Luj Ferdinand Selin - Govori Selin

GOVORI SELIN

Priredili Milojko Kneiević i Branko Kukić Pogovor Svetislav Basara

2015

B ranko Kukić PUTOVANJE OD JEDNOG KRAJA DO DRUGOG

Da li treba danas da se ponovi slučaj onog francuskog Šurnara koji je, nezadovoljan sadržajem knjiga koje je čitao u večernjim časovima odmora, rnakazama isecao stranice nedostojne njegovih čitalačkih zahteva, svođeći Bodlera na oko dvesta stihova, Igoa na nešto rnanje, a Selina na nekih desetak stranica? Ova Šumareva ludost rnogla bi biti borhesovska igrarija o mogućnosti svakog pojedinca da bude tvorac po vlastitoj meri, ali je sasvim suluda u odnosu na ljudsku misao, ma kakva ona bila, užasavajuća ili utešiteljska. Hoću da kažern da se danas može postaviti - a postavlja se - pitanje treba li objavljivati pisce čija je politička i javna angažovanost usmerena protiv čoveka, protiv naroda i protiv humanih i moralnih principa čovečanstva? Selin se našao u jednom periodu svog života u toj otežavajućoj i užasavajućoj ulozi, ispoljivši svoj antisemitizam, ali i antikomunizam i antifašizam, mada je suština njegovog stava bila još opštija i radikalnija - Selin se ustremio na samog čoveka, ističući njegovo zlo, kukavičluk, podlost, konformizam, svodeći ga na običnu gnjidu i vreću zla. Za i protiv Selina čitavo je poglavlje francuske književnosti (a to pitanje nije zaobiđeno ni kod nas, uprkos činjenici da je Selin ovde kao pisac bio tada gotovo nepoznat). To poglavlje, značajno sa moralne tačke gledišta, otvoreno je kada se želi govoriti o estetskoj, o umetničkoj tački gleđišta. Odnosno, ijedno i drugo stanovište podjednako o

je važno, je r je reč o idejama koje su izazvale najveći sukob i pogrom u istoriju civilizacije, ali je reč i o jednom od najvećih pisaca ovog veka, o piscu značajnom i za jezik i za stil savremene književnosti. Ocl vremena Bodlera francuska književnost nije doživela jači udar i razorniji prasak od onoga koji je proizveo Selin, pre svega svojim romanom Putovanje nakraj noći (1932). Ta knjiga nije bila prva koja je govorila o Ijudskom ponoru - Cveće zla je takođe dodirnulo ljudsko dno tvrdeći da je život samo splin, otrovna nada i omamljujući ponor - aii je Selin bio toliko uverljiv govoreći o besmislenosti ljudskog života da je neminovno bilo da će stvoriti novi stil. A stil je bio Selinova opsesija. Smatrao je da je u savremenoj književnosti jeclino stil važan, a da je ostalo već viđeno: novih ideja nema, sve je uzaludno, za sve je kasno, sve je palo, tehnika i mediji su nadvladali umcinost, svet se vrtoglavom brzinom survava u ponor koji je sam stvorio („Covek je go, lišen svega, čak i vere u sebe. To je moja knjiga", profetski poručuje Selin). Stil je ono što obeležava epohe, on daje sjaj jednotn vremenu. To jejed in o moguće traganje u umetnosti, poslednja potvrda čoveka kao kreativnog bića (,Ja verujem da je dokumentarna, pa čak i psihološka uloga romana okončana. I šta mu onda preostaje? Ostaje mu stil“ - Selin). Nasuprot Selinu zastupniku stila, čitaoci i kritika su u njegovom delu upravo otkrili nešto drugo - da kroz njega st-ruji, protiče, provlači se, curi i cvili sami život, kako u svojoj svakodnevnoj zaokupljenosti preživljavanjem i besmislom, tako i u metafizičkoj zaluđenosti spasenjem i smislom. U njegovom delu život je na svakom planu totalni promašaj, zabluda i trauma, a sve zahvaljujući samom čoveku: njegovoj samoživosti, pohlepi i sveprožimajućem zlu. „Covek je human 6

otprilike onoliko koliko i kokoš leti“, uveren je Selin. U ovome ne treba tražiti nikakav Selinov sarkazam, ili mrzovolju, ili nakrivonasađenost. Selim ima dokaze za svoju sumnju u čoveka. Ti dokazi su: sebičnost, mržnja, skorojevićstvo, ratovi, komunizam i fašizam, sluđenost tehnikom i obuzetost samim sobom, što, priznaćete, negira sve čovekove pokušaje da ostvari bilo kakvu stabilnost u svetu i da ostvari svoju individualnost. Zbog toga je često citirao Zila Renara koji je govorio da „čoveku nije đovoljno da je sam srećan, treba mu i da drugi to nisu“. Našavši se između apokalipse života i „nekakve“ nade, koja bi mogla biti umetnost, odnosno stil, Selin je jednostavno bio u raskoraku. Bio je protiv čoveka, protiv njegove đestruktivne uloge u svetu, ali je bio i za čoveka, za njegovu neiskorišćenu mogućnost da bude prepoznat po različitosti u prirodi. Selin je ostao u nedoumici: izgubio se između čoveka-zla i čoveka-stila. Kakav ljudski paradoks! Zbog togaje pornišljao da je najnormalnije - zaćutati. Ali on za svoga života nije mogao tla ćuti - uznemiravalo ga je sve što je vezano za čoveka i sve što ga kao čoveka okružuje. U toj nadraženosti i raspomamljenosti stigao je do - krajnosti. A iza krajnosti su ili ponori ili vrhunci. ,,Za mene ništa nije sveto. Postoje istine i laži; i to je sve“, bio je Selinov odgovor na sva pitanja ovoga sveta. Priznajem da je najrizičnije putovati između ovih krajnosti. U svakom slučaju, takvo putovanje jedino vodi Kraju. Ali kada je Selin u pitanju, kraj svetli iz oba pravca: jedna je svetlost sablazan, druga putokaz. I jedna i druga opominju i izazivaju jezu. Drhtanje! [ 1996]

7

HRONOLOGIJA*

Pre svega, želim da živim život ispunjen neprilikama koje će proviđenje, nadam se, izvoleti da prospe po mome putu. Beleimca oklopnika Detuša, 1913.

1894. 27. maja u Kurbevoa (Sena), u Ulici Ramp di Pon (Rampe du Pont) na kućnom broju 12, rođen je LujFerdinand Ogist Detuš (Louis-Ferdinanđ Auguste Destouches), sin jedinac Fernanda Ogista Detuša, rođenog 1865. u Avm i Margerite Lujze Selin Giju (Marguerite Louise Celine Guilloux), rođene 1868. u Parizu. Margerit Detuš vlasnicaje dućana modne ocleće i rublja, a Fernand Detuš, diplomac književnosti, od 1890. godine radi u đopisnoj službi Osiguravajućeg društva „Feniks" („Požarno - Bubatnara" u Smrli na veresiju). Njegov otac, Lujev deda, profesor je književnosti u gimnaziji u Avru. - 28. maja, krštenje Luja Detuša. Kumovi su mu baka sa majčine strane Viktorija Selin Giju i ujak Žilijen, zvani Luj Giju. 1895, Maloga Luja daju na čuvanje dojilji (dadilji), kod koje ostaje dve godine. ‘ Pripremajući ovu hronologiju, konsultovali smo više izvora, ali smo kao osnovu koristili hronologiju koju je za Aiagazine Litleraire br. 292 (oktobar 1991) sastavio Pjcr-Edmon Rober, dopunjavajući jc podacima iz obintne (trotomne) biojgrafije Selinove, koju je za „Mercure de France" sačinio Fransoa Žibo. Na nekoliko niesta citirali smo (iz različitih izvora) Selinove rcči, a belešku za godinu 1908. preuzeli smo iz Žiboovog predgovora Rigodonu („Galimar", 1973, biblioteka ,,Folio“).

8

1897. 10. aprila porodica zatvara dućan i sisntene“; on je, kao što će se videti, bio upoznal s poletnikom koju je podstakao njegov prvi odgovor: „Neću vant priložiti nikakav spisak iz bojazni da tte izazovent skandal: koga su ztnije ujedale... /Vli, šta god vi mogli pomisliti, ja iz svojih knjiga nikad nisattt istrgao ni jeclnu jedinu sliku, iz prostog razloga što ih u njiina lietna, osim ponekog portreta. Mechitim, veoma odobravant sklonost prema bibliofiliji, uključujući i onu pomalo detinjastu, usmcrcnu na ilustracije. N’eki

64

ljene pisce, da pravi izbor među književnicima, čak da pravi svojevrsnu antologiju za ličnu upotrebu. Ali teško da smo mogli shvatiti tog čoveka koji za sebe pravi biblioteku ocl komadića. [...] Postoji u ovom svetu dovoljno loših pisaca koji čeznu dabudu objavljeni [...], a koji, ipak, izjedne opasne demagogije, ne idu u svojoj neopreznosti toliko daleko da podstiču tekstove nepismenih osoba i glupaka koji sebe smatraju obrazovanima... Oni će nam uvek prerano pružiti dokaz o neosetljivosti svog srca i bedi svog duha.“ Svaki na svoj način, oba ova teksta su imala čime da podstaknu Selina. Nakalemljeni jedan na drugi, oni su njegovom ,,izjašnjavanju“ obezbedili polazište kakvo je samo mogao poželeti. On tada piše ovaj članak. ,Ja pišern jedan jedini čh\m\k, proi i poslednji", kaže on Lisjenu Dekavu. ’ Izabrao je časopis Kaiidid, objašnjava on u drugom pismu Eliju I-'oru, „jer želint da se obratim najvećem mogućem broju čitalaca a, kad se sve uzme u obzir, draži su mi oni sa desnit e. Oni s levice su toliko sigurni u svoju marksističku istinu da ih čovek ničemu ne može naučiti. Mnogo su zatvoreniji od onih s desnice". Ali, divnog li pism a je d n o g čitaoca koje je Zavi (s koliko duhovitosti!) objavio u Entranu. „Im a (u m ojoj biblioteci) svakojakih knjiga, ali, kad biste ih otvorili, vi biste se silno začuclili. Sve su n ep o tp u n e; neke m eđu svojim koricam a sadrže svega dve-tri stranice. Mišljenja sam d a treb a lagodno raditi ono što se rad i *i lep tekst, ma šta, lcp papir, zar to ne niože da bude dovoljno za sreću jeđnog prosvećenog čoveka? Kad bih bio bogat, rado bih tragao za otisđma porodica Aldo, Planten, Elzevir, Bodoni, Dido i ostalih dobročinitelja. Nije li dovoljna radost koju pruža oku jedna minuciozno uradcna stranica, raspored crnog i belog u konre vas sve zađovoljava? Poštedeo sam ceo jedan tekst koji bi uveliko zasluživao tnakaze zarad tipografa koji je veći umetnik od pisca, a taj probletn rešavam tako što ne čitam tekst, već samo už.ivam u prizoru slova na papiru." -Naveo Ž. A. Dikurno u Balanovom izdanju Selinovib dela, I tom, str. 755. Pismo Eliju Foru navedeno je na prethoclnoj strani.

65

svakog dana; tako ja čitam s makazama u rukama, da izvinite, i sečem sve ono što mi se ne sviđa. Tako imam lektiru koja me nikad ne vređa. Iz Vukova sam zadržao deset strana; malo manje iz Putovanja nakraj noći. Od Korneja sačuvao sam celog Polijekta i jedan deo Sida. Iz sveg Rasina skoro ništa nisam izbacio. Od Bodlera sam sačuvao 200 stihova, od Igoa nešto manje. Od La Brijera, poglavlje o Srcu; od Sent Evremona, razgovor oca Kanea s maršalom Okenkurom; od gospođe De Sevinje, pisma o suđenju Fukeu; od Prusta, večeru kod vojvotkinje od Germanta; iz Zatočenice jutro u Parizu.“ Hvaljen budi Zavi! Ne dopiru do nas svakog dana ovakve poruke iz Beskonačnosti! Evo kako je sve nas, velike pokojnike i sičušne žive, ostavio bez gaća strašni lovočuvar! Ne oprašta nam bogzna šta u našem velebnome ruhu (stečenom sa teškonr mukom!). Tekjedan bitan mi'vičak! Ah! neumoljivi! Ah! istinoljubivi! Ja bih, što se rnene tiče, trebalo da se preselim u večnost sa svega četiri stranice koje nti ostavlja! Ljubomoran doveka na onog Mazlina koji nte konačno pobeđuje u svakom pogledu, s pravonr veonra ponosan, on, sa svojih celih deset strana... Ali, u znak pravedne ođmazd, tetka Sevinje, skaredna zanavek, sa svojim pisamcetom među pokrupnim čarima, neće se spasti nebeske studeni... Vijon nije među nama, a Smrt bez njega više nije moguća... Sto se tiče Totora, s rnanje od dvesta stihova, sumnjam da će mu to biti od ikakve vajde... Požuruje nas lovočuvar! Imamo li uopšte vremena da položimo račune živirna? „Kakoje lagan prtljag koji se nosi u večnost!...“ Covek iz šume ne tera Šegu. Dobro poznaje beskraj pakosti. Kakav carinik naših ljudi od duha! „Deset 66

strana, gospodine! Nijednu više! A vi, gosn. Rasin, vratite mi te dve muške (rime)!“ Eto, tako stoje stvari! Alas, poor Yorick! Ubuduće, strah od krivice okružuje naše dane... Da nisam, u prolazu, probudio neko čudovište? Neki nepoznati porok? Da li zernlja već podrhtava? Da li se prodaje manje vadičepova nego ranije? Vrag odneo šalu, čovek s makazama će rni odseći sve što mi ostaje... A ipak, časne mi reči, mi smo predstavljali sablazan potpuno protiv svoje volje! Naši izdavači će to moći da ponavljaju onome ko bude hteo da čuje. Ja pričam uprazno... U početku smo stidljivo pomišljali na dve hiljade čitalaca, probranih, a potom, treba to priznati, bez prijateljske pomoći jednoga od njih rukopis nikad ne bi ugledao dana... Ne može skrontnije. Imali smo mi svoje razloge, još uvek ih imamo. Svako dizanje prašine se plaća. Vidite, dakle, šta o tome rnisli naš šumar. On se u to razume. Najzacl, uveravaju nas, sa svih strana, da će se vratiti ta rnračna vremena. Pre nego što istekne pet godina, s Putovanjem će biti, izgleda, gotovo. Takvo je mišljenje naših najboljih kritičara, onih ,,za“ i onih „protiv". Ali pet godina, to jejo š nrnogo vremena. Dotle se ntogu dogoditi mnoge stvari... Za pet godina možemo učiniti malo dobra i naneti sebi mnogo zla... Ne želim cla sve propadne. Suviše je ljudi bilo prema meni više nego ljubazno. Moguće je da ja više ništa ne napišem. Treba li da mislim na svoje male prijatelje? „Zanr Selin“? Evo kako on radi... Jedan! dva! tri! nemojte da propustite nijednu reč od onoga što će usleđiti! Evo, zaista prvi put, ali i poslednji, kako se tim povodom laća pera! To se ne radi, cla neko brani svoj žanr! Ne brani se on, on daje naznake. Zapamtite 67

dobro šta on objašnjava. Uostalom, bez lažne skromnosti, velika dževa koja se digla oko moje knjige već mi je donela sto hiljada kupaca, trista hiljada čitalaca, a doneće mi, uz dobm eksploataciju, još najmanje toliko. Onda?... Ne računajući film... Eto nečega što može da navede na razmišljanje svakog čovu koji ima porodicu na teretu. Da pređemo na stvar! Ne požumjte me! Evo kako ja to radim... Sve ću reći... Ja, dakle, čvrsto držim život obema mkama, sa svim onim što znam o njemu, svim što se može naslutiti, svim što bi se tnoralo videti, svim što smo čitali, o prošlosti, o sadašnjosti, ne suviše o budućnosti (ništa ne navodi toliko na bulažnjenje kao buđućnost), sa svim što bi se moralo znati, sa gospama koje smo ljubili, onim što smo slučajno otkrili; s ljuđima, sa onini što oni nisu znali da smo znali, onim što su vam oni uradili; s lažnim zdravljem, minulim radostima, napevima koji sarno što nisu zaboravljeni, sa ono malo života koji još uvek kriju u sebi, i s tajnom ćelije u krstima, one koja hoće da radi tokom četrdeset devet sati, ne više, i koja će ispustiti svoju prvu belančevinu po povratku Bogu... Da... Da... Razunrete li ine? Pratite li me? Unakažena noga nrale rođake tu takođe mora naći mesto, savijena, i brod, jeđrenjak, izložen svim mogućim vetrovima, da nikako ne nrože da završi svoj put oko sveta sa svojorn zakupninom u starirn đolarima?... Treba ga privezati uz vaš san... S njegovim kapetanom koji neće da se vidi da već mora da nosi cvikere... A kogaje, međutim, cela posada proveravala, je rje poznato daje on nepoverljiv... njegov brodski rnali, debelih usana, rasklinranih zuba, predugo ostaje u njegovoj kabini... A štrik obešenog, šuper za zaptivanje rupa na brodu, vuče se daleko iza 68

kamene statue u morskoj peni, daleko, od jednog do drugog vala, kojijure za brodom... Najzad, tu je sve, još više, apsolutno sve što smo poverovali, brzo, u prolazu, što je moglo biti razlog da se živi ili da se umire. Tada je vreme da se sve to pomeša došlo tokom meseci i dana, kako-tako, po isteku jedne godine. To nije lepo, u početku; sve se to ukršta i prepliće, i pronalazi se, na neverovatnim mestima, najčešće komičnim, na primer na tavanu gradske većnice! To je vašar mrtvih tričarija! Tim gore! Stavite ono što bazdi sa ostalim! Vi tu niste ni za šta krivi. Prebaciće vam toliko stvari (skoro sve, istinu govoreći), jednu za clrugom, tako da će, u tom galimatijasu pogrda i pritužbi, u ime ovoga, u ime onoga, sve što ste činili, ili ćete činiti, na kraju proći kroz to. Publika vari u ritmu zamerki. Dve vrste autora, sve u svemu: oni koji vas bucle i koje vređaju, oni koji vas uspavljuju i koji su prezreni in petto. Inercija, to je spavanje rase. To je potrebno, zacelo. Ko remeti taj san, biva ispsovan na pasja kola. Svaka pobuna je više biološka nego tragična, više dosaclna nego uvređljiva. Nama ništa ne izgleda banalnije od zlonamerne kritike koja hoće da vas iskasapi. Pri čitanju, u nama preovlada želja da pomognemo autoru, toliko se ti zadaci po kazni razvlače, puni izlišnih ponavljanja u horu. Mržnja definitivno još više zaglupljuje od ljuhavi. Time smo sve rekli. Nismo ništa pročitali, u tom žanru, što prevazilazi, kratko ili preopširno, jetko pismo čiraša koga nisu uspeli da izleče ili nekog frustriranog tipa, nesrećnika bez telegrafiste. Sačekajmo oclvažno ono krasno remek-clelo plernenite duhovnosti, blagonaklone i čvrste nanrere, koje će nam dokazati, uzbudivši nas, da ceo svet blista, kao što je poznato, ocl clivnih mogućnosti. 69

Ali održimo obećanje! Završimo s tim! Pošto smo sve to kako-tako smešali, kao što smo rekli, ljude, životinje i stvari, po nahođenju naših čula, našeg slabašnog pamćenja, mi skromno, uistinu veoma skrušeno (da još ne bismo nekog probudili), razastiremo sve to (takav je naš utisak o tom postupku) kao testo i laćamo se posla. Uspravljeno, to testo je bilo život; položeno, nije ni mrtvo ni baš sasvim živo... Vodoravnoje, naše testo... U mengelama, čvrsto držano, potčinjeno našoj volji... Kod Ažalbera,3 u Boveu, videli sino ljude koji su tkali na taj način, ali mi, dograbivši ga sa dve strane, mi mesimo, razvlačimo, istežemo to testo života, opasno i prerađeno, po poglavljima... T oje najmučniji trenutak, uistinu... Izmrcvarena je, uzduž i popreko, ta čudna stvarca, toliko da skoro počinje da krcka i puca... Ne baš sasvim. Neizbežno viče... urla... ječi... pokuŠava da seoslobodi... Namucismo... Nesmemodozvolitidaseraznežimo... Tada vam se to obraća jednim čudnim jezikom živog odranog... Onim zbog koga nas prekorevaju... Da li ste ga čuli?... Niste primetili da čovek, kad m uje koža u opasnosti, isprobava, i to iznenada, uzastopce, još jedanput, sve uloge, sve odbrane, sve grimase koje je navukao na sebe tokom svog života? Tada mu se, u tim trenucima nuicavosti, uspaničenosti, lako otkrivaju tri ili četiri različite istine opremljene sa isto toliko naporednih terminologija... Ne? Vi ne znate? Onda niste bogzna šta primetili... Sto, onda, živite? Ja, dakle, kažem da ovi moji, dobro namazani viskoznom i mekanom lepljivom masom, kao u klopci, ’Žan Ažalber, 1863-1947, advokat, a potom romanopisac. Clan Akademije Gonkur od 1917, bio jc jedan od trojice branilaca Pulovauja 1932. Bio je upravnik Radionicc za izradu tapiserija tt Boveu kada je, godinu dana kasnije, tu primio Selina i Elizabetu Kreg.

70

bivaju mučeni i vučeni na sve strane dok ne priznaju. Na vama je da ih iskoristite za sebe! Cesto je to prornašaj, ponekad uspeva. Suviše ste se upinjali... Ili nedovoljno... Ostaju veliki delovi koje mahnitost neče ni dotaći... Tim gore! Ima drugih zakutaka gde se život smežurava ne ostavljajući boju. Nikad nećemo saznati zašto. Brbljarije, živo pečeno-nedopečeno. Siroto testo koje će splasnuti, bez čari, bez oblika... Ne bi bilo vajde da počnemo iznova... Stoje upropašćeno, upropašćeno je... Vreme će se pobrinuti za ostalo... Nije velika umetnost, bez sumnje, alije, kada se sve uzme, u obzir, ravna onoj drugoj: „Frizer po svaktt cenu - Trajni rat - Nenadmašno - Neobmanjivi particip - Hladnokrvni narod - Stvari viđene očima gosn. Zapca... itd.“ Dva žanra se brane, pošto mi jedino puštamo da Vreme prolazi. Dok tako čekam, on mi je dao, Zavijev čuvar, nepodnošljivo društvo. Hvatam maglu. Ako ću pući od gordosti, više volim da to bude pored slikara: Brojgela, E1 Greka, čak i Goje, eto atleta koji mi ulivaju hrabrost da razvlačim to prokleto testo. Radim ono što mogu. Imam prljave ruke, kažu. Ne brinem o sitnicama! Torna Kempijski, koji je bio veoma čist, taj se bognte razumeo u Umetnost, a i u Duše. Nesreća je štoje pokojni. Evo kako je on govorio: ,,Ne pokušavajte da oponašate grmušu ili slavuja“, govorio je on, ,,ako ne možete! A ako vam je sudbina da pevate kao krastava žaba, onda, samo napred! I to iz sveg glasa! I neka vas čuju!“ Eto šta znači, po mome mišljenju, davati očinske savete. Ko sudi o nama? Cini li to ono ničeansko čovečanstvo? Učakšireno? Kornejevsko? Stoičko? Ono koje je Osvajač Vetrova? 71

Tartifovsko i Kukuričuće? Neka nam ga pozajme sve s njegovim zubnim živcem i za osam dana se više neće govoriti o tim svinjarijama. Potrebno je da i duše popiju dobre batine. [Prevela sa francuskog Ana Moralić]

RASPOMAMLJENOST

Selin je 1948. godine, saznavši daje Sartr u Portretujednog antisemite (u časopisu Moderna vremena (I.es Temps modernes), od decembra 1945; u tekstu koji je kasnije, pod naslovom Razmišljanja o jevrejskorn pitaiiju, ušao u knjigu izdatu kod „Galimara") napisao: „Ako je Selin mogao da podržava socijalističke teze nacista, to znači da je bio plaćen za to“, sročio ovaj pamflet u znak odgovora. Poslao ga je Zanu Polanu, koji ga nije objavio, a kopiju teksaje poslao Alberu Parazu, koji ga je reprodukovao na kraju svoje knjige Svetkovina gadova, gde je prošao nezapaženo. Na osnovu toga je, zahvaljujući trudu njegovih prijatelja, štampano jedno izdanje u 200 primeraka (P. Lanov de Tarta, Pariz).

j a malo čitam, nemam vremena. Suviše sam godina već izgubio u silnim glupostima i zatvoru! Ali navaljuju na mene, preklinju me, dodijavaju mi. Izgleda tla svakako moram da pročitam neku vrstu članka, Portret jednog antisemite Zana-Batista Sartra (Modema. vremena, decembar 1945). Prelistavam taj dugački domači zadatak, to nije ni dobro ni loše, to nije baš ništa, pastiš... neka vrsta loše imitacije ,,u stilu tog i tog“... Taj nrali Z.-B. S. je čitao Vetrogonju, Ljubitelja lala itd. Zakačio se za to, pa ni rnakac... Stalno je u gimnaziji, taj Z.-B. S., stalno piše pastiše, ,,u stilu tog i tog“... I u Selinovom stilu..., a i ,,u stilu“ mnogih drugih... Bludnice itcl__Zamenjene glave... Maja... Ništa ozbiljno, naravno. Ja vučern u turu izvestan broj malih ,,pastiždžija“... Staja tu mogu? Nesnosni su, puni mržnje, pudljivci, prave izdajice, polupijavice, polupantljičare, nimalo se ne dičim njima, ja o njima nikad ne govorim, toje sve. Nakot mraka. Pristojnost, 73

molim! O, ne želim ja nikakvo zlo malom Ž.-B. S.-u. Već je dovoljno okrutna sudbina koja ga je zađesila. Pošto se radi o zadatku, rado bih mu dao seđani od mogućih dvadeset poena i ne bih više govoi io o tome... Međutim, na 462. strani, taj me mali govnar zaprepašćuje. Ah, prokleti pokvareni trtov! Šta se on to usuđuje da napiše: Ako je Selin mogao da podržava socijalističke teze nacista, to znaci daje bioplaćen za to. Od reči do reči. Ola! Eto šta je, dakle, pisao taj mali balegar dok sam ja ležao u zatvoru pod pretnjom da nte obese. Sotonska mala gadarijo nakljukana govnima, izvlačiš mi se iz međuguzja da me uprljaš spolja! Kain u čmam! Fuj! Šta to tražiš? Da me ubiju! Ovde! Da te zdrobim! Da, vidim ga na fotografiji, te buljave oči... taj zub... ta slinava sisaljka... pa to je trakavica! Šta on sve neće izmisliti, čudovište, da bi me ubili! Tek što je izašao iz moje kake, već me potkazuje! Najgore je to što nas on, na 451. strani, pun žuči, opominje: Čovek za koga je prirodno da potkazuje Ijttde tte moie imati našpojam o časti, on čak ni oneprema kojima seponaša dobročiniteljski ne vidi našim očhna, njegova velikodušnost, njegovu blagost ne nalikuje našoj blagosti, našoj velikodušnosti, njegova strast se ne može lokalizovati. U mom dupetu, gde se on nalazi, ne možemo tražiti od Z.-B. S.-a da sve baš jasno vidi, ni da se precizno izražava, ali Ž.-B. S. je, izgleda, ipak predvideo mogućnost usamljenosti i pomrčine u mom čmaru... Ž.B. S. očigledno govori o samom sebi kad piše na 451. strani: Taj čovek strahuje od svake vrste usamljenosti, usamljenosti genija, kao i usamljenosti ubice. Pokušajmo da shvatimo šta se ovim želi reći... Poverovavši nedeljnicima, Ž.-B. S. sebe još jedino vidi u koži genija. Što se mene tiče i na osnovu njegovih sopstvenih tekstova, ja sam cloista prisiljen da Ž.-B. S.-a jedino vidim u ko74

ži ubice, štaviše, propalog denuncijanta, prokletog, ogavnog, usranog potkazivača, cinkaroša s cvikerima. Baš sam pao u vatru! To ne odgovara ni mojim godinama ni mom položaju... Hteo sam s tim da zaključim... zgađen, to je sve... Razmišljam... Ubica i genije? Biloje toga... Na kraju... Moždaje to Sartrov slučaj? D aje ubica, jeste, on bi to hteo da bude, to se podrazumeva, ali genije? Brabonjčić u mom genijalnom dupetu? hm?... da, zacelo... tu nečeg ima... to može da bude... da se pojavi... ali Z.-B. S.? Njegove oči zametka? njegova kukavna ramena?... taj poveći trbuščić? Pantljičara, naravno, pantljičara od čoveka, koja se nalazi, znate već gde... i filozof! to nije mačji kašalj... On je, izgleda, oslobodio Pariz na biciklu. Truckao se on u pozorištu, u gradu, užasima epohe, ratom, mučenjima, okovima, ognjem. Ali, vremena se menjaju, i sad on raste, nadima se, Z.-B. S. Više nije svoj. Ne prepoznaje sarnoga sebe... to vam je zametak, koji pokušava da se proturi kao stvorenje... kružni proces... dosta rnu je igračaka, podvala... sad juri za kušnjama, pravirn kušnjama... zatvor, ispaštanje, močuga, najveća od svih ntočusp: bandera za streljanje... to se Sudbina okomila na Z.-B. S.-a... Furije! svršenoje s tricanra i kučinama... Hoće da bude pravo Cudovište. Zato ispsuje De Gola na pasje ime! Kakav način! Hoće da učini nešto nepopravljivo! Baš je zapeo! Veštice će mu popiti mozak. Došao je da ih začikava... poždraćeš ti Mandragoru! Pretvorićeš se u vanrpiricu! Bolesno uobraženje da je proklet evoluira kod Sartra... Stara boljka, stara kao svet, od koje je sva književnost trula... Ž.-B. S., sačekajte pre nego što napravite vrhunske gafove!... Pipnite se. Setite se da užas nije ništa bez Sna i Muzike... Ja vas doista vidim kao pantljičaru, nenra zbora, ali ne kao 75

kobru, ma nikako kao kobru... nema ko da zasvira u frulicu! Makbet je samo jeziva granginjolska melodrama, i Iosi dani, bez muzike, bez sna... Vi ste zli, prljavi, nezahvalni, pakosni denuncijant, i to nije sve, Ž.-B. S.! Nije dovoljno... Treba još i da zaplešete... Naravno, voleo bih da se varam... Bio bih presrećan... Doći ću da vam aplauđiram kad najzad postanete pravo ćudovište, kad vešticama pošteno platite njihovu cenu da vas preobraze, pretvore u pravo čudo. U pantljičaru koja svira u sviralu. Niste li me dovoljno molili, vi lično i preko Dilena, preko Denoela, preklinjali me „ponizno", da budem tako ljubazan da siđem da vam aplaudiram! Nisam primetio ni da plešete, ni da svirate, strašan porok s moje strane, priznajeni... Ali, zaboravimo sve to! Mislimo samo na budućnost! Pokušajte da vam vaši demoni utuve u glavu sviralu! Najpre sviralu! Pogledajte Sekspira, gimnazijalče! 3/4 svirale, 1/4 krvi... 1/4, dovoljno je, verujte mi... ali najpre vaše! pre svega druge krvi. Alhemija ima svoje zakone... „tuđa krv“ se ne sviđa Muzama... Da razmislimo... Vi ste ipak požnjeli svoj mali uspeh u ,,Sari“, sa vašim Muvama... Sto sad ne smandrljate u tri činčića, na brzinu, prigodno, s nogu, Muvatore'i Retrospektivna revijica... Tu biste viđeli sebeglavom i bradom, s vašim malim pajtašima, kako šaljete vašu omiljenu sabraću, takozvane ,,kolaboracioniste“, na robiju, na streljanje, u progonstvo... Da li bi to bilo dovoljno šaljivo? Vi sami, naravno, sigurni u svoj tekst, u glavnoj ulozi... kao pantljičara koja se izruguje i filozofira... Lako je zamisliti sto najfarsičnijih pozorišnih obrta i preokreta u toku jedne pozorišne čarolije toga žanra... a onda u završnoj sceni jedan od onih „masovnih pokolja“ da se cela Evropa previja od smeha! (I vreme je!) 76

Najveseliji masakr decenije! Od koga će se upišavati i useravati u gaće i na petstotoj predstavi... i još mnogo kasnije (i na onom svetu! Hi! Hi!). Ubistvo „Potpisnika", jednog za drugim! Vas ubija Kasu... njega Elijar! Ovoga njegova žena i Morijak! I tako redom do poslednjeg!... Da li ste svesni? Opšte krvoproliće u apoteozi! Ne zaboravljajući erotiku, naravno... Veliki defile prekrasnih, nagih, apsolutno zanjihanih devojaka... orkestar VelikogTabarena („Lakrdijaša")... džez „Konstruktora Zida“... „Atlantis Bojs“... učešće zagarantovano... i velika orgija sablasti u blještavoj dvostrukoj ekspoziciji... 200.000 ubijenih, kuga i kolera, nedostojnih... i obrijanih do glave! U kolo! od partera do nebesa! „Hor nirnberških dželata“... A u svemu se poima više-no-bivstvovanje, instaiitamstičko, masakrističko... Atmosfera stvorena u hropcu, zvukom stomačnih grčeva, jecaja, gvožđurije... ,,U pomoć!“ Zvučna podloga: „mašine za vikanje uro!“ Sta velite? A onda, kao vrhunac spektakla, u pauzi: rasprodaja policijskih lisica i krvavi bife. Apsolutno futuristički bar. Isključivo prava krv na krigle, sirova, s bolničkim atestom... sveža jutrošnja krv iz aorte, krv fetusa, krv devičnjaka, krv streljanih!... Za sve ukuse! Ah! Kakva budućnost, Z.-B. S.! Kakve ćete vi divote stvarati kad se budete razvili u Pravo Cuđovište! Kad vas vidim van govana, kako skoro svirate u sviralu, pravu malu sviralu! Prosto čarobno! skoro već pravi mali umetnik! Vražji Ž.-B. S. [Pi evela sa francuskog Ana Moralić]

77

ŽIVELA AMNESTIJA, GOSPODINE!

Poznato je da je posle sinrti autora Ptdovanja nakraj noći mnoštvo njegovih spisa nestalo. S vremena na vreme, poneki se ponovo pojavi, isto tako tajanstveno: posebno u zbirkama autografa. Tako je i ovaj tekst izašao na videlo, a njegov novi vlasnik nam ga je ljubazno prosledio!1 Po svemu sudeći, reč je ojednom članku napisanom za časopis Rivarol, oko 1957; on je zamenjen mnogo kraćom verzijom kojaje tada objavljena (11. jula 1957).

Clan pokreta ot]tora ovđe... Clan pokreta otpora onde... Ma, naravno! Krasno!... Ali, zašto ne i mi? Zašto ne ja? Legitimacija, ođlikovanje i medalja?... Neumesna, drska ideja?... Nego šta! A ako su postojali „članovi pokreta otpora“ iz Zigmaringena? Nekolicina!... Ne želim nikoga da vređam, ali ako sebe uporcdim sa onima koji su se ,,posluživali“ kod mene, kažcm sebi da tu ima zloupotrebe! Idemo dalje! Neka nepravcla trijumfuje. Ja amnestiram!... Ali, i mi pomalo, možda?... „Članovi pokreta otpora“ iz Zigmaringena, i to ne šale radi, već: ozbiljno i šokantno! Ko je to bio kod samog neprijatelja, pitam ja, jer postoji otpor i otpor, da mu malo kaže, tevtonskom čudovištu, šta su mislili u trenutku krajnje pomame, kad su im sve armije sveta prelazile preko creva?... U uraganima fosfora... Čudovište skroz secirano, raščerečeno ud po ucl?... Lako je iz Londona, iz Brazavila, iz Irkutska s visine soliti pamet, servirati nebuloze tako da cela planeta dahče, namiguje anđelima, fura „ludu hrabrost kad opasnost prođe"? Sve 'Rivarol, br. 624, 20. clecembar 1962.

