Љубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА Психолошки есеји
Друштво бихевиоралне теорије и праксе Ниш, 2002.
Љубиша Златановић TAJHE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА Психолошки есеји Прво издање, 2002. Издавач: Друштво бихевиоралне теорије u праксе 18000 Ниш, Старца Вујадина I Тел/факс: 018 520-405 E-mail:
[email protected] http://www.bankerinter.net/btp
Рецензент: Проф. др Јездимир Здравковић
Лектор-коректор: Слађана Илић Корице: Борислав Недељковић Фотографија на корицама: Јозеф Бојс у СКЦ-у, Београд, 1974. Компјутерска обрада: Mune Ж. Ранђеловић, дипл. инг. Тираж: 300 примерака Штампа: "СВЕН"Ниш
ISBN 86-7178-056-2
Мојим студентима, као подстицај њиховом разумевању тајни људске душе
Традиција је у праву кад не раздваја сазнање од љубави, само ова друга, узбуђењем које изазива, отвара вратнице непознатог царства, ссшо она даје човеку могућност стварне везе c другим човеком, a тиме u c осталим свемиром; интелектуално знање можг u da остане изван љубави, право разумевање u сазнање то не могу. Пјер Мабиј, Огледало чудвсног
C АДРЖАЈ Пролог ..................................................................................11 1.Обриси психологије личног израстања................................ 17 2. Психотерапија као реедукација: транскултурални приступ позитивне психотерапије ........... 37 3. Несвесно у кругу породице.................................................. 63 4. Логотерапија и религија....................................................... 77 З.Значење религије: Фројд contra Јунг.................................... 91 б.Пут до личности................................................................. 105 7.Исцељење и тајназнања: Парацелзус и Јунг ..................... 115 8.Културални контекст и развој личности............................ 129 Ако сте заинтересовани: предлози за da/be читање......... 171
ПРОЛОГ
Пролог
13
Човек није само загонетка, већ u тајна. Загонетка може да се реши, некад је то само питање информације u комуникације. Тајни се можемоједино да приблпжгшо, анг ида је разрешимо.
Владета Јеротић
Књига на чијем сте прагу израз је ауторове жеље да пружи читаоцима текстове погодне за боље разуме-вање изворних дела која се у њима разматрају, као и ши-рег теоријског или тематског контекста у који су она уроњена. Реч је, дакле, o текстовима писаним поводом појаве одређених књига, a ca сврхом да заинтересованим читаоцима (свакако, овде првенствено мислим на студенте) буду користан водич или оријентир у њиховом сопственом ишчитавању овде разматраних дела, a уједно и одговарајуће психолошке и антрополошке литературе чији су део. Окупљене у књизи под заједничким насловом, ове есеје треба сматрати неком врстом увода у читање; они су, да тако кажем, само почетак и предворје за даља истраживања и одгонетања. Тако, ова књига води читаоца до извора, али са њега он сам мора да пије. Другим речима:/« сам вам ноказао nym, али даље морате ви сами да идете. Због тога се на крају књиге, као додатак, радозналом читаоцу нуди листа одабраних аутора и дела - сугестија за даље читање. Али напомињем да је то само једна од могућних листа, значи ни најбоља ни коначна.
14
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
Укључена дела, метафорично речено, само су врата која воде ка другим делима, јер, као што једна алхемијска изрека каже: "Liber librum aperit" - "Књига књигу отвара". Оно што повезује све текстове у овој књизи јесте сазнање да се људска душа (или, модерно речено, психа) својим облицима и тамним дубинама, својим многоликим маскама и изговорима, увек изнова показује као једна велика тајна, она због које се лако можемо сложити са тврдњом да је истински тешко пронаћи праве путеве којима ваља трагати за одговорима пред питањима која нам она, на овај или онај начин, поставља. O томе, знамо, речито говори како досадашњи развој психологије "науке o души", тако и наше сопствено непосредно искуство и посматрање. И заиста, чини се да не постоји боља реч да покрије оно што и данас, као и јуче, једнако снажно представља узбудљив изазов за писхолошку науку. Баш као што је то, упркос изванредним достигнућима, мистерија нашег универзума за астрономе и физичаре. Таква је природа стварности коју ми као психолози истражујемо, a такав је и захтев који нам она својим тајанством, хтели ми то или не, стално изнова намеће: мудрост поступног докучивања, посвећеног откривања непознатог - онога што једноставно зовемо душом. Хоћу да кажем да иако на први поглед ови текстови делују као, више или мање, међусобно неповезани, дакле самостални, у њиховој позадини јесте, у ствари, говор o лавиринтима душе, a паралелно, и o лавиринтима њеног психолошког тумачења, осветљења или "читања". Гледано овако, не би требало да чуди обухватан наслов ове кратке књиге - збирке есејистичко-приказивачких текстова, који укључују у себе један сплет појединачних интерпретација, општих разматрања и узгредних примедби и коментара. Њихов ће читалац моћи лако да се увери у то да су у овим есејима обухваћена многа важна
Пролог
15
питања или теме како психологије као науке, тако и психологије нашег свакодневног индивидуалног и колективног живота, као што су: шта се подразумева под развојем личности, да ли личност може да се мења и какве су могућности психотерапијског деловања у томе, какав је утицај културе на личност и њен развој, каква је психолошка функција религије у човековом животу и његовој личности, шта је смисао нашег живота, каква је улога породице у настанку и лечењу психопатолошких симптома појединца, итд. На крају желим да нагласим да осећам посебно задовољство што ову књигу посвећујем мојим студентима, којима сам имао прилике да држим курсеве из психологије личности и културне антропологије. За то, свакако, има више разлога, али ми се један чини посебно важним, a TO је да сам се у раду са њима уверио у истинитост тврдње славног Колумбијца, писца Габријела Гарсије Маркеса, који је једном приликом за себе рекао: "Једини начин да наставим да учим јесте да наставим да подучавам". Књига Тајне душе, изазови тумачења настала је углавном из програма ових курсева, које сам увек видео као дело сарадње. Такво би, борхесовки речено, требало да буде и њено читање. Споменути Хорхе Луис Борхес, други славни јужноамерички писац, за кога кажу да је свој живот проживео у свету књига, страствено посвећен чаролији ткања речи и њиховог скривеног смисла, веровао је да је читање један облик среће коју ми људи имамо. Књига коју држите у рукама снажно је прожета тим уверењем и мојом жељом да она, заједно са књигама које су у њој размотрене и предложене, у вама, бар донекле, подстакне такво осећање. Ниш, 8. мај 2002.
Љубиша Златановић
ОБРИСИ ПСИХОЛОГИЈЕ ЛИЧНОГ ИЗРАСТАЊА
Поводом књиге:
Гордон В. Олпорт: Настајање; Београд: "Монд", 1997.
Обриси псгаологије личног израстања
19
Целокупан мој pad усредсређен je на теорију личности, посебно на структуру u мотивацију личности. Све је окупљено око средишњег питања природе људског бића.
Гордон Олпорт
Изворно објављена пре готово пола века (1955), ова књига огледа познатог америчког психолога Гордона Олпорта (1897-1967) — са поднасловом Основна разматрања за психологију личности - успела је да у доброј мери задржи идејну свежину и теоријску рвлавантност све до наших дана. Taj квалитет се разложно може приписати, c једне стране, обухватању изазовних и актуелних теоријских питања од општег значаја за психологију и, c друге стране, њеним вредним критичким запажањима и прилозима психолошком објашњењу личности и понашања. Могло би се са сигурношћу рећи да је то разлог због чега је ова обимом кратка књига и данас веома често цитирана референца у савременој психолошкој литератури o личности. Kao што је насловом наговештено, средишње место у књизи припада проблемима индивидуалности и настајања личности - то јест, задатку да се психолошки објасни израстање и развој јединственог појединца. Но, она такође укључује и многе друге, блиско повезане области или теме, као и основне постулате и концепте Олпортове идиографске теорије, која настоји да обухвати разне
20
ЈБубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
аспекте личности. Могло би се рећи да је Олпорт у њој успео да на један сажет и прилично јасан, читљив и стилски дотеран начин, без претераног поједностављивања које, ипак, "доводи до неповерења у науку, a када је реч o психологији може једино да доведе до карикирања људске природе" (стр. 5-6) - вешто изложи безмало све главне или крупне теме своје хуманистичко - персоналистичке психологије појединца. Да подсетим, поред настајања, као свепрожимног принципа обухваћеног преосталим кључним темама његове теорије, то су: мотивација, учење (које Олпорт наглашава једино као фактор развоја личности), савременост и свесност мотива, јединственост (залагање за важност квалитативног проучавања непоновљиве јединствености сваке особе), људска слобода, проактивност, холизам, самство или особено (пропријум), континуитет - дисконтинуитет (Олпорт снажно заступа схатање да постоји дисконтинуитет између нормалног и патолошког, детета и одраслог, животиње и човека) и црте - трендови - тенденције личности.
Еклектички приступ личности Књига садржи двадесет два огледа посвећена разматрању битних психолошких питања (нека од њих се неизбежно дотичу филозофског промишљања), која су, према Олпортовој оцени, од највећег значаја за психологију израстања и настајања личности. Све огледе у књизи држи на окупу његова намера да, са својом снажном истраживачком окретнутошћу појединцу и његовом самству, идентификује главна спорна питања психологије настајања и да уједно понуди бар "привремена решења", одговоре који се заснивају на "прелиминарној доказној грађи".
Обриси психологије личног израстања
21
У ту сврху, мада не заузима екстремну позицију и више се залаже за "појмовну отвореност духа и за разумни еклектицизам", Олпорт се у својим формулацијама значајно ослања на "лајбницовску" филозофску традицију на тврдњу да је особа извор радњи a не пуки збир или објект радњи, да је делатност сврховита, и да је свако стање особе усмерено у правцу будућих могућности. Насупрот "локовској" филозофској традицији (коју, у основи, одликује интересовање за општије питање, изражено у аристотеловском духу "Шта је човек?"), из које је произашао једноставни образац стимулус - реакција (тзв. С-Р веза), механистичко схватање да је човек реактивно (респонзичко) биће, биће које пасивно реагује на спољашње догађаје или стимулусе, филозофска традиција коју Олпорт снажно заступа подразумева настојање да се дође до одговора на личније питање, изражно у духу светог Августина - "Ко сам ја?" и гледиште o човеку као делатном и сврховитом (телоспонзичком) бићу, које поседује значајну меру самоодређења, креативности и слободе. Kao и друге његове књиге и ова јасно показује да Олпортова теорија личности - попут неких других теорија личности, као што је нпр. "теорија личних конструката" Џорџа Келија - нуди једно више стваралачко виђење особе, особе као креатора (а не пуке креатуре) своје судбине. Друго, у њој Олпорт на сажет начин описује своју визију слободне, проактивне и јединствене личности, снажно исказујући веру у раст и развој личности, у могућност њене позитивне промене, као и то да би у свом истраживању теорије личности требало да крену од псшолошки здравих људских бића која стреме не толико да очувају сопствени живот, колико да га учине смисаоним и вредним живљења. Ово последње јасно повезује Олпортово гледиште са гледиштима других хуманистичких психолога, посебно са учењем Абрахама Маслова o здравој, самоактуализованој особи.
22
Љубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
У његовом торијском оквиру, фокус је на суштински позитивном и оптимистичком виђењу људске природе и понашања, које је више мотивисано креативним моћима, плановима, намерама (интенцијама), дугорочним циљевима и свесним изборима самог појединца, него што је судбински детерминисано и вођено генетиком и биолошким инстинктима. To je уједно и основна антрополошка поставка његове теорије развоја личности: човек је аутономно биће које се током свог живота непрекидно развија и психолошки усложњава. Његова личност је интефисано и сложено јединство, особена психолошка организација која се шири у процесу оријентисаног настајања, a његови мотиви и личне склоности се развијају и мењају. Сигурно, ово је веома различито схватање природе људских бића и мотивације понашања од оних схватања која се могу срести у радовима неких других теоретичара личности као што су, на пример, Ајзенк, Скинер или Фројд1. Треће, Олпорт и овде наглашава своју спремност и/или склоност да заузме "унутрашње" гледиште o личности, тј. да узме у разматрање личне податке, индивидуални унутрашњи доживљај и сопствено виђење сваке особе. У том смислу, његова теорија снажно нагиње савременим феноменолошким теоријама личности. У таквом теоријском настојању, Олпорт пружа читаоцу неке од темељних претпоставки на којима је градио свој еклектички, отворен и целовит приступ сложеној структури личности и разматрању проблема саме теорије 1
У вези са Фројдом, треба рећи да је он признавао одређене доприносе "оца психоанализе" психологији - посебно његов концепт его одбрамбених механизама који је сматрао важним за разумевање људских поступака у циљу очувања самопоштовања - али је и снажно критиковао његово детерминистичко и редукционистичко учење, које захтева да се "живот прати уназад" и његов догматизам који ствара "научну анемију".
Обриси психологије личног шрастања______________________23
личности, имајући увек на уму "егзистенцијално богатство људског живота". Наиме, за Олпорта, човекова личност није само један сложени, самозатворени ентитет, него је такође отворена према другима и свету уопште. Она је систем који је отворен и који тежи свом психолошком расту кроз процес развоја од биолошког организма до самосвојног и самосвесног појединца. Осим тога, према овом значајном еклектичком теоретичару личности, психологија нема права да искључује или обезвређује разноврсне релевантне доприносе теорији личности без обзира на то да ли они долазе од строгих и разрађених научних метода или, пак, од проницљивих описа и увида развијених у оквиру филозофије и књижевности. Отуда је Олпорт себе сматрао "систематичним плуралистом", који се залаже за једну отворену теорију личности и "систематски еклектизам". Реч je o следећим битним претпоставкама o личности: (1)личност је целовита и интегрисана, a не збир неповезаних делова; (2) личност је мање завршен производ, a више непрекидни процес израстања и развоја иако има нека постојана својства, она се непрестано мења; (3) свака особа је јединствена, непоновљива појава, идиофеномен - отуда је Олпортова торија личности идиографска теорија у којој је доследност понашања сваког појединца објашњена појмом јединствене црте личности, a главни фокус је на дубљем, исцрпном и индивидуално специфичном истраживан,у унутрашњих доживљаја, осећања, тежњи, развоја функционалне аутономије и идиосинкратичког виђења света, живота и себе самог особених и целовитих личности појединаца, на разумевању њихове посебности и њиховог унутрашњег света на основу личних норми (означених и као идиосинкратичке или морфогеничке норме); (4) фокус психолошког истраживања требало би да буде више на садашњости, на постојећем, актуелном искуству и сада-
24
Љубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЉА
шњим мотивима и на свесности или свесним доживљајима појединца, a не толико на прошлим и несвесним детерминантама понашања, као сто се то наглашава у Фројдовом психодинамичком учењу o личности, као и на његовим здравим, нормалним аспектима и на његовој тежњи, стремљењу или усмерености будућности која увек обележава зрелу мотивацију; и (5) личност је структурисан и отворен, развојни систем. Те основне претпоставке o личности уједно су и кључна питања за све теоретичаре личности који се интересују за суштинску природу људских бића и мотивацију њиховог понашања. Оне дубоко прожимају ову књигу, a умногоме су настале као Олпортова теоријска реакција против дотадашњег доминантног нагласка психодинамичке фројдовске традиције на прошлости појединца, на несвесној мотивацији и ментално болесној особи (тј., на клиничким аспектима), a уједно и против номотетских, имперсоналних и превише поједностављених схема и постулата бихејвиориста и рестриктивних експерименталистичких приступа психологије оног времена.
Ка психологији личног настајања Средишњи задатак психологије Олпорт одређује као пружање тачне и свеобухватне дескрипције и објашњења процеса личног настајања као суштински важног за психолошко функционисање целовите личности здраве особе. Јер, здрава личност се увек развија и има потенцијал да постане нешто више но што она актуално јесте. Странице његове књиге управо су посвећене покушају испуњења тог задатка: теоријском формулисању и образлагању једног одговарајућег научног оквира за психологију индивидуалног израстања, настајања.
Обриси психологије личног израстања
25
Идући за одговорима на издвојена, често збуњујућа питања као што су: да ли је појам самства нужан, није ли "особено" само синоним за самство, може ли бити континуитета у настајању без трајне супстанце, и каква је ралативна важност ранијих и каснијих стадијума развоја? Олпорт је посебно желео да истакне две кључне ствари. Прво, да једна адекватна психологија настајања личности не може да се изгради искључиво појмовима стимулуса, емоционалног узбуђења, асоцијација и одговора (реакција), него да неизоставно захтева субјективна и унутрашња начела организације, означена појмовима самства или Ја (era). Jep, појам настајања обухвата и слику o себи појединца, његово сазревање, идентификацију и све облике когнитивног учења. За Олпорта, све се то мора обухватити једном прикладном теоријом личности и друго, да основно што би таква психологија израстања требало да учини јесте да, узимањем у разматрање чињеница психолошког раста, направи разлику између онога што јединка сматра животно важним и главним у сопственом настајању и онога што припада више периферији његог бића . Према овом хуманистичком персонологу, то све даље сугерише да би примарни нагласак у таквој психологији требало да буде на ономе што је особено, тј. сржно или главно за наш сопствени осећај, суштину и смисао постојања и наше јединствено осећање себе самих. A TO, онда, подразумева укључивање свих личних области или страна нашег стила живота и живота уопште које интимно сматрамо посебно важним, драгоценим и својим сопственим.
J26
______Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМЛЧЕЊА
Самство као особено (пропријум) У Олпортовој персонолошкој теорији личности посебно истакнуту, ако не и кључну улогу игра свеобухватан личносни појам особено или пропријум. To je специфично олпортовски израз и појам за самоактуализујуће или индивидуационе одлике самства и укључује све аспекте, својства или функције самства и личности као што су: осећај тела, лични идентитет (самоидентитет), уздизање Ја (era) или самства, ширење Ја (era) или самства, рационални делатник, слика o себи, особено стремљење и сазнавалац, које доприносе унутрашњем јединству и јединствености личности; оне се могу назвати и "особеним функцијама личности". За њих Олпорт каже да су "стварно животни делови личности" и да им је заједничко то да личности пружају "осећај топлине и важности". Они су уједно и извор доследности личности, доследности која посебно обележава нечије сопствене ставове, намере и вредновања. У Олпортовој терминологији, дакле, самство је означено као "особено" или "пропријум". Важно је нагласити да наведени аспекти самства који чине "особено" нису урођени, него се развијају током живота појединца. Могло би се рећи да је овај фокус на самству ("особеном") донекле сличан оном у раној теорији o самству филозофског психолога Вилијама Џејмса, који је у "глобалном доживљају себе" појединца препознао два одвојена концепта у вези са самством: "Ја" или самство као сазнавалац и делатник и "Мене" или самство као сазнато или доживљено. Ово последње, емпиријско самство или самство као објект, Џејмс је исцрпно размотрио у трима категоријама - као материјално, социјално и духовно самство. Ову дистинкцију је касније усвојио и даље развио Џорџ Мид, који је такође утицао на Олпортово гледиште o самству. Овај значајни амерички социјални
Oupucu ncuxojiosuje JIU4HOS израстањи
27
филозоф и психолог је у свом особеном социјалнобихејвиористичком, симболичко-интеракционистичком гледишту развио схватање самства као психолошке и интерсубјективне појаве, која се у процесу социјалног живота - у кључном процесу интеракције између делатника (актера) - индивидуално доживљава на два начина: спонтапо као извор и субјект делања, и тај аспект самства означен је као "Ја"; и рефлексивно као објект делања или дефинисани резултат одговора (реакција) самства и других, "Мене" (енгл. "Me"). Тако схваћено, самствоје интерактивни организам, који је обдарен капацитетом да буде истовремено субјект и објект у једном појединачном акту (чину), са пратећом свешћу o делању и o сазнању да је управо самство то које дела или поступа. Смисао ове Мидове анализе (у којој се, понављам, препознаје ехо Џејмсове мисли o самству) јесте, дакле, да људско биће поседује самство и да оно може бити објект сопственог делања; оно је у стању да дела у односу на себе самог, као што би делало у односу на друге. Оно је, рекло би се, "тачка пресека" између појединца и друштва, чиме се наглашава њихова узајамна повезаност. За разлику од Џејмса и потоњег схватања Мида и других симболичких интеракциониста, Олпорта је посебно интересовало питање индивидуалног значења: начина на који људи субјективно и свесно доживаљавају свој живот и себе саме, што га, као што сам већ истакао, у знатној мери приближава поимању самства у теорији Карла Роџерса и других феноменолошки и хуманистички усмерених психолога. Осим тога, говорећи o раном развоју самства у својој познатој књизи Склоп u развој личиости, он је истакао да се углавном слаже са Мидовим мишљењем да је самство у свим својим аспектима претежно социјални производ, али је томе додао и једну важну напомену: да је Мид склон да претерује у својим
28
Љубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
тврдњама o социјалној природи самства. To je још један пример како се Олпортово бављење личношћу разликовало од преовлађујуће психологије његовог времена. Уз то, понављам, његово је снажно уверење било да се личност, иако поседује своју организацију, исто тако увек мења и прилагођава у току сложеног процеса психолошког израстања и развоја. Kao што је познато, неке од тих психолошких идеја преузели су и даље развили други проучаваоци личности у оквиру хуманистичке традиције у психологији. Увођењем особеног, Олпорт је желео да пружи области психологије личности један "чисто психолошки" појам, који је очишћен од филозофских значења и да уједно избегне теоријски заводљиво виђење самства као homunculusa ~ "човечуљка у глави" који покреће, организује и управља системом личности и понашањем појединца. Говорећи o разлозима за увођење овог појма, он у књизи јасно каже да је то "средство да се избегне да се закорачи у туђу област и мешање са филозофским појмовима који говоре o донекле различитим стварима него психолошко проучавање личности " (стр. 76-77). У овом појму заокружено је његово, донекле колебљиво, разматрање и решавање загонетки самства и Ја (era) - покушај да систематски реформулише психолошки склоп самства, мотивисан тежњом да у једној сложеној синтези превазиђе постојећу појмовну збирку и посебна, каткад нејасна, значења израза самства и Ја (его). И све то са потпуно новим изразом, придодавши га тако осталим кључним изразима и појмовима своје "психологије усредсређене на појединца" - као што су црта, лична диспозиција, функционална аутономија мотива, оријентисано настајање и зрела личност. Уз особено (пропријум), TO cy основни појмови Олпортове психологије личности, њеног склопа, развоја и настајања. Поред
Обриси ncuxo.'iociije личпог израстаља
29
јасног и разложног указивања на често занемарене проблеме и појмове савремене психолошке теорије, они су, могло би се рећи, уједно и његови најважнији доприноси психолошком објашњењу људске личности и њеног по нашања, самој теорији личности и психологији уопште.
Култура, личност и настајање За Олпорта, личност је систем у матрици социо-културалних система. Она је "унутрашња структура" усађена у оквир "спољних структура" са којима је у непрекидној интеракцији. Он признаје да је човекова култура очигледно веома важан чинилац у формирању личности и један из низа извора из којих појединац извлачи свој индивидуални стил живота. Све то, међутим, не значи да је личностсамо "субјективна страна културе". Такво гледиште, примећује Олпорт, чини се да је привлачно за културалне антропологе, културологе и социологе, чија је пажња првенствено заокупљена социо-културалним условима развоја и настајања појединца. Оно је, исто тако, привлачно за психологе који су привржени хипотези o реактивности личности; јер, по њима, личношћу појединца углавном управљају дражи, спољашњи подстицаји, средински притисци, културални обрасци, унутрашњи нагони, слика o родитељима, рана искуства и др. C овим у вези, Олпорт је и у бројним другим радовима (као и у споменутој књизи Склоп u развој .чичпости) критиковао тадашњу психологију због њене склоности да највећим делом гледа на човека не у појмовима проакције, већ у иојмошмареакције, и тежње да утврди "ситне чињенице" под контролисаним условима. Полазећи од уверења да фрагментисаност предмета проучавања даје "чвршће резултате", таква психологија пажњу усредсређује на оно што је делимично физичко.
30
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
квази- механичко, правилно, логичко, експериментално проверљиво и др. Консеквентно, она занемарује или, чак, искључује, свеукупност личности и понашања, оно што је сложено, симболичко, нелогичко, конфигурално и др. - јер се ти аспекти личности не могу поуздано контролисати и проверавати. Цена коју за то плаћамо, примећује Олпорт, јесте заокупљеност молекуларним јединицама личности и ограничавањем истраживачке радозналости психолога на само један део људског бића. Овакво потискивање интересовања психологије за целокупну структуру личности он c правом приписује утицајима постојећег "духа времена" западне културе, која је "технолошка и усредсређена на машине". Пре Олпорта, оваква критичка запажања или осуде позитивистичког гледишта у психолошкој и социјалној науци исказао је Јунг у својој аналитичкој психологији. Културалне теорије личности, као и друге више или мање реактивистичке теорије у психологији, имају више локовске него лајбницовске погледе на људску природу. Према Олпорту, савремени примери таквих гледишта јесу социјално-психолошке формулације o тзв. "модалној личности", "базичној личности" и "понашању зависног од класе" као и "теорија улоге". Управо је овај део његовог учења био предмет критике од стране оних психолога који су више склони да нагласе важност доприноса спољашњих, социокултуралних детерминанти (одредница) људског понашања, занемарујући унутарпсихичку реалност и сложена збивањау личности појединца. Истина, иако је противних "реактивистичке филозофије психологије" и инстистира на проактивистичком и персоналистичком гледишту, Олпорт напомиње да не можемо порицати да културолпи приступ личности даје важне, каткад и драгоцене, чињенице, jep je култура несумњиво посебно истакнут услов настајања појединца.
Обриси психологије личпог израстања
31
Па ипак, сматра он, лична психолошка интеграција увек је основнија чињеница, a уз то, социокултурални чиниоци не делују аутоматски: увек постоје интерактивни утицаји и деловања између онога што потиче из социјалне средине и дате културе и оно што потиче из унутрашњости самог појединца, из његовог индивидуалног психолошког склопа. Мада неке културалне вредности појединац прихвата као особене, дакле као посебно важне за његов сопствени ток личног настајања, подједнако је тачно даје он склон да буде, c разлогом, бунтовник и индивидуалиста, неко ко изграђује и остварује сопствене вредности и идеале. Неке елементе у својој култури, он у потпуности одбацује, a многе прихвата само као обичне "опортунистичке навике", па чак и оне које истински присваја склон је да преобликује да би их прилагодио својим трајним личним посвећеностима и сопственом личном стилу живота. Из свега, Олпорт c правом закључује да је култура услов настајања, али не u једина и/или најважнија детерминанта. Зато би адекватна теорија личности требало увек да проучава систем особе. Коначно, управо је особа та која прихвата, одбацује или, пак, остаје ван социокултуралних утицаја и одређења. Овим је исказано Олпортово познато персоналистичко схватање културе која се добрим делом ослања на Линтоново гледиште o "стварној култури" - култури која је довољно савитљива да допушта личности велики распон слободе: личност није пасиван отисак њене културе, него увек поседује знатну меру слободе и креативности. Структура личности допушта читав низ варијабилности, a y исто време и права, "стварна" култура дозвољава широк опсег прихватљиве варијације личног понашања. Управо због те "савитљивости" и у социокултуралним системима и у самим системима личности нормално се постижу узајамна адаптација и успешна
32
Љубиша Златановић ТАЈНН ДУШН, ИЗАЗОВИ ТУМЛЧЕЊЛ
интеракција између појединца и његовог социокултуралног окружења.
Религијски сентимент и настајање Своје целовито разматрање феномена религије у контексту обухватног проучавања личности Олпорт је изложио у књизи Појединац u његова религија. У књизи Настајање, говорећи o религијском сентименту, он је сажето формулисао неке од својих главних психолошких идеја у вези са питањем религије и улоге коју она игра у структури личности. И у овом огледу Олпорт је показао да је његово проучавање религијске димензије и религијских вредности личности изданак или вид његовог примарног интересовања за теорију личности - основног опредељења из којег је проистекао сав његов професионални рад тачније, за сложеније аспекте личности.
I .,
У вези са претходно реченим, на једном другом месту (у разговору са Евансом 1988), он је истакао да религија у психолошком смислу очито спада у ту категорију као једно од сложених осећања које многи људи, ако не и већина њих, поседују. Она, у суштини, представља проблем личности (можда једног посебног дела личности) и отуда, према Олпортовом мишљењу, психологија не може да занемарује или превиђа њен значај у структури личности појединца. Ова тврдња, као уосталом и неке друге важне замисли o личности, уопштено је сагласна са аналитичком психологијом религије Карла Густава Јунга, који је, да подсетим, религију схватао као природну и легитимну димензију психичке активности у сваком од нас и као "посебан став људског ума", a религијски став као есенцијалну компоненту психе.
