LIRIKA MILOŠA CRNJANSKOG

LIRIKA MILOŠA CRNJANSKOG Lirika Miloša Crnjanskog, iako obimom nevelika i ne tako bogata motivima, značila je u svoje vreme čitav književni događaj i bila toliko izazivačka i nametljiva, da je nazivana književnom leprom. Neposredno posle prvog svetskog rata, dok se u životu još osećalo prisustvo minulih pobeda i živelo se u iluziji o nacionalnom ujedinjenju, Crnjanski se u tadašnjoj građanskoj lirici javlja kao mali srpski intelektualac u pocepanom austrijskom šinjelu sa poezijom koja je bila potpuno "samovoljna, sfrasno anarhična u svom resko rodoljubivom defetizmu" i po mnogim svojim novinama i porukama rušilačka. Prva i jedina, nevelika zbirka pesama sa simboličnim naslovom Lirika Itake opevala je raspoloženje ratnika koji se posle četvorogodišnjeg krvarenja pod zidinama evropske kapitalističke Troje vraća u zavičaj sa živim ranama i revoltom u duši: Ja videh Troju, i videh sve. More i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al' kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme (Prolog) Odvažna i rušilačka, ova poezija nije negovana samo na inspiracijama donetim

sa ratnih zgarišta i iz vojničkih bolnica. Nju je podsticao i razoren život u zavičaju, ugašeno domaće ognjište i porušeni porodični dom: "U kući mi je pijanka, i blud, a tužan je život na svetu, svud." U pesniku su ugasle emocije i poštovanje starih vrednosti, za njega, "otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast", i njemu nije ni do života ni do pobede: "Prokleta pobeda i oduševljenje. Da živi mržnja, smrt, prezrenje." Potresno zvuče njegovi stihovi ledenog očaja iz završne strofe u pesmi Zdravica: Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt! Defetizam Miloša Crnjanskog u toj poeziji ipak nije išao do nepovratne negacije života niti do raskida sa narodom. U tim godinama poratnog raspoloženja pesnik nije mario za feudalnu Srbiju, za- sjaj Dušanovog carstva i vidovdansku etiku, ali je sačuvao ljubav za hajdučku krv i Gavrila Principa. Otvoreno kazujući svoju eksplozivnu emociju, on u pesmi Spomen Gavrilu Principu sa gorčinom uzvikuje: Slavi i Oklopnicima nek umukne poj. Despotica sveti nek nestane draž. Gladan i krvav je narod moj, a sjajna prošlost je laž.

-------------------------------------Jauk i groblje je narod moj. Radosna prošlost je laž. Moj narod nije steg carski što se vije, nego majka obeščašćena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja u stidu zgarišta i stenja. Književni kritičar i estetičar Bogdan Popović, urednik Srpskog književiog glasiika, rado je davao prostora u svom uglednom časopisu retkim pesmama Miloša Crnjanskog, iako ni on ni njegovi jednomišljenici nisu lako prihvatali ovakvu poeziju. Kad je Crnjanski poslao pesmu Sumatra, ugledni kritičar ga je zamolio da mu napiše i objašnjenje uz tu pesmu. Crnjanski se rado odazvao i tako je nastalo njegovo poznato Objašnjenje Sumatre, koje je više poema za sebe nego eksplikativni komentar i tumačenje. Mladi pesnik je ovde jasno i otvoreno progovorio o raspoloženjima koja muče njegovu generaciju i koja traže svoj i nov umetnički izraz: "Svuda se danas oseća — kazuje Crnjanski — da su hiljade i hiljade prošle kraj lešina, ruševina, i da su obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud!... Odbacili smo bivše zakone... Odelili smo se od života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom,

koji je posledica naših sadržaja... Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze..." Objašnjenje Sumatre prihvaćeno je tada kao neka vrsta pesničkog manifesta našeg ekspresionizma, čije su misli najviše odgovarale opštoj klimi u našoj zemlji tih godina. Tako je nastao sumatraizam, jedno osobeno i novo viđenje i doživljavanje sveta u literarnom stvaranju mladih generacija naše poratne književnosti. To je bila originalna poezija koja je nastojala da pesničkim sredstvima izrazi "neviđene i neslućeie veze između stvari koje su rasejane po celom svetu, i dojmova koji izgledaju nespojivi": Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. Najpotpunije i najskladnije lirsko delo Miloša Crnjanskog je njegova poema Stražilovo, stvorena na priličnoj distanci od prvog svetskog rata, u klimi drukčijoj od one pod kojom je nastala Lirika Itake. I Stražilovo je priziv i oživljavanje mladosti, onako kako ju je osećao i doživljavao Branko Radičević, ali u ovoj poemi je mnogo više tuge i nekih tihih, neveselih senki što lebde nad životom. Mladost Crnjanskog, kao i Brankova, nevesela je i bolesna, i na nju pada lišće sa drvrća posađenog kraj groba mladoga pesnika sa Stražilova, i nju beznadno truje misao o kraju i proticanju. Istina, ima ovde i iskrenih radovanja životu, ali ona su retka i kratkotrajna. Međutim, Stražilovo nije krik defetiste,

