Majkl Kuk Kratka istorija čovečanstva

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

за

SADRŽAJ

т ин ер ну

PREDGOVOR 11

от уп

PRVI DEO

ре

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA?

је ри (п

PALEOLIT .......................................... 19 l. ZAŠTO SE ISTORJJA DESILA UPRAVO U TO VREME? ..... 19 Il. GENETIKA I PO REKLO LJUDSKE RASE ................. 25 III. ORUĐE OD KAMENA ............................. 29

и мн

2. NEOLITSKA REVOLUCIJA 35 ZAŠTO JE STVARANJE ISTORJJE BIO NEKONTROLISAN PROCES? .......................... 35 Il. GENETIKA PRIPITOMLJENIH BILJAKA I ŽNOTINJA ..... 44 III. GRNČARSTVO ....................................... 49 l.

с т, пи ис

koja je rodena u Kini, a preselila se u Kolorodo, dok je ova knjiga pisana

1.

бу

Za Margo,

ту

3. POJAVA CMLIZACI]E ............................... 53 DA LI SU LJUDI STVORJLI JEDINU

је ди

l.

MOGUĆU CMLIZACIJU? ............................. 53

ар

Il. PISMO ............................................... 58 III. KRALJEVSKA VLAST .................................. 61

хе ол

DRUGI DEO

е иј ог

MANJI KONTINENTI

)

4. AUSTRALIJA ....................................... 69 l. KONTINENT LOVACA-SAKUPLJAČA PLODOVA ......... 69 Il. BRAK MEĐU ARANDAMA ............................ 76 III. ŠILJCI OD KAMENIH OKRESINA I DRUGI NOVITETI .... 82

5

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

SADRŽAJ

5. AMERIKA .......................................... 87 L op ALJASKE DO OGNJENE ZEMLJE ................... 87

11. ZAPADNA EVROPA ................................ 237 L NEIZVESTAN KUTAK SVETA ......................... 237 II. ČUDOVIŠNA VLADAVINA ŽENA ...................... 253 III. JUPITEROVE LJUBAVI ................................ 260

за

IL SREDNJEAMERIČKI KALENDARI ..................... 100 III. KIPU ............................................... 105 AFRIKA ........................................... 111 L NEUJEDNAČENOST AFRIČKE KULTURE ................ 111 IL SISTEMI STAROSNll-I GRUPA U ISTOČNOJ AFRICI ....... 123 III. UŠABTIJI-EGIPATSKI NAČIN SAHRANJIVANJA MRTVIH .. 129

т ин

6.

ер

ČE1VRTIDEO

ну

KA JEDNOM SVETU?

от уп

TREĆI DEO

12. ISLAMSKA CMLIZACIJA ........................... 269

ре

L OD OKEANA DO OKEANA ........................... 269 II. MUSLIMANSKA ETNOGRAFIJA ....................... 288 III. MUSLIMANSKI KALENDAR .......................... 291

бу

EVROAZIJSKO KOPNO

је ри (п

7. DREVNI BLISKI ISTOK .............................. 135

TRAJANJE I PROPAST NAJSTARIJE CMLIZACIJE NA SVETU ........................................... 135

II.

SVOĐENJE

PANTEONA .............................. 145

8. INDIJA ............................................ 155 1

"

L

NAMBUDIRI BRAMANI IZ KERALE ................... 171

II.

O BOGOVIMA IKURTIZANAMA ..................... 177

II.

OSTATI U KONTAKTU S PRECIMA .................... 198

10. DREVNI MEDITERANSKI SVET...................... 209 ŽABE OKO BARE .................................... 209

II.

POZADINA ATINSKE DEMOKRATIJE .................. 225

)

I.

IZVORI ILUSTRACIJA .................................. 365

е иј ог

III. BRONZA IZ ŠANG PERIODA: ŠTA JE U IMENU? ........ 203

PREPORUČENA LITERATURA .......................... 357

ол

STVARANJE KINE ................................... 181

ZAKLJUČAK .......................................... 351

хе

L

ONI KOJI IMAJU I ONI KOJI NEMAJU ................. 325 II. VISOKE KULE ....................................... 340 III. JUPITEROVE LJUBAVI OPET .......................... 346

ар

9. KINA ............................................. 181

I.

је ди

ZAŠTO INDIJA NIJE OSTALA JEDNOSTAVNO POllKONTINENT ................................... 155

14. MODERNI SVET ................................... 325

ту

L

13. EVROAZIJSKA EKSPANZIJA ......................... 297 L · ŠTA SU EVROPLJANI URADILI ........................ 297 II. KAKO SU REAGOVALI NEKI NEEVROPLJANI .......... 309 III. NAVIKA UŠMRKIVANJA .............................. 321

с т, пи ис

III. ARHAIZAM ......................................... 151

и мн

I.