Обриси психологије личног израстања
33
Разматрајући питање доприноса тадашње психологије нашем разумевању религијске природе човека, Олпорт закључује да је тај допринос "мањи него што бисмо желели". To ce, сматра он, може објаснити и донекле оправдати тешкоћама повезаним са изградњом "научне психологије сложенијих стадијума израстања" модерног појединца, који показује све већу спремност да поставља таква питања као што су: "Ко сам ја?", "Одакле?", "Куда?", "Чему све ово?", "Шта после?" и сл. У вези са религијским сентиментом, Олпорт каже да се он не може упознати помоћу својих малобројних емпиријских извора, јер је повезан са најпедокучивијом страном људског настајања, оном која укључује особено стремљење, генеричку савест и интенционалност појединца. Он није ствар обичне зависности или поновног оживљавања породичне и културалне конфигурације, нити је израз тежње да се предупреди или поништи страх од сопствене коначности и сопствено "трагично осећање живота" (како би рекао велики шпански песник и мислилац Мигел де Унамуно у свом истоименом делу), a исто тако није искључиво ни рационалан систем веровања. Свака појединачна формула овог сентимента, сама по себи је исувише делимична. Kao што тачно примећује Олпорт, развијени религијски сентимент јесте синтеза ових и многих других чинилаца који образују један обухватан став према религиозности у најширем смислу, став чија је функција да смисаоно повеже појединца са "целовитим Бићем". Олпортова основна претпоставка у овим разматрањима садржана је у његовој тврдњи да је у овом проучавању потребно применити развојни приступ. Наиме, ово осећање смисаоне повезаности са целовитим Бићем није могуће развити лре пубертета. За Олпорта, ова чињеница омогућује да се објасни једиострани нагласак
34
Љубиша Златановић
TA.IHH ДУШК, ИЗАЗОВИТУМЛЧПЊА
који се среће у многим психолошким расправама o религији. Настајање је много темељније проучавано током година које претходе пубертету, него током адолесценције или зрелог доба. Међутим, c обзиром на то да процес настајања траје током целог живота појединца (што је тврдња коју такође срећемо у Јунговом учењу o процесу индивидуације), оправдано је очекивати да потпуно развијени сентимент постоји тек код зрелих личности. Зрела, здрава личност увиђа да су joj, поред развијеног интелекта, потребни такође вера и љубав да би савладала све изазове, искушења и тешкоће које људски живот неминовно са собом носи. Отуда религија постаје за њу морално истакнута; већина религиозних људи тврди да је она такође метафизички истакнута, јер осећају да су им откровење и мистични доживљај донели натприродну увереност у спасење. Потврда извесноси тако долази из свеукупне оријентације појединца, оријентације до које је он дошао током свог трагања за обухватним системом веровања који може да му пружи потребну субјективну повезаност са "постојањем као целином". Психолошки посматрано, постоји блиска аналогија између религијске оријентације и свих других "схема вишег реда" које утичу на ток нечијег израстања и настајања. Наиме, сваки човек, било да има склоност према религији или не, ствара одређене сопствене "крајње претпоставке", које сматра истинитим и неопходним за свој сопствени живот. За такве опште претпоставке - било да се називају идеологијама, филозофијама, погледима или само магловитим слутњама o животу - Олпорт каже да врше "стваралачки притисак" на готово целокупно човеково делање и владање. Критички се осврћући на Фројдово схватање фено мена религије, Олпорт износи запажање да је грешка психоаналитичке теорије религије у томе што религијско
Обриси психологије лкчиог израстања
35
веровање смешта искњучиво у одбрамбене функције Ја (era), a не у језгро или суштину самог Ја (era) које се развија. Иако религија несумњиво оснажује појединца да се лакше суочи са могућим стрепњама, сумњама и очајањима, она такође обезбеђује интенцију ка будућности која на сваком стадијуму његовог личног настајања омогућава смисаону повезаност са целовитошћу Бића. У закључном делу овог огледа Олпорт покушава да одреди могуће доприносе психолошке науке, посебно науке o личности, објашњењу религије и човековог односа према њој. Према његовом мишљењу, психологија не може ни да докаже ни да оповргне да религија има "право на истину", али може да помогне да се објасни због чега су та "права" толико бројна и разноврсна. Тако, могло би се рећи да она представљају крајњи с.мисао који су достигле јединствене личности у разним временима и социокултуралним окружењима. Осим тога, психологија може да осветли феномен религије тако што ће пратити ток настајања све до његових крајњих граница израстања. Она може да проучава човека не само као представника своје врсте и као биће које се прилагођава социокултуралним условима, него и као појединца који потврђује, вреднује и унапређује самог себе, као биће чија жеља за постигнућем смисаоног и интегрисаног повезивања са целовитим Бићем представља његов најјединственији капацитет. Штавише, посвећујући се целокупном току настајања - не изостављајући, дакле, ни један ниво људског индивидуалног израстања - психологија, наглашава Олпорт, може допринети човековом самосазлаљу, спознаји себе самог, a ca повећањем самосазнања, човек ће бити све више у стању да на здрав и мудар начин повеже себе са свеукупним процесом стварања. Овим охрабрујућим, оптимизмом прожетим речима, Олпорт, после све-
36
Љубиша Златановић ТАЈНЕДУШЕ, ИЗАЗОВИТУМАЧЕЉА
га, додаје следећи уверљив закључак: "Крајње истине религије су непознате, али психологија која омета разумевање религијског потенцијала човека тешко да може да се зове логос људске душе" (стр. 118). Закључићу врло сажето: објављивањем Олпортове књиге Настајаље, наша преводна психолошка литература несумњиво је богатија за једно истински вредно дело савремене науке o личности.
i" i'
t
ПСИХОТЕРАПИЈА KAO РЕЕДУКАЦИЈА: ТРАНСКУЛТУРАЛНИ ПРИСТУП ПОЗИТИВНЕ ПСИХОТЕРАПИЈЕ
Поводом књиге:
Nossrat Peseschkian (Носрат Песешкијан): Psyhotherapy of everyday life (Психотерапија свакодневног живота)\ New Delhi: Sterling Publishers, 1996.
Психотерапија као реедукација
39
Нарочито нач изгледа важно промишљање да пацијент не доноси са собом само болест, него u способност да своју болест превазиђе. Терапеут има задатак да му у томе помеогне. Носрат Песешкијан
Психотерапија данас Мадаје нагли процват разноврсних психотерапијских школа и праваца током 60-их и 70-их година двадесетог века - често означаван као "психотерапијски бум" временом донекле замењен све већим нагласком на генетици, као и убрзаним развојем неурофизиолошких и психофармаколошких истраживања, психотерапија и психолошко саветовање (у свом тзв. "откривајућем" или "покривајућем" виду, као и у индивидуалном и групном облику, и данас, упркос бројним изазовима и искушењима, остају занимљиво и плодно поље полиморфних концепција, приступа и метода. При томе, уочљиво је да, у теоријском и практичном подручју, нови облици психотерапије и саветовања теже све више еклектицизму, интеграцији и реконцептуализацији, како у погледу специфичне методологије лечења тако и у погледу самог схватања менталне болести и здравља. Осим тога, они такође све више премошћују ра-
40
Љубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
није присутни јаз између науке и психотерапије, уводећи разрађене и строге поступке процене (евалуације) терапијске ефикасности и истраживања процеса психотерапије. C тим у вези је и разматрање научних темеља психотерапије, као и односа неуробиологије и психотерапије. Kao једна новија тема у овој области o којој ће у даљем тексту бити више речи, све више се разматра питање психотерапије у светским културама, психотерапијског обучавања ("тренинга") у различитим културама, културалних аспеката процене менталног здравља и сл. Тако, више од тридесет главних или великих школа психотерапије, које се углавном одликују отвореношћу за дијалог и спремношћу за критичку самопроцену, данас се суочавају са потребом да инкорпоришу у своје основне концепте и терапијску праксу новије налазе интердисциплинарних и социо-транскултуралних истраживања. Поред већ постојећих истраживачких тема и питања у овој области - као што су, на пример, психотерапија као превенција, питање завршетка психотерапијског третмана, психотерапија и питање квалитета живота у различитим доменима, медицина и психотерапија, психофармацеутика и психотерапија, евалуација ефикасности психотерапијске интервенције, итд. - свет психотерапије се данас непрекидно обогаћује укључивањем нових тема емпиријског разматрања и истраживања, нових психопатолошких синдрома, као и форми и модификација психотерапијских поступака. Овакав импресиван растући тренд условљен je, c једне стране, самим развојем психотерапије a, c друге стране, развојем нових потреба, захтева и проблема човека данашњице у свету који се убрзано мења. Тако, у области психотерапије појавиле су се у новије време бројне изазовне теме као што су религија и спиритуалност, психотерапија и медији, психотерапија
Психотерапија као реедукација
41
емиграната и избеглица, последице рата и екстремног насиља, јога и медитација, традиционални облици лечења и психотерапија, психотерапија и нове технологије (интернет, телекомуникације, генетски инжењеринг), психотерапија у различитим културама и др. Постојећи програми научних скупова у овој области одсликавају широк распон покривене психопатолошке феноменологије (како оне "тешке", тако и оне "лаке", акутне или хроничне), свеукупан напредак и разгранавање психотерапије и начине на које се она може делотворно применити и даље унапредити. Све то са једном сврхом: да својим јасно утврђеним принципима, доследном разрадом стратегија процеса лечења и развијеним терапијским техникама што успешније одговори на нове и све наметљивије захтеве и изазове глобализованог света. При свему томе, неизбежним се показује разматрање осетљивог питања улоге коју психотерапеути данас могу играти у таквом једном свету, свету оптерећеном приличним контроверзама, недоумицама и неизвесностима; и TO y доба које, да се послужим речима Кристофера Лаша, себе замишља као "доба без илузија". Уопштено говорећи, данашња повећана потреба човека за психотерапијском помоћи условљена је крупним и, чини се, далекосежним променама у социјалној сфери и интерперсоналним односима, у области вредности и стилова живљења, као и променама у схватању менталног здравља и болести. У вези c овим последњим у савременој психијатрији и клиничкој психологији појам менталне болести као негативног стања егзистенције разумева се у континууму са појмовима менталног поремећаја, психичке дисфункције, девијације, неспособности, социјалне неприлагођености, унутрађњег психичког конфликта и емоционалног проблема, као и са здраворазумским појмовима патње, сметње и застоја у целоживотном процесу израстања и развоја личности. Исто та-
42
Љубиша 3 патановић
ТАЈНЕ ДУШЕ. ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
ко, и само лечење у области менталног здравља поприма шире и суцЈТИНСКи позитивније значење: оно се оптимистички схвата као промена или начин да се коригује и унапреди природни изворни процес сазревања или настајања личности и остваривања њених могућности развоја.1 Принципи, тежње и циљеви којима се руководи пракса модерне психотерапије укључују гледиште да психотерапија није искључиво средство за лечење, ублажавање или отклањање различитих психопатолошких симптома (дакле, да она није само оно што је у свом дословном смислу - "лечење психе"), него је уједно и облик психолошке помоћи и подршке појединцу на његовом, разним искушењима бременитом, индивидуалном и, јунговски речено, индивидуационом путу развоја својих потенцијала, самосазнавања или самооткривања, самоупотпуњаван>а, постигнућа личне слободе и аутономије, достизања пуне зрелости и интегрисаности личности, и сопственог самоостваривања. Ово такође подразумева и његову неотуђиву тежњу (или, макар, чежњу) за смислом живота, за личном добробити, самоуважавањем, менталним благостањем, задовољством животом, срећом и, модерно речено, за вишим "квалитетом живота".2 На пример, бројни Kao што нас Владета Јеротић у свом предговору за књигу грчког теолога и психолога Јоаниса Корнаракиса, Схизофренија или аскетизам? ("Простор", Нови Сад 1996), у јунговском духу, c разлогом подсећа: "Никад не заборавимо да се људи налазе на различитом ступњу свога духовно-душевног сазревања. Од тридесет Лествица светог Јована Лествичника сваки од нас налази се на једној од тридесет, a сетимо се, да је још увек највећи број људи који нису стигли ни до подножја Лествица" (стр. 10). " Квалитет живота је тек однедавно признат као средишња сврха бриге за ментално и физичко здравље. Мада је постао прихваћен и цењен појам - који је схваћен као хуманистички додатак све већој технократској пракси медицине - још увек не постоји довољно слагање око саме дефиниције квалитета живста, његовог адекватног мерења, посебно у области менталног здравља, као и око начина на који се резултати процењивања квалитета живота могу најбоље
Психотерапија као рседукација
43
пост-фројдовски психотерапеути, посебно они који раде у егзистенцијалистичко-феноменолошком теоријском оквиру и они психотерапеути који раде у традицији Јунгове аналитичке психологије, спроводе терапијски третман са људима који трагају за разумевањем и смислом свог живота, a не за лечењем менталне болести у строгом смислу речи. А, у новијим, еклектички заснованим, трапсперсоналним облицима психотерапије развијеним шездесетих година двадесетог века из теоријских поставки хуманистичке психологије, a посебно из теорије o здравој особи коју је формулисао њен најистакнутији заступник Абрахам Маслов - тежи се, штавише, још радикалнијем проширењу традиционалних терапијских циљева и укључивању људске потребе за постигнућем виших нивоа развоја свести и менталног здравља, креативности, "потпуне људскости", самотрансценденције, "врхунских доживљаја" и других аспеката речју, онога што је Маслов неодређено - привлачно назвао "даљим дометима људске природе". Заиста, могло би се рећи да се психотерапеути данас све више баве људима, чији симптоми нису јасно одређепрактично применити. C обзиром на то да овај израз обухвата цео спектар употреба и значења и да се користи и као згодна модерна фраза и као научни појам, он захтева пажљиво испитивање. Јер, као што неки истраживачи у овој области примећују, он лако може постати нејасан назив за стање субјективне добробити, са сумњивом научном вредношћу. Отуда се оправдано истиче да би појам квалитета живота требало да буде му.чтидимензноналан, тј. да укључује разне аспекте или димензије као што су пацијентово објективно функционисање у различитим улогама (његов "функционални статус"). средински услови у којима он живи (материјални и социјални "контекстуални фактори"), субјективна добробит и задовољство животом. Када је реч o процени квалитета живота, сматра се да би она требало да буде прикладан спој објективнчх мера и неопходног субјектквпог виђења, доживљаја или процене од стране самог пацијента — дакле, објективних и субјективних показатеља.
44
Љубиша Златановић TA.IHE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
ни и који нису "болесни" у уобичајеном, традиционалном медицинском смислу те речи. Они се обраћају за психолошко-саветодавну помоћ због онога што је познати психотерапеут антипсихијатријске оријентације Томас Сас прикладно назвао "проблемима живљења". Оно што модерни појединци траже и очекују од такве помоћи јесте да, пролазећи кроз мање-више интензивно психотерапијско искуство, боље упознају и разумеју себе и своју актуалну ситуацију, да дођу до самопознања и до неких одговора на важна животна питања и егзистенцијалне дилеме, питања њиховог свеукупног идентитета, да прихвате себе и пронађу боље и смисленије начине живљења и одношења према другима и свету уопште. Због тога се психотерапија, у наше време, изгледа више бави разумевањем или расветљавањем суштине људи у њиховој психичкој целовитости и мењањем њихових патогених, погрешних или дисфункционалних ставова, стилова и образаца живљења и начина виђења или поимања себе, других и самог живота, пре него непосредном и издвојеном интервенцијом која је усмерена на уклањање одређеног дијагностички идентификованог психопатолошког симптома или сегмента понашања. У том контексту, потпуно се слажем са мишљењем Ентонија Стора, савременог британског психотерапеута, да ће се психотерапија у будућности више бавити креативним потенцијалима људи којима је потребна психолошка помоћ, да ће наглашавати важност њихових унутрашњих капацитета за терапијски третман и његов исход, као и то да ће тежити да им помогне у успостављању добрих и блиских односа c другим људима. Овоме бих додао своје уверење да је у процесу психотерапије неопходно потребно знати откривати или препознавати у личности пацијента њене инхерентне снагв и здраве делове ("дијагноза здравља"), a не само постојеће психопатолошке симптоме и патогене конфликте (тра-
Психотерапија као реедукација
45
диционална "дијагноза болести"). Јер, препознате реалне снаге и здрави делови личности пацијента омогућују да он, уз благотворну помоћ психотерапеута, развије или унапреди своје когнитивне и социјалне вештине како би могао успешно да разреши своје конфликте и превлада своје психичке сметње и тешкоће. А, то уједно значи: да може створити себи живот вредан живљења, да унапреди и оптимализује квалитет свог живота. Ово пружа додатну основу за смисаону и делотворну психотерапијску интервенцију. При свему томе, не сме се заборавити једноставна истина да се једнинственост психотерапије увек огледа у нарочитом личном односу који се у психотерапијској ситуацији развија између пацијента и његовог психотерапеута. У крајњем, суштина психотерапије управо је лични сусрет двеју особа или, буберовски речено Ja u Tu сусрет - наравно, са посебном сврхом и циљем. Зато је интерактивни однос психотерапеут-пацијент, са свом својом комплексношћу, кључни однос сваког обећавајућег психотерапијског поступка - јуче, данас и сутра. To je разлог што се од психотерапеута разложно захтева да, поред личних квалитета и склоности, поседује интелектуалну и емоционалну едукованост, стручну компетентност и потребно психотерапијско умеће, како би са пацијентом могао да успостави адекватан контакт и да успешно одговори на сложеност и изазове афективнокогнитивне комуникације у току психотерапијског процеса. Коначно, добар психотерапијски контакт и комуникација, прожети емпатијом и разумевањем, јесу срж сваког облика психотерапије, na je отуда њихово остварење основни задатак са којим се терапеут у свом раду суочава. Да би то постигао, он би требало да поседује "капацитет да слуша", да слуша дубоко и креативно, и да
46 ______ Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
при томе уме да пронађе "праве речи" и да их правовремено и одговарајуће саопшти особи која је на психотерапијском третману. Под овим се такође подразумева способност да се "чују" или "ослушкују" пацијентове потребе и запажања, као и да се неоптерећено прихвате било која осећања која се појаве у психотерапијској ситуацији. Због тога је то неопходна вештина (а, можда, и врста магије) за успостављање, одржавање и унапређивање ефикасних психотерапијских релација, којима се, у току третмана, помаже пацијенту да прошири своју свесност, да боље разуме и прихвати себе и овлада сопственим унутрашњим и спољашњим животом.
Култура и психотерапија Средина која окружује човека, обухвата поред физичких и разноврсне психосоцијалне и културалне аспекте. Сва људска бића живе у одређеним друштвеним заједницама, у којима делују разноврсни психолошки, социјални и културални чиниоци. Свако друштво има одређена стечена или развијена знања, карактеристичне обрасце мишљења и осећања, особене ставове, уверења, вредности, норме, идеале итд., или оно што се у најширем смислу назива културом. При томе је оправдано нагласити да је човек уједно "креатура" културе и креатор, стваралац културе. Отуда се и сама култура може схватити као извор и производ људског делања и понашања. Култура не подразумева само потребу за освајањем природе, већ делује и еманципаторно, развијајући људске инхерентне могуђности. Човек не култивише само спољну природу него и своју сопствену природу, себе самог. У овом процесу хуманизације и психотерапија такође налази своје место. У том смислу говори и Фројд у свом познатом захтеву да "тамо где је било Оно треба
Психотерапија као реедукација
47
да буде Ја", што ни у ком случају не значи да се Оно може или треба укинути, већ претпоставља боље познавање себе самог и својих поступака. Сваки појединац има јединствену, специфичну биолошку опремљеност и одгајан је у посебној физичкој и социо-културалној средини. Он дели са другим људима одређене ставове, начине понашања и интерперсоналног одношења, начине и врсте одевања и исхране, одређене вештине, језик, обичаје и религијске обреде. У наше време, карактеристично је да многе велике и сложене друштвене заједнице садрже велики број разних светских култура. Упадљив пример је Њујорк, типичан мегалополис у коме живе емигранти који су се ту, више или мање, пре много година населили: Ирци, Италијани, Кинези и други Азијати, Грци, Порториканци, Кубанци и др. Таква мешавина различитих култура карактеристична је и за неке друге светске метрополе. Новије схватање менталног поремећаја укључује сложену интеракцију наследних, срединских и културалних фактора. Укључивање у разумевање психопатолошког и културе као фактора, подразумева признавање да ментални поремећај није само објективно физичко и психичко стање, него да је исто тако социо-културална чињеница. Kao што истичу психијатри који се баве епидемиологијом душевних поремећаја, ово је посебно очигледно у сложеним настојањима да се квантитативно изразе и упореде распони специфичних, посебно хроничних, поремећаја у разним културама. Култура одређује специфичан начин на који појединац опажа и осмишљава околину, па отуда битно утиче на врсту конфликта и психопатологију која се јавља међу члановима одређене шире групе. Ово тим пре што култура нужно ставља одређене захтеве пред личност. Свака културална група којој припада, намеће појединцу одре-
48
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
ђене обавезе, улоге и статус, и дисциплинује га утврђеним системом награда и казни. Тако, култура захтева од појединца одређен степен конформисања друштвеним нормама. Значај културе у формирању личности неки аутори оцењују прилично високо; за њих, човек је примарно творевина културе (Рут Бенедикт), то јест биће које са рођењем улази у културу, која га значајно обликује на њој својствен начин. Тако се из мноштва људских могућности развијају оне које одговарају одређеној култури - нпр. аполонска култура мере, хармоније или њена антитеза, како је схвата Ниче, дионизијски свет: безвремен и безграничан, вечити извор стваралаштва. Психотерапија, чије се порекло може наћи у деловању шамана, чији је утицај био већи од оног који данас имају психотерапеути, прати човечанство готово од његовог почетка. Психотерапија се не одиграва у празном простору већ се ослања на одређене друштвене, етичке и културалне вредности, као и на одређену представу o људској природи. Ова представа o људској природи подложна је сталној промени, као што тврде неки психолози и културални антроплози. C тим у вези, Магаро каже да и концепт, тј. успех лечења, опада са временом. Наиме, пошто је једна психотерапијска метода створена, она настоји да докаже своју ефикасност, шири се, затим бива критикована a често и одбачена, јер су се у међувремену променила схватања o људској природи и менталном здрављу. А, социјални психијатар и психотерапеут Џером Франк сматра да актуелни концепт у психотерапији вреди (тј.има ефекта) уколико је повезан са "доминантном космологијом" друштва o којем се ради. Очигледно је да се схватање o томе како психолошким путем лечити човека мења са временом. Зато су и поступци терапеута, па и слика o њему, подложни промени. Тако, на пример, прошло је време када се инсисти-
Психотерапија као реедукација
49
рало да терапеут током психотерапеутског рада не пружа пацијенту никакве податке o својој личности, да не буде експресиван и не одаје своје емоције и да буде нека врста "неутралног огледала", или, како би неки рекли, да показује "нечитљиво лице играча покера". Упоредо са демократизацијом односа у друштву и терапеут је, изгледа, "сишао са пиједестала". Психотерапеут је престао да буде свемоћни, свезнајући, тајанствени исцелитељ. A, y погледу улога које имају чланови терапијске ситуације, однос терапеут-пацијент рапидно се мењао од "очинског" односа (односа заснованог на патернализму) до пацијентове све веће аутономности. У складу c тим је и ново схватање да је психотерапија увек одговор на психичке проблеме у културалном контексту и да су критеријуми психичког побољшања зависни од датих културалних услова. Сматра се такође да и процена ефеката психотерапије мора да укључи критеријум културе. Тако, према неким предлозима, емпиријска евалуација истраживања у домену психотерапије требало би да обухвати четири референтна система: онај који се тиче пацијената, онај који се тиче терапеута, научни референтни систем и културу као фактор који има важан утицај. На пример, глобални циљ ефикасности психотерапије - који је у овом тренутку углавном усвојен у западним друштвима - значи најбоље могуће побољшање са најмање уложеног времена; овај циљ се, међутим, према неким мишљењима може сматрати културално релативним. Зато се данас често истиче да евалуација психотерапије није ослобођена културалног, односно субкултуралног утицаја. Од данас водећих школа психотерапије и њихових различитих верзија и модификација - психоаналитичке, бихејвиор терапије, системске и феноменолошко-хуманистичке - c обзиром на дужину постојања, вероватно је
50
Љубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
психоаналитичка психотерапија прошла кроз највеће промене и искушења како у теорији тако и у пракси, што је добрим делом условљено културалним и социјалним збивањима у току више од једног века њеног постојања. На пример, у Сједињеним Државама постоји снажан тренд удаљавања од изворне психоанализе - мада је психоаналитичка психотерапија још увек преовлађујућа психотерапијска метода, додуше често у модификованој форми. Последњих неколико деценија, у тој средини више су "у моди" бихејвиор терапија, когнитивна терапија, групна и породична терапија, биофидбек (biofeed back), маратон групе и групе сусретања, рационално-емотивна терапија и други новији терапеутски модалитети. Како изгледа процес смањивања патерналистичког и репресивног склопа у културалним збивањима одразио се и на саму праксу психоанализе. Тако психоаналитички кауч, који представља симбол психоаналитичке психотерапије, све мање се примењује. Пацијент и терапеут седе лицем у лице, што омогућава већу емпратијску размену, непосредну комуникацију између аналитичара и анализанта, тј. особе на анализи. Уз то, распад и смањење утицаја примарних група, породице, групе вршњака, комшилука, као и живљење у великим градовима и у отуђујућим условима модерних вишеспратница, довели су до широког и наглог развоја групне и породичне терапије као неке врсте сурогата. Без обзира на то што су психоаналитичари први започели са групном психотерапијом, данас је она амбијент у којем се одвија и системска и разне методе хуманистичке психотерапије. Отуђење као производ тзв. нарцистичке културе, како је назива савремени социјални аналитичар Кристофер Лаш, оправдава и примену тзв. група сусретања (encounter groups) и сличних метода или техника групне психотерапије, данас тако распрострањених у свету.
Психотерапија као ргедукаццја
51
Културални фактори морају се посебно узети у обзир приликом психолошки танане комуникације, вербалне и невербалне, која се одвија између пацијента и терапеута. To je због тога што она може значајно да зависи од заједничког, општег "разумевања ствари", разумевања које може бити, више или мање радикално различито од једне до друге културе. Врсте питања која треба поставити, како би та питања требало да буду формулисана или исказана и које теме би ваљало избегавати у почетним фазама интервјуа са пацијентом јесу битне ствари у крос-културалној терапији. Када обавља теренско истраживање, културални антрополог учи да структурише интервјуе тако да се постављена питања могу јасно разумети. У проучавању сваке нове културе, културални антрополог мора да открије начине за адекватно прикупљање потребних података. Исте технике употребљава и терапеут када први пут интервјуише пацијента који долази из друге, другачије културе. Неки аутори нагласили су да управо језичка баријера може бити већа потешкоћа (него што се то обично антиципира) приликом интервјуисања пацијента из неке друге културе. Наиме, пацијенти се тада често претварају да разумеју више него што то актуелно јесте. To онда може довести до различитих искривљавања, која ометају терапеутово тачно препознавање или процену пацијентове стварне психо(пато)лошке ситуације. Терапеути се посебно едукују како би што боље разумели своја сопствена осећања и осећања пацијента, као и да се њима могу бавити на одговарајући начин. Понекад, међутим, различити обичаји терапеута и пацијента могу изазвати мноштво неочекиваних осећања - како од стране терапеута, тако и од стране пацијента. Отуда је за терапеута нарочито важно да схвати да наше методе и претпоставке које се тичу пацијената могу бити, у већој
52 Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЉА
или мањој мери, ограничене културом, па и да евентуално могу изазвати извесно подозрење. Он би требало да буде у стању да разуме и уважи различита, друкчија осећања, конфликте и проблеме који су у вези са пацијентовим сопственим, особеним културалним обрасцима. Често се сугерише да би терапеут и пацијент требало да потичу из исте културе (или, макар, из исте "верзије" културе) и да буду истог пола. На пример, уколико је амерички терапеут јапанског порекла и мушког пола, онда би најбоље било да он ради са пацијентом који је истог, јапанског културалног порекла и истог пола. Међутим, многи пацијенти могу желети да раде управо са терапеутом из различите културе или из различите "верзије" њихове сопствене културе. Пацијенти, наиме, могу мислити или осећати да их терапеут из неке друге или донекле различите културе неће толико осуђивати као што би то, можда, чинио припадник њихове сопствене специфичне културалне групе. Поред тога, неки пацијенти могу се осећати лагодније и слободније са терапеутом који је супротног пола. У целини, међутим, успешна психотерапија може више да зависи од вештине терапеута у адекватном разумевању културалних разлика и вредности, ставова и понашања која су са тим разликама повезани, него од посебне културалне групе којој терапеут припада. Различита друштва третирају менталне и физичке болести различито. Болест могу да лече или ублаже лекари, народни исцелитељи, врачари или шамани. Осим тога, у неким друштвима и културама одређени облици понашања сматрају се прихватљивим, док се у другим сматрају неприхватљивим и чак патолошким. Уколико психотерапијске праксе других култура и друштава нама изгледају необично и чак чудно, то може бити једноставно зато што нам нису блиске или познате њихове
Психотерапцја као реедукација
53
сопствене културалне традиције. Међутим, често се показује да је основпи принцип лечења изненађујуће сличан: сугестибилност пацијента, ауторитет терапеута и њихово узајамно уважавање или поштовање јесу, изгледа, кључна својства лечења у многим културама. Kao што сам већ нагласио, постоји прилична практична терапијска потврда да, без обзира на могуће културалне различитости и посебне психотерапијске методе. лични однос између психотерапеута или "исцелитеља" и пацијента (тј. особе која пати и тражи помоћ) јесте главни фактор сваког ефикасног терапијског третмана. И даље, међутим, остаје отворено питање у којој мери различитост култура пацијента и терапеута може да компромитује сам психотерапијски третман, да онемогући њихову адекватну комуникацију. Ово стога што је, могло би се рећи, психотерапија ипак део културалног процеса.
