Ljubodrag Dimić, Anahrone Političke Koncepcije i Modernizacija

Ljubodrag Dimić

Anahrone političke koncepcije i modernizacija – Srbija šezdesetih godina XX veka. Otvaranje pitanja Početkom šezdesetih godina XX veka državno i partijsko vođstvo prethodne Jugoslavije našlo se na značajnom istorijskom raskršću. Ono je, opterećeno iskustvom prethodnih decenija, suočeno sa dilemama o putevima daljeg razvoja društva i pritisnuto narastujućom krizom, bilo, u suštini, bez valjanih putokaza kuda i kako krenuti dalje. Međunarodni položaj zemlje bio je stabilan, u nekim elementima gotovo idealan. Oba suprotstavljena bloka poštovala su nezavisnost i teritorijalnu celovitost zemlje. Zapad je, s vremenom, prestao da računa sa posrednim uključivanjem prethodne Jugoslavije u njegove vojno-političke strukture: ideje o Balkanskom savezu bile su sasvim razvodnjene, strah da ta balkanska država predstavlja trojanskog konja svetskog komunizma više nije bio realan, pa je nastalo i ubeđenje da primer Jugoslavije erozivno deluje na monolitnu strukturu i jedinstvo istočnog lagera. Na drugoj strani prethodna se Jugoslavija oduprla pritiscima za njeno uključivanje u lager, optužbama za revizionizam i kampanji međunarodnog komunističkog pokreta protiv Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Partijsko vođstvo iskazivalo je kooperativnost i prema Istoku i prema Zapadu, ali nije pristajalo na utapanje u postojeće vojne strukture, ljubomorno je čuvalo nezavisnost, unutrašnjopolitički poredak i rukovodeću ulogu SKJ. Locirana na strateški kritičnoj geo-

410

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

grafskoj poziciji, vojnički snažna i politički afirmisana, zemlja je, kako su verovale tadašnje generacije, uspela da zauzme središnji položaj između Istoka i Zapada. Politika nesvrstanosti i jedno od vodećih mesta u tom pokretu pružala je Josipu Brozu mogućnost da vodi svetsku politiku, što je bilo u neskladu sa veličinom, ekonomskim potencijalima i unutrašnjom stabilnošću zemlje. Prenaglašene ambicije na spoljnopolitičkom planu udaljile su prethodnu Jugoslaviju od Evrope i, vremenom, postale bitan opterećujući faktor razvoja. Eliminisanje straha od spoljne opsanosti posredno je uticalo na razvoj unutrašnjih odnosa, labavljenje federacije, otvaranje nacionalnog pitanja, osamostaljivanje republika i novo ustavno-pravno oblikovanje zemlje. Unutrašnja kriza je bila duboka, istovremeno državna i partijska, idejna i organizaciona, politička i ekonomska, društvena i moralna. Najodgovorniji jugoslovenski političari (J. Broz i Edvard Kardelj), zagledani u nju, uočavali su, početkom šezdesetih godina XX veka, da kriza traje duže od jedne decenije, da u temelju potresa partiju na vlasti, obuzima državu, razara institucije i društvo. Problemi koje je izazivala bili su brojni i kontraverzni. U vrtloge krize, koja je dugoročno pretila krahom Partije i raspadom države, ulivalo se više protivurečnih procesa. Institucionalni razvoj samoupravljanja doveo je do uspostavljanja ekonomski neproduktivnog sistema koji je neodložno i hitno trebalo menjati. Bez pravih sistemskih rešenja samoupravljanje, koje je jednu deceniju politički dizajnirano, nadograđivano, ali ne i suštinski menjano, postalo je fetiš, dogma, tekovina u čije se sadržaje nije smelo dirati. Podložno samo minimalnim korekcijama, ono je suštinski kočilo dalji društveni razvoj. Raspodela društvenog proiz-

