Lun i zavera ledene smrti (Roto biblioteka X-100, broj 849; begépelt változat)

                                  

LUN I ZAVERA LEDENE SMRTI

 

                                      

 

                                       F.

LUN I I 

Ešton

 

 

ZAVERA

LEDENE SMRTI

Vreme im je proticalo suviše brzo, jer su ovako zagrljeni sa  strepnjom očekivali da stari sat u pretsoblju otkuca vreme.  Trgoše se kad sat oglasi ponoć. Snagu da prekine ljubavnu  igru, uzavrela od neugasive žudnje i strasti, smogla je prva  Karen Henson. Maks Niland je još jednom privuče k sebi i usne  im se spojiše podrhtavajući u poljupcu za rastanak  ­ Moramo, mili moj Makse, moramo da krenemo ­ reče Karen i  blago se izvi iz Nilandovog zagrljaja.  ­ Postaju mi sve nepodnošljiviji rastanci i tužni dani bez  tebe, draga. Moramo učiniti nešto ­ reče Maks Niland.  ­  A šta da učinimo? Nemoćni smo da se otmemo od svega toga ­  reče Karen oblačeći se.  Još malo i ja ću imati dovoljno činjenica da pokrenem borbu za  uništenje te grozomorne zavere Samo tako možemo postati slo­

1   

bodni ­ odgovori joj Maks  ­ Strah me je, Makse.. Ako otkriju gde se sastajemo, mogla  bi da strada i Nora, zaštitnik nase jubavi. Tvoja sestra je  divno stvorenje. Ona nas razume... I baš zato bilo bi mi  strašno da joj se dogodi neko zlo. A oni su u stanju da je  ubiju... ­ govorila je Karen.  ­ Oteraj te zloslutne misli. Sve će se dobro završiti pa  ćemo zauvek biti zajedno.  ­ A on?  ­  Njega nema. On je hladni, smrznuti leš! ­ s gorčinom kao  da se prepire, odgovori Maks Niland  ­ Ne znam, dragi moj Makse. ne znam! ­ uzviknu Karen Henson  i zajeca ­ Sve je tako beznadno i užasno... Umreću od straha!  ­  Ne plači, Karen, molim te... Smogni još malo snage i  izdrži ovo kratko vreme do trenutka kada ćemo se oteti od  groznog pauka. Stići će nam pomoć i pobedićemo sve skrivene  aveti.   On je možda već stigao... Zato glavu gore! ­ tešio ju je  on.  Konačno su uspeli da se obuku.  ­ Idi prvo ti — reče ona. ­ Tebi je daleko, a ja ću za  nekoliko minuta biti u svojoj kući.  On je još jednom poljubi i brzo izide. Sede u automobil i  poveze se ka Botaničkom vrtu. Kad stiže do vrta lekovitih  trava, za njim se začu sirena policijskih kola. Pošto je vozio  polako, Niland još nekoliko desetina metara nastavi istom  brzinom, dok se nije uverio da policijska kola žele da  zaustave baš njega. On prikoči i ispred njegovog »mustanga*  nađe se veliki policijski automobil, s uključenim znakom za  zaustavljanje.Dva policajca priđoše s revolverima u rukama  Nilap je supustio staklo na vratima i' radoznalo očekivao  policajce.  ­ lzlazite­ naredi mu jedan od one dvojice policajaca  ­ Zar trebam , ja sam novinar Maks Niland ­ reče on i  ispruži ruku – sa otvorenom novinarskom kartom.  Zar treba da ponavljam? Izlazi i ruke na krov automobila!  Uzviknu sada neočekivano grubo onaj isti policajac i uze ga na  nišan revolvera raskoračivši se kao u najoštrijem sukobu.  ­ Ne suprotstavljam se — reče Niland — Ali uverićete se da..  ­ Umukni! ­ prodera se policajac.  Onaj drugi oprezno priđe Nilandu s leđa i opipa mu džepove i  pazuha, a onda mu brzim, veštim pokretima stavi lisice i  povuče ga ka policijskom automobilu.  ­ Vi ste u zabludi ­ reče Niland osvrćući se kao da očekuje  neku pomoć.  Automobili su promicali i, videvši da policija s nekim ima  posla, vozači nisu ni pokušali da uspore, jer, nikad se ne zna  na kakve bi neprijatnosti mogli naići.  — Koliko puta treba da ti ponovim da umukneš? — upita tobože  blago policajac, a onda udari novinara pesnicom u lice.  Niland podiže vezane ruke da se zaštiti, ali ga policajci 

2   

uhvatiše ispod ruku i dovukoše do svog automobila. Vozač, koji  se nije pomerao od kola, otvori im zadnja vrata da uvuku  uhapšenika. Odmah zatim, uz škripu guma zbog naglog kretanja,  automobil produži do ulaza na parkiralište kod Bruklinskog mu­ zeja gde se okrenu i stade uz travnatu poljanu. Na ovom delu  parkirališta nije bilo automobila, a sada više niko nije ni  dolazio.  — Zašto ste me doveli ovamo? ­ upita novinar  —  Naređeno nam je da te ubijemo i bacimo tu negde ­  odgovori policajac koji je do tada stalno ćutao.   —  I to. mi je neka šala! – osmehnu se Niland: Ipak nešto ne  razumem" ‘ Šta sam to zgrešio? Vozio sam polako... Kola su mi  bila ispravna... Nemam na duši nikakaV grijeh .  Policajacje na cev svog revolvera navrtao prigušivač. Je li  to još jedna glupa policijska šala s ponoćnom žrtvom? Niland  pomisli da će mu sledeći poduhvat biti istraživanje ponašanja  njujorške policije, pa reče:  — Želite li da me preplašite? To vam neće uspeti.  — Hajde, iziđi! — naredi mu policajac s revolverom  opremljenim prigušivačem zvuka.  — Kako da iziđem? ­ upita Hiland, jer je sedeo između njih  dvojice.  — Da li da mu odmah skinemo lisice? — upita policajac s  njegove leve strane i otvori vrata automobila.  Izašavši, povuče Nilanda za sobom. Policajac s revolverom  opremljenim prigušivačem zadenu oružje za opasač i obiđe oko  kola. Otključa lisice na reporterovim rukama i mirno ih  zakopča za alku na pojasu.  ­  A sada kreni tu preko travnjaka — naredi mirno, kao da  obavljaju neki rutinski posao.  ­ Šta vi to činite sa mnom? ­ upita Niland  policajac ga odgurnu ka travnjaku, a onda potrže revolver s  prigušivačem i brzo opali nekoliko puta. Niland se spotaće i  pade nekoliko koraka dalje. Okrenu se i pogleda svog ubicu,  koji mirno nanišani u glavu svoje žrtve i ispali poslednji  metak. Nilandova glava se rasprsnu.  ­  Opet pucaš ka­ti­vi municijom  —  uzdahnu prvi policajac.  ­ Samo je jedan bio u dobošu i eto, našao se poslednji. ­  odgovori policajac ubica  Odmah zatim sedoše u automobil i vozač opet naglo krenu, pa  škripanje guma na betonu: odjeknu kroz noć  *  Na zvuk telefona trgla se kao da je u sobi odjeknula jača  eksplozija Nekoliko trenutaka zurila je u telefonski aparat,  koji je i dalje zvonio. Konačno je podigla slušalicu i javila  se samo jednim »halou.  ­ Dobro je što ste još tu, gospođo Henson — reče nepoznati  muškarac.  ­ Dobili ste pogrešan broj — odgovori Karen uzdrhtalim  glasom. — Ovde nema nikakve gospođe Henson... 

3   

­ Vi ste uzbuđeni i uplašeni — nastavi nepoznati —  Prepoznajem i vaš glas. Želim samo da vas upozorim da grešite  što se ne držite dogovora sa Džedom.  ­ Koji Džed. Šta je vama?! ­ zaprepašćeno uzviknu Karen  Henson.  — Razgovarajmo smireno ­ nastavi nepoznati ­ Mi moramo da  razgovaramo.  — Ali ja nisam...  — Znam ja taćno ko ste, gospodo Karen, jer ja sam jedan od  onih određenih da vas štite.  — Takva zaštita mi ne treba.  — Ali ne zavisi to od vas. Zaštita mora da bude stalna i  sigurna.  — Recite jednom ko ste i šta hoćete — skoro plačnim glasom  reče Karen  — Moje ime vam neće ništa značiti Važno je da radim po  zahtevima i planovima vašeg muža Džeda Hensona — odgovori  nepoznati  — Ali on je... — zausti Karen, pa odmah ućuta jedva se  uzdržavajući da ne zaplače na sav glas.  — On je zaleđen, ali se njegova volja poštuje sve dok opet  ne bude sposoban da naređuje ­ reče nepoznati    — Šta vi hoćete od mene?  — Samo da vas opomenem Vaša veza sa Maksom Nilandom se  prekida..    — Kako vi to?..I šta vas se tiče moja veza sa Maksom? ­  ljutito reče Karen, jer je samo ogorčenošću mogla da spreči  plač.  — Mene se ne tiče, ali smeta mojim šefovima, koji poštuju  volju vašeg muža — reče nepoznati — Novinar je zloupotrebio  vašu naklonost da nas uhodi Zato mora da umre još ove noći..  — Ne! To ne smete! — uzviknu Karen  — Ja s tim nemam ništa, ali znam da će on uskoro umreti zbog  svojih grehova  — Sta znači to »uskoro«? ­ preplašeno upita Karen i pomisli  da brzo mora naći Maksa i pobeći s njim nekud daleko iz  Njujorka  — Naši ljudi su već javili da je uhvaćen Biće smaknut za  nekoliko minuta, ako to već nije učinjeno — odgovori nepoznati  vrlo mirnim glasom. ­ Moja je dužnost da vas posavetujem...  Ne smete to. prokleti bili! Ne verujem da bi Džed to odobrio  da je... da može... — zagrcnu se Karen.  Ne mogu da se prepirem s vama. Ako ne želite da umre i  Maksova sestra Nora Niland, onda ne koristite njen stan za  svoje ljubavne susrete.  ­ Neću.. Sve ću činiti kako želite, ali Maks ne sme da  strada!  ­ To je završeno. Ostaje da shvatite da će umreti svaki  muškarac, a i svaka žena, koji vam se suviše približe,  koristeći vašu naklonost da nas uhode i da nam smetaju.  Karen je ćutala ugušujući jecaje, ali suze su joj tekle. 

4   

Odjednom prekide vezu. Brzo potraži broj policijske stanice  kod Prospekt parka. Glomazni imenik joj dva puta iskliznu iz  uzdrhtalih ruku. Konačno nađe broj i javi joj se dežurni  narednik:  ­ Policijska stanica, izvolite! Slušam vas, govorite!  Tek tada ona shvati da ne zna šta bi mogla da kaže. Kako da  zatraži pomoć za Maksa? Ko zna gde je on sada? Čutala je  nekoliko trenutaka, pa onda spusti slušalicu. Spremala se da  pobegne iz malog stana, ali je opet trže zvonjenje telefona  Ona pođe ka aparatu kao hipnotisana njegovim eksplozivnim  Podiže slušalicu i odmah prepoznade glas malopređašnjeg  sagovornika.  Čuo sam da ste zvali policijsku stanicu Pametno ste učinili  to što ste odustali od uvlačenja policije u svoj život  ­  Vi prisluškujete ovaj telefon?  ­  upita ona  ­ Budite sigurni da ste pod našim nadzorom u svakom trenutku  Vi vrlo dobro znate za dogovor sa gospodinom Hensonom...  ­ Opet vi! ... A i sami znate da on više nije...  — Nikad ne recite da nije živ! ­ prekide je nervozno  nepoznati — On čeka da se izvrše sve njegove zapovedi. A u to  spada i obaveza da i vi... No čemu da govorim? Vi znate pod  kojim uslovima ste ostavljeni da mirno i lepo proživite deset  godina. Mi smo bili spremni čak i na to da zažmurimo na »sitne  grehe« koje biste počinili Površne ljubavne veze i slično.  Ali. dovođenje novinarskog njuškala spada u neoprostive grehe.  Možda se skrati onih deset godina..  Karen je sada drhtala slušajući i grozničavo razmišljajući  tamo da kaže. Tako upade sagovorniku u reč i doviknu:  — Čujte da ja kažem nekoliko reći!  — Govorite! Slušam vas!  — Pristajem na sve, ali da poštedite Maksa On neće više  zavirivati u vaše tajne...  —  Nažalost, to je nemoguće ­ sada nju prekide nepoznati. ­  Maks Niland je već mrtav...  — Ne. To ne sme biti!  —  Važno je da vi sada budete pametni Policija će, možda  tokom istrage stići i do vas. Ničim ne smete pokazati da je  Maks ubijen po Džedovom naređenju Kao' supruga ne smete  optuživati svog muža Nastale bi pravne teškoće, s obzirom na  Džedovo stanje...  — Prekinite, grom vas ubio! Poludeću!...  —  Smirite se, gospođo Henson. Maksova sestra zna da ste  večeras bili ovde. To ne poričite. Ali ne spominjite mene i  sadržaj našeg razgovora Ne dovodite Maksovu smrt u vezu s  gospodinom Džedom Hensonom i svima nama oko njega, jer...  —  Prekinite. Neću to da slušam! — uzviknu Karen, ali nije  se pomerila da spusti, ili odbaci slušalicu.  — Jer bi to ubrzalo tok stvari. Vi ćete mirno, dobro  ohlađeni, sačekati vreme nastavljanja vašeg življenja ..  ­ Želite li da poludim? ­ vrisnu Karen u slušalicu. 

5   

­ Ne! To niko ne želi! — uzviknu sagovornik. ­ Važno je da  shvatite nužnosti. To je kao sudbina. Ne sme se pogrešiti ni u  čemu. Veliki napredak nauke mora biti ostvaren Ponešto morate  i vi da žrtvujete. Sve će vam to budućnost nadoknaditi dugim,  srećnim životom ..  ­ Zar je Maks stvarno mrtav? — upita Karen kao da nije čula  ono što nepoznati govori.  ­ On je mrtav i to. na njegovu nesreću, zauvek. Glava mu je  raznesena kuršumima velike probojne moći...  Karen spusti slušalicu naprežući svu svoju snagu da se ne  sruši na pod. Teturajući iziđe iz stana i sede  u svoja kola.  Neko vreme vozila je prema Ist Flitbušu s namerom da svrati u  Hotel ­Klason«, jer je znala da Nora Niland prenoći tamo kad  im ustupi svoj stan. No konačno oseti da nema snage da izdrži  taj susret Kako da kaže Nori da joj je brat mrtav kada u to  još nije sigurna?  Zato odluči da ode kući pa da odatle pozove Noru. Ona će je  razumeti, shvatiće njen strah i strepnje Karen skrenu na Utika  aveniju i pođe prema jugu Proređeni posleponoćni saobraćaj joj  je omogućio da brže vozi, ali je jedva imala toliko snage da  drži upravljač i pri sporoj vožnji od dvadeset i pet milja. U  jednom trenutku pomisli kako time olakšava onome ko je prati  ali, brže nije mogla.  Konačno stiže u Fletlends i V avenijom prođe kroz  Marinapark, pa skrenu u svoju Geritsen aveniju. Na tihi zvuk  posebne sirene na njenim kolima pokrenuše se krila kapije,  koja se otvarala pomoću automata. Na isti način, ne izlazeći  iz kola, otvori vrata garaže i ostavi kola u njoj. Unutrašnjim  prolazom pope se u hol i tu zastade kao da želi da pobegne. No  bilo je kasno. Čovek koji je sedeo na udobnoj, kožnoj  presvučenoj klupi beše je čuo da dolazi i ustade.  ­  Otkud vi ovde, doktore? — upita ona slomljenim glasom.  ­  Neko me je pozvao, jer sam vam potreban. Rečeno mi je da  vas čekam — odgovori dr Alfred Metjus.  ­ Ko vas je pozvao? — upita Karen.  Sumnjičavo je gledala svog le­ kara.  ­  Bio je muški glas .. Spavao sam kad je telefon zvonio, pa  se nisam najbolje snašao. Muški glas mi je rekao da su vam  potrebni lekovi za Neko, jer ste doživeli težak šok  ­  odgovori lekar. — Pregledaću vas i učiniti šta treba.  ­  Ne želim nikakve lekove za smirenje* — uzviknu Karen. — A  ko vas je pustio ovarno, doktore?  ­ Glavna kapija se automatski otvorila kad sam zvao preko  interfona, a u kuću me je pustila vaša sobarica Lajza —  odgovori lekar  Karen poćuca nekoliko trenutaka posmatrajući lekara, a onda  reče:  ­ Možda će mi i zatrebati, doktore Metjus. Pređite u salon i  sami se poslužite pićem ili osvežavajući napitkom. Samo da se  istuširam i telefoniram, a onda se predajem vama i vašim  injekcijama. 

6   

On joj se osmehnuo i prede u salon, a ona ustrća širokim  stepeništem zastrtim tepih stazom tako da se na njemu nisu  čuli koraci.  Uspela je da brzo dobije Noru Niland i da joj ispriča kako  se rastala sa Maksom i kako joj je neko dosađivao pretnjama i  pričom o Maksovoj smrti.  ­ Plašim se, Nora. . Užasno mi je. Poludeću* ­ plačnim  glasom završi Karen  ­  Sada se i ja plašim ­ reće Nora Niland. — No nas dve ništa  ne možemo. Tražiću Maksa telefonom, a ako se ne javi, pozvaću  policiju.  ­ Ako možeš, ne spominji mene  —  reče Karen.  ­ Znam sve... Trudiću se, čak i ako je Maks mrtav, da ne  uprljam vašu Ijubav. On mi je sve pričao... Ako je ubijen,  onda je to zbog onog što je radio kao novinar, a ne zbog tebe,  Karen — odgovori Nora Nilanci pa prekide vezu.  Sve vreme dr Alfred Metjus je sedeo u fotelji i držao glavu  naslonjenu na dlan leve ruke. Oči su mu bile sklopljene kao da  spava, sve dok nije ušla Karen  Opipao joj je puls, malim aparatom oslušnuo rad srca i  spremio injekciju. Kad joj ubrizga sredstva za smirenje, on  zaključi:  — Ovo će vam doneti olakšanje i dobar san, a sutra, ako se  opet ne budete osećali dobro, dođite kod mene u Institut  Razgovaraćemo o svemu i naći način da vam pomognem,  On otprati Karen do spavaće sobe na čijim vratima sretoše  sobaricu. On je pozdravi i brzo strča niz stepenište.  *  Dežurni u policijskoj stanici podiže slušalicu telefona i  začu uzbuđen muški glas, po kome, ni sam ne znajući kako,  zaključi da zove mlad čovek.  — Slušam vas! ­ reče dežurni narednik.  — Želim da prijavim ubistvo... — poče nepoznati.  ­ Kako se zovete i odakle govorite? ­ upita dežurni.  ­ To ne želim da kažem... Bio sam na parkiralištu kod  Bruklinskog muzeja...  — Ubistvo se dogodilo tamo?  ­ Da.. Stigla su policijska kola, iz kojih su izišla dva  policajca i izvukla nekog čoveka sa zadnjeg sedišta...  ­ A gde ste vi bili?  — Sedeo sam sa svojom devojkom u automobilu.. Spustili smo  glave i virili u želji da nas policajci ne vida A oni su ubili  čoveka koji je zakoračio na travnjak  ­ Valjda je bežao?  ­ Nije! Gurnuli su ga i pucali. To sam jasno video...  ­ Onda bi vaša dužnost bila da se javite i da budete svedok.  ­ O, to nećete doživeti! Svedok protivu dva, ili možda tri  policajca ubice? To ne! Nikako. Rekao sam što sam imao. Leš  vam je tamo.  ­ Ali čekajte, ćoveće! Budite razumni. Ništa vam se ne može 

7   

dogoditi Štitićemo vas i vašu devojku na najbolji način ­  grozničavo reče dežurni narednik  ­ Ne smemo se osloniti na vaše reći. Videli smo kako  policija hladnokrvno ubija. Služili su se prigušivačem i  pucnji se nisu ćuli Zato je to izgledalo još strašnije. Zbogom  zauvek ­ zaključi nepoznati i veza se prekide.  Dežurni naredi da se pozove patrola i javi šta je saznao.  Pola sata kasnije patrola, je na parkiralištu našla leš  unakažene glave, ali iz dokumenata se moglo zaključiti da je  to novinar Maks Niland. Nije bilo znakova da je opljačkan, Jer  je u novčaniku ostalo sedamdeset i pet dolara. I drugi  predmeti, kao što su sat na ruci i mali prijemnik u džepu,  bili su nedirnuti  *  Da ga je u to doba probudio neko drugi, Rik Troter, poručnik  policije u četvrti Prospekt parka, ljutio bi se i pitao da li  sagovornik zna da za svako prokleto ubistvo ne treba buditi  šefa policijske stanice, Tu su dežurni u stanici inspektori i  narednici, patrole na ulicama.. Ali zvao je lično Džek Ejli,  šef Kriminalističke brigade Njujorka Umesto da se ljuti,  Troter prikupi snagu da mirno kaže:  ­ Izvolite, šefe, slušam vas!  ­ Znam da vas još niko nije obavestio, jer slučajno sam  saznao da se dogodilo jedno ubistvo kod Bruklinskog muzeja ­  poče Džek Ejli  ­ Valjda za to zna neko od mojih ljudi ­ reče poručnik  Troter.  ­  Naravno — nastavi Ejli. – Tamo je patrola koju je  obavestio dežurni, a na mesto ubistva stigao je i jedan vaš  inspektor No neki važni razlozi nalažu da vas zamolim da odmah  odete tamo i preuzmete istragu. Javljeno je i istražnom  sudiji... No dozvolite da vam skrenem pažnju na nešto. Naime,  sve okolnosti ubistva treba držati u tajnosti dok se o svakom  detalju ne dogovorite sa zainteresovanima.  ­  Ovako tek probuđenom nameće mi se jedna grešna misao ­  vedro reče Troter.  ­  Recite, poručnice, Mi se odavno znamo i nadam se da ćemo  se razumeti ­ reče Ejli.  Troter oseti da Ejli misli na vreme kada je od šefa zavisilo  da li će dobiti ovaj čin, pa s manje vedrine reče:  ­  Moja grešna misao možda i nije tako grešna. Pomislio sam  nije li možda dovoljno da stupim u telefonsku vezu sa svojim  ljudima i da im kažem šta da rade u skladu s vašim željama?  ­ Ne, nije dovoljno! ­ oštro naglasi Džek Ejli. ­ Ubijen je  nezavisni novinar Maks Niland koji je pisao za više novinskih  agencija i čije članke objavljuje mnoštvo listova i  publikacija širom Sjedinjenih Država i u svetu.  ­ Nisam čuo za tog momka, ali kad vi kažete. .  ­  Ne bih vas probudio u ovo doba da nije veoma važno. Za  oyaj zločin interesuju se Federalni istražni biro i neke druge  kompetentne institucije. 

8   

­ Pa šta još naređujete, gospodine Ejli?  ­ Ponavljam: Preuzmite istragu i sve držite u najvećoj  tajnosti. O svojim saznanjima ne izveštavajte kako je  uobičajeno, već stupite u najtešnju saradnju s višim inspekto­ rom Federalnog istražnog biroa Lesterom Batolfom Njegove želje  shvatite kao da su naređenja nadležnih Važno je da sve bude  baš tako.  — Dali da i vas obaveštavam?  —  Ne, nikako! Čak strogo čuvajte u tajnosti to da sam vas ja  uopšte zvao. Ljudi iz FBI ne žele da se mešam u ovaj slučaj.  — Znači li to da će u istrazi učestvovati i njihovi ljudi?  — Sve to zavisi od Batolfa. Mislim da žele da javni deo  istrage vodi policija, a oni će vući konce. Dakle, ako budete  mudri, kako se nadam da jeste, imaćete priliku da brzo  napredujete. Ovaj slučaj može da vas uzdigne, ali i da vas  potopi.  — Nisam siguran da vas dobro razumem — skrušeno reče  poručnik Rik Troter.  — Nije valjda?! Ne šalite se poručnice! Ako se ipak ne  šalite kad to kažete, onda znajte da sve vodite vi Za javnost  o meni i Batolfu niko ne treba da zna. Kad stvari postanu  jasnije, poslušaćete ono što vam se naredi ­ govorio je Džek  Ejli.  Troter pomisli da u svemu ima nešto mutno, ali samo reče:  — Bilo šta da je iza ovoga, postupiću po naređenjima i  pravilima.  — Po naređenjima, poručnice, po naređenjima ­ reče Ejli.  Takva je naša služba, Troteru. ­ Eto, na primer, niko vam ne  bi poverovao da je šef Kriminalističke brigade Njujorka u ovo  doba raspravljao s poručnikom iz Bruklina o tome šta je  pravilo, a šta naređenje. Dakle, još jednom: sve u najstrožoj  tajnosti! I gledajte da sve držite u svojim rukama i o  činjenicama obaveštavate što manje ljudi.  — Sada razumem, šefe! — uzviknu poručnik Troter.  — Tako treba i valja! — vedro reče Ejli. ­ Pa neko neka mi  kaže da su policajci glupi! Onda, požurite, porućniče! Možda  će vas ovo lansirati do mog ranga. Laku noć!  Troter mu takode požele laku noć, pa spusti slušalicu  gunđajući nešto sebi u bradu. Trudio se da ne probudi svoje  devojčice od tri i četiri godine i ženu. No žena je bila budna  i upita:  ­ Šta se dogodilo, dragi?  ­ Ništa važno. Ubijen je jedan novinar, pa su se visoki  šefovi umešali ­ odgovori Troter. — I zato moram da se motam  po Bruklinu prije svitanja. No ti samo spavaj jer te čekaju  brige i poslovi oko dece. Ne stižem da budem dobar otac i  suprug.  ­ Oh, nije tako dragi! Nikad se ne žalim, ni u mislima.  Troter joj dodirnu lice i pozdravi se, pa odmah iziđe Pred  Muzej stiže u četiri sata Sve što je moglo da se uradi do  jutra, njegovi ljudi su bili već uradili. Ostalo je samo da se 

9   

leš otpremi u mrtvačnicu. Iznenadiše se što je i on došao, pa  mu brzo izložiše šta su zatekli.  ­  Po naređenjima nadležnih ja preuzimam istragu, a sve vas  oslobađam daljih briga oko ovog slučaja, sem ako to zatražim.  Pre svega imajte na umu da ne smete da kažete nikom ni reći o  ovome što ste videli. Obaveštenje za javnost kolegama ubjenog  daću ja ­ govorio je poručnik držeći skrštene ruke i malo  podignutu glavu, što je bio znak da ne trpi pogovore u ovom  trenutku.  ­ Kola za otpremanje leša su vec stigla ­ reče narednik iz  patrole  ­ Onda ga otpremite ­ zaključi poručnik i još jednom priđe  lešu da ga bolje pogleda  Već u sedam sati poručniku Troteru su javili da je izvesna  Nora Niland molila da se ispita zna li se šta o njenom bratu  Maksu, jer ima razloga da sumnja da mu se dogodilo neko zlo.  ­ Čim se javi zamolite je da dođe u stanicu jer je to i  nužno i hitno — naredi poručnik   Vec nakon pola sata u njegov biro ude visoka ­devojka bujne  i duge kose svetlo kestenjaste boje. Njeno lepo građeno telo  bilo je za poručnikov ukus suviše izloženo  požudnim pogledima, jer je njena odeča bila neobična i za  sadašnji način odevanja u Njujorku, Nosila je čizme od meke  kože do iznad kolena. ali joj je zato ono, što bi se moglo  smatrati suknjicom, pokrivalo samo mali deo bedara i visilo u  vešto postavljenim dronjcima Tako iznošena i stara izgledala  je i tunika od tkanine prljavo ljubičaste boje, čiji okovratik  je bio postavljen svetlosivom materijom. Duga svilena marama u  bojama njene odeće štitila joj je vrat. O ruci joj je visila  motociklistićka kaciga, a o bedru grubo rađena torbica od  jelenske kože.  ­ Jeste li došli motociklom9 ­ upita poručnik  ­  Da, vozim snažnu »suzuki« mašinu jer se njome lakše  probijam kroz saobraćajnu gužvu ­ odgovori devojka, pa tek  onda reče svoje ime i razlog dolaska.  ­ Znam ko ste i zašto dolazite ­ poče poručnik Troter. ­ No  plašim se da ne mogu da vam saopštim ništa ohrabrujuće...  ­ Je li Maks ubijen? ­ upade ona i na licu joj se pojavi  grč, koji je mogao da znači početak plaća, ali i njegovo  gušenje snagom volje.  ­ Znaćemo to tek pošto identifikujete leš ­ odgovori  poručnik znajući da joj ne treba ostavljati lažnu nadu.  Uz obećanje da će je vratiti do motocikla, Troter je odveze  do mrtvačnice Devojka poznade leš svoga brata, iako je deo  lica bio unakažen eksplozivnim probojnim kuršumom Začudo, njen  izraz lica postade samo tvrđi i usredsređeniji  ­ Ko ga je ubio? ­ upita ona  ­ O tome se ništa ne zna ­ odgovori poručnik.  Dok su se vozili natrag, ka policijskoj stanici, on joj  ispriča gde je leš nađen i to da ih je obavestio neko  nepoznat, ali prećuta ono o policijskim kolima, ili možda 

10   

lažnim policajcima. Nije pomenuo ni to da se istraga smatra  važnom i da se traži stroga tajnost No zamoli je da nikome  ništa ne priča jer to bi moglo da obavesti ubice da im je  pravda na tragu.  Nora Niland je razmišljala nekoliko trenutaka pre nego što  pristade da odgovara na pitanja, a onda reče:  ­ Ne mogu nikoga da optužim. Kazaću vam adresu bratovljevog  stana, kao i adresu bungalova koji se nalazi na Maunt Kisku —  poče ona.  Objasni poručniku da je postojanje tog bungalova držao u  tajnosti, jer je tamo voleo da piše kada bi sakupio materijal  za veču seriju članaka.  ­ Za sada ćemo pogledati i stan i bungalov. Možda ćemo tamo  naći neki trag. No, znate li vi možda nešto od čega bismo  počeli? ­ upita poručnik.  ­ Možda je nešto oko njegovih novinarskih istraživanja ­  odgovori devojka.  ­ A znate li čime se bavio u poslednje vreme?  ­ Nisam sigurna, jer smo o poslovima retko razgovarali.  Njega nije zanimao moj modni butik, a ja sam više volela da  pročitam njegove članke, nego da proživljavam sve one faze  pronalaženja podataka — odgovori ona i ustade upitno ga  gledajući  ­ Možete da idete. Obećavam da ćemo učiniti sve što je u  moći polij­ cije da otkrijemo ubice vašeg brata. Zato vas  molim da me izvestite Jo svemu što smatreta da bi moglo da  bude od koristi za istragu ­ zaključi inspektor.  *  Još u poručnikovom birou Nora Niland je razmišljala da li da  pomene vezu svog brata sa Karen Henson, pa je odlučila da  privremeno to prećuti. Zato nije spomenula ni interesovanje  njenog brata za zamrzavanje ljudi koji bi trebalo da budu  odmrznuti posle više godina ili decenija.  Lako i brzo je obilazila vozila svojim snažnim motociklom i  uskoro stiže do kapije pred kućom Karen Henson. Čim je  pozvonila i javila ko je, rekoše joj da može da uđe, ali da  gospođa Karen još nije ustala. No, pošto je očekivala posetu,  rekla je da će ustati čim joj se to javi. Kapija se automatski  otvori i Nora uveze moticiki. Pola sata kasnije njih dve su  uspele da uguše jecaje i zaustave suze.  —  Moramo biti snažne i hrabre  ­  reče Nora Niland. ­ Nas dve možemo doprineti otkivanju  ubica, ali možemo da unesrećimo i nekoga nedužnog.  —  Koga mi možemo da unesrećimo? — upita klonulo Karen.  —  Možda same sebe... Morala sam doći da se s tobom  dogovorim o svemu. Biće teško da sakrijemo vašu vezu To bi me  stavilo u položaj da lažem i skrivam činjenice, mada sam i na  to spremna, ako je u tvom interesu. Maks te je zaista voleo i  toliko sam mu dužna ­ odgovori Nora.  — Moraću da ti ispričam mnoge stvari o sebi i o svom mužu,  pa ti sama zaključi kako da postupimo. Meni je potrebna 

11   

podrška, ali i savet, jer sasvim sam zbunjena..  Karen zastade, jer u holu zazvoni telefon Ona iziđe iz  manjeg salona za primanje intimnih prijatelja porodice i javi  se:  — Ovde Karen!  — Ovde je vaš zaštitnik ­ javi se isti onaj glas, koji je  ćula kad je posle Maksovog izlaska ostala u Norinom stanu.  Karen uzdrhta i upita:  —  Zar nemate milosti, čoveče? Zašto me ne ostavite na miru  u mojoj velikoj nesreći?  —  Moram da vas opomenem — nastavi nepoznati ­ Kod vas je  Nora Niland i vi činite sve da i ona umre kao njen brat.  ­ Kako možete?!...  ­ Da, taćno to činite. Hoćete da joj brbljate koješta, a mi  ne želimo... Džed ne dozvoljava da se govori o bilo čemu iz  vašeg intimnog života, kao ni o onome što se događa. Da li me  razumete?  ­  Razumem vas ­ slomljenim glasom odgovori Karen  ­ I ako želite da ta dama poživi, učinite da se vas dve više  ne sastanete ni jedan trenutak ­ dodade nepoznati i veza se  prekide.  »Oni me uvek čuju. Čak i u Morinom stanu... Nije moguće da  ona..mislila je Karen kao u izmaglici groznice vraćajući se u  salon  ­  Neko, protivu koga sam nemoćna, zabranio mi je da ti go­ vorim o bilo čemu. Ne smemo se ni viđati Odlazi sada, Nora! ­  reče ona čim uđe u salon  ­ Tako?... — reče Nora tiho. ­ Onda se ne osećam obaveznom  da ćutim o...  Karen joj naglo stavi prste na usne, a onda joj znacima reče  da ćuti i da ovde ne mogu slobodno da govore, jer ih neko  čuje. Molećivio sklopi ruke pred njom, a glasno reče:  ­ Ne želim da se više viđamo. I nikada nećemo razgovarati o  bilo čemu. Ne može drugačije! Odlazi sada,Nora.   Devojka ju je gledala zapanjeno i grozničavo razmišljajući  Karen poče da jeca i grčevi plača joj potresoše ramena, ali u  jednom trenutku, dok su joj niz lice tekle suze, uspela je da  kaže:  ­ Ne pokušavaj da opet dođeš ovamo!  Nora klimnu glavom i ćuteći iziđe.    *  Poručnik Rik Troter je uspeo da brzo dobije nalog za pretres  stana ubijenog Nilanda na Menhetnu u četrdeset osmoj ulici.  Dobio je i saglasnost tamošnje policijske stanice, pa je sa  svoja dva policajca požurio prema Menhetnu. Presekao je od  Vilijamsburg bridža do zapadne obale i pored reke stigao do  Četrdeset osme ulice. Još u toku vožnje dobio je obaveštenje  da ga radio vezom zove Federalni istražni biro.  Javio se viši inspektor Lester Batolf s molbom da se posle  pretresa novinarovog stana nađu u privatnom birou kod Union 

12   

skvera.  ­ Šta očekujete od posete tom stanu? ­ upita na kraju  Batolf.  ­ Ništa određeno... Rutinski posao, dok se bolje ne  orijentišemo ­ odgovori poručnik Troter. — Upozoren sam da  moram da sarađujem s vama i u jedanaest časova biću na  dogovorenom mestu  ­  Hvala, poručnice! — zaključi Lester Batolf  Mršteći se poručnik se vozio zavaljen na zadnjem sedištu i  razmišljao o onome što se događa. Još nije mogao da shvati  smisao svega. Smetalo mu je što se nekako sve događa po  unapred stvorenim uslovima. I onaj poziv u toku noći došao je  prerano. Zar nije moglo predavanje istrage u njegovu ličnu  nadležnost da pričeka? I zar viši inspektor federalnog  istražnog biroa nije rpogao da sačeka da se obavi pregled  stanova, pa da zakaže razgovor? Zašto svi istrčavaju?  Trosobni Nilandov stan bio je skroman, ali s dobrim ukusom  namešten. Jedino je radna soba bila u neredu. Bilo je dosta  otvorenih knjiga, zgužvanih papira izvan korpe za otpatke,  raširenih planova grada i okolnih sekcija.. Jedna napola  prazna boca viskija bila je zaboravljena pored stone lampe, a  dve neoprane čaše na stoćiću sa strane. Po pisaćem stolu bili  su razbacani papiri s obe strane pisaće mašine, a iz  neispražnjene pepeljare širio se po sobi neprijatan miris. No,  i pored svega toga moglo se zaključiti, zbog nekog »reda u  neredu«. kakav treba da postoji u ovakvim sobama, da je neko  na brzinu zavirivao ovamo.  Poručnik i njegova dva agenta brzo su sve pregledali. Sam  poručnik najviše se interesovao za novinareve dosijee, ali  nije našao one koji su morali da sadrže ovogodišnje kopije  članaka i beleške. Za Trotera se govorilo da je jedan od  retkih policajaca koji ima dovoljno mašte i pameti. On je  razmišljao i posmatrao sobu. Želeo je da otkrije ako ima nešto  skriveno u toj sobi. Razmišljao je gde bi on sam skrivao  ispisane listove, ako bi želeo da su mu pri ruci. a opet dobro  skriveni. Ispitao je sto dosta brzo. jer znao je da su  savremeni ljudi izbegavali da se služe »romantičnim«, a  stvarno naivnim skrovištima u samom stolu.  Pogled mu pade na donji deo vitrine s knjigama, koja je bila  blizu stola i nadohvat ruke onoga ko bi sedeo za stolom On  otvori vrata donjeg dela vitrine, koji je bio pun neispisanog  papira, kutija od kartona i pribora za pisanje. Sve je bilo  pomerano i ne sasvim vraćeno na mesto, pa je bilo očito da  tamo nema šta da se traži. Poručnik Troter htede da zatvori  vratanca donjeg dela vitrine, ali zastade. jer ona mu se  ućiniše nekako suviše debela s obzirom na konstrukciju tog  dela nameštaja. Kad malo bolje zagleda, primeti da poleđina  vrata može da se pomeri. Napipa dole jednu polugu i pomeri je,  pa se vrattašca otvoriše kao knjiga na dlanu Među drvenim  pločama se ukaza beli dosije Poručnik ga uze.  Pregledao ga je sedeći za stolom i njegovu pažnju najduže 

13   

zadrža kopija jednog pisma ispisanog mašinom . Ono je glasilo:  »Dragi Arture,  Ovom prilikom ovo pismo, šaljem ti po Stivu, jer ne bih smeo  kao poštansku pošiljku. Želim da ga pročita i tvoj prijatelj  Lun jer znam da će ga zanimati. Pre nego što pređem na stvar o  kojoj hoću da ti opširno pišem, mogu da ti se pohvalim da me  zdravlje dobro služi...  Poručnik pogledom prelete delove pisma koji su govorili o  ličnim i za istragu nevažnim detaljima, a onda nastavi.  »... Sada sam u groznici istraživanja oko nečega što je  nova, a davno smišljana aktivnost određenih ljudi, trgovina  ljudskim životima i budućnošću. No pod tim podrazumevam samo  jedan vid te trgovine. Radi se o zamrzavanju tek umrlih, ali i  još živih ljudi s namerom da posle više godine ili decenija  budu odmrznuti i oživljeni radi lečenja i podmlađivanja prema  budućim otkrićima nauke.  —  Ima li plemenitijeg poduhvata? — viču jedni.  —  Ima li besmislenijeg traćenja novca? — pitaju se drugi.  Mišljenja su podeljena, a ja imam svoje, do koga sam došao  na osnovu tačno poznatih činjenica, iz života i sadašnjeg  stanja određenih ljudi Zato ćete ti i tvoj prijatelj, veliki  naučnik Donald Sikert, koga sam imao čast i sreću da lično  upoznam i ubrojim u svoje prijatelje, sve moje sumnje i sve  moje stavove najlakše razumeti na primeru bračnog para Henson  Poručnikovi pratioci priđoše i jedan reče:  —  Mislim da ovde za istragu nema ništa da se uradi, sem da  se čitaju svi ti rukopisi ubijenog.  —  Baš to sada i činim. Ostavite me da čitanje ovog  dokumenta završim u miru. Za to vreme možete negde popiti  kafu, pa me sačekajte u kolima Naravno, možete ostati u drugoj  sobi i čekati, ako vam je to draže — odgovori poručnik.  U svom pismu ubijeni novinar je nastavljao:  ... Možda je ranije do vas doprlo ime multimilionera Džeda  Hensona. Taj ćovek je uspeo da stvori pravo carstvo trgovine i  industrije, kojim teku reke novca, a slivaju se u isto more —  Hensonovog bogatstva. To ime znaju svi u Sjedinjenim Državama,  ali je malo onih koji znaju da je on nestao. Upravo, nije  nestao... To je stanje kakvo ljudi nisu ranije doživljavali.  Ne postoje određeni pojmovi, a još manje pravna rešenja i  statusi. Džed Henson je ni živ, ni mrtav, ili bar, to se tačno  ne zna. On je u jednom trećem stanju: zaleđen je po sopstve­  noj želji. Sada se javljaju i takva pitanja kakva se u  životnoj praksi nisu javljala.  Je li on živ ili mrtav?  Da li je njegova žena udova?  Čija je njegova imovina?  Je li njegova volja, njegova oporuka, konačna, ili može da  se menja u procesu događaja kako ih je on naslutio?  I tako se ređaju na izgled besmislena pitanja, ali od  odgovora na njih zavisi život i sreća drugih bića koja ne mogu  da se zaštite od njegove moći i nastrane volje. U takvim 

