Marcelo Simoni-Trgovac Ukletim Knjigama

Naslov originala: Marcello Simoni Il mercante dei libri maledetti 2011

obrada: Lena www.balkandownload.org

Marčelo Simoni

TRGOVAC UKLETIM KNJIGAMA S italijanskog prevela Gordana Subotić

Prolog Leta gospodnjeg 1205, na Čistu sredu. Udari ledenog vetra šibali su Opatiju Sveti Mihailo u Kjuzi, uvlačeći u njene zidove miris smole i suvog lišća i najavljujući oluju. Večernja služba se još nije završila kad otac Vivijen iz Narbone odluči da izađe iz manastira. Razdražen mirisom tamjana i treperenjem sveća, izađe kroz ulazna vrata i prošeta kroz portu pokrivenu snegom. Pred njegovim očima suton je prigušivao poslednje zračke dnevnog svetla. Pogodi ga iznenadan nalet vetra, nateravši ga da se naježi. Monah se skupi u svojoj rizi i namršti čelo, kao da je pretrpeo neku uvredu. Osećaj nelagode koji ga je pratio od buđenja još nije pokazivao znake posustajanja, štaviše, tokom dana se pojačao. Prisiljen da ublaži nemir kratkim predahom, skrenu prema unutrašnjem dvorištu i uđe u ogromnu spavaonicu. Dočekala ga je žućkasta svetlost baklji i niz skučenih, blago rečeno zagušujućih odaja. Ravnodušan prema nagoveštaju klaustrofobije, Vivijen prođe kroz lavirint hodnika i stepenica trljajući ruke kako bi ih zagrejao. Osećao je potrebu da se opruži, ni na šta da ne misli, ali kad je stigao pred svoju ćeliju, dočeka ga neočekivani detalj. Bodež u obliku krsta zariven u ulazna vrata. S bronzane drške visila je smotana poruka. Monah se načas zagleda u nju, obuzet jezivim predosećanjem, a potom skupi hrabrost i odluči da je pročita. Poruka je bila kratka i zastrašujuća. Vivijen iz Narbone, kriv za nekromantiju. Presudu doneo Tajni sud Svetog Vema. Red Franaka-sudija. Užasnut, Vivijen pade na kolena. Sveti Vem? Vidovnjaci? Kako su uspeli da ga otkriju u tom utočištu skrivenom na Alpima? Posle godina bežanja mislio je da je sad na sigurnom, da je zametnuo tragove. Ali nije.

Opet su ga pronašli! Nije imao vremena da očajava. Morao je još jednom da pobegne. Osovi se na drhtave noge, obamro od straha. Širom otvori vrata ćelije, pokupi ono malo stvari i hitro se zaputi ka štalama s teškim ogrtačem prebačenim preko ramena. Iznenada mu se učini kako se kameni hodnici smanjuju, pojačavajući u njemu strah od zatvorenog prostora. Kad je izašao iz spavaonice, primetio je da je zahladnelo. Vetar je zavijao, šibajući oblake i krošnje nalik kosturima. Braća su odugovlačila izlazak iz manastira, ušuškana u svetu toplotu glavnog broda. Vivijen se skupi pod ogrtačem i uđe u konjušnicu. Osedla jednog konja, uzjaha i, poteravši ga u kas, prođe kroz utvrđeni Manastir Svetog Mihaila. Krupne pahulje susnežice počeše da mu padaju po ramenima, natopivši vunastu tkaninu ogrtača. Ipak, drhtavicu su mu izazivale misli. Očekivao je da svakog trenutka upadne u zasedu. Kad je stigao nadomak kapije zidina, u susret mu pođe monah umotan u monašku odoru. Bio je to otac Ðeraldo iz Pinerola, intendant. Smaknu kapuljaču, otkrivajući dugu vranu bradu i zgranut pogled. – Kuda si krenuo, brate? – upita ga. – Vrati se, pre no što se razbesni oluja. Vivijen ne odgovori, već nastavi ka izlazu, moleći se da još ima vremena da pobegne... Ali na kapiji ga dočekaše kola s dva konja crna kao noć, sa samo jednim čovekom na sedištu, izaslanikom smrti. Begunac prođe pored njega glumeći ravnodušnost. Lice je skrivao pod kapuljačom, trudeći se da ne susretne vozarev pogled. Ðeraldo se, međutim, primaknu nepoznatom i osmotri ga; krupan čovek sa šeširom širokog oboda i crnim ogrtačem. Ništa naročito na prvi pogled, ali kad se bolje zagledao, nije mogao da odvrati pogled; lice tog čoveka bilo je krvavocrvene boje, izobličeno od paklenog keženja. – Ðavo! – uzviknu intendant uzmičući. U međuvremenu, Vivijen je poterao konja u galop uz drum duž obronka, prema Val di Suzi. Želeo je što pre da pobegne, ali od snega pomešanog s blatom put je bio gotovo neprohodan, te je morao da bude obazriv. Tajanstveni vozar prepozna begunca i istog trena ošinu konje, okrenu kola i dade se u poteru. – Vivijene iz Narbone, stanite! – uzviknu besno. –

Ne možete se večno kriti od Svetog Vema! Vivijen se i ne osvrnu, uma smušenog od uzvrtloženih misli. Iza sebe je čuo kloparanje kola, sve bliže. Sustizao ga je! Kako je mogao da bude toliko brz na tako opasnom putu? To nisu konji, već demoni iz pakla! Progoniteljeve reči nisu ostavljale mesta sumnji, nepoznati je zacelo izaslanik Franaka-sudija. Vidovnjaci su hteli Knjigu! Na sve su bili spremni da bi je se dočepali. Mučiće ga do izbezumljenja ne bi li saznali, ne bi li naučili kako da se dokopaju anđeoskih učenja. Bolje da umre! Sa suzama u očima, begunac stegnu uzde i podstaknu paradnog ata da ubrza. Ali konj se previše primaknu ponoru. Zemlja se, omekšala od susnežice i blata, odroni pod težinom kopita. Životinja se okliznu, a Vivijen s njom, i oboje se strmoglaviše niz planinski obronak. Monahovi krici, izmešani s njištanjem, odjekivali su u provaliji gubeći se u hujanju oluje. Kola se zaustaviše. Tajanstveni vozar siđe na tlo i osmotri ponor. Sada je Injacio iz Toleda ostao jedini koji zna, pomisli. Treba ga naći. Prinese desnu ruku licu i dodirnu njegovu površinu, previše hladnu i tvrdu da bi pripadala ljudskom biću. Gotovo odbojnim pokretom, stisnu obraze i ukloni crvenu masku koja mu je skrivala pravo lice.

Prvi deo

MANASTIR OPSENA „Ove stvari mi pokazaše anđeoske glasonoše Elohima. Oni behu učitelji moji, otkrivajući mi ljudsku prirodu i plan otkupljenja, koji je pripremio Elohim da bi spasao smrtnike tame, kojoj se sami porobljavaju zbog iluzija u koje veruju.“ Knjiga Enohova, I, 3.

1. Ko je zaista bio Injacio iz Toleda niko nije umeo sa sigurnošću da kaže. Ponekad su ga procenjivali kao mudrog i uglađenog, ponekad kao nepouzdanog čoveka i nekromanta. Za mnoge je bio samo hodočasnik, skitnica koji luta od jedne zemlje do druge u potrazi za relikvijama koje potom prodaje vernicima i velikašima. Iako je izbegavao da otkrije svoje poreklo, mavarske crte lica ublažene svetlom puti dovoljno su govorile o njegovim precima hrišćanima koji su živeli u Španiji, u dodiru s Arapima. Glave potpuno izbrijane i s bradom olovne boje, ličio je na kakvog doktora, ali pre svega su njegove oči privlačile pažnju; smaragdnozelene i prodorne, usađene između oštro urezanih bora. Iz njegove sive odore ispod ogrtača s kapuljačom širio se miris istočnjačkih tkanina izmešan s vonjem mnogih putovanja. Visok i mršav, koračao je oslanjajući se o putnički štap. To je bio Injacio iz Toleda i takvog ga je prvi put video mladi Uberto, kad su se kišne večeri desetog maja 1218. otvorile kapije Manastira Santa Marija del mare. U manastir uđe visoka figura s kapuljačom, u pratnji plavokosog čoveka koji je teglio veliki kovčeg. Opat Rajnerio iz Fidence, koji je upravo bio okončao večernju službu, odmah prepozna stranca s kapuljačom i pođe mu u susret. – Meštre Injacio, dugo se nismo videli! – obrati mu se blagonaklono, probijajući se kroz redove monaha. – Dobio sam poruku o vašem dolasku. Jedva sam čekao da vas ponovo vidim. – Uvaženi Rajnerio – Injacio se nakloni – ostavio sam vas kao običnog monaha, a zatičem vas kao opata. Rajnerio je bio visok koliko i trgovac iz Toleda, ali i krupniji. Na licu mu se isticao orlovski nos. Kestenjasta kratka kosa padala mu je u neurednim pramenovima na čelo. Pre no što je odvratio, spustio je pogled i prekrstio se. – Tako je Gospod hteo. Majnulfo iz Silvakandide, naš stari opat, upokojio se prošle godine. Težak gubitak za našu zajednicu. Na tu vest trgovac ožalošćeno uzdahnu. Nije imao mnogo vere u

živote svetaca i sumnjao je u čudesna svojstva relikvija koje je često donosio iz dalekih zemalja. Ali Majnulfo, on jeste bio svetac. Nikada se nije odrekao pustinjačkog života, čak ni pošto je postavljen za opata. Povremeno se povlačio podalje od manastira kako bi se molio u osami. Imenovao bi zamenika, okačio bisage o rame i zaputio se ka jednom usamljenom mestu u tršćaku obližnje lagune. Tamo je izgovarao psalme i postio u samoći. Injacio se priseti one večeri kad ga je upoznao. U to vreme, dok je očajnički bežao, sklonio se bio upravo u njegovo pustinjačko utočište. Majnulfo ga je prihvatio i ponudio da mu pomogne, a trgovac je naslutio da mu može otkriti svoju tajnu. Otad je prošlo petnaest godina, a sada mu je Rajneriov glas odzvanjao u ušima, razvejavajući sećanja. – Umro je u pustinjačkom utočištu, nije izdržao oštru zimu. Svi smo ga ubeđivali da odloži odlazak do proleća, ali on je govorio da ga Gospod zove da se preda mislima. Sedam dana kasnije našao sam ga mrtvog u njegovoj ćeliji. Iz dubine crkvenog broda začu se nekoliko monaha kako nezadovoljno uzdišu. – Ali kažite mi, Injacio – nastavi Rajnerio primetivši da se trgovac namrštio – ko je vaš ćutljivi pratilac? Opat osmotri plavokosog čoveka koji je stajao trgovcu uz bok. Istinu govoreći, izgledao je kao da se tek zamomčio. Duga, blago talasasta kosa uokvirivala mu je vrat padajući na snažna ramena. Oči plave, kao u nekog dečkića, ali crte lica odlučne, kao izvajane, naglašene jakim vilicama. Čovek zakorači i nakloni se kako bi se predstavio. Govorio je s langedoškim naglaskom, obojenim nekom neodređenom egzotičnom notom: – Vilalm iz Bezjea, uvaženi oče. Opat se neprimetno trgnu. Dobro je znao da je Bezje bio gnezdo jedne jeretičke sekte. Uzmaknu i zagleda se u nepoznatog, procedivši kroza zube: – Albižanac... Na tu reč Vilalm načini osoran izraz lica. Gnev mu sevnu iz očiju, a onda preko njih prelete senka tuge, nalik još neuminulom bolu. – Vilalm je dobar hrišćanin, nema nikakve veze s albižanskom ili katarskom jeresi – umeša se Injacio. – Dugo je živeo daleko od svoje

zemlje. Upoznao sam ga dok sam se vraćao iz Svete zemlje i postali smo saputnici. Ostaće ovde samo preko noći, ima posla na drugoj strani. Rajnerio prouči Francuzovo lice, koje je krilo mnogo toga iza neuhvatljivog pogleda, a onda klimnu glavom. Odjednom, kao da se setio nečega, okrenu se ka poslednjim klupama manastira. – Uberto – pozva, obraćajući se crnokosom momčiću koji je sedeo među braćom. – Dođi načas ovamo, hoću da te upoznam s nekim. Upravo u tom trenutku Uberto se raspitivao kod nekih monaha o dvojici posetilaca koje nikada do tada nije video. Jedan brat mu je u pô glasa odgovarao: – Visoki čovek s bradom i kapuljačom je Injacio iz Toleda. Priča se da je tokom pljačke Konstantinopolja ukrao neke relikvije, ali i vredne knjige, čak i neke o magiji... Izgleda da je prevezao plen u Veneciju, stekao veliko bogatstvo i naklonost plemića s Rijalta. Ali u suštini je dobar čovek. Nije on tek tako bio prijatelj opata Majnulfa. Redovno su se dopisivali. Kad je čuo da ga Rajnerio zove, momak se oprosti sa sagovornikom i zaputi se ka grupici okupljenoj u senci priprate. Tek tada Injacio smaknu kapuljaču i razotkri se, kao da hoće bolje da ga pogleda. Diskretno je proučavao njegovo lice, krupne oči boje ćilibara i gustu crnu kosu. – Dakle, ti si Uberto – reče. Momčić mu uzvrati pogled. Nije znao kako treba da se obrati tom čoveku. Bio je mlađi od Rajnerija, ali je ipak odisao dostojanstvenošću koja je ulivala poštovanje. Očaran, pognu pogled ka podu. – Da, gospodine moj. Trgovac se osmehnu. – Gospodine moj? Ja nisam visoki prelat! Zovi me po imenu i obraćaj mi se s „ti“. Uberto se umiri. Pogleda Vilalma, ravnodušnog i opreznog. – Kaži mi – podstaknu ga Injacio – ti si iskušenik? – Nije – umeša se Rajnerio. – On je... – Hajde, hajde, oče opate, pustite dečka da govori. – Ja nisam monah, već brat svetovnjak – odvrati Uberto, iznenađen prisnošću s kojom se trgovac obraćao Rajneriju. – Braća su me našla dok sam još bio u pelenama. Odrastao sam i prosvećen sam na ovom mestu.

Na Injaciovo lice se načas navuče senka tuge, a onda ponovo zauze dostojanstven stav. – Izvrstan je prepisivač – dodate opat. – Često mu dajem da prepisuje kratke rukopise ili da popunjava dokumenta. – Pomažem koliko mogu – priznade Uberto, više stidljivo nego skromno. – Naučili su me da čitam i pišem na latinskom. – Načas zastade. – Vi... ti si mnogo putovao? Trgovac klimnu glavom i načini grimasu, nagoveštavajući umor koji mu se nakupio tokom putovanja. – Jesam, obišao sam mnoga mesta – reče. – Ako želiš, možemo da razgovaramo o tome. Ostaću ovde nekoliko dana, s opatovim dopuštenjem. Rajnerio ga očinski pogleda. – Prijatelju moj, kao što sam već napisao u odgovoru na vaše pismo, biće nam drago da vas ugostimo. Odmorićete se u manastirskim konacima, a možete da večeravate u trpezariji, zajedno s monaškom porodicom. Još večeras ćete sesti za moju trpezu. – Zahvalan sam vam, oče. Kad smo kod toga, molim za dopuštenje da ostavim svoj kovčeg u sobi koju ste mi namenili. Vilalm ga je dovukao ovamo od mesta gde nas je skeledžija iskrcao i vrlo je težak. Opat klimnu glavom, pređe preko priprate i proviri napolje. Tražio je nekoga. – Hulko, jesi li tu? – doviknu zureći kroz gusto sivilo pljuska. Neobična figura se približi gegajući se, pogrbljena pod naramkom drva natovarenim na leđa. Činilo se da mu kiša ne smeta. Nije bio monah. Više je ličio na seljaka, ili čak na jednog od onih lokalnih slugu kojima se poveravaju fizički poslovi u manastiru. Sigurno je on Hulko. Promrmlja nešto nerazgovetno na lokalnom narečju. Rajnerio, primetno razdražen što je morao lično da izda naređenje slugi, obrati mu se kao da kroti zver: – Dobro, sine... Ne, pusti sad drva. Ostavi ih tamo, tamo. Tako. Uzmi kolica i pomozi gospodi da odnesu ovaj sanduk u konake. Da, tamo. I gledaj da ti ne padne. Tako, odvedi ih. – Promenivši izraz lica, ponovo se obrati gostima: – Sirov je, ali poslušan. Pođite za njim. Ako vam više ništa ne treba, videćemo se uskoro u trpezariji, na večeri. Oprostivši se s Rajneriom i Ubertom, dvojica putnika se zaputiše za Hulkom, koji je hodao pogrbljeno i trapavo i nakon što je spustio drva,

gacajući po kaljuzi. Kiša je stala. Oblaci su se razmakli pred rumenilom sutona. Jata kreštavih lasta uskovitlala su se u vazduhu, praćena vetrom koji je donosio miris soli. Kad su stigli do konaka, Hulko se okrenu ka posetiocima. Poslednji zraci dnevnog svetla obasjavali su njegovo nezgrapno telo. Ispod dronjave kapuljače izvirivao mu je pramen čekinjave kose i kvrgav nos. Kratak kaput natopljen znojem i uske pantalone izlizane na kolenima upotpunjavale su njegov bedan izgled. – Domini ilustrissimi1 – profrflja. Usledi neizreciva mešavina latinskog i italijanskog, koju su putnici razumeli kao: – Da li njihova gospodstva žele da unesem kovčeg? Pošto su mu potvrdili, sluga podignu sanduk s kolica i s naporom ga odvuče u zgradu. Konaci su gotovo u celosti bili napravljeni od drveta, sa zidovima obloženim trščanim rešetkama. Na ulazu, iza visoke klupe, čekao ih je čovek u kratkom kaputu od mešavine lana i pamuka, s očima kao u ćuka. Ðinezio, upravitelj, pozdravi putnike i objavi kako je opat naredio da za njih sačuva najudobniju sobu. – Popnite se, treća vrata zdesna vode u vašu odaju – reče uz nespretan osmeh, pokazujući stepenište koje je vodilo na sprat. – Šta god da vam zatreba, slobodno mi se obratite. Prijatan boravak. Injacio i Vilalm poslušaše Ðineziova uputstva. Pošto su se popeli uza stepenice, ubrzo su se obreli ispred drvenih vrata. Pravi luksuz, pomisli trgovac, navikao da se odmara u zajedničkim spavaonicama u kojima su ležajevi bili odvojeni običnim zastorom. Hulko, iscrpljen, zastade iza gostiju. – Dobro je, hvala – reče Injacio. – Slobodno se vrati svojim poslovima. Sluga zahvalno spusti kovčeg, klimnu glavom u znak pozdrava i udalji se uobičajenim trapavim korakom. Kad su ostali sami, Vilalm progovori: – Šta ćemo sad? – Pre svega, sakrićemo kovčeg – odgovori trgovac. – Onda ćemo otići

na večeru. Opat nas čeka za trpezom. – Ne bih rekao da sam naročito simpatičan tom tvom opatu – primeti Francuz. Injacio se osmehnu. – Da ti možda nije stalo da se sprijateljiš s njim? Kao što je i predvideo, nije dobio odgovor. Vilalm nije bio rečit čovek. I ulazeći u sobu, dodade: – Zapamti, sutra moraš da kreneš u zoru. Pazi da niko ne vidi kuda si se zaputio.

2. Manastir Santa Marija del mare uzdizao se u laguni, nedaleko od obale Jadranskog mora. Iako nije bio naročito velik, za sunčanih dana isticao se na pustom tlu okruženom kanalima i močvarnim zemljištem. Građevina je podignuta tokom prvih decenija hiljaditih godina. Spolja je bila ispresecana nizom malih prozora gotovo na silu uguranih u zidnu strukturu. Pročelje je bilo okrenuto ka istoku. Levo od manastira, iza skromnog zvonika, uzdizalo se nekoliko zgrada naslonjenih jedna na drugu; trpezarija, kuhinje i spavaonice za monahe. Na suprotnoj strani nalazile su se štale i konaci, u kojima su se zadržavali svakojaki namernici. Većina ih je stizala u manastir na putu ka svetim mestima, ka manastirima u Nemačkoj ili Francuskoj, ili na Putu za Santjago di Kompostelu. Ostali su, međutim, išli na jug, u Crkvu Svetog Arhangela Mihaila u Garganu. Ali tog dana konaci su bili gotovo prazni. Ništa se nije pomeralo između večernjih senki. Ništa, osim jednog čoveka u ritama. Nestrpljivo je čekao, skriven, da se svi povuku na večeru – monasi u trpezariju, a sluge u svoje straćare. Tek tada je izašao iz štale i uvukao se u konake, klizeći kroz polumrak dok nije stigao do odaje namenjene trgovcu iz Toleda. Prisloni uvo uz vrata kako bi se uverio da unutra nema nikoga, a onda krišom uđe. Ako je dobro razumeo, gosti su pozvani na večeru u trpezariji, za opatov sto. Hodao je pogrbljen, podne daske škripale su mu pod stopalima. Osvrnu se unaokolo s pogledom ptice grabljivice, zenice su mu svetlucale u mraku. Soba je bila spartanski nameštena; dva ležaja, jedna klupa i mali sto na kojem je stajala uljana lampa. Ali gde je kovčeg? Sigurno je pun srebrenjaka, ili možda blaga. Gde su ga stavili? Hulko vrlo pažljivo pretraži odaju, ništa ne pomerivši s mesta. Uzalud, nije ga bilo. Ipak, morao je da bude tu!

– Prokleti hodočasnici! – opsova, nastavljajući da pretura u polumraku.

3. Posle večere trgovac sede za sto u svojoj sobi. Upali uljanu lampu i izvuče iz bisaga list arapske hartije. Uze guščije pero, umoči ga u mastionicu i poče da piše. Vilalm se, međutim, odmah sklupčao na ležaju. Godinama je spavao u potpalublju broda koji se ljulja, razlog više što mu je, uprkos umoru, trebalo vremena da zaspi. Sutradan je morao da obavi važan posao za Injacija. Trgovac je, kad je završio s pisanjem, izvadio iz kovčega veliku knjigu, primakao lampi listove od pergamenta i udubio se u čitanje. Nekoliko sati je ostao u tom položaju, obavijen mutnom svetlošću. Kad je počelo da mu se magli pred očima, zatvorio je knjigu i vratio je u sanduk. Smotao je pismo, zapečatio ga i ubacio u bisage, a potom je ugasio lampu i u mraku stigao do svog ležaja. Pre nego što se opružio, pogledao je kroz prozor iza kojeg su se nazirali obrisi manastira. Potisnu loše predosećanje i šćućuri se, ali ne zaspa. Zamišljao je Majnulfovo lice: visoko čelo, potpuno seda kosa i brada, blage nebeskoplave oči. Vest o njegovoj smrti zatekla ga je nespremnog. Iako je bio star, Majnulfo je bio snažne građe. Zar je moguće da mu je oštra zima do te mere narušila zdravlje? Trgovac se nervozno okrenu ispod pokrivača. Jadni Majnulfo, godinama je bio jedini čuvar njegove tajne. Upita se da li ju je otkrio nekome. Na primer Rajneriju. Ta pretpostavka je bila uverljiva. Moraće da se sastane s novim opatom, da dokuči s čime je upoznat. Osim toga, ostalo je tako malo vremena... Pomisli na zadatak koji treba da obavi, onaj zbog kojeg ga je grof pozvao da se neodložno vrati iz Svete zemlje. Trebalo je da uđe u trag jednoj knjizi koja može da razreši nezamislive tajne, tajne koje prevazilaze spoznaje bilo kog filozofa ili alhemičara. Uskoro će dobiti uputstva iz Venecije. Isprepleo je prste ispod potiljka i zagledao se u grede na tavanici,

slične kostima ogromnog skeleta. Pre no što se prepustio snu, razmislio je o jednom detalju koji je primetio posle večere, dok se povlačio s Vilalmom na počinak. U senci konaka nazreo je Hulka i Ðinezija kako se došaptavaju, pokretima ruku iscrtavajući obrise nekog četvrtastog, prilično velikog predmeta. Zapita se da li bi trebalo da obrati pažnju na ponašanje dvojice slugu. Hulka i Ðinezija je, nesumnjivo, kopkao sadržaj njegovog kovčega i možda je jedan od njih čak ušao u sobu da ga potraži. Umor ga savlada, misli usporiše, gubeći bistrinu i doslednost. A san se, opterećen sećanjima i starim strahovima, pretvori u bunilo. U tom trenu Injacio začu neki zvuk, kao da se nešto vuče, kao da se neko kreće uz podnožje njegovog ležaja. Onda ugleda dve šake kako puze uz pokrivače. Zatečen, razrogači oči, nemoćan. Udovi su mu bili teški i obamrli, kao u lutka. I dok su se šake probijale kroz pokrivače, nešto je uspuzalo na ležaj. Kao da se neka sena odvojila od noći i pritisnula mu grudi. Onda se sena pretvori u crni oblak i te šake, ti potpuno beli udovi koji su izvirivali iz rukava, dograbiše bodež u obliku krsta, a iz kapuljače izroni lice. Ne, to nije bilo lice, već crvena maska. Trgovac uzdrhta. Dobro je poznavao tu masku. Dah mu odjednom zastade i on oseti kako tone. Košmar iščeznu, ostavljajući za sobom metež glasova i zvukova. I ponovo je bio u bekstvu; prelazio je planine s dragocenim zavežljajem u naručju, strah mu je stezao stomak i cevanice, ledeni vetar štipao mu je lice. Sneg se gubio u zelenilu četinara dok se predeo pretvarao u dolinu, a zatim u ravnicu. Sunce je postajalo sve bleđe a zemljani putevi pretvarali su se u lavirint između reka i tršćaka. Lagune i močvare u magli. Dok su povici progonitelja u daljini postajali sve bliži, napokon se, neočekivano, ukaza svetlost... I jedan osmeh. Majnulfo iz Silvakandide. Noć je iščezavala pred mirom ružičastog neba. Braća su u manastiru pevala laude.

Vilalm je već bio na nogama. Injacio je, zevajući, zahvalio nebesima što je još jednom uspeo da preživi košmar. Zavukao je ruku u bisage, izvukao pismo koje je napisao prethodne večeri i pružio ga saputniku. – Molim te. Zadatak nije opasan, ali budi oprezan. Ove lagune imaju oči i uši. Nažalost, ne mogu da pođem s tobom, kao što znaš. Zasad ne želim da rizikujem da me neko prepozna. Drži se mojih uputstava i nećeš upasti u nevolju. – Odmori se, prijatelju moj, i ni o čemu ne brini – odvrati Vilalm. – Vratiću se čim budem mogao. Francuz se iskrade iz konaka, zaobiđe manastir trudeći se da ga niko ne vidi i izbi na stazu prema nasipu. Odjednom začu neki zvuk iza leđa i sakri se u tršćaku. Grupica seljana silazila je s jednog uzvišenja, blatnjavih stopala i ruku. Među njima se isticao Hulko, prepoznatljiv po neobičnom hodu. Zaputili su se ka manastiru. Nosili su zamršene mreže i korpe s ribom koja se praćakala. Francuz sačeka da se udalje, onda se uspravi i otrča prema nasipu iza kojeg je proticao kanal. Jedan čamdžija čekao je na kratkom zatupastom čamcu. Vilalm uskoči, pozdravi se s čovekom i pruži mu četiri novčića. – Odvezi me do opatije u Pompozi. Čamdžija klimnu glavom, zaroni dugačak štap u korito i pokrenu barku, koja stade da klizi ka severu.

4. Posle službe u treći sat,2 u poodmaklo jutro, Injacio izađe iz svojih odaja i upita dvojicu monaha gde može da nađe Rajnerija. Pokazaše mu jednu palatu nedaleko od manastira, tačno naspram njegovog pročelja. Građevina je bila niska i masivna, prošarana otmenim ukrasima od pečene gline; odatle je opat upravljao svojim posedima i bavio se zaradom i troškovima manastira. Ta zgrada se zvala Castrum abbatis.3 Grupica prosjaka rasporedila se ispred ulaza u zgradu. Injacio nesmetano prođe pored njih i uđe kroz glavnu kapiju, potom se zaputi kroz hodnik u prizemlju, ostavljajući za sobom ulaze u bočne prostorije, i stiže do velikih drvenih vrata u dnu hodnika. Iznutra su dopirali glasovi. Pokuca, ali mu niko ne odgovori. – Hteo bih da razgovaram s opatom – reče glasno, naslanjajući se na vrata. Na te reči, razgovor se unutra prekinu i odjeknu odgovor: – Meštre Injacio, jeste li to vi? Uđite, otvoreno je. Trgovac zakorači u vrlo prijatnu prostoriju. Na zidovima su se smenjivale svete ikone i ormani. Letimičan pogled na pokućstvo otkrivao je sklonost ka lepom nameštaju, možda previše raskošnom po strogim merilima benediktinaca. Ali opati često vole da se razmeću kao plemići. Rajnerio iz Fidence sedeo je u dnu prostorije, skriven iza stola prepunog popisnih knjiga i pergamenata, u stolici presvučenoj crvenim baršunom. Diktirao je nešto mladom sekretarijusu koji je beležio. Podiže pogled i srdačno se obrati pridošlici: – Meštre Injacio, priđite. Upravo sam završio. – Potom se užurbano obrati sekretarijusu: – Idi, Ugučo, završićemo kasnije. Mladi monah samo klimnu glavom. Zatvori mali diptih navoštenih površina u koji je dotad unosio beleške i izađe zatvorivši vrata za sobom. Rajnerio se osmehnu. – Injacio, vaše prisustvo je neočekivani dar. – Učtivim pokretom ponudi gosta da sedne na jednu od klupa poređanih oko stola. – Sinoć, za večerom, malo ste pričali. Niste ni nagovestili razlog

svoje posete. – Juče sam bio umoran – pravdao se trgovac sedajući naspram opata. – Putovanje po moru umrtvljuje telo i duh. Ali sada sam se oporavio, posle dobrog sna. – Onda govorite. Pričajte mi o svojim putovanjima. Unapred se radujući razgovoru, Rajnerio se zavali u stolici i nasloni bradu na isprepletene prste. – Nisam znao da vas to toliko zanima – primeti Injacio prikrivajući sumnju. Trgovac iz Toleda odluči da mu priča o sebi, o svojim putovanjima, ali i da na kraju navede opata da mu se oduži priznanjem. Od prvog trenutka je podozrevao da se iza Rajneriove srdačnosti i brige nešto krije. Bilo je očigledno. Injacio je već pretpostavio o čemu je reč, ali da bi se uverio, morao ga je naterati da se razotkrije. Razgovor u četiri oka bio je najbolji način da to i postigne. Prigušivši lukav osmejak, ispriča kako se dogodilo da se pridruži četvrtom krstaškom pohodu i da prisustvuje propasti Konstantinopolja. Pripovedao mu je o mletačkom duždu, oličenju duha tog poduhvata i o krstašima koji su pošli s njim. Da bi se dokopali bogatstva, ti ljudi se nimalo nisu ustručavali da pokolju hrišćane sa Istoka. Uz izvestan osećaj stida, Injacio priznade kako je i sam bio deo tog poduhvata. I mada nikoga nije ni ubio ni ranio, obogatio se iskoristivši tuđu nesreću. Izostavio je prizore rata i nasilja kojima je prisustvovao i, umesto toga, nadugačko i naširoko opisivao lepotu Zlatnog roga i vizantijskih građevina. Ali putovao je on i na mnoga druga mesta. Pošto je napustio Konstantinopolj, zaputio se ka venecijanskoj laguni i dolazak u Veneciju iskoristio je da poseti prijatelja Majnulfa i braću iz manastira. – Tada smo se i upoznali, sećate li se, Rajnerio? – Kako bih mogao da zaboravim? – odgovori opat. – Bio je mart 1210, upravo su me bili premestili iz Bolonje. Došli ste ovamo zbog poslova, ako me sećanje ne vara. Sastali ste se s kapelanom Otona Četvrtog, koji je tada putovao ovim zemljama, i prodali ste mu nekoliko relikvija. Injacio potvrdi. Ispriča zatim kako je napustio Italiju i otputovao u

Burgonju, potom u Toledo, gde je živeo u mladosti. Kasnije se, na Gibraltaru, ukrcao na brod i plovio uz afričke obale, ka egipatskoj Aleksandriji. Nije nagovestio razlog svojih stalnih putovanja. Kao da nikada nije uspeo da nađe mir u tom neprekidnom lutanju. Rajnerio ga je pažljivo slušao, ne propustivši nijednu reč. – Vaše priče zvuče neverovatno, trebalo bi da ih zapišete – reče u jednom trenutku. – No sada vas molim da udovoljite mojoj radoznalosti; vaš posao je da otkrivate i skupljate relikvije svetaca. Kakvim ste čudesima prisustvovali u takvim prilikama? – Tokom svojih putovanja našao sam mnoge relikvije – potvrdi trgovac. – Ali u tome nema ničeg izuzetnog, verujte mi. – Ozbiljno? Injacio se nagnu i nalakti se na sto. – Relikvije su obični predmeti, koji nemaju čudesna svojstva. Kosti, zubi, ostaci odeće... Isto to postoji na svakom groblju. – Pazite šta govorite! – opomenu ga sagovornik udarivši šakom o sto. – Relikvije svedoče o žrtvovanju i posvećenosti svetaca. Vernici se mole pred njima. Trgovac mu pročita gnev na licu, ali i neka dublja, preteća osećanja. – Možda ste u pravu – pomirljivo reče. – Ipak, dok sam putovao, otkrio sam da verski poslanici ponekad zloupotrebljavaju kult relikvija, pretvarajući ih u nešto slično idolopoklonstvu i praznoverju. – Gluposti. To ne možete dokazati. – Naprotiv, prisustvovao sam tome. U nekim manastirima, kad relikvije ne „usliše“ molitve vernika, bacaju ih u kupinjake ili u pepeo. Video sam te obrede nekoliko puta, svojim očima, i uveravam vas da više liče na veštičarenje nego na hrišćansku liturgiju. – Nečuveno! – Razumem vašu ogorčenost, ali budite sigurni da se to događa. Rajnerio zažmiri i prekrsti se. – Za to su kriva ova mračna vremena. Doba varvarstva. – Kriv je čovek – dodade Injacio. – On donosi svetlost i tamu. Na

svako mesto, u bilo koje doba. Zavlada tišina. Opat dodirnu kažiprstom jamicu na bradi. Kao da je bio nestrpljiv da započne neki određeni razgovor. Kad više nije mogao da se uzdrži, reče: – Pa, dobro, Injacio, zar ne želite da razgovarate o svojoj tajni? Trgovac, koji je očekivao to pitanje, izvi obrve proučavajući usplahiren izraz sagovornikovog lica. – Razgovaraćemo i o tome – odvrati. – Ali najpre mi kažite šta vam je u vezi s tim otkrio Majnulfo iz Silvakandide. Ne bih želeo da vam dodijavam ponavljajući ono što već znate. – Ne znam mnogo, da budem iskren. – Rajnerio utonu u stolicu s dvosmislenim bleskom u očima. – Majnulfo mi je poverio da ste u ovom manastiru sakrili nešto izuzetno dragoceno... Nešto što ćete pre ili kasnije doći da uzmete. – To je poznato mnogima ovde. Morate biti precizniji ako želite da razgovarate o tome. – Majnulfo je bio obećao da će mi otkriti sve u vezi s tim – pravdao se opat. – Nažalost, njegova iznenadna smrt nije mu to dozvolila. – Pa, na kraju krajeva, nema razloga za žurbu – reče trgovac, potajno umiren. Majnulfo nije prekršio zakletvu i nije otkrio tajnu čak ni svom nasledniku. – Ali ja sam opat! – pobuni se Rajnerio pokazavši nervozu koja ga je izjedala. – Odgovoran sam za ovaj manastir. Moram znati šta se događa unutar njegovih zidova. – Uveravam vas da nije reč ni o čemu važnom, prečasni oče – umiri ga Injacio, dok su mu u mislima odzvanjale opatove naredbodavne i ljutite reči. Načini pokret kao da će ustati, dajući mu do znanja da je razgovor završen. – Budite strpljivi. Za nekoliko dana ću otputovati kako bih obavio neke poslove. Po povratku, najkasnije za nekoliko meseci, otkriću vam tajnu. Obećavam. Umesto odgovora, opat ljutito zareža. Ponuđena mu je slaba uteha.

5. Sad je već bio blizu opatije u Pompozi. Vilalm se pažljivo zagleda, pokušavajući da osmotri nešto iza spleta zelenila koje je ukrašavalo vrhove uzvišenja. Uoči vrh građevine, zadivljen njegovom izduženom linijom, a onda podiže pogled, opčinjen belasanjem paperjastih oblaka razasutih po nebu. Mir tih predela ga je očaravao, ali priseti se da mora da bude oprezan; obavljao je misiju za Injacija. Trgovac nije smeo da poveri svoje pismo Rajneriovom glasniku, strahujući da bi opat mogao da ga pročita pre no što ga pošalje primaocu. Zato je odlučio da ga tajno pošalje iz obližnje Pompoze, gde ga niko nije poznavao. Dok je Francuz bio zaokupljen tim mislima, čamdžija je između dva zaveslaja posmatrao korice zakrivljene sablje koja mu je izvirivala ispod ogrtača. Ličila je na saracensko oružje. Trudio se da bude diskretan, ali njegov znatiželjan izraz lica ipak nije ostao neprimećen. Čamdžija brzo odvrati pogled. Niko ga, čak ni besan pas, nikada nije tako pogledao. Bilo je gotovo podne kad je Francuz shvatio da je stigao na odredište. Čim je barka dotakla obalu, sišao je i otpustio čamdžiju. Dok je pešačio prema opatiji, setio se da je Injacio pričao o tom mestu. Bio je to jedan od najistaknutijih benediktinskih hramova na poluostrvu, poznat kao monasterium in Italia primum.4 Mada to njemu nije bilo naročito važno. Prišao je jednom monahu i ljubazno se pozdravio s njim. – Oprostite mi, oče, moram što pre da pošaljem jedno pismo u Veneciju. I hteo bih da ostanem ovde dok mi ne stigne odgovor. Reč je o hitnom poslu – naglasi, upotrebivši reči koje mu je preporučio Injacio. – Kome mogu da se obratim? – Pitaj oca starešinu, sine – odgovori mu benediktinac. – Međutim, ako žuriš, možeš da poveriš pismo onim mornarima tamo dole. Vidiš li ih? Krenuli su u Paviju, ali prvo će pristati u Veneciji. Pošto mu je zahvalio, Vilalm otrča ka ljudima koje mu je monah

pokazao. Tovarili su vreće soli na brod privezan uz obalu kanala.

6. Injacio je upravo bio završio svoje izlaganje. Posmatrao je Rajnerija ispod oka, očekujući znak da može da ode. Iznenada, jedina vrata se otvoriše i u prostoriju uđe sitan zdepasti monah rumenog lica s vencem crne kose oko ćelave kalote. Imao je sigurno preko šezdeset godina, ali njegove crte lica podsećale su na Kupidonove. Pridošlica se nakloni trgovcu, a onda se obrati opatu nestrpljivim tonom. Izražavao se kitnjastim latinskim s toskanskim naglaskom: – Pater, očekuju vas u trpezariji. Ručak samo što nije poslužen. – Nisam znao da je toliko kasno. – Rajnerio pokaza na trgovca. – Ovo je Injacio iz Toleda, prijatelj koji je došao izdaleka. Sigurno ste ga primetili sinoć u trpezariji, sedeo je pored mene. – Čuo sam za vas, meštre Injacio. Opat Majnulfo iz Silvakandide vas je cenio. – Monah se zapita šta je izazvalo Rajneriovo neraspoloženje od kojeg su mu potamneli podočnjaci. Izgledao je kao da je ljut, a monahu nimalo nije smetalo što ga vidi u tom stanju. – Ja sam Gvalimberto iz Pratalje, prepisivač i bibliotekar. Izvinjavam se što sam upao. Da nisam prekinuo nešto važno? Trgovac odmahnu glavom. – Ni najmanje, upravo smo bili završili. Rajnerio razdražljivo uzdahnu, položi ruke na naslone stolice i ustade. Spreman da pođe, obrati se monahu: – Hoćete li nam se pridružiti na ručku, oče Gvalimberto? – Nažalost, neću... Stomak me i dalje nepodnošljivo peče. Molim za odobrenje da se zadržim u skriptorijumu5 do devetog sata, ako je moguće. – Odobreno. A vi, Injacio, hoćete li mi praviti društvo u trpezariji? Pre no što je odgovorio, trgovac je razmenio značajan pogled s Gvalimbertom. – Ni ja nisam gladan, prečasni opate. Mislim da ću iskoristiti priliku da zamolim oca Gvalimberta da mi pokaže biblioteku, ako on nema ništa protiv. – Biće mi čast – odvrati monah. – Ako je opat saglasan, razume se. – Placet6 – neljubazno izgovori Rajnerio pre no što je izašao iz sobe.

Pošto su ostali sami, Injacio i Gvalimberto se popeše na sprat kastruma abatisa, odakle se ulazilo u biblioteku. Pre nego što su ušli zastadoše kraj jedne bifore uživajući u svežini koja je dopirala spolja i razgovarajući o svemu pomalo. Gvalimberto se i dalje žalio na bolove u stomaku koji su ga, izgleda, mesecima mučili, a Injacio ga je strpljivo slušao. Bilo mu je prijatno u njegovom društvu, a pre svega mu je bio zahvalan što mu je pružio izgovor da se udalji od Rajnerija. Mnogo toga u vezi s monahom pobudilo je njegovu radoznalost. Ipak, u jednom trenutku, kad je provirio kroz biforu, pažnju mu ponovo privuče već viđen prizor: Hulko i Ðinezio opet su se došaptavali nedaleko od konaka i delovali su vrlo uzrujano. Bio je siguran da nešto smeraju. Injaciju nije dugo trebalo da izvuče zaključke. Brzo je razmislio i obratio se Gvalimbertu: – Prečasni oče, ja imam lek za vaš stomačni čir. – Zaista? – Dovoljno je da pripremite uvarak od određenog korenja. – A vi znate od kojeg? – Teško ga je naći, ali imam nekoliko vrsta u svojoj sobi. Ako možete malo da me sačekate, drage volje ću vam ih pokloniti. Gvalimberto zagrize. – Vrlo ste ljubazni. – Ali zamoliću vas za jednu uslugu – nastavi Injacio i dalje provirujući kroz prozor. – Možete li da mi pokažete sporedni ulaz? – Kako bi opravdao svoj zahtev, pokaza na skitnice okupljene ispred kapije. – Vidite li one prosjake tamo dole? Nasrtljivi su i ne bih voleo ponovo da doživim neprijatnosti pri susretu s njima. Bibliotekar klimnu glavom i uhvati ga za mišicu. – Dođite, odvešću vas – reče. – U kastrumu abatisu postoji i zadnji izlaz.

7. Hulko se celo jutro vrzmao ispred konaka, krišom pogledajući ka zgradi. Ðinezio bi se povremeno nagnuo kroz prozor praveći pokrete kao mimičar. Prošlo je otprilike sat vremena otkako je trgovac iz Toleda izašao iz svojih odaja. S vilama u ruci, Hulko ga je držao na oku, praveći se da iznosi seno iz štale. I video ga je kad se uputio prema kastrumu abatisu. Došlo je vreme za akciju. Otrese prljavštinu s obuće i kolena i hitro se zaputi ka konacima. Ðinezio mu otvori i uvede ga unutra. – Otkud ti ovde? – promrmlja zaključavajući vrata. – Ne možeš sad da uđeš! Plavokosi je još u sobi. Nisam ga video da je sišao. – Ja sam ga video, u zoru. Otišao je – prošaputa Hulko. – Slučajno sam ga primetio dok sam nosio ribu u ostave. Sakrio se iza grma, a potom je otrčao prema kanalu. Pratio sam ga krajičkom oka. Ðinezio se kolebao. – Ne možeš sada da uđeš, uskoro će ručak. Hispanac će svakog časa izaći iz kastruma. Mogao bi da se vrati ovamo. – Videćeš da će ga opat pozvati za svoj sto, kao sinoć. – Možda i hoće, ali ovoga puta ne smeš da omaneš. Proveri ispod postelja, daske mogu da se pomere. Može biti da je tamo sakrio kovčeg, u podu. – A zašto ti ne bi otišao? Uvek meni zapadnu prljavi poslovi! – Ja ne smem da izađem na rđav glas, odgovoran sam za ovo ovde. – Ðinezio načas zastade. – On je rekao da moraš ti da uđeš. Na te reči Hulko se malo trgnu. – Onda ću učiniti kako on zapoveda. U tom času zaverenici primetiše opata Rajnerija kako izlazi iz kastruma abatisa. Zaputio se ka trpezariji, ali sam. Koračao je pogrbljen i namršten. – A gde je Hispanac? – upita se Ðinezio. – Tamo je, gledaj. Eno ga na prozoru palate. Ðinezio proprati pogledom kažiprst svog prijatelja koji je pokazivao

jednu tačku na kastrumu abatisu. Uz biforu na spratu palate ugleda dve osobe udubljene u razgovor, oca bibliotekara i trgovca iz Toleda. – Hispanac razgovara s ocem Gvalimbertom – reče iznenađen. – Videćeš da će se poprilično zadržati tamo, ili barem onoliko koliko je dovoljno – iskezi se Hulko, nestrpljiv da izvrši naređenja. – Ja idem. Ti dobro gledaj da neko ne uđe. Ðinezio nije stigao ni da odgovori a njegov prijatelj je već odjurio uza stepenice. Hulko stiže do sobe. Nije morao da bude tih, jer unaokolo nije bilo nikoga. Kad je ušao, pažljivo je pogledao ka ležaju. Ovoga puta kovčeg je bio tu, naočigled. Nije morao da se muči da ga nađe. Produži, pohlepno ispruživši ruke preda se, i već je hteo da se sagne ka kovčegu kad mu nešto oštro očeša grkljan. Nož! Nije stigao ni da odreaguje kad ga nečija šaka zgrabi za desni zglob, sprečavajući ga da se pomeri. Kičma mu zaškripa. Hulko oseti kako ga nepoznati vuče. Bio je visok, kretao se lako. Koraci su mu bili gotovo bešumni. Gotovo je, pomisli. Ubiće ga. Osećao je pritisak oštrice noža. Metal zaseče kožu ostavljajući crveni trag na oznojenoj koži. Iznenada se zaustavi, a jedan glas odjeknu slugi iza leđa: – Ako te još jednom zateknem da preturaš po ovoj sobi, prerezaću ti grkljan. Hulko shvati ko je to; sigurno je trgovac. Kako je, dođavola, to izveo? Kako je mogao da uđe tako brzo a da Ðinezio nije uspeo da ga zadrži? Taj čovek je svakako veštac kad može da se kreće kao mačka. Sluga nije imao vremena ni da razmisli ni da reaguje. Napadač ga odvuče ka vratima i tek tada odmaknu nož. Sečivo je bilo umrljano krvlju. Injacio ga obrisa o njega, o njegov kratak kaput, trljajući bez žurbe, a onda ga dograbi za ramena i šutnu ga u zadnjicu. Hulko se zalete kroz vrata i udari nosom i kolenima o pod u hodniku. Osloni se šakama o tlo i okrenu se najbrže što je mogao kako bi napao neprijatelja, ali dočeka ga oštrica ispred brade. Trgovac se sagnu. Ravnodušno se poigravao nožem, kao da je srebrno pero.

– Zaista misliš da bi jedan bednik kao što si ti mogao da me pokrade ispred nosa? – Injacio se podrugljivo osmehnu, ali glas mu je bio preteći. – Sad odlazi, pre nego što se predomislim. Sluga uzmaknu, ali trgovac ga zadrža uhvativši ga za kragnu. – I dobro zapamti ovo! – uzviknu, mahnuvši mu blistavim sečivom pred očima. Onda ga pusti da ode. Hulko se naježi, prinese ruku okrvavljenom vratu i odgmiza pognute glave. Injacio ga je gledao kako se udaljava. Ubaci nož u unutrašnji džep odore, otvori kovčeg i izvadi iz jedne kožne vrećice korenje za Gvalimberta. Izađe iz sobe, mirno siđe niza stepenice i dok je prolazio kroz hodnik konaka, prođe pokraj dvojice prijatelja, šćućurene iza klupe, udubljene u razgovor o onome što se dogodilo. Ðinezio ga pogleda kao da je video utvaru, a onda se obrati Hulku, koji je i dalje drhtao. – Uveravam te da ga nisam video kad je ušao! Ne znam kako je uspeo! Injacio se zadovoljno zacereka i zaputi se nazad u kastrum abatis. Bio je siguran da njih dvojica više neće kročiti u njegovu sobu.

8. Opat je upravo bio ušao u trpezariju i monasi koji su kasnili požuriše za njim. Među njima je bio i Uberto. Prelazio je preko dvorišta zajedno sa starim ocem Tomazom iz Galeate, pridržavajući ga za mišicu. Starac je teško hodao, pri svakom koraku bi se zateturao na mršavim krivim nogama. – Ovo će mi biti poslednje proleće, sine. Gospod me zove sebi. – Ponavljao je tu rečenicu bezmalo deset godina. Momčić se osmehnu, pomalo rasejano. Malo pre toga primetio je nekog čoveka kako izlazi iz kastruma abatisa, trči ka konacima i vere se uz spoljne stepenice zgrade. Ðinezio je stajao ispred glavnog ulaza i nije ga primetio. Čovek je zatim nestao. Sigurno je ušao kroz prozor na spratu. – Taj čovek je bio Injacio, trgovac iz Toleda – reče Uberto za sebe, kao da glasno razmišlja. – Video si hodočasnika Injacija? – upita starac, završivši rečenicu napadom kašlja. – Učinilo mi se. Monah se nakašlja. – Nema sumnje da je tajanstven čovek, taj Injacio. Upoznao sam ga lično kad je prvi put došao ovamo. Tada je uistinu bio očajan. Obuzet znatiželjom, Uberto se blago obrati Tomazu: – Kaži mi, dekice, šta ti znaš o njemu? Dečak je često zvao časnu starinu „dekica“, budući da se ovaj najviše starao o njemu još od Ubertovog detinjstva. Stari monah uspori korak i udahnu topao podnevni vazduh. – U to doba je bio pobegao iz Nemačke. Poverio mi je Majnulfo iz Silvakandide, zamolivši me da nikome ne kažem. Ti si prvi kojem to pominjem. Reč je o osetljivim pitanjima, koja su mi otkrivena samo delimično. Uberto klimnu glavom, zahvalan za poverenje koje mu je monah ukazao. Tomazo mu onda prepriča te godine Injaciovog života, koje su malo kome poznate. – Sve je počelo 1202, kad je trgovac iz Toleda upoznao

izvesnog Vivijena iz Narbone, monaha skitnicu na sumnjivom glasu. Njih dvojica su se odvažila da uđu u trgovinu s jednim visokim prelatom iz Kelna, koji je, možda, bio nadbiskup lično. Pokazali su mu neke vredne relikvije, pokupljene ko zna gde prilikom putovanja po svetu. Uberto upita koje su to relikvije bile, ali starac nije znao da mu odgovori. Stežući još jače mišicu svog mladog prijatelja, Tomazo nastavi da priča: – Iz razloga meni nepoznatih, posao je propao. Osim toga, izgleda da je njihov kupac bio član nekog tajnog suda osnovanog u Nemačkoj, čijih sledbenika ima u celom svetu. – Tajni sud? Šta je to? – Ne znam, i mislim da je bolje da ne znam. – Starac se ponovo nakašlja i produži promuklim glasom: – Injaciju nije preostalo ništa drugo nego da pobegne, ali oni su se dali u poteru za njim. Prešao je kroz Francusku, pregazio Alpe, prošao pored Venecije i našao utočište upravo u našem manastiru. Opat Majnulfo ga je prihvatio i skrivao ga izvesno vreme, a onda je trgovac otputovao na Istok. – A Vivijen iz Narbone, šta se s njim dogodilo? – Dvojica prijatelja su se razišla tokom bekstva. Majnulfo mi nije otkrio šta se dogodilo Vivijenu, možda zato što ni sam nije znao, a mislim da ni Injacio nikada to nije saznao. Uberto je već zaustio da postavi sledeće pitanje, ali Tomazo ga preduhitri: – Kasno je. Požuri, sine, da stignemo u trpezariju, inače će nas ostaviti bez ručka.

9. Gvalimberto iz Pratalje čekao je ispred ulaza u biblioteku. Hodao je ukrug, zamišljenog lica, ruku sklopljenih na trbuhu, kad se Injacio vratio. – Evo me, oče. – Trgovac mu pokaza kožnu vrećicu s korenjem. – Kažete da je delotvorno? – raspitivao se Gvalimberto. Bilje i korenje imaju lekovita svojstva, pretpostavljam da vam je to poznato. – Injacio izvi obrve. – Ali recite mi, ako nisam previše radoznao, zašto niste naklonjeni ocu Rajneriju? Pitanje je bilo toliko neočekivano da se monah zajapuri. – Ma, ne! Kako možete da... – Nemojte me lagati, zaboga. – Trgovac mu se zatim obrati prisnim tonom: – Primetio sam s kakvim mu se prezirom obraćate. – Bio je siguran da će dobiti iskren odgovor; znao je da je uspostavio tajno saučesništvo s tim čovekom. – Nemojte misliti ružno o meni, molim vas – promrmlja Gvalimberto. – Jednostavno, kao i mnoga druga braća, ne mogu da se naviknem na njegovo nadmeno držanje. – Ugrize se za usnu, ali nije mogao da ućuti: – Osim toga, Rajnerio nije dostojan Majnulfovog položaja. Uzurpirao ga je na prevaru. Injacio samo saosećajno klimnu glavom, ne želeći da pretvori taj razgovor u ispitivanje. Bio je siguran da otkrića neće izostati, bez prisile, mirnim razgovorom. Monah je, pokajavši se što je previše rekao, spustio pogled. – Dođite – reče, kao da ga dočekuje u sopstvenoj kući. – Dozvolite da vam pokažem biblioteku.

*** Biblioteka kastruma abatisa bila je zapuštena. Vlage je bilo svugde iako su prozori omogućavali pristojno provetravanje. Iz knjiga nagrizenih zubom vremena i pohabanih od upotrebe širio se vonj buđi od kojeg se nije moglo disati.

Letimičan pogled na police armaria7 otkrio je Injaciju dela Avgustina i Isidora iz Sevilje, Grgura Velikog i Ambrozija. Najveći deo sakupljenog znanja odnosio se na Sveto pismo, ali bilo je i paganskih autora kao što su Seneka i Aristotel. Trgovac je prelistavao, čitao nasumično odabrane rečenice, a u međuvremenu je navodio naslove tekstova kojih nije bilo na tom mestu, retka dela čudnog sadržaja koja Gvalimbertu nisu bila poznata. Bibliotekar ga je pažljivo slušao, pitajući se ko je čovek koji stoji pred njim. Njegov naglasak je bilo teško odrediti; uglavnom je vukao na kastiljanski, rekao bi, ali obojen jedva primetnim mavarskim izvijanjem. – Izuzetno ste obrazovani – priznao je u jednom trenutku. – Kažite mi, gde ste se školovali? – U Studijumu u Toledu – odgovori trgovac duvajući u prašnjave prste. – Slušao sam predavanja Gerarda iz Kremone. – Čuveni Gerardo, koji je otišao u Španiju da proučava tajne mavarske tekstove! Veliki magister – reče monah, gotovo u zanosu. – Dakle, vi ste sigurno upućeni u misterije alhemije i hermetičkih nauka. Injaciju na usnama zaigra prepreden osmeh. – Molim vas, oče, hajde da razgovaramo o nečem drugom. Izvesne teme bolje je zaobići. Gvalimberto je delovao gotovo razočarano. – U pravu ste. Ipak, želim da vas upozorim. Tako darovite ljude često pogrešno shvataju i oni postaju lak plen na ovakvim mestima. Ne verujte nikome u manastiru. Pre svega nemojte verovati Rajneriju iz Fidence. – Već drugi put ga pominjete. – Injacio mu uputi ispitivački pogled. – Imate li dokaze o njegovoj zlonamernosti ili samo gajite sumnje? Kažite bez ustručavanja. – Sumnje? I sami ih gajite, pretpostavljam. – Pune Gvalimbertove usne se razdvojiše u zlurad osmeh. – Kladim se da niste poverovali u izveštaj o smrti Majnulfa iz Silvakandide. – Šta hoćete da kažete? – Da je to izmišljotina. Majnulfo nije umro od oštre zime. Rajnerio vas je slagao, kao što je, uostalom, slagao i sve ostale. – To su teške optužbe. Kažite mi, šta se dogodilo starom?

– Niko osim Rajnerija nije video njegov leš. – Monah odjednom razrogači grozničave oči. – Priča se da je Majnulfo ubijen dok se molio u svom pustinjačkom utočištu... I da je njegovo telo sakriveno od pogleda braće pošto je na njemu bilo ubodnih rana. Pogođen tim rečima, Injacio uhvati Gvalimberta za ruku i odlučnim pokretom ga povuče ka sebi. Monah poskoči od iznenađenja i stade da se opire, ali stisak njegovog sagovornika bio je prejak da bi se oslobodio. Onda začu glas trgovca koji mu je šaputao na uvo i tada shvati da to nije bio gest pretnje, već prisnosti. – Zna li se ko je odgovoran za to? – upita ga Injacio. – Ne – požuri da odvrati bibliotekar. Stisak se pojača, nateravši ga da nastavi. – Ali... pre Majnulfove smrti Rajnerio je primio u gostinsku kuću nekog neobičnog čoveka, fratra s unakaženim licem. Malo njih ga je videlo. Nestao je bez traga posle smrti starog opata. Injacio mu pusti ruku. – Kako se zvao? Gvalimberto uzmaknu i obori pogled. – Zavirio sam u Rajneriova dokumenta... Znam da nije trebalo, ali radoznalost je prevagnula nad dostojanstvenošću. – Uzdahnu. – Otkrio sam da se opat redovno dopisuje s tim čovekom. Reč je o dominikanskom fratru Scipionu Lazarusu. Izgleda da je vrlo uticajan u Rimu, pa čak i u Langedoku, u Tuluzu. – Scipion Lazarus – ponovi trgovac jedva pomerajući usne. Prvi put je čuo to ime. – Sudeći po pismima koja sam pročitao, taj čovek je postavio Rajnerija za opata. Što znači da mu je opat dužnik. Injacio zamišljeno zagladi bradu. – Jedno je sigurno, smrt Majnulfa iz Silvakandide i Rajneriovo imenovanje povezani su s tim Scipionom Lazarusom. Novi opat je sigurno samo marioneta u njegovim rukama. – To je očigledno. Ipak, na osnovu tih pisama, shvatio sam još nešto. U vezi s vama. – To jest? – Scipion Lazarus je bolesno zainteresovan za vas i zahteva da ga Rajnerio obaveštava o svim novostima u vezi s vama do kojih uspe da dođe. Na te reči Injacio oseti kako upada u mrežu čiji kraj nije mogao da

sagleda. Nasluti da Manastir Santa Marija del mare više nije bezbedno utočište za njega niti je prikladno skrovište za njegovu tajnu. I da mora što pre da ode odatle.

10. Narednih dana Injacio se primirio u svom boravištu. Ponekad bi ga videli kako se penje u biblioteku da bi razmenio nekoliko reči s Gvalimbertom, ali retko kad je tražio opatovo društvo. Čekao je Vilalmov povratak. Dok je šetao po dvorištu, često je nailazio na mladog Uberta. Isprva su se samo pozdravljali, a onda su počeli i da razgovaraju, da bi na kraju sklopili neobično prijateljstvo koje je gotovo podsećalo na odnos učenika i profesora. Momak je odrastao u manastiru, ali osećao je da se veoma razlikuje od braće. I mada mu je bilo zabranjeno da se udaljava iz manastira, nije bio ni monah ni sluga. Više puta su tražili od njega da se zamonaši, ali on bi svaki put odbio. Bio je previše razuman da bi monaški poziv mogao da ga privuče. Osim toga, iako je osećao naklonost prema celom monaškom bratstvu, na tom mestu nije mogao da nađe nekoga ko bi mu bio uzor. Monasi su živeli u svom svetu, sazdanom od tišine i osamljivanja, gde se nije pridavalo mnogo značaja životu izvan manastira, a ponekad ni uobičajenim osećanjima. Trgovac iz Toleda je bio drugačiji. Imao je tešku narav mudrijaša, ali Ubertu je bilo prijatno s njim. Injacio i on su na izvestan način bili slični. Trgovac je bio razuman i znatiželjan čovek, uvek na ivici između laičkog i monaškog sveta. Povrh toga, mnogo je putovao, što je momka izuzetno privlačilo. Tokom njihovih razgovora među njima se razvila naročita prisnost. Jednoga dana trgovac ga je čak naučio da igra šah, iako je primenio pomalo neobičan metod; za njega je šahovsko polje bilo metafora života i dok je opisivao kretanja figura, upoređivao ih je i izjednačavao s ponašanjem ljudi i navodio primere onoga što se može dogoditi čoveku ako ne ume da protumači događaje. Uberto je bio oduševljen. Tada je shvatio da Injacio nije običan čovek. Trgovac je posmatrao život iz krajnje ličnog ugla, uvek se zaklanjajući iza jedva primetnog osmeha i očiju koje su pažljivo posmatrale, ne

dozvoljavajući da iko prodre iza njegovog pogleda. I, kao što je uskoro imao priliku da otkrije, iza njegovih dela uvek se krila neka skrivena namera. Posle nedelju dana iščekivanja jedan čamac pristao je nedaleko od Manastira Santa Marija del mare. Vilalm se vratio.

11. Bilo je već podne kad su Uberta pozvali u opatovu radnu sobu. Pošto je dobio poruku, odjurio je u prizemlje kastruma abatisa, pitajući se šta je posredi. Zatekao je opata u Injaciovom društvu, obojica su sedela za stolom, jedan naspram drugog. Pokazali su mu da sedne. Injaciov izraz lica bio je nedokučiv, a Rajnerio je delovao spokojno. Momak ih pažljivo osmotri, a onda sede. Opat se nakašlja i prvi progovori: – Sine, sigurno se pitaš zašto sam te pozvao. Neću te držati u neizvesnosti... Meštru Injaciju je stigao hitan poziv i sprema se da otputuje. Poslovi ga vode u Veneciju, a potom ko zna kud. – Zastao je, možda da bi pronašao prikladne reči. Uberto se, nestrpljiv, nagnuo u stolici zbunjeno ih pogledajući. Rajnerio nastavi: – Injacio me je pitao poznajem li nekoga ko je spreman da mu se pridruži, kao njegov pomoćnik, zapravo kao sekretarijus. Kao što mi je maločas objasnio, njegov saputnik, Vilalm iz Bezjea, odan je prijatelj ali je nepismen. – Sačekao je da trgovac potvrdi i zaključio: – Dakle, voleo bi da to budeš ti. Smatra da si dovoljno bistar i obrazovan. Baš ono što mu treba. – Sam odluči, Uberto – naglasi Injacio. – Niko te ne prisiljava. Momak je bio toliko iznenađen da se jedva uzdržao da ne poskoči. Reči koje je čuo odzvanjale su mu u glavi izazivajući talase oduševljenja. Kako da odbije takvu ponudu? Napokon mu se pruža prilika da se udalji iz manastira i da istraži svet. Njegov najveći san! – Prihvatam, vrlo rado – odgovori uzdrhtalim glasom, ne razmišljajući mnogo. – Onda je odlučeno – presudi opat. – Injacio iz Toleda će se starati o tebi. Trgovac ustade i položi ruku momku na rame. – Siguran si? To je važna odluka, nemoj je olako shvatati. – Siguran sam – potvrdi dečko, obuzet zanosom. – Dobro. – Injacio je delovao zadovoljno. – Krenućemo sutra, posle lauda. Idi da spremiš bisage, ali nemoj se previše natovariti, putovaćemo s

malo prtljaga – rekao mu je. – Ja ću se još malo zadržati s opatom; treba da potpišem dokumenta kojima preuzimam odgovornost za tebe. Dečak klimnu glavom i pozdravi se s njima, i dalje ne verujući u ono što se upravo dogodilo.

12. Noć se pretvarala u sivo jutro bez svetlosti. Slab vetar ovlaš je dodirivao vrhove trski. Čamac je bio drugačiji od onog kojim se Vilalm bio prevezao do Pompoze, duži i prostraniji. Na krmi je imao platnenu nastrešnicu pod koju je moglo da se smesti šestoro ljudi. Zakrivljeno plovilo bez podvodne kobilice bilo je načinjeno od dasaka povezanih kožnim uzicama, smolom i katranom. Injacio se ukrca, a za njim se popeše Uberto i Vilalm. Kormilar im priđe, zapara sivilo svetlošću baklje i upita ih za odredište. – Venecija – šturo odvrati trgovac i sede na mesto predviđeno za putnike. Kormilar dade naređenja četvorici veslača i zaputi se ka krmi i kormilu. Ljudi zaveslaše, stvarajući najpre neujednačen, a zatim sve skladniji niz talasa. Na obali ih je nekoliko monaha u crnim rizama pozdravljalo gotovo neprimetnim klimanjem glave. Uberto je gledao za njima dok se nisu pretvorili u jedva prepoznatljive obrise u daljini nalik priviđenju. Dugo ih nakon toga neće videti. Injacio zbunjeno pogleda ka Manastiru Santa Marija del mare. Vratiće se čim bude mogao. Još nije znao kako, ali znao je da će se osvetiti za Majnulfovu smrt.

