Luj Ferdinand Selin Putovanje Nakraj Noći I

Luj-Ferdinand Selin

P R V I DEO

L 0 N BEOGRAD / MMIX

Putovati, korisna je to stvar, to golica mašttt. Sve ostaio je samo razočaranje L zamor. Naše je putovanje potpuno izmišljeno. U tome i jeste njegova snaga. Ono iđe od života do smrti. Ljuđi, životinje, gradovi i stvari, sve je izmišljeno. Ovo je roman, samo izmišljena priča. Litre tako kaže, a on nikad ne greŠi. A onda svako može da učini to isto. Dovoljno je da zatvori oči. To je s one strane života.

PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI Elizabeti Krejg

Naš je život putovanje Kroz Noć i kroz stuđen zima, Mi tražimo prolaz k Nebu Gđe jedino mraka ima. Pesttta šva jca rsk ih gardista

Tako je to počelo. Ja ništa nisam kazao. Ništa. Artur Ganat me je povukao za jezik. Artur, stuđent, i on student međidne, đrugar. Nađemo se tako na Trgu Kliši. Ima neŠto da mi kaže. Ja slušam. »Nemoj da stojimo napolju«, kaže on. »Da uđemo!« Uđem ja s njim. Eto. »Na ovoj ćemo se terasi obariti kao jaje, hodi ovamo!« I onda nam tek pađe u oči đa nema žive duše na ulici, zbog pripeke, ni kola nema, ničega. I kađ je jaka zima opet nema nikoga; baš mi je on, koliko se sećam, tim povodom rekao: »Parižani uvek izgledaju strašno zaposleni, a u stvari se šetaju od jutra do mraka; dokaz je što ih, kad vreme nije za šetnju, jer je suviše hladno i)i suviše toplo, nigde nema, svi unutra piju kafu sa šlagom ili pivo. Tako je to. Vek brzine! — vele. A gđe to? Krupne promene, — pričaju. Kako to? Ništa se, u stvari, nije promenilo. I dalje se sami sebi đive i to je svc. A ni to nije novo. Samo reči, pa i one se nisu mnogo promenile! Dve-tri tu i tamo, i to one male..,« Ponosni što smo izrekli tu korisnu istinu sedimo, očarani, i gledamo žene u kafani. Posle je razgovor skrenuo na predsednika Poenkarea, koji je baš tog popodneva otvarao izložbu kučića, i onda, teč po reč, do Vremena, koje je o tome pisalo. »Eto, to ti je sila od iista, Vreme«, zadirkivao me je Artur Ganat tim povodom, »Nema mu ravna kad treba braniti francusku rasu!« »Baš briga francusku rasu, pošto ona 7

i ne postoji«, odvraćam ja kao iz rukava da bih pokazao kako sam obavešten. — I te kako postoji! I kakva lepa rasa uporno će on — čak je to najiepša rasa na svetu, a rogonja je onaj koji je se odriče! — I navali da me grdi. Ja ćutim, razume se. — Nije istina. Rasa, ili ono što ti tako zoveš, to ti je samo gomila bednika kao ja, buvljivih promrzlih slepaca koji su se ovde nasukali gonjeni gladu, kugom, tumorima i zimom, dovukli se ovamo, pregaženi, sa sve četiri strane sveta. Dalje nisu mogli da odu zbog mora. To je, eto, Francuska i to su Francuzi! — Bardami — on će ozbiljno i malo tužan — naši oćevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima! — U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodiii smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo Ijubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne... Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš... Qn za sitnicu davi... Kakav je to život?... — Postoji i ljubav, Bardami! — Arture, Ijubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo! — De, i ti si mi neko! Anarhista si ti, eto šta si! Lukav momak, nema šta, vidite i sami, a i vrlo napredan što se tiče mišljenja. — Kao što ti reče, debeli, ja sam anarhist! A najbolji je dokaz to što sam sročio nekakvu osvetničku i socijalnu molitvu, sad ćeš da vidiš šta je to: Z L A T N A K R IL A , to je nasiov! — I počeh onda da recitujem: Bog koji broji minute i pare, Bog očajni, puten i zlovoljan kao svinja, Svinja zlatnih krila, spremna da se 8

bilo gde izvrne na leđa i trbuh preda milovanju, to je on, naš gospodar! Ljubimo se. — To tvoje delce se ne drži pred životom, ja sam, što se mene tiče, za ustaljeni red, a politiku ne marim. Uostalom, kad mi otadžbina buđe tražila da za nju krv prolivam, naći će me sigurno, i neću se nećkati, spreman da je prolijem. Eto šta mi je odgovorio. Nismo ni primetili da rat lićno prilazi nama dvojici, a meni nije glava bila baš najbistrija. Ova kratka ali živa diskusija me je zamorila. Osim toga malo sam se i U2budio, jer me je kelner nazvao mufljuzom zbog bakšiša. Najzad se ja i Artur pomirismo i to do kraja. Bili smo istog mišijenja skoro u svemu. — Istina je, u krajnjoj liniji ti si u pravu — složih se ja pomirljivo — ali eto, svi smo se naŠli na istoj galiji, veslamo iz sve snage, ne možeš mi reći da nije tako! Na ckserima sedimo i opet sve mi vučemo! A šta imamo od toga? Ništa! Samo batine, nevolje, laži i kojekakve pokvarenjakluke. Radimo! — vele oni. A to ti je još i najsmrdljivija stvar, taj njihov rad! Mi smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede nam se jaja i dabome! A gore na palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na nas iz sve snage: »Mrcine, rat je!« — tako vele. »Krenućemo na one bitange iz domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro! Na brodu imamo sve što treba! Sloški svi! Dede, prvo da čujemo da se sve zatrese: »Živela domovina br. 1!« Da se izdaleka čuje. Onaj najglasniji dobiće medalju i promindu slatkog Isusa! Bogamu! A oni koji ne budu hteli da crknu na moru, mogu da crknu i na kopnu, tamo ti biva još mnogo brže nego ovde!« — Baš tako! — odobri mi Artur. Odjednom ga je zbilja lako ubediti. Kad eto ti, baš ispred kafane u kojoj smo sedeli, naide puk vojske, a na čelu mu pukovnik na konju, izgledao je 9

baš pristao i zaista kršan momak ta] pukovnik! Ja ti poskočih ođ oduševljenja. — Ođoh da vidim da li je tako — doviknuh Arturu i pođoh da se javim u vojsku i to trkom. — Baš si j...vetar, Ferđinande! — odvrati mi Artur, uvreden verovatno herojskim ugledom koji sam stekao kod svih onih koji su nas gledaii, Malo me je nasekiralo što on to tako smatra, ali me to nije zaustavilo. Uhvatio sam korak. »Tu sam i tu ću ostati!« rekoh sam sebi. — Videćemo već, šmoljo — stigoh još da mu doviknem pre no što zamakoh za ugao s vojnicima iza pukovrtika i muzike. Eto baš je tako bilo. Onda smo dugo marširali. Misliš nema više, kad ono opet ulice i pune civila sa ženama, koji su nas uzvicima bodrili i bacali cveće sa balkona, ispred železničkih stanica, prepunih crkava. Koliko je samo bilo rodoljuba!.., Padala je kiša, te je bilo sve manje, a posle više uopšte nije bilo, bodrenja, ni jednog jedinog uzvika na drumu. Znači, sad smo bili sami? Jedan za drugim? Muzika je ućutala. »Jednom reči«, pomislio sam kad sam video kako stvari idu, više nema zavitlavanja! Sad sve opet s početka«. Htedoh da odem. Ali dockan! Zatvorili su krišom vrata za nama, civiiima. Upali smo u klopku, kao pacovi.

io

Kad se čovek već nade unutra, e onda je zaista zaglavio. Popeli su nas na konje i pošto smo tako proveli dva meseca, opet nas vratiše u pešake. Možda zato što je ono bilo skupo'. Najzad, jednog jutra, pukovnik je tražio svog konja, posilni mu beše otišao s konjem, nije se znalo kuda, verovatno na neko mestašce gde kuršumi nisu proletali tako silno kao nasred puta. jer smo se najzad baš tu našli, pukovnik i ja, nasred srede puta, ja sam držao delovodnik u koji je on upisivao naredbu. Daleko na putu, čak tamo dokJe jedva okom dosežeš, bile su dve crne tačke, nasred puta kao i mi, samo to su bila dva Nemca vrlo zaposiena pucanjem već dobrih četvrt. časa. On, naš pukovnik, možda je i znao našto su ti Ijudi pucaii, možda su i Nemci znali, ali ja zaista nisam znao. Koliko god sam prebirao po pameti nisam mogao da pronadem šta sam se to zamerio Nemcima. Uvek sam bio vrlo Ijubazan i vrlo učtiv prema njima. Pomalo sam ih i poznavao, Nemce, čak sam išao i u njihovu školu kad sam bio mali, tamo u okolini Hanovera. Govorio sam i njihov jezik. Beše to onda gomiJa drekavih kretenčića, bJedih i podmuklih očiju kao u vukova, odlazili smo posle škole zajedno da se hvatamo s curicama po okolnim šumarcima, a i gađali smo iz Juka i pištolja, koje smo kupovali za četiri marke. Pili smo slatko vino. AJi od toga pa n

do ovog sad pucanja u nntaru, i to čak bez da su prvo prišli da nam to kažu, i to nasred puta, e tu je bilo razlike, čak bih rekao čitav ponor. I te kolike razlike. Rat ti je, u stvari, bio sve ono što ne razumeš. To tako nije mogio dalje da ide. Da se u tim ijudima nije dogodilo nešro vrlo čudno? Nešto što ja nikako nisam mogao da osetim, ama baš nikako. Mora da nisam na vreme primetio... Moja se osećanja prema njima uopšte nisu promenila. Nekako sam želeo, uprkos svemu, da pokušam da shvatim njihovu surovost, ali sam još više želeo, snažno, apsolutno, konačno, da odem odavde, toliko rni se sve to odjednom učinilo kao posledica neke užasne greške. »Kad je već tako, šta se tu može, sem da čovek zbriše«, pomislih najzad... Iznad naših glava, na dva milimetra, na milimetar možda od slepoočnice, treperili su jedan za drugim oni dugi čelični konci koje iscrtavaju kuršumi u vrelom letnjem vazduhu, pokušavajući da vas ubiju. Nikad se nisam osetio tako izlišan kao medu tim zrnima i na svetlosti toga sunca. Ogromno, sveopšte zavitlavanje. Bilo mi je u tom času tek dvadeset godina. Opusteli salaši u daijini, prazne i otvorene crkve, kao da su seijaci iz ovih zaselaka otišli na obdanicu, svi, na neko siavlje na drugom kraju sreza i ostavili nam rta poverenje sve što imaju: zemlju, kola s rudama koje štrče uvis, svoje njive, zabrane, drum, drveće, čak i krave, psa na lancu, sve to! Da mirno radimo šta hoćemo dok oni nisu tu. Reklo bi se — lepo od njih. »Ipak, da nisu negde na drugom mestu«, pomislio sam, »da ovde još ima ijudi, ne bismo se sigurno ovako bestidno ponašali! Ovako ružno! Ne bismo smeli, pred njima!« Aii nije bilo više nikog da nas vidi. Sami smo bili, kao miadenci koji predu na svinjartje čim odu gosti. Misiio sam takode (čučeći iza drveta) da bih baš voleo ovde da vidim Deruleda, o kome su mi toliko pri12

čali, da mi objasni šta on radi kad ga udari zrno posredsrede. Oni Nemci, zgureni kraj puta, uporni i neumorni strelci, gadaii su loše, samo činilo se da imaju metaka riapretek, verovatno pune magacine. Rat, po svemu sudeći, nije bio završen! Naš pukovnik, što jest’ — jest’ , pokazivao je zaprepašćujuću hrabrost! Šetkao se samom sredinom puta, pa uzduž i popreko-kroz kišu zrna, prosto kao da čeka prijatelja na peronu železničke stanice, jedino je bio malo nestrpljiv. A pre svega, odmah to da kažem, selo nikad nisam mogao da vidim, uvek mi je izgledalo tužno, s beskrajnim blatom, kućama u kojima nema ljuđi, putevima koji ne vode nikud. A kad se još i rat doda tome, zaista je neizdržljivo. Počeo je i vetar, oštar s obe strane jarka topole su mešale šuštave rafaJe lišća s kratkim suhim pucnjevima koji su odande dolazili prema nama. Ti nepoznati vojnici su nas stalno promašivali, ali tako opkoIjeni hiljadama smrti mislili smo da smo u njih umotani. Nisam smeo ni da se mrdnem. Ovaj pukovnik je, stvarno, pravo čudovište! Sada, u to sam bio siguran, taj stvor gori od psa nije mogao ni da zamisli da bi mogao da pogine. Istovremeno shvatih da takvih junaka mora biti mnogo u našoj vojsci, a sigurno ih ima još toliko i u vojsci preko puta. Ko zna koliko? Jedan, dva, više miliona možda? U tom času mi se strah pretvori u paniku. S takvim stvorovima ova paklena budalaština mogla bi da potraje beskonačno... Zašto bi i prestajali? Nikad nisam jače osetio neumitnost osude ljudi i stvari. »Zar sam ja jedina kukavica na zemljinoj kugli?« pomislih. Kakav užas!... Izgubljen izmedu dva miliona ludaka, razbesnelih heroja, naoružanih do zuba? Onih pod šlemom, i bez šlema, onih bez konja i na konju, na motociklu, onih što urlaju, onih u automobilima, onih što zvižđe, pucaju, prikradaju se, lete, puze, kopaju, provlače se, jašu stazama, puškaraju, zatvoreni na zemlji 13

kao u kakvoj ludnici, kao da hoće sve da unište: Nemačku, Francusku i kontinente, sve što diše, da unište, bešnji od pasa, zaljubljeni u svoje besnilo (što se psima ne dešava), sto hiljada puta bešnji od hiljadu pasa i koliko puta pokvareniji. Lepo nam se pišei Zaista, to sam sad shvatio, upetliao sam se u apokaliptički krstaški rat. Čovek je pred užasom nevinašce, kao i pred uživanjem. Zar sam mogao i naslutiti ovaj užas kad sam krenuo s Trga Kliši? Ko je mogao i da zamisli, pre no što zaista uđe u rat, sve to što krije gadna herojska i lenja duša Ijudi? A kad sam zapao u ovu masovnu jurnjavu ka opštem ubistvu, ka vatri... Krenulo je to iz dubina i, eto, buknulo je. Pukovnik je i dalje bio miran, gledao sam ga, stojeći na nasipu primao je pisamca od generaia i cepao ih u sitne komadiće, pošto ih je bez žurbe pročitao pod Iđšom metaka. Zar ni u jednom nije bilo naređenja da se smesta prekine ova odvratna stvar? Zar mu niko odozgo nije rekao da je u pitanju zabuna? Užasna greška? Pogrešno bačena karta? Da su se prevarili? Da su hteli da izveđu kao bajagi manevre, a ne ubistva? Ali ništa! »Nastavite, pukovniče, na dobrom ste putu!« Eto šta mu je verovatno pisao general De Antrej iz divizije, naš glavni šef, onaj od koga je svakih pet minuta primao pisamce po vojniku za vezu, svaki put sve zeienijem i zbunjenijem od straha. S tkn plašljivim momkom bih se pobratimio! Ali ni za bratimljenje nije bilo vremena. Nije, dakie, bilo greške. Sve ovo što se ovde radilo, ovo pucanje jednih na druge, čak i nasumce, sve to nije bilo zabranjeno! Spadalo je to u one stvari koje možeš da radiš a da pri tom ne zaradiš dobru sučku. To su čak priznavali, verovatno i pođržavali, i ozbiljni ljudi, kao lutriju, veridbu, lov na konjima!... Molim lepo! Iznenada sam sagledao rat u celini. Izgubio sam nevinost. Treba biti skoro sam pred njim, kao što sam se ja naŠao u ovom trenutku, da bi ga čovek dobro viđeo, gada, i spreda i s profila. Zapalili su rat između nas i onih preko puta 14

i sad se to razgorelo! Kao struja između dva ugljena elementa u lampi sa Vokinim iukom. A ugljen nije bio ni blizu đogorevanja! Sve će nas satrti, i pukovnika kao i sve ostalej, ma koliko on izgledao mangup, a njegova lešina neće dati više pečenja od moje kad ga struja, dolazeći s one strane, udari među plećke. Ima mnogo načina da te osude na smrt! Eh, šta bih đao u ovom trenutku da se nađem negde u zatvoru, umesto ovde, ja, budala! Da sam, na primer, kad je to bilo lako, predostrožno negde nešto ukrao, dok je za to joŠ bilo vremena. Ništa čovek ne misli! Iz zatvora izađeš živ, a iz rata ne! Sve ostalo su samo reči. Da mi je samo bilo još vremena, ali nije ga više bilo. Ničega više nije bilo što bi se dalo ukrasti. Kako bi mi bilo lepo u nekom tihom malom zatvoru, mislio sam, gde kuršumi ne zvižde! Nikad ne zvižde! Znao sam jedan zatvor, spreman, na suncu, u toplom! Sanjao sam o zatvoru u Sen-Zermenu, tako blizu šume, poznavao sam ga dobro, nekad sam onuda često prolazio. Kako se čovek menja! Bio sam dete, tada me je zatvor plašio. Još nisam poznavao ljude. Nikad više neću verovati u ono što oni govore, u ono što misle. Ljudi i samo Ijudi se treba plašiti, uvek. Koliko još treba da traje ovo njihovo ludilo dok se najzad ne zaustave, iscrpljeni? Čudovišta! Koliko ovakav napad može da traje? Mesecima? Godinama? Koiiko? Možda dok svi ne izginu, svi ludaci? Do poslednjeg? I pošto su događaji već krenuli očajnim tokom, reših se da sve stavim na kocku, da učinim i poslednji, krajnji korak, da pokušam, ja, sasvim sam, da zaustavim rat! Bar u ovom kraju gde sam se ja našao. Pukovnik se šetkao tu, na dva koraka, hteo sam da mu se obratim. Nikad dosad to nisam činio. Sad je bio trenutak da se na to usudim. Došli smo dotle da bih teško mogao išta da izgubim. »Šta hoćete ?« upitaće me on, zamišljao sam, vrlo iznenađen mojom smelošću da ga uznemirim. Objasniću mu onda stvari onako kako sam 15