Ljubodrag Dimić

411

voda izazivala je svađu republičkih rukovodstava. Strah od slobodnog tržišta provocirao je nervozne reakcije birokratije, zabrinute za svaku akumulaciju kapitala van društvene kontrole. Truli kompromisi podsticali su nacionalizam i jačali birokratizam. Postojeću situaciju činila je beznadežnijom procena i stav partijskog vrha da svaka promena u sistemu samoupravljanja kvari ugled zemlje u inostranstvu, dovodi pod sumnju jugoslovenski model socijalizma, potkopava mit o jugoslovenskom samoupravnom čudu. Svesno opstajanje na ekonomskom konceptu koji nije imao budućnost nije značilo samo gušenje kritičke misli, ulepšavanje stvarnosti i skrivanje istine nego i dugoročno uništavanje države. Višeslojni proces konstituisanja republika kao samostalnih društvenih, ekonomskih i političkih zajednica dodatno je produbljivao jugoslovensku krizu. Osamostaljivanje republika bilo je praćeno ekonomskim i kulturnim zatvaranjem, nacionalnim homogenisanjem, gubitkom svesti o potrebama i interesima celine, uspostavljanjem lokalnih osećanja i svojevrsnog egoizma koji je posebno ostavio traga u sferi ekonomije, pothranjivanjem svesti koja nije bila u stanju da prekorači opštinske, sreske ili republičke okvire. Posledica tih procesa bila je opšta dezintegracija. Sudar nacionalnog i jugoslovenskog bio je prisutan u svim sferama života. Pratilo ga je vidno udaljavanje jugoslovenskih naroda i jugoslovenskih republika, izrastanje republičkih birokratija, radikalno smanjenje svih funkcija u nadležnosti federacije, neskriveno odsustvo jedinstva prilikom rasprava o društvenom planu, investicijama i preraspodeli dohotka. Bitan elemenat društvene krize činila je ekonomija. Etatizam je bio veoma izražen u svim društveno-ekonomskim strukturama. Prisvajanje viška rada bilo je u rukama države

412

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

(1961. godine – 79,1, 1964. godine – 73,4%). Kapital je samo manjim delom (26-31%) bio pod kontrolom privrednih organizacija. Nacionalni dohodak, koji je u pedesetim godinama XX veka uvećan 2,3 puta, počeo je da stagnira. Dugovi su prekoračivali 1,1 milijardu dolara. Zalihe su iznosile trećinu ukupne proizvodnje. Neiskorišćenost kapaciteta dosezala je 40%. Struktura privrede nije bila prilagođena izvozu niti unutrašnjoj potrošnji. Rast ličnih dohodaka, kojim je kupovan socijalni mir, premašivao je produktivnost. Ulaganja u neprivredne objekte gutala su 30% državnih kredita. Rasipništvo, nebriga i promašene investicije postale su deo ekonomske svakodnevice. Raspodela akumulacije, investicija i dohotka provocirala je nezasitu gramzivost političkih struktura na svim nivoima. Strana ulaganja učestvovala su u državnim investicijama sa preko 40, a u investicijama koje federacija vrši po republikama sa 66%. Porast potrošnje bio je umnogome veći od proizvodnje koja je stagnirala. Ekonomija je postala izvorište sukoba i političkih konfrontacija republičkih partijskih elita. Sve je to pogodovalo odlaganju reformi i modernizacije društva. Opštu krizu generirala je i sama partija na vlasti. Hijerarhijski ustrojena i poistovećena sa državom i vlašću, ona nije bila u stanju da podstiče razvoj i demokratizaciju društva. Oko pitanja uloge, karaktera i mesta Partije u društvu polarizovali su se unutrašnji politički frontovi. U najvišim saveznim i republičkim rukovodstvima ovladali su partikularizam, nedisciplina, korupcija, kršenje zakonitosti, odsustvo odgovornosti i drugo što je, u prethodnim godinama, najstrože sankcionisano. Partija je bila ona snaga koja je u jugoslovenskom društvu jedina inicirala društvene promene. Početkom šezdesetih godina XX veka ona nije