III. ATIČKA GRNČARIJA: CRNO I CRVENO - FIGURALNI

STILOVI ............................................ 230

6

7

POGLAVLJE 1

за т ин ер

PALEOLIT

ну от уп ре

I. ZAŠTO SE ISTORIJA DESILA UPRAVO U TO VREME?

бу је ри (п и мн

је ди

ту

с т, пи ис

Original slike 2 pojavio se u New York Times-u 2001. godine. Ukoliko ne znate ništa više od onog što vam govori moj tekst ispod slike, ona nije naročito uzbudljiva; ali vredi je pogledati kao svedočanstvo ljudske delatnosti. Ne bi trebalo da imate problema pri identifikaciji opšteg karaktera prizora. Neki ljudi, verovatno arheolozi, verovatno su nedavno otkopali ostatke starih kamenih građevina koje su podigli neki drugi ljudi, verovatno ne arheolozi, koji su nekada i živeli u njima. Ali sve više od ovog opisa ruševina koje su otkopali arheolozi predstavlja problem. Na primer, ukoliko se zapitate gde se nalaze ove iskopine, šanse da pogodite čak i pravi kontinent nisu veće od jedan prema šest. Jedini kontinent koji bez oklevanja možete isključiti je Antarktik. Ova geografska neizvesnost je sama po sebi zanimljiva, i na nju ćemo se vratiti u nekom od kasnijih poglavlja. Pozabavimo se, međutim, pitanjem kada su dotični zidovi sagrađeni. Jedva da ste i tu u nešto boljoj situaciji. Možete pretpostaviti da iskopine datiraju od pre najmanje jednog ili dva veka, jer inače ne bi bile u tako lošem stanju, a i sami arheolozi se ne bi trudili da ih otkopavaju. Nema ni tragova savremene gradnje. Ali koliko su ove ruševine uopšte stare? Ukoliko imate opštu predstavu o hronologiji čovekove prošlosti, s razlogom možete biti sigurni da nisu starije od nekih deset hiljada godina. Čak je verovatnije da, u okviru tog perioda,

ар

хе

ол

е иј ог

)

19

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA ?

за т ин ер ну ре

от уп бу је ри (п

Sl. 2: Nedavno iskopane ruševine

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

20

и мн

datiraju iz nekoliko poslednjih, a ne početnih milenijuma. Prilič­ no neprecizno za tačan datum. Proizvoljnost je, međutim, samo u očima posmatrača. Savremeni ljudi- savremeni u smislu što se anatomski ne razlikuju od nas - datiraju od pre 130.000 godina, a možda i znatno više. U 0dnosu na ovo, datiranje iskopina na poslednjih 10.000 godina deluje zapanjujuće precizno; 10.000 godina je, najzad~. samo nekoliko stotina generacija. Zašto bi onda ljudi bili prisutni na Zemlji toliko dugo pre nego što im je palo na pamet da podignu nešto tako jedostavno kao što je građevina sa kamenim zidovima? Zašto bi to predstavljalo toliku senzaciju ukoliko bi se uspostavilo da su ove iskopine stare, recimo, 30.000 godina? Praksa gradnje kamenih zidova nije sama po sebi centralna tema ove knjige. Naprotiv, to sam iskoristio kao zamenu za daleko širi spektar ljudskih aktivnosti koje se mogu sumirati kao stvaranje istorije. Postoji konvencionalna definicija da je istorija onaj segment ljudske prošlosti koji nam je dostupan kroz pisane izvore. Po ovom kriterijumu istorija nije starija od nekih pet hiljada godina. Ova definicija nije neozbiljna. Uzme li se u obzir centralno mesto koje jezik ima u ljudskim kulturama, velika je razlika da li možemo izučavati pretke na osnovu onoga što su oni imali

da kažu o sebi. S obzirom na potencijalne upotrebe pisma u ljudskom društvu, ljudima je bilo neizmerno važno posedovanje ovog osnovnog instrumenta informativne tehnologije. Ali, započeti istoriju pre pet hiljada godina znači upasti u sredinu priče o brzoj kulturnoj promeni koja je započela nekih drugih pet hiljada godina ranije, sa pojavom zemljoradnje. U tom smislu poslednjih deset hiljada godina čine dobro definisan segment ljudske prošlosti koji je u očiglednom kontrastu sa mnogo dužim periodom koji mu je prethodio, periodom u kojem su lov i sakupljanje plodova bili jedini oblik života koji su ljudi upražnjavali. Pa tako, iz praktičnih razloga, hajde da ovih poslednjih deset hiljada godina ljudske prošlosti nazovemo »istorija«. Sada možemo preformulisati naše pitanje o porušenim zidovima sa onim koje se nalazi u zaglavlju ovog odeljka: Zašto se istorija desila upravo tada? Zašto je sve sabijeno u poslednjih deset hiljada godina? Jednostavno pitanje zaslužuje i jednostavan odgovor, a možda je ovo jedna od onih retkih prilika kada je to moguće. Slika 3 pokazuje neke rezultate dobijene na osnovu uzorka leda izvađenog bušenjem na Grenlandu početkom 1990-tih. Najstariji led vodi nas četvrt miliona godina unazad (na slici sasvim desno), najnoviji nas de fakto dovodi do današnjice (sasvim levo). Budući da se led godinama tanji, dobijamo daleko bolje sagledavanje novijeg vremena; zbog toga je, što se tiče hronologije, skala šira na levoj strani. Podaci pokazuju pomeranje odnosa dva različita izotopa kiseonika. Interesuje nas odnos jer on služi kao zamena za temperaturu: gore je toplije, dole je hladnije. Podaci iz drugih izvora potvrđuju da ova temperaturna kretanja govore o promenama u globalnoj klimi (a ne samo o lokalnim uslovima na Grenlandu). Sta vidimo ovde, osim ovih beskrajnih krivulja? Treba zapaziti samo dve stvari, ali, uzete zajedno one nam nude veliki deo odgovora na naše pitanje. Prva je, da je poslednjih 10.000 godina- period koji geolozi nazivaju holocen- bilo neuobičajeno toplo. Da bismo pronašli ekvivalentno vreme u kasnom pleistocenu, geološkoj epohi koja prethodi holocenu, morali bismo da idemo unazad u period emijana pre nekih 120.000

21

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

Vreme__..,..adašnjost

.

i

J

T i

i

I

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA?