Позитивна психотерапија Књига Носрата Песешкијана, немачког индивидуалног и породичног психотерапеута иранског порекла, Психотерапија свакодневног живота, може се читати у контексту ових нових гтсихотерапијских развоја, увида и тенденција. Њен аутор познат је као творац позитивне ncuxomepanuje - релативно новијег облика краткотрајне психотерапије (просечан терапијски третман траје око тридесет сати) који се заснива на необичном споју дубинског психолошког приступа, егзистенцијалистичке психотерапије, бихејвиор терапије и крос-културалне или транс-културалне психотерапије. Она се првенствено фокусира на унутрашње и међуличне конфликте у решавању неуротских проблема, психосоматских тешкоћа и проблема у васпитању и партнерским односима. Песешкијанов терапијско-истраживачки рад обухвата, такође,
54 Љубиша Златановић ТУМЛЧНЊЛ
ТАЈНЕ ДУШН, излзови
истраживање односа културе и менталних поремећаја, као и испитивање културалних концепата у различитим друштвеним срединама. Његова психотерапијска оријентација темељи се на четвородимензионалном моделу разумевања човека, у којем постоје два категоријална нивоа. Први, онтолошки, ниво укључује димензије телесности, фантазије, постигнућа и комуникације; други, социјални, ниво обухвата димензије Ја (пацијент), Ти (брачни партнер или родитељи), Ми (односи са светом) и Пра-Ми (религија и други елементи пацијентовог "погледа на свет"). Ове z/н/ираперсоналне и интерперсонапне димензије појединца представљају уједно и могуће сфере конфликта, важне за психолошко разумевање и психотерапијску интервенцију. При томе, међутим, позитивна психотерапија настоји не само да установи ону сферу конфликта из које потиче психички поремећај, него исто тако и да открије аутентични смисао датог поремећаја. Према моделу овог савременог психотерапеута, постоји осамнаест актуелних сфера живљења у којима се може установити локација конфликта и његово решење - као што су рад, правда, послушност, секс, тачност, чистоћа итд. C овим у вези, његова психотерапијска техника захтева од психотерапеута да најпре утврди смисао који настали ментални поремећај има за пацијента, као и предности у животу која је стекао после појаве психопатолошких симптома, a да тек онда покуша да одреди актуелну сферу конфликта и да у психотерапијском третману подстиче пацијента да заузме нови став према својој болести. Taj нови, другачији став у складу је са његовим окретањем перспективнијем начину одношења према сопственом животу и животу уопште. Овај подстицајни психотерапијски модел нуди транскултурално гледиште у облику блиско-источних фило-
Психотерапија као реедукација
55
зофских и религијских сентенци, пословица, бајки, басни, легенди, митова и других форми хиљадугодишње усмене и писане традиције које сваком човеку пружају схватљиву, јасну и верну слику живота. У њима пацијент (клијент) на позитивно-психотерапијском третману може постепено да препозна себе самог у алегоричним терминима и да тако буде у стању да, постигнутим самоувидом и самосазнањем, исцелитељски успостави нови облик психолошког самопоуздања и сигурности и да значајно побољша сопствено свеукупно понашање и доживљавање себе, своје ситуације и других људи. У томе, главни је терапијски циљ да се током психотерапијског процеса помогне пацијенту да успешно прође кроз развој позитивнш аспеката својих конфликата и патње. Другим речима, позитивна психотерапија има за циљ да прочисти и прошири способност појединца да прави фине разлике у области његових сопствених постојећих капацитета. Отуда и назив ове психотерапијске школе: "позитивна психотерапија". Тиме се не изражава вредносни суд, нити се имплицитно претпоставља да све треба посматрати у позитивном светлу. Реч je o томе да позитивна психотерапија настоји да начини јасну дистинкцију између критичног понашања и инхерентних способности у сваком појединцу. Песешкијан верује да се кроз овај процес могу одвојити стабилне, мање конфликтне компоненте нечијег понашања од постојећих психопатолошких симптома. Овај психотерапијски процес уједно припрема пацијента, као и његову непосредну социјалну околину, да се насталим симптомима бави на делотворније начине. Тако, према традиционалним схватањима, болест стоји између терапеута и пацијента (терапеут - болест - пацијент); према позитивној психотерапији, када се усредсредимо на здраве, регенеративне снаге пацијента, a не првенствено на његову бо-
56
Љубиша Златановић TA.IIIH ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
лест, однос између терапеута и пацијента добија нов квалитет: терапеут - способности; болест - пацијент. На овај начин, Песешкијанов терапијски приступ не настоји да се у третману директно конфронтира са пацијентовим унутрашњим отпорима и његовим изграђеним самообманама. Уместо тога, позитивни психотерапеут тежи да се терапијски третман одвија веома пажљиво и умерено, на, слично клијент-центрираној терапији Карла Роџерса, недирективан и, у основи, пријатан начин: кроз његово терапијско умеће благонаклоног пружања алузија на адекватно одабране примере из богате ризнице животних мудрости источњачких народних предања.
Транс-културална оријентација Транс-културални приступ представља битно обележје овог савременог психотерапијског правца. Kao једна од новије развијених школа психотерапије, позитивна психотерапија и њена транс-културална оријентисаност имају потенцијално широке захвате и импликације. Тако, разматрање транс-културалних аспеката нуди не само користан темељ за разумевање и отклањање индивидуалних психичких конфликата, него такође претендује да има и шири социјални утицај на бављење важним "проблемима живљења" савременог човека и његовог света. У такве проблеме Песешкијан убраја проблеме емиграната, проблеме у вези са социјалном и развојном помоћи земљама у развоју, тешкоће које се јављају у односима са људима из других културалних средина, проблеме у тзв. мешовитим браковима, као и проблеме превазилажења етничких предрасуда и развоја алтернативних модела у оквирима других, друкчијих култура. Штавише, он верује да се овим иновативним психоте-
Пстотерапија као реедукација
57
рапијским моделом могу, исто тако, разматрати и нека далекосежнија питања политичке природе која проистичу из транскултуралне ситуације . Транскултурални приступ чини основу позитивне психотерапије и примењује се у анализи психолошких тешкоћа или проблемске ситуације особе као припадника одређене шире групе или заједнице или као јединственог појединца. Полазиште чини, дакле, схватање да свака особа припада специфичном културалном контексту у којем је одрасла и васпитавана и под чијим је, већим или мањим, утицајем. Она је, исто тако, под утицајем специфичне породице у којој је рођена, као и многих појединаца које је упознала у току свог живота. Социо-културално усвојене темељне норме, вредности, ставове и обрасце мишљења и понашања Песешкијан назива коицептима. Ти концепти значајно одређују конструкцију, обликовање особене слике или појма o себи појединца, његовог јединственог виђења и разумевања других људи и света уопште, као и преовлађујућег начина на који он приступа решавању сопствених интраперсоналних и интерперсоналних проблема. Тако, на пример, културално особени концепти присутни у свакодневном језику као што су "време је новац", "важна је моћ", "буди штедљив", "ћутање је злато", "кажњавање је нужно", "осећања су глупост" и сл., бивају усвојени још у периоду детињства и могу значајно да обликују нечије ставове, гледишта и искуства. Уз 3
На нивоу намера и тежњи, у ово последње сам се, на неки начин, и сам уверио, из мудрих речи - пуних разумевања, топлине, али и забринутости - садржаних у писму-честитки које им је Песешкијан упутио са жељама за мирну и срећну Нову 1999. годину. Већ у марту те исте године, знамо, почелаје НАТО агресија на нашу земљу. На жалост, језик и интереси моћних политичара сасвим су различити од оних којима теже психотерапеути.
58
Љубиша Златановић ТАЈНН ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
то, они могу бити врло отпорни на промену, доводећи често до животног и психолошког дисфункционисања и до појаве различитих неуротских и других психопатолошких манифестација. За позитивног психотерапеута, то налаже потребу мењања, модификовања или уравнотежавања тих уврежених, погрешних концепата неким другим, исправнијим и адаптабилнијим концептима. Са становишта позитивне психотерапије, ово се може делотворно постићи употребом древних источњачких прича и народне мудрости, чиме се у психотерапијски процес укључују интуиција, метафора и имагинација. To овај терапијски приступ чини оригиналним на савременој психотерапијској сцени. На основу свог психотерапијског искуства, Песешкијан сугерише да те мудре народне приче имају подстицајно и лековито, терапеутско дејство, a уз то су и важно помоћно средство, јер се у процесу лечења могу креативно употребити као нека врста посредника у међуодносу терапеута и његовог пацијента. Наиме, оне омогућују терапеуту да на психотерапијским састанцима постепено и ненаметљиво, без непосредног "напада" или обезвређивања пацијента и његових, кроз васпитање усвојених, концепата и вредности, индиректно сугерише пацијенту промену његове постојеће позиције, како би он увидео једностраност и обманљивост тих концепата у односу на друге, опречне концепте - противконцепте, који нуде алтернативна решења и спасоносно излажење из навикнутог и, у крајњем, неуспешног начина или обрасца превладавања његових унутрашњих и интерперсоналних конфликата. Те приче на тај начин пружају могућа, алтернативна решења, дају савете и показују излаз из ћорсокака; оне помажу пацијенту да промени стајалиште и да се ослободи непосредног света сопствених искустава и свог отпора према разоткривању својих, обично болних, кон-
Психотерапија као реедукација
59
фликата и слабости, омогућујући му да стекне разумевање, увид и један дистанциранији однос према њима. C овим у вези, Песешкијан закључује да је за разумевање дубљих психодинамичких садржаја и терапијски третман психолошких проблема и симптома појединца од помоћи употреба таквих живописних и емоцијама набијених народних прича, поред већ уобичајеног ослањања терапеута на апстрактне и теоријске психолошке појмове.
Нагласак на самопомоћи Песешкијанова психотерапијска запажања ослањају се на особену мешавину клиничке опсервације у терапијској пракси са претежном психосоматском оријентацијом и интересовања за едукативна и шира социо-културална питања. Ова занимљива књига добро одражава његов основни психотерапијски став и поступак, посебно његов терапијски оптимизам и настојање да се пацијентова актуална психолошка и психопатолошка ситуација разуме првенствено интерперсоналним терминима, као и да се у терапијском поступку што је могуће више подстакну и охрабре пацијентове прикривене индивидуалне снаге за овладавање сопственом ситуацијом и превладавање постојећих тешкоћа и сметњи. По томе, по охрабрујућем и оптимистичком прилазу пацијенту, као и својом недирективном терапијском оријентацијом и оријентацијом на индивидуалне потребе и јединствене особе и на тражење смисла болести, његов облик психотерапије има извесних сличности са разним психотерапијским приступима хуманистичке и егзистенцијалистчке оријентације. На уводним страницама књиге, Песешкијан каже: "Уместо Фројдове познате Психопатологије свакодневног живота, поставио сам као свој задатак да изложим психотерапију свакодневног живита као одговор на по-
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА 60
стојеће потребе и на развој данашње психотерапије. Нисам могао да се ограничим на манифестације несвесног. Морао сам да кренем од интерперсоналних односа и од способности инхерентних у човеку" (стр. 4). Према његовим клиничким запажањима, пригушиване и превише изражене способности представљају могуће изворе конфликата и поремећаја у личности и интерперсоналним односима. Оне могу бити испољене у депресији, анксиозним стањима, агресивном и ексцентричном понашању и психосоматским поремећајима. При томе, његов главни нагласакје на самопомоћи, за коју каже да је посебно важна метода психолошке превенције и менталне хигијене ("психохигијене", како је Песешкијан назива) и један од темељних принципа или елемената позитивне психотерапије. У овом моделу психотерапије, основна терапијска претпоставка је да поремећаји и конфликти у пацијенту који настају током његовог развоја нису једине ствари које су "чињеничне и дате", нити су они неизбежни део његове судбине; у већој или мањој мери, он у себи такође поседује и инхерентни капацитет да се суочи са неуротским и другим конфликтима. Отуда се у позитивној психотерапији пацијент, кроз остварен позитиван контакт и однос узајамног поверења, стално охрабрује и подучава да одустане од пасивне, очекујуће и зависне улоге "пацијента коме је потребна помоћ" и од сопствене заробљености у тој улози и да, уз помоћ и подршку терапеута, временом прихвати могућност да се суочи са психичким проблемима и конфликтима на активан начин и да постане нека врста терапеута за себе самог, па и за своју непосредну социјалну средину. Радећи тако, подстичући потенцијале самопомоћи и оријентације на будућност, терапеут омогућује пацијенту да, примењујући искуства стечена у терапијским сеансама, постигне извесну самосталност и да настави да унапређује
Психотерапија као реедукаццја
61
сопствено лично и интерперсонално функционисање. Посебна психотерапијска пажња посвећује се, дакле, регенеративним и реинтегративним тежњама и снагама појединца коме је потребна помоћ психотерапеута и могућностима његове самопомоћи изван терапеутове ординације:у самоћи и у кругу људи са којима је пацијент близак. Сачињена из богатог клиничко-тераписког искуства, источњачке мудрости, практичних импликација за "психотерапију свакодневног живота" и проницљивих увида у комплексна, отворена и прикривена, понашања људи у интерперсоналним, посебно партнерским, односима, Песешкијанова књига бројним клиничким примерима на занимљив начин илуструје свакодневне конфликте и неспоразуме међу људима - како настају из интерперсоналних неразумевања и како се могу успешно превладати. У њој се, исто тако, наглашава да самопомоћ и едукација, као интегрални делови психотерапијског процеса, не дају готове смернице које се могу аутоматски и универзално примењивати на појединачан клинички случај. Песешкијан не губи из вида једноставно сазнање да је сваки људски однос или сусрет, баш као и свака психотерапија (која,у основи, као што сам већ рекао, и јесте један сложен и осетљив људски однос или сусрет) и сваки појединац, јединствен. Због тога, психотерапијски рад мора уважавати инивидуалне потребе пацијента и бити прилагођен јединствености личности и искуства сваког пацијента. C овим у вези, Песешкијан такође подвлачи да самопомоћ, као практичан приступ, не сме да пружа готове рецепте; пре, њен је задатак да покаже лшшје водиље за спречавање могућих проблема и за бављење тим проблемима када се они појаве. Овакав, у суштини, идиографски приступ, међутим, не подразумева схватање менталног поремећаја као пуке одлике
62
ЈБубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
саме особе. Симптом такође одражава квалитет односа у пацијентовој породици, па и у друштву уопште. Користећи се вешто древним персијским народним казивањима - у којима налази не само богат извор идеја и порука, лепоту и мудрост, него и исцелитељски потенцијал за неуротске конфликте и проблеме живљења савременог западног човека - Песешкијан описује психотерапију и едукацију као сазнајно-емоционалне процесе, чији је циљ развој потенцијала практичне самопомоћи и ширење циљева у смислу најпотпуније могућег откривања и исказивања нечијих менталних и социјалних способности. Kao и својим претходним књигама - a посебно оном која је стекла високо признање и популарност у свету и која је нашим читаоцима доступна у преводу: Источњачке приче у психотерапији, "Нолит", Београд, 1991- он нас је и овога пута уверио да терапијски није практично ни делотворно држати се искључиво негативистичког начела и усредсредити психодинамикуједино на препознавање конфликата и поремећаја, него да је такође важно да се, држећи се позитивне представе o човеку, узму у обзир и пацијентови капацитети да се суочи са проблемима на активан начин - кроз самопомоћ. Уз то, да је у психотерапијске сврхе, уместо непосредне интерпретације, корисно понудити пацијенту метафоричну причу, у чијем мудром садржају и имплицитној поруци он сам може да препозна себе, своје проблеме и да боље сагледа своју актуалну конфликтну и животну ситуацију уопште, која не мора изгледати безнадежно. Kao што је познато у области менталног здравља, пацијенти не пате само од конфликата и симптома поремећаја, него исто тако и од безнадежности и "заробљености у улози пацијента" које у њима може изазвати сама психијатријска дијагноза. Коначно: здрава особа није особа без проблема u тешкоћа, него она која је у стању да се са њима суочи u да их превлада.
HECBECHO У КРУГУ ПОРОДИЦЕ
Поводом књиге:
Едвард Брус Тауб-Бинум: Породично несвесно; Нови Сад: "Светови", 1993.
Несвесноу кругу породице
65
Несвесно је оно што не саопштавамо ни себи самима, ниједни другима.
РоналдЛеинг Универзум материје, енергије u свести појављује се као неподељена целина, како у научној теорији тако иу интимном личном искуству.
Е. Брус Тауб-Бинум
Књига Породично несвесно, са поднасловом Невидљиве споне, савременог породичног терапеута и теорети-чара породице Тауб-Бинума, представља теоријски поку-шај да се пружи један обухватан и сложен еклектички приступ породичној терапији заснован на начелима изведеним из модерне теорије породице и на неким подстицајним и осветљујућим увидима проистеклим из поставки нове парадигме породице. Реч je o парадигми која укључује, c једне стране, јогинску и веданску психолошку перспективу, у којој се психа схвата као једно сложено енергетско поље са различитим нивоима односа, и c друге, увиде "нове физике" (Хајзенберг, Бом, Капра и др.), која поље материје и енергије и поље свести све више тумачи као прожимајуће аспекте свеколиког космоса. Ова "нова парадигма" подразумева настојање да се теоријски и практично изгради приступ усредсређен на проблеме појединца у контексту сложеног породичног
66
Љубиша Златановић
ТАЈНН ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЉА
система,1 који укључује танани преплет мисли, осећања, веровања, интерперсоналних веза и динамике сваког члана, прерађене у низу образаца породичног понашања. Ово је праћено детаљном разрадом "заједничког живота у сновима" појединаца и породице као најбољег начина да се дубље расветли и проникне у суптилност и опсег функционисања несвесног унутар породице-као-целине. При свему томе, мада овај приступ укључује сазнања из споменуте источњачке филозофско-психолошке традиције, у њему се препознаје синтеза идеја из психоанализе и теоријских конструката o комуникацији, хомеостази, социјалним системима и улогама. Ова врста синтезе карактеристична је за породичну терапју уопште, без обзира на њене бројне различите моделе.
Породица као целина Кроз целу књигу се као основна нит провлачи утицајна мисао једног од утемељивача модерне породичне терапије - Натана Акермана, породичног психотерапеута произишлог из психоанализе, па се отуда његов модел породичне терапије сврстава у психоаналитички или психодинамички модел (видети превод његове књиге Реч "систем" овде специфично означава уређени скуп или сложај међусобно повезаних јединица у интеракцији. Тако, породица се схвата као самоорганизујући систем који се не може сматрати само скупином засебних појединаца, него је целина интеракцијских, међусобно условљених делова која се заснива на законитостима самоорганизације и самоуређења. Породични систем састоји се из међусобно зависних делова, који имају узајамну узрочност; сваки део повезан је током неког периода времена, тако да постоји извесна стабилност. Системи су или отворени - они који имају континуирани ток или су предмет промене - или затворени. Породица је отворен систем; a отворен систем карактеришу својства целовитости и узајамности односа.
Несвесноу кругу породице
67
Психодшшмика породичног живота: дцјагноза u лечање породичних односа, Титоград, 1966), која сугерише да се концепт менталног поремећаја шири на групу вишеструких рањивости, које погађају час једног, час другог члана породице, као и то да образац реципроцитета код односа породичних улога - муж и жена, отац и мајка, родитељ и дете - битно утиче на след личног конфликта и на судбину психопатолошких симптома појединца. Тако, терапија породице, у којој је основни нагласак на комуникацији, језгром патологије, као и носиоцем евентуалне промене, сматра породицу у целини. У вези c овим је и претпоставка да су душевно здравље и душевни поремећаји у породичном миљеу међузависни и сстрожимни и да је зато за спас једног члана породице потребно мобилисати "исцељујућу моћ целе породице". Она се темељи на оригиналном теоријском схватању психопатологије: слабости у функционисању породичног система јесу оно што доводи до појаве патологије код једног или неколико њених чланова. Симптоматско понашање и проблеми посматрају се као резултат погрешних породичних интеракција, a не као својство датог члана породице. Извор симптома је, дакле, сам породични систем, који је динамички a не статички, a не појединац. Друга важна претпоставка у овом концептуалном оквиру јесте да су представа или слика коју појединац има o себи и његова представа или слика коју има o породици зависне једна од друге, да су оне део индивидуалног и породичног идентитета, као и то да је индивидуација сваког појединог члана породице повезана са растом и развојем породице у целини. У основи ове претпоставке јесте идеја, која се чини сасвим уверљивом и разложном, да само флексибилан и отворен породични систем пружа могућност подстицања процеса
68 Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЉА индивидуације и сепарације чланова породице појединачно.2 C много ерудиције и богатог терапеутског искуства, аутор износи пред читаоца један низ психолошки истанчаних и каткад изазовних терапеутско-теоријских запажања и вредних тумачења, својих и оних које су пружили други терапеути у овој области: o унутрашњој организацији и структури интерперсоналних односа у "интимном контексту породичног живота", o породици као темељу учења и дубинског структурисања односа, o суштинском психолошком јединству породице као динамичног психосоцијалног микрокосмоса, o емоционалним струјањима и мрежама интеракција у породици, o важности комуникативног понашања у породици, њеној делатној динамици, раду породичних снова и др. Исто тако, он нуди и друге значајне психолошке увиде који се односе на питања како разумевања битних психодинамичких механизама и психопатолошких симптома c тачке гледишта "апсорбујућег поља породичног несвесног" и породичне трансакције, тако и оних који се тичу одговарајућих модела и прилаза модерне породичне терапије, чије су интервенције увек усмерене на мењање целокупне породице. Занимљиво је приметити да се потврда ове претпоставке може наћи и у студијама социјалних психолога. Тако, на пример, нека новија истраживања ефеката породичних односа на самопоштовање деце показала су да је породична блискост (мерена питањима као што је "Колико ваш отац/мајка разуме вас какви ставрно јесте?") значајно повезана са позитивним самопоштовањем адолесцената оба пола. Штавише, неке од тих студија пружају ближи увид у ефекат односа родитељи-дете на понашање и самопоимање (селф-концепцију) адолесцената. На пример, утврђено је да је глобално самопоштовање више међу адолесцентима са снажном подршком у породици уколико су они имали истакнут породични идентитет: код адолесцената чији породични идентитет није био истакнут, подршка од стране породице имала је малог утицаја на њихово укупно самопоштовање.
Несвесноу кругу породице
69
Рад породичних снова Полазећи од новог виђења целовитости и узајамне повезаности, холистичког гледишта развијеног у оквиру модерне теорије физике, аутор ове књиге на занимљив начин даје проницљиву анализу породице као органске целине са заједничким преплитањем начина и нивоа комуникације, и снажним, a ипак тананим, прожимањем емотивних поља свих чланова породице. За Тауб-Бинума, оно што се овде показује главним, управо је запажање да се породични систем и његова специфична констелација чак и у сновима (нашим "ноћним унутрашњим пределима") појављују као једна сложена целина. C тим у вези, он пише: "Много пута бејах открио да је, упркос томе што će o неком проблему није расправљало у породици, један члан породице на неки начин изражавао бол другог члана. Неколико пута, почетни увид у проблем извршен је помоћу сна једног члана породице. Ширење и сужавање заједничке емоције, у што сам се често осведочио, такође је појачавало ову идеју целовитости и међусобних веза које су преда мном дефиловале" (стр. 19, моје наглашавање). Тако, држећи се дубинско психолошког, фројдовског схватања снова као "царског друма" у унутрашње тајне несвесног, као и поставке o значају комуникационе динамике за функционисање породичног система, аутор настоји да покаже да преиспитивање снова може бити ваљан начин и средство да се изнова отворе блокиране породичне комуникације и да снови сваког члана одражавају његов особен угао гледања на заједничку "осећајну матрицу породице", на главне емоционалне проблеме и конфликте у "заједничком породичном пољу". To je због тога што се, према неким налазима, готово половина живота у сновима једне особе односи на проблеме и кризе у по'сродици, при чему је карактеристично да се,
70
Љубиша Златановић ТАЈНН ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
упркос великој разноликости снова, обично појављује само неколико општих или колективних породичних тема, мисли или представа. Отуда се снови показују посебно важним извором података у истражвању не само индивидуалног, него и породичног несвесног. Та и друга психотерапијска запажања, у књизи су илустрована уверљивим примерима из ауторових терапијских сеанси у раду са различитим породицама и њиховим проблемима. У вези са радом породичних снова, ваљало би приметити да је приступ сновима у породичној терапији, који се читаоцу предочава, усредсређен више на сам процес, форме и начине остваривања интерперсоналних породичних односа, него на садржај или специфично значење одређених снова.
Несвесно у породичном кругу У овој студији се, дакле, полази од уверења да снови као несвесни производ психе могу открити неке систематске несвесне процесе; јер: "показало се да снови откривају безбројне међусобне везе осећања, слика и идеја и укрштање несвесних система који утичу на чланове породице" (стр.19). Образлажући замисао o сновима као интимног заједничког поља породичне целине, сфере која се шири око нас и у нама самима, аутор тежи да покаже како несвесно у кругу породице, као специфичне врсте организације или система, прожимајуће делује преко динамичког осећаја и симболике у контексту индивидуалне психе и породичне матрице. При томе, он се вешто користи модерним моделом свести (који се заснива на теорији поља, новим спознајама o честицама и њиховој интеракцији, тј. да су интеракције материје и енергије, на неки начин, међусобно повезане заједничким пољем) у намери да нагласи заједнички мисаоно-осећајни карактер
Несвесно у кругу породице
71
поља које се налази из.међу иунутарједннки. Породично несвесно се тако разумева као динамички емоционални енергетски ниво који се развија у снажну мрежу породичних образаца, a делује као велико поље утицаја које се одражава на процес живота у сну, на наш сазнајни ниво и постоји као систем пре u после нашег функционисања у њему. Ова "паукова мрежа" додирује нас и обавија даноноћно; њена енергија и деловање јесу моћна витална функција нашег личног живота. Посебно се значајним показује одређење повезаности и одвојености овог вида несвесног живота душе c обзиром на друге две скривене психичке реалности, друга два постојећа несвесна сачинитеља психе - фројдовско лично несвесно, које карактеришу потиснути емоционални комплекси унутарпсихичког карактера, тј. које обухвата све оне психичке садржаје и процесе који нису свесни и јунговско колективно несвесно, које одликују универзални и људској психи иманентни архетипови заједнички свим људима од прапочетка човечанства. Говорећи o овом виду несвесног, Тауб-Бинум каже:"Оно дели многе особине и динамику личног и колективног несвесног, a ипак се од њих разликује.Несвесно у породичном кругу представља емпиријски развијен лични систем који се гради путем искуства, али такође поседује аспекте који се наслеђују. To je преплитање система колективног несвесног са праисконским сликама и енергијом и индивидуалних путева личног несвесног. Састоји се од оних личних замисли које су потиснуте, као и културног и породичног међуделовања, које је по неким манифестацијама постојало пре него што је дотична психа ушла у тај систем" (стр.23-24). Породично несвесно карактеришу снажни садашњи заједнички афекти и представе породичне психодинамике. Оно представља ниво свести који се налази у пределу
72 Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШН, излзови ТУМЛЧНЉА
психе "испод" личног и "изнад" колективног несвесног и сеже како у емпиријски тако и у универзални или наслеђени динамизам несвесног, па ипак се не исцрпљује ни у једном од њих. На врло стваран начин, ово складиште породичног несвесног - и његово преплитање са утицајем колективног несвесног - претходи нашем индивидуализованом искуству и од њега је "дубље". Kao вир и заједничко поље осећања, оно интегрише различите аспекте и подручја података у доследан систем, који укључује ниво примарног процеса психе. Тако, породично несвесно изражава оно најинтимније поље заједничкш осећања, представа и емоционалне енергије који дотичу наше привидно одвојене, независне личности у породичном оквиру, живот у сну и разнолике канале узајамне комуникације, апсорбујући нас у један особен "заједнички језик", несвесни језик породице. Реч је, дакле, o једном од три језика несвесног, поред личног (индивидуалног) и колективног. Треба подсетити да је породично (фамилијарно) несвесно открио Леополд Сонди, који је у психодинамичком теоријском оквиру изложио тезу да је оно област несвесног, чији су садржаји латентни рецесивни гени у којима и даље живе наши преци.3 У свом ослањању на "делотворну хипотезу o Према Сондијевом дубинско-психолошком учењу o фамилцјарном несвесном, сваки човек носилац је више, како здравих тако и болесних, егзистенццјалних могућности - али не у смислу егзистенцијалистичке филозофије, већ у генотипском и психолошком смислу c обзиром на то да сваки предак у фамилијарном несвесном представљаједну посебну егзистенцијалну могућност. У том смислу, Сонди говори o вишеструкој (мултиплој) структури егзистенцијалних могућности, односно o егзистенцијалном посибилитету, a не o уобичајеној клиничкој дијагнози, којаје ионако склона промени током времена. Према Сондију, тек анапиза фамилијарног несвесног, односно хередитета, може открити прави узрок психичких поремећаја, јер психички узрок може изазвати само симптоме болести, a не и саму болест (више o томе, видети: Настовић, 1988).
HcaiccHoy к
иесвссном делу нашег ума", a посебно када је реч o његовом породнчпом виду, Тауб-Бинум, после свега. извлачи следећи закључак: "Када изгубимо интимну везу ča UČKOM врстом енергије породичног несвесног и постанемо плен илузије o апсолутној аутономији или индивидуалности, излажемо се ризику да стварно оболимо и да изгубимо осећај да имамо подлогу. Динамичка повезаност или међузависност значајна је за наше добро здравље" (стр. 34). Његова исцрпна разрада делатног концепта породичног несвесног показује како тај систем несвесног функционише и како се преплиће са другим системима свести. У огромном "спектру свести" он усредсређује своју истраживачку пажњу на биосоцијалну и интерперсоналну страну, настојећи да предочи начине на које енергија и свест делују у овим системима, померајући се даље од фрагментације према целовитости. C тим у вези, на једном месту читамо: "Преплитање образаца и енергије међу члановима породице помаже нам да индивидуалну психу посматрамо као отворени систем, као супротност примарно интрапсихичким моделима" (стр. 81). Значи да се као основ поставља чворно начело да проблем јесте сам породични систем, a не јединка као део или члан тога система. Следствено томе, породична терапија представља покушај да се одговарајућим инервенцијама модификују односи у контексту породичног система; она је, дакле, више интерперсоначна но интрапсихичка, јер потиче из модела који интеракцију види као системски процес у којем свака особа има одређену улогу или функцију коју извршава. Овај теоријски оквир води терапеутски ка начину опојмљивања (концептуализовања) породичног процеса, у којем сваки члан има улогу у одржавању тог система. Стога се, примећује Бинум, тзв. "идентификовани пацијент" може схватити
74
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШН, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
као "проблем", али је "узрок" сам дисфункционални породични систем.