14   

prilikama je supruga Džeda Hensona.  Ovde ću da ubacim istinu o jednoj činjenici, koja je i mene  uvukla u žrvanj događaja, koji može i da me slomi­ Osećam da  se nad našim glavama nadvija strašna opasnost... Oprostite,  nisam rekao da sam pre nekoliko meseci upoznao Karen Henson,  tu divnu ženu koju ćovek mora voleti zbog njene dobrote i  blagosti. Ili možda je ja vidim kroz naočare ljubavi. Ona je  poznanica moje sestre Nore. (Za svaki slučaj navodim njenu  adresu: N. N. Vašington avenija 1020, Bruklin, gde ima stan  ili butik. U svom vlasništvu, na Prospekt aveniji 391). Nora  nas je slučajno upoznala i među nama.. Eto dogodilo se sve ono  najlepše. Jedno bez drugoga ne možemo da živimo...«  Poručnik Rik Troter je počeo da se oseća kao da čita  uzbudljivu knjigu, pa požele da te trenutke ulepša čašom pića  Nađe dobro snabdeven orman s pićem i frižider s ledom, pa  napravi sebi veliku čašu osvežavajućeg koktela u kome nije  bilo mnogo alkohola Opet sede, ali sada u fotelju, i nastavi  da čita pisma:  »...Eto tu činjenicu imajte na umu kad procenjujete moje  stavove oko svega ovog. A sada da pokušam da budem što  objektivniji:  Pre tri godine bogataš je saznao da ima neizlečiv, ali  prilično spor oblik zloćudnog oboljenja, odnosno raka Užasnut  saznanjem o kanceroznom oboljenju on se mašio za svoje  najubojitije oružje ­ bogatstvo. Našao je grupu ljudi, koji su  već radili na zamrzavanju živih, pa ju je pojačao u svakom  smislu. Obezbedio je neprikosnovenu tajnost, pa i tajnu pomoć  državnih fondova i institucija Narasla je čudovišna  organizacija koja je pripremila mnoge druge poduhvate.  Zamislite, sve se to za Hensona pretvorilo u novi izvor  bogatstva. On je odlučio da bude živ zaleđen sve dok ne bude  otkriven siguran lek za njegovu bolest. No nije odlučivao samo  o sebi, već i o svojoj ženi. Prvo joj je saopštio da će i ona  biti izložena istom procesu zamrzavanja i oživljavanja No  izgleda da ju je toliko voleo da se složio da ona normalno  proživi još deset godina jer joj je tada bilo svega dvadeset i  pet. Privremeno ju je spasla ta velika razlika u godinama  Možete zamisliti kakve trenutke strave je morala preživljavati  dok je uspela da izmoli privremeno pomilovanje.  No tek tada počinje prava drama. Pre, tri godine je Džed  Henson podvrgnut izvlačenju krvi iz tela i ubrizgavanju  sredstava protiv stvaranja leda u organizmu rashlađenom na  minus 196 stepeni. Stavljen je u kapsulu i čeka.. Istražujući  o tome postao sam svjestan opasnosti i blizine smrti, ali eto  još sam živ. Ne plašim se ni sada, ali pokušavam da budem  realan. Možda me je to i nateralo da vam pišem. Znam da ćeš se  ti, Arture, interesovati za sve ovo, ali isto tako sam siguran  da ni Donald neće samo odmahnuti rukom i reći da sam fantasta.  Ima li, možda, nade da ću imati zadovoljstvo da vas vidim u  Njujorku? No neka bude kako će biti, ali posle ovoga pisma se  osećam ćvršći i odlučniji. Srdačno vas pozdravljam. Vaš Maks 

15   

Niland«.  U post skriptumu je bilo dodato:  »Proleće je ugodno za posete Njujorku«.  Datum na pismu je bio od pre trinaest dana. Pomalo  praznovemi Troter se osmehnu zbog pomisli da je za Nilanda taj  broj bio fatalan No odmah se na njegovom licu pojavi grimasa,  znak da je nanjušio opasnost.  ­ O, pa možda su nam Lun i Markinč već na grbači ­ reče  glasno.  Na to se iz druge sobe odmah odazva jedan od njegovih  policajaca.  ­  Šta ste rekli, poručnice? — upita stojeći na vratima.  ­ Idemo do Union skvera Pođimo! ­ odgovori poručnik,  presavijajući listove kopije pisma i stavljajući ih u džep.  *  Bila je to jedna od zgrada izgubljenih u senkama okolnih  oblakodera. Imala je jednostavnu fasadu, ali je unutra bila  bogato uređena. Poručnik Troter se liftom pope na treći sprat  i nađe biro čiju adresu mu je dao viši inspektor FBI Lester  Batolf. Na vratima je pisalo »Union pen co«. Čiju pažnju bi  mogao da privuče biro proizvođača nekakvih pera za pisanje?  Troter se osmehnu na pomisao da Federalni istražni biro može  da se »igra skrivalica, jer mu ne nedostaje novaca u onoj  meri u kojoj nedostaje njujorškoj policiji.  On pokuca i uđe. Skromna soba u koju je stupio, bila je  gotovo prazna. Za jednim pisaćim stolom sedeo je sredovečan  muškarac ćelavog temena i podužih brkova oborenih niz bradu  Delovao je neuredno zbog nejednakih pramenova poduže kose.  ­ Izvolite ­ reče službenik.  ­ Ovde imam zakazan susret sa gospodinom Batolfom ­ odgovori  Troter i pogled mu odluta ka tavanici U oba ugla izvežbano oko  policajca uoči gipsane ukrase, koji su skrivali okulare  televizijskih kamera.  ­  Ona vrata desno ­ pokaza službenik prstom, ne podižući se  sa svoje stolice.  Troteru se ovde nije sviđalo ništa što je video. Osećao je  da je sve lažno, a nije umeo da definiše osnove tog osećanja  On priđe pokazanim vratima i pokuca, pa, ne čekajući da čuje  odgovor, uđe i umalo udari čelom o druga, metar udaljena  tapacirana vrata. Otvori i njih i nađe se u prostranom birou,  čiji izgled ga iznenadi s obzirom da se u njega stizalo kroz  onu prvo oskudno nameštenu sobu Ovaj biro je bio luksuzno  opremljen Dugi sto opkoljavalo je dvadesetak skupih stolica.  Desno, kod prozora, bio je veliki radni sto s telefonima i ne­ kakvim aparaturama, usred kojih se video televizijski ekran,  na kome  je trenutno bila slika sobe kroz toju je poručnik već prošao.  Levo od dugog stola bilo je još dosta prostora, ispunjenog  onim skupim ormarima, koji spolja izgledaju kao da su od  drveta. a u stvari su zbir nekoliko čeličnih sefova najnovijeg  modela, kakve je Troter samo jednom izbliza video. Ispred 

16   

trezora nalazila se garnitura od šest fotelja oko okruglog  stola  ­ Ja sam... — zausti Troter još kraj vrata gledajući ćoveka  koji je sedeo za pisaćim stolom  ­ Znam ko ste, poručnice ­ prekide ga domaćin ustajući.  On pritisnu nekoliko dugmadi po svom stolu i uputi se ka  foteljama pokazujući rukom gostu da i on priđe. Troteru je  smetalo što nije mogao da se predstavi i pozdravi s domaćinom,  kako je red, pa samo kratko reče.  ­ Hvala!  Tek kad sedoše, domaćin reče:  ­ Naravno, ja sam Lester Batolf  ­ Zašto, naravno? ­ nasmeja se poručnik Troter.  ­ O. . Pa, zbilja... ­ nasmeja se i domaćin, pa brzo iz  unutrašnjeg džepa sakoa izvadi svoju legitimaciju pripadnika  FBI.  Troter je uze i razgleda, pa podiže pogled k licu  sagovornika na način koji primenjuju mnogi policajci sveta  prilikom legitlmisanja i koji je zbog nečega svakome  neprijatan. Vraćajući mu kartu Troter upita  ­ Ko vas je uputio na mene?  ­ Veza je Ejk, Džek Ejk. Nadam se da ste zadovoljni  identifikacijom  ­ osmehnu se domaćin.  Troter ga je sada posmatrao ispitivački. Lester Batolf je  bio ćovek malo viši od srednjeg rasta Imao je iznad ćela  proređenu tamno kestenjastu kosu, koju je na slepooćnicama  šaralo mnoštvo belih vlasi Guste obrve uokvirivale su krupne i  lepe oči. Izbrijano lice i na potiljku potkraćena kosa kao pre  više od dve decenije davali su mu uredan izgled. Mogao se  smatrati vrlo le­ pim čovekom da mu usne nisu bile tanke i  nekako povučene k zubima, što je licu Lestera Batolfa davalo  strog, pa i neprijatan izraz.  Radi efekta Troter bez reći izvuče kopiju pisma novinara Ni­  landa svom londonskom kolegi Arturu Markinću i Lunu, kralju  ponoći. Čim je počeo da čita pismo i došao do nadimka Lun,  poručnik je znao kome je upućeno, iako nigde nije bilo  spomenuto prezime Markinć. Poručnik je znao dosta o pod  vizima slavnog londonskog naučnika, čiji život protiće u  tajnim laboratorijama i skrovištima i u obračunima sa  zločincima širom sveta Sam Troter je pre nekoliko godina dva  puta učestvovao u poterama za Donaldom Sikertom.  Batolf takođe bez reći uze pismo i poče da ga čita. Troter  proceni da već treba da dođe do mesta na kome će mu iz pisma  biti jasno kome je upućeno, pa je motrio izraz Batolfovog lica  I nije se prevario u predviđanju da će pismo izazvati snažan  utisak. Batolf poblede, a onda izvadi maramicu i obrisa lice,  koje samo što nije oblio znoj, izazvan činjenicama iz pisma.  ­ Prokleti smutljivci! ­ uzviknu Lester Batolf.  Čitao je dalje i već su mu po licu izbijale graške znoja,  koji je brisao levom rukom dok je u desnoj držao pismo. 

17   

Nekoliko puta je pogledao Trotera kao da se pita shvata li taj  poručnik bruklinske policije kakvu bombu je doneo u džepu.  Kad završi čitanje i porazmisli nad datumom pisma, on tiho  reče:  ­  Možda su oni već tu ovde negde blizu nas.  ­  Danas pisma putuju brzo, a putnici još brže — reče  Troter.  ­ No sada smo tu gde jesmo ­ odahnu Batolf.  ­ Neprijatno bi bilo ako se Lun umeša, ali možda će pomoći  da se otkriju zločini oko zamrzavanja ljudi, ako ih ima ­ reče  poručnik.  ­ Tako vi mislite ­ osmehnu se upitno Batolf.  ­ Pismo je važno. U toj aferi.  ­ Kakvoj aferi!  ­  Aferi zaleđivanja ­ odgovori mirno Troter — Dakle, u toj  aferi već ima zločina  ­ Kakvih? ­ upita Batolf.  ­  Pa ubijen je Maks Niland ­ odgovori Troter.  ­  Hm, da Možda ste u pravu. Ovo pismo otkriva da je taj  ćovek otišao daleko ­ reče tada Batolf. ­  No ostavimo nagađanja, jer važno je da ostanemo kod činjenica.  Ispričajte mi sve što znate o ubistvu, o žrtvi i okolnostima.  Poručnik ispriča sve što je znao.  ­  Šta sad mislite da preduzmete? ­ upita Batolf  presavijajući kopiju pisma i stavljajući je u svoj džep.  ­ Zar ne bi bilo bolje da pismo ostane kod mene, odnosno u  dosijeu istrage? ­ upita Troter umesto da odgovori na pitanje.  ­ Možete ga fotokopirati.  ­ To ne valja... A da li je još neko pročitao ove redove?  ­ Još niko!  ­  Onda možemo ovako: daću vam revers na ovaj dokumenat da  bih ga pokazao važnoj ličnosti, a onda ću vam ga vratiti.  ­  Ako već smatrate da tako treba... ­ bezvoljno reče Troter  Nerado je ispuštao iz ruku takav dokumenat, jer je  pronalaženje pisma bio jedini uspeh istrage.  ­ Niste mi odgovorili šta sada nameravate ­ reče Batolf i  ustade.  Otvori jedan sef i zaključa kopiju pisma, a onda pode k svom  stolu i podiže slušalicu da pozove neki broj. Međutim u isto  vreme reče:  ­ Odgovorite mi!  ­  Pretražićemo još Nilandov bungalov ­ odgovori Troter  ­ Da, pretražite ga pažljivo. No ne žurite s tim do posle  podne, jer će možda još neko od naših eksperata želeti da  osmotri to mesto. Važno je da saradujemo i u detaljima ­  zaključi Batolf.  On okrenu brojčanik telefona i pošto dobi vezu, posluša  predstavljanje sagovornika.  ­ Pa šta mislite? ­ upita.  Onda je dugo slušao poklapajući dlanovima celu slušalicu. Na  kraju samo reče: 

18   

­ Sasvim sam saglasan. Uredite to kako valja. A ja ću stići  k vama za pola sata ­ zaključi Batolf.  On spusti slušalicu, još malo proćaska s poručnikom i ponudi  mu piće. ali ovaj odbi pomenuvši koktel popijen u Nilandovom  stanu.  ­ Dakle, posle podne, oko petnaest časova u Nilandovom  bungalovu ­ reče Batolf pružajući ruku na rastanku ­ I nikome  ni reći o sadržaju pisma, molim vas! Verujte mi da tako treba  A čim istraga odmakne, videćete da sam u pravu.  Odmah zatim Troter iziđe.    III  Već tri dana Lun je bio u Niujorku. Putovao je sam preko  Kanade, jer je računao da će tim pravcem najlakše stići  neprimećen u Sjedinjene Države. Nije pozvao na put ni Džejn  Vitington, ni Samjuela Makfersona, jer su i njihova imena bila  zabeležena na softverima elektronskih mozgova policije tako da  su traženi još od prvog zajedničkog boravka na ovom  kontinentu. S brojem onih koji bi došli sa Donaldom Sikertom  povećavala se mogućnost da i sam Lun bude otkriven. No on nije  u Njujork stigao sam. Sa druge strane, preko Meksika, avionom  je doputovao Ro Hač, Makfersonov posinak i ujedno čudan svat,  koji se kroz život probijao na svoj način.  Ta tri dana Lun i Ro Hač iskoristili su da obiđu, snabdeju i  poprave sklonište u Bronksu koje godinama nije otvarano, a  nalazilo se u zazidanom tunelu prokopanom na pravcu jednog  kraka podzemne železnice od čije gradnje se odustalo. Niko  nije vodio računa ni o propadanju skupih kuća i građevina u  Bronksu, a podzemni tunel je bio sasvim zaboravljen. No ovoga  puta njih dvojica nisu ni slutili da će njihov rad u skloništu  možda biti koban za nekoga Možda Maks Niland ne bi poginuo da  se odmah sreo s njima  ­ Nije teško pretpostaviti da će organizatori bande ledene  smrti svim snagama i svim sredstvima  braniti svoje planove. A onda se može zaključiti da su sigurno  spremni da proliju potoke krvi ­ govorio je Ro Hač.  Lun je jedva primetno klimao glavom. Na licu mu se pojavio  radostan osmeh što Ro Hač ume da razmišlja i predviđa.  ­ Ipak, nadam se da ćemo im zajedno sa Nilandom pomrsiti  planove, ako su zločinački. A ako su pošteni i posvećeni nauci  i mi ćemo doprineti njihovom ostvarenju ­ rekao je Lun.  ­ Ne verujem da su to čisti poslovi ­ dodao je Ro Hač. ­ Još  u trenutku kad sam pročitao ono pismo, zbog kojeg smo potegli  preko Atlantika, bio sam načisto da ima razloga da dođemo jer,  plašim se da će Niland loše proći.  Toga jutra ustali su rano i zaključili da je skrovište  sigurno dobro snabdeveno za stalni boravak. Ro Hać uključi  radio aparat i dorućkujući počeše da slušaju vesti. Istina, Ro  je više pazio na to da li je sve na stolu, pa je Lun prvi čuo.  ­ Slušaj! — uzviknu on.  Zastadoše u položajima u kojima su bili. 

19   

 To je sve što se zna o ubistvg novinara Maksa Nilanda u  toku protekle noći kod Bruklinskog muzeja. .  Ostale vesti ih nisu interesovale, pa Lun isključi radio.  ­  Neću moći sebi da oprostim što nismo odmah potražili  Maksa  ­  reče Lun ne skrivajući izraz žalosti zbog tragične  Nilandove smrti.  ­  Pravo je da krivce kaznimo bez milosti ­ reče Ro tvrdim  glasom, kao da drži stegnute zube. ­ A treba da počnemo odmah.  ­  Ostalo je da proverimo telefonsku liniju, koju smo tajno  vezali na podzemne linije po principu naših veza u Londonu ­  reče Lun. ­ A valjalo bi videti odakle da počnemo. ..  —  Ja bih motrio na Nilandov stan, jer ćemo tako saznati ko  vodi istragu ­ reče Ro Hać  — To je dobra ideja. Možda je bolje da počnemo tako, nego da  tražimo Nilandovu sestru. Ona je sada u mučnom stanju žalosti  i treba je pustiti da se malo povrati ­ složi se Lun.  Ipak on proveri telefonsku vezu i posle manje opravke  aparata, nastale zbog vlage u neprovetravanom skloništu, mogao  je da telefonira. Odmah zatim pozva Ro Hača da mu pokaže  oružje još davno konzervirano i ostavljeno ovde.  — Pa tu imaš sve što može da zatreba ­ reče Hać. ­ A ja sam  smišljao kako da nabavimo novo oružje, jer nismo smeli da  rizikujemo i nešto ponesemo iz Londona. Svi ti pregledi pre  ulaska u avion...  — Istina je da to otežava neke naše poslove ­ upade Lun. ­  Ali kad možeš da poneseš dosta novca, ne moraš brinuti kako da  u Sjedinjenim Državama nabaviš oružje, od noža do motorizovane  artiljerije.  —  Ipak, ovako je lakše ­ osmehnu se Ro Hač. ­ Vidim da imaš  i gasnih i eksplozivnih oružja za čitav mali rat.  Lun razgleda plan grada i uze džepno izdanje da ga ponese,  odabra nekoliko predmeta i jedan automatski pištolj, pa sve to  rasporedi u džepove odela Ro Hać je motrio šta on to radi, pa  ja i sam postupio slično.  —  Isprobao sam onu tobožnju krntiju automobila Čim sam od­ stranio ulje iz cilindra i stavio novu bateriju, počeo je da  prede kao zadovoljan mačak. No na Menhetnu i nekim drugim  mestima bićemo upadljivi zbog spoljnog izgleda automobila.  Morali bismo da iznajmimo ili kupimo druga kola ­ reče Ro Hač.  — S tobom mi je lako, jer mnoge poslove obaviš sam, pa ne  moram da mislim o svemu ­ reče Lun.  ­ Sve imamo sem.. ­ zausti Ro Hač.  ­ Ne plašim se da ćeš ti dozvoliti da te muči oskudica u tom  smislu  ­  reče Lun ne puštajući ga da kaže šta misli do kraja.  Makfersonov posinak, opasni Ro Hač već je bio uz Luna tako  dugo da su mogli da pogode misli jedno drugome.  Do kraja Bronksa dovezli su se bjuikom nagrđenim spolja tako  da ga niko ne bi poželeo za vožnju Samo vrlo pažljivom  posmatraču, koji dobro zna šta su automobili, uspelo bi da 

20   

otkrije da mu ne nedostaje nijedan važan dec. Automobil  ostaviše u garaži kod mosta i autobusom pređoše na Menhetn.  Lun i Hać potražiše kola za iznajmljivanje i svaki za sebe uze  po jedan brz ford starijeg modela, ali ne zato što su ta kola  bila jeftinija, već što je baš za njih Lun u skloništu imao  delove za blindiranje, radio opremu i druge naročite uređaje.  Jedna kola ostaviše u garaži na Kolumbus aveniji u Vest Sajdu,  a drugima se odvezoše prema Četrdeset i osmoj ulici.  Stigli su baš u trenutku kada su tri čoveka; sa šeširima  natučenim na oči i tamhim naoćarima, kao da su namerno hteli  da pokažu da su agenti u civilnim odelima, izišla iz zgrade u  kojoj je bio Nilandov stan.  Čim je Lun svojim genijalno konstruisanim kalauzom, koji je  na prvi pogled ličio na običan džepni nožić, otvorio ulazna  vrata stana, bilo mu je jasno da su ovde poslovali ti drski  ljudi, u vazduhu je još lebdeo dim cigareta.  Njih dvojica brzo su pregledali stan, ali nisu našli ništa  što bi uzeli. Jedino je Lun prepisao nekoliko adresa i  telefonskih brojeva iz stone beležnice. Ro Hać je više puta  pogledao kroz prozor i sada je video policijski automobil koji  je stao pred zgradom na zabranjenom mestu. Video je da su se  dva uniformisana policajca i jedan u civilnom odelu uputili ka  glavnom ulazu.  ­  Mislim da imamo posetu ­ reče on Lunu.  ­ Onda se gubimo odavde. Ostaviću »stenicu« za svaki slučaj  ­ reče Sikert i brzo napustiše stan.  Sišli su stepeništem, a policajci su se popeli liftom. Malo  kasnije Lun je znao da se vođa policijske trojke zove poručnik  Troter, jer je uz pomoć svog, uz ploču Nilandovog stola  zalepljenog, mikro primo­ predajnika, čuo kako mu se obraćaju  uniformisani policajci. Dok je Troterova grupica pretresala  Nilandov stan i dok je on čitao kopiju pisma, Lun i Ro Hać su  »obeležili« policijski automobil malim, ali snažnim radio  signalizatorom. Tako su sebi olakšali eventualno buduće  praćenje tih kola.  No Lun se nije zadovoljio time, već je na izlazu dočekao  poručnika Trotera i prišao mu nasmejan uzviknuvši:  ­ Ako ovo nije Bil Šerer, onda ja ne znam ko sam!  Dodirnuo ga je levom rukom pružajući desnu da­se rukuje.Bio  je to trenutak kad mu je pod rever stavio, svoj drugi mikro  primopredajnik tog jutra  ­ Izgleda da ipak ne znate ko ste  ­  reče poručnik ne dajući ruku.  ­ Pa stvarno... A tako ste slični mom prijatelju koga,  istina, nisam video nekoliko godina. Oprostite ­  reče Lun i  povuče se korak u stranu.  Poručnik je brinuo svoju brigu pa više nije ni mislio na tog  čoveka. No Lun i Hač su sada lako pratili Trotera. Tako su već  na samom početku utrčali na pravi trag. Ćuli su razgovor višeg  inspektora FBI Lestera Batolfa i poručnika Trotera.  ­ Sada nam ostaje da motrimo na njih u nadi da ćemo tako i 

21   

sami nešto naći. ­ reče Ro Hać.  ­ Mislimo isto, Nate! ­ uzviknu Lun.  Ro odmah shvati da se prelazi na lažna imena. Njegovo je  bilo Nat Mekloren, a Lunovo Arnold Dil.  ­ To je dobar znak da ne grešimo. Arnolde ­ zaključi Ro Hač.  ­ Dakle, mogli bismo da ostavimo Trotera neko vreme i da  poradimo štogod važnije, pa ćemo posle podne biti kod  bungalova na Maunt Kisku.  ­  Opet mi otimaš pomisao — nasmeja se Lun. — Do tada možemo  da izviđamo poprište budućih događaja.  ­ E, na to nisam pomišljao! — uzviknu Hać.  ­  Znam ja šta si ti pomišljao. Ćak znam i to da tvoja  cirkuska jahačica, lepa Karin Gudmundsen gostuje u ovom delu  sveta. No biće prilike da se raspitaš za nju ­ šalio se Lun.  ­ Nije fer da zaviruješ u intimne misli drugih ljudi ­  tobože protestvujuć: reče Ro Hač.  ­  Neću više — nasmeja se Lun.  ­  A sada treba da obiđemo izdalje policijsku stanicu i stan  Hensonovih u Bruklinu, čije adrese tek treba da saznamo.  Osmotrićemo i stan Nolandove sestre, čiju adresu imamo.  Raspitaćemo se okolo, pregledati prilaze, a ujedno proučiti  karte za putovanje do Mount Kiska.  *  Prilazeći bungalovu, koji se nalazio između dva brdašca  visoko iznad Osininga, poručnik Rik Troter pomisli na Sing  Sing zatvore, zbog kojih je i gradić promenio ime. Vozač  zaključa kola i pođe za poručnikom uz trećeg člana patrole.  ­ Stigli smo prvi — reče poručnik.  ­ Zar još neko treba da dođe? ­ upita policajac koji je išao  pored njega.  ­ Treba.. Mislim da će to biti momci iz Federalnog istražnog  biroa — odgovori Troter.  Bungalov se nalazio pod šumom, koja je pokrivala dva brega,  a ovi su dobo zaklanjali vidik radoznalima sve do blizu  zgradice. Bungalov je bio načinjen tako što je imao dva zida  od kamena i dva od drvenih greda. Vrata su bila čvrsta, ali  brava jednostavna za policajca obučenog da u nuždi otvori  prolaz. Brzo uđoše i počeše da istražuju Odmah zatim začu se  zvuk motora drugih kola, koja stigoše uskim putem od strme  ceste.  Troter pogleda kroz prozor i pomisli kako je moguće da  policijski vozač tako stane da zatvori izlaz njegovim kolima,  a pravilo saobraćaja uopšte, pogotovo policijsko pravilo  zaustavljanja vozila, nalaže da se ne postupa tako. Opet  pomisli na zatvor u Sing Singu, pa na ubistvo Nilanda i na  kraju na svoju ženu i decu. Tu zbrku misli prekide dolazak  nepoznatih policijaca, od kojih jedan upita:  — Jeste li vi poručnik Troter?  —  Jesam — odgovori ovaj i okrenu se da vidi šta rade  njegova dva čoveka, koji nisu ostavljali posao. — Izgleda da  ovde ne možemo da nađemo ništa važno. 

22   

— Nikad se ne ma — reče jedan od pridošlih policajaca i zbog  nečega se nasmeja glasno, kao da je čuo dobru šalu  Ona druga dva policajca priđoše Troterovim ljudima, koji su  istraživali ne osvrćući se na pridošlice. čiji narednik se  nađe iza poručnika i viknu:  — Sada!  —  Troter oseti pritisak cevi uz kičmu i ugleda kako njegova  dva čoveka još uvek ne obraćaju pažnju šta se događa. Ona dva  nepoznata policajca držala su revolvere s prigušivačima u  rukama. Troter je očekivao da oni pozovu da se dignu ruke. ali  to se nije dogodilo. Začu se siktanje kuršuma iz oružja s  prigušivačima i dva bruklinska policajca padoše. U istom  trenutku narednik iza poručnikovih leđa uzviknu:  ­ Ne pokreći se, Troteru, pa ćeš živeti malo duže!    *  Za to vreme još jedna kola su skrenula sa strme asfaltne  ceste, ali oko manjeg brega i drugim prolazom. Stigoše do šume  i nestadoše među drvećem opasno se naginjući. Kad stadoše, iz  njih iziđoše Lun i Hać Pođoše šumom.  ­ Već ih čujem. Stenica kod Trotera radi ­ reče Lun držeći  mali prijemnik na uhu i pazeći da ne padne na neravnom tlu. ­  Poručnik kaže da ne mogu da nađu ništa važno, a neko iz druge  patrole kaže da se nikad ne zna... ­ Ovde bismo mogli da  čekamo dok svi odu, pa da pogledamo po bungalovu. Sad je na  trideset koraka od nas — prekide ga Ro Hać stojeći na ivici  šume.  ­ O. Pa to je... Ako ono nisu pucnji oružja sa prigušivačima  zvuka, onda... ­ reče Lun.  ­ Ja ništa nisam čuo ­ reče Ro Hač.  ­ Slušaj pomoću svog primopredajnika ­ reče Lun  Sada su oba ćula kako neko kaže:  ­ Vi... Vi ste ubili moje ljude!  ­ To je očito ­ odgovori neko.  Nastade smeh.  ­  Ubićete i mene, zar ne? ­ upita Troter.  Sad su Lun i Hać bili sigurni da je to njegov glas. On je  onako užasnuto, izmenjenim glasom, rekao da su ubili njegove  ljude.  ­  Ubićemo... Svakako, poručnice ­ odgovori neko.  Lun kucnu Haća po ramenu i uzbuđeno reče:  ­ Potrčimo! Možda ćemo sprečiti da ga ubiju.  Upali su tako što je Lun odgurnuo vrata i skočio desno a Hač  levo. Dva policajca s pištoljima u rukama pokušaše da gađaju  ­ Bacite oružje! ­ viknu Hač, ali bilo je kasno.  Zločinci ne poslušaše i Lun ubi jednoga, a Hač drugoga  Narednik u istom trenu pokuša da se okrene, ali se seti da ne  sme ostaviti Trotera živog pa opali. No i Troter se beše  izvio, pa ga kuršum pogodi u rame i on pade. Zločinac iza  njega podiže ruke.  ­ Ko ste vi? ­ upita jedva izgovorišvi. 

23   

­ Ja pogađam ko su oni, ali ne znam ko si ti, kurvin sine! ­  uzviknu Troter i s naporom pokuša da desnom rukom izvuče  pištolj ispod pazuha  No Hač to na vreme primeti i uhvati ga nehotično baš za  desno, ranjeno rame, zbog čega se na poručnikovom licu ukaza  grimasa bola  ­  Pucanja je bilo i previše ­ reče Ro Hač i oduže ranjeniku  pištolj, a ujedno proveri da nema još neko oružje.  ­ Ne bih ga ubio dok ne kaže ko je i zašto je usmrtio dva  moja najbolja policajca ­ reče Troter.  Za to vreme Lun veza zarobljenika iz patrole ubica, pa ga  gurnu u stranu i reče:  ­ Osmotri okolinu, Nate. Treba biti oprezan, jer je možda  neko čuo naše pucnje oružjem bez prigušivača Ja ću da previjem  ranjenog policajca Tu negde mora da ima nešto upotrebljivo za  taj posao.  ­ Kućna apoteka sa zavojima je u ostavi pored ulaza Već sam  je video prilikom pretresa ­ reče poručnik.  ­ A ko ste vi, gospodine? ­ upita Lun.  ­ Zovem se Rik Troter i poručnik sam policijske stanice kod  Prospekt parka u Bruklinu — odgovori ranjenik.  Izraz očekivanja na njegovom licu pokaza da želi da čuje  kako će se predstaviti spasilac. No Lun ne reče ništa  ­ Voleo bih da čujem vaše ime ­ dodade poručnik.  ­ Malo pre ste rekli da pogađate ko sam ­ osmehnu se Lun. ­  A verujem da vas ne bi zadovoljilo  neko lažno ime.  ­  Vi ste gospodin Sikert... Verujem da jeste. Samo mi vaš  ćovek ne liči na Makfersona — reče poručnik  Lun nađe sandučić s kućnom apotekom. Bilo je tu dovoljno  zavoja, flastera i medikamenata za prvu pomoć.  ­ Rana nije baš laka — zaključi Lun. ­ Mora se staviti gips,  jer kost je slomljena.  ­  Vi samo javite najbližoj policijskoj stanici šta se ovde  dogodilo, pa će mi stići pomoć. Kažem to zato što verujem da  vama nije milo da se zadržavate ovde ­ primeti poručnik.  ­ Istina je što se tiče nas, ali vi nećete biti spaseni ako  tako postupimo ­ reče Lun.  ­  Zašto tako mislite0 ­­ upita Troter.  ­ Znaćete to malo kasnije ­ odgovori Lun  Tada uđe Hać i javi da nije nikog primetio u blizini.  ­ Osmatraj i dalje, ali ostani zaklonjen od pogleda iz  daljine – reče Lun  Zatim priđe vezanom zločincu i upita:  Ko si ti, zlikovce?  ­  Nisam ja nikakav zlikovac’ Vršio sam svoju dužnost i  ništa više  ­  odgovori vezani.  “ Pričaj nam onda kako to da si došao obučen kao lažni  policajac  ­ ­ upita Lun.  ­ To je dakle to ­ upade poručnik Troter. ­ Lažni policajci 

24   

su ubili i Maksa Nilanda  Nastavljajući da govori poručnik ispriča šta je javio  anonimni svedok zločina kod Bruklinskog muzeja.   Ja o torne ništa ne znam ­ reče vezani. ­ Dobio sam naređe­ nje da savladam lažne policajce u ovom bungalovu. To je sve  što želim da kažem.  ­ Dakle, ovo su lažni policajci, a vi ste pravi — reče Lun.  ­  Koješta! — uzviknu Troter. ­ Samo da ovde imamo telefon,  bilo bi lako proveriti istinu, jer u mojoj stanici bi me  poznali po glasu, a znaju opis i brojeve policijske karte i  oružja...  Lun ga prekide pokretom ruke. pa se opet obrati vezanom:  ­ Kako vam je ime?  ­ To se vas ne tiče! ­ odgovori zločinac.  ­ Ni ime nećete da kažete ­ zaključi Lun. ­ Moraću se  poslužiti jednim drugim sredstvom, koje inače nikako ne volim.  On pozva Hača da mu pomogne, pa vezanom ubrizga injekciju za  slabljenje volje za otporom. Istina, to nije bio  tricijanoaminopropen, jer Lun nije hteo da troši ograničene  zalihe te čudne droge koje je imao u skloništu u Bronksu, ali  ubrizgano sredstvo je koristilo za lakše i brže hipnotisanje.  On sačeka da prođe pet minuta, a onda poče da hipnotiše čoveka  koji je pružao otpor ispitivanju.  ­  Najbolje je da se opustite. Sve ce se urediti.. Opustite  se Mirno i bez briga... Sve treba da se zna Ništa ne  skrivajte... — govorio je Lun gledajući vezanog pravo u oči i  pokrećući ruke ispred njegovog lica.  Sredstvo za smirenje nerava i slabljenje volje za otporom je  već delovalo, pa je vezani brzo podlegao hipnozi.  ­ Kako se zoveš? — upita Lun  ­  Ja sam policijski narednik Lan Morison.  ­ Po čijim zapovestima radiš?  ­ Ne znam.  ­ Pa kako primaš naređenja?  ­  Telefonom, pismima koja se sama unište i radio porukama.  ­  Kako znaš da su naređenja prava?  ­ Daje se prvo šifra, a ja imam knjigu šifara.  ­ Gde si radio ranije?  ­ U Kriminalističkoj brigadi Njujorka, ali već tri godine  sam u Odredu zakletih.  ­ Ko je iznad vas? Ko planira, naređuje i plaća?  ­  Mislim da je to Federalni istražni biro ­ odgovori Lari  Morison.  Lun na časak pogleda poručnika Trotera, koji je bio zapanjen  onim što je čuo, pa mu rukom dade znak da ništa ne govori.  ­ Kako vas nagrađuju? — pitao je dalje Lun.  ­ Plaćeni smo dva i po puta bolje nego u Kriminalističkoj  brigadi, a bude i posebnih nagrada ­ odgovori Morison.  ­ Jesu li tvoji ljudi ubili Maksa Nilanda?  ­ Da, prošle noći.  ­ A sada ste došli da ubijete poručnika Trotera i njegove 

25   

ljude, zar ne?  ­ Tačno je!  ­ Zašto ih treba ubiti?  ­  Provalili su u oblast važnih državnih tajni, pa moraju da  umru.  ­ A Niland?  ­ Isto to.  Sada se Lun okrenu poručniku i reče:  ­ Sad ste ćuli zašto vas neće spasti pomoć policije.  ­ To je užas! — uzviknu Troter  ­  Mogu li ja da ga ispitujem dalje?  ­  Sada nemamo vremena, jer treba da se udaljimo odavde.  Odvešćemo narednika sa sobom, pa ćete moći da ga saslušate do  mile volje  ­  odgovori Lun.  Poručnik je razmišljao svega pola minute, a onda zaključi:  ­ Oni to neće dozvoliti. Zaštitiće Morisona, ili ga zauvek  ućutkati, a i mene očekuje isto.  ­ Na koga mislite9 ­ upita Lun.  ­ Znate vi na koga ja mislim ­ smrknuto odgovori poručnik  Troter  Lun se nasmeja i zaključi:  ­  Sve ostaje kako jeste. O mrtvima ćemo javiti tek kad bu­ demo u sigurnosti, pa neka policija radi šta mora.  ­ Dakle, ja sam sada u bekstvu. Lov je počeo! I gde da se  sakrije jadni zec, kad je uz to i ranjen?  ­ Glavu gore. porućniće. To neće ostati tako zauvek ­  ohrabri ga Lun. ­ Bićete pod našom zaštitom i u sigurnosti.  ­  Kako će to izgledati? Hoću li biti slobodan? Mogu li  dobiti svoje oružje? ­ pitao je brzo izgovarajući Troter.  ­  Bićete u skloništu, ali bez oružja i mogućnosti da se  krećete, kako biste sami hteli, sve dok rana ne zaraste. U  međuvremenu bavićete se Larijem Morisonom ­ odgovori Lun.  Dok je Lun pozvao Haća i kazao mu šta da urade, Troter je  razmišljao, pa glasno zaključi:  ­ Nemam izbora. Samo kad bih mogao da ohrabrim svoju  porodicu. ..  ­ Imaćete pri ruci telefon, pa se javite kad god želite ­  odgovori Lun.  Odmah zatim iziđoše. Brzo pregledaše kola policajaca ubica.  Nađoše u spremištu dva sanduka naročite izrade. U jednom su  bile dve policijske puške i jedan »diplomat« koferćić sa  ugrađenom mašinskom puškom. Pored rezervne municije tu je bio  i komplet policijskih ručnih bombi, koji je sačinjavao dvana­ est komada, od kojih su po četiri imale razne namene.  ­ Ove su razorne, ove za gušenje dimom, a ove za klasično  dejstvo, ali ojačane sićušnim kuglicama za masovno ranjavanje  ­ objašnjavao je poručnik Troter  U drugom sanduku bile su složene mine za podmetanje u  automobile, ili za tempiranje.  ­ Time se služe samo teroristi ­ s ogorčenjem reče Troter. – 