Ljubodrag Dimić

413

imala snage da sebe transformiše, da se prilagodi promenama u društvu i racionalno sagleda sopstveni položaj, da radikalno utiče na ustrojstvo unutrašnjih odnosa i oslobodi se staljinističkih recidiva, kontrolne i nadzorne uloge, starih metoda organizovanja komunista. Suštinski, SKJ nije uspeo da izvrši promene okoštale svesti svojih kadrova i svoga anahronog političkog mentaliteta, da se otrgne od stereotipne političke kulture i da težište rada prenese sa područja vlasti na prostor idejno-političke akcije. I dok je sistemska kriza izazivala dubinske potrese i dobijala goleme razmere sa nesagledivim posledicama, na površini je vladao socijalni mir, privid skladnih odnosa među republikama, osećaj da je budućnost osvojena za dugi niz godina. Ovladala je svest da generacija koja je iznela rat, obnovu, sukob sa Informacionim biroom i petogodišnje planove zaslužuje da malo odahne. Opuštanje kaiša našlo je odraza u uvećanim platama, stečenom standardu i gubitku osećaja za štednju. Neupućenom posmatraču sa strane prethodna Jugoslavija je tih godina izgledala kao zemlja sa unutrašnjom stabilnošću, visokim stepenom razvoja, međunarodnim ugledom. Ispod tog prividnog mira zemlja se suočavala sa krizom koja je, dugoročno, dovodila u pitanje opstanak države, političkog sistema i međunacionalnih odnosa. Marta 1962. J. Broz je na Proširenoj sednici Centralnog komiteta (CK) SKJ postavio pitanje: Da li je /.../ zemlja još kadra da se održi, da se ne raspadne, /odnosno/ da li je /.../ /jugoslovenska/ zajednica zrela za život?

Tog trenutka u partijskom vrhu postojale su dve suprotstavljene koncepcije društvenog razvoja. Slovenački političari, pozivajući se na pravo naroda na samoopredeljenje, težili su daljem osamostaljivanju republika što je,

414

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

dugoročno, vodilo konfederalnom oblikovanju jugoslovenske države. Druga struja zagovarala je očuvanje zajedničke države u formi centralističke federacije. Izlaz iz krize J. Broz je video u buđenju revolucionarnog duha i održanju vodeće uloge SKJ. Po njegovom mišljenju briga o opštim interesima zemlje, društvenom razvitku i podizanje ugleda države u inostranstvu bili su poslovi o kojima su morale da vode računa i savezne i republičke strukture. Stoga je zahtevao jačanje uloge Partije u društvu. Uporedo sa tim protivio se zahtevima da SKJ preuzme ulogu zaštitnika nove nacionalne politike (jugoslovenske), likvidacije nacionalnih interesa, afirmacije centralizma i jugoslovenstva koje anulira nacionalne tekovine republika. Samoupravljanje je smatrao najvećom tekovinom revolucije i nije dozvoljavao se ono dovodi u pitanje. Nije bio spreman da dopusti bujanje partikularističkih tendencija niti povratak na staro. Protivio se da SKJ postane neka koalicija komunista i zahtevao monolitno povezivanje komunista. Od republičkih partijskih struktura tražio je da budu nosioci borbe protiv nacionalizma, šovinizma i sitnoburžoaskih tendencija. Smatrao je da jedinstvena partija predstavlja “najboljeg zaštitnika i čuvara nacionalnih interesa” te se zalagao za sprečavanje deformisanja nacionalnog pitanja “u pravcu dezintegracije naše socijalističke zajednice”. Brozovi stavovi (Pismo od 3.4. i govor u Splitu od 6.5.1962. godine) zadirali su u interese formiranih saveznih i republičkih birokratija, a istovremeno su sputavali i plašili reformiste. Između opasnosti za socijalizam, kako su tvrdili jedni, i sporog preobražaja društva, kako su govorili drugi, kompromis je mogao biti samo privremen. U pitanju je bio pokušaj da u sklad budu dovedeni jedinstvo misli i akcije SKJ – što nije postojalo, integracija i jedinstvo Jugoslavije

Ljubodrag Dimić

415

sa osamostaljivanjem republika – što se međusobno isključivalo, i društvene promene – koje partija na vlasti, u suštini, nije želela. Kompromis je bio vidan i prilikom osmišljavanja novog

Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), koja je, aprila 1963. godine, definisana kao:

/savezna/ država dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda i

socijalistička demokratska zajednica zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanja. /Njena je teritorija označena kao jedinstvena, sačinjena od/ teritorija socijalističkih republika.

