Ludi Pjesnik Sergej Jesenjin

PISMO MAJCI

HALJINA MODRA I PLAVE OCI

Jesi l živa, staricice moja? Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje. Nek uvecer nad kolibom tvojom Ona cudna svjetlost sja i dalje.

Haljina modra i plave oci. Lagao sam dragoj jedne noci.

Pišu mi da vidaju te cesto zbog mene veoma zabrinutu i da ideš svaki cas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu. U sutonu plavom da te cesto uvijek isto prividenje muci: kako su u krcmi finski nož u srce mi zaboli u tuci. Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe. Tako ipak propio se nisam da bih umro ne vidjevši tebe. Kao nekad, i sada sam nježan, i srce mi živi samo snom, da što prije pobjegnem od jada i vratim se u naš niski dom. Vratit cu se kad u našem vrtu rašire se grane pune cvijeta. Samo nemoj da u ranu zoru budiš me ko prije osam ljeta. Nemoj budit odsanjane snove, nek miruje ono cega ne bi: odvec rano zamoren životom, samo cemer osjecam u sebi. I ne uci da se molim. Pusti! Nema više vracanja ka starom. Ti jedina utjeha si moja, svjetlo što mi sija istim žarom. Umiri se! Nemoj da te cesto vidaju onako zabrinutu, i ne idi svaki cas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu.

Draga pitala:"Mecava vije? Spremit cu postelju, pec se grije." Odgovorih dragoj:"Netko sa visine cvjetovima bijelim pokriva daljine. Postelju spremi pec se grije, bez tebe u srcu mecava vije."

PROBUDI ME O, probudi me rano sutra, strpljiva, brižna moja mati! Poci cu iza humke puta dragoga gosta docekati. Ja vidjeh danas kraj gušcaka širokih kola trag u lugu. Vjetar ispod šatre oblaka vije njegovu zlatnu dugu. Proci ce sutra u ranoj zori, kaput-mjesec prignut pod granom, a kobila ce da vijori crvenim repom nad poljanom. O, probudi me rano, mati, osvijetli naš sobicak uski. Govore da cu ja postati uskoro slavni pjesnik ruski. Tebe i gosta cu opjevati, našu pec, krov i pijevca, brava... Na pjesme ce se prolijevati mlijeko tvojih ridih krava.

MAJCINO PISMO Što mogu reci još u casu tome, i na što treba odgovora dati? preda mnom tu, na stolu sumornome, još leži pismo što ga posla mati. Ona mi piše: "Ako imaš volje, doputuj golube na praznike k nama. Kupi mi šal, a ocu gace boljeu kuci vlada oskudica sama. Nikako ne volim što si poeta što si docekao ove slavne dane. Draže bi mi bilo da od ranih ljeta išao si za ralom u poljane. Ostarjela sam vec i nemam daha. Da nisi otišo iz doma svoga uz mene bi sada bila snaha i zibala bih unucica koga No ti si djecu sijo na sve strane i ženu svoju drugome si dao. Bez drugova i doma, svoje dane u krcmama si ludo prokockao. Što je to s tobom, moj ljubljeni sine,

bio si tih i blag i svi su meni isticali te tvoje vrline, govoreci: koliko je sretan otac tvoj Aleksandr Jesenjin! No ispunio nisi naše nade. i zbog toga je bol u duši veci, jer ocu tvome zalud na um pade da pjesmama ceš mnogo novca steci.

No ako steceš-stran je tebi dom. gorcine zato u mom pismu ima, jer dobro znadem po slucaju tvom: da novaca ne daju pjesnicima. Nikako ne volim što si poeta, što si docekao ove slavne dane. Draže bi mi bilo da od ranih ljeta išao si za ralom u poljane. Mori me briga i bijede se bojim. Ni konja više nema. No da si ti u domu imali bismo svega, a ti sa umom tvojim-i mjesto predsjednika u volispolkomu

Tad bi se živjelo mirno, nitko nas dirao ne bi,

i ti ne bi znao za taj umor cio. Ucila bih ti ženu da prede samoj sebi, a ti bi kao sin utjeha naša bio."

Ja gužvam pismo, samoca me pece. Zar izlaza nema na putu zavjetnom? No što mi dušu mori ja cu da izrecem-ja cu da izrecem u odgovoru svom.

ODGOVOR Starice mila, živi ko i prije. Nježno me dira tvoja ljubav živa. No ne znaš ti i tebi jasno nije zbog cega živim i o cemu to snivam! U vas je zima, i kad mjesec sija ja znam da misliš cesto ko i prije da netko neznan višnju našu svija i bijelim snijegom o prozore bije. O majko! Po toj buri kom se drijema? Iz dimnjaka se cuju cudni glasi. Ti želiš leci, no postelje nema i vidiš grob u kome umrla si. Pa sablasno cvili, ko hor crkvenjaka narice i pjeva -ta mecava-tuga! I snijeg se taloži u vidu petaka, a za lijesom nema ni žene, ni druga. Najdraže od svega proljece je meni i poplavu volim u naglome toku, kad je svaki iver kao brod u pjeni, a beskrajni prostor otimlje se oku. No proljece ovo -moju ljubav sada --

ja slavnom revolucijom nazivam, i samo zbog nje tugujem i stradam. I samo nju ja cekam i dozivam. No, ova rugoba -ledena planeta! Nju ni sunce - Lenjin rastopiti nece! Zato bolne duše nemocna poeta tražio sam kavge i pio svako vece. No doci ce vrijeme, mati najslada! i eto nama casa željenoga! Nismo se zalud latili oružja: jedan topa, drugi - pera svoga. Ne misli na sve to, i na pare. Kakva sramota? zar si ti to, je li? Ja nisam krava, ni konj, ni magare, da bi me lako iz štale izveli. Doci cu sam kad pravo vrijeme svane, kad bude trebalo tuci po planeti. Ocu cu dati Stvari obecane, a tebi šal, pa da te na me sjeti. Sad - mecava vije, ko hor crkvenjaka naricuci pjeva --

vijavica tuga! I snijeg se taloži u vidu petaka, a za lijesom nema ni žene, ni druga.

do nesretnoga i glupoga zrijeba?

RUSIJA Mi mnogo toga jos ne znamo, pitomci lenjinskih pobjeda i pjesme nove po starom pjevamo, kako smo ih culi od bake i djeda. Drugovi! Drugovi! Kakav je raskol u zemlji bio, u veselome vrenju kakva bol! Znate, zbog toga i ja bih htio, dignuvsi hlace, stici komsomol. Ja ne krivim one sto odlaze no kad su se starci sa mladima gnali? Oni su ko raz kraj neke staze, da istrunu, ostali i pali.

Vihor je moju sudbu okitio u zlatnozuto cvjetno tkanje. Ja nisam covjek novi! Cemu kriti? U proslosti sam jednom nogom sada, i htijuci sa novom vojskom biti ja drugom nogom sklizem se i padam No ima i drugih, kakva steta. Nesretniji su i jos vise pate. Oni su kao trunje sred reseta u vremenu koje ne mogu da shvate.

I ja, ja sam srca mi mlada, ni stara da budem dubre od vremena izabran. Da li mi zato kafanski zvuk gitara donosi slatki san?

Znadoh ih ja i vidjeh im oci: tuznije su od ociju krava. Sred mirnih ljudskih nastojanja ko bara im se krv zgrusava.

Gitaro mila, zvoni. zvoni! Ciganko sviraj, neka pjesma tvoja izbrise one otrovane dane bez njeznosti, i srece, i pokoja.

I tko bi da tu baru muti? Ne dajte, bit ce zadah smrada. Oni ce sami istrunuti zajedno sa liscem listopada.

Vlast sovjetska je svemu kriva i zbog toga se s njome sporim, sto mladost moja, mladost ziva u njenoj borbi ne izgori. Sto vidjeh ja?

No ima i drugih, sto vjeruju u ovo i u budcnost upiru pogled pitom. Oni zbore o zivotu novom, no zbunjeno se ceskajuci pri tom.

Ja vidjeh samo borbe ljute i umjesto pjesama slusah kanonadu. Nisam li zbog toga glave zute trcao po zemlji dok ne padoh?

