Ludwig Wittgenstein- Filosofska Istrazivanja

BIBLIOTEKA SAVREMENE FILOZOFIJE

SYMPOSION STRANI AUTORI

UREĐIVAČKI ODBOR ALEKSANDAR KRON, MIHAILO MARKOVIĆ, urednik BRANKO PAVLOVIĆ SVETOZAR STOJANOVIĆ

LUDVIG VITGENŠTAJN

FILOSOFSKA ISTRAŽIVANJA DRUGO, PREGLEDANO I POPRAVLJENO IZDANJE

N O L I T # BEOG RAD • 1980

NASLOV ORIGINALA

PHILOSOPHISCHE UNTERSUCHUNGEN VON

LUDWIG WITTGENSTEIN BASIL BLACKWELL OXFORD, 1953

PREVOD

Dr KSENIJA MARICKI GAĐANSKI PREDGOVOR

Dr JELENA BERBEROVIĆ

SADRŽAJ

Dr Jelena Berberović: Problem jezika u filozofiji Ludwiga Wittgensteina — — — — — — — — —

9

FILOSOFSKA ISTRAŽIVANJA Predgovor — PRVI DEO — DRUGI DEO —

— — —

— — — — — — — — —

— — — — — —

— — —

— — — 35 — — — 37 — — — 197

PROBLEM JEZIKA U FILOZOFIJI LUDW IGA WITTGENSTEINA

Ludwig Wittgenstein je sasvim izuzetna filozofska ličnost našeg vremena. Iako je relativno malo pisao, a još manje za ži­ vota objavio1), ipak njegova djela znače prekretnicu u filozofskom mišljenju i stoje u osnovi kompletnih filozofskih usmjerenja u okvirima savremene filozofije. Ako se za Tractatus može reći da je izvor onog pravca u najnovijoj filozofiji koji obično nazivamo logičkim pozitivizmom ili logičkim empirizmom, onda »Filozofska istraživanja« nesumnjivo predstavljaju temelj i polaznu osnovu za tzv. filozofiju običnog jezika, koja je još uvijek dominantna filo­ zofska orijentacija savremene anglo-saksonske filozofije. I jedno i drugo djelo, i Tractatus i Filozofska istraživanja, stoje tako u osnovama savremenog filozofiranja, pa se pokazuje da je Wittgensteinova misao nezaobilazna kad su u pitanju struktura i karak­ teristike filozofije našeg vremena. Oba djela su sasvim originalna i po načinu na koji su napisana i po onome o čemu je u njima riječ: forma Tractatusa je jedinstvena u cjelokupnoj filozofskoj literaturi, a Filozofska istraživanja znače novost u tretiranju filo­ zofskih problema, novi pristup u filozofiju nepoznat dotadašnjoj istoriji filozofske misli.)* *) Za vrijeme Wittgensteinovog života (1889—1951) objavljena je jedna knjiga i jedan članak: Tractatus logico-philosophicus, 1922 Neke primjedbe o logičkoj formi, 1929. Sva ostala djela objavljena su posthumno ovim redosljedom: Filozofska istraživanja, 1953 Primjedbe o osnovama matematike, 1956 Bilješke o logici, 1957 Plava i smeđa knjiga, 1958 Dnevnici 1914—1916, 1960 Filozofske primjedbe, 1965 Zettel, 1967 Filozofska gramatika, 1969 O izvjesnosti, 1969 Predavanja o osnovama matematike, 1976.

10

I.

JEDINSTVO WITTGENSTEINOVE FILOZOFIJE I NJEN OSNOVNI PROBLEM Oslanjajući se na nesumnjive razlike kojima se odlikuju dva osnovna Wittgensteinova djela, većina interpretatora Wittgensteinove misli je sklona da njegovu filozofiju strogo razdvoji i podijeli u dvije faze, pri čemu se u prvu svrstavaju »Dnevnici iz 1914—1916« i Tractatus, a u drugu sva ostala Wittgensteinova djela među kojima je sigurno najznačajnije »Filozofska istraži­ vanja«. Pri tome se čak tvrdi da između Tractatusa i Filozofskih istraživanja ne postoji logički kontinuitet misli: »Misli u Filo­ zofskim istraživanjima se ne mogu shvatiti kao logički produ­ žetak misli Tractatusa«2). Međutim, ako se podrobno analiziraju sva Wittgensteinova djela i posebno ona najznačajnija, onda se dolazi do zaključka da ovako radikalno razdvajanje na faze unutar Wittgensteinove misli nije opravdano i ne može naći dovoljno os­ nova u samim njegovim djelima. Ono može imati smisla jedino kao sredstvo da se sistematično postupi u analizi i razumijevanju Wittgensteinove misli, a osnov za takvu podjelu može biti samo hronološki tj. vrijeme nastajanja pojedinih djela i njihova sud­ bina poslije Wittgensteinovog života. Ako bi se ovakva podjela i prihvatila, ona bi se morala uzimati samo uslovno i samo u onom smislu u kojem je napravljena. Svako njeno proširivanje i primje­ njivanje na samu strukturu i tok Wittgensteinove misli ne bi bilo opravdano, jer se takva šema u suštini ne može odnositi na cjelinu i smisao Wittgensteinove filozofije. Kakav je onda odnos Tracta­ tusa prema Filozofskim istraživanjima, njegovih ranijih i kasnijih djela? Apsolutna disparatnost između ranijih i kasnijih djela Witt­ gensteinove filozofije, na kojoj uporno insistiraju neki interpreti njegove misli, samo je prividna. Pa i onda kad su rješenja poje­ dinih pitanja u njegovim djelima do te mjere različita da se uza­ jamno isključuju, ni tada se ne može govoriti o toliko dubokom jazu između Wittgensteinove ranije i kasnije misli koji bi obezbjedio potpuni logički diskontinuitet ove filozofije. Jer i »ranije« i »kasnije« Wittgenstein zapravo rješava ista pitanja, krug nje­ govih problema ostaje u suštini isti od najranijih do posthumno objavljenih djela. Ova zaokupljenost određenim krugom filozof­ skih problema, koja je karakteristična za kompletan Wittgensteinov filozofski put, upravo je potvrda našeg stava da se može govoriti, nasuprot Hartnacku, o logičkom kontinuitetu Wittgen2) Justus Hartnack: Wittgenstein und die moderne Philosophic, Stuttgart, 1962, str. 56.

11

steinove misli i da se cjelokupna njegova filozofija okuplja oko nekoliko centralnih i bitnih problema koje Wittgenstein tretira u svim svojim djelima. A različiti odgovori na ista pitanja, koji su karakteristični za pojedina Wittgensteinova djela, mogu naći objašnjenje upravo u Wittgensteinovom naporu da se ta pitanja nekako razriješe, pa su različita rješenja posljedica različitih po­ laznih pozicija i filozofskih metoda kojima se Wittgenstein služi u pojedinim svojim djelima. Tako se Wittgensteinova filozofija predstavlja kao jedin­ stvena misaona cjelina u kojoj je postavljen i tretiran veliki broj različitih filozofskih problema. Pa ipak, između svih tih mnogo­ brojnih i raznovrsnih pitanja može se nazreti i odrediti ono glav­ no i osnovno koje nesumnjivo stoji u centru Wittgensteinovog filozofskog interesa i koje ga je sigurno ponajviše okupiralo: kako se mogu odrediti granice u kojima se može smisleno govoriti? Zato se može tvrditi da je problem jezika fundamentalni problem Wittgensteinove filozofije u cjelini. II. PROBLEM JEZIKA U TRACTATUSU Polazne pozicije Wittgensteinove filozofije Tractatusa date su u njegovoj teoriji svijeta, koja predstavlja »najčistiju varijantu« teorije logičkog atomizma3), i u teoriji slike. Ove dvije teorije sa­ drže fundamentalne odredbe kojima je Wittgenstein svojoj misli dao čvrste okvire i odredio jasne puteve koji će je dovesti do onoga što posljednji stavovi Tractatusa izriču. Jedno od tih bitnih određenja naznačila je Wittgensteinova teorija svijeta: ono što realno postoji jesu činjenice, i one sačinjavaju svijet. »Svijet se raspada na činjenice«4) i on je određen činjenicama. Zato je jedini pravi način postojanja onaj na koji činjenice jesu. Sve što nije takvo kao činjenica zapravo i nije, ono nije realno, ono ne spada u svijet. Jer, svijet je samo i isključivo svijet činjenica. Drugo bitno određenje dato je teorijom slike: misao je slika činjenice. Slika može biti ispravna ili neispravna, istinita ili lažna. U slaganju ili neslaganju slike s onim što odslikava sastoji se njena istinitost ili lažnost. Zato sliku moramo uporediti sa stvar­ nošću da bismo mogli otkriti je li istinita ili nije. Iz slike same 3) J. O. Urmson: Philosophical Analysis, London, 1956, str. 74. 4) L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus, Sarajevo, 1960, str. 27.

12

se to ne može ustanoviti5). Za Wittgensteina ne postoji misao koja ne bi bila slika, jer misliti se može samo odslikavajući. Misao koja nije slika čista je besmislica. Naznačivši ovako polazne odredbe, Wittgenstein je u svojoj teoriji stava odredio stav kao sliku stvarnosti čija se istinitost može ustvrditi samo onda kad se uporedi sa stvarnošću: ako je stav slika stanja stvari koje postoji, onda je on istinit, ako slika stanje stvari koje ne postoji, onda je lažan. Prema tome, relacija slikovnosti je odlučna kad se pitamo za istinitost nekog stava. Prema ovoj relaciji Wittgenstein je takođe izvršio podjelu stavova na one koji su slike svijeta, pa nas tako o njemu informišu i na one koji nisu slike, koji ništa ne odslikavaju. Prvi su empirijski, a drugi logički stavovi ili tautologije. To su dvije vrste stavova koje su za Wittgensteina jedino legitimne. Stav koji nije ni empirijski ni logički ne može biti označen kao stav. A jezik je Wittgenstein definisao kao cjelokupnost stavova za koje je već ranije utvrdio da su slike svijeta. Tako i u osnovi jezika počiva Wittgensteinova ideja odslikavanja koja je nesum­ njivo jedan od najznačajnijih konstitutivnih elemenata cjelokupne filozofije Tractatusa. Kao što se u teoriji svijeta svijet razlaže na činjenice, a ove dalje na stanja stvari, tako u Wittgensteinovim razmatranjima o jeziku nalazimo shvatanje po kome se jezik sastoji od stavova, a stavovi od imena. Ime je za Wittgensteina prvobitni znak koji u stavu zastupa predmet, pa je po tome principu zastupanja pred­ meta znakovima i moguć stav: »Jedno ime stoji za jednu stvar, drugo za drugu stvar, a međusobno su povezani, tako cjelina — kao živa slika — predstavlja stanje stvari«6). To da je ime prvo­ bitni znak znači da se ono ne može nikakvom analizom dalje raš­ članiti. Značenje imena je predmet koji ime zastupa u stavu. Tako se u stavu predmeti imenuju, a stav dobiva smisao po stanju stvari koje opisuje. Prema tome, imenovanje je, zajedno s opisi­ vanjem, esencijalna funkcija jezika u filozofiji Tractatusa. Određujući jezik kao sliku svijeta, a svijet kao cjelokupnost činjenica, Wittgenstein je jezik sveo na sredstvo za odslikavanje činjenica i tako veoma suzio njegove mogućnosti. Zato se Wittgensteinu i moglo dogoditi da je izvan mogućnosti izricanja u jeziku ostalo cijelo područje pitanja i problema koje je onda odredio kao neizrecivo. Ova pitanja i problemi se upravo tiču one sfere real­ nosti za koju Wittgenstein u svojoj teoriji svijeta nije osigurao nikakvo mjesto i tako je isključio iz svijeta. Ona je ostala po 5) Uporedi isto, str. 39. 6) Isto, str. 67.

13

strani zato sto je Wittgenstein jedino činjenicama priznavao reali­ tet i njihov način postojanja odredio kao jedino realno postojanje. Ali ova sfera kojoj je odrekao realnost uvijek mu se nanovo po­ javljivala i uplitala u njegova određenja, pa je zato, da bi se od nje definitivno ogradio, proglasio je neizrecivim i nemišljivim. Svaki pokušaj da se o toj sferi nešto smisleno kaže osuđen je na neuspjeh. Jer, o njoj se ne može misliti i ne može ništa smisleno reći, pa je jedini mogući ispravni stav ostajanje u šutnji. Šutnja pred neizrecivim je, za Wittgensteina, posljednji pravi stav misli­ oca koji je rekao sve što se može reći. U osnovi svih Wittgensteinovih bitnih određenja u Tractatusii stoji njegova teorija slike i odslikavanja. Stav je slika, misao je slika, jezik je slika. Wittgensteinova teorija slike je jedna od mnogobrojnih varijanti ove teorije za koju se zna u istoriji filo­ zofije mnogo prije Wittgensteina. Sve ove teorije, pa i Wittgen­ steinova, imaju svoj osnov u shvatanju da postoji fundamentalna sličnost strukture realiteta i misli o njemu na čemu počiva moguć­ nost misli kao takve. Misao je moguća samo zato što njena struk­ tura »odgovara« strukturi realiteta i dalje, ona je moguća samo kao »slika« realiteta. U ovakvom shvatanju relacija slikovnosti je ono što nam obezbjeđuje mogućnost da o svijetu najprije uopšte mislimo, a onda mislimo istinito. Istinita misao je samo ona koja »odslikava«, koja predstavlja »sliku« nečeg što postoji. Sve što nije slika realnog nije uopšte misao. Teorija slike u svim svojim vari­ jantama, pa i u ovoj Wittgensteinovoj, neodrživa je kao pokušaj da se objasni mogućnost misli. Ona nedopustivo simplifikuje veo­ ma složeni odnos misli i realiteta i, svodeći misao na sliku, ostav­ lja veoma mali prostor za njene mogućnosti. Svaka teorija slike zaboravlja da misao nije slika i tako već u svom osnovnom i po­ četnom određenju polazi krivim putem. Ne samo da u okvirima onog što kao realno postoji, misao nc mora, da bi bila istinita, imati prema njemu odslikavajući odnos, nego je čak ona misao koja transcendira realnost upravo najdublja i najvrijednija. Ako misao treba da bude slika stvari na koju se odnosi, onda ona može biti samo i najviše njen opis. Ona može da govori o ovoj ili onoj karakteristici ili svojstvu stvari, a da pri tome nikad ne dopre do onog što čini da stvar jest ono što jest. Samo misao koja nadilazi sve opise pojedinih osobina, koja na izvjestan način transcendira samu stvar, može da kaže nešto o suštini stvari, o onome po čemu stvar jest. A ta i takva misao ne može biti »slika« stvari, ona nadrasta svaku takvu relaciju i znači fundamentalno određenje same stvari. Ako se od jezika zahtijeva da operiše sa samo dvije vrste stavova i da bude slika realiteta, onda nije nimalo čudno što

14

postoji i nešto što se u jeziku ne može izreći. 0 sferi neizrecivog, u koju je Wittgenstein smjestio sva filozofska pitanja i probleme, zaista se ništa ne može reći ni empirijskim ni logičkim stavovima. Ne dopuštajući druge vrste stavova, Wittgenstein je filozofiji odu­ zeo mogućnost da posjeduje vlastite stavove. Nešto takvo kao filo­ zofski stavovi za Wittgensteina je nemoguće. Zato filozofija ne može da bude teorija. Ona je aktivnost koja se odnosi na neiz­ recivo tako što ga pokazuje, ona sama znači to neizrecivo. Tako je Wittgenstein pomoću pojma neizrecivog naznačio granice mogućnosti smislenog govorenja o realnom svijetu i isto­ vremeno pokazao da je svaka filozofija kao teorija nemoguća. Filo­ zofski stavovi su nemogući jer su besmisleni, jer pokušavaju da kažu ono što se ne može reći. O svijetu se može smisleno govoriti samo pomoću empirijskih stavova posebnih nauka i njihova cjelo­ kupnost je slika svijeta. To je Wittgensteinov odgovor na osnovno pitanje koje je postavio u svojoj filozofiji, njegov odgovor u okvi­ rima filozofije Tractatusa na pitanje o mogućnostima i granicama jezika. Rezultat njegovih istraživanja, njegov »transcendentalni lingvizam« je ukinuo svaku filozofsku teoriju, pa tako konačno i onu sopstvenu, tj. logički atomizam. Filozofija može postojati je­ dino kao aktivnost razjašnjavanja stavova posebnih nauka. Vidjeli smo da je slikovna teorija jezika osnov iz kog je Wittgenstein izveo pojam neizrecivog. S druge strane, povezano sa teorijom logičkog atomizma, Wittgensteinovo shvatanje jezika kao slike odvelo ga je u solipsizam. Kad su predmeti saznanja pojedine činjenice i njihovi kvaliteti, onda odslikavanje tih kvaliteta ima bitno lični karakter i vezano je za ličnost koja odslikava. Otuda ja ne znam da li drugi ljudi odslikavaju isto kao ja i da li su meni razumljivi stavovi istovremeno i njima dostupni. Ono što ja si­ gurno razumijem i što je za mene nesumnjivo, to je moj lični, privatni jezik. Granice tog mog jezika su istovremeno i granice moga svijeta. Jer, ja sam svoj svijet.7) Da je svijet moj svijet po­ kazuje se u tome što granice jezika (onog jezika koji samo ja razumijem) znače granice moga svijeta.8) Tako Wittgenstein identifikuje metafizički subjekt sa totalitetom jezika, a granice jezika sa granicama svijeta. Zato je Wittgensteinov solipsizam naročite vrste. On se umnogome razlikuje od klasičnog solipsizma koji je poznat u istoriji filozofije. Wittgensteinov solipsizam je lingvis­ tički solipsizam čija je osnova identifikacija metafizičkog subjekta sa granicama svijeta i jezika. 7) Uporedi isto, str. 149. 8) Uporedi isto, str. 149.

15

III. FILOZOFSKA ISTRAŽIVANJA Među Wittgensteinovim posthumno objavljenim djelima »Filozofska istraživanja« su svakako najznačajnija knjiga. Sva ona zapažanja od kojih se ovo djelo sastoji rezultat su Wittgensteinovog povratka filozofiji i njegovog ponovnog interesovanja za njene probleme. Jer, poslije objavljivanja Tractatusa, Wittgenstein se dugo nije bavio filozofijom sve do odlaska u Kembridž. Taj period, koji sigurno predstavlja Wittgensteinov pokušaj da se definitivno oslobodi filozofije, jedna je od mnogobrojnih konsekvenci isho­ dišnih tačaka Tractatusa. Jer, ako filozofija ne može izreći ono o čemu bi ona htjela da govori, onda je jedini pravi stav mislioca koji je to shvatio šutnja pred neizrecivim. Zato nam Wittgensteinov povratak filozofskim problemima pokazuje koliko i u kojoj mjeri on nije mogao bez filozofije. Za Wittgensteina filozofija nije bila zanimanje, poziv poput ili pored ostalih. Ona je za njega bila isto što i život. U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein nije imao am­ bicije koje je imao kad je pisao Tractatus. Iako je stavove Trac­ tatusa na kraju sam proglasio besmislenim, jer su filozofski, ipak je smatrao da je istina saopštenih misli u ovom djelu »definitivna i neoboriva«9) i da je svojim mišljenjem »u biti konačno riješio probleme«10*). Filozofska istraživanja, naprotiv, ne donose nikakve neoborive istine niti konačna rješenja, nego predstavljaju samo pokušaj da se nešto kaže o vrlo složenim i teškim pitanjima jezika da bi se tako približilo osnovnom pitanju prirode i funkcije filo­ zofije same. Ono što Wittgenstein hoće jest samo da iznese svoja zapažanja povodom pojedinih filozofskih problema i time ne želi da drugima »uštedi mišljenje«11) nego da, koliko je to god moguće, ostale potakne da dođu do vlastitih misli o tim pitanjima. Moramo reći da je Wittgensteinu zaista i uspjelo da svoje misli iz »Filozof­ skih istraživanja« učini polaznom osnovom za brojne filozofske rasprave o pitanjima jezika i filozofije koje možemo susresti u savremenoj filozofiji naročito u naše vrijeme. Na Filozofskim istraživanjima Wittgenstein je radio mnogo godina. Kako sam Wittgenstein kaže u predgovoru, to djelo je skup skica o pojedinim problemima koje su nastale u vrijeme njegovih čestih putovanja: »Ova knjiga je zapravo samo jedan album«12). Te 9) Isto, predgovor, str. 25. 10) Isto, str. 25. 1J) L. Wittgenstein: Philosophische JJntersuchungen, Schriften Frankfurt am Main, 1960, str. 286. 12) Isto, str. 286.

16

skice se tiču raznovrsnih problema i povezane su u jednu cjelinu kao odvojeni, numerisani odjeljci. Tako su se u Filozofskim istra­ živanjima izgubile one izvanredne odlike Wittgensteinovog stila koje predstavljaju jedan od izuzetnih kvaliteta Tractatusa, ona kristalnost i raspoređenost stavova koju su neki interpreti upoređivali sa pojedinim melodijskim linijama fuge tvrdeći da Tractatus ima strukturu fuge. U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein se više ne služi kategoričkim stavovima da izrazi ono što misli. Ovdje on upotrebljava obične rečenice i često se služi dijalogom sa zamišljenom ličnošću, koji mu omogućava da postavlja pitanja i sam na njih odgovara. Dok se za Tractatus može tvrditi da je uglavnom napisan u duhu tradicionalnog načina filozofiranja, dotle su Filozofska is­ traživanja sasvim originalna i predstavljaju pravu novost u filo­ zofiji. Ovo djelo nije nastavljanje ili dalja analiza onoga što je već neko mislio, nego Filozofska istraživanja predstavljaju novo po­ glavlje u is tori j i filozofskog mišljenja«13). 1. Jezik kao skup jezičkih igara Teorija po kojoj je jezik slika svijeta — koja u Tractatusa zauzima jedno od centralnih mjesta — u Filozofskim istraživanji­ ma gubi svaki značaj. Ovdje funkcija jezika nije više odslikavanje. Odbacivanje shvatanja stava kao slike činjenice Wittgenstein izvodi odmah u početku djela i uvodi pojam »jezička igra«, objašnjava­ jući da se cijela upotreba riječi događa u obliku igre pomoću koje djeca uče svoj maternji jezik14). Sve takve igre skupa Wittgenstein naziva jezičkim igrama i smatra da se uvijek kad je u pitanju pri­ mitivni jezik može govoriti o njemu kao o jezičkoj igri15). Tu na­ lazimo i određenje pojma jezičke igre koji Wittgenstein upotreb­ ljava kroz cijelo djelo: »Jezik i djelatnosti kojima je on ispreple­ ten nazivam 'jezičkom igrom’«16). Pojam »jezička igra« Wittgenstein nije prvi put upotrebio u Filozofskim istraživanjima. On se još ranije pojavljuje u njegovim predavanjima koja su objavljena pod naslovom Plava knjiga. Je­ zičke igre su »načini upotrebe znakova jednostavniji od onih na koje upotrebljavamo znakove našeg vrlo komplikovanog svako­ dnevnog jezika«17). To su »forme jezika kojima djeca počinju da str. 56.

str. 17.

13) J. Hartnack: Wittgenstein und die moderne Philosophie, 14) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 7. 15) Uporedi isto, § 7. 16) Isto, § 7. 17) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, Oxford, 1960,

17

upotrebljavaju riječi. Proučavanje jezičkih igara je proučavanje primitivnih formi jezika ili primitivnih jezika«18). Odlomak iz Augustinovih Confessiones, koji Wittgenstein na­ vodi na samom početku djela, treba da pokaže jedno od shvatanja suštine ljudskog jezika: riječi jezika imenuju predmete, a stavovi su veze takvih imenovanja. U osnovi ovog shvatanja jezika stoji ideja da svaka riječ u jeziku ima svoje značenje koje je zapravo predmet koji ona zastupa u jeziku19). Ovo shvatanje u istovetnoj formi nalazimo i u Wittgensteinovom Tractatusu: riječi jezika su imena sa određenim značenjem kojima se služimo za imenovanje predmeta. Od ovakvog shvatanja jezika i njegove funkcije u Filo­ zofskim istraživanjima nije ostalo ništa. Kao što postoji jedno nepregledno mnoštvo jezičkih igara, tako postoji i bezbroj načina upotrebe riječi i jedna od njih je imenovanje predmeta. Dakle, riječ može biti i ime, ali ona nije samo to. Riječ može služiti za mnoštvo drugih funkcija što zavisi od toga u kojoj i kakvoj jezičkoj igri se ona pojavljuje. Za ilustraciju ovog svog mišljenja Wittgenstein se služi upoređivanjem riječi sa raznolikim alatom koji se nalazi u jednoj radionici i zaključuje: »Kao što su različite funkcije ovih predmeta, tako su različite funkcije riječi«20). Tako se jezička igra pojavljuje kao polje funkcionisanja i jednog određenog značenja svake riječi koja se u njoj pojavljuje. U okvirima jedne jezičke igre riječ ima jednu određenu funkciju. Ali ta se funkcija lako može promijeniti kad riječ uđe u drugu jezičku igru. U drugoj i drukčijoj jezičkog igri riječ može da primi sasvim novu funkciju, koja ne stoji ni u kakvoj vezi s onom iz neke druge jezičke igre. Tako jedna ista riječ može imati bez­ brojno mnogo funkcija, a njeno značenje zavisi od toga kakvu funkciju ima u igri u kojoj se pojavljuje. Svaka jezička igra predstavlja zasebni jezički sistem koji raspolaže određenim riječima i njihovim precizno određenim funk­ cijama. Zato jezičke igre nisu nekompletni dijelovi jezika nego svaka za sebe predstavlja cjeloviti sistem ljudske komunikacije21). Ovo Wittgensteinovo mišljenje o prirodi jezika se potpuno suprot­ stavlja onom iz Tractatusa prema kome je jezik bio slika činje­ nica i jedinstveni sistem koji je služio za ljudsku komunikaciju. Naš jezik je sistem ili skup svih bezbrojnih jezičkih igara, a ne nikakva slika svijeta. Kako postoje bezbrojne funkcije riječi, tako postoji i bezbrojno mnogo vrsta stavova. Svaka jezička igra nije ništa čvrsto i jednom za uvijek dato, kao što to nisu ni funk18) 19) ») 21)

Isto, str. 17. L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 1. Isto, § 11. L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, str. 81.

18

čije riječi u okviru različitih igara. Zato su mogući uvijek novi jezički sistemi, nove jezičke igre, dok druge mogu zastarjeti i pres­ tati da se upotrebljavaju22). Ovo Wittgensteinovo shvatanje upu­ ćuje na to da se o jeziku misli kao o nečem živom, nečem što je u stalnom obnavljanju i regeneraciji. Jezik nije nešto što je jednom za uvijek dato u jednoj određenoj formi, nego se uvijek mijenja, dodaju se novi sistemi, a isključuju stari koji se više ne mogu upotrebi ti. Tako jedna određena jezička igra nije tek jednostavno dio te cjeline ili skupa koji nazivamo jezikom, nego svaka od njih predstavlja jednu djelatnost, jednu životnu formu. Svaka jezička igra kao i jezik u cjelini je živa i podložna promjenama i razvoju. »Predstaviti jedan jezik znači predstaviti životnu formu«23) i »go­ vorenje jezika je jedna djelatnost ili jedna životna forma«24). Da u jeziku ne govorimo uvijek »o stvarima« tj. da jezik nije uvijek i samo imenovanje predmeta, Wittgenstein pokazuje na primjerima riječi: voda! pomoć!, koje ovako upotrebljene nisu ni­ kakvo imenovanje. Ali, te iste riječi u sklopovima drugih jezičkih igara, gde dobivaju drugu funkciju, mogu postati imena za neke predmete i tako značiti njihovo imenovanje25). Imenom Wittgenstein naziva razne i na mnogo različitih na­ čina upotrebljene vrste riječi, a imenovanje se pojavljuje kao izu­ zetna veza riječi s predmetom. U Filozofskim istraživanjima ime­ novanje je za Wittgensteina »čudnovati duševni akt«, nešto kao »krštenje jednog predmeta«26). Iako on imenovanje ne smatra os­ novnom funkcijom jezika, nego jednom od mnogobrojnih koje jezik obavlja, ipak ime u Filozofskim istraživanjima označava ono zaista jednostavno27). Ali, ovo jednostavno nema onaj smisao koji je imalo u Tractatusu, Jednostavno u Tractatusu su uvijek bili predmeti na koje su se imena odnosila i zastupala ih u stavo­ vima. U Filozofskim istraživanjima zastupa se stanovište da se o jednostavnom, odnosno složenom, ne može govoriti izvan jezičkih igara. Drugim riječima, ne postoji apsolutno jednostavno ili slo­ ženo, niti su jednostavnost i složenost apsolutni kvaliteti sadržani u samim stvarima, nego se u određenim jezičkim igrama nešto može pojaviti kao jednostavno, odnosno složeno, ali to za drugu jezičku igru ne mora da važi, jer ovdje može nešto drugo da figu­ rira kao jednostavno odnosno složeno. Jednostavno i složeno su za Wittgens teina riječi koje se »upotrebljavaju na bezbrojno mnogo ) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 23. 23) Isto, § 19. ") Isto, § 23. 25) Uporedi isto, § 27. 26) Uporedi isto, § 38. 27) Isto, § 39. 22

19

različitih načina i na razne načine međusobno srodnih oblika«23). Zato pitanje o jednostavnosti i složenosti ima smisla samo onda kad je postavljeno u okvirima jedne određene jezičke igre. Imena nema izvan jezičkih igara kao što Frege smatra da riječ ima zna­ čenje samo u stavnoj vezi29). Izvodeći razliku između imenovanja i opisivanja, Wittgen­ stein u Filozofskim istraživanjima tvrdi da imenovanje ne stoji na istom nivou sa opisivanjem, jer »Imenovanje je tek priprema za opisivanje«30). Imenovanjem jednog predmeta u jezičkoj igri nije se još ništa učinilo, isto kao što se postavljanjem šahovskih fi­ gura na njihova mjesta nije učinio nijedan potez u šahovskoj igri. Tek u opisu predmet dobiva svoje objašnjenje. Wittgenstein je odredio jezik kao skup bezbrojno mnogo raz­ ličitih jezičkih igara. Da bi te razne jezičke igre mogle da čine taj skup koji zovemo jezikom i da budu dijelovi toga skupa,, mo­ ralo bi da među njima postoji nešto što je svima njima zajedničko i što bi predstavljalo njihovu suštinu. Međutim, Wittgenstein to negira. Pojave koje zovemo jednim imenom jezičkih igara nemaju među sobom ničeg zajedničkog, nego su na mnogo različitih na­ čina srodne. Ova srodnost je ono što nam omogućava da ih zovemo jednim imenom. Ovo Wittgensteinovo mišljenje ima protiv sebe cjelokupnu tradiciju esencijalističke filozofije. Jer, da bi neki članovi činili jednu klasu, oni bi morali imati nešto zajedničko što ih povezuje u tu klasu i po čemu je klasa formirana. Wittgensteinova klasa jezičkih igara nema ničeg što bi svim članovima bilo zajedničko. Ako uporedimo različite jezičke igre međusobno, onda mo­ žemo zapaziti da jedne igre liče na druge, druge imaju sličnosti s trećim itd. Tako među njima postoji »jedna komplikovana mreža sličnosti«31) koja ih sve prožima i povezuje. Za ove sličnosti među jezičkim igrama Wittgenstein upotrebljava termin »porodične slič­ nosti«. One obuhvataju različite sličnosti »u velikom i malom«32) koje postoje među članovima jedne porodice. Kako sve jezičke igre zajedno »čine porodicu«33) to je ono što ih karakteriše i pove­ zuje u cjelinu, smatra Wittgenstein, upravo ova vrsta sličnosti. Vrlo je karakteristično ono što Wittgenstein kaže o pojmu igre kad se zna da mu upravo taj pojam služi da objasni svoje 2«) Isto, ») Isto, 3°) Isto, 31) Isto, 32) Isto, 33) Isto, 2*

§ 38. § 49. § 49. § 66. § 66. § 67.

