Lucano de Kresenco - Platon

Lučano de Krešenco PLATON

O životu ovog filosofa  Aristokle, nazvan Platon (*nadimak Platon dali su mu zbog širine (platos) ramena), sin Aristona i Periktione, rodio se u Atini, u znaku Bika, oko 428. pre Hrista. Pošto je, po legendi, ugledao svet istog dana kad i  Apolon, roditelji su ga odneli od neli na planinu Himet da bi zahvalili zahvalil i bogu, i dok su svi bili obuzeti religioznim obredom, jedan roj pčela spustio se na njegova usta i napunio ih medom. Ova priča zacelo je netačna, ali pokazuje koliko se antički svet divio svom geniju. Platon je bio aristokrata: po ocu je vodio poreklo od Kodrosa, poslednjeg kralja Atine i, dakle, od samog boga Posejdona, po majci mu je predak bio Dropid, Solonov brat, veliki političar i zakonodavac grada Atine i, najzad, opet po majci, mogao je da računa na pomoć ujaka Harmida i Kritije, dvojice od Trideset Tirana. S takvom autoritativnom rodbinom (bila je to neka vrsta porodice Kenedi V veka pre Hrista), neosporno da  je i Platon dobio želju žel ju da se bavi politikom. U sedmoj epistoli Sirakužanima sam Platon potvrđuje svoj interes za politiku: „Kao mlad razmišljao sam, slično mnogim svojim vršnjacima, da ću se posvetiti politici čim budem stasao i postao samostalan". Međutim, razočaranja koja je doživeo u prvim godinama demokratije bila su tolika

da je izgubio svako poverenje u političare. A kako mu ne dati za pravo? Perikle je već odavno iščezao i s njim magični trenutak atinskog "prosvetiteljstva". Naslednici, demagozi Kleon i Hiperbol nisu ni izdaleka bili na njegovoj visini, a Alkibijad, uz sve poštovanje prema njegovoj inleligcnciji, bio je ličnost u koju se nije moglo mnogo pouzdati s moralne strane. To je bila predstava koju je Platon stekao o demokratiji. Potom su stigli peloponeski ratovi, poraz kod Egispotama, mitizacija spartanske efikasnosti i posledično uspostavljanje vlasti Tridesetorice Tirana; za vreme kratkog perioda njihove moći, ujaci Kritija i Harmid pozvali su ga da se uključi u državne poslove, ali kada je Platon uočio da ni politika aristokrata nije bila korektnija od prethodne, napustio ju je i sasvim se posvetio filozofiji. S ponovnim uspostavljanjem demokratije, doživeo je najteže razočaranje: novi režim osudio je na smrt upravo Sokrata,  jedinog čoveka koga je smatrao dostojnim poštovanja. Posle takvog iskustva, ne možemo se čuditi što je celog života ostao zakleti antidemokrata. Susret sa Sokratom bio je pravo ozarenje za Platona. Priča se da se u svojoj dvadesetoj godini bavio poezijom i da je jednog dana krenuo u pozorište gde je trebalo da učestvuje na nekom poetskom takmičenju, kada je ugledao Sokrata kako govori jednoj grupi mladića. Shvatio je odmah da je to ličnost koja će mu bili novi duhovni vođa: spalio je pesme i počeo da ga sledi. Posle smrti učitelja, zajedno s ostalim sledbenicima, iz straha od progonstva, sklonio se u Megaru kod kolege Euklida i tamo ostao tri godine. Sve dok jednog dana, željan novih saznanja, nije započeo ono

putovanje koje se smatra bazom filozofa: obišao je matematičare iz Kirene, egipatske proroke i pitagorejce u Italiji. Da bi kompletirao krug, trebalo je da poseti i Mage u Maloj Aziji, ali zbog ratova koji su tada harali (kao uostalom i danas), odustao je. Na Siciliju je Platon krenuo, kako sc čini, da bi video krater Etne i mesto gde se ubio Empedokle. Međutim, desilo se da je upoznao mladog Diona, ličnost koja će posle Sokrata biti presudna u njegovom životu. Dion je bio rođak Dionizija, prvog čoveka Sirakuze; i dok je tiranin bio samovoljan i okrutan, mladi Dion je bio idealista: slušao je o Platonu i njegovim političkim idejama, pa je želeo da ga pozove u Sirakuzu ne bi li filozof preobratio starog tiranina.

 Ali, događaji se nisu odvijali kako je Dion zamišljao: Plalon je ubrzo počeo da zazire od običaja na dvoru, a Dionizije, sa svoje strane, sumnjičavo je gledao na tog Atinjanina, koji je govorio kao kakav prorok. Da bi se shvatila atmosfera na sicilijanskom kraljevskom dvoru IV veka, pomenimo gozbu koja je trajala tri meseca neprestano. O tome je sam Platon docnije pisao da mu se nikako nije dopadao ,,taj blaženi život pun italskih gozbi, gde se neumereno jelo i spavalo zajedno". Najgore se desilo kada su Platon i Dionizije počeli da vode filozofske razgovore o Vrlini. Platon je zastupao mišljenje da je čovek pun vrlina srećniji od tiranina, a Dionizije, koji je vcć nazirao da ga filozof ne ceni suviše, iznenada ga je upitao:

 „Ali, zašto si došao na Siciliju?" Siciliju ?" ,,Da sretnem čoveka punog vrline." ,,I ne smatraš da si ga već sreo?"  „Nikako."  „Tvoje reči odišu senilnošću!" senil nošću!" - uzviknuo jc Dionizije Dionizi je razljućeno. ,,A tvoje mirišu na tiraniju", odvratio je filozof. Pola sata docnije Platona su, vezanog u lance, ukrcali na brod Spartanta Polita, koji je imao naređenje da ga odvede u Eginu i proda kao roba." ,,On je uostalom filozof’’, obrazložio je Dionizije, „neće ni primetiti šta se s njim dešava!" Na Platonovu sreću, u Egini sc zadesio jcdan od njegovih libijskih poštovalaca, izvesni Anikerid iz Kirene, koji ne samo da ga je otkupio za dvadeset mina, već mu je poklonio i novac od kojeg je filozof sagradio školu. Osnivanje Akademije bio je jedan od najznačajnijih kulturnih događaja slare Grčke. Škola je bila podignuta na nekoliko kilometara od Atine, na putu gde su bile sahranjene značajne ličnosti, ograđena ogromnim

