervativno, pretpostavljajui da nee biti dopadljivi, shvaeni ozbiljno ili cenjeni od strane odraslih i svoje okoline. Njihovo ponašanje odaje ovakve pretpostavke i smišljeno je, nesvesno, da proveri njihovu tačnost. Nekooperativni klijent moe se ponašati na način koji naizgled kreiran tako da izazove odbacivanje. On moe iznositi stavove koji bi narušili poverenje i najlakovernije odrasle osobe, ili mogu prezrivo odmahnuti na svaku napomenu o zainteresovanosti za svet odraslih. Radije nego da pristupe novom susretu, ranjivo i pitajui se hoe li biti prihvaeni, adolescenti zauzimaju bihejvioralni stav koji kae:”Ti me ne prihvataš, zar ne?”. Ponašanje moe biti otvoreno nepristojno, smešno, ili apsurdno. Cilj je da se dvosmislenost i nejasnoa brzo uklone iz polja, da se utvrdi kakav je odnos ljudi jednih prema drugima. Na školskim konsultacijama često sam imao prilike da se sretnem sa nastavnicima zbog nekog deteta koje postalo problematično i uspelo da se otuđi baš od svih. Pre ili kasnije pitam: ”Da li se bilo kome ovde dopada to dete?”. esto se jedna usamljena ruka podigne iz jednog ugla iz kojeg se do tada ništa nije čulo. (Naposletku, nije popularno priznati da vam je drag učenik koji sve ostale dovodi do ludila.) Nastavnik koji je na misteriozan način uspeo da se probije kroz negativizam, koji uspeva da vidi dete koje se efikasno kamufliralo, često postaje ključni igrač u bilo kojem planu kojim se nastoji pomoi učeniku. Ovaj nastavnik je uspeo da prođe test nulte hipoteze i koji u skladu sa tim uspostavlja kontakt sa učenikom na sasvim drugačijem nivou nego ostali odrasli. Postoje škole psihoterapije koje kau da je za psihoterapiju nevano da li vam se klijent sviđa. Mislim da ništa nije dalje od istine. Mnogi adolescenti imaju suptilno podešene antene na interpersonalno polje i doivljaj da ih neko prihvata i ceni moe da odredi hoe li terapija biti uspešna, ili ne. Problem je u tome što neki klijenti uspevaju da do savršenstva razviju sopstvenu nedopadljivost, a terapeut sa njima mora da radi. U tom slučaju vaan deo rada se sastoji u napuštanju konvencionalnih referentnih okvira i pokušaju da se ponašanje sagleda u fenomenološkom svetlu (uz više empatije i saoseanja). Učenik koji odgurne nastavnika engleskog dok izlazi iz učionice isti je dečak koji pokušava da sakrije svoju frustriranost i koji se osea osramoeno i usamljeno uvek kada nastavnik javno komentariše njegovu nespremnost za čas. Devojka sa kojom razgovaramo prevre očima i mrmlja: ”Boe, kako su ova pitanja glupa!”, je ona koja osea da je izmanipulisana od strane odraslih u svom ivotu i osea da su pitanja klopka koja treba da pokae njene mane. Pošto teški klijenti paljivo kriju one aspekte sebe koji bi mogli da izazovu interesovanje, a nude zamenska ponašanja koja treba da obeshrabre odrasle, čudna kombinacija odlučnosti, smirenosti i 159

perceptivnih sposobnosti je potrebna terapeutu koji radi sa adolescentima. Terapeut mora biti u stanju da vidi ili bar da zamisli klijenta koji je iza maske. Ovo zahteva veru koliko i poznavanje formiranja i dinamike ličnosti adolescenta. To znači biti svestan ne samo ponašanja adolescenta, ve i značenja ponašanja. Moda najviše od svega to znači biti sposoban iskoračiti iz snanog polja sila uobičajene socijalne interakcije. Rad koji je potreban da bi se imale ove veštine je prvenstveno rad na sebi. Kada intevjuišem nekooperativnog adolescenta otkrivam da sam iznerviran, uvređen ili odbačen. Mogu osetiti da sam izazvan da preuranjeno reagujem i gotovo uvek sam iznenađen onim što se krije u meni. Rad u takvim trenucima se sastoji od toga da se zauzme jedan ugao gledanja, jedan način organizovanja opaajanog polja. To je analogno lebdeoj panji koju poklanjamo dvostrukoj figuri dok posmatramo pozadinu čekajui da se skriveni zec pojavi iz grmlja. Sa teškim klijentom očekujem da postoji skrivena figura, uplašeno i nesigurno dete koje se bori da uspostavi granice i da očuva nesiguran oseaj integriteta. I moje uverenje da e se ova figura pojaviti iz klupka provokacija i odbrana je ono što mi dopušta da ostanem u blizini dovoljno dugo kako bih pokušao da uspostavim vezu između sebe i klijenta. KONFRONTACIJA I KONTAKT Govorei o povezivanju sa klijentom, uglavnom sam opisivao i naglašavao, barem implicitno, suportativne dimenzije terapijskog odnosa. Videli smo da je od krtitičkog značaja adolescentov način doivljavanja ovog polja, ovog odnosa koji treba da podrava kroz poštovanje i poverenje razvoj selfa koji se javlja. Ali, to je samo deo priče o terapijskom rastu. Tokom adolescentnog razvoja veliki deo razvoja se odvija zahvaljujui doivljenim ograničenjima i dozvolama i frustracijama i prilagođavanju, koje neizbeno sledi. Videli smo da ovaj deo iskustva zavisi uglavnom od opsega veština kontakta roditelja. Izraavajui očekivanja, pridravajui se prihvaenih vrednosti, govorei ”ne” kada je to potrebno, i sve to u kontekstu pripadanja i brige za dete, roditelji uče dete, koje se razvija, počecima diferenciranog kontakta. Ovaj se nauk, u velikoj meri, odvija zavisno od konteksta, što znači da je deo uobičajenog toka stvari, načina na koji je ivot organizovan oko deteta koje se razvija. Adolescenti uče da se očekivanja roditelja moraju uzeti u obzir, da se u pogledu elja moraju praviti kompromisi, da ljubav i podrška imaju svoje granice i uslove, kao i da uvek postoji druga strana priče. Mladi koji dolaze na terapiju često su upravo oni adolescenti koji nisu imali sree da im se postave granice, ili nisu bili u kontaktu sa dobro ograničenim odraslim osobama kojima je stalo do deteta, ili koji, iz bilo kog razloga, nisu uspeli da izvuku korist iako im je sve to bilo na raspolaganju. Kada porodične zalihe nisu dovoljne, a adolescent treba da usvoji sposobnost prihvatanja granica 160

i tolerisanja razlika, adolescent često završava u nekoj ustanovi za lečenje. Tamo je svakodnevni ivot organizovan na takav način da obezbedi ovaj nauk. Tipično je da se u takvim ustanovama izazov i konfrontacija smatraju sastavnim delom tretmana. Obično se direktno ukazuje na neko ponašanje kao na nerazumno, provokativno, defanzivno ili ono koje vodi u nevolju. Glasserova (1965.) terapija realnošu je verovatno najdominantniji vid terapije u ovakvim ustanovama i bazira se na ovako monoj i direktnoj praktičnoj delatnosti. U individualnoj psihoterapiji, međutim, vano je razumeti razliku između konfrontacije kojom se postavljaju ograničenja, što je zadatak roditelja i socijalnih radnika (i za one odrasle koji se bave ivotnom situacijom adolescenta) i konfrontacije kao veštine kontakta, koja se tiče uloge psihoterapeuta. Konfrontacija kao komponenta psihoterapije doprinosi, u suštini, pojačavanju klijentove sposobnosti diferenciranja. Zdrav kontakt uključuje sposobnost opuštanja granica i spajanja sa drugom osobom, kao i učvršivanje i poštovanje granica, pojačavanja razlike i individualnosti. Sa klijentima u fazi razgradnje, opseg veština kontakta je prirodno slabije razvijen i prvi zadatak terapeuta je da stvori polje u kojem e obe dimenzije biti zastupljene. Psihoterapeut koji radi sa adolescentima mora biti vešt u umeu konfrontiranja – vešt u tome da iznese na videlo i da govori o teškoama, a da ne dovede u pitanje kvalitet kontakta – dakle, da ne izazove bilo besno polarizovanje, bilo površnu konfluenciju. Kada adolescent na terapeuta reaguje na jedan od ova dva načina, to slabi kontakt među njima i njihova e interakcija verovatno nadalje biti stereotipna, predvidljiva i često beivotna. Tako se terapijsko delovanje konfrontacije sastoji u uvođenju razlika u polje odnosa, čime adolescent uči najpre da ih razlikuje i, s vremenom, da ih preraste. Aksiom kae da kada se osobe u uzajamnom odnosu sa poštovanjem, svesnošu i tolerancijom ponašaju prema međusobnim razlikama – dakle, kada se uspostavi autentičan kontakt – ne mogu izbei međusobni uticaj. Ne mogu izbei da se prilagode međusobnim razlikama, da uče iz njih i da tokom tog procesa počnu da se menjaju i da menjaju drugoga. Kako se to postie sa osetljivim i svadljivim adolescentom? Kako to izgleda, kako zvuči? Radi ilustracije, opisau svoj rad sa nekooperativnom tinejderkom. Ejmi je bila debela, tvrdoglava petnaestogodišnjakinja iz intaktne, ali ekstremno disfunkcionalne porodice. Njen dom je bio jako optereen problemima i redovno su se javljali eksplozivni konflikti. Njena majka je bila na terapiji. Uzimala je antidepresive i lekove za umirenje ve godinama. Krhka ena koja je duboko brinula za decu, ali su njen kontakt sa njima karakterisale eksplozivne svađe, praene povlačenjem i povređenošu. Problemi su počeli sa Ejminim bratom, dvanaestogodišnjakom koji je upravo smešten u bolnicu gde je nastavio sa školovanjem i koji je dolazio kui samo za vikend. Svi su ga opisivali kao osobu koja ne moe da se kontroliše, koja nije sposobna da prihvati ograničenja ili disciplinu. 161

Ejmin otac je bio blag čovek koji je nastojao da se prilagodi i smiri situaciju ugađajui svima. Pošto je bio finansijski uspešan, često je pokušavao da smiri situaciju skupim poklonima, godišnjim odmorima i sličnim. Posledica je bila bolna za posmatrača – veoma razmaena i nesrena četvoročlana porodica. Usred svega toga, Ejmi je ušla u adolescenciju kao ljuta, zapovednički nastrojena i drska mlada ena. Počela je da koristi kola kada bi roditelji bili van grada (bila je premlada da dobije dozvolu) i tvrdila je da e opet uraditi isto ako tako bude htela. Bila je ekstremno kritički raspoloena prema načinu na koji su roditelji izlazili na kraj sa porodicom (a naročito sa mlađim bratom) i kada bi bila izazvana redovno bi planula. U pogledu veština kontakta, Ejmi je bila sposobna da toleriše razlike – svoje i ničije više. Počeo sam da viđem Ejmi pod neobičnim okolnostima. Njeni roditelji su bili angaovani na nedeljnim porodičnim seansama u terapijskoj školi, koju je pohađao njen brat, i ona se sloila da me vidi kao deo pogodbe oko auta: ako dođe da se vidi sa mnom njeni roditelji e prestati da je kanjavaju kada uzme auto. ”Nemojte se vređati Dok”, rekla je na prvom sastanku (neiskreno jer je elela da me uvredi) ”ali ovo je gomila sranja”. Moda je bila u pravu, zaključio sam, ali se još nisam odlučio. Ejmi je bila spremna, uz ohrabrenje, da priča (tačnije, da se ruga) o svom nemoguem mlađem bratu i beznadeno nekompetetnim roditeljima. I ona je to i činila sve dok sam utao i slušao. Kada bih blago pretpostavio ili pitao da li postoji druga strana priče, ona bi glatko rekla ”Ne” ili ”Apsolutno ne”. Nije ostavljala mnogo mesta za razlike u mišljenju, najblae rečeno. Ali drugi aspekti Ejminog izlaganja zadrali su moju panju. Bila je pametna i bilo je mnogo tačnog u njenim estokim napadima na roditelje, naročito u pogledu nesposobnosti da obavljaju roditeljske dunosti. Stalno sam je pitao zašto je toliko zainteresovana da svoju porodicu podvrgava tako rigoroznoj analizi. To je bio moj prvi izazov. ”Ja uopšte ne mislim da si ti porodični delikvent”, rekao sam joj (roditelji su je odveli u miliciju).”Mislim da su te sasvim pogrešno shvatili. Ja mislim da si ti porodični terapeut.” ”Ne mislim da je tako”, sarkastično je odgovorila, obezvređujui ovu opservaciju jer je podrazumevala da joj je stalo do porodice. ”Dakle, oko ovoga se jednostavno neemo sloiti” kontrirao sam, puštajui da naše neslaganje visi u vazduhu između nas. Nastavili smo ovakvu razmenu tu i tamo, nekoliko nedelja. Ona bi ismevala roditelje, a ja bih potegao pitanje njene uloge, ističui da ona shvata porodičnu dinamiku podjednako dobro kao bilo koji stručnjak, što je bilo laskavo, ali tačno. Ona je insistirala na tome da joj nije stalo do ostalih članova porodice, a ja bih tvrdoglavo insistirao da to nije vano, da ona govori i misli kao porodični terapeut. ”Pa šta ako i jesam, kao što kaete, porodični terapeut”, pitala je na kraju četvrtog susreta. 162

”Pa i ja sam”, rekao sam ”i eleo bih da uporedimo zapaanja”. I tako, iako se nismo sasvim dogovorili da to činimo, narednih nekoliko nedelja smo upoređivali zapaanja. Razgovarali smo, diskutovali, razmenjivali opservacije i spekulacije, ne samo o njenoj porodici, ve o porodicama uopšte, o ”treba” i ”nemoj”, o čudnim silama koje dre porodice na okupu, o poveanim potrebama tinejdera. A ono što je pritom bilo značajno je terapijski aspekt naših razgovora, koji se ne odnosi na sadraj naših diskusija ili na oseanja koja je Ejmi otkrila, ve na formu našeg kontakta, te pojavu sposobnosti tolerancije (čak i uivanja) razlika u polju kontakta sa odraslom osobom kod Ejmi. Samo nekoliko nedelja kasnije, Ejmi je zaključila da je gotovo sa našim susretima. Naši razgovori su bili zanimljivi, ali nepotrebni, gubitak vremena. (”Bez uvrede” dodala je.) Takođe je rekla, kao slučajno, da je pregovarala o primirju sa roditeljima tokom protekle nedelje, pošto je došla do sledeeg zaključka:”Ne vredi se svađati. Oni e ionako činiti ono što nameravaju. Pa sam mislila, zašto da sebi ne olakšam situaciju?” Moj izazov Ejmi ticao se značenja njenog ponašanja, a klasično je i konvencionalno kada je reč o terapiji sa adolescentima, da se izazov tiče mudrosti ponašanja, korisnosti ponašanja. Odluka da se izrazi bes, bespomonost, da se eksperimentiše sa drogama, alkoholom, seksualnošu, preuzimanjem rizika: to su uobičajene mete terapijske konfrontacije. Povremeno se ova pitanja jave u terapisjkom kontekstu i kada se to desi, pokazuje se da je od neprocenjive vrednosti sposobnost terapeuta da se suprotstavi klijentu, a da ne polarizuje polje, ve da ostavi netaknutim milje kontakta. U mnogim prilikama sam ubeđivao da objektivnije sagledaju svoje ponašanje (npr. traei da se uključe u grupu koja se bavi hemijskom zavisnošu) ali sam prethodno izgradio terapijsko polje unutar kojeg se razlike tolerišu i diskusija je doivljavana kao vrsta kontakta. 2 TERAPIJSKI RAD SA KLIJENTIMA U FAZI RAZGRADNJE Terapijski rad ima specifičan stil i oseaj. Sa adolescentima, čiji su odnosi sa odraslima ograničeni i čudni, adolescent zauzima stav klijenta koji kroz dijalog otkriva sebe. Ali to je pre cilj rada nego početna pozicija. Tokom ovog susreta postoje terapijske strategije koje e nam pomoi da ostvarimo ovaj cilj. STRUKTURIRANJE POETNOG INTERVJUA 2

Ipak je va`no shvatiti da psihoterapija nije efikasna prva intervencija kada je u pitanju ozbiljan acting out, naro~ito upotreba i zavisnost od droga. Intervencije koje imaju potrebnu snagu da spre~e opasno pona{anje pogodnije su u ovim situacijama. Ipak, neizbe`no se tokom terapije ova pitanja javljaju i smatra se klini~ki odgovornim nastaviti zapo~etu individualnu terapiju /nasuprot mogu}em prekidu terapije i otpo~injanju tretmana za bolesti zavisnosti/ i zadr`ati polje kontakta. 163

