Ljubići

Pompea

Peni Rus PORTRET

-1-

Pompea

Ne! kriknula je Rijen glasno kada je osetila snažan stisak oko svoje ruke i poželela da se istrgne iz Fentonovog čeličnog zagrljaja, koji je -

postajao sve jači. Bila je u panici kada je videla njegovo crveno lice kako se približava njenim usnama. Osetila je strahovitu mučninu. Skupila je snagu i otrgla se iz Fentonovih ruku. Potrčala je uz stepenice i ne obazirući se utrčala u sobu zaključavši vrata za sobom. Čula je trome korake kako se približavaju, lupanje po vratima i dozivanje. Fenton je po ko zna koji put bio pijan, toliko pijan da je jedva izgovarao njeno ime. Ovakvo stanje njihovog braka trajalo je već nekoliko godina, ali kulminacija je nastupila poslednjih nekoliko meseci. Rijen, ti si bez mene niko i ništa! To sigurno dobro znaš, ali nikako to da shvatiš! - vikao je iz sve snage, dok je zaplitao jezikom. Ja sam te stvorio, ja ću te i uništiti! Kukavice, kriješ se od mene, ali znaj, ja sam taj koji donosi odluke i koji ima poslednju reč! Zapamti to! Još neko vreme je vikao i psovao, i konačno je zavladao mir. Rijen je skupila nešto svojih stvari i nečujno, poput lopova iskrala se iz kuće, odahnuvši. Pozvala je taksi i pobegla u garsonjeru na periferiji Londona, koju je iznajmila pre izvesnog vremena. * Rijen je stajala naslonjena na ogradu i posmatrala nemirne talase.

-2-

Pompea

Brod nije bio veliki. Putnički, sa dve palube i spremištem za automobile. Na donjoj palubi se nalazio bar i salon za ručavanje, a gornja paluba je bila za ručavanje, a gornja paluba je bila ovorena s drvenim klupama, odakle su turisti imali predivan pogled na irsko more. Tonovi mora su se menjali iz časa u čas u različite nijanse svetle i tamnozelene i modre. Turistička sezona je bila tek na pomolu i putnika nije bilo mnogo. Nekolicina ih je sedela na palubi i bezbrižno su posmatrali talase, kako se prelivaju jedan preko drugog, praveći penu, koja se razbijala o bokove broda. Vožnja do Dablina u Rijen je izazivala posebna osećanja. Kao mala radovala se plovidbi brodom, ali užitak je sada bio još veći, jer se vraćala kući. Ipak, u samoj vožnji nije mogla mnogo da uživa, jer njena osećanja su bila uzavrela kao more, uskomešana, a lagane drhtaje tela ni čašica dobrog viskija nije mogla da umiri. Šetkala se s jednog kraja broda na drugi, u nadi da će tako skratiti vreme i svakog časa je bacala pogled u daljinu, nestrpljivo očekujući da ugleda obrise rodne Irske. Telo joj je treperelo, a nervozne drhtaje ruku nije mogla da smiri. Ovo putovanje bilo je protkano strahom i neizmernom radošću, i na samu pomisao da se vraća roditeljima, srce je znalo da poskoči u grudima, a pogled bi se na trenutak zamutio od nadolazećih suza. Zadubljena u misli sela je na jednu klupu i gledala u morsko plavetnilo u nadi da će svakog časa ugledati obalu Irske. Rođena i odgajana u malom gradiću na obali okeana, Rijen se još kao dete radovala, suncu, moru, peščanim plažama, živopisnim pejzažima, kojih je oko Golveja bilo na pretek. I sada posle toliko godina, osetila je staro uzbuđenje, kada je u popodnevnoj izmaglici ugledala Dablinsku luku. Pogleda uprtog u daljinu u želji da razazna kuće i grad, osetila je uzbuđenje, koje je na momente bilo toliko snažno da joj je presecalo

-3-

Pompea

dah. Otvorenih usta kao riba na suvom, sa ushićenjem je dočekala uplovljavanje broda u luku Dablin. Kada se iskrcala sa broda, Rijen je poželela da krikne od sreće, ali suzdržavši se, samo je nekoliko puta duboko uzdahnula. Okrenuvši se oko sebe primetila je zadivljene muške poglede, ali se indiferentno okrenula ka svom glomaznom prtljagu i s naporom ga prenela do minibusa kojim je trebalo da se preveze do Golveja. Rijen je uživala u zelenim poljima i šumovitim brežuljcima, koji su se velikom brzinom smenjivali pred njenim očima. Borila se sa mislima od kojih je danima imala jaku glavobolju. Naslonila je čelo na hladno prozorsko okno i osetila neverovatno olakšanje. ’’Vraćam se kući!”, nešto je kliktalo u njoj, a licem joj je prešao skoro nevidljiv osmeh sreće. Posle toliko vremena videće roditelje i svoj rodni Golvej. Bio je to tipičan irski gradić, čiji su stanovnici živeli od ribarenja i turizma. Kuće u Golveju su bile zbijene jedna do druge i većinom sazidane od kamena, poredane ukrug i smeštene u dubini zaliva. Nešto dalje, levo od luke pružala se duga i u nedogled, peskovita plaža, po kojoj je Rijen volela da tumara kao devojčica i da kopa po pasku, tražeći velike školjke, iz kojih je mogla veoma jasno da čuje blagi šum morskih dubina. Minibus je stao u centru grada na velikom popločanom trgu. Rijen je izašla napolje i udahnula punim plućima, dok se telom razlilo prijatno osećanje. ’’Najzad sam kod kuće!”, kliktalo je njeno srce od sreće, udarajući u grudima neverovatnom brzinom. Rijen Finigen se vratila kao mlada žena. Sa svojih osamnaest godina napustila je rodni grad i otišla na studije u London. Ispite je davala u roku i fakultet je završila kao student generacije. Marljivim radom i nesebičnim zalaganjem, izborila se za mesto, kao najmlađi profesor

-4-

Pompea

primenjene umetnosti i slikarstva na univerzitetu. U toku studija, u njen život je ušetao ekscentrični, svetski poznat i mnogo stariji vajar Fenton Vilborou. U početku njihovog braka sve je išlo glatko, ali ubrzo zaljubljenost je prošla i na scenu je stupila surova i mučna stvarnost. Želeći da odagna misli, okrenula se oko sebe i nesvesno prstima prošla kroz gustu i kovrdžavu kosu, koja je kao crvenkastobakarna griva nemirno padala niz leđa. Svojim znalačkim pogledom preletela je radoznalo po trgu Golveja, njegovim starim kamenim zgradama i ugledala nekoliko otmenih butika i novih pabova. Kamene zgrade su stajale okupane zalazećim suncem i prkosile prolaznosti vremena. Sve ostalo u Golveju je bilo isto, kao što je ostavila pre dugih dvanaest godina. Sa pučine počeo je da duva prohladan vetar, donoseći rezak miris mora, a sunce je iznenada zaronilo i naglo je počelo da se smrkava. Rijen je stajala tupog i umornog pogleda i nemoćno je gledala u svoj prtljag. Ponovo se osvrnula oko sebe u nadi da će pronaći taksi, ali srela se sa parom modroplavih očiju, od kojih je osetila prijatnu jezu i lagano se stresla. - Mogu li da vam pomognem - čula je tih, ali dubok glas. Gledala je u visokog, mladog čoveka, koji je mogao imati oko dvadeset četiri ili dvadest pet godina. Lice mu je bilo prekriveno taman izraslom tamnom bradom i nekako je izgledao starije, a kovrdžava crna kosa nemarno je padala po ramenima. Rijen je u momentu bila kao hipnotisana njegovom snažnom i muževnom pojavom. Bio je visok i krupan, mišićav muškarac. Njegovo snažno telo još više se isticalo ispod bele i tesno pripijene košulje, kratkih rukava. Pružio je ka njoj svoju snažnu ruku, velike šake, dugih prstiju išaranih ožiljcima. - Oprostite, ja sam Martin O’Gilan! A vi? Kako se zovete? - sagnuo

-5-

Pompea

se i sugestivno joj se približio. Rijen ga je i dalje posmatrala kao začarana. U nozdrvama je osetila prijatan miris njegove kože i samo je zatreptala zelenim očima. Jednostavno samo je slegla ramenima i konačno je prihvatila njegovu ruku. - Rijen Finigen. - Drago mi je, Rijen - srdačno se nasmejao. Studirala je pažljivo svaku poru, na njegovom licu i konačno, uspela je da se dozove sebi. Moji roditelji ne znaju da dolazim, a htela sam da im napravim iznenađenje - zbunjeno se osmehnula. Hvala vam na pomoći, ali ipak bih pozvala taksi. - Gospođice... - prišao je bliže i svojim prstima jako je stegao za -

mišicu i privukao bliže k sebi. Rijen ga je uplašeno pogledala, dok su im tela bila blizu. Pogledi su im se susreli. Od njegove blizine lagano je zadrhtala i osetila kako joj kolena klecaju, a krv joj je munjevito jurnula u obraze. Uspela je da se otrgne iz njegovog čeličnog stiska i jedan korak se udaljila, ne skidajući pogled sa njegovog lica. - Hvala, još jednom na vašoj brizi, ali... - Prekinite da mi se zahvaljujete ne čekajući njeno odobrenje, zgrabio je njenu putnu torbu, kao pero ju je prebacio preko ramena i pošao u pravcu kuće Finigenovih. Rijen je jedino preostalo da ga prati u stopu, dok je Martin krupnog koraka, grabio ka kući, koja se nalazila na uzvišenju iznad Golveja. Fingenovi su bili poznati u gradu i široj okolini. To je bila jedna od najstarijih porodica, a Rijenin deda Patrik Finigen je bio poznati arhitekta i zahvaljujući njemu mnoge velelepne građevine bile su sazidane u Golveju. Posle nekoliko godina meštani su ga izabrali za gradonačelnika i tako je grad pod njegovim rukovodstvom dobio svoj oblik i lepotu.

-6-

Pompea

Patrik Finigen je pazio na svaki detalj i borio se da se ne naruši sklad i lepota primorskog grada. Sačuvao je uže jezgro grada od propadanja. Restaurirao je Gradsku većnicu 1 katedralu, a ulice popločane kamenom brižno pedalj po pedalj obnovio i zabranio bilo kakav vid saobraćaja. Ulice su bile uske i ličile su na mnoge ulice malih primorskih gradova. Sve one su se slivale pod pravim uglom i kao reka su se ulivale u centar grada, gde je dominirao trg sa Golvejskom katedralom. Tokom godina Gradić se širio po obodu i polako je poprimao oblik jednog modernog i velikog grada. Centar je ostao isti, nedirnut, kakvog ga je zamislio i uredio njen deda Patrik. Desno od trga nalazila se luka sa velikim lukobranom, gde su bili smešteni ribarski camci. iako je Golvej bio smešten u dubini zaliva, ipak nije bio zaštićen od južnih vetrova, koji su snažno duvali zimi i podizali ogromne talase, koji su se razbijali o bedeme lukobrana. Zime su bile duge i kišovite, a vodene bujice su se slivala strmim kamenim ulicama ka moru. Ipak, s proleća sve se menjalo u Golveju. Posle duge zime, blistav i čist, grad je čekao svoje prve turiste. Penjući se uzbrdo Rijen je konačno odahnula kada je ugledala tako poznatu kapiju od kovanog gvožđa, koja je bila širom otvorena. Ušli su u prostrano dvorište uređeno u vidu parka, a puteljak koji je bio posut sitnim šljunkom, pucketao je pod Martinovom težinom. S leva i desne strane staze, bile su posađene niske tuje, a oko kuće raslo je brojno patuljasto rastinje i davalo tom starom zdanju posebnu čar. Oko svetiljki zmijoliko su se uvijale ruže puzavice svih boja i prosipale po okolini svoj očaravajući miris. Kuća je bila smeštena u dnu dvorišta, kao na nekom uzvišenju i pre je ličila na omanji zamak, urađena od sivkastog neklesanog kamena. Zidovi su bili tu i tamo prekriveni bršljenom i cvetnim puzavicama, a sa potkrovnih prozora u vidu slapova spuštalo se raznobojno sitno

-7-

Pompea

cveće. Svojim izgledom izdvajala se od ostalih kuća u Golveju. Čim je Martin kročio nogom na prvi stepenik, masivna vrata od hrastovine su zaškripala i naglo se otvorila. Na njima se pojavila oniža gospođa, nasmejanog lica, raširenih ruku i sa usklikom je prigrlila Rijen u topao zagrljaj. Martin je ljubazno pozdravio i bez nekog većeg zadržavanja ušao je u kuću. Gospođa Finigen se srdačno pozdravljala sa Rijen dok je Martin već uveliko napuštao dvorište. Veselo ih je pogledao, tiho pozdravio i ne osvrnuvši se već je stigao do kapije. - Martine, hvala vam Rijen je glasno doviknula za njim, ne skidajući pogled s njegove visoke i snažne figure, koja se gubila u daljini. On je samo podigao ruku u znak pozdrava ne okrećući se, a Rijen je još dugo stajala na istom mestu, sjajnih očiju i zadivljenog pogleda. Blago je pocrvenela kada je primetila majčin ispitivački pogled. Ali Eleonora Finigen je samo sa smeškom podigla svoju levu obrvu i pogledala u kćer. Lagani smešak odobravanja proleteo je preko usana, a Rijen crvena u licu okrenula se u želji da prikrije zbunjenost. Drhtavom rukom prihvatila je cvet ruže i duboko je udahnula njegov prijatan miris. Bližio se kraj juna, a vrt je bio prekriven šarenilom boja mirisnih cvetova. Ispod velikih žbunova šimšira nalazile su se drvene klupe za sedenje. U dubini dvorišta u gustom zelenilu skrio se omanji ribnjak, prepun belih cvetova lokvanja. - Mama! Kako je sve divno! - Rijen je zagrlila majku i pošla laganim korakom prema kući. - Ludice moja, ne mogu da verujem da te nije bilo toliko dugo! Gospode! Čitavih dvanaest godina! - začuđeno je uzviknila gospođa Eleonora. Dvanaest dugih godina! Bože! Kako vreme leti! - Oh, koliko sam vas se uželela - Rijen je ponovo srdačno zagrlila majku. - Najzad sam kod kuće! - duboko je uzdahnula, dok joj je

-8-

Pompea

veseo osmeh titrao na usnama. - - I sama znaš razlog. Nisam imala snage da dođem ranije kući. Mama, prvo sam želela da svoj život dovedem u red i evo me sada sam tu. - Dobro došla kući! - rekla je gospođa Eleonora uzbuđeno, očiju prepunih suza. Nešto bih te zamolila, ako može. Boravila bih u baštenskoj kućici... OK? -

-

Bože, dete! Kućica je na svom starom mestu i sasvim shvatam tvoju

želju da boraviš u njoj, jer i kao devojka volela si da boraviš tamo, to je tvoj svet i potpuno te razumem - rekla je gospođa Finigen. Rijen ju je zagrlila i veselo su ušle u kuću. U prostranom holu, popločanim crno-belim mermerom, sa čipendeji foteljama, Rijen je osetila ispunjenje i doživela neku vrstu regresije. Setila se detinjstva. Ogledala, stepenice, vitraž na prozorima i drugi detalji vratili su je u prošlost. Ušavši u očev radni kabinet Rijen je glasno i radosno pozdravila oca. - Moja devojčica je ponovo kod kuće! - rekao je otac drhtavim glasom. - Ponovo sam kod kuće, tata. Stvarno osećam da me dugo nije bilo rekla je kroz osmeh dok su joj se oči caklile od suza. Uzbuđena, našla se u očevom toplom zagrljaju. Maglovitim pogledom prelazila je po stvarima u sobi i suznih očiju gledala u svoje stare akvarele, koji su ukrašavali zidove. U očevom kabinetu osećala se prijatna i topla atmosfera. Centralno mesto zauzimao je kamin urađen od sivkastog kamena, obrubljen drvenim gredama od orahovine, a iznad kamina nalazio se portret Patrika Finigena, ulje na platnu, uramljen masivnim ramom. Okolo su bile poredane kožne fotelje, a ispred se nalazio omanji stočić od mermera i kovanog gvožđa. Pravo od ulaza nalazio se pisaći sto od orahovog drveta urađen u duborezu, a na njemu je stajala teška

-9-

Pompea

mesingana lampa, sa okruglim oslikanim abažurom. Iza očevog radnog stola, impresivna biblioteka je bila prepuna knjiga uredno složenih sve do tavanice, koja je delimično bila spuštena a iz njenih uglova dopirala je diskretna svetlost. Zidovi su bili beli, a na nekim mestima kamen i drvo su upotpunjavali naglašenu rustiku. Pod je bio urađen u mozaiku, mermeru, i sijao se kao ogledalo. Pokretni zid u staklu pružao je očaravajući pogled na grad i luku, a u daljini videla se duga peskovita.obala, o koju su se razbijali modroplavi talasi. ’’Gospode! Koliko mi je sve ovo nedostajalo”, pomislila je Rijen tužno. * Ležala je na toplom pesku i prepustila se sunčevim zracima. Zaklonjenog lica širokim obodom šešira, pogledom je lutala po horizontu, koji se spajao sa isto tako plavim nebom. Plaža je bila delimično pusta. Nije bilo mnogo turista. Dalje od nje, nekoliko parova je sedelo ispod suncobrana i veselo su igrali karte. More je bilo modroplavo, a sunčevi zraci su se presijavali kao srebrne iskre, dok su se nemirni talasi igrali i valjali jedan preko drugog, kotrljajući sitne kamenčiće peska. Rijen se naglo trgla kada je iza jednog peskovitog brežuljka ugledala visoku i snažnu priliku, a telom joj je prošlo neko unutrašnje zadovoljstvo. Dok je skrivenog pogleda ispod tamnih naočara, slobodno i sa velikim uživanjem gledala u mišićavu Martinovu pojavu, Rijen se nalaktila u želji da ga bolje osmotri. U njoj je od prvog trenutka budio neka nepoznata osećanja. Iz daljine, osetila je njegov prodorni pogled i naglo se uspravila i sela. Skupila je noge i naslonila bradu na kolena, a pogled joj je lutao od njegovog mirnog i apolonski lepog lica, raspuštene i lepršave kose, sve do mišićavih grudi i dugih nogu. U momentu bila je zapanjena što se toliko

-10-

Pompea

interesuje za tog čoveka. Tako je izgledalo da nijedan detalj njegovog fizičkog izgleda ne može da izbegne njenu pažnju. ’’Bože, ja sam potpuno luda!” Prošlo joj je kroz glavu osećajući kako joj obrazi lagano rumene, a srce počinje jako da lupa. - Dobar dan - srdačno ju je pozdravio Martin. Stajao je iznad nje dok ju je gledao svojim toplim očima. Na sebi je imao samo šorts, koji je za nijansu bio svetliji od njegove tamne kože, tako da je izgledalo kao da je sasvim nag. Koža mu je bila poput sjajne bronze, i na prvi pogled bila je glatka. Gledajući u njega, blagi drhtaj je prostrujao njenim uzavrelim telom, a usne su joj najednom postale previše suve. Dobar dan, Martine - polako je podigla glavu, skinula naočare i pogledala ga pravo u oči. -

Oh, bože! Poznavala je i druge ljude, koji su bili isto tako privlačni, ali nikad nije osećala njihovu magnetnu moć, kao sada, dok je gledala u njega. Dobila je ludu želju da jagodicama svojih prstiju prati ivicu njegovih punih i mekih usana, brade i vrata... ”Ne! Ja sam totalno poludela! Zašto se osećam tako?”, zavapila je Rijen u sebi i blago se stresla. Uznemirena mislima, naglo je ustala i našla se tik pored njega. Osetila je vrelinu njegovog tela i u glavi joj je nastala erupcija osećanja, a noge su blago podrhtavale. U jednom trenutku poklekla je, i možda bi i pala da je nisu zgrabile njegove snažne ruke. - Mnogo ste na suncu - tiho je rekeo. Danas je pretopio. Bilo bi bolje da potražite osveženje u vodi i ne čekajući njen odgovor, uzeo je u naručje, odigao je od zemlje i poneo ka ivici mora. Dok ju je nosio do vode, Rijen je u njegovom zagrljaju osetila sigurnost i mir. Miris njegove kože izazivao je u njoj čudne i lude želje, a sva uzdrhtala gledala je nemo pravo u njegove oči. Martin je spustio Rijen pored vode i seo pored nje. Rukama je zahvatio vodu i polako je sipao na njeno uzavrelo telo. U momentu se

-11-

Pompea

izvila i glasno nasmejala. Ustala je i elegantnim pokretom skinula šešir i njena gusta i teška kosa rasula se u bezbroj sitnih kovrdža po krhkim ramenima. Telo joj se zateglo, a zanosne obline još više su se isticale ispod tirkiznog jednodelnog kupaćeg kostima. ”Da bar nije toliko zgodan”, pomislila je. ”Ali, previše je zgodan i veoma privlačan”, grčevito je mislila u sebi. Uzdahnula je ulazeći sve dublje u vodu i u momentu se naježila i stresla, ali to je nije sprečilo da zaroni. Osetila je da se opušta. Zaplivala je, ali talasi su bili preveliki da bi mogla da pliva. Počela je da se vraća nazad. Doplivala je do plićka i pogledala je u Martina žmirkajući, a on je kao stena stajao na istom mestu i gledao opčinjeno. Pogled mu je bio zamagljen i zadivljen. - Hajde, Martine, voda je baš prijatna - hrabrila ga je. Ugledala je veliki rez na njegovim grudima. Drhtavih prstiju, prešla je preko neravnog i svežeg ožiljka. Naglo je trgla ruku i skrenula pogled ka njegovom licu, očiju punih pitanja, ali Martin je uhvatio njenu nežnu ruku i zadržao je u svojoj. -

Posledice lova - potpuno mirno je rekao, dok je blagi osmeh titrao

na njegovim usnama. Napetost je rasla u njoj, a telom joj je prošao lagani drhtaj. Rijen ga je preplašeno gledala i iznenada ruku trgla k sebi. Martin je konačno ustao i zagazio u vodu, sigurno se bacio u talase i nestao ispod površine. U jednom momentu Rijen je osetila njegove ruke oko svog tela, kako je povlače dublje u more. Poluglasno je vrisnula, ali kada je Martin izronio tik pored nje, njegov pogled bio je vreo i palio je vatru u njoj, a oči su mu imale neverovatnu magnetnu moć. Zbunjena, da bi prekinula magiju, Rijen je počela da se smeje i da ga prska vodom. Nimalo obeshrabren Martin ju je hitro zgrabio i privio uz svoje grudi. Osetivši njegovo vrelo telo, Rijen se opustila i talas želje je zahvatio oboje. Pogledi su im bili zamagljeni, ruke nemirne.