Ti

Toplije

за т ин ер ну ре

от уп 8

бу

o Dubina ---...

o

8

Ill

N

N

pre emijana- ne bi bio baš zabavan. Preciznije, ljudska istorija se zasniva na zemljoradnji, i daleko je od zdravog razuma pretpostavka da bi njena pojava i održavanje bili veoma teški, ako ne i nemogući, u svetskoj klimi koja nije bila ni topla ni stabilna. Sigurno je da do sada nisu pronađeni nikakvi tragovi zemljoradnje u pleistocenu. Holocen je bio »prozor mogućnosti« za stvaranje istorije. Ukoliko je ovo tačno, ne treba se pitati zašto su ljudi če­ kali toliko dugo pre nego što su započeli da stvaraju istoriju. Ostavimo li po strani emijan, izgleda da su oni skočili kroz prozor otprilike čim im je bio otvoren. Ovo nam daje veliki deo odgovora na postavljeno pitanje. Ali nedostaje još nešto: ,»prozor« holocena mogao se otvoriti i zatvoriti mada nije bilo onih koji bi kroz njega skočili. Najzad, vrste koje su najsrodnije ljudima- šimpanze, gorile, giboni, orangutani- nisu uzvratili na holocen razvojem zemljoradnje. Mi jesmo, i to. sa izvanrednim posledicana. Ozbiljan odgovor na pitanje zašto smo se mi razlikovali odveo bi nas predaleko. Ali postoji nešto u opštem karakteru savremenih ljudi što može doprineti boljem razumevanju njihove reakcije na holocen.

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

22

и мн

godina. Ovo je u stvari dosta tipično za poslednjih milion godina: relativno kratki topli periodi ponavljaju se otprilike svakih sto hiljada godina. Drugo je, da je holocen imao pogodnost u drugom pogledu: svoju neverovatnu klimatsku stabilnost. Uporedite blage krivulje na levoj, sa njihovim oscilacijama na'desnoj strani. (Doista, ako ponovo pogledamo emijan, izgleda da se sastoji od niza najviših i najnižih vrednosti posmatrane serije koje su bile relativno daleko toplije, odnosno daleko hladnije od bilo čega u holocenu. Ali ovaj aspekt podataka je doveden u pitanje.). Holocen je tako vrlo neobičan period. U poslednjih 100 000 godina ne postoji ništa nalik njemu, a to je najveći deo perioda za koji se pretpostavlja da su u njemu živeli moderni ljudi. Istorija, kako smo je gore definisali, lepo se uklapa u toplu i stabilnu klimatsku nišu holocena. Ova asocijacija je uopšte nije tajanstvena. Pokušaj stvaranja istorije u jednom ledenom dobukoje je i postojalo najvećim delom izmedu emijana i holocena, i

8

"'

је ри (п

"' Sl. 3: Podaci sa uzorka leda izvađenog bušenjem na Grenlandu. (Levo): holocen; (desno) pre holocena, uključujući poslednje ledeno doba i emijan. Vreme je dato u hiljadama godina, a dubina u metrima

23

Hladnije

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA ?

Gore izneta tvrdnja da ljudi koji se po anatomiji nisu razlikovali od nas, datiraju od pre 130.000 godina, ili više, je tvrdnja koja se odnosi na fosile. Tipično je da fosili otkrivaju glavne anatomske karakteristike, pre svega kostiju. Drukčiju vrstu dokaza o ranim ljudima nudi arheologija, koja iznosi na svetlost dana artefakte koje su ovi ostavili za sobom. Neke od ovih artefakata razmotrićemo kasnije u ovom poglavlju. Ovde je važna njihova hronologija. Ukoliko se držimo hronoloških dokaza, nema razloga da pojavu savremenih ljudi - savremenih u smislu ponašanja, sa urođenim mogućnostima koje možemo smatrati sličnim našimasmeštamo toliko daleko u prošlost, čak pre 130.000 godina; dovoljno je 50.000. Usaglašavanje ovih različitih datiranja predstavlja ozbiljan problem prilikom izučavanja ljudske evolucije. Ili su savremeni ljudi u smislu anatomije iz ranijih vremena posedovali iste sposobnosti kao i mi, ali ih nisu koristili na takav način da bi ostavili brojne arheološke tragove do unazad 50.000 godina. Ili su ljudi, savremeni po svom ponašanju, iz poslednjih 50.000 godina bili rezultat biološke promene - možda povezane sa nekom fazom u evoluciji jezika- a to nije ostavilo traga među fosilnim ostacima. (Preistorija jezika predstavlja jednu od najtegobnijih praznina u znanju o poreklu naše vrste). Srećom, dovoljno je da se problem identifikuje, ne moramo i da ga rešimo. Umesto toga, treba se usredsrediti na ono što je karakteristič­ no kod arheoloških nalaza o ovim ljudima savremenim po svom ponašanju. Nije reč o tome da je njihova kultura verovatno bila značajno bogatija od bilo čega što je prethodno utvrđeno. Zahvaljujući crtežima na stenama starim preko dvadeset hiljada godina i nađenim na velikim međusobnim udaljenostima u Evropi, Južnoj Africi, i Australiji danas imamo primere sofisticirane umetnosti. Nalazimo i dokaze o jednom novom kulturnom diversitetu. Artefakti svedoče o jedinstvenim kulturnim varijacijama u vremenu i prostoru, na što ćemo se vratiti kasnije u ovom poglavlju. Stoga, ono što uočavamo na osnovu ranijih zapisa nije prosto nešto više kulture, nego dobro razvijena sposobnost za kulturnu promenu. Nije teško uočiti zašto je ovaj dar mogao biti u periodu velikih klimatskih kolebanja; kulturna agilnost je jedan od od-

govora na brze promene u okruženju. Ista ta agilnost bila je od bitne važnosti u ljudskoj reakciji na holocen. Ovde imamo naizgled prihvatljiv odgovor na jedno od osnovnih pitanja istorije- zašto se ona desila upravo u to vreme. S jedne strane, holocen je bio izuzetan, možda jedinstven »prozor mogućnosti« u životu ljudi savremenog ponašanja. S druge st~a­ ne, ovi ljudi su posedovali jedinstvenu kulturnu agilnost kojom su reagovali na ukazanu priliku.