Сложени амалгам приступа и увида После свега, могло би се приметити да ова вредна књига оставља утисак еклектичке творевине, која својим несумњиво ерудитним разматрањем инкорпорише увиде из различитих области и перспектива, које тежи да приближи и повеже, a све у циљу бољег и целовитијег разумевања ове области психолошког истраживања. Истина, у књизи је то учињено на занимљив и веома успешан начин. Могло би се рећи да је у питању срећна синтеза која породичне процесе, укључујући и психодинамичке и системске, сагледава на нов, подстицајан и обухватан начин. Она подједнако узима у обзир древна и савремена сазнања, придошла како из западне тако и из источне психологије, a добрим делом се ослања и на увиде модерне физике. Тако, из истраживачких разлога, њен аутор примењује уједно квантни модел нивоа енергетског односа и јогински модел нивоа свести. Употребом тих модела он настоји да подупре тезу да данас све више долази до неке врсте приближавања гледишта модерне физике и традиционалних становишта o природи свести и самства у неким филозофским и самопосматрачким (интроспективним) традицијама Истока. Ово је посебно наглашено у поглављу под насловом "Према новој парадигми: пси, физика, психологија u сопство". Осим тога, он каткад посуђује из других извора, не би ли јасније осветлио "наш доживљај нивоа интеракције око и кроз психу", у динамици поља нашег породичног живота. Због свега тога, мада се чита са занимањем, ТаубБинумова књига није лако читљиво штиво. Пажљивом и заинтересованом читаоцу, међутим, она заиста нуди како
Несввсио v Kpycv породице
истинско богатство информација, тако и дубину и опсег проницања у нејасне, затамњене унутрашње пределе породичног несвесног. To je књига која значајно унапређује наше знање o деловању породичног несвесног и o породичним међуодносима, o особеним породичним констелацијама - структури породице, динамици и типовима односа међу члановима сложеног породичног система, o распореду његових важнијих особина и o повезаности заједничких осећања или снова у породици, за коју аутор каже да се може поредити са међусобном повезаношћу субатомских честица. Њен аутор је убедљиво показао да те спознаје нису пуке апстракције, већ да су део саме суштине постојања. Оне нас, надаље, подсећају да сви ми постојимо као део једног свеобухватног поља које нас упија директно и интимно, a TO је космос који постоји око « унутар нас самих. Ако погледамо дубље, каже Тауб-Бинум, заслужићемо своје наследство. To je уједно и средишња тема ове књиге, коју би требало пажљиво (про)читати.
ЛОГОТЕРАПИЈА И РЕЛИГИЈА
Поводом књиге:
Виктор Франкл: Бог подсвести; Загреб: Библиотека "Око три ујутру", 1980.
Логотерапија и религија
79
Психологија која жели завредети своје име мора обратити дужну пажњу на оба дела свог имена логосједнако као u на психу.
Виктор Франкл Од памтивека људи су, на овај или онај начин, питали: "Ко смо ми?" u "Чему наш живот?", u тешко да ће њихову радозналост угасити говорење да њу забрањује таква или нека друга философска школа, на основу њених норми смислености.
Лешек Колаковски
Човек пред питањем смисла Име и дело аустријског психотерапеута и оснивача логотерапије Виктора Франкла нису непознати нашој стручној и широј читалачкој јавности. Наиме, у овој истој библиотеци, нешто раније већ је објављена Франклова књига Зашто се нисте убили, која се може сматрати врстом увода у логотерапију и основом за разумевање његових каснијих књига, као што су Бог подсвести и Нечујан вапај за смислом. У целини, за ове Френклове књиге могло би се рећи да припадају специфичној литератури o
80
Љубиша Златановић TAJнE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
граничним психотерапијско-филозофско-теолошким питањима човека и смисла његовог постојања. У напред споменутој књизи, Франкл је, најпре, уверљиво и прилично дирљиво описао сопствена мучна доживљавања у суровим условима нацистичког логора која су му послужила као непосредни, искуствени извор његовог касније развијеног психотерапијског и едукативног рада - да би затим сажето изложио основне поставке и појмове своје логотерапије. To je посебан облик или правац егзистенцијалне психотерапије, која је првенствено усресређена на смисао човекове егзистенције и на његово тражење тог смисла. У њеној основи лежи схватање да је човекова тежња за смислом примарна сила у његовом животу, a не тек (фројдовски протумачена) "секундарна рационализација" његових изворних нагонских тежњи. Према Франклу, настојање да се у животу пронађе лични смисао јесте мотивациона снага у човеку. Зато он говори o "вољи за смисао" - насупрот принципу задовољства или пријатности, односно "вољи за задовољство", o чему говори класична Фројдова психоанализа, a исто тако и насупрот "вољи за моћ" коју посебно наглашава Адлерова индивидуална психологија. C друге стране, међутим, Франкл се својим наглашавањем воље за смислом значајно приближава Јунговој аналитичкој мисли. Наиме, Јунг је, пре Франкла, из своје психотерапијске праксе закључио да највећи број пацијената који се обраћају за психолошку помоћ уопште не пати од "клинички установљене дијагнозе", него управо од недостатка смисла свог живота. Јунг је у томе видео облик "опште неурозе" нашег времена, времена у којем су озбиљно пољуљани сви темељи вредности и у којем је човечанство захватила потпуна духовно-душевна дезоријентација. C тим у вези, пут индивидуације он је сматрао озбиљним покушајем да се тој дезоријентацији модерног појединца супротстави активирањем стварала-
Логотерапија u религија
чких снага његовог несвесног и њиховим свесним укључивањем у целину психе. Већ самим називом - "логотерапија", тј. психотерапија која полази од духовног, од питања с.мисла сопственог живота, тог суштинског и најљудскијег питања, које сваки душевно здрав појединац интимно поставља и која дословно значи "лечење смислом", Франкл је покушао да допупи постојеће облике психотерапије увођењем духовис стране или аспекта човека и његове личности као битно различитог и самосталног подручја, што је приближава спиритуалној оријентацији у психологији и психотерапији. Реч je o такозваној "висинској психотерапији " усређеној на највиши пиео личности, o терапији оних појединаца, чији је главни психолошки проблем недостатак животног смисла и налажење тог смисла, као и циља, вредности и разлога за њихову сопствену егзистенцију. При свему томе, оно што је битно јесте схватање да појединац не измишља смисао своје егзистенције, него да тај смисао открива као јединствен и специфичан за њега самог. Јер, он се увек тиче особеног, идиосинкратичког начина приступа животу, као и виђења света и себе самог у том свету. Разматрање проблема човекове религиозности Франкл започиње одређењем суштине егзистенцијалне анализе, коју он види као опречну фројдовској психоанализи. Тако, атомистичкој, механистичкој и доминантно инстинктивистичкој концепцији човека у психоанализи (која, са становништва логотерапије, разара јединствену и целовиту људску особу, гледајући у њој "аутоматизам душевног апарата" и превиђајући да је јединственост главна одлика зрелог човека), он супротставља своју егзистенцијалну анализу, која у човеку види првенствено "аутономност духовне егзистенције" и приклања се људској врлини "осећаја одговорности". За Франкла,
82
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
одговорност се, у егзистенцијалном смислу, може сматрати основном и битном ознаком човековог постојања. Може се лако уочити да се његово схватање човека умногоме поклапа са оптимистички и проактивистички обојеном "новом сликом човека" o којој су исцрпно говорили Олпорт, Маслов, Роџерс и други заступници хуманистичке оријентације у психологији, a донекле, као што сам већ приметио, и са Јунговим аналитичко-психолошким учењем. Тако, на пример, Франкл у својој анализи полази од уверења да је човек биће које је одговорно за сопстевено постојање. Сажето исказано, човек је биће-свесно-своје-одговорности. Одговорност је, штавише, суштинска одлика човекове егзистенције; егзистенција је заиста човекова једино уколико он за њу преузима истинску одговорност. Отуда је и циљ егзистенцијалне анализе да човека (тј. пацијента) учини свесним своје одговорности, без терапеутовог наметања вредносних судова, препуштајући њему да сам изабере - за шта, че.му или коме је одговоран. За Франкла, бити одговоран, тј. "носити одговорност ", јесте темељ човековог бића — уколико је оно духовно, a не само нагонско. У егзистенцијалној анализи говор je o човековом бићу - не као нагонском, него као одговорном бићу. Због тога, оно што долази у свест није нагонско, дакле нешто што потиче из фројдовског Оног (Ида), него нечије сопствено Ја (Его); оно долази себи у свест: долази до свести самог себе, тј. долази себи.
Духовна подсвест Своје теоријско и терапијско разилажење са психоанализом Франкл проширује на подручје подсвести, вршећи ревизију њених граница. Чини се, међутим, да његова критика фројдовског схватања није сувише радикална.
Лос"отерапцја u ре:тгија
Наиме, он не одбацује подсвест (несвесно), него једино проширујс (истина, битно) садржај подсвести тако што Фројдовом концепту нагонског подсвесног (или: Оног; Ида) придодаје духовпо подсвесно и тиме, у ствари, врши рехабилитацију подсвести. Подсвесно, дакле, обухвата не само нагонско, него и духовно. Оно бива рашчлањено на подсвесну инстинктивност и на подсвесну духовност. Све то уједно означава релативизацију свесног, јер се свесност у овом психотерапијском моделу не сматра битним критеријумом аутентичности човековог бића. Франколов закључак је да човек може бити аутентичан и онда кад је подсвестан (несвестан), али да je, c друге стране, аутентичан једино онда кад није пасивна "играчка нагона", него је одговоран. Аутентично човеково биће почиње, дакле, онде где престаје његова инстинктивност, a његово утентично биће престаје тамо где престаје одговорност. Другим речима, његово аутентично биће постоји онда кад га не нагони Оно (Ид), него његово Ja (Ero) доноси одлуку и успоставља однос са трансценденцијом. Такво гледиште битно одређује и сам задатак психотерапије, a он се сажето може исказати као поновно успостављање спонтаности подсвесних збивања у психи пацијента. Другим речима, психотерапија не треба да иде за тим да по сваку цену посвести несвесне патогене садржаје и конфликте (као што то настоји да учини класична психоаналитичка метода), него подсвесно (значи, и духовно подсвесно) треба једино про.чазно учинити свесним, како би се могло изнова вратити у област несвесног (у подсвест).
84_______ Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
Егзистенцијална анализа савести и снова
У настојању да ближе осветли област духовне подсвести коју он, видели смо, снажно супротставља нагонској подсвести, Франкл се користи феноменом или, како он каже, "моделом" савести, јерје она неодвојива од човека као "бића које одлучује". C обзиром на то да савест понире у дубину подсвети, може се закључити да је савест ирационална. To потврђују аутентичне човекове одлуке, које се најчешће и доносе "непромишљено" дакле, подсвесно. У том смислу се може рећи да је савест ирационална, "алогична" или "прелогична", тј. да је по својој суштини интуитивна функција. Слично љубави као што Франкл лепо примећује - и она такође види нешто што још не постоји, али што може да се изнедри, да постоји, откривајући у вољеној особи вредносне могућности које она можда у себи, у својој унутрашњости, досад неостварене, потенцијално крије. У сврху откривања сфере духовног подсвесног и довођења у свест њених елемената, логотерапија примењује анализу производа подсвести, човековог несвесног - снова, који често потичу од савести, дакле од изразито духовно-подсвесне области психе. Наиме, као и неурозе, снови — више или мање јасно и отворено - показују да уколико код неких људи свест није религиозна, ипак је религиозна њихова подсвест. Наводећи конкретне примере егзистенцијално-аналитичке анализе и тумачења снова својих пацијената, Франкл потврђује своју тезу o постојању подсвесне духовности (јер, снови као тајновита, динамичка област личног света не обухватају само елементе нагонске подсвести), али не остаје само на томе, већ у њима открива, мање или више, скривену религиозну проблематику.
Логотерапија и религија
85
Разматрајући даље питање савести и подсвесне религиозности, Франкл долази до закључка да савест има трансцендентни карактер и да се може схватити једино са становишта трансценденције. Нерелигиозан човек, сматра Франкл, пориче ту трансцендентност и на своју савест гледа као на психолошку датост, коју схвата као последњу инстанцу пред којом треба бити одговоран. Због тога се нерелигиозан човек у свом тражењу смисла постојања "прерано зауставио": он не иде даље од савести и не пита даље за смисао. Насупрот њему, религиозан човек, посебно онај чија је религиозност интимна и аутентична, одважио се да "закорачи даље", да напусти, као што Франкл каже, чврсто тло под ногама и да тако досегне крајњу инстанцу пред којом ваља бити одговоран, a то je Бог. Ha тај начин, ово битно етичко питање прераста у религијско питање.
Трансценденција савести У наставку разматрања своје средишње тезе, Франкл наглашава да савест извире из трансценденције и да се, отуда, не може психоаналитички схватити као једна од функција "Над-ја" — надређене инстанце личности која, као што знамо, настаје разрешењем Едиповог комплекса путем интројекције родитељског лика и идентификацијом са њим. Одбацујући овакво фјордовско тумачење настанка савести, Франкл закључује да је само c онтогенетског, биолошког и биографског гледишта отац први, a c онтолошког гледишта је управо Бог први. Говорећи психолошки, однос дете - отац, претходи односу човек Бог. Говорећи онтолошки, тај однос није узор, него копија. C гледишта онтологије, наиме, физички отац је, у неку руку, случајни представник Онога који је све створио.
86
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, издзови ТУМАЧЕЊА
На овај начин, Франкл долази до фундаменталне идеје према којој је књига и насловљена - до идеје o Богу подсвести, тј. o подсвесној религиозности. Наиме, егзистенцијална анализа у човековој подсвесној духовности открива подсвесни однос c Богом који је човеку иманентан, унутрашњи и неодвојив, мада често остаје латентан. To даље значи да Бога увек подсвесно интендирамо, да са Богом имамо интенционалну везу. Тако интендираног Бога Франкл именује Богом подсвети, кога обично нисмо свесни али се он, као што је већ речено, може појавити у нашим сновима.
Критика Јунговог и Фројдовог схватања религиозности Важно је напоменути да се Франкл у својим погледима идејно разилази са Јунговим и Фројдовим тумачењем проблема човекове религиозности. Мада одаје признање Јунгу да несумњиво има велику заслугу што је у дубинама подсвести човека открио религиозност, основну слабост његовог поимања овог проблема Франкл види у погрешном смештању подсвесне религиозности. Према његовог мишљењу, Јунг је подсвесну религиозност сместио у несвесни део личности - дакле, у инстинктивну стварност, повезујући је са религиозним архетиповима - и тиме је овој религиозности придао битно инсттктивни карактер, a не карактер одлуке, која управо и одликује аутентичну религиозност. Јер: религиозност је једино онда аутентична кад је егзистенцијална, кад нема карактер инстинкта, него одлуке, кад човек није на њу присиљен, него се за њу одлучио. У најкраћем, религиозност је, према Франклу, или егзистенцијална - или никаква. У наставку свог излагања, Франкл наглашава да се религиозност, исто тако, не може тумачити ни као
Логотерапија u религија
87
"општељудска опсесивна неуроза", чији су корени у раним односима детета према оцу (тј. у Едиповом комплексу), како је писао Фројд у свом делу Будућност једне шузије. За Фројда, као уосталом и за Јунга, подсвесно је, па и религиозно-подсвесно, увек нешто што детерминише развој, карактеристике и судбину појединца. За Франкла, међутим, подсвесна религиозност (као, уопште, и све духовно - подсвено) јесте подсвест која одлучује. Она ни у ком случају није примораност, принуда, јер није детерминишуће подсвесно, него је, као што је речено, егзистирајуће подсвесно. Оно, дакле, припада (подсвесној) духовној егзистенцији, a не психофизичкој чињеничности. Тако, религиозност је суштински ствар носиоца те психофизичности - ствар саме духовне особе. Према овом схватању, подсвесна религиозност произлази из "човековог средишта", из саме особе — осим, наравно, ако не остане латентна као потиснута религиозност у дубинама унутрашњости особе, управо у духовно - подсвесном. Слично Јунгу, он такође сматра да доживљаји из раног детињства нису одлучујући у питању верског живота, a још мање је истина да је појам Бога једнострано одређен замишљеном сликом очевог лика. Тако, у књизи Нечујан вапај за смислом, Франкл на једном месту каже да се сиромашан верски живот не може увек сматрати последицом утицаја негативно примљене слике очевог лика, као и то да чак и најгоре замишљена слика оца не мора бити препрека некоме да успостави складан однос c Богом. Могуће је запазити, међутим, да Франкл не настоји да пружи једну продубљенију и целовитију критичку анализу Фројдовог схватања религије. Уместо тога, у свом оспоравању његових идеја, он врши једноставну замену теза, па се тако одважује на следећу тврдњу: опсе-
88 Љубиша Златановић ТДЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
сивна неуроза је психички болесна религиозност. Другим речима, поремећени однос са трансценденцијом (тј., потискивање везе са трансценденцијом), та "закржљала религиозност " (Франкл), често се појављује као узрок неуротичне егзистенције неуротичара, као болест појединца неуротичара; шире гледано, и као празноверје социјалних размера. Из тога произлази да је задатак егзистенцијалне анализе да изазове спонтано посвештење човекове потиснуте религиозности, те подсвесно духовне стварности.
Вера у надсмисао Истина, Франклова мисао o овој теми временом се даље развијала, па је он у својим каснијим радовима и допунама постојећих издања извршио одређене идејне и терминолошке промене. Међутим, изложене новине, ипак, нису толико корените да би се могло говорити o неком дубљем и значајнијем преображају његових темељних гледишта исказаних у књизи Бог подсвести. Наиме, Франкл је у тим новијим радовима и додацима желео више да нагласи да је религија "феномен попут других феномена c којима се логотерапија сусреће" и да логотерапеут своју психотерапијску методу треба да примењује на сваког појединца са психичким проблемима - "био он верник или не". Поред тога, уместо вере у Бога, он је у први план почео да ставља веруу надсмисао, у последњи, крајњи смисао, који нужно прелази и надмашује ограничене човекове интелектуалне способности и којим су онда обухваћени и нерелигиозни појединци. Тако, његово новије тумачење религиозности истиче темељну замисао да је религиозна вера, коначно, врста вере у надсмисао, "поуздање у надсмисао", да подразумева упућеност не смисао једног вишег реда, a савест се више не поима као
Логотерапија u pe.iusuja ____________
89
"глас из трансценденције", него као оргап смисла. Овај орган смисла бива подстакнут мотивационом снагом невидљивог Бога. који постоји у подсвести сваког од нас, a дефинише се као "способност да осетимо непоновљиви и јединцати смисао који се крије у некој ситуацији". Ono mro је у његовом схватању човека и религиозности остало непромењено јесте Франклово темељно егзистенцијалистичко-фепоменолошко уверење да је људска егзистенција суштински самотрансцеиденција, али да се она не састоји у самоактуализацији; јер, човеково примарно интересовање не лежи у актуализацији његовог самства (као што сматрају неки хуманистички психолози, a пре свих Абрахам Маслов), него у реализацији вредности и испуњењу потенцијалности смисла које треба да пронађе у свету, a не у себи самом или у оквирима сопствене психе као затвореног система. Поред тога, непромењеним се показују и схватања да је смисао егзистенције увек јединствен и особен за сваку индивидуу и да се стално мења, али да он никад није промашен јер живот увек, по себи, поседује смисао. У сваком човеку постоји као главни мотив "нечујан вапај за смислом" и сваки је човек начелно способан да начини исправан егзистенцијални избор и пронађе смисао живота, као и да појми да је логос (смисао) дубљи од логике. Ова експлицитна филозофија живота која је у основи Франклове логотерапије темељи се, као што смо видели, на трима фундаменталним претпоставкама које чине један ланац међусобно повезаних спона: слобода воље, воља за смислом и смисао живота. Све то снажно je прожето, као што је и Олпорт добро приметио, његовим оптимистичким виђењем човекове способности трансцендирања (надмашивања) сопствених егзистенцијалних или психичких мука, невоља и недоумица и откривања спасоносне истине која ће га поузда-
90
Љубиша Златановић ТАЈИЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
но водити. Коначно, омиљена идеја која се као централна нит провлачи кроз све Франклове радове јесте Ничеова мисао, која каже да "ко има зашто, тај подноси скоро свако како ".
ЗНАЧЕЊЕ РЕЛИГИЈЕ: ФРОЈД CONTRA ЈУНГ
Поводом књиге:
Мајкл Палмер: Фројд u Јунг o религији; Београд: "Народна књига" - Алфа, 2001.
Значење религије: Фројд contra Јунг
93
... али, шта год да религија јесте, она у себе укључује историју богова, људи u васионе.
Лешек Колаковски Поред биолошког u духовно има своја неприкосновена права.
К. Г. Јунг
Реч на почетку Од праисторијских дана до данас, религија као облик духовности и један од најранијих и најопштијих израза људске душе, остаје једна од најзначајнијих исто-ријских и културалних чињеница. Отуда се њено проуча-вање може поистоветити са проучавањем саме еволуције људског рода; за неке ране антропологе, њена историја представља, у ствари, запис o развоју људске рационалности. Нема сумње да религија као изузетно важан феномен човека представља једну од најистакнутијих области размишљања. Опет, то је област која неминовно укључује у себе неку врсту "говора o неизрецивом". И сама реч "религија", за коју би се најсажетије могло рећи да покрива оно што антрополог Мирча Елијаде назива "искуство Светог", реч је која се опире јасном и свеобухватном одређењу. Чини се, међутим, да је филозоф Ле-
94
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
шек Колаковски (1992) у праву када, c тим у вези, закључује: "У истраживању људских ствари ниједан појам који нам стоји на располагању не може се дефинисати савршено тачно, и у том погледу 'религија' није у горем положају него 'уметност', 'друштво', 'култура', 'историја', 'политика', 'наука', 'језик' и безброј других речи. Било која дефиниција религије мора до извесног степена да буде произвољна, и без обзира на то колико брижљиво покушавали да је учинимо прилагођеном тренутној употреби те речи у свакидашњем говору, многи људи ће имати утисак да наша дефиниција покрива или премного или премало, или и једно и друго." (стр. 7). Досадашња историја људске мисли показује да се опису и тумачењу феномена религије приступало са различитих општих полазишта и појмовних оквира истраживања. Ти приступи одражавају различите покушаје да се одговори на нека темељна и, често, спорна питања o природи и функцији религиозног живота. Тако, филозофија религије настоји да истражи претензије религиозних веровања на истину, док се антрополошко и социолошко истраживање бави различитим начинима на које митови и обреди делују у људском животу, које су њихове друштвене функције и како се они мењају или нестају под утицајем друштвеног преображаја. Питањима религије и човекове потребе за њом могуће је (и потребно) приступити и психолошки, настојећи да се разуме - донекле, не и потпуно - човеков однос према оностраном, његова потреба да превлада своју стрепњу изазвану суочавањем са "граничним питањима" егзистенције и немоћ пред неумољивим законима природе, пред сопственом коначношћу. Јасно је да o феномену и смислу религије, o њеној интелектуалној и емоционалној функцији, o природи религиозног искуства и o човековим религиозним склоностима и тежњама, није могуће
Значење религије: Фројд contra Јунг
пружити један и јединствен одговор. Још је Вилијам Џејмс (1990) c правом упозоравао на узалудност једноставних одређења и тумачења религије - "стварности невиђеног", како се он изразио. To, наравно, не значи да сусретања и дијалози различитих гледишта и приступа нису могућни ни плодотворни. Књига Мајкла Палмера, професора Теолошког факултета у Вестминстеру (Оксфорд), Фројд u Јупг o религији, разматра две најзначајније и најутицајније теорије религије у психологији - фројдовску, ортодоксно психоаналитичку и јунговску, аналитичко-психолошку теорију. Настојећи да ближе и целовитије осветли гледишта двојице великих, ако не и највећих, истраживача дубина људске душе - који су, као што и ова књига то јасно показује, били подједнако, сваки на свој начин, заинтересовани за ову велику и вечну тему људске мисли - аутор је текст поделио на две веће тематске целине, посвећене сваком од ова два важна и изазовна доприноса психолошком тумачењу религије. Мада његова књига није примарно замишљена као компаративна студија, она то умногоме ипак јесте: кроз њен већи део провлаче се кључна поређења и критичке оцене Фројдових и Јунгових религијских ставова. При томе, c обзиром на то да, према сопственом признању, није ни фројдовац ни јунговац, његова критика је непристрасна, не "вуче" ни на једну страну. Показујући ауторитативно познавање психодинамичких гледишта, Палмер ову тему разматра са дубоким увидом, аргументацијом и јасноћом, a на моменте и критички веома бритко.
Фројд: религија је неуроза У првом делу књиге, аутор пружа приказ и анализу Фројдовог схватања религије као неке врсте опсесивне
96
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
неурозе, менталне болести изазване потискивањем човекове сексуалности. После кратке Фројдове биографије и сажетих коментара o његовим верским и научним основама, као и o његовој сложеној личности, Палмер постепено уводи читаоца у свет психоаналитичких идеја o феномену религије. Пратећи развој Фројдових кључних ставова кроз његове главне радове посвећене разматрању порекла и сврхе религије - Тотем u табу (1913), Будућност једне илузије (1927), Нелагодност у култури (1930), Мојсије u монотеизам (1930) - аутор својим исцрпним анализама ових дела прилаже и краћи осврт на две чувене Фројдове клиничке студије појединачних случајева: контроверзни "Човек пацов" и "Судија Шребер". У тим подједнако занимљивим студијама Фројд је детаљно, пажљиво спроведеном анализом, приказао компликовани развој религиозних опсесија и делузија (суманутости), заснивајући своје психоаналитичке интерпретације на едипалним и амбивалентним осећањима која сваки син има према свом оцу. Та, типично синовљевска, помешана осећања страха и дивљења он је назвао "фундаменталним фактором сваке религије". Оба клиничка случаја послужила су Фројду као практична потврда његове опште теорије o пореклу и неуротичним последицама религиозног веровања. Фројд - којег је Јунг (2000) називао "просвећеним, материјалистичким психологом" и који је сам за себе искрено говорио да је одувек био неверник и да је одрастао "без религије, али не и без поштовања према такозваним етичким захтевима људске цивилизације" најдубље изворе религиозности види у тамним понорима људске природе, откривајући "низ нагонских тежњи" које леже у основи човекове чежње за Богом. Ти нагони, тврди Фројд, потичу од беспомоћности детета, која је много јача код људи него код животиња, и сачували су се код одраслих као слика Бога-оца. Психоаналитичком
Значење религије: Фројд contra Јунг
97
редукцијом слика Бога-оца се, као што знамо, разоткрива као нешто што није ништа више од пуког идеализовања стварних очева. Тако, према овој психоаналитичкој претпоставци o повезаности између веровања у Бога и слике моћног оца, отац, који је некад штитио беспомоћно дете, бива оживљен као Бог који штити одраслог човека од свих опасности и претњи спољњег света. И управо то што одрастао човек жели да га обожава, што осећа "компулзивну привлачност", Фројд сматра најјаснијим доказом инфантилне природе човекове религиозне вере. За њега, како се изразио Палмер, религија је "враћање у дечју собу". Она је само регресивно обнављање инфантилне потребе за заштитом. Истина, као што примећује Владета Јеротић (1976), Фројд је, у складу са овом тезом, указао на то да је код многих неуротичних религиозних људи религиозност заиста само један облик регресије, повратак на инфантилни стадијум слепог веровања видљивом или невидљивом ауторитету. Нудећи рационална објашњења човековог ирационалног бића као коначна и једина и поричући религијске претензије на божанско порекло, Фројд, дакле, смешта веру у исти скуп са другим психичким феноменима, што онда омогућава да се она пореди са одређеним психопатолошким симптомима неуротичних особа. Други важан аспект Фројдовог виђења религије представља његово снажно рационалистичко уверење да ће религију на крају поразити снаге разума. Овај сегмент његове теорије религије - утемељен на догматским претпоставкама, непотребном контрасту између религије и науке, као и на илузији o неизбежном и неограниченом напретку - Палмер прецизно резимира следећим речима: "Јер, без обзира на то колико страхова може да отклони и колико патњи да олакша, ма колико моралних савета да понуди за бољи начин живота, религија увек делује унутар самодовољног и непробојног система доктрине и
98
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
избегава побијање тако што своје хипотезе никада не излаже хладном светлу стварног искуства. (...) Док религија црпи снагу из емотивне утехе коју пружа, психоанализа црпи снагу из критеријума истине, односно из принципа реалности, према коме се ништа не може сматрати истинитим ако се не подудара са спољним светом" (стр. 19). Ове Фројдове тврдње - које се заснивају на његовој вери у разум и науку и на мишљењу да постоји радикална супротност између природних наука и религије, као и на уверењу да ће наука једнога дана успешно заменити религују и да је првенствени разлог за "пропадање религије" управо њена неспособност да се покори научној методологији - биле су предмет оправданих филозофских и теолошких критика, које покрећу многа спорна питања o односу науке и религије. Тако је говорио Фројд.