ih ja video. Videćemo šta on o tome misli. Glavno je objasniti se u životu. Dvojici je to lakše nego čoveku samom. Upravo sam hteo da učinim taj presuđni korak, kad, baš u tom času, stiže do nas trčećim korakom, premoren, razglavljen, jedan konjanik-pešak (kako se to onda govorilo) sa prevrnutim šlemom u ruci kao Velizar, i drhteći, sav ubrljan blatom, lica još zelenijeg no u onog drugog kurira. Mucao je i izgledao kao da se s neviđenim naporom izvukao, taj konjanik, iz groba, i da mu je još od toga muka. Ni njemu se, aveti jednoj, izgleda nije dopadalo ovo pucanje. Da li je i on predviđao ono što i ja? — Šta je sad? — upita pukovnik kratko, grubo, besno, ošinuv ovu avet nekakvim čeličnim pogleđom. Videvši tog odvratnog konjanika tako nepropisnog izgleda i uz to izbezumljenog, naš se pukovnik ozbiljno naljuti. Strah nije mogao da smisli. Beše to očigledno. šlem u ruci, kao polucilinder, zaista je to biio neprilično u našem jurišnom puku, puku koji je kretao u rat. Izgledalo je kao da ovaj konjanik-pešak pokorno ratu skida kapu prilazeći mu. Pod prezrivim pogledom teturavi glasnik stade mirno, s malim prstom na šavu pantalona, kao što je red u takvom slučaju. Tako ukrućen klatio se u mestu, znoj mu se slivao niz remen pod bradom, a vilice su mu se toliko tresle da je ispuštao prigušene glasove kao štene u snu. Nije se moglo razabrati da li hoće nešto da kaže ili plače. Naši Nemci, čučeći na samom kraju puta, baš su promenili oruđe. Sad su nastavili sa svojim giupostima uz pomoć mitraljeza, pucketalo je kao da se pale čitave kutije šibica, a svud oko nas leteii su rojevi razbesnelih metaka, ljutih kao zolje. Čovek ipak uspe da iz usta ispusti nešto razgovetno. — Narednik Barus je poginuo, gospodine pukovniče — izgovori u jednom dahu. — Pa šta? 16

— Poginuo je dok je išao po kola hleba na putu za l'.trap, gospodine pukovniče! — Pa šta? — Raznela ga je granata! — Pa šta, bogamu! — Pa to, gospodine pukovniče! — To je sve? — Da, sve, gospodine pukovniče. — A hieb? — upita pukovnik. I to je bio kraj dijaloga, jer, sećam se dobro, jedva je stigao da kaže: »A hleb?« I to je bilo sve. Posle toga vatra i buka uz to. Aii buka kakvu čovek nikad ne bi mogao ni da zamisli. Toliko nam je ispunila oči, uši, nos, usta, sve odjednom, ta buka, da sam se i sam pretvorio u vatru i buku. Aii ne, vatra je nestala, a buka je još dugo brujala u mojoj glavi, dok su mi ruke i noge drhtale kao da mi ih neko s leđa trese te hoče da se otkače, a eto ipak su ostale. U dimu, koji je još dugo štipao za oči, ostao je oštar miris baruta i sumpora kao da hoće da pobije sve stenice i buve na svetu. Odmah potom setio sam se narednika Barusa, koji jc bio raznet, kako nam to onaj momak reče. Baš dobro, pomislio sam: »Jedna velika mrcina manje u puku!« Hteo je da me izvede pred Ratni sud zbog jedne konzerve. »Svakom svoj rat«, rekoh u sebi. Ako se tako uzme, treba priznati da rat s vremena na vreme kao da nečemu i posluži! Znao sam još trojicu-četvoricu u puku, sve velika đubreta, kojima bih rado pomogao da dođu do svoje granate kao Barus. A pukovniku, eto njemu nisam želeo zlo. Ipak, i on je poginuo. Prvo ga nisam video. Zato što je bio odbačen na nasip, eksplozija ga je oboriia na bok i odbacila u naručje onom konjaniku-pešaku, glasniku, s kojim je isto tako bilo gotovo. Zagrlili su se sad, zauvek, samo u konjanika nije bilo glave, ostala je rupa iznad vrata, puna krvi, koja je krčkala i mućkala kao slatko u šerpi. Pukov17

niku je bio otvoren trbuh, lice iskeženo. Mora đa ga je zabolelo u času kad ga je raspalilo. Tim gore po njega! Da se sklonio ćim su zazviždala prva zma, to mu se ne bi desilo, Sve je to meso užasno krvarilo. Granate su se još rasprskavale levo i desno od scene. Napustio sam mesto dogadaja, jer nisam tvrdoglav, i te kako srećan što imam lep povod da zbrišem. Čak sam, čini mi se, i pevušio, teturajući se kao kad se čovek vraća s dužeg veslanja, pa mu noge maiko klecaju. »Samo jedna granata! Ipak brzo sređuju stvari, samo jednom granatom!« govorio sam sam sebi. »Vidi, vidi!« ponavljao sam sve vreme, »Vidi, vid i!« Nikog više nije bilo na kraju puta. Nemci su otišli. Medutim, tu sam vrlo brzo naučio da se ubuduće treba kretati samo od stabla do stabla. Žurilo mi se da stignem do logora i čujem da li ih je još koliko iz puka poginulo u 'izviđanju. Mora da postoje neke smicalice, razmišljao sam, da padneš u zarobljeništvo! ... Tu i tamo dronjci oštrog dima zakačinjali su se za grudve zemlje. »Možda su dosad svi izginuli?« pitao sam se. PoŠto baš ništa neće da shvate, bilo bi najbolje i najpraktičnije da svi što pre izginu... Tako bismo s tim odmah završili... Otišli bismo kući... Možda bismo opet trijumfalno prošli Trgom Kliši... Samo jedan ili dvojica preživelih. U mojim sanjarijama... Simpatični i kršni momci iza generala, a svi ostali bi izginuli kao pukovnik... kao Barus... kao Vanaj (još jedan gad) ... itd. Zasuli bi nas odlikovanjima, cvećem, prošli bismo kroz Trijumfalnu kapiju. Ušli u restoran, tamo bi nas častili, ništa ne bismo plaćali, nikad više u životu! »Pa mi smo heroji!« rekli bismo kad dode do plaćanja... »Branioci domovine!«... I to bi bilo đovoljno!,., Plaćali bismo francuskim zastavicama!... Kasirka bi, šta više, odbijala da primi novac od heroja i joŠ bi nam ga i davala, uz poljupce, dok prolazimo kraj njene kase. Tako bi vredelo živeti! Bežeći, primetih da mi ruka krvari, samo malo, rana

sasvim nedovoljna, ogrebotina. Trebalo je sve iznova početi. Opet je počela kiša, flandrijska polja su slinavila prljavu vodu. Dugo još nikog nisam sreo, samo vetar i maio posle sunce. S vremena na vreme, ne znam odakle, potražilo bi me kroz vazduh i sunce neko veselo zrno, uporno u nameri da me ubije u ovoj osamljenosti, baš mene. Zašto? Nikad više, ma živeo i sto godina, neću se šetati poljem. Zakleo sam se. Iduči tako pravo, setio sam se sinoćnje svečanosti. Na livadi, gde se održavala ta svečanost, na padini brežuljka, pukovnik je svojim snažnim glasom harangirao puk: »Glavu gore!« rekao je... »Glavu gore i živela Francuska!« Kad čovek nema mašte umreti ne znači ništa, kad je ima, umreti znači nešto užasno. To je moje mišljenje. Nikad nisam toliko stvari shvatio odjednom. Pukovnik nikad nije imao mašte. Sva nesreća tog čoveka poticala je odatle, a naša pogotovu. Zar sam ja jedini u celom puku imao mašte da zamislim smrt? Više bih voleo da moja smrt zakasni... Dvadesetak godina... Tridesetak godina... Čak i više, u odnosu na ono što su mi namenili odmah: da zagrizem flandrijsko blato, da mi ono napuni usta, i više od usta, razvučenih do ušiju gelerom. Čovek ima pravo na svoje mišljenje o sopstvenoj smrti. Ali kuda sad? Pravo napred? Leđa okrenutih neprijatelju? Ako me žandari uhvate u skitnji, čini mi se da će sa mnom biti brzo gotovo. Sudili bi mi iste večeri, na brzu brzinu, preko kolena, u učionici raspuštene škole. Mnogo je bilo praznih učionica tu gde smo se muvali. Poigrali bi se suđenjem i sa mnom, kao što se igra kad učitelj ode. Visoki činovi za katedrom, sedeći, a ja bih stajao, s lisicama na rukama ispred malih klupa. Ujutru bi me streljali: dvadeset metaka plus jeđan. Dakle? I opet sam pomislio na pukovnika, hrabrog kakav je bio, s oklopom, šlemom i brkovima. Kad bi ga prikazali u nekom mjuzik-holu onakvog kakvog sam ga ja video da se šeta kroz kuršume i granate, bila bi to pređstava i 19

te kakva, da ispuni ondašnju Alhambru, bacio bi u zasenak Fragsona, glavnu zvezdu onog doba o kome vam govorim. Eto šta sam ja mislio. Dole giave! mislio sam ja. Posle časova i časova pritajenog i opreznog hoda najzad ugiedah naše vojnike ispred zaseoka od nekoliko imanja. Bila je to naša predstraža. Predstraža eskadrona koji se tu ulogorio. Nijeđan od njih nije poginuo, rekose mi. Svi živi! A ja sam doneo krupnu novost: »Pukovnik je poginuo!« doviknuh im, dm sam se približio straži. »Bar pukovnika ima napretek!« odgovori mi kao iz rukava kaplar Pistil, koji je bio na straži, a pored toga i požarni. — Dok ne zamene pukovnika, hajde sađ, rotkvo jedna, za sledovanje klope s Ampujem i Kerdonkifom, i svaki da uzme po dva džaka, tamo iza crkve se deli... Vidiš tarno!... I nemoj opet da mi donesete same koske kao juče i gledajte da mi budere ovde u jedinici pre mraka, bitange! I tako nastavismo put sva trojica. »Ubuduće ništa više neću da im pričam«, mislio sam uvredeno. Bilo m) je jasno da ne vredi govoriti tim zvrndovima o drami koju sam ja video, bila bi to prosto suva šteta govoriti ovim smradovima, dockan je, više ih to ne zanima. A samo osam dana ranije bila bi sigurno četiri stupca u novinama, i moja fotografija, povodom smrti pukovnika, koja se tako odigrala. Divljaci! I tako se na jednoj avgustovskoj livadi delilo meso za ceo puk — u hladu trešanja vec opaijenih zrelim letom. Na rasprostrtim džakovima i šatorskom krilu, čalt i po travi, bilo je na kilograme rasturenih škembića, loja u žutim i beiim pahuljama, rasporenih ovaca s drobom u neredu, koji se cedio nestašnim potočićima u okolno zelenilo, čitav vo rasečen na dve polutke visio je na drvetu, a četiri pukovska kasapina upinjala su se psujući da iz njega izvuku drob. Oštro $u $e jedinice svađale oko masti, a naročiio oko bclih bubrega, okružene rojevima muva, kakve 20

se vidaju samo u takvim prilikama, krupne 1 milozvučne kao ptičice. I opet krv, mnogo krvi svuda, po travi, u raziivenim haricama koje se sustižu u traženju dobrog pada. Klali mi poslcdnju svinju na nekoliko koraka odatle. I več su -sc četvorica Ijudi svadala s kasapinom oko iznutrica. — Eh, lopove, ti si juce maznuo ružul Stigao sam još dva-tri puta da pogleđam tu svadu oko hrane, oslanjajući. se na neko stablo i podlegao sam neođoijivoj potrebi da povraćam, i to ne malo, već do besvesu. Vratiii su me do bivaka na nosiiima, pošto su xni prethodno digli moja dva sivomaslinasta piatnena džaka. Probudilo me je novo kaplarovo psovanje. Rat nikako da prodc.

n

Svašta se dešava, pa je tako i na mene došao red da postanem kaplar krajem tog istog avgusta. Često su me slali da sa patrolom za vezu od pet ljudi donosim naređenja generala Antreja. Ovaj je bio sitan, ćutljiv čovek, i na prvi pogled ne bi se reklo ni da je surov ni da je heroj. Ali trebalo se čuvati... Izgledalo je kao da iznad svega ceni svoju udobnost. Čak je bez prestanka mislio na nju, pa iako smo već više od mesec đana bili zabunjerti povlačenjem, on se ipak izđirao na sve i svakog ako ordonans oficir ne bi uspevao da mu odmah po doiasku u logor u svakom mestu nađe čist krevet i moderno opremljenu kuhinju. Štapskom ađutantu, uprkos četiri širita, ta briga za udobnost zadavala je mnogo muke. Kuhinjski zahtevi generala Antreja išli su mu na živce. Utoliko pre što on, žut, čiraš i mučen zatvorom, nije nimalo mario za jelo. Ipak je morao da jede rovita jaja za generalovim stolom i da siuša njegove jadikovke. Vojnik je vojnik. Međutim, nije mi polazilo za rukom da ga sažaljevam, jer je bio — kao oficir — pravi gad. Sudite i sami. Pošto smo se dakle vukli do večeri od puta do kote, od lucerke do šargarepe i ipak najzad staii da bi naš general negde prenočio, njemu su tražiii i nalaziii mirno seio, u dobrom zaklonu gde vojska još nije logorovala, a ukoliko bi bilo vojske u selu, ona bi se brzo pokupiila, izbacivali bi je prosto na ledinu, čak i ako je već složila puške u kupe. 12

Selo je bilo rezervisano samo za štab, njegove konje, njegovu komoru, njegov prtljag, i za tu bitangu majorsku, Zvao se Penson, taj gad, major Penson. Nadam se da je već crk’o dosad (i da mu smrt nije bila laka). Ali u vreme moje priče bio je i te kako živ taj Penson. Svake večeri bi okupio vod za vezu i dobro bi nas izgrdio da bi nas održao u formi i probudio žar u nama. Slao nas je do sto đavola, nas koji smo se čitavog božjeg dana vukii za generaJom. Sjaši! Na konja! Sjaši! I dotrčavaj s porukama odavde-odande. Mogli su i da nas udave kad se to sve završi. Bilo bi to prostije za sve. — Odlazite svi! Odlazite u svoj puk! I to trkom! — urlao bi. — Gde je sad puk, gospodine majore? — pitali bismo mi. — U Barbanjiju. — A gde je Barbanji? — Onamo. Onamo, kuda je on pokazivao, bila je noć kao i svuda unaokolo, ogromna noć koja je proždiraia put na dva koraka od nas i iz mraka je provirivao kao jezičak samo krajičak puta. De sad potraži taj njegov Barbanji na kraju sveta! Trebalo bi žrtvovati čitav eskadron da bi se našao taj njegov Barbanji. I to eskadron junaka. A ja, pošto nisam bio junak i nisam video nikakav valjani razlog đa budem hrabar, meni je, razume se, bilo još manje stalo da nađem taj njegov Barbanji, koji je on, uostalom, pominjao onako, nasumce. To je bilo kao kad bi neko pokušavao da užasnom grdnjom u meni probudi želju da se ubijem. Za takve stvari čovek je obdaren ili nije. Za sav taj mrak, tako gust da ti se činiio da nećeš više videti ruku ispružiš li je samo malo đalje od ramena, znao sam samo jedno, ali to sam znao sasvim izvesno, da je pun ogromnih i nebrojenih ubilačkih namera. Ova štapska njuška kao da je jeđino želela, čim padne mrak, da nas pošalje u smrt, a to ga je hvatalo ponekad 23