26   

Svaka od tih mina u stanju je da sruši trospratnu kuću, ili u  komade raznese automobil i putnike.  ­ Ponećemo ih, za svaki slučaj ­ reče Ro Hač ­ Ja ću otrčati  da dovezem naša kola, radi pretovara.  ­ Bolje je da se ovim kolima odvezemo tamo i pod zaštitom  šume sve lepo pretovarimo ­ predloži Lun  ­ šta mogu kad ti bolje znaš ove poslove ­ nasmeja se Ro Hač  i odmah sede da pokrene kola.  Sedoše zatim Lun, zarobljeni narednik i poručnik, pa  krenuše.  ­ Treba zaobići desnim putem, jer tamo prolazimo pored  telefona sa kojeg možemo da pozovemo policiju ­ reče poručnik  Troter kad su se već vozili prema Njujorku.  ­ Nećemo ništa javljati dok ne budemo daleko odavde ­  odgovori Lun ­ Oni će i onako uskoro znati da nešto ne ide  kako su želeli. Zar ne, poručnice?  ­ Rekao sam da neću da kažem nijednu reć ­ odgovori  zarobljenik.  ­ Već si nam dosta rekao dok je trajalo dejstvo droge i  hipnoze ­ zlurado upade poručnik Troter. ­ A ti ćeš zaboraviti  da si nekad hteo da se odupireš istrazi. Poručnik Troter zna i  tvojim stilom da završi što se mora...  ­ Ostavimo takve razgovore — reče Lun. ­ A ti, naredniće,  spusti se na pod, jer ne želimo da u nekom trenutku počneš da  vićeš.  Hitrim pokretom mu preko usta zalepi širok komad flastera,  pa ga snažnim pritiskom prinudi da se spusti na pod prostranog  forda    IV  Na Velfer Ailendu, blizu Goldvoter memorijal bolnice nalazi  se osmougaona zgrada čiju visinu nije lako odrediti jer su  prozori zaklonjeni ispustima na svih osam uglova tako da se ne  vide spolja, što zbunjuje ćoveka naviknutog da  spratove broji po prozorima Tek izbliza mogla su se pročitati  nad ulazom uklesana slova natpisa »Biološki institut«.  Samo dobro upućeni ljudi znali su da je Institut privatna  ustanova dr Alfreda Metjusa i anonimnih suvlasnika Zdanje u  obliku glomazne i ružne, slepe građevine započele su državne  institucije s namerom da tu izgrade bolničke laboratorije,  koje bi radile specijalne usluge za obe velike bolnice na  ostrvu. Međutim, gradski budžet nije izdržao i tek završena i  još neopremljena zgrada je ponuđena na prodaju. Zna se da ju  je kupio multimilioner Džed Henson i iznajmio izvesnoj grupi  ljudi kojoj je na čelu bio doktor biologije i medicine Alfred  Metjus.  Sve to se događalo pre pet godina  i otada je zaboravljeno. Bolnice više nisu ni pokušavale da  stvore specijalne laboratorije, već su se zadovoljile  proširenjem i modernizova­ njem postojećih. A i koga bi zani­ mao jedan naučni institut o kome niko neće, ili ne zna da kaže 

27   

nešto zanimljivo?  U Insitut je toga dana, odmah posle jedanaest sati ušao viši  inspektor Lester Batolf. Iako su ga portir i čuvari dobro  poznavali, tražili su mu da pokaže dozvolu za ulazak. Morao je  da stavi bedž sa svojom fotografijom, kako se prover­ avanje  ne bi ponavljalo na još nekoliko prolaza u zgradi.  Sada je Batolf sedeo u udobnoj fotelji prostrane sobe  opremljene i za rad i za odmor. S njim su bila još dva čoveka  ozbiljnih i zabrinutih lica Bili su to dr Alfred Metjus i  tobožnji Glen Vatson, za koga su oba sabesednika znala da mu  je pravo ime Ugo Segredo. No svi su ga, u svakoj prilici,  oslovljavali samo lažnim imenom.  — Hajde đa još jednom sve to čujemo ­ reče dr Metjus Ar.  Njegovo pomalo ispijeno, bledo lice puno dubokih bora, iako  je imao tek četrdeset i tri godine, behu orosile kapljice  hladnog znoja.  ­ Je li ti teško da ponovo pročitaš. Lesiere? ­ upita Glen  Vatson.  Batolf ne reče ništa, već uze kopiju pisma novinara Nilanda  upućeno londonskom kolegi i njegovom prijatelju Sikertu, pa  poće da ga čita ispočetka. Pažljivo je naglašavao svaku reč  Pošto pročita i post skriptum o lepim prolecnim danima, upita  ­ Pa. šta kažete?  ­ Ne valja! ­ oštro reče Glen Vatson  ­  A kažeš da poručnik Troter počinje da sumnja? ­ upita dr  Metjus.  ­ Čuli ste ceo razgovor, koji vam je ovamo nesmetano prenet  našim odličnim uređajima, pa sami prosudite — odgovori Batolf  ­ Već smo prosudili. Tvoji ljudi su spremni da ga sliste u  tom bungalovu — upade Vatson  ­ Moji ljudi? ­ upitno pogleda Batolf  ­ Da, ista grupa koja je sredila Nilanda — odgovori Vatson  ­ Nije dobro često koristiti ljude u uniformama i u  policijskom automobilu ­ primeti Batolf. ­ Bilo bi sigurnije  da su to obavili tvoji momci...  ­ Policajci su spremniji da ubiju od gangstera ­ nasmeja se  Vatson kao da je ispričao nova šalu  ­ Mislim da se zaboravljamo ­ primeti dr Metjus. ­ Pošto  znate u kojoj smo prostoriji, onda pazite, jer Prezident možda  lično prati svaku reć. On ne želi da čuje koješta  ­ U pravu si, doktore ­ složi se Batolf — Zato hoću da vas  podsetim da je i moj biro bio uključen za Prezidenta sve dok  sam razgovarao sa poručnikom TroLerom Posle sam uključio  liniju i dobio odgovor  »nema komentara«. Sami znate šta to znači  ­ Svi smo tako postupili ­ reče Vatson. — Ranije mi se  događalo da grešim i neke važne razgovore iz zajedničke  oblasti nisam vodio tako da je i Prezident na vezi. No sada ne  dopuštam sebi takve nesolidnosti.  ­ I ne vraćajmo se na stvari koje su razjašnjene i oko kojih  smo doneli odluke ­ opet ih opomenu dr Metjus. ­ Posle podne 

28   

će narednik Morison i njegovi pratioci srediti poručnika. Nama  ostaje da vidimo ima li još neke opasnosti Pismo prokletog  Nilanda može da nas košta skupo. Ako ništa drugo, a ono  londonski reporter Markinč može da izazove radoznalost širom  sveta.  ­ Bojim se da će Donald Sikert, za koga se zna da mu je  slabost naučna radoznalost, a isto tako i zločin, zagristi  Nilandov mamac — reče Batolf.  ­ Ja se toga bojim, pa treba da vidimo ima li drugih  tragova, sem Nilanda i poručnika Trotera, koji bi mogli Luna  da dovedu do nas ­ reče Vatson  ­  Najslabija tačka je gospođa Karen Henson ­ odgovori  Lester Batolf.  ­ Da ne gubimo vreme. ja sam vec učinio da ona stigne ovamo,  pa da tek onda vidimo šta da uradimo  —  upade dr Metjus, ­ Bio sam jutros kod nje i jedva sam  sprećio da sa sestrom Maksa Nilanda raspravlja o našim tajnama  Evo. proveriću da li je Karen dovedena  On pritisnu jedno dugme na interfonu i kratko reče:  ­ Izvestite o gospođi Henson?  ­  Ona je ovde. Neprekidno priča  i zahteva da se vrati kući ­ čuo se odgovor, jer dr Metjus je  bio uključio i zvučnik da razgovor čuju svi prisutni  ­  Dajte joj sredstva za umirenje  i spavanje... — poče dr Metjus.  —  Dosta je da joj se daju samo sredstva za umirenje, jer  ćemo možda zaželeti da s njom razgovaramo ­ upade inspektor  Batolf  —  Ćuli ste? Onda samo sredstva za umirenje ­ zaključi dr  Metjus.  Tada se začu prijatan muzički signal. što je značilo da neko  želi da uđe. Dr Metjus pritisnu jedno dugme na svom pisaćem  stolu i vrati se u fotelju.  — Dolazi posluga da nam ponudi osveženje — objasni on  uzimajući listić papira.  Napisa na njemu broj jedan, a onda reče: kafa, tonik i  kutiju cigareta »česterfild­,  —  Zar ih još uvek ima? ­ upita Glen Vatson preuzimajući  list papira da i sam upiše želju.  Batolf upisa veća čaša mlakog mleka.  — A cucla? — šalio se Vatson, ali ga oštri doktorovi i  Batolfovi pogledi podsetiše na opomenu, pa on ućuta.  Pojavi se devojka raskošne lepote obučena u kimono od ja­ panske svile, sa štampanim ukrasima u obliku ptica u letu.  Njena crna kosa s jedva primetnim bakarnim odsjajem bila je  brižljivo očešljana, a lepota lica istaknuta šminkom tako da  je morala da izazove divljenje. Dok je prilazila na nežnim  rukama su joj blistale velike narukvice od neke čudne materije  sa diskretnim ornamentima na crnoj osnovi.  —  Mislio sam da dolazi momak da nas posluži pićem — reče dr  Metjus ustajući, pa se okrenu gostima 

29   

—  Mislim da sam vas jednom upoznao sa svojom asistentkinjom.  bolje reci pravom zaštitnicom, gospođicom Sju Klajton.  — Jednom sam imao to divno zadovoljstvo — reče Glen Vatson i  nehotično dodirnu svoje ćelavo, sjajno teme  ­  Milo mi je što vas opet vidim, gospođice Klajton ­  pokloni se viši inspektor Batolf i opet sede.  ­  Ja sam došla umesto momka  ­  reče devojka zavodljivo se smešeći ­ Dobili smo lepe jagode  s juga, pa hoću da vam ih preporučim pre kafe, ili nekog pića  Treba se brinuti o zdravlju dragocenih ljudi.  ­  Hvala vam zbog toga — reče Vatson — Jagode su voće koje  volim više od sveg drugog. Nadam se da ni ostali nisu  alergični  ­  Donećemo i šlag pa ko želi Dakle, svi ste za jagode? ­  upita devojka.  ­ Jesmo, hvala ­ potvrdi dr Metjus videći da Batolf klima  glavom ne odvajajući pogled od devojke.  ­  Kad ona iziđe noseći listić sa željama. Vatson reče:  ­  Sa njom bi vredelo biti ohlađen i na minus sto devedeset  i šest jer temperatura bi se sama povratila.  ­  Imaš li mladog klona za sebe doktore? — nije mogao a da  se ne našali i Lester Batolf  ­  Ostavite me, mangupi! — nasmeja se dr Metjus. — Znam ja i  vaše devojke. I ne samo po jednu. Umete i vi da izaberete  koristeći svoje mogućnosti bez granica.  ­  Iznenađujuće brzo odgovaraš — šalio se Vatson  Šale prekide povratak devojke u pratnji grubog momka  neoćešljane kose i neurednih brkova obešenih oko usana.  Donesoše sve što je bilo naručeno gurajući stočić na  točkovima. Devojka postavi sve po stolu i upita;  ­ Treba li još nešto?  ­  Mislim da za sada ne treba ­ odgovori dr Metjus.  Devojka i momak se povukoše.  ­  Kakav kontrast, taj grubijan i devojka — uzviknu Vatson  kad njih trojica ostadoše sami  Malo kasnije, pošto su se osvežili. dr Metjus ustade i priđe  stolu, pa pošto pritisnu drugo dugme na interfonu. upita:  ­ Ima li naloga i saveta?  Odnekud, kao da se još neko nalazi u sobi, odjeknu glas koji  su njih trojica odavno znali:  ­  Nastaviti razgovor o stanju’ Podneti izveštaje’ Doneti  odluke o D. Sikertu!  Glas, sličan onome koji se koristi kod robota za zabavu,  ućuta a dr Metjus reče:  ­  Mislim da su mere bezbednosti mog sektora dovoljne.  Jedino je neprijatno to što smo spremili veliki poduhvat  ubedivanja naših budućih pacijenata baš sada kad nam preti da  se taj londonski vampir Lun okomi na nas. Poznato je koliko je  opasan.  Batolf na trenutak podiže ruku u znak da sada on hoće nešto  da kaže i poče: 

30   

­  Već su preko državnih veza. policije i agentura  Federalnog istražnog biroa provereni svi budući učesnici skupa  Niko nije proveravan i pripreman kraće od deset meseci. Neki  su na našoj listi već i po tri godine. Za sve njih spremljeni  su bedževi i propusnice za grupne i pojedinačne posete skupu.  ­ Moja briga bilo je obezbedenje hotela i tajnosti dolaska  ovamo. Vični smo tajnim poduhvatima, a ljude sam brižljivo  odabrao. No uspeo sam da obezbedim tajnost i u tom smislu da  oni ne znaju pravi cilj dolaska bogatih žena i muškaraca. Iz  svega što smo ovde ćuli zaključujem da treba mobilisati sve  snage da se otkrije Lun ­ izloži Glen Vatson.  ­ Mafija će ga naći pre nego policija ­ osmehnu se dr  Metjus.  ­  Ispustio sam da kažem da već ka svim ljudima FBI i  policijskim snagama putuju uputstva kako da se traži Donald  Sikert. Sakupljeno je sve što se zna o njemu i njegovim  prijateljima A najvažnije je to da  smo mu postavili zamke. On. ako dode. mora potražiti neki trag  do nas. Po Nilandovom pismu, to su Nilandova sestra i Karen  Henson  ­  dodade Lester Batolf kao da nije ćuo doktorovu šalu.  ­  Pažnja! ­ začu se opet glas koji je dolazio sa svih  strana kao kod dobro ozvučene muzičke dvorane. ­ Rezultanta  svih podataka o naučniku Donaldu Sikertu je takva da ga treba  uhvatiti, ali živog. On treba da nam posluži svojim prona­  lascima  ­  Ali to je opasno! — uzviknu Glen Vatson. ­ Odavno se zna  da sa Lunom treba drugačije. Čim se nađe na nišanu, treba i da  umre. Svaka druga odluka je nerazumna!  ­  Ko ga ubije, umreće! Ko propusti priliku da ga uhvati,  ili se ukloni od opasnosti, takođe! ­ začu se metalni glas.  Njih trojica se zgledaše.  ­  Bilo bi dobro imati Luna u rukama ­ reče dr Metjus.  ­  Imaćemo ga ­ dodade Vatson.  ­  Učinićemo sve da to postignemo ­ pridruži im se i Batolf.  ­ No prvo treba znati je li on uopćte došao i da li će'doći.  ­  Treba da se odluči šta da učinimo sa Karen Henson ­  nastavi dr Metjus. ­ Stalno prisluškivanje i praćenje uverilo  nas je u to da je ona za nas opasna iako je prilično naivna  Dva puta je uspela da umakne kontroli i prisluškivanju. U  jednom takvom »bekstvu« upoznala je tog prokletog novinara  koga smo konačno morali da uklonimo. A u drugom »bekstvu«  sastala se s njim u stanu njegove sestre Nore. »Zakrpili« smo  tu rupu u mreži i postavili uređaje u stanu Nore Niland...  ­  Pa sve to znamo — prekide ga Batolf. ­ Zašto da  ponavljamo?  ­  Imam ja svoje razloge ­ nastavi dr Metjus. ­ Sada nam  preti opasnost da u Njujork stigne Donald Sikert. odnosno Lun.  kralj ponoći. On bi bio u stanju da nam otme tu ženu...  Začu se poznati signal koji je značio da šef ili šefovi,  odnosno sami vrh tajne organizacije želi nešto da kaže. Svi su 

31   

očekivali čuteci, a onda se začu onaj isti pomalo neljudski  glas. sličan glasu robota  ­  Gospodu Henson zaštititi od svih?  ­  Vreme je da se ona pridruži svom suprugu ­ primeti Glen  Vatson.  Začu se neobičan pisak, kao da u radio prenosu nastaje  smetnja, pa onaj glas nastavi  ­  Ona može odmah da bude podvrgnuta totalnoj hibernaci i  samo ako dobrovoljno pristane U protivnom strogo poštujemo  želju gospodina Džeda Hensona. Sprečiti da Lun dođe do gospođe  Henson.  ­  Dakle, ostaje nam da Karen držimo kao stalni mamac za  Luna Drugi mamac biče Nora Niland Na jedan od ta dva s obzirom  na pismo koje je dobio od Maksa Nilanda mora da se uhvati ­  reče viši inspektor Federalnog istražnog biroa Lester Batolf.  ­  To je tvoja oblast. Lestere ­ upade mu u reć dr Afred  Metjus ­ No kad smo na okupii mogli bismo da vidimo nisu li  naši postupci suviše grubi. Nije li metod ubistava nespretan?  ­  Na šta misliš dokjtore, trže se Batolf  ­  Zar Nilanda nismo mogli da uklonimo tako da izgleda kao ­ nesrećan slučaj? I neće li ubistvo poručnika Trorera izazvati  suviše radoznalosti  pitao se dalje dr Metjus?  ­  Možda su to mogli na sebe da preuzmu zloglasne ubice u  bekstvu pogođene Nilandovimpisanjem o palikućama u Bronksu.  ili otkrivanjem krijumčarskih linija od Honkonga do Kanade i  prema Njujorku... ­ umeša se u rasravu i Glen Vatson.  Batolf se oseti povređenim u svojoj sujeti, pa ga prekide  rečima:  ­  Ti, Ugo Sagredo. precenjuješ svoju Mafiju  ­ Ja imam svoje novo ime i sada sam Glen Vatson! ­ oštro  odgovori gangster.  ­  Žalim... Suviše sam uzbuđen. Žao mi je što me baš vas  dvojica niste razumeli. Zar nismo zaključili da Niland mora  odmah da nestane? Podvlačim: odmah! Kako da se to izvede, ako  treba da radimo u rukavicama i tražimo ljude koje tek treba  pripremiti. A i prilika je bila takva Čuli smo o čemu novinar  razgovara sa gospođom Karen i ja sam odmah izvršio odluku,  koja je glasila: ubiti! Za taj posao imao sam samo narednika  Morisona i njegove policajce. Isti slučaj je i sa poručnikom  Troterom. Ni on ne sme da živi ni dana duže ­ znatno smirenije  izloži Lester Batolf. ­ Voleo bih da čujem šta o tome misli  Prezident  Signal da šef hoče da govori začu se čim je Batolf zastao.  Šef, odnosno Prezident, kako su ga zvanično nazivali. smireno,  monotonim glasom reče  Betolf je u pravu Uslovi su bih takvi da ništa drugo nije  dolazilo u obzir. Drugi put poboljšati uslove.  Glas se više nije čuo, a njih trojica su čitava dva minuta  ćutali svaki sa svojim mislima Konačno poče dr Metjus:  ­  Rešimo šta cemo sa gospodom Henson. Čuli ste zapovest  Prezidenta 

32   

­  Trebalo bi da je zajedno čujemo Dovedi je ovamo ­  predloži Lester Batolf. ­ Meni dajte ulogu pravnog, a Ugu...  pardon, Glenu finansijskog savetnika Moje ime neka bude Hari  Benet, advokat. Glenovo Mark Voters. finansijski ekspert.  Doktor malo razmisli, a Vatson samo klimnu glavom. Već to je  bio dovoljan razlog da se prihvati odluka većine, pa dr Metjus  priđe stolu i preko interfona dade uputstva da se dovede  gospoda Karen Henson    *  Osecala je nekakvu otupelost od trenutka kad joj je njen  lekar dr Alfred Metjus dao injekciju sredstva za umirenje.  Pristala je da je odvedu u ­ordinaciju­ na Velfer Ajlendu  Pokušala je da od svog lekara dobije savet kako da postupi s  obzirom da je neko stalno uhodi, jer će od tog pritiska  poludeti. On ju je samo tešio rećima da će sve biti dobro, da  se volja njenog muža mora poštovati.  Sada se nalazila u malom apartmanu koji se sastojao od  sobice za dnevni boravak opremljene dvema foteljama,  televizijskim aparatom i malim barom, spavaće sobe i kupatila  No ona kao da nije bila svesna mesta na kome se nalazi. Čim je  dejstvo injekcije popustilo, poćela je da place zbog smrti  Maksa Nilanda.    Iz obamrlosti izazvane tugom, trže je dolazak nepoznatog  ćoveka u belom mantilu koji joj reče  ­  Gospodo, treba da smognete snage i posetite svog lekara  dr Metjusa On je u drugom krilu zgrade.  ­  Nikakav lekar meni ne može da pomogne ­ reče ona s tugom  Ipak je obrisala suze, pogledala se u ogledalu i popravila  svilenu maramu oko vrata, ispod okovratnika malo grublje  pletenog pulovera  Dočekali su je radoznali pogledi Dr Metjus joj predstavi  lažne savetnike i dodade  ­  Shvatio sam da vam nije dovoljna samo lekarska pomoć, pa  sam pozvao prijatelje, koji i vas i mene mogu da posavetuju  ­  Mislim da niko ne može da mi pomogne ­ odgovori Karen  Henson ­ Sve je užasno i zbrkano. To više ne mogu da podnesem.  ­ Podelite s nama svoj bol i svoje brige ­ reče Lester  Batolf. ­ Možda ćemo vaše brige učiniti podnošljivim iako  uzroke vaše tuge ne možemo da uklonimo.  Ispričajte nam šta vas muči ­ upade i Glen Vatson.  ­  Čemu to?... Ništa ne može da pomogne. Niko ne može da  pomogne... ­ ponavljala je dok su joj suze ponovo tekle niz  ovoga puta nenašminkano, lepo lice.  Njih trojica se zagledaše i Batolf reče:  ­  Dozvolite da ja vodim razgovor.  Dr Metjus i Vatson slegnuše ramenima u znak da nisu ni za.  niti protiv toga.  ­  Gospođo Henson ­ okrenu se Batolf prema ženi. ­ Vi nešto  dugujete svojoj ljubavi. Ubijen je Maks Niland...  Njena ramena se jače potresoše. 

33   

­  Znate li da je nesrećni Niland poslao pismo u London? ­  upita je Batolf  Ona ne odgovori, ali kao nekim ćudom prestade da jeca.  Obrisavši oči, zadenu maramicu u rukav bluze, pa reče:.  ­ Objasnite mi to pobliže.  ­  Mi smo doputovali primivši Maksovo pismo. Razumećete  zašto ne možemo da se služimo pravim imenima. Srećom, dr  Metjus zna ko smo i zakleo se da će čuvati vaše i naše tajne ­  odgovori Batolf  ­  Vi ste stigli iz Londona? ­ iznenađeno upita ona.  ­  Da potvrdi Batolf. ­ Neće biti suvišno da svi zajedno  čujemo šta mi je moj nesrećni prijatelj pisao.  Dr Metjus i Vatson ga zadivljeno pogledaše. Ideja da Batolf  odigra ulogu Luna izgledala im je sjajna. Batolf izvadi kopiju  pisma i poče da ga čita. Karen Henson je slušala stežući zube  i pesnice da smanji podrhtavanje.  Kad završi čitanje, Batolf reče  ­  A sada nam vi. gospođo Henson. kažite šta vas mući.  Ispričajte nam sve što znate. I ne tajite ništa, jer ćete nam  tako omogućiti da vam pomognemo. Pod izgovorom lećenja već smo  vas privremeno otrgli ispod njihove kontrole, pa to treba brzo  da iskoristimo.  ­  Pokušaću... Nemam dovoljno snage, ali pokušaću ­ prihvati  Karen. ­ Počelo je sve željom mog muža da produži svoju  mladost i svoj život. Vrlo često mi je pričao o naučnim  otkrićima i predviđanjima do kakvih uspeha može da dođe u  budućnosti. Maštao je da se vrati u svoje tridesete godine i  tvrdio da kloniranje, odnosno stvaranje bioloških dvojnika iz  ljudske ćelije, može to da omogući...  Dalje je pričala kako je počeo da stvara moćnu organizaciju,  koja će mu pomoći da dugo živi, da se podmlađuje i tako  iskoristi svoje ogromno bogatstvo, koje je uvećala i Karenina  imovina, jer su joj roditelji umrli ne ostavivši drugih  naslednika za veliko bogatstvo  Ona se u početku samo smejala njegovim idejama i poduhvatima  Mnogo mlada od njega, još nije pomišljala na smrt Tih dvadeset  i pet godina razlike u godinama stvaralo je razliku i u načinu  mišljenja.  ­  Baš nekako u doba kad ste vi, doktore Metjuse. postali  naš porodični lekar, Džed je pričao da je našao ljude koji će  njegove velike ideje sprovesti u delo. »Daću novi zalet i  sredstva nauci da uspe«, govorio je stiskajući pesnicu i  pobednički se smejući. I sve više se posvećivao izvršenju te  zamisli — pričala je Karen. ­ A onda je došla nesreća:  otkriveno je da Džed boluje od početnog stadijuma raka »Neću  više da starim, niti da umrem!«, uzviknuo je pošto mi je  saopštio zlo koje nas je snašlo...  Pošto je malo poćutala. Karen je govorila o tome kako je  počeo da je ubeđuje da i sama pristane na potpunu hibernaciju,  kako bi u kapsuli. na termperaturi od minus 196 stepeni,  sačekali nova otkrića nauke, koja bi omogućila izlećenje svake 

34   

bolesti i veliko odgađanje starenja i smrti, a možda i večni  život  ­  Sve to sada izgleda jednostavnije nego što je bilo. Sati  i dani, meseci i godine redali su se u prepirkama i  ubeđivanjima, u strahovanju i neizvesnosti — uzdahnu Karen  Henson.   ­ Pomišljala sam da je Džed poludeo. Pripremala sam i  bekstvo, a zatim rastavu braka, ali se pokazalo da je to  nemoguće izvesti. Svakog trenutka bila sam pod nadzorom. Više  nisam mogla ni do prijateljice bez pratnje... Nastao je  pakleni deo mog života..  U nastavku priče postalo je jasno da je Džedova  organizatorska genijalnost, a uz to urođena težnja za  tajanstvenost došla do punog izražaja. Ponekad bi obavestio  Karen: »Kupio sam tri najsavršenija elektronska mozga, koji u  sprezi daju neslućene mogućnosti... Kupio sam bunker zastarele  atomske bombe, koji se nalazi na Hanter planini, iza brda na  visini od hiljadu i devedeset metara.. Tri snage su združene.  Država, Mafija i nauka.. Sada imamo nove uređaje, kakve svet  nije video, a načinjeni su u mojim fabrikama.. Već imamo silne  prihode, od ljudi koji žele hibernaciju...«  ­  Ne smem samo da previdim to da me je Džed strastveno  voleo — reče u jednom trenutku Karen. ­ To ne mogu da  zaboravim! Njegova ljubav je učinila da ga izmolim da me  poštedi nekoliko godina, kako bismo po starosti postali bliži.  I to je upalilo...  Konačno je došla bolest i Džed Henson, taj neobični sanjar  je odlučio da joj umakne. »Sve je pripremljeno i mehanizmi  cele organizacije rade nepogrešivo«, rekao je jednog dana I  uskoro ga je Karen otpratila iz kuće na mesto gde će biti  ohlađen na tu nezamislivo nisku temperaturu. Ostavio joj je  ograničene punomoci da raspolaže delom imovine No i to je bilo  pod nečijom kontrolom. Sve ostalo išlo je po volji njegovog  »mehanizma organizacije.  ­  On je nestao, a ja sam ostala sama.  Slučajno sam srela  staru prijateljicu i upoznala njenog brata. Bio je to Maks  Niland... Ljubav je provalila kao bujica. Smišljala sam način  da se viđam s njim, ali svega dva puta mi je uspelo da moji  mučitelji ne saznaju gde sam... Da sam bar tada pobegla s  Maksom... No nesreća me je pratila. Mislila sam da će ipak  biti dobro. jer me niko nije ometao da se sastajem s Maksom u  stanu njegove sestre... Na kraju sam shvatila da su nas sve  vreme držali na oku ­ isprekidano je pričala Karen Henson.  ­  Jeste li pomišljali da tražite pomoć pravde? ­ upita  Lester Batolf.  ­  Pokušavala sam kod najboljih advokata. Rekli su mi da sve  to nije zakonski regulisano i da vladaju tajna naređenja, pa  se mešanje u to smatra pokušajem proboja ka državnim tajnama  Policija mi je savetovala da opet dođem, a onda mi je grubo  rečeno da ću stradati ako pokušam da prekršim obećanja i  ugovore. Tek tada sam se setila da sam potpisala sedam dugih 

35   

ugovora o poštovanju volje svog muža ­ odgovori Karen Henson.  ­  Vaš muž je izgleda, predvideo sve moguće obrte ­ primeti  dr Mstjus.  ­  On je sve predvideo i sve postavio tako da ću ja izludeti  ­ nastavi ona. ­ On je ohlađen već tri godine, a ja ne znam je  li živ ili mrtav. Vode me da posetim skrovište u podzemnim  bunkerima negde u planinama. Prebacujemo se helikopterom. Sada  se pitam. Jesam li ja udovica, ili žena bez muža? Je li zakon  predvideo šta je klon?... Kažu da rastu tri devojćice i tri  dečaka. klonovi od delova mog i Džedovog tela. Jesu li oni  naša deca, naši rođaci, ili braća i sestre? Imamo li pravo da  im jednoga dana uzmemo život, ili deo tela a, to nam se  obećava!  ­  Zaista je vaš položaj i težak i neobičan ­ reče Batolf. ­  Hoćete li pokušati da pobegnete od svega toga?  ­  Više se ne usuđujem, jer znam da je to nemoguće. Da ne  misle da me doktor pregleda, već bi me i ovde zgrabili ­  odgovori Karen.  ­  A možda biste se spasli da se i sami podvrgnete  hibernaciji ­ primeti Glen Vatson.  ­  To bi bilo najekonomičnije. ali je neprihvatljivo ­  sarkastično reče Batolf.  ­  Rekli su mi da će ovih dana biti prikazano sve što je  postignuto u praktičnom ostvarivanju Džedovih zamisli ­  nastavi Karen. ­ Videću mnoštvo uređaja u kojima stoje kapsule  sa ohlađenima... Možda su zamislili da me tako pripreme za ono  što mi je pripremio moj demonski muž!... No sad mi je  svejedno, jer Maks je mrtav...  Plač je natera da ućuti    V  Dok se raspitivala za sahranu svoga brata, za koju je  utvrđeno da će biti nakon tri dana, Nora Niland je morala da  stigne na više mesta. Kretala se taksijem, ili autobusima i  bila je obućena u crne pantalone i vunenu košulju dugih  rukava. Svraćala je i u svoj butik da da uputstva dvema  prodavačicama. Sve vreme je osećala da je neko prati. Utvrdila  je to pamteći likove oko sebe viđajući ih na mestima sa kojih  je krenula i na onima do kojih je stigla  Konačno se vrati u stan. Svlačila se u želji da se okupa  posle jurnjave po Njujorku koja je trajala od jutra, kad je  svratila do Karen Henson. pa do sumraka. Samo što ude u  kupatilo začu se zvonjenje telefona, ona se javi i začu  nepoznat glas:  ­ Jeste li vi, gospođice Niland?  _ Jesam! Ko je tamo? ­ upita  ona.  _ Ja sam slikar u Grinič Vilidžu. Vaš nesrećni brat mi je  pisao... ­ poče nepoznati.  _ Ne znam vas i ne želim da vas upoznam! ­ uzviknu devojka.  Prisluškuju moj telefon, uhode me i drže opkoljenu u nadi da 

36   

uhvate nekoga ko bi me posetio.  _ Pa šta da se radi? ­ upita nepoznati  ­  Zar morate da razgovarate baš sa mnom? ­ odvrati pitanjem  Nora Niland. ­ Smatrajte da sam vas opomenula...  ­ Nismo se razumeli, izvinite ­ reče nepoznati i veza se  prekide.  Nora se tužno osmehnu. Znala je da poslednje reči nepoznatog  imaju obrnuto značenje On ju je dobro razumeo, ali razgovor je  bio dovoljan da je obraduje, jer je bila sigurna da je Lun  stigao u Njujork. Dobro se sećala da je njen brat prvi put  sreo Donalda Sikerta maskiranog u slikara beoma iz Grinič Vi­  lidža. ­  Njena nada da će ubice biti otkrivene i kažnjene naglo  ojača.  Bila je već na vratima kupatila kad telefon opet zazvoni.  Ona podiže slušalicu i začu glas. koji je govorio:  ­ Slušajte dobro i ne prekidajte vezu. To što ste malo pre  opomenuli londonskog vampira, moraćete da okajete! Vaš brat je  mrtav, a vi ste još živi. Lepi ste i pred vama je lepa  budućnost, ako umete da slušate.  ­ Ko ste i šta hoćete od mene? ­ upita Nora uzdržavajući se  da joj glas ne zadrhti.  ­ Govorim u ime onih kojima je to pravo dato. Ne trebaju vam  nikakva imena. Znamo šta ste razgovarali sa Karen Henson.  Znamo šta želite i razumemo vašu želju da se osvetite zbog  Maksove smrti. No to će i vas odvesti u smrt ako nam ne  pomognete da uhvatimo Luna ­ odgovori nepoznati ­ Već imamo  neprijatnih vesti. U bungalovu vašeg brata leže četiri mrtva  policajca. Nađeni su tragovi dva muškarca koja su došla iz  šume, gde im je bio parkiran automobiL Ubili su četiri  policajca, a odveli dva. Zaključili smo da je to Lunovo delo.  ­ Šta vi to pričate?! ­ iskreno se iznenadi Nora.  ­  Čuli ste sve jasno. Dakle, razmislite o svemu, pa ćemo  vas pozvati kad bude trebalo ­ zaključi nepoznati i veza se  prekide.  Devojka sada jedva ode do kupatila pod teretom onoga što je  ćula u poslednjih četvrt sata.  *  ­  Pametna je to devojka ­ vrteo je glavom Lun pošto  ostavi slušalicu.  ­  Brzo zaključuješ ­ primeti Ro Hač. ­ Šta je rekla?  ­  Samo je potvrdila našu pretpostavku da će prema kopiji  Nilandovog pisma, koju nam je prepričao Troter, banda hladne  smrti postaviti zamke da nas pohvata ­ odgovori Lun. ­ Rekla  je da je uhode. Dakle, oko nje i oko Karen Henson možemo naići  na zasede.  ­  A gde ne možemo? ­ nasmeja se Hač.  ­  Zločinci ne mogu odmah sigurno znati da je poručnik  Troter kod nas. To treba da iskoristimo što pre. jer kad  shvate šta bi moglo da znači upoznavanje Trotera sa tajnom.  mogli bismo imati neprilika 

37   

­  reče Lun.  ­  Ako te dobro razumem. ti veruješ da je viši inspektor  Federalnog istražnog biroa sumnjiva ličnost i da bismo ga  morali osmotriti malo bolje i izbliza ­ reče Ro Hač.  ­ Ti umeš da misliš staro momče  ­  nasmeja se Lun.  ­  Ono »staro« izostavi ­ ispravi ga Hač. ­ A sada i ja imam  jednu napomenu.  ­ Kaži na šta misliš ­ odgovori Lun  ­  Ovde ce ostati Troter. koji svesrdno ispituje narednika  Morisona, iako mu rana nije baš laka. Ne bi bilo lepo da ga  uzalud lećiš ­ reče Hać.  ­ Nisi to rekao baš jasno, ali pogađam da misliš na  mogućnost da stradamo, a Troter ovde ostane zauvek nemoćan da  se oslobodi. Umro bi. nesrećnik. od gladi kad potroši hranu i  piće u skrovištu ­ odgovori Lun.  ­  Baš na to sam mislio ­ dodade Hać ­ Prostorije koje  koristi su odeljene suviše debelim i blindiranim betonom, a  vrata su kao od trezora  ­  Malom prepravkom brav? na vratima može se postići da se  ona sama otvore posle nekoliko dana ­ odgovori Lun.  Njih dvojica se odmah dadoše na posao da obezbede izlazak  poručnika u slučaju nužde Kad urediše bravu da se automatski  otvori posle pet dana. uđoše u odeljak odavno predviđen za  smeštaj eventualnih zarobljenika, ali vrlo udobno namešten.  Narednika zločinca je Troter držao u manjoj sobi. gde je ovaj  bio nemoćan da učini neko zlo  ­  Morao sam da mu ostavim lisice na rukama, ali zato ga  hranim i poslužujem ovom jednom rukom Gips koji ste mi stavili  dosta mi smeta, ali važno je da s ranom bude kako treba ­ reče  Troter pomiren sa svojim novim položajem.  ­  Jeste li ga ispitivali, poručnice9 ­ upita Lun  ­ Taj gadni zločinac se pokazao kao kukavica ­ odgovori  Troter pokazavši rukom prema sobici iza čijih vrata je bio  narednik Morison  ­  Pomogao mi je i prazan pištolj, koji ste mi ostavili i na­  kome sam utvrdio i kvar mehanizma. Kad sam mu obećao da cu mu  pucati prvo u jedno, a zatim u drugo ko­  leno. odmah je pobledeo i počeo da drhti. Dobro je što on ne  sluti da sam i ja zarobljenik  ­  Već se smrkava. a mi bismo hteli da obavimo neke poslove  iz. van skloništa, pa bismo rado čuli šta ste izvukli od  Morisona ­ reče Lun.  ­  Naredniku naređuje isti onaj ćova kome sam i ja bio  upućen na saradnju ­ poče poručnik Troter  ­ Viši inspektor Batolf? ­ upita Lun.  ­  Da! ­ potvrdi poručnik. ­ Narednik pripada Odredu  zakletih, koji broji oko osamdeset policajaca. Oni se smenjuju  na stražarenju u Biološkom institutu, koji se nalazi na Velfer  Ajlendu kod Gold voter bolnice...  ­  Znam gde je to ostrvo, ali na njemu nikada nisam bio ­ 

38   

upade Lun.  ­  Sa Menhetnom i Kvinsom ga povezuje Kvinsboro most ­  nastavi poručnik Troter. ­ Policajci iz tog odreda imaju dva i  po puta veću platu i zakleli su se da čuvaju tajne mesta koja  čuvaju Potpisali su i obavezu da prihvataju najtežu kaznu, ako  prekrše zakletvu. .  ­ Poslušnost bez granica ­ primeti Ro Hać.  ­  Baš to! ­ povrdi poručnik ­ Jedva da ćovek poveruje da  postoji nešto takvo u ovoj zemlji... No, takva razmišljanja  ostavićemo za kasnije. Sada ću izneti šta sam još izvukao od  narednika. On kaže da je glavni šef u Biološkom institutu neki  doktor Alfred Metjus. Tamo je viđao i svog šefa Lestera  Batolfa No čudno je da taj gad Morison nije uspeo sasvim da se  oslobodi policijskih navika. Posmatrao je ostale osobe koje je  tamo viđao. Prepoznao je izvesnog gangsterskog bosa Uga  Sagreda čija propusnica , bedž za kretanje po Institutu glase  na ime Glena Vatsona..  ­  O. pa to je šarena družina ­ upade Lun. ­ Medicina.  Mafija i Federalna policija. Neko je skupio opasno društvo  __ Nije bilo vremena da saznam sve što može da se ispumpa iz  krivca kroz mnogo sati ispitivanja saznao sam još i to da na  planini Hanter postoji nekakva podzemna tvrđava, koju na smenu  čuvaju spolja policajci Odreda zakletih, a iznutra osoblje u  odeći kakva se koristi u bolnicama. Tamo dolaze ljudi koji se  više ne vraćaju, a donose se i nekakvi metalni cilindri u  hladnjačama kakve se upotrebljavaju za prevoz smrznutog mesa ­  pričao je vidno uzbuđeni poručnik Troter.  ­ Je li to sve? ­ upita Lun  ­ Ima još nešto ­ odgovori poručnik. ­ Krećući na svoj  zločinački zadatak u Nilandov bungalov, narednik je primetio  da su u Institut doveli jednu uplakanu ženu. Ćuo je kad su joj  rekli: »Uđite gospođo Henson« Ranije je ćuo da je Džed Henson  bio osnivač svega što postoji u Biološkom institutu i na  planini Hanter Taj bogataš, šaputalo se u Institutu, podvrgnut  je hibernaciji i sada čeka novo vreme Jednom je video  fotografiju tog čoveka i njegove žene jer morao je lično o  nečemu da obavesti dr Metjusa. Fotografija je bila na zidu  doktorove radne sobe Narednik veruje da je žena koju je video  u bolnici i ona uz Džeda Hensona na fotografiji ista osoba..  ­  I taj podatak može biti pun pogodak ­ prekide ga Lun ­  Setite se Nilandovog pisma...  ­ Odmah, čim je narednik spomenuo gospodu Henson. setio sam  se šta je o njoj pisao vama i svom kolegi Markinću nesrećni  Maks Niland ­ odgovori poručnik – Zato sam to ostavio kao  završni ukras rezultata ispitivanja ubice Morisona.  Nastavite da ga ispitujete u granicama svojih mogućnosti,  ali se odmorite — reče Lun  Posle toga mu ispriča ono o opasnosti koja bi nastala u  slučaju da se dogodi nesreća. Kaza mu da je opasnost  otklonjena i kako je to učinjeno pa zaključi:  ­  Budite oprezni sa Morisonom Za svaki slučaj daću vam i 