Slusam ja. I jos se zivo sjecam o cemu spletkare te seljacke lije. - Sa Sovjetima zivjet - kakva sreca ... Treba nam platna... Ni cavala nje. Bradonjama ovim treba malo za njihov zivot: krumpira i hljeba. Zasto nocu psujem, sto mi stalo

No sretan sam. Iz vjetra sto je vio nezaboravne ja iznesoh sanje.

Zavidim onome koji je zivot proveo u boju i branio ideju cvrst ko stijena. A ja, izgubih svijetlu mladost svoju,cak vise nemam niti uspomena. Kakva sramota! Kakva bijeda, jao! Meni su ove ceste bile male. Ja mogoh dati, ne to sto sam dao, sto dadoh lako, i kao od sale. Gitaro mila, zvoni. zvoni! Ciganko sviraj, neka pjesma tvoja izbrise one otrovane dane bez njeznosti, i srece, i pokoja. Ja znadem - vino ocaju ne prija. Samoca i pustos ne izlijece bol. Znate, zbog toga htio bih i ja, dignuvsi hlace stici komsoml.

ŠTO SAM? Što sam?Ko sam? Ja sam samo sanjar, ciji pogled gasne u magli i memli, živio sam usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji. I tebe sad ljubim po navici, dijete, zato što sam mnoge ljubio, boleciv, zato usput, ko što palim cigarete, govorim i šapcem zaljubljene rijeci. "Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu", a u duši vazda ista pustoš zraci; ako dirneš strast u covjekovu bicu, istine, bez sumnje, nikad neceš naci. Zato moja duša ne zna što je jeza odbijenih želja, neshvacene tuge. Ti si, moja gipka, lakonoga brezo, stvorena i za me i za mnoge druge. Ali, ako tražec neku srodnu dušu. vezan protiv želje, utonem u sjeti, nikad necu da te ljubomorom gušim, nikad necu tebe grditi ni kleti. Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, ciji pogled gasne u magli i memli, i volim te usput, ko da sanjam, kao mnoge druge na toj zemlji

*** Tugujem... Tegobno breme U srcu od jeda i leda. Dosadno glasa se vreme Sto mi ni predaha ne da. Legnem, a cemerne misli Drze me, mozak mi stisli Zvuci, u glavi se vrti. O, sta cu? Dusu ce strti Zivot, da jadna mi klone. Niotkud utehe zrak. Dah mi se gasi i tone U tu divljinu, u mrak. Sudbino, zaSto nas snadje? Zivot je gorak i siv Gde glava spokoj da nade? Tesko je biti ziv.

PESMA O KERUSI Jutros u košari, gdje sja, šuška niz rogoza žuckastih i krutih, sedmoro je oštenila kucka, oštenila sedmoro je žutih. Do u sumrak grlila ih nježno, i lizala niz dlaku što rudi, i slico se mlak sok neizbježno it tih toplih materinskih grudi A uvece kad živina juri, da zauzme motke, il prut jak izašao je tad domacin tmuri i svu štenad potrpo u džak A ona je za tragom trcala, stizala ga, kao kad uhode... I dugo, je dugo drhtala ne zamrzla površina vode Pri povratku vukuc se po tmini, i ližuci znoj s bedara lenih, mesec joj se nad izbom, ucini kao jedno od kucica njenih. Zurila je u svod plavi, glatki, zavijala bolno za svojima, a mjesec se kotrljo tanki i skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il srece kad joj bace kamicak niz breg, pale su i njene oci psece kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

CRNI COVJEK Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol. Glava moja maše ušima ko krilima ptica. Na vratu joj noge, sve više gube moc. Crni covjek, crni, crni. crni covjek na postelju uza me sjeda, crni covjek spavat mi ne da svu noc. Crni covjek prstom po odvratnoj knjizi vuce i, mrmljajuci nada mnom kao nad umrlim monah cita mi život nekoga raspikuce, u duši budeci tjeskobu i strah. Crni covjek, crni, crni! ---- Slušaj, slušaj ---gunda on meni i oci mu sjaju ---u knjizi je mnogo najljepših misli i planova. Taj je covjek živio u kraju najogavnijih hulja i lopova. U decembru u tom kraju snijeg je davolski cist i mecave pocinju vesele prede. Taj covjek bijaše avanturist,

no marke visoke i najrijede. Bio je divan, usto poeta, ako ne s velikom, to s drskom snagom i jednu je ženu od cetrdeset ljeta zvao djevojcurom i svojom dragom. Sreca je -- rece on -okretnost uma i ruke. Sve nespretne duše ko nesretne su znane. Ništa nije što mnoge muke donose kretnje lažne i strane. U buri, oluji, sjeni svaki dan, kada stalno gubiš i kad te nevolje biju, biti prijazan i nasmijan najveca je umjetnost od sviju. ---Crni covjece! Ne cini toga! da spasavaš druge nije ti posao, znaj! Što mi je do života pjesnika propaloga! Molim te, drugima citaj i pripovijedaj. Crni covjek uporno u mene gleda, Na oci mu plava bljuvotina pala --sigurno želi mi reci da sam lopuža blijeda koja je drsko i bestidno nekoga opljackala. Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan. Sam ne znam odakle dolazi ova bol.

Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol. Hladna je noc. raskršce tiho spava. Ja, sam na prozoru, ne cekam gosta draga. Na bijeloj poljani vapno se rasipava i stabla su ko jahaci skupljeni kraj mog praga. negdje place zloguka nocna ptica. Drvenih jahaca zvuk kopita rida. Evo, opet taj crni na moj naslonjac sjeda, podiže cilindar i bezbrižno kaput skida. ---- Slušaj, slušaj! ---hriplje on i u lice me gleda, glava mu sve niže i niže pada --ja ne vidjeh još nitkova prvog reda da tako suvišno, glupo od nesanice strada. Ah, recimo, varam se! Sano svijetli luna. Što još treba u svijetu pjanom od snova? Možda ce debelih butina tajno doci "ona", a ti ceš joj citati gomilu mracnih stihova. Ah, volim ja pjesnike! Zabavna ceda. U njih se uvijek nade historija srcu znana --kako studentici prištavoj dugokosa bijeda

o svjetovima govori, zapravo spolno zagrijana. U nekom selu, možda u Kalugi, a možda u Rjazanu, ne znam, zaboravih, živio je djecak žutokosi, a ociju plavih....... I eto, naraso je, usto poeta, ako ne s velikom, to sa drskom snagom, i neku je ženu od cetrdeset ljeta zvao djevojcurom, i svojom dragom. --- Crni covjece! Ti goste prokleti. Taj glas se odavno o tebi rodi. --Ja sam lud i bijesan i palica moja leti ravno u njušku i nos da ga zgodi… ..\.Mjesec je umro, kraj okna zora drijema. Ah, ti noci! Što si to noci spetljala? Ja u cilindru stojim. nikoga samnom nema, ja sam........ kraj razbitog zrcala........

BREZA

PASJI SIN

Pod prozorom mojim Bela brezica je Ogrnuta snegom Ko srebrna da je.

Opet prošlost iz mraka mi leti, Šušti kao bele rade lug. Ja se danas svog starog psa setih Što mi beše u mladosti drug.

Na punim granama Ledenim po strani, Razvile se rese Ko beli derdani.

Danas mladost šumela mi telom Ko natruli pod prozorom klen Pa se setih devojke u belom – Taj pas beše nekad poštar njen.

U tišini stoji Breza, ko u gaju, I plamte pahulje U ognjenom sjaju.

Nema uvek svoga bliskog svako, Al’ je ona ko pesma mi bila, Jer ta pisma i nije nikako Kod psa vernog pod vratom otkrila.

A zora, polako, Naokolo plovi, I na strane sipa Srebrni prah novi...

PESNIK Bled je. Smišlja svoj strašni put. U duši lebde prividenja. Zamahom kobi smrskana grud, Obrazi usahli od bdenja. Na celu bore ispaštanja, Kosa mu se pramenjem linja. No car njegovih maštanja U jasnim slikama tinja. Sedi u tamnom potkrovlju, Plamicci svece tamu more. Pero veze sebi na volju, Vodi s njim tajne razgovore. On piše pesmu, svoju muku, Dira srcem prošlosti zublju... A tu buku, svog srca buku, Odnece vec sutra za rublju.