-12-

Pompea

Rumena, snenih očiju i vlažnih usana Rijen je mamila na poljubac. Martin ju je gledao uzbuđeno nekoliko trenutaka, i kao da se u njegovoj glavi odigravala grčevita borba misli, ali odustao je i zato ju je naglo pustio. Malaksala Rijen je jedva otplivala do obale, i samo se spustila na topao pesak. Duboko i isprekidano je disala, a blagi drhtaji su potresali njeno telo. Nikako nije mogla da se smiri. Nervozno rukom je rastresla vlažnu kosu i drhteći opustila se i zatvorila oči. Osetila je Martinovo prisustvo i pogled kako luta njenom vitkom figurom, a vrelim pogledom pratio je skladnu liniju njenih dugih nogu, uskih kukova, i lagano se peo do čvrstih grudi. U momentu Martin je duboko uzdahnuo i nagnuo se nad Rijen. Ona je naglo otvorila oči, koje su bile preplašene kao u devojčice. a usne drhtave i poluotvorene. Privučen nevidljivom silom njene lepote lagano kao dodir leptira, Martin je spustio topao poljubac na njene usne. Iznenađena, raširenih očiju, još više se zbunila i osetila je kako se vrelina razliva po obrazima, a zatim struji čitavim njenim telom. Obema rukama Martin ju je prigrlio i privukao snažno k sebi, ali... - 0, Martine, ne bismo smeli... telom su joj prošli lagani trnci, a glas joj je bio tih i drhtav. - Šta ne bismo smeli? To što si ti dama, a ja jedan običan ribar!? upitao je uz blagi smešak, promuklog glasa od uzbuđenja. - Ne! Nisam snob, Martine! Očigledna je razlika u godinama. Ja imam punih trideset! - To je strašno, draga moja! - odmahnuo je rukama. Vidiš, kada ti budeš imala sto ja ću imati devedeset pet godina! Zar to nije divno! Godine neka idu do đavola i ne želim da mislim 0 njima! Bitno je ovo sada. Šta godine uopšte znače, Rijen? - nasmejao se Martin. - Mislim da ne znače ništa! - rekla je tiho. - Tako i ja mislim. Godine su bitne samo za vino. Što je starije, ono je

-13-

Pompea

sve bolje. Zgrabio je njeno lice i okrenuo ga k sebi. Gledao je u njene krupne oč kako su preplašene dok su njegov nežni prsti milovali njenu glatku satenski belu kožu. Spustio je topao poljubac na njene usne i lagano je milijući prešao sa usana na njen dug i gladak vrat. Martinove ruke su milovale njen struk i zadržale se na njenim čvrstim grudima. Iz Rijeninog grla oteo se tihi uzdah, a pogled se zamutio. Podigla je svoje ruke i uplela prste u njegove duge kovrdže. -

Koža ti je kao svila - prošaputao je promuklo i pogledao je svojim

zamagljenim očima. Nežno ju je ljubio, a ona mu je čežnjivo uzvraćala. - Oh, Martine! - oteo joj se uzdah sa usana. Podigao je glavu i video njenu rasutu kosu po pesku, prepunu sitnih kapljica vode, koje su se caklile i prelivale u sve moguće nijanse. Rijen je teško disala i maglovitog pogleda lutala negde u daljinu. Martin je naglo ustao i pružio joj ruku. Hajdemo u hladovinu, ovde je sunce previše jako za tebe i tvoju kožu. Tako si mondenski bela! - rekao je tiho.

-

Rijen je ustala sa toplog peska, hvatajući se kao davljenik za njegovu ispruženu ruku. Dok su išli, kolena su joj podrhtavala, a duboko i isprekidano je disala. Nesvesno se oslonila na njegovu snažnu ruku i pokušavala da sabere rasute misli. - Rijen, imam jedan predlog - i dalje je držao za ruku. Voleo bih da te izvedem na večeru malo je zastao kao da se nečega setio. Ne! Imam bolju ideju! Večeras bi mogla da pođeš sa mnom na jedan rođendan. Šta misliš o tome? Bila je u trenutku zatečena iznenadnim pitanjem i jednostavno nije mogla odmah da odgovori. Ćutala je jedno vreme. Odmakla se naglo od njega i nervozno je stavila naočare za sunce prikrivši time svoj izdajnički pogled. Kroz glavu joj je prolazilo milion pitanja i potpitanja i nije se još uvek odvažila da mu odgovori.

-14-

Pompea

-

Odgovori mi, Rijen... - nastavio je bojažljivo. Ne znam... - jednostavno i pomalo zbunjeno je slegla ramenima. Na čiji rođendan želiš da me povedeš? Videćeš ako pođeš sa mnom. Pristaješ li? Ali tamo nikog ne poznajem... - rekla je tiho.

Nema veze. Poznaješ mene! Ostale ćeš upoznati postepeno. Važi!? - licem mu je još uvek titrao blagi osmeh, i oprezno je stavio svoju vrelu ruku na njeno rame. -

-

Važi! - sagla je glavu i jedva čujno je rekla dok joj je glas od preve-

likog uzbuđenja podrhtavao, a tamo gde su bili njegovi prsti koža joj se doslovno užarila. - Večeras u sedam dolazim po tebe. budi spremna ustao je i okrenuo se. Da Ii ćeš se osećati bolje ako ti kažem da izgledaš neverovatno seksi? Sviđaju mi se tvoji rumeni obrazi, a tek oči... - pustio ju je naglo, okrenuo se i mačkastog koraka, otišao niz plažu, svestan njenih zelenih očiju na svom skladnom telu. * Rijen je sedela u svojoj sobi i bila potpuno spremna, kada je čula zvono na vratima. Gospođa Finigen je otvorila vrata i s neskrivenim zadovoljstvom je pozdravila Martina. Rijen je izašla iz sobe i stala na vrh stepeništa. Sa ushićenjem je posmatrala Martinovu figuru. Bio je nesvakidašnje elegantan. Na sebi je imao bež pantalone modernog kroja i stajale su mu sjajno, a nešto tamnija Versače košulja bila je blago raskopčana i otkrivala njegove preplanule grudi. Preko košulje je imao tanak sako od jelenske kože i u potpunosti se uklopio sa kožnim kaišem i antilop čizmama. Duga kosa bila je uredno začešljana i padala je slobodno preko ramenima. Martin je podigao pogled i susreo se sa zelenim Rijeninim očima. Sa

-15-

Pompea

divljenjem je gledao u njenu skladno građenu figuru. Njena haljina je bila uska, pripijena uz vitko i graciozno telo. Tamnozelena boja još više je isticala njenu preplanulu put, a gola ramena, prekrivale su guste bakarne kovrdže. Na nogama je imala zlatne sandale sa tankim isprepletanim kaišićima u istoj zelenoj boji i manjom potpeticom. - Veoma si lepa - rekao je Martin tiho, ne skidajući pogled sa njenih tamnozeienih očiju. Preplanula si i veoma ti lepo stoji. - Hvala rekla je jednostavno. Bitno je da više nisam mondenski bela! Zar ne? Samo se nasmejao, uzeo za ruku i poveo prema kolima. Martin je s dubokim naklonom, otvorio vrata svog spitfajera. Smestila se udobno u srebrni dvosed, jarkocrvenih kožnih sedišta i zagledala u volan od slonove kosti. Malo se začudila, bilo joj je nepojmljivo da jedan ribar poseduje ovako skupocen auto, ali nije želela da zapitkuje. Jednostavno se opustila. Martin nije vozio brzo. Uživao je u laganoj vožnji, dok je večernji povetarac pirkao sa mora, donoseći svežinu Atlantika. Posle kraće vožnje parkirao je kola ispred jedne visoke kamene ograde. Iz dvorišta je dopirala glasna muzika, cika dece i prijatan miris pečenog mesa sa roštilja. Kada je četvorogodišnji Šon ugledao Martina, ostavio je svoje drugare, izašao iz velike pregrade sa peskom i trčeći došao do njih. Martin ga je podigao, a dečak je zavrištao oduševljeno. - Ujače! - zagrlio ga oko vrata. - Mama je rekla da nećeš doći! Martin je zavrteo Šona kroz vazduh. -Lave, to samo pokazuje da tvoja mama ne mora baš sve da zna rekao je veselo. - Martine, pazi šta mu govoriš! - prekorila ga je sestra. Toliko je porastao da će uskoro i sam saznati da njegovi roditelji ne znaju baš sve. Mogao bi da nas upoznaš sa tvojom lepom pratiljom. Mislim da si zaboravio na osnovna pravila lepog ponašanja.

-16-

Pompea

Nisam zaboravio na lepo ponašanje, draga moja sestrice - nasmejao se glasno, dok su mu oči poprimile neki čudan sjaj. - Prvo, moram da pozdravim slavljenika, a Rijen Finigen će mi oprostiti što sam je samo na jedan trenutak zanemario - i pogledao je u Rijen, koja je stajala pored njega pomalo zbunjena mnoštvom sveta, trudeći se da se -

ljubazno osmehuje. - Draga moja, to je samo na trenutak. Nadam se da ćeš razumeti. Da li sam u pravu? - dečaka je još uvek držao na svojim ramenima, a u Rijen je gledao toplo i izazovno. Slavljenik je na prvom mestu - rekla je tiho i trudila se da bude vesela. Pružila je poklon detetu, a dečak je uzeo crveni kamion iz Rijenih ruku i počeo da ciči od sreće, ali na trenutak se uozbiljio i čudno

-

pogledao u Rijen. - Ti si ujakova devojka! Je I da!? Rijen se na trenutak zbunila, pogledala u dečakove vesele oči i crvena u licu uspela je samo da se nasmeje. -

Draga, ne obraćaj pažnju na tog malog nevaljalca. Ponekad svojim

nesvakidašnjim i radoznalim pitanjima dovodi me u nezgodan položaj - duboko je uzdahnula Šonova mama i nemoćno podigla ruke uvis. - - Mnogo puta pred njim prosto ostajem nema i bez odgovora. Ipak, Stefani, Martinova polusestra. Jednostavno, zovite me Fani nasmešila se sitna, smeđokosa mlada žena i pružila svoju nežnu ruku prema Rijen. - Kao što ste već čuli, Rijen Finigen - rekla je veselo. - Šon je predivan dečak. Pomalo sam zbunjena ne samim pitanjem već njegovom slobodom. - Mi O’Gilanovi smo takvi veselo se nasmejao Martin. - Je I' tako Lave? Ti si pravi dasa. Vidiš, potpuno si u pravu. I ja bih voleo da znam da li je Rijen moja devojka? - Martine! - potpuno zbunjena i crvena kao rak, Rijen je tiho

-17-

Pompea

negodovala. - Sviđa mi se kada tako pocrveniš, ličiš na devojčicu prošaputao Martin, nagnuvši se bliže Rijeninom obrazu.

tiho je

Njenim telom su prostrujali lagani talasi uzbuđenja i potpuno paralisali svaki njen nerv i zbunjena, preplašeno je pogledala u Martina i u Fani. - Martine, ponekad si i ti nemoguć i pomalo sirov. Dragi moj, mogao bi da se pozabaviš oko Rijen i da je prestaviš ostalim gostima!? -

Rijen, unuka starog gospodina Finigena i ćerka našeg gradonačelni-

ka! Ohoho! - prišao je krupan muškarac, zift crne kose i toplih plavih očiju. Draga Rijen, dosta sam slušao o vama. Možda grešim, ali poznato mi je da ste slikarka i najmlađi profesor na univerzitetu! veselo se nasmejao. - Iver ne pada daleko od klade! Zar ne!? Načuo sam da ste davno otišli iz Golveja, ali sve to nije važno! Ja sam Vili, Fanin muž! - i počeo je da se grohotom smeje, držeći u rukama pun pladanj mesa s roštilja. Nakon upoznavanja, Rijen je pronašla miran kutak u dvorištu i udobno se smestila u fotelju od pruća, pijuckajući piće, koje joj je pripremio Vili. Muzika je svirala, a deca su razdragano trčala po dvorištu, dok je Šon veselo uz Martinovu pomoć otvarao brojne poklone. Skrivena u tami, imala je predivan pogled i sa uživanjem je analizirala svaki Martinov pokret. Bila je prijatno iznenađena kada je primetila da se njegovo lice u potpunosti izmenilo. Oči su mu postale vesele i pune neke topline dok je posmatrao Šona i njegove drugove. Sedeo je među decom i širokim osmehom se radovao svakoj novoj otvorenoj kutiji. Prosto i bez imalo glume radovao se, kao i ostala deca. Izraz njegovog lica, bio je topao i srdačan, baš isti kao Šonov pogled. Naslonila se jednom rukom na deo ograde i misli su joj odlutale negde u prošlost, sećajući se svog bezbrižnog detinjstva. Setila se perioda

-18-

Pompea

koji je provela na fakultetu. Pogled joj se na trenutak zamaglio i... - Da li je sve u redu? - upitao je Martin tiho. Uspomene? Ne! Ne! O! Sve... Sve je u redu - trgla se naglo i nije primetila da je seo pored nje, zagledavši se u njene oči. - Sve je u redu - ponovila je nesvesna trenutka i samo je protresla glavom kao probuđena iz nekog

-

dubokog sna. - Oprosti mi, malo sam te zanemario, ali morao sam da posvetim malo vremena Šonu - nežno je rekao i pokušao da je zagrli. O čemu si razmišljala? Razmišljala sam o mnogo čemu, čak i o tvojoj porodici. Kako ste divni i složni, i... - Stefani je deo moje velike porodice, ali ona nije moja prava sestra. Postala je deo nas onog dana kada su njeni roditelji poginuli, a moj -

otac i majka su je uzeli i postavili sebi težak zadatak da je odgoje. Tada je imala samo četiri godine. - To je veoma tužno. Bože! Stvarno, Stefani je imala sreće da su se tvoji roditelji prihvatili tako velike obaveze. Mnogi ljudi su sebični do te mere da zapostavljaju obaveze prema rođenoj deci - Rijen ga je pogledala i videla da mu je lice bilo veoma nežno, dok su mu oči sijale nekim čudnim sjajem. - Da, ali moji roditelji nisu bili kao drugi ljudi. Za njih je to bio veoma izazovan zadatak, a ponekad ume da bude kontraproduktivan i pomalo razočaravajući, ali Fani je uspela da izraste u jednu zrelu, finu i odgovornu ženu - ponosno je rekao Martin. - Da, veoma je simpatična i prijatna. Vidi se iz njenog pogleda da te veoma ceni i voli. Martine, izvini, možda sam isuviše radoznala! Imaš li drugih sestara? - Ne, nisi radoznala. Čak mi prija što se raspituješ o mojoj porodici. To mi daje neku nadu da ćemo se više i dublje družiti. Ipak da ti odgovorim na pitanje, draga moja, imam ih tri. Dve su starije, a jedna je nešto mlađa od mene.

-19-

Pompea

Nemaš braće? - Rijen je upitno podigla jednu obrvu. - Ne, nemam. I mislim da sam veoma srećan, jer ovako imam slatke tri sestre i Fani - rekao je i nasmejao se. -

Nema sumnje, onda sigurno mnogo znaš o ženama! - Rijen se nasmešila i pogledala ga ispod oka. - Kladim se da su ti sestre otvarale svoja srca, a ujedno su te najverovatnije i razmazile. - Naravno da su me razmazile i na tome sam im veoma zahvalan. Razmažen sam do srži! - a osmeh mu je postao širok. Draga moja, o ženskoj duši znam mnogo! - i neprimetno joj se približio. - Mora da je u vašoj kući bilo veoma zabavno i veselo - u trenutku licem joj je preletela seta. - Meri je rođena prva, a mi smo rođeni jedno za drugim. - Da li se viđaš sa sestrama? Ne tako često. Najviše se viđam sa Fani, a ostale su takođe udate. Lara i Edrijen žive u Americi dok Meri živi s mužem na ostrvu Aran. Možemo da ih posetimo ako budeš želela. Moj brod ti je uvek na

-

raspolaganju. A, šta je sa tobom Rijen? -

Ne razumem!?

Između njih vazduh je bio ispunjen s milion magnetnih čestica, a Rijen je uzaludno pokušavala da skrene pogled s Martinovog upitnog lica. Međutim, kada je shvatila da joj to ne polazi za rukom, obuzela ju je jeza. Osetila je u trenutku da se kao slobodna životinja našla u zamci i instiktivno je podigla ruku i stavila je na grudi da bi zaustavila snažne otkucaje srca. Blago je pocrvenela, i na trenutak je počela da gubi dah. Martin ju je netremice posmatrao i sasvim smirenog lica nagnuo se prema njoj. - Rijen - kao da je pokušao ponovo da je dozove u ovdašnji svet, jer njen pogled je ponovo odlutao negde u daljinu. - Da Ii si raspoložena za jedan ples - tiho je upitao, gledajući je pravo u oči. Hipnotisana trenutkom samo je klimnula glavom i lagano je ustala. Martin je uzeo u naručje i počeli su da se njišu u ritmu muzike.

-20-

Pompea

Prigrlio je jače k sebi i uzeo je njenu ruku u svoju, naslonivši je na svoje tople grudi. Rijen je osetila otkucaje njegovog srca i čvrste mišiće, pod tankom tkaninom košulje, kako drhte i blago se grče. Zanesena nežnošću naslonila je lice na njegova prsa i prepustila se njegovim rukama da je vode. Odsutni, tela su im se dodirivala i u trenutku njene butine su se našle pripijene uz njegove. Topli talasi su strujali njihovim telima, a lagani trnci su ispunili svaku ćeliju Rijeninog bića. Srce joj je ubrzano tuklo i na trenutke je ostajala bez daha. Još više se pripiia uz Martina i zanesena uživala u svakom njegovom dodiru. Uzbuđenje i neka nepoznata želja se budila u njoj i na trenutak je osetila da joj titra svaki mišić na telu, a kolena lagano klecaju. Snažno rukama je obgrlila Martina oko vrata u nadi da je noge neće odati. Mnogo puta, pa i večeras se pitala: Kakva je to moć u Martinu 0 ’Gilanu? - Hoćeš li da odemo do plaže, nadam se da niko neće primetiti da nas nema - tiho je prošaputao. Rijen je podigla glavu i svoj zamagljen pogled je zadržala na njegovim tamnomodrim očima. Uspela je samo da klimne glavom i još više se privila uz njega. Kao dva lopova neprimetno, Rijen i Martin, su se iskrali i napustili zabavu, koja je bila na vrhuncu slavlja. * Noć je bila vedra i veoma topla. Mesec se izdigao iznad okeana, a hiljade zvezda prekrile su severno nebo. Martin je seo na još uvek topao pesak i držao ruke na kolenima. Netremice i sjajnog pogleda gledao je u Rijen, koja je naslonjena na stenu, ličila na porcelansku lutku, koja je pri naglom dodiru mogla da se raspukne u hiljadu komada. Martin je ustao i stao pored nje. Svojim nežnim prstima, obuhvatio je njeno

-21-

Pompea

lice i okrenuo ga ka sebi. Dugo ju je gledao i sasvim polako spustio je lagani poljubac na njene vlažne usne. Ona se vidno stresla i naglo je ustuknula od njega, naslonivši se leđima na stenu. Zelene oči bile su širom otvorene, sjajne i duboke. Isprekidano je disala. - Smetam li ili me se bojiš? - tiho je prošaputao pored njenog uha. Zašto bežiš od mene? Ponovo se stresla, dok se milion trnaca sjurilo niz njenu kičmu. - Ne, ne bojim te se i nigde ne bežim, ali ovo... Ovo je sve tako brzo... - Veoma brzo za mene tiho je rekla. - Rijen, da li postoji neko u tvom životu? Ne bih voleo da neko traži od mene neko objašnjenje, što sam sa tobom u mraku i na pustoj plaži? Raširenih očiju pogledala je Martina i iznenada je naglo pogled skrenula u stranu. ’’Ovaj muškarac nije kao ostali. Ne! Ne!”, brujalo joj je u glavi "Ako mu dopustim da mi se suviše približi, mogao bi da me razori. Suviše je mlad, možda i nezreo. Ne! Ne! Mogao bi da me povredi, a to mi ne treba. Bolje bi bilo da na vreme sve prekinem. Ipak mislim da je ovaj moj zanos jedna potpuna glupost!” - Rijen, ja čekam? - rekao je tiho, dok mu je glas blago podrhtavao. - Martine, ti si divan mladić... Rijen, ja znam da sam divan mladić, ali mi nisi odgovorila!? - blago je povisio ton. - Čujem te, sasvim dobro te čujem! - podigla je ruke u odbranu i na trenutak ih je stavila na uši. - Molim te, Martine, nemoj samo da vičeš odmahnula je rukom. Nikada se ponovo neću udati rekla je tiho. - Dobro, neću da vičem. Oprosti! digao je ruke uvis u znak predaje. Rijen, ja te ne prosim? Samo sam te pitao da li postoji neko u tvom životu? - lice mu se u momentu zgrčilo. Njegove modre oči bile su tamne i duboke, a pogled je bio leden. - Ne, ne postoji niko u mom životu. Samo... -

-22-

Pompea

Samo se nećeš nikada više udavati! - sarkastičnim glasom je rekao. Ko je bio prvi? - na trenutak glas mu je postao oštar. - Fenton Vilborou - tiho je prošaputala. - Ko? Nisam te čuo? Budi malo glasnija! - Fenton Vilborou - rekla je glasnije. -

On? - podigao je obrvu. - Pročitao sam negde da je poginuo. - Vidiš, na njegovu sreću veoma je živ - na trenutak kao da se probudila iz nekog mrtvila. -

-

Neka njegova dela su mi poznata. Znam da je dobar vajar, ali nisam

čuo da nešto nije u redu sa njegovim mentalnim zdravljem i rukom pokazao na glavu. On je lud kada te je pustio da odeš - rekao je i namrštio se. - Da li ću ikada saznati šta se dogodilo? Rijen se samo okrenula i nije imala snage da mu bilo šta odgovori. Martin joj je lagano prišao i polako je okrenuo k sebi. Uhvatio je za njenu nežnu ruku, koja je bila potpuno hladna. Čvrsto ju je držao za ruku. Martine! - podigla je svoje lice i zagledala se u njegove trenutno hladne oči. - Moram da budem slobodna, jer drugačije.... - Imaš slobodu, ali zapamti ujedno i u svakom trenutku imaš i mene - rekao je tiho i ispružio ruku prema njoj, a oči su mu najednom postale tamne, duboke i tople. -

Rijen je podigla glavu i gledala ga preplašeno i bolno svojim tamnozelenim očima. Lagano rukom je prešao preko njenog glatkog obraza i nastavio je. - Nisam siguran kako treba da se ponašam. Moja ruka može da ti znači pomoć... Zaštitu... Odbranu - rekao je, dok su mu ruke počivale na njenim golim ramenima. - Ovo je sasvim neuobičajeno, ali kao da su meseci prošli od našeg prvog susreta. Treba da znaš nešto, Rijen. Kad sam te ugledao prvi put tamo na trgu, bila si tako bespomoćna, kao dete, koje se tog trenutka izgubilo. U tom momentu osetio sam da pripadamo jedno drugom. Da li i ti to osećaš?