Јунг: религија је потреба За Јунга, међутим, овде се ради o нечему другом. Прво, научно и каузално мишљење само је једна од човекових духовних способности које нам стоје на располагању за поимање света, a неуроза увек представља поремећај у процесу развоја и остваривања личности и нека је врста заштите од објективне унутрашње делатности душе (Јунг, 2000). Осим тога, Јунг у својим делима увек полази од претпоставке да је природа сваког искуства, па и религиозног, психичка. За њега, значи, не постоји суштинска разлика између психичког и религиозног искуства или доживљаја; то је, према његовом мишљењу, "иста ствар". Његово је кључно уверење - изграђено на сопственој импресионираности несвесном детерминацијом и открићу бројних веза између психологије, митологије и светских религија - да основу религиозног иску-
Значење религије: Фројд contra Јунг
ства треба тражити у сликама из несвесног. Та искуства он је сматрао субјективним и отвореним за све врсте погрешних судова; јер, оне не демонстрирају никакву трансценденталну истину, него се тичу односа према "највишој и најјачој вредности". To даље значи да је тај однос добровољан, тј. да је појединац у стању да свесно прихвати вредност која га "поседује несвесно". Уз то, порекло религије не налази се у личном несвесном, него у дубљим, надиндивидуалним, урођеним, примордијалним, универзалним и вечним психичким структурама - у колективном несвесном и његовим архетиповшш, наслагама искустава човечанства која се стално понављају и могу се означити као основни облици или обрасци виђења ствари. При томе, религиозни архетип представља један од најстаријих арехтипова нашег колективног несвесног. Kao психолог емпиричар који заступа схватање да знање потиче из искуства, који стоји на феноменолошком становишту и примењује емпиријску научну методу, Јунг у свом истраживању религије иде даље од хришћанских конфесија и укључује различите религијске ликове као што су Буда, Мухамед или Конфучије. Он сматра да је из вишеструких религиозних сазнања, снова и визија могуће извести доказе o "религиозној функцији душе". Наиме, све што је записано у библијским списима и хришћанским догмама има свој пандан у религиозној функцији душе. Божанска имена и слике, према његовом мишљену, израз су религиозног архетипа утиснутог у психи сваког човека. Taj "исконски печат" чини диспозицију душе која, зависно од припадности одређеној култури или религији, ствара најразноврсније божанске слике. Насупрот Фројдовом редуктивном тумачењу човека и његове религиозности, оном које инсистира на пре-
100
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
судном значају нагона из ида и њиховог потискивања, Јунг померањем фокуса наглашава духовне аспекте људске природе, религиозну сферу душевног живота и инхерентну тежњу ка личном и духовном развоју кроз сложен индивидуациони процес који води врховном животном циљу: остварењу јаства. Тако, за разлику од Фројдове примарне намере да човечанству покаже да поред духа у себи има и нагоне, Јунг је својом аналитичком психологијом настојао да учини управо супротно: да покаже да, поред нагона, оно такође поседује и дух у себи (Златановић, 2001). Разматрајући најпре Јунгово одбацивање једностраности Фројдове теорије сексуалности, a онда и његово позитивније религијско-психолошко гледиште, Палмер наглашава јунговско основно уверење да је човек суштински религиозно биће, homo religiosus, као што је уједно и сексуално биће, и да су религиозне потребе једнако снажне и истините као и сексуалне потребе, и да се, отуда он не може целовито схватити уколико се занемари религијска страна његовог бића. Човек има потребу за религијом; "религиозни став" је неопходан за индивидуациони процес психичког развоја појединца, па се отуда и може рећи да управо одсуство религије, a не њено присуство, води ка неурози. Јер: "Религиозно искуство је нуминозно искуство самог људског рода, са архетипским и вечним основама, и сходно томе, оно омогућава појединцу да се уздигне изнад личних потреба и да се уместо тога повеже са неуништивом и примордијалном димензијом свог психичког бића. Стога психолошку штету не наноси прихватање религије, већ њено одбацивање" (стр. 162). У супротности са Фројдовим атеистичким гледиштем да је религија опсесивни симптом потискивања и да, као таква, може и треба да се замени науком, јер је
Значење религије: Фројд contra Јунг
]01
само "колективна илузија" без икакве будућности која једино успева да многе људе поштеди индивидуалне неурозе (али ништа више од тога), Јунгово теистичко уверење је да то није могуће постићи. To je стога што je, сматра он, божанско психички фактор личности, a Бог је један "аутономни комплекс". Човек је одувек имао и имаће снажну потребу за надличним смислом, за неком врстом религије или мита, јер је Бог несводива и неизбежна психичка реалност коју појединац доживљава у најдубљим слојевима свога бића. Према Јунгу, непосредни обједињујући доживљај или искуство "нуминозног" у вези са одређеном сликом Бога, представља суштину религије, као што је сама религија суштина живота и сталан покретачки процес у развоју психичке целовитости појединца.
Реч на крају У закључном делу своје књиге, Палмер критички и сажето сагледава истакнуте елементе Фројдове и Јунгове интерпретације религије, две конфликтне слике Бога: слику Бога коју Фројд напада и слику Бога коју Јунг брани. Иако мисаоно изазовне, неке од изложених критичких примедби, међутим, каткад се чине претераним, па и неоснованим, посебно кад је реч o Јунгу. Таквим се, на пример, показују његове замерке да се "Јунгова теорија o моралној обавези испољава као облик етичког егоизма заоденутог религиозном одором" и да "треба да будемо опрезни при прихватању Јунга као 'пријатеља' религије", јер "сложити се са Јунгом значи прихватити схватање Бога као урођене људске диспозиције". Ово последње, према наведеном приговору, чини Јунгово схватање, једнако као оно Фројдово, подложним оптужбама за психологизам, за "психологизовање Бога", будући да је
702
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
пажња усмерена само на психичке производе, на слику Бога у психи. Једино што се у његовој теорији та слика вреднује као колективни и, дакле, архетипски супстрат несвесног, a не на фројдовски начин - као инфантилна фантазија која се рађа из жеље за послушношћу, послушношћу која се слави у опсесивним ритуалима и верским обредима. При оцени ових и сличних критичких запажања треба имати у виду да Палмер прилази Фројду и Јунгу примарно са теолошко-филозофских позиција, мада његова студија показује да је реч o аутору завидне ерудиције и узорног познавања ових и других психоаналитичких теорија. Тако се изложеним оценама може одговорити примедбом да Јунг појам религије не дефинише у догматском или теолошком смислу, него као религиозно искуство божанског и/или трансперсоналног; при том се под религијом не замишља одређена вероисповест или конфесија, већ унутрашњи процес у човеку и посебан став свести која је промењена сазнањем "нуминозума" оног несхватљивог божанског што обузима човека и уједно се доживљава као сила која побуђује поверење и страх. Способност појединца да доживи то нуминозно, "ону другу димензију" ослобађа га "проклетства патологије". У том смислу, религија је вековна "интуитивна психотерапија". Управо је тај феномен, према Јунгу, од највећег значаја за психологију религије (уп. Харк, 1998; Смит, 2001). Уз то, мада је он инсистирао да је његово интересовање за феномен религије било чисто "психолошко" и емпиријско, основна претпоставка његовог рада у овој области била је идентична са претпоставком свих великих светских универзалних религија: да је универзум у основи испуњен смислом, да смо окружени невидљивим, тајанственим силама и моћима, као и то да човек може да
Значење рвлигије: Фројд contra Јунг
103
се уздигне изнад "тривијалности свакодневнице" настојањем да отвори свој ум и своја чула за та тајновита и дубока значења и силе. Дубоко уважавајући религиозно искуство, оно је за њега један другачији начин опажања стварности који не треба сводити ни на шта друго. Штавише, сматрао је да је то искуство неоспорно и да онај ко га је доживео поседује велико богатство, извор живота, смисла и лепоте - да је нашао свој мир и спокој. Коначно, већ споменути Колаковски (1992) луцидно примећује да оно што је за нас стварно или нестварно ствар је практичне, пре него филозофске преданости: стварно је оно за чиме људи стварно чезну. Јер: "Религиозни начини гледања на свет, институције богослужења, веровања, никада не потичу од аналитичког размишљања и не потребују никакве 'доказе' o својој истинитости, осим ако су нападнути са рационалног становишта. Логос је у религији дефанзивно оружје. Извесност верника није извесност математичара" (стр. 56). После свега, Палмерова детаљна и подстицајно написана студија, намењена како едукованим читаоцима тако и стручњацима, представља незаобилазно штиво за све оне који желе целовито и критичко разумевање Фројдовог и Јунговог јединственог психолошког доприноса у овој области. Сусрет психодинамичке психологије и религије овде је приказан фокусирањем истраживачке пажње на суочавање ставова и идеја двојице најзначајнијих теоретичара религије у историји психологије: Фројд contra Јунг.
102
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
пажња усмерена само на психичке производе, на слику Бога у психи. Једино што се у његовој теорији та слика вреднује као колективни и, дакле, архетипски супстрат несвесног, a не на фројдовски начин - као инфантилна фантазија која се рађа из жеље за послушношћу, послушношћу која се слави у опсесивним ритуалима и верским обредима. При оцени ових и сличних критичких запажања треба имати у виду да Палмер прилази Фројду и Јунгу примарно са теолошко-филозофских позиција, мада његова студија показује да је реч o аутору завидне ерудиције и узорног познавања ових и других психоаналитичких теорија. Тако се изложеним оценама може одговорити примедбом да Јунг појам религије не дефинише у догматском или теолошком смислу, него као религиозно искуство божанског и/или трансперсоналног; при том се под религијом не замишља одређена вероисповест или конфесија, већ унутрашњи процес у човеку и посебан став свести која је промењена сазнањем "нуминозума" оног несхватљивог божанског што обузима човека и уједно се доживљава као сила која побуђује поверење и страх. Способност појединца да доживи то нуминозно, "ону другу димензију" ослобађа га "проклетства патологије". У том смислу, религија је вековна "интуитивна психотерапија". Управо је тај феномен, према Јунгу, од највећег значаја за психологију религије (уп. Харк, 1998; Смит, 2001). Уз то, мада је он инсистирао да је његово интересовање за феномен религије било чисто "психолошко" и емпиријско, основна претпоставка његовог рада у овој области била је идентична са претпоставком свих великих светских универзалних религија: да је универзум у основи испуњен смислом, да смо окружени невидљивим, тајанственим силама и моћима, као и то да човек може да
Значење религије: Фројд contra Јунг
103
се уздигне изнад "тривијалности свакодневнице" настојањем да отвори свој ум и своја чула за та тајновита и дубока значења и силе. Дубоко уважавајући религиозно искуство, оно је за њега један другачији начин опажања стварности који не треба сводити ни на шта друго. Штавише, сматрао је да је то искуство неоспорно и да онај ко га је доживео поседује велико богатство, извор живота, смисла и лепоте - да је нашао свој мир и спокој. Коначно, већ споменути Колаковски (1992) луцидно примећује да оно што је за нас стварно или нестварно ствар је практичне, пре него филозофске преданости: стварно је оно за чиме људи стварно чезну. Јер: "Религиозни начини гледања на свет, институције богослужења, веровања, никада не потичу од аналитичког размишљања и не потребују никакве 'доказе' o својој истинитости, осим ако су нападнути са рационалног становишта. Логос је у религији дефанзивно оружје. Извесност верника није извесност математичара" (стр. 56). После свега, Палмерова детаљна и подстицајно написана студија, намењена како едукованим читаоцима тако и стручњацима, представља незаобилазно штиво за све оне који желе целовито и критичко разумевање Фројдовог и Јунговог јединственог психолошког доприноса у овој области. Сусрет психодинамичке психологије и религије овде је приказан фокусирањем истраживачке пажње на суочавање ставова и идеја двојице најзначајнијих теоретичара религије у историји психологије: Фројд contra Јунг.
ПУТ ДО ЛИЧНОСТИ
Поводом књиге:
Карл Густав Јунг: O развоју личности; Београд: "Службени лист СРЈ", 2000.
Пут до личности
107
"Kada имамо посла c људском душом, можемо će c њом срести само на њеном сопственом тлу; u mo морамо учинити када се суочимо са ствартш u ванредним проблемима живота."
Карл Густав Јунг
Поред већ осведоченог континуитета, интересовање домаћих читалаца и издавача за мисао творца аналитичке психологије добија последњих година све више и квалитет интензивности. У новије време, тако, објављено је неколико значајних превода Јунгових књига, којима је однедавно придружена и збирка његових радова посвећених аналитичком разматрању психичких процеса и проблема индивидуалног психолошког одрастања, "основних истина" васпитања и свеукупног, целоживотног развоја личности. У њој се налазе и два рада, која су претходно објављена у трећем тому (Дух u живот) Јунгових Одабраних дела - "О постајању личности" и "Брак као психолошки однос". Иако књига није широког захвата, a сигурно ни оног значаја који имају други његови радови, својим истанчаним истраживањем унутрашњег света детињства, изложеним развојно-васпитним претпоставкама широке примењивости, оствареним осветљујућим увидима у многе аспекте људске психе и разрадом основних поставки теорије и праксе аналитичке психологије у области "дечје
108
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
душе", она несумњиво представља важан део свеопсежног Јунговог опуса - његове "Terra-e Jungiana-e". Пре више деценија објављени у разним публикацијама, овде окупљени Јунгови текстови и данас се чине психолошки релевантним и подстицајним за проучавање динамике људског развоја - данас плодне области психолошког истраживања. Остављајући простор за даља аналитичка истраживања и тумачења, они су писани привлачним и искуству блиским, разумљивим језиком, не одступајући ипак од сложеног јунговског оквира разумевања лавиринта људске психе.
Дечја душа, родитељи и васпитање У свету Јунговог аналитичко-психолошког модела, разумевање дечје душе и њених конфликата, као и њеног разноврсног и вишеслојног процеса постепеног развоја, нераздвојно је повезано са разумевањем психологије родитеља. To je због тога што дете, иако има умногоме посебну психологију, само депимично има сопствену психологију: највећим делом, она је под утицајем и зависна од психологије родитеља, и тек се релативно касно ослобађа од ње. У духу модерних психолошких схватања, Јунг овде разложно наглашава да је дете на изванредно важне начине повезано са психолошким ставом и склопом родитеља и квалитетом њихових актуалних узајамних искустава и односа. Они могу значајно, a често и пресудно, да одреде путању и исход дететовог свеукупног психичког развоја - поспешујући или, пак, осујећујући његове душевне и духовне развојне могућности током живота. Стога је родитељска одговорност у овом погледу од далекосежног, целоживотног значаја.
Пут do личности ______________________________
/09
Имајући то у виду, не треба да нас чуди, више или мање скривена, повезаност психичких сметњи и поремећаја понашања детета са нарушеном или поремећеном психичком атмосфером његових родитеља, тј. са њиховим партнерским односима у браку као сложеном психолошком односу. Јунг, c правом, упозорава на чињеницу да родитељи морају стално имати на уму да су они сами у том случају први и главни извор неуротског понашања своје деце. У осветљавању те психолошке повезаности посебно се истиче изузетна важност улоге несвесних чинилаца. Наиме, брижљиво аналитичко испитивање психе родитеља показује да, по правилу, најснажнији утицаји на децу не потичу из свесности, него из тамних дубина њихове несвесне позадине. Ако је то тако, питање које се по себи намеће јесте: на који начин, онда, родитељи треба да штите децу од себе самих када закажу свесна воља и свесни напор? Јунгов савет није лак, али је, као што нам психотерапија сугерише, делотворан. Ослањајући се на клиничке студије и увиде, он наглашава да би за родитеље од највеће користи било да симптоме свога детета посматрају у светлу својих сопствених проблема и конфликата. To je, уосталом, њихова родитељска дужност. У вези c овим треба приметити да наведени Јунгови ставови представљају несумњиво значајне психолошке увиде, који су добили даљу потврду и разраду у разним новијим облицима психотерапије, посебно брачне и породичне психотерапије. Тако, савремени породични терапеути, нарочито они који практикују приступ са становишта опште теорије система, посебно наглашавају важност унутрашњег миљеа породице и раних искустава и трауматских доживљаја детета за појаву његовихпостојећих или каснијих психопатолошких симптома, који се често терапијски разоткривају као симптоми породичне дисфункционалности.
no
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
Посматрани из ове перспективе, актуални дечји симптоми добијају своје значење или смисао у стабилизацији брачних и породичних односа, то јест у одржавању њене патолошке хомеостазе. Они су патолошки вид адаптације, чији је скривени циљ да се очува целина породичног система и хомеостатско функционисање породице. Јунг је својим запажањима несумњиво допринео развоју модерног концепта "породичне хомеостазе", појма којим се описује једна функционална карактеристка породице у складу са системским приступом. Реч je o тежњи неке породице да сачува сталност своје постојеће структуре односа у ситуацији када је она угрожена; због тога се она несвесно опире промени. Јер, свака промена или, чак, само наговештај промене у одређеним типовима породица бива предупређена или поништена понашањем које тежи да успостави стару, дисфункционалну равнотежу. Поред изложених, Јунг је у овој књизи пружио и сјајне увиде у васпитна питања који могу бити корисни и интересантни за васпитаче. Истичући да је васпитање младих велико и значајно подручје људског искуства и да је увек "вредно највећег труда", Јунг каже да је задатак школског васпитања да допуни примарно родитељско васпитање. У томе, циљ се не може свести на пуко пружање знања. Он је много далекосежнији - да младу особу ослободи несвесног идентитета c породицом и учини је свесном себе. To je зато што школа представља први део стварног, "великог" света c којим се свако дете сусреће и она треба да му помогне да се у одређеном степену одвоји од родитељског миљеа, како би се временом успешно прилагодило свету. Уз TO, y једном важном смислу, васпитање и образовање деце подупире изузетно важан процес израњања свести из несвесног (које је Јунг метафорично назвао "стваралачком мајком свести"). Тако схваћена, школа није ништа друго до средство да се
Пут доличности
///
подржи процес формирања свести на одговарајући начин, јер је култура највиша могућа свесност. Са становишта јунговске аналитичке психологије, у том сложеном и осетљивом процесу посебна одговорност припада васпитачу. Он не сме да буде само пасиван носилац и преносилац модерне културе, него мора активно да и даље развија и негује културу - и то благодарећи самоваспитању, чија је неопходна подлога самоспознаја. Тако: васпитавање других без салшваспитавања, васпитавања себе самог, тако је мало достижно као и људска зрелост без свесности. Посебан значај самоспознаје Јунг види у томе што се управо тиме могу остварити важни процеси саморегулације целокупне психе, a уједно се унапређују и поправљају могућности односа са ближњима и са светом уопште, јер појединцем, онда, више не управљају његови несвесни комплекси са наглашеним емоционалним набојем и несвесне мотивације.
Тајна душевног развоја Већ и сам наслов књиге упућује на Јунгово основно психолошко уверење да је личност нешто што може и треба да се развија. Штавише, идеја промене и развоја личности снажно прожима целокупно његово дело. Могло би се разложно рећи да поред схватања o једном дубљем нивоу или слоју колективног несвесног са његовим архетиповима - наслеђеним структуралним компонентама ума, тј. филогенетским наслагама или талозима ранијих искустава човечанства који имају значајну покретачку и ујединитељску улогу у развоју личности — нагласак на тежњи личности ка психолошком напредовању, самоупотпуњавању и оцеловљењу представља једну
112
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
од најособенијих одлика Јунгове аналитичке теорије, a уједно и један од њених најважнијих и најутицајнијих доприноса савременој психологији личности. Kao и у већини других радова, Јунгово полазиште за разматрање разних аспеката динамике и вишеслојних процеса душевног живота и развоја, посебно психологије детињства и индивидуалног васпитања, јесте његова критика фројдовске теорије психосексуалног развоја и њеног редукционистичког тумачења, које инсистира на биолошком (Фројд је, сетимо се, веровао да је кључ емоционалног и психичког развоја у биологији), a занемарује духовне, "више" аспекте и досеге људске природе. Држећи се доследно "линије психолошког начина посматрања" и водећи рачуна "како o природном тако и o културном човеку", Јунг на једном месту језгровито каже: "Поред биолошког и духовно има своја неприкосновена права" (стр. 38). За разлику од Фројда и неких других теоретичара личности, Јунг није придавао пресудну важност раном развоју у детињству - искуствима током првих пет година живота. Пре, његово је уверење, изграђено умногоме на сазнањима из аналитичке терапије, да је психолошки најзначајније раздобље за појединца управо друга половина живота, када биолошки и социјални циљеви бивају замењени више духовним интересовањима, a свесно остварење и интеграција личности кроз индивидуацију представља крајњи циљ људског развоја. Тако, психички развој појединца аналитичка психологија схвата као унутрашњи процес израстања који траје током целог живота. Оно што је карактеристично за Јунгово схватање човековог психичког развоја јесте замисао да се тај процес не може усмеравати само добрим намерама или деловањем воље. Наиме, као што тачно примећује Харк (1988), важну "помоћ у развоју" пружају живи симболи који појединцу омогућују разрешење
Пут do личности
j j3
психичке несвесности и несвесног идентитета између детета и родитеља, при чему њих запоседају личпи објекти - изабрани "допунски објекти" често имају мању или већу сличност са родитељима. Следећи развојни процес одвија се у сфери личне типологије, c обзиром на то да се човек прилагођава уједно спољашњем и унутрашњем свету. Дакле, човек дела на свом развоју помоћу четири основне психичке функције - мишљења, осећања, осета и интуиције. При свему томе, циљ психичког и типолошког развоја јесте интегрисање и оцелотворење личности, посебљење појединачног бића. А, то значи: развој психолошког појединца као бића које се издваја или разликује од општег, од "колективне психологије".
Постајање личности: достизање јаства Kao што ова књига јасно показује, горе изложена тврдња ни у ком случају не подразумева да Јунг потпуно занемарује ране фазе индивидуалног развоја, тј. психологију детињства и психологију родитеља и васпитача. Наглашавајући да свако животно доба има своју сопствену психолошку истину, као и сваки ступањ психичког развоја, њихову психолошку проблематику он увек повезује са проблематиком самоостварења одраслог, самосвесне и целовите личности, њеног душевног, моралног и духовног здравља. Јер је, са становишта аналитичке психологије, врховни идеал и коначно одредиште индивидуалног психолошког развоја - кроз сложен и тегобан1 самоосвешћујући и самоупознавајући процес личне индшидуације, пут тражења и откривања себе самог, тај подвижнички пут доживотног психичког сазревања и трансформације, 1
Јер, према Јунговом мишљењу, потпуна свест захтева од појединца жртве разних врста.
114
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
освајања индивидуалности и постајања засебне и јединствене личности - остварење јаства: постизање најпотпуније, најсавршеније диференцијације и складног •стапања свих страна и опречности целокупне човекове личности. Остварење јаства подразумева човеков саморазвој кроз процес уједињавања (coniunctio) разноврсних супротности, као и то да је људска психа развила ново средиште, јаство, које је заузело место старог личносног средишта - Ја, које, као средиште свести, чини само "исечак" и део целокупне личности, док јаство обухвата целину људског бића и душе. Јаство, да подсетим, означава психичку свеукупност, тј. тоталитет бића; он је, као што се Роберт Смит (2001) на једном месту изразио, summa summarum свесног и несвесног постојања. Јаство није само средиште, него и опсег окружења свести: оно је центар ове свеукупности (тоталитета) као што je Ja (его) центар свести. А, то све уједно значи: испуњено лично опредељење и потпуно остварење смисла сопственог постојања. Тако, и овом књигом Јунг нам показује да је за разлику од фројдовског песимистичког гледишта o људској природи, његова аналитичка психологија суштински оптимистичка и са много више наде за човека: сваком појединцу дата је могућност психолошког раста и развоја, остваривања себе самог, својих душевних и духовних развојних могућности током живота, и долажења до смисла живота. To je, могло би се рећи, уједно и средишња тема Јунговог целокупног опуса.
ИСЦЕЉЕЊЕ И ТАЈНА ЗНАЊА: ПАРАЦЕЛЗУС И ЈУНГ
Поводом књиге:
Парацелзус: O дугом животу; К.Г. Јунг: Парацелзус као духовна појава\ Čačak: "Gradac", 1987.
Исцељење и тајна знања: Парацелзус u Јунг
] у/
Његов духје био херојски, зато што је био стваралачки, u као такав осуђен на прометејску кривицу. К.Г. Јунг Отети природи њене тајне — то је био заносан, страствен Парацелзусов сан. Б. Суходолски
Загонетна личност и мисао бесмртног Теофраста Парацелзуса - швајцарског исцелитеља, антропозо-фа, астролога и алхемијског филозофа шеснаестог века, кога су неки називали "Лутером медицине" и високо уче-ним филозофом Божије мудрости, a други га опет жесто-ко нападали, оспоравали и осуђивали као надрилекара, врача, мистика и, чак, шарлатана - представљена су нашем читалаштву његовим кратким медицинским забелешкама објављеним под насловом Метафизичка медицина (1990), зналачки приређеним часописним тематима ("Дело", август - септембар, 1974; "Градац", мај-август, 1985), као и књигом склопљеном из краћег Парацелзусовог списа Де Вита Лонга и исцрпне интерпретације o Парацезусу, из пера једног другог славног швајцарског исцелитеља, "модерног алхемичара", психотерапеута и психолога - Карла Густава Јунга. У овом осврту биће речи o главним тезама и фокусима ове потоње књиге.
118 Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
Одмах треба рећи да се Јунгова студија бави "тајним учењем" изложеним у овом Парацелзусовом спису. Укратко, за разлику од тадашњих медицинских уверења, Парацелзус је у свом настојању да проникне у оно што је називао мистериа натурае схватао болест као нарушавање постојеће равнотеже између човска као целинемикрокосмоса и света око њега - макрокосмоса. Ово је у складу са његовим учењем o начелу повезаности и саодговорности макрокосмоса и микрокосмоса, o томе да је човек у целом свемиру и да је свемир цео у човеку. Израз те бриге за целину ћовека јесте, према Парацелзусу, медицина. Она није само лечење болести, него је практични вид његове филозофије човека и природе, филозофије изграђене у трагању за новом истином o човеку и свемиру. Отуда, према овом утемељивачу модерне експерименталне медицине, задатак лекара је да помоћу средстава алхемијске терапије, која признаје исцелитељску снагу природе, поново успостави поремећену равнотежу. Поред тога, веровао је да човек представља тројство духа, душе и тела, тј. да се састоји од елементарног или материјалног тела, астралног и илуминирајућег тела. Свако од њих се после смрти враћа свом извору - елементарно постаје земља и вода, астрално испари у ваздух a илуминирајуће, које је једино бесмртно, одлази Богу. Његова медицина заснива се на четири стуба: филозофији, микрокосмичкој астрономији (веровању да све планете имају у човеку одговарајућу "копију", тј. да је небеско тело само телесни еквивалент астролошког неба), алхемији и врлини. Ова последња даје лекару подршку без које се претходна три "стуба медицине" никад не би одржала. Уз то, цео његов живот и дело били су прожети дубоком религиозношћу, na je и практиковање медицине за њега био свети задатак - "нека врста свештеничке медитације између Бога и пацијента, истовремено обавеза и велика привилегија", како је у предговору
Исцељење u тајна знања: Параце.чзус u Јунг
119
циришком издању "Одабраних Парацезусових текстова" надахнуто приметила Јунгова ученица Јоланда Јакоби. Према Јунговом мишљењу, овај Парацелзусов тешко разумљиви трактат заснива се, заправо, на изворним белешкама са Парацелзусових предавања o дуговечности, тј. o условима под којима се може достигнути дуг живот. Због изванредне сложености, па и замршености, текста, читалац ће учинити добро ако, најпре, прочита Јунгову пратећу студију o Парацелзусу, a тек онда се врати читању самог Парацелзусовог загонетног трактата O дуго.м животу.
Јунг и алхемија Суочивши се са сложеним задатком стављања под аналитичку лупу Парацелзуса и његове личности, његове духовне стране, дакле као духовне појаве, Јунг своју студију започиње искреним признањем да "заиста није лако у целини сагледати и свеобухватно представити духовни феномен какав је Парацелзус. Он је и сувише противречан, односно и сувише хаотично многостран и поред све његове једнозначности и једностраности" (стр.21). Добар зналац Парацелзуса, Јунг настоји да личност и дело овог "Фауста свог доба" (како га је назвао Богдан Суходолски) приближи ововременом читаоцу, користећи при томе интерпретативни кључ и појмовник своје аналитичке психологије. Јунг, дакле, говори као психолог; његова интерпретација је првенствено психолошка. Упркос томе, међутим. читање Парацелзуса показује се неодвојивим од ишчитавања алхемије као дела опште историје људске мисли, тј. као предисторије модерне науке - те "краљевске уметности" херметичних филозофа која представље необичан спој мистицизма, магије и архаичне науке. У овом покушају тумачења Парацелзу-
120
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
сових загонетних алхемијских израза, тајанствених и значењем богатих симбола и прикривених алузија (што је у складу са високопарним стилом алхемијског изражавања), исказује се, у пуном светлу, Јунгова научна и филозофска ерудиција, психолошка бистрина и његова особена способност дубљег интуитивног проницања у тајно и непролазно. У средишту његове анализе је дубоко понирање у тајне алхемијске симболике, тумачење, тј. дешифровање значења симбола и симболичких представа, спроведено превођењем на психолошки језик; одређеније: на језик аналитичке психологије. Kao предани проучавалац алхемијских списа, Јунг је успео да својим осветљујућим увидима приближи нашем времену тајновити свет средњовековне алхемије. Проучавајући алхемију он је временом уочио аналогију између симболике која се појављивала у сновима и халуцинацијама његових пацијената и алхемијске симболике. Ово значајно запажање подстакло га је да се, у циљу бољег разумевања магловитог смисла и механизма снова, интензивно посвети изучавању алхемије, њених тајних умећа и значења. Kao што антрополог Мирча Елијаде примећује, важност Јунгових истраживања и новост у њима је та што је утврдио чињеницу да се у човековом несвесном одвијају процеси који се очитују алхемијском симболиком и доводе до психичких последица које се могу упоредити са резултатима тајновитих (херметичких) поступака. Овоме он додаје тачну оцену да је тешко да би неко могао да потцени значај тог јунговског открића. Применом своје теорије o архетиповима Јунг је дошао до једног важног открића, које му је отворило нови пут у разумевању људске психе: показао је да су алхемичари, у ствари, пројектовали свеопште архетипске представе као наслаге колективног несвесног у необичне хемијске операције које су изумели и, даље, да се сама
Исцељење и тајна 'л/ања: Парацепзус u Јуиг
121
алхемија може разумети као претеча психологије несвесних структура и процеса1. Истакао је дубљи, духовни смисао и сврху необичних алхемичарских настојања: сложени експерименти старих алхемијских мајстора нису били једино хемијске природе; они су увек укључивали и особен психички фактор. Наиме, алхемичари су свој хемијски рад прожимали истовремено и духовном операцијом, која се изводила посредством имагинације. Таква операција била је усмерена, c једне стране, на чишћење нечистих примеса a, c друге, на "појачавање" односно "учвршћивање" духа. При овом раду, дакле, човек се у суочавању са изазовима уздиже у свом духу. C овим у вези, Јунг каже: "Док алхемичар загрева свој материјал у пећи, он и морално пролази кроз, тако да кажемо, исто мучење ватром и очишћење. Својим пројектовањем у материјал он је несвесно постао идентичан c њим и претрпљује стога исти процес" (стр. 49). Тако је и сам Парацелзус веровао да лекар стасава, тј. сазрева помоћу алхемије; дакле, да се са алхемијским сазревањем уједно одвија и процес сазревања лекара. Према Јунговом несумњиво оригиналном тумачењу, дакле, алхемијски опити су, пре и изнад свега, пружали могућност једног дубљег процеса самопреображаја, унутрашњег прочишћења себе, пролажењем кроз неки 1
Ова оштроумна интерпретација алхемије окупирала је велики део Јунговог каснијег психолошког интересовања и његових креативних теоријских размишљања, што је резултирало његовим књигама Психологија u ачхемија, Алхгмијске студцје и M\stcrinm comnctionis. Према тумачењу Роберта Смита, Јунгови бројни интуитивни увиди исказани прилично апстрактним језиком и стилом, одражавају његову блискост додира са несвесним. при чему је фокус на чиниошша који утичу на унутрашњу трансформацију личности. На пример, када је од свог блиског пријатеља, Рихарда Вилхелма, добио на увид оригинални материјал o кинеској алхемији, оно што је понајвише заинтересовало Јунга биле су сличности између кинеских и западних архетипских чинилаца у процесу трансформацнје .чнчности.