Sa klijentima u fazi razgradnje naročito je poeljno obezbediti neku strukturu, tokom prve seanse. Obino počinjem prvi individualni sastanak pitajui klijenta šta misli o prethodnim susretima (sa raditeljima). Da li misli da su ti susreti dobro prošli? Da li je to bilo ono to je očekivao? Da li je uspeo da kae sve što je hteo? Zatim prelazim na glavna pitanja (bez obzira na to koliko se o tome ranije razgovaralo u prisustvu roditelja) i traim da čujem ili da ponovo čujem adolescentovo mišljenje o istim pitanjima. Ma ko da je uputio adolescenta, definisao je ”problem” na način koji za njega ima smisla: ”On je depresivan”, ”Ona često menja raspoloenja”, ”Njegovo ponašanje ga dovodi u nevolju”, ”Slabo joj ide u školi”. Ali, tako definisan ”problem” često ne odgovara adolescentovom viđenju situacije i moja pitanja mogu biti prozori u svet adolescenta. U mnogim slučajevima, način na koji terapeut postupa gledajui kroz ove prozore, moe da ima dramatičan uticaj na odnos koji počinje. Jednostavna spremnost da se sa poštovanjem sasluša klijentov stav i oseanja moe da bude snana poruka o tome kako se ovaj odnos moe razlikovati od postojeih odnosa u ivotu adolescenta, to moe biti odnos koji e potvrditi da je adolescentov nesigurni Self realan. Taktička odluka o tome hoe li se istraivati problem (ili e se ostaviti po strani) zavisi od heurističke vrednosti takvog postupka. Kada insistiranje na diskusiji preti da polarizuje odnos, stvaljajui klijenta u ulogu deteta ili delikventa, moda je najbolje neko vreme ne baviti se tom temom, u svrhu stvaranja radnog saveza i veze bazirane na podršci. Jednom kada smo prošli kroz pitanja o razlogu upuivanja, moje interesovanje se menja i pokušavam da fenomenološkim putem shvatim ovu individuu i njen svet. Prijatelji, porodica, poreklo, hobi, muzika, knjige, sport – sve što čini svet adolescenta – predstavlja dobru temu za dijalog. Terapeuti koji rade isključivo sa odraslima ponekad su zbunjeni ovakvim fokusiranjem na spoljašnja iskustva, ali kada se radi sa klijentima u fazi razgradnje, to je cerna ulaznice u njihov svet. Rano u fazi evaluacije, korisno je traiti od klijenta da prebaci panju sa drugih ljudi i spoljašnjeg sveta na unutrašnja iskustva. Klijentova reakcija na ovakav poziv daje nam značajan uvid u njegovu spremnost da na taj način usmeri panju i pomae nam da sagledamo prirodu terapijskog rada koji lei pred nama. Neki adolescenti reaguju na ovakav poziv ne shvatajui o čemu je reč, drugi ambivalencijom ili utanjem. Drugi udovoljavaju zahtevu spremno, čak nestrpljivo. im se prilika prui nastojim da izmolim što više podataka. Trinaestogodišnjaku koji mi priča o svađi u porodici, ili teškoama sa vršnjacima, kaem ”a šta je sa tobom? ta se zbiva u tebi – znaš ve, tvoja lična oseanja i misli – kada se sve to dešava oko tebe?” Da li on razlikuje fenomen unutrašnjeg i spoljašnjeg i da li je spreman da svoje lično iskustvo podeli sa mnom bie jasno na osnovu ovakvih pitanja i dae mi uvid u zadatak koji pred nama. Sa klijentima u fazi razgradnje moe biti korisno upotrebiti nešto što strukturira dijalog na takav način da se adolescent 164

fokusira na doivljaj Selfa. Oaklander (1978.) ponekad koristi projektivne instrumente ili astrološke karte kako bi fokusirao dijalog na Self, pruajui klijentu priliku da prihvati ili odbaci tvrdnje koje mu se nude. Pošto sam psiholog, ja preferiram psihološke testove, proveravajui najpre da li ih klijenti doivljavaju kao zastrašujue ili neprihvatljive. Najčeše koristim Upitnik za srednje škole (High school Personality Quastionnaire – HSPQ) jer je nepatološki orijentisan i lako se moe predstaviti klijentu kao izvor hipoteza o njemu samom. Pre nekoliko godina bio sam autor programa za kompjutersku interpretaciju HSPQ rezultata. Ako je moj klijent zainteresovan da čuje fidbek, obezbedim mu kompjuterski izveštaj i kroz njega prođemo zajedno. Izveštaj slui kao sredstvo strukturiranja intervjua, sredstvo orijentisanja dijaloga prema unutrašnjem svetu adolescenta. Prednost ovakvog pristupa, naročito kada je reč o klijentu koji nije motivisan ili sposoban da se refleksivno fokusira na sebe, je da obezbeđuje adekvatan fokus, a da ja ne moram prerano da se konfrontiram klijentu. Smatram da je nekoliko tema naročito korisno u ranim fazama rada. Jedna tema je porodica adolescenta. Neke tehnike potekle su iz porodične terapije, kao npr. genogram i mapa porodice i mogu biti od pomoi. Ponekad dam klijentu veliki komad papira i traim da nacrta svoju porodicu, pomaui mu da izrazi ono što doivljava: ko se povezuje sa kim, u čemu je njihova snaga, koja ponašanja izazivaju druga ponašanja itd. Sa nekim mlađim klijentima ponekad izgrađujem plan kue, istraujui dok klijent crta lokaciju spavaih soba, sobe u kojima ljudi provode vreme… Ovakav konkretan zadatak sasvim prirodno povlači pitanje interpersonalnih odnosa i porodične povezanosti. Za mnoge adolescente od ogromnog je značaja da sagledaju porodicu iz šire perspektive i to za njih moe da bude način da počnu da otkrivaju svoj svet. Drugo što pokušavam da saznam tokom prvih intervjua je klijentova socijalna mrea. Tradicionalna sociometrijska šema pomae da adolescent izrazi nijanse svog socijalnog pejzaa. Kada adolescenta pitate o prijateljima mnogo ete saznati o njemu, pre svega stoga što je investiranje u prijatelje u ovim godinama prvenstveno narcističke prirode. Neki klijenti izbegavaju odgovor ili govore nejasno. Drugi sa zadovoljstvom govore o prijateljima i ”dirnuti” su mojim zanimanjem za njihove poznanike. Mnogi adolescenti imaju različite tipove prijatelja i topografija ovih tipova e verovatno biti mapa unutrašnje topografije Selfa. Diskusija o prijateljima moe otkriti stavove prema delovima sebe, integrisanost ili disociranost od različitih komponenti iskustva, konflikata, dilema itd. RAD U OKVIRU PROJEKCIJE Bez obzira na to koliko dobro počnemo individualni rad sa klijentima u fazi razgradnje, moraemo da se suočimo sa njihovom karakterističnom nespremnošu da se identifikuju i da govore o svom unutrašnjem iskustvu. Nasuprot radu sa razvojno zrelijim klijentima, 165

terapija u ovoj fazi zahteva da sposobnost da se fokusira na sebe bude cilj rada, a ne početna tačka. Sa nekim klijentima ova sposobnost e se postepeno razvijati tokom terapije, nastavljajui se fazom unutrašnjih procesa i integracije. Sa drugim klijentima nesposobnost ili nespremnost da se pozabave doivljajem sebe bie radni parametar tokom celokupne terapije. U nekim slučajevima terapeut se mora prilagoditi takvom stanju stvari, ovom instinktivnom udaljavanju svesti od ”JA” granice i usmeravanju ka ”onom što se nalazi sa druge strane”, ka svetu drugih ljudi. Mnogo je toga rečeno, naročito u psihoanalitičkoj literaturi, o ulozi projekcije u psihopatologiji. Ali, kao što smo videli, projekcija do izvesne mere slui tome da smanji izloenost novonastalog Selfa potencijalnim destrukturirajuim silama u sredini. Projekcija usmerava tenziju, koja proističe iz samosvesti i uspostavljenog kontakta, dalje od intrapsihičkog prostora ka granici sa sredinom, smanjujui doivljaj sumnje i konflikta koji bi se inače mogli pojaviti. Kada je reč o mnogim klijentima adolescentnog uzrasta, tendencija da se fokusiraju na nešto drugo, a ne na sebe, ne predstavlja specifičan odbrambeni manevar u psihoanalitičkom smislu prikrivanja nekog neurotičnog konflikta. Pre je reč o uopštenom stilu doivljavanja čija je svrha da se obezbedi sigurnost i integritet novog Selfa. Rad u okviru projekcije podrazumeva prihvatanje premise adolescentovog fokusiranja svesnosti na ono što se zbiva oko njega. Za adolescenta je prirodnije da opisuje svoje prijatelje, brau, roditelje, časove gitare, spavau sobu, školu itd., nego da priča o svojim oseanjima i razmišljanjima. To nije izbegavanje, to je otkrovenje. Kao što Van den Berg (1972.) piše, ”Ako elimo da steknemo uvid u drugu osobu, njegove navike, prirodu ili poremeaje, ne bismo ga prvo trebali pitati o onome što je dostupno njegovoj introspekciji, njegovim subjektivnim opservacijama. Takav pristup, iako je mogu, po pravilu ne donosi mnogo informacija. Mi stičemo utisak o osobi, o njenom karakteru, prirodi i uslovima u kojima ivi na osnovu opisa objekata koje naziva svojim” (str. 39). Sami sebe ometamo u radu ako posmatramo fokus adolescenta samo kao vrstu odbrane, prikrivanja unutrašnje realnosti, umesto da ga smatramo prozorom u svet adolescenta. Terapeut koji prihvata projektivni okvir iskustva adolescenta i koji unutar tog okvira nastavlja da gradi radni savez imae priliku da obavi opsean i bogat terapijski rad. Razmotrimo Deremijev slučaj. Deremi je bio četrnaestogodišnjak koji se borio da se izdvoji iz veoma poremeenog i vrlo uznemiravajueg porodičnog polja. Deremijevo porodično polje uključivalo je i njegovog mlađeg brata Adama, starog dvanaest godina, majku, koju je klijent opisivao kao preterano emotivnu (koja je rekla da dopušta sebi suviše glasne erupcije i eksplozije osvete kad god se oseti napadnutom), kao i oca koji za sebe ”misli da je savršen” (što je moda klijent preuveličao, ali ne previše). Roditelji su ve tri godine bili razvedeni uz propratni gnev, ludilo i stid. Deremijevo funkcionisanje bilo je specifično. Njegovo emotivno stanje imalo je 166

oduška u facijalnim tikovima i nervoznim trzajima (koji su se javljali tačno kao sat čim bi se pomenuli njegovi roditelji) i periodičnim ekplozijama besa, obično prema mlađem bratu. Ali, i pored toga Deremi je hladno tvrdio da ga odnos njegovih roditelja (i pokušaji da decu koriste kao oruje i municiju) ne uznemirava (”navikao sam na to”, rekao je), kao i da nema potrebe da dolazi na terapiju, osim da bi skinuo majku s leđa. Deremi se od početka do kraja drao ovih uverenja. Na terapiji Deremijeva projekcija bila je usmerena ka mlađem bratu koga je smatrao izvorom sveg zla. On je bio divlji, nekontrolisan i zao, nije radio ništa po kui, ve je provocirao i dovodio majku do ludila. On je bio kriv za razvod roditelja, jer se sa njim nije moglo izai na kraj i stalno su se zbog njega svađali. Moji početni napori, zapravo, svi moji napori da navedem Deremija da se fokusira na sebe (kako se osea zbog razvoda, o stalnim detinjastim svađama između roditelja i o tome koliko ga to ljuti) pokazali su se frustrirajue neplodnim, kao što je često slučaj sa projekcijom klijenata u fazi razgradnje. Ne, insistirao je sa izluđujuom sigurnošu, problem je u njegovom bratu, i to je to. ta raditi sa takvim klijentom? Obično kada projektovani sadraj postane neproduktivna preokupacija, ja se tome suprotstavljam na način koji odgovara snazi odnosa. Mogu jednostavno da promenim temu, ili da pitam da li je zaista korisno da nastavimo i dalje da pričamo o istoj temi. Ili, ako smo dovoljno čvrsto povezani, mogu priznati da tema postaje pomalo dosadna i pitati da li moemo nai neki problem u pogledu kojeg nešto moemo da učinimo. I sve vreme bih pokušavao da fokus premestim na klijentovo ”Ja”, na njegovu granicu, pitajui ga s vremena na vreme kako se zbog toga i toga osea i da li moda postoji nešto u vezi sa njim samim što ga muči ili ljuti. Ali, pošto pričam sa klijentom u fazi razgradnje, uvek dobijam isti odgovor:”Ne, ja sam dobro, hvala. Samo me onaj moj prokleti brat izluđuje.” Strategija koju sam razradio sa Deremijem je bila da dovedem njegovog mlađeg brata na seansu, kako bih mogao da sa njim podelim ovu dimenziju njegovog sveta sa više realizma, a manje kroz medij njegove projekcije. Ali Deremi nije hteo da pristane na to: njegov brat bi ga samo osramotio kada bi došao na seansu. Sa Deremijem koji je bio gotovo opsednut svojim mlađim bratom uradio sam sledee: traio sam da svaku seansu počne sa dvadesetominutnim izveštajem o svom mlađem bratu. eleo sam da čujem svaki detalj o poslednjoj epizodi nemogueg ponašanja mlađeg brata. I ako posle dvadeset minuta Deremi ne bi spontano napustio temu (što je počeo da radi čim sam se pridruio njegovoj opsesiji) rekao bih:”Dovoljno je. Hajde da pređemo na nešto što nam je obojici zanimljivije”. I tako bismo i učinili. Na taj način, sa Deremijem, kao i sa drugim klijentima koji su opsednuti projekcijom, moj prvi zadatak je da odloim projekciju i pređem na istraivanje drugih kutaka njegovog sveta. I kroz nekoliko meseci, činili smo upravo to, pričali o delovima Deremijevog svakodnevnog ivota. On se priključio jednom klubu slušalaca ploča i 167

eksperimentisao je sa svojim muzičkim ukusom. Razmatrao je različite mogunosti da zaradi novac – moda radei u lokalnom golf klubu. Prestao je da se interesuje za modeliranje kola, što ga je interesovalo nekoliko godina, ali počeo je da se zanima za trčanje i eleo je da pokuša da se priključi školskom timu. Pomalo smo razgovarali o facijalnim tikovima, kada bih ih pomenuo, što sam povremeno činio kada bi se ukazala prilika. On bi prevrtao očima jer bi to ublaavalo tenziju koju je konstatno oseao u glavi, ali nije hteo da raspravlja o značenju tikova. Jednom, kada smo razgovarali o njegovim roditeljima, tikovi su se dramatično pojačali i trajali nekoliko minuta, navodei ga da oseti uznemirenost u stomaku. Glasno sam se pitao zbog čega se to dešava. ”Ta prokleta slagalica” rekao je, drei u rukama tešku drvenu slagalicu koju je otsutno popunjavao dok je pričao. ”Ne”, suprotstavio sam se,”ti voliš slagalice”. ”Godišnja knjiga”, zatim je predloio.”Nisam smislio šta da napišem ispod svoje slike i to me muči”. Pustio sam da se tema promeni i kako smo se udaljavali od roditelja on je postajao opazivo relaksiran i trzanje je prestalo. Posle nekoliko minuta sam to istakao i ponovo sam se glasno pitao da li trzaji imaju nekakve veze sa onim o čemu smo pričali. Ovoga puta – i to je bilo najblie što se ikada pribliio emotivnoj pozadini svoga ponašanja – rekao je ”Moda”. Unazad gledano, Deremijeva fokusiranost i tvrdoglavost kojom se drao projekcije za mene je imala smisla. On je iveo u porodici u kojoj niko nije prihvatao odgovornost za svoja unutrašnja stanja, u kojoj niko nije priznavao da ga pokreu vlastita oseanja i gde je svako reagovao na ponašanje drugih. inilo mi se da je očigledno koliko bi bilo opasno – zapravo sumanuto – otvoriti u takvoj porodici ranjivu zonu unutrašnjeg sveta. Za decu koja potiču iz porodica u kojima se unutrašnji procesi ne modeliraju, ne podravaju i ne tretiraju sa poštovanjem vai da e se ovi procesi pojaviti tek kada se adekvatno razgraničen self izdvoji iz porodičnog polja. Tek tada, kada se spoljašnje i unutrašnje mogu po izboru razdvojiti, sigurno je dozvoliti svesnu pojavu i rast unutrašnjosti selfa. Dok sam ovu lekciju ponovo učio sa Deremijem, opustio sam se i pridruio mu se u putovanju kroz običan svet muzike, trčanja i rada na golf terenu. I kada sam mu se iskreno pridruio u interesovanju za svaku od ovih tema, bez skrivenih psihoterapijskih nastojanja, to je počelo da se odraava na brige koje su mu leale na srcu. Klub ploča je bio problem jer je njegova majka insistirala da zna o svakom novčiu koji bi potrošio i svaki razgovor o novcu koristila je da priča o škrtosti njegovog oca i manipulacijama isplatom alimentacije. Rad na terenima za golf je bio teška odluka za Deremija, jer je zaključio da ima suviše čekanja i premalo novca za uloeno vreme. Ali, na kraju je ipak odlučio da to radi jer se njegov otac tome protivi i ako bi odustao od posla njegova majka bi neprestano pričala o tome kako Deremi pušta oca da umesto njega odlučuje. Deremi i ja smo se sloili kako nešto tako jednostavno kao to je odluka o radu na golf terenu 168