-23-

Pompea

Ona je nemo klimnula glavom. - Šta želiš da učinim? - pitao je tiho, dok mu je glas bio pun nežnosti. - Martine, mislila sam da ću uspeti da umaknem - rekla je osmehnuvši se. - Nećeš. Kao što ni ja neću - glas mu je bio promukao. Nisam sigurna... Približio je svoje lice njenom, gledajući je sve vreme pravo u oči, dah mu je bio isprekidan, a telo napeto. Rijenine oči bile su širom otvorene -

i davale su pristanak, i već sledećeg trenutka mogla je da oseti Martinov topao dah na svojim obrazima i meke i tople usne kako lagano klize, tražeći njene sočne. Martinov poljubac bio je nežan i izazovan. Shvatila je da se nikada nije osećala tako čudno, tako uzbuđeno i u isti mah uplašeno kao tog trenutka. Nije bila spremna da prihvati njegovu nežnost i njegov poljubac, ali bilo je to očaravajuće i nekako preteće istovremeno. Zatim su se Martinove ruke obavile oko njenog tela i on ju je privukao sasvim blizu. Sledeći poljubac bio je žestok, razarajući, pun uzimanja i davanja. Kolena su joj klecala, a toplo uzbuđenje se polako razlivalo njenim telom. Zanesena ljubila ga je sa mnogo strasti, a rukama ga je privlačila bliže k sebi. Na trenutak kao da je čula eksploziju u glavi, i naglo se odvojila od njega. Naslonila se na stenu teško dišući. Bila je previše preplašena trenutka, i svega onog što se za nju munjevitom brzinom odvijalo. - Martine... Ja... Umorna sam - prošaputala je jedva čujnim glasom, dok joj je od uzbuđenja titrao svaki nerv na telu, a ruke su lagano podrhtavale. ’’Bože, nisam uplašena od Martina, ne od njega... Šta mi se dešava? ”, pitala se očajnički, želeći da dozna. ”Ne, ne bojim se njegovih osećanja, u stvari plašim se same sebe”, u trenutku joj je proletelo glavom.

-24-

Pompea

Bila je zbunjena i nije znala šta i gde dalje. Martin je duboko disao i besno se okrenuo ka moru i duboko uzdahnuo. U daljini na samoj pučini, ugledao je crvena i zelena svetla ribarskih brodića, koji su se Ijuljuškali na talasima. Osetivši njen pogled na sebi, privučen poput magneta, ponovo ju je pogledao i video u njenim zelenim očima isprepletenu, strah i bol. - Dobro, vodim te kući - rekao je pomirljivo. * Jutro je odavno svanulo. Sunce je prosulo svoje tople zrake po sobi, a Rijen je i dalje ležala na stomaku, zatvorenih očiju. Konačno se nervozno uspravila u krevetu. Umornog pogleda prešla je po spavaćoj sobi. Misli su joj bile u blagom košmaru. Videla je živo Martinov lik i njegove duge prste kako joj miluju usne i lice. Osetila je njegove meke i tople usne na svojima, dok joj je zaželeo laku noć, pred vratima baštenske kućice. Bila je pomalo zbunjena zbog njegovog ponašanja, ali još više, bila je šokirana zbog svog. Nemir, je postajao sve jači kada je u nozdrvama osetila sasvim živo miris njegovog parfema pomešanog sa mirisom njegove kože. U glavi joj se blago zavrtelo, a rukama je snažno stisnula jastuk. Pitala se po ko zna koji put, kako se dogodilo da se zainteresuje za čoveka koga je tek srela. ”Ne, ne smem da razmišljam tako”, vrištalo joj je u glavi. ”Ne! Ne smem da dozvolim da se ta osećanja razvijaju u tom pravcu”. Razum ju je opominjao. "Bože, ne smem da dozvolim da me ponovo neko povredi”. Umorna od previranja misli u glavi, nervozno je ustala iz kreveta, bledog lica i tamnih podočnjaka. Pogledala se u ogledalo i videla oči

-25-

Pompea

koje gore, kao u neke šiparice. Osećala je napetost i mladalačko uzbuđenje, koje je Martin probudio u njoj. Iz misli ju je prenulo glasno zvrjanje telefona i duboko je uzdahnula. - Da? - glas joj je bio čudan i promukao. - Zar sam te probudila? - upitala je majka veselo. Osam sati je i pomislila sam da si budna. Sinoć si legla dosta rano!? ”Da, legla sam rano, ali nisam mogla da zaspim sve do same zore”, pomislila je Rijen sa gorčinom. Mama, ti me špijuniraš - pokušala je da se veselo nasmeje. - Pobogu, dete! Uozbilji se. Slučajno sam sinoć videla Martina i tebe kada te je dopratio kući - rekla je gospođa Finigen. Mogu ti reći da je veoma fin mladić. No, da li hoćeš da doručkuješ i kakvi su ti planovi? - Da, mama veoma sam preplašena, baš zbog toga što je i previše fin. -

Pošto umirem od gladi, stižem! - Onda požuri! Tata i ja želimo malo da budemo s tobom pre nego što krenemo za Dablin. -

Šta ćete u Dablinu? Tata ima skupštinu, a ja moram da završim neke poslove pre

festivala. - Da! Potpuno sam zaboravila na festival! Uh! Trebalo bi i ja da odem do Dablina i da ponesem nekoliko slika kolegi Džonatanu Rendalu, za njegovu galeriju. Vidimo se! - veselo je rekla i spustila slušalicu. Pošla je u kupatilo i na brzinu se istuširala, obukla beli šorts, crvenu košulju kratkih rukava i bele patike, a kosu je skupila šnalama u punđu. Ispod očiju nanela je malo korektora za podočnjake i istrčala u dvorište. - Konačno si stigla - rekao je otac i sklopio je jutarnje novine. - Ma niste morali mene da čekate? Mogli ste slobodno da doručkujete? - Rijen! - pogledao ju je malo prekorno. Mislim da si zaboravila na naša predivna jutra, koja smo provodili uz trpezu...

-26-

Pompea

Da, tata u pravu si. Sve što je bilo lepo, jednostavno sam zaboravila. Oprosti! - Ne zameram ti! i nežno je pomilovao po licu. - Sinoć si rano stigla sa zabave!? - Da, vratili smo se pre ponoći. Bili smo na rođendanu Martinovog sestrića. -

Oni su veoma fina porodica. Roditelji su trenutno u poseti kod ćerke u Americi. Martin je najmlađe dete O’Gilanovih, koliko se sećam. Sve u svemu oni su porodica za primer i Martin mi se veoma dopada. Deluje veoma zrelo - rekao je gospodin Finigen. - Hajde, jedite - Rijen se šeretski nasmejala. - Ako ovako nastavimo nikada nećete krenuti za Dablin, a o Martinu ćemo pričati sutra rekla je veselo. -

Privučena lepim i prijatnim jutrom, izašla je u baštu. Vazduh je mamio mirisom brojnog cveća, a blagi jutarnji povetarac donosio je miris mora. Duboko je uzdahnula i zamišljeno je sela na jednu klupu. Zagledala se u grm raznobojnog cveća. Doručak sa roditeljima je prošao u prijatnoj atmosferi. Užurbano su otišli u Dablin, a ona se prihvatila kućnih poslova. ’’Kako je ovde sve lepo... ”. Glasno je vrisnula kada je osetila vrelu Martinovu ruku na svom ramenu. - Ja sam. Nemaš čega da se bojiš - rekao je tiho sa osmehom na licu. - Martine, prikradaš se kao Indijanac! - Ja sam nevidljivi čovek i dalje se smejao. Došao sam da te vidim i da te pitam kako si? - Pa vidiš - malo je zastala - Dobro sam. Zagledao se u njene zelene oči i svojim ispitivačkim pogledom prelazio preko njenog lica. - Hm, ne bih rekao da si sasvim dobro. - Zašto?

-27-

Pompea

Pa vidim da nisi dobro spavala. Pitam se da li sam razlog tvoje nesanice ja ili je nešto drugo. - Martine, veoma si samouveren. Nisam mogla da spavam, bila je vrućina - tiho je rekla dok je pogled skrenula u stranu. - Pa i ja nisam mogao da spavam. Samo razlog moje nesanice bila si ti, a ne vrućina - rukom ju je uzeo za bradu i prisilio je da ga pogleda. -

- Nisam mogao da spavam zbog tvojih očiju, usana, kose... - lice mu se približavalo njenom. Rijen se naglo otrgla i ustala. Odmakla se od njega nekoliko koraka i duboko je disala. Osetila je uzbuđenje, koje se polako pelo iz stomaka i zahvatalo čitavo njeno telo. Šta te plaši Rijen? - rekao je tiho i uzeo je za ruku, a lagani drhtaji potresali su njeno telo. -

Martine, plašim se onoga što dolazi. Možda ću biti manje interesantna ako ti kažem. Ja ne spavam sa svakim! - oštro je odgovorila. - Ko je uopšte to pominjao? - Martin je žustro odmahnuo rukom. -

-

Ti dobro znaš na šta mislim. Da, dobro znam šta misliš! - Mirno je odgovorio. - Naravno, palo

mi je na pamet da naša veza postane intimnija, moram da priznam. Ne bih te izbacio, ako bih te našao u svom krevetu. - Za ime boga, Martine! Molim te, budi ozbiljan! Ne šali se sa mnom - Rijen je istog momenta pocrvenela kao devojčurak. - Misliš da sam bio neozbiljan - uzeo je njeno lice u svoje šake i pogledao je pravo u oči. - Rijen Finigen, ja sam veoma ozbiljan čovek i veoma ozbiljno mislim ono što govorim. Lepo sam ti rekao da me privlačiš od prvog trenutka kada sam te ugledao. Želeo bih iznad svega da vodim Ijubav s tobom i da provedemo noć zajedno, ali neću to učiniti sve dok ti to ne poželiš. Nadam se da si me razumela! Zar ne? Ona je htela nešto da mu kaže, ali Martin je stavio prst na njene usne. - Nije potrebno da mi objašnjavaš, Rijen. Razumem te mnogo bolje

-28-

Pompea

nego što ti misliš. Znam da nisi spremna za novu vezu. Tek smo se upoznali. Možda sam ja pogrešio, jer su moja osećanja preduhitrila tvoja - rekao je i zastao malo i posle nekoliko trenutaka razmišljanja, nastavio je. - Ne mogu da ti obećam da te neću želeti, da neću žudeti za tvojim mekim i Izazovnim usnama ili da te dotaknem, ali samo te molim da mi veruješ. To je jedino za sada što tražim od tebe uzdahnuo je duboko, pogledao je i naglo je pustio. - Rijen, tu sam i pokazao je rukom u pravcu luke. - Tamo me potraži, ako me budeš još želela. Okrenuo se i otišao niz ulicu. Ostala je da stoji u vrtu, ukočenog pogleda, a u grudima je osetila jaku bol i tugu, koje su joj razdirale dušu. Oči su joj se napunile suzama, okrenula se i utrčala u svoju baštensku kućicu. Vrtela se po sobi. Mučile su je nemoć i prošlost. Mahinalno je postavila platno na štafelaj, nacedila boje na paletu i počela da slika. Grozničavo je nanosila boju, dok je neka nevidljiva sila vodila liniju njenih pokreta. Ruke je brisala o košulju, šorts, gde god je stigla. Najzad, slika je bila završena. Iscrpljena, bacila se na krevet i od umora i bola u telu, zaspala je tek pred zoru. Probudila ju je neka čudna vrućina. Potpuno ošamućena odvukla se do kupatila i začuđeno je gledala u svoju prljavu odeću. Pustila je jak mlaz hladne vode da joj teče po licu i polako je dolazila k sebi. Izašla je Ispod tuša I sa strahom prišla je slici koju je slikala u transu. Raširenih očiju gledala je u naslikano platno. Iza isprekidanih Unija nazirao se njen lik izmučen, iskidan bolom i dugogodišnjom patnjom. Blago se stresla setivši se svega. ’’Bože! Ova slika je proistekla iz dubine ranjene duše”, i u trenutku se

-29-

Pompea

uplašila onog što je videla. Hitrog pokreta zgrabila je s kreveta svoju tanku, čipkanu spavaćicu i prebacila je preko slike. Niz lice su joj tekle suze, a u duši je osećala neko olakšanje. Nakon hladnog tuša, došlo je otrežnjenje i buđenje iz nekog transa. Mokre kose, umotana u peškir sela je na ivicu kreveta i gledala u prekriveno naslikano platno, ali nije bila srećna. U grudima ju je nešto pritiskalo i osećala je da joj nešto nedostaje. Naglo je ustala i iz ormara je mahinalno izvadila garderobu, na brzinu se obukla i izletela iz kuće. * Skoro trčeći, Rijen je išla uskim ulicama Golveja i kada je došla do trga zastala je na trenutak da bi došla do daha. Podigla je pogled i u daljini je osmotrila luku, i brodove u njoj, koji su se blago njihali uz maestral. Pogledom je tražila Martinovu brodicu. Kada ga je ugledala, oči su joj se zasuzile, a srce je počelo da udara ubrzano i jače. U daljini je prepoznala njegovu visoku i vitku figuru i tamnu kosu koja je lepršala na vetru. Ubrzala je korak i potpuno zadihana došla do ivice doka, netremice posmatrajući Martina, kako vešto slaže kanape u spremište broda. Osetivši nečije oči kako klize po njegovom telu, lagano je podigao pogled i susreo se sa Rijeninim očima, koje su sijale kao dve žeravice, na bledom i upalom licu. Martin se nesvesno osmehnuo i samo joj je pružio ruku koju je ona nvesrdno prihvatila. Lagano je uskočila na brod i našla se u njegovorn čvrstom zagrljaju. Gledao je njeno lice nekoliko trenutaka i naglo je pustio iz ruku. Hitro je otišao do komandnog mosta, pokrenuo motore, koji su snažno zabrujali, a onda su napustili luku. Početak dana je bio sunčan. Lagani vetar je duvao sa okeana. Rijen je

-30-

Pompea

sedela opušteno na drvenoj klupi, sklupčana i zagledana u more, koje je iz minuta u minut bivalo sve uzburkanije. Penušalo se, a talasi su se svakog trenutka povećavali i bivali sve veći. U jednom trenutku kao da se vratila u sadašnjost, podigla je pogled sa morske površine i zadržala ga na sivim i tamnim oblacima, koji su neverovatnom brzinom stizali sa severa. Rijen je i dalje opčinjeno sedela i posmatrala kapljice mora kako se silovito raspršuju o bokove broda. Na trenutak se uznemirila i sa strahom u očima bacila je pogled ka Martinovom licu. On je posve mirno stajao i svojim snažnim rukama okretao točak kormila, čas levo, čas desno. U svakom trenutku talasi su se povećavali i sve je teže bilo upravljati brodom. Vetar je sve snažnije duvao i podizao vodu, koja je jako zapljuskivala palubu. Nemirno more se u potpunosti uskomešalo, a brod se propinjao i ponirao u talase. Nekoliko snažnih talasa se raspršilo o ivicu broda, a sitne kapljice vode su pokvasile Rijen. Zbunjena, ustala je sa svog mesta, i teturajući se ušla je kod Martina ispod komandnog mosta. Odeća joj je bila vlažna, a kosa mokra prekrivena sitnim kapljicama mora poput rose. - Evo sada imaš priliku da osetiš čari uzburkanog mora - pogledao ju je na trenutak. Plašiš li se? Ne! Ali ne vidim čar u ovolikim talasima! - usiljeno se nasmešila, dok joj je brada blago podrhtavala. - To ti je kao kad voziš formulu jedan, ali ti to ne možeš da razumeš odmahnuo je rukom i nasmejao se srdačno. Vidim da ti je hladno! Sva si mokra!? - Da - rekla je Rijen tiho. - Nikada nisam doživela ovakvo nevreme na moru. - Dole, u jednoj kabini, naći ćeš suvu odeću. Odaberi nešto za sebe, a molio bih te da meni doneseš nešto toplo da obučem. Hladno mi je - i rukom je protrljao svoja obnažena ramena. -

-31-

Pompea

Pažljivo, Rijen je silazila niz stepenice dok je Martin ostao mirno da stoji za kormilom, a vetar je sve jače duvao i ogromni talasi su se prelivali preko palube. Brod se propinjao i spuštao, a olujni vetar je podizao vodenu prašinu, koja je bila u momentima gusta i neprovidna kao magla. Rijen se našla u potpalublju broda i zadivljeno je zastala. Bila je u velikom salonu, sa malenim prozorima. Prostorija je bila urađena od mahagoni drveta. Desno od ulaza nalazile su se klupe presvučene bordo napa kožom, poredane u polukrug sa masivnim stolom u sredini. Levo od salona nalazila se veoma moderno opremljena kuhinja. Rijen je bila zadivljena sjajem drveta i mekoćom klupa. Kao u transu krenula je napred i ušla u mali hodnik, odakle su se levo i desno nalazile dve manje kabine sa po jednim ležajem. Sasvim napred iz omanjeg hola ušla je u pramac broda, i našla se u spavaćoj sobi. Rijen je bila fascinirana lepotom enterijera i bila je pomalo začuđena, jer zbog svoje luksuzne opreme, brod je pre izgledao kao moderna jahta, nego kao ribarski brodić. Stidljivo je otvarala ormare i naposletku pronašla kariranu jaknu, izbledelu teksas košulju i jedne Martinove farmerke za sebe, a za Martina je odabrala mornarski debeo teget džemper Nevreme se sve više povećavalo i Rijen je s vremena na vreme gubila ravnotežu i tlo pod nogama. S velikim naporom uspela je da se popne uz nekoliko stepenika i da Martinu doda džemper - Pomozi mi da ga navučem, ne mogu sam. Ne smem da pustim kormilo - rekao je tiho. Pomogla mu je da obuče džemper i dok je more besnelo, a brod se propinjao po talasima, kao dečja igračka našla se u njegovom čvrstom zagrljaju. Podigla je glavu i pogledala u njegove tamne oči. Ništa nije rekla, samo je znala u tom trenutku da se ne plaši. Prebacila je svoje ruke oko njegovog struka i naslonila glavu na njegove grudi, dok su

-32-

Pompea

snažne mašine brujale i terale brod kroz vodenu maglu, od kiše i talasa. Rijen nije bila svesna kada je bes oluje oslabio, a razbesneli morski talasi su počeli da se smiruju. Nije prošlo dugo, a sunce je izašlo iza surih oblaka, i more se polako umirilo. - Sve je prošlo, nadam se da se nisi uplašila. - Kada sam sa tobom, nije me strah - rekla je tiho. Martin se sa nevericom udaljio od nje i pogledao je čudno. Samo se blago nasmešio i stegao je jače u zagrljaj. * Brod je usidrio u jednoj uvali koja je u dnu samog zaliva imala plažu od belog oblutka, a u daljini se nazirao crveni krov usamljene kuće. - Ovde smo bezbedni, sačekaćemo da se vreme stiša, pa ćemo da se vratimo nazad. Mislio sam da se odvezemo do moje sestre, ali bilo me je strah da se previše ne uplašiš. Ne! Rekla sam ti da se ne plašim. More je mirno i mogli smo da otplovimo do Meri. Da li se tako zove tvoja najstarija sestra? -

Da, tako se zove, ali mislim da je dosta kasno, jedino ako želiš možemo da se vratimo nazad u Goivej. - Ne, ne želim da se vraćam nazad u grad, ovde je predivno samo ti si loš domaćin - prekorno ga je pogledala dok joj je na licu titrao zagonetan osmeh. - Zašto sam loš domaćin, držim se našeg dogovora... -

-

Nisam mislila o tome, već, čoveče, umirem... Umireš za mnom? Ma ne - i lice joj je ozario osmeh. Umirem od gladi... Za mnom! Martine, uozbilji se -

smejala se glasno. Gladna sam kao vuk.