722
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
облик алхемијског индивидуационог процеса. Уз то, трагање алхемичара за бесмртношчу одговара на психолошком нивоу сложеном процесу индивидуације, процесу уравнотежавања супротности, психичке интеграције, заокружености и остварења идеализованог јаства "неописиве целине човека". Био је то главни Јунгов психолошки увид стечен исцрпним истраживањем загонетне алхемијске литературе. Он је уједно био и потврда кључне тезе његовог целокупног опуса: психа има потребу за равнотежом и интеграцијом. Другим речима, Јунг је алхемију видео првенствено као духовиу технику, чији је крајњи циљ ослобађање Душе која је у Материји. У њој је он препознао индикације индивидуационог процеса, тежње да се достигне целовитост, потпуност појединца. Очекивања алхемичара да из материје начине "филозофско злато" или "камен мудрости" (lapis philosophorum) могу се, додуше, објаснити и као илузије створене пројекцијом, али су она много више, заправо, пројекција индивидуационог процеса у хемијска збивања. Тако је Јунг средњовековну алхемију психолошки протумачио као пројектовану психологију колективног несвесног (јер: у пројекцији се обелодањују особине несвесног) - дакле, на истоветан начин на који је схватио митологију и религију. У свом тумачењу и оцени Јунгових доприноса разумевању алхемије, Владета Јеротић истиче да је Јунг - бавећи се посвећено дешифровањем света симбола прошлости и откривајући све више и боље у том необичном свету дубок смисао и сврху зачудних алхемијских операција - успео да открије праву природу алхемијских процеса. Две полазне мисли у његовој анализи алхемијских рукописа биле су да је за алхемичара материја била још увек тајиа и да се у сваком суочавању човека са нечим што је непознато показује несвесно. Тако, за Јунга, оно
Исцељење u тајна знања: Парацелзус u Јунг
123
што су алхемичари доживљавали као својства материје, били су често садржаји њиховог несвесног. А, као што сам већ нагласио, таква очитовања несвесног нису ни анархична ни безразложна: она теже одређеном психолошком циљу, теже индивидуаацији.
Парацелзус у светлу аналитичке псхологије Вратимо се Јунговом осветљењу Парацелзуса. Рођен на прелазу средњег века у нови, Парацелзус је успео да обједини веру и сазнање, као и улоге исцелитеља, мага, мистика, филозофа, алхемичара и теолога. Са дипломом доктора медицине, овај средњовековни лекар - чији је темељ чврсто религијско уверење (према Јунгу, Парацелзус је био добронамеран, понизан хришћанин) - одлучно је одбацивао укалупљеност медицинског знања, заснованог на старим Галеновим списима, настојећи, не без напора и пожртвованости, да дође до нових одговора пред тајном делотворног исцелитељства. Он је нападао филозофску традицију и медицину свога времена, тежећи личној и трагалачкој самосвојности. Његова девиза била је: "He буди неко други ако не можеш да будеш ти сам". Духом и душом до краја предан вештини и знању лечења, Парацелзус је тежио да пружи помоћ болеснима под свим околностима, успевајући често да постигне волшебне резултате. Употребљавао је алхемију, пре свега, као практичну методу справљања медикамената, лековитих еликсира који могу продужити људски живот . 2
На то указује и споменути Б. Суходолски у својој синтетичкој Модерној филозофији човека ("Нолит", Београд, 1972): "Тражећи решење ове 'велике тајне', Парацелзус није ипак био алхемичар у затвореној и изолованој лабораторији; биоје пре свега лекар који је видео људе којима је била потребана помоћ и за чије је добро био спреман да склопи уговор са ђаволом. C те тачке гледишта, истина o
124______Љубиша Златановић ТАЈИЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
Отуда, за Јунга, Парацелзус је први модерни лекар, иницијатор и претходник "модерне медицине". Међутим, Парацелзусова јака трагалачка страст, посвећеност, жудња за новим и непознатим, његова радозналост и немир, одвели су га на забрањену територију магије, коју је покушавао да искористи у исцелитељске сврхе, за добробит болесних. Али: магијска средства ("природна магија", како је називана) и тајни садржај алхемије стоје насупрот хришћанском духу - и управо су му звог овога проговарали академски лекари, које је Парацелзус сам жестоко нападао и оспоравао. И тако, у јунговској аналитичкој оптици Парацелзус нам се приказује уједно као подржавалац и спроводник старог, али и као радозналац, откривалац и инспиратор новог. Како изгледа, хришћански и примитивни пагански човек живели су у Парацелзусовој личности у једној сукобној (конфликтној) целини. Наиме, према Јунговом "психодијагностичком" суду, Парацелзус је у себи само носио конфликт. Његови претерани захтеви, надменост и жудња за самопотврђивањем и самоуздизањем, били су стални извор интерперсоналних неспоразума и проблема. Ово Јунг психолошки тумачи (умногоме на адлеровски индивидуално-психолошки начин) као симптом који почива наједном непризнатом осећању мање вредности, односно на неком стварном недостатку који остаје на 'великој тајни' била би истина o човеку и његову здрављу. Али истина o човеку била би опет истина o свемиру. Парацелзус је увек видео човека и свемир, увек је сагледавао њихово јединство. Зато се медицина у његовим концепцијама везивала c филозофијом свемира, зато је анатомија за њега требало да има еквивалент у астрономији " (стр. 426). Могло би се рећи да је под утицајем своје лекарскомедицинске посвећености Парацелзус од алхемичара постао, у ствари, јатрохелшчар, заокупљен технологијом израде лековитих "арканума", специфичних медицинских снага материја које су повезане са деловима тела.
Исцељење u тајна знања: Парацелзус u Јунг
/25
несвесном нивоу. Препознавши у Парацелзусу конфликтну природу, Јунг свему придодаје још једно важно тумачење: "Парацелзус је имаоједног оца, когаје поштовао и у кога је имао поверења; али је као сваки прави херој имао две мајке, једну небеску и једну земаљску, Мајку Цркву и Мајку природу. Може ли неко бити послушан двема мајкама? " (стр. 27). За Парацелзуса, међутим, два извора сазнања, божански и природни, ниси били и сукобу. Осим тога, чини се да је основна тема Парацелзусове мисли управо споменута самосвојност искушавања и сазнавања тајне насупрот ауторитету традиције. Таквим прилазом, он је прокрчио пут природно-научном истраживању али је, исто тако, и зачео познати расцеп између знања и вере који је задесио касније епохе. На питање да ли је Парацелзус био свестан сопственог унутрашњег конфликта, Јунг даје следећи одговор: "Он се, додуше, c једне стране трудио да конфликт ове две материнске области учини невидљивим, али c друге, био је довољно поштен да у одређеној мери призна његово постојање; штавише, изгледа да је наслутио шта је та дилема значила. Он каже: 'Исто тако признајем да пишем као паган a да сам ипак хришћанин' ". (стр.22 - 23). У својој психолошкој анализи Парацелзусовог сопственог унутрашњег несагласја Јунг се, даље, позива на познати енергетски принцип аналитичке психологије, чија згуснута формула гласи да без тензије супротности нема никакве енергије. O томе он говори овако: "Али што је већа супротност, то је већи и потенцијал. Велика енергија произилази само из одговарајуће велике напетости супротности. Своју скоро демонску енергију, која није била чисти Божји дар, него је ишла руку под руку са незаустављивом плаховитошћу, свадљивошћу, ужурбаношћу, нестрпљењем, незадовољством и ароганцијом,
/26
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШН, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
Парацелзус је захваљивао констелацији нејзначајних супротности. Није залуду Парацелзус био узор за Гетеовог Фауста... " (стр.28). И тако, уместо искушавања сопствене двојности, то јест располућености и конфликата у себи самом, Парацелзус је свој несвесни конфликт оспољио, пројектовао, дакле пренео на интерперсоналне односе - налазећи често непријатеље у великим медицинским ауторитетима и у бројним академским лекарима, против којих је оштро иступао.
Тајновити језик алхемије Сада долазимо до Парацелзусовог особеног списатељског стила и сложеног, тајног језика, који није остао неупливисан његовим личносним детерминантама. Из овог разлога, Јунгово тумачење се овде ослања на изложена запажања o Парацелзусовом унутрашњем психолошком нескладу, налазећи у томе разлоге његове зачудне, тешко одгонетљиве употребе језика. C овим у вези, Јунг на једном месту каже: "Под оваквим (читај: унутрашњим прим. Љ. 3.) околностима долази се углавном до сигурних симптома, a међу њима фигурира и посебна употреба језика: човек говори упечатљиво како би оставио утисак на противника; стога се употребљава један нарочити 'бомбастични' стил са кованицама, тзв. неологизмима, који би се могли означити као 'моћне речи' " (стр.ЗО). Посматран у том светлу, Парацелзусов стажно реторичан стил ("Стално изгледа као да некога убеђује", примећује Јунг), несистеметичност излагања, сложен и каткад збркан појмовник оптерећен тајним називима и бројним замршеним кованицама од латинског, грчког, италијанског и јеврејског језика, заправо су рефлексија психолошке структуре и динамике саме Парацелзусове контроверзне личности.
Исцељење u тајна зчања: Параце.тзус u Јунг
127
Међутим, упркос томе што прибегава психолошкој анализи, Јунг c правом наглашава да наведене стилске и језичке одлике представљају општи манир средњовековних алхемичара, a не својственост једино Парацелзусовог духа. Наиме, Парацелзус и други филозофски алхемичари били су склони да изналазе арканску (у алхемији: арканум - тајна над тајнама; крајња тајна алхемије; такође, значи и тајни лек) терминологију, која је, на неки начин, шифровала њихово особено учење. Јунг напомиње да ниједан алхемичар није јасно знао o чему се заправо радило у његовој филозофији, што показује и чињеница да је сваки иоле оригинални филозофски алхемичар стварао нову, особену терминологију, отежавајући тиме међусобну комуникативност и разумљивост. Алхемичари, a ca њима и Парацелзус, стварали су "појмовну збрку" (како би рекао Витгенштајн) и употребом различитих имена за један ентитет, дакле мноштвеношћу и паралелношћу назива. Тако, на пример, главни циљ и производ алхемијског дела којим се остварује трансмутација обичног метала у злато или сребро, његов финални дестилат - Lapis Philosophorum (Камен филозофа; Камен мудраца) - има више различитих назива и дефиниција, на пример: Elixir vitae (Еликсир живота), Panacea (Општи лек), Тинктура, Квинтесенција, Светлост, Исток, Јутро, Плодно дрво, Дрво живота, Млеко девице, Хермафродит или Андрогин, Magisterium, итд. У настојању да разоткрије значење нејасних парацелзусовских, и шире, алхемијских појмова, тј. створених неологизама, Јунг је дошао до закључка да се то једино може постићи применом продубљене и крајње сложене етимолошке анализе. C обзиром на то да је Јунгово читање Парацелзуса и алхемичара аналитичко, дакле оно које спецификује, у књизи је спроведена исцрпна анализа језичких и симболичких скупова као носиоца
128
Љубиша Златановић TAJ HE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
тајних значења. При томе је очито да Јунг, попут модерних лингвиста, зна да речи нису крајњи, несводиви знакови, него да се могу разложити на делове, који су, баш као и речи, носиоци сопственог значења. У том откривалачком напору, до пуног израза дошла је његова фасцинација алхемијом (западном и источном), дубина и тананост аналитичких понирања у замршену, арканску симболику и херметичке енигме алхемијске духовне традиције, способност формулисања великог броја блиставих запажања o суштини алхемијских прегнућа и тежњи, као и његова духовна склоност (упечатљиво исказана и у његовим другим делима) тражења и налажења паралела и интуитивног психолошког откривања. Закључио бих овај осврт на Јунгово тумачење Парацелзуса као духовне појаве навођењем његовог, чини се кључног, запажања: "He смемо се стога и сувише љутити на Парацелзуса нити на алхемичаре због њиховог тајног језика: дубљи увид у проблематику душевног настајања лако нас подучава колико је боље да застанемо са судом, уместо да нагло urbi et orbi проглашавамо шта je шта. Сви, наравно, имамо разумљиву потребу за недвосмисленом јасношћу; али при том се заборавља да су ствари душе процеси доживљавања (италик Љ. 3.), тј. да су преображаји који се никако не смеју једносмислено означавати ако не желимо да живо кретање променимо у нешто статично " (стр. 78 - 79). To "живо кретање" јесте, у ствари, сложени и мукотрпни унутрашњи развој, душевни развој и уједињавање (coniunctio, тј. "загрљај" или "венчање", у алхемијској терминологији) свих опречних или супротстављених страна личности и психолошки процес остваривања јаства - "неописиве целине човека". Коначно, могло би се рећи да је и читав људски живот само један алхемијски процес.
КУЛТУРАЛНИ КОНТЕКСТ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ
Поводом књиге:
Јан Валсинер: Човеков развој u култура; Београд: "Завод за уџбенике и наставна средства", 1997.
Културални контекст u развој личности
131
Псшолошка научна методологија често је жртва једног парадокса: истраживање које се бави променом често се врши методама примереним откривању статичне ("тачне") природе проучаване појаве. (...) Супротно томе, теоријска заинтересованост за промену u развој начаже да се сачувају информације o динамици истраживане појаве којује могуће посматрати.
Јан Валсинер
Увод: неки општи приступи личности Свакодневни језик показује да o човековој личности -као својству особе које настаје као исход њеног животног тока, тј. личне животне историје, и темељи се на личном идентитету и, како би Ром Харе рекао, "аутобиографском памћењу себе" - обично размишљамо као o нечему што је уједно релативно непроменљиво u отворено за развој и промену; или, да она представља нешто што је стално променљиво али често и отпорно на фундаменталну промену. Управо као што здраворазум-ска виђења личности варирају, психолошке теорије ли-чности и развоја такође се разликују у свом схватању да ли је човекова личност "присутна" већ од рођења и у основи се, дакле, нас.чеђује (познато питање значаја ге-
132
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
нетских или наследних чинилаца, предиспозиција, у детерминисању људског развоја и понашања; тзв. "генетички детерминизам") или се, пак, онаразвија постепено током детињства и адолесценције, a можда, као што Јунг и психолози хуманистичке оријентације тврде, и после тог иницијалног, раног периода живота појединца. Исто тако, ове теорије разматрају начине на које се личност развија, као и питање када тај развој бива кристализован или утврђен као исход животног тока. Неке теорије личности истичу питање развоја и промене личности као средишње важно, док друге теорије овом питању посвећују мало или готово нимало пажње. Значајне разлике постоје у степену у којем се теоретичари усредсређују на процес учења као део социјалног развоја и у којем придају важност раним развојним искуствима током детињства, насупрот догађајима на каснијим стадијумима индивидуалног развоја. На пример, Фројд је објашњавао доследност у понашању постојањем унутрашње организације Оног, Ја и Над-ја која посредује у конфликту између биологије (наслеђених образаца инстинката) и друштва (дететове социјалне средине). За Фројда, ова сложена динамика происходи развојем одређених типова личности (орални, анални, фалусни). Тако, у основи Фројдовог приступа јесте претпоставка да личност и понашање одрасле особе потичу из њених раних искустава, посебно током првих пет година живота. Из његове развојно-психодинамичке перспективе, првих пет година живота представљају најважнији извор искустава и конфликата који битно одређују даљи развој личности детета и актуелне одлике личности и понашања одрасле особе. Kao што сам већ нагласио, те разлике у гледиштима углавном су ствар степена. Наиме, могло би се рећи да се разни теоријски приступи мање-више слажу у погледу виталне важности раних искустава за формирање личности.
Културални контекст u развој личноспш
133
Осим тога, могу се уочити приличне разлике у погледу релативног значаја и доприноса који се приписује културалним или социјалним детерминантама (одредницама) развоја појединца. Неке теорије овим чиниоцима придају примарну или, макар, веома истакнуту улогу у обликовању личности и понашања, истичући c правом да личност, сама за себе, није "цела прича"; друге теорије, опет, готово искључиво наглашавају оне детерминанте које делују независно од друштва или културе, чијем је утицају појединац изложен. Говорећи уопштено, теоретичари "организмичке" оријентације углавном придају мањи значај социо-културалним детерминантама личности и њеног развоја, док су теоретичари који наглашавају "социјални контекст","миље" или "поље" у којем се развој и понашање одвијају - као и "културални контекст", тј. широко прихваћени, за већу групу људи заједнички, образац понашања који се учењем преноси c генерације на генерацију - више склони истицању ових детерминанти. У свом екстремном облику, ово последње становиште у развојној области се означава као културални детерминизам - теоријска претпоставка да су личност и начин мишљења људи производ њихове сопствене културе, тј. да је утицај културе преовлађујући на развој личности и њених образаца понашања. Овај облик детерминистичког гледишта карактеристичан је, у већој или мањој мери, за већину анрополошких и социолошких теорија. Истина, као што Хол и Линдзи у својим Теоријама личноспш примећују, и сами представници психолошких теорија међусобно се прилично разликују по питању наследне и социо-културалне детерминисаности. A опет, историјски посматрано, могло би се рећи да су психолози одавно тврдили да начин на који људи опажају и организују свет јесте, бар делом, функција културалног контекста у којем они живе. Још је Вилхелм Вунт (1832-1921), који се, као што знамо, сматра оснивачем
134 _____ Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
прве психолошке лабораторије у свету (основане, да подсетим, далеке 1879. године у Лајпцигу) и психологије као посебне науке, испитивао менталну основу културалног развоја и заступао схватање да је наше мишљење значајно условљено нашим језиком, обичајима и митовима. Сматрао је да се сложенији психички процеси, који нису доступни експерименталној интроспекцији, морају проучавати на основу социо-културалних производа као што су језик, уметност, морал, митови, обичаји, итд. Вунтовна давнашња идеја да су опажање и мишљење под утицајем културалног контекста углавном је прихваћена у модерној психологији и анропологији, па се отуда овај рани психолог сматра неком врстом претече сваремене крос-културалне психологије, o којој ће у даљем тексту бити више речи. Важно је рећи још и то да су у новије време проучаваоци човека почели све више да увиђају да се људско понашање не може адекватно и целовито објаснити оштром дихотомизацијом научног бављења на две искључиве истраживачке области - психо.чошку и социолошку. Развијено је схватање да свеобухвато разумевање сложене динамике људског понашања захтева да се оно посматра у широком оквиру — уз нужно укључивање индивидуалних (личносних или интрапсихичких) и социјалних детерминанти, као и признавање културалне варијације, која врши подједанк утицај на појединца. Дакле, мада се општи приступ психологије личности примарно фокусира на појединца и на природу унутрашњих процеса који су у позадини понашања, морају се такође узети у разматрање и разне "спољашње силе" оне које на појединца делују из његовог социјалног и културалног контекста (средине или поља). Ова суштински динамичка природа личности и понашања чини њихово проучавање уједно изазовним и занимљивим, али, треба ли рећи, и тешким. Отуда, проучавалац који
Ky.'imvpa.'iHU контекст u развој личности
135
трага за детерминантама личности и њеног развоја може имати више успеха у свом напору уколико тежи целовитом (а, то често значи интердисцип.чипарио.м) знању o разним "варијаблама", за које се претпоставља да врше значајан утицај на психо-социјално функционисање појединца.
Кључни однос: култура, личност и друштво За већину антрополога и за многе социологе, као и за неке психологе, за разматрање бројних питања у вези са човековом природом и понашањем од суштинског је значаја разумевање сложене динамике у оквиру тријаде култура-личност-друштво. Kao фундаментално кроскултурална и компаративна наука, антропологија (посебно социо-културална антропологија наглашава) принцип ку.чтурс који овој дисциплини несумљиво пружа становиште огромног пространства, неку врсту средишта за координацију већине појава које се односе на човека. Реч je o свеукупној култури као "референтом оквиру" појединца за живот у заједници и као систему који структурише људско искуство, o култури која је уједно предуслов човекове историје и њена стална и растућа иадградња. После свега, управо је отвореност према култури оно специфично својство, којим се човек понајпре издваја од нижих, анималних врста. Отуда, човек је увек нешто више од пуког биолошког феномена. Он поседује културу и, штавише, он изграђује, ствара културу, без које се не би могла објасанити његова способност да креативно и делотворно мења своје окружење. У вези са појмом културе рећи ћу, узгред, да се она може концептуално разликовати од "друштва", али да између та два појма несумњиво постоји тесна повезаност. Друштво чине људи, појединци, a начин на који се они
136
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
понашају и делају јесте њихова култура. Култура је веома слојевита друштвена појава која, широко гледано, представља групно искуство појединаца, a симболи и вредности које она производи дају значење животу. Даље, друштво је веома сложен систем међуодноса којим се појединци као психосоцијална бића повезују у једну целину: организовану, високо структурисану заједницу појединаца који су повезани специфичним сврхама. Израз култура (мада не постоји усаглашено значење ове речи, него је она и данас предмет великих расправа у погледу њеног садржаја и дефиниције) односи се на начин живота чланова друштва или неке групе у оквиру друштва; њиме су обухваћена уверења, обичаји, обреди и различити производи који су заједнички за припаднике једног друштва и које они теже да преносе једни на друге. У том смислу, као што примећује социолог Ентони Гиденс, културе не могу да постоје без друштава; али, исто тако, ни друштва не постоје без култура. Штавише, без културе не бисмо уопште били људи, јер не бисмо имали језик којим се изражавамо (а, управо је језик најбогатији извор културе и представља саму суштину многих димензија културе) нити осећање самосвести, a наша способност да размишљамо или логички закључујемо била би прилично ограничена. Уопштено говорећи, без обзира на област специјализованог истраживања, све психолошке и социјалне дисциплине морају да полазе у свом проучавању од одређених основних претпоставки o човековој природи, друштву, култури и личности. Поред осталог, као што примећује амерички антрополог Ирвинг Халовел, неопходно је прихватити неке опште погледе и ставове o човековом положају у универзуму и нужне и довољне услове или предуслове људске егзистенције у поређењу са егзистенцијом нижих врста. Али управо зато што је антропологија увек задржавала обухватну и синтетичку
Културални контекст u развој личности
перспективу - ону која укључује еволуцију људске врсте, c једне стране, и константне и веома променљиве аспекте културалних чињеница, c друге - обично се каже да би антропологија, својим интегрисаним знањем, требало да буде водећа дисциплина у развоју науке o човеку. Историјски гледано, посебно интересовање и систематско испитивање проблема у тесно повезаној области "културе, личности и друштва" резултат су развоја антропологије у двадесетом веку. Култура, личност и друштво могу се, наравно, појмовно раздвојити за сврхе посебних истраживачких студија и анализа. Све је уочљивија чињеница, међутим, да се култура, личност и друштво не могу узимати у разматрање потпуно независно. Коначно, људски свет конституишу друштво и култура. Отуда су антрополози у праву када настоје да истакну интегралну реалност структуре друштва, културе и личности као битног људског феномена. Kao што се изразио Халовел, интегрална реалност је она која образује људску ситуацију као наш јединствен предмет посматрања. У изложеном контексту, потребно је напоменути да се данас све више тежи релационом и динамичком тумаЧењу феномена човека и његове културе. Са процватом и даљим истанчавањем антрополошке науке, динамика човекове социо-културалне реалности разматра се прихватањем и неговањем интердисциплинарног приступа - дакле, често уз превазилажење граница културалне и/или социјалне антропологије - па се, тако, укључују и радови из психологије, социологије, филозофије и свих других дисциплина које могу да баце светло на савремену културу и друштво, као и на њихове рефлексије или ефекте на појединца и његову личност. Овоме можемо додати да су неки савремени метатеоретичари у области личности и индивидуалних разлика
138 Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
утврдили у својим факторским анализама повезаности појединца и друштва да је сложена култура која окружује појединца, као што је савремена светска култура, један амалгам или сложај сачињен од неколико главних стипова и вредности. Према овом општем факторском моделу учења, то значи да се посебна култура или субкултура може окарактерисати као тип стила и вредности на начин који се може упоредити са типом личности. Тако, према тумачењу Ројса и Пауела, уколико се фокусирамо на доминантне стилове и вредности, онда бисмо савремену технолошку западну културу могли окарактерисати као рационално-емпиријску у погледу стила и интритичку у погледу вредности, a источну културу као стилистички метафоричку и орцјентисану на самство у погледу вредности. C овог становишта, процес акултурације - процес стицања културе и њених образаца кроз контакт, тј. прихватања и интернализовања дате културе као свог садржаја - одвија се примарно преко "конструката вишег реда" - стила и вредносних система. Зависно од многих околности, ефикасност такве акултурације може прилично да варира. To јест, укључен је широк опсег исхода или ефеката учења - зависно, на пример, од степена хомогености у погледу доминантног стила и вредности. Тако, уколико постоји доследност у оданости одређеном стилу између светске културе и субкултуре c једне стране и између родитеља и субкултуре c друге стране, онда ће ефекти акултурације (или: социјализације) бити највећи. Али, у мери у којој постоји раскорак у оданости или привржености стилу и вредности између родитеља, субкултуре и светске културе, ефекти акултурационог процеса биће умањени. На пример, сматра се да због релативне хетерогености савременог живота у Сједињеним Државама, традицоионалне вредности нису ефикасно преношене на нове генерације; то је имало за последицу
Културални контекст u развој личности
139
стварање обиља нових вредности и широког опсега субкултура са сложеним и помешаним вредносним компонентама. C друге стране, опет, психолози (а, посебно психолози личности) c правом наглашавају да врхунац или главну сврху свеколиког психолошког проучавања представља управо научно изучавање личности као сложеног и динамичког психичког система у особи, делатне интегрисане целине у којој су обједињене оне личне стране, својства или тенденције појединца које су опште или заједничке за све људе и оне које су непоновљиве, јединствене за одређеног појединца, и, као што је још Вилијам Штерн луцидно увидео, "вишеструког јединства" ^multiplex unity"). Област психологије која се назива "личност" јесте област која настоји да повеже све потребне чињенице и налазе из свих других области психологије како би изградила теорију која ће омогућити да се протумачи и предвиди понашање појединаца као јединствених људских бића. За психологију је од средишње важности проучавање личности. Јер, разложно је рећи да целокупно психолошко знање у свом крајњем исходу даје, у ствари, допринос целовитом разумевању природе ове кључне психолошке појаве, која представља стални изазов за психологе у овој области. To je због тога што је целина личности нешто што се често опире научној анализи и измиче егзактном мерењу, мада изгледа као нешто што је мање-више постојано или трајно и што нам је блиско и доступно. Реч је, да нагласим, o личности у њеном општем u индивидуалном облику. Психолози су формулисали велики број теорија које покушавају да интегришу и објасне оно што се зна o личности како би се омогућила смисаона предвиђања људског понашања. Те теорије представљају покушај да се изгради логичан и унутрашње доследан оквир који ће
140
ЈБубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
објаснити и дати поредак свему што је познато o организацији "личног обрасца тенденција појединца" и што ће произвести плодне хипотезе, које се могу емпиријски тестирати. Мада не постоји слагање у погледу опсега тема које би једна теорија личности требало да покрије, психолози личности који се интересују за суштинску природу људских бића углавном настоје да њихове дефиниције личности буду довољно обухватне да могу укључивати свеукупност човековог психичког живота и састава његову свесну и несвесну страну, његове опште и особене црте личности, способности, веровања, ставове, вредности, мотиве, емоције и уобичајене облике прилагођавања. Различити приступи и модели личности - психоаналитички, бихејвиористички, хуманистичко-феономенолошки, когнитивни - и заиста велики број данас развијених теорија личности ужег и средњег обима (тзв. "мо лекуларне теорије") захватају, у већој или мањој мери, само поједине делове (елементе) или аспекте личности и баве се делимичним тумачењем људског понашања у уском спектру околности. A опет, многе теорије личности, посебно оне које теже разматрању крупних јединица и истраживачкој обухватности (тзв. "моларне теорије"), настоје да протумаче и опишу целокупну особу и њено понашање, и да у своје холистички усмерено психолошко бављење укључе динамику и структуру личности тај јединствени склоп или образац динамички повезаних односа између личносних одлика и састојака који у широком спектру променљивих околности изнутра пружа постојаност и доследност у понашању и особени, јединствени "лик" једне особе. А, као што знамо, без ове основне идеје постојаности и доследности. која подразумева да је нечије понашање мање-више истоветно без обзира на спољашње околности, сама идеја личности чини се да нестаје - остављајући људско понашање непре-
Културални контекст u развој :шчности
141
двидљивим и можда не више од пуке реакције на ситуације у којима се оно одвија. Мада је научна психологија почела свој развој пре више од једног века, чињенице које су од основне важности за систематско проучавање личности почеле су да се прикупљају тек тридесетих година тог века (овим се, наравно, не каже да претходно није било неких важних теоријских доприноса у области личности). Због тога што се важни налази и данас прикупљају у овој области, још увек не постоји један посебан теоријски оквир који све расположиве истраживачке налазе o личности повезује у једну целину. Када се једна теорија личности формулише за објашњење једне групе података, појављују се нови налази који захтевају шири оквир референце. Kao што сам напоменуо, постоји велики број различитих теоријских приступа и покушаја да се опише и објасни личност. Свака од тих теорија помаже нам да разумемо одређене аспекте личности, али обично занемарује или не успева да објасни неке друге аспекте. Међутим, све теорије личности служе, више или мање, унапређењу нашег знања и разумевања личности и понашања. Отуда је проучавање свих тих теоријских покушаја неопходно да бисмо стекли увид у постојећа сазнања у овој области психологије. Вратимо се поново антропологији, посебно културалној антропологији, чији представници често истичу да култура наткриљује друштво, утолико што она више утиче на људско друштво и обликује га, него што од њега потиче. Укратко, у њиховим радовима се подвлачи да је утицај културе на човека огроман. Овом нагласку је посебно допринела психоанализа, која се средином прошлог века показала као важан истраживачки подстицај за антропологе и друге социјалне научнике који су се бавили личношћу и културом. Тако је за разматрање сложе-
142
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, издзови ТУМАЧЕЊА
них и, често, испреплетених односа културе и личности постало призната и све развијенија широка област испитивања (мада је било и прилично оштрих критика и оспоравања) - и то не само антропологије, него и у оквиру психологије. Та област постала је место додиривања и прожимања ових двеју научних дисциплина, чије су интердисциплинарне баријере временом бивале све мање изражене, па се отуда изнедрила потреба да се конституише једна засебна научна субдисциплина - психолошка антропологија. O томе ће бити више речи касније, a сада ћу само узгред рећи да је почетком шездесетих година двадесетог века Ф.Л.К. Хсу створио термин "психолошка антропологија", како би заменио старији термин "култура и личност" који су увели рани амерички антрополози за ову блиско повезану област, начинивши је својим подручјем истраживања. Kao посебан правац истраживања, психолошка антропологија се, дакле, развила из обухватне теорије и испитивања проблема "културе иличности". Потребноје нагласити да то никада није била јединствена идејна и истраживачка област. Тако, на пример, у овој плуралистичкој области je, c једне стране, био заступљен културални детерминизам антрополога Франца Боаса, који је сматрао да се индивидуални карактер и тип личности ("социјално типични" за дато друштво) формирају првенствено васпитањем. Уз то, Боас је као средишњи проблем антропологије видео однос између објективног света и човековог субјективног света, при чему природа тих односа зависи од различитих култура којима појединци припадају. C друге стране, ову теоријско-истраживачку оријентацију чиниле су разне варијанте у традицији неофројдоваца. Према схватањима ових неопсихоаналитичара, посебни типови тзв. друштвеног карактера (што је, да подсетим, један од кључних појмова у социјално психоаналитичкој мисли Ериха Фрома, који је овај појам
Културалнп контекст u развој личноспш
143
посебно исцрпно разрадио у делима Бекство од слободе и Човек за себе) и културални типови личности ограничене варијације, створене на основу истих свеопштих и непроменљивих законитости развоја личности. У везу са овим последњим, неофројдистичке теорије "културе и личности" полазиле су од темељне претпоставке o постојању тзв. базичне структуре личности или карактера, специфичне за свако посебно друштво. Према овом тумачењу, често критикованом због претераних и сувише уопштених формулација изведених на основу оскудних емпиријских доказа, таква "базична структура" преноси се путем васпитања деце са поколења на поколење и тиме одређује особену историју једног народа. Касније је "дубоки" појам базичне структуре личности био допуњен емпиријским појмом модалне личности. Увођењем овог концепта омогућено је разграничавање идеалне "социјално-тражене" нормативне структуре личности од конкретне, статистички доминантне конфигурације психичких карактеристика појединог етноса. Изведен из француске речи за "начин", израз "модални" је статистички и њиме се указује на то да је модална личност једне културе најчешћи тип који она ствара. Према овом приступу, инхерентне склоности овог модалног типа личности одговорне су за законитости у обрасцима понашања одређене културалне групе. Међутим, проблем са овим појмом је у томе што он показује извесне сличности са популарним стереотиповима: њиме се усмерава пажња на оно што је заједничко свим члановима једне групе, a умањује се важност варијација унутар те групе, уз истовремено истицање разлика између група. Оцењујући доприносе овог приступа, могло би се рећи да је његова позитивна страна то што је у њему јасно постављено питање социокултуралних детерминанти васпитања деце и његовог значаја у процесу трансгенера-
144 ____ Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, издзови ТУМАЧЕЉА цијског преношења културе, као и то што је обогатио дотадашња детаљна и више описна етнографска истраживања (обављана "на лицу места" кроз "рад на терену") применом нових психолошких техника и метода - нпр., пројективних тестова, проучавања историје живота појединаца, тумачења снова и фантазија, итд. C друге стране, слабост овог приступа огледа се у томе што су његови теоријски модели имали за полазишта сувише поједностављене, а, каткад, чини се и произвољне претпоставке - као што су да код свт припадника неког друштва постоји иста структура личности, изједначена c појмом националног карактера1, да детињство игра пресудну улогу у каснијем развоју личности (одређујући њену судбину) или, пак, да се сложени процес социјализације2 1
А, као што примећује антрополог Маргарет Мид, изучавање националног карактера, као и сва изучавања културе и личности, усмерена су на начин на који људска бића отелотворују ону културу у којој су одрастала или у коју су доспевала имиграцијом. Ове студије настоје да опишу начине на које су урођена својства људских бића, идиосинкратички елементи сваког појединца и општи и појединачни облици човековог сазревања, повезани у оквиру заједничке друштвене традиције - тако да се одређене правплности појављују у понашању свих припадника те културе. Ово се, сматра овај познати антрополог, може описати као "културално исправни карактер". При томе, сам израз "културални карактер" заправо је једна апстракција, коју антрополози користе када њихов појмовни оквир укључује претпоставке o унутарпсихичкој структури. 2 Социјализација је, да споменем, психолошки конструкт који означава процес социјалног развоја - процес усвајања улога и норми од стране појединца током његовог развоја, неопходних за његово пасивно и активно учествовање у социјалним односима, као и стандарда или критеријума за његово тумачење својих запажања o другима и o себи самом. To je, исто тако, процес трансмисије помоћу којег култура даје нешто своје наредним нараштајима или процес којим особа учи социјалне навике и обичаје друштва. Kao таква, социјализација представља интегришући процес који омогућава детету да постане пуноправни члан породице, културе и друштва - процес који почиње од рођења и наставља се током животног цилкуса појединца.