13. Unutar zidova kastruma abatisa, posle kratkog razgovora, Rajnerio iz Fidence otpusti Hulka i Ðinezija. Nisu uspeli da obave vrlo jednostavan zadatak i umalo ga nisu razotkrili; dovoljno je bilo da Injacio, držeći nož Hulku pod grlom, upita slugu za ime njegovog nalogodavca... Srećom, trgovac to nije učinio. Sigurno je pretpostavio da su sluge same odlučile da se zavuku u njegovu odaju. To je jedna od prednosti položaja opata, činjenica da retko izazivaju sumnju. Udubljen u te misli, Rajnerio se opuštao u svojoj stolici, nalakćen na naslone za ruke, brade oslonjene na isprepletene prste. Razmišljao je o poslednjem o čemu su ga sluge izvestile: „Otputovao je bez kovčega. Znamo gde ga je ostavio.“ Sedeo je nepomičan u polumraku, zamišljen nad zadatkom koji mu je pre mnogo godina poverio Scipion Lazarus u mirnom dvorištu jednog bolonjskog manastira. Onda je ustao i zaputio se ka biblioteci, spreman za svoj krstaški pohod. Bilo je kasno, kroz bifore se naziralo zvezdano nebo. Opat se prikradao kroz opustele hodnike dok nije stigao do najskrivenijeg kutka biblioteke. Pažljivo se zagledao u tamu, napredujući s lampom u ruci, praćen skičanjem pacova. Iznenada je, osvetljavajući pod, primetio nešto na njemu... Evo ga! Ðineziov i Hulkov izveštaj bio je tačan, Injacio je poverio svoj kovčeg Gvalimbertu, da ga skloni na sigurno mesto u biblioteci do njegovog povratka. Opat spusti lampu na pod i izvuče težak malj koji je bio poneo sa sobom. Dovoljno je bilo nekoliko udaraca da se mali katanac slomi. Rajnerio je spustio alat, podigao poklopac i primakao lampu. Napokon je bio nadomak otkrića Injaciovih tajni, misterija koje je odavno – u to je bio siguran – otkrio Majnulfu iz Silvakandide. U kovčegu nije bilo novca ni blaga, već gomila knjiga. Stade da ih iznosi kako bi ih proučio jednu po jednu, sistematski, pažljivo zagledajući

naslove. S prezirom i čuđenjem prepoznao je Alfrangovo delo De scientia astrorum, Mašalahov De quindecim stellis, Liber de spatula Hermesa Trismegistosa i Centiloquium Abua Mašara. Bilo je još mnogo sabranih tekstova na arapskom, njemu nepoznatom jeziku. Na tim stranicama video je hijeroglife tajanstvenog značenja i slike obojene živim, gotovo napadnim bojama. Dakle, istina je ono što se priča o Injaciju! On je zaista nekromant! Ako je u Rajneriju ostala i najmanja trunka sumnje, jedan zavežljaj spušten na dno kovčega potpuno ga je uverio. Opat odmota zavežljaj i, pošto se nekoliko puta prekrstio, izvadi zlatnu figuricu. Nikada nije video ništa slično. Bio je to idol; bradati čovek s četiri ruke. Imao je krunu uokvirenu životinjskim glavama, ukrućen falus kao kakav satir i šest pernatih krila, potpuno prekrivenih očima. U podnožju figurice je pisalo: „Hor očiju mnogih... koji liči na anđele heruvime“. Ali Rajneriove zenice videle su mnogo više od heruvima. U njegovom umu odzvanjala su upozorenja crkvenih očeva koji su osuđivali paganske idole i izjednačavali ih s demonima. Ta božanstva poslanici su Satanini, a usled svoje iskvarenosti teški su i hladni i stoga podložni privlačnoj sili Meseca. Skrivaju se u tami, nesposobni da se uzdignu u nebeske visine, i život provode klizeći između oblaka i morskih talasa kao izmaglica nošena vetrom, nanoseći štetu ljudima. Rajnerio je bio zbunjen tim mislima, ali još žešća je bila mržnja koju je osetio prema Injaciju. Mržnja izmešana sa zebnjom nekoga ko se našao pred nečim nepoznatim. Uprkos tome, smogao je snage i nastavio da pretura po kovčegu. Izvadio je svitak hartija uvezanih kožnom vrpcom, Injaciovu prepisku, i proučio je njen sadržaj. Uglavnom su to bila pisma iz Venecije, Napulja i raznih španskih gradova. Na jednom je bio skorašnji datum; napisano je u ponedeljak, tri dana pre no što su Injacio, Vilalm i Uberto otputovali. Sastojalo se od svega nekoliko redova. In nomine Domini, anno 1218, mensis maii 148

Meštre Injacio, odgovaram vam na pismo koje ste mi poslali pre nekoliko dana iz opatije u Pompozi. Zahvalan sam vam za revnost s kojom ste se odazvali mom pozivu. Sastanak je dogovoren za narednu nedelju, u Bazilici Svetog Marka, posle jutarnje službe. Spremite se za dugo putovanje. Sve detalje ću vam otkriti kada se sastanemo. Grof Enriko Skalo

Drugi deo

TAJANSTVENA FILOZOFIJA „Ovo je istinito, sasvim istinito, izvesno i najistinitije: ono što postoji u visinama jednako je onome što postoji dole, a ono što postoji dole jednako je onome na visinama, kako bi se ispunila čudesa Jednog.“ Hermes Trimegistos, Tabula smeraldina

14. Bazilika Svetog Marka uzdizala se, veličanstvena, na trgu između duždeve palate i pijačnih nastrešnica. Ogromna građevina u obliku krsta pokrivena s pet kupola. Uberto se divio njenom mermeru, stubovima i kapitelima raspoređenim u savršenom skladu, koji su zajedno izgledali kao da streme u visine i ujedno su delovali stameno. Šteta što se zapadno krilo bazilike upravo renoviralo, tako da je celo bilo pokriveno skelama. Kad je pogledao naniže, dečak je u prizemlju, u mermernom okviru, primetio prozore kripte. Sigurno je vrlo prostrana, ne kao ona u njegovom malom manastiru zabačenom između laguna. Injacio mu spusti ruku na rame i povede ga ka građevini probijajući se kroz bučno mnoštvo. Četiri bronzana konja blistala su iznad portala na suncu poodmaklog prepodneva. – Zadivljujući su, zar ne? To je deo plena Četvrtog krstaškog pohoda – reče trgovac pokazujući mu konje. Pred takvom lepotom Uberta je gotovo savladao osećaj sopstvene beznačajnosti. Obreo se ispred velelepne građevine, u srcu pomorskog grada koji se suprotstavio veličanstvenom Konstantinopolju i savladao ga. A on, brat svetovnjak koji ne zna ništa o svetu, nije mogao da ne oseti zaprepašćenje i oduševljenje. Pre nego što su ušli u baziliku, trgovac priđe Vilalmu. – Sačekaj ovde i budno motri – reče mu u pô glasa. – Ja ću ući s dečakom. Francuz bez reči klimnu glavom, udalji se od svojih saputnika i ode da sedne na stepenice ispred pročelja, izmešavši se s prolaznicima i prosjacima. Kad su prošli kroz svetlosni snop koji je obasjavao spoljnu pripratu, Injacio i Uberto uđoše u senovitu baziliku. Koračali su po podu ukrašenom mozaikom dok nisu stigli do središta glavnog broda. S te tačke se jasno videlo da četiri kraka građevine čine krst. Svaki krak je bio podeljen na tri manja transepta odvojena paralelno postavljenim kolonadama. Uberto podignu pogled ka tavanici ukrašenoj pozlaćenim mozaicima, a

malo niže tihe senke lebdele su između niša, pod svetlošću svećnjaka. Injacio se odjednom isprsi, ćušnu Uberta kako bi mu skrenuo pažnju na nešto i nakašlja se. Približavao im se jedan čovek visokog čela i kose boje pepela, u žutoj tunici obrubljenoj vezom, crnim uskim pantalonama i kožnoj obući. Preko ramena je prebacio ogrtač od crvenog baršuna. To je bio grof Enriko Skalo, stari Injaciov poznanik, bogati patricij, duždev prijatelj i član Veća četrdesetorice. Injacio mu se obrati s poštovanjem: – Gospodine, drago mi je što vas ponovo vidim. – Zatim dodade, svestan narcizma kojim se taj čovek odlikovao: – Zračite, kao i obično. Jednom ćete morati da mi otkrijete kako uspevate tako sjajno da se držite. – Meštre Injacio, tajna je u dobroj hrani i lepim ženama – hvalisavo je odvratio plemić, ali se odmah potom uozbiljio. – Drago mi je što ste se odazvali mom pozivu. Želim da vam poverim važnu misiju. – Pažljivo vas slušam. Ah, molim za oproštaj – trgovac pokaza svog pratioca. – Dozvolite da vas upoznam sa svojim novim pomoćnikom, Ubertom. Na te reči momak se presamiti u prenaglašeni naklon, kako su ga bili naučili u Manastiru Santa Marija del mare. Skalo klimnu glavom. – Slobodno se ispravi, mladiću. Uberto posluša, stidljivo se osmehnuvši. U svojoj dugoj odeždi od sirovog platna osećao se prilično bedno u odnosu na tog otmenog patricija. Plemić se ponovo obrati trgovcu: – Sad se setih, Injacio, pre neko veče sam pred biskupom hvalio jedan vaš dragoceni dar. Sećate li se ilustrovane Biblije koju ste mi poslali prošle godine? Evo je, gledajte, poneo sam je sa sobom. Grof je držao jednu staru knjigu. Otvorio ju je i Uberto se zadivljeno zagleda u minijature na njenim stranicama, u svete slike koje su svakako bile delo nekog aleksandrijskog minijaturiste. – Dobro se sećam – odgovori Injacio, koji je pre svega upamtio koliko malo mu je ta Biblija plaćena. – Prilično sam se namučio da dođem do nje. Plemić klimnu glavom. – Duždu se izuzetno svidela knjiga i poželeo je

da se jedna od njenih najlepših minijatura reprodukuje na mozaicima Svetog Marka. Dođite, pokazaću vam. Kad je to rekao, grof ih je poveo ka zapadnom kraku bazilike. Prošao je kroz mermernu kolonadu, zatim kroz vrata i izašao u atrijum. To krilo se, kao što je Uberto već bio primetio spolja, renoviralo. – Danas je nedelja, majstori ne rade – objasni plemić probijajući se između skela i izvaljenog kamena. Zastade ispod male kupole. Iako ukrašavanje još nije bilo dovršeno, razaznavao se mozaik koji je prikazivao tri krilata anđela ispred neke muške figure. Injacio odmah primeti sličnost s jednom minijaturom u aleksandrijskoj knjizi. Uberto osmotri anđeoske figure. Desno od njih razaznao je drvo, još nedovršeno. – Liči na jedan prizor iz Starog zaveta – zaključi, iako ga niko ništa nije pitao. – Predstavlja tri anđela koji su se ukazali Avramu. – Dobro pogledaj čoveka s leve strane, mladiću – odvrati plemić i provuče prste kroz kosu. – To nije Avram, već Otac na nebesima. Mozaik prikazuje treći dan stvaranja. Krilata stvorenja za koja tvrdiš da su anđeli pokazuju dane koji su prošli od početka božanskog stvaranja. To su simboli vremena. Uberto pocrvene. Dobro sam se obrukao, pomisli. Eto šta se događa kad se govori nepromišljeno. – Ipak – umeša se Injacio kažiprsta uperenog uvis – ta krilata stvorenja mnogo su misterioznija. Plemić ga pažljivo pogleda. – Objasnite to. – Za mene to nisu samo simboli, već i pravi anđeli. Njihova uloga „kontrolora vremena“ podseća na Ajona, pagansko božanstvo aeternitasa.9 I njemu je, kao i anđelima, pripisivana sposobnost upravljanja vremenom, danima i godišnjim dobima. – A kako su to radili? – upita Uberto. – Okrećući nebeske točkove. – Trgovac značajno pogleda mladića. – Ako premestiš Sunce i Mesec, izazivaš smenjivanje dana i noći, toplog i hladnog vremena.

Skalo zamišljeno pređe prstima preko čela. Iznenada uhvati Injacija za mišicu, kao da su deo iste družine iz gostionice, i povede ga ka unutrašnjosti bazilike. Okrenu se prema Ubertu i doviknu: – Mladiću, ako nemaš ništa protiv, ostavićemo te samog načas. Moram da razgovaram nasamo o nečem s tvojim učiteljem. – Brzo ću se vratiti, Uberto – uveri ga Injacio. – Ti u međuvremenu obiđi baziliku. Momak samo klimnu glavom. Dva muškarca odoše do apside i siđoše u kriptu. Nijedan od njih nije primetio figuru na galeriji, vrlo visoku, odevenu u crno, sa šeširom širokog oboda natučenim na čelo. Nekoliko puta se nagnula preko mermerne ograde uhodeći tri čoveka. Samo ga je Vilalm primetio dok je provirivao iz priprate. Odlučivši da ga prati, Francuz se pope na sprat bazilike, ali kad je stigao na galeriju, izgubio ga je iz vidokruga. Gde je nestao? Uberto je, s mesta gde je stajao, mogao da ga vidi; dovoljno je bilo da se okrene ka delu galerije predviđenom za hor i ugledao bi ga kako klizi u polumrak ka ulazu u kriptu, na suprotnoj strani od one gde su sišli Injacio i Skalo. Ali mladić je gledao na drugu stranu.

15. Kripta je bila podeljena na tri broda, centralni, vrlo prostran, i dva bočna, manja. Teške potporne arkade s prelomljenim lukovima oslanjale su se na mermerne stubove ili direktno na zidove. Svetlost sveća jedva se probijala kroz blokove vlažnog kamena, stvarajući kratkotrajne titraje u mračnim nišama. Injacio je imao utisak da se nalazi u ogromnom pulsirajućem organu. Svodovi su treperili kao divovski udovi zauvek zaustavljeni u večnom zagušujućem bezvazdušnom prostoru. Što je dublje disao, sve više ga je obuzimao osećaj da nema vazduha u plućima. Pripisao je taj utisak uznemirenosti; pomisao na Rajnerija iz Fidence i sablasnog Scipiona Lazarusa umešane u ubistvo opata Majnulfa uporno ga je mučila. Osvrnu se unaokolo, čela orošenog znojem. Jednom je, u prošlosti, sišao u taj prostor s potpuno drugačijim stanjem duha, diveći se blagu sklonjenom u kamenu utrobu bazilike. Uživao je posmatrajući svetlosne zrake koji su prodirali spolja i poigravali se po zidovima kao prsti radoznalih derana. Ali sada je sasvim drugačije. Koračajući pored Skala, prešao je preko zapadnog transepta, a onda su se zaustavili u središtu kripte. Tu su zraci sunca prodirali kroz male prozore apside, razbijajući mrak. – Kripta je obično zatvorena. – Grofov glas odjekivao je pod svodovima tavanice. – Postarao sam se da je otvore kako bismo mogli na miru da razgovaramo. – Napokon ćete mi otkriti zašto ste me pozvali da dođem izdaleka – reče trgovac. – Hoću, ali najpre mi recite šta još znate o anđelima. Na Injaciovom licu prvi put se ukaza nagoveštaj nestrpljenja. – Kakve to veze ima? Grof se strogo zagleda u njega. – Više nego što mislite. Trgovcu nije bio poznat cilj tog razgovora, zato je odgovorio neodređeno, kako bi ispipao teren. Izražavao se u skladu s postulatima

Isidora iz Sevilje i Svetog Avgustina, to jest u skladu s kanonskim tumačenjem: – Grčka reč „angelus“, na hebrejskom „malah“, znači „glasnik“, to jest posrednik između Boga i ljudi. Sabejci iz Harana koristili su za anđele reč vrlo sličnu hebrejskoj, „malaika“. Sveto pismo ih deli na devet redova, ali i Platon potvrđuje postojanje daemones na nebu i bića vrlo sličnih njima. – I to je sve? – izazva ga Skalo. Trgovac nabra čelo. – Lično, smatram da postoje izvesne sličnosti između arhangela i „svetih besmrtnika“, Amerta spenta, koje su obožavali mnogi persijski vrači... Ali šta vi tačno želite da saznate, gospodine? – Pa dobro. – Grof se nagnu prema njemu, kao da želi da mu poveri nešto vrlo lično. – Pre nekoliko meseci dobio sam pismo od jednog francuskog monaha. Napisao je da ima nepogrešiv metod za prizivanje anđela. Pitao me je da li želim da saznam tu tajnu, naravno, uz razumnu nadoknadu. Injacio nikada ne bi pomislio da čovek kao što je Skalo gaji takva interesovanja. – Nije valjda da govorite o onim „čarobnim glavama“ koje se prave od voska i sena? – Čarobne glave? – Da. Priča se da neki proučavaoci okultnih nauka uspevaju da privuku u te fetišističke glave anđeosku suštinu i da komuniciraju s njom. O tome govorite? Činilo se da je plemića zainteresovala ta tema, ali je porekao. – Te voštane glave nemaju nikakve veze s ovim. U pismu francuskog monaha pominje se neka knjiga nastala prepisivanjem izvesnih persijskih rukopisa, u kojoj je izložen metod prizivanja anđela. Prizvana natprirodna bića spremna su da otkriju tajne nebeskih sila. Priča se da su slični pokušaji zabeleženi i u Egiptu, koliko sam uspeo da saznam. – O tome se svugde priča. Učenjaci tu nauku nazivaju teurgijom. – Shvatam. Injacio je sumnjičavo zurio u grofa, iako je taj razgovor potisnuo njegov nemir. – Kako se zove ta tajanstvena knjiga? – Uter Ventorum. – Uter Ventorum, Mešina vetrova. Nikada nisam čuo za nju. Da

vidimo da li sam dobro shvatio... – Trgovac prekrsti ruke na grudima, premišljajući pognute glave. – Anđeli jašu na vetrovima i priča se da su sazdani od neke eterične materije, slične vazduhu ali lakše od njega. Međutim, kad je reč o mešini, jedino što mi pada na pamet jeste ona Eolova u koju je on, zbog Odiseja, zatvorio sve vetrove. Moglo bi se pretpostaviti da je mešina povezana s tom metodom, da je ona čarobni zapis kojim se prizivaju anđeli, kako bi bili prisiljeni da se prikažu. – Slažem se s vama. – Ipak, otvaranje mešine nije donelo dobra Odiseju – primeti Injacio. – Osim toga, otkud znate da nije reč o prevari? Na osnovu čega ste tako lako poverovali u to? Grof se namršti. – Vi ćete morati da utvrdite mogu li da poverujem u to. – Šta hoćete da kažete? – Da bismo zaključili posao, vlasnik knjige zahtevao je da vi posredujete. Želi da se sastane isključivo s vama. Samo će vama prepustiti Uter Ventorum. Tvrdi da vas odlično poznaje, i to odavno. Sad vam je jasno zašto su mi potrebne vaše usluge? Budući da poznajete tog monaha, sigurno ćete biti u stanju da utvrdite njegovu verodostojnost. – Može li se znati o kome je reč? – upita Injacio, sve nestrpljiviji. – O Vivijenu iz Narbone. Kaže da se tako zove. Injacio se osećao kao da ga je neko ošamario. Zapljusnu ga talas uspomena. – Vivijen... Već dugo nemam vesti o njemu, odavno je nestao. – Nasloni se na jedan stub izgubljeno zureći u daljinu. Iz sećanja mu iskrsnu lice aristokratskih crta koje se sužavalo prema bradi. Bilo je to lice njegovog prilično neobičnog saputnika, kojeg su strasno privlačile okultne nauke, zbog čega je više puta došao u opasnost da ga proglase jeretikom. Zapravo, pomisli trgovac, otkriće knjige kao što je Uter Ventorum i jeste nešto svojstveno njemu. Vivijen iz Narbone za Injacija nije bio samo prijatelj već i poslovni partner. Zajedno su uvezli sa Istoka brojne relikvije i vredne knjige, često po narudžbini imućne gospode iz Francuske i Nemačke. Sve je išlo dobro dok nisu priveli kraju jednu isporuku za Adolfa, nadbiskupa Kelna. Tada

se, bez vidljivog razloga, dogodilo nešto vrlo ozbiljno; dvojica partnera otkrila su da ih proganja jedno tajno udruženje, Sveti Vem, koje je sejalo strah po celoj Evropi. Njegovi članovi su svog vođu zvali Dominusom, ali bio je poznatiji kao Crvena Maska. Njih dvojica su za dlaku izbegla opasnost i zaputila se ka Italiji. Pre nego što su prešli Alpe, razdvojili su se kako bi zbunili progonitelje. Godinama su održavali kontakt dopisujući se, a onda su, odjednom, Injaciju prestala da stižu prijateljeva pisma. Trgovac se setio da je Vivijen bio upoznat s njegovim dvadesetogodišnjim poslovnim odnosom s grofom Skalom i da se obratio plemenitom Venecijancu zato što nije mogao da smisli drugi način da dođe do njega. Potiskujući uzbuđenje, Injacio je brzo povratio hladnokrvnost. – Da, Vivijen iz Narbone nije samo moj prijatelj, već je i pouzdan čovek. Ali kako ćemo saznati da je to pismo napisao upravo on, a ne neka varalica? Na te reči Skalo mu pruži jedan mali predmet i reče kako ga je Vivijen priložio uz pismo kao dokaz svog identiteta. Bio je to odlomljeni komadić nečeg belog i tankog, blistav kao sedef, izbrazdan žlebovima. – Deo jedne od onih školjki koje sakupljaju hodočasnici u Santjagu di Komposteli kako bi dokazali da su zaista posetili grob apostola Ðakoma. Ne znam šta to vama može da znači. Pošto je uzeo komadić, Injacio zavuče prste ispod okovratnika tunike i izvuče jedan lanac. Privezak na njemu bio je vrlo sličan polomljenom komadiću koji mu je dao grof. Spojio je dve polovine. Savršeno su se uklapale. – Uspomena na naše prijateljstvo – objasni trgovac, posmatrajući školjku kao da među prstima drži polomljenu naforu. – Vivijena sam upoznao u Santjagu, pre mnogo godina. Skalo klimnu glavom. – Gospodine, ubedili ste me – potvrdi Injacio. – Gde treba da se sastanem s Vivijenom?

16. Vilalm se uvukao u kriptu uveren da je čovek u crnom ušao tu kako bi uhodio Injacija. Ali ko bi to mogao da bude? Po njegovom držanju i stasu rekao bi da je vojnik, ali njegova odeća, potpuno bezlična, Vilalmu nije omogućavala da potpuno razotkrije njegov identitet. Plamičci sveća izduživali su senke na zidovima terajući ih da plešu kao živa bića. Francuz je hodao uza zidove, oči su mu suzile od oštrog mirisa tamjana i od ogorevanja lojanica. Prešao je gotovo ceo poprečni brod, a onda je, odjednom, primetio nepoznatog kako nepomično stoji iza jednog stuba. Kao što je i mislio, prisluškivao je razgovor koji su vodili trgovac i Skalo. Proučavajući neprijatelja, Vilalm se pritajio kao mačka. Zaista je bio neobičan. Lice je sakrio ne samo šeširom sa širokim obodom već i crnim velom koji mu je prekrivao nos i usta; oči su mu bile dva uska proreza boje leda, uokvirene izuzetno belom kožom. Dok mu se približavao, Francuz neoprezno zapara pod potplatom obuće. Obori pogled na delić sekunde kako bi video šta je izazvalo taj šum, ali kad je podigao glavu, već je bilo kasno; čovek u crnom ga je primetio i nasrnuo je na njega. Vilalm izbegnu napad, dohvati ga za levu mišicu i pokuša da ga onesposobi. Ali napadač je bio snažan, oslobodio se jednim trzajem i potegao nož. Mladić je preduhitrio ubod u bok zaustavivši neprijateljev zamah i pokušao je da ga pribije uza zid. Ali u tom pokušaju morao je da se izmakne i sapleo se o mesingani svećnjak iza leđa, koji pade zaparavši vazduh metalnim zvukom. Neočekivani zveket odjeknu između svodova kripte. Injacio prekinu razgovor. – Šta se događa? – Neko nas posmatra! – uzviknu Skalo. Privučeni bukom, otrčaše ka istočnom kraku. Naleteše na Vilalma, koji je ležao na podu nastojeći da se odbrani.

Čovek u crnom bio je nagnut nad njim i pokušavao je da mu zarije oštricu u grkljan. Injacio htede da se umeša, ali Francuz udari protivnika kolenom u desni bok. Čovek prigušeno zaječa i zatetura se unazad, ali održa se na nogama. Hitro se uspravi i ispruži ruku u kojoj je držao bodež, preteći gledajući pridošlice. Trgovac u njegovom držanju primeti gnev, ali i neodlučnost. I pošto nije mogao da mu razazna crte lice, pažljivo se zagledao u njega. Bio je visok i krupan, sigurno naviknut da nosi oklop. Nije ličio na običnog plaćenika, više je podsećao na viteza krstaške vojske. Ti vojnici su hodali na naročit način, razmaknutih nogu i isturenog trupa. Osim toga, čovek u crnom sigurno je navikao da rukuje teškim oružjem, mačem ili drvenim maljem, jer je bilo očigledno da se oseća neprijatno s običnim nožem u ruci. Vreme načas stade, a onda se čovek u crnom naglo okrenu i otrča prema izlazu. Grof Skalo ostade skamenjen. Trgovac priđe da pomogne Vilalmu, koji je još ležao na podu. – Jesi li dobro? – zabrinuto ga upita. – Pobeći će! – prodera se Francuz i brzo se uspravi. Ali nepoznati je već bio izašao iz kripte. – Dođavola, Uberto! – uzviknu Injacio, koji se odjednom setio da je ostavio momka gore. Vilalm odjuri za napadačem, a trgovac potrča za njim.

17. Zanet lepotom Svetog Marka, Uberto je šetao kroz uzdužni brod posmatrajući mozaike, stubove i freske. Nikada do tada nije video ništa slično. Odjednom začu nerazgovetnu buku. Osvrnu se unaokolo kako bi otkrio odakle dopire i u tom trenutku opazi nekog čoveka u crnom kako juri ka njemu. Za petama su mu bili Injacio i Vilalm, koji su upravo istrčali iz kripte. Čovek u crnom naleteo je na njega, oborio ga laktom i otrčao ka izlazu. Uberto je, od udarca posred grudi, pao na leđa i udario glavom o pod. Kad su Injacio i Vilalm stigli do njega, stranac je već bio izašao kroz portal bazilike. – Dobro je, samo se onesvestio – reče trgovac posmatrajući dečakovo bledo lice. Onda se obrati Francuzu: – Idi da uhvatiš onog gada! Vilalm otrča, prođe kroz pripratu i izađe. Pred njim se ukazaše pijačne nastrešnice, razasute po trgu kao neki ogroman mozaik. Ulete među ljude probijajući se između tkanina, mirisa i tezgi, gušeći se od podnevne vreline. Komešanje svetine ga je usporavalo. Vilalm se probijao, pokušavajući da se što više približi beguncu. Ali to nije bio lak poduhvat! Oborio je jednu ženu i srušio nekoliko boca sa sirćetom, no ipak je produžio, praćen grdnjama, drekom i otegnutim povicima. Usred te reke ljudi misli mu odjednom zapljusnu talas sećanja; mnoštvo hrišćanskih ratnika saleće ga poraženog na palubi jednog krstaškog broda. Sećanje iščeznu kao priviđenje. Pokuša da se probije kroz gužvu, ali već je bilo kasno. Čovek u crnom nestao je iz vidokruga. – Prokletstvo! – prosikta kroz stisnute zube.

18. Čovek u crnom se izvukao iz gužve. Skrenuo je u uličicu koja preseca palate na trgu, osvrćući se kako bi proverio da li mu je Francuz i dalje za petama. Kad je dovoljno odmakao od pijace, skinu veo koji mu je skrivao lice, otkrivajući slovenske crte. Imao je jaku vilicu, uzan nos i strogo stisnute usne. Koža mu je bila izbrazdana kao kora drveta. Kružio je uličicama vraćajući se nekoliko puta na isto mesto kako bi zavarao progonitelje. Kad se uverio da je zametnuo trag, nagnuo se ka jednom kanalu i dao znak gondolijeru da priđe. Čamac se primaknu, ostavljajući za sobom trag zelenkaste vode. Čovek uskoči u gondolu, promrmlja nešto i sede na pramac. Gondolijer klimnu glavom i ponovi odredište kako bi se uverio da je razumeo putnika. – Na most Rijalto – reče zapevajući. Čovek potvrdi i odvrati pogled, a zatim stade pažljivo da osmatra prolaznike na vlažnim nasipima. Blago pritisnu desni bok. Bolelo ga je. Onaj Francuz je tvrd orah, pomisli. Umalo mu nije slomio ruku. Gondola prođe pored četvrti San Marko, uokvirene svetlucavim odblescima s kanala, i skliznu u Veliki kanal kako bi stigla do Rijalta. – Stani kod Trga San Bartolomeo – promrmlja putnik. Čamac pristade, udarajući o dok. Pošto je platio gondolijeru, čovek se iskrca. Njegovo odredište bila je kuća Henrika Tevtonca, unuka glavnog carinika u Regenzburgu. Posećivali su je imućni građani koji su ulagali u trgovinu s Konstantinopoljem i u venecijansku kovnicu novca, ali to nije bilo sve. Ta kuća je bila i sastajalište u kojem su se sklapali i sasvim drugačiji poslovi. Ostavio je iza sebe Trg San Bartolomeo i nastavio je ka domu Henrika Tevtonca, omanjoj palati koja je nadvisila okolne kuće, s ulaznim tremom popločanim istarskim kamenom. U polumraku kolonade dokoličila je grupa lepo odevenih stražara.

Čovek u crnom zastade ali se ne pozdravi s njima. – Moram da razgovaram s Henrikom Tevtoncem – reče. Istupi najviši u grupi, krupan i mišićav golobradi momak. Na sebi je imao vojnički ogrtač od crnog baršuna s kapuljačom po poslednjoj modi i kožne čizme sa sarama koje su mu dopirale do kolena. O bok mu je bio okačen veliki nemački bodež, saks. Kao da je prepoznao pridošlicu, nakloni mu se i obrati mu se s poštovanjem: – Izašao je zbog posla, gospodine. Vratiće se predveče. – A Rudolf, njegov sekretarijus? Telohranitelj pokaza jedan prozor palate okrenut ka tremu. – On je u svojoj sobi. Čovek u crnom klimnu glavom. Oprosti se od stražara, pređe preko trema sa stubovima i uđe. Pope se uz dva niza stepenica od pečene gline, koje ga odvedoše do poznatih vrata. Pokuca. Iznutra odjeknu muški glas: – Ko je? – Donosim dobar hleb i valjane savete. S druge strane nije bilo odgovora. Vrata se otvoriše. U predsoblju je stajao Rudolf, stariji dugajlija duge crne kose. Odmah je prepoznao posetioca. – Vi ste, Slavniče. Uđite, nema nikoga. Slavnik pređe preko praga i zatvori vrata za sobom. Prođe kroz predsoblje za svojim domaćinom da bi se obreo u gotovo jednako mračnoj prostoriji. Onda skide šešir i sede na klupu, ponovo se uhvativši za bok. Rudolf primeti taj gest. – Ranjeni ste? – Nije to ništa, brzo će proći. Sekretarijus klimnu glavom. Sede na jedan ležaj prekriven gomilama papira i nalakti se mršavim rukama na kolena. – Onda, jeste li ih našli? – Jesam, kurva je rekla istinu. Imali su sastanak baš danas, u Bazilici Svetog Marka. Uhodio sam ih. Vivijen iz Narbone je živ. – A knjiga? – I dalje je kod njega, kako izgleda. Grof Skalo je zadužio Injacija iz Toleda da je uzme. – Izvrsno! – Rudolf udari pesnicom o dlan. – Posle toliko vremena uspeli smo da ih nađemo, i povrh svega s knjigom. Ali, kažite mi, znate li kuda se uputio Hispanac? I gde se krije ono pseto Vivijen?

– To nisam otkrio – zareža Slavnik, ljut što mora da prizna grešku službeniku Henrika Tevtonca. – Injaciov čovek, jedan francuski ratnik, uspeo je da me uhvati na prepad. Morao sam da pobegnem pre nego što su završili razgovor. – Jesu li vas prepoznali? – Nisu. Ali znaju da sam ih pratio. Biće oprezni. Rudolf skoči na noge i stade nervozno da maše rukama. – I kako ćete sada otkriti gde se krije knjiga? – To se vas ne tiče. – Slavnik ga ućutka pogledom koji nije trpeo prigovore. – Pozovite kurvu. Kažite joj da organizuje još jedan „susret“ s grofom Skalom, kako bih mogao lično da ga ispitam. – U redu. – Sekretarijus uzmaknu, zaplašen. – Ali morate biti oprezni. Enriko Skalo je avogador10 Venecije. Ne možemo dopustiti sebi da pogrešimo... Dobro znate šta o tome misli Dominus, naš gospodar. – Kao što sam vam rekao, to se vas ne tiče. – Siledžija isturi bradu drsko ga odmeravajući. – Vi se samo dogovorite s kurvom, za ostalo ću se ja pobrinuti.

19. Uberto je ležao na podu i dalje u nesvesti, ali boja mu se vraćala u lice. Napokon otvori oči. Smušen, šarao je zenicama dok iznad sebe nije ugledao pozlaćenu tavanicu bazilike. Ležao je ispod kupole Hristovog vaznesenja. Zbog vrtoglavice, učini mu se da će mu se svakog trenutka obrušiti na glavu. Injacio mu je, nagnut nad njim, brižno pridržavao glavu. – Pij, biće ti bolje – reče pružajući mu čuturicu. Pošto je otpio gutljaj vode, Uberto pokuša da ustane, ali ga obuze nesvestica. Osim toga, telo mu je obamrlo od ležanja na hladnom podu Svetog Marka. Opipa bolnu glavu. – Šta se desilo? – promrmlja. – Jedan čovek te je gurnuo i pao si. – Koji čovek? – I mi bismo to voleli da otkrijemo. – Injacio ga uhvati za rame. – Hajde sad, pokušaj da ustaneš. Uberto je malo-pomalo povratio ravnotežu i oslonio se na noge. – Jesi li siguran da ti je dobro? – upita ga trgovac. – Dobro si udario glavom. – Sve je u redu. Barem se nadam da je tako. Grof Skalo, koji je do tog trenutka ćutao, priđe. Lice mu više nije bilo veselo, delovao je potreseno. – Jesi li zapamtio čoveka koji te je gurnuo? – Ne baš. – Momak nabra čelo trudeći se da se priseti. – Bio je u crnom, krupan kao bik. Nisam mu video lice. – Nadajmo se da je Vilalm imao sreće – reče Injacio. Upravo u tom trenutku Francuz uđe u baziliku, namršten. Prišao im je šireći ruke. – Nestao je kao utvara – reče. – Žao mi je. Trgovac se smrknu. – U gadnoj smo neprilici. Ko bi to mogao da bude? Da li vi, grofe, sumnjate na nekoga? – Osoba na mom položaju uvek ima neprijatelje kojih treba da se čuva. – Skalo nabra čelo. – Ali ne mogu da zamislim koga bi moglo da zanima ono o čemu smo razgovarali.

– Zato moramo da budemo oprezni – dodade Injacio, pomislivši da bi možda bilo mudro da odmah odustane od poduhvata. Ali Uter Ventorum je i u njemu pobudio radoznalost. Osim toga, mogao bi da nađe i Vivijena... Gladeći bradu, obrati se Ubertu: – Kako god bilo, više nisam siguran u to da želim da te povedem sa sobom. Okolnosti su se promenile, nije bezbedno kao što sam mislio. – Učitelju, nemoj mi to govoriti – zakuka momak. – Za ova dva dana video sam više nego za ceo svoj život! Obećavam da ti neću smetati, molim te. – Videćemo. – Injacio ga podozrivo pogleda, dok mu je reč „učitelj“ lebdela u mislima izazivajući nelagodu. Onda se obrati Skalu: – Prihvatam zadatak. Ali još ne znam gde treba da se sastanem s Vivijenom iz Narbone. Na te reči grofu kao da se povratilo samopouzdanje. Izvuče ispod ogrtača kesu s novcem koji zazvecka i pruži je trgovcu. – Plaćanje u venecijanskim groševima, kao i obično. Ovo je prvi deo, a ostalo po isporuci. – Pre no što je nastavio, uverio se da unaokolo nema nikoga ko bi mogao da ih uhodi. – Otac Vivijen vas čeka u benediktinskoj Opatiji Svetog Mihaila u Kjuzi, između Torina i Burgonje. Budite vrlo oprezni. Injacio klimnu glavom, stavljajući novac u bisage. – Znam gde je to. Već danas ću krenuti.

20. Pala je noć. Posle dosadne večere u društvu biskupa i drugih uglednika grof Skalo pomisli kako bi mogao malo da se zabavi. Oko ponoći se ukrca na svoju gondolu, umotan u sivi ogrtač. – Kreni, Ðiđine. Odvedi me na ono mesto, znaš koje – naredi gondolijeru. – Moram malo da se razvedrim. Gondolijer mu se saučesnički osmehnu i stade da vesla. Čamac izađe iz kanala na Rijaltu, klizeći između pramenova izmaglice koji su lebdeli uz samu površinu vode. Napusti plemićke četvrti i zaputi se u ne mnogo udaljen deo grada. Palate i kamene mostove zamenile su udžerice od drveta i ilovače, kuće trgovaca, zanatlija i zelenaša. Zvona sa Svetog Marka još su se jasno čula, ali baklje postavljene uz kanal već su se proređivale, gubeći se u sve gušćem, na trenutke netaknutom mraku. Gondola preseče beličastu zavesu ostavljajući za sobom trag titrave vode. Pristade ispred neugledne građevine iz koje su dopirali muzika i devojački smeh. Grof kao da se tek tada prenuo iz pospanosti. Sačeka da se čamac sasvim zaustavi i izađe, i dalje umotan u svoj ogrtač. – Molim te, Ðiđine, čekaj me ovde. Ne sačekavši odgovor, Skalo uđe u bordel. Iz skučenog predsoblja zaputi se u dvoranu s crvenim zidovima. Miris vina mešao se s mirisima parfemima kurvi koje su zabavljale patricije i ugledne građane raspoređene za stolovima ili opružene na sofama. Oseti kako mu napetost u stomaku popušta i klizi sve do gležnjeva. Ubrzo se potpuno oslobodio briga. Više nije mislio na čoveka u crnom koji se pojavio u kripti Svetog Marka. Na kraju krajeva, čega bi trebalo da se plaši? On svakako nije običan plebejac. On je avogador del Comun!11 Član Veća četrdesetorice! Najmanje pet vazala konstantinopoljskih feuda zaklelo mu se na poslušnost. Čak ga je i dužd izuzetno cenio. Pomisli na Injacija iz Toleda. Trgovac će za nekoliko sati krenuti put Alpa i uskoro će Uter Ventorum biti njegov... Ali dosta je bilo

razmišljanja, vreme je da se razonodi. Osvrnu se unaokolo obuzet sve većom glađu za zadovoljstvima. Prođe kroz dvoranu sve samouvereniji, prepoznajući mnoga lica koja je usput sretao. Ugleda jednog duždevog nećaka i jednog imućnog venecijanskog činovnika kako, obojica pripiti, plešu s grupom polunagih devojaka. Diskretno ih pozdravi, a njih dvojica mu uzvratiše nemim klimanjem glave. Na tom mestu ljudi nisu imali običaj da oslovljavaju jedan drugog po imenu. Grof produži i sede u jednu fotelju u mirnom kutku dvorane. Odmah zatim pridružiše mu se dve kurve. Jedna crnka, druga plavokosa, obe vrlo mlade. Upitaše ga koju od njih dve želi ili bi se radije zabavio s obema. Grof zabaci glavu, osmehnu se i reče kako bi, pre nego što izabere, morao da proveri robu. Zatim im zavuče ruke pod suknje i stade da ih miluje. – Zar mi nijedna od vas dve neće doneti nešto da popijem? Hajde, zar niste želele da mi ugađate? U međuvremenu, pored njega sede i treća žena, pružajući mu pehar vina. Imala je uglađeno držanje, gotovo aristokratsko. Ali crne oči i pune usne i previše su otkrivale njen istinski dar. Na sebi je imala ljubičastocrvenu haljinu usku na bogovima, dugu do poda. Izdašan izrez otkrivao joj je oble grudi. Na ramenu joj je čučalo crno majmunče, poklon nekog trgovca iz egipatske Aleksandrije. Egzotičan dar za učiteljicu ljubavi. Žena se vragolasto osmehnu. – Možete slobodno da idete, devojke, gospodin je zauzet. Pošto ju je prepoznao, plemić je pokretom ruke pozva da mu priđe bliže. – Altilija, ne dozvoljavaš nijednoj ženi da mi priđe. Još malo pa ću pomisliti da si ljubomorna. – Ako vašoj milosti nije po volji moje prisustvo, dovoljno je da mi to kaže – prošaputa mu na uvo dodirnuvši ga usnama. – U suprotnom, ostaću kako bih vam pružila zadovoljstvo. Dve kurve su odustale i udaljile su se u potrazi za drugim klijentima. – Ostani, Altilija. Dobro znaš da si mi miljenica. – Smejuljeći se, grof je pomilova po vratu. – Osim toga, sad sam ostao sam. Ona mu zadrža ruku kako je ne bi spustio na njene grudi. – Ne ovde,

gospodine – uzdahnu. – Odvešću vas na malo izdvojenije mesto, da bih mogla valjano da vam udovoljim. – Prešla je jezikom preko usana. – Večeras se osećam hirovito... Altilija ga natera da ustane i odvede ga na sprat bordela. Prošli su pored zatvorenih vrata iza kojih su dopirali šapat, prigušeni glasovi i zadovoljno stenjanje i ušli u sobu s prigušenim osvetljenjem, prožetu opojnim mirisima. Grof sede na ivicu kreveta. Posteljina nije bila izgužvana kao što je to slučaj u kućicama u predgrađu, već nedirnuta i mirisna, primerena sastajalištu za zahtevne klijente. Zaboga, grof svakako ne bi legao u postelju u kojoj je neka seljačina upravo imala snošaj! Altilija spusti majmunče i zaplesa pred Skalom. Životinjica se uspentra na drvenu klupicu i ćutke se šćućuri. Kurva uhvati rubove haljine i stade polako da ih zadiže, otkrivajući gležnjeve, bedra i trbuh. Kad se potpuno obnažila, prišla je grofu i sela mu na kolena. On je uhvati za grudi, a ruke mu zatim skliznuše na ženine bokove. Altilija, robinja i gospodarica, pruži mu pehar vina. – Pijte, gospodaru moj. Pijte, da biste još više uživali. Grof uze pehar, prinese ga usnama i ispi nadušak, a onda ga odbaci pored kreveta. Opruži se, ne obazirući se na gorkast ukus koji mu se zadržao u grlu. Altilija mu je odvezivala učkur pantalona milujući ga pogledom punim obećanja. On zažmiri, unapred se radujući onome što će uslediti, ali u tom trenutku uzbuđenje iščeznu. Udovi mu se opustiše, omlitaviše, jezik mu je čudno brideo, a um mu se zamaglio. Uznemiren tim neobičnim osećajem, grof potraži objašnjenje na kurvinom licu. – Altilija... Šta se događa? – upita je. – Šta si mi to dala da popijem? Ali Altilija je, opkoračivši ga, ćutala. Njene crne oči posmatrale su ga svirepo, izdajnički. Grof nije mogao a da joj ne uzvrati pogled i primeti kako te oči postaju sitne, sve sitnije, dok potpuno nisu iščezle u tami nesvestice.

Ispred bordela, Ðiđinovo beživotno telo plutalo je pored gondole.

21. Uberto je bio opružen na svom ležaju, u sobi jedne venecijanske gostionice. Te noći nikako nije mogao da zaspi. Krivio je za to plovidbu tokom prethodnih dana, koju je uglavnom proveo u polubudnom stanju. Putovanje mu je poremetilo pojam o vremenu; više nije znao kad je vreme za jelo, a kad treba da ode na počinak. Injacio ga je uverio da je to uobičajeno. Uberto je odrastao provodeći dane u skladu s monaškim ritmom života, podeljenim na jutarnje, popodnevne i večernje službe. Treba mu samo malo vremena da se navikne. Istini za volju, momak još nije mogao da ublaži nemir izazvan onim što se dogodilo tog jutra. Biće mu potrebno nekoliko dana da potisne košmare ispunjene pretećim obrisima čoveka u crnom koji mu se približava. Ali nije se usudio da razgovara o tome s Injaciom, ubeđen da trgovac ne bi trpeo njegove žalopojke i da bi ga bez oklevanja poslao nazad u manastir u kojem ga je našao. Zakašlja se. Grudi su ga bolele od zadobijenog udarca, a bol mu je otežavao disanje. I to je prećutao, kao i veliki crni podliv na grudnom košu. Prineo je ruke grudima i pokušao da zaspi. Sutradan bi trebalo da mu bude bolje. Pre nego što je zažmurio, osmotrio je svoje saputnike. Vilalm je utonuo u san, ali svaki čas se trzao pod pokrivačem, verovatno proganjan mučnim snovima. Injacio je ležao nepomično, okrenut na bok. Možda ni on nije spavao. Telo mu je delovalo neobično napeto, kao da iznad njega lebdi splet misli. Dok je čekao da zaspi, Uberto ponovo pomisli na odredište putovanja. Opatija Svetog Mihaila u Kjuzi bila je benediktinski manastir podignut visoko na planini Pirikijano, na dan hoda od Torina. Iako je ličio na tvrđavu, bio je na putu hodočasnika koji su išli u Francusku. Unutar njegovih zidina živelo je više od dvesta monaha različitih nacionalnosti, između ostalog Španci, Burgonjci i Italijani. A među njima je bio i Vivijen iz Narbone.

Nije znao više ništa u vezi s tim. Njegovu radoznalost najviše je pobuđivao sadržaj knjige. – Je l’ to neka sveta knjiga? – pitao je nekoliko sati ranije trgovca. – Nije – glasio je odgovor. – O čemu je, onda, reč? – uporan je bio momak. Injacio je zažmirio, oči su mu se pretvorile u dva zelena preteća proreza. – O nečemu što ti ne bi mogao da razumeš. Uberta je razočarao taj odgovor, ali trgovac kao da je bio čvrsto odlučio da ne govori o tome. Venecijanska noć protekla je sporo za besanog Uberta. Ali još sporije je protekla Enriku Skalu.

22. Grof se probudio uz trzaj. Rado bi nastavio da spava da ga nije mučio neprijatan osećaj pečenja u stomaku. Sigurno je popio nešto pokvareno pre no što je zaspao. Bio je ošamućen. S naporom je razmišljao i prisećao se. Udovi su mu bili obamrli, kao da je dugo ležao u neprirodnom položaju. Pokušao je da otvori oči, ali nije uspeo. Imao je povez preko očiju, ruke su mu bile vezane za naslone stolice. Ali najviše se uplašio kad je shvatio da su mu noge zarobljene u nekakvom metalnom cilindru koji mu je dopirao do kolena, završavajući se proširenjem. Hladna i nepomična, ta zlokobna posuda savijala se ispod peta obuhvatajući mu cela stopala. Grof zamisli sliku neke čudne gvozdene čizme. Koliko god da se trudio, nije mogao da zamisli čemu to služi. Pečenje u stomaku povuklo se pred mučninom izazvanom osećajem nemoći. Uglednog Enrika Skala, avogadora Venecije, obuzela je panika. Bilo mu je hladno, osećao je vlagu i vonj buđi. Sigurno se ne nalazi u svojoj palati u Rijaltu, već, najverovatnije, u nekoj tamnici. Do ušiju mu je doprlo udaljeno zapljuskivanje. Lučka četvrt sigurno nije daleko. Naglo se priseti. Drogirali su ga! Altilija, ta drolja! Kad bi mu sad dopala šaka... Odjednom začu zvuk koraka koji je dopirao iz obližnje prostorije, sve bliži. Potom... zaškripaše šarke i pred njim se otvoriše neka vrata. Lice mu zapahnu nalet promaje. – Altilija, jesi li to ti? – upita grof nesigurnim glasom. Slogovi su odjekivali kao kapi vode koje padaju u krečnjačku jamu. Odgovor je stigao iz mraka, izgovoren metalnim glasom: – Atilija nije ovde. Skalo se trgnu, podiđoše ga ledeni žmarci. – Ko ste vi? – promuca. Nije bilo odgovora. – Šta hoćete od mene? – nastavi zatvorenik, a onda prasnu: – Ja sam avogador Venecije, zaboga! Ne možete se tako ponašati prema meni!

Njegove reči proguta mrak. Odjednom se razlegnu odjek koraka, koraka više ljudi. Ušlo je mnogo ljudi, desetak ili više njih. Koliko je velika ta prostorija? Sudeći po zvucima, pridošlice su zauzele mesta na nizu klupa, kao da su neka porota. – Šta se događa? – poskoči grof. – Izvedeni ste pred Tajni sud Svetog Vema. – Bio je to isti glas koji mu se obratio malo ranije; glas nekog čoveka koji je govorio slovenskim naglaskom. – Ovaj susret je upriličen zbog vas. – Sveti Vem? – zamisli se Skalo. Iako je bio član Saveta četrdesetorice, svega nekoliko puta je čuo to ime. Znao je da je reč o nekom nemačkom bratstvu, sastavljenom od fanatika. „Franci-sudije“ ili „vidovnjaci“, tako su ih nazivali. Nije znao mnogo više od toga, a svakako nije mogao ni da pomisli da takvi ljudi postoje i u Veneciji. – Oslobodite me! – zareža, trudeći se da zvuči autoritativno. – Zar ne znate ko sam ja? Moja otmica neće proći nekažnjeno. – Noćas ste sami, grofe. I lišeni svake privilegije – upozorio ga je glas. – Sami ste, pred nama. Skalo zaškrguta zubima. Njegov autoritet je doveden u pitanje. – Šta hoćete od mene, može li se znati? – Šta ste jutros rekli Injaciju iz Toleda? – upita Sloven. – Odgovorite i ništa vam se ružno neće dogoditi. – To se vas ne tiče. – Zatvorenik trznu vezane ruke. – Oslobodite me, zaboga. Za vaše dobro. Nije bilo odgovora. Bez upozorenja, dve ogromne šake zgrabiše ga za bedra i razmakoše ih, ostavljajući mu slobodan prostor između cevanica, zarobljenih u metalnom omotaču. Ali slobodnog prostora je u toj čizmi bilo zaista malo. Sledećeg trenutka staviše mu nekakav kočić između kolena, a onda ga ubaciše u čizmu i gurnuše naniže. Drvenasta kora izgreba mu golu kožu sve do gležnjeva. Grof je ječanjem dočekao neprijatan osećaj stezanja u čizmi i trnce u cevanicama. Noge počeše da mu pulsiraju kao da će mu se vene, kroz koje krv više nije mogla da struji, rasprsnuti. Zatvorenik pokuša da pomeri stopala, ali uvide da nema dovoljno mesta ni za kakav pokret.

Povređen ponos, ili možda očajanje, uliše mu hrabrost da se pobuni: – Vi ste gomila kukavica! Ja sam plemić, dođavola. Nemate nikakvo pravo da me ovako mučite! – Odgovorite, grofe, bolje će vam biti – obrati mu se Sloven. – Nemamo mnogo vremena. Šta ste rekli Injaciju iz Toleda? – Dobro ću vam platiti ako me pustite – uporan je bio Skalo. – Koliko god da zatražite. Ja sam vrlo imućan čovek. Nije bilo odgovora. Ponovo mu razmakoše bedra, ovog puta s naporom, i gurnuše još jedan kočić između kolena, prema otvoru čizme. Grof zaječa. Šta su naumili? Nemoguće je proturiti još jedan između cevanica. Nema više mesta. Njegov krvnik je sigurno i sam to uvideo, pošto je odustao od svog nauma. Onda se dogodi nešto drugo. Začu se neki neprepoznatljiv zvuk, neko metalno grebanje o pod. Vazduh se ustalasa izazvan pomeranjem nečeg teškog, kao da je neko zamahnuo toljagom ili... maljem. Upravo u trenutku kada je ta misao doprla zatvoreniku do svesti, na glavu kočića smeštenog u otvor gvozdene čizme obruši se udarac. Grof isturi bradu i isprazni pluća krikom koji je zaparao vazduh. Onda stisnu zube, kao da zadržava bol, i učini to toliko silovito da mu uglove usana oboji tanak mlaz krvi. Probijajući se između kože i kostiju, kočić zaroni ceo pedalj, lomeći i pretvarajući u kašu sve što mu se našlo na putu. Ali muke su tek počele. Skalo nije mogao da vidi jezivi malj kako se ponovo diže, ali je osetio zamah. Kočić se zari još dublje, smrskavši mu potkoleničnu kost i petu, a iz proširenog otvora cilindra šiknu mlaz krvi. Bol je bio toliko nepodnošljiv da grof ne bi oklevao da istrgne sebi obe noge kako bi ga se oslobodio. Shvatio je da se umokrio i uneredio, ali okolnosti koje su ga zadesile odavno su prevazišle prag poniženja. Oštri bolovi protresali su ga od stopala do prepona i nije mogao da razabere gde mu se završavaju noge, a gde počinje gvozdena čizma. Bez ikakvog nagoveštaja saosećanja, Sloven ga podstaknu: – Govorite i nećete više patiti.

– Reći ću sve što hoćete... – Zatvorenik je disao s naporom, kao konj u punom trku. – Odgovorite, onda, šta znate o Uteru Ventorumu? – Znam samo da služi za prizivanje anđela... – izusti grof, i ne pokušavajući da slaže. – Otkud znate? – Otkrio mi je izvesni Vivijen iz Narbone... Napisao mi je pismo, pre nekoliko meseci. Tišinu zapara prigušeni žamor. – U kakvim ste odnosima s tim čovekom? – Nikada ga nisam video. On je mene potražio kako bi mi poslao pismo... – A šta želi od vas taj Vivijen iz Narbone? Na koji način je Injacio iz Toleda umešan u to? – Vivijen želi da kupim tu knjigu, Uter Ventorum. Poslao sam Injacija iz Toleda da se sastane s njim kako bi je kupio u moje ime... To je zahtevao Vivijen iz Narbone. Ne znam zašto... Žamor se pojača: – Trgovac iz Toleda se ponovo pojavio! Želi da se pridruži prijatelju! Hoće da pobegnu s knjigom! – Tišina! – Dubok glas onog Slovena odjeknu u prostoriji. – Gde se krije Vivijen? Govorite, grofe! – U Manastiru Svetog Mihaila u Kjuzi – izusti Skalo, gotovo predusretljivo. Slepoočnice su mu se caklile od znoja i očajnički su pulsirale. Uskoro će prestati da se muči. Blagosiljao je Gospoda. – Zaklinjete se svojom čašću? Svojim životom? – Zaklinjem se čime god hoćete! Sveti Mihailo u Kjuzi! Sad mi oslobodite noge, preklinjem vas! – Kako želite, grofe – reče Sloven. – Vašim mukama je došao kraj. Skalo se bezizrazno osmehnu, a povez mu skliznu s očiju.

23. U svitanje, Injacio, Vilalm i Uberto ukrcaše se na brod koji je plovio u unutrašnjost zemlje. Lađa se otisnu, prođe ispod pokretnog mosta Rijalto zajedno s mnoštvom čamaca i ostavi za sobom Veneciju uplovljavajući u vode pritoka reke Po. Trgovac je izabrao taj brod zato što je bio oslobođen plaćanja dažbina i nije pristajao u usputne luke. Uberto nikada nije plovio lađom. Vrzmao se po palubi, radoznalo pogledajući i osluškujući grub govor mornara. – Gde ćemo se iskrcati? – upita Injacija, koji je koračao pored njega. – Ovaj brod prevozi so u Paviju – odgovori trgovac. – Tamo ćemo se iskrcati, onda ćemo produžiti konjima na severozapad, do našeg odredišta. Momak klimnu glavom, ali već je gledao na drugu stranu, ka pramcu. Tamo je Vilalm stajao naslonjen na ogradu. Delovao je tužno, iako bi njegov pogled povremeno blesnuo iznenadnim gnevom, kao da ga muče uspomene, previše bolne da bi mogao da ih potisne. Injacio nasluti Ubertove misli i spusti mu ruku na rame. – Pre ili kasnije će ti ispričati svoju priču – reče. – Onda ćeš razumeti. Momak klimnu glavom i odvrati pogled od Vilalma, kao da ne želi da naruši njegovu tugu. Neko vreme je osluškivao hučanje reke, posmatrajući travnate obale koje su mu promicale pred očima, a onda se ponovo obrati trgovcu: – Celu noć sam mislio. Na knjigu, htedoh da kažem. Baš ne želiš ništa da mi nagovestiš? Na Injaciovom licu zatitra jedva primetan osmeh. – To su stvari kojima ti nisi dorastao, dete moje. Zasad je dovoljno da znaš da je reč o vrlo vrednom rukopisu, i jednako opasnom. – Ako je uistinu toliko opasan, možda bi ga trebalo zaboraviti i ostaviti ga tu gde je. – Naprotiv, neophodno je doći do njega. Na njegovim stranicama se možda krije tajna istinskog znanja. Uberto ga pogleda popreko. – Mislio sam da istinsko znanje postoji

samo u Bibliji. Injacio gotovo teatralnim pokretom raširi ruke i zagleda se u oblake. – Ja govorim o drugačijoj vrsti znanja; o znanju vavilonskih astronoma, Haldejaca i persijskih mudraca. – Govoriš o Tri kralja, Tri mudraca? Trgovac se osmehnu. – Ko je rekao da su postajala tri mudraca i, povrh svega, da su bili kraljevi? Jevanđelja to ne potvrđuju. Mudraci su bili dvanaestorica mudrih ljudi koji su živeli na planinama kako bi posmatrali zvezde. Nosili su bele odore i živeli jednostavnim životom. Zaratustra je bio njihov prorok. Momak ga podozrivo osmotri. – Niko mi nikada nije pričao o tome. Kako da znam da je to istina? – Možda ćeš tokom ovog putovanja naći način da otkriješ. – Injacio se zagleda u njega svojim smaragdnim očima. Nije želeo ništa da mu nameće, samo je hteo da pobudi radoznalost u njemu. Dobro je znao da se istina ne može naučiti, već da za njom treba postepeno tragati, potpuno slobodno. – Mudrace su nazivali „sledbenicima vatre“ zato što je na vrhu njihovih hramova gorela tajanstvena vatra. Bili su veoma mudri i moćni ljudi. – Načas zastade, a onda nastavi: – Njihovo znanje je poticalo od nebeskih bića. – Ne razumem. Na šta misliš? – Na tajnu koju čuva Uter Ventorum. – Posle kraćeg razmišljanja, trgovac se smrknu. – Tajna za kojom ne tragamo samo mi; čovek u crnom na kojeg smo naleteli u Veneciji svakako gaji ista interesovanja. Možda i više od nas.

24. Ćilibarski osmeh jutra obojio je krovove Venecije, ali u kući Henrika Tevtonca i dalje je vladala tama, zadržana prozorskim zastorima. Slavnika dočeka nizak vremešni sluga, koji ga zamoli da sačeka u radnoj sobi. Gospodar se tek probudio, ali odmah će sići da se sastane s njim. Radna soba je bila prostrana, prigušeno osvetljena plamičkom jedne jedine sveće. Siledžija se zaputi ka svetlu, naslepo se probijajući između predmeta skrivenih u polumraku. Sede na ivicu jednog okruglog stola postavljenog nasred sobe, ne trudeći se da se udobno smesti. Pritisnu oči jagodicama, a onda i slepoočnice. Stade da masira kožu, trljajući je. Za to vreme je razmišljao o onome što se dogodilo nekoliko sati ranije. U levoj ruci stezao je povez koji je skinuo Enriku Skalu s očiju. Zadovoljno ga osmotri, kao da je trofej, a pogled mu onda skliznu na kažiprst na kojem je blistao zlatan prsten. Otac mu ga je poklonio na samrti, pre mnogo godina. Na površini je bio utisnut cvet lincure, simbol jedne češke porodične loze koja je pala u nemilost. Decenijama je propast pratila Slavnikovu dinastiju i on je, kako bi je održao, stupio u službu jednog veoma moćnog čoveka. Njegov gospodar je bio na visokom položaju tajnog udruženja koje je pustilo korenje u celom svetom Rimskom carstvu. A on je, kao njegov vazal, primljen u to bratstvo i povereno mu je važno zaduženje. Naučio je i da se svom gospodaru obraća tajnim imenom Dominus. Čeh začu škripu vrata i ugleda krupnu figuru Henrika Tevtonca. Posmatrao ga je kako prelazi preko sobe i seda za sto s ozbiljnim izrazom lica, jedva vidljiv pod svetlošću sveće. Bio je gojazan čovek, u kućnoj haljini izvezenoj istočnjačkim motivima, oznojene glave pokrivene pramenovima rićkaste kose. Imao je sive, sitne oči nad punim obrazima i ogromnu stomačinu. Slavniku je oduvek bio odbojan, iako je predstavljao značajnu podršku za njegovu misiju. Henrik spusti krupne stisnute šake na sto. Na zglavcima nadlanice imao je jamice. Pre nego što je progovorio, duboko je udahnuo, s

naporom. Kao da mu je salo pritiskalo pluća. – Je li progovorio? – upita, zureći uznemireno u povez koji je siledžija stezao u ruci. – Jeste li saznali ono što ste hteli? – Jesmo. – Slavnik mu uputi oštar osmeh. – Napokon znam gde se nalazi Uter Ventorum. Obeshrabren tim pogledom, Henrik ustuknu i nervozno se nakašlja. Iako je u potaji gajio ambicije da zauzme položaj vođe, nije žudeo da prisustvuje izvesnim sadističkim ispitivanjima. – Šta sad nameravate da učinite? – Pratiću Injacija iz Toleda i naći ću knjigu. Dominus je želi za sebe, po svaku cenu. – Tako i treba. Dominusa valja pošteno služiti – prodahta gojazni čovek. Glas mu je zvučao kao hropac. – Koga ćete povesti sa sobom? – Sam ću otići. Znam gde ću naći pomoć ako mi zatreba. Kažite ostalima da čekaju ovde, u Veneciji. – Biće učinjeno. – Henrik se uzdrža od primedbi. Iako je čovek koji je stajao pred njim imao niži položaj i poreklo u odnosu na njega, uživao je zavidan autoritet i slobodu delovanja. Dominus je tako odlučio; neambiciozni caballarii12 imali su prednost, a Dominus je time zauzdavao ambicije sledbenika iz više klase. Ali stvari će se s vremenom promeniti, reče Henrik u sebi. Već je preduzimao korake u tom smislu... – To je sve o čemu mogu da vas izvestim – nastavi Čeh. – Sad treba da mi obezbedite prevoz do nekog mesta u okolini, odakle mogu da produžim na konju, daleko od močvara. – Kad nameravate da pođete? – Odmah. – Slavnik načini pokret kao da će ustati, onda se načas zamisli i dodade: – Molim vas za još jednu uslugu. Pre nego što otputujem, želim da znam koliko je brodova već isplovilo ili se sprema da isplovi ka unutrašnjosti. Injacio iz Toleda se svakako ukrcao na jedan od njih.

25. Bio je peti dan plovidbe, malo pre podneva. Injacio i Vilalm su se odmarali u potpalublju. Uberto je stajao na levoj strani broda. Ploveći uzvodno, lađa je sve vreme poskakivala i povremeno se činilo da joj se pramac propinje. Ubertu je to sve više smetalo i shvatio je da se nije prilagodio plovidbi. Stomak mu je reagovao na svako podrhtavanje broda, a svaki trzaj izazivao mu je mučninu. Srećom, duvao je povoljan vetar. Uskoro je trebalo da stignu do ušća Tičina u Po. Uberto je razmišljao o Injaciovim rečima. Naterale su ga da misli o persijskim mudracima. Zamišljao je njihove obrede u hramovima vatre, na istočnjačkim planinama. Šta je trgovac hteo da kaže kad je napomenuo da njihovo znanje potiče od nebeskih bića? Zašto se nije izrazio jasnije? Još nije shvatio šta Injacio zaista hoće od njega i zbog toga je bio uznemiren. Da ne bi razmišljao o tome, nagnuo se preko ograde i zagledao se u ono što se događa na rečnoj obali. Pred očima su mu se smenjivali mali prizori iz seoskog života, jedna grupa seljaka jurila je divlju svinju; jedan težak je vodio volove na pojilo; grupa pralja ispirala je rublje na obali; stado ovaca paslo je na livadi; jedan pastir je dremao u hladu bukve. Primeti kako uz bok lađe plovi sve više čamaca. Pavija je sigurno blizu. Injacio se upravo bio probudio. Nije znao koliko je sati niti koliko dugo je spavao. U nozdrvama je osećao miris smole kojom je bilo premazano korito broda. Zaputi se ka palubi i naiđe na Vilalma, koji je igrao kocke s mornarima. Odavno ga nije video da se smeje. Priseti se kako ga je upoznao, na jednom krstaškom brodu na pučini nedaleko od Svetog Jovana od Akre. Zatekao ga je u potpalublju, obešenog o konopac kao životinja na samrti. – Pomozi mi – rekao mu je slabašnim glasom. A on mu je pomogao, kao što bi to učinio Majnulfo iz Silvakandide da je bio na njegovom mestu. Potisnuvši sećanja, koračao je prema krmi i nedaleko od kormila

ugledao je Uberta, naslonjenog na ogradu. Posle nezgode u Bazilici Svetog Marka, želeo je da ga pošalje kući, ali mučila ga je sumnja. Onaj ko je poslao uhodu iz Venecije mogao je da proveri i Manastir Santa Marija del mare, a možda je i u dosluhu s Rajneriom iz Fidence i s misterioznim Scipionom Lazarusom. U tom slučaju, da je naredio momku da se vrati u manastir, izložio bi ga velikoj opasnosti. Ipak, ni odluka da momak nastavi putovanje nije bila naročito mudra, budući da Injacio nije isključio mogućnost da im je čovek u crnom ušao u trag. Povrh svega, ta osoba je probudila u njemu stare strepnje. Reč je o obliku njegovog bodeža... Ali nije bio siguran, jer ga je video samo na tren. Pokuša da prikrije zebnju. Nije želeo da ga Uberto vidi uznemirenog. Zasad je mogao samo da se drži plana i da se brzo kreće, ne upadajući u oči. Možda previše brine. Potisnuo je brige i prišao dečaku. – Kako si? – Stomak mi ne da mira. – Jesi li uspeo da odspavaš? – Malo. – Opusti se, stigli smo. – Trgovac pokaza jednu baziliku nedaleko od obale. – Pogledaj. Nedugo zatim brod je počeo da pristaje. Bazilika Svetog Petra na zlatnom nebu uzdizala se na obodu Pavije. Uberto je načas zadivljeno pogleda, razočaran što mora odmah da krene dalje i da propusti priliku da se divi njenim pozlaćenim svodovima po kojima je dobila ime ad coelum aureum. Pošto su kupili tri konja, putnici ih poteraše u kas pored bazilike. Dok je pokušavao da zauzda svoju životinju, Uberto se divio portalu bazilike i luneti iznad njega, na kojoj je bio prikazan anđeo s cvetom i kuglom u ruci, dok pored njega u molitvi kleče jedan seljak i monarh. Kad je skrenuo pogled s bazilike, momak primeti da je Vilalm uhvatio njegovog konja za oglavinu. – Čvrsto uvuci noge u uzengije i ne trzaj uzdama – reče mu Francuz. – Tako će cheval13 prestati da se ponaša hirovito.

Uberto se nasmeši i posluša savet. Poteraše konje u galop ka Torinu.