-33-

Pompea

Nisam jela od juče ujutro - rekla je veselo. - A ja jadan, kako sam zaostao. Taman sam se ponadao da umireš za mnom, a ona je samo gladna - sada je njegovo lice postalo opušteno i mirno i krasio ga je osmeh koji je otkrio nisku belih zuba, koji se nisu videli od brade. - Oprosti, sada ću spremiti lep i bogat obrok - okrenuo se i sišao u kuhinju. Ona je ostala na palubi gledajući u nebo, koje se konačno razvedravalo. - Posle možemo da izađemo na kopno da posmatraš okoliš. Važi!? doviknuo je. - Važi! Martin je u kuhinji užurbano pripremao obilnu večeru, a Rijen je i dalje sedela na palubi i posmatraia mirnu vodu i okolna brda. Sivi oblaci su se razišli i lagano dnevna svetlost je jenjavala i prepuštala mesto vedroj i prohladnoj noči. S mora je duvao lagani noćni vetar, a slabašni talasi su se razbijali o bok čeličnog broda. Zvezde su prekrile nebo, a more je svetlucalo na mesečini, i prelivalo se u bezbroj zlatnih tonova. Okolinom je vladala potpuna tišina i samo s vremena na vreme, čuo se huk sove i cvrkut ptica, koje su odlazile na počinak. Tama je zahvatala krajolik i samo bleda mesečeva svetlost se rasula po morskoj površini. Očarana lepotom i tišinom, Rijen je duboko uzdahnula i setila se Martina, koji je spremao jelo. Ustala je, oslonila se o dovratak salona i pogledala u njega, koji je zadubljeno i užurbano pekao meso i sekao hleb. - Da li ti je potrebna pomoć? - upitala ga je pomalo odsutno. - Potrebna mi je pomoć kada sam u kuhinji - nasmešio se i podigao ruke bespomoćno. Ne mogu da stignem da uradim sve. Hoćeš II da mi pomogneš? - Šta želiš da uradim? - Pripremi salatu, dok ja završim meso, skoro je pečeno pokazao je

-34-

Pompea

rukom prema frižideru. Mislim da ima nekoliko paradajza, krastavaca, a možda u kutiji ima i sira. Pogledaj, snađi se! - Ne brini, snaćiću se već nekako otvorila je frižider i sa radoznalošću preturala po njegovom sadržaju. - Da li bi želela da večeramo ovde ili napolju? - Martin je prekinuo tok njenih misli. Dobro je i ovde, napolju je zahladnelo i oseća se vlaga - hitro je odgovorila. ”Oh! Kada bi večerali napolju, možda bih pod uticajem vina i mesečine uradila nešto, što još nisam spremna da učinim”, proletelo joj je kroz glavu. Misli su joj bile u pravom haosu, uskomešane od lepote večeri i Martinove pojave. -

U frižideru je našla bocu dobrog francuskog crnog vina i spremila je obilnu salatu. Sto u salonu je ukrasila svećama, sela je i čekala Martina da završi sa pečenjem mesa. Večerali su u tišini. Rijen je bila odsutna i borila se sa svojim mislima, a Martin je ćutao i nije želeo da smeta. -

Kako ti se sviđa hrana? - konačno je Martin prekinuo tišinu. Da li mogu da budem iskrena? Samo izvoli - pogledao je i podigao obrvu, čekajući njen odgovor.

Sve je savršeno, a pojela bih i to poslednje parče mesa, samo me je sramota - spustila je pogled i blago pocrvenela. - Uzmi ga. Iskreno rečeno, nikada nisam video neku damu da toliko uživa u jelu - rekao je Martin smejući se. - Eto, sada si je upoznao. Jednostavno volim da jedem. - Samo hranu!? Ili sve ostalo što ti se nađe na putu? - upitao je Martin šaljivo. Njeno lice u momentu je poprimilo purpurnu boju i, uzbuđena, samo je spustila pogled. - Martine, volim samo da jedem, isključivo hranu rekla je tiho, dok joj -

-35-

Pompea

je glas blago podrhtavao. Posle večere udruženim snagama su pospremili sudove i konačno su seli u gumeni čamac i prebacili se na obalu. Martin je prvi iskočio iz čamca i pažljivo ga navukao na šljunak, koji je zašuštao pod njihovim nogama. Držeći se za ruke, pošli su u pravcu kuće, koja je bila osvetljena, samo spolja. Obišli su oko kuće, ali žaluzine su bile spuštene i u njoj nije bilo stanara. Udaljili su se. Pošli su uzanim puteljkom da se penju ka blagom uzvišenju. Martin je išao prvi, dok ga je Rijen pratila u stopu. Peo se strmom stazom kao panter, gipka i hitra koraka. S vremena na vreme je zastajao da bi pomagao Rijen da pređe ostatak puta. - Gde me vodiš - zadihano ga je upitala. - Videćeš i nećeš zažaliti - nežno se nasmejao. Kada su došli na uzvišenje, pružio se predivan pogled u daljinu. Preko puta njih bilo je neko omanje ostrvo i mali gradić osvetljen, poput novogodišnje jelke. Ulične svetiljke u daljini su svetlele kao hiljadu sitnih lampica u noći. Do njih je dopirao blagi šum talasa, koji su zapljuskivali žalo. Mesec je uspeo da se probije kroz oblake, a more se iskrilo kao bezbroj sitnih svitaca. Vladao je potpuni mir. I na trenutak, čula se tišina. U toj tišini, Rijen je samo čula svoje srce kako ludo tuče i pogledala je u Martina krajičkom oka i privučena magnetnom silom njegovih očiju obavila mu je ruke oko vrata. Sama je potražila njegove tople i meke usne. Martinove usne su željno i gladno klizile po njenim, poigravajući se s njima i upijajući njihov topao dah. Njegovi prsti, upleli su se u njenu dugu i svilenkastu kosu, a zatim su skliznule na njen satenski beo vrat. Ruke su se spuštale naniže i pratile vitku liniju njenog tela. Rijenino teio je zadrhtalo i neka čudna toplina je ispunila njeno biće. iz grla joj se oteo tihi jecaj čežnje i svoje duge prste, zarila je u njegovu gustu crnu kosu. Poljubac je bio sve strasniji, napetost je bila sve veća i rasla

-36-

Pompea

je iz trenutka u trenutak. Zanesenu od strasti, Martin je naglo prestao da je ljubi i odmakao od sebe. Rijen je zatreptala zamagljenih očiju od želje, i kao da se probudila iz dubokog sna magija je nestala. - Rijen... pozvao je tiho, dok je stavio svoj dlan na njeno rame. Ne, Martine! Oprosti! Ovo je bila ludost! - postiđena je sagla glavu. - Pobogu! O ovome sam ti govorio sve vreme! - blago je povisio ton Ovo je magnetna moć naših duša, koje su se na daljinu prepoznale. Ovo je hemija, koju ne možemo da kontrolišemo. Rijen, ovo je neminovnost - malo je zastao. - Ovo nije ludost, niti prolazno osećanje... -

Martine, ovo je samo greška - uzviknula je i otrgla se iz njegovog zagrljaja.

-

- Ne, nije greška! - stegao je za ramena. Zašto nećeš da budemo zajedno? Opusti se. Prepusti se neka nas sudbina vodi - oči su mu svetlele i bile su pune bola a glas dubok. Osećam da nam ne bi uspelo. Znam, takva sam - rekla je i okrenula se od njega. - Otkud znaš kad nisi probala - ponovo je okrenuo k sebi i gledao njene nemirne oči. - Martine, budi ono što si i što voliš da budeš, a ja ne mogu svoj život -

da promenim niti želim - osetila se panika u njenom glasu. - Ko to traži od tebe, ni ja ne želim da se menjam, samo želim da budem s tobom skoro! - vičući je rekao. - Ne i ne! Nemoj da dozvoliš da poželim da se mrzimo - rekla je sada plačnim glasom. - Rijen, dozvoli da nas osećanja nose, da se volimo. Zašto tako nešto lepo želiš da ugušiš? Mislim da si suviše komplikovana da bi bila srećna - rekao je razdražljivo. - Možda - prošaputala je. - Onda nemamo o čemu više da govorimo. Javi mi se kada budeš

-37-

Pompea

znala šta želiš od života - procedio je. Bez neke najave Martin je pošao da se spušta niz strmu zemljanu stazu, a Rijen je nastojala da ga prati i nekoliko puta je skoro pala, ali i pored ljutnje, Martin je uvek bio spreman da je svojim spretnim rukama, vešto u datom momentu uhvati. Popeli su se na brod bez ijedne reči. Rijen je potišteno sedela jedno vreme na palubi i gledala u zvezde, a Martin je sedeo na krmi i ćutao. Oči su mu bile tamne i duboke, a kada je konačno ustala i srela se s njegovim pogledom osetila je laganu jezu i samo se stresla. - Martine, gde mogu da spavam - upitala je bojažljivo. - Možeš gde hoćeš! - rekao je odsečno i ne pogledavši je. - Mislila sam, u kojoj kabini mogu da spavam - ona je tiho ponovila. - Rekao sam, možeš da spavaš gde hoćeš! Rijen se okrenula, ali Martin je ispružio ruku prema njoj i zaustavio je. - Rijen, čekaj. Da li... Da li se ti to bojiš mene? Okrenula se naglo i gledala ga razmišljajući nekoliko trenutaka. Ne, Martine! Više se bojim same sebe - okrenula se i utrčala u salon. -

Izabrala je levu kabinu gde se nalazio jedan krevet. Otišla je do kupatila. Dok se spremala na počinak, gledala je svoje lice u ogledalu. Videla je tamnozelene oči, koje su sijale njoj već zaboravljenim sjajem. Srce je tuklo kao ludo. Duboko je disala i shvatila da je Martin u pravu. Između njih se dogodila hemijska reakcija i sada tu ništa više ne može da se ni oduzme, ni doda. Da, bila je zaljubljena. Pocrvenela je jako, dok joj je grlo bilo suvo, dlanovi mokri, a prsti hladni. Utrčala je u svoju kabinu i htela da zatvori vrata, ali zadržala je Martinova ruka. - Ne zaključavaj ta vrata - rekao je tiho. Njegove oči su u trenutku bile čelično ledene i posmatrale su je

-38-

Pompea

netremice, a ona se blago stresla i okrenula naglo od njega. - Ne, neću - bilo je sve što je rekla, pre nego što je legla u krevet. Bez obzira na to koliko je bila umorna nije mogla odmah da zaspi. Prevrtala se po krevetu, tonula u polusan, ali bila je svesna sve vreme nečeg neprijatnog, nečeg što ju je uznemiravalo. Da li se osećala tako zbog toga što Martin spava u susednoj kabini? Ili što su vrata bila širom otvorena? Razmišljala je grozničavo, pokušavajući sebe da primora da zaspi. Videla je da se u salonu svetio isključilo deset minuta kasnije i tada je utonula u san, ali nakon nekog vremena ponovo se uključilo svetio i Rijen se trgla iz sna. Ležala je u krevetu izvesno vreme i osluškivala napregnuto. Podigla se na laktove i čula neke nejasne šumove. Tada je ustala i obukla košulju, iznervirano je pogledala na svoj časovnik i videla da ie dva sata posle ponoći. Oprezno je provirila iz kabine i videla je Martina kako sedi u salonu i glavu drži u rukama, a svojim modrim očima gleda u jednu tačku. - Martine... prošaputala je tiho pre nego što je ušla. Martin je naglo ustao i prišao. Bio je u izbledelim farmerkama, bos i nag do pojasa. Njegovo bronzano telo presijavalo se na slabašnoj svetlosti i bilo je mokro od znoja. S klupe je zgrabio staru, izbledelu kariranu košulju i obukao je. - Sve je u redu, Rijen, samo mi je žao što sam te probudio. Da li se nešto dogodilo? - Ne, ništa. - Zašto ne spavaš? - ušla je potpuno u prostoriju. Njena kosa je padala niz ramena, a velike zelene oči posmatrale su ga upitno. Rijen je stajala ispred njega i čekala objašnjenje. - Nisam pospan - jednostavno je rekao. Vrati se u krevet, Rijen. -Azašto nisi pospan? - uporno ga je posmatrala i primetila da je izuzetno uznemiren. Zaboga, pa ti se treseš, Martine! Da Ii se osećaš dobro? upitala ga je šapatom. - Da, dobro mi je rekao je mirno. -

-39-

Pompea

-

Ti imaš groznicu! Ne, nemam.

Da li patiš od nesanice? - Ne! - uzviknuo je Martin glasno. - Ne patim od nesanice! - Dobro - pokušala je da mu se nasmeši. - Bilo bi strašno kada bi provodio tako nemirne noći. Da li te muče košmari? -

Molim? - lice mu je prebledelo, a oči su mu još više potamnele. Šta to radiš? - rekao je začuđeno kada je video da odlazi do frižidera i otvara ga.

-

Želim da te izlečim - pogledala ga je i rekla nežno. Izvadila je mleko, nasula ga u lonče i stavila na štednjak da se ugreje. - Rijen obratio se oštrim i nervoznim tonom. - Ne patim od košmara. Bio sam samo uznemiren, želeo sam samo da proverim brod, -

i to je sve. - U redu je, nema potrebe da vičeš i da se nerviraš zbog toga - mirno je nasula toplo mleko u solju. Ja sam stručnjak da lečim ljude od košmara. -

Da li si... da li si i ti patila od toga? - upitao je Martin zbuinjenim

glasom. - Imala sam užasne snove u jednom periodu svog života. Samo tada nikog nije bilo da mi pomogne i da bude pored mene. Hajde, popij mleko. Uključiću TV. Rijen mu je pružila mleko i pokazala na meko kožno sedište da sedne. Prišla je televizoru. - Moraćemo da pronađemo neki program, koji ima nešto zanimljivo ili možda neki dobar stari i pomalo dosadan film? Opa, vidi, super! Čini mi se da je to jedan dobar film iz četrdesetih godina sa Gretom Garbo. Baš nam takav treba. Lepo se nasloni, podigni noge i opusti se - rekla mu je mirno i sela pored njega. - Popij mleko dok se ne ohladi! - Rijen... ja... - Martin je zastao kao da nije znao šta da joj kaže.

-40-

Pompea

Nisam se probudio zbog košmara. Cenim tvoje nastojanje da mi pomogneš, ali... - Ne govori ništa, popij mleko i gledaj film. U ovom filmu Greta glumi švedsku kraljicu, koja se zbog ljubavi odriče prestola. - Ona se odriče prestola zbog Ijubavi? Već mi je bolje - pokušao je da se našali s njom. -

Da li ti je bolje zbog mleka ili Grete Garbo? Mislim da mi je bolje zbog spoznaje da neko zbog Ijubavi napusti

kraljevski tron, ali tvoje prisustvo me smiruje. - Hmmm... - podigla je obrvu i pogledala ga iskosa. Osetio je kako mu se crto lica opuštaju, a mišići na grudima i rukama su bili nešto manje zategnuti. - Zašto si ti imala teške snove? - upitao je tiho. -

Prolazila sam kroz emocionalnu krizu - tiho je rekla. Da li je to bilo zbog Ijubavi? Nešto slično tome. Da li bi ti ostavila kraljevstvo zbog Ijubavi? Svaka žena bi zbog prave Ijubavi ostavila kraljevstvo, u stvari,

Martine, gledaj film i nastoj da se smiriš - rekla je kroz blagi smešak. - Voleo bih da budem tvoj... - stavila mu je prst na usne i prekinula ga usred rečenice. Martine, gledaj film i smiri se! Sedeli su i posmatrali film. Posle izvesnog vremena, Rijen je osetila da su joj kapci teški i da joj se spava. - Šta misliš, da li ćeš moći da zaspiš sada? - upitala ga je pospanim glasom. - Da, biće sve u redu - rekao je mirno. - Onda ću otići da spavam - rekla mu je, ali osetila je neku čudnu želju da ostane pored njega, još malo. Martinovo lice se u potpunosti opustilo i sklopio je oči. Rijen je čula njegovo ravnomerno disanje. Pogledala ga je s mnogo topline i osetila -

-41-

Pompea

da joj je sada mnogo bliži, kada je znala da i on ima ljudske slabosti. Ispružila je ruku i dotakla njegov obraz, a koža mu je bila meka i topla. Martin se pomerio, ali se nije probudio. Pokrila ga je lagano ćebetom i ugasila TV. U polutami nazrela je njegove usne, koje je skrivala mala brada. Polako se sagla i spustila jedan nežan poljubac na njih. * Bilo je tako divno kada sam utonuo u san. Čini mi se da nisam spavao nikada tako dobro Martin se nasmešio dok je ispijao gutljaje tople kafe. - Da li patiš često od košmara? -

Nije to košmar. Ne mogu da ti objasnim šta osećam u tim trenucima, ali... Uostalom, to nije ni bitno. Hvala što si mi pomogla. Rijen je stajala na sredini salona naslonjena o sudoperu i posmatrala

-

Martina. Poželela je da sedne pored njega i sazna nešto više o njegovim osećanjima i o njegovoj ličnosti, koja nije bila jednostavna. Učinila joj se veoma složenom. Ni sama nije znala zašto, ali poželela je da mu pomogne i da ga uteši. Posle doručka, plovili su do luke Golvej. More je bilo mirno, a sunce se probijalo kroz tanane oblake. Nigde ni traga od one jučerašnje oluje. U daljini se nazirao zvonik Golvejske katedrale, koja se nalazila u samom centru grada. Ulice su bile pune ljudi. Grad se odavno probudio, a u luci su se nalazili ukotvljeni ribarski brodici, koji su se rano tog jutra pre svitanja vratili iz ribolova. Ribari su nosili prepune kasete ulovljene ribe, a na obali su ih čekali mali brzi kamioni hladnjače, koje su odnosile jutarnji ulov u najbliže restorane ili fabrike na dalju preradu. - Voleo bih da svaki put pre nego što zaspim, osetim tvoje usne na svojima - zagonetno se smeškao Martin, dok ju je pratio do kuće.

-42-

Pompea

Prstima je prešao po ivici njene brade, pratio liniju njenih punih usana, i spustio nežan poljubac na njih. Duboko je uzdahnuo, okrenuo se i otišao. Rijen i Martin su sledećih dana sve više bili zajedno. Sudbinski privučeni jedno drugome, oni su se našli u nekom začaranom krugu, iz kojeg je ona povremeno, ali bezuspešno želela da izađe, dok je on nastojao da krug oko nje potpuno zatvori. Martin je često nestajao na nekoliko dana, ali ona ga nikada nije pitala gde je bio. Dolazio je kod Rijen i odlazio od nje u razna doba dana i noći. Primala ga je u svoj svet, ali ipak to nije bilo do kraja i otvoreno za njega. Nije se krila u noćnoj tišini kao prvi put, krila se iza svojih zidina, koje je podigla oko sebe. Dani su prolazili, a Martin je sve više čeznuo da vodi Ijubav s njom, ali znao je da mora da se uzdrži, bar još neko vreme. Disciplinovao je svoje ruke, svoje reči, svoje ponašanje. Sanjao je o njoj u snu i na javi. Katkad ne bi mogao da se koncentriše. Posmatrao je njene ruke i želeo da ih oseti na sebi, gledao je kako se smeje i žudeo je svakodnevno za njenim toplim usnama. Čežnjivo i gladno, posmatrao je njeno telo i žarko ga želeo uz svoje. Bila je to vrsta mučenja. Biti s njom, a ne imati je!? Slušati njen glas, njen smeh... Za sve to, bila je potrebna ogromna samokontrola. Svaki njihov dodir u njemu je izazivao pravu erupciju osećanja, a u glavi mu je uvek zvonilo na uzbunu. Njegova odluka da je pusti i da joj da slobodu da bira i da ona bude prva, koja će prići njemu i moliti za dodir, poljubac i milovanja, bivala je sve teža.

* Dani festivala i svetkovine u Dablinu su se u potpunosti približili.

-43-

Pompea

Rijen je užurbano pripremala slike, koje će izložiti u galeriji i dovršavala nekoliko svojih radova. Radila je previše, nekako grozničavo, ali kada bi Martin naišao uvek je pronalazila vremena za njega i uživala u njegovoj priči i društvu. Ponekad se Martin pitao, da li je ona svesna toga da joj je on bio važniji od slikanja. Trudio se da ne bude toliko sebičan i da zloupotrebljava njeno vreme. išli su zajedno u Dablin da pogledaju galeriju u kojoj je trebalo da bude otvorena Rijenina izložba. Bila je to mala galerija u centru grada u pomalo zabačenoj ulici, gde su uglavnom bile galerije. Pogledavši okolo Martin je bio otvoren i dosta kritičan. - Prostor je i suviše mali - rekao je kada su stigli u galeriju Džonatana Rendala. Mala!? Pobogu, Martine, pa koliko ja to imam slika? Pola mi je ostalo u Londonu kod bivšeg muža, a... - rekla je gnevno. - Ne ljuti se, ali mislim da imaš dovoljno radova da ovaj prostor ne -

može da ih primi. Tvoje slike i talenat neće moći da dođu do izražaja. Tvojim slikama treba prostor, bolje reći širina - i značajno ju je pogledao. - Pa... meni je dovoljan - dobro je razumela dvosmislenost njegovih reći, ali durila se kao malo dete. Kako bi bilo da probamo kod Vendersa. Njegova galerija bi ti u potpunosti odgovarala. - Kako!? Svi prostori su već odavno zakupljeni - rekla je žalosno. - Ne, nisu - mirno je rekao. Bio sam kod Nika Vendersa i za svaku sigurnost rezervisao sam njegovu galeriju - mirno je rekao Martin. - Ne mogu da verujem! - glasno je uskliknula i spontano ga zagrlila i poljubila. Martinove ruke su se sklopile oko njenog tela i nastavio je da je nežno i željno ljubi. Prolaznici su ih sa čuđenjem gledali, ali ona naglo se trgla i odvojila od njega. Posmatrala ga je svojim tamnim očima od -

-44-

Pompea

strasti i pocrvenevši samo se naglo okrenula. - Ti si kao zver, Martine! Samo vrebaš priliku - rekla je tiho. Martin je svoje iznenađenje prikrio osmehom. - Zašto se smeješ? uzviknula je glasno i još jače pocrvenela od besa. - Mislio sam da se savršeno prikrivam, da se odlično kontrolišem, mada sam blizu eksplozije, jer te toliko želim. Svojom rukom prešao je lagano preko njene kose i jednim prstom pratio liniju njene brade i usana. Zadržao se na donjoj usni i nežno palcem prešao preko nje, a Rijen je lagano zadrhtala i osetila neverovatnu želju i magnetsku snagu privlačnosti. Podigao je rukom njenu bradu i zagledao se pravo u njene oči. Tako si lepa. Dopusti da te gledam. Ona je zatvorila oči i klimnula glavom. Naglo joj se telo ukočilo, a oči -

su se napunile suzama. - Oh, Ijubavi! Šta ti je uradio? - Ništa - odgovorila je i pogledala ga uplašeno. Reci mi! - Otvori se privukao je u zagrljaj i tople poljupce spuštao po kosi.