Nikada ih nije ni citala, Iz daleka ja je gledah s tugom... Al’ bi uvek kraj maline stala I sanjala o necemu dugo. Ja tugovah... I ne mogah tada Od nje pismo da docekam svoje... Otputovah... No, opet sam sada Pred kapijom plavicaste boje. Odavno je moj pas, znam to, crko, Ali iste dlake, isto siv, Lajanjem me ludim, besnim trkom, Presreo sad njegov mladi sin. Mila majko! Ah, a kako lice! Opet jedva od bola da dišem, S njim sam mladi i gotov da klicem, Cak bih mogo i pisma da pišem. Staru pesmu da cujem, znaj, želim, Ali ne laj! Ne laj, vec mi daj, Da te cmoknem sad usnama vrelim Što u srcu mom probudi maj. Pripicu se uz tebe svim telom, Ko dva brata u dom cemo pravo... Da, ja gledah devojku u belom, No sad volim, znaš, jednu u plavom.

KURVA

NE PITAJ ME O BOSFORU VIŠE

Za ženu priznajem samo kurvu Poštene nek se ne naljute, Jer zbog njih izgubih svu radost svoju, Zbog njih izgubih svoje pute.

Ne pitaj me o Bosforu više, Ja ti ne znam odgovor da dam. Tvoje oci more mi otkriše Kao plavi razbuktali plam.

Kurva mi dade sve sto joj tražih Sve slasti jedne žene I nikad ne pokuša da mi ukrade Ni delic uspomene

Nikad nisam s karavanom svile Putovao u bagdadski kraj. Prigni k meni svoje grudi mile, Daj da kleknem, odmora mi daj.

Uvek je volela da me nadje Okruzena cašama vina I nikad ne pokuša da se snadje Da bi sa mnom dobila sina

Zalud molbe i žar moj - pred njime Tebi uvek svejedno ce biti Što Rusija – to daleko ime – Kaže da sam pesnik znameniti.

Za ženu priznajem samo kurvu, postene neka se ne naljute...

Mojom dušom harmonika guce, Mesecina sija i psi laju. Persijanko, zar ništa ne vuce Tebe plavom dalekome kraju?

***

Ne dodoh ti zbog came i muke, Kroz maglu sam zov tvoj cuo ja, I labude ti si svila ruke Oko mene, kao krila dva.

Dosadne pesme, žalosni zvuci, Od vas ne mogu da dušom danem. Zbog vas na teškoj sam muci, A grudi moje žive su rane. Dajte radosti, dajte spokoja, Zašto ne date da sklopim oci? Dosadne misli nemirnog roja, Zbog vas ja necu na put svoj poci. Cutite zvuci – vlasnici mucni, Vec mi na oko suza navire. Sudbina gorka nek me ne muci. Zvuci! Od vas me tuga razdire! Zvuci beznada, žalosni zvuci, Dokle ce jad vaš da me mori? Hoce li doci kraj mojoj muci? Hoce li stici pocinak skori?

Mir odavno od sudbine tražim, Ali prošlost prokleti ne želim. O svojoj mi domovini kaži Nešto lepo, da se razveselim. Nadjacaj mi harmonike jeku, Nek’ carima novim se omamim, Da, žaleci devojku – severku, Ne uzdišem, ne snatrim, ne camim. Pa nek nisam bio na Bosforu, Opis njegov mogu da ti dam, Jer se oci tvoje, slicne moru, Talasaju kao plavi plam.

MENJAJUCI RUBLJU ZA TUMANE

SMIRILA SE MOJA DAVNA RANA

Menjajuci rublju za tumane, Svog menjaca danas ja zamolih Da mi kaže kako cu da šanem Lepoj Lali na persijskom volim.

Smirila se moja davna rana, Nece srce bunilo da hrani. Bojama ih plavog Teherana Lecim sada u ovoj cajhani.

Rekoh tiše nego vanski vali, Upitah ga od lahora blaže Da mi šapne kako lepoj Lali Rec "poljubac" nežno ja da kažem.

Cajhandžija, okruglih ramena, Da cajhana dopadne se Rusu, Mesto votke i vina rumena U cašu mi caj crveni usu.

I upitah još, a prepun srama, Duše pune neodlucnog boja, Kada sa mnom Lala bude sama Kako da joj kažem da je "moja".

Gosti, gazdo, al’ mnogo ne toci. Bašta ti je prepuna behara. Znam zašto mi namignuše oci Iza crnog pridignutog zara.

Odgovori kratko menjac meni. O ljubavi reci tu ne zbore, O njoj tek su uzdasi skriveni, O njoj oci ko dragulji gore.

U Rusiji lance ne stavljamo Devojkama našim, kao psima. Bez tuca se i kindžala tamo I bez novca uci poljupcima.

Poljupci su strasti bezimene A ne reci u grob urezane, Poljupci su ruže raspršene, Latice na usni rastapane.

A toj koja na svitanje dana Lici licem, za taj pokret stasa Poklonici šal iz Horosana I dacu joj cilim iz Širasa.

Suvišne su za ljubav poruke, Od nje same gori se i zebe. "Ti si moja" - neka kažu ruke Što skidahu crni zar sa tebe.

Sipaj, gazdo, i gosti me cajem. Nikad tebe necu ja da slažem. Ja za sebe sada jemstvo dajem, Al’ to za te ne mogu da kažem Zalud gledaš da li cu da krocim Kroz kapidžik do tvoga behara... Znam zašto mi nemignuše oci Iza crnog pridignutog zara.

KACALOVLJEVOM PSU

***

Džimi, na srecu pruži šapu ti, Ne videh takvu šapu od rodjenja. De, na lunu da lajemo mi I na vreme tišine i bdenja. Džimi, na srecu pruži šapu ti.

Sve to živi neki ožiljak ima, Belegu detinjstva, nezarasto cir. Da nisam pesnik medu pesnicima, Bio bih zacelo lopov il' žbir.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje. Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu. Ta ti i ne znaš ovaj život šta je, Niti šta znaci živeti na svetu. Gospodar je tvoj i mio i znan, I mnogi mu gosti u pohode dodju, I uz osmeh svi su oni baš kontan Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju. Na svoj nacin ti si vragolasto lep, S tako milom, prisnom njuškicom u krug Ne pitajuc nikog ništa, prosto slep, Trciš da se ljubiš, ko pijani drug. Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje Prošlo je sijaset gostiju od prije. Al ona med svima najsetnija što je, Da slucajno ona dolazila nije? Doci ce, zapamti i s uma ne sklizni Bez mene, kad upreš u nju pogled živ, Ti joj nežno ruku mesto mene lizni Za sve što sam bio i što nisam kriv.

Suvonjav, mali, s grudma nerazvijenim, Med decom bio sam uvek junak, Cesto, cesto s nosem razbijenim Vraco sam se kuci pred sami mrak. Uplašenoj majci, krvav kao znamen, Cedio sam kroz krv reci detinjaste: Ništa, more! spotakoh se o kamen, A vec sutra sve ce da zaraste. Pa i sada, kada se bez traga Onih dana krv vrela smirila, Nespokojna neka drska snaga Na poeme moje se izlila, Na vec zlatne literarne hrpe, I u svakom retku što se vije Ogledaju se nekadanje crte Kavgadžije, nemirka, delije. Ko i nekad imam hrabrost mušku, Al' nov korak moj se drukce sluša... Dok mi nekad razbijahu njušku, Sada mi je sva u krvi duša. Ne velim više majci okrvavljen, Vec gomili tudoj koja raste: Ništa, more! spotakoh se o kamen, a vec sutra sve ce da zaraste!

***

DALEKA VESELA PESMA

Izgleda da je od iskoni tako – U tridestoj vešala predstoje, Ko bogalji, svi smo odvec jako Za živote privezani svoje.

Neko pesmu veselo pevuši, Daleko je, daleko od mene. Ja bih hteo da mu se pridružim, Al' ne daju grudi razbijene.