26. Prošlo je nedelju dana otkako je Injacio otputovao iz Manastira Santa Marija del mare. Rajnerio iz Fidence je tih dana bio vrlo uznemiren posle onoga što je otkrio o trgovcu. Injacio ne samo da je bio nekromant i đavolov sledbenik već se družio i s jednim jeretikom. Mogu da mu kažu šta god hoće, ali taj Vilalm iz Bezjea širio je oko sebe vonj katara. Nametalo se pitanje šta to povezuje plemenitog Venecijanca kao što je Enriko Skalo s takvim protuvama. Rajnerio je pretpostavio da ga je Injacio obmanuo i obrlatio, obećavajući mu ko zna kakve starudije. Ili još gore, pokušava da zametne seme jeresi unutar visoke klase s Rijalta. Iako je bio siguran da je raskrinkao Injaciovu pokvarenost, Rajnerio nije mogao da potisne zavist. Zašto ga je Majnulfo voleo toliko da je pristao da nosi teret njegove tajne? I kakva se to tajna krije u kovčegu, ili negde drugde, među manastirskim zidovima? Pošto je pročitao pismo koje je grof Skalo poslao trgovcu, Rajnerio je odmah pisao starešini Crkve Svete Marije i Damjana na ostrvu Muranu nadomak Venecije, zamolivši ga da mu upriliči susret s grofom. Hteo je da ga upozori na Injacija. A u slučaju da ga Skalo odbije ili da ispolji netrpeljivost prema njemu, svakako će pokušati da izvuče podatke o trgovcu kako bi ih preneo Scipionu Lazarusu, svom dobročinitelju. Posle nekoliko dana iščekivanja stigao je odgovor starešine crkve na Muranu, a sadržaj pisma prevazišao je njegove najcrnje slutnje. Rajnerio je nekoliko puta pročitao te redove, nabirajući čelo. Pisalo je da sastanak s grofom više nije moguć, budući da je prošlog ponedeljka Skalo pronađen obešen o glavni jarbol nekog broda, smrvljenih nogu. Jeziva nesreća. Krivac još nije pronađen, ali jedan mornar se zakleo relikvijama Svetog Marka da je prisustvovao vešanju. Obavila ga je, pred samo svitanje, grupa ljudi u crnom, lica sakrivenih maskama. Mornar je pokušao da pomogne žrtvi, ali su mu naredili da ode pripretivši mu smrću. Rajnerio pocepa pismo na komadiće, krajnje razdražen. Podudarnost između Skalovog susreta s Injaciom i njegove smrti previše je očigledna

da bi mogla da bude slučajna. Ubica! Taj Hispanac je, dakle, i ubica! Odmah mora da izvesti Scipiona Lazarusa o tome. On će svakako znati šta treba da preduzme. Rajnerio uze mastionicu, pero i pergament i stade da piše. Dok je ispisivao redove, razmišljao je o dugom putovanju koje čeka to pismo. Scipion Lazarus je odavno napustio dominikanski samostan u Bolonji i sad se nalazi u Tuluzu, u Crkvi Sen Romen. Upoznao ga je leta gospodnjeg 1210, početkom januara, padao je slab sneg. Rajnerio ga je čekao u dvorištu Crkve Svetog Nikole, ušuškan u ogrtač od nečešljane vune. Scipion Lazarus je izašao iz senke trema i zaputio se ka njemu pogrbljen, s kapuljačom navučenom na lice. Znao je malo o njemu. Pričalo se da je jedan od prvih sveštenika koji je prihvatio dominikanski pokret, pridruživši se fra Domeniku Guzmanu. Izgleda da je imao vrlo uticajne prijatelje, podjednako i u rimskoj kuriji i u inostranstvu. – Jeste li vi Rajnerio iz Fidence? – upitao ga je tada Scipion Lazarus. – Jesam, oče. Zašto ste me pozvali? Na te reči nepoznati je spustio kapuljaču, otkrivajući lice izobličeno jezivim ožiljcima. Rajnerio se sa osećajem stida priseti kako je ustuknuo kao preplašeni momčić. S druge strane, nikada do tada nije video ništa slično i pomislio je kako nikada neće videti ništa gore od toga. – Nemojte se plašiti mog izgleda. – Scipion Lazarus je odvratio pogled, obuzet nelagodom. Znao je da deluje odbojno. – Želeo sam da vas upoznam. Znam da ciljate na položaj opata. – Otkud znate? – Ja mogu da vam obezbedim to zvanje – nastavio je Scipion Lazarus, ne osvrćući se na pitanje. – Ima jedan manastir na jadranskoj obali, prilično imućan, čiji je starešina zašao u duboku starost... Dovoljno će biti da vas premestim tamo, gde ćete sačekati njegovu smrt. Neće trajati dugo. Nakon toga ću se pobrinuti da nasledite njegov položaj. – Zaista laskavo, ali zašto želite da mi pomognete? Ja vas ne poznajem i ne mogu da vam ponudim ništa u zamenu za vaše obećanje. – Zauzvrat tražim vrlo malo; da mi pomognete da rešim jedno škakljivo pitanje, koje mi je izuzetno važno.

– Objasnite mi. – Tragam za vestima o jednom hispanskom trgovcu povezanom s manastirom u kojem mogu da vas postavim za opata, a on će se pre ili kasnije vratiti u taj manastir. Rajneriju to nije delovalo kao prevelika žrtva. – Ako je samo to u pitanju, sa zadovoljstvom ću vam pomoći – rekao je bez razmišljanja. – Ko je čovek o kojem treba da se raspitam? – Injacio iz Toleda. – Scipion Lazarus je promrsio te reči kao da pljucka kamenčiće. Od tog trenutka u Rajneriovom životu nije bilo više nijedne prepreke. Na preporuku Scipiona Lazarusa, odmah je premešten u Manastir Santa Marija del mare, a posle nekoliko godina nasledio je Majnulfa iz Silvakandide na položaju opata, izazvavši nezadovoljstvo daleko zaslužnije sabraće. Potisnuvši uspomene, Rajnerio je nastavio da piše pismo svom dobročinitelju. Došao je trenutak da mu uzvrati uslugu tako što će mu otkriti ono što je saznao o trgovcu iz Toleda posle godina strpljivog čekanja.

27. Putovanje do Torina trajalo je četiri dana. Injaciova družina brzo je napredovala, zadržavajući se svake noći u konačištima za hodočasnike raspoređenim duž puta. Na taj način su uspevali manje-više redovno da se zgreju i odmore. Pošto su ostavili iza sebe zidine Torina, jahali su uz obalu Dore Riparije dok nisu izbili na staze Val di Suze. Tamo su, međutim, sva konačišta, gostionice, pa čak i senici bili puni hodočasnika s Franačkog puta,14 tako da im nije preostalo ništa drugo nego da spavaju pod vedrim nebom, u podnožju planine Pirikijano. Sutradan ih je čekalo još nekoliko sati jahanja do Opatije Svetog Mihaila u Kjuzi. Zapalili su vatru, pojeli sušeno meso i stvrdnut hleb, a onda se opružili kraj žara. Uberto je bio vrlo umoran, ali zadovoljan. Trgovac mu je obećao da će u povratku putovati sporije i da će posetiti grad koji su ostavili za sobom. Duboko je udahnuo. Vazduh je bio drugačiji u odnosu na onaj u lagunama u kojima je odrastao, nekako lakši. Odisao je mirisom smole i borovine, koji mu je golicao nozdrve. Načas pomisli na tajnu koja ih očekuje u Opatiji Svetog Mihaila u Kjuzi, a onda sklopi oči i zaspa.

*** Još nije bilo svanulo kad se probudio. Prenuo ga je zvuk koraka u travi. Podigao je glavu i osvrnuo se unaokolo, sanjiv. Pod vazdušastom svetlošću mesečine ugleda neko stvorenje obraslo krznom sklupčano uz njegova stopala. Protrlja oči i pažljivije se zagleda. Životinja je bila prevelika za divlju svinju. Iznenada, stvorenje oseti da ga neko posmatra, ispusti vreću po kojoj je preturalo i priđe Ubertu. Imalo je ljudsko lice, ali telo mu je bilo potpuno obraslo krznom. Uberto zinu, ali nije mogao da ispusti nikakav zvuk. Pred očima mu

iskrsnu slika čudovišta koju je video jednom prilikom dok je čitao neki bestijarij.15 – Homo lupus!16 – uzviknu i stade da se rita kako bi zadržao podalje to stvorenje. Trgnuvši se od tih usplahirenih reči, Vilalm skoči na noge i pogleda ka Ubertu. U mraku je razaznao razbojnika ogrnutog životinjskim krznom koji se približavao dečaku. Pokuša da se umeša, ali nije mogao da se pomeri; drugi razbojnik ga je iznenadio s leđa i stegao ga oko grudi. Stisak je bio snažan, ali Francuz je uspeo da se oslobodi. Maši se rukama za levi bok, uhvati svoju sablju i isuka je jednim trzajem. Vrhom balčaka udari u stomak napadača, koji zaječa od bola. Bio je to neki siledžija odeven u rite. U međuvremenu, Injacio je ustao i dograbio putnički štap. Htede da priskoči Ubertu u pomoć, ali Vilalm je bio brži; okrenuo se u mestu spretno kao mačka i grebenom sablje udario razbojnika u krznu posred lica. Godinu dana ranije odrubio bi mu glavu udarivši ga sečivom, ali trgovac ga je naučio da poštuje tuđi život. Nasilnik pade nauznak, a krv mu šiknu na nos. Francuz se okrenu ka drugom razbojniku koji ga je bio napao s leđa. Ovaj se pridizao, ali Vilalm ga odgurnu udarcem u stomak i uperi mu vrh mača u grkljan. – Pseta besramna! – zareža. – Odlazite ili ću vas rasporiti kao zveri! Pošto se povratio od straha, Uberto se zagleda u Francuzov mač. Bila je to zakrivljena sablja, manja od teških mačeva hrišćanskih vitezova. Do tada nije ni primetio da je Vilalm nosi. Francuzove pretnje i udarci nateraše razbojnike u beg. Siledžije otrčaše niz dolinu i baciše se u žbunje poput divljih zveri. Trgovac ih je pratio pogledom dok nisu nestali u grmlju. – Da ih nismo primetili, ukrali bi nam hranu i konje. Da ne pominjem da su mogli da nas ubiju u snu. Vilalm se okrenu ka istoku. – Idemo, ne bi bilo pametno da ostanemo ovde. Osim toga, već je počelo da sviće. Uberto pogleda ka severu proučavajući poslednji deo puta koji ih je čekao. Na vrhu Pirikijana isticali su se obrisi Manastira Svetog Mihaila u Kjuzi.

Na brzinu pokupiše ono malo stvari koje su imali i krenuše.

28. Pod sve bleštavijim sjajem sunca, Injacio se probijao između stenovitih zidova. Uberto je jahao iza njega, uporedo s Vilalmom, razmišljajući o onome što se dogodilo nekoliko sati ranije u dolini. Oni razbojnici su ga dobro isprepadali. – Nikada nisam video takav mač – reče Francuzu. Vilalm se prenu iz svoje ćutnje i osmehnu mu se. – To je kriva sablja. Koriste je mavarski ratnici. – Kad je to rekao, izvukao je oružje iz korica skrivenih ispod ogrtača. Sečivo je bilo izbrazdano šarama koje su se pružale od žleba do oštrice. – Iskovana je od damaskog čelika, kakav se na zapadu ne može naći. – Gde si naučio da se boriš? – upita momak, čudeći se što je uspeo da privoli saputnika da govori i da ga, povrh svega, oraspoloži. – Na jednom piratskom brodu – odvrati Vilalm i namignu mu. Uberto ga je, primetno zadivljen, još neko vreme posmatrao. Vrlo tajanstven čovek! Možda još tajnovitiji od trgovca. Ličio je na nekog plemenitog viteza, s tom dugom plavom kosom i odlučnim pogledom. U jednom trenutku s čela male povorke odjeknu Injaciov glas. – Evo ga, napokon – objavi s kažiprstom uperenim uvis. Uberto pogleda preda se i ugleda nedaleko odatle masivne zaštitne zidine. Iza nazubljenih bedema uzdizao se Manastir Svetog Mihaila u Kjuzi. Ličio je na kamenog diva sapetog mnoštvom okolnih zgrada. Ceo taj skup građevina delovao je neskladno, što je razumljivo, s obzirom na to da nije bilo lako podići ih na rubu te litice. Trojica saputnika pridružiše se repu kolone hodočasnika koja se odužila ispred kapije i sačekaše da uđu. Pošto su prošli kroz spoljašnji prsten zidina, učini im se da su stigli u neki utvrđeni zamak. Ulice su vrvele od monaha, trgovaca i seljana. Na raskršća se slivao svakojaki svet, od trgovaca tkaninama do prodavaca krzna, od skitnica do vojnika. Kad su stigli do štala, poveriše životinje konjušaru i peške se zaputiše

ka manastiru. Prvi put se na trgovčevom licu jasno ukazalo nestrpljenje. Injacio priđe grupi monaha, s poštovanjem se pozdravi s njima i upita gde može da nađe oca Vivijena iz Narbone. Na to pitanje monasi stadoše da se došaptavaju. Istupi najstariji, usukan čovek asketskog lica. Pređe prstima preko obraza upalih od gladovanja i odgovori: – Ne poznajemo ga. Ali to je razumljivo, ovde živi mnogo monaha. Pitajte starog intendanta, oca Ðeralda iz Pinerola. Dugo živi ovde i poznaje sve žitelje manastira. U ovo vreme je obično negde u blizini manastirske kapije. Trgovac mu zahvali i nakloni se. Monasi ga blagosloviše i udaljiše se. Kao što ih je monah uputio, trojica saputnika krenuše ka manastiru penjući se uza stepenice isklesane u steni. Stigoše do travnatog proširenja punog razasutog kamenja, koje se prostiralo nedaleko od hrama Svetog arhangela Mihaila. Zastadoše ispred ulaza ukrašenog veličanstvenim reljefom koji je prikazivao zodijačke znake. – Taj portal je napravljen pre gotovo sto godina – iznenadio ih je nečiji promukao glas. Injacio, Uberto i Vilalm se istovremeno okrenuše. Obratio im se jedan stari monah niskog rasta, živahnih očiju i smežuranog lica. Pošto nije dobio odgovor, starina nastavi: – Zar nije prelep? Svakog dana zastanem pred njim da ga posmatram. Izradio ga je izvesni Nikolaus, koji je ukrasio i katedralu u Ferari. Mnogi veruju da je bio Španac, ali ja mislim da je poticao iz Langedoka. Možda je i on bio katar. – Zacereka se bezubim ustima. – Da niste vi otac Ðeraldo iz Pinerola? – upita ga Injacio. – Da, to sam ja. Šta mogu da učinim za vas, blagosloveni hodočasnici? – Tražimo jednog monaha. Vivijena iz Narbone, i upravo su nam rekli... – Vivijena iz Narbone? – Ðeraldo se smrknu i pažljivo osmotri trojicu stranaca. – Ko ste vi? – upita, a duga seda brada mu zadrhta. – Mi smo njegovi prijatelji – odvrati trgovac, zbunjen starčevom reakcijom. – Pre nekoliko meseci nam je poslao pismo i došli smo ovamo da bismo se sastali s njim. – Nemoguće! – uzviknu monah. – Vivijen iz Narbone je umro pre

trinaest godina.

29. Slavnik je jahao otprilike dve nedelje. Priuštio je sebi samo nekoliko predaha, onoliko koliko mu je bilo potrebno da jede i da odmori konja. Od dugog jahanja bolela su ga kolena i prepone, a zadnjica mu je neprijatno utrnula. Oči su mu se sklapale od umora. Pošto je bio blizu odredišta, odlučio je da se zaustavi kad je naišao na neke udžerice. Sjahao je, vezao konja za direk i umio se nad pojilom. Hladnjikava voda ga je razbudila. Podnevna svetlost dopirala je s planina obasjavajući obronke i staze Val di Suze. Tamo negde iza stenovitog venca Dominus je nestrpljivo čekao vesti. Seo je uz jedan senik i zamislio se nad svojom misijom. Sudeći po podacima koje je usput sakupio, trgovčeva družina imala je dan prednosti u odnosu na njega. Posmatrajući planinske vrhove koji su pod sunčevom svetlošću blistali kao kobalt, Čeh pomisli kako ih je sustigao. Iza leđa mu odjeknu zvuk koraka u travi. Slavnik se naglo okrenu, s rukom na bodežu, ali pred sobom ugleda plavokosog dečkića musavog lica. Zurio je u njega nepomičan, nem, verovatno začuđen njegovom krupnom figurom. Čeh mu uputi strog pogled u kojem, međutim, nije bilo pretnje. Dečak ga je podsetio na sopstveno detinjstvo, na doba kada još nije bio upoznao moć mača. – Gladan sam, kaži ocu da mi donese nešto za jelo – naredi mu odsečno, ledenih dužica već uperenih na drugu stranu. Dečak nije delovao uplašeno. – Otac mi je umro prošle zime – promrmlja ne odvajajući pogled od crnog viteza. I moj otac je umro, pomisli Slavnik. Odavno je preminuo i Slavnik se od tada oseća usamljeno. – Kako se to dogodilo? – upita, ne pokazujuću previše zanimanja. Maleni prikri osećanja iza netrpeljive grimase. – Ubili su ga razbojnici. – Onda ćeš mi ti doneti da jedem – zaključi Čeh i spusti šake u rukavicama na kolena. Ne odgovorivši mu, dečkić utrča u jednu straćaru naspram štale.

Nedugo zatim izađe noseći činiju čorbe od raži i krišku hleba. Jedna mlada žena s crnim šalom izviri kroz prozor. Bila je lepa, ali imala je suvonjavo lice ispijeno od bola i brige. Slavnik uze hranu ne zahvalivši. Jeo je ćutke, ne prestajući da zuri u dečaka. Kad je završio, vratio mu je činiju, uzjahao i rekao: – Treba da porasteš, da ojačaš i osvetiš svog oca. Sve ih pobij, bez milosti. Podbode konja i potera ga u galop. Dečak ostade nepomičan, sa zdelom u ruci, da ga posmatra kako se udaljava. Slavnik se zaputio u Manastir Svetog Mihaila u Kjuzi. Uskoro će stići na odredište.

30. Injacio je stajao ispred izborane njuške oca Ðeralda kao da ne može da rastumači reči koje je ovaj prevalio preko usana. U glavi mu je odjekivalo: – Vivijen iz Narbone je umro pre trinaest godina! – a nije mogao da nađe logično objašnjenje. Vilalmov i Ubertov zgranuti pogled odražavao je jednako razočaranje. Kao da im se ceo svet srušio na glavu. Ako je Vivijen uistinu mrtav, ko se u njegovo ime obratio grofu Skalu? I kako objasniti privezak od školjke? Trgovca načas obuze vrtoglavica, ali onda se umiri. Uhvati se za ono malo izvesnih činjenica kojima je raspolagao i nastavi logično da zaključuje: otac Ðeraldo laže ili neko manipuliše njime. Pokaza saputnicima da ostanu mirni, a onda se obrati monahu: – Poznavali ste ga? – Bili smo prijatelji – odvrati Ðeraldo, iznenađen sagovornikovom promenom tona. – Sigurni ste da je mrtav? – Video sam ga kako se survava sa svojim konjem niz planinski obronak. Čuo sam krike koji su dopirali sve do doline. Šta vi mislite? Injacio se uzdrža od odgovora. Bilo je nečeg neobičnog u starčevim rečima. Ne samo tuge već i straha. Nešto je krio od njega. – Prečasni oče – reče, brzo razmišljajući – sećate li se gde je živeo? Gde su mu bile odaje? Ako vam to ne smeta, voleo bih da ih posetim. Ðeraldo prekrsti ruke. – Hodočasnicima je zabranjeno da ulaze u monaške ćelije. – Pokušajte da me shvatite – uporan je bio trgovac. – Vivijen je obećao da će mi pokloniti jednu knjigu i rado bih je uzeo kako bih sačuvao uspomenu na njega. Pozivam se na benediktinsku gostoljubivost... I, naravno, uzvratiću vam uslugu prilogom. – Kako bi potvrdio svoje reči, zavuče ruku u bisage i zazvecka kovanicama u kesi koju je držao unutra. Monah provuče prste kroz dugu sedu bradu. – Koliko se ja sećam,

Vivijen nije ostavio ništa slično, ali ako baš hoćete, možemo da pokušamo. Možda me sećanje vara. – Uzdahnu u znak predaje. – Dođite, idemo u monaške odaje. Ali trudite se da ne pravite buku, da ne uznemiravate monahe udubljene u misli. Ðeraldo ih povede preko dvorišta i produži ka velikoj zgradi naspram manastira. Kad su ušli, nastaviše kroz slabo osvetljene hodnike. Iako je napolju vazduh bio svež, u tim prostorijama odisao je mirisom tamjana i istopljenog voska. Iza zatvorenih vrata čuli su se koraci, zevanje i mrmljanje. Vladao je neki uznemirujući spokoj, neobičan osećaj praznine. Uberto se naježi. Vilalm primeti to i štipnu ga za obraz. – Stigli smo. – Ðeraldo otvori vrata. – Ovo je bila Vivijenova ćelija, ali sada više niko ne živi u njoj. Kruže sujeverne priče u vezi s njim... – Osmehnu se s nelagodom. – Monasi su plašljiviji od dece. Uđoše. Prostorija je bila mala i skromna, unutra su se nalazili samo krevet i prašnjavi orman. Injacio priđe, otvori vrata ormana i osmotri njegov sadržaj; sasušena mastionica, uljana lampa s nagorelim lanenim fitiljem, nekoliko prepisa, jedna knjiga psalama i par dotrajale obuće. Na najnižoj polici ležala je jedna knjiga. Obuzet nadom, trgovac je uze i prelista je. Bila je napisana na arapskom. Pročita nekoliko reči, proveri naslov na koricama i onda je, razočaran, baci nazad u orman. – To nije ono što tražim – reče. – Ovo je Liber scalarum. – Šta je to Liber scalarum? – upita Uberto, preduhitrivši Ðeralda. – Govori o Muhamedovom putovanju pod vođstvom arhangela Gavrila – odgovori Injacio. – U toj knjizi se tvrdi da je prorok posetio podzemni svet i nebesa. Nažalost, kao što sam rekao, to nije ono što mi tražimo. Monahu se omače izraz neverice na licu. – Nisam znao da se Vivijen bavio takvim tekstovima. To nije ništa, požele trgovac da mu odgovori. Ali se uzdrža. Osvrnu se unaokolo tražeći neki trag. Bilo je jasno da Uter Ventorum nije više u toj sobi, ako je ikada i bio tu. Odjednom, Injacio primeti malu drvenu ikonu okačenu na zid iznad ležaja. Naslikana u vizantijskom stilu, prikazivala je neko biće s psećom glavom, odeveno u istočnjačku odoru, dlanova sklopljenih u molitvi.

– Ne sećam se da sam ikad video tu ikonu – izjavi Ðeraldo, pošto je shvatio šta trgovac posmatra. – Predstavlja Svetog Kristifora, zaštitnika hodočasnika – reče Injacio. – Čudno – umeša se Uberto. – Zašto ima pseću glavu? – Možda zato što se pričalo da je Kristifor, pre no što se pokrstio, proždirao ljude. U Egiptu ga poistovećuju s Anubisom, bogom smrti. – Trgovac se zamisli nad onim što je upravo izgovorio i nasluti da bi taj Kristifor-Anubis mogao da bude nešto više nego što izgleda. Možda je to trag koji je neko namerno ostavio. Približi se ikoni i skinu je sa zida kako bi je proučio izbliza. Onda primeti na poleđini rečenicu urezanu na latinskom: LEGITE IM MEO SEPVLCRO QVOD SCRIPSI IN VITA MEA

Injacio se slavodobitno osmehnu i prevede: – „Čitajte na mom grobu ono što je zapisano za mog života.“ – Izraz lica mu je bio zagonetan. – Oče Ðeraldo – reče zatim – moram vas zamoliti za još jednu uslugu. Odvedite me na mesto gde je sahranjen Vivijen iz Narbone. Posle svega, monah više nije mogao da ga odbije. Injacio i njegova družina izađoše za Ðeraldom iz manastirske spavaonice i zaputiše se ka velikom otvorenom prostoru ograđenom zidovima podignutim ukrug. – Ovo je monaško groblje – objasni starac pokazujući niz nadgrobnih ploča ukopanih u zemlju. Pošto se prekrstio, pređe preko tog pustog mesta i zastade ispred jednog drvenog krsta. – Evo groba Vivijena iz Narbone – reče. – Ali njegovo telo ne počiva tu. Nikada nije pronađeno posle pada s litice. Pomolite se za njega ako hoćete. Ja ću vas čekati na ulazu. Ðeraldo se oprosti od trojice stranaca i sklopljenih dlanova izađe s groblja. Dosta mu je bilo te čudne priče. – Zašto smo došli ovamo? – Vilalm osmotri trgovca. – Šta tražiš među mrtvima? Injacio nije gubio vreme na smišljanje odgovora, već stade da pretražuje svaki delić nadgrobnog krsta. S prednje strane bilo je urezano samo pokojnikovo ime. Trgovac zaobiđe krst i nagnu se ka njemu. Zenice

kao da su mu se raširile. – Evo, znao sam! – iznenada uzviknu. – Vivijen nije mrtav; ostavio je šifrovanu poruku. Vražji monah! U drvetu je bilo urezano VTER VENTORVM. Ispod natpisa se ukaza prilično uočljiv crtež: čovek koji drži veliku mešinu, a oko njega četiri anđela koja duvaju u njegovom pravcu. Vetar im je izlazio iz usta u obliku zakrivljenih linija urezanih najbolje što se moglo na toj površini i usmerenih ka mešini. – Liči na crtež četiri vetra koja duvaju s četiri strane sveta – primeti Uberto. – A ja bih rekao da su to „nebeska bića“ mudraca koje sam ti pomenuo – dodade Injacio zagonetno. – Sad pogledaj naniže. Ispod crteža je bio urezan niz slova, poređanih naizgled bez ikakvog smisla.

– Šta je to? – upita momak. – Kriptogram. Treba ga rastumačiti, ali nemamo vremena za to. Brzo, prepiši ga i pazi da ne pogrešiš. Uberto posluša. Izvadi iz bisaga diptih navoštenih površina i stade da prepisuje. Zanimalo ga je značenje tih slova, ali morao je potpuno da se usredsredi na prepisivanje, tako da nije mogao da se bavi pretpostavkama.

Injacio spusti ruku na urezane natpise. – Napravljeni su nedavno. Pre manje od godinu dana – obrati se Vilalmu. – Vidi se po usecima; nisu oštećeni zubom vremena kao ime na prednjoj strani. Verovatno ih niko nikada nije primetio. – Usredsredio je pogled na kriptogram, naizgled besmislen. Uberto sklopi diptih i vrati ga u bisage. – Završio sam, sve sam prepisao. – Dobro. Idemo odavde. – Trgovac još jednom pogleda ka praznom grobu. – Ne znam zašto, ali ne osećam se sigurno među ovim zidinama.

31. Prošlo je malo više od sat vremena kad se pred ocem Ðeraldom iz Pinerola pojavio jedan stranac. Starac je upravo bio završio redovnu kontrolu zaliha i zastao je ispred manastira da malo predahne na suncu. – Dilectissime patre,17 oprostite mi – obrati mu se stranac. Nakloni se, otkrivajući izvesnu krutost u pokretima. – Slobodno kažite, sine. – Ðeraldo osmotri figuru u crnom, njegovo lice koje se jedva naziralo ispod kapuljače. Na prvi pogled pomislio je da je reč o nekom monahu skitnici, ali kad je spustio pogled, ugledao je kožne štitnike za noge i mamuze koje su izvirivale ispod rubova odore. Predomislio se. Taj svakako nije monah, a nije ni siromašni namernik. – Tražim trojicu hodočasnika koji su nedavno stigli ovamo. Neki monasi mi kažu da su njih trojica razgovarali s vama, danas, kasno pre podne. – Tako je, ali oni su već otišli. Zakasnili ste. Na te reči stranac prekrsti ruke na grudima, kao da se trudi da potisne iznenadan bes. – Zapravo, ne tražim njih, nego jednog monaha. Oca Vivijena iz Narbone. – Opet ista priča! – frknu Ðeraldo, ali odmah zatim pokuša da se smiri. Za razliku od prethodnih posetilaca, ovaj stranac nije delovao pouzdano. Možda zbog slovenskog naglaska ili zbog krupnog stasa; u svakom slučaju, starac se obespokojio. – Kao što sam već objasnio vašim prethodnicima, Vivijen iz Narbone je odavno preminuo – odvrati ukrštajući prste ispod sede brade. Čovek isprva ne reče ništa. Crna odora kao da mu je podrhtavala. – Jesu li odneli nešto sa sobom? – upita na kraju. Glas mu se izmenio, zvučao je ispitivački. – Nisu. – Ðeraldo ustuknu. – Samo su posetili njegov grob. Ništa više. – Odvedite me na grob – naredi stranac. Monah posluša, ponizno pognu glavu i povede ga ka groblju.

Dok je koračao kroz groblje, Slavnik se osvrtao unaokolo sa srdžbom koja mu je izjedala grudi. Vivijen iz Narbone je mrtav! Neko se predstavio kao on ili ga je grof Skalo slagao? Slučaj se iskomplikovao. Možda je knjiga zakopana u grobu, pomisli. Injacio iz Toleda ju je sigurno već našao, budući da je tako brzo napustio Manastir Svetog Mihaila u Kjuzi. Izgubio ju je! Ipak, moraće da proveri. Osim toga, taj Ðeraldo iz Pinerola nešto krije. Možda je u dosluhu s trgovcem. – Ovo je Vivijenov grob – reče monah u jednom trenutku. Čeh pogleda ka mestu koje mu je Ðeraldo pokazao. Nije bilo tragova kopanja. Samo jedan drveni krst. Odjednom ga obuze osećaj da je zapao u ćorsokak. Kao da ga neko vuče za nos. Misija je ugrožena. Dominus mu nikada ne bi oprostio neuspeh! Obuzet iznenadnim besom, Slavnik zgrabi monaha za bradu i zagleda se u njega ledenim očima. – Lažeš! – prosikta mu u lice. – Šta ti je rekao trgovac iz Toleda? Kaži mi to što kriješ ili ću te ubiti! Prestravljen, Ðeraldo ga pokretom drhtavih ruku zamoli da mu se smiluje. – U ime Isusa Hrista... – zaciča. – Ništa ne znam... Verujte mi... Čeh je na tom izboranom licu pročitao iskrenost očajnika. Na taj način ništa neće otkriti. Onda se prepusti još žešćem gnevu i obori starca na Vivijenov grob. Monah prilikom udarca izvali krst, a s njim i busenje smeđe zemlje. Slavnik isuka mač i podiže ga visoko, raspaljen besom. Monah smognu snage da dograbi krst i postavi ga preda se kao štit. Čeh se već spremao da udari, ali odjednom se zaustavi. Pažnju mu je privukao urezan natpis na krstu. Ponosno pročita VTER VENTORVM. Istrgnu krst starcu iz ruku, jednim udarcem odseče deo s natpisom i zavuče ga pod odoru. Dobio je ono za čim je tragao. Ðeraldo ga, sklupčan na zemlji, više nije zanimao. Okrenu se u mestu spreman da ode, ali u tom trenutku ugleda jednog iskušenika kako istrčava s groblja. Sigurno je posmatrao prizor i sad je verovatno otrčao po pomoć. Slavnik više nije bio bezbedan. Manastir Svetog Mihaila u Kjuzi imao je ozbiljnu stražarsku službu. Zamalo da ubije jednog monaha, što znači da ne bi mogao da se izvuče.

Dugim koracima izađe s groblja, s namerom da što pre stigne do svog konja. Otrča do štala, praćen sve bližim povicima. Iznenada, jedan stražar stade ispred njega pokušavajući da ga probode kopljem. Čeh, i dalje držeći mač, izbegnu ubod, nasrnu i zadade neprijatelju udarac u bok. Stražar pade na zemlju stiskajući ranu. Slavnik uzjaha svog konja, podbode ga, iskoči iz štale i potera životinju u galop ka izlazu iz utvrđenja jureći kao furija. Stražari, monasi i hodočasnici se izmakoše da ih ne bi pregazio. Iznenada, jedna strela mu prozvižda iznad glave. Na bedemima su bili raspoređeni strelci. Onda se zvižduci ponovo prolomiše kroz vazduh i jedna strela pogodi Slavnika posred grudi. Konj kao da je naslutio njegov bol. Zanjišta i ukopa se u mestu. Slavnik prinese ruku ranjenim grudima i zavuče je pod kratak kožni kaput. Strela se zarila u deo drvenog krsta, probila i njega i tkaninu kratkog kaputa i zaparala kožu. Krvario je. Htede da potera konja u galop, ali grupa stražara već ga je bila opkolila. Nimalo obeshrabren, zategnu uzde nateravši konja da se propne. Stražari se povukoše, neki zadobiše udarac kopitima i popadaše na zemlju. Onda crni vitez podiže mač, zamahnu i silovito udari po glavi jednog vojnika polomivši mu lobanju. Čovek se sručio na tlo kao prazna vreća, ostavljajući slobodan prolaz. Konj koji se propinjao kao da je podivljao, poskoči napred i izađe iz gužve. Slavnik sagnu glavu i odjaha ka zidinama, brz kao munja. Oko njega su fijukale strele, ali nisu uspele još jednom da ga rane. Projaha kroz kapiju pre nego što su uspeli da je zatvore pred njim. Bio je spasen, izašao je izvan zidina Svetog Mihaila u Kjuzi.

32. Injacio, Uberto i Vilalm su se sklonili u jednu gostionicu nedaleko od Svetog Mihaila u Kjuzi. Trgovac je smatrao da ne bi trebalo da se zadržavaju unutar manastirskih zidina; ako se Vivijen iz Narbone postarao da poveruju u njegovu smrt, sigurno je imao valjan razlog da to učini. – Tražili smo monaha s knjigom, a umesto toga smo našli šifrovanu poruku. – Uberto je za velikim drvenim stolom ispitivački posmatrao saputnike koji su sedeli naspram njega. Delovao je umorno i zabrinuto. – Ova priča je zaista besmislena. – Možda je Vivijen iz Narbone osećao da mu preti opasnost – reče Vilalm – i zato je pobegao. – Zbog knjige? Zar ti se ne čini da je to malo preterano? – upita Uberto. – Kao što sam već rekao – umeša se trgovac – neke knjige mogu da budu vrlo opasne. Uberto se podozrivo zagleda u njega. – Misliš da je Vivijenu neko pretio? Injacio odvrati pogled, praveći se da posmatra gostioničara koji je služio goste za ostalim stolovima. – Ne znam, ali sigurno je da se ponaša u skladu s unapred pripremljenim planom. Pobegao je kako bi zatro trag i sebi i Uteru Ventorumu i želi da ga sledimo. – Ploča stola zaškripa pod njegovim laktovima. – Biće da je naslutio da ima još onih koji se zanimaju za knjigu i uplašio se. Možda se među tim ljudima krije i čovek u crnom koji nas je uhodio u Veneciji. Te reči zlokobno su odjeknule i nijedan saputnik mu ne odgovori. Njih trojica se zgledaše u bremenitoj tišini. – Moramo rastumačiti poruku s krsta – razmišljao je Vilalm. – To ćemo kasnije – reče trgovac. – Najpre ćemo nešto pojesti. Treba da povratimo snagu. Uto im donesoše pečenu srnetinu i bokal medovine.

Sat kasnije gostionica je opustela, u njoj su ostali samo gostioničar i nekoliko zauzetih momaka. Čulo se samo pucketanje vatre; spolja je dopiralo šuštanje lišća i zavijanje vetra u blizini. Kad su trojica saputnika ponovo ostali sami, Uberto zavuče ruku u bisage, izvadi diptih i otvori ga pod svetlom sveće. – Odmakni ga malo od sveće – opomenu ga Injacio. – Ne bi valjalo da se vosak na tablicama istopi! Dečko posluša i povuče tablicu k sebi. – Natpis je nejasan – promrmlja. – Napisan je nekim tajnim pismom? – Nije – odgovori trgovac. – To je metod koji je osmislio Vivijen. Koristio ga je da prikrije važne poruke u svojim pismima. – Kako se tumači? – Posmatra se kao šahovska tabla na kojoj se bela polja smenjuju s crnima. Ova poruka je napisana na taj način. Obrati pažnju. Kad je to rekao, Injacio uze diptih i poče naizmenično da podvlači slova šifrovanog teksta.

Kad je to obavio, pokaza tablicu Ubertu. – Prepiši podvučena slova – i pruži mu guščije pero i svežanj potpuno belih pergamenata. Momak posluša, dok ga je Vilalm zadivljeno posmatrao. Taj dečko,

tako mlad i neiskusan, ume da piše. Za njega, gotovo potpuno nepismenog, ispisivanje reči mastilom graničilo se sa istinskom čarolijom. Uberto završi zadatak, no ipak nije razumeo poruku. Na kojem je jeziku napisana? To svakako nije latinski. armarozdor lioselzvst zdatvrnin+ iets elemet ts vzlvmbre etnelgenvd r+kobabelj ehcsesatev csovnilvsi llieloselt +amezarakv casaltevlo vealebastv svbocajedn – Liči na arapski – nagađao je momak, koji nimalo nije znao arapski. – To je šifrovana poruka – ispravi ga trgovac proučavajući tekst. Delovao je začuđeno, gotovo zbunjeno. – Nisam očekivao ovako nešto – priznao je. – Šta hoćeš da kažeš? – Vivijen nikada do sada nije koristio ovaj metod. Svojevremeno je samo „ukrštao“ izraze i slova u rečima, ali jasno je da je pred nama još teža glavolomka. – Možda kriptogram treba razrešiti na drugačiji način... – predloži Uberto. – Ne mora da znači. – Injacio zadrža pogled na prvom redu prepisa: a r m a r o z d o r. Isprva je pomislio da ta reč nema nikakav smisao, ali odjednom shvati da greši; štaviše, ta slova skrivala su jedno ime! Ohrabren otkrićem, prouči sledeći red, koji mu se, međutim, učini potpuno

neodgonetljivim. Onda se zadrža na trećem redu, u kojem je uspeo da razabere reči. Onda mu nešto sinu i ponovo prouči drugi niz, ali ovoga puta ga je pročitao u obrnutom smeru. Tiho je kombinovao niz glasova, dok su ga saputnici posmatrali obuzeti sve većom radoznalošću. – Shvatio sam! – uzviknu iznenada. – Tekst je pisan bustrafedonom. – Bustrafedonom? – Uberto ga začuđeno odmeri. – Nikada nisam čuo tu reč. Injacio nagovesti slavodobitni smešak. – Reč potiče iz grčkog, znači „volovski obrt“. – Kako njegovi sagovornici nisu pokazali da su ga razumeli, objasnio je detaljnije: – Prilikom oranja, volovi vuku plug najpre sleva nadesno, a zatim zdesna nalevo. Vivijen je napisao ovaj tekst služeći se istim metodom, a tako treba i da se čita. – Neverovatno – promrmlja Vilalm. Trgovac uze pero i svežanj pergamenata i sigurnim pokretima prepisa poruku skrivenu šiframa. armarozdor tsvzlesoil zdatvrnin+ temeles tei ts vzlvmbre dvneglente r+kobabelj vetasesche csovnilvsi tlesoleill +amezarakv olvetlasac vealebastv ndejacobvs – Reč je o četiri izraza podeljena s jednakim brojem krstića – otkrio je. – Preostaje nam samo da ih prepišemo tako da budu jasni. – To i učini.

a r ma r o zd o r ts v zl e s o i l zd a tv r ni n te me l e s te i ts v zl v mb r e d v ne gl e nte r kobabel j vetas es checs ovni l vs i tl es ol ei l l a me za r a kv o l v e tl a s a c v e a l e b a s tv nd e j a c o b v s

– Nije napisano na latinskom – primeti Uberto. – Nije, ali reč je o sličnom jeziku – objasni trgovac. – Sad ću pročitati, budite pažljivi. Naravno, u i v se čitaju na isti način. Armaroz dort suz les oilz d’Aturnin Temel esteit suz l’umbre d’un eglenter Kobabel jüet as eschecs ou n’i lusit le soleill Amezarak volvet la sa cue a le bastun de Jacobus Uberto je slušao sa sve većim zanimanjem. Te reči zvučale su slično francuskom. – To je provansalski, jezik trubadura – objasni trgovac. Pošto je čuo tekst, Vilalm, koji je dobro poznavao to narečje, prevede: Armaros spava pred očima Aturnina, Temel leži pod senkom ružičnjaka, Kobabel igra šah tamo gde sunce ne sija, Amezarak repom obavija štap Jakovljev. – To je zagonetka! – uzviknu Uberto zadovoljno. – Ako se ne varam, Aturnin je jedno od Saturninovih imena. Injacio klimnu glavom i prinese ustima bokal s medovinom. – Ali ne znam ko su ili šta su Armaros, Temel, Kobabel i Amezarak – nastavi momak. – To su imena anđela – otkri mu trgovac. – Anđeli... – ponovi Uberto. – Na to si, dakle, mislio kad si govorio o „nebeskim bićima“ proroka? Umesto da odgovori, Injacio nastavi da objašnjava: – Ta imena

javljaju se u Knjizi Enohovoj i predstavljaju neke od pobunjenih anđela koji su sišli na Zemlju zajedno s Luciferom. – Drugim rečima, oni su demoni. – Uberto se smrknu. – Eto šta tražiš, knjigu koja govori o demonima! Trgovac ga zamoli da se smiri, ali momak skoči na noge, crven u licu. – Ne želim više da ti pomažem u ovoj potrazi! – Ne razumeš. – Injacio ga uhvati za ručni zglob i natera ga da sedne. Stisak mu je bio odlučan, no istovremeno blag. Taj stisak je, više nego reči koje su usledile, umirio momka. – Nije važno ko su ta četiri anđela, već šta oni predstavljaju. Uberto tada shvati da je reagovao kao preplašeno dete i postide se. – Hoćeš da kažeš da su to simboli? – Mnogo više od toga. – Injaciov pogled privuče pažnju njegovih sagovornika. – Po Knjizi Enohovoj, pali anđeli preneli su ljudima osnove magije. Armaros ih je naučio čarolijama, Temel astrologiji, Kobabel ih je podučio o zvezdama, Amezarak svojstvima korenja. Vilalm se zamisli. – Ostaje nam da otkrijemo kako su ti anđeli povezani s Uter Ventorumom. – Mi smo već videli te anđele – izjavi trgovac. – U Svetom Mihailu u Kjuzi, na Vivijenovom krstu. Sećate se? Bilo ih je četvorica, kao četiri vetra s četiri glavne strane sveta, i duvali su u mešinu. – Da, u mešinu na sredini crteža... – Ubertu zasijaše oči. – Uter Ventorum, mešina vetrova! Injacio klimnu glavom. – Knjiga je verovatno tako nazvana zato što sadrži dah četiri anđela, a taj dah nije ništa drugo do njihovo učenje. – Četiri vetra – nastavi momak – zapravo su četiri hermetičke nauke. – Ali i četiri dela knjige – dovrši trgovac. – Četiri poglavlja, četiri rasprave. – Zašto je to objašnjeno pomoću zagonetke? – upita Vilalm. – Kako bi nama moglo koristiti to što znamo da se knjiga sastoji od četiri dela? Injacio se zamisli nad Francuzovim rečima, dok je u međuvremenu pažljivo proučavao zagonetku. – U pravu si – naposletku je priznao. – Besmisleno je napraviti tako složen kriptogram samo da bi se njime opisala struktura knjige. Tekst koji imamo pred sobom sigurno ima

sasvim drugačiju namenu, a ja mislim da će nam nagovestiti gde je sakriven Uter Ventorum... – Načas zastade, a onda se lukavo nasmeši. – Deluje mi razumno pretpostavka da je Vivijen primenio ovu strategiju kako bi otkrio da je knjiga podeljena na četiri dela sakrivena na jednom ili više mesta. – Na kojim mestima? – upita Uberto. Trgovac slegnu ramenima, kao da želi da kaže da je odgovor očigledan. – Prvo je Tuluz. – Jesi li siguran? – Sam si maločas rekao: Sveti Saturnin, to jest, Sen Sernan. Reč je o zaštitniku Tuluza. – U pravu si! – uzviknu momak. – Što znači da je, napisavši „Armaros spava pred očima Svetog Saturnina“, Vivijen hteo da nam kaže da se prvi deo knjige, posvećen čarolijama, krije u Katedrali Sen Sernan u Tuluzu. – Izgleda da je tako. – Injacio se nasloni na drveni naslon klupe. – Ostaje nam samo da to i proverimo. – A ostatak zagonetke? – umeša se Vilalm. – Idemo korak po korak – predloži Injacio. – Osim toga, naslućujem da šifra krije još tajni.

33. Bilo je gluvo doba noći kad se jedan konjanik spustio u dolinu duž obale Dore Riparije i, klizeći između senki šiblja, stigao do utvrđenog mansija. Osmotrio je građevinu od kamena i drveta s dve kule na kojima se isticao simbol Jerusalimskih vitezova, veliki crveni krst uokviren s četiri manja. Na tom mestu će Slavnik naći pomoć, zato što tu u potaji živi nekoliko izaslanika Svetog Vema, vernih Dominusu. Ohrabren, približi se ulazu na spoljnoj ogradi od kolja i zastade ispred tri stražara okupljena oko vatre. Jedan od njih nevoljno ustade i pođe mu u susret. Imao je kupasti šlem sa štitnikom za nos, belu tuniku bez rukava dugu do poda i koplje sa šiljkom u obliku vrbovog lista. Dok je prilazio strancu, osvetlio ga je bakljom. – Ko ste vi? – upita ga. Nepoznati spusti kapuljaču, otkrivajući lice bledo kao kreč. – Tražim prenoćište. Rečeno mi je da ovde primate hodočasnike. – Tako je. – Vojnik osmotri strančeve grozničave oči. Načas zastade, a onda dodade: – Vama nije dobro... Da niste ranjeni? – Moram samo da se odmorim – izusti Slavnik duboko udišući kako bi odagnao nepodnošljiv umor. Vojnik ga pažljivo odmeri. Pridošlica nije bio običan hodočasnik niti božji čovek. Možda je plaćenik koji se uputio u Langedok kako bi se pridružio krstaškom pohodu protiv albižanaca. Mnogo ih je prošlo u poslednje vreme. – Sjašite, gosparu – naredi mu, u skladu s običajem. Čeh se zatetura, načini pokret kao da će sići s konja, ali kolena ga izdadoše i on pade u travu, na izmaku snaga. Životinja zanjišta, kao da oseća olakšanje što se oslobodila tereta. Vojnik se sagnu nad njim pomislivši da je mrtav i osmotri mu bledo lice orošeno znojem. Još je bio živ, ali je goreo od groznice. Spusti mu ruku na grudi i primeti da su umrljane krvlju. Tada uoči poderotinu na kožnom kaputu i deo drvenog štapa kako mu štrči iz kože. – Ranjen je! – uzviknu obraćajući se ostalim stražarima. – Šta je bilo? – odvratiše ovi, i dalje šćućureni oko vatre.

– Dođavola, požurite! Vrh strele mu je zaboden u grudni koš!

Treći deo

TEMELOV ZNAK „Znaj da je Mesec glasnik zvezda. On, zapravo, prenosi njihova svojstva od jednog do drugog nebeskog tela.“ Abu Masar, Libri mysteriorum, II, 202

34. Majčinski prsti na čelu. Nežni mirisi. Žamor uspavanke... Slavnik se trže iz dubokog sna. Bio je opružen na ležaju, u osunčanom sobičku obloženom drvetom. Pokrivač je odisao mirisom cveća koje raste u češkim šumama. Sede na ivicu slamarice, misli obuzetih uspomenama i majčinim osmehom. Odjednom oseti snažan bol u grudnom košu i sećanja iščeznuše kao leptiri nošeni vetrom. Prinese desnu ruku grudima i zaključi da mu je neko vidao ranu. Ko ga je negovao? Ko ga je spustio na taj ležaj? Pokušavajući da sredi misli, priseti se onoga što se dogodilo u Svetom Mihailu u Kjuzi. Deo Vivijenovog krsta spasao mu je život zaustavivši strelu. Pravo čudo. Tek tad je shvatio da mu je trup obnažen. Šta se dogodilo s tim komadom drveta? Ustade i poče da traži po sobi. Načas se oseti izgubljeno, a onda primeti svoju odeću uredno složenu na jednoj stolici. Pogleda u pod i uzdahnu od olakšanja. Pored ležaja su bili poređani njegov mač, čizme... i komadić krsta s natpisom. Nije ga izgubio. Ali opazio je i nešto neočekivano: strela je, probivši drvo, odlomila površinski sloj. Početni deo kriptograma bio je nečitljiv! Čeh opsova, žile na vratu mu se napeše od srdžbe. Umalo da prasne u besu, kad začu zvuk koraka s druge strane vrata i natera se da se smiri. Gledao je kako se vrata otvaraju, lica i dalje izobličenog od gneva. U sobu uđe sitna žena sede kose skupljene na potiljku. Slavnik je odmeri pretećim pogledom, a onda se primiri, pošto je shvatio da ta žena ne predstavlja nikakvu pretnju. Sigurno ga je ona negovala. – Vidim da ste se oporavili, gosparu – zaključi mladalačkim glasom. – Kad biste znali kako ste se napatili. Dva dana ste bili u bunilu. Čeh iskrivi lice u grimasu. Prokletstvo, pomisli, dva dana je prespavao!

Žena mu ostavi vremena da odgovori. Podignu se na vrhove prstiju i dodirnu mu čelo. – Groznica je prošla – reče. Onda priđe ležaju i namesti posteljinu. – Pretpostavljam da ste gladni. Da vam donesem nešto? – upita dok je nameštala jastuk odsečnim pokretima. – Radije bih jeo dole, u krčmi. Ovde postoji neka krčma, zar ne? – Da. Ako mislite da imate dovoljno snage, onda dobro. Ali nemojte se previše naprezati – preporučila mu je, kao da se obraća nekom detetu. – To nije vaša briga – zareža Čeh potiskujući nelagodu. Žena slegnu ramenima, još jednom pogleda namešten krevet i zaputi se ka vratima. – Nemojte dirati ranu još nekoliko dana. Vaša odeća je, kao što vidite, na stolici. Oprala sam je i zakrpila. On joj pokaza da stane, ali žena je već bila izašla. Nije navikao da iskazuje zahvalnost, svako ispoljavanje osećanja smatrao je znakom slabosti. Reči zahvalnosti zamreše mu u grlu. Pošto se obukao, sišao je u prizemlje. Ušao je u krčmu i seo za jedan prazan sto. Miris hrane probudi mu glad. Naruči nešto da pojede i osvrnu se unaokolo. Prostorija je vrvela od hodočasnika i vojnika, nepoznatih lica nagnutih nad činijama. Slavnik ravnodušno izvadi iz pojasa svoj nož u obliku krsta i zari ga na sredinu stola. To je bio znak. Nekoliko njih se okrenu ka njemu, a onda se vratiše svojim razgovorima. Nedugo zatim donesoše mu vino i pečenu zečetinu i on se halapljivo baci na hranu. Nije prošlo mnogo vremena kad dvojica ustadoše u jednom polumračnom uglu, pređoše preko prostorije i sedoše naspram njega. Nisu bili krupni kao on, no ipak su bili snažni. Ćutke su ga odmeravali, a onda izvadiše svoje noževe – takođe u obliku krsta – i zariše ga pored njegovog. – Znao sam da se krijete ovde, ali nisam bio siguran da ću vas naći. – Slavnik ih je proučavao pogledom. U međuvremenu, zubima je otkinuo zalogaj pečenja i halapljivo ga sažvakao. – Treba mi vaša pomoć – reče napokon.

– U čije ime? – upita jedan od one dvojice, a desna ruka mu skliznu na mač. – Dominusovo. Reč pade kao kamen u baruštinu. Zavlada tajac. Pridošlice kao da su se opustile i nagovestiše jedva primetan naklon. – Na usluzi – potvrdiše. – Kako možemo da pomognemo? – Na tragu sam Uter Ventorumu, na korak od knjige – objasni Čeh i otpi gutljaj vina iz keramičke čuturice. – Ta knjiga sadrži tajnu anđelâ? Slavnik klimnu glavom. – Pričalo se da je nestala. Ne odgovorivši, Čeh izvuče deo krsta ispod kožnog kaputa i položi ga na sto, ispred nosa svojim sagovornicima, koji ga osmotriše diveći mu se kao da je relikvija. – Šta tu piše? – upita jedan. – Mislim da to samo Dominus ume da rastumači. – Čeh uze deo krsta i vrati ga pod odeću. – Moram da dođem do njega. Sada je u Tuluzu, pod lažnim imenom. – Načas zaćuta, kao da ga je sramota što mora da traži pomoć, a onda nastavi: – Moglo bi da dođe do neprilika; trojica ljudi su na tragu knjizi i imaju prednost od dva dana. Posle dogovora s Dominusom odlučićemo šta ćemo preduzeti. Ona dvojica klimnuše glavom. – Još nešto – dodade Slavnik. – Slobodno kažite. – Ako me budete ometali, na bilo koji način, ubiću vas sopstvenim rukama.

35. Prelazak Alpa predstavljao je naporan poduhvat. Injaciova družina morala je veliki deo da pređe peške, vodeći konje preko neprohodnih staza. – Zimi je još gore – objasni trgovac. – Kad sneg i led pokriju puteve, gorštaci primenjuju naročit metod kako bi spustili namernike u dolinu; vuku ih opružene na životinjskim kožama. Događa se da neko sklizne i završi u provaliji... – A konji? – upita Uberto. – Kako njih zimi spuštaju u dolinu? – I njih vuku na isti način, jadne životinje – odvrati Injacio smeškajući se. Kad su prešli Alpe, nastavili su na zapad, uvukavši se u vrlo gustu šumu. Nedaleko od Avinjona prešli su preko mosta Sen Beneze na Roni i nastavili nizvodno ka moru. Posle desetodnevnog putovanja iz Svetog Mihaila u Kjuzi prenoćili su u jednom konačištu u Nimu. Uberto je usput bio u prilici da upozna pitome predele Langedoka, gde se miris vinograda mešao s mirisom povetarca koji duva s mora. Njegovu radoznalost naročito je pobudio tamošnji jezik, sasvim drugačiji od latinskog i od italijanskih narečja. Često je, kad bi čuo neku naročito zanimljivu reč ili izraz, pokušao da ih ponovi i pitao bi Vilalma za značenje. Injacija je radovalo dečakovo oduševljenje, ali u srcu mu je tinjala strepnja. I dalje su mu nedostajale mnoge pločice mozaika. Nije znao šta se dogodilo Vivijenu niti kakav je život on vodio tokom proteklih godina. Nepoznato mu je bilo da li je nastavio da se krije, baš kao i on sam, ili je uspeo da se oslobodi Svetog Vema. Osim toga, nije mu bilo jasno zašto je Vivijen želeo da veruju da je mrtav, ostavljajući pritom lažne tragove i tajnovite kriptograme, i na kraju, izmicala mu je stvarna priroda Uter Ventoruma. Uznemiren, trgovac je gledao preda se i spazio je Vilalma i Uberta naslonjene na ogradu trema konačišta, obasjane rumenilom sutona. Nije

želeo da izlaže opasnosti tog momka. Po svaku cenu će to sprečiti. Bez upozorenja, u mislima mu se ukaza lice jedne žene. Prelepo lice koje je voleo i koje i dalje beznadežno voli. – Sibila – prošaputa. „Pokušavam da nađem rešenje, draga moja“, pomisli. „Nadam se da ću te uskoro zagrliti.“ Nekoliko koraka dalje Uberto i Vilalm su posmatrali zalazak sunca oslonjeni na ogradu. Vatrene boje sunca milovale su im lica, grejući ih posustalom toplotom. Uberto pokaza na trgovca koji je sedeo nedaleko od njih, na stolici od pruća. – Večeras deluje setno – reče. – Takav je kad god razmišlja o svom zavičaju i porodici – poveri mu Francuz. – Nikada ne govori o tome. – Lakše mu je tako. – Ne znam kako to izgleda imati porodicu... roditelje. – Na Ubertovom licu ukaza se trag tuge. – Jedina porodica bila mi je zajednica Santa Marije del mare. Ali oduvek sam osećao da se razlikujem od monaha. – Moj otac je bio stolar – izjavi Vilalm zureći plavim očima u zalazak. – Sećam se njegovih krupnih šaka, grubih, izgrebanih od drvenih opiljaka. Bio je visok i krupan, svi su ga poštovali. Majka mi je, međutim, bila nežna i plavokosa, kao i moja sestra. – Gde su sada? Francuz pognu glavu, pokušavajući da sakrije dubok bol. – Bio je jul 1209. kad su papa Inoćentije Treći i Arno-Amori, opat iz Situa, odlučili da razore Bezje, moj rodni grad. Kad se to dogodilo, nisam znao ni koja je godina. Shvatio sam tek kasnije – reče, u prvom trenutku izbegavši odgovor na Ubertovo pitanje. – Bezje se nalazi nedaleko odavde, blizu mora. Rekli su da grad vrvi od jeretika... Rekli su da će njegovo uništenje biti sveti poduhvat, dostojan vitezova Krsta. Ne znam da li su bili u pravu, tada sam imao samo trinaest godina. Ali u jedno sam siguran; ni ja ni moja porodica nismo bili jeretici, niti smo znali značenje reči „albižanac“ ili „katar“. Uberto ga začuđeno pogleda.

– Krstaši su se odazvali papinom pozivu – uzdahnu Vilalm. – Uglavnom su to bili vitezovi sa severa Francuske, neki pod vođstvom grofa Simona de Monfora. I zauzeli su Bezje. Vilalm nastavi da priča. Objasnio je Ubertu kako su se milicije Bezjea suprotstavile napadačima, ali krstaši su ih savladali. Potom je počelo pljačkanje, tokom kojeg su mnogi građani izgubili život pokušavajući da zaštite sebe i svoju imovinu. Neke su, jednostavno, ubili mačem, druge su, međutim, terali da hodaju po užarenom ugljevlju. Na kraju su podmetnuli požar. Francuzovo lice se zgrčilo u smrknutu grimasu. – Tokom opsade mnogi begunci su se sakrili u Crkvu Svete Marije Magdalene. Tu je bilo muškaraca, žena i dece, jeretika i katolika, i svi su bili jednako prestravljeni. Ja sam bio među njima, s majkom i sestrom... Otac mi je već bio poginuo, proboden krstaškim kopljem dok je pokušavao da nas zaštiti. Kad smo se sklonili u tu crkvu, mislili smo da će nam se vojnici smilovati i da će nas poštedeti. Nije bilo tako. Bol izazvan uspomenama bio je silovit, ali Vilalm nastavi da priča. Rekao je kako je opat Arno-Amori odlučio da pobije sve njih, budući da nije mogao da razlikuje katolike od jeretika; treba pročistiti albižansko svetogrđe, odlučio je. Kad svi pomru, Bog će umeti da raspozna pravednike među nevernicima. – Vojnici su prodrli u crkvu i pobili sve unutra. Ni decu nisu poštedeli. Moju majku i sestru svetina je pregazila na moje oči. Više ih nisam video. Nikada više. Jedino sam ja uspeo da se spasem, pukim slučajem; udarili su me u glavu i pao sam, onesvešćen. Pomislili su da sam mrtav, a kad sam se probudio, nekoliko sati kasnije, bio sam okružen leševima. Načas sam pomislio da sam u paklu... Stotine mrtvih, razumeš? Krvi je bilo na sve strane... Koji bi bog mogao poželeti da se dogodi takav pokolj? Potražio sam među telima majku i sestru, ali nisam uspeo da ih nađem i onda sam pobegao. I dan-danas žalim što nisam mogao da ih nađem, da ih sahranim... Barem bih imao grob na kojem bih žalio za svojom porodicom. Vilalm zaćuta, kao da pokušava da prizove sećanje na nešto čega više

nema. Oči su mu bile vlažne. Stisnu pesnice i pogleda ka sutonu. – Proklinjem Arno-Amorija! Proklinjem Simona de Monfora! I dabogda Inoćentije Treći goreo u paklu, među svojom braćom demonima! Uberto nije mogao da pronađe reči kojima bi izrazio ganutost. Da je mogao, preuzeo bi na svoja pleća deo bola svog prijatelja kako bi mu ublažio muku. Vilalm kao da je naslutio njegovu nameru i osmehnu mu se ublaživši izraz lica. – Pokolj se dogodio na praznik Marije Magdalene – završi. – Šta si uradio pošto si se spasao? – Tre godine sam lutao bez cilja, sam kao pas. Živeo sam od milostinje i sitnih krađa. Sve dok jednog dana nisam na svom putu naišao na mnoštvo derana. Koračali su kao vojska, mašući stegovima i zastavama s hrišćanskim simbolima. Većinu su činili čobančići iz Il de Fransa i iz Renanija. Pričali su da ih je Bog odabrao da nađu Istinski krst. Pomislio sam da su malo udareni, ali, ako im se pridružim, barem ću redovno jesti, i zato sam rekao sebi: Zašto da ne? Na kraju krajeva, šta mogu da izgubim? Pridružio sam se tim dečkićima i postao jedan od njih. Trebalo je samo izgovarati molitve tokom marša i kad bi neko izjavio da je video na nebu krst sazdan od svetlosti, nisi smeo da mu protivrečiš, štaviše, trebalo je da kažeš da si ga i sam video. Odmah bi ti se pridružili oni pored tebe, grozničavi kao proroci, govoreći: „Zaista! Eno ga, izgleda tako stvarno, Bože, vidim ga!“ Niko, međutim, nije mogao tačno da pokaže gde se taj krst nalazi; desno ili levo, unutar sunca, iznad nekog oblaka... Mislio sam da je to, na kraju krajeva, obična igra. Ako ništa drugo, pomagalo mi je da zaboravim svoje nevolje. Tek kasnije, Injacio mi je objasnio da sam bio deo takozvanog dečjeg krstaškog pohoda. – Mislio sam da je to legenda. – Zapravo, zaista se dogodilo – uverio ga je Francuz. – Utuvili smo sebi u glavu da ćemo stići do mora i ukrcati se na brod koji plovi do Svete zemlje. Tamo ćemo, pričali su, naći Istinski krst. Kad smo stigli u Marselj, nekoliko njih izdvojilo se iz grupe i vratilo se kućama. Ja nisam imao kuću i nastavio sam da pratim one najodvažnijeg duha i ukrcao se na brod marseljskih vojnika. Bilo nas je toliko da smo napunili sedam jedrenjaka. Tokom putovanja jedrenjaci su se razdvojili i pričalo se da su

dva doživela brodolom. Ja sam prekasno otkrio da su nas vojnici nasamarili; kad smo se iskrcali u Aleksandriji, prodali su nas Mavrima kao robove. – Pa to je jezivo! – Ima i gorih sudbina. – Vilalm se kiselo osmehnu. – Ja nisam prošao tako loše. Prelazeći od jednog do drugog gospodara, završio sam kao mali od palube na brodu muslimanskih pirata koji su se zabavljali napadajući krstaške brodove. Tako sam, kako su godine proticale, i ja postao pirat i otkrio sam da imam dara za rukovanje mačem i nožem. Čak sam u izvesnoj meri uživao u tome, zato što je to bio način da se osvetim krstašima koji su mi satrli porodicu u ime laži i pohlepe. – Život ti je bio vrlo pustolovan – primeti Uberto – ali i usamljenički. – Jedino zbog čega žalim jeste činjenica da sam nemoćno posmatrao pokolj svoje porodice. Sve bih učinio da mogu da ispravim ti grešku. Uberto je želeo da ga uteši nekom ljubaznom rečju i da ga upita kako je upoznao trgovca iz Toleda, ali u tom trenutku im se pridruži Injacio. – Smrkava se – reče. – Trebalo bi da odemo na počinak. – Nešto te muči? – upita ga Vilalm. – U poslednje vreme smo tokom putovanja sreli mnogo vojnika koji su se zaputili u Tuluz. To mi se ne sviđa. Gostioničar kaže da se osećaju vetrovi rata.

36. Svetlost svitanja uvlačila se u predgrađa Tuluza, probijajući se između zidina i usnulih krovova. O šlemove stražara na nazubljenim bedemima odbijali su se prvi zraci sunca, dok su vojnici na zidinama pripremali ratne mašine i sa strepnjom posmatrali čistinu iza šanca. Bilo je to zatišje pred buru. Slavnik je tokom noći ušao u grad kroz lagum skriven ispod zidina. Samo nekoliko njih je znalo za taj prilaz. Prethodnih dana nadoknadio je izgubljeno vreme. Kad je stigao do Ðenove, ukrcao se na brod za Narbonu, rekom doplovio do Langedoka i sada je, pošto se dokopao Tuluza, tumarao kao utvara po usnulom gradu. Za njim su išla dvojica siledžija koje je pokupio u konačištu Jerusalimskih vitezova. – Stigli smo – objavio je Slavnik pokazujući palatu. Dobro je poznavao to mesto, koje je Crkva oduzela jednom trgovcu osuđenom zbog jeresi i dodelila ga nekom tajanstvenom udruženju u Kelnu. Niko nije znao kome zaista pripada. Kad je prišao palati, Čeh je osmotrio isprepletene vitice puzavice na zidovima. Pažnju mu privukoše zasvođeni prozori utonuli u mrak. Najednom se pomeriše zastori. Neko ih je posmatrao. Čim je ušao, Slavnika dočekaše trojica muškaraca u crnom, lica skrivenog velikim kapuljačama. Nijedan od njih nije ni reč progovorio, već su mu samo pokazali vrata u dnu hodnika. – Sačekajte ovde – reče Čeh svojim pratiocima. Prošao je kroz hodnik i otvorio vrata koja su mu pokazali. Unutra je bilo mračno, ako se izuzme poneki zrak svetlosti koji se probijao kroz zatvorene prozore, više naglašavajući tamu nego što ju je razvejavao. Kad su mu se oči navikle na mrak, Slavnik u dnu sobe razabra plamičak sveće. Zatvori vrata za sobom i zaputi se ka sveći, vođen nečijim nestrpljivim dobovanjem prstiju po stolu. – Sedi, Slavniče – naredi neki glas.

Čeh priđe i sede na drvenu klupu. Ispred njega su se u polumraku razaznavali nečiji obrisi. – Gospodaru, došao sam najbrže što sam mogao – s poštovanjem je izjavio. – Kakve mi vesti donosiš, vazalu? Slavnik dobro razmisli kako će početi, a onda reče: – Vivijen iz Narbone je živ. Dominus udari šakom o sto. – Mislio sam da je umro pre trinaest godina. Video sam ga kako se sunovraćuje u ponor dok sam ga pratio. – Iz glasa mu je izbijala srdžba. – I? Šta si još otkrio? – Napisao je pismo jednom venecijanskom plemiću, potvrdivši da poseduje Uter Ventorum, a sada je Injacio iz Toleda na tragu knjige. – Vrlo nezgodno. Taj Hispanac je prepreden. Zna li za nas? – Ne verujem, gospodaru. – Kakvim informacijama raspolaže? – Vivijen iz Narbone je ostavio poruku u Svetom Mihailu u Kjuzi. Poruka u kojoj je, pretpostavljam, nagovešteno gde je skrivena knjiga. Hispanac ju je našao pre mene. – A ti nisi uspeo da ga zaustaviš? – prosikta Dominus. – Pratio sam ga i uspeo sam, kao i on, da otkrijem Vivijenovu poruku. Reč je o kriptogramu. – Pretpostavljam da si ga poneo sa sobom. Slavnik zavuče ruku pod kaput. Kad je dodirnuo grudi, osetio je kako mu rana gori, ali nije se osvrtao na bol. Prezirao je svako ispoljavanje slabosti, a priznavanje bola nije priličilo njegovoj ratničkoj prirodi. Uze deo krsta i spusti ga na sto. Dominus ga zgrabi i prinese ga sveći. – Nepotpun je. Oštećen – ljutito reče. – Pogodila me je strela, gospodaru – pravdao se Čeh. – Doživeo sam nezgodu. Dominus se uzdrža od komentara, nagnu se nad kriptogramom i stade ćutke da ga proučava. Prošli su beskrajni minuti, tokom kojih je Slavnik nepomično čekao odgovor. Njegov gospodar je bio vrlo lukav i obrazovan, a tokom tri

godine vojne službe u redovima Svetog Vema izveštio se da tumači svakojake šifre i zagonetke. Svakako će i ovoga puta uspeti u svom naumu, to je samo pitanje vremena. I zaista, posle više od sat vremena, Dominus zadovoljno klimnu glavom i prekinu tišinu: – Reč je o odredištima... Sudeći po onome što ovde piše, Vivijen je podelio knjigu na četiri dela i sakrio ih na četiri različita mesta. – Kažite mi gde treba da tražim, gospodaru, i ja ću to učiniti. – Nažalost, uputstva u vezi s prvim odredištem su nečitljiva zbog tvoje nesposobnosti. Moraćeš da odeš na drugo odredište. Usput ti je. – Odlično. – Ali pazi da te ne otkrije. Uhodi Injacija iz Toleda pre nego što odlučiš da reaguješ, ali nemoj da ga ubiješ. Zasad bi mogao da nam bude koristan. Isto važi i za Vivijena iz Narbone, u slučaju da ga nađeš. – Imaću to na umu. – Sad znaš šta ti valja činiti, vazalu. Odmah pođi ka drugom odredištu i sačekaj me tamo. Uskoro ću ti se pridružiti. Hoću lično da pratim ovaj slučaj. – Nadao sam se da ću vas ja pratiti, gospodaru. Ovde više nije bezbedno za vas. Tuluz štiti jeretike i uskoro će ga zauzeti krstaši. Morate što pre otići odavde. – Misliš da ja to ne znam? Opsada je već počela. Ali moram da ostanem zbog važnog posla. Upoznao sam jednog čoveka koji zna mnogo toga o Injaciju iz Toleda i Vivijenu iz Narbone. Uskoro ću se sastati s njim u Samostanu Sen Romen. Njegove informacije bi mogle da nam budu korisne. Nakon toga ću ti se pridružiti, kako bismo zajedno tragali za knjigom. – Ta osoba zna ko ste? – upita Slavnik, gotovo zabrinut. – Ne. Nimalo ne sumnja... Uostalom, kako bi i mogao? – Onda, gospodaru, učiniću kao što ste rekli. – Čeh ustade pognute glave, u znak poštovanja. Poljubi vrh drške svog mača i kruto se nakloni u znak oproštaja.