čim sunce zađe, Malo smo se s njim natezali inercijom, uporno smo se pravili da ga ne razumemo, grčevito smo se kako-tako držali za tihi logor sve dok smo mogli, ali kad više nismo videli drveće, trebalo je najzad pristati da se malčice primaknemo smrti: generaiova večera je bila gotova. Od tog časa sve se zbivalo slučajno. Dešavalo se da nademo, ali se dešavalo i da ne nađemo puk i taj njegov Barbanji. A nalaziii smo ga obično greškom, jer bi straže zaštitnog bataljona pripucale na nas kad bismo se primakli. Tada smo morali da se javimo i tako bi nas prepoznali. Ostatak noći bismo obavezno provodili u svakakvim požarčenjima, prenoseći bale zobi i kofe vode u ogromnim količinama, a drali bi se na nas dok nam se od grdnji i umora ne bi u glavi zavrtelo. Ujutro bismo opet odlazili sva petorica — vod za vezu — do štaba generala Antreja da nastavimo rat. Obično nismo nalazili puk i dočekivali bismo jutro lutajući unaokolo oko sela, nepoznatim putevima, po ivici evakuisanih zaselaka i podmuklih šipraga, a izbegavali smo ih koliko god smo mogli zbog nemačkih patrola. Negde smo ipak morali biti dok ne svane, negde u noći. Sve se nije moglo izbeći. Od tog doba znam šta oseća zec u šumi. Čudna je stvar samilost. Da je ko rekao majoru Pensonu da je podli kukavički ubica, pričinio bi mu ogromno zadovoljstvo dajući mu priliku da nas odmah izvede na streljanje pređ vod kapetana žandarmerije, koji mu je stalno bio za petama i koji je baš to imao u glavi. Nije se na Nemce oštrio taj žandarmerijski kapetafl! Tako smo, dakle, noćimU morali da izbegavamo zasede, a tih blesavih noći držala nas je jedino nada, svakim đanom sve nerazumnija, da ćemo izvući živu glavu, jedino ta nada i uz nju misao da nikad, ukoliko se izvučemo, nećemo zaboraviti, apsoiutno nikad, da smo na zemljinoj kugli pronašli čoveka po obličju kao vi ili ja, ali većeg lcŠinara od krokodila i ajkula, koji plivaju iz2-4

medu dve vode otvorenih čeljusti oko brodova sa smećem i trulim mesom, čekajud da ovi sve to izruče u more na pučini kod Havane. Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte Ijudi mogu da budu takva dubreta. I kad se nadeš na ivici rake, nečeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ijudi, a onda možeš da pljuneš i mirno sideš u raku. To je posao koji bi opravdao čitav jedan život. Ja bib rado dao ajkulama za klopu majora Pensona, a i onog žandara pride, koliko da ih naučim redu, a i svog konja — da se ne muči više, pošto nesrećnik više nije imao leda — u bol su se pretvorila — već samo dve rane pod sedlom, svaka kao moje dve šake, vlažne žive rane iz kojih se duž ćebeta obilato ceđio gnoj sve do tetiva. I na njemu je trebalo kasati, jedan, dva... Uvijao se od kasanja. Ali konji su još strpljiviji od ljudi. Talasao se u kasu. Morao sam da ga ostavljam napolju. U ambaru se od smrada iz njegovih rana tako osećalo da se čovek gušio. Kad bih ga uzjahao, njega je tako bolelo da se povijao, kao da mi olakša, a trbuh mu je onda đosezao do kolena. Čovek bi rekao da uzjahuje magarca. Istina, bilo mi je tako lakše, priznajem. I sami smo bili iznureni od sve te gvoždurije koju smo vukii na glavi i ramenima. General Antrej, u rekviriranoj kući, čekao je večeru, Sto je bio postavljen, a lampa na svom mestu. — Gubite se svi, bogamu — opet nam je naredivao Penson, mašući nam fenjerom pred nosevima. —- Sad ćemo sesti za sto! Neću više da ponavljam! Ma boće Ij već jednom ove mrcine otići? — urlao je. Čak mu se od besa, dok nas je slao da crknemo, na bledim obrazima javljalo malo boje. Ponekad bi nam generalov kuvar doturio neko parčence pre no što bismo otišii, general je i tako imao suviše klope, jer je prema pravilima službe dobijao četrdeset 2-5

sledovanja samo za sebe. Nije više bio mlad. Čak je bio sasvim blizu penzije. Nije ispravljao kolena u hodu. A kao da je i brkove farbao. Na slepoočnicama su mu krvni sudovi, to se lepo viđelo pri svetiosti Jampe dok smo odlaziii, iscrtavaJi vijuge kao Sena na izJazu iz Pariza. Ćerke su mu bile odrasle — govorilo se — neudate i, kao i on, nimalo bogate. Možda je zbog tih uspomena izgledao tako sitničav i džangrizav kao stari pas, poremečen u svojim navikama, koji pokušava da pronade svoju korpu s jastukom bilo gde, tamo gde mu otvore vrata. Voleo je lepe vrtove i ruže, nije propuštao nijedan ružičnjak kud god smo prolaziii. Generalima nema ravna kad je u pitanju Ijubav za ružičnjake. To je stvar poznata. Ipak bismo krenuli. Muka je bila naterati rage u kas. Bilo ih je strah da se pokrenu, prvo zbog rana, a drugo, plašile su se i nas, a i noći, plašile su se svega, jednom reči! Mi takode! Po deset puta smo se vraćali i pitali majora za put. Po deset puta nas je on nazivao lenštinama i pokvarenim zabušantima. Najzad bismo mamuzajući prešli i poslednju predstražu, rekli lozinku i naglo zaronili u pustoiovinu, u mrak te ničije zemlje. U tom silnom lutanju s kraja na kraj mraka najzad bismo počeli i da naziremo put, bar nam se tako činiSo... Čim bi jedan oblak bio malo svetliji od ostalih, mi bismo govorili da nešto vidimo. Ali ispred nas je jedino bio izvestan odjek, koji je odlazio i vraćao se, ođjek topota konja u kasu, topota koji te guši, ogroman, toliki da želiš jedino da ga se nekako otreseš. Kao da su topotali do neba i pozivali sve konje koliko ih je na svetu ne bi ii se oglasili, ne bi li nas poubijali. Uostalom, to se dalo urađiti i levom rukom i jednim jedinim karabinom, samo je ttebalo povući oroz iz zasede kraj drveta. StaJno sam mislio da će prvi zrak svetlosti koji ugledamo biti blesak puščanog pucnja — i kraj. Eto, tek četiri nedelje je rat trajao, a mi smo već bili tako umorni, tako nesrećni, da sam ja od tolikog umora

i/gubio uz put nešto od svog straha. Mučenje dano-noćmin secanjima i naredbama širitlija, naročito onih na dnu lcstvice, glupljih, podmukJijih i ogorčenijih no ikad, najzad je i one najupornije pokolebalo u uverenju da još vredi živeti. A tek želja da čovek ode! Da se ispava! To pre svega! A kad ne možeš više ni da odeš da sđ ispavaš, onda ti želja rx životom iščili sama od sebe. Dokle god budemo u životu moraćemo da se pravimo da tražimo puk. Da bi u mozgu jedne kukavice misao sastavila krug, mnogo stvari mora da joj se desi, i to priSično surovih Mvari. Čovek koji me je prvi put naterao da mislim o svom hvotu, da zaista mislim, da razmišljam praktično i na svoj način, bio je bez ikakve sumnje major Penson, ona murllačka njuška. Mislio sam, dakle, o njemu, i to iz sve snage, klateći se pod punom opremom, povijajući se pod teretom gvožđurije, ja — rekvizita i statista u nemogućoj medutiarodnoj predstavi u koju sam uleteo pun oduševljenja... l'o sam priznavao. Svaki metar pomrčine ispred nas bio je novo obećanje završetka, mogućnosti da se crkne, samo kako? JJ svemu tome samo je jedno bilo nepredvideno: uniforma i/.vršioca. Hoće !i biti neko s ove strane? Ili neko od preko puta? Ništa ja njemu, Pensonu, nisam bio kriv! Uostalom, ni njemu, ni Nemcima. S glavom kao trula breskva i četiri širita što su blistali posvuda od glave do pupka, ufitiljenih brkova i šiljastih kolena, i s durbinom koji mu je visio oko vrata kao kravi zvono i s mapom i/1000, zašto onda? Pitao sam se kakav to bes tera tog tipa da šalje druge da pocrkaju? One druge koji nemaju mapu. Nas četiri konjanika na putu dizali smo buku kao čitavo pola puka. Morali smo se čuti na četiri časa hoda, ali možda nisu hteli da nas čuju. Ta je mogućnost bila dozvoljena. Možda su nas se Nemci plašili? K o zna? Mesec dana nespavanja pritiskivalo nam je kapke, 2-7

eto šta smo nosili i još toliko na potiijku, pored kilograma gvožđurije. Moji konjanici iz pratnje loše su se izražavali. Jedva bi ponešto rekli, da pravo kažem. Bili su to momci iz zabačenih krajeva Bretanje, a na odsluženju roka, i sve ono što su znaii nisu poneli iz škole već iz vojske. Te večeri sam pokušao da malo porazgovaram o selu Barbanji s onim kraj sebe, koji se zvao Kersizon. — Čuj, Kersizon — kažem mu ja — ovde smo u Ardenima, znaš... Vidiš li ti štogod ispred nas? Ja ne vidim ništa. — Mračno je kao u guzici — odgovori mi Kersizon. Bilo je to dovoljno. — Slušaj, a da nisi čuo da se govori o Barbanjiju tokom dana? Gde mu to dođe? —■ opet ga ja pitam. — Ne. I eto. Nikad nismo našli Barbanji. Vrteli smo se unaokolo do jutra i došli do nekog drugog seia i tu nas je čekao čovek s durbinom. Njegov general je pio kaficu pod venjakom pred kućom predsednika opštine kad smo stigli. — Ah, kako je lepo biti mlad, Penson! — primeti starac vrlo glasno svom štapskom oficiru, videći nas, matorac, kako prolazimo. Pošto to reče, ustade i ode da piški, a potom da se prošeta s rukama na pogrbljenim leđima. Bio je vrlo umoran tog jutra, došanu mi posilni, general je loŠe spavao, nešto ga je muČilo, bešika, kako se pričalo. Kersizon mi je uvek isto odgovarao kad bih ga noću ispitivao, to je najzad počelo da me uveseljava kao neka smešna mana. Ponovio mi je joŠ dva-tri puta ono o mraku i guzici, a onda je poginuo, ubijen je posle izvesnog vremena na izlazu iz jednog sela, dobro se sećam, seia za koje smo pogrešno mislili da je neko drugo, od vatre Francuza, koji su pogrešno mislili da smo mi oni drugi. I baš nekoliko dana posle pogibije Kersizona, razz8

mislili smo i našli smo kao neki način, na veliko zadovoljm v o , da više ne lutamo noću, DakJe, izbacuju nas iz logora, Dobro. Mi sad ćutimo. Ne bunimo se. »Odlazite!« — urla kao i obično ona vo■ '.tana njuška. — Razumem, gospodine majore! I onda bismo krenuli prerha topu, i to hitro, sva pctorica. Kao u kradu voća. Kraj je bio bregovit. Bila |c tu Meza i njeni brežuljci s vinogradima, još nezrelo ^rožde i jesen i sela sva od drveta, dobro isušena za tri lotnja meseca, dakle gorela su lako. Primetili smo mi to jedne noći kad baš nikako nismo znali kuda ćemo. Jedno selo, u koje je gledao top, još je j»oreIo. Nismo prilazili blizu, ne suviše, gledali smo samo poizdalje to selo, kao posmatrači, mogio bi se reći, sa deset ili dvanaest kilometara razdaljine, na primer. I potom su svake noći, u to vreme, sela plamtela na vidiku, to se ponavljalo, bili smo okruženi kao nekim veiikim krugom čudnih slavlja u svim tim mestima koja su gorela ispred nas i s obeju strana, a plamen se dizao i lizao oblake. Videli smo kako plamen sve proždire: crkve, amhare, jedan za drugim, srogove u kojima je plamen bivao življi, viši no inače, pa gređe koje su se propinjale, sasvim uspravne u noći, s bradicom od plamičaka, pre no što se sruše u blesak. Lepo se vidi kako gori jedno selo, ćak i na dvadeset kilometara. Veselo izgleda. Zasdak, sav nikakav, koji preko dana i ne primetiš, u dnu ružne dolinice, eto ne može ćovek ni da zamisli noću, kad gori, kako to izgleda! Reklo bi se Bogorodičina crkva! 1 požar traje ćitave noći, čak i kad je sasvim malo selo, pri kraju liči na ogroman cvet, potom samo na pupoljak i onda više ništa. Samo dim i uto svane. Konje, onako osedlane, ostavljali smo na livadi pokra) nas i oni se nisu micali. A mi smo spavali na travi, sem jednog koji bi čuvao stražu i smenjivali smo se, ra2-9

zume se. Ali kad možeš da giedaš požar, noć prolazi brže, nije više mučno podnositi je, nije čovek usamljen. Na nesreću, to sa selima nije potrajalo... Za mesec dana, u tom kantonu nije više bilo nijednog. Na šume se pucalo rakode iz topova. Šume nisu potrajale ni osam dana. 1 šume daju lepu vatru, ali slabo to traje. Posle toga su kolone artiljerije zauzele sve puteve idući u jednom smeru, a civili koji su bežali išli su u suprotnom. Jednom reči, mi više nismo mogli ni da idemo ni da se vraćamo, morali smo da ostanemo tu gde smo. Čekali smo da dode i na nas red da crknemo. Čak ni general više nije mogao da se ulogori bez vojske. Najzad smo svi spavali na otvorenom polju, bili generaii ili ne bili. Čak i oni u kojima je još bilo ostalo malo srčanosti, sad je izgubiše. Tih meseci su počeli da streljaju redove da bi im podigli moral, i to u četama, a žandara su pohvaljivali u dnevnoj zapovesti za način na koji je on vodio svoj mali rat, onaj duboki, istiniti, pravi.

30

Posle predaha pojahali smo, nekoliko nedelja kasnije, i krenuli prema severu. I zima je pošla s nama. Top nas više nije napuštao. Medutim, Nemce smo sretali retko i samo slučajno, čas nekog husara, čas nekoliko pešaka tu i tamo, u žutom i zelenom, lepim bojama. Izgledaio je kao da ih tražimo, aii bismo odlaziii dalje čim bismo ih primetili. Svaki susret je ostavljao dva-tri konjanika da lcže, čas njihova čas naša. A njihovi oslobodeni konji, s uzvitlanim i zveckavim uzengijama, galopirali su u prazno i leteli k nama iz daleka sa sedlima čudnih kolana i od nove kože kao novčanici za Novu godinu. Pritrčavali Nti našim konjima i smesta bi se sprijateljili. Imali su sreće '. Jer mi nismo mogli to isto! jednog jutra, vraćajući se iz izviđanja, poručnik Scnt-Anžans je pozivao druge oficire da se uvere kako on ne priča priče. »Posekao sam dvojicu sabljom« pričao jc unaokolo, pokazujući svoju sabiju koja je, zaista, u lankom žlebu za to predviđenom, bila.puna usirene krvi. — Baš je sila! Bravo, Sent-Anžans! Da ste ga videli, gospodo! Kakav juriš! — potvrdi kapetan Ortolan. To se dogodilo u eskadronu kapetana Ortolana. — Ništa mi od cele stvari nije promaklo! Nisam bio daleko! Prvo vrhom u vrat spreda i desno!... Bum! Prvi |c gotov!... Opet bod, ali pravo u grudi!... Levo! Probatlanje! Pravi takmićarski nastup, gospodo!.., Još jednom 3i

bravo, Sent-Anžans! Dva kopljanika! Na kilometar odavde. Oba momka su još tamo! Usred oranice! Za njih je rat završen, zar ne, Sent-Anžans? Kakav dvostruki udarac! Mora da su iskrvavili kao zečevi. Poručnik Sent-Anžans, čiji je konj dugo galopirao, primao je čestitanja i hvale drugova vrlo skromno. PoŠto je sad Ortolan jemčio za podvig, umirio se i uzmicao, pritegao je nakratko kobilu i lagano je sa njom obilazio oko okupljenog eskadrona kao da je bila reč o uspehu u preponskoj trci. — Trebalo bi odmah da tamo pošaljemo drugu izvidnicu na tu istu stranu! Smesta! — užurbao se kapetan Ortolan zaista uzbuden. — Ta dva momka su sigurno zaiutala ovamo, ali mora biti da ima i drugih za njima... Hajde, vi, kaplare Bardami, podite tamo s vaša četiri čoveka. To se on meni obraćao, kapetan. — A kad budu počeli da pucaju na vas, potrudite se da im tačno odredite mesto i odmah dodite da mi javite gde su! Sigurno su Brandenburžani! Aktivni vojnici su pričali da se u mirnodopsko vreme kapetan Ortolan jedva i pojavljivao u kasarni. Sad u ratu, naprotiv, oštro je to nadoknadivao. Istinu govoreći, bio je neumoran. Njegov polet je, čak i medu toliko usijanih glava, svakim danom bivao sve uočljiviji. Pričalo se, takode, da šmrče kokain, Bled, s podočnjacima, uvek u pokretu na krhkim nogama, čim bi sjahao zateturao bi se, a potom bi se sredio i besno se šetao po oranici tražeći novu priliku za podvig. Samo što nas nije slao da hvatamo tanad na izlasku iz cevi topova preko puta. Saradivao je sa smrću, Mogao se čovek zakleti da je ova potpisala ugovor s kapetanom Ortolanom. Prvi deo života (ja sam se raspitao) proveo je u konjičkim takmičenjima, lomeći rebra nekoliko puta godišnje. Od tog silnog lomljenja, a i zato što mu noge nisu služile za hodanje, listovi su mu se sasušili. Ortolan se sad kretao nervoznim i krutim koraeima kao na štapovima. 32-

Kad bi sjahao, u suviše dugačkom šinjelu, pogrbljen na kiši, izgledao je kao avetinjske sapi trkačkog konja. Da kažem i to da je u početku ove čudovišne stvari, to jest u avgustu, pa čak i u septembru, još bilo časova, pa i čitavih dana, a i delova puta i gustiša u šumi, koji su bili naklonjeni osuđenicima... Čovek je još mogao da se prepusti iluziji da je koliko-toliko miran i da pojede, na primer, konzervu s hiebom do kraja, bez more predosečanja da mu je to poslednja. Ali od oktobra je bilo gotovo s tim malim zatišjima, tuča je bivala sve jača i sve gušća, sve punija, filovana granatama i kuršumima. Uskoro ćemo se naći usred oluje, a ono što smo se trudili da ne vidimo biće nam pred nosom i ništa drugo nećemo ni videti osim toga: svoju sopstvenu smrt. Noć, koje smo se u prvo vreme toliko plašili, u poredenju s ovim činila nam se lakša. Došli smo dotle da smo iščekivali, želeli da padne noć. Nisu mogli tako lako da nas gadaju noću kao danju. A sad je još jedino ta razlika bila važna. Teško je doći do onog bitnog, čak i kad je rat u pitanju, mašta se dugo opire. Mačke kojima suviše preti vatra ipak na kraju skaču u vodu. Pronaiazili smo noću tu i tamo po četvrt časa vremena koje bi dosta nalikovalo dnevnom mirnodopskom vremenu, onom vremenu koje je sad izgledalo neverovatno, kad je sve bilo dobroćudno, kad u stvari ništa nije imalo značaja, kad se toliko drugih stvari ispunjavalo, a sve su one sad izgledale izvanredno, čudesno prijatne. Mirno doba je bilo pravi živi somot... Ali ubrzo su se i same noći pretvorile u gonjenje bcz milosti. Skoro bez prestanka je i noću trebalo još naprczati premorenu snagu, podneti još jedan mali dodatak, koliko da bi se nahranilo i oteo krajičak sna u mraku. Do linije predstraža stizala je komora, sramotno teška i puzeća, u dugim ćopavim povorkama krhkih kola, krcatih mesom, zarobljenicima, ranjenicima, zobi, pirin33