Nakon donošenja Ustava proces preoblikovanja karaktera jugoslovenske federacije i osamostaljivanja federalnih jedinica ušao je u novu fazu. U decembru 1964. na VIII kongresu SKJ otvoreno je, gotovo dve decenije posle završetka Drugoga svetskog rata, nacionalno pitanje. Na Kongresu je progovoreno o ekonomskim uzrocima nacionalne ravnopravnosti i povezanosti birokratskog centralizma sa velikodržavnim hegemonizmom i nacionalizmom. Time je demantovana dugo prisutna tvrdnja da je federativnim oblikom državno-pravnog uređenja, ukidanjem velikosrpske političke hegemonije, isticanjem parola o bratstvu i jedinstvu i ravnopravnosti naroda nacionalno pitanje trajno rešeno. Za J. Broza je direktni produkt državnog centralizma u nacionalnoj politici bila pojava nadnacionalne birokratije: /Njena hegemonija i gubitak nacionalnog identiteta vodili su poistovećivanju/ jedinstva naroda /sa/ likvidacijom nacija i stvaranjem nečeg novog, veštačkog, tj. jedne jedinstvene jugoslovenske nacije, što pomalo liči na unitarizam i hegemonizam.

Decembra 1964. Brozova kritika jugoslovenske stvarnosti bila je satkana od dva elementa: prvo, od optužbi birokratsko-centralističkih snaga okrivljenih da ignorišu republi-

416

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

ke, sputavaju decentralizaciju društva, suprotstavljaju se smanjivanju uticaja saveznog centra, dovode u pitanje integrativne funkcije republika i autonomnih pokrajina, protive se rasparčavanju akumulacije sabrane u državnim fondovima te posredno podstiču nacionalizam i separatizam, i drugo, od nezadovoljstva tendencijom zatvaranja republika u svoje granice, povezanog sa pojavom birokratsko-partikularističkih snaga i podsticanjem nacionalizma. Takvim stavovima E. Kardelj je dodavao i teze o nacionalno-ekonomskoj samostalnosti, suverenosti nacija i ekonomskom osamostaljivanju republika. Osmi kongres SKJ je pripremio privrednu i društvenu reformu. Društveni razvoj je zahtevao promenu privredne strukture, a ona, opet, preuređenje odnosa u državi, modernizaciju proizvodnje, podizanje produktivnosti, materijalni razvoj, demokratizaciju društva i sputavanje mešanja politike u privredu, uz potiskivanje državnog arbitriranja tržišnim zakonima. Radikalno smanjenje moći federalne države i promena etatističkog privrednog sistema vodili su konačnoj destaljinizaciji u sferi privrede. Ipak, do toga nije došlo. Privredna reforma nije dala željeni rezultat. Nova raspodela dohotka, pri čemu je kapital skoncentrisan u bankama, uticala je na pojavu nezaposlenosti (300.000), opadanje stope privrednog rasta (sa osam na 0,6%), stagnaciju industrijske proizvodnje (opada tri puta) i pojavu ekonomske migracije (400.000). Savezni finansijski kapital nije bio transformisan. Prelazak na tržišnu privredu je izostao, a nije više bilo ni državne intervencije. Kod starih partijskih kadrova pojavio se strah da u društvu jačaju kapitalističke tendencije. Sve u svemu, u redovima SKJ nije bila sazrela svest da promena u privredi i društvu zahteva radikalnu promenu vlastitog položaja u društvu. Tendencija

Ljubodrag Dimić

417

da se na izazove vremena odgovori očuvanjem postojećeg stanja u osnovama je sputavala reformu. Partijsko rukovodstvo, polarizovano na pristalice i protivnike reforme, nije bilo u mogućnosti da vodi jedinstvenu politiku. Koncepcijske podele oko reforme federacije, strategije privrednog razvoja i transformacije Partije eskalirale su sredinom 1966. u bespoštedni sukob. U leto 1966. na udaru je bila Uprava državne bezbednosti (Udba), optužena da se “stavila iznad SKJ i izvan demokratskog sistema”. Suština sukoba nije bila u brojnim deformacijama Udbe nego u nepomirljivim pogledima na društveni razvitak. Demontaža Udbe (50% kadrova je odstranjeno) je, makar na neko vreme, uticala na slabljenje opšteg nadzora, zauzdavala mešanje u društveni i politički život te vodila demokratizaciji društva. Ali, istovremeno sa time, ona je doprinosila slabljenju države, pojavi anarhije, jačanju republičkih i pokrajinskih partikularizama, pretvaranju decentralizacije u dezintegraciju političkih, privrednih, kulturnih i nacionalnih odnosa među republikama i pokrajinama. U leto 1966. iz političkog života istisnute su snage koje su se protivile kursu naznačenom na VIII kongresu SKJ, privrednoj reformi, ekonomskom drobljenju zemlje, razbijanju jake federalne države i napuštanju jugoslovenske ideje. Aleksandar Ranković i njegovi istomišljenici nisu, pak, bili srpski nacionalisti niti centralisti i unitaristi koji zagovaraju nacionalnu nivelaciju jugoslovenskih naroda. Oni su smatrali da snažni politički i državni centar, koji vodi računa o interesima Jugoslavije kao celine, treba očuvati po svaku cenu. Zato su, nasuprot samoupravljanju, afirmisali državu i njene ustanove, protivili se novim pogledima na nacionalno pitanje i kočili promene u jugoslovenskoj federaciji. Ipak,