moe biti tako komplikovana kada roditelji ne ele da odustanu od obostrane mrnje. Kako Deremi ostaje normalan, pitao sam se sa iskrenim zaprepašenjem. ”U ovom trenutku pomae mi trčanje”, odgovorio je. I pošto sam dobro poznavao taj oseaj, jer sam i sam prošao kroz teak period ivota zahvaljujui trčanju, mi smo do detalja razmenjivali iskustva u pogledu zadovoljstva i dobrobiti koje izvlačimo iz trčanja, naše ideje o reimima treninga, kompetitivnih strategija, trkačke opreme, povreda i slično. Trčanje je postalo vano za Deremija. Počeo je da se takmiči na lokalnim trkama, obično kao jedan od prvih za svoju uzrasnu grupu u finišu. Ali, još vanije je što je često biciklom odlazio da posmatra trke i govorio o tome kako je zahvaljujui tome počeo da shvata da zaista moe samostalno da čini ono što eli. Zapravo, postalo je jasno da deremi počinje da radi sve više stvari – jednostavnih, običnih, svakodnevnih – koje su pod njegovom kontrolom, dakle on je počeo proces razgradnje i odvajanja od porodičnog polja. Nije više oseao da mora da uđe u konfluenciju sa majkom koja besni zbog oca. Ovakvo smanjeno angaovanje u odnosu na roditelje prestalo je da bude poza, što je bilo na početku našeg rada, a postalo je realnost koja podrava integritet vlastitog doivljaja selfa. Prestali su trzaji. Manje se svađao sa bratom, a više sa majkom (ali manje eksplozivno) o praktičnim, realnim i sasvim prikladnim pitanjima za jednog petnaestogodišnjaka. I tako, vratimo se početnom pitanju koje me je dovelo do priče o Deremiju, šta raditi sa klijentom u fazi razgradnje koji je obuzet projekcijom? Jednu od zanimljivijih mogunosti razmotriemo u sledeem poglavlju koje se bavi adolescentima koji su blii razvojnoj fazi unutrašnjih procesa. Ovde sam eleo da govorim o očiglednom, pošto ponekad izgubimo poverenje u njegovu isceljujuu mo: razgovarajmo sa detetom o njegovom svetu. I ovi razgovori mu otkrivaju njegov svet i njegovu ulogu u njemu, na nov način, prosvetljujui i u suštini suportativan u pogledu razvojnih procesa razgradnje i autorstva nad selfom. Postupajui na takav način učimo klijenta novom obliku kontakta sa ljudima izvan porodice, načinu povezivanja koji je hranljiv i ohrabrujui za self i koji se moe preneti iz konteksta terapije i upotrebiti u odnosu sa drugim odraslim osobama. Vano je naglasiti dva aspekta ovakvih terapijskih razgovora. Jedan se tiče snage fantazije i igranja uloga sa ovim klijentima. Drugi se tiče dimenzije terapijskih razgovora koju zovemo Ego tutorstvo. FANTAZIJA I IGRANJE ULOGA SA ADOLESCENTOM KOJI SE PROJEKTUJE ak i adolescenti u otporu spremno sarađuju u konstruisanju i odigravanju scenarija fantazije. Pretpostavimo da dečak iznese sledei sadraj: Moj nastavnik, gospodin Samson mi prilazi bez razloga i počinje da viče zato što nisam uradio njegov glupi zadatak, koji niko u razredu nije uradio. Pa kaem: ”Ne, nisam uradio zadatak” i on me bez 169

razloga istera iz razreda, zato što je totalni seronja. Pa mu stavim do znanja šta mislim o njemu. Razbesneo sam ga. Pretpostavimo da je zatim poslat na disciplinsku komisiju zbog svog ponašanja i sada priča anegdotu iz defanzivne i projektivne pozicije. Naša konverzacija mogla bi da teče ovako: Terapeut: Pa, hajde da uvedemo predsednika komisije u sobu. Gde bi sedeo? Klijent: Bilo gde. T: Kako on izgleda? K: elav tip. T: Ako bih ga pitao kakve su njegove pritube u vezi sa tobom, šta bi mi odgovorio? K: Odgovorio bi:”Ovaj klinac je definitivno delikvent”. T: Ozbiljno? Ako bi to rekao raspravljao bih sa njim o tome. Na šta se zaista ali? K: Rekao bi da beim sa časova i odgovaram profesorima. Ali sve je to sranje (postaje besan) jer oni ne znaju šta mi je gospodin Samson uradio. T: Stani malo. Uspori. Pa, ako bih uspeo da nateram čoveka da sedne i da te sasluša pet minuta, šta bi mu ti rekao? Hajde, reci mu. K: Ispričao bih mu šta se stvarno dogodilo. Ali on ne bi slušao, pa je sve to sranje. To je glupo. T: Pa ovo je samo fantazija, zato mu reci. K: Gleda u pod, odmahuje glavom. T: Moda si u pravu. Moda ne bi uspeo da ga nateraš da te sasluša. Ali postoji li neko drugi ko bi hteo da te sasluša? Koji od tvojih nastavnika bi bio najspremniji da sasluša tvoju stranu priče? K: Gospođa Lockley. T: Pa hajde. Uvedi je u sobu. Gde ona sedi? Ispričaj joj svoju priču. K: (priča svoju verziju incidenta) T: ta je to što bi ona mogla da razume, a što drugi odrasli nee da čuju? K: Ona bi slušala. To je sve. Ona ne brza sa zaključcima kao g. Samson. T: ta ona zna o tebi što g Samson ne zna? K: Ona zna da nisam delikvent. T: Kako ona to zna? Mislim, šta joj pokazuješ što ne pokazuješ g. Samsonu? K: (smeši se) Ona misli da sam duhovit. T: Dakle, pokazuješ joj svoj smisao za humor. I njoj se to sviđa. Pa pitam se, kada bismo svi sedeli ovde i kada bih rekao g. Lockley da kae predsedniku komisije kakav si ti zaista, šta bi mu ona rekla? Samo napred, reci ono što bi ona rekla. Terapijska pitanja koja se tiču podrške i konfrontacije i čak sposobnosti da se objektivno opiše sopstveno ponašanje, lakše se pokreu kada se prilagodimo adolescentovoj tenji da se fokusira na spoljašnjost. Improvizovana konstrukcija takvih scenarija fantazije dozvoljava adolescentu da se fokusira na imaginarni spoljašnji milje, a ne na unutrašnji milje i da pusti da drugi ljudi govore o njegovim 170

doivljajima umesto njega. Nadalje, terapeut ima pristup zamišljenim likovima kojih nema u adolescentovom ”pravom selfu”. Klijent moe konačno i da otpiše terapeutovu tvrdnju da je spreman da objektivno i ozbiljno sluša. Ali isti klijent e prihvatiti ovu podršku indirektno dok terapeut stupa u interakciju sa nekim likom iz scenarija. EGO TUTORSTVO U celokupnom kontekstu pojave i angaovanja selfa adolescenta sa njegovom sredinom, termin Ego funkcionisanje odnosi se na kapacitet selfa da aktivno i slobodno bira između moguih akcija i da na taj način ojača svoj oseaj identiteta, sposobnosti za delovanje i svrhovitosti (Perls, Hefferline i Goodman, 1951., str. 378-379). Funkcionišui na taj način, self se javlja iz spleta takmičarskih sila sredinskog polja identifikujui se sa određenim sposobnostima, birajui ciljeve i planove za njihovo ostvarenje. Kao što pomenuti autori ističu, to nije ometanje spontanog funkcionisanja selfa, ve prihvatanje kontrole nad njim. Drugim rečima, ego funkcionisanje selfa stvara doivljaj prihvatanja i odgovornosti koji je od centralnog značaja za razvoj adolescenta. Termin Ego tutorstvo se odnosi na dimenziju terapijskog rada koja je moda najraširenija među pristupima i metodima savetovanja i psihoterapije sa tinejderima. To nije ništa naročito dramatično ili posebno. Više je nalik sokratovskom tutorstvu, nego provokativnoj i kreativnoj interakciji koju povezujemo sa psihoterapijom. Prilikom Ego tutorstva terapeut u suštini, na različite načine navodi klijenta da zaustavi svoje tekue procese i da slobodno izabere između njih. To znači da treba pomoi klijentu da razvije repertoar bazičnih ego funkcija: a) OPISIVANJE I PRIDAVANJE KARAKTERISTIKA Hoeš da kaeš da su tvoji roditelji toliko zaokupljeni međusobnim svađama da ne primeuju kako to deluje na tebe i tvog malog brata? Izgleda da si ti vrlo paljivo proučila svoju porodicu. Postala si ekspert za način na koji stvari funkcionišu u tvojoj porodici. Da li ti to kaeš da si porodični delikvent? Da vidimo: uspevaš da izađeš na kraj sa decom svog uzrasta, ali ne sa odraslima. Nikada nisi siguran hoe li te oboriti s nogu ili e učiniti da se oseaš bezvredno. Jesam li to dobro shvatio? Izgleda da tvoje vonje biciklom na trke mnogo znače. ta je različito u odnosu na ranije stanje stvari? Kako se oseaš kada sam odeš na trku? b) ANTICIPACIJE ta škola preduzima kada deca bee sa časova? Pokušaj da preedvidiš šta e tvoji roditelji uraditi kada saznaju? Zamisli sebe za mesec dana. Do čega bi te to moglo dovesti? Da li si razmislio o posledicama takvog izbora? 171

c) TESTIRANJE REALNOSTI Kako znaš da te tvoj profesor ne voli? ime to dokazuješ? Pretpostavimo da pobegneš i stigneš u Tennessee. ta onda? d) PLANIRANJE Kako eš početi da formiraš bend? ta sve moraš da uradiš? ta e biti tvoj prvi korak? e) PROCENJIVANJE ALTERNATIVA ta kae onaj deo tebe koji eli da raskine sa njim? ta kae onaj deo tebe koji eli da ostane sa njim? Ako odlučiš da razgovaraš sa ocem o njegovom alkoholizmu, šta zamišljaš da e se dogoditi? ta e se dogoditi ako ne budeš razgovarao s njim? Kako bi se oseao u oba slučaja? To su najjednostavnije intervencije, ali su one mone kada je adolescent spreman da prihvati tuđi uticaj. Ovaj podsticaj adolescentu da se zaustavi i da razmisli je verovatno ono što su odrasli stalno traili, ne pruajui mu dovoljno podrške i ne zauzimajui potreban stav neutralnosti. Opomene u suprotnom verovatno nisu imale efekta. Ovo su veštine koje adolescenti prihvataju zdravo za gotovo, zaboravljajui da self adolescenta upravo razvija sposobnost da se odmakne od svoje ukorenjenosti u tekui proces, da zaustavi svoju impulsivnu reaktivnost prema okolini i da prihvati namerno odabran i od sebe prihvaen način angaovanja u svetu. U kontekstu paljivo razvijenog radnog saveza, promišljanje o motivima, namerama i eljama, pogled unapred, anticipacija posledica – ponekad ima dramatičan uticaj. ZAKLJUAK Mnogi adolescenti, verujem, brzo procene odrasle. U prvim trenucima početnog razgovora oni mogu paljivo proceniti sigurnost, nivo zainteresovanosti, rigidnost ili fleksibilnost, spremnost na osudu, poverljivost ili nepouzdanost, anksioznost ili opuštenost, iskrenost ili izveštačenost odraslog sa kojim se sreu. Mnogi takvi početni susreti su laki i prirodni, ali mnogi nisu. Postoji nešto čudno i neprijatno zbog pripremljenog susreta između dve osobe različitih godina, koje nisu izabrale da se sretnu. Ali to je početna pozicija terapije sa adolescentima. Pošteno je rei da terapeuti adolescenata bivaju testirani u pogledu poznavanja individualnog razvoja, adolescentne kulture, porodične dinamike, ve i po izgledima da svojim sposobnostima navedu svoje klijente da zapravo postanu klijenti. Ne postoji jedan ispravan način da se izgradi odnos sa adolescentom i ja svakako ne elim da prepišem ideje i metode koje sam opisao kao recept. Najvei deo vremena sa adolescentima provodim 172

nastojei da ih upoznam, i opisao sam neke od načina koje sam otkrio da to učinim. Borio sam se sa ovim izazovom godinama tokom svoje profesionalne prakse i očekujem da u nastaviti da se borim sa tim sve dok budem radio sa adolescentima. XI Poglavlje UNUTRANJI SVET ADOLESCENATA: PSIHOTERAPIJA UNUTRANJEG I INTEGRACIJA

Kada se izdvajanje iz porodičnog polja dešava na dovoljno dobar način, adolescencija e uključiti pojavu i produbljivanje unutrašnjeg iskustva, rastuu svest o unutrašnjim procesima. Veliki deo adolescencije, tj. terapije sa adolescentima tiče se podravanja prelaska iz faze razgradnje u fazu svesnosti o unutrašnjim procesima. Mnogi naši klijenti su na rubu ovog razvoja, ali im je potreban određen siguran interpersonalni kontekst koji e podrati pojavu ove faze. Drugi su se otvorili svom unutrašnjem svetu na otuđen i usamljen način i potrebno im je prisustvo druge osobe da bi ostvarili integraciju. Sa mnogim adolescentima terapijski rad se sastoji u tome da im se pomogne da otkriju svoju unutrašnjost, to je terapijska aktivnost koja zahteva veliku aktivnost i kreativnost terapeuta. Sa drugima je potrebna velika receptivnost, jednostavno, ali snano delovanje sigurne sredine u kojoj se moe izraziti, podeliti sa nekim ono što se doivljava, dobiti razumevanje i integrisati ono što tiho rađa self. Ovde se dotičemo suštine, suštinske dimenzije svake terapije: kreiranja interpersonalnog polja u kojem se unutrašnji self moe pojaviti, osvetliti i postati celina. Wheeler (1994.) je pisao o ovom aspektu geštalt terapije sa decom, ističui da je unutrašnji svet selfa koji je neodvojivo povezan sa interpersonalnom funkcijom i miljeom: Izraavanje ovog unutrašnjeg sveta, sveta oseanja, elja, misli i strahova, sumnji, apetita i fantazija nije očigledna činjenica sa kojom se rađamo, ve je razvojno postignue, bar koliko i poznavanje i istraivanje spoljašnjeg sveta koje se uči i postie tokom vremena, i ulaganjem velike količine energije i rada. I čak šta više, i veštine i strukture ukljuene u saznavanje unutrašnjeg, subjektivnog sveta su i same razvojno postignue. Dakle, mi nismo rođeni sa poznavanjem sebe, ili sa znanjem kako da upoznamo sebe. Sve to je takođe naučeno, a proces kojim se to uči je intersubjektivan proces. Učimo da budemo radoznali u vezi sa sobom, uvek i samo kroz dobronamernu, stimulativnu, empatičnu radoznalost i zainteresovanost druge osobe (str. 17). Ovo je prema tome cilj sa adolescentima u fazi unutrašnjih procesa pretvoriti terapijski razgovor u ličan, čak intiman razgovor. Ali, 173

kao što sam više puta istakao, to se ne dešava lako sa velikim procentom adolescenata koji dolaze na terapiju, pa se umee sastoji u omoguavanju ovakve vrste razgovora. Do izvesnog stepena, kao što emo videti, unutrašnji svet adolescenta prirodno se pojavljuje u terapijskom polju kada se paljivo prišlo pitanjima razgradnje – kada su negovani poštovanje, priznavanje i tolerancija razlika. U mnogim slučajevima, ipak, potrebno je više, aktivno nagovaranje i paljivo vođstvo neophodni su da bi se utvrdio klijentov kontakt sa nijansama unutrašnjeg sveta. Varijacije ovog tipa rada tema su ovog poglavlja.

UNUTRANJI SVET KAO PRIRODNA POSLEDICA FAZE RAZGRADNJE U nekim slučajevima terapijski rad povezan sa fazom razgradnje – negovanje sopstvenog stava, glasa i učenje kako da se ostane u polju zadravajui svoju granicu, uvodei self u interakciju – spontano vodi ka svesti i izraavanju unutrašnjeg iskustva. Setio sam se Dvejna, sedamnaestogodišnjaka koji je oseao da to što dolazi na terapiju moe da znači da je mentalno bolestan. Veliki deo aktivnosti pripisivanja značenja poticalo je od implicitno i eksplicitno izraenih stavova u njegovoj velikoj porodici. On je takođe bio izuzetno stidljiv i nervozan. Kada sam ga sreo, uspevao je da govori samo o tome koliko voli i ceni svoju porodicu. Kada smo počeli naš zajednički rad, Dvejn se trudio da mi prui ono što mi je potrebno, kada ne bi uspeo da otkrije šta je to, delovao je ukočeno kao jelen u svetlu farova. On nije imao pojma o vrednosti svog iskustva. Dvejn je sebe organizovao oko introjekata koje su mu obezbedili značajni odrasli iz njegove sredine, čak i kada to nije bilo korisno. Kada bi mu bejzbol trener rekao da hvata sve niske lopte, on bi to činio, zanemarujui u tom trenutku svoj perceptivni pristup igri. Njegova igra je bivala sve slabija i ubrzo je prebačen u drugi tim. I pored toga, nastavio je da radi na isti način. Na osnovu akumulirane antologije introjekata, Dvejn je blokirao i sahranio mnogo svog iskustva. Oko petnaeste godine počeo je da sintetizuje sliku o sebi u odnosu na svoju porodicu, kao što mnogi tinejderi čine, ali je to učinio u skladu sa introjektovanom realnošu svoga detinjstva. Počeo je da ”razume” sebe i svoju ulogu u porodici, ali to je značilo da je shvatio kako je gluplji i manje adekvatan od svoje brae da ”jasnije” sagleda svoj školski i sportski neuspeh itd. Njegov self je počeo da organizuje iskustva, drugim rečima, ali bez adekvatnog prisvajanja ove funkcije – dakle bez prihvatanja vlasti nad takvim sintetičkim stvaranjem značenja sa određene tačke

