Lekcije o Ljubavnom Jadu - Keti Keli

Naslov originala Cathy Kelly LESSONS IN HEARTBREAK

Keti Keli

Lekcije o ljubavnom jadu S engleskog prevela Jovana Jelenović

Za Mareja, Dilena i Džona, s ljubavlju

Prolog

U svojoj glavi je znala da je ono što radi pogrešno. Ležala je otvorenih očiju u svitanje, osećajući čitavom dužinom njegovo nago telo kraj sebe, toplo uprkos hladnoći sobe. Nikad pre nije spavala naga, a sad se pitala kako bi se drugačije uopšte i moglo. Naravno, potrebno ti je drugo telo pokraj tvog; telo poput njegovog, čvrsto od vežbanja, zategnuto i vitko, bez grama sala na sebi, i strašno snažno. Pa ipak je bio tako nežan prema njoj. Njegove ruke s nežnim prstima pijaniste prethodne noći su na njenoj bledoj koži iscrtavale spirale, oči su mu sijale na mekom svetlu prigušene sijalice. Uz njegove ruke na svojoj koži, telo je postajalo kao nešto što ranije uopšte nije poznavala: dragocena stvar stvorena da bude isprepletena s njegovim telom i obožavana. – Toliko si lepa. Želeo bih da ovaj trenutak može da potraje zauvek – rekao je dubokim glasom koji je obožavala. Zapravo nije bilo ničeg u vezi s njim što nije volela. Bio je savršen. I nije bio njen. Ovo zajedničko vreme bilo je ukradeno: po nekoliko sati s vremena na vreme, dok su se držali za ruke ispod stola za večerom, ili držali jedno za drugo u ogromnom hotelskom krevetu kao preživeli brodolomnici na splavu. U te sate bio je njen, ali ona ga je samo pozajmljivala. Užas razdvojenosti ponovo je narastao u njoj. Bio je to fizički bol u dnu njenog stomaka. Uskoro se probudio. Morao je da ode pre sedam sati da bi stigao na voz. Kad bi ona bila ta koja prva mora da napusti hotelsku sobu, znala je da jednostavno ne bi mogla to da uradi. Ali on je mogao. Dužnost ga je zvala. U sobi je bilo mračno i samo je sjaj kazaljki budilnika pokazivao da je jutro. Iskobeljala se iz kreveta i razmaknula teške zavese da pusti malo

sive svetlosti svitanja unutra. Napolju je padala kiša; ona vrsta ledeno hladne kiše koja je nemilosrdno natapala do kostiju. S ulice ispod dopirali su zvuci ranog jutra. Lupanje vratima, sviranje automobilskih sirena, brujanje saobraćaja. Uobičajeni život odvijao se svuda oko njih, kao kad mravi radnici ropski marširaju u koloni, i niko nije svestan ničijeg tuđeg života. Niko nije svestan ni njenog života. Pomerio se u krevetu i ona je požurila nazad očajnički želeći da prikupi trenutke poslednjeg dragocenog sata koji provode zajedno. Kad bi sklopila oči, skoro da je mogla da se pretvara da je opet noć i da još uvek imaju nešto vremena. Ali on se budio, sneno trljajući oči i trljajući rukom bradu na kojoj je počela da se pomalja tamna čekinja. Uskoro, on će otići. Plakala je kad se grubo prislonio uz nju, svojim toplim i teškim telom. – Ne budi tužna – kazao je, spuštajući glavu i poljupcem skupljajući slanoću njenih suza. – Nisam tužna – rekla je, ne prestajući da plače. – Mislim, ne želim da budem. Nedostajaćeš mi, ne mogu to da podnesem. – Moraš, oboje moramo. Uopšte nije znala da ljubav istovremeno može da bude toliko radosna i toliko nepodnošljiva. Svaka nežnost primicala ih je bliže njegovom odlasku. Kad god bi je dodirnuo, nije mogla da spreči pomisao: je li ovo zadnji put da ovo radi? Hoću li ga ikada ponovo videti? Jedva je uspevala da zaustavi suze. Ali je uspevala, jer je morala. Na kraju, tiho je ležala u krevetu gledajući ga dok se sprema. Baš pre nego što će krenuti, seo je pored nje, privukao je sebi i poljubio je kao da je ona kiseonik koji udiše. Njene ruke su se zakačile oko njega, jedna mu se čvrsto savila oko vrata a drugom ga je držala za potiljak. Ljubili su se sklopljenih očiju da to nikad ne bi zaboravili. – Moram da idem. Volim te. Nije mogla da govori jer bi ponovo zaplakala. – Zbogom. Nije se osvrnuo dok je izlazio a ona se pitala da li je u tome razlika

između muškaraca i žena. Muškarci gledaju unapred, ratnici usredsređeni na budućnost. Ženske oči lutaju posvuda. Traže, blude, mole se nekom bogu da čuva ljude koje vole. Legla je ponovo u krevet još uvek topao od otiska njegovog tela i pitala se hoće li ga ikada više videti.