418

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

metodi delovanja koje su zagovarali bili su anahroni. Davali su prednost arbitraži federalnog centra. Nisu razumeli procese nacionalne emancipacije, republičkog osamostaljivanja i demokratskog međunacionalnog i međurepubličkog sporazumevanja. Isticanje u prvi plan personalnih grešaka i odgovornosti uticalo je, pak, da pitanje temeljne rekonstrukcije sistema i njegove demokratizacije ostane po strani. Mart 1962. (Proširena sednica CK SKJ), april 1963. (osmišljavanje novog Ustava SFRJ, donetog aprila 1963.), decembar 1964. (VIII kongres SKJ na kome je, među ostalim, otvoreno nacionalno pitanje), sredina 1965. (proklamovanje privredne reforme) i jul 1966. godine (Brionski plenum) prepoznatljive su etape u složenom procesu međusobnog sukobljavalja. U tom procesu preispitivan je i menjan karakter jugoslovenske federacije. Otvoreno je nacionalno pitanje. Ojačana je arbitrirajuća uloga J. Broza (odnosno SKJ). Legalnost je dobila teza o nacionalnoj ekonomskoj samostalnosti republika. Destaljinizacija u sferi privrede, poslovanje po tržišnim zakonima, modernizacija proizvodnje, podizanje produktivnosti i demokratizacija društva morali su, ipak, da čekaju neko drugo vreme. * Opterećena hipotekama velikodržavnog hegemonizma i velikosrpskog nacionalizma, Srbija, pored svoje veličine i snage, nije značajnije uticala na proces osamostaljivanja i sticanja suverenosti republika. Na momente je izgledalo, po jednome od postojećih mišljenja, da je smenom A. Rankovića Srbija najviše dobila: oslobodila se teškog ba-

Ljubodrag Dimić

419

lasta i hipoteke, otpočela ubrzanu preorjentaciju ka promeni sistema, otvorila pitanje temeljne reorganizacije SKJ i kritički se odredila prema centralizmu. Drugo dominantno mišljenje skretalo je pažnju na proces decentralizacije, smatrajući da on ne vodi demokratizaciji društva nego razaranju državne strukture te jačanju republika i uspostavljanju njihova etatizama. Zagovornici treće opcije smatrali su da je Srbija zapostavljena, da zaostaje u razvoju, da niske cene sirovina i poljoprivrednih proizvoda znače njenu eksploataciju. Preporuke Brionskog plenuma, u kojima je zagovarana borba protiv centralizma, etatizma, birokratizma, velikodržavnog hegemonizma te unitarizma, i strah da smena A. Rankovića ne isprovocira u Srbiji nacionalno nezadovoljstvo inicirali su radikalan obračun sa svime što liči na srpski nacionalizam. Od srpskih komunista se tražilo da otklone posledice nacionalističke politike i svestrano sagledaju istorijske, ekonomske i društvene korene nacionalizma. Tako je, istovremeno, otvoren široki front sukoba sa snagama koje su označene kao nosioci etatizma i birokratizma, pristalice unitarizma, nacionalizma i centralizma, elementi koji šire nevericu u nacionalnu politiku SKJ i iskazuju zabrinutost za budućnost Srbije. Pravci delovanja partijskog vrha Srbije istovremeno su označavali ravni podela. Nakon odlaska A. Rankovića otvoren je prostor za razgovore o promeni političkog položaja autonomnih pokrajina. Otpočela je ubrzana emancipacija nacionalnih manjina. Postajao je sve izraženiji pritisak koji su vršili zagovornici etatistički koncipirane autonomije. U partijskom vrhu Republike bio je dominantan stav da bez demokratskog društva višenacionalna zajednica nije u stanju da obezbedi ravnopravnost nacija koje u njoj žive. Duh tolerancije u nacionalnoj politici

