Leonard Cohen - Omiljena Igra

LENARD KOEN

Omiljena igra Preveo s engleskog Vuk Šećerović

Geopoetika izdavaštvo

Naslov originala: Leonard Cohen The Favourite Game Copyright © 1963 Leonard Cohen Published by arrangement with McClelland & Stewart, a division of Random House of Canada Limited

Copyright © za srpski jezik Geopoetika izdavaštvo Urednici edicije Zoran Paunović Vladislav Bajac

Za moju majku

Ko magle što nema ni trag Po zelenim brdima sad, Tako moj ne ostaje trag Na tvom telu nigde, nikad. Vetar i soko kad su jedno, Kuda minu taj tren i dan? Tako na čas mi smo jedno A onda tišina i san. Ko zvezde noću nad nama Što sjaje skrite u tami, Tako svetlost je u nama

I kad smo daleko, sami.1

Knjiga I

1 Brivman zna devojku koja se zove Šel i koja je probušila uši da bi mogla da nosi viseće filigranske minđuše. Rupice su joj se zagnojile pa sad na obe resice ima mali ožiljak. Otkrio ih je skrivene pod njenom kosom. Samo što se promolio iz rova, njegovom se ocu metak zario u meso na nadlaktici. Čoveku sa srčanom trombozom utešno je to što nosi ranu zadobijenu u boju. Na desnoj slepoočnici Brivman ima

ožiljak koji mu je Kranc napravio lopatom. Sukob oko Sneška Belića. Kranc je hteo da mu kao oči stavi kamenčiće. Brivman je bio i ostao protiv toga da se pri dekoraciji Sneška koriste bilo kakvi umeci. Bez vunenih šalova, kapa, naočara. Iz istog razloga se protivi tome da se u usta izrezbarene bundeve meću šargarepe ili da joj se nakalemljuju uši od krastavca. Njegova je majka celo svoje telo smatrala jednim ožiljkom koji je srastao preko nekog pređašnjeg savršenog oblika, za kojim je tragala u ogledalima, i prozorima i sjajnim površinama. Deca ožiljke pokazuju kao medalje. Ljubavnicima su to tajne koje će otkrivati. Ožiljak je ono što nastaje kada

se reč otelotvori. Lako je pokazati ranu, dične ožiljke iz boja. Teško je pokazati prišt.

2 Mlada Brivmanova majka vrebala je bore s lupom u ruci. Kada bi otkrila neku, posezala bi za jednom od brojnih pomada i krema poređanih na staklenoj polici i glasno uzdisala. Bora je bila pomazana svetom mašću bez prave vere. „To nije moje lice, to nije moje pravo lice.“

„Gde je tvoje pravo lice, majko?“ „Pogledaj me. Da li ja ovako izgledam?“ „Gde je, gde je tvoje pravo lice?“ „Ne znam, tamo u Rusiji, kad sam bila devojčica.“ Sa police je izvukao veliki atlas sveta i pao s njim na pod. Okretao je strane kao rudar koji se dao na kopanje, sve dok je nije našao, svekoliku Rusiju, bledu i golemu. Pod kolenima su mu se prostirale nepregledne razdaljine, od kojih mu se naposletku zamutilo pred očima, pa su mu se jezera i reke i nazivi stopili u jedan nestvaran lik, maglovit i lep i lako isparljiv. Dadilja je morala da ode po njega i

da ga dovuče na večeru. Iznad srebrnog escajga i hrane lebdelo je fino žensko lice.

3 Njegov je otac uglavnom živeo u krevetu ili u bolničkoj postelji s aparatom za kiseonik. Kad je bio na nogama i pokretan, govorio je laži. Uzeo bi svoj štap bez srebrne drške i poveo sina preko Maunt Rojala. Tamo je bio stari krater. Dva topa od gvožđa i kamena počivala su u blagoj, travom

obrasloj useklini koja je nekada bila grotlo s ključalom lavom. Brivman je ostao zamišljen nad postojanjem fizičke sile. „Doći ćemo opet kada mi bude bolje.” Laž. Brivman je naučio kako da potapše po njušci konje privezane ispred Šalea – prostranog paviljona na vrhu planine – i kako da im na ispruženom dlanu da kocku šećera. „Jednoga dana ići ćemo na jahanje.“ „Ali ti teško dišeš.“ Otac se, ruke ispružene prema pilulama za lakše disanje, iste večeri skljokao preko svoje mape s pobodenim zastavicama, nad kojom je kovao ratne

planove.

4 U ovom filmu sve vrvi od likova iz njegove familije. Otac je upravio kameru na njegove visoke i ozbiljne stričeve, s cvetovima zadenutim za tamnim reverima, što prilaze previše blizu i nestaju u bezobličnoj izmaglici. Njihove žene izgledaju zvanično i tužno. Njegova se majka povlači korak unazad, pokazujući strinama da uđu u

kadar. U pozadini slike njen osmeh i ramena omlitaveli su. Misli da nije u fokusu. Brivman zaustavlja film da je bolje osmotri dok joj lice nagriza mrlja narandžastih ivica, što se sve više širi kako se film topi. Njegova baba sedi u senci kamenog balkona – strine joj prinose bebe. Srebrni komplet za čaj jarko blešti u bojama ranog tehnikolora. Njegov deda vrši smotru dece u koloni, ali u tome naprečac biva prekinut, baš kad je klimnuo glavom u znak odobravanja dok ga proždire narandžasti plamen. Deset godina ranije, Brivman je

sastavio Kodeks Brivmanovih: Mi smo viktorijansko plemstvo hebrejske veroispovesti. Premda ne možemo biti apsolutno sigurni, prilično smo uvereni u to da su svi ostali Jevreji koji imaju novac te pare stekli na crno. Ne želimo da budemo članovi hrišćanskih klubova niti da svoju lozu razvodnjavamo mešovitim brakovima. Želimo da na nas gledaju kao na sebi ravne, ujedinjene klasom, obrazovanjem, moći, sa različitim kućnim običajima. Odbijamo da pređemo liniju koju čini obrezivanje. Mi smo se prvi civilizovali i pijemo manje nego vi, gomilo šugavih,

krvoločnih pijandura.

6 Pacov je življi od kornjače. Kornjača je spora, hladna, mehanička, maltene igračka, oklop na nogama. Njihova se smrt ne računa. Ali beli pacov je hitar i topao u svom omotaču od kože. Kranc je svoga pacova držao u praznoj kutiji radio-aparata. Brivman je svoga držao u dubokoj limenoj posudi za med. Kranc je otišao na raspust i

zamolio Brivmana da mu pričuva pacova. Brivman ga je ubacio u posudu kod svoga. Hranjenje pacova je ozbiljan posao. Mora se silaziti u podrum. Neko vreme je to sasvim smetnuo s uma. Uskoro nije želeo ni da razmišlja o posudi za med, pa je zaobilazio stepenice koje vode u podrum. Naposletku je sišao u podrum, gde je iz posude izbijao užasan smrad. Pomislio je kako bi bilo dobro da se u posudi i dalje nalazi med. Zavirio je unutra, jedan pacov je drugom izjeo veći deo stomaka. Bilo ga je baš briga koji je od ta dva njegov. Preživeli pacov je đipio na njega, pa mu je bilo jasno da mora da je poludeo.

Posudu je zbog smrada držao podalje od sebe i u nju nasuo vode. Mrtvi pacov je plutao s rupom koja je zjapila između rebara i izvrnutim zadnjim nožicama. Živi pacov je grebao po zidu. Zvali su ga na ručak, za predjelo su imali goveđu srž iz kuvane šuplje kosti. Otac je lupkao po kosti dok srž nije iskliznula iz nje. To je bila nutrina neke životinje. Kada je ponovo sišao u podrum, u posudi su plutala dva tela. Ispraznio je posudu na put ispred kuće i sadržinu prekrio snegom. Ispovraćao se i to prekrio snegom. Kranc je poludeo. Hteo je makar da

obavi sahranu, ali nisu uspeli da nađu tela, jer je napadalo dosta snega. Kada je došlo proleće, krenuli su da prevrću ostrvca prljavog snega pred kućom. Ništa. Kranc je rekao da mu, s obzirom na to kako stvari stoje, Brivman duguje novac za belog pacova. On mu ga je pozajmio a ovaj mu nije vratio ništa, čak ni kostur. Brivman je rekao da bolnica ne plaća ništa kad u njoj neko umre. Kranc je rekao da kad nekome nešto pozajmiš, a ta osoba to izgubi, onda za to mora da plati. Brivman je rekao da kad je nešto živo, onda to nije stvar a, osim toga, on mu je učinio uslugu kad je primio njegovog pacova. Kranc je rekao da i nije neka usluga kad ubiješ pacova, pa su se oko toga

pokačili na mokrom putu. Onda su otišli u grad i kupili nove pacove. Brivmanov pacov je pobegao i živeo u plakaru ispod stepenica. Video mu je oči kad ga je osvetlio baterijskom lampom. Nekoliko jutara je ispred vrata ostavljao pšenične pahuljice od kojih bi ostale samo mrvice, ali mu je to ubrzo dosadilo. Kada je došlo leto i vreme da se postave žaluzine i razapnu mreže na prozorima, jedan od majstora pronašao je mali kostur. Na njemu je još bilo slepljenih pramenova dlake. Bacio ga je u kantu za đubre. Čim je majstor otišao, Brivman ga je izvukao i otrčao do Kranca. Rekao je da

je to kostur prvog pacova pa Kranc sad može da ga sahrani ako hoće. Kranc je rekao da mu ne treba smrdljivi stari kostur kad ima živog pacova. Brivman je rekao da je to u redu, ali da mora da prizna da su sad kvit. Kranc je priznao. Brivman ga je sahranio ispod cvetova maćuhice, od kojih je njegov otac svakoga jutra uzimao po jedan i stavljao ga za rever. Brivmanu je sad bilo zanimljivije kakvog su mirisa.

7

Vrati se, neumoljiva Berta, vrati se i povedi me uz drvo mučeništva. Izvedi me iz ložnica s lakim ženama. Uzmi sve što ti pripada. Devojka s kojom sam bio sinoć vara čoveka koji joj plaća kiriju. Tako je Brivman prizivao Bertin duh u mnoga jutra u svojim dvadesetim. Onda su mu se kosti skupile na veličinu kokošijih. Nos impozantnih semitskih razmera smanjuje se na neznatne dimenzije gojskog deteta. Malje na telu s godinama nestaju kao ukleta oaza. Dovoljno je lak da ga izdrže rukohvati i grane jabukovog drveta. Japanci i Nemci su pogrešili. „Berta, hoćemo sad da se igramo?“ Išao je za njom sve do

najnestabilnijih grana na drvetu. „Više!“ naređuje mu ona. Čak i jabuke podrhtavaju. Sunčevi zraci su obasjali njenu flautu, polirano drvo pretvara se u trenutak hroma. „Sad?“ „Prvo moraš da kažeš nešto o Bogu.“ „Bog je budala.“ „Ah, to nije ništa. Za to neću da se igram.“ Nebo je plavo a oblaci promiču. Nekoliko milja dalje na tlu leži gnjilo voće. „Bog je kukac.“ „Nešto užasno strašno prljavo, kukavica-jeca, reci pravu reč.“ „Bog je kurac!“ Iščekuje da ga dohvati plameni vihor

i da ga iščupa iz krošnje i da ga razbije o travu. „BOG JE KURAC!“ Brivman je primetio Kranca koji leži opružen pored smotanog creva za zalivanje i po rukama premeće bejzbol loptu. „Hej, Kranc, čuj ovo. BOG JE KURAC!“ Brivmanu se sopstveni glas nikada nije učinio tako kristalno jasan. Vazduh je mikrofon. Berta je nestabilna dok menja položaj kako bi mu flautom dala ćušku po obrazu. „Pogani jeziku!“ „To je bila tvoja ideja.“

Dala mu je još jednu ćušku iz razloga pobožnosti, pa se stropoštala kroz granje, usput kidajući jabuke. Nije ispustila ni glasa kad je tresnula. Kranc i Brivman na trenutak ostaju proučavajući njeno telo izvijeno onako kako joj to nikada ne bi uspelo na gimnastici. Viču i traže telefon. Njeno bledo saksonsko lice deluje još obamrlije iza nepolomljenih stakala naočara s metalnim okvirom. Šiljasta kost probila je kroz kožu na ruci. Po dolasku ambulantnih kola, Brivman šapuće. „Kranc, ima nečega posebnog u mome glasu.“ „Ne, nema.“

„Ima, bogami. Mogu da učinim da se stvari dogode.“ „Ti si odlepio.“ „Hoćeš da čuješ šta sam rešio?“ „Ne.“ „Zaklinjem se da neću govoriti nedelju dana. Zaklinjem se da ću naučiti da se igram sam. Tako broj ljudi koji znaju da se igraju ostaje isti.“ „Čemu sve to?“ „Očigledno je, Kranc.“

8

Otac je rešio da ustane iz stolice. „Tebi govorim, Lorense!“ „Otac ti govori, Lorense“, pojasnila je majka. Brivman čini poslednji očajnički pokušaj i gestikulira. „Slušaj samo kako ti otac diše.“ Brivman stariji je izračunao koliki je utrošak energije, prihvatio rizik, razvukao spoljašnji deo šake po sinovljevom licu. Usne mu nisu bile toliko otečene da ne može da vežba setnu salonsku pesmu o „Starom crnom Džou“. Preživeće ona, rekli su. Ali on nije digao ruke. On će biti poseban.

9 Japanci i Nemci su bili sjajni neprijatelji. Imali su isturene sekutiće i nosili stroge monokle i izdavali naredbe na šturom engleskom, dok im se na usnama hvatala pljuvačka. Rat su započeli, jer im je takva priroda. Brodove Crvenog krsta treba bombardovati, a sve padobrance pobiti mitraljeskom vatrom. Uniforme su im krute i ukrašene lobanjama. Na molbe za milost reagovali su smehom i nastavljali dalje s jelom. Sve što je u vezi s ratom radili su s

naročitim, izopačenim ushićenjem. Najbolje od svega je što su vršili torturu. Zato da bi došli do tajnih informacija, da bi napravili sapun, da bi dali primer herojskim gradovima. Ali su uglavnom mučili prosto iz zabave, jer im je takva priroda. Zabava koja se nudila u stripovima, filmovima i radio emisijama zasnivala se na raznim predstavama mučenja. Dete ništa ne može tako da fascinira kao priče o mučenju. Besprekorno čiste savesti, sa patriotskim žarom, deca su maštala, pričala i upuštala se u prave orgije telesnog zlostavljanja. Njihova mašta je dobila krila da poleti put nepoznatih teritorija od Golgote do Dahaua. Evropska deca su gladovala i

gledala kako im se roditelji obmanjuju i ginu. Mi smo ovde odrasli igrajući se oružjem za decu. Rano smo upozoreni na naše buduće vođe, dečicu rata.

10 Imali su Lizu, imali su garažu, trebala im je vrpca, crvena vrpca radi krvi. Nisu smeli da zalaze dublje u garažu bez crvene vrpce. Brivman se setio kotura. Od kuhinjskog kredenca vodi put do

kante za đubre, odakle vodi put do uličnog kontejnera, odakle vodi put do velikog đubretarskog kamiona nalik oklopnjači s kranom, odakle vodi put do misterioznih smetlišta koja zaudaraju na obodu Sent Lorensa. „Jesi za jednu finu šolju čokoladnog mleka?“ Pomislio je kako bi bilo dobro da majka pokaže malo poštovanja prema onome što je stvarno važno. Ah, ovaj kuhinjski kredenac je zaista fantastičan, čak i kad si u strahovitoj žurbi. Pored kutije sa umršenim koncima, tu su i patrljci sveća iz godina koje su se u večerima Šabata štedljivo palile dok se iščekivao nadolazeći uragan,

mesingani ključevi za brave koje su odavno promenjene (nije lako baciti nešto tako precizno napravljeno kao što je metalni ključ), nalivpera sa sasušenim mastilom koja bi se mogla očistiti ako bi se neko potrudio da to uradi (majka je to naložila kućnoj pomoćnici), čačkalice koje se nikad nisu koristile (naročito ne za čačkanje zuba), makaze koje ne rade (nove makaze stajale su u drugoj fioci, a i posle deset godina još su ih zvali „novim makazama“), pohabani gumeni zatvarači za tegle u kojima se čuva zimnica (zeleni, opaki, ukiseljeni paradajz sa tvrdom ljuskom), dugmad, navrtnji i svi oni kućni otpaci koji se čuvaju iz razloga preterane štedljivosti.

Pipkao je naslepo po kutiji za konce pošto fioka nikad nije mogla da se otvori do kraja. „Jedan keksić, fino parčence medenog kolača, ima cela kutija puslica s bademima?“ Ah! jarkocrveno. Loptice skakuću po zamišljenom Lizinom telu. „Jagode“, kaže majka umesto pozdrava. Ima jedan poseban način na koji deca ulaze u garažu, ambar, tavan, isto kao što ulaze u velike dvorane i porodične kapele. Garaže, ambari i tavani uvek su stariji od kuća za koje su napravljeni. Svojim izgledom ogromnih,

mračnih kuhinjskih kredenaca pobuđuju strahopoštovanje. To su dobroćudni muzeji. Unutra je bilo mračno, zaudaralo je na ulje i prošlogodišnje lišće koje se raspadalo pod nogama. U vlažnom vazduhu su svetlucali komadi metala, krnjetci lopata i kanti. „Ti si Amerikanka“, rekao je Kranc. „Ne, nisam“, rekla je Liza. „Ti si Amerikanka“, rekao je Brivman. „Dva protiv jednog.“ Brivman i Kranc su iz sve snage raspalili protivavionskom paljbom. Liza je izvela odvažan manevar kroz pomrčinu, širom raširenih ruku. „Eheheheheheheh“, štektali su mitraljezi.

Pogođena je. Krenula je da pikira u spektakularnom letu, pa se izvukla u poslednji tren. Klateći se s jedne na drugu nogu, uspevala je da se održi u letu, dok je gledala nadole, znajući da su joj časovi odbrojani. Ona je savršen igrač, pomislio je Brivman. Liza je gledala kako joj se fricevi približavaju. „Achtung. Heil Hitler. Sada ste zarobljenik Trećeg rajha.“ „Progutala sam sva dokumenta.“ „Šnamo mi š takfima kao fi.“ Naložili su joj da legne potrbuške na poljski ležaj.

„Samo po dupetu.“ Opa, kako su beli, masivno beli. Dobila je bezbolno šibanje crvenom vrpcom po guzovima. „Okreni se“, naredio je Brivman. „Pravilo glasi: samo po dupetu“, pobunila se Liza. „To je bilo prošli put“, ustvrdio je legalista Kranc. Morala je da skine i gornji deo, a onda je ležaj pod njom iščezao i ona je ostala da lebdi u jesenjoj polutami garaže, pola metra iznad kamenog poda. Oho-ho-ho-ho. Brivman je odustao od šibanja. Iz svake pore na telu rasli su joj beli cvetovi.

„Šta mu je? Sad se oblačim.“ „Treći rajh ne toleriše neposlušnost“, rekao je Kranc. „Da je vežemo?“ pitao je Brivman. „Dići će veliku galamu“, rekao je Kranc. Prekinula je igru i primorala ih da se okrenu na drugu stranu dok se ne obuče. Kada je izlazila, prostoriju je obasjala sunčeva svetlost od koje se garaža preobrazila u garažu. Sedeli su u tišini, bez crvenog korbača. „Idemo, Brivmane.“ „Ona je savršena, zar ne, Kranc?“ „Šta je tako savršeno na njoj?“ „Video si je. Ona je savršena.“ „Zdravo, Brivmane.“

Brivman je pošao za njim kroz dvorište. „Ona je savršena, Kranc, zar nisi video?“ Kranc je zapušio uši prstima. Prošli su kraj Bertinog drveta. Kranc se dao u trk. „Stvarno je savršena, moraš da priznaš, Kranc.“ Kranc je bio brži.

11 Jedan od Brivmanovih ranih grehova

bio je da kriomice gleda pištolj. Otac ga je držao u fioci noćnog stočića koji je stajao između njegovog i ženinog kreveta. Bio je to veliki kolt kalibra .38 u teškoj kožnoj futroli. Na burencetu su bili ugravirani ime, čin i regimenta. Smrtonosan, kockast, precizan, zračio je pretećom energijom iz mraka fioke. Metal je uvek bio hladan na dodir. Mehanički zvuk koji se čuo kada bi Brivman povukao obarač bio je čudesni zvuk svih smrtonosnih dostignuća do kojih je došla nauka. Klik! kao škljocanje zupčanika. Mali zatupljeni metkići odazvali su se na pokret palcem. Kad bi sad Nemci naišli niz ulicu...

Kada se otac oženio, zakleo se da će ubiti svakog muškarca koji se bude udvarao njegovoj ženi. Majka je tu priču ispričala kao vic. Brivman nije nimalo sumnjao u očeve reči. U glavi je video sliku gomile leševa svih muškaraca koji su se ikada osmehnuli majci. Otac je imao skupog doktora za srce koji se zvao Farli. Dolazio je toliko često da su slobodno mogli da ga zovu strika Farli, kad bi to bilo uobičajeno u njihovoj familiji. Dok se otac borio da dođe do vazduha prikopčan na aparat za kiseonik u bolnici Rojal Viktorija, doktor Farli je poljubio majku u hodniku njihove kuće. Bio je to nežan poljubac za utehu nesrećnoj ženi, poljubac dvoje

ljudi koji se poznaju, jer su prošli kroz mnoge životne krize. Brivman se pitao da li bi trebalo da ode po pištolj i završi s njim. Ali ko bi onda iskrpio oca? Pre nekog vremena, Brivman je posmatrao majku kako čita Star. Spustila je novine i licem joj je prešao blag čehovljevski osmejak izgubljenih višnjika. Upravo je videla Farlijevu čitulju. „Kakav naočit muškarac.“ Izgledalo je da razmišlja o tužnim filmovima sa Džoan Kraford. „Hteo je da se udam za njega.“ „Pre nego što je otac umro ili posle toga?“ „Ne budi blesav.“

Otac je bio čovek koji je vrlo držao do reda, izvrnuo bi majčinu kutiju sa šivaćim priborom ako je smatrao da je u neredu, besneo ako svako od nas ne bi uredno stavio svoje papuče ispod kreveta. Bio je debeo i smejao se od srca sa svima osim sa svojom braćom. Bio je veoma debeo a njegova braća visoka i vitka i to nije bilo fer, nije fer, zašto je debeli morao da umre, zar nije već dosta istrpeo, tako debeo i bez daha, zašto ne neki od lepotana? Pištolj mu je bio dokaz da je nekada bio ratnik. Slike njegove braće izašle su u novinama povodom pregalaštva u ratno

doba. Sinu je darovao prvu knjigu, Romansu o kraljevoj vojsci, debelu knjižurinu u kojoj su se veličale britanske regimente. „K-K-K-Kejti“, kad je imao glasa, pevao bi pesmu o hrabrom vojniku koji zamuckuje kad se obrati devojci. Njegova prava ljubav bile su mašine. Zapucao bi u neko mesto miljama daleko, samo da bi video mašinu koja cevi seče ovako, a ne onako. Porodica ga je smatrala budalom. Bez ikakvog pitanja pozajmljivao je novac prijateljima i zaposlenima. Za bar micvu je dobijao knjige poezije. Sad su knjige u kožnom povezu kod Brivmana, koji se iščuđava kad naiđe na dve spojene strane.

„Pročitaj i ove, Lorense.“ Kako raspoznati ptice Kako raspoznati drveće Kako raspoznati insekte Kako raspoznati stene Gledao je oca u uštirkanoj beloj postelji i uvek doteranog, još miriše na Vitalisov briljantin. U tom oslabelom telu bilo je neko oštećenje, neki neprijatelj, neka malaksalost srca. Uzeo je da cepa knjige kad je otac počeo da kopni. Nije znao zašto mrzi precizne dijagrame i tabele u boji. Mi znamo. Hteo je da iskaže svoj prezir prema svetu podataka, informacija, preciznosti, sveg tog lažnog znanja koje

nije u stanju da spreči raspadanje. Brivman je bazao po kući iščekujući kada će odjeknuti pucanj. To bi im pokazalo, svima njima, slavnim velikaniina, rečitim govornicima, graditeljima sinagoga, svoj znamenitoj braći koja su već ušla u panteon slave. Čekao je kad će se začuti prasak kolta kojim će se raščistiti situacija u kući i označiti užasna promena do koje je došlo. Pištolj je stajao odmah pored kreveta. Čekao je da otac dokrajči svoje srce. „Donesi mi ordenje iz najgornje fioke.“ Brivman je doneo ordenje do kreveta. Crvena i zlatna boja lenti slagale su se kao na akvarelu. Uz

izvestan napor, otac je Brivmanu zakačio ordenje na džemper. Brivman je stajao u stavu mirno, spreman da čuje oproštajni govor. „Zar ti se ne sviđa? Stalno ga gledaš.“ „Oh, da.“ „Prestani da se tu skanjeraš kao neka budala. Tvoje je.“ „Hvala, oče.“ „Idi onda napolje i igraj se. Reci majci da ne želim nikoga da vidim, uključujući moju slavnu braću.“ Brivman je sišao niz stepenice i otključao plakar u kojem je stajao očev pribor za pecanje. Nekoliko časova je proveo u čudu, slažući dugačke štapove

za hvatanje lososa, namotavao i odmotavao bakarnu žicu, premeštao opasne mušice i udice. Kako je otac mogao da barata ovim prekrasnim teškim naoružanjem, kad mu je telo bilo onako naduto na uštirkanoj beloj postelji? Gde je ono telo što je u gumenim čizmama gazilo po rekama?

12 Mnogo godina kasnije, Brivman je samome sebi upao u reč dok je

prepričavao sve to. „Šel, koliko muškaraca zna za tvoje male ožiljke na ušnim resicama? Koliko muškaraca osim mene, prvotnog arheologa ušnih resica?“ „Ne toliko koliko ti misliš.“ „Ne mislim na dvojicu ili trojicu ili pedesetoricu koji su ih poljubili svojim svagdašnjim usnama. Ali u tvojim maštarijama, koliko je njih svojim usnama uradilo nešto sasvim neverovatno?“ „Lorense, molim te, ležimo u krevetu. Je l’ to pokušavaš da nam upropastiš veče?“ „Ja bih rekao da ih je mnoštvo.“ Nije odgovorila ništa, a telo joj je od tišine postalo malo udaljenije.

„Pričaj mi još nešto o Berti, i Krancu i Lizi.“ „Sve što ti kažem jeste izgovor za nešto drugo.“ „Onda hajde da ćutimo.“ „Video sam Lizu pre onoga u garaži. Mora da smo imali pet ili šest godina.“ Brivman je gledao u Šel širom otvorenih očiju dok je opisivao Lizinu osunčanu sobu, krcatu skupocenim igračkama. Električni konjići koji se njišu napred-nazad. Lutke u prirodnoj veličini koje same hodaju. Nije bilo igračke koja ne bi zapištala ili zasvetlela kada se pritisne. Sakrili su se u mraku ispod kreveta, imali su pune ruke lajni i novih mirisa,

bili su na oprezu od posluge i posmatrali kako sunce klizi preko linoleuma sa urezanim bajkovitim slikama. Džinovske cipele kućne pomoćnice protapkale su sasvim blizu. „Baš divno, Lorense.“ „Ali to je laž. Dogodilo se, ali je laž. Bertino drvo je laž, lako je zaista pala s njega. Te noći, pošto sam se naigrao očevim štapovima za pecanje, ušunjao sam se u sobu svojih roditelja. Oboje su spavali, svako u svom krevetu. Mesec je sijao. Oboje su ležali u istom položaju, licem okrenuti plafonu. Znao sam da, ako viknem, samo bi se jedno od njih probudilo.“ „Te noći je umro?“ „Nevažno je kako se bilo šta

događa.“ Uzeo je da joj ljubi ramena i lice, njegovi nokti i zubi bolno su joj se zarivali u kožu, ali se nije bunila. „Tvoje telo nikada ne može biti prozaično.“

13 Posle doručka, šestorica muškaraca ušla su u kuću i unela kovčeg u dnevnu sobu. Bio je neočekivano glomazan, od tamnog drveta s godovima, sa bakarnim drškama. Na odeći su im bili tragovi

snega. Soba je najednom izgledala formalnije no što je Brivmanu ikada delovala. Majka je žmirkala. Spustili su sanduk na postolje i krenuli da otvaraju poklopac poput vitrine. „Zatvorite ga, zatvorite ga, nismo u Rusiji!“ Brivman je zatvorio oči i čekao da čuje reski zvuk poklopca. Ali ovi ljudi koji su za život zarađivali u svetu ožalošćenih imali su potpuno nečujne pokrete. Kada je ponovo otvorio oči, više ih nije bilo. „Zašto si im rekla da zatvore, majko?“ „Dovoljno je ovako.“

Ogledala u kući bila su premazana sapunicom, kao da je staklom iznutra zavladao neki čudan mraz – pandan zimskoj studeni napolju. Majka je ostala sama u svojoj sobi. Brivman je sedeo ukočeno na svom krevetu i nastojao da se sopstvenoj srdžbi suprotstavi blažim osećanjima. Kovčeg je stajao paralelno s kanabetom. Ljudi koji su govorili šapatom počeli su da se grupišu u predsoblju i na balkonu. Brivman i majka sišli su niz stepenice. Zimsko popodnevno sunce presijavalo se na majčinim crnim čarapama a ožalošćene na ulazu

prelivalo zlatastim sjajem. Video je parkirane automobile i prljav sneg iznad njihovih glava. Stajali su jedno do drugog, stričevi iza njih. Prijatelji i radnici iz porodične fabrike tiskali su se u predvorju, na balkonu, na putu. Stričevi, visoki i uglađeni, dodirnuli su ga po ramenu svojim manikiranim prstima. Ali majka je bila skrhana. Kovčeg je stajao otvoren. Bio je umotan u svilu, ogrnut srebrom protkanim molitvenim šalom. Brkovi su mu bili upadljivo divlji i crni naspram bledog lica. Delovao je uzrujano, kao da će se svakog časa probuditi, izaći iz nakinđurenog sanduka i nastaviti da spava na kudikamo

udobnijem kanabetu. Groblje je bilo kao kakav planinski gradić, s nadgrobnim pločama poput malih usnulih kućeraka. Kopači su u svojoj radnoj odeći izgledali nedolično opušteno. Prekrivač od veštačke trave razvučen je preko gomile iskopanog smrznutog blata. Kovčeg je spušten u raku pomoću čekrka i kotura. Kod kuće su za posluženje izneti bejgl đevreci i tvrdo kuvana jaja, u čijem se obliku iskazuje večnost. Stričevi su se šalili s porodičnim prijateljima. Brivman ih je mrzeo. Pogledao je svog deda strica ispod brade i upitao ga zašto ne nosi kravatu. On je bio najstariji sin najstarijeg

sina. Rodbina je otišla poslednja. Sahrane su tako zgodne. Sve što je ostalo za njima bili su mrvicama i semenkama kima natrunjeni tanjirići sa zlatnim rubom. U naborima čipkane zavese zadržavalo se nešto svetlosti nevelikog zimskog meseca. „Da li si ga pogledala, majko?“ „Naravno.“ „Delovao je srdito, zar ne?“ „Jadni moj dečače.“ „I brkovi su mu bili baš crni. Kao da su iscrtani krejonom.“ „Kasno je, Lorense...“ „Kasno je, nego šta. Više ga nikad nećemo videti.“

„Zabranjujem ti da se majci obraćaš tim tonom.“ „Zašto si im rekla da ga zatvore? Zašto? Mogli smo da ga gledamo još celo jedno jutro.“ „Idi u krevet!“ „Prokleta bila da si prokleta, prokletnice, veštice!“ improvizovao je vriskom. Cele noći je čuo majku kako se vrzma po kujni, kako plače i jede.

14

Evo fotografije u boji, najveća slika na zidu načičkanom precima. Otac ima odelo od engleskog tvida i svu onu englesku suzdržanost koja se da utkati u taj štof. Kravata s vinskim dezenom na kojoj čvor štrči kao neko gorgonsko biće sa gotičkih katedrala. Za reverom značka Kanadske legije, manje sjajna od nakita. Lice sa podvaljkom blista onom viktorijanskom razboritošću i pristojnošću, premda su kestenjaste oči nekako odveć mekane i izbuljene, usne previše pune, semitske, bolne. Divlji brkovi nadvili se nad nežnim usnama kao podozrivi nadzornik. U času umiranja je pljuvao krv, koja se sada ne vidi, ali se postepeno skuplja

na bradi, dok Brivman proučava portret. U Brivmanovoj ličnoj religiji, on je jedan od prinčeva, dvostruke prirode i arbitraran. On je proganjani brat, maltene pesnik, nevinašce u svetu mehaničkih igračaka, sudija koji uzdiše dok sluša, ali ne izriče kaznu. On je i konvulzivni Autoritet, u oklopu od božanskog prava, koji nemilosrdno vrši nasilje nad svime što je slabo, zabranjeno, nebrivmanovsko. Dok mu odaje počast, Brivman se misli da li je njegov otac zaista samo onaj što sluša ili je pak onaj čijim se pečatom overavaju dekreti i ukazi. Sada je pasivno zauzeo svoje mesto unutar zlatnog rama, a izraz na licu mu je postao dalek kao na starinskim

fotografijama. Odeća mu već izgleda staromodna, kao neki kostim. Sad može da se odmori. Brivman je nasledio sve njegove brige. Dan nakon sahrane Brivman je rasparao jednu od očevih leptir mašni i u nju ušio poruku. Zakopao ju je u bašti, pod snegom, pored ograde gde se u leto prelivaju cvetovi komšijinog đurđevka.

15 Liza je imala ravnu, kao Kleopatra zift crnu kosu koja se u pramenovima

odbijala o njena ramena kada bi potrčala ili skočila. Noge su joj bile duge i lepo oblikovane, izvajane prirodnom vežbom. Oči krupne, s velikim kapcima, sanjalačke. Brivman je mislio da je možda kao i on sanjala o avanturama i velikim delima, ali ne, njene krupne oči su prostranstvima mašte bazale u potrazi za lepo uređenom kućom gde bi ona vodila glavnu reč, mladuncima koje bi ona podizala, čovekom koga bi ona ugrejala. Dojadilo im je da se igraju igara napolju pored Bertinog drveta. Nisu hteli da se ganjaju između dve vatre. Nisu hteli da se preskaču u igri trule kobile. Nisu hteli da zapitkuju cara koliko ima sati. Stipu čupri. Limopa,

šaputali su. ih je baš briga ko je ćorava baka. Bolje je igrati se igara od krvi i mesa, ljubavi, radoznalosti. Dok su se ostali zamajavali oko šarenih jaja, oni su šmugnuli u park i Šeli na klupicu pokraj jezerca gde se dadilje skupljaju da tračare, a deca puštaju svoje plastične brodiće. Hteo je da zna sve o njoj. Da li joj je bilo dopušteno da sluša Senku („Seme zločina rađa gorkim plodovima. Ko zna kakvo zlo čuči skriveno u ljudskim srcima? Senka zna, hahahahahahahaha“)? Zar Alen Jang nije strava? naročito onaj lik s drhtavim glasom „Tra-la-la, tra-la-la, hodi iz kose

uzberi mi cvetića dva“. Zar nije jedini gotivan deo emisije sa Carlijem Makartijem onaj kada se pojavi Mortimer Snerd? Da li prati Krimi odred? Je l’ hoće da joj imitira zvuk auta Zelenog stršljena, koji vozi Kato, njegov verni sluga Filipinac, ili Zviždača? Zar to nije super melodija? Da li su je ikada nazvali prljavom Jevrejkom? Zaćutali su, pa su dadilje sa svojim plavokosim bebama ponovo uspostavile vlast nad kosmosom. I kako je to kad nemaš oca? Budeš više odrastao. Tranžiraš pečenje, sediš tamo gde je on sedeo. Liza je slušala, a Brivman se, po prvi put, osetio dostojanstveno,

odnosno, dramski. Očeva smrt ga je ogrnula tankim velom misterije, omogućila mu da bude u dodiru s nepoznatim. Mogao je da govori s posebnim autoritetom o pitanjima Boga i Pakla. Dadilje su pokupile dečicu i njihove brodiće i otišle. Površina jezerceta sad je bila mirna. Kazaljke na satu na paviljonu približavale su se položaju za večeru, ali oni nisu prekidali priču. Čvrsto se držeći za ruke, poljubili su se jednom, taman kad je postalo dovoljno mračno, dok se zlaćana svetlost probijala kroz bodljikavo grmlje. Polako su krenuli kući, rasplevši prste i rastavivši šake, ali su se

podgurkivali telima. Brivman je seo za sto, pokušavajući da shvati kako to da nije gladan. Majka je hvalila jagnjeće kotlete. Kad god su mogli, igrali su se njihove velike igre, Vojnika i Kurve. Igrali su se u svakoj prostoriji gde su to mogli. On je bio na odsustvu, prispeo s fronta, a ona je bila kurva sa Ulice De Bulion. Kuc, kuc, vrata se polako otvaraju. Rukuju se, a on joj kažiprstom zagolica dlan. Tako su mogli da učestvuju u onoj tajanstvenoj raboti čije detalje odrasli tako bojažljivo prikrivaju iza reči na francuskom, reči na jidišu, reči izgovorenih dopola. Taj zakamullirani

ritual od kojeg komedijaši iz noćnih barova prave svoje fore i fazone, to nedokučivo znanje koje odrasli čuvaju za sebe kao jemstvo sopstvenog autoriteta. U njihovoj igri je bilo zabranjeno govoriti opscenosti i ponašati se nasilnički. Nije im bila poznata prljava strana života po burdeljima, a ko će znati da li je uopšte ima? Mislili su da su to nekakve palate uživanja, mesta gde im je bespogovorno uskraćen pristup, kao i u montrealske bioskopske sale. Kurve su idealne žene, baš kao što su vojnici idealni muškarci. „Sad mi plati.“ „Evo ti sve moje pare, lepojko.“

17 Od sedme do jedanaeste je prilična komadeška života, u kojoj se mnogo otupi i zaboravi. Legenda kaže da tad polako gubimo sposobnost da govorimo sa životinjama, da nam ptice više ne dolaze na prozor da pričaju s nama. Kako nam se oči privikavaju na prizore sveta, postaju imune na čudesnost. Cvetovi, nekad visoki kao borovi, sažimaju se na veličinu saksije. Čak i užas uzmiče. Džinovi iz zabavišta smanjuju se u džangrizave učitelje i

obične očeve. Brivman je zaboravio sve što je naučio iz Lizinog malog tela. Oh, kako su im životi postali prazni u odnosu na ono vreme kad su ispuzali ispod kreveta i uspravili se na noge. Sada su žudeli za znanjem, ali je golotinja bila greh. Zato su počeli da gutaju duplerice, pornografske časopise, erotske slike iz kućne radinosti koje su se valjale po školskim svlačionicama. Postali su poznavaoci skulpture i slikarstva. Znali su sve knjige iz biblioteke u kojima su bile najbolje reprodukcije, koje su najviše razotkrivale. Kako izgledaju tela? Liza je od majke iz predostrožnosti dobila knjigu u kojoj su uzalud tražili

konkretne informacije. Knjiga je bila puna fraza kao što je „hram ljudskog tela“, koje su može biti istinite, ali gde je to telo, sa svojim maljama i pregibima? Želeli su da vide jasne slike, ne belu stranu s tačkom u sredini uz zapanjujuću napomenu: „Samo zamisli! Muški spermatozoid je hiljadu puta manji od ove tačke.“ Bili su lako obučeni. On je nosio zeleni šorc koji se njoj sviđao jer je bio tanak. Ona je nosila žutu haljinicu koja se njemu dopadala. Pod takvim okolnostima, Liza je izrekla svoju veliku lirsku spoznaju. „Ti sutra obuci svoje zelene svilene pantalone, a ja ću obući svoju žutu

haljinu, pa će biti bolje!“ Oskudica je majka pesništva. Baš kad je hteo da naruči jedno izdanje koje se reklamiralo u modnom časopisu sa srceparateljnim ispovestima, za koje su tvrdili da će biti poštanski dostavljeno u običnom pakpapiru, kad je, tokom jedne od pretraga koje je periodično vršio po fiokama kućne pomoćnice, pronašao slajd projektor. Bio je proizveden u Francuskoj, a pored njega je bila i pola metra dugačka traka filma. Kad je uspravite prema svetlu i okrećete ručicu, na njoj se sve lepo vidi. Na ovom mestu treba da odamo hvalu tom filmu, koji se zajedno s

kućnom pomoćnicom izgubio negde u kanadskoj divljini. Film je imao očaravajuće prost naslov na engleskom jeziku „Trideset pozicija za jebanje“. Slike nisu bile nimalo nalik onim pornografskim filmovima koje je Brivman kasnije gledao i proučavao, sa razdražljivim golim muškarcima i ženama što izvode prljave radnje prema ulogama koje su im namenjene u nekom scenariju. Glumci su bili lepi ljudi, srećni zbog svojih filmskih karijera. To nisu bili žgoljavi, lakoumni, prezreni, veseli očajnici koji izvode predstavu za gospodu s cigarama. Nije bilo pohotljivih osmeha za kameru, niti

namigivanja i oblizivanja usana, niti zlostavljanja ženskih genitalija cigaretama i pivskim flašama, niti ingeniozno neprirodnih položaja tela. Svaki kadar je zračio nežnošću i strasnim uživanjem. Ovaj mali komad celuloidne trake bi, prikazan na kanadskim bioskopskim platnima, mogao da revitalizuje dosadne, isprazne brakove kojih, kako kažu, u našoj zemlji ima u izobilju. Gde si, radna ženo sa čudotvornom spravom? Nacionalna komisija za film ne može bez tebe. Jesi li ostarila negde u Vinipegu? Film se završava demonstracijom veličanstvenog, demokratskog, univerzalnog čina telesne ljubavi. Tu su

zastupljeni indijski, kineski, crnački, arapski parovi, svi odreda oslobođeni svojih narodnih nošnji. Vrati se, kućna pomoćnice, učini nešto za Svetski federalizam. Okrenuli su projektor prema prozoru i svečano ga dodavali jedno drugom. Znali su da se to radi tako. Prozor je gledao na brežuljak Parka Mari, pa preko poslovnog centra grada, dole prema reci Sent Lorens, sve do američkih planina u pozadini. Kada nije bio njegov red, Brivman je promatrao vidik. Zašto uopšte bilo ko radi? Oni su bili dvoje dece koja se grle kraj prozora, ostajući bez daha od mudrosti.

Nisu mogli da pohrle glavačke, tad, tamo. Nisu bili bezbedni od spoljnih upada. Ne samo to, deca poseduju visoko razvijen osećaj za ritual i konvencije. To je bitno. Morali su da odluče da li su zaljubljeni. Jer ako su one slike pokazivale ma šta, to je da moraš biti zaljubljen. Mislili su da su se zaljubili, ali su hteli da sebi daju još nedelju dana da budu sigurni u to. Opet su se zagrlili, verujući da je to jedan od poslednjih puta da se grle tako, odeveni. Kako bi Brivman mogao da se kaje? To je priroda sama umešala svoje prste. Tri dana pre četvrtka, kada je služavka imala slobodan dan, našli su se

na svom specijalnom mestu, na klupici kraj jezerceta u parku. Liza se držala stidljivo, ali je bila odlučna da bude otvorena i iskrena, što je u njenoj prirodi. „Nećemo moći da radimo ono.“ „Zar tvoji ne idu od kuće?“ „Nije to. Sinoć sam dobila mecu.“ Ponosito mu je dodirnula ruku. „Oh.“ „Razumeš?“ „Naravno.“ Nije imao blage veze. „Ali ćeš biti dobro, je l’ da?“ „Sad mogu da imam decu. Mama mi je sinoć sve ispričala. I sve mi je lepo spremila, uloške, tampone, sve.“ „Ma daj, bez zezanja?“ O čemu to ona priča? Učinilo mu se

da je meca tu samo da njemu pokvari uživanje. „Rekla mi je sve o tome, objasnila mi ono s filma.“ „Rekla si joj za film?“ Ne može se čovek pouzdati ni u koga, ni u šta na svetu. „Obećala je da neće reći nikome.“ „To je bila naša tajna.“ „Nemoj da si tužan. Baš smo dugo razgovarale. Rekla sam joj i za nas. Znaš, sad treba da se ponašam kao dama. Devojčice moraju da se ponašaju zrelije od dečaka.“ „Ma nisam tužan.“ Zavalila se u klupu i uzela ga za ruku.

„Pa zar nisi srećan što sam dobila?“ nasmejala se. „Sad imam mecu!“

18 Nedugo potom već je bila duboko zagazila u devojačko doba. Iz letnjeg kampa se vratila za pola glave viša od Brivmana, a grudi su joj se isticale čak i kroz debele džempere. „Hej, Liza.“ „Zdravo, Lorense.“ Išla je u centar da se nađe s majkom, imala je avion za Njujork kuda je išla da

kupi nešto za oblačenje. Bila je obučena na onaj asketski način koji od svake trinaestogodišnje devojčice može da stvori uzbudljivu lepoticu. Ni traga od one rugobne ekstravagancije kojoj se sada klanjaju Jevreji i goji sa Vestmonta. Zbogom. Gledao je kako se udaljava od njega, više sa čuđenjem nego sa tugom. S petnaest godina već je bila velika dama koja je tu i tamo stavljala ruž za usne i mogla da zapali pokoju cigaretu. Seo je kraj njihovog starog prozora i gledao starije dečake kako je dozivaju vozeći se u automobilima svojih očeva. Čudio se da je uopšte uspeo da poljubi ta usta koja su sada ovladala cigaretama.

Gledajući kako joj mladići s belim ešarpama otvaraju vrata da uđe u auto, gledajući je kako seda kao neka vojvotkinja u kočije dok oni za njom zatvaraju vrata i, puni sebe, hitro sedaju za volan, morao je samoga sebe da ubeđuje da je ikada imao bilo šta s tom lepotom i krasotom. Hej, zaboravila si malo svog finog mirisa na mojim prstima.

19 Krznene rukavice na verandi.

Nekih godina se veranda, koja je zapravo bila zastakljeni balkon pridodat sa zadnje strane kuće, koristila za skladištenje zimske odeće. Brivman, Kranc i Filip dolazili su u ovu prostoriju bez nekog posebnog razloga. Gledali bi kroz prozore na park i igrače tenisa. Čuo se ujednačen zvuk reketa koji tuku po loptici odavde i odande i histeričan zvuk muve koja udara o prozorsko staklo. Brivmanov otac je bio mrtav, Krancov je većinu vremena bio odsutan, ali je Filipov bio strog. Zabranjivao je Filipu da nosi visoko natapirane šiške. Filip je morao da kosu uredno češlja i

zalizuje nadole nekim prepotopskim briljantinom. Tog istorijskog popodneva Filip je pogledao naokolo, a ono što je uočio bio je par krznenih rukavica. Navukao je jednu rukavicu i seo na gomilu ćebadi. Brivman i Kranc, kao pronicljiva deca, odmah su shvatili da krznena rukavica nije sastavni deo dotične radnje. Složili su se da to miriše na varikinu. Filip je rukavicu isprao u lavabou. „Katolici veruju da je to greh“, opomenuo je.

20 Brivman i Šel su bili pored jezera. Večernja sumaglica zbijala se duž suprotne obale poput peščanih dina. Ležali su jedno uz drugo u vreći za spavanje pored vatre, koju su založili od granja sakupljenog tog popodneva kraj vode. Želeo je sve da joj kaže. „Ja i sad to radim.“ „I ja“, rekla je. „Pročitao sam da je i Ruso, sve do kraja života. Pretpostavljam da je to odlika izvesne vrste kreativnih ljudi. On po ceo dan radi na tome da disciplinuje

svoju maštu, pa se tu najviše oseća na svome. Nijedna žena od krvi i mesa ne može mu priuštiti zadovoljstvo koje ima od sopstvene kreacije. Šel, nemoj da te plaši ovo što govorim.“ „Ali neće li nas to totalno razdvojiti?“ Čvrsto su se držali za ruke i gledali zvezde na tamnoj strani neba. Tamo gde je blistao mesec, zvezde su bile izbrisane. Rekla mu je da ga voli. Gnjurac je kričao kao lud negde usred jezera.

21

Liza i Brivman su se retko susretali nakon tog čuvenog leta sa žutim suknjama i zelenim pantalonama. Ali su se jednom, iduće zime, rvali u snegu. Ta epizoda je za Brivmana označila pun krug, bio je to svojevrstan ram za sliku u kojem je crnim okvirom bila odvojena od njegovih sećanja na nju. Bilo je to posle časova hebrejskog. Potrefilo se da su zajedno krenuli kući. Presekli su kroz park. Mesec je bio skoro pun, a sneg je srebrno svetlucao. Činilo se da svetlost dolazi odnekud ispod snega. Kad bi čizmama slomili snežnu pokoricu, ukazao bi se sitan, sasvim beo pršić.

Probali su da po tankoj snežnoj korici gaze tako da je ne slome. Svako je nosio svoje knjige iz hebrejskog, posebne odeljke iz Tore koje su imali da nauče kod kuće. Sa takmičenja u hodanju po snežnoj pokorici prešli su na druge discipline: grudvanje, održavanje ravnoteže na skliskom ledu, guranje i, naposletku, borba prsa u prsa koja je započela šaljivo, da bi se potom pretvorila u ljuti boj. To se odigralo na padini nedaleko od drvoreda s topolama. Brivman to pamti kao svojevrstan prizor sa nekog Brojgelovog platna: kroz smrznuto granje vide se dve malene figure, bore

se u svojoj nevelikoj snazi zapletene u debelim kaputima. U jednom momentu, Brivman je ustanovio da neće uspeti da je pobedi. Upinjao se da je obori na sneg, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Osetio je kako mu izmiče tlo pod nogama. I dalje su držali svoje knjige iz hebrejskog. Onda je on ispustio svoju pokušavši poslednjim atomom snage da je nadvlada, ali je i to bilo uzalud i završio je u snegu. Sneg nije bio hladan. Liza je stajala nadnoseći se nad njim u nesvakidašnjem ženskom trijumfu. Usta su mu bila puna snega. „I moraš da poljubiš molitvenik.“ Ako bi sveta knjiga pala na zemlju,

bilo je neophodno da se poljubi. „Đavola moram!“ Otpuzao je do svojih knjiga, pokupio ih s prezirom i digao se na noge. Ono čega se Brivman najjasnije seća u vezi s tom borbom jeste hladna mesečina i hrskavo drveće i ne samo gorak već neprirodan i ponižavajući poraz.

22 Čitao je sve što mu je došlo pod ruku o hipnozi. Knjige je skrivao iza

zavese i iščitavao ih pod baterijskom lampom. Tu je bio pravi svet. Naslov jednog dugog poglavlja glasio je „Kako hipnotisati životinje“. Grozne ilustracije pevaca zakrvavljenih očiju. Brivman je sebe zamišljao kao borbenog Svetog Franju koji gospodari svetom uz pomoć svojih vernih stada, čopora i jata. Majmuni kao poslušni satrapi. Vihori golubova kao samoubice spremne da se obruše na neprijateljske avione. Hijene telohranitelji. Falange slavuja u trijumfalnom horu. Tovariš, koji je dobio ime u vreme pre pakta Staljin-Hitler, spavao je na tremu na popodnevnom suncu. Brivman

je čučnuo i zanjihao klatno koje je napravio od probušenog srebrnog dolara. Pas je otvorio oči, njušnuo da se uveri da nije hrana i nastavio da spava. Ali da li je to bio prirodan san? Komšije su imale strip o jazavičaru Konjaku. Brivman je u zlatnim očima tražio roba. Uspelo je! Ili je to samo zbog tromog i sparnog popodneva? Morao je da preskoči ogradu da bi došao do Lizinog foksterijera, kojeg je paralisao u sedećem položaju na svega pedalj od činije sa psećom hranom. Bićeš dobro počašćen, psu Lizin. Nakon pete uspešne izvedbe,

razgaljen što poseduje takvu crnu moć, išao je niz bulevar kao na krilima, trčeći naslepo i smejući se naglas. Cela ulica puna zaleđenih pasa! Grad se podastro pred njim. Mogao bi da u svakoj kući ima svoga agenta. Sve što treba da uradi jeste da zvizne. Možda je Kranc zaslužio jednu pokrajinu. Da zvizne, to je sve. Ali nema svrhe dovoditi u pitanje jednu viziju takvom sirovom probom. Zabio je šake u džepove i odlepršao kući ispunjen tajnom sopstvene revolucionarne snage.