čom i žanđarima, a i vinom, balonima vina, koji su tako podsećali na ženske, trbušaste i gegave. A peške, vukući se iza potkivačnice i hleba, išli su zarobljenici, naši i njihovi, s lisicama na rukama, osudeni na ovo ili ono, pomešani, ruku vezanih za uzengiju žandara, neki odredeni za sutrašnje streljanje, ali ništa tužniji od ostaiih. I oni su jeli, nesrećnici, svoje sledovanje tunjevine —• tako teške za varenje (neće imati vremena da je svare), u očekivanju da konvoj krene sedeli su kraj puta — i grizli poslednje parče hleba vezani okovima za civila, optuženog da je špijun, a on o tome pojma nije imao. A ni mi. Mučenje u puku se nastavljalo u noćnom vidu: pipajući po seoskim grbavim uličicama bez osvetljenja i bez lika, povijali smo se pod džakovima zobi, težim od čoveka, od jednog nepoznatog ambara do drugog, pod kišom psovki, ugroženi, od ambara do ambara, izbezumijeni, konačno lišeni nade da možemo završiti drugačije do daveći se u opasnostima, i balezi, i zgadeni što nas do krvi muči i obmanjuje horda pokvarenih ludaka, koji su, svi koliko god ih je bi!o, odjednom postali nesposobni za išta drugo osim da ubijaju i da raskomadani ginu ne znajući zašto. Kad bismo se svalili na zemlju između dveju gomila đubreta, širitlije su nas budile psovkama i udarcima čizmom; dizali smo se i ponovo se bacali'na istovarivanje nove pošiljke, ispočetka. Selo je brektalo od hrane i vojske u noći otečenoj od masti, jabuka, zobi, šećera, a sve je to trebalo prevući i rasturiti uz put, nasumce, po vodovima. Komora je donosila sve, sem bekstva. Premoreni požarni bi $e sručili oko kola, a onda bi nailazio konjušar i fenjerom osvetljavao ove larve. Taj majmun s podvoljkom morao je u najvećem haosu da nade pojilo. Da se konji napoje! A ja sam lično video čitava četiri čoveka, uključiv i zadnjicu, kako spavaju u koritu pojila punom vode, obeznanjeni od sna, u vodi do grla. 34

Posle pojila trebalo je opet naći imanje i uličicu odakle smo pošli i gde je, po nama, trebalo da je naš vod. A ako ništa ne nademo, mogli smo opet da se svalimo ispod nekog zida i dremnemo bar jedan jedini sat, ukoliko je još ostao sat vremena za spavanje. Kad ti je posao da te ubijaju, ne smeš biti probirač, moraš da se praviš kao da život teče dalje, i to i jeste ono najteže, ta laž. A kola komore bi se vraćala u pozadinu. Bežeći od zore, povorka bi kretala na put škripeći svim svojim iskrivIjenim točkovima, odlazila je praćena mojom željom da je presretnu, da je raskomadaju, spale tog istog dana, onako kako to prikazuju crteži iz rata, da komoru opljačkaju i zauvek unište sve žandarske gorile, potkovice, pratioce s fenjerima i sve što u njoj ima za prenošenje, i sočivo i brašno i sve ono što se nikad ne da skuvati i što nikad više ncćemo videti. Jer kad se već crkava, svejedno je da li ćeš crći od umora ili od nečeg drugog, a najtužnije je doći dotle vukući džakove i tako provoditi noć. Onda kad te gadove budu sravnili do paoka, bar će nas ostaviti na miru — mislio sam makar i jednu jedinu noć, bar da se jednom ispavamo i odmorimo i dusu i telo. Ovo snabdevanje bilo je dodatna mora, maio, čudovišno mučenje uz veliku muku rara. Divljad ispred, sa strane i pozadi. Svuda su ih rasuli. Osudenici na belom hlebu, želeli smo samo jedno, ali to strasno, da se dobro lspavamo, sve osim te želje bilo je patnja, i vreme i napor za žderanje. Krajičak potoka, deo zida koji nam se činio poznatim... I mirisi su nam pomagali da pronademo imanje, kao da smo se u pse pretvorili u ratnoj noći napuštenih sela, Još nam je najsigurniji trag bio miris balege. Narednik komordžija, predmet svih pukovskih mržnji, bio je trenutni gospodar sveta. Onaj koji govori o budućnosti, mangup je, samo sadašnjost se računa. Govoriti o potomstvu isto je što i držati govor crvima. U noći zaraćenog sela narednik je čuvao ljudsku stoku za velike nedavno otvorene klanicc. Narcdnik jc car! Car smrti! Narednik Kretel! Tačno! Ncma vcćc silc. Ncma 35

veće sile od njega osim nekog narednika onih drugih, preko puta. Ništa živo nije ostajalo u selu sem zaplašenih mačaka. Nameštaj, prvo uredno iscepan, odlazio je na loženje kazana, stolice, fotelje, kredenci, od najlakšeg do najtežeg. A sve što se dalo poneti na ledima moji su drugovi odnosili. Češljeve, Jampice, šolje, bezvredne sitnice, čak i mladin venac, sve je odlazilo. Kao da su pred nama godine života. Krali su razonode radi, da bi sebe uverili kako im predstoji još mnogo godina. Večite iste želje. Za njih je top značio samo buku. Baš zbog toga ratovi i mogu da potraju. Čak i oni koji ga vode, koji su neposredni učesnici, ne mogu da ga zamisle. 1 sa zrnom u trbuhu nastavili bi da skupljaju stare sandale kraj puta, jer »još mogu da posluže«. Tako i ovca, oborena na bok, izdiše na livadi, ali još pase. Većina Ijudi umire tek u poslednjem trenutku, drugi poćinju i pripremaju se dvadeset godina unapred, a ponekađ i više. To su nesrećnici ovog sveta. Što se mene tiče, nisam bio mnogo mudar, ali sam ipak postao dovoljno praktičan i samim tim neopoziva kukavica. Verovatno sam zbog te rešenosti davao utisak velike mirnoće. U svakom slučaju ulivao sam, takav kakav sam, paradoksalno poverenje kapetanu Ortolanu Jično, te se odlučio da mi te noći poveri opasan zadatak. Trebalo je, reče mi on u poverenju, da kasom odem pre zore u Noarser-sir-la-Lis, grad tkača na četrnaest kilometara od seia u kojem smo se ulogorili. Trebalo je da proverim na licu mesta prisustvo neprijatelja. Po tom pitanju izvidnice su od jutros donosile stalno protivrečne izveštaje. General Antrej je gubio strpljenje. Za to izviđanje dozvolili su mi da izaberem konja medu najmanje gnojavim u vodu. Već ođavno nisam bio sam. Zato mi se učinilo kao da odlazim na putovanje. Ali oslobođenje je bilo lažno. Čim sam se našao na putu, od umora nisam uspevao, ma koliko da sam se trudio, da zamislim svoju sopstvenu

36

smrt dovoljno odredeno i u pojedinostima. Išao sam od drveta do drveta praćen zvukom gvožđurije. Moja lepa sablja je sama, što se buke tiče, vredela koliko klavir. Mo/da sam bio i za žaljenje, ali u svakom slučaju bio sam krajnje smešan. Na šta li je mislio general Antrej šaljući me kroz ovu lišinu prekrivenog cimbalima? Na mene sigurno nije. Acteci su obično, kako kažu, prosipali utrobu u svojim hramovima sunca žrtvujući po osamdeset hiljada Ijudi nedeljno bogu oblaka da bi im poslao kišu. U takve stvari čovek teško može da poveruje, sve dok ne pode u rat. Ali kad se tu nađe, sve mu je jasno, i Acteci i preziranje tuđeg tela, jer je taj isti prezir mog bednog droba morao postojati kod našeg generala, gorepomenutog Seladona de Antreja, koji je od unapredenja do unapredenja postao nekakav određeni bog, nekakvo malo sunce puno zahteva. Ostajala mi je još maia nada da će me zarobiti. Tanušna je bila ta nada, kao končić. Končić u noći, jcr okolnosti nisu bile nimalo pogodne za prethodne učtivosii. I ! takvim trenucima pre će vam metak skinuti glavu no što će sagovornik skinuti kapu da vas pozdravi. Uostalom, šta bih mogao i da kažem tom vojniku, u načelu neprija teljski raspoloženom, koji je došao s drugog kraja Evrope sve u nameri da me ubije?... Ako bude oklevao ma i se kundu (što bi mi bilo dovoljno), šta da mu kažem? Pre svega, ko će to biti u stvari? Neki trgovački pomoćnik? Profesionalni vojnik? Možda grobar? A u civilu ? Kuvar?... Konji ipak imaju više sreće, jer i ako podnose rat kao i tni, od njih se bar ne zahteva da na to pristanu, da se prave da veruju. Nesrećni konji, ali slobodni! Oduševljenje je, avaj, samo za nas. Gadost! Vrlo sam dobro razaznavao put u tom času i sa strane, na muljevitom tlu, velike kvadrate i mase kuća, obeljene mesečinom, kao krupne nejednake komade leda, ćutljive u bledim blokovima. Hoće li ovo biti kraj svemu? Koliko ću vremena provesti u ovoj samoći pošto me srede? Pre no što skončam? I u kojem jarku? Ispod kojeg zida? 37

Ili će me možda dovršiti? Nožem? Ponekad seku šake, čupaju oči i ostalo,,. Mnogo se štošta o tome pričalo i ništa lepo! K o zna?... Topot konja... još jedart... Bilo bi to dovoljno? Ova životinja kasa kao dva slepljena čoveka obuvena u gvožde, čudnim, gimnastičkim, neujednačenim korakom. Moje srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od rebara, nemirno, zgičeno, glupo. Kad se čovek namah baci s vrha Ajfelove kule mora da oseti takve stvari. Hteo bi da se zadrži u prostoru. Pretnja tog sela ostaia je za mene tajna, mada ne potpuno. Usred trga majušan vodoskok je žuborio samo za mene. Te večeri je sve bilo samo za mene. Najzad sam bio vlasnik meseca, sela, ogromnog straha. Već sam hteo da krenem kasom. Noarser-sir-la-Lis trebalo je da je na još sat puta najmanje, kad primetih dobro zaklonjenu svetiost iznad jednih vrata, Uputih se pravo toj svetiosti i tako sam otkrio u sebi nekakvu smelost, istina nestainu, ali neslućenu. Svetlost brzo iščeze, aii dobro sam je video. Zalupah. Bio sam uporan, opet sam zaiupao, vrio glasno pozvao, pola na nemačkom poia na francuskom, naizmenično za svaki slučaj, te nepoznate ljude zamandaljene u dnu mraka. Najzad se vrata odškrinuše, samo jedno krilo. —■ K o ste vi? — upita glas. Bio sam spasen. — Konjanik... — Francuz? — već sam nazirao ženu* koja mi se obraćala. — Da, Francuz. . — Jer maiočas su prošii nemački konjanici... I oni su govorili francuski... — Da, aii ja sam pravi Francuz... — A! — kao da je sumnjala u to. — A gde su sad? — upitao sam. — Otišli su ka Noarseru oko osam časova. — Pokazivala je prstom u pravcu severa. 38

Devojka, vunena marama, bela kecelja, sve to izroni sad iz mraka čak do praga. — Šta su vam uradili — upitah ja — Nemci? —- Spalili su jednu kuću kod opštine, a ovde su ubili mog malog brata kopljem u trbuh... Igrao se na Crvenom mostu, pa je stao i gledao ih kako prolaze... Eto — pokaza mi ona — tu je... Nije piakala. Ponovo upali onu sveću čiju sam svetlost ugiedao. I sad videh — istina je — u dnu sobe maii lcš položen na dušek, u mornarskom odelu. Vrat i glava, mrtvački bledi kao svetlost sveće, izdvajali su se od velikog četvrtastog plavog okovratnika. Dete je bilo zgrčeno, savijenih ruku, nogu i leda. Udarac kopljem bio je kao smrtna osa prošla kroz trbuh. Majka je glasno piakala na kolenima kraj njega, otac takode. A onda počeše /ajedno da ječe. Bio sam žedan. — Da nemate bocu vina da mi prodate? — upitah. — Pitajte majku... Ona zna da li je neka još ostala... Nemci su nam mnogo odneli maločas... I počeše da raspravljaju o mojoj molbi i to tiho. — Nema više — vrati se devojka da mi javi. — Nem«i $u sve odneli... Medutim, sami smo im dali i to dosta... — To da, ne da su ga pili! — primeti majka prestavši da plače. — Vole oni to... — Više od stotinu flaša sigurno — dodade otac i dalje klečeći. — Znači, nema više nijedne — uporno ću ja, još se nadajući, toliko sam bio žedan i to naročito belog vina, nnog što gorči i probudi čoveka. — Platiću. — Ostalo je samo ono što ne vredi mnogo. Pet franaka flaša... — prihvati majka. — U redu! — i izvadim iz džepa svojih pet franaka, krupnu paru, — Donesi jednu — naredi ona tiho sestri. Sestra uze sveću i donese ubrzo litrenjak iz skrivmce. Poslužiii su me, ostaio mi je još samo da odem. 39

— Da neće đa se vrate? — upitah ja ponovo uznemiren. — Možda — odgovoriše uglas — ali onda će sve spaliti... To su nam obećali u odlasku... — Idem ja to da vidim. — Pravi ste junak... Onamo! — pokazivao mi je otac u pravcu Noarser-sir-la-Lis... Čak je izašao na put da bi gledao za mnom. Majka i kći su bojažljivo ostale da bdiju kraj malog mrtvaca. — Vrati se — zvale su ga iz kuće. — Ulazi unutra, Žozef, nemaš ti nikakva posla na putu... — Baš ste junak — opet mi reče otac i rukova se sa mnom. Uputih se kasom prema severu. — Nemojte im reći da smo joŠ tu! — Devojka je izašla da mi to dovikne. — Videće i sami sutra — odvratih — da li ste još tu. — Nije mi bilo pravo što sam dao onih sto sua. Tih sto sua je stajalo između nas. A to je dovoljno za mržnju, sto sua, i za želju da svi pocrkaju. Nema ljubavi za traćenje na ovom svetu dokle god bude sto sua. — Sutra! — ponovili su oni sumnjičavo. I za njih je sutra bilo daleko, nije imalo mnogo smisla takvo sutra. U stvari, reč je bila o joŠ jednom satu življenja za sve nas, još jednom jedinom satu u jednom svetu gde se sve svodilo na ubijanje, pravo čudo! Nije dugo potrajalo. Kaskao sam od drveta do đrveta, iščekujući svakog časa da me neko pozove ili upuca. Kad — ništa. Moralo je biti oko dva posle ponoći, ne više, kad sam se ispeo hodom na vrh brežuljka. Odatle ugledah iznenada ispred sebe redove i redove upaljenih gasnih uličnih svetiljki, a u prvom planu železničku stanicu, osvetljenu, s vagonima, restoracijom, odakle se, medutim, nije čuo nikakav zvuk... Ništa. Ulice, bulevari, ulične svetiljke, pa opet paralelni nizovi svetiljki, čitave četvrti, a sve ostaio je unaokolo samo pomrčina, praznina, nezasita 40

oko rasprostrtog građa, ispruženog preda mnom kao da |c neko grad ispustio sa svim njegovim svetiljkama, pa se on prosuo usred pomrčine. Sidoh s konja i sedoh na krtičnjak, te sam dosta dugo gledao to ispred sebe. To mi još uvek nije kazivalo da li su Nemci ušli u Noarser, ali pošto sam znao đa u takvim slučajevima imaju nbičaj da pale, ako su ušli a nisu odmah grad zapalili, po svoj prilici su im planovi i narnere neobični. Nije bilo ni topa, to je bilo sumnjivo. 1 moj je konj hteo da legne. Vukao je uzdu, te se stoga osvrnuh. Kad sam ponovo pogledao prema gradu, nešto jc izmenilo krtičnjak predamnom, vrlo malo, naravno, ali ipak dovoljno da bih pozvao: »Haj, tamo! Ko ide?... Ova promena u rasporedu mraka desila se na nekoliko koraka... Nekog je moralo biti... — Ne dernjaj se toliko! — odgovori mi muški glas, težak i hrapav, glas koji je zvučao vrlo francuski. — I ti si zaostao? — upita me odmah. Sad sam mogao da ga vidim. Pešak, s kapom mangupski izlomljenog štita. Posie toliko godina sećam se, kao da je bilo juče, tog časa kad se njegova prilika digla iz trave, kao mete na negdašnjirn vašarskim strelištima koje predstavljaju vojnike. Pridosmo bliže. U ruci sam držao revolver. Zamalo pa b ' ucao ni sam ne znam zašto. uj — upita me on — jesi li ih video? — Ne, ali sam došao ovamo da ih vidim. — Ti si iz 145-og konjičkog? — Da, a ti? — Ja sam rezervista. — A — rekoh. To me )e začudilo: rezervista! Bio jc to prvi rezervista koga sam sreo u ratu. Uvek smo bili s aktivistima, bar mi. Nisam mu video lice, ali glas mu je već bio drugačiji od naših, nekako tužniji, što će reći i bolji od naših. Zbog toga se nisam mogao ođbraniti od poverenja koje mi je pomalo ulivao. To je već bilo nešto. — Meni je đosta — ponavljao je — otići ću da me Svabe uhvate. 41