parkom. Evo jedinog opisa iz Fedra: „Najprijatnija od svega bila je trava koja je rasla na blagoj uzvišici, tako meka da se čovek, ispružen po njoj, osećao kao utonuo". Pokraj škole nalazili su se vrtovi posvećeni heroju  Akademu, za koga, iskreno govoreći, niko nikada ni kada nije saznao šta je tako značajno uradio da bi uživao toliku počast. Kada se čoveku osmehne sreća! Akadem nikada nije mogao ni naslutili da će njegovo ime vekovima označavati sveta mesta u kulturi. Ovde, oko Platona, sakupio se znatan broj sledbenika (Ksenokrat, Speusip, Aristotel, Heraklid Pontski, Kalip, Erast, Timolaj i drugi) i dve sledbenice (Lasteneja i Aksioteja, ova poslednja u muškom odelu). Život su provodili u vedrom raspoloženju i diskusijama, šetajući senovitim alejama, ispresecanim potocima, i ništa ne bi narušilo taj mir da Dion iz Sirakuze nije insistirao da Platon opet dođe na Siciliju. Dionizije Stariji, bog da mu dušu prosti, umro je u međuvremenu i tron  je nasledio njegov najstariji sin, Dionizije Dio nizije Mlađi. Plutarh piše da ga je otac, iz straha od suparništva, držao od rane mladosti zatvorenog u kući, gde je ovaj grešnik svoje vreme provodio izrađujući predmete u drvetu. Kada je novi monarh došao na presto, Dion je bio ubeđen da će to biti prilika da se uspostavi Platonova država. Istini za volju, Platon nije više imao želje da se opet ukrca u brod, ne samo zbog neprijatnog iskustva s prvog putovanja i velike razdaljine koju bi morao da prebrodi, već kako je govorio „nije imao poverenja u mlade". No, ako ni zbog čega drugog, da u „svojim očima ne bi izgledao kao oni koji samo govore i ništa ne urade", prihvatio je poziv.

Ovog puta primili su ga uz mnogo počasti, ali ubrzo se situacija promenila krivicom nekih dvorskih ulizica što su na njega mrko gledali i optužili ga zajedno s Dionom za veleizdaju. Ne znajući kako da se postavi, Dionizije Mlađi, gonjen sumnjom, proterao je ujaka a Platonu zabranio da krene s njim. ,,Ne želim", objasnio je mladi tiranin, ,,da o meni ružno govorite kada se nađete zajedno u Atini".  „Nadam se da u Akademiji nije tolika oskudica u temama da bismo morali da govorimo o takvim stvarima", odvratio je cinično filozof. Iako su Platona primili kao uglednog gosta, bio je zapravo pravi zarobljenik. Sukob između ujaka i nećaka ležao je u tome što je Dionizije bio ljubomoran zbog naklonosti koju je Platon gajio prema Dionu. O uspostavljanju novog uređenja nije bilo ni pomena. Dionizije Mlađi voleo  je filozofiju samo na rečima, a u suštini se ponašao po našao isto kao i njegov otac. Međutim, Platon je i ovog puta uspeo da pobegne iz Sirakuze i kada se vratio u Akademiju zatekao je s ostalim sledbenicima i dragog Diona. Istorija odlaženja na Siciliju ne završava se ovim: postoji i treće putovanje vredno pomena. Posle nekog vremena Dionizije je opet počeo da proganja Platona pismima i molbama da se vrati u Sirakuzu, obratio se pitagorejcima iz Taranta za pomoć, ponavljao svima da ne može bez

svog učitelja, poslao najbolji brod po njega i na kraju izjavio, jasno i glasno, da će, ukoliko se filozof ne vrati, on lišiti Diona njegovih dobara. Platon je već bio star (šezdeset i sedam godina) i plovidba od Atine do Sirakuze u ono vreme nije baš bila šala, ali prijateljstvo prema Dionu je nadvladao i on je rešio da se opet „otisne na pučinu pored smrtonosne Haribde". Razume se da je Dionizije nanovo pogazio reč i Platon je morao po treći put da spasava kožu. Uspeo je uz pomoć prijatelja Arhite, pitagorejca iz Taranta, koji je jedne noći brodom došao po njega. Napomenimo i to da je koju godinu kasnije Dion s osamsto ljudi krenuo na Sirakuzu i svrgnuo Dionizija. Ali docnije ga je u zaveri ubio izvesni Kalip, jedan od Platonovih sledbenika, koji je stalno bio uz njega. Istorija poučava da 3,33 posto sledbenika razočarava. Platon je umro u osamdeset i prvoj godini za vreme nekog svadbenog banketa; sahranjen je u vrtu heroja Akadema. Za sve vreme njegovog dugog života niko ga nije video da se ikad nasmejao.

IDEALNA DRŽAVA

Pretpostavimo da običan čitalac, koji o filozofiji ništa ne zna, uzme u ruke Platonovu Državu i pročita prvih pet knjiga: kakvu bi predstavu stekao o autoru? Da je običan gad, koji se može uporediti s Hitlerom, Staljinom i Pol Potom. Pa kako se onda objašnjava njegov značaj koji je uvek

postojao u svetu? No, krenimo strpljivo: pročitaćcmo najpre dijalog i potom o tome raspravljati. Država počinje skupom prijatelja u kući Kefala. Prisutni su Polemarh, Eutidem, Glaukon, Trasimah, Lisija, Adeimant i druga gospoda. Tema dana: „Šta je pravičnost". Prvi počinje da govori Kefal: po njemu, pravičnost znači „platiti dugove", za Polemarha je „činiti dobro prijateljima, a zlo neprijateljima", dok je za Trasimaha ona „korist najjačeg". I dovde je samo mala konfuzija ideja.  Ali, potom se umeša Sokrat i diskusija postaje znatno zamršenija. U suštini, neki osnovni koncepti, poput pravde i demokratije, imali su za Grke sasvim različito značenje od ovog današnjeg, zbog čega nam izvesne Platonove tvrdnje, kada ih sada čitamo, mogu izgledati reakcionarne. Mi, naslednici Francuske revolucije, smatramo da je pravda pre svega egalite, odnosno pravna građanska jednakost, dok se za Platona i družinu ona izjednačavala s redom i kao takva mogla je da postoji samo kada je svako ispunjavao svoju dužnost i nije se uplitao u tuđe". Primera radi, evo nekoliko izvoda iz Države u stilu „Selekcija iz Reader's Digest":  „Da bi razumeli šta je pravičnost", kaže Sokrat, „pokušajmo da prisustvujemo rađanju države".  „Pokušajmo", čuje se odobravanje prisutnih.