420

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

otvorio je i prostor za pojavu separatizama. Traženi su pravo narodnosti na samoopredeljenje, izjednačavanje pokrajina i Republike u pravima i dužnostima, položaj konstitutivnog elementa federacije, prenošenje funkcija Republike na pokrajine, sticanje što više atributa državnosti i ekonomsko osamostaljivanje pokrajina. Otvaranje sukoba Republike i pokrajina stavljalo je u drugi plan podsticanje procesa modernizacije društva i izazivalo nove rascepe u rukovodstvu. Stav partijskog vođstva Srbije da na autonomiju ne treba gledati samo kao “na formu izražavanja posebnosti pokrajina nego i kao na oblik njihovog uključivanja u Republiku i federalnu zajednicu”, nije nailazio na odobravanje pokrajinskih partijskih struktura. Sve strane u sukobu uočavale su da fiktivna stvarnost koju je predviđao Ustav iz 1963. više ne odgovara stvarnosti života u jugoslovenskoj državi. Promene ustavno-pravne strukture države bile su inicirane porazom snaga suprotstavljenih reformi federacije (1966) i pritiskom nagomilanih nacionalnih nezadovoljstava. Politička osuda centralizma, etatizma, unitarizma i birokratizma bila je u funkciji reforme federacije kojom bi bio pojačan suverenitet socijalističkih republika i ojačan autonomni položaj pokrajina. Samim tim bila je pojačana tendencija nacionalne identifikacije. U procesu demokratizacije i reforme prestalo se voditi računa o interesima jugoslovenske celine. Prihvaćen je zahtev nacija da socijalističke republike dobiju status nacionalnih država. Na tom tragu bio je proces ustavnopravnog preoblikovanja jugoslovenske države. Amandmani iz 1967. ograničili su samostalnost federacije i stavili je pod nadzor republičkih i pokrajinskih struktura. Prava data autonomijama stavljala su Srbiju u neravnopravan položaj. Partijsko rukovodstvo Srbije je to prihvatalo vođeno

Ljubodrag Dimić

421

demokratskim interesima Srbije i cele zemlje, zainteresovano za promenu sistema vladanja i ostvarenje istinske ravnopravnosti. Kod vodećih srpskih komunista postojala je svest da pitanje odnosa Republike i pokrajina može biti rešeno samo na demokratski način uz bezrezervno suprotstavljanje svim velikodržavnim tendencijama, etatističkim koncepcijama (centralizam ne može biti baza odnosa u Srbiji) i separatističkim nastojanjima. U narednim godinama – 1968. i 1969. - ustavni amandmani su ozakonili dalje slabljenje federacije, jačanje republika, osamostaljivanje i potpuno samoorganizovanje pokrajina. Izjednačavajući ih sa republikama u pravima i dužnostima, amandmani su od pokrajina stvarali pararepublike. One su postajale konstitutivni deo federacije i preuzimale odgovornost za njenu sudbinu. Njihova autonomija bila je politička, pravosudna, finansijska... Javnost je iskazivala bojazan za sudbinu federacije i efikasno funkcionisanje države. Počelo se sumnjati u demokratske procese u kojima se problemi ravnopravnosti narodnosti poistovećuju sa pitanjem državnog konstituisanja i stvaranja novih republika. Nasuprot tome u državnom i parijskom vrhu odnosi su idealizovani. Svesno je previđano da sporovi i konfrontacije potiskuju jedinstvo, da savezni centralizam ustupa mesto republičkom etatizmu i partikularizmu i da ekonomski, politički i nacionalni interesi republika i pokrajina iniciraju sukobe. Vlast nije brinula činjenica što odluke na nivou federacije zavise od nagodbi i kompromisa republika i pokrajina, što se republike ponašaju kao suverene države, što ekonomske neravnomernosti i društvene neujednačenosti porađaju nove sukobe, a procese demokratizacije sputava prodor