174

gledišta. Dvejn je počeo da sagledava širu sliku, ali to na alost nije bila njegova slika. Mesecima, naš zajednički rad nepogrešivo je izgledao kao terapija sa klijentom u fazi razgradnje. Ja sam se intenzivno zainteresovao za ono što je on imao da kae, podravajui ga u izgradnji njegovog prostora, kako u porodičnom polju, tako i u odnosu sa mnom. ”Dovrši tu rečenicu” često bih ga ohrabrio kada bi njegovi blagi izgovori počeli da se gube usred rečenice. ”Ali ništa mi ne pada na pamet” protestvovao bi. ”Moj um je prazan”. ”Dovrši tu rečenicu” blago bih insistirao, i na svoje iznenađenje, on bi to i učinio, otkrivajui neki začetak selfa, neki trag sopstvenog gledišta. Promena koju ovde elim da osvetlim dogodila se pošto je Dvejn počeo da se opušta i da u mom prisustvu nalazi svoj stav. Učio sam ga kako da se ali, što on sebi gotovo nikada nije dopuštao. Dao sam mu zadatak da pokuša da nađe razlog da se ali na terapiju. Posle malo nekanja, alio se da ga terapija još nije oslobodila stalnog pritiska i bola koji je oseao u grudima (što mi nikada ranije nije pomenuo). To je bilo divno! Konačno, eto simptoma koji sam mogao da zagrizem. Naterao sam Dvejna da obrati panju na bol i vidi šta e se dogoditi. Ništa se nije dogodilo. Traio sam da ga vizualizuje: kako bi bol mogao da izgleda? Zatim je mogao da zamisli i da nacrta bol kao gomilu cigala posutih katranom. ta bi slika rekla kada bi mogla da govori? Dvejn nije imao pojma. ta bi se dogodilo kada bi se reorganizovala u ljudsko telo? Dvejn je u odgovor dao jedan otresit gest. ”Ponovi to” rekao sam mu. Pošto je izgledalo kao da je usvojio gest kao deo svoga tela, ponovio sam poziv:”Izgovori to ovoga puta”. Iznenada je stao i počeo da se smeška, bukvalno kao da nešto skriva u ustima. ”Samo napred” rekao sam. Tada je oštrijim, jasnijim tonom nego što bih ikada pomislio, viknuo: ”Zavei!”. Učinio sam to, ali ne zadugo. On je često oseao da to eli da mi kae, priznao je, ponekad zato što nije eleo da čuje ono što u rei, ali uglavnom onda kada bih mu govorio šta da uradi, kao što sam činio tokom ovog eksperimanta. Nije mu se sviđalo da mu govore šta da radi, rekao je, zbog toga bi u sebi oseao tenziju, ljutnju (nova teritorija za Dvejna), ponekad bi čak eleo da nekoga odalami. Odustali smo od eksperimenta, ali smo nastavili tokom te i narednih seansi da dugo pričamo o ljutnji i ogorčenosti koju je oseao, ali sa kojom se nikada ranije nije poistovetio. A evo šta je vano u vezi sa ovim primerom: Dvejnova fizička napetost i interpersonalni stav lako su se mogli protumačiti kao bes, gledano sa strane, ali unutrašnji doivljaj besa bio je za njega skriven – ili tačnije, neotkriven – dok nije uspeo da se odvoji od terapijskog polja. NEGOVANJE DILEMA Kao što smo videli, karakteristično je za adolescente u fazi razgradnje da se konflikt i tenzija javljaju na interpersonalnoj 175

granici organizovano u projektivni okvir iskustva. Dok self postaje siguran unutar različitih interpersonalnih polja, dimenzije unutrašnjeg sveta se rascvetavaju. Ovo sazrevanje u svojoj konkretnosti, javlja se u promeni kod adolescenata u vidu napuštanja projektovanih konflikata i prihvatanja internalizovanih dilema. Polarne tenzije koje se prve javljaju na interpersonalnoj granici prelaze u okvire intrapsihičke granice, proširujui adolescentov domen svesnosti i pojačavajui vlast i centriranost selfa. Unapređivanje i podravanje ove promene jedan je od najvanijih zadataka za terapeuta koji radi sa adolescentima. Dileme su unutrašnja bolna iskustva zato što su tako čvrsto zaključana u sebi. Kad god se nađem u tom stanju, uvek postoji mogunost izbora (iako ne mogu da se odlučim) i lične odgovornosti za takav izbor (što je upravo ono što me dovodi u neprijatnu situaciju). Kako bih izbegao neprijatnost mnogo bih se radije svađao sa nekim drugim nego se borio sa svojom dilemom. Ali doivljaj dileme omoguuje selfu da prevaziđe prijatan integritet jednoumlja. To proširuje self zahtevajui od njega da se koleba između i da eventualno simultano bude otvoren za alternativne načine organizovanja iskustva. Dilema stvara ono što geštalt terapeuti nazivaju impasom – energizovano stanje prihvaene ambivalentnosti – što potencijalno vodi rastu i integraciji. U ivotnom razvoju doivljaj dileme je kritičan – zapravo nezamenljiv – sastojak, koji u sebi sadri seme prihvatanja, odabiranja i osnaenja sebe. Pitanje je dakle, kako pojačati razvojno korisne dileme za naše klijente. Najčeše to zahteva neki oblik eksperimenta dizajniranog da kreativno reorganizuje, bar na trenutak, klijentov doivljaj sebe u nekoj situaciji. Uobičajen vid intervencije sastoji se u tome da se trai od klijenta i da se podri eksperimentalno prihvatanje nekog dela polariteta koji se pripisuje sredini. Igranje uloga je jedna mogunost. Ako mi klijentkinja priča o sukobu sa roditeljima, mogu traiti da zamisli da je odrasla i da ima erku staru koliko ona sada, pa da zamisli kako je došla da od mene potrai savet oko nečega što je u vezi sa erkom brine. Ja u preuzeti slučaj njene keri, insistirajui da ona ostane u ulozi roditelja i da sve od sebe da predstavi gledište roditelja. Ili, mogu traiti da zamisli da ima dvadesetpet godina i da priča sa mnom koji igram nju u ovom trenutku. Smisao je u tome da nađem način da joj predstavim projektovani pol konflikta kroz doivljaj i da traim da ga prihvati, makar na kratko. Ne treba preterivati ili nastojati da promeni svoje mišljenje, dovoljno je samo da na trenutak uhvati doivljaj dileme. Drugi zgodan način da se stvori doivljaj dileme na terapiji je da se u fantaziji pozovu prijatelji koji dobro predstavljaju suprotne polove, i razviti diskusiju: ”ta bi tvoj prijatelj Paul rekao o ovome?”. Ova dosetka menja način gledanja na stvari na način koji nije zastrašujui za veinu klijenata. Veoma je često interpersonalna sredina adolescenta dizajnirana upravo na način koji e sprečiti da se dilema pojavi u svesti. Upravo 176

u trenutku kada bi počeli borbu sa sobom zbog neke teme od lične vanosti, oni e uvui nekoga (obično roditelje) u borbu sa sobom. Terapijski je od neprocenjive vrednosti ako se odrasli igrači u drami nateraju da ostanu van scene i da daju adolescentu priliku da odigra oba kraja polariteta. Ovo se ponekad moe postii u fantaziji u okviru individualne terapije. esnaestogodišnji Dim je upravo počeo da puši marihuanu i eleo je da pokrene pitanje pušenja marihuane sa roditeljima kao pitanje različitih filozofskih gledišta. Osetio sam da je veoma ambivalentan u pogledu uzimanja marihuane, pošto je znao nekoliko osoba koje su zbog toga upale u ozbiljne nevolje: Dim, zamisli da kada si se probudio ujutro tvoji roditelji su došli u sobu i rekli ti: ”Pobedio si. Odlučili smo da ti dopustimo da pušiš marihuanu. Sam prosudi šta je za tebe dobro.” Pošto tvoji roditelji više ne bi predstavljali problem, kakva pitanja bi ti sam sebi postavio? ta bi ti smatrao pro- i kontra- razlozima za pušenje trave kada ne bi bilo ove debate sa roditeljima koja te ometa? Uvek me je čudilo koliko su receptivni mnogi adolescenti na takve pozive ka istraivanju sopstvene ambivalentnosti, pod uslovom da terapijsko polje ostane neutralno, a da terapeut ostane zainteresovan za sam proces kojim se dilema razvija, a ne za sadraj. U duhu fantazije ponekad predloim svojim klijentima ”naučnu fantastiku” kao prečicu mojim klijentima koji ele da isprobaju iskustvo koje e proširiti njihove granice kada je reč o nekoj temi. Petnaestogodišnji David je dobar primer. David me je izvestio jednog dana da ima novu devojku, devojku iz razreda sa kojom je često odlazio iz škole u vreme ručka do kue jednog zajedničkog prijatelja u blizini zbog seksa na brzinu, a odatle bi se vraali na popodnevne časove. Opisujui priču do sočnih detalja, David je mogao da se poistoveti samo sa jednom polovinom svoje potencijalne dileme. Pričajui o ovim ludorijama sa prijateljima, on bi nesumnjivo prihvatao svoju poudu i uzbuđenje. Sa mnom, odraslim, on bi prihvatao samo obuzdaniju stranu iste teme: ”Znam da je to pogrešno. Ja je samo iskorišavam. Pričam ti o tome zato što znam da moram da prestanem.” Ovo je bilo klasično. Davidov ton je bio prazan i njegova zabrinutost neubedljiva. On je zapravo traio od mene, dok smo razgovarali, da se sloim sa njim, omoguavajui da samo jedan deo dileme ostane u svesti. A upravo ovakvu disocijaciju, ovakav iskren intrapsihički kontakt je trebalo izazvati. David je podelio strane ovog pitanja intrapsihički, delei svoju svest u zasebna intrapsihička polja. Jednu polovinu bi delio sa prijateljima, a drugu sa mnom, ali se ove dve nikada ne bi srele. Posledica je bila da se dve strane Davida nikada nisu srele i uspostavile kontakt. Da sam jednostavno odgovorio slaui se sa tim da nije lepo tretirati nekoga na takav način i da bi bilo bolje kada bi prekinuo takav odnos, on bi se nesumnjivo sloio sa tim, rekao da se osea krivim i ponovo uradio isto sledeeg dana. Ali moj cilj je bio da razvijem kod Davida doivljaj dileme: ”O.K. Davide: naučna fantastika. Imam ovde jednu upravo izumljenu pilulu. Ako je uzmeš, ona e magično 177

ukloniti tvoja seksualna oseanja prema toj devojci. Ne za sve druge, ve samo prema njoj. Shvataš? Ova pilula je apsolutno sigurno rešenje za tvoj problem. Uzmeš je i puf! Nema više slatkog zalogaja u pauzi za ručak (uzeo sam komadi čokolade iz svog depa, nasmejao se i stavio ga na sto između nas). Moeš da uzmeš”. David je pogledao čokoladu, a zatim mene. Pocrveneo je i široko se nasmejao. ”O, pa ne znam. Kada se stvari tako postave…” Uzeo je ”pilulu”, ponovo se nasmejao, protresao glavom, ponovo se nasmejao i vratio čokoladu natrag na sto. ”Pa moda to nije tek nešto loše – moda je to nešto loše sa čim ja ipak elim da nastavim.” ”Da, to je to.” Postoji kritična razlika između priče o nekoj temi kao da je reč o dilemi i stvarnog doivljaja suprotnih polova, što je trenutačno iskustvo dileme. To iskustvo je plodno tle za integraciju i razvoj, razgovor je puko mozganje. David je nekoliko dana vakao ovu dilemu. Na sledeoj seansi je prokomentarisao, kao da je reč o nečem nevanom, da je izgubio zanimanje za taj odnos. Veina dilema u radu sa adolescentima nije ni priblino tako jednostavna i čista kao sa Davidom. Dileme se obično javljaju kao projekcije i priče o polarizovanom konfliktu sa sredinom. esto predstavljaju glavna pitanja vezana za samodefiniciju i formiranje karaktera, koja se odigravaju unutar interpersonalnog polja. Ona se, po pravilu, ne svode na eksperimente tokom jednog susreta, zahtevaju produenu terapijsku panju i hranu. Petnaestogodišnji Skot je za mene predstavljao takav izazov. U šestom i sedmom razredu, kao preadolescent, on je očajnički eleo oseanje pripadanja grupi vršnjaka. Uvek je bio pomalo čudak, blisko povezan sa porodicom, neobično izraajan i apstraktan, nikada se nije uklapao. U sedmom razredu, kako mi je ispričao, odlučio je da stane na kraj ovakvoj situaciji i svesno je odlučio da nađe način da se pridrui grupi. Naročito je pazio na oblačenje, stil frizure, proračunato je birao o čemu e razgovarati, itd. Pokušao je da bude razredni klovn. Ali se na kraju i dalje oseao kao autsajder, i dalje je oseao da je odsečen od dece koja imaju socijalnu mo, i seao se tog poglavlja svog odrastanja sa bolom. Do trenutka kada sam sreo Skota, on je zauzeo suprotan stav. Oblačio se u crno, prilično kreativno, mogu da dodam, i svoju kosu je bojio u crno, ponekad uz ru koji se slae. Pustio je da mu nokti narastu i ravijao je ličnost koja je bila onoliko daleko od glavnog toka koliko je to samo mogue. ”Glavnu struju” je prezirao. Nije mogao sa dovoljno gađenja da izrazi koliko je najvei broj njegovih vršnjaka konformista, koliko su se rtvovali zbog potrebe za pripadanjem i koliko je njemu bilo drago što nije jedan od njih. Oni su bili ti kojima je pripadanje bilo vanije od svega drugog, on je bio taj koji je naučio da ceni svoju individualnost i ličnu jedinstvenost u odnosu na socijalno polje. Pripadanje nasuprot individualnosti, spajanje nasuprot diferenciranju – jer za Skota ovo nije bila dilema selfa, ve pohod 178

protiv sredine. Terapijski projekat koji je pozivao njegove kapacitete za razvoj i razumevanje unutrašnjih procesa podravao je njegovo prihvatanje oba kraja ovog pitanja. Lako mi je bilo da pretpostavim, naročito u svetlu njegove istorije, da je on prolazio kroz sopstvenu borbu sa ovim opozitima – svojom eljom da pripada i eljom da očuva i razvije svoju jedinstvenost. Očekivao sam da e tokom terapije Skot ponovo otkriti svoju projektovanu potrebu za povezanošu i da e potpunije početi da osea dilemu sadranu u evidentnim polarnostima između njega i sredine. Takođe sam očekivao da e ga to otkrie i njegov svesni doivljaj preneti izvan okvira dihotomije, ka integraciji ovih mogunosti. Od početka sam verovao da e se to dogoditi. Ali kako? Moja sopstvena dilema odnosila se na to šta da radim, kako da hranim Skotovu svesnost i prihvatanje ovog pitanja o polaritetima. Razmatrao sam mogunost da jednostavno iznesem ovo pitanje, da ga istaknem, da ponudim interpretaciju toga što ova antinomija govori o njemu. Ali bolje sam razmislio o tome, o nesigurnom integritetu koji su mu njegovi stavovi obezbeđivali, plašio sam se da bi moje interpretacije mogao da doivi kao uvredu njegovog najboljeg pokušaja da osmisli prikladno lice za svet adolescenata, kao obezvređenje njegovog adaptivnog selfa. eleo sam da umesto toga ovo pitanje pokrenem sa više poštovanja i polako. Zato sam se zainteresovao za to šta znači biti takav nekonformista i autsajder, i traio sam od Skota da istrai kako integritet svoje ličnosti, tako i nune rtve koje odatle proističu. Otkrio sam da paljivo slušam i gledam kako Skot izraava sebe sada i ovde – kako govori o tom pitanju, traei pritom gestove i poze koji odraavaju ove podeljene potrebe upravo tu u sobi. Kada sam ih otkrio – preteran, omalovaavajui stav ”Baš me briga” koji je zauzimao kada bi pričao o patnji koju je doiveo u sedmom razredu – obratio sam panju na to, uveo sam svoje zapaanje u razgovor i traio od njega da potpunije opiše svoj doivljaj. Ali činilo se da je vano da ne navaljujem na ove teme više nego što on pokazuje interesovanje za njih da ne bih greškom poveao njegovu svest o tome više nego što bi on mogao da podnese. Preferirao sam da, čekajui da se dilema pojavi na najbolji mogui način, provokacijama i podrškom zainteresujem svog klijenta za sahranjeni i projektovani deo njegovog doivljaja sebe. ”Zašto toliko prezireš tu decu?”, pitao sam. ”Kako to da si tako hladan i nevezan za bol koji si doiveo u sedmom razredu? Zar nije zanimljivo i iznenađujue to što si uspeo da naučiš?” Negovanje klijentovog interesovanja ponekad traje nedeljama i mesecima i naučio sam da na tome radim strpljivo. Ipak, eleo sam da učinim sve što mogu da zagolicam Skotovu svesnost – eksperiment, moda. Ali ništa nisam mogao da smislim, bar ništa što bi moglo da se odigra u mojoj kancelariji, pa sam izraavao svoju blagu radoznalost oko pitanja pripadanja i odvojenosti od grupe. Ono što se dogodilo sa Skotom je ono što se obično dešava sa adolescentima kada se ja frustriran borim sa svojom nedovoljnom 179

terapijskom kreativnošu: on je sam smislio eksperiment, koji je bio hrabro dizajniran i izveden. Jednog dana je iz depa izvadio jedan predmet sa kojim se grupa dece redovno igrala na stepenicama iza škole. On je obično stajao na periferiji skupa i gledao kako drugi igraju. Posle nekoliko dana, prihvatio je poziv da se uključi u igru. To je za njega bila velika hrabrost, pošto je doticala staru i bolnu teritoriju. Govorio je o tom događaju sa paljivo razrađenom bezbrinošu, ne elei da ni meni ni sebi prizna da mu je stalo do toga što je uključen u ovu grupnu aktivnost, ili koliko je za njega ovo bilo zadovoljavajue iskustvo. Prihvatio sam priču upravo onako kako je bila ponuđena i laskao mu zbog toga što je uspeo da se izbori sa nemoguom mehanikom teške igre u kojoj je učestvovao, pazio sam da njegovu svest po pitanju prihvatanja ne teram dalje od onoga što njegov oseaj adekvatnosti i integriteta moe da podri. Ako je bilo ikakve terapijske metode u mojoj intervenciji ona se sastojala u ovome: da ostanem radoznao i zainteresovan za njegov doivljaj pripadanja i ne pripadanja, individualnosti i izolacije, a da budno pratim nesiguran integritet selfa koji je izgradio, dopuštajui da se njegova svesnost i prihvatanje ove dileme razviju brzinom koju on moe da toleriše. Dilema se razvila, spontano i brzo. Skot je prestao da vidi svoje vršnjake kao karikature konformizma, a počeo da otkriva da su zanimljivi ljudi, koji se i sami bore sa anksioznošu i koji se bore da budu prihvaeni. On je uspeo da ispriča ponovo svoju priču iz sedmog razreda sa više saoseanja za svoje očajanje i bol i zainteresovao se za ”filozofsku” diskusiju o sloenoj igri između pripadanja i individualnosti. Konačno, počeo je da mi poverava svoju dilemu, onu sa kojom je stalno iveo, ali koju je tek počeo da prihvata kao unutrašnje iskustvo, problem ličnih vrednosti i delova selfa.