 „Po mom mišljenju", produžava Sokrat, „država nastaje pošto pojedinac nije dovoljan samom sebi. Čovek treba da zadovolji toliko svojih potreba da je neophodno da više ljudi živi zajedno kako bi jedan drugome pomogli. I taj zajednički život nazivamo država".  „Bez sumnje", potvrđuju prisutni koji od tog momenta imaju samo ulogu oslonca.  „Dakle, prva potreba je hrana, druga stanovanje, treća odevanje i tako redom. Našoj državi, znači, ustrebaće zemljoradnik, zidar, tkač, obućar. Svako će se usavršiti u svom poslu, proizvodeći za sebe i druge, jer, da bi se postigla maksimalna efikasnost, neophodno je da se svako bavi svojim zanatom a ne tuđim. I svakoj kategoriji biće potrebne alatke: plugovi, mistrije, makaze, a isto tako trebaće joj i razne zanatlije: kolari, kovači i drugi. Kako vidite, što duže pričamo, to je naša država sve naseljenija".  „Uistinu, o Sokrate, već je gusto naseljena."  „Ali, moglo bi se desiti de siti da je proizvodnja u samoj državi nedovoljna zbog čega bismo morali da razmenjujemo robu s drugim državama, a da bismo to obavljali, trebali bi nam spretni i vični trgovci; pa potom mornari, komandanti, upravljači brodova kako bi se roba prevozila morem. A kada dođu strani trgovci kod nas, trebaće nam osobe koje će znati da posreduju između njih i naših zemljoradnika." (369a-371e.)

Ukratko, Platonov Sokrat izmišlja postepeno aktivnu zajednicu i po svom običaju počinje nadugačko i naširoko, pošto u Grčkoj, ako je ičega bilo na pretek, to je bilo vreme. U razgovor upada Glaukon.  „Na žalost, o Sokrate, navodeći čovekove potrebe, govorio si samo o hrani, odeći, stanovanju, ograničivši se jedino na najneophodnije. I da si nameravao da osnuješ državu svinja, ne bi je valjda bolje smislio!" ,,A šta mi savetuješ?" ,,Da vodiš računa i o navikama uglednih ljudi: da im je potreban i krevet, i kolač od smokava..."  „Shvatam, Glaukone, ti bi želeo državu drž avu punu luksuza, u kojoj bi bilo i mirisa, i opoja i hetera. No, reci mi da li bi ti se dopalo da ima i imitatora, i mitatora, muzičara, rapsoda, poeta, paževa, komentatora, glumaca, impresarija, izrađivača nakita i nameštaja, kako bi se zadovoljile pre svega naše gospođe?" ,,A zaisto da ne?"  „Zato što bi nam u tom slučaju bila potrebna veća teritorija, kako bismo obezbedili život tim građanima, i bili bismo prinuđeni da je oduzmemo od naših suseda. No, ako i oni budu pohlepni kao mi, uzeće deo naše teritorije."

,,I kakav će biti ishod?"  „Doči će do rata između nas i naših suseda i trebaće nam puno vojnika, dobro uvežbanih, da bismo se odbranili i napali." "Neće li biti dovoljni sami građani?" ,,Ne, ako važi princip koji smo izložili na počctku: da svako radi svoj posao, a ne tuđ." (372d-374a.) I tako Platon, pošto je odredio zemljoradnike, zanatlije i ostalo, izmišlja i karijeru vojnika. ,,Ti vojnici, koje ćemo nazvati čuvarima države, treba da budu blagi prema prijateljima i slrogi prema neprijateljima." ,,A kako je moguće, o Sokrate, naći ljude koji su istovremeno blagog i odvažnog karaktera?"  „Vaspitavajući ih putem muzike i gimnastike." ,,U muziku ćeš uvrstiti i literarne kompozicije?"  „Muzika je sve ono što je u vezi s Muzama," odgovara Sokrat, „izuzev izmišljenih priča."

,,O kojim to pričama govoriš?"  „O Homerovim, Hesiodovim i drugih drugi h pesnika."  „Šta u njima nalaziš, o Sokrate, za kritiku?"  „To što prikazuju bogove i heroje sa svim našim slabostima, što što govore o božanstvima punim srdžbe i verolomstva, o herojima koji plaču i o bogovima koji se smeju..." ,,O bogovima koji se smeju?!"  „Da, koji se smeju", potvrđuje Sokrat, „jer je nedolično n edolično biti lakom na smeh i ne može se odobriti da neko, poput Homera, piše stihove ove vrste: ,,Neutoljivi smeh razlegaše se među božanstvima / kada ugledaše Hefesta da posluje po kući." Smatram da takve stvari, iako istinite, ne treba da se pričaju deci ili neformiranim osobama, vcć da se prećute ili eventualno da se prikažu samo uskom krugu osoba, pošto se bogovima na žrtvu prinela životinja velika i retke vrednosti." (374a-377a.) S ovim podstrekom na cenzuru, završava se druga knjiga Države. U trećoj precizira kakva je muzika i gimnastika potrebna za vaspitavanje čuvara. Njpošto jonske i liđanske melodije, poput core 'ngrato, da bude  jasnije, koje bi stvorile „mlitave ratnike", već ve ć vojni marševi, dorski i frigijski, koji bi podstakli odvažnost i ljubav prema domovini. Ali oprezno, vaspitanje koje se bazira samo na ratnim veštinama moglo bi da ima

opasne posledice: ne bi stvorilo ljude sposobne da razmišljaju, već okrutnike, nemoćne da ubede druge ljude snagom svojih reči. Posle ovoga, nastaje živa diskusija: pojedini čuvari bili bi podesniji da komanduju, drugi da slušaju. I pošto se odrede prvi, proistekla bi podela na tri klase: oni koji komanduju (filozofi), oni koji se bore (vojnici) i oni koji rade (zemljoradnici i svi ostali). Platonova Država je, dakle, država u kojoj postoje građani serije A, serije B i serije C, i gde onaj ko je rođen u  jednoj kategoriji ostaje, najverovatnije, celog života ž ivota u njoj, ukoliko ga zbog posebnih zasluga ne unaprede ili, obrnuto, ne degradiraju zbog pogrešaka.  „Kada je u pitanju dobra namera", precizira precizir a Sokrat, ,,dopušteno je poslužiti se lažima. Reći ćemo, dakle, svojim sugrađanima: svi ste braća, ali božanstvo, dok vas je uobličavalo, umešalo je zlata u one koji su predodređeni da komanduju, srebra u čuvare države i bronze u radnike." ,,A ako se desi da neki građanin iz više klase jednog dana primeti da ima sina od bronze, šta treba da radi?" ,,Da ga bez daljeg uvrsti među radnike, kao i obrnuto, ako bi se u njih rodilo dete s jasnim znacima zlata i srebra, bio bi zadatak čuvara da ga uzmu od roditelja i podignu na doličan rang." ,,I obogatio bi se?"