ono nije simbol čovekovog poraza u ratu, kao što su to pesme iz zbirke Lirika Itake. U Stražilovu se prepliću suprotna osećanja: kratke trenutke sreće preliva tuga, uporedo egzistiraju i život i smrt, život je u stalnom nestajanju i obnavljanju, a smrt je uvek na pragu života. Konačan zaključak Stražilova je pesnikova misao da poezija leči i miri sve, da ona može da ujedini ljude i posle besmislenih međusobnih ubijanja: Jer ljubav će moja pomešati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na život, vedro, i beskrajno, i kod nas, nebo, i senku Fruške gore. I, tako, bez zvuka smeh će moj padati, sa nebesnog luka. I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja. Poema Stražilovo je izraz presahnjivanja rana zadobijenih u godinama rata i podizanja očiju sa okrvavljenih rovova ka snežnim vrhovima, ka plavetnilu neba i procvetalim trešnjama. Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević Sačuvana

**

Sačuvana

** Miloš Crnjanski

LIRIKA ITAKE SUMATRA Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče! Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom. Beograd, 1920. OBJAŠNJENJE "SUMATRE" Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga koji se vraćao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare! Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao

nameštaj kod kuće. Ni postelje, veli, nemam! A kad ga upitah kako je putovap, on mi reče: "Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili i malo me nisu streljali". "Pa šta misliš sad?" — pitao sam ga. "Ne znam ni sam. Sam sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekuda. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci". Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca su na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, naizmernu tišinii, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video. U mome sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena od kojih sam se i ja rastajao ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno. Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam i žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom. Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorene od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao! A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih dakle glavu o razbijen prozor. Neki vojnici prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preči preko Čortanovačkog tunela peške. Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama

se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih. A moje misli jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima. Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku ogromnu promenu u svetu. Na drugoj strani tunela čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpumi mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a! Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu. Voz je pošao i zatutnjao. Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i žavot, i te ogromne daljnie u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi, hiljade, milioni! Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj. Trešnje su sad već svakako rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja i u korala!...

SUMATRA I OBJAŠNJENJE SUMATRE Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom književnom glasniku, pa je urednik časopisa, Bogdan Popović, pozvao pesnika da u obliku dodatka pesmi, objašnjenja, izloži svoja shvatanja o poeziji i time doprinese razumevanju pesme. U to vreme lirika je napadana zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti", pa je razumljiva želja urednika da sam pesnik objasni svoju pesmu koja je, za ono vreme i prilike u srpskoj književnosti, bila dosta

neobična. Objašnjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski: u njemu pesnik iznosi svoje poglede na poeziju, svoj književni program, a to je, ujedno, i program mlade pesničke generacije koja se javlja neposredno posle Prvog svetskog rata. Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objašnjava podsticaje za rađanje ideje i nastojanje pesme Sumatra. Bez ovog objašnjenja inspirativnih podsticaja bilo bi teško da se pesma shvati i razume. Teorijsko-programski deo Objašnjenja

U teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre sadržana su osnovna književno-teorijska shvatanja nove pesničke generacije. 1.Čišćenje poezije od utilitarističkih nanosa: pesma ne treba da bude politički traktat, ideološko oružje. "Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama". 2. Posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose; ona je protiv utvrđenih zakona i kanona. "Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!" "Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!..." 3. Za nove vrednosti u književnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti. "Mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju (...). Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost. Odbacili smo bivše zakone (...). Ne postoje nepromenljive vrednosti!..." 4. Stih se oslobađa metričkih stega jer treba da izrazi nove sadržaje, promenljivi ritam raspoloženja, ekstazu stvaralačkog nadahnuća, zvuk i boju stvarnosti i snova. "Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja!" "Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze." "Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja..." "Da upotrebimo sve boje, lelujave, boje naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih."

5. Težnja za kosmičkim prostranstvima, za dubinama maglovitog i spiritualnog, za neotkrivenim i neiskorišćenim mogućnostima jezika. "Puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka." "Verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao." "Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika." "Stih je naš zanesena igračica, pa svoje pokrete čini u ekstazi." "Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne." 6. Novi sadržaji i "bolesna" raspoloženja izražavaju stanje duha čoveka koji je preživeo rat; cilj poezije jeste da otkriva nove vrednosti. "Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako "hipermoderne" senzacije (...). Oni su osetili mnogo štošta što se naziva "bolesnim" u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi." "Moderna poezija postaje ispovest novih vera." Objašnjenje Sumatre, teorijsko-programski deo, izraz je novih nastojanja, raspoloženja i shvatanja mladih pesnika koji su se javili nakon Prvog svetskog rata. Svojim stavom prema dotadašnjoj književnosti i kulturnoj tradiciji, otkrivanjem novih izvora pesničke inspiracije, unošenjem novog ritma i zvuka, zahvatanjem novih sadržaja, težnjom za kosmičkim prostranstvima i daljinama, otkrivanjem neiscrpnih mogućnosti jezika — ova generacija pesnika proklamuje drugačije viđenje književnosti. Otuda je Objašnjenje Sumatre postalo manifest srpske avangardne poezije, jedne ekspresionističke struje koja je dobila i svoje ime: SUMATRAIZAM Sumatra i Objašnjenje

Uporednim posmatranjem pesme i odgovarajućih odlomaka iz tematskoinspirativnog dela Objašnjenja Sumatre otkrivaju se izvori inspiracije za pojedine slike i raspoloženja u pesmi Sumatra. 1. Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala... Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao.

Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini... 2. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče!... Sećam se da mi je pričao o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao... Voz je stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno. Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka... Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio. Učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu (...) Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao. A eto, ovde kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. 3. Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. A moje misli, jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali... Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio u mene. Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu... 4. Probudimo se noću i smešimo, drago,

na Mesec sa zapetim lukom, i milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom. Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac. Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha... Sadržina i značenje Sumatre

U pesmi se stiču život, stvarnost, doživljaj, na jednoj strani, i duševno stanje, raspoloženje, nemir duše, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljašnjeg doživljaja i unutrašnjih stanja, ali i paralelizam raspoloženja — stalno se smenjuju svetlo i tamno, radosno i tužno. Već u prvoj strofi Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala... u pesnikovom biću je bezbrižnost, lakoća i nežnost pri sećanju na tihe, snežne vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg, trenutnog raspoloženja i misli o ranijem doživljaju. Unutrašnje stanje bezbrižnosti, lakoće i nežnosti izazvala je slika Urala sa snežnim vrhovima. Doživljena tišina snežnih vrhova budi osećanje smirenosti, opuštenosti, mirnoće duha i tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o već doživljenom i da ožive slike i nanovo se probude osećanja koje su te slike budile. Prvo što se javlja u sećanju je "bledi lik" iz neke večeri pesnikovih lutanja, susreta i doživljaja. Taj lik je bled jer je to lik žene (čistota, nežnost, čežnja, lepota), ali i zato što je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da njega više nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastuži li nas... znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče". Bledilo sećanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka — simbolom žuborenja, življenja, postojanja. Potok je asocijacija na zavičaj, nežnost i toplinu. Bledi lik žene podstiče nemir ljubavi, osećanje usamljenosti, napuštenosti i teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se

"crvene zrna korala /kao, iz zavičaja, trešnje..." Korali i trešnje su dve slike koje združuje sličnost i različitost. Zajedničko im je crvenilo, različitost je u doživljaju: korali su u onim nekad "viđenim" daljinama za kojima se i sada čezne, a trešnja je u zavičaju, u sadašnjem trenutku povratka. Korali su u onome što je bilo i nestalo, trešnja je u onome što će doći i biti. Trešnja i koral spajaju zavičaj i daljine, čežnju za lutanjima, ali i nostalgiju za zavičajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako se u njima može naći ljubav, nežnost, razumevanje, toplina ljudskog srca. Novu snagu daje jedrina i sočnost zavičaja: trešnja budi asocijacije na boju (crvena), svežinu, sočnost, lepotu. Nemir lutalice i čežnja za daljinama i putovanjima toliko su snažni da svako buđenje i viđenje meseca opet izaziva sećanje na viđene krajeve i ljude. Pesnik se poistovećuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz njegove čežnje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve što je ljudsko. Ono što je daleko može biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne toliko da se ne može dosegnuti. Biće postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje — gubi čvrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno večno "sad" i sveobuhvatno "mi". Lako se uočava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objašnjenja, nego i neki elementi poetike ekspresionizma. a) Nova metaforičnost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloženja, spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmička prostranstva, nov jezik i nova izražajnost, aktuelnost sadržine, ispovedni ton, lični svet i doživljaj. b) Ekspresionizam je književni pravac koji je privukao mlade posleratne pesnike, a Objašnjenje Sumatre Miloša Crnjanskog, koje je postalo manifest sumatraizma, sadrži mnoge književnoteorijske i programske postavke ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanje ustaljenih pesničkih formi, nove sadržine i nova raspoloženja, karakteristične boje (crvena, plava, bela), težnja za visinama i daljinama, težnja za kosmičkim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistički elementi našli su mesto u pesmi Sumatra. v) nežni, bledi lik, potok, kosmosom. jutro, plava mora, Mesec, daleka brda, ledene gore

plava

nežni, snežni vrhovi Urala,

bela

/ nežnost, težnja za daljinama i

/ nežnost, čistota, daljina, čežnja.