78

prolazi, sve se može, iz Irkutska, Brazavila, Londona... a Zigmaringen, to je druga priča! Sasvim drukčija, rekoh... Ja nešto malo poznajem problem... Samo Rebate može da razume. Ostali blebeću, zavlače, zamazuju oči... daleko od Zigmaringena koliko i od Marsa! Niko od onih koje poznajem, koji mene nazivaju svakakvim imenima, ne bi izdržao ni osam dana u Zigmaringenu... Suviše su nedotupavni ti nesposobnjakovići i prčvari. Još bi manje izdržali u Danskoj. Svi ti mali bljezgari pijani od verbalnog galimatijasa upisali bi se u „nestale" posle dve nedelje iskušenja. Danski zatvor, podružnica ,,Rica“? „Baš je batlija, taj Fcrdinand.“ Voleo bih da sam njih tamo video, te ništake. Da li bi se brzo dali išupirati iz zatvora - Rica, i sa obala Baltika, „svojevrsne Azurne obale" za te bedake! „Iskustvo, svetiljka prigušenog sjaja, obasjava samo onog ko ga nosi.“ Idemo dalje, idemo dalje! Ono što ostaje, sasvim izvesno, jeste da bi samo zbog Zigmaringena čovek trebalo da inra prava na „legitimaciju". Ne ukradenu, kao što su tolike mnoge! Ne izmunđarenu! Ja sam, dakle, hteo da podnesem zahtev (nemam šta da izgubim, sve su mi uzeli), ali eto, kome da se obratim?... Gospodinu De Golu lično?... Kardinalu Mizelijeu?... Gerčilu? Kru-kruu?... Toresu, čuvenom ,,ne-toliko-populističkom“ tipu?... Svi bi me ti ljudi, pribojavam se, pitali zašto i kako. O, oni ne smeju da izgube ni minut vremena! Motiv predloga: „Tokom svoga boravka u Zigmaringenu, u vreme sastanka u samoj gradskoj većnici istoga mesta, u prisustvu najviših firera južnog Virtemberga i brojnih izaslanika, predložio je osnivanje društva pod nazivom „Prijatelji Per Lašeza". - Možete li to da dokažete? - Svakako. 79

Imao sam dokaze, svedočanstva, nego šta! Nalazim svedoke... Ali, ako ih zbog mene optuže da „pridižu glavu“? Da se ne drže kako treba? Da nisu izlečeni? Da su preispoljni recidivisti? Da apsolutno i dalje priželjkuju. Pomalo uviđam rizik. Kao kad bih se ja obratio sudu da mi se vrate moj stan i moji rukopisi! Ludost!... - Pošto ste tako oštroumni, časni i odani, dajte da glasamo za amnestiju! Očigledno, Kolumbovo jaje!... Jedina doista praktična ideja!... Opšte prebrisavanje sunđerom, totalno! Bez opšte amnestije ja više ne mogu da izvedem nijednog svedoka. A onda mogu da se oprostim od isprava. Bog zna da se Francuska, da tako kažem, najprosvetljenija, najčovečnija, najvelikodušnija od svih otadžbina, zalaže za Ljudska prava, da prima šakorn i kapom sve progonjene sveta, sve boje, sekte, rase u svoje vrtove, u svoja dvorišta, svoje fakultete i svoju postelju!... Na hiljade peticija i ponovnih zahteva. Od 44. do 57. najmanje deset peticija na dan. „Imate jednog malog Vlaha koga su išamarali i koji pati? Pošaljite, pošaijite!... Jednog Njam-Njam vrača koji nije svario misionara, nedokuvanog, s bradurinom... Pošaljite, pošaljite!... „Spisak za spiskom, beskrajni spiskovi znamenitih imena u znak pomoći malom išamaranom Vlahu... Pozorište, likovna umetnost, nauka, akademija, svi zajedno, da olakšaju Srčanom Njam-Njamu kome je misionar teško pao na želudac!... Ali, od 44. trinaest godina, nikad nisam video da je prošao i jedan jedini spisak za opštu amnestiju ... Kao da je, pobogu, bilo nemoguće da Francuzi misle na nešto drugo osim na to da budu još malo opakiji i zanavek svircpi prema svojim sunarodnicima u nevolji!... 80

O, koliko suza prolivenih za Poljake! Volapik2jezici, kriptovlasi, meksički kukci... Oni više ne mogu da spavaju, ako išta nedostaje tim arhistrancima. A to što Diboa, Diraton, Vergonj trunu deset godina, dvadeset godina na dnu tamnice u Travu, bogu iza nogu, to je krasno udešeno!... To obezbeđuje čistu savest, miran san i Ljudska prava! Ime mi je Ferdinand, klasa 12, rođen u mestu Kurbevoa, invalid 75%, zaradio medalju mnogo pre De Gola, imam samo još jedan zadatčić! Neka to sa amnestijom krene, i ja se povlačim, ostavljam mu predsedništvo i sve ostalo!... On je najkvalifikovaniji, priznajem... Zaradioje dvadeset scdam miliona sa svojirn Memoarhna, manje od Vindzora, ali ipak... Okupacija ga nije mnogo namučila. Ne može biti suviše ogorčen. Pošto je on šarl, mogao bi da kopira onog drugog, Karla Petog, koji je, vrativši se u Pariz, umirio Francusku: „Kralj ništa nije znao. Ništa ne zna. Ništa neće znati.“ Eto šta bi bila prava veličina. Ima još vremena. Totalna amnestija! Opšta amnestija!... Zlo koje je učinjeno, učinjeno je, tim gore! Mrtvi neće vaskrsnuti, ni jedni ni drugi, ni oni s Verdena, ni (?), ni Beber... Amnestija, zaborav, raspust!... Mrž.nja, voljno! Divota! paclam u vatru, grozničavi sklerotični matorac. Možda bi tobio gaf... Neću se baš svideti De Golu obraćajući mu se ovako familijarno. Mogao bih da postupim kao Sarl Floke: „Zivela amnestija, Generale!“ Ali, ja verujem da će se njemu najviše dopasti da mu ja čitam Enciklopediju, onu veliku, izdanje 1900. Odlomak koji se odnosi na njega tiče se takođe i svih njegovih ministara. Neka nam oni najzad učine po -Volapik, neuspeo međunaroctni jezik konie je osnova engleski - prctcča esperanta. Predložio ga je sveštenik Johan Martin Šlajer 1897. godine. - Prim. prro.

81

volji, a ne da nas samo teraju da glasamo za poreze, da nam komplikuju životni standard... Amnestijaje nužna patreba svih vlada. Postoje vremena u kojima bijedno nefleksibilno društvo imalo velike poteškoće, pa bi čak i samu državu izložilo opasnosti. U zemlji se javlja takvapotreba za pacifikacijom daje u interesu vlasti da sasluša glas 7nilosti i da zaključi sporazum o građanskom miru. Ja neću govoriti o Alžiru, neću govoriti o „bolesnoj majci“, o deci koja se svađaju kraj njene postelje... De Gol sve to zna. Mendes-Frans takođe. Znaju, ali su oprezni... Mogao bih se uputiti u Rim, ili kod Ben Guriona, ili u Pentagon... Naser mi izgleda prilično promućuran... Išao bih bilo gde, pa neka me nazivaju kako god im dune, navikao sam na to. Oh! odista ste u pravu!,.. Ali, živela amnestija! Kad postanete ograničeni arhimatori tip, imate još jednu jedinu ideju u glavi... Okolo već vlada tamna noć... Ali, jedno fenjerče, noću, na samom vrhu Ajfelove kule, njega Pariz vidi... Tračak nade... Zivela velika amnestija, gospodine! [Prevela sa francuskog Ana Moralić]

82

ARGO JE ROĐEN IZ MRŽNJE

Trinjola sam slučajno sreo, jedan jedini put u životu, između 1939. i 1940, dok sam radio kao lekar u dispanzerima u Sartruvilu i u Bezonu. Jednoga dana ušao sam u gradonačelnikovu kancelariju, mora biti po nekom političkom poslu, ličio je na izbornog poverenika, pomalo unezveren, i izgleda da nije bio baš srećan što me vidi. Predstavili su nas, nisam hteo tla pomisle da ga ne poznajem. Ponovo sam čuo da pričaju o njemu posle rata, šta je postao za vreme okupacije? Ne znam... Ništa njegovo nisam pročitao. Ali, Grinjol nije bio baš pravi argotist. Verujte mi, ja dobro znam šta je argo, avaj, svi ti silni argoi! Pravi argo je Rovovski argo, Vijonov, ali on je već pomalo ukrućen, a naročito onaj iz Pesrne o Stojku, za koju je, uostalom, malo ko i čuo... Ne, argo se ne pravi pomoću rečnika, nego slikama rođenim iz mržnje, rnržnja stvara argo. Argo je stvoren da izrazi osećanje istinskoga jada. Citajte L ’Humanite, nači ćete samo nerazumljivo naklapanje doktrine. Argo je napravljen da omogući da radnik gazdi kaže da mrzi: ti živiš dobro, ja loše, eksploatišeš me i vozikaš se u limuzini, ucmekaću te... Ali, današnji argo više nije iskren. Ne opstaje više u kabinetu istražnog sudije. Još čekam skitnicu koji će svojim argoom naterati sudiju da zbriše. Danas su u zatvorima svi nekako uvukli rogove: Da, gospodine! U redu, gospodine! Svi prepodobljeni, niko ne govori argo, lično sam se u to uverio. Davno je prošlo vreme kad je pretila opasnost da Stojko svaki dan stupi u Strajk. Danas postoje još santo kafanski argo za polufrajere, kojim muvaju ribice, i argo s engleskim nagla83

skom, u upotrebi od XVI veka. Uostalom, argo ne može da živi, zato što on nije konstrukcija, on je kao kuća koju sam video u Berlinu: u zidu rupa od deset metara, ali vrata ne mogu da joj se otvore. Nema tu nikakve konstrukcije. Slušajte obične ljude u piljarnici, kad u novinama pročitaju da je neko nekoga ubio: izvale par gluposti i gotovo, dalje se ne može. Film i Crni talas hteli su da nam prikriju tu nemoć argoa, ali to onda postaje industrija, kao kod Trinjola. [Arts, 6. februar 1957] [Preveo sa francuskog Milojko Knežević]

PREPISKA

Miltonu Hindasu 1. mart 1947. Dragi gospodine i prijatelju, Moj predivni branitelj Torvald Mikelsen prenosio mi je sve o koracima koje ste preduzimali meni u prilog. Pratio sam vaše napore iz zabiti svoje ćelije, sa nekakvim upornim uverenjem da će se ovo mučeništvo okončati pre nego što uzntognem da vam posvedočim svoju zahvalnost. Zivim dokrajčen, živim preuranjeno mrtav... Nisam ni pomišljao da ću na duže moći da izdržim toliko dugo. Srećom i, u krajnjem, zahvaljujući vama (mislim na vaše američko delovanje, ovde nenadmašno, presudno, jupiterovsko) rešetke su se malko razmaknule. Sad sam na nešto manje napetom režimu, mnogo manje napetom - što mi dopušta da pišem i moje prvo pismo je za vas. Vaše izvrsno osećajno beskrajno plemenito pismo sažima sve moje jade i više me ucveljuje i zantašnije unižava nego sve pretnje, mučenja, uvrede kojima sam već tri godine obasipan. Ah, budite uvereni, izlečen sam od bavljenja onim što me se ne tiče! Ukoliko se uopšte iščupam. I to u kakvom stanju! Cini se očitim da mogu biti primljen u SAD. Ali, sa kojim pasošem? I sa kakvom vizom? Ukoliko mi ovde pruže uslove života koji dozvoljavaju da se vratim poslu, to je već skoro sve, tojest malo mira i sigurnosti. Moja žena je ovde sa mnom, i o naje bila zatočena, jadna nevina muče85

nica, pa puštena. Čak je i moj nesretni stari mačak Beber što smo ga sobom doneli sa Monmartra, i to kroz kakve sve pošasti, preko Nemačke u ognju, bio podvrgnut zatvoru! Vidite koliko daleko zna da dopre prokletstvo koje se obara na ljude mog soja! Prenesite, molim vas, svu moju naklonost i zahvalnost Parkeru i Mileru, svim vašim prijateljima voljnim da se zauzmu za moju sudbinu. Ukazala bi se, može biti, nekakva prilika da u Grenlandu, danskoj koloniji kojoj nedostaje lekara, budem prihvaćen kao lekar. Mikelsenov brat je upravitelj nad delom Grenlanda. To bi me približilo varaa, kontinentalnu Dansku oslobodilo mojeg neugodnog prisustva, tolike prednosti... Ali bi za tako što, mislim, bilo potrebno oštro zvanično američko zauzimanje, a i neslužbeno kod danske vlade, kako bi smogla toliku odvažnost! Ali, sve u svemu, to su sve zamisli bolesnog! I vama privrženog SELINA Evo za sacla najpogodnije adrese: Dr Louis Destouches c/o Thonvald Mikkelsen 45a Bredgade, Copenhague P. S. Upoznao sam u Montrealu, Kanada, profesora Barboa - profesora francuske književnosti na Montrealskom univerzitetu. Šta je s njime? Bi li on mogao da nam se nađe u Kanadi?

86

Kopenhagen, 19. 3. Dragi prijatelju, Retko mi se dešavalo da vičem Upomoć! Pošto se moj poziv čuo, ništa me ne bi smelo sprečiti da budem zahvalan onima koji mi pružaju motku spasa! UP. Bilo je krajnje vreme! Mikelsen je bio divan. Takođe, začudo, mnogo dugujem šefu kopenhagenske policije Aheu Sidenfadenu, ali je broj onih koji su mi želeli dobra neuporedivo manji od onih željnih da me vrag odnese! Jedino ne znam kakvo rni je to proviđenje bilo naklonjeno. Znamenje. SAD-proviđenje, rekao bih, vaše. Samo da to ne posustane! Vratio bih se u ponorje! Hiljadu srdačnih prijateljskih pozdrava Parkeru, molim vas, jednako kao i prijateljima. Kasnim sa ličnom zahvalom g. Zilijenu Kornelu. Ubrzo ću i to. Usput sam bio otrgnut od nekoliko rukopisa, među kojima i od Ginjolove družine. Jeste li pročitali prvi svezak Ginjolove? Kad smo kod toga, pomišljam i na francusko izdanje, bilo u Švajcarskoj, bilo u Kanadi, bilo u Belgiji. Ali, što da ne i u SAD! Tamo, izgleda, sada postoji neka francuska izdavačka kuća? Francuska me žigoše, negde valja da objavljujem. Ne mogu dopustiti da crknem od gladi pokraj mojih knjiga, lakih i prvorazrednih za prodaju - Putovanja nakraj noći, Smrti na veresiju, Ginjolove družine, samo zarad pukog udovoljavanja i povinovanja ukazima jednog frtalja komunjara: Aragona, Trioleove, Kasua itd. Bilo bi to odviše lakrdijaški. I blesavost ima granica. Možete li me vi tim povoctom posavetovati? Poznajete li, u stvari, koga u vezi tog problema? 87

Moji su mi romani do 1944. donosili milion godišnje, a mome izdavaču, nesretnom Denoelu, barern duplo. Padam, vidite, sa visoka. Bio sam uz to i najskuplji autor Francuske! Budući da sam se medicinom stalno bavio besplatno, zarekao sam se da ću biti najzahtevniji pisac na tržištu - i bio sam. Ali, to su veoma bedne povlastice u poređenju s lavovima američkog izdavaštva! Štrpkanje! Avaj, trenutno više ni štrpkanje nije u pitanju! Oteže se i sa mojim moralnim rasterećenjem i izlaskom iz ovoga stanja nedođirljivog, kužnog parije. Aii cla se iskobeljam, da se vratim na površinu na ovaj ili onaj način, valjalo bi da me Danci sasvim izvuku iz zatvora; još uvek sam na onome što kod vas, mislim, zovu ,,on parole". Treba prevaliti još jedan prag. Odlučiće se oni, ukoliko ih vi u tome pogurate... Jedna grupa francuskih prijatelja odanaje rnojoj jadnoj stvari. Vi ih znate: Marsel Eme, Daranjes, Žen Pol... Valjalo bi zainteresovati Pikasa - potrebne su mi naklonosti za druge obale: jedan španski prijatelj, Antonio Suluoaha (sin vel. slikara) posebno je preduzimljiv i na dobront položaju... On boravi u Parizu (ulica Kolenkur br. 54, Pariz XVIII). Hvatam se za svaku granu, kao davljenik! Ipak, i to je dobro, to što čovek može da se otima. Tokorn 17 meseci u dnu one samice svojim sam najgrđim neprijateljima ostavio gomilu slobodnog vremena! Možete misliti kako su ga obilato koristili! Nemojte verovati da je Grenland za mene privlačniji od Cikaga, ali je korak do Cikaga povelik! Takvo je barem moje skromno mišljenje. Naviknut sam da razmatram samo najtegobniju stranu poduhvata, najmukotrpniji put. Još uvek ne mogu da zamislim sebe kako propeta pramca presecam lučku među Njujorka! Kako 88

bez upozorenja pretičem ,,Liberty“! Dotle još nismo đošli. Samo polagano! Vaš veoma iskreni i veoma srdačni, L.-F. SELIN.

Kopenhagen, 16. 4. Dragi prijatelju, Vaše vrlo dugo i vrlo zanimljivo pismo ipak mi je stiglo! čak i bez potpune adrese! Danske su pošte, dakle, oštroumne! Samo to nije za ponovno iskušavanje! bilo bi ravno zazivanju đavola! Jadni Fernandes umro je tokom okupacije, 1943. Izvesno je da bi, nesretnik, imao neprilika. Mnogo je posećivao Nemce, iz filozofskih pobuda, đoduše... Puno sam ga voleo. Bio je od onih snagatih filozofa. Poslednjih godina preterano je pio. Pitanje antisemitizma nema više nikakvog smisla, postala je to blesava porodična razmirica bez ishoda. Ima toliko Jevreja na vlasti u Njujorku koliko i u Moskvi. Sve je to obesnaženo. Ni sami nacisti nisu nikada ozbiljno pomišljali na rasizam. Služili su se njime kao izbornim mamcem, ne bi li sebi pridružili nekolicinu prosvetljenika mojega soja. To je značilo nekoliko glasova više... Njihov rasizam nije otišao dalje od navlake-za-bedake. Nikada oni sa tim nisu ozbiljno računali. Nisu, uostalom, ni mogli. Njihovo filozofsko i upravno osoblje bilo je očajnički prosečnjačko. Jaclne provincijalne budaline, podguznice najednom proizvedene u svetsku klasu. Savršeno se ni u šta nisu 89

razbirali. Iza Hitlera nijebilo ničeg, ilijedva ičeg, govorim u duhovnom smislu, horda gramzivih malograđanskih provincijalaca sjaćenih oko plena. Sitni profiteri dostojni savršenog prezira - ništa više. Kakve li sprdnje kad mi pričaju o svetskoj nacističkoj prevlasti! S kim to? Sa čime? Niko u Nemačkoj nije znao šta je to nacional-socijalizam. Nikada nisam našao nekoga ko bi mi objasnio šta su to hteli. Nisu imali pojrna o tome. Pronalazio sam samo klasične pangermaniste. Za 5 godina u Francuskoj ni santimetra nisu makli sa nacional-socijalizmom. Francuski nacional-socijalisti bili su preneraženi. Kakvih li bajki! Progovorićemo, nadam se, o tome jednoga dana. Sve za priču. Nikada francuski teatar nije bio tako raskošan kao pod nemačkont čizmom. Oni su gajili fetišizam francuske kulture - Klodel, Kokto, Morijak, Kolet i svi drugi bili su bukvalno maženi od nacista. Oni se time ne hvališu. Ispada kao da je cela Francuska bila u Buhenvaldu. Kakvo komedijašenje! Kakva farsa! Oni su obožavali Zirodua. Plakali na dan njegove smrti. Nemci su slugeranje, respektuju samo one koji ih bičuju - to je živa istina. Njihov su san bili Poenkare, Klemanso. Ovde je komunistički listić Land-Volk krenuo u kampanju da me izvuče iz bolnice i vrati u zatvor. Videćemo šta će se desiti. Mikelsen je prilično spokojan, ali ja sam životinja za odstrel, to se podrazumeva. Bilo kakav kamen, cigla, smeće, sve je dobrodošlo. Bacaju se na mene svim i svačim. Covečanstvo izaziva gađenje svojom mržnjom. Uporno podjaruje svoju zlobu. Amerika bi, zacelo, za mene bila ideal. Evropa je zaista i suviše ozverena. Činjenica da me smatrate stilistom čini mi zadovoljstvo. Ja sam prevashođno to - nikako nrislilac, za ime božje! niti vel. pisac, ali stilista, to verujem 90

da jesam. Deda mi je bio profesor retorike u Avru - od njega bez sumnje vučem tu umešnost osećajnog ,,izražaja“. Pekarski šegrt reči, kako kažu moji neprijatelji. Osećanje direktno sledim rečirna, ne ostavljam mu vremena da se zaodene u fraze... dograbim ga se dokje još u sirovom, bolje rečeno u sasvim poetskom stanju, je r Covekova suština, uprkos svemu, jeste poezija. Razložnost je ono što se uči - kao što se uči govoru, jer beba peva, konj galopira - kas je već školovan. A pri svemu tom, sve je u triku kojim se govorni jezik prenosi u pisani. Dosetku sam otkrio ja, niko drugi. Sve se svodi na impresionizam. Prenositi govorni jezik u književnost - nije to stenografija. Valja u rečenice, u dužine stopa, utisnuti izvesno izobličenje, smicalicu, tako da dok čitate knjigu izgleda kao da vam se govori na uvo. To se postiže preinačenjem svake reči, da nikad nije baš sasvim ona očekivana, jedna majušna nenadica. Dolazi do onog što bi se zbilo sa štapom uronjenim u vodu: da bi vam izgledao prav, valja ga pre uranjanja u vodu lako nalomiti, prethodno ga, ako smem reći, izvitoperiti. Besprekorno prav štap, naprotiv, uronjen u vociu pogledu se prikazuje kao iskrivljen. Takoje i sa jezikom: i najživlji stenografisani dijalog, prenesen na stranicu, izgleda spljošten, zamršen i težak. Da bi se na stranici ispoljio učinak spontanoga govora, jezik valja sukati u svemu, u ritmu, u taktu, u rečima, a najveću čarovitost postiže neka vrsta poezije - utisak, opčinjenost, zahuktalost - uz to valja izabrati i vlastiti predmet. Nije sve prenosivo. Potrebni su predmeti ,,uživo“ - otuda strahoviti rizici - da bi se čitale sve tajne.

91

15. maj 1947. Dragi Hindas, Vaše su fotografije izazvale naše ushićenje, svakog ponaosob! što je gđa Hindas dražesna, štoje g. Hindas uzvišeno vladarski muževan. Moja žena, koju zanosi sve što je indusko, pripisuje vam indusku krv. Je li to tačno? Stojim vam u potpunosti na raspolaganju za sva moguća obaveštenja u vezi sa predgovorom. Zapravo, moj doprinos francuskoj književnosti bio je, verujem, sledeće, što će jednom i biti priznato: učiniti francuskijezik osetljivijim, osećajnijim, 1 azakademizovati ga - i to putem dosetke koja se sastoji (manje lako nego na izglecl) u jednom intimističkom monologu, govornom, ali PREOBLICENOM. Cvor i jeste upravo u tom neposrednom spontanom preobražaju. U samoj stvari, to je vraćanje na spontanu poeziju divljaka. A divljak se ne izražava bez poezije, jer mimo nje ne može. Akademizovani civilizovani čovek izražava se kao inženjer, kao arhitekt, mehanički, a uz to i kao osećajan čovek. Radilo se, u stvari, o jeclnoj ntaloj revoluciji. U duhu impresionizma. Pre Manea, slikalo se pri „ateljejskom svetlu", posle Manea slikalo se napolju, u punom danjem svetlu. Ogromno iznenađenje: ponovnoje iznađen pev boja. Hteo bih da u rečima bude pronađeno pevanje duše. Sećam se da sam, pre upuštanja u Putovanje nakraj voći, došao na jednu ideju. Rekao sam sebi: ima dva načina da se pređe Pariz (ili Njujork), jedan površinski, autom, bicikiom, peške itd., pri čemu se svuda sudara, svuda zaustavlja, izlaže svim utiscima, opisima itd., da bi se, recimo, stiglo od Monmartra do Monparnasa, a ima i drugi način, koji se sastoji u uzimanju metroa 92

(underground), tako da se cilju pristupa neposredno, preko sarne bliskosti stvari, ali to ne ide bez prethodnog utiskivanja u misao izvesnog melodioznog, melodičnog obrta, bez ugrađivanja nekakve tračnice protivu zastranjivanja i uz izbegavanje iskliznuća po bilo koju cenu. Valja se zariti u nervni sistem, u emociju, i u njoj ostati sve do samoga stizanja na cilj. Preobražaj govora u pisanje nije lagođan. Pitani se, po černu ine to ljudi porede sa Milerom koji je „preveden"? Kad je sve u samoj intimnosti jezika, bez „emotivnog predstavljanja" u stilu! To u prevodu ne pali. Caka je u lome da se govornom jeziku utisne izvesno izobličenje, ali tako da, jednom napisan, pri čitanju, čitaocu IZC.LEDA kao da mu se govori na uvo. Ali stvarni govorni jezik, stenografisan, u stvari, ne ostavlja taj utisak (videti govore!). To izobličenjeje, zapravo, jedna mala skladna prisila. Tako i štap uronjen u vodu neće imati izgled pravog ukoliko ga ne nalomite, ali ne suviše pre uranjanja u vodu - taman koliko treba. Tu smo, kao što vidite, jako daleko od Milera i od „verbalnih smelosti"! Ti se ljudi u to ama baš nimalo ne razumeju. A u krajnjoj liniji, samoje jedan nesretni francuski kritičar pojmio caku - zove se Goše - u nekom nrračnom članku jeclnog dnevnika (užas užasa, krajnje bedasto antisemitski: Stub srama). Goše je inrtav ili u zatvoru - bioje veliki neprijatelj Leona Dodea. Clanak o kojem vam govorim niko nije pročitao, ali je on tamo ispisao hiljadu drugih članaka koji ne kazuju savršeno ništa. Učiniti jezik ponovo osetljivim, cla više treperi nego što obrazlaže - TO MI JE BIO CIL.J. Ja sam stilista, kolorista reči, ali ne reči krajnje istraženih smislova, kao Malarme; reči običnih, reči svakiđašnjih. Ni vulgarnost ni seksualnost nemaju šta da traže u toj priči. To su sanro uzgredice. 93

Danska vlađa još uvek ne zna šta bi sa mnom. Čeka se, ali ni to neće moći da se odugovlači u nedogled. Nisu našli ništa zgodno da mi natovare kao ratnom zločincu - ne vole me - sve je u tome. Osobito ovdašnji francuski ambasador, Šarbinijer, idiot, ali presrećan, otkrio je cilj u životu: da mrzi mene. Hoće moju smrt. Pre toga se dosađivao. Vaš vrlo odani, L.-F. SELIN.

ll .j u n 47. Dragi Hinđas, Hiljađu puta sam dirnut vašom ljubaznošću da se bavite nevažnostima oko izdavanja. Vrlo dobro! Savršeno! Potpisaću Laflinov papir čim bucle u prilici da mi ga uputi. A onda, plovi galijo! Uplatiće novac na Mikelsenov račun vt Njujorku. On mi ovcle ispostavlja malo izdržavanje (700 kruna mesečno). Tako će i on biti obeštećen, i sve će biti besprekorno. U pravnom smislu, ničeg novog. Mikelsen treba 15-og da se vrati u Pariz - susrešće se sa moja dva francuska aclvokata, Nodom i Furkadom. Ne znam šta su ta dvojica nakitila... Hteo bih da mi pre svega drugog obore nalog za hapšenje (Warrant) po osnovu člana 75! Izdaja! ali, dobro vamje znano daje Francuska u ovom trenutku luda, pijana od političkih trvenja. Te su krize uobičajene u njenoj istoriji. Francuska je, uostalom, oduvek zlostavljala svoje pisce (Grci isto tako!). jedva su uspevali da umaknu dželatu, u ovom ili onom trenutku. 94

Francuska i Francuzi ne zaslužuju svoje pisce iz kojih, međutim, izvlače veliku slavu, ili slavoljublje! Francuska literaturna istorija sva je od neprestanih smaknuća, povodi su bezbrojni. Ne poznajem Kamija, nikada ga nisam čitao, ali Sartrove komade znam. To su, sve u svemu, modernizovani naturalisti, pa još i frojdizovani, što da ne? Sve same oštroumnije Zole. I sve je to u najboljoj francuskoj tradiciji. šta do njih dolazi od mene, o tome ne znam ništa - ni do Milera - verujem da sam ja prevashodno stilist. Opet kažem: ono što mene zaniina jeste „osećajni nabačaj" rečima... Svi ti zadivljujući autori, po mome mišljenju, u svojim titrajima ne svire dovoljno blisko nervu... jednom rečju, mrzim prozu... ja sam pesnik i promašeni muzičar. Zanima me neposredna poruka nervnom sistemu, a to nagvaždanje zna da me smlavi. Živeli Aristid Brijan, Vijon, Šekspir, Žoašen di Bele, Barbis (iz Ognja). UŽASAVAM se onoga što objašnjava... Prust, za moj ukus, preterano objašnjava - 300 strana kako bi nas nagnao da shvatimo kako ga Tutur Tatavu gura u tur, to je malo mnogo. Ja sam u tonr smislu žustar koliko i najužurbaniji Amerikanac. Ista tabačina i za Žida - njegova je slava što je buljokolj učinio, ili ponovo učinio dopustivim u najuzoritijim porodicama (neo-sokratije). Potpuno se slažem - ja i to smatram savršenim, samo hitro, prosim vas. Čitavo Šekspirovo đelo staje u 500 strana! Mizantrop, jedva 30 strana. Lakonizam! Žid ima pravo na svaku zahvalnost svih mlađanih građana i rabotnika koje anus silno svrbi... Oh, mamice, vidiš da i Žid, naš najveći francuski pisac, nalazi da je podvrgavanje buljokolju sasvim dopušteno, pohvalno, umetničko, prigodnjački!... Vrlo dobro, sine moj, dajem ti za to blagoslov, odvraća matera koja, u suštini, to jedva 95

i čeka. Svi homoseksualci su izvanredni sinovi. Nemam, verujte, ništa protiv dupedavaca... ali, u samoj stvari, ne opažam ni trunku Zidove kreacije. On ima ukusa, ima smisla za odabir, ubeđen sam da je to jedan vrstan kritičar i ništa više. Upravo je on otkrio Ežena Dabija (pokojnog) koga kuju u zvezđe zbog Hotela Sever, a od koga vam ja preporučujem malo poznati roman Vila Oaza. Ja zasigurno ne poričem Sartra, ni Kamija, niti Milera, ali, uza sve dobro koje mi žele, ipak moram da priznam kako sam Pola Morana iz onog poratnog vremena, sa njegovim Olvorevo lokom noći, u tome rodu smatrao sočnijim, krepkijim, daleko bolje naoružanim. U tome i jeste sva razlika između bilo kojeg penušca i pravog šampanjca, između prilježne masturbacije i iskrenjačkog šikljanja. Ne treba smetnuti s uma da je Pol Moran prvi među naširn piscima džezirao francuski jezik. Nije to emotivac poput mene, ali je vraški nepatvoren zlatar jezika. Priznajem ga za svog učitelja, kao i Barbisa iz Ognja. Prust me razbešnjuje tim svojim - tim blebetavim fazonom - latinskim, nemačkim, judaičkim (klodelovskim, takođe). Te fraze koje grizu vlastiti rep posle beskrajnih uvrtanja, sve to bazđi na nemoć. Da publiku treba izobražavati, to je neosporno. Tome Sartr izvanredno služi. Ali kako je celo njegovo scensko delanje u bescenje! tako malo plaćeno! sa sve njegovom filozofijom! Trebalo bi mu jedno 2 godine zatvora, 3 godine rovova, da se nauči istinskom egzistencijalizmu i uz to da mu stnrtna presuđa visi o turu tokom barem 10 godina, uz podobro telesno onesposobljenje - 75% - pa onda više neće bulazniti. Neće više proizvoditi sva ta izlišna čudovišta, što je mana i samih Amerikanaca, Pasosa, Stajnbeka itd... Oni sami sebe prepadaju, podvalju96

ju, zaudaraju svi redom na lagariju, kao Bodler, koji je nasrtao na otrove, opijum itd... kako bi bio do kraja uveren da je proklet. Stalno se istražuje zaštoje Rembo tako rano otišao u Afriku. Ja to znam: bioje sit foliranja. Servantes se nije pretvarao. Taj je odista robijao. Barbis je odistinski crkao od rata. To, naravno, nije dovoljno, ali kod pesnika ima neke opsednutosti potrebom da se više ne lažira, otud i ta njihova bolest Politike - Lamartin, Bajron, Zola itd... Prust je stradao od pluća. Završio je tako što je dosta zgodno pisao o svojoj staramajki. Taj mu je kutak posve uspeo, to je najbolje od njegovog ukupnog dela. Zid se poigravao, uvek i svačim, sve izvrdavao, šta bi nam taj još mogao ispričati? Znate li da je najbolji francuski pomorski rornan napisaojedan nemački Jevrejin, Kek'iman, sa prebivalištem u Uesanu (Bretanja) oko 1890? Zove se More, uopšte ga više ne pominju. Moj scenario za 10 i jedmi, o kojem sam vam govorio u drugom pismu, zove se Ostrvske tajne. Oh, to nije vredno koliko Kelerman! Ni prineti! More je zanosno. Ja sam ovcle još uvek u bolnici i u morama svakovrsnih pretnji sa svili strana i čime sve ne. Vaša nam pisma izgledaju kao da dolaze iz sveta živih... Ovde je sve samrtnički, a ipak se, uza sve to, opstojava, ali smo zato često prisiljeni da odvrnemo muziku do daske. Osobito su noći surove. A to nisu ona čudovišta izmišljena za sprdnju... Ubistvo, zatvor, glad, ni na časak ne silaze sa našeg obzora. Kocl prvog sam poglavlja jedne knjige. Carolija za neki dragi pul. Smatram to poglavlje dosta uspelim i čudnim, čak i za merila obeju Amerika. Radi se o RAF-ovom bombardovanju Monmartra 1945, uz razne dogodovštine, sve u fantastici. Poslaću vam čim bude spremno, ali će valjati da 97

ga dam na prevođenje. Objaviti ga tamo u nekom od časopisa, bilo bi zabavno... Vrlo srdačno vaš, L.-F. SELIN.