 „Nipošto", odgovara Sokrat, „niko od onih koji nadgledaju državu, bio to filozof ili vojnik, ne sme da poseduje nikakvu ličnu imovinu. Samo će narod moći da zadrži svoje zemljišne posede. A što se tiče hrane, čuvari će dobiti ono što im je potrebno. Živeće i ješće u zajednici, kao da se nalaze u kasarni." ,,A ne misliš li da bi, živeći tako, bili nesrećni?" - pita Adeimant. „Iako je država u njihovoj vlasti, ne bi mogli da izvuku nikakvu korist, ne bi uživali u heterama, niti imali lepe i prostrane kuće."  „Suština je u tome, dragi moj Adeimante, da cilj koji smo postavili postavili nije da usrećimo samo jednu klasu ili jednu osobu, već celokupnu državu. Imaj na umu da veliko bogatstvo i krajnja beda unesrećuju ljude, pošto prvo prouzrokuje luksuz, lenjost i revolucinarne pokrete, a druga bedu, nekvalitetan rad i revolucionarne pokrete."  „Ali u svim državama, koliko znam, postoji bogatstvo i beda!" ,,Da", odgovara Sokrat, „pošto se, umesto da budu jedinstvene države, baziraju na dve klase, bogatih i siromašnih, međusobno neprijateljske, kao u igri poleis" (*ovde Platon misli na poluparnu igru, gde na tabli od 60 polja svaki igrač treba da osvoji što može više.) (414b-422a.) S društvene pravde, Platon prelazi na pravdu pojedine ličnosti, koja ima tri duše, kao što država ima tri klase.

,,U svakom čoveku", kažc Sokrat, „postoje tri duše međsobno različite: prva služi za razmišljanje i nazvaću je razumska, druga (strastvena) izražava neustrašivost, a treća izaziva u čoveku želju ka ljubavi, hrani, vodi i možemo je zvati požudna. Da bih pokazao kako se ponašaju ove tri duše, ispričaću vam jednu anegdotu: jednog dana se Leontije, sin  Aglajonov, vraćao iz Pireja, kada je ugledao nekoliko leševa koje je dželat upravo položio. Mladić je istovremeno umirao od želje da ih osmotri i straha da to učini; dok ih, savladan požudom, nije pogledao, rekavši: „Evo vam, bedne oči, zasitite se ovim lepim prizorom!" U ovom slučaju neustrašiva duša spojila se s požudnom protiv razumske. Dakle, da bi sc postigla pravda, potrebno je da hrabrost (klasa vojnika) uvek služi razumu (klasi filozofa) a nikada požudi (narodu)." (439-440a.) Stigavši dovde u razgovoru, Sokrat ustaje da krene, ali ga Adeimant hvata za tuniku: ,,Po našem mišljenju, ostao si nam dužan deo objašnjenja. Smatraš da si se mogao izvući govoreći da među čuvarima treba sve da bude zajedničko, čak i žene; no, kako zamišljaš da bi se ta zajednica ostvarila?"  „Nije jednostavno raspravljati o tome", odgovara Sokrat pomalo zbunjen,  „rešenje koje predlažem, dragi prijatelji, neobično je i moje reči mogle bi da zvuče kao utopija."  „Ne oklevaj, o Sokrate, pošto oni koji te slušaju nisu ni nevernici ni neprijatelji."

 „Onda me pratite: pretpostavimo da žene smatramo jednake muškarcima..."  „Kako misliš jednake?"  „Da su u stanju da obavljaju iste zadatke kao i čuvari, s jednom jedinom jedi nom razlikom što su one malo slabije a muškarci snažniji..."  „Ali, nemoguće je..."  „...da im omogućimo isto ono vaspitanje koje smo odredili čuvarima, dakle putem muzike i gimnastike." ,,Bilo bi uistinu smešno!"  „Šta je u tome tako smešno?", pita Sokrat povišenim glasom. ,,To što bi radile gimnastiku nage zajedno s muškarcima? Pa, kako onda misliš da mogu da budu od pomoći državi, ako se prethodno ne obuče kako je potrebno?" ,,U redu, ali ta tvoja ideja je, u odnosu na naše navike, kao grom iz vedra neba."  „Ako te je ovaj grom iznenadio, slušaj sledeći."  „Slušam, o Sokrate."

,,Te žene, kako rekoh, pripadaće muškarcima: sve svima i nijedna samo  jednom pojedincu. I deca će biti vaspitavana u zajednici, tako da nijedan roditelj neće moći da prepozna svoje (dete)." ,,A po kom kriterijumu će se zbližiti muškarci i žene?"  „Najbolji s najboljim, najgori s najgorim, najgori m, a da ovi potonji ne bi protestovali, smislićemo vešto igru izvlačcnja kockom, tako da će za svoj nemili izbor moći da okrive jedino sudbinu. Ponavljam da laži mogu biti dopuštene, ako se upotrebe u uzvišene svrhe." ,,A deca?'  „Ona najbolja će se podizati podiz ati u dečjim jaslicama i dojiće ih majke bujnih grudi, gde će bili primenjen metod da ni jedna neće moći da prepozna svoje dete. Ona najgora će biti smeštena na neko tajno mesto, skriveno od sveta." (Već je mnogo što Platon ne savetuje da ih ubiju. U staroj Grčkoj deca su u prvim danima života bila u velikoj opasnosti: ponekad  je bio dovoljan čak plač da d a bi se novorođenče okarakterisalo kao nedovoljno snažno. Spartanci su uništavali onu najslabiju, a Atinjani su ih iznosili na javni trg i nudili ko bi ih gajio za roblje.) ,,A kakva je prednost svega toga?"  „Budući da ne mogu da prepoznaju svoju decu, čuvari neće dati prednost porodici nad državom, niti će ijedan mladić pokušati da digne ruku na

staru osobu iz straha da ne povredi svog roditelja. Što se tiče ratovanja, fizički najsposobniji mladići odlaziće na ratna polja da bi prisustvovali borbama. Vežbaće se na brzim konjima kako bi umeli da se spasu u slučaju poraza. Učiće da se dive hrabrosti vojnika i da preziru plašljivost." (449c-468c.) Ovde smo otprilike stigli do polovine dijaloga: zaustavimo se za trenutak i, pre no što Platona okrivimo za apologiju nacizma, stavimo se u njegov položaj. Grčka je u ono doba bila zemlja s bezbroj malih gradova smeštenih na uzvišicama, izolovanih jedan od drugog i gotovo uvek u međusobnom neprijateljstvu, gde je pobeda jednog grada značila često smrt odraslih muškaraca i ropstvo žena i dece. Da bi se osigurali, morali su da podižu visoke zidine koje su štitile Akropolj i da imaju dobro uvežbanu vojsku. Platon je kao dvadesetogodišnjak bio svedok spartanske pobede nad  Atinom. General Lisandar, pošto je uništio atinsku flotu, srušio je gradske zidine i, prognavši demokrate, postavio oligarhe koji su iskoristili momenat da zavedu režim terora. Prirodno je, dakle, što je u tim nemilim okolnostima filozof osetio neophodnost da uspostavi red ili, kako on to naziva, „pravdu". Politički model na kome se inspirisao nije mogao biti nikakav drugi, no model pobednika. Mitski Likurg, izumitelj spartanskog komunizma, činio mu se verovatno nekom vrstom Mao CeTunga koga je trebalo slediti.