37. Posle desetodnevnog putovanja iz Nima Injaciova družina zaustavi se na vrhu brežuljka naspram Tuluza. Tu su trojica saputnika naišla na neočekivan prizor francuske krstaške vojske koja je opkoljavala grad. Trgovac je usput saznao od nekih hodočasnika da se Tuluz, jeretički i pobunjenički, usprotivio autoritetu Crkve, krune i pre svega grofu Simonu de Monforu. Branio je svoju autonomiju uz podršku provansalskih milicija grofa Rejmonda Trenkavela, koji je nedavno izvojevao pobedu u Bokeru. Nasuprot vestima koje su doprle do Injacija, izgledalo je da će to potrajati, jer su vojnici iz Tuluza pružali otpor opsadnicima. Sukob je besneo na zapadnom delu zidina, nadomak utvrđenja Sen Siprijen, gde je krstašima bilo dovoljno da pređu dva mosta kako bi ušli u grad. Ali to je bilo lakše reći nego učiniti. Naime, branioci su se utvrdili na tom mestu i pričalo se da već devet meseci odolevaju napadima. Opsadnici su se uskomešali uz šance, pokušavajući da naprave prolaz u utvrđenju. Kretali su se u kolima pokrivenim volovskim kožama kako bi se zaštitili od ključalog ulja koje su branioci prosipali sa zidina. U daljini, krstaški katapulti uzvraćali su na napade ciljajući tuluska utvrđenja. U jednom trenutku Vilalm povuče trgovca za mišicu i pokaza mu jednog krstaškog zapovednika. – Eno ga! – uzviknu kroz stisnute zube. – To je Monfor! Ðavo ga odneo! Injacio i Uberto pogledaše ka tački koju im je Vilalm pokazivao, nekud između obala Garone i prilaza mostovima. Ugledaše Simona de Monfora kako jaše jurišajući u napad, okružen telohraniteljima glavnog štaba. To je sigurno bio on. Na vitezovom velikom trougaonom štitu i podsedlici isticao se plemićki grb, propeti lav s repom koji se račvao na vrhu. Napredovao je ponosno, zažagrenih očiju, s dugim crnim brkovima koji su mu štrčali ispod valjkastog šlema. Monfor je urlao sa isukanim mačem, podstičući ljude i konje. Naredio je jednom odredu strelaca da naciljaju nazubljene tuluske bedeme kako bi pogodili protuve koje su punile ratne sprave. Oblak strela podignu se iz

redova krstaša i izrešeta branioce raspoređene iza bedema. Krstaši su mahnito urlali, a prethodnica je ko zna koji put nasrnula na zidine u senci moćnih pokretnih tornjeva. Tada su, sa svog položaja na brežuljku, Injacio i njegova družina prisustvovali nepredviđenom događaju. Unutar zidina, grupa tuluskih žena probila se između leševa vojnika i uspela da aktivira jedan katapult postavljen na bedemima. Sprava se trznu uz metalno škljocanje i izbaci ogroman kamen ka krstaškim redovima. Projektil se u dugom luku okretao u vazduhu, a onda se obruši zviždeći i pade pravo Monforu na glavu. Grof se zatetura i sruči se na tlo. Krstaši se ukipiše. Kao da nisu bili u stanju ni da opsuju dok im neko ne naredi da to učine. Čuvari glavnog štaba odmah se okupiše oko palog i skinuše Monforu šlem i mrežasti štitnik za glavu. Nedugo zatim jedan vojnik uzviknu: – Mrtav je! Grof Monfor je mrtav! Povici krstaša odjeknuše oko zidina Tuluza, ali ih zagluši pobednička buka koja se razlegla u gradu. Bio je dvadeset peti jun 1218. Vilalm je uživao u tom trenutku. Upravo je video smrt jednog od krvnika svoje porodice, što je bio neočekivani dar. Poželeo je Monforu da što pre propadne u svet prokletih i da večno pati zbog zverstava koja je počinio. Nije znao šta da misli o raju, ali svim srcem je verovao u pakao. – Tuluz je pobedio. Krstaši će otići – zaključi Uberto posmatrajući vojnike Krsta kako se u neredu povlače ka svojim logorima. – Ne žuri, momče. Gledaj. – Pomalo ozlojeđeno, Injacio pokaza grupu konjanika u jurišu. Nosili su zastavu francuskog kralja. – Stiže pojačanje. Tuluz je previše bogat grad da bi olako odustali od njega. Ovo će se odužiti. Trajaće nedeljama, možda i mesecima. – Onda, šta predlažeš da učinimo? – upita Uberto nervozno gladeći grivu svog konja. – Mogli bismo da uđemo u grad kad padne noć – predloži Vilalm. – I da rizikujemo da nas proglase krstaškim uhodama? To ne bi bilo pametno. Zasad bih radije zaobišao prepreke. – Što znači? – Tuluz nije jedini grad koji treba da posetimo. Vivijen iz Narbone je svojim kriptogramom ukazao i na druga mesta. Dok traje opsada,

tražićemo negde drugde. Pre nego što je pošao za njim, Umberto još jednom pogleda ka dolini gde su se krstaši već vraćali u napad.

38. Borba je besnela pod zidinama Tuluza, no uprkos povicima i zveckanju oružja, unutar Samostana Sen Romen vladala je tišina. Zaštićen lukovima dominikanskog studijuma, fra Scipion Lazarus nepomično je sedeo za svojim radnim stolom, ne mareći za događaje koji su se odvijali nedaleko odatle. Razmišljao je o Uter Ventorumu, o onome što je žrtvovao tokom proteklih godina kako bi se okoristio. Čak se pridružio redu propovednika fra Domenika Guzmana kako bi mogao nesmetano da deluje u Rimu, Bolonji i Tuluzu, ne izazivajući sumnju u svoj identitet. I sve to da bi postigao svoj cilj. Fra Domeniko je bio neobičan čovek, pomisli Scipion Lazarus. Podstaknut idealima poniznosti i pobožnosti, ipak se držao podalje od duhovnog okrilja franjevaca. Godinama je sledio tog čoveka, uveren da ne izaziva nikakvu sumnju. Ali ponekad bi ga obuzeo strah da neće uspeti da ga zavara. A Scipion Lazarus nije mogao sebi da dopusti da se sazna išta o njemu. Nikome nije mogao da otkrije, čak ni fra Domeniku, ono što je u potaji planirao. Naročito sada kad su dugogodišnji napori počeli da donose plodove. Nedostajalo je zaista vrlo malo da se plan ostvari! Povrh svega, fra Domeniko neće moći da ga spreči čak i ako posumnja u nešto, zato što je otišao u posetu Rimu. Zapravo, Scipion Lazarus nikada nije bio uistinu zainteresovan da se pridruži dominikancima niti da preobraćuje jeretike i da živi skromno. Za njega je to bila samo maska. On je žudeo za nečim drugim, za znanjem anđela, za umnom moći i nadmoći nebeskih sila. Morao je još da se strpi, ali uskoro će moći da zbaci masku i da napusti taj život u senci. Dok se unapred naslađivao uspehom, pogled mu je leteo između redova pisma pristiglog iz Italije. Poslao mu ga je mesec dana ranije Rajnerio iz Fidence, njegova marioneta. Bio je to detaljan izveštaj o onome što je otkrio o Injaciju iz Toleda po njegovom dolasku u Manastir Santa Marija del mare.

Sadržaj pisma kao da ga je zabavio. Uostalom, Rajnerio je bio toliko naivan da je optužio Injacija za ubistvo grofa Enrika Skala; čak je verovao da je trgovac sledbenik đavola... Nije mogao da zamisli kakve se sile pokreću u senci i s kojim ciljem. Nije prozreo ni pravu prirodu Injaciove tajne... Ipak, Scipion Lazarus je u tom pismu naišao i na nešto korisno; Rajnerio ga je izvestio o važnim detaljima s kojima on nije bio upoznat. Iz razmišljanja ga trgnu iznenadni potres koji zahvati sobu i zatrese zidove, a onda se napolju prolomi prasak građevina koje se ruše. Scipion Lazarus se naglo ukoči pribivši leđa uz naslon stolice. Načulji uši kako bi shvatio šta se događa napolju, u spletu ulica na kojima je vladalo ludilo. Čuo je kako se odvaljuje malter i pada kamenje, razlegli su se povici i psovke, odjekivali su sve udaljeniji koraci ljudi u bekstvu. Potisnu napetost i sačeka da ponovo zavlada tišina. Svu tu buku sigurno je izazvao katapult koji je pogodio neku zgradu nedaleko od samostana. To se dogodilo već drugi put tog dana. Napadi krstaša ratnim spravama postajali su sve češći. Pomislio je da će, ako ne uspeju da prodru u grad, sve razoriti pogocima iz katapulta. Nečiji drhtav glas odjeknu iz ulaza u studijum: – Jeste li čuli, oče Scipione? Ponovo se dogodilo. Jedan kamen umalo da pogodi našu crkvu! Scipion Lazarus se nemarno okrenu ka pridošlici: – Oče Klarete, mislio sam da ste pobegli zajedno sa ostalom braćom. Šta želite? Kao odgovor na hladan doček, otac Klaret načini zgranut izraz lica. – Neki čovek moli da ga primite. Kaže da vas poznaje i da je došao da razgovara s vama o pitanju od obostranog interesa. – Ko je taj? – Kaže da je grof Dodiko. – Grof Dodiko? – promrsi Scipion Lazarus sebi u bradu. – Neka uđe – reče – ali najpre uzmite ovo. – Zavuče prste u fioku pisaćeg stola i izvadi svitak pergamenta. – To je pismo. Treba ga što pre poslati. Primalac živi u Veneciji, ime mu je Henrik Tevtonac. Učinite to vrlo diskretno, molim vas... I ne mašite njime ispred nosa grofu Dodiku kad odete po njega u hodnik. Otac Klaret je klimao glavom i dalje se tresući. Sakri svitak pod naplećnjak i udalji se pognute glave.

Sledećeg trenutka u studijum uđe visok čovek u belom ogrtaču. Imao je dugu crnu kosu i lice pravilnih crta, uredno obrijano, s duboko usađenim očima. Preko grudnog oklopa nosio je zeleni gonel ukrašen metalnim kopčama. Nakloni se i sede naspram Scipiona Lazarusa. – Oprostite, grofe, što ste morali da čekate – reče dominikanac – ali u ovakvim vremenima nikad se ne zna. Mi fratri propovednici nismo dobro prihvaćeni u ovom gradu koji vrvi od jeretika. Uostalom, najveći deo bratstva je već pobegao. – Ne morate se izvinjavati, prečasni oče. – Čovek mu se obrati saksonskim narečjem, nameštajući kosu mekim pokretom ruke. – U ovakvim okolnostima čovek mora da bude oprezan. S druge strane, ne znam koliko će krstaši još moći da drže grad pod opsadom. Branioci Tuluza odolevaju napadima... No pitam se kako ste vi, jedan skroman crkveni čovek, uspeli da se zadržite ovoliko dugo na ovakvom mestu. Zar se ne plašite da će vas oteti kao taoca? Scipion Lazarus svakako nije mogao da otkrije kako je uspeo da ostane u Tuluzu zahvaljujući pomoći koju krišom pruža katarskom pokretu, čime je zadobio njihovo poverenje i poštovanje. Uostalom, treba se zapitati i kako je sam Dodiko, čovek veran Crkvi i Moforov sledbenik, uspeo nesmetano da se kreće unutar gradskih zidina. – Zaboravio sam o čemu bi trebalo da razgovaramo... – slagao je. – A, da. Pričali smo o jednom čoveku... onom Injaciju iz Toleda, ako se ne varam. – Tako je. – Dodiko prekrsti ruke na grudima otkrivajući pločice na grudnom oklopu. – Rekao bih da nas povezuje zanimanje za tog Hispanca. – Došli ste kao poručeni, prijatelju – izjavi dominikanac. Čovek koji je sedeo naspram njega bio je još jedna u nizu misterija koje ga vezuju za Injacija iz Toleda, a možda i za Uter Ventorum. Nije znao mnogo o njemu, ali i ono što je otkrio bilo je sasvim dovoljno da ga svrsta u grupu značajnih piona na šahovskom polju njegovog plana, jedan od piona kojeg će napokon moći da pomera po sopstvenom nahođenju. Zato mu je sa zluradošću na licu pružio pismo Rajnerija iz Fidence koje je i dalje držao u ruci. – Nedavno sam dobio neke vesti o „našem“ Injaciju. Pročitajte, pročitajte pre no što nastavimo...

Pošto je pažljivo pročitao pismo, grof Dodiko ga spusti na sto. U pogledu mu je lebdeo tračak sumnje, ali taj nagoveštaj podozrenja otkrivao je samo delić nemira koji je zavladao u njemu. Njegova sposobnost da prikrije pravo raspoloženje mogla se uporediti jedino s njegovom veštinom u borbi. Naslućivao je da će u razgovoru sa Scipionom Lazarusom morati da stavi na probu oba svoja umeća. – Nisam znao da je Injacio iz Toleda sposoban da počini takva zverstva – priznao je potpuno iskreno, aludirajući na sadržaj pisma koje je upravo pročitao. – I, koliko vidim, putuje u pratnji izvesnog Vilalma iz Bezjea, čoveka koji je navodno katar. Zaklonjen polutamom u uglu studijuma, Scipion Lazarus ćutke klimnu glavom. Dodiko ga je proučavao pogledom. Pažnju su mu privukli duboki ožiljci koji su mu izbrazdali lice, ali istog trenutka osećaj da ga odavno poznaje iščeznu. Nikada do sada nije video takve brazgotine... I sigurno nikada ne bi očekivao da ih vidi na licu jednog monaha. Scipion Lazarus kao da je naslutio plemićeve sumnje. Prinese ruku licu i namesti kapuljaču kako bi ga sakrio. Onda reče: – Injacio iz Toleda je opasniji nego što izgleda. Zašto se, zapravo, vi toliko zanimate za njega? – Više me zanima njegova bezbednost – otkri Dodiko. – Injacio iz Toleda raspolaže dragocenim informacijama. Dominikanac se iznenađeno zagleda u njega, ne odvajajući ruku od lica. – Informacije? – ponovi. – Kakve prirode? – Ako vas upoznam s izvesnim detaljima, rizikujem da vas izložim opasnosti, prečasni oče – brzo odvrati Dodiko. Nije imao poverenja u Scipiona Lazarusa, taj čovek je bio ljigavac i pokušavao je da sazna više nego što je spreman da otkrije. – Može li se barem znati u čije ime delate, i s kojim ciljem? – Zakleo sam se da neću otkrivati identitet svog nalogodavca i svoj cilj. Mogu samo da vam kažem da moram da nađem Injacija iz Toleda pre nego što mu se dogodi neka nesreća. – Nesreća? – Imam razloga da verujem kako neko želi da mu ugrozi život. Jasno

vam je da mi je stoga potrebno što više informacija, kako bih mogao da predupredim taj rizik. – Naravno, grofe. – Dominikanac raširi usne u preteći osmeh. – Zato se pitate kuda se uputio i zašto... – Vama baš ništa ne može da promakne, oče.

39. Injaciova družina našla je smeštaj na drugoj obali Garone, u Gaskonji, ili Vaskoniji, kako su je mnogi nazivali. Bilo je prilično jednostavno naći gostionicu duž kamenitog puta za Španiju. Pošto su se smestili u jednu sobu, daleko od radoznalih pogleda, trojica saputnika sedoše za sto od hrastovine ne bi li smislili šta im valja činiti. Prvi je progovorio Uberto: – Šifra zagonetke nije nam od velike pomoći, nudi jasno objašnjenje jedino u vezi s Tuluzom. – Reči su mu bile prožete osećajem nemoći. – U drugom redu pominje se ružičnjak. Da li je reč o nekom vrtu? Ako jeste, gde se on nalazi? – Kao što sam nagovestio, podozrevam da šifra nije celovita. – Injacio uperi prst u pergament. – Sigurno postoji još skrivenih uputstava.

– Slažem se. – Momak zadrža pogled na znacima koje nisu podvukli tokom prethodnog tumačenja šifre. – Polovina slova ostala je neiskorišćena, pokušao sam da ih pročitam, ali ispostavilo se da nemaju nikakvog smisla. – Pokušaj i njih da prepišeš – predloži mu Injacio zamišljenog izraza

lica. Uberto poslušno stade da beleži slova na pergament pored prethodne zagonetke. ecsvnrvtas latverbain teroiamara olose+lvna togtangism hvsrvberpo enigersitn +celvms anc midnvcafit iratvrlavr csa+svitne lepivsserv camgineata ampis telle Kad je momak završio, trgovac prouči prepis. Najpre pokuša da primeni bustrafedonski metod čitanja koji mu je omogućio da rastumači prvi deo poruke, ali nije mu uspelo. Pročitan sleva nadesno, prvi niz teksta nije otkrio nikakvo značenje. Onda nastavi da proučava drugi red i odjednom jasno prepozna reč verba.18 Zauzda oduševljenje, još nije bio siguran da je na pravom putu. Nadahnut intuicijom, podrobno proveri, a onda nastavi da proučava ostale nizove... i potvrdi ono što je naslućivao. Pronašao je ključ za tumačenje! Podigao je glavu i slavodobitno pogledao prijatelje. – Jesi li nešto otkrio? – upita ga Vilalm. Injacio klimnu glavom. – Bili smo glupi, dovoljno je promeniti smer. – Kakav smer? – Uberto je goreo od radoznalosti. – Objasni malo bolje. – Smer čitanja, naravno! – Trgovac udari kažiprstom po pergamentu. –

Drugi prepis treba da pročitamo kao što smo čitali prvi, bustrafedonski, ali ovoga puta u suprotnom smeru, to jest zdesna nalevo. Uberto i Vilalm su ga zapanjeno posmatrali dok je, potpuno obuzet otkrićem, prepisivao šifru u skladu sa svojim zaključkom. satvrnvsce latverbain aramaioret olose+lvna ms ignatgot hvsrvberpo ntisregine +celvms anc tifacvndim iratvrlavr entivs+asc lepivsserv ataenigmac ampis telle – Kad uklonimo ono što razdvaja reči, to jest krstiće, dobijamo sledeći tekst – reče naposletku. s atvrnvs celatverbainaramaioretolos e lvnams ignatgothvs rvberpontis regine celvms anctifacvndimiratvrlavrentivs as clepivs s ervataenigmacampis telle Uberto se nagnu da pročita. – Ovoga puta mi se čini da je napisano na latinskom – primeti. – Izgleda da je tako – potvrdi Injacio. – Napisano je na latinskom, s primesama lokalnog narečja. – To znači da ćemo sada možda otkriti kuda treba da krenemo! – oduševljeno uzviknu Vilalm.

Umesto odgovora, trgovac pročita naglas, pažljivo naglašavajući reči poruke: Saturnus celat verba in ara maiore Tolose Lunam signat Gothus Ruber Pontis Regine Celum Sancti Facundi miratur Laurentius Asclepius servat aenigma Campi Stelle Pošto je saslušao, Uberto prevede Vilalmu, uzvraćajući mu uslugu koju mu je ovaj učinio nekoliko dana ranije. Saturn skriva reči u glavnom oltaru u Tuluzu Got Ruber oslikava Mesec na Kraljičinom mostu Lorenco posmatra nebo u San Fakondu Eskulap čuva tajnu Zvezdanog polja Francuz se namršti. – Dakle, Vivijenova šifra ne sadrži jednu zagonetku, već dve, jednu na provansalskom, a drugu na latinskom. – Ipak, ova je potpuno drugačija od prethodne – dodade Uberto. – Prva govori o palim anđelima, druga o planetama, o Mesecu i zvezdama. – Ali drugu je mnogo lakše rastumačiti – izjavi Injacio. – Svaki njen red nagoveštava drugačije mesto, što znači da moramo otići na četiri odredišta. – Četiri – ponovi Uberto – baš kao što postoje četiri dela knjige. – Upravo tako. – Trgovac izbroja na prste. – Četiri dela knjige, četiri mesta. Nema sumnje da nije reč o slučajnosti, štaviše, deluje mi očigledno da svako mesto navedeno u poruci odgovara jednom skrovištu određenog dela Uter Ventoruma. Momak se složio s njim. – Ostaje nam samo da povežemo ta mesta i delove. – Ako je naše tumačenje ispravno, najlogičnije bi bilo da pratimo redosled nagovešten u šifri – predloži Injacio. – To jest, treba da uporedimo tekst na latinskom s onim na provansalskom, počevši od prvog

reda oba zapisa – pokaza na pergamentu rečenice o kojima je govorio. Armaroz dort suz les oilz d’Aturnin Saturnus celat verba in ara maiore Tolose – Vidite? – nastavi, sada uveren da je ispravno procenio. – Obe se odnose na isto mesto; Aturnin je Saturn. – Ali Saturn je ime planete – primeti Vilalm. – Ujedno je i latinsko ime Sen Sernana – objasni trgovac. – U ovom slučaju, Aturnin i Saturn predstavljaju drugačije načine da se ukaže na Baziliku Sen Sernan, koja se, kako stoji u tekstu, nalazi u Tuluzu. Uputstvo se, međutim, ne zaustavlja na tome; ne samo da ukazuje na baziliku već i savetuje da potražimo u blizini are maior, glavnog oltara. – Ako se značenje tih rečenica podudara, naš zaključak je tačan! – Uberto se uhvati za glavu. – Što znači da je Vivijen sakrio anđela Armarosa, to jest deo knjige koji govori o čarolijama, u glavnom oltaru Sen Sernana. – Upravo tako. – Ali ne možemo otići da proverimo, barem zasad – uzdahnu Vilalm. – Tačno, ne možemo da uđemo u Tuluz dok je grad pod opsadom. – Trgovac se ponovo zadubi u proučavanje teksta na pergamentu. – Ostaje nam samo da nastavimo. Sad kad smo shvatili šta treba da radimo, uporedićemo drugi red obe zagonetke, da bismo videli šta ćemo dobiti. Temel esteit suz l’umbre d’un eglenter Lunam signat Gothus Ruber Pontis Regine Uberto nabra čelo. – Ružičnjak, Mesec i kraljica... Zvuči kao aluzija na Bogorodicu. – Rečenica napisana na provansalskom je nejasna – reče Injacio. – Ako se izuzme pominjanje anđela Temela, koji nagoveštava deo knjige posvećen mesečevim menama, nema nikakvih uputstava. Usredsredićemo se na tekst na latinskom, koji potvrđuje vezu s Mesecom... ali pre svega, sadrži ime jednog mesta i jedne osobe.

– Pons Reginae je ime nekog mesta? – upita Vilalm. – Već sam čuo za to mesto. – Uberto se napregnu kako bi se setio. – Rekao bih da se nalazi negde na hodočasničkom putu za Santjago de Kompostelu, ako se ne varam. – Dobro si upamtio. – Trgovac je izgledao kao da zna daleko više nego što pokazuje. – Kraljičin most, to jest Puente la Reina, nalazi se u Španiji, u podnožju Pirineja. Tamo živi naš čovek. – A ko je taj „naš čovek“? – Momak se nagnu, pomisli da će iskočiti iz kože od nestrpljenja. – Govoriš kao da je reč o nekom koga poznaješ. – Got Ruber? Naravno da ga poznajem. Odavno ga poznajem.

40. Tokom noći, Dominus je napustio grad Tuluz. Nekoliko sati ranije, pošto je došao do željenih informacija o Injaciju iz Toleda, napustio je Samostan Sen Romen. Razgovor nije tekao tako glatko kao što je očekivao zato što je njegov doušnik bio prepreden i nedorečen, znao je više nego što je otkrio. Dominus je bio prinuđen da prekine priču kad je njegov sagovornik počeo da sumnja, ali vredelo je. Kad je izašao iz crkve, sačekao je da se smrkne kako bi prošao kroz grad. Iza sebe je ostavio Manastir Notr Dam de la Dorad i stigao je do zadnjeg ulaza u jednu palatu oštećenu pogocima katapulta. Pošto se uverio da ga niko ne prati, sišao je u jedan bunar koristeći se gvozdenim lestvama pričvršćenim za unutrašnji zid. U bunaru nije bilo vode. Na dnu je zjapio otvor ka lagumu koji vodi izvan zidina Tuluza. Dominus se zavukao u podzemni prolaz i produžio kroz mrak, savijenih kolena i pognutih leđa. Kad je izašao na drugoj strani, obreo se u šumi crnike. Osvrćući se i gledajući iza niskog rastinja, udahnu noćni vazduh. Izašao je kroz istočni deo grada, nedaleko od spoljnih utvrđenja. Uzjahao je konja i poterao ga u kas kako bi zaobišao zidine. Iz obližnjih šanaca isparavao je zadah smrti. Tela mnogih vojnika upala su tu tokom sukoba, a njihov vonj mešao se s noćnom vlagom. Ostali leševi bili su posejani svuda naokolo po travnatom pokrivaču. Duboke rane, opekotine i polomljena koplja izobličavali su im udove. U pozadini tog turobnog prizora grupa grobara preturala je između štitova i krvavih ostataka. Ne mareći za njihovo prisustvo, Dominus pređe preko polja kao sena, ali jedan čovek mu se obazrivo primaknu. – Stanite, gosparu, ko ste vi? – Bio je to krstaš, gaskonjski pešadinac, u lošem stanju. Na sebi je imao oklop od isprepletenih kožnih traka, zarđao kupasti šlem s vizirom i okrugli štit oslikan crvenim i žutim cvetnim motivima. – Treba li uopšte da pitaš, vojniče? – odvrati Dominus, tobože

uvređen. – Zar ne vidiš krst na mojim grudima? Služim Crkvi, baš kao i ti. Pusti me da prođem. Gaskonjac se povuče i nakloni se. – Izvinjavam se zbog svoje neukosti. – S tim rečima, vojnik se izmaknu kako bi mu oslobodio prolaz. Dominus prođe pored njega ne udostojivši ga odgovora, a potom, kad je dobrano odmakao, podbode konja i odjaha ka zapadu.

41. Injaciovoj družini trebalo je više od nedelju dana da stignu do Puente la Reine. Pošto su ostavili za sobom Tuluz, produžili su na konjima duž šljunkovitog druma koji vodi u Španiju. Nije im bilo teško da se orijentišu budući da je put bio obeležen međašima i tablama sa slikom školjke. Ti znaci, objasnio je Injacio Ubertu, usmeravali su putnike celom dužinom Puta za Santjago, sve do Kompostele. Mnoštvo hodočasnika kretalo je iz francuskih gradova Tur, Vezle, Le Pui i Arl kako bi stigli da Kompostele. – Zašto baš školjka? – upita momak. – Sve je počelo jednom legendom – odgovori trgovac. – Jedan vitez je preko mora prenosio u Kompostelu relikvije apostola Jakova, natovarene na konja koji tom prilikom osvanu prekriven školjkama i od tada je školjka postala simbol Svetog Jakova. Gotovo da nema hodočasnika koji, po dolasku u Kompostelu, ne uzme barem jednu s morske obale kao uspomenu na svoje hodočašće. I ja sam to učinio. Injacio nastavi da priča objašnjavajući da gotovo svi putevi vode preko prevoja Ronseval, u baskijskoj regiji Vaskongadi, ali oni koji dolaze iz Tuluza, mogli su da pređu Pirineje malo južnije, preko prevoja Somport, i da se spuste u dolinu nedaleko od aragonskog grada Haka. Odatle može da se produži ka Puenti la Reini.

*** Prelazak Pirineja nije bio težak, iako je Uberto primetio da je francuska strana vrletnija od hispanske. Bujno rastinje uskoro je zamenilo prostranstva obrasla četinarima. U dolini se krajolik još jednom promenio, pretvorio se u polja ispresecana prašnjavim drumovima. Pogledom su obuhvatali zelenkaste površine preorane plugovima koje su vukli volovi i one spržene od sunca. Trojica saputnika produžiše napornim ritmom. Prošli su pored Pamplone ne posetivši je, a posle dugog putovanja stigli su na obale Arge.

Rečno korito bilo je usko, jedva malo šire od useka u izbrazdanoj zemlji, a na suprotnoj obali, iza vela izmaglice izazvane sparinom, uzdizao se grad do kojeg se moglo stići preko dugog kamenog mosta na šest lukova. Put i most koji su vodili ka naselju vrveli su od mnoštva hodočasnika, uglavnom muškaraca koji su napredovali peške. Nekolicina srećnika jahala je mazgu ili konja; ostali su se vozili na kolima natovarenim svakojakom robom. Svetina se lenjo vukla, glave su im se klatile pritisnute žegom. Uberto primeti da su mnogi u tom mnoštvu isto odeveni. Imali su šešire širokih oboda podignutih na čelu, a na odeći su im se isticali simboli hodočašća, školjka i Veronikina slika. Njihovo odredište bio je grad s druge strane mosta, Puente la Reina. Put je bio izuzetno prometan jer su se na tom mestu ukrštali drumovi koji vode u Kompostelu. Stali su na začelje kolone hodočasnika, strpljivo napredujući. Unutar grada građevine su se uzdizale duž Kalje major, glavne ulice u kojoj se isticala Crkva Santjago el Major. Uberto je očarano posmatrao svetinu koja se tiskala na ulicama, naročito na pijačnom trgu, kad ga, odjednom, Injacio zgrabi za mišicu, možda iz straha da će ga izgubiti usred tog meteža. – Dođi – reče mu – idemo da potražimo Gota Rubera.

42. Letnja žega dostigla je vrhunac tokom ranog popodneva. Uberto bi se, umoran od dugog putovanja, radije odmorio u nekoj udobnoj postelji nego da posluša Injacija. Nije mogao da shvati čemu tolika žurba. Ako je taj Got Ruber – ili kako god da se zove – čekao do sada, svakako će sačekati još koji dan... Ipak, trgovac je delovao uznemireno. Strepnja mu je jasno izbijala iz pogleda, mada se trudio da je prikrije. – Injacio, nešto te muči? – upita ga Uberto dok je koračao za njim, probijajući se kroz gužvu. Trgovac se osvrnu i zagleda se u njega kao da je sišao s uma, onda se okrenu i pogleda preda se s poluosmehom na licu. Momak na to upitno pogleda Vilalma, koji samo slegnu ramenima. Probijali su se između pijačnih nastrešnica ispred Crkve Santjago el Major a da Umberto i dalje nije mogao da dokuči kuda su se uputili. Kao da su se vrteli ukrug. U jednom trenutku Injacio je, pošto se oprezno osvrnuo, pozvao Francuza da mu priđe i promrmljao mu nešto na uvo. Vilalm klimnu glavom, navuče kapuljaču na lice i brzo se udalji. Uberto ga je pratio pogledom. – Kuda ide? – Nastavi da hodaš i ne gledaj ga – reče mu trgovac. – Poslao sam ga da proveri nešto. Kasnije će nam se pridružiti.

*** Injacio i Uberto su još nekoliko minuta koračali ispod pijačnih nastrešnica. – Pravo ime Gota Rubera je Bartolomeo – otkrio mu je trgovac. – Nadimak Got dobio je zahvaljujući svom vizigotskom poreklu, a Vizigoti su još pre Arapa naseljavali Iberijsko poluostrvo. Zašto je poznat i kao Ruber... To ćeš sam shvatiti čim ga budeš video. – Osmehnu se. – Treba da znaš da je Bartolomeo nekada bio jedan od najveštijih alhemičara u Toledu.

Uberto se, gotovo uživajući, malo-pomalo navikavao na Injaciove ćudi. – Kako si ga upoznao? – Upoznao sam ga u mladosti, u vreme dok sam se školovao u Studijumu u Toledu, dok sam prevodio istočnjačke knjige – odgovori trgovac. – Bartolomeo se već tada bavio alhemijom. Bio sam očaran njegovim teorijama o metalima. Redovno sam ga posećivao i sprijateljili smo se. Kad sam napustio Toledo, izgubili smo kontakt i sreli smo se mnogo godina kasnije, gotovo slučajno. Saznao sam da je pao u nemilost nekih zelenaša iz Saragose kod kojih se zadužio. S druge strane, to se moglo i predvideti; za oglede koje je vršio potrebni su bili zlato, srebro i vredne knjige. Kako više nije bio u stanju da se izdržava, odlučio sam da ga povedem sa sobom ne bih li mu omogućio da nešto zaradi i naučio sam ga da trguje relikvijama. Usred pijace, iz grupe hodočasnika okupljenih oko jedne tezge, odzvanjao je snažan glas Gota Rubera. Čovek je stajao iza drvenih kolica koja je koristio kao tezgu, a iznad glave je, kako bi se zaštitio od sunca, razapeo veliku narandžastu nastrešnicu. Prizor je ličio na neki mali tuniski bazar pun svakojake robe. Prolaznici su zavirivali radoznalo posmatrajući drangulije, relikvije i pergamente spržene na suncu, a Got Ruber je pothranjivao njihovu znatiželju glasno hvaleći svoju robu: – Divite se, gospodo, ovo je komadić Santjagove odore! A ovo? To je zub Svetog Kristifora, oštar kao vučji! Ovde imamo Ðervazijev i Protazijev pepeo, koji sam lično pokupio u Milanu, kad mi se ukazao Sveti Ambrozije! A šta reći o ovoj bočici u kojoj sam zapečatio manu Svetog Nikole iz Mire? Pomirišite! Osećate li miris tamjana? Šta kažete vi tamo na kraju, s tužnim licem? Zemlja vam je jalova? Kupite ovu knjigu u kojoj su zapisane sve molitve zahvaljujući kojima će vaša zemlja postati plodna! Plodna će vam postati i žena, bilo da je jalova ili prestara da bi rađala decu... Kako? Ne umete da čitate? Bože moj, ne mari! Dovoljno je da držite knjigu pod jastukom! Vi tamo, ostavite to, odmah. To nije igračka, je l’ jasno? To je Longinovo koplje! Dobro, ko je na redu? Ko je sledeći? Ko šta želi da kupi? – Ja želim Claviculu Salomonis – oglasi se neko iz gužve.

Kome je to palo na pamet, zapita se Got Ruber nabirajući crveni nos. Solomonov ključ je, naime, bila knjiga o nekromantiji. – A zašto ne biste uzeli Necromicon Abdula Alharzerda, prevod na grčki od Teodora Filete iz Konstantinopolja! – uzviknu umesto odgovora. Ali pre nego što je završio, susretnu pogled čoveka kojem se obraćao. Načas se zbunio, a onda mu se na licu ukaza iznenađenje: – Injacio iz Toleda! Jesi li to ti? Šta ti, dođavola, radiš ovde, lopužo stara?! S druge strane tezge Injacio se osmehnu. – Drago mi je što si dobro, prijatelju, recimo da sam došao zbog nekog posla. Uberto je, stojeći pored trgovca, proučavao Gota Rubera. Bio je zaista neobična pojava, kršan pedesetogodišnjak u zelenom ogrtaču bez postave. Obrazi su mu bili zajapureni, a oči sitne, izdužene. Lice mu je bilo uokvireno vencem riđih kovrdža, eto zašto su ga zvali Ruber. 19 Kad ga čovek malo bolje pogleda, primetiće da su mu crte lica nalik satirovim. – Uvek u jurnjavi za zaradom, kao kakva bludnica! – uzviknu Crveni, očigledno zadovoljan. – Drago mi je što te vidim, stari! Posle toliko vremena i dalje se osećam kao tvoj dužnik. Injacio prikri setu podrugljivom grimasom. – Dužan si mi samo prijateljstvo i ništa više, protuvo stara. Uostalom, šta bi još mogao da mi ponudiš? Malo buđavih kostiju u kesi od masne kože? – Lakše malo s uvredama. Ovo su autentični predmeti – reče Ruber da ne bi izgubio ugled pred mnoštvom mogućih kupaca. – Nisam ja kao oni tvoji vašljivi jevrejski starinari koji uzurpiraju prigradska naselja – zareža. – Uzmi, momče, ovo je autentičan nožni palac Svetog Kiprijana. Poklanjam ti ga. Rekavši to, Got Ruber tutnu neku žućkastu koščicu Ubertu u ruku. Onda se ponovo okrenu trgovcu: – Nego, ko je ovaj momak? – To je Uberto, moj pomoćnik – odgovori Injacio. – Uberto, a? – Crveni se nagnu preko tezge ne bi li ga pažljivije pogledao. – Imaš sreće. Boljeg učitelja nisi mogao naći! Trebalo je da ga vidiš pre petnaest godina, prilikom zauzimanja Konstantinopolja... U to doba je predvodio jedan odred kroz carski grad u plamenu, jurišajući između Manastira Svetog Jovana Krstitelja i saracenske četvrti. To su bila

vremena! Ja sam bio s njim. – Da... – Trgovac pogleda uvis. Nije mu bilo po volji što Got Ruber svojim rečima kopa po prošlosti kao kakvom ogromnom nezgrapnom šakom. – Nego, Injacio, kaži mi – nastavi Crveni namigujući Ubertu – sećaš li se onog tamnoputog dugajlije koga smo sreli u Konstantinopolju? Da čovek ne poveruje! Žigosali su ga, posred čela mu utisnuli krst. – Šta? – omaknu se momku dok se poigravao nožnim palcem Svetog Kiprijana. – Sećam se – potvrdi trgovac. – Govorio je nekim nepoznatim jezikom, ali je sa sobom vodio prevodioca za latinski. Pričao je da pripada nekom hrišćanskom narodu, iako niko nikada nije čuo za njega. Tvrdio je da se kod njih prilikom krštenja čelo žigoše užarenim gvožđem u obliku krsta. Uberto je bio zgranut. – Po mom mišljenju, Bartolomeo, tamnoputi kojeg smo upoznali sigurno je bio Lalibela, kralj Etiopije. Ako me pamćenje ne vara, rekao je da je pošao na hodočašće i da želi da poseti sve svete hrišćanske gradove. – Ko zna da li je uspeo... Ali sad pričaj, lišče stari. – Crveni izvi čupave veđe. – Šta radiš ovde? – Da ne dužim, prijatelju. – Injacio ga prodorno pogleda. – Na tragu sam Vivijenu iz Narbone i Uter Ventorumu, koji si ti sigurno video.

43. Got Ruber razrogači oči kao da ga je pogodila kap. Zaprepašćeno se zagleda u trgovca, ne obazirući se na svetinu koja mu je preturala po robi. Delovao je ošamućeno kao da mu je neko na uvo zasvirao u rog. Posle početne zbunjenosti, pribra se i osmotri ljude okupljene oko tezge. Bio je primetno razdražen i odjednom podiže ruke uvis i stade da urla, kao da želi da rastera stado koza. – Odlazite, odlazite! Sklanjajte se! Zatvaram! Dođite sutra! Crveni zatim pokri svoje dragocene drangulije komadom platna dok su se radoznalci gunđajući udaljavali u potrazi za drugim tezgama. Got Ruber sačeka da se svetina raziđe, a onda zbunjeno pogleda Injacija, koji je ćutke čekao pored Uberta. – Znao sam da ćeš se pre ili kasnije pojaviti. Vivijen iz Narbone mi je to rekao. Sve je predvideo, svaki detalj – poveri mu u pô glasa, kao da otkriva neko proročanstvo. Na te reči Uberto načulji uši. Možda će uspeti da otkrije deo istine koji Injacio krije od njega. Obuze ga osećaj trijumfa koji nije uspeo da zadrži: – To znači da smo ispravno protumačili kriptogram! Trgovac ga ućutka stisnuvši ga za rame. Pre nego što otkrije izvesne detalje, želeo je da sazna kakve informacije poseduje Got Ruber. Crveni je poznavao Vivijena iz Narbone, to za njega nije bila tajna. Upravo on ih je i upoznao pre nego što ga je zadesila ona gadna nevolja u Nemačkoj. Ali nije znao kako se njihov odnos razvijao tokom mnogo godina ćutanja i zato je morao da bude obazriv. – Kad si poslednji put razgovarao s Vivijenom iz Narbone? – Pre dve godine, otprilike – odvrati Crveni. – Dao ti je deo knjige? Sagovornik potvrdi jedva primetno klimnuvši glavom. Onda se osvrnu unaokolo i prošaputa: – Ne bi trebalo da razgovaramo ovde o tome. Reč je o vrlo osetljivom pitanju. Injacio ga pogleda ispod oka. – Šta te je spopalo? Obično si vrlo pričljiv – navaljivao je. – Barem mi nagovesti o čemu je reč.

– Govori tiho, zaboga! – Got Ruber iskrivi zajapureno lice. – To nisu stvari koje treba razglasiti na sve strane. – Ponovo zastade, a onda reče: – Knjiga govori o Stepenicama. – O Stepenicama? – ponovi Uberto ne mogavši da se uzdrži. – Da, mladiću, o Stepenicama. – Crveni uzdahnu, kao da se oslobodio ogromnog tereta. Zagleda se u momka sa širokim osmehom na licu. – Stepenice koje vode u nebo... Duhovne, razume se. – O čemu je reč? O obredima uvođenja ili o izgubljenim knjigama? – upita Injacio, ponovo izazvavši sagovornikovu pažnju. – Postoji beskrajno mnogo legendi o stepenicama koje povezuju zemlju i nebo. Dobro znaš da su mi sve poznate, zato ne pokušavaj da me nasamariš – upozorio ga je. – Govori o Stepenicama sa sedam pragova – objasni Got Ruber. – Sedam stepenika, razumeš? Kao one iz Mitrinog kulta i u vavilonskim ziguratima. – Razumem, i te kako. Misliš na sedam planeta – reče trgovac. – Svaka odgovara jednom stepeniku uvođenja u znanje. Crveni neodređeno klimnu glavom. – A kao što ti je poznato, sedam je i broj koji se odnosi na Amerta Spentu,20 božanstva slična arhanđelima koje slave mudraci. Injacio nabra čelo. Pogleda Uberta, koji je pažljivo slušao, i na kraju dodade: – Što znači da, po Uter Ventorumu, svaka planeta odgovara jednom anđelu koji čuva deo znanja. – Izgleda da knjiga govori upravo o tome. – Vivijen ti ju je dao? Got Ruber prekrsti ruke. – Samo jedan deo. Trgovac je to predvideo, ali se uzdržao i nije napomenuo. Umesto toga reče: – Voleo bih da je pogledam, ako nemaš ništa protiv. – Naravno – odvrati Crveni. – Štaviše, ako je budemo zajedno proučili, možda ćemo uspeti da otkrijemo nešto. – Onda zapovednički podiže kažiprst. – Ali samo pod jednim uslovom. – Da čujem – podstaknu ga Injacio. U tom trenutku, pomisli Uberto, pristao bi na bilo šta kako bi zadovoljio radoznalost. Got Ruber nije čekao da ga mole. – Znam da knjiga ima još delova, ali

ne znam koliko ih je niti gde se nalaze. Vivijen nije hteo da mi kaže. Međutim, mislim da si ti, stari lisac, otkrio mesta na kojima se krije svaki deo... – i pokaza na Uberta. – Maločas je tvoj pomoćnik pomenuo neki kriptogram. O čemu je reč? Hoću da znam. Otkriću svoj deo samo ako mi dopustiš da se pridružim tvojoj potrazi. – Ponovo bi da se udružiš sa mnom? – Trgovac zagladi bradu. Pre nego što je odgovorio, pogledao je Uberta, koji je klimnuo glavom, a onda je dodao: – Dogovoreno, prijatelju. – Odlično – oduševljeno uzvrati Got Ruber. – Svrati kod mene posle večere, pa ćemo zajedno pokušati da razrešimo zagonetku... Zapamtio si gde stanujem? – Naravno – uveri ga Injacio. – Kućerak sa slamenim krovom... – Upravo taj. Dođi u ponoć. Ne ranije, moram da zaključim posao s jednim klijentom koji dolazi izdaleka. Ali do tada ću već završiti. Got Ruber zatim sklopi nastrešnicu iznad svoje tezge kao kišobran i stade da tovari rasutu robu na kolica. Pomisli kako to verovatno poslednji put radi.

44. Senke na ulici počele su da se izdužuju, puzeći između brazda kolovoza kao trake sitnozrne šmirgle. Hodočasnici su se razilazili, umorni od dugog letnjeg dana. Pošto su se oprostili od Gota Rubera, Injacio i Uberto su se udaljili s pijace s namerom da nađu neko mesto gde bi mogli da večeraju. Dok je koračao pored trgovca, momak je poglêdao ka drvenim kolima i grupicama ljudi koji su dokoličili na raskršćima. Od Vilalma nije bilo ni traga. Injacio nasluti njegovu zabrinutost i pokuša da ga umiri, ali Uberto je već bio naučio da tumači izraze njegovog lica i primetio je znake uznemirenosti. Strahujući da bi rečima samo otežao to napeto iščekivanje, izbegao je odgovor i skrenuo misli ka razgovoru s Crvenim, budući da mu nije promakla nijedna reč koju je on izgovorio. Tog popodneva je naslutio mnogo toga u vezi s Injaciom, Vivijenom i Uter Ventorumom i učinilo mu se da trgovac, što više napreduje u svojoj potrazi, sve više mora da se suočava sa svojom prošlošću. Uberto nije znao u kojoj meri je Injacio lično umešan u taj događaj, ali gajio je izvesne sumnje u tom smislu. Injacio i Uberto su stigli u gostionicu i seli za jedan prazan sto, izmešavši se sa ostalim gostima. Naručili su od gostioničara skroman obrok. Nedugo zatim na stolu se obreo pladanj izlomljene pogače i vrč razvodnjenog vina. Jeli su ćutke. Uberto se nije usudio da postavlja pitanja, već je dovoljno poznavao Injacija da bi znao kako će dobiti neodređen odgovor. Bolje je da sačeka. Kad su završili, trgovac ga upita šta misli o Gotu Ruberu. – Sviđa mi se. Zna mnogo toga, kao ti. – Tačno. On mi je drag prijatelj, ali nemoj mu verovati. Ne otkrivaj mu više nego što je to neophodno, molim te. – Ako nemaš poverenja u njega, zašto si udovoljio njegovom zahtevu? – Da bih otkrio o čemu je reč u delu knjige koji mu je poveren, naravno. Ali postoji još jedan razlog. – A to je?

– Crveni je uporan čovek. Da mu nismo obećali da ćemo ga povesti, pratio bi nas i mogao bi nas uvući u nevolje. Zato je bolje da ga povedemo nego da ga se čuvamo. Uberto pomisli kako je Injaciov način razmišljanja prilično neprirodan i to ga pomalo uplaši. – Razumem – reče. – Sad ćemo se odmoriti. Uskoro treba da pođemo ka njegovoj kući. Noć se spustila na Puente la Reinu kao krila krupne grabljivice. U jednom predgrađu ispresecanom prašnjavim uličicama dva muškarca s navučenim kapuljačama pokucaše na vrata stare kuće sa slamenim krovom. Pred vrata izađe riđokos čovek s licem satira. Prepoznao je posetioce, srdačno se pozdravio s njima i uveo ih. Onaj viši od dvojice zatvorio je vrata za sobom i prišao domaćinu. – Gote Ruberu, napokon se srećemo – reče uzdržanim tonom. – S nestrpljenjem sam vas očekivao. – Crveni protrlja ruke, već razmišljajući o svom sledećem sastanku. – Ne bih oduzimao mnogo vremena gospodi, zato, da pređemo odmah na posao... – Čemu žurba – izgovori stranac prikrivajući slovenski naglasak odmerenim latinskim. – Zar ne želite da saznate koja je to knjiga u tolikoj meri izazvala naše zanimanje? – Naprotiv, gospodine – veselo odgovori Got Ruber, iako ga je držanje tog stranca uznemirilo. – Ne događa se često da mi neko ponudi toliko novca za samo jednu knjigu, koja god da je. – Onda sedi, alhemičaru. – Čovek mu se preteći primaknu. – Hajde da popričamo o toj knjizi...

45. Zvona Crkve Santjago el Major označila su ponoć protresajući vazduh metalnim vibracijama. Tačni kao uterivači dugova, Injacio i Uberto stigli su pred kuću Gota Rubera. Pokucali su na vrata, ali niko im nije odgovorio. Nakon još jednog bezuspešnog pokušaja, odlučili su da provire kroz prozor, ali svuda su bili navučeni kapci. Trgovac se namršti. Bilo je prerano za uzbunu. Možda je Crveni jednostavno zaspao posle pijanstva ili je izašao da prošeta po mesečini. Ipak, delovalo je čudno. Njihov dogovor je bio nedvosmislen. Uznemiren lošim predosećanjem, Injacio se nagonski osloni na vrata i gurnu ih ne bi li ih otvorio, iako je izgledalo da su zamandaljena. Ipak, otvoriše se uz škripu šarki. Dva prijatelja stadoše na pragu. Soba je bila mračna, još tamnija od noći. Injacio uđe prvi, a Uberto zakorači za njim, pokušavajući da razazna nešto u tmini kako se ne bi sapleo. – Crveni? – pozva trgovac. Načuljiše uši, ali odgovor ne dobiše. – Kuća kao da je prazna – prošaputa Uberto, spreman da se povuče na najmanji šum. Injacio je razabrao notu straha u njegovom glasu, ali nije ga krivio. Pomislio ja da bi možda i on trebalo da se plaši, ali zanimanje za Uter Ventorum zaslepelo ga je i zaglušilo pred bilo kakvim upozorenjem. Pređe pogledom po sobi i uoči tračak svetlosti koji je dopirao s podrumskih spiralnih stepenica. Prišao je stepeništu i pogledao naniže. Pragovi su bili poređani kao spirale školjke. – Hoćeš li da sačekaš ovde dok ne proverim podrum? – upita Uberta, trudeći se da zvuči ohrabrujuće. Pre nego što je odgovorio, momak je skupio svu preostalu hrabrost. – Neću. Idem s tobom. Sišli su niz drvene stepenike pridržavajući se za ogradu da se ne bi

sapleli, ali ubrzo to više nije bilo potrebno, jer se svetlost sve više pojačavala kako su se približavali njenom izvoru. Groteskne senke podrhtavale su na zidovima smenjujući se s titrajima udaljenih plamičaka. Kad bi ih neko u tom trenutku napao s leđa, ne bi mogli da nađu izlaz, pomisli Uberto. U mislima se vratio na nezgodu koja se dogodila u Veneciji. Osetio je kako mu se grlo suši. S naporom je progutao i nastavio da prati Injaciove obrise dok je ovaj ćutke napredovao ispred njega. Odjednom, svetlost se pojača. Dopirala je iza malog hodnika pod zasvođenim lukom. Pošto su prošli kroz hodnik, momak i trgovac obreli su se u prostranoj odaji osvetljenoj odbleskom sveća. U nozdrve im se uvuče kužni vonj. Uberto je, ne obazirući se na zadah, razrogačio oči u neverici; nikada nije video ništa slično. Ponoć samo što je prošla kad je Dominus stigao u Puente la Reinu. Ujahao je kroz glavnu gradsku kapiju i produžio ka trgu. Konj je prokaskao kroz Kalje major, potpuno opustelu, i zaustavio se ispred katedrale. Dominus se osvrnu unaokolo. Dva čoveka su ga čekala. Jedan od njih mu se približi pognute glave, uhvati uzde i obrati mu se: – Doneo sam hleb i savete svom gospodaru. Dominus mu spusti ruku na desno rame. – Hleb prihvatam samo od svoje dece. – To smo mi, sinovi Moći i Svetog Straha – nastavi nepoznati i podignu pogled. – Slavnik vas čeka, gospodaru. Imamo naređenje da vas odvedemo njemu. – Sačeka odobrenje, a onda dodade: – Došli smo do novog traga Uter Ventoruma. – Dobro – odvrati Dominus. – Sve se odvija po planu.

46. – Prvi put si ušao u alhemičarsku laboratoriju? – upita Injacio. – Da – odvrati Uberto, ne verujući u ono što vidi pred sobom. Odaja je delovala mnogo prostranije od one u prizemlju, ali možda je to bila samo optička varka izazvana svetlošću. Zidovi su bili potpuno prekriveni policama pretrpanim knjigama i priborom, bočicama, posudama i prašnjavim teglama punim raznobojne tečnosti, kostima i pergamentima. Momak uze jednu bočicu od debelog stakla s prozirnom tečnošću zatvorenu čepom od navoštene kučine. Podstaknut radoznalošću, otvori je i zapahnu ga neprijatan kiselkast vonj. Injacio primeti Ubertovu zgađenu grimasu, priđe i omirisa sadržaj bočice. – Zanimljivo. To je Aqua regina, kiselina koja može da istopi svaki metal, čak i zlato – objasnio je. Podigao je rastvor ka svetlu i skrenuo pažnju Ubertu na njegovu grimiznu boju. – Dobija se mešanjem vitriola, stipse i šalitre, uz dodavanje amonijum-hlorida. Do sada sam video samo jednog alhemičara iz Napulja da ga koristi. – Drži, stavi je u bisage. Možda bi moglo da nam posluži, ali pazi da se ne otvori. Momak protrlja nos, koji ga je zasvrbeo kad je udahnuo smesu. – A šta će reći Crveni kad primeti? – Kako da primeti? – odvrati trgovac. – Pored svih ovih stvari ovde... Uberto je načas oklevao, a onda je poslušao. Umotao je bočicu u krpu i spustio je u torbu. Nastaviše da pretražuju. Naspram ulaza je na zidu bio okačen goblen sa slikom aždaje unutar dva koncentrična kruga koja pokušava da ugrize svoj rep. Unutar prvog prstena bilo je izvezeno sedam planeta, u drugom zodijački znaci. U jednom uglu prostorije stajala je peć zlokobnog izgleda. Podseća na malu tvrđavu, pomisli Uberto. Iz pregrade za pepeo ložišta izvijala se cilindrična cev nalik kuli s kupolom od vatrostalnog kamena, a iznad nje se nalazilo ležište za kazane i posudice koji se zagrevaju na pari. Ta sprava, otkrio mu je Injacio, zove se atanor, peć koju alhemičari koriste

za svoje oglede. Trgovac osmotri knjige naslagane jedne preko drugih na policama. Prepoznao je Compositio Alchymiae u prevodu Roberta iz Čestera, Libri mysteriorum astronoma Abu Masara i De mysteriis Aegyptorum Jambliha iz Halkide. Primetio je čak i ozloglašeni Necronomicon, knjigu zakona koji vladaju u svetu mrtvih. Njen originalan naslov, Al Azif, odnosi se na zavijanje noćnih demona. Jedan primerak te knjige dopro je do Konstantinopolja, gde je preveden na grčki, i izazvao je zanimanje i zgražavanje mnogih učenjaka. Ali Necromicon je hiljadite godine svrstan u Spisak zabranjenih knjiga i samo nekoliko primeraka je izbeglo spaljivanje, kao i ovaj Ruberov. Injacio i Uberto priđoše radnom stolu u sredini laboratorije. To je bio nesumnjivo najvredniji deo nameštaja u prostoriji, prilično visok pisaći sto od izrezbarenog drveta, iako su mu ukrasi na ivicama već bili izbledeli. Na ploči stola su, pod treperavim svetlom sveća, svetlucale brojne staklene i metalne posude, jedno okruglo ogledalo, otpaci od livenja, komadići sumpora i... nož u obliku krsta zariven posred stola. Trgovac nagonski ustuknu, razrogačivši oči od straha i čuđenja. U deliću sekunde oblik tog oružja probudi jeziva sećanja u njemu. Taj krstoliki bodež bio je simbol onoga što mu je promenilo život, prisilivši ga da pobegne na Istok. Um kao da mu se razbistri i pred očima mu se ukaza slika čoveka u crnom koji ih je napao u Veneciji, u kripti Svetog Marka. Sad je bio siguran da je i on imao isti takav nož. – Sveti Vem nas je pronašao! – uzviknu, paralisan od strepnje. Uberto zausti da ga upita za objašnjenje, ali u tom trenutku, dok je zaobilazio sto, pažnju mu privuče nešto na podu što ga natera da užasnuto krikne. Ustuknu, saplete se o stoličicu i pade. Injacio pritrča da mu pomogne, ali momak mu, zamuckujući drhtavim usnama, reče da se okrene. Trgovac ga posluša i s gnušanjem na licu zagleda se u leš na podu, čiji su udovi bili neprirodno savijeni kao u nemarno spuštenog lutka. Našli su Gota Rubera. Telo je ležalo iza stola i nije se moglo primetiti s ulaza u prostoriju. Pokojnikovo lice bilo je podbulo, puno podliva, kao da je žrtva pretučena

pre nego što je ubijena. Rez koji se protezao ispod brade, od uva do uva, ukazivao je na uzrok smrti. Prerezali su mu grkljan i karotidnu arteriju i pokojnik je obilno iskrvario, krv je natopila njegovu odeću i pod. – Jadni moj prijatelju – prošaputa trgovac. – Preklali su te kao svinju. A verovatno sam ja kriv za to. Prišao je lešu. Iz dubine smrti staklaste dužice kao da su i dalje zurile u krvnikovo lice. Injacio je spustio kapke nad razrogačenim očima Gota Rubera i ogorčeno uzdahnuo. Odmah zatim zgrabio je Uberta za mišicu i prodrmao ga kako bi mu pomogao da se povrati od straha. – Brzo, momče! Ne možemo da se zadržavamo ovde. Potražićemo neki trag Uter Ventoruma. Crveni je sigurno ubijen zbog te knjige. Momak se trže kao da se probudio iz dubokog sna. Skoči na noge i uzviknu: – Dobro! Gde treba da tražim? – Svuda – odgovori trgovac, koji je već počeo da pretura. Dok je pretraživao police, Uberto se pitao da li bi umeo da prepozna Uter Ventorum kad bi ga ugledao. Kad god bi naišao na neku knjigu napisanu na grčkom ili arapskom, pružio bi je Injaciju, koji je svaki put odmahnuo glavom. U jednom trenutku, ne prekidajući potragu, upita ga: – Šta je to Sveti Vem? – Pusti – odvrati trgovac dok je preturao po hrpama rukopisa. – Sveti Vem – navaljivao je dečak. – Mislim da se tako izgovara. Maločas si ga pomenuo. – Bolje da ne znaš – pokuša čovek da ga ućutka. Momak prestade da traži i prekrsti ruke na grudima. – Uvučen sam u ovaj slučaj isto koliko i ti, zato imam pravo da znam! – Ton mu je bi gotovo optužujući. – Nisam glup. Znam da mnogo toga kriješ od mene. Na te reči Injacio spusti na pod svežanj pergamenata koje je do tog trenutka proučavao i zagleda se u dečaka. Iz pogleda mu je izbijao ponos, ali i briga. – Odgovoriću na tvoje pitanje – izjavi. – Ali zapamti, ono što budeš saznao neće ti olakšati život. Štaviše, znanje ga često otežava.

– Ne mari. Hoću da znam. Injacio uzdahnu i poče da priča: – Priča se da je Karlo Veliki osnovao Sveti Vem kako bi uspostavio red u germanskim zemljama. Reč je o tajnom sudu sastavljenom od vitezova koji su imali pravo da kažnjavaju ljude smrću po sopstvenom nahođenju. Niko nije mogao da izbegne njihovu kaznu, čak ni plemići. S vremenom su počeli da ih nazivaju „vidovnjacima“. Po izvršenju pogubljenja na mestu zločina ostavljali su nož u obliku krsta. Kažnjavali su brojna zlodela, od bezverja do uzurpacije vlasti, od nekromantije do nasilja nad ženama. Osumnjičene su odvodili iz njihovih kuća i izvodili ih pred sudije, a ako bi ih sud proglasio krivim, odmah bi ih obesili. Na čelu Svetog Vema nalazi se veliki majstor, ispod njega su, u hijerarhiji, Franci-grofovi, a zatim Franci-sudije. – Zastao je, a potom produžio zloslutnim glasom: – E pa, ja mislim da je ubica Gota Rubera izvršilac naloga jednog Franka-grofa. Verujem da nas je taj pratio još od Venecije. – Dakle, može biti da je čovek koji me je oborio u Svetom Marku Franak-sudija? – zaključi Uberto. – Ali zašto nas ti ljudi prate? Zar nisi upravo rekao da su to vitezovi posvećeni pravdi? – Ispočetka je bilo tako. Ali uskoro su počeli da koriste svoj autoritet kako bi se dokopali moći. Priča se da „vidovnjaka“ danas ima u celoj Evropi. Neke sam prepoznao čak i u Svetoj zemlji. I veruj mi, ostalo je vrlo malo od njihovih pravednih namera. Priča se i da su preuzeli magijske obrede saksonskih druida, pre nego što su ih istrebili pod izgovorom da su se bavili nekromantijom. – Ali ko su ljudi koji su mogli da se pridruže takvoj družini plaćenika? – Franci-grofovi potiču iz plemstva i s visokih crkvenih položaja. Kao što sam se uverio na osnovu sopstvenog iskustva, njihov sadašnji veliki majstor je njegova milost nadbiskup Kelna. Uberto je već bio čuo za tog čoveka. Adolf iz Kelna bio je izuzetno čuven po tome što je u prošlosti u više navrata odbio poslušnost papi rizikujući ekskomunikaciju. U crkvenim krugovima često ga pominju kao primer pobune protiv pontifeksovog autoriteta. Ali sada je nešto drugo mučilo Uberta. Šta je značila Injaciova primedba da je ličnim iskustvom došao do tajni Svetog Vema? Momak se

priseti da mu je otac Tomazo otkrio kako je Injaciov skitački život povezan s nekom nevoljom koju je doživeo zbog nadbiskupa Kelna. Zapita se da li je i ono što se sada događa povezano s tim i da li su se petnaest godina ranije Injacio i Vivijen prvi put sukobili sa Svetim Vemom. Ali kako se u sve to uklapa Uter Ventorum? Momak je i dalje razmišljao kad ga trgovac, iznenada, uhvati za mišicu i poturi mu kažiprst pod nos. – Nemoj da praviš buku – naredi mu. Preplašen tim gestom, Uberto posluša i stade da osluškuje. Isprva mu nije bilo jasno šta se događa, ali onda se s pragova stepeništa začu škriputanje. Neko je trčeći silazio u laboratoriju! U potrazi za nekim sporednim izlazom, Injacio se osvrnu oko sebe kao lisica uhvaćena u zamku. Ali odatle kao da nije bilo izlaza.