-

Seli su na obližnju klupu, koja se nalazila na glavnom trgu. Okolo su se uzdizale katedrale iz šesnaestog veka. Grad je bio svečarski ukrašen, a trg je bio prepun radoznalih ljudi i turista, koji su sa velikom pažnjom slušali i gledali u kolonu mladića, koja je uigranim korakom marširala dok se iz njihovih ruku razlivala predivna i tanana muzika instrumenata. Mladići su na glavama imali zelene berete, kratke sakoe zelene boje od debele čoje, ukrašene zlatnim dugmićima i gajtanima. Rijen je ćutala i duboko je uzdahnula. - Kada sam se udala za Fentona Vilboroua, još na početku nije išlo kako treba, a kako je naš brak odmicao, shvatila sam da je sve bilo

-45-

Pompea

Greška - zastala je i duboko uzdahnula. - Oženio se samnom mnome iz opklade! To mi je rekao jednom, kada je bio isuviše pijan. Nije me voleo, bila sam samo hir njegove sujetne duše - osetila je gorčinu u ustima, dok su joj se krupne suze slivale niz lice. - Ako nešto nije bilo dobro, krivio bi mene. Jednostavno, ja sam bila glavni krivac za njegove loše skulpture i nedostatak inspiracije. Ponekad je bio nasilan i brutalan i plašila sam ga se. Maltretiranje... - glas joj je prešao u šapat. - Podlac - rekao je Martin besno. - Prošlo je sve, ali još uvek čujem kako lupa po vratima moga stana i preti. Znala sam da provodim besane noći u strahu da će provaliti vrata, i kao razjarena zver da će uleti i da me... - duboko je uzdahnula dok su iz grla izieteli bolni jecaji. Pretio mi je preko telefona, presretao me na ulici, pratio me u stopu blagi drhtaji su prošli njenim telom. Nasmešila se tužno. Sada bih ja morala da popijem šolju toplog mleka, jer sve ovo što sam ti ispričala za mene je jedan košmar. Martin ju je nežno zagrlio i poljubio u vlažan obraz. - Ne plači, nije vredan nijedne tvoje suze - rekao je nežno, i podigao je s klupe. Svojim dlanom je obrisao njene suze. Nežno je svojim dodirnuo njene meke i ustreptale usne, i stegao je jako u zagrljaj. - Sada samo treba da misliš na izložbu. Videćeš, sve će biti kako treba. Dan pred izložbu Rijen je bila užasno nervozna. Neprestano je premeštala stvari po kući i na kraju, je sišla u baštu i besciljno šetala. Neki unutrašnji nemir, nije joj davao mira. Ošišala je nekoliko tuja, ali ni tada nije našla mir. Martin je zatekao u kratkom šortsu, kako čisti ribnjak od sitnog opalog lišća i nabujale trave. Pogledavši ga, ona je shvatila da je upravo on uzrok njenoj nervozi i

-46-

Pompea

uljez, koji se kao crv ušunjao u njen branjeni bedem samoće. Pogledao je i prišao joj bez reči, odigao je od zemlje i poneo u baštensku kućicu. Spustio je na veliki otoman, koji se nalazio ispod prozora. Ležala je još nesvesna onog što joj se događa, ali ipak s nekom slutnjom u pogledu. Martin je skinuo svoju košulju i pustio je da padne na pod. Skinuo je sve sa sebe. Rijen ga je nemo posmatrala i povremeno je zatvarala oči. Zatim je došao kod nje, dotakao je njene usne svojim. Poljubio je jedno oko, pa drugo, a onda, dotakao usnama vrh njenog nosa. Njeno lice je poprimilo rumenu boju, a oči su bile tamne i duboke. Vrhom jezika dodirnuo je njene meke i tople usne polako ih ispitujući. Uživao je u njenom predavanju. Dok je nastavio da je ljubi, sasvim polako je legao preko nje. Ležali su priljubljeni jedno uz drugo. Bokovi su se dodirivali dok im je telom strujala ista želja. Martinovo telo, bilo je čvrsto i toplo, a njeno meko, sagoreio od želje, topeći se u njegovom zagrljaju. Čvrsto ga je zagrlila oko vrata i zarila duge prste u njegovu gustu kosu. Vreme kao da je stalo. Svet više nije postojao. Martinove ruke su pratile liniju Rijeninog tela i ona se nesvesno izvijala prema njemu. Polako je skinuo i poslednji delić njene garderobe i pred njim se zabelasala njena meka i satenski glatka put. Grudi su bile čvrste i od strasti nabrekle. Kada ih je Martin lagano dodirnuo, blagi trzaji su potresli čitavo njeno telo, a iz grla joj se oteo čežnjivi uzdah. Mekim usnama polako je prešao preko njenih grudi i spuštao se sve više ka njenom zategnutom stomaku. Zgrčila se od strasti, a onda se ponovo opustila, predajući se daljem uživanju. Zagrlila ga je strasnije i grčevito potražila njegove tople usne. - Bože, koliko te volim - mrmljao je promuklo Martin. Telo joj je gorelo od čežnje. Rijen je milovala njegove bokove i privlačila ga k sebi. Ruke su se

-47-

Pompea

kretale nekontrolisano i požudno, paleći još više razbuktalu strast. Drhtala je nemoćna da dalje potiskuje i sputava neobuzdanu potrebu koju je osećala. Padala je sve dublje u ponor iz kojeg nije bilo povratka. - Oh, Martine - jeknula je željno. Uzavrela tela su skoro bila spojena, njihali su se u ritmu zaneseni, a čežnjiv uzdah preleteo je preko njenih mekih i požudnih usana. Više nije mogla da čeka. Zahvatilo ju je ludo nestrpljenje. -

Martine - izgovorila je njegovo ime poput vapaja. Molim te, pomozi

mi jedva je rekla Rijen, zamagljenog pogleda od strasti, dok su njene reči izazvale u njegovoj glavi bujicu još veće želje. Nastavio je da je miluje, osećajuići kako se ona sve više gubi, a onda ga je zgrabila i izvila se ka njemu ispuštajući krik čežnje. Rijen ga je dočekala željno. Upio se u toplinu njenog tela i svet je nestao. Nastala je tama i bili su izgubljeni u svetu beskrajnih čulnih zadovoljstava.

* Martin je ležao pored Rijen i polako se vraćao u stvarnost. Osećao se divno! Veličanstveno! Neizmerno zadovoljstvo se videlo na njegovom licu. Stavio je ruku na njen ravan stomak i toplo i nežno je pogledao. Njeno lice bilo je blistavo i mirno. Kao da je pronašla spokojstvo i mir. Pogledala ga je još uvek svojim zamagljenim očima i zagnjurila glavu u njegove grudi.

-48-

Pompea

Hej, hej pa nisi dete da bi se stidela - glasno se nasmejao i pogledao je u oči. Rijen je ćutala i samo ga gledala. S poda, pažljivo je podigla svoju košulju i pokrila se njome, a on je bez reči skinuo. - Šta to radiš? - upitao je začuđeno. -

-

Onako. Možda želiš da se pokrijem? Zašto? - zabezeknuto je pogledao. Pa moj bivši muž je uvek tražio da se pokrijem.

Martin je na pomen Fentonovog imena pobledeo i osetio neverovatan gnev. Brzo se međutim, savladao. - Jadna budala - podigao se na lakat i zagledao se u njeno lice. Besneo je zbog nedostataka inspiracije, a inspiracija ma je bila tu pred samim nosem, ali šta se tu može kada je neko slep. Rijen je stidljivo podigla ruku, pomilovala ga po licu i zagledala se u njega. - Ja nikada nisam ništa tako snažno osetila. Bila sam potpuno van sebe. Martin je pročistio grlo i zagledao se u njene sjajne oči, Uh... moramo to ponoviti, i to odmah i poljubio je u vrat. Nastavio je da je miluje, znalački, polako, a ona je osetila kako se ponovo budi luda želja u njoj. -

Martine, ja tek sada sve otkrivam - rekla je posve tiho. - Bože, šta je to on učinio od tebe - nežno je zagrlio i privio još bliže. - Možda sam jednostavno bila... rekla je tiho. - Frigidna! Ti! Nikad! Ili si frigidna ili nisi - uzviknuo je glasno. On je bio samo veliki samoživac - Ijutito je rekao Martin. - Ostani tako, želim da te gledam. Mmmm, poslednjeg čega se sećam bilo je da si me molila da ti pomognem - poljubio je u rame. Zato smatram da si prihvatila moje udvaranje - nasmejao se glasno. Uvek sam pomagao damama u nevolji. Spreman sam da ti pomažem i dalje, ako treba pogledao je šeretski. Samo, treba malo da poradiš i da privučeš moju -

-49-

Pompea

pažnju. Šta misliš o tome? - Sada... Odmah? ~ Draga, mogu da se kladim tako će biti čitave noći. -Ali... - Nema, ali. Bio sam dovoljno strpljiv - prošaputao je muklo. - Želim te, Rijen, samo kad bi znala koliko. Jadni Fenton. Ne zna šta je propustio. - Ja sam... ja sam bila hladna, nisam sigurna da je to samo njegova greška, - Bože, Rijen. On je jedna neznalica - rekao je skoro srdito. - Bila sam neuredna i neljubazna, čak veoma loša domaćica - priznala je stidljivo. - Gospode, pa on se nije oženio kućnom pomoćnicom. Gradila si karijeru, trebalo je da te podrži u tome - zastao je. - Ali očigledno, želeo je samo da ima istovremeno kuvaricu i kućnu pomoćnicu. Žena mu nije bila potrebna. Moraš da shvatiš, ja sam bila žena Fentona Vilboroua. Morala sam da budem u članstvu svih mogućih dobrovoljnih odbora. Trčala sam -

od jednog do drugog ručka, sedela sam sa ljudima, koji su bili skoro duplo stariji od mene, a tada sam imala oko dvadeset i dve godine. Skoro sam pokušala da se setim nekog razgovora, ali to su bile samo prazne i ljubazne priče. Ni dan-danas ne mogu da se setim o čemu smo sve pričali. Sastanci, ručkovi i opšte ludilo... kokteli večere, face i velika imena. To je bio moj posao, - Da li je smatrao da ti je potrebna pomoć!? Ne mogu da verujem da je sve sam uradio u životu? - Rano je ostao bez roditelja i sam se probijao kroz život. Uvek je govorio da je sve postigao u životu svojim samostalnim radom pričala je dok joj se u glasu osećala doza poštovanja. Uvek je bio ambiciozan, a kada smo se venčali bio je petnaest godina stariji od mene. U početku tolika razlika u godinama nije mi nimalo smetala, ali

-50-

Pompea

što je vreme više odmicalo, dolazilo je do sukoba mišljenja, a jaz je svakim danom bivao sve veći. Znao je da kaže da čovek samo samostalnim radom može da postigne mnogo. Vidim, on je sve postigao sopstvenim radom! - gorko se nasmejao. - Da, Rijen, ne budi luda. Da je morao sve sam da obavlja, to što si mi nabrojala, ne bi imao vremena ni da spava, a kamo li da postane poznati vajar. Samo nemoj da ga pravdaš - Martin je povisio ton. - Samo nemoj da vičeš - rekla je tiho. -

Oprosti, ali to je u ovom trenutku bilo jače od mene - uzeo ju je u

naručje i nežno je poljubio. Sve što želim od tebe jeste da podelim ovaj krevet sa tobom i parče hleba da ne bismo umrli od gladi rekao je tiho, dok su mu oči sijale posebnim sjajem. - Ne dolazi u obzir rekla je kroz blagi smešak. -

Hoću da se venčamo. Ne. Moram ostati samo svoja. Uzgred i moj - a jače je stegao u zagrljaj. Nisam tvoja... Draga moja, sada ćemo to odmah da proverimol Da li si spremna? -

Njegove ruke su lagano klizile niz njeno glatko telo i počele da bude u njoj vatru, koja je sve više rasla i poput eksplozije se razlivala čitavim telom. Tokom noći, tu vatru je Martin gasio i ponovo palio, i po ko zna koji put su se vraćali u stvarnost. - Volim te, Rijen. Udaj se za mene - tiho je prošaputao. Rijen je dugo ćutala, a onda je polako odmahnula glavom. Martin je dugo posmatrao njeno lepo izvajano lice. - Da li si dobro? - upitao ju je tiho. Zatvorila je kapke i na usnanna joj se pojavio lagani osmeh. - Da li želiš da odem? - promuklim glasom je rekao. Rijen se namrštila, otvorila svoje krupne zelene oči i pogledala ga. -Ne!

-51-

Pompea

-

Pa šta ćeš uraditi sa mnom? Hm! Da razmislim. Pa jednostavno ću te iskoristiti.

Rijen, ti si u stvari jedna obična varalica! Samo misliš na sebe! Šta će biti sa mnom? Misliš da ću dopustiti da budem tvoj seksualni objekat? - Zar nisi? - Da, jesam, ali želim mnogo više, Udaćeš se za mene? Počela je glasno da se smeje i nežno ga obgrlila oko vrata. -

Za sada se zadovolji samo time što želim da ti budem ljubavnica. - Samo to? - Samo to! Za sada samo to mogu da ti pružim. Uzmi ili ostavi rekla je tiho. Moram da imam svoju slobodu, - imaćeš je! Nisam čudovište! Niko ti je neće uskratiti! -

Vidiš, ali ti želiš da ti ja pripadam. - Rijen, pa i ja tebi bih pripadao - rekao je nežno. imam svoj brod i posao, a ti bi se bavila onim što najviše voliš, a to je slikarstvo. Bilo bi -

šteta da zapostaviš svoj talenat i ne bih dozvolio da budeš zatvorena u svoju kulu samoće. -

Ja volim svoju kulu. To je život kakav volim - rekla je tiho. Moraš da budeš među ljudima i da im veruješ. Ja sam bila savršeno zadovoljna svojim životom, ali ti si upao u

njega. Neplanirano, naravno. Pristala sam da budeš deo tog života, ali nemoj da tražiš više i da ideš dalje. - Rijen, to dalje je za čitav život! - Martine, imala sam jednom već to. Više ga ne želim. Ovako mi je dobro i osećam se sigurno. - Za ime sveta! Napravio je od tebe... - Operisao me je od braka. To mi je uradio! - Mislim da ti je uradio mnogo više. - Martine, shvati jedno. On mi nikada nije pružio ono što si mi ti noćas pružio. To je bilo veličanstveno, nezaboravno. Hvala ti.

-52-

Pompea

Rijen, ne zahvaljuj mi, to je bilo uzajamno. Dali smo jedno drugom mnogo više od zadovoljstva. Bila je to Ijubav. - Šta će biti kad Ijubav prođe... - Zašto bi Ijubav prošla? Ljubav se uzajamno gaji, neguje. Znam, ti strepiš zbog mojih godina? - Pomalo - rekla je tiho i pogledala ga u oči. - Jesam mlađi od tebe, čak mnogo mlađi od tvog bivšeg muža, ali mislim da u meni ima mnogo više zrelostinego što će Fenton ikada -

imati. Ali... - zastao je u momentu dok su mu oči sevale besno. Uhvatio je obema rukama njeno lice i okrenuo ga k sebi, gledao je pravo u oči i nastavio. - Ja sam strpljiv i mogu da čekam. Nigde ne žurim - mirno je rekao. Kao što sam čekao da poželiš da se naša tela spoje, tako ćeš poželeti da se i naši životi ujedine. Martine, tvoja očekivanja nisu realna. - Možda, videćemo - rekao je Martin i uzeo je u naručje. Reci, gde je soba za spavanje, sav sam se ukočio. -

Rijen se glasno smejala dok ju je Martin nosio do njene sobe. Nemoj, Martine, neuredna je - rekla je smejući se. - Baš me briga. Treba mi samo krevet. Kada je spustio na krevet, federi su zaškripali pod njihovom težinom, a ona se glasno smejala, dok je on seo na ivicu kreveta i gledao je -

svojim modrim očima. - Mogu li da ostanem noćas prestao je da se smeje i rekao, veoma ozbiljnog lica. - Volela bih pogledala ga je i dalje joj je titrao osmeh na licu. Kada budem prala posteljinu, zvaću te. - Nema problema. Meni čaršavi nisu ni potrebni nagnuo se nad nju i svojim usnama dotakao njene meke i izazovne usne. - To samo dokazuje da si u početku veoma savitljiv... - rekla je veoma ozbiljno, dok joj je glas zahvatala strast. - Ne, to dokazuje da te volim i da mi druge i sporedne stvari nisu

-53-

Pompea

važne. Važna si mi ti! Samo ti! - gledao je dok mu je pogled lagano poprimao koprenu strasti. Njegove ruke i usne su klizile po njenom telu i svaka uspavana ćelija se ponovo polako budila. U vrtlogu strasti pronalazili su jedno drugo i gladno i žedno, gasili su vatru, koja je zahvatila njihova uzavrela tela. Uzimali su i davali dok skrhani umorom nisu klonuli i našli tako željen mir, jedno drugom u naručju. U toku noći budili bi se i otkrivali jedno drugo, osmehivali se i ljubili, pa ponovo tonuli u san. Jutarnji sunčevi zraci su pali na njihova usnula lica i oni su se istovremeno probudili. - Lepo je probuditi se uz tebe - rekao je Martin, dok je rukom sklanjao pramenove kose s njenog pospanog lica. - I meni se dopada, ali znaj da nećemo živeti zajedno - rekla je tiho. Opet ti! - nasmejao se. Nisam tražio da živimo zajedno! Možda ponekad. Kada noću bude hladno, valjda me nećeš izbaciti da se po kiši i vetru vraćam kući. -

Videćemo! Sve zavisi od tebe kakvim se budeš pokazao! Ako ne budeš dobar - vrisnula je od smeha, kada je Martin celom svojom -

težinom legao preko nje. - Martine! Danas je otvaranje izložbe rekla je panično, izmigoljila se ispod njegovog tela i uletela u kupatilo. Martin je utrčao za njom, pre nego što je ona uspela da zatvori vrata za sobom. Stajali su pripijeni jedno uz drugo dok se topli mlaz vode slivao niz njihova tela. - Oh koliko te želim - rekao je tiho dok joj je svojom rukom prelazio preko meke i tople kože. Rijen, ne pamtim kad mi je bilo ovako lepo rekao je tiho i gledao je nekoliko trenutaka bez reči. Bilo bi dobro da požuriš - rekao je promuklim glasom. Izašao je ispod tuša, uzeo veliki crveni peškir i površno se obrisao. Obmotao ga je oko kukova i ušao u sobu. Seo je na krevet i tek tada na štafelaju je primetio naslikano platno pokrivena čipkanom

-54-

Pompea

spavaćicom. Polako je razotkrio sliku i iznenađeno je ustuknuo. Stajao je pred naslikanim platnom i posmatrao svaki detalj na njemu. U jednom trenutku je duboko uzdahnuo. Nikad još nije video sliku iz koje snažno izbija bol i patnja. Lice mlade žene je bilo umorno i bezlično, a na ramenu je ležala jaka i čvrsta muška ruka. Martin je uzbuđeno seo na krevet, bio je potresen. U trenutku je osetio Rijenine nežne ruke kako ga grle oko vrata. Sedeli su zagrljreni i gledali u sliku. Rijen se podigla na krevet i zagrlila Martinov snažan vrat. - Martine, osnovno pravilo je da ne preturaš po tuđim stvarima, a posebno ako si u toj kući samo gost - rekla je veoma tiho, sa blagim smeškom. - Ovo si ti? - upitao je, dok mu je bolan izraz preleteo preko lica. A ovo sam ja - pokazao je ruku. Da li želiš da me zaštitiš? - Uvek - pogledao je svojim modrim očima. - Od čega? tiho je upitala. - Od... - počeo je, a zatim je pažljivo pogledao i osmehnuo se. Od tebe same. -

* Bila je veoma nervozna i zabrinuta pred otvaranje izložbe. Stajala je u blizini vrata i čekala dolazak prvih gostiju. Razmišljajući tog popodneva šta da obuče, za otvaranje izložbe, Rijen je odlučila da na posetioce ostavi što bolji utisak. Obukla je dugu bordo plišanu suknju, koja se na svetlosti reflektora presijavala, a uska crna i čipkana majica sa rol kragnom, isticala je svu lepotu njenog tena i zelenih očiju. Suknja je bila uska i imala je visoki šlic s leve strane, koji se otvarao