I eto zašto Platon, osnivajući državu, zamišlja je malih dimenzija, opkoljenu neprijateljima i koncentrisanu oko polisa. Njegovi idealni građani su ljubitelji zajednice, a ne privatnog. I kada određuje veličinu teritorije Države, ne prelazi granice opsega Atine. Nikada, u svojim dugim raspravama, ne uspeva da hipotizuje carstvo ogromnih razmera. S druge strane, Aleksandar Veliki još nije bio stupio na scenu da bi mu pokazao kako se od skupa pobunjenih plemena može stvoriti jedinstveni narod.: Tu je i još jedan problem: gde smestiti idealnu državu? Platon pokazuje izvesnu nepoverljivost prema moru. U svom dijalogu Zakoni doslovce kaže: „More je prijatno ako se tu živi pokatkad, ali s vremenom postaje gorka i slana realnost pošto ispunjava grad pometnjom i sitnim poslovima, unoseći među građane klicu nedoslednosti i prevrtljivosti". Drugim rečima, dok je zemljoradnik pošten čovek koji proizvodi samo koliko mu je potrebno ili maksimum koliko mu treba za razmenu, trgovac razmišlja jedino kako da prigrabi novac. Budući da su proizvodi zemlje podložni kvarenju, ne mogu se nagomilavati, dok novac to može, te izaziva nezajažljivost i nesreću. I pošto se u to vreme trgovina obavljala isključivo morem, jer Atika nije imala podesne puteve, svaki grad smešten uz obalu bio je istovremeno trgovački centar i samim tim ne odveć prijatno mesto. Platon u svom idealnom projektu određuje čak i sigurnosnu razdaljinu od mora: četrnaest kilometara i sedamsto metara; nemojte me pitati zašto. U istoriji zapadne misli, Platon je zbog svog dela Država imao mogo kritičara: prvi među njima je austrijski filozof Karl Poper koji, stavljajući

ga uz Hegela i Marksa, naziva Platona neprijateijem slobode ili, kako on kaže, „otvorenog društva". Poper naročito okrivljuje atinskog filozofa da  je inspirator svakog totalitarizma i citira odlomke u kojima Platon govori protiv demokratije. (*Primera radi, navodimo jednu od definicija o demokratiji koju Poper u svojoj knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (it. prev. Armando, Roma 1973) pripisuje Platonu:  „Demokratija se rađa kada siromašni, posle pobede, ubiju deo svojih protivnika, druge prognaju i podele s ostalima upravu i javne funkcije".) Osnovna Poperova greška je u tome što sudi o Platonu s modernog stanovišta, umesto s aspekta IV veka pre Hrista. Platon, zapravo, nije ni je bio ni za diktaturu ni za demokratiju, već je procenjivao boljom jednu ili drugu zavisno od toga ko se nalazio na kormilu: kada govori o političkim režimima, po mestu važnosti, nabraja šest oblika i stavlja na prvo mesto vladavinu jedne ličnosti (moharhiju, filozofa-kralja, praktično samog sebe, iako to ne kaže), potom vladavinu nekolicine (arisiokratiju) i, na kraju, vladavinu većine (demokratiju): ovo u slučaju kada su vladari dobri. Ukoliko su lupeži, preokreće rang-listu i stavlja na prvo mesto upravu većine (demagogiju), na drugo upravu manjine (oligarhiju) i najzad tiraniju. Sa ovih istih razloga zbog kojih jedni kritikuju Platona, drugi ga uzdižu. To često biva kada pojedinci žele da podignu sebi ugled i opravdaju svoj reakcionarni stav. Drugim rečima, kazati „gledaj, isto tako je mislio i Platon!" ima uvek efekta. Jednom, u vreme burnih dana '68, desilo mi se da sam video u kabinetu jednog od direktora firme sledeću Platonovu frazu, uokvirenu u ramu: „Kada se narodu, žednom slobode, dozvoli da se opije, dešava se, ukoliko se vladajuća klasa odupire sve većim

zahtevima svojih potčinjenih, da je narod proglašava tiranijom. A dešava se i to da nekoga ko se pokorava pretpostavljenima, smatraju servilnim i bez karaktera; kada zaplašeni otac popušta svom sinu, gubi autoritet, kad učitelj ne kažnjava učenike, ovi mu se podruguju, ako stariji nisu dovoljno strogi, mladi pretenduju da budu na istoj nozi. U takvoj klimi slobode, u ime nje same, nema poštovanja i obzira ni za koga i u tom popuštanju rađa se i razvija zla klica: tiranija". Na kraju čitanja direktor mi se obratio: „Jeste li videli? I Platon je mislio kao mi! Izgleda kao da je sada napisano!" Post scriptum: Platonov Sokrat iz Države nema ničeg zajedničkog sa Sokratom koji je nama poznat. Država je delo u kome, po mom mišljcnju, ima veoma malo sokratovskog. U vezi s tim pominje se da je Platon jednom u prisustvu Sokrata počeo da čita jedan od dijaloga iz svog dela i da je na kraju učitelj začuđeno povikao: „Ma, vidi molim te, kakve gluposti me ovaj mladić tera da govorim!"

MIT O PEĆINI  „Ne-biće nije", i u tome bismo mogli svi da se složimo, muka je, međutim, što je ono vidljivo. Želeći da objedini Parmenidovo biće i Heraklitovo proticanje, Platon izlaže Mit o pećini da bi nam objasnio razliku između realnosti i privida, odnosno upoređuje „jedino, savršeno i nepromenljivo" i „mnogostruko, nesavršeno i promenljivo".

Zamislimo ogromnu pećinu i u njoj nekolicinu ljudi okovanih u lance od detinjtinjstva, tako da im je onemogućeno da se okrenu prema izlazu, to  jest primorani su da neprestano gledaju unutrašnji zid. Iza Iz a leđa tih nesrećnika, odmah pri izlazu iz pećine nalazi se uzdignuta ulica i duž nje zid, iza koga prolaze drugi ljudi noseći na leđima statue i predmete raznih oblika i materijala, „otprilike kao marionetisti koji gledaocima prikazuju lutke." Nosioci statua diskutuju živo međusobno i njihov glas se prelama u dubini pećine. Iza svih njih je Sunce ili, ako hoćete, ogromna vatra koja osvetljava scenu. Pitanje: šta će misliti ljudi vezani u lance o senkama koje vide da se kreću po zidu i o glasovima koje čuju? Odgovor: dobronamerno će verovati da su senke i glasovi jedina postojeća realnost. Pretpostavimo sada da jedan od njih uspe da se oslobodi i vidi statue. U prvom momentu, zaslepljen svetlom, videće ih nejasno i smatraće da su senke, koje je prvo video, mnogo jasnije. Ali potom, kad izađe iz pećine i navikne se na Sunce, shvatiće da je sve ono što je do tog momenta gledao, bila samo senka čulnih predmeta. Možemo pretpostaviti šta bi pričao drugovima kada se vrati u pećinu: „Momci, pojma nemate, napolju postoje ncverovatne stvari! Svetlost i predmeti koji se ne mogu opisati. Statue čudesne, savršene, izuzetne, ne mogu se uporediti s ovim odvratnim senkama koje gledamo od ujutru do uveče!"  Ali mu ne bi poverovali: poverovali : u najboljem slučaju bi mu se podsmevali, a ako bi insistirao, seti se Sokrata, mogao bi da bude i osuđen na smrt.