47. Uprkos poodmakloj noći i umoru, Vilalm je odlučio da izvrši svoju misiju. Trčao je kao bez duše kroz uličice Puente la Reine stežući u ruci dragocenu poruku. Ispostavilo se da su Injaciove sumnje osnovane. Morao je da bude oprezan. Tokom popodneva, dok su išli kroz pijacu, trgovac ga je odvojio u stranu i skrenuo mu pažnju na jednog čoveka u crnom koji ih je, mešajući se sa svetinom, pratio na desetak koraka udaljenosti. Vilalm je predložio da ga uhodi kako bi otkrio o kome je reč i da bi, u slučaju potrebe, mogao da ga iznenadi s leđa. Navukao je kapuljaču na lice i neprimetno zametnuo trag u gužvi. Potom se sakrio iza tezge jednog prodavca tkanina i sačekao da nepoznati prođe pored njega kako bi mogao izbliza da ga osmotri. Progonitelj je bio ćelav, imao je svetlu put i rićkastu bradu; nesumnjivo je bio stranac, Saksonac ili Švaba. Pošto je sačekao da nepoznati odmakne, Vilalm je izašao iz skrovišta i pratio ga na bezbednom rastojanju. Stranac je celo popodne držao na oku Injacija i Uberta – naročito se zainteresovao kad su zastali ispred jedne tezge kako bi popričali s riđokosim prodavcem. Njihov razgovor ga je toliko zanimao da im se približio dovoljno da može da ih čuje. Vilalm je sve to posmatrao. Kad su se Injacio i Uberto oprostili s prodavcem i pošli u gostionicu da večeraju, tajanstveni progonitelj prestao je da ih prati. A Francuz je krenuo za njim, rešen da otkrije ko je taj čovek. Nepoznati je skrenuo u jednu prašnjavu uličicu, a potom se zaustavio ispred kuće sa slamenim krovom. Ispred vrata ga je već čekao saučesnik, istovetno obučen. Kao da je čuvao stražu. Njih dvojica su razmenila nekoliko reči, a onda je onaj kojeg je Vilalm pratio ušao u kuću. Kad je Francuz zaobišao kuću i prišao joj sa zadnje strane, naišao je

na zamandaljene prozore i zaključio da ne postoji nijedan sporedni ulaz. Razmatrao je sledeće korake kad je iznutra, kroz rešetkasti prozor podruma, doprlo zapomaganje. Prišao je da osmotri. Kroz rešetke se nazirala prostrana odaja osvetljena svećama. Ličila je na kovačku radionicu, ali je bila puna polica natovarenih knjigama. Unutra je ugledao dva čoveka; prvi je bio snažan, grub, na sebi je imao taman kaput, a na lice je navukao kapuljaču; drugi je ležao na podu, sklupčan, okrvavljenog lica. U njemu je Vilalm prepoznao riđokosog prodavca kojeg je malo ranije bio video u Injaciovom društvu. Bio je u vrlo lošem stanju. Onaj s kapuljačom neumorno ga je tukao, a između dva udarca postavljao mu je pitanja... Iako su udarci postajali sve silovitiji, riđokosi je odmahivao glavom i odbijao da odgovori. U jednom trenutku neko je pokucao na vrata laboratorije. Tri ritmična udara. – Napred – zarežao je onaj s kapuljačom. Vrata su se otvorila i u odaju je ušao onaj koji je tog popodneva pratio Injacija. Nehajno je pogledao pretučenog, a onda je prišao saučesniku i šapnuo mu nešto na uvo. Da bi ga bolje čuo, snažni krvnik skinuo je kapuljaču i Vilalm ga je u tom trenutku prepoznao! Kako da zaboravi te zastrašujuće oči? Dobro mu je bio poznat taj čovek, napao ga je u kripti Svetog Marka u Veneciji. Potisnuo je čuđenje i pokušao da dokuči šta se događa u tom podrumu, trudeći se da ga ne primete. I tako je, još jednom, nemoćno prisustvovao nasilju, kao kad su mu pobili porodicu. Potresen uspomenama, nastavio je da prati prizor kroz rešetkasti prozor. Pre nego što se Crveni upokojio, um mu se pomračio od bola. Taj jadnik nikada nije pomislio da će se toliko mučiti. Slavnik je stao ispred njega stisnutih pesnica, lica izobličenog od besa. – Je l’ istina ono što sam čuo, alhemičaru? Danas si razgovarao s Injaciom iz Toleda? Nije mu odgovorio. Samo je zurio u pridošlicu, utonuo u tvrdoglavu ćutnju. Čeh u kojem je teško bilo izazvati samilost podiže ga i odmah zatim

tresnu o pod kao da trese tepih. – Šta si mu rekao? Šta si dao onom balavcu? Neki trag? Deo knjige? Odgovori! Crveni zgrči lice u podrugljivu grimasu, jednostavan pokret koji ga je koštao velikog napora i nepodnošljivog bola. – To je bio samo nožni palac Svetog Kiprijana... – promrmlja. – Leči galsku bolest... Ali pre no što je izgovorio rečenicu, nasilnik ga šutnu pod bradu. Vilalm je kroz rešetke čuo krckanje kostiju. Jadniku se sigurno slomila vilica. – Govori, alhemičaru! – Slavnik ga je podigao s poda kako bi ga ponovo tresnuo, ovoga puta o zid. – Kaži mi gde je knjiga! Govori, bedniče! U tom trenutku Got Ruber načinio je gest kao da se predaje. Dovukao se do stola puzeći i naslonio se na ploču. Zbog slomljene vilice nije mogao da govori, zato je pokazao da hoće nešto da napiše. Ne gubeći vreme, Čeh mu je pružio pergament i pero. Got Ruber je zapisao nekoliko redova drhtavom rukom, kao da potpisuje pakt s đavolom. – Ovo je... sve... što znam... – promumlao je pljujući krv i balaveći. Slavnik mu je istrgao pergament iz ruke i, pošto je pročitao, upitno je pogledao žrtvu. Na znak Crvenog sagnuo se prema njemu, uveren da ovaj hoće još nešto da mu prizna, ali Got Ruber ga samo pljunu u lice. Raspaljen gnevom, Čeh je izvukao bodež u obliku krsta i munjevitim pokretom ga preklao. Nesrećnik se sručio na pod razrogačenih očiju, tik uz noge od stola. – Ubio si ga! – uzviknu drugi, koji je do tog trenutka ćutao. – Alhemičar nam više ne treba. – Slavnikov glas zvučao je preteće kao pucanj biča. – Naći ćemo Uter Ventorum zahvaljujući poruci koju je napisao. Sad moramo da požurimo, Dominus će nam se uskoro pridružiti. – Zari nož nasred stola i pokaza saučesniku da krene. Neophodno je dokopati se tog zapisa, pomislio je Vilalm pre nego što se odmakao od rešetke. Kad su izašli iz kuće Gota Rubera, Slavnik i dvojica njegovih pratilaca

otišli su u skromno konačište duž Kalje major. – Dominus je sigurno već blizu. Pođite mu u susret i dovedite ga ovamo – naredio je. Pošto se povukao u sobu na spratu konačišta, Čeh je seo uz svetlost sveće i zamislio se nad kratkim tekstom koji je alhemičar zapisao pre smrti, rešen da ga rastumači kako bi olakšao Dominusu zadatak. Međutim, pošto ga je pročitao nekoliko puta, shvatio je da te banalne reči na latinskom kriju krajnje jednostavnu poruku koju je jednako teško protumačiti. Nije mogao da dokuči... U jednom trenutku prenu ga kucanje na vratima; tri poznata ritmična udara. Skočio je na noge i otvorio, pretpostavivši da je stigao njegov gospodar. Međutim, kad su se šarke okrenule a vrata otvorila, pred sobom je ugledao nepoznatog čoveka u zelenom ogrtaču i s kapuljačom ispod koje su provirivali plavi pramenovi. Slavnik nije stigao ni da udahne. Nepoznati je prineo desnu ruku ustima, otvorio šaku prstiju okrenutih ka Čehu i dunuo. S dlana mu se podigao oblak belog praha. Zaprepašćen, Čeh je osetio kako mu taj prah prodire u pluća, kako mu golica nozdrve i grlo, a onda se, obuzet iznenadnom vrtoglavicom, sručio na pod. Oči su ga pekle, nesvestica ga je pritiskala. Nije mogao da ustane. Proširenih zenica i lica izobličenog od nagona za povraćanje, nespretno se vukao ka uljezu koji nimalo nije oklevao pre no što ga je šutnuo posred lica. Vilalm je spustio kapuljaču i zadovoljno pogledao u Slavnika. Prostro ga je bez imalo napora. Injaciov prah bio je koristan u ovakvim slučajevima. Načas ga obuze iskušenje da ga dokrajči, ali nije mogao to da učini, Francuz je bio u stanju da ubije samo u napadu besa ili obuzet nagonom za preživljavanje. A čovek pred njim, premda je zaslužio da umre, u tom trenutku mu je delovao bespomoćno kao dete. Začas je našao poruku koju je zapisao Got Ruber, jedini pergament koji je ležao pod svetlošću sveće. Zgrabio je zapis i istrčao. Morao je što pre da se pridruži trgovcu.

48. Dominusa su vrlo oprezno dopratili do konačišta duž Kalje major. Dvojica Slavnikovih saučesnika doveli su ga do sobe u kojoj je Čeh trebalo da ih čeka i pokucali su po dogovoru, ali odgovora nije bilo. Pokušali su da uđu, ali zasun je, izgleda, bio spušten ili čak zaglavljen i njih dvojica bez razmišljanja nasrnuše ramenima na vrata i izvališe ih. Kad su ušli u sobu, ugledali su Slavnika opruženog na podu, onesvešćenog, usta umrljanih krvlju. Dominus mu prezrivo priđe i prodrma ga nogom pokušavajući da ga osvesti. Čeh jedva podignu kapke. – Gospodaru... – prošaputa, i čim je postao svestan svog ponižavajućeg položaja, pokušao je da ustane. Noge su mu klecale od dejstva čudnog praha koji je bio udahnuo, jedva je održavao ravnotežu. – Poruka! Gde je poruka koju je napisao alhemičar? – upita Dominus ne mareći za stanje svog vazala. – Ukrali su je – odgovori Slavnik i pre nego što je pogledao ka stolu kako bi se uverio u ono što govori. – To je bio Francuz, pratilac trgovca iz Toleda. Siguran sam. Dominus nije mogao da obuzda srdžbu i ošamari ga. – Nesposoban si! – prodera se. – Jesi li barem zapamtio šta je pisalo? – Jesam, gospodaru... – promumla Čeh teturajući se. Iako je još bio ošamućen od droge, zajapurio se. Ošamaren kao neka žena! Nikada nije doživeo takvo poniženje. – Odlično sam zapamtio. – Onda požuri, kaži mi šta imaš. I objasni mi gde se nalazi kuća Gota Rubera – naredi Domus. – Sam ću otići da potražim neki trag. Vi nesposobnjakovići ćete čekati ovde. Vilalm je potražio Injacija i Uberta u gostionici u kojoj su nekoliko sati ranije večerali, a kad ih nije našao, pretpostavio je da su otišli u kuću Gota Rubera. Ponoć samo što je prošla. Morao je da požuri.

Stigao je pred kuću i, pošto je zatekao otvorena vrata, utrčao je unutra kao bez daha. Tumarajući u mraku, naišao je na spiralno stepenište i mahnito se sjurio u podrum. Kad je ušao u laboratoriju, sveće su bile ugašene. Zastade da povrati dah, zajapuren, prepipavajući mrak plavim dužicama. Ispruži ruke preda se kao slepac i nastavi lagano da korača. Iza leđa mu je dopirao neki šum, i kad je zastao da se okrene, oseti udarac u potiljak. Zatetura se i pade, i dok je gubio svest, učini mu se da čuje Ubertov glas.

49. Kad je Vilalm otvorio oči, soba kao da je bila obavijena maglom. Malopomalo, slike su postajale jasnije, sve dok se nisu potpuno izoštrile. Ležao je u laboratoriji Gota Rubera, a Injacio i Uberto su klečali nagnuti nad njim. Francuz se s naporom pridignu, opipavajući potiljak. Glava mu je tutnjala kao bubanj. – Izvini, mislili smo da je neki uljez – objasni mu trgovac. – Hteli smo da te iznenadimo u mraku... Udario sam te ovim – i pokaza mu svoj putnički štap. – Svaka čast. Lepo ste to izveli... – podrugljivo reče Vilalm i načini grimasu. Onda se priseti nečeg i požuri ka sredini sobe. Proviri iza stola i prepozna telo Gota Rubera. I dalje je bio u istom položaju u kojem je pao nekoliko sati ranije. – To je Got Ruber, zar ne? Čovek kojeg smo tražili – obrati se prijateljima. Injacio sumnjičavo potvrdi. – Otkud znaš? Šta si otkrio? – Kasnije ću ti sve objasniti. Sad nemamo vremena, drži. – Vilalm mu pruži poruku koju je ukrao od Slavnika. – Napisao ju je Got Ruber pre nego što je izdahnuo. Povezana je s delom knjige koji je on čuvao. Trgovac uze list pergamenta i nestrpljivo pročita: Secretim meum teneo cum summa virtute signatum cum igni sub rosis in cute Uberto proviri i naglas prevede: Tajnu svoju čuvam vrlinom uzvišenom vatrom obeleženu

pod ružama, na koži – Pa šta to znači? – Iz Vilalmovog glasa izbijalo je duboko razočaranje. – Rizikovao sam život zbog jedne pesmice? – Ne bih rekao – razuverio ga je trgovac. – To je zagonetka koja će nam sigurno otkriti skrovište Uter Ventoruma, to jest dela koji je čuvao Crveni. – Vatrom obeležena... Pod ružama skrivena... – promrmlja Uberto. Onda odjednom uzviknu: – Ruže! Kao u Vivijenovom kriptogramu! Sećate li se druge rečenice napisane na provansalskom? Temel esteit suz l’umbre d’un eglenter, „Temel leži pod senkom ružičnjaka“. Got Ruber potvrđuje te reči. Moramo da potražimo ružičnjak! – U pravu si – priznao je Injacio. – Ali ovde nema ni ružičnjaka ni vrtova, a ni cvetnih ukrasa. Vilalm u tom trenutku osmotri alhemičarev leš i nešto mu sinu. – Zar je moguće da je toliko jednostavno? – Pokaza na telo. – Pogledajte. Njegovi prijatelji prekinuše razgovor i saslušaše ga: Francuz je malo govorio, ali kad bi odlučio da kaže nešto, uvek je vredelo saslušati ga. – Zar niste obratili pažnju na njegovu kosu? – nastavi Vilalm. – Crvena je i kovrdžava... kao ružini pupoljci! Uberto ćutke klimnu glavom, iako nije najbolje shvatio smisao tih reči. Injacio se, međutim, ozari i odluči da ne gubi vreme. Izvrnu bokal vode na teme Crvenog, izvadi nož i obrija mu glavu, vešto kao berberin. Kad je završio, zagonetno pogleda saputnike. Njih dvojica su s nevericom posmatrala lobanju Gota Rubera. Na koži mu je bio istetoviran anđeo okružen geometrijskim figurama.

– Vatrom obeležena, na koži... Naravno, tetovaža – reče Uberto. – Vatra se verovatno odnosi na peckanje koje je Crveni osećao dok su mu tetovirali lobanju! Trgovac klimnu glavom. – Sakrio je svoju tajnu onako kako su to nekad činili Persijanci. – Šta to znači? – upita Vilalm. – Nikada nisam video ništa slično – priznao je Injacio. – Liči na čarobni zapis, ali kao da je nedovršen. Uberto je sumnjičavo posmatrao. – Kakve veze ima čarobni zapis s knjigom? Trgovac je delovao oduševljeno, kao da je našao neprocenjivo blago. – Taj čarobni zapis je deo Uter Ventoruma koji je Vivijen poverio Crvenom. Njegova geometrijska osnova predstavlja ukrštanje nebeskih sila, sintezu znanja. Moraću vrlo pažljivo da ga proučim. Osim toga, ispod crteža je istetovirana i jedna rečenica, kratka ali značajna. Uberto nije bio obratio pažnju na to. Pogledao je obrijanu glavu Gota Rubera u potrazi za novim otkrićem i uočio dve reči istetovirane ispod crteža. PLENITVDO LVNAE – Plenitudo lunae. S punim mesecom – prevede Injacio. – Reč je o ritualnom izrazu. Uostalom, jedno od zaduženja anđela Temela jeste i ukazivanje na mesečeve mene. – Ne bi trebalo previše da se zadržavamo – prekinu ga Vilalm. – Ovde

nismo bezbedni, idemo! – U pravu si – složio se trgovac. – Da precrtam tetovažu? – upita Uberto pripremajući se da izvadi svoj navošteni diptih. – To bi potrajalo. – Injacio nasluti zabrinutost u Francuzovim očima. – Osim toga, ne smemo da ostavimo čarobni zapis na milost i nemilost Svetom Vemu. Moraćemo da ga ponesemo takvog kakav je. Momak ga upitno pogleda. – Takvog kakav je? Vilalm je odmah shvatio. Izvadi iz pojasa dug arapski bodež, džambiju, načini kružni rez oko glave Crvenog, iznad ušiju, a onda mu skinu skalp. Trgovac je s tugom posmatrao pokojnika, ožalošćen zbog onoga što su morali da mu učine. Ali sledećeg trenutka promeni izraz lica i strogo se obrati zaprepašćenom Ubertu: – Brzo, idemo.

50. Kad je Scipion Lazarus ušao u kuću Gota Rubera, zatekao ju je pustu i tihu. Sišao je niz spiralne stepenice i ušao u laboratoriju u podrumu. Odaja je bila brižljivo pretražena. Obiđe sto u sredini i ugleda alhemičarev leš. Riđa kosa bila mu je obrijana i ležala je na hrpi na podu, a s glave mu je bio uklonjen skalp. Injacio iz Toleda je znao gde treba da traži, pomisli. Pošto je ustao, izvuče nož u obliku krsta zariven u sto i sakri ga pod ogrtač, i tek tada začu šum koraka koji je dopirao iz prizemlja, ali nije se zabrinuo. Predvideo je tu mogućnost i tačno je znao šta mu valja činiti. Priđe goblenu s aždajom okačenom naspram ulaza i sakri se iza njega. Stade da opipava zid u potrazi za rezom tajnih vrata, otvori ih i skliznu unutra ostavivši ih pritvorena, te kroz otvor proviri iza ruba goblena kako bi otkrio ko je tajanstveni posetilac. Nedugo zatim grof Dodiko uđe u laboratoriju. Tumarao je između posuda i polica dok nije naleteo na leš Gota Rubera. Više zgađen nego iznenađen, pomeri ga vrhom čizme kako bi se uverio da je zaista mrtav i, pošto je savladao odbojnost prema njegovom jezivom izgledu, vešto ga prouči pa ustade da gleda unaokolo. Pogled mu na kraju pade na goblen. Scipion Lazarus je načas pomislio da je otkriven. Sačeka u tišini, nepomičan u svom skrovištu kao zmija, desnom rukom stežući dršku bodeža. Dodiko se približi, osmotri sliku aždaje okružene nebeskim telima, a onda se okrenu i ponovo se nadnese nad lešom. Scipion Lazarus je mogao da ga napadne s leđa, ali pomisli da to ne bi bilo mudro. I Dodiko je bio deo njegovih planova i zasad mu je trebao živ. Polako, reče u sebi, povuče se bez i najmanjeg šušnja i skliznu u mrak.

51. Između građevina Kalje major, na spratu jednog konačišta, Slavnik je sedeo popreko na prozoru pokušavajući da se oporavi na svežem noćnom vazduhu i da se oslobodi poslednjih tragova dejstva droge koju je udahnuo. Dok je čekao Dominusov povratak, posmatrao je hladan sjaj zvezda nervozno vrteći dragoceni porodični prsten. To je bila poslednja uspomena na njegovu izgubljenu plemićku titulu, koje, po sopstvenom osećaju, više nije bio dostojan. Jedan deo njega želeo je da se oslobodi tog prstena, da ga odbaci zajedno sa sada već dalekom prošlošću koja mu više ništa nije značila. Ali plemeniti deo njegove duše nikada mu ne bi dopustio da se odrekne svojih korena i da postane običan vojnik, lišen ponosa i ambicija. Te noći je doživeo nedopustivo poniženje. Još ga je pekao Dominusov šamar. Prineo je ruku obrazu kao kad ga je, dok je bio dete, otac prekorevao. Otac, pomisli. Svakako nije dostojan njega niti onih koji su mu prethodili. Sklopljenih očiju, zabaci glavu i udahnu. Prokleta sećanja! Osećao se kao beskorisna alatka, toliko nesposoban da nije mogao da služi ni svom gospodaru. Ne samo da nije uspeo da nađe deo knjige koju je čuvao alhemičar već je izgubio jedini trag koji je otkrivao gde je tačno sklonjen. Bio je nedostojan sluga. Načas se ponada da će mu Dominus oprostiti i ponovo odlučiti da mu ukaže poverenje, ali u srcu je osećao da nije to zaslužio. Misli mu prekinu zvuk koraka koji su odjekivali s ulice. Nagnuo se i ugledao jednog čoveka kako se približava. Dominus se vratio. Dok je ulazio u konačište, Dominus je razmišljao o narednom koraku. Trgovac iz Toleda mu je preoteo važan deo Uter Ventoruma, ali neće mu biti teško da mu uđe u trag. Injacio je verovatno već krenuo ka trećem odredištu.

Puente la Reina i... Dovoljno je pratiti uputstva iz kriptograma koji je ostavio Vivijen iz Narbone. Trgovac sigurno nije mogao ni da pretpostavi da ga je Slavnik pronašao u Svetom Mihailu u Kjuzi i da on, Dominus, ume da ga rastumači. Zahvaljujući tom kriptogramu, naći će ga gde god da se nalazi. Taj bedni Hispanac, pomisli Franak-vitez, sigurno lupa glavu ne bi li dokonao kako ga je Sveti Vem našao čak u Španiji. Verovatno se oseća kao miš u mišolovci, kao pre mnogo godina... Otvori propala vrata odaje u kojoj su Slavnik i dvojica siledžija čekala naređenja. – Odmorite se – odjeknu zapovednički Dominusov glas. – Za nekoliko sati krećemo. Injacio iz Toleda nam ne sme pobeći.

52. Zora je rudila nad zapadnim zemljama. Okitila je Pirineje zlatastom svetlošću, bojom usijanog metala koji se sliva niz usplamtele vrletne obronke. Injacio je bio na čelu družine. Uberto i Vilalm su ga sledili, žudeći za mirom i dobrim odmorom. Gotovo dva dana nijedan od njih nije spavao. Iznenada, trgovac zaustavi konja i pokaza zidine nekog grada. – Ovo je Estela. Tu ćemo biti spokojni, bar izvesno vreme. Estela se uzdizala zapadno od Puente la Reine, duž hodočasničkog puta ka Santjago di Komposteli. Nedaleko od grada nalazio se Manastir Santa Marija la real di Irače, jedna od najdrevnijih benediktinskih zadužbina u Navari. Naselje je imalo veliku pijacu i nekoliko konačišta za hodočasnike i pružalo je savršeno bezbedno utočište. Družina je ušla kroz gradsku kapiju, prošla pored pospanih stražara, ostavila za sobom Samostan San Pedro de la Rua i zaputila se ka jednoj gostionici koja je imala konjušnice. Pošto su konje ostavili na brigu štalskom momku, pokucali su na vrata gostionice. Otvorio im je nizak čovek proređene kose, nimalo iznenađen što dolaze tako kasno. Dočekao je trojicu stranaca glasnim zevanjem, a onda im dao sobu u kojoj će moći da se odmore.

*** Tri prijatelja se opružiše na slamaricama u svom novom boravištu i utonuše u san. Ali pre nego što su zaspali, Injacio se zamisli nad čarobnim zapisom istetoviranim na lobanji Gota Rubera. Crtež je delovao pomalo istočnjački, ali nije ličio ninašta određeno, barem na prvi pogled, i trgovac je bio siguran da mu nešto nedostaje. Verovatno će uspeti da ga dovrši pomoću ostalih delova Uter Ventoruma. Obeća sebi da će ga temeljnije razmotriti posle odmora. Sada je morao da povrati snagu i opusti nerve. Dok je tonuo u dremež, prisećao se svega što se dogodilo poslednjih nekoliko sati. Situacija je bila zabrinjavajuća, svakako nije mogao da

zavara ni sebe ni Uberta. Siroti momak! Uvukao ga je u preopasnu misiju. Možda bi bilo bolje da ga je ostavio, bezbrižnog, između laguna Santa Marije del mare. Smrt Gota Rubera bila je jasno upozorenje na ogromno iskušenje koje ih očekuje. Ipak, trgovca nije mučila samo strepnja već i griža savesti zbog žrtve koju je njegov prijatelj podneo, omogućivši njemu da živi. Sad je on njegov dužnik. A takav dug nije moguće vratiti. Pre nego što je zaspao, setio se onih vremena kad je stigao u Keln s Vivijenom iz Narbone i prvi put se susreo s Tajnim sudom. U to doba progonio ga je jedan okrutni Franak-grof, strah i trepet celog Carstva, čovek tajanstvenog imena Dominus, Crvena Maska. Zapita se da li se iza ubistva Gota Rubera krije njegova šapa. Ta misao mu se usadi u um i nastavi da ga muči duže od sat vremena, a onda ga obuze milosrdni san, darujući mu neočekivani mir. Uberto se probudi protresen košmarima. – Nemirno si spavao. – Injaciov glas dopirao je s kraja sobe. Momak ga osmotri kako sedi za stolom s perom u ruci. – Sanjao sam Gota Rubera, preklanog. Nije bilo prijatno. – Pretpostavljam da nije – odgovori trgovac. – Je li ti sad bolje? – Jeste. – Uberto pogleda kroz prozor. Bilo je poodmaklo popodne. – Gde je Vilalm? – Izašao je. Poslao sam ga da kupi nešto za jelo. Jesi li gladan? – Ne znam. Osećam se pomalo dezorijentisano. – To je prirodno. Ustani, dođi da mi pomogneš. Ubertu je to zvučalo kao prilično neuobičajen zahtev. Injacio nije voleo da se neko vrzma oko njega kad se udubi u misli. – Šta radiš? – Precrtao sam u svoju beležnicu od pergamenta tetovažu Crvenog. Proučavam je. Momak mu je prišao i pogledao ka stolu, ali kad je u jednom uglu primetio skalp Gota Rubera, ukočio se. Trgovac je primetio njegovu reakciju, uzeo taj deo ljudske kože i sklonio ga u neku teglu koju je zatim gurnuo u svoje bisage. – Sad možeš da pogledaš – reče.

Uberto se postideo svoje reakcije, ali pomisao na varvarsku hladnoću s kojom je Vilalm skalpirao alhemičara i dalje ga je terala da se naježi. Tokom života u Santa Mariji del mare nikada nije prisustvovao takvim prizorima. Stao je pored Injacija i osmotrio otvorenu svesku na stolu. Trgovac je precrtao na pergamentu tetovažu Gota Rubera, na listu pored Vivijenovog kriptograma. Crtež je predstavljao međusobno preklopljene geometrijske figure. Kvadrat upisan u kružnici sa slikom anđela u centru. – Deluje čudno – reče momak trljajući oči još podbule od spavanja. Injacio kažiprstom opisa krug oko crteža. – Vidiš ovih dvanaest ukrasnih žlebova oko crteža? To su zodijački znaci, pomalo neprirodan način prikazivanja svoda zvezda stajačica. – A šta predstavlja ostatak crteža? – Krug je simbol neba, ali i zaštite protiv zlih duhova. Kvadrat predstavlja Zemlju. Njihovo jedinstvo, kao u našem slučaju, predstavlja čarobni zapis koji se pominje i u kabali. Aludira na božansku iskru skrivenu unutar materije. – Kako se koristi? – To ćemo saznati kad budemo našli tri preostala dela Uter Ventoruma. Zasad pretpostavljam da je reč o nekakvom zabranu. – O zabranu? A čemu on služi? – Da zadrži nešto. – Nekog anđela? – nagađao je Uberto. Injacio se osmehnu. Ustade i dobrodušno mu razbaruši kosu. – Nadajmo se da je tako – reče i stade uz prozor. – Ovo su najslađe jabuke u Navari – namignu piljarica koja je stajala za tezgom s voćem, gledajući pravo u oči lepog plavokosog stranca pod njenom nastrešnicom. Vilalm joj uzvrati osmehom. Nije razumeo lokalni jezik, ali smisao izgovorene rečenice bio je sasvim očigledan. Osmotri devojku, visoku, smeđokosu, prelepih crnih očiju, a onda zaviri u bisage. Kupio je hleb i

svinjsko meso. Malo voća ne bi bilo naodmet. Pokaza jabuke naslagane na tezgi i pokaza da hoće da uzme tri. Platio je, ali kad se okrenuo da ode, piljarica ga pozva da se vrati i dade mu još jednu jabuku. Vilalm je upitno pogleda. – Poklon za vaše tužne oči, lepi hodočasniče – vragolasto reče. Obuzet nelagodom, on se ponovo osmehnu, uhvati devojku za ruku kojom mu je pružala plod i poljubi je u dlan, a potom i u nadlanicu. Devojka pocrvene i pokuša da kaže nešto, ali stranac se već bio udaljio. Vilalm se žurno vraćao u svoje konačište misleći na lepu piljarku. Duge godine putovanja sve više su pobuđivale u njemu želju za domom i porodicom. Ali nije mogao da napusti svoje prijatelje. Injacio je mnogo učinio za njega, spasao mu je život i od tada ga na izvestan način doživljava kao oca. O tome je razmišljao Francuz kad su mu pažnju privukla četvorica ljudi u crnom, zadubljeni u razgovor s jednim gostioničarem u glavnoj ulici. Dovoljan mu je bio jedan pogled da prepozna najvišeg u grupi; bio je to ubica Gota Rubera. Potom je prepoznao još dvojicu koje je bio video u Puente la Reini; prvi je pratio Injacija i Uberta na pijaci, drugi je stražario pred ulazom u alhemičarevu kuću. Četvrti čovek mu je bio napoznat. Krišom ga na brzinu osmotri. Stajao je podalje od ostale trojice i, uprkos omamljujućoj vrućini, navukao je kapuljaču koja mu je skrivala lice. Kao da mu smeta sunčeva svetlost. Prisustvo tih ljudi u Esteli moglo je da znači samo jedno.

Četvrti deo

KOBABELOVA ŠAHOVSKA TABLA „I raspored zvezda sledi racionalan princip, a svako nebesko telo kreće se u skladu s numeričkim zakonima.“ Plotin, Eneade, IV, 35

53. Iako je popodnevna svetlost pozlatila svaki ugao sobe, Uberto je osećao kako se oko njega zgušnjava senka misterije. Ta tmina se rađala na dobro poznatom izvoru, u smaragdnim očima trgovca relikvijama. Šta je tačno skrivao od njega Injacio iz Toleda? Zašto traga za Uter Ventorumom? Sigurno to ne radi zbog novca niti iz želje da nađe Vivijena iz Narbone. Postoji nešto drugo. Čak ga ni smrt Crvenog nije naterala da odustane. Više nije reč samo o misiji u ime grofa Skala. Uberto je bio ubeđen da bi Injacio zadržao knjigu za sebe ako bi uspeo da je se dokopa. Ne da bi se dočepao moći, slave ili bogatstva, već iz razloga koji je momak samo delimično mogao da nasluti. Trgovac ga prekinu u razmišljanju. – Moramo da otkrijemo gde se nalazi drugi deo Uter Ventoruma, anđeo Kobabel – reče Injacio pokazujući na kriptogram prepisan na pergamentu. – Na koji način nameravaš da nastaviš? – upita Uberto. – Kao i obično, čitajući treći niz obe zagonetke, na provansalskom i na latinskom – predloži trgovac. – Do sada je bilo uspešno – i potraži u svesci pomenute rečenice. Kobabel jüet as eschecs ou n’i lusit le soleill Celum Sancti Facundi miratur Laurentius – Kobabel igra šah tamo gde sunce ne sija, stoji u prvoj poruci; Lorenco posmatra nebo San Fakonda, piše u drugoj – preveo je momak. – Ne, pazi. – Trgovac izvi obrvu. – Ne „San Fakonda“, već „u San Fakondu“. Nije reč o osobi, već o mestu. – Mesto po imenu San Fakondo? Nikad čuo. – S vremenom je naziv Sanctus Facundus postao San Fagun, potom Saagun. Što znači da treba da pođemo u grad Sagun, koji se uzdiže zapadno od Burgosa.

– Tačno, Sagun se nalazi nedaleko od Santjaga di Kompostele... A ko je taj Lorenco? Neki čovek? Poznaješ li i njega? – To nije osoba, već crkva, Crkva San Lorenco. Injacio zausti da proširi objašnjenje, kad se, odjednom, vrata širom otvoriše. Dva prijatelja se naglo okrenuše, preplašeni. – Vilalme, ti si. – Trgovcu se ote uzdah olakšanja. – Umalo da nas udari kap. Čemu tolika žurba? – Moramo da idemo! – uzviknu Francuz usplahireno i odsečnim pokretom zatvori vrata. – U gradu su, traže nas! – Smiri se – reče Injacio, ustade i pogleda ga pravo u oči. – Ko nas traži? Objasni. – Ljudi koji su ubili Gota Rubera! Sveti Vem! Upravo sam ih video, ima ih četvorica. Obilaze gostionice Estele i neće im trebati mnogo da nas pronađu! – Kako su uspeli tako brzo da nas otkriju? – Trgovac udari pesnicom o sto. Nije bilo vremena za traženje odgovora. Brzo se sabrao i odlučio: – Vilalme, idi osedlaj konje. Uberto, pokupi naše stvari. Idemo. – Kuda možemo da odemo ovako na brzinu? – upita momak, već obuzet panikom. – Znam jedno mesto gde neće moći da nas pipnu. Nije daleko... Ali sad požuri, momče, i napuni te proklete bisage! – uzviknu trgovac dok je već pravio zavežljaj. Uberto mu ne odgovori i brzo izvrši naređenja. Vilalm ode u štalu i stade da osedlava konje trudeći se da izgleda opušteno. Osmehnu se štalskom momku koji je timario jednog konja i oprezno se osvrnu unaokolo. Nikoga nije bilo na vidiku. Trenutak kasnije pridružili su mu se prijatelji i njih trojica uzjahaše i lagano se udaljiše iz gostionice. Nesmetano su stigli do izlaza iz grada, a čim su za sobom ostavili zidine, poterali su konje u galop ka zapadu. – Kuda idemo? – upita Vilalm kad je sustigao trgovca. – U jednu templarsku crkvu; Sveti grob u Tores del Riju – odvrati Injacio. – Red templara ima obavezu da štiti hodočasnike. – Koliko nam vremena treba da stignemo? – upita Uberto i podbode

konja. – Ako nastavimo ovim tempom, trebaće nam najviše dva--tri sata. – Trgovac ih zatim povede ka visoravnima, prema granici koja je razdvajala zemlje Navare od Galicije. Injacio je održao reč. Nije prošlo ni pola sata od zalaska sunca kad su stigli do neke puste doline. Nedaleko odatle, između neravnina i osušenog grmlja, uzdizala se građevina s visokom osvetljenom kulom. – Liči na svetionik – reče Uberto posmatrajući toranj okružen tminom što je stremio u nebo. – To je templarska Crkva Svetog groba! Stigli smo pred cilj – nastavi Injacio. – Da izdržimo još malo i bićemo na sigurnom među njenim zidinama! Na te reči momak kao da se napokon umirio. Jahao je pogleda uprtog u sve bliži izvor svetlosti. Odjednom, Vilalm se okrenu i nedaleko odatle uoči četiri jahača kako im se približavaju. Napredovali su brzo, držeći baklje u rukama. Ako nastave tom brzinom, uskoro će ih sustići. – Injacio! – oglasi se Francuz. – Pogledaj! Trgovac se zabrinuto okrenu. Zažmiri i opazi četiri baklje kako se približavaju hitro kao munje. – To su oni, vidovnjaci! – uzviknu i potera konja ka spasenju. – Ne smeju nas stići! Za mnom! Požurite! Uberto i Vilalm nisu čekali da im dvaput kaže i poteraše životinje u mahniti trk. Progonitelji kao da su primetili njihovu reakciju i poput vukova se dadoše u poteru za plenom smanjujući razdaljinu među njima. Uberto je jahao s čvorom u stomaku, grčevito se držeći za uzde. Čuo je teško disanje svog već premorenog konja. Nije se usudio da se osvrne, obeshrabren pomišlju da su mu progonitelji za petama, i nastavio je da gleda preda se u obrise trgovca pognutog u sedlu svog konja. Stigli su živi i zdravi pred spoljne zidine crkve, ali trud im je bio uzaludan. Četiri konjanika su ih sustigla. Vilalm onda okrenu konja u nameri da napadne progonitelje. Stegnu zube i isuka sablju, dok mu je vetar mrsio dugu plavu kosu. Sa sabljom u ruci, podbode konja mamuzama. Životinja zapeni i prope se uz njištanje.

Trgovac mu naredi da stane, ali Francuz uzviknu, pogleda ispunjenog besom: – Ne preostaje nam ništa drugo! Bežite! Ja ću ih zadržavati koliko budem mogao! Nijedan od trojice nesrećnika nije čuo rog koji se oglasio s crkvene kule, ali su i te kako primetili ono što se dogodilo odmah zatim; kapije konaka Svetog groba naglo se otvoriše i iz dvorišta izađe grupa naoružanih templara. Uberto se okrenu ka tim monasima-ratnicima. Bilo ih je desetak, imali su bele tunike s crvenim krstom na grudima. Izašli su trkom, odazivajući se na stražarev znak za uzbunu, i izgledali su kao da su čvrsto rešili da ih odbrane. Ohrabren tom pomoći, Vilalm je odustao od napada i sklonio se uz Injacija, dok su s kule dvojica strelaca gađala četiri progonitelja. Kad su ugledali naoružane templare, ona četvorica zategoše uzde i neodlučno se zaustaviše na dvadesetak koraka od svog plena. Injacio je stigao da ih osmotri. Pripadali su Svetom Vemu. Crni plaštevi i lica skrivena iza maski nisu ostavljali mesta ni za kakvu sumnju. Jedan je, više od ostalih, privukao njegovu pažnju. Imao je crvenu masku na kojoj je bio iscrtan pakleni osmeh. Trgovac se načas zamisli, a onda sa sigurnošću zaključi da je to Dominus, Crvena Maska. Templari su u međuvremenu izašli iz crkve i stali u odbranu trojice putnika, poređavši se ispred njih. Dominus pogleda preko niza vojnika i uhvati Injaciov pogled. Drhtao je od srdžbe. Da je mogao, skočio bi na njega kao zver. – Injacio iz Toleda, sećate li me se? – upita, glasa izmenjenog pod keramičkom maskom. – Danas su vam spasli život, uživajte u njemu dok možete. Ali pazite! Imate nešto do čega mi je stalo i ja ću se, na ovaj ili onaj način, dočepati toga makar vas jurio da pakla! Nakon tih reči Crvena Maska okrenu konja i dade znak svojim siledžijama da se udalje. Pošli su za njim kao čopor pasa i iščezli u noć. Usred grupe templara, Filip od Luzinjana gledao je za crnim konjanicima sve dok nije bio siguran da su se povukli. Nikada nije video takve maske. Ipak, to prerušavanje nije bilo dovoljno da zaplaši vojnika takvog kova. Pošto se uverio da je opasnost prošla, naredio je saborcima da se povuku;

zavukao je mač u korice i zaputio se ka trojici hodočasnika, primetno iscrpljenih od potere. Obrati se Injaciju, u kojem je odmah prepoznao vođu grupe. – Jeste li dobro, gosparu? Trgovac osmotri templara. Na prvi pogled pomisli da je grubijan, kao i većina vojnika koje je upoznao. Ipak, pogodi ga neuobičajena bistrina koja mu je izbijala iz pogleda. – Zahvaljujući vama, viteže. Samo zahvaljujući vama – odgovori s iskrenom zahvalnošću. Sjahao je i pogledao ga izbliza. – Spasli ste nam život. Ja sam Injacio iz Toleda, trgovac relikvijama. Voleo bih da saznam ime našeg neočekivanog spasioca. – Ja sam Filip od Luzinjana, gosparu. Vama na usluzi. Trgovac je ostao bez reči. Loza Luzinjanovih dobila je ime po zamku Luzinjem de Poatu u zapadnoj Francuskoj. Legenda kaže da vode poreklo od čarobnice Meluzine, koja je bila pola žena, pola zmija. Pre tridesetak godina dinastija Luzinjan je, posle osvajanja Kipra, izmešala svoju krv s krvlju jerusalimske kraljevske porodice. Šta je moglo naterati naslednika takve loze da se odrekne bogatstva kako bi postao monah templar? Kao što je red u prisustvu plemića, Injacio se nakloni. Filip ga zadrža spustivši mu ruku na rame. – Nemojte se klanjati. Odavno sam se odrekao svoje titule. Sada sam monah i, po volji božjoj, mačem štitim put hodočasnika. – Zastade, pogledom proučavajući najpre Uberta, a zatim i Vilalma, a onda se ponovo obrati trgovcu: – Ali kažite mi, gosparu, šta su oni neobični konjaci hteli od vas? Injacio je načas oklevao. Našao se pred nedoumicom, da li da kaže istinu ili da slaže?

54. – To su razbojnici, gospodine. Obični razbojnici. – Lažljiv Injaciov pogled susrete se s templarovim. Lakše mu je bilo da slaže nego da se upušta u priču o Uter Ventorumu i Svetom Vemu. – Razbojnici – ponovi, ne obazirući se na Ubertov optužujući pogled. – Nikada ih do sada nismo videli. – Ipak, izgleda da vas jedan od njih poznaje – dobronamerno primeti Filip od Luzinjana. – Čak vam se obratio po imenu. – Verovatno je u pitanju neka zabuna... Čak i da me poznaje, kako bih ja to mogao da znam? Taj čovek nosi masku, kao što je vaše gospodstvo sigurno primetilo – reče Injacio izbegavajući odgovor. – U pravu ste. – Kažite mi – nastavi trgovac u želji da promeni temu. – Jeste li vi starešina ove crkve? – Ne, nisam starešina Svetog groba – odgovori templar. – Zapravo, ja čak i ne živim ovde. U prolazu sam, kao i vi. Ljudi koji su vam pritrčali u pomoć pod mojom su komandom. – Shvatam. – Injacio odmeri grube crte lica prekaljenih vojnika koji su stajali iza Luzinjana. Onda pogleda ka Crkvi Svetog groba, pitajući se odakle su ti ljudi i kuda su se zaputili. – Ne bih vas više zadržavao. Kasno je i sigurno ste umorni. – Dok je govorio, Filip je netremice zurio u trgovca. – Odvešću vas u crkveni konak. Ujutru ćemo obavestiti starešinu o vašem dolasku. Templar pokretom ruke dozva jednog mladog zapovednika koji kleknu, očekujući naređenja. Bio je odeven isto kao Filip, samo što nije imao belu tuniku. – Žarentone – reče Filip – smesti strance. Zapovednik klimnu glavom, ustade i obrati se Injaciju: – Pođite sa mnom. Ne brinite za konje, ja ću se postarati za njih. Putnici se sa zahvalnošću oprostiše s Luzinjanom i pođoše za Žarentonom.

Uberto ga je zadivljeno posmatrao. Bio je malo stariji od njega, iako je zbog zapuštenog izgleda delovao starije. Zapovednik odvede trojicu prijatelja do zgrade podignute pored Svetog groba, namenjene upravo putnicima. – Odavde možemo i sami – reče Injacio. – Vrlo ste ljubazni što ste nas dopratili, zapovedniče. – Dužnost mi je – odvrati Žarenton glasom koji je otkrio njegove nežne godine. Nakloni se i ode.

55. Sutradan ujutru Uberto se probudi osluškujući kako mu stomak zavija od gladi. Sede u krevetu i zagleda se u praznu sobu. Injacio i Vilalm su izašli ne probudivši ga, ali su mu pored postelje ostavili činiju mleka i veliku zelenu jabuku. Pošto se okrepio, izašao je iz konaka u potrazi za prijateljima i napolju je ugledao Žarentona kako sedi na klupi i četkom čisti štitnike za noge. Uberto mu se približi i upita ga za svoje prijatelje. – Maločas su ušli u crkvu – odgovori zapovednik ne dižući pogled i jednim zamahom četke otrese krupan grumen sasušenog blata s metalne površine. – Verovatno žele da vide starešinu – zaključi Uberto. – Ne verujem – odvrati Žarenton. – Starešina je vrlo bolestan i danima ne ustaje. Mislim da su vaši prijatelji tražili gospara Filipa. Sigurno su se popeli u kulu – pokaza vrh Svetog groba. Uberto pogleda uvis i primeti da je vatra na kuli ugašena. Zahvali zapovedniku i zaputi se ka ulazu u crkvu, natkrivenom polukružnim lukom. Gurnu pritvorene vratnice i uđe. Kroz uske prozorčiće raspoređene na obe strane osmougaone građevine prodirali su zraci jutarnjeg sunca. Oktagon je, kako mu je otkrio Injacio, jedna od omiljenih templarskih geometrijskih figura, zato što se u njemu stapaju kvadrat i krug, to jest, Zemlja i nebo. Crkva je bila pusta i Uberto pogleda uvis tražeći pristup kuli. Uđe u prolaz i zaputi se uza stepenice ka vrhu. Kad se popeo, naiđe na jednog starog kapelana. Starac ga blago pogleda. – Dobar dan, sine, da ne tražiš možda dva stranca? – Da – odgovori momak. – Tamo su, na drugom kraju. – Čovek pokaza kratko stepenište koje je vodilo na malu kulu smeštenu na samom vrhu crkve. – Idi slobodno, popni se, ali pazi, nemoj da se naginješ kroz prozore.

Uberto klimnu glavom. Monah mu položi ruku na glavu i pozdravi se s njim. Na vrhu kule osmougaone osnove kao i sama crkva Vilalm je uživao u pogledu na planinski predeo Sijere do Kodes i slušao razgovor koji su vodili Injacio i Filip od Luzinjana. – Prenosim izuzetno dragocen teret, gosparu – objašnjavao je templar. – Zato se krećem s naoružanim ljudima. – Blago sa Istoka? – upita trgovac. – Ne mogu da vam odgovorim. Nadam se da me razumete. – Naravno. – Imam naređenje da se krećem ka zapadu, do Tomara. Injacio je poznavao zamak u Tomaru. Bilo je to utvrđenje podignuto na obalama reke Tago, na granici između hrišćanske Španije i muslimanske Andaluzije. Tridesetak godina ranije, kad je živeo nedaleko od Toleda, stigla mu je vest da je upravo ispred zidina Tomara marokanski kralj Almanzor izgubio ponos i svoje milicije. Na tom mestu templari su čuvali tajne i velika bogatstva. – Ujutru nastavljamo putovanje – nastavi Filip posmatrajući obrise visoravni koje su krivudale na zapadu. – Ići ćemo Putem za Santjago do Burgosa, a onda ćemo skrenuti na jugozapad. – I ja putujem ka Burgosu – reče trgovac. – Ako želite, možemo zajedno da pređemo deo puta, tako ćete imati našu zaštitu i izbeći ćete neprijatne susrete – neočekivano predloži templar. Ta ponuda zbunila je Injacija. Templarska pratnja će nesumnjivo držati podalje Dominusa i njegove podrepaše. – Sigurni ste da vam naše prisustvo neće smetati? – Štaviše, pravićemo društvo jedni drugima. – Ako je tako, sa zadovoljstvom prihvatam. Bezbedno putovanje velika je stvar u današnja vremena. Uberto se u međuvremenu popeo na vrh kule na kojoj je video strelca kako stražari na jednom prozoru. Nekoliko koraka dalje stajali su njegovi prijatelji s Filipom.

– Dobro jutro, momče – dočekao ga je Injacio kad ga je ugledao. – Pustili smo te da odspavaš. Sinoć si delovao vrlo iscrpljeno. – Mogu da zamislim – umeša se Luzinjan. – Ona četiri đavola nisu se šalila. Još mogu da vidim njihove maske. Rekao bih da su prilično neobične. – Da – potvrdi Vilalm neodređeno. – Stigao si u pravom trenutku – reče trgovac mladiću. – Gospar Filip je ponudio da nas prati tokom putovanja. Krenućemo ujutru ka Burgosu zajedno s njegovim odredom. – Divno! – uzviknu Uberto kad je spazio potvrdu na templarovom licu. – Nikada do sada nisam upoznao nijednog viteza Hrama, ali mnogo sam slušao o njihovim podvizima. – Videćemo da li je ono što su ti pričali istina ili izmišljotina – osmehnu se Filip. – Sad moram da siđem. Treba da organizujem pripreme za polazak. Kad su ostali sami u kuli, Injacio prošaputa Ubertu na uvo, pazeći da ga strelac ne čuje: – Ni po koju cenu ne smemo da pomenemo templarima Sveti Vem ili Uter Ventorum. Čak ni Filipu od Luzinjana, iako deluje blagonaklono. Ako otkriju našu tajnu i saznaju za knjigu, moglo bi se ispostaviti da su opasniji od onih koji nas već slede. Bolje da to zadržimo za sebe. Vodi računa, momče, i ti, Vilalme. Uberto je napokon shvatio zašto je prethodne večeri trgovac odlučio da slaže njihovog spasioca. – Možeš da se osloniš na mene – odgovori. Vilalm slegnu ramenima. – U redu. Sad, ako nemaš više ništa da kažeš, idemo da nađemo nešto za ručak. – Injacio je sišao sa svojim prijateljima. Iza njegovog spokojnog pogleda krile su se nemirne misli. Ako je Dominus tako uspešno predvideo njegovo kretanje, to znači da je sigurno našao zagonetku koju je Vivijen ostavio u Svetom Mihailu u Kjuzi.

56. Narednih pet dana Injaciova družina nastavila je putovanje u pratnji templara. Povorka je bez žurbe prešla preko krivudavih visoravni uz topot kopita, njištanje i stalno usporavanje zbog dvoja velikih kola koja su se kretala u sredini kolone. Na čelu je jahao Filip, u sedlu veličanstvenog belog konja. Pratila su ga četiri viteza, dvoja kola i još jedna grupa vojnika. Na začelju kolone jahali su trgovac i njegova družina. Vilalm i Uberto su mirno jahali, pitajući se, međutim, šta se nalazi u kolima. Nazirali su se sanduci i naslagane vreće, i ništa više. Injacio im je objasnio da verovatno prevoze vrlo dragocen teret, sudeći po dobro naoružanoj pratnji. Samo odredište, zamak Tomar, govorilo je u prilog tome da je reč o vrednom teretu. Jednog popodneva tokom putovanja Uberto dojaha uz bok Injaciju i upita ga: – Zašto je Vivijen odlučio da sakrije svoju knjigu u Španiji? – Zato što je ova zemlja čuvar vrlo drevnog znanja – odvrati Injacio, gotovo srećan zbog tog pitanja. U poslednjih nekoliko dana bio je spremniji da razgovara o tome. – U Španiji, naročito u Toledu, proučavaju se i prevode dela iz matematike, medicine i alhemije koja potiču iz arapskog sveta. Verovatno je i Uter Ventorum deo tih rukopisa, a Vivijen je smatrao primerenim da ga ovde sakrije. – Razumem. Ali zašto misliš da je Uter Ventorum arapska knjiga? Kako su Arapi došli do tajni persijskih mudraca? – Naučili su ih od samih Persijanaca, pošto su ih pokorili i pretvorili u dimije. Mudraci su tada prodrli na dvorove kalifa kao lekari i savetnici i počeli su da šire svoju kulturu. – Dimi? – prekinu ga momak. – To znači robovi? – Dima je ugovor o zaštiti uz plaćanje danka. Plaćanjem određenog poreza arapskim osvajačima, podjarmljeni narodi mogli su da zadrže slobodu veroispovesti i bavljenja svojim zanimanjem.

– Nije pošteno prisiljavati nekoga da plaća da bi i dalje mogao da bude ono što jeste – primeti Uberto. – U pravu si, ali ni hrišćanski feudalci se ne ponašaju bolje prema svojim seljanima – odvrati Injacio. – Kako god bilo, dima se primenjivala i na hrišćane u Španiji u vreme dok su bili potčinjeni Arapima. Momak je delovao iznenađeno. – Nisam znao da su muslimani dopuštali hrišćanima da žive uz njih. – Događalo se. Hrišćani u Španiji su čak usvojili istočnjačka učenja i ilustrovali svoje svete knjige prelepim slikama koje svedoče o tom mešanju kultura. – Zašto slike? Zar same reči nisu bile dovoljne? – „Istina nije došla na svet gola, već zaodenuta simbolima i slikama“, uči nas Filipovo jevanđelje. A to Jevanđelje, zajedno s Tominim, bilo je temelj hrišćanske liturgije u Španiji. Uberto ga zapanjeno odmeri. – Ti ljudi... ti „arabizovani hrišćani“... ti govoriš o mocarapima, zar ne? – Da, o mocarapima – odgovori Injacio, gotovo oklevajući. – Zašto se oni više ne pominju? – Zato što je Crkva, osudom Tominog i Filipovog jevanđelja, koja je proglasila apokrifnim, ozakonila njihovo istrebljenje. Spalili su njihove knjige i uništili njihovu kulturu smatrajući ih nedoličnim. Naslednici te civilizacije sada lutaju Španijom, prognani iz istorije, na ivici između hrišćanskog i arapskog sveta. – Ti... – zausti Uberto probijajući se kroz koprenu nesigurnosti – ti si mocarapin. – Da. – Trgovac osmotri mladićevo lice. Nije na njemu našao prezir niti odbojnost, već divljenje i poštovanje. Osmehnu se jedva primetno, kao da se pomirio s neizbežnim. – Pripadam lozi Alvaresa. Moji preci su bili mocarapi. Ali već moj otac nije. Ja nisam ništa, samo prah sećanja... – Ti si moj učitelj – reče momak. – Da nije bilo tebe, još bih bio u onom manastiru, nesvestan lepote sveta. Sad mi je jasno zašto te je stari opat toliko voleo. Trgovac mu se osmehnu i prvi put otkad ga je Uberto upoznao, na njegovom licu kao da nije bilo nikakve maske. Zaustio je da mu kaže

nešto, kad im je prišao jedan templar sa začelja kolone. – Je li sve kako treba, gospari? O čemu ste razgovarali? Čarolija iščeznu, a trgovac povrati uobičajenu ravnodušnost potiskujući osećanja. Okrenu se ka templaru i rasejano odvrati: – Ni o čemu, viteže. Ni o čemu zanimljivom... Pričao sam o svojoj porodici. – Ponovo se okrenu Ubertu, rasejanog pogleda. – Dobro, skoro smo stigli u Burgos – reče. Kao da je već zaboravio o čemu je pričao nekoliko trenutaka ranije.

57. Družina je nesmetano stigla nadomak Burgosa, prestonice stare Kastilje, pune građevina i uzavrelih ulica. Povorka se zaustavila na obali reke Arlansos. Filip od Luzinjana, koji je do tada jahao na čelu kolone, poterao je konja ka začelju do Injaciove družine koja je zastala na obodu jablanove šume. – Kao što možete da vidite, meštre Injacio, održao sam reč. Bezbedno sam vas dopratio do Burgosa. – Vaša pomoć nam je bila dragocena – odgovori trgovac posmatrajući templara sa zahvalnošću. – Sada nam se, kao što znate, putevi razilaze – nastavi Filip. – Mi templari nećemo ući u grad. Moramo se oprostiti ovde. – Nadam se da ćemo se ponovo videti i da ću jednog dana moći da vam uzvratim uslugu. Srećan put, gosparu. – Bog vam pomogao, meštre Injacio – oprosti se Luzinjan i odjaha na čelo karavana. Templari su skrenuli ka jugu, dok je Injaciova grupa krenula na zapad, Putem za Santjago. Družina u belim tunikama udaljila se duž rečnog toka i izgubila se u vrtlogu žućkaste drumske prašine kao priviđenje koje je usisala svetlost. Kad su templari nestali s vidika, trojica putnika pogledaše ka Burgosu, koji se uzdizao na visoravni načičkanoj zelenilom. Nastaviše putovanje i uskoro stigoše u grad. Potražiše prenoćište u gostionici Ospital del rej, udaljenoj od centra, na putu koji je vodio na zapad.

58. Trebalo im je još desetak dana da stignu do Saguna, drevne naseobine podignute oko klinijevskog Manastira San Fagun. Prelaz preko visoravni i pustara izmorio je i ljude i konje. Uberto je bio na izmaku snaga i jedva je uspevao da prati prijatelje dok mu je glava padala, a oči se sklapale od umora. Ni voda ni hrana nisu bili dovoljni da ga okrepe. U Sagun su stigli jedne sparne noći krajem jula. Sunce im je brzo zašlo pred očima, ostavljajući ih u tami između nepreglednih prostranstava žitnih polja. Pratili su makadamski drum do gaza reke Sea koja je vodila do grada. Kad su ušli u naselje, tumarali su među mnoštvom niskih masivnih građevina između kojih su se uzdizali zvonici, posmatrajući grbove i obeležja na zidovima. Smeštaj su našli u pomalo zabačenoj gostionici. Gostioničar, grub čovek poštenog lica, primio ih je bez suvišnih pitanja. Trgovac je pomogao Ubertu da se opruži na slamarici. Čelo mu je gorelo. – Pij – reče mu nekoliko minuta kasnije pružajući mu zdelu od pečene gline. – Šta je to? – upita momak slabašnim glasom. – Uvarak od bilja – odvrati Injacio pridižući mu glavu kako bi mu pomogao da popije. – Ublažiće ti groznicu. Uverak je bio gorak, ali je ostavljao prijatan ukus u ustima. Pošto ga je probao, momak ga ispi nadušak, a onda spusti glavu na jastuk i zažmuri. Uskoro utonu u dubok san. – Možda tražiš previše od njega – reče Vilalm Injaciju pošto se uverio da Uberto spava. – Iznuren je od putovanja. Trgovac odmahnu glavom. – Nemam izbora. Da sam bio siguran da ga time ne bih izložio opasnosti, već bih ga bio poverio nekom. Ali sada mora da nas sledi do kraja. Između njih dvojice se navuče tišina. Injacio izvadi iz bisaga dva

sasušena korena, pažljivo ih izmrvi u jednu malu posudu i preprži ih. Prijatan miris raširi se po sobi. – Šta je to? – upita Francuz radoznalo mirišući. – Mandragora – odvrati Injacio. – Koristi se za dobijanje otrova i ljubavnih napitaka, ali spaljena gubi sva otrovna svojstva. Miris spaljene mandragore je moćno sredstvo za jačanje. – Nežno se zagleda u Uberta. – Pomoći će mu da se povrati. Vilalm klimnu glavom. – Misliš da je momak nešto naslutio? Da zna? Trgovac se umorno osmehnu. – Nemamo vremena za razgovor. Moramo da delamo. Njih dvojica tiho izađoše iz gostionice i peške pođoše kroz Sagun ka Crkvi San Lorenco. Želeli su da iskoriste mrak kako bi neopaženo ušli u građevinu i uzeli deo knjige skriven u njoj... Pod uslovom da ih Dominus nije preduhitrio. Uberto će se u međuvremenu odmoriti, daleko od svake opasnosti, pomisli Injacio. Ugarci mandragore prestali su da tinjaju kad je momka probudilo drmusanje. Otvori oči i ugleda pred sobom čoveka koji ga je stezao za mišicu, dok je u drugoj ruci držao upaljenu lampu. Imao je dugu crnu kosu, beli ogrtač i verižnjaču sa zelenom tunikom. Na grudima mu se isticalo obeležje krstaša. Uberto se oslobodio stiska i u skoku se povukao ka ivici slamarice. Napipavao je u mraku u potrazi za nečim čime bi mogao da se odbrani, ali našao je samo zdelu iz koje je popio uvarak. Onda se baci na nepoznatog, koji se izmaknu štiteći lice podlakticom. Posuda ga pogodi u gvozdenu rukavicu i pade na pod razbivši se u paramparčad. Čovek pogleda krhotine na podu, a onda podiže ruke u znak predaje. – Ne želim da te povredim – odlučno mu reče. – Ko ste vi? – Momak razrogači oči koje su se još caklile od groznice. Kad se osvrnuo unaokolo, shvatio je da je sam. – Gde su mi prijatelji? – Ne znam. Zatekao sam samo tebe kad sam ušao. – Ko ste vi? Još mi niste rekli! – Ja sam grof Dodiko – blago odgovori čovek. – Prijatelj.

Prijatelj, pomisli Uberto, kao da ne razume tu reč. – Ja vas ne poznajem. Šta hoćete? Uljez mu se približi osvetljavajući ga plamičkom lampe. Pogled mu je bio zabrinut, kao da se sprema da mu saopšti lošu vest. – Injacio iz Toleda je u opasnosti – reče na kraju. – Ako ti je stalo do njega, moraš mi pomoći.

59. Injacio i Vilalm stigoše pred Crkvu San Lorenco. Trgovac osmotri visoku kulu sa zvonikom nadnetu nad glavnom kapelom građevine. U noćnoj tami, s nizom zasvođenih prozora raspoređenih na pročelju, crkva je ličila na košnicu. Načas mu se učini da zgrada podrhtava kao da je pogođena zemljotresom, ali taj utisak brzo iščeznu. Sigurno se umor poigrao s njim. – Sačekaj me ovde i čuvaj stražu – reče prijatelju. – Ja ću ući. – Znaš li gde da tražiš? – Otprilike... Otvori četvore oči, prijatelju, molim te. – Kao i uvek. Injacio skliznu u crkvu dok je Francuz stajao ispred glavne kapije, na pustoj ulici. Nijedan od njih dvojice nije primetio čoveka skrivenog nedaleko odatle, koji se gotovo stopio sa senkama. Mršav i pogrbljen, u ogrtaču sličnom monaškom, nepoznati sačeka da trgovac uđe u crkvu, a onda nestade u mraku. Kao što je i pretpostavio, Crkva San Lorenco je bila pusta. Svi sveštenici su u to doba dana bili u spavaonici. Injacio oprezno prođe kroz glavni brod, a odjek njegovih koraka podizao se ka svodovima tavanice. Zastade ispred oltara i načas se zamisli, obasjan plamenom sveća. Jedna freska prikazivala je mučeništvo Svetog Lorenca prikovanog za usijanu rešetku dok su ga krvnici mučili užarenim gvožđem. Dok ju je posmatrao, Injacio nije mogao da ne zamisli kakvim bi ga mukama Dominus izložio kad bi ga pronašao tu. Potom prouči sliku. Lice mučenika bilo je ravnodušno prema bolu, spokojno, obuzeto božanskim zanosom vere. Gledao je uvis. U tom trenutku Injaciju iznenada sinu. To nije bila samo slika već i trag! Trgovac se priseti Vivijenove zagonetke: Kobabel jüet as eschecs ou n’i lusit le soleill Amezarak volvet la sa cue a le bastun de Jacobus

Kobabel igra šah tamo gde sunce ne sija. Lorenco posmatra nebo u San Fakondu, preveo je u sebi. Poruka je bila jasna, trebalo je da traži negde gore, nekud kuda je Sveti Lorenco s freske uperio pogled. Na nekom uzdignutom mestu, ali zaklonjenom od svetlosti. Pa naravno, kula! Dograbi dvokraki svećnjak i zaputi se ispod svodova broda u potrazi za stepenicama koje vode u kulu. Ubrzo ih pronađe i bez oklevanja se pope. Obreo se na najvišem delu zvonika. Isprva nije primetio ništa značajno, nije bilo ni sanduka ni ormana, a kamoli knjiga i pergamenata. Samo zvono okačeno o tavanicu koje je lebdelo u metalnoj tišini, okruženo prozorima i zidovima. Injacio osvetli zidove dvokrakim svećnjakom tražeći nekakav trag. Kad je već osetio da ga obuzima beznađe, primetio je malu drvenu ikonu okačenu o zid i, približivši joj se, osmotrio ju je. Prikazivala je čoveka sa psećom glavom, dlanova sklopljenih u molitvi. Sveti Kristifor. Bila je identična ikoni koju je našao u Svetom Mihailu u Kjuzi. Sigurno je reč o još jednom Vivijenovom tragu. Uzbuđen otkrićem, trgovac skinu ikonu sa zida. Na poleđini nije bilo nikakvog teksta, ali je na mestu gde je bila okačena, nekoliko cigli izgledalo kao da nisu pričvršćene. Ukupno devet cigala formiralo je kvadrat. Obuzet radoznalošću, izvadio je jednu po jednu ciglu i osmotrio ih. Uočio je da svaka na skrivenoj stranici ima urezane misteriozne znake. Vratio ih je u zid istim redosledom kojim ih je i povadio, ali je usečene znake okrenuo tako da se vide spolja. Kad je završio, dobio je čudnu kombinaciju znakova raspoređenih u devet polja.

To je šahovska tabla anđela Kobabela, pomisli pobednički, deo Uter Ventoruma skriven u Sagunu! Stade da pretura po bisagama a onda izvuče navošteni diptih spremajući se da precrta tajanstveni crtež.

60. Grozničav, Uberto je koračao pored grofa Dodika pitajući se ko je taj čovek i šta hoće od njega. U drugačijim okolnostima divio bi se njegovoj upečatljivoj pojavi i otmenoj odeći, obeležjima njegovog visokog položaja. Sada se, međutim, grizao u sebi, razdiran sumnjom da je pogrešno postupio. Povrh toga, bio je ljut na svoje prijatelje koji su odlučili da se domognu jednog dela Uter Ventoruma bez njega. Grof zastade ispred začelja jedne crkve. – Ovo je Crkva San Lorenco. Jesi li siguran da je Injacio iz Toleda pošao ovamo? – Jesam – odvrati Uberto, ponovo se prisetivši zagonetke o anđelu Kobabelu koju je razrešio zajedno s trgovcem. Uprkos okolnostima, otkrio je samo mesto na koje se Injacio uputio, ali ne i njegove motive. Nimalo nije bio spreman da ukaže poverenje nepoznatom čoveku i da mu pominje knjigu. – Jesi li siguran? Njegov život je u pitanju. Momak klimnu glavom, raspolućen između sumnje i strepnje. – Onda ćemo ući, ali ne na glavnu kapiju. Opreznije će biti da nađemo sporedan ulaz. Pođi za mnom. Uberto je, držeći se na bezbednom rastojanju, ušao s grofom Dodikom u usnulu crkvu. Da je Uberto ušao u San Lorenco kroz glavnu kapiju, naišao bi na Vilalma kako ćutke sedi na stepeništu. Uprkos umoru, Francuz nije mogao da se opusti. Imao je osećaj da nešto nije kako treba. Svaki čas je ustajao i šetao ispred kapije šutirajući kamenčiće na pločniku. Injacio se dugo zadržao. Iznenada začu iza leđa topot kopita konja koji je kaskao. Nije stigao da se okrene kad nečiji preteći glas odjeknu s kraja ulice: – Vilalme iz Bezjea! Konjanik je poterao konja u galop. Na sebi je imao crnu odoru, a lice mu je bilo pokriveno maskom nalik gavranovoj glavi. Nepoznati je

nesumnjivo bio jedan od četvorice koja su ih pratila do Svetog groba u Tores del Riju. Izaslanik Svetog Vema! Konjanik kao da nije nameravao da se zaustavi, štaviše, podbo je konja poteravši ga u trk. U međuvremenu je s prednjeg dela sedla otkačio toljagu i zavitlao njome. Vilalm nije imao vremena da razmisli. Iskočio je na sredinu ulice i isukao sablju zauzimajući položaj za odbranu. Dok se Vilalm pripremao za borbu, još dvojica maskiranih približila su se Crkvi San Lorenco. Bešumno su obišli građevinu i zdesna izašli ispred pročelja, taman na vreme da prisustvuju dvoboju. S obzirom na to da je bio na konju, njihov saučesnik je imao ogromnu prednost. Francuz neće moći dugo da se brani iako je vešt borac. – Sudbina mu je zapečaćena – zacereka se Slavnik obraćajući se onom pored sebe. Video je mnogo njih koji su tako završili! Ipak, draže bi mu bilo da je mogao lično da sredi Vilalma, budući da je imao mnogo neraščišćenih računa s njim. Ali Dominusova naređenja su bila jasna. – Šta ćemo sad? – upita onaj pored njega. – Da se pozabavimo trgovcem iz Toleda? – Ne – odvrati Čeh. – Naređeno nam je da proverimo pristup crkvi i da se pobrinemo da niko ne izađe iz nje.

61. Obasjan plamičcima sveća na dvokrakom svećnjaku, Injacio je ličio na figuru od ilovače. Trgovac je čučnuo ispred crteža na ciglama i precizno ih preneo na navoštenu tablicu. Nije imao vremena da ih tumači. To će uraditi kasnije, na nekom sigurnijem mestu. Pošto je to obavio, pobrinuo se da zametne trag; povadio je cigle iz zida i promenio im raspored tako da je autentična poruka – kakva god da je – bila izmenjena. Ako Dominus bude ušao u trag tom crtežu, sigurno neće uspeti da prozre njegov smisao. Ustao je spreman da siđe s kule kad mu pažnju privikoše neuobičajeni zvuci koji su dopirali spolja. Nagnu se kroz jedan zasvođeni prozor i pogleda naniže, ka ulici. Oseti kako mu se krv ledi u žilama. Dva čoveka borila su se razmenjujući udarce. Prvi je bio Vilalm, drugi crni vitez. Zveckanje oružja odjekivalo je ispred pročelja San Lorenca i u unutrašnjosti crkve, prostirući se između stubova i ispod zasvođene tavanice. Sveti Vem! Trudeći se da se ne obazire na strah koji mu je pritiskao grudi, zavuče navošteni diptih u bisage i potrča niza stepenice razmišljajući kako da pomogne prijatelju. Ali nije stigao ni da siđe, zato što su njegovu jurnjavu prekinule dve tamne prilike koje stadoše ispred njega preprečivši mu put. Toljaga se neumorno obrušavala na sablju koju je Vilalm podigao visoko iznad glave pokušavajući da se odbrani. Udarci su bili teški, padali su takvom brzinom i silovitošću da mu nisu ostavljali prostora za protivnapad. Iznenada, dok je čovek s ptičjom maskom zamahivao kako bi mu zadao još jedan udarac, Francuz odskoči u stranu a toljaga zapara vazduh zašištavši u prazno. Zatečen, konjanik izgubi ravnotežu i zatetura se na desnu stranu. Vilalm je to iskoristio, uhvatio ga za mišicu i povukao kako bi ga zbacio sa sedla.