1.

Sunce Novog Meksika visoko se dizalo na nebu kada je snimanje Zestovog kataloga najzad prekinuto radi ručka. Izi Silver je ustala i protegnula se do svoje pune visine od sto sedamdeset pet centimetara, slaveći omamljujuću vrućinu koja je već potamnela pegice na njenim rukama uprkos tome što se brižljivo namazala kremom sa zaštitnim faktorom 50. Ljudi koji su pravi Kelti – mlečnobele kože, s pegama boje karamela i plavičastim venama na zglavcima – na suncu dobijaju samo jednu boju: račije crvenu. A crveno kao rak nikada neće biti moderna boja, osim kod ranih faza melanoma. Ovo joj je bio drugi dan na snimanju i Izi je mogla da oseti kako se njena naturalizovano-njujorška krv usporava da se prilagodi tempu pustinjskog života. Menhetn i Perfekt-Njujork agencija za modele, koja je poslala ovamo da bi se osigurala da ništa ne krene naopako na snimanju za katalog vrednom milion dolara na kom učestvuju i njena tri modela, izgledali su veoma udaljeno. Da je bila u Njujorku, sedela bi za svojim radnim stolom s ostalim organizatorkama: s telefonskom slušalicom na uvu, nedirnutom šoljicom kapućina na stolu, i nagomilanim porukama koje čekaju na nju. Kancelarija se nalazila u prestižnom bloku pored Hauston strita, puna staklenih prizmi i perspeks svetiljki s diskretno prigušenim svetlom. Za vreme ručka, jurila bi do malog salona lepote na Sedmoj aveniji gde bi doterala voskom obrve ili bi brzo produžila u gornji deo grada u Antropolodži na Zapadnom Brodveju da vidi imaju li još onih izvrsnih sapunčića u obliku morskih školjki. Nije da joj je baš bilo potrebno još otpada u kupatilu, molim lepo; bilo je kao salon lepote i onakvo kakvo već jeste. Kad nije planirala živote drugih ljudi, ona je u mislima pregledala svoj sopstveni raspored, misleći o svojim časovima pilatesa te večeri i da li će imati energije za njih. I mislila je na njega. Džoa. Čudnovato, zar ne, kako ti neka osoba može predstavljati neznanca, a

onda za tili čas postati ceo tvoj život? Kako se to uopšte desilo? I zašto on? Kad je bio nejneprikladnija, pogrešna osoba da ga ona zavoli. Upravo kad je mislila da je provalila sve stvari u vezi sa životom, naišao je Džo i pokazao da ništa nikada ne biva onako kako želiš. Nemaš kontrolu – slučajnost je zakonitost. Izi je mrzela slučajnost, iz dna duše. Prezirala je. Volela je da vlada situacijom. Bar joj je boravak ovde dao vremena za razmišljanje, iako je propustila tretman obrva, pilates i – najvažnije – večeru sa Džoom. Jer je Džo zauzimao toliko mesta u njenoj glavi i srcu da nije mogla jasno da razmišlja kada je bio u blizini. Ovde na ranču Čako, gde se u nedogled oko nje širila prašnjava zemlja a prostranstvo neba naizgled gutalo i sam horizont, jasno razmišljanje je gotovo bilo obaveza. Izi se osećala kao kod kuće jednako kao i da je sedela na zadnjoj verandi kuće svoje bake u Tamarinu, gde su morske orhideje rasute po travi a miris okeana ispunjava vazduh. Ranč Čako, samo trideset minuta udaljen od vreve Santa Fea, bio je prostrana, belo okrečena stočarska kuća, smeštena poput dragocenog komada tirkiza usred izbledele crvene grnčarije. A iako je geografski bio vrlo daleko od Tamarina, malog irskog obalskog grada gde je Izi odrasla, dva mesta delila su istu retku odliku da je mañana reč koja nagoveštava preteranu žurbu, i da je možda prekosutra pravo vreme za ono što treba da se uradi. Dok je ranč bio okružen ogromnim kaktusima i meskito drvećem koje je zaklanjalo kuću i planine koje su se izdizale u pozadini, Tamarin je bio opasno smešten na stene, kuće su se držale na strmim brdima kao da će ih rika Atlantika survati dole. Na oba mesta, shvatila je Izi, pejzaž je činio ljude svesnim koliko su zaista sićušni u krupnom poretku stvari. Spokojnost ranča koja je iz toga proizlazila svakog je umirivala barem na dva sata koliko bi to učinila i Bikramova joga.1 Organizatori su retko išli na snimanje: njihov rad bio je ograničen na kancelariju, živeli su kraj telefona, oslanjali se na imejl dok su usklađivali