TERAPIJA KAO ANTROPOLOGIJA: ULAZAK U SVET ADOLESCENTA Kada pokušam da opišem stav i duh u kojem odrasla osoba moe da pristupi adolescentu i bude prihvaena u njegov svet, setim se načina na koji terenski antropolog prilazi članovima druge kulture. Ovo je više od analogije, pošto je adolescencija u mnogo pogleda subkultura za sebe, granica koja razdvaja one koji joj pripadaju od onih koji joj ne pripadaju. Terapeut kao nov i nepoznat odrasli je sigurno autsajder. Dranje terapeuta koji se bavi adolescentima je puno uvaavanja i radoznalosti. On je zainteresovan da bude primljen u svet, ali nema iluzija o tome da e i sam postati jedan od članova kulture. Susret terapeuta i klijenta je granica kontakta, susret koji čuva razlike, a ne konfluencija koja nastoji da ih rastopi. Ovaj stav zainteresovanosti i radoznalosti oseaju mnogi adolescenti zato što je to pristup koji sadri u sebi poštovanje. 180

SIMBOLI SELFA Videli smo da adolescentov novi doivljaj selfa nije učauren, intrapsihički fenomen. Self projektuje sebe investirajui aspekte svoje sredine kao produetak sebe. Ovo nije manje tačno kada je reč o odraslima, nego kada je reč o adolescentima. ovek se identifikuje sa svojim poslom ili svojom platom. ena se poistoveuje sa profesionalnim obrazovanjem ili svojom kuom. Roditelji se identifikuju sa uspesima svoje dece. Fenomenološki, sve to je produetak selfa. U terapijskom radu, naročito sa adolescentima, simboli selfa pruaju način za uspostavljanje kontakta i radnog saveza i često su direktnija sredstva za otkrivanje i negovanje unutrašnjeg sveta adolescenta koji se javlja. Adolescenti često otkrivaju sebe kroz fragmente u koje se snano investiraju: tip muzike, najboljeg prijatelja, omiljenog autora, upadljivo oblačenje itd. Naizgled slučajna interesovanja – vonja skejt-bordom, modni dizajn – mogu izokola da dovedu do suštine doivljaja sebe, snage ili slabosti, slike sveta, budunosti itd. Projektovane teme, simboli selfa su prozori kroz koje se ulazi u svet adolescenta. U mnogim slučajevima, to je najdirektniji i najefikasniji način da se pridruimo srcu samog iskustva adolescenta. Kod adolescenata, simboli sa kojima se poistoveuju – prsten kao privezak na lančiu, naočare za sunce, simboli koji označavaju da je neko vegetarijanac, anarhista ili panker – predstavljaju se svetu kao svetlee reklame kojima se testira interpersonalna atmosfera. Odevanje, bar kod adolescenata je kao izvrnuta na naličje psiha: pomae da se definiše i reklamira ono što je prihvaeno i ono što nije na meniju mogunosti. Jedan moj klijent razvio je i razradio kolorističke znakove kojima je izraavao svoja raspoloenja, koja su bila sloena i duboko ukorenjena i koja je istraivao na terapiji. Spolja, znatno pre nego što je uspeo da izrazi svoje emocije, uključio bi neki paljivo odabran predmet određene boje i nosio ga na crnoj pozadini, kao lični semafor, koji je istovremeno objavljivao i sakrivao neko stanje koje duboko u sebi osea prema ostatku sveta. Za mnoge individue simboli selfa su jasniji – kona jakna, vrsta ili stil kupljene obue, način na koji se nosi odea ili određen stilski izgled (gran, pank…). Simboli selfa su slojeviti. Neki govore o opuštenoj, promenljivoj identifikaciji. Drugi predstavljaju duboko lične izraze identifikacije i sinteze selfa. Uobičajen adolescentni simbol, kao što je muzika, moe imati različitu vrednost za različite osobe. Za mnoge to je uobičajena zabava, ali sam takođe upoznao tinejdere koji su se oseali bezoblično i izgubljeno bez svoje muzike, kao da muzika, bar privremeno, moe selfu da da glas i oblik. Muzika

181

Dord je bio duboko depresivan petnaestogodišnjak koji je gotovo sasvim prestao da komunicira sa svojom porodicom. Počeo je da se oblači u crno i prihvatio je kvazi pank izgled. Sumnjalo se da koristi drogu, ali u tom trenutku on je to pobijao. Dord je bio izuzetno pametan mladi, uprkos depresiji, uspeo je da odri dobar uspeh u školi. Po temperamentu je bio tih i osetljiv. Njegova pojava je bila krhka, a njegova estetika razvijena. Dord je kao dete bio usvojen i sreom, usvojen u nasmejanu, toplu porodicu koja čvrsto stisne ruku, lupa po leđima, voli sport, ukratko, u porodicu ekstroverata. Razumljivo, Dord se bez svoje greške ili greške svoje porodice oseao čudnim, defektnim, drugačijim. Pošto je u suštini sebe doivljavao na takav način, Dord nije bio zainteresovan da mi se otvori, bio je siguran da bi to pojačalo njegov duboki oseaj neadekvatnosti. Njegovi roditelji su ga vodili na terapiju kratko, dok je bio mlađi i terapeut je pokušavao da ga nauči da bude društveniji. Dord je bio siguran da bi mogao samo da me razočara i potajno je bio uveren da sam unajmljen da ga ”popravim”, odnosno da učinim da bude više nalik ostalim članovima porodice. Ali on je znao da je to beznadean projekat: on sam je pokušavao da to postigne godinama. Dordova depresija je sluila da umrtvi njegov dublji oseaj neuspešnosti, kako u porodici, tako i u ivotu uopšte; on je počeo da stvara oko sebe, na način na koji to adolescenti čine, neku vrstu teatra u blizini. Igrao je ulogu deprimiranog estete, kao umetnik. Oblačio se za ulogu i redovno se predavao muzici koja je bila mračna, atonalna, disonantna i zapravo vrlo deprimirajua. Kroz nekoliko seansi bavili smo se njegovom trenutnom situacijom zbog koje je upuen na terapiju. Bio je kooperativan tokom prvih intervjua, ali je bilo jasno da nije bio zainteresovan i da se nije nadao da bi terapija mogla da urodi nečim vrednim. Oseao je da funkcioniše najbolje što moe i nije mu se sviđala mogunost da bude u kontaktu sa još jednom odraslom osobom koja mu ukazuje na njegove teškoe. Posle otprilike pet susreta provedenih u ekploraciji i u veštačkom formiranju radnog saveza, pitao sam Dorda da li bi na seansu doneo nešto od svoje muzike. U početku sam prišao ovoj ideji sa otvorenom radoznalošu, dopuštajue sebi da se zainteresujem za samu muziku, a ne da psihologiziram ili interpretiram na osnovu nje. Shvatio sam da Dordov muzički svet, koji mi je u početku zvučao kao neraspoznatljiva buka, u stvari otkriva šaroliku tipologiju. Bilo je tu tradicionalnog panka, treša, industrijske muzike, kao i drugih podvrsta. eleo sam da saznam šta razlikuje ove vrste muzike i ljude koji ih slušaju. Zapravo, otkrio sam da zapitkujem Dorda o njemu samom: ta različiti delovi znače za njega? U kojim prilikama šta sluša? Itd. Kao što je slučaj sa mnogim adolescentima, muzika je bila leksikon Dordovih emotivnih doivljaja. Počeo je da priča o različitim stanjima uma i srca koja su traila jednu ili drugu vrstu muzike. On je razvijao svoja muzička interesovanja na način na koji bi 182

otvoreniji i verbalno spretniji klijent mogao da otkriva dublje slojeve svojih afektivnih iskustava. Na početku ovog uzajamnog istraivanja nismo mnogo pričali o Dordovim oseanjima i mislima. Nismo čak pričali ni o tome šta u njemu muzika izaziva. Ove teme bi bile suviše prozirne da bi se on oseao komotno. Jednostavno smo pričali o muzici – ne često, ali ozbiljno, on je bio učitelj, a ja učenik. Ali isto tako smo mogli da pričamo o ”dubljim”, ličnijim temama, što je moj napor da sa poštovanjem shvatim muziku koju voli, njeno značenje i identitet, da otkrijem aspekte koji za mene imaju smisla i koje mogu da cenim, obezbedivši ulazak u Dordov lični svet. Kasnije je naš razgovor počeo da nalikuje onome o čemu mislimo kao o psihoterapiji i prebacili smo fokus sa muzike na emotivna stanja i doivljaje koje je muzika izraavala za Dorda. Kao i mnogi adolescenti, on mi je ponudio simbol selfa i ja sam paljivo sa njim postupao testirajui na siguran način potencijal našeg odnosa. Svakako, muzika je vana mnogim adolescentima. Ona pomae da se razgraniče generacije. Ona pomae da se odrede lični ukusi i preferencije što doprinosi tek formiranom, nesigurnom, probnom identitetu. Mnogima slui kao jezik afektivnog iskustva. Pošto emocije tako dramatično prevazilaze verbalnu ekspresiju tokom adolescencije, muzika postaje snano sredstvo otkrivanja i izraavanja emocija. Obično otkrivam da klijenti koji izgledaju kao da ne mogu da izraze emotivna stanja, čija je sposobnost da izraze oseanja oslabljena, nerazvijena ili inhibirana uspevaju da se identifikuju sa muzikom koju slušaju kada su tuni, besni, usamljeni, sluđeni itd. Ja imam kasetofon i CD u svojoj kancelariji i pozivam klijente koji su zainteresovani da donesu svoju muziku i da je podele sa mnom i da me poduče. Tinejderi obično ponesu muziku za koju veruju da e me šokirati (ako u mrzeti njihovu muziku, oni to ele odmah da saznaju) ili muziku koja je oznaka njihovog identiteta. Odakle god da odaberu da počnu, lako je pitati za drugačija emotivna stanja: "ta eš slušati nakon svađe sa roditeljima?”. Iznenađuje što mladi koji rečima uspevaju da otkriju samo to da su besni, obično puste muziku koja sadri mnogo dublje i kompleksnije dimenzije oseanja: čenju, bol, nemir itd. Kao terapeutima moe nam koristiti muzika podjednako dobro kao i crtanje. Zapravo, korisno je da traimo od klijenata da proizvedu linije, boje, ili slike koje se podudaraju sa muzikom. To je efikasan i direktan način nalaenja reči i prihvatanja neizraenih emotivnih stanja. Adolescentov muzički ukus često moe mnogo da kae o tome kako on ili ona izbegava preplavljujua oseanja, za koja još nije otkrila reči. Mnogi moji klijenti poseu za glasnom, besnom muzikom kad god osete bilo koje snano oseanje, pošto je bes jedino sigurno emotivno stanje koje se moe izraziti u trenucima ranjivosti. ak se ovaj vid desenzitizacije i izbegavanja moe ponekad otkriti i svesno prihvatiti spremnije kroz muziku nego na neki drugi način. Literatura 183

Drizzt Do Urden je bio vilenjak, drugi sin kue Do Urdenovih ili ”Darermon Nashezbaernon” kako su devetu kuu Menzoberranzanovih nazvali na drevnom jeziku njihove rase. Menzoberranzan je bila Drizztova domovina grad – peina pod zemljom u neko mitsko, drevno doba u svetu podzemlja. Kao i sva deca istog porekla Drizzt je bio upoznat sa dijaboličkim znanjima svoje zajednice, tokom ranog detinjstva – što je podrazumevalo da se lojalnost i dobrota preziru kao slabosti, a prevare i ubistva smatraju ključevima uspeha i opstanka. Tokom ovog vremena indoktrinacije i treninga, Drizzt je obučavan u vojnim veštinama i istakao se kao neuporedivo dobar i vešt među svojim vršnjacima. Ali Drizzt nije bio kao ostali patuljci i tokom ovih godina nije dozvolio da ”haos i zloba koji vladaju srcima mračnih patuljaka” dopru do njega. To je delom bila posledica suptilnog mentorstva Zaknafejna, majstora oruja koji je nadgledao Drizztov trening u detinjstvu i koji i sam nikada nije negirao svoju pravu prirodu, svoju humanost (ili patuljstvo, moglo bi se rei) i integritet. I tako se Drizzt nadao da e se boriti protiv zlih sila, kako u svojoj domovini, tako i u sebi i da e tako savladati kolektivno zlo kue Do Urdenovih i druge vladajue kue Menzoberranzanovih. Kako bi spasao svoj ivot i dušu, prognao je sebe na sever Podzemlja i s vremenom je prešao na površinu. Tamo se Drizzt oseao više kao autsajder nego ikada, moda i više, zato što nije poznavao jezike i zato što je bio patuljak, a mračnih patuljaka su se posvuda plašili zbog njihove zlobe i okrutnosti. Drizztova priča ispričana u ”Trilogiji o mračnim patuljcima” R.L.Salvatorea (1990.) verovatno je tipično fantastična avantura koja je zaokupila panju mnogih čitalaca, naročito adolescenata, od knjiga J.R.R.Tolkina (1965.), posebno od izdanja ”Gospodara prstenova” kojim je definisan anr pre nekih tridesetak godina. To je priča o tradiciji herojskih mitova, sa mnogim karakterističnim elementima – napuštanja doma, putovanja, prolazak kroz proveru, pronalaenje i prevazilaenje predaka, borba dobra i zla, utvrđivanje pravog Ja osobe itd. Ova priča je postala karakteristična za moj rad sa trinaestogodišnjim Dekom, koji se nalazio u sopstvenoj epskoj borbi između dobra i zla u pogledu vlastite seksualnosti. Dekova starija sestra završila je koled godinu dana ranije i posle godinu dana volontiranja vratila se kui da bi ivela sa porodicom. Bila je devet godina starija od Deka i nikada nisu bili bliski. Dekova majka me nazvala kada je otkrila da on tajno skuplja staru odeu svoje sestre, uglavnom donje rublje, što je sumnjala da on koristi u seksualne svrhe. To se podudaralo sa promenama u Dekovom ponašanju koje su se odigrale tokom proteklih meseci. Uvek energizovan, optimističan mladi, Dek je počeo da pokazuje nepogrešive znake povlačenja i depresije, odvajajui se od porodice i periodično delujui apatično. On je išao u osmi razred i bilo mu je teško, po prvi put tokom školovanja, da uspešno završava školske zadatke.