Ništa nije krio. — Kako to misliš da izvedeš? Odjednom me je njegov plan siino zainteresovao, više od svega, kako će to da izvede i da uspe da ga Švabe uhvate ? — Još ne znam... — Kako si uspeo da zbrišeš? Nije lako namestiti se da te uhvate. — Baš me briga, predaću se. — Znači, strah te je? — Strah me je i smatram da je sve ovo blesavo, ako hoćeš da znaš šta ja mislim, šta se mene tiču Nemci, melii oni ništa nisu učinili... — Curi — kažem mu ja — možda nas sad slušaju... Kao da sam hteo da budem učtiv prema Nemcima. Želeo sam da mi ovaj rezervista objasni, kad je već o tome reč, zašto ni ja nemam hrabrosti za vodenje rata kao svi oni drugi... Ali on ništa nije objašnjavao, samo je ponavIjao da mu je preko gJave. Onda mi je ispričao kako se raspao njegov puk, prethodnog dana u zoru, zbog našeg lovačkog pešačkog, koji je greškom otvorio vatru na njegovu četu preko polja. U tom času ih nisu očekivali. Došli su tri časa ranije no što su ih očekivali. A pešaci, Ijudi umorni, iznenađeni, raspale po njima i izrešetaju ih. Pesma mi je bila poznata, već su mi je pevali. — Možeš misliti da sam ja to iskoristio. »Robinsone« —- rekoh, tako $e zovem, Robinson! Leon Robinson. — »Sad ili nikad. Hvataj maglu«, rekoh sam sebi... Zar nije tako? Krenuo sam, dakle, duž šumarka i tu, zamisli samo, koga vidim — našeg kapetana... Naslonio se na drvo, prilično rasturena trbuha... Crkavao je... Držao je obema rukama gače i pljuvao... K rv mu je liptala odasvud, kolutao je oćima... Nikog nije bilo kraj njega. Stedili su ga... »Mama, mama«, zapomagao je umirući i pišajući krv. — Gotovo je s mamom — kažem mu ja. — jedi 42-

jrovna! — To onako u prolazu sručim mu u lice... Možeš misliti što mu je bilo milo. A, stari moj?... Ne biva često da možeš da kažeš šta misliš, i to kapetanu... Treba iskoristiti priliku. Retke su... I da bih brisnuo što brže, bacim samar, a i oružje... U baru za patke, tu pored... Treba da znaš da ja, ovakav kakav sam, nikog ne žeiim da ubijam, nisam to naučio... Nisam voleo tučnjave ni u mirno vreme... Uvek sam se sklanjao... I sad, možeš misliti! U civilu sam se trudio da redovno odlazim u fabriku... čak sam bio pomalo i graver, samo to nisam mario zbog svada, više sam voieo da prodajem večernje novine u mirnom kraju gde me svi poznaju, oko Narodne banke... Na Trgu Viktoar, ako hoceš da znaš... Ulica Pcti-Šan... To mi je bila nahija... Nikad nisam prelazio Ulicu Luvr i Pale-Roajal s one strane, vidiŠ već... Ujutru bih vršio nabavke za trgovce... Ponekad i neku isporuku popodne, pomalo sam i majstorisao... Malo radio fizički... Ali oružje neću... Ako te Nemci vide pod oružjem, a? Viden si za ono! Ali kad si ovako kao ja: ništa u rukama... Ništa u džepovima... Osete da će im biti lakše da te zaiobe, razumeš? Znaju s kim imaju posla... kad bi čovek mogao da ode go do Nemaca, ro bi bilo još bolje... Kao konj! Tako ne bi znali iz koje si vojske. — To je istina. Shvatio sam da godine nešto znače u razmišljanju. Ćovek postaje praktičan. — Tu su, je li? —- Određivali smo i zajeđno ocenjivali svoje mogućnosti i pokušavali da pročitamo budućnost gledajući, kao u bačene karte, u osvetljeni plan koji nam je pružao ćutljivi grad. — Idemo? Trebalo je prvo preći železničku prugu. Ako postoji straža, bićemo joj na nišanu. A možda i nećemo. Trebalo )r videti. Da li preći preko nje ili odozdo, tunelom. — Treba požuriti — dodade taj Robinson. — Treba to učiniti noću, danju nema prijatelja, svi rade za publiku, danju, vidiš, čak i u ratu je pravi vašar... Po43

vedi ragu sa sobom. — Poveo sam ragu. Predostrožno, da bismo brže klisnuli ako doček bude loš. Dospeli smo do rampe, njene belo-crvene ruke dizale su se prema nebu. Nikad nisam video rampu tog oblika. Nije bilo takvih u okolini Pariza. — Misliš da su već ušli u grad? — Sigurno — reče on. — Samo napred. Sad smo morali da budemo hrabri kao oni najhrabriji, zbog konja, koji je mirno išao za nama, kao da nas svojim topotom gura, samo se on čuo, Tap, pa opet tap njegovih potkovica. Udarao je pravo u odjek kao da je sve u najboljem redu. Ovaj Robinson je kanda računao na noć da nas ona izvuče? Išli smo obojica hodom duž prazne ulice, ne skrivajući se, i to ukorak, kao na vežbi. Robinson je bio u pravu, dnevna svetlost je bila bez milosti, od zemlje do neba. Tako idući putem, morali smo obojica, izgledati sasvim bezopasni, čak bezazleni, kao da se vraćamo sa odsustva. »Jesi li čuo da je I husarski ceo zarobljen?... U Lilu? Ušli su tako, kako kažu, nisu znali, šta ćeš, s pukovnikom na čelu... Kad u glavnoj ulici, prijatelju, obruč se zatvorio... Ispred, pozadi... Nemci svud... Na prozorima... Svuda... Gotovo... Pohvatani kao pacovi! Kao pacovi! Možeš misliti, kakva sreća!« — Uh, dubreta! — Šta veliš, a? šta veliš? — Nismo mogli da dođemo sebi nas dvojica. Kakvo divno zarobljavanje, čisto, konačno... Voda nam je udarala na usta. Na svim radnjama zatvoreni kapci, a takode i na vilama s bašticom ispred kuće, sve vrlo uredno. Kad, iza Pošte videsmo jednu od tih vilica, belju od ostalih, blista od svetlosti kroz sve prozore, kako na spratu tako i u visokom prizemlju. Mi zazvonismo na vrata. Konj još uvek iza nas. Otvorio nam je debeo i bradat čovek. »ja sam predsednik opštine Noarser«, izjavi odmah, mada ga niko ništa nije pitao, »i čekam Nemce!« I izađe pređsednik na mesečinu da nas osmotri. Čim je video da nema posla s Nemcima, nego 44

još uvck sa Francuzima, nije više bio tako zvaničan naš predsednik, samo srdačan. A bilo mu je i nelagodno. Očigledno nas nije više očekivao, doŠli smo mu nekako nezgodno za njegove planove, za planove koje je morao napraviti, i za donete odluke. Trebalo je da uđu te noći u Noarser Nemci, njega su upozorili i on je već sve sredio s prefekturom: njihov pukovnik ovde, ambulanta tamo, itd... A šta ako sad oni uđu i nas zateknu? Biće svakako nezgodno! To će sigurno stvoriti komplikacije. To nam nije doslovce rekao, ali videlo se da to misli. Onda poče da nam govori o opštem interesu, tu, u noći i tišini u kojoj smo se izgubili. Samo o opštem intcresu... O materijalnim dobrima zajednice... O umetniČkom nasleđu Noarsera, poverenog njemu na brigu, svctu l»rigu, najsvetiju... Posebno o crkvi iz X V veka... Ako spale crkvu iz X V veka? Kao u Konde-sir-Izer u suscdstvu! A ? Prosto iz zlovolje... Iz besa što su nas tu zatekli... Dao nam je na znanje kolika je naša odgovornost... Neodgovorni mladi vojnici, eto šta sm o!... Nemci ne vole sumnjive gradove kojima još lutaju neprijateljski vojnici. To se dobro zna... Dok nam se on poluglasno obraćao, njegova žena i njegove dve kćeri, debele i privlačne plavuše, glasno su ga podržavale po kojom reči tu i tamo... Ukratko, izbacivali su nas. Između nas su lepršale sentimentalne i arheološke vrednosti, iznenada vrlo žive, jer nije više rtikog bilo u Noarseru te noći da ih ospori... Rodoljubive, moralne, nošene rečima, seni koje je predsednik pokušavao da uhvati, ali su se one namah rasplinjavale pred našim strahom i našom sebičnošću, a i pred prostom i jasnom istinom. Grčio se tako u dirljivom naporu predsednik opštine Noarser, vatreno nas ubeđujući da nam je Dužnost da odmah klisnemo đo sto đavola, ne tako grub — razume se ali isto toliko na svoj način odlučan, kao i naš major Pcnson. Jedina izvesnost koja se mogla zaista suprotstaviti 45

svim moćnicima bila je naša mala želja, nas đvojice, đa ne umremo i da ne izgorimo, Bilo je to malo, utoliko pre što takve stvari ne mogu otvoreno da se izjave za vreme rata. Krenusmo, dakle, drugim praznim ulicama. Zaista su mi svi ljudi, koje sam te noći sreo, otvoriU svoju dušu. — To ti je moja sreća! — primeti Robinson u odlasku. — Eto vidiš, da si ti nekom srećom Nemac, kako si i ti dobar momak, ti bi me zarobio i jednu bismo dobru stvar oposlili... Teško čovek može samog sebe da se otarasi, čak i u ratu! — A ti — rekoh ja njemu — da si ti Nemac, zar ti ne bi mene zarobio? Možda bi za to čak i orden dobio! Mora da kod njih vojna medalja ima neki čudan naziv. I pošto se na našem putu nije našao niko ko bi hteo da nas zarobi, odosmo i sedosmo na klupu u parkiću, tu smo pojeH konzervu tunjevine, koju je Robinson Leon nosao i grejao u džepu od jutros. Vrlo daleko negde oglašavao se sad top, aH zaista vrlo daleko. Kad bi samo mogli ti neprijatelji da ostanu svaki na svojoj strani, a nas da ostave na miru! Posle toga smo išli nekim kejom, a duž keja su bili upola istovareni šlepovi, dugim mlazom smo se ispišali u vodu. I dalje smo vodiU konja za uzdu sa sobom, kao vrlo velikog psa, aH blizu mosta u kućici na prevodnici, sa jednom jedinom odajom, i opet na dušeku, ležao je jedan mrtvac, sam, Francuz, major lovačke konjice, koji je, uostalom, po liku podsećao na Robinsona. — Viđi ga kako je gadan! — primeti Robinson... — Ne volim mrtve... — Najčudnije je — odgovorih mu — to što pomalo liči na tebe. Ima dug nos kao i ti, a ti nisi mnogo mladi od njega... — To što vidiš je sličnost zbog umora, sad svi zaista ličimo, aH da si me video ranije... Kad sam svake nedelje vozio b iciklL. Bio sam lep momak! Kakve sam listove imao, đrugar! Od sporta, znaš! A to razvija i butine... 46

Izašli smo, šibica koju smo upalili da ga pogledamo, ugasila se. Eto vidiš, sad je kasno, vidiši Duga siva i zelena linija već je u daljini ivičila vrh brežuljka ra izlazu iz grada, još u mraku. Dan! Još jedan! Jedan manje. Trebalo je pokušati da se i kroz ovaj provučemo kao i kroz prethodne, jer su dani, izgleda, postali obruči, sve uži i puni putanja zrna i štektanja mitraljeza. — Čuj, da nećeš navraćati ovuda iduće noći? — upita me on na rastanku. — Nema iduće noći, drugar! Šta ti zamišljaš da si, general ? — Ništa više ne mislim — reče on na kraju — Baš ništa, razumeš?... Mislim samo kako da ne crknem... I to mi je dosta... Smatram da je svaki dobijen dan ipak dan više! — U pravu si... Zdravo, stari, i sa srećom. — Sa srećom i tebi! Možda ćemo se još videti. Vratili smo se obojica u rat. I dešavalo se svašta i opet svaŠta, što nije lako ispričati sada, jer ovi današnji vcć to više ne bi shvatili.

47

Da bi čovek bio dobro viđen i ugiedan, trebalo je požuriti i navrat nanos se sprijateljiti s civilima, jer su ovi u pozadini, što je rat trajao duže, bivali sve pokvareniji. Odmah sam to shvatio, i to čim sam se vratio u Pariz, kao i to da su se u žena uspalile guzice i da matorci usta ne skiapaju, a ruke im ne miruju: čas su pod nekom suknjom, čas u tuđem džepu. Nasleđivali su u pozadini borce, brzo su naučili šta je slava i kako je treba podnositi — hrabro i bez bola. Majke, čas bolničarke čas mučenice, nisu se viŠe rastajale od dugih crnih velova, a ni od malih diploma koje im je blagovremeno Ministar dostavljao preko opštinskog službenika. Jednom reči, stvari su se organizovale, Na pristojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, koja je slatka i za koju kažu da je i temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće crći... K o zna? Kad tako ideš u pogrebnoj povorci, svi ti duboko skiđaju šešir. To ti je milo. Samo tad se treba lepo ponašati, pristojno izgledati, ne smejati se glasno, radovati se samo u sebi. To je dopušteno. Sve je dopušteno kad se ne vidi. U vreme rata, umesto u prizemlju, igranke su bile u podrumu. Borci su to prihvatili, čak im se to i dopadaio. 48

Tražili bi ih čim bi stigli, i niko u tome nije video> ništa sumnjivo. Samo je hrabrost, u stvari, sumnjiva. 0 iti telesno hrabar? Onda tražke i od gliste da bude hirabra, jer je ružičasta i bleda i meka kao i mi. Što^se mene tiče, nisam više imao razioga da se žalim. Čak sam bio na najboljem putu da me oslobode zabvaljujući ratnoj medaiji, koju sam dobio, i rani i svemu tome. Dok sam se oporavljao, doneli su mi medaiju u samiu bolnicu. I istog dana sam otišao u pozorište da je po]kažem civilima na pauzi. Bio je to snažan utisak! To su bihe prve medalje koje su se vidaie u Parizu. Nego šta! Čak sam tom prilikom u foajeu Komične operč upoznao malu Lolu, Amerikanku, i zbog nje su mi se ko>naćno otvorile oči. Postoje u životu tako neki datumi koji znače nnnogo u nizu meseci, onih meseci kad čovek kao da nije ni živeo. Taj dan uručivanja medalje i ođlaska u Koimičnu operu, bio je u mom životu presudan, Zbog nje, Lole, probudila se u meni velika racioznalost za Sjedinjene Države, zbog pitanja koja sam jverila je to direktoru hotela, koliko joj to njene slabe snajge dopuštaju, ali od sveg srca! Odmah smo se razumeli, mada ipak ne potpuno, jer su mi zanosi srca postali krajnje neprijatni. Više sam voleo zanose tela, prosto i jjednostavno. Mnogo se treba čuvati srca, tome su me i te: kako naučili u ratu! I nije mi pretila opasnost da to zabotravim. Lolino srce je bilo nežno, slabašno i sklono ociuševljenju. A telo vrlo ljupko, vrlo prijatno i morao sam> da je 49

prihvatim u celini takvu kakva je. Bila je Lola, sve u svemu, dobra devojka, samo izmedu nas je stajao rat, to zeznuto ogromno besnilo koje je gonilo polovinu ljudi, zaljubIjenih ili ne, da teraju drugu polovinu na klanicu. I to nam je smetalo u međusobnim odnosima, naravno, to manijačenje. Za mene, koji sam odugovlačio svoj oporavak koliko god sam mogao i kome nije ama baš nimalo bilo stalo da stane u red za groblje u vatrenim bitkama, smešna strana našeg pokolja bila je kristalno jasna na svakom koraku kroz grad. Ogromna lukava podmuklost izbijala je na sve strane. Međutim, slabi su mi bili izgledi da sve to izbegnem, nisam imao nijednu od onih veza neophodnih za izvlačenje. Poznavao sam samo siromabe, to jest Ijude čija smrt nikog ne interesuje. A na Lolu nije trebalo računati. Bolničarka, jer to je bila, a nije se moglo ni zamisliti biće, sem možda Ortolan, borbenije od te Ijupke cure. Pre no što sam prošao kroz blatnjavi paprikaš herojstva, njen tip Jovanke Orleanke možda bi me i uzbudio, ubedio, alt sad! Od mog pristupanja na Trgu Kliši pa dosad prešao sam čitav put s\e do fobijske odbojnosti prema heroizmu, bilo verbalnom bilo stvarnom. Izlečio sam se, potpuno izlečio. Radi udobnosti dama iz Američkog ekspeđicionog korpusa, grupa bolmčarki, kojoj je pripadala i Lola, stanovala je u hotelu »Paric« i da bi joj, lično njoj, stvari bile još lakše (imala je veza) poverili su joj u samom hotelu rukovođenje posebnom službom za jabuke u šlafroku namenjene pariskim bolnicama. Delili su ih na hiljade tuceta. Lola je ovu blagotvornu đužnost obavljala s određenom malom revnošću, što će se, uostalom, kasnije loše završiti. Lola, to treba reći, u životu nije u testo uvila ni ispržila ni jednu jedinu jabuku. Zato je, dakle, zaposlila izvestan broj plaćenih kuvarica i slatkiši su, posle nekoliko proba, mogli da se isporučuju, sočni, zlatnožuti i divno pošećereni. Loli je ostalo samo đa ih proba pre no što ih 50