39   

oružje efikasnije od praznog pištolja.  Dade mu tubu koja je mogla da se skrije u ruci i objasni da  je to sprej. koji trenutno može da oslepi i učini nemoćnim  protivnika. Pokaza mu kako predmet treba skrivati u ruci i  ustade da krene.  ­  A šta će biti sa mnom? ­ ne izdrža da ne pita poručnik  Troter.  ­  Sami ćete odlučiti kad ozdravite Jednom vas je viši  inspektor Federalnog istražnog biroa osudio na smrt. Bojim se  da će presuda biti izvršena ako mu opet dođete na nišan —  osmehnu se Lun.  ­  Valjda neću morati većno da se skrivam?' ­ iznenađeno  izgovori Troter kao da je tek sada shvatio svu složenost svog  položaja  ­  Sa nama ne možete dugo ostat, a povratak na dužnost u  vašu policijsku ’stanicu biće opasan Razmislite ­ zaključi Lun  ­ Trenutno je vazno' da dobro iscedite­ Morisona i da  ozdravite  *  Dok su na kraju Bronksa prelazili iz tobože starih i  dotrajalih kola u nova. Ro Hać se priseti kakav izraz lica je  napravio poručnik Troter kad je ćuo da će biti uspavan Rana mu  nije dozvolila da se brani, ali pomišljao je na to osvrćući se  da vidi vredi li zvati upomoć.  ­  Ipak. taj ćovek počinje da mi se sviđa. Imam utisak da je  pošten  ­  zaključi Hać  ­  Da ­ potvrdi Lun. ­ No baš tim je potpisao svoju smrtnu  presudu. Ispričao mi je kako je tekao njegov razgovor sa  Batolfom.  ­  Da li su te detalji iz tog razgovora naveli na odluku da  noćas zavirimo u jazbinu kod Union skvera? ­ upita Hać.  ­  Zaključio sam da će se Batolf dosetiti da je Troter kod  nas. pa mu može pasti na pamet da možemo saznati za ovo mesto.  Zato je bolje da odmah napadnemo ­ odgovori Lun. ­ Poneo sam  uređaj za ometanje elektronskih i električnih uređaja. jer  Troter je primetio da postoje televizijske kamere i pretpo­ stavlja da je ovakvo mesto zaštićeno i signalnim uređajima  pored čeličnih ormana i blindiranih vrata.  ­  Pa ne idemo da pljačkamo banku ­ nasmeja se Ro Hać  ­  Može ispasti teže prodreti u ovakav biro, nego u neku  banku ­ odgovori Lun.  Kad stigoše pred neupadljivu zgradu, u kojoj je bio biro  »Union pen kompanije*, ne nađoše slobodno mesto da ostave kola  pa su morali da ih spuste u podzemni parkinog na početku Park  avenije . Vratiše se do zgrade u koju su htijeli da uđu  ali  nađoše zatvorena vrata. Poneo sam policijsku kartu narednika  Morisona pa bi smo mogli da se poslužimo njome predloži Ro  Hać. Možda je  to najbolji način,pokušajmo reće Lun.  Sa policijskom kartom nije bilo teškoća da se vratar koji se  pojavio na otvoru ugrađenom na ulaznim vratima, privoli da ih 

40   

propusti.  ­  Treba nešto da proverimo. pa je važno da nikome ne kažete  da smo u zgradi — reče Lun mirno  ­  Ovde su biroi raznih kompanija izvan Niujorka Koji vas  interesuje? ­ upita vratar.  ­ Svi biroi na četvrtom spratu odgovori Lun.  ­ Krajnji desni lift je već dole upozori ih vratar i povuče  se u svoju sobu.  Njih dvojica se popeše do četvrtog sprata liftom, pa se  spustiše stepeništem na treći sprat i nađoše pred vratima  biroa »Union pen ko. Lun mirno pokuca na vrata Niko nije  odgovorio.  ­  Ne izgleda baš mnogo obezbeđeno ­ reče Hać  ­  Proverićemo ­ odgovori Lun ; iz džepa izvadi predmet  sličan kutiji cigareta.  Otvori mali poklopac i ukaza se osvetljena skala sa iglom  koja podrhtavala. Njome proveri sve ivice vrata i zaključi:  ­  Do vrata dolaze tri kabla pod naponom. Ne možemo  neutralisati alarmni sistem. Ometanjem ne možemo sprećiti  prekid kontakta kad se vrata otvore. Da je sistem na  uspostavljanje kontakta, naš instrumenat bi pomogao.  ­  Znači li to da smo uzaluo došli? ­ upita Hać.  ­  Još ne znam. Pokušat ćemo da otvorimo biro iznad ovoga,  pa ćemo se spustiti do prozora ­ odgovori Lun.  ­ Ne misliš valjda da ja smem da visim na tvojim »paukovim­  nitima? ­ šalio se Hać. ­ Jedva se vide. pa se ćovek oseca kao  upecana riba izvučena iznad vode.  Spustit ću  se ja po njima ­ prekide ga Lun. ­ Vec sam ih  sto puta proverio. Do hiljadu funti su sigurni.  On iz džepa izvuče kartonćic. na kome su bile namotane niti  slične onima iz ribolovaćke opreme, ali znatno čvršće Njima se  Lun služio  za vezivanje zarobljenika, kad zatreba, ali i za  zamenu konopa. Jedino je trebalo napraviti naročiti čvorove uz  pomoc čeličnih profila pričvršćenih s dve strane oboda tog  kartončica. Pored ubojitosti i efikasnosti. Sva Lunova oružja  sredstva odlikovala su se svojom minijaturnom veličinom. Čitav  arsenal mogao se strpati u džepove i druge delove odeće. Hać  se u sve to bio uverio. ali uvek se šalio na račun sumnji u  sigurnost ta opreme.  Njih dvojica se popeše osluškujući. Gornji biro imao ie  modernu ali serijsku bravu, koju Lun lako otkljuća. Bila je to  agencija za izvoz svih vrsta prediva za fabrike tkanine.  Lun brzo načini omće i od stolice načini platformu za  spuštanje. Na stepeništu je izmerio visinu sprata. ali se  nagnu kroz prozor i pogleda napolje. Obradova se što prozori  gledaju na slabo osvetljeno dvorište susednog oblakodera. čiji  su skoro svi prozori bili u mraku, što je značilo da su i u  njemu poslovne prostorije institucija i privatni biroi  ­  Mislim da možemo ostati neprimečeni. iako smo ovako blizu  ulice ­ zaključi Lun.  ­ Povlačim reć da ne verujem u tvoje niti ­ reče Hač da bi 

41   

na taj način predložio da se on spusti.  ­ To je lepo od tebe. ali spustiću se samo ja, a ti ostaješ  da držiš stražu. Ako ide sve kako zamišljam, otkriću kako se  rukuje njihovim sistemom alarma, pa ću izići kroz vrata.. ­  odgovori Lun.  ­ Nije mi pravo ­ reče Hač,­ .  ­  Nećemo o tome ­ dodade Lun  ­  Priznaćeš da sam veštiji u obijaćkim poslovima...  ­  Znam... I u mnogim drugim. To me i muči ­ odgovori Ro  Hač!  On je toliko poštovao Luna da se teško odlučivao da mu i u  šali protivureči. No znao je da Lunove sposobnosti nije imao  ni jedan ćovek na svetu Da su u širini znanja, borilačkim  veštinama, poznavanju trikova iz svih oblasti, i, konačno,  snage i brzine postojala svetska takmičenja uz sabiranje  poena, Lun bi sigurno bio šampion sveta. I sam Ro Hač je  pokušavao da ga makar u nečemu dostigne, ali je bio svestan da   bi za potpuno dosstizanje čak i  kad bi imao tako mnogobrojne  talente kao Lun, trebalo početi život iznova i podvrgnuti se  najvećoj mogućoj samodisciplini u radu i o tome je Hač više  puta razmišljao, pa sada reće ­ Trebalo bi  mi izvuci uši zbog  nediscipline. Obećavam da ću prvo ćuti šta ti misliš i  želiš, a onda predlagati svoja mudra­ rešenja.  Lun se samo smeškao praveći od druge stolice čvrst oslonac  za viseće niti. Vezana za cevi parnog grejanja ta stolica je  mogla da posluži i da Hač olakša Lunov povratak.  ­  Krećem ­ reče Lun i skliznu na obešenu stolicu.  Hać je čučao na onoj drugoj opirući se rukama o ivicu  prozora. Polako je popuštao i Lun se nađe kod donjeg prozora.  Iseče lepljivom trakom učvršćeno staklo i ukloni ga. a zatim  to ponovi sa onim drugim. Oslobodi okvir prozora i otvori ga.  a onda se nađe u Batolfovom birou. Zatim povuče stolicu na  kojoj se spustio i Hač je brzo izvuče. Ostalo je samo da  navuče zastore i osmotri kakvu korist bi mogao da ima od  dolaska ovamo s obzirom na istragu koju je počeo. Pokazalo' se  da ormane izgrađene poput trezora nije Iako otvoriti. No kad  je otključao prvu bravu. Lun je shvatio princip i brzo'  podešavao svoje univerzalne kalauze opremijene elektroriskim  mozgom za proračune, koji je bio čudo japanske'minijaturne  tehnike.   Lun se služio takođe i minijaturnom kamerom da snimi  dokumente koji mu se učine zanimljivim.  U jednom trenutku ga trže neobičan glas. kakav se čuje u  filmovima s robotima kao junacima. Metalni prizvuk je činio da  niko ne može prepoznati onoga koji govori, ako ga čuje u  običnom razgovoru. Glas je govorio:  ­  Nemamo najavu boravka u birou u ovo doba. Potrebno  objašnjenje. Slušamo  ­ Idi do đavola! ­ odgovori Lun.  ­  Nije predviđen takav odgovor  ­  odjeknu opet onaj glas kao kroz limenu trubu. 

42   

Lun je ćutao grozničavo razmišljajući. Pred njim se nalazio  kožni dosije sa hrpom propusnica i bedževa za ulaz tamo gde  čeka kontrola. Na dvanaest propusnica vec su bila ispisana  imena i zalepljene fotografije. I bedževi su bili opremljeni  fotografijama. Metalni glas je ponavljao:  ­  Traži se odgovor iz biroa Lestera Batolfa! Traži se  odgovor.. Dati odgovor ne zadovoljava. Ni glas nije  registrovan...  Pored propusnica i bedževa u dosijeu bio je i spisak ljudi  za koje su propusnice bile izrađene. Lun primeti da su sve  adrese u hotelima na Menhetnu. On snimi spisak, propusnice i  bedževe. Izmeri dimenzije dokumenata i to zabeleži u svoj no­  tesčić, pa vrati dosije na njegovo mesto. Baš kad je hteo da  otvori zadnji pregradak. začu se onaj glas:  ­ To je provala! Ako se ne javite, počinje uzbuna!  ­  Buni se koliko hoćeš! ­ odgovori Lun glasno.  Dok ti  stigneš, ja ću biti veoma daleko.  Lunova poslovična hladnokrvnost bila je na visini i ovoga  puta.    Otvori pregrade i ugleda swvežnjeve novčanica.    ; Tu je bila i torba za spise. Napuni je novcem i pode k  vratima. Odmah zaključi,da kroz njih ne može jer su  zaključana, i oklopljena.  Iznutra je bila samo reza od  pozlačene bronze i do spoljne brave se nije moglo doći. Zato  Lun dade signal svojim primopredajnikom. Hač mu odgovori i Lun  naloži da mu spusti platformu načinjenu od stolice.  Baš kad se peo ka gornjem prozoru napolju odjeknuše sirene  policijskih kola. On požuri i reče Haću da su izgleda oni meta  policijske potere.  ­ Taj glas?... Nekako je čudan ­ reče Hač. ­ Slušao sam uz  pomoc primopredajnika svaki šum dole kod tebe. I smejao sam se  kad si neznanca poslao k đavolu.  ­ Bežimo u prizemlje. Možda prodremo do nekog prozora ­ reče  Lun.  ­  Zapazio sam da su svuda ukrasne metalne rešetke. Poku.  šajmo s prvog sprata. Poneću naše niti i stolice ­ predloži  Hać.  ­  Ovoga puta si u pravu ti ­ priznade Lun. ­ Hajdemo.  Uspeli su da stignu do* prvog sprata i da skrenu u kraći  hodnik, a tada se začu galama.  ­  Provala je na trećem spratu1 ­ vikao je neko u holu u  prizmelju.  Ćuli su se trćići koraci uz stepenište i videlo se kretanje  lifta, ali Lun i Hać su već bili kod prozora Sa te strane niko  im nije pretio i oni se spustiše malo uz pomoć one stolice  obešene na snažnim, ali jedva vidljivim nitima, pa skočiše  Imali su sreću što je tu bio jedan prolaz zatvoren za  saobraćaj, ali otvoren za pešake.  ­ Jesi li šta otkrio? ­ upita u jednom trenutku Hać.  Dosta toga ­ odgovori Lun.  Uz to sam naišao na novac i  pokupio dobar deo, pa će izgledati kao  pljačka. 

43   

  * 

Stvorila se prava zbrka. Policija nije otkrila nikakvu  provalu čitav jedan sat. Tek kad se neko setio da pogleda kuću  spolja, primećen je otvoreni prozor na prvom spratu i onaj na  trećem. Doveli su vratara da i on pogleda, pa on zaključi da  je to bila provala u birou »Union pen kompanije.« Znao je i  broj na koji treba javiti.  ­  Nećemo provaljivati biro dok neko ne dođe, jer su  provalnici očito poblegli kroz prozor na prvom spratu. Ipak  ćemo obići sve prostorije u koje se može ući ­ zaključi  detektiv iz policijske stanice i u tom smislu izdade upustva  dverna patrolama.  Nakon pola sata stiže viši inspektor Federalnog istražnog  biroa Lester Batolf. On pokaza svoje dokumente i reče da želi  da lično istraži biro u kome je i sam često radio    Morao je to da kaže. jer ga je  prepoznao vratar i o tome  glasno rekao policajcima.  ­ Ovde je zainteresovan FBI. Da li se razumemo? ­ upita on  detektiva. Znači li to da mi prekinemo istragu? ­ upita  detektiv.  ­  Ne, naprotiv' ­ osmehnu mu se Batolf­ ­ Nastavićemo  zajedno.  Oni tako i učiniše. Batolf otvori biro i uskoro su  zaključili da je bila pljačka i da je provalnik odneo samo  novac. Detektiv je predlagao da provere detaljnije, ali Batolf  zatraži da se to prepusti njemu.  ­  Moramo pažljivo pretražiti svaki delić ovde. No za taj  posao pozvaću svoje ljude. Sačekajte malo da dobijete  naređenje u tom smislu  ­  reče Batolf.  On pozva šefa Kriminalističke brigade Njujorka i kaza mu šta  se događa i Šta želi, a ovaj reče da će odmah javiti u  policijsku stanicu. Malo kasnije, policajac iz patrole stiže i  prenese naređenje njihovog kapetana da se patrole povuku i  sačine izdvojene raporte o ovome. Ostalo se prepušta  Federalnoj policiji.  Kad ostade sam. Batolf sede za svoj sto, pritisnu tri  dugmeta na uređaju čiju funkciju je samo on znao. pa poče da  govori.  ­ Ovde je izvršena provala. Mojom greškom ostao je  neuključen deo alarmnog sistema kod prozora. Srećom.  Prezidentova veza je bila uključena.  Začu se Prezidentov metalni glas  ­  Krupan propust! ­ Provalnik je govorio nepredviđene reći  »Idi do đavola«...  Batolf se nehotično bezglasno nasmeja. pa se uzdrža i upita:  ­ Mogu li da izvestim'  ­  Slušamo* ­ odgovori glas Batolf ispriča kakvo stanje je  zatekao i da je moguće da je to Lunovo delo. Objasni ko ie Lun 

44   

i "Sto je provalio, pa zaključi;  ­ Sreća je što ste ga vi čuli, pa je otvorio samo deo ormana  u kome je bio novac. Odneo je oko pet hiljada dolara. Od sada  ovde će biti zaseda za Luna.    VI  Na malom, improvizovanom uzletištu u Van Kortlend parku bilo  je živo oko tri velika, tamno siva helikoptera s oznakama malo  poznate »Rupert mangan kompanije«.  ­  Dakle, pošto vas dvojica ne idete, imamo tačno trideset  putnika  ­  reče dr Metjus šetajući ivicom golf igrališta sa Batolfom i  Vatsonom. ­ Nadam se da je tajnost svih priprema i planova  dobro očuvana. Brine me samo sinoćnja provala u tvoj biro.  Lestere.  ­  Brine i mene ­ osmehnu se Batolf. ­ No sva moja  ispitivanja pokazala su da je Lun imao dosta posla i s onom  jednom bravom. Skoro je neverovatno da je uopšte uspeo da je  otvori. Izgleda da je počeo s leva u desno, pa ga je zbunio  novac. Dok ga je smestio u torbu, veo je počela uzbuna i i  stigla policija  ­ Otada su prošla tri dana i ovo je četvrti, a svi naši  napori da se otkrije taj londonski vampir ostaju bez uspeha ­  upade Glen Vatson.  ­  Zaista nam zadaje mnogo briga, ali ne smemo podleći  panici  ­  reče dr Metjus. ­ Mi smo zaštićeni sa svih strana.  ­ Pitam se šta li je radio Lun ova tri protekla dana? Gde li  su nestali narednik Morison i poručnik Troter ­ reče Batolf.  ­  Sam si rekao da je istraga u bungalovu ukazala na to da  su Morison i njegovi ljudi započeli napad na Trotera i njegove  ljude, a onda je neko stigao i ustrelio dva Morisonova  policajca, a narednika zarobio. To je mogao da učini samo Lun  ­  glasno je razmišljao gangsterski šef i lažni Glen Vatson  ­ Moguće je ­ složi se Batolf. ­ Na tu mogućnost ukazao sam  i Prezidentu, ali on ostaje kod zapovesti: Luna zarobite  živog.  Da su toga trenutka mogli da naslute da Donald Sikert,  odnosno ćo­ vek s nadimkom Lun. koji je postao poznatiji od  imena slavnog naučnika. stoji naslonjen na automibl Instituta,  kojim se dovezao ovamo, i sluša svaku njihovu reć, iskočili bi  iz sopstvene kože. A on je bio tu. spreman da s njima uzleti  ka planinama, a uz to u prilici da ćuje mnoge razgovore jer je  već »podelio« nekoliko mikroodašiljača postavljenih na  različitim talasnim dužinama da ne smetaju jedni drugom pri  emitovanju. Lun je neprimetnim pokretima palca pomerao skalu  svog minijaturnog primopredajnika skrivenog na dlanu, koji je  držao uz levo uho.  Protekla tri dana Lun je bio dobro iskoristio da se pripremi  za odlučniji obračun s ljudima koji su bili članovi bande,  koju je Niland nazvao bandom ledene smrti. Lun je prvo 

45   

brižljivo saslušao sve magnetofonske trake snimljene dok je  poručnik Troter ispitivao narednika Monsona. Bilo je podataka  o ljudima u službi dr Metjusa,  o unutrašnjosti instituta na Velfer Ajlendu, o prilazima i  instalacijama oko atomskog silosa na Hanter planini i u njemu  samom. Sve to je moglo da koristi u nekoj prilici.  No najviše posla Lun je imao oko priprema da što pre stigne  tamo gde niko ne može očekivati da će uspeti. Brižljivo je  proučio dokumente snimljene u birou Lestera Batolfa, a onda se  dao na posao da pripremi maskiranje po izabranom liku. Odabrao  je tri lika, ali po visini i telesnoj gradi najbolje mu je  odgovarao Rodžer Veb. rano ostareli i potpuno sedi naučnik iz  Cikaga.  Već u jedanaest sati sledećeg dana posle provale u Batolfov  biro.  Lun je uspeo da uđe u »Rojalton. hotel i neprimećen stigne do  sobe u kojoj je stanovao Rodžer Veb Zbog brzine kojom je morao  da dejstvuje. Lun je radio pomalo grubo. Ubrizgao je Vebu jaku  dozu tricijanoaminopropena. odnosno droge svesti. Preteći mu  revolverom Lun je sačekao da Veb podlegne delovanju droge, a  tada ga je mimo maskirao i zajedno s njim izišao iz hotela.  U podzmenom skloništu Rodžer Veb je ispričao o sebi sve što  Je Lun želeo da sazna. Bio je to stari neženja. smireni, ali  uporni istraživač iz oblasti biologije. Kad je nastalo vreme  bio­inžinjeringa, istakao se samostalnim istraživanjima, jer  je vec bio toliko imućan da je mogao da održava dobro  opremljenu privatnu laboratoriju. Prodavao je licence korisne  industriji i nastavljao da radi.  ­  Konačno, kada sam naslutio mnoga nova otkrića, osetio sam  da me izdaje snaga Odlučio sam da se podvrgnem hibernaciji,  ako utvrdim da sadašnji rezultati pružaju dovoljno nade ­  pričao je Veb ­ Sada imam pedeset i sedam godina i. računam da  mogu sačuvati zdravlje još tri godine. A onda bih pao u dugi  san...  Biolog je verovao i u mogućnost da se stvori klon, koji bi  rastao dok on spava hladnim snom, pa da mu posluži za novi  život u mladom telu Luna je najviše iznenadilo to što je  Rodžer Veb umeo da pruži uverljive podatke o dosadašnjim uspe­  sima i mogućnostima koje se brzo uvećavaju.  ­  Zameniću vas ovih dana jer i sam želim da osmotrim šta se  događa ­ reče mu Lun otvoreno  Tako je i Veb poveren poručniku Troteru. koji je sa dva  oteta čoveka morao da ostane u skloništu. Lun ga je previo i  utvrdio da se rana smiruje. I sam Troter se osećao bolje.  Za to vreme Ro Hać se spremao za zadatak. On je imao dužnost  da po zemlji stigne do Sodžertisa, gradića pod planinama  Ketskila i uz balu Hadsona. Odatle je trebalo da prati  događaje i sluša emitovanje Lunovog primopredajnika.  Sve je velika neizvesnost ­ rekao je tada Ro Hać. ­ Mnogo  sigurnije bih se osećao da smo zajedno.  ­ Mora se rizikovati ­ zakliućio je Lun. ­ Mnogo je opasnije 

46   

dugo istraživati oko tih jazbina zla Brzi udar je ovom slučaju  najbolji. Nadam se da mi i ne preti opasnost jer ćuo si da je  biolog već proveren i da je ostalo samo da ga odvedu do  helikoptera i upute se na planinu, koja možda skriva jednu od  najvećih prevara, ili zabluda ovog veka. “  Ro Hać je odmah krenuo pored Hadsona, a Lun je prišao ­ Rojal­ ton­ hotelu prošetao oko cvećem ukrašenog prilaza, pa  opet ušao. U holu mu je prišao onizak ćovek u kožnoj vetrovki  i upitao"  ­ Kako to da vas nisam primetio kad ste izašli? Tražili su  vas i ja sam izvukao deblji kraj..  ­  Malo sam prošetao ­ odgovori belokosi biolog  Lunova maska bila je stvorena tako da belina kose traje dok  se ne bi ukazalo da kosa izrasta u svojoj pravoj boji. No to  vreme Lun je mogao da produži, jer imao je sredstvo da  popravlja boju kose Okviri naočara bili su uzeti od Veba, a  svaka bora proučena do detalja Ćak i dva zuba. koji su imali  tamniju boju kod pravog Veba. dobili su naročite plastične  navlake i Lunova usta su izgledala sada kao Vebova.   Lun je ušao u sobu i ispružio se na ležaj. Odmah je stigao  visok muškarac neuredne kose i obešenih brkova Kada je otvorio  vrata videlo se da iza njega stoji uniformisani policajac.  ­ Zovem se Reks Lodž — predstavio se visoki. ­ Doneo sam  vaše dokumente na sravnjenje.  On izvuče iz torbe za spise spisak koji je Lun već imao u  rukama prilikom provale u Batolfov biro. Lun je znao ime Reksa  Lodža iz onoga što je poručnik Troter saznao od zarobljenog  narednika Morisona. Ovaj poče da pita.  ­ Vaše ime?  ­  Rodžer Veb ­ odgovori Lun glasom za koga bi se i  najintimniji biologov prijatelj zakleo da je Vebov.  ­  Zanimanje? Mesto stanovanja i adresa?  ­  Biolog... Cikago. Džekson bulevar sto trideset jedan. Lup  ­ odgovori Lun mirno.  Još u skloništu je bio brižljivo proučio snimak istog spiska  koji se sada nalazio u Lodžovim rukama Kad završi  proveravanje. Lodžz pokaza Lunu propusnicu i bedz sravnjujući  fotografiju s likom, a onda reče:  ­  Dobićete ih pri poletanju A sada vas prepuštam doktorovoj  asistentkinji, koja će svakoga ćasa stići Sve vreme dok ste  gost dr Metjusa biću u vašoj blizini. Ako vam zatreba bilo  šta, obratite mi se.  Pošto je izišao, ude visoka tamnokosa lepotica u kratkoj  haljinici boje banane, koja je isticala dužinu njenih nogu i  njihov idealni oblik  ­  Ja sam Sju Klajton ­ predstavi mu se ona ­ Asistent sam  kod profesora dr Metjusa. a ovih dana biću domaćica njegovim  gostima  Lun nije skrivao zadivljeni pogled, ali tiho reće:  ­  Prvi put u mom životu jedna tako lepa žena ušla je u moju  sobu. Onda se ne čudite ako sam pomalo zbunjen. Čemu da 

47   

zahvalim za ove prijatne trenutke.  ­  Vi ste jedini biolog u grupi naših gostiju, pa me je dr  Metjus uputio da vam dam priliku da se raspitate za sve što  biste želeli da saznate pre odlaska na mesto koje je tajna po  zahtevima državnih eksperata ­ odgovori devojka.  ­  Mene zanimaju samo strogo nauična pitanja, a vi... ­  zausti Lun  ­ Rekla sam da sam asistent dr Metjusa. što znači da se  bavim i naukom ­ osmehnu se Sju Klajton  ­ Onda ste vi najlepša naučnica na ćelom božijem svetu ­  nasmeja se i sam Lun.  ­  Smatra se da postoji jedna druga, znatno lepša žena koja  je takode doktor biologije  ­  Ja to nisam čuo i ne verujem'  ­  Ipak... Na univerzitetu u Cikagu pričali su mi o izvesnoj  Džejn Vitington koja je iz Sjedinjenih Država poblegla s  jednim višestrukim naučnikom. Sada valjda pogađate zar ne.  ­ Još ne.. Ja sam se bavio samo uskim problemima biologije  Istina, čuo sam za londonskog naučnika Sikerta koga zovu i  Lun, kralj punoći. ali mislim da se preteruje i kada je reć o  njemu i kada je reć u Džejn ­ odgovori Lun mirno.  Ućutaše. Ona ga je dugo i s osmehom gledala pravo u oći.  Malo podalje od uglova usana javljale su se jedva vidljive  jamice, kuje su ulepšavale i činile svežijim njeno lice Ko­ načno ona reče  ­ Napolju je još uvek policajac iz odreda za obezbedenje  našeg naučnog projekta.  ­  Kakvog to značaja muže da ima? ­ upita Lun.  ­ Hoćete li me mirno i bez briga saslušati, profesore ­  upita ona  ­  Naravno... I ćiniće mi zadovoljstvo ­ udgovori Lun  ­ Odmah vam mogu reci da sam studirala biologiju u Cikagu i  završila pre devet godina.  Nastavite. Mora da imate razlog što to pričate.  Razlog ste vi... Grešim. razlog je profesor dr Veb ,a vi to  niste. Ko ste onda?  ­  O zanimljivo ­ uspeo je Lun da kaže i sakrije  iznenadenje.  ­ Ja znam i ko ste ­ nastavi Sju Klajton.  ­ Onda sam ja u opasnosti, jer to mora da zna i još neko ­  mirno reče Lun.  Misli su mu grozničavo radile, ali njegov osmeh je to dobro  skrivao  ­  Kad sam polagala vec se znalo da on napušta katedru i da  ce se baviti samo istraživanjima bioinžinjeringa. Kada sam  saznala da i on dolazi ovamo, dala sam sebi reć da ću ga  zaštiti od prevare. Vec sam razgovarala s njim kad je došao, a  vi to ne znate ­ govorila je ona takode smireno i tiho.  ­  Da je malo mladi, on bi mi tu ispričao pre svega drugog ­  nasmeja se Lun  ­  Poštujem ćoveka koji me je učio naučnim istinama i 

48   

pokazivao mi neslućene mogućnosti biologije »Nastupa naša  era.'govorio je oduševljeno. I nas je oduševio za naučna  istraživanja. Znate li da mi je stalo do njega kao do svog  oca.  ­  Verujem!  Šta je s njim.sada'’  ­  On je u bezbednosti a ja sam se ubacio na njegovo mesto  ­  Dajte časnu reć da će mu biti dobro, gospodine Sikerte  ­  Dajem je i zaklinjem se da mu se ništa rđavo neće  dogoditi Ali sada sam ja u neprilici  ­  Niste ­ osmehnu se dr Sju Klajton ­ Od mene vam ne preti  nikakva opasnost.  ­  Objasnite mi to malo podrobnije ­ reče Lun.  ­  Postoje zločinačke zavere, ali postoje i druge, humane i  dragocene ­ poče ona da govori. U biologiji su se javile  neslućene mogućnosti zbog bioinžinjeringa Moguće je stvoriti  biološka ćudovišta koja bi temeljitije uništila život na  zemlji od atomskih oružja svih vrsta... No o tome vi znate  koliko i ja. Dakle, pripadam neformalnoj grupi biologa, koji  su se zakleli da ce uhoditi ostale naučnike, kako bi ih  sprečili da vrše zločine. Meni je pripao institut dr Metjusa.  Igram ulogu pokvarene i na sve spremne žene...  ­  Kako da vam verujem sve to?  —  upita Lun.  ­  Rizikujte i poverujte ­ nasmeja se ona. ­ Vi i onako  mnogo rizikujete već i samim dolaskom u Cikago. Ovde ste se  uhvatili u koštac sa čudovištima. Udružili su se bolesno  ambiciozni naučnici, vladini ljudi i podzemlje...  ­  Pričajte mi o tome. Sju ­ vedro reče Lun.  ­ Nemam toliko vremena, gospodine... Neću pominjati pravo  ime... gospodine dr Veb. Tako ću vas stalno oslovljavati, No.  hoćete li rizikovati? ­ upita'na kraju devojka, druga po  ljepoti žena biolog.  Nećete pogrešiti ­ zaključi devojka ­ 'Maska vam je odlična,  govor i pokrete podražavate bez graške, a sada imate i  saveznika! ­ To se zove sreća!­ uzdahnu Lun. ­ Još kad bih.  On zastade kolebajući se da kaže što je zaustio.   ­ Kažite do kraja * ohrabri ga ona i naže se malo k njemu ­   Pomislio'sam da bih vastako rado poljubio ­ odgovori Lun.  ­ Kao i mnoge žene i ja sam pomalo sujetna. Volela bih da  makar na časak preotmem muškarca lepšoj od sebe ­ osmehnu se  ona. ­ No, i bez toga, jedan poljubac bio bi mi draga uspomena  od vas.  Lun i ona ustadoše iz fotelja i nađoše se licem uz lice. Bio  je to kratak, veseo poljubac, a onda, posle dugog pogleda oči  u oči, drugi. Taj drugi je bio prava eksplozija želje i  strasti. Tek kad su se razdvojili, počeše da se pitaju kako im  se to dogodilo. Prvi progovori Lun:  Možda je to zbog opasnosti koja nam preti...Ne, nije! Prosto  smo osetili jedno drugo. Čudi me kako nije smetala moja maska.  ­  Muški magnetizam — nasmeja se Sju Klajton. ­ Rado bih vas 

49   

videla bez maske, koja vas čini starim, ali to ne smemo  dopustiti sebi. Bićemo sad neko vreme blizu jedno drugog.  Možda nam se ukaže prilika  Ona sada samo pruži ruku tobožnjem dr Vebu, pa se lako  okrenu i ode.  Sledeća dva dana Lun je često mislio na Sju Klajton. Nije mu  bilo lako ni pri pomisli da nije bezopasno poverovati jednoj  ženi koju je tek na kratko video. No, još se pred njom odlučio  da rizikuje, pa je pri tome i ostao.  *  I došao je dan odlaska na mesto gde će dvanaest ljudi,  zainteresovanih da upoznaju mogućnosti sna izazvanog  hibernacijom, vide ti ono čime su dr Metju i njegovi ljudi  hteli da ih pridobiju i ubede da sebe i svoje bogatstvo daju„u  ruke organizacije koja će ih, ¡čuvati do te daleke budućnosti.  Mođutim dvanaest posetilaca trebalo, je da se nađe  dr, Rodžer Veb. ali umesto njega je. ,blizu helikoptera  stajao sam Lun kralj ponoći.  /Priđe mu dr Sju Klajton. Bila je obučena u pantalone od  grubog platna sašivene kao za farmerske potrebe. Iznad tunike  od neravnog indijskog platna nosila je kožni prsluk crne boje.  Preko ruke je prebacila ogrtač od grubo prošivene jelenske  kože u prirodnoj boji. No, sve to nije umanjivalo gracioznost  njene pojave.  ­  Jeste li dobro, dragi dr Vebe?  ­  upita ona  ­  Milo mi je što vas vidim ­ odgovori Lun. ­ Dobro sam.  ­  Vreme je da krenemo ­ nastavi Sju. ­ Nas domaćina je više  nego gostiju. Vas ima dvanaest, a nas osamnaest.  ­  Kuda se leti? ­ upita Lun tiho  i kao da se šali.  ­ To se taji i od nas koji smo u službi svega toga, ali ja  sam prisluškivala ­ još tiše odgovori ona. ­ Sletećemo ispod  vrha Hanter planine...  ­ Znam gde je ­ prekide je Lun.  Baš tada ugledaše kako im prilaze dr Metjus. Batolf i  tobožnji Vatson. Sju ih predstavi gostu. Lun jednom rukom  popravi naočari, a drugu pruži da se rukuje.  ­ Vi ste gost od koga imamo najviše treme ­ poće dr Metjus.  ­  A zašto? ­ upita Lun s izrazom radoznalosti na licu.  ­  Jedino vi ste naučnik i razumete sve probleme kojima se  bavimo. To je kao da je čovek na ispitu ­ odgovori dr Metjus.  ­  Vaša asistentkinja dr Klajton već je jednom uspešno  polagala kod mene, pa valjda njen šef neće proći slabije ­ 'reče Lun.  Svi se nasmejaše, U tom trenutku stigoše kola iz kojih iziđe  žena u sportskom kostimu i s krznenim šalom preko ruke?  Pridržavao ju je razbarušeni Heks Lodž.  ­  Stigla je* gospođa Hensom ­ valjda ne čekamo ništa više ­  reče namerno Sju da tako obavesti Luna.  No on, kao da nije nikad čuo to prezime i kao da ne zna 

50   

ništa o tužnom životu te lepe sada slomljene žene, ne pokaza  nikakvo interesovanje.  Batolf i Vatson se pozdraviše i novom poznaniku, tobožnjem  biologu Vebu, rekoše da će se ovih dana verovatno opet videti.  ­  Biće mi milo ­ iskreno odgovori Lun.  Video je kako Reks Lodž odvede Karen Henson do jednog od  helikoptera i pomože joj da se popne. Za njom se pope još  nekoliko ljudi u civilnim odelima i dva policajca. Zatim Lodž  obiđe grupu od deset gostiju koji su stajali kod automobila  kojima su se dovezli podelivši im propusnice i bedževe. Na  kraju priđe i obrati se dr Metjusu:  ­ Mogu li da predam dokumente dr Vebu?  Metjus dade dozvolu i dodade:  ­ Vi ćete, doktore Veb. biti u helikopteru zajedno sa  gospođicom Sju  i sa mnom.  Uskoro poleteše držeći se toka Hadsona. Rekom su plovili  brodovi  i čamci. Nakon četvrt sata halikopter skrenu na zapad, a malo  kasnije se između pilotske kabine i putničkog odeljka spusti  zastor. I prozore prekriše zastori ugrađeni između dvostrukog  stakla, tako da se nigde nije mogao videti ni zrak svetla  Odmah zatim u odeljku se upali električno svetlo.  ­ Šta se događa? ­ upita mršav čovek srednjeg rasta, koji je  mogao imati oko sedamdeset godina  ­  Svetilište u kome naši pacijenti sanjaju svoje duge snove  obezbeđuje se s najvećom' opreznošću i predstavlja državniu  tajnu, pa se’ ni nama ne dozvoljava da znamo gde se nalazi —  odgovori dr Metjus:   ­ Ipak.., Ako treba da se ukočim  Na sto devedeset šest stepeni  Trebalo bi da, znam bar gde će se to  Dogoditi reče starac.  ­  Videćete i mjesto i sve te  veličanstvene tekovine nauke,  i tehnike nastavi  dr Metjus,a'kad zatreba saznaćete i gde‘  je. Za sada je dovoljno reći da je na takvom mestu koje se  može trajno osigurati od katastrofa svih vrsta.  ­  Ako ne mogu znati gde je to tajno mesto, mogu li znati s  kim imam ćast da putujem? ­ upita starac.  ­  Mislili smo da upoznavanje obavimo prilikom početka male  svečanosti pri našem dolasku tamo  i pošto konsultujemo prisutne ­ odgovori dr Metjus. ­ Ima onih  koji žele da ovo putovanje obave inkognito. No nema razloga da  i domaćini skrivaju imena...  ­  Valjda umemo da ćutimo ­ primeti starćić. ­ Već nam je  sve što treba na najbolji način rečeno.  Ovde nema novinara i neodgovornih lica. Zato ću ja da se  predstavim. Patrik Haber, vlasnik petrolejskih izvora i  sudionik velike kompanije ostali se predstaviše, pa oživeše  međusobni razgovori. Dr Metjus je sedeo do Luna, pa u više  navrata upita šta on misli o biološkim zagonetkama pred kojima 

51   

sada stoji ćovečanstvo. Bio je zadivljen jednostavnošću i  jasnoćom odgovora.  ­  Vi biste učinili veliku uslugu ćovečanstvu. ako biste nam  pomogli u rešavanju nekih problema pred kojima se nalazimo ­  reče dr Metjus u jednom trenutku.  ­ Radiću još tri godine ­ odgovori Lun. ­ Posle toga dugi,  hladni san... A do tada mogu da vam s vremena na vreme  pomognem. To je u mom sopstvenom interesu. Odlučio Odlučio sam  da svoju budučnost poverim vama jer sam dobio najpoverljivija  obaveštenja,pa nije na odmet da i sam učestvujem na  usavršenju. Za nas je to sretna okolnost dodade Dr  Metjus.Radoznao sam šta će te reći o svemu poslije obilaska  svega što možemo da vam pokažemo.  No, ostavimo to za časove koji su za to predviđeni. Baš tada  se jedna starica požali da joj je zlo i Dr Metjus pođe da joj  pomogne.Lun pođe za njim i odmah zakljući da se radi o morskoj  bolesti zbog letenja. Ponudi ženi jednu sićušnu pilulu i reče  da će joj ubrzo biti dobro.  ­  Imamo nešto slično i u spremištu helikoptera ­ reče Sju.  koja takođe beše prišla držeći u ruci mali termos.  ­  Uzeću ovu od gospodina ­ odgovori žena i Sju joj dade  termos da proguta pilulu uz pomoć malo limunade.  Vreme je brzo prolazilo i kada se Helikopter spusti, zastori  se povukoše. Svuda oko tri helikoptera su se nalazili betonski  zidovi koji su smetali da se vidi malo dalje. Jednim koridorom  svi putnici krenuše ka nekom otvoru. Lun zastade tobože da  veže pertlu na cipeli, i poče da govori:  ­  Halo Ika, halo Ika. Da li me čuješ? Da li me čuješ?  ­ Čujem te, Kro! Čujem te! ­ odgovori Ro Hač.  Lun mu reče da je do sada sve u redu, a Hač ispriča da je  još prekjuče stigao u gradić koji je predviđen. Nije spomenuo  Sodžertis, kao što nisu spominjali svoja prava imena, ili  nadimke. Hač je bio stvorio bazu u unajmljenom bungalovu blizu  gradića.  ­  Moram da odem ­ zaključi Lun.    VII  Gosti planinskog skroviša bili su iznenađeni smeštajem, jer  su dobili sobice uređene poput odeljaka kola za spavanje. Bilo  je prosto neverovatno kako je iskorišćena svaka stopa  prostora. Sobice su imale ležaj i orman, fotelje, sto,  kupatilo slično telefonskoj kabini i ormarić s pićem i  minijaturnim frižiderom. Jedino nije bilo prozora kao na ku­ peima voza, ali ventialcija i klimatizacija su odlično  funkcionisali.  Prilikom raspoređivanja gostiju desilo se da je dr Metjus  naišao u trenutku kad je Lun povirio na vrata svoje sobice.  ­  Nadam se da domaćinima nećete zameriti što ste tako  stešnjeni  ­  reće dr Metjus prilazeći Lunu.  ­  Vidi se štednja prostora, ali je sve ipak ugodno ­ 