jutro, ledene gore rumeno teče rumena / život, svežina, zdravlje. snaga, svežina, zavičaj, jedrina. crvena zrna korala, trešnje crvena Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ova geografska činjenica nema materijalnu ni asocijativnu podlogu u pesmi: ovo ime se i ne spominje. Ali je to daleko ostrvo simbol daljine, putovanja, tajne; Sumatra je želja za putovanjem, iskustvo sažeto u jednoj slici; Sumatra je ljubav za čoveka, onoga dalekog i nepoznatog; Sumatra je svet u kome se živi, svet koji je ostao iza nas, svet koji je ispred nas — to je prošlost (doživljeno), sadašnjost (življenje) i budućnost (čežnja) u jednom biću; Sumatra je slika bogatstva, raskoši, egzotike. Raščlanjivanje reči Sumatra (S — UMA — TRA) upućuje na stav ustajalih duhova prema novoj poeziji koja je, prema njima, buncanje, TRAbunjanje onih koji su sišli S UMA. Pesma Sumatra nudi misao o novim govorenjima, novim svetovima, mislima i sadržinama. Ona nudi i misao o jedinstvu sveta, o kosmičkom jedinstvu, o sjedinjavanju svega i univerzalnoj povezanosti. Ljubav je ovde nezadrživa, ona preliva i daleka brda i udaljena mora. Pesma je proizašla iz jednog konkretnog doživljaja, ali nije ostala samo na njemu: vinula se u kosmičke visine i izrazila svu širinu opšteljudskog i univerzalnog.

O TAKOZVANOM SUMATRIZMU Iako se o takozvanom "sumatraizmu" Crnjanskog već prilično pisalo, postoji uverenje da je njegovo prisustvo u delu ovog pisca "samo delimično i fragmentarno", a da je u delima njegovih savremenika — neznatno. I jedno i drugo je pogrešno. Osnovna nit "sumatraizma": "sve je u vezi" provlači se, čak i tako doslovno ispisana, kroz celo delo Crnjanskog: pesme (na primer, Vetri, Serenata, Bolesni pesnik, Na ulici, Ljubavnici, Sumatra, Stenje, Bespuće, Stražilovo itd.), prozu (Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe i dr.), putopise (Pisma iz Pariza, Piza, Siena itd.), sve do raznih članaka. Izvori tog novog pesničkog osećanja su višestrani. Ono je, pre svega, u dubljem

:

smislu — posleratno: "I Sumatra i njeno objašnjenje — kaže Milan Dedinac — pre su izraz jednog opštijeg duševnog raspoloženja koje su mnogi mladi ljudi bili poneli iz ratnog bezumlja kao nejasno ali veoma bolno iskustvo." Nasuprot ratnoj razbijenosti, pojedinačnosti, slučajnosti, mržnji — osetila se potreba za pronalaženjem nekog višeg reda, pravilnosti i, pre svega, ljubavi. Bezbrojne "veze" Crnjanskog veze su ljubavi, koja je svuda i sve: "jedno jedino, nepomično i neprekidno". Tu su, zatim, pojačani posleratni dodiri, upoznavanja i prožimanja, one "veze duhova" za koje je Marko Ristić smatrao da su "jedino na svetu što je možda plodnije od veze tela". Kidajući neizbežno neke spone (sa neposrednim domaćim prethodnicima i savremenim čitaocima), oni izgrađuju druge, daleko šire (...). Koliko je, pored sve "modernističke" obojenosti, sumatraizam nešto drevno i večno-pesničko, može da pokaže i ovaj primer. Stih Crnjanskog iz jedne od prvih njegovih pesama, Vetri: "Smrt moja zavisi od pevanja tica"; iako deluje smelo, istorodan je sa mnogim narodnim pesmama (i verovanjima) o pticamazloslutnicama (gavranovi, na primer), tj. glasnicima nepoznatih, viših sila. Osobenost sumatraizma u našoj književnosti, spolja uzevši, jeste njegov pritajeni otpor prema "predratnom". Predratnoj književnosti, naglašeno razumski usmerenoj (i usmeravanoj!), Bodlerove "korespondencije" su bile daleke, pa čak i onim pesnicima koji su inače smatrani bodlerovcima (Rakić, Pandurović). Zanimljivo je da Sima Pandurović ima upravo pesmu koja izričito izražava to shvatanje sveopšte povezanosti i međuzavisnosti, i koja se čak zove Veze, ali — tek dobrih desetak godina posle rata, dakle, već uveliko i posle sumatraizma! Još jedan dokaz koliko je ovaj "posleratni". Unutrašnju (pesničku) oeobenost sumatraizma, posebno Crnjanskovog, čini njegovo novo i smelo uočavanje vrlo određenih i, na prvi pogled, vrlo čudnih, "veza", zalaženje u pojedinosti, i izvesno opšte pomeranje, razmeštanje, rasplinjavanje, oslobađanje stvari od njihovog oklopnog, okamenjenog mira na koji ih naše siromašno "iskustvo" i — sestra ovoga — pozitivistička "nauka" osuđuju. Tema slobode i oslobođenja, jedna od velikih tema našeg modernizma, kao da je suprotna "vezama". U stvari, to je tako samo na prvi pogled. Ako na najvišem, onostranom, večno-svemirskom planu sve ostaje iznutra povezano i srodno, to nije nikakav razlog da se pojedinac u okvirima građanskog društva ne oseća, tj. teži da se oseća (i ponaša!) U najvećoj meri slobodno, odnosno — oslobođeno. Ratna zla, razaranja i razočaranja imala su tu dobru stranu da su čoveku, tako često utonulom u zablude i zamke, pomogla da iz nekih od ovih izađe. Sloboda, shvaćena kao oslobođenje od bilo kakvog "ozgo" nametnutog "reda", pa čak i od ne znam kako plemenitog "služenja", pokazuje se kao nešto najdragocenije. "Mi ulazimo u haos, u beskrajno oslobođenje svega od svega", pisao je Vinaver u Manifestu ekspresionističke škole. "Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala", uzvikuje