23 U ranom pubertetu, u to mračno doba, bio je skoro za glavu niži od većine svojih drugara. Njegovi drugari, međutim, bili su poniženi kad je morao da se popne na hoklicu kako bi video preko predikaonice kad je pevao za svoju bar micvu. Nije mu bilo važno kako izgleda stojeći pred okupljenim svetom: sinagogu je podigao njegov čukundeda. Niski dečaci su imali da izlaze s niskim devojčicama. Takvo je bilo

pravilo. Znao je da bi visoke nemirne devojčice koje su mu se sviđale lako mogle da se umire pričama i razgovorom. Njegovi drugari uporno su ponavljali da mu je visina strašan problem i uspeli su da ga ubede u to. Ubedili su ga svojim razlozima izraženim u santimetrima. Nije znao njihovu tajnu kako tela rastu, kako vazduh i hrana rade u njihovu korist. Kako su uspeli tako da obrlate svemir? Zašto je nebo njemu to uskratilo? Počeo je da sebe poima kao Malog zaverenika, Prepredenog patuljka. Kao mahnit je budžio jedan par cipela. Sa nekih starih cipela odvalio je

pete i pokušao da ih prikuca na ove. Ekseri se nisu baš dobro držali u gumi. Moraće da bude pažljiv. To je bilo u dubinama podruma njegove kuće, tradicionalnoj radionici bacača bombi i remetilaca društva. Stajao je tamo, dva santimetra viši, i osećao mešavinu stida i lukavštine. Ništa nije kao mozak, ha? Plesao je po betonskom podu u taktu valcera i pao na nos. Potpuno je zaboravio na očajanje od pre nekoliko minuta. Sinulo mu je dok je sedeo tamo na podu, trepćući u golu sijalicu iznad sebe. Otpala peta na koju se sapleo ležala je nekoliko koraka dalje sklupčana kao neki glodar, šiljat i

ekserčići štrčali su kao isukane kandže. Žurka je bila na petnaest minuta odatle. A Slatkica je otišla sa grupom starijih, dakle viših dečaka. Govorkalo se da je Slatkica u svoj grudnjak gurala papirne maramice. Rešio je da primeni istu taktiku. Pažljivo je napravio platformu od papirnih maramica u svakoj cipeli. Tako su mu se pete podigle skoro do gornje linije cipela. Spustio je pantalone naniže. Napravio je nekoliko okreta po betonu i zadovoljno utvrdio da može da se kreće. Prestala je panika. Nauka je ponovo trijumfovala. Fluorescentna svetla bila su zaklonjena lažnim frizom na tavanici. Kao što je uobičajeno, bio je tu i bar sa

ogledalom sa flašicama i staklenim džidža-bidžama. Tapecirana fotelja stajala je do jednog zida, prekrivenog pastelnim muralom na kojem su bili oslikani pijanci različitih nacionalnosti. Brivmanovi nisu sa odobravanjem gledali na dovršene podrume. Plesao je fino nekih pola sata a onda su počela da ga bole stopala. Maramice su mu se zgužvale pod tabanima. Posle još dve ploče odigrane uz poletni zvuk svinga, jedva je mogao da stoji. Otišao je do kupatila i probao da izravna maramice, ali su se one stvrdnule i sabile u gužvu. Palo mu je na pamet da ih izvadi, ali je pomislio kako bi se društvo iznenadilo i sablaznilo kad bi ga

videli u smanjenom izdanju. Gurnuo je stopalo dopola u cipelu, namestio lopticu ispod tabana, snažno zgazio i vezao pertlu. Oštar bol mu je prostrujao kroz gležnjeve. Kad je igrao vozića, mislio je da će umreti. Usred te numere, stešnjen između devojke koju je držao za struk i devojke koja je njega držala za struk, uz glasnu i repetitivnu muziku, uz koju svi pevaju ćihu ćihu-hu, noge su počele da mu otkazuju od bola, pomislio je: mora da ovako izgleda pakao, večita igra vozića, sa otečenim stopalima, iz koje nikada ne možeš da izađeš. Ona sa svojim lažnim sisama, ja sa svojim lažnim nogama, oh, ti, zloćudni proizvođaču papirnatih maramica.

Jedno od fluorescentnih svetala je žmirkalo. Bolest se krila u zidovima. Možda ovde svi, baš svako u ovoj skakutavoj povorci, koristi neku rekvizitu od papirnatih maramica. Možda imaju noseve od maramica i uši od maramica i ruke od maramica. Osetio se potišteno. Sad je svirala njegova omiljena pesma. Hteo je da igra sa Slatkicom, da zažmuri i zaroni lice u njenu kosu, sveže opranu. ... devojka koju budem zvao svojom Nosiće saten i čipku i mirisaće na kolonjsku vodu. Ali on se jedva držao na nogama.

Morao je neprestano da prebacuje težinu s jedne na drugu nogu kako bi raspodelio bol na jednake delove. Ovo prebacivanje težišta uglavnom je bilo u raskoraku sa ritmom muzike, te je njegove ionako ne baš savršene plesne korake učinilo još nezgrapnijim. Kako je njegovo hramanje postajalo sve očigiednije, morao je Slatkicu da steže sve čvršće i čvršće kako bi održao ravnotežu. „Ne ovde“, šapnula mu je na uho. „Moji će se vratiti tek kasno.“ Čak ni ovako ugodan poziv nije mogao da mu ublaži osećaj neprijatnosti. Prilepio se uz nju i usmerio prema delu prostorije gde je bila veća gužva, tako da može da ograniči svoje kretnje s više

razloga. „Oh, Lari!“ „On ne gubi vreme!“ Čak i po sofisticiranim merilima ove starije grupe, pokazao je veliku smeonost ovim stiskavcem. Prihvatio je bolom nametnutu ulogu kavaljera i ugrizao je za uvo, pošto je čuo da je dobro gristi za uši. „Utulimo ta svetla“, prozvao je sve muškarce da budu odvažni. Otišli su sa žurke, a šetnja je za njega više bila nalik usiljenom maršu ranjenika. Hodajući priljubljen uz nju, od svog šepastog koraka je napravio znak prisnosti. Na uzbrdici su maramice skliznule nazad na svoje mesto ispod

tabana. Iz grada se, odjeknuvši sve do Vestmonta, sa reke oglasila brodska sirena za maglu, od čijeg zvuka su ga podišli trnci. „Moram nešto da ti kažem, Slatkice. A onda moraš ti meni da kažeš.“ Slatkica nije htela da sedne na travu zbog suknje, ali možda je hteo da je pita da furaju. Ona bi to odbila, ali kako bi lep par mogli biti njih dvoje. Od priznanja koje se spremao da izgovori ubrzalo mu se disanje, pa je pobrkao strah sa ljubavlju. Izuo je cipele, izvadio loptice papirnatih maramica i stavio joj ih u krilo kao neku tajnu. To je bio početak Slatkičinog

košmara. „Sad ti izvadi svoje.“ „Šta pričaš?“ tražila je objašnjenje tonom koji je Brivmana iznenadio, jer je zvučala veoma nalik njegovoj majci. Brivman je pokazao na njeno srce. „Ne stidi se. Izvadi ih.“ Pošao je rukom ka najgornjem dugmetu na njenoj bluzi i dobio loptice od maramica u facu. „Nosi se!“ Brivman je odlučio da je pusti da ode. Kuća joj nije bila daleko odatle. Promrdao je nožnim prstima i protrljao tabane. Naposletku, nije bio osuđen da se igra vozića, ne s tim ljudima. Bacio je maramice u slivnik i pojurio kući, s

cipelama u ruci. Skrenuo je preko parka i pošao trkom po vlažnoj zemlji sve dok ga nije zaustavio prizor. Odložio je cipele kraj nogu kao na urednost naučeno vojno lice. Gledao je sa zadivljenošću u prostrano zelenilo noćnog lišća, resku svetlost grada, zagasit vodeni sjaj Sent Lorensa. Grad je bio veliko dostignuće, mostovi su hvale vredni graditeljski poduhvati. Pa ipak, ulice, pristaništa, kameni tornjevi, sve je to na kraju nestajalo u širokom vidokrugu planina i neba. Telom su mu prošli žmarci pri pomisli da je i on deo tajanstvenog

ustrojstva grada i brda u tami. Neznalica sam, Oče. Ovladaće pravilima i procedurama u gradu, čemu služi jednosmerna ulica, kako funkcioniše berza, šta rade javni beležnici. Nije to paklena igra vozića samo ako čovek ume ispravno da imenuje stvari. Proučiće lišće i koru drveta i otići da vidi kamenolome sad kad mu je otac mrtav. Zbogom, svete papirnatih maramica. Pokupio je cipele, krenuo kroz žbunje, preskočio ogradu koja njegovu kuću razdvaja od parka. Crne linije, poput tušem urađenog crteža oluje, izronile su s neba njemu da

budu od pomoći, mogao se u to zakleti. Kuća u koju je ušao imala je značaj muzeja.

24 Kranca je pratio glas da je divalj, pošto je u nekoliko navrata bio uhvaćen kako puši dve cigarete istovremeno po mračnim ulicama na Vestmontu. Bio je mali i žilav, lice mu je bilo trouglasto, sa skoro orijentalnim očima. Na portretu u trpezariji njegove kuće, koji je, kako je njegova majka volela da

kaže, uradio umetnik koji je „naslikao i guvernera“, vidi se dečak vilenjačkog izgleda sa špicastim ušima, crnom kovrdžavom kosom, leptirastim usnama kao s nekog Rosetijevog platna i izrazom dobroćudne superiornosti, izvesnom distanciranošću (već u tom uzrastu), koja deluje toliko smireno da nikoga ne uznemirava. Jedne su noći sedeli na nečijem travnjaku, njih dvojica talmudista, uživajući u svojoj dijalektici koja je zapravo bila maska ljubavi. Razgovor je bio veoma žučan, kako dolikuje dvojici dečaka koji u razgovoru otkrivaju kako je dobro kad nisi sam. „Kranc, znam da mrziš takva pitanja, ali ako bi izvoleo da se izjasniš ovako s

nogu, to bi se znalo ceniti. Koliko je tebi poznato, odnosno, prema informacijama kojima raspolažeš, ima li ikoga na ovoj planeti ko je i približno toliko dosadan kao kanadski premijer?“ „Rabin Svort?“ „Kranc, da li iskreno misliš da rabin Svort, koji, kao što ceo svet zna, svakako nije mesija, pa čak ni nebeski izaslanik koji proriče dolazak Sudnjeg dana, da li ozbiljno tvrdiš da se rabin Svort može meriti sa krajnjom i apsolutnom nezanimljivošću našeg nacionalnog vođe?“ „Da, Brivmane, tako je.“ „Pretpostavljam da za to imaš svoje razloge, Kranc.“

„Imam, Brivmane, znaš da imam.“ Nekada su zemljom hodili divovi. Zakleli su se da se neće dati prevariti velikim automobilima, filmskom ljubavlju, komunističkom pretnjom niti časopisom Njujorker. Divovi u neobeleženim grobovima. U redu, lepo je to što ljudi ne umiru od gladi, što su epidemije stavljene pod kontrolu, što se klasični romani sada rade u formi stripa, ali šta se dogodilo sa otrcanim starim istinama, kakve su ljubav i zabava? Manekenska lepota nije predstavljala njihovu viziju dražesti, atomska bomba nije predstavljala njihovu viziju moći, obred za Šabat nije

predstavljao njihovu viziju Boga. „Kranc, da li je tačno da smo mi Jevreji?a „Tako se priča naokolo, Brivmane.“ „Da li se osećaš jevrejski, Kranc?“ „U potpunosti.“ „Da li se tvoji zubi osećaju jevrejski?“ „Moji zubi naročito, a da ne pričam o levom jajcu.“ „Stvarno ne bi trebalo da se zezamo, to što smo rekli podseća me na slike iz logora.“ „Istina.“ Zar nije trebalo da budu sveti ljudi posvećeni čistoti, susretljivosti, duhovnom poštenju? Nisu li oni poseban narod?

Zašto se predstava o ljubomorno čuvanoj svetosti degenerisala u zluradi prezir prema gojima, kojem je strana svaka samokritika? Roditelji su izdajnici. Svoje osećanje sudbinskog poslanja prodali su za izraelsku pobedu u pustinji. Milosrđe je postalo društveno nadmetanje u kojem niko ne daje ništa što mu je zaista potrebno, kao krajcarice, a nagradu čini uživanje u statusu bogatstva i visokokotirana pozicija na Donatorskoj listi. Samozadovoljni izdajnici koji su verovali da je duhovno ispunjenje dostignuto zato što su Ajnštajn i Hajfec Jevreji.

Kad bi samo mogli da nađu prave devojke. Onda bi sebi mogli da prokrče put iz ovog gliba. A ne devojke od papirnatih maramica. Brivman se pita koliko su milja on i Kranc provozali i prepešačili montrealskim ulicama, vrebajući dve devojke koje su kosmičkim silama predodređene da im budu saputnice i ljubavnice. U tople letnje večeri provedene u bazanju kroz mnoštvo sveta u Parku Lafonten, gledajući oko sebe u mlade ženske oči, znali su da bi svakoga časa dve lepotice mogle da se izdvoje iz gomile i da ih uhvate pod ruku. Kranc za volanom očevog bjuika, u vožnji između snežnih nanosa koji se uzdižu sa obe

strane uzanih, zabitih uličica na istočnom kraju grada, jedva su mileli kroz mećavu, znali su da će se dve drhturave figure promoliti iz nekog haustora, bojažljivo kucnuti o smrznuti prozor automobila i to će biti njih dve. Kad bi u luna-parku Šeli na prava sedišta na vrtešci, lice bi im šašoljila devojačka kosa. Kad bi otišli na skivikend i smestili se u pravom hotelu na severu, čuli bi bajne zvuke devojaka koje se svlače u susednoj sobi. A kad bi hodali dvanaest milja duž Ulice Sent Katerin, ne može se ni zamisliti koga bi tamo sreli. „Brivmane, večeras mogu da uzmem linkoln.“ „Super. Biće gužva u gradu.“

„Super. Vozićemo se okolo.“ I tako bi se vozikali, kao američki turisti koji bi nešto da privedu, skoro izgubljeni na prednjem sedištu jednog od Krancovih golemih automobila, sve dok se svi ne bi pokupili i otišli kućama i ulice ostale puste. Ali oni bi nastavili dalje sa svojom potragom, jer devojke koje oni traže možda više vole puste ulice. I onda, kad bi bilo sasvim jasno da se one neće pojaviti te noći, odvezli bi se do jezera i kružili oko mračne vode jezera Sent Luis. „Kranc, šta misliš kako je to udaviti se?“ „Valjda izgubiš svest kad progutaš i malu količinu vode.“

„A koliko, Kranc?“ „Valjda bi mogao da se udaviš i u kadi.“ „U čaši vode, Kranc.“ „U mokroj krpi, Brivmane.“ „U vlažnoj papirnoj maramici. Hej, Kranc, to bi bio odličan način da ubiješ nekog tipa, vodom. Uzmeš pipetu i sipaš mu polako, kap po kap. I onda ga nađu udavljenog u radnoj sobi. Velika misterija.“ „Ne vredi, Brivmane. Kako bi ga naterao da miruje? Ostale bi mu masnice ili tragovi od kanapa kojim bi ga vezao.“ „Ali moglo bi. Nađu ga skljokanog preko radnog stola i niko ne zna kako je umro. Izveštaj mrtvozornika: smrt

davljenjem. A deset godina nije bio na moru.“ „Nemci su dosta primenjivali vodu u mučenju. Nabili bi tipu crevo u bulju da bi ga naterali da propeva.“ „Super, Kranc. Japanci su imali nešto tako. Naterali bi tipa da pojede gomilu neskuvanog pirinča, a onda je morao da popije galon vode. Pirinač fino nabubri i...“ „Aha, čuo sam za to.“ „Nego Kranc, da čuješ najgore mučenje? A zasluga za to pripada Amerikancima. Gledaj ovako, uhvate Japanca negde na bojištu i nateraju ga da proguta pet ili šest šaržera municije. Onda ga nateraju da trči i skače. Municija mu prosto pocepa utrobu.

Umre od unutrašnjeg krvarenja. Američki vojnici.“ „A šta ćemo s onim što su bacali bebe u vazduh i onda ih dočekivali bajonetima?“ „Ko je to radio?“ „Obe strane.“ „Ma daj, Kranc, ništa to nije, to su radili još u Bibliji. Blago onome koji uzme i razbije djecu tvoju o kamen2.“ Deset hiljada razgovora. Brivman ih se seća nekih osam hiljada. Nenormalne, užasne, čudovite stvari. I dalje razgovaraju. Otkako su stariji, užasi su postali mentalni, nenormalnosti seksualne, čudesa religiozna. I dok su tako diskutovali, auto je

šibao po krivudavim lokalnim putevima a disk-džokej vrteo ploče za čežnjive noćnike, dok su parovi, jedan za drugim, vozili dalje od Edžvotera, Mejpl Lifa, El Pasa. Nesigurne vode jezera Sent Luis mreškale su se odnevši tokom vikenda svoj danak utopljenih pomoraca amatera iz jedriličarskih klubova, montrealski ranoranioci su po navici udisali sveži, prohladni vazduh, a slika roditelja koji ih čekaju stajala im je nad glavama, učinivši časove provedene u razgovoru još slađim. Paradoksi, zabune i problemi razrešeni fascinantnim dijalektičkim metodom. Fijuuuk, ne postoji ništa što je nedostižno.

25 Obešena posred tavanice, kugla sa ogledalima se okretala, bacajući snopove tačkaste svetlosti s jednog na drugi kraj prostrane dvorane Pale d’Or, dole na Ulici Stenli. Zidovi su izgledali kao ogromni buđavi švajcarski sir koji se kreće. Na uzdignutoj platformi grupa muzičara sa gelom u kosi sedela je iza masivnih crveno-belih notnih stalaka i svirala standarde.

Samo jedno mesto je za mene Kraj tebe. Kao da sam u raju je kad sam Kraj tebe zvuci pesme hladno su odjekivali nad raštrkanim plesačima. Brivman i Kranc su stigli previše rano. Mesto nije ulivalo nadu da će se dogoditi čarolija. „Pogrešna plesna dvorana, Brivmane.“ Do deset sati je podijum za igru već bio krcat gizdavo obučenim parovima, koji su, posmatrani sa galerije, izgledali kao da se njišu i drmusaju direktno pod uticajem pulsirajuće muzike, na koju su

oni delovali kao prigušivači. Bas i klavir i jednolični šum četkica po bubnju pretapali su se gotovo nečujno u njihova tela u kojima se zvuk pretvarao u pokret. Samo je trubač, povijen unatrag, uzmičući od mikrofona i uperivši svoju trubu prema rotirajućoj svetlećoj lopti, uspeo da proizvede otegnut, prodoran pisak u dimom zasićenom vazduhu, gde se zvuk poput zmije uvijao nad glavama koje su se klimale. Onda je nestao kad je ponovo počeo refren. „Prava plesna dvorana, Brivmane.“ U tim skitničarskim danima, prezirali su mnoga mesta javnog okupljanja, ali ipak nisu prezreli Pale d’Or. Bila je prevelika. Nije uopšte bilo isprazno to što je hiljadu ljudi potpuno obuzeto

ritualom udvaranja, dok im po nepokretnim licima sa zatvorenim očima preleću titravi zraci svetlosti, boje ćilibara, zelene, ljubičaste. Nisu mogli da odole, bili su pod utiskom, fascinirani kanalisanim nasiljem i dobrovoljnom organizacijom. Zašto su igrali uz tu muziku, pitao se Brivman s galerije, pokoravajući se njenom diktatu? Na početku pesme, zauzimali su svoja mesta na plesnom podijumu, poslušno hvatali ritam, brz ili spor, a kad bi se pesma završila, ponovo su se razilazili u neredu, poput odreda koji se rasturi kada eksplodira bomba. „Kranc, zbog čega su poslušni?

Zašto ne raznesu podijum u paramparčad?“ „Hajdemo dole da pokupimo neke ženske.“ „Uskoro.“ „U šta si se zablenuo?“ „Smišljam pakleni plan.“ Ćutke su gledali plesače, a čuli roditelje kako im govore. Plesači su bili katolici, francuski Kanađani, antisemite, antianglikanci, ratoborni. Svešteniku su govorili sve, Crkva ih je preplašila, klečali su pred buđavim oltarima što se osećaju na vosak, gde su ostavljene prljave štake i proteze. Svi su oni radili za jevrejskog proizvođača koga je on mrzeo, čekajuči na osvetu. Imali su kvarne zube jer su

živeli na gaziranim napicima i Mej Vest čokoladnim kolačićima. Devojke su radile kao kućne pomoćnice ili kao pomoć u fabrici. Oblačile su previše svetle boje i tanke materijale kroz koje su im se providele bretele brushaltera. Kovrdžava kosa i jeftin parfem. Karali su se kao zečevi a sveštenik bi im na ispovedi dao oprost. Oni su bili svetina. Dajte im priliku i spaliće sinagogu. Galski petlići. Kikirezi. Kicoši. Brivman i Kranc su znali da su im roditelji zatucani ljudi, pa su nastojali da izokrenu sva njihova stanovišta. Nisu baš uspeli u tome. Želeli su da budu deo tog žovijalnog sveta, ali su osećali da ima nečeg nečistog u tom zezanju,

savatavanju devojaka, grohotnom smehu, štipanju za dupe. Devojke možda jesu lepe, ali sve imaju kvarne zube. „Kranc, mislim da smo ovde nas dvojica jedini Jevreji.“ „Ne, pre nekoliko minuta sam video neke zemljake koji traže nešto da privedu.“ „E pa, mi smo ovde jedini Jevreji sa Vestmonta.“ „Berni je tu.“ „Okej, Kranc, ja sam jedini Jevrejin sa Avenije Velington. Hajde sad da te vidim.“ „Okej, Brivmane, ti si jedini Jevrejin sa Avenije Velington u Pale d’Oru.“

„Distinkcija je važna.“ „Hajde da nađemo neke ženske.“ Na jednom prolazu u glavnoj dvorani stajala je grupica mladih ljudi. Prepirali su se nešto živahnim tonom na Irancuskom, podgurkujući se, šljapkajući se po guzicama, prskajući koka-kolom. Prišli su im i smesta poremetili razdraganu atmosferu. Francuski momci su malo ustuknuli, a Kranc i Brivman su startovali devojke po svom izboru. Govorili su na francuskom, ali nikog nisu mogli da prevare. Devojke su se pogledale međusobno i sa ostalima iz društva. Jedan od francuskih momaka je velikodušno stavio ruku preko ramena devojke kojoj se Brivman bio obratio i

prepustio je Brivmanu, potapšavši ga usput po ramenu. Bili su ukočeni u plesu. U ustima joj je bila gomila plombi. Znao je da će osećati njen zadah cele noći. „Često dolaziš ovamo, Ivet?“ „Pa onako, ponekad, iz zezanja.“ „I ja. Moi aussi.“ Rekao joj je da ide u srednju školu, da ne radi. „Ti si Italijan?“ „Ne.“ „Englez?“ „Jevrejin.“ Nije joj rekao da je jedini iz Avenije Velington. „Moja braća rade za Jevreje.“ „Aha?“

„Dobro je raditi za njih.“ Ples nije bio na zadovoljavajućem nivou. Nije bila zgodna, ali ga je kopkalo da istraži tajnu njenog roda. Vratio ju je njenim prijateljima. I Kranc je završio svoj ples. „I, Kranc, kakva je?“ „Nemam pojma. Ne zna engleski.“ Ostali su još malo, ispijajući oranžadu, nalakćeni na ogradu galerije odakle su kibicovali gomilu koja se njihala dole na podijumu. Vazduh je već bio gust od dima. Bend je naizmenično svirao poletne sving ritmove i spore fokstrote, ali ništa izmedu. Posle svake numere, gomila je s nestrpljenjem pocupkivala iščekujući da zasviraju

sledeću stvar. Već je bilo kasno. Usedelice i samci koji su ostali praznih šaka te večeri više se nisu nadali čudu. Postrojeni uz tri zida, ravnodušnim pogledom blenuli su u naelektrisanu plesnu gomilu. Neke devojke su uzimale kapute i kretale kući. „Uzalud su oblačile nove bluze, Kranc.“ Gledano odozgo, komešanje na podijumu za ples preraslo je u pravi džumbus. Ubrzo će trubač uperiti svoj instrument u oblak dima i oplesti poslednju stvar Hogija Karmajkla i to će biti kraj. Svaki muzički damar sad je valjalo uhvatiti kao protivtežu nastupajućem kraju i tišini. Usisati sanjalačke melodije punim plućima i

zatvorenim očima. Nahraniti se ritmom bugi-vugija kao nebeskom manom i gibati se između tela što se zbijaju i razdvajaju jedna od drugih. „Brivmane, hoćemo još jednu đusku?“ „S istim ribama?“ „Što da ne.“ Brivman se nagnuo preko ograde još časak i pomislio kako bi bilo dobro kad bi održao govor koji bi raspalio tu masu što se pod njim talasa. ...i morate me čuti, prijatelji, neznanci, jer ja povezujem različite generacije. O mali ljudi iz ulica bez imena i broja, lajte i urlajte, vaša mi se duga stepeništa uvijaju oko srca kao

puzavica... Sišli su s galerije i zatekli devojke u istom društvu. Odmah su znali da je to greška. Ivet je zakoračila ka Brivmanu kao da je htela nešto da mu kaže, ali ju je jedan od momaka povukao nazad. „Sviđaju vam se devojke, a?“ rekao je tip, očito glavna faca u njihovom društvu. Osmehivao se pobednički, ne prijateljski. „Naravno da nam se sviđaju. Je l’ to loše?“ „A gde ti živiš?“ Brivman i Kranc su znali šta ovi žele da čuju. Vestmont je mesto sa velikim kamenim kućama i mnogo zelenila, smešteno na vrh brda s naročitim razlogom da se ponize oni manje

privilegovani. „Vestmont“, rekli su u jedan glas. „Pa nemate devojaka tamo na Vestmontu?“ Nije im se ukazala prilika da mu odgovore. Uočili su opasnost u njegovim očima tek trenutak pre no što su se preturili unatraške preko drugog tipa koji im je kleknuo iza leđa. Vođa grupe i još jedan koraknuli su ka njima i snažno ih gurnuli. Brivman je izgubio tlo pod nogama a tip iza njihovih leđa se u tom trenutku podigao i Brivman se najpre zakoprcao u vazduhu, a onda tresnuo pljoštimice o patos, dok je nekoliko devojaka koje je usput zakačio cičalo iznad njegove glave. Pogledao je nagore

i video da Kranc stoji na nogama, levom pesnicom opaučivši nekoga posred nosa, dok mu je desna bila repetirana i spremna da raspali. Hteo je da se digne s poda, ali je debeli rešio drugačije i svom težinom se bacio na njega. „Reste là, maudit juif!“ Brivman se batrgao ispod gomile mesa, i ne pokušavajući da savlada debelog, već samo da se nekako iskobelja i zauzme neki doličniji, uspravan položaj za borbu. I uspeo je da se izvuče. Gde je Kranc? Mora da je bar dvadesetoro ljudi učestvovalo u opštoj tuči. Oko sebe je video devojke kako se sklanjaju na prstima, kao da su se prestravile ugledavši miša, dok su se momci gušali

na podu između njihovih nogu. Osvrnuo se oko sebe, očekujući napad. Debeli je sad gušio nekog drugog. Zavalio je pesnicom nekog neznanca. Bio je tek kap u moru istorije, bezimen, razgaljen, slobodan. „O prijatelji mali, opala, pičvajz, ratnici mraka, tra la la, trt mrt!“ uzvikivao je sav srećan. Niz stepenice su se stuštila trojica izbacivača iz kluba, ne uspevši da spreče da dođe do onoga čega su se najviše plašili. Makljaža se proširila na podijum za ples. Bend je glasno svirao sanjivu melodiju, koja je međutim počela da se gubi u sve većoj tresci i gunguli.

Brivman je zamahivao pesnicom i levo i desno, ali je pogađao vrlo retko. Izbacivači su bili na korak od njega, razdvajali su jednog po jednog protivnika u tuči. Na suprotnoj strani dvorane parovi su još igrali pripijeno i mirno, ali su oko Brivmana plesni pokreti ustuknuli pred pesnicama u letu, mlataranju rukama, udaranju naslepo i ženskoj vrisci. Kao kompulzivni domari koji bi da suzbiju vlagu koja se sve više širi, izbacivači su pokušavali da obuzdaju nered, pa su izgrednike hvatali za kragnu i odvlačili ih u stranu i ponovo se vraćali na podijum koji je tonuo sve dublje u tučnjavu.

Jedan tip je utrčao na platformu za muzičare i viknuo nešto vođi benda, koji se osvrnuo oko sebe i slegnuo ramenima. Upalila su se bleštava svetla a zidovi u čudnim bojama iščezli. Muzika je prestala. Svi su se razbudili. Digla se larma nalik lelekanju na dan nacionalne žalosti, a tuča je istovremeno zahvatila celu dvoranu poput oslobođenih molekula entropije. Gledati kako se gomilu plesača pretvara u gomilu tabadžija bilo je kao kad posmatramo krupnu životinju složenog organizma koja se uvija od grčeva u mišićima. Kranc je zgrabio Brivmana. „G. Brivman?“

„Vi ste sigurno Krancston.“ Krenuli su ka glavnom izlazu, uveliko zakrčenom od izbeglica iz kluba. Nikoga nije bilo briga gde mu je kaput. „Nemoj ništa da kažeš, Brivmane.“ „Okej, neću ništa da kažem, Kranc.“ Izašli su baš kad je stigla policija, njih otprilike dvadesetorica sa automobilima i maricom. Ušli su s čudesnom lakoćom. Čekali su na prednjem sedištu linkolna. Na Krancovoj jakni nedostajao je rever. Žrtve Pale d’Ora polako su izlazile napolje. „Šteta za one momke unutra, Brivmane, i nemoj ništa da kažeš“, dodao je brzo, čim je Brivman složio

svoju mističnu facu. „Neću ništa da kažem, Kranc, neću čak ni da zucnem da sam celu frku isplanirao tamo na galeriji i da sam je izveo uz pomoć proste masovne hipnoze.“ „Morao si da kažeš, a?“ „Rugali su nam se, Kranc. Srušili smo stubove i razorili hram Filistejaca.“ Kranc je prebacio u drugu sa prenaglašenim zamorom. „Samo napred, Brivmane. Morao si da kažeš.“

26

Mnogo bi voleo da je slušao Hitlera ili Musolinija kako riču s mermernog balkona, da je video kako su ga partizani obesili naglavačke, da vidi kako hokejaška publika linčuje sudiju, da vidi kako horde crnih i žutih vraćaju milo za drago isturenim postajama njihovih kolonijalnih neprijatelja, da vidi kako uplakani seljani kliču graditeljima puteva snažnih vilica, da vidi kako fudbalski navijači razvaljuju prečku i stative, da je video kako prilikom čuvenog požara uspaničeni posetioci bioskopa u stampedu gaze montrealsku decu, da vidi kako petsto hiljada duša u jednom dahu salutira ma kome ili čemu, da vidi nepregledna arapska dupeta

okrenuta ka zapadu, da vidi kako na nekom oltaru putiri podrhtavaju kad pastva uglas izgovori amin. A ovo su mesta na kojima bi voleo da bude: na mermernom balkonu u reporterskoj kabini u sali za projekcije u loži za paradu na minaretu u Svetinji nad svetinjama I želeo bi da na svim ovim mestima bude okružen svitom najbolje naoružanih, škiljavih, nemilosrdnih, lojalnih, visokih, u kožne jakne utegnutih, profesionalnih, mozgova

ispranih, policijskih gorila koje se mogu platiti.

27 Ima li išta lepše od devojke sa lautom? Nije to bila lauta. Heder, kućna pomoćnica kod Brivmanovih, opredelila se za ukulele. Došla je iz Alberte, govorila sa naglaskom, večito pevala neke tugovanke i pokušavala da jodluje. Žice su bile previše tvrde. Brivman ju je uzeo za šaku i video da joj je koža

na prstima sva iskidana od žica. Znala je sve zvezde kaubojske muzike i trampila se za njihove autograme. Imala je dvadeset godina, bila je snažna i zgodna, sa obrazima rumenim kao u porcelanske lutke. Brivman ju je izabrao da mu bude prva žrtva koju će uspavati. Prava pravcata kanadska seljančica. Pokušao je da njegova ponuda deluje primamljivo. „Osećaćeš se divno kad se probudiš.“ Naravno, zažmirila je i smestila se na kauč u krcatoj ostavi, dole u suterenu. Samo kad bi uspelo. Mahao joj je žutom olovkom pred očima kao klatnom.

„Tvoji kapci su teški kao olovo...“ Njihao je olovkom deset minuta. Njeni krupni kapci su se pomerali sporo, otežali. Jedva je pogledom pratila kretanje olovke. „Ti dišeš duboko i ravnomerno...“ Uzdahnula je, čujno, pa udahnula duboko i nastavila da diše poput pijanca, hripavo i s naporom. Trepavice bi joj jedva zatreperile. Nije mogao da poveruje da je on prouzrokovao ovu promenu u njoj. Možda se ona samo pretvara. „Ti padaš unazad, ti si malecko telo koje pada unazad, postaje sve manje i manje, i ne čuješ ništa osim moga glasa...u

Dah joj je bio mek, znao je da će mirisati na vetar. Osećao se kao da joj je zavukao ruke ispod džempera, ispod kože i rebara, i da pod rukama oseća njena pluća, poput balona od svile. „Ti spavaš“, zapovedio je šapatom. Dodirnuo joj je lice s nevericom. Da li on zaista ima takvu moć? Mora da se ona šegači. „Da li spavaš?“ Iz njenih usta je doprlo jedno da, hrapavo i nerazgovetno, kao otegnut izdah. „Ne osećaš ništa. Apsolutno ništa. Da li razumeš?“ Opet isto da.

Provukao joj je iglu kroz resicu na uvetu. Bio je oduševljen svojom novostečenom moći. Sva njena energija stoji njemu na raspolaganju. Hteo je da trči ulicama i da to oglasi na sva zvona pred čitavim gradom punim cinika. U svetu se pojavio novi čarobnjak. Nisu njega zanimale uši kroz koje su provučene igle. Brivman je izučavao knjige. Subjekt se ne može naterati da uradi bilo šta što bi u budnom stanju smatrao nepristojnim. Ali ima načina. Na primer, smerna žena se može navesti da se obnaži pred muškom publikom ako joj medijum predoči da se nalazi u situaciji

u kojoj je to sasvim normalno, recimo da se tušira u intimi svoga doma, ili da se gola sunča na nekom toplom mestu gde nema nikoga. „Vrućina ti je, nikad ti nije bilo tako vruće. Džemper ti je pretežak. Sa tebe curi znoj...“ Dok se ona svlačila, Brivman se prisećao ilustracija iz petparačke knjige Hipnoza za vas koje je znao napamet. Crteži strašnih muškaraca koji se nadnose nad usnulim ženama koje se osmehuju. Elektricitet im izbija u cikcak ispod teških veđa ili sa vrhova prstiju u položaju kao da će zasvirati na klaviru. Oh, ona je, ona je stvarno, ona je stvarno bajna. Nikada ranije nije video ženu tako

nagu. Prelazio joj je rukom po čitavom telu. Bio je zapanjen, srećan i uplašen pred svim spiritualnim autoritetima univerzuma. Nije mogao da odagna pomisao da činodejstvuje ritual Crne mise. Grudi su joj bile neobično ravne, jer je ležala na leđima. Iznenadio se bregom nad njenim uvirom, začuđeno ga je obujmio obema šakama. Dodirivao joj je telo drhtavim šakama kao kakvim gajgerovim brojačem. Onda je seo da je posmatra, kao kad je Kortes pred sobom ugledao prostranstvo novog okeana. To je bilo ono na šta je tako dugo čekao. Nije bio razočaran, nikada se nije razočarao. Svetlost sijalice bila je ista kao mesečina.

Otkopčao je šlic i rekao joj da u rukama drži štap. Srce mu je tuklo. Bio je opijen osećanjem slobode, ispunjenja, krivice, spoznaje. Sperma mu je na pantalonama. Rekao je Heder da je upravo zazvonio budilnik. Jutro je, mora da ustane. Dodao joj je stvari i ona se polako obukla. Rekao joj je da se neće sećati ničega. Brzo ju je probudio. Hteo je da bude sam sa sobom i da promišlja sopstveni trijumf. Tri sata kasnije začuo je smeh iz suterena i pomislio da se to Heder tamo zabavlja sa svojim drugaricama. Onda je oslušnuo malo bolje i shvatio da to nije smeh u društvu. Strčao je niz stepenice. Hvala bogu

da mu majka nije bila kod kuće. Heder je stajala nasred prostorije, raširenih nogu, sva zgrčena od stravičnog, histeričnog smeha. Oči su joj se izokrenule na unutra tako da su joj se videle sjajne beonjače. Glave zabačene unatrag, delovala je kao da će se sručiti na pod. Prodrmusao ju je. Bez ikakve reakcije. Smeh je zamenio užasni napad kašlja. Zbog mene je poludela. Pitao se kakva je zakonska kazna za to delo. Kažnjen je zbog ilegalnog orgazma i tajne moći koju poseduje. Da li da zove doktora, pa da njegov greh smesta bude obelodanjen? Da li iko zna kako da je izleči? Skoro da ga je obuzela panika dok ju

je vodio do kauča i smeštao da sedne. Možda bi trebalo da je sakrije u ormaru. Da je zaključa u prtljažniku i zaboravi na sve. One velike parne mašine sa očevim inicijalima ispisanim belom farbom. Udario joj je dva šamara, najpre dlanom pa nadlanicom, kao oficir Gestapoa. Došla je do daha, a obrazi su joj se najpre zacrveneli pa ubledeli, kao da se postidela, pa je ponovo zakrkljala od istovremenog kašlja i smeha. Na bradi joj se nahvatala pljuvačka. „Ćuti, Heder!“ Na njegovo veliko iznenađenje, prigušila je kašalj. Tad je shvatio da je ona još bila pod

hipnozom. Zapovedio joj je da legne i da zatvori oči. Ponovo je uspostavio kontakt s njom. Bila je u dubokom snu. Nije uspeo da je probudi, jer je taj pokušaj buđenja izveo suviše brzo. Sada ju je lagano doveo do potpuno budnog stanja. Biće osvežena i vesela. Neće se sećati ničega. Ovaj put je došla sebi kako treba. Razmenio je nekoliko reči s njom tek da bude siguran. Ustala je začuđenog izraza lica i pogladila se po usnama. „Hej! Moje gaćice!“ Zaturene između kauča i zida stajale su njene roze gaćice sa lasteksom. Zaboravio je da joj ih da kad se oblačila. Navukla ih je vešto i sramežljivo.

Čekao je da usledi neprirodna kazna, poniženje gospodara, krah njegovog ponositog doma. „Šta si to radio?“ pitala je prevejanim tonom, pomilovavši ga po bradi. „Šta se desilo dok sam spavala? A? A?“ „Čega se sećaš?“ Prislonila je šake na usne i osmehnula mu se širokim osmehom. „Nikad nisam pomislila da to može da se desi, Nikad pomislila.“ „Ništa se nije desilo, Heder, kunem se.“ „A šta bi rekla tvoja majka? Traži novi posao, to bih ja morala.“ Pregledala je kauč, a onda ga

pogledala s neusiljenim divljenjem. „Jevreji“, uzdahnula je. „Obrazovanje.“ Nedugo nakon njegovog imaginarnog nasrtaja, pobegla je s vojnikom koji je dezertirao. Vojnik je potom došao po njene stvari, a Brivman je sa zavišću gledao kako odnosi njen kartonski kofer i ukulele. Nedelju dana kasnije, gđu Brivman je posetila vojna policija, ali ona nije znala ništa da im kaže. Gde si, Heder, zašto nisi ostala da me uvedeš u tople, suštinske rituale? Mogao sam da izađem na pravi put. Da se manem pesama, postanem industrijski mogul, mogao sam da budem pošteđen knjiga u mekom povezu o verovatnoći i statistici iz pera bogatih njujorških

analitičara. Zar ti nije bilo dobro kad sam te povratio iz sna? Ponekad Brivman voli da misli da je ona tamo negde u svetu, ne posve budna, da još uvek spava pod njegovom vlašću. A muškarac u ofucanoj uniformi pita: „Gde si, Heder?“

Knjiga II

1 Brivman voli slike Anrija Rusoa, način na koji čini da vreme stane. Zauvek je reč koja se mora koristiti. Lav će zauvek njušiti ruho usnulog Ciganina, neće ga napasti, krv se neće proliti po pesku. To je izraz potpunog susretanja. Mesec, iako mu je suđeno da putuje, nikada neće zaći na ovoj slici. Ostavljena lauta ne vapi za prstima. Ona je bremenita svom muzikom koja joj je potrebna. Usred guste šume leopard je

zaskočio svoju žrtvu, čovek pada sporije od tornja u Pizi. Nikada neće dotaći tlo koliko god da ga gledamo, pa čak ni ako okrenete glavu na drugu stranu. Dobro mu je tako, poremećene ravnoteže. Dve figure su obujmljene isprepletanim lišćem i granjem, ni zloćudno ni dobroćudno, već samo prirodno, poput cvetova i voćnih plodova. Ali misterija nije umanjena time što je njena svrha prirodna. Kako su tkivo životinja i tkivo biljaka postali tako povezani? Na sledećem prizoru korenje i žile čine okvir za sliku mladenaca ili porodični portret. Ti si fotograf, ali nikada nećeš promoliti glavu iznad crnog zastora fotoaparata niti stisnuti gumenu sijalicu niti ispustiti lik uhvaćen

u mutnom staklu. Ima tu nasilja i nepokretnosti: ljudi su tu, osećaju se komotno na svakoj slici. To nije njihova šuma, njihova odeća je gradska, ali bi šuma bez njih bila prazna. Gde god da su koncentrisani nasilje i nepomičnosti, tu je središte slike, ma koliko taj detalj bio sitan ili skriven. Ako ga prekrijete palcem, sve bujno zelenilo namah će odumreti.

2 Na prvoj godini koledža, u lokalu

zvanom Svetilište, gde su dolazili da piju, Brivman je ustao sa podignutom čašom i ovom zdravicom: „Jevrejske devojke nisu ništa strastvenije od gojskih devojaka iz ma kojeg društvenog sloja. Jevrejske devojke imaju baš ružne noge. Naravno, ovo je generalizacija. U stvari, nova američka Jevrejka odgaja se sa prekrasnim dugim nogama. „Crnačke devojke su sjebane baš kao i sve ostale. Nisu ništa bolje od belih devojaka, izuzev, naravno, anglosaksonskih devojaka sa gornjeg Vestmonta, ali od njih su bolje čak i nadrogirane ovce. Jezici im nisu hrapaviji niti ih krasi neki poseban kvalitet u zoni lubrikacije. Lično znam

crnkinju koja je najveća kraljica pušenja na svetu. Ta usta vrede četrdeset sedam hiljada dolara. „A (tehnički) najbolja pušačica na svetu je francusko-kanadska kurva koju zovu Ivet. Možete je kontaktirati uz zlatni šato 2033. Ta usta vrede devedeset hiljada dolara.“ Visoko je podigao zamućenu čašu. „Drago mi je da je ovde mogu preporučiti.“ Seo je praćen glasnim odobravanjem društva, iznenada umoran od sopstvenog glasa. Majka ga je očekivala kod kuće na večeri, ali joj se nije javio. Još jedna čaša sa apsintom bespogovorno se zabelela. Kranc se nagnuo ka njemu i šapnuo:

„Čuli smo stvarno odličan govor od jednog šesnaestogodišnjeg devičanskog pupoljka.“ „Zašto me nisi cimnuo da sednem?“ „Mnogo im se svidelo.“ „Zašto me nisi zaustavio?“ „Zaustavi se, Brivmane.“ „Hajde, idemo odavde, Kranc.“ „Možeš da hodaš, Brivmane?“ „Ne.“ „Ni ja. Hajdemo.“ Pridržavali su jedan drugog nabadajući kroz dobro im poznate ulice i pasaže. Stalno su im ispadale knjige i vežbanke. Histerično su se smejali na taksije koji su prolazili preblizu njima. Pocepali su udžbenik iz ekonomije i

spalili ga kao žrtvu prinetu na stepenicama banke u Ulici Šerbruk. Prostrli su se ničice na pločniku. Prvi je ustao Kranc. „Zašto se ne moliš, Kranc?“ „Ide auto.“ „Vikni mu.“ „Policijski auto.“ Dali su se u trk kroz uski prolaz. Stali su osetivši božanstven miris koji je kroz ventilacioni otvor dolazio iz kuhinje nekog otmenog restorana. Olakšali su se među kantama za đubre. „Brivmane, nećeš verovati na šta se umalo nisam ispišao.“ „Leš? Plavu periku? Protokole Sionskih mudraca?. Kesu punu bušnih kurtona...“

„Pst. Dođi ’vamo. Pazi.“ Kranc je kresnuo šibicu i u gomili đubreta ugledao dva sjajna oka žabe bukačice. Sve troje su poskočili istovremeno. Kranc ju je poneo umotanu u maramicu. „Mora da je pobegla iz sosa sa belim lukom.“ „Idemo nazad da ih sve oslobodimo. Neka slobodne žabe preplave ulice grada. Hej, Kranc, imam kod sebe pribor za vivisekciju!“ Rešili su da izvedu svečanu ceremoniju ispred Spomenika herojima rata. Brivman je rasprostro nekoliko listova sa lekcijom iz zoologije. Uhvatio

je žabu za zadnje noge. Kranc se umešao. „Znaš, ovo ima da nam upropasti noć. Bila je ovo baš prijatna noć, ali ovo ima da je upropasti.“ „U pravu si, Kranc.“ Stajali su u tišini. Noć je bila beskonačna. Farovi automobila klizili su niz Ulicu Dorčester. Poželeli su da sad nisu tu, poželeli su da su sad na žurci sa još hiljadu ljudi. Žaba je za seciranje bila primamljiva baš koliko i stari budilnik. „Da počnem, Kranc?“ „Počni.“ „Noćas smo mi zaduženi za torturu. Redovni mučitelji imaju slobodno veče.“

Brivman je umešno zamahnuo glavom o izgraviranu ploču. Tresak živog tkiva nadjačao je buku saobraćaja. „To će je bar onesvestiti.“ Položio je žabu na belu hartiju i priheftao je za knjigu iglama joj probivši krake. Skalpelom joj je proburazio beličasti trbuh. Izvadio je makazice iz pribora i napravio dug uzdužan rez na gornjem a onda i na donjem sloju kože. „Sad bismo mogli da stanemo, Kranc. Mogli bismo da uzmemo konac i da je sredimo.“ „Mogli bismo“, rekao je Kranc sanjivim glasom. Brivman je iglama pričvrstio rasporenu kožu. Nadneli su se bliže nad

žabljom utrobom, osećajući jedan drugom zadah alkohola. „Ovo je srce.“ Pridigao je organ ivicom skalpela. „Znači to je srce.“ Mlečnosiva kesica se nadimala i splašnjavala dok su je posmatrali sa čuđenjem. Žaba je imala nogice kao kakva gospođica. „Pretpostavljam da treba da nastavim sa operacijom.“ Vadio je organe jedan po jedan, pluća, bubrege. U stomaku su pronašli kamenčić i nesvarenu bubicu. Ukazali su se mišići u osetljivim butinama. U transu su bili i onaj koji je vršio i onaj koji je pratio operaciju. Naposletku je izvadio srce, koje je već delovalo

malaksalo i ostarelo, boje staračke pljuvačke, prvo srce na svetu. „Ako ga staviš u slanu vodu može da kuca još neko vreme.“ Kranc se trgao. „Je l’ tako? Hajde onda. Požuri!“ Brivman je u trku zavrljačio svesku zajedno sa ispražnjenim žabljim telom u žičanu kantu za smeće. Srce je držao u blago zakrivljenoj šaci, plašeći se da ga ne zgnječi. Restoran je bio na jedva minut odatle. Nemoj da umreš. „Požuri! Pobogu!“ Sve bi imalo još jednu šansu kad bi uspeli da je spasu. Uleteli su u najdalji separe jarko

osvetljenog restorana. Gde je ta prokleta konobarica? „Gledaj. Još radi.“ Brivman je stavio srce u posudu sa toplom slanom vodom. Mekana masa se nadimala još jedanaest puta. Izbrojali su toliko, a onda su neko vreme ćutali, lica tik iznad astala, nepomični. „Sad više ne liči ni na šta“, reče Brivman. „A na šta treba da liči srce mrtve žabe?“ „Kapiram da se sva zla događaju tako, kao ovo noćas.“ Kranc ga je uhvatio za rame, najednom ozarenog lica. „To je genijalno, to što si sad rekao je genijalno!“

Pljesnuo je drugara po leđima tako da je odjeknulo. „Ti si genije, Brivmane!“ Brivman je bio zbunjen promenom Krancovog do maločas sumornog raspoloženja. Ćutke je rekonstruisao njegove reči. „Tako je! Tako je, Kranc! I ti si isto genije, jer si uvideo!“ Dohvatili su jedan drugog za ramena i stali da se tapšu po leđima preko plastificiranog stola, iz sveg glasa se časteći komplimentima i čestitkama. „Ti si genijalac!“ „Ti si genijalac!“ Prosuli su slanu vodu, mada to nije ni važno. Prevrnuli su sto. Oni su

genijalci! Znali su kako se to sve događa. Šef ih je upitao da li bi izvoleli da izađu napolje.

3 Masivni zlatni ram sa očeve slike bio je prvo što je primetio. Delovao je kao još jedan prozor. „Traćiš život u krevetu, zamenio si dan za noć“, vikala mu je majka s one strane vrata. „Hoćeš da me pustiš na miru? Tek

sam se probudio.“ Dugo je gledao u policu s knjigama, posmatrajući kako sunce klizi sa kožnog Čosera na kožnog Vordsvorta. Dobro sunce, u saglasju sa istorijom. Utešna misao za rano jutro. Izuzev što je već uveliko bilo popodne. „Kako možeš da traćiš svoj život u krevetu? Kako možeš to da mi radiš?“ „Ja sam iz druge zone. Kasno ležem. Molim te me pusti.“ „Prekrasno sunce. Uništavaš zdravlje.“ „Svejedno spavam sedam sati, samo što tih sedam sati odspavam u drugo doba dana nego ti.“ „Prekrasno sunce“, cvilela je, „mogao bi da odeš do parka, da se prošetaš.“

Šta se ja tu raspravljam s njom? „Ali majko, sinoć sam se šetao po parku. I onda je to bio park, iako je bila noć.“ „Zamenio si noć za dan, rasipaš svoje vreme, svoje dragoceno zdravlje.“ „Pusti me na miru!“ Teško joj je, samo hoće da razgovara, iskoristiće svaku majčinsku dužnost kao izgovor za beskrajnu raspravu. Oslonio se laktovima na prozorsku dasku i pustio da mu se vidik utisne u svest. Park. Jorgovani. Dadilje u belom koje ćaskaju kraj ozelenelog drveća ili guraju crna kolica. Deca puštaju bele brodiće sa betonske obale plavog

jezerceta, nadajući se dobrom vetru, sigurnoj plovidbi ili spektakularnom brodolomu. „Šta hoćeš za branč? Jaja, kajganu, lososa, ima lepa šniclica, reći ću joj da ti napravi salatu, sa čim bi hteo, sa ruskim prelivom, kako da ti spremi jaja, ima i kafeni kolač, svež, frižider je pun, u ovoj kući uvek ima šta da se pojede, ovde nikada niko nije ostao gladan, hvala bogu, ima pomorandži uvezenih iz Kalifornije, hoćeš li soka?“ Otvorio je vrata i sa puno obzira rekao: „Svestan sam koliko smo srećni. Uzeću malo soka kad mi se bude pilo. Nemoj da gnjaviš pomoćnicu niti bilo koga drugog.“

Ali ona se već stuštila do gelendera i vikala: „Meri, Meri, spremi g. Lorensu malo soka od pomorandže, iscedi tri pomorandže. Lorense, kako hoćeš da ti spremi jaja?“ Ovo poslednje pitanje mu je podmetnula na kvarno. „Hoćeš li prestati da me kljukaš? Čoveku se smuči život od te tvoje proklete hrane!“ Zalupio je vratima. „Zalupio je majci vrata“, primetila je ogorčeno iz hodnika. Kakav haos. Odeća mu je ležala razbacana svuda po sobi. Radni sto se nije video od hrpe rukopisa, knjiga, donjeg veša, fragmenata eskimskih skulptura. Pokušao je da jednu dopola

spevanu sestinu skloni u fioku, ali je ova bila prepuna naškrabanih listova hartije, zgužvanih koverata, ostavljenih dnevnika. Ovoj sobi je potrebno da je pročisti jedan dobar požar. Nije mogao da nađe gde mu je kimono, pa se zaklonio Njujork tajmsom i protrčao kroz hodnik u kupatilo. „Baš lepo. Obukao je novine.“ Uspeo je nekako da se dovuče niz stepenice, ali ga je majka presrela u kuhinji. „Je l’ to sve što ćeš pojesti, sok od pomorandže, a kuća je puna hrane, dok pola sveta gladuje i bori se za mrvice?“ „Majko, ne počinji opet.“ Širom je otvorila vrata frižidera.