52   

odgovori Lun.  Baš tada naiđe i dr Sju Klajton. Nosila je svežanj štampanih  listova, od kojih jedan pruži Lunu i reće:  ­  Molim vas, dragi profesore, da pročitate uputstva i  program boravka ovde, kako bi ste nam olakšali posao. I  oprostite što ručak malo kasni. Videćete iz programa da je on  tek za tri četvrt sata. Ucrtan je i plan hodnika do  trpezarije.  ­ Zar nije šteta što vas ovde koriste i za takve poslove? ­  upita Lun namerno da bi time prigovorio dr Metjusu.  ­ Ona je sama prigrabila pored stručnih i mnoge druge  poslove ­ odgovori dr Metjus.  ­ O, gospođice Klajton, pazite da ne zanemarite biologiju.  Fizika može da čeka ­ našali se Lun aluzijom na njene fizičke  poslove.  ­ Imaću na umu vaš savet, profesore ­ odgovori ona i pođe  dalje.  Njih dvojica su je pratila pogledom sve dok nije skrenula u  drugi hodnik.  ­  Simpatična devojka ­ reče Lun. ­ Bio sam je zaboravio,  ali čim sam je video, njen lik mi se vratio u sećanje. Bila je  dobar student  ­  Odličan ­ dodade dr Metjus.  ­  Video sam njene školske dokumente. Ona je dragocena osoba.  Bez nje bi mi bilo mnogo teže. Sve što joj dam u dužnost  izvrši na najbolji način.  ­ Milo mi je što je hvalite ­ reče Lun.  Dr Metjus reče da će se ovih dana njih dvojica često viđati,  pa će biti prilike i za duže razgovore!.'a zatim ode.  Ručak i popodnevni odmor prošli su bez događaja. Gosti su  mogli da koriste malu biblioteku s prostorom opremljenim  foteljama za čitaoce. Bilo je i novina i časopisa na regalu u  uglu. Lun sve pregleda. ali među knjigama ne nađe nijednu koja  bi se odnosila na ono zbog čega je došao ovamo. Baš kad je  odložio posleđnju knjigu, priđe mu dr Sju Klajton.  Pitala ga je nije li mu dosadno, a onda mu reče da postoji i  bazen za kupanje, istina izgrađen pod zemljom. ali osvetljen  veštaćkim svetlom na kome cveće vrlo dobro uspeva Dok je  govorila razgledala je neku knjigu. Na ćasak je spusti uz  telo, a onda mu pruži.  ­  Pregledajte je pažljivo, ali tako da niko ne vidi šta ste  našli u njoj  ­  reče mu tiho i poče da se smeje kao da se radi o uspeloj  šali. ­ Pokušaću da vas posetim u toku noći. Smem li?  ­  Šta da na to odgovori normalan muškarac takvoj devojci ­  drsko odvrati Lun pitanjem.  Sju malo pocrvene u licu. ali izdrža Lunov pogled i  odgovori:  ­  Mislila sam da vas posetim samo zbog poslovnog razgovora,  ali sada ću iz osvete da pokušam i nešto više.  Odmah zatim se brzo okrenu i ode. Lun se iznenadi što je 

53   

tako uzbuđen zbog njenih dvosmislenih reći. Odmah stade uz  orman i zaklanjajući knjigu telom nađe ubačene listove  najfinijeg tankog papira presavijenog na četvrtinu. Gurnu ih u  unutrašnji džep sakpa i požuri k svojoj sobici.  Proveri je li dobro zaključao vrata, pa upali Stonu lampicu  iznad stočića smeštenog uza zid i između dve fotelje. Raširi  listove na njemu i poče. da ih razgleda. Pred njim je bio'1  fotokopirani plan silosa za smiještaj: interkontinentalne  rakete s Atomskom bombom na vrhu. Plan je bio;podeljen u  četiri' sektora, a na petom listu nalazio" se umanjeni plan  celog silosa i okoline. Šesti list je davao objašnjenja koja  nisu stala u okvire legendi na planovima.  Proučavao je planove sve do večere, a onda ih sakri u vešto  načinjeni džep pod pojasom na pantalonama Sada mu je  samopouzdanje naraslo. Proverio je svoj izgled u ogledalu i  izišao.    *  Posle večere gosti su pozvani u malu projekcionu salu da  pogledaju naučni film pod naslovom »Mogućnosti dugog  življenja«. Bilo je to predavanje praćeno filmskim scenama i  prizorima koji su ubedljivo delovali. Lun se u jednom trenutku  osvrnu i ugleda Sju Klajton i dr Metjusa kako nešto šapuću  sedeči jedno do drugog. Malo dalje od Luna sedela je usamljena  Karen Henson i Lun se premesti u fotelju do nje. Pošto je svih  dvanaest posetilaca planinskog skroviša bilo predstavljeno  među sobom pravim ili lažnim imenima. Lun joj tiho reče  ­ Primite me u društvu, jer biće vam lakše ako niste sami.  ­  Milo mi je što ste tu. gospodine...  ­ Veb. biolog Rodžer Veb ­ pomaže joj Lun  ­ Oprostite ­ osmehnu se Karen. ­ Upoznali smo se. ali moje  raspoloženje je bilo rđavo. pa nisam bila sposobna da zapamtim  imena.  Na filmskom platnu počeše zanimljivije scene jer je  predavanje počelo pripremama za kloniranje Sada su se  smenjivale scene rasta muškog i ženskog klona. Njihove  fotografije upoređivane su sa fotografijama ­davalaca ćelije  za razmnožavanje. Coveka je mogla da podiđe jeza dok je gledao  sve te scene. Konačno se videlo da klon dostiže izgled mladog  dvojnika starijegi ljudskog bića. Glas koji je komentarisao  scene sada je govorio!.;  ... Već i samo stvaranje klona je produžavanje života onoga  ko je dao delić sebe za novo biće. Nauka ne može da ne postavi  i neka gruba pitanja. Jedno od njih je to da li čovek ima  pravo da stvori, proizvede jedno novo telo za sebe, pa da mu  ono služi kao rezerva za zamenu svjh organa, ili ćak čitavog  tela, izuzev mozga7 Sada ne dajemo odgovor. ali znamo da se pod  velom tajni nauke stvaraju klonovi za dug život onih koji to  žele i mogu sebi da obezbede.. .*  ­ ­Ja ovo ne mogu da gledam ­ šapnu vidno uzbuđena Karen. ­  Za mene ovo nije teorijsko pitanje... 

54   

sam u mreži tih strahota... Moj Jadni. nesrećni klon.. Ta  devojćica Postoji.. Njih tri postoje...  Začuše se jecaji. Lun se osvrnu ka dr Metjusu. ali ovaj je  već bio iza njih.  ­  Gospoda je osetljiva ­ šapnu Lun. ­ Zar ne bi bilo bolje  da ide i da se odmori?  ­  Naravno, ako je umorna i ako ne želi sve da vidi ­  odgovori dr Metjus.  Priđe i Sju, pa ona povede Karen s jedne strane, a dr Metjus  s druge i iziđoše. Dr Metjus se opet vrati. Svo vreme se  projekcija nije prekidala U toku su bili delovi filma o  zamrzavanju ćovećijeg tela. Komentator je govorio:  •... Prvo udruženje u Njujorku dobilo je novog člana. To je  dvadesetćetvorogodišnji Stiv Mandl, koji je u podrumu jedne  njujorške zgrade uvijen u tanak omotač od aluminijuma i  smešten u specijalnu metalnu kapsulu. U njoj vlada temperatura  od 190 stepeni ispod nule. Mandl je siguran da će jednom biti  probuđen iz dugog sna i da će živeti u novom društvu čija  nauka će mu omogućiti ili većan ili vrlo dug život. Ovo  udruženje ima sedamdeset  i pet članova, od kojih su neki već zatvoreni u ledene kapsule  i čekaju da se pronađu lekovi protivu. za sada. neizlečivih  bolesti od kojih je jedna i starenje...«  Snimci i slike govorili su zatim o drugom udruženju,  osnovanom još pre sedamnaest godina, koje ima šest stotina i  četrdeset članova, pretplaćenih na zamrzavanje sa po devet  hiljada dolara, a uz to blizu dve hiljade pomažućih članova,  koji daruju znatna sredstva pre nego što odluče da se i sami  podvrgnu hibernaciji.  *... Nisu to više predviđanja pisaca bujne mašte, već  stvarnost koja je dostignuta. Jedni pokušavaju da tu stvarnost  ulepšaju i ukrase svetlim. a drugi je slikaju sivim i crnim  bojama. Nauka ne čini ni jedno ni drugo. Ona sudi  objektivno...  Za razliku od udruženja o kojima ste ćuli i iz kojih smo vam  ponešto prikazali, naš centar predstavlja vrhunski odred nauke  pomognut od vlade i svih snaga Sjedinjenih Država. Sve  garancije postoje. Ni naše interkontinentalne rakete s  atomskim glavama nisu bolje obezbeđene. Pogledajte preslike  našeg skloništa. Pogledajte moćne trezore koji bi odoleli  svakom atomskom udaru i svakom zemljotresu. Tu će decenijama i  vekovima biti ekipe najvećih naučnika nacije spremna da u  predviđeni čas oslobodi sna našeg pacijenta, da ga podmladi i  oživi. .  Na filmu su pokazani uređaji podzemni bunkeri i laboratorije  delovali vrlo impresivno. Videli su se izbliza uhvaćeni grbovi  »Svetskog centra za produžavanje života­ i zlatnim slovima  ispisani, ili u mramor i beton urezani natpisi, od kojih su  neki glasili:  »Zamrznuti će. čekati, pa oživeti kad dođe vreme«.  »Nauka će pobediti sve bolesti, a sa njima i starost. 

55   

Ljudski vek trajaće toliko da se mora izraziti najmanje  trocifrenim brojem«.  »Sigurno predviđanje na dugi rok«.  »Čovek će biti jedino živo biće koje ce moći da upravlja  svojim razvojem.«  Lun se seti da poslednje predviđanje pripada glasovitom  američkom biologu Hadsonu Hoglundu. U istom trenutku pojavi se  i zaključak ordinarijusa za fiziku na univerzitetu u Čikagu  Džona Plata koji je rekao:  »Čovek se sprema da raskine lanac svoje povezanosti sa  prirodom, pa će. ako preživi tu revoluciju, izrasti iz  podređenosti u samostalno biće, a ovde se osigurava da prežive  odabrani«.  Lun se osmehnu što je Platu pripisano i to da je izrekao  poslednji deo natpisa. Ono »a ovde se osigurava da prežive  odabrani­ bilo je dopisano.  Kako je sada dr Metjus sedeo samo malo dalje od Luna, ovaj  se naže i tiho reće:  —  Nespretno je falsifkovana misao Džona Plata.  —  I ja sam ukazao na to, ali ostali su smatrali da ne treba  kvariti film zbog tako sitne greške ­ odgovori dr Metjus.  Iz zvučnika je dopirao glas koji je tvrdio:  »... Pomoću zaleđivanja će moći da se vrate u život i ljudi  koji su umrli, ako se ono odmah izvede, jer će nauka dati nova  sredstva za to već u toku ove decenije...«  Sada poče deo filma, koji je prikazao intervju sa poznatim  profesorom univerziteta Robertom Etingerom, koji nije biolog  već fizičar On je u svojoj knjizi »Izgledi za besmrtnost«  tvrdio da medicina, odnosno biologija, može ljudima da  garantuje lako dug život, da to stvarno bude besmrtnost.  Ozbiljnost te tvrdnje potkrepio je u predgovoru Zan Rostan,  slavni francuski biolog i član Francuske akademije nauka.  Etinger se poziva na najnovija dostignuća nauke u  Sjedinjenim Državama i Sovjetskom Savezu, a tiču se pre svega  hipotermije. odnosno zaleđivanja  —  Moguće je konzervirati ljudski organizam u tečnom  helijumu, uz temperaturu blizu apsolutne nule. i to tako da  konzerviranje traje beskonačno ­ govorio je njegov lik s  filmskog platna ­ Sve vreme neće doći ni do kakvih promena u  organizmu. To bi teoretski moglo da traje stolećima i  hiljadama godina...  Lun je znao Etingera kao ozbiljnog naučnika a znao je i šta  je napisao u svojoj knjizi. Izneo je zanimljivu dokumentaciju.  Čitava serija malih životinja bila je zaleđena i oživljena  nakon dužeg vremena Izvedeni su i uspeli eksperimenti sa  ljudskim tkivom, odnosno delovima tela. koji su bili zamrznuti  i ponovo oživljeni transplantacijom na živog čoveka. No i  nezavisno, hranjeni veštački pokazali su da se iz stanja  zaledenosti vraćaju u život.  Sada se ćulo kako naučnik u intervjuu kaže:  ­  Bolesnik od raka. ili neke druge bolesti za koju nema 

56   

leka zaklopiće oći podvrgnuvši se nečemu što je slično  današnjoj anesteziji. Siguran da to nije smrt. On će u snu bez  snova čekati možda i godinama da ga lekari vrate u život i  najposle izleće novim, ranije nepoznatom metodom, ili lekom.  Da se to moglo činiti pre sto godina, bili bi mnogi bolesnici  od kolere spaseni zaleđivanjem da se sada vrate u život i  izleće penicilinom...  Film je tekao dajući sve snažnije činjenice. Povremeno su  ubacivani delovi o nekim već ostvarenim otkrićima koja se  proveravaju. Jedno od njih je pronalazak injekcija  dezoksiribonukleinske kiseline, skraćeno DNK, koje leće  reumatićne bolove, depresiju i klimakterične smetnje i konačno  podmlađuju ćoveka U strogoj tajnosti drže se činjenice da su  ih isprobali glumci, pisci, muzičari, političari, pa i neki  šefovi evropskih i afričkih država.  Pronalazač čudotvornih injekcija je biolog Rajmon Bontamp,  naučnik iz Pariza. Njihovo korišćenje dozvoljeno je za sada  samo u Svajcarskoj i ima ih u apotekama. Sa platna je gledao  lik lekarke Monike Moren, koja leći pacijente u Svajcarskoj i  Francuskoj u svom sanatorijumu. Ćulo se kako govori:  .. Posle tri primljene injekcije ćovek se oseća toliko bolje  da je to teško definisati... Nekoliko nedelja traje udarni  tretman, a zatim se primenjuje povratni, što znači češće  uzimanje injekcija, što zavisi od pacijenata... Neko vreme se  daje po jedna injekcija, a kad se životni ritam ustali, onda  na dva, ili dva i po meseca U toku života ćovek može da primi  i do dve hiljade injekcija Rađamo se s određenim količinama  DNK. pa nas ta zaliha štiti u običnim životnim uslovima. No tu  su bolesti, zagađenja okoline  i hrane, povrede, stresovi i mnogo šta drugo. To je starenje.  Uloga DNK je da stalno vraća ćelije u stanje ravnoteže, pa se  zato daje injekcijama. jer je u organizmu ponestaje.  Lun je znao da je istina ono što lekarka govori, jer je  Džejn Vitington radila na primeni DNK. pa za Luna u toj  oblasti nije bilo tajni. Slušao je dalje:  ... DNK je samo jedno od sredstava kojim se povećava  vitalnost celog organizma. Ponovo se vraćaju fizički i  intelektualni dinamizam, apetit, potencija i dobro  raspoloženje, Koža ponovo dobija svežinu, bore nestaju i lice  se podmlađuje. Ako se uz to primene novi preparati i uklone  svi bolesni delovi tela, pa zamene novima, bez ikakve  opasnosti od odbacivanja, onda je jasno da smo na pragu  svemoći nauke u praktičnoj ljudskoj besmrtnosti ..  Onda su došli delovi filma o mogućnostima da se izleće čak i  oštećenja mozga presađivanjem tkiva i čudesnim operacijama Već  su izvršeni eksperimenti. Sve je to sugeriralo da, ako imate  drago biće, koje je maloumno, ili psihički bolesno, platite da  se zaledi i uskoro će moći da ozdravi.  Na kraju filma preko zvučnika neko najavi program za sledeći  dan. Pre podne se obilaze instalacije i sva dostupna mesta  centra. Gosti će moći da vide kapsule sa telima već 

57   

podvrgnutim hibernaciji. Videće i zamrznutu Floru Pilsberi,  koja je na to pristala pre godinu dana Posle podne će biti  podvrgnuta oživljavanju, koje će se nastaviti u toku noći i  sleđećeg dana  »... Ovaj eksperimenat je dozvoljen zahvaljujući što je  devojka. svesna da će tako postati slavna, pristala da se  dobrovoljno i bez nužde podvrgne hibernaciji«.  ­  Hoće li neko moći da spava posle svega ovoga, ­ šaleći se  reče Lun dr Metjusu.  ­ Pitanje je na mestu, ali to smo predvideli. Svak će dobiti  po jednu pilulu za dobar i prijatan san ­ odgovori ovaj.  ­  Umorilo me je sve to što smo doživeli danas ­ govorio je  dr Alfred Metjus. ­ Morao sam još i da čujem raporte svih  šefova obezbeđenja i segmenata centra. No raduje me što je sve  na najboljem nivou. ..  ­ I ja osecam potrebu da se svalim u krevet ­ odgovori dr  Sju Klajton. ­ No mogli bismo da popijemo po solju mleka. Lodž  je još u svom odeljku i čeka da vidi hoće li nam zatrebati.  ­ Ideja ti je veoma dobra ­ odgovori dr Metjus i naže se iz  svoje fotelje kako bi mogao da je pomiluje po kolenu i  bedrima.  ­ Ona se malo spusti u svojoj fotelji. kao da mu izlazi u  susret, a onda ga lako lupnu po ruci i uzviknu:  ­ Zar nismo umorni?!  ­ Ne toliko ­ nasmeja se dr Metjus.  No ona se blago izvi i ustade. Malo kasnije vrati se s dve  šolje mleka. Ispiše ih sedeći u istoj radnoj sobi. pa krenuše  u drugu. Luksuzno uređena spavaća soba odisala je svežinom i  mirisala. Prva se svuče Sju i poče da traži nešto u toaletnom  stočiću. Za to vreme dr Metjus je prestiže i već svučen otrča  u kupatilo glasno se smejući.  ­ Treba te zamrznuti zauvek, ­ viknu devojka za njim.  On se vrati i uštinu je dok je protrčala ka kupatilu. No kad  se vratila, on je duboko spavao. U mleko koje mu je malo pre  poslužila stavila je jako sredstvo za spavanje Ono nije imalo  mirisa i ukusa i nije se moglo osetiti u bilo kojoj tećnosti.  a najmanje u mleku.  Onako okupana Sju se još neko vreme posveti toaleti, pa  obuće kućnu haljinu od teške svile svetlo plave boje. Obu lake  patike od istog materijala, pa izide u hodnik. Oslušnu i otrča  okolo do odeljaka za goste. U to doba su svi bili umorni, pa  nije srela nikoga  Kad je pokucala Lun joj brzo otvori i propusti je. a ona se  okrenu tek kad stade kod fotelje, na koju je htela da sedne.  Pogleda ga i nehotično se povuče pola koraka Bila je zapanjena  njegovim izgledom toliko da nije bila sigurna ko se nalazi  ispred nje. Tek kad on Vebovim glasom reče da nije mogao a da  se ne odmori od tuđeg lika i nastavi svojim prirodnim, ona  shvati šta se događa pa skupi ruke na grudi i uzbuđeno reče:  ­ Lepše vas je gledati... Lepši ste nego što sam mogla da  vas zamislim. gospodine .. 

58   

­  Donald... Bolje je jednostavno Don,ako smo sami. No u  svakoj drugoj prilici ostajemo na punom imenu i prezimenu ­  pomože joj Lun.  ­  Prihvaćeno! ­ oduševljeno odgovori ona ­ Moje ime je i  inače kratko, pa je pogodno za izgovor.  ­ Sednimo — predloži Lun.  ­  Ovde je sve tako skučeno ­ nasmeja se ona ­ Jedini  komotan prostor je na krevetu.  Gledali su se nekoliko trenutaka. Lun u mislima priznade da  čini greh prema Džejn, ali nađe opravdanje u tome da je  »opkoljen« i da nema načina da »uzmakne«. On joj priđe i  njihova tela se nađoše jedno uz drugo. Uze je u naručje, ali  nije morao da je nosi, jer je u sobici sve bilo na dohvat  ruke, pa i krevet  Neko je rekao da opasnosti pojaćavaju strasti. Sju i Lun su  bili svesni opasnosti u kojoj se nalaze, a sada osetiše i  snagu strasti koja ih je zahvatila. .    *  ­  Bliži se zora ­ reče Lun. ­ Moramo naći snage da  porazgovaramo o onome što bi moglo biti važno.  ­  Imam je ­ osmehnu se Sju. ­ Valjda možemo izdržati da  razgovaramo ostajući ovako jedno uz drugo.  Lun je pomilova po lepim. nabreklim grudima, pa reće:  ­  Pomalo sam ošamućen filmom koji sam video. Mnogo toga u  njemu je istina koja otvara neslućene nade.  ­ Kad je nauka spregnuta sa zločinom onda se ne zna šta je  stvarnost. Ja sam uverena da buđenje iz hibernetićkog sna još  uvek nije moguće ­ dodade ona  ­  A to što cemo vićeli kako »uskrsava­ Flora Pilsbern? ­  upita Lun.  ­  E. to je obična prevara. Poslužiće se trikovima da je  prikažu u specijalnom uređaju, kapsuli sa staklom za  posmatranje eksperimenta Ona nikada nije ni zaleđena. To je  jedna snažna devojka, privlačna i uvek nasmejana. Završila je  medicinu, ali je specijalizirala masažu po metodama izvesnog  indijskog naučnika Postala je prijateljica Lestera Batolfa i  on ju je nagovorio da ovde odigra tu komediju. Već godinu dana  se skriva pod lažnim imenom i izgledom, a pre mesec dana je  dovedena ovde  ­  ispriča Sju.  ­  Dakle. ipak... uzdahnu Lun. ­ Onda je i Džed Henson  mrtav.  ­  Stvari nisu tako jednostavne  ­  primeti Sju. ­ On je brižljivo pripremljen i ako neko bude  oživljen Posle višegodišnje hipotermije, onda će to biti on.  On na neki način i sada vlada nad ćelom bandom...  Pričala je o postojanju Prezidenta, čije pravo ime i čiju  ličnost niko ne zna.  ­  Glavni šefovi i organizatori, bolje reći gospodari svega  su dr Metjus, Lester Batolf i Glen Vatson. Nad njima je 

59   

Prezident, koji ih nadzire. prisluškuje i drži u svojoj vla­  sti ­ pričala je dalje ona  ­ Doživeo sam delić toga u Batolfovom birou ­ reće Lun i  ispriča joj šta se dogodilo, a onda upita ­ A da nas ovde neko  ne prisluškuje?  ­  Postoje uređaji, ali sam ja uspela da ih pokvarim tako da  je teško pronaći grešku. Zato svi dobijaju »buve« koje koristi  Batolfova služba. No ja sam zadužena da »ozvučim« tebe. a to  još nisam učinila  ­  odgovori Sju. — Učiniću sutra i imaćeš to u vidu, jer  prislušna služba treba da nađe i nešto od tvog govora.  Dalje je Sju pričala o svemu što zna o Centru. Mnogo više  znala je o Biološkom institutu na Velfer Ajlendu. Lun je sve  jasnije shvatao čudovišnu vezu grube nauke, podzemlja i vlade.  Oni su stvarno krčili put naučnim uspesima ne ustežući se da  varaju, terorišu i ubijaju.  ­  Biće komplikovano uništiti bandu, a da se ne ošteti  nauka ­ zaključi on.  ­ To i mene mući ­ složi se Sju.    VIII  ­  Eto, morao sam da preselim svoj biro zbog toga što Lun  zna gde se on nalazi. Uzalud smo podigli na noge sve  policijske agente i obaveštajne službe. Podzemlje traži Luna  svim svojim snagama.. I opet ništa  ­  žalio se viši inspektor Federalnog istražnog biroa Lester  Batolf svom savezniku tobožnjem Glenu Vatsonu, za koga je  dobro znao da mu je pravo ime Ugo Sagredo i da je vođa Mafije  u Njujorku.  ­  Nestrpljiv si ­ odgovori Vatson. ­ Tek dva dana traje  potraga.  Siguran sam da Lun ne može ostati neotkriven. Pitanje je samo  dana, ili možda sata kad će se to dogoditi...  ­ Bojim se neuspeha. Lun je nadigrao ovde u Njujorku već dva  puta u prošlosti, iako su ga gonili svi koji su imali interesa  za to, a bilo ih je dosta. I sve te naše šeprtlje... Hteli smo  da ostane tajna da nam je hvatanje Luna najpreči posao, a već  se štampa dočepala vesti. Pogledaj, ­ smrknuto je govorio  Batolf, pa pruži presavijene novine svom kompanjonu.  Tobožnji Vatson pročita krupan naslov:  »LUN OPET U NJUJORKU!«  ­  Novinari pišu o njemu kao da je neki šampion! ­ reče  Batolf.  Vatson je čitao:  ...Zašto je Lun došao u Njujork, grad za koji je izjavljivao  da više ne želi da ga vidi? Šta ga je nateralo da se izloži  opasnostima dolaska u Sjedinjene Države, gde može još uvek  biti optužen za dela koja bi ga mogla odvesti i na električnu  stolicu jer postoje takve optužbe? Na ta pitanja nemamo  siguran odgovor. ali šapuće se da je njegov dolazak u vezi sa  smrću novinara Maksa Nilanda. Lun i Niland su bili poznanici, 

60   

a tvrdi se i prijatelji. Anonimni dostavljač tvrdi da je Ni­ landa ubila policija Da li je slučajno to što su u Nilandovom  bungalovu na Kisku ubijena četiri policajca. a iz tog  bungalova odvedena dva? Je li to Lunovo delo? Da li se konačno  kralj ponoći pokazao u pravom liku kao nemilosredni ubica?  Na sva pitanja imaćemo odgovore tek kad Lun progovori i  pruži dokaze o svojoj nevinosti. Za sada znamo samo to da  hiljade, a možda i desetine hiljada ljudi u Njujorku učestvuju  u potrazi. Čak i podzemlje se diže protivu Luna jer oseća da  je ugroženo...  ­ Ništa novo ­ uzdahnu Vatson.  ­  Zar nije dovoljno to što su ta nagađanja istinita? To je  opasnost koja nam preti. Od priče da je policija ubila  Nilanda, pa do istine ko ga je i zašto ubio nije daleko, naro­ čito ako Lun drži poručnika Trotera i narednika Morisona ­  izloži Batolf.  Sedeli su u tajnom birou Glena Vatsona u Elizabet stritu  blizu Kineske četvrti. Ovaj kraj Menhetna je zbog blizine  Bruklin bridža i Čajnatauna, bio pogodan da se iz njega  upravlja zamršenim poslovima podzemlja Sada je Batolf na pov­ ratku iz Bruklina­, gde je istraživao zna li se šta o sudbini  poručnika Trotera, svratio da poseti Vatsona i čuje ima li šta  novo. Svojim ljudima u novom birou je ostavio i ovdašnji broj  Vatsonovog telefona da ga mogu pozvati u slučaju potrebe.  Dva dana provedena u organizovanju najzamašnije potere u  toku poslednje decenije u Njujorku bila su ga zamorila. Zato  mu je poseta Vatsonu bila donekle zamena za odmor.  ­  Ujutru treba da odemo u skrovište gore u planine ­ reče  Batolf.  ­  Plan je takav, ali naš neuspeh ovde...  ­  Boravićemo tamo kraće nego što smo zamislili ranije ­  upade gangster.  ­  Ti sve lakše primaš ­ primeti Batlof. ­ A znaš li zašto  je tako?... Naravno da nećeš da kažeš. Ti inače živiš pod  lažnim imenom i stvarno si u stalnom bekstvu. Zato i ne možeš  mnogo da izgubiš ma kakve neprilike nam Lun priredio. No ne  zaboravi da je on smrsio konce nekolicini najvećih gangstera  sveta.  ­  Ti bi se svađao ­ nasmeja se Vatson. ­ Istina je da si ti  u malo nezgodnijem položaju, jer otkriće se da sarađuješ sa  gangsterima, dok će za mene biti olakšavajuća okolnost što  sarađujem sa Federalnim istražnim...    ­  Ne volim takve šale ­ uzviknu Batolf ustajući.  Poče da šeta po debelom tepihu, koji je pokrivao pod u  prostranom Vatsonovom birou. Zastade kad zazvoni telefon.  Vatson podiže slušalicu i oslušnu. pa je pruži Batoifu.  ­ Tebe traže ­ reče.  Batolf uze slušalicu i reče svoje ¡me. a onda je ponavljao  samo dve reći:  ­  Slušam... nastavite... slušam, nastavite... slušam... 

61   

Videlo se da ga zahvata uzbuđenje. Stezao je slušalicu tako  da mu prsti pobeleše. Konačno uzviknu:  ­  Hvala, šefe. Naravno da je sve to od najveće važnosti jer  špijun je tamo gde se kriju važne državne tajne... No ja ću  preuzeti brigu o svemu  tome, a imam potrebne ljude.  On spusti lušalicu i sede u fotelju jer je osećao potrebu za  osloncem.  ­  $ta se dogodilo? ­ upita Vatson.  Batolf ga je ćuteći gledao nekoliko trenutaka, kao da želi  da izazove što veću ljubopitljivost, a onda reće  ­ Još jedan neprijatelj napada.  ­  Budi jasniji ­ pomalo nezadovoljnim glasom reće Vatson.  ­ Dobio sam obaveštenje da je FBI otkrio postojanje  neformalne grupe biologa, koji su se zaverili da kontrolišu  rad bioloških instituta i svih biologa koji rade na bio­ inžinjeringu. Njihov agent je i naša dr Sju Klajton... ­  pričao je uzbuđenim glasom.  ­ Zmija ­ upade Vatson. ­ Ona dosta zna. a može mnogo da  nasluti. Sada je tamo gde ne bi smela da se nađe...  ­  Nije samo to ­ nastavi Batolf.  ­  Znaš da je među dvanaest zainteresovanih za hipotermiju i  neki biolog dr Veb...  ­  Znam. Dr Rodžer Veb, star pedeset i sedam godina, bogat,  jer unovčio ie značajna otkrića...  ­ Taj! E on je takode član tajne grupe biologa, pa je sada u  inspekciji. Treba da proveri da li Sju Klajton radi kako je  obećala, a uzgred da sam sve ispita Ona ne zna za njegovu  misiju, niti da je član zavere, ali ga poznaje. Bila je  studentkinja u Cikagu kad je on predavao  ­  ispriča Batolf.  ­ Je li to sve? ­ upita Vatson.  ­  Zar je to malo? ­ odvrati Batolf pitanjem.  ­  Oni su praktično u našim rukama — nasmeja se Vatson. ­  Možemo ih lako pretvoriti u smrznute leševe i još ih naterati  da potpišu da su dobrovoljno ­radi službe nauci« tražili  hipotermiju...  ­  Baš si pravi gangster ­ kiselo se osmehnu Batolf. — Ta  tajna grupa biologe, može da nam zagorči život Obavestiće  javnost o svemu što ih je obaveštavala Sju Klajton. Uzbuniće  duhove, dati prilike protivnicima da u Senatu i Kongresu  zatraže istragu...  ­ Vidiš stvari suviše crno ­ pokuša da ga smiri Glen Vatson.  U tom trenutku telefon opet zazvoni. Vatson podiže slušalicu  i reče  ­ Šta imaš. Oskare?  Slušao je nekoliko puta poskočivši na stolici. Sada i njemu  pobeleše prsti stisnuti oko slušalice. Batolf priđe u nadi da  će nagnut nad Vatsonom i sam nešto čuti. ali razumeo je samo  pojedine reći. No i to ga uzbudi, jer spominjala su se imena  poručnika Trotera. biologa dr Veba i narednika Monsona.  ­  Zasedu!... Jaku zasedu tamo! 

62   

­  vikao je Vatson. ­ Uhvatite žive, jer to je važno... U noge  može, makar ih mi pokidali rafalima... Ne sme se dogoditi da  umaknu!...  Konačno Vatson spusti slušalicu, pa je nekoliko trenutaka  samo disao, kao da ga je neko davio i tek sada prestao da mu  steže vrat.  ­  Govori’ Sta je? ­ nestrpljivo upita Batolf.  ­  Moj najvažniji ćovek .. Oskar  Berin...  ­  Znam, to je Viko Adamo.  ­  Berin izveštava da je otkrio Lunovo sklonište... Jedna  devojka je primetila dva nepoznata ćoveka. kako uvezu stari  bjuik u jednu garažu, a ne iziđu iz nje... To je u Bronksu, na  kraju Ist Tremonta...  ­  pričao je Vatson, pa zastade da prikupi dah.  Sada je i Batolfovo uzbuđenje raslo.  ­  Dalje! Govori, čoveče ­ molio je nestrpljivo.  ­  Ta devojka živi sa jednim našim...  ­  Pusti nevažne detalje! Sta je bilo?  ­  Momak je javio Viku, odnosno Oskaru, a ovaj je poveo jaku  grupu momaka Otkrili su ulaz kroz garažu u davno iskopani i  zatvoreni tunel koji je trebalo da posluži novom kraku  podzemne železnice... Probili su se... Morali su koristiti  eksploziv... Bilo je i puškaranja s policijom... Dva naša  mrtva i tri ranjena...  ­  Zar ništa nisu postigli?! Gde je Lun? ­ upade Batolf  držeći obema rukama naslon na jednoj strani fotelje.  ­  Postigli su, naravno! ­ nastavi Vatson. ­ Našli su  Trotera, Morisona i dr Veba..  ­ Veba! Nemoguće! On je odleteo sa dr Morisonom...  ­  E, nije! Dr Veb je otet Oteo ga je Lun...  ­ Onda je na uzletištu za helikoptere bio lažni dr Veb. A to  je Lun!  ­ To je najverovatnije ­ dodade Vatson. ­ Lun, ili neko od  Lunovih ljudi.  ­  Lun! Samo on može i ume da se tako maskira To je pobeda!  Neka tvoji­ljudi drže zasedu, a mi letimo na Hanter ­ zaključi  Batolf.  ­  Mogli bismo pre toga da ispitamo zarobljenike, jer nije  ih dobro držati. To je otmica... trostruka...  ­  još uvek s uzbuđenjem je govorio Vatson.  ­  Rekao si da se umešala policija i da je bilo puškaranja.  Da li je policija u Lunovom skrovištu? I zna li javnost? ­  upita sad malo smirenije Lester Batolf.  ­  Policija nije našla ulaz, već je htela da uhapsi neke  naše ljude, koji su bili u blizini. Samo Berin i moji ljudi  znaju tajnu Lunovog skrovišta Zato sam naredio da postave  zasede ­ objasni Vatson. ­ A sada možemo u Bronks.  ­  Ti idi i učini sve da se Lun uhvati, a meni uputi  zarobljenike, jer mi ovlašćenja dozvoljavaju da ih zadržim ne  obaveštavajući javnost. Neka ih na siguran način prevezu na 

63   

Velfer Ajlend i Metjusov institut Pozvaću odmah i dati  potrebna naređenja svojim ljudima ­ već skoro sasvim mirno  zaključi Lester Batolf.    *  Zelela je da se bori, da osveti smrt svog brata, ali nije  znala kako da to počne. Od trenutka kad joj se javio nepoznati  prijatelj Nora Niland je znala da je došao Lun i da je negde u  Njujorku. Ali 'kako se naći s njim? Dala mu je do znanja da je  prisluškuju i da joj je možda opasno prići. Razmišljanja o  tome dovela su je do pomisli da bi Lunu koristilo ako sazna ko  je prisluškuje i ko je uhodi.­  Sa prozora je primetila kako se obavlja smena zasede.  Odlazila je patrola u policijskim kolima, a smenjivala ju je  druga u običnim, koja se sastojala od četiri ćoveka obučena u  civilna odela Ona brzo strča do garaže i stavi motocikli­  stički šlem, pa istera svoj brzi Suzuki. Moćna mašina  motocikla mogla je da razvije veću brzinu od one koju su  postizali automobili. Začas je pristigla policijska kola, koja  su skrenula ka zapadu. Nju međutim ljudi u automobilu pred  kućom nisu mogli da prate, iako su to pokušali Obilazeći  automobile, vrludaući između njih s jedne na drugu stranu  kolovoza, ona se brzo udaljavala. Gonitelji mora da su  odustali, jer nije mogla da ih vidi iza sebe iako se okretala  i motrila u svoja dva visoko podignuta retrovizora  Primetila je da su ona policijska kola sišla sa Kvinsboro  bridža na ostrvo. pa je požurila, zaklanjajući se iza jednog  kamiona koji se takođe spustio. Videla je kako policijski  automobil ulazi u podzemnu garažu Biološkog instituta, pa je  na jednom mestu čekala toliko da im da mogućnost da napuste  kola. Onda je ugledala kako jedan kamion stiže pred Institut.  Stao je pred kapijom koja je počela da se otvara  Bilo je pravo čudo kako je devojka potrčala i podigavši  ciradu kamiona, ubacila se unutra Cirada još nije ni pala kako  treba a kamion je ušao... Neko je proveravao vozača koji pruži  papire.  ­  Istovar kod magacina hrane, dvorišni ulaz pet! ­ doviknu  stražar i vozač poveze napred.  Bilo je tek devet sati pre podne kad se kamion okrenu  zadnjim krajem prema vratima magacina.Nora proviri i oslušnu.  Napolju je vozač zviždukao uz prednji deo automobila. a iz  magacina su se čuli glasovi. ali se nije niko video. Upališe  se svetla i devojka ugleda poslagane sanduke, vreće i  kontejnere. Toga trenutka nikog nije bilo u prolazu između  zaliha hrane, pa ona iskoči iz kamiona i nade se iza gomile  sanduka.  Povukla se dublje, u uzan prostor, gde je verovala da je  neće niko naći, ili slučajno primetiti. Tu je sačekala da se  kamion istovari. Konačno se vrata zatvoriše i radnici krenuše  u dubinu magacina. Nora začu kako im neko naređuje:  ­  Požurite! Krećete se kao bez srca! Trebalo bi pogledati 

64   

kako ste plaćeni, a kako radite.  Nora proviri i ugleda kako radnici odlaze, a tri  uniformisana policajca dolaze prema njoj. Ona se malo povuče i  čućnu.  ­  Hajde, izlazi devojko! ­ viknu jedan policajac kad se  nađe naspram nje.  ­  Misli da ne znamo gde se skriva ­ reče drugi.  Devojka je ćutala  ­  Iziđi ti sa šlemom na glavi, jer ako pošaljem Baka,  poćupaće ti kosu i učiniti ono što on voli da učini takvoj  dugokosoj lepotici­ smejući se govorio je prvi policajac.  ­ Idem po nju ­ reče drugi policajac. ­ Jahaču na njoj da  nam bude lepše dok napredujemo iz mraka k tebi...  ­  Umukni! ­ ljutito uzviknu prvi policajac. ­ Tvoje  banalne šale i tvoji prljavi postupci dosade ćoveku... Hajde,  ti tamo! Iziđi iza tih sanduka s viskijem!  Nora pogleda natpise na sanducima Bili su oni za  transportovanje toga pića u bocama Ona se odluči da beži, ali  iz nekog zvučnika odjeknu glas:  ­  Vidimo te mala.. Hajde Oksi, stigni je tamo kod džakova s  rižom... Eno je sada iza sanduka s konzervama kuvanih jela!  ­  Devojko, ako ne dođeš za jednu minutu, dolazi Bak da te  sredi! Nemaš nikakvih šansi, jer sva vrata su zatvorena, a  telekamere kontrolišu svaku prostoriju instituta!  Nora beše shvatila da je uletela u neprilike, pa iziđe na  glavni koridor između stokova namirnica Policajci je povedoše.  Jedan ju je držao za mišicu i pričao:  ­ Trebalo je da se sakriješ u najdublji prolaz, a ja bih te  izvukao za noge... I zadržali bismo se malo tamo ­ smejao se  on    ­ Prestani Bače, molim te ­ pomirljivo reče drugi policajac.  ­ Znamo ko je ona. jer javljeno je da je krenula da prati našu  patrolu.  Naređeno nam je da je uhvatimo i mi smo to učinili. Ostalo je  samo da je smestimo u bunker s rešetkama. gde će čekati da o  njoj odluče šefovi.  Suze ogorčenja slivale su se niz Norino lice. ali glas joj  se nije čuo  ­  Stvarno, ko je ona? ­ upita onaj koji je trebalo da se  zove Bak.  ­ To je sestra onog ubijenog novinara. Neće stići na sahranu  svom bratu ­ odgovori policajac.  Sada devojka glasno zaplaka  ­  Nije trebalo njuškati... To je opasno, devojko. Valjda  nisi htela da nastaviš ono što je tvoj brat započeo?! Suviše  posla za jednu devojku  ­  brbljao je Bak.  Ali Nora je ćutala. Smestiše je na kraju nekog podrumskog  hodnika u čeličnim šipkama ograđenu polovinu prostorije. U  prednjem delu, pored zida. bile su prljave drvene klupe, a uz  drugi zarđali metalni ormani. Na sredini je bio neobičan sto s 