за

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

т ин

ер

ну

от уп

ре

II. GENETIKA I POREKLO LJUDSKE RASE

бу

је ри (п и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

24

Veliki muslimanski naučnik Tabari (umro 923. god.) ostavio je obimnu istoriju njemu poznatog sveta. Karakteristično je da je on uglavnom citirao ranije izvore, ali negde na početku knjige iznosi značajnu metodološku tvrdnju: «nikakvo znanje o istoriji ljudi iz prošlosti kao i o ljudima i događajima iz novijih vremena nije dostupno onima koji nisu mogli da ih posmatraju i nisu žive- · li u to doba, izuzev putem informacija i prenošenjem.« Onima kojima ovo nije bilo jasno, dodaje da »se ovo znanje ne može steći razumom niti se do njega može doći pomoću unutrašnjih misaonih procesa.« Tabari je uglavnom u pravu kada je reč o najvećem delu istorije. U najnovije vreme počeli smo ozbiljno da koristimo razne vrste netekstualnih izvora, ponekad da bismo dopunili tekstove, a ponekada da bismo nadoknadili njihovo odsustvo. Tako su u prethodnom odeljku, za koji ne postoje nikakvi tekstualni dokazi, u raspravi dominirale dve vrste dokaza s kojima Tabari ili nije bio upoznat ili ih je ignorisao: fosili i artefakti. Njima se u poslednje vreme pridružila i treća, o kojoj Tabari nije mogao ni da sanja- genetika. Ono što genetika može da nam otkrije dovoljno je značajno da zaslužuje detaljnije razmatranje. Ali pre nego što pređemo na rezultate genetskih istraživanja, trebalo bi da razmotrimo neke od osnovnih koncepata. Ključni element u ljudskom genomu je skup informacija koje se odnose na razvoj ljudskog tela i njegovog funkcionisanja. Ova uputstva sastoje se od desetina hiljada gena. A geni su zapi-

25

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA ?

sani u tzv. genetskom kodu, četvoroslovnom biohemijskom alfabetu; od kojeg tri slova čine reč. Medij u kojem je poruka zapisana je dobro poznata biohemijska supstanca, DNK. Ovaj materijal, pak, sakupljen je u vidu dvadeset tri hromozoma, od kojih se dva para nalaze u jedru svake ćelije u ljudskom telu. Kompletna transkripcija genoma nekog ljudskog bića, onakva kakva se nalazi u bilo kojoj ćeliji, bila bi dovoljna da ispuni celu jednu biblioteku. Začudo, smatra se da 99% ovog teksta nema funkcionalnog značaja. Takav nefunkcionalni materijal poznat je kao nekodirajuća DNK. Preostali važan deo teksta, mogao bi da stane u jednu enciklopediju. Ne moramo da razbijamo glavu oko toga na koji se način ova uputstva izvršavaju; za nas je važno da je genom nasledan. Preciznije, vaš genom je na prilično proizvoljan način sačinjen od segmenata preuzetih od genoma majke i oca. Uglavnom je tako, ali dva izuzetka od ove proizvoljnosti interesovaće nas u ovom i kasnijim poglavljima. Jedan je Y hromozom, oznaka muškarca. Može ga imati samo muškarac, i on ga neminovno nasleduje od oca, i tako unazad do Adama. Drugi je poznat pod imenom mitohondrijalna DNK. Mitohondrije su organele koje se u velikom broju nalaze van jedra ćelije. One su, izgleda, nastale kao izdvojeni organizmi, ali žive u simbiozi unutar ćelija koje su poslednju milijardu godina preteče naših današnjih ćelija. Znak njihovog nezavisnog porekla je taj što one zadržavaju nešto vlastite DNK. Važno je da ste vi nasledili mitohondrijalnu DNK od vaše majke, a ona od svoje majke, i tako unazad sve do Eve. Ono što se obavezno dešava pri nasledivanju DNK je da se ona replikuje (tj. »kopira«). Kopiranje tekstova je nešto što smo svi iskusili: ono dovodi do grešaka, pri čemu se povećanjem broja kopija dolazi do većeg broja grešaka. Neke mogu biti pogubne, neke samo neprijatne, a neke nemaju nikakvu važnost. Uslučaju DNK, greške koje se javljaju prilikom »kopiranja« nazivaju se mutacije. Najveći broj mutacija nije značajan, jer one spadaju u nekodirajuću DNK (dok mutacije u genima mogu izazvati neprijatne bolesti, poput cističke fibroze). Ali ove beznačajne mutacije mogu dobro poslužiti za naše istorijske svrhe, jer se one jed-

nostavno prenose i ne postoji prirodna selekcija koja im ide ili ne ide u prilog. Ukratko, ukoliko se nade vari žive ćelije, DNK brzo propada. To znači da je, u principu, moguće izučavati samo DNK živih, ili nedavno preminulih, ukoliko je njihova DNK sačuvana u povoljnim uslovima. DNK ljudi današnjih je prilično lako dostupna, kao što je slučaj i sa ostalim manje ili više srodnim živim vrstama. Retkost je upotrebljiva DNK stara više od nekoliko hiljada godina. Interesantno je da raspolažemo samo sa tri uzorka mitohondrijalne DNK neandertalaca, ljudi koji su živeli u Evropi od oko pre 130.000 godina do pre oko 30.000 godina. Medutim, ne posedujemo sigurne uzorke iste starosti za današnje ljude, a nikakve za ranije hominide. Kako onda takve mutacije pomažu pri rekonstrukciji prošlosti? Bez namere da se bavimo teorijom, bolje je da odmah predemo na pitanje koje one rasvetljavaju: pitanje porekla ljudske rase. Tokom poslednjih nekoliko decenija, o tome je vodena žučna rasprava. Po mišljenju jednih, poreklo savremenog čoveka je multiregionalno: tj. proces kojim smo nastali bio je proces tokom kojeg su razni hominidi (medu njima i neandertalci) evoluirali u istom pravcu u različitim delovima sveta. Po drugima, današnji ljudi su se pojavili na jednom mestu - negde u Africi - i odatle se proširili u ostale krajeve sveta, zamenjujući tokom tog procesa ranije hominide (kao što su neandertalci). Spor je nastao u vezi sa fosilnim ostacima, i još nije razrešen. Osamdesetih godina prošlog veka započela su značajna genetska istraživanja, koja su pokazala da je »afrička» škola u pravu. Rezultate ovih istraživanja možemo sažeti u tri najvažnije tvrdnje. Prvo, sa genetskog stanovišta, izgleda da je ljudska rasa neobično homogena. Dakle, genetski smo mnogo sličniji od raznih vrsta majmuna sa kojima smo u najbližem srodstvu. Ovaj zaključak je sa političkog aspekta dobrodošao u savremenom svetu. Naime, ukoliko ste rasista, pa želite da vidite znatne genetske razlike unutar vlastite vrste, bilo bi vam daleko bolje da ste šimpanza (vrsta gde zoolozi bez problema mogu da identifikuju tri različite podvrste). Ali benigni karakter ovoga nalaza ne bi trebalo da