-55-

Pompea

pri svakom pokretu gde su se isticala njena lepa kolena. Obula je crne cipele koje su imale visoku štiklu, a kosu je pustila da pada u sitnim kovrdžama niz leđa. Na uši je stavila srebrne naušnice sa kamenom boje rubina i isti dugi lanac. Lice je našminkala nešto jačom večernjom šminkom. Bila je zadovoljna svojim izgledom. Kada se pogledala ponovo u ogledalo, videla je ženu sjajnih i zadovoljnih očiju. Pomislila je na predhodnu noć i blaga i slatka želja je prostrujala njenim telom. Srce je počelo jače da lupa, a ona je samo duboko uzdahnula. Martin je izgledao veoma elegantno i nesvakidašnje. Odelo je bilo tamnosivkaste boje i na svetlosti se presijavalo. Sako je bio dužeg kroja sa dva reda dugmadi, a reveri su bili oivičeni satenskom trakom. Košulja je bila svetlija od sakoa, i još više je isticala njegov taman ten. Pantalone su bile tamne i veoma modernog kroja. Martin je nosio odelo sa takvom lakoćom, kao da se rodio u njemu. Na nogama je imao cipele po poslednjoj modi. Stajao je sa strane i pažljivo posmatrao zvanice. Posetioci su se divili i zaista cenili ono što je Rijen radila. Pažljivo su razgledali slike, a skoro polovina slika bila je prodata za prvih sat vremena. Mnogi su se raspitivali za njene ranije radove, a neki su odlučili da sačekaju njen novi ciklus. Martin je bio zadovoljan. Negde pred samo zatvaranje izložbe, iznenada u galeriju je ušao Fenton Vilborou sa nekolicinom nepoznatih ljudi. Rijen je bez reči buljila u njega i počela da se trese, a kolena su joj blago podrhtavala i teško je disala. Martin je bio pored nje i zaštitnički je obgrlio oko struka, privukao bliže k sebi, dajući na znanje da je uz nju. Stajao je pored nje i sevao svojim modro-plavim očima. Nastala je neka neprijatna tišina. Fenton je prišao i poljubio je u obraz, ne obazirući se na Martinovo prisustvo. - Mala, mogu ti reći da nisi loša, ali ti umeš mnogo bolje - svojim

-56-

Pompea

svetloplavim očima odmerio ju je drsko od glave do pete. Blago se stresla i zanemela je. To je tako ličilo na njega. Uvek je negirao svako dobro u njoj, a posebno njen slikarski talenat. - Mladiću - zajedljivo je pogledao u Martina, dok mu se podnadulo lice od alkohola iskrivilo u ciničan osmeh. Vidim da se muvaš oko moje žene. Da nije malo matora za tebe? A ti mi ličiš na malu nezrelu devojčicu sa konjskim repom - glasno je rekao dok je žedno ispijao šampanjac. Martin se blago odvojio od Rijen i svojim čeličnim prstima stegao Fentonovu mišicu, čije su oči svetlucale, a obrazi bili sve crveniji. -

Rijen je vaša bivša žena i drago mi je da sam vas konačno upoznao, gospodine Vilborou. Znam da ste poznati vajar, ali meni se čini da ste

-

ipak podlac i ništavilo - stisak oko Fentonove ruke, Martin je pojačao. Molio bih vas da ispijete piće do kraja i polako napustite galeriju, ali što je moguće tiše - rekao je stisnutih zuba. Fenton je pogledao u Martinovo bezizražajno lice i usne nemoćno iskrivio u osmeh. Uspeo je da otrgne ruku iz Martinovog čeličnog stiska i bez reći izveštačenog osmeha konačno se udaljio od njih. Kad je prolazio pored gostiju oko njega je nastao žamor. Nastavio je polako da razgledao slike, glasno se srnejući sa društvom. Nešto je tiho komentarisao, što na svu sreću nije dopiralo do Rijen i najzad su otišli bez pozdrava. Martin je primetio kako je Rijen vidno odahnula. - Da Ii je sve u redu? - upitao je nežno grleći njena drhtava ramena. - Jeste - pogledala ga je pravo u oči. Pitam se kako je samo saznao rekla je sasvim tiho. - Možda je slučajno nabasao. - Možda. Martin je samo klimnuo glavom i nastavio da miluje njena uzdrhtala ramena. - Osećam da je izložba uspela i jedva čekam prve kritike preko lica

-57-

Pompea

mu je prešao smešak, menjajući temu. -I ja - rekla je Rijen nešto vedrijeg tona. - Sutra idemo kod Meri - zagrlio je šapućući joj na uvo. Fani očekuje bebu, pa idemo svi da je iznenadimo. - Divno! rekla je veselo. Nežno ga poljubila. Kada je podigla pogled, srela se sa njegovim tamnoplavim očima, koje su u momentu postale crne i duboke kao more. Skrenula je pogled u stranu i lice prošarano crvenilom. U trenutku srela se sa majčinim i očevim pogledom, punim odobravanja. Gosti su se polako razilazili i žamor je utihnuo. Rijen se umorno spustila u udobno sedište Martinovog dvoseda i osetila je jaku bol u svakom mišiću. U momentu je imala osećaj da joj je svaka koska bila smrvljena. Lagano je zevnula, naslonila glavu na kožno sedište i tog trenutka jedina misao bio je krevet. Čim je stigla kući, počela je da se skida i poput mesečara ne paleći svetio napipala je krevet. Sa olakšanjem se spustila na meke jastuke i pokrila se toplim pokrivačem. Svaki nerv joj je podrhtavao od napetosti. U trenutku se sklupčala. Čula je Martina kako se svlači, zatim je došao i brzo legao pored nje. Obgrlio je njeno hladno i drhtavo telo koje je privukao bliže k sebi. Martin ju je samo nežno držao uz sebe, milujući je kao da je dete. Volim te - rekao je tiho. Zapamti to! - Martine, hvala ti na svemu. Vidim da nisam više tako jaka. - Ljubavi, zato imaš mene. Ništa više ne moraš sama. Tu sam ja. Rijen se sklupčala pored Martina i zaspala mirnim snom deteta, misleći o tim njegovim rečima. On ipak dugo nije mogao da zaspi, a kada je zaspao, bio je svestan svakog njenog uzdaha i pokreta. -

-58-

Pompea

Jutro je bilo sunčano i pomalo prohladno. Sunce na horizontu s mukom se probijalo kroz jutarnju izmaglicu. Martinov brod je isplovio negde oko osam časova izjutra. Samouvereno je stajao za komandnim mostom i čvrstom rukom upravljao kormilom, dok je pored njega na visokoj stolici sedeo Šon i s pogledom odraslog čoveka, gledao u morsko plavetnilo. Fani i njen muž, sedeli su na pramcu, dok je Rijen sedela na krmi i zamišljenog lica gledala u more. Naslonila se i lice prepustila slabašnim sunčevim zracima da je miluju. lako je neki unutrašnji glas govorio Fani da se ne meša u lične stvari između Martina i Rijen, nije mogla a da ne pokuša nešto da uradi. Dok je biia mala, Martin je bio za nju idol mladića a kasnije i muškarca. Volela ga je neizmerno. Rijen je poznavala veoma kratko, ali dopala joj se odmah. - Rijen, želim da ti kažem dve stvari: uvek možeš da se osloniš na mene i ako želiš s nekim da razgovaraš imaćeš u meni uvek strpljivog sagovornika - pogledala je u Rijenino zabrinuto lice. -

Hvala, Fani - rekla je Rijen mirno, Vidim da mnogo voliš Martina

- rekla je tiho. - Da, mnogo ga volim i želela bih da ga vidim srećnog - najednom oči su joj blesnule. Mislim da je srećan - bacila je Rijen brz pogled prema komandnom mostu, gde se nalazio Martin, - Srećan!? Nije u potpunosti. Veruj mi, poznajem ga veoma dobro rekla je Fani. Rijen ju je pogledala i oči su joj potamnele. Pogledala je u daljinu i videla kako se približavaju ostrvu Aran. - Fani, više od ovoga ne mogu da mu pružim - pogledala je u Fanino mimo lice i tiho je rekla slomljenog glasa. Fani je ućutala, sela bliže Rijen i nežno je zagrlila. - Rijen, učini ga srećnim, poslednjih dve godine Martin je mnogo -

-59-

Pompea

propatio - rekla je skoro šapatom. Približili su se obali i Martin je pažljivo pristao. Vili je prvi iskočio s broda i privezao ga za obalu. Meri je bila veoma obradovana kada ih je videla sve na okupu. Lice joj je bilo ozareno, a u očima se videla sreća. Užurbano je radila po kući, spremajući ručak dobrodošlice. Fani je pomagala sestri, dok su muškarci spremali vatru za roštilj u prostranom dvorištu iza velike dvospratne kamene kuće. Meri je imala dve predivne devojčice plavih očiju i veoma svetle kose. Ličile su jedna na drugu u toj meri kao da su bliznakinje, iako to nisu bile. Šon, jedini dečak u porodici, despotski je maltretirao sestre, koje su mu ispunjavale svaku želju. Rijen je sedela u hladovini razgranate krošnje drveta i iz udobne fotelje posmatrala je srećnu i harmoničnu porodicu na okupu. Bili su povezani suptilnim nitima prećutne Ijubavi. Kod njih su oči govorile sve. Martin se igrao sa decom i smirivao vatrenu narav malog Šona, a s vremena ne vreme bacao je pogled ka Rijen. Osetio je da je odlutala negde u svoj svet, a u tom svetu on je bio suvišan. Oči su joj prelazile s jednog do drugog lika i dobro je znao da je u njenoj duši došlo do sudara, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U jednom momentu Rijen je ustala sa stolice, prešla preko dvorišta i ušla u prostranu kuću. Potražila je u kuhinji Meri i Fani. Bez mnogo reči, prihvatila se posla oko pravljenja salate i postavljanja velikog stola u bašti. Želela je da pomogne. Obedovali su u priči i šali. Sestre su veselo pričale dogodovštine iz detinjstva, dok se Martin glasno i veselo smejao. Njihov razgovor i nežne šale su se otegle uz dobro crno vino. Veče se spuštalo i postajalo je prohladno. Društvo je ušlo u kuću i smestili su se u prostrani dnevni boravak. Merin muž je zapalio vatru u kaminu, a prijatna toplota ispunila je

-60-

Pompea

prostor koji je ličio na srednjevekovni zamak. Kamin se nalazio na sredini sobe. Bio je urađen od neklesanog kamena, sivkaste boje i dobro se uklapao sa enterijerom. Zidovi su bili obloženi svilenim tapetama, a na sredini zida nalazili su se zlatni gipsani ramovi u kojima su bile smeštene umetničke slike. Tavanica je bila visoka i okrečena u belo, ukrašena gipsanim ornamentima. Sa plafona spuštao se ogroman tifani luster, koji je visio na debelim lancima. Iste takve zidne lampe bile su ravnomerno raspoređene. Prostorija je tokom dnevne svetlosti bila osvetljena zahvaljujući visokim i širokim prozorima, koji su sada bili zastrti teškim zavesama, koje su se u slapovima kamera slivale od plafona do poda. Muškarci su posedali na dva troseda i mirno pijuckali piće dok su sa zanimanjem pratili fudbalsku utakmicu koja se odvijala između Hačestera i Liverpula. Merine dvojčice, starija Eliza i mlađa Anabela, svesrdno su se trudile da Šona nauče "čoveče, ne ljuti se”, ali dečak je samo rušio figure. Bio je previše umoran, spavalo mu se. Za njega je ovo bio veoma naporan dan, pun novina i iznenađenja. Fani ga je povela na spavanje. Rijen je sedela u udobnoj fotelji blizu prozora i gledala kako se munjevitom brzinom spuštala vlažna i hladna noć. U ruci je držala čašu vina boje rubina i zaneseno s vremena na vreme ispijala kratke gutljaje prijatne tečnosti. Meri je sela preko puta nje i sa zanimanjem gledala u njene fine i duge prste, dugu kovrdžavu kosu, dok joj se pogled nije zadržao na njenim tamnozelenim očima. - Rijen Finigen - rekla je tiho. - Mnogo sam slušala o vama - rekla je Meri širokog osmeha. Drago mi je za vas... - Za tebe - rekla je Rijen. - Dobro. Drago mi je za tebe i Martina što ste u vezi, samo bih želela da te nešto upozorim - rekla je Meri zabrinuto. Martin je veoma ranjiv, kao i svi muškarci, ali on je nešto drugo duboko je uzdahnula. Veoma rano se odvojio od porodice i pošao svojim putem. Taj put koji

-61-

Pompea

je izabrao nije bio nimalo lak. Mi, članovi njegove porodice nismo nikada prihvatili njegov odabir, ali to je njegov život izvadila je maramicu i obrisala suze u očima. Rekla sam ti više nego što je trebalo. Bilo bi najpoštenije da ti Martin sam sve ispriča, a ne da čuješ od mene - nežno je uhvatila za ruku. - Hvala ti i za to nešto što si mi ispričala - nežno joj se osmehnula Rijen. - Samo znam da te Martin voli, i to Veoma duboko. Razmisli - rekla je Meri mirno. Znam, ali... Martin se približio i stao nečujno pored Meri. Moje dame, veoma ste tajanstvene. Prekinuo sam vas u ogovaranju ili grešim? -

Ne grešiš, baš smo ogovarale tebe! - rekla je Meri, smejući se. Nisam ni sumnjao - glas mu je bio pomirljiv. Idem da spremim sobe za spavanje Meri je naglo ustala.

Meni nemoj da spremaš sobu, ti dobro znaš da ja volim da spavam na brodu - Martinovim licem preletela je tamna senka. - Onda ću spremiti sobu za Rijen. - Kako hoćeš - rekao je Martin, dok je gledao u sve napetije Rijenino lice. -

’’Bože, koliko malo znam o njemu. Jedino znam da ga sestre neizmerno vole i da se brinu za njega.”

* Stajala je na balkonu, umotana u ćebe, a noć je bila vedra i prohladna. S mora je duvao bridak vetar, dok je mesečina obasjavala more, koje se na horizontu blago talasalo. Videla je luku i brodove u njoj. Duboko je uzdahnula i osetila nemir tela. Vratila se u sobu i legla u postelju. Pokušala je da zaspi, ali tanani trnci su palili svaki delić

-62-

Pompea

njene kože, i u trenutku se naježila, a san joj nije dolazio na oči. Osetila je kako je zatvoren prostor guši i da je neka sila vuče prema luci. Lagano kao lopov, Rijen se iskrala iz kuće u kojoj je vladao potpuni mir. Pogledala je na časovnik i videla da je jedan sat posle ponoći. Oprezno, spustila se uskim i nepoznatim ulicama do obale. Pažljivo je ušla u brod i osetila dve snažne ruke koje su je čvrsto zagrlile. - Dugo ti je trebalo da dođeš - čula je tihi šapat Martinovih usana u kosi. - Nisam mogla da spavam - čvrsto ga je zagrlila i naslonila se na njegove grudi. - Ni ja, tako si mi nedostajala - čežnjivo je rekao i jače je stegao u topli zagrljaj, potraživši njene meke i tople usne. Martinove usne su željno klizile po njenim, kao da je hteo da udahne strast koja se budila u njima. Njene usne su ga dočekale i prihvatile iskreno. Rijen se izgubila u njegovom zagrljaju. Usnama je prelazila preko snažnih grudi i osećala kako se svaki mišić zateže i titra. Šaputala je Martinovo ime, dok su njegove spretne ruke otkopčavale njenu tanku košulju, koja je jednim delom pala preko ramena i oslobodila njene čvrste i bele grudi. Martin je spustio lagani poljubac na njih dok je Rijen sva drhtala. Sa usana se oteo uzdah čežnje i želje. Lagano je spustio na veliku vreću za spavanje i nastavio dalje da je ljubi. Njegovi prsti su klizili po njenom telu sa takvom strašću da je u jednom momentu kriknula. Njegovi topli poljupci istraživali su dalje. Zagrlila ga je oko vrata i privukla ga bliže k sebi, strasno se upijala u njegove snažne mišice, dok joj je na usnama lebdelo njegovo ime. Telo joj je podrhtavalo u ritmu i postalo prava buktinja. - Martine! - kriknula je glasno i nestrpljivo. On je skinuo farmerke ispod kojih nije imao ništa i legao pored nje. Skoro neprimetna svetlost pala je na njegovo lice i Rijen je u njegovim očima, pored želje, videla beskrajnu nežnost koja može da

-63-

Pompea

bude prisutna samo tada kada čovek voli bezgranično i strasno. Njegovi poljupci su goreli na njenom vratu, grudima i stomaku a njegovi prsti istraživali savršen oblik njenih nogu i dovodili je u stanje potpune agonije i želje za zadovoljenjem, - Martine, želim te! Oh, koliko te želim! - uzviknula je, grleći ga sve jače. Poletela je i izgubila je osećaj za mesto i vreme. S usana joj se oteo vapaj zadovoljstva, a blago grčenje tela vraćalo ju je u stvarnost. Teško je disala i jedva je dolazila do vazduha. Lagano je otvorila oči i primetila da je Martin posmatra netremice. Mesečina se poigravala njegovim očima koje su sada izgledale kao more u rano jutarnje svitanje. Telo joj je bilo opušteno, a lice srećno. Na usnama joj je titrao osmeh. Mlaz mlake vode milovao je njeno telo. Prepustila se blagodeti bistrih kapljica, koje su se slivale po njenoj baršunastoj koži. Lagano je rukama prelazila preko svojih oblina i još uvek osećala vrele Martinove poljupce na usnama. Prijatno se iznenadila kada je osetila tako poznat miris njegove kože i Martinove nežne ruke oko pasa. Srce joj je počelo jače da udara, a lagani trnci su joj prolazili telom. Kada se okrenula, srela se sa dva tamna i od strasti modra oka i usne su im se stopile u dug poljubac. Žudnja koja se tek bila smirila, počela je ponovo da se budi i da zahvata svaki delić Rijenine duše. Rukama je nežno prelazila preko Martinovih snažnih ramena, a jagodicama je pratila liniju njegovih snažnih mišića. Lagani trzaji su potresali Martina i tihi i čežnjivi uzdah mu se oteo s usana. Rijen se sve strasnije upijala u njegovo čvrsto telo. On je svojim dugim prstima prelazio preko njenih oblina da bi mu se ruke na trenutak smirile u njenoj mokroj kosi. Iznenada, nalet hladne vode izmamio je krik i ona se samo nasmejala

-64-

Pompea

i hitro izletela ispod tuša. - Mislim da je bilo dosta! - povikala je glasno, zgrabila peškir i mekom tkaninom obmotala svoje zažareno telo. Na vrhovima prstiju otišla je do svoje kabine da se obuče. Prolazila je pored Martinove i nesvesno pogled joj je pao na otvorenu fioku pored kreveta i ko zna iz kakve pobude nije mogla da savlada napad znatiželje. Zavirila je unutra i videla uredno složeno nekoliko pasoša, kožnu futrolu u kojoj se nalazio pištolj. Sve to privuklo je njenu pažnju. Od silne znatiželje raširenih očiju gledala je u te stvari. Polako je podigla pištolj i videla vojna dokumenta sa Martinovim imenom i njegovom slikom. Disala je uzbuđeno i isprekidano. Lagano je rukom uzela jedan pasoš i videla Martinovu sliku, ali ispod slike je pisalo Nik Silver. Lagano se stresla. Pažljivo je vratila pasoš na svoje mesto i uzela drugi. Sa zebnjom u srcu listala je stranice pasoša gde je bila identična Martinova slika samo je ime bilo Mark Basterman. Rijen se sledila od straha. Šta to treba da znači? Pištolj, pasoši sa tuđim imenima! Ko je Nik Silver ili Mark Basterman? Rijen je osetila da joj se soba okreće. Nije čula kad joj se Martin pridružio. Još uvek je držala u jednoj ruci pištolj u drugoj otvoreni pasoš, a Martin je stajao u dovratku kabine i gledao je ledenim pogledom, Izigravaš detektiva, Rijen? Ona se uplašeno odmakla od njega i pala preko kreveta. Dugo su se gledali. Njeno bledo lice, raširene oči, pitale su ko si ti? Prišao je i uzeo je za ruku, Seo je pored nje i svojom rukom je prešao preko njenog lica. Gledao ju je toplo i pomirljivo, želeći da razotkrije -

dušu i da joj se konačno otvori. - Rijen, samo moraš da mi veruješ i ne smeš da se plašiš - rekao je tiho i nežno. - Martine, ko si ti? - tiho je upitala promuklim glasom, dok joj se krv polako vraćala u blede obraze.