184

Dekova majka je bila van sebe i zahtevala je konsultacije. Na moj predlog, povela je Deka sa sobom. Moje iskustvo govori da adolescenti koji su suočeni sa nekim vidom seksualne indiskrecije najpre reaguju tvrdoglavim negiranjem, a suočeni sa nekim dokazom o svom ponašanju, obično se slome pod teretom preplavljujueg stida. Dekova majka nije znala da li je ova situacija nešto zbog čega treba da brine, ali htela je da bude sigurna. Kod kue su razgovarali o toj situaciji ali, njenim rečima,”nigde nisu stigli”. U svojoj kancelariji sam shvatio šta je pod tim mislila: Dekov stil razgovora – a to je bilo naročito upadljivo kada smo razgovarali o dokazima koji govore da gomila odeu – bio je defleksivan i izveštačen. On je zanemarivao sve činjenične dokaze i vešto je vodio razgovor sasvim neupadljivo ka perifernim temama. Ne, ne sea se da je uzeo plavu haljinu, je li to ona koju je nosila za Boi? I da, nalazio je da ga oblačenje uzbuđuje, ali to je tek faza koju je prevazišao. Posle ovog susreta sa Dekom i majkom, sreo sam se sa njim nasamo. Pitao sam ga šta misli o tom prvom susretu, pretpostavljajui da je bio bolno teak za njega. On me je pogledao podrugljivo i pitao ”Koji deo?”, priseajui se samo delia razgovora. Ono čega se seao bilo je dobro, rekao je, i to veoma iskreno, i ja sam počeo da cenim do koje mere je Dek u stanju da se disocira od svojih iskutava i da ih razvrstava. Uprkos mojim najboljim pokušajima da budem direktan, jasan, suportativan i da se konfrontiram, stil interakcije karakterisale su iste osobine koje su vredele za naše početne konverzacije. Dekov stil kontakta je bio toliko leeran i toliko lišen emocija da bi spoljašnji posmatrač, koji ne bi mogao da čuje naš razgovor, mislio da pričamo o vremenu. I takva je naša interakcija ostala sve dok me Dek nije upoznao sa Drizzt Do Urdenom. I ranije je pominjao svoju zainteresovanost za čitanje, kada sam ga prvi put pitao o njegovim hobijima, ali nisam zapazio koliko mu je to vano. Zatim je pomenuo kako je u toku jednog dana ovu seriju knjiga pročitao tri ili četiri puta, što me je navelo da sednem i napravim belešku. Niko ne čita nešto tri ili četiri puta, a svakako ne celu seriju knjiga, ako to duboko ne dotiče neku rezonantnu icu njegovog unutrašnjeg bia. I tako sam čuo priču o Drizztovoj borbi i putovanju i tokom tog procesa sreo sam drugačijeg Deka, dečaka zainteresovanog i paljivog kada je reč o smislu stvari – konfliktima i dilemama razvoja, strastima koje pokreu čoveka (i patuljke) na razmišljenje i akciju. U početku, priče su obezbeđivale čisto projektivan fokus našim konverzacijama, simbol selfa koji je posredovao pri izgradnji radnog saveza i formiranju terapijskog polja odnosa. Fokusirali smo se na događaje i likove priče, istraujui njihove unutrašnje doivljaje – Drizztovo gađenje dok je postepeno shvatao, kao vojnik na obuci, pravu prirodu kulture u kojoj je rođen, njegov stid dok je učio o neplemenitoj prirodi prošlosti porodice iz koje je potekao, njegova duboka vezanost za Guenhwyvar, panteru sa astralnog plana koja je ostala njegov verni pratilac na putovanju. To je bio lični svet za koji je Dek bio siguran da nijedna odrasla osoba nee nai vremena i njegov stav prema našim susretima znatno se 185

promenio kada je počeo da osea moje prihvatanje i implicitno odobravanje. Istraivanje simbola sefa, naročito kroz literaturu, često obezbeđuje terapiji, pored radnog saveza, i priliku da se klijentu pokae odobravanje i potvrda. Takođe je reč o potencijalnom izvoru jezika i metafora za shvatanje značenja klijentovog neizraenog iskustva. Ovo se desilo više puta tokom mog rada sa Dekom. Postalo je jasno da je počeo da se zanima za pitanja unutrašnjeg ivota, ali je ovo interesovanje drao odvojeno od sebe, kao i sve u svom svetu, tako da je bogatstvo njegove svesnosti, koje se razvijalo kao jedna funkcija selfa, ostalo nedostupno njegovom doivljaju sebe. Dekova porodična istorija, koja je objašnjavala njegov disocijativni stil, izašla je na površinu kasnije tokom terapije kada sam zamolio njegovu majku da me izvede iz tame neznanja. Dekova porodica, iako otvorena i vedra naizgled, čuvala je (kao i Drriztova) svoju mračnu istoriju, povezanu sa pitanjima seksualnosti. Njegova starija sestra, pokazalo se, bila je zlostavljana od strane porodičnog prijatelja pre mnogo godina – studenta koji je godinu dana iveo u njihovoj kui dok je pohađao univerzitet. Na prvoj godini studija (tada je Deku bilo devet godina) ona je ostala u drugom stanju i poslali su je od kue da bi rodila dete. Ni reč nije progovorena u porodici o ovom sramotnom događaju. U najboljoj seksualno represivnoj tradiciji religioznog neoviktorijanstva, Dekova porodica je bila groblje seksualnih tajni. Njegovi roditelji su jedva govorili o trudnoi svoje keri, i sumnjao sam (ili bar zamišljao) da postoje nerešena seksualna neslaganja koja ih razdvajaju. Takođe je postojala mogunost da otac ima seksualne veze. Kada sam konačno pitao Dekovu majku o porodičnoj istoriji i poreklu, ona mi je poverila nesrenu priču o njihovom braku i o nepaljivosti mua. Počeo sam da se pitam da li je on imao veze van braka, i pitao sam je da li je ikada o tome razmišljala. Da, rekla je, često je o tome mislila. Ali nikada o tome nije ništa rekla i nije pokušala da zaista ispita mogunost da li je to tako, pošto ništa ne bi mogla da preduzme u tom slučaju. Ovo je bilo porodično polje u kojem je seksualnost bila stalno, zloslutno, gotovo sablasno prisutna i sistematski drana van svesnosti. Nije bilo čudo da je Dek bio potajno zarobljen interesovanjem za svoju seksualnost koja se javlja, ali je odustao od njenog istraivanja, osim u Podzemlju svog unutrašnjeg sveta (uz oseaj stida i krivice). Na kraju terapija je postigla nešto jednostavno i direktno: Dek i ja smo pričali o seksu. Pričali smo o devojkama, masturbaciji, o njegovim sumnjama u vezi sa porodičnim tajnama, o enskom rublju, o Viktorijinom tajnom katalogu koji je misteriozno stizao tako često u kuu, o uzbuđenju itd. Ali zapravo, razgovori sa trinaestogodišnjakom o seksu nisu uopšte jednostavni. Takvi razgovori treba da se pojave jer dečaci tih godina profitiraju kada svoja oseanja, fantazije i pitanja izraze rečima, u prisustvu nekoga ko je upoznat i opušten kada je reč o seksualnosti (adolescentnom seksualnošu naročito) i koji e omoguiti takvu konverzaciju. Na alost, takve konverzacije nisu 186

česte u ivotu dečaka, a naročito ne u ivotu dečaka koji otkrivaju svoju seksualnost pod velom srama i krivice. Ali Dek i ja smo razgovarali o seksu onoliko koliko je on mogao da podnese, gotovo mesec dana. Oseao je olakšanje zbog naših razgovora i ”bilo mu je bolje”, izvukao se iz depresije i razvio za svoj uzrast prikladno zanimanje za devojke i sastanke. Ništa od toga se ne bi dogodilo, sasvim sam ubeđen, bez pomoi Drizzta do Urdena i njegovog kompanjona. Put koji nas je doveo do toga da sasvim otvoreno pričamo o onome što brine Deka, počeo je, koliko mogu da se setim, pitanjem o njegovom odnosu sa ocem. Dek i nije imao neki odnos sa ocem, koliko sam ja mogao da vidim, pa ipak, uvek kada bi govorio o ocu on bi ga idealizovao. Sada sam ga malo pritisnuo. Moja pretpostavka je da dečak koji je zbunjen u pogledu svoje seksualnosti, često osea da je isključen iz kontakta sa muškim uzorima u svom ivotu. ”Odličan je – sjajan, zapravo”, Dek je rekao o svom odnosu sa ocem. ”Kakav je u poređenju sa Drizztovim odnosom sa Zaknafeinom (majstor oruja koji je bio Drizztov učitelj u veštinama i koji je kasnije otkrio da je Drizztov pravi otac)?”, pitao sam nastavljajui sa temom. Ovaj preokret u mom interesovanju za Dekovo iskustvo onemoguio mu je da izbegava (ili mu je olakšao da shvati) konkretnu stvarnost svog iskustva. Sam Zaknafein je među odraslim patuljcima bio uzor poštenja i htabrosti i on je rizikovao (i na kraju rtvovao) sve kako bi obezbedio da Drizzt prihvati ove vrednosti. Tako je Dek voleo da misli o svom ocu, ali morao je da prizna da njegov otac nije Zaknafein. On je bio vidno uznemiren kada je to rekao. Postajui, moda po prvi put, tih i zamišljen. Tada je Dek istakao jedan deo priče koji se slagao sa njegovim iskustvom – deo koji je pripadao Drizztovoj priči, ali je bio od centralnog značaja za njegovu. Postoji mesto u priči kada stariji brat otkriva Drzztu da je Zaknafein, pre nekoliko godina, učestvovao u ubistvima kue Do Urden koja su pomogla da se svrgne s vlasti jedna ugledna porodica. Drizzt koji je čuo ovu priču je pokunjen i lišen iluzija. Dek nikada nije voleo taj deo priče, rekao je, i sada je saznao zašto – to je ono što je polako počeo da osea prema svom ocu, čoveku koji je pričao o tome kako je vano biti dobar otac, ali koji je retko bio tu za Deka. Ovo je bilo teško priznanje za Deka i ova razmena pravih zapaanja i oseanja predstavljala je prekretnicu za naš zajednički rad. To je iniciralo nov odnos sa njegovim uglavnom utljivim unutrašnjim svetom i definisalo naš odnos kao mesto na kojem se ovakvo istraivanje sebe moe vršiti. Vano je za ovaj primer da je do ovakvog razvoja situacije dovela literatura. Priča o Drizztu omoguila mi je da postavim pitanja na način koji e on razumeti i obezbedila je potrebne reči i slike koje su mu olakšale razumevanje i izraavanje sopstvenog iskustva. Vraali smo se ovoj temi više puta, dok je počinjao da sagledava svog oca manje u liku mitskog heroja kakav je za njega bio tokom detinjstva, a više kroz medijum svog iskustva. Za Deka je ovo bio teak, ali plodan rad. 187

Drizzt je takođe igrao ulogu instrumenta koji je pomogao Deku da nauči terapijski oblik razmišljanja o sebi. Bilo je jasno da se Dek poistoveuje sa svojim herojem patuljkom i odmah je prihvatio moj predlog da opiše Drizztove avanture i doivljaje u prvom licu. Dek se identifikovao sa scenama akcije i mogao je da opiše određene epizode borbe do gotovo vidljivih detalja iz Drizztovog vidnog polja. Polazei odatle terao sam ga da proširi svoju perspektivu: Kako si se oseao kada si video da tvog najdraeg prijatelja odnosi crveni zmaj i verovao si da je mrtav? Kako si se oseao u času kada si se ponovo sreo sa njim nakon njegovog bekstva i kada si shvatio da je iv? Kako si se oseao dok si godinama lutao sam na površini, izolovan jer nisi govorio strane jezike, odbačen i izbegavan zbog rase kojoj pripadaš? Jesi li ikada plakao? Jesi li ikada poeleo da zaplačeš? I kako si se oseao kada si konačno sreo slepog starog Rendera i vas dvojica ste razgovarali na jeziku Goblina, posle mnogih meseci izolacije? I šta sa oseanjem krivice koju je Drizzt podnosio tokom sva tri dela priče, duboke i nejasne krivice, oseaja da je odgovoran za svako zlo koje nije uspeo da spreči? ta je to Drizzt, zbog čega se zaista oseaš krivim? Ova veba je bila korisna jer je Dek otkrio da je zanimljiva i izazovna, a ne zastrašujua i ne takva da izazove stid. I iako Drizzt Do Urden nije bio najkomplksniji emotivni lik u istoriji literature, Dek je počeo da shvata da postoji druga dimenzija svake priče, unutrašnja dimenzija, koja popunjava i proširuje značenje akcije. Ono što je izgleda Dek najviše voleo kod Drizzta bio je njegov neverovatan oseaj za dobrotu i vrlinu – nasuprot svim čudacima oko sebe, on je uspeo da se uzdigne iznad amoralnosti koja ga je okruivala i da ostane moralan. Dekovo produbljeno razumevanje njegovog heroja podralo je promenu fokusa i bavljenje njegovim unutrašnjim oseajem vrline i dobrote. Kako je Dek prolazio u odnosu na takva merila, pitao sam se glasno. Spremno mi je odgovorio o svojim merilima i idealima, naročito kada je reč o sportu i nadmetanju. Kada sam promenio fokus i prešao na pitanje seksa, on je prihvatio poziv, pričajui mi o tome kako bi čovek trebalo da se ponaša (i kako ne bi smeo) na tom polju. Seks je bio za odrasle, rekao je glatko – naročito za bračne parove – i izrecitovao mi je kod seksualnog morala iz pedesetih koji je prihvatio od svoje porodice. U neku ruku, Dek je bio kao Drizzt, osim što nije bio u stanju da se dri čistoe svojih ideala, što je izazvalo Dekovo negodovanje. Njegov kontakt sa sobom se jasno proširio i promenio u odnosu na distanciranje i defleksiju koje bi se redovno javljale kada bi se pomenuo seks. Zatim smo pričali o seksu – o oseanjima, potrebama, fantazijama i krivici – na način koji sam ranije opisao. Dek mi je otkrio da je bio zaokupljen ”uvrnutim mislima”, interesovanjima i oseanjima vezanim za stariju sestru, ve due vremena. Počeo je pitajui se o njoj. Posmatrao je njen razvoj kao adolescent, povremeno je špijunirao kada bi se presvlačila i bio je hipnotisan i zbunjen njenim telom i oseanjima koja su se u njemu javljala. Zamišljao je kako ”To radi” sa dečkom i otkrio je da su ove fantazije istovremeno

188

zastrašujue i uzbudljive. I sve to se ponovo probudilo kada se vratila da ivi sa porodicom. Naši razgovori su bili jednostavni, ali realni, a njihova snaga je leala u tome što su oslobodili Deka izolovanosti, njegovog lutanja (poput Drizzta tokom prvog meseca na površini zemlje). Priča nam je dala – upravo kao jezik Goblina Drizztu i Renderu – zajednički jezik. A za Deka, kao i za Drizzta, to je bila prekretnica, početak stvarnog bekstva iz Podzemlja njegovog unutrašnjeg sveta. Predmeti iz svakodnevnog ivota Uvek traim od svojih klijenata da donesu delie svojih ivota na terapijski čas, a vrednost toga je momentalno jasna, jer izaziva otvorenost i povezanost. Traim da pogledam fotografije prijatelja, članke o sportskom timu, pisma, nagrade, izume itd. Jedan dečak je doneo skup elektronskih sprava koje su sluile kao alarm u njegovoj sobi, i sa ponosom mi je demonstrirao njihovo delovanje. Fizička, opipljiva razmena je generalno vanija za adolescente i predstavlja mnogo plodnije tle za smisleno istraivanje i otkrie, nego puka simbolička i verbalna razmena. Jedna moja prijateljica, terapeut, Kay Glor opisala je sledei poučan rad. Oko šest puta se videla sa Louise trinaestogodišnjakinjom, čija je prošlost obuhvatala seksualno zlostavljanje i disfunkcionalnu alkoholičarsku porodicu. Pošto je otkrila da Louise uporno prua otpor pokušajima da razgovara o ličnim i značajnim temama, Kay je traila od Louise da donese dve stvari koje su joj vane. Louise je donela fotografiju na kojoj su ona i njena najbolja prijatelljica i ogrlicu koja je pripadala njenoj baki. Počela je pričajui o svojoj prijateljici, opisujui ono što kod nje voli, njihove zajedničke aktivnosti itd. Dok se konverzacija nastavljala Louise je poverila da je njena prijateljica bila seksualno zlostavljana (što je takođe rekla za sebe, ali je odbijala da o tome priča). Kay je ostala pri ovoj temi i zajedno su razgovarale o tom događaju i načinu na koji je uticao na njen ivot. Konačno, Louise je prirodno počela da govori o sebi i po prvi put je podelila sa terapeutom svoje iskustvo zlostavljanja. Kasnije na istoj seansi Loise je počela da govori o bakinoj ogrlici. Otkrila je da je baka, koja je preminula, bila jedina osoba za koju je u porodici oseala da je poznaje i da joj je stalo do nje, pošto su roditelji bili zaokupljeni alkoholizmom i drugim problemima. Ogrlicu joj je dala baka pre smrti i Loise je čuvala kao seanje na pozitivan deli svoje istorije. U idealnom slučaju, terapija ne bi smela da se ograniči na kancelariju i odvoji od egzistencijalne stvarnosti svakodnevnog ivota adolescenta. Suviše često je ipak ograničena, ali nas to ne sme sprečiti u tome da klijenti donesu pred nas svoj ivot. Teško da postoji bolji način da se to ostvari nego da donesu predmete iz svog konkretnog ivota. Ponekad kaem klijentu:”Donesi nešto vano”, a ponekad upravo suprotno:”Donesi nešto iz svoje sobe što sigurno nema 189

neko naročito značenje”. Ponekad traim da prekopaju po ostacima detinjstva: ”Donesi nešto spremljeno u fioci ili ormanu, nešto to si tamo odavno stavio”. Mogu traiti da predstave zasebne delove svog ivota:”Donesi nešto na šta su ponosni tvoji roditelji i nešto što bi umeli da cene samo tvoji prijatelji”. Varijacije bezbrojne i ograničene samo granicama terapeutove radoznalosti. Za Kay Glor, u njenom radu sa Looise, delovanje vremena koje je provela delei priču o ova dva predmeta iz ivota Loise bilo je momentalno. Oseaj povezanosti i u skladu sa tim, produbljen radni savez, omoguili su im da se bave skrivenim i neizgovorenim aspektima Lousinog ivota. Hobiji takođe predstavljaju vaan sastvni deo mog rada, tako je bilo sa Todom, šesnaestogodišnjakom koga sam opisao ranije kao osobu suviše čvrstih granica. Tod, setiete se, nije bio zainteresovan da dođe na terapiju. ak i kada smo on i ja uspostavili radni savez nije bio spreman da otkrije i neguje svest o svom unutrašnjem ivotu. Ali Tod je imao egzotičnu ribicu i to je sa entuzijazmom podelio sa mnom, naročito svoje oduševljenje za afričke ciklide. Na našem drugom ili treem sastanku Tod mi je rekao za ovaj hobi, naširoko opisujui kako treba drati akvarijum, odravati adekvatnu sredinu i mešati određene tipove riba. Pričao je kako dugo sedi i posmatra ribice, pričao je o svojoj fascinaciji što je po njegovom mišljenju prevazilazilo sve što je televizija mogla da ponudi. Pretpostavljam da je ovaj razgovor spadao u kategoriju izgradnje radnog saveza. Sat ili nešto više, dotakli smo jednu zonu njegovog ivota, što mi je pruilo priliku da se zainteresujem za njega i njegov svet. I Tod je izgleda cenio moje interesovanje. esto se dešava u radu sa adolescentima da ova početna antropološka eksploracija kasnije počinje da se isplati, često obezbeđujui kontekst ili metaforu za obostrano istraivanje neke manje poznate zone unutrašnjeg sveta adolescenta, nekog dela bez mape ili jezika. Jednog dana, posle nekoliko meseci terapijskog rada, Tod je počeo da razmišlja o svojoj budunosti, pitajui se šta bi mogao da radi što bi ga uključilo u svet odraslih. Zamišljao je sebe kao biologa, koji gradi svoj dom u divljim delovima Amerike. Pričao je o ovoj fantaziji sa uivanjem. ”Opiši kuu koju bi voleo da sagradiš”, rekao sam. Opisao je svoju izvanrednu fantaziju o usamljenoj kui smeštenoj na breuljku u šumi. A unutra, ako bi sve bilo kako bi on eleo, on bi ugradio akvarijum koji bi obuhvatio čitav zid. Ovo je ve mnogo puta zamišljao, rekao mi je, čak razrađujui u mislima sloenu konstrukciju alkvarijuma. A u akvarijumu bi navodno bili ciklidi, najneverovatnije vrste ciklida koje se mogu zamisliti. Sa dovoljnim brojem ciklida u akvarijumu, obilje boja bi bilo očaravajue. Tek tada sam shvatio koliko je duboko Tod obuzet ovom ribom, pa sam nastavio sa temom. ”Zašto baš ciklidi?”, pitao sam.”Postoje mnoge druge vrste egzotičnih riba, mnoge lepše i neobičnije vrste. Ali tebi se sviđaju baš ciklidi. Zašto?” 190