за

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

26

27

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA?

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п и мн

с т, пи ис

је ди

ар

ill. ORUĐE OD KAMENA

хе

ол

Ukoliko vas interesovanje za najranije ljude odvede do nekog muzeja, tamo ćete uglavnom videti kamena oruđa. Hominidi su pravili i koristili takva oruđa dva i po miliona godina. Tek tokom poslednjih nekoliko hiljada godina prešli su na metal. Pe-

е иј ог

)

28

Ovo nas dovodi do neizbežnog pitanja koje nas odvlači od genetike: zašto baš Mrika? Pitanje je složenije nego što izgleda. Postoje dobri razlozi da Mriku smatramo mestom gde su se pojavili ne samo moderni ljudi nego i cela linija hominida koja je vremenom dovela do njih. Doista, tokom poslednjih nekoliko miliona godina ne postoji nijedan značajan događaj u evoluciji hominida koji se sa sigurnošću može smestiti van Mrike. Po čemu je onda Mrika posebna? Veoma je lako eliminisati Ameriku':· i Australiju; tamo nije bilo čovekolikih majmuna, a prvi hominidi koji su stigli do njih bili su moderni ljudi. Ali zašto Mrika, a ne Evropa ili Azija, s obzirom na to da su u sve tri postojali čoveko­ liki majmuni? Potpun odgovor na ovo pitanje odveo bi nas daleko van okvira ove knjige, ali je vredna pomena uopštena opaska. Mrika je velikim delom u tropskom pojasu. Ovo je važno jer je upravo utropima input sunčeve energije najveći. Najgušća rasprostranjenost vrsta na celoj Zemlji je oko Ekvatora. Kako se od tropskog pojasa pomeramo na sever ili jug broj se naglo smanjuje. Stoga je, ukoliko je sve ostalo isto, mogućnost pojave nove vrste daleko verovatnija u tropskoj oblasti nego na bilo kom drugom mestu. Ovo nas, pak, dovodi do pitanja o kojem ćemo kasnije raspravljati: Zašto je tako značajna uloga tropske oblasti za stvaranje ljudske rase podbacila u stvaranju istorije? U međuvremenu, vratimo se na neke dokaze iz ljudske prošlosti, koji su, za razliku od DNK, bar vidljivi golim okom.

ту

nas odvrati od njegove zanimljivosti. Stvari nisu morale da budu ovakve, a to što jesu, mora da ukazuje na povezanost s našom prošlošću. Sasvim je očigledno da je ljudska rasa i previše skorašnjeg porekla da bi se nagomilalo toliko mutacija koje bi nas razdvojile od šimpanza. Drugo, genetska istraživanja pomažu da se precizno odredi reč »skorašnji«. Pre svega treba izračunati koliko je vremena prošlo da se uočene mutacije nagomila ju. Ovo, naravno, podrazumeva pitanja kalibracije i statističkog metoda koje moramo ostaviti po strani. Danas se odgovori u znatnoj meri razlikuju, ali uglavnom ostaju u rasponu od pre 50.000 do 200.000 godina. Ovo je utešno utoliko što ukazuje na to da su brojevi koje smo spominjali na osnovu fosila i artefakata tačni. Ali su nedovoljni zato što nam ne pomažu da odlučimo da li se današnja ljudska rasa genetski razdvajala nekih 130.000 godina (što bi svakako bio slučaj da su ljudi toga vremena bili već sasvim moderni) ili samo 50.000 (što bi svakako bio slučaj da su se sasvim moderni ljudi pojavili tek tada). Treće, genetski dokazi sve pouzdanije ukazuju na Mriku kao na mesto rodenja ljudske rase. Ovde se radi o opštem principu koji se može primeniti na sve (vrstu, jezik, kulturnu praksu) što se pojavljuje u jednoj regiji, širi se na ostale, a tokom vremena biva podložno mutaciji. Ukoliko je sve ostalo isto, jedan takav fenomen trebalo bi najviše da se diferencira u svojoj drevnoj postojbini, iz prostog razloga što se tu najduže zadržao. Nasuprot tome, trebalo bi najmanje da se diferencira u oblasti u kojoj se proširio u najnovije vreme, jer je moguće da je tu stigao u određenoj formi koja nije imala dovoljno vremena da se razdvoji na razne varijetete. Današnja izučavanja mitohondrijalne DNK pokazuju da su afričke populacije doista najdublje međusobno izdiferencirane i, uopšteno, od neafričkih populacija. Neafričke populacije su grupisane sa jednom jedinom grupom afričkih populacija. Najjednostavnije i najočiglednije tumačenje ovih rezultata jeste da je ljudska rasa potekla i da je počela da se diferencira u Mrici, šireći se na ostatak sveta tek u mnogo kasnijoj fazi.