Pojednostavljeno objašnjenje Mita o pećini: biće je Sunce, odnosno spoznaja, ne-biće su senke ili privid, a u sredini, između Sunca i senki je mišljenje (nahođenje), ono što mislimo o čulnim predmetima. Spoznaja se razlikuje od mišljenja u tomc što prva vidi stvari kakve zaista jesu, dok ih druga zamišlja u nejasnoj i konfuznoj formi, odnosno posreduje između bića i ne-bića.  „Ali čemu sve ovo služi?", mogao bi se pitati slučajni prolaznik. Služi da bi se shvatilo da u životu postoje izvesni lažni ciljevi, kao novac, moć i uspeh, koji su samo senke jedne mnogo istinitije realnosti koja je van domašaja naših čula. Tu realnost možemo, za sada, samo da naslutimo pošto postoji izvor svetosti (Bog) koji nam je projektuje. Polazeći od toga, osvrnimo se za filozofom koji nam osvetljava put: on je jedan od retkih koji je uspeo da se oslobodi lanaca i pogleda istini u oči. Izaći iz pećine, za Platona, znači stići do spoznaje nepromenljivih Ideja. Jedno je proceniti lepu osobu, drugo je znati šta je zaista lepota. Ni filozofima nije lako dospeti do toga; da bi im pošlo za rukom, moraju da prevale dug put.

SVET IDEJA Mit o pećini uvodi u učenje o Idejama, koje je istovremeno logička i metafizička teorija. Ako, kada ugledam kokošku, pomislim „evo, to je

kokoška", rasuđivanje teče u ovom smeru: „Životinja koju vidim ima nečeg zajedničkog sa svim kokoškama, znači, treba da je kokoška". Ali, ako tvrdim da sve kokoške na svetu teže da liče na Idealnu Kokošku koja postoji u Natčulnom Svetu, iskazao sam metafizički koncept. U međuvremenu kokoška, ona relana, i dalje čeprka po travi, nesvesna da  je ružna kopija Ideje Kokoške koja, blago bl ago njoj, neće dospeti u opasnost da završi u loncu. Između logičke teorije i one metafizičke postoji stupanj koji odvaja Platona od pređašnjih filozofa. Dok putem logike stižemo samo do koncepta Univerzalnog, učenje o Idejama po prvi put u istoriji filozofije dotiče Nešto što je van Univerzuma. Svi predsokratovci su, manje ili više, nastojali da pronađu arche, početak stvari, i svi su zamišljali da je to fizički pokretač /uzrok/: voda, vazduh, vetar i slično. Čak je i Anaksagora, izumitelj Nous-a, višeg Razuma, smatrao da je taj Um kakva materijalna supstanca, možda malo savršenija i neopipljivija od drugih, ali još uvek nešto što je fizičko. Platon započinje ono što su grčki mornari nazivali ,,druga navigacija" ili navigacija veslima, pošto ona prva, nesavršenija, koja je koristila vetar kao prirodni pokretač, nije više mogla da odgovori na izvesna pitanja.  Ako sam prethodno Ideju o kokoški donekle i shvatio, stvari počinju da se komplikuju s idejom koja se odnosi na apstraktnu suštinu. Kada kažem „Marina je lepa", dajem samo jedan primer lepote: prvo, jer Marina nije uvek bila lepa, naprotiv, sećam je se kad je imala dvanaest godina i bila ružnjikava, a ni u starosti neće biti lepa, dok je Ideja o lepoti, Lepota po sebi, nepromenljiva suština koja se u ovom momentu

nalazi „unutar" Marine, ali isto tako i „unutar" panorame Rio de Žaneira ili poezije Montalea. Marina može da se dodirne (naravno u šali), ali lepota ne. Za nas danas, ideja je misao, mentalni proces, nešto što se stvara u našem mozgu, dok je za Platona bila jedna od mnogih spoljašnjih suština, koje je mogućno „videti" samo umom. Ideje sa svojom jedinstvenošću, nepromenljivošću i večnošću, stvarale su onu sigurnost za kojom su težili i Platon i njegovi savremenici. Kraj V veka bio je za Atinjane period velike političke i moralnc nestabilnosii: demagozi i sofisti su toliko uzeli maha da više niko nije znao šta je  „dobro" i „pravedno": sve se činilo čin ilo nepouzdano. Platon, međutim, sa svojim učenjem o Idejama uvodi donekle red u tu etičko-političku konfuziju i stabilizuje tri nivoa spoznaje: 1. nauku, koja predstavlja perfektno poimanje nepromenljivih koncepata, onih koje ne treba olako shvatiti, odnosno Ideje (biće); 2. mišljenje, koje dopušta da se o čulnom svetu imaju različiti sudovi (promenljivost); 3. neznanje, koje je svojstveno onima što provode dan ne pitajući se o uzroku stvari (nebiće).

Ovom podelom Platon stvara filozofski kompromis između Parmenidovog bića i Heraklitove promenljivosti. Biće je stvoreno od Ideja: nepromenljivo je i večno kao što su i ideje nepromenljive i večne, iako nije baš Jedno kao kod Parmenida, budući da Ideja ima mnogo; promenljivost, međutim (koja je na pola puta između bića i nebića), predstavlja čulni svet, onaj svakodnevni, koji se stalno menja i o kome možemo da imamo oprečna mišljenja, a da zbog toga ne odustanemo od svetih principa. I među Idejama postoji hijerarhija: najvažnija od svih je Ideja o Dobru po sebi, potom ona o moralnim vrednostima (lepo, pravedno, rodoljublje...), zatim o matematičkim konceptima (prava, trougao, kvadrat, veličina, jednakost...) i konačno, o stvarima prisutnim u prirodi (pas, sto, drvo, žena, grozd, posuda...). U jednom od Plalonovih dijaloga, Parmenid je pokušao da zbuni Sokrata pitajući ga da li postoje i Ideje o negativnim stvarima, na primer: ideje o smeću, o blatu, o vašima, i Sokrat, ne znajući Šta da odgovori, negirao je njihovo postojanje, na šta  je Parmenid mudro primetio: „Ovo je, o Sokrate, stoga što si mlad i filozofija te još nije celog prožela. Doći će dan kada ćeš shvatiti da ne treba da nipodaštavaš nijednu stvar". Na stranu ove nezgode o odbojnim idejama, postoji ipak problem odnosa između savršenih modela (Ideja) i njihovih nesavršenih kopija (čulnih predmeta). Ako pokušam da nacrtam slobodnom rukom krug, sigurno će ispasti nepravilan, ali niko neće protestovati, jer ću na kraju crtanja oprezno reći: „Neka je to krug". No, ako je lako oprostiti prosečnom