20

shvatanje prirode i funkcionisanja jezika. Ako se pitamo: šta je igra? i pokušamo na to odgovoriti, onda ćemo vidjeti da je pojam igra u stvari pojam sa nejasnim granicama, pa se zato o njemu može samo reći: »to i slično zovemo igrom«34). Tu ne možemo povući nikakve granice što je nužno da bi se nešto moglo do kraja odrediti. Ali to što ne znamo o igri nije nikakvo neznanje. Jer, smatra Wittgenstein, nije riječ o tome da mi ne poznajemo granice toga pojma, nego one nisu ni povučene, njih jednostavno nema, pa ne znamo dokle igra još uvijek jest, a gdje je više nema. Igra je određena svojim pravilima, ali njima ona nije nikad pot­ puno ograničena. Njena pravila nisu nikad potpuno određena i zato se ni ona sama ne može do kraja odrediti. Kad Wittgenstein upoređuje jezik sa skupom igara, onda je jasno da želi da kaže da sve ono što važi za igre važi i za jezik. Odatle proizlazi da ni jezik nema svojih čvrstih granica, da mu se uvijek može nešto novo dodati i tim dodavanjem nešto na njemu promijeniti. A kad nema svojih jasnih granica, onda se vrlo teško može odrediti. Međutim, Wittgenstein kao i da nema potrebu da precizno definiše ono što je jezik, jer bi nastojanjem oko definicije jezika došao sam u situaciju da postupa na način tra­ dicionalne esencijalističke filozofije, način koji Wittgenstein u ovom djelu eksplicitno i bez rezerve odbacuje i negira kao nepri­ mjeren pravoj prirodi filozofskih problema. Da bismo jednu jezičku igru kojom se služimo pravilno upotrebljavali, moramo poznavati njena pravila i slijediti ih ako ne želimo da pri upotrebi igre zapadnemo u greške. Ono što su za igre njihova pravila, to su za jezičke igre gramatička pravila. O prirodi gramatičkih pravila Wittgenstein je govorio u svojim pre­ davanjima između 1930. i 1933. godine o kojima preko Moorea imamo dragocjene podatke. Gramatička pravila su za Wittgensteina sva slučajna i proizvoljna. Ovu proizvoljnost Wittgenstein objaš­ njava nemogućnošću da se bilo koje gramatičko pravilo opravda, zbog čega nemamo nikakvih razloga da jedno pravilo slijedimo pri­ je nego neko drugo, kao što i kad jedno pravilo slijedimo ne možemo navesti razloge zbog kojih to činimo. Pošto su proiz­ voljna, gramatička pravila nisu ni istinita ni lažna. Zato ih treba smatrati jezičkim simbolizmom35). No i pored toga što su slučajna, gramatička pravila moramo slijediti da ne bismo stalno bili u prilici da stvaramo jezičke zbrke, kao što moramo poznavati i poštovati pravila bilo koje igre “) Isto, § 69. *5) G. E. Moore: Wittgenstein Lecture in 1930—1933, uporedi str. 277 citirano prema G. E. Moore: Philosophical Papers, London, 1959.

21

da bismo mogli u njoj učestvovati. Jer, nekonsistentna i neadekvat­ na pravila vode u nerazrješive zbrke, pa se svaka igra mora preki­ nuti i završiti prije nego što bi to trebalo da bude. Kako u našim jezičkim igrama po više puta slijedimo jedno isto pravilo, to slijed pravila postaje navika našeg života36). Kad je pravilo jednom utvrđeno i određeno, onda su linije njegovog slijeđenja već date, pa se sve zna unaprijed. Svi koji poznaju jedno pravilo, slijede ga na isti način. A kako su linije slijeđenja unaprijed utvrđene, to se pravilo slijepo slijedi, bez mo­ gućnosti bilo kakvog izbora37). Slijeđenje pravila je tako praktična djelatnost, kao što je razumijevanje jednog jezika znak da smo ovladali jednom tehnikom38). Iako je jezik »lavirint puteva«39), ipak se ljudi u jeziku vrlo često slažu i podudaraju. To njihovo slaganje u jeziku nije, smatra Wittgenstein, njihovo podudaranje u mišljenju, nego u »životnoj formi«40). Jer, jezik za Wittgensteina nije tek i samo instrument ljudske komunikacije41) kojim možemo vršiti određeni uticaj na druge ljude42), nego prije i iznad svega životna forma. Vidjeli smo da sve jezičke sisteme komunikacije Wittgen­ stein naziva jezičkim igrama zbog toga što su oni »manje ili više slični onome što u običnom jeziku nazivamo igrom«43). Da li se tako složena tvorevina kao što je jezik može upoređivati i ob­ jasniti pojmom igre? U smislu odgovora na ovo pitanje idu raz­ matranja R. E. Gahringera u njegovom napisu: Mogu li igre ob­ jasniti jezik?44). Igre su aktivnosti koje se izvode po određenim pravilima. Ta pravila su najčešće samo implicitno prisutna u igri, ona su u većini slučajeva proizvoljna, ali se moraju poznavati da bi se igra uopšte mogla igrati. U ovim tačkama jezik bi se lako mogao shva­ titi u analogiji s igrama. Ali postoje neke bitne osobine igara koje nijedan jezik ne može da posjeduje. Glavna svrha svake igre je pobjeda, a njen cilj izvjesno zadovoljstvo i odmor. U odnosu na jezik ni jedna ni druga značajna osobina igre nema nikakvog*) *) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 199. 37) Isto, § 219. 3«) Isto, § 199. 39) Isto, § 203. «) Isto, § 241. 41) Isto, § 569. 42) Isto, § 491. 43) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, str. 81. *) R. E. Gahringer: "Can Games Explain Language?", Jurnal of Philosophy, vol. 56, No. 16, July 1959.

22

smisla. Pa ipak, ono što je najvažnije, igra je jedna vrsta komuni­ kacije među ljudima kao što je jezik njen fundamentalni oblik. Kao što dva čovjeka komuniciraju riječima, tako su dva igrača tenisa u kontaktu preko reketa i loptice. Tako se pokazuje da igre zaista imaju osnovnu osobinu jezika, ali one ne pretpostavljaju komunikaciju nego su same jedna njena forma. Jezik je svakako fundamentalniji oblik komunikacije, pa ga stoga igre ne mogu objasniti. Tako je odgovor na naše pitanje dijelom pozitivan, a di­ jelom negativan: jezik se može posmatrati u analogiji s igrama, ali one ne mogu služiti za njegovo objašnjenje. To na određeni način pokazuje i Wittgensteinova uspjela analogija jezika i igre pri čemu treba imati na umu da pojam jezičke igre za Wittgensteina ne znači samo jezičku komunikaciju, nego prije svega zajedničku formu života ljudi u komunikaciji. 2. Značenje riječi Problematika značenja dobila je u posthumno objavljenim Wittgensteinovim djelima potpuno novi smisao u odnosu na Tračtatus. Značenje riječi kao imena u Tractatusu je bio predmet koji je tim imenom bio zastupljen u stavu, pa riječ nije ništa značila ako nije ništa zastupala. Još je u svojim predavanjima između 1930. i 1933. godine Wittgenstein objašnjavao da je značenje riječi u jeziku određeno ili utvrđeno gramatičkim pravilima koja se upotrebljavaju u okvirima jedne jezičke igre. Svaka označavajuča riječ ili simbol mora da pripada nekom jezičkom sistemu, a zna­ čenje riječi je njeno »mjesto« u »gramatičkom sistemu«45). Tako se značenje riječi konstituiše gramatičkim pravilima koja se pri­ mjenjuju u jeziku, ali to ne znači da je značenje zbir tih pravila. Svoje mišljenje Wittgenstein je suprotstavio nekim gledištima u vezi sa značenjem riječi koje je on smatrao pogrešnim. U preda­ vanjima je govorio o tri takva gledišta: 1. Značenje riječi je izvjesna slika s kojom se riječ u asoci­ jaciji povezuje. To je kauzalna teorija značenja riječi za koju Witt­ genstein smatra da se ponekad može upotrebiti ukoliko ne mo­ žemo da razumijemo riječ dok se na nju ne nadoveže slika, ali insistira na tome da je i slika isto toliko simbol koliko i riječ. 2. Značenje riječi se može dati ostenzivnom definicijom pri čemu je naznačeni objekat njeno značenje. U ovom slučaju objekat se može upotrebiti umjesto riječi i ima isto značenje kao i riječ. Ovo stanovište Wittgenstein potpuno odbacuje. 3. Riječ je u relaciji prema svom značenju kao što je vlastito ime u relaciji prema svom nosiocu. Wittgenstein smatra da ova 45) G. E. Moore: Wittgenstein Lecture in 1930—1933, str. 257.

23

teorija nije tačna zato što se nosilac imena uvijek može zamijeniti imenom, dok značenje riječi ne može nikad zamijeniti riječ. Riječ ne može nikada biti reprezentant svoga značenja kao što je ime reprezentant svoga nosioca. U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein je definitivno od­ bacio svoje stanovište o značenju riječi iz Tractatusa. Zaključujući da je pogrešno smatrati da je značenje riječi predmet koji riječ zastupa u jeziku, Wittgenstein je pisao: »Važno je utvrditi da je riječ »značenje« upotrebljena suprotno duhu jezika, ako se njome označava stvar koja »odgovara« riječi. To znači, značenje imena zamijeniti nosiocem imena«46). Značenje riječi nije nikakav pred­ met na koji se ona odnosi, nego »značenje riječi je njena upotreba u jeziku«47). Ako se pod značenjem riječi podrazumijeva njena upotreba u jeziku, onda se postavlja pitanje: kako se može znati značenje jedne riječi? Da li je značenje poznato onda kada se navedu sve jezičke igre u kojima se jedna određena riječ upotrebljava? Na ova pitanja Wittgenstein odgovara da svaka riječ mora da ima »porodicu značenja«48). Wittgenstein dopušta da se značenje imena ponekad može objasniti ukazivanjem na njegovog nosioca, ali u principu nosilac imena nije isto što i značenje imena. Da značenje imena nije vezano za predmet Wittgenstein dokazuje: »Nešto cr­ veno se može raspasti, ali crveno kao crveno ne može i zato je značenje riječi »crven« nezavisno od egzistencije bilo koje crvene stvari«49). 3. Obični, idealni i privatni jezik Kad god se govori o jeziku, onda je uvijek riječ, smatra Wittgenstein, o našem svakodnevnom jeziku. Wittgenstein se pita nije li taj jezik suviše grub za sve ono što bismo htjeli reći i treba li zbog toga stvoriti neki drugi jezik koji ne bi bio takav. Njegovi odgovori na ova pitanja su negativni: svakodnevni jezik je potpuno dovoljan da izrazi sve što želimo da kažemo, te je prema tome postojanje nekog drugog jezika pored ovog sasvim suvišno i ne­ potrebno. Svaki stav našeg običnog jezika onakav kakav je pot­ puno je u redu — zato nam ne treba nikakav »bolji« jezik koji bi bio savršeniji od ovog svakodnevnog. Wittgensteinove misli o dovoljnosti i korektnosti svakodnev­ nog jezika postale su polazna osnova za cijelu jednu filozofsku školu savremene filozofije koja je u filozofskoj literaturi poznata pod zajedničkim imenom »filozofija običnog jezika«. Istovremeno, *) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 40. 47) Isto, § 43. •) Isto, § 77. 49) Isto, § 57.

24

ovo stanovište se suprotstavlja stavovima znatne grupe filozofa našeg vremena, čija mišljenja imaju svoje izvore u filozofiji mo­ dernog pozitivizma, a danas nam se predstavljaju kao pristalice metalogike. Ova grupa filozofa zastupa mišljenje da je ne samo svakodnevni jezik koji nam služi da se sporazumijemo sa drugim ljudima nego i jezik koji upotrebljavamo u naukama i u filozo­ fiji ispunjen nizom nepreciznosti i zbrke i zato nedovoljan da iz­ razi sve ono što ulazi u pojedine sfere čovjekove duhovne djelat­ nosti. Te nepreciznosti kojima je ispunjen naš jezik nije moguće ukloniti nekim jednostavnim postupkom, čak i pod pretpostavkom da se one nekako otklone, ipak tako pročišćeni jezik nije dovoljno egzaktan i savršen i zato se pomoću njega ne mogu formulisati naučne istine savremene nauke. Zato je potrebno konstruisati nove tzv. idealne jezike koji će zadovoljavati u najvećem mogućem stepenu naše zahtjeve egzaktnosti i preciznosti i tako omogućiti da se adekvatno izraze savremena dostignuća u svim oblastima čo­ vjekovog života. Takvi jezici su svakako jezici simbola koji pomoću jednoznačno određenih i definisanih znakova mogu da izraze cje­ lokupno ljudsko iskustvo u nizovima stavova koji strogo logički slijede jedan iz drugog i tako znače dostignuće zavidnog stepena egzaktnosti i preciznosti. Ovi jezici su sagrađeni poput simboličkih jezika matematičkih nauka, a mogućnost konstruisanja simbolič­ kih jeziČkih sistema je praktično beskrajna, što znači da može postojati bezbroj takvih jezičkih sistema koji su međusobno rav­ nopravni i sagrađeni na istim osnovnim principima. U vezi sa Wittgensteinovim shvatanjima jezika stoje nesum­ njivo i njegova razmatranja pojma ideala. Kao što pored ili umjesto našeg svakodnevnog jezika nije potreban nikakav idealni jezik, jer već ovaj obični sadrži sve bitne elemente, pa je riječ samo o tome da se on pročisti i usavrši, tako i ideal koji stoji pred nama moramo pronaći u realnosti. Mi se ne možemo odreći ideala, smatra Wittgenstein, on čvrsto stoji u našim mislima i »ne postoji nešto što bi bilo vanjsko u odnosu na njega: u tom prostoru bi nedostajao »životni vazduh««50 Neizbježnost sudjelovanja na ostva­ renju ideala Wittgenstein upoređuje sa nužnom upotrebom naočala koje nam stoje pred očima, pa se ne može gledati drukčije nego kroz njih. Ali, dolaženje do ideala vezano je, smatra Wittgenstein, za realnost. Ideal izvan realnosti ne postoji, mi ga moramo pro­ naći u njoj, jer je on tu. Kao što ideal treba pronaći u realnosti, tako i idealni jezik treba dostići u realnosti našeg svakodnevnog jezika, a ne njegovom konstrukcijom koji će se odvijati izvan našeg običnog jezika. U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein je razmotrio i problem privatnog jezika. Naime, u našem jeziku postoji jedna na») Isto, § 103.

25

ročita vrsta riječi koja služi za to da se njima označe naša osje­ ćanja. Za razliku od vanjskih fenomena koji su svima dostupni i poznati, naša osjećanja nose karakteristike nečeg što je naše vlastito, nečeg što pripada samo našoj ličnosti, njeno unutrašnje i privatno. Ovakva osjećanja se izražavaju pomoću naročitih riječi koje čine tzv. privatni jezik. Osnovna karakteristika svakog pri­ vatnog jezika, koji je vezan isključivo za jednu određenu ličnost, jeste ta da ga samo ta ličnost razumije. Svim ostalim ljudima je taj i takav jezik nerazumljiv. Wittgenstein želi da pokaže da takvi jezici u stvari ne pos­ toje, jer nijedno jezičko iskustvo ne može biti privatnog karaktera. Moja osjećanja su lična i to je ono suštinsko, smatra Wittgen­ stein, ne po tome što ja imam svoj vlastiti primjerak određenog osjećanja, nego po tome što ne znam da li drugi imaju takođe takva osjećanja ili možda nešto drugo51). No, bez obzira na to, kad već uspijem da osjećanja koja imam smjestim u riječi i tako ih iskažem u jeziku, taj jezik ne može biti »privatni«, jer ga i drugi razumije isto kao i ja. Šta to znači, pita se Wittgenstein, da drugi ne može osjećati moj bol? Koji je to moj bol? Ukoliko hoćemo da smisleno govorimo, uvidjećemo da je moj bol isto što i bol drugih, da nemam samo ja osjećaj bola, i to bola koji bi bio samo moj bol. Pokazuje se štaviše da različiti ljudi osjećaju bol ne na sličnim nego na istim mjestima. Tako se vidi da je riječ »osjećaj« riječ »našeg zajedničkog, a ne samo meni shvatljivog jezika«52). Upotreba ove riječi treba da dobije jedno konačno objašnjenje i opravdanje koje će svi razumjeti. Problemi koji iskrsavaju u vezi s pitanjem kako naš jezik može izraziti naša osjećanja »iščeznuće«, smatra Wittgenstein, »samo onda kada radikalno raskinemo s idejom da jezik funkcioniše uvijek na isti način i da služi uvijek za isti cilj: prenoše­ nje misli«53). Kad shvatimo da jezik ima niz različitih funkcija, da je to nešto što nije manje komplikovano od najsloženijeg organiz­ ma, onda nećemo više imati pred sobom probleme kao što je ovaj privatnog jezika. Jezik kao jezička igra je životna forma ljudi, ali i instrument njihove komunikacije, mogućnost da se sporazumijemo s drugima i da na njih djelujemo. Zato se ne smije ispustiti iz vida njegova socijalna dimenzija, činjenica da je jezik rezultat za­ jedničkog života ljudi i njihove društvene prakse. «) Isto, § 272. 52) Isto, § 261. 53) Isto, § 304.

26

4. Priroda filozofskih problema Iako je utvrdio da je svakodnevni jezik korektan i dovoljan da izrazi sve ono što treba da se smjesti u riječi jednog jezika, Wittgenstein je pokazao da i taj jezik sadrži izvjesne zbrke i ne* jasnosti. A te nepreciznosti i zbrke u jeziku su znak, po Wittgensteinovom mišljenju, da postoje filozofski problemi: »Filozofski problemi nastaju onda kad jezik slavi«54). Iako filozofski problemi nisu nikakvi empirijski problemi, ipak se svi oni mogu riješiti, smatra Wittgenstein, »uvidom u poslovanje našeg jezika«55). Zato nam za njihovo rješenje nisu potrebna nikakva nova iskustva. Sasvim je dovoljno ono što već od ranije znamo i samo to poz­ nato treba na novi način srediti. Zadatak je filozofije da otkloni zbrke u jeziku, pa se zato ona pojavljuje kao »borba protiv opči­ njavanja našeg razuma putem našeg jezika«56). Filozofski problemi koji proističu iz nerazumijevanja naših jezičkih formi, imaju karakter dubine i dubokih nemira. Oni su, smatra Wittgenstein, tako duboko u nama usađeni kao što su to i forme jezika, pa je njihov značaj istog stepena kao i onaj našeg jezika. Kad god filozof upotrebljava riječi kao što su: znanje, bi­ tak, predmet itd. da bi zahvatio u suštinu stvari, uvijek mora na­ novo da se pita da li su i kako su te riječi upotrebljene u obič­ nom jeziku koji je njihov zavičaj. Time bi se, smatra Wittgenstein, izbjeglo dosta teškoća koje nastaju zbog neodređenog značenja pojmova koje upotrebljavamo. Osim toga, filozofi su skloni da upotrebljavajući ove pojmove u filozofiji, njima pridaju još neka specijalna značenja i dodaju ili mijenjaju nešto u njihovom sadr­ žaju, tako da se onda ti pojmovi znatno razlikuju od istih poj­ mova kako se oni pojavljuju u običnom jeziku. Metafizička upo­ treba pojmova koja je karakteristična za filozofiju na taj način, smatra Wittgenstein, mijenja nešto na prvobitnom izgledu i u sadr­ žaju tih pojmova, na njihovom značenju koje imaju u običnom jeziku, što svakako doprinosi povećanju zbrke u jeziku. Zato je jedna od Wittgensteinovih namjera u Filozofskim istraživanjima da ove riječi sa metafizičke vrati na njihovu svakodnevnu upo­ trebu57). Događajem u filozofiji Wittgenstein smatra svako otkriće bilo kako jednostavnog besmisla u koji je zapao naš razum kad je pokušao da preskoči granice jezika. Dakle, u filozofiji se otkri­ va besmisao, ali filozofija sama ne može da utiče na stvarnu 54) 55) 56) 57)

Isto, Isto, Isto, Isto,

§ 38. § 109. § 109. § 116.

27

upotrebu jezika. Jedino što može jest da tu upotrebu opiše. Ona ne može ni da zasnuje upotrebu jezika, jer »ona ostavlja sve ona­ kvo kakvo jeste«58). Tako je Wittgenstein u Filozofskim istraži­ vanjima ostao kod svojih ranijih tvrdnji o prirodi filozofije iz 1913. godine: »U filozofiji nema nikakvih dedukcija; ona je čisto deskriptivna«59). Filozofija ne može ništa izmijeniti u svijetu, ona pušta da sve bude onakvo kakvo jest. Filozofija ništa ne objaš­ njava niti slijedi. Zato se filozofijom može zvati i ono, smatra Wittgenstein, što je moguće prije svakog novog otkrića i prona­ laska60). Posao filozofa sastoji se u »prikupljanju sjećanja prema jednom određenom cilju«61). Različita pojednostavljenja i zbrke su tako duboko usidrene u našem običnom mišljenju i svakodnevnom životu da ih uopšte ne možemo zapaziti ili ih vrlo teško primjećujemo. One se ne vide ne zato što su rijetke i neobične, nego upravo zato što su jedno­ stavne i svakodnevne. A ono što je stalno i obično vrlo se teško zapaža, jer u oči pada samo novo i iznenađujuće. No, siguran simptom da takve zbrke postoje u našem jeziku iako ih ne mo­ žemo uvijek zapaziti, jest postojanje filozofskih problema. Zbrke koje nastaju u jeziku su različite prirode, ali najčešće potiču oda­ tle što se jedna jezička igra shvata u analogiji s drugom bez ika­ kve osnove ili kad razum želi da prekorači granice jezika. Tako je filozofski problem simptom za to da nešto nije u redu s našim je­ zikom, a zadatak filozofa sastoji se upravo u tome da pronađe grešku i otkloni je. Rješenju filozofskog problema treba da pret­ hodi otkriće gdje je i zašto je logika jezika bila pogrešno shva­ ćena. Zato se filozofsko otkriće nikad ne sastoji u tome, kao što je slučaj kod drugih otkrića, da se pokaže nešto novo i neobično, nego da se ono što je već tu, što se već zna, neposredno osvijetli i analizira. Tako filozofija u naše znanje ne unosi nikakve nove činjenice, nego samo pomaže da se ono što se zna sredi bez ikakve zbrke i nejasnosti. Cilj filozofske argumentacije je da se dođe, kako Wittgen­ stein kaže, do potpune jasnoće. Ali ova potpuna jasnoća ne znači, za Wittgensteina, rješenje filozofskih problema, nego njihovo iščezavanje. Filozofski problemi nestaju u jezičkoj igri koja bes­ prijekorno funkcioniše u svojoj potpunoj jasnoći, nestaju onda kada jezik sam dostigne takav stepen vlastite upotrebe da se u njemu više ne pojavljuju nikakva zbrka i nikakvi problemi. ss) Isto, § 124. 59) L. Wittgenstein: Aufzeichnungen iiber Logik, September 1913, Schriften, Appendix I, str. 186. w) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 126. 61) Isto, § 127.

28

5. Metoda filozofije U Tractatusu je jedina ispravna metoda filozofije bilo to da se izriču stavovi posebnih nauka i da se svakom ko hoće da kaže nešto metafizičko odmah pokaže da stavni znakovi koje upo­ trebljava u svojim stavovima nemaju nikakvo značenje62). U Filo­ zofskim istraživanjima Wittgenstein ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovre­ meno su i različite terapije63). Jer, »filozof obrađuje pitanje kao bolest«64). Ova Wittgensteinova analogija filozofskih metoda sa terapijama i filozofskog tretmana pitanja sa tretmanom bolesti vjerovatno je rezultat, s jedne strane, njegovog vlastitog odnosa prema filozofiji, a s druge strane, njegov apel za jednim obuhvatnim pristupom filozofskim problemima. Tek onda kad je problem široko zahvaćen i proanaliziran, moguće je ukazati na puteve nje­ govog rješenja. Ne samo da filozofsku metodu razumije u poređenju sa terapijama za liječenje bolesti, nego čak Wittgenstein sma­ tra da sam filozof »mora da izliječi mnoge bolesti razuma da bi mogao doći do pojmova zdravog ljudskog razuma«65). Ove bolesti razuma su za Wittgensteina najvjerovatnije različite metafizičke spekulacije do kojih je došla i njima se služila većina filozofa prošlosti. Iznoseći osnovne karakteristike Wittgensteinove metode, Josć Ferrater Mora tvrdi da tu nije riječ o jednoj od filozofskih metoda, jer Wittgensteinova metoda ne utemeljuje nikakvu filo­ zofsku zgradu, nego je ona nauka o zdravlju, ona je u preciznom smislu ovog izraza »terapeutske prirode«. Zato kod Wittgensteina, smatra Ferrater Mora, »nije riječ o logičkom... *nego o terapeutskom pozitivizmu, o intelektualnoj psihoanalizi, o medicin­ skoj analitici«66). Govoreći o neizrecivosti jedne takve metode Ferrater Mor& zaključuje: »Njena 'eksplikacija' ne može biti ništa manje ni više od njene upotrebe. Njen sadržaj bi bio, kao što je bio filozofije Tractatusa, jedna djelatnost, jedan niz operacija. Objasniti Wittgensteina znači isto što i slijediti Wittgensteina. Njegova filozofija nije teorija, nego »apel«, apel na vlastitu, od predrasuda rastrganu, od straha poremećenu, od nemira pođrivenu svijest«67). 62) L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus, str. 189. «) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 133. w) Isto, § 255. 65) L. Wittgenstein: Remarks on the Foundation of Mathematics, Oxford. 1956, str. 157. tt) J. Ferrater Mork: »Wittgenstein Oder die Destruktion«, str. 23—24, citirano prema L. Wittgenstein: Schriften, Beiheft, Frankfurt am Main, 1960. 67) Isto, str. 24.

29

Ono čime se bavio, Wittgenstein je u svojim predavanjima između 1930. i 1933. godine, za razliku od dotadašnje filozofije, na­ zivao »modernom filozofijom«. Ona je dobila »novi predmet«, koji se nije mogao shvatiti kao doprinos »kontinualnom razvoju« filo­ zofije. Ono što se u filozofiji tada događalo, Wittgenstein je sma­ trao »čvorom« u razvoju ljudske misli i to upoređivao sa razvit­ kom dinamike i pojavom Galileja. Mada ovakve analogije nisu ni nove ni nepoznate u istoriji filozofije, ipak se mora priznati da su Wittgensteinova djela, svako na osoben način, značila novinu i dala nove impulse savremenom filozofskom mišljenju. Za svoj vlastiti posao Wittgenstein je izjavljivao da nije važno da li su njegovi rezultati istiniti ili nisu. Ono što je u svemu najvažnije jest to »da je pronađena nova metoda«68). 6. Filozofija i jezička igra Wittgenstein je utvrdio da zadatak filozofije treba da se sastoji u tome da se otkrije porijeklo i struktura zbrke koja je nastala u jeziku, jer nejasnosti jezika su siguran znak da filozof­ ski problemi postoje. Zbrke u jeziku su simptom filozofskih pro­ blema, pa zato otklanjanjem nejasnosti u jeziku postižemo situ­ aciju u kojoj filozofski problemi nisu našli svoje rješenje, nego su kao problemi nestali. Filozofija treba da nas oslobodi nevolja koje imamo sa našim jezikom, a koje nastaju onda kad jednu jezičku igru svjesno ili nesvjesno upotrebljavamo u analogiji s ne­ kom drugom ili kad ne poznajemo dovoljno njena pravila. Jer jezik se ne može pravilno upotrebljavati ako se ne poznaju nje­ gova pravila, kao što se nijedna igra ne može igrati, a da se ne slijede njena pravila. Wittgensteinov cilj u filozofiji jeste: muhi pokazati izlaz iz čaše za muhe69). Riječ je, dakle, o tome da se moramo osloboditi filozofskih problema, moramo »donijeti mir« filozofiji, moramo učiniti da filozofski problemi »iščeznu«, da se više ne pojavljuju zbrke i nejasnosti u jeziku. To se postiže u situaciji potpune jasnoće jezičke igre koja nikako ne znači prečišćavanje ili upotpunjavanje sistema pravila za primjenu naših riječi70). U takvom obliku jezič­ ke igre filozofski problemi su nestali, a ona sama funkcioniše tako da se ne javljaju više nikakva pitanja i nikakvi problemi. Pogrešno bi bilo smatrati da je Wittgenstein u svojim kasni­ jim djelima, prvenstveno u Filozofskim istraživanjima, pokušao da filozofiju koncipira kao teoriju jezičkih igara ili čak kao jednu 68) G. E. Moore: Wittgenstein's Lecture in 1930—1933, str. 322. w) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 309. 7°) Isto, § 133.

30

određenu jezičku igru. Ni u ovom mišljenju nije moguće posto­ janje filozofske teorije, pa ni teorije jezičke igre, kao što je ne­ mogućnost svake pa i vlastite filozofske teorije bila jedna od naj­ značajnijih ishodišnih tačaka filozofije Tractatusa. Ako je u Tračtatusu implicite prisutno Wittgensteinovo stanovište da još jedino filizof može da ima pristup onome što se ne može izreći, da je­ dino filozofija može pokušati da izrekne neizrecivo, u Filozofskim istraživanjima jedini zadatak filozofije jest da pokaže kako su i zašto nastale zbrke u jeziku i da, otklanjajući ih, definitivno nas oslobodi svih filozofskih problema. Jelena BERBEROVIĆ

FILOSOFSKA ISTRAŽIVANJA

„Napredak se, uopšte, odlikuje time što izgleda mnogo veći nego što stvarno jeste ” NESTROJ

3 Filosofska Istraživanja

PREDG O VO R

Misli koje objavljujem na ovim stranicama proizvod su filosofskih istraživanja što su me zaokupljala poslednjih šes­ naest godina. One se odnose na mnoge predmete: na pojam zna­ čenja, razumevanja, stava, logike, na osnove matematike, na stanja svesti i na drugo. Sve ove misli zabeležio sam u vidu napomena, kratkih odeljaka, ponekad u dužim nizovima o istom predmetu, ponekad opet, brzo ga menjajući, prelazio sam iz jedne oblasti u drugu. Od samog početka nameravao sam da sve to jednom sažmem u jednu knjigu čiji sam oblik u različitim trenucima različito zamišljao. No bitnim mi se činilo to da misli u toj knjizi teku od jednog predmeta do drugog u prirodnom i neprekidnom sledu. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da svoje rezultate slijem u jednu takvu celinu, uvideo sam da mi to nikada neće poći za rukom. Da bi ono najbolje što sam bio kadar da napišem, uvek ostalo tek filosofska napomena; da bi moje misli začas splasnule ako bih pokušao da ih prisilim da, nasuprot njihovoj prirodnoj težnji, nastave u jednom smeru. — A to je, naravno, bilo povezano s prirodom samog istraživanja. Ono nas, naime, prisiljava da široku oblast misli prokrstarimo uzduž i popreko, u svim pravcima. — Filosofske napomene u ovoj knjizi u neku ruku predstavljaju obilje topografskih skica nastalih na tim du­ gim i zamršenim putovanjima. Istim tačkama, ili skoro istim, uvek se iznova prila­ zilo iz različitih pravaca, te su uvek skicirane nove slike. Bez­ broj ih je bilo rđavih ili nekarakterističnih, sa svim nedostacima jednog slabog crtača. A kad su one odbačene, ostao je izvestan broj snošljivih koje je, često potkresane, valjalo tako urediti, kako bi posmatraču mogle da pruže sliku predela. — Tako je ova knjiga zapravo samo album. 3*

36

Sve do nedavno bio sam se zapravo odrekao svake pomisli da za života objavim svoj rad. Takva pomisao je, istina, oživlja­ vala s vremena na vreme, i to uglavnom otuda što sam bio pri­ moran da uvidim da su moji zaključci, izloženi u predavanjima, skriptama i diskusijama, u daljem opticaju mnogostruko po­ grešno shvatani, manje-više razvodnjavani i sakaćeni. To je podstrekavalo moju sujetu i muke sam imao da je umirim. No pre četiri godine imao sam priliku da ponovo čitam svoju knjigu (Logičko-filosofsku raspravu) i da objašnjavam njene ideje. Tada mi se odjednom učinilo da bi te stare misli trebalo da objavim zajedno s novima: da bi ove nove tek konfrontiranjem i na zaleđu mog ranijeg načina mišljenja mogle da budu sagledane u pravom svetlu. Otkako sam, naime, pre šesnaest godina ponovo počeo da se bavim filosofijom, morao sam da uočim teške zablude u onome što sam napisao u svojoj prvoj knjizi. Da uvidim te zab­ lude pomogla mi je — i to u tolikoj meri da i sam jedva mogu da je procenim — kritika mojih ideja od strane Frenka Remzija, s kojim sam ih razmatrao u bezbrojnim razgovorima za poslednje dve godine njegova života. Još više nego ovoj — uvek snažnoj i sigurnoj — kritici, dugujem kritici koju je g. P. Strafa, profesor ovog Univerziteta, godinama neprekidno pos­ većivao mojim mislima. Tome podstreku dugujem za najznačaj­ nije ideje ovog spisa. Sa više nego jednog razloga imaće ovo što ja ovde ob­ javljujem dodirnih tačaka s onim što drugi danas pišu. — Ako moje napomene ne nose pečat koji bi ih odredio kao moje sopstvene, onda ih ja nadalje neću ni smatrati svojim vlasništvom. Ja ih s nesigumošću predajem javnosti. Nije nemoguće da je ovom radu dosuđeno da u svojoj oskudnosti u tami ovoga vremena unese svetlosti u ovaj ili onaj um; ali to svakako nije verovatno. Svojim spisom ne bih želeo da uštedim razmišljanje dru­ gima već, ako bi to bilo moguće, da u ponekom podstaknem nje­ govu sopstvenu misao. Voleo bih da sam stvorio dobru knjigu. Nije se desilo tako; ali prošlo je vreme kad bih ja to mogao da popravim. U Kembridžu, januara 1945.