„Pogledaj“, izazivala ga je. „Pogledaj sve ovo, jaja koja nisi hteo, pogledaj koliko ih je, sirevi, grijer, trapist, danski, kamamber, da uzmeš tost sa sirom, a ko će da popije sve ono vino, sramota je, Lorense, pogledaj, probaj kako je sočan ovaj grejpfrut, baš imamo sreće, pa još mesa, tri vrste, evo spremiću ga ja, probaj kako je sočno...“ Probaj i oseti poeziju, Brivmane, kakav divan asortiman, „Evo, probaj kako je sočno...“ Tresnuo joj je komad sirovog mesa pred noge, masni papir se razmotao po linoleumu. „Je l´ nemaš ništa pametnije da radiš u životu nego da me nutkaš hranom?

Nisam izgladneo.“ „Eto kako sin razgovara s majkom“, napomenula je celom svetu. „Hoćeš sad da me pustiš na miru?“ „Eto kako sin razgovara, trebalo bi otac da te vidi, trebalo bi da je tu da vidi kako bacaš meso na pod, pa to ne rade ni najgori tirani, to može samo neko stvarno grozan, da se tako ponaša prema majci...“ Pošao je za njom iz kuhinje. „Samo sam te zamolio da me pustiš na miru, da se lepo sam probudim.“ „Grozan, tako se s majkom ne ophodi ni ološ, grozan si kao neki tuđinac, da li bi iko tako bacao meso, a još su mi otečeni zglobovi, da te prebije, otac da te prebije, grozan sin...“

Pošao je za njom uz stepenice. „Moglo bi da mi pozli od tvoje dreke.“ Zalupila je vrata sobe. Ostao je da stoji ispred i sluša kako otvara i zatvara velike fioke. „Odlazi! Sin da tako razgovara s majkom, sin će uništiti majku, znam ja sve, sve što treba da čujem, izdajnik a ne sin, tako da mi se obraća, neće da se seti i da mi kaže...“ Čuo je kako otvara plakar sa haljinama. Prvo je na nekim starim penjoarima pocepala rukave. Saplela se na gomilu vešalica. Onda je prešla na jednu skupocenu haljinu kupljenu u Njujorku.

„Šta će mi ovo, šta će mi ovo, kad sin hoće da uništi majku...“ Čuo je svaki šušanj, obraza prislonjenog uz drvo.

4 Noću je park bio njegovo carstvo. Obilazio je sva igrališta i brdašca uzduž i popreko, kao neki paranoični veleposednik koji goni lovokradice. Leje sa cvećem, terase sa travom, delovali su nekako formalno, drugačije nego na dnevnoj svetlosti. Drveće je

bilo više i starije. Teniski teren ograđen visokom žicom izgledao je kao kavez za neku ogromnu životinju bez krila, koja je ipak nekako uspela da utekne. Voda u jezercima bila je mirna i potpuno tamna. Svetiljke su plutale u vodi kao sijaset meseca. Prolazeći kraj paviljona, setio se oporog muškog vonja opreme za hokej i donjeg veša i tupog zvuka klizaljki kad se gazi po daskama. Po praznom terenu za bejzbol su kao magla lelujali veličanstveni duhovi. Čuo je muk sa tribina. Drveće kestena i zaštitna žičana ograda delovali su neobično pusti bez naslonjenih bicikala. Koliko listova treba da zašušti zajedno da bi se začuo huk vetra?

Pokušao je da razabere zvuk bagrema od zvuka javora. Neposredno iza zelene površine uzdizale su se velike kamene kuće na Aveniji Vestmont. Tu su igrači bejzbola rasli dok su im tela spavala, a glasovi se odmarali. Pomislio je da može da ih nazre kroz zidove, u sobama na spratu, ili kroz čaršave u koje su se umotali, kako lebde nad ulicom poslagani u redove, kao kolonija učaurenih živuljki na mesečinom obasjanom drvetu. Mladi momci njegovih godina, plavokosi hrišćani, sanjaju o jevrejskim devojkama i karijerama bankara. Park je bio hranilište za spavače iz okolnih zgrada. Park je bio zeleno srce.

Park je za decu bio prostor sa opasnim žbunjem i herojskim brežuljcima gde mogu da maštaju o junaštvu. Park je za dadilje i guvernante bio prostor sa stazama za pešačenje gde mogu da maštaju o lepoti. Park je za mlade trgovačke prinčeve bio prostor sa lišćem zaklonjenim klupama i pogledom na fabrike, gde mogu da maštaju o moći. Park je za penzionisane brokere bio prostor sa skicom škotskih putića kuda šetaju zaljubljeni parovi, gde mogu da se oslone na svoje štapove za hodanje i maštaju o poeziji. Park je svima bio najbolji deo njihovog života. Niko ne dolazi u park iz rđavih pobuda, izuzev možda nekog seksualnog manijaka, ali ko može da kaže da ovaj ne misli o

ružama u večnom cvatu dok otkopčava šlic i gleda Beatriče kako preskače lastiš? Otišao je do japanskog jezerceta da se uveri da je zlatna ribica na sigurnom. Popeo se kroz bodljikavo grmlje i uzverao se preko zida da proveri da li je minijaturni vodopad u redu. Liza nije bila tu. Skotrljao se u kolutu niz brežuljak da vidi da li je i dalje dovoljno strm. Zar ne bi bila dobra fora kad bi od svih ljudi na svetu dole u podnožju čekala Liza? Prosuo je šaku peska u dečje igralište sa peskom kao zaštitu od poliomijelitisa. Izveo je jednu probnu vožnju niz tobogan, iznenadivši se da mu je tesan na kukovima. Bacio je

jedan ozbiljan pogled sa osmatračnice da utvrdi vidik. „Moj grad, moja reka, moji mostovi, serem se na vas, ne nisam tako mislio.“ Trebalo je još optrčati oko baza na terenu za bejzbol, pregledati gornja jezerca da vidi da nema nekih nasukanih brodića ili napuštene odojčadi ili silovanih belih dadilja. Dodirnuti stabla da se ohrabri drveće. Imao je on svoje dužnosti prema društvu, prema naciji. Svakoga časa je jedna devojka mogla da iskorači iz neke od cvetnih leja. Izgledaće kao da je upravo plivala i znaće sve o mojoj posvećenosti. Prilegao je ispod jorgovana. Cvetova skoro da nije bilo, izgledali su

kao neke makete molekula. Nebo je bilo beskrajno. Pokrij me crnom vatrom. Recite, stričevi, zašto izgledate tako samouvereno kada se molite? Zato što znate reči molitve? Kada se podignu zastori sa Kovčega zaveta, i kada se ukažu zlatotiskom ispisani svici Tore i kada su svi ljudi oko oltara u belim odorama, zašto vam se pogled ne posuvrati od rituala, zašto ne podlegnete neizdrživom napadu epilepsije? Zašto su vam ispovesti tako lake? Mrzeo je ljude što u snu lebde u velikim kamenim kućama. Zato što im je život uređen a sobe uredne. Zato što svako jutro ustaju i rade društveno korisne poslove. Zato što neće

eksplozivom dići u vazduh svoje fabrike i slaviti i goli plesati oko vatre. Na Sent Lorensu su se videla svetla velika kao zvezde, a u vazduhu se osećao neki nestrpljivi spokoj. Drveće krhko kao noge jelena koji osluškuje. Svakoga trena sunce će se prolomiti iznad krovova kao stisnuta pesnica, goneći pregorne radnike i automobile što idu jednosmerno da zakrče ulice. Nadao se da neće biti prisutan kad na Aveniju Vestmont nagrnu saobraćajne horde. Noć se menja u dan. „Zdravo.“ Krupan tridesetogodišnji muškarac u uniformi vojnog vazduhoplovstva stajao je iznad njega. Pre nekoliko dana, on je bio u središtu pažnje celog parka.

Nekoliko dadilja se žalilo da je pokazivao previše zanosa u milovanju malih dečaka. Policajac ga je otpratio do izlaza iz parka i objasnio mu da treba da produži dalje. „Mislio sam da vam je zabranjeno da ovamo ulazite.“ „Sad nema nikoga. Došlo mi je malo da popričam.“ Uniforma mu je bila utegnuta pod konac. Stvarno, delovao je previše čisto za ovaj jutarnji ili noćni ili kakav god bilo sat. Brivman je u vazduhu zasićenom mirisom jorgovana osetio losion za brijanje. Ustao je. „Pričajte. Imate moje dopuštenje, ja idem kući.“

„Samo sam hteo...“ Brivman se osvrnuo preko ramena i doviknuo: „Pričajte! Zašto ne pričate? Park je prazan, stoji vam na raspolaganju!“ U svojoj ulici je video baštovane u izlizanoj odeći. Dozivali su jedan drugog dok su čistili, sve italijanska imena. Brivman je zagledao njihove metle od žicom upletenog pruća. Mora da je lepo koristiti se nečim tako opipljivim.

5

„Hoćeš li prestati da se dereš, Brivmane, ili se odmakni dalje. Ne čujem ama baš ništa šta govoriš.“ „Berta, rekao sam! Malopre sam video Bertu! Je l’ ona u gradu?“ „Koja Berta?“ „Oh, obesna i nesmotrena budalo. Berta iz našeg detinjstva, sa Drveta, koja se polomila kad je pala nama pred nosom.“ „Kako izgleda?“ „Lice joj je savršeno, stvarno, Kranc, bila je prelepa.“ „Gde si je video?“ „Kroz prozor autobusa.“ „Zdravo, Brivmane.“ „Ne prekidaj vezu, Kranc. Kunem se

da je stvarno bila ona. Neću da kažem da se osmehivala. Bilo je to otvoreno lice plave kose bez ikakvih porodičnih crta, tako da si mogao da u njemu vidiš što god ti volja.“ „Idi, prati autobus, Brivmane.“ „Oh, ne, ona me je videla. Sačekaću ovde dok ne naiđe ponovo. Pomerala je usne.“ „Zdravo, Brivmane.“ „Kranc, ovo je jedna jako prijatna telefonska govornica u kojoj danas boravim. Ulica Šerbruk je prava revija na kojoj su svi koje sam ikada upoznao. Idem da se promuvam. Sve će mi one danas doći na noge, Berta, Liza. Niko, nijedno ime, nijedna ruka ili noga, neće nestati u oblaku prašine.“

„Gde si samo iskopao ta bivša imena?“ „Ja sam čuvar. Ja sam sentimentalni prljavi matorac koji stoji pred decom u učionici.“ „Zdravo, Brivmane, sad stvarno.“ Bila je to lepa telefonska govornica. Mirisala je na novu prolećnju boju i sveže lakirane nokte. Sunce se osećalo kroz armirano staklo. On je bio čuvar, on je bio stražar. Berta, koja je zbog njega pala sa drveta! Berta, koja je svirala Grinslivs slađe nego što bi on ikada mogao! Berta, koja je pala zajedno sa jabukama i iščašila udove! Ubacio je još jedan novčić i sačekao

da počne muzika. „Kranc, došla je ponovo...“

6 Čekaj, čekaj, čekaj, Sve je trajalo tako dugo. Ne mogavši više da ga zadrži, planina je, s bolom i otporom, pustila mesec da poput klobuka izbije napolje. Tog leta Brivman je imao čudan osećaj da se vreme usporava. Bio je u filmu, a mašina je brujala sve sporije i sporije.

Osam godina kasnije to je ispričao Šel, ali joj nije rekao sve, jer nije hteo da Šel pomisli da na nju gleda isto kao na devojku o kojoj joj je pričao – mesečinom obasjano telo u usporenom švedskom filmu, posmatrano iz daleka. Kako se zvala? pitao je samoga sebe. Zaboravio sam. Bilo je to slatko jevrejsko prezime sa značenjem sedefa ili ružičnjaka. Kako smeš da zaboraviš? Norma. Kako je izgledala? Nije važno kako je izgledala svakoga dana. Važno je samo kako je izgledala tog jednog bitnog trenutka. To

pamtim i to ću ti reći. Kako je izgledala svakoga dana? U stvari, lice joj je bilo zgnječeno, nos spljošten i preširok. Jednu od njene dve babe mora da su oteli Tatari. Uvek je delovalo da je nešto opkoračila, neke šine ili ogradu, mašući svojim preplanulim rukama, oči joj se ne vide dok se smeje, u jurnjavi na neku proslavu ili masakr. Telo joj je bilo opušteno. Zašto je bila komunista? Zato što je svirala gitaru. Zato što su gospodari bakra ubili Džoa Hila. Zato što no tenemos ni aviones ni cañones, a njeni drugovi su poginuli kod Harame. Zato što je general Makartur bio zločinac koji je vladao Japanom kao

privatnim feudom. Zato što su proleteri pevali u oblaku suzavca. Zato što je Sako voleo Vancetija. Zato što je od Hirošime osećala bol u očima pa je skupljala potpise za peticiju o zabrani atomske bombe, a često su joj govorili da ide nazad u Rusiju. Je li ćopala? Primećivalo se kad je bila veoma umorna. Obično je nosila duge meksičke suknje. A meksički prsten? Da, bila je verena za računovođu. Uveravala me je da je napredan. Ali kako neko ko čeka na revoluciju može da bude računovođa? To sam hteo da znam. I kako ona, sa svojim idejama o slobodi,

može da se obaveže konvencionalnim brakom? „Moramo da budemo efikasni u društvu. Komunisti nisu boemi. To je vestmontski luksuz.“ Jesi li je voleo? Voleo sam da joj ljubim grudi, onih nekoliko puta kada mi je dopustila. Koliko puta, koliko puta? Dvaput. I smeo sam da pipam. Ruke, stomak, stidne dlake, skoro sam uspeo da dođem do dragulja za kojim sam tragao, ali su joj farmerke bile preuske. Bila je četiri godine starija od mene. Bila je verena? Ali ja sam bio klinac. Stalno mi je govorila da sam klinja. Tako da ništa što smo radili nije zaista bilo značajno.

Zvala ga je međugradskom svake noći. Stajao sam pored nje dok je pričala s njim. Razgovarali su o stanovima i planovima za venčanje. Prozaičan svet odraslih, muzej poraza, a ja sa svim tim nisam imao ništa. Kakvo joj je bilo lice kad je pričala s njim? Mislim da sam joj na licu video krivicu. Lažove. Oboje smo se osećali užasno krivim, pretpostavljam. Pa smo se maksimalno trudili da skupimo što više potpisa. Ali smo voleli da ležimo jedno pored drugog pokraj vatre. Naš mali krug svetlosti činio se daleko od svega.

Pričao sam joj priče. Ona je uradila bluz stvar Moj mali zlatni buržujčić prodao je kuću zbog mene. Ne, to je laž. Šta ste radili tokom dana? Išli smo stopom svuda po Laurentinskim planinama. Otišli bismo na plažu krcatu ljudima koji se sunčaju i onda bismo pevali. Bili smo preplanuli, lepo smo zvučali zajedno, ljudi su voleli da nas slušaju iako su sve vreme žmurili. Onda bih ja pričao. „Ne pričam o Rusiji niti o Americi. Ne pričam čak ni o politici. Pričam o vašim telima, koja leže opružena ovde na plaži, koja ste upravo namazali uljem za sunčanje. Neki od vas imaju višak kilograma, neki od vas su previše mršavi, a neki od vas su mnogo ponosni.

Svi vi poznajete svoja tela. Videli ste ih u ogledalu, željni ste da ih neko pohvali, ili da ih dotakne s ljubavlju. Želite li da se to što volite pretvori u kancer? Želite li da vam ostane puna šaka kose kad svoju decu pomilujete po glavi? Vidite, ja ne pričam o Rusiji niti o Americi. Pričam o vašim telima, a ona su sve što imamo, i nijedna vlada ne može da nam vrati ni jedan prst, jedan zub, jedan pedalj zdrave kože koju izgubimo zbog otrovanog vazduha...“ Jesu li slušali? Slušali su i većina bi se potpisala. U očima sam im video da me slušaju i znao sam da bih mogao da postanem premijer. Nije važno ono što se izgovara samo ako

se koriste dobro poznate reči i dobro poznati zapevajući ritam govora. Mogao sam da ih povedem da se ritualno udave... Smesta prekini s tom fantazijom. Kakva su bila tela na plaži? Ružna i bela i unakažena kancelarijama. Šta ste radili noću? Vodila me je do svojih golih grudi i po linijama svog tela ispod odeće. Možeš da budeš malo konkretniji? Ne mogavši više da ga zadrži, planina je, s bolom i otporom, pustila mesec da poput klobuka izbije napolje. Bio sam u filmu a mašina je brujala sve sporije i sporije. Šišmiš je prohujao iznad vatre i tupo

udario u stablo bora. Norma je zatvorila oči i čvršće stegla gitaru. Odsvirala je molski akord koji mu je prostrujao uz kičmu i iščezao u šumi. Amerika je izgubljena, štrajkbreheri su svuda, soliteri od hromiranog metala nikada se neće povući, ali tu je Kanada, san detinjstva, zvezde su visoko i jasne i hladne, a neprijatelji su krhki i laki i engleski. Svetlost vatre je plazila po njoj, izvlačeći nakratko iz mraka čas obraz, čas ruku, da bi ih zatim nanovo predala pomrčini. Kamera se na njih spušta izdaleka, potom ide kroz šumu, hvata odblesak u očima rakuna, prilazi do vode, trske,

sklopljenih vodenih cvetova, upliće se u izmaglicu i kamenje. „Lezi pored mene“, Normin glas, možda Brivmanov. Odjednom zumira na njeno telo, deo po deo, zadržavajući se na pregibima njenih bedara, koja deluju ogromna, obavijena senkom, plavi džins priljubljen uz telo. Lepezasti nabori izmedu njenih bedara. Kamera prelazi preko jakne prateći liniju njenih grudi. Izvlači paklu cigareta. Ova radnja se prati veoma pažljivo. Njeni prsti se mrdaju kao pipci. Cigaretom barata vešto i provokativno. Prsti su joj spori, nasilni, spremni da uhvate bilo šta. Kao da lovi muvu u letu, on zapalaca pogledom i proguta oblik koji je uhvatio.

Ona razvlači usta u obliku slova O i jezikom izbacuje kolut dima. „Hajde da plivamo.“ Stoje, hodaju, sudaraju se uz glasno šuštanje odeće. Licem u lice zatvorenih očiju. Kamera se zadržava na oba lica, najpre jednom pa drugom. Ljube se naslepo, promaše gde su usta, pronalaze vlažne usne. Gube se u cvrčanju cvrčaka i toplim dahtajima. „Ne, ovo je već previše ozbiljno.“ Kamera ih snima kako leže u tišini. Pauza posle svake izgovorene reči traje. „Hajde onda da plivamo.“ Kamera ih prati do vode. Kroz šumu se teško probijaju, publika je zaboravila

kuda su to krenuli, to traje dugo, grane im stoje na putu. „Oh, daj da te vidim.“ „Nisam tako lepa ispod. Stani tamo.“ Ona odlazi na drugi kraj polja pod trskom i sad više ne izlaze iz slike, poput kiše koja curi. Mesec je oblutak kraj vode koji je neki srećnik pronašao. Ona izlazi mokra, naježila se pa joj se koža zategnula, a on je sav u sjajnom okviru ekrana, objektivu i mašineriji. „Ne, ne dodiruj me. Tako je manje loše. Ne pomeraj se. Ovo nikad nikome nisam radila.“ Kosa joj je mokra na njegovom stomaku. Njegove misli su se raspršile u vidu razglednica. Dragi Kranc

Šta mi je uradila šta mi je uradila šta mi je uradila Draga Berta Moraš da ćopaš kao ona ili možda čak da izgledaš znao sam da ništa nije izgubljeno Dragi Hitleru, Skloni baterijske lampe nisam kriv ovo sam morao da uzmem „Hoćeš da me ispratiš do naselja? Obećala sam da ću se javiti a sad je sigurno već kasno.“ „Nećeš sad da ga zoveš?“ „Rekla sam da hoću.“ „I posle ovoga sad?“ Dotakla ga je po obrazu. „Znaš da je tako. Moram.“

„Sačekaću kod vatre.“ Čim je otišla, spakovao je vreću za spavanje. Nije mogao da nađe desnu mokasinu, ali nije bilo ni važno. U njenoj vojničkoj torbi je svežanj formulara za peticiju protiv atomske bombe. Čučnuo je pored vatre i nažvrljao gomilu potpisa. I. G. Farben Mister Univerzum Džo Hil Volfgang Amadeus Džolson Etel Rozenberg Čiča Toma Brzi Gonzales Rabin Sigmund Frojd

Ugurao je formulare u njenu vreću za spavanje, okrenuo se i otišao prema auto-putu, kojim su šarali farovi automobila. Ništa ne može poboljšati atmosferu. Kako je izgledala u tom jednom bitnom trenutku? U mojoj glavi ona je sama, nezavisna od tričavog narativa. Boja kože bila je iznenađenje, nalik beloj boji mlade grančice na kojoj zelena tek što nije izbila. Bradavice boje suvih usana. Mokra kosa kao snop svetlucajućih struna rasutih po njenim ramenima. Bila je sva od puti i trepavica. Ali rekao si da je ćopala, možda bi tako i Berta posle pada?

Ne znam. Zašto ne možeš da kažeš Šel? Moj bi je glas deprimirao. Šel je dotakla Brivmana po obrazu. „Ispričaj mi ostatak priče.“

7 Tamara je imala duge noge, sam Bog mi je svedok koliko su duge bile. Ponekad je na sastancima umela da zauzme tri stolice. Kosa joj je bila umršena i crna. Brivman je pokušao da se fokusira na jedan uvojak i da prati

kuda vodi i gde mu je kraj. Od toga su ga oči zabolele kao da je zaronio u orman premrežen paučinom. Kad bi pošli u lov na komunistkinje, Brivman i Kranc su oblačili specijalne kostime. Tamna odela, košulje i prsluci sa visokim zakopčavanjem, rukavice i kišobrani. Nisu propuštali nijedan sastanak u Komunističkom klubu. Sedeli bi tamo gospodstveno među razdrljenim članovima kluba koji su za ručak mljackali svoje sendviče iz papirnih kesa. Dok je neko držao dosadan govor o američkom pristupu biološkom ratu, Kranc je šapnuo: „Brivmane, zašto su papirne kese pune belog hleba tako

odvratne?“ „Drago mi je da si to pitao, Kranc. To je pokazatelj propadljivosti čovekovog tela. Isto gađenje bi osećao kad bi džanki nosio zakačenu za rever iglu kojom se bode u venu. Kesa natrpana hranom je neka vrsta vidljivog želuca. Veruj boljševicima koji oznaku svog probavnog trakta nose na rukavu...“ „Dovoljno, Brivmane. Verovao sam da ćeš ti to znati.“ „Vidi je, Kranc!“ Tamara je zaposela još jednu stolicu da bi na nju smestila svoje misteriozne noge. Utom je predsedavajući sastanku prekinuo govornika i drvenim čekićem mahnuo prema Krancu i Brivmanu.

„Ako vas dvojica šaljivdžija ne prestanete sa pričom, ima smesta da letite napolje!“ Ustali su u znak formalnog izvinjenja. „Sed’te, sed’te, samo da ćutite.“ Koreja je preplavljena jenkijevskim insektima. Oni imaju bombe u koje stavljaju zaražene komarce. „Sad ja imam nekoliko pitanja za tebe, Kranc. Šta to ona ima ispod tih seljačkih bluzica i suknjica koje stalno nosi? Dokle joj sežu te noge? Šta ima iza tih zglobova koji joj uviru u rukave? Gde joj počinju grudi?“ „To je razlog što si tu, Brivmane.“ Tamara je išla u njegovu srednju

školu, ali je on tad nije zapazio, jer je bila debela. Išli su u školu istim putem, ali je on nikad nije primetio. Njegove su oči bile istrenirane požudom da ne primećuju ništa što ne zove na ljubljenje. Ali sada je bila vitka i visoka. Sočna donja usna joj je bila potcrtana sopstvenom senkom. Ipak se kretala tromo, kao da su joj udovi i dalje sputani suvišnim mesom kojeg se sećala sa gorčinom. „Znaš koji je jedan od glavnih razloga zašto je želim?“ „Znam koji je glavni razlog.“ „Grešiš, Kranc. Razlog je to što živi jednu ulicu od mene. Ona mi pripada iz istog razloga iz kojeg mi pripada park.“ „Ti si baš poremećen, dečko.“

Minut nakon toga Kranc mu je rekao: „Ovi su ljudi delimično u pravu kad je o tebi reč, Brivmane. Ti si emocionalni imperijalista.“ „Baš si dugo to promišljao, je l’ da?“ „Izvesno vreme.“ „Dobro.“ Svečano su se rukovali. Razmenili su kišobrane. Doterali su jedan drugom kravate. Brivman je poljubio Kranca u jedan pa u drugi obraz kao francuski general kada dodeljuje ordenje. Predsedavajući je lupao čekićem po stolu nastojeći da održi red na sastanku. „Napolje! Ne zanima nas da gledamo vodviljsku predstavu. Idite na

brdo da se šegačite!“ Brdo je značilo Vestmont. Odlučili su da poslušaju savet. Na vidikovcu su običavali da izvode ritual stepovanja u cipelama sa nečujnim đonom, uživajući u apsurdnosti tog čina. Brivman nikada nije savladao korake, ali mu se dopadalo da vrti kišobran. „Znaš zašto volim komunistkinje?“ „Znam, Brivmane.“ „Opet grešiš. Volim ih zato što ne veruju u svet.“ Sedeli su na kamenom zidiću, leđima okrenuti reci i gradu. „Vrlo uskoro, Kranc, vrlo uskoro, biću nasamo s njom u sobi. Ona i ja ćemo biti zajedno u sobi. Okolo nas će biti jedna soba.“

„Zdravo, Brivmane, moram da učim.“ Krancova kuća je bila blizu. I nije se zezao, stvarno je otišao. Bilo je to prvi put da je Kranc... „Hej!“ viknuo ga je Brivman. „Prekinuo si razgovor.“ Bio je predaleko da bi ga čuo.

8 „Kako ne razumeš, Tamara, kako ne razumeš da obe strane, da obe strane u svakom sukobu, da sukobljene strane

uvek primenjuju sredstva biološkog rata?“ Hodali su parkom iza njegove kuće, on joj je objašnjavao tajnu sukoba i navike zlatnih ribica noću i zašto su pesnici nepriznati zakonodavci sveta. Onda se našao u sobi s njom, koju je svlačio. Nije mogao da poveruje šta to čine njegove rođene ruke. Iznenađenje poput onog kada se odmota srebrni celofan i pojavi se trouglasti komad grijera. Onda je ona rekla ne i uzela stvari da njima sakrije grudi. Osećao se kao arheolog koji posmatra kako pesak ponovo zatrpava ono što je bio iskopao. Navukla je grudnjak. Pomogao joj je oko drikera

samo da bi joj pokazao da nije manijak. Onda je upitao zašto četiri puta. Onda je stajao kraj prozora. Reci joj da je voliš, Brivmane. To želi da čuje. Prišao joj je i masirao joj leđa. Sad je prešao na donji deo leđa. Kaži volim te. Izgovori to. Jedandva-tri, sad. Povremeno bi zavukao prst ispod lastiša. Prekrstila je gležnjeve i delovala kao da stiska butinama u nekom intimnom obliku uživanja. Od tog njenog pokreta uz kičmu su ga podišli žmarci. Onda je zaronio u njena bedra, lelujava i vlažna. Zapljusnula ga je put.

Upotrebio je zube. Nije znao da li je mokro od krvi ili pljuvačke ili mirisne lubrikacije. Onda su se čuli čudni malaksali glasovi koji su prešli u šapat, isprekidan i zadihan, kao da vreme radi protiv njih, da će im policija i roditelji gviriti kroz ključaonicu. „Bolje da stavim ono.“ „Plašim se da sam uska.“ „Lepo je što si uska.“ Ko je ona, čije li je njeno telo? „Vidiš da sam uska.“ „Oh, da.“ Čestitke su ga zasule kao pljusak šarenih konfeta, pa mu je sanjivost obuzela misli, ali je ipak čuo kako mu neki glas govori. „Kaži mi pesmu.“

„Daj da te prvo vidim.“ „Daj da ja tebe vidim.“ Onda ju je otpratio kući. Bili su to njegovi lični jutarnji časovi. Sunce je preteći nailazilo sa istoka. Raznosači novina su posrtali pod svojim sivim torbama. Trotoari su delovali novo. Onda ju je uzeo za ruke i rekao joj ozbiljnim glasom punim poštovanja. „Hvala ti, Tamara.“ Onda mu je ona lupila šamar rukom u kojoj je držala ključ. „To zvuči tako grozno. Kao da sam ti dala nešto da uzmeš. Kao da si iz mene izvukao nešto.“ Zaplakala je taman toliko koliko je trebalo da mu se na obrazu pojavi tanak

trag krvi. Onda su se zagrlili da sve izglade. Zatvorivši vrata, iznutra je priljubila usne na prozor i tako su se poljubili preko stakla. Hteo je da se ona prva okrene, a ona je htela da se on prvi okrene. Ponadao se da mu stražnjica dobro izgleda. Hajde sad sve da vas vidim! Klicao je na putu do kuće, kao najnoviji član društva odraslih. Zašto svi ti spavači nisu izašli na prozore da ga pozdrave aplauzima? Zar ih nije oduševila njegova izvedba rituala ljubavi i prevare? Svratio je u svoj park, popeo se na brežuljak gde je rasadnik i odatle posmatrao sivu reku koja se pružala s one strane grada. Napokon se povezao

sa spavačima, muškarcima koji idu na posao, zgradama, trgovinom. Onda je uzeo da baca kamenčiće na Krancov prozor, jer mu se nije išlo u krevet. „Mazni auto, Kranc. Vreme je za kinesku supu.“ Brivman je sve ispričao za tri minuta a onda su nastavili da se voze u tišini. Naslonio je glavu na prozor, očekujući da će staklo biti hladno, ali nije bilo. „Znam zašto si snužden. Zato što si mi ispričao.“ „Da. Počinio sam dvostruku sramotu.“ „Dvaput sam je osramotio.“ Još gore od toga. Želeo je da je voli,

mora biti da je tako lepo voleti je, i reći joj to, ne jednom ili pet puta, već joj to stalno ponavljati, jer znao je da će s njom provesti još dosta vremena po sobama. I čemu uopšte sve te sobe, zar nisu sve iste, zar nije znao unapred kako će biti, zar nisu sve sobe u kojima su bili istovetne, svejedno je gde će žena da legne, čak je i šuma soba od stakla, zar nije bilo tako s Lizom, ispod kreveta i kad su se igrali Vojnika i Kurve, zar nije bilo isto, čak su osluškivali zvuke neprijatelja? Šest godina kasnije, ponovo je ispričao tu priču Šel, ali je ovoga puta nije osramotio. Jednom, kad je otišao od Šel na neko vreme, napisao joj je:

„Mislim da kad bi mi se pred vratima zaustavila ognjena kola proroka Ilije, ili Apolonove kočije ili koji god mitski nebeski brod, tačno bih znao gde da sednem, i dok bismo tako leteli, ja bih se sa intimnom slašću prisećao svih naših oblaka i misterija.“

9 Tamara i Brivman su iznajmili sobu u istočnom kraju grada. Svojim porodicama su rekli da idu kod prijatelja van grada.

„Navikla sam da budem sama“, rekla je njegova majka. Poslednjeg jutra su se nagnuli kroz mali prozor, stisnuvši se u ramenima, vireći na ulicu ispod sebe. Orkestar budilnika u pansionu dovršavao je svoju zvonjavu. Prepune kante za đubre nadzirale su prljave trotoare. Mačke su se smucale naokolo. „Nećeš verovati, Tamara, ali nekada sam bio u stanju da ove mačke parališem na pločniku.“ „To je baš korisno, paralisana mačka.“ „Avaj, sada više ne mogu da tek tako učinim da se nešto dogodi. Sada se stvari meni događaju. Sinoć čak nisam mogao ni tebe da hipnotišem.“

„Ti si izgubljen slučaj, Lari, ali i dalje sam luda za tvojim mudima. Mljac.“ „Usne su mi otekle od ljubljenja.“ „I meni.“ Poljubili su se blago a onda mu je prstima dotakla usne. Često je znala da bude veoma nežna, što bi ga uvek iznenadilo, jer joj on nije to tražio. Jedva da su i ustali iz kreveta u proteklih pet dana. Vazduh u sobi se osećao na korišćenu posteljinu, čak i uz širom otvoren prozor. Prizor zgrada u rano jutro izazivao je u njemu osećanje nostalgije, što nikako nije mogao da razume sve dok nije shvatio da su zgrade boje starih teniskih patika.

Protrljala je rame o njegovu bradu da oseti kako je neobrijan. Gledao joj je lice. Zažmurila je kako bi uživala u jutarnjem lahoru koji joj je milovao očne kapke. „Hladno?“ „Ne ako ostaneš tu.“ „Gladna?“ „Ne bih podnela još jednu konzervu slanih inćuna a to je sve što imamo.“ „Nije trebalo da kupujemo tako skupe stvari. Ne ide baš uz ovu sobu, zar ne?“ „Ni mi ne idemo“, rekla je. „Izgleda da svi u kući ustaju za posao.“ „A evo i nas: izbeglice sa Vestmonta. Izneverila si svoje novo

socijalističko nasleđe.“ „Možeš da pričaš šta hoćeš ako me pustiš da te njušim.“ Cigarete su bile zgužvane. Ispravio je jednu i zapalio joj. Izbacila je puna usta dima u jutro. „Pušiti kad nemaš ništa na sebi – pravi luksuz.“ Stresla se od te reči. Poljubio ju je u potiljak i nastavili su sa svojim lenjim osmatranjem sa prozora. „Hladno?“ „Volela bih da ostanem godinu dana“, rekla je. „To se zove brak.“ „Nemoj odmah da se plašiš i rogušiš.“ Dogodila se jako važna stvar. Primetili su nekog starca u

preširokom kišnom mantilu kako stoji u ulazu preko puta ulice, sabivši se do vrata kao da se krije od nekoga. Rešili su da ga posmatraju, tek da bi videli šta to radi. Nagnuo se i pogledao uz i niz ulicu i, zadovoljan što nema nikoga, podavio skutove mantila oko sebe kao da je kabanica i zakoračio na trotoar. Tamara je otresla nakupljeni pepeo kroz prozor. Pepeo je padao kao perce, a onda se dezintegrisao kada je dunuo vetar. Brivman je pratio njene male pokrete. „Ne mogu da podnesem koliko je lepo tvoje telo.“ Osmehnula se i naslonila glavu na

njegovo rame. Starac u podvrnutom mantilu je kleknuo i zavirio ispod parkiranog automobila. Ustao je, otresao kolena i pogledao naokolo. Vetar joj je šašoljio kosu, izvukavši jedan pramen koji se vijorio. Ugurala je ruku između njihovih tela i bacila opušak. I on je zavrljačio svoj. Leteli su kao sićušni padobranci koji idu u susret svome kraju. Onda, kao da su opušci bili signal, sve je počelo da se događa brže. Sunce se iznenada promolilo između dve zgrade, a istureni dimnjaci utonuli u senku. Jedan građanin je ušao u auto i odvezao se nekuda.

Mačka se ukazala na nekoliko koraka od mesta gde je stajao starac i prošla ispred njega, ponosita, izgladnela i mišićava. Razmahnuvši skutovima mantila, starac je poskočio za životinjom. Mačka je gipko promenila pravac kretanja i elegantno otapkala niz kamenite stepenice do podrumskih vrata. Čovek se zakašljao i pošao za njom, zaustavio se, zbunjen, i vratio se ulicom praznih ruku. Posmatrali su ga dokono, kao što se posmatra voda, ali su sad izoštrili pogled. „Naježila si se, Tamara.“ Privezala je odbegli uvojak. Pratio je šta rade njeni prsti u tom zahvatu.

Pamtio je kuda su sve ti prsti klizili po njegovom telu. Pomislio je da bi bio zadovoljan kad bi morao da ovaj trenutak proživljava ponovo i ponovo sve do kraja života. Tamara naga i mlada, prstima prevrće pramen kose. Sunce upleteno u televizijskim antenama i dimnjacima. Jutarnji povetarac tera izmaglicu sa planine. Tajanstveni starac čiju tajnu ga nije zanimalo da otkrije. Zašto bi jurio za nekim boljim vizijama? Nije bio u stanju da učini da se stvari događaju. Na ulici, starac je legao potrbuške ispod branika automobila, istegavši se ne bi li dohvatio mačku koju je saterao u ćošak između ivičnjaka i točka. Džilitao

se nogom od uzbuđenja, pokušavajući da uhvati mačku za zadnje noge, dok ga je ona grebala i frktala. Naposletku je uspeo. Izvukao je mačku iz mraka ispod automobila i podigao je iznad glave. Mačka se koprcala i uvijala kao zastavica na olujnom vetru. „Pobogu“, reče Tamara. „Šta joj to radi?“ Zaboravili su jedno na drugo i izvirili kroz prozor. Starac se zateturao, ali nije ispuštao veliku mačku koja se batrgala. Lice je nabio sebi u grudi kako bi izmakao oštrim kandžama. Uspeo je da održi ravnotežu u hodu. Zamahujući životinjom kao kakvom sekirom, zauzevši položaj

raširenih nogu, udario je mačkom o pločnik iz sve snage. Čak tu na prozoru su lepo čuli kako joj se raspukla glava. Grčila se kao riba na suvom. Tamara je okrenula glavu na drugu stranu. „Šta radi sad?“ htela je da zna. „Stavlja je u kesu.“ Kleknuvši pored mačke koja se trzala, starac je iz svog širokog mantila izvukao papirnu kesu. Pokušao je da ugura mačku u kesu. „Muka mi je“, rekla je Tamara. Sakrila je lice u njegove grudi. „Zar ne možeš da uradiš nešto?“ Brivmanu nije bilo palo na pamet da bi mogao da se umeša. „Hej, ti!“

Starac je, prenut, pogledao naviše. „Oui! Toi!“ Starac je zastao. Onda je pogledao u mačku. Ruke su mu drhtale od neodlučnosti. Odjednom se dao u beg niz ulicu, kašljući i praznih ruku. Tamara je ispuštala neki klokotav zvuk. „Ispovraćaću se.“ Pohrlila je do lavaboa i povratila. Brivman joj je pomogao da dođe do kreveta. „Inćuni“, rekla je. „Drhtiš. Zatvoriću prozor.“ „Samo lezi pored mene.“ Telo joj je bilo omlitavelo, kao da je poraženo u nekoj borbi. To ga je uplašilo.

„Možda nije trebalo da ga preplašimo“, rekao je. „Kako to misliš?“ „Verovatno je bio izgladneo.“ „On je hteo da je pojede?“ „Pa, štitili smo svoj preosetljivi ukus.“ Čvrsto ga je stegla. Nije to bio zagrljaj kakav je on želeo. Nije tu bilo ničega putenog, samo bol. „Nismo baš mnogo spavali. Probaj sad da odspavaš.“ „Hoćeš i ti da spavaš?“ „Da. Oboje smo umorni.“ Bili su odvojeni od jutarnjeg sveta, prodorni zvuci saobraćaja ostali su s one strane zatvorenog prozora, daleki

kao istorija. Bili su dvoje ljudi u sobi, a tamo nije bilo ničega za gledanje. Rukom joj je pogladio kosu i prešao preko očiju da zažmuri. Setio se tananog efekta vetra koji joj je rasplitao pramenove kose i igrao se njima. Nedelju dana je dosta vremena. Usne su joj drhtale. „Lorense?“ Znam šta ćeš reći i znam šta ću ja reći i znam šta ćeš ti reći... „Ne ljuti se.“ „Neću.“ „Volim te“, izgovorila je prosto. Sačekaću ovde. „Ne moraš ništa da kažeš“, rekla je. „Hvala“, rekao je. „Hoćeš da me poljubiš?“

Poljubio ju je ovlaš u usta. „Jesi ljut na mene?“ „Kako to misliš?“ slagao je. „Zbog onoga što sam rekla. Znam da te je to pogodilo na neki način.“ „Ne, Tamara, to me je približilo tebi.“ „Srećna sam što sam ti rekla.“ Namestila se bolje i privila se bliže uz njega, ne radi intimnosti već radi toplote i zaštite. Držao ju je čvrsto, ne kao ljubavnicu već kao tužno dete. U sobi je bilo vruće. Dlanovi su mu znojavi. Zaspala je. Proverio je da li je zaspala. Pažljivo se izvukao iz njenog zagrljaja. Samo da nije tako lepa usnula.

Kako može da beži od ovog tela? Obukao se kao da je lopov. Okruglo sunce je sijalo iznad čađavih zgrada. Svi parkirani automobili već su se odvezli. Nekoliko starijih ljudi, sa metlama u rukama, stajalo je trepćući kraj kanti za đubre. Jedan je pokušavao da leš mačke pokupi drškom metle, jer nije hteo da je dodirne. Beži, Vestmonte, beži. Bilo mu je potrebno da se udalji od vrele sobe u kojoj nije bio u stanju da učini da se stvari dogode. Zašto je morala to da izgovori? Zar nije mogla da pusti sve kako jeste? Njen miris bio mu se zavukao u odeću. Njeno telo je bilo uz njega, pustio je da mu se slika tog tela ukaže kao razlog

da ne beži. Trčim kroz vejavicu od njenih bedara, dramatizovao je u visokoparnom stilu. Njena bedra postepeno ispunjavaju celu ulicu. Jaka kao vejavica, masivna kao golemi zrakoplovi, njena vlažna bedra šire se preko oštrih krovova i drvenih balkona. Vetrokazi u obliku petlova i jedrilica utiskuju se u kožu. Lica poznatih statua sačuvana kao inkrustacije u kamenu... Onda je pomislio na dva posebna bedra u jednoj posebnoj sobi. Biti obavezan opterećujuće je, ali je pomisao na telesnu samoću bila još gora. Tamara je bila budna kad je otvorio vrata. Ponovo se brže-bolje skinuo i

obnovio ono što umalo nije bio izgubio. „Zar ti nije drago što si se vratio?“ Tri godine mu je Tamara bila ljubavnica, dok nije napunio dvadesetu.

10 Na trećoj godini koledža Brivman je otišao od kuće. On i Kranc su uzeli dve sobe u centru grada, u Ulici Stenli. Kad je Brivman saopštio majci da namerava da nekoliko noći nedeljno prespava tamo, delovalo je kao da je mirno primila tu informaciju.

„Umeš da koristiš toster, je l’ da? Imamo jedan toster viška.“ „Hvala, majko.“ „I escajg, trebaće ti escajg.“ „Pa i neće, nećemo mi mnogo da kuvamo...“ „Trebaće ti dosta escajga, Lorense.“ Išla je od jedne do druge kuhinjske komode i vadila birane stvari koje je potom stavljala na gomilu na astal ispred njega. „Majko, ne treba mi mutilica za jaja.“ „Otkud znaš?“ Izvrnula je na sto celu fioku sa srebrnim viljuškama za ribu. Mučila se s jednom fiokom koja se zaglavila, ali nije

uspela da je izvuče. „Majko, ovo je besmisleno.“ „Uzmi sve.“ Pošao je za njom u dnevnu sobu. Popela se na fotelju, gde se klatila nastojeći da održi ravnotežu dok je istovremeno skidala teške vezene zavese. „Zašto to radiš?“ „Šta meni treba u praznoj kući? Uzmi sve!“ Šutnula je ka njemu zavese zgužvane na podu i pri tom se saplela na njih. Brivman je poleteo da je pridrži. Delovala je tako teško. „Skloni se, šta meni uopšte treba, sve uzmi!“ „Prekini, majko, molim te.“

Penjući se uz stepenice, strgnula je sa zida persijsku minijaturu na plišanoj podlozi i zavrljačila je ka njemu. „Imate tamo zidove, zar ne?“ „Molim te idi u krevet, majko.“ Onda je krenula da prazni plakar sa posteljinom, nabacujući brdo čaršava i ćebadi njemu pred noge. Propevši se na prste, povukla je hrpu stolnjaka, od kojih se jedan rastvorio, obavivši se oko nje tako da je izgledala prerušena u duha. Batrgala se ispod plahte. Pokušao je da joj pomogne, ali mu ona nije dala da joj priđe. Uzmaknuo je korak unazad i gledao kako se bori sa tkaninom dok mu je celo telo obuzimala neka utrnulost.

Kad je napokon uspela da se oslobodi, pažljivo je raširila stolnjak na podu i otpuzala od jednog do drugog ugla kako bi ga lepo savila. Kosa joj je bila raščupana i nije mogla da dođe do daha. Pratio je svaki njen pokret nemo i sa napregnutom pažnjom. On je u svojoj glavi presavio stolnjak već deset puta pre nego što je ona trijumfalno kleknula pred uredno složenim besprekorno belim kvadratom.

11

Kuća je bila sagrađena početkom veka. U ramovima je još stajalo poneko okno od bojenog stakla. Grad je u Ulici Stenli postavio modernu uličnu rasvetu sa fluorescentnim lampama koje su zračile utvarno žutom bojom. Svetlost je kroz plavo i zeleno viktorijansko staklo proizvodila utisak intenzivne artificijelne mesečine u kojoj je telo svake žene delovalo sveže i krepko. Gitara mu je uvek bila pri ruci. Osećao je svežinu dodira kedrovog drveta na stomaku. Unutrašnjost gitare je mirisala kao one kutije za cigare koje je pušio njegov otac. Ton je bio izvrstan usred noći. U tim sitnim satima, čistota muzike ga je iznenadila i gotovo uverila

u to da je na putu da stvori sakramentalnu vezu sa devojkom, gradom, tamo napolju, i samim sobom. Brivman i Tamara su bili surovi jedno prema drugom. Koristili su neverstvo kao oružje za nanošenje bola i razbuktavanje strasti. I stalno bi se vraćali krevetu u Ulici Stenli i neobičnom svetlu koje se činilo da vaspostavlja nevinost njihovih tela. Ležali bi tamo satima, nesposobni da se dodirnu ili da govore. Ponekad bi on bio u stanju da je uteši, a ponekad ona njega. Koristili su svoja tela, ali je to postajalo sve teže i teže. Živeli su hraneći se jedno drugim, njihove su utrobe bile međusobno povezane crevima. Uzroci tome bili su previše duboki i osobeni da

bi ih on spoznao. Pamti užasne tišine i suze koje nije mogao da pojmi. Nije mogao ništa da uradi, ponajmanje da se obuče i ode odatle. Mrzeo je sebe što joj je nanosio bol i nju što ga je gušila. Trebalo je da ode trkom onog svetlog jutra. Činila ga je bespomoćnim. Činili su jedno drugo bespomoćnim. Brivman je Tamari dao da vidi neke beleške za podužu priču koju je pisao. Likovi u priči zvali su se Tamara i Lorens, a radnja se dešavala u jednoj sobi. „Kako si vatren“, rekla je Tamara teatralno. „Noćas si moj vatreni

ljubavnik. Noćas smo plemići i životinje, ptice i gušteri, sluz i mramor. Noćas smo veličanstveni i bezvredni, viteški i skrhani, prelepi i gadni. Znoj je miomiris. Dahtaji su zvona. Ne bih ovo menjala ni za najlepšeg labuda za kojim ostaje pustoš. To je zacelo razlog zašto sam uopšte i došla tebi. Toje zacelo razlog zašto sam ostavila druge, sve njih koji su sakati hteli da mi se sviju oko nogu dok sam ja odjurila tebi.“ „Sranje“, rekoh. Izvukla se iz moga naručja i uspravila se na krevetu. Pomislio sam na bedra kolosa od kamena, ali nisam rekao ništa. Raširila je ruke u visini ramena.

„Isus Hrist sa Anda“, objavila je. Klekao sam pred njom i zabio njušku u njeno međunožje. „Isceli me, isceli me“, oponašao sam molitveni ton. „Isceli ti mene.“ Nasmejala se i sručila se preko mene, položivši lice na moj stomak. Kad smo se smirili i zaćutali, rekoh: „Ženo, isceljena si od uzetosti tvoje.“ Udarila je nogama o pod, pocupkujući otišla do stola i zapalila sveću u mom malom meksikanskom kandelabru. Držeći svećnjak iznad glave kao kakav religijski steg, otplesala je nazad do kreveta i uzela

me za ruku. „Pođi sa mnom, ljubavi moja, labude moj“, pevušila je. „Ogledalo, evnusi, ogledalo!“ Stali smo pred ogledalo. „Ko sme da kaže da nismo prelepi?“ zaćikavala je. „Vaistinu.“ Na časak ili dva posvetili smo se pregledanju naših tela. Spustila je kandelabr. Zagrlili smo se. „Život nas nije mimoišao“, rekla je sa lažnom nostalgijom. „Ah. Avaj. Tuga. Mesec. Ljubav.“ Probao sam da budem duhovit. Ponadao sam se da naše sentimentalno šegačenje neće dovesti do toga da pređe na ozbiljno razmišljanje. Taj

proces ne bih mogao da podnesem. Seo sam na stolicu ispred prozora, a ona mi je sela u krilo. „Mi smo ljubavnici“, počela je kao da utvrđuje neke geometrijske aksiome pre nego što će izneti propoziciju. „Ako bi neko od tih ljudi tamo dole podigao pogled uvis, neko ko ima baš dobar vid, ugledao bi kako golu ženu drži nag muškarac. Taj čovek bi se momentalno uzbudio, zar ne? Kao što se mi uzbudimo kada pročitamo provokativan seksualni opis u nekom romanu.“ Žacnuo sam se na reč seksualan. Ne postoji reč koja je neprimerenija za ljubavnike. „I to je razlog“, nastavila je,

„zašto većina ljubavnika hoće da se gleda, čak i nakon što su odavno postali intimni.“ Intimni. Još jedna od tih reči. „To je velika greška“, rekla je. „Draž onoga što je zabranjeno, draž onoga što je lascivno brzo se potroši i ljubavnici ubrzo dosade jedno drugom. Njihovi seksualni identiteti postaju sve zamagljeniji dok na kraju potpuno ne iščeznu.“ „A šta je alternativa?“ Počelo je da me kopka. „Da se ono što je dopušteno učini uzbudljivim. Ljubavnik mora da bude potpuno prisan sa svojom ljubljenom. Mora da zna svaki njen pokret: kako mrda guzovima kada hoda,

podrhtavanje pri svakom malom zemljotresu kada joj se nadimaju grudi, kako joj se bedra šire poput lave kada sedne. Mora da zna kako joj se najednom nutrina zgrči, trenutak pre nego što će dostići vrhunac, svaku granu u krošnji njene kose, plave ili crne, zemljopis pora na njenom nosu, kartograme pučine u njenim očima. Mora da je upozna skroz do kraja tako da ona zapravo postane njegova kreacija. O njoj je oblikovao ruke i noge, destilovao je njen miris. To je jedina uspešna vrsta seksualne ljubavi: ljubav stvaraoca prema svojoj kreaciji. Drugim rečima, ljubav tvorca prema samome sebi. Ta ljubav nikada ne može

da se promeni.“ Dok je govorila, glas joj je bivao sve plahovitiji. Poslednje reči je izgovorila u svojevrsnoj pomami. Prestao sam da je milujem. Skoro da mi se smučilo od njene klinički hladne terminologije. „Šta je bilo?“ upitala je. „Zašto me više ne grliš?“ „Zašto uvek moraš to da radiš? Upravo sam s tobom vodio ljubav. Zar to nije dovoljno? Zar moraš da vršiš operaciju, autopsiju? Seksualan, intimni, destilovati, zaboga! Ne želim da sve znam napamet. Želim da se s vremena na vreme iznenadim. Kuda si pošla?“ Stajala je preda mnom. Svetlost

sveće je titrala na njenim ustima ukručenim od ljutnje. „Iznenadiš! Ti si budala. Kao i svi oni muškarci s kojima sam još bila. Koji su hteli da vode ljubav u mraku, u tišini, zatvorenih očiju, zapušenih ušiju. Muškaraca kojima sam dosadila i koji su dosadili meni. A ti uzmičeš zato što ja želim nešto drugačije za nas. Ne znaš ni kakva je razlika između kreacije i masturbacije. A ima razlike. Nisi razumeo ništa od onoga što sam rekla.“ „Dvosmislice“, povikao sam, „dvosmislice, dvospratnice.“ Počeo sam da blebećem i pokrio lice. Kako sam se uopšte našao u ovoj

sobi? „Ne znamo šta govorimo“, rekla je pošto ju je prošao gnev. „Zašto nisi mogla prosto da ležiš u mom naručju?“ „Oh, ti si beznadežan slučaj!“prasnula je nanovo. „Gde su mi stvari?“ Posmatrao sam je kako se oblači, bez ikakvih misli, obamro. Oblačila se, prekrivajući svoje telo deo po deo, dok je u meni obamrlost rasla, a u grlu mi zapeklo kao da sam udahnuo etar. Činilo se da mi se koža rastače i da se stapam sa vazduhom u sobi. Otišla je do vrata. Čekao sam da čujem zvuk brave. Stajala je tamo, s rukom na kvaki.