12. jun 1947. Dragi Hindas, Vraćajući se na predmet kojim sam se bavio juče, u trku, upozoravam vas da smo posle onoga rata imali uzlet egzistencijalizma, zapravo neku vrstu scenskog verbalnog cinizma sa kojim ste upoznati, Tobacco Road itd... Postman Rings Tvvice...! „tough rough“ itd... Bioje od Gantijona, dobrano mboravljenog i upokojenog! jedan pozorišni komad, Zanenjena glava, koji zavređuje da tim povodom bude ponovo iščitan. Sve to je srodno sa Retifom de la Bretonom - prvim u tom žanru - sa njegovim Gospodinom Nikolom, Knjigom moga oca itd. Nije baš da je nešto novo. Ono što je uvek neodoljivo novo, to je srce, to je ljupkost. Hoću da budem omađijan, začaran. Neću da budem podučavan' 54 gocline života, i to kakvog! 27 godina lekarske prakse iz dana u dan odveć me je dobro uputilo u taj sirovi realizam. Ja hoću da mi realizam ,,propeva“. Sve što ne peva, za mene je golo govno. Ko ne cupka u kolu sa svinia, taj ćutke priznaje, neku muku ima - glasi jedna oveštala francuska pesmica. Ja se sav predajem plesu. Plesačica me omađijava, dramaturg me u 999 na 1000 smlavi. Svakorn novorn naraštaju treba svakako i takvih koji izobražavaju publiku, tih razotkrivatelja svojega poziva, tih svojevrsnih živih muzeja 98

koji iznova otkrivaju Mesec. Ali ja, zapravo, sve o naturalizmu pronalazim u Buri - sve što mi treba. Ako čitam Miševe i Ijude, u njima nalazim Don Kihota, a potom Ruse, a potom naš stari naturalizam - papazjanija od otrcanih preslikača, plus telefoni, radio-aparati itd., modernizovano, ali bez jednog jedinog novog trepeta srca, neke nove muzike... Džez je bio novina. Postoje, dakako, milioni Ijudi kojima se Mesec otkriva svako bogovetno veče. Mene, vidite, ždere to što sam uveren da je Covek od prirode pesnik, od iskoni - obrazovanje mu preseca tu poetsku žicu i on se tad baci na mozganje i postane kenjator, baš kao i konj, čiji prirodni korakje galop, a nastoje cla mu utuve kaskanje... Covek isto tako od prirode peva, a govoru se uči. Dete u kolevci ne govori, ono peva! Opera je prirodnost, igrani komadje veštakluk. Sto se, pak, naturalističkog komada tiče, on je otpad, smeće. Teatar zvani Slobodni, to ni po čemu nije - on je sve sasvim obrnuto, izraz prisile, apsolutne dresure. Kineski je teatar beskrajno istinskiji od našeg takozvanog realističkog. Ples nazvan baletom prirodniji je od plesa zvanog slobodnim koji smrdi na mehanizaciju. Vođen peront, uzgred vam napominjem da je nieđu delima Zila Valesa za nroj ukus bez daljnjeg najbolje Maturant. Nikada ga ne navode kao njegovo najbolje delo. Na kraju Maturanta ćete pronaći jednu od retkih scena nrahnitanja koje se u francuskoj literaturi uopšte daju naći, jedan dvoboj među „suviše bednima zarad odvratnosti prema bedi“. Ni kod Rusa ni kod Amerikanaca nema, verujem, ničeg tome ravnog. Francuska literatura gotovo da nikada ne zalazi u vansebicu. Ona se sa grižnjom upušta u lirizam. Nikakvog lirizma između Vijona i Senijea' Citava četiri stoleća! Ali je ta scena iz Maturanta krajnje upečatljiva 99

-v rlo retko razmatrana, Šekspir, Servantes osećaju se sasvim ugodno u poetskoj vansebici. Ja ne govorim o nadrealizmu, koji je proizvedena vansebica, željena, sporazumna, jedna pritvornost bez odjeka i bez srca jedno opšte ništa. Sartr, Kami, Giju, i hiljade drugih, padaju na tu rabotu. Grin, itd. Izdrkotine! Dar koji se želi imati pokvari onaj koji se već ima, kaže Boalo. U tome je zamka. Nadmenost se pobrine da sredi resto. Onaj vrag od Malarmea ne vansebiči, taj reči cedi. To je dobro, hteo bi da buđe nruzika... Avaj!... Vijon to postiže od prve... Vi znate za reči Rojsbrukove - Postavši lagašan putem asketizma, nosio je srce na dlanu i pružao ga svakonr ko gaje hteo... U tonre je sva čar Bahova, a moram reći i Renea đe Satobrijana, kod koga je dosađa zauzinrala mesto asketizma. Ta raskoš, ta ravnodušnost, ta istančanost koja teče kao iz česme... kao kod Sopena... i Lujze Labe... kao kod Lista... Pišem zbrda-zdola. Bez nanogo prenrišljanja. Nisanr oštrouman. Dokaz: ovo gde sanr ja! baš sanr ti ja pozvan da se igram sudija! Vrlo srđačno vaš, L.-F. SELIN. Ah! Ja hoću da budem začaran. Harpagon je, po mom nahođenju, suviše razložan, Volpone nre začarava. Izbezumljujenr se od raclosti kod Molijera, kad god pleše, Građanin, Sicilijanac. Podetinjim. Izvansebljujte ako hoćete, ali izvansebljujte PRAVU pažnju. Da bi se izvansebljivalo na pravi način, valja da to pogađa u jezgro Coveka, njegove duše, a ne glave. Sve vansebice po obrascu Sartra, Kanrija i Grina dolaze iz glave, pa čak i taj Veliki Mon... Toliko vazdizan... 100

Jareći brabonjci! Vansebica Greko, to da... Vansebica Pikaso, i tako i tako! Premalo nas to obaveštava o biti muzike... ne plešemo više... Plesati, sveje u torne. Niče (tako precenjen) nije se varao: „Verovaću u nekog Boga samo ukoliko pleše'b al’ ga obrazlaže, štreber, sve po školarački! Hijeronimus Boš, slikar, umnogome, po mom osećaju, prevazilazi Brojgela, na više se toga odvažuje. Tako je i Vijon činio bolje od Brijana, premda je i ovaj jednako darovit i ocl iste fele, ista rasa. Spominjete prevode. Nemci su u Parizu tokom okupacije ostvarili jednu jedinu valjanu stvar. T o je prevođenje nemačkih stihova na francuski, zaista ZADIVLJUJUĆT. Sve je to bilo skupljeno u zbornik, pod vođstvom dr Eptinga, direktora Nemačkog instituta, za vreme rata. Najbolji dokaz da se i najistančaniji stihovi veoma dobro mogu prevoditi, a tek proza... Narcisovog crnca na francuski je prekrasno preveo Zid, genijalan prevodilac, tu mu valja odati priznanje.

7-juli

Dragi moj Hindas, Ne valja samo sanjati o dolasku da nas vidite, već i ostvariti taj san: život u Danskoj za vas nije skup. Mora biti da postoji neki način, neko zaduženje... univerzitetsko... savetovanje, itd... OUN... kultura, tandara-manđara!... Odnos između stvarnosti i moga pisanja? Bože moj, to je prosto: objektivni, stvarni život rneni je nemoguć, nepodnošljiv. Izluđuje me, razbešnjuje. Toliko mi se čini surovim, da ga preobraćam, dok 101

sanjam, u hodu... Pretpostavljam da je to otprilike opšta boljka sveta zvanog poezija... Mora biti da je kod mene ona nešto živahnija, pomamljenija nego kod drugih. Mada sam strahovito osetljiv na izvesne telesne krasote... plesačice... itd.... od toga sebi upriličujem neku vrstu veštačkoga raja... Nemoguće mi je da živim daleko od Plesa... Niče, čini mi se, piše: „Verovaću u nekog Boga samo ukoliko pleše.“ Ni Luj XIV, doduše, nije imao vere u poslanike ukoliko nisu bili besprekorni plesači... moj izumitelj Kursijal de Perer i te kako je postojao, zvao se Anri de Grafinji. Njegove knjige (bezbrojne) još uvek se prodaju u malim ,,Ašetovim“ izdanjima. ,,Genitron“ se zvao „Eureka“ - smešten na trgu Favr, u jednome međuspratu ispred pariske Opere-komik. Ali, morate neizostavno da navratite kod niene. Imam da vam pričam stotinu hiljada kalantbura. Posedujem čudnu osobinu da ih mogu preokretati u svim smerovinia: tragičnom, polušaljivom, srceparajućem - po mušterijinom izboru. Vratićete se u Ameriku sa gotovom knjigom - ne baš glupljom od ostalih. Ja imam krajnje lak „osećajni nabačaj“. Cinim to kao što neko piša. Pri pisanju to, ipak, iziskuje više usredsređenosti. što se događanja tiče: 27 godina medicine, 2 rata i ostalo pružilo mi je toliko građe za razmišljanje. Pravi bi san bio da me SAD postave za lekara u neki od poseda kud niko ne želi da ode. Aljaska... Aleutska ostrva... Pacifik... nekakav koralni greben... (ja sam jedan vrlo ozbiljan lekar, a ne nekakva zamlata). Krajnje srdačno vaš, L.-F. SELIN. 10 2

10. avgust

[...] Vidite, dragi moj Hindas, ono što održava taj večiti antisemitizam zapravoje oholost na obema stranama. Jevreji bi da budu progonjeni anđeli - inoverci bi takođe da budu mučenici, zlorabljeni, pljačkani itcl., tome kraja nema. Valjalo bi, jednom za svagda, oprati sve prljavo rublje. Izvikati jasno i glasno sve zamerke arijevaca Jevrejima: da su licemeri, izrabljivači, histerici, despoti, bolesno nadmeni itcl. i Jevreja arijevcima: bedaci, krvoloci, militaristi, krdoljubi, bez umetnosti, bez zazora, bez uobrazilje, slugeranje itd. Pošto bi sve to bilo rečeno, kako valja rečeno, kroz urlanje, ostalo bi sarno još da se oko toga složi. Đavo je taj koji podbada ovaj večiti rat: elem, đavo je nadmenost. Eto zađatka za vas: sresti se sa tim rabinom Bernštajnom predložiti mu osnivanje jednog međunarođnog komiteta za Pomirenje Jevreja i arijevaca. Ne za odbranu Jevreja, nego za Pomirenje (u krajnjoj liniji, pred žutom i crnom napašću ukrcani smo na istu lađu!). A u tom Komitetu - oni najglasovitiji, sablazan od antisemita - i sve sami glasoviti, sablažnjujući, histerični filosemiti. Pa da se'jednom taj čir provali, iscedi! To je pitanje iskrenosti i smisla za praktično. Ovako, sva ta smutnja ne vodi apsolutno ničern do bujanju mržnje i stvaranju novih mučenika i na jednoj i na drugoj strani. Ne treba se obarati ni na antirasizam, upravo su Jevreji u tome prvi i najistrajniji na svetu. Treba stvoriti jedan novi rasizam na biološkim osnovama. Elementi već postoje. Najtoplije vaš, L.-F. 103

23. avgust

Dragi Hindas, Pa to je prosto savršeno. To preduzimanje koraka u pogledu putovanja za Evropu. Dođite brzo, pre nego što je sasvim razveju u prašinu! Pošaljite mi, molim vas, još 2 ili 3 štampana predgovora (vaša) na engleskom. Imaju znatan učinak ovde - čak i 5 ili 6! Hiljadu puta hvala za kafu! Kad ste već anđeo, pošaljite nam, za moju ženu, a naročito radi moguće razmene (već 3 godine nemamo nijednog bona za tekstil). U Evropi je sve za trampu: 12 pari najlon čarapa - veličine 9 1/2 (američke, duge). Gospođa Hindas je sigurno bolje od vas upućena u te pojedinosti, ona zna šta treba. Za sumu budite dobri, pa je odbijte (kafu i najlon čarape) od avansa koji će mi Laflin, odobriti povodom antologije mojih pabiraka, scenarija, baleta itd... Smeten sam od stida, dragi Hinclas, da vas salećem takvim tričarijama. U životu onih van zakona sve je tričavo. Kakvo radovanje na pomisao cla ćemo vas sresti. Vi baš ne traćite vreme! Čak ćete se siti nauživati. Svi su intelektualci blesavi lakrdijaši. Jadni Ramon Fernandes, koji je mnogo putovao, govorio je uoči smrti: Potraži u bilo kojoj zemlji inženjere, trgovce, arhitekte, poljoprivređnike, videćeš ljude ,,od reda“, okretne, razložne. Ako želiš da vidiš najgore bene neke zemlje, traži da sretneš pisce - manijake, sumanute, neumesne, idiote. To je u velikoj meri closlovce tako. Nipošto ne izuzimam ni sebe. Kao Bretonac, ja sam mistik, mesijanac, sasvim prirodno fanatik - bez napora - bezuman - odgojen, sasvim prirodno, kao katolik - krštenje, prva pričest, venčanje u crkvi itd. (kao i 38 miliona Francuza). Vera? E, to je već nešto 104

drugo! Kao Renan, avaj, kao i Šatobrijan, u beznađu... Što je još gore, ja sam lekar. A uz to, paganin po apsolutnoj udivljenosti telesnom lepotom, zdravljem. Mrzim bolest, robijanje, morbiđnost. U tom pogledu potpuno grčki nastrojen - obožavam zdravo detinjstvo - obeznanjuje me, iz rnesta bih se ludo zaljubio, velikim zaljubio, u devojčicu od 4 godine punu ljupkosti, plavušne lepote i zdravlja. Mrzirn piće, dim, sve što truje. Mislim da razumem ponesenost Grka. T o je, zapravo, jako retko. Ni Popol ni toliko drugih umetnika neuporedivo darovitijih od mene ne oseća taj neodoljivi zov mladosti (čak ni one najdoslovnije - zdrave i razdragane). Eto, zbog toga sam (oliko voleo Ameriku! Mačju gipkost njenih žena! Ah, Holivud! Ah, Goldvin Majer! Deset bih godina života dao samo da se na tren zaclesim u njihovim naslonjačama! Sve te boginje meni na milost! (Renoar je bio potpuno istog mišljenja). Skromnih sam vanr ja prohlcva: gleđanje, dodirivanje, očaravaju me do mile volje, opijaju me, nadahnjuju. Dao bih celog Bodlera za jednu olimpijsku plivačicu! Ni zere silovatelj, ali zato, „viritelj" do smrti! Još samo maleni napor, dragi Hindas, i nastojte da stignete pre potopa! Vama uvek naklonjeni, L.-F. SELIN. Nikada nisam čitao Džojsa. Za mene je on prespor, preterano prca mušice. Hemingveja ne poznajem. Dostojevski - preterano zloguk, preterano Rus. On je, nekako, voleo robiju, što se meni gadi - iskupljenje, pokajanje - što nalazim da je pizdarija - naravski, tu ima duha... ali onda radije Flober. A on, jadničak, šandrcao je, izgleda, samo za Polom de Kokom. 105

29. avgust 1947.

Dragi Hindas, Ne, ne znam ni za jednog od pisaca koje navodite. Avaj! To me žalosti... ni za hebrejske, ni za tršćanske. Pošaljite mi, molim vas, jedno desetak primeraka vašeg pogovora, ŠTAMPANOG. Izazvaće golem utisak, ovde i u Francuskoj. Uostalom, izvrstan je i zavređuje da se održi. Jeste li ga poslali Kanavađi? Radim, jakako, do satiranja, na Caroliji. Moj poslednik, neki po imenu Moranda, novinar koji je zauzeo moj stan na Monmartru (sa mojim nameštajem i svim što posedujem pride) bacio je na đubre rukopise tri moja započeta romana... završetak Giiijola (u toj meri me mrzi), i tako proveo očišćenje mojega lokala (orobivši me). T oje veliki prijatelj generala De Gola. Ne poznajem toga Morandu. Nikada neću imati hrabrosti, niti vremena, da sve krenem isponova. Amen! Pa onda, napred na Čaroliju! Nadam se da neće baš ubrzo neki novi rat, neki clrugi vandali... ne, ništa me ne ometa u radu, nikoja tragedija. Znate, ljudi moje generacije (2 rata) u tom su pogledu otupeli. Cak sam i u ćeliji prčkao sa nekim navlašnim nabačajima. Neću, poput Šenijea, ići do besmrtnih stihova ispod giljotine! Ali, svak čini ono što mu je u moći, zar ne? Znate za nadgrobni zapis rimskim robovima: Fni, non suni, non ero, ali bi valjalo da, zbog vlastitog vam nesravnjivog iskustva, đođete u Evropu, u ovom trenutku. Kakva ropotarnica! sad je pravi momenat, uveravam vas. Koje je to licemerje, svinjarija, slivnik truleži. Pravi summuml Sve se kupuje, streljaju se, zapravo, i zatočuju isključivo siroti. Nikada siromaštvo nije bilo tako prokaženo kao danas! Pravda? Diplomatija? Trabunjanje! SYE 106

JE NA PRODAJU! Progone se pisci, žurnalisti itd... ne zbog njihovih zlodela, nego zato što su siromašni. Ja sam siromah - u tom je sve. To me osuđuje na sve i svašta. Rektor Pariskog univerziteta, milijarder, Rus, sasvim se zgodno izvukao! Pre svega, lova. To je jedina važeća krilatica. Sve drugo: trice! Iha, otkad bih ja već bio u SAD da imam milion dolara, ili 500.000, pa čak i 200.000 u Chase National banci! Jebeš moljakanje! Siromahe na robijanje! A mene su, povrh svega, i potpuno opljačkali! Vaš odani prijatelj, L.-F. SELIN.

Kopenhagen, 2. sept. Dragi moj Hindas, Odneo sam Mikelsenu sve papire koji se tiču mog eventualnog prelaska u SAD. Koliko milosti vašom dobrotom! Očigledno, sve je to zakukuljeno (uključiv i izvrsnog Mikelsena, koji je, ipak, agent I. servisa!), a uz to i bez milijardi, čemu se onda nadati! U najboljem slučaju, malko se prozezati, razobličiti još koju gnusobu, neotesanost, podlost, videćemo već! U načelu, vi clolazite, vi, da posetite nas - ovde. Nimalo se ne ustežem da vam priznam da nikada nisam čitao Mein Kampf. Sve što Nemci misle, ili pričaju, ili pišu, mene rastura - kao Kelta, što sam u svakoj čestici kukavne mi ličnosti. Sve što stiže od preko Rajne može samo da me ugruša. Ja nisam kao Romen Rolan, Renan i toliki drugi. Nisam ni trunku germa107

nisan. Najmanje sklon germanisanju od svih Francuza, najfrancuskiji od Francuza, upustio sam se (kao kakav krelac) u ovu strahotnu pustolovinu i kakvu jadariju pri tom! sa jednim ciljem - jednim jedinim i JEDINSTVENIM: da se izbegne ponovni rat. Da se više ne proliva francuska krv. Avaj! Vidite i sami kako sam uspeo! Tako da sve što je Hitler baljezgao meni je oduvek izgledalo ništavno. Uostalom, njegova se okolina gnušala mene. Hitlerovsko arlaukanje, taj urlatorski neoromantizam, taj vagnerijanski satanizam uvek mi se činio poprilično razbludnim i nepodnošljivim. Ja sam za Kuprena, Rarnoa. Zakena (znate li ga?). Ronsar... Rable? Da, svakako, ali dobrano iskvaren akademizmom, Humanizmom itcl. Drajzer, očito prvi od vaših autora. Pri svem tom, dragi Hindas, ima u vaširn burleskama - u Dinner at Eight - u mačjoj maznosti vaših cura... jedan sasvim izvorni životni napitak, hožanski eliksir, kakav se kod Drajzera ne nalazi. Od Drajzera ne doznajemo ništa. Iz Dinner at Eight - 42nd Street doznajemo mnogo toga... Amerika nije Kartagina, ne baš sasvim, voleo bih cla imanr 30 godina manje pa da to isteram na čistac. Živeo sam 10 goclina sa Elizabetom Kreg - plesačica - od stare američke porodice. Jako lepa riđokosa - imala je Molijerove crte prenesene u žensko, uz sav njegov duh, i sav njegov genije istovremeno! Vratila se u SAD da potone u niski gangsteraj i alkohol. Ima tu jedna sasvim drugačija američka tragedija, neka vrsta Hamletizma, sazdanog od preterane lepote, optimizma, lucidnosti, ocl Humora, i Mudrosti! (Anglosaksonsko nasleđe), što Drajzer nije primetio. Postman Rings Tuhce mota se unekoliko oko toga. To nihilističko glumatanje itd. Ali, kao što je džez nov, tako podjednako postoji i neka zanosna američka spiritu108

alnost. Samo, vaši su umetnici previše duševne lenštine, nedovoljno mistici, neskloni onom zakučastom, benediktinskom, premalo užagreli na osluškivanje, na šapat, na nežnost, da bi tome ukapirali ton i doneli mu ritam i suštinu... Vaša analiza Putovanja čini mi se izvrsnom. Mene, vidite, do besa dovodi neosetljivost ljudi -bolest sveta zove se neosetljivost. Batrgam se kako znarn i umem da bih se oteo toj napasti. Molitva sirovnjaka. Zaricanja sirovnjaka... Utroba upravlja svetom - Rable je barent u tomejasan... Kad vam tražim predgovore - to su oni na engleskom - oni koje ste vi sastavili (skorašnji) za Smrt na veresiju, izvanredni za ljude odavde, diplomate i ostale. Ako su kritičari tašti u 90 od 100, autori, koji su obavezno čudovišta od taštine i narcizma, ni u černu im ne ustupaju! Da uzmemo, recimo, 150 na 100! U pravu ste, pitanje nije u tome. U obzir se uzima rad, rezultat. Bajron, Satobrijan, zacelo umišljeniji od svakoga kritičara, nisu zato ništa manje zadivljujući pisci, Sent-Bev, Ten, mnogo skromniji, zadivljujući su kritičari. Duh duhne tarno gcle mu se prohte! I kako mu se prohte! Ni Drimona nisam nikada čitao. Samo Gobinoa u tom žanru, a on je filosemit! Hoću svakako, dragi Hindas, da vam sve bude nadoknađeno. Ja, usuđujem se reći, u tim stvarima isterujem delikatnost do krajnosti i uza sve to sam vam beskrajno zahvalan. Laflin će, bez sumnje, uspeti da vam naknadi (na moje traženje) iznos za te krasote - od novog mi dela. Pol anđela je bio, to znate, vatreno raspravljano pitanje na Saboru u Vizantu, dok su krstaši opsedali grad. Tim povodont, zbunjen sam vašim zvanjem, ja109

ko lepim, bez sumnje, čiji je francuski prevod neprikladan: „Faire ses humanites" zastareli je izraz koji znači: 3-ći, 2-gi i 1-vi razred gimnazije, to jest grčki, latinski i klasični francuski... to nije univerzitetsko zvanje - predavač stare literature? ili, radije, uporedne literature? Sta kažete? Primio sam paket američkih namirnica, pirinač, kafa, džem itd., ali, upućen iz Neija kraj Pariza? Ništa ne razumem. Je li, ipak, i to od vas? Valja li da vam se zahvalim? Najlon čarape će nam poslužiti za trampu. Vrlo tražena roba - hitno vađenje! Nemamo prava ni na kakav odevni predmet! Ako je gola slamarica (bez presvlake) obavezni romantični predmet izbeglištva, na tome smo. I to još od pre 3 godine i više, u zatvoru i van zatvora! Najlon čarape će rasplesti taj problem. Uostalom, Satobrijan je tokom izgnanstvau Engleskoj mešetario čarapama. Meni bi ovde to bilo zabranjeno. Vama vrlo naklonjeni, L.-F. SELIN. A Žak Deval?

23. nov. Dragi Hinclas, Imate pravo, Francuzi su zatvoreni za svaku sarnilost. Imaju strah od pravednika, od čistilaca nekog novog očišćenja! Pomislite samo! Jadni Sandrar pokušava 30 godina, koliko ga poznajem, da napravi roman. 110

Nikada neće uspeti - neće ni Miler - poslednji mu je pravi krš od promašaja u Francuskoj - dakle, uspeh u Americi. Sto se Sartra tiče, opak je to lakrdijaš koga ću uskoro da odrljam, samo da mi skinu lance... Poslaću vam pismo. Evropa je u košmaru. Čeka se rat, e da bi se otrla krv...! Nema više krvi, znači! Nirnberg in aeternaml Čišćenje do u beskonačnost... Vrlo prijateljski i prijazno vaš, L.-F.

28. nov. Dragi Hindas, Evo nekoliko skorašnjih ludorija pokupljenih tuda-svuda... u obrednom tonu - idiotski, zločesto, uhodnički. Uistinu Sartr, Kami, Miler itd. vrlo su rasrđeni već na samu pomisao da sam još u životu; nisu nadareni ti sakagičari - nedostaje im Unutamje snatrenje. Zaokupljeni su plagiranjem, otuda kod njih to besnilo nastranosti i neotesanosti koje bi da proture kao fantastiku, a sirovost kao karakter. Nije to baš tako lako! Oni pođvaljuju. To samo vama kažem. Srdačno vaš, L.-F. S.

111

28 . 2 . Dragi Hindas, Pošaljite mi erotsku knjigu tog zvekana! Zezanja radi! Sa svoje strane, uvek sam bio poslednji na svetu koji te uskovitlane strasti, pantomime, oči uprte u nebo, bičeve, razna duporupiranja uzima za ozbiljno. Pročitao sam sve što se u torne smislu dade pročitati, lekarski i na ostale načine. Anglosaksonci, protestanti i Jevreji oduvek su mi izgledali zaokupljeni tim bezvezarijama. Ja sam toliko do kosti Francuz da su mi te beskrajne varijante oko tog tako banalnog i tako zahtevnog nagona razmnožavanja uvek izgledale kao savršene farse. Citavog sam života živeo od Prijapa, bilo kao podvodač, bilo kao lekar. I uvek iz zafrkancije! Tragika prkna nikako mi se ne čini viđenom za bolesti i za trudnoče - a u svemu ostalom ja joj, kao i Lenjin, pridajem važnost „vrlo dragocenog bioJoškog podražaja". Ništa više - ništa manje. Lišen svake ljubomore, đonžuanizma, sailizma itd. uvek sam negovao oduševljenje samo za lepotu oblika, njihovu salivenost, mladost, ljupkost i svežinu. U tom pogledu sam vrlo atinjanski raspoložen. Ali, okolna literatura? Kakva dosadna serada! Zdravlje, živahnost, nenadanost, ples, i svi moguči spojevi. Ukratko, ja sam prasac! I avaj, suviše malo sam potrošač, usredsređen kakav jesam na svoj nesnosni posao. Tako ozbiljan - sebi uprkos - obziran - nemilosrdan na dužnosti. Uvek sam voleo da žene buclu lepe i lezbijke - vrlo prijatne za posmatranje i da se ni slučajno ne satirem na njihov seksualni zov! Neka se goste, drkaju jedna drugoj, međusobno proždiru - ja, brate, voajer - to me zadovolji! Savršeno, čak! Oduvek! Voajer, a svaka11 2

ko i malčice ushićeni potrošač, ali krajnje neupadljivo... Uvek sam gajio savršeni prezir prema svodnicima, prema mušterijama sa kitama stalno u rukama i madrigalom na usnama. Idiotska vrsta! sentimentalni podlaci! Govoriti o tome već je dobar povod za zafrkanciju i da ti se digne... Govoriti o ljubavi istoje što i voditi ljubav, tvrdio je Balzak. Otuda valjda sva ta navala literarnih pridika o anglosaksonskoj guzici. Nalazim da u ovome svetu ima sasvim dovoljno istinskih jada i bede da bismo, povrh svega, još i naricali nad rupom od prkna, koja baš i nije toliko zahtevna! Neka to bude čista radost, sušti užitak, ili nek nam, brate, sjašu! Povodom rupe od prkna (anusa) mogu da dadnem cloprinos zevzekovom delu. Imao sam medu prijateljima jednog lekara zaduženog kod Mayo Brothers Rochester Chirurgie za rutinski pregled svih damskih anusa predoperativno (vezano za razne organe). On mi je poverio da u SAD, po prilici, svaka treća žena daje na uvid bušan groš - „coit ab ore“. Ne iz poročnosti, pretpostavljam, nego naprosto da bi izbcgle trudnoću! U Francuskoj, uostalom, isto tako. U slikovitom radeničkom jeziku to se zove „nedeljna rupa“. Ali, vaš zevzek neće, mislim se, izneti ovu suŠtastvenu pojedinost u svojim statistikama! Zezajmo se, dragi moj Hindase! I požurimo se! Vrlo srdačan, L.-F. SELIN.

5. mart 1948. Dragi moj Hindas, 113

Bez odlaganja, u žurbi, hitam da odgovorim na dve odvratne optužbe, groteskne, ali jasne, kojeje pustio u opticaj konzulat Francuske u Cikagu. Nisarn čak ni pomislio, predočio, promrmljao, mogućnost da se naturalizujem u Nemca. Ja sam najfrancuskiji od Francuza, hiljadu puta više nego konzul Francuske u Cikagu, lažov, klevetnik, KUKAVICA, blesan. 2° Nikada nisam lečio Petena, nikada ga nisam video u Zigmaringenu (niti igde drugde!) Nikada nisam zamenjivao dr Menetrela. Menetrel je bio agent Intelidžens servisa kod Petena, što su priznali francuski sudovi. Lažje još i luđa: Nernci nisu nikada proveli nijednu naturalizaciju Francuza tokom rata! Tu stravičnu svinju od konzula valja u svemu podučavati = naime, da Peten u Zigmaringenu nije irnao nikakvog dodira sa ostalim francuskim izbeglicama, da je živeo u zarnku Zigmaringen - u osami i nevidljiv. U Zigmaringenu sam lečio isključivo francuske izbeglice. Molim vas da smesta to obznanite najširoj javnosti i da ta konzularna hulja, taj pokvarenjak od konzularnog bandita bude suočen sa svojom laži i to javno. Neka vam nadasve podastre ono što sledi, opcup! ceo dosije! To je krajnje dobro! HOĆF.MO SVE DA ZNAMO!! Sve da upoznamo BOLJE: HILJADU PUTA bolje. Ja tome džukcu predlažem opkladu: ukoliko rni podnese i najmanju činjenicu o izdnji koja mi se može staviti na terel, ja se u tome slučaju obavezujem da istoga ćasa izvršim samoiLbistvo, ali, u protivnom, ukoliko ne podnese ništa, ima se naclalje smatrati provokatorskim đubretom, gnusnom kukavicom, nečasnom bi114

rokratskom poserotinom, sramotom za funkcije koje zauzima! Pisaću vam sutra, dragi Hindas! Najsrdačnije vaš, L.-F. SELIN. Ah, dosijei! Ako su svi dosijei konzulata Francuske vredni mojega! Kakva rabota! Sta zameriti Sovjetima? Kakva trulež!

Ernstu Bencu Kopenhagen, 9. avgust 1948. Dragi gospodine, Zahvaljujem se na vašem vrlo ljubaznom pismu. Vi, bez sumnje, znate da nikada nisam išao za tim da se hvališem, niti kamčio ičiju milost, čak nisam ni dizao galamu. Počinio sam knjige koje su mi navukle toliko mržnje da sam od toga srozan do ništaka, ili je barem tako s mojorn žgoljavom ličnošćtt. Bio bih idiot da time budem iznenađen. To je, neosporno, i te kako surova sudbina, ali konačno, inta i drugih pre vas... Dekarte, gde ste tu vi (u mojoj kukavnoj srazmeri!). 'Švedski pisac i kritičar. Bivši potpređseclnik Francuskc alijanse u Geteborgu. Autor dela Pol Vnleri i nmelnost proznog haiivanja-, Anrire Ziri i uvietnost pisanja; Fransoa Morijak: skica za jerirm lik; Portreti pisaca, ogleđa o Selinu, koga je uzeo u odbranu. Založio se kod gcneralnog konzula Šveclske Raula Mordlinga cla ovaj posređuje kod li ancuskih vlasti.

115

Strađalaštvo oduvek podrazumeva pljuvanje, uvrede, gorčinu... Ništa me nije mimoišlo, niti me mimoilazi, budite uvereni. Izgleđa da umičem lomači i to je već krasno. Samo bi mi još to falilo da se o meni suviše govori. Dakle, molim vas, ostavite me, za ime sveta, „zapostavljenog i pod udarom tabua“. Zarko želim da, ako je ikako moguće, umrem bez mnogo patnje, u zaboravu. To mi je jedina želja. Srdačno vaš L.-F. SELIN.

22. septembar Dragi gospodine, Vaša knjiga nije ni ovo ni ono, ona je, naprotiv, krcata značenjem i karakterom! Sto mu gromova! Neumesna skromnost! Ah, bilo bi mi zacelo claleko zabavnije (usuđujem se reći!) sa vama u Geteborgu, nego ovde, u mojoj duhovnoj i moralnoj pustinji! (strogo među nama). Izuzev zatvora, naravno! Isto zlopaćenje pod svakim nebom! Ali, Bože, kako sam se samo nadosađivao u Danskoj! Hoću da kažem: u duši! Kakvu li tek lepezu ,,već preminulih" rastvarate! Jeste li čitali: Kadje Pariz bio Paradiz ocl Valefa. Od toga se vanclrovkaša jamačno nije ič očekivalo. Eto jedne uspele stvari koju vam preporučujem. Žid me uporno sve manje baca u provod sa svojim guzičarenjima. Mora da su i članovi švedskog Nobela potajno obuzeti pitanjcima anusa, kad su mogli svoju 116

grančicu da dodele tom opakom propagandisti. Slove za vrle puritance, a ipak članovi jesu sinonim za udove (oh, oh, oh!), pa ispada da bez uda nema Nobelovog suda! (Grozne li dosetke!) Žid je, vidite, pre svega, autor u modi, ni slučajno pisac. Baš kao i slikar ili pesnik, pisac, pre svega, treba da preudešava. Žid je pisar - držim da je vrstan kritičar, ali sav od proze. Nikakvog zanosa kod njega, osim kacl spazi guzove malog beduina. Krasna pripovest! Njegova sreća da preljuba više nikog ne zanima. Da Leon u fijakeru tandari Emu Bovari, to više ne privlači ni stotinu čitalaca. Danas Leon mora da bude nagužen ocl dvojice ljubomornih nosača u zloglasnim četvrtima Ruana. I to će zanimanje biti kratkog veka. Očekuje se veliki pisac iz Pariz-rinfuze. „Zakleli ste se da ne ejakulirate tt moju ženu, gospodine!“ Takav će biti sutrašnji Porto-Riche. Dala bi se sabrati čitava rukovet priča o toj stražnjoj rupi. Satirikon? Nikada se neće napraviii ništa bolje. Ovuda je prošlo Hrišćanstvo, koje sve zavija u crno. Mada je Flober posedovao vrašku strastvenost. Žid je jedna izdrndana štreberčina - obogaćeni Alen. Ovcle me secite ako iz Ecole normale ne izlazi desetak Andre Žida godišnje. Ah! Siroti Istrati! Vaše su stranice krajnje potresne. Bio je u neposrednoj sprezi s Covečanstvom. Nerna druge do da budeš smlavljen. Ostali su sve isfolirali. Oni veoma dobro žive. Ja nemam čak ni Istratijevu naivnost kao izvinjenje, ali sam od bretonske pređe, sa svim nerazumljem i žrtvenjačkom manijom. U svemu ostalom, znate, ja sebe jako malo pretražujem i ne smatram se značajnijim od kakvog igrača boća. Ja, zapravo, i ne valirn da pišem. Te igre se gnušam. Ja sam lekar - nemam nikakve literarne sklonosti! Pi117

sac, to mi zvuči kao tašt, glagoljiv i posprdan naziv. Priroda me je obdarila izvesnim smislom za ritam, kao i pseudomuzičkom imaginacijom. To mi je donelo pare. Prepustio sam se tome, da me povuče, ne iz lakomosti, nego stoga što u medicini nisarn zarađivao ni prebijene pare. Vaše delce je izvrsno. Vaš francuski ima upadljivu, higijensku čistotu. Ali, Higijenom se, valja to dobro utuviti, đeca ne prave. Sasvim obrnuto! Stvaranje je svagđa nedolična tučnjava. Vrlo prijatcljski vaš, L.-F. SELIN. Napravljeni smo od iste tkanine kao i naši snovi, kaže Šekspir. Pisanje romana zasigurno nije moj san.

22. maj Dragi prijatelju, Avaj, prilično sam sprečen da maknem iz moje seoske zabiti! Ne mogu ni do grada, bez novaca, bez dokumenata!... Znači, nema putovanja, pa ni mogućega hotela! Situacija se ne poboljšava! Vražje tavorenje! I to traje! Ovde čak ni da primam ne rnogu, u ovoj mojoj potleušici! Tako daleko od svega! Treba iščekivati neko ne znam kakvo čudo da me izvuče iz ove utučenosti. Već je 5 godina kako to traje! Hajte, pisaću vam čim uzmognem. 118

Vrlo prijateljski vaš, L.-F. SELIN.

30. maj Ah! dragi Prijatelju, ni u šta više ne verujem posle 9 godina halakanja! Ni u Nordlinga, ni u Papu, ni u Đavola! Sve same oveštale maškare! Čekaju da uvrebaju koju „senzaciju". Konačno, videćemo. Opet selim prnje u udžericu bez vode, bez svetla, ustupajući inesto zvanicama! Alr, dragi prijatelju, hoće li me se makar na groblju okanuti? Sve ostalo je puka salata ocl reči! podlo izrugivanje! Kako sam sit svega toga! Vrlo prijateljski vaš, L.-F. SELIN.

1. avgust Avaj, dragi Prijatelju, kako vam se pridružiti! Nenra tog načina. Sve nranje načina! Nisanr kod kuće, vi to znate, daleko od toga! Gorki lebac izgnanstva valja jesti sa beskrajnom obazrivošću. I sve više gubiti na težini... Činiti se sve nezapaženijinr... Ako ne, sledi prevrtaljka... pravo u zatvor Fren!... Tekuće francuske okolnosti ne zavređuju pažnju ozbiljnog duha. To su nrutljavine sadističkih gangstera, politika zanenroglih Vizantinaca, zavrzlanre da ti se stuži. Nema ni tog strpljenja ni tog nadanja koje vredi. Te reči više nemaju snrisla. 119

Nema šta da se kaže. Pokušati da crkneš na najmanje bolan način, u punoj beskorisnosti. Prijateljski vaš, L.-F. SELIN. Nikakvih vesti od Nordlinga. Pretpostavljam da ni do čega nije došao, da ništa ne postiže. Inercija „francuskog monstruma" moći će da se uzdrma samo ruskiin tenkovima.

30.

Dragi moj prijatelju, Ovoje svemir a, la Hijeronimus Boš, Mučenje i naslađivanje. Laži!? O njirna se više čak i ne govori! Istina više ne postoji! Ubili su je, prodali, proždrli... Krajnje prijateljski vaš, SELIN.

8.