”Ne znam.” ”Sigurno znaš.” Mislio je za trenutak, nasmejao se i počeo je da opisuje kako se ciklidi međusobno bore, kako su jako teritorijalni i kako brane svoju teritoriju od drugih riba, čak znatno veih i opasnijih od sebe. ”One rašire škrge i naduvaju se tako da poveaju dva puta svoju veličinu”, rekao je,”i postanu zaista agresivne. Video sam kako je afrički ciklid pojeo junoameričkog oskara koji je mnogo vei i mnogo prodrljiviji.” Tod je ve bio opisao svoj agresivni stil samozaštite u odnosu na vršnjake i odrasle koji bi ga ugroavali. Ali taj opis je dao kao informaciju, bez mnogo emocija i kao vodič u praktičnoj strategiji snalaenja sa ljudima. Pogodilo me je to koliko je drugačije govorio o ciklidima – sa oseanjem poštovanja, sa eljom da i ja takođe cenim ova bia koja mu toliko znače, zabrinut za to što mislim. Bio je otvoreniji, manje se branio i više je ulagao u toku kontakta između mene i njega. I kada je završio sa ovom entuzijastičnom refleksijom o ponašanju ciklida, i kada sam postavio sva pitanja koja sam eleo, obojica smo za trenutak zautali. Otkrio sam da gledam Toda i smešim se za sebe. On se takođe nasmejao, prijatnim, poznatim osmehom. ”Mislim da te sada bilje razumem”, rekao sam i on je klimnuo, nepogrešivo verujui da on takođe sebe bolje razume. Snaga takvih trenutaka u radu sa adolescentima, teško se moe opisati. To su trenuci kada osoba istovremeno otkriva sebe sebi samom i drugoj osobi, trenuci transformisanja klijentovog polja i strukture povezanosti, kada se unutrašnje iskustvo i granica kontakta reorganizuju na razumljiv i integrisan način. TERAPIJA KAO BUENJE: POZIV UNUTRANJEM JA DA UE U SOBU Objavljujui ”Prozori u svet naše dece” (1978.) Violet Oaklander proširila je snagu i bogatstvo geštalt terapije na rad sa mlađom decom. Postoje jasne razlike u radu sa preadolescentima i adolescentima, ali najvei deo onoga što Oaklanderova radi sa mlađom decom moe se prilagoditi u radu sa adolecsentima. Oaklanderova veruje da prirodni kapacitet mlađeg deteta za senzorno iskustvo i fizičku i intelektualnu ekspresiju, formira osnovu za dečiji doivljaj svoga selfa (Ja):”Snaan doivljaj svoga Ja potreban je za dobar kontakt sa svojom sredinom i ljudima iz sredine” (57). Oaklanderova ispravno izjednačava doivljaj svoga Ja i samoprocenu sa funkcijama kontakta kod dece – gledanjem, pričanjem, dodirivanjem, slušanjem, kretanjem, mirisanjem, oseajem ukusa – i zapaa dijagnostički da ”deca u nevolji nisu sposobna da dobro upotrebe jednu ili više funkcija kontakta u odnosu sa odraslima u svom ivotu, drugom decom, ili sredinom u celini” (str. 57). Radei sa umetničkim materijalom i ohrabrujui korišenje fantazije, Oaklanderova kreira terapijski milje unutar kojeg ograničenja i potencijal deteta za doivljavanje i izraavanje postaju dosta dostupni, terapijskom procesu. Za Oaklanderovu fantazija je 191

”kraljevski put do selfa”. Ona neguje dečiju sposobnost za senzornu svesnost hrabrei decu da obrate panju i opišu svoje trnutno iskustvo dok se angauju u ekspresivnoj aktivnosti. ”Kako si se oseao dok si ovo crtao?”, pitala bi. Ona trai od klijenata da opišu svoje produkte i da ih istrauju i elaboriraju dok to čine. Nakon što je dete nacrtalo sliku, ono treba da postane slika, da opiše sebe u prvom licu ili da se poistoveti sa nekim određenim delom slike i priča sa ostalim delovima. Ona često podrava decu da elaboriraju fragmente, gradei od njih bogate fantazije i priče. Takođe poziva decu da premoste jaz između svoje fantazije i iskustava koja su više zasnovana na realnosti, pitajui da li postoje delovi slike ili priče koje mogu da prihvate:”Da li se ti ikada tako oseaš?”,”Da li se to na bilo koji način uklapa u tvoj ivot?”. Njen stil terapijskog rada sa decom, često ima za posledicu poveavanje i integrisanje njihovog senzornog iskustva, njihovog unutrašnjeg sveta fantazije i oseanja i stabilnosti i prihvatljivosti njihovog doivljaja sebe. UPOTREBA UMETNIKOG MATERIJALA U RADU SA ADOLESCENTIMA Upotreba umetničkog materijala dobro funkcioniše kada prirodno teče i usklađena je sa ličnošu terapeuta i interaktivnim poljem između terapeuta i klijenta. Poznajem neke terapeute koji se gotovo ekskluzivno oslanjaju samo na art terapiju kao medijum za rad sa adolescentima, i na taj način se oseaju vrlo komotno. Drugi terapeuti, podjednako efikasni, manje su upoznati sa umetničkim materijalima i ne uključuju ih uopšte u terapijski rad. Ja sam na sredini, drim neke materijale – olovke, flomastere, kola papir – pri ruci i koristim ih za improvizovane vebe i eksperimente. Pozivam ih na igru uvek kada osetim da zalazimo u nešto vano što reči ne mogu dovoljno snano da izraze. Dopustite da opišem seansu koju sam nedavno imao sa sedamnaestogodišnjakom, pri čemu je crtanje posluilo da ulije energiju i oseanja u nešto što je bilo umrtvljeno, čvrsto blokirano odbranama i o čemu se ve previše pričalo u ivotu ovog klijenta. Brendona su poslali na evaluaciju škola i roditelji, zato što se nije uklapao u tipičan način adolescentnog ivota – izbegavao je školski rad (iako je bio pametan i dobar student) i otuđio se od roditelja. Bio je ambivalentan u pogledu konsultacija, ali je spremno rekao da je njegov ivot jadan i da se osea deprimirano. On je stavio na znanje, ali umanjio značaj pušenja marihuane, iako se sumnjalo da je to koren njegovih teškoa. Na našoj drugoj seansi stavio sam Brendonu na znanje poznajem delovanje marihuane na fiziološki razvoj mozga, ali sam mu takođe stavio na znanje da nisam zainteresovan da sa njim prevakavam istu temu i da se pridruim konfliktu zajedno sa ostalim odraslim osobama u njegovom ivotu. Na četvrtoj seansi koju ovde opisujem, ponudio sam Brendonu novine, kola, olovke u boji u trenutku našeg dijaloga kada sam shvatio, bez prethodnog razmišljanja, da bi upotreba art materijala mogla jače da povee Brendona sa rečima.

192

Pitao sam ga šta je radio tokom proteklih boinih praznika. ”Ništa produktivno”, odgovorio je, posle nekoliko trenutaka se nasmešio i dodao da se raduje novogodišnjem koncertu rok benda. Posle raspitivanja o koncertu i bendu, pitao sam ga šta podrazumeva pod rečju produktivno. Odgovorio je kako je razmišljao da treba svoju prijavu za koled da pripremi tokom boinih praznika, i da je zbog toga bio u agoniji, jer je bilo skoro nemogue da se pokrene u vezi sa tim. Tokom ovih nekoliko trenutaka uobičajenog razgovora, Brendon je skicirao glavne teme svoje sadašnje razvojne bitke. Bio je rastrzan između svojih elja i onoga što ”treba” da uradi. elje su sadrale mnogo njegove prirodne energije i interesovanja, ”treba” mu je bilo nametnuto pritiskom od strane nastavnika i roditelja. Brendonove elje, koje je potpuno prihvatao, predstavljale su slobodu i zadovoljstvo, ”treba” je odbacivao i projektovao, a ono je podrazumevalo odgovornost, planiranje, i uklapanje u društvo. To je bila klasična razvojna bitka između novootkrivenih elja adolescenta i nametnutih introjekata koje je prihvatala ranija verzija selfa. Brendon je smatrao da između te dve krajnosti postoje nepomirljive razlike. Najblie rešenje konflikta do kojeg je došao je bila jedna neo-hipi odluka, da završi razred i da provede godinu dana pratei bend ”Zahvalni mrtvi” na turneji kroz zemlju. Dok smo razgovarali o ova dva područja njegovog ivota – skorašnjem novogodišnjem koncertu i korisnoj aktivnosti popunjavanja prijava za koled - traio sam da svaki aspekt svog ivota predstavi linijom u boji na papiru. Voljno je prionuo na ovaj zadatak, prilazei mu polako i promišljeno. Najpre je nacrtao tamno plavu liniju na vrhu lista kako bi predstavio ”produktivnu” dimenziju. Zatim je uzeo rozecrvenu olovku i nacrtao krivudavu, zapetljanu liniju ispod te, ovo, rekao je predstavlja njegovu kreativnu i razigranu stranu. Traio sam od Brendona da sa nekoliko prideva opiše svaku liniju. Za plavu je rekao teško, mirno i dosadno. Za crvenu, nepredvidljivo, fluidno i bezbrino. Pitao sam:” Koji deo svega toga pripada tebi?”. Spremno je prihvatio crvenu liniju kao svoju. Nije bio sasvim siguran za plavu liniju, tvrdei da osea kako mu je nametnuta i tuđa, ali rekao je da nije sasvim siguran da je to tako, izraavajui podvojenost u pogledu toga da li plava linija pripada njemu ili odraslima iz njegove sredine. Zatim sam ga pitao kakav je odnos ove dve linije. Posle due pauze tokom koje je izgledao zaokupljen slikom, rekao je:”Plava ima prednost”. To je bio zanimljiv zaključak, potpuno kontradiktoran sa porukom koju je emitovalo Brendonovo ponašanje. I sam sam proučio crte i rekao da mi izgleda kao da plava linija potiskuje crvenu liniju ispod nje. ”Da”, odgovorio je. Posle još nekoliko trenutaka provedenih u tišini, traio sam od Brendona da nacrta treu liniju, koja bi predstavljala oseanja koja u njemu izaziva konflikt između plave i crvene linije. Odmah je uzeo jarko crvenu boju i brzo nacrtao oštro nazubljenu liniju na dnu strane. ”Da li joj moeš pripisati neke prideve?” 193

”Nesigurnost”, rekao je. ”A šta je sa ljutnjom?”, pitao sam i on se odmah sloio. Malo smo pričali o njegovoj zbunjenosti, frustraciji i besu zbog načina na koji je tekao njegov ivot i zbog njegove nemogunosti da oseti sebe potpuno i drugačije nego kao ”tip establišmenta” ili ”neohipi tip”. Opet smo nekoliko trenutaka utali, Brendon se vratio na sliku pred sobom. Na kraju, pitao sam ga da li bi mogao da linije pretvori u sliku koja bi ih sve obuhvatila. Razmišljao je za trenutak a zatim je uzeo jarko crvenu boju i nacrtao još nazubljenih linija, pojačavajui bes i konflikt predstavljen na papiru. Zatim je ponovo utao. Zapazio sam da deluje tuno, pogurenih ramena. To sam prokomentarisao. U odgovor uzeo je plavu boju i iznad prve teške linije, nacrtao jednu, pa još jednu. Rekao je:”Posle ovih linija, bie ih samo još više. Uvek e biti nečeg produktivnog što bi trebalo da uradim, bez obzira na to koliko budem star.” Sedeli smo tiho prilično dugo, obojica obuzeti ovim jednostavnim, ali značajnim zaključkom. Bio sam zarobljen istinitošu njegove dileme, seajui se sličnih borbi sopstvenog razvoja, ali se takođe seajui kako sam kroz njih uspeo da prođem. Ne govorei ništa o tome Brendonu, uzeo sam plavu boju i pitao da li mogu nešto da dodam crteu. Klimnuo je. ”Zamišljam različitu budunost od one koju si ti upravo zamislio”, rekao sam i dodao seriju naglašavajuih plavih linija crvenim, pri čemu je plava podravala crveni dizajn, a ne obrnuto kao što je on to zamislio. Brendon je gledao za trenutak, a zatim se nasmejao sa zadovoljnim ali zbunjenim izrazom na licu. ”To moe tako da funkcioniše, rekao sam. Veruj mi u tom pogledu i moi emo da radimo zajedno. Ne moraš odustati od sebe da bi uspeo u svetu. Dri se sebe i ja u ti pomoi da smisliš kako da to funkcioniše”. Brendon se ponovo nasmejao i klimnuo. ”Okej”, rekao je. Jednostavna upotreba crtanja promenila je ono što je moglo da bude veštačka razmena i razgovor o usponima i padovima Brendonovih boinih praznika i pretvorilo susret u dirljivu refleksiju o suštinskoj dilemi u njegovom ivotu. Boje i linije omoguile su pristup oseanjima frustracije i zbunjenosti koje je Brendon navikao da projektuje ili negira kada operiše unutar poznatog modaliteta reči i ideja. Kao što Oaklanderova jasno demonstrira, crtanje slui da da fokus terapijskom polju. Kod adolescenata naročito je vano to što se uklanja samonametnut pritisak da treba nešto rei, i kao što pokazuje susret sa Brendonom, time trenuci utanja prestaju da budu mučan jaz i postaju plodni trenuci razmišljanja. Nekoliko jednostavnih linija koje je Brendon nacrtao, posluile su da očuvaju naše polje i da odre panju na istoj temi punih pedeset minuta. Na početku našeg sledeeg susreta Brendon se jasno promenio, bio je znatno opušteniji, u mom prisustvu oseao se prihvaeno, i znao je da poznajem njegove emocije u pogledu organizujue teme njegovih iskustava. Tokom nekoliko narednih susreta došli smo do pitanja pušenja marihuane i razgovarali smo o tome sa više otvorenosti i 194

iskrenosti. Sloio se da se nađe sa stručnjakom za bolesti zavisnosti kako bi objektivnije sagledao ulogu marihuane u svom problemu. Vreme koje smo proveli zajedno pomoglo je da se ublai njegova odbrana i da se podri iskrenost, refleksija i samosvest. PRIANJE PRIA Pričanje priča se smatra terapijskom metodom pogodnom za rad sa mlađom decom, ali sam otkrio da se ponekad moe korisno upotrebiti i sa adolescentima. Otkrio sam ovo kada sam počeo da koristim Test tematske apercepcije (TAT), projektivan instrument koji zahteva od klijenta da razradi priču u odgovor na neutralan stimulus koje predstavlja slike ljudi u neodređenim okolnostima. TAT nije osmišljen kao interaktivni instrument, ali se moe koristiti na taj način. Jedan dečak Marti, eksplozivan, borben i prilično nekomunikativan sa roditeljima, ispričao je sledeu priču na osnovu slike koja prikazuje usamljenu figuru, siluetu na svetlu otvorenog prozora: On je poslat u svoju sobu i plaši se mraka. Soba je mračna, pa on stoji na prozoru jer eli da dođe do svetla. I zato skae s prozora ka svetlu. Zatim, pošto dodirne zemlju, otskače od nje, pravo natrag u sobu odakle je pošao. To ga zaista iznenađuje. Zato pokušava ponovo i ponovo odskače u sobu i zaista je frustriran, pa konačno još jednom pokušava i ovoga puta uspeva, ostaje napolju na svetlu. (”ta je tada učinio?”, pitao sam) Ostao je napolju onoliko koliko je eleo, i koliko je mogao, dok ga nisu naterali da se vrati. Radi sam sa Martijem na način na koji Oaklanderova radi sa decom. Najpre sam ga pitao da li bi prihvatio da bude dečak iz priče i da me pusti da sa njim uradim neku vrstu intervjua posle igre. Ovo mu je izgledalo zabavno. Pitao sam ga kako se oseao dok je skakao sa prozora i vriao se natrag u sobu. ”Zaista frustrirano”, rekao je. ”Kako se znao da e to na kraju uspeti?”, pitao sam. ”Nisam znao”, odgovorio je.”Ali nisam znao šta drugo da pokušam”. ”Shvatio sam da se plašiš mraka”, usput sam komentarisao. Marti se malo vrpoljio: ovo je izgledalo blie istini nego što mu je prijalo, ali je ostao u svojoj ulozi. ”Da, ali to nije ništa strašno”. ”Mora biti da je ipak vano”, sugerisao sam,”zašto bi inače bio spreman da rizikuješ ivot skačui sa tog prozora?” Pre nego što je uspeo da formuliše odgovor, nastavio sam:”Kakav je to oseaj biti u mraku?” ”Oseam se veoma usamljeno”, iskreno je odgovorio. ”Dakle ti znaš kako je to biti stvarno usamljen”, rekao sam. ”A šta je sa tvojim pravim ivotom. Da li znaš taj oseaj i u svom stvarnom ivotu?” Usledio je dijalog u kojem je Marti opisao kako se osea u svojoj porodici u ovom trenutku svoga ivota, sa tako jasnim opisom i shvatanjem da sam bio začuđen kako je bio sposoban da to učini. 195