„Ostani. Molim te.“ Potrčala je ka meni i pala mi u zagrljaj. Dodir njene odeće na mojoj koži delovao je smešno. Vrat i obrazi su mi bili mokri od njenih suza. „Nemamo vremena da jedno drugom nanosimo bol“, šaputala je. „Ne plači.“ „Ne možemo dosaditi jedno drugom.“ Dok je ona bila obuzeta bolom, ja sam se ponovo pribrao. Mnogo sam puta u životu primetio da se u sopstvenu stabilnost mogu posvedočiti samo kada vidim da drugi proživljava ekstremne emocije. Njen bol me je preporodio, učinio da se osetim

muškarcem i budem saosećajan. Odveo sam je do kreveta. „Prelepa si“, rekao sam. „Uvek ćeš biti.“ Ubrzo mi je zaspala u naručju. Telo joj je bilo teže nego ranije. Činila se otežalom i nadutom od tuge. Sanjao sam kako mi je uplakan čovek na letećim kočijama preko ramena zabacio veliki ogrtač. Ujutro je otišla, kao i obično, još pre nego što sam se ja probudio. Tamara je pročitala s pažnjom. „Ali ja ne govorim tako“, rekla je mekim glasom. „Ni ja“, rekao je Brivman.

Pisanje priče bilo je dovršeno kada joj je dao rukopis. Više ga nije smatrao svojim vlasništvom. „Ti baš govoriš tako, Lari. Ti govoriš kao oba lika.“ „U redu, ja govorim kao oba lika.“ „Molim te ne ljuti se. Pokušavam da shvatim zašto si to napisao.“ Ležali su u večnoj sobi u Ulici Stenli. Fluorescentna svetla s druge strane ulice bila su im mesečina. „Baš me briga zašto sam napisao. Jednostavno sam napisao i to je to.“ „I dao meni.“ „Da.“ „Zašto? Znao si da će me to povrediti.“

„Trebalo bi da te zanima ono što radim.“ „Oh, Lari, znaš da me zanima.“ „Pa eto, zato sam ti dao.“ „Izgleda da nismo u stanju da razgovaramo.“ „Šta hoćeš da mi kažeš?“ „Ništa.“ Zavladao je muk. Krevet se pretvorio u zatvor ograđen električnom žicom. Nije bio u stanju da se digne iz kreveta, čak ni da se makne. Izjedala ga je pomisao da je to mesto gde pripada, tu na tom krevetu, obavijenom tišinom. To je ono što je zaslužio, ono za šta je bio sposoban. Rekao je sebi da bi samo trebalo da

otvori usta i da progovori. Jednostavno. Da izgovori reči. Da prekine tišinu bilo kakvom opaskom. Da kaže nešto o priči. Kad bi samo mogao da prekine tišinu. Onda bi mogli da vode ljubav toplo i prijateljski i da razgovaraju kao dva stranca sve do jutra. „Da li si hteo da mi poručiš da želiš da završiš s nama?“ Bio je to hrabar pokušaj s njene strane. Sada moram da pokušam da joj odgovorim. Reći ću joj da sam hteo da stavim njenu ljubav na iskušenje otrovnim jezikom. Ona će reći: Oh to sam htela da čujem, i zagrliće me da mi pokaže da otrov nije delovao. Sve što treba da uradim jeste da se napregnem i otvorim gubicu, promrdam vilicom, zatreperim glasnim žicama.

Jedna reč će biti dovoljna. Jedna reč će se zariti u tišinu kao klin i širom je rastvoriti. „Probaj bar da kažeš nešto, Lari. Znam da je teško.“ Bilo kakav zvuk, Brivmane, bilo kakav zvuk, bilo kakav zvuk, bilo kakav zvuk. Upotrebivši mozak kao kran, podigao je svoju dvadeset tona tešku ruku i spustio je na njene grudi. Poslao je prste da joj se uvuku kroz otvore za dugmad. Vrhovima prstiju je osetio toplinu njene kože. Voleo ju je što je tako topla. „Oh, dođi ovamo“, rekla je. Zbacili su odeću kao da im je neko

za petama. Pokušao je da se jezikom i zubima iskupi za nedostatak reči. Morala je da mu glavu nežno odmakne od svoje bradavice. Slavio je njena bedra hvalospevom uzdaha. „Molim te reci nešto ovoga puta.“ Znao je da će pod prstima osetiti suze ako joj bude dodirnuo lice. Ležao je skoro nepokretan. Činilo mu se da više nikada neće poželeti da se pomakne. Bio je spreman da ostane tako danima, ukočen. Pomerila se kako bi ga dodirnula, a on je od tog njenog pokreta poskočio kao lansiran iz katapulta. Ovoga puta ga nije sprečila. Prepustila se njegovoj obamrlosti. Sve što je mogao rekao je telom.

Ležali su nepomično. „Je l’ ti dobro?“ upitao je i najednom je iz njega pokuljala prava bujica reči. Isprobao je sve svoje planove o opskurnoj slavi, pa su se smejali. Govorio joj je pesme, pa su odlučili da će on zasigurno postati veliki. Žalila je zbog njegove hrabrosti dok joj je opisivao demone koji su mu zaseli na ramena. „Gubi se, odvratna matora spodobo.“ Poljubila ga je u vrat. „Jedan mi je i na stomaku.“ Posle nekog vremena, Tamara je zaspala. To je bilo ono čemu je prigovarao. To što je utonula u san

delovalo je kao izdaja. To bi se dogodilo uvek kad se on osećao najbudnijim. Sad je bio oran za davanje besmrtnih izjava. Šaka joj je bila polegla na njegovoj ruci poput snega na lišću, spremna da sklizne ako bi se pomerio. Ležao je kraj nje, u nesanici i vizijama neizmernih prostranstava. Mislio je o ogromnim pustinjskim rastojanjima kakva ne bi mogao da pređe nijedan Odabrani narod. Brojao je zrnca peska kao što se broje ovce, znajući da će to što radi trajati zauvek. Mislio je o poljima pšenice viđenim iz aviona, toliko visokim da nije mogao da razazna na koju stranu se klasje povijalo na vetru. Polarne teritorije i razdaljine

koje se prelaze na saonicama. Tolike oblasti kojima nikada neće proći, jer nije u stanju da se mrdne iz ovog kreveta.

12 Brivman i Kranc su se i dalje često vozili po celu noć. Slušali bi pop pesme na lokalnim radio stanicama ili klasike iz Sjedinjenih Država. Pošli bi na sever prema Laurentinskim planinama ili bi se zaputili u pravcu istočnih provincija. Brivman je zamišljao kako odozgo

izgleda auto u kojem se voze. Malena crna kuglica koja promiče preko lica zemlje. Slobodna kao meteorit i, možda, sa jednakom kobi. Jezdili su kraj polja plavičastog snega. Ledena pokorica je treperila na mesečini kao što se svetluca namreškana voda. Grejanje su uključili na najjače. Nigde nisu morali da se pojave ujutro, izuzev na predavanjima, a to se ne računa. Sve što je štrčalo iznad snežnog prekrivača bilo je crno – drveće, brvnare, čitava sela. Krećući se takvom brzinom, bili su oslobođeni svih obaveza. Mogli su da isprobaju sve mogućnosti. Prohujali bi pored stabala kojima je trebalo stotinu godina da izrastu. Projurili bi kroz

gradiće u kojima su ljudi proživeli čitav svoj život. Znali su da je zemlja stara, da su planine najstarije na svetu. Sve su to preleteli pri brzini od osamdeset milja na sat. Bilo je neke oholosti u toj brzini, oholosti prema eonima tokom kojih su se planine formirale, generacijama mišićavih ruku koje su raskrčile polja, radu koji je uložen u izgradnju modernog puta po kojem se oni voze. Bili su svesni ove oholosti. Mora da su se varvari osećali isto tako kad su gazili po rimskim putevima. Sada mi imamo vlast. Koga briga šta je bilo ranije? A bilo je nečega zastrašujućeg u toj brzini. U gradu koji su ostavili iza sebe

njihove su porodice rasle kao vinova loza. Ljubavnice su podučavale tuzi koja više nije lirska već klaustrofobična. Zajednica odraslih je insistirala da iz mnoštva lepih opštosti izabere jednu ružnu individualnost. Bežali su od takve većine, od stvarne bar micve, stvarne inicijacije, stvarnog i opakog čina obrezivanja koje je društvo težilo da nametne kroz ograničenja i dosadnu rutinu. Govorili su nežno s francuskim devojkama koje su sretali po gostionicama u koje su usput svraćali. Bile su tako patetične, nosile su proteze i delovale krhko. Zaboravljali bi ih i pre no što bi prevalili sledećih dvadeset milja. Šta su radile za tim tezgama i

šankovima? Sanjale o neonskim svetlima Montreala? Auto-put je bio prazan. Samo su njih dvojica bili u bekstvu, a ta je spoznaja njihovo drugarstvo učinila još dubljim nego što je bilo pre. Brivman je bio oduševljen. Rekao je: „Kranc, sve što će o nama znati biće trag ulja na podu garaže u kojem čak neće biti ni duginih boja.“ Kranc je u poslednje vreme bio dosta ćutljiv, ali je Brivman bio siguran da i on misli na isti način. Svi koje su poznavali i koji su ih voleli sada su spavali miljama daleko za njihovim auspuhom. Ako bi sa radija svirao rokenrol, jasna im je bila čežnjivost ove muzike, ako bi svirao Hendl, jasna im je

bila njegova veličanstvenost. U nekom trenutku tokom vožnje Brivman je postavio stvari na sledeći način: Brivmane, ti si sposoban za mnogobrojna iskustva u ovom najboljem od svih mogućih svetova. Ima mnogo divnih pesama koje ćeš napisati i zbog kojih će te veličati, mnogo jalovih dana kada nećeš biti sposoban da napišeš ni retka. Biće mnogo bajnih pičaka da se u njih ugnezdiš, raznobojne puti da je ljubiš, brojnih orgazama da ih doživiš i mnogo noći kada ćeš bazati naokolo sa požudom, ogorčen i sam. Biće mnogo emocija i zanosa, jarkih sutona, ushićujućih spoznaja, stvaralačkog bola i mnogo ubistvenih momenata ravnodušnosti kada nećeš biti gospodar

čak ni sopstvenog očajanja. Biće mnogo prilika u kojima ćeš moći da se pokažeš nemilosrdnim ili blagonaklonim, mnogo neizmernog neba da pod njim legneš i sebi čestitaš na skromnosti, mnogo časova kada ćeš se gušiti kao galeot u bukagijama. To je ono što te čeka. A sad, Brivmane, evo predloga: Hajde da pretpostavimo da bi ostatak života mogao da provedeš u svemu baš kao što ti je ovoga trena, u istom ovom automobilu koji hita prema zemlji šipražja, tačno na ovoj tački puta pored niza belih tabli i znakova, večno prolazeći kraj ovih znakova pri brzini od osamdeset milja na sat, sa radija trešti ista ova pesma o neuzvraćenoj ljubavi,

pod istim ovim nebom sa oblacima i zvezdama, tvoj um čini ovaj trenutak ukrštenih sećanja šta bi izabrao? Još pedeset godina ove vožnje autom ili još pedeset godina uspeha i poraza? Brivman se ni na trenutak nije dvoumio oko ovog izbora. Da traje ovako kao što je sad. Da se brzina nikada ne smanji. Da sneg nikada ne okopni. Da se nikad ne okonča ovo prijateljstvo s mojim ortakom. Da nikada ne nađemo ništa drugo što bismo radili. Da nikada ne procenjujemo jedan drugog. Da mesec zauvek ostane s ove strane druma. Da devojke budu zlatna izmaglica u mojoj svesti, kao sjaj mesečine, ili neonski odsjaj iznad grada. Da električna gitara ne prestane da gruva

uz vokal koji kaže: Kad izgubih moju malu Ja skoro izgubih razum. Da valovita brda ostanu u prozračnom mraku praskozorja. Da drveće nikada ne obraste lišćem. Da crni gradovi spavaju u noći dugim snom poput Lezbijinog ljubavnika. Da monasi ostanu u nedovršenim manastirskim zdanjima u četiri sata izjutra čitajući molitve na latinskom. Da Pet Bun bude na prvom mestu top liste i da svim fabričkim radnicima u noćnoj smeni obznani: Bio sam kod Ciganke

Koja mi sudbinu reče. Da sneg zauvek krasi groblja starih automobila na putu do Ejerove litice. Da prodavci jabuka na svojim tezgama nikad ne iznesu izglancane voćke i flašice cidera. Ali da zapamtim sve voćnjake koje pamtim. Da ne izgubim moju zericu fantazije i uspomena, sa svim slojevima koji se čitaju kao na uzorku geologa. Da kadilak ili folksvagen zapiči kao lud, sevne kao munja, bude kao bomba. Da reklamna poruka ne prekida pesmu koja svira do u beskonačnost: E pa ljudi da vam kažem Vesti baš i nisu dobre.

Vesti su fenomenalne. Vesti su tužne, ali to je samo u pesmi pa nije tako strašno. Pet piše sve moje pesme umesto mene. Ima pravi stih za mali milion ljudi. To je sve što sam hteo da kažem. Destilisao je tugu, u gluvoj sobi je glorifikovao. Ne treba mi moja pisaća mašina. To nije prtljag koji sam se odjednom setio da sam zaboravio. Bez olovaka, nalivpera, blokova. Ne želim da pišem čak ni po vodenoj pari koja se uhvatila na šoferšajbni. Mogu da smislim čitave sage u svojoj glavi sve do tamo do ostrva Bafin, ali ne želim da ih zapišem na hartiji. Pet, maznuo si mi posao, ali si skroz dobar tip, pravi lik iz stare priče o američkom uspehu,

prostodušni velepobednik, to je u redu. Ljudi iz pi-ara su me ubedili da si skroman momak. Ne mogu da te mrzim. Jedino što ti zameram je sledeće: budi više očajan, probaj da zvučiš više paćenički, inače ćemo morati da nađemo nekog crnca da te zameni: Rekla je tvoja draga te šutnula, Ovaj put je otišla zauvek. Ne daj da gitare uspore kao točkovi lokomotive. Ne daj da mi tip sa lokalnog radija govori šta sam upravo slušao. Slatki zvuci, ne odbacujte me. Da se reči pesme ne prekinu i da se protežu kao predeli iz kojih nikada nećemo izaći:

otišla zauvek Oh, neka ova reč ne utihne. To je treptaj oka za koji sam trampio sve predsedničke fotelje. Stubovi sa telefonskim žicama igraju se kolarićupaniću. Sneg je nadošao poput Crvenog mora koje nam sa obe strane seže preko blatobrana. Niko nas ne očekuje i nikome ne nedostajemo. Sipali smo benzin za sve pare, natankovani smo kao kamile u Sahari. Automobil u jurnjavi, drveće, mesec i njegov sjaj što se preliva po snegom prekrivenim poljima, rezignirano glasni akordi pesme – sve se savršeno udesilo da bude smrznuto, spremno za večnost u astralnom muzeju.

vek Zbogom, gospodine, gospođo, rabine, doktore. Ćao. Ne zaboravite svoju torbu trgovačkog putnika i svoje uzorke avantura. Moj drugar i ja, mi ćemo ostati ovde, sa stisnutom papučicom za gas, ne obazirući se na ograničenje brzine. Je l’ tako, Kranc, je l’ tako, Kranc, je l’ tako, Kranc? „Hoćeš da stanemo na hamburger?“ upitao je Kranc kao da se bavio promišljanjem neke apstraktne teorije. „Sad ili narednih dana?“

13 Brivman i Tamara su bili skroz beli. Svi ostali na plaži bili su pocrneli. Kranc je bio fino preplanuo. „Osećam se totalno golom“, rekla je Tamara, „kao da sam zajedno sa odećom skinula i sloj kože. Volela bih da i oni svuku svoje.“ Odmarali su se na toplom pesku dok je Kranc nadgledao plivačke aktivnosti. Sedeo je na spasilačkoj stolici od belo ofarbanog drveta sa megafonom u jednoj ruci i pištaljkom u drugoj.

Voda je bila srebrnobela od tela koja su se praćakala. Zvuk njegove pištaljke zaparao je vazduh, nadjačavši žagor i smeh i odjednom je celim molom zavladala tišina. Na njegov znak, polaznici kampa su se razvrstali u parove, naizmenično dižući skupljene ruke iznad vode. Onda su instruktori, poređani duž mola, graknuli: „Stop!“ Stotinu i pedesetoro dece stalo je ukopano u mestu. Kad je prošla bezbednosna provera, Kranc je ponovo dunuo u svoju pištaljku i opšta gungula se nastavila. Brivman je bio iznenađen da vidi Kranca u ulozi onoga koji zavodi disciplinu. Znao je da je Kranc nekoliko

leta radio u dečjem kampu, ali ga je uvek zamišljao (sad kad malo razmisli o tome) kao još jednog od dečaka, ili najboljeg od sve dece, koji noću smišlja maestralne planove, predvodnika u grupnim igrama jurnjave kroz šumu. Ali evo njega, apsolutnog gospodara plaže, preplanulog, žmiri na suncu. I deca i voda su mu se povinovali. Na reski zvuk njegove pištaljke prestajali su i nanovo započinjali cika i vriska i prskanje vode. Činilo se da je Kranc mogao da prekine prirodno proticanje vremena, kao film koji se zaustavi na jednom kadru i onda ponovo nastavi da teče. Brivman nikada nije ni pomislio da bi Kranc mogao da komanduje. Brivman i Tamara su bili gradski

beli i po tome su odudarali od ostalih potamnelih tela, kao da su neki drugorazredni bezopasni gubavci. Brivman je bio iznenađen kada je na Tamarinoj butini primetio sićušne zlaćane dlačice. Njena crna kosa bila je raspuštena i na jarkom suncu su se isticali prelivi metalne boje. Nije stvar samo u tome što su bili beli – štaviše, bili su beli zajedno i ta njihova prebela put delovala je kao da ukazuje na to da su saučesnici u nekom nečistom ritualu koji se svakodnevno obavlja u zatvorenom prostoru. „Kad crnci budu zavladali“, reče Brivman, „ovako ćemo se osećati sve vreme.“

„A zar nije Kranc stvarno fantastičan?“ Gledali su ga, kao da ga vide po prvi put. Može biti da se usled ovog čudnovatog, Krancovom pištaljkom ispresecanog vremenskog toka Brivman prebacio u usporeni film koji mu se uvek odvijao negde u glavi. Samoga sebe posmatra iz velike udaljenosti. Zvižduk je utišao larmu od igara u vodi. Čak su i lastavice delovale nepomično, zaustavljene u pokretu, pričvršćene na vrhu lestvica od vazduha. U ovom delu filma ekspozicija je bila preduga. Oči ga bole od sećanja, ali sviđa mu se da gleda.

Preduga, dvostruka ekspozicija. Planinsko letnje sunce sija u pozadini svake slike, pa se na jednoj vide samo siluete, a na drugoj neka prozračna želatinasta svetlost. Kranc skače u vodu. Presamitio se u vazduhu nad vodom, kao nož skakavac pola srebrn pola crn. Oko nogu mu se rasprskavaju kapljice poput čestica iz dubokog grotla. Čuju se dečji povici dok se on penje na molo. Svaki njegov pokret pun je intenziteta, čak i najmanjim gestom ispoljava se snaga, u krupnom planu. Deca ga okružuju i pokušavaju da dodirnu njegova mokra ramena. „A zar nije Kranc stvarno

fantastičan?“ Kranc trči ka svojim prijateljima, dok mu se pesak lepi za tabane. Osmehuje im se srdačno. Tamara ne dodiruje Brivmana, leži uz njega, ali ga ne dodiruje nijedan deo njenog tela. Ona automatski ustaje, a Krancove i njene oči ispunjavaju ceo ekran, pa iz srdačnog izraza prelaze u začuđen, pa iz upitnog u strastan – tu se film prekida i postaje istačkan suncima – oni uništavaju sva ta tela na pesku, i u jednom dugom trenutku jure jedno ka drugom. Lastavice prirodno padaju i uobičajeni haos se ponovo uspostavlja dok se Kranc smeje.

„Ljudi, vreme je da mi dođete u posetu.“ Sve troje se grle i pričaju kao ludi.

14 Tamara i Brivman su diplomirali na koledžu. Ostali su bez okvira za svoju već načetu vezu, koja je tako i propala. Imali su sreće da rastanak nije bio gorak. Oboma je bilo preko glave trpljenja i bola. Svako je spavao sa još po desetak ljubavnika, čija su imena potezali kao oružje. Bio je to spisak

prijatelja i neprijatelja koji je služio za mučenje. Naposletku su se razišli za stolom u nekom kafeu, gde se moglo dobiti vino u šoljama za čaj, ako ste znali vlasnicu lokala i ako biste zatražili na francuskom. Sve vreme je znao da je nikada nije zaista upoznao i da nikada neće. Nije dovoljno diviti se nečijim bedrima. Nikada ga nije zanimalo ko je Tamara, samo ono što ona predstavlja. Priznao joj je i onda su razgovarali tri puna sata. „Žao mi je, Tamara. Ja želim da ljude dodirujem kao čarobnjak, da ih promenim ili povredim, da ostavim svoj pečat na njima, da ih učinim lepim. Želim da budem hipnotizer koji ne

rizikuje da sam padne u san. Želim da se ljubim jednog oka uvek otvorenog. Ili sam to želeo. Više ne želim.“ Volela je način na koji on govori. S vremena na vreme su se, nezvanično, vraćali sobi u Ulici Stenli. Dvadesetogodišnjak ume da bude veoma nežan prema staroj ljubavnici. „Znam da te nikada nisam stvarno video. Ja uvek ljude gledam nejasno. Nikada ne čujem šta mi govore...“ Nakon nekog vremena, psihijatar joj je rekao da bi za nju bilo bolje da ga više ne viđa.

15 Brivman je dobio stipendiju za rad na studiji iz engleskog jezika na Kolumbiji, ali je odlučio da je ne prihvati. „O ne, Kranc, nigde tako ne zaudara na klanicu kao na akademskim seminarima. Ljudi sede za stolovima u malim učionicama, ruke su im krvave od zareza. I ostare tako, a pesnici su i dalje istih godina, dvadeset tri, dvadeset pet, devetnaest.“ „To ti ostavlja četiri godine života u

spoljašnjem svetu, Brivmane.“ Njegova knjiga sa montrealskim skicama izašla je i bila dobro primljena. Viđao ju je na policama kod prijatelja i rođaka i to mu je smetalo. Njih se uopšte nije ticalo kako izgledaju Tamarine grudi pod veštačkom mesečevom svetlošću Ulici Stenli. Kanadani očajnički žude za nekim Kitsom. Literarni soarei su forma kroz koju anglofili izražavaju emocije. Čitao je svoje skice pred malim kružocima, većim grupama na koledžu, prosvećenim crkvenim skupovima. Spavao je sa što više predsednica i direktorki. Odustao je od konverzacije. Samo je citirao samoga sebe. Bio je u stanju da za večerom namerno sedi u napetoj tišini za stolom

kako bi domaćinova dražesna ćerka poverovala da se zaneo mislima o njenoj duši. Jedina osoba s kojom je mogao da bude neozbiljan bio je Kranc. Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strepnje i strahove. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje. Izlazio je sa bledim plavokosim devojkama i šetao niz Bulevar Vestmont. Govorio im je da on na kuće od kamena gleda kao na ruševine. Navodio ih je na

ideju da bi mogle da dožive ispunjenje preko njega. Znao je da se nasloni na kamin u pozi nejasne tragike, nalik oslepelom Samsonu kada je stao između stubova Hrama. U izvesnim komercijalnim jevrejskim krugovima izazivao je podozrivost, ali ipak nije bio prokažen. Bili su zapanjeni mogućnošću da bi ono čime se on bavi moglo da se ispostavi finansijski unosnim. To im je bilo kao prst u oko. Njegovo se ime pojavljivalo u novinama. Možda on nije bio idealan član zajednice, ali nisu to bili ni Dizraeli ni Mendelson, na čije se otpadništvo od vere gledalo kroz prste iz jevrejskog obzira prema uspehu. Štaviše, pisanje je suštinski deo

jevrejske tradicije, što se ne može zanemariti čak ni u degradiranom modernom svetu. Ugled koji uživaju knjige i umetnost opstaće još generaciju ili dve. To ne može trajati zauvek ako se ne uspostavi nova posvećenost. Nekim je gojima bio sumnjiv iz drugih razloga. Sa semitskim varvarstvom skrivenim pod plaštom Umetnosti, on je bio uljez na njihovim ritualnim koktelima. Javno su se obavezali da služe Kulturi (kao svi dobri Kanađani) ali je on bio pretnja po čistokrvnost njihovih kćeri. Zbog njih se osećao vitalnim poput crnca. Sa brokerima je ulazio u duge razgovore o prekomernom uzgajanju i gubitku

kreativne vitalnosti. Govor bi protkao jevrejskim izrazima koje inače nikada ne bi upotrebio. Često je umeo da, bez ikakvog povoda, najednom odigra mali hasidski ples oko njihovih stočiča za čaj u dnevnim sobama. Ulica Šerbruk postala je deo njegovog opšteg poseda. Verovao je da je razumeo njenu elegantnu tugu bolje nego bilo ko u celom gradu. Kad god bi ušao u neku od tamošnjih radnjica, uvek bi se setio da je to mesto gde je nekada ranije bio salon fine gradske kuće. Ispustio bi istorijski uzdah za vilama pretvorenim u pivnice i kancelarije osiguravajućih društava. Sedeo bi na stepeništu muzeja i posmatrao kako doterane žene idu u prodavnice

elegantne odeće ili šetaju svoje bogataške kučiće ispred Rica. Gledao je kako ljudi čekaju na autobus, ulaze i odlaze. To je za njega uvek bila prava misterija. Ulazio je u nove banke nalik toaletima i čudio se šta svi ti ljudi rade tamo. Zverao bi u zabate sa uklesanim viticama vinove loze. Gorgone na crkvi od mrkog kamena. Iskićene drvene balkone na istočnoj strani od Parka. Na drugoj crkvi je rozeta bila špicasta zato da se golubovi ne bi tu gnezdili. Sve od starog kovanog gvožđa, stakla, kamena. Nije imao nikakve planove za budućnost. Rano jednoga jutra on i Kranc (prethodne noći uopšte nisu spavali)

Šeli su na nizak kameni zidić na uglu ulica Makej i Šerbruk i delili ukore radnim ljudima koji idu na posao u osam i trideset. „Igra je gotova“, vikao je Brivman. „Svršeno je. Vratite se svojim kućama. Ne krećite sa starta. Ne igrajte monopola. Idite pravo svojim kućama. Vratite se u krevet. Zar ne vidite da je gotovo?“ „Consummatum est“, sažeo je Kranc. Posle mu je Brivman rekao: “Ne veruješ stvarno u to, zar ne, Kranc?“ „Ne tako suštinski kao ti.“ Nema planova za budućnost. Mogao je da spusti ruku na haljinu sa dubokim dekolteom i niko ne bi zamerio.

Bio je kao neki umereni Dilen Tomas, čiji su talenat i ponašanje prilagođeni kanadskom ukusu. Osećao se kao da je masturbirao na televiziji. Nedostajala mu je privatnost, uzdržanost, diskrecija. „Znaš šta sam ja, Kranc?“ „Znam, i ne moram da navodim ceo spisak.“ „Pastuv za nesrećne žene. Voajer viktorijanskih ruševina u sutonu. Buržujski poznavalac prokletih sindikalnih pesama. Rasno opsednuti egzibicionista koji večito maše svojim obrezanim udom. Papučić koji se šepuri.“ Stoga se, u skladu sa tradicijom

klase kojoj pripada, iskupljivao fizičkim radom. Za vreme jedne od šetnji po montrealskom pristaništu prošao je pored livnice bakra, male radionice koja je izrađivala opremu za kupatila. Bio je otvoren jedan prozor, pa je gvirnuo. Unutra je od dima jedva moglo da se diše. Buka mašina koja ne jenjava. Uza zid su stajala brda peska boje blata. U dnu prostorije u velikim pećima sijali su se užareni kameni kotlovi. Radnici su bili skroz ulepljeni od prljavštine. Pumpali su vazduh u teške peščane kalupe. Kroz oblake dima izgledali su kao likovi sa neke od starih gravura koje prikazuju čistilište. Onda su topioničari pomoću čekrka

izvukli jedan užareni kotao iz peći i preneli ga do spremnih kalupa. Potom je posuda spuštena na zemlju i drozga pokupljena sa površine. Tada je krupan muškarac sa azbestnom pregačom i zaštitnim naočarama preuzeo posudu. Preneo ju je do kalupa. Uz pomoć poluge iskrenuo je kameni kotao i nasuo istopljeni bakar u otvore na kalupima. Brivman je kliknuo ugledavši masu usijanog rastopljenog metala. Bila je boje čistoga zlata. Lepa kao najlepša put. Bila je boje čistoga zlata kako ga je zamišljao kada bi tu reč pročitao u pesmama i molitvama. Bila je žuta, živa i vrišteća. Izlivala se u luku i beličastoj

pari od dima i varnica. Gledao je kako se ova krasota rađa dok je čovek obilazio i premeštao kotlove po utvrđenom redu. Izgledao je kao monolitski idol. Ne, on je istinski sveštenik. To je posao kakav je želeo, ali je dobio nešto drugo. Postao je izvlakač žičanog vlakna. Nekvalifikovan. Plata je iznosila sedamdeset pet centi na sat. Radno vreme je bilo od pola osam do pola šest, sa pola sata pauze za ručak. Veličina vlakna određuje veličinu otvora za slavinu. Napravljeno je od sasušenog peska obmotanog celom dužinom žice. Stavlja se između dve polovine kalupa, a bakar se naliva okolo, tako da se formira otvor. Kada se

kalupi razdvoje i grubo izlivene slavine izvade napolje, u njima još bude žice sa vlaknima. Njegov posao se sastojao od toga da ovu žicu izvuče napolje. Sedeo je na kutiji nedaleko od dugih, niskih pokretnih stolova na kojima su se kalupi punili. Pokraj njega je gomila vrelih slavina na kojima sa oba kraja vire ova žičana vlakna. Levom rukom sa rukavicom bi dohvatio jednu i uvrnutu žicu kleštima iščupao napolje. Izvlačio bi po nekoliko hiljada žica nedeljno. Zaustavio bi se jedino da pogleda kako se naliva bakar. Ispostavilo se da je kalupar bio crnac. S onoliko štroke na licu, bilo je nemoguće

razaznati boju nečije kože. Eto mu herojske proleterske priče sa kakvom se nikada nije susreo. Izvlači tu žicu, Brivmane. Lepota bakra nikada nije iščezla. Zauzimao je svoje mesto usred vatre i dima i peska. U livnici nije bilo klima uređaja, hvala bogu. Ruke su mu postale žuljevite kao kod mladih radnica, ali su mu ti žuljevi bili kao ordenje. Sedeo je na svojoj kutiji i gledao oko sebe. Došao je na pravo mesto. Mašine za sečenje i buka velikih peći bili su najbolja moguća muzika za pročišćenje. Znoj i muzga na bubuljičavim muškim leđima nudili su sliku onoga u šta se telo pretvara. Vazduh je bio kužan: svaki nostalgični

uzdah značio je da će vam grlo zaribati od udahnutih čestica metala. Prizor već ostarelih i još mladih muškaraca osuđenih da rmbaju oko brda peska davao je još jednu dimenziju njegovoj viziji sa jaganjcima, zverima i malom dečicom. Kroz prozore na krovu prodirao je pokoji tračak musave sunčeve svetlosti, koji bi potom iščezao u gustim isparenjima. Radili su u polutami ozračenoj plamenim crvenilom. Postao je deo gravire sa prizorom pakla koju je ugledao nekoliko nedelja ranije. Preduzeće nije bilo član sindikata. Palo mu je na pamet da se obrati nadležnom sindikatu kako bi pomogao da se radnici na tom mestu organizuju.

Ali to nije bio razlog zbog kojeg je on tu. On je tu od dosade i radi okajanja. Jednom irskom imigrantu otkrio je Volta Vitmena i nagovorio ga da se upiše u večernju školu. To je bio krajnji domet njegovog bavljenja socijalnim radom. Dosada je bila ubistvena. Njegov um nije od fizičkog rada postao slobodan da luta svetom ideja. Rad mu je otupeo um, ali ova anestezija nije bila dovoljno jaka da bi ga spasila svesnosti. I dalje je shvatao da je u ropstvu. Iznenada bi pojmio da je već sat vremena bez prestanka pevušio jednu istu melodiju. Svaka je žica bila mala kriza a svaka izvučena žica mali trijumf. Nije mogao da ne bude svestan tog apsurda. Što se on više dosađivao to je lepota

bakra bivala sve više nehumana. Njegova svetlost je bila previše jarka za gledanje. Morale su se nositi zaštitne naočare. Bio je previše vreo kada mu se priđe blizu. Morala se nositi pregača. Svakoga dana je mnogo puta gledao metal koji se izliva, osećajući vrelinu čak i tu gde je sedeo. Luk rastopljenog metala predstavljao je intenzitet kakav on nikada neće moći da dostigne. Godinu dana se svakoga jutra upisivao da je na vreme stigao na posao.

16

Njegov prijatelj je odlazio iz Montreala na studije u Engleskoj. „Ali, Kranc, ti napuštaš Montreal, ovaj Montreal koji samo što nije postao veliki i veličanstven, kao Atina, kao Nju Orleans.“ „Galski petlići su opaki“, rekao je, „Jevreji su opaki, Englezi su apsurdni.“ „Zato mi i jesmo veliki, Kranc. Unakrsno oplođavanje.“ „Okej, Brivmane, ti onda ostani i budi hroničar ovdašnje renesanse.“ Bilo je rano leto, veče u Ulici Stenli. Brivman je već mesec dana radio u livnici. Devojke su prolazile gradom obnaženih ruku. „Oh, Kranc, te ruke, te grudi, ti

guzovi, kakva božanstvena kolekcija!“ „Bogami su se lepo raskomotile.“ „Kranc, je l’ znaš zašto je Ulica Šerbruk tako prokleto lepa?“ „Zato što hoćeš da karaš.“ Brivman je razmislio na trenutak. „U pravu si, Kranc.“ Bilo je sjajno ponovo voditi dijalog s Krancom. U poslednjih nekoliko nedelja nije ga viđao često. Ali on je znao da je ulica lepa iz drugih razloga. Zato što su tu radnje i ljudi koji žive u istim zgradama. Kad su tu samo radnje, naročito u onim zgradama sa modernim fasadama, one jezivo bazde na šićardžijsku bezosećajnost. Kad su tu samo stanovi, odnosno kad su kuće previše udaljene od

radnji, one oko sebe šire neki otrovni sekret, kao sa nekog gnojišta ili klanice. Ali ono što je Kranc rekao bilo je istina. Ne, nije karanje. Lepota na domašaj. Nekoliko zgrada odatle, devojka je skrenula u Ulicu Šerbruk. Šetala se sama. „Zapamti, Kranc, pre tri godine bismo pošli za njom sa svakakvim plotnim snovima u glavi.“ „I zaždili ako bi se ona slučajno okrenula.“ Devojka je hodala ispred njih pod svetlošću lampe, koja joj se slivala niz uvojke. Brivman je počeo da zvižduće „Lili Marlen“.

„Mi smo sad, Kranc, u nekom evropskom filmu. Ti i ja smo stari oficiri i na tragu smo nečega značajnog. Šerbruk je u ruševinama. Otkud ovaj osećaj kao da je rat upravo završen?“ „Zato što hoćeš da karaš.“ „Daj, Kranc, nemoj da si takav.“ „Brivmane, da nisam takav, ti bi precmizdrio svaku letnju noć.“ „Znaš šta ću da uradim, Kranc? Sad ću da priđem ovoj devojci i da budem veoma mio i ljubazan i pozvaću je da s nama pođe u malu šetnjicu oko sveta.“ „Samo napred, Brivmane.“ Ubrzao je korak i prišao devojci. To je to. Svekoliko saosećanje stranca. Okrenula je glavu i pogledala ga.

„Izvini“, rekao je i stao. “Greška.“ Okrenula se i produžila dalje, a on je sačekao Kranca da ga sustigne. „Ta je divlja zverka, Kranc. Ne bi nam se dala. Uostalom, i nije bila neka riba.“ „Ovo nije naša noć.“ „Noć je još duga.“ „Moram rano da ustanem da stignem na brod.“ Ipak nisu otišli pravo nazad u Ulicu Stenli. Išli su polako prema kući preko ulica Juniverziti, Metkalf, Pil, Makteviš. Nazvane su tako po znamenitim ličnostima sa Britanskog ostrvlja. Prošli su pored kamenih kuća i ograda od crnog gvožđa. Sad je nemali broj kuća bio

univerzitetski posed ili su bile pretvorene u pansione, mada je tu i tamo još mogao da se nađe poneki pukovnik i pokoja gospođa koji tu žive, održavaju travnjake i šimšir, još se penju uz kamenite stepenice kao da u celom komšiluku žive sve same aristokrate. Bazali su po univerzitetskom kompleksu. Noć je, kao vreme, svim zgradama davala dostojanstvenu patinu. Tu je bila biblioteka sa svojim ogromnim tovarom reči, tamna i kamena. „Hajdemo odavde, Kranc. Ove zgrade počinju da me tište.“ „Kapiram te, Brivmane.“ Dok su tako išli nazad ka Ulici Stenli, Brivman je prestao da oseća da je u filmu. Sve što je hteo bilo je da

stane i da Krancu poželi sreću, svu sreću ovoga sveta. Čoveku se ne može reći ništa više od toga. Ispred zgrada gde su turisti, počeli su da se skupljaju taksisti. Nekoliko zgrada dalje niz ulicu mogao se popiti viski iz šoljica za kafu u ilegalnom baru kamufliranom kao klub za bridž. Gledali su taksiste kako prave polukružan zaokret u jednosmernoj ulici: policajci su njihovi drugari. Znali su sve krčmarice i piljarice i konobarice. Oni su stanovali u centru grada. A Kranc će sad odlepršati kao neka ptičurina. „Znaš, Brivmane, da nisi paćenički rab grada Montreala.“ „Naravno da jesam. Zar ne vidiš da

sam raspet na drvetu javorovom navrh Maunt Rojala? Čudesa su tek počela da se događaju. Ostalo mi je taman toliko daha da im izgovorim: Rekao sam vam, bagro svirepa.“ „Kakav si ti klipan, Brivmane.“ Uskoro će se njihov razgovor prekinuti. Stajali su na balkonu ćutke, gledajući kako se noćni život zahuktava. „Kranc, da li tvoj odlazak ima ikakve veze sa mnom?“ „Malo.“ „Žao mi je.“ „Moramo da prestanemo da tumaćimo svet jedan drugome.“ „Da... da.“ Zgrade su bile tako poznate a ulica tako bliska. Čak je i Gautama plakao kad

je ostao bez prijatelja. Sutra više ništa neće biti isto. Jedva da je bio u stanju da to pojmi. Kranc neće biti tu. To će biti kao da je usred grada raspomamljeni buldožer krenuo da gazi sve pred sobom. Nisu oni ljudi koji će jedan drugome pisati pisma. Kranc se lagano osvrnuo oko sebe. „Aha“, rekao je, poput matorog farmera u stolici za ljuljanje. „Aha“, složio se Brivman ni sa čim. „Pa, vreme je“, rekao je Kranc. „Laku noć, Kranc.“ „Laku noć, Brivmane, matori.“ Osmehnuo se i stegao prijatelja za ruku. „Laku noć, Kranc, matori“, uhvatili

su se obema rukama i onda se razišli svako u svoju sobu.

17 Ceo Montreal je kao lud kupovao ploče Lidbelija i Viversa i hrlio u Džezu Hol da u vizonskim bundama sluša Pita Sigera kako peva socijalističke pesme. Brivman se na žurci našao zahvaljujući reputaciji koju je uživao kao folk pevač i donekle slavna ličnost. Voditeljka mu je preko telefona lepo napomenula da ponese gitaru, što on ipak nije učinio.

Gitaru nije pipnuo mesecima. „Lari! Mnogo mi je drago što te vidim! Prošlo je sto godina!“ „Izgledaš predivno, Liza.“ Već prvim pogledom punim simpatije posegao je za njom, jer su oboje živeli u istoj ulici, jer je znao koliko je bela, jer je njeno telo u uzmicanju bilo crvenom vrpcom vezano za njegovo. Oborila je oči. „Hvala ti, Lari. Ipak si uspeo da postaneš slavan.“ „Ne baš slavan, mada je to dobra reč.“ „Gledali smo tvoj intervju na televiziji prošle nedelje.“ „U ovoj zemlji pisce intervjuišu na televiziji samo iz jednog razloga: da bi

lepo zasmejali ostatak nacije.“ „Svi kažu da si jako pametan.“ „Svi se bave praznim naklapanjima.“ Doneo joj je piće pa su nastavili razgovor. Rekla mu je da ima decu, dva dečaka, pa su razmenili informacije o svojim porodicama. Muž joj je bio na poslovnom putu. On i njen otac su širom zemlje otvarali automatske kuglane. Saznanje da je te večeri sama dalo je maha Brivmanovim fantazijama. Naravno da je bila sama, naravno da ju je sreo upravo te noći, morala je da mu pripadne. „Sad kad imaš decu, Liza, da li ponekad razmišljaš o svom detinjstvu?“ „Uvek sam se sebi zaklinjala da ću

kad odrastem pamtiti sve kako je bilo i odnositi se prema svojoj deci imajući to na umu.“ „I je l’ uspevaš?“ „Veoma je teško. Iznenadio bi se koliko mnogo zaboraviš i koliko malo vremena imaš da se setiš. Obično radiš onako kako ti se učini u datom trenutku u nadi da si doneo najbolju odluku.“ „Sećaš li se Berte?“ bilo je prvo od pitanja koje je hteo da je pita. „Da, ali zar ona nije...“ „Sećaš se mene?“ „Naravno.“ „Kakav sam bio?“ „Pretpostavljam da bi se nervirao kad bih ti rekla da si bio kao svaki desetogodišnji dečak. Ne znam, Lari.

Bio si fin dečak.“ „Sećaš se Vojnika i Kurve?“ „Šta?“ „Sećaš se mojih zelenih pantalona?“ „Stvarno si blesav...“ „Voleo bih kad bi se sećala svega.“ „Zašto? Kad bismo se sećali svega, ne bismo bili u stanju ništa da uradimo.“ „Kad bi se sećala onoga čega se ja sećam, sad bi sa mnom bila u krevetu“, rekao je nasumice. Liza je bila dovoljno fina, mudra ili raspoložena da ne napravi neku šalu na račun toga što je izgovorio. „Ne, ne bih. Čak i kad bih to htela, ne bih. Previše sam sebična, ili uplašena, ili smerna ili što god, da bih

stavila na kocku ono što imam. Želim da zadržim sve što imam.“ „I ja isto tako. Ne želim da zaboravim nikoga s kim sam ikada bio blizak u životu.“ „I ne moraš. Pogotovo mene. Drago mi je da sam te videla večeras. Moraš da nam dođeš i upoznaš Karla i decu. Karl mnogo čita, sigurna sam da bi uživao u razgovoru s njim.“ „Poslednje što mi se radi jeste da razgovaram o knjigama bilo s kim, uključujući Karla. Ja želim da spavam s tobom. To je vrlo prosto.“ Svojom preteranom smelošću hteo je da je što pre osvoji i razoruža, ali je uspeo jedino da razgovor učini pristojnijim.

„Meni to nije lako. Uopšte ne želim da budem duhovita. Zašto želiš da spavaš sa mnom?“ „Zato što smo se jednom držali za ruke.“ „I to je razlog?“ „Ljudi su srećni kad se s nekim zbliže na bilo kakav način, čak i preko stola za kojim sede.“ „Ali ne možeš se zbližiti sa svakim. Onda to ne bi ništa značilo.“ „Meni bi.“ „Ali da li je odlazak u krevet jedini način da se muškarac i žena zbliže?“ Brivman je odgovorio više flertujući nego iz stvarnog iskustva. „A šta ima još? Konverziranje? Ja se

bavim tim poslom i uopšte ne verujem u reči. Prijateljstvo? Kada nije zasnovano na seksu, prijateljstvo izmedu muškarca i žene ili je hipokrizija ili mazohizam. Kada vidim kako se lice žene preobražava orgazmom koji smo zajedno dostigli, tada znam da smo se prepoznali. Sve ostalo je izmišljotina. To je rečnik kojim danas govorimo. Jedini jezik koji je preostao.“ „Onda je to jezik koji niko ne razume. Postao je prazno blebetanje.“ „Bolje nego tišina. Hajdemo odavde, Liza. Svakoga časa neko će me pitati zašto nisam poneo gitaru, a ja onda treba da ga opalim po njušci. Hajde da popričamo uz kafu, negde.“ Nežno je odmahnula glavom. „Ne.“

Bilo je to najbolje ne koje je ikada čuo, jer je u njemu bilo i dostojanstva i naklonosti i jasnog odbijanja. To ga je smirilo i okončalo igru. Sad je mogao da uživa u razgovoru, da je posmatra, da se pita baš kao što se pitao onda kad su je mladići sa belim ešarpama saletali u svojim velikim automobilima. „Nikada nisam čuo da je neko tu reč bolje izgovorio.“ „Mislila sam da je to ono što želiš da čuješ.“ „Kako si postala tako vraški mudra?“ „Pazi se, Lari.“ „Vidite šta smo našli.“ Voditeljka je blistala od zadovoljstva. Sa njom je bilo

i nekoliko gostiju. „Nikada te nisam čula kako sviraš“, rekla je Liza. „Baš bih volela.“ Uzeo je nepoznatu gitaru i naštimovao je. Gramofon je bio isključen i svi su primakli stolice oko njega ili posedali na debeli tepih. Instrument je bio kvalitetan, španski, od veoma lakog drveta, sa rezonantnim bas žicama. Mesecima nije držao gitaru u rukama, ali čim je odsvirao prvi akord (a mol) bio je srećan što je pristao da svira. Prvi akord mu je uvek od presudnog značaja. Ponekad zazvuči slabašno, bezizražajno, a najbolje što tad može da uradi jeste da odloži instrument, jer ton se nikad neće poboljšati, a svaka

njegova misao stane da tandrče kao neki džingl. To se dešava kad se prema instrumentu ophodi bez dužnog poštovanja i ljubavi. Onda instrument reaguje sa negodovanjem kao frigidna žena koja udovoljava muškarcu. Ali ima i onih dobrih trenutaka kada je ton čist i zvonak i tada ne može da poveruje da su to njegovi prsti što prebiraju po žicama. Gleda desnu šaku koja komeša i izvodi akrobacije i levu šaku čiji baletanski prsti plešu po pragovima na vratu gitare, pa se pita kakva je uopšte veza između svih tih pokreta i muzike koja se čuje, koja se čini da dopire iz drveta samog. Tako je bilo kada je svirao i pevao

samo za Lizu. Pevao je pesme iz Španskog građanskog rata, ne kao partizani, već kao tiresijski istoričar. Pevao je molske pesme o odsutnosti, misleći na Donove predivne stihove: Ljubo najslađa, ne idem što tebe se zamorih, a to je suština svake ljubavne pesme. Reči skoro da i nije pevao, prosto ih je izgovarao. Ponovo je otkrio onu poeziju kojom se oduševljavao pre toliko godina, onu tananu nit koja se nehajno rasplitala da bi se onda, pre no što dospe do kraja, vratila na početak.

Radije bih u dolini tame bio Gde zrak sunca nikada ne sija Nego da jedina mi ljubav drugog ljubi Kada znam da ona treba da je moja.3 Svirao je sat vremena, posvetivši Lizi svekoliku muziku. Dok je pevao, hteo je da razveže crvenu vrpcu i da je pusti. To je najbolji poklon koji joj je mogao dati. Kad je završio, i gitaru pažljivo odložio u stranu, kao da se u gitari nalazi neki finiji deo njegovog bića, Liza je rekla: „To me je s tobom zbližilo više nego bilo šta što si rekao. Molim te dođi

nam u kuću što pre.“ „Hvala ti.“ Ubrzo se iskrao sa žurke i otišao u šetnju planinom. Posmatrao je mesec koji se dugo nije pomakao s mesta.

18 Četiri dana kasnije zazvonio je telefon u pola dva posle ponoći. Brivman je poleteo prema telefonu, srećan što. će narušiti radni raspored. Znao je sve što će mu reći. „Mislila sam da ne spavaš“, rekla je

Liza. „Ne spavam. Ali ti bi trebalo da spavaš.“ „Volela bih da te vidim.“ „I ja bih voleo tebe da vidim, ali imam bolju ideju. Spusti slušalicu i obiđi decu po sobama a onda lepo lezi u krevet.“ „Uradila sam to. Dvaput.“ Ovo je slobodna zemlja. Stari tabui su na rđavom glasu. Odrasli su ljudi i ne moraju da se vraćaju kući na večeru. Ona ima dvadeset i kusur godina, bogata je, bela, ima brza kola i muža koji je van grada, klasična komercijalna udovica. On je bio sam sa svojom nesanicom i lošim rukopisima. Brivmane, ti lažni bludniče, soba ti

je odvratno prazna kao i tvoj milosrdni osmeh. Znao sam da će da mi pripadne, Kranc. Prekinula je tišinu. „Hoćeš da dođem?“ „Da.“ Nabio je sav veš u orman, a tanjir sa skorelom kajganom sakrio među čisto posuđe. Seo je za sto i polako spakovao rukopis, osetivši neobično zadovoljstvo u tome, kao da je sad imao neko posebno pravo da prezire hartiju. Na sebi je imala obične pantalone, crna kosa joj je bila raspuštena, ali tek očešljana. Sa njom je u sobu ušao svež miris gorskog vazduha. „Mirišeš kao da si se upravo

spustila niz ski stazu.“ Sipao joj je čašu šerija. Nekoliko minuta potom već mu je ispričala svoju priču. Muž nije bio na putu po Kanadi gde je otvarao kuglane. Bio je u Torontu i živeo s drugom ženom, koja je radila u Radiodifuznom preduzeću Kanade. „Moj otac ima celokupan izveštaj od detektiva. Nisam htela da znam detalje.“ „Dešava se, to je život“, rekao je Brivman, jedva promrmljavši poslednje reči svestan koliko su trivijalne. Liza je pričala i sipala piće, sasvim mirno, hladna kao što je hladan vazduh koji je ušavši unela u sobu. Osećao je da je, zajedno sa svim svojim stvarima od vrednosti, kod kuće ostavila i sopstvena osećanja. Znala je da se to dešava, znala

je da je to život, i šta s tim? „Vratiće se.“ Liza mu je očima rekla da njenom mužu nije potrebno da ga Brivman brani. „I ti ga voliš, Liza, i tvoju decu i tvoj dom. To je jasno kao dan kad te pogledam.“ Oborila je pogled i proučavala vinsku čašu u ruci. Pomislio je da se sigurno priseća kristalnih čaša poređanih na policama kod kuće i poredi rusvaj njegove sobe sa redom koji vlada u njenom domaćinstvu. Ali ona je sad došla po osvetu, a što su okolnosti odvratnije to je osveta slađa. Možda nije bila usamljena, možda je bila uvređena. „Ne bih sad da pričam o Karlu.“

„Drago mi je što si došla. One večeri na žurci sam se osetio baš dobro zbog tebe, zbog toga što si me slušala. Mislio sam da te nikad više neću videti nasamo, a želeo sam.“ „Čudno je to što sam shvatila da si ti jedina osoba kod koje mogu da odem.“ Možda je svoju osvetu mogla da izvrši s njim zato što je on bio tajna, nije bio deo njenog života, ali nije bio ni potpuni stranac – kao kad se u nekoj stranoj zemlji sretnete s nekim iz vašeg grada. Mogli su, dakle, da posede zajedno, možda je mogao da je drži za ruku, da pričaju o tome kako su čudni putevi Gospodnji. Mogli su da prošetaju

Ulicom Šerbruk ruku podruku, bližio se kraj leta. Mogao je da joj ponudi svoje društvo i prijateljstvo kao utehu. Ili su mogli da smesta odu u krevet, nije bilo ništa izmedu toga. Da li je bilo alternative? Zar nije postojala samo jedna neumitnost, pri tom krajnje zamorna? Prišao joj je i poljubio je u usta. Ustala je i zagrlili su se. Oboje su u tom trenutku osetili uzajamnu potrebu da zatru svaku misao i govor. Ona je bila umorna od uvrede. On je bio umoran od toga da se pita zašto želi njeno telo, ili ma koje telo. Odigrali su ljubavni akt, kao što je to činio toliko puta ranije, prigovor sreći i slučaju. Hvalio je njenu lepotu i ski staze koje su joj tako fino oblikovale

noge. Ali on nije spavao s Lizom devojčicom. Nije se vratio u onaj park gde su dadilje motrile na decu moreplovce. Nije sagradio misteriozno zdanje nad njenim golim obličjem. Vodio je ljubav sa ženom. Ne sa Lizom. To mu je bilo jasno dok su ležali jedno pored drugog i pričali, konačno, o svom detinjstvu i gradu. Taj kontakt, koji je prekinuo sam Usud, nikada se neće ostvariti. To je žena s kojom je započinjao jednu ljubavnu vezu, može biti. Ova žena što mirno leži kraj njega nije bila dete koje je od njega otišlo sa grudima i velikim automobilima i cigaretama koje puše odrasli. To dete će

mu večito izmicati i on će se uvek pitati šta je s njim. Već je bilo svanulo kad se obukla i spremila se da krene. „Odmori se“, rekla je. „Zvaću te sutra. Bolje da ne zoveš na kuću. Nikad nemoj zvati na kuću.“ Otišao je do prozora i posmatrao kako se njen auto udaljava. Otvorila je prozor i mahnula mu i najednom su tako mahali snažnije i duže nego što to ljudi inače čine. Plakala je i pozdravljala ga rukom u vazduhu, levo-desno, kao da šalje signalne poruke, kao da bi da na jutarnjem vazduhu izbriše, molim te, sva obećanja, zakletve, sporazume, stare i nove. Nagnuo se kroz prozor i rukom odaslao poruku koja je govorila da će

pustiti noć da ode, da će pustiti nju da ide, jer on je od nje dobio sve što mu treba zgusnuto u jednom popodnevu.