Dragi moj prijatelju! Ta takozvana Amnestija, to vam je otpornjačko lupeštvo koje ne amnestira nikoga, a zasigurno ne vama odanog pisca ovih redova! Još se niste navikli na urođeno francusko pravno lupeštvo! Taj zakon učvršćuje Otpor u tom smislu što je sada zabranjeno da se 120

0 njemu rekne išta loše. Inače: zatvor. Oh! ja, znate, ne nalazim ni d aje Fokner moj sledbenik, niti uopšte išta. Sve što je američko, ili englesko, ili od negde drugde, apsolutno mi je nesvarljivo 1strano, čak i neprijatno. U tome vidim samo nered, prenaglašenost, haos, veliko beskorisno lomatanje, šuplje utiske, slabosti prerušene u doboše, trube, grmljavinu, blef. Ništa, sve u svemu, od onoga što bi pružalo ugođaj mojem klasičnom ukusu. Vidim literarne Barnume, u suštini lezilebaroške, podržavane golemom klijentelom, od šovena, bedaka, polupismenih - ali, vrlo uprepodobljenih i naročito malo osećajnih, emotivno siromašnih čitalaca. Američka osećajnost je neizgrađena (bio sam, kao što znate, 4 godine lekar u SAD). Englez, taj je skroz-naskroz šovinista i snob. Tim povodom vam preporučujem jednu zapanjujuću knjigu, malo poznatu i zadivljujuću, od Zila Valesa (člana Komune 71, prognanog u London) Ulica u Londonu. A, ja, samo da znate, voliin Englesku - mnogo, rado bih je izabrao za zemlju izgnanstva. Ali, to je druga stvar!... Sasvim druga priča!... Varna, od strane nas dvoje, vrlo, vrlo prijateljski pozdrav. L.-F. SELIN.

23. Dragi moj prijatelju', Eto ti ga sad! Oh, krasno je to, ta amnestija. Ali, mržnje i dalje ostaju... pritajene... a naš vlastiti umor nipošto nam 121

ne dopušta neke nove, iscrpljujuće, maloumničke okršaje. Srdačno vaš, L.-F. SELIN.

Alberu Parazu 14. 2. 1951. Shvataš, clete, Francuski pisci opovrgavaju francuski jezik. Oni ti više vole francuski u prevodu, iliti mrtav francuski! To ti je mnogo lakše od živog francuskog. Ta šarenlaža! Malo-pomalo, vidiš, francuski će biti pokopan, zameniće ga lažnim francuskim, preslikaroškim, od američkih sorti (atomskih, naravski!) Možeš misliti kako taj živi francuski razgoropađuje razne Wincler et Cie! Takvi više vole Berlica! U njemu nalaze sebe! Tvoj, L.-F. S. To ti je smisao tekućih kampauja. Snrrt francuskom!

12 2

24. 2. 51. Dragi moj Ž. Ž,, Baš ti se nije dalo s tim tvojim Jezerom. Konačno, nemoguće je lišiti se podvodačine. Eto ti pouke, od koristi je. Ode i Žid. Toga je, opet, sve htelo. Srećan životi jedna srećna smrt. Nije se gnjavio. Papa od Pešosa. Upražnjeno mesto. Mogao bi Sartr, ali je on preterano ,,prost“, previše prostačkih reči. Za drugove, mož’ da pojmiš'. Iako su svi u Partijama ili pri Državi, a i za narodni ukus. Šanse za preživljavanje anarhista u našern rodu sve su lanje, skoro nikakve. A onda, inra tu i mode. Miseu je na pogrebu bilo trideset osoba; Mocart je kao pratnju do groblja imao samo svog psa. Skromnost. Autori opstojavaju samo uz reklamni učinak, uz buku tam-tama... Svet bi bio rad da ih menja svakih osam dana kao... Nakon prvih knjiga, puca irn grbača da se nadžive, ali su, u suštini, za publiku svi već pokojnici. Svima je gnjavež što već nisu odapeli. Preziru ih, rnrze. Pokušaj da zamisliš neku đrusnjaču u šumi koja bi stalno pokazivala zađnjicu, 40, 50 godina za redom! Doslovno tako! Ah, oni su živi provod, vrlo su renovatorski nastrojeni u Sen Pol de Vansu, ne pitaj, dobri za oklapinu! To ti je prava endemija, ti klančići! Na stotine! To ti ne zna vola cla ubode, a sastavlja manifeste. Ogavno! Ti i takvi smognu još i snage da me mrze! Preko jego! Smešna je ta taština! Kakav fabrikant monstruma! Veći od interesa, verujem, veći od seksa, veći od svega. La Rošfuko je bio u pravu, ali to onda znači da je narcizam nagon održanja! Ništa čudno! 123

Bilo bi zabavno ustanoviti književnu nagradu za Prokazane, za one žigosane u našem rodu, one leprozne, one čiju kritiku ne žele da čuju. Ima već hiljadu tih nagrada! S ovom bi ih bilo 1001! Tvoj, mili sine, L.-F.

10. 9. 53. Mazohisti? Oh! laskaš im! Idioti, trtaroši, otromboljeni probavnici, cugatori. To je sve... puke slugeranje, ogavna njuškala... do krajnosti zakržljala stoka... rulja!... sarnoje osmotri dok prolazi... njihovo mesište u autu... mozak im je ispario... i noge su im isparile... lčao pantljičara u tegli sa špiritusom, svi!... Tvoj, najtoplije, Detuš.

19. jun 1957. Dragi moj Ž. Ž., Ljudi su ti, znaš, levente i naklapala, nalaze neku razonodu u mojoj knjizi... neka im bude... Razmišljam o tebi, kako bi ti, umesto da se ugov... parnicom (kod državnog tužioca sve ti je unapred namešteno), bolje bilo da svoju hvalu ispričaš Ekspresu, neposreclno, integralno, stenografisano... manje je zamorno, a i ne 124

traćiš vreme. Kad nema silu, čovek je prisiljen da izigrava klovna... Bolje sedećki nego stojećki. O knjizi govori i piši što god ti je volja. Sve će i te kako valjati. Tebi to lako ide! Tim ljudima, čije glave pune već 15 godina, svaka disonanca liči na otkriće Meseca. Originalno, a za sitne pare... pratiš utrkivanje jednonogih... divota, a potom normalnih, istom putanjom: superdivota... trik je detinjast... ,,u carstvu slepih..." To d je kao i sa lepim vremenom... bude vrlo lepo... neviđeno već godinu dana... = svi se razbole!... Raspust! Raspust! Napravite mi nešto novo, zahtevala je Marija-Antoaneta od gđice Berton, svoje modiskinje: „Novo ne postoji, gospođo, osim onog što je pozaboravljano." Vrlo srdačno, L.-F. S. [Preveo sa francuskog Živojin Kara PeŠić]

RAZGOVORI SA L.-F. SELINOM

Razgovor sa Klodom Bonfoa Bili smo kod njega u Medonu. Izbacio je pse, mačku. Samo je papagaj ostao s nama. Umotan u kućnu haljinu, sedeći u naslonjači leđiina okrenut radnom stolu, Selin je govorio. Bio je umoran, bolestan, iscrpljen godinama izgnanstva i bede. Ali, čim bi progovorio bio je prisutan, moćan, neiscrpan. Cesto bi se zaustavljao kod neke misli, neke reči, ponavljao ih, prežvakivao, kao konj koji kopa nogom pred polazak, potom bi bukvalno uzletao, misao bi skakala, rečenice se pretvarale u strele, postajao bi liričar, bio je veliki Selin. Ali, izabrao je monolog i zato da bi izbegao pitanja. - šta biste da znate? O mojoj mladosti?... Pa to nikog ne zanima... T o je toliko nevažno. Moja mladost je ništa, ne postoji... Bolje cla pitate druge... Bilo bi im milo da se govori o njima... Iniaju karijeru pred soboni, i veruju u nju... Akademija... Mene danas ne vole... A i tužna je moja mladost... Vaši čitaoci žele vesele stvari, svet je dovoljno gadan i ovako... Zato izmislite,ja vas neću poreći... Već je govorio o nečem drugom, o književnosti. Zaboravljao je dete, mladića, kakav je bio. Zaboravio je Luja Detuša. Bio je Luj-Ferdinand Selin, pisac. Međutim, pisce je mrzeo. Sama reč pisanje dovođila ga je do besa. A vraćao se bez prestanka na nju. - Pisati?... Sta to znači?... Sav se naježim!... To je dobro napisano... On dobro piše, ona dobro piše... Gledajte sarno kakoje to izvučeno, kakoje ljupko!... 126

Ne mogu to da podnesem... Sklapaju rečenice, to je lako... Stvaranje, ono pravo, zahteva veliku intelektualnu koncentraciju, nenormalnu, neprirodnu... Govorim kao lekar... To je skoro samoubistvo. Kad čovek za to nije sposoban, zapada u šarlatanstvo... Zalepi se za Bordoa, za Buržea... Svi mi govore „pročitajte ovo“. Pogledam, a tamo ništa... plitko, bezbojno, nije urađeno, govnjivi realizam... Ta piskarala imaju manje stila od pisara u prefekturi, od gimnazijskog suplenta, od kojih se zahteva da budu jasni... Književni svet je cirkus. Ziveli drveni konji!... Eh, da mi je neko rekao, kad sam bio mlad, da ću pisati!... Kakva sinejurija! - Niste, dakle, osećali književni poziv? -A n e ... nikako... nisam ni pomišljao... Mojje poziv bila medicina... Još kao dete sam sanjao da budem lekar, da lečim ljude... Hteo sam da lečim ljude... Vidite li? Od svoje pete godine, mislim... Otkad pamtim... Ali, to je bio potpuno lud san... misao koju sam lako sam premetao u glavi. Bio sam suviše siromašan da bih se poduhvatio visokih studija... Kad bih to rekao roditeljima, oni bi uzviknuli: „Jadno, nesrećno dete, ne znaš šta govoriš." Imati takvu maštu, hteti izaći iz svoje sredine, bilo je kao nekakvo nevaljalstvo... Nije se u mojoj okolini moglo ni zamisliti da se može promeniti sredina... Onaj ko bi hteo da je menja, smatrao se avanturistom... Srećom, mislilo se, pravcla bdi nad njim... Moji su roditelji bili siromašni. Otac mi je radio u ekspediciji Feniksa, za 100 franaka mesečno. Majka je krpila čipke. Rodio sam se u Kurbevoa... Ali smo se vrlo brzo preselili u Pasaž Soazel. Ziveli smo pod staklom. Osvetljenje je bilo gasno. Pasaž je bio pravo gasno zvono. 127

Sećamo se Smrti na veresiju. Selin nije izmišljao, nego transponovao. Tome umoljčanom, suženom svetu daoje epske razmere. Pasaž Soazel, gde je živeo, bio je u romanu Berezinski prilaz, „između Berze i bulevara“, s „gasom koji je zviždao od četiri po podne, iz tri stotine dvađeset slavina i toliko smrdeo u ustajalom vazduhu da je nekim damanra, oko sedam časova, bivalo zlo... Uz to još i smrad od mokraće sve brojnijih pasa“. U pasažu je njegova niajka držala malu čipkarsku radnju, kao u romanu. - Radnja je irnala dva izloga. Ali u jednorn od njih nije bilo ničeg. Nikad, razurne se, nije bio osveđjen. Nije bilo dovoljno novca da se kupi... Mala radnja... U stvari, bili smo rađnici. Proletarijat je u to vreme bio bedan, pogotovu ako je želeo da se drži dostojanstveno, što je bio slučaj... Hranili smo se loše, vrlo loše. Još kao dete pomagao sam majci, radio sam... Raznosio sam pakete... Radio sam ono što je trebalo... Tako je to bilo. Nisu me pitali za mišljenje. Ako bih se pobunio, pljuštale su uvrede: „Prokleti govnaru", šamari, udaranje nogom u guzicu... Citali su mi moralne lekcije. Vrlo jeclnostavnog morala. Svaka stvar na svoje mesto... Govorili su mi da se divirn mušterijama, da se divim svemu što je iznad nas, da imam sreće što imamo mušterije, da ocl njih živimo... Apsolutni konformizam... U proletarijatuje bilo dve kategorije, mangupi, musavi, šugavi, usijane glave koje će završiti na vešalima, srećom... i drugi, radni ljudi koji su dostojanstveno crkavali bez reči... A bila jejo š jedna rasa, koja se poštovala, rasa bogatih koji su odlazili na letovanje... - I vi ste niste bunili? 128

- Nisam bio ubeđen, ali sam slušao... Nisam mogao drugačije... Nisam mislio da je to pravo... Taj je život bio iscrpljujući... Pasji život... S majkom sam išao na pijacu, sve do najdaljih predgrađa. - Zar niste sanjali da izmenite svoj položaj? -Jesam ... Rekao sam vam... Bio sam lud... Hteo sam da budem lekar! Bio je to način da promenim sredinu. Lekar je za mene bio gospodin... Moja majka je htela da postanem nabavljač za veliku robnu kuću: izvanredan položaj! Nisam mogao da učim. Odmah posle osnovne škole rnorao sam da zarađujem za život... Prornenio sam dvanaest zanata, sve gori od goreg! Bio sam zaposlen u juvelirnici, raznosač u Nici. U Parizu sam gurao nosačka kolica... Trgovački putnik, zastupnik ciglane... čak i sekretar lista pronalazača Eureka. Segrtovao sam na mnogo strana... Segrte nisu plaćali... Cak su mi napominjali da su šegrti plaćali da nauče zanat... Prema tome, nemam na šta da se žalim. Peo sam se uz spratove, vukao alat, jurio radnike po susednim bifeima... A posle šest meseci bi me izbacili_I uzimali drugog, opet džabe... Kad vas muče materijalne brige, nemate izbora. Sve što drugi neće da rade, radite. Cak i kad sastavljate kraj s krajem, osuđeni ste da budete meta zavitlavanja bogatih. ... Moj život!... Kad pomislim da inoram da radim u ovim godinama da bih zaradio za koru hleba. Sezdeset i šest godina ne znam za predah... Zivot mi je uvek bio težak. Kad je čovek mlad to se podnosi. Uradili biste bilo šta... Raclio sam najviše kocl juvelira... Davali su mi da radirn svašta... Cišćenje srebra, motrenje na ruke mušterija... Šetanje pasa!... A najviše sant bio trčka129

ralo... Pratio sam predstavnika... Nosio sam kornjaču, ogroman sanduk u koji su se stavljali modeli igala za kravatu od olova. Bile su odvratne te igle, vrlo zamršene, alegorične, simbolične... Bila je to moda... Mnogo smo hodali... Od Trga republike do Avenije opere, od Odeona do Sene, obilazili smo sve prodavnice nakita... Nismo bogzna koliko prođavali. Uveče se završavalo na stepenicama pozorišta Ambigi... Svi trgovački putnici su se tu okupljali... svi bednici... Govorili su o poslu, izmenjivali obaveštenja... Ali, u julu po vrućini nije to bilo nimalo prijatno. Sanduk je bio težak. - Koji je od svih tih poslova bio najteži? - Najteži?... Sta je teško, a šta nije nikad nisam znao... Nikad se nisam pitao... Imao sam posao, mo~ rao sam da ga radim... To je sve. Danas, razume se, decu paze, maze, pitaju ih: „Nisi se mnogo umorio, mili?“ Zabavljao se, podražavao je čak i do naglaska majku koja tepa svom detetu. Potom bi iznenada iskrsla neka neprijatna uspomena. Jedna ga je opsedala u romanu Smrt na veresiju. I jo šje o njoj govorio s užasavanjem. - Najstrašnije, užasno, bile su cipele... Cipele Šiljastog vrha, često i tesne povrh toga... Bilo je mučenje ići u njima... A pešačio sam mnogo, samo sam to i radio. Od ulice Roajal do Etoala išao sam brzo kao metro... Uštedeo bih tako cenu karte. I toje bilo nešto... Ceo Medon sam obišao isporučujući robu... Stopala su mi se raspadala. - Kako ste studirati medicinu? - Bubao sam sasvim sam. Ja sam dete iz obične škole. Strasno sam voleo kulturu. Hteo sam sve da znam. A uvek sam žarko želeo cla budern lekar, cla 130

izađem iz ovog bednog položaja... Uvek sam imao male priručnike po džepovima. Cim bih stigao gutao sam ih, preko dana u predahu, ili uveče... Sve sam tako naučio, latinski, grčki, matematiku, književnost. Konačno sam položio maturu 1912. s osamnaest godina, i prijavio se u 12. konjički iste godine. - Nemate drugih uspomena iz tog života osim neprestanog napora, stalne trke za nikakvom platom? - Mogu da vam pričam o običajima tog vremena, 0 razonodi. Nije bilo mnogo razonode za nas!... Eto, sećam se jedne sitnice. U ulaznim kapijama, ujutro su žene službenicima prođavale belu kafu... Bilo je lo oko 1900. Vrlo brzo je to nestalo. Sećam se Izložbe 1900. Na obali su bili paviljoni svih nacija. Monumcntalna vrata na Trgu Konkord su na mene ostavila dubok utisak... Šta mi je ostavilo najdublji utisak? Cokolade! Nikacl nisam video toliko čokolade. Klizile su po velikim cinkanim pločama. Bio sam zapanjen, začaran!... To mi se više dopalo od pokretnih traka. A 1912. je bio vojnik u konjici. - Bio sam u Rambujeu... Bio sam vrlo poslušan vojnik. Radio sam ono što mi se govorilo. Tako sam navikao... Morao sam naučiti da jašem. Konju nikad dotad nisam prišao ni blizu. U početku je bilo strašno, stalno sam padao... Biloje teško, skoro teže nego u danskim zatvorima, a ti nisu bili ružičasti, kao bolest!... Nije se gubilo vrerne u 12. konjičkom. Budili su nas u pet ujutru... Trebalo se postarati za četrdeset 1pet konja. Prosto neverovatno koliko rada zahtevaju konji... Najzad sam sve naučio da radim. Završio sam kao narednik. A 14. jula smo paradirali u Lonšanu. Bilo je sveta sve do šume, koji je gleđao paradu. Slali su nas i na štrajkače. Sećam se 1. maja u Ulici Piramida, gde smo se našli licern u lice s revoluciona131

rima, radnicima, koji su nas gađali kamenicama. Nije ih bilo mnogo, oko četrdesetak. A nije bilo opasnosti da se 12. konjički, sastavljen od bretonskih seljaka, koji jedva da su govorili francuski, pobratimi s njima. Zato su i pozvali nas... Cudno je bilo to pristajanje naroda da živi svinjskim životom. Revolucionare su često nazivali mangupima, čak i narod. Ja lično nisam u ono doba mislio da bi ti ljudi rnogli nešto doneti. Nismo shvatali. Poštovao se red, disđplina. Nije se ni postavljalo pitanje. (Kad se postavi, već je sve završeno.) Rat mi je doneo osećanje pobune. Pošli smo odmah,jula 1914. Bili snro na granici pre Nemaca. U bivaku na Mezi sam video čuvenu plakatu „Mobilizacija nije rat“. Rat - na to nisam bio spreman. Cak sam odmah poslao telegram roditeljima da im kažem u koju palanku odlazimo. Saznao sam tuđom neopreznošću. Nisam shvatao. Bila je to vojna tajna! Oktobra četrnaeste sam bio ranjen u istočnoj Flandriji. Pogođen sam u glavu i u ruku. Nekoliko puta su mi operisali ruku... I danas još to osećam. Invalid sam sedamdeset pet posto. I uho rne još boli... Sad sam se na to navikao. Tamo sam shvatio. Rekoh sebi „ovako više ne ide“... Nisam santoja tako ntislio... U takvim slučajevima čak i glupaci najzad shvate da su pređeni. Ono štoje podarilo moral, što je otvorilo oči i najglupljirna, bili su trgovci. To je bilo jasno. Onaj ko ne ide u rat, taj se obogati. A nti smo, kao i uvek, budale. Pošto se oporavio od rane, vratio se konkretnim stvarima. - Bio sam rekonvalescent. Nisu mogli da me ponovo pošalju na front. Onda su me poslali u Kamerun da nadgledam plantažu kakaoa. Bila je u tropskoj šumi... Sad to ljudima ne izgleda tako. Afrika je tu 132

blizu, odlazi se na vikend, prašuma se pokazuje turistima... U ono vreme nije bilo turista. Nije bilo ničeg osim koliba od slame i bede za domoroce, za nas... Nije bilo ni hrane, sem nešto malo manioke. U kraju gde sam ja bio, zemlja se nije mogla obrađivati. Ziveo sam, dakle, u kolibi, naučio sam da pravim kuće od palmovog lišća, spuštao se niz reke u crnačkim kanuima... Starao sam se za žetvu kakaoa. Jedan kolonijalni podnarednik mi je pokazao sve što treba raditi. Dobili smo šezdeset džakova suve mase posle tri nedelje žetve i obracle. Selin se još seća pojedinosti obrade mase. Ali, priznaje da nikad nije uspeo cla napravi čokoladu. - Onda je trebalo odneti žetvu u Dualu. Stavljao sam je u veliku drvenu pirogu... Pirogaje bila stablo izdubljeno i izrezbareno. Stavljao sam je na krmu i upravljao. Moji su veslači sve vrenre pevali. Mogli su da rade s.amo ako pevaju. (I Selin peva, kao oni, cla ih što bolje predstavi.) Bilo ih je petnaest. Za ceo dan mučne ploviclbe malom rekom punom nilskih konja i krokodila (nilski konji i krokodili nisu smetnja) stigli bismo do vojne postaje. Tu bi se teret pretovario u barku ravnog dna. Ta ista barka ravnog dna donosila je sledovanje i ,,perno“ za podnarednika... U postaji ih je bilo osmorica. Na njima je bio nadzor oblasti veće od Bretanje. Srećom ništa se nikad nije desilo. Po povratku u Francusku, demobilisan, vraćen civilnom životu, Selin je opet morao da zarađuje za život. I clalje je sanjao o medicini. Prići će joj sa strane postavši predavač. - Zaposlila rne Rokfelerova fondacija. Obilazili smo celu Bretanju kamionom. S nama je bio jedan 133

kanađski Bretonac, koji je vukao sa sobom ženu i petoro dece. Držali smo predavanja u školama o tuberkulozi. I to po pet-šest dnevno. Seljaci, kojima smo se obraćali i koji su svi govorili narečjem, nisu uvek razumeli objašnjenja... Mirno su slušali, bez reči... Najviše su gledali filmove... Vrlo poučne filmove... Tu su se videle muve kako se šetaju po mleku... Film se kidao svakih pet minuta, ili je iskakao. Nema veze... Opravljali smo... A ja sam se vratio studijama... opet sasvim sam. Položio sam i drugi deo mature. Potom sam se upisao na prvu godinu medicine. AJi, ne bih nikad završio studije medicine da se nisam oženio. Ušao sam u lekarsku porodicu. U Renu. Oženio sam se ćerkom jednog direktora... Potom sam studirao medicinu u normalnim uslovima, mirno... Nemam šta da kažem o tom razdoblju. U Klišiju je napisao Putovanje nakraj noći i i postao Luj-Ferdinand Selin (po devojačkom prezimenu svoje ntajke). Zašto je postao pisac? - Bolje bi bilo da sam bio psihijatar! Zašto? Ne po pozivu. Na to nikad nisam mislio. Ali sam poznavao Ežena Dabija. Postigaoje veliku uspeh sa knjigom Hotel Sever... Pomislio sam: ,,To ija mogu. Lakše ću platiti stanarinu." Onda sam krenuo iz sve snage, tražeći jezik, stil pun emocije, neposredan... Užasavam se fraza... uglačanogjezika... malih jevtinih intervencija... Teškoje koncentrisati se... Glavaje rnišić, treba je svakodnevno trenirati... Knjigaje izazvala buku. To me je sprečilo da se bavim međicinom... Zao mi je medicine, to je bio moj poziv. Nije trebalo da se ikad upuštam u pisanje... Moja je želja bila da postanem psihijatar. To bi biio 134

holje. Lečio bih ludake, u nekoj ludnici. Poštovali bi ine. I plašili bi me se... Doktor za ludake, kako se misli, i sam je pomalo lud... Bio bih u dobrim odnosima sa tužiocem, sa žandarmima, sa svim tim ljudima. Ostavljali bi me na miru... Posao bi mi se dopadao... Svet ludnice je nekakav izolacioni sloj. To je odlično. Vrlo je dobro biti lekar za ludake. Korisni ste, neophodni! A literatura... knjige... Vidite kuda to vodi! [Arts, br. 832, avgust 1961]

Dansko izgnanstvo, francusko izgnanstvo Intervju dat Andreu Parinou Pas laje dugo i besno. Marsel Eme i ja stojimo pred malom zelenom kapijom, koja zatvara ulaz u bašticu. Spora, uporna kišica* koja probija do kostiju; pretvorila je puteve u prljavu močvaru. Predeo ispranih boja, naduven od vode, izgleda ne može cla zadrži ni najmanji tračak svetlosti, koja se, filtrirana i već modrobleda, spušta sa sivog neba. Povlačimo zvonce koje slabašno odjekuje. Sa vrha brežuljka nas gleda šest prozora na kući. Pas se ukoči, načuljenih ušiju, potom začujem glas koji ga smiruje žestokom rečju, ali uz prizvuk saučesništva i dobrog raspoloženja. Lajanje se nastavlja veselo i kao da prijateljski izaziva reči odgovora. Ugledam visokog čoveka duge, unazacl začešljane, prosede kose. Obučen je u nekakav kožuh, pantalone od rebrastog somota, na noganra su mu čizmice postavljene krznom. Ulazimo. Marsel Eme me predstavlja i kaže mi, pokazujući domaćina: Luj-Ferdinand Selin. 135

Živ pogled me obuhvata, bez upornosti. Selin zaključava kapiju za nama. Pas mi je za petama, njuška. Ulazimo u kuću kroz mali trem na zadnjoj strani i stupamo u lepu sobu za stolom pretrpanim hartijama i knjigama, divanom i dventa naslonjačama. Peć na gas brunda. - Dobro zatvorite vrata, kaže Selin, inače nikad nećemo doći do temperature potrebne za opuštanje. Muče me sećanja na hladnoću. Osam godina na severu, to vam obeleži čoveka! Počinje razgovor o značaju nove gasne peći našeg domaćina, koga je prethodna peć zamalo ugušila. Stalno oticanje kroz pukotinu malo-pomalo ga je trovalo te se srušio na sto na ivici udara. Selin priča događaj gromkim glasom i krajnje hladno, kao da se anegdota ne tiče njega. Zaključuje: ,,I od toga sam se oporavio. Žilav sam ja “ - dodaje namigujući. Pauza. Ja glupo kažem: „Eto, vratili stc se!“ On prasne u smeh - zvučan, živ srneh, koji se iznenada prekida, kao da ga je udahnuo - i ispravlja se svom dužinom. Skupljenom u dnu naslonjače, čini mi se da se preda mnom pojavio Golijat. - Da, kaže Selin nastavljajući da se smeje kao cla štuca, vratio sam se i to u Medon. Ispruženih ruku pokazuje prozor. -T rebalo m ije pedeset i osam godina da pređem Senu. Rodio sam se s one strane, tamo, i sad mi je, svakodnevno, predeo mog detinjstva pred očima. Pratim pogledom pravac njegove ruke i kažem: - Pravi dekor kraja noći. 136

- Istrebljivač zareza, što sam postao, rado bih se lišio tog dekora. Ali mi je, ipak, bolje ovde nego na mom ostrvu gde samo što nisarn krepao. Mora da rnuči neke, zar ne, što dišem ovaj vazduh, pa čak i to što sam još na ovom svetu. Treba reći da su sve učinili da me dokusure. Nesrećom po njih, iako su pretražili sve, nisu otkrili ništa što bi im dozvolilo da me obese. Gorak osmeh mu nabira lice. Suviše su rni dobro poznati dokazi (za i protiv) u toj raspravi da bih poželeo ponovo da izazivam nepotrebnu diskusiju o tome. Nije to cilj moje posete. - Sacl, kažent, kad ste se vratili s kraja noći, pitao sam se u koje ćete mastilo uinočiti pero? - U mastilo nemaštine! Nemam više ništa. Ništa, razumete li? U dugovima sam đovde (diže ruku iznad glave) jedino što mi ostaje je moj stil. Pisaću da bih živeo. Uostalom, to ne znači da ću se prostituisati. Na to neka ne računaju. Prestaje da hoda gore-dole, spušta se na stolicu kraj radnog slola, stavlja oba đlana na sto i duboko razmišlja. - Ne mogu da me smisle, a? Zbog mog političkog stava, kako kažu! A možda pomalo i zato što im nisarn dao cla mirno spavaju, svi ti mladi ljudi ili starčići iz Francuske akademije, ili kandidati za Akademiju Trodik, koji pišu kao pre filmskog doba, prave scenarije, misle da pišu romane; svi ti nadahnuti, koji pričaju priče, što je manje zamorno nego naučiti kako se piše; svi ti tipovi koji nemaju ništa u srcu, u glavi, u utrobi, pa muče maštu da bi popunili prazninu svog duha. Rornan! Dopustite da se nasmejem. Za pisanje treba stil. A posle rnože da se priča o kiši i lepom vreme137

nu, o ljubavi i mržnji, stil spasava sve. Priče! Treba se samo sagnuti i pokupiti ih, pogledati na ulicu... Ali, pisati! Preneti drugom svoju groznicu, svoje cvikanje, svoju glad, ljubav, bes... Pardon! Treba prvo sve to osetiti, zatim naći sebe, razumeti sebe, raditi na svojoj dragocenoj ličnosti. To traje. I ne isplati se. Bolje je izmišljati. Filmu su potrebna scenarija. Ali, kad to krštavaju romanom, eksplodiram od nervoze. Vreme će sve to dovesti na svoje mesto. Zabacuje se s dubokim uzdahom i prelazi rukom preko čela. - Izvinite, gospodine, kaže, izgleda kao da sam se naljutio, što nije tačno. Nisam u stanju da se naljutim... sada... Ali, da bih sebi dokazao kako ipak nisam tako star, da ima još ponešto što mi je važno... sad kad mi više ništa ne ostaje osim književnosti. Onda pišem. Ali, teško je to. Uzima debelu fasciklu i baca je na sto. - Evojedne knjige... Sati, sati i sati mučenja hartije... Zašto? Ko mene čita danas? Za koga pišem? Razume se, trebalo bi da me nije briga, ali ja ne mogu da čekam sto godina. Moram cla jedem svakog dana, da platim gas... Zato pišem, pa šta bude. Pišem kao lud. što mi je dosadnije, to ih više gnjavim. Priteran sam u ćošak. Selin se malo skuplja na stolici, ali rne i dalje gleda neverovatno uporno. - U stvari, kaže on, imam.idealan položaj, usamljen, napušten, ponižen, mogu da radim šta hoću, niže ne mogu pasti. Sad je, dakle, trenutak da izručim sve, da obema rukama zahvatim do dna sebe. Hteo bih, na primer, da napišem knjigu o tim svemoćnim gospodarima kakvi su veliki lekari - ne bedni, sitni rejonski proleteri - već oni koji zaštićeni glatkim 138

belim zidovima svojih klinika raspolažu životima svojim pacijenata, kao sudbina u antici. O tome znam mnogo - dvadeset i sedam godina lekarske prakse, to nešto znači - mogao bih baš lepo zaurlati, osećam već taj krik u grlu. Moja će se umetnost sad sastojati u pisanju da se svi takvi krici, uprkos svemu, održe bar jcdan ili dva veka. Smeje se za sebe. Prateći me, dok se trudimo da se ne okliznemo na lepljivom blatu, Selin, vešajući mi se o ruku, kaže: -S ad je sezona nagrada ujeku, a? Izgleda mi da su tne malkice zaboravili pri podeli. Ne čini li vam se? A kako ja nisam znao šta da odgovorim: - E, pa da, ima jedna nagrada koju bih rado zahtevao, s istim pravom kao i ministar spoljnih poslova ove zemlje, koji je toliko učinio za francusko-nemačko zbližavanje, a to je Nobelova nagracla za rnir. Zar ne mislite da bi mi pristajala? I prasntt u smeh, koji mi je odjekivao u ušima i kad je nestao sa staze. Potom je pasjoš dugo urlao. [//( Parisienve, br. 1, jan u ar 1953]

Povodom Putovanja nakraj noći Intervju sa Pjerom-Žanom Loneom Kad se autor tako brižljivo krije kao Luj-Ferdinand Selin, intervju se pretvara u sport. Da bih, pre svega, saznao pravo ime tog pisca, njegovu adresu (na kojoj ga, uostalom, nikad nema) i da bih ga najzacl zatekao u jeku rada, morao sam se dovijati lukavstvom SijuksIndijanaca. 139

Plašio sam se da će me takav čovek silno razočarati. Kakav će biti taj pobunjenik koji nam na 600 strana izlaže najgoru bedu našeg društva? On je, srećom, čovek kao u svojoj knjizi. - Pošto ste me iščeprkali, neću biti tako surov da vas oteram. Sta je tu je. Ali, vi ste prvi novinar koji rne je iznenadio i bićete poslednji. Sutra odlazim. Morao sam dati reč da neću ništa otkriti o ličnosti Selinovoj, što mi je žao. - Zar je važna moja knjiga? Nije to književnost. Sta je onda? To je život, život takav kakav je. Ljudska beda me potresa, bila ona fizička ili moralna. Oduvek je postojala, slažem se, ali se svojevremeno prinosila Bogu, bilo kojem. Danas u svetu žive milioni bednika, a njihovo očajanje više nenra kud. Uostalonr, naše je vreme - vreme bede bez umetnosti, a to je jadno. Covek je go, lišen svega, čak i vere u sebe. To je moja knjiga. I Selin mi je nadugačko opisivao bedu i podlosti, čiji je svakodnevni posmatrač, a inene je opsedalojedno pitanje, je r sam njegovo ime povezivao s imeninra Valesa i Leona Bloa. - Zašto ste napisali Putovanje nakraj noći nanrerno jezikom predgrađa? - Namerno! Eto, i vi? To je laž, pisao sam kao što govorinr. Taj jezikje nroje oruđe. Ne biste sprečavali velikog muzičara da svira u dvojnice. E pa eto, ja sviram dvojnice. Ja sanr iz naroda, onog pravog... Za sve vreme srednje škole i prve dve godine univerziteta radio sam kao dostavljač robe kod jednog bakalina. Reči su nrrtve, deset od njih dvanaest su nepokretne. S tinr ste mrtviji od same smrti. A osim toga, književnost malo znači u poređenju s bedom u kojoj se guši. Svi se međusobno mrze... Kacl bi znali da se vole! 140

Selinove oči izražavaju takvu tugu da nisam hteo ništa više da pitam. Na pragu mi ponovo preporučuje: - Ostavite me u senci. Ni moja majka ne zna da sam napisao tu knjigu, to se kod nas u porodici ne radi. [Paris-Soir, br. 3323, 10. novembar 1932]

Povodom knjige Od zamka do zamka Intervju dat Madleni Šapsal U pristupu ovom značajnom razgovoru nije bez koristi pođsetiti se komentara koje su odmah dali, svaki sa svoje slrane, i list i sam Selin: list odmah u naslovu datom razgovoru: „Putovanje nakraj mr/.nje" i u uvodu u tekst: „Njegovi (Selinovi) odgovori, ili tačnije njegov monolog, surovo osvetljavaju mentalne mehanizme onih koji su, po njegovom uzoru, izabrali da preziru čoveka. Priznanje njegovog ogromnog neuspeha, sažaljenje, koje danas mož.e izazvati to skoro bezlično lice ogoljeno ždvotom, ne treba niti sme da đopusti da se zaboravi da neki još sanjaju o onoj pobedi nad duhom, koja se zove fašizam." A Selin, odmah potom, u razgovoru sa Andreom Parinoorn, izjavljuje da je „ukrasio stanicu (Medona) svim svojim odvratnostima da bi ga (Ekspres) primio. Mora da su bili zadovoljni! Moći će mirne duše da pouče čitaoce. Valjao sam se u svom blatu kao matori prasac".