crtaču, nećemo tako reagovati u odnosu na prirodu kada stvara nesavršene kopije ljudi, žena i životinja. Tu Platon uvodi Demijurga. Radi se o nekoj vrsti Boga-zanatlije, na pola puta između Ideja i čulnog sveta, koji oblikuje materiju inspirišući se njima (Idejama): nekada uspe, nekad ne. Demijurg je, dakle, tvorac. Ali, oprezno, to je tvorac koji nema ničeg zajedničkog s Bogom, kako ga mi zamišljamo, pošto se nalazi na nižem stepenu od Ideja: dok ove potonje nemaju nikakvu potrebu za njim da bi postojale, Demijurgu su One potrebne da bi stvorio svet. Koncept o Bogu, međutim, mogao bi najpre da se podudara s Idejom o Dobru po sebi, koja, budući na vrhu hijerarhije Ideja, uzrokuje sve ostale.

PLATONSKA LJUBAV  Većina ljudi veruje da je platonska ljubav sentimentalni odnos između dve osobe. Stvari ne stoje zapravo tako. Platon je bio ubeđen da je krajnji cilj ljubavi rađanje „lepog", i da bi nam to objasnio, napisao je  jedno od najlepštih književnih književni h dela svih vremena: Gozbu. Želeći da proslavi nagradu koju je upravo dobio kao poeta tragičar,  Agaton poziva u svoju kuću grupu prijatelja, prij atelja, među kojima Pausaniju, Fedra, Alkibijada, Aristofana i lekara Eriksimaha. I Sokrat je trebalo da prisustvuje, ali neposredno pred ulazak u vilu iznenada je zastao prožet ko zna kojom misli. Pojavio sc potom na gozbi kada su zvanice već stigle do voća.

Tema večeri je Ljubav. Eriksimah određuje da svako od njih, počev zdesna, uzme reč i održi pohvalu bogu. Prvi je Fedar i, iskreno govoreći, njegova interpretacija nije naročito interesantna: mladić se ograničava na to da je Ljubav jača od svih bogova i smatra da je onaj ko voli srećniji od onog ko je voljen, jer je jedini koji je prožet bogom. Mnogo neobičniji  je Pausanijin govor.  „Moj je utisak, o Fedre, da tema nije postavljena p ostavljena korektno: ti govoriš o Ljubavi kao da je ona jedna jedina, a zapravo postoje dve: 'nebeska'  Afrodite Uranije i „obična" „obi čna" Afrodite Pandemos. Muškarcima je uglavnom bliža ova druga, trče za ženama, žude za njihovim telom više negoli za dušom i, u nameri da dostignu tako mizeran cilj, odabiraju glupe osobe. Za razliku od ove vrste ljudi, obožavalac nebeske ljubavi odabraće muškarce, diveći se jačoj prirodi i njihovoj većoj inteligenciji. Na žalost, kod nas pravilo nije uvek jasno: u Elidi, u Beotiji i kod Lakedemonaca pošteno je voleti muškarce, u Joniji i ostalim varvarskim pokrajinama, baš zato što u njima vladaju tirani, pederastija se smatra sramnom. U  Atini se zapravo ne zna pravo stanje: dok su na rečima svi tolerantni, toler antni, u suštini reaguju drugačije: očevi postavljaju pedagoge uz naočite dečake, zabranjuju mladićima da zastaju s milosnicima i nagovaraju njihove vršnjake da ih nadgledaju. Ja, dakle, mislim da Ljubav po sebi nije ni lepa ni ružna, već zavisi od načina kako je ko prihvata: moralna je ako se lepo vodi, sramna je ako se vodi ružno." (180c-185c).

Posle Pausanije red je na komcdiografa Aristofana koga je upravo zadesilo štucanje i moli Eriksimaha da ga zameni i nađe načina da ga izleči.  „Učiniću i jedno i drugo", odgovara lekar, „govoriću „govori ću umesto tebe a ti u međuvremenu zadrži dah za nekoliko trenutaka dok ti ne prođe štucanje. O Ljubavi imam i ja svoje mišljenje koje jc povezano s mojom profesijom, medicinom. Pausanija je govorio da postoje dva vida Ljubavi, a ja mislim da ih i h ima mnogo: posmatram Ljubav kod muškaraca, kod žena, životinja, biljaka i svih živih vrsta. Gde god postoji suprotnost kvaliteta, puno-prazno, toplo-hladno, gorko-slatko, suvo-vlažno, ja vidim Ljubav kao kakvog posrednika koji interveniše da poravna kontraste i uspostavi harmoniju. Medicina je, dakle, oruđe Ljubavi i za to treba da zahvalimo Asklepiju koji je njen osnivač. Kada obična Ljubav nagoni čoveka da se poda zadovoljstvima trpeze, nebeska Ljubav mu, pod formom medicine, postavlja granice prave mere." (185d-188(1.)  Aristofanovo glasno kijanje prekida diskusiju Eriksimaha. Svi se okreću prema njemu i komediograf to koristi da započne svoj govor.  „Zaista jc čudno, o Eriksimaše, da harmonija u telu, dakle Ljubav, može da se postigne običnim kijanjem. Kao što vidiš, štucanje je prestalo čim sam kinuo."  „Tvoja mana je, o Aristofane, što želiš uvek da budeš duhovit", odgovara odgo vara lekar. „Ako tako nastaviš, moraću da budem na oprezu dok govoriš da bih shvatio kada se šališ a kad govoriš ozbiljno."