PRVI DEO

1. Avgustin kaže: cum ipsi (maiores homines) appellabant rem aliquam, et cum secundum earn vocem corpus ad aliquid movebant, videbam, et tenebam hoc ab eis voćari rem illam, quod sonabant, cum earn vellent ostendere. Hoc autem eos velle ex motu corporis aperiebatur: tamquam verbis naturalibus om­ nium gentium, quae fiunt vultu et nutu oculorum, ceterorumque membrorum actu, et sonitu vocis indicante affectionem animi in petendis, habendis, reiciendis fugiendisve rebus. Ita verba in variis sententiis locis suis posita, et crebro audita, quarum re­ rum signa essent, paulatim colligebam, measque iam voluntates, edomito in eis signis ore, per haec enuntiabam.1) Ove reći nam, čini mi se, pružaju određenu sliku o suš­ tini ljudskog jezika. I to ovu: Reči jednog jezika su nazivi za predmete — rečenice su spojevi takvih naziva. — U ovoj slici jezika nalazimo korene ideje: svaka reč ima neko značenje. To značenje je u korelaciji s reči. Ono je predmet umesto koga stoji reč. l) Kad god bi oni (stariji) spomenuli kakav predmet i kad bi se odmah posle te izgovorene reči prema nečemu okrenuli, ja bih video i razumeo da su se glasovi koje su izgovarali odnosili na onaj predmet na koji su oni želeli da ukažu. A da je to bila njihova želja videlo se po pokretu tela, tom, tako reći, prirodnom jeziku svih naroda koji se stvara od izraza lica, pokreta očiju i drugih delova tela, od intonacije glasa koji otkriva psihičko stanje u času kad se nešto traži, poseduje, odbacuje ili izbegava. I tako sam malo-pomalo počeo da razabiram koje su predmete označavale reči što sam ih često slušao na pravom mestu upotrebljene u različnim kombinacijama; a i ja, kad sam potpuno savladao izgovor tih znakova, već sam počeo pomoću njih da izražavam svoja ras­ položenja. (Ispovesti, I 8)

40

O razlici između vrsta reči Avgustin ne govori. Onaj ko tako opisuje učenje jezika misli, rekao bih, najpre na imenice kao »sto«, »stolica«, »hleb« i na lična imena, a tek u drugom redu na nazive izvesnih delatnosti i osobina, dok na ostale vrste reči gleda kao na nešto što će se već samo pokazati. Pomisli sad na ovakvu upotrebu jezika: Pošaljem ja nekog u kupovinu. Dam mu jednu cedulju na kojoj piše: »Pet crvenih jabuka«. On odnosi cedulju trgovcu; ovaj otvara san­ duk na kome piše »jabuke«; tada traži u tabeli reč »crven« i pored nje nalazi uzorak boje; onda izgovara niz osnovnih bro­ jeva — pretpostavljam da ih zna napamet — sve do reči »pet« i kod svakog broja uzima iz sanduka jednu jabuku čija boja odgovara uzorku. Tako, i slično, operiše se i rečima. — »Ali kako on zna gde i kako da potraži reč ,crven' i šta da radi sa rečju ,pet'?« Pa, pretpostavljam da on postupa kao što sam opi­ sao. Objašnjenja se negde završavaju. — Ali šta je značenje reči »pet«? — 0 ovome ovde uopšte nije bilo govora, nego samo o tome kako se reč »pet« upotrebljava. 2. Onaj filosofski pojam značenja svojstven je primitiv­ noj predstavi o načinu na koji jezik funkcioniše. Ali takođe bi moglo da se kaže da je to predstava nekog jezika, primitivnijeg nego Što je naš. Zamislimo jedan jezik kome odgovara onakav opis ka­ kav Avgustin daje: Jezik treba da posluži sporazumevanju iz­ među zidara A i pomoćnika B. A podiže zgradu od građevinskog materijala: kocaka, stubova, ploča i greda. B treba da mu do­ daje taj materijal, i to onim redom kojim je zidaru A potreban. U tu svrhu oni se služe jezikom koji se sastoji od reči: »kocka«, »stub«, »ploča«, »greda«. A uzvikuje reči, a B donosi onaj ma­ terijal koji je naučio da na određeni uzvik donese. — Shvati to kao potpun primitivan jezik. 3. Mogli bismo da kažemo da Avgustin opisuje jedan sistem sporazumevanja; samo nije sve ono što mi zovemo je­ zikom taj sistem. A to se mora reći u onim slučajevima kad se nameće pitanje: »Da li je ovakvo prikazivanje upotrebljivo ili nije?« Odgovor glasi: »Jeste, upotrebljivo je; ali samo za tu usko određenu oblast, a ne i za celinu koju si pretendovao da opišeš.« To je kao kad bi neko izjavio: »Igra se sastoji u tome što se figure, prema izvesnim pravilima, pomeraju po nekoj ploči...« — a mi mu odgovaramo: Izgleda da ti misliš na igre za pločom; ali to nisu sve igre. Tvoje tumačenje može da bude pravilno ako ga izričito ograničiš na te igre. 4. Zamisli jedno pismo u kome bi slova bila upotrebljena da označe glasove ali, takođe, i naglasak i interpunkciju.

41

(Pismo može da bude shvaćeno kao jezik za opisivanje glasovnih slika.) Zamisli da neko to pismo razume tako kao da sva­ kom slovu jednostavno odgovara jedan glas i da slova nemaju i sasvim druge funkcije. Avgustinovo shvatanje jezika slično je takvom, suviše jednostavnom, shvatanju pisma. 5. Ako se posmatra primer u § 1, onda se možda na­ slućuje u kojoj meri opšti pojam značenja reči obavija funkcionisanje jezika nekakvom izmaglicom, koja onemogućuje jasno sagledavanje. — Magla se razilazi ako jezičke pojave izučava­ mo na primitivnim oblicima njihove primene, u kojima se svr­ ha i funkcionisanje reči daju jasno sagledati. Takve primitivne jezičke oblike upotrebljava dete kad uči da govori. Tu poučavanje jeziku nije objašnjavanje nego obučavanje. 6. Mogli bismo da zamislimo da je jezik iz § 2 celokupni jezik osoba A i B, pa čak i celokupni jezik jednog plemena. Deca se vaspitavaju da obavljaju te delatnosti, da pri tom upotreblja­ vaju te reči i da tako reaguju na reči drugih osoba. Značajan deo obuke sastojaće se u tome da učitelj po­ kazuje predmete, da skreće na njih dečju pažnju, i da pri tom izgovara jednu reč; npr. izgovara reč »ploča« pokazujući pred­ met takvog oblika. (Neću to da nazovem »ostenzivnim objaš­ njenjem« ili »definicijom« zato što dete još ne može da pila za naziv. To ću zvati »ostenzivno poučavanje rečima«. — Kažem da će ovo sačinjavati značajan deo obuke zato što je kod ljudi to slučaj, a ne zato što to ne bi moglo drukčije da se zamisli.) Može da se kaže da ovakvo ostenzivno poučavanje rečima uspo­ stavlja asocijativnu vezu između reči i stvari. Ali šta to znači? Pa, može da znači štošta; ali verovatno se najpre misli na to da se u svesti deteta pojavljuje slika te stvari kad čuje tu reč. No, ako to tako i biva, — da li je to svrha reči? — Da, to može da bude svrha. — Ja mogu da zamislim takvu primenu reči (gla­ sovnih nizova). (Izgovaranje neke reči jeste, u neku ruku, pri­ tiskanje jedne dirke na klavijaturi predstava.) Ali u jeziku iz § 2 rečima nije cilj da izazovu predstave. (Može, naravno, da se ispostavi da to potpomaže i postizanje pravog cilja.) Međutim, ako ostenzivno poučavanje ima takav efekt, — treba li da kažem da ono omogućuje razumevanje reči? Zar čovek ne razume uzvik »Ploču!« ako na njega reaguje određe­ nom radnjom? — Da bi se izazvala takva reakcija, nesumnjivo je pomoglo ostenzivno poučavanje ali, ipak, tek povezano s od­ ređenom nastavom. Povezano s nekom drukčijom nastavom isto ostenzivno poučavanje tih reči izazvalo bi sasvim drukčije ra­ zumevanje.

42

»Povezujući šipku sa polugom ja dobij am kočnicu.« — Da, ako je dat sav ostali mehanizam. Samo u tom slučaju je ona poluga kočnice, a odvojena od oslonca nije čak ni poluga i može da bude bilo šta drugo ili ništa. 7. U praktičnoj upotrebi jezika (2) jedna strana izgova­ ra reći, druga postupa prema njima; u nastavi jezika, međutim, nailazimo na ovaj proces: učenik daje nazive predmetima. To znači da on izgovara odgovarajuću reč kada učitelj pokaže ka­ men. Naći ćemo ovde i jednostavniju vežbu: učenik ponavlja one reči koje mu učitelj prethodno izgovara. — Oba ova slučaja podsećaju na jezički proces. Isto tako, možemo da zamislimo da je ceo proces upo­ trebe reči u (2) jedna od onih igara pomoću kojih deca uče svoj maternji jezik. Ove igre ću nazvati »jezičkim igrama«, a po­ nekad ću i o nekom primitivnom jeziku govoriti kao o jezičkoj igri. A procese davanja naziva kamenju ili procese ponavlja­ nja prethodno izgovorene reči takođe bismo mogli da nazove­ mo jezičkim igrama. Set i se kako se upotrebljavaju reči u nekoj igri, kao što je ringe-ringe-raja. I sledeću celinu: jezik i đelatnosti kojima je protkan, ja ću zvati »jezičkom igrom«. 8. Pogledajmo sada proširenje jezika (2). Neka on po­ red četiri reči: »kocka«, »stub« itd., sadrži i jedan niz reči primenjenih onako kako trgovac u (1) primenjuje brojeve (to može da bude i niz slova u azbuci); zatim, dve reči, recimo »ta­ mo« i »ovo« (jer to već unekoliko nagoveštava njihovu svrhu), upotrebijene uz istovremeni odgovarajući pokret rukom; i, na kraju, izvestan broj uzoraka boja. A izdaje ovakvu zapovest: »Ploču d tamo«. Pri tome daje pomoćniku da vidi uzorak boje, a kod reči »tamo« pokazuje neko mesto na gradilištu. B uzima sa gomile ploča po jednu ploču boje pokazanog uzorka za svako slovo azbuke sve do »d« i odnosi ih na ono mesto koje mu je A pokazao. — Drugom prilikom A naređuje: »ovo tamo«. Kod reči »ovo« pokazuje na opeku itd. 9. Kada dete uči ovaj jezik, ono mora ceo niz ,brojeva' a, b, c ,... da uči napamet. A mora da uči i njihovu upotrebu. Da li će se i u ovoj nastavi javiti ostenzivno poučavanje reči? — Pa mogu se, na primer, pokazati ploče i brojati: »ploča a, plo­ ča b, ploča c«. — Više sličnosti s ostenzivnim poučavanjem reči »kocka«, »stub« itd. imalo bi ostenzivno poučavanje brojeva koji ne služe za brojanje nego za označavanje onih grupa stvari koje mogu da se obuhvate jednim pogledom. Tako uče deca upotrebu prvih pet ili šest osnovnih brojeva.

43

Da li se »tamo« i »ovo« uči takođe ostenzivnim putem? — Zamisli kako bismo nekoga mogli da poučavamo njihovoj upotrebi! Pri tome ćemo pokazivati mesta i stvari — ali ovde se to pokazivanje odvija i prilikom upotrebe reči, a ne samo pri učenju te upotrebe. 10. Šta onda označavaju reči ovog jezika? I kako ćc se videti šta one označavaju, ako ne po načinu njihove upotrebe? A nju smo već opisali. Izraz »ova reč označava to« valjalo bi, dakle, da se uvrsti u taj opis. Drugim recima: opisu treba dali oblik »reč ... označava ...«. Opis upotrebe reči »ploča« mogli bismo, naravno, da skra­ timo tako što bismo rekli da ta reč označava taj predmet. Tako ćemo postupiti onda kada je stvar samo u tome da se otkloni nesporazum da se reč »ploča« odnosi na onaj oblik građevinskog materijala koji zapravo zovemo »kocka«, — a način ovog ,odnosa\ tj. upotreba ove reči inače je već poznata. Isto tako može da se kaže da znaci »a«, »b« itd. ozna­ čavaju brojeve, ako se time, recimo, otklanja nesporazum da u jeziku »a«, »b«, »c« imaju onu ulogu koju u stvarnosti ima­ ju »kocka«, »ploča«, »stub«. A može, takođe, da se kaže da »c« označava ovaj, a ne onaj broj, ako se time, na primer, objaš­ njava da slova treba da se primenjuju ovim redom: a, b, c, d, a ne a, b, d, c. Ali time što na ovaj način opise upotrebe reči činimo međusobno sličnim, ta upotreba ipak ne može postati sličnijom! Jer, kako vidimo, ona je apsolutno raznorodna. 11. Pomisli na alat u jednom sanduku: tu su čekić, klešta, testera, odvijač za zavrtnje, lenjir, posuda za lepak, lepak, ekseri i zavrtnji. — Kao što su raznovrsne funkcije ovih pred­ meta, isto tako su raznovrsne i funkcije reči. (A nađe se tu i tamo sličnosti.) Naravno, ono što nas zbunjuje jeste jednoobraznost nji­ hove pojave kad reči čujemo izgovorene ili kad ih vidimo na­ pisane rukom i naštampane. Jer njihova primena nije nam tako jasno pred očima. Naročito ne kad se bavimo filosofijom! 12. To je kao kad gledamo u kabinu lokomotive: tu ima ručica, koje su sve manje-više sličnog izgleda. (Razumljivo, jer ih sve treba uhvatiti rukom.) No jedno je ručica poluge koja može kontinuirano da se pomera (ona reguliše otvor ven­ tila); drugo je ručica prekidača koji ima samo dva efektivna položaja: on je ili isključen ili uključen; treće je ručica poluge-kočnice: što je snažnije povučemo, to jače koči; četvrto je ru­ čica pumpe: ona dejstvuje samo kad se pokreće tamo-amo.

44

13. Kad kažemo: »svaka reč u jeziku nešto označava« time, pre svega, još uopšte ništa nije rečeno, ukoliko nismo tačno objasnili koju razliku želimo da napravimo. (Šta više, moglo bi biti da hoćemo da razlikujemo reči jezika (8) od reči »bez značenja«, kakvih ima u stihovima Luisa Kerola ili od reči juhaha, lađo le le iz neke pesme.) 14. Zamisli da neko kaže: »Sve alatke služe za to da se nešto modifikuje. Tako čekić modifikuje položaj eksera, testera oblik daske itd.« — A šta modifikuju lenjir, posuda za lepak, ekseri? — »Naše znanje o dužini neke stvari, o tempera­ turi lepka i čvrstoći sanduka.« — Da li bi se ovom asimilacijom izraza nešto dobilo? — 15. Možda se reč »označiti« naj neposrednije primenjuje tamo gde znak stoji na onom predmetu koji i označava. Pret­ postavi da je alat koji A upotrebljava pri građenju obeležen izvesnim znacima. Ako A pokaže pomoćniku jedan takav znak, ovaj mu donosi alatku obeleženu tim znakom. Tako, ili manje-više slično, neko ime označava neku stvar i neko se ime pridaje nekoj stvari. — često će se za filosofiju pokazati korisnim ako kažemo sebi: dati naziv nečemu — to je kao kad se nekoj stvari prikači pločica s imenom. 16. A šta je s uzorcima boja koje A pokazuje pomoć­ niku B, — da li oni spadaju u jezik? Pa, kako hoćete. U jezik reči ne spadaju; ali ako ja kažem nekome: »Izgovori reč ,to'«, ti ćeš ipak i »to« uračunati u rečenicu. A ipak mu je uloga sa­ svim slična ulozi uzorka boje u jezičkoj igri (8); to je, naime, uzorak onoga što neko drugi treba da kaže. Najprirodnije je, a izaziva i najmanje zbrke, ako uzorke takođe ubrojimo u instrumente jezika. ((Napomena o refleksivnoj zamenici »ova rečenica«)) 17. Moći ćemo da kažemo: u jeziku (8) imamo različite vrste reči. Jer su funkcije reči »ploča« i reči »kocka« međusobno sličnije nego funkcije reči »ploča« i »d«. Međutim, kako ćemo reči grupisati u vrste, zavisiće od cilja klasifikacije — i od naše sopstvene sklonosti. Seti se različitih gledišta prema kojima se alat može klasifikovati po vrstama. Ili šahovske figure po vrstama figura. 18. Ne treba da ti smeta što se jezici (2) i (8) sastoje samo od zapovesti. Ako hoćeš da kažeš da su oni stoga nepot­ puni, zapitaj se da li je naš jezik potpun; — i da li je bio potpun pre nego što su mu prisajedinjeni hemijski simbolizam i infini­

45

tezimalni račun; jer to su, tako reći, predgrađa našeg jezika. (A koliko je kuća, ili ulica, potrebno da bismo jedan grad smatrali gradom?) Svoj jezik možemo da posmatramo kao neki stari grad: lavirint uličica i trgova, starih i novih kuća, i kuća dogra­ đivanih u raznim epohama, a sve to opkoljeno mnoštvom no­ vih predgrađa sa pravim, pravilnim ulicama i jednoobraznim kućama. 19. Možemo lako da zamislimo jezik koji se sastoji samo od zapovesti i raporta u bitki. — Ili neki jezik sastavljen samo od pitanja i po jednog izraza za potvrđivanje i odricanje. I bez­ broj drugih. — A zamisliti jedan jezik znači zamisliti jedan oblik života. Šta je s ovim: Da li je poziv »Ploču!« u primeru (2) re­ čenica ili reč? — Ako je reč, ona u stvari nema isto značenje kao homofona reč našeg običnog jezika, jer u § 2 to je poziv. A ako je rečenica, to još uvek nije eliptična rečenica »Ploču!« u našem jeziku. — Što se tiče prvog pitanja, možeš »Ploču!« nazvati rečju, a isto tako i rečenicom; možda bi bilo podesno da se kaže: ,degenerisana rečenica' (kao što se govori o degenerisanoj hiperboli), a to je zapravo naša »eliptična' rečenica. — Ali to je zapravo samo skraćeni oblik rečenice »Donesi mi plo­ ču«, a te rečenice ipak nema u primeru (2). — Ali zašto ne bih, obrnuto, rečenicu »Donesi mi ploču« zvao produženjem rečenice »Ploču!«? — Jer onaj koji viče »Ploču!« u stvari misli: »Donesi mi ploču!« — Ali kako postižeš da to podrazumevaš, a kažeš »Ploču!«? Govoriš li ti u sebi neskraćenu rečenicu? Da bih rekao šta neko podrazumeva pod pozivom »Ploču!«, zašto je potrebno da taj izraz prevedem nekim drugim? A ako oni znače isto — zašto da ne kažem: »Kad on kaže ,Ploču!', podrazumeva li on ,Ploču!'«? Ili: zašto ne možeš da podrazumevaš »Ploču!« ako već možeš da podrazumevaš »Donesi mi ploču!«? — Ali kad vičem »Ploču!«, ja u stvari hoću da mi on donese ploču! — Sigurno, no da li se ,to hteti' sastoji u tome da ti u bilo kom vidu misliš pomoću neke druge rečenice, a ne pomoću one koju kazuješ? — 20. Ali ako neko opet kaže »Donesi mi ploču!«, sada izgleda kao da bi on ovim izrazom mogao da podrazumeva jednu dugačku reč adekvatnu, naime, onoj jednoj reči »Plo­ ču!«. — Može li, dakle, tim izrazom da se podrazumeva jednom jedna, a drugi put tri reči? I kako se to obično podrazumeva? — Verujem da ćemo biti skloni da kažemo: tom rečenicom podrazumevamo rečenicu od tri reči kad je suprotstavljamo dru­ gim rečenicama, npr. »Dodaj mi ploču«, »Odnesi mu ploču«, »Donesi dve ploče« itd., dakle, kad je suprotstavljamo rečenica­ ma koje su sastavljene od reči naše zapovesti u drugim kom­

46

binacijama. — Ali u čemu se sastoji to da se jedna rečenica su­ protstavi drugim rečenicama? Imamo li pri tom u vidu ove re­ čenice? I to sve? I to u času kad izgovoramo tu jednu rečenicu, ili pre, ili posle toga? — Ne! Iako ovakvo objašnjenje za nas predstavlja izvesno iskušenje, potrebno je da razmislimo samo za trenutak šta se zaista događa i uvidećemo da smo na pogreš­ nom putu. Kažemo da zapovest suprotstavljamo drugim reče­ nicama, jer naš jezik sadrži u sebi mogućnost tih drugih reče­ nica. Onaj koji ne razume naš jezik, neki stranac, koji bi češće čuo zapovest »Donesi mi ploču!«, mogao bi da poveruje da je ceo ovaj glasovni niz jedna reč i da, recimo, odgovara reči za »građevinski materijal« u njegovom jeziku. Ako bi potoni on sam izdavao ovu zapovest, možda bi je drukčije izgovorio, i mi bismo rekli: On je tako čudno izgovara zato što je smatra jed­ nom reči. — Ali, dok on izgovara tu rečenicu, zar se u njemu ne dešava i nešto drugo, — adekvatno tome što on tu rečenicu smatra jednom reči? — Može se u njemu isto dešavati, a mo­ že i nešto drugo. Šta se u tebi dešava kad izdaješ jednu takvu zapovest; da li si svestan toga da se ona sastoji od tri reči u času kad je izgovaraš? Naravno, ti vladaš tim jezikom — u ko­ me ima i onih drugih rečenica — da li je, međutim, to što vla­ daš jezikom nešto što se ,događa’ dok izgovaraš tu rečenicu? — Dopustio sam: stranac će rečenicu, koju drukčije shvata, verovatno drukčije izgovoriti; ali ono što mi zovemo pogrešnim shvatanjem ne mora da se nalazi u onome što prati izgovara­ nje zapovesti. Rečenica nije ,eliptična' zato što izostavlja nešto od ono­ ga što mi podrazumevamo kad je izgovaramo, nego zato što je skraćena — u poređenju sa nekim određenim primerom u našoj gramatici. — Ovde bi, naravno, moglo da se prigovori: »Ti dopuštaš da skraćena i neskraćena rečenica imaju isti smi­ sao.« — Dakle, koji je to smisao? Zar se taj smisao ne može obuhvatiti jednim izrazom? — Zar se, međutim, isti smisao rečenica ne sastoji u njihovoj istoj primeni? — (U ruskom je­ ziku se kaže »kamen crven« umesto »kamen je crven«; da li njima u smislu nedostaje kopula, ili je dodaju u mislima?) 21. Zamisli jezičku igru u kojoj A pita, a B mu saopštava broj ploča ili kocki na jednoj gomili, ili boje i oblike građevinskog materijala koji se nalazi na određenom mestu. — Takvo jedno saopštenje moglo bi da glasi: »Pet ploča«. U če­ mu je onda razlika između saopštenja, ili tvrđenja, »Pet ploča« i zapovesti »Pet ploča!«? — Pa, u ulozi koju izgovaranje ovih reči ima u jezičkoj igri. Ali će, bez sumnje, razlike biti i u tonu kojim su izgovorene, u izrazu lica i još u ponečemu. Me­ đutim, možemo da zamislimo da je i ton isti, — jer neku za-

47

povest ili saopštenje možemo da izgovorimo bilo kojim tonom i sa bilo kakvim izrazom lica — a da se razlika sastoji jedino u primeni. (A mogli bismo, naravno, da upotrebimo reci »Tvrđe­ nje« i »Zapovest« da označimo gramatički oblik rečenice i into­ naciju; kao što rečenicu »Zar vreme danas nije divno?« nazi­ vamo pitanjem, iako mu je primena afirmativna.) Mogli bismo da zamislimo jedan jezik u kome bi sva tvrđenja imala oblik i ton retorskih pitanja; ili svaka zapovest oblik pitanja: »Da li bi hteo to da učiniš?«. Možda će se onda reći: »To što on kaže po obliku jeste pitanje, ali je u stvari zapovest« — tj. u jezičkoj praksi ima funkciju zapovesti. (Slično se kaže »Ti ćeš to učiniti«, ne kao proricanje, nego kao zapovest. Na osnovu čega to pri­ pada jednom ili drugom?) 22. Fregeovo shvatanje da je u svakoj tvrdnji skrivena pretpostavka koja je upravo ono što se tvrdi, zasniva se u stvari na mogućnosti koju naš jezik pruža da se svaka afirmativna rečenica napiše u obliku »Tvrdi se da je to i to slučaj«. — Ali »Da je to i to slučaj« u našem jeziku uopšte nije rečenica — pored toga uopšte nije potez u jezičkoj igri. I ako ja umesto »Tvrdi se d a...« napišem: »Tvrdi se: To i to je slučaj«, onda reči »Tvrdi se« ovde postaju sasvim suvišne. Svaku tvrdnju mogli bismo takođe sasvim dobro da na­ pišemo u obliku pitanja sa postponovanom afirmacijom; reci­ mo: »Pada li kiša? Da!«. Da li bi to pokazalo da se u svakoj tvrdnji skriva pitanje? Mi, naravno, imamo prava da potvrdni znak upotrebi­ mo nasuprot znaku pitanja, npr.; ili onda kada hoćemo da razli­ kujemo tvrdnju od fikcije ili pretpostavke. Jedino je pogrešno da se smatra da se tvrdnja sastoji od dva akta, akta procenjivanja i akta tvrđenja (naznačujući istinosnu vrednost ili si.) i da mi ove radnje vršimo prema rečeničnom znaku, otprilike onako kao što se peva po notama. S pevanjem po notama može se, nesumnjivo, uporediti glasno ili tiho čitanje napisane rečenice, ali ne i ono što se pročitanom rečenicom podrazumeva (misli). Fregeov afirmativni znak naglašava početak rečenice. On ima, dakle, sličnu funkciju kao tačka na kraju rečenice. Taj znak razlikuje ćelu periodu od rečenice u periodi. Kad čujem da neko kaže »pada kiša«, a ne znam da li sam čuo početak i kraj periode, za mene ova rečenica još nije sredstvo sporazu­ mevanja. 23. Ali koliko vrsta rečenica postoji? Možda tvrdnja, pi­ tanje i zapovest? — Ima bezbroj takvih vrsta: bezbroj razli­ čitih načina primene svega onoga što zovemo »znaci«, »reči«, »rečenice«. I ta mnogostrukost nije ništa fiksirano, jednom za

48

uvek da to, nego novi jezički tipovi, nove jezičke igre, kako bi­ smo mogli da kažemo, nastaju, a druge zastarevaju i padaju u zaborav. (Približnu sliku ovog zbivanja mogu da sugerišu mate­ matičke promene.) Izrazom »jezička igra« treba ovde da se istakne činjenica da je govorenje jezika deo jedne delatnosti ili životne forme. Predoči sebi mnogostrukost jezičkih igara na ovim i dru­ gim primerima: Zapovedati i izvršavati zapovesti — Opisati neki predmet prema izgledu ili na osnovu merenja — Konstruisati neki predmet na osnovu opisa (crteža) — Saopštiti neki događaj — Nagađati o nekom događaju — Postaviti i ispitati hipotezu — Rezultate jednog eksperimenta prikazati pomoću tabele i dijagrama — Izmisliti ploču; čitati je — Igrati se pozorišta — Pevati u kolu — Rešavati zagonetke — Napraviti vic; ispričati ga — Rešiti kakav praktičan računski zadatak — Prevoditi sa jednog jezika na drugi — Moliti, zahvaljivati, proklinjati, pozdravljati, moliti se. Zanimljivo je da se mnogostrukost jezičkih instrumenata i načina njihove primene, mnogostrukost vrsta reči i rečenica uporedi s onim što su logičari rekli o strukturi jezika (uključu­ jući i autora Logičko-filosofske rasprave.) 24. Onaj ko stalno ne vodi računa o mnogostrukosti jezič­ kih igara, možda će biti sklon da postavlja pitanja kao što je ovo: »Šta je to pitanje?« — Da li se time konstatuje da ja ne znam to i to ili se konstatuje da bih ja želeo da mi neko drugi kaže... ? Ili se tim opisuje moje psihičko stanje neizvesnosti? — I da li je uzvik »U pomoć« takav opis? Zamislimo sliku na kojoj je prikazan bokser u određenoj borbenoj poziciji. Tu sliku možemo da upotrebimo da bismo nekom saopštili kako da se postavi, kako da se drži ili kako da se ne drži; kako je određeni čovek stajao na tom i tom mestu itd., itd. Tu sliku bismo mogli (govoreći hemijskim jezikom) da nazo­ vemo rečeničnim radikalom. Biće da je Frege slično zamišljao »pretpostavku«.