- Došla sam da razgovaramo o knjizi Od zamka do zamka. - Govoriti o jednoj knjizi uvek znači nemoć. - Pročitala sam je. 141

- Niste je tako dobro pročitali pošto je došlo do zbrke. Dao sam rukopis, a rukopis se, ko zna zašto, rasuo i našao sam se pred potpuno ispremetanim tekstom. Stavili su početak na kraj!... Pretpostavljam da ga seN. R. F. dočepala... Prošaoje kroz razne kancelarije, a onda su pokušali da pohvataju poglavlja. A pomešali su ih i nije se više znalo šta je bilo s ovim ili onim... Pa su kako-tako skrpili to remek-delo... - Jeste li ga ponovo pročitali? - I te kako! Ima grešaka. Uvek će ih biti, vrlo je teško da ih ne bude, pošto je puno štoseva, stilskih štoseva. Ima nekih reči uinesto drugih. Stampari i tipografi počnu s početka rečenice i završavaju kao što bi oni to završili, a to nije tako. Ima unutra neka caka. Nikad nema prave reči na svom mestu. Oni stave pravu reč, normalnu, logičnu reč, koju bi stavio Pol Burže... On vodi francusku književnost! Reč koja se očekuje. Šta hoće vaš čitalac? Da govorim stvari koje ga ne pogađaju. - Hoćete li mi najpre reći kako pišete. - Ja sam stilista, ako tako mogu reći, manijakalni stilista, to jest zabavlja me da pravim sitne stvari. Ogromno mnogo se traži od čoveka, a on ne može mnogo. Velika je iluzija modernog sveta da od čoveka traži svaki put da bude Lavoazje ili Paster, da sve preokrene odjednom. On to ne može! Tip nađe neku sitnu novinu, i to je već mnogo, već se umorio! Dosta mu je za ceo život! Govori se o „porukama". Ja ne šaljem poruke svetu. Enciklopedija je ogromna, prepuna je poruka. Nema ničeg prostačkijeg, nižu se kilometri i tone filozofija, načina viđenja sveta! - Znači, vi biste rekli da ste doneli pre svega...? - O, skoro ništa! - Kako vi to vidite, to što ste izmislili? 142

- Kao nekakvu muziku, nekakvu malu muziku unetu u stil i to je sve. T o je sve. Priča, bože moj, ona je sasvim uzgredna. Stil je zanimljiv. Slikari su se oslobodili terne, krčaga ili lonca, ili jabuke, ili bilo čega, način izražavanja je važan. Zivot je hteo da se nađem u okolnostima, u nezgodnim situacijama. Onda sam pokušao da ih predstavim na najzabavniji način, rnorao sam da budem memoarista da ne bih gnjavio čitaoca, ukoliko je to moguće. I to u tonu za koji sam mislio da se razlikuje od drugih, pošto ne rnogu da radim baš kao svi drugi... Ne pišem na kineskom. Ali sam malo drugačiji... Dok svi oni ostali, koji za sebe misle da su drugačiji, to uopšte nisu. Puna ih je Enciklopedija, onih drugih!... Imam svoj rečnik, ogroman, i svi su unutra. Nalazim ih tu... - Kažete da ste, pre svega, izmislili stil. Zar nerna i čitalaca koji kupuju vašu knjigu zbog priče? - To je slučaj trgovkinje pozamanterijom! Kad niste do trgovkinje, niste dospeli ni do velikih tiraža. Trgovkinja će kupiti gospodina Daninosa, kupiće gospođu Deli. Sve to postoji, toje priča! Jeclnom reči, to je crna serija, kriminalni slučaj koji imate kod kuće, dobro urađen, malo ukrašen. Eto, to zanima publiku... Publiku zanimaju auto, alkohol i letovanje. Mi smo prvaci sveta u alkoholizmu, pijerno 1.200 milijardi alkohola godišnje. Nema veće potrošnje. S te strane smo clobri. A, onda, tuje i auto!... Uskoro će svaki Francuz imati auto. Bioskop čini ostalo. U bioskopu se uči kako se živi. Pa i vaš list uči o životu. Danas se ne čita Balzak da bi se naučilo Šta je seoski lekar ili tvrdica. Sve je to već u vašinr novinama, nedeljnicima i u bioskopu! I šta će tu knjiga?... Pre se život učio iz knjiga. Zato su mlađe devojke spječavali cla čitaju romane. Muževi su kontrolisali šta im žene čitaju... 143

A sad je dobrih priča rta pretek u novinama: o posebnoj zatvorskoj ambulanti, o ludnici!... Bilo koji dobro napravljen listić ih sadrži hiljadu! To je bez ikakvog značaja za literaturu, ali je važna tema, priča... - Kad su čitaoci kupili Putovanje nakraj noći, ipak nisu kupili novi stil, nego priču. - Nikako! Kupili su skandal. Skandal je napravio Dode. Ja sam iskoristio trenutak kad kritičari od ugleda još nisu pomrli. Danas više nema glasova kao što su Dode, Dekav, čak i Ažalber. I ja sam iskoristio taj trenutak... Dode rneje nanjušio. Dode je znao. Sacl više niko ne zna. Dodeje nešto osetio, neku malu rnuziku, kao što je osetio Prusta. I onda je rekao: „Ima tu nečega!...“ Progovorioje. Sad ima toliko ljudi koji imaju visoko obrazovanje, ko god ima sveđočanstvo ili diplomu može da napiše roman. To vam je pismo maloj rođaci, samo u većem! Ima ih na sve strane... Ne znam nijednog beležnika, nijednog lekara koji nema roman u svojoj fioci. - To možda dokazuje da je pisanje potreba. - Da, ali u zavisnosti od mašine za rublje. Zena kaže: „Mašina za rublje, dobra mašina, staje 200.000 franaka..." Ona rnisli o tome, a poštoje žensko, neće reći da na to misli. Mladi čovek zna da piše, pisao je članke tu i tam o... Ona misli na mašinu za pranje. Jednog lepog dana ona gleda izloge i kaže: „Gle, gospođica Sagan je izdala knjigu, mnogo se o njoj govorilo. Knjiga se prodaje za 500 franaka. Koliko ona dobija od jedne knjige? 20%. A, 100 franaka po primerku?“ I dalje rnisli na svoju čuvenu mašinu za pranje!... I kaže mu: „Slušaj, ne bi li i ti mogao?... O, ne, ja znaš... - Da, ipak, mogao bi vrlo lepo da napišeš roman kao ona. Pročitala sam ga, ništa naročito “ I, hop! Još jedan roman, čas posla! Ode Galimaru... Galimar ih 144

ima u svojim sanducima svake godine četiri stotine. Baca ih u Senu! Niko ih ne čita! Nisu ništa bolji niti gori od drugih romana, ali nisu izdati... Lutrija! - Vidite li među današnjim piscima neke koji takođe imaju „malu muziku“? - Ne mogu vam reći, čim čovek sam piše postaje krajnje pristrasan. Svako ima svoje mehanizme, i suštinski je loš kritičar. L stvari, svi koji ne pišu kao ja, toje govnarija. Groteskno. Toga sam potpuno svestan... Svi koji ne pišu kao vi smetaju vam. Inače, niste profesionalac. - Zar, po vašem mišljenju, niko ne piše kao vi? - Ima ljudi koji su čeprkali u istom srnislu, koji su bili osetljivi na iste stvari... To zahteva izvesnu tananost pre nego grubost, beskrajnu tananost i užasnu upornost Kao histolog koji se bavio samo bojenjem preparaia. Ima ih. To je histološka tananost. Kaže: „Bilo da je u pitanju ćelija jetre ili neurona, nije važno, mene interesuju materije za bojenje." Bio je Pol Moran, na početku, pa Barbis u Ognju, pokušavali su sve to. A i Ramis u Svajcarskoj. Te su tipove zanimali ovi problemi. A ostali, bože moj, ima ih možda koji opisuju velike stvari, ne znam... Te stvari mene ne interesuju. Mene zanimaju boje. Koja žena danas zna da razlikuje čipku od veza? Ko zna cla raspozna alansonski bod od valansijanske čipke? Niko. Ko zna stari engleski? Niko. Ja ga znam, u njemu sam odrastao. Ko u anatoiniji dobro poznaje koleno, članak? Seciranje? Niko. Shvatate, treba biti tanan. Ali, te stvari ne zanimaju vaše čitaoce. Ne, čitalac hoće da jede povrće clobro skuvano, lepo servirano, gotovo jelo, u uobičajenoj papazjaniji! - Za koga pišete? - Ne pišem za nekoga. Nerna ničeg goreg do spustiti se dotle! Piše se zbog same stvari. 145

- Ipak se obraćate ljuđima. Govorite im, obraćate im se, izvinjavate se što ih zaboravljate... - T o je caka. U stvari, ja ih prezirem. Sta oni misle, a šta ne misle!... Ako brinete šta oni misle, imate posla s čitaocima, s čitaocem, time je sve rečeno!... Ne, nema potrebe, ako čita, utoliko bolje, ako mu se ne dopada, utoliko gore! - Uvek ste pisali tako, zaboravljajući čitftoca? - Uvek. - Cak i u vreme Putovanja nakraj noći? - Uvek. Pisao sam da bih platio stan... Prosto: rodio sam se u vreme kad se plašilo roka za plaćanje stanarine. Rekao sam sebi: ovo je trenutak populizma. Dabi, svi ti ljudi proizvođili su knjige. I pomislio sam: i ja to mogu! Tako ću kupiti stan i neću se više gnjaviti sa stanarinom!... Da toga nije bilo, nikad se ne bih upustio. A danas, kad bi mi neko dao neku rentu ne bih se uopšte upuštao. Ođustao bih ocl sveg tog brbljanja i odmarao bih se... Svi govore o penziji u četrđeset i pet godina. A meni je šezdeset i tri. - Nema penzije za pisce. - Ima za lekare, sa šezcleset i pet. Imam trideset i pet godina prakse. - Mislite cla biste mogli prestati da pišete? - I te kako! Imam metak u glavi, a ruke u parčićima. Invalid sant 75%. To je dovoljno. Prošao sam dva rata. Bio sam dobrovoljac 12. klase. - Međutim, literatura, kad o njoj govorite... - O ne, ne volim da govorim o njoj! Govorim o njoj, je r bih raclo uzeo akontaciju od Galimara... Govorim o njoj zato štoje to trgovina, je r treba da platim ovu groznu kuću, koja je užasno skupa, jer sam čistim usisivačem, jer sam perem prozore ili kuvam 146

i sve ostalo... I vidite, kažem to bez imalo cifranja. I zato ta mala priča, čak ni ta mala avet, stilska, retorička, ne obuzima me toliko da je se ne bih mogao odreći. Kad bi mi vaš list ponudio doživotnu rentu od 100.000 franaka mesečno, odrekao bih se svega, da, zabranio bih da me štampaju sa zadovoljstvom, s radošću! - Na početku Od zamka do zarnka pišete da žalite zbog Putovarija, da je to bila početna tačka, koren svih vaših neprilika. - Svih zavrzlama, da; kad je knjiga izašla bio sam u neprilici. Selin je prezime moje majke. Mislio sam da ću proći nezapaženo. Mislio sam da ću nabaviti novac za stan, povući se iz posla i nastaviti s medicinom. Ali me je otkrio list koji se zvao Sirauo, našao me je posle dužeg traganja. Od toga trenutka život je postao nemoguć, hoću reći lekarski život. Onaj ko piše nije ozbiljan lekar. A bio sam na muci i zato što u to vreme Kliši nije bio komunistički. A ja sam radio za opštinu koja je bila komunistička. Išao sam u noćne vizite, dvadeset i pet godina sam bio noćni lekar, to jest dolazila bi ambulantna kola, odlazio sam da pregledam leševe ubijenih, mrtvaca, bolesnih od difterije itd. Bio sam obeležen kao pripadnik opštine. A nikad u životu nisam glasao, ali eto... Onda su clrugi lekari, koji su bili reakcionari, govorili: „Kakva svinja, radio je za komunističku opštinu, odvratno!" Uvek ima borbe! U to vreme reakcija je bila protiv opštine, a sad opština protiv reakcije!... Sutra će biti ko zna šta! Zbog toga mi je život bio nemoguć!... Vreme je prošlo. Optuživali su me i da satn antimilitarista! šta se sve ne kaže... Govori se bilo šta!... - U svojoj knjizi izgleda da žalite zbog Putovanja ne samo zato što vam je donelo nevolje, već i zato, 147

kažete, što vam ljucli uvek svoje divljenje za Putovanje bacaju u lice. - Da, i tu me gnjave!... U Putovanju sam još ponešto i žrtvovao literaturi, „dobroj literaturi". Još ima dobro upredene rečenice... Po mom mišljenju to je u tehničkom pogledu malo zaostalo. - Nalazite da sad idete dalje? - Da. U pogledu tehničkog i stilskog oslobađanja odlučnije, nije to više nikako zapetljano u šablone, zar ne? Nije kao gospodin Bili! - Kažete da vas teme vaših knjiga ne zanimaju. Međutim, izabrali ste da govorite o ratu četrnaeste, a potom o ratu četrdesete? - Nikako! Ne znam da li su se Froasar (navodim velika imena ne da bih se proslavio, već zato što mi padaju na pamet), Zoanvil ili Komin namerno našli umešani u događaje koje opisuju... Našli su se tu greškom istorijskih okolnosti. I ja sam se našao u jednoj priči... nije mi nimalo bilo stalo da idem u Zigmaringen! Samo, hteli su da mi iskopaju oči u Parizu. Hteli su da nre ubiju! Našao sam se uvučen u avanture... Kao novinari. Svi smo mi novinari. Ne znajući šta doživljavamo... Onaj ko se nađe u Alžiru na Petenovom trgu i bomba mu padne na njušku, mora cla primeti kako ce nešto dešava, pa to i zapiše u svoj dnevnik!... Ja sanr se našao uvučen kod Petena, bio sam primoran da ga vidim. Kada potom to napišeš, lakše ti je. Inra tipova koji se drže za glavu govoreći: „Hteo bih da napišem neku priču“... Ako se uživite u sasvim poseban slučaj, kao štoje moj, jer su me progonili, i to ne u šali, već progonili ,,strasno“, progonili da me nabiju na kolac i raskomadaju ili osude kao zločinca u povratu, i to moja braća, oncla očigledno irnate već gotovu priču, ne morate se truditi! Postavlja se 148

samo pitanje stila. Samo pitanje artikulacije, arhitekture... - Kažete da su vaše nevolje uglavnom počele s Putovanjem nakraj noći; nije li tačnije sa Bagatelama za jedan pokolj? - To je možda jedina knjiga koju sam napisao za Francuze, gde sam izašao iz svoje lične uzdržanosti. Pomislio sam - ali, to vaš sekretar redakcije neće pustiti, oni to nikad ne puštaju - pomislio sam: Francuska, u govnima smo, to je očigledno, neka onda mali vojnik ostane na miru, neka pusti druge da se nose s Rusiina. Da smo tako postupili, Alžir ne bi ni mrdnuo. Još bismo ga imali! Da je bio rniran sačuvali bismo ugled. Bili bisrno veliki pobednici, ostali bismo veliki Francuzi! Napravićemo Evropu. Da, verovao sam da treba napraviti Evropu! I upravo to pokušavaju sada da urade! Prekasno!... Istorija ne služi istojelo dvaput. Sad se Evropa ne može napraviti! Dokje bilo nemačke vojske, mogla se napraviti. S nemačkom vojskom, poslednjom nemačkom vojskom. Profućkali smo je! Ta velika pobeda, uništenje nemačke vojske! Sad je gotovo, nem aje više. To mi se činilo mudro... A Hitlera nikad nisam voleo! Ispsovao sam ga u Bagatelama. Kreten kao i drugi, ali je imao virus. Kao Dorio, kao Mole, kao Naser, kao svi ti Ijudi, bio je političar. Dobro. Homo politicus, to je poseban slučaj, dobro poznat. Ja predstavljam Evropu! U redu, ali bi ga makli! Bez sumnje bi ga makli pošto odigra svoju ulogu i potom ga zamenili. Međutim, radio je nešto konstruktivno, pravio je Evropu i to franko-nemačku Evropu. Dobro. Povrh toga, molim vas da ljubazno primetite kako je Nemačka bila poslednja zemlja u kojoj smo uživali nekakav ugled. A sad nas nazivaju kurvama i svodnicima... Naš prestiž je ispod crte! S 149

te strane se ničemu ne treba nadati. Ali, u Nemačkoj su nas vrlo visoko cenili. Od Poenkarea su nas visoko cenili. Bilo je užasno. Cak i jadni Daladije je uživao ugled... Kakoje govoriojedan Nemac: „Cudesni istoricizam“. Rišelje ihje zascnio. Bili su izblefirani... Poslednji narod koga smo izblefirali bacili smo u vazduh! Neće nas poštovati ni Englezi, ni Amerikanci, niti bilo ko! Posle ćemo uzeti čanak: „Jedan dolar, udelite neku paru...“ Evropa, toje bila moja računica i mislio sam: „Reći ću to i to će proizvesti dubok utisak.“ A šta sam pokrenuo!... Uvalio sam se u užasnu stvar, zbog koje žalim, i to koliko! Da sam znao... Znate li da samo što nisam klisnuo iz La Rošela bolničkim kolima iz Sartruvila... Hteli su da me uniformišu, vojska je htela da me ukeba! E pa, odupro sam se, hteo sam cla ih vratim u Sartruvil, inače bih otišao u La Rošel, išlo se i za London... Utoliko pre sam kriv, pošto govorim engleski kao francuski. To je zaista čuclno... Obdaren sam za jezike, kao hotelski portiri, kao Rusi!... Imao sam sve štoje bilo potrebno da postanem interesantan, kad samo vidim slinavce koji govore engleski koliko i lopate!... Bio sam obdaren. Popustio sam pred manijom žrtvovanja!... Mazohizam! Ja sam žrtva mazohizma... Da sam bio miran napravio bih blistavu karijeru, a eto! Postao sam sirovina mržnje, rasista! ,,A, taj je antisemita!" Kakva šala. Pisao sam stvari o Jevrejima. Rekao sam da snuju neki rat, cla hoće da se osvete Hitleru. Dobro. To nas se nije ticalo (ni ovo sekretar redakcije neće objaviti). To je stvar koja se njih tiče međusobno. Upropastili su francusku vojsku kad je dobila onaj strašan proliv trideset devete... Ne šalje se pobednička vojska u rat! Zna se da će biti potučena... Povedite sad Ruse u rat, biće potučeni, neizbe150

žno!... Pobednička armija uvek dobije batine kad se ponovo pojavi. Međutim, ponovo su je poslali u rat, mobilisala se sa stidom, bežala je sva usrana od Brede u Holandiji do Bejona. Bila je to fantastična bruka! I tu je usranicu trebalo prikazati kao pobednika, svu tu priču znate (list ni ovo neće pustiti), a ipak sam u suštini ja bio u pravu. Potpuno u pravu! Neki čovek mi je nedavno došao i rekao da imam komplekse... Ne! Svi ostali imaju komplekse zbog mene. Ako ja imam kompleks, razlog je što sam u odnosu na samog sebe bio budala! Bedni idiot što sam se upustio u takvu stvar, a mogao sam da postupim kao toliki drugi!... Sjedne strane ili druge... To mi je govorio Marion: ,,Da ste stali u levi red, irnali biste čitav sprat u ’Ekscelzioru’". Navodio mi je Barbisa: kad je stigao u Moskvu rekli su mu da je na gornjem spratu, na spratu ispod... A ja, ime mu božje, u Zigmaringenu sam bio u nužnicima, u govnima do guše, bilo je užasno... Mučio sam se kao niko moj i patimjoš i danas... Crći ću u stidu, sramoti i siromaštvu i sve to iz gluposti... Kompleks da sam bio budala!... Sto se ostaloga tiče, drugi mogu imati komplekse. - Koji drugi? - Svi oni koji me terete, prosto, svi koji mi ne daju Nobelovu nagradu, svi koji mi ne daju neku rentu, svi oni koji me ne primaju u Akademiju s tri dvoroga šešira, svi koji me sređuju, pljuju, svi oni imaju komplekse, božje im ime, kao budale, je r nisu razumeli, i kao zločinci: a ja sam žrtva! Nije moje da imam komplekse, već njihovo! Greške su preko puta! Imali smo mit, mit osamnaeste: „Pobednička Francuska, Foš, Peten itd,“ Oborili smo mit: nađimo novi mit, De Gol pobednik itcl. Sve sami heroji, Pokret otpora i idi mi dođi mi! Novi mit, mit na kojem Francuz živi! 151

- Šta bi, po vama, Francuz trebalo da čini? - Baš ništa! Ništa ne možemo da učinimo... Nas je 40 miliona prema 3 milijarde. To vam je kao kad bi okrug Dva Sevra objavio rat Ušću Rone! Kao da je to važno? Kad zlo dođe, u atomskom obliku, neće se više polagati računi, niti bilo šta... Sve će ići samo po sebi! - I vi kažete da ste pacifista, antimilitarista? - Bio sam duboko protiv rata, a ratovao sam. Bio sam heroj kao Darnan, kao hiljađe drugih. Francuska pre četrnaeste i posle četrnaeste, to su dve različite stvari. Pre četrnaeste bili su mesečari, a posle analitičari. I onda zapadaju u niz Sartr, Kami... veruju da je bolje ,,misliti“! Dok je četrnaeste postojala dužnost i ta se dužnost ispunjavala. I stvari koje vi ne znate, suviše ste mladi. Bilo je vrline. Žene su bile poštene, ljudi su bili čestiti i radni. Inače su bili čudovišta. Bilo je kurvi, i javnih kuća, danas su to ukinuh... Vodio sam kroz svet, je r sam mnogo putovao, misiju južnoameričkih lekara, koji su bili vrlo inteligentni i koji su mi govorili: „Evropska civilizacija se drži na tronošcu: jedna noga je kafana, druga je crkva, a treća javna kuća!“ Očigledno, tronožac se držao! Javna kuća je ukinuta, sad se sve ruši! Zašto bi se onda stranci zadržavali u Francuskoj? Nema javnih kuća! Tako se više ne poštuju naše žene, naše ćerke... Imam ćerku od dvadeset pet godina, petoro unučadi. Star sam čovek... Bio sam oženjen, uostalom vrlo bogato, što je čudno. Niko se više ne poštuje... Nekad, pre četrnaeste, govorilo se: čovek je po prirodi svinja, spopadaju ga svakakve prljave želje, isprazniće ih, ima kuća za to; a poštuje svoju ženu i svoje ćerke, a i drugi ih poštuju. Sad više nema šta da se poštuje. 152

Sve su to stvari o kojima treba razmišljati. To nije za štampu. - Biće štampano. - Ne može se to štampati zato što to ljuti čitaoca. C'.italac hoće da ga vodiš za ruku... - Sta očekujete od svoje poslednje knjige? - Očekujem akontaciju od Galimara, to je sve, to je sve!... Da me to mirno, nekako đovede do penzije lekara, koja iznosi dvesta hiljada franaka godišnje; tu ću se zaustaviti, otići ću u neku rupu na selu, tamo ću završiti! Ništa više neću pisati! Ali, moram još dve godine da radim, do šezdeset i pet godina... - Hoćete li napisati još neku knjigu? - Da, napisaću knjigu. Verovatno za Galimara. Taj me gad ne napušta. Mnogo sam ga grdio, nazivao svakakvim imenima... Ima on katalog koji vredi svakodnevnog streljanja... Mogli bi ga poslati na doživotnu robiju... To me muči! Jedan rnu je izdavač rekao: „/.ameniću vas kod Selina, platiću sve njegove dugove, uzeću vam sve njegove knjige, nećete imati više posla s tom bednom individuom". On nije pristao. Nema on mnogo pisaca u kući. Dobija kuvanog povrća u izobilju, onog s novim stavom, uredne domaće z.adatke piskarala. Odmah da vam kažern još nešto, Hitler nije mogao da me vidi, što će reći da m eje ukinuo... Objavljivali su me u Berliner Tageblatu, u jevrejskom listu, a Hitler gaje ukinuo... Nije mu se moglo ni pomenuti! Nisam pisao ni u francusko-nemačkim sveskama, a ima toliko drugih koji su pisali. Nikad nisam primio ni pare! Da je Hitler poživeo, sigurno bi me streljao. Kao i sve one koji nisu konformisti... Ali, niko nije imao sreće, sntakli su ga pre rnene. 153

- Da. - Zeleli su i te kako i ranije da ga ubiju! Uostalom, bilo bi bolje, je r bi se stvari brže sredile; kao što bi bilo bolje da smo potpisali mir petnaeste umesto osamnaeste! Znam ja vojsku četrnaeste, bio sam lice u lice s nemačkom vojskom četrnaeste, znam je. N isam ja kao Malro trčao za divizijom Das Reich u bekstvu! Bio sam pred Nemcima cla ih zaustavim. Ipak je to pitanje petlje! Nije to bila igračka. Bili su to ljudi koji su ratovali... Onda se nije mislilo ni na šta drugo do na napredovanje. Dok ostali!... - Kažete da ne volite rat. A izgleđate kao neko ko nalazi da je to bilo lepo? - Biloje reda. Nema više reda. Hrabrost za muškarce, vrlina za žene. Bilo je određenog reda. Coveka koji muči zarobljenike odmah bi streljali. Nasilje nad zarobljenikom, odmah uza ziđ. I svršena stvar... Sadizam nije spadao u vojsku. Nikako. Zarobljeniku su se nudile cigarete, manjerka i kraj. Brisala se čitava jedna čudovišna igra. - Zar ne zamišljate da bi se rnoglo naći nešto bolje od ratnoga reda? - Gotovo je! Nikad... - Izgleda kao da predviđate kako će se sve završiti u nekakvom atomskom prasku? - Nema potrebe. Neka samo Kinezi krenu s oružjem o ramenu. Imaju prednost hydra viva, priraštaj. Vi nestajete, vi, bela rasa... U žutom svetu sve nestaje, antropološki. Tako je to! Sve su to fluorescentni izraštaji. Ali je osnova žuta. Nije belo nikakva boja, to je samo ten za lice! Prava boja je žuto... Zuti ima sve potrebne kvalitete da postane kralj zernlje... - Neće to biti sutra. 154

- Može to brzo da ide... Jurnjava trideset deveteje trajala đvadeset do trideset dana. Brzo je to! I nađete se časkom u Spaniji! O, može to vrlo brzo da bude! - Stiče se utisak da svoje želje smatrate stvarnošću. - Ne, ne... Vama to ne smeta, ja sam svoje odslužio. Mogu da crknem za pet minuta! Svejedno mi je! A vi niste... Cuvate san onih čije su raspevane sutrašnjice... Samo nema raspevane sutrašnjice za belu rasu. Suviše se pela na glavu svetu i sad će se svet njoj peti na giavu! Njom vlada higijena. Nekad su se ratovi uvek završavali bolestima, više se ne završavaju bolestima, završavaju se ratom. - Postoji atomska bolest. - Da, ali od nje ljudi beže! Strah će biti dovoljan da ih natera u bekstvo. - Kad vas oblaci budu sustigli... - Oblaci me neće sustići, jer će gospođa Molotov i gospođa Hruščov govoriti svojim muževima, šaptaće im na jastuku: „Jesi li odlepio, misliš d a je oni clrugi, Amerikanci, nemaju? Imaju, šta to radiš s našoj budućnošću... ne misliš na naše dete!“ Strah će biti dovoljan da ljude privede kompromisu. Videćete Pariz u tri zone, američka zona, ruska zona, francuska zona: Monmartr! Francuzi, sluge kao i uvek, čistiće prašinu i klozete svakome ko bude hteo!... - Crno gledate na Francuze. - O ne, nisu krivi oni! Nego higijena. Pomislite samo šta je govorio Napoleon: „Kina je uspavani džin, kad bude digao mali prst svet će se zatresti.“I zaista, sad diže mali prst... Dovoljno je da se promeškolji! Izgladnele mase ćejurnuti u Evropu... Nema zernlje kao što je ova. U drugim zemljama se Ue da živeti. 155

Bio sam u drugim zemljama. Rusija? Crkava se od hladnoće. Nema ničeg. Uvode te jadne kolhoze, oni ne mogu da proizvođe, suviše je hladno! Afrika ništa neproizvodi... suvišeje toplo! Ovako dobre klime nema nigde... Dovedite samo jednu kinesku diviziju u Konjak, trebalo bi je menjati svakih osam dana! - Možda čovek nije ništa, ali postoje ideje. Dokaz je da ne bismo bili ovde da nije ideja, a ne samo stila Putovanja nakraj noći. - Lakoje to reći, ideje, ideje!... Nije to zanimljivo, zanimljivo je bojenje. Mene interesuje samo bojenje. Tačka. Pokretati ideje, pogledajte u Enciklopedijul Ala vi pokrećete ideje! - I vi ste ih pokretali kao svi ostali!... - Kao nosioca! Sve ostalo me ne zanirna. - Među mladima ne vidite nijednog romansijera? - Ne. Ne rade dovoljno. Treba mnogo raditi... U vreme podeljeno između televizije, radija, putovanja, automobila, vaših izvanredno obaveštenih novina, medicinsko-socijalnih anketa, policije, posvećuje se dobrim pričama... Kafe ,,Deux Magots" je pun dobrih priča... Ali, stil, to je druga stvar. Ne đonosi se ništa zanimljivo. Inače bih bio na oprezu. Nisam na oprezu. - Po vama od 194. i vaše mladosti sve se degeneriše? Nema više vrline, nema više osećanja đužnosti, ni pisaca, ni kritičara? U krajnjoj liniji, ni Francuza... Kako objašnjavate tu pojavu, koja sigurno izaziva potištenost onih koji je prihvataju? - Alkoholizam pre svega. U Francuskoj se popije 1.200 milijardi alkoholnih pića godišnje. Lep vam je to sunđer! Znarn osobine alkoholizma, osećanje rnoći... Vrlo opasno... Utisak snage... Otuda sva preterivanja i uobražavanja. Potom, puši se. Godišnje 700 milijardi! Dim koji donosi lažno poetska i duboka ose156

ćanja, lažne ideje takođe. Verovaću samo onome koji pije vodu. I koji ne pomišlja da podriguje i vari! Kad su inu noge pod stolom!... Nema porodice bez porodičnog ručka. Dakle, počinje klopa, aperitiv, jede se u podne, podriguje se, naduvava se, prdi se, radi se masa stvari, a sve su to odrazi varenja... U vrlo uzdržljivog čoveka samo su dva od dvadeset i četiri sata aktivna. I to je nmogo. Toj jansenističkoj higijeni niko nema nameru da se pokorava. Onda se izlazi među svet. Prustuje se!... A narod podražava visoko dmštvo, pa i on prustuje! Sve to čoveka zaglupljuje. Urnire, a celog veka nije rnislio ni na šta. Opredelio se! Pitamo se za šta, ali to nije važno!... Puna ih je Enciklopedija, tih opredeljenih! Ali, sitna stvar je suviše skromna, suviše mala da bi ljude zanimala. Do te rnere da je bilo pokušaja oživljavanja čipke, ali niko više ne želi da je oživi! Od kacl su nestali samostani nema više čipke. Uostalom, ti ljudi učestvuju u životu, a ako radite ne učestvujete u životu. To vam je kao porok. Bio sam u poroku do guše, u medicini do guše, i u javnim kućarna do guše!... Ali se iz toga mora izaći. To je govorila Mari Bel: „Nisi ti poročan, je r da si poročan ne bi opisivao porok, bio bi u njemu.“Kađ niste u njemu, vi ga opisujete. To vam je kao politika!... Oni su u torne. Vole potrošače. Oni su unutra... Vole malu decu. Puštaju da ih ljube... Vole milovanje u bračnoj sobi uz reči: ,,A, draga, danas sam dobro radio“... Svi smo potrošači, uživamo, ejakuliramo, radimo prljave stvari, svinje smo kao i ostali. Ja sam periferijski lekar, vrlo savestan i miran. Treba biti suprotnost onome što čovek piše. Eto iznenađenja. - Mislite li da ste u svojoj najnovijoj knjizi otišle dalje? 157

- Svi pisci kažu: „Mnogo sam bolji.“Priča Od zamka do zamka je neobična, je r je dosta smešno videti 1.142 francuska osuđenika na srnrt u jednoj varošici... Ne viđa se to često! Vrlo je retko biti memoarista 1.142 osuđenika na smrt!... Vrlo mala varošica, nemačka, neprijateljska s celim svetom protiv sebe... Pošto su one iz Buhenvalda svi ljudi čekali da ih zagrle, poljube, dok je one iz Zigmaringena svet gonio da ih raskomada... Dosta čudna situacija, kakva se ne dešava često! Zaista smešno, 1.142 tipa opkolila je smrt, a oni traže i jedni i drugi nekoga ko će da plati za sve! Aja sam bio od tih, pošto sam bio antisemita... To je nešto posebno. ,,Ja jesam bio kolaboracionista, ali ne antisemita, a on je bio antisemita. Eto on, on može da bude taj, platiće za sve.“ Kukavičluk, clobra ljuđska gadost!... Setite se pogubljenja Dimijena, kraljoubice. Matematičar La Kondamin je bio na gubilištu i dok je osuđeni govorio, raspitivao se kod pomoćnika dželata: „Sta kaže, šta kaže?“ Pomoćnicima je bio dosadan: „Izbacite ovoga, gnjavi nas“, a dželat će: ,,Ne, ne, treba ga pustiti, on je amater“... Imamo mnogo amatera. Dobra priča za publiku. Ali, ne možete mnogo od nje zadržati, zato što će sekretar ređakcije sve srediti da bi bilo dopadljivo. Uostalom, nije važno. Ja sam star, a vi ste mladi. Vi idete u susret životu. [Express, br. 312, 14. juni 1957]

Razgovor sa Žakom Izoarom Ovaj intenju je objavljen u dva đela, koji možda odgovaraju različitim susretima, u dva belgijska časopisa, L ’Essai 158

i iMres. U uvodu prvog, Izoar prepisuje sleđeći tekst Bođlerov, koji mu je, kaže on, Selin dao da pročita čim je stigao: „Znam da se strasni ljubitelj lepog stila izlaže mržnji mnoštva, ali nikakvo ljudsko poštovanje, nikakav lažni stid, nikakvo udruživanje, nikakvo opšte pravo glasa neće me primorati da govorim neuporedivint narečjem ovog veka. Uprkos pomoći, kojom je nekolicina slar nih cepidlaka doprinela prirodnoj gluposti čoveka, nikad ne bih poverovao da naša otadžbina može takvom brzinom ili putem ’napretka’. Ovaj je svet stekao takvu debljinu prostaštva da preziru produhovljenog čoveka dodaju žestinu strasti. Neoprezno sam jutros pročitao nekoliko javnih listića. Iznenada se težina od dvadeset atmosfera nepreduzimljivosti sručila na mene i zastao sam pred užasnom izlišnošću objašnjavanja bilo čega bilo kome“.