 „Nemoj da brineš, o Eriksimaše", odvraća Aristofan, ,,ovo što hoću sada da ispričam nije duhovito, već samo neobično! Da bi se podrobno shvatila snaga Ljubavi, neophodno je da znaš kakva iskušenja je podnela ljudska priroda. Na samom počctku čovečanstvo je imalo tri pola: muškarcc, žene i neka čudna bića, nazvana hermafroditi, koji su bili istovremeno muškarci i žene. Sva ta bića bila su dvostruka u odnosu na nas: imala su četiri noge, četiri ruke, četiri oka i tako redom. Hodala su na četiri noge i mogla su da se kreću u svim pravcima, kao rakovi. Bila su užasne ćudi, pa su svojom nadljudskom snagom i preteranom ohološću prkosili Bogovima kao sebi ravnim. Naročito je Zevs bio gnevan na tu njihovu drzovitost: s jedne strane, nije želeo da ih ubije da ne bi izgubio njihovo prinošenje žrtve, s druge, opet, morao je nešto da učini, kako bi im spustio krestu. Smišljao je smišljao, i jednog lepog dana odlučio da ih podeli nadvoje, tako da svaki deo ostane s dve noge; zapretio je da će ih, ukoliko budu uporni u svojoj opakosti, podeliti još na pola i primorati da cupkaju na jednoj nozi. Posle ove hirurške interveneije, iako je Apolon nastojao da zaceli rane, ljudi su postali nesrećni, jer je svakom od njih nedostajala druga polovina: svako je od njih čeznuo da se spoji sa srodnom dušom. I upravo je ta žudnja ono što se naziva Ljubav." (189a-193c.) Posle Aristofana, reč uzima Agaton. Pesnikova intervencija je bez glave i repa, naročito što se tiče sadržaja. Kako nalaže moda epohe, Agaton nastoji da nakiti govor samo suvišnim frazama koje stvaraju utisak, istim onim koje su mu verovatno osigurale pobede na literarnim takmičenjima.

Uprkos tome, dobija na kraju aplauz. Agaton ustaje da se zahvali. Jedini koji vrti glavom je Sokrat.  „Znao sam da će Agatonova veština da me zbuni!" - uzvikuje filozof. filo zof.  „Slušajući ga, činilo mi se da čujem Gorgijinu virtuoznost i malo je falilo da od stida pobegnem. Naivno sam verovao da svako od nas treba da se ograniči samo na istinu, a ne da peva hvale o Ljubavi, ne hajući da li su one lažne ili ne. Nemojte sad od mene očekivati hvalospev, pošto i nisam u stanju da ga smislim. Pokušaću samo da kažem ono što smatram da je istinito o ovom argumentu." ,,Da je Agaton govorio divno, to je tačno", odgovara Eriksimah, ,,ali da si ti zbunjen, o Sokrate, to ne mogu da verujem. Počni s govorom i iznesi svoju istinu". ,,O Ljubavi me je poučila", počinje Sokrat, ,,jedna žena iz Mantineje, po imenu Diotima. Govorila mi je da Ljubav nije bog, već demon, nešto na pola puta između boga i smrtnika, i da nije ni lepa, ni ružna, ni pametna, ni glupa".  „Meni se čini da ti huliš!", uzvikuje Agaton. „Kako možeš da kažeš da Ljubav nije bog!"  „Tako je kazala Diotima", izvinjava se Sokrat. Potom nastavlja: „Priča se da su na dan Afroditinog rođenja bogovi organizovali gozbu na Olimpu i da je među ostalim zvanicama bio Por, bog snalažljivosli. Na toj zabavi desilo se mnogo čudnih stvari: stigla je Penija, Nemaština, ali je nisu

pustili da uđe, i ona, grešnica, ostala je ispred sale u nadi da će se nekako opskrbiti. Pošto je Por bio preterao u piću, izašao je napolje teturajući se i posle dva koraka srušio se na zemlju. Ugledavši ga ispruženog po podu, Peniji sinu ideja da iskoristi priliku. 'Ja sam najsiromašnija boginja na Olimpu, tu je Por najlukaviji među bogovima, možda ću, ako se spojim s njim poboljšati svoju sudbinu!' I iz te veze, Nemaštine i Snalažljivosti, rodila se Ljubav." Filozofove reči propraćene su negodovanjem. Potom se auditorijum stiša da bi saznao još nešto o toj neobičnoj Ljubavi.  „Ljubav nije ni lepa ni nežna, kako mnogi misle, već suprotno, po majci  je istrajna, bosonoga, lutalačka, naviknuta da spava spava naga na goloj zemlji, na kućnom pragu i po ulici, spremna da provodi noći pod vedrim nebom i da živi u stalnoj bedi, dok je s očeve strane, naprotiv, zavodnica lepih i uzvišenih, hrabra i odlučna, lovac na trikove svake vrste, vešt poznavalac, pun zamki, spreman da celog života filozofira, varalica, čarobnjak i sofista".  „Kako jc moguće, o Sokrate, da ljubav nije lepa?", pita Fedar začuđeno.  „Sam si to rekao, o Fedre. Ljubav je ko voli, ne ko je voljen. Samo S amo onaj ko je voljen oseća potrebu za lepotom, ne onaj ko je zaljubljen, i pošto Lepo može da se identifikuje s Dobrim, ko teži ka Lepom, želi i Dobro i moći će da bude srećan samo kada ga pronađe. Cilj Ljubavi je rađanje Lepog." (198b-206a.)

 „Hoćeš da kažeš", pita Fedar, ,,da želeći Lepo, možemo i da ga stvorimo?"  „Lepo i Dobro!" - odobrava Sokrat ushićeno. „Svi ljudi su sposobni da rađaju telom i dušom i žele da postanu besmrtni. Kako ćc uspeti? Odgovor je jednostavan: rađajući Lepo i Dobro. Svako nastoji na sve moguće načine da dostigne besmrtnost: neki je traže putem slave, a poneko, bogat duhom, ostavlja trag o sebi u genijalnim delima. I to je pravi put: početi od lepote tela da bi se posle postepeno uzdigli do apsolutnog." (206c-211c.) Kazano običnim rečima, Ljubav je za Platona neka vrsta lifta koji na prvom spratu nalazi fizičku ljubav, na drugom duhovnu, na trećem umetnost i tako redom, pravdu, nauku, čistu spoznaju, do poslednjeg, gde se nalazi Dobro.

Interpretacije Gozbe su mnogobrojne, poneke tako maštovite da se pitamo kako su učenjaci uspeli da iz Diotiminog pričanja izvuku toliko filozofskih pouka. No, koliko se sećam, niko, osim Enca Paća, (*ital. filozof (1911-1976) - polazeći od egzistencijalističkih pogleda, interpretira Huserlovo tumačenje fenomenološkog metoda) nije dovoljno obratio pažnju na roditelje Ljubavi: Pora i Peniju. Zašto bajš Snalažljivost i Nemaština? Možda je siromašnome potrebniji neko njemu sličan? Ili ga veština snalaženja i želja da se preživi podstiču na ljubav prema bližnjem? I veliki proroci su, uostalom, uvek naznačavali povezanost između Nemaštine i Ljubavi. Bogataš iz Jevanđelja, onaj iz priče o kamili

i iglenim ušima, samo je jedan od mogućih primera. Bogatstvo dovodi do egoizma i lako je uporediti kako u bogatijim i razvijenijim gradovima postaju hladni i teški ljudski odnosi.