''Autor u knjizi dosledno koristi oblik množine >>Americas«, u vidu Severnu, Srednju i Južnu Ameriku

29

imajući

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA ?

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

за

riod između prve pojave kamenog oruđa i prve pojave oruđa od metala poznat je kao kameno doba (termin je skovao jedan danski direktor muzeja tridesetih godina XIX veka, zajedno sa terminima >>bronzano doba« i >>gvozdeno doba«). Ali ova upotreba je neprikladna, i zahteva daljnu podelu. Tako najpre izdvajamo staro kameno doba, ili paleolit, od novog kamenog doba, ili neolita (lithos je grčka reč za >>kamen«). Granicu može da predstavlja pojava zemljoradnje. Kada je reč o Bliskom istoku to je otprilike pre oko deset hiljada godina. Dalje se paleolit deli na stariji (donji), srednji i mlađi (gornji). Ovaj poslednji je predmet našeg interesovanja u ovom poglavlju, i obuhvata period od definitivne pojave modernog ljudskog ponašanja pre nekih pedeset hiljada godina do pojave zemljoradnje. Ova podela kamenih doba je podesna, ali je sve potrebno staviti na svoje mesto. Očigledno je da poslednjih nekoliko hiljada godina nisu u potpunosti na puštena oruđa od kamena, pa čak ni danas. Na Bliskom istoku, na primer, još uvek su u dvadesetom veku korišćena za razne namene, od sečenja noktiju na nogama do presecanja pupčane vrpce. Manje očigledan problem je taj da postoji mala verovatnoća da je oruđe od kamena bilo reprezentativno za društva kamenog doba. Ono je jednostavno bilo najtrajnije. Oruđe je verovatno najčešće izrađivano od drveta, ali su uslovi pod kojima se očuvalo drveno koplje iz Klektona u Engleskoj, staro 300.000 godina, izuzetni. Pa ipak, sigurno je da su oruđa od kamena predstavljala, ako ništa drugo, a ono bar najznačajniji deo oruđa u društvima koja su ih koristila: pravljenje oruđa od kamena zahteva mnogo napora, a naši preci teško da bi se latili takvog posla da im nije bilo od koristi. Prilikom pravljenja oruđa od kamena, prvo što treba izabrati odgovarajući kamen: čvrst, sa finom granulacijom, izotropan (sa predispozicijom da puca na odgovarajućim mestima). Uopšteno, potrebno je kamenje vulkanskog porekla: kremen je dobar, ali nije jedini izbor. Zatim je potrebno odvojiti upotrebljive slojeve okresina. Na slici 4 pokazan je jedan način takvog rada koji je uočen k~d jedne veoma napredne neolitske kulture na Novoj Gvineji. Covek na slici koristi kamen kao čekić da bi odvojio tan-

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

Sl. 4:Tesanje kamena na Novoj Gvineji 1990. da bi se dobile okresine.

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

30

ke slojeve s oblutka koji drži među nogama. Položaj koji zauzima pogodan je zbog toga što kamene okresine i ostali komadići oblutka padaju iza njega. Pravljenje oruđa od kamena je opasan posao, jer se može desiti da vas komadić kamena udari u oko. Posle dobijanja kamenih okresina, sledi njihovo oblikovanje. Na slici 5 prikazano je kako to rade ljudi iz istog sela sa Nove Gvineje: osnovna tehnika je da se kamena okresina koja se drži u levoj ruci, i udara drugim kamenom koji se drži u desnoj ruci. Za valjano urađen posao potrebno je veliko iskustvo. Razne mogućnosti upotrebe oruđa od kamena bez sumnje su jasne ljudima koji ga više ne koriste. To znači da je arheolozima veoma teško da prave razliku između najranijeg takvog oruđa i otpadaka nastalih prilikom njegove izrade, mnoge tzv. ručne sekire, verovatno to nisu bile. Neka skorašnja posmatranja lovaca-sakupljača plodova pokazala su tipične načine korišćenja kamenog oruđa: za tucanje oraha, obradu kože, seču ili oblikovanje drveta, komadanje mesa, i međusobne borbe. To nam bar daje ideju za čim da tragamo. Posmatranjem kamenja pod mikroskopom i ispitivanjem uzoraka mikročestica utvđeno je da se ono još pre milion i po godina koristilo za obradu mesa i drveta. Pažljivo

31

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA ?

за т ин ер ну ре

от уп бу је ри (п

је ди

ту

ар

хе

ол

е иј ог

)

32

с т, пи ис

ispitivanje klektonskog koplja otkriva da je i ono oblikovano pomoću kamena. A što se tiče borbi, i bez sudske medicine može se objasniti povremeno prisustvo oštrog kamenja u nekom skeletu iz paleolita. Kada podignemo oči - nadamo se još nepovređene - sa kamenja, šta smo naučili? Krenimo od fenomena kao celine. Prvo ćemo uočiti da postoji šema korišćenja oruđa koja je ograničena na relativno napredne hominide (članove roda Homo, kako ih nazivaju stručnjaci). To nas odvaja od naših najstarijih predaka hominida, kao i od naših srodnika među čovekolikim majmunima. Neke populacije šimpanza u divljini koriste kamenje za razbijanje oraha (kao što to većina nas radi kada nemamo pri ruci metalnu krckalicu za orahe); ipak, oni ne obrađuju kamenje za neku određenu namenu. Eksperimenti su pokazali da patuljasti šimpanza u zatočeništvu može da nauči da pravi oruđe od kamena za sečenje konopca, mada daleko ispod nivoa rada naj-

и мн

Sl. 5: Tesari kamena sa Nove Gvineje oblikuju okresine.