49

Pomisli koliko se raznorodnih stvari naziva »opisom«: opis položaja tela pomoću njegovih koordinata; opis izraza lica; opis taktilnog oseta; opis raspoloženja. Umesto uobičajenog oblika pitanja možemo, naravno, da upotrebimo oblik konstatacije ili opisa: »Hoću da znam da l i ...«, ili »Sumnjam da l i ...« — ali ovo nije doprinelo međusobnom zbližavanju različitih jezičkih igara. Značaj takvih mogućnosti transformisanja, npr. svih pot­ vrdnih stavova u stavove koji počinju odredbom »Ja mislim«, ili »Ja verujem« (dakle, tako reći, u opise moga unutrašnjeg života) pokazaće se jasnije na drugom mestu. (Solipsizam.) 25. Ponekad kažemo: Životinje ne govore zato što im ne­ dostaju duhovne sposobnosti. To znači: »one ne misle i zato ne govore«. — Ali: one jednostavno ne govore. Još bolje: one se ne koriste jezikom — ako ne uzmemo u obzir najprimitivnije je­ zičke oblike. — Zapovedati, pitati, pričati, ćeretati — to je sve deo naše prirodne istorije kao i ići, jesti, piti, igrati se. 26. Postoji mišljenje da se učenje jezika sastoji u tome da se predmetima daju nazivi. I to: ljudima, oblicima, bojama, bolovima, raspoloženjima, brojevima itd. — Kao što smo već rekli, taj proces je sličan onome kad nekoj stvari pričvršćujemo tablicu s imenom. To možemo da nazovemo pripremom za upotrebu jedne reči. Ali za šta je to priprema? 27. »Mi damo nazive stvarima i onda o njima možemo da govorimo. Naš govor može da se odnosi na njih.« — Kao da je taj naš sledeći korak bio već određen samim aktom davanja naziva. Kao da postoji samo jedno što se zove »govoriti o stva­ rima«. A ono što mi činimo, upotrebljavajući naše rečenice, u stvari je veoma raznovrsno. Setimo se samo uzvika. S njihovim sasvim različitim funkcijama. Voda! Dalje! Uh! U pomoć! Lepo! Ne! Da li si još uvek sklon da ove reči nazoveš »nazivima predmeta«? U jezicima (2) i (8) nije postavljeno pitanje o nazivu. To sa svojim korelatom, s ostenzivnom definicijom, jeste, mog­ lo bi da se kaže, specifična jezička igra. To zapravo znači: mi smo vaspitani, naučeni, da pitamo: »Kako se to zove?«, a za4 Filosofska Istraživanja

50

tim nam kažu naziv tog predmeta. A postoji i jedna jezička igra: izmisliti ime nečemu. Dakle, reći: »To se zove...« i onda upotrebiti novo ime. (Tako, npr., deca daju ime svojim lutkama i onda govore njima i o njima. Seti se pri tom odmah kako je svojevrsna upotreba ličnih imena kojima dozivamo te ličnosti!) 28. Možemo da damo ostenzivnu definiciju ličnog imena, reči za boju, naziva materijala, broja, naziva strane sveta itd. Definicija broja dva »Ova se zove ,dva'« — pri čemu pokažemo dva oraha — potpuno je egzaktna. — Međutim, kako možemo dva da definišemo na taj način? Onaj kome se daje definicija ne zna u tome slučaju šta želimo da nazovemo rečju »dva«; on će pretpostaviti da tu grupu oraha zoveš »dva«! — On to može, ali možda i neće pretpostaviti. S druge strane, mogao bi pogrešno da razume kao broj naziv koji bih dao ovoj grupi oraha. Isto tako, kad jedno lično ime definišem ostenzivno, on bi ga mogao shvatiti kao naziv boje, oznaku rase, čak i kao naziv strane sveta. To znači da ostenzivnu definiciju u svakom slučaju možemo da tumačimo ovako ili onako. 29. Možda će se reći: dvojku možemo ostenzivno definisati samo ovako: »Ovaj broj se zove ,dva'«. Jer reč »broj« ovde pokazuje na koje mesto u jeziku, u gramatici, stavljamo tu reč. To znači da reč »broj« moramo da objasnimo pre no što se ona ostenzivna definicija može razumeti. — Reč »broj« u definiciji nesumnjivo pokazuje to mesto, položaj koji dajemo reči. A ne­ sporazume možemo da izbegnemo tako što kažemo: »Ova boja se zove tako i tako«, »Ova dužina se zove tako i tako« itd. To znači da se nesporazumi na taj način ponekad otklanjaju. Da li se, međutim, reč »boja« ili »dužina« mogu jedino tako shva­ titi? — Pa, moraćemo da ih objasnimo. — Dakle, da ih objas­ nimo drugim rečima! A šta je sa poslednjim objašnjenjem u tom nizu? (Nemoj da kažeš »Ne postoji ,poslednje' objašnjenje«. To je isto kao kad bi rekao: »Nema poslednje kuće u ovoj ulici; može uvek da se dogradi još jedna«.) Da li je u ostenzivnoj definiciji dvojke nužna reč »broj«, zavisi od toga da li neko definiciju bez te reči shvata drukčije nego što ja želim. A to će svakako zavisiti od okolnosti pod ko­ jima se definicija daje i od čoveka kome je dajem. A kako on ,shvata' objašnjenje vidi se po načinu na koji upotrebljava objašnjenu reč. 30. Moglo bi, dakle, da se kaže: »Ostenzivna definicija ob­ jašnjava upotrebu — značenje — reči, kad je već jasno kakvu ulogu ta reč uopšte treba da ima u jeziku. Ako, dakle, znam da neko hoće da mi objasni reč za neku boju, pri razumevanju te

51

reći pomoći će mi ostenzivno objašnjenje ,To se zove sepija«. — A to možemo da kažemo ako ne zaboravljamo da se na reč »znati« ili »biti jasno« nadovezuju naj različitija pitanja. Mora se već nešto znati (ili biti kadar) da bi se moglo pitati za naziv. Ali šta se mora znati? 31. Ako nekom pokažemo figuru kralja u šahu i kažemo: »To je kralj«, njemu time nije objašnjena upotreba ove figure, ukoliko on već ne poznaje pravila igre sve do ove poslednje tačke: odlika figure kralja. Može da se zamisli da je naučio pravila igre, a da mu nikada nije pokazana nijedna istinska figura. Oblik figure odgovara ovde zvuku ili obliku jedne reči. Ali takođe može da se zamisli da je neko naučio ovu igru, a da nikad nije učio ili formulisao pravila. On je možda najpre posmatrao i tako naučio jednostavne igre za pločom, a posle napredovao ka sve složenijim igrama. Njemu bi moglo i da se objasni: »To je kralj« — kad mu, npr., pokažemo šahovske figu­ re, na čiji oblik on nije navikao. Ovo objašnjenje — kako se upotrebljava ta figura — poučava ga, moglo bi da se kaže, sa­ mo zato što je već bilo pripremljeno mesto na koje ju je po­ stavio. Drugim rečima: samo ćemo onda reći da mu ta figura kazuje upotrebu kad je mesto već pripremljeno. A ono ovde nije pripremljeno time što onaj kome objašnjavamo već poz­ naje pravila, nego time što on u drugom smislu već vlada ne­ kom igrom. Osmotri još ovaj slučaj: Objašnjavam nekome kako se ig­ ra šah i počinjem time što pokažem jednu figuru govoreći: »To je kralj. On se pomera tako i tako itd., itd.«. — U ovom slučaju ćemo reći: reči »To je kralj« (ili »To se zove kralj«) su objašnjenje samo onda ako učenik već zna šta je to figura. Ako je, dakle, već igrao druge igre ili je ,s razumevanjem' poDa li bismo mogli da objasnimo reč »crven« pokazujući na nešto što nije crveno? To bi bilo slično kao kad bi nekom sa sla­ bim znanjem našeg jezika trebalo objasniti reč »skroman«, poka­ zujući, radi objašnjenja, nekog arogantnog čoveka uz reči »Ovaj nije skroman«. Reći da je takav način objašnjavanja višesmislen nije nikakav argument protiv njega. Svako objašnjenje može da bude pogrešno shvaćeno. Ali bi začelo moglo da se upita: Treba li to još uvek zvati »objašnjenjem«? — Jer ono, naravno, u kalkilu ima drukčiju ulogu od one koju mi obično zovemo »ostenzivnim objašnjenjem« reći »crven«, čak i kad bi kod učenika imala iste praktične posledice, isto đejstvo. 4*

52

smatrao igru drugih — i slično. I samo u tom slučaju će on, učeći igru, moći da postavi relevantno pitanje: »Kako se to zo­ ve?« — Ta figura, naime. Možemo da kažemo: Naziv pita sa smislom samo onaj koji već zna šta da učini s tim. A mogli bismo čak da zamislimo i to da upitani odgo­ vori: »Sam odredi naziv« — i onda bi onaj koji je postavio pi­ tanje sam morao sve da pronađe. 32. Ko dođe u neku stranu zemlju, učiće ponekad jezik njenih stanovnika pomoću ostenzivnih objašnjenja koja mu oni daju, a smisao tih objašnjenja on će često morati da pogađa, i to nekad ispravno, nekad pogrešno da pogodi. Sada možemo, verujem, da kažemo: Avgustin opisuje uče­ nje ljudskog jezika tako kao da dete dođe u stranu zemlju čiji jezik ne razume; to znači: kao da ono već vlada nekim jezikom, samo ne ovim. Drugim reČima: kao da dete već može da misli, samo još ne može da govori. A »misliti« bi ovde otprilike zna­ čilo: govoriti samom sebi. 33. A šta ako bi se prigovorilo: »Nije istina da neko već mora da vlada nekom jezičkom igrom da bi razumeo jedno ostenzivno objašnjenje, nego samo — razume se — mora da zna (ili da pogodi) šta njegov informator pokazuje. Dakle, da li pokazuje oblik predmeta, njegovu boju ili broj itd., itd.« — A u čemu se to sastoji »pokazivati oblik«, »pokazivati boju«? Po­ kaži parče papira! — A sad pokaži njegov oblik, — sad boju, — sad broj (ovo zvuči čudno)! — Pa, kako si to učinio? — Reći ćeš da si svaki put pri pokazivanju nešto drugo ’podrazumevao’. I ako ja upitam kako se to događa, reći ćeš da si pažnju koncentrisao na boju, oblik itd. Ali' ja sad još jedanput pitam kako se to događa. Zamisli da neko pokaže vazu govoreći: »Pogledaj ovo div­ no plavo! — do oblika nam nije stalo.« — Ili: »Pogledaj ovaj divni oblik! — boja je sporedna.« Nesumnjivo, ti ćeš postupati različito dok slediš ova dva zahteva. Ali postupaš li uvek jed­ nako kad pažnju usmeriš na boju? Zamisli i drukčije slučajeve! Navešću nekoliko: »Je li ovo plavo isto kao ono tamo? Vidiš li razliku?« — Mešaš boje i kažeš: »Teško je pogoditi ovu plavu boju neba«. »Prolepšava se, već se opet plavi nebo!« »Pogledaj kako različito deluju ove dve plave boje!« »Vidiš li tamo onu plavu knjigu? Donesi je.« »Ovaj plavi svetlosni signal znači...« »Kako li se samo zove ova plava boja? — Da li je to ,in­ digo'?«

53

Obraćanje pažnje na boju ponekad se postiže na taj na­ čin što linije oblika zaklonimo rukom, što pogled ne uperimo na konture stvari ili što ukočena pogleda posmatramo predmet dok nastojimo da se setimo gde smo tu boju već videli. Obraćanje pažnje na oblik postižemo ponekad skiciranjem, ponekad žmirkajući da ne bismo jasno videli boju itd., itd. Hoću da kažem: ovo i slično događa se dok se »pažnja obraća na to i to«. Ali to nije jedino što nam dozvoljava da kažemo da neko obraća pažnju na oblik, boju itd. Kao što se ni šahovski potez ne sastoji jedino u tom da se neka figura na izvestan način po­ vlači po tabeli, — ali ni u mislima i osećanjima šahiste koja prate potez, nego u situaciji koju zovemo »igranjem šahovske partije«, »rešavanjem šahovskih problema« i si. 34. Ali pretpostavi da neko kaže: »Ja činim uvek isto dok obraćam pažnju na oblik: sledim konturu očima i pri tom osećam ...«. I pretpostavi da taj daje nekoj osobi ostenzivno ob­ jašnjenje »To se zove ,krug'«, pri čemu, uz spomenute doživ­ ljaje, pokazuje neki kružni predmet; zar ne može ta druga osoba ipak drukčije da protumači ovo objašnjenje, i pored toga što vidi da informator očima sledi oblik i što oseća ono što oseća i informator? To znači: ovo ,tumačenje' može da se sastoji i u načinu na koji ta osoba odmah upotrebi objašnjenu reč; npr., na šta pokaže kad joj se naredi: »Pokaži jedan krug!«. — Jer ni izraz »Objašnjenje usmeriti tako i tako« ni izraz »Objašnje­ nje tumačiti tako i tako« ne označavaju proces koji prati dava­ nje i primanje objašnjenja. 35. Postoji, naravno, ono što može da se nazove »karak­ terističnim doživljajima« kad pokazujemo, recimo, oblik. Na pri­ mer, pri pokazivanju ocrtavamo konturu prstom ili pogledom. Ali kao što se to ne događa u svim slučajevima u kojima ja ,podrazumevam oblik', isto tako se bilo koji drugi karakteristi­ čan proces ne dešava u svim tim slučajevima. — Ali ako bi se takav proces i ponavljao u svim slučajevima, još uvek bi zavisilo od okolnosti — tj. od onoga što se događa pre i posle pokazivanja — da li bismo rekli: »Pokazao je oblik, a ne boju«. Jer se reči »pokazati oblik«, »podrazumevati oblik« itd., ne upotrebljavaju kao ove: »pokazati ovu knjigu« (a ne onu), »pokazati stolicu, a ne sto« itd. — Pomisli samo na kako raz­ ličite načine učimo upotrebu reči: »pokazati ovu stvar«, »po­ kazati onu stvar« i, s druge strane: »pokazati boju, a ne oblik«, »podrazumevati boju« itd., itd. U izvesnim slučajevima, kao što je rečeno, naročito kod pokazivanja »oblika« ili »broja« postoje karakteristični doživljaji

54

i načini pokazivanja — »karakteristični’ zato što se često (ne uvek) ponavljaju kad se »podrazumeva' oblik ili broj. Ali da li ti je takođe poznat karakterističan doživljaj kad figuru za igru pokazujemo kao figuru za igru? A ipak može da se kaže: »Mi­ slim da se ova figura za igru zove ,kralj’, a ne ovo parče drveta koje pokazujem«. (Prepoznati, želeti, sećati se itd.) 36. I ovde postupamo kao u hiljadu sličnih slučajeva: bu­ dući da ne možemo da navedemo jednu telesnu radnju koju nazivamo pokazivanjem oblika (u suprotnosti prema boji, npr.), mi kažemo da ovim rečima odgovara duhovna delatnost. Gde nas jezik navodi da naslutimo telo, a tela u stvari nema, hteli bismo da tamo postoji duh. 37. Šta je odnos između imena i nazvanog predmeta? — Pa, šta je? Pogledaj jezičku igru (2) ili neku drugu: tamo može da se vidi u čemu se otprilike sastoji ovaj odnos. Ovaj odnos može da se, pored mnogo čega drugog, sastoji i u tome što nam ime koje čujemo doziva u svest sliku nazvanog predmeta a, pored ostalog, sastoji se i u tome što se ime napiše na naz­ vani predmet ili što se izgovori pri pokazivanju predmeta koji je njim nazvan. 38. Ali šta se, na primer, naziva rečju »ovo« u jezičkoj igri (8) ili rečju »to« u ostenzivnoj definiciji »To znači...«? — Ako ne želimo da izazovemo zbrku, najbolje će biti da uopšte ne kažemo da su te reči nazivi. — Čudno je što je za reČ »ovo« jednom rečeno da je ona pravo ime; sve drugo, što inače zo­ vemo »imenom«, bilo bi to, dakle, samo u netačnom, približnom smislu. Ovo čudno shvatanje potiče od tendencije da se logika našeg jezika sublimira — kako bismo to mogli da nazovemo. Pravi odgovor glasi: »Imenom« nazivamo veoma različite sluča­ jeve; reč »ime« karakteriše mnogo različitih, međusobno na mnogo različitih načina srodnih vidova upotrebe neke reči; — ali među ovim vidovima upotrebe ne nalazi se vid upotrebe reči »ovo«. Kako se to dešava da se reči »To je plavo« podrazumevaju čas kao iskaz o pokazanom predmetu — čas kao objašnjenje reči »plav«? U drugom slučaju misli se, zapravo, na »To se zove »pla­ vo'«. — Može li se, prema tome, pod rečju »je« podrazumevati nekad »zove se«, a pod rečju »plavo« nekad »plavo«, a drugi put »je« stvarno kao »je«? Može takođe da se desi da neko izvuče objašnjenje reči iz onoga što je trebalo da bude saopŠtenje. (Uzgredna napomena: ovde se skriva jedna kobna praznoverica.)

55

Sasvim je tačno da mi često, npr., kod ostenzivnog definisanja pokazujemo predmet i pri tom izgovaramo njegovo ime. Isto tako, npr., kod ostenzivnog definisanja izgovaramo reč »ovo« dok pokazujemo stvar. A reč »ovo« i neko ime stoje, takođe, često na istom mestu u rečenici. Ali za ime je karakteristično upravo to da se objašnjava ostenzivnim putem: »To je N« (ili »To se zove ,N'«). Međutim, da li i ovako objašnjavamo: »To se zove ,ovo'« ili »Ovo se zove ,ovo'« ? To je povezano sa shvatanjem davanja naziva kao nekog, tako reći, okultnog procesa. Davanje naziva se pojavljuje kao neko čudno spajanje reči s predmetom. A takvo čudno spajanje se, uistinu, zbiva onda kada filosof, da bi dokučio šta je veza između imena i nazvanog predmeta, ukočenog pogleda zuri u neki predmet pred sobom i pri tome bezbroj puta ponavlja jedno ime ili čak reč »ovo«. Jer filosofski problemi nastaju onda kada jezik praznuje. A tu, nesumnjivo, možemo zamisliti da je davanje naziva nekakav značajan akt svesti, kao neko kršte­ nje predmeta. A isto tako možemo reč »ovo« da kažemo pred­ metu, da ga tako oslovimo — to je neobična upotreba ove reči koja se, bez sumnje, javlja samo u bavljenju filosofijom. 39. Ali zašto nekom pada na pamet da upravo ovu reč proglasi imenom, kad ono očigledno nije ime? — Upravo zato što čovek dolazi u iskušenje da prigovori onome što se obično zove »imenom«. Taj prigovor može ovako da se izrazi: ime zapravo treba da označava nešto jednostavno. To bi možda moglo ovako da se obrazloži: reč »Notung«, recimo, je lično ime u običnom smislu. Taj mač se sastoji od delova sastavljenih na određen način. Ako se delovi sastave drukčije, onda taj mač ne postoji. Jasno je onda da je rečenica »Mač ima oštro sečivo« smisaona i kad je mač ceo i kad je već slomljen. Ali ako je »Notung« ime jednog predmeta, onda tog predmeta više nema ako je »Notung« slomljen; i kako tada ovom imenu ne bi odgovarao nijedan pred­ met, ono ne bi imalo značenja. Tada bi, međutim, u rečenici »No­ tung ima oštro sečivo« stajala jedna reč bez značenja i ova bi rečenica bila besmislena. Ona, međutim, ima smisla; dakle mora biti da reči od kojih se ona sastoji uvek imaju neke korelate. Znači da reč »Notung« u analizi smisla mora da iščezne, a da na njeno mesto moraju da dođu reči koje su nazivi za nešto jedno­ stavno. Bilo bi u redu da ove reči zovemo pravim imenima. Mogu li pod rečju »bububu« da podrazumevam »Ako ne bude padala kiša ići u šetnju«? Samo u jeziku mogu nešto ne­ čim da podrazumevam. To jasno pokazuje da gramatika reči »podrazumevati« ne liči na gramatiku izraza »zamisliti nešto« i si.

56

40. Govorimo prvo o ovoj tački takvog toka misli: da reč nema značenja kad joj ništa ne odgovara. Važno je da ustano­ vimo da se reč »značenje« upotrebljava nepravilno onda kad se njom označava stvar koja »odgovara' reči. To jest: značenje ime­ na pobrkati s nosiocem imena. Kad umre gospodin N. N., kaže se da je umro nosilac imena, a ne da je umrlo značenje imena. I bilo bi besmisleno da se tako kaže, jer kad bi ime izgubilo značenje, ne bi uopšte moglo sa smislom da se kaže: »Gospodin N. N. je umro«. 41. U § 15 uveli smo lična imena u jezik (8). Pretpostavi sada da je alatka s imenom »N« slomljena. A to ne zna i daje pomoćniku B znak »N«. Da li sada taj znak ima značenje ili nema? — Šta treba B da radi kad dobije taj znak? — O tome se nismo ništa dogovorili. Moglo bi da se upita: Šta će on raditi? Pa, on će možda bespomoćno stajati ili majstoru A pokazati parčad. Ovde bi moglo da se kaže: »N« je postalo bez značenja i taj bi izraz značio da se u našoj jezičkoj igri znak »N« više ne primenjuje (ukoliko mu nismo odredili novu primenu). »N« bi moglo da postane bez značenja i na taj način što, sa bilo kog razloga, alatki damo drugu oznaku i znak »N« više ne primenjujemo u jezičkoj igri. — A možemo da zamislimo i jednu pogodbu prema kojoj B treba da odmahne glavom kao odgovor kad mu A da znak alatke koja je slomljena. — Moglo bi da se kaže da je zapovest »N« prihvaćena u jezičku igru, čak ako ta alatka više ne postoji, i da znak »N« ima značenje čak i onda kad njegov nosilac prestane da postoji. 42. Ali da li, recimo, u onoj igri imaju značenja i imena koja nikad nisu primenjivana kao imena alata? — Pretpostavimo, dakle, da je »X« jedan takav znak, i da A daje ovaj znak pomoć­ niku B — pa, mogli bismo i takve znake da uvedemo u jezičku igru, i B bi možda i na ovo trebalo da odgovori odmahivanjem glavom. (Mogli bismo da zamislimo da se oni na ovaj način za­ bavljaju.) 43. Za veliku klasu slučajeva u kojima se koristi reč »zna­ čenje« — iako ne za sve slučajeve njene upotrebe — tu reč mo­ žemo ovako da objasnimo: značenje jedne reči je njena upotreba u jeziku. A značenje jednog imena ponekad se objašnjava na taj na­ čin što se pokaže njegov nosilac. 44. Rekli smo: rečenica »Notung ima oštro sečivo« ima smisla čak i kad je »Notung« već slomljen. To je zbog toga što se u ovoj jezičkoj igri jedno ime upotrebljava i onda kad je njegov nosilac odsutan. Ali možemo da zamislimo jednu jezičku igru s imenima (tj. sa znacima koje ćemo, naravno, nazvati »ime­

57

nima«) u kojoj se imena upotrebljavaju samo u prisutnosti nji­ hovih nosilaca; dakle, uvek mogu biti zamenjena pokaznom zamenicom uz gest pokazivanja. 45. Pokazno »ovo« nikada ne može da bude bez nosioca. Moglo bi da se kaže: »Dokle god postoji ovo, i reč ,ovo' ima zna­ čenje, bilo da je ovo jednostavno ili složeno.« — Ali to nije ono što reč čini imenom. Naprotiv; jedno ime se ne primenjuje uz gestove pokazivanja, nego se samo pomoću njih objašnjava. 46. Kako stoji sad sa idejom da imena u stvari označavaju nešto jednostavno? — Sokrat kaže u Teajtetu: »Ako se ne varam, od nekoliko osoba sam ovo čuo: za primarne elemente — da se tako izrazim — od kojih smo sastavljeni mi i sve ostalo — ne postoji objaš­ njenje; jer sve što postoji po sebi i za sebe može da se označi samo imenom; neko drugo određenje nije moguće, pa ni ono da jeste, niti ono đa n ije... Međutim, onome što postoji po sebi i za sebe mora da s e ... da ime bez ikakvih drugih određenja. Prema tome, nemoguće je objašnjavati bilo koji primarni element, jer za ovaj ne postoji ništa drugo osim golog naziva; on ima samo svoje ime. Ali kao što je ono što je sastavljeno od ovih primarnih elemenata i samo jedna kompleksna tvorevina, tako su i njegovi nazivi u toj kompleksnosti takođe postali govor kojim se objaš­ njava, jer je njegova suština kombinovanje imena.« Ovakvi primarni elementi bili su i Raselovi individuals' i moji ,predmeti' (Logičko-filosofska rasprava). 47. Ali koji su jednostavni sastavni delovi od kojih je sastav­ ljen realni svet? — Šta su jednostavni sastavni delovi jedne sto­ lice? — Komadi drveta od kojih je sastavljena? Ili molekuli, ili atomi? — »Jednostavno« znači: ne složeno. A tu je važno: u kome smislu ,složeno'? Uopšte nema smisla da se govori o ,apsolutno jednostavnim sastavnim delovima stolice'. Ili: Da li se moja vizuelna slika ovog drveta, ove stolice, sastoji od delova? I koji su njeni jednostavni sastavni delovi? Raznobojnost je jedna vrsta složenosti; druga je, npr., složenost izlomljene konture od pravih delića. I za krivu može da se kaže da je složena od uzlaznog i silaznog dela. Ako nekome kažem bez objašnjenja »Ono što sada vidim pred sobom složeno je«, on će s pravom upitati: »Šta podrazumevaš pod ,složen'? Jer to može da znači sve moguće!« — Pitanje »Da li je to što vidiš složeno« ima smisla ako je već utvrđeno koja je vrsta složenosti u pitanju — tj. o kojoj se posebnoj upo­ trebi ove reči radi. Ako je utvrđeno da vizuelnu sliku jednog drveta treba da zovemo »složenom« ako se vide ne samo stablo nego i grane, onda bi pitanje »Da li je vizuelna slika ovog drveta

58

jednostavna ili složena« i pitanje »Koje su njegovi jednostavni sastavni delovi« imalo jasan smisao — jasnu primenu. A na drugo pitanje odgovor, naravno, ne glasi »Grane« (to bi bio odgovor na gramatičko pitanje: »Kako se zovu ovde jednostavni sastavni delovi'?« nego, recimo, opis pojedinih grana. Ali zar nije, npr., šahovska tabla očigledno i apsolutno slo­ žena? Biće da ti misliš na kompoziciju 32 bela i 32 crna kvadrata. Ne bismo li, međutim, takođe mogli da kažemo da je ona složena od bele i crne boje i sheme mreže kvadrata? I kada ovde postoje sasvim različiti načini posmatranja, da li ćeš i tada reći da je ša­ hovska tabla »složena« apsolutno? Postaviti izvan jedne određene igre pitanje »Da li je ovaj predmet složen?« slično je postupku onog dečaka koji je trebalo da kaže da li su glagoli u izvesnim primerima rečenica upotrebljeni u aktivnom ili pasivnom obliku, a koji je razbijao glavu oko toga da li, npr., glagol »spavati« znači nešto aktivno ili pasivno. Reč »složen« (a isto tako i reč »jednostavan«) mi upotreblja­ vamo na bezbroj različitih, međusobno različito srodnih, načina. (Da li je boja jednog šahovskog polja jednostavna ili se sastoji od čisto bele i čisto žute? A da li je bela jednostavna ili se sastoji od boja duge? Da li je ova dužina od 2 cm jednostavna ili se sastoji od dva dela od po 1 cm? Ali zašto se ne sastoji od jednog komada dugog 3 cm i jednog komada od 1 cm, merenog u nega­ tivnom smislu?) Na filosofsko pitanje »Da li je vizuelna slika ovog drveta složena i koje su njeni sastavni delovi?« pravilan je odgovor: »Zavisi od toga šta podrazumevaš pod ,složen’«. (A to, naravno, uopšte nije odgovor, nego odbijanje pitanja.) 48. Primenimo metod iz § 2 na prikaz iz Teajteta. Posmatrajmo jednu jezičku igru za koju je ovaj prikaz uistinu valjan. Neka jezik posluži za to da na jednoj površini prikaže kombina­ cije obojenih kvadrata. Kvadrati obrazuju kompleks tipa šahov­ ske ploče. Ima ružičastih, zelenih, belih i crnih kvadrata. Reči jezika neka, prema tome, budu: »R«, »Z«, »B«, »C«, a rečenica je niz ovih reči. One opisuju raspored kvadrata u nizu

z

z

i

4

i

6

7

t

9

59

Rečenica »RRCZZZRBB« opisuje tako, npr., raspored ove vrste:

Ovde je rečenica kompleks imena kome odgovara kompleks ele­ menata. Primarni elementi su obojeni kvadrati. »Ali da li su oni jednostavni?« — Ja ne bih znao šta bih u ovoj jezičkoj igri pri­ rodnije mogao da nazovem »jednostavnim«. Ali u drugim okol­ nostima bih nazvao jednobojni kvadrat »složenim«, recimo od dva pravougaonika ili od elemenata boja i oblika. Ali pojam složenosti mogao bi da bude i tako proširen da se manja površina nazove složenom od veće površine i od jedne koju smo od nje oduzeli. Uporedi »slaganje' sila, ,deobu' prave spoljnom tačkom; ovi izrazi pokazuju da smo ponekad čak skloni da manje shvatimo kao rezultat slaganja većeg, i veće kao rezultat deobe manjeg. Međutim, ja ne znam da li sada da kažem da se figura koju opisuje naša rečenica sastoji od četiri ili od devet elemenata. Uostalom, da li se ona rečenica sastoji od četiri ili devet slova? — I koji su njeni elementi: tipovi slova ili slova. Nije li svejedno šta god da kažemo, samo ako u svakom posebnom slučaju izbegnemo nesporazume! 49. Šta, međutim, znači što ove elemente ne možemo da objasnimo (tj. opišemo), nego samo da lm damo naziv? To bi otprilike moglo da znači da je opis kompleksa, ako se on, u gra­ ničnom slučaju, sastoji samo od jednog kvadrata, jednostavno ime bojenog kvadrata. Ovde bi moglo da se kaže — iako to lako vodi svakoja­ kom filosofskom sujeverju — da bi znak »R« ili »C« itd. mogao da bude čas reč čas rečenica. A da li »je reč ili rečenica« zavisi od situacije u kojoj se izgovori ili napiše. Ako, npr., A treba po­ moćniku B da opiše komplekse bojenih kvadrata i upotrebi reč »R« samu, moći ćemo da kažemo da je ta reč opis — rečenica. Ali ako on možda uči napamet reči i njihova značenja ili nekog drugog uči upotrebi ovih reči i izgovara ih za vreme ostenzivnog poučavanja, onda nećemo reći da. su to rečenice. U toj situaciji reč »R«, na primer, nije opis; njom se ovde naziva jedan element — ali za to bi ovde bilo čudno da se kaže da jedan element može samo da bude nazvan. Davanje naziva i opisivanje nisu u istoj ravni: davanje naziva je priprema za opis. Davanje naziva uop-

60

šte nije potez u jezičkoj igri — isto kao što ni postavljanje ša­ hovske figure na ploču nije potez u igri šaha. Može da se kaže: davanjem naziva nekoj stvari još ništa nije učinjeno. Ona i nema imena osim u igri. A to je ono pod čim je Frege podrazumevao da reč samo u rečeničnom sklopu ima značenje. 50. Šta znači kad kažemo da elementima ne možemo pripi­ sati ni biće ni nebiće? — Mogli bismo da kažemo: Ako se sve što zovemo »bićem« i »nebićem« sastoji u postojanju i nepostojanju veza između elemenata, onda nema nikakvog smisla da se govori o biću (nebiću) jednog elementa; isto tako nema smisla da se govori o uništenju elementa ako se sve, što zovemo »uništava­ njem«, sastoji u razdvajanju elemenata. Ali reklo bi se: elementu se ne može pripisati biće, jer ako on ne bi postojao, onda mu čak ne bismo mogli dati ni ime pa, prema tome, baš ništa o njemu ni izreći. — Posmatrajmo još jedan analogan slučaj! O jednoj stvari ne može se izreći ni da je duga jedan metar ni da nije duga jedan metar, i to je pro­ totip metra u Parizu. — Ali, naravno, na taj način nismo njemu pripisali nikakvu čudnovatu osobinu, nego samo naznačili njegovu specifičnu ulogu u igri merenja metarskom jedinicom. — Zami­ slimo da se, slično tom prototipu metra, čuvaju i uzorci boja. Objašnjavamo: »Sepia« se zove boja prototipa sepije koji se tamo čuva hermetički zatvoren. U tom slučaju nema nikakvog smisla da se kaže o tom uzorku niti da je te boje, niti da nije. To možemo ovako da izrazimo: ovaj uzorak je instrument jezika pomoću koga se prave iskazi o bojama. To u ovoj jezičkoj igri nije nešto što je prikazano, već je sredstvo prikazivanja. — Upravo to važi za jedan element u jezičkoj igri (48) kada, dajući mu ime, izgovorimo reč »R«; time smo ovoj stvari dali ulogu u našoj jezičkoj igri; to je sada sredstvo prikazivanja. Ako bi se reklo: »Kada to ne bi postojalo, ne bi moglo imati ni imena«, ne bi se reklo ni manje ni više nego ovo: kad ne bi bilo ove stvari, ne bismo je mogli primeniti u našoj igri. Ono što, tobože, mora da postoji, pripada jeziku. To je u našoj igri paradigma; nešto s čim se prave poređenja. A to konstatovati može da znači da smo načinili značajnu konstataciju; ali to je još uvek konstatacija koja se odnosi na našu jezičku igru — na naš način prikazivanja. 51. U opisu jezičke igre (48) rekao sam da bojama kvadrata odgovaraju reči »R«, »C« itd. U čemu se, međutim, sastoji ova korespondencija; u kojoj meri se može reći da ovim znacima odgovaraju izvesne boje kvadrata? Objašnjenjem u (48) samo se uspostavlja veza između ovih znakova i izvesnih reči našeg jezika (naziva za boje). — Dobro, pošlo se od pretpostavke da bi se drukčije poučavalo upotrebi znakova u igri: pokazivanjem na

61

paradigme. U redu; ali šta onda znači kad se kaže da u jezičkoj praksi znacima odgovaraju izvesni elementi? — Da li biva da onaj koji opisuje komplekse bojenih kvadrata uvek kaže »R« tamo gde stoji ružičast kvadrat; »C« gde stoji crn itd.? Ali šta ako se on zabuni u opisu i pogrešno kaže »R« tamo gde vidi crn kvadrat — šta je kriterijum da bi se to utvrdilo kao greška? — Ili se to što »R« označava ružičast kvadrat sastoji u tome što se ljudima koji upotrebljavaju taj jezik uvek u svesti pojavi ružičast kvadrat kad upotrebe znak »R«. Da bismo videli jasnije, moramo ovde, kao i u bezbroj sličnih slučajeva, da uočimo pojedinosti procesa, da posmatramo iz blizine ono što se događa. 52. Ako sam sklon da pretpostavim da miš nastaje abiogenezom od sivih krpa i prašine, biće dobro da ispitam kako je miš mogao da se skriva u tim krpama, kako je mogao tamo da dospe itd. Ali ako sam ubeđen da miš ne može da nastane iz ovih stvari, onda će to istraživanje možda biti suvišno. Ali šta je to što se u filosofiji suprotstavlja takvom posmatranju pojedinosti, moramo tek učiti da razumemo. 53. Postoje različite mogućnosti za našu jezičku igru (48), različiti slučajevi u kojima bismo rekli da se nekim znakom na­ ziva u igri kvadrat te i te boje. To bismo rekli, na primer, onda kad bismo znali da su ljudi, koji upotrebljavaju taj jezik, upućeni u upotrebu znakova na taj i taj način. Ili kad bi to, recimo u obliku tabele, bilo zabeleženo napismeno, da tom znaku odgovara taj elemenat i kada bi ta tabela bila korišćena u učenju jezika, a u izvesnim spornim slučajevima konsultovana za rešenje. Ali mi, takođe, možemo da zamislimo da je jedna takva tabela instrument u upotrebi jezika. Opisivanje jednog kom­ pleksa je onda ovakvo: onaj koji opisuje kompleks ima pored sebe tabelu, u njoj traži svaki elemenat kompleksa i prelazi sa njega u tabeli na znak (a i onaj, kome se opis daje, reći tog opisa može da prevede pomoću tabele u sliku obojenih kvadrata). Mo­ glo bi da se kaže da tabela ovde preuzima ulogu koju u drugim slučajevima imaju pamćenje i asociranje. (Zapovest: »Donesi mi jedan crven cvet!« obično nećemo izvršavati tako da tražimo boju crveno u tabeli boja i da onda donesemo cvet te boje koju smo pronašli u tabeli; ali kada treba da izaberemo ili pomešamo jednu određenu nijansu crvenog, dešava se da se poslužimo uzorkom ili tabelom). Ako takvu tabelu nazovemo izrazom jednog pravila jezičke igre, može se reći da ono što zovemo pravilom jezičke igre može da ima vrlo različite uloge u igri.