Pričao je kako se oseao usamljeno, naročito kada bi se njegovi roditelji udruili protiv njega. Pričao je kako se osea grozno i postiđeno kad bi zaista osetio da je izgubljen i kako se osea bespomono kada je njegov bes suviše jak da bi ga kontrolisao. Predvidljivo, njegova sposobnost da kontroliše bes počela je da raste, iako Marti nije umeo da objasni zašto. Ali to za mene nije bilo misteriozno. Marti je otkrio način da priča o svojim oseanjima i uvek je dobro kladiti se da e to produbiti unutrašnje procese i mogunost donošenja izbora i odluka koje odatle proizlaze. Pretpostavljam da pre pričanja priče Marti nije bio sasvim u stanju da priča i razmišlja o svom ličnom iskustvu. Priča, pokazalo se, je bila prozor kroz koji je Marti iskočio, dopuštajui nam da zajedno osvetlimo njegov svet i njegov doivljaj u kontekstu priče. ODIGRAVANJE Udaranje jastuka i bokserskih dakova uglavnom je izašlo iz mode u terapiji, a adolescenti, bar na individualnoj terapiji često oseaju da takva odigravanja nisu prijatna i da su čudna. Ali plastične strelice su ve druga stvar. Jednu igru, ili vebu koristim sa klijentima koji su naročito bez kontakta sa svojim besom. U svojoj kancelariji imam plastičnu metu i strelice koje stvaraju fin krckav zvuk kada pogode metu (i ne ošteuju zidove i vrata kada se bace opušteno). Traim od klijenata da ustanu i da bacaju strelice, puštajui da mišii urade to sa što manje kognitivne kalkulacije. Zatim opisuje različite situacije iz njihovog ivota, i predlaem da dopuste da kroz način bacanja izraze količinu frustracije i besa u vezi sa tim situacijama. Opisujem katalog situacija: ”Tvoja mlađa sestra uzima iz tvoje sobe nešto bez pitanja. Tvoja majka dri ti lekciju o školskim zadacima. Tvoja devojks flertuje sa tvojim najboljim prijateljem. Tvoj otac ne veruje da si zaista pokušao da na vreme stigneš kui.” Uz svaki scenario klijent baca strelicu – bez reči ili objašnjenja, jednostavan čin bacanja. Bes je mnogo čistije izraen telom nego rečima i idejama i jednostavna veba poput ove čini frustriranost i bes mnogo bliim adolescentima koji nastoje da potisnu i negiraju ova oseanja. Kada se jednom ovako izraze, ova oseanja ne mogu se negirati. Ona su otkrivena kroz odigravanje, kroz nešto jednostavno kao bacanje plastične strelice uz momentalnu eksploziju energije. Odigravanja, naročito sa mladiima u adolescenciji, ne treba planirati ili smišljati, ona se jednostavno javljaju tokom terapije. Takođe drim krpenu loptu u svojoj kancelariji (koliko za moju zabavu, toliko i za klijente) i jedan četrnaestogodišnjak, Filip, jedva da je bilo šta drugo i radio osim što se igrao loptom u mojoj kancelariji. Ja sam bio njegov trei terapeut, rekao mi je i izveo je poseban šou pokazujui svoje omalovaavanje prema onome što je smatrao konvencionalnim oblicima terapije. ”elite da čujete o mojim oseanjima, Dok?”, sarkastično bi pitao na početku susreta. Filip je bio izuzetno pametan, i znao je to. Bio je verbalno vešt i velik 196

rastom. U tom pogledu bio je na svoju porodicu. Njegov otac naročito je predstavljao zastrašujuu pojavu. Iako je prilično dobrovoljno došao u moju kancelariju (bar kada nije imao ništa drugo da radi), Filip nije bio zainteresovan, tako je rekao, za terapiju. Ali gađanje koša je bila druga stvar. To je voleo i ipremno je sarađivao u dizajniranju različitih vrsta takmičenja. Njegova omiljena igra se zvala ”blokiranje koša”. U toj igri sedeo sam u svojoj stolici u uglu kancelarije, dok bi Filip stajao pod košem, koji je bio prikačen za suprotni zid. U nekom trenutku, on bi izašao izpod koša da me čuva i ja bih lansirao loptu u visokom luku prema košu. To je bila igra sa vrlo malo tolerantnosti. On je mogao da skoči otprilike na visinu od šest inča od plafona, ostavljajui malo prostora da lopta proleti kroz njegove raširene ruke. Ako bih čekao samo trenutak predugo pre nego što u baciti loptu, on bi stajao tačno predamnom u celoj svojoj visini činei svaki moj pokušaj uzaludnim. S druge strane, ja sam gađao isti koš ve mnogo godina i po svojoj skromnoj proceni dobar sam strelac. Bili smo dobar par, Filip je dobro blokirao a ja sam dobro gađao. Ali bilo je jasno da ga to ne zadovoljava. Počeo je da krši pravila. Kada sam ga podsetio na to, on je traio menjanje pravila. eleo je da blokira svaki pogodak. eleo je da bude sjajan u blokiranju pogodaka kao ONeal. eleo je da svaka igra bude veba u zastrašivanju. eleo je da vidi kako bespomono bacam loptu ka košu i eleo je da mi natrlja nos bespomonošu. Bilo je od kritičnog značaja, kasnije sam shvatio, da igramo onako kako smo to činili, dok ja sedim, a on stoji nadamnom se naginjui. Ja sam bio mali čovek, on je bio sjajan šut bloker. Naveo sam Filipa da priča o ovim temama na ličniji način – o njegovim iskustvima kod kue, njegovoj neustrašivosti, neuspešnom takmičenju sa ocem i o oseanju da je potpuno savladan u tom odnosu. O tome smo diskutovali nekoliko seansi pre nego što je Filip prestao da se interesuje za terapiju i počeo da se bavi aktivnostima posle škole, koje su oteavale dolaske na terapiju. Ubrzo je došao letnji raspust, i on se izgubio ne dovršavajui terapiju, po mom mišljenju. Ubeđen sam da sam ga izgubio zato što sam izgubio svoje nerve, veru u odigravanje, u košarku kao terapiju. Zbog toga sam ga naterao u konvencionalne terapijske forme za koje mi je ve rekao da nije bio u stanju ili nije bio spreman da toleriše. FANTAZIJA I IGRANJE ULOGA ak i veoma samosvesni adolescenti često e se uključiti u fantastično odigravanje uloga, ako se obezbede adekvatni uslovi, bez mnogo priprema i fanfara. Obično počinjem usputnim predlogom: ”Ako bi tvoj prijatelj bio upravo sada ovde, šta bi ti eleo da mu kačeš?”. esto vodim sloene porodične terapijske seanse samo sa adolescentom u sobi: ”Uvedimo tvoju porodicu u sobu. Gde e sedeti tvoji roditelji, kakvi su im izrazi lica? Ko bi govorio prvi? Kako bi ti reagovao kada bi ona to rekla?” Uz malo truda svaki adolescent e prihvatiti takve 197

fantastične konstrukcije uz ivesno interesovanje i često e izraziti oseanja i reakcije koje se ne bi pojavile u direktnom dijalogu sa klijentom. esto konstruišem pitanja koja pomau zamišljenim okolnostima tako što predstavljaju neku vrstu subfiguralnih misli i oseanja. Obično postavljam takva pitanja kada sam na tragu nečemu, nastojei da stvorim priliku da se fokusiramo na neko određeno oseanje, konflikt ili odnos. esto traim od klijenata da zamisle različite okolnosti koje uključuju njihove roditelje: bolest, smrt, razvod, ponovna enidba, operacija srca itd. Naročito volim da postavljam čudesna pitanja (vidi Deshazer, 1988.): ”ta ako bi se dogodilo čudo koje bi učinilo da tvoj otac misteriozno postane otvoren i nekritičan na pet minuta i ti imaš samo tu šansu da mu kaeš nešto vano o sebi. ta bi mu rekao?” ”Ako bi nekako, čudom, tvoji roditelji uspeli da reše svoje razlike i da se ponovo venčaju, kako zamišljaš da bi se tvoj ivot promenio?” Adolescenti se ”pale” i uivaju u hipotetičnim scenarijima koji im dopuštaju da iskoriste svoj rastui kapacitet za kognitivnu apstrakciju. Stalno se čudim koliko efikasno takve vebe izazivaju stvarna oseanja i svesnost. ZAJEDNIKE SEANSE Zajedničke seanse, na kojima su prisutni i drugi članovi porodice, čak su efikasnije u uvođenju emotivnog aspekta klijenta u sobu, nego individualni rad. U radu sa adolescentima dobro je tako voditi terapiju da svaka trea ili četvrta seansa bude zajednička. Nezavisno od uobičajenog i zajedničkog cilja rada u vezi sa porodičnom dinamikom, ove seanse imaju i dodatnu dobrobit da izazivaju autentičan, oseanjima obojen, svakodnevni self. Neki klijenti jednostavno nisu u stanju da ove dimenzije svog psihičkog funkcionisanja uključe u terapijski rad. To su klijenti koji nam iz nedelje u nedelju govore ”Sve je OK” ili ”Ništa se bitno ne dešava” zato što su izbrisali svakodnevnu misteriju iz svesti i nemaju ni motivaciju, ni uvid da je reaktiviraju. Periodične zajedničke seanse menjaju situaciju brzo i čine da ove dimenzije klijentovog postojanja postanu realnost o kojoj se priča, zanimljiva za zajedničko istraivanje. DNEVNICI I IZVETAJI Dnevnici su se pokazali kao efikasno terapijsko sredstvo u radu sa različitim uzrasnim grupama. Mnogi adolescenti spontano pišu dnevnike kao izraz produbljenog unutrašnjeg iskustva. Preporučujem dnevnike mnogim klijentima, a neki od njih trae da ih čitam, a čim se uvek sloim. Nije neophodno da klijent donese dnevnik na terapijsku seansu. Za mnoge je to previše rizično, naročito na početku rada. Ali sam čin ličnog pisanja dnevnika utiče na terapijski rad. To usmerava adolescenta ka svetu oseanja i uvida i neguje svesnost o doivljaju svoga Ja. Pisanje slui da fiksira i zadri inače kolebljivo iskustvo, 198

da ga učini realnijim i suštinskim. Klijenti koji vode dnevnike, bilo da svoje tekstove dele sa terapeutom ili ne, na terapijski sat dolaze sa povišenom svešu. Varijacija na pisanje dnevnika opisana je u radu Csikszentmihalyi i Larsona (1984.) koji izveštavaju o kvazi antropološkoj studiji o adolescenciji u svojoj divnoj knjizi ”Biti adolescent”. Oni su opremili svoje ispitanike elektronskim pejderima i traili da snimaju svoje misli, oseanja i aktivnosti tokom različitih perioda dana kada bi im signalizirali da to učine. Na taj način sakupili su slučajne uzorke svakodnevnog iskustva svojih ispitanika iz časa u čas – izveštaje o događajima, oseanjima, mislima itd. Ovu metodu pozajmio sam u radu sa dečakom koji izgleda da nije mogao da se seti i da izrazi svakodnevne doivljaje tokom terapijskog časa. Pokušavao sam da shvatim šta je doivljavao kasno poslepodne kod kue ili u školi. Prema njegovim roditeljima, on bi lutao po kui u depresivnom raspoloenju, ali nije bio spreman da to potvrdi ili opiše kada sam ga o tome pitao. Njegovi izveštaji su bili klasični, osiromašeni adolescentni izveštaji:”Ne znam”, ”Ništa naročito?”. Dao sam mu svoj stari sat, budilnik i priručni kasetofon koji ponekad koristim kada diktiram pisma. Namestio sam sat na četiri časa i petnaest minuta posle podne i izvukao onjega pristanak da snimi sve što mi bude na umu kada alarm zazvoni svakoga dana. Rezultati su bili dramatični. Kada smo pustili kasetu na našem sledeem susretu, sve je bilo tu. On je bio zaokupljen manjim događajima koji su se odigrali tokom dana u školi, naročito nekolicinom dečaka koji su ga maltretirali i činili da se u školi osea jadno. Nervirao ga je njegov mlađi brat, čije ponašanje je majku stalno dovodilo do besa i napetosti. Razmišljao bi o vršnjacima koje je eleo da nazove, ali nikada nije skupio hrabrost da to učini. Ukratko, naš jednostavni metod izazvao je, za kratko vreme, zajedničko istraivanje dilema, oseanja i teih pitanja. ZAKLJUČAK Pogrešno bi bilo misliti da rad sa klijentima u fazi unutrašnjih procesa uvek predstavlja izazov ili da je uvek potrebna izuzetna kreativnost, napor ili inteligencija terapeuta. Zbog vremena u kom ivimo poveava se broj adolescenata koji smatraju psihoterapiju dobrim putem kojim se mogu proraditi razvojni i emotivni problemi; smatraju istraivanje privatnog iskustva sa zainteresovanom odraslom osobom dobro došlim. Mnogi terapeuti bi se sloili da rad sa motivisanim adolescentom, sposobnim za uvid, moe da bude i inspirativno i prosvetljujue iskustvo. Ali takav klijent je više izuzetak nego pravilo u radu sa adolescentima. Naš rad sa drugim klijentima – onima koji u početku moda nisu izabrali da idu na terapiju, koji deluju kao autsajderi u kulturi psihoterapije i koji ovo polje rada čine obeshrabrujuim za mnoge terapeute - mogue je, i takođe inspirativno, sresti na njihovom terenu. Terapija je paljiv, srdačan, spontan način vođenja kontakta sa nekim ko trai takav kontakt kako bi unapredio svoj dalji rast i 199

razvoj. Moramo se posvetiti nalaenju puta do klijenta, puta na kojem emo biti svedoci čija ”dobronamernost, i stimulišua empatička zainteresovanost i radoznalost” (Wheeler, 1991.) omoguuju adolescentu da stupi u kontakt sa sobom i da potvrdi sebe (self) kroz učestvovanje u interpersonalnom svetu. A šta sa integracijom, delom rada koji se najviše podudara sa psihoterapijom odraslih? Sreemo je redovno kod sedamnaestogodišnjaka koji se bori da odluči šta e posle mature, ili kod trinaestogodišnjaka koji treba da izabere sa kojim roditeljem da ivi, ili da li da ima ozbiljnu vezu sa devojkom. To su momenti kada, bez obzira kakav je individualni status u porodičnom miljeu i kakav je stepen postignute svesti o unutrašnjem selfu, ova ostvarenja postaju pozadina za proces aktualizacije, ivotne izbore i veze. Ovo, naravno podjednako vai za klijenta od četrdeset godina koji se bori da svoj ivot (ili neki njegov deo) dovede u red. I ne treba da nas iznenadi ako odrasla osoba mora da prođe kroz isti razvojni ciklus kao naši adolescenti, prorađujui pitanja razgradnje i unutrašnjih procesa. Ova razvojna struktura je povratna. Kao takva ona opisuje svaki proces promene i rasta. (A naš rast i menjanje su, kao što znamo, bez kraja) Ova činjenica da se svaki terapijski rad do neke mere odigrava na opisani način, ukazuje na adolescenciju kao posebno i kritično doba razvoja, doba kada usvojeni obrasci bivanja u svetu ostaju po strani i kada se bezvremene teme filozofskog egzistencijalizma – traenje smisla, usamljenost i povezanost, izbori, odgovornost i predanost – postaju opipljive, deo stvarnosti. Za terapeute čiji primarni fokus nije na radu sa adolescentima, ve rade sa odraslima ili decom, rad sa adolescentima moe da bude poučan i obogaujui: ui nas nečemu univerzalnom o procesu rasta. A za terapeute kojima je rad sa adolescentima ivotni poziv, ovo ističe ogroman značaj onoga što rade. Naš rad tiče se šarke na kojoj se ljulja ivot adolescenta, prelaza između detinjstva i odraslog doba i, na ovaj ili onaj način, zauvek menja naše klijente. Terapija sa adolescentima ogoljena do svog skeleta nije ni manje ni više ve promocija razvojnog procesa individua i porodica koje su se zaglavile ili skrenule sa puta. Konkretni zadaci i projekti su različiti koliko i klijenti sa kojima radimo, a naš terapijski repertoar je idiosinkratičan koliko i mi sami. Pa ipak, na ma kako različite načine da radimo sa klijentima na konkretnim terapijskim problemima – izgradnji radnog saveza, nalaenju dublje pozadine afekata i značenja itd. – postoji nešto elementarno za svaki rad. Uobičajena, svakodnevna priroda odnosa, dijaloga, učenja je ono što doprinosi snazi susreta. Kada pogledami unazad na svoja razvojna putovanja kroz adolescenciju i kada otkrijemo šta smo primili od sveta odraslih koji nam je pomogao da prođemo kroz ovaj period ivota (ili to je nedostajalo, a puno bi nam značili) gotovo uvek otkrivamo nešto jednostavno i uglavnom nenamerno, ali nešto duboko humano. Neki ovde prisutni seniori seaju se plemena koje je stalo i prihvatilo nas, zainteresovalo se za nas i time nas zainteresovalo za sebe same, 200

na način koji nismo očekivali. Neko nas je ugledao, našao nas kako lutamo usamljeno, uzeo nas za ruku (makar na trenutak) i izveo nas na svetlo.

201