Draga, meni – vec triest odzvanja Svakim danom zemlja mi je draža. Zato valjda i duša mi sanja, Da ja gorim ko purpur pejzaža.

Uzaludno duša za njom žudi, U grudima traži slicne zvuke, Zato što su i snagu i grudi Iznurile nevolja i muke.

Kad se gori, nek se gorec zgara, Nisam zalud pod lipom u cvetu Smako prsten s papagaja stara – Znak da zaj’dno gorimo na svetu.

Odvec rano misli mi polecu Ka snovima zemlje ideala. Rano poceh da ropcem na srecu I mislim šta prošlost mi je dala.

Taj mi prsten Ciganka natace, Dadoh ti ga, oturih od sebe – I cim vergl od sad pisne jece. Odmah moram da mislim na tebe.

Rano dušom, strasnom, uzavrelom, Tražih sebe u dane sumorne, Pa ne mogu da pevam veselo, Nemam snage, grudi su umorne.

Prljavštine vitlaju po glavi, Inje, magla, na duši; od zala Možda si ga ti nekom na javi, Sa osmehom i prkosom dala.

POKOJNIKU

Do svanuca ljubeci te žarko, On te pito, možda, grešna tela: Kako glupog pesnika tog, brajko, Na vrele si stihove navela. Sad, šta mogu, proc’ ce i ta rana, Al’ je gorko videti svoj kraj. Prvi put je takvog vragolana, Prevario kleti papagaj.

Vec sanduk zatvaraju cvrsto Da vjecno budeš plijen tog sna, U zemlju nose te pod križom Gdje trnu osjecanja sva. I biceš nijem sred grobne tame Na poklic naš nad tvojim grobom. A ruke ce nam tad i same Sve vjence slagati nad tobom. Nad tobom bice - cvijet do cvijeta, Grob ce sijati kao presto I taj tvoj odlazak sa svijeta Mi cemo pominjati cesto. Pocivaj mirno, dragi druže, I cekaj dolazak naš samo, Pretrpicemo zlo mi duže I brzo cemo i mi tamo.

OBMANJIVAT SEBE NECU VIŠE

***

Obmanjivat sebe necu više, U dušu se klete brige zbraše. Šarlatanom zašto me krstiše? Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Da li ste videli kako stepom juri jezerskim maglama uvijen skroz, huktec nozdrvom gvozdenom suri na celicnim nogama voz.

Nisam pljackaš šumski, zlotvor adski, Ne ubijah u apsi nesretne. Ja sam samo obešenjak gradski Koji uz smeh prolaznike sretne. Lumparoš sam moskovski, lutalo. U Tverskome kvartu, i u svakom Sokacetu, svaki pas bezmalo, Poznaje me po koraku lakom. Svako kljuse glavom mi se javi Pri susretu, kad put mi prepreci. Životinja prijatelj sam pravi, Svaki stih moj dušu zveri leci. Ni cilinder moj zbog žena nije — Ta strast glupa duši se ne mili — Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije, Zlatnu zob u nj sipati kobili. Med ljudima nemam druga, brata, Pokorih se drugog carstva volji. Svakom psu sam tu za oko vrata Gotov da dam i svoj kravat bolji Necu više bolet boljku ovu. Ambisi se duše provedriše. Jer zato me šarlatanom zovu, Izgrednikom — zato me krstiše.

A za njime kroz visoke trave, kao svecanih trka na dan, vite noge dižuci do glave skace ždrebac žutogrivi, vran. Dragi, dragi, smešna ludo kriva, našto, našto trka bezgranicna? Zar ti ne znaš da je konja živa Pobedila konjica celicna? Ne znaš da ti u poljane travne o n o vreme ne vrati trk glupi, kad je za dve lepotice slavne znao konja Pecenjeg da kupi. Sudba drukce na tržištu besa našu igru ludacku zasniva, tovarima konjske kože, mesa, kupuje se sad lokomotiva.

PISMO ŽENI Vi pamtite, vi sve dobro pamtite, znamo, kako sam stajao vama sucelice; uzbudeno ste hodali po sobi amo, tamo i grube mi rijeci bacali u lice. Govorili ste: rastati se treba, da vas je slomio, ovaj život gadan, da vam je služit koru hljeba, a meni je da sve niže padam. Ljubljena! Srce niste dali meni. I niste znali da sred toga draca ja bijah kao konj, i sav u pjeni, ošinut bicem smiona jahaca. Vi niste znali, u dimu što se klati i u životu koji šiba bura, mucim se stoga što ne mogu znati kamo nas sudba dogadanja gura. Licem k licu lica vidjet nije. Vidi se bolje na rastojanju. Kad more kipi i vrije brod je u bijednome stanju. Zemlja je brod! I naglo neko u život novi, novu slavu i pored bure, ravno prijeko, uputio je ladu pravu.

no dobro znajuci što radim, sišao na dno ovog broda, jer povracanja tog se gadim. To dno bješe ruska krcma neka i ja uz cašu svakim danom, znajuc da patnji nema lijeka, ubijam sebe u otrovu pjanom. O ljubljena! ja bijah zao i oci su vaše bolno sjale, jer pred vama sam cesto znao traciti sebe na skandale. Vi niste znali, u dimu što se klati i u životu koji šiba bura mucim se stoga što ne mogu znati kamo nas sudba dogadanja gura. Godine su prošle. ja sam u dobu inom. Ne osjecam i ne mislim po staru. I govorim za praznike, uz vino: hvala i slava kormilaru. Danas me neka tiha nježnost pece. Sjetih se vašeg umora i jada. I evo, žurim, hocu da vam recem kakav sam bio i kakav sam sada!

Tko od nas nije na palubi tako psovao, bljuvao, padao s nogu? Malo je tih što sasvim lako valjanje takvo podnijeti mogu.

Ljubljena! Mogu ponosno da pišem: ja nisam pao umiruci i sad u ovoj zemlji, više od sviju, saputnik sam ljuci.

Tada sam i ja, uz huku voda,

Ja nisam taj

što bijah tada. Ne bih vas mucio ko u ono vrijeme. Za znamen slobode i casnog rada cak do Lamanša spreman sam da krenem. Oprosti mi ... ja znam: vi ste druga vi provodite s mužem život cedan i ne treba vam prošli jad i tuga, i ja sam vama posve nepotreban. Nek život vodi vas zvijezda što plamti, pod toplim dlanom obnovljene sjeni; No s pozdravima zauvjek vas pamti poznanik dobri, vaš Sergej Jesenjin

ŽALOSTI MOJE Žalosti moje kad te gledam! O, kakva bol, o, kakva tuga! Kao da s tobom jesen blijeda Pruža nam samo bakar luga. Tude su usne sve raznijele Toplinu tvoju, trepet tijela. Kao da nam je duše svele Kišnica ledena obuzela. Pa šta! Zar da se i nje plašim! Drugu znam radost ovog puta. Sve nestade pod nebom našim Sem vlaga ta i trulež žuta. Pa ni za sebe ja ne sazdah Tih zivot, predan osmjesima. Koliko malo predoh staza, Koliko griješih ja na njima! Živote, smiješno nesuglasje! Tako je bilo i ostace. Kostima golim breze krase Baštu, to groblje, ko krastace. A kao gosti bašte, i mi Uvenucemo, pasti nijemo. Kad nema cvijeca vec u zimi Zašto da za njim tugujemo?

PLAMTI ZVEZDO MOJA Plamti, zvezdo moja, samo, Prospi hladno svetlo sivo. Jer na uskom groblju, tamo, Nece kucat srce živo. S'jaš ko avgust talasanjem, Puniš poljski mir kraj voda Nekim jezivim drhtanjem Kao - zaostala roda. Dižuc glavu - prisluškujem: Iza šuma u beskraju Opet necju pesmu cujem O domu i zavicaju. Zlatna jesen bez koprene Brezama sok - umanjuje, Sve voljene, ostavljene, Ona lišcem oplakuje. Ja znam, brzo, dani rade, Nema krivnje, pa ma cija. Iza žalosne ograde Moracu da legnem i ja. Ugasnuce i blagi plamen, Bice srce prah u svemu Podici ce sivi kamen Drugovi, i stih na njemu... Al' pred smrcu, u tom cudu, Srocio bih i ja koju: "Voleo je rodnu grudu, Ko bekrija krcmu svoju".