-65-

Pompea

Pogledala ga je u oči i videla njegov dečački pogled pun molbe i želje da ga razume. Želela je da sazna više 0 njegovim osećanjima i o njegovoj ličnosti koja nije bila jednostavna. Mislila je da ga poznaje ali sada u ovom trenutku shvatila je da pred sobom ima potpuno novog Martina O’Gilana, ako se tako zove. - Martine... Mislim da bi trebalo da raščistimo nešto pre nego... - Znam - prekinuo je odmah. - Ne bih voleo da među nama ima nedoumica - rekao je tiho i uzeo je za ruku. Ko si ti? - upitala je tihim i drhtavim glasom. - Rijen, ja sam Martin O’Gilan, čovek koji te voli i koji bi želeo da se oženi tobom - rekao je mirno, dok ju je gledao toplo i nežno. - Martine, nisam mislila to. Već, ko si ti? Da li si ti Nik Silver, Mark Basterman ili Martin kojeg znam... samo mi to reci - dok su joj niz -

lice lagano klizile suze. Telo joj je bilo ukočeno i zategnuto kao struna, a blagi trzaji su potresali njeno izmučeno i napeto lice. Rijen, rekao sam ti. Mogu samo ovo da ti kažem, jedno vreme sam radio u vojsci. Pri jednoj akciji su me zarobili i kada sam bio -

oslobođen dao sam otkaz. Kupio sam brod i postao ribar - rekao je mirno. - Ne mogu da ti verujem. Ne, ne mogu! - rekla je promuklo, dok su se obrazi žarili, a oči sevale ljutito. - Ne! Ne lažem te. Samo ne mogu da ti kažem sve - gledao je pravo u oči. Moraš da mi veruješ ili da mi ne veruješ. Treće ne postoji očajno je rekao Martin. Rijen je sklopila oči dok su joj se razne misli vrzmale po glavi, a u njenoj duši nastao je pravi haos. Martin je čvrsto držao za ruku koja je podrhtavala, a niz bledo lice su joj se slivale suze. - Sećaš li se one noći kada nisam mogao da spavam? To je posledica iz zarobljeništva. Ne mogu da boravim dugo u zatvorenom prostoru

-66-

Pompea

rekao je tiho. - Ali svaki čovek ima ponekad to užasno osećanje zatvorenog prostora, Martine! A šta se događa kada se taj zatvoreni prostor smanjuje, sve više i kada osećaš da ne možeš da pobegneš? Kada se zidovi toliko blizu tvoga tela da misliš da ćeš se ugušiti. Kada ti telo gori i plamti užasnim plamenom i kada misliš da ćeš umreti... - Martine! - uzviknula je Rijen glasom očajnika. -

On se tada okrenuo ka njoj. Njegove modre oči bile su duboke, a u dubini je mogla da vidi sav užas njegovih tek izgovorenih reči. Nije mogla da izdrži i pomilovala ga je nežno po obrazima. Bila je to nežnost koju samo žena može da pruži jednom muškarcu. - Rijen... - Sve je u redu - rekla je tiho. Martinove usne su se pomerale nemo izvesno vreme, a pogled je bio neuhvatljiv, mutan i pun straha. Bila je to zatvorska ćelija, užasno mesto u nekom zabačenom delu Bejruta. Bio sam tamo zatvoren i mis lio sam da ću umreti njegove

-

oči su se pomerale uznemireno po njenom licu. Očekivao sam svakog časa smrt, koja bi mi olakšala patnje, ali nisam... Nisam želeo da umrem! - Martine! To je užasno! - Uspeo sam. Nisam dozvolio da me unište. Imao sam dovoljno snage da stvorim odbrambeni mehanizam u svojoj svesti, koja se borila protiv njih danima i mesecima rekao je tiho. Jednog dana kada mi je čuvar doneo hranu... -Šta se dogodilo - očekivala je nestrpljivo i napregnuto svaku njegovu reč. - Čuvar je mrtav, a ja sam tu. Eto, to dogodilo. Martine! - zadrhtala je i pogledala ga je na trenutak uplašeno, Njen pogled je svakim trenom postajao sve mekši i topliji. - Želela bih da ti

-67-

Pompea

pomognem - rekla je tiho i svoje duge prste umrsila u njegovu gustu kosu. - Možeš da mi pomogneš, samo na jedan mogući način, a to je da mi veruješ - rekao je promuklo. * Prvi jutarnji zraci su se probijali kroz noćnu izmaglicu dok su se sitne kapi rose slivale niz metalne delove broda. Oboje su ležali isprepletanih tela ispod meke i tople vreće za spavanje. Rijen se sklupčala, a Martinova ruka bila je prebačena preko njenog struka. Promeškoljila se lenjo i tada je on otvorio oči. - Dobro jutro - rekla je tiho. - Draga damo, da li su vaši bedemi dobro branjeni odjutros? Rijen je ćutala. Svojim tankim prstima prešla je preko njegovih toplih usana i nastavila da prati liniju njegovog lica. Osetila je prijatnu golicavost po svojim jagodicama od njegove oštre brade. Martin je uzeo njeno lice u svoje šake i zagledao se u njene oči. - Ti si moj život, kao što sam ja tvoj - rekao je sasvim ozbiljno. -Ja samo želim da živim sopstveni život - rekla je tiho, dok je spuštala pogled i sakrila ga iza gustih trepavica. - A ja te volim - nežno je rekao. - Oh, Martine - rekla je i obavila ruke oko njegovog vrata i zarila lice u njegove grudi. Čvrsto je stegao u svoj zagrljaj. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. * Martinov brodić je snažno probijao talasa i tek negde predveče uplovio je u Golvej. Fani je sa Šonom i Vilom pošla kući i veselo se pozdravila sa Rijen.

-68-

Pompea

Martin ju je ispratio do njene kuće, nežno je poljubio i čvrsto obećao da će se videti za manje od pola sata. Probudila se kada je sunce već bilo visoko odskočilo. Pomerila je svoje ukočeno telo i bolno je jauknula. Duboko u noć je čekala Martina i zaspala je u drvenoj stolici za ljuljanje. Lagano, ustala je i još uvek snenog i umornog pogleda prešla po sobi. Blago se osmehnula kada joj se pogled zadržao na otomanu, a lagani i topli trnci prostrujali su njenim telom, i nežne uspomene nizale su slike slatkih ljubavnih trenutaka. Teška i ukočena koraka otišla je do kuhinje i pristavila vodu za čaj. Bespomoćno se oslonila na sudoperu i zatvorila oči. Isprekidano i duboko je disala, a zloslutni grč je zahvatio dubinu stomaka i neverovatnom brzinom se širio čitavim telom. U trenutku ju je hvatala panika. Uspela je da se dokopa kupatila i pustila mlaku vodu da klizi niz njenu napetu kožu u nadi da će odagnati napetost i misli koje su okupirale njen um. Munjevito, glavom su joj prostrujala sećanja na Martinove poljupce, tople zagrljaje i čvrsto dato obećanje da će se videti za manje od pola sata. Izašla je ispod tuša, ali olakšanje nije osetila. Obmotala je oko sebe veliki peškir i otišla do telefona. Pozvala ga je ali telefon je uzaludno zvonio pošto se niko nije javljao. Okrenula je novi broj i posle nekoliko trenutaka čula je dečji glas. - Ovde Šon. Ko je to? - Šone, ovde Rijen - rekla je polako. - Rijen! Devojka moga ujaka! - rekao je dečak smejući se veselo u slušalicu. - Tako nekako, Šone - prekinula ga je Rijen neraspoloženo. Da li ti je mama tu? - Hoćeš li se ti udati za mog ujaka i imati bebu kao moja mama? - Ne znam, Šone! Možda jednog dana. Sada budi ljubazan, i daj mi mamu. - Mama! - čulo se glasno dozivanje Šona u slušalicu.

-69-

Pompea

-

Fani! Ti si - rekla je Rijen tiho. Rijen! Da mila! Šta se dogodilo? Fani je bila vidno iznenađena Rijeninim pozivom. Oprosti što ti smetam, ali Martin sinoć nije došao kod mene! Kada

-70-

Pompea

smo se rastajali čvrsto mi je obećao da ćemo se videti za napunih pola sata - rekla je sa tugom u glasu. - Koliko je meni poznato trebalo je da dođe kod tebe, ali ne znam detalje - Fani je bila zabrinuta. - Idem do luke. Poljubi Šona! Čućemo se kasnije - rekla je Rijen. Ništa ti drugo ne preostaje. Pogledaj, možda je na brodu. Izvini za Šonovo nepristojno ponašanje. Takav je, a ta njegova sloboda u govoru i ponašanju me dovodi do ludila - rekla je Fani

-

-

0, nemoj da brineš. On je pravo srce. Kod njega mi se mnogo sviđa

ta njegova iskrenost i neposrednost, Fani. Videćemo se kasnije. Obukla se sportski. Farmerke, patike, puniju kariranu košulju i debeli crni džemper. Zabrinutog lica išla je uskim ulicoma Golveja do luke. Vreme je prolazilo veoma sporo. Na momente učinilo joj se da je prepešačila kilometre. S vremena na vreme zastajala je, a noge su je izdavale. Zadihana, tromih i klecavih kolena stigla je do luke i mesta gde je bio usidren Martinov brod. Popela se i nemirnog pogleda prešla po unutrašnjosti broda i ustanovila da Martina nema. Ribari, koji su bili ukotvljeni pored njegovog broda, uveravali su Rijen da to jutro nije dolazio. Slomljena i skrhana nekim zloslutnim slutnjama srušila se na obližnju klupu. Olovno teške noge nisu je slušale. Osetila je kako se guši, a jecaji potresaju krhka i slabašna ramena. Odsutno, suznih očiju, uputila se ka svojoj kući. Ušla je plačući u baštensku kućicu i bacila se na krevet. Bila je bleda a njene zelene oči bile su crvene i naduvene od plača. Posteljina je još uvek bila razbacana a u vazduhu se osećao prijatan miris Martinovog tela ispunivši svaki kutak sobe. Lice je duboko zagnjurila u jastuk i bolno je zajecala. - Martine gde si? - zavapila je bolno, glasno jecajući.

-71-

Pompea

* Bližio se Božić; a meseci bez Martina su prolazili sporo i monotono. Šetala je pustom plažom i sećala se njihovog prvog susreta, zagrljaja i poljupca. Rijen je duboko uzdahnula. Naslonjena na stenu gledala je u horizont, koji se belasao od uzburkanog mora. Talasi su se valjali jedan prekog drugog, kidajući i noseći sve pred sobom. Razbijali su se o stenovitu i peskovitu obalu. Vetar je mrsio guste kovrdže Rijenine kose, a suze su joj polako klizile niz upale obraze. Noći, koje je provodila dozivajući sećanja na Martinove poljupce i njegove tople ruke svakim danom su bivale teže. Potisnula je svoja osećanja duboko i začaurila se. Sklonila se od spoljnog sveta u svoj neki unutrašnji svet samoće. Mislila je na Martina svakodnevno, a u momentima činilo joj se da se sve to događa nekom drugom. Utehu i snagu da nastavi dalje nalazila je u slikanju, a znala je satima da gleda u jednu tačku i da oseti tako živo Martinove vrele poljupce na svojim usnama i prste kako lagano klize po njenoj mekoj koži i znalački ispitujući svaki skriveni kutak njenog vitkog tela. Naglo se trgla i na vratima ugledala zabrinuto lice Eleonore Finigen. Mama! - Rijen je pozvala majku glasom očajnika i bacila joj se plačno u zagrljaj. -

-

De! De! Polako! - rekla je gospođa Finigen tiho.

-Ali ne razumem! Martin je samo nestao - jecala je oslonjena o majčino rame. - Rijen, možda ne sme da se javi ili ne može! Nemoj biti toliko kritična. - Mama, nisam kritična, već osećam u dubini duše da nešto nije u redu rekla je tiho. Prenula se i naglo se otrgla iz majčinog zagrljaja kada je čula kucanje o vrata baštenske kućice. Rijen je sva usplahirena otvorila vrata i ugledala Fani, izmučenog lica, upalih obraza i crvenih očiju od plača.

-72-

Pompea

Martin? - prošaputala je Rijen i shvatila da nešto nije u redu. Fani je samo klimnula glavom. - Ne znaju da li će ostati živ - rekla je tupo. Traži tebe. -Traži mene? - Moraš ići, Rijen... Bez obzira na to šta osećaš prema njemu, možda će mu to značiti život - rekla je Fani sva u očajanju. -

Naravno da ću ići! - rekla je Rijen odlučno i započela grozničavo da pakuje najosnovnije stvari za put. Tek kada su sele u avion, Rijen je duboko uzdahnula i primetila Fanin veliki stomak. - Gospode, ti si skoro pred porođajem. Mogao je neko drugi da pođe umesto tebe. - Ne! Da sam ostala kod kuće, ne bih imala mira. Ovako je mnogo -

bolje, veruj mi - rekla je Fani drhtavim glasom. - Reci mi kako se sve to dogodilo? - Morao je, Rijen! Morao je! - rekla je Fani uplakano. Zašto je baš on morao? - uspela je da promuca od nekog čudnog straha koji se tog trenutka javio u Rijeninoj duši. - On je jedini uspeo da pobegne iz njihovog zatvora. Da li ti je pričao o tome - pitala je Fani kroz suze. - Pričao mi je nešto sasvim malo - rekla je Rijen tiho. -

Bio je otet sa grupom kolega. Za vreme jednog praznika, nepažnjom stražara Martin je uspeo da pobegne - zastala je i duboko uzdahnula. Kada se vratio u Golvej, kupio je brod i nikada više nije spavao u svom stanu. Zatvoren, prostor ga je izluđivao, ali ipak je znao da će doći dan kada bude morao da se vrati po zarobljene drugove. I došao

-

je taj dan, jesenas. Pri povlačenju lakše je ranjen, ali pored svega zadobio je duboku ranu na glavi. - Gospode! - prošaputala je tiho Rijen. - Zato se sve iskomplikovalo - rekla je Fani duboko uzdišući. - Rana od metka je sanirana, ali jedino taj nesretni udarac u glavu zadobio je

-73-

Pompea

pri padu i nalazi se na gadnom mestu - nastavila je da priča plačući. - Kada je stigao u bolnicu, mislili su da će svakog trenutka izdahnuti. Lekari su primenili sve svoje umeće i uspeli su da ga povrate u život, ali samo ta rana na glavi je problematična. Nastalo je dugo i mučno ćutnje. Posle dugog leta, stigle su do Nacionalne bolnice. Doktorov osmeh na licu u trenutku im je ulio nadu. - Ovo mi je najteži i najčudniji slučaj koji znam. Vidite, organizam je odlično reagovao na lekove. Rana od metka je zanemarljiva, ona je odavno zarasla. Najviše me brine rana na glavi. Može se desiti da vas ne prepozna. Doživeo je amneziju. Ničega se ne seća i još uvek se nalazi u nekom stadijumu delirijuma i stalno doziva Rijen, ali kada mu se svest vrati, ničega se ne seća - pogledao je u Rijen svojim sivim očima i skinuo naočari. Pogled mu se zadržao nešto duže na njoj. - Vi ste Rijen? - Da, ja sam. Odlično. Možda ćete vi učiniti ono što mi nismo mogli. Čini mi se... Da on ne želi da živi... Vrlo čudno, on je veoma snažne konstitucije -

rekao je lekar mirnim glasom. Sa zebnjom u srcu Fani i Rijen su bez reći pratile doktora u bolesničku sobu. Tiho su ušli. Sestra je sedela pored postelje, a Rijen je ugledala Martinovo skoro beživotno telo i osetila oštar bol, koji joj je parao grudi. Na trenutak joj je zastao dah. Martinovi obrazi su bili mršavi i ispijeni, a nekada tako jake i snažne ruke beživotno su ležale na belom čaršavu. Oči su mu bile zatvorene, a lice skoro sivo i tamno zaraslo u gustu i neurednu bradu. Bio je senka nekadašnjeg čoveka. Glava mu se nemirno pokretala s jedne strane na drugu, dok je svojim ispucalim usnama mrmljao promuklim glasom nešto nerazumljivo. Čelo mu je bilo orošeno znojem, dok mu se duga kosa rasula po belom jastuku.

-74-

Pompea

Sagnite se - posavetovao je doktor Rijen. Ona ga je poslušala i kada se približila, čula je kako šapuće njeno ime. Tog trenutka, sve barijere i sva vrata, koja je do tada čvrsto držala zatvorenim, najednom su se otvorila. Zgrabila je njegovu beživotnu ruku i stavila je na svoj vlažan obraz od suza. -

-Volim te, Martinel Ljubavi! Volim te! govorila je jecajući. -Ljubavi moja! Nisam ni bila svesna koliko te volim! U momentu se upitala kako je mogla da sve to vreme živi bez njega I da istrpi period razdvojenosti. Duboko je uzdahnula, jer više ništa nije bilo važno, samo je želela da ozdravi. - Martine, mili moj, tu sam tiho - mu je šaputala na uho dok je on mrmljao njeno ime. Lagano se sagla i poljubila njegove ispucale usne. Istog trenutka, on je otvorio oči i njegova slabašna ruka ju je potražila nasumično. Ona je toplo obavila svojim prstima njegovu šaku osećajući sve veći bol u srcu dok je gledala u te mutne oči u kojima nije više bilo onog nekadašnjeg sjaja. Onda, dok su se njegovi slabi prsti trudili da joj uzvrate stisak, u njegovim očima se pojavila sreća. - Ja... Ja ne znam ko si ti - prošaputao je promuklo. - Ali osećam da mi je drago što si tu - zatvorio je umorne oči i mirno zaspao držeći je za ruku. Za trenutak Rijen je osetila neki unutrašnji strah. Bio je čudno smiren. Uznemireno je podigla glavu i upitno pogledala u doktora, koji se zadovoljno smeškao, a njen strah se u momentu izgubio. - Divno, gospođice! - tiho je uzviknuo doktor. - Sada će mu biti bolje. - Zaista...? - zaćutala je i nežnim pogledom gledala u usnulo i spokojno Martinovo lice. - Kada se bude ponovo probudio videćete poboljšanje. - Da li će me prepoznati? - Ne znam, gospođice - samo je slegao ramenima. - Ne znam. Vrlo

-75-

Pompea

je moguće da neće. Sve je to za njega još rano... - To je privremeno, zar ne? - pitala je Fani, progovorivši prvi put otkako su ušle. Ne znam, draga moja. Amnezija je veoma čudna bolest, iznenada se pojavi, a isto tako iznenada zna da nastane. Sve u svemu, gospodin O’Gilan je imao mnogo sreće što je uopšte ostao živ. Smatram da će njegovo stanje postepeno iz dana u dan biti bolje naklonio se i pošao prema vratima. Izvinite me, moram da obiđem i druge bolesnike. Ako

-

vam zatrebam samo se obratite glavnoj sestri i ona će me potražiti. Kada su se vrata za njim zatvorila, Rijen je sela pored Martina i ponovo gledala u njegovo izmučeno lice. Bol se ponovo vratila i silinom je stegla njene grudi. Na trenutke je teško disala i na momente se gušila, Htela je da krikne ali nije mogla, ’’Bože, koliko se izmenio”, pomislila je očajnički, - Rijen, on te mnogo voli! Izgubio je pamćenje, a ipak te doziva rekla je Fani tiho, Rijen je samo ćutala i gledala u Martina. Držala ga je i dalje za ruku, dok su joj se niz lice slivale suze, - Fani, volim i ja njega! Bila sam opsednuta prošlošću pa to nisam mogla da shvatim na vreme da bih mu rekla. Shvatila sam da je on moj život - rekla je Rijen slomljenog glasa. Fani je sedela u svojoj fotelji gledala čas u Martina, čas u Rijen. - Bila sam suviše mala, a... - Fan je prekinula tišinu, a glas joj je bio plačan i promukao. - Roditelji su m poginuli i kada sam stigla kod O’Gilanovih, bila sam jako preplašena Martin je bio neverovatno nežan i strpljiv sa mnom. Prema meni se ophodio kao stariji brat pričala je tiho. Štitio je mene i sestre u svakom pogledu. Pogibijom mojih nesrećnih roditelja stekla sam novu porodicu, punu Ijubavi i razumevanja. Tokom vremena dok sam prolazila kroz sve faze odrastanja, shvatila sam da sam u datom trenutku bila veoma srećno

-76-

Pompea

biće koje je imalo ludu sreću da pripadne porodici kao što su O’Gilanovi. Martin se veoma rano odvojio od porodice. Jednostavno, jednog dana je nestao - rekla je Fani zamišljeno. - Vratio se kući nakon sedam godina. Zreo i ozbiljan. Više to nije bio onaj nežni Martin, već čovek, koji je veoma lako donosio prave odluke u najtežim trenucima. Jednog dana dok me je pratio do škole, usput u neformalnom razgovoru, nabacio mi je da je bio u specijalnim jedinicama kraljevske vojske. U prvom momentu nisam mogla da poverujem, ali sam samo bacila pogled na njegovo lice, koje je odlučno i ruke, koje su bile prošarane ožiljcima. Nisam želela da ga pitam dalje, a on nešto više nije žeteo da priča. S vremena na vreme znao je da nestane po nekoliko dana. Ja nisam jednostavno želela da mislim, tako mi je bilo najlakše - slegla je ramenima. - Zabila sam glavu u pesak kao noj. Kada je prošli put otet svi smo bili na ivici ludila, a sada je jednostavno nestao bez ijedne reči malo je zaćutala i kao da se zamislila. Ne mogu da ga krivim. Možda mu je bilo teško da živi okružen sa četiri sestre - rekla je Fani tiho. Verovatno je u njemu proradio ponos i želja za dokazivanjem. -

Fani, isuviše se dokazao - rekla je Rijen tiho. *

Dok je Martin spavao, ona ga je držala čvrsto za ruku. Volela ga je ludo i za nju više nije bilo ništa važno. Pojavili su se prvi zraci zore, a Martin se naglo trgao i otvorio oči. Toplim pogledom je prešao preko Rijeninog umornog lica, a oči su mu sijale nekadašnjim sjajem. - Bila si tu i sinoć - osmehnuo se nežno. Primetila je da mu je glas jači. - Da, mili, bila sam - rekla je Rijen tiho. - Biću tu sve dok ti budem potrebna. On se opet osmehnuo i u očima mu se pojavilo duboko zadovoljstvo,

-77-

Pompea

koje je izmamilo suze, Martin je polako pomerio ruku i s velikim naporom je dotakao njen vlažan obraz. - Čime sam to zaslužio? - pitao je tiho. - Ne znam, samo znam da te volim - jednostavno je rekla. - Osećam da i ja tebe volim, ali kao da nas nešto drži razdvojene rekao je sa setom u glasu. Nei Martine! Više ništa nas neće razdvojiti rekla je odlučno, dok su joj zelene oči sevale. Ponovo se osmehnuo dok mu je na licu igrao osmeh zadovoljstva. -

Veoma si lepa kada se ljutiš... rekao je tiho, a njegove oči su ponovo počele da se sklapaju. - Spavaj - nežno ga je pomilovala po licu i kažiprstom lagano je pratila liniju njegovog lica i usana. -

Osetila je neizmernu radost. "Sve će biti u redu”, mislila je srećno. Martinovo lice je bilo potpuno mirno i video se neki spokoj na njemu i bezbrižno je ponovo utonuo u miran san. Rijen je sedela pored njega i zaljubljeno upijala svaku crtu i boru na njegovom izmorenom licu. Malo potom doktor ju je pozvao da izađe. - Gospođice Rijen! On će lepo spavati. Zadivljen sam, jer ste vi napravili pravo čudo. Vaše prisustvo je bolje delovalo na njega nego svi naši lekovi. - Hvala, doktore - Rijen se osmehnula, znajući da to nije istina. - Predlažem da se sada i vi malo odmorite da biste mogli biti pored njega kada se probudi. - Ne bih htela da ga ostavim... - rekla je nesigurno. - Sada ništa ne možete učiniti za njega, dovoljno ste mu pružili, a to je volja za životom. - Mislite da stvarno nije želeo da živi? - glas joj je bio uzdrhtao i pun strepnje. - Da. Možda ničega nije mogao da se seti zbog čega bi trebalo da živi.