Protivnik se čvrsto držao pokušavajući da se odupre o uzengije, mlatarajući desnom rukom kako bi se oslobodio. Ali Francuz nije popuštao, grčevito mu je stezao ruku viseći u vazduhu sve dok se u jednom trenutku konj nije propeo i oborio obojicu na pločnik. Vilalm je ležao pod potpuno omlitavljenim neprijateljevim telom. Njegov protivnik je bio visok i krupan, i da je nosio oklop, prignječio bi mu grudni koš. Vilalm ga odgurnu jednim trzajem laktom i pridignu se na kolena kako bi povratio dah, a onda dograbi sablju koja mu je bila ispala prilikom pada. I napadač je tren kasnije skočio na noge, maske prekrivene prašinom. Preteće mu se približavao, no ipak je delovao kao da nije siguran šta mu valja činiti. Ako odluči da uzjaše, izgubiće mnogo vremena i ponovo će se izložiti opasnosti. Stade da vitla toljagom i baci se na Francuza uz borbeni poklič. Vilalm uzvrati napad, hitar kao ris. Podignu sablju držeći je obema rukama i načini dug korak praveći polukružni pokret ispred sebe. Damaskni čelik zadrhta. Sečivo pogodi neprijatelja posred lica. Maska se razbi otkrivajući lice izobličeno od krvi i čovek pade na tlo podigavši oblačak prašine. Francuz zastade pored leša, slepoočnice su mu pulsirale od uzbudljive borbe. Odavno se nije tako prepustio besu i na tu pomisao obuze ga divlje zadovoljstvo, ali odjednom se priseti prijatelja koji je ostao u crkvi. – Injacio! – uzviknu, nadajući se da mu se nije dogodilo ništa loše. Okrenu se da potrči ka ulazu u San Lorenco, ali dve snažne ruke zgrabiše ga za ramena i tresnuše o zid pročelja.

62. Injacio ustuknu, zaplašen pogledom na dve figure u senci. Jedan je bio visok i krupan, drugi sitniji. Ko je u to doba noći mogao da se uputi na ovakvo mesto? Jedino izaslanici Svetog Vema koji su došli da ga ubiju. Prvo Vilalma, a zatim i njega. Ispruži ruku u kojoj je držao dvokraki svećnjak. Plamen obasja obojicu. Prvi je na sebi imao krstašku odoru, pristojno lice i kao da je bio stariji nego što je izgledao. Nikad ga do tada nije video. Već spreman za bekstvo, Injacio uperi pogled ka drugom. Bio je vrlo mlad, gotovo dete, ali kad mu se zagledao u lice, obuze ga vrtoglavica. – Uberto! Šta ćeš ti ovde? – upita mašući svećnjakom. – I ko je ovaj čovek? Plamičci sveća zatreperiše, a senke zaplesaše na zidovima. Momak zausti da nešto promuca, ni sam ne znajući šta bi trebalo da kaže. Onda se umeša čovek koji je stajao pored njega: – Možda je bolje da vam lično objasnim, meštre Injacio – započe. – Znao sam da ste u opasnosti i zamolio sam ovog mladića da mi pomogne da vas nađem. Došao sam da vas zaštitim. – Da me zaštitite? – Trgovac nabra čelo i prouči nepoznatog. Krstaška odora svakako nije bila dovoljno jemstvo za njegovu dobronamernost. – Može li se znati ko ste, ko vas šalje? – Ja sam grof Dodiko – odgovori čovek – i pokušavam da vam se pridružim otkako ste napustili Tuluz. Ali nije bilo lako, brzo se krećete. Šalje me Vivijen iz Narbone, da vas zaštitim. – To što pričate je nemoguće – Injacio zavuče ruku pod tuniku tražeći nož. – Pustite momka. – Slušajte me! – uporan je bio Dodiko i zadržao je Uberta uhvativši ga za rame. – Znam za vašu misiju, znam za Uter Ventorum. – I zato još više ličite na neprijatelja nego na prijatelja – odvrati Injacio.

– Ne razumete. Godinama sam pomagao ocu Vivijenu da se skriva od Svetog Vema. Ja sam slao njegova pisma grofu Skalu u Veneciji. – A zašto? – Trgovac prikri čuđenje. Ako taj čovek zna čak i za Skala, možda govori istinu. Da je izaslanik Svetog Vema, sigurno bi iskoristio Uberta kao taoca, kako bi se dokopao dela knjige. – Nemamo više vremena za objašnjenja. U opasnosti smo. Injacio nije mogao da mu protivreči. Priđe Ubertu i reče: – Pođite za mnom. Scipion Lazarus je krišom ušao u Crkvu San Lorenco. Sačekao je da se Injacio iz Toleda popne na vrh kule, a onda ga je pratio kako bi video šta će da uradi. Nije se popeo do vrha da se ne bi razotkrio; dovoljno mu je bilo da zna da je Injacio gore i da traga za tajnom anđela Kobabela. Njegov plan je bio gotovo ostvaren. Nije mogao dopustiti da nešto pođe naopako, morao se uveriti da će se sve odvijati kako treba. Zasad je trgovac iz Toleda bio najvažniji pion u igri. Dok ga je uhodio u mraku, Scipion Lazarus primeti nešto neočekivano; dvojica posetilaca ušla su u crkvu. U poslednjem trenutku je stigao da se sakrije iza zastora jedne ispovedaonice. Da su ga primetili, našao bi se u nevolji. Dodiko je već sumnjao u njegov identitet, bio je ubeđen u to. Da ga je ponovo video, u tim okolnostima, setio bi ga se i raskrinkao bi ga. A to ne bi smelo da se dogodi, ne ponovo. Njih dvojica su tražila Injacija. Čak su ga pozvali po imenu, naglas, ali odgovor nisu dobili. Onda su se popeli u kulu. Kad je ponovo ostao sam, Scipion Lazarus je izašao iz ispovedaonice i hitro se udaljio, ne gubeći iz vida prolaz u koji su se čas ranije uvukli Uberto i grof Dodiko. Događaji su krenuli neočekivanim tokom. Njih trojica siđoše niza stepenice u kuli. Injacio je već bio stigao do glavne kapije San Lorenca kad ga grof Dodiko zaustavi uhvativši ga za mišicu. – Pustite me! – Trgovac se oslobodio stiska. – Prijatelj mi je napolju, moram da mu pomognem.

– Za njega je kasno, a nama preostaje jedino da pobegnemo. – Plemić pogleda ka Ubertu. – Zar ne mislite na dečakovu bezbednost? Mladićevo lice je bilo napeto od strepnje. – Ako je Vilalm u opasnosti, ne možemo ga ostaviti. – Ja se neću suprotstaviti Svetom Vemu! – prasnu grof, koji je zastao nekoliko koraka od izlaza. – Prava je ludost sukobljavati se s vidovnjacima! Vaš prijatelj je izgubljen, pomirite se s tim. Već je mrtav, kao Enriko Skalo! – Grof Skalo je mrtav? – omaknu se Injaciju, obuzetom nevericom. – Vašeg zaštitnika je pogubio Sveti Vem čim ste napustili Veneciju. – Dodiko pogleda trgovca pravo u oči. – Morate mi verovati, meštre Injacio. Moramo da pobegnemo dok još možemo. Znam sporedan izlaz... Razdražen prethodnim dvobojem, Vilalm odmah ustade. Zadobio je gadan udarac u leđa, ali izgledalo je da ništa nije slomio. Ispred sebe ugleda dvojicu maskiranih siledžija spremnih da ga napadnu. Sablja mu je ispala daleko, nije bilo načina da dođe do nje. Preostalo mu je samo da se osloni na džambiju koju brzo izvuče i zari u bedro napadača koji je stajao bliže, krupnog muškarca s maskom nalik ćuku. Francuz gnevno pritisnu nož okrećući sečivo i začu neprijatelja kako bolno urla izvikujući niz pogrda. Vilalm izvuče nož i zamahnu da mu ga zarije u grkljan, ali drugi siledžija ga uhvati i obori u prašinu. Francuz brzo ustade, spreman da se brani. Čovek uboden u bedro bio je onemogućen, klečao je na tlu pritiskajući ranu, ali drugi je bio visok i krupan, pravi div. Na licu je imao belu masku bez ikakvih karakterističnih crta. Isuka mač i stade da mlatara u prazno, sve bliži Vilalmu. Ruke su mu bile krupne kao debla. Činilo se da je njima mogao da polomi sve što mu se nađe na putu. Vilalm ustuknu. Nemoguće je bilo suprotstaviti se tom maču običnom džambijom. Osim toga, prepoznao je tog diva. Bio je to ubica Gota Rubera. Činilo se da je Francuz izgubljen kad se iznenada kroz noćnu tišinu prolomi sve bliži i silovitiji glas. Sukobljeni prekinuše borbu i osvrnuše

se, pokušavajući da otkriju izvor tog meteža. Dopirao je iz spavaonice crkve i iz obližnjih građevina. Buka koju je izazvao dvoboj sigurno je probudila usnule i naterala ih da izađu na ulicu. Naime, po pločnicima se uskoro razmilelo mnoštvo sveštenika i plebejaca. Živopisan španski jezik odzvanjao je u vazduhu uspaničenim povicima: – Šta se događa? Razbojnici! Lopovi! Neka nam je Gospod u pomoći! Zovite stražare! Slavnik ostade skamenjen, dok mu se srdžba širila iz stomaka ka grlu. Da li da ubije Francuza ili da pobegne? Gde je Dominus da mu kaže šta treba da učini? U nedoumici, podignu mač pokušavajući što pre da ubije Vilalma, ali uto oseti razdirući bol u potiljku. Neko ga je udario motkom. Čeh se zatetura, ošamućen, onda se povrati i pokuša da privede udarac kraju. Francuz je i dalje stajao ispred njega, nezaštićen. Nije mogao da promaši. Načas se upita zašto se Vilalm ne brani, ali njegovo pitanje je ostalo bez odgovora. Oseti drugi udarac u potiljak, onda još jedan u leđa, pa još jedan, i na kraju se sruši na tlo kao oboreni bik. Iza njega se pojavi Injacio, koji je držao putnički štap kao da je toljaga. Malo dalje grof Dodiko je zauzdavao drugog siledžiju ranjenog u nogu uperivši mu mač u grudi. Trgovac priđe Vilalmu i uhvati ga za mišicu. – Dođi, prijatelju moj. – Glas mu je zvučao ohrabrujuće. – Idemo. Probijali su se kroz gužvu gurajući se ramenima i žurno su se udaljili s mesta sukoba.

63. Noćni vazduh bio je neuobičajeno hladan. Pošto su se udaljili od Crkve San Lorenco, četvorica begunaca stigoše u predgrađe Saguna, u varoš koja se uzdizala na obodu prostranih polja. Ubertu je bilo bolje; i dalje je bio umoran, ali više nije imao groznicu. Tumarali su po usnulom naselju, između oronulih kuća obraslih u korov. U jednom trenutku trgovac priđe grofu Dodiku, koji je koračao ispred njega. Uhvati ga za ramena i nimalo se ne ustručavajući pribi ga uza zid i prisloni mu nož uz grlo. – Jeste li poludeli? – zareža plemić. – Tako mi zahvaljujete? S obzirom na neprijatne okolnosti, Injacio je delovao gotovo ravnodušno. – Budite uvereni, gospodine, da vam neću skloniti ovo sečivo s grla dok mi detaljno ne objasnite ko ste vi i u kakvim ste odnosima s Vivijenom iz Narbone! Uberta je iznenadilo njegovo ponašanje. Kad ga je video kako kinji čoveka koji je pomogao njemu i njegovim prijateljima, oseti nagon da zaštiti tog čoveka, ali Vilalm nasluti njegovu nameru i zadrža ga. Grof pokuša da se oslobodi, ali trgovac je bio snažniji nego što je Dodiko mislio. Suprotstavio mu se nimalo ne oklevajući, prodorno ga gledajući u očekivanju odgovora. Spustio je pogled i odlučio da govori. – Nisam vas slagao – reče. – Došao sam na zahtev oca Vivijena. Trgovac ga odmeri s nevericom. – Kako ste ga upoznali? – Bio sam pripadnik Svetog Vema – priznao je grof. Zastade, ali pritisak noža na grlo natera ga da nastavi: – Da, bio sam jedan od njih... nekada. Pre više od petnaest godina bio sam zadužen da uđem u trag Vivijenu iz Narbone kako bih se dokopao Uter Ventoruma. Na te reči trgovac uzdrhta. Dodiko to primeti i omaknu mu se značajan osmeh. – Zašto me tako gledate, meštre Injacio? Niste to znali? Niste znali da je Vivijen već imao knjigu u vreme kad ste vi ušli u posao s nadbiskupom Kelna?

Trgovac začuđeno razrogači oči, odjednom shvativši da je njegov život obeležen njemu nepoznatim događajima. Tokom proteklih godina Sveti Vem je verovao da je on čuvar Uter Ventoruma i zato su ga proganjali. Ali on, svojevremeno, ništa nije znao o toj tajni. Zašto je Vivijen krio to od njega, izlažući ga ogromnoj opasnosti? Misli ga vratiše u prošlost, petnaest godina ranije, kad se s Vivijenom obreo ispred kelnske kurije. Bilo je sumorno popodne krajem oktobra. Izdejstvovali su susret s nadbiskupom Adolfom, kojem su pokazali jedan kovčežić s kostima i pepelom, relikvijama mudraca pokupljenim duž obala Dunava, nedaleko od Crnog mora. Sudeći po jednoj istočnjačkoj legendi, relikvije su poticale iz Pećine s blagom na vrhu planine Nud, iz zemaljskog raja. Tamo su se, kako se pričalo, dvanaestorica mudraca povukla da meditiraju do smrti. Nadbiskup je proučio relikvije i zainteresovao se za kupovinu. Iako su u kelnskoj katedrali već postojale relikvije mudraca, smatrao je da bi bilo dobro da obezbedi isključivo pravo na tu unosnu formu kulta. Isplatu je odložio za sutradan i oprostio se s dvojicom posetilaca. Trgovac se setio jednog detalja koji je tokom proteklih godina bio zaboravio. Kad su izašli iz kurije, nadbiskup je poslao po Vivijena i zadržao ga u kraćem razgovoru dok je Injacio čekao napolju. Vivijen je po povratku objasnio da ga je Adolf upitao za dodatne detalje priče o relikvijama. Sada, međutim, dok je stajao ispred oznojenog lica grofa Dodika, Injacio je podozrevao da se u onoj odaji dogodilo nešto sasvim drugo. Vivijen je sigurno razgovarao s Adolfom o Uter Ventorumu, otkrio mu je povezanost te knjige s moći mudraca! Sigurno je bilo upravo tako, zato što su se iste večeri prvi put sreli sa izaslanicima Svetog Vema. – Možete li da mi sklonite sečivo s grla, molim vas? – frknu grof prekinuvši Injacija u razmišljanju. – Ionako ću vam sve reći. Trgovac usliši zahtev, pogođen onim što je upravo saznao. – To je već bolje. – Plemić je protrljao vrat. – Dobro me slušajte, meštre Injacio. Sveti Vem je počeo da vas proganja jer je Vivijen u to vreme već posedovao Uter Ventorum, i stoga su to povezali i s vama. Vivijen je ispočetka nameravao da proda knjigu nadbiskupu Adolfu. Ali kad je Sveti Vem otkrio njegove planove, hteli su tu knjigu za sebe.

Ostatak priče vam je poznat. – Nažalost, i te kako mi je poznat. – Pošto je povratio uobičajenu hladnokrvnost, Injacio je vratio nož pod tuniku. – Do danas sam živeo u progonstvu zbog jedne knjige za koju nisam ni znao da postoji. Uveravam vas da sam za Uter Ventorum prvi put čuo tek pre dva meseca. Ali jedan detalj mi nije sasvim jasan. Koliko sam uspeo da otkrijem, veliki majstor Svetog Vema je nadbiskup Kelna lično. Zašto je onda naredio da proganjaju mene i Vivijena ako mu je knjiga već bila ponuđena? Grof Dodiko se zaprepastio. – Malo je onih kojima je poznat identitet velikog majstora. – Tokom proteklih godina nisam samo bežao već sam i istraživao – reče Injacio. – Ali niste odgovorili na moje pitanje: zašto nas je Sveti Vem proganjao iako je knjiga već bila ponuđena njegovom velikom majstoru? – To nije tako jednostavno kao što zamišljate – odvrati Dodiko. – Sveti Vem je u poslednjih nekoliko decenija oslabljen nizom unutrašnjih sukoba i podelio se u nekoliko frakcija. I mada nadbiskup Kelna uživa položaj velikog majstora, on nema dovoljno autoriteta da nametne poslušnost. Predstavnici sukobljenih frakcija potpuno su svesni njegove slabosti i nadmeću se za prevlast. – Kladim se da je među njima i Dominus – nagađao je trgovac. – Dominus je – potvrdi grof – među prvima na spisku... Vidite, meštre Injacio, vi i Vivijen ste umešani u jednu ružnu priču. – Donekle mi je jasno. Kad bi jedan od Franaka-grofova uspeo da se domogne Uter Ventoruma, postao bi dovoljno autoritativan da može da utiče na političku ravnotežu svetog Rimskog carstva i ostatka sveta. Čak bi mogao da utiče i na rimsku kuriju... – Shvatili ste suštinu. Zahvaljujući knjizi, moguće je steći apsolutno znanje, a samim tim i kontrolu nad svim događajima i ljudima. – A vi, grofe, na koji način ste se vi upleli u ovaj slučaj? – grubo se umeša Vilalm. – Da vas možda nije zadužio Tajni sud da proganjate Vivijena iz Narbone? Razdražen Francuzovom upadicom, Dodiko se napravi da ga nije čuo. – Odgovorite mom prijatelju na pitanje – naredi mu trgovac. – Zar

niste rekli da ste bili izdajnik? – Zapravo i jesam – priznao je grof. – Izdao sam vidovanjake istog trenutka kad sam upoznao Vivijena... On me je prosvetlio u vezi s prirodom Uter Ventoruma i objasnio mi zašto knjiga treba da ostane skrivena. Kao što ste naslutili, knjiga bi podarila Tajnom sudu toliku moć da bi se time poremetila prirodna ravnoteža istorijskih događaja. Svet bi potpao pod vlast jednog okrutnog tiranina... Vivijen mi je, tumačeći mi to, objasnio i potrebu da se takva mogućnost osujeti. Zato sam odlučio da izdam svoje nalogodavce i da mu pomognem. – Ako je Vivijen bio podstaknut tako plemenitim osećajima, zašto je pokušao da proda knjigu nadbiskupu Kelna i, nedavno, grofu Enriku Skalu? – upita Injacio prateći svaki plemićev pokret kako bi otkrio neku nedoslednost. – Zar to nije u protivrečnosti s njegovim namerama? – U prvom slučaju u pitanju je bila greška. Vivijen je nedugo pre toga došao do Uter Ventoruma i važno mu je bilo samo da ga se oslobodi. U nadbiskupu Adolfu je video mogućeg kupca, ali, kao što znate, taj pokušaj je propao. Što se tiče Skala, to je bio samo mamac. Pretpostavljam da je preko njega hteo da dođe do vas. – Pretpostavljate? Niste sigurni u to što govorite? – Vivijen je prepreden čovek. Nikada ne otkriva do kraja svoje planove. Ali u jedno sam siguran; nikada ne bi mogao da proda Uter Ventorum, čak i da je hteo, budući da ga je u to vreme već bio podelio i sakrio na različitim mestima u Španiji. – Ali zašto je to uradio? – Da bi Sveti Vem, ako ga uhvati, ostao praznih ruku – odgovori Dodiko kao da se sprema da podeli s njim neko važno otkriće. – Sad je, međutim, došao trenutak da se delovi sastave. Niste vi jedini koji ste na tragu knjizi, traže je i Dominusovi izaslanici... i tačno znaju gde su ti delovi skriveni. – Ako je istina to što kažete, ispoljili ste veliku hrabrost – izjavi trgovac. – Nije beznačajan poduhvat okrenuti leđa Svetom Vemu. – Izvinjavam se što vas prekidam – umeša se Uberto, koji je dotad ćutke slušao. – Gde se sada nalazi Vivijen iz Narbone? Trgovac se zapanji. Toliko se udubio u razgovor da je propustio

najlogičnije pitanje. – Čeka vas na četvrtom odredištu – nevino uzvrati Dodiko. – Moraćemo što pre da mu se pridružimo. Bilo je jasno da grof namerava da se priključi družini. Injacio nije bio oduševljen time, ali ipak, s druge strane, ako se ukaže potreba, učetvoro će se lakše odbraniti od neprijatelja. – Vidovnjaci su zasad izbačeni iz igre. Noćas više neće napasti – objavi trgovac. – Mi ćemo se povući u svoje odaje. Otputovaćemo sutra, čim svane. Naravno, pretpostavljam da znate gde ćete nas naći pred polazak, grofe... – Znam gde ste zanoćili. Budite oprezni noćas – upozorio ih je plemić. – Svakako. Klimnuvši glavom u znak pozdrava, Dodiko se udalji.

64. Kad je Slavnik otvorio oči, obreo se u mraku. Bio je opružen na kamenom podu, na nekom hladnom i vlažnom mestu. Protrljao je bolni potiljak i ustao. Gde se nalazi? Napipavajući okolne zidove, shvatio je da je u ćeliji. Napregao se da se seti poslednjih događaja. Umalo nije ubio Vilalma kad ga je neko iznenadio s leđa i udario ga u glavu. Sigurno se onesvestio. Setio se potom osećaja da ga neko pridiže s tla i vodi ga u tamnicu. Čuo je glasove, neko je govorio o nekom manastiru. Vukli su ga uza stepenice, uz mnogo stepenika, možda u prisustvu monaha. Nije mogao da se seti ničega više, ali i to je bilo dovoljno da shvati da su ga bacili u tamnice Manastira San Fagun, pod nadzor monaha. Sigurno je još bila noć, inače bi ga stražari već pokupili i odveli pred gradske vlasti da mu sude. Sklupčao se na podu prekrivenom slamom i počeo da masira kapke. Mesto je bilo toliko mračno da Čeh nije mogao da vidi ni sopstvene prste. Utonuo u mrak, utehu je potražio u davnim uspomenama. Video je sebe mladog i gordog, kako puca od ponosa dok kleči u sredini osvetljene dvorane. Kažiprstom i srednjim prstom desne ruke dodirivao je oštricu mača. Bio je to mač njegovog gospodara, Dominusa. Tog dana je postao deo Svetog Vema i imenovan je za Franka-sudiju. – Zaklinjem se na vernost Tajnom sudu – rekao je – zaklinjem se da ću ga braniti od sebe samog, od vode i Sunca, Meseca, zvezda, od krošnji drveća, od svih živih bića i od svega što je Bog stvorio između neba i Zemlje, od oca, majke, braće i sestara, od žene i od svih ljudi izuzev gospodara carstva... Tako se zakleo, uveren da će postati nalik lučonošama Karla Velikog, plemenit i pravedan. A šta mu je, umesto toga, donelo uvođenje u taj red? Ubistva, trovanja, mučenja i skrivanja! Zar je to obećana čast? To je cena koju mora da plati za slavu svog gospodara? Kako će se iskupiti za sramotu koju je doživeo, on i njegova porodica? Ogorčen, šćućurio se u uglu ćelije kao pustinjak u molitvi i šaputao je završne reči zakletve: Tako mi Bog pomogao, i njegovi sveci.

Onda je tišinu prekinulo metalno škljocanje brave. Slavnik pogleda ka zvuku, ne uspevajući da razazna bogzna šta sve dok ga nije zaslepeo plamen jedne baklje. Dužice kao da su htele da mu izlete iz zenica, a onda se privikoše na svetlo. Čeh prepozna svog spasioca. Dominus uđe u ćeliju i kleknu preda nj, gledajući ga pravo u oči s izrazom saosećanja na licu. – Noćas smo obojica omanuli, vazalu moj, ali sve se može popraviti. Dođi, idemo odavde. Ubedio sam monahe da te puste. Tvoj prijatelj te već čeka napolju. Zora je zarudila kad je Uberto sišao u štalu. Injacio ga je savetovao da se odmori još malo, ali momak je povratio snagu i trebalo mu je kretanje. Iako kratak, san ga je okrepio. S druge strane, obuzela ga je želja da se otrese sećanja na proteklu noć, koja su ga mučila otkako se probudio i terala ga da stalno iznova razmišlja o onome što se dogodilo. Tišinu u konjušnici prekinulo je samo njakanje jedne stare mazge i jedna mršava krava koja je mlatila repom. Ali Uberto nije obraćao pažnju na to. Odjednom primeti da nije sam. Ispred njega je, naslonjen na jasle pune stočne hrane, stajao čovek u crnom ogrtaču. Bio je vrlo visok, tako mu se barem učinilo, iako su mu leđa bila povijena. Uberta je pogodilo njegovo lice, poluskriveno ispod kapuljače. Izobličeno, prekriveno ožiljcima. U potpunom neskladu s tim ružnim licem blistale su bledoplave oči. – Ti si Uberto, zar ne? – obrati mu se nepoznati pošto ga je hladno odmerio. Momak je bio zatečen. – A otkud vi to znate? – Nije važno, samo sam hteo da se uverim da sam te prepoznao. Rajnerio iz Fidence, opat manastira iz kojeg dolaziš, pisao mi je o tebi u svojim pismima. – Ne razumem. Ko ste vi? – Saznaćeš kad dođe vreme. Svi ćete saznati... Sad se slobodno vrati svom Injaciju. Ne možeš ni da zamisliš šta taj čovek krije iza onog ravnodušnog lica. Uberto se ukoči i stisnu pesnice. – Može li se znati šta hoćete da

kažete? Injacio je dobar čovek! Nepoznati se zlurado zasmejulji. – Ništa ja neću da kažem, moj mladi prijatelju. Slobodno pitaj svog učitelja. Pitaj ga ko je on zapravo. Momak obori pogled ne mogavši da odgovori. Taj čovek je bio neodređen, ljigav kao zmija. Sama boja njegovog glasa ga je razdraživala. Unakaženi se pomeri od jasli i još jednom pogleda Uberta. Momak je nekoliko trenutaka ostao zaprepašćeno da zuri u svoju obuću. Kako je taj čovek uspeo da sazna za njega, Injacija, pa čak i za Rajnerija iz Fidence? I na kakve tajne je aludirao? Nažalost, nije bio u prilici da sazna, jer kad je podigao pogled, unakaženi je već bio otišao, zatrovavši jutarnji vazduh jedva primetnim cerekanjem.

65. Kad su ostavili Sagun iza sebe, Injacio i njegova družina produžiše na zapad u društvu grofa Dodika. Trgovac mu je prećutao tajnu anđela Kobabela, pa čak i njihovo sledeće odredište. Zureći u stazu koja je u nedogled krivudala između uzvišenja, ćutke je razmišljao šta mu valja činiti. Prošle noći izložili su se velikoj opasnosti; Vilalma je samo čudo spaslo, a Uberto je uvučen u rizične nepredviđene okolnosti. Samo sreći može da zahvali što se sve okončalo kako treba. Ali sreća bi mogla, kao vetar, da promeni pravac. Treba naći zaklon, dok još imaju vremena. Uberto je jahao iza Injacija. Otkako je napustio Sagun, sve vreme je premišljao o rečima unakaženog čoveka. To lice mu je lebdelo u umu kao odraz u vodi i uporno ga je proganjalo. Momak je odlučio da nikome ništa ne kaže, ali ta tajna bila je težak teret na njegovoj savesti. Nije imao običaj da laže ili da zaobilazi istinu. Ton tih reči ga je omađijao, usadio mu se u glavu ne pronalazeći izlaz. Posle dva dana jahanja stigli su nadomak Mansilje de las Mulas, nedaleko od Leona. U jednom trenutku Injacio zastade na raskršću na kojem se odvajao drum ka severu i pokaza družini da stane. Bio je vrhunac popodneva. Sunce je pržilo kaldrmisani put oivičen žbunjem. U okolini nije bilo kuća, bunara ni izvora. Ljudi zaustaviše životinje oprezno se osvrćući. Šta se događa? Bilo je rano da bi se utaborili pred noć. Dodiko priđe trgovcu upitno ga pogledavši, očigledno nezadovoljan nepredviđenim zadržavanjem. Injacio osmotri njegovo zajapureno lice izmučeno sparinom. – Gospodaru, vi se preznojavate – reče podsmešljivo. – Vaš svetao ten ne podnosi vrelinu koja vlada u ovim zemljama. – Zašto ste se zaustavili? – upita grof, ne odgovarajući na podrugivanje. – Skrenućemo. Poći ćemo na sever. – Ne bih rekao da se četvrti deo knjige nalazi na severu – odvrati

plemić brišući čelo nadlanicom. – Žao mi je, ali moram da krenem na tu stranu. Moram da obavim neodložne poslove. – U ovom trenutku mislite na druge poslove? Kakav ste vi to čovek? – negodovao je Dodiko. – Pre bilo čega drugog moramo da nađemo Uter Ventorum! – Ako kažem da moram da idem na sever, to ću i učiniti, s vašim odobrenjem ili bez njega – strogo odvrati Injacio. – Molim vas samo da se strpite jedan dan, ništa više. Vi produžite na zapad. Sačekajte me u Leonu. Smestite se blizu Crkve Svetog Isidora, u gostionici zvanoj Medijaluna i la Kruz. Tamo ću vam se pridružiti, što pre. – Tako ćemo izgubiti dragoceno vreme – uporan je bio Dodiko – i izložićemo se opasnosti. – Žao mi je, nemam izbora. Primetno razdražen, grof potera konja u kas oko Injacija ćutke ga odmeravajući. – Dobro, učiniću kako vi kažete – izjavi. – Čekaću vas u Medijaluni i la Kruzu. Nadam se da nećete izneveriti moje poverenje. – Uskoro ćete me videti – uveri ga Injacio, onda okrenu konja i obrati se prijateljima: – Uberto, Vilalme, za mnom. Dodiko ih je gledao kako se udaljavaju ka severu. Kad su se izgubili iz vidika, podbode konja i potera ga ka Leonu. U srcu se nadao da ga trgovac iz Toleda nije obmanuo.

66. Brdska staza klizila je ka severu sužavajući se sve više kako se udaljavala od druma za Leon. Dodiko je sigurno već daleko odmakao. Uberto i Vilalm, jednako nezadovoljni, jahali su iza trgovca. Nijedan od njih dvojice se nije usudio da zatraži objašnjenje, jer su previše dobro poznavali taj zamišljen pogled kojim je Injacio kao štitom skrivao uskomešana osećanja. Kad su prošli pored nekog nepoznatog sela, družina se zaputila uz zemljani put koji se spuštao u dolinu. Za sobom su ostavili mocarapsku Crkvu San Migel de Eskalada dok je sunce, zaselo na obroncima, izduživalo senke priprate. Malo-pomalo, pred njima se ukaza kolski put gotovo neprimetan među prostranstvima trave koju je povijao topao vetar. Pre nego što se smrklo trojica prijatelja stigla su do seoske kuće u dolini, sa zidovima od škriljca, podignute između pitomih polja raži, maslinjaka i vinograda. Kuća se isticala nasred imanja, sigurna kao majčin zagrljaj. Injacio uspori i priđe ogradi. Uberto ga je gledao kako silazi iz sedla i naslanja se na kolje. Nikada ga nije video takvog, gotovo nesigurnog, setnog. Pognuo je glavu, kao da je opijen vazduhom tog zabačenog mesta. Trgovac čučnu, pomilova busen trave i ubra cvet s belom krunicom. Pomirisa ga sklopljenih očiju, a onda ga baci u vetar prepuštajući ga setnoj liturgiji koja je izazvala davna sećanja. Odjednom, muški glas koji je dopro iz kuće zapara tišinu: – Vi, stranci, šta radite tu? Ušli ste u solar, u privatan posed. Na te reči trgovac se osmehnu. – A čija je ovo heredad? – glasno upita. – Ko je vlasnik poseda? – Gospa Sibila! Ona je vlasnik svega što vidite. – Sluga je, i dalje svadljiv, hitro prešao preko dvorišta. Suvonjav tridesetogodišnjak gustih obrva i niskog čela. Odmeri Uberta, Vilalma i na kraju Injacija i, kad je

zastao na nekoliko koraka od njega, razrogači oči u neverici. – Majko božja, ne mogu da verujem svojim očima! – uzviknu. – Patron, jeste li to zaista vi? – Jesam, Pablo, ja sam. – Trgovac mu spusti ruku na rame. – Kako si porastao! Poslednji put kad sam te video, bio si dečkić, niži od vlati raži. – Mnogo je vremena prošlo, patron. Oh! Kad gospodarica bude saznala... Kad bude saznala! Već smo mislili da ste... – Sluga se ugrize za jezik. – Ne, ne smem da kažem! Ne smem ni da pomislim na to. Donosi maler – promuca i pade na kolena od ganutosti. – Ustani, Pablo. Toliko sam umoran da bih mogao da se sručim preko tebe – dobroćudno reče Injacio. – Nego, kaži mi, gospodarica je... – Dobro. Da, dobro je – odgovori sluga pre nego što je trgovac stigao da dovrši rečenicu. – Sve je kako treba na imanju. Injacio klimnu glavom. – Sad nas vodi u kuću. Ja i moji prijatelji moramo da se odmorimo. Pablo se osmehnu i povede ih ka ulazu u vilu. Usput je veselo brbljao: – Kad gazdarica bude saznala... kad bude saznala... Uberto je zapanjeno posmatrao taj prizor. Ćutljivo je koračao pored Injacija, nesposoban da išta kaže. To je trgovčeva kuća? A ko je gospa Sibila? Pablo ih dovede do ulaza u kuću. Kad su zakoračili unutra, ugledaše jednu staru Ciganku s crnim šalom prebačenim preko ramena. Čim ih je ugledala, žena privi pesnice na grudi i priđe im, suznih očiju, u neverici. Okrenu se ka Injaciju, uhvati ga za ruke i poljubi ih. – Koliko je vremena prošlo, patron – promrmlja, dirnuta. Trgovac je nije prekidao. Pomilovao ju je po glavi i rekao: – Draga Nina, nemoj da plačeš. Kaži mi, gde je Sibila? Jednako jecajući, starica reče da se gospodarica povukla na počinak i da je već zaspala. Upita treba li da je probudi, ali Injacio reče da ne treba, ne otkrivajući osećanja. – Jeste li gladni, patron? – Sluškinja pogleda dvojicu koja su došla s Injaciom. – Da spremim nešto za vas i vaše prijatelje? – Ne, sutra ćemo jesti. Odvedi moje prijatelje u gostinske sobe i idi da

se odmoriš. Ja poznajem kuću. Snaći ću se. Žena posluša i pokaza onoj dvojici da pođu za njom. Pre nego što su krenuli Uberto uhvati trgovca za mišicu očekujući objašnjenje. Injacio ga umirujuće pogleda. – Sutra ćemo razgovarati – reče. Momak je morao da se pomiri s tom odlukom i požurio je da stigne Vilalma i sluškinju. Injacio je ćutke prolazio kroz odaje, nesigurnim korakom. Svaki miris u kući podsećao ga je na miris andaluzijskog kamena ugrejanog na suncu. Ti mirisni nadražaji bili su mu dobro poznati, kao i svaki nabor na zastorima i škripanje podnih dasaka. Sve je ostalo onako kako je bilo kad je otišao. Odjek davnih dana odzvanjao je između zidova izazvavši načas radost u njemu, ali kad je radost uminula, ostala je samo noćna tišina, hladna i neprijateljska. A ona? Da li ga i dalje čeka ili je popustila pred samoćom i obeshrabrenošću? Uostalom, to bi bilo ljudski. Vreme odnosi sve sa sobom, kao nabujala reka. Na tu pomisao oseti se kao uljez. Kao da mu njegov nekadašnji život više ne pripada. Zašto bi Sibila morala da ga čeka? Zašto bi morala da zapamti da ima muža? Petnaest godina je mnogo vremena! Zaustavi se ispred portreta neke žene na zidu i iskrivi lice u gorak osmeh. Zaputi se do spavaće sobe, načas zastade, a onda uđe. Sibila otvori oči i okrenu se među čaršavima duboko udahnuvši. Opipa u mraku, još osećajući šum snova u ušima. Probudio ju je neki zvuk. Zurila je u mrak polako osmatrajući i odjednom ga je ugledala. Sedeo je u dnu prostorije, tačno naspram nje, i posmatrao je. Pogled na njega nije je uplašio, štaviše, pobudio je u njoj neizmernu radost. Pogledom je prepipavala obrise uljeza dok nije srela njegove smaragdne dužice, suzne od nostalgije i uspomena. Ustala je iz kreveta i stala kao skamenjena, duga crna kosa padala joj

je na poluobnažena ramena. Zakoračila je bez reči, kao da strahuje da bi ta slika mogla da iščezne pri najmanjem šušnju. Drhteći kao divlja zver, ispruži ruku da dodirne noćnog posetioca, ali oseti da nema hrabrosti za to. Povuče ruku, ali on je, brži od nje, uhvati. – Injacio... – prošaputa žena. – To si zaista ti... Čovek ne odgovori. Sprečio ga je čvor u grlu. Kleknuo je ispred nje, a ona je prislonila njegovu glavu na svoja bedra. Zauvek bi mogao da ostane tako, priljubljen uz njene bokove. – To si zaista ti... – nastavi Sibila. Onda više nije mogla da govori i briznula je u plač. Nagnu se nad njim, grleći ga, kao da je živela samo za taj trenutak.

67. Na prvi nagoveštaj svitanja Uberto ustade iz postelje i ode da potraži Injacija. Želeo je da čuje barem jedan odgovor na mnoga pitanja. Pomisao na to da bi trgovac mogao da ima kuću, porodicu, uznemirila ga je. Osim toga, otkud ta iznenadna odluka da prekine potragu za Uter Ventorumom? Da li je odustao ili je to samo deo strategije? Pitaj ga ko je on zaista, predložio mu je unakaženi u Sagunu. Pomalo razočaran, momak se priseti kako mu Injacio još nije otkrio tajnu anđela Kobabela. S druge strane, već nekoliko dana je uzdržaniji i tajanstveniji nego obično. Dok je razmišljao, divio se ikonama i goblenima na zidovima. Nije mu trebalo mnogo vremena da se snađe u kući. Koračao je dok nije čuo trgovčev glas iza nekih vrata. Kao da se smejao. Uberto otvori ne pokucavši i proviri unutra, ali se odmah postiđeno povuče. Učinilo mu se da samo razgovaraju, no svejedno ga je to uznemirilo. Pogled na Injacija opruženog u postelji pored žene otkrio mu je druge strane njegove ličnosti. Da li je moguće da je taj čovek bez korena vezan za neku ženu ili za porodicu? Odjednom je u njegovoj prirodi nazreo tračak ljudskosti i ranjivosti koje do tada nije primetio. Zbunjen i pomalo začuđen, nije znao kako da reaguje. Život u manastiru nije ga pripremio na takve mogućnosti, niti ga je naučio da savlada nelagodu u sličnim prilikama. Da li da se ponaša kao da se ništa nije desilo i da ode? Osećao se glupavo. Iznenada, vrata se otvoriše i u dovratku se ukaza ona, žena. Sibila mu se približi sitnim koracima. Na sebi je imala kućnu haljinu od crvene svile. Nije bila mlada, ali je svakako bila lepa. Prišla mu je i pomilovala ga po licu. – Ja sam Sibila – reče osmehujući se. – Ti si Uberto, zar ne? – Da. – Injacio mi je pričao o tebi. Kaže da si vrlo bistar i hrabar momak. Dečko pognu glavu. – Nikada nisam mislio da sam hrabar, gospođo. –

I dalje je osećao blagu nelagodu. Sibila je, dakle, trgovčeva žena? Koliko je drugačija od njega! Odlučna i umiljata. Njen osmeh kao da je obasjao sve unaokolo. Žena zausti da odgovori, ali Uberto je preduhitri: – Oprostite, gospođo. Uznemirio sam vas. Nisam hteo... Ona odmahnu glavom, kao da govori da se nije dogodilo ništa strašno. Pokuša da ga zadrži, ali momak uzmaknu. Obuze ga još veća nelagoda, koju više nije mogao da podnese. Klimnu glavom i otrča. Sibila zastade na vratima, a preko osmeha joj prelete senka tuge. Sat kasnije Uberto je sedeo u gostinskoj sobi s Injaciom i Vilalmom. Vazduh je bio težak, opterećen nerazrešenim pitanjima. Trgovac spusti navošteni diptih na sto. Šta je tu urezano? – upita momak. – Zagonetka anđela Kobabela – objasni čovek. – Našao sam je u Sagunu, na vrhu kule San Lorenca. Upravo sam je bio precrtao pre nego što ste grof Dodiko i ti stigli. Bila je urezana u zidu. – Čudan čovek, taj Dodiko – umeša se Vilalm. – Neobičan – složio se Uberto. – Šta ti misliš, Injacio? Trgovac slegnu ramenima i pogleda kroz prozor. Sunce je već bilo visoko i sluge su skupljale zlatne snopove raži. – Izvesno je da nešto krije. Ne možemo se pouzdati u njega, ali ne smemo dopustiti ni da ga izgubimo iz vida. – Namrštio se. – Pitam se da li se iza cele ove priče zaista krije Vivijen iz Narbone. Vilalm ga pogleda. – Misliš da Dodiko laže? – Ne znam. Ali imam osećaj da nas iza zavese posmatra neko drugi i da taj vodi igru. – Misliš da je to Dominus? – I ne samo on. Svojim poslednjim korakom Dominus se razotkrio i postao je predvidiv. Verovatno je saznao tajnu četiri anđela, baš kao i mi, i doslovno sledi uputstva. Ipak, verujem da ima izvesnih teškoća da je rastumači, u suprotnom, zašto bi nam postavio zasedu u Sagunu? Mislim da sam mu potreban... štaviše, mi smo mu potrebni, da bi mogao da nađe knjigu. – Injacio se pridignu kako bi se udaljio od stola, a onda zastade. –

Ali još nešto me brine. Kako je Sveti Vem uspeo da nas uhodi otkako smo stigli u Veneciju? Od kada su uhodili Skala? I pre svega, kako su znali da će me grof zadužiti da nađem knjigu? Tajni sud nema naročit uticaj u Veneciji, što znači da je neko, verovatno, upozorio njegove izaslanike. – Imaju doušnika? – upita Uberto. – To je jedino objašnjenje. – Ali ko je to? – Neko ko odavno vuče konce igre. – Trgovac nabra čelo. – Možda od samog početka. Momak uzdrhta. Pomislio je na tajanstvenog nagrđenog čoveka i setio se njegovih reči. Treba li da mu veruje ili bi bolje bilo da ga pomene prijateljima? Ali pre nego što je stigao da razmisli, Sibila je ušla u sobu. Žena je odmerenim korakom prešla preko odaje noseći korpu s voćem. Kosu je uplela u pletenicu koju je skupila na potiljku, a na sebi je imala plavi bliaut21 sa širokim rukavima. Klimnula je glavom i spustila korpu na sto. – Mali znak pažnje za goste – reče. Injacio je uhvati za ruku i šapnu joj nešto na uvo. Ona klimnu glavom, oprosti se i izađe iz sobe gracioznim korakom. Trgovac se ponovo zagleda u prijatelje, pokaza im jedan neobičan crtež i reče: – Dobro pogledajte. Uberto i Vilalm spustiše pogled na crtež. Nikada do tada nisu videli ništa slično.

– Kvadrat razdeljen na devet polja – primeti Uberto. – Ali šta

predstavljaju znaci unutar polja? – To su hebrejska slova – odgovori trgovac. – Hebrejska slova? – umeša se Vilalm. – Ali zar nismo tragali za persijskim tekstom? – Možda je deo Uter Ventoruma prepisao neki Jevrejin? – nagađao je Injacio. – Ili, još jednostavnije, smatralo se da je hebrejski primeren cilju. Na kraju krajeva, to narečje smatralo se jezikom postanja, jezikom kojim su govorili Bog, anđeli i prvi ljudi. Uberto pokaza da je razumeo. – A u našem slučaju, kakvo značenje imaju ova četiri slova? – Ne znam najbolje hebrejski, ali dovoljno ga razumem da posumnjam kako ova slova ne čine reči. – Na osnovu čega si to zaključio? – Zasad samo naslućujem. Ali činjenica je da su raspoređena unutar geometrijske figure, u kvadratima, i da se svako slovo pojavljuje samo jednom, stoga imam utisak da je reč o nekoj matematičkoj formuli. – Matematika se izražava brojkama – primeti Uberto – a ne slovima. Ne te reči Injaciju nešto sinu. Nabra čelo i povede se za mišlju koja mu je klijala u umu, nepomičan kao divlja mačka koja vreba plen. Odjednom udari rukom o sto. – Pa naravno! – uzviknu, a njegovi prijatelji se trgoše. – Ghimatriah! Uberto i Vilalm ga zapanjeno pogledaše. – Rešenje je gematrija – odvrati Injacio u zanosu. – To je metod zamene brojki hebrejskim slovima, pri čemu svakom slovu odgovara jedna brojka! – Jesi li siguran? – sumnjičavo upita Uberto. Injacio odlučno klimnu glavom. – Odavno sam to naučio. Objasnio mi je jedan proučavalac kabale. – Kad je to rekao, ureza pored kvadrata još jedan isti, zamenivši hebrejska slova odgovarajućim arapskim brojkama.

Zajedno s prijateljima prouči dobijeno rešenje, na prvi pogled besmisleno. Ipak, bilo je nečeg poznatog u njemu, nečeg što mu je pobudilo sećanja na školu u Toledu, na doba kad je Injacio kao desetogodišnjak tek bio počeo da pohađa Studijum. Setio se rasprave u kojoj je učestvovalo nekoliko učitelja, između ostalih i Galib, koji je prema njemu gajio gotovo očinska osećanja. Rasprava se odnosila na tumačenje jednog niza brojki s nekog magrebskog pergamenta. Galib je tvrdio da bi brojke trebalo zatvoriti u kvadrat kako bi se protumačio njihov smisao... U tom trenutku Injaciju se potpuno razbistrilo. – To je sigurno magični kvadrat – uverljivo izjavi. – Već sam čuo za te magične kvadrate – reče Uberto. – Priča se da ih koriste muslimanski astrolozi kako bi razbili zle čini. – To je tačno, arapski astrolozi su nasledili učenje o magičnim kvadratima od Ptolemeja i od alhemičara Gebera – potvrdi trgovac – ali mislim da se ti kvadrati koriste u sasvim drugačije svrhe u odnosu na ono što tvrde sujeverni. – Proučavao je raspored brojki unutar kvadrata. – Devet brojki u devet polja. – Začkiljio je i zamislio se. – Devet, kao devet nebeskih planeta, uključujući i Zemlju... Momak je prozreo njegov način razmišljanja. – Misliš da svakoj brojki odgovara jedna planeta? – Da – odgovori Injacio – i ne samo to. Podozrevam da ove brojke, na ovaj ili onaj način, predstavljaju božanski poredak vasione. Uberto odmahnu glavom. – Nemoguće, nabacane su nasumice.

– Samo naizgled – istaknu trgovac. – Jesi li primetio da se sabiranjem tri cifre poređane horizontalno, vertikalno ili dijagonalno dobija isti zbir, to jest petnaest? Kao što vidiš, iz haosa nastaje red. Momak razmeni sumnjičav pogled s Vilalmom i osmotri figuru nekoliko puta sabirajući po tri brojke. – Neverovatno, u pravu si! – morao je da prizna. – Ali čemu to služi? – Možda da bi se nebeska tela povezala s nekom tajnom kombinacijom – nagađao je Injacio. – Mislim da ovo nije obična geometrijska figura, već čarobni zapis koji svojim oblikom kvadrata može da obuhvati kosmičku energiju. – Zašto je to baš kvadrat? – Zato što, očigledno, simbolizuje Zemlju. A ono malo što znamo jeste i da je svrha Uter Ventoruma upravo da privuče anđeoska učenja iz nebeskih prostranstava u naš svet. Kad je to rekao, trgovac izvadi svesku od pergamenta i precrta u nju magični kvadrat, uz ostale tragove iz Uter Ventoruma. Kad je završio, proverio je ono što je zapisao i uzdahnuo. Neophodni su mu bili ostali delovi knjige. A neće biti lako pronaći ih. Uberto mu se približi očiju zažagrenih od znatiželje. – Kaži mi još nešto, učitelju. Otkrij mi ostale tajne o magičnom kvadratu i anđelima... Na te reči Injacio poskoči, gotovo preplašen. – Momče, šta ti misliš ko sam ja? – reče i skoči na noge. – Šta god da si umislio, ja nikada nisam rekao da sam tvoj učitelj. Dečak ga zgranuto pogleda, kao da ga je ovaj ošamario. Šta je rekao? Zašto se trgovac tako ponaša prema njemu? Injacio se nervozno ushodao po sobi, a onda je stao uz prozor. Vilalm mu položi ruku na rame. – Ne bi trebalo da budeš tako grub prema njemu. Dečko ni za šta nije kriv – reče mu. Injacio načini nejasan pokret i pognu glavu. Vilalm ponovo sede, uze jednu jabuku iz korpe i utešno pogleda jadnog Uberta. Trgovac je dugo ćutao, kao da ispituje svoju savest, nalakćen na prozorsku dasku, brade oslonjene na stisnute šake, pogleda uprtog u daljinu. Kad se napokon okrenuo, delovao je spokojno, ali i pokajnički.

Prišao je Ubertu i spustio mu ruku na glavu. – Izvini – prošaputa. – Nisam nameravao tako da reagujem... Razmišljam o sledećem koraku i zato sam razdražljiv. Ne smemo dopustiti sebi da se ponovo izlažemo opasnosti. Do sada smo imali sreće. Momak progunđa nešto negodujući, ali na kraju se umiri. Kao da nije bio svestan da trgovac i dalje govori. Iznenada, do uha mu je doprla neočekivana rečenica, zaprepastivši ga: – Vilalm i ja odlazimo sutra ujutru. Ti ćeš nas, Uberto, sačekati ovde.

68. Injacio je smatrao da je doneo vrlo razumnu odluku. Uberto će u kući biti bezbedan, a on i Vilalm će moći slobodnije da deluju. Trgovac nije bio naivan, prozreo je cilj napada u Sagunu; pripadnici Svetog Vema nisu želeli da ga se reše – barem ne odmah – već da ga oslabe tako što će ubiti Vilalma i prisiliti ga da sarađuje kako bi našli Uter Ventorum. A prilikom pokušaja da se domogne ostalih delova knjige, sukobi s Dominusom svakako će se zaoštriti. – Putovanje je postalo opasnije nego što sam predvideo – objasni Injacio Ubertu. – Moraš sačekati ovde. Sa Sibilom ćeš biti bezbedan. Vilalm je ćutke slušao, sklopljenih dlanova. Uberto je pognute glave sedeo za stolom u gostinskoj sobi. – Nikada se nećeš vratiti. – Podigao je pogled, a oči su mu bile vlažne od suza. – Napuštaš me. Injacio je izvio obrve, pogođen tim rečima. Odlučio je da ne odgovori. Uzeo je svoju dragocenu svesku od pergamenta i zaputio se ka vratima, lica napetog kao bronzana statua. Kad je stigao do izlaza, ne okrećući se, promrmljao je: – Ja nikoga ne napuštam... Kao da je govorio samom sebi. – Jesi li to rekao i svojoj ženi? – prasnu Uberto. – Tako se ponašaš prema onima koji te vole? Na te reči Injacio se naglo okrenu, kažiprsta uperenog u dečaka. – Ćuti! – reče. – Ne znaš ti ništa o meni. Još jednom se usudi da progovoriš i... – Nije završio rečenicu. Uberto je plakao. Povređen tim prizorom, još više nego rečima, Injacio udari šakom o sto i izađe iz sobe.

69. Sutradan ujutru, prilično rano, Uberto začu kucanje na vratima svoje sobe. S naporom sede u postelji. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se seti gde se nalazi i šta se dogodilo prethodnog dana. To mu se sve češće događalo. Stalna promena boravka poremetila je ustaljenu svakodnevicu na koju je bio navikao. Pomisli na srdito Injaciovo lice. Nikada ga nije video da tako reaguje, čak ni u najkritičnijim okolnostima. – Napred – reče trljajući oči. Vrata se otvoriše i u dovratku se ukaza Sibila. Žena zastade na pragu, kao da ne želi da naruši njegov prostor. Na sebi je imala tamnu haljinu, kosu je pokupila na potiljku kao i prethodnog dana, a u naručju je držala buket cveća. – Injacio odlazi. Hoćeš li da izađeš sa mnom da se pozdravimo s njim? – Radije ne bih. – Jesi li siguran? Biće mu žao. Momak se nije potrudio ni da joj odgovori. Ćutao je, pokrivši lice rukama. Šta ta žena hoće od njega? Nije mu ona majka! Ipak, to nije razlog da bude grub prema njoj. Onda ustade iz postelje i priđe joj. Čim joj se približio, osetio je nešto naročito, kao da se obreo ispred slike neke boginje ili Bogorodice ophrvane tugom. Učini mu se da ta žena dodiruje stopalima komadić zemlje koji zapljuskuje more. Uberto nije mogao da se uzdrži: – Kako možete, gospođo? – reče ozlojeđen. – Kako možete da se pomirite s takvom sudbinom? – Moj život je večno čekanje – odgovori ona uz osmeh osobe koja se pomirila s neizbežnim. – Čekanje ispresecano trenucima sreće. Kao one biljke koje uživaju u kratkotrajnom cvetanju, a ostatak godine žive ogoljene. – Ali on... Injacio... – reče momak. – Injaciju je teže nego meni. Njemu je zapalo teže breme, neprekidno mora da beži zato što njegova blizina dovodi u opasnost one koje voli. Progonitelji mu ne daju mira i zato godinama luta u potrazi za spasenjem.

Uberto je ostao bez reči. Zurio je u lepu gospođu koja je stajala na pragu. Koliko je snage potrebno da čovek živi na tom ostrvu samoće? Injacio i Vilalm su se ispred štale pripremali za odlazak. Pablo im je pomagao da upregnu dva konja u kola i, dok je proveravao amove, gunđao je sebi u bradu: – Ali, patron, tek ste došli a već odlazite... Trgovac se setno osmehivao, ne slušajući ga mnogo. U međuvremenu je objašnjavao Vilalmu da je putovanje kolima možda najbolja odluka, budući da vidovnjaci traže tri konjanika, a ne kola pokrivena platnom. – Osim toga – nastavio je – ne zaboravi da oni ne poznaju ovu teritoriju. To su ljudi sa severa i verovatno se osećaju izgubljeno. Ne verujem da mogu da računaju na neko pojačanje. U međuvremenu su stigli Sibila i Uberto. Injacio im pođe u susret, a onda ih zagrli. Pomilova ženu po licu, namesti joj pramen kose koji joj je ispao iz punđe i zastade kad je video da su joj oči pune suza. Ućutka je pre nego što je uspela išta da kaže. Teško mu je bilo da je gleda kako plače. – Vratiću se. Sve ću dovesti u red – reče odvraćajući pogled. – Obećavam. Ona klimnu glavom. – Brini se o dečaku – reče joj osmehujući se. Vilalm se već bio popeo na kola i klimnuo je glavom u znak pozdrava. Nije bio vičan rastancima. Sačeka da trgovac sedne pored njega i potera konje. Uberto se onda povuče u kuću, naduren. Sibila je ostala na pragu sve dok kola nisu nestala na obzorju.

Peti deo

AMEZARAKOV REP I SVEČEV ŠTAP „Sva čudesna dela mudraca dogodila su se na osnovu učenja i mešanja demona.“ Avgustin Hiponski, De civitate Dei, VIII, 19

70. Pošto su celo prepodne putovali, skrenuli su na drum za Leon. Vilalm je sedeo na vozarevom sedištu, stežući uzde. Injacio je, pored njega, delovao spokojno. Gledao je preda se, udubljen u ko zna kakve misli, skrivajući patnju izazvanu rastankom. – Kuda smo krenuli? – upita Francuz. – Otići ćemo u Leon po grofa Dodika, a onda ćemo produžiti ka poslednjem odredištu označenom u zagonetki. Na pravom smo putu. – Sledeći deo Uter Ventoruma nalazi se negde daleko? – Latinska zagonetka anđela Amazareka kaže: „Asclepius servat aenigma Campi Stelle“, to jest, „Eskulap čuva tajnu Zvezdanog polja“. – Zvezdano polje. Još jedna igra reči? – Ne, to se jednostavno odnosi na grad Kompostelu. To ime je dobio pre trista godina, kad je – kako se priča – jedna zvezda otkrila nekim pastirima da se na tom mestu nalazi grob apostola Jakova. Od tada se ta varoš zove Campus Stellae, „Zvezdano polje“ i postala je meta hodočasnika. A dva veka kasnije papa Urban Drugi ju je nazvao Sant Jago,22 što je u govoru preraslo u „Santjago“. – To znači da se u Komposteli čuvaju autentične kosti apostola Jakova? – Autentične, naravno... – Injacio se nasmeja. – Kao što su autentične i kosti Svetog Petra u Rimu. Shvativši ironiju, Vilalm pređe na sledeće pitanje: – A Eskulap? Ko je on zapravo? – Sve u svoje vreme, prijatelju – odgovori trgovac. – Kad stignemo u Kompostelu, saznaćeš ostalo. – Nadajmo se da se nećemo provesti kao u Sagunu – progunđa Francuz posmatrajući stado ovaca koje su lenjo pasle na obodu puta. Dvojica crnih konjanika stigoše pred zabačenu seosku kuću u polju. Namučili su se da je pronađu, vrteli su se po lavirintu staza na kojima su

se jedva nazirali tragovi kolskih točkova u travi. Pre nego što su prišli kući, onaj viši sjaha i naredi drugom da ga sledi. Njegov saputnik iskrivi nos. Noga mu je bila povređena i s naporom je hodao, ali je bez prigovora poslušao. Privezali su konje za stablo jedne masline i produžili prema kući krećući se pognuti kroz visoko rastinje. Odjednom, onaj prvi zastade. Ugledao je nešto. Drugi došepa do njega. – Slavniče, šta se događa? – Baš imamo sreće. – Čeh pokaza jednog momka koji je šetao nedaleko odatle. – Eno ga. – Dobro – zacereka se hromi. – Dominusova naređenja su jasna. – Da – odvrati Slavnik i stade da se približava momku kao vuk spreman za napad. Uberto je shvatio Injaciove razloge, ali još ga je pekla uvreda koju mu je naneo kad je odlučio da ga isključi iz putovanja. Dok je šetao duž ograde koja je okruživala dvorište, razmišljao je o onome što se dogodilo. Na kraju krajeva, to i nije toliko loše; prijaće mu malo mira posle dugog putovanja. Nekoliko sati predaha i Sibilina pažnja dovoljni su bili da ublaže umor, iako ga je tajna knjige i dalje opsedala. Zarazila ga je Injaciova radoznalost. Kako bi skrenuo misli na nešto drugo, odlučio je da prošeta po polju i da malo uživa u spokoju, a pre nego što je izašao, iz navike je prebacio bisage preko ramena. Posle više od dva meseca, koliko ih je stalno nosio, bilo mu je gotovo nezamislivo da se kreće bez njih. Hodao je sporo, mlatarajući rukama, odmeravajući korake u travi. Razmišljao je o onome što je Injacio bio rekao o mocarapskoj civilizaciji, kad je najednom, gotovo i ne primećujući, naleteo na nekog čoveka. Nije bio seljanin. Visok, odeven u crno, u ruci je držao praznu vreću. Uberto ga odmeri, uhvati njegov preteći pogled i onda mu sinu. Skoči, spreman da pobegne, ali tada primeti još jednog čoveka iza leđa. Uhvatili su ga u klopku! A u okolini nema nikoga koga bi mogao da pozove u pomoć. Pokuša da vikne, ali nije stigao; bacili su vreću preko njega. Šta se događa? Osećao je kako mu u visini trupa i nogu zatežu neko uže. Opirao

se i počeo je da se rita, prestravljen. Sigurno je jednog od njih dvojice šutnuo, jer iznenada oseti kako su ga ispustili na zemlju i načas pomisli da će uspeti da se oslobodi. Pokuša da ustane i da odveže uzice, ali jedna pesnica ga pogodi posred stomaka. Zakašlja se dok mu je bol divljao u stomaku i širio se na grudni koš. Onda ga obuze mučnina. Uskoro ga izdade snaga i on izgubi svest. Slavnik prebaci vreću na rame, kao da se u njoj nalazi uhvaćeno jare. Ipak, obuzet nekom čudnom nelagodom, učinio je to pažljivije nego što je hteo da prizna. Osećao se kao nekada kad bi napravio neku ogromnu grešku. Okrenuo se na peti, spreman da se udalji od kuće. – Samo trenutak! – zadrža ga saučesnik. – Još nismo završili ovde. Čeh ga zbunjeno pogleda. – Dominus je nedvosmisleno rekao – uporan je bio hromi. – Oteti dečaka i pobiti sve ostale. – Niko nas nije video. Nema potrebe da prolivamo krv – odgovori Slavnik i zaputi se prema konjima, jasno stavljajući do znanja da je za njega razgovor završen. Razdraživala ga je priča o tom sramnom zahtevu i budila je u njemu želju da bude negde drugde. Hromi ga zapanjeno pogleda. – Ali naređenja... – Za danas sam učinio dovoljno podlosti. – Čeh prodrma vreću drhteći od gneva. – Kakvu ćeš čast zaslužiti ubistvom jedne porodice seljaka? – To je oglušavanje o naređenje! Ti ljudi... – Ti ljudi će živeti. – Slavnik prinese slobodnu ruku dršci mača. – Živeće zato što ni za šta nisu krivi. Sad idemo, ili ću vas, tako mi boga, raspolutiti. Hromi je, zaplašen, oborio pogled i bez pogovora se zaputio za Frankom-sudijom.

71. U Leonu, ispred Crkve Svetog Isidora, grof Dodiko je sedeo na tremu Medijalune i la Kruza. Zaklonjen od popodnevne žege, posmatrao je mnoštvo ljudi koji su kružili po prašnjavim ulicama, defile lica uokvirenih kosom, kapuljačama i turbanima živih boja. Imao je osećaj da će među tim ljudima svakog trenutka iskrsnuti izobličeni lik Scipiona Lazarusa. Taj dominikanac sigurno nije daleko. Od pre nekoliko dana, naime, ima utisak da ga neko prati. Ali još više mu je smetalo to što se oseća kao pion u nekoj nedokučivoj igri, kao da je neko iz nepoznatog razloga želeo da ga natera da uspostavi kontakt s Injaciom i Vivijenom. Ništa nije moglo da ublaži tu sumnju i uverenje da je tu spletku osmislio upravo Scipion Lazarus. Nestrpljivo je pogledao ka ulici. Trgovac iz Toleda još se nije pojavio, a njemu je čekanje dojadilo. Povrh svega, gušila ga je vrućina koja je vladala u tom podneblju. Ako Injacio ne stigne sutradan u zoru, sam će krenuti u Kompostelu. Tamo će barem vetrić s mora ublažiti ovu prokletu žegu, pomisli ustajući. Upravo u tom trenutku ugleda dva muškarca kako silaze s kola. Jedan od njih ostade pored konjâ, a drugi podignu veliki slameni šešir kojim se štitio od sunca i brzim korakom se zaputi prema njemu. To je bio Injacio. Dodiku se ote uzdah olakšanja. Sačeka da mu se trgovac pridruži na tremu, pa uzviknu: – Meštre Injacio, ipak ste pouzdan čovek! – Zar ste sumnjali? – Trgovac stade da udara šešir kako bi otresao prašinu. – Dao sam vam reč, koliko se sećam. – A momak? Gde je Uberto? – upita grof kad je primetio da Vilalm prilazi sam. – Ostavili smo ga u jednom ženskom manastiru – odgovori Injacio. – Previše je slabog zdravlja, kao što ste primetili. Putovanje ga je iscrplo. Pala je noć kad se Pablo vratio u kuću. Naslonio se na vratnice kapije ne bi li predahnuo i obrisao čelo orošeno znojem. Dugo je trčao. Pre nego što

je ušao, smišljao je kojim će rečima saopštiti gospodarici loše vesti. U kući, zatvorena u gostinskoj sobi, Sibila je stražarila na prozoru stežući rubove haljine. Čim je primetila da je Uberto nestao, naredila je slugama da pročešljaju sva okolna polja. A sad, dok je tmina proždirala zemlju, čekala je sa zebnjom, misleći koliko je glupa bila što je ostavila dečaka samog. Pablo uđe i kleknu. Nije imao običaj to da radi, budući da je u toj kući odrastao kao član porodice. Ali ovoga puta je oborio pogled i oklevao je da progovori. – Govori – naredi mu Sibila. – Jeste li ga našli? – Nismo, gospođo. Nestao je – odgovori sluga i smrknu se, načinivši gotovo majmunsku grimasu. – Niko ne zna šta je s njim... Žena prinese ruke licu. – Odlazi – uzviknu – ostavi me samu! Pablo polako ustade, trudeći se da smisli kako da je uteši. Ali on je bio seljak, nevičan s rečima. Ćutke izađe. Gospodarica kuće celu noć je prestajala ispred prozora. I plakala.

72. Uberta probudi bol u rebrima. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se pribere, a onda je shvatio: natovarili su ga na konja kao neki zavežljaj. Ležao je na stomaku, glava i noge su mu visili, a ruke su mu vezali na leđima. Lice su mu pokrili grubom sirovom tkaninom koja mu je onemogućavala da vidi šta se događa. Samo je osećao da životinja kaska, od poskakivanja su ga boleli grudni koš i donji trbuh. Sudeći po zvucima, dva muškarca su jahala uporedo s njim. Pokušao je da proviri kroz platnenu vreću, ali napolju je vladao mrkli mrak i vrlo malo je uspeo da razazna. Malo-pomalo, uspeo je da razbistri misli, a onda mu se srce stegnu od jezive slutnje; možda su ga zarobili vidovnjaci. Ali morao je da se zapita od kakve bi koristi on mogao biti Svetom Vemu. I sam trgovac ga je ostavio ne otkrivši mu skrovište Amezaraka, poslednjeg anđela navedenog u zagonetki. Očigledno ga je smatrao beskorisnim teretom, smetnjom... Ili je možda predvideo da će ga oteti? Možda ga je baš zbog toga i ostavio? Da li je moguće da je to u pitanju? Na kraju krajeva, onaj s nagrđenim licem ga je upozorio. Rekao mu je da ne veruje trgovcu... Ne! Nemoguće da ga je Injacio obmanjivao. Pogled mu je bio iskren kad ga je poverio Sibili. Ipak, šta je on znao o tom pogledu? Kako očekuje da zna nešto o čoveku sposobnom da počini silne prevare, sviknutom da se skriva i da laže zarad sopstvenog interesa? Uostalom, još nije bio siguran da ga je oteo Sveti Vem. Trgovčeva kuća nalazi se izvan puta nagoveštenog zagonetkom. Nemoguće je da su ga našli slučajno, pre će biti da je neko progovorio... uhodio ih... izdao... Možda Dodiko? Sumnjao je u to. Taj plemić se plašio vidovnjaka i ne bi rizikovao život pokušavajući da stupi u vezu s njima. A šta ako je to bio onaj s nagrđenim licem? Činilo se da zna mnogo toga o Injaciju i ko zna od kada ga nadzire. Imao je mnogo razloga za brigu; šta će se dogoditi s njim? Hoće li ga ispitivati? Hoće li ga mučiti i ubiti, kao jadnog Gota Rubera i grofa Skala?