62

54. Setimo se još u kojim slučajevima kažemo da neku igru igramo prema određenom pravilu! Pravilo može da bude sredstvo za nastavu u igri. Ono se saopštava učeniku, a njegova primena se uvežbava. — Ili je ono instrument same igre. — Ili: pravilo se ne primenjuje ni u nastavi ni u samoj igri, a nije zabeleženo ni u spisku pravila. Igra se uči kad se posmatra kako je drugi igraju. Međutim, mi kažemo da se igra po tim i tim pravilima zato što posmatrač ta pravila može da pogodi iz praktične igre, — kao neki prirodan zakon po kome se upravljaju radnje u igri. — Ali kako u ovom slučaju posmatrač razlikuje grešku igrača od ispravnog poteza? Za to ima znakova u ponašanju igrača. — Seti se karakterističnog ponašanja onoga koji ispravlja govornu omašku. Bilo bi moguće prepoznati da neko to čini čak iako njegov jezik ne razumemo. 55. »Ono što jezička imena obeležavaju mora da bude nerazorivo, jer mora da postoji mogućnost za opis stanja u kome je razoreno sve što je razorivo. I u tom opisu postojaće reči; a ono što njima odgovara, ne srne onda da bude razoreno, jer inače reči ne bi imale značenja.« Ne smem da odsečem granu na kojoj sedim. Odmah bi, naravno, moglo da se prigovori da bi sam opis morao sebe da izuzme od ovog razaranja. — Ali, što odgovara rečima opisa i što, prema tome, ne srne da bude razoreno ako je on istinit, jeste ono što rečima daje njihovo značenje — bez čega one uopšte ne bi imale značenja. — Međutim, u izvesnom smislu je ovaj čovek ipak ono što odgovara njegovom imenu. Ali on je razoriv, a njegovo ime ne gubi svoje značenje kada njegov nosilac više ne postoji. — Ono što odgovara imenu, i bez čega ime uopšte ne bi imalo značenja jeste, npr., paradigma koja se u jezičkoj igri upotrebljava u spoju s imenom. 56. Ali šta onda ako nijedan takav uzorak ne pripada jezi­ ku, ako mi, npr., zapamtimo boju koju reč označava? — »Ako je zapamtimo ona, znači, dolazi pred naše duhovno oko onda kada izgovaramo tu reč. Ako treba da postoji mogućnost da je se u svako doba setimo ona, prema tome, po sebi mora da bude nerazoriva.« — Ali šta smatramo kao kriterij um za to da je se tačno sećamo? Kad radimo s uzorkom umesto s našim sećanjem, pod izvesnim okolnostima kažemo da je uzorak promenio boju i to procenjujemo sećanjem. Ali zar ne možemo mi pod nekim okol­ nostima da kažemo da je slika u našem sećanju (npr.) potamnela? Nismo li mi isto toliko izloženi na milost i nemilost sećanju ko­ liko i nekom uzorku? (Jer možda bi neko hteo da kaže: »Kad ne bismo imali sećanje, bili bismo prepušteni uzorku.«) — Ili možda nekoj hemijskoj reakciji. — Zamisli da treba da naslikaš izvesnu boju »B«, a to je boja koju dobijamo spajanjem hemijskih sup-

63

stanci X i Y. — Pretpostavi da ti se jednog dana učini da je boja svetlija nego drugog dana; nećeš li ponekad pod izvesnim okolnostima reći: »Mora biti da se ja varam, boja je svakako ista kao i juče«? To pokazuje da se mi onim što nam saopštava pamćenje ne služimo uvek kao najvišom neopozivom presudom apelacionog sudije. 57. »Nešto crveno može da bude uništeno, ali crveno ne može da bude uništeno, i zato je značenje reči ,crven' nezavisno od egzistencije jedne crvene stvari.« — Naravno, nema nikakvog smisla da se kaže da je boja crveno (color, a ne pigmentum) pocepana ili istucana. Ali zar mi ne kažemo »Crvenilo nestaje«? Nemoj se grčevito držati ideje da pred naše duhovno oko mo­ žemo da dozovemo crvenilo, čak i ako nema više ničega crve­ nog. To je isto kao kad bi hteo da kažeš da još uvek postoji neka hemijska reakcija kojom se izaziva crven plamen. — Ali šta ako više ne možeš da se setiš te boje? — Ako zaboravimo koja boja nosi to ime, za nas ono onda gubi značenje; to znači da pomoću njega više ne možemo da igramo određenu jezičku igru. I tada ova situacija može da se uporedi s onom u kojoj je izgubljena paradigma koja je bila sredstvo našeg jezika. 58. »,Imenom’ ću zvati samo ono što ne može da stoji u kombinaciji: ,X postoji'«. — Tako, npr., ne može da se kaže »Crveno postoji«, jer kad crvenoga ne bi bilo, o njemu se uopšte ne bi moglo govoriti. — Tačnije: Ako »X postoji« treba da saopšti isto što i: »X« ima značenje — to onda uopšte nije stav koji go­ vori o X, nego stav o našoj jezičkoj upotrebi, naime o upotrebi reči »X«. Nama se čini kao da smo nešto rekli o prirodi crvenog, ako kažemo da reči »Crveno postoji« nemaju smisla. Da ono postoji upravo ,po sebi i za sebe'. Ista ideja — da je ovo metafizički iskaz o crvenom — izražava se i u tome što otprilike kažemo da je i crveno bezvremeno i možda to još jače naglasimo rečju »ne­ uništivo«. Međutim, mi zapravo samo hoćemo da »Crveno postoji« shvatimo kao iskaz: reč »crveno« ima značenje. Ili možda tačni­ je: »Crveno ne postoji« kao »,Crveno' nema značenja«. Jedino nećemo da kažemo da onaj izraz to kazuje, nego da bi to morao da kazuje ako bi imao smisla. Da on, pokušavajući da to kaže, protivreči sam sebi — pošto crveno jeste upravo ,po sebi i za sebe', dok se protivrečnost, recimo, sastoji jedino u tome što izgleda da taj stav govori o boji, a treba da kaže nešto o upotrebi reči »crven«. — U stvarnosti, međutim, mi vrlo rado kažemo da jedna određena boja postoji, a to otprilike znači da postoji nešto

64

što ima tu boju. A prvi izraz nije manje egzaktan nego drugi; naročito ne u slučaju gde ,ono što ima boju' nije fizički predmet. 59. »Imena označavaju samo ono što je elemenat realnosti, ono što ne može da se uništi, ono što u svakoj promeni ostaje isto.« — Ali šta je to? — Dok smo izgovarali tu rečenicu to nam je već bilo u svesti! Mi smo izgovorili već sasvim određenu pred­ stavu. Jednu određenu sliku koju hoćemo da primenimo. Jer, iskustvo nam svakako ne pokazuje ove elemente. Vidimo sastavne delove nečega složenog (stolice, npr.). Kažemo da je naslon deo stolice, ali i on sam je sastavljen od raznih daščica, dok je noga jednostavan sastavni deo. Takođe vidimo celinu koja se raspada, dok njeni sastavni delovi ostaju nepromenjeni. To su sirovine od kojih konstruišemo onu sliku realnosti. 60. Kad kažem: »Moja metla je u uglu«, — da li je to u stvari iskaz o dršci metle i o četki? U svakom slučaju, ovaj bi se iskaz mogao zameniti nekim drugim koji navodi položaj drške i položaj četke. A ovaj iskaz je, nesumnjivo, oblik dalje analize prvog iskaza. — Ali, zašto to nazivam »daljom analizom«? — Pa, ako se tamo nalazi metla, to svakako znači da tamo moraju biti drška i četka, i to u određenom međusobnom položaju; to je ranije, tako reći, bilo skriveno u smislu rečenice, dok je u anali­ ziranoj rečenici izgovoreno. Prema tome, da li onaj koji kaže da u uglu stoji metla podrazumeva u stvari da su tamo drška i četka i da je drška pričvršćena za četku? — Ako bismo nekog upitali da li on to podrazumeva, on bi nesumnjivo rekao da on uopšte nije posebno mislio na dršku, a posebno na četku. I to bi bio tačan odgovor, jer on nije želeo posebno da govori ni o dršci ni o četki. Zamisli kad bi nekom rekao umesto »Donesi mi metlu!« — »Donesi mi dršku i četku koja je na njoj pričvršćena!« — Zar odgovor na to nije: »Da li ti hoćeš metlu? Zašto se onda tako čudnovato izražavaš?« — Da li će on, dakle, dalje analiziranu rečenicu bolje razumeti? — Moglo bi da se kaže da ova rečenica postiže isto što i obična, samo zaobilaznim putem. — Zamisli jednu jezičku igru u kojoj se nekome naređuje da izvesne, od više delova složene stvari, donosi, pokreće ili nešto slično. I dva načina igranja ove igre: u prvom (a) složene stvari (metle, stolice, stolovi itd.) imaju imena kao u (15); u drugom (b) samo delovi imaju imena, a celina se opisuje pomoću njih. — U kojoj meri je onda zapovest druge igre raščlanjeni oblik zapovesti iz prve igre? Da li se ona zapovest krije u ovoj i sada analizom izlazi na videlo? — Jeste, metla je rastavljena kad se drška i četka razdvoje; no da li se zbog toga i zapovest da se donese metla sastoji od odgo­ varajućih delova?

61. »Ipak nećeš osporavati da određena zapovest u (a) kazu­ je isto što i jedna zapovest u (b); i kako ćeš ti onda zvati tu drugu zapovest ako ne raščlanjenim oblikom prve?« — Naravno, i ja bih rekao da zapovest u (a) ima isti smisao kao ona u (b); ili, kako sam to ranije formulisao: obe postižu isto. A to znači: ako mi se, recimo, pokaže zapovest u (a) i postavi pitanje: »Sa kojom zapovesti u (b) ona ima isti smisao?« ili, pak, »kojim zapovestima u (b) ona protivreči?«, ja ću odgovoriti tako i tako. Ali time nije rečeno da smo se u opst em sporazumeli o primeni izraza »imati isti smisao« ili »postizati isto«. Može se, naime, pitati: u kom slučaju kažemo »To su samo dva različita oblika iste igre«? 62. Zamisli, recimo, kako onaj kome se daju zapovesti u (a) i (b), pre no što donese ono što smo zahtevali treba da baci pogled na jednu tabelu na kojoj su koordinirana imena i slike. Da li on čini isto kad izvršava zapovest iz (a) i njoj odgovara­ juću zapovest iz (b)? — Da i ne. Ti možeš da kažeš: »Srž obe zapovesti je ista«. Ja bih ovde rekao isto to. — Ali nije svuda jasno šta treba nazvati ,srž' zapovesti. (Isto tako se za izvesne stvari može reći: njihova svrha je to i to. Bitno je što je to lampa, što služi za osvetljenje — a to što ukrašava sobu, što ispu­ njava prazan prostor itd. nije bitno. Ali bitno i nebitno nisu uvek jasno razdvojeni.) 63. Ako se kaže, međutim, da je rečenica u (b) raščla­ njeni' oblik rečenice u (a), to nas lako namami na pomisao da je onaj oblik u (b) fundamentalniji, da on samo pokazuje ono što se podrazumeva drugim oblikom itd. Mi otprilike mislimo: onome ko poseduje samo neraščlanjeni oblik nedostaje analiza; onaj kome je poznat raščlanjeni oblik, — poseduje sve. — Ali zar ja ne mogu da kažem da se u ovome slučaju gubi jedan vid stvari isto kao i u onome? 64. Zamislimo da je igra (48) izmenjena u tom smislu što imena ne označavaju jednobojne kvadrate nego pravougaonike, od kojih je svaki sastavljen od po dva takva kvadrata. Neka se jedan takav pravougaonik, pola crven, pola zelen, zove »U«; drugi, pola zelen, pola beo, neka se zove »V« itd. Zar ne bismo mogli da zamislimo ljude koji bi imali imena za takve kombinacije boja, ali ne i za pojedinačne boje? Seti se slučajeva kad kažemo: »Ovaj raspored boja (recimo, francuska trobojnica) ima sasvim specifi­ čan karakter.« U kojoj je meri znacima ove jezičke igre potrebna analiza? U kojoj je meri Čak moguće ovu igru zameniti igrom (48)? — Ovo je druga jezička igra, čak i ako je srodna sa (48). 5 Filosofska istraživanja

66

65. Ovde nailazimo na krupno pitanje koje stoji iza svih ovih razmatranja. — Jer, sad bi mi se moglo prigovoriti: »Ti sebi olakšavaš. Govoriš o svim mogućim jezičkim igrama, a nigde nisi rekao šta je to suština jezičke igre, pa dakle i jezika. Šta je zajedničko svim ovim procesima i šta ih čini jezikom ili delovima jezika. Ti opraštaš sebi upravo onaj deo istraživanja koji je tebi samom svojevremeno zadavao najviše glavobolje, naime onaj deo koji se odnosi na opšti oblik stava i jezika.« I to je istina. Umesto da navedem nešto što je zajedničko svemu onome što nazivamo jezikom, ja kažem da sve te pojave nemaju baš ništa zajedničko zbog čega za njih sve upotrebljava­ mo istu reč, — nego da su međusobno srodne na mnogo različitih načina. I zbog ove srodnosti ili zbog ovih srodnosti, mi ih sve nazi­ vamo »jezicima«. Pokušaću to da objasnim. 66. Posmatraj, na primer, procese koje zovemo »igrama«. Mislim na igre za pločom, igre kartama, igre loptom, takmičarske igre itd. Šta je svima njima zajedničko? — Nemoj da kažeš: »Nešto mora da im bude zajedničko, inače se ne bi zvale ,igre’« — nego pogledaj da li je njima svima nešto zajedničko. Jer, ako ih posmatraš, nećeš doduše vide ti nešto što bi bilo zajedničko svima, ali ćeš videti sličnosti, srodnosti, i to ceo jedan niz. Kao što rekoh: nemoj da misliš, nego gledaj! — Pogledaj, na primer, igre za pločom i njihove mnogostruke srodnosti. Sada pređi na igre kartama: ovde nalaziš mnogo podudarnosti s onom prvom klasom, ali mnogo zajedničkih crta iščezava, druge se pojavljuju. Ako sada pređemo na igre loptom, ponešto zajedničko je ostalo, ali je mnogo izgubljeno. — Da li su sve one ,zabavne'? Uporedi šah sa igrom mice. S druge strane, zar svuda postoji dobij anje i gubljenje ili suparništvo među igračima. Seti se redanja pasi­ jansa. U igrama loptom postoji dobijanje i gubljenje, ali kada dete udara loptom o zid i ponovo je dočekuje, ova karakteristika iščezava. Pogledaj koju ulogu imaju veština i sreća. I kako je različita veština u šahu i veština u tenisu. Seti se sada igara u kolu: ovde postoji elemenat zabavljanja, ali koliko je iščezlo drugih karakterističnih osobina! I tako možemo ispitati mnogo, mnogo drugih grupa igara. Videti kako se sličnosti pojavljuju i iščezavaju. A zaključak ovog ispitivanja glasi: vidimo jednu komplikovanu mrežu sličnosti koje se međusobno prožimaju i ukrštaju. Sličnosti u velikom i u malom. 67. Ove sličnosti ja ne mogu bolje da okarakterišem nego izrazom »porodične sličnosti«, jer se isto tako prožimaju i ukršta­ ju sličnosti koje postoje među članovima jedne porodice: stas,

67

crte lica, boja očiju, pol, temperamenat itd. — I ja ću reći: ,igre' obrazuju jednu porodicu. Isto tako, porodicu obrazuju, na primer vrste brojeva. Zašto mi nešto nazivamo »brojem«? Pa, recimo, zato što poka­ zuje izvesnu — direktnu — srodnost sa više stvari koje smo dotle zvali broj i time, može da se kaže, stiče indirektnu srod­ nost sa nečim drugim, što takođe zovemo tako. I svoj pojam broja proširujemo kao što kod predenja upredamo nit po nit. A jačina vlakna se ne sastoji u tome da se neka nit provlači ćelom svojom dužinom, nego u tome da se mnoge niti međusobno prepliću. Ali kad bi neko hteo da kaže: »Svim ovim tvorevinama je nešto zajedničko — naime disjunkcija svih ovih zajedničkih oso­ bina« — ja bih odgovorio: ovde se ti samo igraš rečima. Isto bi tako moglo da se kaže da se nešto provlači kroz ćelo vlakno — naime neprekidno preplitanje ovih niti. 68. »Dobro; tako je, dakle, za tebe pojam broja objašnjen kao logička suma onih pojedinačnih međusobno srodnih pojmova: kardinalni broj, racionalni broj, realni broj itd., a na isti način objašnjen je i pojam igre kao logička suma odgovarajućih partikularnih pojmova«. — To ne mora da bude tako. Jer, ja tako mogu da pojmu ,broj’ odredim jasne granice, tj. da upotrebim reč »broj« za oznaku jednog jasno ograničenog pojma, ali mogu da je upotrebim i tako da obimu pojma ne budu postavljene granice. Na taj način mi, u stvari, primenjujemo reč »igra«. A šta su gra­ nice tome pojmu? Šta je još uvek igra, a šta više nije igra? Možeš li da navedeš granice? Ne. Poneku možeš da povučeš, jer nijedna još nije povučena. (To te, međutim, još nikad nije omelo u primeni reči »igra«.) »Ali onda primena te reči nije utvrđena; ,igra' koju po­ moću nje igramo nije utvrđena.« — Nije sa svih strana omeđena pravilima, čak nema ni pravila, na primer, za to koliko se viso­ ko i koliko jako srne u tenisu baciti lopta, a tenis je ipak igra i ona takođe ima pravila. 69. Kako bismo onda nekom objasnili šta je igra? Mislim da ćemo mu igre opisati, a opisu bismo mogli da dodamo: »to, i slično, naziva se ,igrama'«. A znamo li i mi sami više? Možda mi samo nekom drugom ne možemo tačno da kažemo šta je igra? — Ali to nije neznanje. Mi granice ne poznajemo zato što one nisu povučene. Kao što jc rečeno, mi možemo — za neku naro­ čitu svrhu — povući neku granicu. Da li tek tako pojam postaje upotrebljiv? Nipošto. Sem za tu specijalnu svrhu. Ništa više nego što bi neko učinio upotrebljivom meru za dužinu ,1 korak', koji bi dao definiciju: 1 korak = 75 cm. A ako hoćeš da kažeš »Ali 5*

68

pre toga to ipak nije bila tačna mera za dužinu«, ja odgovaram ovako: Dobro, onda je bila netačna. — Iako mi ti još duguješ definiciju tačnosti. 70. »Ali ako je pojam ,igra' na taj način neograničen, onda ti zapravo ne znaš šta podrazumevaš pod ,igrom«. — Ako dam opis: »Tle je sve bilo pokriveno biljkama« — hoćeš li mi reći da ne znam o čemu govorim pre no što mogu da dam definiciju biljke? Objašnjenje onoga što ja tu podrazumevam mogli bi da budu, recimo, crtež i reći »tako je otprilike izgledalo tle«. Mogu čak da kažem: »tačno je tako izgledalo«. — Dakle, da li su ta trava i to lišće bili tamo tačno u tom položaju? Ne, ne znači to. I nijednu sliku ne bih priznao kao tačnu u tom smislu. 71. Može da se kaže da je pojam ,igra' pojam sa nejasnim ivicama. — »Da li je, međutim, jedan nejasan pojam uopšte po­ jam?« — Da li je neizoštrena fotografija uopšte slika nekog čoveka? Šta više da li smo uvek u preimućstvu ako neizoštrenu sliku zamenimo oštrom? Nije li neizoštreno često upravo ono što nam treba? Frege upoređuje pojam s oblašću i kaže da se nejasno ogra­ ničena oblast ne može uopšte nazvati oblašću. To, po svoj prilici, znači da sa njim ništa ne možemo započeti. — Ali da li je besmi­ sleno da se kaže: »Zaustavi se otprilike ovdel«? Zamisli da ja stojim sa nekim na jednom trgu i da to kažem. Pri tome neću povući nikakvu graničnu liniju, nego ću možda rukom načiniti pokret — kao da mu pokazujem određeno mesto. I možda se upravo tako objašnjava šta je igra. Navode se primeri, sa željom da se razumeju u izvesnom smislu. — Ali pod ovim izrazom ne podrazumevam da on treba sada u tim primerima da sagleda ono zajedničko što ja — sa bilo koga razloga — ne mogu da izgovor rim, nego da on te primere sada treba da primeni na određen način. Davanje primera nije ovde indirektno sredstvo objašnje­ nja, — u nedostatku boljeg. Jer i svako opšte objašnjenje može da bude pogrešno shvaćeno. Upravo tako mi igramo ovu igru. (Tu podrazumevam jezičku igru sa rečju »igra«.) 72. Videti ono što je zajedničko. Pretpostavi da nekome pokazujem različite šarene slike i kažem: »Boja koju vidiš na svima zove se ,oker\« To je objašnjenje koje drugi može da raNeko mi kaže: »Pokaži deci neku igru!« Ja ih učim da se kockaju za novac, a on mi kaže: »Nisam mislio takvu igru«. Da li mu je, kada mi je davao tu zapovest, moralo lebditi u svesti da kockanje ne dolazi u obzir?

69

zume kad potraži i vidi šta je zajedničko onim slikama. On to zajedničko onda može da gleda i da ga pokaže. Uporedi s tim: pokazujem mu figure različitog oblika, sve obojene istom bojom i kažem: »Ono što imaju zajedničko zove se ,oker'.« A s tim uporedi: pokazujem mu uzorak različitih nijansi plavog i kažem: »Boju, koja je svima zajednička, zovem ,plavom'«. 73. Kad mi neko objašnjava nazive za boje i pri tome po­ kazuje uzorke govoreći: »Ova se boja zove ,plava', ova ,zelena'...«, taj slučaj može po mnogo čemu da se uporedi sa slučajem kad mi on da u ruke jednu tabelu na kojoj su ispod uzoraka boje ispisane reči. — Iako ovo poređenje može da zavede na više načina. — Sad smo skloni da proširimo poređenje: razumeti ob­ jašnjenje znači imati u svesti pojam onoga što je objašnjeno, tj. uzorak ili sliku. Ako mi se sada pokažu različiti listovi i kaže »Ovo se naziva ,list'«, ja stičem pojam o obliku lista, njegovu sliku u svesti. Ali kako izgleda slika jednog lista koja ne pokazuje nikakav određen oblik, nego ,ono što je svim oblicima lista za­ jedničko'? Koju nijansu zelene boje ima ,uzorak u mojoj svesti', uzorak onoga što je svim nijansama zelenog zajedničko? »Ali zar ne bi mogli da postoje takvi ,opšti' uzorci? Recimo shema lista, ili uzorak čisto zelenog?« — Svakako! Ali da bi se ova shema shvatila kao shema, a ne kao oblik jednog određenog lista, i da bi se tablica čisto zelenog shvatila kao uzorak svega onog što je zelenkasto, a ne kao uzorak čisto zelenog — to opet leži u načinu primenjivanja ovih uzoraka. Zapitaj se: Kakav mora da bude uzorak zelene boje? Treba li da bude četvorougaoni? Ili bi to onda bio uzorak za zelene četvorougaonike? — Treba li to onda da bude ,nepravilnog' obli­ ka? A šta nas sprečava da ga onda smatramo — tj. primenjujemo — samo kao uzorak toga nepravilnog oblika? 74. Ovamo pripada i misao da onaj koji vidi ovaj list kao uzorak ,oblika lista uopšte', vidi ga drukčije nego onaj koji ga, recimo, smatra uzorkom tog određenog oblika. Pa, moglo bi da bude i tako — iako nije tako — jer bi se tim samo reklo da, na osnovu iskustva, onaj koji list vidi na određen način, on ga primenjuje tako i tako, ili prema tome i tome pravilu. Naravno, stvari se mogu videti ovako i drukčije, a ima, dakle, slučajeva u kojima će onaj koji jedan uzorak vidi ovako, taj uzorak primenjivati uglavnom na ovaj način, a onaj koji ga vidi drukčije primenjivaće ga na drukčiji način. Onaj koji, npr., vidi shematski crtež kocke kao ravnu figuru koja se sastoji od jednog kvadrata i dva romba, možda će drukčije izvršiti zapovest »Donesi mi nešto ovakvo!« nego onaj koji tu sliku vidi prostorno.

70

75. Šta znači: znati šta je igra? Šta znači to znati, a ne moći kazati? Je li ovo znanje nekakav ekvivalent neizgovorene definicije? Tako da bih ja, ako bi je neko izgovorio, nju prihvatio kao izraz moga znanja? Zar moje znanje, moj pojam igre, nije potpuno izložen u objašnjenjima koja bih mogao da dam? Naime, u tome što opisujem primere igara različitih vrsta; što pokazujem kako analogijom prema ovima mogu da se na sve moguće načine konstruišu druge igre; što kažem da bih to i to jedva još nazvao igrom i slično. 76. Kad bi neko povukao oštru granicu, ne bih mogao da je smatram onom koju sam već i ja davno hteo da povučem ili sam je u svesti povukao. Jer ja uopšte nisam hteo da povučem nikakvu granicu. Onda se može reći: njegov pojam nije isti kao moj, ali mu je srodan. A srodnost je kao kod dve slike od kojih se jedna sastoji od nejasno razgraničenih mrlja boje, a druga od slično obrazovanih i raspoređenih, ali oštro razgraničenih. Srod­ nost je onda isto tako neosporna kao i razlika. 77. I ako ovo poređenje još malo produžimo, postaje jasno da stepen do koga oštra slika može da liči na nejasnu zavisi od stepena neizoštrenosti ove druge. Jer zamisli da treba da skiciraš oštru sliku, ,odgovarajuću' nekoj nejasnoj. Na onoj je jedan neja­ san crven pravougaonik; ti ga zamenjuješ jasnim. Naravno — mogli bismo da povučemo više takvih jasnih pravougaonika koji bi odgovarali onom nejasnom. — Ali ako se u originalu boje stapaju bez ikakva nagoveštaja graničnih linija, neće li onda biti beznadežan zadatak da se nacrta jasna slika koja bi odgovarala toj nejasnoj? Nećeš li tada biti primoran da kažeš: »Ovđe bih mogao isto tako da nacrtam krug kao i pravougaonik ili oblik srca; pa sve se boje utapaju jedna u drugu. Odgovara sve; i ništa.«----A u sličnom položaju je onaj koji u estitici ili etici traži definicije koje odgovaraju našim pojmovima. U ovoj teškoći uvek se zapitaj: Kako smo mi onda naučili značenje ove reči (»dobar« npr.)? Na kakvim primerima, u kojim jezičkim igrama? Onda ćeš lakše uvideti da reč mora imati poro­ dicu značenja. 78. Uporedi: znati i kazati: koliko je metara visok Mon-Blan — kako se upotrebljava reč »igra« — kakav zvuk ima klarinet. Onaj koji se čudi da se nešto može znati a da se ne može kazati, misli možda na slučaj sličan prvom primeru. Sigurno ne na neki slučaj sličan trećem.

71

79. Uzmi ovaj primer. Ako se kaže »Mojsije nije postojao«, to može da znači štošta. Može da znači: narod Izrailja nije imao jednog jedinog vođu kad je bežao iz Egipta-----ili: nije postojao čovek koji je sve ono izvršio što Biblija priča o M ojsiju-----itd., itd. — Mogli bismo prema Raselu reći da se ime »Mojsije« može definisati pomoću različitih opisa. Na primer ovako: »čovek koji je narod Izrailja proveo kroz pustinju«, »čovek koji je živeo u to vreme i na tom mestu i tada se zvao Moj sije«, »čovek koga je kao dete faraonova kći izvukla iz Nila« itd. I već prema tome da li prihvatamo jednu ili drugu definiciju, stav »Mojsije je posto­ jao« dobija drukčiji smisao, a isto tako i svaki drugi stav koji govori o Mojsiju. — I kad nam neko kaže: »Nije postojao«, mi odmah pitamo: »Šta pod tim podrazumevaš? Hoćeš li da kažeš da . . . , ili da . .. itd.?« Ali ako sada kažem neki iskaz o Mojsiju — da li sam ja uvek spreman umesto »Mojsije« da stavim ma koji od ovih opisa? Kazaću otprilike: Pod »Mojšijem« podrazumevam čoveka koji je učinio ono što se za Moj šija kaže u Bibliji ili bar veliki deo toga. Ali koliko? Da li sam odlučio koliki deo mora da se pokaže kao lažan da bih svoj stav napustio kao lažan? Da li, prema tome, ime »Mojsije« ima za mene čvrstu i jednoznačno određenu upotrebu u svim mogućim slučajevima? — Nije li to slučaj u kome imam, tako reći, pripremljen ceo niz oslonaca i spreman sam da se na jedan oslonim ako bi mi se drugi izmakao,, i obrnuto? ----Pogledaj još ovaj drugi slučaj. Kada kažem: »N je umro«, sa značenjem imena »N« može da stoji recimo ovako: ja verujem da je živeo jedan čovek koga sam ja (1) video tamo i tamo, koji je (2) izgledao tako i tako (slike), (3) učinio to i to i (4) koji u građanskom svetu nosi to ime. — Na pitanje šta podrazumevam pod »N«, nabrojao bih sve ili ponešto od toga, različito u različitim situacijama. Moja definicija za »N« bila bi recimo ovakva: »čovek za koga važi sve to«. — Ali ako bi se sad nešto od toga pokazalo kao lažno! — da li ću biti Spreman da stav »N je umro« progla­ sim za lažan — čak i kad bi se pokazalo lažnim samo nešto što se meni čini sporednim? Ali gde je granica sporednog? Ako sam u jednom takvom slučaju dao objašnjenje imena, sad bih bio spreman da promenim to objašnjenje. A to može ovako da se izrazi: Ime »N« upotrebljavam bez utvrđenog značenja. (Ali to njegovoj upotrebi nanosi isto tako malo štete kao što stolu šteti to što stoji na četiri, umesto na tri noge, i otuda se ponekad klima.) Treba li reći da ja upotrebljavam jednu reč čije značenje ne znam i da, prema tome, govorim besmislicu? — Govori što god želiš dokle god te to ne sprečava da vidiš kako stvari stoje. (A kad to vidiš, mnogo šta nećeš ni reći.)