- Gospodine Selin, hteo bih prvo da vam postavim nekoliko pitanja iz čuvenog upitnika Marsela Prusta. A potom, ako se slažete, preći ćerao na opštije probleme. Sta je, po vama, vrhunac bede? - Biti u zatvoru... posebno u zatočeništvu... - Gde biste voleli da živite? - Ovde... - Vaš ideal zemaljske sreće? - Crći bezbolno... ne primetivši... Blaga agonija, eto! - Prema kojim greškama ste najblaži? - Covek je sarna greška... promašen je!... s tim se treba pomiriti... trpeti ga takvog kakavje... neusavršivog... - Koje junake romana najviše volite? - U Buri... kod šekspira... Prospera... Don Kihota... - Koja vam je istorijska ličnost najdraža? - Pa... nema ih mnogo... možda Volter... u izvesnoj meri. Zbog njegove inteligencije. 159

- Vaše omiljene junakinje u stvarnom životu? - Zavisi... nema potrebe zajunakinjama!... Kad je čovek mlad, u redu! Menja se to s godinama... kad je čovek mlad... neka lepa žena... d aje povališ...- Vaše junakinje iz mašte? - Poneka balerina... nekoTiko pesnikinja... Kristina de Pizan... Lujza Labe... Ljudi: užasni dvonošci... boga im!... - Vaš omiljeni slikar? - Nemam ga... ne palirn se na slikarstvo!... ništa, ama baš ništa! - Omiljeno svojstvo čoveka? - Nema ga!... nepotrebno... majmun... „čovekoliki“... Coveknepostoji... iluzijačoveka...Tojeužasan promašaj... nijedne dobre osobine... boga mu!... Homo faber... dobar samo u izmišljanju kako da ode na Mesec... materijalizam, da šta... materinski nagon... reprodukcija preovlađuje!... Tvrde da su ljudi... da... neka vrsta štetnogmajmuna... pohotljivog... „čovekoliki“... pohotljiv u mladosti, prepreden u starosti... „čovekoliki"... da, mali moj... ,,čovekoliki“... „Ecce homo“... ma nemoj mi reći!... nihil homo... eto! - Šta bi bila po vama najveća nesreća? - Rak na lošem mestu... tačnije rak grla... To, bogami... Trideset i pet godina medicine... gadno... Do vraga! - Šta biste voleli da ste? - Nepoznat i bogat! Uh, fuj... to je sve... grubo je. - Povodom vaše umetnosti... -E , pa nisam obdaren... To ne... Mnogo koncepata pravim... - Šta mislite o onoj rečenici Zilijena Grina: „Nije važno ni pisati, ni biti, već kad čovek ima šta da napiše, ono što vredi truda.“ 160

- Mnogo je zapetljano, vrlo uobraženo. - Vaš san o sreći? - Da sam bogat, da više ne objavljujem, da me zaborave... O vdeje to zamršeno. - Vaša glavna mana? - Ne vidim da inram rnana... ne... nebavim se drugirna... Piće? Karte? Ništa od toga u nrene!... Nikad nisam uzeo odmor... nemam smrtnih grehova!... - Glavna crta vašeg karaktera? - Nekad, privrženost. Sad?... da me ostave na nriru!... povlačenje... Zadužio sam se zbog tih svinja!!! Bašnre briga... moranrda'stjakam zaizdavača... Govnarija... treba nri dobrih osam-đevet nriliona... - Sta najviše cenite kod svojih prijatelja? - Nemam ih!... u zatvoru, u ćeliji, davao sam dokaze prijateljstva, ja!... lopovinra, ubicama... Kacl je Gezar van zakona, sreće samo ubice!... - Sta nrrzite iznad svega? - Buku... - Istorijski likovi koje najviše prezirete? - Neke ništa više od drugih... ljudi... svi „čovekoliki“ — (vrlo brzo, s nekakvinr izbezumljeninr besonr) čovekoliki... čovekoliki... čovekoliki!!! Rimski cirkus... eto... vivisekcija... borbe gladijatora... Takav je čovek... to mu je u glavi... - Vojni podvig kojenr se najviše divite? - Nijednom... - Kako biste voleli da unrrete? - Sto je moguće bezbolnije... s mojih 35 godina agonije... Da se bez bola izvrnenr. - Boja koju najviše volite? - Zelenu, je r umiruje. - Cvet koji volite? - Volim sve, one nrale... 161

- Ptica koju najviše volite? - Papagaja... zabavanje... trudi se zbog nas... - Vaši omiljeni pisci prozaisti? - Rami, Moran, Rable, Lafonten... - Vaši omiljeni pesnici? - Ne smeju se pomenuti... suviše ih je prostituisao radio, i reklama, trgovina... - Vaši junaci u stvarnom životu? - Nema ih... đavola, đavola!... Švajcer, folirant... Opat Pjer... i on... odvratno... prostitucija, moj (reč koja nije za čitanje)... - Vaše istorijske junakinje? -G luposti... Pitanjazaženskice!... Umetnostjenagrižena šarlatanstvom. - Koje je vaše načelo? - ,,Ćutati!“... Zao mi je što sam govorio. U tom času Luj-Ferdinanđ Selin je ućutao... Osećam da mu je dosta mojih glupih pitanja. I meni, uostalom... [L’Essai (I.iege), br. 2, novembar 1959; br. 1, novembar 1959]

Isttres (Liege),

Poslednje godine Dijalog sa Markom Anresom Marku Anresu, mladom belgijskom univerzitetskom nastavniku, poverena je serija „Idealna biblioteka“, koju je uređivao Rober Male. Među sveskama ove serije bio je i odeljak naslovljen ,,Dijalozi“. Anres je marta 1959. razgovarao sa Selinom.

162

- Hteo bih da vas pitam razne stvari povodom mističnog vida vašeg dela, vida koji još kritika nije obrađila. Po meni se mistička koncepcija života javlja u nekim od najbajkovitijih delova Putovanja na.kraj noći, Smrti na veresiju i drugih knjiga... - Promašili smo problem. Usuđujem se da kažem da ja stvari malo drugačije vidim. Svi želimo da proniknemo u tu tajnu o kojoj govorite, onu koju manje ili više uobličeno obrađuju slikari i crtači. Postoji linija, čuvena linija: neki je nalaze u prirodi, drveću, cveću, japanskom tajanstvu... Svi moramo da se dotaknemo prirode. Moram priznati, time se ne ponosim posebno, mnogo sam se bavio ljudskim telom i kao anatom, a i secirajući. Volim seciranje. Nisam ja to izmislio, nisam prvi tip koji ima tu strast... Ali, nije to ono: živi oblik me takođe interesuje. Zato sam ceo život protraćio... ne, nisam ga protraćio... proveo sam mnogo vremena oko igračica, je r sam se približavao linijama i telima koja tražim (što je izloženo u Crkvi, i Čaroliji). To traženje apstraktne linije: pokret u igri me očarava! Valeri o torne govori, ali s grubošću. To su ljudi koji ne osećaju. Ja lično sam postao vrlo tanan u tom pogleđu. Bio sam siromašan, moja majka je bila radnica, čipkarka. Irnali smo ženske kupce: njihova fizička lepota ostavljala je na mene dubok utisak, zanintale su me mnogo u našoj nesreći (sam bog zna koliko sam radio!). Nisu me terali. A moj otac, pak - bio je crtač - imao je tu težnju traženja linija... Za običan svet to je prosto pokvarenost. Ima delimično i erotike, bez ikakve sumnje. Tu je reč o nagonu reprodukcije (ne zavarajmo se, nećemo se hvalisati čistotom), ali ima i nečeg više. S clruge strane, nakaznosti i fizičke mane me odbijaju od ljudskog tela, ocl sebe... 163

- U delu, koje nije vaše (Razgovori Robera Pulea) kažete da vam većina ljudi, koje svakodnevno viđate izgledaju kao mrtvaci. Sta mislite pod tim? - Bave se prostačkim pitanjima hrane ili pića, piju, puše, jedu, tako da su izašli iz života - za ceo život. Vare. Varenje je vrlo složen čin (čiji mehanizam dobro poznajem), koji im sve zaokuplja: i mozak, i telo... Ništa više nemaju, pretvorili su se u mešinu. Sedite na terasu, gledajte ljude: jednim pogledom ćete ustanoviti svakakve distrofije, grube invaliditete. Odvratni su, neprijatni za gleđanje! Ružni su, uostalom, u svim zemljama (pošto sam obišao rnnoge zemlje: išao sam s higijenskom delegacijom Društva naroda svuda po svetu). Vidim ih, dakle, vrlo zaokupljene svojim niskim funkcijama varenja. Nagon za samoodržanjem (dva su nagona u čoveka: samoodržanje i razmnožavanje...).Jedu deset putaviše, piju desetputa više nego što bi trebalo. Pretvorili su se u sisteme za varenje. S mukom nalazite biće u dnti tog alkoholičnog i dimljivog čorbuljaka... Bez ikakvog su značaja. Imate posla s čudovištima. - T o znači daje jedinka izgubila svest. - Apsolutno. Bilo to u nas, u crnaca, ili žutih, u crvenih, obuzeti su svi nagonom za samoodržanjem. Zapetljali su se, i gotovo... Nađe se po neko brbljanje, neko mucanje, velike taštine, jedan orden, akademije: i oni su zadovoljni. Zadovoljni u izvesnoj meri... Uvek im je, u suštini, drag rimski cirkus. Bili bi očarani da gledaju borbu u krvi, da gleclaju mučenje. Cesto sam govorio da su svi pozorišni komadi, čak i filrn, više ili manje dosadni. Ljudi ne vole bioskop, ne vole pozorište, dosadni su im manje-više. Kaže se daje neki komad dobar kad je nranje closadan ocl nekog drugog, ali nije zabavan. Zabavljao bi kad bi na 164

izlazu iz pozorišta bila otvorena rimska arena, s patuljcima, gladijatorima koji se kolju, jedan drugom živom prosipaju utrobu. To je predstava, to oni očekuju, to postoji!... - Rekli ste mi prilikom prethodnog susreta da zapadnom svetu danas nedostaje vera. Kakva bi, po vašem mišljenju, bila vera koju bismo mogli ponovo naći ili ponovo stvoriti? - Stvar je zaključena i gotova. Nema više vere, jer stno suviše stari. Zapadni svet je istrošen ratovima, brbljanjem, alkoholom. Od vremena kad je posađena loza, to jest četiri ili pet vekova pre Isusa Hrista, možc se smatrati da je istorija Evrope završena... još pre druiđa! Nema više istorije. - Koji će narod ili niz naroda odsad stvarati istoriju? - Biće to teško. Biće to onaj, koji će umeti da se uzđržava od pića, ždranja... biće to askete. Ali, ne vidim dolazak asketa. Buda je ogroman, kineski narodni komesar ima veliku guzicu, kao nadbiskup. Narodni komesari, nadbiskupi ili ministri počinju sticanjem velike guzice, đebelih obraza, podvaljka, suviška na sve strane. Zderu... to se kaže „dobro jesti“! Onda su na sve spremni. Kad jedan poglavar države zameni drugog poglavara države, kadjedan general... kadjedan predsednik republike prinra drugog predsednika republike, pravi se jelovnik, a taj jelovnik se objavljuje u novinama. Narod gleda i kaže: ,,A, evo divnih poslastica! Kao da gledam: teletinau maramici, uprženi grašak... Kakve poslastice, kakve poslastice!" Razumete, varenju - to jest nagonu za samoodržanjem - daje se ogromna važnost, a to ubija. Nagonu za samoodržanjem laska i medicina, koja svakodnevno napreduje, kao što vam 165

je poznato, hirurgija itd. Imate ljude koji su nesposobni, ne bih rekao da će postati askete! - Po vatna, buduća rasa čovečanstva bi bila rasa asketa? - Jedino rasa asketa! Asketa, koji bi preduzeli užasno lečenje da bi odstranili sve težnje ka ždranju... Inače bi bili čudovišta. Kad bi pokušali da gaje svinje kao što se podižu Ijudi, niko ili ne bi hteo; svinje alkoholičare! Gore smo odgajeni od svinja, mnogo gore od pasa, pataka ili kokoši... Nijedna živa rasa nc bi podnela ljudski način života. - Govorite o nagonu za samoodržanjent, kojeg nri dovodinro do krajnje granice te nas ubija; ali je, uprkos svemu, povezan sa nagonom za reprodukciju, da bi se reprodukovalo treba se održati. - E, nagon za reprodukcijom se snalazi sant, nismo nru tni potrebni. Gim tnuškarac doživi erekciju i izbaci svoja dva kubna santimetra sperme - i još sam ja širokogrud - uspeva đa se reprodukuje. To ide samo po sebi, tako je lako. Što se tiče žene, dovoljno je da se prepusti... i gotovo... o njoj se ne vodi računa, ona racta đecu i ne primetivši. Viclimo majke porodice koje su ispunile svoju bračnu dužnost i to je sve. - Povodom žene: u vašem delu ona zauzima relativno značajno mesto, ali za ljubav, naročito sentiinentalnu ljubav, nema mesta. Da li zato što je jednostavno poričete? Ili zato što smatrate cla to ništa ne doprinosi romantt, da se to u priči poclrazumeva? - Ne poričem to mesto, naprotiv. T o je stvar zaista dostojna poštovanja, udruživanja dva biga, i vrlo prirodna, da se odttpre udarcima života, kojih je bezbroj. To je lepo, to je prijatno, ali ne nrislim da posebno zaslužuje svoju književnost. Nalazim cla je prostačka i glomazna reč: „Vooolim te!...“ Odvratne reči, koje, 166

kad sam ja u pitanju, nikad nisam izgovorio, je r se one ne izgovaraju, to se oseća i to je sve. Malo uzdržanosti ne može da smeta. Takve stvari postoje, ali se izgovaraju možda jednom u veku, u godini... a ne po ceo dan, kao u pesmama. - U Putovanju se oseća da glavni junak gaji prenta ženi veliku nežnost (mislim na različite žene koje sreće, a posebno dve Amerikanke), ali nežnost koja se, kao što rekoste, ne izražava rečima kao: volim te, itd. Smatrate da ta nežnost treba da je u osnovi ljubav, ali da je ne treba izražavati. - Ne vidim zašto bi. Reč je o osećanju, o činu, bože moj, dosta životinjskom - i priroclno treba da bude životinjski! Ukrašavati ga cvetićima čini mi se prostački. Loš ukus je upravo kićenje cvećem onoga čemu to zaista nije potrebno. To su stvari koje se mogu činiti... nije to zaista bitno. Uđete u zanos (snošaj je zanos): taj zanos racionalizovati određenim verbalnim muvanjem čini mi se tupavo. - Vi, dakle, smatrate snošaj kao vrhunski čin, potpuno ostvarenje Ijubav? - Ljubav je uobičajena reč (sic): to je čin reprodukcije. Nema tu velike priče, taj čin nam je dat. To je nagrada prirode snošaju i reprodukciji, koja čoveku daje zanos od nekoliko sekundi, putem kojeg opšti s njom. A ne sa ženom, nikako sa ženom, to nije važno. - Kao neka induska verovanja, vi u trenutku zanosa vidite mistično opštenje s prirodom. - Očigledno... Mistično, to ne znam. Daje se nagrada čoveku da bi se osetio božanski prenet u njemu nepoznati svet, svet prirode... - Mislite li da postoje i drugi načini osim zanosa snošaja da bi se dospelo do tog saznanja, do te vrste parenja s prirodom? 167

- Vrlo je to snažno. Nema šta da se kaže prirodi. Ona je vrhunac, pošto nas ona dotle dovodi, pošto nas ponovo preuzinia. Kažem da Ijudi imaju vrlo tešku i vrlo bolnu sudbinu, pošto se priroda, u stvari, igra njima. Kako kaže La Rošfuko: ,,Ne osećaju da se rađaju. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli.“ Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive... Osećaju da urniru i pate većint delom vremena (99%). Očekuju penziju, očekuju neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. Cekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza snošaja, potom se opet vraćaju u život mnogobrojnih obaveza. Nalazim da sn veliki nesrećnici još nesrećniji kad se bave drugima, koji su i sami u sebi zaista sebični. Nije im sudbina vesela! - Ima, clakle, u čoveku nemoći da zgrabi trenutak, da uživa u životu takvom kakav je, u datom trenutku. - Da, čovek nije životinja, pošto on zna svoju budućnost. Zato u sebi nosi bojazan, vrlo opravdanu, od onoga što ga čeka. Zivotinja ne zna, sudbina je stiže i ona pati, ali ne predviđa ili vrlo malo (konj pomalo predoseća klanicu). Zivotinja koju ubijaju to oseća, ali je to vrlo kratko, dok čovek ntože šezdeset godina unapred da vrlo dobro zamisli šta ga čeka. Stuđije medicine nas divno obaveštavaju o životu. Takve stvari čoveka smračuju. Onda ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, automobilom, na sve načine, da bi zavarao bistrinu sopstvenog pogleda... Onda više nije bistra pogleda. Odlazi u akademije, u pozorište. Zamućuju mu glavu - suprotno onome što se čini vernicima. Tamo sve vrente ponavljaju: „Pazite, nije to stvarnost smrti!“ Stari u svom grobu. (Mesto čoveka je očigledno da svake večeri legne u svoj mrtvački kovčeg.) 168

- Dakle, po vašem mišljenju, bistra misao je, suštinski, eshatološka misao. - Suštinski mu ostaje da se pomiri sa suđbinom, da misli na svog oca, majku, braću, rođake... - To je tema koju izražavate na početku Smrti na veresiju, kacl govorite o smrti svog domara. Uostalonr, u svim, vašim delima se oseća cla je to za vas vrlo važan problem. - To je prvi problem ljudi. - Ima dva načina, mislim, da se gleda na problenr smrti: bilo kao na paralizu delanja i mišljenja, bilo kao na podsticaj. Ima ljudi koji u svom načinu viđenja smrti i te perspektive ne uspevaju više da delajtt, ne usuđuju se da delaju? Pretpostavljam da vi niste od tih? - Bio sanr pravi lekar po svojoj prirodi: tnoj poziv nije bio knji/evni. U vaširn godinama, čak i kad sam bio mlađi, poziv mi je bio medicina (u mojoj bedi, je r sam bio vrlo siromašan), a sastojao se suštinski u tomc da drugima učinim život lakšim i manje bolninr. Moja praksa, ako hoćete, jeste nrističnost - jedina nroja nrističnost - koja nri nije pošla za rukonrl... Kao da sam nekakav vrlo snažan ideal „milosrdne sestre“ nosio u sebi: posvetiti se potpuno ublažavanju bolesti. - U mladosti ste bili odgajeni u hrišćanskom dulru? - Prinrio sanr prvu pričest, kao što se racli u tinr godinama, potonr sanr šegrtovao kod gazda, sa jedanaest godina je s tinr bilo gotovo. Ne nrogu reći cla je rcligija vladala nrnonre; vladala je meclicina. Nisanr bio očajan. Uostalonr, čovek ne vidi život tako: kacl vanr je clvadeset, petnaest ili trinaest godina, snrrt vanr izglcda... čini vanr se bestraga! Na nju nc nrislite. Odnralr nrislite na život i gledate da vanr bude što 169

lakši... Bio sam dobar dečko, ništa više. Bavio sam se pre svega medicinom, koja me je interesovala i potom sam došao do te literature, koju znate... To je slučajnost. - Slučajnost, koju ste vi, ipak, ozbiljno shvatili. - Zato što su mi onemogućili medicinu. Ne mogu se praviti knjige i istovremeno... niko vas ne shvata ozbiljno. Najzad, sad se sve izmenilo. Lekar opšte prakse, što sam bio, to sad više ništa ne znači. Ili si specijalista ili nisi ništa. A u moje vreme, toga je bilo mnogo... Covek koji piše knjige! Uvek mi se činilo da je to neki neozbiljan tip, taj što sedne za sto i žvrlja nekakve velike misli. Mislim da je zaista preterano, neskromno i bestidno. Taj način gleđanja priče, nalazim da to nije ozbiljno, a ipak nastavljam... A sacl više nije ni važno, ništa ne mari. Eto. [Marc Hanrez, Celine, Gallimard, 1!)G1]

I Selrn objasni...

Razgovarao Luj Povel Selin nam je rekao: - Ne, nećemo govoriti o Apokalipsi. Svi glupaci odlaze na letovanje u svojim malim automobilima... Baš ih briga za bliski kraj. Na šta bihja ličio, ja, na najglupljeg... Ne, govorićemo o lakim stvarima, treba ih nasmejati, sve te buđale... Luj-Ferdinanđ Selin u ulozi lakomislenog čoveka? Bilo je genijalnosti u tom čoveku koga su se plašili, opasnom i tri četvrtine slomljenom čoveku. Genijalnosti svakako, ali la170

komislenosu nikako. Vila u Medonu (koja je izgorela 1968) bila je kućica na periferiji, od rnekog kamena. Dno vrta zaraslo u korov. Zarđala gvozdena ograda usađena u memljiv zid. Kad se stigne pred vrata, prvo se ugleda natpis: „Liset Almanzor. Casovi klavira". l.iset Almanzor je bila Selinova žena. Prošla je s njim kroz mnoga iskušenja. Malo dalje iz trnovitog žbuna upola viri clrugi, skromniji natpis: „Doktor Detuš“. Selin se zvao Detuš i bio je lekar siromašnih. Ali mu je dolazilo više radoznalaca nego bolesnika. Posetioci su ga zaticali punog gneva, utonulog u bedu, kako zasipa svet sarkazmima; kroz njih bi u ponekoj reči probila nekakva nežnost. Njegovi najbolji prijatelji bib su i dalje njegovi psi. mešanci, kao i on večito ljuti, koje je zvao, sve bez razlike, ,,čičice“. Najbliži prijatelj: papagaj, čiji su zvižđuci pratili njegove reči. Selinova radna soba! Bila je to i njegova orđinacija i njegova spavača soba. Dva velika proz.ora nudila su pogledu padinu ka Seni i mnogoljudnu živu periferiju, koju je Selin toliko mrzeo i toliko puta opisivao. l ’ toj dnevnoj sobi, zakrčenpj bednim nameštajem i hromim okruglim stočićem, padaleje u oči neobja.šnjiva količina kutija kakaoa. Sklupčan u klimavoj naslonjači iza stola prekrivenog listovima bartije, gledao je dosta ironično brižljive pripreme ekipe.

- Selin, vi ste čudna ličnost. Budite strasti. Svojint delima, svojint idejama, svojiin navikama ste toliko puta pružili priliku da vas zamrze. Evo prilike da vas bolje razumeju. Ako bi vas trebalo definisati jcdnom reči, šta biste rekli? - E pa, d a ja radirn, a ostali ništa ne rade. Eto, ja upravo to mislim. Suđeći po njegovom radnom stolu, moglo bi se poverovati. Za knjigu koja će iznositi ‘2.000 strana rukopisa ispisao je svojim čuclnini rukopisom 80.000 listova, koje je spajao štipaljkama za veš. 171

- Da li vas interesuje ljuđska patnja ili samo bolest? - A, ne. Ljudska patnja. Pomislim u sebi: ako pati, biće još gore, svetiće se, ne vredi. Dobro mu je. Dobrol Vrlo dobro. Neka mu, dakle, bude bolje. Eto. - Koju vrstu ljudi najviše volite? - Građitelje. Razoritelje. Začepi gubicu! (Ove poslednje reči bile su upućene papagaju čiji su zvižduci postali nesnosni.) - Koje pisce osećate najbližim sebi, a koji su vam najdalji, suprotni? - Pisci? Zanimaju rne sarno ljudi koji imaju stila; ako nernaju stila ne zanimaju me, a to je retko, stil, gospođine, to je retkost. A priča su prepune ulice, svuda vidim priče, puni su policijski komesarijati, puni krivični sudovi, pun ih je naš život. Svako ima svoju priču, hiljade priča. - Ali, zar nerah nijednog pisca? - Pisca? I te kako, gospodine. Ima ih po jedan, dva, tri u generaciji. Ima na hiljade pisaca, to su jadni ntucavci... Predu u rečenicama, ponavljaju ono što je neko drugi rekao. Biraju priču, dobru priču, pa je ispričaju. Vidim da to nije zanimljivo. Prestao sam da budem pisac, zar ne, da bih postao hroničar. Položio sam svoju kožu na sto, pošto, ne zaboravite jednu stvar, veliko nadahnuče je smrt. Ako ne položite svoju kožu na sto, ništa nemate. Treba platiti! Ono što se radi besplatno jeste promašaj, čak više od promašaja. I tako irnate besplatne, uzaludne pisce. U današnje vreme imate sanro uzaludne pisce! A ono što je džabe, smrdi na džabaluk. - Koje vam je osećanje najbliže? Mržnja? Prezir? Gađenje? Ljubav? Najzad, prijateljstvo? - Rad. Ovde sam da bih radio. Ja sam bedni radnik. Zar ne? Kao što je govorio Dekart, nisarn pamet172

niji od drugih, ali sam metodičniji, zar ne? Ja imam samo jedan metod, to je da uzmem jednu stvar pa d aje deljem. Važan je predmet. Važno je ovo: imate pred sobomjedan aparat, jednu kameru. Nadam se da je divan. Najzad, možda je čova koji ga je napravio imao neprilika. Možda je bio rogonja, ili je bio peder. Bio je možda plavušan. Bio je androgin. Možda ga je bolelo grlo, otkud znam. Ali njegov aparat radi. Tu je dokaz, zar ne? Mene gnjave. Shvatate manu te sitne imitacije grčke civilizacije: ona sve hoće vrlo brzo. To vam je kao ona pesmica: „Još jednu. Čekaj, molim te, još jednu, još jednu! Znam jednu đobru.“ To je tako. Razumete? Stvar koja se računa desetinom minuta, dok je prava novina stvar od pet stotina, od hiljadu godina. - Sta vam je bila najveća radost u životu? - Pa, bože moj, priznaću vam da ih nije bilo mnogo. Nisam radosno biće, nisam prolaznik. Priznajem da ću biti zadovoljan kad budem umirao, eto to je istina. Zelim da što je moguće manje bolno umrem, nisam željan bola. - Verujete li u Boga? - Ne, ne verujem uopšte, ne, ne, ne verujem nikako, ne, ne, ne verujem u Boga. Ja sam pozitivista. Voleo bih da verujem u Boga, a svakako sam mistik. Ali, dobri Bog, e pa ne bih rekao da ga mnogo zanimaju stvari koje mene interesuju, zaista ne, ne, ne. A mistik svakako jesam. - Kažete da nije bilo velikih radosti u vašern životu. Da li je bilo velikog bola? - A, u izobilju, i te kako! Sto se toga tiče, bilo ga je i te koliko. Učinili su mi sve što treba, zaista, bogami zaista, bilo ga je nmogo, mnogo. - Da li patite kad pomislite da neki ljudi govore, misle ili čine zlo? 173

- A ne, niinalo me nije briga. Ne zanimaju me ljudi, zanimaju me stvari. - Ali, verujete u ljubav? - Ako se život shvati kao vrlo zabavna stvar, e onda, razume se, napred za Ijubav! Ali, sa svini njegovim prostaštvom. Samo ja, na primer, ja sam, ja ne volirn ono što je prosto, zar ne, ono što je prostačko. Hoću reći da je robija otmena stvar, je r čovek tamo pati, zar ne, dok je svečanost u Nejiu vrlo prostačka stvar, jer se čovek tamo veseli. Takavje ljudski život. - .Ali vi, koji po svojim knjigama slovite kao prorok... - Zar...? - ... prorok apokalipse, zar zaista verujte da će se nebo zamračiti? Verujete li da se ljudima loše piše. - Kad bi svi ljudi odbili da idu u rat, to je vrlo prosto, rekli bi: ,,Ja ne idem.“ Ali, oni žele da uniru, postoji želja, postoji čovekomrštvo u čoveku. Na primer, kad vidite nesreće kakve se dešavaju, nemojte misliti da su sve nehotične. Imate u tome poročnih, ima ljudi koji zaista idu da udare u drvo. Očigledno, čovek ne ulazi u auto misleći: „Idem da udarim u drvo“, ali želja je tu, zar ne, a to.sam i sam primetio u više mahova, posebno kod hirurga, otmenih ljudi. Vidim ih kako voze svoja kola, zar ne, na dosta sumnjiv način. Svi ljudi sveta treba samo da odu u opštinu i kažu: „Znate, ja neću da idem u rat.“ E pa, onda ne bi bilo rata. A ako su ga očuvali, znači da to vole, to je opšta želja, želja za razaranjem. Kao što je govorio Monlik, maršal Anrija IV: „Gospode, i vi komandanti, koji vodite ljude u smrt. Jer rat nije ništa drugo...“ - Kad bi trebalo da umrete, ne daj bože, ovog časa, šta bi bila vaša poslednja rnisao? - Pa, zbogom i hvala! Sad je dosta. Ne želim više nikakvo zlo, ali bože moj, vi se brinete za sebe, u redu, a 174

ja, ja sam suviše malo brinuo za sebe. Neđostajalo mi je sebičnosti, što je dosta retko. Svetje pun, zar ne... Selin nas je otpratio do vrata, u tišini. Kod kapije se zaustavio i, pokazujući Senu šiljastim prstom, rekao:

- Pre neki dan sam sišao tamo da popijem čašicu. Seo sam pred jednu kafanu. Sad se toga sećam. Gledao sam ljude kako prolaze. Bili su hromi, pogrbljeni, loše građeni, a tek ženske... Najgoreje upravo to, ženske: gomila sala koja ljulja guzicu. Zadovoljnog izraza! Dobro uhranjeni, jašta, upravo valja za šut u guzicu, bez reči. Bio je jedan, samo jedan, u gomili, bio je lep i snažan, glupog izraza, ništa u njemu. E pa, onda, neka samo dođu Kinezi, neka stignu peške do Dordonje ne žureći se, sve do Pekinga. Ne Rusi. Ne, Rusija je samo atomska glava koja traži Kinu. Kinezima ćemo reći: njam-njam, tamo, u kraju sunca i nerada. I doći će, gospodine, doći će s čačkalicom pred sobom dok ocl vina i guščije džigerice ne pocrkaju i oni, od udobnosti, jetre, slezine: crći će, ali ćete davno pre toga vi svi biti mrtvi... a i ja. Naglo se okrenuo i bez reči otišao kroz džunglu svog vrta, okružen svojint psima, koji su režali. Kad snto se vraćali u Pariz, jedan je tegljač zviždao i biloje to kao kraj Pulovanja. ,,U daljini se začuo zvižduk tegljača, njegov poziv je prešao most, jedan luk i još jedan, pa branu i jošjedan most, dalje, mnogo dalje... Pozivaoje sve šlepove na reci, i čitav grad i nebo, i polja, i nas, da sve povuče, i Senu, i da već jednom bude kraj.“ [Tekst jedinog Selinovog filmskog intervjua vođenog 1959. Dokument je osam godina bio u bunkeru ORTF]

175

0 mestima gde niko nikad ne zalazi Razgovor sa Žakom Daribodom Upoznao sam Selina u zimu 1959/60. i viđao ga više puta u njegovoj kući u Medonu. Poslednji put smo se sreli malo pre njegove smrti. Zeleo sam, pre svega, da s njim, u njegovom okruženju, snimim dokumentarni filni na 16 mm, o njegovoj ličnosti; ali on se snažno opirao „pojavljivanju" i nikako nisam mogao da ga uverim u vrednost i značaj koji bi mogao imati takav dokument. Međutim, primao rne je prijateljski, te sam gajio nadu da ću jednog dana postići svoj t ilj. Okretao je leđa svetu, ali nm je rado/.nalost bila i dalje neiscrpna i ništa mu nije promicalo. Doživljena iskušenja ostavila su u njemu skoro rezigniranu gorčinu, pa nije bilo moguće viđati ga, slušati ga bez uzbuđenja. Navodio sam ga često da mi govori o svom đetinjstvu, o pravim izvorima Smrli na veresiju, što gaje celog objašnjavalo. Mogao je u razgovoru biti neodoljivo smešan mimičar, žestoko surov, posebno kad je podražavao ljucle iz visokog društva, snobove. Sve što je bilo lažno, jiamešteno, naduvano, nadmeno, uništavao je s fantastičnim, iz.uzetno naglašenim žarom. Cemu je ostao privržen i za kojim je vrednostima žalio? Primetio sam da ntu je onaj svet pre četrnaeste u kojem je rođen, i koji je u mnogo čemu mrzeo, ostavio vrlo protivrečne uspomene. Posle pola veka, njegovo užasavanje od društva i eksploatatorskih uslova Belle F.poque, ostalo je netaknuto, ali se s njim mešalo duboko poštovanje za radno poštenje, strpljivo, smerno i nenametljivo strpljenje ondašnjih sitnih ljudi, čiji je savršeni predstavnik u njegovim očima bila njegova majka. Razvitak sveta mu je izgledao potčinjen nemilosrdnim biološkim zakonima, a na govore, ideološke propovedi, sednice OUN, slegao je ramenima. Za njega je belo bilo ,,tenska osnova" osuđena da se izmeni. Nije tvrdio da će budući svet biti bolji ili gori, već samo da ga se taj svet više ne tiče, da ga više ne zanima. 176

Pri kraju života, dosta neobično, odao je poštovanje Prustu, svakako vrlo dalekom, ali genijalnom grobaru jednog trulog sveta, kakav je bio i on sam. Lome, 26. oktobar 1962.

Selin: Slabost evropske umetnosti je što je objektivna. Pogledajte azijsku umetnost. U Aziji, učitelj umetnosti, slikarstva, kao prvo trudi se da ne predstavlja stvarnost. Ako je stvarno, ništa ne vredi. Dok u nas, zar ne, slobodno pozorište, Antoan, litar vina na stolu, toje vrhunac. U istočnoj umetnosti ptica koja zaista izgleđa kao ptica, to se briše. Mora da bude stilizovana. Zak Daribod: Sećate li se nekog otkrivenja, književnog oduševljenja, koje vas je obeležilo? - Nikad! Ne. Počeo sam međicinu i hteo sam medicinu, a nikako literaturu, bože moj, ne. Ako ima ljudi, koji su mi se učinili daroviti, to sam video u... uvek istih: Pol Moran... Rami... Barbis... tipovi koji su bili za to. - Niste u detinjstvu zamišljali da ćete biti pisac? - Nikako, a ne, ne, divio sam se mnogo lekarima. Cinilo mi se to izvanredno. Medicina je bila moja strast. - Sta je predstavljao jedan lekar u vašent detinjstvu? - Coveka koji je dolazio u Pasaž šoazel da obiđe moju bolesnu majku, mog oca... Video sam u njemu čudotvorca, koji isceljuje, koji čini neverovatne stvari s telom koje ne želi da funkcioniše. Nalazio sam da je to divno. Izgledao je vrlo učeno. Mislio sam, zaista, da je čarobnjak. - A danas, šta za vas danas predstavlja lekar? 177

- Eh, danas, toliko ga zlostavlja društveni okvir, toliko mu konkurišu svi, nerna više ugleda, nema više ugleda, to jest otkako je napustio... otkako se oblači kao momak iz garaže, malo-pomalo, i eto sad radi kao momak iz garaže, nema bogzna šta da kaže, domaćica ima svoju Medicinsku enciklopediju, a i sanre bolesti su izgubile ugled, ima ih manje, i onda... Pogledajte šta je ostalo, nema više sifdisa, nema više tripera, nema više tifusa... antibiotici su dobrim delom đoprineli tragediji medicine. Nema više kuge, nema više kolere. - A nervne, mentalne bolesti?- Ima ih sve više. - E, tu se ništa ne može. Ima nekih koje ubijaju, ali ih je malo. A sitnih ludaka je Pariz pun. Postoji lična skionost ka traženju uzbuđenja, ali očigledno sve te guzice koje se viđaju po gradu raspaljuju nagon produženja rase u takvoj meri... da će čitavi pansionati poludeti, zar ne? - Kad ste radili kod „Forda", jeste li imali utisak da način života, koji je nametnut ljudima tarno, preti pogoršanjem mentalnih poremećaja? - A ne, nikako. Bio je tamo, kod ,,Forda“, glavni lekar koji rni je govorio: „Kažu da šimpanze beru pamuk. Raclo bih video nekolicinu za mašinom, bilo bi rnnogo bolje. Bolesniđ su bolji, vezani su za fabriku... dok zclravi večito beže, bolesni pošteno rade svoj posao.“ Ali, ljudski problem danas nije medicinski. Medicinu, pre svega, traže žene. Zena je uznemirena, jer ima svakakve slabosti koje su vam poznate... ona ima te potrebe... klimakterijum, menstruacija... sve to u vezi s genitalijama, što je vrlo osetljivo i pretvara je u mučenicu, zar ne, i ta mučenica ipak živi, krvari, ne krvari, ide lekaru, operišu je, ne operišu, opet operišu, u međuvremenu rađa, izobliči se, to je 178

za nju suviše... hoće da ostane mlada, da očuva liniju... neće da propadne a ne može ništa da učini... nema snage... ogroman je to problem ... i nedovoljno poznat, koji puni salone lepote, hrani šarlatane... i apotekare. Ali, nema nekog interesa za medicinu, to propadanje žena, ruža koja očigledno vene, ne može se reći da je to problem medicine, niti problem poljoprivrede... Kad vidite u vrtu da ruža vene, pomirite se, zar ne? Cvetaće druga... ažena... nećeda umre... to je gadna strana. Poznajem dobro taj problem, jer sam proveo život sa balerinama... žena nije obdarena mišićima a mi jesmo... mi smo mišićaviji od žena... žena mora da se neguje, a to ne voli, e onda, to je već medicinska rutina, tu lekar zarađuje za život. Ali, pravih bolesti je vrlo malo. Mladi studenti više nernaju prilike da vide bolesti koje sam ja viđao u detinjstvu. Ne vićtaju više čak ni leševe. - A vaš posao lekara vam je doneo izvestan broj otkrića i iskustava koje ste preneli u svoje knjige? - T o da, da. Oh, trideset i pet godina, to ipak nešto malo znači... Mnogo sam se tnuvao u mladosti... peo se po spratovima, viđao rnnogoljudi... da, i te kako... a to mi je mnogo pomoglo, u svemu... morarn reći... u mnogo čemu... da, mnogo mi je donelo. Ali, nisarn pisao medicinske romane, je r je i to strašno dosadno... kao Subiran. - Kod vas se lekarski poziv, dakle, javio vrlo rano, a ipak ste u život krenuli sasvim drugačije. - O da, zaista! Hteli su od mene da naprave nabavljača, prođavca u robnoj kući!... Pa ništa nisnto imali, moji roditelji nisu imali mogućnosti, zar ne... Počeo sam u bedi, a evo tako i završavam, uostalom... - Kakve su bile navike, stil života sitnih trgovaca oko 1900? 179