Iako je pod vrećom bilo toplo, Ubertu se odjednom zaledila krv u žilama. Nešto se dogodilo, konji su stali. Slavnik je sjahao i zaputio se ka konju na kojeg su bili natovarili taoca. Zgrabio je Uberta i bacio ga na tlo bez imalo obzira, a onda se zagledao u vreću iz koje se podizao oblak prašine. Pomislio je na dečaka, ugruvanog i preplašenog, i odjednom ga je obuzeo neprijatan nemir, kao da je na trenutak uspeo da sagleda sebe i da oseti samoprezir. Prvi put ga je obuzeo taj osećaj. Frknuo je. Otkuda taj iznenadni izliv ljudskosti? Da se ne pretvara u bednog beskičmenjaka? Ne, dobro je znao da nije tako. Ponovo pomisli na dečaka i na sve nepravedno zlo koje je naneo ljudima od kada je postao Franak-sudija. I čemu to, zapita se. Samo zbog jedne knjige. Slavnik zareža. Ðavo je odneo, tu prokletu knjigu! Kako Dominus ne shvata? Zašto se ne odrekne svojih ciljeva i ne odluči da se za prevlast izbori mačem umesto prevarom? Čeh bi život dao za takav poduhvat. Po cenu da mu odseku ruku ili nogu! Da završi na bojnom polju, proboden kopljem! Dosta mu je bilo okrutnosti kojima je pribegavao kako bi se dokopao nekog nejasnog rukopisa! Želeo je da dokaže koliko vredi u sukobu sa stvarnim neprijateljem, da se bori za pravedan cilj, kao što i dolikuje vitezu njegovog porekla. Umesto toga, kakav je poduhvat upravo izveo? Oteo je jednog dečaka. Promukao glas hromog prenu ga iz razmišljanja: – Zašto izbegavamo naseljena mesta? – Ne želim da izazovemo nečiju sumnju putujući s taocem – odgovori Slavnik. – Kretaćemo se na bezbednoj udaljenosti od glavnog puta dok ne stignemo u Santjago. – Pošto je to rekao, počeo je da odvezuje čvorove kojima je pričvrstio otvor vreće. Saučesnik ga je posmatrao s neodobravanjem. – Šta to radite? – Da nećete možda da umre od gušenja? Kakve bismo koristi imali od leša? Hromi ne odgovori. Zarobljen u vreći, Uberto je osetio kako mu Slavnikove šake oslobađaju

gležnjeve. Bile su ogromne, hrapave kao kamenje. Kao isklesane u steni. Sledećeg trenutka dečko oseti kako mu svežina noći miluje lice, ali olakšanje iščeznu čim je pred sobom ugledao svoje otmičare. Čeh bez reči povuče konopac koji mu je stezao ruke i odvuče ga pred jedno drvo. Natera ga da se sklupča u podnožju stabla, a onda se nagnu k njemu: – Ja nikad ne spavam – reče prislonivši mu oštricu noža na grkljan. – Pokušaj da pobegneš i ubiću te. Ne čekajući da dečko potvrdi da je razumeo, Slavnik se udalji od zarobljenika i posveti se konjima. Pošto im je skinuo sedla, privezao ih je uz jedan grm tako da mogu na miru da ga brste. Hromi je za to vreme potpalio vatru. Njih dvojica sedoše uz plamen i ćutke se baciše na večeru. Uberto ih je, šćućuren na zemlji, zgranuto posmatrao. Ne razmenjujući čak ni uobičajene gestove ili učtive fraze, ličili su na pse lutalice usredsređene na hranu. Pokuša udobnije da se namesti naslonivši se leđima o stablo, ali sve ga je bolelo, ruke su mu otekle i obamrle, konopci su ga žuljali gotovo mu se usecajući u kožu. Ko zna gde je sada Injacio? Pošto su se nahranili, dvojica otmičara se opružiše da se odmore. Hromi se okrenu na bok i zaspa gotovo istog trenutka, a onaj drugi se ispruži pored vatre, ispred dečaka. Glavu je naslonio na sedlo, a šake je spustio na kopču pojasa, uz samu dršku noža. Činilo se da Uberto izaziva radoznalost u njemu. Zurio je u njega kroz polusklopljene kapke, kao da pokušava da dokuči neku njegovu skrivenu misao. Uberto odvrati pogled. Taj čovek mu je ulivao strah i uskoro se uverio da ga ovaj nije slagao: nije zaspao. Ležao je nepomičan, poluotvorenih očiju. Celu noć ga je posmatrao.

73. Iako je Put za Santjago postajao sve neprohodniji, broj hodočasnika povećavao se iz dana u dan. Mnogi su putovali peške, lica izgorelog na suncu, grla suvog od žeđi. Neki su, iznureni od pešačenja, zastajali uz drum kako bi se opružili između stena i busenja trave. Često je bilo teško razlikovati ih od prosjaka i bogalja. Vilalm je zurio u te ljude obuzet sve većim čuđenjem. – Nije neuobičajeno naići na toliko hodočasnika – objasni mu Injacio. – Vidiš li brdo ispred nas? To je Sebrero. Što znači da smo blizu Kompostele. I ne zaboravi da je nedavno bio dvadeset peti jul, Dan Svetog Jakova. Mnogi putnici došli su čak dovde da bi obeležili taj praznik. – Među tolikim svetom lakše će nam biti da se sakrijemo – primeti Vilalm. – Da. Ali u svakom slučaju ćemo morati da budemo brzi, kako ne bismo upadali u oči. – Injacio se obrati Dodiku, koji je jahao uz kola: – Kažite mi, grofe, kad će Vivijen odlučiti da se oglasi? – Kao što znate, Vivijen iz Narbone je vrlo oprezan čovek – odvrati plemić. – Pre nego što se razotkrije, želi da se uveri da se neće izložiti nikakvoj opasnosti. Ne znam gde je odlučio da nas sačeka. – Što znači – reče Vilalm – da se neće razotkriti dok ne uzmemo deo Uter Ventoruma skriven u Komposteli. Dodiko klimnu glavom. – Vivijen svakako nije daleko od četvrtog dela knjige – zaključi trgovac. – Sigurno ga na neki način nadzire, jer u suprotnom ne bi mogao da sazna da smo stigli. Grof začkilji. – Mislite da Vivijen lično čuva poslednji deo knjige? Injacio napravi neodređen pokret. – Uskoro ćemo saznati. – Jedno je sigurno, pomisli: kad se bude obreo ispred Vivijena, zahtevaće od njega mnoga objašnjenja.

74. Kad je preko prevoja El Pojo sišao s visoravni, Slavnik je poveo svoju grupu u dolinu neznatno skrenuvši na jug, uz obale reke koja je tekla prema zapadu. Dvojica siledžija su oprezno napredovala. Iza njih je, u sedlu trećeg konja, jahao talac. Uberto je, oslobođen vreće, sedeo u sedlu ruku vezanih na leđima, gležnjeva pričvršćenih za uzengije, kako ne bi mogao da pobegne. Bio je umoran, budući da se dvojica crnih konjanika danju više nisu zaustavljali da predahnu, a često se čak ni noću nisu odmarali. Odredište je, koliko je mogao da nasluti, bilo Santjago di Kompostela. Kad su se spustili s brdâ, Uberto je na suprotnoj obali reke primetio dugu povorku ljudi koja se kretala ka zapadu. Svi su putovali peške, čak i oni koji su imali konje i kola. To je svakako bio gest pokore, poslednja žrtva hodočasnika pre pristupa dugo željenom verskom cilju, svetoj citadeli. Ko zna da li se među tim svetom nalaze i Injacio i Vilalm? Verovatno su i oni tu negde. Na tu pomisao srce mu se steglo. Pokuša da smisli kako bi mogao da se oslobodi i pobegne, ali Slavnik kao da je naslutio njegove namere i, pošto ga je ošinuo zastrašujućim pogledom, prišao mu je i dohvatio ga za okovratnik. – I ne pomišljaj da napraviš neku glupost, dobro znaš na šta ćeš me prisiliti – zareža prešavši kažiprstom preko grkljana. Uberto je u toj pretnji nazreo nagoveštaj neodlučnosti, gotovo ljudskosti, ali nije znao kako da je protumači. Onda se Čeh obrati saučesniku: – Utaborićemo se ovde, između drveća. Noćas ćemo ući u grad. Predgrađa Santjaga bila su doslovno zatrpana hodočasnicima. Nije bilo mesta u gradu gde se nisu okupljale grupe monaha i pokajnika oko tezgi sa svetim predmetima. Nemoguće je bilo probijati se na konjima, te je Injaciova družina odlučila da nastavi peške. – Kad se smrkne, gužva će se smanjiti i moći ćemo nesmetano da se

krećemo – reče trgovac. Vilalm klimnu glavom. – Napokon ćemo naći Eskulapa pomenutog u zagonetki. Jesi li već shvatio o čemu je reč? Dodiko je ćutao. Očigledno je bio nestrpljiv kao i Vilalm i čekao je Injaciov odgovor. – Eskulap je grčki bog medicine. – Injacio je slegnuo ramenima kao da objašnjava nešto što je potpuno očigledno. – I nije slučajno pomenut u zagonetki: anđeo Amezarak uveo je ljude u magijska dejstva biljaka, a Eskulap koristi ista sredstva u svrhu lečenja. – I? – podsticao ga je Dodiko. – U čemu je suština? – Uveren sam da se ime Eskulap istovremeno odnosi i na jedno mesto i na osobu. Reč je o biblioteci u zapadnom delu grada. U njoj živi jedan stari lekar, Berberin, svima poznat po imenu Eskulap. – Injacio se osmehnu posmatrajući nevericu na licima svojih prijatelja. – Vivijen i ja smo go dobro poznavali. On je pouzdan čovek. – Zar je moguće da je rešenje tako jednostavno? – promrmlja grof. – Ogromna tajna skrivena iza detinjaste igre reči? – Jednostavne stvari obično ostaju neprimećene – primeti trgovac. – Treba da pretražimo biblioteku? – Vilalma kao da je umirilo to otkriće. – Ne bih rekao da je to opasan poduhvat. – Da li je Crkva Svetog Lorenca možda delovala preteće? – odvrati Injacio. – Ne znamo šta nas tamo čeka. Osim toga, moramo uzeti u obzir mogućnost da nas je Dominus preduhitrio. Ako je tako, ostaće nam samo dva dela knjige. – Samo dva dela? – Grof Dodiko kao da je bio razočaran tim saznanjem. – Zar ne bi trebalo da imate već tri dela! – Došli smo do delova Uter Ventoruma skrivenih u Puente la Reini i u Sagunu – odgovori trgovac ozlojeđeno. – Nismo mogli da se dokopamo prvog, koji se nalazi u Tuluzu. Grad je bio pod opsadom francuskih krstaša. Nemoguće je bilo prodreti unutar zidina. Plemić se načas zamisli. – To bi moglo da predstavlja problem, ali nije i nerešivo. Ja sam već bio u Tuluzu. Uz moju pomoć, moći ćete nesmetano da uđete u grad. – Odlično – reče Injacio, koji nije želeo pomoć nekog trećeg u

rešavanju zagonetke. – Sad treba da se posvetimo potrazi za anđelom Amezarakom.

75. Noć se spustila na Kompostelu, a mir je nadvladao popodnevnu zbrku. Hodočasnici su se povukli u svoje konake, u gostionice, ili su ležali usnuli pokraj puta, ne znajući koliko je ljudi ubijeno ili opljačkano u svetoj citadeli posle sumraka. Bat koraka odjekivao je preko trga. Jedna zaogrnuta prilika stigla je pred katedralu, obišla veliku građevinu u obliku krsta i produžila ka južnom transeptu. Nedaleko odatle, nadomak Puerte de las Platerijas, Slavnik je čekao prekrštenih ruku, neravnomerno dišući. Lice mu je odisalo izvesnom nelagodom. U tom trenutku poželeo je da se nalazi negde drugde i, kako bi zavarao nespokoj, udubio se u posmatranje reljefa na portalu. Pričalo se da je to delo jednog veštog klesara iz Tuluza. Čekanje se odjednom okonča; Dominus se ukaza na nekoliko koraka od njega. – Gospodaru – reče Čeh pošavši mu u susret. Franak-grof se zaustavi ispred njega. Nepoverljivo ga odmeri, kao da je naslutio da nešto nije kako treba. Slavnik to primeti i odvrati pogled. – Stigli smo do samog kraja našeg poduhvata, vazalu – reče Dominus. – Nemoj sada da me razočaraš. Čeh se nakloni, nadajući se da će tim gestom povratiti poverenje. – Bez brige, gospodaru. Ja sam vaša mišica i vaš mač. – Nadam se. Ali reci mi, jeste li našli dečaka? – Jesmo, oteli smo ga. Ispostavilo se da su uputstva za pronalaženje kuće tačna. – Kao što vidiš, informacije koje sam dobio u Tuluzu bile su korisne. – Dominus se zadovoljno naceri. – A trgovčeva žena? Sluge? Jeste li ih... – Ubili – slagao je Slavnik. – Svi su mrtvi. – Odlično. Dečaka ćemo iskoristiti kao robu za razmenu. Injacio će biti popustljiv. Bez pô muke ćemo ga naterati da prepusti knjigu. – Knjiga... svakako... – promrmlja Čeh.

– Sve će se razrešiti noćas. Zapamti, umešaćemo se tek kad trgovac uzme poslednji deo Uter Ventoruma. Moramo sačekati nekoliko sati, da uđe u Eskulapovu biblioteku... I pazi da ga ne ubiješ. Potreban nam je živ. Slavnik se ledeno zagleda u sagovornika. – Da, gospodaru. – Sad idi da se pripremiš, ostalo je još malo vremena. – Franak-grof se okrenu, ali pre nego što je otišao, dodao je: – I dobro zapamti, Slavniče, ne smeš me razočarati. Čeh ponizno spusti pogled, ne odgovorivši mu. Sačeka da se Dominus izgubi među noćnim senkama, a onda se zaputi ka skrovištu. Dok je okretao leđa katedrali, sinu mu jedna misao. Izdaja. No da li bi to uistinu bila izdaja? On nije želeo da povlađuje ambiciji i pohlepi, nego da povrati izgubljen ponos i plemenitost. Činjenica je da ga je Dominus obmanuo obećavši mu sudbinu sazdanu od slave i dike, a umesto toga ga je pretvorio u čoveka sličnijeg plaćeniku no vazalu. Ne, zaključi Slavnik, to neće biti izdaja, već pobuna protiv nedostojnog života koji mu je nametnuo gospodar lišen viteških ideala i osećaja za meru. U njemu se, međutim, još nije ugasila želja da postane kao njegov otac, ispravan i beskompromisan ratnik. Ali ako uistinu namerava da krene tim putem, preostaje mu samo jedno: da uništi Uter Ventorum. Zato što se i najvrlijem vitezu može dogoditi, kao što se to dogodilo Dominusu, da skrene s pravog puta ako ga privuče mogućnost da stekne natprirodnu moć. Slavnik oseti kako ga obuzima neki dotad nepoznat osećaj, čist i neodređen, koji nije znao kako da nazove. Ali ime nije ni bilo važno. Važno je bilo samo saznanje da je napokon našao cilj za koji će se boriti. Uberto je bio zatvoren u tami, u nekoj straćari. Sedeo je na iskrivljenoj klupi, vezanih ruku i pognute glave. Prostorija je bila prazna, bez prozora. Nije bilo ni stolova ni lampi. Miris sena ispunjavao je vazduh golicajući mu nozdrve i otežavajući mu disanje. U tom polumraku video se samo okvir zamandaljenih vrata, opervaženih zracima svetlosti koja je dopirala spolja. Ispred ulaza je stražario onaj hromi, dok je div verovatno bio izašao da obavi neki njemu nepoznat posao. Naprežući se da čuje šta se događa iza vrata, dečak je shvatio da već

neko vreme ne čuje nikakav zvuk. Možda je i hromi izašao. Skupio je hrabrost i pokušao da ustane. Ako su ga zaista ostavili bez straže, trebalo bi da stigne do tih vrata i pokuša da pobegne. Vezanih ruku i obamrlih mišića, jedva se pomerio. Jedva je ispravio kolena, lice mu se izobličilo od grča. Leđa su ga bolela, bila su kruta kao komad drveta. Krajnjim naporom je zakoračio, ali gležnjevi mu nisu izdržali i on se sruši na pod. Okrenuvši se na stranu, u poslednjem trenutku je izbegao udarac glavom. Sačeka u tišini, dok mu je srce tuklo pod grlom. Udarac je mogao privući nečiju pažnju, ali niko se nije pojavio. Polako je nastavio da se pomera. Sklupčao se u fetusni položaj. Upro je kolenima i glavom o pod i odbacio se uvis kako bi se uspravio na noge. Sad je trebalo da oslobodi ruke. Hodao je po prostoriji u potrazi za nečim što bi mu moglo pomoći u tom poduhvatu, ali nije našao ništa korisno. Pomirio se s tim da će mu ruke ostati vezane i prišao je vratima da oslušne. Kako nije čuo nikakav zvuk, osmelio se. Okrenuo se leđima i pažljivo uhvatio zasun. Nadao se samo da se nije zaglavio, ali pre nego što je stigao to da utvrdi, vrata se naglo otvoriše ka njemu! Uberto je od udarca ponovo pao na tlo i rasekao čelo. Samo ga je uzbuđenje koje ga je obuzelo spaslo nesvestice. Naglo se okrenuo da vidi ko je ušao i ugledao je Čeha. Slavnik mu se približi, podignu ga s poda i izvadi nož iz pojasa. – Nemojte me ubiti, molim vas! – preklinjao je dečak, koji više nije imao izlaza. Siledžija mu ne odgovori. Začkilji, grubo okrenu taoca i bez oklevanja zamahnu nožem. Uberto oseti kako konopac zategnut oko ručnih zglobova popušta i klizi na pod. Slobodan je! Nagonski ispruži ruke preda se i stade da masira bolne zglobove, a zatim preplašeno pogleda ka jedinom izlazu. Međutim, Čeh je stajao između njega i vrata. Bekstvo mu se učini nemogućim. Slavnik ga pogleda i pomeri se u stranu. – Odlazi – promumla. – Slobodan si. – To su bile jedine reči koje je izgovorio. Zbunjen onim što

se događa, Uberto se zagleda u to grubo neprobojno lice pokušavajući da shvati u čemu je trik. Ali div je i dalje stajao, nepomičan i nem. Uberto odluči da više ne izaziva sudbinu i, još uvek prestravljen, pobeže. Kad je ostavio iza leđa mračnu straćaru, obreo se u nekom seniku. Pre nego što je našao izlaz, pod slabašnim plamičkom jedne baklje primetio je leš opružen na podu. Pokojnik je imao riđu bradu i kosu i zaprepašćen izraz lica. Bio je to hromi. Dečak se načas zapita šta se tu dogodilo, a onda otrča, odjurivši u vrelu noć koja se spustila na Kompostelu.

*** U mraku potleuše, Slavnik je stezao svoj bodež u obliku krsta. Uživao je u kiselkastom ukusu slobode. Svoje slobode. Napokon, posle godina neizvesnosti, znao je šta treba da učini.

76. Te noći Injaciova napetost dostigla je vrhunac. Kao što su se dogovorili, on i Vilalm su posle sutona izašli i zaputili se ka Eskulapovoj biblioteci. Ali pre no što su krenuli, morali su da svrate u drugu četvrt Santjaga, gde je bio odseo grof Dodiko. Plemić je, sklon luksuzu, izabrao smeštaj primereniji navikama jednog aristokrate. Gostionica u koju se smestio nalazila se u centru grada, i kako bi se stiglo do nje, trebalo je proći kroz glavne gradske ulice, što je Injacio želeo da izbegne, s obzirom na okolnosti. Međutim, Dodika nisu zatekli u gostionici. Pomisliše na najgore i stadoše da ispituju gostioničara, koji nije znao mnogo. Grof je večerao i žurno otišao ne ostavivši nikakvu poruku. – Zamisli ti to! – frknu Vilalm. Kad je savladao početno razočaranje, Injacio se osvrnu po sobi koju je grof unajmio. – Nemamo vremena da istražujemo šta mu se dogodilo. Idemo! Otići ćemo Eskulapu bez njega. Zatim izađoše iz gostionice i pođoše kroz splet opustelih uličica. Iako su večernji sati obično donosili malo osveženja, te večeri sparina se nadvila nad gradom kao pokrov. Dok su prolazili kroz ulice koje vode ka zapadnim zidinama, trgovac je razmišljao o poslednjim događajima. Da li ih je Dodiko izdao? Otišao je da uzme četvrti deo knjige bez njih? Ili ga je napao Sveti Vem? Ipak, u tom slučaju bi zatekli njegov leš ili nekakav znak borbe. Međutim, soba je bila u savršenom redu, a sudeći po gostioničarevom svedočenju, grof je izašao iz gostionice potpuno neozleđen i sam. Stigli su do predgrađa na rubu grada. Iza drevnih zidina, bedema oštećenih normanskim najezdama, šumelo je more. Trgovac zažmiri udišući slankasti vazduh, a onda pogleda preda se, ka razrušenoj kuli. – Evo – reče – to je Eskulapova biblioteka. Vilalm osmotri građevinu četvrtaste osnove oivičenu oronulim merlonima, načetim zubom vremena. – Naoko ne uliva poverenje –

primeti. – Hajde da uđemo – ohrabri ga trgovac, ne obazirući se na njegove reči. U kuli se osećala vlaga izmešana s vonjem ustajalog vazduha. Dvojica posetilaca produžiše kroz polutamu i obreše se ispred kamenog stepeništa koje je vodilo uvis. Pragovi su bili uski i okrunjeni, klizavi kao rečno kamenje. Peli su se vrlo oprezno i posle tridesetak stepenika stigli su pred zatvorena vrata. Injacio pokuca zvekirom. – Eskulape! – glasno pozva. – Otvori! Ja sam, Injacio iz Toleda! On i Vilalm sačekaše ćutke nekoliko trenutaka, ali niko im se ne odazva. Francuz se, izgubivši strpljenje, ushodao gore-dole po stepenicama. Ne obazirući se na uznemirenost svog prijatelja, trgovac ponovo pokuca. – Zaboga, otvori, gluvi starče! Napokon se začu okretanje ključa u bravi i škljocanje zasuna. Onda se vrata lenjo otvoriše i pred njih izađe starac sede kratke kose. Duguljastog lica naglašenog sedom bradicom, na sebi je imao žutu tuniku. To je bio Eskulap iz Malabate, vlasnik i čuvar biblioteke na vrhu kule. – Ko lupa u ovo doba? Može li se znati? – upita kapaka podbulih od spavanja. – Eskulape, ja sam, Injacio. Zar me ne prepoznaješ? I dalje stojeći na pragu, starac ispruži uljanu lampu ka pridošlici. Prouči ga naizgled nezainteresovano, pa reče: – Alvarese. Vidi-vidi, to si zaista ti. – Natušti veđe. – Kao i obično neuljudan, budiš jednog jadnog starca usred noći! Zar nisi mogao da sačekaš do jutra? Pre nego što je trgovac stigao da odgovori, Eskulap je već ušao. – Dođi, Alvarese, slobodno uđi. Uvedi i prijatelja. I zatvorite vrata, dođavola. Zadivljen starčevom krepkošću, Vilalm je pošao za trgovcem zatvarajući vrata za sobom. Obreo se u predsoblju s dva prolaza. Onaj levo vodio je u sobu koja je ličila na dnevnu, onaj desno ka stepeništu. – Može li se znati zašto te zove Alvares? – prošaputa Francuz prijatelju.

– To je već mnogo generacija cognomen23 moje porodice – odgovori Injacio ne okrećući se. Ne obazirući se na njihov razgovor, Eskulap pođe desno i polako se zaputi uza stepenice. Posetioci se popeše za njim na sprat. Prostorija na spratu bila je podeljena na niz manje-više četvrtastih soba, ispunjenih policama punim knjiga. Eskulap iz Malabate se samouvereno kretao kroz taj lavirint dok nije stigao do veće odaje koja je podsećala na manastirski skriptorijum, ako se izuzme nekoliko predmeta na policama. Vilalm primeti neka neobična klešta, bronzane vagice i prikaze ljudske utrobe. Čak je video i jednu teglicu punu zuba. Starac umorno sede za svoj sto, a Injacio se spusti u stolicu naspram njega posmatrajući gomilu knjiga naslaganih na radnu ploču, među kojima je prepoznao jedan esej o medicinskoj magiji pod nazivom Cyranidi. – Šta hoćeš, Alvarese? – upita Eskulap. – Dugo te nije bilo. Mislio sam da si mrtav. Trgovac klimnu glavom, ali umesto da odgovori, zaviri u jednu veliku knjigu koja je stajala na stolu. – Hoćeš li prestati da njuškaš? – ražesti se Berberin. – Ostavi tu knjigu, to je primerak Aviceninog Kanona. Poklonio mi ga je jedan lekar iz Sijene. – Poznato mi je to delo. Moj učitelj, Gerardo iz Kremone, preveo ga je s arapskog. – Veliki je čovek bio taj Gerardo. Upravo iz poštovanja prema njemu gajim trunčicu poštovanja i prema tebi. I zbog uspomene na tvog oca, tog dobrog čoveka! On je bio pošten čovek, a ne skitnica kao ti. Na pomen svog oca Injacio se namršti. – On nikad nije bio slobodan – jetko uzvrati. – Protraćio je život služeći druge, nikada ne misleći na sebe. – Pobogu, bio je notarius24 kralja Kastilje! – prasnu starac crveneći u licu. – Postoji li veća počast? Mogao si da pođeš njegovim stopama, ili da naslediš Gerarda iz Kremone kao učitelj... Ali zbog svoje ćudljive odluke da ne želiš ni od koga da primaš naređenja, sve si napustio, porodicu i Studijum, i otišao si čim ti se ukazala prilika! – Budući da je trgovac

ćutke slušao prekore, starac prestade da ga grdi i promeni temu: – Dobro, gde si bio tokom svih ovih godina? – Nemam mnogo vremena. – Injacio ga prodorno pogleda. – Kaži mi, kad si poslednji put video Vivijena iz Narbone? Eskulap kao da se povukao. Osmotrio je sagovornika kao da želi da se uveri u njegovu dobronamernost. – Dolazio je pre dva dana – izjavi i prekrsti mršave ruke na grudima. – Ali prekasno si stigao. Već je otišao. – Shvatam. – Trgovčev glas jedva primetno zadrhta, otkrivajući izvesnu zabrinutost. – Da nije doneo nešto u tvoju biblioteku? – Misliš na Uter Ventorum? – upita Berberin. – Da! – odvrati Vilalm preduhitrivši prijatelja. Eskulap pogleda Francuza i osmehnu se. – Blagoslovena mladost! Sve biste voleli na brzinu. Uvek u strahu da vam neko ne izmakne tlo pod nogama. – Uzdahnu. – Dobro, knjiga je ovde. Vivijen nije svratio da je odnese, već da se uveri da je i dalje čuvam, posle toliko godina. Injacio se nalakti na sto, namršten. – Ta knjiga mi je neophodna... Zapravo, deo koji ti je poveren. – Nije valjda – odgovori Eskulap gledajući ga iskolačenih očiju. Zavali se u stolici i stade da gestikulira koščatim prstima. – A šta će to tebi? – Izuzetno je važno. Posle mene će doći još neki ljudi da ga traže i bolje bi bilo da ga ne nađu. Bolje bi bilo ni tebe da ne nađu, da budem iskren. To su opasni ljudi. Upotrebili bi knjigu da ostvare svoje opake ciljeve. Eskulap je načas zaćutao, dvoumeći se. – Alvarese, nemam poverenja u tebe – priznao je. – Previše si radoznao i iskoristio bi knjigu na pogrešan način. Ali nažalost, izgleda da nemam izbora. – Rekavši to, zavuče ruku u fioku skrivenu ispod ploče stola. Izvadi neku malu knjigu i baci je pred sagovornika. – Evo je. Ne znam šta bi mogao da bude sadržaj tih stranica. Nikad ih nisam čitao. Nazovi to strahom ako hoćeš. Za mene je samo reč o zdravom razumu. Trgovac bez oklevanja zgrabi knjižicu i otvori je. Pročita nešto, načini ljutit izraz lica, pogleda Eskulapa i s nevericom nastavi da čita. – Ovo je neka šala! – uzviknu ozlojeđeno.

Starac kao da se upravo probudio. – Molim? – Jesi li siguran da je ovo prava knjiga? – Naravno da jesam, kakvo je to pitanje! Vivijen je bio vrlo izričit. Injacio mu pokaza rukopis. – Gledaj. Pročitaj i sam. Eskulap nevoljno uze knjigu i otvori je nasumice. Odmah zapazi jednu rečenicu: – „Svetlost i tama, život i smrt, desno i levo, braća su među sobom. Nemoguće je razdvojiti ih.“ – Zagladi bradu. – Ovo liči na citat iz Jevanđelja apostola Filipa – reče. Obuzet sumnjom, nastavi da lista knjigu, zaustavljajući se da pročita ponešto, i na kraju zaključi: – Ovo jeste Jevanđelje po Filipu, nema sumnje. – Tako je – potvrdi Injacio. – To nije knjiga koju sam očekivao. – Ali Vivijen je tvrdio da mi je poverio na čuvanje tajnu anđela Amezaraka! Četvrti deo Uter Ventoruma... Ne razumem. Kakve veze ima ovo apokrifno jevanđelje s tim? Starac pruži knjižicu trgovcu, koji ponovo poče da je lista strpljivo proučavajući svaku stranicu. – Kako je to moguće? – nastavi Eskulap i lupi se rukom po čelu. – Možda ovde ima nečega – prekinu ga Injacio. Na te reči Vilalm mu se primaknu i nagonski pogleda stranicu, zaboravljajući da ne zna da čita. – Ne, Vilalme. Nemoj da gledaš tekst. – Injacio zatim izvuče između listova dugačak kožni obeleživač stranica prišiven za povez. – Evo! Ovo je Vivijenova poruka. Eskulap osmotri tu tanku kožnu traku. – Jesi li siguran? – Pogledajte njegovu površinu – reče im Injacio. – Vidite li? Na njoj su urezana neka slova. – Vrlo vešt rad. – Starac prelete pogledom preko niza slova. – Sigurno su urezana šilom. Šta znače?

c a p

u r l b. m. v. v l l l l – To je još jedan Vivijenov kriptogram – reče trgovac. – Rešenje se krije u zagonetki o četiri anđela, u poslednjem stihu napisanom na provansalskom: Amezarak volvet la sa cue a le bastum de Jacobus, to jest: Amezarak repom obavija štap Jakovljev. – Jesi li rastumačio značenje? – upita Vilalm. – Još nisam – odvrati Injacio. – Ali došao je trenutak da to učinim. Uberto je trčeći stigao do usnulog centra citadele i zastao nasred trga. Stao je da predahne, zureći u dve visoke istovetne kule koje su se uzdizale pored katedrale. Znao je kako da pronađe Injacija. Dok je bio zarobljen, čuo je svoje otmičare kako razgovaraju o mestu na kojem se nalazi četvrti deo Uter Ventoruma. Pominjali su Kompostelu. Dečku nisu bili poznati precizni

podaci o skrovištu, ali zapamtio je zagonetku koju je Vivijen iz Narbone napisao na provansalskom: Amezarak volvet la sa cue a le bastum de Jacobus. Injacio se sigurno nalazi u Komposteli. Ako uđe u trag četvrtom delu knjige, naći će i njega. Trebalo je samo da shvati šta znači bastun de Jacobus. Okrenuvši se ka katedrali, Uberto nasluti rešenje. Zaputi se ka glavnoj kapiji katedrale i stade ispred Trema slave, raskošne kolonade ukrašene reljefima. Dečak je lutao pogledom između senki Trema dok nije ugledao parteluz, pregradnu kolonadu na portalu na čijem se vrhu isticao izvajani lik Svetog apostola Jakova. Apostol je bio prikazan u monaškoj odori. Sedeo je na vrhu stuba glavom pridržavajući arhitrav. U desnoj ruci držao je Jevanđelje, a u levoj putnički štap. Uberto pomisli da bi taj štap mogao da bude bastun de Jacobus. Nije bio siguran u to, morao je da proveri. Ako je u pravu, jedan deo Uter Ventoruma skriven je upravo tu. Dobro je proučio statuu, obišao je stub posmatrajući svaki detalj, ali ništa nije otkrio. Samo precizan rad nekog majstora klesara. Intuicija ga je prevarila. Ako knjiga nije tu, onda nije mogao ni da zamisli gde se u tom trenutku nalazi Injacio. Obeshrabren, Uberto izađe iz katedrale i stade da tumara po trgu kao pijan. Upravo tada, dok je besciljno lutao lica okupanog suzama, neki čovek iskrsnu iz mraka i uhvati ga za mišicu. Dečak se trgnu. Pogleda ga i začudi se: to je bio grof Dodiko. – Uberto, otkud ti ovde? Šta ti se dogodilo? – upita ga plemić. – Kad biste samo znali, gospodine, šta mi se dogodilo... – odgovori dečak. – Nemamo vremena za objašnjenja, mladi moj prijatelju – prekinu ga grof. – Moram da se pridružim Injaciju u Eskulapovoj biblioteci. Dođi, idemo. Kad je čuo te reči, Uberto se preporodio. Našao je trgovca! Obrisao je suze i osokoljen nadom pridružio se Dodiku.

77. U polumraku Eskulapove biblioteke, Injacio je pažljivo posmatrao obeleživač stranica koji je Vivijen ostavio. Sitna slova urezana na kožnu traku ukazivala su na nešto, ali njihovo značenje mu je i dalje izmicalo. Gladeći bradu, čovek se ponovo priseti zagonetke na provansalskom: Amezarak volvet la sa cue a le bastum de Jacobus, Anđeo Amezarak repom obavija štap Jakovljev. – Rep... evo šta je rep – reče u jednom trenutku stežući obeleživač stranica. – Ali šta bi, dođavola, mogao da bude bastun de Jacobus? Nedostaje nam još jedan trag. – A šta ako je reč o Jakovu Zavedejevu, apostolu Jakovu? – upita Eskulap osluškujući pucketanje plamena sveće. – Zaštitnik hodočasnika? – dodade Vilalm posmatrajući crte starčevog lica na kojem su se smenjivali svetlost i senka. Injaciju sinu: – Sveti Jakov... Sant-Jago... Naravno! Njegov najveličanstveniji prikaz nalazi se ovde, u Komposteli, na vrhu parteluza25 Trema slave! Francuz razrogači oči. – Da ne drži slučajno štap? – Drži, ali nije u tome suština. Sveti Jakov s Trema slave odeven je kao hodočasnik... Simbolizuje hiljade ljudi koji svake godine dolaze u Santjago. Razumeš? Jakov iz zagonetke predstavlja svakog namernika koji hoda njegovim putem pomažući se bastunom, to jest putničkim štapom. Injacio zatim uhvati kraj obeleživača koji je visio iz knjige. Obavi ga oko svog štapa, pažljivo, trudeći se da ne preklapa ivice spirale, već da ih prislanja jednu uz drugu. – Evo – reče pošto je završio. – Amezarakov rep obavija štap Svetog Jakova. Slova urezana na obeleživaču, sada nanizana, pretvorila su se u kombinaciju skraćenica.

c u b. v l

a r m. l p l u. l l – Zadivljujuće! – priznao je Eskulap. – Dok se traka ne obmota, poruka deluje besmisleno. Reč je o drevnom kartaginskom triku. – Liči na spisak skraćenica – primeti trgovac. – Ali ne razumem na šta se odnosi. Možda smo ih pogrešno spojili. – Ni slučajno... – Starac mu se približi. – Daj da pogledam malo bolje. Te skraćenice me podsećaju na nešto. cub. VI arm. I plu. II – Kao što sam i mislio! – produži i udari pesnicom o dlan. – Reč je o oznakama koje ukazuju na mesto na kojem se nalazi neka knjiga. – Da li bi hteo da budeš toliko ljubazan da nas uključiš u svoje otkriće? – upita Injacio, razdražen činjenicom da je nadmašen u zaključivanju. – Jednostavno je. Reč je o skraćenicama. Ukazuju na cubiculum VI, armarium I, pluteum II. To jest: soba VI, orman I, polica II. Godinama koristim taj metod da rasporedim knjige u svojoj biblioteci. Svaka ima određeno mesto, nalazi se u određenoj sobi, u određenom ormanu, na određenoj polici. Oznake mesta zabeležio sam u jednom velikom registru kako bih lako mogao da nađem bilo koju knjigu. – Razumem... Vivijen je iskoristio isti metod da sakrije svoju tajnu. – Verovatno je tako bilo. Dođite! – pozva ih Eskulap i zaputi se kroz lavirint biblioteke. Dvojica prijatelja pođoše za njim. Zavirujući na police, Injacio primeti da biblioteka ne poseduje samo knjige iz oblasti medicine već i filozofska, matematička i književna dela. Tokom dugogodišnjeg istraživanja stari Berberin je sakupio neprocenjivu baštinu, finu mrežu istočnjačkog i zapadnjačkog učenja.

Eskulap je napredovao polako, osvetljavajući put ostatkom sveće. Pažljivo je brojao sobe i ormane s knjigama pokazujući ih odsečnim pokretima prstiju, a kad je ušao u jedan kratak hodnik, objavio je: – Evo. Ušli smo u šesti kubikulum. – Zastao je ispred velikog ormana, otvorio ga i osvetlio plamenom sveće. Injacio stade uz njega, grozničav i nestrpljiv. – Ovo je prvi armarijum? – Jeste. – Onda treba da tražimo na drugoj polici. Starac poče da pretura po polici. – Ovde nema ničeg – promumla, razočaran. – Nekoliko palimpsesta... Jedna knjiga o persijskom sufizmu... Medicinski rad Razesa iz Bagdada... Ništa više. – Sačekaj – umeša se trgovac. – Šta je to tamo u dnu, u onom uglu? Eskulap približi sveću i osvetli malu posudu od pečene gline. Ličila je na bočicu ili teglicu parfema. Injacio ispruži ruku i pažljivo je dohvati. – To je enkolpion – reče. – Bočica za čuvanje relikvija svetaca. Da vidimo šta se nalazi u njoj. Trgovac skinu poklopac s grlića, okrenu bočicu i istrese sadržaj na dlan. Iz bočice ispade mali svitak i nešto suvog semena i korenja. Na prvi pogled te sitnice su mogle da obmanu nekog manje vičnog, budući da su ličile na šačicu relikvija i listić s molitvama. Ali u pitanju je bilo nešto sasvim drugo. Injacio omirisa seme i korenje, a onda odveza uzicu kojom je bio uvezan svitak. Nestrpljivo pročita, brzo savi svitak i ubaci ga u bočicu zajedno sa ostatkom sadržaja. – Šta si našao? – upita Eskulap. – Četvrti deo knjige? Tajnu anđela Amezaraka? – Da – odvrati trgovac pobedonosno. – Reč je o receptu za haomu, drevni napitak koji su koristili mudraci. Upotrebljavao se tokom najznačajnijih obreda zato što se smatralo da može da odvoji dušu od tela i da je izdigne u nebesa. – Haoma? – Starac protrlja sedu bradu. – Bio sam ubeđen da je originalan recept izgubljen. Priča se da je Zaratustra zabranio njenu upotrebu. – I jeste. Osim toga, mislio sam da je izvesne sastojke nemoguće naći.

Međutim, Vivijen je našao one glavne i stavio ih u ovu bočicu, zajedno s receptom. – Kažu da su vikinzi koristili slične supstance za jačanje; neke vrste biljaka omogućavaju čoveku da nadmaši svoje fizičke i umne sposobnosti. Pitam se da li je dopušteno služiti se time. Trgovac mu ne odgovori, ali radoznalost koja mu je izbijala iz očiju jasno je govorila o stanju njegove duše. Ubaci enkolpion u bisage i obrati se Vilalmu. – Idemo – reče. – Ne možemo dugo da se zadržimo ovde. Francuz klimnu glavom. Na rastanku se osmehnu Eskulapu i zaputi se ka izlazu. Pre no što je izašao, Injacio zagrli starca. Iznenađen, bibliotekar zareža, a potom uzvrati gest. – Dobro razmisli, Alvarese – posavetovao ga je Eskulap. – Ne prepuštaj se gordosti i žudnji da znaš više nego što treba. To ti kaže jedan čovek od nauke. Rođeni smo da stojimo nogama na zemlji. Životinje od krvi i mesa, eto šta smo mi! Nismo besmrtna bića. Neka vrata moraju ostati zatvorena... I budi oprezan. Negde sam pročitao da haoma, ako se koristi u prevelikim dozama, može da bude smrtonosna. – Prijatelju dragi, iza svog neprekidnog gunđanja kriješ gotovo očinsku pažnju. – Trgovac mu se primaknu i prošaputa mu na uvo: – I dalje mi je potrebna tvoja pomoć. Moraš da mi učiniš još jednu uslugu. Starac ga ljutito pogleda. – Zaboravi! Ne pada mi na pamet!

78. Injacio i Vilalm se zaputiše ka izlazu iz kule spuštajući se vratolomnom brzinom niza strme ćoškaste stepenice. Kad su stigli u prizemlje, naišli su na mala skrivena vrata na zadnjem delu kule koja su im omogućila da izađu kroz začelje građevine. – Nisam znao da u ovoj ruini postoje tajni prolazi – priznao je Francuz uživajući u noćnom vazduhu. Napokon se oslobodio nezdravog vonja koji se širio u kuli. – Prirodno je da postoje. Eskulapova biblioteka je deo drevnih odbrambenih zidina Kompostele – reče trgovac i produži korak. Sad požuri. Moramo brzo da se izgubimo. Hodali su uz same zidove kako bi se izmešali sa senkama. Međutim, još nisu odmakli daleko od zgrade kad su nabasali na krupnu figuru na konju. Vilalm ga je odmah prepoznao: bio je to češki div. Ovoga puta nije imao masku i odlučnog pogleda je jahao terajući konja u kas. Slavnik zategnu uzde i siđe s konja. Preteće se zaputi ka dvojici muškaraca, desnu ruku prislonivši na dršku mača. – Predajte mi knjigu, Injacio iz Toleda, i ništa vam se neće dogoditi – odlučno izjavi. – Žao mi je, gosparu. Ne bih mogao da udovoljim vašem zahtevu čak ni kad bih hteo. – Trgovac se povuče korak unazad. Obrati se prijatelju. – Vratićemo se u kulu! Još možemo da stignemo. Tamo ćemo biti sigurni. – Ne! – prasnu Vilalm. – Šta god da bude, on će nam ponovo biti za petama! Ne želim da provedem ostatak života osvrćući se. Ovo mora da se okonča! – Ne znaš šta govoriš. Pođi za mnom! – naredi mu Injacio. Ali Francuz više nije čuo njegove reči. Sada je gledao stvarnost izmenjenu osećajem besa. Hitro izvuče mač i okomi se na neprijatelja. Čeh iskusno i vešto izvadi mač i zaustavi udarac upućen u levi bok. Sečiva se ukrstiše. – Video sam kako se boriš, Francuzu – reče Slavnik dok je pokušavao da obori protivnika na kolena. – Bolje bi ti bilo da se predaš!

Mladić se pognu pred Čehovim pritiskom. Snaga tih mišica bila je natprirodna! S mukom pokuša da se odupre stežući vilice od napora, ali sve je bilo uzalud: posle srčanog otpora, protivnik ga je oborio na zemlju. Odmah je zauzeo odbrambeni položaj, pripremajući se da odgovori na napad. Ali neprijatelj mu je podario neočekivan predah. Čeh sažaljivo pogleda protivnika i zaputi se ka svom konju, zatim izvuče još jedan mač pričvršćen za prednji deo sedla. Zamahnu istovremeno s oba sečiva zasekavši vazduh i stade čekajući napad. Pošto je ustao, Vilalm duboko udahnu i hrabro krenu napred, dok je Injacio sa sve većim uzbuđenjem posmatrao dvoboj. Francuz je bio brz, okretao se u mestu nasrćući direktno protivniku na bokove, ramena i kolena; kao da je izvodio neki ratnički ples, elegantan i smrtonosan. Slavnik je, teži i krupniji, zadavao svojim mačevima udarce odozgo, kao raspomamljena bogomoljka. Udarci su mu bili toliko brzi da su se bez predaha obrušavali na protivnika. Ali u jednom trenutku Vilalm je uspeo da probije protivnikovu zaštitu i da ga rani iznad desnog kuka. Čeh samo zaječa, ne obazirući se na bol, i nastavi da se bori zadavši silovit udarac odozgo. Francuz je brzo reagovao i odbio napad, no pritom se i sam našao na kolenima. Pokušao je da ustane, ali morao je da se brani od dva sečiva. Iskoristivši protivnikov gubitak brzine, Slavnik se spremio da zada odlučujući udarac. Mačem koji je držao u levoj ruci onemogućio je protivniku da se brani, a onda je zamahnuo desnicom kako bi mu zadao direktan udarac u grudni koš. Vilalm zažmuri, pomirivši se s tim da će umreti. Oseti dodir morske pene i drvenasti udar kobilice jednog krstaškog broda dok ga je savladavala grupa hrišćanskih vojnika. Onda sećanje iščeznu, ostavljajući mu osećaj obamrlosti u umu. Nije mogao da vidi ono što se upravo bilo dogodilo: Injacio, koji je do tog trenutka stajao po strani, zaustavio je mišicu napadača pre no što je ovaj uspeo da zada udarac. Slavnik se otrgao, odgurnuo Injacija i bacio se na njega. – Proklet bio! – zareža izobličen od gneva. – Za sve si ti kriv! Ubiću te, a onda ću spaliti tu paklenu knjigu kako niko više ne bi mogao da ubija ne bi li je se domogao! – Podiže mačeve spremajući se da udari.

Injacio ispruži štap u očajničkom gestu odbrane i zažmuri da ne bi video kako se gvožđe obrušava na njega, ali kad je već verovao da mu je došao kraj, začu škripanje sečiva koje je naletelo na metalnu oštricu. Onda otvori oči, gotovo ne verujući da je nepovređen, i zagleda se u lice diva, naišavši na jednako čuđenje u njegovim očima. Nije shvatio šta se dogodilo sve dok, okrenuvši se, nije ugledao grofa Dodika. Stigao je u poslednjem trenutku i spasao ga zaustavivši svojim mačem direktan udarac sečiva koje se obrušavalo na trgovca. Injacio je za dlaku izbegao smrt. Situacija se preokrenula. Slavnik je izgubio prednost, a povrh svega i Vilalm ga je pre toga bio pogodio u desni bok. Rana mu je pulsirala, krv mu se slivala niz kuk. Čeh nije klonuo duhom, već je pokupio mačeve i stao u položaj za napad, a onda se obratio pridošlici: – Ne pokušavajte da me onemogućite! – zareža drhteći od besa, ali i od čuđenja. – Ni pred kim neću ustuknuti. Čak ni pred vama! – Kako se usuđuješ, bezumniče prokleti? – Dodiko zakorači k njemu s uperenim mačem. – Odlazi dok još možeš! – Ne, više vas neću slušati! – Slavnik ga prezrivo odmeri i pljunu na tlo. – Vaša reč više ništa ne vredi za mene. Povlačim svoju zakletvu. – Umukni, budalo! – uzviknu grof i okomi se na njega. Injacio je slušao s nevericom, iznenađeno zaključivši da grof uspeva da se izbori s divom. Čeh je uzvraćao odlučnim udarcima, ali svakim pokretom otežavao je svoj položaj. Dodiko je razbijao njegovu odbranu, neprekidno ga primoravao da se povlači sve do trenutka kad je Slavnik izgubio ravnotežu. Razdražen nepovoljnim položajem, pokuša da preokrene tok borbe bacivši se na grofa, koji je, međutim, samo to i čekao: kad mu se Čeh dovoljno primakao, bez dvoumljenja ga je ubo. Slavnik oseti kako mu se protivnikova oštrica zariva kroz kratak kaput, prodire u kožu i bez prepreka klizi ka utrobi. Kao igla neke švalje koja prolazi kroz tkaninu. Franak-sudija ispusti mač i ispruži ruke ka grofu. Stegnu mu prste oko

lica zureći u njega s dečačkom nevericom. Onda, kao da se odjednom setio nečega, neočekivano se obrati Injaciju: – Čuvajte se ovog čoveka... – promrmlja slabašnim glasom – Zato što je on... Dodiko ga dograbi za gušu i desnom rukom okrenu zariven mač, izazvavši prezriv jauk diva na samrti. Onda ga pusti da padne na tlo i tek kad se uverio da je Čeh izdahnuo, izvuče mu mač iz trbuha i obrisa ga o njegovu odeću. Injacio je u međuvremenu prišao Vilalmu i pomogao mu da se uspravi. Francuz je bio iscrpljen ali nepovređen. Injacio se okrenu i odjednom primeti i četvrtu osobu. – Uberto! – uzviknu iznenađen.

79. Kad je Uberto ispričao svoje pustolovine, Injacio mu položi ruke na ramena. – Izgleda da je nama jednostavno suđeno da ostanemo zajedno. Dok se dečak smeškao umiren, trgovca su mučila nova pitanja. Kako su vidovnjaci uspeli da nađu njegovu kuću? Samo jedna osoba je znala gde se ona nalazi! Obuze ga slutnja, kristalno jasna, ali trgovac je odbaci. Dodiko je vratio mač u korice i obratio se svojim saučesnicima: – Kažite mi, meštre Injacio, jeste li već našli četvrti deo knjige? – Jesam – odvrati trgovac. – Ali nisam ga poneo sa sobom. Plemić je delovao krajnje iznenađeno. – A gde ste ga ostavili? – U Eskulapovoj biblioteci, u svojim bisagama, zajedno s ostalim delovima Uter Ventoruma koje sam našao. Uradio sam to iz bezbednosnih razloga; nisam znao šta bi moglo da mi se dogodi kad izađem iz kule. I, kao što vidite, grofe, bio sam u pravu što sam postupio oprezno. – Pokaza na Slavnikovo telo ispruženo na šljunku. – Lukavi ste. Sad, međutim, moramo da uzmemo vaše bisage – istaknu Dodiko. – Naprotiv, odlučio sam da ih ostavim gore, među tim zidovima. – Trgovac nemarno pokaza ka vrhu kule. – To je najispravnija odluka. Hoću da zaboravim Uter Ventorum. Ako je Vivijen želeo da ga se oslobodi, sigurno je imao valjan razlog za to. Zar ne? Uberto s nevericom osmotri Injaciovo lice. Nikada ne bi mogao ni zamisliti da će trgovac izgovoriti tako nešto. Upitno pogleda Vilalma, koji samo ravnodušno slegnu ramenima. – Zar ste sišli s uma? – Dodiko se razgoropadio. – Ne možete to da učinite! – Žao mi je što ću vas razočarati. Ta knjiga me više ne zanima – odvrati trgovac izbegavajući njegov pogled. Plemić zaćuta, s izrazom prezrivog nezadovoljstva. Zagleda se u Injacija, kao da traži dokaz njegove iskrenosti, a onda se okrenu i bez oklevanja se uputi prema kuli.

Trgovac ga je pratio pogledom sve dok grof nije nestao u oronuloj građevini. Tek tada dopusti sebi lukav osmeh. – Dobro, idemo – reče obraćajući se prijateljima. Pre no što je poslušao trgovca, Uberto priđe Slavnikovom lešu. Osmotri ranu koja mu je presecala stomak, krupne šake zgrčene oko nje, kao da pokušavaju da je zatvore. Iako je bio mrtav, i dalje je imao strog izraz lica, zgrčenu vilicu i nabrano čelo. Koliko god da se trudio da shvati sled svih tih događaja, nije mogao da dokuči je li Čeh bio dobar ili rđav čovek. Nagnu se da bolje osmotri te grube crte lica pitajući se zašto mu je poštedeo život, zašto se oglušio o naređenja. U tom trenu ugleda iznenadni trzaj na Slavnikovom licu, div širom otvori oči, staklastih dužica zamagljenih smrću. Dečak poskoči u strahu i načini pokret kao da će uzmaći, prestravljen, ali Čeh ga uhvati za okovratnik i privuče ga sebi. Teško dišući, promuca nešto, onda zažmuri i izdahnu. Uberto skoči na noge, potresen. Njegovi prijatelji prisustvovali su sceni i odmah su dotrčali. – Šta se dogodilo? – upita Injacio. – Taj čovek... – Uberto potisnu drhtaj. – Upravo mi je otkrio Dominusov identitet!

80. Ne obazirući se na Injaciovu odluku, grof Dodiko se zaputio u Eskulapovu kulu. Trgovac je lud ako misli da će se on odreći Uter Ventoruma! Uostalom, taj bedni Hispanac nije mogao ni da zamisli njegove prave namere... Popeo se uza stepenice do ulaza u biblioteku. Začudo, vrata su bila samo pritvorena. Otvorio ih je, krenuo kroz mrak i prošao kroz nekoliko odaja dok nije stigao do prostorija u kojima su se čuvale knjige. Obilazio je puste sobe nasumice preturajući i bacajući na sve strane sve što mu je ometalo potragu. U jednom trenutku opazi plamičak sveće na stolu, približi se i na ploči ugleda stare kožne bisage; nema sumnje da su pripadale Injaciju! Konačno! Posle duge potrage uspeo je da dođe do tri dela Uter Ventoruma! Ne gubeći vreme, grof otvori bisage. Bile su prazne! Zagleda malo pažljivije, prepipavajući svaki deo u potrazi za skrivenim džepovima i duplim dnom. Kako ništa nije našao, obuzet besom odbaci bisage. Obmanuli su ga! U tom trenutku oseti čudnu slabost, blagu nesvesticu koja se ubrzo pretvori u vrtoglavicu. Još ne shvatajući šta ga je snašlo, grof se sruši na pod. Pokušao je da ustane, ali nije mogao da održi ravnotežu. Uhvatio se za sto, no miris sveće uvuče mu se u nozdrve i vrtoglavica se pojača. Bio je to kiselkast vonj, nimalo nalik mirisu rastopljenog voska. Više je podsećao na miris biljnih ekstrakata. Tek tada grof shvati šta je uzrok njegove slabosti. Nagnuo se preko stola dok su mu bale curile iz usta, zgrabio svećnjak i nespretno ugasio sveću. Onda se sručio na pod kako bi sačekao da dejstvo trovanja umine. Čekanje je bilo nepodnošljivo, praćeno halucinacijama. Odjednom, kroz biblioteku odjeknu bat koraka, a iz mraka iskoči figura s kapuljačom na glavi. Pređe preko odaje, nagnu se nad grofom i podignu mu glavu držeći ga za bradu. – Napokon se ponovo vidimo, Dodiko. Ili bi prikladnije bilo da vas zovem Dominusom?

Dodiko se trgnu. Ko je tak čovek? Kako zna ko je on? Pokuša da uzmakne, ali oseti da ne može da upravlja svojim telom. Udovi su mu postali lagani i neosetljivi. Jedino su mu lice, jezik i jagodice prstiju reagovali na dodir, ali i taj osećaj je bio izmenjen, nestvaran. Povrh svega, stomak mu se uskomešao od mučnine. – Ne pokušavajte da se pomerite, biće to uzaludan napor – reče sena. – Imate simptome karakteristične za trovanje bunikom, ali ne brinite, supstanca koju ste udahnuli nije smrtonosna. Nisam naumio da vas ubijem, već samo da vas ošamutim. Dominus se trudio da prepozna priliku koja mu se obraćala. Kružio je proširenim zenicama po sobi boreći se protiv vrtoglavice i prikovao je pogled za lice nepoznatog. – Scipion Lazarus... – reče zapevajući, uz tupav osmeh. – Prepoznali ste me, uprkos dejstvu droge, zadivljujuće. Na kraju krajeva, vi ste veliki Dominus, pesnica Svetog Vema, ako se ne varam? Ipak, vidim da vas je Injacio iz Toleda bez pô muke obmanuo, preotevši vam delove knjige u detinjastoj igri moći. – Čovek s kapuljačom podignu bisage s poda. – Dopustili ste da vas prevari jedan Hispanac! Zaista ste me razočarali. – Kako ste... otkrili ko sam? – promuca Dominus. – Bio sam oprezan... brižljivo sam skrivao svoj identitet... – Ne i dovoljno brižljivo. Odavno vas nadzirem, i pre nego što smo se sastali u Tuluzu. – Scipion Lazarus nije mogao da potisne sarkastično smejuljenje. – Ali recite mi nešto... Vaši postupci pobudili su radoznalost u meni: zašto niste ubili Injacija iz Toleda? Nekoliko puta ste imali priliku da to učinite. – Zato što on ima tri dela knjige – zareža Dominus. – Nedostaje mu onaj skriven u Tuluzu... I jedino on zna gde se tačno nalazi. – Hteli ste da ga iskoristite – primeti onaj s kapuljačom. – Niste bili u stanju sami da razrešite zagonetku. – Zašto ste došli da me mučite? Šta hoćete od mene? – upita Franakgrof uporno zureći u lice Scipiona Lazarusa. Budilo je u njemu davne uspomene, zakopane u sećanju... Gde ga je već video? – Još niste shvatili? Došao sam da zauzmem vaše mesto. – Unakaženi

izvuče ispod odore bodež u obliku krsta i prisloni ga sagovorniku uz grkljan. – Mors tua, vita mea.26 – Čekajte! – prasnu Dominus, kojem se malo-pomalo povratila kontrola nad telom. Obamrlost se povlačila. Još jedan tren i moći će bez pô muke da se oslobodi nakaze. – Sad se sećam! Prepoznao sam vas! Možemo da se dogovorimo! Vi ste... Dominusove reči zagušiše se u jezivom hropcu, presečene oštricom čoveka s kapuljačom. Franak-grof se trznu u samrtnom grču, a onda izdahnu i glava mu pade u stranu. Kad se uverio da je Dominus mrtav, Scipion Lazarus stade da ga pretresa i napokon izvadi ispod njegovog ogrtača neki predmet od keramike: Crvenu Masku. Dugo ju je zadivljeno gledao, a onda ju je gurnuo u unutrašnji džep svoje odore. – Pakao vas čeka, grofe Dodiko. Sve se odvijalo po planu. Sad treba da uhvati Injacija iz Toleda i da uzme Uter Ventorum. – Podozrevao sam da je grof Dodiko Dominus, ali uverio sam se tek kada nas je njegov sluga noćas napao – priznao je Injacio kad su se zaustavili ispred konjušnice jedne gostionice. – Lagao nas je od samog početka, taj ljigavac. Uostalom, ako Vivijen nije bio iskren prema meni, jasno je da nije mogao imati poverenja u tobožnjeg otpadnika Svetog Vema. – Ali to znači – zaključio je Vilalm – da je borac kojeg je grof noćas ubio izneverio cilj vidovnjaka. – Eto zašto ga je Dodiko zgrabio za gušu pre no što je nesrećnik umro – nastavi Uberto. – Sprečio ga je da nas upozori i da otkrije njegov identitet. – Biće da je upravo tako – potvrdi Injacio. – Možda je taj Čeh naumio da mojim ubistvom okonča Dominusove spletke i njegovu potragu za knjigom. Ali Dominus je, očigledno, imao drugačije namere. Uberto klimnu glavom, pomislivši kako je toliko vremena proveo uz grofa Dodika nijednom ne posumnjavši u njega. Naježi se i osvrnu se oko sebe ne bi li prepoznao deo grada u kojem su se obreli. Tu će uzeti konje i kola koja su ostavili na čuvanje. Nameravali su da što pre napuste

Santjago. Trojica prijatelja uđoše u konjušnicu probijajući se kroz miris sena i vonj stajskog đubriva, kad odjednom ispred sebe ugledaše čoveka pokrivenog lica. Nimalo začuđen, Injacio mu pođe u susret, a zatim ga potapša po ramenu. – Stari Eskulape, uspeo si da nas stigneš – zadovoljno reče. – Da vas stignem, kako da ne! – Namrgođenost starog Berberina mogla se naslutiti i ispod kapuljače. – Odavno te čekam! Ne znaš koliko se protuva vrzma noću po ovim uličicama! Hoćeš da me ubiju? – Kako je uspeo da stigne pre nas? – Vilalm pogleda starca kao da pred sobom vidi utvaru. – Kako ste uspeli neopaženo da izađete iz kule? – Rekao sam ti da se u toj kuli kriju mnogi tajni prolazi – poveri mu trgovac. – Izgleda da si upao u baš gadnu nevolju, Alvarese – promrmlja Eskulap pružajući Injaciju jedan zavežljaj. – Drži. To ti je ono što je bilo u tvojim bisagama. Kao što si tražio. – Tvoja pomoć mi je bila dragocena, stari moj. – Trgovac uze zamotuljak. – Ali sada i ti moraš da bežiš. Žao mi je, ali više ne bi bio bezbedan među zidovima svoje kule. Mi smo krenuli u... – Sačekaj, Alvarese, pre no što doneseš nesmotrene odluke – prekinu ga starac. – Moram da ti saopštim još jednu važnu novost. – O čemu je reč? – O jednoj poruci. Poverio mi ju je Vivijen, pre dva dana, kad me je posetio. Zamolio me je da ti je predam kad budeš odlučio da napustiš Kompostelu. – Eskulap izvadi cedulju iz jednog džepa svoje odore i pruži je sagovorniku. Trgovac pročita kratku poruku: Dragi prijatelju, Pretpostavljam da si došao do anđela Temela, Kobabela i Amezaraka. Čekaću te u ponoć pred sedamnaestu nedelju Pedesetnice u venecijanskoj bazilici. Doći ću s Armarosom, prvim od četiri, kako bismo ih konačno ujedinili. Vivijen

– U ponoć uoči sedamnaeste nedelje Pedesetnice – prošaputa Injacio. – To pada dvadeset devetog septembra, na Dan Svetog arhangela Mihaila... Za manje od dva meseca. – Šta nameravaš da učiniš? – upita ga starac. – Otići ću na sastanak, naravno. Ukrcaću se na brod za Italiju zajedno s Ubertom i Vilalmom, to je najbrži i najsigurniji način da stignemo na odredište. – Ti ćeš, Eskulape, uzeti moja kola i poći ćeš na istok, ka Mansilji de las Mulas, a onda ćeš skrenuti na sever. Kad prođeš pored Crkve Migel de las Eskalada, naići ćeš na malu dolinu. Tamo, u jednoj seoskoj kući, živi Sibila, moja žena. Objasni joj šta se dogodilo. Kaži joj da je Uberto bezbedan i staraj se o njoj. I podseti je da ću joj se vratiti... čim budem mogao.

Šesti deo

ARMAROSOVA PESMA „Mudraci su one ličnosti koje obično nazivaju ’vešcima’ zbog njihovih poganih dela. Oni, naime, remete elemente, uznemiruju umove i oduzimaju život isključivo snagom čarolija, ne koristeći nikakav otrov.“ Isidor iz Sevilje, Etymologiarum libri, VIII, 9

81. Koga s četvrtastim jedrom brzo je klizila sekući talase ka Gibraltarskom moreuzu. Injacio je stajao na desnom boku lađe i posmatrao nedostižnu liniju obzorja. – Znaš li šta se nalazi iza ovih voda? – začu mladalački glas iza sebe. – Ne znam. – Čovek se okrenu ka Ubertu. – Mislim da niko ne zna šta se krije iza obzorja. Dečak se razneženo osmehnu. Prvi put se dogodilo da Injacio ne zna da mu odgovori na pitanje. Pogleda preko desnog boka lađe, očaran poigravanjem talasa. – Kuda plovimo? – Upravo smo prošli pored Lisabona. Brod će nastaviti da plovi uz obalu do Gibraltara, pristaće u Marselju, potom će produžiti ka Ðenovi. Odande ćemo nastaviti kopnom do Venecije. – Čovek se zagleda u dečakovo čelo. – Da vidim tu ranu. Boli li te? – Ne – odgovori Uberto. – Zaradio sam je u Komposteli. Pao sam kad sam pokušao da pobegnem... Obična ogrebotina. – Izgleda da zarasta. Ali ostaće ti ožiljak... – reče trgovac sklanjajući mu jedan pramen s čela. Nežne reči koje je potom izgovorio izgubiše se u kričanju galebova. Posle nekoliko dana putovanja Eskulap iz Malabate stigao je na odredište. Zaustavio je konje i ispravio leđa dok je posmatrao kuću usred seoskog imanja. Bilo mu je žao što mora da napusti svoju biblioteku i nekoliko puta je tokom putovanja poželeo da okrene kola i vrati se u oronulu kulu. Ali u tom trenutku, okružen potpunim mirom, oseti potrebu da produži. Kad je stigao pred kuću, osvrnu se, lica obasjanog jutarnjim sjajem. Ugleda jednu staru Ciganku kako prostire rublje na suncu. – Oprostite. Je li ovo kuća gospe Sibile? – blago je upita. – Zavisi – nepoverljivo odvrati sluškinja. – Ko je traži? – Ja sam prijatelj Injacija iz Toleda. Na te reči žena se smrknu i reče mu da sačeka, a onda uđe u kuću

glasno dozivajući gospodaricu. Nedugo zatim izađe u društvu jedne lepe gospođe. Uprkos ljupkosti dostojnoj neke dame plemenitog porekla, žena kao da je skrivala gorčinu izazvanu žalošću zbog nedavnog gubitka. Sibila pogleda stranca, ali se obrati sluškinji: – Nina, jesi li pitala ovog čoveka kako se zove? – Ja sam Eskulap iz Malabate, lekar – umeša se starac ne sačekavši da se Ciganka oglasi. – Donosim vam vesti o vašem mužu, Injaciju Alvaresu. Kad je to rekao, čovek se nakloni, ali gospođa mu reče: – Slobodno ustanite, Eskulape iz Malabate. Izvinjavam se što sam vas dovela u nepriliku, ali nisam navikla da dobijam poruke od muža. Njemu je draže da se skriva od čitavog sveta. – To je tačno, gospo. Ali ja vam donosim nadu – odgovori Berberin zureći u Sibilino lice prožeto nevericom.

82. Vrućina poznih avgustovskih dana jenjavala je posle sutona. Zagušujuća izmaglica lebdela je između ulica Tuluza spuštajući se na ravnodušna lica dvanaest apostola isklesanih na ulazu u Sen Sernan. Vivijen iz Narbone zastade ispred ogromne katedrale da osmotri vrh osmougaone kule i rozetu na pročelju okrenutom ka zapadu. Krst je bio simbol Sunca i Puta za Kompostelu. Eto zašto je izabrao da u dvema istovetnim crkvama – Sveti Saturnin u Tuluzu i Sveti Jakov u Santjagu – sakrije prvi i poslednji deo Uter Ventoruma. Strpljivo sačeka da se završi večernja služba, a onda uđe u crkvu. Pređe preko centralnog broda pognute glave i sklopljenih dlanova. Kleknu ispred oltara i, lica okupanog suzama, izgovori Očenaš, zahvaljujući Gospodu što ga je oslobodio proganjanja vidovnjaka. Najokrutniji izaslanik Svetog Vema bio je mrtav! Vivijen se uz drhtaj priseti onog dana kada ga je nedaleko od Svetog Mihaila u Kjuzi proganjao taj jezivi čovek i nesreće koju je doživeo na obroncima planine Pirikjano... Crvena Maska mu više neće predstavljati pretnju! Mogao je slobodno da se sastane s Injaciom iz Toleda, bez ikakvih prepreka. A sve to zahvaljujući Scipionu Lazarusu... Potisnuvši te uspomene, u sećanje prizva prve redove zagonetke četiri anđela, koju je sam smislio. Armaros spava pred očima Sen Sernana. Saturnin skriva reči u glavnom oltaru u Tuluzu. Znao je gde treba da traži. Praveći se da se moli, izvadi mali nož iz rukava odore i, držeći ga srednjim prstom i kažiprstom, stade da grebe oko jedne cigle u podnožju oltara. Malter se lako mrvio. Klečeći kao da se moli, pažljivo ukloni ciglu ispod koje se ukaza malo udubljenje u podu, i pošto se uverio da ga niko ne posmatra, zavuče ruku u otvor i izvadi svitak pergamenta. Potom namesti ciglu u otvor, prekrsti se i ustade zahvaljujući Gospodu. Dok je koračao ka izlazu, pogleda prema kolonadi bočnih brodova. Niko ga nije uhodio iz senke svodova. Izađe iz katedrale i prođe pored

grupe vojnika, potom izvadi svitak iz džepa odore i pročita ga. Osmehnu se. Prvi deo Uter Ventoruma konačno je ponovo dospeo u njegove ruke. Ostalo mu je još samo da stigne u Veneciju i da se pripremi za sastanak s Injaciom iz Toleda.