19 Neki kažu da čovek nikada ne može da napusti Montreal, jer to je grad, kao i sama Kanada, isplaniran da sačuva prošlost, neku prošlost koja se odigrala negde drugde. Ta prošlost nije očuvana u zgradama i spomenicima, koji lako uzmiču pred profitom, već u mislima njegovih

stanovnika. Odeća koju nose, poslovi koje obavljaju, to su samo pomodne maske. Svaki čovek govori jezikom svoga oca. Kao što ne postoje Kanađani, tako ne postoje ni Montrealci. Ako nekoga pitate ko je, reći će vam koje je rase. Ulice se brzo menjaju, soliteri se uzdižu uvis kao siluete naspram Sent Lorensa, ali je to sve nekako nestvarno i niko ga ne uzima za ozbiljno, jer u Montrealu ne postoji sadašnje vreme, postoji samo prošlost koja odnosi pobedu. Brivman je pobegao iz grada. Majka ga je zvala telefonom svaki dan. Biia je sama, da li on zna šta to znači? Bole je leđa, noge su joj otekle.

Ljudi je pitaju za sina a ona nema šta drugo da im kaže osim da je fabrički radnik. Brivman je spustio slušalicu na krevet i pustio majku da priča. Nije imao snage ili sposobnosti da je uteši. Sedeo je pored slušalice, nemoćan da govori ili da razmišlja, svestan samo jednoličnog čangrljanja njenoga glasa. „Pogledala sam se danas u ogledalo, nisam mogla da se prepoznam, bore od sekiracije, od neprospavanih noći kada sam mislila o svome sinu, jesam li to zaslužila, petnaest godina uz bolesnog čoveka, sin koga nije briga da li mu majka leži kao proštac, kao pseto, majka, jedina majka leži kao proštac,

najobičnija prostitutka ne bi podnela to što ja podnosim od rođenoga sina, da li imam toliko mnogo, da li jedem čokoladu svaki dan, da li imam dijamante od svega što sam dala, petnaest godina, jesam li ikada tražila nešto za sebe, dve bangave noge iz Rusije, otečeni zglobovi na iznenađenje doktora, ali moj sin je previše zauzet da bi čuo istinu, iz noći u noć ovde ležim ispred televizora, da li je ikoga briga šta radim, bila sam tako vesela, bila sam lepotica, sad sam ružna, ljudi na ulici me ne prepoznaju, na šta sam potrošila život, bila sam tako dobra prema svima, majka – jednom u životu se ima majka, da li živimo večno, majka je nešto krhko, tvoj najbolji prijatelj, da li na

celom svetu ima još neko ko brine šta je s tobom, mogao bi da tresneš na ulici a ljudi te samo zaobilaze, a ja ovde ležim kao proštac, svuda na svetu ljudi jure da vide svoje majke, ali je mome sinu svejedno, on može da nabavi drugu majku, jedan život imamo, sve je san, sreća...“ Kada je završila, rekao je: „Nadam se da se osećaš bolje, majko“, a onda joj je rekao zdravo. Odlazila je kod psihijatra. Izgleda da joj nije bio od pomoći. Da li uzima pilule koje joj je prepisao? Glas joj je sad zvučao još histeričnije. Pobegao je od majke i od familije. Nekada je mislio da su njegovi

visoki stričevi u crnim odelima prinčevi u nekom elitističkom bratstvu. Nekada je mislio da je sinagoga njihova kuća pročišćenja. Nekada je mislio da su poslovi kojima se bave kraljevstva u kojima vlada feudalno dobročinstvo. Ali je s vremenom shvatio da niko od njih ne teži tim stvarima. Oni su bili ponosni na svoj finansijski i društveni uspeh. Voleli su da budu prvi, da budu poštovani, da sede blizu do oltara, da ih pozivaju da podignu Toru. Nisu se zavetovali nijednoj drugoj ideji. Nisu verovali da je njihova krv sveta. Odakle njemu ideja da su to mislili? Kada je video rabina i kantora kako se kreću u svojim belim odorama, svetlo na brokatnim slovima na njihovim

molitvenim šalovima, kada je stajao sa stričevima i klanjao se zajedno s njima i svoj glas sjedinio s njihovim glasovima u zajedničkom odgovoru, kada je iz molitvenika čitao spisak svih veličanstava... Ne, njegovi stričevi nisu bili dovoljno ozbiljni. Bili su striktni, ne i ozbiljni. Nisu razumeli koliko je ceremonija osetljiva. Oni su u njoj učestvovali nasumice, kao da će trajati doveka. Nisu razumeli koliko su oni bitni, ne samobitni, već bitni za kazivanje basni, oltar, obred. Oni nisu imali pojma o umeću posvećenosti. Oni su samo bili posvećeni. Nikada nisu pomislili koliko malo deli ceremoniju

od haosa. Njihovo je plemstvo bilo nesigurno, jer se zasnivalo na nasleđivanju umesto na stvaranju iz trena u tren koje stoji nasuprot uništenju. U najsvečanijem ili najradosnijem momentu obreda, Brivman je znao da bi sve očas moglo da se pretvori u jad i očaj. Kantor, rabin, odabrani mirjani stajali su ispred otvorenog Kovčega, sa položenim svicima Tore, izgledali su kao bandoglava kraljevska deca, vraćali su ih jednog po jednog na njihove zlatne stolice. Divna melodija se uzdizala i objavljivala da je Zakon drvo života i put mira. Zar nisu videli da ju je potrebno negovati? I svi ti ljudi koji su se klanjali, koji su vršili uobičajene pokrete, niko od njih nije bio svestan da

su neki drugi ljudi napisali tu svetu melodiju, da su neki drugi ljudi stvorili te naizgled vanvremene pokrete od nespretnih i konfuznih kretnji. Oni su uzimali zdravo za gotovo ono što je na njihovim rukama odumiralo. Ali šta je to njega briga? On nije Isaija, a ljudi ništa nisu iskali. Nisu mu se čak ni dopadali ti ljudi niti njihov bog kojeg su štovali. On nema šta da traži u toj priči. Nije hteo nikoga da krivi. Zašto bi se osećao razočaran njihovom zaslugom? Bio je ogorčen zato što nije nasledio slavu koju su oni nesvesno objavljivali. Nije mogao da bude deo njihovog bratstva, ali je želeo da bude među

njima. Nostalgija za solidarnošću. Zašto je očeva bol i dalje prisutna? Okrenuo je leđa gradu. Zloupotrebio je ulice rečima hvale. Očekivao je previše od određenih ograda od kovanog gvožđa, naročitih apsurdnih kulica, stepenica koje vode u planinu, pogleda na mostove na Sent Lorensu u rano jutro. Bio je umoran od misterije koju je pokušavao da prenese na javne trgove i bašte. Bio je umoran od atmosfere u koju je pokušao da uvede Ulicu Pil i vile sa pansionima. Grad je odbijao da miruje pod plahtom melanholije kojom je on zaodenuo zgrade. Grad je potvrdio svoju ravnodušnost. Stajao je sasvim mirno. Njujork. Živeo je u zgradi Doma

studenata sveta. Prozor mu je gledao na reku Hadson. Laknulo mu je što to nije njegov grad i što ne mora da piše o njegovoj rugobnoj veličanstvenosti. Hodao je ulicama kuda god je hteo, a da nije morao da njihova imena ubacuje u priče. Njujork je već bio opevan. I to su uradili veliki pesnici. To ga je učinilo slobodnim da promatra i probava kako mu volja. Svi su govorili nekakvim engleskim jezikom, nije bilo netrpeljivosti, svugde je mogao da razgovara sa ljudima. Bazao je po pijacama u rano jutro. Pitao je za imena riba, ukočenih i srebrnih u sanducima s ledom. Nije išao ni na jedno od predavanja.

Video je najlepše biće i krenuo za njom. Šel.

Knjiga III

1 Srednje ime joj je Maršel, po majčinim roditeljima, ali su je zvali Šel. Njeni preci su prešli okean dovoljno rano da njenoj majci obezbede mesto među Kćerima američke revolucije. Njena porodica je iznedrila dva ne preterano značajna senatora i popriličan broj odličnih trgovaca. U poslednjih sedamdeset i pet godina svi muškarci (izuzev onih krajnje glupih) školovali su se na Vilijams koledžu. Od četvoro dece, Šel je po starosti bila treća. Stariji

brat je bio jedan od tih nesrećnika koji nisu uspeli da se upišu na Vilijams. Da njegova sramota bude veća, pobegao je sa nekom baptistkinjom, što je ocu pružilo priliku da prilikom svađa sa svojom ženom oko obrazovanja dece u tome nađe izvesno jetko zadovoljstvo. Šel je odrasla u velikoj beloj kući na obodu Hartforda, gde je njen pradeda po majčinoj liniji osnovao banku, koja se potom pokazala uspešnom. Imali su kamenu fontanu u bašti, mnogo hektara zemlje i potok u koji je njen otac pustio pastrmke. Nakon što se mlađi sin razborito oženio i odselio u Pitsburg, Šel i njena sestra dobile su dva konja. Sagrađena je štala, minijaturna reprodukcija same kuće. Otac je voleo

da pravi minijaturne replike svoje kuće. Raštrkani između drveća bili su kokošinjac, kavez za zečeve, kuća za lutke i kućica za ptice, svi urađeni kao male kopije originalne kuće, koja je (na to su podsećali goste za vikend) bila za ljude. Kućanski poslovi su se vodili sa mnogo ceremonije i etikecije. I majka i otac, pasionirani čitaoci američke istorije i kolekcionari kolonijalnog nameštaja, bili su ponosni na to što nikada nisu pali u iskušenje da otputuju u Evropu. Svakoga proleća Šel je bila zadužena da u kamenu fontanu porine cvetne krunice. Ona je svoju devojačku

ulogu shvatala veoma ozbiljno. Smatrala je da je njena sestra previše gruba, čudila se zašto majka diže glas, bila povređena kad bi protivrečila mužu. Ne samo da je verovala u bajke, već je eksperimentisala stavljajući zrna graška ispod dušeka. Mrzela je svoju kosu, crnu, gustu i dugu. Kada bi oprala kosu, nije mogla da je ukroti pa su je zvali Zulu. Ali nije htela da je ošiša, možda se zanosila da kao kakva gospa zatvorena u visokoj kuli od vitica uplete lestve i pusti ih niz zidine. Nije volela svoje telo. To nije bilo telo jedne princeze, bila je sigurna u to. Ono nije raslo tamo gde treba. Zavidela je mlađoj sestri na grudima i njenoj ravnoj kestenjastoj kosi. Okomila

bi se na svoju kosu naoružana jakom četkom i nije se smirivala pre no što bi joj zadala bar dvesta udaraca. Bila je zgranuta kad je jedan od sestrinih momaka pokušao da je poljubi. „Zašto?“ htela je da zna. Dečko nije znao da kaže zašto. Očekivao je da će ga odbiti ili prihvatiti, ne da će ga ispitivati. „Zato što si lepa...“ To je izrekao kao pitanje. Šel se okrenula i pobegla. Trava je odjednom izgledala bela, drveće zeleno. Ispustila je cveće namenjeno za fontanu, jer je bilo belo i prljavo poput kostiju. Ona je pauk u polju pepela. „Proleće“, rekao je Brivman kad je

čuo ovu priču. „Ne Botičelijevo, već Đakometijevo.“ „Ne daš mi da bilo šta ostavim ružno?“ „Ne.“ Osim toga, Brivman nije mogao a da u sećanju ne prizove sliku ljupke američke devojčice koja trči kroz šumu, gazeći poljsko cveće. Šel je volela rano jutro. Htela je sobu s velikim prozorom koji gleda na istok, koja je bila dečja soba. Mogia je da bira koje tapete želi. Sunce je mililo preko pamučnog prekrivača za krevet. U životu očigledno nije sve kao kod Roberta Frosta i u Devojčicama. Jednog nedeljnog jutra ležala je u majčinom krevetu. Slušali su dečji

program. Snežne pahulje, krupne kao krunice maslačka, promicale su dijagonalno preko prozorskih okana. Skupljena crnom vrpcom, Šelina kosa je bila pitoma i mirna na njenim grudima. Majka joj je provlačila prste kroz kosu. Na radiju je dete pevalo uprošćenu ariju. „Tata je baš šašav. Kaže da svi rastete tako brzo da će kuća postati prevelika.“ „On nikada neće ostaviti svoje ribe i piliće.“ Majčini prsti su joj spokojno uplitali i preplitali kosu, ali sad su se još samo palac i kažiprst poigravali sa nekoliko pramenova. Pokret majčinih prstiju bio

je nalik onome kad prevejani trgovac isprobava kakvoću nekog materijala, samo što je bio ritmičniji i duži. Osmehivala se blago i netremice gledala Šel u lice, ali Šel nije mogla da uspostavi kontakt očima. Pod ovim prstima njena je kosa postala bezlična. To nije bila Šelina kosa. Prekrivač se mrdao. Majka je drugom rukom izvodila nešto ispod pokrivača. Ritam je bio isti. Postoji izvesna tišina kojom odgovaramo na mane, poroke, sladostrasnost nama bliskih osoba. Nema to nikakve veze sa prekorevanjem. Šel je ležala sasvim mirno, posmatrala je sneg. Nalazila se između snega i majke, ne osećajući povezanost ni sa jednim ni sa drugim.

Voditelj je pozvao sve dečake i devojčice da se pridruže Karavanu iduće nedelje, kada će krenuti na put do daleke zemlje Grčke. „E pa, ko je još video ovakvu lenjivicu...? Diž’ se, princezice krofnice...“ Šel je trebalo dosta vremena da se obuče. Kuća je delovala veoma stara, opsednuta duhovima starih uložaka, bačenih podvezica, potrošenih žileta za brijanje. Suočila se sa slabošću odraslih bez imalo dečje bezobzirnosti. Šel je pomno posmatrala kada je otac, došavši sav crven i veseo sa pešačenja kroz šumu, poljubio majku. Bilo joj je žao što je otac doživeo

neuspeh, shvativši da je to deo njegove ličnosti baš kao i njegova strast za minijaturnim kućicama, njegova briga i zanimanje za životinje. Nije prošlo mnogo godina pre no što je njena majka počela da ostvaruje neotuđiva prava menopauze. Počela je da ne skida bundu i naočare za sunce u kući. Najpre je nagovestila, a onda i otvoreno ustvrdila da je žrtvovala karijeru koncertne pijanistkinje. Kada bi je pitali u čije ime, odbijala je da odgovori i smanjivala temperaturu na termostatu. Muž je na njene bubice gledao kao na šalu, iako je povremeno znala opako da se ostrvi na mlađe ćerke. Dozvolio joj je da se u njihovoj kući pretvori u

malu bebu i redovno bi je poljubio pre i posle svakog jela. Šel ga je volela zbog načina na koji se odnosio prema majci, smatrala se srećnom što odrasta u takvoj atmosferi bračne ljubavi. Njegovo strpljenje i poljupci bili su svojevrsan način otplaćivanja duga za koji je znala da nikada neće moći da bude vraćen. Rivalstvo između Šel i njene sestre javilo se kao štetna posledica ovog neurotičnog intermeca. Njihova majka je podsticala i ohrabrivala ovo suparništvo nepogrešivim instinktom kojim ljudi koji žive pod istim krovom znaju kako da povrede drugog. „Ne sećam se s kojom od vas dve

me je više bolelo“, razmišljala je. „Dobro je što niste bliznakinje.“ Šel je otac svakoga jutra vozio u školu. On je došao na ideju da devojčice idu u različite škole. To je za oboje bio divan deo dana. Gledala je kako šuma promiče. Znala je koliko je srećan što je od njega nasledila ljubav prema drveću. To je bilo važnije od njenog ličnog uživanja i to ju je uvelo u svet odraslih žena. Vozio je veoma pažljivo. Sigurno je izbegavao da okrene glavu da bi je pogledao, prevozio je tako dragocen tovar. Sigurno nije sasvim mogao da poveruje da on ima ikakve veze s njom, bila je tako lepa, sigurno se pitao zašto je verovala u ono što joj je govorio. Kad

je navršila šesnaest godina, poklonio joj je auto, polovni ostin. Škola je bila produžetak kuće. Bilo je mnogo drveća i potkresanog žbunja, mnogo vremenom nagriženih zgrada ili pak zgrada koje su sagrađene da izgledaju nagrižene vremenom. Za upis se okupio impresivan broj kolenovića, pa niko nije mogao da optuži vlasti za nekakve pretenzije kada su nov studentski dom zamaskirali fasadom u ranom američkom stilu. Nastavni program nije bio osmišljen tako da stvara umetnike, revolucionare ili grnčare. Bila je to volstritovska verzija male crvene školice, gde su se devojčice obučavale da budu ukras

društvu umesto da ga dovode u pitanje ili da ga podrivaju. Šel se držala formalno. Sela je na travu sa knjigom ispred biblioteke i namestila haljinu preko kolena. Recimo da je haljina bila bela a da je knjiga bila jedan od beskrajnih dijaloga Ajvi Kompton-Barnet, i recimo da joj je kosa ovaj put bila upletena u kike. Ako bi poželela o nečemu da razmisli, pažljivo bi spustila knjigu i oslonila se na jednu ruku, možda bi jednim prstom odsutno okrenula stranu. Znala je da predstavlja nešto besmrtno, bila je sigurna u to. Ona je bila devojka pred bibliotekom. Njene godine u prvom planu, njeno telo od

petnaest leta, njena kosa na vetru koji bi povremeno zaduvao, to su bili instrumenti koji su veličali vreme i stare kamenove. Znala je to, pa je namestila prikladan izraz lica. Mora da bude nepomična tako da nepoznati stariji muškarac koji prolazi drugom stranom četvorougaonog dvorišta, ako bi kojim slučajem bacio pogled u pravcu gde ona sedi, ugleda nešto savršeno, nešto spokojno, devojku ispred očuvanog portala, sliku koju srce ište. To je bila njena dužnost. Zato je bila ozbiljna, a svet se raspadao u plastiku. Volela je horizontalnu popodnevnu svetlost. Činilo se da izvire baš iz

samog žbunja i, na nekoliko dragocenih časaka, iz same zemlje. Mora da nađe način da sedne u tu svetlost.

2 Brivman je bio ljut. Nije hteo da pomera krevet. Hteo je da legne u krevet, da je zagrli i da spava. Vozili su se ceo dan. Nije znao gde se nalaze, verovatno negde u Virdžiniji, i nije znao kako se zove pansion gde su odseli.

Drvenarija je bila smeđe boje a ispod odlepljenih tapeta sa cirkuskim motivima možda su se skrivale opake bube. Bio je previše umoran da bi ga se to ticalo. Poslednjih sto milja njena usnula glava odmarala se na njegovom ramenu i pomalo joj je prebacivao što se izvukla od iskušenja na koje čoveka stavlja put. „Kakve veze ima gde je prokleti krevet? Otići ćemo već pre osam ujutro.“ „Pomeriću ga sama.“ „Ne budi blesava, Šel.“ „Moći ćemo da vidimo drveće kad se probudimo.“ „Ne želim da vidim drveće kad se

probudimo. Želim da vidim prljavi plafon i da mi komadići vinove loze od prljavog maltera upadnu u oči.“ Ružni mesingani krevet joj se opirao. Tolike generacije spavača su prošle kroz njega, a on nije promenio položaj. Brivman je zamišljao da se s donje strane uhvatila siva skrama od prašine. Uz glasan uzdah, stao je s druge strane kreveta. „Nudila sam se da vozim“, rekla je kako bi opravdala svoj napad energije. Ali on nije mogao da podnese da ga neko drugi vozi kroz noć, da sedi bespomoćno pored vozača dok ovaj pritiska gas. Ako mu već nije bilo druge do da jezdi tim autoputem, kraj neonskih motela i hamburgera koji su ga na neki

apsurdan način privlačili poput neuhvatljivih slika koje mu se večito javljaju u umu, želeo je da makar drži dizgine haosa u svojim rukama. „Osim toga, to je znak nepoštovanja kad se stvari tako premeštaju naokolo.“ Gurnula je jače, zglobovi su joj se beleli na mesinganoj šipki. Brivmanu su se te šake učinile kao u opatice, isprane, rumene od svakodnevnih poslova u samostanu. Uvek ih je smatrao veoma delikatnim. Takvo joj je bilo telo. Na prvi pogled biste pomislili da je manekenka sa naslovne strane Voga, visoka, sa malim grudima, koščata i krhka. Ali onda su mu taj utisak izmenila njena jedra bedra i

široka ramena, pa je tako u ljubavi spoznao da je zavisan od mekote. Nozdrve su joj bile malčice preširoke, tek da naruše prvi utisak savršene harmonije njenog lica i podstaknu požudu. U njenom osobenom šarmu bilo je nečeg izuzetno postojanog, disciplinovanog i atletskog, što je često slučaj sa ženama koje ne misle da su lepe. Da, mislio je Brivman, pomerila bi krevet sa mnom ili bez mene. Ona je Keri Nejšn Zlokobnih Cicanih Soba, a ja sam musavi pijanac koji se ceri preko gomile suvenira sa Nijagarinih vodopada. Pre trista godina naučila je da zamahuje svojom sekirom, raščistivši

poljane Nove Engleske za useve. Sad je krevet bio smešten ispod prozora. Seo je i raširenim rukama je pozvao da mu priđe. Zagrlili su se nežno i sa svojevrsnim strpljenjem, kao da su oboje čekali da iščile demoni koji su se sakupili u dugoj tišini tokom puta. Napokon je ustala, časak prerano, pomislio je. „Moram da namestim krevet.“ „Namestiš krevet? Krevet je savršeno namešten.“ „Mislila sam s druge strane. Nećemo moći ništa da vidimo.“ „Je l’ to radiš namerno?“ Prenerazila ga je mržnja u sopstvenom glasu. Ništa nije iščilelo.

Okrenula se i pogledala ga, u želji da dopre do njega. Moram da pročitam šta hoće da mi kaže, toliko ih volim, pomislio je u magnovenju, ali ga je ipak ophrvao gnev. Pogledao je prema koferima kako bi joj zapretio. „Lorense, sad smo mi ovde. Večeras je ovo naša soba. Daj mi samo pet minuta.“ Dala se na sređivanje, hitro, okretno, prelazeći s jedne na drugu stranu kao da igra neki žetelački ples, dok su se oko nje čaršavi vijorili kao da su haljine. Znao je da je samo ona u stanju da kućne poslove pretvori u ritual. Rastresla je jastuke i stavila ih tamo gde će im biti glave. Sklonila je jedan

prekrivač i prebacila ga preko ogavne fotelje, umotavši je i ušuškavši u par brzih poteza tako da joj je promenila oblik. U plakar je ćušnula mali okrugli stočić zajedno sa podmetačima, vazom i slomljenom dekorativnom kutijicom iz koje je ptičica sa makazastim kljunom trebalo da vadi cigarete. Otvorila je pletenu korpu koju joj je on kupio i povadila njihove knjige, koje je nehajno spustila na veliki sto pored vrata. „Šta ćeš uraditi sa umivaonikom? Porcelan je ispucao na par mesta. Zašto ne podigneš nekoliko podnih dasaka ili ga sakriješ ispod tepiha?“ „Ako ćeš mi pomoći.“ Poželeo je da može da ga iščupa sa zida i kao čarobnim štapićem učini da ga

više nema, dogorela cigareta sa filterom, poklon za Šel. I poželeo je da ga izvali iz prljavog ležišta i da zamahne njime kao kakvim čeljustima i da skroz rasturi sobu koju je ona već počela da uništava. Šel je izvadila njegov pribor za brijanje i svoj neseser sa kozmetikom koja je mirisala na limun. Otvorila je prozor pomalo trijumfalno i Brivman je začuo kako lišće šašolji u prolećnoj noći. Promenila je sobu. Mogli su tu da opuste svoja tela. Bila je njihova, dovoljno dobra za ljubav i razgovor. Nije ona uredila mesto gde bi mogli da spavaju držeći se za ruke, ali je udesila sobu tako da odgovori na pitanje za koje

je verovala da njihova ljubav postavlja. Brivman je znao da taj odgovor nije bio njegov. Poželeo je da oda priznanje njenom domaćičkom umeću, a odurna mu je bila sopstvena želja da je povredi zbog toga. Ali zar nije razumela da on nije hteo da dira pepeljaru niti da pomera zavesu? Gorelo je jedno malo svetlo. Stajala je u senci, skinula se i brzo se uvukla ispod pokrivača, pokrivši se do brade. Soba je bolja zbog nje, pomislio je Brivman. Svako bi joj bio zahvalan na tome. Zaslužila je da se ko sultanija baškari u svili i kadifi. Što joj ja ne mogu priuštiti, jer ne želim da nad njenom posteljom podignem baldahin i da svoj grb uklešem u kamen iznad

ognjišta. „Dođi.“ „Da ugasim svetlo?“ „Da.“ „Sad nam je oboma soba ista.“ Legao je u krevet, pazeći da ne izbegava njen dodir. Znao je da mora da se suoči sa sopstvenim raspoloženjem. Kao kad čovek koji pati od hronične migrene, sav sumnjičav, odlazi kod masera koji ga uvek izleči, ležao je kraj nje sav stegnut. Njegovo joj je telo odranije bilo poznato u ovom stanju. Ponekad bi nestao na dva ili tri dana, a kad bi se vratio telo bi mu bilo tako, oklopljeno, daleko.

Ponekad bi ga jedna pesma lansirala daleko od nje, ali je ona naučila kako da mu se približi, opremljena onim što ju je naučio o njenom telu i lepoti. To je značilo odbijanje da bude tu gde je bio, da prihvati zidove oko sebe, sat, broj sobe na vratima, poznato ograničeno ljudsko biće u poznatoj ograničenoj stolici. „Više bi ti se svidela da je prljavija“, rekla je blago. „Možda s bubašvabama u lavabou.“ „Nikada ih ne vidiš ako držiš svetlo upaljeno.“ „A kad je svetlo ugašeno, ionako ih ne vidiš.“ „Ali ima ono vreme između“, rekao

je Brivman sa probuđenim interesovanjem. „Dođeš noću kući i upališ svetlo u kuhinji, a sudopera se crni od njih. Nestanu za par sekundi, ne obraćaš previše pažnju na to kuda su tačno otišle, a posle ti je porcelan tako blistavo beo kako nikad nisi pomislila da može da bude.“ „Kao onaj haiku o jagodama na belom tanjiru.“ „Još belje. I bez muzike.“ „Kako govoriš, pomislio bih da smo se tukli da izađemo iz najgoreg ćumeza.“ „I jesmo, ali nemoj mi tražiti da ti objašnjavam, jer će zvučati kao otrcana glupost jednog odveć privilegovanog buržuja.“ „Znam šta misliš i znam da misliš da

nema šanse da znam.“ Dopreće do njega, bio je siguran u to. Otkriće ga tako da će moći da počne da je voli. „Kuća je deo tog ćumeza jednako koliko i tvoj odvratni lavabo. Želiš da živiš u svetu u kojem je svetlo upravo upaljeno i gde se sve namah pomolilo iz sveopšteg crnila. To je sasvim u redu, Lorense, i čak može biti hrabro, ali ne možeš zauvek tu da živiš. Ja hoću da stvorim mesto gde ćeš se; vratiti i odmoriti se.“ „Odlično ti uspeva da razmaženom derištu daješ na važnosti.“ Nije poenta u tome da stvari propadaju, da su dela ljudskih ruku

efemerna, verovao je da je proniknuo još dublje od toga. Stvari su po sebi bile propadanje, dela ljudskih ruku po sebi su kvarež, spomenici su napravljeni od crvotočine. Možda mu je ona bila drug s kojim deli istu viziju, spoznaju stranstvovanja. „Nisi hteo ništa da pipneš kad smo došli ovamo. Hteo si samo da raskrčiš parče prostora za spavanje.“ „Za ljubljenje“, ispravio ju je Brivman. „I mrzeo si me što sam preuredila krevet i premestila ga tamo odakle možemo da vidimo drveće i što sam sklonila ružni stočić, jer sve to znači da nismo u stanju da prosto podnesemo prljavštinu, trebalo je da se pomirimo sa

situacijom.“ „Da.“ Pronašao je put do njene ruke. „I stvarno si me mrzeo, jer sam te uvukla u to a da si bio sam bio bi slobodan, jutro sviće za svega nekoliko sati, auto je parkiran ispred...“ Bože, prošlo mu je kroz glavu kad se okrenuo ka njoj i zazmurio pred svim što je pamtio o njoj, ona sve zna.

3 Gospođica Makteviš je bila visoka,

muškobanjasta, diplomac koledža Brin Mar, generacija 1921, i u potaji verovala da je u čitavoj Americi jedino ona stvarno razumela poeziju Džerarda Menlija Hopkinsa. Takođe je verovala da akademski svet uopšte nije dostojan istinskog Hopkinsa i stoga nije bila rada da diskutuje o svojim teorijama. Iz istog osećanja superiornosti ostala je izvan univerziteta. Nije htela da učestvuje u profesorskoj uroti protiv Života i Umetnosti. Iz istog osećanja superiornosti i zbog grotesknog oblika nosa nije se ni udavala. Znala je da muškarac koji je dovoljno jak, divalj i radostan da bude s njom u zajednici ne bi bio sposoban za

porodični život, pošto se najverovatnije već posvetio monaškom životu ili alpinizmu. Svoju strast je čuvala za pesme koje je čitala na časovima. Čak su i najciničniji studenti znali da se nešto veoma važno događa u tim trenucima kada se činilo da je zaboravila na sve njih. Šel ju je slušala kao prava posvećenica, znajući da pesme deluju još lepše zato što gospođica Makteviš ima tako smešan nos. Gospođica Makteviš je volela da neogotičku biblioteku smatra svojim privatnim domom. Kad bi odlazila do registra kartica, činilo se da lebdi nad pognutim glavama čitalaca, poput

domaćice koja pazi da na prijemu sve bude kako treba. Jedne večeri, stojeći podno velikih vitraža, rekla je Šel nešto jako čudno. Nisu se mogle videti slike na staklu, samo izbočeni metalni pregraci. Boja svetlosti u prostranoj dvorani utonuloj u tišinu bila je kao kada bi se drvo mahagonija moglo učiniti prozračnim i upotrebiti kao filter. Bila je zima i Šel je imala utisak da pada sneg, nije bila sigurna, pošto nije izašla napolje celog popodneva. „Posmatrala sam te, Šel. Ti si jedini aristokrata kojeg sam upoznala u životu.“ Na tren je ostala bez glasa. „Volim te zato što sam htela da budem kao ti, to je sve što sam oduvek želela.“

Šel je posegnula rukom kao da je pred sobom ugledala nekog ranjenika. Gospođica Makteviš se namah pribrala pošto se tako razgolitila i prihvatila Šelinu ispruženu ruku, stisnuvši je formalno, kao da su se upravo upoznale. Jedva primetno su se naklonile jedna drugoj nekoliko puta, što je nekom ko posmatra sa strane izgledalo kao da će zaplesati menuet. Obema im se pričinila ova slika, te su se zajedno nasmejale sa olakšanjem. Napolju je padao sneg. Bez reči su se dogovorile da pođu u šetnju. Izvan dvorišta fakulteta, borovi su bili mrki, visoki i vitki poput prozora u biblioteci, s granama poleglim pod snegom, u noći

su se razabirali kao nizovi uspravnih ribljih kostura. Gospođica Makteviš je zviždukala deonicu iz nekog kvarteta. Kvartet je završila teško dišući. „Ovo nikada pre nisam uradila.“ Kada ju je poljubila u usta, Šel se nije pomakla, osetivši muški zadah na alkohol u profesorkinom dahu. Probala je da mislima prodre kroz sadašnji trenutak, da dopre do stvarne šume kroz koju se vozila sa svojim ocem, ali nije uspela. „Ha, ha“, graknula je gospođica Makteviš, bacivši se poleđuške u sneg. „Hrabra sam. Baš sam hrabra.“ Šel joj je verovala. Žena se prevrtala u snegu, ponižavajući se. Mora

biti hrabra, kao što su hrabre monahinje sa šibom ili pijani mornari usred bure. Ljudi koji odlaze u pustinju, prosjaci, sveci vape za onima koje ostavljaju za sobom, a ovi su vapaji uzvišeniji od pobedničkih pokliča vojskovođa. To je znala iz knjiga i iz kuće. Nedaleko odatle prolazio je sporedni put. Samo su farovi jednog automobila presekli šumsku pomrčinu i iščezli, ostavivši ženu i devojku sa osnaženim osećanjem spoljašnjeg, regulišućeg sveta, za koji je Šel već znala da je napravljen tako da bude protivan izuzetnosti. Gospođica Makteviš je uspela da skoro sasvim zaroni u snežni nanos. Šel

joj je pomogla da se izvuče. Stajale su jedna spram druge kao onda u biblioteci. Šel je znala da bi njena profesorka sad radije stajala tamo, opozvavši svoje reči i poljubac. „Dovoljno si stara za mene da ne kažeš ništa.“ Brivman je bio iznenađen saznavši da je Šel i dalje bila u kontaktu s njom. „Jednom ili dvaput godišnje.“ „Zašto?“ „Do kraja škole sam sve vreme pokušavala da je uverim da se nije unizila u mojim očima i da je i dalje moja ista, najdraža profesorka engleskog.“ „Poznata mi je ta vrsta tiranije.“ „Hoćeš mi dati da joj pošaljem tvoju

knjigu?“ „Ako smatraš da je dobročinstvo smarati stručnjaka za Hopkinsa.“ „To nije zbog nje.“ „Da ispuniš ono što si dužna...“ „Da.“ „...tako što ćeš postati ono što je ona htela da budeš.“ „Na neki način. Imam kralja.“ „Hmmm.“ Nije se dao ubediti.

4

Kada je Šel imala devetnaest godina, udala se za Gordona Ričija Simsa. Kao što je pisalo u zarukama objavljenim u Njujork tajmsu, on je bio na završnoj godini studija na Amherstu a ona je tek upisala prvu godinu na Smitu. Kum im je bio Gordonov cimer, pobožni pripadnik episkopalne crkve, iz porodice bankara sa jevrejskim korenima. Bio je i sam delimično zaljubljen u Šel i sanjao da ima takvu ženu s kojom bi njegova asimilacija bila potvrđena i zacementirana. Gordon je hteo da bude pisac pa se uglavnom i udvarao literarno. Uživao je da joj šalje opširna pisma iz Amhersta. Svake noći, pošto bi uložio hvale vredan

trud na pisanje svog diplomskog rada, prelazio je na pisanje ličnijih poruka ljubavi, obećanja i nadanja, sa strašću ublaženom stilom koji je oponašao Henrija Džejmsa. Pisma su se Šel urezala u srce. S pažnjom je birala mesta gde će čitati ove dugačke poruke, koje su bile mnogo uzbudljivije nego poglavlja nekog romana, jer je u njima ona bila glavni lik. Gordon se zalagao za svet dostojanstva i reda i prefinjenosti i za povratak prostijem, uzvišenijem načinu života koji Amerikanci behu iskusili nekada ranije i koji on, posredstvom svoga imena i svoje ljubavi, namerava s njom da vaskrsne.

Šel je volela što je bio ozbiljan. Za vreme sportskih vikenda, praktikovala je da tiho sedi kraj njega, prepuštajući se zadovoljstvu koje čine odgovornost i privrženost. Bio je visok i blede puti. Nosio je naočare sa rožnatim okvirom, bez kojih bi njegovo zamišljeno lice imalo tek sanjalački izgled. Na igrankama su se držali ćutljivo, pognute glave, pažljivo motreći oko sebe, tako da su delovali kao neki družbenici koji tu čekaju a ne kao da učestvuju u veselju. Činilo se kao da bi da kažu: „Hoćemo malo da budemo u društvu mladih, lako je izgubiti kontakt sa svetom.“

Šel je uz njega svoju očaravajuću mladalačku lepotu ždrebice zamenila onom dostojanstvenom senilnošću oličenom u kraljicama majkama i udovicama američkih predsednika. Veridbu su objavili u leto, pošto su se častili jednom turom uzajamne masturbacije na senovitoj verandi kuće koju su Simsovi imali na jezeru Džordž. Venčali su se, a on je diplomirao i otišao na odsluženje vojnog roka. Dok ga je vozila na železničku stanicu, pomislila je kako je on u stvari nikada nije video sasvim golu, da neke delove njenoga tela njegova ruka nikada nije dodirnula. Pokušala je da to pojmi kao nekakav kompliment.

Nije ga viđala često tokom naredne dve godine, ponekad vikendom, a on je uglavnom bio iznuren. Ali pisma joj je pisao redovno i neumorno, takoreći uznemirujuće. Svojim pismima on je zacelo ugrožavao spokoj njenog privremenog udovištva u koje se dragovoljno povukla. Volela je svoje haljine, tamne i jednostavne. Uživala je u čestim odlascima u goste njegovoj i njenoj porodici. I osećala je mesto koje joj pripada u ovome svetu: njen dragan je bio vojnik. Mislila je da bi možda bolje bilo da i ne otvara koverte. Netaknute, nabrekle, stajale su joj na toaletnom stočiću, na

ogledalu u kojem je raščešljavala svoju dugu kosu, na dotrajalim komadima kolonijalnog nameštaja koji su počeli da skupljaju. U otvorenim kovertama nije bilo onoga što je obećavao. Njegova su se pisma pretvorila u komplikovane pozive na telesnu ljubav, u kojima su figurirale svakakve rekvizite, kreme i balzami, ruž za usne, ogledala, peruške, igre u kojima se skriveni dugmići pronalaze na intimnim mestima. I kad bi najzad osvanuo vikend kada bi uspeo da dođe u njihov stančić, on bi bio toliko umoran da je bio u stanju samo da spava i da razgovara i da izađe u neki restorančić. A pisma nisu uopšte spominjali.

5 Šel je bila ubeđena u to da joj se u grudima širi kancer. Lekar joj je rekao da može da obuče bluzu. „Vi ste potpuno zdrava žena. I lepa.“ Smatrao se dovoljno starim da može to da kaže. „Osećam se tako glupavo. Ne znam gde su nestale te grudvice.“ Za to vreme, u montrealskoj fabrici poezije, Brivman je stažirao, vežbajući se da za nju postane Lekar za sve.

6 Kada je odslužio vojni rok, rešili su da se presele u Njujork gde su iznajmili prilično skup stan u Ulici Peri u Grinič Vilidžu. On je našao posao u Njuzviku, u književnoj redakciji, a povremeno je zarađivao i od tekstova koje je pisao za Saterdej rivju. Šel je bila devojka za sve poslove kod jednog od urednika u Harperovom bazaru. Nalazila je izvesno zadovoljstvo u tome što je odbila brojne ponude da radi kao manekenka.

Po mišljenju njihovih prijatelja, stan im je bio lepo uređen. Imali su veliki zidni časovnik bez kazaljki sa dekoracijama od drveta i ružama iscrtanim spreda. U uglu su imali masivan kredenac sa brojnim pretincima pod staklom u kojima su držali pića i vinske čaše. Morali su baš da se pomuče da ga lepo išmirglaju i ofarbaju. Portret skromno odevenog deteta na crnoj pozadini, delo putujućeg slikara, bio je okačen iznad trpezarijskog stola i stvarao svečani utisak prilikom večernjih sedeljki koje su često pravili za mali krug gostiju. Svi su oni bili dobra deca koja jedu smrznute krem čorbe sa škampima,

spremali su se da preuzmu vlast u bankama, magazinima, Stejt Dipartmentu, Slobodnom svetu. Jednom prilikom se Rodžer, nekadašnji Gordonov cimer, okuražio da Šel kaže nekoliko intimnih reči. U tome mu je bilo od pomoći šest čaša konjaka koje je popio. „Ako ovo ikada propadne“, rukom je opisao krug kao da pobednički pokazuje inventar antikvarnice, „dođi k meni, Šel.“ „Zašto?“ „Volim te.“ „Znam da me voliš, Rodžere.“ Nasmešila se. „I Gordon i ja tebe volimo. Ali zašto bi ovo ikada propalo?“

Šel je u rukama držala prazan srebrni poslužavnik u kojem je između mrvica video njeno lice. „Ja tebe ne volim iskreno, prijateljski, ne volem te starinski ljubezno, ne volim te slatka sektašice iz Sigme Či.“ Potrudio se da zvuči duhovito, a onda prešao na ozbiljan ton: „Želim te.“ „Znam.“ „Naravno da znaš.“ „Ne“, rekla je, zahvalna što drži poslužavnik. „To se ne radi svom najboljem prijatelju.“ „Nisi srećna.“ „Oh?“ Nešto mu nije bilo u redu sa odelom,

pantalone su mu rđavo stajale, ubiće tog krojača, kuhinja je bila previše mala, nije delovao elegantno. „On te uopšte ne dodiruje.“ „Kako možeš to da mi kažeš?“ „Rekao mi je.“ „Šta?“ „Isto je tako bilo i u školi. Ne može.“ „Zašto? Reci mi zašto!“ Informacija je bila najvažnija. Rodžer je očigledno mislio da će ga ona sada poljubiti, pošto je bio naučen da trguje. Umesto toga, osetio je udarac srebrnog poslužavnika po nosu. „Ne može, prosto tako. Ne može. Nikad nije mogao. Stvarno ste smešni“, dopunio se, progovorivši svojim pravim

glasom.

7 Kako bilo ko može solitere da uzima za ozbiljno? Brivman se tome čudio. I šta kada bi trajali deset hiljada godina, i šta kada bi ceo svet govorio kao Amerikanci? Gde da nađe utehu za današnji dan? A očev je dar svakim danom bivao sve teži – istorija, cigle, spomenici, imena ulica – sutrašnjica je već uništena! Gde da nađe utehu? Gde da nađe rat

da tu vojuje i da bude heroj? Gde da nađe svoju legiju? Sreo je ljude koji su na podlaktici nosili istetovirane brojeve, neki od njih su bili slomljeni, neki oštroumni i krajnje ćutljivi. Gde da nađe sebi izazova? Da jede džank, da se pridruži neprijateljima policije, da stane na stranu kriminala? Da nasiljem natera Ameriku da se promeni? Da se zlopati u Vilidžu? Koncentracioni logori su, međutim, bili ogromni, nezamislivi. Činilo se da se na ljude spuštaju odnekud iz velikih visina. A Amerika je tako malena, napravljena po meri čovekovoj. U svojoj sobi u Domu studenata sveta, Brivman se nalaktio na prozorsku

dasku i posmatrao kako voda Hadsona plamti pod zracima sunca. To više nije reka otpada i đubreta, slivnik koji odnosi kondome, govna, industrijske otrove, ruta po kojoj se nižu nezgrapne barže. Da li nešto može to da učini sa njegovim telom? Mora da je nešto zapisano na toj plamenoj vodenoj površini. Otisak božjeg prsta. Precizna natalna karta. Mesto gde živi njegova savršena žena. Poruka koja mu objavljuje da je pozvan za slavu ili za mučeništvo. Njegova soba se nalazi na poslednjem spratu, pored kućice za lift, pa stalno sluša potmule zvuke kablova i

tegova. Mehanizam njegove ruke koja se napinje jednako je nezgrapan. Odblesak svetla u Hadsonu jednoličan je. Na Mauzoleju generala Granta čuči golub. Pored otvorenog prozora je hladno.

8 Gordon i Šel su razgovarali. Gordonu je odgovaralo da razgovaraju pošto je i to bio vid literarnog pristupa problemu. I pošto su utvrdili da problem leži u nepristupačnosti njihovih tela i definisali okvire teškog stanja u kojem

se nalaze, mogli su da svoju vezu održavaju još neko vreme. Imali su, kako je to Gordon rekao, čvrst, siguran krov nad glavom, pa zašto da ga razruše samo zato što ne mogu da uđu u jednu od odaja? Oboje su inteligentne osobe koje se vole, a ključ za tu bravu mora da postoji. Ali u međuvremenu, dok kao razborita bića traže rešenje, ne smeju da zanemare svekoliko pokućstvo u ostalim sobama. I tako se njihova fino uređena egzistencija nastavila, zapravo procvetala. Šel je promenila krojačicu, Gordon se u svojim političkim stavovima pomerio više udesno. U Konektikatu su kupili nešto zemlje, zajedno sa torom za ovce koji su

nameravali da ^drže. Konsultovali su se sa arhitektima. Šel je prema njemu gajila nežna osećanja. Morala je da pribegava toj frazi kada bi htela da preispita ono što prema njemu oseća. Od toga joj se smučilo, jer nije želela da život posveti nežnim osećanjima. To nije bio spokoj kojem je težila. Plesni par zrači izvanrednom elegancijom pokreta, samo zato što njihova put odiše draži slatke borbe. U suprotnom je to igra lutaka na koncu – odvratno. Počela je da poima mir kao naknadni efekat. Sad se činilo da je bila umorna isto kao i on. Večernje sedeljke su postale iskušenja s kojima se trebalo nositi.

Kuća je bila jedan džinovski projekat. Morali su da idu na selo svaki drugi vikend, a saobraćaj van grada bio je katastrofalan. A sad je bio bolji trenutak za kupovinu, jer će sledeće godine cene biti još više. Kabaste stvari su sklanjali u ostavu, ali im je stan bio prenatrpan modlama za kolače, svećnjacima, stalcima za cipele, drvenim koritima, čak su imali i preslicu, koja je bila toliko lomljiva da nisu skidali oka s nje. Šel je počela da veruje da je njihov život uveliko u ruševinama, kako se Gordon metaforično izrazio, i da su zabravljena vrata jedini izlaz koji vodi ka razboritosti i spokojstvu. Ali Gordon se iz petnih žila trudio da fino složi sve probleme, ne toliko da bi ih analizirao

već da bi ih lakše bacio preko palube. Nije on bio jedan od onih čupavih strastvenih likova, to mu nije bilo u prirodi, on skoro da je mogao da veruje, ali je, poput svih nas, više sanjao. Istina koja se spoznaje u snovima jeste da se sva dobra dela čine bez nežnih milovanja. Žena svoje telo gleda s nelagodom, kao da joj je to neki nepouzdani saveznik u borbi za ljubav. Šel je proučavala svoj lik u ogledalu u ramu iz osamnaestog veka. Bila je ružna. Njeno telo ju je izneverilo. Grudi su joj bile pržena jaja. Uopšte nije bilo važno šta ona zna o Gordonu, kolika je njegova odgovornost

za propast. Ono sa čime nije mogla savršeno da se nosi bio je teret njene kože i kostiju i kose. Ona je žena, propadljiv cvet, zašto njega kriviti za bilo šta? Vidi kolika su joj bedra, zastrašujuće je kako se šire kada sedne. Gordon je bio visok, vitak, beloput, njene su noge sigurno glomaznije od njegovih. Stomak joj je bio naružen groznim ožiljkom od operacije slepog creva. Prokleti kasapin od lekara. Gordonu ne treba zamerati što je izbegavao da se približi tragu sasušene rane. Zatvarala je oči u strasti, ne za Gordonom, ne za tamo nekim princom, već za čovekom muškarcem koji će je

povratiti unutar opne vlastite kože i koji će sedeti kraj nje u popodnevnoj svetlosti. Njene su prijateljice takođe imale svoje probleme. Jedna od njih je kod sedme ture martinija nazdravila izumrlom američkom muškarcu. Šel nije podigla svoju čašu, uostalom nije volela devojačke večeri. Devojka je u zdravici žalila zbog nestašice američkih seljaka, lovočuvara, i oplakivala nestanak pouzdanih taksista, konjušara, mlekadžija što su ustuknuli pred analitičarima i psihološkim kaubojcima. Opšta propast muškaraca nije ulivala Šel nimalo pouzdanja. Šta su radili ti krojači? Zašto su sve

te izmasirane ruke i noge bile umotane u skupocene tkanine? Masiranje nije nežno milovanje. Kojekakve frizure, rukavi sa prorezom da bi se videla nadlaktica, oči deteta naglašene ajlajnerom, čemu sve to? Koga to treba da ushiti? Mrtvilo ispod somota. Sobe su pametno uređene, tapete sa starinskim motivima, pokućstvo koje pokazuje dobar ukus, spaseni komadi viktorijanskog izobilja, šta je to što se želi uhvatiti? Početak je pogrešan. Nije došlo do sparivanja. To je ono što bi trebalo da nastane iz uzajamno isprepletanih tela. Kada je bila puna. Potopila je telo u blagotvornu vodu, najpre čučnuvši i raširivši ruke iznad vode kao čovek koji u ledenoj sobi ispruži ruke iznad

radijatora da bi se ugrejao, onda se zavalila, čak pokvasila kosu, potpuno se prepustivši dejstvu toplote i slatkastog mirisa finog limunovog sapuna.

9 Gomila sveta se ubrzano pela kamenim stepenicama. Možda će se njihov život promeniti kada stignu gore, do ulice, putevi će biti popločani zlatom, imaće nove domove i porodice koje ih željno čekaju. Dvojica muškaraca su se kretala

brže od ostalih koji su ih propuštali da prođu. Njihovi životi nisu bili izvan tunela. Brivman se peo drugom brzinom, proučavao je grafite na zidu, pitao se koju bi sekretaricu tog popodneva mogao da odvede od njene kancelarijske rutine. Nije imao kuda da ide. Na predavanja na koja je u to vreme obično odlazio više nije išao, pošto ga je čuveni profesor pustio da napiše seminarski rad o sopstvenoj knjizi. „Stoj!“ Makar mu je tako zvučalo. Brivman je stao, ali naredba nije bila upućena njemu. „Brate!“ Poželeo je da može da razume šta

govore. Otkud mu ideja da zna šta znače te reči? Dvojica muškaraca su se gušala na stepenicama, sabivši Brivmana skroz do zida. Jedva je uspeo da izvuče priklještenu nogu, kao da pokušava da se iskobelja iz živog peska. Sve je to trajalo tek dve sekunde. Onda su se snažno zagrlili. Jedan je muklo zastenjao, Brivman nije bio siguran koji od njih dvojice. Onda je jedan ustao i otrčao nekud, dok je drugi ostao da leži sa glavom koja mu je visila preko ivice stepenika, nekako mlitavije nego što je to normalno. Preko grla mu je zjapila široka i duboka rasekotina. Nekoliko glasova je dreknulo dozivajući policiju. Muškarac sa

izgledom lekara kleknuo je pored tela oko kojeg se već napravila lokva krvi, filozofski odmahnuo glavom da pokaže da je on na takve stvari naviknut, ustao i otišao. Njegovo držanje je na čas umirilo okupljenu gomiiu, koja je u međuvremenu zakrčila prolaz, ali su se povici za policijom namah obnovili čim se ovaj izgubio iz vida. Brivman je pomislio kako bi trebalo nešto da učini. Skinuo je jaknu, hteo je da prekrije žrtvu, ne preko lica, možda samo ramena. Ali zašto? To si uradio zbog šoka. Šok od prerezanog grla je već bio prošlost. Krv se lagano slivala stepenicama za podzemnu železnicu na uglu Četrnaeste ulice i Sedme avenije. Bilo je tačno jedan po podne. Siroti,

jadni gradski matador. Kravata elegantno vezana na beloj košulji. Sveže uglancane braon-bele špicaste cipele. Brivman je prebacio jaknu preko ruke. Samo bi se upleo u tu priču. Policija bi ga pitala zašto je jaknom prekrio leš. Krvava jakna nije prava stvar za suvenir. Sa ulice se čuju sirene. Gomila počinje da se razilazi pa i Brivman odlazi. Nekoliko blokova dalje, Brivman je pomislio kako bi dve godine ranije to zaista i uradio. Mala smrt, kao kada otkriješ da više ne možeš da uđeš u stare pantalone ili drvenim čekičem udariš u zvono. Zašto nije razmišljao o tom čoveku?