O GLUPO SRCE O, glupo srce, ne tuci! Sve nas je varala sreca, Tek prosjak se kobi sjeca... O,glupo srce, ne tuci! Mjeseca žute šare Krošnjama kestena teku. Lali skrivam u šalvare Glavu pod koprenu meku. O, glupo srce, ne tuci! Nekad smo prava djeca, I plac i smijeh odjednom: Dok neki vjecito jeca, Radost je sudjena jednom. O glupo srce, ne tuci! Života varka ne uspi. Nove se napijmo snage. Srce bar sada usni, Ovdje, u krilu drage. Života varka ne uspi. Možda ce i nas otkriti Usuda lavinska struja, Na našu ljubav odvratiti Pjesmom k'o u slavuja. O, glupo srce, ne tuci

SLUTIM BOŽJE USKRSNUCE

***

Slutim božje uskrsnuce Život ne napuštam, Klanjam se pred likom kuce, Na travu se spuštam.

Oj, godine mlade sa veselom slavom, Sa otrovnom sve vas ja otrovah travom.

Vjenac jela ko da broji Breze ogrlice, U prstenu bora stoji Isusovo lice. U dubrave on me vija Ko do neba mila, Pod oblakom šuma sija U somotu lila. Golubiji duh od Boga, Ko jezik vatreni, Posta vladar puta moga, Glas zagluši meni. Plamen puni bezdan zrenja, Srce - prima djecje snove, Ja sam znao od rodenja Pokrov majke Isusove.

Malo znam o smrti: hoce li i kada, Imah plave oci – izbledeše sada. Oj, radosti, gde si? Svuda jed i tuga. U polju? U krcmi? Sam sam, i bez druga. Pružam nekud ruke. Osluškujem drumom. Lete sanke... Konji... Sneg... Projezdismo šumom. „Kocijašu, brže! Zar ti hrabrost fali? Prodrmaj sad dušu, nikoga ne žali“. „Svak mecave se“ – rece – „bogme, jako boji. O, vrlo je strašno kad se konj oznoji“. „Ti si plašljiv, vidim. To nam je od štete“. Uzeh bic i mahnuh – konji su mi mete. Krenuše ko vihor. Sneg na suncu sija. Odjedared udar... Na snegu sam i ja. Ustanem i gledam: koji ti je davo? Ne jezdih u trojci – u postelji sam spavo. Mesto konja bednih na neravnom putu, Zavojem ja bijem posteljinu žutu. Kazaljke na satu brkove su svile. Kraj mene su sestre, sanjive i mile. Nagnule se, šapcu: „Ti sa takvom glavom Otrova sam sebe sa otrovnom travom. Ne znamo ti kraja, da l’ ceš videt sede – Oci su ti plave od rakije vec blede“.

VEC CRNE OBRVE NATUCE Vecer je obrve crne natuštio. Neciji konji stoje pred ulazom holim. Da nisam juce ja mladost propio? Da te nisam juce prestao da volim? Ne škripi više trojko zadocnela! Naš život ode bez traga rumena. Možda ce sutra bolnicka postelja Da me upokoji za vecna vremena. A možda cu sutra i ja sasvim drugi Izaci odavde isceljenih grudi. Da slušam šapat kiše u cas dugi I da živim tako k`o svi zdravi ljudi. Zavolim li drugu, nek bude ma koja, Ali i sa drugom, u sutonu blagom, Pricacu o tebi, o ljubavi moja, Koju sam nekad i ja zvao dragom. Pricacu kako je stvarnost nam rujna Tekla k`o prošlost tamo... O glavo moja, glavo moja bujna... Do cega si me ti dovela samo?

MALA PROSJAKINJA Place cura pored dveri što u sjajne vode dvore, A u dvorima ko srebro smijeh se cuje, pjesme ore, Place cura i mrzne se od jesenje hladne bure, I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure. Sa suzama ona samo tvrdu koru kruha prosi, Od stida i uzbudenja glas joj molbu jedva nosi. Al od buke pirovanja ne cuje se njena želja, I curica stoji, place pored smijeha i veselja.

KAŽEŠ, ZNAO JE SAADI Kažeš, znao je Saadi kako treba celivati. Pritrpi se, Boga radi, to cu jednom i ja znati. Veliš, zapoved Korana za dušmana mržnju traži. Ali kad sam iz Rjazana kako to da znadem, kaži! Pevala si: "Lepše ruže no devojke u Bagdadu." Da bogatvstvo meni pruže, lek bih našo tome jadu. Ja bih ruže te poseko, jer bi bolno bilo meni lik mile Sagane neko u lepoti da zaseni. Zaveta me oslobodi, dalek ja sam od zaveta. Kad se ko poeta rodih, volecu te ko poeta.

SOVJETSKA RUSIJA A. Saharovu Prošo je orkan taj. Ostalo nas je malo. Mnogi su vec nemi na glas drugarski mio. Vratih se opet u selo, osiromašeno, palo, u kome osam leta gotovo nisam bio. Koga da pozovem? S kim da podelim, ko žrica, ovu tužnu radost, što ostadoh živ? Ovde i vodenica — ta drvena ptica sa krilom jedinim — tone u san siv. Niko me ne zna u kraju ovom, a i znanci su me davno smeli s uma. Tamo, gde nekad beše ocev dom, sad leži pepeo i sloj prašine s druma. A život kipti. Oko mene kruže mladi i stari, ma kud da zaminem, al' ja nikome ni kapu da skinem, nit ma cije oko da me primi, druže! Kroz glavu mi lete jata misli zracni': Šta, otadžbino? To l' su snovi sjaja? Ono i ja sam ovde za sve piligrim mracni. Bog zna odakle i sa kojeg kraja. I to ja! Ja, gradanin sela, koje ce jedino tim i biti slavno, što je nekad ovde seljanka uvela

"pojetu" skandalnog rodila davno. Ali glas misli duši tiho zbori: "Osvesti se! Cime si uvreden? To sad, samo, nova svetlost gori drugog pokolenja od izbe — put preden. "A tvoj lik pomalo prestaje da sjakti, druge mladice druga pesma kiti. Oni ce gotovo mnogo lepši biti — jer im nije selo vec sva zemlja mati." Ah, otadžbino! Koliko sam pao. Ruj upalo lice pece, kao žalac. Jezik sugradana tud mi je postao, u svojoj zemlji ja sam kao stranac. I vidim ja: Praznicni seljaci pred opštinom, ko u crkvi stoje. Sirovim recima i prljavim znanci, pretresaju "živovanje" svoje. Vece je... Zadnjim sjajem kapljica zrake su siva polja prevukle, a jasike su, ko telad, iza vratnica, gole noge u jarak uvukle. Hromi crvenoarmejac sanjiva izgleda, mršteci celo u secanju, peni. O Budonome važno pripoveda: kako su Perekop branili crveni. "I udri bre, i udri — sa svih strana, — buržuja onoga... na Krimu ... mi, sami..." I javori culje uši dugih grana, i snaše uzdišu u nemoj polutami. Silazi s brda seoski komsomol, i uz harmoniku, razvlaceci vesma, cuje se Bednoga Demjana pesma, veselim zvukom razleže se dol.

Lepo, bogme, zemljo! A kog sam davola krikom ja se drao u pesmi da sam narodu predan? Moja poezija ne treba ovde nikom, pa i ja sam, bogme, ovde nepotreban. Šta mogu? Oprosti, zemljo oceva. Cim sam ti služio — i time sam rad. Neka me danas baš niko ne peva — kad kraj moj bolestan beše, ja sam pevao tad! Primam sve ko što je u rodnome kraju. Spreman sam po tragu da krenem i sam. Dacu i svu dušu oktobru i maju, ali liru dragu — nikome ne dam. Ja je necu dati u tudinske ruke — ni majci, ni drugu, ni ženi. Ona je samo meni poveravala svoje zvuke i pesme nežne pevala je samo meni. Cvetajte mladi! Tela nek jacaju! Drukci je vaš život i pesma i jek. A ja cu sam poci k nepoznatom kraju, da dušom buntovnom umuknem zauvek. Ali, i onda, kad cela planeta zaboravi kavgu plemena i boj, kad išcezne tuga i laži busija — opevacu i tad svom dušom poeta šesti deo zemlje s imenom — "Rusija".