Културални контекст u развој личности
145
може свести на разматрање појединачних елемената који се тичу неговања деце (што је, подсећам, Олпорт подругљиво означио као "детерминизам пелена"). Када је реч o психолошкој антропологији, њени заступници углавном потичу из двеју итраживачких области: клиничке (психијатрија и психоанализа) и социјално-психолошке, признајући своје доприносе тим дисциплинама и повремено коришћење њихових термина и налаза. Прво што савремена психолошка антропологија наглашава јесте да се не бави психологијом појединца и да избегава, колико може, "психоанализовање целокупне културе". Њу примарно интересује личност као један доживотни процес интеракција појединца и "друштва и културе", a не као крајњи производ раног искуства или каснијих социо-културалних сила који је спреман да делује без обзира на "социокултурална поља". Kao што каже Хсу, реч je o души појединца која је део шире заједнице људских душа. Психичка грађа коју психолошка антропологија проучава има два својства: заједничке несвесне или свесне идеје већине појединаца у датом друштву, c тим што се појединци посматрају "као појединци", и свесну или несвесну грађу која управља обрасцима понашања и делања мноштва појединаца "као скупине" (псхилогија масе, колетивна свест и сл.). He ради се, међутим, o строгом или суштинском раздвајању појединаца од шире групе, већ пре o "континууму" и, понављам, o интеракцији. Даље, психолошка антропологија се залаже за једну избалансирану и научну, "реалистичну" повезаност између индивидуалне психе и образаца друштва и културе, a ту повезаност, према овом схватању, може представљати појам психосоцијалне хомеостазе.
Израз "социјализација" често се користи као синоним за "акултурацију".
146
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШН, ИЗАЗОВИ ТУМАЧПЊА
Крајње сажето, навешћу овде још и однос психолошке антропологије и њој блиске социјалне психологије. Најпре, психолошку антропологију издваја од социјалне психологије испитивање природнш разлика између ширих група или скупина као што су нација и друштвена група, a не експериментално стварање разлика између група. Психолошку антропологију такође издваја проучавање понашања које има своју историју, своје "претке", као и компаративна проучавања култура. Осим тога, интересовање психолошке антропологије усмерено је не само на учинке или утицаје друштва и културе на психичке особине појединаца, већ изнад свега на улогу личности у одржању, развоју и променама културе и друштва (нпр., трага се за образложњем повезаности између одржања културе и њених промена са праксом подизања деце). Без улажења у расправу око односа социјалне психологије и психолошке антропологије, изложићу овде само мишљење које се не подудара са горе наведним. Наиме, за "психокултурални приступ" се може рећи да чини две области психологије истоветним - "дуалистичко тумачење" социјалног понашања људских бића налаже уважавање детерминати и социјалне структуре u структуре личности. У складу са оваквим гледиштем је и позната примедба Гордона Олпорта, персонолошки оријентисаног теоретичара личности, у вези са "теоријском вртоглавицом" од спорне фразе "личност и култура" и његово теоријско залагање за бољи, тачнији израз: "личност у култури".3
Овде, у фусноти, споменућу узгред да су израз "личност у култури" изворно употребили средином прошлог века амерички културални антрополог Клајд Клакхон и пероснолошки оријентисан теоретичар личности Хенри Мари.
Културалии контекст u развој личности
147
Крос-културална психологија Упркос блискости и, чак, испреплетености предмета истраживања, нема сумње да је неопходно потребно правити разлику између психолошког и глобалног антрополошког приступа. Тако, мада је антропологија, као што сам већ нагласио, фундаментално крос-културална научна дисциплина и део сложене мреже крос-културалних студија, ипак је потребно јасно издвојити ту широку истраживачку област од специфичније утемељене кроскултуралне психологије као посебне психолошке дисциплине. Ова последња суштински означава психолошко проучавање разлика између култура (нпр., начина одгајања деце), које се обично предузима у нади да ће се корелацијом4 једног скупа разлика са неким другим скупом разлика (нпр., емоционалност одрасле особе) утврдити постојање или деловање узрочних механизама. Шире посматрано, оправдано се може закључити да многи делови "света који се мења" (и то веома убрзано, што је једна од великих тема модерне социологије и све више постаје првенствени предмет њене анализе из различитих перспектива) данас теже да, стилистички и вредносно, постану све више слични западном свету. Ова новија појава резултат је тренда ка процесу интеграције на светском плану, тј. глобализације друштвеног живота, процесу који чини да свет у којем живимо, који нас окружује и чији смо савременици и сведоци, у данашње време постаје све више тзв."глобално село" - и то не само у информатичком, него исто тако и у економском, политичком и многом другом погледу. Социјалне промене у земљама тзв. "трећег света" увелико су убрзане средином 4
Значи: утврђивањем степена односа између двеју или више варијабли (променљивих), тј. опсега у којем две или више варијабли варирају заједно.
148 _____ Љубиша Златановић ТАЈНН ДУШН, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
прошлог века и повезане су са све развијенијим културалним контактима. Kao последица тог процеса, велики број људи у овим социо-културалним срединама био је нужно суочен са посебним проблемима прилагођавања на нове технологије, вредности и стилове живљења, придошле из стране, западне културе. Међутим, као што тачно примећује савремени културолог Роберт Гинсберг, уједињено човечанство не значи3 униформну културу. Управо супротно: признати јединственост човечанства подразумева признати разноврсност културалних вредности, стилова, традиција и достигнућа. Разлике, дакле, треба признати и поштовати. Коначно, оне морају остати као део стваралачке моћи. Посматрано да дуже стазе, та чињеница не би требало да потхрањује западњачки етноцентризам6, нити да увећа спремност западне психологије да постојеће разлике тумачи као могуће недостатке. Указујући на потенцијалну опасност коју носи етноцентризам у науци o човеку, неки савремени истраживачи c правом истичу да та појава може довести до једног облика "искривљавања реалности" - у смислу да се нечије културално одређено 5
Ја бих овде пре рекао "не би требало да значи". Такозвано "културално слепило" - уверење да је сопствена култура или етничка група значајнија или супериорнија у односу на друге културе или етничке групе, што је обично праћено затвореношћу и предрасудом према припадницима других култура или група. Сматра се да етноцентризам, у заоштреном виду, донекле подсећа на расизам — уверење да су неки народи или групе људи генетски супериорнији од других - a каткад се са овом појавом и јавља. Несумњиво, етноцентризам и расизам онемогућавају објективно виђење других људи и култура -дакле, према њиховим стварним вредностима или заслугама. Настојањем да уклоне баријере унутар-културално (и, чак, расно) повезаних гледишта, крос-културални психолози — а, исто тако, и културални антрополози - доприносе смањењу или ублажавању појаве етноцентризма и расизма, као и погрешних уверења и разумевања до којих они могу довести. 6
Културални контекст u развој :тчпости
гледиште узима као универзално важеће. У свом разматрању проблема начина на који се етноцентрично искривљавање може редуковати и елиминисати, Кембел је закључио да нека посебна појава мора бити проучена не само од стране припадника одређеног друштва и културе, него исто тако и од стране оних који не припадају датом друштву и култури. C овим у вези, Бери је у свом социјално-психолошком раду убедљиво показао да резултати студија у оквиру једне културе и оних изван дате културе морају бити предмет компаратшне анализе да би се могли сматрати валидним. Према овом савременом канадском социјалном психологу, тек таква компаративно спроведена анализа може коначно довести до једне "универзалне науке o људском понашању". Овакве примедбе чине се сасвим разложним. Уосталом, за разлику од других ("објективних") научника, психолози нису (да ли уопште могу бити?) потпуно независни или одвојени (дистанцирани) од појаве које проучавају и настоје да објасне или разумеју. Они су предмет истих утицаја као и други људи. Њихова сопствена културална позадина (или: контекст) и лична историја имају утицаја на начин на који они опажају и схватају свет око себе. Отуда је сасвим вероватно да личне и културалне карактеристике психолога нису без утицаја на њихове претпоставке o људској природи, на проблеме и хипотезе које проучавају, методе које бирају, као и на начине тумачења њихових истраживачких резултата. Креч и Крачфилд су o овој динамичкој повезаности између психолога и њихове културе давно приметили да ниједан психолог не може да избегне утицај свога друштва и културе (чији је припадник и производ), без обзира на врсту експерименталног проблема и лабораторијску изолованост.
150
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУН1Е, ИЗАЗОВИ ТУМАЧКЊА
Када је реч o психолошком проучавању, почело се, дакле, све више постављати питање универзалности људских психичких процеса. Наиме, озбиљна критика доброг дела психолошког истраживања истицала је да добијени налази из спроведених студија и из њих изведени закључци могу бити ограничени културом или повезани са културом. Другим речима, изложена је примедба да уколико су утврђени принципи тестирани само у овирима једне одређене културе, постоји велика могућност да су они можда валидни само за ту културу. Тако, на пример, поједини савремени истраживачи личности и понашања изнели су запажање да се нека постојећа психолошка схватања заснивају, у ствари, на прилично ограниченим проучавањима претежно англосаксонских протестантских студената, који су, уз то, већином били мушког пола, припадали су белој раси и средњој социјалној класи. Због тога су, каже се, оправдане сумње у погледу тврдњи да модели личности и понашања које таква психологија ствара описују опште, свеважеће психолошке одлике људских бића. За унапређење даљег психолошког знања o човеку и његовом свеукупном менталном функционисању потребни су нам, исто тако, емпиријски подаци из других и другачијих култура, a не само унутар-културални увиди који могу имати значење и валидност једино у вези са неком посебном културом. Оваква запажања имају значајне импликације за бројне психолошке дисциплине. Тако, на пример, експериментална социјална психологија започела је свој развој примарно као "америчка дисциплина". Стога, једно ограничење уопштљивости истраживачких резултата представња то што је већина емпиријских студија у овој области била спроведена од стране америчких истраживача са америчким испитаницима, који су углавном били из студентске популације. Касније, социјалнопсихолошки експерименти почели су се све више спро-
Културални контекст u развој личиости
15!
водити и у другим културама. Овај развој био је праћен признањем да таква истраживаачка активност може значајно да обогати наше разумевање спољашње валидности многих емпиријских налаза у савременој социјалној психологији. На изложене критичке примедбе o културалној ограничености психолошких итраживања и њихових налаза, психолози, дакле, имају могућност да одговоре поновљеним истраживањем у другим културалним срединама. Резултати ове врсте поновљених, компаративних истраживања бројних психолошких питања и тема управо се износе у прегледима студија у овој релативно новијој области психолошке специјализације - крос-културалној психологији. Како изгледа, крос-културалне студије све више заокупљују истраживачку пажњу савремених психолога, без обира на њихову специфичну област бављења. O томе говори и велики број нових развоја и јединствених доприноса, који су несумњиво важни за унапређење даљег разумевања људског понашања и психичких процеса, a на теоријском плану могу се сматрати неопходним за адекватан развој психолошке теорије уопште. Објављени радови систематског испитивања у овој области иновативни су и често изазовни, доводећи у питање постојећа свеопшта психолошка знања o личности и когницији, посебно када је реч o њиховом развоју. Ова новија психолошка дисциплина бави се кроскултуралним и компаративним истраживањем разноврсних психолошких појава, за које се претпостваља да су различито условљене културом и да се одвијају увек у променљивом социокултуралном контексту. У њеним оквирима развија се пстолошка перспектива, која избегава културалне предрасуде, настојећи да обухвати људе као сложена бића у њиховим разноликим културалним окружењима, са циљем да се дође до компаративних
/52
ЈБубиша Златановић
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
емпиријских података из различитих култура a све у сврху тестирања психолошких теорија o појединцу, његовом развоју и групном понашању. Фокусирањем истраживачке пажње на индивидуалне припаднике културалних група, она тежи развоју интердисциплинарног приступа специфичним темама и изазовним питањима релевантним за психологију и блиске социјалне науке. При свему томе, увек се истиче средишња важност културе за наше разумевање људског понашања, активности, самства, идентитета, интерсубјективних искустава, емоција, когниције, развоја личности, и језика као веома значајног аспекта културе. Другим речима, ово значи неопходност њиховог посматрања у светлу различитих култура. Појава и развој ове, у основи, номотетске1 психолошке области или правца истраживања резултат је, дакле, све већег препознавања и признавања да се целокупан људски развој, мишљење, осећање и делање одигравају у одређеном културалном контексту - значи, прихватања културе као релевантног аспекта људске психологије. На научним скуповима и на страницама одговарајућих часописа у овој интердисциплинарној и интернационалној области (као што су, на пример, Интернационални часопис за психологију, Култура u психологија, Крос-културално истраживање, Часопис за крос-културалну псшологију и др.) негује се развој критичког и социјално-културалног разумевања психолошких феномена, укључивањем различитих теоријских гледишта и емпиријских приступа. Теоријске анализе, преиспитавања и истраживачки резултати, добијени упоЈер, психолози овде примењују разноврсне психометријске методе за утврђивање сличности и разлика између људи и за описивање и предвиђање менталног функционисања и понашања људи уопште да би тиме, у крајњем исходу, дошли до неких општих закона људског понашања.
Културални контексч-т u развој личиости
153
требом формалншх и неформалних метода и техника испитивања, излажу^/ се из снажно наглашене културалне перспективе. Прш TOM, умногоме се одбацују статични модели особа, a к^стиче се гледиште да су људска бића суштински динамгички системи који се стално развијају, као и социјалне ггрупе, заједнице, институције и културално организовакне форме људског живота. Часописни тепмати и симпозијуми често су посвећени неком посебном :аспекту утицаја културе на личност и понашање. Великти број потреба, како теоријских тако и оних примењених!, објашњава ово интересовање. На пример, постоји јасахн захтев за едукативним тестовима у такозваним "землж^ама у развоју". C овим у вези, валидне технике мерења \лленталних појава (што је, знамо, област психометрије), рразвијене у западним културалним контекстима, углажвном изискују битну модификацију или потпуно нове пр»иступе ради ефикасног предвиђања у различитим културама. Осим тога, покренута су питања o природи групних разлика и o укључивању неких других фактора, осим среединских. Стара теоријска контроверза у вези са релативноом важношћу наслеђа и средине прешла је у област етни^чких разлика; ту је проблем културалне еквивалентности тгестова постао суштински важан. У вези са кдрос-културалним истраживањем, треба рећи да се оно \може обавити непосредно на терену, у психолошким ладбораторијама или, чак, коришћењеМ архива, тј. архивпске грађе. У овом последњем случају^ архивском проучаавању, истраживач не сакупља сам, непосредно, него се користи већ постојећим, вљеним или забеглеженим подацима. Kao iuTO сам тходно нагласио,. у крос-културалним студијама ј је захтев да истроаживачки подаци буду прИкУПл,ени tf", само у оквиру јелдне културе, него на широк°Ј "светск^ компаративној скгали". Овај тип психолошкс>г ис'гражив^/
/52
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
емпиријских података из различитих култура a све у сврху тестирања психолошких теорија o појединцу, његовом развоју и групном понашању. Фокусирањем истраживачке пажње на индивидуалне припаднике културалних група, она тежи развоју интердисциплинарног приступа специфичним темама и изазовним питањима релевантним за психологију и блиске социјалне науке. При свему томе, увек се истиче средишња важност културе за наше разумевање људског понашања, активности, самства, идентитета, интерсубјективних искустава, емоција, когниције, развоја личности, и језика као веома значајног аспекта културе. Другим речима, ово значи неопходност њиховог посматрања у светлу различитих култура. Појава и развој ове, у основи, номотетске1 психолошке области или правца истраживања резултат је, дакле, све већег препознавања и признавања да се целокупан људски развој, мишљење, осећање и делање одигравају у одређеном културалном контексту — значи, прихватања културе као релевантног аспекта људске психологије. На научним скуповима и на страницама одговарајућих часописа у овој интердисциплинарној и интернационалној области (као што су, на пример, Интернационални часопис за психологију, Култура u псшологија, Крос-културално истраживање, Часопис за крос-културалну психологију и др.) негује се развој критичког и социјално-културалног разумевања психолошких феномена, укључивањем различитих теоријских гледишта и емпиријских приступа. Теоријске анализе, преиспитавања и истраживачки резултати, добијени упо7
Јер, психолози овде примењују разноврсне психометријске методе за утврђивање сличности и разлика између људи и за описивање и предвиђање менталног функционисања и понашања људи уопште да би тиме, у крајњем исходу, дошли до неких општих закона људског понашања.
Културални контекст u развој личности
153
требом формалних и неформалних метода и техника испитивања, излажу се из снажно наглашене културалне перспективе. При том, умногоме се одбацују статични модели особа, a истиче се гледиште да су људска бића суштински динамички системи који се стално развијају, као и социјалне групе, заједнице, институције и културално организоване форме људског живота. Часописни темати и симпозијуми често су посвећени неком посебном аспекту утицаја културе на личност и понашање. Велики број потреба, како теоријских тако и оних примењених, објашњава ово интересовање. На пример, постоји јасан захтев за едукативним тестовима у такозваним "земљама у развоју". C овим у вези, валидне технике мерења менталних појава (што је, знамо, област психометрије), развијене у западним културалним контекстима, углавном изискују битну модификацију или потпуно нове приступе ради ефикасног предвиђања у различитим културама. Осим тога, покренута су питања o природи групних разлика и o укључивању неких других фактора, осим срединских. Стара теоријска контроверза у вези са релативном важношћу наслеђа и средине прешла је у област етничких разлика; ту је проблем културалне еквивалентности тестова постао суштински важан. У вези са крос-културалним истраживањем, треба рећи да се оно може обавити непосредно на терену, у психолошким лабораторијама или, чак, коришћењем архива, тј. архивске грађе. У овом последњем случају, архивском проучавању, истраживач не сакупља податке сам, непосредно, него се користи већ постојећим, објављеним или забележеним подацима. Kao што сам претходно нагласио, у крос-културалним студијама једини је захтев да истраживачки подаци буду прикупљени не само у оквиру једне културе, него на широкој "светској компаративној скали". Овај тип психолошког истражива-
154
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, излзови ТУМАЧЕЊА
ња има две сврхе. Прво, он омогућује већу уопштљивост добијених истраживачких налаза. Друго, због тога што у психолошким испитивањима увек постоји извесна сумња да налаз o некој појави или односу између појава може да важи за једно друштво или културу (нпр., У Сједињеним Државама), али не и за неко друго друштво или културу (нпр., у Кини или Јапану), крос-културални рад јесте истраживачки релевантан начин да се тестирају ограничења и генерализације неког посебног психолошког налаза. Штавише, могло би се рећи да је вероватно најинтересантнији и најважнији исход расправа o појмовима, методологији и тумачењу ескперименталних података у крос-културалном истраживању био управо довођење у питање постојећих психолошких претпоставки у вези са димензијама и функцијама људског понашања.. Наиме, c обзиром на то да је научна психологија настала и развијала се у оквирима западне интелектуалне традиције и да, отуда, примарно одражава карактеристике ума западног човека, постало је јасно да извесно преформулисање њених теоријских конструката може бити неопходно у светлу нових сазнања o њиховој културалној релативности. Ово се, на пример, може рећи за појам интелигенције, облике мишљења, мотивационе аспекте понашања, уплитање некогнитиних функција у процес опажања, као и за класичну дистинкцију између самих когнитивних, афективних и конативних психичких процеса. Тако, у области културе u когниције - области која је мање позната и мање истражена од раније изложене блиске везе "култура и личност", иако је несумњиво вредна психолошког проучавања — истраживачки радови данашњих психолога фокусирају се на интеракције између ова два скупа варијабли и теже да повежу широк опсег културалних контекста са варијаблама у домену људског мишљења, опажања, способности и развојних стадијума
Културални контекст u развој личности
155
ових фундаменталних процеса, којима дете сазнаје своју материјалну и социјалну средину и усваја историјско и културално наслеђе људске врсте. Према неким новијим виђењима савремене психологије, управо је крос-културално истраживање својим прилозима и методолошким захтевима извршило главни утицај на даљу еволуцију психолошке науке, доприносећи нашем поимању сложене стварности менталног функционисања. Мада ова дисциплина није још увек пружила један целовит и потпуно прихватљив одговор на питање да ли је највећи део људског понашања независан од утицаја културе, чини се да су управо културалне варијације у људском понашању постале важан предмет проучавања у данашњој психологији. Сврха таквих студија, видели смо, јесте валидација многих уопштавања o појединим психолошким аспектима човека која су углавном заснована на врло уско ограниченом узорку светске популације. При томе, истиче се да развијена расправа o специфичним и ширим теоријским питањима и сакупљени експериментални подаци који су детерминисали напредак ове психолошке дисциплине пружају перспективу и импликације за постојеће теоријске контроверзе, као и линије водиље за формулисање нових претпоставки и поновљиво спровођење будућег емпиријског истраживања човекове личности, когниције и понашања. Тиме је, чини се, ова област психолошког проучавања обезбедила разлог и сврху свог постојања у великој и узбудљивој арени савремене психологије.
Крос-културални приступ у савременој развојној психологији: гледиште Јана Валсинера Растућа истраживаачка свест o потреби да се увођењем крос-културалне перспективе прошири основа и оквир
756
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, излзови ТУМАЧЕЊА
постојеће психолошке науке, a посебно области развојне психологије, јасно је присутна и добро представљена у књизи Човеков развој u култура Јана Валсинера, савременог развојног психолога и аутора већег броја чланака и књига посвећених развојно психолошким темама, са посебним нагласком на социо-културалној природи човековог развоја. Овакво Валсинерово темељно опредељење одредило је и примарни циљ његове књиге: настојање да се покаже да се на сазнања до којих је дошла развојна психологија не може гледати само из угла карактеристичног за једно друштво. C овим у вези, већ на уводним страницама он каже да је дечја или развојна психологија на известан начин била жртва прагматичне заокупљености друштва у коме је настала. Тако су психолози били сувише склони да са сигурношћу прихвате становиште да је дете одгајано у индустријском друштву средње класе, на Западу, "идеална норма" коју би требало да следи остатак света. Његова књига напушта то ограничено становиште и разматра алтернативне обрасце дететовог развоја, оне који постоје и делују у различитим економским и социокултуралним контекстима. Посматрано c овог становишта, испоставља се да су многа питања, која су предмет интересовања психолога на Западу, заправо од значаја само за дату културу и у дато време, док су нека друга, којима су ови психолози поклањали мало пажње, изложена као питања од могућег универзалног значаја за разумевање начина на који се одвија развој детета. На овај начин, Валсинер, као и други крос-културални психолози, критички просуђује савремену психологију, (а, посебно дисциплину развојне психологије), наглашавајући да је, као производ културалне историје Запада, она била сувише етноцентрична. Резултат тога је њено недовољно познавање одлика дететовог развоја у незападња-
Културални контекст u развој личности
/57
чким (и у другим, осим оних који се тичу средње социјалне класе на Западу) социо-културалним окружењима. Суштински посвећена компаративно-културалном проучавању развоја људске природе, његова књига у широком захвату обрађује раст и развој човекове личности од рођења до зрелости у њеном социо-културалном контексту, обухватајући многа савремена (а, донекле, и она историјска) схватања и сложена питања развојног процеса - процеса којим се људска бића чине људским. Полазећи од психолошке основе културе и од темељне претпоставке o човеку као културалном бићу или бићу културе - која га детерминише исто тако снажно као и његова биологија (човек као биолошко биће), што, наглашавам, не треба схватити као да је личност, олпортовски речено, само пасиван "отисак културе" њен аутор укључује сазнања и приступе не само из оквира развојне психологије, него уједно и из блиских области социјалне психологије и психологије личности, као и социологије и антропологије - посебно културалне и психолошке антропологије људског развоја. Овој последњој, он замера (али и признаје њене важне доприносе) што антрополошко интересовање за децу, у својој сржи, није било развојно, него су деца проучавана само као део социјализацијске праксе неке културе. Ово стога што је социјализација детета виђена као посебно истакнут део сваке културе, a сама култура третирана је као феномен који се ослања на процес учења. Иако се Валсинерова истраживачка оријентација може широко одредити као крос-културална, важно је приметити да се он критички односи према преовлађавајућем начину рада у овој психолошкој дисциплини. Тако, износећи запажање да су студије овог типа углавном спровођене применом класичне методологије поређења узорака субјеката из различитих култура (чиме се култу-
158
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
ра третира као ентитет који треба поредити са другим сличним ентитетима), па стога оне нису проучавале непосредно многострани процес људског развоја, он каже да истраживање развојног процеса нужно изискује да се узајамна зависност културе и дететовог развоја изучава лонгитудинално, a не применом стратегије попречног пресека. C тим у вези, он изводи следећи начелни методолошки закључак: "Отуд је преовлађујући истраживачки приступ који користи велике узорке и статистичке просеке непримерен проучавању узајамне зависности културе и дететовог индивидуалног развоја. Исход је тај да располажемо врло ограниченим информацијама o дететовом развоју, a бројна истраживања која документују разлике у развоју деце прилично су климава" (стр. 9). Оно што теоријско-истраживачко усмерење ове књиге донекле одваја од преовлађујућих крос-културалних приступа феноменологији детињства и изучавању људског развоја јесте разумевање културе од главног организатора дететовог индивидуалног развоја. Треба рећи да овакав приступ култури није уопште нов. Наиме, његови идејни корени леже у раним схватањима руских психолога Лава Виготског и Александра Лурије, чији су радови антиципирали позније развоје у психолошкој науци и пружили концептуалне темеље за културалноисторијску теорију — учење које наглашава организаторску улогу културе у развоју човекове делатности и мишљења. Поред тога, рани извори идеја o социјалном развоју личности могу се наћи и у европској и америчкој еволуционистичкој мисли позног деветнаестог века. Реч je o социогенетском приступу развоју човекове личности, то јест o психолошкој традицији која развој личности сматра, у самој својој суштини, социјалним. Идејне основе овог становишта, који у први план истиче социјалну природу човековог развоја (што, наравно, обја-
Културални коптекст и развој личности
159
шњава значење овог израза - "социогенетски"), пружили су, у Европи, Вилхелм Вунт са раније споменутим идејама у оквиру његове познате пстологцје народа (Volkerpsychologie) и француска психијатријска и социолошка мисао Пјера Жанеа и Габријела Тарда, a y Сједињеним Државама филозофија прагматизма Џона Дјуија. Други значајан подстицај за даљи развој овог становишта дошао је из утицајних редова у оквиру снажне америчке симболичко-интеракционистичке и прилично социолошке традиције Џејмса Болдвина, Џошуе Ројса и Џорџа Мида, као и из споменутих радова Виготског и Лурије. Мада су основни постулати и концепти у гледиштима свих ових раних психолога и социолога били углавном исти, сваки од њих је на посебан начин унапредио социогенетски приступ личности и допринео даљем плодном проучавању и разумевању њених развојних процеса. У вези са наведеним примерима из историје психолошке и социјалне мисли, пада у очи да Валсинер међу претече ове социогенетске линије истраживања не убраја самог зачетника симболичко-интеракционистичке психолошке и социолошке традиције: Вилијама Џејмса, америчког филозофа и једног од најранијих психолога.8 Наиме, као што је из историје психологије познато, управо је Џејмс у првом тому својих сјајних Принципа психологије, посветивши аналитичку пажњу "свесности самства" и "социјалном самству", извршио пресудан утицај на горе споменуте мислиоце, посебно на рад Џорџа Мида и Лава Виготског. Он је, пре нешто више од једног века, разрадио идеју o повезаности између особе и друштва и развио важно гледиште o самству, указујући на то да је самство (self) производ мноштва различитих односа Или, као што би неки аутори волели да кажу, "филозофског психолога".