Dve godine ranije jaknu bi umrljao krvlju, pokušao da uradi nešto, umešao se u scenu. Da li je ritual iščezao? Da li je to korak dalje u morbidnosti? Ukazala mu se slika nacističke omladine. Zlatokose glave postrojene u redovima prolaze pored ubijenog vojnika. Čete su spustile svoje barjake tu gde je pala krv i dale svečanu zakletvu. Brivman je osetio gorčinu u ustima. Ali i dalje ga je mučilo pitanje iz podzemlja. Ko je taj čovek? Ponekad se pitanje javi zamagljeno tako da glasi: Gde je kupio cipele? Ili: Iz kog ih je ugla izvukao? Ko je taj čovek? Da li je to čovek koji je zaspao u metrou u tri

sata posle ponoći, obučen u ganc novo odelo, sa izgrebanim belim cipelama. Da li se devojkama sviđalo ulje koje je stavljao u svoju plavu kosu? Iz koje dronjave sobe je izašao, sav svetlucav poput plastične Madone na toaletnom stočiću? Ko je taj čovek? Kuda je pošao? Oko čega su se zavadili, gde je devojka, koliko novca je u pitanju? Nož bačen u vodu sa nekog mosta u magli? Beri Ficdžerald i policajac novajlija hoće da znaju sve. Zašto nije razmišljao o tom čoveku? Brivman se naslonio na kantu za đubre i povraćao. Konobar Kinez izleteo je iz restorana. „Povraćaj tamo na ulici. Ovde ljudi jedu.“

Od povraćanja se pročisti duša, pomislio je dok se udaljavao. Koračao je celim telom, koje je ponovo bilo lako i puno atletskog elana. Pun si otrova koji ti vrije u svakoj pori i opni, u svakom deliću utrobe, ti si močvarni glib, a onda odvratno čudo, ta-dam! I odjednom si prazan, slobodan, kreni, ponovo imaš drugu priliku, hladno je i vedro, hvala, hvala. Zgrade, haustori, trotoari, pukotine, gradski drvoredi, svetleli su bistrim i preciznim sjajem. Tu je gde je, to je on, ispred perionice veša, opijen mirisom čiste odeće spakovane u smeđi najlon. Tu je i nigde drugde. U prozoru stoji bista muškarca u košulji od okrnjenog

gipsa i sa naslikanom kravatom. Posmatrao ju je, ali ga nije podsećala ni na šta. Bio je strašno srećan što je tu gde je. Čist i prazan, bio je na mestu odakle može da krene, na ovom konkretnom mestu. Mogao je da reši da ode bilo kuda, ali nije morao da razmišlja o tome, jer je bio tu gde je, a svaki nesputani duboki udisaj značio je novi početak. Na trenutak je živeo u stvarnom gradu, onom koji ima gradonačelnika i đubretare i arhive sa statističkim podacima. Samo na trenutak. Od povraćanja se pročisti duša. Brivman je pamtio kako se osećao. U Frajovoj papirnici je kupovao pribor za školu. Imao je deset godina. Cela nova školska godina skupila se kao u

zmajevom gnezdu koje će na kraju osvojiti žutim olovkama marke igl. Nove gumice, kolone gumica koje vapiju da budu žrtvovane čistoti i zvezdama Urednosti. Naramci vežbanki zaslepljujuće belih bez ijedne greške, savršenije od Savršenstva. Navijeni kompasi, smrtonosni, sa milionima krugova, previše šiljati i tvrdi da budu spakovani u kartonsku kutiju. Mastilo za odrasle, crna nalivpera marke trijumf, neispravljive greške. Kožne torbe za posvećenu šetnju od kuće do škole, ruke su slobodne za grudvanje ili napad kestenima. Spajalice za papir iznenađujuće teške u nevelikoj kutijici, lenjiri sa oznakama komplikovanim i

važnim poput komandne table u pilotskoj kabini, nalepnice sa crvenom ivicom da možeš svoje ime da zalepiš gde god. Sav pribor prijatan, nekorišćen. Ništa još ne ukazuje na poraz. Papirnica je mirisala na novo, svežije čak i od zimskih novina koje ujutro nalazimo ispred ulaznih vrata. A on je bio zapovednik svim tim svetlucavim oficirima. Od povraćanja se pročisti duša, ali se štetni sokovi ubrzo ponovo nakupe. Njujork je iščezao u Brivmanovom ličnom gradu. Preko svega je bila navučena mrena, pa je kao i obično morao da zamišlja stvarni oblik stvari. Više se nije osećao poletno kao da se sprema za olimpijadu. Bista od oslikanog gipsa podsetila ga je na statue

sa verskim predstavama koje je video u jednom izlogu nekoliko blokova ranije. Bile su drečave, plastične, blistave, vesele na svoj način. Bista je bila stara, prljava, bela boja je delovala kao uflekani donji veš. Pokušao je da ispljune gadan ukus u ustima. Gipsana tkanina, nebo, trotoar, sve je bilo boje sluzi. Ko je bio taj čovek? Zašto mu je njujorški folklor bio nepoznat? Zašto se nije setio onog članka o posebnom drveću koje se sadi u gradovima, izdržljivim stablima koja mogu da podnesu zagađen vazduh? Na Sedmoj aveniji je ušao u pogrešan metro. Kada je izašao na ulicu, video je da su svi oko njega tamnoputi.

Izlazak iz Harlema bio je previše komplikovan. Uhvatio je taksi i rekao da ga odveze na drugi kraj grada. Portorikanski liftboj u Domu studenata sveta odveo ga je u škripavoj kabini do jedanaestog sprata. Brivman je poželeo da može da razume reči pesme koje je ovaj pevušio. Rešio je mu na izlasku iz lifta kaže gracias. „Izvolite.“ „Hvala“, rekao je Brivman na savršenom engleskom. Znao je da će mu se njegova soba zgaditi još pre nego što otvori vrata. Bila je potpuno ista kao kad je izašao napolje. Ko je bio taj čovek? Nije hteo da kroz prozor gleda na generala Granta i njegovu gospođu, niti na Gabrijela na

krovu crkve u Riversajdu, niti na blistavi Hadson, tuđ i dosadan. Seo je na krevet, čvrsto stiskajući ključ u desnoj ruci, kao da ga još nije izvukao iz ključaonice, dok se kutnjacima grizao za unutrašnju stranu obraza. Zapravo i nije zurio u stolicu, mada je u njegovoj svesti postojala samo predstava ove stolice. Četrdeset pet minuta je sedeo potpuno nepomično. Utom mu je u strašnom magnovenju sinulo da će ostati zauvek tako sedeći ako ne bude uložio ogroman napor da ustane. Čistačica bi ga našla zaleđenog. Dole u kafeteriji, hitri šanker mu je u pokretu pokazao na kusur. „Je l’ daješ, profesore?“

„Ne, Seme, treba mi.“ „Zovem se Edi, profesore.“ „Edi? Drago mi je, Sem.“ Puko sam, pomislio je Brivman. Umalo nije zaslinio od sreće zbog razmene trivijalnih reči. Seo je za mali sto i šakama obgrlio šolju čaja, uživajući u njenoj toploti. Tada je prvi put ugledao Šel. Neverovatna sreća, sedela je sama, ali ne, evo neki muškarac prilazi do njenog stola, pažljivo noseći po šolju u svakoj ruci. Šel je ustala da prihvati jednu šolju. Ima male grudi, sviđa mi se kako je obučena, nadam se da nema kuda da ide, molio se Brivman. Nadam se da će ostati tu da sedi celu noć. Gledao je

naokolo po kafeteriji. Svi su je posmatrali. Prislonio je palac i kažiprst na slepoočnice, oslonivši se laktom na sto, što je položaj koji je uvek smatrao folirantskim. Pukovnik u štabu potpisuje naredbu da se momci, njegovi momci, pošalju u samoubilačku misiju, a onda ga vidimo kako čeličnog izraza pregleda spisak žrtava, a sve sekretarice su već otišle kućama, ostao je sam sa svojim mapama načičkanim zastavicama, možda se ubaci i kadar mladića na vežbama, krupni plan mladih lica. Sad je bio siguran. To je prvo što je nakon dugo vremena naučio o sebi. Nije hteo da zapoveda nikakvim trupama. Nije hteo da stoji na balkonu od

mermera. Nije hteo da jaše zajedno sa Aleksandrom, da bude kralj dečak. Nije želeo da pesnicom vitla po gradu, da predvodi Jevreje, da ima vizije, da voli gomilu, da nosi beleg na čelu, da se ogleda u svakom ogledalu, jezeru, metalnoj ploči, ne bi li ugledao beleg u odrazu. Molim te, ne to. Hteo je utehu. Hteo je da bude utešen. Dohvatio je gomilu salveta sa stola, višak mastila sa nalivpera obrisao o ćošak jedne salvete i nažvrljao devet pesama, verujući da ona neće otići pre no što ih on napiše. Salvete su se cepkale kako je u njih zarivao vrh pera, nije mogao da pročita dve trećine onoga što je naškrabao, ali čak i ako to možda

nije ništa valjalo, to uopšte nije bilo važno. Đubre koje je napravio od hartije strpao je u džep jakne i ustao od stola. Bio je naoružan amajlijama. „Izvini“, obratio se muškarcu koji je sedeo s njom, ne gledajući u nju. „Da?“ „Izvini.“ „Da?“ Možda ću ovo izgovoriti još deset puta. „Izvini.“ „Izvoli, šta ti treba?“ Već je počeo da pokazuje ljutnju. Naglasak mu nije američki. „Mogu li – hteo bih da porazgovaram s osobom koja sedi s tobom.“ Srce mu lupa tako jako da mu se

čini da otkucaji odjekuju poput džingla koji najavljuje dnevnik. Čovek je u znak saglasnosti mahnuo otvorenim dlanom. „Mislim da si prelepa.“ „Hvala.“ Nije to izgovorila naglas, samo je usnama oblikovala ove reči, pogledavši u svoje opuštene šake, prekrštene na ivici stola, kao neka devojčica. Onda je izašao napolje, zahvalan što je to bila kafeterija i što je već platio račun. Nije znao ko je ona niti šta radi, ali nije imao ni najmanje sumnje da će je opet videti i upoznati je.

10 Šel je krajem pete godine braka našla ljubavnika. To je bilo nedugo pošto je krenula na novi posao. Znala je šta radi. Razgovori sa Gordonom nisu urodili plodom. Njemu je bilo samo do priče. Ona je htela da oboje krenu kod psihijatra. „Ma daj, Šel.“ Osmehivao joj se očinski, kao da je tinejdžerka koja recituje Rubaije previše se unoseći u stihove.

„Ozbiljno mislim. Osiguranje plaća.“ „Mislim da to nije neophodno“, pokušao je da ublaži, što je značilo da je to nešto najstrašnije što je ikada čuo. „Ja mislim da jeste.“ „Čitao sam Simon de Bovoar“, rekao je s blagom dozom humora. „Znam da ovaj svet nije blagonaklon prema ženama.“ „Ja govorim o nama. Molim te, pričaj sa mnom. Nemoj da ova noć prođe tek tako.“ „Samo sekund, draga.“ Znao je da ga je u tom konkretnom trenutku čikala da joj izađe u susret. Podozrevao je da mu se sad tako suprotstavlja, poslednji put i

nikada više. Znao je i da u sebi nema ništa s čim bi mogao da stane pred nju. „Zaista mislim da ne možeš da naš zajednički život okarakterišeš kao katastrofu.“ „Neću ja ništa da okarakterišem, ja samo želim da...“ „Imali smo dosta sreće.“ Njegova se skromnost pokazivala na njihovom stanu, Šelinom ormaru sa haljinama, planovima za dogradnju sprata, rasprostrtim na stolu, kojima je jedva čekao da se vrati. „Hoćeš da ti zahvalim?“ „To nije pristojno.“ Dao joj je do znanja da je ljut time što je govorio sa blagim engleskim naglaskom. „Hajde da probamo da razumemo proces braka.“ „Molim te!“

„Nemoj da mi histerišeš. Hej, daj, Šel, hajde da odrastemo. Brak znači razne promene. Ne može večito da bude strast i zaklinjanja...“ Nikada nije ni bio. Ali kakve svrhe ima dizati dreku oko toga? On je izmislio da je na početku bila bura strasti i divlja, putena veza iz koje su onda stekli zrelost. Verovao je u to ili je hteo da ona poveruje u to. Nikada mu neće oprostiti tu neiskrenost. „...to što sad imamo izuzetno je vredno...“ Odjednom joj nije više bilo do terapije, nije htela da spasava bilo šta. Gledala ga je kako govori s onom užasnom, pomnom pažnjom koja od

partnera u krevetu može da načini potpunog stranca. Osećao je da joj se obraća sa neke velike udaljenosti. Ona je bila mlada novinarka u publici. Bilo je prekasno za lako bračno ćućorenje ili za prisnu tišinu. Znao je da se ona samo pretvara da ju je ubedio i bio joj je zahvalan što mu je pružila tu iluziju. Šta je drugo mogla da uradi – da plače, da poruši zidove? Bila je s njim u sobi. Kasnije mu je rekla: „Pa, gde ćemo da stavimo paravan?“ Nagnuli su se nad crtežima kuće, igrajući se da prave kuću. Brivman se često vraćao na ovu scenu. Šel mu ju je ispričala godinu dana pošto se odigrala. On ih vidi oboje kako su se nadvili nad zamašćenim stolom, leđima su okrenuti njemu, i vidi sebe u

uglu starinski uređene sobe, zuri u tu čudesnu kosu, čekajući da ona oseti njegov pogled, da se okrene, ustane, priđe, dok je Gordon koncentrisan sa naoštrenom olovkom u ruci crta skice u kupatilu, uvređeno dete u zabavištu. Ona mu prilazi, nešto šapuću, ona se osvrće, zatim odlaze. A u nekim verzijama on joj kaže: „Šel, samo ti sedi tu, zidaj kuću, budi ružna.“ Ali njena lepota njega čini sebičnim. Ona mora da dođe. Kada je odlučila da promeni posao, Gordon je smatrao da je to dobra ideja. Bilo joj je drago da se opet nađe u atmosferi akademskog života. To je bilo gledanje unazad, rekao je Gordon. Mogla je da ponovo pronađe svoje

usmerenje. Šel jednostavno nije više mogla da podnese nijedan dan u Harperovom bazaru. Da gleda ta hladna tela, odeću. Jedna njena prijateljica je nekoliko dana nedeljno popodne volontirala u Domu studenata sveta, posluživala čaj stranim studentima, kačila dekoracije, pokazivala Ameriku u njenom najlepšem, nasmešenom izdanju budućim ministrima iz crnih republika. Šel je javila da se pojavilo slobodno radno mesto u Odeljenju za rekreaciju. Kako je jedan porodični prijatelj bio direktor i dobrotvor organizacije, prijava i intervju su predstavljali puku formalnost. Uselila se u prijatnu zelenu, Uneskovim reprodukcijama ukrašenu

kancelariju, koja je gledala na Park Riversajd, isti pogled kao sa Brivmanovog prozora, premda ne iz takve visine. Dobro je radila svoj posao. Program za gostujuće govornike, program sa nedeljnim ručkom i program sa organizovanim obilascima, bili su bolji nego ikada pre. Pokazala se kao profesionalan organizator. Ljudi su je slušali. Možda nije bilo u redu da toliko dražesno stvorenje govori tako trezveno. Uspeh ju je prestravio. Možda je ona bila stvorena za to, a ne za ljubav, ne za intiman život. Ipak je volela da radi sa studentima, da upoznaje vršnjake koji su planirali i započinjali karijere. Osetivši

da ju je obuzela prolećna atmosfera, primetila je da je i sama počela da pravi planove. Bilo je neobično što se prema Gordonu oseća tako prijateljski. Zidanje kuće ju je fasciniralo. Zanimala se za svaki detalj. Iznajmili su kamion kako bi preneli neku lamperiju iz starog seoskog hotela koji je bio pred rušenjem. Gordon je svoju radnu sobu uradio u hrastovini. Šel je predložila da u dnevnoj sobi jedan zid bude od maltera, a da preostala tri ostave od cigala. Bila je i sama zbunjena što se toliko unosi. Onda je shvatila da će ga ostaviti. Pokazivala je zainteresovanost kao neko ko se zanima za rođaka s kojim je odrastao i koga veruje da neće videti

dugo vremena. Čoveku je veoma stalo da čuje sve što ima o svojoj porodici, ali ne i suviše dugo. Kada je spavala sa Medom, to je samo bila tačka na kraju oproštajne poruke koju je pisala čitavih godinu dana. Med je bio gostujući profesor iz Libana, izuzetno zgodan i mlad, pravi stručnjak za ova pitanja, koji će, u intimnim okolnostima, svojoj partnerki priznati da je stalna blizina „malih predmeta želje“ ono što ga je najviše privuklo akademskom životu. Bio je visok preko metar devedeset, vitak, zift crne kose pažljivo začešljane unazad da ne podivlja, crnih, uvek poluzatvorenih

očiju, kao da čkilji u daljinu preko peščanog prostranstva, zagledan u velika dela koja mu predstoje. Bio je kao Lorens od Arabije, beduin sa oksfordskim akcentom i teatralno uglađenim manirima. Uopšte nije krio da je neprekidno gledao za suknjama, bio je toliko opsednut sopstvenim šarmom i nepobitno dobrim izgledom, toliko posvećen svom pozivu, toliko isfoliran da je, sve u svemu, bio naprosto očaravajući. Šel mu je dopustila da joj se tri nedelje udvara na svoj ekstravagantni način. Nije bio u svom najboljem izdanju zato što je stvarno smatrao da je prelepa, a to se rđavo odrazilo na njegovu savršenu tehniku.

Poklonio joj je filigranski broš u obliku jatagana za koji je rekao da je pripadao njegovoj majci, a koji ona svakako ne bi primila da nije bila ubeđena da ima punu torbu istih takvih. Pristala je da joj da providnu crnu spavaćicu, kao one što se reklamiraju na zadnjim stranama Plejboja, za kojima, kako je ozbiljno verovao, žudi svaka američka devojka, a ona je bila oduševljena njegovom naivnošću. Pošto se toliko dugo oglušivala o svoje seksualno pozvanje, koje zapravo nikada nije ni spoznala, sad je s punim pravom branila privilegiju da joj bude muka. A kako je on bio tako lep, tako apsurdan, ništa što bi ona s njim učinila

nije moglo imati bogzna kakvu ozbiljnost ili važnost. Ono za šta je znala da će se dogoditi ne bi se stvarno moglo dogoditi. Osim što joj je preljuba bila potrebna kao detonator da sopstveni život raznese u paramparčad, da razori kuću koja se još gradila. Čiji su to kukovi na koje je navlačila tanki crni kostim? Kroz tkaninu su se videle stidne malje. U ogledalu hotelskog kupatila na gornjem Brodveju. Ogledalo sa metalnim ramom i zarubljenim uglovima. Čije je to telo? Med je rezervisao sobu na nedelju dana. Kritična nedelja. Nikada nije potrošio toliko novca na samo jednu

avanturu. Kupatilo je bilo blistavo čisto. Strepela je da će sa plafona visiti gola sijalica na kablu, da će pločice biti ispucale, da će na starom sapunu biti dlaka. Da li je ovo Šel? pitala se tupo zagledana u svoj lik, ne zato što je želela da zna, pa čak ni da otvori tu temu, već zato što je to pitanje bilo jedini način da se iskaže njena skromnost. Med isprva nije mogao da govori. Pogrešio je: mogao je stvarno da je zavoli, što je za muškarce njegovog karaktera najbolnija moguća greška, koja se dogodi jednom ili dvaput u životu i za kojom ostane slomljeno srce. Soba je bila u polumraku. Svetlo je podesio da

bude baš kako treba, uključio tranzistor i našao radio stanicu sa klasičnom muzikom. Ona kao da je boravila u nekoj svojoj tišini, stajala u sopstvenoj senci. Nije se uklapala u ambijent koji je napravio. „Je l’ to Peta?“ napokon je progovorio. „Ne znam.“ Dobro je znala koja je to simfonija. Reči koje je izgovorila bile su zapravo odgovor na pitanje postavljeno pred ogledalom. „Mislim da jeste. Da, da da da da. Naravno da je Peta.“ Poželela je da on bude taj koji će da počne. Nije osećala strast. To ju je činilo u

isti mah zadovoljnom i zabrinutom. Morala bi da oseti silinu strasti prema ljubavniku. Med joj nije bio ljubavnik. Da ima strasti, ovo bi bilo nešto važno, a ovako nije važno, ne sme da bude važno. To je oružje, da, ali nije posebna noć u njenom srcu. Ne sa ovim klovnom. Pa ipak, i u tome je bila muka, on je muškarac a trebalo bi da ona posle ovoliko vremena čezne da bude u nečijem zagrljaju. Ona je sanjala o ljubavi, ujedima, predaji, ali ono što je sad osećala bila je samo zainteresovanost. Zainteresovanost! Možda je Gordon naposletku bio pravi partner za nju. Medu je bilo dovoljno da se

voajerski upozna s njenim telom da bi se uzbudio. Nju je fasciniralo da muškarca vidi tako obuzetog strašću. Šel, moli je Brivman, pošto mu je rekla za taj hotel, pošto je čuo taj njen glas koji ima kad želi sve da mu kaže. Šel, odleti nekuda. Skupljaj cveće u kamenoj fontani. Ti ne možeš biti sa Profesionalnom budalom, ne u sobi kakve su one što ih je gradio Brivman. Ne ti koja si nosila bele haljine. Dok je Med ležao kraj nje, utvrđujući ćutke spisak stvari koje je stekao, Šel je preplavio tako jak talas mržnje da je morala da stegne zube. Nije znala šta je moglo biti razlog tome. Prvo je htela da uzročnika nađe u Medu. On je

previše jednostavan. Osim toga, po prvi put otkako ga je upoznala, delovao je istinski tužan, a ne teatralno melanholičan. Pretpostavila je da se šeta muzejom mrtvih ženskih formi. Odsutno mu je masirala potiljak. Pokušala je da mrzi samu sebe, ali jedino što je mogla da mrzi bilo je njeno glupavo telo. Mrzela je Gordona! Bila je tu zbog njega. Ne, to nije istina. Ali ipak ga je mrzela i ova joj je istina otvorila oči i ona je u mraku videla potpuno jasno. Posmatrala se dok se oblačila. Telo joj je delovalo kao nekakav blizanac, zanimljiv i tuđ, kao izraslina koju nije osećala svojom, kao bradavica na prstu. Brivman se grizao za usne dok ju je

slušao. „Ne bi trebalo ovo da ti pričam“, kaže mu Šel. „Da.“ „To nisam bila ja. To nisam bila ja koju sad grliš.“ „To jesi bila ti. To jesi ti.“ „Je l’ ti teško zbog toga?“ „Da“, kaže i ljubi je u oči. „Moramo jedno drugom da kažemo sve. Čak i o tome kad smo bili mrtvi.“ „Kapiram te.“ „Kapiram da kapiraš.“ Ako uvek budem mogao ovo da dešifrujem, razmišlja Brivman, onda ništa neće moći da nam se desi. Naoružavši se preljubom, Šel je prišla svome mužu.

Čoveku je potrebno oružje da bi išao u lov na bližnje. Mora se posegnuti za stranim metalom. Svet je u bračnom domu previše sunđerast, poznat. Bol, koji je neizbežan, apsorbuje se. Moraju se otvoriti vrata drugim svetovima da bi se prekinula obamrlost. Gordon je pustio toplu vodu da opere kutiju jagoda. Znao je da će biti ovako. To je rekao Odn. Nakon prvih nekoliko reči, kao da više nije čuo ništa od onoga što mu je govorila. Oduvek je znao da će se ovako završiti. Nekoliko puta je rekao „shvatam“ i „naravno da razumem“ i „shvatam“. Ruka mu je ostala između toplog i hladnog. Bilo je vrlo važno da šareni

omot ostane ceo. I onda, odjednom, ona ga je ostavila. Ovoga časa u njegovom životu dolazi do promene. „Želim da živim sama neko vreme.“ „Neko vreme?“ „Ne znam koliko dugo.“ „Drugim rečima, to bi moglo da bude veoma dugo.“ „Možda.“ „Drugim rečima, nemaš nameru da se vratiš.“ „Ne znam, Gordone. Zar ne vidiš da ne znam?“ „Ne znaš, ali imaš dosta jasnu predstavu.“ „Prestani, Gordone. Na taj način nećeš ništa dobiti od mene. Niti si ikada

dobio.“ Šel je u tom trenutku shvatila da je zapodenuvši ovaj razgovor s njim zapravo htela ne da ga ostavi već da mu pruži još jednu, poslednju šansu. „Ostani.“ Zatvorio je slavinu, oprezno sklonio kutiju u ugao sudopere, kao da pomera šahovsku figuru, i obrisao ruke. Kada je progovorio, glas mu je bio odbojan. Reči koje je izgovarao bile su manje od molbe a više od predloga. „Ostani. Ne raskidaj nam brak zbog ovoga.“ „Zar je to tako malo?“ „Žene se upuštaju u razne avanture“, rekao je bez mnogo filozofiranja.

„Bila sam sa muškarcem“, rekla je nepoverljivo. Ali ona je želela da ovo bude smak sveta. Htela je beleg na čelu kao dokaz da je savez propao. Bilo joj je teško da pojmi da se on u stvari bori za život. Ona je njegove reči tumačila kao vid nepoštovanja koje je svakodnevno pokazivao. Sada je hteo da ozvaniči slom. „Neću se mešati. Neću ti postavljati pitanja.“ „Ne.“ Mislio je da se ona s njim cenka. „Izbacićeš to iz svog sistema. Videćeš, prevazići ćemo ovo.“ „Ne!“

Nikada nije razumeo šta je imala na umu kad je viknula to „ne“. Čak i muškarci ograničene imaginacije ponekad mogu da zamisle ono najgore. Otuda mora da nije bio zaista iznenađen kada ju je jednog dana video kako se pakuje i kada su se dogovarali oko toga ko će da uzme koju komodu i koji svećnjak i kada je telefonirao nosačima da organizuje selidbu kako ona ne bi morala da se gnjavi s tim. Godinama je znao da je ne zaslužuje, bilo je samo pitanje vremena. Sad je došao i taj čas, a on je već zamislio kako će odigrati svoju džentlmensku ulogu. Šel je otišla u posetu roditeljima u

Hartford. Oni su i dalje živeli u velikoj beloj kući, samo njih dvoje. Zvanično im je bilo žao zbog razlaza i nadali su se da će se ona ubrzo vratiti mužu i dozvati se pameti. Ona je, međutim, imala jedan dug razgovor s ocem dok su se šetali imanjem. Lišće je počelo da gubi zelenu boju, ali još nije sasvim izbledelo. Bila je iznenađena time što je tako lako mogla s njim da razgovara. „Nije imao pravo“, bilo je sve što je rekao o Gordonu, ali to joj je govorio naočit stariji muškarac, koji je ipak proživeo nekakav muški život, i to ju je učvrstilo. Pustio je nju da priča, podstičući je svojim ćutanjem i stazama po kojima ju je vodio. Kada je završila, rekao joj je

kako je posadio mladice nekog drveća. Nije mogla da se otme utisku da je njena majka raskid smatrala trijumfom nasledne zle kobi, poput hemofilije od koje oboli kraljevsko dete koje je delovalo da puca od zdravlja. Bila je srećna što je mogla da iznajmi stančić na Dvadeset trećoj ulici. Nije htela da ide predaleko od Vilidža. Pored male kuhinjice, spavaće sobe i hodnika, živela je u jednoj sobi. Veliki časovnik je stavila do vrata za glavnu sobu. Zidove je ofarbala u boju lavande i na prozore okačila prozirne zavese iste boje, tako da je svetlost delovala eterično, razređeno, a vazduh u sobi odisao svežinom.

To nije bio njen dom, jednako kao što njeno telo nije osećala svojim. Ona je samo živela u njima. Posmatrala je sebe kako se kreće između lepih stvari. Nije verovala da je žena koja može da ima tako dobar posao i karijeru i da ostavi muža i da ima ljubavnika. To ju je prestravilo. S Medom se, naravno, više neće videti, jednog popodneva u kafeteriji mu je rekla zašto. Ona nije stvorena za neku nevažnu avanturu. Njihov razgovor je prekinuo mladić čija ju je neobična izjava ganula preko razumne mere.

11 Brivman je mislio na nju sve vreme, ali nije osećao požudu prema njoj. To je bila novina. Mislio je o njoj bez ikakve žudnje. Ona je živa, njena lepota postoji, ona navlači rukavice ili zabacuje kosu unazad ili gleda film svojim krupnim očima. Nije želeo da u svojoj uobrazilji rasturi bioskop i da je izbavi iz tog sveta mračne fikcije. Ona je tamo. Ona je u gradu, u nekom gradu, na nekom vozu, u nekom zamku ili kancelariji. Znao je da će se njihova tela kretati zajedno. I to je

najmanje što se može reći. Sebe nije video kao ljubavnika. Znao je da će ležati usnama priljubljeni, srećniji, sigurniji, divljiji nego ikada pre. Jedna od uteha koju je pružala sama činjenica da ona postoji bilo je to da nije morao ništa da planira. Jednom ili dvaput je sebi rekao da bi trebalo da je nađe, da pita ljude. Nije bilo neophodno. Bio je spreman da joj bude sluga verni, bez obzira na to hoće li je videti ponovo ili neće. Poput vordsvortovskog junaka, nije priželjkivao da bude njegova. Čak joj ni lice nije zapamtio savršeno jasno. Nije ga proučio pažljivo. Pognuo je glavu i zario nalivpero u stihove na salvetama. Ona je

bila ono na šta je čekao, ono što je oduvek čekao. Bilo je to kao kad se vratiš kući usred noći sa iscrpljujućeg putovanja. Na trenutak zastaneš u predsoblju. Sva su svetla još pogašena. Nije morao da ispituje crte njenog lica. Mogao je da je slavi vezanih očiju, pošto je njena lepota bila osigurana već prvim pogledom slobodnim od stega i oklopa. To je bio poslednji put da je Brivman pustio prošlost i čvrsta obećanja koja jedva da je mogao da izrekne. Nije pisao. Samo se izgubio u sadašnjem trenutku. Čitao je arhitektonski pregled grada Njujorka i bio iznenađen sopstvenom

zainteresovanošću i sposobnošću koncentracije. Slušao je predavanja ne misleći o profesorovoj ambiciji. Napravio je zmaja. Išao je Parkom Riversajd ne poželevši da mu se poda neka od usamljenih dadilja niti se zanoseći sudbinom dečice koja su se vozila u svojim automobilčićima. Drveće je bilo dobro takvo kakvo je, ništa mu nije smetalo što sa grana opada lišće, niti što im ne zna ni latinske ni obične nazive. Nije bilo ničeg posebno strašnog u starim ženama u crnim kaputima i pamučnim čarapama, ženama što su sedele na klupama na gornjem Brodveju niti u sakatim prodavcima olovaka i plastičnih šoljica. Nikada nije bio toliko spokojan.

Mnoge večeri je proveo u Muzičkoj sali Doma studenata sveta. Debeli plavi tepih, lamperija, masivni tamni nameštaj i znak da se poštuju red i tišina u sali. Kolekcija ploča je bila pristojna, ali je za njega to sve bilo otkriće. Pre toga nikada nije istinski slušao muziku. Ona je bila samo štimung za poeziju i razgovore. Sada je slušao druge ljude. Kako su samo govorili! Sopstveni glas mu se učinio sićušnim, a telo je ponovo postalo delom svekolikog mnoštva ovoga sveta. Dok je slušao, nije video nikakve slike, nije bilo ničega što je mogao da ukrade za svoje pisane reči. To su bila njihova prostranstva u kojima

je on bio gost. Pratio je liniju flaute u Šubertovom kvartetu. Melodija se dizala i spuštala i ponovo uzdizala, na krilima moćnih gudača koji su je uznosili uvis i ponovo vodili naniže. Šel je otvorila vrata, ušla u prostoriju, okrenula se ka vratima i zatvorila ih polako i pažljivo. Hitro je i tiho prešla preko tepiha i sela u stolicu pored francuskog prozora, kroz koji je mogla da vidi kako se smračuje nad parkom, zidovima i ulicom. Primetio je kako pokušava da opusti telo, da se namesti poput deteta koje sluša svoju omiljenu priču. Ali je na izrezbarenim drvenim rukohvatima stiskala šake i na hiljaditi delić sekunde to je bila električna stolica na kojoj se

grčila. Onda je opet utonula u naslon i pokušala da se raspline u melodiji. Neke žene svoju lepotu nose kao da je to preparirani sportski auto ili čistokrvni rasni konj. Onda je gaze do daske na svakom sastanku i odgovaraju na pitanja ne silazeći iz sedla. One srećnije dožive manje udese pa nauče da hodaju ulicom, jer niko ne želi da sluša arogantnu matoru gospođu. Neke žene svoju lepotu kriju pod slojem mahovine koju povremeno nešto uspe da ukloni – ljubavnik, trudnoća, možda smrt – pa se probije neverovatan osmeh, duboke radosne oči, savršena koža, ali to je samo privremeno i ubrzo sve ponovo obraste mahovinom. Neke žene lepotu

proučavaju i falsifikuju. Razvile su se čitave industrije da bi se opslužile ove žene, a muškarci su istrenirani da im se one dopadnu. Neke žene svoju lepotu naslede kao porodičnu relikviju i postepeno nauče da je cene, kao što u nekoj velikoj familiji naslednik postane ponosan na neobičan oblik brade koji su imali njegovi brojni dični preci. A neke žene, mislio je Brivman, žene poput Šel, stvaraju lepotu u hodu, ne menjajući toliko svoj lik koliko zrak koji ih okružuje. One ukidaju stara pravila svetlosti, one se ne mogu tumačiti niti upoređivati. One svaki prostor čine jedinstvenim. Verovao je da nju nešto muči, nekakav bol ili, pre, neuspeh. Delovalo

je kao da se njena ljupkost buni protiv nje same, da joj izmiče, kao što ponekad pesma ume da se otima i podivlja dok je pišemo. On je njom svejedno bio oduševljen. Njeno delo je i dalje bilo zadivljujuće. U to se ne bi drznuo da dirne. Ali možda je mogao da joj se nekako nađe i pruži delimičnu utehu. Prepoznala ga je i uzvratila mu pogledom, naučivši da je to najbolji način da se pozdravi javni zavodnik, i odmah uočila da u njegovim očima nema ničega što bi da od nje načini puko sredstvo, objekat. Ona je naprosto bila obožavana. Iz nekog čudnovatog razloga, setila se određene haljine koju je nosila u školi i poželela da je toga časa u njoj

ili makar da zna gde je. Glava mu je bila nagnuta u stranu, osmehivao se. Može tako da me gleda celu noć, pomislila je. Da ne govori, da ne pita ništa. Pitala se ko li je on. Lice mu je bilo mladoliko, ali je imao neobično duboke bore od nozdrva do uglova usana. Kao da mu se tu sakupilo celokupno životno iskustvo. Bez tih linija čednosti, usne bi mu delovale previše pune i senzualne, kao kod onih hinduističkih božanstava sa idiotski debelim usnama za ljubakanje. Nego, šta ju je samo spopalo da razmišlja o njegovim usnama? I šta joj je da sedi u toj stolici tako nepomično zbog njega? Trebalo bi da se vrati u stan, da razmišlja, razmatra budućnost, uči strani jezik, sređuje stvari ili šta već rade ljudi

koji žive sami kada se noću vrate kući. Shvatila je da je godinama unazad priželjkivala da bude gledana upravo ovako, uz muziku, kraj prozora, na svetlosti mekanoj u ambijentu od staroga drveta. Uskoro više neće biti u stanju da razazna svaki kamen na zidu, niti da razluči gvozdenu ogradu od žbunja. Pločnici su bili od sedefa i znala je, iako nije mogla da vidi, da je sunce za sobom teglilo mrak koji je postepeno nadolazio preko ružičasto oivičenih obronaka Nju Džersija. Hoće li zauvek biti ovako meni okrenut? Zatvorila je oči, ali je i dalje osećala njegov pogled. Doživljavala ga

je kao kompliment za koji nema odbrane. On joj nije govorio da je lepa, ali joj je govorio da uživa u svojoj lepoti, što je razumljivije i ljudskije, a njoj je godilo da razmišlja o uživanju za koje je ona zaslužna. Ko je taj čovek koji je učinio da ovo oseća? Otvorila je oči i radoznalo mu se nasmešila. Ustao je i prišao joj. „Hoćeš da pođeš sa mnom?“ „Hajde.“ „Skoro je mrak.“ Tiho su izašli iz prostorije, Brivman je pažljivo zatvorio vrata. Šapnuli su jedno drugom ime i nasmejali se shvativši da sad smeju da govore glasno. Hodali su tamo-amo po betonom zaravnjenom prostoru ispred spomenika

generalu Grantu. Ovo mesto deluje nekako formalno, noću bi moglo da bude privatna bašta nekog slavnog prijatelja. Išli su ukorak po velikim četvrtastim betonskim poljima. „Grantovi su stvarno sjajni domaćini“, rekla je Šel. „Uveče se povlače u sobu dosta rano“, rekao je Brivman. „Zar ne misliš da im je kuća malčice pretenciozna?“ pitala je Šel. „Fino rečeno. Ulazni hol izgleda kao prokleti mauzolej!“ rekao je Brivman. „A čuo sam i da pije.“ „I ona isto.“ Uhvatili su se za ruke i potrčali niz brdo. Šuškavo lišće im se drobilo pod

nogama, a oni su gledali gde ga ima na gomili da tuda gaze i krckaju. Onda su posmatrali saobraćajnu gužvu dole na prilaznom putu, svetlost bezbrojnih farova. I na Hadsonu su se videla svetla, đinđuve na mostu Džordža Vašingtona, usporeni teretnjaci i tabla sa logoom Alkoa iznad vode. Vazduh je bio čist, zvezde krupne. Stajali su blizu i pripadalo im je sve. „Moram sad da idem.“ „Ostani noćas kod mene! Ići ćemo na riblju pijacu. Tamo ima velikih divnih beštija spakovanih i zamrznutih. Ima kornjača, živih, za poznate restorane. Jednu ćemo spasti i na oklopu joj napisati poruke i pustiti je u more, Šel, školjkice morska. Ili ćemo otići na

zelenu pijacu. Tamo imaju džakove pune glavica crnog luka koje izgledaju kao perle. Ili ćemo otići do Četrdeset druge ulice i pogledati deset filmova zaredom i kupiti fotokopirane brošure sa oglasima za posao u Pakistanu...“ „Sutra radim.“ „Što nema nikakve veze.“ „Ali bolje da sad krenem.“ „Znam da je to u Americi nešto nečuveno, ali ispratiću te kući.“ „Živim u Dvadeset trećoj ulici.“ „Baš sam se tome nadao. Do tamo ima više od sto blokova.“ Šel ga je uhvatila pod ruku, on je privio lakat preko njene šake i pošli su stopljeni u jedno, poput neke nežne

sijamske zveri koja može da ide deset hiljada blokova. Posle nekog vremena izvukla je ruku a on se osetio prazno. „Je l’ nešto nije u redu?“ „Umorna sam, valjda. Eno ga taksi.“ „Kaži mi nešto pre nego što uđemo u taksi.“ Pomislila je kako je previše teško da bi se dalo objasniti. Kada bi mu rekla, on bi mislio da je prava posesivna ženska budala. Nije htela da neobavezno šeta tako blizu do nekoga. I da li je muškarac trebalo da se izjasni o svojim namerama premda je poznaje ni celo jedno veče? A ona nije znala ni šta sama oseća. On je bio stranac. Samo je u jednu stvar bila sigurna. Nije mogla da se troši na neobavezne odnose. „Udata

sam“, bilo je sve što je rekla. Posmatrao joj je lice. Bilo je pravo iskušenje ne dovesti njenu lepotu u vezu sa prozaičnim ljudskim problemima. Svaki njen izraz lica bio je tako lep, kakve veze ima šta im je uzrok? Zar njene usne nisu savršene kad drhture? Onda se setio bola koji je u njoj naslutio dok je sedela tamo kraj prozora. Odmahnuo je glavom i odgovorio. „Ne, ne, mislim da nisi.“ Rukom je pozvao taksi da stane, vozač se nagnuo i vrata su se otvorila iznutra, pre nego što se rukom mašio za kvaku. Tajms skver je bio iznenadan blesak svetlosti. Plavičaste vene su im se nazirale kroz kožu na licu i šakama i

na ćelavoj lobanji taksiste. Prijao im je relativni mrak na Sedmoj aveniji. Nisu još bili dovoljno bliski da bi uživali u ružnoći. Rekao je taksisti da sačeka i otpratio je do lifta. „Neću te pozvati da se popneš“, rekla je Šel nimalo šarmantno. „Znam. Imamo vremena.“ „Hvala ti što si to rekao. Šetnja je bila divna.“ Rekao je taksisti da može da ide, i peške se vratio stotinu blokova. Pazio je da ne nagazi na pukotine u asfaltu, što je bio maksimum napora koji je mogao da uloži. Osećao se udobno u sebi, a to je tako kad radiš ono što znaš da umeš. Šel je brzo bila u krevetu. Dok je

tako ležala u mraku, iznenada je shvatila da se nije očešljala.

12 Brivman je uvek zavideo starim umetnicima koji su služili velikim, opšteprihvaćenim idejama. U ono vreme bilo je moguće nanositi zlatnu boju na platno i lepotu opisati rečima. Smrt boga u purpuru i u jarkom zelenilu bitno je drugačija od pijanca koji posrće u plavom kafeu, bez obzira na to što propoveda andergraund književnost.

Sebe nikada nije predstavljao kao pesnika niti je ono što radi opisivao kao poeziju. Nije nikakva garancija to što reči u nizu ne dosegnu do kraja stranice. Pesništvo je suđenje, ne profesija. Mrzeo je da se raspravlja o tehnikama versifikacije. Pesma je nešto prljavo, krvavo, užareno, što se najpre mora ščepati golim rukama. Nekada se vatrom slavila Svetlost, prljavštinom Skromnost, a krvlju Žrtva. Sada su pesnici profesionalni gutači vatre, koji rad za nadnicu po vašarima i karnevalima. Vatra lako utuli i ne plamti u slavu nikome posebno. Ranije je, neko vreme, delovalo da služi nečemu drugom osim samome sebi.

To su bile jedine pesme koje je ikada napisao. Pesme su bile za Šel. Želeo je da joj povrati njeno telo. U mojim šakama tvoje male grudi izvrnuti su trbusi palih vrapčića dok dišu.4 Ali da li je njegov rad zaista bio za nju? Njemu je bilo lakše ako ona voli svoje telo. Krevet je bio mirniji. Uopšte nisu počinjale kao pesme, nego propaganda. Suđenje je bilo pesništvo. Ako bi i dalje sopstveno telo držala za tuđinca i neprijatelja, onda mu ne bi dala da je gleda onako kako je on želeo. On je sklanjao čaršav s njenog

usnulog tela da je gleda dok spava. U sobi nije bilo ničega drugog osim njenog otkrivenog tela. Nije morao ni sa čim da ga upoređuje. Kada bi kleknuo kraj nje i prstima joj prešao preko usana i dodirnuo svaku njenu oblinu, raščinili bi se svi zalasci sunca koje nije mogao da dotakne. Kada je bio u njoj, prožet mirom, srećno bi nestajala svaka ambicija i žudnja za postizanjem uspeha. To je bilo najveće dostignuće. Ali morala je da se oseti celovitom. Boginja ne sme da se vrpolji. Zato je do njega da je učini radosnom i smirenom. Otkrila je ustaljeni put do orgazma, a to je za ženu prvi korak da se oseti ponosnom i spokojnom. Kada se naposletku svojim telom

snebivljivo razmenila za njegovo, nipošto nije bila sigurna da mu neće biti odbojna. Gordon joj je govorio da je voli, ali se ustezao da je dodirne. Pet godina. Dopuštao je samo ograničen dodir. Ne svojim telom, već jednom šakom je mogla da ga povede putem koji će ga potajno vinuti do zadovoljenja. Zbog toga je njeno telo kopnelo. Svake noći je bivalo sve sivlje. Brivman je razgrnuo svileni čaršav kao kakvu paučinu koja joj je polegla preko ramena. Ispustila je prigušen zvuk zadovoljstva i podavanja, kao da je sad znao šta je najgore. Spustio je glavu na njene grudi, taj stari položaj je najbolje govorio o njemu.

Brzo je učila, ali nema te žene koja je toliko lepa da ne bi htela da joj lepota bude iskazana i u stihovima. Bio je profesionalac, znao je kako da stvori ljubavnika koji će joj se udvarati. Mislio je da pesme imaju moć da učine da se nešto zaista dogodi. Nije bio prezriv prema mehaničkom ljubavniku koji je svaku noć mogao da pretvori u karneval i svaki ručak u gozbu. On je bio brižljivo izrađen proizvod, a Brivman nije imao ništa protiv da bude taj ljubavnik. Blagonaklono je gledao na nežnosti ovog ljubavnika, čak mu je pomalo i zavideo na izvesnim stvarima koje je rekao, kao da je on neki duhoviti gost koga je Brivman pozvao na večeru.

Osmišljen s takvom pažnjom, ljubavnik je vodio svoj sopstveni život pa je često znao da Brivmana ostavi za sobom. Dolazio je kod Šel sa poklonom, recimo, nojevim perom kupljenim u nekoj radnji na Drugoj aveniji ili ružama čajevkama iz jedne od prodavnica na uglu Osme ulice. Seo bi za Šelin sto i krenuo da s njom neobavezno ćaska i pravi planove. Kud god kreneš čujem zvuke skupljenih krila slomljenih krila zanemeo sam jer si kraj mene pala jer tvoje su trepavice bodlje nejake životinjice.

„Unovčili su mi ček u samoposluzi.“ „To je privilegija lepote. Poslednjeg visokog staleža u besklasnoj Americi.“ „Ne, isto su to uradili i jednoj maloj, staroj, crnoj gospođi.“ „Znači da se komšijske vrline još neguju.“ „Šta si ti radio?“ „Zacrneo sam stranu.“ Strahujem od časa kad me tvoje usne budu nazvale lovcem. Ćaskali su neumorno, nadugačko. Priče o Hartfordu, kamenoj fontani, letima na jezeru Džordž, uspomenama na

velike kuće. Priče o Montrealu, noćnim vožnjama s Krancom, očevoj smrti. A zajednički je život značio da su njihove priče rasle i narasle u mitove o prvom susretu, prvoj ljubavi, neizrečenim budućim putevima. „Mogu nešto da ti pročitam?“ „Tvoje?“ „Znaš da ne podnosim tuda dela.“ Želela je da sedne pored nje na poseban omiljen način. „Je l’ o meni?“ „Pa, sačekaj da ti pročitam, do đavola.“ Slušala je krajnje ozbiljno. Tražila mu je da pročita ponovo. Nikada nije bila tako srećna. Počeo je onim svojim dubokim glasom koji uvek uzmiče pred značenjem reči, nikada nije insistirao na

postizanju efekta. Volela je što je iskren, tu njegovu snagu koja je svaku stvar činila bitnom. „Oh, divna je, Lorense, stvarno je divna.“ „Dobro. To sam hteo.“ „Ali nije za mene, nije ni za koga.“ „Ne, Šel, za tebe je.“ Iznela mu je poslasticu, smrznute jagode. Kad me zoveš bliže da mi kažeš da ti telo nije prekrasno želim da pozovem oči i skrivene usne od kamena od svetla od vode da svedoče protiv tebe.

Brivman je posmatrao kako je njegov zastupnik čini srećnom dok on sa strane gleda i gleda. Jedne noći posmatrao ju je kako spava. Hteo je da zna šta joj se dešava. Neki izrazi lica odumiru u snu. Usta omlitave. Oči iščeznu, ostane truplo. Ali ona je celovita i prekrasna, njena šaka tik pored usana, čvrsto je stegnula ivicu čaršava. Čuo je neku vrisku sa ulice. Odvukao se do prozora, ali ništa nije video. Vrisak je zazvučao kao da neko umire. Želim da se poklone pred tobom drhtavom rimom na tvome licu

iz dubine njihovih kovčega. Baš me briga ko je ubijen, pomislio je. Baš me briga za krstaške pohode koji se planiraju u istorijskim kafeima. Baš me briga za pokolje i živote izgubljene u sirotinjskim predgrađima. Hteo je da otkrije dokle seže njegova briga za ljude izvan zidova ove sobe. Sve što je iz sebe mogao da iznedri bilo je hladno saučešće prema ženama manje lepim od nje, piuškarcima manje srećnim od njega. Pošto je bio pod dejstvom čarolije, pesme nisu presahle. Nije shvatio da je Šel osvojio ne svojim tekstovima već sveukupnom pažnjom koju joj je posvećivao.

„Mogu li da uđem?“ „Ne.“ „Zašto?“ „Oblačim se.“ „Baš zato.“ „Molim te, ne ulazi. Biću ti strašno dosadna. Sve knjige kažu da treba da sačuvam svoju tajanstvenost.“ „Hoću da te gledam kako se tajanstveno oblačiš.” Bilo je sasvim razumljivo što je takvu posvećenost sebi tumačila kao ljubav. Kad me zoveš bliže da mi kažeš da ti telo nije prekrasno želim da moje telo i moje ruke

budu vrela za tvoj pogled i tvoj smeh.

13 Šel je rešila da završi tu stvar sa razvodom. Gordon je pristao. Isprva se tome protivio, ali se obeshrabrio kada se pojavila kod njega u kancelariji. Bila je tako staložena i prijateljski raspoložena, raspitivala se kako mu je na poslu, bila srećna zbog njegovog uspeha. O braku je govorila s nežnošću, ali je bila odlučna da je vreme za kraj,

kao da je to neka igra koje se deca igraju posle večere, u sumrak, pa sad moraju da idu kući na spavanje. Nije mu bilo teško da pogodi odakle joj snaga. Osim jednog popodneva kada je, dok su popunjavali neke papire za kraj, pokušao još jedan poslednji put da je zadrži, bio je radostan što je imao tu sreću da s njom provede pet godina. A njegova sklonost prema književnosti, koju mu Njuzvik nije uzvratio, za nekoliko će mu godina omogućiti da pomoću ove male tragedije sebe dramatizuje mlađim ženama. „Ovo se tiče mene i Gordona“, rekla je Brivmanu. Kao pravi ljubavnici, mogli su da razgovaraju samo kad su jedno drugom u zagrljaju. „Zato nemoj

da se spremaš.“ Živeli su zajedno skoro godinu dana. Nije htela da on razvod shvati kao znak da treba da je zaprosi. Naravno da je želela da se uda za njega. Ona nije umela da bude sa ljubavnicima, jer njena predstava ljubavi je u suštini značila privrženost, privrženost zasnovanu na strasti. Ponekad je mislila da nema čoveka koji bi bio u stanju da pruži toliko nežnosti i pažnje, osim kao neku investiciju za budućnost. Ponekad je mogla da precizno locira bol u srcu i tada je znala da bi on mogao da pruži sve to samo ako se spremio da ode. Već mu je dala sve, zavetovala se

onako kako to uradimo jednom u životu. Želela je da bude slobodan u ljubavi prema njoj. To je najveći dar. Ona je isto tako bila odgajana u okrilju tradicije heroja i mučenika, pa je sebe, može biti, videla kao Eloizu. Samo je muškarac avanturista mogao istinski da pruži ljubav – to je njegovo pisanje – i samo je ona gospa dostojna koja se odrekla svoga doma i imena – to je društvo ustaljenih normi. Avanturisti napuštaju dom, gospe se vraćaju svome časnom imenu – ova spoznaja predstavlja iskušenje posle kojeg se sve drži na svome mestu. Ne dešava se često da sretnemo nekoga s kim delimo istu viziju o tome šta bismo mogli da postanemo. Šel i

Brivman, odnosno njegov zastupnik, gledali su jedno na drugo na taj plemeniti način. Jednog popodneva došla je uplakana. Prihvatio joj je rukavice i tašnu, spustio ih na komodu od poliranog drveta i odveo je da sedne na zelenu sofu. „Sve sam rekla Gordonu.“ „Morala si da mu kažeš.“ „Ne sve ono što sam mu rekla. Grozna sam.“ „Ti si grozna, zla veštica.“ „Rekla sam mu kako mi je dobro s tobom, to nisam morala. Htela sam samo da ga povredim.“ Razgovarali su celu noć, sve dok Šel

nije uspela da izgovori: „Mrzim ga.“ Brivman je za sebe konstatovao da je očito bila znatno dalje od razvoda nego što je sama mislila. Žene krajnje ozbiljno shvataju svaki pokušaj unakazivanja svoga tela. Brivman nije shvatio da je bila oslobođena mržnje čim je ove reči izgovorila u njegovom zagrljaju. Mučila ga je pomisao da Šel donosi stvarne odluke, da nešto preduzima, da menja sopstveni život. Želeo je da je posmatra dok se odmara. To ga je uvodilo u svet višespratnica i saobraćajnih znakova. Ona je bila na putu da postane autentičan građanin, koristeći se ljubavlju kao snagom. Recimo da je uz nju išao u pravcu

intimnosti življenja, udobnosti beskrajnih bračnih razgovora. Nije li se, ipak, odrekao nečega fundamentalnijeg i idealnijeg, premda se tome podsmevao, nečemu što bi njenu lepotu moglo da učini podesnom u realnosti ulica, saobraćaja, planina, da zapali čitavo to okruženje – kojim bi on ovladao kad bi bio sam? Nije li to razlog zašto je tako netremice gledao u nju, pomno pratio svaki njen pokret, izraz lica? A možda ga je samo mučilo to što je bio ubeđen da nije rođen za život u udobnosti? Mučilo ga je jer je bio sve manje ubeđen u to. Bilo mu je veoma udobno. Počeo je da se ne opire uživanjima svoga

zastupnika. Ovaj ljubavnik je bio nešto najuspešnije što je u svom životu uradio i bio je u iskušenju da mu obezbedi i novčanik i ličnu kartu pa da gazda Brivmana pusti niz vodu na nekom naročito štrokavom i đubretom zagađenom delu Hadsona. Brivmanovsko oko, izvežbano za osmatranje vulkana, nebeskih sazvežđa, idealnih bedara, savršeno prilagođeno sadašnjem zadatku ispitivanja teritorije Šelinog tela, bilo je u opasnosti da ga ophrva san. Ljubavnik je sve više i više imao Šel za sebe. To je vreme koga se Brivman slabo seća, jer je bio veoma srećan.