POSLEDNJU LUDOST TRAŽI MOJA GLAVA Poslednju ludost traži moja glava! Prste u usta - i fijuk vreli! Zauvek minu glupava slava, Šarlatan bejah i razvratnik smeli! Kakav smešan gubitak, ja vidim! Mnogo smešnog život nama piše. Što u boga verovah se stidim, Gorko mi je što ne mogu više. Divni dani, divni zlatni vale! Spališe prošlost svagdanje drace. Bejah razvratnik, pravih skandale, Samo da bih izgoreo jace. Pesnik mora da ljubavlju vrelom Ljubi svakog dok je i sam vreo. Crnu žabu sa ružicom belom Na zemlji ja sam da privencam hteo. I sve lepo odavno se sruši, Rujni dani sve su mi odneli. Gde se brazde pružiše po duši Andeli su tu da žive hteli. Evo, talog što mi srce muti, Grede tiho u kraj tudi, strani. Ipak hocu u zadnoj minuti Da zamolim te moj druže neznani Za greh svaki, prokleti i vraški, Za neveru - ako reci smem, Spustite me, u ruskoj rubaški, Pod ikonu, brale, da umrem.

JA UMORAN JOŠ NE BEJAH TAKO Ja umoran još ne bejah tako. Kroz mraz suri i sluz ovu belu Rjazansko ja vidim nebo lako, Prošlost svoju raskalašnu, celu. Mnoge žene ljubile su mene, Pa ne ljubih ni ja samo jednu. Možda zato sve su sile snene Navikle me na to vino medno? O, vi, pjane i beskrajne noci. Pune pira i tuca do krvi! Možda zato oko moje toci Ko iz trulog lišca truli crvi? Nož u lede ne boli me, eno, Ne raduje ni pobeda laka. Onih vlasi zlacano se seno Pretvorilo u cvet crnog maka. Pretvara se u pepeo slani, Mulj jeseni jedva se još zlati. Ne žalim vas, o, prokleti dani, Ništa necu ni da mi se vrati. Bez cilja, nekad, mucih svoje celo, Osmeh gorki i sada me žaca. Prohte mi se da mi nosi telo Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca. Ni sad nije odviše mi teško Da se valjam iz zgode u zgodu. Ko u ludacku košulju, vešto, Odenusmo u beton prirodu. No po redu, ko za letom leto, Smiri bes se i strasti u meni. Ponovo se ja poklanjam sveto Rodnom polju što se kroz dim peni. U kraj dragi gde rastoh pod klenom I po travi valjah se pun moci, Šaljem pozdrav jatu sada snenom, Sovi koja još rida u noci. Ja im klicem kroz prolecne dalji: „Mile ptice, u azurnoj draži, Razglasite da ja odskandalih, Neka vetar sad po zemlji pocne Krilom svojim da mlati po raži“.

LIŠCE PADA

KO JE PESNIK

Lišce pada, lišce pada. Rida vetar Gluv i dug. Ko ce srce razveselit, Ko ga smirit, reci drug?

Ko je pesnik tom je neizbežno Da zbog pravde u životu seje, Ožiljke po svojoj kože nežnoj, Svojom krvlju tude duše greje.

Kapci su mi otežali, Gledam plave lune sjaj. Opet petli kukurikom Tek usnuli bude kraj. Sad ce zora. Plava. Rana. Kruže zvezde nebom celim. Treba nešto poželeti, Al’ još ne znam šta da želim. Šta da želim pun ocaja? Kunem sudbu, kunem dom. Ja bih hteo ovog casa Devojku pod prozorom. Da s ocima ko razlicak Samo meni, Meni ludi, Osecanjem, smislom novim, Smiri srce, smiri grudi. I da me pod mesecinom Snade cudna sreca ta Da ne svene moja pesma. Kraj mladosti vedre, tude, Svoju da ne žalim ja.

Ko je pesnik, nesputanost voli, O njoj peva, da je upoznamo. Slavuj peva, al njega ne boli Jednu pesmu on cvrkuce samo. Kanarinka – jadna zvecka, uci Tudu pesmu, tudi glas ponavlja. Svetu treba da kroz njega zvuci Svojska pesma, ma bila i žablja. Muhamed je lukav u Koranu Kada vino zabranjuje svima, Zato pesnik leci picem ranu, Vino pije on pred mucenjima. Kada pesnik svojoj dragoj ode, A ložnicu s drugim deli draga, Da joj nožem srce ne probode Životvorna tecnost spasava ga. Ali kad mu od gneva se smrkne, On do kuce tada zviždi besno: „Pa, šta, neka ko skitnica crknem, Mi vec na to naviknuti jesmo“.

ŠTO JE PROŠLO – NECE SE VRATITI Tu noc svežu vratiti necu moci, Necu videt dragu svoju, cio, Nit cut’ pesmu srece u samoci Koju slavuj u bašti je vio. Ni prolecna ta noc da se stani, „Stoj, vrati se“ – zar njoj, iz prsiju! Nastadoše i jesenji dani Kada kiše beskonacno liju. Draga cvrstim snom u grobu spava, S njom u grud’ma i ljubav pociva, Razbudit je nece ni mecava Iz sna tvrdog, da krv struji živa. I slavuja pesma presta rana, Preko mora on odlete živo, I zvuci su sada bez elana Sa kojim je nocu priželjkivo. I radosti odleteše drage, Cim osetih da ih život sprema. Sad u duši cuvstva su bez snage, Što je prošlo – povratka mu nema.

KRAVA

LISICA

Iznemogla, ispali zubi Svitak godina na rogovima. Tuko ju je poljak grubi, Na pašnjaku, med stogovima.

Na razmrskanoj nozi se dovukla, Sklupcala se kraj rupe i brega. A krv je ko tanka brazda okrugla Sanjivo lice delila od snega.

Duša ne voli zvuke, ni zvona, U kutu gricka miš slamu mnogu. Razmišlja tužne misli ona O telencetu belih nogu.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti, I vila se šumska putanja u oku. Iz žbunja je vetar kosmati i kruti Raznosio sitne sacme kišu zvonku.

Prva radost – ne vredi nikom, Uzeše majci sina-belca. Na kocevima, pod jasikom, Vetar je njiha kožu telca. Sudbina sina, svakog sata Može je snaci u ravnu polju, Vezace i nju oko vrata I povešce – da je zakolju. Žalosno, tužno, u zemlju celi Zabice se rogovi tavni... Sad su joj u snu šumarci beli I lugovi zeleni, travni...

NE SMEŠI SE TAKO Ne smeši se tako, srce me ne zebe. jer ja ljubim drugu,a ne više tebe. Znadeš ti i sama, slucajno sam prošo i ne gledam tebe, nisam tebi došo. Prošao sam tuda, srcu je svejednovirnuo sam, usput, kroz okance jedno.

Kao žbunje nad njom magla se je vila, Bilo je crveno vlažno vece pozno. Nemirno se glava dizala i krila I jezik na rani ledio se grozno. Žuti rep, ko požar, u sneg je upao, Ko kuvana mrkva usna je otekla... Širio se inja i sacme dah zao, A krv, na mahove, lagano je tekla.

NE DOLAZI POD PROZORE MENI Pod prozor mi više ne dolazi, Prestala sam davno da te volim. Zalud travu zelenu ne gazi I ne placi iako te boli. Tvoja patnja kao nož me sece, Do lepote moje što ti stalo? Što me mirnu ostaviti neceš, Zašto ti je srce uzdrhtalo? Zalud patiš, tvoja biti necu, Ne ljubim te, nit volim ikoga. Žalim tvoju izgubljenu srecu, Odlazi mi od prozora moga. Zaboravi da sam bila tvoja I da sam te volela bezumno. Idi, umrla je ljubav moja. Zašto muciš sebe nerazumno?