422

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

autokratske vlasti, čije boljševičko biće nije bilo spremno da reformiše sebe. Transformacija SKJ bila je drugi pravac rada partijskog rukovodstva Srbije i poprište sukoba sa neistomišljenicima. Sporove je izazivalo traganje za novim mestom i ulogom SKJ u društvenom životu, eliminisanje birokratske kadrovske strukture, iskušavanje novih oblika organizovanja komunista, promena okoštale svesti i ustaljenog političkog mentaliteta. Promene su morale da budu suštinske, ali su voljom J. Broza i saveznog partijskog vrha svedene na transformaciju i reorganizaciju organizacione strukture koja je pratila ustavno-pravno preoblikovanje države i osamostaljivanje partijskih organizacija republika i pokrajina (floskula o samostalnim partijskim organizacijama u jedinstvenom savezu). Za dubinsko reformisanje bića SKJ, partijsku demokratizaciju, napuštanje autokratske vladavine, novi način mišljenja i delovanja, oslobađanje od dogmatizma i birokratizma vođstvo SKJ nije imalo ni volje, ni snage, ni interesa. Stoga je sukob partijskog rukovodstva Srbije sa J. Brozom i partizanskim kadrovima bio neminovan. Sfera ekonomije i društvenog razvoja takođe su postale poprištem sukoba. Koncept moderne Srbije, koji je zagovaralo partijsko rukovodstvo Republike, uključivao je u sebi izgrađivanje velikih poslovnih sistema, jačanje finansijskih institucija, uvođenje novih tehnologija i metoda upravljanja, tržišnu i izvoznu orijentaciju privrede. Stručnost, poslovnost, efikasnost, produktivnost i menadžerstvo bili su samo neki od novih momenata koji su izazivali podozrivost starih partijskih kadrova. U početku stidljivo, a kasnije sve glasnije, strah od stručnosti, koji je opsedao partijsku i državnu birokratiju, počeo se uobličavati u

Ljubodrag Dimić

423

kritiku modernizacije, menadžerstva, tehnokratizma, velikih ekonomskih integracija, novih tehnologija i povećanja materijalnog bogatstva. Birajući između razvoja i očuvanja vlasti, politički vrh zemlje se opredelio za očuvanje stečenih birokratskih pozicija i vlasti. Posledica odbira, koji je definitivno učinjen nekoliko godina kasnije (1972), bila je opšta državna stagnacija. U klimi apsolutizacije teritorijalnih posebnosti, nacionalnih identifikacija i suverenosti republika i pokrajina, Savez komunista Srbije (SKS) je birao svoj put. Brionski plenum, shvaćen kao pitanje od posebnog značaja, presudno je uticao da se Srbija počne okretati sebi te svom ubrzanom ekonomskom i društvenom razvoju. Iz tog dubokog političkog i idejnog sukoba SKS je, nakon mukotrpne borbe, uspeo da ostvari vidne rezultate. Tajno glasanje za najviše partijske funkcionere, postojanje više kandidata od broja koji se bira, veća tolerantnost, spremnost na razgovor i o najosetljivijim pitanjima, promene u centralnim komitetima Republike i pokrajina te ukazivanje poverenja mlađoj i obrazovanoj generaciji komunista svedočilo je o novom stilu rada i osmišljavanju novog političkog kursa koji je oslobađao kreativnu i demokratsku energiju posleratnih generacija. Prednost su dobili prosvećeni i kompetentni ljudi. Oni su predstavljali jednu novu Srbiju – okrenutu privredi, reformi, demokratiji... U ustavno-pravnoj reformi države CK SKS je podržavao promenu odnosa u federaciji. Odlučno se izjašnjavao protiv etatizma. Iskazivao je strogost prema svakom nacionalizmu, pogotovo srpskom. Na srpsko pitanje je gledao kao na demokratsko pitanje. Otvoreno se zalagao za demokratsku transformaciju društva. Principijalno je smatrao da o zajedničkim pitanjima rasprava treba da bude vođena na