14 Leto je bilo tek na početku. Jesi li znao da je nezaboravak tako malecak? Popeli su se uz brdo iza bungalova, osluškivali cvrkut ptica, pogledali vodič da utvrde kako se koja od njih oglašava. Nije hteo da joj da sitne cvetiće, jer su oboje proveravali kako zvuče njihovi nazivi. Razgovarali su o tome kako se treba ponašati prilikom rastanka. Ljubavnicima to deluje nepojmljivo daleko i nebitno, kao diskusija o odbrani

od atomske bombe na nekoj predsedničkoj konvenciji. „...i ako nekome od nas ne bude išlo, to moramo reći onom drugom.“ „...i da se nadamo da ćemo imati hrabrosti da budemo klinički precizni.“ Šel se oduševila nekim brezovim šumarkom. „Drveće izgleda kao golo! Čini da šuma deluje mračna.“ Noću su osluškivali zvuk vode koja zapljuskuje peščar i kamenitu obalu jezera. Blistavi tamni nebeski pokrov od spaljene srebrne folije. Kliktaji ptica, već očajnih, nakvašenog perja, kao da se bore za hranu i život. Šel je rekla da je svaki zvuk sa jezera drugačiji. Brivman je više voleo

da ne ulazi u detalje, uživao je u rasplinutom osećanju sreće. Umela je da sluša pažljivije od njega. Sitnice su je činile bogatijom, njega su sputavale. „Šel, ako ih snimiš kako ćurliču, pa onda to usporiš, čućeš najneverovatnije stvari. Ono što se golim uhom čuje kao jedan ton često su zapravo dva ili tri tona otpevana istovremeno. Ptica može da otpeva tri tona istovremeno!“ „Volela bih kad bih mogla tako da govorim. Volela bih kad bih mogla da izgovorim dvanaest stvari odjednom. Volela bih kad bih mogla da jednom rečju kažem sve što ima da se kaže. Mrzim sve ono što može da nastane između početka i kraja rečenice.“

Radio je dok je ona spavala. Kad bi je čuo kako lako diše, znao je da je stavljena tačka na dan i da može da krene sa svojim pisanjem. Čudno izobličena sprečava me da ti priđem...

iskrenost

Šel je umela da se probudi usred noći. Leptirice su udarale o prozorsko staklo iza kojeg je on radio. Domigoljila mu je iza leđa i poljubila ga u vrat. Okrenuo se iznenađen, s olovkom u ruci, pomilovao je po obrazu. Ustao je, preturivši stolicu. Stajali su licem u lice u hladnoj razlivenoj svetlosti petrolejske lampe. Noć je bila zaglušujuća. Leptirice su

zujale i tupkale, petrolejka je šuštala, voda se prelivala preko oblutaka, noćne životinjice su lovile, sve je bilo u kretanju. „Pomislio sam da sam...“ nije dovršio. „Pomislio si da si sâm!“ jauknula je. „Pomislio sam...“ „Pomislio si da si sâm“, zapisao je kad je ona ponovo zaspala.

15 Jedne noći, dok ju je posmatrao,

rešio je da će ujutro otići. U suprotnom će zauvek ostati kraj nje i tako je gledati. Bila je sredina juna. Radio je u maloj kancelarijskoj zgradi gde se zaposlio kao liftboj na određeno vreme. Zarađivao je još nešto sa strane tako što je petkom uveče čistio kancelarije. Lift je bio prilično razdrndan, maksimalne nosivosti pet putnika, i često se kvario ako bi otišao prenisko, ispod podrumskog nivoa. Noći su bile vreme za Šel, pesme i dnevnik, dok ona spava. Najveći deo vremena bio je srećan. Zbog toga je bio iznenađen i uznemiren, kao general koji se usplahiri kada period mira potraje predugo. Uživao je u vožnji

liftom, koji se ponekad pretvarao u kočije, ponekad u Kafkinu spravu za mučenje, ponekad u vremeplov, a u najgorem slučaju je bio naprosto lift. Kada bi ga pitali kako se zove, odgovarao je da mu je ime Haron i da su dobrodošli na njegov brod. A večeri su bile vreme za večeru sa Šel. Slamnate prostirke preko stola na rasklapanje od poliranog drveta. Sveće i miris pčelinjeg voska. Đakonije koje ljubavnici spremaju jedno drugom, poslastice zalivene vinom, zalogaji nanizani na čačkalice. I vesele jutarnje gozbe od konzervi i zamrznute hrane. Vikendom su doručkovali jaja i mafine sa borovnicama i to je bilo

vreme kada je Šel postajala kuhinjski genije na staroj farmi stolećima daleko od Njujorka, odakle su u svakom trenutku mogli da se prebace na bezvremenu zelenu sofu. Imali su i dane filmskih projekcija, mitoloških analiza vesterna C produkcije, istorijskih špagetija u Tonijevom baru, gde su razotkrili Bergmanovu isfoliranost. Pesme su se nizale, u slavu njih dvoje. Pesme o rastanku koje muškarac piše ženi koju želi da gleda sve vreme. Imao ih je dovoljno za jednu podebelu knjigu, ali njemu nije trebala knjiga. To će doći kasnije, kada mu bude potrebno da sebe uveri da je živeo takvim životom u radu i ljubavi. Brivman je njemu postao zastupnik.

Svakih nekoliko dana proveo bi nekih sat vremena na svojoj osmatračnici, odakle je hvatao beleške. Pisao je brzo, naslepo, bez vere u to što radi, kao samoubica koji traži žilet pošto je već tri puta neuspešno pokušao sebi da oduzme život. Bavio se isterivanjem demona slave. Ispisani listovi gomilali su se u fioci starinskog ormana, u koji Šel nije dirala. To je bila Pandorina kutija u kojoj su bile vize i avionske karte s kojima bi on nestao ako bi je ona otvorila. Onda bi se ponovo uvukao u topli krevet, tela su im zbog takve opasnosti bila još slađa. Bože, kako je lepa. Zašto da ne ostane s njom? Zašto da ne postane

građanin koji ima ženu i posao? Zašto da ne pristupi svetu? Lepota, koju je nekada zamišljao kao odmor između perioda samoće, sada ga je navodila na to da od usamljenosti zatraži stare odgovore. Šta bi to izneverio kad bi ostao s njom? Nije imao smelosti da deklamuje nedopečene fraze. A sad je mogao da oseti ukus krivice koja će ga pratiti ako je bude ostavio. Ali on nije hteo da ode zauvek. Samo mu je bilo potrebno da bude sam sa sobom, da bi mogla da mu nedostaje, da bi stvari video u perspektivi. Ćušnuo je avionsko pismo u pretrpanu fioku. Gledao ju je kako spava, čvrsto stiskajući čaršav kao kakav talisman,

kose rasute preko jastuka u talasima kao kod Hokusaija. Sigurno bi bio spreman da ubije zbog tog tela opruženog na postelji. To je jedina prava vernost. Zašto joj onda okrenuti leđa? U mislima je rastanak već bio prošlost nad kojom je lamentovao. Pisao joj je iz velike daljine, iz budućnosti u kojoj je očajavao za nekim kožom tapeciranim stolom. Najdraža moja Šel, u meni je neko izgubljen, neko koga sam glupo ugušio u opasnim igrama kojih sam se igrao nekada ranije – voleo bih da ti ga pokažem, bez pitanja bih postao deo tvojih maštarija, o tvojoj puti bih se brinuo kao pijani profesor, uz smeh i

dragocene tajne beleške. Ali kao što rekoh, on se ugušio, ili je skrhan u kukavičkoj usnulosti, pod teškim lekovima, bez snova, uši su mu zapušene morskim algama ili vatom, ja ne znam ni gde se nalazi to telo, samo znam da se ponekad promeškolji kao gladan fetus u mome srcu, kad se setim tebe dok se oblačiš ili dok se motaš po kuhinji. To je sve što mogu da napišem. Voleo bih da sam ti ga pokazao, umesto ove hartije, umesto ove žalosti. Podigao je pogled sa svoje knjižice ispisane u linijama. Zamislio je siluetu sebe sa Šel. Prava čestitka za Dan zaljubljenih iz vremena njegovih roditelja. Slika za njegovu kolekciju sa police. Da li bi mogao da je balsamuje

radi lakšeg održavanja? Okrenula se i privila beli čaršav čvrsto uz svoje telo, tako da se činilo da joj struk i bedra izranjaju iz grubo tesanog mermera. Bilo je to izvan svakog poređenja. Nije to bilo samo savršenstvo oblika, niti naprosto forma koja mu je dobro poznata. Nije to bila uspavana lepotica, princeza iz svačijih snova. To je bila Šel. To je bila jedna konkretna žena čije su držanje i crte lica bili određeni njenim porodičnim poreklom. Ona nije kaleidoskop koji menja izgled kako se okreće i obrće. Svaki njen izraz predstavljao je jedno osećanje. Kada se smejala, to je bilo zato. Kada bi ga uhvatila za ruku usred

noći, to je bilo zato. Ona je razlog. To telo pripada Šel, onoj Šel koju poznaje. To telo joj se odaziva, to telo jeste ona. Ono nije stajalo njemu na usluzi na nekom pijedestalu. Sučelio se sa konkretnom osobom. Nije važno da li je lepa ili ne, niti da li će sutra možda propasti od zlobe. Šel je ona koju voli. Kada je sunčeva svetlost dopola ispunila sobu, Šel je otvorila oči. „Hej“, rekao je Brivman. „Hej. Nisi uopšte spavao?“ „Ne.“ „Dođi.“ Sela je, izravnala posteljinu i zadigla jedan kraj da mu napravi mesta. Seo je na ivicu kreveta. Htela je da zna o čemu se radi.

„Šel, mislim da treba da odem u Montreal na neko vreme...“ „Odlaziš?“ Osetio je kako se zgrčila. „Vratiću se. Kranc se vraća, pisao mi je i ponudio posao u kampu...“ „Znala sam da ćeš otići. Poslednjih nekoliko nedelja prosto sam to osećala.“ „To je samo preko leta...“ „Na koliko?“ „Tokom leta.“ „Koliko meseci?“ I pre nego što je stigao da joj odgovori, tiho je jauknula, prstima zaklonivši usta. „Šta ti je?“ upitao je Brivman. „Zvučim baš kao Gordon.“

Zagrlio ju je i rekao da to nipošto nije isto. Podsetila ga je da su se zakleli da će biti klinički precizni. „Znaš da je to budalaština. Hajde da napravimo neki strava doručak.“ Ostao je još taj dan i sledećeg dana, a onda je trećeg dana otišao. „Daj, Šel, pa to je samo jedno leto.“ „Ništa nisam rekla.“ „Voleo bih da ti je veći bedak.“ Osmehnula se.

Knjiga IV

1 Nešto u vezi s telima koja je Brivman izgubio. Nema tog detektiva koji će ih pronaći. Izgubio ih je u stanju njihove najveće lepote. To su: pacov Žaba uspavana devojka muškarac na planini mesec Ti i ja imamo svoja tela, ma koliko da su osakaćena vremenom i

uspomenama. Brivman ih je izgubio u vatri u kojoj su i dalje celovita i savršena. Ova vrsta postojanja nikoga neće utešiti. Pošto su izgorela mnogo puta, pretvorila su se u beličasta sazvežđa u čijoj je moći, dok ona kruže po njegovom ličnom nebeskom svodu. Moglo bi se reći da su sažegla u plamtećem grmu što raste u srcu svakoga od nas, mada se malo ko potrudi da razgori tu vatru.

2

Stajao je na travnjaku ispred Instituta za mentalno zdravlje „Alan Memorijal”, osmatrajući Montreal ispod sebe. Ludaci imaju najbolji pogled u celom gradu. Tu i tamo videle su se grupice ljudi okupljenih oko drvenih stolova i stolica na fino podšišanoj travi. Mogao je to biti neki golf klub. Utisak su kvarile samo medicinske sestre. Stajale su tu, bele i uzorne, po jedna sestra uz svaku grupu, malo po strani – nisu se upuštale u razgovor, već su sa distance kontrolisale situaciju kao mesec u orbiti. „Dobro veče, g. Brivman“, rekla mu je dežurna sestra. „Vaša majka će se

radovati da vas vidi.“ Je li njen osmeh značio prekor? Otvorio je vrata. U sobi je bilo sveže i mračno. Počelo je čim ga je majka ugledala. Seo je. Ovoga puta nije se potrudio ni da joj kaže zdravo. „...i hoću da zadržiš kuću, Lorense, ona je za tebe, da imaš krov nad tom tvojom glavom, moraš da se zaštitiš, oni će sve oteti, oni nemaju srca, moje je vreme prošlo, sve sam radila za druge, a sad sam primorana da budem ovde s ludacima; ležim tu kao pas, ceo svet je napolju, ceo svet, ja poslednje pseto ne bih pustila da leži ovde, trebalo bi da sam u bolnici, da li je ovo bolnica? da li oni znaju kako me bole noge, da ne mogu da hodam? ali moj sin je previše zauzet,

oh, on je veliki čovek, previše zauzet da nađe vremena za svoju majku, svetski pesnik, svetski...!“ Počela je već da viče. Niko se nije ni osvrnuo. „...a za svoju majku on je previše zauzet, ali zato za svoju malu neJevrejku, za svoju gojkinju uvek ima vremena, s njom ne gleda na sat, posle svega što je naš narod pretrpeo; morala sam da se krijem na tavanu za Uskrs, jurili su nas, kroz šta sam sve prošla, i dočekala da mi sin, da mi rođeni sin bude izdajica roda svoga, moram sve da zaboravim, ja nemam sina...“ Nastavila je tako još nekih sat vremena, bez predaha, u neprekinutoj

bujici reči, zverajući u plafon. Kad je otkucalo devet sati, rekao joj je: „Sad moram da krenem, majko, vreme je isteklo.“ „Lorense?“ „Da, majko?“ „Da li se čuvaš?“ „Da, majko.“ „Jedeš li dobro?“ „Da, majko.“ „Šta si danas jeo?“ Promrmljao je nekoliko reči. Pokušao je da smisli neki ručak koji bi njoj bio po volji. Jedva je mogao da govori, mada se ne može reći da je ona uopšte išta i čula. „...nikad nisam uzela ni centa, uvek je sve bilo za mog sina, petnaest godina

s bolesnim čovekom, jesam li za sebe tražila brilijante kao druge žene...“ Okrenuo se i pošao, a ona je govorila i dalje. Napolju je trajala igranka u terapeutske svrhe. Preplašeni štićenici držali su se za medicinske sestre. Svirala je pop muzika, romantične su fantazije u ovom ambijentu zvučale još besmislenije: Kad se laste vrate u Kapistrano Tamo dalje, izvan kruga u kojem su se plesači vrteli u mekanoj svetlosti, uzdizala su se mrka brda Maunt Rojala. Dole, ispod njih, sjaktio se čitav grad trgovine i kapitala.

Posmatrao je plesače i, onako kako to činimo kad se suočimo s bespomoćnim ljudima, obasuo ih svom svojom unezverenom ljubavlju koju nije mogao da usmeri nigde drugde. Oni su živeli u stalnom užasu. Poželeo je da ga nizbrdo isprati jedna od žena u bezgrešno belom.

3 Tamaru je viđao skoro svako veče tokom dve nedelje koliko je proveo u gradu.

Prestala je da odlazi kod psihijatra i počela da se zalaže za umetnost!, što je manje zahtevno i kudikamo jeftinije. „Tamara, hajde da više ne otkrivamo ništa novo jedno o drugom.“ „Je l’ to lenjost ili prijateljstvo?“ „Ljubav!“ Izveo je teatralni pad u nesvest. Živela je u neobičnom sobičku u Ulici Fort, gde su zgrade kao kućice za lutke. Imala je kamin u mermeru s reljefnim bakljama i srcima, iznad kojeg je stajalo uzano ogledalo oivičeno stubovima i arhitravima u drvetu, kao neki smeđi Akropolj. „Ovo ogledalo nikome ne koristi tu gore.“

Skinuli su ga i smestili pored kauča. Ekonomična domaćica prostor je izdelila na manje celine. Tamarina trećina je – zbog visokog plafona – izgledala kao da je izvrnuta postrance. Sviđalo joj se što je delovalo privremeno. Tamara je sad bila slikarka i radila samo autoportrete. Na sve strane stajala su slikarska platna. Na svakom portretu je u pozadini bila ova soba gde živi. Ispod noktiju je imala tragove boje. „Zašto slikaš samo sebe?“ „Možeš li da se setiš ikoga lepšeg, šarmantnijeg, inteligentnijeg, senzibilnijeg i tako dalje?“ „Sve si deblja, Tamara.“

„Onda mogu da slikam svoje detinjstvo.“ Kosa joj je i dalje bila zift-crna, nije je skraćivala. Jedne noći su osnovali Klub sentimentalnih filistara, a članstvo je bilo ograničeno na dvoje. Klub je bio posvećen obožavanju prostote. Veličali su zakrilca na novom modelu kadilaka, branili Holivud i hit paradu, tapisone i goblene, polinežanske restorane, potvrđivali svoju privrženost Društvu izobilja. Ruže na tapetama odlepljivale su se sa lozice štukature. Jedini komad nameštaja u sobi bio je kauč iz Vojske spasa, prekriven tapecirungom i prilično

oštećen. Izdržavala se pozirajući kao model pa je jela samo banane, što je bilo glavno mišljenje za tu nedelju. Poslednje noći pred njegov odlazak priredila mu je iznenađenje, njemu i svim privrženim sentimentalnim filistrima. Skinula je maramu s glave. Kosu je ofarbala u plavo, shodno proklamovanim ciljevima organizacije. Zbogom staroj Tamari, zapisao je Brivman za svoje biografe, neka ti je svako dobro, imaš usta od trista hiljada dolara.

4

Kada će nastaviti stari dijalog s Krancom? Jezero je uveče bilo predivno. Žabe su skakutale kao na oprugama. Kada će sedeti kraj vode kao sitne figure na magličastoj slici sa svitka i razgovarati o svom dugom izgnanstvu? Hteo je sve da mu kaže. Kranc je instruktorima u kampu održao predavanje o igrama koje se igraju u zatvorenom, u slučaju kiše. Kranc je napravio raspored slobodnih dana. Kranc je napravio novi sistem za dežurstva u paru na obali i podrobno sve objasnio instruktorima. Kranc je oko vrata nosio tablu za pisanje i pištaljku.

Ujutro ih nije budio reski pisak vojne trube nego razglas s kojeg su se čuli prvi taktovi Hajdnovog Koncerta za trubu. Krancova ideja! Ujutro, petog dana uvodnog trening programa koji je Kranc uveo za instruktore u kampu, Brivman je bio siguran da mu se ta kompozicija smučila za ceo život. Ali, Kranc je bio zauzet. A tu je bila i jedna devojka, En, koja je s njim došla iz Engleske. Hvala bogu te nije bila lepa. Bavila se modernim plesom. Pošto sve oko organizacije bude završeno i kad deca konačno budu stigla, stvari će se najzad vratiti na svoje i oni će nastaviti svoje nekadašnje razgovore o vaseljeni i svemu ostalom.

Kranc je objašnjavao pravila američkog bejzbola. „Kada igrač uhvati loptu posle udarca, to znači da udarač ispada.“ „Zvuči logično“, rekla je En, pa su se zagrlili. Nadao se da će njihov dijalog uskoro započeti, pošto mu se u kampu ništa nije sviđalo. Skaredno. Osetio je to čim je stigao. Ima nečeg skarednog u vezi s kampom za bogatašku decu. Nečeg toliko očiglednog da je to odvratno. To je kao neki vašar, kao luna park s fliperima i aparatima za zabavu. Gledao je svud oko sebe, na sva ta igrališta, terene za rukomet, bungalove, pedaline i ostale stvari koje decu treba

da zamajavaju tokom leta, kako bi se roditelji odmorili. Porodicu je zahvatila gangrena. Montrealske trpezarije zaudarale su na izvitoperenu intimu. Bilo mu je drago da ga je na četiri stotine milja odatle čekala Šel. Instruktori su bili na obali, izležavali su se na suncu. Brivman je pogledom prešao preko opruženih tela. Uskoro će preplanuti, koža devojaka pocrneće svuda oko bretela grudnjaka. Ali sad im je put još gradski bela. Mora da ih borovi preziru. Brivman je gledao visoku devojku koja se zvala Vanda. Sedela je skroz na drugom kraju mola, mlatarajući stopalima po vodi. Imala je dobre noge i žućkaste maljice, ali ga nisu ložile. Ipak

nije ona pripadala velikoj zlatnoj tradiciji. Vanda, od Brivmana si bezbedna. Sve su devojke izgledale krajnje obično. Ali u tome je bila fora. Znao je šta sve mogu da urade dva meseca u takvom društvu. Na kraju će svakoj pisati sonete. Osetio se umornim već od same pomisli na ove još nenapisane stihove. Laurentinsko gorsko nebo bilo je zastrto zvezdama. Kako nije znao nazive sazvežđa, Brivman je nalazio da je nejasnost činila deo njihove lepote. „Zbor instruktora“, pozvao je Kranc s balkona. „Kranc, hajde da ne idemo.“

„Sjajna ideja... izuzev što sam ja predsednik.“ Dok su išli ka bungalovu za instruktore, pridružio im se Ed, brucoš prava na univerzitetu Makgil. „Prvi koji kresne Vandu dobija“, predložio je Ed. “Mislim, to je pitanje vremena. Svi ćemo je kresnuti do kraja leta, tako je svake godine, a ovako će jedan od nas pokupiti kajmak.“ Brivman se gnušao takvog načina govora, tipičnog za mladog pastuva. Poželeo je da ima hrabrosti da mu razbije njušku. Možda će to učiniti Kranc. On je sad valjda bio pravi ljubavnik. „Pretpostavljam da se pitate kako

možemo biti sigurni kad prvi bude došao po novac.“ Tako je Ed, legalista, protumačio to što su druga dvojica ćutala. Brivman je u ćutanju tražio nekadašnje jedinstvo. „Mislim da možemo verovati jedni drugima“, rekao je Kranc. „Brivmane?“ Brivman im je skrenuo pažnju na zvezdu padalicu. „Ugovor od kosmičkog značaja.“ Složili su se da će biti sasvim dovoljno da svaki položi ulog od po pet dolara. Šta si očekivao, Brivmane, bratimljenje na vetrovitom, brdu, ritual s kamama i puštanjem krvi?

5 Na autobuskoj stanici je bio totalni rusvaj od roditelja, dece, štapova za pecanje, teniskih reketa i izbezumljenih pasa koje su tu dovukli da svoje mlade gospodare isprate na put. Majke, koje su nedeljama čekale na taj veliki dan, sad su iznenada bile preneražene nepobitnom činjenicom da će njihove bebice gladovati kad njih nema. Jedna žena je Brivmanu tutnula u šaku specijalno sastavljen jelovnik i novčanicu od pet dolara. „Znam da ćete brinuti o njemu“,

dobacila mu je u žurbi, dok je pogledom prelazila preko okupljene gomile ne bi li spazila još nekoga koga bi mogla da podmiti. Petnaest minuta pre utvrđenog vremena za polazak, Brivman se ušunjao u jedan od praznih autobusa spremnih da krenu. Zatvorio je oči i osluškivao žagor s druge strane prozora. Šta on uopšte radi tu, sa svim ovim ljudima? „Zovem se Martin Stark. Piše se veliko S, malo t, malo a, malo r, malo k. Bez e.“ Brivman se okrenuo. Na sedištu iza njega, ukrućen kao sveća, sedeo je dečak od nekih dvanaest godina. Beonjače su mu bile neprirodno bele, neverovatno bele, kao da je hteo

da istakne koliko su mu velike. Od toga mu je izraz lica bio kao da je upravo video nešto užasno. „Ponekad se potpišem sa e, pa onda moram da pocepam celu stranu i počnem ispočetka.“ Govorio je jednoličnim glasom, preterano naglašavajući svaku reč kao da vežba dikciju. „Zovem se Brivman. Piše se veliko B, malo r, malo i...“ Upozorili su ga na Martina, dečaka koji je trebalo da bude u njegovoj grupi polaznika kampa. Ako je verovati Edu, Martin je napola ludak, a napola genije. Majka ga se, navodno, stidela. U svakom slučaju, nikada nije dolazila da ga vidi

kad je dan za posete. Brivman je od dečaka saznao da je danas došla sat ranije i posadila ga u autobus rekavši mu da ne sme ni da se makne. Tako je izbegla da se susretne sa ostalim roditeljima. „Ja ću ti ovoga leta biti instruktor, Martine.“ Martin uopšte nije reagovao na ovu informaciju. I dalje je zurio kroz Brivmana, sa nekim odsutnim, postojanim izrazom groze u očima. Imao je koščato lice sa orlovskim nosom. Kada nije govorio, uglavnom je stiskao zube, pa su linije vilice bile dosta izražene. „Koja ti je omiljena radnja?“ upitao je Martin.

„Koja je tvoja?“ „Dionova. Koji ti je omiljeni parking?“ „Ne znam. Koji je tvoj?“ „Dionov parking.“ Martina je ovo očigledno zabavljalo, pošto je nastavio da u jednom dahu postavlja pitanja. „Koliko ima prozora na zgradi u kojoj je Dionova radnja?“ „Ne znam, Martine. Koliko?“ „Na svim zidovima?“ „Naravno, na svim zidovima. Šta vredi da znaš koliko je prozora samo na jednom zidu ili čak na tri zida?“ Martin je trijumfalno obznanio tačan broj prozora. Brivman je kao budala obećao da će proveriti sledeći put kad

bude u gradu. „Koliko je bilo automobila na Dionovom parkingu prošlog četvrtka?“ „Ti mi kaži.“ Pedeset kampera je nagrnulo u autobus. Nastala je otimačina i preganjanje oko toga ko će gde sesti, pa je opšta pometnja omela Brivmana u prisnom razgovoru sa dečakom. Martin je tokom vožnje sedeo mirno, mrmljajući sebi u bradu. Brivman je kasnije saznao da ima običaj da sam sebi zadaje zadatke sa množenjem četvorocifrenih brojeva. Dok su se vozili na sever, Brivman ga je zapitao: „Je l’ ti se dopada pejzaž?“ „Tek kada ga proučim.“

6 Tri stotine vilica koje zajedno žvaću mogu da naprave priličnu buku. Klupe su uvek bile ili predaleko ili preblizu do stola, pa je trebalo udružiti snage u komplikovanoj akciji da bi se klupa namestila kako treba. Jednog kampera skoro da je ošamario, jer je duvao u šolju s mlekom i pravio mehuriće. Posle ručka, Brivman i Ed su imali svoju tačku, Brivman je pleo komplikovane harmonije za koje je znao

da nema ko da ih čuje, dok je Ed na harmonici drndao po visokim skalama da bi nadjačao galamu u trpezariji. Brivman, koji je oduvek želeo mu u glavi svira Hendl, udarao je po metalnim žicama na pozajmljenoj gitari. Na prstima leve ruke nije imao žuljeve da otupe oštricu žica koje se usecaju u jagodice. Njegova i Edova grupa kampera delile su bungalov u kojem su spavali, a instruktori su za sebe imali poseban deo unutar iste drvene kućice. Zajedno su odlučili da će se prvih nekoliko dana sprovoditi rigorozna disciplina. Onda će malo da olabave i da budu fini momci. Pošto su im bila predočena stroga pravila, dečaci su brzo polegali u

krevet, svi izuzev Martina, kome je trebalo pola sata da se ispiški. Ed im je rekao da ujutro ima da budu tihi, bez obzira na to kad se ko budi. Instruktori su ležali na svojim ležajima, vazduh je bio težak od strogih pravila. Martinov karakterističan, iseckan glas odjeknuo je prostorijom. „Je l’ mogu veliku nuždu pre leganja?u „Možeš, Martine.“ „Je l’ mogu da obrišem nos?“ „Ako nije mnogo bučno.“ „Je l’ mogu da pišem bratu?“ Ed se nagnuo ka Brivmanu i šapnuo mu: „Nema brata.“ Kad su svi zaspali, otrčao je do kuhinje gde je bio telefon. Pozvao je Šel

u Njujork. Želeo je da mu njen glas potre ceo protekli dan. Želeo je da je čuje kako mu kaže „najdraži“. Iz grada ju je već zvao nekih pet-šest puta i napravio veliki račun. Nije joj ništa rekao, čekao je, prelistavajući brošuru telefonske kompanije sa uputstvom za međugradske pozive. Iznutra mu je neki glas dovikivao: ne radi, ne radi. Šel mu je rekla da mnogo voli Džozefa Konrada. Jedno drugom su nežno poželeli laku noć, a oboje su znali da su tri minuta bila proćerdana. Dva sata joj je pisao, do detalja opisujući kako mu je protekao dan. Svrbele su ga ruke od ujeda muva

pecara, pa je to zapisao. Njegova indijanska jakna sa resama bila mu je pretopla, ali nije hteo da je skine. I to je zapisao.

7 Martin ga je fascinirao. Smatrao je da je pogrešno protumačio Martinov izraz lica. Nije to bio užas praznine već suštinska zadivljenost. On je jedan od onih izuzetnih stvorova, dete blaženo u svome ludilu. Druga su deca prepoznavala njegovu izuzetnost i prema

njemu se ophodila sa pomešanom zbunjenošću i strahopoštovanjem. Jednog popodneva su se zabavljali tako što su ga okružili i po njemu osuli rafalnu paljbu velikih brojeva koje je on množio u letu. Klatio se napred-nazad, kao vernik u molitvi, sklopljenih očiju. Zanesen, šakama se lupkao po butinama, kao neka neobična ptičurina koja bi da uzleti sa tla, ispuštajući neki neodređeni šum, nekakav bruj, kao da je njegov um mašina pod opterećenjem. „Em-m-m-m-m-m-m-m-m... “ „Pazi ga kako šljaka!“ „Em-m-m-m-m-m-m-m-m...“ „Ajde, Martine, ’ajde!“ „Osamdeset jedna hiljada devetsto

osamnaest.“ objavio je, otvorivši oči. Dečaci su klicali i grlili ga. Onda je spazio jedan borić. Stao je kao paralisan, ne trepćući, i krenuo izvan kruga dečaka. Brivman je pošao za njim. „Jesi u redu?“ „Ah, da. Mislim da je bolje to da brojim.“ Sve do večere zanimao se time što je istraživao koliko iglica prosečno ima jedan omanji borić. Kranc se naljutio kad je saznao kakvom se popodnevnom aktivnošću bavio Brivman. „To nije ono za šta je gospođa Stark platila.“ „Nije?“

Bilo je neverovatno kako su se to našli u situaciji da jedan može da kažnjava drugog. „Ne da joj sin služi kao cirkuska nakaza.“ „Za šta je gospođa Stark platila?“ „Ma daj, Brivmane. Znaš da je to nezdravo. Ona hoće da joj sin bude kao svi drugi, da ne štrči, da ne privlači pažnju. Dovoljno joj je problema ovako.“ „Okej, nateraćemo ga da igra bejzbol.“ „Kršenje discipline će se strogo kažnjavati, her Brivman.“

8 Iza spavaonica su se u polukrugu uzdizala brdašca. Na jednom bregu nalazio se amfiteatar s drvenim klupama i scenom. Služio je za predstave i priredbe, a za Šabat se pretvarao u Molitvenu kuću. Kako su lijepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailju!5 Pevali su na hebrejskom, glasovi su im se stapali u sutonu. Vazduh je bio

prijatno svež, borovi visoki, vetrom šibani, tamni. Ceo kamp bio je obučen u belo. Eto kako smo lepi, pomislio je, samo tad smo lepi, kad pevamo. Šturmbrigade, krstaški ratnici, banda smrdljivih robova, pravdoljubivi građani – podnošljivi samo kad im glasovi zazvone unisono. Svaka nesavršena pesma nagoveštaj je idealne melodije. Ed je ispričao divnu priču Šolema Alejhema o dečaku koji je hteo da svira violinu, ali su mu to zabranjivali njegovi pravoverni roditelji. Brivman je na trenutak pomislio da će preterati, ali nije, njihao se i plesao sa svojom imaginarnom violinom i svi su mu verovali.

Isti onaj Ed za koga je devojačko telo bilo predmet opklade. Brivman je sedeo i mislio kako on nikada ne bi mogao da bude tako dobar, nikada ne bi bio tako smiren i magičan. A to je upravo ono što je hteo da bude: nežni heroj koga će narod voleti, čovek koji priča sa životinjama, Bal Šem Tov koji decu nosi na krkače. Nikada neće biti u stanju da jevrejske reči izgovara sa samopouzdanj em. „Kranc“, šapnuo je, „zašto nismo smeli da prelazimo preko šina?“ Dvanaest pravdoljubivih lica reklo mu je šššš. Pa ipak – a znao je da je to

arogancija – ponekad je sebe smatrao pravim pravcatim Jevrejinom. Iz iskustva je naučio šta znači biti tuđin, i na tome je bio zahvalan. A sad je to iskustvo preneo i na sopstveni narod. O čemu se tu uopšte radi? Usamljeni čovek u pustinji moli jedno lice da mu se nakloni. En je izvela hasidski ples, grčevitim, ironičnim pokretima potirući svako zrno ženstvenosti u svome telu. Ali na nekoliko trenutaka bili su izgubljeni negde u Evropi, koža im je bila bela, u uzanim uličicama su čekali na čudo i priliku za osvetu koju nikada neće izvršiti. Posle službe za Šabat jedan leptir kao da je išao za njim nizbrdo, da bi se

onda izgubio kad je iz šumarka izbio na put prema toplom taboru. Zbog svega se osećao počastvovan ovim danom.

9 „Tako je teško“, oglasila se Šel. „Svi imaju telo.“ „Znam“, rekao je Brivman. „Ima jedan određen trenutak tokom večeri kad ono što nam je hitno i preko potrebno jeste da osetimo nečiju ruku na svome ramenu.“ „Tako mi je drago što još možemo

da razgovaramo.“ Zbog svoje iskrenosti nije mogla da mu prećuti svoja iskušenja. Nije htela ništa da taji pred njim. Oboje su bili svesni opasnosti takvog pristupa: ima ljudi koji žele da budem njihova. Ako me ti nećeš, oni hoće. Naslonio se na kuhinjski zid u mraku i oslušnuo. Kako je neobično što mu se neko obrati glasom tako blagim. Kako mu se samo dogodilo to čudo da mu se neko obrati glasom tako blagim? Bio je siguran da on nema moć da stvori tu čaroliju, doživljaj kao kad čitate svoje prve pesme. Ali ovde se šapatom izgovaralo njegovo ime. Nad srcem mu se nadvila tamna senka, slutnja da će s tim šapćućim

glasom završiti u hiljadu i jednom hladnom krevetu i da će ga tako ućutkati. „Šel, sutra dolazim u Njujork!“ „Napuštaš kamp?“ „Ovo nije mesto za mene.“ „Oh, Lorense.“ Izašao je na ulicu, napolju je padala kiša, njen glas mu je još bio u glavi. Išao je ukrug oko jednog od igrališta. Visoki borovi oko terena i brda stvarali su utisak kao da je u nekom basenu. Jedno mračno brdo izgledalo je toliko nalik njegovom ocu da je izbegavao da ga pogleda dok ga je obilazio, zaplićući u hodu kao pijanac. Sporadično postavljene lampe nazirale su se kroz izmaglicu od kiše.

Ophrvalo ga je neopisivo osećanje stida. Njegov je otac bio prisutan u ovim brdima, hujao je kao vetar kada se probija kroz vlažno lišće. Iznenada ga je obuzela jedna misao – on nije bez predaka! Njegovi su preci sezali daleko i još dalje u prošlost, poput cvetića ljubičice upletenih u venac. Hodao je ukrug i ukrug po blatnjavoj zemlji. Sapleo se i pao, prosuvši se potrbuške po tlu. Ležao je nepomično, dok mu je voda polako natapala odeću. Nešto će se izuzetno važno tu dogoditi. Bio je siguran u to. Dogodiće se nešto neminovno i nužno, samo što do toga neće doći u sjaju zlata i svetlosti, već u ovom blatu i glibu. Morao je da bude tu

kad se to bude desilo. Pomislio je kako to da mu nije hladno i momentalno počeo sav da drhti. Šel je poslao vickast telegram.

10 Brivmanu je stiglo pismo od gospođe Stark, Martinove majke. Nije bilo uobičajeno da roditelji odgovaraju na zvanične izveštaje koje su instruktori bili dužni da im pošalju. Poštovani g. Brivman,

Sigurna sam da se moj sin Martin nalazi u odličnim rukama. Uopšte se ne brinem i ubuduće ne očekujem bilo kakva obaveštenja sa detaljnim opisom njegovog ponašanja. S

„Šta si joj kog đavola napisao?“ Kranc je želeo da zna. „Slušaj, Kranc, meni se klinac prosto sviđa. Mnogo sam se potrudio oko tog pisma. Pokušao sam da joj objasnim da smatram da je on izuzetno dragoceno ljudsko biće.“ „Ah, tako?“

„Šta je trebalo da kažem?“ „Ništa. Što je manje moguće. Rekao sam ti kakva je. Svake godine ima dva meseca priliku da ga ne gleda svakoga dana i da se pravi da je on sasvim normalan dečak koji radi sasvim normalne stvari s drugim sasvim normalnim dečacima u sasvim normalnom kampu.“ „E pa, nije tako. On je mnogo neobičniji i čudesniji.“ „Vrlo dobro, Brivmane, veoma saosećajno. Ali zadrži to za sebe, je l’ važi? Hteo si da se dodvoriš Brivmanu, a ne dečakovoj majci.“ Stajali su na balkonu upravne zgrade. Kranc se upravo spremao da

preko razglasa najavi večernje aktivnosti. Zar Kranc nije znao ono što on zna o Martinu? Ne, nije tačno. On ništa nije znao o dečaku, ali ga je voleo. On je božanski idiot. Zajednica bi svakako trebalo da se smatra počastvovanom što ga ima. Nije on neko koga treba tolerisati, već bi institucije trebalo izgraditi prema njemu, tradicionalno nejasnoj objavi proročišta. Napolju, izvan ovih zidova, dejstva ublaženog dijalogom, to ne bi zvučalo tako ludački. Kranc je pogledao na sat, koji je nosio s unutrašnje strane ručnog zgloba. Okrenuo se da krene i utom spazio ljudsku priliku koja je u mraku ležala

licem okrenuta zemlji, pokraj žbunova u dnu travnjaka. „Pobogu! Evo, Brivmane, o tome sam ti govorio.“ Brivman je brzo prešao preko travnjaka. „Martine, šta to radiš?“ „Dvadeset hiljada dvadeset i šest.“ Brivman se vratio na terasu. „Broji vlati trave.“ Kranc je zažmurio i stao da tapka po ogradi. „Brivmane, koja ti je večernja aktivnost?“ „Igra skrivalice.“ „E pa, dovuci ga i neka se lepo igra sa ostalima iz grupe.“ „Njega ne zanima da se igra

skrivalice.“ Kranc mu se primakao i sa jetkim osmehom rekao: „Ubedi ga. To je razlog zašto si tu.“ „Kakve veze ima da li će da ide naokolo da traži skriveni predmet ili da broji vlati trave?“ Kranc se sjurio niz stepenice, pomogao Martinu da se popne i ponudio mu da ga na krkače prenese preko poljane do mesta gde se okupila Brivmanova grupa. Martin mu se razdragano popeo na leđa, a onda, bez nekog posebnog razloga, prstima zapušio uši, čkiljeći očima kao da očekuje da će svakoga časa da se razlegne gromoglasna eksplozija. Svake večeri, neposredno pre no što

bi pošao na spavanje, Martin je imao običaj da obznani koliko mu je bilo zabavno toga dana. Ocenu je davao prema nekom misterioznom idealu. „I, Martine, kakav je bio današnji dan?“ pitao ga je Brivman, sedeći na njegovom krevetu. Mehanički glas odgovorio je bez oklevanja. „Sedamdeset pet procenata.“ „Je l’ to dobro?“ „Prihvatljivo.“

11

Bio je zadivljen time koliko dugo je mogao da leži tako nepomično. Bio je nepomičniji od vode u kojoj se ogledalo planinsko zelenilo. Vanda se vrpoljila, pretvarajući se da piše pismo pri sve slabijoj dnevnoj svetlosti. Njena duga plava kosa nije bila baš u skladu sa velikom tradicijom. Na njoj bi se mogla obožavati svaka vretenasta noga i ruka sa zlaćanim maljicama, ali sve zajedno nije tvorilo lepotu. Pa ipak, koliko je bedara mogao da obaspe poljupcima istovremeno? Kada bih imao zaista ogromna usta. Muve su bile prava napast. Mazali su se losionom sa lizolom. Vanda mu je ispružila ruku, ali joj je on samo dodao

bočicu, umesto da joj ga sam utrlja na kožu. On fantazira: da joj losion utrljava na kožu od glave do pete u sve većem zanosu. Slaba kišica je namreškala vodu, zastrvši je srebrnkastom mrežicom. S vremena na vreme bi do njih dopirala graja iz kampa, gde su se u trpezariji deca okupila da gledaju film o Lesi. Kiša je uminula, a vodena površina ponovo postala mirna. „U stvari, nikada nisam živela pored jezera“, rekla je Vanda, koja je volela da hoda bosa. „Nemoj da romantizuješ, Vanda.“ Odsutno joj je pomilovao lice i kosu, bila je mekša nego što je zamišljao.

Uzdigavši se u visine iznad kućice na vodi tako da je stekao perspektivu zvezde repatice u usporenom letu, unutrašnjim okom je osmotrio malenu kutiju od šperploče u kojoj su dva sićušna stvorenja (insekti koji se pare?) izvodila neizbežni koloplet baletskih figura. Vanda je pokušavala da izvije vrat tako da poljupcima dočeka njegove prste. Napokon ju je poljubio u usta, usne, stomak, svugde. Onda se dogodilo nešto krajnje uznemirujuće. Lice joj se odjednom pretopilo u lice male Lizice, u kućici na vodi je bilo

mračno, a Lizicin lik se pretopio u neki njemu nepoznat lik, koji se potom rasplinuo u Bertino lice, možda je to zbog plave kose. Napregnuto je posmatrao ne bi li to pretapanje prestalo, ne bi li ovo nepostojano obličje povratilo lik devojke kraj njega. Ustima bi posegnuo prema različitim licima, ali nije uspeo da uhvati nijedno od njih. Vanda je ovaj njegov pokret pogrešno doživela kao pokazatelj strasti. Vratili su se stazom uzbrdo. Nebo je bilo boje sleza. Mesec je izronio ispod paperjaste skupine oblaka. Koračali su stazom tapeciranom stotinama hiljada borovih iglica. Martin bi, možda, ustanovio koliko ih je. Vanda je kihnula. Vlaga iz dasaka.

„Bilo je tako mirno dole, tako mirno.“ Brivman je bio u iskušenju da joj za kaznu što je to izgovorila tako trivijalno kaže da je njeno telo bilo predmet opklade. „Znaš šta je najveća ambicija naše generacije, Vanda? Svi bismo da budemo kineski mistici koji žive u kolibama sa slamnatim krovom, s tim da možemo dosta da karamo.“ „Zar ne umeš da kažeš ništa što nije surovo?“ kriknula je i pobegla od njega. Celu noć je presedeo budan da bi kaznio sebe što ju je povredio. Začuo se jutarnji cvrkut ptica. Kroz prozor se ukazala slaba sivkasta svetlost, drveće u

pozadini još je bilo u mraku. Planina je bila u blagoj izmaglici, ali njemu nije bilo do toga. Nekoliko dana kasnije shvatio je da je od Vande dobio nazeb. I uopšte nije mogao da shvati gde je kamperima mogla da stane sva ta hrana. Davili su se u mleku, koje im se s pljuvačkom slivalo niz bradu, tukli se za repete, pravili figurice od sredine hleba. Brivman je pogledao Martina. Dečak ništa nije jeo. Kranc ga je upozorio da mora da obrati posebnu pažnju na Martinov režim ishrane. Ponekad bi štrajkovao glađu iz tajanstvenih razloga koje nikada nisu mogli da ustanove. Brivman je sada mogao da ga zagrli. Glava mu je bila prepuna. Muve su

bile prava pošast. Legao je u krevet kad i ostali kamperi, ali nije mogla da zaspi. Ležao je tako dok su mu se po glavi motale glupave misli o Krancu i En i tronute misli o Šel. Horizontalan položaj je klopka. Naučiće da spava stojećke, kao konji. Jadni Kranc i En, tamo u šumi. Koliko dugo mogu da leže nagi pre no što ih napadnu muve pecare? Moraće da skloni ruke s njenog tela i kose da bi se počešao po glavi. “Je l’ mogu da uđem?“ To je Vanda. Naravno da može da uđe. U krevetu je okovan, nije li? „Hoću samo da ti kažem zašto nisam htela da te vidim.“ Ugasila je svetlo

kako bi imali jednake šanse protiv muva. Dok je govorila, prsti su im se isprepletali. Trenutak pre no što ju je privukao k sebi i ovlaš je poljubio, u uglu je primetio svica. Zasvetleo bi tek povremeno. Brivman je bio ubeđen da je skoro mrtav. „Zašto me ljubiš?“ „Ne znam. Nisam zato došla. Naprotiv.“ Svitac mu je postao izuzetno zanimljiv. Još nije bio mrtav. „Kako ti do đavola nije jasno?“ „Super nam je konverzacija.“ „Pocepao si mi bretele na brusu.“ Nešto je nameštala ispod bluze. „Bolje da krenem.“ „Bolje da kreneš. Bolje da krene.

Bolje da krenemo. Bolje da krenu.“ „Izgleda da nisi u stanju ni sa kim da razgovaraš.“ Da li je sad trebalo da se oseti jadno? Ali nije. Usredsredio se na svičeve muke. Vremenski razmaci između kratkih svetlosnih treptaja bivali su sve duži. Kao Zvončica. Svako mora da veruje u čaroliju. Niko ne veruje u čaroliju. On ne veruje u čaroliju. Čarolija ne veruje u čaroliju. Molim te nemoj da umreš. I nije. Svetlucao je još dugo pošto je Vanda otišla. Svetlucao je i kad je Kranc došao da pozajmi Edov primerak Tajma. Svetlucao je i kad je hteo da zaspi. Svetlucao je i dok je u mraku

zapisivao nešto u dnevnik. U-aa-u-aa-u-aa-u-aa-u-aa grcaju sva mala deca.

12 Bilo je tri sata posle ponoći, Brivmanu je bilo drago da svi spavaju. Tako je sve sređenije, kamperi i instruktori su u svojim krevetima, uredno postrojeni. Kad su budni, uvek ima previše mogućnosti, premnogo ega s kojim se treba nositi, odviše lica koja treba protumačiti, suviše svetova u koje

treba proniknuti. Raznolikost je zbunjujuća. Dovoljno je teško susresti se s drugom osobom. Društvo je izgovor za neuspeh u individualnoj ljubavi. Vedra noć, dovoljno je hladno da dah pređe u paru. Okolina je delovala u prisnoj vezi sa nebeskim svodom, kao da je u čvrstom zagrljaju visokih, ledenih sazvežđa. Drveće, brda, kućice od drveta, čak i plahta od niske izmaglice, sve je stajalo prikovano za stenovitu planetu. Činilo se da se više nikada ništa neće pomeriti, da se ništa ne može otrgnuti iz sveopšte pospanosti. Brivman je išao između kućica ispunjenih tamom, kao da vrši smotru. Bio je radostan što se jedino on slobodno kreće u ovom zamrznutom

svetu. Vanda je spavala, kosa joj je bila bezbojna. Martin je spavao – vilice su mu bile opuštene – smiren u svome užasu. En je spavala, plesačica u lošoj formi. Kranc je spavao. Naravno da je znao kako Kranc spava, kako mu se usne napuće pri svakom krkljavom izdisaju. Koračao je između zidova, raščinjavajući ih umom. Spavanje je ove noći bilo neuobičajeno lišeno draži. Video je pohlepan izraz na licu spavača, izraz usamljenog proždrljivca za svečanom trpezom. Kada spava, svaki je čovek samo dete. Meškoljili su se, prevrtali, okretali, isturili bi u stranu lakat ili koleno, pa se opet meškoljili i prevrtali, kao neki rakovi koji su

izmileli svaki na svoje privatno žalo. Sva njihova ambicija, energija, brzina, individualnost, ušuškani u fini kamelhar, kao novogodišnji ukrasi brižljivo spakovani u kutijama. Svaki taj stvor je, u svojoj težnji ka moći, bio začauren u nekoj dalekoj detinjoj borbi. I činilo se da će ova noć, tako jasna i mirna, i ceo fizički svet, čekati tako nepokretni dok se svi ne budu vratili. Izgubljeni ste, obratio im se Brivman naglas. Takmičenje u hipnozi, to je ovaj mali život koji živimo, a ja sam pobedio. Rešio je da nagradu podeli s Krancom. Na prozorskom oknu iznad Krancovog kreveta bio je navučen

zastor. Brivman je lupnuo po zastoru, koji se zatresao uz prigušenu tutnjavu. Kranc nije promolio glavu. Brivman je ponovo lupnuo. Krancov bestelesni glas javio se jednoličnim tonom. „Gaziš po cveću, Brivmane. Ako pogledaš nadole, primetićeš da stojiš u cvetnoj leji. Zašto si stao na cveće, Brivmane?“ „Slušaj ovo, Kranc. Poslednje utočište u nesanici jeste osećaj superiornosti nad svetom usnulih.“ „Odlično, Brivmane. Laku noć.“ „Poslednja superiornost utočišta jeste usnuli osećaj u svetu nesanice.“ „Aha, sjajno.“ „Svet utočišta u superiornosti jeste

poslednji osećaj usnulih u nesanici.“ „Hm. Da.“ Začulo se škripanje federa i časak potom Krancove oči su začkiljile kroz prozor. „Zdravo, Brivmane.“ „Sad lepo možeš ponovo da spavaš, Kranc. Samo sam hteo da te probudim.“ „A mogao bi sad da razbudiš ceo kamp. Brivmane, razbudi kamp! Ovo je noć za akciju.“ „Kakvu akciju?“ „Dečji krstaški pohod. Idemo na Montreal.“ „Znači ipak ima razloga za ovu disciplinu. Oprosti mi, Kranc, trebalo je da znam.“ Obuzeo ih je zlokobni zanos dok su planirali pohod na Montreal i veliko

stradanje do kojeg će tada doći. Nakon četiri minuta razgovora, Brivman je prekinuo fantaziranje. „Je l’ to mene radi, Kranc? Kao neka dobrotvorna terapija?“ „Idi do đavola, Brivmane!“ Krevet je ponovo zaškripao i koji trenutak potom Kranc je stajao napolju, u bademantilu i sa peškirom oko vrata. „Hajde da prošetamo, Brivmane.“ „Samo si mi povlađivao, Kranc.“ „Ne znam kako ti uspeva da u jednom momentu budeš tako vispren a onda slep kod očiju. Priznajem. Spavao sam i došlo mi je da ti kažem da odjebeš. Obaška što mi je En u krevetu.“ „Izvini, ja...“

„Ne, slušaj. Hoću da ti kažem nešto, sad. Već nekoliko nedelja pokušavam da popričam s tobom.“ „Šta?“ „Do tebe je apsolutno nemoguće dopreti, Brivmane. To ne mogu ja, ne može niko...“ Stajali su pored nosiljki sa poslaganim kanuima, razgovarali, slušali zvuk vode. Pesak je bio vlažan i bilo je mnogo hladno, ali ni jedan ni drugi nisu hteli da nasilno prekinu tek uspostavljenu komunikaciju, za koju su obojica znali da je i te kako krhka. Tanki zmijoliki pramenovi sumaglice duž obale lagano su se uplitali i zgušnjavali, dok se mrklina na rubu

nebeskog svoda prelivala bledoteget bojom. Ispričali su jedan drugom o svojim devojkama, pomalo uzvišenim tonom, pazeći na to da izostave sve seksualne pikanterije.