PADA SNEG Jurim. Muk je. Škripa snega Pod kopitom konja vranih, Na proplanku ispod brega Grakcu samo još gavrani. Zacarala šumu vila, Utonulo sve u san. Divnom belom maramicom Zelen-bor je povezan. Povio se kao baba Na štap viti naslonjen, A na samom vrhu stabla Svrdla detlic i sam snen. Jure konji, sneg se vije, Nežni beli šal razvija. Beskonacni put se krije Bežec napred kao zmija.

HALJINA BELA

ŠAGANE MOJA

RUKE DRAGE

Haljina bela , purpurna traka , Latice kidam dozrelog maka. Slavlje u selu poput oluje, U kolu njena pesma se cuje.

Šagane moja, ti Šagane draga, Valjda zato što severnjak ja sam, Pricacu ti polja puna klasja, Raznih polja talasanja blaga, Šagane moja, ti Šagane draga!

Ruke drage-labudova parU sred zlata moje kose rone. Ne, ljubavni nikad nece žar, U pjesmama covjeku da klone.

Secam se, minu uz podsmeh blagi : "Lep si , al' nisi mog srca dragi . Plam tvoje kose nek vetar gasi, A moje drugi miluje vlasi." Znam da joj nisam blizak i mio: Malo sam plesao, premalo pio. Bio sam tužan, uvek u seni, Dok pesma jeci i vino peni. Srecnik, jer on je bestidnik mali, Njegova brada prsi joj pali. I dok u plesu vatra je greje, Ona se meni u lice smeje. Haljina bela, purpurna traka, Latice kidam dozrelog maka. Tu poput maka srce mi vene, Zalud jer ona nije za mene.

Valjda zato sto severnjak ja sam, U nas luna lepša je i šira, I ma kako divan bio Siras, Za rjzanske ja širine glasam, Valjda zato sto severnjak ja sam. Pricacu ti polja puna klasja. Od raži su uvojci mi plavi, Ti ih samo oko prsta savij Ne boli me, nit cu pustit glasa. Pricacu ti polja puna klasja. Raznih polja talasanja blaga Ti po mojim vlasima nasluti. Smej se, draga, al' precuti Sve gde vidim kako mesec draga Raznih polja talasanja blaga. Šagane moja, ti Šagane draga! Znam devojku u kraju mojemu, Na te strasno nalik je u svemu, Mozda mišlju sada za mnom traga... Šagane moja, ti Šagane draga!

Nekad davno ja to pjevah vec , I ponovo sad pjevam o tome, Jer nježnošcu zadojena rijec U najdubljem diše bicu mome. Ako dušu sprži strast do dna, Srce ce ti zlatni biti kamen. Teheranska nece luna ta, Pjesmi mojoj da udahne plamen. Ne znam kako da kroz život prodem, Da me skrha nježnost mile Šage. Ili star da svoju dušu glodem, Jer mi pjesma više nema snage. Sve na svjetu svog se drži pravca. Necem sluh je, necem pogled sklon. Kad je loša pjesma Persijanca, Znaci nije iz Sirasa on. A za moje pjesme, neprestano, Govorite svjetu cudnu stvar: Cudesne bi bile, al me rano Upropasti labudova par.

SESTRI ŠURI

SESTRI ŠURI

DOBRO JUTRO!

Zapevaj mi onu pesmu kradom Što je nekad pevala nam mati Ne žaleci za išcezlim nadom I moj glas ce moci da te prati.

U tom svijetu prolaznik sam samo ti veselom rukom mahni meni. U jesen i mjesec isto, znamo, od svjetla je nježan, tih i sneni.

Zadremale zlatne zvezde vecne, Ogledalo vode zadrhtalo, Pršti svetlost na zalive recne Na horizont rumenilo palo.

O, znam dobro i pamtim...tako je, Uzbuduj me, diraj, uz šaptanje – Ko da cujem ja iz kuce svoje U tom glasu sve nežno drhtanje.

Prvi put me mjesec sada grije, prvi put od studeni me štiti. Opet cu da živim, da se smijem toj ljubavi koje nece biti.

Ti mi pevaj, de, i ja cu biti S istom pesmom, ko ti, uz te krike, I ovlaš cu oci zaklopiti – I videcu opet drage like.

Tom je kriva ta naša ravnica što se ljeska od pješcanih pruga, davna nježnost necijega lica, i necija od rodenja tuga.

Ti mi pevaj. Radost je ne strta – Što voleo nikad nisam sam I vratnice jesenjega vrta I opalo lišce s višnje...šljam.

Zbog toga i sakrit necu htjeti, ista ljubav u nama je, zna se. Ovu zemlju voljet cemo smjeti zajednicki, a ne svaki za se.

Ti mi pevaj sve da me podseti: I nece me mrštiti brige ružne. Slatko je to, i lako, videti Staru majku i kokoške tužne. Zauvek sam zbog magle i rose Zavoleo brezu i stas znan, I njezine divne, zlatne kose, I laneni njezin sarafan. Zato duši nije teška veza – Uz tu pesmu i pred vinskom cašom Cini mi se da si ti ta breza Što stajaše pred kolibom našom

RODNI DOM SAM NAPUŠTIO DAVNO Rodni dom sam napuštio davno, Za mnom osta i Rusija plava. Nad ribnjakom brezak ozvezdani Staroj majci tugu ublažava. Slican zlatnoj žabi, mesec mladi Sa dna vode pruža tanke ruke. Razlile se po ocevoj bradi Bele vlasi kao cvet jabuke. Necu skoro doci u kraj stari! Snežne bure zvonice sa jekom. Jednonogi klen budno stražari Nad Rusijom plavom i dalekom. I znam, ima radosti u njemu, Kiše lišca ko voli zelene, Zato što taj stari klen u svemu Glavom cudnom nalici na mene

Osmehnute bele breze snene, Raspuštenih i svilenih kosa. Šušte, šušte minduše zelene, Vatrom plamti i srebrna rosa. A kopriva, narasla uz kuce, Sedef beli neko u nju utro, Njišuci se pijano šapuce: ,,Dobro jutro!".

PISMO SESTRI O Deljvigu pisao je naš Saša pred smrt, o lobanji redove je vio. Tako divan i dalek je bio, ipak blizak, ko rascvetan vrt. Zdravo, sestro! Zdravo, zdravo! Da l' sam il' ne seljak u kaftanu!? Da li i sad cuva deda-davo naše višnje, tamo u Rjazanu? Ah, te višnje! Pamtiš rumenila? Koliko je otac muka znao da ih slaba i rida kobila naša plugom preore bez "jao". Ocu krompir potreban je bio. Nama, opet, bašta kleta. I nju su sekli, krcili je...da! O tom malo jastuk mokri zna od pre...sedam... ili osam leta. Ja pamtim praznik, hucni praznik maja. Cvetala je trešnja, cveto jorgovan. I svaku brezu grleci bez kraja, pijaniji bejah nego plavi dan. O, te breze! Breze-devojcice! Ne volet ih može samo taj, ko cak ni kod naivne decice ne nazire klicu, ploda sjaj. Sestro! Sestro! U svetu je malo, tako malo prijatelja, znaj! Ko svi, i ja nosim pecat ljuti...

Ako ti je nežno srce - posustalo, nek sve zaboravi i neka ucuti... Ti znaš Sašu. Beše dobar. Ah! I Ljermontov pred Sašom ne kleci. Al' ja sam bolestan... Jorgovana prah jedino ce dušu da izleci. Žalim te, sama ostaceš, a ja, i na duel sam spreman, pred mrak... "Blažen ko nije popio do dna" i nije docuo pištaljke znak. Al' bašta naša!... Vrt mlad... Ta i po njemu ce tvoja deca draga ici nekad, kad dodu aprili... O! Nek bar ona pomenu tad da su na svetu... Ljudi cudni bili.