65   

nekakvim metalnim rašljama i kaišima na njima. Jedan policajac  primeti da ona gleda u sto razrogaćenim očima, pa reče:  ­  Izgleda pogađaš ćemu služi. U rašlje se stave noge i  ruke, pa se učvrste kaišima. Onda može da se počne posao i  žrtva brzo progovori.  Odmah zatim policajci zatvoriše metalna vrata prostorije i  devojka ostade sama. Razgleda odeljak u kome se našla. Ni slon  ne bi razmakao šine, a vrata od gušće izukrštanih šipki imala  su brave i okove koji bi i najveštijeg obijaća odmah  obeshrabrili. Uski ležaj bio je prekriven surim ćebetom po  kome su se širile mrlje buđi. Ona sede i zagnjuri glavu u  ruke.  Bili su joj ostavili ručni sat i ona je često gledala kako  vreme sporo protiče. Slaba svetiljka svetlela je bolje iznad  užasnog stola, no bilo je dobro što su je ostaviti da gori. To  joj je pomoglo da u mračnom uglu svog odeljka otkrije paravan  iza kog se nalazila slavina s vodom iznad rupe iz koje je  dopirao smrad. Bilo je očito da je ovo neka vrsta »kućnog«  zatvora.  U tri sata posle podne jedan muškarac u umrljanom radnom  kombinezonu donese joj hranu. Bio je tu ceo hleb i nešto  zavijeno u umašćenu hartiju Ona odvi i ugleda nekoliko komada  sasušenog i ispucalog sira  ­ Voda je tamo! ­ pokaza joj ćovek pružajući ruku između  šina  Ona stavi hleb i sir na ležaj i opet se okrenu ka onom  muškarcu, ali on je išao k vratima  Bližilo se veće kad se metalna vrata na prednjem delu  podzemne prostorije otvoriše. Začu se žagor. Neko opsova i  gurnu gologlavog razbarušenog policajca  ­  Zašto mene?! Pa ja sam član Odreda zakletih! ­ vikao je  gologlavi narednik.  No niko mu nije odgovorio. Uniformisani policajci uguraše  još jednog sredovečnog i jednog starog ćoveka. Otvoriše vrata  odeljka iza čeličnih šina i gurnuše ih tamo.  ­ Oni će me udaviti u toku noći! Bak. hej Baki.. Ti znaš ko  sam ­ bunio se gologlavi narednik.  ­  Znam, Lari, ali naređeno je da ostaneš s njima dok se sve  ne ispita  ­  odgovori mu isti onaj policajac, koji beše jedan od onih  što su ovamo doveli devojku.  On otvori jedan od onih metalnih ormana i iz njega prvo  ukloni nekakve alatke, a onda izvuče tri ispresavijana ćebeta,  pa ih ubaci između šina  ­  Svakome po jedno ­ reče kratko i okrenu se od  zarobljenika  Metalna vrata se opet s treskom zalupiše. Čulo se kako  zaključavaju ogromnu bravu i stavljaju spoljnu prečka  ­  Ni lisice mi nisu skinuli ­ ža  lio se narednik Lari Morison sedajući na ležaj.  ­ Sedi! ­ naredi poručnik Troter pokrećući rame i ruku s 

66   

gipsom koliko je to bilo moguće.  ­ Može da sedi ­ reče Nora  ­ Neće tu sedeti! ­ uzviknu sredovećni muškarac. ­ On je  jedan od ubica vašega brata, gospođice Niland!  Tek sada devojka prepoznade poručnika Trotera i s užasom u  očima pogleda ubicu. On ćuteći ustade s kreveta i uze jedno  ćebe, pa se odmače od svih i sede na njega pored zida.  *  Bila je već noć kad su Batolf i Vatson sisli u podrumsku  mućionicu. Sa njima su bila još tri robusna tipa koja su očito  pripadala gangsterskom delu bande hladne smrti, jer se videlo  da motre na svaki Vatsonov mig.  Batolf priđe zatvorskim šinama i nasloni se na prečku koja  ih je utvrđivala.  ­ Dakle. Trotere, konačno si oslobođen ­ reće on s cinizmom.  ­  Vidim — uzdahnu poručnik Troter.  U istom trenutku pritrča narednik Morison i brzo poče da  govori:  ­  Vi me poznajete gospodine Batolfe. Mene je iznenadio Lun.  Poručnik me je mučio, prisiljavao. Pa zašto sam ja onda ovde s  njim?...  ­ Treba da ispričaš šta si sve otkrio Lunu i poručniku i  bićeš odmah pušten. Ako pokušaš da lažeš, s tobom je svršeno!  ­ Neću izustiti ni jednu laž! Zaklinjem se! ­ uzviknu  narednik Morison.  Izvedoše ga iz zatvorskog odeljka i položiše na onaj  neobični sto. Vezaše mu noge i ruke već urakljene gvozdenim  stegama, pa počeše da ga ispituju.  ­  Govorio sam samo ono što sam verovao da Lun i poručnik  već znaju... A pokazalo se da znaju. To sam video već na  početku ­ poće narednik Lari Morison.  Pokušao je da prikrije obim svog ispovedanja Lunu i Troteru,  ali poručnik smejući se uzviknu:  ­  Priznavao je sve! Čim je priznao ubistvo novinara  Nilanda, s njegovim otporom bilo je gotovo. Pričao je o vama  Batolfe, o čuvanju Instituta i centra na Hanter planini i o  nalogu da dođe i ubije mene i moje ljude, što je obavio deli­  mično...  ­  Umukni, prokleti gade! ­ viknu vezani Morison, a onda mu  se glas skrši.  Plakao je moleći  ­  Kao član Odreda zakletih znaš šta te čeka — reče Batolf.  ­ Vodite ga ­ naredi Vatson svojim ljudima  ­  Neću. Ne dozvoljavam. Zar da meni, zakletom policajcu sude  gangsteri?! ­ vikao je Morison.  Jedan od Vatsonovih gangstera udari ga teškom metalnom polu­ gom po temenu. Možda je već tada umro, ali to niko nije znao.  Troter i dr Veb gledali su šta se događa stežući metalne šine  iza koji su bili zatvoreni. Nora je zagnjurila lice u šake i  kleknula pored ležaja pa se prednjim delom tela oslonila na  njega 

67   

­  Na vas je red, poručnice ­ reće Vatson. ­ Hoćete li  govoriti?  ­  Nemam razloga da bilo šta skrivam ­ reče poručnik Troter.  ­ Osuđen sam da umrem od strane zločinca u koži višeg  inspektora Batolfa i nemam šanse da ostanem živ, ako on pre  mene ne umre. Lun me je držao kao zarobljenika Bio sam  zatvoren...  Troter ispriča sve što se dogodilo od trenutka kad ga je u  Nilandovom bungalovu od smrti spasao Donald Sikert  ­  Dakle, on te je time obavezao da budeš na njegovoj strani  ­ upade Batolf.  ­  Možda je i tako. . No ja nemam šansu da budem na bilo  čijoj strani Zarobili su me gangsteri i sada sam ovde... Šta  biste još mogli da čujete? ­ zaključi poručnik Troter.  ­ Mnogo znate, poručnice ­ tobože sa žaljenjem reče Batolf  ­  Šta ćemo s njinm ­ upita jedan od Vatsonovih ljudi svoga  šefa.  ­  Neka ga ovde Možda se kasnije priseti još nečega ­  odgovori Batolf umesto Vatsona ­ A sada da čujemo vas dr Vebe  Stari naučnik je neko vreme ćutao a onda reče:  ­ Od mene nećete ništa saznati.  Izvedoše ga i vezaše na sto za  mućenje  ­ Znamo da ste član neformalne, ali tajne i zaklete grupe  biologa koja se bori protivu zloupotreba bioloških otkrića,  ali i nauke uopšte. Znamo i to da je član iste zavere : dr Sju  Klajton. koja se uvukla u naše redove . ­ govorio je Batol:  ­  Onda nema potrebe da me mučite, jer ja drugo nešto i  neznam  ­  upade mu u reć dr Veb.  ­ ­A šta znate o Lunu? ­ upita VatsonOn On me je oteo i  zatvorio  ­ Šta'još znate?  ­ Ništa  ­  Ti, stari lažove Zar ne znate gde je Lun sada?  ­  Ne znam' ­ odlučno uzviknu naučnik  ­ A mi. vidite, znamo ­ cerio se Batolf ­ On je navukao vašu  masku i sada njuška po našim tajnama u Centru za hipotermiju.  ­ O tome ne znam ništa! ­ oštro odgovori Dr Veb  ­  Imaće on još mnogo šta da kaže. ali treba da omekša ­  obrati se Batolf Vatsonu ­ Sada za to nemamo vremena Gurnite  ga iza rešetke'  ­  A šta ćemo s njom? ­ Upita Vatson dok su njegovi ljudi  vukli Dr Veba kroz vrata na zatvorskoj pregradi: od čeličnih  šina  ­ Već znamo šta je bilo s njom Hoće da osveti brata, pa je  uhodila naše ljude postavljene u zasedi kod  njenog stana.   Da je naivna vidi se po tome što je upala u naš magacin hrane  i izložila se tele­kamerama koje kontrolišu Institut ­ pričao  je Batolf. — Je li tako, gospođice Niland? 

68   

­ Tako je ti podli, prljavi ubico.  ­  odgovori ona i prestade da plače  Samo su joj se videle suze zaustavljene u uglovima očiju. Na  njima su se prelamali zraci slabog svetla.    IX  Za vreme popodnevnog odmora i posle večere Lun je proučavao  planove koje mu je Sju bila donela. Otkrio je nekoliko slabih  taćaka podzemne tvrđave. Prva je bila deo sa sobicama za  goste, izgrađen na bivšem uzletištu za helikopter kod atomskog  spremišta za raketu. Iako nijedna prostorija nije imala  prozora, nije bilo teško probiti zid na nekom mestu i naći se  napolju. To je i omogućavalo Lunu da dobro prima i bez smetnji  emituje radio poruke i obavlja razgovore.  Druga slaba taćka bila je u ventilaciji postavljenoj do dna  podzemnog spremišta. Cevi su bile velikog prečnika i spuštale  su se u spirali, što je omogućavalo da se po njoj ćovek kreće  bez posebne opreme. Jedino je trebalo ukloniti spoljne  rešetke, jer su ventilatori imali obilazne tunele radi  eventualne opravke. Istina, spoljne rešetke na sva četiri  izvoda bile su ojačane betonskim pečurkama i skriveno u mladoj  šumi.  Za Luna je predstavljalo pogodnost to što su postojali  stalni i rezervni prolazi po ćelom silosu, što je u ovakvom  slučaju takuđe bila slaba taćka »tvrđave.«  Ali najslabija strana celog sistema bila je što je skroviše  bilo minirano na spoljnim taćkama. tako da je mogao da se  zaruši svaki prolaz i praktično od sveta odvoji svaki stvor  koji bi se našao u njemu. Ostajala je mogućnost otvaranja  prolaza iznutra, ali za to je bilo potrebno više dana.  Zarušava­ nje je bilo predviđeno za slučaj nekog napada  velikim snagama, ili atomskog bombardovanja. Aktiviranje mina  bilo je razdeljeno u tri kraka i završavalo se u tri sefa, ali  je Lun uočio mogućnost da se dopre do glavnog voda i da samo  jedan ćovek aktivira sistem mina  Baš dok je razmišljao o značenju svake od tih slabosti oseti  na ruci električni signal radio poziva. Jedini čovek u  Sjedinjenim državama, koji je mogao da ga ovako zove, bio je  Ro Hač Zato Lun uključi svoj pri­ mopredajnik i javi se:  ­ Slušam, Nat!  ­  Imam neprijatne vesti. Arnolde ­ javi se Ro Hač.  ­  Kaži ih. bilo kakve da su ­ reče Lun.  ­  Pošto sam obavio prvi deo plana bez i jednog propusta,  isprobao sam kako sve funkcioniše. Slušao sam na svim  dužinama.. ­ pričao je Hač.  To je značilo da je po Njujorku postavio radio pojaćivače da  posluže kao releji za prisluškivanje svih ostavljenih  mikroprimopredajnika Odlazeći iz Njujorka, on je pored puta,  vešto birajući mesta, ostavljao iste takve releje. Oni su  pojačavali signale i radio talase tako da mali domet »buva«,  ili kako ih neki zovu »stenica« nije bio prepreka da se ono 

69   

što emituju čuje i na više stotina milja daljine.  ­  Znam da si sve obavio kako treba ­ reče Lun. ­ Po prijemu  osećam da si se peo i na plahinu.  ­  Jesam... Malo sam osmatrao prilaze ­ odgovori Hać.  ­  A sada da čujem neprijatne vesti ­ reče Lun.  Ro Hać ispriča da je otkriveno njihovo skrovište u Bronksu i  da ga je otkrila neka gangsterska banda koja se tukla i sa  policijom. No, začudo banda je odvezla poručnika  policije Trotera narednika Morisona i dr Veba i neko vreme  ništa se nije čulo. A onda je iznenađeni Hać opet počeo da  čuje njihove glasove, ali sada preko mikroprimo­ predajnika  koje je na uzletištu za helikoptere Lun bio prikačio Vatsonu i  Batolfu. Ovi primopredajnici su radili na drugoj talasnoj  dužini, ali i njih su pojačavali releji  ­  Mnogo toga mi je izmaklo, jer moj primopredajnik ne prima  i ne emituje kad sam u prostorima ispod zemlje. Čujem te samo  kad sam u ovim nadzemnim građevinama ­ reć Lun.  Atomska spremišta grade se tako da kroz njih ne prodiru  elektronski impulsi i radio talasi, da bi bili zaštićeni i  instrumenti i samo spremište. To je neka vrsta neprobojnog  radio »kaveza«.  ­  Pored toga retko sam 'bez nekoga u blizini, pa ne mogu da  upotrebim uvek naše­ prijemnike" i kada sam izvan »kaveza­  dodade Lun.  ­ Razumem sve to, sam sam primetio da te ne mogu* dozvati,  niti dolaze signali od tebe. ni u dogovorenim prvim minutima  svakog sata  ­  reče Hać.  ­ Izostavimo sada detalje ­ reće Lun. ­ Treba da se  dogovorimo o svemu.  ­ Ti beži odatle što pre jer Batolf i Vatson znaju sve ­  reče Hać.  Lun se nasmeja i reće:  ­ Strašno čuvaš tajnost.  ­  Ovo je takva zbrka da ćovek izgubi glavu ­ pravdao se Hać  zbog spominjanja pravih imena  Baš tada začu se kucanje na vratima. Lun reće Haću da čeka.  pa isključi i skloni primopredajnik dok vidi ko ga traži.  Držao je pištolj u ruci. jer moglo je biti da su Batolf i  Vatson već javili ko je on. Otvori vrata i propusti uzbuđenu  Sju Klaj­ ton. Ona sačeka da on opet zaključa i poče brzo da  šapatom govori:  59  ­ Otkriveni smo... Prisluškivala sam dr Metjusa i ćula kako  govori sa Batolfom ..  ­  Znam sve ­ odgovori Lun. ­ Treba da se odlučimo Oni mogu  da navale svakog trenutka.  ­  Neće tako brzo jer ja sam.. Oh. Done' .. Morala sam to da  ućinim.’  ­  Sta si učinila? ­ upita Lun blago je stežući u zagrljaj i  milujući joj jos uvek uredno začešljanu tamnu kosu s otsjajem 

70   

u ugljenu zapretanog žara  ­  Ubila.. Ja sam ga ubila.'  Ramena su joj podrhtavala od plaća.  ­ Znaći da si morala ­ reče Lun.  ­ Jesam .. Ušla sam, a on je pošao k meni s rukama spremnim  da me uhvate za vrat. Vikao je: »Zmijo! Zar špijun ovde gde  sam mislio da je najsigurnija taćka sveta? Odmah sam znala šta  to znaći... Branila sam se ovim oružjem ­ pričala je Sju.  Pokazala je zlatni ukras na bluzi, koji je predstavljao  nekakve spletene simbole sa biserom na gornjoj strani. Njime  se izvlačila igla natopljena nervnim otrovom koji trenutno  parališe i ubija.  Nisam ovo pokazala ni tebi... Ne znam zašto ­ zaključi ona.  ­ Sada to više nije važno ­ nastavi Lun ­ Ti s imala znatnu  moć u Institutu, zar ne?  ­ Ja sam asistent dr Metjusa... I naložnica uz to jer bez  toga nisam mogla postići sve što sam uspela.. Ne pravdam se.  Priznajem da sam gazeći kroz blato zločina oko sebe i sama  uprljana ­ već smirenije je govorila devojka.  Lun je samo poljubi u znak da ona nije zaslužila da je neko  osuđuje za postupke izazvane nuždom dok je bila na velikom  poslu zaštite nauke i pravde.  ­  Možda sam ga zato lako ubila ­dodade ona i izvi se iz  Lunovog zagrljaja  On opet uključi primopredajnik i telegrafskim rećnikom  obavesti Haća šta se događa, pa zaključi:  ­  Ti idi u Njujork. Pokušaj da nešto učiniš za ljude  zatočene u Metjusovom institutu. Mi ćemo ovde uraditi što  treba.  ­  Zar baš sada da dejstvujemo razjedinjeni? ­ iznenadi se  Ro Hać.  ­  Moramo. Ti ne možeš k nama, a mi ne možemo tamo ­ dodade  Lun. ­ Noćas ne čini ništa, jer želim da Batolf i Vatson dođu  ovamo. Sutra u toku dana i naredne noći, ako ne čuješ da su  Troter i ostali oslobođeni, čini što budeš mogao. A sada  prekidamo. Treba da preduzmemo hitne korake!  ­  Šta misliš da činimo? ­ upita Sju.  ­  Idemo u Metjusove prostorije  ­  odgovori Lun. ­ Smogni snage da ga opet vidiš...  ­ Kad sam uz tebe mogu ­ odgovori ona. ­ Sada me jedino  zabrinjava Prezident. Uplašila sam se kad je dr Metjus pao,  više zbog Prezidentovog glasa, koji me je opet iznenadio, nego  zbog činjenice da sam postala ubica.  ­  Nisam primetio da ovde postoje veze sa tim čudnim  glavnim šefom ­ reče Lun.  ­  Postoje, ali uključene su samo one u Metjusovom birou ­  odgovori devojka. ­ Tokom boravka u bandi hladne smrti, kako  sam čula da je ti nazivaš, mnogo puta sam čula odlomke  razgovora o Prezidentu. ali još češće one u kojima je on  učestvovao ostajući nevidljiv. Iz svega sam zaključila da  postoji gusto postavljen sistem radio, telefonskih i 

71   

televizijskih veza sa Prezidentom...  ­  Požurimo sada ­ opomenu je Lun. ­ Već sam imao priliku da  čujem Prezidenta i da ga pošaljem do đavola.  ­  On je svemoćan. Bez njega nema izvršenja nijedne važnije  odluke. Ne može se podići nijedan dolar sa bogatih uloga u  bankama, ako ne postoji Prezidentova saglasnost. Od njega se  traže saveti i zapovesti...  ­  Ostavi Prezidenta ­ reće Lun.  ­  Izlazimo.  Išli su brzo hodnicima. Sretoše samo jednog uniformisanog  stražara. koji zatraži da zastanu kako bi pogledao njihove  bedževe sa fotografijama. Sju je imala dva. Jedan je značio da  se može kretati u svim segmentima nadzemnih građevina, a drugi  da pripada osoblju centra i da može da se kreće svuda gde ima  posla. Istina, trebalo je znati lozinke za pojedine prolaze, a  šifre za one najtajnije. Sju je pokazala da može biti odličan  obaveštajac. jer je uspela da tajno snimi knjige sa šiframa i  dosije planova.  Kad se nađoše u birou dr Metjusa, začuše onaj metalni glas,  koji je govorio:  ­ ... nepredviđeno. Probudite se dr Metjuse jer ovo vaše  stanje je nepredviđeno  ­ Neka te nosi đavo ­ uzviknu Lun.  ­  Nije predviđeno! Ostanite kod uobičajenog govora.  Uključite interfonske veze na uređaje Prezidenta' Naređujem,  uključite sve veze centra,, kako bismo mogli da izdajemo  naređenja. Analiza pokazala da Luna ako se ne može savladati,  treba ubiti. Povlačimo naređenje da se živ uhvati govorio je  nevidljivi i možda udaljeni­sagovornik.  Obaveštavao je šta se događa u Njujorku i da će Batolf i  Vatson sutra doći ovamo. Naročito je ponovio nekoliko puta  činjenicu da se Lun krije kao dr Veb.  ­  Znamo ­ nasmeja se Lun pa se obrati devojci: ­ Kako se  može isključiti ovaj brbljivac?  Devojka ćuteći pokaza leš i reće  ­ U džepu ispod kaiša za pantalone nalazi se elektronska  spravica koja je ključ za sef na sredini komandnih uređaja.  Lun nađe predmet sličan malenom upaljaču koji je imao  kružiće obeležene brojem i komoricu za minijaturnu bateriju  kakva se koristi za ručne satove. Trebalo je sastaviti šifru,  koju Lun nije znao, ali i ovoga puta Sju je mogla da pomogne.  Iz najtajnijeg dokumenta šifri, koji je bila snimila,  zapamtila je šifru ključa koja je bila laka. Nula sedam, jedan  šest. dva pet.  Lun brzo isproba taćnost šifre i maleni sef se otvori.  Nekoliko minuta je proučavao unutrašnjost pa reče:  ­  Ima interfonsku vezu za sve segmente i sve prostorije.  Mora da svuda postoje zvučnici i prislušni uređaji, kojima ne  smeta »kavez« za ometanje elektronskih impulsa i radio talasa.  On sada sluša šta mi govorimo, ali neće dugo...  ­  Ne smete isključiti uređaje pod pretnjom smrtne kazne! 

72   

začu se onaj metalni'glas, ­koga je Lun prvi put čuo za vreme  provale u Batolfov biro na Menhetnu.  ­  I dići ćemo u vazduh ceo centar! I otopićemo sve  zaleđene! ­ govorio je Lun i dalje razgledajući uređaj u sefu.  ­  To ne smete da učinite, mažemo se sporazumeti’ o svemu.  Nagodba je moguća i poželjna u ovakvom slučaju. Vi ste Lun,  gospodine dr Vajte. Preuzmite upravljanje, ali ništa ne  oštetite. To bi bilo užasno  ­  čulo se odnekud kako govori nevidljivi.  ­ Samo ako mi kažete gde se nalazite ­ reče Lun.  ­  To ne znam ni ja. Nije predviđeno da znam ­ reče  nevidljivi, metalno obojeni glas.  ­ Onda ućuti već jednom! ­ uzviknu Lun i stavi ruke u sef.  Začu se neobičan pisak, kao kad radio aparat uhvati neku  smetnju, pa prestade.  ­  Neće nas više čuti. a neće nam ni dosađivati svojim  brbljanjem ­ zaključi Lun.  ­  Mnogo puta pomislila sam da je to neki robot, ili  programirani elektronski mozak ­ reče Sju Klajton.  ­  A ja sam sada u to uveren. Zato može da radi svaki minut  u toku dana i noći. Prvi put sam ga čuo u toku noći... —  odgovori Lun.  Nije bio završio misao, a na vratima neko pokuca. Sju upitno  pogleda Luna. a on potrča i stade uz dovratak. Pokretom ruke  dade joj znak da otključa. Upade Reks Lodž i nađe se pred Sju.  ­  Karen Henson je pobegla. Bili smo joj na tragu, ali  odjednom se ugasio ekran za sve tele kamere u nadzemnim  prostorijama ­ izvesti on gledajući ka radnom stolu, iza koga  nije video nikoga.  U tom trenutku Lun ga udari po potiljku i, on pade. Lun ga  veza i ubrizga mu. nekakvo sredstvo iz minijaturne/meke  loptice s ugrađenom vrlo tankom iglom.  ­ Zaključaj! ­ reče on devojci. ­ A sada treba pogoditi šta  da se uradi. Prezident sigurno već diže uzbunu..  Ispriča joj: šta je saznao od Haća i ona primeti  Mislila sam da su incidenti s onesvešćivanjem  Karen Henson  i srčanim napadom kod Patrika Habera, najstarijeg gosta ovde.  uticali da se program promeni. Sada verujem da je dr Metjus od  demonstriranja odmrzavanja odustao iz drugih razloga.  ­  To nas je i spasilo. Samo u njegovom birou mogla se ćuti  poruka iz Njujorka. Dr Metjus je bio s nama i vesti o  otkrivanju skloništa u Bronksu morale su da čekaju...  ­  Možda je baš tako — reče Sju.  ­  On je u svoj biro došao vrlo kasno, jer je radio dole u  segmentima duboko u srcu skrovišta. Spomenuo mi je neke  smetnje na aparatima za hipotermiju. koji treba da se otklone.  Znam da su prolazili inžinjer i dva tehničara za instalacije.  Ona ućuta očekujući da Lun nešto kaže, ali on je za ovakvu  priliku predugo ćutao. Minuti su izgledali kao sati. Konačno  reče:  ­  Moramo odstupiti. Otkriveni smo i to je činjenica. Uz to 

73   

smo nemoćni da se ponesemo sa svim što ovde postoji. Možda bi  bilo pametno zarušiti centar. Ali šta ako zaleđeni ljudi  stvarno mogu da se ožive?  ­  To pitanje i mene muči ­ upade Sju. ­ Sprega vlasti.  nauke i zločina nije učinila da nauka nestane. Samo joj je  dala tajnu, grubu silu u ruke.  ­  Nastaće neviđene hajke. Batolfov Odred zakletih i  Vatsonove bande jurišaće ovamo. A možda će dovesti i vojne  odrede pod izgovorom zaštite naučnih tajni ­ govorio je Lun  tako smireno kao da imaju za sve dovoljno vremena.  ­  Teško je izići ­ primeti Sju. ­ Znam kako možemo prići  samom izlazu, ali tamo uvek ima više naoružanih stražara.  ­  Prokrćićemo put ­ ohrabri je Lun. ­ Imamo nekoliko  punjenja uspavljujućeg gasa smeštenih u stanjenim i za nošenje  u odeći prilagođenih rezervoara Imam i ubitačnih malih granata  u obliku cigareta, a tu je i moj pištolj.  Oni iziđoše, pa Sju za sobom zaključa vrata prostorija  kojima se služio dr Metjus. Trudili su se da koračaju nečujno.  U jednom trenutku zaćuše zvuke koji su ličili na jecaje. Lun  rukom zaustavi Sju i oslušnu. Levo je bio neki prolaz do  uspravnih cevi, koje su išle iz dubine. Lun pođe k njima i  svojom džepnom lampicom posvetli iza dve najveće cevi.  ­  Ne, ne smete me dotaći.. Radije ću da umrem! ­ začu se  promukli, oslabljeni glas Karen Henson.  ­  Ne plašite se, gospođo Henson  ­  poče Lun da je smiruje. ­ Mi bežimo kao i vi.. Shvatite:  bežimo! Spašćemo se zajedno!  Karen je jedva shvatila šta joj to govori čovek iza lampice.  Samo je drhtala i zavlačila se dublje iza prašnjavih cevi.  Tada se Lun doseti i osvetli svoje lice i dalje joj govoreći  da se ne plaši i da posluša što joj kaže.  ­ Doktore Veb... Mislila sam da su gonioci... Ja sam u  bekstvu... Molim vas da me saslušate ­ isprekidano je govorila  Karen. ­ Svima nam preti opasnost...  ­  Sve znamo, gospodo Henson. Zato i bežimo. Pođite s nama ­  pozva Lun.  Ona pristade i krenu za njim, ali kad pod svetlom u hodniku  ugleda Sju, ona ustuknu spremna da opet beži.  ­ Ona.. Ona je asistentkinja dr Metjusa, demona! ­ oštro  izgovori iako se trudila da se ne čuje daleko.  ­ Ne plašite se, gospodo Henson. Ona vam je tajno pomagala ­  umiri je Lun. ­ Ja vam dajem reč da ćemo vas zaštititi koliko  god budemo mogli. Moramo pobeći odavde, jer dolazi opasnost...  ­  Mene su nagovorili da potpišem... ­ poče Karen.  ­  Nemamo vremena za razgovore. Sledite me ­ prekide je Lun  i pođe napred.   Stigoše u odeljak za spavanje, gde Lun još malo umiri već  gotovo poludelu Karen Henson. Ona se srući na ležaj trudeći se  da glasno ne zajeca. Za to vreme Lun opet pozva Haća.  Potrajalo je skoro deset minuta dok ga nije dobio.  ­  Ja sam već skoro na pola puta 

74   

­  obavesti ga Hać.  ­ Vrati se prema nama i dođi do kraja puta iz pravca Atenza.  Motrićemo... Već na usponu ispod kote šalji signale  ablendujući ­ zaključi Lun. ­ Sa mnom su dve žene.  ­ Okrećem! ­ odgovori Hač. ­ Imaću stalno uključen  prijemnik. Ostavi i ti otvoreno emitovanje. Ponekad mi kaži  gde ste i šta radite  Malo kasnije pokazalo se da nije tako teško pobeći iz  nadzemnog dela planinske tvrđave bande hladne smrti. Mnoštvo  mera obezbeđenja činilo se da ni jedna ne bude dovoljno  usavršena Straže su motrile na okolinu bivšeg spremišta  atomske rakete, a sa leđa nisu očekivale nikakvu opasnost  Dvanaest gostiju ovamo je došlo dobrovoljno i nemaju razloga  da beže.  Kod izlaza, kome su prišli Lun i dve žene nalazila se  stražarnica u obliku velikog kontejnera koji je imao prozore.  Nalazimo se poa betonskim krovom i ispred širokih metalnih  vrata prikrivenih spolj­ nim ogradnim zidovima zemljom i  zasađenim rastinjem.  Lun zakloni devojke pa priđe kontejneru i mirno razbi  prozor. Ubaci gasni balonćić napunjen iz oblikovanog  rezervoarćića, gde se gas održavao u tečnom stanju. Dejstvo je  bilo brzo. Cuo se samo uzvik:  ­ Koji je to vrag?!  Lun više nije obraćao pažnju na kontejner, jer video je kako  klonuše četiri stražara usred partije karata. Ako je nekog  bilo na ležajima koje nije mogao da vidi, i taj je uspavan.  Sju i Karen dotrčaše na Lunov znak. On priđe velikim metalnim  vratima, koja su bila izgrađena da se pokreću po šinama  ugrađenim u beton. Mora da su bila teška mnogo tona. No  izbliza Lun uoči da se pored velikih nalaze i manja vrata.  Bila su odškrinuta tako da se videlo da liče na vrata nekog  glomaznog trezora.  Lun s pištoljem u ruci povuče ta vrata, koja se na početku  teško pokrenuše, ali onda, bez mnogo daljih napora, pomeriše  na dobro podmazanim osovinama.  ­  Šta je File? Je li smena? ­ upita stražar, koji je gledao  u nekakve instrumente, licem naslonjen na meke rubove koji su  štitili okulare  Lun prepoznade uređaj za noćno osmatranje pomoću infra  crvenog zračenja. Pritrča nečujno stražaru i bez reći ga  onesvesti snažnim udarcem, a onda ga veza nitima koje su sekle  kožu pri svakom pokušaju da se raskinu. Zatim se vrati do  kontejnera i poveza uspavane stražare. Pokida veze interfona i  osmotri može li neko od njih podići uzbunu.  ­ Valjda ćemo biti mirni bar jedan sat ­ reče kad stiže do  Sju i Karen. ­ Uložite svu snagu da me sledite, jer što pre  budemo daleko, naše šanse biće veće.  Silazili su retko korišćenim stazama dalje od puta  izgrađenog iz pravca zapada, pa skrenuše sasvim na istok. Lun  je po sećanju znao kako na karti izgleda planina, pa je težio 

75   

da stigne tamo gđe je rekao Haću da će ga čekati.  Uskoro se pokaza da pored hrabrosti i veštine ovoga puta  imaju i sreće. Teren je bio prohodan i odjednom se nađoše kod  kamenoloma ispred koga se nalazilo nekoliko kamiona. Tu je bio  i nov terenski dodž. Lun obiđe okolinu i nađe malu kolibu  zaklonjenu iza prokopa. Od nje je vodila privremena telefonska  linija i Lun je prekide. No za svaki slučaj ispod vrata kolibe  pusti nešto uspavljujućeg gasa  Sju i Karen su bile umorne i sedele su na jednoj gredi  iskrzanoj kamenjem pri utovaru.  ­  Već je kraj vašim mukama ­ ohrabri on devojke. ­ Put od  kamenoloma vodi ka dolini i dalje ćemo do Hadsona. Javiću Haću  da nas čeka čim se uverim mogu li da pokrenem kola  Terenski automobil bio je zaključan spolja, ali Lun ga brzo  otvori razbivši bočno staklo. Sju mu posvetili dok je skinuo  ukrasnu oblogu i dopro do žica za kontakt Motor zabruja Lun  pozva devojke da uđu i one se svališe jedna uz drugu na  prostrana zadnja sedišta  ­  Sve sam čuo i čekam ­ javi se Hač. ­ Nalazim se naspram  Kingstona Vidim mu svetla na desnoj obali Hadsona Ja sam na  levoj. Proverio sam na putnoj karti...  ­  Čekaj tamo! Dolazimo! Moramo skrenuti na most kod Atenža,  pa smo na levoj obali ­ odgovori Lun i pokrenu kola ne  odstranjujući jedva vidljivu slušalicu s uha.  Pokaza se da je rezervoar gotovo pun goriva, što smanji  Lunove brige. Razmišljao je neko vreme, pa kad se nađoše blizu  mosta on zaustavi i osvrnu se ka visovima Hantera Tek sada  primeti reflektore helikoptera koji su se spuštali tamo gđe se  nalazila skrivena podzemna tvrđava bande hladne smrti.  ­ Čuješ li me? ­ upita on ne spominjući ime.  ­  Čujem i čekam ­ odgovori Ro Hač.  ­  Ovde imam putnu kartu i vidim šta bismo mogli da učinimo  kako bismo bili sigurniji ­ reče Lun. ­ Možda da krenemo na  istok...  ­  Izgubili bismo vezu, jer tamo nemamo releje, a i vreme je  u pitanju ­ primeti Hač.  ­  U pravu si ­ složi se Lun. ­ Vozimo k tebi Valjda imamo  prednosti do trenutka kad počnu da nas traže pored reke.  Dva sata kasnije stigoše do Haća Pređoše u njegova kola a  dodž gurnuše u reku. Želeli su da tako zametnu trag, ako je  potera otkrila da su uzeli kola kod kamenoloma Bilo je  verovatno da će prvo pretraživati planinu i to ubrzo otkriti.    X  Vozeći se prema Njujorku, Lun i Hač su imali dosta vremena  da razgovaraju o tome kako da spasu zatočenike iz podruma  Biološkog instituta na Velfer Ajlendu. Nisu znali šta se  govorilo u mučionici Instituta ali je Hač čuo izveštaj koji su  Batolf i Vatson podneli Prezidentu iz biora dr Metjusa  _ Sta li je htela Nora Niland pokušavajući da sama prodre u  Institut? ­ pitao se Ro Hać. 

76   

On nije video nikakvog smisla u tom njenom postupku. Bila je  bez oružja, sama i nesrećna, a ipak je nešto htela. On je  svojim pitanjem sažeo sve te misli.  ­ Jedini odgovor je to da je htela da nastavi delo svog  brata. Ona se jednostavno, borila kako je umela  ­  reče Lun tiho, jer su devojke na zadnjem sedištu spavale  ophrvane umorom.  ­ Prodremaj i ti malo, a ja cu voziti oprezno ­ reče Hać.  ­  Ne bih uspeo da spavam, pa neću ni da pokušam Treba  smisliti gde da se sklonimo kad dodemo u grad Čuo si kako je  glasio izveštaj  o uspehu potere za nama kad je otkriveno sklonište, u kome nam  je propala s mukom nabavljena oprema ­ odgovori Lun.  ­  Bićemo u pokretu ­ jednostavno odgovori Hać. ­ Imamo ova  kola, a i ona blizu Harlema, Možemo iznajmiti i druga. Video  sam da se može iznajmiti i kućica na toćkovima...  ­ Ti imaš mašte. Ro ­ nasmeja se Lun ­ Sada prvo treba da  odlučimo da li da odmah napadnemo Institut, ili da to dobro  pripremimo.  ­ Ja bih to učinio odmah, jer posle će se vratiti Batolf i  Vatson i sve će biti teže ­ izjasni se Hać.  ­ Možda si u pravu. Sada su oni još uvek zbunjeni. Traže nas  u planini i jadikuju nad mrtvim dr Metjusom ­ reče Lun. ­ Onda  vozi malo brže, jer nije ostalo još mnogo od noći.  ­ Ne verujem da ćemo stici pre svitanja ­ primeti Hać koji  je vec jednom prešao odstojanje od Njujorka do Ketskila.  odnosno do visova Hantera.  ­  Možda je baš to vreme najbolje napad, jer popušta pažnja i  san je najčvršći ­ reče Lun  On se malo bolje namesti i vezan pojasom za sedište odmah  utonu u san. Hać je vozio ćuteći po skoro praznim putevima Na  prilazu Njujorku saobraćaj postade gušći Bližila se zora kad  su stigli na Menhetn. Lun se probudi i osmotri gde se nalaze,  pa zaključi:  ­ Vozi na Velfer Ajlend.  Probudiše se i devojke. Izgledale  su jadno onako unezverene i neoćešljane.    ­ Trebalo bi da se negde zaustavimo i uredimo ­ reče Sju  Klajton.  ­ Zaustaviću se na nekom zaklonjenom mestu. ako ne želite da  potražimo hotel ­ reče Hać.  ­  Vozi na Velfer Ajlend ­ ponovi Lun. ­ Nama je oteto sklo­ nište pa možemo i mi samo privremeno da otmemo drugo.  Žene ga nisu razumele. ali Hać jeste. Jednom su vec tako  postupili u Engleskoj, kad su se u Bristolu našli bez  skloništa, a svi hoteli i pansioni bili pod prismotrom. Lun je  razgledao plan grada, koji je bio čitava knjižurina, ali je  pokazivao gde se nalaze i kakve vrste građevina Odabra istočnu  obalu ostrva na Ist Čenelu. Već nakon nekoliko minuta bili su  usred starog naselja koje se ovde održalo među novim  višespratnicama i oblakoderima. 