13 Gledao je Martina kako briše nos, taj veliki orlovski nos koji je trebalo da smišlja istorijske pohode umesto što je prebrojavao vlati trave i borove iglice. Svakoga jutra je ustajao pola sata

ranije kako bi obavio svoj ritual. Čačkalice, vata, vazelin, ogledala. Brivman ga je pitao zašto. „Volim da mi nos bude čist.“ Martin je zamolio Brivmana da mu pošalje pismo za brata. Gospođa Stark je naložila da se sva ta pisma oduzmu i unište. Brivman ih je pročitao i to mu je dečakovu muku učinilo bližom. Dragi Dripče debeli Dripče ti prljavče Primio sam tvoja poslednja trideset i četiri pisma u trenutku sam uvideo sve nebrojene laži. Nadam se da ćeš crći od gladi i da će ti se kita sparušiti i da ćeš da cviliš i da će da te bube pojedu pošto si joj rekao ono

za mene. A što malo ne začepiš ta tvoja usta krpama i žiletima. Mama nije glupača krišom je videla sa baterijskom lampom i pročitala gnusno sranje koje si mi pisao ispod ćebeta. v te tv b

14

Slobodan dan. Iako je tokom vožnje u autobusu bilo vruće, bio je radostan što je ponovo u Montrealu. Ali ko su ti skotovi koji su odgovorni za to što su najlepši delovi grada srušeni? Posetio je majku, nije uspeo da joj objasni da je neko vreme bio van grada. Isti užas, kao i uvek. Išao je peške niz Ulicu Serbruk. Žene u Montrealu su lepe. Iznad sitnih gležnjeva sevaju nogama koje im poput raketa streme u nebeske visine njihove ženstvenosti. Pravio je ludačke teorije o faltama i plisejima. Beličasti i prolazni poput zvezda

padalica, zglobovi su ga vukli u dubine izreza na njihovim rukavima. Noćas će morati da se potrude da bi raščešljale svoje kose u kojima su se njegove oči zapetljale. U njihovim je grudima ostavio na stotine otisaka svojih ruku, poput sopstvenih menica. Zbog toga je otišao da vidi Tamaru. „’Ajde, matori, upadaj.“ Miris terpentina. Još jedna hrpa autoportreta u agoniji. „Tamara, ti si jedina žena s kojom mogu da razgovaram. U protekle dve nedelje sam mislio na tebe svaki put kad legnem da spavam.“ „Kako je u kampu? Kako je Kranc?“ „Prosto cveta. Ali nikada neće biti

sentimentalni.“ „Divno mirišeš. I tako si preplanuo. Mljac.“ „Hajde da budemo neskromni.“ „Odlična ideja za svaku situaciju.“ „Hajde da slavimo svoje genitalije. Zar ti nije mrska ova reč?“ „Kod žena. Dobra je kod muškaraca. Zvuči bizarno, nešto oklembešeno. Podseća me na luster.“ „Super si, Tamara. Bože, tako mi je dobro s tobom. Mogu da budem bilo šta.“ „I ja isto.“ Sinulo mu je da ga je Šel, svojim otvorenim poklonom, primorala na svojevrsnu plemenitost.

„Hajde da radimo sve.“ U pet sati izjutra izašli su napolje i pojeli džinovske porcije u kineskom restoranu. Smejali su se kao ludi, štapićima su hranili jedno drugo i na licu mesta odlučili da su zaljubljeni. Konobari su ih gledali. Nisu se potrudili ni da obrišu fleke od farbe. Vraćajući se nazad, pričali su o Šel i o tome kako je prelepa. Brivman je pitao Tamaru da li bi joj smetalo ako bi telefonirao u Njujork. „Naravno da ne bi. Ona je nešto posebno.“ Šel je bila pospana, ali joj je bilo drago da ga čuje. Glas joj je zvučao kao u male devojčice. Rekao joj je da je

voli. Vratio se u kamp prvim jutarnjim autobusom. Besmrtna Tamara, ispratila ga je do autobuske stanice. Posle samo jednog sata spavanja, to je prava ljubav.

15 Sad moramo da malo pažljivije pogledamo šta to piše u Brivmanovom dnevniku: Petak uveče. Šabat. Ritualna muzika sa razglasa. Svjat, svjat, svjat, Gospod Savaot. Sva je zemlja puna slave tvoje.

Samo kad bih mogao da ne mrzim. Kad bih mogao da verujem u ono što je zapisano i u svilu umotano i zlatom obrubljeno. Želim da napišem tu reč. Tela su nam pocrnela. Sva su deca odevena u belo. Učini nas sposobnim da obožavamo. Povedi me nazad kući. Podigni mi kuću ponovo. Primi me da u tebi budem. Prihvati moj bol. Ne mogu više ništa s njim. Zbog njega ništa ne biva lepim. Zbog njega lišće biva pepelom. Zbog njega voda biva kužnom. Zbog njega tvoje telo biva kamenom. Život u svetosti. Podaj mi tako da živim. Ne želim da mrzim. Podaj mi da procvetam. Podaj mi da san o tebi procveta u meni. Brate, daj mi tvoja nova kola. Želim

da se odvezem do moje ljubavi. Zauzvrat ti nudim ova invalidska kolica. Brate, daj mi sav svoj novac. Želim da kupim sve što moja ljubav ište. Zauzvrat ti nudim slepilo da ostatak života imaš apsolutnu kontrolu nad svim ljudima. Brate, daj mi svoju ženu. Ona je ta koju volim. Zauzvrat sam svim gradskim bludnicama naložio da ti zauvek daju na veresiju. Ti. Pomozi mi da radim. Svekoliki rad mojih ruku tebi pripada. Učini da moji darovi ne budu tako jadni i bedni. Učini da ne pomerim pameću. Učini da ne poludim s tvojim imenom na usnama. Ja želju nemam ni za kakvim telom do svojim.

Povedi me putem izvan sigurnosti. Tu gde se nalazim sigurnosti nema. Kako dani moji da budu u slavu tvoju? Napokon sam to izrekao. Kako dani moji da budu u slavu tvoju?

16 Najdraža Šel, Tvoja minđuša od žada sa srebrnim filigranskim ukrasima. Zamislio sam je na tvome uhu. Onda sam zamislio tvoju glavu iz profila i

vetar u tvojoj kosi. Onda tvoje lice. I na kraju svu tvoju lepotu. Onda sam se setio da si podozriva prema hvalospevima lepoti, pa sam spevao hvalu tvojoj duši, jedinoj u koju sam ikada poverovao. Shvatio sam da je lepota tvojih očiju i tvojega tela samo svakidašnja odežda duše tvoje. Kada sam je pitao šta je obukla za Šabat, ona se pretvorila u muziku. L te i v

17 En i Brivman su zajedno radili noćnu smenu. Sedeli su na stepenicama jednog od bungalova i čekali instruktore da se prijave. Da, da, Kranc je bio u gradu zbog obaveza u kampu. Njena gusta pletenica je poput široke, zavojite reke. Svici, neki visoko gore u borovima, neki skroz dole u korenju. Ovo je moja pesma tebi.

Ja te ne poznajem, En. Ja te ne poznajem, En. Ja te ne poznajem, En. Večita tema: sitne mušice i noćne leptirice zaleću se i udaraju o sijalicu. „Ovo je noć kada mi dođe da se napijem“, rekla je. „Meni dođe da se otreznim.“ Počela je da sipi sitna kišica. Pogledao je uvis, u želji da se rastvori. „Idem da se prošetam.“ „Mogu s tobom? Nije mi glupo da pitam, jer osećam da te poznajem. Kranc mi je toliko pričao o tebi.“ Kiša je padala deset sekundi. Išli su putem sve do sela. Zaustavili su se tamo

gde je miris borovine bio najsnažniji. Odjednom je primetio da se njiše napred-nazad kao da je u sinagogi. Želeo ju je, i što ju je više želeo, to je više postajao delom izmaglice i drveća. Nikada se neću izvući iz ovoga, rekao je sam sebi. Ovde ću ostati. Sviđa mi se miris ovde. Sviđa mi se da budem tako blizu, a tako daleko. Osećao je da on pravi izmaglicu. Isparavala mu je kroz pore na koži. „Ostaviću te ako hoćeš da budeš sam.“ Trebalo mu je hiljadu godina da odgovori. „Ne, bolje da oboje krenemo.“ Nije se ni pomakao. „Šta je to?“ upitala je pošto se začuo

neki zvuk. Počeo je da joj priča o lastavicama, onima što žive na liticama i onima što žive u ambarima. Znao je sve o lastavicama. Nekada se prerušavao u lastavicu i živeo medu njima da bi naučio sve o njihovom ponašanju. Stajao je tik uz En, ali njegov radar nije hvatao nikakav signal koji bi mu poručio da je zagrli. Brzo se odmakao. Ponovo se približio. Povukao ju je za kiku. Bila je gusta, kao što je zamišljao. Ponovo se udaljio i iz žbunja kraj puta izvukao prut. Zamahivao je prutom divljački, šibajući po lišću. Izudarao je tlo svuda oko njenih nogu. Ona je plesala i

smejala se. Podigao je prašinu sve do kolena. Ali trebalo je ponovo napasti to žbunje, stabla drveća, nisku žućkastu travu, belinu noći. I onda još prašine, dok joj je prut fijukao oko gležnjeva. Hteo je da ih oboje prekrije gust oblak prašine, da im oštra šiba oboma raskomada telo. Počela je da beži od njega. On je krenuo u trk za njom, šibajući je otpozadi po listovima. Oboje su vrištali i smejali se. Trčala je sve dok nije stigla do svetlosti iz kampa.

18

Draga En voleo bih da ti gledam prste na nogama kada si gola. Što joj je pogledom rekao hiljadu puta a da to nije pomislio.

19

„Pedeset centi da joj ruku staviš među noge.“ Kranc se sa Brivmanom šalio da će mu prodati En deo po deo. Brivmanu se nije svidela dosetka, ali se ipak smejao. „Skoro nova bradavica za sedamdeset pet centi?“ Oh, Kranc. Posvađali su se oko toga kako se Brivman postavio prema Martinu. Brivman je kategorički odbijao da dečaka prisiljava da učestvuje u grupnim aktivnostima. Rizikovao je da izgubi posao. „Znaš da sad ne možemo da tražimo zamenu, kad je sezona u toku.“ „U tom slučaju ćeš morati da me

pustiš da se s njim pozabavim na svoj način.“ „Ne kažem ti da ga primoraš da se uključi, ali dajem glavu da ga ti podstičeš u sasvim suprotnom smeru.“ „Sviđa mi se njegovo ludilo. Njemu se sviđa njegovo ludilo. On je jedini slobodan čovek kojeg sam ikada sreo. To što on radi važnije je od svega što svi ostali rade.“ „Pričaš gluposti, Brivmane.“ „Verovatno.“ Onda je Brivman zaključio da ne može da održi slovo u subotu ujutro, kad je bio njegov red da govori pred kampom. Nije više imao šta da kaže bilo kome. Kranc ga je gledao pravo u oči.

„Pogrešio si što si došao ovamo, je l’ tako?“ „A ti si pogrešio što si me pozvao. Svako je hteo da dokaže nešto drugo. A sad znaš da si svoj čovek, Kranc.“ „Da“, odgovorio je polako. „Znam.“ To je bio jedan trenutak, to je bio istinski susret, i Brivman nije ni pokušao da to iskoristi kao zalog nečega većeg. Sebe je izvežbao da uživanje pronalazi u fragmentu. „Ono što doista voliš, to ostaje, sve drugo je krš.“6 „Sigurno ti je jasno da se identifikuješ s Martinom i da samog sebe izopštavaš kad mu dopuštaš da se izdvaja od grupe.“ „Nemoj tim rečnikom, Kranc, molim

te.“ „Svega se sećam, Brivmane. Ali ne mogu u tome da živim.“ „Dobro.“ Zato je Brivman obavezno morao da se smeje kad im je En prišla i Kranc rekao: „Guzovi su ekstra jeftini.“

20 Uveče je stajao nepomično na balkonu trpezarije. Kranc je krenuo da pusti ploču. „Hej, En, hoćeš Mocartovu

Četrdeset devetu?“ viknuo je. Potrčala je ka njemu. Brivman je u travi pronašao detelinu, otkriće, dok je sumaglica plovila nad niskim planinskim vrhovima, kao na izbledeloj fotografiji. Talasići na namreškanoj vodi kretali su se u istom pravcu kao i sumaglica, prelivajući se iz crne u srebrnu i ponovo u crnu boju. Stajao je potpuno nepomično, nije znao da li je savršeno miran ili paralizovan. Stiv, Mađar, vozač traktora, prošao je ispod balkona i sa grma uzbrao beli cvetić. Spremali su se da izravnaju neko zemljište da bi tu napravili još jedno igralište, nasipajući zemlju u baruštinu. Ptica je cvrkutala na flauti. Srušene

dveri udno brda, pokraj gustog borovog šumarka. Londonski most propada propada propada, pevala su dečica u horu. Dole niz borovim iglicama zastrtu stazu stajao je Martin, nepomičan kao i Brivman, ruke ispružene u fašističkom pozdravu, sa zavrnutim rukavom. Čekao je komarce da slete. Martin je imao novu opsesiju. Izabrao je sebe za Istrebitelja komaraca, pa ih je uredno brojao dok ih je tamanio. Svoju tehniku je sprovodio krajnje

metodično. Ispružio bi ruku i mamio komarce. Kad bi mu jedan sleteo, tras! stigla bi ga druga ruka. „Mrzim te“, rekao bi svakom komarcu ponaosob i zaveo ga u svoju statistiku. Martin je ugledao svog instruktora kako stoji na balkonu. „Sto osamdeset“, doviknuo je u znak pozdrava. Mocart je treštao sa razglasa, objedinjujući sve što je Brivman video oko sebe. Mocart je spajao, sjedinjavao dve figure nadnete nad pločama, sve što bi muzika dotakla, dete zarobljeno na Londonskom mostu, planinski vrh koji se gubi u sumaglici, praznu ljuljašku koja se njiše poput klatna, poslagane crvene kanue koji se presijavaju, igrače što se

tiskaju ispod koša i skaču za loptom kao na fotografiji na kojoj se kapljica vode raspršila pod stroboskopom, sve što bi muzika dotakla ostalo bi zamrznuto kao slika na beskonačnoj tapiseriji. I on je bio na toj slici, jedna figura koja stoji uz ogradu.

21 Otkako je krenuo u borbu protiv komaraca, procentualni izraz Martinovog zadovoljstva vrtoglavo je porastao. Svaki dan je imao vrednost od

otprilike devedeset osam posto. Razveseljavao je ostale dečake, pa je postao maskota njihovog bungalova, mogli su da ga pokazuju pred gostima, da mu se dive. Martin je bio samo bezazleni izvođač. Popodneva je uglavnom provodio dole kod baruštine, gde su traktori pripremali nove terene na kojima će se trčati i skakati. Ruka mu je bila sva otekla od ujeda. Brivman ga je namazao losionom sa kalaminom. Kada je sledeći put imao slobodan dan, Brivman je uzeo kanu da vesla po jezeru. Crvenokrili drozdovi uzletali su uvis i obrušavali se u šaš. Rasporio je peteljku jednog lokvanja. Bila je prošarana ljubičastim žilicama punim pene.

Jezero je bilo glatko kao ogledalo. Povremeno je mogao da razazna zvuke iz kampa, preko razglasa je najavljen čas plivanja, muzika se probijala kroz filter od granja i lišća i puzala preko vode. Krenuo je da se spušta niz rečicu dokle je mogao da stigne, dok mu se nisu isprečili peščani sprudovi. Vodena struja je mogla da se opazi jedino po algama na rečnom dnu. Crne školjkice prekrivene gustim slojem mulja – nečista hrana. Dok je klizio vodenom površinom, ispod kanua je namah promaklo duguljasto zeleno žablje telo. Nisko poleglo sunce bilo je zaslepljujuće. Kada je okrenuo kanu nazad prema kampu, veslo se obojilo

zlatnim. Založio je vatru, vreću za spavanje rasprostro u mahovini i spremio se da gleda nebo. Sunce je uvek prisutno na nebu, dok je mesec sjajni, daleki stranac. Mesec. Stalno iznova ti privlači pogled, kao lepa žena u restoranu. Mislio je na Šel. U trenutku kada je pomislio da ima dovoljno pouzdanja da živi sam, pomislio je i da bi mogao da živi sa Šel. Sumaglica je lagano promicala preko lelujavih odraza breza, već se nagomilala kao snežni nanos. Četiri sata kasnije, naglo se trgao iz sna i dohvatio sekiricu. „Ja sam, Martin Stark“, rekao je Martin.

Vatra je još tinjala, ali je bilo nedovoljno svetla. Uperio je baterijsku lampu u dečakovo lice. Na jednom obrazu je imao gadne posekotine od granja, ali se kezio od uva do uva. „Koja ti je omiljena radnja?“ „Šta radiš tu usred noći?“ „Koja ti je omiljena radnja?“ Brivman je umotao dečaka u vreću za spavanje i protrljao mu kosu. „Dionova radnja.“ „Koji ti je omiljeni parking?“ „Dionov parking.“ Kada su obavili ritual, Brivman se spakovao, podigao ga i smestio u kanu i zaveslao prema kampu. Nije hteo ni da misli o tome šta bi se desilo da ga

Martin nije pronašao. Trebalo mu je sipati jod na taj obraz. Neke posekotine su se, izgleda, već inficirale. Bilo je divno veslati nazad, trska je strugala o dno čamca, kao da udara o veliki, zvučni bubanj. Martin je čučao uz njega kao indijanski poglavica, umotan u vreću za spavanje. Nebom su se pretakala vatrena prostranstva. „Kad budem kod kuće“, glasno je rekao Martin, „mene grizu pacovi.“ „Žao mi je, Martine.“ „Stotine i stotine pacova.“ Kada je ugledao svetla u kampu, Brivman je osetio strašan poriv da se ne zaustavlja, da nastavi da vesla dalje uz jezero sa dečakom, da se ulogori negde duž obale, među ogolelim granama belih

breza. „Budi tih, Martine. Ubiće nas ako nas budu čuli.“ „To bi bilo u redu.“

22 Zelena? Bež? Vozio se autobusom, pokušavajući da se seti koje je boje majčina soba. Na taj način je mogao da je ne zamišlja kako leži tamo. Neka nijansa sa blagotvornim dejstvom koja je izabrana na konferenciji medicinara. U toj sobi ona provodi svoje vreme.

Ima lep pogled na južne obronke Maunt Rojala. U proleće se oseća miris jorgovana. Čovek poželi da širom otvori prozore kako bi taj miris ispunio sobu, ali se to ne sme. Prozor se otvara samo dopola. Ovde niko ne bi hteo da neki samoubica naruži travnjak. „Nismo vas videli neko vreme, gospodine Brivman“, rekla je glavna medicinska sestra. „Je l’ nismo?“ Majka je zurila u plafon. I on je pogledao uvis. Možda se gore dešava nešto što niko ne zna. Zidovi deluju razborito sivo. „Da li se osećaš bolje, majko?“ dao joj je šlagvort. „Da li se osećam bolje? zbog čega

bolje? zbog toga da bih izašla napolje i videla šta je uradio od svog života? hvala, ali zbog toga uopšte ne moram da izlazim napolje, zbog toga mogu lepo da ležim ovde, u ovoj sobi, među ludacima, majka ti je u zavodu za mentalno zdravlje...“ „Znaš da nije tako, majko. Samo da imaš gde da se odmoriš...“ „Da se odmorim! Kako da se odmorim kad znam to što znam? sin izdajnik, misliš li da ne znam gde se nalazim? sa tim njihovim iglama i ljubaznim osmesima, majka mu čami a on ide tamo da pliva...“ „Ali, majko, nemoj da se potresaš...“ Šta to radi, našao je da se raspravlja

s njom? Ispružila je ruku i stala da pipa po noćnom stočiću tražeći nešto, ali je sve već bilo sklonjeno. „Ne prekidaj majku kad govori, nisam li dovoljno propatila? petnaest godina s bolesnim čovekom i šta sam dočekala? šta sam dočekala...?“ „Majko, molim te, nemoj da vičeš...“ „Oh! Sramota ga je rođene majke, majka će probuditi komšiluk, majka će uplašiti njegove male gojkinjice, izdajnik jedan! šta ste mi to učinili! majka mora da ćuti, bila sam lepa, kada sam došla iz Rusije, bila sam lepotica, ljudi su me gledali...“ „Dozvoli mi da ti kažem...“ „Ljudi su pričali sa mnom, a da li moje rođeno dete priča sa mnom? ceo

svet zna da ležim ovde ko klada, lepotica, zvali su me ruska lepotica, posle svega što sam učinila za svoje dete, biti takav prema majci, teško mi je pri samoj pomisli, to da doživite od rođenog deteta, eto danas je utorak u celom svetu i to da doživite od rođenog deteta, to što sam ja doživela, guju u nedrima, ne mogu da verujem šta sam dočekala, da sam to doživela, bila sam tako dobra prema svojim roditeljima, majka je imala rak, lekar joj je držao ruku na stomaku, a ko će meni da pomogne? hoće li moj sin da mrdne prstom? Rak! rak! sve sam morala da vidim, morala sam život da posvetim bolesnicima, ovaj život nisam ja, sve

ovo, kad bi tvoj otac samo video, ubio bi te, ja sam stara, ne prepoznajem svoje lice u ogledalu, bila sam lepa a sada imam bore ...“ Sedeo je, nije ni pokušavao da je prekine. Kad bi ga i pustila da nešto kaže, ne bi ga čula. U stvari nije ni znao šta bi to mogao da joj kaže kad bi znao da ga zaista sluša. Hteo je da pusti mislima na volju, ali ga je svaki uzbudljivi detalj vraćao sebi, dok je čekao da istekne predviđeni sat vremena. Pokucao je Tamari na vrata negde oko deset sati. Iznutra se čulo nekoliko šapatom izgovorenih rečenica. „Ko je?“ pitala je. „Brivman došao sa severa. Ali

vidim da si zauzeta.“ „Jesam.“ „Okej. ’Ku noć.“ „’Ku noć.“ Laku noć, Tamara. Skroz je u redu što svoje usne daješ i drugima. One pripadaju svima, kao park. Napisao je dva pisma Šel a onda joj telefonirao da bi mogao da zaspi.

23 Očekivalo se da Edov bungalov pobedi u bejzbolu.

Linije terena bile su obeležene izraelskim zastavicama. Kakvo on ima pravo da im zamera što koriste ovaj simbol? Nije mu bio izgraviran kao grb na štitu. Dete je mahalo pepsi-kolom i navijalo za svoju ekipu. Brivman je delio hot-dogove. Bilo mu je drago što je naučio da sumnja u čistotu bližnjih inoveraca, a ne da veruje u zastave. Sada je ovaj nauk mogao da primeni na svoj rod. Houm-ran. Pošaljite svoju decu u Aleksandriju na fakultete. Nemojte se začuditi ako se budu vratili kao Aleksandrinci. Triput ura. Mazel tov.

Zdravo, Kanado, ti, velika Kanado, ti, dosadni, lepi svete resursa. Svi su Kanađani. Maska Jevrejina ne vredi. Kada je došao Edijev red da bude sudija, Brivman je prešao preko terena i otišao do baruštine da gleda Martina kako ubija komarce. Traktoristi su ga dobro znali jer je često dolazio da gleda Martina kako sprovodi svoju misiju. Poubijao je preko šest hiljada komaraca. „Martine, mogu ja da ti doprinesem sa nekoliko mrtvih komaraca.“ „To ne utiče na moj skor.“ „Onda ću da počnem skor za sebe.“ „Nema šanse da me dobiješ.“ Martinu su bile mokre noge. Neki od

ujeda su se definitivno inficirali. Trebalo bi da ga pošalje nazad u bungalov, ali je bilo očigledno da Martin beskrajno uživa u onome što radi. Svaki dan mu je imao vrednost devedeset devet posto. „Hajde, čik da vidimo ko će imati bolji rezultat.“ Vraćajući se u kamp, svako sa svojom grupom, Ed mu je rekao: „Ne samo da si izgubio meč, Brivmane, nego mi još dođeš pet dolara.“ „Zašto?“ „Vanda. Sinoć.“ „Oh, bože, opklada. Zaboravio sam.“ Proverio je u svom dnevniku i sa zahvalnošću isplatio novac.

24 Svi su dani bili sunčani a tela preplanula. Samo je gledao u pesak i obnažena tela, čudeći se nežnoj, beloj gradskoj puti koja bi se ukazala kad spadnu bretele. Želeo je sve neobične nijanse puti. Jedva da je ikada gledao u nebo. Iznenadila ga je ptica koja je promakla u niskom letu iznad plaže. Sa razglasa je tutnjao jedan od Brandenburških koncerata. Ležao je na leđima,

zatvorenih očiju, predajući se razornoj vrelini i bleštavilu i muzici. Najednom je neko kleknuo nad njim. „Daj da ti iscedim“, čuo je Enin glas. Otvorio je oči i zadrhtao. „Ne, daj ja ću“, smejala se Vanda. Ustremile su se da mu iscede miteser na čelu. „Ostavite me na miru“, dreknuo je kao manijak. Bile su preneražene silinom njegove reakcije. Pravio se da se smeška, sačekao malo, tek koliko je pristojno, i strugnuo sa plaže. U bungalovu je bilo baš sveže. Noćni vazduh se još nije usijao. Osvrnuo se oko sebe po maloj kocki od

drveta. Vreća s prljavim vešom bila je pretrpana. Smetnuo je s uma da je pošalje na pranje. To ne može biti u redu. To njemu nije u redu. Na prozorskoj dasci je stajala kutija Ricovih slanih krekera. Ne bi trebalo tako da se hrani. Izvadio je svoj dnevnik. Ne bi trebalo tako da piše.

25 Martin Stark je poginuo prve nedelje avgusta meseca 1958. Nesrećno je nastradao tako što je preko njega prešao

buldožer koji je raščišćavao muljevito zemljište. Vozač buldožera, Mađar Stiv, nije uopšte konstatovao da je nešto pregazio osim uobičajenog granja i žbunja, korenja i kamenja. Martin se verovatno bio sakrio u čestaru kako bi neprijatelja lakše namamio u klopku. Pošto se Martin nije pojavio za večeru, Brivman je pomislio da bi mogao da bude tamo. Zamolio je mlađeg instruktora da sedne za njegov sto. Bez žurbe je odšetao do baruštine, zadovoljan što je našao izgovor da pobegne iz bučne trpezarije. Onda je začuo neki glas iz šipraga. Pretpostavio je da ga je Martin video kako prilazi, pa je hteo da se igra žmurke. Izuo je cipele i zagazio u plitku

vodu. Zatekao ga je u jezivom stanju, zgnječenog, gusenica mu je zdrobila leđa. Ležao je licem nadole. Kad ga je Brivman okrenuo ka sebi, na usta su mu pokuljala creva. Brivman se vratio do trpezarije i saopštio Krancu, koji je prebledeo. Saglasili su se da kamperi ne smeju da saznaju za to i da će telo odneti u tajnosti. Kranc je otišao do baruštine i vratio se posle nekoliko minuta. „Ti ostani tamo dok svi u kampu ne budu zaspali. Ed će preuzeti tvoj bungalov.“ „Hoću da ja odem sa telom u grad“, rekao je Brivman. „Videćemo.“

„Ne, nećemo videti. Ja idem s Martinom.“ „Nosi se do đavola, Brivmane, idi tamo i nemoj da polemišeš u ovakvoj situaciji. Šta je s tobom?“ Nekoliko sati je čuvao stražu. Niko nije naišao. Komarci su nemilosrdno ujedali. Pitao se šta se dešava sa telom od njihovih ujeda. Telo je bilo prekriveno komarcima kada ga je našao. Nije bilo mnogo mesečine. Čuo je starije kampere kako pevaju okupljeni oko logorske vatre. Negde oko jedan posle ponoći stigla je policija i hitna pomoć. Dali su se na posao pod svetlošću farova. „Ja idem s njim.“

Kranc je upravo završio telefonski razgovor sa gospođom Stark. Zvučala je zapanjujuće smireno. Čak je spomenula da neće podići tužbu za zločin iz nehata. Kranc je bio prilično potresen. „U redu.“ „I ne vraćam se.“ „Kako to misliš ne vraćaš se? Nemoj opet da počinješ, Brivmane.“ „Dajem otkaz.“ „Kamp traje još tri nedelje. Nemam nikoga da te zameni.“ „Ne tiče me se.“ Kranc ga je ščepao za ruku. „Potpisao si ugovor, Brivmane.“ „Jebeš ugovor. Nemoj da me platiš.“ „Isfolirani mali gade, u ovakvoj

situaciji...“ „I dođeš mi pet dolara. Prvi sam bio s Vandom. Jedanaestog jula, ako hoćeš, vidi u mom dnevniku.“ „Pobogu, Brivmane, o čemu ti pričaš? O čemu ti pričaš? Zar ne vidiš gde se nalaziš? Zar ne vidiš šta se dešava? Jedno dete je poginulo a ti pričaš o karanju...“ „Karanje. Tako ti govoriš. Pet dolara, Kranc. I palim odavde. Ja uopšte ne bi trebalo da budem ovde...“ Bilo je nemoguće ustanoviti ko je prvi počeo.

26 NE CEDI NIŠTA IZ TELA ONO TI NE DUGUJE NIŠTA bilo je sve što je zapisao. Otkucao je to u autobusu dok se vozio za Montreal, sa pisaćom mašinom na kolenima. To je bila najgora deonica puta, saobraćajni znaci i benzinske pumpe, vozačev potiljak ispred i ta prokleta isprana sintetička majica u kojoj je proključao. Kad bi ga samo smrt uzela, došla mu

kroz ovaj šljam i udostojila ga. Šta su ono beše pevali na kraju knjige? Snage! snage! obnovimo se! Nikada neće naučiti nazive drveta kraj kojih je prošao, nikada neće ništa naučiti, uvek će nailaziti na tromu misteriju. Hteo je da bude visoki crni narikač koji će sve naučiti iz bezdna. Žao mi je, Oče, ne znam latinske nazive leptirova, ne znam od kakvog je kamena napravljena osmatračnica. Vozač je imao problema sa vratima. Možda se nikada neće otvoriti. Kako bi bilo ugušiti se u sintetičkoj majici?

27 Najdraža Šel, Trebaće mi malo vremena da ti ovo kažem. Dva je sata iza ponoći. Ti spavaš u zelenoj posteljini na štrafte koju smo zajedno kupili i tačno znam kako ti sad telo izgleda. Ležiš na boku, kolena su ti savijena kao da jašeš, jastuk si verovatno gurnula sa kreveta, kosa ti je poput kaligrafskog zapisa, jedna šaka ti je zaobljena kao

abažur oko usana, ruka isturena preko ivice kreveta poput katarke, a prsti mlitavi kao da ih nosi voda. Divno je što mogu da pričam s tobom, draga moja Šel. Mogu da budem miran, jer znam šta želim da kažem. Plašim se samoće. Samo otiđi u ludnicu ili u fabriku, sedni u autobus ili u kafeteriju. Ljudi svuda žive u totalnoj samoći. Pretrnem pri pomisli na sve samotničke glasove što vape spram nebesa, u nadi da će izvući srećku. A njihova tela neumitno stare, srce im popušta kao dotrajala harmonika, otkazuju im bubrezi, sfinkter im se omlitavi kao stara gumica za tegle. To je ono što se

događa i meni i tebi ispod zelenih štrafti. Zato želim da te držim za ruku. To je ono čudo zbog kojeg se novčićima hrane svi džuboksevi sveta. Da bismo digli glas protiv ovog hladnokrvnog masakra. Kada te držim za ruku, ja dižem svoj glas protiv toga. Voleo bih da si sad kraj mene. Danas sam bio na pogrebu. To nije način da se sahranjuje dete. Njegova stvarna smrt potpuno odudara od uzvišene tajnovitosti kapele. Rabinovim ustima nisu priličile sve one lepe reči. Ne znam da li je moderni čovek sposoban nekoga da sahrani. Bol njegove porodice je bila

stvarna, ali nije mogla da se izrazi u klimatizovanom vazduhu kapele. Osećao sam se grozno, gušio sam se jer nisam imao šta da kažem tom mrtvom telu. Kad su odneli maleni kovčeg, pomislio sam da su dečaku podvalili. Ne znam kakav je nauk. Kad budeš čitala moj dnevnik, shvatićeš koliko mi je bliska ideja ubistva. Ne mogu o tome čak ni da mislim i ne mogu ni da se pomaknem. Mislim, doslovno. Ne mogu ni prstom da mrdnem. Sve što znam jeste da je zauvek razoren neki prozaični svet udobnosti i da je utvrđeno nešto bitno. Nad ovim gradom se širi verski smrad koji svi mi udišemo. U

Oratorijumu Svetog Josifa radovi su u toku, bakarna kupola je podignuta. Pri hramu Emanu-El-Bet Šoloma osnovan je građevinski fond. U verskom smradu se mešaju zadah buđave bogomolje i vonj tabernakula, sasušeni venci i natruli stolovi za Bar micvu. U klupama su se ustoličili dosada, novac, taština, krivica. Sveće, grobni spomeni, večna svetla što neuverljivo sjaje, poput neonskih sijalica, prostodušna kao reklamne poruke. Sasudi sa svetinjama rigaju kužni dim. Dobri ljubavnici se okreću na drugu stranu. Ja nisam dobar ljubavnik, jer bih inače sad bio s tobom. Bio bih kraj

tebe, umesto što ovu čežnju koristim kao potvrdu osećanja. Zbog toga ti pišem i šaljem letošnji dnevnik. Želim da saznaš nešto o meni. Pisao sam ga iz dana u dan. Najdraža Šel, ako bi mi dozvolila, zauvek bih te držao četiristo milja daleko i pisao ti lepe pesme i pisma. To je istina. Plašim se života koji se ne živi čekajući. Ja ne rizikujem život. Početkom leta smo rekli da ćemo biti klinički precizni. Ne želim više ni da te vidim ni da te čujem. Voleo bih da ovim rečima dam kontrapunkt nežnošću, ali neću. Ne želim da budem vezan. Želim da počnem ispočetka. Mislim da te volim, ali više volim da okrenem novi list.

Mogu sve ovo da ti kažem jer smo se toliko zbližili. Iskušenje reda i discipline čini me nemilosrdnim. Želim da sad stavim tačku na ovo pismo. Ovo je prvo pismo od kojeg nemam kopiju. Fali mi tako malo da doletim tu do tebe i da ti uskočim u krevet. Molim te, nemoj mi pisati niti telefonirati. Nešto u meni htelo bi da započne. L Šel mu je poslala tri telegrama na koja on nije odgovorio. Pet puta je pustio telefon da mu zvoni celu noć. Jednoga jutra se iznenada probudila i nije mogla da dođe do daha. Lorens joj je uradio sve isto što i Gordon – pisma,

sve!

28 Pili su strpljivo, čekajući na prekid stvarnosti. „Tamara, ti, naravno, znaš da gubimo Hladni rat?“ „Ne!“ „Prosto ko pasulj. Znaš šta upravo ovoga časa radi kineska omladina?“ „Tope sirovo gvožđe po dvorištima?“ „Tačno. A Rusi uče trigonometriju u

vrtićima. Šta kažeš na to, Tamara?“ „Crne misli.“ „Ali to nije bitno, Tamara.“ „Zašto?“ Pokušavao je da postavi bocu tako da stoji na grliću. „Reći ću ti zašto, Tamara. Zato što smo svi zreli za koncentracioni logor.“ To je bilo malo brutalno za trenutni stepen pijanstva. Mrmljao je nešto kraj nje na kauču. „Šta pričaš?“ „Ne pričam ništa.“ „Nešto si pričao.“ „Hoćeš da znaš šta pričam, Tamara?“ „Aha.“ „Stvarno hoćeš da znaš?“

„Da.“ „U redu, reći ću ti.“ Tišina. „Pa?“ „Reći ću ti.“ „Okej, reci mi.“ „Rekao sam ovo: ...“ Nastala je pauza. Skočio je, potrčao do prozora i pesnicom razbio staklo u paramparčad. „Dovezi auto, Kranc“, urlao je. „Dovezi auto, dovezi auto...!“

29

Da prostudiramo još jednu senku. Išao je prema Kot de Než. Patriša je spavala tamo u njegovoj sobi u Ulici Stenli, izolovana dubokim snom, crvena kosa joj je bila rasuta po ramenima, kao da se rasplela na botičelijevskom vetru. Nije se mogao oteti pomisli da je previše lepa za njega, da on nije dovoljno visok ili stasit, da se ljudi ne okreću za njim i ne zagledaju ga u tramvaju, da on ne poseduje tu telesnu krasotu. Ona zaslužuje nekoga, možda sportistu, čija je gracioznost pokreta jednaka njenoj, nekoga ko neposredno zavodi istu tiraniju lepote svojim licem i telom.

Upoznao ju je na žurci za kraj pozorišne sezone. Igrala je glavnu ulogu u Hedi Gabler. Hladnokrvna kučka, bila je odlična, sva ta ambicija i lovorike. Bila je lepa koliko i Šel, Tamara, jedna od najvećih. Tamara je iz Vinipega. „Je l’ ima Umetnosti u Vinipegu?“ Kasnije te večeri popeli su se uz Ulicu Mauntin. Brivman joj je pokazao ogradu od kovanog gvožđa sa kaligrafski urađenim lastavicama, zečevima, prugastim vevericama. Brzo mu se otvorila. Rekla mu je da ima čir. Gospode bože, u njenim godinama. „Koliko imaš godina?“ „Osamnaest. Znam da si iznenađen.“ „Iznenađen sam što možeš da budeš

tako mirna i da živiš dok ti utrobu izjeda ne znam ni ja šta.“ Ali neka cena se mora platiti za to što su joj pokreti tako graciozni, što korača kao u taktu rane španske muzike, što joj izraz lica nadilazi svaki bol. Te noći joj je pokazivao neobične delove grada. Pokušao je da svoj grad ponovo gleda očima osamnaestogodišnjaka. Tu je bio zid koji je nekada voleo. Tamo je bio ludački haustor sa filigranskim ukrasima koji je hteo da joj pokaže, ali je, kad su prišli, video da je zgrada srušena. „Ou sont les neiges.“ rekao je teatralno. Pogledala ga je pravo u oči i rekla: „Osvojio si me, Lorense Brivmane.“

A on je pomislio da je to upravo ono što je nastojao da postigne: Ležali su jedno pored drugog kao dve cepanice. Ništa od onoga što su njegove ruke i usta mogli da učine nije mu moglo približiti njenu lepotu. Bilo je to kao pre mnogo godina s Tamarom, krevet za tiho mučenje. Znao je da ne bi bio u stanju da ponovo krene u čitavu priču. Šta je bilo s njegovim planom? Napokon su našli reči koje im nedostaju i nežnost koja ide uz poraz. Ostali su jedno s drugim u sobi. Do kraja narednog dana napisao je mrtvorođenu pesmu o dve vojske koje odlaze u boj sa različitih krajeva zemlje.

One se nikada neće sastati posred polja u borbi. Bataljoni se sve više osipaju na zimi, poput brokatne haljine koju su pojeli rojevi moljaca, ostavljajući miljama za sobom metalne tragove od artiljerije koja, bez tobdžija, leži rasuta oko smrznutih vojnika, besmisleni crtež na podu ogromnog kupatila. Potom će se, nakon više meseci, dvojica kaplara koji govore različitim jezicima susresti na zelenoj, čistoj poljani. Stopala su im umotana u krpe načinjene od pocepanih oficirskih uniformi. Polje na kojem su se našli isto je ono polje koje su moćni maršali iz daleka odredili da bude poprište slave. Pošto su stigli sa različitih strana, stali su licem u lice, ali su zaboravili kako su se ono beše tu

našli. Iduće noći ju je posmatrao dok se kretala po njegovoj sobi. Nikada nije video ništa tako lepo. Smestila se u smeđu stolicu, zadubljena u scenario. Setio se boje topljenog bakra koja ga je opčinila onomad u livnici. Kosa joj je bila iste takve boje koja se reflektovala na njenom toplom telu kao što se livčevo lice sjaji nad užarenim metalom. PAUVRE GRANDE BEAUTÉ! JADNA SAVRŠENA LEPOTO! Izrekao je svu svoju bezglasnu hvalu njenim udovima, usnama, ne iz gromoglasne strasti, već iz čiste potrebe za savršenstvom.

Razgovarali su sa dovoljno nežnosti da bi se ona mogla obnažiti. Linija njenog trbuha podsećala ga je na oble likove koje je lovac umetnik crtao po zidovima svoje pećine. Setio se njene utrobe. QUEL MAL MYSTÉRIEUX RONGE SON FLANC D’ATHLÈTE? KAKVO TAJANSTVENO ZLO SUŽAVA JOJ GIPKE SKUTE? Dok je ležao kraj nje, razuzdano je pomislio da će ih čudo spojiti u seksualnoj vezi. Nije znao zašto, jer oni su fini ljudi, prirodni jezik telesnosti, jer ona će sutra otići. Spustila mu je ruku na butinu, u tom dodiru nije bilo nikakve

želje. Legla je da spava, a on je otvorio oči u mraku, soba mu nikada nije bila tako prazna niti je ijedna žena bila tako daleka. Slušao ju je kako diše. Bio je to zvuk motora neke bespoštedne mašine koja ih sve više i više udaljava jedno od drugog. San je bio njeno konačno uzmicanje, savršenije od bilo čega što je mogla da kaže ili da uradi. Usnula je bila još dražesnija nego kada se kreće. Znao je da kosa ne oseća. Poljubio ju je u kosu. Krenuo je prema Kot de Než. Noć je bila dostojna najčistije montrealske jeseni. Ograde od kovanog gvožđa belasale su se na lakoj kišici. Lišće je bilo precizno iscrtano na vlažnom asfaltu, plošno kao da je presovano u

spomenaru. Listovi mladih bagremova u Ulici Makgregor razlivali su se na vetru. Hodao je starim putem kraj dobro mu poznatih ograda i vila. Osetio je kako ga nekoliko trenutaka potreba za Šel probada kao sečivo. Osetio je da ga je zaista proburazilo oštro koplje čežnje. A sa čežnjom je osetio i teret usamljenosti za koji je znao da ga neće izdržati. Zašto su u različitim gradovima? Trčeći je otišao do hotela Maunt Rojal. Čistačica mu se klečeći zahvalila na blatu. Okretao je brojeve na telefonu, vikao na operatera da račun ide na primaoca poziva.

Telefon je zazvonio devet puta pre nego što se javila. „Šel!“ „Nisam mislila da se javim.“ „Udaj se za mene! To je ono što želim.“ Usledila je duga tišina. „Lorense, ne možeš se tako ponašati prema ljudima.“ „Hoćeš da se udaš za mene?“ „Pročitala sam tvoj dnevnik.“ Ah, glas joj je bio tako lep, nerazgovetan i bunovan. „Zaboravi na dnevnik. Znam da sam te povredio. Molim te da to zaboraviš.“ „Hoću da spavam.“ „Ne prekidaj vezu.“

„Neću da prekinem“, rekla je umorno. „Čekaću dok ne kažeš zdravo.“ „Volim te, Šel.“ Još jedna duga tišina, tokom koje mu se učinilo da je čuo kako plače. „Volim te. Stvarno.“ „Idi, molim te. Ne mogu da budem to što tebi treba.“ „Možeš, možeš. Ti to jesi.“ „Niko ne može da bude to što tebi treba.“ „Šel, ovo je ludost, ovako da pričamo, šeststo kilometara daleko jedno od drugog. Dolazim u Njujork.“ „Imaš li para?“ „Kakvo je to pitanje?“ „Imaš li novca za kartu? Napustio si

kamp, a znam da ti nije ostalo mnogo kad si pošao.“ Glas joj nikada nije zvučao tako ogorčeno. To ga je otreznilo. „Dolazim.“ „Jer u suprotnom neću da te čekam.“ „Šel?“ „Da.“ „Nije sve izgubljeno?“ „Ne znam.“ „Pričaćemo.“ „U redu. A sad ću reći laku noć.“ Rekla je to svojim starim glasom, glasom koji ga je prihvatao i pomagao mu u njegovim težnjama. Rastužio se kada ga je čuo. U sebi, on je već iscrpeo osećanje koje ga je nagnalo da okrene telefon. Nije morao da ide u Njujork.

30 Krenuo je u obilazak montrealskih ulica u srcu grada. Ulice su se promenile. Viktorijanske pekare gde se prodaju medenjaci sa đumbirom nestajale su dok su na svakom drugom uglu nicali polupokriveni skeleti novih, jednolikih poslovnih zgrada. Grad se upinjao da bude moderan, kao da je iznenada prihvatio neku novu teoriju higijene, shvativši sa užasom da je nemoguće izribati svu prljavštinu

nakupljenu po reljefnim gorgonama i vinovim lozama, pa je čvrsto rešio da čitav predeo zatre sa lica zemlje. Ali one su bili lepe. One su bile jedina lepota, poslednja čarolija. Brivman je znao to što je znao, da njihova tela nikada ne umiru. Sve ostalo bilo je fikcija. To je bila lepota koju su nosile u sebi. Nijednu nije zaboravio, ništa nije bilo izgubljeno. Njima da služi. U mislima im je sastavljao hvalospeve, dok se penjao ulicom što ide uzbrdo. Hederinom telu, koje je spavalo i spavalo. Bertinom telu, koje je palo sa jabukama i flautom. Lizinom telu, rano i kasno, koje je

mirisalo na brzinu i na šumu. Tamarinom telu, čija su ga bedra učinila fetišistom. Norminom telu, naježenom, vlažnom. Patrišinom telu, koje je tek trebalo da obuzda. Šelinom telu, koje je u njegovom sećanju slatko u celosti, koje je voleo dok je hodao, male grudi o kojima je pisao, njena kosa tako crna da se prelivala plavičastim sjajem. Svim telima u kupaćim kostimima i bez njih, u haljinama, vodi, dok se muvaju po sobama, leže u travi, ostavljaju otiske u travi, poslušno plešu, poskakuju na konju, rastu u ogledalu, osećaju se kao blago, za kojima se

balavi, vara i laže, sva ta tela, velika baletska svita, u njima ulje, na njima sunčevi zraci, krema za sunčanje. Hiljadu senki, jedna vatra, sve što se dogodilo, izobličilo prepričavanjem, sve je to doprinelo nastanku vizije, i u času kad ju je ugledao, našao se u samom središtu stvari. Ne gledajući, popeo se drvenim stepenicama koje su vodile uz planinsku padinu. Zaustavio se kad je stigao do visokog bolničkog zida. Italijanske kule su delovale zlokobno. Njegova majka spavala je u jednoj od njih. Okrenuo se i pogledao na grad pod sobom. Srce grada nije bilo tamo dole medu novim zgradama i širokim ulicama. Ono

je bilo tačno kod Instituta za mentalno zdravlje, gde su se, pomoću lekova i struje, poslovni ljudi održavali u normali, njihove žene odvraćale od samoubistva a njihova deca spasavala od mržnje. Bolnica je bila pravo srce grada, odakle su se ubrizgavale doze stabilnosti, i erekcije, i orgazma, i sna, u sve one koji su patili od komercijalne atrofije. Njegova majka je spavala u jednoj od kula. Sa prozorima koji se nisu otvarali. Ugao ulica Stenli i Sent Ketrin bio je obasjan svetlošću restorana na kojoj se koža činila žutom a vene nabrekle. Restoran je bio veliki, sa ogledalima, pun kao i obično. Nije video nijednu

ženu. Brivman je primetio da je dosta muškaraca koristilo gel za kosu, pa im je glava iz profila delovala sjajno i vlažno. Većinom su bili mršavi. Izgledali su skoro uniformisano. Uske pantalone kaki boje sa kaišem, džemperi sa V izrezom koji se nose bez majice. Seo je za jedan sto. Bio je veoma žedan. Opipao je unutrašnjost džepa. Šel je bila u pravu. Nije imao bogzna koliko para. Ne, neće otići u Njujork. Znao je to. Ali mora uvek ostati povezan s njom. To nikada ne sme biti dovedeno u pitanje. Sve će biti prosto samo ako bude povezan s njom, samo ako ne budu zaboravili. Jednoga će dana postati svestan šta

joj je uradio, devojčici, i tada će ga zapljusnuti takav talas kajanja da danima neće moći da se makne, sve dok ga ne budu odneli i prikačili ga na medicinske aparate da mu povrate sposobnost govora. Ali danas nije taj dan. Džuboks je cvileo. Mislio je da bolje od ma koga drugog razume čežnjive jeftine note. Vurlicer je opaka zverka, žmirkala je, bolna. To je neonska rana koju svako nosi. Trbuhozborac koji pati. Kućni ljubimac kakvog svi žele. Večni medved kojeg treba hraniti, sa električnom krvlju. Brivmanu je ostao novčić od 25 centi. Bio je golem, voleo je što je u lancima,

halapljivo je gutao, mogao je cele noći da trune. Brivman je samo hteo da sedne i da pijucka oranžadu. Odjednom mu je sinulo u sećanju, pa je od konobarice zatražio olovku. Na salveti je naškrabao: Gospode! Upravo sam se setio šta je bila Lizina omiljena igra. Kad bi napadalo mnogo snega, otišli bismo u stražnje dvorište s nekoliko drugara. Prostor pod snegom bio je netaknut i beo. Berta je bila ringišpil. Uhvatili bismo je za ruke, a ona bi se okretala na petama, dok bismo mi kružili oko nje sve dok nam se noge ne bi odlepile od tla. Onda bi nas ispustila da poletimo u sneg. Ostajali smo nepomično u kakvom god položaju da smo sleteli u sneg. Kada

bismo se svi našli tako bačeni u celac, počinjao je najlepši deo igre. Ustajali smo polako, pazeći da ne pokvarimo svoj otisak u snegu. Zatim smo poredili. Naravno da smo se maksimalno trudili da ateriramo u nekom sumanutom položaju, sa rukama i nogama koje štrče iz snega. Onda smo odlazili, ostavljajući na predivnoj beloj površini cvetolike figure sa stabljikama u obliku otisaka naših stopa.

Beleška o autoru Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog

govornog područja u Kanadi. Početkom šezdesetih, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966). Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje

muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika) , a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora. Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs

(Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006). Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 19561986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša. Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja započela je 2013. godine. Za roman Omiljena igra Koen je

1964. dobio “The Quebec Literary Competition Prize”, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011, Koen je primio špansku Nagradu princa od Asturije za književnost. Među književnim nagradama je i “Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence” (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine. Poslednjih godina njegovo ime često se nalazi na listi pisaca nominovanih za Nobelovu nagradu za književnost.

1

Pesma „Ko magle što nema ni trag“ iz Koenove druge zbirke pesama Kutija sa začinima Zemlje [The Spice-Box of Earth] iz 1961. Ova pesma se u dužoj verziji pod naslovom „Prava ljubav ne ostavlja tragove“ [„True Love Leaves No Traces“] pojavljuje i na njegovom al bumu Smrt donžuana [Death of a Ladies’ Man] iz 1977. As the mist leaves no scar On the dark green hill, So my body leaves no scar On you, nor ever will. When wind and hawk encounter, What remains to keep? So you and I encounter

Then turn, then fall to sleep. As many nights endure Without a moon or star, So will we endure When one is gone and far. 2

Stari zavet, Psalmi Davidovi, 137 psalam, u prevodu Đure Daničića. 3

I’d rather be in some dark valley Where the sun don’t never shine, Than to see my true love love another When I know that she should be mine.

(Ovi, kao i stihovi naredne pesme „U mojim šakama“, takođe su iz Koenove zbirke pesama Kutija sa začinima Zemlje.) 4

Beneath my hands your small breasts are the upturned bellies of breathing fallen sparrows. Wherever you move I hear the sounds of closing wings of falling wings. I am speechless because you have fallen beside me because your eyelashes

are the spines are the spines of tiny fragile mammals. I dread the time When your mouth Begins to call me hunter. When you call me close to tell me your body is not beautiful I want to summon the eyes and hidden mouths of stone of light of water to testify against you. I want them to surrender before you

the trembling rhyme of your face from their deep caskets. When you call me close to tell me your body is not beautiful I want my body and my hands to be pools for your looking and laughing. (Pesma „U mojim šakama“ iz zbirke Kutija sa začinima Zemlje.) 5

Stari zavet, Četvrta knjiga Mojsijeva, Brojevi 24:5, u prevodu Đure Daničića. 6

Ezra

Paund, Cantos, LXXXI,

preveo Milovan Beograd, 1975).

Danojlić

(BIGZ