*** Klenu moj opali, smrznut case brojiš, Zašto na mecavi poguren ti stojiš? Da li nešto vide? Il’ si cuo nešto Pa pošo za selom prošetati vešto? I ko pijan stražar na putu si stao, Utonuo u smet, noge promrzao? Pa i ja sam sada sklon za male stanke: Necu doci kuci s drugarske pijanke. Usput sretoh vrbu, zatim bor i jelu, Zapevah im pesmu kroz mecavu belu. Sam sebi izgledam kao taj klen maleni, Al’ ne ogoleo, naprotiv – zeleni. Neuctiv, ko klada pijan, gubec vezu, Kao tudu ženu grlio sam brezu.

MOŽDA KASNO

PESMA

Možda kasno, možda mnogo rano, Neprimetno i bez želja svesnih, Ja ucinih sebe Don-Žuanom, Kao pravi vetrogonja pesnik.

Ima jedna dobra pesma u slavuja – Pesma mojoj glavi, grobno aleluja.

Šta se zbilo? Kuda li to bludim? Svakog dana ja klecim pred drugom. Zbog osmeha srece da izludim, Nepomiren s izdajom i tugom. Ja sam uvek želeo da manje Progone me nežnosti i draži. Pa zar lažno, šuplje osecanje, U ocima ovih žena tražim. Izbavi me, o, moje prezrenje, Moja duša tebi je odana. Nju je hladno zahvatilo vrenje, I šumljenje plavog jorgovana. Žuti suton u duši se zlati I svaki cas glas iz magle kane: Ko oseca, nek slobodom plati! Taj izazov primi Don-Žuane. Kad za glasom izazova krecem, Cekaju me uvek isti puti. Ja mecavu smatram majskim cvecem, A ljubavlju zovem drhtaj puti. Eto što što se zbilo i kud bludim, Zašto klecim vecito pred drugom. Zbog osmeha srece da izludim, Nepomiren s izdajom i tugom.

Cvetala je pusta, ludovala mlada, A sad kao mrtva klonula od jada. Misli moje, misli! Bol pritiska teme. Stracio sam mladost ne žaleci vreme. Kako se sve zbilo – to i mene cudi. Nocu jastuk tvrdi privijam na grudi. Teci, pesmo trepetna, sipaj tugu gnjilu! U sumraku zamišljam kako grlim milu. Pod prozorom muzika i mesecev plam. Nikad više voljenu necu sresti, znam. Eh, ljubavi – cemeru, krvi – zoro snova! Ko gitara stara i ko pesma nova. Sve u istom kolu, veselju i znoju, Što pevahu dedovi, sad unuci poju. Pevajte u mladosti, život treba živeti! Svejedno ce dragana kao list posiveti. Precvetah, a ne znam gde. U picu? Od srece? Nekad su me hvalili sad me niko nece. I zato je dobra pesma u slavuja, Pesma mojoj glavi, grobno aleluja. Cvetala je pusta, ludovala mlada, A sad kao mrtva klonula od jada.

CVECE MI VELI ZBOGOM OSTAJ Cvece mi veli - zbogom ostaj, I krunice sve niže slecu: Njeno lice i rodni kraj Da nikad više videt necu. No, što cu, draga, i što znam!... Ja videh njih i zemlju ovu, I samrtnicki drhtaj sam Primicu kao miloštu novu. I zato što cilj, celoga veka, Postigoh, iduc s osmehom zdravlja Ja i sad stalno tvrdim, bez jeka, Da se svetu sve ponavlja. Nije l' svejedno - drugi ce doci, Tuga rastužit otišlog ne sme. Ostavljenoj dragoj u tihoj noci Drugi ce lepše pružiti pesme. I pratec pesmu dušom žene, Draga uz drugog dragog, sred slavlja, Setice se možda i mene, Ko cveta koji se ne ponavlja.

DO VIÐENJA, DRUŽE Do videnja, druže, do videnja. Cuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je znak predodredenja, Susret nam se u daljini nudi. Do videnja, bez stiska, bez glasa, I ne tuguj spuštene povije. Nije novo mrijet prije svoga casa, Al' ni živjet, bogme, nije najnovije.

TI NE VOLIS I NE ZELIS MENE Ti ne voliš i ne žališ mene, nisam više mio srcu tvom? Gledajud u stranu strast ti vene sa rukama na ramenu mom. Smiješak ti je mio, ti si mlada, riječi moje ni nježne, ni grube. Kolike si voljela do sada? Koje ruke pamtiš? Koje zube? Prošli su ko sjena kraj tvog tijela ne srevši se sa plamenom tvojim. Mnogima si na koljena sjela, sada sjediš na nogama mojim. Oči su ti poluzatvorene i ti sanjaš o drugome nekom, ali ljubav prošla je i mene, pa tonem u dragom i dalekom. Ovaj plamen sudbinom ne želi, plahovita bješe ljubav vruda-i ko što smo slučajno se sreli, rastanak de biti bez ganuda. Ti deš prodi putem pored mene da prokockaš sve te tužne zore. Tek ne diraj one neljubljene i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne nodi u ljubavi, stojedi na cesti, možda i ja onuda du prodi i ponovo mi demo se sresti. Okrenuvši drugom bliže pledi ti deš glavom kimnuti mi lako. "Dobro veče",tiho deš mi redi. "Dobro veče, miss", i ja du tako. I ništa nam srca nede ganut, duše bit de smirene posvema -tko izgori, taj ne može planut, tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

PESMA O ŽITU Eto i ta surovost uz nas je, čij je smiso — stradat neumrlo! Seku srpom otežalo klasje, ko labude kad kolju pod grlo. Naša njiva — davno svi znaju je — još s avgusta zadrhti, zasveži. U snopove slama se vezuje i svaki snop ko leš žuti leži. Na kolima, ko na katafalku vuku ih na groblje, gumno belo. Kao đakon, na kobilu tanku grakne vozar, vršedi opelo. A zatim ih s mnogo brižljivosti prostiru po zemlji, odvijaju i lancima njine sitne kosti iz mršavih tela izbijaju. Nikome ni na pamet ne pada da i slama — od ploti je, krvi!... ljudožderu vodenici — tada gurnu da kost zubima izmrvi. I iz mliva tada prave slasti, bezbroj jela ukusnih, za sretne... E, tad uđe otrov beličasti u želudac da zlobu zametne. Tad šarlatan i ubica ljuto zemljom pišti, ko jesen u polju… Zato što srp seče klasje žuto ko labude kad pod grlo kolju.

*** De, ljubi me, jače ljubi, ma krv pošla, ma bolelo. Ne slaže se srce vrelo s hladnom voljom duša grubih. ~*~ Prevrnutu čašu, koja sred veselih sad se siviman'mo.Al' znaj, draga moja, na zemlji se jednom živi. ~*~ Okom, što ti se ne muti, pogle maglu, punu memle; u njoj mesec, ko vran žuti, sad se vije iznad zemlje. ~*~ De, ljubi me! Tim me služi. Gnjil mi speva pesmu svoju. Zna se, gore, taj što kruži. Ved oseti i smrt moju. ~*~ Gube se i sahnu snage! Mreti- nek se ne probudim! Al' do kraja usne drage hteo bih i ja da ljubim. ~*~ Sve uz snove plave, bujne, stid i smutnja nek prohuji, uz šum nežni trešnje ruje ''Ja sam tvoja'' -neka bruji... ~*~ I nek blista čaša, koja s malo pene još se sivi... Pij i pevaj, draga moja, na zemlji se jednom živi.

PUŠKINU Maštajudi o modnome daru ono što je ruske sudbe plam, stojim ja na Tverskom bulevaru i govorim tiho sebi sam. Plavkast, skoro beo ko bagrenjak u priči je kao magla ta... O, Aleksandre, ti bi obešenjak kao danas mangupčina ja. Al zabava draga, lepršava, sliku tvoju nikada ne skri. I u bronzi koju skova slava gordom glavom treseš opet ti. A ja stojim kao pred pričešdem. Odgovor ti govorim ko jad: — odmah bi od prave umro srede kad bih bio tvoje sudbe sad. No osuđen na gonjenje večno, još du dugo tu da pevam ja, da bi jednom i pevanje stepsko zazvonilo kao bronza ta.