77   

­  Zaustavicemo nekoga da se obavestimo ­ reče Lun kad se  zaustaviše.  On dade znak da ostali ostanu u kolima, a on izađe kao u  šetnju. Naiđe prvo neka stara žena i Lun je propusti. Dva  pijana muškarca ta kođe mu nisu odgovarala Konačno jedna kola  se zaustaviše blizu njega i iz njih izađe dugonoga, lepa i  mlada žena Lun joj priđe i upita  ­  Da li znate gde je Vernon skver?  Ne... Takvog skvera nema u blizini. Znam da postoji Vernon  bulevar tamo na istočnoj obali kanala  ­  odgovori žena i pode dalje  ­ Stanite ­ pozva je Lun. ­ Ispustili ste paketić.  Ona zastade i okrenu se sumnjičavo. Lun je držao u ruci svoj  primopredajnik. koji je s jedne strane ličio na neku kutijicu.  Gledao ju je pravo u oći govoreći:  ­  Molim vas da me saslušate.. Nećete imati neprilika ako me  saslušate. Treba da mi verujete. Ja sam star i bezopasan ćovek  ­  Govorite. Saslušaću vas ­ reće žena  Sada je Lunu bilo lako da započne hipnozu. Umorna i pospana  žena brzo pokaza da je dobar medijum za hipnozu. Lun poće da  je pita ko je, kako živi i gde radi. Ona mu kaza ime. Bila je  pevaćica u noćnom baru u Satonu Stanovala je tu na Velferu u  dvosobnom stanu. Bila je udata, ali muž joj se nalazio na  dugoj turneji po Masaćusetsu, jer je svirao u džez orkestru  trupe *Radijant«.  ­ Primičete mene i moje prijatelje da budemo vaši gosti, a  mi ćemo platiti troškove ­ sugestivno reće Lun.  Povede je do svojih kola i pozva devojke i Haća. Zajedno sa  nepoznatom ženom oni krenuše ka ćetvorospratnoj i dosta  staroj, ali još uvek lepoj zgradi za stanovanje. Saznadoše da  se žena zove Diksi Dod. Možda joj je to bilo umetničko ime.  ali za njih to nije značilo ništa. Mnogo važnije bilo je to  kad ova žena opet polazi na posao i ima li kakve obaveze preko  dana. Imala je u planu samo da spava i da uredi kosu kod  frizera, a sledeće noći mogla je da izostane, ako to javi  vlasniku bara.  ­ Kako si je samo tako brzo našao? ­ upita Hać.  ­  Pa žena koja u svitanje sama dolazi kući često sama i  živi ­ odgovori Lun.  Pokaza se da je stan udoban i da vlasnica ima dosta ćebadi.  Nju Lun uspava, a Sju i Karen je smestiše na ležaj. Same  iskoristiše priliku da se okupaju i malo doteraju. Jedino su  se ustezale da upotrebe ženine kućne haljine, ili nešto drugo  od odeće. Lun im reće da ne treba da brinu i zaključi:  ­  Ostavićemo joj takvu novčanu nadoknadu da će se obradovat.            A dok smo ovde morate je držati vezanu Grubost je u njenom i  našem interesu. Vas dve ostaćete ovde skrivene. Ne puštajte  nikoga u stan ako to nismo Hać i ja.  Njih dvojica opet odoše do automobila u kome je Hać imao  dosta oružja i opreme. Lun odabra ono što im treba, pa se  odvezoše da osmotre Institut. 

78   

  * 

­  On je nekako uspeo da umakne ­ zaključi viši inspektor  Federalnog istražnog biroa Lester Batolf. ­ Ali kud je nestala  Karen? Valjda je nije Lun odveo zajedno sa Sju?  ­  Taj momak se snalazi Nadajmo se da će upasti u zasedu  koja ga ćeka u njegovom skrovištu u Bronksu ­ reće gangster  Vatson.  ­  Sada je važno da odlučimo šta dalje da radimo.  ­  Izvestićemo o svemu Prezidenta. pa ćemo sigurno dobiti  neko uputstvo ­ odgoviri Batolf.  ­  Nisam ti rekao da s Prezidentom više nemamo vezu. jer  neko je otvorio sef i uništio osnovni uređaj, odnosno komandni  instument ­ reće Vatson. ­ Sreća je što Lun bežeći nije  uništio i naše telefonske i radio veze.  ­  Sta ti pričaš, ćoveće. Pa on je bio jedan, sam samcat  protivu naših trideset policajaca i dvadeset i tri Metjusova  ćoveka dobro izabrana i spremna na sve! Morao je da beži što  pre. I to je bilo jedino što je smeo da učini. Sada nam ostaje  da opet pokrenemo potere prema Njujorku i u svim njegovim  delovima Ti uzmi svoj deo posla, a ja ću zatražiti od šefova  pomoć koju mi neće uskratiti ­ izloži Batolf.  Do pred zoru su radili na učvršćivanju bezbednosti u  skrovištu. Uspelo im je da prikriju događaj od gostiju i da  pripreme nastavak razgledanja najlepših delova Centra za  hipotermiju, kako su nazivali ovo svoje tajno skrovište.  ­ Metjusovi ljudi su shvatili potrebu da se ostave najbolji  utisci. Predlažem da ovlastimo dr Majkla Velša da preuzme sve  Metjusove dužnosti i prava. On je spreman i na najveće  opasnosti samo da zadovolji svoje strasti i ambicije. Suđeno  mu je zbog zloupotrebe lekarske dužnosti i zavođenja  pacijentkinja. Mi smo mu dali utočište kad je otkriven ­  pričao je Batolf.  ­ To znači da bi on s nama otišao u Njujork ­ reče Vatson  ­ Ne ­ odgovori Batolf. ­ On se ovde lepo snašao sa Florom  Pils­ beri. koja je trebalo da odigra ulogu zamrznute  pacijentkinje  ­  Zar to neće izvesti? ­ upita Vatson  ­  Dr Metjus se bio pokolebao znajući da ne može prevariti  dr Veba. No sada možemo da obavimo i to; jer ovde nisu više ni  Veb, ni Lun, ni Sju ­ rece Batolf.  ­  Dobro, sazvaćemo mali skup Posavetovaćemo se o svemu bez  mnogo uvijanja Svi koji će znati da izvodimo propagandni trik,  neka budu prisutni isto tako tvoji ljudi iz obezbedenja ­  predloži Vatson.  ­ Već sam odlučio da ovde neko vreme ostane kapetan policije  Tomas Strong. On je neposredni komandant Odreda zakletih.  Pristaće. jer je neoženjen, a dobijaće veliki dodatak na  uslove. Njegov zamenik ie narednik Hari Beker. koga ću  predložiti da bude unapreden u poručnika ­ izloži Batolf.  A ja ću ovde ostaviti Oskara Perina, kome je sada posle 

79   

sukoba s policijom u Bronksu postalo vruće u Njujorku ­ reče  Vatson.  ­  Ostaje da rešimo ko će preuzeti Metjuseve dužnosti dole u  biološkom institutu ­ reče Batolf.  ­ Tamo je dr Frenk Harder koji inaće u svernu zamenjuje dr  Metjusa. Znam da i on kod vas ima dosije s opisom svih svojih  grehova ­ osmehnu se Vatson.  ­  Bezgrešni ljudi su neupotrebljivi za ovakve poslove ­  nasmeja se Batolf.  Zaključiše da su odlučili o najvažnijim stvarima, pa pozvaše  sve koji su bili važni za dogovor. Pokaza se da su svi spremni  da poslušaju ono što im se predlaže. Gosti nisu znali ništa o  noćnim incidentima, pa nije bilo teško stvoriti potrebno  raspoloženje. Dr Majki Harder je uveravao skup da će sve ići  kako valja, iako je dr Metjus mrtav. Bližila se zora kad su  raspustili skup s odobrenjem da se izvršenje plana za goste  pomeri dva sata kasnije, kako bi se obavile neke provere.  ­ Sada nam opasnost preti u Njujorku, a treba što pre da se  nađemo u prilici da o svemu obavestimo Prezidenta — primeti  Vatson ustajući.  ­  Odmah polazimo jednim od helikoptera. Ostali će sačekati  da se vrate ljudi poslati u poteru po planini ­ odgovori  Batolf.    *  ­ Tamo je nemoguće prodreti ­ reće Ro Hać gledajući Biološki  institut onako svetlosiv bez ijednog prozora koji bi se video.  Kad bismo mogli da uhvatimo nekoga iz Instituta — reće Lun.  ­ Moraćemo da motrimo ko dolazi, pa ćemo nešto pokušati. Imamo  dobro mesto za parkiranje baš pred zadnjim ulazom koji i služi  za osoblje.  Čekali su i Ro Hać zaspao na sedištu. Lun je budno motrio i  u jednom trenutku prodrma Ro Haća. Uzbuđeno reče:  ­ Krupne ribe nadomak mreže1  Ro protrlja lice i osmotri.  ­ Gde su? ­ upita  ­  Pre nekoliko trenutaka prošli su pored nas i sada se tamo  parkiraju ­ pokaza Lun popravljajući svoj. već u stanu Diksi  Dod izmenjeni izgled. ­ Napašćemo otvoreno i grubo, jer ovde  još nema gužve. Vozi brzo unazad, ali tako da im dodemo uz  bok.  Ro se beše rasanio i odmah okrenu kontakt­kljuć Poveze  spretno unazad i nađe se uz bok automobila u kome su bili   Lester Batolf, Glen Vatson i vozač koji ih ie sačekao na  uzletištu helikoptera da ih doveze ovamo kad zatreba.  Umorni od nespavanja Batolf i Vatson su dremali u kolima i  sada živnuše. Vozač izađe da bi izišao i svojim putnicima  otvorio zadnja vrata.  ­  Odlazite li? ­ upita ga Lun kroz prozor svojih kola, čije  staklo je bilo spušteno.  ­  Ne. tek smo stigli ­ odgovori vozač i otvorivši zadnja 

80   

vrata.  Lun se nade uz njega sprećivši ga da potegne oružje, a u  istom trenu ubaci u njihova kola već pripremljen gasni balon,  od koga Batolf i Vatson klonuše držeći rukohvate svojih  pištolja.  ­  Ulazi k njima, ili umireš pun olova' ­ naredi Lun oštro  vozaču, držeći mu u bok pritisnutu cev pištolja.  Ovaj se kolebao da li da se odupre, ali je bio uvukao glavu  u kola. Lun ga gurnu i on klonu preko nogu uspavanih Batolfa i  Vatsona.  ­  Napravi mi prolaz, pa vozi za mnom ­ reče Lun Haću, pa iz  džepa preko nosa stavi gumenu navlaku istog oblika.  Izgledalo je to kao malo veći prirodni nos. a bilo je gas  maska za sprečavanja dejstva gasa za uspavljivanje Lun zalupi  zadnja vrata, pa sede na mesto vozača Ključ je bio u bravi  startera pa tek ugašen; motor proradi. Hač je već bio pošao  još malo nazad i Lun je mogao da istera kola. Smetalo im je  što su okrenuti u različitim pravcima pa Lun pokaza Haću rukom  da ode i da se okrene. Za to vreme iz postave sakoa izvuče  tanku kutiju s injekcijama koje su imale ugrađene igle. Bili  su to kutijom zaštićeni jednostavni mehurćići s kratkim  iglama. On potraži šake uspavanih i u vene na njima, brzo  pogađajući pravo mesto za ubod, ubrizga jako uspavljujuće  sredstvo.  Video je kako se Hać vraća vozeći unatraške. pa pritisnu  papučicu za gas da gume zacvileše. Prvi zraci sunca već su  obasjavali vrhove oblakodera. Lun je vozio ka mostu, pa se  uskoro nađoše na Pedeset devetoj ulici i stigoše do Central  parka Hać je mislio da će Lun stati na početku parka, ali  on  poveze dalje Petom avenijom i skrenu tek kod Metropoliten  muzeja  Hać ga pomoću svog primopredajnika upita kuda to vozi.  ­  Znam gde možemo da skrenemo medu drveće, ako se nađemo na  putu do parkirališta Muzeja ­ odgovori Lun. — Negde u zaklonu  treba da ih obradimo kako valja, pa ćemo se vratiti u Metjusov  Institut  Hać je znao šta znači to da će ih obraditi, ali pretila je  opasnost da ih primeti policija i da se zaintere suje za  jutarnje posetioce parka. No tu se nije moglo ništa menjati.  jer više nisu imali sklonište u Bronksu.  Ćim Lun skrenu između drveća. Hać poveze za njim Stadoše  pedeset metara od puta. ali se nađoše pred levim krilom  Metropoliten muzeja Hać pritrća kolima koja je vozio Lun i  reče  ­ Mogu nas videti iz Muzeja.  ­  Sada tamo nema nikoga odgovori Lun. ­ A inaće nemamo  mnogo vremena. Treba svakih četvrt sata da im ubrizgam novu  inlekciju sredstva za poslušnost To su poslednje koje imamo.  Hac je znao da se to odnosi na injekcije  tricijanoaminopropena s nešto dodataka.  ­ Već se bude ­ primeti Hać nakon pola sata 

81   

­ Sada su pod dejstvom droge, ali im za svaki slučaj  pretrazi odeću i oduzmi oružje ­ reče Lun.  Hać nije skrivao nervozu zbog opasnosti da ih neko primeti i  posumnja u to šta ovde rade pa pozove policiju. To i reče  Lunu. pa dodade  ­ Zar treba pet puta po četvrt sata? Zar ne može to malo  brže?  ­ Moramo ih obraditi kako valja, jer će nas oni uvesti u  Institut, pa ne bi valjalo da odjednom podivljaju ­ odgovori  Lun  Vreme kao da je kapalo, a ne teklo. Sat je izgledao dug  preko svake mere. No Lun je mirno sedeo i tek u poslednjih  četvrt sata reče  ­ Odvezi naša kola na parkiralište kod Muzeja, pa se vrati  pešice. To će biti prilika i da osmotriš okolo.  Hać požuri. Vratio se brzo. jer je u povratku igrao ulogu  ćoveka koji malo trči pre početka rada. iako nije obučen za  džoging. Nije bio jedini takav trkač u parku toga jutra.  ­ Krećemo! ­ reče Lun pokazujući Haču vozačko sedište.  Zarobljenici behu budni i sedeli su jedan' pored drugog na  zadnjem sedištu, nezainteresovani, smireni i praznih pogleda.  ­ Izgledaju tako da ce u Institutu posumnjati ­ reče Hać.  ­  Dejstvo droge na početku je takvo Kad im dam uputstva  kako da se ponašaju, oni će poslušati ­ odgovori Lun. ­ No i  inaće ne možemo imati sve idealne uslove. Do sada nas je sreća  služila. Kad se domognem laboratorije Instituta, imaću sve što  mi treba.  Hač se osmehnu. ali malo kasnije se strese od jedne pomisli,  zbog čega upita:  ­ Šta će biti s njima?  ­  Pogađaš, je li? ­ nasmeja se Lun.  ­  Nećeš ih valjda... ­ zausti Hač  ­  Baš to ­ upade Lun. — Zaleđeni nikome neće moći da  napakoste. Poslaću ih gore na planinu, gde će oni sami  narediti da budu zaleđeni.  ­ Je li kasno za mene da počnem studije hemije? ­ upita Hač  smejući se da bi odagnao jezu koja ga je podilazila.    *  Dr Veb i Nora Niland su sa velikim interesovanjem slušali  Troterovu priču o Lunu. Poručnik je znao dosta o tom čoveku  još od ranije, a sada ga je i lično upoznao.  ­ On mi je spasao život. Evo ovaj gips je postavio spretnije  nego neki lekar. Lećio mi je ranu i već osećam da zarasta ­  govorio je poručnik.  ­  A sviđa mi se i njegov pratilac. Zove se Ro Hać i usvojenik  je Samjuela Makfersona..  ­  Plašim se da je sada naleteo na suviše opasnog  protivnika, koji ne preza od najvećih zločina, a na svojoj  strani ima policiju... Svaka ćast vama, ali sami ste rekli..,  ­ govorio je dr Veb. 

82   

­  Rekao sam i to je tako »Viši« interesi često pokrivaju  teške zločine. Sprega policije, nauke i podzemlja je čudovišna  zavera, ali i logična za ovo naše vreme ­ pričao je poručnik  Troter.  ­  Mi smo mnogo ćuli ­ prvi put se oglasi Nora Niland. ­  Mislim da nas neće ostaviti žive jer bismo bili stalna  opasnost za njihove zločinačke planove. Sve ono što ste ispri­ čali moj brat je samo slutio i morao je da umre.  ­  Mi smo još živi ­ uzdahnu dr Veb. ­ Ako Lun...  U tom trenutku zakloparaše teška metalna vrata i malo  kasnije uđoše Lun i Batolf.  ­ Mi o Lunu. a on... ­ zausti poručnik Troter pa odjednom  ućuta. jer prepoznade Batolfa.  Za njima uđoše dva robusna, snažna čoveka kojima Batolf  naredi:  ­  Vodite ih do utovarne rampe. Tamo čeka automobil.  Lun samo namignu poručniku Troteru i poče da razgleda  neobični sto za mučenje. Batolf je stajao ukočen i čuteči.  Robusni momci vezaše zarobljenike i izvedoše ih u hodnik.  Popeše se svi zajedno i tek u prizemlju Lun se obrati  vezanima:  ­  Nema razloga da se plašite. Radi se o novim naređenjima.  ­  A mi znamo da nas vode u smrt ­ reče Nora Niland.  ­ Vode vas tamo gde sam ja zahtevao. Zna to i poručnik  Troter, ako nije izgubio pamćenje ­ odgovori Lun i ode sa  Batolfom.  Kod rampe Troter se nađe pred Ro Hačom i iznenađeno ga  pogleda Ovaj mu se samo osmehnu i otvori vrata kola sa  ugrađenom karoserijom umesto zadnjih sedišta.  ­ Smestite ih unutra ­ reče Ro Hač i sede za upravljač, pa  poveze preko dvorišta.  Njih troje su ćutali u mračnom prostoru očekujući šta će  biti s njima. Pojava Luna i Hača ih je ohrabrila. ali ih strah  nije napuštao. Zaćudiše se što su se vozili dosta kratko  vreme, a kola se već zaustaviše. Ro Hač ude i uključi svetio u  mračnom prostoru, jer za sobom bese zatvorio vrata ugrađena sa  zadnje strane automobila  ­  Odvezaću vas ali neka me niko ne odalami po glavurdi, jer  imam samo najlepše namere. Prvo ću damu ­ reče on i dohvati  Norine vezane ruke.  Dok ih je odvezivao pričao je o tome kako su on i Lun morali  da postupe tako ružno i okupiraju stan jedne sirote pevačice.  ­ Zar ne postoji neko bolje sklonište? ­ Upita poručnik  Troter.  ­  Za sada ga nemamo ­ odgovori Hač. ­ Radili smo brzo, jer  moglo se dogoditi da vas Batolf i Vatson sasvim ohlade i to  bez pripreme za buduće oživljavanje.  ­  Možda biste vi, poručnice, mogli da nađete neki izlaz ­  reče Nora Niland.  ­  Ako ovaj momak i Lun nešto ne učine, nas će progutati noć   nasmeja se poručnik Troter. 

83   

Hač ih odvede u stan Diksi Dod i upoznade ih sa Karen i Sju.  No Karen je već bila pritrčala Nori i zagrlila je plačući.  ­  Bilo mi je strašno kad sam te oterala ­ govorila je  ujedno plačući i radosno se smejući.   ­ Pretili su da će te ubiti ako te budem viđala i pričala ti  nešto o onome što oni skrivaju...  ­  Kakva ste vi to družina, teško meni? ­ pitala je domaćica  tek probuđena iz kratkog sna  ­  Gospođice Klajton. ispričajte im sve što znate ­ reče Ro  Hać ­ Ja moram da se vratim k Lunu  ­  I ja ću s vama ­ reče poručnik Troter.  ­  Ne treba ­ odbi Ro Hač pa izvadi pištolj i pruži ga  poručniku. ­ Vi ostanite ovde kao posada naše siromašne  tvrđave. Čim bude moguće Lun će vas premestiti na sigurnije  mesto...  Hač ga podseti na opasnosti i potrebu da se postupa oprezno.  Poručnik odgovori:  ­  Sada znam s kim imam posla Živog me neće imati u rukama  više nikada.  Hač ga nije pitao na koga on to misli. Njihov razgovor  prekide zvonjenje telefona Slušalicu uze dr Sju Klajton i na  licu joj odmah zablista osmeh. Slušala je nekoliko trenutaka a  onda reče:  ­  Možda svi neće razumeti ili neće prihvatiti ako im ja  kažem Zato ponovi to i svom prijatelju.  Hač priđe i uze slušalicu. Javi se i bez reći sasluša Lunova  uputstva jer je to on zvao.  Kad spusti slušaju okupi sve prisutne, a domaćicu zamoli da  i ona dode jer je trenutno bila u kupatilu.  ­  Preselicemo se svi odmah u Institut. Kad kažem svi.  mislim i na gospođu Dod ­ reče on izgovarajući jasno i  naglašavajući važnije reći  ­ Malo pre sam rekao da me nikad više neće živog imati u  rukama  ­  usprotivi se poručnik Troter  Ne radi se o tome da vi budete u njihovim rukama, već oni u  vašima. Lun je sada tamo i drži ih u poslušnosti sasvim sam  Šta onda da još kažem? Kad budemo uz njega nas petoro. ­  odgovori Hač.  ­  Šestoro' ­ prekide ga pevaćica. ­ Rekli ste da idem i ja.  a po svemu što sam ovde ćula i ja sam za vas i s vama. pa šta  god se dogodi.  Niko se više nije protivio, ali donedavno u podrumima  Instituta zatvoreni Nora, Troter i dr Veb osetiše jezu od  pomisli da se opet mogu naći tamo i Sju je osetila strah, koji  je potiskivala svešću da je bezrazložan.  Hač ih povede.   Sju Klajton i poručnik Troter smestiše se u kola koja je  vozila Diksi Dod Dr Veb i Sju Klajton pođoše sa Haćom. Stigoše  pred Institut i skrenuše na kolski ulaz. Kao zbog svečanog  dočeka na dvorištu su se nalazili Lun. Batolf i Vatson 

84   

Lun primeti da su svi sem Haća pomalo unezvereni, kao da  očekuju nekakvu opasnost  ­ Ovde je sve mnogo bolje nego jutros Dr Frenk Harder jedva  čeka da Sju zauzme svoje mesto u Institutu, jer bez nje se ne  snalazi na dužnosti upravitelja i šefa naučnog tima Poručnika  Trotera očekuje mesto komandanta Odreda zakletih i najveći deo  je na Hanter planini. Dr Veb može da nastavi svoju inspekciju,  ali sada u saradnji sa svima koji su još ovde ­ izloži Lun  kada su svi stajali oko njega.  Upitni pogledi zaustavljali su se na Batolfu i vatsonu.  ­  Sve zamisli izložili smo Prezidentu i on se saglasio ­  reće Batolf.  Lun nastavi da objašnjava dužnosti, pa između ostalog reče  da se Nora i Karen pridružuju njemu i Natu Meklorenu i  zaključi.  ­  Svi zadržavate svoja prava imena. Naglašavam da sam ja od  ovog trenutka za sve vas inžinjer Arnold Dil, a moj drug je  Nat Mekloren. A sada me sledite.  ­ Ja nisam dobila nikakvo zaduženje ­ primeti pevačica Diksi  Dod.  ­  Imaćete ga ­ nasmeja se Lun  ­  Držite se za sada gosnodina Nata Meklorena.  Desilo se da je toga trenutka Nora povukla za ruku tobožnjeg  Nata Meklorena i nešto mu je tiho govorila još uvek držeći ga  za ruku. pa se sada našali­  ­  Ima već neko ko ga se drži.  ­  Već znam šta joj je dužnost ­ nasmeja se Ro Hač ­  Postavljam je privremeno za sekretaricu dr Veba On je gost. pa  želim da mu se ukaže pažnja.  ­ Sada idemo u biro novog direktora Instituta ­ pozva ih  Lun. ­ On nas tamo očekuje. Razgovaraćemo o svemu, ali tako da  nas čuje i Prezident.  Njegov pogled se srete s pogledom Sju Klajton Ona ga je  iznenađeno gledala. Još uvek nije shvatala šta se događa. On  joj se samo osmehnu i povede celu grupu.  U birou zauzeše mesta oko dugog stola za sednice pa im Lun  pretstavi novog direktora dr Frenka Hardera i zaključi  ­  On je i do sada radio kao naučni ekspert najvišeg ranga  Prihvatio je odgovornost da bude direktor Instituta uz sve  uslove koje smo mu postavili.  Dr Harder se nakloni i zauze mesto na ćelu stola Tamo je  bila još jedna stolica koju zauze Lun. Svi prisutni, izuzev  Batolfa i Vatsona živnuše. Prvi poče da govori Lun:  ­  Pokazalo se da nije bilo dobro što su isključeni moral i  pravo iz celokupnog metoda rada Instituta i Centra za  hipotermiju...  ­ Već smo zaključili da taj metod nije racionalniji od onog  koji uvodimo ­ začu se metalni glas nepoznatog koji kao da je  dolazio iz više zvučnika  ­ Prezident je saslušao moje, Batolfove i Vatsonove predloge  i obrazloženja. Prihvatio ih je kao u svemu logičnije i 

85   

racionalnije. Iskljućice se tajnost naučnog rada i sve sem  uskih naučnih tajni postace dostupno javnosti ­ pričao je Lun  ­  Ja i mnogi saradnici dr Meijusa nismo znali da se iza  kulisa događaju strašne stvari ­ reče dr Harder.  Sju Klajton ga oštro pogleda, pa on dodade:  ­  Istina, naslućivali smo ponešto. ali smatrali smo da  postoje oni koji o tome misle i odlučuju Popravićemo sve što  se može.  ­ Poručnik Hik Troler je imenovan za šefa Odreda zakletih i  već smo telefonski obavešteni iz Kriminalističke brigade  Njujorka da je unapreden u kapetana i da mu dolazi pojačanje  od osam ljudi iz njegove policijske stanice. Biće ispitano  koji ljudi njegovog odreda treba da budu isključeni i poslati  na sud ili drugu dužnost ­ govorio je Lun dalje. ­ Ja  preuzimam dosadašnje Batolfove dužnosti do potpunog rešenja..  ­  Prihvatajuci to nadležni su postavili rok od tri dana da  dostavite sve lične dokumente, gospodine inžinjeru ­ upade  glas nevidljivog Prezidenta.  ­ Bice izvršeno! ­ odgovori Lun  Možda niko ovde, sem Luna, nije mogao da shvati do kraja taj  neobični preokret. Odjednom su ubice  postale bezopasne. Savez sa podzemljem je izgubio značaj.  Događalo se nešto neverovatno i neslučeno do pre nekoliko  sati.  Koliko je vremena prošlo od početka kardinalnih promena  podseti ih Lun rečima:  ­ U trpezariji nas očekuje zakasneli ručak. Pozivam vas da  pređemo tamo.  Dok su izlazili iz biroa Sju šapnu Lunu:  ­ Ti čarobnjače ..  On joj se samo blago osmehnu Toga trenutka znala je da ga  možda više nikada neće sresti. U toku ručka mu je to i rekla  On joj je spomenuo njene dužnosti kao naućnice. Samo se tužno  odmehnula i rekla:  ­ Još jedna žrtva nauke  Ostatak dana i noć trebalo je iskoristiti za obavljanje  mnoštva poslova koji su proistekli iz promena izazvanih  Lunovom sposobnošću da savlada i potćini dva važna čoveka na  ćelu bande hladne smrti Otišli su inžinjeri elektronike da  uspostave Prezidentove veze u Centru za hipotermiju na Hanter  planini. Stiglo je i prihvaćeno pojačanje poslato kapetanu  Troteru Lun je uspeo da dođe do potrebnih supstanci za nove  injekcije tricijanoa minopropena kojima je pojačao poslušnost  Batolfa i Vatsona. . A svima je bio potreban i odmor Lun je  stizao svuda i na smenu sa Haćom spavao u dva navrata po tri  sata.  ­  Izdržite još naredni dan i sledeću noć pa ćemo o svemu  obavestiti javnost tako više nikada neće moći da se ponovi ono  što ovde nije valjalo ­ reče Lun kad se još pre zore svi  okupiše  Dade još neka uputstva, koja obuhvatiše i nuždu da se 

86   

pevaćica Diksi Dod još dan i noc zadrži u Institutu. Ona se  nije usprotivila, vec reče:  _ Kad budem mogla da pričam, bit ću važna ličnost i postaću  slavna. Možda će me uzeti za glavnu ulogu u filmu koji če se  snimiti o svemu  ^ Predviđeno je da nas šestoro rano uzletimo helikopterom i  odemo na Hanter ­ reče na kraju Lun.  ­  Nas dve ne možemo, jer je danas Maksova sahrana ­ reče Ka­  ren misleći na sebe i Noru  ­  Onda ostanite ­ odmah se  složi Lun  ­ Ali pre toga treba da porazgovaramo negde gde nas niko  neće ćuti ­ smireno reče Karen  ­  Vas dve me odvezite do uzletišta, a Nat će Batolfa i  Vatsona. U toku vožnje možemo da razgovaramo ­ odluči Lun    *  ­  Sve ovo što sam doživela ovih dana umalo me je sasvim  slomilo. Vaša pomoć me je spasla i naučila da ne klonem, već  da se borim Sada sam čvrsta i ne plašim se kao pre ­ govorila  je Karen. ­ Sada znam i ko je Prezident i zato sam tražila da  razgovaramo izvan Instituta. ..  I ja sam naslutio ko je glavni šef ­ upade Lun. — Ali ne znam  gde može biti skrovište tog elektronskog mozga.  ­ Nije jedan, Spregnuta su tri elektronska mozga ­ dodade Ka­ ren Henson.  ­ Treba znati i gde se nalaze ­ reče Lun.  Karen je sedela  pored Luna na zadnjem sedištu, a vozila je Nora Niland. Sada  Karen jače otvori dekolte i u lepoj uvalici medu grudima ukaza  se medaljon ukrašen dijamantima i ornamentima urezanim u  zlato. Ona otkopča medaljon i Pruži ga Lunu.  ­  Možda će vam ovo pomoći ­ reće zatim. ­ Na donjem delu  kapsule u kojoj je zaleđen moj muž Ugrađen je mali sef. U  njemu su dokumenti iz kojih se može videti gde je skrovište  Prezidenta Ovaj medaljon je kopija ključa koji se čuva uz  ugovor sa vladom. Ko je za to trenutno nadležan ne znam. Možda  je Prezident programiran tako da sam izda nalog za buđenje  Džeda kad nauka bude mogla da izvrši Džedove želje.  ­  Treba poznavati elektronske mozgove pa znati da su im  mogućnosti ogromne i čudne. Mogu u trenutku da obave hiljade  operacija i da izvuku zaključke za koje bismo bez njih morali  da ispišemo tone papira radi analiza i proračuna ­ reče Lun.  Razgledao je medaljon, pa ga spusti u džep  ­ Trebalo je da ostane kod mene kad budem zaleđena ­ reče  Karen i glas joj zadrhta ­ Nadam se da ne treba da se  podvrgnem tome što je Džed zamislio?  ­  Ne, ne treba ­ odlučno reče Lun. — Možda samo kad  ostarite. ili ako biste dobili neizlečivu bolest. Ovako bi to  bio greh i, možda, čak i samoubistvo.  ­  Nedostajala mi je takva podrška — osmehnu se Karen ­  Sada sam jača.. Ostaje da vam kažem još nešto. Na jezeru kod 

87   

Buptona nalazi se tobožnja škola za defektnu decu. Tamo je  Džed imao imanje i dao ga je za podizanje škole, a u stvari  osnovao je prebivalište za klonove zamrznutih i onih koji su  spremni na to.  Lun je radoznalo pogleda i upita:  ­ Bili ste tamo?  ­  Nisam... Molila sam Džeda da me tamo ne vodi. Tamo su  ljudska bića, koja skoro ništa ne znaju... Ničemu ih ne uče...  Samo ih brižljivo neguju da očuvaju fizičku kondiciju...  Postoje tri dečaka od sedam, jedanaest i petnaest godina.. I  tri devojćice od dve, osam i dvanaest godina.. Ta muška i  ženska deca začeta su u laboratorijama i presađena da ih rode  mlade i zdrave žene ­ jedva ispriča drhtavim glasom Karen i  zaplaka. ­ Ona su od mog i Džedovog tela  ­ Ostavićemo da i to reše dobro­ namerni naučnici ­ uteši je  Lun.  Malo kasnije stigoše na severnu granicu Metropole. Uzletište  se nalazilo na livadi kod golf igrališta iza Van Kortlend  parka. Odatle je Lun već jednom leteo ka Hanteru, ali tada kao  dr Veb.  Karen i Nora se vratiše. a Lun i Hač uzleteše sa poslušnim i  bezvoljnim Batolfom i Vatsonom.    XI  ­  Prezident je poludeo! ­ uzviknu Reks Lodž kad se nađe  nasamo sa Oskarom Berinom kome je pravo ime bilo Viko Adano i  kuga su sada u Njujorku tražili i pod tim lažnim imenom ­ To  što u njegovo ime naređuju Batolf i Vatson je neprihvatljivo.  Ćim su otpratili goste, pohapsiji su tvojih šest ljudi, koji  su pokušali da pruže otpor. Narednik Hari Boker je pokazao da  je ipak u duši samo policajac...  ­  Uzalud govorimo ­ uzdahnu Oskar Berin. ­ Ovde su već  čitavu deceniju skupljani poslušni ljudi bez svoje volje. Cim  je dr Majki Velš preneo zapovesti. svi su ih prihvatili.  ­ Ja nisam ­ opet je vikao Reks Lodž. ­ Mene su slali da  ubijam Štitio sam i uhodio Karen Henson dok je ona vodila  Ijubav... I to mi je nagrada?! Kad javnost počne da zuri u  naše poslove, prvi ću ja stići pred istražne komisije. Hoće me  na električnu stolicu! Neću biti sam. Batolf i Vatson ne mogu  izbeći kazne, jer krivlji su od mene Osvetiću se! Ako treba  razoriću ovu grobnicu...  ­ Sve je suviše glomazno za nas dva usamljena nesrećnika ­  nastavi da jadikuje i Oskar Berin. ­ Vatson je pristao da nam  naredi da se povučemo odavde i da prekinemo svaku vezu s  Institutom u Njujorku i centrom ovde u planini pa kako on to  misli? Organizacija je očekivala ogromne prihode.  A svešće se  na nešto drugo.  Tada ih nađe Flora Pilsberi, koja je takođe bila obaveštena  o novim pravilima rada i života ovde.  ­ Ja sam upropašćena! ­ vikala je pred dr Velšom ­ Otkriće  se moje lažno ­buđenje­ iz stanja hipotermije. Zar sam uzalud 

88   

studirala medicinu i proučavala masažu?  No dr Velš ju je samo umirivao frazom da će sve biti u  najboljem redu Sada je ona i pred Lodžom i Berinom ponavljala  istu žalopojku Njena duga kosa poigravala je u teškim viticama  po kratkoj haljini od rastegljivog materijala Dva  prenapregnuta muškarca počeše da zure u njene izazovne obline  i gola bedra.  ­  Bila si ljubavnica Lestera Batolfa... Nadala si se da ćeš  se konačno venćati s dr Velšom a uzgred si svake noći bila s  drugim momkom ovde u skrovištu gde nije bilo drugih  devojaka... Sada pomogni nama ­ smešio se glomazni Reks Lodž.  Ona ga udari po ruci kad joj dlanom pođe po goloj butini  ­  Bolje da se jednom očešljaš i opereš to čudo na glavi! K  sebi šape! ­ viknu ona već i onako ljutila i nesposobna da  misli kako treba  ­  A, tako? Pomogni mi Berinc!  ­  uzviknu Lodž i uhvati je za ruke  Gangster mu se pridruži i njih dvojica s dosta muke  savladaše devojku... Posle svega ona je plakala još uvek  ležeći gola. jer su joj bili iscepali odeću.  ­  Osvetiću vam se... Kunem se da hoću... Zar mene da  uprljale ovako?! ­ govorila je kao da nariće  Berin ode i donese joj haljinu iz njene sobice, pa je odmah  izbacie  ­  Moramo se skloniti, jer će nas odmah optužiti ­ reče  Berin.  Zaposešćemo bunker s uređaja za aktiviranje mina. Tamo imamo  telefonsku vezu i diktirat ćemo svoje uslove ­ predloži Lodž.  _ Ako zarušimo sve prilaze, dobićemo u vremenu da pozovemo  tvoje momke u pomoć.  ­  Nadam se da Organizacija neće dopustiti da propadnu  višegodišnji napori ­ reče Oskar Berin.  Oni su se skrivali prenoseći hranu i piće u bunker, pa  iznutra zatvoriše teška od čelika livena vrata Odatle su  tražili dr Majkla Velša, ali nisu mogli da ga dozovu. Njegovi  tehničari im odgovoriše da je zauzet  ­  Ovde je Reks Lodž! Ja imam pravo da znam gde se on  nalazi. ­ Ljutito odviknu Lodž u slušalicu.  ­  Vi... možete... ­ neodlučno reče sagovornik koji je znao  velika Lodžova prava. ­ On sada čini sve što treba da se  ostvari hibernacija nad dr Metjusom. On je umro od nervnog  otrova, ali nekad će se i takvi leševi, kad su brzo zamrznuti,  možda moći da vrate u život.  ­ Ja malo znam o onome što izučava dr Velš, ali siguran sam  da on to, čini samo da ima punu kapsulu više.' Pa dr Metjus je  mrtav satima. Njegov mozak je razoren!  Veza se prekide, jer sagovornik beše ocenio da se ne vredi  preprati. Inače događaju se mnoge besmislice. Jedna više ne  znači ništa.  Lodž i Berin se napiše i klonuše na ćebadima zastrte  betonske ispuste oko komandne ploče za aktiviranje mina. Tako 

89   

je prolazila prva noć posle novih naređenja dobijenih iz  Njujorka. U toku noći elektroničari Popraviše vezu sa  Prezidentom i dr Majki Velš izvesti šta se sve događa.  Prezident ponovi stroga naređenja, a na vest da su se Lodž i  Berin zatvorili u bunker sa komandnom tablom za zarušavanje  skloništa naredi:  ­ Ubacite neki smrtonosan plin u  ventilaciju prema njima.  Po planu to je taćka hiljadu dva na cevima u segmentu dva  Izvršite!  Dr Velš pozva narednika Bekera i saopšti mu šta se događa i  šta Prezident naređuje.  ­  Izvršićemo ­ reče narednik.  ­  Imamo sve što nam treba Jedino neka nam neko pomogne da  nađemo ventil na taćki hiljadu i dva  Tako su dva zločinca umrla ne budeći se iz pijanog sna  Planinska podzemna tvrđava utonula je u san. Smenjivale su se  samo straže i dežurni u birou direktora. Tako se dogodilo da  je Centar za hipotermiju oživeo tek kad je javljeno da se  spustio helikopter sa grupom koju je Prezident ovlastio da  preduzme sve kako bi se stanje sasvim sredilo.    *  Bližilo se podne kad je bilo obavljeno sve što je trebalo  uraditi u radnim nivoima skrovišta Dr Majkl Velš pokušao je da  nagovori Batolfa i Vatsona da za nekoliko dana odlože svoje  podvrgavanje hipotermiji.  ­ Prezident se složio, a mi smo to i predložili ­ ponavljala  su njih dvojica  Konačno dr Velš izdade zapovesti da se pripreme dve kapsule  i dve operacione dvorane. Trebalo je obaviti hirurške i druge  pripreme. Lun je zatražio da on i Hač prisustvuju i vide šta  se to sve radi Dobili su zelenkaste mantile i maske, pa su  sišli u operacione dvorane koje su se razlikovale od običnih  hirurških. Tu su bile sisaljke priključene na merne uređaje i  veštačka srca i pluća  Svućeni, dezinfikovani i na stolove položeni Lester Batolf  je uspavan kao za i svaku hiruršku operaciju. Luna je  podilazila jeza zbog načina na koji će umreti ovaj zločinac. A  da li će stvarno umreti? Ili će ovo zamrzavanje biti nagrada,  umesto kazne? Lun nije bio siguran da jednoga dana Batolf neće  bili odmrznur. Zato je bio spremio u foliju zavareni dokument  koji ce ostati eventualnim budućim naučnicima, koji bi hteli  da odmrznu Batolfa i da ga vrate u život. U dokumentu su jasno  bili nabrojani njegovi zločini  ­  Čemu to, ­ upita dr Velš. ­ S tim dokumentom uz njega on  nema šanse. Pa zašto da ga zaštitimo u kapsuli.  ­  Da ga nemate vi ili ja na savesti ­ osmehnu se Lun.  Biolog samo klimnu glavom.  U drugoj operacionoj sali Ro Hać je pratio šta se događa sa  već pripremljenim i uspavanim gangsterskim vodom Ugom  Sagredom. odnosno lažnim Glenom Vatsonom. Možda radi Haća, ili 

90   

radi svojih asistenata hirurg je govorio.  ­  Uređaji kojima se služimo su savršeniji od onih koje smo  imali do pre devet meseci. Ovim sisaljkama počnemo na jednoj  strani da uzimamo krv dok na drugoj brizgaljke ubacuju tećnost  protivu zamrzavanja...  Nešto, kao annfriz u automobilu ­ upade Ro Hač  Niko mu nije odgovorio. Hirurg nastavi.  ­  Događa se postepeno izvlačenje, a zatim i ispiranje krvi  iz svih kapilara i krvnih sudova Sredstvo protivu stvaranja  ledenih kristala prodire u sve ćelije. To traje čitavih dvesta  deset minuta Posle polako uvijamo telo u aluminijumsku foliju  i potapamo ga u tečni helijum kojim je ispunjena kapsula.  Hlađenje traje deset i po časova Tada je temperatura tela na  sto devedeset i šest stepeni ispod nule. .  ­  Meni je dosta svega ovoga ­ reče Hać najbližem asistentu.  ­ Vidim da je Vatson ostao bez krvi.  Opet nije dobio odgovor, pa sleže ramenima i izide. Smrknuti  pogledi ga ispratiše. Članovi hirurške ekipe su smatrali  svetogrđem prisustvo jednog laika njihovom ­obredu«  zamrzavanja čovećijeg tela.   Oni sami su i pred sobom tajili pomisao da li oni ubijaju  ćoveka, ili ga stvarno uspavljuju.  Malo kasnije i Lunu je bilo dosta prizora ispiranja krvi iz  Batolfovog tela pa iziđe. Nađe Haća kako sa narednikom Bekerom  razgovara kako je tek sada lepo biti u službi nauke.   Lun pregleda planove skrovišta i dade znak Haču da krenu  tobože gore ka nadzemnom delu centra. Narednik reče da će  ostati tu, jer postoji pravilo da u komisiji za proveru  izvršenja zamrzavanja bude i jedan policijski službenik da  potpiše zapisnik.  ­  To je važno ­ reče Lun. ­ I nauka mora da poštuje zakone.  Narednik slegnu ramenima. Lun i Hać skrenuše na nivou dva.  koji je odgovarao četvrtom podzemnom spratu ako se broji od  površine, pa se spustiše na najniži. Tamo je bio prostor sa  kapsulama ranije zamrznutih ljudi, koji su se na to odlučili  živi, ili su mrtvi tako balzamovani za pokušaj oživljavanja.  Lunov bedž s oznakom da je on jedan od ovlašćenih šefova i  Hačov bedž prava kretanja po svim delovima skrovišta otvarali  su im sva vrata.  Prostor za kapsule imao je kružni oblik. Betonski ogromni  prsten bio je izdeljen na segmente postavljene u četiri reda  Do svakog je moglo da se stigne ispustom od armiranog betona i  uz stepenište obloženo granitom. Bilo je ukupno trista i  šezdeset odeljaka s kapsulama, po devedeset u svakom redu  ­  Po četiri stepena kruga za svakog ­spavača« ­ primeti  Hač. koji je iz radoznalosti brojao  ­  Nije ti sasvim potpuna računica, jer prvi prizemni  segment zauzima mesto dva druga ­ reče Lun  ­  Nećemo biti sitničavi ­ nasmeja se Hać.  Kažem to zato što je tamo kapsula  Hensonom. Vidi se da je  luksuznija i bolje opremljena – nastavi Lun. Od ukupnog broja 

91   

odeljaka osamdeset i tri su već zauzeta.  ­  Kako znaš ­ upita Hać  Lun mu pokaza jedan pult i pritisnu neko dugme. Na malom  ekranu se pojaviše svetla slova. Elektronika je saopštavala da  je osamdeset i tri prizemna odeljka već zauzeto.  ­  Hajdemo odavde ­ reče Hać  ­  Ima pravo moj tatica Sam što smatra da ie pravi život  samo na otvorenom moru.  Moramo obaviti jedan posao, reče Lun i pride odeljku u kome  je zaleđeni Džed Henson imao vise ­komfora­ nego ostali  zaleđeni.  Lun se bio pripremio za ovu operaciju proučavajući knjige  planovia skrovišta njegovih instalaciia i samog spremišta  kapsula. Sada otvori jednostavni zasun odeljka i njih dva  uđoše  Da se mi ne smrznemo  upita Hač.    *  Izvan kapsule temperature je svega dvanaest ispod nule.  a to možemo kratko da izdržimo da smo bez odela.  On nade deo kapsule kojoj je bio dodan mali sef. U otvor na  boravi gurnu medaljon dobiven od Karen i povuće. Vratanca se  otvoriše, Lun džepnom lampom posvotli unutrašnjost, pa brzim  pokretom izvuče paket uvijen u aluminijsku foliju.  Grabiš kao iz vatre reče Hać.  A šta da je­ ovamo prodrla hladnoća kakva vlada u kapsuli”  upita Lun.  Nisam imao posla s hladnim stvarima nasmeja se Hać  Temperatura bliska onoj na apsolutnoj nuli može da opoče  isto kao ona od plus dvesta objasni mu Lun.  Hač izide da Lunu oslobodi prolaz, a zatim oba napustiše mir  spremišta sličan miru groba.  ­  Ako je ovde ono što nam treba, odlazimo još danas ­ reče  Lun kad se nađoše u hodniku. ­ Nikome ne govori da smo nešto  uzeli jer Prezident bi bio ­smrtno uvređen­ kad bi to saznao  Hač klimnu glavom, jer znao je šta Lun očekuje da nađe u  paketu oduzetom mrtvom, ili možda samo hladnim snom usnulom  tvorcu Bande hladne smrti. Već u mislima je Lun stavljao  veliko slovo na početku imena, koje je bogatašovoj moćnoj  organizaciji dao Niland    *  Lun se nadao da sada neće doživeti veliko iznenađenje, ali  uverio se u suprotno čim je razgledao plan i pročitao tri  stranice telegrafski kratko sročenih rečenica. Iz njih se tako  moglo zaključiti na šta se misli. Najvažnija od njih je  glasila  Nerv stvari pozvati šifrom. Džed Henson preuzima svoja  prava. Nerv ce tada odgovoriti na sva pitanja i prihvatiti sva  naređenja.   Trebalo je pogoditi da se pojmom nerv stvari naziva sprega  tri elektronska mozga. 