starijih hominida. Međutim, šimpanze su na ovakvo ponašanje naveli ljudi koji vrše eksperimente, i ono se ne sreće u divljini. Na isti način, izrada oruđa od kamena odvaja kasnije hominide od ranijih- ne postoje dokazi da su australopiteci sa malim mozgom savladali takvu tehniku. Druga stvar je da se ova jedinstvena praksa hominida kulturološki prenosi (baš kao i tucanje oraha kod šimpanza). Odnosno, sigurni smo da moderni čovek nije genetski programiran da pravi oruđe od kamena. On to obično nauči od nekoga drugog. Malo je verovatno da su se u tom pogledu razlikovali raniji hominidi koji su pravili takva oruđa. Treća stvar je da su, uprkos po svemu sudeći kulturološkom prenošenju ove tehnike, kameni dokazi značajno postojani do mlađeg paleolita. Postoje promene i razlike, ali najčešće tehnike se nisu bitno razlikovale, mada su ih razdvajale hiljade milja i vremenski periodi od stotine hiljada godina. Otuda nazivi koje koriste evropski arheolozi za kulture tih vremena: »ašelen« obuhvata mnoge stotine hiljada godina, »musterijen« mnoge desetine hiljada. Nasuprot ovome, mlađi paleolit, kao što smo videli, označa­ va početak kulturne raznolikosti. Isti arheolozi su, u brzom redasledu, identifikovali sledeće kulturne periode: orinjačku, gravetijensku, solitrijensku i magdalenijensku kulturu, čije pojedinačno trajanje ne premašuje 4000 do 12.000 godina. Tako su oruđa od kamena iz orinjačkog perioda (od oko pre 40.000 do 28.000 godina) i solitrijena (od oko pre 21.000 do 16.500 godina) potpuno različita. Na isti način postojale su i razlike u kulturama pojedinih oblasti. Tako nam kamena oruđa otkrivaju pojavu jedne nove kulturne promenjivosti tokom mlađeg paleolita. Ono što se desilo kada se ova kulturna promenjivost udružila sa klimatskom povoljnošću holocena tema je ostatka knjige.

33

POGLAVLJE 2

за т ин ер

NEOLITSKA REVOLUCIJA

ну от уп ре

I. ZAŠTO JE STVARANJE ISTORIJE BIO NEKONTROLISAN PROCES?

бу је ри (п и мн

т, пи ис

Krajem dvadesetog veka čovek je izgradio jedno novo poštovanje prema kulturi šimpanza. U jednom pregledu objavljenom 1999. navedeno je trideset devet primera ponašanja šimpanza u divljini koja su se, izgleda, prenosila kulturološki. Na primer, kao što smo videli u prethodnom poglavlju, nekim populacijama šimpanza poznata je tehnika lomljenja oraha kamenjem -tačnije, oni stavljaju orah na jedan kamen i razbijaju ga drugim. Šimpanze nisu genetski progamirane da ovo rade. Od gena nasleduju samo sposobnost ovladavanja veštinom, učeći je od drugih šimpanza. Ovo i te kako jasno dokazuje da ljudi nisu jedine životinje koje imaju kulturu. Pa ipak, sudeći po ljudskim standardima, kultura šimpanza je veoma ograničena. Pre svega, izgleda da je ne akumuliraju u nekom značajnom stepenu. Naravno, naše znanje o njihovoj kulturi ograničeno je na ono što danas zapažamo (razbijanje oraha kod šimpanza prvi put je opisano 1844. godine). Možemo samo pretpostavili kako je izgledala pre dve hiljade, ili pre tri miliona, godina. Ali ako je ono što danas zapažamo sve što su oni akumulirali tokom neograničeno dugog vremenskog perioda, onda to, po našim standardima, i nije mnogo. S druge strane, izgleda da niihova kultura ne pripada onoj vrsti gde jedna stvar vodi drugoj. Covek pripitomljava konja i izumljuje točak; onda i11 sastavlja i dobija konja i kola. Vremenom će konja zameniti motor sa unutrašnjim sagorevanjem i dobiće automobil. Na sličan način mogli bismo zamisliti

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

) 35

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

šimpanze koji tucaju orahe kako treći kamen zamenjuju za orah i oblikuju kameno oruđe. To je nešto što su hominidi radili izrađu­ jući oruđe, na jedan donekle komplikovaniji način nego što je opisano u prethodnom poglavlju. Ali šimpanze to ne rade, i uopšte ne izgleda da u njihovoj kulturi jedan predmet predstavlja osnovu za izradu drugog. Sve u svemu, kao što kultura šimpanza nije kumulativna, ona nije ni dinamična. Ljudska kultura je, bar potencijalno, i kumulativna i dinamič­ na. Ali mala je verovatnoća da se ovaj potencijal razradi dalje ukoliko su ljudi prisiljeni da vode jednostavan život, kakav su obično vodili lovci-sakupljači plodova. Ovo je najuočljivije na nivou materijalne kulture. Lovci-sakupljači plodova su tipični nomadi jer je njihov način korišćenja okruženja više ekstenzivan, nego intenzivan. Poput današnjih putnika, nomadi putuju bez velikog prtljaga. Ukolik? dob_ijete novi artefakt bolje je da se rešite starog. U isto vreme, suzavanjem kulturnog inventara značajno se smanjuju šanse da jedna stvar odvede do druge. Ali u tome ne treba preterivati. Neke srećne populacije lovaca-sakupljača plodova nastanjivale su toliko bogata pribežišta da su mogli da se odreknu nomadskog načina živ?ta. Je~an mo~ući primer su lovci na evropske jelene u magdalemjenskoj kulturi u poslednjem milenijurnu mlađeg paleolita. Možda je sa ovim povezano i to da poslednje faze preneolitske kulture u ~e~ oblastima izgledaju znatno bogatije od prethodnih, u tolikoj men da su arheolozi za njih stvorili posebnu kategoriju, nazvavši je mezolit. Uglavnom, možemo smatrati da su paleolitski lovcis_akupljači plodova bili lišeni mogućnosti da ostvare pun potencijal ljudske kulture zbog ograničenja proizašlih iz odnosa njihovog načina života i okruženja u kojem su živeli. Time ne želim reći da je ostvarenje ovog potencijala nužno dobra ideja.