raznesu po različitim bolničkim službama. Svakog jutra Lola je ustajala već u đeset časova i, pošto bi se okupala, silaziia bi u kuhinje predostrožno smeštene u blizini podruma. I tako svakog jutra, kažem, i to odevena samo u crno-žuti japanski kimono, koji joj je poklonio prijatelj iz San Franciska pred sam polazak. Sve je, u stvari, odlično išlo, i mi smo dobijali rat, kad jednog lepog dana, u vreme ručka, nadoh je potresenu, odbijaia je da okusi ijedno jelo za vreme ručka. Strepnja od neke nesreće, od neke iznenadne bolesti namah me obuze. Preklinjao sam je da se poveri mojoj aktivnoj nežnosti. Probajući redovno slatkiše tokom mesec dana, Lola se ugojila dobar kilogram. Njen opasač je, uostalom, pomeren za jednu kopču, sveđočio o katastrofi. Došle su i suze. Pokušavajući da je utešim koliko mogu, obiđosmo, uz mnogo uzbuđenja, taksijem nekoliko apoteka na vrlo različitim krajevima grada. Slučajno su sve vage neumoIjivo potvrđivale da je pomenuti kilogram zaista tu, neporecivo. Onda sam prediožio da prepusti posao jednoj koleginici koja je, naprotiv, čeznula za »oblinama«. Lola nije htela ni da čuje za taj kompromis, jer ga je smatrala sramnim i kao nekakvo dezerterstvo. Čak mi je tom prilikom saopštila da je njen pradeda-stric bio član posade onog zauvek slavnog »Mejflauera«, koji je pristao u Bostonu 1677, te s obzirom na tu uspomenu nije se moglo ni pomisliti da se sad ona izvuče od te dužnosti s krofnama, dužnosti skromne svakako, ali ipak svete. U svakom slučaju, od tog dana je probaia samo zalogaj slatkiša gricnuvši ga zubićima, koji su u nje bili praviino raspoređeni i lepi. Strah od gojenja uspeo je da joj pokvari zadovoljstvo. Počela je da vene. Ubrzo je nju od tih slatkiša uhvatio strah kao mene od granata. Sad smo najčešće išli u higijenske šetnje, zbog tih slarkiša, gore-dole kejovima, bulevarima, ali više nismo svraćali kod Napoiitanca zbog sladoleda od kojih se takode dame goje. Nikad nisam sanjao o bilo čemu udobnijem od njene 51

sobe, bledoplave s kupatilom kraj nje. Svuda fotografije njenih prijatelja, posvete, malo žena a mnogo muškaraca, crnokosih i kovrdžavih — njen tip — govorila mi je o boji njihovih očiju i o tim posvetama nežnim, svečanim, konačnim. U početku mi je iz učtivosti bilo neprijatno usred svih tih likova, a potom sam se navikao. Čim bih prestao da je Ijubim, ona se vraćala, nije bilo vrdanja, na ratne teme ili na jabuke u šlafroku. Francuska je bila njena omiljena tema razgovora. Za Lolu je Francuska postala nekakva viteška celina nedovoljno određenih obrisa u prostoru i vremenu, ali u ovom času ozbiljno ranjena i samim tim vrlo uzbudljiva. A ja, kad mi neko govori o Francuskoj, neizbežno pomislim na svoj trbuh i, naravno, mnogo sam umereniji kad je u pitanju oduševljenje. Svako ima svoj strah. Ali kako je bila popustIjiva u pitanjima seksa, slušao sam je i nikad joj nisam protivurečio. Samo što se tiče duše, tu je nikako nisam zadovoljavao. Ona je htela da budem sav treperav, blistav, a ja sa svoje strane nikako nisam uvidao zašto bi trebalo da sam u takvom uzvišenom duševnom stanju, video sam, naprotiv, na hiljade razloga, i to nepobitnih, za upravo suprotno raspoloženje. Lola je, uostalom, i preklapala samo o sreći i optimizmu, kao svi Ijudi na srećnoj strani života, onoj gde su privilegije, zdravlje, sigurnost i gde je pred njima još dug život. Gnjavila me je tim pričama o duši, samo joj je to bilo u ustima. Duša je taština i zadovoljstvo tela dok je ono zdravo, ali je i želja da se iz tela izađe čim je ono bolesno ili stvar krene nizbrdo. Od ova dva stava bira se onaj koji vas bolje služi u određenom času, i to je sve. Dokle god može da se bira, stvar je u redul Ali ja više nisam mogao da biram, moja je kocka bila bačena! Bio sam do guše u istini i rodena smrt me je pratila tako reći u stopu. Teško da sam mogao da mislim na bilo šta drugo do na svoju sudbinu budućeg leŠa na belom hlebu, dok su, uostalom, svi smatrali da je za mene to sasvim prirodno.

Ovakvu odloženu agoniju, ali jasnu i žilavu, koja dozvoljava shvatanje samo apsolutnih istina, čovek treba da doživi i tek onda zna zauvek o čemu govori. Moj je zaključak bio da Nemci mogu da dođu đovde, sve da pokolju, poruše, popale, hotel, krofne, Lolu, Tiljerije, ministjre, njihove ljubimce, Kupolu, Luvr, robne kuće, da se sruče na grad, zgrome ga u božju mater, sažežu vatrom pakla, i da u toj prokletoj gužvi, kojoj se ništa gore ne bi moglo dodati, ja ipak ništa ne bih izgubio, a sve bih dobio, Nije za čoveka veliki gubitak kad gazdi izgori kuća. Opet će se naći gazda, čak i kad nije isti, Nemac ili Francuz, ili Engiez, ili Kinez, koji će podneti svoj račun za stanarinu, zar ne?... U markama ili francima? A kad već treba plaćati... U stvari, moral mi je bio ne može biti gori. Da sam rekao Loli šta mislim o ratu, smatrala bi. jeđnostavno, da sam čudavište, i oterala me iz najdublje prisnosti našeg prijateljstva. Prema tome, dobro sam se čuvao da joj išta priznam. S druge strane, nailazio sam i na neke teškoće suparništva. Neki su oficiri pokušavali da mi otmu Lolu. Njihova je konkurencija biia opasna, jer su bili naoružani zavodljivošću Legije časti. Mnogo se počelo govoriti o toj čuvenoj Legiji časti u američkim novinama. Mislim čak da bi u dva ili tri maha naši odnosi bili krajnje ugroženi, da u jednom času ta šupljoglavica nije otkrila u čemu je moja velika prednost — svakog jutra sam mogao da probam krofne umesto nje. Ova me specijalizacija u poslednjem trenutku spasla. Mene je zauzvrat prihvatila. Zar nisam i ja bio vrli borac, što će reći dostojan tog poverljivog zađatka! Od tog časa bili smo ne samo Jjubavnici već i ortaci. Tako počeše moderna vremena. Njeno je telo za mene bilo radost kojoj nije bilo kraja. Nikad mi nije bilo dosta ispitivanja tog američkog tela. Bio sam, iskreno rečeno, prava svinja. To sam i ostao. Odlučih, sve zbog tog pipkanja Lolc, da kad-tad 53

otputujem u Sjedinjene Države, kao na pravo hodoćašce, i to čim to bude moguće. Nisam imao mira ni odmora (u životu, medutim, neumoijivo neprijateljskom i punom nepriiika) dok ne đovedem do kraja ovaj duboki doživljaj anatomske mističnosti. Tako sam posredstvom Loiine guzice primio poruku jednog novog sveta. Ali Lola nije bila samo telo, da se razumemo, krasila ju je i ljupka glavica, malo surova zbog sivoplavih očiju, koje su biie malko iskošenih uglova kao u divljih mačaka. Dosta mi je bilo da je pogledam u lice, pa da mi voda udari na usta kao od reskog vina, oštrog kao čelik. Kratko rečeno, oči oštre, bez imalo one ljubazne, komercijalne živosti, istočnjačko-fragonarske kao oči ovamo u nas. Često smo se nalazili u susednoj kafani. Sve brojniji ranjenici šepali su ulicama, često dronjavi. Za njih su organizovali sakupljanje priloga, »Dani za ove, dani za one«, a naročito za organizatore »Dana«. Lagati, Ijubiti, umreti. Bilo je odnedavna zabranjeno preduzimati bilo šta drugo. Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima. Svi su se na to dali. Ubrzo nije više bilo istine u gradu. Ni ono malo koliko je bilo 1914. Sad su je se stideli. Sve što bi čovek dotakao bilo je lažno; šećer, avioni, sandale, slatko, fotografije; sve što se čitalo, gataio, sisalo, obožavalo, proklamovalo, odbacivalo, branilo, sve su to bile mrske aveti, podvale i maskarade. I sami izdajnici su bili lažni, Delirijum laganja i verovanja u laži je zarazan kao šuga. Mala Lola je od francuskog znala samo nekoliko rečenica, ali su one bile patriotske: »Pokazaćemo im!...« »Hodi, Madelon...« Da čovek zaplače. Tako se ona unosila u našu smrt potpuno, tvrdoglavo, bestidno, kao što, uostalom, čine sve žene čim dode u modu hrabrost za druge. A ja sam upravo otkrio u sebi veliku sklonost za toliko stvari koje su me uđaljavale od rata! Nekoliko puta 54

sam od nje, Lole, tražio obaveštenje o njenoj Americi, ali ona mi je odgovarala sasvim neodredenim komentarima, nadmenim i očigiedno neizvesnim, trudeći se da na mene ostavi upečatijiv utisak. Samo, ja\sam sad bio nepoverljiv prema utiscima. jednom su me uhvatili na utisak, neće me više uhvatiti na iepe reči. Niko više. Verovao sam njenom telu, nisam verovao njenom duhu. Smatrao sam je Ijupkim zabušantom, moju Loiu, 1 u odnosu na rat i u odnosu na život. Preko moje strepnje je prelazila stilom Malib novitta: perjanice, fanfare, Lorena u belim rukavicama... U meduvremenu ja sam se sve češće oko nje trudio, ubedujući je da će od toga oslabiti. Ali ona je više računala u tom smislu na naše duge šetnje. A ja sam ih mrzeo, te duge šetnje, samo ona je bila uporna. Tako smo vrlo sportski obilaziii Bulonjsku šumu i po nekoiiko časova svakog popodneva iš!i u »Obilazak jezera«. Priroda je užasna stvar, čak i kad je savršeno pripitomljena kao u Bulonjskoj šumi, ipak izaziva nekakvu strepnju u pravim gradskim ljudima. Onda se dosta lako poveravaju. Ništa tako kao Bulonjska šuma, sva vlažna, ograđena, masna i ćelava, ne izaziva plimu nesavladljivih uspomena kod Ijudi iz grada u šetnji pod drvećem. Lola nije biJa pošteđena tog setnog i poverijivog nemira. IspričaJa mi je na hiijade stvari, prilično iskreno, dok smo se tako šetali, o svom životu u Njujorku, svojim prijateIjicama tamo. Nisam uspevao da razaberem sasvim šta je verodostojno u tom složenom prepletu doiara, veridbi, razvoda, kupovina haljina i nakita, kojih kao da je njen život bio pun. Tog smo dana pošli ka trkalištu. Još smo sretali u okolini mnoge fijakere i decu na magarcima, i drugu decu koja su dizaia prašinu, i automobiie pune vojnika na odsustvu, koji su stalno tražili slobodne žene, u pobočnim stazama, za provod između dva voza, dižući još veću 55

prašinu u žurbi da stignu i da večeraju i da vode Ijubav, uznemireni i ljigavi, na oprezu, gonjeni neumitnim vremenom u želji za životom. Preznojavali su se od strasti, a i od vrućine. Bulonjska šuma nije bila dobro održavana kao obično, zanemarena u administrativnom iščekivanju. — Ovo je mesto moralo biti lepo pre rata — govorila je Lola. — Otmeno?... Pričajte mi, Ferđinande? Ovdašnje trke? Jesu li bile kao kod nas u Njujorku? Pravo govoreei, ja nikad nisam odlazio na trke pre rata, ali sam smesta izmislio, da bih je zabavio, stotinu slikovitih pojedinosti na tu temu, uz pomoć onoga što su mi pričali tu i tamo. Haljine... Elegantne žene... Blistave kočije... Start... Vesele i odlučne trube... Skok preko reke... Predsednik Republike... Skok i padanje opklada, itd... Toliko joj se dopao moj idealni opis, da nas je ta priča zbližila. Od tog trenutka Lola je poverovala da imamo bar jeđnu zajedničku sklonost, u meni duboko skrivenu, sklonost za mondenske svečanosti. Čak me je spontano poljubila u svom uzbuđenju, što joj se retko dešavalo, moram da kažem. A osim toga, seta minulih moda ju je dirala. Svako na svoj način oplakuje vreme koje prolazi. Lola je po mrtvim modama primećivala bežanje godina. — Ferdinande — upita ona — mislite li da će još biti trka na ovom trkalištu? — Kad se rat završi, Lola, verovatno... — Nije sigurno, zar ne? — Ne, nije sigurno... Mogućnost da nikad više ne bude trka u Lonšanu zbunjivala ju je. Tuga sveta hvata Ijude kako može, ali izgleđa da skoro uvek uspeva da ih uhvati. — Zamislite da potraje rat, Ferđinande, još godinama, recimo...Onda će za mene biti kasno... Đa opet dođem ovamo... Razumete Ii me, Ferdinande?... Toliko volim, znate, lepa mesta kao ovo ovde... Zaista mondensko... Zaista otmeno... Biče kasno... Zauvek prekasno... Mož56

da... Već ću ostariti, Ferdinande... Kad se obnove ovi sastanci... Biću već stara... Videćete, Ferdinanđe, biće suviše kasno..^Osećam da će biti suviše kasno... I opet se utopi u svoje oćajanje, kao kad se ono ugojila kilogram. Da bih je utešio, iznosio sam joj sve nade kojih sam mogao da se setim... Da joj je tek dvadeset i tri godine... Da će rat brzo proći... Da će se lepi dani vratiti... Kao pre, lepši nego pre... Za nju bar... Tako ljupku curu... Izgubljeno vreme! Nadoknadiće ga bez muke! ... Udvaranja... Obožavalaca će imati napretek... Ona se pravila da joj više nije teško, da bi me smirila. — Treba li joŠ da idemo! — upita ona. — Da bi osiabila? — Istina je, to sam zaboravila! Napustili smo Lonšan, deca su otišla odavde. Ostala jc samo prašina. Vojnici na odsustvu i dalje su jurili za Srećom, samo sad izvan čestara. Gonjena toliko, Sreća se, mora biti, povukla negđe oko Kapije Majo. Išli smo obalom ka Sen-Kluu, obavijenom lebdećim velom jesenje izmaglice. Kraj mosta je nekoliko šlepova zabolo kljun u drveće, utonulo u vodu do ivice, pod teretom uglja. Ogromna lepeza zelenila parka širila se iznad ograde. Ovo drveće je imalo meku širinu i snagu velikih snova. Samo ja sam i od drveća zazirao otkad sam ga uhvatio da krije zasede. Po jedna smrt iza svakog drveta. Velika se aleja pela između dva ružičasta niza do fontana. Pored kioska stara gospođa koja prodaje sodu kao da je lagano sakupljala sve senke oko svoje suknje. Malo dalje u pobočnim stazama lebdele su velike kocke i pravougaonici zategnurog tamnog platna, barake nekog vašara koje je rat tu zatekao i iznenada ispunio tišinom. — Evo već godinu dana kako su otišli — podsećala nas je stara gospođa sodađžika. — Sad ni dva čoveka dnevno ne produ ovuda... Ja još dolazim po navici... Toliko je sveta bivalo ovde... Ništa starica, uostalom, nije razumela od ovoga što 57

se dešava, ništa od svega toga, Lola je htela da prođemo pored ovih praznih šatri, čudna tužna želja. Izbrojasmo ih dvađesetak, dugih, ukrašeni ogledalima, malih, kojih je bilo mnogo više, vašarske šatre licitarskih kolača, lutrije, čak i malo pozorište, a kroz sve je duvala promaja, pored svakog drveta bila je po jedna, bilo ih je svuda, jedna baraka prema glavnoj aleji nije više imala zastora, raspršena kao stara tajna. Već su se naginjali ka lišću i blatu ovi šatori, Zastali smo kod poslednjeg koji se nagnuo više od ostalih i Ijuljao se na podupiračima pod udarcima vetra kao brod razbesnelih jedara, kojem samo što nisu popucala poslednja užad. Klatio se, srednje platno se trzalo na uzlaznom vetru, trzalo prema nebu iznad krova. Na čelu barake se mogao pročitati stari natpis zelenim i crvenim, bila je to baraka strelišta: Strelište nacija, tako se zvalo. Nikog više nije bilo ni da ga čuva. Možda je i on sad puzao sa ostalim vlasnicima, sa mušterijama. Koliko li su male mete u strelištu dobile metaka! Bile su sve izrešetane belim tačkicama, A predstavljale su kao bajagi svadbu! U prvom redu, sve od pleha, mlada s cvećem, dever, vojnik, mladoženja velike crvene njuške, pa u drugom redu svadbari, koje su toliko puta ubijali dok je još vašar radio. — Sigurna sam da ste vi vrlo dobar strelac, Ferdinande! Da strelište još radi, takmičila bih se s vama! Zar ne da ste vi dobar strelac, Ferdinande! — Ne, nisam baŠ neki strelac!... U poslednjem redu iza svadbe, izmalan još jeđan red: Opština sa zastavama. Kad je ovo radilo, sigurno se pucalo i u Opštinu, u prozore koji su se onda otvarali uz resko zvonjenje, čak se i u malu plehanu zastavicu pucalo. Pa i u puk koji je paradnim korakom silazio niz padinu sa strane, kao onaj moj niz Trg KHsi, između muzike i balona, na sve to se pucalo iz sve snage, a sađ se pucalo u mene, juče, sutra... 58