92   

Čim završi čitanje uputstava, Lun pozva Haća.  Iskoristićemo priliku što je dr Velš zauzet i obaviti nešto  u njegovom birou. Požurimo, jer bojim se da nam ne izmaknu  neki događaji iz ruku reče Lun  Hać sleže ramenima u znak da ga ne razume, ali kad je žurba,  onda nema šta ni da pita.  Lun proveri funkcionisanje veze s prezidentom i pomalo  svečanim, sasvim izmenjenim glasom reče  Džed Henson preuzima svota prava.   Imate ih. Slušamo, jasno odgovori sprega dalekih elektrons­ kih mozgova.  ­  Sta se događa sada u Njujorku? Sta je preduzeto ­ upita  Lun  ­  Pripreme su u toku. Dosadašnja rešenja su bila nužna da  se dobije u vremenu. Dobijeno! Svi akteri prihvatili novi  plan: očuvati savez tri snage... ­ govorio je metalni glas iz  skrivenih i na više mesta raspoređenih zvučnika, koji su  davali stereofonski utisak.  ­  Davanje prednosti zakonu i nauci dovelo bi do diktata  jedne ili druge sile. što je programirano kao zabranjeno.  Održavamo ravnotežu subjekata. ­ odgovarao je President.  ­ Šta se događa u Njujorku ­ ponovi Lun pitanje.  ­ Obavljaju se pripreme preuzimanja koje će biti izvršeno  nakon još dva dana. Sada spoljne zasede čekaju Luna da se  otkloni ta smetnja ­ odgovori sprega tri elektronska mozga,  koju su vodi Bande hladne smrti nazivali Prezidentom  ­  A ako on opet umakne? ­ upita Lun  ­  Ostaje kako je on uredio ­ odgovori Prezident. ­­ Uslovi  diktiraju da se do onemogućavanja Luna ostvaruje njegov plan  ­  A šta je sa inžinjerom Arnoldom Dilom? ­ pitao je dalje  Lun pogađajući da te sprega elektronskih mozgova došla do  istine  ­  Arnold Dil je Donald Sikert. odnosno Lun kralj ponoći  ­  Zašto ga ne zadržite u svojoj službi.  ­  Nemoguće, Njegovi stavovi neprihvatljivi, Protive se svi  ostali subjekti na vrhu ­ odgovori Prezident  Lun pomisli da to znaći da vrhovi vlade, nauke i mafije ne  prihvataju da se nastavi naučni rad pred očima javnosti No  nije bilo to najveće iznenađenje za Luna Ono je došlo tek kad  on upita ,  ­  Šta se sprema za'Centar  hipotermije na Hanteru:  ­  Za još jedan sat i trideset minuta uzleteće vojni i  policijski odredi, koji će opkoliti centar Tamo je Lun i ne  može pobeći tako brojnim snagama ­ odgovori Prezident.  ­  On može da poruši centar reće Lun.  ­  Isključeno Mehanizmi paljenja mina blokirani' ­ odmah  odgovori Prezident.  Hać je nešto brzo pisao na listu papira i sada ga pruži Lunu  ­Dijaloge sa elektronskim luđakom ostavi za drugi put  Kidajmo odavde! pisalo je ćitko i krupno napisano.  Lun klimnu glavom i ustade Još jednom uništi veze planinskog 

93   

skloništa bande s neobičnim elektronskim gospodarem. pa reće  ­ Čuo si da imamo još sat i po da umaknemo.  ­  Čuo sam i zamišljam koliko radara prati svaku letelicu  odavde pa do Kanade, ili Paname ­ odgovori Hać.  ­  Proleće je i mnogo letelica je u vazduhu Poslužiće nam  kao ­prometna gužva­ da se u njoj izgubimo  ­  odgovori Lun  Pokupiše svoje torbe iz prostorije koja im je bila dodeljena  sada kad su imali ovlašcenja važnih ličnosti organizacije. Bio  je to u stvari pravi apartman s dve male spavaće sobe i  zajedničkim salonom i kupatilom  Požuriše da pozovu pilota helikoptera i nađoše ga u  trpezariji kako ruča. On ih obavesti da je dopunio rezerve  goriva i proverio instrumente.  ­  Nadao sam se da ću moći malo da spavam, ali još milije mi  je da to učinim u Njujorku ­ reće pilot ustajući.  On zažele da svrati u odeljak za spavanje, koji je bio tamo  gde su bili smešteni posetioci pre tri dana Lun i Hać su ga  pratili, pa za njim uđoše u odeljak.  ­  Možeš da odspavaš ovde, ako hoćeš da poživiš. Mi letimo  sami, ima li smetnji ­ reće Lun.  ­ To ne možete' ­ uzviknu pilot  Ali Hać ga je već vezivao Stavi  prije nekakav predmet pod košulju i zalepi ga flasterom, pa mu  pripreti  ­  Ako budemo imali smetnji pri uzletanju radio signalom  upalicu bombu koja ti je postavljena na trbuh Razleteće ti se  creva, a mi ćemo naći naćin da otputujemo ..  ­  Zaključana su vrata kabine i ključ je ovde u mom džepu ­  odgovori pilot prestrašeno gledajući u malo ispupćenje na svom  trbuhu  ­  Mirno spavaj, jer ništa ti se neće dogoditi, ako je taćno  da nema smetnji da poletimo ­ reče Lun  ­ To samo ako ste pilot i poznajete ovaj tip helikoptera ­  odgovori pilot.  Hać mu zalepi usta širokom trakom flastera, pa mu veza i  noge  ­  A sad spavaj ­ zaključi i spusti ga na ležaj  Poleteli su bez smetnji ponirući niz Hanter ka dolini Ist  Brenća De­ lavare. Lun je pilotirao držeći uključene radio­ veze s centrima kontrole. Niko se nije interesovao za njihov  let. Nad visovima Slejda ugledaše jedan vojni avion, a od  Kingstona je dolazio policijski helikopter. No ni jedna  letelica nije obraćala pažnju na njih. Oni nadleteše Kingston  po periferiji i pođoše iznad Hadsona prema jugu Možda je to  bilo drsko, ali odlučiše da se spuste kod Vest Pointa  Helikopter ostaviše u udolici tako da se nije video sa strane.  Odmah zatim pešice prošetaše po suncem obasjanoj poljani do  autobuske stanice kod Lorej naselja  ­  Ostaje da im udarimo zvrčku, pa smo za danas uradili sve  što smo mogli ­ reće Lun. ­ Eno dolazi autobus. 

94   

­  Volim da vidim kako to delimo zvrčke odavde ­ zavrte  glavom Ro Hać  Autobusom stigoše u Pikskil i potražiše poštu. Iz nje.  koristeći dve telefonske kabine i imenike, počeše da zovu.  Javljale su se redakcije listova, radio stanica, televizijske  stanice, novinske agencije. Hać je čitao, a Lun govorio  sročeni tekst, koji je počinjao:  •  Posetite Biološki institut na Velfer Ajlendu i skrovište  na Hanter planini odmah iznad izvorišta Čeheria gde ćete  saznati za senzaciju veka. Lun je otkrio Bandu hladne smrti,  koju je sačinjavao savez nauke, vlade i podzemlja...  Spominjano je ubistvo novinara Maksa Nilanda. Data su imena  nedavno unapredenog u čin policijskog kapetana Trotera, dr  Veba i drugih. Upozorili su na to da će spasti živote mnogih  ljudi ako požure. Kazali su da se sprema velika operacija na  Hanleru, da su tamo zaleđeni ljudi u nekadašnjem silosu  atomske bombe i da je u toku dana izvršeno zaleđivanje višeg  inspektora Lestera Batolfa i gangsterskog vode Uga Sagreda.  koji se do sad krio pod imenom Glen Vatson  ­  A kako da vam verujemo9 ­ pitali su, svi pozvani.  ­  Proverite ­ odgovorio je Lun dajući brojeve telefona  Instituta i centra na planini.  Isto je činio Ro Hać. Dodavali su imena ljudi koje treba  odmah pozvati. A na pitanje ko javlja, odgovorili su da za  istinitost obaveštenja garantuje svojom čašću Donald Sikert  Kad završiše posao već se bližilo veće. Oni iziđoše i uputiše  se ka Handsonu. !  ­  Već su »procurile« vesti o nama i zato je dobro što smo  kazali istinu o tome ko govori ­ reče Lun.  ­  Mogu da zamislim zbrku koju smo napravili. Sada jure  automobili puni reportera fotografa i televizijskih snimatelja  i opsedaju ostrvo i penju se uz planinu ­ veselo je govorio  Hač  ­ A sada treba da se pobrinemo za sebe ­ zaključi Lun  osmatrajući brodove i brodiće ukotvljene uz obala  ­ Svoje bombe smo ispalili, pa bi negde trebalo da se  uvučemo u mišiju rupu. jer dirnuli smo najgori osinjak sveta ­  komentarisao je Ro Hač.  Oštro Lunovo oko brzo je odabralo neugledan, davno neobojen  brodić, sa ćijeg mosta se izvijao pramen dima. To je bio znak  da neko na njemu živi i zbog nečega loži običnu peć. Kad  stigoše blizu, iz kabine izide star Crnac i sede na gomilu  smotane užadi. Zapali lulu gledajući prema sredini reke. Lun  ga zovnu sa obale i upita mogu li da svrate k njemu.  ­  A šta ću vam ja? ­ upita Crnac okrenuvši glavu k njima.  ­ Uputili su nas k vama — odgovori Lun neodređeno  ­ Dođite ­ složi se crnac.  Popeše se na brodić i Lun objasni  da piše knjigu o ljudima na reci. pa ga zanima čiji je ovaj  ubogi brodić i kako žive ljudi koji plove njime.  ­ Zovem se Bad Heju... Plovim i živim na ovom bednom 

95   

plovilu, koje nije ni brod. ni čamac, ni dereglija... ­ poče  da priča domaćin.  S njim je plovila njegova žena Nensi, koja je kuvala večeru  za njih dvoje.  ­ Možeš li da, isploviš, ako dobro platimo? ­ pitao je Lun.  ­  Ako uspem da pokrenem motor. ploviću za pet dolara na sat  ­ odgovori stari Bad HejlL  ­  A pun pansion s večerom? ­ veselo upita Hač.  ­  Nikad niko ne traži hranu... Daćete koliko želite ­  odgovori Hejli.  ­  Ovo je za predujam ­ reće Lun i pruži mu sto dolara.  Hejli ih je držao u ruci s izrazom neverice. Odavno nije  imao toliko novca odjednom u rukama. Gorivo je kupovao  čekovima kredita, koji  je otplaćivao mesečno kao i hranu. On malo razmisli, pa se  osmehnu i uzviknu:  ­  Hej, Nensi! Imamo goste na večeri! Iziđi da ih pozdraviš!  Stara, gojazna Crnkinja se pojavi iz kabine i osmehnu se  prilazeći Kad je čula da oni žele i večeru, pojavi joj se  izraz zabrinutosti. Žalila se da nema ništa tako dobro, ali  konzervi šunke i kuvanih jela ima dosta.  ­  Zadovoljićemo se onim što imate ­ reće Lun.  ­  Čudi me da ste došli k nama. Prevozimo samo siromašne ­  reče žena ne skrivajući malo nepoverenja  ­ Gospodin piše knjigu o sirotim brodarima na bogatom  Hadsonu ­ umiri je Bad Hejli.  Ro Hać je već ležao pored kabine s glavom na svojoj torbi i  razmišljao o čudnim doživljajima ovih dana. Eto, iz  helikoptera spustili su se na tu bednu, zarđalu lađicu. Do­ maćin ga posavetova da ide u kabinu i legne na presvučenu  klupu i dodade da je kod njih čisto, iako izgled brodića to ne  obećava.  Već se smračilo kad motor brodića konačno proradL Tek kad  napustiše obalu Hejli upita kuda da plove.  ­  Može li do Džersi Sitija? ­ upita Lun  ­ Zašto da ne može? ­ osmehnu se Hejli.  ­  I molimo da plovite tako da tamo stignemo tek kad se  pojavi sunce — dodade Lun.  Neko vreme uživali su sedećl na palubi brodića, a onda se  dogovoriše da spavaju na smenu. Prvi se u kabinu spusti Ro  Hać. ali se vrati da pozove Luna za sto jer starica je upravo  postavljala sto i prinosila jelo.  Pokazalo se da stari brodar ume da priča legende sa Hadsona,  a njegova žena je bila vična i upravljanju brodom, pa ga je  zamenila na tom poslu.    U jednom trenutku Lun pogleda na sat i osvrnu se po kabini.  Video je stari, ali još dobar radio aparat, pa zamoli domaćina  da ćuju novosti dana, koje počinju Hejli samo pruži ruku i  uključi radio.  Uzbuđenim glasom spiker je najavljivao senzaciju dana: 

96   

­  Lun otkrio i razbio Bandu hladne smrti... Biološki  institut i tajni Centar za hipotermiju na Hanter planini  prisiljeni da za javnost otvore pristup vestima...  ­  Uvek nekakvi veliki zločini ­ uzdahnu starac.  ­  Isključite ga, jer ne vredi slušati. ­ zaključi Lun. ­  Možda je bolje da posle večere postojimo malo na palubi.  ­  Ja ću da spavam ­ reče Ro Hač    XII  Na jednoj strani besnela je prava bura oko Biološkog  instituta na Velfer Ajlendu i Centra za hipotermiju na Hanter  planini, a na drugoj su Lun i Hač uplovili u mirnu luku.  Iskrcali su se u Džersi Sitiju i taksijem se odvezli do  naselja Merion. gde je nekad Lun imao iznajmljenu kućicu.  Čekalo ih je mnoštvo poslova pa su požurili da iznajme malu,  udobnu kuću na Bol Veju. Hač je iznajmio kola, a Lun je  kupovao sve ono što bi im moglo nedostajati s obzirom da su  izgubili opremu u skrovištu u Bronksu.  Predahe su koristili da poslušaju vesti sa radija i  televizije i pročitaju novine. Javnost, oličena u mnoštvu  nasrtljivih novinara, jurišala je na senzaciju. Kapetan Tro­  ter, dr Sju Kiajton, Karen Henson, Nora Niland i dr Rodžer Veb  su shvatili da se radi o trci u vremenu. Trebalo se osloboditi  svega što su otkrili, a što javnost nije znala, jer je tako  prestajala nužnost da budu ubijeni Govorili su, govorili...  Štampa, televizija i radio su bili nezasiti i objavljivali su  sve što je  neko od njih rekao. Pored toga javnost je bila i osvetoljubiva  što je od nje godinama skrivano sve što se događalo. Odmah su  mnogi zahtevali da se stvore komisije Kongresa i Senata koje  će istražiti slučaj.  Javnost je tražila odgovore na pitanja već u samim člancima  svih novina i časopisa:  »Je li Banda hladne smrti uživala pomoć vlade?... Kako je  došlo do saveza nauke, Mafije i vladinih službi?... Je li  zamrzavanje Batolfa i Vatsona samo bekstvo od pravde?... Ima  li garancija da se savez podzemlja, policije i vladinih službi  neće obnoviti?... Sta je s Lunom i zašto ga gone sve snage  reda, podzemlja i poslovnih magnata?...«  Lun je na jednoj strani kupovao opremu koja mu je bila  potrebna za nastavak borbi, a Hač je na drugoj otišao da sa  Menhetna i iz Bronksa iz dva ostavljena automobila uzme  ostatke oružja i prtljaga. Tek naveče su se sastali u kući na  Bol Veju.  ­  Koristilo mi je to što sam pre koju godinu boravio ovde.  Znao sam gde su banke da sa šifrovanih uloga uzmem dovoljno  novca. Našao sam trgovine koje su mi isporučile skoro sve što  mi je potrebno ­ pričao je Lun.  I sam Ro Hać je bio iznenađen svim onim što je bilo natrpano  u holu i sobi. Bilo je tu hrane, hemikalija, odeće,  kozmetičkih preparata i mnogo toga što je svakako bilo 

97   

potrebno za duži boravak ovde, ali Haća je iznenadilo ono što  je Lun prvo otpakovao. Bili su to najnoviji snažni radio  uređaji, kao da želi da osnuje pravu radio stanicu. Pored toga  aparati za umnožavanje i fotokopiranje bili su uz hrpu papira  i štamparskog pribora.  ­  Dakle, da se oprostim od nade da ćemo malo uživati u  čarima Njujorka i lepih Amerikanki? ­ s uzdahom upita Hač.    ­  Bilo bi opasno upuštati se u to sada kad te od osam  miliona stanovnika Njujorka traži bar njih pola miliona ­  nasmeja se Lun. ­ A ostao nam je i »gospodin­ Prezident još  uvek nedirnut. Ometen je u zadnjem trenutku kad je trebalo da  obavi savez podzemlja, policije i nauke, ali on može da čeka i  to ostvari kad mi budemo daleko  ­  Od tih reći me hvala prava nemoć ­ reče Ro Hać. ­ Zar nam  se tako žuri da ne možemo uzet koji sat odmora?  ­ Večeras nam ostaie da telefonski posavetujemo naše  prijatelje Ućinićemo to s javnih govornica, a ne odavde ­  zaključi Lun  Zazvoni zvono na ulazu i Hać otvori. Dva momka iz obližnjeg  restorana su donela naručenu večeru Hać im reče da sve ostave  u predvorju. jer nije želeo da vide opremu još uvek razbacanu  po holu i sobi  Posle večere. Lun se dade na posao da uradi svoj i Hačov  izgled.  ­  Samo da ne budem ružan ­ reće Ro Hać ­ Ako upoznam kakvu  lepu devojku. ne želim da me otera zato što si me ti pretvorio  u kakvu rugobu.  ­  Uverio sam se da umeš da izgledaš i kao plejboj, pa ti  spremam i takvu masku ­ odgovori Lun. ­ Važno je postići to da  izgledam«., tako da nas ne prepozna niko s kim smo se do sada  sreli u Njujorku. Pored toga treba da je maskiranje trajno i  pogodno za održavanje  ­ A ja baš strepim da mi ne nalepiš brkove i bradu, za koje  bih strepeo da mi ne otpadnu ­ šalio se Hać.  No na kraju je bio zadovoljan izgledom Lun mu je skratio i u  smeđe oboio crnu kosu. Naročitim hemikalijama promenio boju  kože da je izgledala dobro osunčana. ne samo po licu. već po  ćelom telu, suzio malo obrve i svemu dodao naocare sa staklima  bez dioptrije  ­  Ne bi me poznala ni moja Ronda da je sada ovde ­ zaključi  Ro gledajući se u ogledalo  Lun je bio naviknut da podnosi mnoga neprijatnija sredstva  za maskiranje. I sebi je obojio prosedu kosu na slepooćnicama.  ali je dodao i naročitu protezu sa obe strane vilice, čime je  promenio oblik lica. Imao je samo jedan par naočara koje su  izradili najbolji optičari u Londonu. Gledane spolja odavale  su otisak naočara s najvećim dioptrijama za kratkovide. a onaj  ko ih je nosio nije osećao nikakvu promenu. Nekoliko veštać­  kih pega i dve bradavice na licu još više su izmenile njegov  izgled Ali i držanje tela je doprinosilo maskiranju. Malo više 

98   

je obesio ramena i pognuo se napred i tako dobio izgled malo  nižeg muškarca.  ­  Sad bismo mogli na Brodvej ­ zaključi Hać    *  . Prolazili su dani u strpljivom radu Lun je Izradio nove  lažne dokumente prema sadašnjem izgledu i rezervne prema  mogućim maskama kojima bi se poslužili. Napisao je mnoštvo  pisama i priložio im kopije dokumenata snimljenih u Batolfovom  birou. Biološkom  institutu i Centru za hipotermiju. Vodio je duge razgovore  sa Sju, ali javljao se i ostalima da čuje ima li novosti i da  kaže svoje mišljenje o tome šta bi trebalo da se uradi  Pošto je konačno uspeo da nabavi dovoljno snažnog  eksploziva. Lun sedmog dana od dolaska u Nju Džersi pozva Haća  i reče  ­  Sutra krećemo ka Prezidentovom skrovištu.  ­  Ja još uvek nisam načisto kakav je vrag taj Prezident ­  primeti Hać  ­  Vreme je da i ti malo pažljivije proučiš Hensonov dosije.  koje smo uzeli iz njegove kapsule ­ reče Lun dohvatajući torbu  za spise sa stola.  Dugo je objašnjavao Haću sve sto je tamo bilo napisano i  ucrtano.  Rano ujutru utovarili su kofere i vreće s opremom u  iznajmljena kola i izvezli se preko mosta na Henkensek Riveru.  Nastavili su put prema zapadu s namerom da ručaju u  Filipsburgu. Celim putem Lun je izlagao Haću ono što je nauka  dostigla u stvaranju i korišćenju elektronskih mozgova On je  strpljivo slušao, ali mu je ipak malo laknulo kad su stigli u  Filipsburg, gde su ručali i odmorili se uzevši sobu za  popodnevni odmor.  ­ Sad nismo više daleko od cilja Tamo treba da nastupimo  noću ­ objasni Lun to zadržavanje.  Posle odmora mirno su večerali i tek u deset sati noću  krenuše preko Delavare Ne ulazeći u Ljston zaobišli su do  planinskog puta, koji je vodio ka visovima Mok Cenga. Brzo su  se uspeli do pojasa šuma i skrenuli malo ka severu da zaobidu  kamenitu dolinu.  Konačno se nađoše na pošumljenoj padini iznad koje se  uzdizao jedan od kamenitih vrhova Mok Cenga.  ­  Nisam zamišljao da je tako pusto nedaleko od gradova ­  primeti Hać.  ­  U ćelom svetu opustele su planine i neobradiva zemljišta,  jer svi su se zbili u gradove Još pre nekoliko decenija ovuda  su se mogli sresti lovci, ali sada ih više nema Lovišta su  izdeljena i pripadaiu pojedincima. ili kompanijama ­ pričao je  Lun.  Skrenuše na uski pul i nađoše se pred zatvorenom kapijom  načinjenom od metalnih okvira i bodljikave žice Ograda se  protezala ivi com šume i bila je visoka najmanje tri metra. 

99   

Najviši red bodljikavih žica bio je ojačan time što su dvo  žice bile upletene jedna oko druge Na kapiji je pisalo:  »Privatno lovište ­ zabranjen ulaz pod protnjom životne  opasnosti.  *  ­ Tu smo — reče Lun pokazujući kapiju.  ­  Ima li kakvog stražara? ­ upita Hać.  ­ Ne verujem ­ odgovori Lun. ­ Ne vidi se nikakva koliba. No  ipak prikrićemo kola tu desno medu drveće.  On je išao osvetljavajući prolaz džepnom lampom, a Hać  poveze za njim. Uzeše opremu koja je bila dosta teška i pođoše  pored ograde. Na jednom mestu Lun stade i reče da treba  otvoriti prolaz kroz redove bodljikave žice.  ­  Postoji li mogućnost da su ugrađene neke zamke, koje  čuvaju Prezidenta? ­ upita tiho Hać.  ­ O tome smo nešto već govorili još u Džersi Sitiju. No sve  što se nalazi u planovima uzetim u Hensonove kapsule pokazuje  da se mine i sve zamke iskljućuiu kad se elektronski mozgovi  programiraju i to snažnim radio emitovanjem poruka ­ odgovori  Lun.  Hać nije shvatio sve te složene uslove pa samo upita  ­ A kako se Prezident ovde u planini snabdeva energijom?  ­  Postoje mnoge mogućnosti, ali planovi pokazuju da su ovde  primenjeni jednostavni uređaji, koji su odavno provereni.  Obeleženi su slovima GE. što mora da znači galvanski elementi  ­ odgovori Lun  ­  Nisam siguran da sve to razumem, ali dovoljno je ti znaš  da to može ­ odgovori Hać.  Lun je morao da se nasmeje. Hać poče da snažnim klještima za  takav posao seče bodljikavu žicu i da je zanosi ustranu kako  im ne bi smetala. Kad su uspeli da se provuku. nastaviše kroz  šumu Naiđoše na zaravan koja je bila obrasla travom i tek po  nekom mladicom šiblja  ­  To treba da je ovde ­ reče Lun. ­ Vidi se da je ovo sve  izravnala ljudska ruka. Šiblje koje niče je počelo da zahvata  i ovaj prostor Za koju deceniju sve bi sakrila šuma.  Hać se osvrtao kao da očekuje neki napad I sam Lun je osećao  neku jezu zbog trenutaka koji treba da nastupe. Znao je da će  se sresti sa elektronskim i drugim tehničkim uređajima, ali  oni su imali i neki vid misaonog bića Uništili ih bilo je  slično izvršenju ubistva  ­ Već je blizu ponoć reće Hać  Zašto ljudi mnoge mračne poduhvate čine u ovo gluvo doba?  ­  Nehotični misticizam,  nasmeja se Lun. ­ Ali to vreme ima  i praktičan smisao. Ponoć dolazi dovoljno kasno da većina  ljudi spava, a dovoljno vremena ostavlja lupežu, ili ubici da  do jutra daleko pobegne.  Sedoše pod jedno drvo osluškujući glasove šume U petnaest  minuta do ponoći Lun uključi svoj džepni prijemnik, već  podešen tako da primi emitovanje njegovih snažnih uređaja iz  Džersi Sitija Bio je snimio lozinku za Prezidenta, posle koje 

100   

će on slusati naređenja emitovane sa magnetofonske trake, i  kao i onu smeštenu u automate koji će uključiti emitovanje.  Ćule su se reći.    •  Džed Henson preuzima svoja prava, ponavljamo: Džed Henson  preuzima svoja prava... Otvorile prilaz alfa! Otvorite prilaz  alfa'  Nedaleko od Luna i Haća, na IVICIi šume. žbun s podužom  šibljikom u sredini može da se pomera. a onda jedan  pravougaoni deo livade poče da izdiže. Pokidaše se žilice i  otkidoše buseni trave po gotovo pruvim linijama. Zatim se  uzdignuti prostor iskrenu tako da se ukaza širok ulaz  ­  Ulaz aifa otvoren. Ulaz alfa otvoren­ ćuo se metalni  Prezidentov glas.  ­ Hajdemo ­ pozva Lun Haća  Nepoverljivi Hać poteže pištolj i s njim u ruci pode oprezno  napred noseći leško breme alata i eksploziva  Imamo dva sata vremena, a onda moramo izići, jer ovaj ulaz će  se zatvoriti na zahtev naše radio stanice koja će to emitovati  automatski. To je potrebno da bismo pokopali tajnu ovog  skrovišta objasni Lun.  Izbliza ugledaše ogromni betonski blok izdignut iz ležišta i  iskrenut da omogući ulaz Bili su ga pokrenuli u ulje  potopljeni snažni hidraulični nosači koji su na svetlu džepne  baterije odbijali svetlo kao da su toga časa izbrušem na maši­ nama.  ­  Zar i ovo pokreću galvanski elementi? ­ upita Hać  ­  Zašto da ne? ­ reče Lun Već raspoznajem sistem ravnoteže.  Dovoljno je da mala baterija pokrene elektromotor, koji ulije  tećnost u jedan rezervoar, pa tegovi pomere prvu površinu, na  koju se srući teret iz velikog rezervoara  ­  Uzalud mi to pričaš ­ nasmeja se Hać  Uđoše niz betonsko stepenište osvetljavajući ga džepnim  lampama. Stigoše u nizak, ali širok betonski tunel. Lun osveti  i levo i nađe sandučić omotan folijom. Skide zaštitu i otvori  ga pomerajućl metalni utvrđivać. Iza poklopca se ukaza  prekidač za električnu struju Lun ga ukijući i u podzemlju se  upališe male. slabe svetiljke. koje su ipak omogućavale  kretanje. Nakon desetak koraka nađoše se pred metalnom pločom,  koja mora da izlivena od bronze, ili neke nerđajuče legure  tamne boje. Ona je hermetićki zatvarala prolaz, a na njoj su  bili zatezni utvrđivać i po sistemu kakav je bio poznat vec  hiljadama godina.  ­  Prezident čeka ­ nasmeja se Lun i jedan po jedan pomeri  svih osam utvrđivaća pa svom snagom pritisnu desnu stranu  metalne ploče.  Nije se pomerila. ali kad je pritisnuo levu stranu, ona  kliznu po šinama namazanim već pomalo sasušenom mašću ukaza se  omalena sobica s nekakvim mostom na sredini.   Opet je trebalo naći prekidač i upaliti svetlo.   Desetak lampica osvetliše pultove i instrumente Lun prvo s  vrata osmotri sobicu, pa reče: 

101   

­ Smemo ići samo po mostu, jer levo i desno je naliven uljem  razređeni bitumen. Zapali bismo u njega kao u živo blato.  Levo je bio red staklenih posuda, od kojih su vodili  električni vodovi.  ­  Eto odakle dolazi električna energija za rad elektronskog  mozga ­ reče Lun.  ­  Boli li ga što smo mi usred njega­ upita Hač.  ­  Usred njih ­ ispravi ga Lun  ­  Njih je tri.  On odmah razgleda galvanske baterije. Bile su na principu  korišćenja platine, azotne kiseline, razređene sumporne  kiseline i amalgama cinka. Lun je pamtio i ime konstruktora  takvih baterija Grovea.  ­  Ovde se. hemijska energija pretvara ..u električnu.  Baterije mogu ići dalje u dubinu i verovatno ih ima toliko da  potraju nekoliko decenija. Elektronski mozak je programiran da  prima energiju od jedne baterije i stavlja u pogon drugu, kada  se jedna, pokvari, ili kada oslabi zbog istrošenosti sastojaka  ­ objašnjavao je Lun.  ­ Onda je dosta da mu porazbijamo sve te staklenike ­ reče  Hač.  ­  Zagušila bi nas isparenja po­ mešanih kiselina — nasmeja  se Lun. — Ima više načina da uništimo Prezidenta, koji bi nas  čuo da smo u birou nekog od ljudi Bande hladne smrti, ali nas  ne čuje kad smo usred njega  ­ Grozim se od pomisli da smo u nekom mozgu, makar i  elektronskom ­ šali se Hač.  ­ Samo ovde možemo ćuti odgovore na pitanje ko su sve ljudi  povezani s bandom, a nalaze se na visokim položajima ­ reče  Lun. ­  Džed Henson je dobro smislio sve ovo, a imao je i odlične  inžinjere koje je verovatno ovamo dovodio vezanih očiju.  Međutim, ne postoji ništa sasvim savršeno, pa ni Prezident  nije savršen  Hač je ćutao kako bi se ubrzao posao ovde. Lun priđe  programerskom stolu i sede.   Govorio je Haču da su ovde odeljci sva tri elektronska  mozga koji su verovatno u bočnim prostorijama  ­  Sve je zaštićeno od vlage i spoljnih uticaja.. Tu desno  je prolaz do samih uređaja Eto. zaštićen je vratima kakva se  viđaju na podmornicama Pokušaj da ih otvoriš, jer to je  jednostavno. Za to vreme spremiću softvere i program za »ot­ varanje mozga« našeg Prezidenta­ nastavljao je da govori Lun.  Nekoliko minuta kasnije osvetli se mali ekran i na njemu se  ukazaše reći: ­Spreman za funkcionisanje«.  Lun otkuca pitanje o tome ko su ljudi u najvećim organima  Sjedinjenih država, koji primaju njegove zahteve. Na ekranu  počeše da se redaju imena Lun je brzo beležio.  ­ Otvorio sam ­ javi ee Hač. ­ Upalio sam i svetlo kao što  si ti učinio dok smo dolazili.  ­  Znam šta vidiš. 

102   

 Postavljaj eksploziv, jer je treba da sa automata skinem  važnije kaleme s kojih ćemo posle moći da pomoću drugog  elektronskog mozga sve pročitamo ili čujemo ­ reče Lun.  Vreme je brzo proticalo. Lun je postavljao pitanja i dobijao  odgovore, pa onda u jednom momentu uzviknu:  ­  Sve je mnogo savršenije nego što sam očekivao! Možemo  udesiti da Prezident odgovara na pitanja komisija Senata i  Kongresa, da priča novinskim reporterima i diktira knjige o  sebi i zaveri Bande hladne smrti...  ­  Ako neko dođe i sve programira iznova? ­ upade Hać.  ­  Ostavićemo mine i programirati Prezidenta da izvrši samou­  bistvo kad ne bude više potreban,  ili  ako neko prodre k njemu ­ odgovori Lun. ­ A sada moram da  požurim, jer će se umešati naša nova radio­emisija, pa bismo  mogli i da stradamo. Nemamo toliko eksploziva da bismo uspeli  da se probi­ jemo kroz ogromnu betonsku čahuru skrovišta, čiji  zidovi su od metar i po debelog armiranog betona.  Hač je ćutao. Konačno Lun po veza kablove za električno  paljenje eksploziva smeštenog usred tri elektronska mozga  smeštena u istoj prostoriji.  ­  Ostalo nam je svega još pola sata ­ reče Lun u jednom  trenutku.  ­  To je dovoljno da sve proverimo i izidemo.  Napolju su postojali još sedam minuta, a onda ugledaše kako  se ogromni betonski blok pomeri u vodoravan položaj i poče  polako da spušta. Konačno na travi ostadoše tragovi kao da je  neko moćnom rukom po pravim linijama kakvim šiljkom razderao  livadu.  ­  Postaje sve  teže odbraniti pravdu.. Pitam se da li će  ćovečanstvo naći put da izbegne samouništenje, ili  samozarobljavanje pomoću napretka nauke? ­ reče Lun odlazeći  preko zaravni, a da nije ni pozvao Hača.  Ovaj ga sustiže.  ­ A šta sada? ­ upita Hač.  Lun se trže iz misli i zastade. Mesec je osvetljavao Blu  Mauntin. No u noći planine nisu bile plave, već tamno modre,  skoro crne.  ­  Spustićemo se u dolinu Dela vare. Pored reke su dobri  putevi do Filadelfije ­ odgovori Lun. ­  Otuda možemo da platimo dugove za iznajmljena kola i da ih  vratimo. Otkazaćemo zakup kuće u Džersi Sitiju, javljati se  prijateljima, pisati novinskim i radio redakcijama...  ­  Otuda lete i avioni ka Evropi  ­  uzdahnu ćežnjivo Ro hač.  ­  To i očekuju gonioci ­ nasmeja se Lun. ­ Motre na svakoga  ko se ukrca u avion ka Evropi. Ali mi ćemo ploviti, jer u  Delavare zalivu već nas čeka tvoj tatica Samjuel. S njim je  još i tvoja Ronda Farel... Naravno i Džejn je s njima...  ­  I ti mi sve to kažeš tek sada?;  ­  iznenadi se Ro Hač.  ­  Možda bi ti suviše žurio k njima i ne bih se čudio. No 

103   

žurba nije uvek dobra ­ i dalje se smejao Lun.  ­  S tobom ni sam Lucifer ne bi izišao na kraj ­ tobože  ljutito odgovori Hač.  Bilo je odavno svanulo kad se nađoše pred Filadelfijom Ro  uključi radio prijemnik. Spiker je govorio:  ­  Tajna radio stanica neprekidno emituje poruke ćoveka  koji je potpuno uništio Bandu hladne smrti. Lun odnekud  poručuje da možemo preneti sve o događajima koji su uzbudili  svet. Poruke se ponavljaju. Za nekoliko trenutaka ćućete glas  Donalda Sikerta, koji prenosimo za vas. Pitamo ga: Da li se  plašite potera i goniometrijskih traženja? Priča se da je vaša  stanica negde u Džersi Sitiju... Ne odgova?... Onda  uključujemo vas da govorite našim slušaocima...  Daj neku drugu stanicu, koja daje dobru muziku ­ reče Lun.    KRAJ   

104