pobedonosno mladi Rastvo Petrović (Svi su članci prazni u Otkrovenju, 1922), dok u isto vreme Rade Drainac, osnivajući svoj kratkotrajni hipnizam, obeležava ovaj kao "slobodu beskraja". Ta nova, lutalačka sloboda, kao obasjanje i opsesija, dolazi, možda, najviše do izražaja u delu Crnjanskog. Ovo je prožeto čežnjom za nekom potpunom, nepostojećom i nemogućom slobodom, daleko ispred i visoko iznad svih potčinjenosti, zavisnosti, uslovljenosti. Pesnik propoveda nevezivanje ni za šta, tj. odbacivanje svega što može da sputa: bliskih bića ("Ulice su nam deca i druzi", kaže se u Dosadi); primamljive građanske udobnosti i sjaja (u Mizeri lična nesreća je čin svesnog izbora i opredeljenja, u ime slobode); najzad, i samog zavičaja, koji, ma koliko slućen i žuđen, takođe dolazi pod udar sumnje: "Kao da je zavičaj prazna reč, i nezavisno nešto, i kao da postoji samo, nepromenljivo i večno, Sloboda." Već od početka sloboda je za Crnjanskog metafizička želja da se dosegne do beskraja sveta, do nematerijalne srži stvari: ...nehud dalje, sa ovoga sveta U slobodu kud nad nama grane jezde, U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde. ("Ja, ti i svi savremeni parovi") Tako na kraju za Crnjanskog i njegove drugove pesma postaje veliki čin slobode, tačnije — oslobođenja: od nasleđa i "adeta", od svih veza i obaveza (književnih, otadžbinskih, ljubavnih itd.); od ranije strogo shvaćenog smisla. Ona, pesma, ostaje samo kao slobodno lebdenje, čist "leprš". Tu negde, oslobođeni svega svakodnevnog i "zemaljskog", pesnik i pesma se strasno, opojno predaju večnom: biljkama i vetru, zvezdama, nebu. I tu sasvim prirodno dolaze sumatraizam, i "veze". Ove su, očigledno, ponajmanje mudračko učenje, a ponajviše pesničko osećanje; i koliko sadržaj, ne manje stil: nije li ceo način pisanja Crnjanskog, sav od izvesne labave povezanosti i povezane labavosti, suštinski "sumatraistički"?

Teorijsko-inspirativna osnova Objašnjenje Sumatre napisano je kao teorijsko tumačenje pesnikovih intencija iz