(Kolebanje naučnih definicija: što danas važi kao iskustvena propratna pojava fenomena A, sutra će biti korišćeno kao njegova definicija.) 80. Ja kažem: »Tamo je jedna stolica«, šta ako ja pođem tamo i hoću da je uzmem, a ona mi iznenada iščezne iz vida? ----- »Dakle, to uopšte i nije bila stolica nego nekakva opsena«. ----- Ali posle nekoliko trenutaka ponovo je vidimo i možemo da je dotaknemo itd. ----- »Dakle, stolica je ipak tu bila i njen nestanak je predstavljao samo opsenu«.-----Pretpostavi, međutim, da posle izvesnog vremena ona ponovo iščezne ili izgleda da je iščezla. Šta sada da kažem? Imaš li za takve slučajeve priprem­ ljena pravila, — koja kazuju da li se tako nešto još uvek srne nazvati »stolicom«? Ali, da li nam ona nedostaju pri upotrebi reči »stolica« i treba li da kažemo da mi zapravo sa ovom rečju ne povezujemo nikakvo značenje, budući da nemamo pravila za sve moguće slučajeve njene primene? 81. F. P. Remzi mi je jednom u razgovoru naglasio da je logika ,normativna nauka'. Ne znam tačno koju je ideju imao u vidu, ali je ona, bez sumnje, bila tesno povezana s idejom koja je meni tek kasnije pala na pamet: da mi, naime, u filosofiji upotrebu reči često upoređujemo s igrama, kalkilima utvrđenih pravila, ali ne možemo da kažemo da onaj koji upotrebljava taj jezik mora da igra takvu igru. ----- Ali ako se sad kaže da se naš jezički izraz samo pribliiava takvim kalkilima, time se nepo­ sredno dolazi do ivice nesporazuma. Jer tako može da izgleda da mi u logici govorimo o idealnom jeziku. Kao da je naša logika, u neku ruku, logika za vakuum. Dok logika ipak ne ras­ pravlja o jeziku — odnosno o mišljenju — u onom smislu u kom jedna prirodna nauka raspravlja o nekoj prirodnoj pojavi i najviše što može da se kaže jeste to da mi konstruisemo idealne jezike. Ali reč »idealan« ovde obmanjuje, jer to zvuči kao da su ti jezici bolji, savršeniji nego naš svakodnevni jezik i da je potreban logičar da ljudima najzad pokaže kako izgleda jedna ispravna rečenica. Ali sve ovo može tek onda da se pojavi u pravom svetlu kad se postigne veća jasnost o pojmovima razumevanja, podrazumevanja i mišljenja. Jer onda će, takođe, postati jasno šta može nas da zavede (i šta je mene zavelo), da mislim da onaj koji izgovara jednu rečenicu, i nju podrazumeva ili razume, time obav­ lja jedan kalkil prema određenim pravilima. 82. Šta nazivam »pravilom po kome on to obavlja'? Da li hipotezu koja na zadovoljavajući način objašnjava njegovu upotre­ bu reči, koju mi posmatramo; ili pravilo na koje se ugleda kod upotrebe znakova, ili ono kojim nam odgovara kad ga upita­

73

mo za njegovo pravilo? — Ali šta ako posmatranje ne dovede do jasnog uočavanja ma kakvog pravila, a ni pitanje ga ne iznese na videlo? — Jer, doduše, on mi je, na moje traženje, objasnio šta podrazumeva pod »N«, ali je bio spreman da povuče ovo objašnje­ nje i da ga promeni. — Kako, dakle, treba ja da odredim pravilo po kome on igra? On ga ni sam ne zna. — Ili tačnije: šta još ovde treba da znači izraz »pravilo po kome on postupa«? 83. Zar nam analogija između jezika i igre ovde ne baca izvesnu svetlost? Ta mi možemo lako da zamislimo da se ljudi na nekoj livadi zabavljaju loptanjem, i to tako što započinju razne postojeće igre, neke ne igraju do kraja, u međuvremenu bacaju nasumce loptu u visinu, u šali jedan drugog vijaju loptom i ga­ đaju se itd. I sad neko kaže: Sve vreme ljudi igraju jednu igru loptom i otuda se pri svakom bacanju lopte ravnaju prema odre­ đenim pravilima. A ne postoji li takođe slučaj u kome igramo i — ,make up the rules as we go along'? Čak i onaj u kome ih men jamo — as we go along. 84. Što se tiče namene reći, ja sam rekao da ona nije svuda ograničena pravilima. Ali kako onda izgleda jedna igra koja je sa svih strana ograničena pravilima? čija pravila ne dopuštaju ni tračak sumnje i zatvaraju joj sve prolaze. — Zar ne možemo da zamislimo jedno pravilo koje reguliše namenu pravila? I jednu sumnju koju to pravilo odstranjuje, — i tako dalje? Međutim, ovim nije rečeno da mi sumnjamo zato što smo u stanju da zamislimo sumnju. Ja lako mogu da zamislim da neko pre otvaranja svoje kapije svaki put podozreva da se iza nje nije otvorila kakva provalija i da se uverava u to pre no što korakne kroz vrata (a jednom može da se pokaže da je on bio u pravu) — ali se u istom slučaju ja zbog toga ipak ne dvoumim. 85. Pravilo je tu kao putokaz. — Zar on ostavlja mesta za sumnju u pogledu puta kojim treba da idem? Da li on pokazuje u kom pravcu treba da idem kad ostane iza mene; da li drumom, stazom ili preko polja? Ali gde se kaže kako treba da ga sledim; da li u pravcu strelice ili (npr.) u suprotnom? — A ako bi umesto jednog putokaza stajao ceo zatvoren niz putokaza ili potezi kre­ dom po tlu, — da li iza njih postoji samo jedno tumačenje? — Mogu, dakle, da kažem da putokaz ipak ne ostavlja mesta za sum­ nju. Ili pre: ponekad je dozvoljeno da se posumnja, ponekad ne. A to sad uopšte nije filosofski stav, nego iskustveni. 86. Jezička igra tipa (2) igra se pomoću jedne tabele. Znaci koje A daje pomoćniku B neka sada budu napisani. B ima tabelu; u prvom stupcu su pisani znaci koji su upotrebljeni u igri, a u

74

drugom slike građevinskog materijala. A pokazuje pomoćniku jedan takav pisani zakon; B ga traži u tabeli, gleda odgovarajuću sliku itd. Tabela je, dakle, pravilo po kome se on ravna izvrša­ vajući zapovesti. Traženje slike u tabeli uči se obukom, čiji se jedan deo možda sastoji u tome da učenik uči da prelazi po tabeli prstom vodoravno s leva na desno; uči, dakle, da povlači tako reći seriju vodoravnih poteza. Zamisli da su sada uvedeni razni načini čitanja tabele; jed­ nom, naime, kao gore, po shemi: ■>

a drugi put po ovoj shemi:

ili po nekGj drugoj. — Takva shema će biti priložena tabeli kao pravilo za upotrebu.

Zar ne možemo sada da zamislimo dalja pravila za objaš­ njenje ovog? i da li je, s druge strane, ona prva tabela bila nepot­ puna bez sheme sa strelicama? I da li su nepotpune i druge tabele bez shema? 87. Pretpostavi da ja objašnjavam: »Pod ,Mojsijem’ podrazumevam onog čoveka, ako je takav postojao, koji je narod Izrail ja izveo iz Egipta, kako god da se on tada zvao i što god da je inače učinio ili nije učinio.« Ali u pogledu reči ovog objaš­ njenja moguće su slične sumnje kao i u pogledu imena »Mojsije« (šta nazivaš »Egiptom«, koga »narodom Izrailja«, itd.?). Šta više, ova pitanja se nikad ne bi završila ako bismo došli do reči kao što su »crven«, »mračan«, »sladak«. — »Ali onda kako mi jedno objašnjenje pomaže da razumem ako ono ipak nije poslednje? Onda se objašnjavanje nikada i ne završava; ja, dakle, još uvek ne razumem šta on misli i nikada neću razumeti!« — Kao da bi, tako reći, jedno objašnjenje lebdelo u vazduhu ako ga drugo ne bi podupiralo. Dok jedno objašnjenje, istina, može da počiva na nekom drugom koje je dato ali nijedno ne zahteva neko drugo — ukoliko nama nije potrebno da bismo izbegli nesporazum.

75

Moglo bi da se kaže: Jedno objašnjenje služi otklanjanju ili spre­ čavanju nesporazuma ----- dakle, nekog nesporazuma koji bi se pojavio da nema tog objašnjenja, ali ne svakog nesporazuma koji ja mogu da zamislim. Lako može da se pričini da svaka sumnja pokazuje samo jednu postojeću pukotinu u fundamentu, tako da je sigurno razumevanje mogućno samo onda kad najpre sumnjamo u sve u šta može da se sumnja, a onda otklonimo sve te sumnje. Putokaz je dobar ako, pod normalnim uslovima, ispunjava svoju svrhu. 88. Ako nekome kažem: »Stani otprilike ovđe!« — zar ovo objašnjenje ne može potpuno da funkcioniše? A zar ne može i svako drugo da otkaže? »Nije li to objašnjenje ipak neprecizno?« — Jeste; zašto da ga ne zovemo »nepreciznim«? Ali shvatimo samo šta znači »neprecizno«! Jer to ne znači »neupotrebljivo«. A razmislimo ipak šta, nasuprot ovom objašnjenju, zovemo preciznim objašnjenjem. Možda ograničavanje neke oblasti potezom krede? Ali odmah nam pada na um da potez ima izvesnu širinu. Znači da bi preciznija bila obojena ivica. Ima li, međutim, ta preciznost ovde još ikakvu funkciju; ne obrće li se u prazno? A nismo još ni odredili šta da se smatra prekoračenjem te oštre granice; kako je treba utvrditi, pomoću kojih instrumenata itd. Mi razumemo šta znači doterati džepni sat na tačno vreme ili ga regulisati da tačno ide. Ali šta ako neko upita da li je ta tačnost idealna tačnost, ili u kojoj meri se njoj približava? — Naravno, mi možemo govoriti o merenjima vremena kod kojih se postiže drukčija i, kako bismo rekli, veća preciznost nego kod merenja vremena džepnim satom, kod kojih reči »doterati sat na tačno vreme« imaju drukčije, iako srodno značenje, i kod kojih je »kazati koliko je sati« drukčiji proces itd. — Ako ja sada nekome kažem: »Trebalo bi tačnije da dođeš na obed; znaš da počinje tačno u jedan sat« — zar ovde, u stvari, nije reč o tačnosti? Zato što se može reći: »Seti se određenja vremena u laboratoriji ili opservatoriji: tamo vidiš šta znači ,tačnost'«. »Neprecizan« je, u stvari, prekor, a »precizan« pohvala. A to znači: neprecizno ne postiže svoj cilj tako potpuno kao ono što je preciznije. Sve to zavisi, dakle, od onoga što zovemo »ci­ ljem«. Da li je to neprecizno ako rastojanje od sunca do nas ne navedem tačno do u metai ili stolaru širinu stola sve do mi­ krona? Jedan ideal tačnosti nije predviđen; mi ne znamo šta pod tim treba da se podrazumeva — ukoliko ti sam nc utvrdiš šta treba da se nazove tim imenom. Ali biće ti teško da podesiš takvu odredbu, onu koja bi tebe zadovoljila.

76

89. Ovim razmišljanjima nailazimo na problem: u kojoj meri je logika nešto sublimno? Jer izgledalo je da je logici svojstvena specijalna dubina — opšte značenje. Izgledalo je da se ona nalazi u temelju svih nauka. — Jer logičko posmatranje istražuje suštinu svih stvari. Ono hoće da sagleda osnovu stvari i ne treba da haje da li se nešto stvarno zbiva ovako ili onako. Ono ne nastaje iz interesovanja za činjenice zbivanja u prirodi niti iz potrebe da se shvate kauzalne veze, nego iz nastojanja da se razume fundament ili suština svega empirijskog. Ali ne tako kao da bi trebalo da za to pronalazimo nove činjenice: za naše istraživanje je, naprotiv, bitno to što njime ne želimo da naučimo ništa novo. Mi hoćemo da razumemo nešto što nam je već pred očima. Jer čini nam se da to, u izvesnom smislu, ne razumemo. Avgustin kaže (Ispovesti 11, 14): »Quid est ergo tempus? si nemo ex me quaerat scio; si quaerenti explicare velim, nescio.«1) — To ne bi moglo da se kaže za neko pitanje prirodne na­ uke (recimo za pitanje o specifičnoj težini vodonika). To što se zna kad nas niko ne pita a ne zna se više kad to treba objasniti, jeste nešto čega se treba opomenuti. (I očigledno nešto čega se, sa bilo kog razloga, teško opomenuti.) 90. Osećamo se kao da treba da prozremo pojave: ali naše istraživanje nije upravljeno na pojave nego, kako bi moglo da se kaže, na mogućnosti pojava. To znači da se mi prisećamo vrste iskaza koji dajemo o pojavama. Otuda se i Avgustin priseća različitih iskaza o trajanju događaja, o njihovoj prošlosti, sa­ dašnjosti ili budućnosti. (To, naravno, nisu filosofski iskazi o vre­ menu, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.) Stoga je naše ispitivanje gramatičko. I to ispitivanje unosi svetlosti u naš problem tako što uklanja nesporazume. Nespora­ zume koji se odnose na upotrebu reči, prouzrokovane, između ostalog, izvesnim analogijama između izražajnih oblika u različi­ tim oblastima našeg jezika. — Neke od njih se mogu odstraniti kada se jedan oblik izražavanja zameni drugim; to se može na­ zvati »analiziranjem« naših oblika izražavanja, jer taj proces ima katkad sličnosti sa razlaganjem. 91. Ali sad može da izgleda kao da postoji tako nešto kao krajnja analiza naših jezičkih oblika, dakle jedan potpuno razloženi oblik izraza. Tj.: kao da su naši svakodnevni oblici izražava­ nja u suštini još nerazloženi; kao da je u njima prikriveno nešto !) »Dakle, šta je vreme? Ako me niko ne pita — znam, ako na nečije pitanje hoću to da objasnim — ne znam.« (Prev.)

77

što treba da se obelodani. Kad se to dogodi, izraz je time potpuno razjašnjen i naš zadatak rešen. To može i ovako da se kaže: mi odstranjujemo nespora­ zume na taj način što svoj izraz činimo preciznijim; ali sad to može da izgleda kao da stremimo specijalnom stanju potpune pre­ ciznosti i kao da je to stvarni cilj našeg istraživanja. 92. To se izražava u pitanju o suštini jezika, stava, mišlje­ nja. Jer ako mi u našim istraživanjima i pokušavamo da razumemo suštinu jezika — njegovu funkciju, strukturu — to ipak nije ono što ovim pitanjem imamo u vidu. Jer ono ne vidi u suštini nešto što je već dostupno pogledu i što sređivanjem postaje pregledno, nego nešto što se nalazi ispod površine. U unutrašnjosti se nalazi nešto što ugledamo kad prodremo u tu stvar i što anali­ zom treba da izvučemo na površinu. »Suština je skrivena od nas«: to je oblik u kome se sad postavlja naš problem. Mi pitamo: »Šta je jezik?«, »Šta je stav?«. A odgovor na ova pitanja treba dati jednom za svagda i nezavis­ no od svakog budućeg iskustva. 93. Neko bi mogao da kaže: »Stav — pa to je nešto najsvakodnevnije na svetu«, a drugi: »Stav — pa to je nešto veoma čudnovato!« ----- I on ne može jednostavno da zapazi kako sta­ vovi funkcionišu. Jer oblici našeg načina izražavanja koji se od­ nose na stavove i mišljenje njemu stoje na putu. Zašto kažemo da je stav nešto značajno? S jedne strane zbog ogromne važnosti koja mu pripada. (I to je ispravno.) S druge strane, nas ta važnost i pogrešno razumevanje jezičke lo­ gike navode na pomisao da stav ostvaruje nešto izuzetno, čak jedinstveno. — Usled nesporazuma izgleda nam da stav čini nešto čudnovato. 94. ,Stav — kako je to značajno!': to je već sublimiranje ćele naše slike o logici. Tendencija da se usvoji jedan čisti posred­ nik između znaka stava i činjenice. Ili pak želja da se sam znak stava pročisti, sublimira. — Jer naši oblici izražavanja sprečavaju nas na razne načine da vidimo da su u pitanju obične stvari, dok nas oni šalju u lov na himere. 95. »Mišljenje mora da je nešto jedinstveno«. Kada kažemo, podrazumevamo, da stvar stoji tako i tako, onim što podrazumevamo ne zaustavljamo se negde pred činjenicom, nego podrazu­ mevamo da jeste to i to — tako i tako. — Ali ovaj paradoks (koji ima oblik onoga što se samo po sebi razume) može da se izrazi i ovako: možemo da mislimo o onome što nije slučaj.

78

96. Specijalnoj obmani koju ovde podrazumevamo priklju­ čuju se, sa različitih strana, i druge. Mišljenje, jezik pojavljuju nam se sada kao jedinstveni korelat, slika sveta. Pojmovi: stav, jezik, mišljenje, svet stoje u nizu jedan iza drugog, svaki ekviva­ lentan onome drugom. (Ali za šta sada da upotrebimo ove reči. Nedostaje jezička igra u kojoj treba da ih primcnimo.) 97. Mišljenje je okruženo oreolom. — Njegova suština, lo­ gika, predstavlja jedan red, i to a priori red sveta, tj. red moguć­ nosti koji mora da bude zajednički svetu i mišljenju. Izgleda, me­ đutim, da ovaj red mora da bude krajnje jednostavan. On je pre svakog iskustva; mora da se proteže kroz ćelo iskustvo; on sam ne srne da ima ništa od empirijske zamućenosti i nesigurnosti. -----On, naprotiv, mora da bude od najčistijeg kristala. Ali se ovaj kristal ne pojavljuje kao neka apstrakcija, nego kao nešto kon­ kretno, čak kao naj konkretnije, u neku ruku najtvrđe. (Logičko-filosofska rasprava, br. 5.5563.) Mi se varamo što mislimo da se ono posebno, duboko, bitno u našem istraživanju sastoji u tome što pokušavamo da pomoću njega shvatimo neuporedivu suštinu jezika. To je red koji postoji među pojmovima stava, reči, zaključivanja, istine, iskustva itd. Ovaj red je jedan nad-red među, tako reći, rcađ-pojmovima. Za reči »jezik«, »iskustvo«, »svest«, ako uopšte imaju neku primenu, ona ipak mora biti isto tako niska kao primena reči »sto«, »lampa«, »vrata«. 98. S jedne strane, jasno je da je svaka rečenica našeg je­ zika ,u redu onakva kakva je’. To znači da ne težimo za nekim idealom: kao da naše obične, neodređene rečenice još nemaju sasvim besprekoran smisao i da mi tek treba da konstruišemo jedan savršen jezik. — S druge strane, izgleda da je jasno: gde ima smisla, mora da bude savršenog reda. ----- Dakle, i u najneodređenijoj rečenici mora da je skriven savršen red. 99. Smisao rečenice — moglo bi da se kaže — može, narav­ no da ostavi ovo ili ono nedorečeno, ali rečenica mora ipak da ima jedan određen smisao. Neodređen smisao — to zapravo ne bi uopšte bio smisao. — To je isto kao: neodređena granica zapravo uopšte nije granica. Možda se tu ovako misli: kad kažem »Dobro sam tog čoveka zaključao u sobi — samo su jedna vrata ostala otvorena« — onda ga ja uopšte i nisam zaključao. On je samo pri­ vidno zaključan. Mogao bi neko biti sklon da doda: »dakle ti nisi uopšte ništa učinio«. Ograda sa svih strana u kojoj postoji jedan otvor vredi isto toliko kao i da te ograde uopšte nema. — A da li je to istina?

79

100. »To ipak nije nikakva igra ako ima neodređenosti u pravilima.« — Ali da li to onda nije igra? — »Pa, možda ćeš ti to nazvati igrom, ali u svakom slučaju to ipak nije savršena igra.« To znači da je ona nečista, a ja se sada interesujem za onu što je ovde postala nečista. — Ali ja hoću da kažem: Mi pogrešno razumemo ulogu koju ideal ima u našem načinu izražavanja. To znači: i mi bismo to nazvali igrom, samo što smo zaslepljeni idealom, pa zbog toga ne vidimo jasno stvarnu primenu reči »igra«. 101. Želimo da kažemo da u logici ne može da postoji ne­ određenost. Sad nas zaokuplja ova ideja: ideal ,mora’ da se nalazi u stvarnosti. Međutim, još se ne vidi kako se on tu nalazi i ne razume se suština ovog »mora«. Mi verujemo: on mora da je u njoj, jer nam se čini da ga tu već vidimo. 102. Oštra i jasna pravila logičke strukture stava čine nam se kao nešto skriveno u pozadini, — u medijumu razumevanja. Ja ih već sada vidim (iako kao kroz neki medijum), budući da razumem znak, nešto pod njim podrazumevam. 103. Ideal je, u našim mislima, čvrsto usađen. Iz njega ne možeš da pobegneš. Uvek moraš da se vratiš. Čak i ne postoji nikakvo izvan; izvan ne može da se diše. — Otkuda to? Ideja nam se, u neku ruku, nalazi na nosu kao naočare i što pogledamo vi­ dimo kroz njih. Nama uopšte ne pada na pamet da ih skinemo. 104. Kao predikat stavljamo uz stvar ono što se nalazi u načinu prikazivanja. Mogućnost upoređivanja, koja nas impresio­ nira, smatramo opažanjem krajnje opšteg stanja stvari. 105. Ako verujemo da onaj red, onaj ideal, moramo da na­ đemo u stvarnom jeziku, postajemo nezadovoljni onim što se u običnom životu zove »rečenica«, »reč«, »znak«. Stav, reč, kojima se bavi logika, treba da budu nešto čisto i jasno odsečeno. A mi sad lupamo glavu o suštini pravoga znaka. — Da li je to možda predstava znaka ili predstava u sadašnjem trenutku? 106. Ovde je teško da, tako reći, ostanemo prisebni, da shvatimo da moramo ostati kod stvari svakodnevnog mišljenja, a da ne dospemo na stranputicu na kojoj izgleda kao da moramo da opišemo sve do poslednjih sitnica koje mi opet našim sred­ stvima uopšte ne bismo mogli da opišemo. Osećamo se kao da iskidanu paučinu treba da sastavimo prstima. 107. Što stvarni jezik ispitujemo iscrpnije, to sukob između njega i našeg zahteva postaje oštriji. (Kristalna čistota logike nije mi se ukazala kao zaključak, nego je bila samo zahtev.) Sukob

8C

postaje nepodnošljiv; zahtev preti da se pretvori u nešto prazno. — Dospeli smo na poledicu gde nema trenja, gde su, prema tome, uslovi u neku ruku idealni, ali mi upravo zbog toga i ne možemo da hodamo. Mi želimo da hodamo: onda nam je potrebno trenje. Nazad na rapavo tie! 108. Mi uviđamo da ono što nazivamo »rečenicom«, »jezi­ kom« nije jedinstvo po obliku koje sam zamišljao, nego porodica manje-više međusobno srodnih struktura. — Međutim, šta sada postaje od logike? — Izgleda da njena rigoroznost ovde popušta. — Međutim, ne iščezava li tako i logika sasvim? — Jer, kako može logika da izgubi svoju rigoroznost? Naravno ne tako da joj iscenjkamo nešto od njene rigoroznosti. — Predrasudu o kristalnoj čistoti možemo da odstranimo samo tako što ćemo obrnuti ćelo naše posmatranje. (Moglo bi da se kaže: posmatranje mora da se obrne, ali oko naše stvarne potrebe kao stožera.) Filosofija logike ne govori o rečenicama i rečima u drugom smislu nego što to čine u običnom životu kada otprilike ovako kažemo: »Ovde je napisana jedna kineska rečenica« ili »Ne, to samo izgleda kao pismeno; ali je u stvari ornament« itd. Mi govorimo o prostornom i vremenskom fenomenu jezika, a ne o nekoj neprostornoj i nevremenskoj besmislici. (Uzgredna napomena: Samo se na razne načine može interesovati za jedan fenomen.) Ali mi o njemu govorimo kao što govorimo o šahovskim figurama, navodeći pravila igre, a ne opisujući njihove fizičke osobine. Pitanje »Šta je zapravo reč?« analogno je pitanju »Šta je šahovska figura?« 109. Bilo je to tačno da naša razmatranja nisu smela da budu naučna razmatranja. Nas nije moglo da interesuje iskustvo ,da se o tome ili o tome može misliti nasuprot našoj predrasudi' — ma šta to značilo. (Koncepcija mišljenja kao nečeg gasovitog.) I ne smemo da postavimo nikakvu teoriju. U našim razmatranjima ne srne da postoji ništa hipotetično. Mora da se odstrani svako objašnjenje, a na mesto njega može da se pojavi samo opisivanje. A ovo opisivanje dobij a svoju svetlost, tj. svoju svrhu, od filosofskih problema. Ovi, naravno, nisu empirijski, nego se rešavaju uvidom u rad našeg jezika i to na taj način da raspoznamo taj rad, nasuprot težnji da ga pogrešno razumemo. Problemi se re­ šavaju ne iznošenjem novog iskustva, nego sređivanjem onog već

Faraday, The Chemical History of a Candle: Water is one individual thing — it never changes.

81

odavno poznatog. Filosofija je borba protiv omađijavanja našeg razuma sredstvima našeg jezika. 110. »Jezik (ili mišljenje) je nešto jedinstveno« — to se pokazuje kao sujeverje (ne zabluda!) izazvano gramatičkim ob­ manama. A tim obmanama, problemima, sada se vraća strasnost. 111. Problemi koji nastaju pogrešnim tumačenjem naših jezičkih oblika imaju karakter dubine. To su duboka uznemirenja; njihov je koren tako duboko u nama kao i oblici našeg jezika, a njihovo značenje je tako veliko kao i značaj našeg jezika. — Za­ pitajmo se: zašto za neku gramatičku doskočicu osećamo da je duboka? (I to je, šta više, filosofska dubina). 112. Poređenje prihvaćeno u obliku našeg jezika prouzro­ kuje lažan izgled koji nas uznemiruje. »Ali to ipak nije takoU — kažemo. »Ali ipak mora da bude tako\« 113. »Ipak je tako« ----- ponavljam sebi po stoti put. Osećam se kao da bih morao da uhvatim suštinu tog jezika samo kad bih svoj pogled sasvim oštro mogao da upravim na taj fakat, da ga pomerim u žižu. 114. (Logičko — filosofska rasprava 4. 5): »Opšti oblik stava glasi: Stvar stoji tako i tako«.----- To je stav one vrste koju sebi ponavljamo bezbroj puta. Verujemo da po ko zna koji put sledimo prirodu, a samo prolazimo pored oblika kroz koji je posmatramo. 115. Nas je slika zarobila. I nismo mogli da izađemo iz nje zato što je bila u našem jeziku, izgledalo je da nam je on samo neumoljivo ponavlja. 116. Kad filosofi upotrebljavaju neku reč — »znanje«, »biće«, »predmet«, »ja«, »stav«, »ime« — i nastoje da shvate suštinu stvari, uvek se moramo zapitati da li se ta reč stvarno tako upotrebljava u jeziku iz koga potiče? — Mi reči sa njihove metafizičke upotrebe svodimo na njihovu svakodnevnu upotrebu. 117. Kažu mi: »Ti razumeš ovaj izraz, zar ne? Dobro, dakle, — i ja ga upotrebljavam u značenju koje je tebi poznato.« — Kao da je značenje nekakva atmosfera koja prati reč i koju ova unosi u svaku upotrebu. Ako, npr., neko kaže da rečenica »To je ovde«, (pri čemu pokazuje jedan predmet pred sobom) za njega ima smisla, neka se upita pod kojim se specijalnim okolnostima ova rečenica stvarno primenjuje. U njima ona onda ima smisla. 6 Fifosofska istraživanja

82

118. Odakle ovo razmatranje dobij a svoj značaj, budući da izgleda da ono samo razara sve zanimljivo, tj. sve veliko i značaj­ no? (Kao nekakve građevine, ostavlja samo kamenje i krš.) Ali to što mi razaramo samo su kule od karata i mi oslobađamo podlogu jezika na kojoj su one stajale. 119. Rezultati filosofije su otkrivanje kakve čiste besmislice i guka koje su izrasle razumu kad je jurišao na granice jezika. Te guke nam dopuštaju da uvidimo vrednost onog otkrića. 120. Kad govorim o jeziku (o reči, o rečenici itd.), moram da govorim svakodnevnim jezikom. Da li je taj jezik možda suviše grub, materijalan, za ono što hoćemo da kažemo? Ali kako se gradi neki drugi? — I kako je čudnovato što mi onda sa našim jezikom uopšte možemo nešto da započnemo! To što ja u svojim objašnjenjima koja se tiču jezika već moram da upotrebim celokupan jezik (a ne, recimo, neki priprem­ ni, privremeni), već pokazuje da ja o jeziku mogu da iznesem samo spoljašnje. Dobro, ali kako onda možemo da budemo zadovoljni tim izlaganjima? — Pa sad, tvoja pitanja su takođe sročena na tom jeziku; morala su, dakle, da budu izražena tim jezikom ako je nešto trebalo da se upita! A tvoja nedoumica su nesporazumi. Tvoja pitanja odnose se na reči; zato ja moram da go­ vorim o rečima. Kaže se: nije u pitanju reč, nego njeno značenje i pri tome se misli na značenje kao na neku stvar iste vrste kao reč, pa čak i različitu od reči. Na jednu stranu reč, na drugu značenje. Novac i krava koja se njime može kupiti. (Za razliku: novac i korist od njega.) 121. Moglo bi se misliti: ako filosofija govori o upotrebi reči »filosofija«, morala bi da postoji neka filosofija drugog reda. Ali nije baš tako, nego odgovara slučaju pravopisa, koji se bavi i rečju »pravopis«, a ne postaje zato drugog reda. 122. Glavni izvor našeg nerazumevanja je to što nama upotreba naših reči nije pregledna. — Našoj gramatici nedostaje preglednost. — Posredstvom preglednog prikaza omogućeno je razumevanje koje se sastoji upravo u tome da se »sagledaju veze'. Otuda značaj nalaženja i pronalaska srednjih članova. Pojam preglednog prikaza za nas je od fundamentalnog značaja. On označava naš oblik prikazivanja, način na koji gledamo stvari. (Da li je to nekakav »Weltanschauung'?)

83

123. Neki filosofski problem ima oblik: »Ja se ne snalazim.« 124. Filosofija ni na koji način ne ume da se upliće u ak­ tualnu upotrebu jezika; ona na kraju može, dakle, samo da ga opiše. Jer ona ne može ni da ga zasnuje. Ona ostavlja sve kako jeste. Ona i matematiku ostavlja kakva jeste i nikakvo matema­ tičko otkriće ne može da je unapredi. Jedan »vodeći problem ma­ tematičke logike« za nas je matematički problem kao i svaki drugi. 125. Zadatak filosofije nije da protivrečnost rešava pomoću nekog matematičkog, logičko-matematičkog otkrića, nego da učini dostupnim pogledu stanje matematike koje nas uznemirava pre rešenja protivrečnosti. (A to ne znači da na taj način izbegavamo neku teškoću.) Ovde je fundamentalna činjenica to što mi utvrđujemo pravila, tehniku za neku igru i što onda, kada se upravljamo prema tim pravilima, ne ide onako kako smo pretpostavljali. Što se, dakle, u neku ruku zaplićemo u sopstvena pravila. To zaplitanje u naša pravila jeste ono što mi želimo da razumemo, tj. da jasno sagledamo. To baca izvesnu svetlost na naš pojam podrazumevanja. Jer se u onim slučajevima dogodi drukčije nego što smo mi pođrazumevali, predviđali. Pa mi i kažemo kad se, npr., pojavi protiv­ rečnost: »Nisam to tako mislio.« Građanski status protivrečnosti, ili njen status u građanskom svetu, to je filosofski problem. 126. Filosofija jednostavno iznosi pred nas, a ništa ne objaš­ njava niti izvodi zaključke. Budući da je sve dostupno pogledu, nema šta ni da se objašnjava. Jer ono što je skriveno nas i ne interesuje. »Filosofijom« bismo mogli da nazovemo i ono što je mo­ guće pre svih novih otkrića i pronalazaka. 127. Posao filosofa je prikupljanje uspomena u jednom određenom cilju. 128. Ako bismo u filosofiji hteli da postavimo teze, o njima nikada ne bi moglo da dođe do diskusije, zato što bi svi bili s njima saglasni. 129. Oni aspekti stvari koji su za nas najvažniji prikriveni su jednostavnošću i svakodnevnošću. (To ne možemo da prime0*

84

timo — zato što nam je uvek pred očima.) Covek uopšte ne uočava prave osnove svoga istraživanja. Sem ako to nije jednom uočio. A to znači: ono što smo jednom videli, a najupadljivije je i najjače, ne uočavamo više. 130. Naše jasne i jednostavne jezičke igre nisu prelimi­ narne studije za neko buduće stvaranje jezičkih pravila, — nisu početne aproksimacije, bez obzira na trenje i otpor vazduha. Je­ zičke igre su tu pre kao predmeti poređenja koji treba da osvetle odnose našeg jezika na osnovu sličnosti i razlika. 131. Mi, naime, samo tako možemo da izbegnemo nepodesnost ili ispraznost naših tvrdnji ako uzor postavimo kao ono što on i jeste, kao predmet poređenja, tako reći kao neki aršin, a ne kao predubeđenje s kojim bi stvarnost morala da se podudara. (Dogmatizam u koji tako lako zapadamo u filosofiji.) 132. Mi želimo da uspostavimo neki red u našem znanju o jezičkoj upotrebi: neki red u jednom određenom cilju; jedan od mnogih mogućih redova; ne određeni red. U tom cilju ćemo uvek naglašavati razlike koje dozvoljavaju da lako sagledamo naše obične jezičke oblike. Tako može da se stekne utisak da mi smatramo svojim zadatkom da reformišemo jezik. Jedna takva reforma za određene praktične ciljeve, pobolj­ šanje naše terminologije radi izbegavanja nesporazuma u praktič­ noj upotrebi, sasvim je mogućna. Međutim, to nisu slučajevi kojima mi treba da se bavimo. One zbrke kojima se mi bavimo u neku ruku nastaju onda kad se jezik obrće na prazno, a ne kada funkcioniše. 133. Mi ne želimo da na nečuven način prečišćavamo ili upotpunjujemo sistem pravila za primenu naših reči. Jer jasnoća kojoj mi stremimo zaista je potpuna. Međutim, to jedino znači da filosofski problemi treba potpuno da nestanu. Pravo otkriće je ono koje me čini kadrim da prekinem filosofiranje kad god ja želim. — Ono koje filosofiji donosi mir, tako da ona više ne bude bičevana pitanjima koja nju satnu dovode u pitanje. — Nego se sada jedan metod prikazuje na primerima, a niz tih primera može da se prekine. ----- Rešavaju se problemi (odstranjuju teškoće), a ne jedan problem. Ne postoji jedan filosofski metod, ali ima, dakako, metoda, u neku ruku različitih terapija. 134. Posmatrajmo stvar: »Stvar stoji tako i tako« — kako mogu da kažem da je to opšti oblik stava? — To je, pre svega, sama rečenica, jedna srpskohrvatska rečenica, jer ima subjekt i