- Surovi... Surovi... u smislu da smo jedva mogli da se prehranimo, a trebalo je... izigravati dostojanstvo. To jest, na primer, imali smo dva izloga u Pasažu Šoazel, ali je uvek samo u jednom bilo svetlosti, a u drugom nije, jer u tom drugom nije bilo ništa. I trebalo je oprati pasaž pre odlaska u kancelariju... to je činio otac... nijebilo lako, eto... moja majkaje imala naušnice, stalno smo ih zalagali krajem meseca da bismo piatili gas. Ne, bilo je odvratno. - Jeste li dugo živeli u Pasažu Šoazel? - Osamnaest godina... do mogjavljanja u vojsku... bila je to beda... još gore od bede, je r u bedi možete cla se valjate u blatu, da se opijate, ali beda koja se drži, dostojanstvena beda, to je užasno. Tojest... jeo sam, celog života sam jeo rezance, Zato što rezanci... moja majka je popravljala staru čipku. Za staru čipku je poznata jedna stvar, to jest da prima sve mirise. A čipka se ne može isporučiti ako ima miris! A šta ne širi miris? Rezanci. Jeo sam kazane rezanaca. Kuvala ih je moja majka u kazanu za rublje... Zdrao sam rezance na vodi, da, da, čitave svoje mladosti, rezance i poparu. To ne miriše. A, kao što znate, u Pasažu Šoazel, na prvom spratu, kuhinja je bila velika koliko jedan orman, onda se pelo na prvi sprat spiralnim stepeništem, ovako, i stalno se rnoralo peti da bi se videlo da li su kuvani, da li vri ili ne vri, a pošto majka nije mogla, bila je invalid, jedna nogajoj nije bila u redu, trebalo je peti se uz te spiralne stepenice dvadeset puta đnevno... Kakav život... nemoguć život. A moj otac je bio ćata... dolazio je kući u pet sati... trebalo je isporučiti robu, *o ne, bila je to beda, da, dostojanstvena beda. - Da li ste tu težinu siromaštva osećali i kad ste išli u školu? 180

- U školi nismo bili bogati, bila je to opštinska osnovna škola, i onda, dabome, nije tu bilo mnogo kompleksa, kompleksa niže vrednosti, svi su bili kao i ja, mali odrpanci... ne, tu nije bilo bogatih ljudi... poznavali smo bogate, bilo ih je dvojica ili trojica... Duboko smo ih poštovali! Moji su mi roditelji ukazivali da ti ljudi imaju bogatstvo... trgovci tekstilom u četvrti... Većnici... Zalutali su tu, ali smo ih znali i duboko poštovali. U ono vreme poštovao se bogat čovek! Zbog njegovog bogatstva! Smatralo se, pre svega, da je istovremeno i inteligentan! - U kom času i na koji način ste onda postali svesni nepravde koju to predstavlja? - E pa, moram priznati vrlo dockan. Posle rata. Došlo je to s profiterima, kako su ih onda zvali. Onih što su u zasedi pravili pare dok su drugi crkavali. To je bila prva nedodirljiva slika, a viđela se. Potom sam bio u Društvu naroda, tu rni je bilo jasno, video sam zaista da svetom vlada Tele, Mamon! Nije to priča, to je zaista neumoljivo. Nema šta, dockan sam do toga došao, do socijalne svesti. Nisam je imao. Bio sam pomiren sa... - Svet vaših roditelja je bio svet prihvatanja? - Svet strasnog prihvatanja! Majka mi je govorikr. „Nesrećniče, da nije bogatih (već su rni se javljale takve misli), da nije bogatih ne bismo imali šta da jedemo.“Bogati imaju odgovornost. Moja majka je obožavala bogate Ijude, zar ne? I to se u meni, bogami, primilo. Nisam bio baš ubeđen. Ne... Ali, nisam se usuđivao da mislim drugačije, to ne... Majka, kojaje bila u čipkama do guše, nikad se ne bi usuđila da stavi čipku na sebe, to je bilo za mušterije. Ona, nikad! To se, prosto, nije radilo. Kao što juvelir nikad nije nosio nakit, juvelirova žena nije nosila nakit... Ja sam 181

bio potrčko u tom poslu, kod mnogih juvelira, kod Robera iz Ulice Roajal, i Lakloša, iz Ulice de la Pe. - A Gorlož? Porodica Gorlož? - A, da! Vagner, iz stare Ulice Tampl! Razume se! Bio sam u tome preko glave... Posao mi se sastojao u nošenju ,,kornjača“... „kornjače" su veiike kožne kutije u koje smo stavljali uzorke. Uzorci su bili olovni, ne treba vam ni pominjati, i nosili smo „kornjače" od kuće do kuće. Prelazio sam, prelazili smo put od Ulice Tampl do Opere. Obilazili sino, noseći kornjače, sve juvelirske radnje na bulevaru, i nalazili se, svi su se trgovački putnici nalazili na stepenicama Ambigija, znate, onirn stepenicama koje silaze tu. Tu smo se nalazili, noge su nas bolele, zato što cipele, cipele... uvek su me bolele noge. Nismo često menjali cipele, i onda su nokti bili iskrivljeni, i dan-danas su još iskrivljeni, bogami! To je razlog, eto. Cinili smo što smo mogli, cipele su bile tesne, noga raste, znate. Iha, bio sam u to doba vrlo živahan, sve sam radio vrlo brzo... Sad imarn podagru, ali u ono vrerne išao sam tako brzo da sam bio brži od metroa... Sve sam obavljao peške... Društvena svest... Prisustvovao sam lovovima kneza Orlova i vojvotkinje Izes, kad sam bio u konjici, mi smo vodili oftcirske konje. Dobro se sećam vojvotkinje Izes, na konju, matora gadura, i kneza Orlova, sa svirn pukovskim oficirima, a moja je dužnost bila da pridržavam konje... Ništa više. Bili smo apsolutna stoka. To'se podrazumevalo, prosto se podrazumevalo. - A antisemitizam se u vas nakalemio na ta saznanja? - E pa, tu šam video još jeclnog eksploatatora. U Društvu naroda sam lepo video da se tamo nruti. I kasnije, u Klišiju, u politici, video sam... eto, ima ne182

kakvih vaški, tu... video sam šta je trebalo... Da, da, da... - Vaša je majka imala velikog uticaja na vas. - Imam njenu narav. Mnogo više nego bilo šta drugo. Bila je tvrda. Bilaje to nemoguća žena... treba reći da je imala narav... nije uživala u životu, eto. Uopšte nije. Večito zabrinuta i van sebe. Radila je do poslednjeg trenutka svog života. - Kako vas je zvala? Ferdinand? - Ne, Luj. Htela je da uđem u neku veliku robnu kuću, „Gradski bazar“ ili ,,Luvr“. Kao nabavljač. Za nju je to bio ideal, To je mislio i moj otac. Pošto je on tako loše prošao s dipJomom književnosti! A deda je imao i doktorat!... Tako su loše prošli da su mislili: on će uspeti u trgovini. - Zar vaš otac ne bi imao bolji položaj kao nastavnik? - Pa da, jadnik, ali evo šta se desilo, trebalo je da stekne nastavničku diplomu, jer je imao diplomu književnosti, a nije mogao da je stekne, je r nije imao novaca, pošto mu je otac umro i ostavio ženu sa petoro dece. - A vaš je otac umro kasno? - Urnro je kad je izašlo Putovanje, trideset prve. - Pre nego što je knjiga izašla? - Pred sarno objavljivanje. Ne bi mu se dopala... Osim toga, bio je ljubomoran... nikako u meni nije vicleo pisca, a ni ja, uostalom, nisam sebe video kao pisca, bar smo se u nečemu slagali... - A vaša majka, kako je ona reagovala na vaše knjige? - Mislilaje da to opasno i zlo i da će izazvati neprilike... videla je da će se to vrlo loše završiti. Bila je vrlo oprezna po prirodi. 183

- Čitala je vaše knjige? - Oh, nije mogla, nije joj to bilo dostupno, to bi joj izgledalo prostački, pošto nije čitala knjige, nije ona bila žena koja čita knjige. Ne. Nije u njoj uopšte bilo taštine. Nastavila je da radi do smrti. Bio sam u zatvoru kad sam saznao za njenu smrt... Ne, bio sam upravo stigao u Kopenhagen... Odvratno putovanje, nisko, da, savrŠena orkestracija. Odvratno... ali, odvratne su stvari samo s jedne strane, to ne zaboravite... Pa, znate... iskustvoje prigušen fenjer, koji osvetljava samo onog ko ga nosi... i ne niože se preneti na druge... to treba da prećutim. Po rneni, dozvoljeno nam je da umremo, a ulaziš kad imaš dobru priču. Onda je daš i prolaziš. Smrt na veresiju je simbolično to. Nagrada za život je smrt... pošto... ne vlada dobri Bog, već đavo... Čovek... prirodaje grozna, eto, dovoljno je pogledati život, ptice, životinje. - Kad ste u životu bili srećni? - Pa, do đavola, nikad, čini nii se, pošto bi trebalo u starosti, mislirn, da mi se da mnogo love cla bih bio spokojan - to bih zaista voleo - to bi mi dozvolilo da se povučem i odem nekud i ništa ne radim, i potom da gledam druge... Sreća je biti sasvim sam na obali mora i da me ostave na miru. I jesti vrlo malo, da... skoro ništa... I jedna sveća. Ne bih živeo s elektrikom i svim tim anđrmoljama... Jedna sveća! Jedna sveća i da čitam novine... Druge vidim kako se muvaju, vidim, pre svega, kako ih podstiču ambicije, pravo pozoriŠte, njihov život, bogati se međusobno pozivaju, vraćaju poene... video sam, jer sam živeo s Ijuclima iz visokog društva...„Recite mi, Gontran, on vam je to rekao, znate... a,juče ste blistali, Gaston, da znate! Udarili ste ga u pravo mesto, a, zaista! Još koliko juče nri rekao! Njegova žena je rekla: O, Gontran je bio 184

izvanredan!" Sve je to pozorište. U tome int prolazi vreme. Jurejedni za drugima, nalaze se na istim golfigralištima, u istim restoranima. - Kad bi trebalo ponovo početi, da li biste radost tražili i drugde, izvan književnosti? - O, svakako! Ne tražim ja radost, ne osećam radost, to je pitanje prirode, ishrane, uživanja u životu. Treba dobro jesti, dobro piti, onda vam dani brzo prolaze, zar ne? Ako dobro jedete, dobro pijete, vozikate se autom, čitate nekoliko listova, dan vam brzo proleti, svakako... Pročitate novine, primite goste, popijete ujutru belu kafu, pa, bože moj, vreme ručka brzo stigne, potom ntala šetnja, a? A posle podne posetite par prijatelja... dan proleti, eto. Dođe veče, krevet u uobičajeno vreme i pajkite. I toje to. Naročito s godinama, a? Zato što onda sve ide brže, zar ne? Kad je čovek mlad dan mu je beskrajan, a što više stari... dan sve brže prolazi. Rentijerski dan je kao niunja, a klincima se clani vuku. - Vrerne, upravo to, kako biste izabrali da ispunite vreme da ste rentijer? - Citao bih novine. Išao bih u malu šetnju negde gcle me ne vide. - Možete li ovde da se šetate? - Ne, nikad, ne. Bolje ne. - Zašto? - Prvo, je r bi me primetili. A to neću. Neću da me vide. U pristaništuljudi se ne vide... U Avru... Ne primećuje se čovek na kejovima Avra. Ništa se tamo ne vidi. Penzionisani pomorac, matora budala... - A brodovi vam se dopadaju? - A, to da! Da! Volim da ih gledam kako uplovljavaju i isplovljavaju... To i molo, i zadovoljan sam... Pljuckaju, odlaze, vraćaju se i vi s tim nemate ništa, 185

a? Niko vas ništa ne pita! I čitate Male novine Avra, potom... potom, to je sve, to... to je sve. Eh, sasvim drugačije bih živeo život. - Ima li, po vama, uzornih ličnosti? Ljudi koje biste voieli da podražavate? - Ne, jer su to uvek divne stvari, sve to, a ja nikako ne želim da budem divan, uopšte ne želim sve to, želim da budem penzioner za koga se ne zna, dakle... nikako... to su ljudi koji su u rečnicima... meni to ne treba... - Mislio sam na ljude koje ste možda sretali u svakodnevnom životu. - A ne, ne, ne, uvek ih vidim kako šmiraju, ostali me gnjave. To sam nasledio od majke. Skromnost, apsolutna beznačajnost, zaista apsolutna! Meni je stalo da budem potpuno nepoznat. Imam sklonost... životinjsku sklonost ka povlačenju... Da, Bulonj na Moru bi mi zaista odgovarao, Bulonj na Moru. Mesta gde niko nikad ne zalazi. Cesto sam odlazio u Sen-Malo, ali to više nije moguće... sad manje-više znaju... studirao sam u Renu... [Cahierđe l’Herne, CJlme, Paris, 1963] [Prevela sa l'rancuskog Ivanka Pavlović]

Pntovanje nakraj govora I . Selinov čitalac U sredu, 20. januara 1960, pošao sam sa Žakom Daribođom u Medon, nadajući se susretu sa LujemFerdinandom Selinom. Žak Daribod piše romane 186

i snima filmove; ja sam u književnosti niko i ništa, običan čitalac. Iz Centra u kome sam tada radio, pozajmio sam portabl magnetofon na baterije; tehničar koji mi g aje poverio, ubedio me je da radi bez greške. Nismo imali zakazan susret sa Selinom, koga je bio glas da mu se ne može prići. Nismo imali nikakve preporuke sem oduševljenja s kojim smo čitali i iščitavali Putovanje nakraj noći. Dugo smo se snebivali pred kapijom. Kuća br. 25/c u Ulici Rut-de-Gard u Medonu leži visoko na brežuljku, u strani; tu su četiri slična paviljona; njegovje drugi zdesna; prilazi mu se uskom, strmom stazom, koja se nešto niže odvaja od puta; vrt je nasut. Prozori na kući okrenuti su prerna Parizu; dole, u podnožju, puše se „Renoovi" fabrički dimnjaci; toga dana, oko tri sata popodne, u dnu pejzaža provirivalo je sunce kroz ružičaste i sive oblake. Na baštenskoj kapiji, velika firmopisana tabla oglašava časove klasičnog i karakternog plesa gđe Lisi Almanzor; Selinova supruga. Moj drug poznaje jednu učenicu gđe Almanzor. Je Ii to dovoljno da uđemo? Tu je još jedan, diskretniji natpis: dr L.-F. Detuš s diplomom Medicinskog fakulteta u Parizu od 14 do 16 sati, sem petkom. Posiveo, bez sumnje nošen na sva putovanja. Oglas društvenog statusa. N ijedan ni drugi nismo bolesnici doktora Detuša. Jesmo Bardamijevi, u krajnjem slučaju Selinovi bolesnici! Kuća je visoka, spolja omalterisana, na temeljima od sivog kamena. Desnom stranom travnjaka vocli staza pokrivena rozikastim teraca-pločama. U dvorište 187

ulazi devojka s okovratnikom od lisičjeg krzna. Nosi nekakve lekove u kuću i silazi. Prolazi ispred nas gledajući nas ispod oka. Lepa je. šta li mi tražimo ovde u dvorištu? Da još čekamo, izgledalo bi čudno, i zato se, pomaIo zabrinuti, penjemo ka kući. Prisustvo ne možemo da opravdamo ama baš ničim, sem izvesnom zamišlju vezanom za Selina, koju smo đošli da potvrdimo ovde, u Ulici Rut-de-Gard 25/c. Kad se krene naviše tom stazom od rozikastih teraca-pločica, najpre pada u oči kontrast između stila paviljona (sredina XIX veka) i kao bazen plave boje ograde; tu su i baštenske garniture od žute plastike; kopne poslednji ostaci prošlonedeljnog snega. Sa ulične strane, nigde vrata. Mora se obići oko kuće. Nigde prolaza kroz starudije kojima je zakrčena leva strana. Idemo desno. Na jednom krilu vrata kroz koja se ulazi u suteren vise okačena dva drvena štapa; bez sumnje, u toj prizemnoj jazbini koja gleđa na Pariz, radi zver. U prolazu naziremo žuti otoman, sto od beloga drveta, ofucane jastučiće; prolazimo u strahu da nas ne presretne Selin, radije supruga ili kakva sobarica s njuškom mame Anruj. Otvaramo nekakva vrata, kao od kokošinjca, kojima je rešetka na par mesta provaljena. Tlo je vlažno. Kuća je sa začelja sva u šalonima, a na sredini ima prozor-vrata. Iza stakla, Selin. Plavook, gleda nekako tupo, zlokobno, kroz poluzatvorene kapke. Smešten u clrvenu naslonjaču; s gomilom ćebadi ispod sebe; uiuotan u tamnocrveni kućni mantil, sa šalom oko vrata. Sve oko njega izgleda plavo, plavo kao bazen ili kao horizont, od neba ili od kuće. Pazikuća. Tu je da gleda kako prolaze učenice plesnoga tečaja. 188

Lice zaraslo u sedu, dvodnevnu bradu. Brkovima ima sedam dana. Gleda nas, pa malo odškrine zastakljena vrata koja ga prosto štite od ostatka sveta, od fotografa i od novinara. Moj prijatelj stupa napred: dolazimo po preporucijedneučenice gospođe Almanzor. Vrata se otvaraju. Zver postaje radoznali starčić. Šake su mu čudno okrugle, nokti žuti, dugi, po nadlanicama crvene pege. Kosa očuvana, ali nepodšišana. Baš duga, naročito na potiljku. Ali, vrata nisu tu zato da nas puste da uđemo; pošto smo došli po preporuci njene učenice, stari gospodin pazikuća pozvaće gospođu Almanzor. U tom momentu, moj drug izjavljuje da rni, gospodine, ljubazno molimo razgovor upravo sa vama... Razgovor... - Ne razgovaram! Glas učtiv, ali i ođlučan. Više nije pazikuća, nego Doktor. Ne želi da nam gleda face, da nam tumači pitanja i da odgovara. Taj bistar pogled odaje gorčinu i lukavstvo; dovoljno je prepreden da nanjuši klopku i da se izvuče, ali isuviše voli miris proganjanja da bi pobegao od nernira i lakog znojenja koji ga prate. Odmahuje rukom, ne može da primi nikoga. Nimalo grubo. Sitni kurbevoaški rentijer koji se kloni sveta; nema sređstava; trgovčić koji sam ne može ništa da kupi; ne sme da ojadi ionako mučena primanja spuštajući cenu da privuče ponekog klijenta; snađite se kako znate; tražite to od drugih, ne od mene; od onih koji se prodaju i hvale, ocl rnene ne; pre anticlrajfusar nego antisemit; reakcije sitnog predratnog trgovca. - Ali, mi bismo hteli da snimimo film o vama... - Film! - Da, hteli bismo da otkrijemo slike koje, po nama, ispunjavaju pejzaže vaših... 189

- Slike... To nikoga ne zanima! - Naprotiv, gospodine... - Iinate li scenario? - O njemu bismo i hteli da vam govorimo. - Pošaljite mi ga, odgovoriću vam! Imate li para?... Za film treba para... Neuverljivo tvrdim da ćemo ih naći, a moj drug ubedljivo izjavljuje: - Ma, naravno, imamo pare! - E, onda pišite! Ni moj drug ni ja nismo baš laki na jeziku. Nismo petparački novinari; a nismo ni bogzna kako odeveni. - Do viđenja! - kaže Selin. Stiže Lisi Almanzor: brineta, doterane frizure; zrači sigurnošću osobe koja je čitav život nekom na usluzi. - Oprostite mu, teško je bolestan... A šta ste hteli? - Da popričamo o filmu koji bismo snimali sa njim... - Ne, neću da ih primim! - viče Selin. - Ima metak u glavi! - obznanjuje Almanzor. Kao vidik plavo oko ratnog veterana naglašava nepobitnu tvrdnju: jeste, imam m etaku glavi. Gledamo gamašne kojima su mu uvijene noge; stare, braon pantalone; ogromna stopala umotana u vunene krpe, silom ugurana u filcane patofne. Još i zatrese glavom. Stvarno ima nietak unutra. Onako impresionirani, zamalo nismo čuli kako niu zvekeće u glavi kao zub u zubarskoj ventuzi. Povlačimo se. - Dođite opet! - dovikuje nam Almanzor. - Pišite!... - Ne, ne primam nikog! Pišite! Tako je, pišite. 190

Neznani junak zatvara vrata i seda. Ne posmatramo ga krišom; ne osvrćemo se; iskradamo se hitro, kako kukavice, rozikastom stazom ka putu. Za nama laju psi. 2. Selinovi posetioci Trebalo je pisati Selinu. Pravili smo koncepte. Pismo je otišlo večernjom poštom: pripremamo film koji bi bio evokacija onoga što je u njegovom de\u sačuvano kao odjek nečeg što se ne može zaboraviti; zato bismo hteli da snimimo nekoliko razgovora koje bismo posle ubacivali u tonsku traku; povezali smo se s ljudima; ni jedan ni drugi nisrno novinari; samo Selinovi čitaoci. Odgovor je prispeo dvadeset trećeg, ujutro; nosi žig Glavne pošte u Medonu, koji pokazuje da je pismo primljeno dvadeset drugog u tri popodne; međutim, u njemu stoji daturn dvadeset treći; verovatno je napisano dvadeset drugog, u toku dana, s greškom u datumu. Rukopis kao u stogodišnjaka; piše plavom bemijskom olovkom na žutom papiru; nepravilno koristi trotačku. 23/1 Gospodine, Na nesreću, nikahav sam glumac, a vi baš to, najljubaznije na svetu, traiite od mene. Ja sam vam običan radnik, imam posla samo sa stvarima, hartijom, olovkom, ne i sa ljudima. Drugi je to zanat, sasvim drugačiji! Užasan sam 11a sceni, i nemam tu šta da tražim! Slušajući kako Arleti i Simon čitaju odlomke iz te i te knjige, nađoh da su za divljenje... mene bi, na njihovom mestu, lincovali... sasvim druge prirodne sklonosti... 191

Ako, ipak, hoćete da razgovarate sa mnom, dođite u bilo koji dan, predveče, oko četiri sata. Uvek sam tu. Prijateljski vaš, L.-F. DETUŠ

Na kovertu, štambilj doktora Detuša. Što se tiče rukopisa pisma, valja zapaziti sledeće: 1. Selin je počeo da piš e j’ai, a onda je napisao je n’ai (affaire qu’aux choses\ „imant posla samo sa stvarima'j; prešao je, dakle, sa sažetog oblika koji se češće koristi u govornom, na oblik koji se smatra ispravnim u pisanom jeziku; ne možemo nekažnjeno pisati govornim, naročito ako posle hoćemo da se vratimo pisanom registru. 2. U pridevu admirable (je les trouvai admirable. . u našern prevodu: ,,za divljenje") nema oznake množine; bez sunmje, zarazni uticaj govornog jezika u kome se množina prideva koji počinju santoglasnikom ne oseća, sem u vezi s odrednicom ili grupom koja im prethodi.' 3. Podvučene su tri reči (stvari, Ijudi, užasan), svakako one koje bi bile naglašene u govoru. 4. Aorist („nađoh"; je les trouvai...): glagolski oblik koji je gotovo iščezao iz govornog francuskog jezika, potisnut perfektom ili imperfektorn. Ne znam je li lako doći do pisaca, ni da li inače pozivaju Ijude koji nemaju bogzna šta da kažu, niti neki naročit izgovor da im se prikažu. Mislio sam da je pismo blagonaklono i prilično velikodušno. Koliko je francuskih pisaca dovoljno dokonih ili dovoljno spremnih da traće vreme đopuštajući cla ih, tek tako, okupiraju dvojica neznanaca s mikrofonom? Primajući 192

nas, Selin, glumac „užasan" u svakoj ulozi, možda čak i kad glumi sebe, ipak se izlaže. šta li će nam, naviknutima na ličnost koja se sreće u njegovim knjigama, otkriti njegova živa reč? Ponoviće nam ono što je već kazao Roberu Puleu, Anriju Mondoru, svima koji su dolazili s mikrofonom ili bez njega; pričaće nam o Kinezima u Konjaku, o Pasažu Soazel, o Londonu u kome je, navodno, bio podvoclač; o Denoelovom oduševljenju Putovanjem; o babinom imenu koje mu je poslužilo kao pseudonim i kao maska; sve to samo da plati stanarinu, a posle Putovanja, valjalo je nastaviti. Pisac mirno sopstvene volje. Prilazimo brežuljku, s istim onim magnetofonom pod miškom. Najavili snto se telefonom. Dok ulazimo u dvorište, on stoji iza jednog prozora na spratu. Primetivši nas, širokim pokretom ruke pokazuje nam da produžimo ne obazirući se na pse; ulazimo sa začelja, kao i prošli put; ipak, ne piše u onoj maloj jazbini u prizemlju nego u velikoj sobi na spratu. Svojski brišerno noge. Zenka papagaj, puštena iz kaveza, krešti. Oseća se rniris psa. Na jednorn otomanu zeva golemi mrki vučjak. Selin se raspituje za zdravlje mog druga koji je upravo izašao iz bolnice u kojoj je ležao par dana. Bol u bubrezima? Nudi mu svoju fotelju. Posle nekoliko baletskih pokreta nutkanja, sedarno; Seiin u svoju uobičajenu fotelju, u stilu XVII veka, smeštenu uz police s knjigama između dva prozora, pored Velike enciklopedije, objašnjava nam on; moj drug u jednu fotelju zatrpanu jastučićima i ćebadima; ja u jednu potesnu stolicu. Desnim okom vidim Pariz u daljini, Selin počinje priču... Najpre treba da mu objasnimo šta hoćemo. Brzo nas prekida. Pošto Selin ne pristaje na film, moglo bi se razmisliti i o bogato ilustrovanoj knjizi, ako mu se to više sviđa... 193

- Ha!... Koješta!... - gunđa Selin. - Ja sam protivnik ikonografije. Muhamedanac. Samo bez mojih fotografija... Ne volim to! Očigledno, kud god da krene, nosi sa sobom svoje slike, kao što se na put nosi hrana. Uho ostavlja mesta i za maštu, dok se onome što je fotografisano ne može bogzna šta dodati. A možda je i u pravu što ne da da ga fotografišemo. Mora se priznati da je prilično propao. Ni majka ne bi poznala prvopričesnika iz Pasaža Soazel. Glava nekako kučeća, brada kao sivkasta strnjika. Ogroman marinsko-plavi šal krije mu košulju kojoj se više ne zna boja; ovčiji kožuh; smeđim vunenim pantalonama nigde kraja. Kad hoda, pojas mu pozadi spada naniže, tamo gde bi trebalo da mu je zadnjica. S leđa izgleda kao spljeskan, malo poguren u ramenima. Pantalone mu sprecla pridržava učkur, a iz večito otvorenog šlica vire sivkaste flanelske gaće. Cede mu se fleke skoro do kolena, možda još od Danske, možda i od pre. Dozvoljava da mu postavljamo pitanja, da beležimo i snimamo njegove reči. Priča o sebi, o svojim knjigama, patnjama, o svome usudu siromašnog malograđanina. Opsednut je novcem. Galintar ga tera da gladuje. Stalno čeka nekakve avanse. Kuća je pocl hipotekom. Jedva preživljava. Sve štoje imao u stanu na Monmartru, pokradeno je tokom rata. Sad radi za svoju udovicu. Boji se da će da odapne. Pred njim, na jednom stočiću, okrepa: koncentrovano mleko, biskviti, šećer, mali zemljani čajnik s upletenom drškom, ubačen u nekakvu korpu, ušuškan krznima da drži toplotu. Na okruglom stočiću, pored fotelje, sveska i olovka. Bolje reaguje kad ga oslovljavamo sa „Doktore". Čak i u Medonu, u vlastitoj kući, večito se oseća progonjen. Mrze ga komšije. Oseća se ugrožen. Da 194

li zato u štenari iza kuće drži pola tuceta džukaca što samo prezaju. Izgleda da su mu, tu skoro, opet ispisivali ime po zidovima. Soba u kojoj sedimo bila bi kao stvorena za pazikuću, da nije bila onako svetla i da ispod nje nije bio Pariz. Golema tabla za crtanje, iza njegovih leđa, pod drugim prozorom, zatrpana je neraspakovanim, gumicama uvezanim košuljama kupljenim na rasprodaji, sveskama, listovima papira, na karton nanizanim štipaljkama za veš, onakvim kakve viđamo na tezgi u radnji. Ipak, po svemu sudeći, on baš tu radi. Sve je naprskano nekakvim dezinfekcionim sredstvom, navodno zbog pasa čiji je smrad isuviše jak. Selin ne skida s nogu ogromne, smeđe filcane papuče. Često mlatara pegavim rukama, nepodrezanih noktiju. Govori isprekiclano, obešenjački. Zivot ga nije mazio. - Pa, kad ste onda bili srećni? - pitamo ga na odlasku. - Nikad! Selin nakratko prebira u glavi pre nego što odgovori. Zvuči gorko, ali nipošto razočarano. Sam je, star i pomiren sa sudbinom. Teši ga to što mu je inspiracija večna. Te večeri, 6. februara 1960, odlazimo sa obećanjern za još jedan susret. Taj će biti 20. februara. Zatim će moj drug, sa sopstvenim magnetofonom, posećivati Selina i snimati razgovore o filmskoj adaptaciji Putovanja. 3. Selinov slušalac Računali smo da na magnetofonskoj traci imamo snimljen čitav tok našeg prvog razgovora. Ništa od toga! Magnetofon, za koji rni je bilo rečeno da radi 195

bez greške, negde je izgubio kontakt. Kompletan i kvalitetan snimak razgovora imaćemo tek posle 20. febrnara. Onaj od 6. februara, na trenutke je jasan, a na trenutke se ne čuje ama baš ništa. Ponegde se čuje samo kreštanje papagaja; ponegde koraci gđe Almanzor. Selinov govor ima čudno isprekiđan tok: stalno se muči da ide napred. Pre nego što sam došao kod njega, sumnjao sam da može da piše kao što govori. Ali, ispostavilo se i da ne govori onako kako piše. Na trenutke govori knjiški, kao da čita maturski diktat; a onda sve postaje iseckano i poprima takvu formu da, slušajući, niste sigurni da kazuje ono što hoće. Ali, razgovor je neprekidan, kontinuiran đoživljaj. Kako da zastanete i procenite cla li iskaz odgovara nameri. Selinov govor je kao isprekidan tekst, sa zapisima i sa prazninama. U razgovoru 6. februara, Selin nam najpre priča o svojoj književnoj vokaciji; ponavlja nam, valjđa, ono što je govorio Anriju Mondoru, za ,,Plejadino“ izdanje: Selin: U stvari, imao sam sklonosti ka medicini, a književnosti uopšte nisam bio sklon. Književnički zanat smatrao sam za nešto potpuno groteskno, pretenciozno, imbecilno, što nipošto nije za mene. Nešto neozbiljno,jeli... A medicini sam oduvekbiosklon... O, baš iz dubine duše... Još od najranijeg detinjstva za mene nije postojalo ništa časnije od lekarskog poziva... I toje isplivalo kadje trebaloda napišem disertaciju, i to da je napišem za kratko vreme, setio sam se nečega i rekao, e, sa’ću začas da napišem disertaciju iz istorije medicine, o Zemelvajsu... (Ovde se, na traci, ćuje kreštanje papagaja.) E, pa... Dobro, onda, napred 196

sa Zemelvajsom... Završim ja tu tezicu, bez ikakvih pretenzija, i to dok sam bio instruktor u Tarniju... Geno'. To je bilo posle rata? Selhi: Da vidimo... Posle rata, četrnaeste, osamnaeste... Dakle, toje bilo dvadeset treće, bio sam instruktor u Tarniju, kod Brendoa. Brendo, akušer, profesor obstetrike, i on je, nužno, bio upućen u moju disertaciju... Elem, kaže on meni... A bio je vrstan muzikolog... zaljubljenik u orkestar, u to vreme je stalno bio u orkestru... inače, bio je krajnje ozbiljan i vrlo strog... Drugo vreme... Nije se šalio... Dakle, prizove on mene... A ja... mogao sam samo da ga gledam izdaleka, kak’i da mu priđem ... ja, običan gušter... niko i ništa... A on mene zove i veli mi... Znate šta, rekao je to i svom šefu klinike... Znate šta... on je za to rođen... Rođen je cla piše... I to je bilo sve... Vidi sad, pomislim, kakvo smešno razmišljanje... Pustimo sad smeŠno razmišljanje, nećemo o njemu, pričamo o nečem drugom... Onda dobijem posao u Društvu naroda, pa u Americi, pa u Africi itd. Posle se vratim u Pariz, jer mi sve to nije bilo dovoljno dinamično, suviše papirologije... I sve sami bogataši... Tako se ja vratim u pređgrađe Pariza, konkretno u Kliši. I onda, odjednom, upoznam Dabija, koji je živeo negde kod stanice Abes... Dobar momak... Znate li daje bio komunista... Onda on objavi Hotel Sever kod Denoela... Ja sam se u to vreme mučio kao crv da platim kiriju, baš tako... Verujte mi, nije bilo nimalo sjajno... Kako da se izvučem... Počnem da pišem... I uzmem majčino prezime, ona se devojački prezivala Selin... Geno: To je bilo njeno prezime? Selin: Da, njeno.. Zvala se Marija Margerita Selin Giju... Naravno, ništajoj nisam rekao... jer, tako sam mogao da zarađujem i da štekujem lovu na stranu... 197

da plaćam... možda i da kupim stan... Ostao bih s majkom... A niko ne bi imao pojma. Niko me ne bi tražio pod ženskim imenom... Eto, to je čitava priča o Selinu... A ondaje objavljeno Putovonje... Geno: A posle? Selin: Ha, trebaloje pisati i dalje... O, da! Ovde se na traci ne čuje ništa; Selin nam priča o avansima koje mu je odobravao izdavač; stalno je grcao u dugovima, pa je morao i dalje da piše. Sledi duga disertacija o žutoj opasnosti; belo je podloga za ten. Rus se slabo razmnožava, pobediće ga žutaći; trijum f gaća, pobeda spermatozoida, kome treba bomba i sva ta furtutma, sposobnost razmnožavanja jača je od svega! Zastanimo malo pre nego što nastavimo da prepisujemo, jer prepisivanje, sarno po sebi, donosi određene probleme. 1. Povremeni prekidi: kreštanje papagaja, pitanja koja postavljamo Žak Daribod i ja. Traka svaki put registruje tišinu, pauzu neophođnu da se oslušne zvuk ili da se razume pitanje. Selin se napregne da bolje čuje, da usvoji ono što čuje, a zatim nastavlja da govori. Govoriobi i sam. Naša pitanja sarno menjaju kompoziciju govora kome je potrebno samo naše prisustvo da večno traje; ali, nisu mu potrebne i naše upadice da se organizuje. Upadice iza Selinovih reči, čije god da su, Daribodove, Genoove ili papagajeve, samo remete tok njegovog govora. A njegov govor je vrsta bunila, zanos koji ne prestaje. S te strane, proklinjite me, zaljubljenici Selinovi, proklinjite nas: zar uopšte treba pitati Selina je li instruktor u Tarniju bio posle rata četrnaeste? Zapazite njegovu muku: prekinuo sam mu nit i sad treba da nastavi da plete. 198

2. Uočite, pre svega, kako pokušava da uhvati ispuštenu nit govora: ,,Da vidhno... (hteo je da nadoveže, a ja sam ga prekinuo kad je izgovorio „instruktor u Tarniju") - Posle rata četmaeste, osamnaeste... (Odgovorio sam vam na pitanje, i sad nastavljam) - Dakle... (Nastavljam... ali, ne... razmišljam, nije bilo osamnaeste nego dvadeset treće...) - Toje bilo dvadeset treće.“ Uočite, đakle, da čitav jedan tok misli govor prevodi u orijentire koji se ne transponuju u pismo; primoran sam da, između dva verbalna iskaza, prepričavam ono što je nužno za nastavak monologa. Ne postoji zvanično ustanovljen način prevođenja govora u pismo, i zato pri prepisivanju biram ono što će zazvučati isto kao izgovorena reč. 3. Najzad, prilično se mučim sa sažimanjima. Znamo da su ona u pisanom francuskom vulgarna. Ipak, u ravni govornog, vrši se izbor prema sistematski stečenim navikama. Na primer, zna se da Francuzi nisu u stanju da izgovore više od dva suglasnika zaredom. U govornom francuskom mogu da biram iznređu / žnesepa/ (j’ ne sa.is pas) i /žensepa/ (je n ’sais pas). Tarno gde mi čitanje naglas daje: /ženesepa/ (je ne sais pas) sa šemom smenjivanja samoglasnika (V) i suglasnika (C) tipa CVCVCVCV sa četiri sloga, govorni jezik ostavlja izbor između trosložne šeme CCVCVCV /žnesepa/ i druge, takođe trosložne, šeme CVCCVCV /žensepa/. Selin izgovara: /žensepa/ (je n sais pas). Bira potpuno nesvesno, ali bira sa samog izvorajezika formulu koja se najčešće sreće u govoru. Isto tako, revenu izgovara kao /rveni/ a ne kao /revni/. Sve se to lako rnože napisati, kao i tout l’ teinps ili y m’a fait v ’nir; ali kad tako pišem, koristim znake koji nipošto nisu samo denotacija jednoga govora, nego i konotacija jeclnoga jezika za koji će čitalac naći da je prilično prost. Zato, kacl 199