kojih je nastala Sumatra. Ono je postalo manifest srpskog modernizma, koji je označen kao sumatraizam. Objašnjenje zato važi za celokupnu poeziju Miloša Crnjanskog, pa i za poemu Stražilovo. Crnjanski govori o "novoj veri", a to je uverenje u postojanje "dubljeg, kosmičkog, zakona i smisla". Taj kosmički zakon utvrđuje povezanost svih stvari na svetu - kosmičkih i zemaljskih, te njihovu organsku uslovljenost. Sumatraizam nije ništa drugo nego vera u postojanje kosmičkog zakona o sveopštoj povezanosti i uslovljenosti. Miloš Crnjanski, veliki putnik i pesnik putovanja, našao se 1921. Todine u Toskani, pokrajini Italije, kojoj će devet godina kasnije posvetiti putopis Ljubav u Toskani (1930). Tada, 1921. godine, kada je imao dvadeset osam godina, Crnjanski je u tuđini osetio nostalgiju za svojom Vojvodinom, Fruškom gorom i Stražilovom. U tom trenutku je blesnula asocijacija; Branko Radičević, koji je umro u Beču u dvadeset osmoj godini života, takođe je osećao nostalgiju za svojim Karlovcima i Stražilovom. Iz susreta te dve ljubavi i dve nostalgije nastala je čudesna Crnjanskova poema Stražilovo, virtuozna poema nad poemama. U Stražilovu je sproveden sumatraistički princip sveopšte povezanosti i uzajamnog prožimanja prostora, vremena, predmetnosti, osećanja, misli, raspoloženja, ideja, htenja i stremljenja. Povezuju se tuđina i zavičaj, predmetnosti tuđine i predmetnosti zavičaja, prošlost i sadašnjost, život i smrt, živi i mrtvi, dionizijska zanesenost životom i strepnja od smrti, strast života i umiranje, materijalni svet i duhovni svet. Sumatraistički princip sveopšte povezanosti ostvaren je i na formalnom planu poeme, njenim strukturiranjem: vrlo je očigledna međusobna povezanost (korespondencija) poetskih celina i povezanost među strukturnim elementima poetske celine. Ti vidovi povezanosti ogledaju se na motivskom, leksičkom, sintaksičkom i versifikacijskom planu. Stražilovo je poema, ali nije poema sa svim žanrovskim karakteristikama. Moglo bi se reći da je ovo pesma bez suštinskih žanrovskih karakteristika poeme - u njoj nema radnje, nema pripovedanja, nema ni nagoveštaja ikakvog zbivanja. U njoj nema konkretnih i celovitih slika stvarnosti i života. Nekoliko geografskih odrednica (Fruška gora, Dunav, Toskana, Arno) svedeno je samo na ime, samo su pojmovi koji mogu u čitaočevoj svesti da dobiju konkretnije obrise. Ali takva konkretnost nije nešto što nedostaje ovoj poemi, što je čini manjkavom. Takva konkretnost joj nije potrebna. Ovo nije poema o izvesnom događaju, ovo je poema o konkretnom doživljaju, snažnim osećanjima i raspoloženjima, prostranim mislima i nemirnim slutnjama. Ovde je ostvarena potpuna dematerijalizacija i poopštavanje - dominiraju nematerijalne (duhovne) sadržine: misao, čežnja, bol, tuga, strepnja, slutnja, ljubav, nestajanje, smrt, prolaznost, doline, nebesa - sve opšteljudsko i univerzalno. Stražilovo nije poema po složenosti pripovedanja nego je poema po emotivnoj i misaonoj širini - u njoj nema ni trunke epskog, ona je čisto lirsko delo. Posle čitanja ove poeme ne ostaje priča nego osećanje koje nije moguće definisati. U čitaocu

ostaje osećaj lelujavosti i eteričnosti, neke mekote i melodičnosti, misaonog prostranstva i elegičnog raspoloženja. Paralelizam motiva U poemi je ostvaren motivsko-tematski paralelizam: ključni motivi javljaju se u celoj poemi, odnosno u svih šest poetskih celina. Neki motivi se javljaju u svim ili skoro u svim poetskim celinama i oni su, u stvari, i ključni nosioci smisla i značenja poeme. Strast, voće, umiranje, smrt - najfrekventnije su motivske reči u poemi. Između "strasti" (života i uživanja) i "smrti" (nestajanja) uspostavljena je apsolutna ravnoteža - prisutni su u svim poetskim celinama. Ove dve reči/teme predstavljaju faktor tematskog jedinstva poeme. Na strani života su voće i život, na strani smrti su bolest i nestajanje - opet ravnoteža između života i smrti. Iako čitanje ostavlja utisak da u poemi preovladava seta i pesimizam, analizom motivske strukture utvrđuje se nešto drugo: lirski subjekt (i pesnik) rođenje i smrt posmatra kao prirodne fenomene, kao nešto što ima svoje mesto u životu čovekovom. Ova poema jeste obuzeta fenomenima života i smrti, ali ne jadikuje zbog toga što smrt neminovno dolazi. Govorenje o smrti nije izraz straha ili tuge, pa se ne može ni izvlačiti zaključak o pogledu na svet i život, odnosno o pesimizmu. Prostor — od zavičaja do kosmosa Stražilovo je poema o putniku koji luta, "još vitak" "po mostovima tuđim", "od reka i nebesa", "nad oblacima belim", "sa šapatom strasnim", tragajući za životom a sluteći smrt, čeznući za novim predelima a bolujući za zavičajem. U poemi se sreću različiti prostori — od zemaljskih do kosmičkih. Zavičaj ne mogu da potisnu doživljaji novih predela: on je opsesija, stalno oživljava u različitim oblicima. Čas se pojavi kao potok koji "sad, mesto nas, žubori", čas je to rascvetana trešnja ili njen crveni i jedri plod. Fruška gora je vrlo čest motiv koji se javlja u svakoj poetskoj celini kao "tama Fruške gore", "senka Fruške gore", "ona gora". Drugo znamenje zavičaja je Dunav koji teče "tamo" ali se doživljava "ovde", u tuđini. Tako se Toskana i zavičaj prepliću kroz sliku Dunava i postaju jedno: hladnoća doline Arna je isto što i hladnoća doline Dunava. Višnje i trešnje, vrlo učestali motivi, emotivna su veza sa domovinom i zavičajem: oni su simboli života, bogatog i sočnog, strasnog i punog, ali i simboli prolaznosti i nestajanja. Ipak, trešnje kao da zauzimaju središnje mesto u sećanjima na zavičaj; one su "sve te trešnje, što se vuku sa mnom, po svetu sa zemljanim lelekom". Zavičaj su i "ritovi i mulj", "naša polja", "sremski vinogradi", "lišće svelo", "zavičaj oblačan", "grob Branka". Tako, dok luta, lirski subjekt kao da za sobom vuče ceo zavičaj. Ni jedna senzacija sa putovanja ne može da se doživi a da se u nju ne uplete zavičaj. Prva strofa Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,

ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim, srž je svega pevanja u poemi jer sadrži skoro sve ključne motive. Ova strofa je značajna iz još jednog razloga: iza rečenice "zavičaj već slutim" dolazi konstatacija "gde ću smeh, pod jablanovima samim,/da sahranim". Povezivanje zavičaja i smrti nema smisao koji se često pridaje — nije to konstatacija da zavičaj znači smrt, da je dolazak u zavičaj dolazak na umiranje, da u zavičaju očekuje smrt. I radost i život svenuće u zavičaju, tu će se lirski subjekt suočiti sa smrću. Uz prve reči o putovanju, slede reči o zavičaju i umiranju, ali je to tvrdnja i obećanje lirskog subjekta da će se vratiti u zavičaj, da neće kosti ostaviti u tuđini. Ovde, dakle, nije reč o slutnji smrti u zavičaju, nego o dubokoj želji da se samo u zavičaju "sahrani smeh". Toskanski predeo je prisutan u poemi kao prostor koji podstiče buđenje asocijacija na zavičaj i zavičajne slike. Svaka senzacija izazvana susretima koji se događaju "ovde" dobija svoj ekvivalent u slikama zavičajnih predela, predmeta, doživljaja, osećanja, raspoloženja i ličnosti. Stiče se utisak da je uspostavljena ravnoteža između doživljaja Toskane i doživljaja zavičaja. Međutim, Toskana je samo agens koji budi vrlo snažne i detaljne slike zavičaja i zavičajne atmosfere. Bilo koji detalj iz Toskane pokreće mnoštvo slika iz zavičaja — Toskana je samo prolazni utisak, ali je zavičaj ispunio i vid, i osećanja i raspoloženja. U četiri poetske celine kao vodeća reč u strofi javlja se reč "ovde" koja konkretizuje egzistencijalnu situaciju — lirski subjekt je u vremenu pevanja u "tuđini", "ovde", pod "mesecom toskanskim", u toskanskom mraku. Reka Arno, njena voda i dolina kojom teče, devojke ("gola draga iz mekog toskanskog mraka") i "masline mirne" — to su detalji toskanskih prostora. Tako je podneblje Toskane sa svim onim što se u njemu nalazi samo činjenica egzistencijalne stvarnosti lirskog subjekta, ali je duševna stvarnost lirskog subjekta sva ispunjena zavičajem. Daljina i svet su uopšteni i apstraktni prostori. Daljina (daleko) je činjenica postojanja različitih prostora koji su međusobno udaljeni, ali su prisutni u svesti kao nešto što jeste i što treba spoznati. I Toskana i zavičaj doživljeni su kao mali deo, delić, sveta koji je prostran, tajnovit i izazovan. Iz tog apstraktnog prostora "sveta" lako se lirski subjekt otiskuje u još dalja prostranstva - kosmička. Ta prostranstva su predočena kao "nebo", "nebesa", "nebesne one boje" — dakle ono što postoji a spoznaje se vidom ili slutnjom. Ti su prostori i egzistencijalni prostori delatne aktivnosti lirskog subjekta: "sednem na oblak", "nag, na dnu neba", "prekrstim ruke nad oblacima belim", ali i prostori budućnosti - "smeh će moj padati sa nebeskog luka". Tako se zemaljsko i kosmičko sreću ne samo u egzistencijalnoj stvarnosti, nego će se sresti i u budućnosti — njihova je povezanost svevremena. Vreme

U poemi Stražilovo ostvarena je povezanost sadašnjosti, prošlosti i budućnosti tako što one egzistiraju istovremeno čvrsto se preplićući. Vremenski slojevi nisu jasno odeljeni, oni se samo pretpostavljaju na osnovu nekih posrednih naznaka: sad, davno, daleko, davni život, pre rođenja, skoro, prolećno veče, ovog proleća, zorama Fruške gore, tek rođenom, mladost, sumrak. Vreme poeme možemo predočiti na sledeći način: NEKAD (zavičaj) PROŠLOST život smrt slutnje