85

predikat. Ali kako se, naime, ova rečenica primenjuje u našem svakodnevnom životu? Jer ja sam je samo otuda mogao uzeti. Mi, npr., kažemo: »On mi je objasnio svoj položaj, rekao da stvar stoji tako i tako i da mu stoga treba predujam!« Dakle, utoliko pre može da se kaže da ona prethodna rečenica stoji umesto bilo kog iskaza. Ona se primenjuje kao rečenična shema, ali samo zato što ima strukturu srpskohrvatske rečenice. Umesto nje bi, naravno, moglo da se kaže i: »slučaj je takav i takav«, ili: »situacija je takva i takva« itd. Moglo bi se, takođe, kao u simboličkoj logici, jednostavno upotrebiti jedno slovo, jedna vari­ jabla. Ali slovo »p« ipak niko neće nazvati opštim oblikom stava. Kao što je rečeno: »Stvar stoji tako i tako« bio je opšti oblik stava zato što je samo to ono što se naziva srpskohrvatskom re­ čenicom. Ali mada je to stav, on se ipak primenjuje samo kao varijabla stava. Reći da se taj stav slaže (ili ne slaže) sa stvarnošću, očigledno bi bila besmislica; to bi, dakle ilustrovalo činjenicu da je jedno obeležje našeg pojma stava to što on zvuči kao stav. 135. Ali zar mi nemamo već pojam o tome šta je to stav, šta podrazumevamo pod stavom? — Imamo; ukoliko, takođe, imamo pojam šta podrazumevamo pod »igrom«. Na pitanje šta je to stav — bilo da treba da odgovorimo nekom drugom ili sa­ mima sebi — navodićemo primere, a među njima i takve koji se mogu nazvati induktivnim serijama stavova; eto, na taj način imamo pojam »stav«. (Uporedi pojam stava sa pojmom broja.) 136. U osnovi je »Stvar stoji tako i tako« kao opšti oblik stava isto što i objašnjenje: jedem stav je sve ono što može da bude istinito ili lažno. Jer, umesto »Stvar stoji tak o ...« mogao sam da kažem i: »To i to je istinito«. (Ali i: »To i to je lažno«.) Ali sad imamo ,p' je istinito = p ,p, je lažno = ne-p A reći da je stav sve ono što može da bude istinito ili lažno svodi se na ovo: stavom zovemo ono na šta u našem jeziku primenjujemo kalkil istinosnih funkcija. Sad izgleda kao da objašnjenje — stav je ono što može da bude istinito ili lažno — ovako određuje šta je stav: stav je ono što pristaje pojmu ,istinit' ili ono čemu pristaje pojam ,istinit'. Kao da imamo, dakle, pojam o istinitom i lažnom, pomoću koga onda možemo da odredimo šta je stav, a šta nije. Ono što zahvata u pojam istine (kao u zupčanik) jeste stav. Ali to je loša slika. To je kao kad bi se reklo: »Kralj je ona figura kojoj može da se najavi šah«. Ali, to samo može da znači

86

da se u našoj igra šaha jedino kralju daje šah. Isto kao što se i za stav: jedino stav može da bude istinit, može reći samo to da mi »istinito« i »lažno« stavljamo kao predikat samo uz ono što nazivamo stavom. A šta je stav, određeno je, u jednom smislu, pravilima rečenične konstrukcije (u srpskohrvatskom, npr.), a u drugom — upotrebom znaka u jezičkoj igri. I upotreba reči »isti­ nit« i »lažan« može, takođe, da bude sastavni deo te igre; tada ona za nas pripada stavu, ali mu ne ,pristaje’. Isto tako možemo da kažemo i to da davanje šaha pripada našem pojmu kralja (u neku ruku, kao njegov sastavni deo). Reći da davanje šaha ne pristaje našem pojmu pešaka značilo bi da igra u kojoj se pešaku daje šah, u kojoj, recimo, gubi onaj boji izgubi pešaka — takva jedna igra bila bi nezanimljiva ili glupa, suviše komplikovana ili slično. 137. Šta da se kaže o tome što učimo da odredimo subjekt u rečenici pomoću pitanja »Ko ili š ta ...?« — Ovde subjekt pris­ taje' tome pitanju: jer kako bismo inače pomoću pitanja saznali šta je subjekt? To saznajemo na sličan način kao što saznajemo koje slovo azbuke dolazi posle ,K' tako što izgovaramo azbuku sve do ,K'. U kojoj meri sada ,L' pristaje tom nizu slova? — A isto bi tako moglo da se kaže da »istinit« i »lažan« pristaje stavu; a ovako bismo mogli da učimo neko dete da razlikuje stavove od drugih izraza: »Zapitaj se da li iza toga možeš da kažeš ,je istinito'. Ako te reči pristaju, onda je to stav.« (Isto tako bi moglo da se kaže: Zapitaj se da li ispred toga možeš da staviš reči »Stvar stoji tako«.) 138. Ali zar značenje jedne reči, koju ja razumem, ne može da pristaje smislu rečenice koju razumem? Ili značenje jedne reči značenju neke druge?-----Naravno, ako je značenje upotreba koju dajemo reči, nema uopšte smisla da se govori o takvom pris­ tajanju. Međutim, mi razumemo značenje neke reči kad je čujemo ili izgovorimo; mi je shvatimo odjednom; a ono što tako shvatamo ipak je nešto drugo nego ,upotreba' sa vremenskom ekstenzijom. 139. Kad mi neko kaže, npr., reč »kocka«, ja znam šta ona znači. Ali da li može da mi izađe pred oči celokupna upotreba reči koju ja tako razumem? Dobro, ali zar, s druge strane, nije i značenje reči određeno tom upotrebom? I da li onda ova određenja mogu da budu protivMoram li ja znati da li razumem neku reč? Zar se takođe ne događa da ja uobrazim da jednu reč razumem (kao da razumem vrstu računa), a onda shvatim da je nisam razumeo. (»Verovao sam da znam šta znači ,relativno' i »apsolutno' kretanje, ali vidim da ne znam.«)

87

rečna? Može li ono, što tako najedanput shvatimo, da se podudara s izvesnom upotrebom, da joj pristaje ili ne pristaje? I kako izvesnoj upotrebi može da pristaje ono što je za nas prisutno u jednom trenutku, što nam izađe pred oči u jednom trenutku? A šta je to zapravo što nam lebdi pred očima onda kada razumemo jednu reč? — Nije li to kao neka slika? Ne može li to da bude slika? Pretpostavi sada da ti, kad čuješ reč »kocka«, pred očima lebdi neka slika. Recimo crtež kocke. U kojoj meri može ta slika da pristaje ili ne pristaje upotrebi reči »kocka«? — Možda ćeš reći: »To je jednostavno; — ako mi ta slika lebdi pred očima, a ja pokažem, npr., trostranu prizmu i kažem da je to kocka, onda takva upotreba ne pristaje uz sliku.« — A da li ne pristaje? Namerno sam izabrao takav primer gde je sasvim lako da se zamisli metod projekcije, po kome tada slika ipak pristaje toj upotrebi. Slika kocke sugerirala nam je, u stvari, izvesnu upotrebu, ali sam ja mogao da je primenim i drukčije. 140. Ali koje je onda vrste bila moja zabluda; zabluda koja bi mogla ovako da se izrazi: verovao sam da mi se slika nametnula određenom namenom? Kako sam to mogao da verujem? Šta sam to verovao? Zar postoji slika, ili nešto slično slici, što nam se nameće određenom namenom, i da li je moja zabluda bila u tome što sam zamenio slike? — Možda bismo, naime, bili skloni da se i ovako izrazimo: mi smo u najboljem slučaju pod psihološkim pritiskom, ali ne pod logičkim. Ovo izgleda sasvim tako kao da su nam poznate dve vrste slučaja. Šta se postiglo mojim argumentom? On nas je upozorio (podsetio) na to da bismo mi pod izvesnim okolnostima bili sprem(a) »Verujem da je u ovom slučaju prava re č ...«. Zar to ne pokazuje da je značenje reči nešto što nam lebdi pred očima i da je to, u neku ruku, tačna slika koju ovde hoćemo da upotrebimo? Zamisli da biram jednu od reči: »naočit«, »dostojanstven«, »gord«, »cenjen«; nije li to isto kao da biram crteže u jednoj mapi? — Ne; to što se govori a adekvatnoj reči, ne pokazuje da postoji nešto što itd. Skloni smo da govorimo pre o onome što liči na sliku zato što jednu reč možemo da osetimo kao adekvatnu; a između reči često se bira kao između sličnih, ali ipak ne istih slika, jer se slike često upotrebljavaju umesto reči ili kao ilustracija reči itd. (b) Vidim jednu sliku: ona predstavlja starca koji se penje po strmoj stazi oslanjajući se na štap. — Kako to? Zar nije isto tako moglo da izgleda da je on u istom položaju klizio niz tu strminu? Neki marsovac bi možda tako opisao sliku. Ne treba da objašnjavam zašto je mi ne opisujemo tako.

88

ni da »primenom slike kocke« nazovemo i neki drugi proces, a ne samo onaj na koji smo prvobitno mislili. Naše ,verovanje da nam se slika nameće određenom namenom' sastojalo se, dakle, u tome što nam je pao na pamet samo jedan slučaj i nijedan drugi. »Postoji i neko drugo rešenje«, znači: postoji i nešto drugo što sam spreman da nazovem »rešenje«, na šta sam spreman da primenim tu i tu sliku, tu i tu analogiju itd. Sada je bitno da vidimo da ista stvar može da nam ledbi pred očima kad čujemo jednu reč, a da njena primena ipak može da bude drukčija. Da li onda oba puta ima isto značenje? Verujen? da ćemo to poricati. 141. Ali šta onda ako nam pred očima lebdi ne samo slika kocke, nego još i metod projekcije? — Kako to da zamislim? — Možda tako, da vidim pred sobom jednu shemu načina projekcije. Recimo sliku koja pokazuje dve kocke, međusobno spojene projekcionim linijama. — Ali da li me to, međutim, vodi bitno napred? Zar ne mogu da zamislim i različite primene ove sheme? — Dobro; ali zar ja ne mogu da imam u vidu i neku primenu? — Mogu; jedino moramo bolje da razjasnimo upotrebu tog izraza. Pret­ postavi da ja izlažem nekome različite metode projekcije koje on zatim treba da primeni; zapitajmo se u kom bismo slučaju rekli da je njemu lebdeo pred očima onaj projekcioni metod na koji sam ja mislio. Očigledno je da su nam za to poznata dva kriterija: s jedne strane, slika (bilo koje vrste) koja mu u ma koje vreme lebdi pred očima; s druge strane, primena koju on — tokom vremena — daje toj predstavi. (Zar nije ovde jasno da je potpuno nebitno što ta slika lebdi u njegovoj uobrazilji, a ne nalazi se pred njim kao crtež, ili kao model?) Da li onda slika i primena mogu da dođu u koliziju? Pa, do te kolizije može da dođe ukoliko nam slika dozvoljava da očeku­ jemo kakvu drugu primenu; jer tu sliku ljudi uopšte primenjuju na taj način. Hoću da kažem: ovde postoji jedan normalan slučaj i ne­ normalni slučajevi. 142. Samo u normalnim slučajevima upotreba reči nam je jasno označena; mi znamo, ne dvoumimo se, šta treba da kažemo u ovom ili onom slučaju. Sto je slučaj nenormalniji, to je sum­ njivije šta tu treba da kažemo. A kad bi stvari stajale sasvim drukčije nego što u stvari stoje — kad, npr., ne bi bilo karakte­ rističnog izraza bola, straha, radosti, kad bi postalo izuzetak ono što je pravilo i pravilo ono što je izuzetak ili kad bi i jedno i drugo postale pojave približne učestanosti — naše normalne jezičke igre time bi izgubile ono što im je glavno. — Procedura da

89

se grumen sira postavi na vagu i da se na osnovu merenja odredi cena izgubila bi svoj smisao kad bi se češće događalo da ti gru­ meni bez očevidnog razloga odjednom narastu ili se smanje. Ova napomena postade jasnija kad budemo govorili o stvarima kao što je odnos izraza prema osećanju i slično. 143. Posmatrajmo sada ovu vrstu jezičke igre: B treba na zapovest koju daje A da napiše red znakova prema izvesnom pra­ vilu obrazovanja. Prvi od ovih redova treba da bude red prirodnih brojeva u decimalnom sistemu. — Kako on uspeva da razume taj sistem? — Najpre mu se napišu redovi brojeva i od njega se zatraži da ih prepiše. (Nemoj da ti zasmetaju reči »redovi brojeva«; nisu ovde pogrešno upotrebljene!) I ovde postoji jedna normalna i jedna ne­ normalna reakcija učenika. — Recimo, mi njemu najpre vodimo ruku pri prepisivanju reda od 0 do 9; ali mogućnost razumevanja zavisiće od toga da li će on umeti samostalno da piše dalje. — Ovde možemo, npr., da zamislimo da on, doduše, samostalno ko­ pira cifre, ali ne po onom redu nego proizvoljno, sad ovu, sad onu. A tu onda prestaje razumevanje. — Ili, pak, načini ,grešku' u poretku. Razlika između ovog i onog prvog slučaja sastoji se, naravno, u učestanosti. — Ili: on pravi jednu sistematsku grešku, stalno prepisuje, npr., samo svaki drugi broj; ili kopira red 0, 1, 2, 3, 4, 5,.. . ovako: 1, 0, 3, 2, 5, 4, .. . Doći ćemo skoro u iskušenje da kažemo da nas je pogrešno razumeo. Ali pazi: nema oštre granice između jedne nehotične i jedne sistematske greške. To znači između onoga što si ti sklon da nazoveš »nehotičnom« i onoga što si sklon da nazoveš »sistemat­ skom greškom«. Možda sada možemo da ga odviknemo od sistematske greš­ ke (kao od ružnog običaja). Ili da uvažimo njegov način kopiranja i da nastojimo da ga uputimo u normalan način kao u ogranak, varijaciju njegovog načina prepisivanja. — A sposobnost za učenje kod našeg učenika može i ovde da otkaže. 144. Šta podrazumevam pod tim kad kažem: »Ovde učeniku može da otkaže sposobnost za učenje«? Da li ja to saopštavam iz sopstvenog iskustva? Naravno ne. (Čak ako sam i imao slično iskustvo.) I šta radim s onom rečenicom? Voleo bih da ti kažeš: »Da, to je istina, i to bi moglo da se zamisli, i to bi moglo da se Ono što moramo reći da bismo objasnili značaj, mislim važnost jednog pojma, često su izvanredno opšte prirodne činje­ nice. Takve, koje teško da su ikada spomenute zbog njihove velike opštosti.

90

dogodi!« — Ali da li sam ja nekome hteo da skrenem pažnju da je on kadar da to zamisli?-----Ja sam hteo da mu sliku predočim, a njegovo priznavanje te slike sastoji se u tome što je on sada sklon drukčije da posmatra jedan dati slučaj: naime, da ga upoređuje sa tim nizom slika: Ja sam promenio njegov način gledanja. (Indijski matematičar: »Pogledaj to!«) 145. Recimo da smo sada zadovoljni kako učenik piše red od 0 do 9. — A to će biti slučaj samo onda kad mu to često pođe za rukom, a ne ako to samo jednom ispravno učini u stotinu po­ kušaja. Onda nastavljamo da ispisujemo brojeve i ja mu skrećem pažnju da se prvi red javlja ponovo u jedinicama, a zatim u deseticama (što samo znači da ja specijalno naglašavam, da pod­ vlačim izvesne znake, da ih ispisujem na taj i taj način jedne ispod drugih i slično). I onda jednog trenutka on samostalno nastavlja red — ili to ne čini. — Ali zašto to kažeš; to je samo po sebi razumljivo. — Naravno; hteo sam samo da kažem: dejstvo svakog daljeg objašnjenja zavisilo bi od njegovog reagovanja. Ali pretpostavimo da on, posle izvesnog učiteljevog nasto­ janja, red nastavi ispravno, tj. onako kako mi to činimo. Onda, dakle, možemo da kažemo da je ovladao sistemom. — Ali dokle on mora ispravno da nastavi red da bismo to s pravom mogli da kažemo? Jasno je: tu ne možeš da navedeš granicu. 146. Ako sad upitam: »Da li je on razumeo sistem ako red nastavi do stotog mesta?« Ili — ako u našoj primitivnoj jezičkoj igri ne treba da govorim o ,razumevanju': da li je on usvojio sistem ako dotle ispravno nastavi? — Ti ćeš možda reći: Usvojiti sistem (ili pak, razumeti) ne može da se sastoji u tome da se red nastavi do ovoga ili do onoga broja; to je samo primena razumevanja. Samo razumevanje je stanje odakle potiče pravilna primena. A na šta se tu upravo misli? Ne misli li se na izvođenje jednog reda iz njegove algebarske formule? Ili pak na nešto slično? — Ali tu smo već jednom bili. Mi čak možemo da zamislimo više nego jednu primenu neke algebarske formule, a svaki način primene, može, doduše, opet da bude formylisan algebarski, ali je jasno samo po sebi da nas to ne odvodi dalje. — Primena ostaje kriterijum razumevanja. 147. »Ali kako ona to može da bude? Kada ja kažem da razumem pravilo reda, ja to ipak ne kažem na osnovu iskustva što sam do sada algebarsku formulu tako i tako primenjivao! Ja, u svakom slučaju, za sebe ipak znam da sam mislio na taj i taj red; svejedno dokle sam ga stvarno razvio.« — Ti, dakle, time podrazumevaš da znaš kako se primenjuje pravilo reda, ne uzimajući u obzir aktualne primene na određene

91

brojeve. I ti ćeš možda reći: »Razume se! jer red je, naravno, beskonačan, a deo reda, koji sam ja mogao da razvijem, konačan.« 148. Ali u čemu se sastoji to znanje? Da upitam: Kad znaš tu primenu? Uvek? Danju i noću? ili samo onda kada baš misliš na pravilo reda? To znači: Da li znaš tu primenu tako kao što znaš azbuku i tablicu množenja; ili ,znanjem' nazivaš jedno stanje svesti ili proces — recimo misliti na nešto ili slično? 149. Kad se kaže da je znanje azbuke jedno stanje svesti time se misli na stanje nekog aparata svesti (recimo našeg mozga), pomoću koga objašnjavamo manifestacije toga znanja. Jedno takvo stanje naziva se dispozicijom. Ali ovde ne može bez prigovora da se govori o jednom stanju svesti, dokle god bi za to stanje trebalo da postoje dva kriterijuma; naime, poznavanje konstrukcije apa­ rata, bez obzira na njegova dejstva. (Ništa ovde ne bi unosilo više pometnje od upotrebe reči »svestan« i »nesvestan« za oznaku suprotnosti stanja svesti i dispozicije. Jer onaj par reči prikriva jednu gramatičku razliku.) 150. Gramatika reči »znati« je očigledno sasvim srodna s gramatikom reči: »moći«, »biti kadar«. Ali i sasvim srodna sa gramatikom reči »razumeti«. (»Ovladati' tehnikom.) 151. Ali postoji, takođe, i ovakva upotreba reči »znati«. Kažemo: »Sad znam to!« — a isto tako »Sad mogu to!« i »Sada razumem to!« Zamislimo ovaj primer: A ispisuje redove brojeva; B ga posmatra i nastoji da nađe neko pravilo u nizu brojeva. Ako je uspeo on uzvikuje: »Sad mogu da nastavim!« Ova sposobnost, ovo razumevanje je, dakle, nešto što iskrsne u jednom trenutku. Po­ tražimo, dakle šta je to što tu iskrsne? — A je ispisao brojeve 1, 5, 11, 19, 29; na to B kaže da on sada zna dalje. Šta se tu dogodilo? Moglo se štošta dogoditi; npr., dok A lagano reda jedan broj za drugim, B pokušava da na napisane brojeve primeni različite algebarske formule. Kad je A napisao broj 19, B je po­ kušao sa formulom an= n 2+ n — 1; sledeći broj potvrdio je nje­ govu pretpostavku. Ili pak: B ne misli na formule. S izvesnim osećanjem nape­ tosti, on posmatra kako A ispisuje brojeve; pri tome mu kroz glavu prolaze svakojake nejasne misli. Najzad se zapita »Koji brojevi čine ovde red razlike«. Pronalazi 4, 6, 8, 10 i kaže: Sada mogu dalje. Ili posmatra i kaže: »Da, znam taj red« — i nastavlja ga; otprilike kao što bi to učinio da je A pisao red 1, 3, 5, 7, 9. — Ili ne kaže ništa i jednostavno ispisuje red dalje. Možda je imao

92

osećaj koji se može nazvati »to je lako!« (Takav osećaj je, npr., kad neko lako, brzo diše, kao da je malo uplašen.) 152. Da li su, međutim, ti procesi koje sam ja ovde opisao, razumevanje? »B razume sistem reda« ipak ne znači jednostavno: njemu pada na um formula an = ...« Jer sasvim lepo može da se zamisli da njemu padne na um ta formula, a da on to ipak ne razume. »On razume« — mora sadržati više nego: pada mu na um formula, tj. više nego bilo koja od onih više ili manje karakterističnih propratnih pojava ili manifestacija razumevanja. 153. Mi pokušavamo sada da shvatimo duhovni proces razu­ mevanja koji se, kako izgleda, krije iza onih grubljih i stoga nama uočljivih propratnih pojava. To nam, međutim, ne uspeva. Ili, tačnije rečeno: uopšte ne dolazi do stvarnog pokušaja. Čak i ako se pretpostavi da sam pronašao nešto što se zbiva u svim onim slu­ čajevima razumevanja, — zašto bi to trebalo da bude razume­ vanje? Šta više, kako bi proces razumevanja mogao da bude skriven kada ja ipak kažem »Sada razumem«, zato što sam razumeo?! I kada kažem da je skriven, — kako onda znam šta treba da tražim? Zapao sam u darmar. 154. Ali stoj! — ako »sada razumem sistem« ne znači isto što i »pada mi na um formula...« (ili »izgovaram tu formulu«, »beležim je« itd.) — da li odatle sledi da ja rečenicu »sada ra­ zumem ...« ili »sad mogu da nastavim« primenjujem kao opis jednog procesa koji postoji iza ili pored procesa izgovaranja formule? Ako nešto mora da stoji ,iza izgovaranja formule', onda su to izvesne okolnosti koje mi daju pravo da kažem da mogu da nastavim, — kada mi padne na um formula. (a) »Razumeti jednu reč«, jedno stanje. Ali duševno stanje? Tugu, uzbuđenje, bol zovemo duševnim stanjima. Sprovedi ovo gramatičko ispitivanje: mi kažemo »Celog dana je bio snužden«. »Celog dana je bio u velikom uzbuđenju«. »Od juče neprestano oseća bolove«. — Takođe kažemo »Od juče razumem tu reč«. Ali »neprestano«? — Svakako, može da se govori o prestanku razumevanja. Ali u ko­ jim slučajevima? Uporedi: »Kad su ti popustili bolovi?« i »Kad si prestao da razumevaš tu reč?« (b) Šta kad bi se upitalo: Kad rrioleš da igraš šah? Uvek? ili onda kad si na potezu? I za vreme svakog poteza celokupan šah? — Kako je to čudno da znati kako se igra šah traje tako kratko, a jedna partija toliko dugo.

93

Sada jednom nemoj da misliš o razumevanju kao o ,duhov­ nom procesu': Jer ono što tebe zbunjuje jeste način govora. Nego se upitaj: u kom slučaju, pod kojim okolnostima mi kažemo: »Sada znam dalje«?, tj., kad mi ta formula padne na um. — U onom smislu u kome postoje procesi (i psihički procesi) karakteristični za razumevanje, razumevanje nije psihički proces. (Smanjivanje i povećanje osećanja bola, slušanje kakve melodije, rečenice: psihički procesi.) 155. Hteo sam, dakle, da kažem: kad je on iznenada znao da nastavi, kad je razumeo sistem, možda je onda doživeo nešto posebno — nešto što bi na pitanje »Šta je to bilo, šta se dogodilo onda kada si iznenada shvatio sistem?« možda opisao slično kao što smo mi to ranije opisali.----- Ali ono što nam daje pravo da u jednom takvom slučaju kažemo da on razume, da zna da nastavi, jesu okolnosti pod kojima je on to doživeo. 156. Ovo će postati jasnije kad ovde uključimo razmatranje neke druge reči, naime reči »čitati«. Najpre moram da napomenem da u »čitanje’ kod ovog razmatranja ne računam razumevanje smisla onoga što je pročitano, nego je čitanje ovde delatnost pre­ tvaranja u zvuke onog što je napisano ili naštampano, ali i pisanje po diktatu, prepisivanje štampanog teksta, sviranje po nota­ ma i slično. Upotreba ove reči u uslovima našeg svakodnevnog života nama je, naravno, neobično dobro poznata. Međutim, bilo bi teško da se, makar i u grubim crtama, opiše uloga koju u našem životu ima ta reč, a time i jezička igra u kojoj je primenjujemo. Neko, recimo jedan Nemac, pratio je u školi ili kod kuće jedan od uobičajenih vidova nastave i za to vreme naučio da čita svoj maternji jezik. Kasnije on čita knjige, pisma, novine itd. Šta se događa kad on, npr., čita novine? ----- Prati očima — kako se to kaže — štampane reči, izgovara ih na glas — ili samo u sebi, i to izvesne reči tako što njihov štampani oblik obuhvati u celini, druge — zahvativši okom samo prve slogove, pojedine čita opet slog po slog, a poneku možda slovo po slovo. — Takođe bismo rekli da je pročitao jednu rečenicu i kada za vreme čitanja ne govori ni glasno ni u sebi, ali je potom kadar da doslovno ili približno tačno ponovi tu rečenicu. — On može da pazi na ono što čita ili pak — kako bi se moglo reći — da funkcioniše samo kao aparat za čitanje, tj. da čita glasno i tačno, ne obraćajući pažnju na ono što čita, dok mu je pažnja možda usmerena na nešto sasvim drugo (tako da nije kadar da kaže šta je pročitao, ako ga to odmah posle toga upitamo.)

94

Uporedi sada s ovim čitačem nekog početnika. On čita reci sričući ih s mukom. — Neke reči, međutim, pogađa na osnovu konteksta; ili možda već zna taj tekst delimično napamet. Učitelj tada kaže da on reči, u stvari, ne čita (a u izvesnim slučajevima da se samo pretvara da ih čita). Ako mislimo na to čitanje, na početničko čitanje, i zapitamo se u čemu se sastoji čitanje, bićemo skloni da kažemo: to je spe­ cijalna svesna duhovna delatnost. O učeniku kažemo i ovo: »Samo on, naravno, zna da li zaista čita ili jednostavno govori reči napamet.« (O tim rečenicama »Samo on zna...« moraćemo još da govorimo.) Ali ja hoću da kažem: Moramo da priznamo da se — što se tiče izgovaranja bilo koje štampane reči — u svesti učenika koji se »pretvara' da čita, može zbivati ono isto što i u svesti izvežbanog čitača koji to ,čita\ Reč »čitati« ima drukčiju namenu kad govorimo o početniku nego kad govorimo o izvežbanom či­ taču. ----- Hteli bismo, naravno, da kažemo da ono što se dešava s izvežbanim čitačem i početnikom, kad izgovaraju tu reč, ne može da bude isto. A kad i ne bi bilo razlike u onome čega su oni svesni, moralo bi da je bude u podsvesnom funkcionisanju njihovog duha ili, pak, u mozgu. — Hteli bismo dakle da ka­ žemo: Ovde u svakom slučaju imamo dva različita mehanizma. I ono što se u njima dešava mora da sačinjava razliku između čitanja i nečitanja. — Ali ovi mehanizmi samo su hipoteze; modeli za objašnjavanje, za rezimiran je onoga što opažaš. 157. Razmisli o sledećem slučaju: da ljude ili druga bića koristimo kao mašine za čitanje. Oni se obučavaju za tu svrhu. Onaj koji ih obučava za pojedine kaže da već mogu da čitaju, a za druge da to još ne bi mogli. Uzmi slučaj jednog učenika koji do tada nije sudelovao u obučavanju. Ako mu se pokaže neka napisana reč, on izgovori bilo koje glasove, i poneki put se »slučajno' dogodi da oni približno odgovaraju. U takvoj prilici neko treći čuje tog učenika i kaže: »On čita«. Ali učitelj kaže: »Ne, ne čita; to je bilo samo slučajno.« — Ali pretpostavimo sada da ovaj učenik, kada mu se podnesu i druge reči, i na njih reagujc ispravno. Posle nekog vremena učitelj kaže: »Sada može da čita!« — Međutim, šta je bilo sa onom prvom reči? Treba li učitelj da kaže: »Ja sam pogrešio, on je nju ipak pročitao.« — Ili: »On je tek kasnije počeo uistinu da čita«? — Kad je počeo da čita? Koja jc prva reč koju je on pročitao? To pitanje je ovde besmisleno. Sem ako ne bismo objašnjavali: »Prva reč koju neko »pročita' jeste prva reč prve serije od 50 reči koje on tačno pročita (ili si.). Ako, s druge strane, primenimo »čitati« za izvestan doživljaj prelaza od znaka ka izgovorenom glasu, onda svakako ima smisla

95

da se govori o prvoj reči koju je on stvarno pročitao. Onda on otprilike može da kaže: »Kod te reči imao sam prvi put oseđanja ,da čitam'«. Ili o nekoj drugoj mašini za čitanje koja, recimo poput pijanole, znake prevodi u glasove, moglo bi da se kaže: »tek pošto smo s mašinom postupili tako i tako — kad su ti i ti delovi spojeni žicama — mašina je Čitala; prvi znak koji je pročitala, bio je ...« . Međutim, u slučaju žive mašine za čitanje »čitati« je zna­ čilo: tako i tako reagovati na napisane znake. Taj pojam bio je, dakle, sasvim nezavisan od pojma nekog psihičkog ili drugog mehanizma. — Učitelj ovde ne može da kaže za učenika: »Možda je već pročitao tu reč«. Jer ovde nema mesta sumnji o onome što je on učinio. — Ona promena kad je učenik počeo da čita, bila je promena njegovog ponašanja; a ovde nema smisla da se govori o nekoj ,prvoj reči u novom stanju'. 158. Ali nije li tu u pitanju samo naše odviše oskudno poznavanje procesa u mozgu i nervnom sistemu? Kad bismo njih iscrpnije poznavali, videli bismo kakvi su spojevi uspostavljeni zahvaljujući obuci, i kad bismo učeniku pogledali u mozak, mogli bismo da kažemo: »Sad je tu reč pročitao, sad je uspostavljen spoj čitanja«. ----- Po svoj prilici mora da je tako — jer kako bismo inače mogli da budemo tako sigurni da jedan takav spoj postoji? Po svoj prilici je a priori tako — ili je to samo verovatno? I koliko je to verovatno? Zapitaj se ipak: šta ti znaš o tim stvarima? ----- Ali ako je tako a priori, onda to znači da je taj oblik prikazivanja za nas veoma jasan. 159. Ali ako o tome razmišljamo, u iskušenju smo da ka­ žemo: jedini stvarni kriterijum za to da neko čita jeste svestan akt čitanja, prevođenja slova u glasove. »Čovek ipak zna da li čita ili se samo pretvara da čita!« — Pretpostavimo da A želi da ubedi pomoćnika B kako zna da čita ćirilicu. On nauči napamet jednu rusku rečenicu i, gledajući u štampane reči, izgovara je kao da je čita. Ovde ćemo svakako reći da A zna da ne čita, i da upravo to oseća dok se pretvara da čita. Jer, naravno, postoji mnoštvo oseta koji su manje ili više karakteristični za čitanje jedne štampane rečenice; njih se nije teško setiti: pomisli na oset kad zastajemo, kad bolje pogledamo, kad pogrešno pročitamo, kad čitamo manje ili više tečno i dr. A isto tako ima karakte­ rističnih oseta kad se izgovara nešto naučeno napamet. U našem slučaju A neće imati nijedan od oseta karakterističnih za čitanje, a imaće možda ceo niz oseta karakterističnih za podvaljivan je. 160. Ali zamisli ovakav slučaj: nekome, ko može tečno da čita, dajemo da pročita tekst koji nikad ranije nije video. On nam

96

ga čita — ali osećajući se kao da govori nešto naučeno napamet (to bi moglo da bude delovanje neke droge). Da li bismo u takvom slučaju rekli da on tekst uistinu ne čita? Da li bismo dakle ovde uvažili njegove osete kao kriterijum za to da li on čita ili ne? Ili ovako: ako nekom čoveku, koji se nalazi kod uticajem izvesne droge, pokažemo niz pisanih znakova koji ne moraju pri­ padati ni jednoj postojećoj azbuci, on izgovara reči prema broju znakova, kao da su ti znaci slova, i to sa svim spoljnim oznakama i osećajima čitanja. (Slična iskustva imamo u snovima; posle buđenja kaže se otprilike ovo: »Činilo mi se kao da čitam znake, iako to uopšte nisu bili znaci.«) U takvom slučaju neki bi bili skloni da kažu da čovek čita te znake. Drugi, da ih ne čita. — Pretpostavimo da je on na taj način pročitao (ili protumačio) grupu od četiri znaka kao GORE — a zatim mu pokažemo iste znake u obrnutom redu i on čita EROG, i u svim sledećim poku­ šajima zadržava stalno isto tumačenje znakova; ovde bismo svakako bili skloni da kažemo da on za sebe ad hoc udešava jednu azbuku i onda prema njoj čita. 161. Pomisli sad i to da postoji kontinuirani niz prelaza između onoga slučaja u kome neko govori napamet ono što treba da čita i onoga u kome on sriče svaku reč slovo po slovo, a da mu pri tome uopšte ne pomaže kontekst ili ono što zna napamet. Pokušaj ovo: reci niz brojeva od 1 do 12. Sada pogledaj na brojčanik svog sata i pročitaj taj niz. — Šta si u tom slučaju nazvao »čitanjem«? To jest: šta si ti učinio da bi to postalo čitanje? 162. Pokušajmo s ovim objašnjenjem: Neko čita, reprodukujući original. A »originalom’ zovem tekst koji on čita ili prepi­ suje; diktat po kome piše; partituru po kojoj svira; itd., itd. — Ako smo nekog, npr., naučili ćirilici i izgovoru svakog slova, — kad mu podnesemo jedan tekst i on ga pročita izgovarajući svako slovo onako kako smo ga naučili, — onda ćemo svakako reći da on zvuk reči izvodi iz pisane slike pomoću pravila koje smo mu dali. To je, takođe, jasan slučaj čitanja. (Mogli bismo da kažemo da smo ga naučili ,pravilu azbuke’.)' Ali zašto kažemo da je on izgovorene reči izveo iz štam­ panih? Znamo li mi išta više osim toga da smo ga naučili kako se izgovara svako slovo i da je on onda na glas pročitao reči? Možda ćemo odgovoriti: učenik pokazuje da prelazi sa štampanog na govorno pomoću pravila koje smo mu dali. — Kako bi se to moglo pokazati, postaje jasnije onda kada naš primer promenimo tako da učenik, umesto da pročita, treba da prepiše tekst, štampana slova da pretvori u pisana. Jer, u tom slučaju, možemo da mu damo pravilo u obliku tabele; u jednom stupcu su Štampana slova,