-78-

Pompea

Onda ste došli vi i vaši poljupci su ga vratili u život. Presrećan sam zbog toga. Njeno srce je poskočilo od sreće, a oči su se napunile suzama. - Hoću, ali obećajte da ćete me pozvati čim se probudi. Doktor ju je potapšao po ramenu i nežno joj se osmehnuo. Rijen je otišla u hotel. Mada je bila isuviše umorna ipak nije mogla da zaspi, Zamišljenog pogleda sedela je u mekoj fotelji i prelistavala časopise. Buka i nesnosna jara je dolazila sa ulice. Ustala je za trenutak i posmatrala vrevu grada. Ulice su bile prepune ljudi i automobila i svi su nekuda žurili u želji da u kasno popodne obave svoje poslove. Naslonjena o ogradu, setila se perioda života koji je provela u Londonu, a onda se naglo stresla. Glavom su joj proletele sumorne i bolne uspomene na propali brak sa Fentonom. Tek sada je shvatila koliko je taj brak bio poguban za nju. Fentonova sebičnost je prelazila u sadističko ponašanje i dovelo je Rijen u stadijum da više nikome nije mogla da veruje. Zatvorila se u svoj svet i oko sebe je podigla neprobojne zidine. Za nekog spolja, ko bi želeo da uđe u njen svet nije bilo mesta u njenom životu. Ali samo je Martin svojim strpljenjem i ljubavlju uspeo da probudi njenu nepoverljivu dušu da počne da oseća, veruje i voli. Naglo se trgla kada je čula kucanje na vratima sobe. - Rijen, telefonirali su iz bolnice! - rekla je usplahireno Fani. Rekli su da možeš da vidiš Martina. Kada je stigla u bolnicu, dočekao ju je doktor. - Gospođice, primetićete veliku promenu - rekao je sa osmehom ohrabrenja na licu. Mislim, promenu nabolje. Gospodin O'GIlan se sjajno oporavlja. Sada ćete se uverlti dodao je lekar tiho. Samo jedno mi nije jasno, kako dva bića koja se toliko vole nisu zajedno. I kako ste dozvolili da se gospodin odvaži na opasnu avanturu, a da vas

-79-

Pompea

ostavi tako lepu kod kuće? Rijen je jednostavno pocrvenela. - Doktore, nikad čovek nije svestan da ima nešto dragoceno pored sebe, sve do onog momenta dok to nešto ne izgubi - rekla je tiho, dok su joj dve suze izdajnički kliznule iz oka. Kada se našla u Martinovoj sobi, sama s njim, obuzeo ju je neki strah, koji joj je stezao grudni koš i oduzimao glas. Stala je pored vrata, gledajući u njega. Sestre su Martina podigle na dva velika jastuka i bio je skoro u sedećem položaju. Gledao je u nju onim istim pogledom, kojim je lagano odmeravao svaki detalj njenog vitkog i skladnog tela. Rijen se tog pogleda vrlo dobro sećala. - Priđi bliže - zatražio je. Mekoća njegovog glasa podsetila je koliko je još uvek bio slab. Prišla je i stala pored njega. Gledala ga je toplo i rado prihvatila njegovu ispruženu ruku i sela pored njega. - Tako je već bolje - rekao je ne ispuštajući njenu ruku iz svoje. Sagla se i poljubila ga. lako je izgubio pamćenje, s nežnošću je posmatrao. Da li uvek pocrveniš kada te poljubim? - rekao je tiho, ne ispuštajući njenu ruku. Njeno lice se još više zažarilo. -

Martine! Doktor mi je rekao da si bolestan, ti samo simuliraš - rekla je tiho. Naslonila je glavu na njegove grudi i sakrila lice od njegovog prodornog pogleda. Osetila je u nozdrvama dobro poznat miris njegove kože, a lagani trnci su počeli da prolaze njenim venama.

-

Sklopila je oči i ostala je tiha i mirna, dok je njegova ruka prebirala po njenim dugim kovrdžama, a potisnuta čežnja je počela da zahvata njeno telo. - Koliko si mi nedostajao rekla je promuklo. - Rekli su mi da sam učestvovao u jednoj akciji spasavanja, samo ne

-80-

Pompea

mogu da se setim gde se ti uklapaš u tu priču - rekao je tiho. - Ne smeš da se uznemiravaš, ima vremena, setićeš se - rekla je Rijen tiho. Ti si me uznemirila čim si ušla njegova ruka je stegla njenu. Ti nemaš pojma kako je to ležati i truditi se da se setiš ko si! Rekli su mi kako se zovem, ali to ne znači ništa. Ja bih im poverovao ma kakvo ime da su mi rekli, - Čega se sećaš? pitala je tiho. -

-

Ničega! Ispričali su mi nešto o mojoj porodici, ali to je zvučalo kao

da slušam o nekom drugom. Ne znači ništa lično rekao je i ovoga puta je osetila da mu je veoma teško. - Ne razmišljaj o tome. Polako ćeš se setiti, jednom rekla je tiho. * Prošla su puna dva meseca i Martin se dovoljno oporavio da je mogao da ustane iz kreveta. Kleoavih kolena uspevao je da ode do kupatila i da se istušira. Svakim danom je bivao sve snažniji, snaga mu se polako vraćala u nemoćno i iscrpljeno telo. U međuvremenu, Fani se vratila u Golvej i ubrzo porodila. Na svet je donela devojčicu koju su nazvali Anđelika. Nisu je još krstili u crkvi. Čekali su da Martin definitivno ozdravi i vrati se, i da kao kum krsti dete u staroj katedrali u Golveju. Rijen je odlazila svakodnevno kod Martina u bolnicu i ostajala bi s njim sve do kasno u noć. Za nju su bile najteže noći pune samoće i neke unutrašnje zebnje da li će sve biti kao pre. Martinu se sećanje nije vraćalo, a Rijen mu je svakodnevno pričala o prošlosti, želeći da mu time pomogne da bi se bilo čega prisetio. Svakim danom je postepeno bivao sve snažniji. Prema Rijen je pokazivao sve više topline i pažnje, ali to je sve bilo sa ustručavanjem.

-81-

Pompea

Kada bi na trenutak uhvatila njegov pogled, Rijen bi se zacrvenela. Pogled mu je goreo i bio prepun čežnje i želje za njom. Ali, sve je ostajalo samo na pogledu. Za nju je ovaj deo života bio jedan od najtežih. Ponekad kada bi pomislila na razvod između nje i Fentona, mislila je da je to bila samo jedna mala životna epizoda, koja je bila, trajala i prošla. Ovo što joj se dogodilo sa Martinom bio je deo stvarnog života, o kojem nije ni sanjala da se može desiti. Sve je izgledalo nadrealno. Držeći Martinovu ruku, njenim telom se razlivala toplota i Ijubav. Pogledala je u njegove oči i blago se zarumenela. Bila je luda za ovim čovekom, trenutno izgubljenim u praznom prostoru svoga uma. Noć su proveli isprepletanih tela, na prostranom krevetu u hotelskoj sobi. Rijen je ležala srećna u Martinovom zagrljaju, a on je mrsio njenu gustu kosu, nežno i drhtavom rukom prelazio je preko njenog ustreptalog tela. Usne su pronalazile njene i Rijen bi osetila dobro poznat ukus njegovog poljupca, koji je palio uspavanu požudu u njoj. Rijen je drhtavih ruku milovala njegova ramena i jagodicama prstiju je pratila liniju kičme da bi konačno prste uplela u njegovu gustu kosu. Sklopivši oči, strasno ga je ljubila i svakim trenom žeđ za njegovim telom i dodirima rasla je i pretvarala se u pravu žaruću buktinju, koja je gorela u dubini stomaka i poput plamena lagano se razlivala telom. Izvijala se željno i mazno se pripijala uz njegovo telo, gladno upijajući nežne poljupce sa njegovih usana. U glavi joj je brujalo i na trenutak je gubila dodir sa spoljnim svetom. Ali svaki nov poljubac u njoj je rasplamsavao vatru, koja je u jednom trenutku postala živi oganj. Ljubili su se strasno i Martinove ruke su nemirno lutale njenim vitkim telom. Zanos ih je zahvatio oboje i ustreptala Rijen se izvila ka Martinu, ali... - Oprosti Rijen! Ne mogu - Martin je očajnički zaječao i odmaknuo se od nje.

-82-

Pompea

Rijen ga je gladala zamagljenog pogleda, teško dišući i nadajući se da se neće ugušiti. Strahovita bol odbijanja je ophrvala njeno biće i ona je mimo sklonila bolan pogled u stranu. - Zar me ne voliš, Martine? - upitala je posle nekoliko trenutaka glasom očajnika. - Rijen, nije u tome stvari Znam i u duši osećam da te volim, ali ne mogu da se setim. Ne mogu! - i zario je lice u svoje ruke. - Martine! - pozvala ga je tiho. - Sve je u redu. Možda je za tebe sve to prebrzo. Usporićemo malo. Sada ja želim da ti meni veruješ! Nadam se da ćeš se kad-tad setiti - obgrlila je njegova snažna ramena i prisilila ga da legne pored nje. Lagano je pronašla njegove usne, koje su se stopile u topao i nežan poljubac. I sve je ostalo na tom strastvenom poljupcu za laku noć. Rijen dugo nije mogla da zaspi. Pod slabašnom svetlosti meseca, dugo je posmatrafa usnulo Martinovo lice. Brada mu je bila gusta i prošarana ponekom sedom vlasi. Duga kosa bila je rasuta i meka kao svila. Rijen je gledala njegovo usnulo lice izbrazdano tu i tamo dubokom borom. Za ovo vreme koje je proveo u bolnici izgledao je dosta starije. Željna, drhtavih prstiju prešla je preko njegovih usana, pratila njihovu liniju i nagla se nad njegovim usnulim licem i poput dodira svile spustila nežan poljubac na njih. Martin se naglo trgao, uhvatio je snažno za ruku, hitro i naglo je otvorio oči, prepune straha. Sve je u redu. To sam bila ja - rekla je tiho Rijen i rukom je nežno prelazila preko njegovog lica. Martin ju je pogledao i samo se blago nasmešio. - Oprosti ako sam te povredio - rekao je još uvek je držeći snažno za ruku. Rijen se osmehnula, i ponovo ga nežno poljubila. Duboko u sebi, osetila je neizmernu Ijubav i stresla se od saznanja da bez Martina ne bi više mogla da živi. Zagrlila ga je jače i potajno se nadala da će sve

-83-

Pompea

biti u redu. Trebalo je samo da mu se sećanje vrati i tada će sve biti kao pre. ’’Sutra je dan povratka u Golvej. Osećam da je kraj beznađu”, srce joj je čudno poskočilo. "Sve će biti kako treba. Tu je porodica, a posebno Fani i mali Šon”, i u dubini duše osetila je po prvi put, spokojstvo i mir. Negde u dnu srca osećala je da je kraj agoniji. Avion je rulao aerodromskom pistom i lagano se odlepio od tla. Nadleteo je predgrađe grada i uhvatio svoju putanju leta ka Dablinu, Rijen je naslonila glavu na sedište i duboko je uzdahnula, čvrsto držeći Martinovu ruku u svojoj. ”Sve je dobro! Sve će biti dobro!”, ponavljala je bezbroj puta, sve dok nije čula pitom i mio glas domaćice u avionu, kako ih obaveštava da se približavaju dablinskom aerodromu. Martin ju je snažnije stegao za ruku kada je avion točkovima dodirnuo pistu. Još neko vreme se kretao i konačno su se mašine umirile a putnici počeli jedan po jedan da izlaze iz aviona. Rijen je videla Fani, kako u rukama drži malu Anđeliku, dok je Šon cupkao pored nje. Vili ga je čvrsto držao za ruku i time ga sprečavao da svakog trenutka ne izleti na pistu i ne poleti Martinu u zagrljaj. Konačno kada je stao na prvi stepenik, svojim modrim očima Martin je preleteo preko lica putnika, ali oči su mu ostale mirne i hladne. Nikoga nije prepoznao. Kada su prošli carinsku kontrolu, Fani je dotrčala do brata i zagrlila ga čvrsto, ali Martin je ostao nem. Njegov pogled je bio upitan. Šon je cičeći skočio Martinu u naručje, ali to nije bilo ono Martinovo srdačno radovanje. Sve mu je bilo nepoznato. Za njega su ti ljudi bili stranci. - Još ne može da se seti tiho je upitao Vili Rijen, dok se srdačno pozdravljao s njom. - Ne! Prošlost je izbrisana kao gumicom. Ipak. doktor je rekao da

-84-

Pompea

postoji nada i treba se nadati. Vili! - Dušo! Dobro došla! - rekla je Fani srdačno. Vidim da je Martinovo zdravstveno stanje odlično i od poslednjeg viđenja veoma je napredovao. - Sećanje mu se nije vratilo!? - Ne, Fani, ali treba mnogo strpljenja i verujem da će taj dan doći rekla je tiho. * Vožnja kolima je bila duga, a Šon je bez prekida radosno grlio Martina i svakog časa ga je nešto zapitkivao. Martin je s neizmernim strpljenjem odgovarao dečaku na bezbroj pitanja. Konačno iza jedne krivine ugledali su Golvej, koji se sa svojim primorskim kućama skupio u dubini zaliva, okupan popodnevnim suncem. Rijen je duboko uzdahnula i setno pogledala u Martina, ali njegov pogled i oči su pred veličanstvenom panoramom ostale bez nekog većeg sjaja. Martin i Rijen su izašli na Golvejski trg u nadi da će Martina nešto animirati i pomoći mu da se bar nečega priseti. Lagano su prošetali obalom i polako su se uputili ka kući Finigenovih. Kada su ugledali Martina, gospođa Eleonora i gospodin Finigen su ga srdačno pozdravili. Martin je bio veoma ljubazan, ali u njemu i njegovom ophođenju nije bilo one njegove srdačnosti, kojom je znao da pleni ljude oko sebe. Mnogo ranije Finigenovi su bili obavešteni o Martinovom stanju do detalja, u opširnom pismu, koje im je poslala Rijen u trenucima očaja. Iscrpljen penjanjem Martin je seo na jednu klupu u vrtu. Svojim tužnim i beživotnim pogledom prelazio je po bašti u nadi da će makar neki cvet osvežiti njegovo pamćenje. ’’Avaj! Sve je uzalud”, nešto je brujalo u Martinovoj glavi. Gledao je Rijen i molećivog pogleda je tražio pomoć. - Hajde, Martine! Potreban ti je odmor - rekla je Rijen tiho i pomogla

-85-

Pompea

mu da ustane s klupe, Prošli su pored bazena sa ribicama i beiim lokvanjima i ušli u baštensku kućicu. Na samom pragu Martin je na trenutak zastao i bacio pogled po prostoriji, koja je bila tog trenutka obasjana rumenim zracima zalazećeg sunca. Nameštaj u sobi se presijavao i poprimio ružičastu notu, a beli zidovi su se prelivali iz zlatne u roze boju. Martinov pogled je privukao veliki otoman, koji se nalazio ispod prozora. Na trenutak je pogledao u Rijen, ali bez reči se polako uputio dalje. Na trenutak je zastao kod stepeništa i počeo da se penje stepenik po stepenik. Našao se u Rijeninoj spavaćoj sobi. Umorno se spustio na ivicu kreveta i maramicom je obrisao vlažno čelo. Martin je pogledom prelazio preko oslikanih platana i konačno mu se pogled zadržao na slici, koju je u magnovenju i vrelini svog očaja oslikala pre Martinove nesreće. Gledao je u tu sliku, sumornog lica, ali vatrenih očiju. - Ovo si ti? upitao je skoro bezglasno. Da! To sam ja! - rekla je isto tako tiho. Rijen je stajala pored njega, a ruka joj je počivala na njegovom -

ramenu. Na slici se video Rijenin lik izmučen patnjom, borbom i prevelikom tugom, koja se ocrtavala u njenim zelenim očima a na njenom desnom ramenu počivala je naslikana čvrsta muška ruka. Posmatrao je naslikano platno i svaki detalj na njemu. U jednom trenutku je duboko uzdahnuo. Drhtavom rukom je ponovo prešao preko čela. - Rijen! - rekao je tiho i rukom je uhvatio njenu ruku, koja je mirno počivala na njegovom ramenu. - Reci, Martine! - u glasu joj se naslućivala nada. - Ova naslikana ruka je moja? - rekao je na trenutak. ’’Martin se setio”, htela je da vrisne od sreće, ali gledala ga je nemo i bez reći, dok su njegove tamnomodre oči poprimile boju noći.

-86-

Pompea

Martine! - jedva čujno je progovorila. Uzbuđeno i radosno, raširenih očiju je gledala u njega. On je samo klimnuo glavom, kao da joj je pročitao misli. - Martine, to je tvoja ruka koja me štiti - tiho je rekla, ostajući bez daha. - Da li ima mesta za mene u tvom svetu, Rijen, ili još uvek želiš da budeš samo svoja? - O! Martine! Setio si se! - povikala je od sreće. Da li me još uvek -

voliš? - stavila mu je ruke oko vrata. - Da li ti to mene, Rijen, prosiš!? iskrivio je lice u osmeh. - Da! rekla je tiho. -Trebalo bi da razmislim, ali prvo moraš da me zamoliš? - rekao je ozbiljnog lica. - Martine! Ništa nisi zaboravio! - rekla je uzbuđeno, gledajući ga svojim sjajnim očima. - Martine! Molim te! - Znači, vaši bedemi su srušeni, madam - rekao je tiho. -

Martine! Da li me još uvek želiš? - pitala je grleći ga oko vrata. Da, ludice jedna! Želim te! Oh, kad bi samo znala koliko te želim!

bolno je jeknuo. Tog trenutka Rijen se našla u njegovom toplom i nežnom zagrljaju. Ruke su lutale njenim uzavrelim telom i istraživale svaku liniju, a lagani trnci su strujali i blagi potresi su izazivali tanane grčeve njenog tela. Poput nabujale reke nezasita strast je kuljala i svake sekunde poput bujice je narastala u njima. Pokreti ruku i tela, i poljupci bili su nestrpljiviji i kada su im se tela spojila u žarkom ritmu, Rijen se potpuno izgubila u naletu strasti. Eksplozije nesavladive želje su je potresale i polako je vraćale u stvarnost, a lice joj je krasio osmeh srećne i zadovoljne žene. - Rijen, želim samo da rekapituliram rekao je Martin konačno dolazeći do vazduha i sa srećnim

-87-

Pompea

osmehom na licu. Da li sam dobro zapamtio? Ti si me zaprosila? Nisi se valjda predomislila? - Pa ne znam... Oh! Martine! Volim te! - a oči su joj se napunile suzama. - Ljubavi! Ne bih mogla da zamislim život bez tebe! Da li znaš to!? - Znam. Ni ja bez tebe ne bih mogao da živim - rekao je nežno. Lice mu je sijalo od sreće, a nekadašnja grubost je sasvim nestala. Rijen ga je pogledala i glasno se nasmejala. Ko bi rekao da si do pre nekoliko nedelja bio tako krotak i nesposoban, a sada... - Ti si mi dala volju za životom. Da nisam izašao iz bolnice, umro bih od želje za tobom. Sada, kada mi se sećanje vratilo, ja gorim. Ženo! -

Gorim od želje za tobom. Martin ju je ljubio strasno, a ona mu je uzvraćala istim žarom. Rijen se privila uz njegove snažne grudi kao mače i čula je kako mu srce uzbuđeno kuca, baš kao i njeno. Svi strahovi i strepnje nestali su kao nekim čudom i znala je da kad-tad bi morala da ga pusti da uđe u njen život.

* Martin je usidrio brod u omanjoj uvali, i bacivši lenger, hitrog koraka je prošao preko palube i našao se u kabini broda. Rijen je ležala na krevetu i željno ga iščekivala. Osećala je da drhti dok je gledala u Martinove požudne oči, koje nije skidao s njenog lica. Blago rumenilo je obliio njene obraze i od siline želje skrenula je pogled u stranu. Martin je polako skidao deo po deo odeće, a sa Rijeninih usana se otrgao glasan uzdah. Legao je pored nje i osetila je kako svaki mišić njegoveg tela vibrira. Usne su se pronašle i spojile se u dug i tako željen poljubac. Svojim dugim prstima Martin je mrsio njenu dugu

-88-

Pompea

kosu i prelazeći usnama po mekoj koži, ljubio je strasno i sa puno žara. Želeo je da poljupcima nadoknadi svaki izgubljen sekund njihove bezgranične ljubavi. Nošeni nezasitom željom izgubili su se u vrtlogu strasti. Rijen je mirno ležala u toplom Martinovom zagrljaju i mokri od znoja rukama su ponovo palili vatru u njihovim telima. - Da li me voliš, gospođo O’Gilan? Otvorila je oči zamagljene od strasti. Gledala ga je nemo. Lagano je pomilova!a njegove obraze i prste je uplela u njegovu dugu kosu. Privukla je Martinovu glavu na svoje grudi. -

Obožavam te! - uspela je tiho da progovori. Voljena moja - glas mu je na trenutak zadrhtao. Da Ii si me konačno

pustila u tvoj život ili sam još uvek negde tu pokazao je rukom po vazduhu. - Pripadam tebi i samo tebi. Želim da budem tvoja - rekla je tiho. Podigao se na lakat i zagledao se dugo u njene oči koje su svetlele poput dva smaragda. Ne želiš više da budeš samo svoja? Ona se široko osmehnula i odmahnula glavom. - Nisam čuo odgovor, Rijen? - rekao je toplo. -

Želim da budem tvoja i svoja. Želiš li me? - O ludice jedna, kako te ne bih želeo, a možda za sve treba da zahvalim bogu što se ovako desilo, jer ti me nikada ne bi pustila u tvoj začaureni svet - tiho je prošaputao Martin i strastveno je prigrlio potraživši njene usne koje su ga mamile od prvog časa kada ju je sreo. -

-89-

Pompea

I kao i predhodnih noći njihova tela su se ujedinila u savršenom ritmu, dajući im na znanje da će ih snaga njihove Ijubavi večno inspirisati, iznova jačati i braniti od svih iskušenja koje život nosi.

Kraj

-90-