— I na mene pucaju, Lola! — nisam mogao da se uzdržim, doviknuo sam joj. — Hodite! — reče ona onda... — Govorite gluposti, Ferdinande, a možemo i da nazebemo. Sišli smo put Sen-Klua glavnom alejom, Kraljevskom, izbegavajući blato, držala me je za ruku, njena je ruka bila sasvim mala, ali ja nisam mogao ninašta drugo da mislim do na plehanu svadbu strelišta tamo gore, koja je ostala u tami aleje. Čak sam zaboravio i da poljubim Lolu, bilo jc to jače od mene. Osećao sam se nekako čudno. Čini mi se čak da sam upravo od tog trenutka počeo da imam muke s glavom, nikako nisam mogao da je umirim, ni sve one misli u njoj. Kad smo stigli do mesta Sen-Kiu, već je sasvim pao mrak. — Ferdinande, hoćete li da veČeramo kođ Divala? Vama je kod Divala prijatno, zar ne?,.. To bi vas razonodilo... Tamo uvek ima sveta... Ukoliko ne biste radije večerali u mojoj sobi? — U stvari, bila je vrlo Ijubazna to veče. Najzad se odlučismo za Divala. Ali tek što smo seli za sto, a meni se ovo mesto učini besmisleno. Svi ti ljudi poređani u redove oko nas davali su mi utisak da čekaju, i oni, da ih odasvud zaspu kuršumi dok žderu. — Odlazite svi — upozorio sam ih. — Gubite se! Sad će pucati! Ubiće vas! Pobiće nas sve! Odveli su me u Lolin hotel i to hitro. Svuda sam video isto. Svi ijudi koji su prolazili hodnikom »Parica« izgledalo mi je da idu na streljanje, i službenici iza velike kase, i oni, upravo spremni za to, i čovek ispred »Parica« dole u uniformi plavoj kao nebo i pozlaćenoj kao sunce, zvali su ga portir, i vojnici, oficiri u šetnji, generali, ne tako lepi kao portir, razume se, ali ipak u uniformi, svi kao na ogromnom strelištu, odakle nema izlaza ni za jedne ni za druge. Nije to bila šala. — Sad će pucati! — vikao sam što sam mogao glasnije usred velikog salona. — Pucaćc! Bežite svi! — a 59

vikao sam to isto i kroz prozor, Mučilo me je to. Pravi skandal. »Jadni vojnik!« govoriii su ijudi. Portir me je doveo do šanka, polako, Ijubazno, Dali su mi da pijem i ja sam dobro povukao, a onda su došli žandari po mene, ovi več maio gruhlji. I na Strelištu nacija bilo je žandara. Video sam ih. Loia me je poljubila, pomogla im da mi namaknu lisice i da me odvedu. Onda sam se razboleo, groznica, ludilo, objasnili su u bolnici, od straha. Moguće. Najbolje je što se može učiniti kad je čovek na ovom svetu, zar ne, to je da iz njega izađc? BitJ lud ili ne, plašljiv ili ne.

t>o

N&pravib jc to gužvu. jedtii su reklč »Taj momak je nmrhista, hsjtle tk ga strcijamo na vreme> smesfa, nema ui oklevanja, šta ima da sc otcžc — u ratu smoI«... Ali hilo je i onih dtugih, strpijivijih, koji su smatrali da sam ja samtj sifilisfićar i iskrcno lud, pa da me zatvore shodiio rome dok nc budc niir, iii bar mcsedma, jer oni koji nistt ludi i sasvini su pamctni, kako vele, hteli su da me Jeće flfjk će oni sami voditi rat, Ako hoeeš da te smatraju painetnim treba samo da si silno bczobrazan — a ovo je najbolji dokaz, Kad si dovoljno tie/obrazan, ništa ti više ne treba, skoro sve fi je dozvoljeno, apsolutno $vc, većina je uz tebe, a većina odlučuje šta je dobro, a šta nc valja. Ipak, moja jc dijagnoza bila i daljć sumnjiva. Tako vlasii odlučiše da ću bitt ncko vrcmc na postnatranju. Moja prijatetjica bola dobik jc dozvohi da me posr.ćujc, a i moja majka. 'l'o jc bilo sve. Smcstili su nas, nas surnnjive ranjenifee, u gimnaziju u I sj lc Mulinou, specijalno organizovanu da prihvati i goni na priznanje, blago iti jako zavisno od sluČaja, vojnike slićne meni, ćiji je patnotski idcai hlo poljuljan i!i ćak ozbiljno ugrožen, Nisu sa nama zaista lošc postupali, ali sffio svc vreme osećali ipak da nas vreba bolničko osobljc, ćutljivo i obdareno velikirn ušima. Posic fzvcsnog perioda ovog posmnrranja iziazilo sc ncupadljivo I odlazilo bilo u ludnicu, bilo na front, a počesto bogarni i na, strcljanjc. 6j

Među drugarima sakupljenim u ovom sumnjivom prihvatilištu uvek sam se pitao koji je od ovih što šapuću u trpezariji na putu da pređe medu aveti. Kraj ulazne kapije, u kućici, bila je vratarka koja nam je prodavala šećerleme i pomorandže i ono što treba da čovek zašije dugme. Poređ toga, prodavala je i uživanje. Za podoficire je uživanje bilo deset franaka. Svako je mogao da ga dobije. Samo čuvajući se poveravanja koja se lako čine u takvim trenucima. Takvi su izlivi mogli skupo da staju. Ono što su njoj poverovali ona je prenosila glavnom lekaru, vrlo savesno, i to vam je ulazilo u dosije za Ratni sud. Izgledalo je dokazano da je tako na osnovu poveravanja poslala na streljanje narednika kolonijalne konjice, koji nije imao ni dvadeset godina, pa rezervistu inženjerca koji je gutao eksere da bi ga boleo stomak, i joŠ nekog histerika, koji joj je ispričao kako priprema svoje napade oduzetosti na frontu... A da bi mene ispipala, ponuđila mi je jedne večeri dokumenta oca šestoro dece, koji je poginuo, kako je rekla, a merii bi to pomoglo da me rasporede u pozadinu. U stvari, bio je to jedan mućak od žene. U krevetu, treba reći, bio je to dobar posao, te smo se svi opet vraćali i ona nam je zaista pružala uživanje. A da je bila đubre, bila je, i to pravo. To se i traži za pravo uživanje. U čitavoj toj kuhinji zadnjice i pokvarenjakluka bila je kao biber za dobar sos, neophodan za celovit ukus. Zgrade gimnazije otvarale su se prema vrlo prostranoj terasi, leti pozlaćenoj suncem, okruženoj drvećem, i odatle je bio divan pogled na Pariz, veličanstvena perspektiva. Tu su nas četvrtkom očekivali posetioci i među njima Lola, koja mi je redovno donosila kolače, savete i cigarete. Svoje lekare smo vidali svakog jutra. Blagonaklono bi nas ispitivali, ali nikad nismo znali šta zaista misle. Pronosili su oko nas, uvek ljubaznog izraza, našu presudu na smrt. Mnogi su boiesnici, od onih koji su bili na posmatranju 62

i koji su bili emotivniji od ostalih, u ovoj sladunjavoj atmosferi dolazili do takvog stanja razdraženosti da su ustajali noću i umesto da spavaju šetali gore-đole po sobi, glasno se bunili protiv sopstvenog straha, u grču izmedu nade i očajanja, kao na klizavoj padini planine. Tako bi se mučili danima i jedne noči bi se opustili i srozali odjednom do dna, odlazeći da sve priznaju glavnom lekaru. Te više nikad nismo videli. A ni ja nisam bio miran. Ali kad je Čovek slab, snagu će steći ako u sebi uništi i poslednju trunku autoriteta ljudi kojih se plaši. Treba da nauči da ih vidi onakve kakvi su, i gore no što jesu, to jest s bilo koje tačke gledišta. To opušta, to vas oslobađa i predstavlja odbranu kakva se ne može ni zamisliti. To vam daje još jedno ja. Onda ste dvojica. Njihovi postupci od tog časa nemaju za vas onu odvratnu mističnu privlačnost, koja vam podriva snagu i jede vam vreme, a njihova komedija nije ništa prijatnija ni korisnija za vaš liČni, intimni napredak od komedije najgore svinje. Pored mog kreveta Iežao je kaplar, moj prvi sused, i on dobrovoljac. Do avgusta meseca bio je, kako mi reče, profesor gimnazije negde u Tureni i predavao je istoriju i geografiju. Posle nekoliko meseci rata taj se profesor pokazao kao iopov da mu nema para. Niko nije mogao da ga spreči da iz komore svog puka krade konzerve, ili iz furgona intendanture, iz četne rezerve ili bilo gde čim ih nađe. S nama ostalima i on se ovde našao, u neodredenom iščekivanju Ratnog suda. Kako je, medutim, njegova porodica uporno dokazivala da je kontuzovan granatom, i depresivan, istraga je sudenje odiagala iz meseca u mesec. Nije mnogo govorio i satima je češljao bradu, a kad bi >a mnom razgovarao, uvek bi reč bila o istom — o načinu koji je pronašao da mu žena više ne ostaje u drugom stanju. Da li je zaista bio lud? Otkad se svet izvrnuo naopako, pa ispada lud svako ko pita zašto ga ubijaju, očigiedno ne treba mnogo da bi nekog proglasili ludim. Samo treba 63

još i to da prode, ali kad je u pitanju izbegavanje opšte klanice, neki mozgovi dospevaju do izuzetne maštovitosti. Sve što je 2animljivo odigrava se na kraju u skrivenoj senci. Ništa se ne zna o pravoj istoriji Ijudi. Prenšar je bilo ime tog profesora. Sta li je on to rešio da bi spasao svoju karotidu, i pluća i očne živce? To je bitno pitanje, ono koje bi trebalo postaviti ljudima kad bismo bili zaista čovećni i bliski stvarnosti. Ali mi smo bili vrlo daleko od toga, teturali smo se u nekakvom idealu besmislica, pod stražom ratničkih i ludačkih parola, kao već oprljeni pacovi pokušavali smo bezumno da pobegnemo sa broda u plamenu, ali nismo imali nikakav celovit plan niti iole poverenja jedni u druge. Zabezeknuti ratom, zapali smo u ono drugo bezumlje — u strah. Lice i na~ ličje rata. Ipak mi je u tom opštem ludilu izražavao neku naklonost, taj Prenšar, zazirući od mene, razume se. Tu gde smo bili, svi u istom položaju, nije moglo biti ni prijateljstva, ni poverenja. Svako je govorio samo ono što je išlo u prilog čuvanju sopstvene kože, jer su sve ili skoro sve prenosili cinkaroši koji su nas vrebali. S vremena na vreme bi poneki od nas nestao, što je značilo da je dokazni materijal prikupljen i da će siučaj biti okončan pred Ratnim sudom u Biribiju ili na frontu, ili — za one koji su najbolje prošli — u ludnici u Klamaru. Drugi sumnjivi ratnici su pristizali, svih rodova oružja, i vrlo mladi i skoro stari, zaplašeni, a bilo ih je i koji su se junačili, posećivale su ih žene i roditelji a i deca, razrogačenih očiju, četvrtkom. Sav je taj narod obilato plakao u sali za posete, naročito predveče. Nemoć sveta u ratu dolazila je da se isplače, kad bi žene i deca otišli, po hodnicima s bledom, mrtvačkom svetlošću gasnih svetiljki, pošto se završi poseta, vukući noge obrazovali su veliko slinavo stado, ništa bolje, odvratno. Za Lolu je poseta tom kao nekom zatvoru gde sam 64

bio, opet bila nekakav đoživljaj. Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza. — Je li istina da ste zaista poludeli, Ferdinande? - upita me ona jednog ćetvrtka. — Poludeo sam! — priznadoh. — Onda će vas ovde lečiti? — Strah se ne leči, Lola. — Znači, toliko vas je strah? — I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim... Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo... Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka... Ipak može lakše da oživi od pepela... Pepeo 2nači kraj... Šta kažete na to? ... I onda, razume se, rat... — O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov... — Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide... Ne kažem dažalim zbog rata... Ja se s njim ne mirim... Ja zbog rata ne lijem suze... Ja ga naćisto odbacujem sa svim Jjudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak nisu oni u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću viŠe da umirem. — Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti. — Onda živeli ludaci i kukavice! Ui tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lola, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?... jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?... Niste, zar ne?.,. Nikad se niste potruđili đa saznate! Za vas su oni isto toliko bczimeni, nevažni i neznani koliko i poslcdnji atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pied nama, koliko i vaše govno 65

ođ jutros... Eto vidite, Lola, đa su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, buđale jedne! To ja vama kazem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za đeset hiljada godina, možemo đa se kladimo, ovaj rat, koji nama izgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen... Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio... To je sve što Ijudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko gođina, nekoliko časova... Ja u budućnost ne verujem, LoJa... Kad je otkrila u kojoj se meri ja dičim svojim sramotnim stanjem, prestade da me smatra bednim i da me sažaljeva... Puna prezira, ona me osudi, konačno. Odluči da istog časa ode. To je bilo isuviše. Kad sam je ispratio do kapije te večeri, nije me poljubila. Zaista nije mogla da prihvati da osudeniku na smrt nije istovremeno dat i duh žrtvovanja. Kad sam je upitao za naše palačinke, ni na to mi nije odgovorila. Vrativši se u bolcsničku sobu zatekoh Prenšara kraj prozora, okruženog vojnicima, kako proba na suncu zaštitne naočare za gas. To mu je palo na um, objašnjavao je, na morskoj obali za vreme letovanja, a pošto je sad leto, to će ih on nositi preko dana u šetnji po parku. Park je bio ogroman i pod strogim nadzorom bataljona živahnih bolničarki. Sutradan je Prenšar uporno zahtevao da ga otpratim do terase da bi isprobao svoje iepe naočare. Raskošna popodnevna svetlost je kupala Prenšara, zaštićenog neprozirnim staklima, primetio sam da mu je nos kod nozdrva skoro proziran i da ubrzano diše. — Prijatelju — reče mi — vreme prolazi, ali ne radi za mene... Moja je savest nedostupna griži, osloboden sam, hvala Bogu, takvih bojažljivosti... Na ovom svetu zločinima nema broja... Odavno su od prebrojavanja digli ruke... digli ruke... Sve same pogreške... A čini mi se da sam ja napravio grešku... Zaista nepopravljivu... — Kradući konzerve? — Da, zamislite samo, ja sam mislio da je to mudro! 66

Da bih se izvukao iz borbe i tako sratrmo preživeo, ati ipak i dalje živeo i vratio se u mirno doba kao što se čovek vraća iscrpljen na površinu mora poste dugog ronjenja... Zamalo pa da uspem... AJi rat zaista suviše dugo traje... Što on duže traje, to se ne mogu više zamisliti dovoljno odvratni ljudi da bi se Domovini zgaditi... Počela je da prihvata sve, svačije žrtve, bilo otkuda dolazile, sve raspoloživo meso za Domovinu... Postala je krajnji neprobirač kad su u pitanju mučenici za njen oltar. Nema više vojnika nedostojnog da nosi oružje i pre svega da umre pod oružjem i od oružja... Od mene će, prema postednjim vestima, napraviti heroja! Mota da je ludilo pokolja dobilo neumoljive razmere, kad se prašta krada jedne konzerve, šta rekoh? Kad se zaboravlja! Svakodnevno nam se, razume se, pruža prilika da se divimo kršnim pljačkašima i sa nama se i čitav svet klanja njihovom bogatstvu, a njihov je život, kad se pobliže razmotri, samo dug zločin koji se svakodnevno ponavlja, ali ti Ijuđi uživaju slavu, počasti i imaju moć, njihova su nedela osveštana zakonima, dok, medutim, koliko god daleko zalazili u istoriju — a meni možete verovati kad je istorija u pitanju — sve nam dokazuje da krada iz koristoljublja, pogotovu sitna krađa hrane kao što je hleb, šunka, sir, neumitno donosi izvršiocu izričitu osudu, neumoljivo izbacivanje iz zajednice i veliku kaznu, automatski gubitak časti i sramotu koja se ne dž okajati, a sve to iz dva razloga, prvo zato što je izvršilac takvih prestupa obično siromah i što takvo stanje po sebi znači bitnu neđostojnost, a drugo, što njegov postupak sadrži nekakav prećutan prekor zajednici. Krada siromaha postaje kao neki protest pojedinca, shvatate Ji?... Kuda to vodi? Tako je kažnjavanje sitnih krađa, ne zaboravite, bilo gde, uvek krajnje strogo, ne samo kao način odbrane društva, već, i pre svega, kao ozbiljno upozorenje svim bednicima da budu na svom mestu i u svojoj kasti, mirni i vedro pomireni sa crkavanjem od gladi i bede vekovima i još duže... Dosad su u Republici sitni lopovi imali bar tu prednost