SAD (Toskana) SADAŠNJOST život sećanje pesma nestajanje

SUTRA (zavičaj) BUDUĆNOST smrt U prošlosti su zavičaj, Fruška gora, "grožđe, noć i terevenke", potok, trešnje i višnje — dakle sve ono što je bilo život. U prošlosti su i vitak stas "što se roni", "pognute senke", lišće žuto, "zavičaj oblačan". To sećanje vodi do saznanja da su "u ranom umiranju, /moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista", ,jer se, u proleće, sve to opet zbiva, /svuda, gde ja volim", ali i do zaključka: Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka. "Bolesna mladost" ovde može da ima dva značenja, a oba su utemeljena u istorijskom i literarnom iskustvu. To je mladost, pre svega, koja rano poboljeva i rano umire jer "žuta gošća" razjeda mlado telo. To je i mladost koja sa bolesnim žarom uvek gradi svoje sopstvene puteve, suštinski različite od postojećih, u mišljenju, delanju i stvaranju. Sadašnjost je isključivo toskanska. To je vreme pevanja lirskog subjekta označenog

prilogom SAD ali i brojnim prezentskim oblicima LUTAM, SLUTIM, ŽIVIM, VIDIM, DRHTIM. To je vreme buđenja sećanja i emocija i njihovog pretakanja u pesmu. U vremenu toskanskom sreli su se vreme Fruške gore i Stražilova na jednoj strani, i vreme sutrašnjice, ono koje dolazi, a koje se tek sluti sa svim onim što donosi ili će doneti, na drugoj strani. U onom što jeste sreću se ono što je bilo i ono što će biti. Prošlost i budućnost nisu mnogo udaljeni od sadašnjosti u kojoj se sreću — to nisu ni davna prošlost, ni daleka budućnost. Sretanje vremenskih slojeva u sadašnjosti najbolje se vidi u prvoj i završnoj strofi poeme, koje čine skladan okvir na tematskom, emotivnom i misaonom planu: Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. I, 1 Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene. VI, 1 Budućnost se neprekidno predočava, od prve do poslednje strofe, u njima najizrazitije, tematskom reči SLUTIM koja se javlja u okvirnim strofama I, IV, V, i VI poetske celine i jednom izvan njih - ukupno devet puta. U toj budućnosti su SVELO LIŠĆE, BOLEST, NESTAJANJE, UMIRANJE, SMRT, a sve to dogodiće se u zavičaju u kome se dogodila i prošlost: "vidim, daleko, opet, lišće svelo /i zavičaj oblačan", "pognuću glavu, kad lišće bude žuto", "vratiću se, bolan, voćkama naših polja", "iza gora, zavičaj već slutim /gde ću smeh, pod jablanovima samim/da sahranim", "ali, svisnuću, to i ovde slutim", "tišina će stići, kad sve ovo svene, /i mene, i mene". Sudbina pesnika Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Stražilovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radičevićem. Njih dvojicu vezuje zajednički zavičaj, istovetan hedonistički odnos prema životu, slutnja nestajanja i smrti, elegičan ton, istovetne slike prirode, slična leksika. Istovremeno čitanje Stražilova Miloša Crnjanskog i Radičevićevih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti otkriće ove sličnosti i istovetnosti. Lik Branka Radičevića prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima čija je učestalost takođe velika: FRUŠKO BRDO; GROŽĐE, NOĆ I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIŠĆE SVELO, LIŠĆE ŽUTO. Motiv žutog (ili svelog) lišća toliko

je čest da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lišća i da ono preplavljuje celu poemu - "posut lišćem žutim i rasutim". Osećanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. Čini se da su sadržina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radičevićeve pesme Kad mlidijah umreti: Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada: zelenoga više ja nikada videt neću! Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snažno je uzbudila drugog pesnika koji je živeo svoju dvadeset osmu godinu pod tuđim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuđini, drugi u tuđini oživljava sećanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u duši i mislima, oseća onog drugog: Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni. -----------------------------------------------Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. Lirski subjekt je smrt Radičevićevu doživeo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne može izmaći. Sebe vidi kao jednog u nizu tragičnih pesnika: Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek rođenom došlu, sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka, na moj život pada. jer Vidim da je, u ranom umiranju, moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista. Iz takvog saznanja izvire ona snažna slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lišća, ono je izvor rezignacije i melanholije, elegičnog tona. Crnjanskog je sudbina pesnika Radičevića inspirisala da napiše svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali

nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika. Versifikacija Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji. Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se očekuje isto, susreće se novo i različito.— Jezik Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan. Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima, metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima. EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh, mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka. METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda. HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu: "Smeh će moj padati sa nebeskog luka." "Prekrstim ruke nad oblacima belim." "Kad razgrnem doline, rukama obema." "Sednem na oblak." "Nebesne one boje, gorke i beskrajne." PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.

ANAFORA je vrlo česta, obično se javlja u istim strofama svake poetske celine i postaje obeležje modela strofe: I ovde (4), I mesto (5), Lutam, još, vitak (8), I tako (24). .

EPIFORA je obeležje četvrte i šeste strofe svake poetske celine (upravo strofe u kojima se javljaju anafore I tako bez mira, bez tela, bez reči, bez traga, bez kretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi član padežne sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva učestalost predloga i sintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno značajnu funkciju na planu zvučanja ali i na značenjskom planu. Oštrina suglasnika 3 stalno održava tonalitet čime ističe sadržinu drugog člana sintagme, odnosno sve ono u čemu je lirski subjekt uskraćen: bez — doma, mira, bola, tuge, groba, reči, puta, imena, itd. Staniša Veličković Interpretacije iz književnosti III