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA?

36

37

за

Ova ograničenja su konačno nestala tek sa pojavom zemljoradnje, i započinje neizvesni proces stvaranja istorije. Možda nije odmah jasno zašto je to tako. Mogli bismo lako zamisliti svet u kojem se zemljoradnja pojavila, zahuktala i nestala, ili svet u ko-

jem je zaostala, ali nije dovela ni do kakvih inovacija. Da su u takvim svetovima postojali arheolozi teško da bi pali u iskušenje da veličaju pojavu zemljoradnje nazivajući je neolitskom revolucijom. Ali u našem svetu ona je doista dovela do revolucije, i potrebno je da shvatimo koji su razlozi za to. Priča započinje na Bliskom istoku u devetom ili možda desetom milenijurnu p. n. e. Zašto tada i zašto tamo? Arheolozi imaju mnogo toga da kažu o neposrednom okruženju tog procesa, i šta ga je tačno moglo izazvati. Međutim, nama bi bio korisniji širi uvid. Na ovom nivou ne treba da nas zadržava pitanje »zašto tada?«, jer nam je odgovor već poznat: posmatramo početak holocena. Daleko je interesantnije pitanje »zašto tamo?«. Zaključak je toliko očigledan da ga ne treba ni objašnavati. Osnova zemljoradnje, odnosno čitavog istorijskog razvoja ljudskih društava, jeste trava. To može da zazvuči kontradiktorno, jer je za većinu nas trava nešto beznačajno što se može naći u gradskim parkovima i prigradskim travnjacima. Da bi se sagledala istina, treba uzeti u obzir činjenicu da je zemljoradnja skup dve glavne komponente: gajenja pripitomljenih biljaka, i uzgajanja pripitomljenih životinja. Među biljkama su najstariji i još uvek daleko najvažniji pripitomljeni oblici trave koji su poznati kao žitarice - poput pšenice i ječma. Odgovarajući položaj među životinjama zauzimaju biljojedi - ovce i goveda, od kojih zavisi život stočara. Ovo automatski objašnjava zašto tropski pojas zaostaje u istorijskom razvoju (čak i danas, nerazvijenost se uglavnom vezuje za tropski pojas). Zivot je tamo gde je trava; a ona, uprkos svom tropskom poreklu, najbolje uspeva u umerenoj klimi. Trava je, naravno, veoma rasprostranjena u svetu, a sa njom i životinje biljojedi. Međutim, nisu sve trave podesne za domestifikaciju, a nisu ni svi biljojedi; vrste koje to jesu veoma su neravnomerno raspoređene. U tom pogledu Evroazija je daleko najbolje snabdevena od preostalog kopnenog dela sveta. Divlje krave, na primer, pronađene su od Evrope do Kine. Unutar Evroazije najprivilegovaniji region bio je Bliski istok koji je, obilovao krupnozrnim žitaricama. Stoga nije nimalo čudno što je neolitska revolucija počela na Bliskom istoku - preciznije, u Plodnom polu-

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

Pojava zemljoradnje

)

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA?

mesecu, luku plodne zemlje koji se proteže od Palestine na zapadu do donje Mesapotamije na istoku. Nije lako objasniti kako se tranzicija odvijala. Može nam pomoći saznanje da je oko 10000 p. n. e u Palestini i oko nje postojala. populacija koja je već tada u značajnoj meri bila sedalač­ ka - u tolikoj meri da su koli~e u kojima su živeli predstavljale pogodan ambijent za miševe. Staviše, jedan od načina preživljavanja ove populacije bio je žetva semenja divljih trava, što se može utvrditi na osnovu pronađenih metalnih predmeta - srpova, stupa, glinom obloženih trapova i sličnog. Pod pretpostavkom da su ovi sakupljači, kao i većina nas, bili skloni zasipanju stvari, verovatno su vrlo brzo otkrili da su slučajno posejali mladice trave u blizini svojih koliba. Ono što su uradili nenamerno mogli su da nastave da rade namerno. U međuvremenu, podvrgli su travu selekciji koja, iako ne sasvim prirodna, nije morala da bude i namerna - u sledećem odeljku naići ćemo na dobar primer za ovo. Put ka demistifikaciji bio je otvoren. Mogli bismo nastaviti u tom stilu, ali je poruka već sasvim jasna. Možemo prilično ubedljivo ispričati prihvatljivu priču o pojavi zemljoradnje, ali to nije isto kao i saznanje o tome kako se to doista odigralo. Posle ovih ranih bliskoistočnih početaka, zemljoradnja se ukorenila u svojoj postojbini, ali se pojavila i na drugim mestima. Pratićemo pojavu zemljoradnje izvan Bliskog istoka. Pre nego što razmotrimo kako se to stvarno desilo, treba se zapitati kako je do toga uopšte došlo. Prvo, mogli bismo zamisliti svet u kojem je pojava zemljoradnje bila malo verovatan događaj koji se desio jednom. U takvom svetu svako dalje javljanje zemljoradnje u drugoj oblasti bilo bi širenje izvornog. Ovo širenje moglo bi imati dva oblika: zemljoradnička populacija dolazi i istiskuje lokalne lovce-sakupljače plodova ili sami lovci-sakupljači plodova preuzimaju praksu od zemljoradnika s kojima su došli u kontakt. Drugo, mogli bismo zamisliti jedan drugačiji svet u kojem se zemljoradnja pojavila iznenada. U takvom jednom svetu, kada se već jednom otvorio »prozor>stimulus diffusion>einkorn>predgrnčarskom neolitu