Selin kaže /stepok/, pišem cette epoque, itd., ukratko, izmišljam. A tek početna velika slova kojima pišem Društvo Naroda? U govoru (našem ili Selinovom) nema velikih slova. Zauzvrat, ima naglašavanja (kao u pismu: stvari, Ijudi, užasan). Selinje umeo da prevede selinovsku reč, ja ne umern. Cesto sam u iskušenju da izmišljam, negativno; da sklanjam na stranu one delove rečenice koji slabo prenose smisao. Izbaciti one paragrafe u kojima je Selin neko vreme govorio, valjda o jednoj te istoj stvari, možda je bolje nego ispostiti nastavak selinovskog monologa. O stilistima: Sehn: Ima stilista koji vas opčinjavaju svojom jezgrovitošću, svojom zgusnutom jedrinom ... sjajnih stilista... La Brijer, La Rošfuko... Čitava civilizacija u malom, one kratke fraze, onaj dah zvezcla... A kod Lepinasove, u njenim pismima... pa i kod Sevinjeove, oseća se nekakav baršunast treptaj... Tiha muzika prkna... (U tom trenutku, učenice gđe Almanzor silaze niz stepenice uz silnu graju, pa Selin ne precizira šta podrazumeva pocl „tihom muzikom prkna“. Steta po našu ocenu Sevinjeove! Selin’dovikuje: - Hajdemo, hajdemo, đeco...) O čitanju njegovih tekstova naglas: Selin: A! ha, ima i’... koji su sjajni... Simon... Pa... Svi su sjajni... i Arleti... Ja ne umem tako da ih čitam ...Ja... ma, toje nešto sasvim drugo... Druga sfera... Sfera glume... 200

Daribod'. Zaista, druga sfera. Selin: Drugi zanat, sasvirn drugi zanat... Reprodukovanje... Geno: Ali, pronalazite li u tome kako tumače vaše tekstove, kako ih čitaju, ono fmo unutrašnje uzbuđenje koje je postojalo u početku? Selin: A, to! u stilu, da... Geno: Jesu li ih i snimili? Selin: Jesu, snim ioje... ko ono beše... ,,Pacifik“ ili „Festival", jedan ili drugi... Aa! to je zaista dobro... Bio sam oduševljen, pošto, jednog dana... bilo je to... Kažu mi da idem da vidim... I odem ja... Cekam... Odjednom, čujem da neko čita neki tekst... Cujem da neko čita... Prisednem malo... Vidim da je to nešto dobro... Pitam šta je to bilo... Kažu mi: Putovanje nakraj noći. A meni se činilo da je baš dobro... Iako nisam znao... Stvarno nisam znao... Iznenadio samse... Pomislio sam: krasno!... Ooo, baš krasno!... Stvarno, nije moglo bolje... I šta sad!... Kaobajagi, daleko od narcizma, a!... Drugom pribkom, slušao sam Simona... Ne, vidite, glumci umeju da nađu... O savremenoj umetnosti i književnosti: Selin: Kad smo već u književnosti, treba priznati da epoha nije baš bogata... Vidim u popularnoj štampi, i drugde... Vidim gomilu mladih koji furaju brade, je li, izigravaju ćelave matorce... Sad, treba... Videli ste i sami... Upućuju kao nekakve pomke... Jedni dmgima govore nešto, ali u ime čega?... Ne kuže baš ništa... Ne znaju ništa... To što čeprkaju, krajnje je debilno, zar ne?... Smrdi na baštu kafanice „Kod dva bezrepa majmuna“... A sa čim se uglavnom suđaram, sa onim što sam već rekao... Sa tim se sudaram... 201

Očigledno, imam dobar instinkt... Kažem sebi, ha, ovo već znam... Da, da, irnam ja neki svoj štos... Treba to... itd... Poručuju nešto što nije njihovo... Uopšte ne kuže... To im baš niko ne traži... Ništa ne kuže... Kopiraju... Nemaju sopstvenu ličnost, nego kopiraju... T o je najstrašnije!... Onda, povode se... prihvataju uticaje... ali, epoha je mrtva... Mrtva... To znate, ponavljam vam, rekao sam to i neki dan i opet ponavljam, da se utuvi u glavu... Volter je to uviđao... Volter je izneo vrlo oštroumnu i, po meni, vrlo važnu, izuzetno važnu, u tom uskom okviru izuzetno važnu tvrdnju... Kazao je da se u jednoj naciji, ujednoj epohi, rađa tri, četiri, pet prosvetljenih ličnosti... Na primer, računao je Eshila, Sofokla, Evripida, koji pišu, bezmalo pa iste tragedije, zar ne... A posle njih, više ništa... Pa, pogledajte Elizabetin vek, Marlou, Šekspir, Ben Džonson, i onda, šššt! gotovo... Upada se u žrvanj... Pada se u... je li... sve se stropoštava... Znači, nema ih mnogo, je li... takvih... Pogledajte samo impresioniste... Dobro, bili su impresionisti, a onda su se jele impresionističke splačine, i sad završavamo u apstrakciji, je l’tako, ni u čemu... Sad se to pumpa, zar ne?... Ima tu... Jasno je da neko ne može doveka da pruža dokaze strasti, zar ne?... Posle izvesnog vremena strast zamre, splasne, i on bi radije da spava i da se odmara, jel’te... Dakle, nekako se tako i dešava... Naiđe neka vrsta stvaralačkog udara, odjednom, onako... cak!... i onda, nema više... Posle toga, clžaba ga drnda, je li... pokušavajući da... da li da kažemo onu pravu reč... da ejakulira... tja... ne može više... Tako to ide... Covek ga beskrajno... je li... obrađuje, radi svojski, i ođjednom više ništa, jer postaje impotentan.

202

O La Fontenu: Selin: Što rek’o Volter... ovakoje rek’o: La Fonten je pisao basne, a koje taj ko će sad da ih piše?... Niko više ne moie da uradi ono što je uradio La Fonten, je l’tako?... Posle La Fontena može da se pojavi jedino Florijan... A što pa da ne... Nema više šta da se doda, sve je obavljeno, kako valja... Završeno... Nema više, toje sve... Posle... ma, gotovo... posle... tu više nema šta da se radi. O slikaru kome se divi (nadovezuje se na prethodno): Selhi: To vam je kao kad vidite neki šardenov crtež... Recimo, očigledno je da jadnici (ostali slikari) rnakar od jutra do mraka mazali ’artiju, tja... prosto ne uspevaju da naprave kako valja, je li, nije kako valja... Ma, ne... Cak ni Pikaso. Video sam jedan šardenov crtež pored Pikasovog, ma, stvarno, ni prići... ne... Pikaso izmišlja, pravi štoseve koje mu niko ne traži, a Sarden, cap, gotov crtež... I to je sve... Završeno... Ponovo o ništavnosti savremenika: Selin: Televizija i sve to... to su vam sredstva za zaglupljivanje, stvarno najcrnja moguća... Novine, časopisi, sve to... Toliko je to uzelo maha da mu neće odoleti ni najjači umovi... Zaglupljivaće ih od sarnog rođenja... Pa onda alkohol, auto, TV, dncvna i nedeljna štampa... Pa klima, je li... Ma, ne...

203

O Vijonu: Selin: Sposobanje... (...) O n jen aš Sekspir, jel’te... (...) Ali, gadno je kako se neki tipovi lepe za Vijona... E pa, je li... oni periodično pate za njim... Uh! kako su odvratni... Prosto da vam ogade Vijona za sva vremena... Vijonovi recitatori, je l’te... Olala... Cista propast... (Pitano ga misli li da je Vijon pesnik iivoga ritma.) Ha, i više od toga... Kod njega ima pravihpravcatih otkrića... Dubokih otkrića, je Ji... Ima tu neke duboke, sete, neke tajne, kao kod Sopena, je 11.. . Ali, on i Sopen nipošto nisu u istom žanru... (...) Ima tu neke tajne... nečeg tajanstvenog... (...) On tu odjednom uvodi, je li, neku melanltoliju, odnekud izdaleka... odnekud izdaleka, koja je daleko iznad, u temelju ljudske prirode, koja nema taj kvalitet, zar ne... I iznosi je na površinu... On je, medijum, na neki način... Medijum... (Pada ,,u vatru“.) Uh! Samo rne poštedite recitatora, je li... Uh!... za ime boga, jel’te... (Imitira.) Oh! Da, Leone, oJt! A vi, gospojice, zar ćete mi kas’ti... Oh! da, kakoje lepo, ooo!... (Normalno, što će reći besno i rezignirano.) To postaje način razmišljanja... Ceka se šta će da bude, i to je sve, je 11.. . Obožavaoci nisu baš diskretni, znate... U tom eje muka... Dosađuju... Nisu uviđavni... Neotesani su... Ama... Ama... Pokvareni... Truli, je li... O Rasinu, Sekspiru i francuskom aleksandrincu: Daribod: Mislite li da je Šekspir veći od naših kJasika, Rasina, na primer? Selin: Da, mislim dajeste... Zato što kod njega ima i šaljivog, je li, a kod clrugih nema... Ima srneha, što je velika stvar... A kad imate ujedno tragično i sme204

šno, već ste pobedili, zar ne... Dok su drugi, stvarno, ha... Pomalo monotoni... Rasinove priče su prefinjene, ali, na kraju, sve se to vrti oko zadnjice, i tih famoznih genitalija, je li, štoje pomalo dosadno... Dok se ovde (verovatno kod Sekspira) ide iz lakrdije u lakrdiju, a pri tome je živa istina... Potpunije je... Bolje se drži... i odoleva vremenu... Ima smeha... Daribod: Stendal je govorio o monotonom i plačljivom zvuku francuskog aleksandrinca. Selin: Ah! da, tu smo uprskali... zvuči kao da nešto leti... Kao kad mačka prede.../ezero... Jadno, zar ne, to predenje... Predenje... Pravo-pravcato predenje... Treba ga izbegavati po svaku cenu... O nadrealistima: Selin: Odriču se svake tradicije... A ni to baš nije moguće, suviše je pretenciozno... Suviše pretenciozno... Nalazim da je to suviše pretenciozno... (Imitira.) Ovo je škola poruka... Manifesta... (Normalno.) Ma, sranje!... I tako po ceo dan... (Imitira.) Vidim, vidim unapred... Evo kako se piše roman... Zna se... E, pa, sad ćemo mi to... (Nomalno.) Uh! ubitačno... Tu ima svega i svačega... Samo nema onog najvažnijeg... A najvažnije je servirati sopstvenu kožu na sto i videti šta iz nje ispada... O žutoj opasnosti (stara pesma): Selin: To je demografski problem!... Ratovi, sve to... nekad se to rešavalo epidemijama... Svi bi pocrkali... Ali, sad... više nema epidemija!... Pobedili smo ih... E sad... sad je problem klopa... jes’ bogarni... klopa!... Dok mi ovde naklapamo, tamo se svakog 205

sekunda rađa po jedan Kinez... E pa, razumete, to postaje ozbiljan problem... Sad treba svima dati da jedu... A znamo, je li, da je Azija gladna, a da Evropa strahuje, je 1’ tako... To vam je suština istorije... Dakle, očigledno je da će stići i do Dorđonje... Biće to luda vremena, najsvirepiji mogući Tamerlani, ka’ dođu u Konjak, sve će opljačkati, navići će se na ukus konjaka, a onda, razmaziće se, praviće razlike naj... najkonkretnije ljudožderske, kad kusaju jagnjeći but sa belirn lukom, praviće razliku između primorskog jagnjeta i jagnjeta iz unutrašnjosti, kao i svi... Ne... Proftniće se... Ovde svi imaju preftnjene stomake, zar ne... Francuzi više nisu prefmjeni ni u čemu sem u stomaku... Tu smo prvaci... Da, da, stomačina... Sve sante bude... Imaju po tri guzice, po tri stomaka... A izntislili su i automobil... Odlična stvar... da se bude vozikaju, jel’da... Da je buda imao auto, je li, jasno vam je?... Sta bi počinio!... A tek onaj Hruščov, onako debelguz, stiže na sve strane, sad će i on da nam priča priče... Gadan dp, zar ne, priča viceve kao neki trgovački putnik, rnisli da su bogzna kako masni... a od njih bi pocrveneo, valjda, samo Kleman Votel... Stupidno, zar n e... To vam sve govori... Opštepoznata stvar, zar ne... Na kraju će svi postati ološ, kaže Niče. E pa, tu smo... Očigledno je da ološ vlada... O Prustu (nastavlja prethodnu priču): Selin: T u je i pitanje pederastije koje kvari sve... A to vam je, opet, sasvim prosta stvar... Zna se da u svakoj populaciji ima dvadeset posto pedera. Dvadeset posto činovnika su pederi, dvadeset posto pandura, dvadeset posto bukmejkera, dvadeset posto piljara su mogući pederi... Recimo ,,mogući“... E pa, pre Pru206

sta pederi su bili za podsmeh, zar ne... To je bilo nešto nepoželjno... AJi Prust je, onda, svojim stilom, svojim guzičarskim književnim genijem omogućio da mamice prihvate pederluk i u familiji, uopšteno govoreći, jel’da... Svako kaže: jeste, ja sam peder, kao Prust, kao i gospodin Zid... Oni su veoma zaslužni za pederastiju, jer su je... ozvaničili, sve u svemu, zar ne... E pa, prirodno, je li, imali su i svoju publiku... A pošto se sav taj pederski svet često muva oko umetnosti, onda se to, je li, množi... pederi slikari... literate... sve to... sve se to vrlo lako lepi... Tako su se i ozakonili, je li, postigli su da ih ne progone... Onda su svi rekli: ah! ma, ne! Sad ih više ne spaljuju na lomači... Baš fino... Sadje to postalo nešto sasvim fino, vrlo umetnički... E pa, onda, što da ne... To donekle kvari sud o Prustu, te peđerske priče, te banjske ljubavne afere... ma, to trtenje momčića po kupatilima, sve to... sve je to banalno... Ali, očito je momak bio talentovan... Izuzetno talentovan... Ah, i te kako talentovan... talentovan... kad pogleclaš te ljude koji su štošta promenili, u svemu tome... Uostalom, mislim da je on ponešto od toga zdipio i od Zorž Sandove... Zorž Sand, u svojim uspomenama, priča da je viđala te ljude Staroga Režima... Jeste li čitali?... Priča... kaže ovako: moja zlatna mladost bila je grozna. Pošto je ona bila devojka, a viđala je te muškarce Staroga Režima, čiji su maniri bili tako osobeni da ih je gledala kao neke stare slike, prepune grimasa... To je bilo nemoguće... Kad bi jedan drugoni nudili stolicu, nastalo bi takvo prenenraganje... Stavljali bi perike u prsluk... ma, izvodili su čitavu gonrilu nastranih proceduralnih štoseva ocl kojih se ona zgražavala, jer je išla ispred svoga doba, je li... Ljudi veruju d a je on to morao čitati... Ne kažem da je baš to učinio, ali na 207

kraju, ta njegova izuzetno snažna slika starosti koja ljude ščepa u svoje kandže, ta njihova iskrivljena lica... to pomalo liči... Prustje veliki pisac, poslednji... Veliki pisac našeg doba, je li... Daribod: Uzvas... Selin: A, ne, ne, grešite!... Drugačije bi on to... Daribod: N aravno... Selin: Ma, on je imao izvrstan stil... Bio je bolestan... Nije on... Daribod: Koliko god vam se razlikovali stilovi i dela, negde ste rekli da je jedini istinski poraz u zaboravu. Selin: Uh! Da... da... da... Jeste... tako je... Aii, Prust je bio manijak, to jest, u biti, nije baš uživao u životu... što važi i za sve druge pisce... Ne osećaju se baš lepo u životu... Ako uživate u životu, zašto biste ga menjali, a?... To se čovek pita... Morate biti već malo čuknuti, je li! Daribod: Covek piše da to kompenzuje... Selin: O, da! Jedino zato... upravo zato, da... A da to i ne zna... Daribod: Da nađe neku ravnotežu... Selin: Upravo... T oje nekakvabolest... Znakbolesti... Ako ste u životu... advokat... lekar... poslanik, šta god hoćete... Uživate u životu... nalazite u njemu neka zadovoljstva... Međutim, ako vam je zadovoljstvo... Međutim, ako vam je zadovoljstvo da pričate priče, vi, u stvari, bežite od života, zar ne... menjate ga... O Sen Simonu (je li veliki pisac?): Selin: Jeste, alije dosadan zbog svojih plemića... Daribod: Ali, stil? Selin: O! Prvorazredan... Prvorazređan! Prvorazredne su mu slike ljudi, ali je suviše plemića... To... 208

loje težak davež... Moneta koja više nije u opticaju... Dosadno... O Stendalu: Selin: Ma, na kraju, pošteno rečeno, Stendal nije bogzna šta... Sad ga svi kače o ekser, čak i levičari... Znate, tip koji, kao Stendal, prvo pročita poglavlje Zakona o građanskom pravu, pa tek onda sedne da piše... e, pa, to baš nije nužno... Baš ništa ne transponuje, razumete... Mislim da ne transponuje... A, ne, prijatelju, to je samo dobro novinarstvo, ne baš mnogo više, je li... Ne, ne, uopšte ne vidim da tu nečeg ima... Dobro, očigledno, ima tu nekih žestokih tipova koje nalazimo kod Stendala, je li... Ali, sve je to nekako sitničavo, zar n e... Nije to odmaklo od Merimea, prijatelju, sve to... O novinama koje redovno čita: Selin: Hm... hm ... Gledani novine, novine koje čitam, redovno čitam Figaro, u kome pregleclam umrlice, je li... E, pa to vam je beskrajna pridika, od prve do poslednje stranice, zar ne... Kad to čitam, kao da sam bio u crkvi Sen-Silpis... Pridikovanje... šta treba činiti, a šta ne treba, šta treba, a šta ne treba misliti... E pa, molim lepo... trebalo bi svi da... Izvol’te... ovo je istina... Pa, inolim lepo, koliko god... Međutim... je li... I još, molim lepo, ima nešto što... nipošto ne treba misliti... Oh! Kako se takva misao mogla i roditi... O, ali, čini mi se da... Ma, stvarno, dosadno, da krepaš, zar ne... Kad ih pročitate, prosto pobesnite, razdraže vas, poždrali biste ih... te novinčine, toliko vas ubijaju tim cepidlačenjem... 209

Daribord: Ali, to je francuski klasicizam! Selin: Ah! Da, je li... Zna se štaje istina,..$vije znaju ... Ubaci se s vremena na vreme poneka izmišljotina...Ah, svakako sitna... svakako pristojna!... Doda se i poneko sitno otkriće... Gde li ste samo otkrili ovo otkriće? Baš slatko! Baš fino! Čudo jedno! Krasnog li otkrića!... Hu! Op! Negde jedan akrostščić... O! Mali... malecki... Negde dosetkica... Oh! Ako je za žene... Haaa! Sve vrvi od čari!... Aaaa!... Uh!... Dosadno, da krepaš!... Ta istina smrdi!... U tom tonu, Madam de Stalje postigla maksimum... Ali, svi... baš svi i sve... sve su feminizovane i jansenističke... da krepaš... Ah! Baš ubistveno... Jadikovka sirotoga Ferdinanda: Selin: Oh! Sreća, obična reč, je li, za tipa koji je nervni bolesnik, i čuknut... Vidim ja dobro da sam živčani bolesnik i čuknut na oca i majku, koji su oboje nasledno bili načisto živčani... I jedan deda mi je bio živčan... Falinka... Falinka... to tije... [...] [Delovi istoimenog teksta Žana Ginoa] [Preveo sa francuskog Milojko Knežević]

210

S vetislav B a sa ra

SELIN ILI FRANCUSKA KONTRAREVOLUCIJA

Smrad sveta možeš osetiti tek kada se udaljiš iz njega. Sv. Isak Sirin Ne, ne verujem u Boga, ne, ne, ne verujem nikako, ne, ne, ne verujem u Boga. Ja sam pozitivista. Voleo bih da verujem u Boga, a svakako sam mistik. A dobri Bog, e pa ne bih rekao da ga mnogo interesuju stvari koje mene interesuju, zasta, ne, ne, ne. A mistik svakako jesam. Selin

Da li poverovati, starom šeretu kada kaže da je nevernik i pozitivista, tim pre što to govori koristeći dvostruku negaciju i pride dodaje da bi voleo da veruje. Ima kod Selina - nije to promaklo katoliku Drijeu la Rošelu - nekakve nesvesne (i neželjene) religioznosti; na momente je teško otrgnuti se utisku da je Selin - iako, kako jesam tvrdio, nije verovao u Boga - neka vrsta propovednika i proroka skore propasti Zapada - evo je, kuca na vrata - apsurdni mešanac starozavetnog Jeremije, pariskog svođnika, Đirolama Savonarole i Fridriha Ničea u danima koji su prethodili njegovom potonuću u ludilo. Selin propovednik! Selin mistik! Selin gnostik! Zašto ne! Selin je često bio i ono što nije bio, ono što nije hteo da bude, ono što nije mogao biti, a - na njegovu 211

nesreću - i ono što nije trebalo. da bude. Pročitajmo još jednom (ovoga puta pažljivo) njegove romane, balete, bagatele, rigodone i pamflete, pa zamislimo kakav bi to - da se rodio nekih četristo godina ranije - bio vatreni dominikanski fratar i kako bi samo gromoglasno grmeo, bacao anateme i proklinjao po pariskim trgovima, kao što je to po firentinskim činio Đirolamo Savonarola (na koga čak i fizički liči) i kako bi samo - kao i Savonarola - završio na lomači, kao što usred XX veka umalo nije završio na vešalima. Selinove propovedi, doduše, nisu propovedi u klasičnom smislu reči. Jesu to propovedi, svi elementi su tu, ali te propovedi i ta proricanja zvuče kao da su - ustupka duhu vremena radi - izgovorene kroz dupe. Nimalo slučajno je r je, saglasno Selinovoj antropologiji, posle Francuske revolucije ontološko središte ljudskih bića iz srca - prepuštenih na milost i nemilost obducentima, kardiolozima i petparačkim pesnicima - premešteno u guzice, te „male, ali zlatne rudnike11niščih ovoga sveta. Selin, zapravo, nije imao izbora. Morao je cla propoveda, a dobro je znao da bi svaka „ozbiljnija", tobože ,,duhovnija“ propoved doživela sudbinu propovedi jurodivih proroka apokalipse sa njujorškogTajms skvera - podsmeh i nipodaštavanje. Guzicama se rnora govoriti kroz guzicu, a guzica - zlatno tele XX veka - kod Selina je sinonim, zbirni pojam za najbeslovesnije od svih čula - čulo dodira - koje je potčinilo razum, svelo ga na intelektualni servis najnižih strasti i nateralo ga da prezre, zanemari, proglasi nepostojećim sve ono što se ne rnože unovčiti, kupiti, prodati, pojesti, popiti i naguziti. Nevolja sa čulom dođira, tim tiraninom modernog sveta na koga gnevni Selin odapinje svoje otrovne ali slabašne strele, sadrži se u izopačenoj apsolutizaciji 212

bioloških nužnosti - ishrane, seksualnosti itd. - koja sobom neminovno povlači gubitak slobode. Neće Selin - koji je, kako rekosmo, mogao biti sve i koji je i te kako znao da bude i oportunista (iako mu oportunizam nije pomogao) - nikada napisati da stvarni pokretač ,,slobodarske“ Francuske revolucije nisu bile ,,obespravljenost“ i „težnja za bratstvom, slobodom i jednakošću" nego da je Francuska revolucija u stvari bila bitka za „oslobađanje" od duhovnosti, moralnih skrupula, i za legalizaciju najnižih poroka i strasti. Takve su, uostalom, bile i sve kasnije revolucije. Ali ako se eksplicitno nikada ne ostrvljuje na Revoluciju, vrhovnog idola sekularizovane Evrope, Selin će u disertaciji Život i delo Filipa Ignaca Zemelvajsa izokola - bez ikakve veze sa striktno medicinskom temom - nedvosmisleno napisati šta misli o tome svetskoistorijskom prevratu: „Covečanstvo se dosađivalo, spalilo je nekoliko bogova, promenilo nošnju i istoriju isplatilo nekolikim novim obličjima slave. A onda, kad se ova bura stišala, a velike nade bile pokopane za narednih nekoliko vekova, svaka ocl ovih obesnica koja je kao ’podanica’ krenula put Bastilje, odatle se vratila kao ’građanka’ i ponovo okrenula svojim sitničavostima,* *Xa rang listi smrtnih grehova zapaclne civilizacije, za Selina, koji jc živeo gotovo asketski, koji je rnalo jeo, nije pio niti pušio i koji je - naravno, koliko je to za jednog Francttza nioguće - bio seksualno uzdržan, ždranje i pijančenje stoje iznad razvrata, što ga dovodi u saglasje sa svetootačkom tradicijom koja blud povezuje sa strašću stomakougađanja. Štaviše, Selin nedvosmisleno i otvoreno - za francuske prilike i sablažnjivo - zagovara asekezu. Na pitanjc iz jednog intersjua - ,,po vanta, buduća rasa čovečanstva bi bila rasa askela“, Selin odgovara; „Jedino rasa asketa. Asketa koji bi preduzeli ttžasno lečenje da bi odstranili sve tež.nje ka ždranju... Inače bi bili čudovišta. Kada bi pokušali da gaje svinje kao što se podižu ljudi, niko ih ne bi hteo; svinje alkoholičari. Gore smo odgajeni od svinja, mnogo gore od pasa, pataka ili kokošaka. Nijedna živa vrsta ne bi podnela ljuđski način života."

213

motreći na svoga suseda, pojeći svoga konja, prepuštajući vrenju svoje poroke i vrline u vreći od blede kože koju nam je podario Dobri Bog. Godine 93. na udaruje biojedan kralj. Kralj je žrtvovan na samom Trgu štrajka. Iz njegovog presečenog vrata šiknuloje jedno novo osećanje: jednakost.“* Kao i uvek kada se povede razgovor o Selinu, pre ili kasnije se dođe na teren teško razmrsivih aporija. Evo jedne. Pobuniti se i bacati anatemu na grehe i poroke zapadne civilizacije - a Selin je gnevan u najmanju ruku koliko neki islamski fundamentalista - ima smisla sarno ako se to čini u ime nekog višeg poretka stvari koji je oskrnavljen i poremećen dekadencijom. Selin, međutim, nigde ne pominje nikakav viši poredak, nikakvo „zlatno doba“, nikakvu utopiju, verovatno i ne pomišlja da takav poredak postoji, a još manje veruje da je moguć. Zašto onda radi (i piše) to što radi (i piše)? Sam je za sebe rekao da je mistik, to donekle - ali samo donekle - objašnjava stvar; rnistik doista radi na tome da zaboravi santog sebe, da se uzdigne iznad svega, pa i iznad mistike, ali Selin ništa ne zaboravlja, naprotiv - on sve pamti. I zlopamti. Zašto ako je već, kako sam kaže, ateist, neprestano priziva Boga? Sta mu onda, ako se onako deciđirano odriče pobožnosti, toliko smeta u bezbožnoj poročnosti i razuzdanosti novovekovne svetine? Ima još jedno zamršeno pitanje: da li je moguće biti hrišćanin, a ne biti svestan toga? I jedno još zamršenije: da li je u vremenu sveopšteg raspadanja, sledstveno i raspadanja ljudske svesti (koje je zapravo i uzrok sveopšteg raspadanja) moguće svesno biti hrišćanin. Za Selina bi se -u z nekoliko zrna soli - moglo ’ Luj-Feninad Selin, Zemelvajs, Graclac, Čačak, 1999.

214

reći da je nesvesno pobožan, da je apsolutni mistik - mistik koji uopšte nije svestan da je mistik - ili, pre, neka vrsta Valaamovog magarca kroz čija usta progovara Bog, a ponekad, kao u Bagetalama mjedan pokolj, i sam Đavo. Kakva je, konačno, u ovom sumornom vremenu - osim čisto deklarativne - suštinska razlika između hrišćana i ateista? I da li bi - da nije kostreti ateizma i ateista - hrišćanstvo bilo odavno zaboravljeno. „Praktična vrednost hrišćanstva" - piše Selin u pamfletu Mea culpa - „bila je u tome što ono nije sladilo pilulu. Nije stišavalo, nije tražilo birače, nije htelo da im se đopadne, nije ljuljuškalo kolevku. Sčepa čoveka još u pelenama i smesta mu kaže u lice, skreše mu u brk: Ti sićušni, ti nakazni smrade! Doveka ćeš ostati đubrište... Govno od rođenja... Cuješ li me? To ti je baš tako, to je princip svega! Ili, možda... možda... ako se zagleda... može biti da postoji neka mala šansa da ti se malčice oprosti što si takav gadan, gnusan, govnav, nezamisliv." Ali to nije hrišćanska propoved - čuće se glasovi modernih fariseja - to je najobičnija sprdačina sa hrišćanstvom. Ako se Selinu i može prebaciti sklonost sprdnji sa svim i svačim, da li se ta šklonost može pripisati Petru Damaskinu, bogoslovu i asketi koji je živeo u VIII veku i koji je napisao sledeću, sasvim ,,selinovsku“ rečenicu: „Covek nije ništa drugo do neznatan brzoiščezavajući smrad gori od sve tvari.“ Sunovrat hrišćana - ne, kako se pogrešno smatra, hrišćanstva koje za sva vremena ostaje isto - posledica je njihove nespremnosti da prihvate činjenicu da su nakazni smradovi, đubrad i govna i iakomislene sprernnosti da progutaju pilule tobožnjeg humanizma koje 215

su u „ustima slatke kao međ, a u stomacima gorke kao pelin“. Doba progresa, ubrzane sekularizacije , pandemija taštine i gordosti, uspon tehnologije, prividni napredak medicine, širenje higijene i dostupnost kolonjskih voda i parfema - a naročito varljiva moć novca - uljuljkali su ljude u iluziju da u stvari i nisu toliko smrdljiviji i ništavni i naveli ih na pokušaje pronalaženja načina da „udobno zasednu na krst“. Savremeno se hrišćanstvo - svih denominacija - pretvorilo u vaseljenski sabor licemernih plačljivaca, posustalica i zadušnih baba koji se s mukom iskupljuju čineći sitne usluge Gospodu Bogu, darujući sitniš prosjacima, kloneći se komunizma i - u granicama svojih mogućnosti - preljube i masturbacije. Hrišćanstvo u svom najsvedenijem obliku nije ništa drugo do pristanak na patnju, smelost suočavanja sa užasima palosti čoveka i sveta - eto, uzgred, tajne njegove nepopularnosti - užasima koji se privremeno i provizorno zabašuruju ždranjem, opijanjem, kulturom, umetnošću, raznoraznim ,,zabavama“ i tehničkim igračkama. Suočiti se s tim užasima, uroniti u ponore prepunjene mrakovima, pobuniti se protiv njih, a nemati uporište, utehu i oslonac u religiji - a upravo je to Selin učinio - utrostručuje te užase. Zacelo je na Selinovoj osetljivoj i ranjivoj duši - sakrivenoj ispod tankog oklopa cinizma i ironije - traumatično iskustvo Velikog rata - u kome je učestvovao, u kome je dva puta teško ranjen i u kome je dobio međalju za hrabrost (do koje je, o ironije, i te kako držao) - ostavilo nezalečivu ranu i razvejalo mnoštvo iluzija o ljudima i svetu. To iskustvo je poslužilo Selinu kao motivacija da napiše jedan od najznačajnijih *Možda nije na odmci pođseuti da sehulariiacija izvorno znači - odsecanje.

216

romana XX veka, Putovanje nakraj noći, iako će docnije - sasvim, uostalom, u svom stilu - reći da je to učinio samo zato da bi zaradio novac da kupi stan. Selin ostaje Selin i u ratu i kada piše o ratu - dakle, zajedljiv, ciničan, podrugljiv - ali iole pažljivijem čitaocu neće promaći njegovo snažno saosećanje sa patnjama, ne samo patnjama ljudi, nego i patnjama životinja koje su ni krive ni dužne uvučene u besmisao rata koji je označio početak bankrota civilizacije Zapada. Ma koliko Selin ljudski život - i sve ono što uz taj život ide - smatrao bezvrednom anomalijom i surovonr smicalicom prirode, ma koliko kao pisac nipodaštavao taj život, kao lekar Selin će davati sve od sebe da te živote spase ili da int bar olakša muke. „Covek je kulturan11- zapisaće Seiin pred kraj života -„taman onoliko koliko je kokoška u stanju da leti. Kokoška zaleprša... izdigne se ntetar ili metar i po iznad zemlje... i brzo pacla natrag na zernlju, gde se vraća sitnom zadovoljstvu kljucanja po govnima. Tako i ljudi! Ocluševe se, zalepršaju, zamahnu potkresanim krilima duha, komponuju nekoliko simfonija, napišu nekoliko srazmerno čitljivih pesama i romana, naslikaju nekoliko slika i - cap - eto ih u rovu, do guše u krvi i govnima, slepi, mrtvi, osakaćem, otrovani iperitom.“ Iako je pojava Putovanja nakraj noćr dočekana rnasovnim oduševljenjem francuske (a ubrzo i evropske) kulturne javnosti - maltene kao revolucija u književnosti - nije prošlo mnogo vremena pre nego što su francuski intelektualci, ili kako ih Selin posprdno naziva - „znameniti gimnazijalci", pisci uzornih „domaćih zadataka" ovenčavanih Nobelovom nagradom, dokonali da je Selinova literatura u stvari kontrarevolucija. Nije to rnoglo proći nekažnjeno, a Selin je 217

- i to najverovatnije nesvesno - clavao sve od sebe da bude što surovije kažnjen. Kakav bi to, uostalom, bio prorok - svejedno što niti je znao (niti želeo) da bude prorok - ako nije progonjen? Već se pamfletom Mea culpa, napisanim na brzinu posle posete SSSR-u, u kome je surovo razbucao mit o sovjetskom socijalističkom raju, žestoko zamerio svemoćnoj francuskoj levici, da bi otrovnim antisemitskim pamfletom Bagatele zajedanpokoljzapečatio svoju sudbinu. Od tada pa nadalje, Selin će u Francuskoj - i ne sarno u Francuskoj - biti izopštenik i stranac. Antisemitizam Bagatela je nesporan, pa čak i primitivan - kakav je drugačiji antisemitizam moguć? - ali je isto tako nesporno da je pomešan sa vrhunskim galskim humorom i dubokim uvidima u stanje stvari smutnog vremena koje je prethodilo ratu, neuporedivo gorem od Velikog, toliko nesporno da je Rože Ikor, francuski pisac, Jevrejin, posle rata izjavio da bi Selina, da ga je negde sreo, ubio na licu mćsta, ali da bi njegovo delo sačuvao. Uključujući i Bagatele. Selin je umro 1961, pre više od pola veka, a u Francuskoj, i ne samo u Francuskoj - iako mu se dela štampaju u znamenitim „Plejaclama“ -jo š uvek je persona non grata, tolerisan, ali skrajnut, proklet, nevoljen, još manje shvaćen. Drugačije nije moglo biti, antisemitizam je tu bio samo izgovor. I Francuska - a i ostatak sveta - još manje su nego za Selinovog života spremni da se pomire sa neprijatnim dijagnozama doktora Detuša. Davnoje, jo š u antičkom Rimu,*rečeno da svetina voli da bude varana. Lično, volirn da mislim da je Luj-Ferdinand Selin bio - kako je Leon Bloa opisao jednog drugog ukletog umetnika - „jedno od onih čudovišta melanholije 218

i samilosti koja ne znaju za Boga, a kojima se srce cepa od ljubavi prema Bogu“, da je bio razapet svetu i svet njemu bez ikakve utehe, bez nade u uskrsnuće, bez mogućnosti da zavapi „zašto si me ostavio“, uzdajući se jedino u laku i brzu smrt, koju mu je, uzgred, Proviđenje i podarilo. Takođe se nadam da je posle zemaljske golgote i srnrti pronašao mir i utehu u Avramovom krilu. Pocl uslovom da i tamo nešto ne zabrlja... [2015]

SADRZAJ

Branko Kukić Putovanje od jednog kraja do drugog

5

Hronologija Beležnica oklopnika Detuša Van Bagaden Mea culpa Rable je omanuo Govori vam L.-F. Selin Da se izjasnimo... Paspomamljenost Zivela amnestija, gospodine! Argo je rođen iz mržnje Prepiska Razgovori sa L.-F. Selinom

8 27 31 36 51 56 64 73 78 83 85 126

Svetislav Basara Selin ili francuska kontrarevolucija

211