97

u drugom pisana. Da on sada piše na osnovu štampanih slova vidi se po tome što se ispomaže tabelom. 163. Ali šta ako pri tome uvek A zameni sa b, B sa c, C sa d itd. i Z sa a? — Ipak bismo rekli da on ta slova piše prema tabeli. — Samo što je upotrebljava, rekli bismo, prema drugoj shemi u § 86, umesto prema prvoj. To bi još uvek bilo pisanje prema tabeli, ali bi bilo prika­ zano shemom strelica bez ikakve jednostavne pravilnosti. Ali pretpostavi da on ne ostane pri jednom načinu transkribovanja, nego da ga menja prema nekom jednostavnom pra­ vilu: ako je jednom A zamenio sa n, onda sledeće zamenjuje sa o, pa sa p itd. — Ali gde je granica između ovog postupka i nekog postupka bez pravila? Da li to, međutim, znači da reč »izvoditi« zapravo i nema značenja, jer se čini da se ona, kad je pratimo rasplinjuje ni u šta? 164. U slučaju (162) bilo nam je jasno značenje reči »izvo­ diti«. Ali smo rekli sebi da je to samo jedan sasvim specijalan slučaj izvođenja, jedna sasvim specijalna odeća, koju je trebalo svući kad smo hteli da upoznamo suštinu izvođenja. Tako smo svukli naročite omotače; ali je onda iščezlo samo izvođenje. — Da bismo našli pravu artišoku, mi smo joj poskidali listove. Jer, naravno, (162) je bio specijalan slučaj izvođenja, ali ono suštinsko za izvođenje nije bilo skriveno ispod spoljašnosti ovog slučaja, nego je ova ,spoljašnost' bila slučaj iz porodice slučajeva izvođenja. I tako koristimo takođe reč »čitanje« za jednu porodicu slučajeva. I pod različitim uslovima primenjujemo različite kriterijume za to da neko čita. 165. Ali čitati — hteli bismo da kažemo — ipak je sasvim određen proces! Pročitaj jednu stranu štampanog teksta, pa ćeš to videti; događa se nešto posebno i nešto veoma karakteristično. — Dakle, šta se događa onda kada čitam tu stranicu? Vidim štampane reči i izgovaram reči. Ali to, naravno, nije sve; jer ja bih mogao da vidim štampane reči i da izgovaram reči, a da to ipak ne bude čitanje. Čak i onda ako su reči koje izgovaram one koje, na osnovu jedne postojeće azbuke, treba da pročitam sa onih naštam­ panih. — I kad kažeš da je čitanje određeni doživljaj — uopšte nikakvu ulogu ne igra to da li, prema opšte prihvaćenom pravilu azbuke, čitaš ili ne čitaš. — U čemu se, dakle, sastoji ta karakte­ rističnost u doživljaju čitanja? — O tome bih rekao: »Reči koje izgovaram dolaze na naročiti način.« Naime, one ne dolaze tako kako bi dolazile kad bih ja njih, npr., izmišljao. — One dolaze same od sebe. — Ali ni to nije dovoljno; jer meni svakako mogu da pa­ daju na um zvuci reči dok gledam naštampane reči, ali time ih ja 7 Filosofska istraživanja

98

još ipak nisam pročitao. — Mogao bih još da dodam da mi ni izgovorene reći ne padaju na um tako kao da me jef npr., nešto na njih podsetilo. Ne bih, npr., hteo da kažem: štampana reč »ništa« podseća me uvek na zvuk »ništa«. — Nego, kada pri čitanju izgovaram reči, one nekako skliznu u nas. Na, ja ne mogu jednu nemačku štampanu reč čak ni da pogledam a da ne preživim specifičan proces unutrašnjeg čuvenja njenog zvuka. 166. Rekao sam da pri čitanju izgovorene reči odlaze ,na naročiti način'; ali na koji to način? Nije li to funkcija? Pogledajmo neko slovo i obratimo pažnju na koji nam način dolazi zvuk tog slova. Čitaj slovo A. — Dakle, kako je došao zvuk? — Baš ništa ne umemo da kažemo o tome. — Sad na­ piši latinicom malo slovo a! — Kako je došlo do pokreta ruke pri pisanju? Da li drukčije od zvuka u prethodnom pokušaju? — Ja sam pogledao štampano slovo i napisao kurzivno slovo; ništa više ne znam.-----Pogledaj sad znak tome padne na pamet kakav glas; izgovori ga. Meni je pao na pamet glas ,U'; ali ne bih mogao da kažem da je bilo bitne raz­ like u načinu na koji mi je došao ovaj glas. Razlika je bila u nešto drukčijoj situaciji: ja sam sebi prethodno rekao da neki glas treba da mi padne na pamet; bilo je izvesne napregnutosti pre nego što je glas došao. A glas ,U’ nisam izgovorio auto­ matski kao kad ugledam slovo U. I onaj znak mi nije bio prisan kao što su slova. Gledao sam ga nekako napregnuto uz izvesno interesovanje za njegov oblik; pri tome sam mislio na obrnutu sigmu. — Zamisli kad bi morao sada taj znak redovno da upo­ trebljavaš kao slovo da se, dakle, navikneš na to da izgovoriš određeni glas, recimo glas ,š', onda kada ga ugledaš. Možemo li išta više da kažemo osim toga da posle nekog vremena taj glas dolazi automatski kad ugledamo znak? Tj.: kad ga ugle­ dam, više ne pitam »Kakvo je to slovo« — naravno ne kažem sebi ni »Hoću kod ovog znaka da izgovorim glas ,š'«, niti »Ovaj znak me podseća nekako na glas ,š'«. (Uporedi s tim ideju: slika u sećanju razlikuje se od dru­ gih slika predstava specijalnom karakteristikom.) 167. Šta je onda sa stavom da je čitanje ,sasvim odre­ đen proces'? To, po svoj prilici, znači da se kod čitanja događa uvek jedan određen proces koji mi prepoznajemo. — Ali ako Gramatika izraza: »Jedna sasvim određena« (atmosfera). Kažemo »Ovo lice ima jedan sasvim određen izraz« i onda, recimo, tražimo reči kojima bismo ga opisali.

99

sad čitam jednu štampanu rečenicu, a drugi put je pišem Morzeovom azbukom — da li se tu zaista dešava isti psihički pro­ ces? — S druge strane postoji, naravno, jednoobraznost u do­ življaju čitanja jedne štampane strane. Jer taj proces je jed­ noobrazan. I svakako je lako razumljivo da se ovaj proces raz­ likuje od onog kad, npr., ugledavši nekakav znak, pustimo da nam reči padnu na pamet. — Jer već sam pogled na jedan štampani red neobično je karakterističan, tj. on pruža sasvim naročitu sliku: sva su slova približno iste veličine, bliska i po obliku, slova koja se stalno ponovo javljaju; reči koje se veći­ nom neprestano ponavljaju i koje su nam beskrajno bliske, kao dobro znana lica. — Pomisli na nelagodnost koju osećamo kad se izmeni pravopis neke reči. (I na još dublja osećanja koja su pokrenuta pravopisnim pitanjima.) Naravno, nisu se svi ob­ lici znakova tako duboko urezali u nas. Neki znak, npr., u al­ gebri logike može da bude zamenjen kojim mu drago drugim, a da u nama ne uzburka duboka osećanja. Pomisli da nam je izgled jedne reči blizak u sličnoj meri u kojoj i njen zvuk. 168. Ali i pogled prelazi drukčije preko štampanog reda nego preko reda proizvoljnih kuka i veriga. (Ali ja ne govo­ rim o onome što možemo da ustanovimo posmatrajući kretanje očiju onoga koji čita). Reklo bi se da pogled prelazi sasvim bez otpora, ne prijanjajući; ali ipak ne klizi. A pri tome se u našoj svesti nehotično odvija govor. Tako se događa i kad čitam nemački i druge jezike, štampani ili pisani tekst, bez obzira na oblik slova. — Ali šta je od svega toga bitno za čitanje kao takvo? Nijedne crte koja bi se pojavljivala u svim slučajevima Čitanja! (Sa procesom čitanja običnog štampanog teksta uporedi čitanje reči koje su skroz štampane velikim slovima, kao ponekad rešenja zagonetki. Kakav drukčiji proces! — Ili čitanje našeg pisma s desna na levo.) 169. Ali zar pri čitanju ne osećamo da slika reči na neki način prouzrokuje naš govor? — Pročitaj jednu rečenicu! — a onda pogledaj red

&8$5t'S3£$ +%8 !’S* i pri tome izgovori jednu rečenicu. Zar se ne oseća da je u prvom slučaju govor bio povezan sa viđenjem znaka, a u dru­ gom bio paralelan s njim, ali bez ikakve povezanosti? Ali zašto kažeš da smo tu osetili jednu uzročnu vezu? Uzročna veza je ipak ono što konstatujemo na osnovu eksperi­ menta kada, npr., posmatramo pravilno podudaranje procesa. 7*

100

Kako bih mogao onda da kažem da osećam ono što se konstatuje pomoću eksperimenta? (Zaista je tačno da mi uslovljenost ne konstatujemo samo posmatrajući neko pravilno podudaranje.) Pre bi još moglo da se kaže da ja osećam da su slova razlog što ja čitam tako. Jer, kad me neko upita: »Zašto čitaš tako?« — obrazlažem to slovima koja su tu. Ali šta znači osećati to obrazloženje koje sam ja izgovo­ rio, pomislio? Hteo bih da kažem: Pri čitanju osećam da slova na izvestan način utiču na mene, — ali ne osećam uticaj onog reda proizvoljnih šara na ono što govorim. Uporedimo još jed­ nom neko slovo sa takvom šarom! Da li bih takođe rekao da osećam uticaj slova »i« kada ga čitam? Naravno, ima razlike kad ugledam slovo »i« i kažem glas i, nego kad ugledam »§*. Razlika je otprilike u tome što se onda kad ugledam slovo au­ tomatski zbiva unutrašnje čuvenje glasa i, čak i protiv moje volje; a kad to slovo pročitam glasno, izgovaram ga s manje napora nego kad ugledam »§«. To znači — tako stoje stvari kada pravim eksperiment; ali, naravno ne, ako slučajno ugle­ davši znak »§« izgovorim, npr., reč u kojoj se javlja glas i. 170. Mi zaista nikada ne bismo došli na pomisao da pri čitanju osećamo uticaj slova da nismo uporedili slučaj slova sa slučajem proizvoljnih crta. I tu, u stvari, primećujemo raz­ liku. A tu razliku tumačimo kao uticaj i nedostatak uticaja. Naime, mi smo naročito skloni ovakvom tumačenju onda kada namemo čitamo sporo — možda da bismo videli šta se to događa pri čitanju. Kada, tako reći, namerno dozvoljavamo da nas slova vode. Ali to što ,puštam da me vode' sastoji se opet samo u tome što dobro posmatram slova — i možda što isklju­ čim izvesne druge misli. Mi zamišljamo da pomoću osećanja dobij amo kao neka­ kav spojni mehanizam između slike reči i glasa koji izgovara­ mo. Jer kad ja govorim o doživljavanju uticaja, uzrokovanja, vođenja, to treba da znači da, tako reći, osećam pokretanje po­ luge koja spaja pogled na #slova s njihovim izgovaranjem. 171. Svoj doživljaj pri čitanju jedne reči mogao sam ade­ kvatno da izrazim rečima na razne načine. Tako bih mogao da kažem da mi napisana reč predaje glasove. — Ali i to da pri čitanju slovo i glas grade, u neku ruku, jedno jedinstvo — leguru. (Slično stapanje postoji, npr., između likova slavnih ličnosti i zvuka njihovih imena. Nama se čini da je to ime je­ dini pravi izraz za to lice.) Kad osećam to jedinstvo, mogao bih da kažem: ja vidim ili čujem glas u napisanoj reči. — Ali pročitaj sada nekoliko štampanih rečenica onako kao što inače čitaš kada ne misliš na pojam čitanja, pa se zapitaj

101

da li si pri čitanju imao takve doživljaje jedinstva, uticaja itd. — Nemoj da kažeš da si ih imao svesno! Takođe ne dajmo da nas zavede slika da bi se te pojave ukazale ako ,bliže osmotri­ mo'! Kad treba da opišem kako jedan predmet izgleda iz dalji­ ne, taj opis ne postaje precizniji zato što kažem ono što na nje­ mu može da se primeti kad se posmatra iz veće blizine. 172. Razmislimo o doživljaju ,biti vođen'! Zapitajmo se: u čemu se sastoji taj doživljaj ako nas, npr., vode izvesnim putem? — Zamisli sledeće slučajeve: Nalaziš se na nekom igralištu, recimo vezanih očiju, a ne­ ko te vodi za ruku, čas levo čas desno; ti neprestano moraš da iščekuješ trzaj njegove ruke, pazeći pri tome da se pri nekom iznenadnom trzaju ne spotakneš. Ili pak: neko te silom vodi za ruku onamo kuda ti nećeš. Ili: partner te vodi u igri; ti se trudiš koliko god je mo­ guće da pogodiš njegovu nameru i da se povinuješ na najmanji pritisak. Ili: neko te vodi u šetnju; hodate razgovarajući; kud god on ide, ideš i ti. Ili: ideš nekom stazom; pusti neka te ona vodi. Sve ove situacije su međusobno slične; ali šta je zajed­ ničko svim tim doživljajima? 173. »Ali ,biti vođen' ipak je određen doživljaj!« — Od­ govor: ti sad misliš na određen doživljaj tog vođenja. Kad hoću sebi da predočim doživljaj onoga koji je u jed­ nom prethodnom primeru bio pri pisanju vođen štampanim tekstom i tabelom, predstavljam sebi ,savesno' pregledanje itd. Pri tome čak pretpostavljam da to lice dobij a određen izraz (kao, npr., u savesnog knjigovođe). Kod te slike je veoma bitna, npr., brižljivost; kod neke druge opet isključivanje svake sopstvene volje. (Ali zamisli da neko stvari koji ljudi obično rade s izgledom nesmotrenosti propraća izrazom — a zašto ne osećanjima? — brižljivosti. — Da li je on onda brižljiv? Zamisli, recimo, da služitelj ispusti poslužavnik sa čajem i svim ostalim što je bilo na njemu uz spoljne znake brižljivosti.) Ako predo­ čim sebi takav jedan određen doživljaj, on mi se čini kao doživljaj ,biti vođen' (ili doživljaj čitanja). Ali sad se pitam: Šta radiš? — Gledaš svaki znak, praviš takav izraz, ispisuješ slova pre­ mišljajući se (i si.) — Dakle, to je doživljaj ,biti vođen'? ----Tu bih hteo da kažem: »Ne, nije; taj doživljaj je nešto što je dub­ lje, bitnije.« — Kao da su najpre svi ovi manje-više nebitni pro­ cesi okruženi određenom atmosferom koja isparava sad kad izbliže posmatram.

102

174. Zapitaj sebe kako to premišljajući se' povlačiš jed­ nom liniju paralelno sa datom linijom — a drugi put je povla­ čiš pod izvesnim uglom. Šta je doživljaj premišljanja? Tu ti do­ lazi na um određeni izraz lica, pokret i onda bi hteo da kažeš: »a to je upravo jedan određeni unutrašnji doživljaj«. (Time, naravno, nisi rekao ništa više.) (Tu postoji veza sa pitanjem o suštini namere, volje.) 175. Nacrtaj jednog vozača na hartiji. ----- Sad ga ski­ ciraj još jednom, puštajući da te onaj prvi pri tome vodi. ----Hteo bih da kažem: »Svakako, ovde sam bio vođen. Ali šta se pri tome dogodilo karakteristično? — Kad kažem šta se dogo­ dilo, onda mi se više ne čini da je karakteristično.« Ali pazi sad: Dok puštam da budem vođen sve je sasvim jednostavno, ja ne primećujem ništa naročito; ali kad se posle zapitam šta se tu dogodilo, izgleda da je to bilo nešto ne­ opisivo. Posle mi nije dovoljan nikakav opis. Ne mogu, tako reći, da poverujem da sam ja samo posmatrao, pravio takav izraz, povlačio taj potez. — Da li se, međutim, sećam ičega dru­ gog? Ne; ali mi se ipak čini da je moralo da bude nečeg drugog; i to onda kada pri tome sam sebi kazujem reči »voditi«, »uticaj« i slične. »Jer ja sam ipak bio vođen«, kažem sebi. — Tek onda se pojavi ideja onog eteričnog, neuhvatljivog uticaja. 176. Kada kasnije mislim na taj doživljaj, imam osećaj da je ono što je u njemu bitno ,doživljaj uticaja', veze, — na­ suprot bilo kakvoj pukoj istovremenosti fenomena, ali u isti mah ne bih hteo nijedan doživljeni fenomen da nazovem »do­ življaj uticaja«. (Ovde se nalazi ideja: volja nije pojava.) Hteo bih da kažem da sam doživeo ,zato što'; a ipak nijednu pojavu neću da nazovem »doživljaj zato što«. 177. Hteo bih da kažem: »Ja doživljavam zato što«. Ali ne stoga što se sećam tog doživljaja, nego zato što, razmišljajući o onome što doživljavam u takvom slučaju, taj doživljaj posmatram kroz medijum pbjma ,zato što' (ili pojmova ,uticaj' ili ,uzrok' ili ,veza'). — Jer naravno, ispravno je da se kaže da sam liniju povukao pod uticajem one prve: ali to se ne sastoji pro­ sto u onome što sam osećao povlačeći liniju — nego, pod izves­ nim okolnostima, u tome što sam je povukao paralelno s dru­ gim; iako, opet za ,biti vođen' to, opšte uzev, nije bitno. — 178. Mi, takođe, kažemo: »Pa ti vidiš da me ona vodi« — a šta vidi onaj koji to vidi? Kad kažem sam sebi: »Ja sam ipak vođen« — pri tome možda rukom napravim pokret koji izražava vođenje. — Na­

103

pravi takav pokret rukom, kao da nekoga povedeš sobom i za­ pitaj se po čemu taj pokret ima karakter vođenja. Jer ti tu, u stvari, nikoga nisi vodio. A ipak bi hteo taj pokret da nazoveš »vođenjem'. Dakle, u tome pokretu i osećaju nije bila sadržana suština vođenja, a ipak ti se ta oznaka nametnula. Ono što nam nameće taj izraz jeste upravo jedan pojavni oblik vođenja. 179. Vratimo se našem slučaju (151). Jasno je da ne bismo rekli: B ima pravo da kaže »Sad znam dalje« zato što se prisetio formule, ako ne bismo iz iskustva znali da postoji veza iz­ među prisećanja — izgovaranja, zapisivanja — formule i stvar­ nog nastavljanja reda. A takva veza očigledno postoji. — I sad bi se moglo pomisliti da rečenica »Mogu da nastavim« znači otprilike ovo: »Imam jedan doživljaj za koji iz iskustva znam da vodi nastavljanju reda«. Ali da li B to podrazumeva kad kaže da može da nastavi? Da li mu se u svesti pojavi ta reče­ nica ili je spreman da nju navede kao objašnjenje onoga što podrazumeva? Ne. Reči »Sada znam dalje« bile su ispravno upotrebljene kad se prisetio formule: naime, pod izvesnim okolnostima. Ako je, npr., učio algebru i takve formule već ranije koristio. — Ali to ne znači da je onaj iskaz samo skraćenica za opis celokupnih okolnosti koje predstavljaju pozornicu naše jezičke igre. — Raz­ misli kako mi učimo da upotrebljavamo one izraze »sada znam da­ lje«, »sad mogu da nastavim« i druge; u kojoj porodici jezičkih igara učimo njihovu upotrebu. Možemo da zamislimo i slučaj da se u svesti pomoćnika B nije desilo ništa drugo, sem što je iznenada rekao »Sad znam dalje« — možda s osećanjem olakšanja, i da on sad stvarno nastavlja red ne primenjujući formulu. I u tom slučaju bismo — pod izvesnim okolnostima — rekli da je on znao da nastavi. 180. Na taj način se upotrebljavaju ove reči. U ovom poslednjem slučaju bilo bi, na primer, sasvim pogrešno da se te reči nazovu »opisom psihičkog stanja«. — Pre bi se mogle naz­ vati »signalom«, a da li je to bilo pravilno primenjeno, prosuđu­ jemo po onome što on dalje čini. 181. Da bismo to razumeli, moramo da razmislimo i o ovo­ me: pretpostavimo da B kaže da zna dalje — ali, kad hoće da nastavi, zastane i ne može. Da li da onda kažemo da nije bio u pravu kada je rekao da može da nastavi ili, pak: tada je mogao da nastavi, samo sada ne može? Jasno je da ćemo u različitim slučajevima različito reći. (Razmisli o obe vrste slučajeva.) 182. Gramatika izraza »pristajati«, »moći«, i »razumeti«. Zadaci: 1) Kad se kaže da valjak Z pristaje šupljem valjku H?

104

Samo dok Z stoji u H? 2) Ponekad se kaže: Z je u to i to vreme prestao da pristaje valjku H. Koji se kriteriji u takvom jednom slučaju primenjuju za to da se to dogodilo u to vreme? 3) Šta se smatra kriterij umom za to što je jedno telo u određeno vre­ me promenilo težinu ako se tada nije nalazilo na vagi? 4) Juče sam znao pesmicu napamet; danas je više ne znam. U kojim slučajevima ima smisla pitanje: »Kad sam prestao da je znam napamet?« 5) Neko me pita: »Možeš li da podigneš taj teret?« Ja odgovaram »Da«. Onda on kaže: »Učini to!« — a ja ne mogu. U kojim bi se okolnostima moglo smatrati punovažnim ovo: »Kad sam odgovorio ,da', onda sam to mogao, samo sada ne mogu?« Kriterijumi koje mi uzimamo kao punovažne za ,prista­ jati', ,moći\ ,razumeti' mnogo su složeniji nego što to može da izgleda na prvi pogled. To znači da je igra ovim rečima, njihova primena u jezičkoj komunikaciji čija su sredstva zamršenija — uloga ovih reči u našem jeziku druga nego što smo u isku­ šenju da verujemo. (Ta uloga je ono što mi moramo razumeti da bismo rešili filosofske paradokse. I stoga za ovo obično nije dovoljna nijedna definicija; a već svakako ne ni tvrđenje da se jedna reč ,ne može definisati'.) 183. Međutim, — da li je rečenica »Sad mogu da nasta­ vim« u slučaju (151) značila isto što i »Sad sam se prisetio for­ mule«, ili nešto drugo? Možemo da kažemo da ta rečenica, pod tim okolnostima, ima isti smisao (postiže isto) kao i ona. Ali i da te dve rečenice, opite uzev, nemaju isti smisao. Mi, takođe, kažemo: »Sad mogu da nastavim, tj. znam formulu«, kao što kažemo: »Mogu da idem, tj. imam vremena«; ili, takođe: »Mogu da idem, tj. već sam dovoljno snažan«, ili »Mogu da idem što se tiče stanja moje noge« kada, naime, ovaj uslov hodanja sup­ rotstavljamo, drugim uslovima. Ali ovde moramo da se čuvamo da ne poverujemo da postoji, već prema prirodi svakog slučaja, ukupnost svih uslova (npr. za to da neko hoda), tako da bi on mogao jedino da hoda*kada bi svi uslovi bili ispunjeni. 184. Hoću da se setim jedne melodije, ali mi to ne polazi za rukom; iznenada kažem: »Sad je znam« i otpevam je. Šta je to bilo da sam je iznenada znao? Ne može ipak biti da mi se u tom trenutku ona u potpunosti pojavila u svesti. — Reći ćeš možda: »To je određeno osećanje kao da je ona sad tu« — ali da li je ona sad tu? Šta ako započnem da je pevam i zasta­ nem? Zar ne bih ipak i u tom trenutku mogao da budem si­ guran da sam je znao? Ona je, dakle, u nekom smislu ipak bila t u ! -----Ali u kom smislu? Svakako kažeš da je melodija tu

105

kad je neko, recimo, ćelu otpeva ili je od početka do kraja čuje u sebi. Ja, naravno, ne osporavam da se iskazu da je ta melo­ dija tu može dati i sasvim drukčiji smisao — npr., da imam cedulju na kojoj je ona ispisana. — A u čemu se onda sastoji to što je on ,siguran' da je zna? — Naravno, može da se kaže: Ako neko s ubeđenjem kaže da zna tu melodiju, ona se u tom trenutku (na bilo koji način) u potpunosti nalazi u njegovoj svesti ----- i to je jedno objašnjenje reči: »ta melodija se u pot­ punosti nalazi u njegovoj svesti«. 185. Vratimo se sada našem primeru (143). Učenik sada — prema uobičajenim kriterijima — vlada nizom prirodnih bro­ jeva. Sada ga učimo da piše i druge redove kardinalnih brojeva i dovodimo ga dotle da on, npr., kada mu se zapovedi da napiše oblik »+ n« ispisuje redove ovog oblika 0, n, 2n, 3n itd., a na zapovest »+ 1« napiše red prirodnih brojeva. — Re­ cimo da smo vežbanja i isprobavan je njegovog razume vanja vršili u rasponu brojeva do 1 000. Sada puštamo učenika da nastavi red (recimo »+2«) preko 1000 — i on piše: 1000, 1004, 1008, 1012. Mi mu kažemo: »Pogledaj šta radiš!« — On nas ne ra­ zume. Kažemo: »Pa trebalo je da dodaješ po dva; pogledaj kako si započeo red!« — On odgovara: »Da! Zar nije tačno! Mislio sam da to tako treba da uradim.« ----- Ili pretpostavi da on kaže po­ kazujući na red: »Pa ja sam nastavio na isti način!« Ništa nam ne bi vredelo da kažemo »Ali zar ne vidiš... ?« — i da mu pono­ vimo stara objašnjenja i primere. — Možda bismo u takvom slučaju mogli da kažemo: Taj čovek po prirodi razume onu za­ povest u skladu s našim objašnjenjima kao što mi razumemo zapovest: »dodaj stalno po 2 do 1000, po 4 do 2000, po 6 do 3000 itd.«. Taj slučaj bi mogao da liči na onaj kad neko po prirodi na pokazivanje rukom reaguje tako što gleda od vrha prsta pre­ ma korenu šake umesto u pravcu ispruženog prsta. 186. »To što kažeš svodi se na ovo: da je za pravilno iz­ vršenje zapovesti ,+ n' na svakom stupnju potreban novi uvid — intuicija.« — Za pravilno izvršenje! Kako se onda određuje koji je, na jednoj određenoj tački, pravilan korak? — »Pravilan korak je onaj koji se podudara sa zapovešću — onako kako je zamišljena.« — Dakle, u vreme kad si dao zapovest »+2« mi­ slio si da on posle 1000 napiše 1002, a mislio si da napiše 1868 posle 1866 i 100036 posle 100034 itd., bezbroj takvih stavova? — »Ne; mislio sam da posle svakog broja koji napiše treba da doda drugi po redu; odatle proizilaze po redu svi oni stavovi.

106

— Ali upravo je u pitanju šta, na bilo kom mestu, proizlazi iz onog stava. Ili, pak — šta treba na bilo kome mestu da nazove­ mo »podudaranjem« s onim stavom (a takođe i s onim što si ti tada pođrazumevao tim stavom — ma u čemu se to sastojalo). Skoro bi bilo ispravnije da se kaže da je na svakoj tački po­ trebna nova odluka, nego da je na svakoj tački potrebna intuicija. 187. »Ali ja sam ipak već i onda kad sam dao tu zapovest znao da on posle 1000 treba da napiše 1002!« — Svakako; čak možeš da kažeš da si to tada i pođrazumevao; samo ne treba da dozvoliš da te zavede gramatika reči »znati« i ,podrazumcvati'. Jer svakako nećeš da kažeš da si tada mislio na prelaz od 1000 na 1002 — a ako si čak i mislio na taj prelaz, nisi mislio na neki drugi. Tvoje »Tada sam već znao...« otprilike znači: »Da me je tada neko upitao koji broj on treba da napiše posle 1000, odgovorio bih ,1002'«. Ja u to i ne sumnjam. Ta je pret­ postavka otprilike iste vrste kao i ova: »Da je on tada upao u vodu, ja bih skočio za njim.« — Šta je onda bilo pogrešno u tvojoj ideji? 188. Tu bih hteo najpre da kažem: Tvoja ideja je bila da su time, kako si ti zamislio tu zapovest, na svoj način već nači­ njeni svi ti prelazi: tvoja duša je, kad si ti to pođrazumevao, u neku ruku prednjačila i pravila sve one prelaze pre nego što si ti fizički stigao do ovog ili onog. Bio si, dakle, sklon ovakvom izražavanju: »Prelazi su, u stvari, već načinjeni još pre no što sam ih načinio pismeno, usmeno ili u mislima.« I izgledalo je kao da su oni bili pred­ određeni, antecipirani na jedan jedinstven način — kako samo podrazumevanje može da antecipira stvarnost. 189. »Ali zar prelazi nisu određeni algebarskim formula­ ma?« — U tom pitanju ima jedna greška. Mi primenjujemo izraz: »prelazi su određeni formulom ...«. Kako se taj izraz primenjuje? — Mi, recimo, možemo da govori­ mo kako ljudi, *zahvaljujući obrazovanju (obučavanju), dolaze do­ tle da formulu y = x2 primenjuju na taj način što svi uvele dobiju istu vrednost za y kada x zamene istim brojem. Ili mo­ žemo da kažemo: »Ovi ljudi su tako obučeni da na zapovest , + 3' na istom stupnju prave isti prelaz. To bismo mogli da izrazimo ovako: ovim ljudima zapovest ,-f-3' potpuno određuje svaki prelaz od jednog broja do sledećeg«. (Nasuprot drugim ljudima koji ne znaju šta da rade na tu zapovest; ili onima koji na nju reaguju sasvim sigurno, ali svaki na drugi način.) S druge strane, možemo da suprotstavimo različite vrste formula i različite vrste primena (različite vrste obuka) koje

107

u. Tada formule jedne određene vrste (i odgoprimene) nazivamo »formulama koje određuju njima odgov x«, a formule druge vrste takvim »koje ne odrevaraj ućeg na< (y = x2 pripadalo bi prvoj vrsti, y ^ x2 dru broj y za dai u la ... određuje broj y« tada je iskaz o obliku đuju y za da u treba da razlikujemo ovakav stav »Formula goj). Stav ao određuje y« ili »Evo jedne formule koja odformule — ; itava ove vrste: »Formula y = x2 određuje broj koju sam na tanje: »Da li je tu napisana formula koja određuje ređuje y« od isto što i »Da li je tu napisana formula ove ili y za dato x«.|__ | ali šta da učinimo s pitanjem »Da li je y = x2 y?« znači on [Određuje y za dato x?« nije jasno bez daljih uputone vrste?« pitanje možda moglo uputiti nekom učeniku da formula koja li on razume primenu reči »određivati«; ili bi stava. To bi : matematički zadatak da bi se, u jednom odreproverimo pokazalo da x ima samo jedan kvadrat. moglo da bi đenom sister i može da se kaže: »Ono što se jednom formulom .,;linapred određuje koji prelazi da se načine«. Koji 190. S i f j a to šta se jednom formulom podrazumeva? MopodrazumevJjjkoji je stalno upotrebljavamo, kako su nas učili je kriterijunM'^javamo. žda način n fc j ko, na primer, upotrebljava jedan za nas nepozda je upotre»3*no: »Ako pod ,x!2' podrazumevaš x2, onda dobijaš NekonB^ja y, a ako podrazumevaš 2x onda onu«. — Upitaj nat znak kafcjjse to sa »x!2« podrazumeva jedno ili drugo? ovu vrednosr"^Idakle, podrazumevanjem unapred određuju prelazi. se sada: Ka: je kao da bismo celokupnu primenu reči mogli Tako »djednom!« — kao šta npr.? — Zar ne molemo 191. tvesnom smislu — shvatimo odjednom? A u kom da shvatim