424

Anahrone političke koncepcije i modernizacija u Srbiji

jugoslovenskim telima. Čak kada su na to bili direktno

primoravani, vodeći srpski komunisti se nisu upuštali u razmatranje unutrašnjih pitanja drugih republika, posebno Hrvatske. Javno su isticali da Srbija ne želi da bude identifikovana sa jugoslovenskom federacijom i suprotstavljena drugim republikama. Trudili su se da konkretnom delatnošću afirmišu stav o nedeljivosti reforme države i društva. Nastojali su da emancipacija Srbije od saveznog centra bude potpuna. Bili su svesni da se sa centralizmom i prinudom neće daleko otići. Nasuprot autornoj nacionalnoj državnosti prednost su davali “demokratizaciji društva u redefinisanoj federaciji”. Osnovnom smetnjom u razvoju smatrali su, pak, instituciju lične vlasti i Brozovu arbitražu. Stavovi koje je CK SKS zastupao budili su sumnju jugoslovenskog partijskog centra. Osećaj da Srbija izmiče naterao je J. Broza da za obračun sa liberalnim vođstvom srpskih komunista saradnike potraži na mnogim stranama.

Sažetak Početkom šezdesetih godina XX veka nastaje unutrašnja državna i partijska, idejna i organizaciona, politička i ekonomska, društvena i moralna kriza te nastupa, uz sudar nacionalnog i jugoslovenskog u svim sferama života, opšta dezintegracija. Etape u složenom procesu međusobnog sukobljavalja čine mart 1962. (Proširena sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije/SKJ u martu 1962), donošenje Ustava u aprilu 1963, VIII kongres SKJ, koji otvara i nacionalno pitanje, u decembru 1964, proklamovanje privredne reforme sredinom 1965. i Brionski plenum u julu 1966. godine. Opterećena hipotekama velikodržavnog hegemonizma i velikosrpskog nacionalizma, Srbija, pored svoje veličine i snage, nije značajnije uticala na proces osamostaljivanja i sticanja suverenosti republika. Nakon odlaska Aleksandra Rankovića otvoren je prostor za razgovore o promeni političkog položaja autonomnih pokrajina. U narednim

Ljubodrag Dimić

425

godinama – 1968. i 1969. - ustavni amandmani su ozakonili dalje slabljenje federacije, jačanje republika, osamostaljivanje i potpuno samoorganizovanje pokrajina. Za dubinsko reformisanje vođstvo SKJ nije imalo ni volje, ni snage, ni interesa. A osećaj da Srbija izmiče naterao je Josipa Broza da za obračun sa liberalnim vođstvom srpskih komunista saradnike potraži na mnogim stranama.

Zusammenfassung Zu Beginn der sechziger Jahre des XX. Jahrhunderts kam es zu einer inneren Staats- und Parteikrise wie auch zu einer Krise der Ideen und Struktur, Politik und Wirtschaft, Gesellschaft und Moral, so daß es neben dem Konflikt zwischen nationalen und jugoslawischen Aspekten zu einer vollständigen Desintegration in allen Lebensbereichedn kam. Der Konflikt zwischen beiden Seiten war ein komplexer Prozeß in mehreren Etappen: März 1962 (erweiterte Sitzung des Zentralen Komitees des Kommunistenverbands Jugoslawiens – SKJ), Erlaß der Verfassung im April 1963, VIII. Kongreß des SKJ, auf dem auch die nationale Frage berührt wurde, im Dezember 1964, Proklamation der wirtschaftlichen Reform Mitte 1965 und das Plenum von Brioni im Juli 1966. Unter der Erblast des großstaatlichen Hegemonismus und großserbischen Nationalismus hatte Serbien trotz seiner Größe und Kraft keinen bedeutenden Einfluß auf den Prozeß der Verselbständigung und die Souveränität der Republiken. Nach dem Rückzug Aleksandar Rankovićs von der politischen Szene wurde Raum für Gespräche über die Änderung der politischen Lage der autonomen Länder geschaffen. In den folgenden Jahren – 1968 und 1969 – wurde durch Verfassungsänderungen und -ergänzungen die weitere Schwächung der Föderation, die Stärkung der Republiken und die vollständige Selbstverwaltung der Länder gesetzlich geregelt. Die Führung des SKJ hatte weder den Willen noch die Kraft noch das Interesse an einer tiefgreifenden Reform. Und das Gefühl, daß Serbien ausweicht, hat Josip Broz dazu bewegt, auf verschiedenen Seiten Mitarbeiter für die Abrechnung mit der liberalen Führung der serbischen Kommunisten zu suchen.