160
Љубиша Златановић TA.IHE душв, ИЗАЗОВИ ТУМАЧБЊА
које нека особа има са другим људима и да је оно, отуда, многострано. Његова луцидна запажања и анализе у вези са недвосмислено социјалном димензијом самосвести, нарочито његово схватање да самство бива "конструисано" током времена и да зависи од функционалних односа са објектима и особама у спољашњем свету, допринели су да самосвест и саморазумевање постану данас фундаментални конструкти не само у области психологије личности и социјалне психологије (и психолошке и социолошке социјалне психологије), него и у утицајним традицијама развојне психологије. Када је реч o историјском значају и одјецима Џејмсовог схватања, потребно је нагласити да је управо Џорџ Мид својом социјално филозофском мисли највише допринео унапређењу и даљем развоју Џејмсових филозофско-психолошких идеја. А, као што и Валсинер уочава, Мидово симболичко-интеракционистичко гледиште у тесној је вези са Ројсовим и Болдвиновим анализама социјалне онтогенезе, тј. c њиховим експлицитно социјалним приступима личности и њеном развојном процесу. Ту Валсинер c правом фокусира своју пажњу на Мидово познато социјално-психолошко учење o процесу интернализовања људских социјалних искустава посредством система самства (self-system). O чему je реч? Најпре, Мид је у свом опсежном разматрању узајамних односа или повезаности између самства o социјалног света експлицитно наглашавао уједно социјалну и развојну природу самства. Питање суштине и генезе самства овде се поставља из теоријског оквира који посебно истиче важност симбола и значења које примењују људи у њиховим социјалним интеракцијама. За Мида, дакле, самство је нешто што има развој, нешто што се временом појављује у процесу социјалног искуства и активности; оно је суштински социјална структура, која настаје кроз интерактивно искуство особе. Kao социјални производ,
Културални контвкст u развој личности
161
самство је више објект свести, него систем психичких процеса. И управо то он сматра најважнијом одликом ове психолошке појаве. Важно је такође споменути и његок схватање да се самство-као-објект појављује у социјално! интеракцији као происход занимања особе за начин на који други људи на њу реагују. И, да би антиципирала те одговоре, особа учи да опажа спољашњи свет онако како и други то чине; уз то, она учи да заузме ставове других и да поступа према себи као што други људи поступају према њој. Значи, по рођењу не постоји самство, зато што новорођенче не може још увек да "приђе" непосредно својим искуствима. Међутим, као резултат искустава стечених из утицаја спољашњег света, особа учи да мисли o себи као објекту и, при том, постепено развија ставове и осећања према себи самој. To je пут и начин којим се, у најкраћем, одвија развој са.мосвести. За развој самства важно је, дакле, социјално окружење, у којем се одвија социјална комуникација. У вези са доприносом Џорџа Мида истакао бих још и то да је он, у теоријском погледу, био под утицајем функционалистичког покрета и раног бихејвиоризма, па се отуд његово гледиште често означава као социјални бихејвиоризам. Оно је, као што сам већ напоменуо, познато и као симболички интеракционизам, због тога што је Мид сматрао да је самство део социјалне реалности и да првенствено зависи од симбола које људи У свакодневном животу употребљавају да би изразили će e саме. Управо кроз социјалну интеракиију симболи, као што су речи и гестови, добијају заједничко зна • ме је такође исказано његово снажно социјално ВИГЈ • тпеба рећи, није самства и његовог развоја - мада он, ipcu r „„_„„ ча проучавање показивао експлицитну заинтересованос! Ј f „„,„„• . пл^матрао развој дечјег развоја, него je првенствено раз v ^ самства и функционисање Ја (енгл. /) и м аспеката самства у човеку као социјалном
160
Љубиша Златановић ТУМАЧЕЊА
ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ
које нека особа има са другим људима и да је оно, отуда, мпогострапо. Његова луцидна запажања и анализе у вези са недвосмислено социјалном димензијом самосвести, нарочито његово схватање да самство бива "конструисано" током времена и да зависи од функционалних односа са објектима и особама у спољашњем свету, допринели су да самосвест и саморазумевање постану данас фундаментални конструкти не само у области психологије личности и социјалне психологије (и психолошке и социолошке социјалне психологије), него и у утицајним традицијама развојне психологије. Када је реч o историјском значају и одјецима Џејмсовог схватања, потребно је нагласити да је управо Џорџ Мид својом социјално филозофском мисли највише допринео унапређењу и даљем развоју Џејмсових филозофско-психолошких идеја. А, као што и Валсинер уочава, Мидово симболичко-интеракционистичко гледиште у тесној је вези са Ројсовим и Болдвиновим анализама социјалне онтогенезе, тј. c њиховим експлицитно социјалним приступима личности и њеном развојном процесу. Ту Валсинер c правом фокусира своју пажњу на Мидово познато социјално-психолошко учење o процесу интернализовања људских социјалних искустава посредством система самства (self-system). O чему je реч? Најпре, Мид је у свом опсежном разматрању узајамних односа или повезаности између самства o социјалног света експлицитно наглашавао уједно социјалну и развојну природу самства. Питање суштине и генезе самства овде се поставља из теоријског оквира који посебно истиче важност симбопа и значења које примењују људи у њиховим социјалним интеракцијама. За Мида, дакле, самство је нешто што има развој, нешто што се временом појављује у процесу социјалног искуства и активности; оно је суштински социјална структура, која настаје кроз интерактивно искуство особе. Kao социјални производ,
Културалпи контекст u развој личности
if,]
самство је више објект свести, него систем психичких процеса. И управо то он сматра најважнијом одликом ове психолошке појаве. Важно је такође споменути и његово схватање да се самство-као-објект појављује у социјалној интеракцији као происход занимања особе за начин на који други људи на њу реагују. И, да би антиципирала те одговоре, особа учи да опажа спољашњи свет онако како и други то чине; уз то, она учи да заузме ставове других и да поступа према себи као што други људи поступају према њој. Значи, по рођењу не постоји самство, зато што новорођенче не може још увек да "приђе" непосредно својим искуствима. Међутим, као резултат искустава стечених из утицаја спољашњег света, особа учи да мисли o себи као објекту и, при том, постепено развија ставове и осећања према себи самој. To je пут и начин којим се, у најкраћем, одвија развој самосвести. За развој самства важно је, дакле, социјално окружење, у којем се одвија социјална комуникација. У вези са доприносом Џорџа Мида истакао бих још и то да је он, у теоријском погледу, био под утицајем функционалистичког покрета и раног бихејвиоризма, па се отуд његово гледиште често означава као социјални бихејвиоризам. Оно је, као што сам већ напоменуо, познато и као симболички интеракционизам, због тога што је Мид сматрао да је самство део социјалне реалности и да првенствено зависи од симбола које људи у свакодневном животу употребљавају да би изразили себе саме. Управо кроз социјалну интеракцију симболи, као што су речи и гестови, добијају заједничко значење. Тиме је такође исказано његово снажно социјално виђење самства и његовог развоја - мада он, треба рећи, није показивао експлицитну заинтересованост за проучавање дечјег развоја, него је првенствено разматрао развој самства и функционисање Ја (енгл. /) и Мене (енгл., Me) аспеката самства у човеку као социјалном бићу.
/62
Љубиша Златановић
TA.IUI- ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧБЊА
Лав Виготски, руски психолог развоја, поставио је своју психолошку теорију на донекле сличан начин као и Мид. Он је изградио утицајно културално-историјско учење o развојном путу којим пролазе деца, учење које несумњиво представља значајан помак у нашем разумевању онтогенетског развоја. И овде, међутим, Валсинер пропушта да, макар узгред, спомене утицај Џејмсове мисли на идеје које је равио Виготски, који се у неким редовима позивао на Џејмса као на битну "тачку ослонца" у свом теоријском настојању да пружи адекватно објашњење развоја виших психичких процеса и личности у сложеној матрици материјалне и социјалне димензије људске егзистенције. У свом приказу теоријских претеча социогенетског приступа Валсинер разложно посвећује највиже пажње управо Виготском, јер је његов обухватан генетички и историјски приступ проучавању сложених, суштински дијалектичких, развојних процеса индивидуално-социоеколошки. Реч je o приступу изучавања процеса којима се током поучавања детета од стране одраслих припадника једне културе или друштва његова спонтана делатност мења, преобликује у намеру или вољну делатност, тј. у акције које сама особа може одлучити да изведе. Високо оцењујући доприносе Виготског и руске културално-историјске школе, Валсинер издваја као посебно значајно обележје то што је Виготски проучавање развоја сместио у средиште сваке психологије, формулишући као њен општи методолошки постулат да се психичке појаве могу одговарајуће објаснити једино уколико им се приступа као процесима промена. Свој историјски приступ изучавању психичких појава и процеса он је супротставио здраворазумском, a историјско проучавање одредио је као примену категорије развоја на изучаване појаве. За Виготског, то је уједно и основни психолошки задатак. Он подразумева настојање да се
Културалии контекст u развој личноспш
163
истраживањем обухвати процес развоја неке појаве у свим њеним фазама и променама - од тренутка настајања до њеног нестајања. To je такође основни захтев и полазиште дијалектичке методе или гледишта у психологији. У овом контексту, значи, израз "историјски" посебно нагалашава развојност свих психичких појава и процеса, подразумевајући неизбежну повезаност прошлости, садашњости и будућности. Тако схваћен, дакле, израз "историјски" овде има мало заједничког c уобичајеним значењем, оним које се позива на "збивања у прошлости". Јер, историјски се могу подједнако изучавати не само прошле, него и садашње или постојеће психичке форме и појаве. To je суштина историјског схватања у психологији. Поред тога што је учинила да развојни аспект психичких појава постане главни предмет психолошког истраживања, културално-историјска школа допринела је развоју психологије и својим недвосмисленим становиштем o активној, делатној улози појединца у сопственом психичком развоју, као и у развоју других. Насупрот већини претходних психолошких гледишта, која су у онтогенетском контексту додељивала појединцу углавном пасину улогу, културално-историјски приступ првенствено наглашава активну и инструменталну функцију појединца, који посредством оруђа (као средстава спољашње делатности) и знакова (као средстава психолошког деловања на понашање) делује на своје окружење и тиме мења свој развој. У томе се, према Виготском, састоји својеврсност људског развоја: не-биолошки развој (поред оног, за сва жива бића карактеристичног, биолошког развоја) специфично је људски развој. Оно што овде желим да нагласим јесте да у његовом теоријском оквиру израз културачно значи "интрументално створено" и да се, дакле, његово значење разликује од
164 Љубиша Златановић TAJ HE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧНЊА
начина на који се употребљава у савременој крос-културалној психологији. Трећи допринос културално-историјске теорије Валсинер види у њеном нагласку на дијалектици односа између појединца и друштва: као што појединац гради своју будућност инструменталним радњама, чланови друштва граде будућност друштва колективним радњама, a нови облик друштва служи као контекст даљег развоја припадника тог друштва. Коначно, четврти значајан допринос ове психолошке школе представља тежња да се обједине социјални и сазнајни аспекти психичких појава, тј. да се нагласи узајамна зависност понашања и мишљења. Тако, c културалноисторијског становишта целокупан развој детета је, у самој својој суштини, социјално-сазнајне природе. После овог приказа развоја социогенетског становишта, тј. ширег теоријског контекста чији је део, изложићу у главним цртама његове кључне поставке или основна полазишта научног проучавања друштвене природе развоја човековог сазнања и личности. Према Валсинеру, овај приступ човековом развоју може се уопштено описати помоћу два основна постулата. Први постулат гласи да су сви човекови психички процеси друштвене природе, тј. да су у односу узајамне зависности са друштвеном праксом и фолклорним моделима сазнања датог друштва. Други развојни постулат гласи да друштвена природа човекове личности настаје двама процесима индивидуалног развоја: (1) интернализовањем спољашњих друштвених искустава и (2) екстернализовањем унутрашњих психичких појава. To значи да кроз разноврсне интеракције са друштвено организованим окружењем (тј."социјалном средином") дете временом развија разне психичке функције, које онда користи делујући на своје окружење. Настале промене у социјалном окружењу носе обележје екстернализовања тих унутрашњих
i KoinncKcm u paiuaj ' личноапи
/65
психичких функција. За Валсинера. управо je то начин на који људска јединка бива социјализована. У томе треба видети схватаље људског развоја којс је, у суштини, иитеракционистичко: социјална средина врши одређени утицај на дете, али је оно ипак способно да. бар до извесне мере, одреди шта ће из средине усвојити и да, штавише, активно делује на њу. У том активном деловању на социјалну средину. оно може да преиначује или реорганизује "културалне поруке" које му упућују "социјални други" - разуме се, првенствено родитељи. Ово стога што су у онтогенетском развоју трајпи социјални односи. посебно са родитељским фигурама, прва искуства детета са културално утицајним формама. Уз то, мада су налази из бихејвиорално-генетичког истраживања показали да родитељство није једина детерминанта дечјег развоја као што се некада мислило, родитељи су сигурно изузетно важни делатници културе који значајно утичу на своју децу - посебно у ранијим стадијумима њиховог когнитивног и емоционалног развоја. Потребно је, такође, истаћи да интерперсонална интеракција током раног детињства не утиче само на социјализацију и касније интерперсоналне односе, него једнако и на развој ш/ираперсоналног система (нпр., на развој дететовог Ја, Над-ја, самства и др.). Отуда, уопштено говорећи, интерперсонални и интраперсонални развој могу се посматрати као "две стране исте медаље". У овом контексту, дакле у оквиру развојног постулата, социјалаизацију је могуће двојако концептуализовати: као једнострани напор родитељске генерације да потомцима пренесе дату културу, при чему су потомци у улози пасивних прималаца културалних порука, или као процес активпе реконструкције, где дете у свом развоју реконструише такве поруке. Та два супротстављена гле-
766
Љубиша Златановић ТАЈНП ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
дишта - за која се може рећи да остају важно питање у развојној психологији и питање око којег су теоретичари и истраживачи у психологији подељени - Валсинер назива становиштем једносмерног утицаја и становиштем двосмерногутицаја. Показујући неадекватност и ограниченост тезе o једносмерности утицаја, он примећује да је та теза присутна не само у психолошкој него и у антрополошкој литератури, која је пуна примера наведених да покажу начине на које дата култура или социјално окружење утиче или одређује исход социјализације детета, A као што сам већ истакао, развоју истраживања социјализације допринели су значајно управо социо-културални антрополози заинтересовани за повезаност или однос између културе и личности. Насупрот овом приступу, са становишта двосмерног утицаја процес социјализације се прикладно схвата као активна реконструкција родитељске културе коју потомци врше руковођени искуснијим "социјалним другим"- родитељима који деци обезбеђују само "грађу", из које она конструшу сопствену личност на начине прихватљиве у датој култури. Активна улога детета је, дакле, комплементарна са родитељском: родитељи u дете активни су градитељи дететовог психосоцијалног разавоја. C овим у вези, Валсинер закључује: "Такав приступ социјализацији омогућује да се разуме зашто се деца могу развијати на нове начине, који надмашују начине на које су се њихови родитељи развијали, a да истовремено по много чему остају слична својим родитељима" (стр. 56). Држећи се доследно социогенетског становишта и крос-културалног приступа у изучавању процеса дететовог свеукупног психичког развоја - који је, видели смо, снажно схваћен као друштвен по својој природи, тј. зависан од социјалних интеракција јединке током развоја (али њима није строго одређен) — Валсинер исцрпно разматра и приказује разне релевантне социо-психолошке
КултуроЈШи контекст u развој личности ___________
167
чиниоце и аспекте развоја човековог понашања и личности, нудећи читаоцу бројне увиде и сазнања o TOM вишелинијском процесу раста и развоја у различитим културама. Важно је нагласити да се он првенствено бави сичхропијским (садашњим) обрасцима и видовима развоја детета и њиховим културалним варијацијама, контрастирајући теме које се испољавају у различитим савременим културалним контекстима, али да истовремено не занемарује историјско гледиште, разложно сматрајући подједанко важним за унапређење даљег знања разумевање и дијахропијског (историјског) процеса настајања дате културалне организације дечјег и адолесцентног развоја. Потребно је такође напоменути да његов развојни приступ не узима у разматрање целокупан људски животни циклус, него само прва два, истина изузетно важна, стадијума животног тока - детињство и адолесценцију. Преостала два стадијума људског живота - рано и средн.е одрасло доба и доба старости - остављена су потпуно у сенци. Уз то, пошто свака теоријска оријентација природно има свој сопствени фокус разматрања, нагласак је овде првенствено на интерперсоналном, социјалном и културалном приступу, док су занемарени доприноси интраперсоналног приступа сазревању и развоју личности. При свему томе, увек се наглашава темељна замисао његовог општег теоријског оквира да је човекова култура основни чинилац посредовања у развоју личности, као и то да су деца активни делатници a не пасивни примаоци социјализацијских порука из културе коју "преводе" и посредују родитељи, наставници и други. Тако, истицање значаја културе, виђене као неизоставног средства конструисања будућег психичког развоја, провлачи се кроз целу његову књигу, која тежи да покрије широко теоријско и емпиријско подручје плодоносног укрштања психолошког, социолошког и антропо-
168
Љубиша Златановић ТУМАЧЕЊА
TAJI IE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ
лошког истраживања. Taj снажан и јединствен нагласак уједно је и њена основна порука, која сеже до самог нивоа онтогенезе - од новорођенчета до адолесценције као стадијума човековог животног циклуса. На самом крају овог текста, желим да укажем на то да су многе идеје садржане у Валсинеровом социогенетском гледишту и његовој теоријској претечи, културно-историјској теорији Лава Виготског, присутне, снажно подржане и даље развијене у неким модерним психолошким погледима на човека и на саму психолошку науку. Тако, на пример, савремени британски психолог Џон Шотер у свом разматрању загонетке човековог преобликовања каже да је човек створио и још увек ствара одличја своје сопствене људскости. Она, дакле, није настала као исход еволуционих процеса - процеса који су стварали биолошке промене. Њен се развој мора схватити као историјски, културални развој, a TO значи: не као исход природних процеса, већ људске имагинације, избора и труда. Али, "наслеђујући" ову "човекову створену природу", ову "другу природу", деца је не наслеђују генетски, него као оруђе и друге материјалне творевине својих родитеља и предака. Они преносе на њих културалне форме које су сами обликовали и уче их вештинама њиховог коришћења и обликовања нових форми. He постоји ниједна друга врста која на овај начин преноси форме свога живота; управо то чини човека бићем посебне врсте. За Шотера, тако, човек није само биће у природи, него још више биће у култури. А, човекову културу не треба одређивати објективним својствима, тј. слично свим другим објектима које он из своје културе види у природи. Јер, култура из које човек посматра свет и размишља o свом делању у том свету обликује његову свеспг, па се отуда може ближе одредити једино помоћу његових уверења. Због тога, свака наука o човеку (укључујући и психологију) мора да призна постојање трећег
Културшши контекст u развој личности
/69
члана у односу између човека и природе - културу. A она се, да поновим, не наслеђује генетски, него се преноси на човека после рођења, као "друга природа". Према Шотеру, ранија психологија је у својим покушајима да буде више "научна" превиђала управо овај трећи члан - човекову културу. Тако, у екстремнијим бихејвиористичко-механицистичким гледиштима у психологији (оним која су и саму психологију видела као "науку o понашању") губило се из вида да човек није једноставно укључен непосредно у природу, већ да је у култури која је у природи. C овим у вези, он сматра да се са људима не сме поступати као са организмима који реагују непосредно на свој положај у свету, већ као са бићима која остварују своје интеракције са природом на основу свог сазнања сопственог "положаја" у култури сазнања какав удео игра његово делање у односу на удео који игра делање других људи у одржавању или унапређивању културе. Из свега, Шотер c оптимизмом закључује да је човеков културални напредак и даље могућ, a да нам психологија у томе може помоћи како би наша будућа преобликовања била хуманија и како бисмо могли да један другоме повећамо хуманост. У задатку који је пред нама, од суштинске су важности достојанство, самопоштовање, и веровање да слободним делањем можемо постати хуманији.
AKO CTE ЗАИНТЕРЕСОВАНИ: ПРЕДЛОЗИ ЗА ДАЉЕ ЧИТАЊЕ
AKO crne •заинтересовапи: предлози ia da.be читиње
173
1. Бенедикт, P. (1976). Обрасци ку.чтуре. Београд: Просвета. 2. Бергер, Ј. (1980). Трећи родитељ: нови правци групне психотерапије. Београд: Нолит. 3. Екермен, Н. В. (1966). Психодинамика породичиог живота. Титоград: Графички завод. 4. Eliade, M. (l 983). Kovači i alkemičari. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 5. Еванс, P. И. (1988). Градитељи психологије. Београд: Нолит. 6. Frankl, V. E. (1978). Psychoterapy and Existentialism. Harmondsworth: Penguin. 7. Frankl, V. E. (1979). Zašto se niste ubili? Zagreb: Biblioteka "Oko tri ujutro". 8. Frankl, V. E. (1981). Nečujan vapaj za smislom. Zagreb: Naprijed. 9. Freud, S. (1986). Budućnost jedne iluzije. Zagreb: Naprijed. 10. Фројд, C. (1976). Нелагодпост у култури. Одабрана дела (5). Нови Сад: Матица српска. 11. Фројд, С. (1976а). Тотем u табу. Одабрана дела (4). Нови Сад: Матица српска. 12. Фројд, С. (1979). Мојсије имонотеизам. Београд: Графос. 13. Фројд, С. (1987). Психоаналта u телепатија. Београд: Графос. 14. Фром, Е. (1978). Бекство од слободе. Београд: Нолит. 15. Фром, Е. (1978а). Мисија Сигмунда Фројда. Београд: Графос. 16. Fromm, E. (1980). Veličina i granice Freudove misli. Zagreb: Naprijed. 17. Fajap, K. (\997).Јунг. Београд: Плато; Земун: XX век. 18. Hsu, F. L. K. (1972). Psychological Anthropology. New York: Schenkman.
174
Љубиша Златановић ТАЈНЕ ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧЕЊА
19. Јакоби, Ј. (1992). Јунгов пут тдивидуације. Београд: Нолит. 20. Јакоби, Ј. (2000). Псшологија Карла Густава Јунга. Београд:Дерета. 21. James, W. (1990). Raznolikosti religioznog iskustva. Zagreb: Naprijed. 22. Јеротић, B. (1976). Психоанализа и култура. Београд: БИГЗ. 23. Јеротић, В. (1990). Јунг између Hcmoka u Запада. Београд: Просвета. 24. Јеротић, В. (1991). Мистичкастања, визије иболести. Горњи Милановац: Дечје новине. 25. Јеротић, В. (1994). Псшолошко u религиозно биће човека. Нови Сад: Беседа. 26. Јеротић, В. (2000). Индивидуација u (unuj обожење. Београд: Ars Libri. 27. Јеротић, В. (2001). 50 питања и 50 одговора, из хришћанско-психотерапеутске праксе. Београд: Ars Libri. 28. Jung, K. G. (1974). Čovjek i njegovi simboli. Zagreb: Mladost. 29. Јунг, K. Г. (1978). O психологији несвесног. Нови Сад: Матица српска. 30. Јунг, К. Г. (1978а).Дуд; иживот. Нови Сад: Матица српска. 31. Jung, K. G. (1984). Psihologija i alkemija. Zagreb: Naprijed. 32. Јунг, K. Г. (1989). Сећања, снови, размишљања. Будва: Медитеран. 33. Јунг, К. Г. (1995). Лавиринту човеку. Београд: Ars Libri. 34. Katschnig, H., Freeman, H. & Sartorius, N. (1997). Quality of Life in Mental Disorders. Chichester: John Wiley & Sons. 35. Кестерс, П. X. (1988). Истраживачи душе: како je психоанализа открила моћ несвесног. Горњи Милановац: Дечје новине. 36. Колаковски, Л. (1992). Религија. Београд: БИГЗ. 37. Кон, И. С. (1991). Дете u култура. Београд: Завод за уџбенике и наствна средства. 38. Кребер, А. Л. (Ур.) (1972). Антропологија данас. Београд: Вук Караџић.
AKO crne 'јаиптересовани: предлти ia da be читање
175
39. Кушмић, E. (1994). Брачна u иородичпа ncuxomcpanuja. Нови Сад; Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 40. Лоренцер, А. (1984). Теоријасоцијалтације. Београд: Нолит. 41. Маслов, А. (1982). Мопшвација иличност. Београд: Нолит. 42. Маслов, А. (2001). O живоппшм вредностима. Београд: ИП "Жарко Албуљ". 43. May, R. (1980). Psihologija i ljudska dvojba. Zagreb: Naprijed. 44. Мекгир, В. и Занерлендер, В. (Прир.) (2001). Преписка између Фројда u Јунга. Београд: Дерета. 45. Mid (Mead), M. (1968). Spol i temperament u tri primitivna društva. Zagreb: Naprijed. 46. Мид, M. (1978). Сазревање na Самои. Београд: Просвета. 47. Настовић, И. (1988). Психопатологија ега. Горњи Милановац: Дечје новине. 48. Олпорт, Г. В. (1969). Склоп u развој личности. Београд: Култура. 49. Olport (Allport), G. W. (1970). Personality and Social Encounter. Boston: Beacon Press. 50. Опалић, П. (1988). Егзистенцијалистичка ncuxomepanuja. Београд: Нолит. 51. Парацелзус, Т. (1990). Метафизичка медицина. Београд: Алфа; Земун: "Драганић". 52. Песешкијан, Н. (1991). Источњачке причву псшотерапији. Београд: Нолит. 53. Peseschkian, N. (1996). Positive Family Therapy: The Family as Therapist. New Delhi: Sterling Publishers. 54. Рабинович, В. (1989). Алхемија као феномен cpediboeeKoetie културе. Београд: Просвета. 55. Роџерс, К. (1985). Како постати личиост. Београд: Нолит. 56. Rodžers (Rogers), C. R. (1985). Encounter Groups. Harmondsworth: Pengin.
776
Љубиша Златановић ТАЛ IE ДУШЕ, ИЗАЗОВИ ТУМАЧВЊА
57. Сандлер, Џ., Дар, К. и Холдер, А. (1998). Пацијент u аналитичар. Београд: Паидеиа. 58. Sas (Szasz), T. S. (1980). Ideologija i ludilo. Zagreb: Naprijed. 59. Серпел, P. (1978). Утицај културе на поиишање. Београд: Нолит. 60. Смит, Р. (2001). РаљениЈунг. Београд: "Драганић". 61. Соколов, Е. В. (1976). Култура иличност. Београд: Просвета. 62. Стор, А. (1999). Умеће психотерстије. Боград: "Предраг & Ненад". 63. Шотер, Џ. (1978). Представе o човеку у псшологији. Београд: Нолит. 64. Виготски, Л. С. (1977). Мгпиљење u говор. Боград: Нолит. 65. Златановић, Љ. (2001). Јунг,јаство u шдивидуација. Ниш: Студентски информативни издавачки центар.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 159.964.2 159.923 ЗЛАТАНОВИЋ Љубиша Тајна душе, изазови тумачења психолошки есеји : Љубиша Златановић (1. издање) Ниш : Друштво бихевиоралне теорије и праксе: СИИЦ - Ниш 2002. (Ниш : SVEN) 176 сгр. : 22 цм Тираж 300. ISBN 86-7178-036-02 a) Душа Б) Личност Ц) Психологија
COBISS-ID99113740