67

da su lišeni časti nošenja rodoJjubivog oružja. Ali vec' od sutra stvari se menjaju i već sutra ću ja, lopov, stati na svoje mesto u vojnim redovima... Takva je naredba... Na najvišem mestu je odlučeno da se zaboravi ono Što oni nazivaju mojom »trenutnom zabJuđelošću«, i to, pazite dobro, uzev u obzir ono što se zove »čast porodice«. Kakva blagonakJonost! I sad ja tebe pitam, drugar, ko će to biti pretvoren u sito i rešeto pod kišom i francuskih i nemačkih metaka? Ja, i to sam samcijat, zar ne? A kad poginem, da neče čast porodice da me vaskrsne?... Čuj, kao da je gledam, mislim svoju porodicu, kad sve ovo ratno čudo prode... Kao što sve prolazi. Veselo će skakutari moja porodica po travi, kad ponovo dode Jeto, kao da je giedam u sunčane nedelje... Dok ću ja, tri stope ispod zemije, ja — tata, sav ucrvljao i odvratniji ođ kile balege 14. jula, fantastično truliti svim svojim razočaranim telom... Đubriti brazde neznanog orača, to je prava budućnost pravog ratnika! Eh, druže, ovaj vam je svet samo ogromno preduzeće za zavitJavanje Ijudi! Vi ste mladi. Neka vam ovi trenuci mudrosti vrede koliko i godine! Slušajte me dobro, prijatelju, ne dozvolite da vam ovo olako promakne, te da ne sagledate sav značaj onog bitnog znaka kojim se odlikuje svako ubilačko licemerje. Društva. »Raznežavanje nad sudbinom, nad životom bednika...« Kažem vam, sitni ljudi, pređeni u životu, pretučeni, pljackani, večito izrabljivani, upozoravam vas, kad moćnici ovog sveta počnu da vas vole, znači da nameravaju da vas pretvore u meso za topove. To je onaj znak... I on nikad ne vara. Uvek počinje naklonošću. Luja X IV je baš boiela štikla za njegov dobri narod, tu se bar znalo na čemu smo. A i Luja X V isto tako. Ovaj je njim brisao zadnjicu. Nije se živelo ni dobro ni lepo u to doba, istina je, siromasi nikad nisu lepo živeli, ali ih bar nisu s ovakvom upornošću i zagriženošću klali kao Što to rade naši današnji tirani. Nema mira, kažem vam, za male ijude, sem u preziranju velikih, koji o narodu misle jedino iz ugla svojih interesa ili svog sadizma... 68

Filozofi su, ne zaboravire to, prvi počeli da pričaju bajke čestirom narodu... Narod je znao samo za nauku hrišćansku. A oni su počeli, kako su to proglasiJi, da ga vaspitavaju... Kakve su samo istine imali da mu otkriju, sve Jepše od fepših! I nimaJo teškeJ BJistave! Narod je bio zasenjen. To je ono, počeo je da govori čestiti narod, to je ono! Baš ono pravo! Hajde svi da izginemo za to! Narod nikad ništa i ne traži do da gine! Takav je on. »Živeo Didro!« zaurlali su, a potom »Alal vera, Volteru!« To su filozofi, i to kakvi! Pa, živeo Karno koji tako lepo organizuje pobede. Živeli svi! Eto momaka koji bar ne daju da dobri narod crkava u mraku neznanja i fetišizma! Pokazuju mu puteve slobode! Emancipuju ga! Nije dugo potrajaJo! Prvo svi da znaju da čitaju novine! U tome je spas! Do đavola! Samo žurno! Nećemo više nepismenih! Ne treba nam to! Samo vojnici, građani! Da glasaju! Da čitaju! Da marširaju! I da dele po!jupce! I tako je dobri narod uskoro bio kao zreia kruška. Oduševljenje Što je osiobođen nečemu treba i da posluži, zar ne? Nije Danton bio govornik za babino zdravlje! S nekoliko gromkih parola, dobro nanišanjenih, koje još odjekuju, mobilisao je za tren oka čitav dobri narod! I bt to prvi polazak prvih bataljona emancipovanih izbezumljenika! Prvih glasačkih i barjaktarskih budala, koje je Dimurijez poveo da ih satru u Flandriji. Što se tiče samog Dimurijeza, uključenog kasno u ovu malu idealističku igru, potpuno novu, pošto je on, u stvari, lovu više voleo, jednostavno je dezertirao. On je bio naš poslednji plaćenik... Besplatan vojnik, e to je bila novina... Takva novim đa je čak i Getea, koliko god on bio veliki Gete, prosto zasenila kad je došao u VaJmi. Pred dronjavim i vatrenim legijama, koje su spontano natrčavale da bi im pruski kralj prosipao creva, a sve u odbranu dotle nevidene patriorske izmišljotine, Geteu se učinilo da ima još štošta da nauči. »Od tog dana«, proglasi on veličanstveno, shodno navici svog genija, »počinje novo doba!« Možeš misliti! Potom, pošto se sistem odlično pokazao, počcše serijsku proizvodnju 69

heroja, te su bivali sve jevtiniji, zahvaljujuđ usavršavanju sistema. Svima je išlo dobro. Bizmarku, obojici Napoleona, Baresu, kao i amazonski Elzi. Barjaktarska religija smeni hitro nebesku, tu maglinu već ispuhanu Reformacijom i već odavno svedenu na episkopske čantre za priloge. Nekad je kod fanatika bilo u modi: »Živeo Isus Hristos! Jeretike na lomaču!«. Samo jeretici su bili retki i ipak dobrovoljci. A evo dokle smo došli, nebrojenom mnoštvu se na uzvike: »Uz kolac beskičmenjake! Jalovnjake! Naivne knjiške moljce! Milioni na-desno!« rađa sklonost za ratnički poziv. Ljude koji ne žele ni da raspore ni da ubijaju čoveka, smrdljive pacifiste, treba zgrabiti za šiju i raskomadati! I da se ubijaju na trinaest naČina masovno primenjenih! Da bi se naučili pameti, prvo da im se živima izvuče utroba, iskopaju oči i iščupaju godine iz njihovog tričavog slinavog života. I to da se radi u masama, da crkavaju, da se peku, da krvare, da se puše u kiselinama, sve to da bi Domovina bila još milija, još veselija i još slađa! A ako još ima šljama koji neće da shvati ove uzvišene stvari, ovi treba odmah da se sahrane s ostalima, mada ne baš uz njih, već na ivici groblja pod sramnim nadgrobnim natpisom kukavice bez ideala, jer su izgubili, prezrenja dostojni, veličanstveno pravo na malo senke slavopojnog i opŠtinskog spomenika podignutog onim pristojnim mrtvacima u središnjem redu, i izgubili pravo i na malo odjeka Ministra, koji će dolaziti nedeljom da piša u kući prefekta i da potresno grmi iznađ grobova posle dobrog ručka... Ali iz dna parka pozvaše Prenšara. Glavni lekar ga je hitno zvao preko dežumog bolničara. — E vo idem — odgovori Prenšar i jedva stiže da mi doturi koncept govora, koji je upravo isprobao na meni. Šmirantski potez. Njega, Prenšara, nikad više nisam video. Imao je manu intelektualca, bio je lakomislen. Znao je mnogo stvari taj momak, i baŠ to ga je i zbunjivalo. Trebalo mu je mnogo, mnogo da bi se pokrenuo, da bi se odlučio. 70

Kako je već daleko od nas ono veče kad je otišao, kad se samo setim. Ipak se dobro sećam. Kuće predgrađa, koje su ivičile naš park, ocrtavale su se oj>et vrlo jasno, kao sve stvari pre no što će utonuti u tamu, Senke drveta su rasle i pele se ka nebu spajajući se s noćnom tamom. Nikad nisam ni pokušao da nešto o njemu sa2nam, da li je zaista »nestao« taj Prenšar, kako su mi rekli. Ali bilo bi bolje da je nestao.

71

Već je naš 2lovoljni mir bacao svoje seme za vreme samog rata. Moglo se već naslutiti kako će histeričan biti gledajući ga kako se trese u podrumu Olimpije. U dugom dansing-podrumu, zrikavom od stotinu ogledala, tresao se u prašini i očajanju uz negro-judeo-saksonsku muziku. Pomešanih Britanaca i crnaca, Levantinaca i Rusa, bilo je svuda, znojili su se i drali, setni i uniformisani, po grimiznim sofama. Te uniforme, kojih se već sada s mukom prisećamo, bile su seme današnjice, ona stvar koja još raste i koja će se potpuno pretvoriti u đubre tek nešto kasnije, s vremenom. Dobro raspaljenih želja višečasovnim igranjem u Olimpiji svake nedelje, odlazili bismo potom u posetu našoj švalji-rukavičarki-knjižarki gospođi Erot u Berezinski prilaz iza Foli-Beržera, kojeg sad nema, a gde su nekad dolazili mali psi sa svojim malim gospodaricama da obave fiziološke potrebe. Mi smo, pak, dolazili da pipajući tražimo sreću, kojoj je besno pretio čitav svet. Bilo nas je stid te želje, ali ipak se moralo i na to misliti. Teže je odreći se Ijubavi no života. Na ovom svetu čoveku život prolazi u ubijanju i obožavanju i to istovremeno. »Mrzim te! Obožavam te!« Čovek se brani, održava se, prenosi život na dvonošca sleđećeg veka, grozničavo, po svaku cenu, kao da je ne7i

viđeno prijatno nastaviti vrstu, kao đa će nam to na kraju krajeva doneti besmrtnost. Želja da se uprkos svemu Ijubi kao što se čovek češe. Mentalno mi je biio bolje, ali je moja vojnička situacija i dalje l la nerešena. Dozvoljeno mi je bilo da izađem u grad s vremena na vreme, Naša se švaija, dakle, zvala gospou^ Erot. Čelo joj je bilo nisko i đeiovalo je ogranićeno, tako da je čoveku pred njom u početku bilo nelagodno, ali su usne bile, naprotiv, tako nasmejane i tako sočne, da čovek potom više nije znao kako da joj umakne. Iza neverovatne govorljivosti i nezaboravnog temperamenta krila je niz jednostavnih, gramzivih i pobožno šićardžijskih namera. Za nekoliko meseci već je stekla prilično bogatstvo zahvaijujući saveznicima i, pre svega, svojoj utrobi. Treba reći da su je oslobodili jajnika, operisana je od jajnika prethodne godine. Oslobodilačka kastracija donela joj je bogatstvo. Ima kod žena tih kapavaca koje kao da im samo proviđenje šalje. Žena koja se sve vreme plaši trudnoće, u stvari kau da je nemoćna i nikad neće daleko otići na putu uspeha. Mladi, a i stariji ljudi, misle da se na taj način može lako i za male pare voditi Ijubav u sobi iza nekih knjižarsko-sitničarskih radnji. To je još bilo tačno pre dvadeset godina, ali ođ tada se mnoge stvari više ne rade, a ni ova koja spada u one najprijatnije. Anglosaksonski puritanizam nas sasušuje iz meseca u mešec, i već je sveo tako reći na nulu improvizovan provod u sobi iza radnje. Sve se okrenulo braku i pristojnosti. Gospoda Erot je znala dobro đa iskoristi poslednju slobodu da se Ijubav još vodi stojeći i za male pare. Neki sudski izvršitelj prošao je, jedne nedelje, pored njene radnje, ušao je, eno još je tamo. Bio je pomalo laponac, to je i ostao bez daljnjeg. Njihova je sreća bila ttha. U senci novina punih izbezumljenih poziva na poslednje rodoljubive žrtve, život, strogo odmeren, bez imalo nepređvi71

denog, nastavljao se, i to čak muđriji no ikad. To su naličja i lica, kao senka i svetlost, iste međalje. Izvršitelj gospode Erot ulagao je u Holandiji novac za svoje prijatelje, one najbolje obaveštene, a i za gospođu Erot, kad je došlo do uzajamnog poverenja. Kravate, prslučići, kosuljice, koje je prodavala, privlačili su ženske i muške mušterije i pogotovu ih navodili da često navrgćaju. Veliki je broj susreta na međunarođnom i nacionalnom polju koji su se odigrali u ružičastoj svedosti zavesica uz neprekidnu priču gazdarice, čija bi punačka, brbljiva i do besvesti namirisana ličnost probudila grešne sklonosti i u najokorelijem žučnom mrzovoljniku. U čitavoj toj gužvi, ne gubeći ni najmanje glavu, gospođa Erot je nalazila svoju računicu, pre svega novčanu, jer je uzimala porez i na prodaju i na osećanja, a i zato jer je bilo mnogo Ijubavi oko nje. Spajala je i razdvajala parove sa skoro podjednakim uživanjem, služećt se ogovaranjem, podmetanjem, izdajom. Izmišljala je neumorno sreću i dramu. Održavala je vatru strasti. Njen je posao samim tim sve više cvetao. Prust, i sam upola avet, gubio se s neverovatnom upornošću u beskrajnoj, razvodnjenoj ništavnosti rituala i postupaka koji obavijaju visoko društvo, Ijude prazne, aveti želje, neodlučne razmenjivače partnera koji stalno čekaju svog Vatoa, mlake putnike u potrazi za malo verovatnim Kiterom. Ali gospoda Erot, po poreklu narodska i ovozemaljeka, čvrsto je bila vezana za zemlju sirovim prohtevima, glupim i određenim. Ako su Ijudi zlobni, možda je uzrok njihova patnja, ali dugo traje od časa kad prestanu da pate đo časa kad počnu da bivaju bolji. Lep materijalni i Ijubavni uspeh gospođe Erot još nije stigao da ublaži njene osvajačke sklonosti. Nije bila zlobnija od većine sitnih trgovkinja iz oko!ine, ali se upomo trudila da vam dokaže suprotno, zato se čovek i seća njenog slučaja. Njena rađnja nije bila samo 74

mesto Ijubavnih sastanaka, bilo je to i nekakvo skriveno predvorje sveta bogatstva i raskoši u koje nikad, uprkos žarkoj želji, nisam kročio, i iz kojeg sam, uostalom, bio brzo i bolno isključen, pošto sam stidljivo tamo zakoraćio, samo jednom i nikad više. Bogati ljudi u Parizu žive zajedno, njihove četvrti u celini predstavljaju krišku torte čiji vrh dotiče Luvr, dok se zaobljena ivica završava pod drvećem izmedu Otejskog mosta i Kapije Tern. Eto, to je otmen kraj grada. Sve ostalo je muka i đubre. Kad se pode krajem bogatih, prvo se ne primećuju velike razlike od ostalih četvrti, sem što su ulice malo čistije i to je sve. Da bi se napravio izlet u same kuće tih Ijudi, u te stvari, treba računati ili na slučajnost ili na prisnost. Preko radnje gospode Erot moglo se zakoračiti malo bliže tom rezervatu, zahvaljujući Argentincima koji su silazili iz pnvilegovanih četvrti da bi se kod nje snabdeli gaćama i košuljama i malčice okusiii lepi izbor njenih nadobudnih prijateljica, glumičica i muzičarki, koje jc gospođa Erot s predumišljajem okupijala.. Za jednu od njih sam se ja, koji ništa nisam mogao da joj ponudim do svoju mladost, kako se to kaže, ipak preterano zagrejao. U tim krugovima su je zvaii mala Mizin. U Berezinskom prilazu svi su se znali od radnje do radnje, kao u kakvoj palanci već godinama stešnjenoj između dve pariske ulice, što znači da su jedan drugom zavtrivali u tanjir i Ijudski se klevetali do Judila. Što se tiče materijalne strane, pre rata su trgovci raspravJjali o životu sitnom kao mrvice i dozhhoga. šredljivom. Izmedu ostalih iskušenja bede,hronična žalba ovih dućandžija je bila što moraju u tom polumraku da paJe gasne lampe još u četiri popodne zbog izloga. Ali to im je donosilo zauzvrat atmosferu pogodnu za diskretne pređloge. Mnogo je radnji ipak počclo da propada zbog rata, 75

dok je radnja gospođe Erot, zahvaljujuči mladim Argentincima, oficirima parajlijama i savetima prijatelja, sudskog izvršitelja, dobila nov polet, što su svi u okolini propraćali možete zamisliti kakvim užasnim opaskama. Da napomenemo uzgred da je u to isto vreme slavni poslastičar iz broja u z iznenada izgubio svoje lepe mušterije zbog mobilizađje. Lepe Ijubiteljke slatkiša u dugim rukavicama, prinuđene da idu pešice, jer se dotle došlo rekvizicijom konjž, nisu više dolazile. I nikad više neće doći. A Sambane, knjigovezac notnih tekstova, iznenada nije umeo da se odbrani od želje koja ga je uvek mučila, da sablazni nekog vojnika. Izuzetna smelost, u zao čas, jedne večeri nepovratno ga je uništila u očima nekih rodoljuba, koji ga odmah optužiše za špijunažu, te je morao da zatvori radnju. Gospođica Ermans, naprotiv, iz broja 26, čija je speđjalnost dotad bila onaj gumeni artikal, o kojem se govori ili se prećuti, vrlo bi se dobro snašla, zahvaljujući datim okolnostima, da nije imala nepremostivih teškoća da nabavi »prezervative«, jer ih je đobijala iz Nemačke. Samo je gospođa Erot, u stvari, na pragu novog razdoblja finog rublja i demokratije, lako zakoračila u napredak. Mnogo se anonimnih pisama slalo iz radnje u radnju, i to paprenih. Gospoda Erot je više volela, radi lične razonode, a i da bi se izdvojila, da ih upućuje visokim ličnostima, te je i u tome dolazila do izražaja jaka ambicija, koja je činila osnovu njene naravt, Predseđniku vlade, na primer, pisala je samo da bi mu rekla da je rogonja, a maršalu Petenu na engleskom, uz pomoć rečnika, koliko da ga nasekira. Anonimno pismo? Hladnom vodom na šareno perje! Gospođa Erot je đobijala svakog jutra čitavu gomilicu tih pisama, i nisu bila namirisana, možete mi verovati. To bi je za desetak minuta bacilo u misli, čak i zaprepastilo, ali bi odmah potom povratila ravnotežu, bilo kako, pomoću bilo čega, ali bi je uvek povratila

76

i to čvrsto, jer u njenon unurrašnjem životu nije uopšre bilo mesta za sumnju, ž još manje za istinu. Među njenim mušte'ijama i štićenicima, mnogo malih glumica je donosilo sa sobom više dugova no haljina. Sve ih je gospoda Erot ftvetovala, a njima je to koristilo. Medu njima i Mizin, kojjse meni činila najljupkija od svih. Pravi mali muzički and