83. Oko Bazilike Svetog Marka vladao je spokoj. Na zidovima obližnje duždeve palate plesao je varljivi plamen baklji. Težak vazduh, bremenit solju, pritiskao je trg. Injacio zastade ispred pročelja bazilike. Tu, gde je sve počelo, sve će se i okončati. Trebalo je da zna da će biti tako. Vivijen je uvek bio opčinjen simetričnim poretkom izvesnih ključnih događaja. – Vi me sačekajte napolju – reče prijateljima. Uberto zakorači, nezadovoljan. Trgovac mu spusti ruku na rame. – Nećemo se raspravljati, učinićete tako i gotovo. A ako se nešto dogodi, bez razmišljanja pobegnite. Na te reči, dečak posluša. Injacio je želeo mnogo toga da mu kaže, ali je zauzdao osećanja i obratio se Vilalmu: – Ako nešto pođe naopako, pobrini se za njega. Francuz klimnu glavom skupljajući rubove zelenog ogrtača. Bilo je hladno. Više nije bilo vremena za premišljanje. Obuzet protivrečnim osećanjima, trgovac se zaputi ka ulazu u baziliku. Vratnice su bile pritvorene, dovoljno je bilo da ih gurne kako bi se obreo u priprati. Prešao je preko centralnog broda, potpuno pustog. Vivijen ga je verovatno čekao u kripti, pa se Injacio zaputi ka apsidi i siđe u podrum. Kad je stigao do centralnog broda kripte, ispred oltara je ugledao jednu priliku s kapuljačom navučenom na lice, slabo osvetljenu plamičkom sveća. Kao da je držala nemu misu za nevidljive vernike. Injacio se primaknu u neverici. – Vivijene, jesi li to zaista ti? Čovek se pokrenu. – Injacio, napokon... Trgovac odmah prepozna taj glas, ali priguši oduševljenje. Sasvim drugačija osećanja pritiskala su mu grudi. Uperi kažiprst u njega strogo ga gledajući. – I ja sam jedva čekao tebe da vidim. Nestrpljivo sam čekao i pre svega žudeo za objašnjenjima! Zašto si mi tokom svih ovih godina prećutkivao tajnu Uter Ventoruma? Sveti Vem me je zbog tebe proganjao,

iako ništa nisam znao o toj prokletoj knjizi! Jesi li svestan kakvu si mi štetu naneo? – Zar se tako razgovara sa starim prijateljem? – Čovek s kapuljačom slegnu ramenima i odmerenim pokretom otkri lice. – Ne boj se, sve ću ti objasniti. Injacio osmotri starog prijatelja iz mnogih pustolovina sledivši se od iznenađenja: Vivijen više nije imao lice, već unakaženu njušku. Duboki ožiljci nagrdili su mu crte lica, nos mu je bio izobličen, usne poput zečjih. Trgovac ga je posmatrao s nevericom. – Vivijene, ne mogu da te prepoznam... Šta ti se dogodilo s licem? Čim su ostali sami, Uberto i Vilalm potražiše neki otvor koji bi im omogućio da osmatraju unutrašnjost bazilike. Pošto su zaobišli gotovo celu građevinu, Francuz se zaustavio ispred malog prozora kripte. Zavirio je, a onda pozvao prijatelja da mu se pridruži. Unutra su videli dva čoveka udubljena u razgovor. Uberto pogleda kroz prozor i razrogači oči. – Već sam video tog monaha – prošaputa. – Sreo sam ga u Španiji, u Sagunu. Razgovarao sam s njim! Uberto se priseti tog nejasnog razgovora. „Slobodno pitaj svog učitelja. Pitaj ga ko je on, zapravo“, rekao mu je. Ako je unakaženi Vivijen iz Narbone, zašto nije otkrio svoj identitet dok su bili u Sagunu? Zašto nije potražio Injacija umesto da seje sumnju iza leđa svog prijatelja? – Možda je Injacio u opasnosti – uplašeno reče Vilalmu. – Moje lice? – Monah pređe prstima preko ožiljaka. – Ovoj jezivoj maski mogu da zahvalim što sam dosad ostao živ. Injacio ne reče ništa. Vivijenov glas bio je neuobičajen, pomalo piskav, kao da otkriva seme ludila. – Hoćeš li da čuješ šta se dogodilo? – nastavi nakaza. – Bilo je to tri godine nakon neprilike koja nas je zadesila u Kelnu. Ti si tada već bio na Istoku. Ja sam se skrivao na Alpima, u Svetom Mihailu u Kjuzi, i zavaravao sam se da mogu da izmaknem Svetom Vemu. Međutim, Dominus me je pronašao! Jedva sam stigao da uskočim u sedlo i da

izađem iz manastira, ali on je pošao u poteru za mnom... Želeo je knjigu, tu prokletinju. – Monah zajeca. Obrisa lice rukavom odore, a onda stade histerično da se smejulji. – Tada sam se survao... O, bilo je jezivo! Pao sam niz planinsku liticu kotrljajući se do doline. Sećam se svake stene o koju sam udario. Bol me je razdirao. Sutradan ujutru našao me je jedan pastir. Bio sam u teškom stanju, ali sam barem preživeo. Negovao me je i uspeo je da me spase, iako mi je telo ostalo unakaženo... No barem sam mogao da podmetnem priču o svojoj smrti. Sudeći po beleškama monaha iz Svetog Mihaila, preminuo sam na Čistu sredu 1205. godine. Ostavio sam ih da žive u tom uverenju i od tada sam bio slobodan, čak i od Dominusa... Jesi li video moj grob? – zacereka se. – O... naravno da si ga video, u suprotnom ne bi bio ovde. – I šta si posle toga radio? Iako te vidovnjaci nisu mogli prepoznati, svakako nisi mogao da zadržiš svoje ime. – Postao sam drugi čovek, druga osoba. Pobegao sam u Rim, upoznao fra Domenika Guzmana i pridružio se njegovom verskom pokretu, postao sam dominikanac. Poslali su me u bolonjski Studijum, a potom su me premestili u Tuluz, u Samostan Sen Romen. Niko nije znao moje pravo ime, svi su me poznavali kao Scipiona Lazarusa. – Tada si počeo da me tražiš... – zaključi Injacio. – Tako je. – Vivijen iskrivi zečju usnu. – Ti si u to vreme još bio na Istoku, ali tokom svog boravka u Bolonji otkrio sam da si se nakratko zadržao u Manastiru Santa Marija del mare. Saznao sam da si tamo sakrio jednu dragocenu tajnu i zaključio sam da ćeš se pre ili kasnije vratiti. – Nasmeja se. – Nikad se ne bi odrekao svog blaga. Obojica znamo o čemu je reč, zar ne? Ali da ne dužim... Zadobio sam poverenje jednog ambicioznog monaha, Rajnerija iz Fidence, savršenog za sprovođenje mog plana. Postarao sam se da ga postave za opata Santa Marije del mare, pod uslovom da te nadzire. Trgovac upitno nabra čelo. Vivijen se prkosno zacereka. – Stari Majnulfo iz Silvakandide, tvoj prijatelj i čovek od poverenja, predstavljao je prepreku za ostvarenje mog plana. Nije umro od hladnoće, kao što su ti rekli. Ja sam ga ubio, zato što

ona kukavica Rajnerio nije bio u stanju da to učini. Onda sam podržao Rajneriov izbor za opata. Nije bilo teško izabrati ga za opata, budući da dominikanski red kojem sam pripadao uživa podršku pape i mnogih plemića. Dovoljno je bilo da pošaljem molbenicu određenim osobama. A Rajnerio te je zauzvrat držao na oku sve ovo vreme, izveštavajući me o svemu što bi saznao o tebi. – Ubico! – Injacio jedva potisnu gnev. – A onda si, deset godina kasnije, namamio grofa Skala obećavajući mu knjigu. Naterao si ga da me pozove u Veneciju kako bi me uvukao u tu prljavu igru! Tako je bilo, zar ne? – O, Injacio... situacija je složenija nego što ti to zamišljaš. – Izdajniče! – prasnu trgovac. – Iskoristio si me kao marionetu! Skrivao si od mene tajnu Uter Ventoruma, ugrozio moj život i život moje porodice! – Bio si mi potreban. Kao savršen mamac. Zahvaljujući tebi, napokon sam se rešio Dominusa! – Šta hoćeš da kažeš? – Pošto sam inscenirao svoju smrt, istraživao sam o Dominusu i uspeo sam da saznam njegov identitet. Bio je to grof Dodiko, saksonski plemić koji je s krstašima stigao u Langedok. Međutim, da bih mogao da ga uklonim, najpre sam morao da ga nateram da se razotkrije. Poslužio sam s e Uter Ventorumom ne bih li ubedio Skala da te vrati sa Istoka. U međuvremenu, služeći se imenom Scipion Lazarus, pisao sam Dodiku i otkrio mu da ćeš se uskoro iskrcati u Veneciji kako bi pronašao knjigu. Dominus nije gubio vreme, odmah je ispunio venecijanske ulice uhodama. Uostalom, to se moglo i očekivati: pošto je verovao da sam ja mrtav, ti si ostao jedina veza s Uter Ventorumom. Ispočetka te je proganjao jedan njegov vazal, Čeh Slavnik, a onda te je Dominus lično sačekao u Španiji predstavljajući se kao prijatelj. Za to vreme ja sam uhodio obojicu. Bili ste previše udubljeni u potragu za knjigom da biste to primetili. Tako je Dodiko upao u moju zamku. Jadna budala! Sastao sam se s njim u Tuluzu i nije me prepoznao. Kako bih zadobio njegovo poverenje, otkrio sam mu gde se nalazi tvoja kuća... Onda sam čekao pravi trenutak i ubio sam ga! Trgovac ga prostreli pogledom. Eto kako su vidovnjaci uspeli da nađu

njegovu kuću i da otmu Uberta. Ispostavilo se da su njegove sumnje bile opravdane, Vivijen je bio Dominusov doušnik! – Ti, prokletinjo! – uzviknu Injacio. – Ti si uzrok mojih nevolja. Ne znaš šta sam pretrpeo svih ovih godina kako bih umakao Dominusu i Svetom Vemu! Sad mi je jasno! Osmislio si bezuman lov na blago kako bi se oslobodio Dominusa, ne obazirući se na štetu koju si meni naneo! – Dok je izgovarao te reči, Injacio udari nakazu posred lica odbacivši ga na oltar kripte. Vivijen se stropošta na pod. Obuzet besom, trgovac se baci na njega i dograbi ga za gušu. Stezao ga je, posmatrajući to izobličeno lice koje se grčilo gušeći se. – Moj život... moja porodica se raspada tvojom krivicom! – Sačekaj... – profrflja nakaza. – Doneo sam prvi deo knjige... Anđela Armarosa... – Bezumniče jadni. – Injacio načas popusti stisak. – Pad s te planine nije ti obogaljio samo telo već i um! Uter Ventorum ne postoji... nikada nije ni postojao. Tek sad mi je jasno! – Naprotiv – odvrati Vivijen kašljucajući. – Rekao sam ti da je situacija složenija nego što izgleda... – S naporom udahnu. – Knjiga postoji. Postoji! Zašto bi nas, u suprotnom, Dominus proganjao svih ovih godina? – Zašto je onda nisi iskoristio? – upita trgovac, kao da odgovor nema više nikakvog značaja. Vivijen se osovi na noge. – Zato što nisam umeo, dođavola! Eto zašto sam te namamio ovamo: treba mi tvoja pomoć. Četiri dela Uter Ventoruma moraju se poređati po preciznom redosledu kako bi bili delotvorni. Godinama sam ih proučavao, ali njihovo značenje i dalje mi izmiče. Ti si jedini čovek koji je u stanju da rastumači tajnu knjige. – Ti nisi pri sebi, Vivijene. – Injacio se zagleda u njega s ozlojeđenim osmehom. – Kako možeš da očekuješ da ću ti pomoći? Izneverio si moje prijateljstvo, postao si proračunati podlac. Nekada si bio drugačiji... – Petnaest godina življenja u strahu mogu da promene čoveka. Strah me je pretvorio u čoveka kakav sam danas – odgovori nakaza, dograbi

jedan svećnjak i zaputi se ka izlazu iz kripte. – Budalaštine! I ja sam živeo u strahu, ali nisam izneverio svoje prijatelje. Činjenica je da si oduvek bio bezočan. Ali vrlo vešto si skrivao svoju pravu prirodu – zareža trgovac nagonski ga prateći kroz podzemne brodove. – Jesi li svestan koliko si života žrtvovao da bi sebe spasao? – Dobro, ne želiš da mi pomogneš? – upita Vivijen nestrpljivo, kao da mu postavlja ultimatum. – Ne želim – odvrati Injacio i zaputi se ka stepenicama koje su vodile u prizemlje bazilike. – Dobro razmisli, mogao bi da se pokaješ – prosikta Vivijen kad su već bili stigli do centralnog broda. Injacio zastade osvrćući se unaokolo. Odjednom, svodovi Svetog Marka kao da zadrhtaše. Pomisli da je upao u zamku. – Vidiš, dragi prijatelju – piskavi Viijenov glas preseče tišinu – ne samo da sam ubio grofa Dodika već sam i zauzeo njegov položaj... Više ne razgovaraš s Vivijenom iz Narbone niti sa Scipionom Lazarusom, već s Dominusom lično! Trgovac mu uputi pogled ispunjen čuđenjem i jedom. Vivijen je stavio crvenu masku! Užasnut tim prizorom, Injacio ustuknu. S galerija crkvenih brodova dopirao je nerazgovetan žamor. Trgovac pogleda uvis, u mrak, i ugleda kako se pali jedna baklja, za njom još jedna, pa još jedna i tako redom, sve dok cela unutrašnjost bazilike nije bila osvetljena kao usred dana. Zlatasti mozaici na svodu crkve, osvetljeni vatrom, zablistali su u punom sjaju. Malo niže, na galerijama, sedele su desetine osoba pod maskama. Trgovac se okrenu oko sebe, zagledajući jednu po jednu zastrašujuću priliku. Bilo je tu i muškaraca i žena različite životne dobi. Svako od njih je, osim maske, nosio dug crni plašt. Vivijen podignu ruke. Mnoštvo se uskomeša i uglas uzviknu: – Ave Dominus! Pometen bukom, Injacio užasnut pade na kolena, dok je grupa pod crnim plaštovima silazila s galerije i počela da ga okružuje, sve više mu se približavajući. Načas ugleda Vivijena, svog starog saputnika, s jezivom

crvenom maskom na licu. Njegove reči urezaše mu se u um kao britva: – Sad ćeš mi pomoći, hteo – ne hteo! Dominus ti naređuje! Trgovca okovaše u lance i odvukoše.

*** Gojazni Henrik Tevtonac sišao je među poslednjima s galerije bazilike. Probio se između mnoštva i, teško se krećući usled debljine, zaputio se ka čoveku s crvenom maskom. Morao je hitno da razgovara s njim. Tražeći prikladne reči, približi mu se gledajući ga kroz proreze svoje pozlaćene maske. Kad mu je prišao, reče: – Gospodaru, šta ćemo sa zarobljenikom? Crvena Maska nestrpljivo odvrati: – To se vas ne tiče. Samo ja znam koja pitanja treba da mu postavim. – Pažljivo ga odmeri. – Vi se potrudite da mi ostanete verni, kao i do sada. Imajte poverenja u mene. Poštovaću dogovore. Henrik Tevtonac zakorači i ponizno pognu glavu. Teško mu je bilo da mu ukazuje poštovanje. – Povedite sa sobom barem jednu grupu Franakasudija, kako bi prisustvovali ispitivanju i posvedočili o onome što će se dogoditi. Odbijanje bi moglo da izazove nezadovoljstvo... Crvena Maska se razdraženo obrecnu: – Da ne aludirate možda na zaveru? – Gospodaru, zaboga, nema razloga za netrpeljivost – brzo odvrati Henrik Tevtonac. – Samo izražavam želje vaših sledbenika. – Zapravo, rado bi se drugačijim rečima obratio tom umišljenom monahu. Samo njemu može da zahvali za to što se sada nalazi tu, s crvenom maskom. – Kao što sam već odlučio – strogo odvrati Crvena Maska – knjiga je moja obaveza. Sam ću se pobrinuti za to, na nekom usamljenom mestu. Ne prihvatam nikakvo uslovljavanje. Ako mi se nešto dogodi, budite sigurni da niko više neće biti u stanju da prizove anđeoska bića. Ali obećanje ću ispuniti, ne brinite. Obojica ćemo imati koristi od ovoga. A vi obuzdajte uznemirenost svoje braće. Henrik Tevtonac klimnu glavom i načini ispod maske prezriv izraz lica. Nije mu preostalo ništa drugo nego da posluša, zasad.

*** Vivijen je znao da mnogo duguje tom čoveku. Henrik je bio uticajan i ugledan. Još pre nego što je ubio Dodika upravo s njim se bio nagodio da preuzme položaj Crvene Maske. Nije bilo teško ubediti ga, oslanjajući se na njegovu skrivenu ambiciju i mržnju koju je gajio prema Dodiku. Ali sad je taj čovek povećao ulog, preteći mu pod maskom ljubaznosti. Vivijen se zamisli nad svojim planovima. Položaj Svetog Vema u Veneciji bio je slab, nedostajao im je harizmatičan vođa. Uspeo je da zadobije njihovo poverenje obećanjem da će im podariti moć koja se krije u knjizi. Ali on sam bi lako mogao da izgubi moć ako ne dobije očekivane rezultate. Udubljen u te misli, približi se Francima-sudijama koji su ga čekali sa strane. – Povedite zarobljenika i držite se podalje od ostalih. Idemo.

84. Ponoć je odavno prošla i Trg Svetog Marka utonuo je u mlečnobelu maglu. Neočekivano, vrata bazilike širom se otvoriše. Uberto i Vilalm su u poslednjem trenutku uspeli neprimećeno da se sakriju iza ugla građevine. Iz bazilike izađe mnoštvo ljudi u crnom, s maskama na licu. Ćutke prođoše ispred pročelja crkve razilazeći se u noć, neki nestadoše u okolnim uličicama, drugi uđoše u gondole privezane u kanalima. – Ko su svi ti ljudi? I gde je Injacio? – uznemireno prošaputa Uberto. – Eno ga. – Vilalm pokaza na grupicu muškaraca koji su odlazili ka molu. Na čelu grupe išao je čovek s crvenom maskom, u pratnji trojice stražara koji su sprovodili okovanog zarobljenika. Uberto iskorači. – Moramo da uradimo nešto, da mu pomognemo! – Ne sada. – Francuz ga zadrža uhvativši ga za mišicu. – Na najmanji znak za uzbunu, mnogi od onih koji su zamakli mogli bi da se vrate i da nas savladaju. Moramo da budemo strpljivi. Gledaj, Injaciova grupa se izdvaja od ostalih. Sačekaćemo. Grupa koja je sprovodila trgovca stigla je do mola. Pazeći da se ne razotkriju, Uberto i Vilalm krenuše za njima. Injacija uguraše na malu barku, na koju se zatim, jedan po jedan, ukrcaše i ostala četvorica. Odvezaše konopce kojima je barka bila privezana za dok i nestadoše u magli koja se spustila na lagunu. U tom trenutku Vilalm odjuri ka molu, potrča uz most i odveza jedan čamac privezan za truli direk. – Ne smemo ih izgubiti iz vida – reče pružajući veslo prijatelju. Magla je svojim sivilom prekrila sve pred sobom. Pljuskanje vesala narušavalo je tišinu u laguni naglašavajući osećaj pustoši. Ne gubeći iz vida barku na kojoj su se nalazili Injacio i njegovi otmičari, Uberto i Vilalm veslali su celu noć. Vidljivost je bila slaba i nije bilo lako držati je na oku. Srećom, lampa okačena o krmu barke bila je

pouzdana vodilja, iako je svetlela vrlo prigušeno. Uberto je netremice zurio u nju moleći se da je ne izgubi u magli. Odjednom, svetlost se zaustavi uz jedan jezičak kopna, nedaleko od pepeljastih obrisa neke kule. Dok je zora razvejavala sivilo magle, Vilalm pritera čamac uz obližnje ostrvce obraslo trskom. Iz tog skrovišta dva prijatelja osmatrala su otmičare koji su se iskrcali i odvukli Injacija u kulu. Ta kula je verovatno bila napušteni svetionik koji je nekada navodio lađe kroz maglu. Kad su se uverili da ih niko nije video, Vilalm i Uberto odveslaše ka kuli. Sakriše čamac u lisnatoj krošnji drveta i, oprezno kao mačke, krenuše.

85. Injacio otvori oči. Ležao je u nekoj vlažnoj odaji. Pod je bio hladan, pokriven ciglama od ilovače. Zidovi su bili oljušteni, puni mrlja od buđi. Jedini izvor svetlosti bio je zasvođeni prozor okrenut ka istoku, dovoljno veliki da čovek može do pojasa da se provuče. Na suprotnom zidu ugledao je drvena vrata. Trgovac pokuša da ustane kako bi prišao vratima, ali onda vide da su mu okovi na ručnim zglobovima prikovani za zid. Vivijen je stajao ispred njega. Odoru je zamenio dugim crnim plaštom, no lice mu je i dalje bilo skriveno iza crvene maske. Trgovac ga pogleda s gađenjem. – Sve sam mogao da očekujem, ali ne i da ćeš postati jedan od njih. – To je bila neophodna odluka, koja mi je omogućila da preživim – priznao je Vivijen. – Ne postoji skrovište na kojem me ne bi našli. Iako sam živeo pod lažnim imenom, bio sam siguran da će me pre ili kasnije prepoznati. Jedini način da okončam bežanje bio je da im se pridružim. Zato sam se na prevaru uvukao među vidovnjake... Zarobljenik pogleda ka sredini odaje gde je stajao veliki kazan na nogarama, pun užarenog ugljevlja. Pokaza na kazan. – Time si naumio da me prisiliš na saradnju? Podvrgnućeš me mukama? – Samo ako bude neophodno. – Injacio se povuče ka zidu. Lanci zazveckaše. – Kad saznaš ono što želiš, ionako ćeš me ubiti. – Ali izbeći ćeš muke. – Vivijen priđe stolu koji je stajao naspram trgovca i uze jednu svesku od pergamenta. – Dozvolio sam sebi da proverim tvoje beleške – nastavi listajući. – Vidim da si revnosno prepisao sve delove Uter Ventoruma... Sve osim onog koji se odnosi na anđela Armarosa. – Vratio je svesku na sto i pokazao zarobljeniku jedan mali svitak. – Armaros je otkrio ljudima veštinu magije. E pa, ovaj svitak pergamenta sadrži sedam čarolija: preuzete su iz drevnih obreda Sabejaca i služe za prizivanje bića koja upravljaju planetama. Razumeš? Reč je o sedam anđela u nebeskim prostranstvima. Ali moguće je prizvati samo

jednog. Kako da odaberem pravo zazivanje a da pritom ne pogrešim? Pretpostavljam da ti je poznato da se te greške veoma skupo plaćaju... Injacio razmaknu usne u jedva primetan osmeh. – Jadan si. Vivijen očinski raširi ruke. – Pomozi mi da shvatim, prijatelju. – A zašto? Da bi postao novi veliki majstor Svetog Vema? To je ono što si obećao ljudima koji su se noćas okupili u Svetom Marku? Naumio si da preko knjige zadovoljiš njihovu glad za moći? – Pa šta i da je tako? – Jadna budalo! Pošto te iskoriste, Franci-sudije će te bez razmišljanja ukloniti. Vivijen zaćuta. Svakako nije mogao da opovrgne njegove reči. Istini za volju, okupio je veliki broj sledbenika, ali nijednom od njih nije mogao da veruje. Većina tih ljudi podržavala je grofa Dodika. Povrh svega, bio je ubeđen da Henrik Tevtonac kuje neku zaveru. Iz straha od odmazde, odlučio je da se skloni s trgovcem i da ga zatvori u tu kulu, daleko od svih. Sa sobom je poveo samo šačicu odanih: tri obična vojnika kojima nije bila poznata moć knjige. Autoritet mu je bio klimav, nesiguran, ali kad razreši misteriju Uter Ventoruma, lakše će mu biti da natera na poslušnost Franke-sudije iz Venecije. Sve je zavisilo od saradnje s Injaciom. – Molim te poslednji put – nestrpljivo reče Vivijen. – Pomozi mi svojevoljno jer ćeš svakako morati da mi pomogneš, ali ćeš pritom i patiti. – Bolje da umrem – odvrati trgovac. – Neka bude tako! – presudi Vivijen i pljesnu rukama. Vrata se otvoriše i u odaju uđe čovek s crnom kapuljačom. Ne gubeći vreme, nepoznati izvadi usijano gvožđe iz žara i priđe zatvoreniku. – Ne prekidaj dok ga ne ubediš da sarađuje – naredi Crvena Maska. U kulu se ulazilo kroz portal ukrašen lukom od izbledelih cigala. Nije bilo rešetki koje bi onemogućavale ulaz, a ispred je stajao samo jedan stražar. Vilalm i Uberto su bili vrlo blizu, skriveni među trskom. – Pusti mene prvog – prošaputa Francuz. Dečak klimnu glavom. Vilalm izađe iz skrovišta i puzeći se zaputi ka građevini. Kretao se

nečujno kao krupna divlja mačka. Nekoliko koraka dalje stražar je s izrazom dosade u očima hodao napred-nazad. Francuz sačeka povoljan trenutak, a onda munjevito skoči. Stražar gotovo ništa nije primetio. Nečija ruka spustila mu se na čelo, a sečivo noža skliznulo mu je pod grlo. Pao je na tlo krkljajući. Sledećeg trenutka Vilalm dade znak Ubertu da mu se pridruži. Pošto su se uverili da nema više stražara, popeli su se uza stepenice.

*** Krvnik je spustio usijano gvožđe među užareno ugljevlje. Injaciju je, obeznanjenom od bola, glava pala napred i sledećeg trenutka izgubio je svest. – Neće da govori – odsečno izvesti siledžija. – Progovoriće, pre ili kasnije, videćeš – izjavi Crvena Maska. – Kad se probudi, naći ću način da mu razvežem jezik. Mogao bih da mu pripretim da ću ubiti nekog ko mu je izuzetno drag. Vrata se naglo otvoriše i u odaju ulete čovek u crnom, vrlo uznemiren. Pogleda iznurenu trgovčevu priliku pa reče: – Uljezi na donjim spratovima! Vivijen potisnu nervozan uzvik. Nije bio predvideo ničiji upad. Ko bi to mogao da bude? Vidovnjaci pod vođstvom Henrika Tevtonca? Injaciovi prijatelji? – Idi da proveriš – autoritativno uzviknu. Onda se obrati krvniku: – Ti pođi s njim. Ubijte svakoga na koga naletite! Uberto i Vilalm su se popeli gotovo do vrha kule, ali još nije bilo ni traga Injaciju. Ne dopuštajući sebi da klonu duhom, nastavili su da grabe uza stepenice dok nisu stigli do velike prostorije nalik dvorani za svečane gozbe, s velikim starim stolom u obliku potkovice okruženim klupama. Prazne bačve i keramičke posude pocrnele od vatre ležale su poređane uza zid, a pod je bio zastrt suvim senom, mestimično umrljan tamnim flekama. Iznenada, kroz bočna vrata uđoše dva stražara u crnom, jedan skrivenog lica, drugi s dželatskom kapuljačom na glavi. Odmah isukaše

mačeve i preteći se uputiše ka dvojici uljeza. Reagujući nagonski, Vilalm dograbi jednu klupu uz ivicu stola i baci je na onog bližeg, a onda odgurnu Uberta u stranu. – Beži! Nađi Injacija! – uzviknu i izvuče sablju koja zafijuka metalnim zvukom. Dečak je otrčao uza stepenice, ali pre no što je napustio prostoriju, pogledao je ka svom prijatelju. Video ga je kako je skočio na sto između dva stražara i savršeno usklađenim pokretima odbijao njihove udarce. Uberta zapljusnu talas stida; napušta prijatelja u nevolji. Onda se priseti trgovca i potrča lako kao srna uza stepenice koje su vodile ka vrhu kule, sve do jednog predvorja u kojem su se nalazila zamandaljena vrata. Brzo podignu zasun i uđe. Ono što je video ostavilo ga je bez daha. Injacio je ležao u uglu odaje, glave klonule na grudi, obliven znojem i u nesvesti. Poderana odeća otkrivala mu je grudni koš izbrazdan opekotinama. Oklevajući, dečak se zagleda u te rane koje su se protezale preko grudi prateći krivinu rebara, nalik ogrebotinama od nekih čudovišnih kandži. Pošto je savladao napad panike, prišao je Injaciju i pokušao da ga probudi. Pozvao ga je po imenu, protresao ga za ramena, ali nije bilo načina da ga povrati. Onda pokuša da ga oslobodi okova. Osvrnu se unaokolo, ali u odaji nije bilo ničeg što bi moglo da mu posluži u tu svrhu. Onda mu nešto sinu. Stade da pretura po bisagama i izvadi staklenu bočicu koju je uzeo u Puente la Reini, u laboratoriji Gotusa Rubera. Injacio mu je rekao da je Aqua regina kiselina koja može da istopi svaki metal. Skinuo je poklopac i sipao sadržaj bočice na lance, trudeći se da sav sadržaj prolije na jednu tačku. Smrdljivo isparenje zapahnu mu nozdrve, a iz metala se podignu pramen crvenkaste pare. Karike lanca dobiše žućkastu boju, polako rđajući od dejstva Aque regine, ali ne istopiše se sasvim. Onda Uberto zavi šake u krpe, uhvati gvozdenu šipku uronjenu u užareno ugljevlje i pritisnu usijani kraj na lance na mestu gde je sipao kiselinu. Nedugo zatim, na Ubertovo veliko zadovoljstvo, Injacio je bio slobodan. Dečak odbaci šipku i pokuša da izvuče zarobljenika iz odaje, ali dve ruke neprimetno se pojaviše niotkuda i zgrabiše ga za kosu.

*** Vilalm se u međuvremenu, obuzet gnevom, borio protiv dvojice stražara. Izbegavši istovremeni napad obojice, uspeo je da se usredsredi na samo jednog protivnika, izmakao je njegovim udarcima, odbacio ga nogom i zasekao ga popreko. Ali nije stigao na vreme da se okrene ka drugom napadaču, koji ga udari posred grudi. Francuz se, bez vidljivih povreda, izmaknu za jedan korak. Siledžija ga je, iznenađen, ljutito gledao tražeći na njemu znake ranjavanja. Tkanina kratkog kaputa bila mu je poderana, ali ispod nje je, neočekivano, zasvetlucao metalni oklop. U Evropi takvih nije bilo, a Vilalm ga je uzeo iz opreme saracenskih ratnika. Kad je neprijatelj ponovo krenuo u napad, Francuz je već bio isplanirao protivudar. Pogodi ga desnicom, niskim poprečnim zamahom koji protivnik spremno dočeka, ali pritom ispusti mač. Vilalm se onda okrenu u mestu i zadade mu gadan udarac sleva u sam koren vrata. Nasilnikova glava se odvoji od tela i otkotrlja se po podu. Obezglavljen trup sručio se kao prazan oklop. Vilalm ubaci sablju u korice i otrča u potragu za prijateljima.

86. Uberto se ritao kao srndać u klopci, ne znajući ko ga je iznenadio s leđa. Činilo mu se da napadač nije naročito snažan, ali pošto ga je držao za kosu, sprečavao ga je da načini bilo kakav pokret. Trpeći bolove u potiljku, momak ga dograbi za ručne zglobove kako bi ublažio stisak. – Šta nameravaš da učiniš, balavče? – prosikta nepoznati. Uberto prepozna taj glas, pripadao je unakaženom! Ne obazirući se na bol, cimnu glavu i oslobodi se jednim udarcem, a onda se naglo okrenu. Pred sobom ugleda Crvenu Masku. Napadač nije gubio vreme i mahnito se ustremio ka njemu, ali dečak je ispružio ruke i, pokušavajući da se odbrani, svom snagom koja mu je preostala odgurnuo je čoveka, koji se zanese unazad. Vivijen se okliznu i dokači nogama kazan s užarenim ugljevljem, koji se izvrnu, a žar se rasu po celom podu. Uz besan uzvik, Vivijen pade leđima na taj užareni tepih i stade da se koprca kao riba na suvom. Žar mu je uz cvrčanje progorevao odoru i po odaji se raširi vonj nagorele kože. Vivijen ustade, otrese preostali žar i, obuzet besom, dograbi šipku i nasrnu na Uberta. Obuzet panikom, dečak je drhteći uzmicao i u jednom trenutku se sapleo.

*** Injacio se u međuvremenu povratio. Isprva mu nije bilo jasno šta se događa. Bio je obnevideo od bolova, kao da mu je mnoštvo bodljikavih jezičaka probadalo kožu. Kad je otvorio oči, privučen bukom borbe, nazirao je samo nejasne slike, onda mu se pogled razbistrio i jasno je video prizor. Prepoznao je Uberta prostrtog na podu i Vivijena spremnog da ga udari. Užasnut, uplaši se da će morati nemoćno da posmatra tu scenu, a onda s nevericom primeti da su lanci kojima je bio okovan pokidani! Ne osvrćući se na bol, s naporom se pridignu, sa svakim korakom sve više osvajajući kontrolu nad pokretima. Neopaženo se primaknu Vivijenu

u trenutku kad je ovaj zamahnuo da udari dečaka. Dograbi ga za odoru pokušavajući da ga odvuče, ali zbog iscrpljenosti izgubi ravnotežu i pade preko njega. Zatečen, monah ga odgurnu i pritisnu ga još vrelim gvožđem. – Ako knjiga ne bude moja, neće biti ničija! – mahnito uzviknu, van sebe od srdžbe. Uberto je skamenjen posmatrao taj prizor. Trgovac se nespretno povuče i nalete na zid, a Vivijen se ustremi na njega. – Znaj da sam ja došao do rešenja Uter Ventoruma! – Na te reči monah se ukopa u mestu, sa šipkom u vazduhu, teško dišući. Brzo se osvrnu iza sebe kako bi se uverio da ga dečak neće napasti, a onda pogleda Injacija. – Šta onda čekaš, govori – zapreti mu. – Hoćeš da te ubijem? Ili bi više voleo da najpre uklonim balavca? Trgovac načini pokret u znak predaje. U tom trenu primeti neki metalni predmet koji je izvirivao ispod Vivijenovog plašta, u visini grudnog koša. Bio je to nož u obliku krsta. – Tajna se krije u magičnom kvadratu – reče, pokušavajući da mu odvrati pažnju. – Treba otkriti na koje se nebesko telo odnosi. – Objasni to malo bolje – naredi mu Vivijen, koji se u međuvremenu okrenuo ka stolu gde je ležala još otvorena Injaciova sveska. Trgovac je bio na izmaku snaga, ali prikupio je ono malo energije koja mu je ostala kako bi iskoristio tu priliku. Iznenadnim pokretom zavuče ruku ispod plašta svog suparnika, izvadi njegov bodež i munjevitim pokretom mu ga zari u koren vrata. Sečivo je prodrlo brzo, zarivajući se u meso sve do drške. Vivijen zaječa od iznenađenja, a onda ga obuzeše trzaji. Ispusti šipku, prinese ruku rani i odsečnim pokretom izvuče nož. Mlaz krvi šiknu iz posekotine. Čovek se zanese unazad teturajući se, skinu crvenu masku i otkri izobličeno lice, zgrčeno od pokušaja da diše. Netrpeljivo je zurio u Injacija, spremajući se da ga prokune. Ali glas mu zamuknu, izobličene crte lica iskriviše se u zaprepašćenu grimasu. Nije naišao na pogled ispunjen mržnjom. Samilost je, a ne ozlojeđenost, izbijala iz Injaciovog pogleda. Vivijen se načas dobroćudno osmehnu, a onda oseti da mu srce popušta. Razrogači oči, prestravljen pred činjenicom da će umreti, i,

hodajući unazad, odvuče se do prozora ostavljajući za sobom krvavi trag. Kao da je pokušavao da pobegne, ali za njega više nije bilo mesta gde može da se skriva, niti lažnih imena kojima može da se služi. Zečje usne se sklopiše. Isprva se začu hropac, a onda i slabašan glas: – Sad si slobodan... Injacio potrča ka njemu pružajući mu ruke, no Vivijen je, na samrti, taj gest shvatio kao pretnju. Uzmaknu uplašen, udari o nizak zid i polete kroz prozor. Trgovac pokuša da ga uhvati, ali bilo je prekasno. Vivijen nestade ispod zasvođenog prozora. Tog jutra bio je to poslednji ostatak tame koji je sunce upilo. Vilalm je ušao taman na vreme da prisustvuje toj sceni i zastao je, skamenjen od iznenađenja. Injacio se nagnuo kroz prozor i posmatrao podnožje kule gde su ležali ostaci čoveka koji mu je nekada bio drag prijatelj. Onda se okrenuo ka unutrašnjosti odaje i, povodeći se, zaputio se ka prijateljima. Bio je vrlo slab. – Jeste li dobro? – upita posmatrajući ih lica punog podliva. Obojica potvrdiše. Pokaza im svesku i svitak na stolu. – Pokupite to... Odmah zatim oseti kako ga snaga napušta. Pogleda uvis i pade u nesvest.

87. – Prokleti bili! Gledaj šta su mu uradili! – uzviknu Francuz posmatrajući opekotine na grudnom košu. – Neophodno mu je lečenje. Injaciovo lice bilo je vrlo bledo, oči uokvirene tamnim kolutovima. Dok ga je gledao tako ranjivog, Ubertu se steglo srce. Sve bi učinio da ga spase. – Znam kuda ćemo ga odvesti – odlučno izjavi. – U moj manastir, Santa Marija del mare. To je najbliže mesto koje znam. Već smo na pola puta, treba nam manje od dana plovidbe da stignemo. Vilalm razmisli, potom prihvati i podignu u naručje iznureno Injaciovo telo. – Hajde da siđemo iz ove kule. Pomozi mi da ga iznesem. – Sačekaj. – Momak pokupi sve što je stajalo na stolu i ubaci u svoje bisage. – To su delovi Uter Ventoruma – objasni. Onda se pridruži prijatelju i zajedno napustiše staru građevinu. Kad su izašli, našli su barku skrivenu u krošnji, ukrcali su se i otplovili ka pučini. Spuštala se noć, ali Uberto i Vilalm nisu nameravali da se zaustave. Ćutke su veslali ne odvajajući pogled od trgovca ispruženog na krmi ispod pokrivača. Srećom, magla se bila razišla, mesec i zvezde blistali su na nebu. Uberto nije mogao da ne primeti zabrinut izraz na Francuzovom licu i prvi put je u njegovim očima prepoznao strah. – Mnogo ga voliš – primeti uz izvesnu zavist. – Kao da ste otac i sin. – Ne poznajemo se dugo. Malo više od godinu dana – objasni Vilalm. – Ipak, dugujem mu svoj život i zato sam ostao uz njega. – Kako se to dogodilo? – upita dečak, ne prestajući da vesla. – Ispričaj mi. – Kao što znaš, živeo sam na brodu muslimanskih pirata – reče Vilalm. – Postao sam jedan od njih i naučio sam da ubijam... Jednog dana, dok smo plovili na otvorenom moru u visini Svetog Jovana od Akre, približio nam se neki krstaški jedrenjak i krstaši su pobili celu našu posadu. Ne

žalim zbog smrti tih ljudi: bili su bezočne ubice; na kraju krajeva, dobili su ono što su zaslužili... Isto važi i za mene. – Jesu li te krstaši zarobili? – upita Uberto. – Jesu – odgovori mu prijatelj prisećajući se te bitke. Posle dugog sukoba ostao je sam u gužvi. Hrišćanski ratnici su ga opkolili, gotovo radoznali; ne događa se često da naiđeš na plavokosog ratnika u muslimanskim redovima. Uprkos porazu, Vilalm se nije predao i nastavio je da zadaje udarce sabljom, zaslepljen mržnjom. Na kraju, neprijatelji su ga opkolili, razoružali, podvrgli ga beskrajnim mukama i napokon ga, iznurenog, odvukli u potpalublje svog jedrenjaka, gde su ga okačili o uže kao trofej iz lova. Vilalm se priseti tog jezivog osećaja, visio je kao životinja koja čeka da je oderu, prepušten gladi i žeđi. Posle ko zna koliko dana mučenja, kad je već mislio da će pokleknuti ped smrću, pred njega je stao jedan čovek. – Pomozi mi... – prostenjao je Francuz. Nepoznati mu je prišao i napojio ga. – Ne posustaj pred bolom – rekao mu je. – Ja ću se pobrinuti za tebe. Tako je i bilo. Od tog trenutka trgovac iz Toleda starao se o Vilalmu. – Pukim slučajem, Injacio se bio ukrcao u Svetom Jovanu od Akre upravo na taj brod – objasni Francuz, dok je Uberto očarano slušao. – Pošto me je našao na samrti, sažalio se i platio otkup vojnicima kako bi me oslobodili. Od tada sam svoj život ujedinio s njegovim. Kad je završio priču, Vilalm utonu u tišinu. Pogleda ka trgovcu, koji nije pokazivao znake buđenja. – Ne posustaj pred bolom, prijatelju moj – prošaputa. – Ne sad, kad si priveo kraju svoju potragu. Da je makar mogao da se seti neke molitve, hrišćanske ili muslimanske, to bi bio pravi trenutak da je izgovori.

88. Pod prvom svetlošću svitanja čamac je pristao nedaleko od Manastira Santa Marija del mare. Čim je barka dotakla obalu, Uberto iskoči na tlo i odjuri ka dvorištu i okolnim zgradama u potrazi za nekim kome bi mogao da se obrati. Bio je odsutan nekoliko meseci, no činilo mu se da je prošlo sto godina otkako je otišao. Za tren oka se oko njega okupi mnoštvo monaha, radosnih zbog njegovog iznenadnog dolaska. Obasuše ga zagrljajima i pitanjima, ali Uberto ih sve ućutka jednim pokretom i pozva tu malu grupu da pođe s njim do čamca. Kad su stigli na obalu kanala, pred sobom su ugledali plavokosog muškarca kako pridržava obamrlo telo čoveka na samrti. Monasi su ga odmah prepoznali. – Pomozite mu, molim vas! – uzviknu Uberto. – Ranjen je. Ima visoku temperaturu. Na te reči dva krupna iskušenika istupiše i pomogoše Vilalmu da pridigne trgovca, a onda ga brzo odnesoše ka manastiru. Zahvaljujući nezi monaha, trgovac se za nedelju dana oporavio. Uberto je sve vreme bio uz njega i brižljivo ga negovao. Jednog jutra, kad je Injacio već bio sasvim ozdravio, dečak stade uz njegovo uzglavlje sa izrazom lica čoveka koji želi da saopšti nešto važno. Sede na ivicu slamarice i radoznalo ga pogleda. Momak mu pruži dva predmeta: svesku od pergamenta i mali svitak. – Pokupio sam delove Uter Ventoruma. Našao sam ih u kuli u kojoj si bio zatvoren. Čovek proveri beleške. – Moja sveska – reče. – A ovo je svitak sa sedam čarolija koji je posedovao Vivijen, tajna Armarosa. Napokon smo sastavili delove knjige. Uberto klimnu glavom. – Još si slab. Rane moraju sasvim da zarastu –

reče, nastojeći da zauzda trgovčev polet. Znao je da će ovaj, čim se pridigne, napustiti to zabačeno mesto. – Ne bih uspeo bez tebe – priznao je Injacio. Načas zastade, pa reče: – Želim da ti predložim nešto. – Kaži. – Za nekoliko dana odlazim. Verovatno se više neću vratiti u Santa Mariju del mare – objasni trudeći se da deluje uzdržano. – Ti treba da odlučiš da li ćeš ostati ovde ili ćeš mi se pridružiti. – Kad je to rekao, ustade. – Šta to radiš? Još si slab i ne bi trebalo da ustaješ iz kreveta – negodovao je Uberto, iznenađen ponudom. – Moram da razgovaram s nekim. – Injacio se nasloni na dovratak, smrknutog pogleda. – Ti u međuvremenu odluči šta ćeš. Neću se dugo zadržati. Iako se o tome gotovo nije pričalo, znalo se da je opat Rajnerio iz Fidence već nedeljama teško bolestan. Tokom leta je oboleo od malarije i stanje mu se iz dana u dan pogoršavalo. Visoka temperatura prisiljavala ga je da leži i više nije mogao da obavlja ni manje zahtevne obaveze. Praktično nepokretan, mučio se u postelji protresan drhtavicom i obliven znojem. Koliko god da su ga monasi podvrgavali obrednom kupanju i dezinfikovali prostoriju dimom, iz njegovog kreveta širio se vonj smrti. Trgnuvši se iz dremeža, opat pogleda ka ulazu u svoju sobu. Čuo je korake. Kad je otvorio oči, ugledao je jednog čoveka kako ulazi i prilazi njegovom uzglavlju. Podigao je pogled kako bi video ko je to i u tom trenutku zahropta i uvuče se pod pokrivače. – Ne bojte se, uvaženi Rajnerio. Nisam došao da vas ubijem – reče Injacio iz Toleda. – Uostalom, koliko vidim, već ste jednom nogom u grobu. – Šta hoćete od mene? – promrmlja opat. Iz usta mu pokulja nezdrav zadah. – Došao sam da vas obavestim o smrti vašeg dobročinitelja, Scipiona Lazarusa. Čeka vas u paklu. – Ti, proklet bio... otkud ti... – zadihano je izustio Rajnerio.

– Znam da ste bili u dosluhu s njim? Jednostavno, sam mi je to priznao. Znate da se nije družio sa, kako bih to rekao... poštenim ljudima. A ni vas nije naročito cenio. Bili ste njegova marioneta, kao mnogi drugi. – Ðavolji slugo... Ubico! Necromanticuse! – vređao ga je samrtnik. Injacio sede na rub postelje i uputi mu samilostan pogled. – Zašto me toliko mrzite? Šta je to u mom nesrećnom životu što izaziva toliku netrpeljivost u vama? Opat divlje zareža i gotovo ispljunu reči: – Vaša tajna... – Moja tajna? Vi još niste shvatili šta je to? Sve vreme vam je bila pred očima. Ostavio sam je u ovom manastiru, gde je stajala petnaest godina zahvaljujući dopuštenju Majnulfa iz Silvakandide, vašeg uvaženog prethodnika. Odneo sam je pre četiri meseca, kad sam otputovao u Veneciju. Rajnerio uzdrhta. Njegovo modro lice, gotovo zelenkasto, izobliči se od čuđenja. Napokon je shvatio. Injacio mu se s poštovanjem nakloni na rastanku i zaputi se ka vratima.

*** Uberto je šetao sredinom dvorišta, pognutog pogleda i sklopljenih dlanova. Razmislio je o trgovčevoj ponudi i nestrpljivo čekao da mu saopšti odluku. Odjednom ga ugleda kako izlazi iz opatovih odaja i prilazi mu. Čovek mu položi ruku na rame ozbiljno ga gledajući. – Jesi li odlučio? – Jesam – odvrati dečak. – Hoću da pođem s tobom. – Dobro. – Injaciju se omaknu osmeh. – Onda idi da nađeš Vilalma. Kaži mu da odlazimo za dva dana. Ostalo mi je još samo jedno da uradim.

EPILOG „Znati. Moći. Čuti. Oćutati.“ Zaratustra.

Posle višednevnog putovanja, pošto je prošao pokraj zidina Torina, Injacio stiže do planine Muzine. Ostavi Uberta i Vilalma da ga čekaju u podnožju, a on se uputi uz vrleti magmatskih stena. Sa sobom je poneo malo stvari. U bisagama su se nalazili sveska od pergamenta i svitak sa sedam prizivanja, vrećica s biljem, posuda za kuvanje i avan. Tokom prethodnih dana sneg je zabeleo planinske obronke sakrivajući njihovo ogoljeno tlo. Zaputio se ka vrhu. Planina Muzine je mesto obavijeno misterijom, za koje se pričalo da je dom duha Irodovog, koji se tuda vozi svojim plamenim kolima. Osim toga, među tim stenama veštice se okupljaju i održavaju svoje obrede. Kad se spustila noć a vetar počeo da zavija, Injacio je osvetlio sebi put bakljom i produžio dok nije stigao do zaravni pogodne za ostvarenje njegovog nauma. Seo je na jednu stenu i zapalio vatru. Izvadio je avan iz bisaga i sipao u njega haomu koju je našao u Santjagu. Isitnio ju je tučkom i dodao joj mešavinu ostalih biljnih ekstrakata, a onda ih je sjedinio u glatku masu. Na kraju je to sipao u posudu za kuvanje, dodao vodu i spustio posudu na vatru. Dok je čekao da napitak bude spreman, ustao je i nacrtao u snegu niz geometrijskih figura. Slaba svetlost otežavala mu je poduhvat. Kad je precizno iscrtao slike, uzeo je šaku pepela s ruba ognjišta i ispunio njime brazde u snegu kako bi bile vidljivije. Pošto je i to obavio, ponovo je seo na stenu i nepomično se zagledao u crtež.

Na osnovu geometrijskih figura iz Uter Ventoruma, taj čarobni zapis dobio je tetovaže Gota Rubera i magičnog kvadrata. Temel i Kobabel. Dugo se mučio da dokuči kako da ih upotrebi, ali onda je ubedio sebe da se tajna krije u njihovom međusobnom kombinovanju. Ali kako da ih iskombinuje? Isprva nije nimalo bio siguran u proceduru, dok nije naslutio da zodijački krug treba postaviti spolja, tako da obuhvati kvadrat, simbol Zemlje, u kojem se, opet, nalazi devet brojeva, simbola planeta. Onda mu se sve razbistrilo i kombinovanje crteža išlo je lakše nego što je predvideo. Da bi rastumačio zagonetku, trebalo je samo da poveže brojeve s odgovarajućim planetama. Verovatno je, pomisli Injacio, to deo koji Vivijen nije uspeo da razreši. Eto zašto nije mogao da izvede prizivanje. Iako su ga podvrgli mukama, trgovac je ćutao, ali još tada je nazreo rešenje. Tajna se sigurno krije u kosmološkom sistemu Haldejaca, koji su kult planeta povezivali s natprirodnim bićima sličnim anđelima. Ako je to rasuđivanje bilo ispravno, nebeska tela, od najmanjeg do najvećeg, trebalo bi da odgovaraju sledećim brojevima: 1 = Zemlja 2 = Mesec 3 = Merkur 4 = Venera

5 = Sunce 6 = Mars 7 = Jupiter 8 = Saturn 9 = Nepomične zvezde Injacio je morao da primeti da se broj 5, to jest Sunce, nalazi u sredini magičnog kvadrata. Ostala nebeska tela kružila su oko njega kao njegovi podanici. Naravno, to nije bilo slučajno. Geometrijski i matematički poredak pokazivali su jednak smer! Sunce je svakako ključ problema... Ali na koji način će mu omogućiti da prodre u poslednju tajnu Uter Ventoruma? Injacio nasluti da rešenje misterije zavisi od dela knjige skrivenog u Tuluzu, zato izvadi iz bisaga svitak sa sedam zazivanja i prouči ga pod svetlom plamena. Tu je pronašao sedam obrednih formula, a svaka je bila zasnovana na posebnom nebeskom biću: Silijael, Harakijel, Bitael, Šams, Rubijael, Rufijael, Išbal. Bila su to imena sabejskih božanstava, koja su po svemu ličila na biblijske arhangele i na Amerta Spentu persijskih mudraca. Injacio je bio ubeđen da Uter Ventorum nije samo knjiga zazivanja već poslednje svedočanstvo o jednoj ezoteričkoj tradiciji koja povezuje hebrejske i hrišćanske anđele s nebeskim bićima drevnih istočnjačkih naroda. Odjednom ga obuze strepnja, ne zbog nebeskog bića koje će prizvati, već zbog posledica s kojima bi mogao da se suoči ako ta knjiga dođe u ruke crkvenih vlasti. Ali radoznalost je prevladala, lanac zaključivanja nije se smeo prekinuti! Zapita se koje među sedam imena upisanih na svitku treba da prizove. Svako se odnosilo na jednu anđeosku suštinu koja postoji u sferi određene planete i usmerava njeno kretanje i magijski uticaj, redosledom kojeg se Injacio nepogrešivo sećao: Mesec = Silijael Merkur = Harakijel Venera = Bitael Sunce = Šambas

Mars = Rubijael Jupiter = Rufijael Saturn = Išbal Još jednom ga je vodio magični kvadrat. Potražio je ime pridruženo broju 5, Sunce, i povezao ga sa Šamsom, anđeoskom boginjom koja pokreće najsjajniju zvezdu. Eto šta je trebalo prizvati! Injacio pronađe na svitku zazivanje pod tim imenom. Bilo je napisano na arapskom, sitnim ali čitljivim slovima. Približio se vatri kako bi proverio posudu na plamenu. Iz nje se širila mirisna para. Bilje je tokom ključanja prenelo svoja magična svojstva na vodu: haoma je bila spremna. Injacio skloni posudu s vatre i, čekajući da se tečnost ohladi, nacrta oko sebe zaštitni krug. Otpi prvi gutljaj napitka i zbaci sa sebe krzno kojim se štitio od hladnoće. Onda se okrenu ka istoku i stavi jedan zlatan prsten na kažiprst desne ruke, kao što je bilo naznačeno da treba da učini onaj ko priziva Šams. Ne izlazeći iz kruga, stade ispred čarobnog zapisa, raširi ruke i poče da izgovara tekst zazivanja: Pozdrav tebi, Šamso, kraljice blažena hajakila blistavog, tebi u kojoj se stekla sva lepota, tebi koja vladaš nad šest planeta a one te prate kao vodilju i tvoje zapovesti primaju...

Reči su se razlivale kroz noćni vazduh, lepršajući kao noćni leptiri oko vatre. Haoma je počela da deluje dok su mu stihovi odzvanjali u ušima budeći uspavana čula. Reči se izmrviše u slogove i odjednom promeniše značenje. Injacio popi još jedan gutljaj napitka i čula mu se izoštriše. Primetio je svetlost zore i pre no što je počelo da sviće iza planina. Mesec nalik slonovoj kosti pretvori se u udubljenje otvoreno ka Zemlji, a njegove

spirale usisaše tamu. Ošamućen, Injacio nije mogao da razluči da li je obuzet halucinacijama ili ludilom. Um mu je bludeo, stenoviti predeo se promenio, pretvorivši se u zelenkaste obronke ispresecane srebrnastom rekom. Trgovac prvo pomisli da se obreo u Xvarnahu, uzvišenom mestu po kojem su lutali persijski sveštenici, u dimenziji Duha i Božanskog. Mundus imaginalis.27 Injacio osmotri te blage padine, naslutivši da se upravo tu, pod ćilibarskim nebom, nalaze raj na Zemlji i Pećina s blagom gde su bili sahranjeni Adam i Eva, a kasnije i mudraci. Posle trećeg gutljaja napitka iznenada ga spopadoše grčevi i on pade na kolena. Nije mu smetao dodir snega, ali udovi mu uzdrhtaše kao grane zahvaćene olujom. Eskulap iz Malabate je bio u pravu! Eto zašto je Zaratustra zabranio upotrebu haome! Ta supstanca je otrovna! Zureći u prve zrake sunca koji su obasjavali obronke, Injacio se pomiri s tim da će umreti. Snaga ga je napuštala. Mogao je da se divi mističnim predelima Xvarnaha, ali nije uspeo da prizove nijedno natprirodno biće. Obuzet osećajem poraza, prepusti se neukrotivoj drhtavici. Pokuša da se odupre grčevima, škrgućući zubima od bolova, a onda izgubi svest. U mraku je, možda, video lepet krila.

*** Injacio otvori oči. Ležao je na snežnom pokrivaču, obamrlih udova. Ispred sebe prepozna Uberta. – Satima smo te čekali. – Na dečakovom licu naziralo se olakšanje. – Onda smo odlučili da te potražimo. – Na moju sreću... – prošaputa čovek. Vilalm stade pored njega kako bi mu pomogao da ustane i postavi ga da sedne pored vatre. Toplota plamena ga okrepi. – Šta se dogodilo? – upita Uberto. – Jesi li uspeo da prizoveš anđela? – Ne znam – odvrati trgovac pružajući dlanove ka vatri. – Ne znam šta se dogodilo. Možda nisam dovoljno pročišćen kao što su to bili mudraci,

ili to jednostavno nije ono što sam zaista želeo. Barem ne onoliko koliko želim da živim sa svojom porodicom. Sa svojom ženom i svojim sinom. – Sa sinom? – Dečak uzmaknu. – Ti imaš sina? – Da. – Mislio sam da sam ga izgubio, ali onda sam ga ponovo našao. Vilalm se pomeri u stranu, a Uberto odmeri Injacija, zbunjen. Trgovac se ogrnu krznom i poče da priča: – Treba da znaš da je pre petnaest godina, kad sam bio s Vivijenom u Kelnu, sa mnom bila i Sibila. Putovanje je trajalo vrlo dugo, ali morao sam stići na odredište. Nameravao sam da se povučem iz poslova pošto isporučim robu nadbiskupu Adolfu. Hteli smo da započnemo nov život, mirniji. – A šta se umesto toga dogodilo? – upita momak. – Zbog Vivijena i njegovog Uter Ventoruma za koji ja nisam ni znao, naišli smo na Sveti Vem. – Trgovac se priseti te jezive noći u Kelnu, kad je Vivijen, obuzet panikom, ušao u sobu gostionice gde se Injacio odmarao sa Sibilom. – Brzo, bežite! – uzviknuo je iskolačenih očiju. – Doći će ovamo! Uzmite dete i idite! Injacio pognu glavu i nastavi: – U to vreme nije mi bilo jasno zašto su se Dominus i vidovnjaci okomili na nas. Ali suočen s opasnošću, nisam imao vremena da razmislim. Najpre sam želeo da spasem svoju porodicu; zato smo napustili Nemačku i pobegli ka Italiji. Ali pojavio se problem. – Koji? – upita Uberto. – Vidovnjaci nam nisu davali mira i zato sam, kad smo stigli na Alpe, shvatio da je najbolje da se raziđemo. Vivijen se zaputio u Francusku, a ja sam morao da donesem najtežu odluku u životu: da se rastanem od Sibile. – U Injaciovom umu iskrsnu lice žene izbrazdano tugom. – Bili smo kratko u braku... Ubedio sam je da se vrati u Španiju. Mogla je lakše da se spase ako se udalji od mene. Kao da sam joj iščupao srce iz grudi, ali nisam imao izbora... Ipak, to nije bila poslednja teška odluka. Uskoro sam bio prinuđen da napustim i svog sina... Uberto se zaprepašćeno zagleda u njega gušeći se slanim suzama. Nije imao daha da odgovori. Reči tog čoveka stezale su ga kao bršljan. – Naš sin je bio vrlo mali. – Trgovčevo lice postade blaže. – Tek je bio prohodao... Tokom bekstva iz Nemačke se razboleo. Dobio je bronhitis i sporo se oporavljao. Nisam mogao da ga poverim Sibili, jer ne

bi preživeo to dugo putovanje. Zato sam ga zadržao, u nadi da ću ubrzo naći neko bezbedno mesto gde će ga ponegovati. I dok sam se skrivao među lagunama južno od Venecije, slučajno sam nabasao na Manastir Santa Marija del mare... – Ne, to ne može biti! – uzviknu dečak, obliven rumenilom. – Ne želim više da slušam! – Kako je taj čovek, posle toliko godina ćutanja, mogao da se pojavi niotkud i da prisvoji pravo da uperi u njega pogled svojih setnih očiju? – Moraš me saslušati. – Injacio s naporom ustade i zagrli ga. Njegova maska ravnodušnosti je naprsla, otkrivajući ljubav i ganutost. – Tada sam upoznao opata Majnulfa iz Silvakandide... Bio sam očajan, razumeš? Progonjen kao razbojnik, s bolesnim stvorenjcem u naručju! Majnulfo me je primio i sažalio se nada mnom. Ponudio mi je pomoć... Poklonio sam mu poverenje i poverio mu dete. Činilo mi se da je to najispravnije što mogu da učinim... Zamolio sam ga da čuva tajnu o dečakovom poreklu i da mu ni po koju cenu ne otkriva identitet njegovog oca, budući da mu je povezanost sa mnom mogla naneti veliku štetu. Osim toga, obećao sam da ću se vratiti po dete čim budem mogao. Majnulfo se prihvatio obaveze. Slagao je braću, sakrivši identitet tvojih roditelja, i štitio te je, čuvajući moju najdragoceniju tajnu. – Ja... To dete! Kako si mogao da ga napustiš... – Uberto se otrgnu iz zagrljaja. – Ne možeš da zamisliš koliko sam mrzeo svoje roditelje. Ne znaš šta znači verovati da si ostavljen kao smeće ili po celu noć zamišljati lice sopstvenog oca. Trebalo je da me povedeš sa sobom! Čovek obori pogled. – Oprosti mi, Uberto. Hteo sam da te zaštitim, a ne da te povredim. Nije mi bilo lako što nijednom nisam mogao da te vidim svih ovih godina, stalno u strahu da bi vidovnjaci mogli da te otmu i da me ucenjuju. – Gde si bio sve to vreme, daleko od mene? – upita dečak klonulim glasom. Nije želeo da prizna sebi da mu je već oprostio i grčevito se držao nepopustljivog gneva. – Pobegao sam na Istok, ali samo nakratko sam našao mir. Pod izgovorom da želi da se priključi krstaškom pohodu, Sveti Vem je stigao

čak do Svete zemlje. – Trgovac se primaknu Ubertu, ne dodirujući ga. – Zar sam mogao da te izložim tolikoj opasnosti? Morao sam da se zadovoljim dopisivanjem s Majnulfom, koji me je obaveštavao o tebi. Povremeno sam slao novac kako ti ništa ne bi nedostajalo... Više nisam mogao da učinim... Ne možeš da zamisliš koliko si mi radosti doneo tokom proteklih meseci, uprkos opasnostima kroz koje smo prošli. Teško mi je bilo da potisnem osećanja, da prisilim Sibilu na ćutanje... Ali Dominusova i Vivijenova smrt oslobodila me je svih opasnosti. Sad je sve gotovo! Možemo da joj se vratimo, ako želiš. Ne znaš koliko Sibila želi da te zagrli. Više niko neće ugroziti naš mir, obećavam ti. – Sibila, moja majka... – prošaputa dečak. Lice te žene razveja sve tragove gneva u njemu. Shvatio je njeno bolno ćutanje i silno poželeo da je zagrli i da je gleda kako se osmehuje. – Moramo odmah da krenemo k njoj – reče ozaren. – Hoćemo – uveri ga Injacio. – Ona nas čeka. Uberto načas zastade, a onda produži. – Neće mi biti lako da te zovem „oče“. – Suze mu skliznuše niz obraze. – Ako je to cena koju moram da platim, prihvatam – odgovori Injacio. – Najvažnije mi je da ti budeš srećan. Dečak obrisa suze. – Možda ću naučiti, s vremenom. Trojica prijatelja se zaputiše ka zapadu, probijajući se pogledom između alpskih vrleti i raselina u dolinama, ka jednom dalekom mestu zvanom dom.

Zahvalnost Pisanje romana usamljenički je posao koji zahteva strpljenje i usredsređenost. Ipak, želim da zahvalim onima koji su mi pomogli tokom različitih etapa pisanja i objavljivanja Trgovca ukletim knjigama: prijateljici, bibliotekarki Stefaniji Kalcolari, za čitanje sirove verzije romana i duge razgovore o srednjem veku; svim zaposlenima u izdavačkoj kući Njuton Kompton, a naročito Alesandri Peni, koja je od početka verovala u moj roman; Roberti Olivi, mojoj agentkinji, i Silviji Arijenti, za neprekidan i uporan trud. Posebnu zahvalnost dugujem prijatelju piscu Alfredu Kolitu za dragocene savete i predusretljivost. Na kraju, veliko hvala mojoj porodici koja ume da bude uz mene čak i kada sam, obuzet pisanjem, sklon udaljavanju od stvarnog sveta. I još jednom hvala, s ljubavlju, Ðorđi.

1 Lat.: presvetla gospodo. (Prim. prev.) 2 Po kanonskom, crkvenom računanju vremena, treći sat je devet ujutru, vreme za četvrtu službu. (Prim. prev.) 3 Lat.: opatov zamak. (Prim. prev.) 4 Lat.: najvažniji manastir u Italiji. (Prim. prev.) 5 Pisarska radionica pri manastiru u kojoj su se prepisivale knjige. (Prim. prev.) 6 Lat.: saglasan. (Prim. prev.) 7 Lat.: zatvorene obeležene police za knjige. (Prim. prev.) 8 Lat.: U ime Gospoda, godine 1218, četrnaestog maja. (Prim. prev.) 9 Lat.: večnost. (Prim. prev.) 10 Ugledan položaj u venecijanskom pravnom sistemu, slično današnjem državnom pravobraniocu. (Prim. prev.) 11 Lat.: gradski pravobranilac. (Prim. prev.) 12 Srednjovekovni lat.: vitezovi. (Prim. prev.) 13 Fr.: konj. (Prim. prev.) 14 Drevni hodočasnički put koji vodi od Rima do Kanterberija u Engleskoj, preko Italije, Švajcarske i Francuske. (Prim. prev.) 15 Srednjovekovna knjiga o životinjama. (Prim. prev.) 16 Lat.: vukodlak. (Prim. prev.) 17 Srednjovekovni lat.: preuvaženi oče. (Prim. prev.) 18 Lat.: reči. (Prim. prev.) 19 Lat.: crvena. (Prim. prev.) 20 Sedam Avestana, zoroasterskih besmrtnih anđela. (Prim. prev.) 21 Fr.: srednjovekovna uska ženska haljina koja se širi od kukova naniže. (Prim. prev.) 22 Sveti Jakov. (Prim. prev.) 23 Lat.: prezime. (Prim. prev.) 24 Lat.: beležnik. (Prim. prev.) 25 Šp.: središnji stub ili polustub na portalima ili biforama. (Prim. prev.) 26 Lat.: Tvoja smrt je moj život. (Doslovno.) U prenosnom značenju: Tvoj

poraz je moja pobeda. (Prim. prev.) 27 Lat.: (doslovno) imaginarni svet. (Prim. prev.)