da životi njihovih modela protiču bezbrižno. Ali Zest su bili važni klijenti i Izini šefovi su odlučili da se isplati da ona odleti tamo, za svaki slučaj ako nešto krene naopako na ovom prvom snimanju za potpuno novu Zestovu modnu liniju. – Volim ovo mesto – rekla je Izi plavokosoj vlasnici ranča, jutro pre dolaska ekipe s dovoljno odeće, šminke, laka za kosu i fotografske opreme da se snimi kraći film, i dovoljno adrenalina da daje energiju povećem gradu. Meksikom nadahnuti lukovi na zidovima, popločana dvorišta s obešenim marokanskim svetiljkama, i zidne tapiserije koje su pravili meštani davali su celom mestu dubinu. Ručni radovi umetnika iz tog kraja bili su obešeni rame uz rame s delima međunarodnih umetnika, a dva zida bila su posvećena sablasnim fotografijama ruševina Anasazija.2 Vlasnica ranča mahnula je vitkom smeđom rukom na kojoj su zazvečale srebrne i tirkizne narukvice i objasnila da je Čako kanjon, gde su dragocene fotografije snimljene, bio postojbina buve koja i dalje prenosi bubonsku kugu. – Možemo li da dobijemo neku? – upita Izi mrtva ozbiljna. – Nije za mene, razumete, ali ima nekih ljudi koje bih volela da ta buva ujede. – Mislila sam da vi ljudi iz sveta mode nemate smisla za humor – s osmehom joj je uzvratila plavokosa žena. – Samo ja, žao mi je – rekla je Izi. – To je nepoželjno u modi, da budem iskrena. Neki od ovih ljudi noću plaču zbog izreza na haljini, i ako niste istinski modni vernik, pokušaće da vas ubiju štiklama svojih manolo cipela ili vas namrtvo umlate svojim primerkom Voga: novo izdanje za kolekcionare. Ja lično smatram da smisao za humor pomaže. – A vi niste istinski modni vernik? – pitala je žena radoznalo gledajući tu visoku crvenokosu ženu. – Hej, pogledajte me – nasmejala se Izi, prelazeći dlanovima po svom čvrstom, zaobljenom telu. – Istinski modni vernici misle da je hrana za slabiće, tako da ja zasigurno nisam u konkurenciji. Nikad nisam probala Dijetu Južne obale ili Etkinsovu dijetu i jednostavno ne mogu da se odreknem ugljenih hidrata. A to su ključne stvari u Istinskoj Modi. U nekom drugom svetu, Izi je mogla da bude model. Svi su joj to

govorili dok je bila dete i odrastala u Tamarinu. Imala je izgled. Krupne oči, boje potamnelog različka, sa sjajnim dugačkim trepavicama poput morskih zvezda oko njih, i raskošna puna usta koja su činila da joj obrazi izgledaju kao glatke jabuke kada se smeje. Njena grivasta kosa boje karamele činila je da izgleda kao valkira dok stoji na svom dugačkom čamcu, dok joj pramenovi kose lepršaju a na licu joj se ogleda strašna veličanstvenost. I bila je visoka, dugih, elegantnih nogu savršenih za balet, dok nije toliko porasla da je nadvisila sve ostale male balerine. Postojao je samo jedan problem: njena veličina. Kad joj je bilo dvanaest godina, bila je visoka sto sedamdeset pet bez cipela i težila pedeset kilograma. Sada, s trideset devet godina, nosila je odeću američkog broja deset. U industriji gde su mršavice bile vrednije od dragulja, Izi Silver je štrčala iz mnogo razloga. Uz svoju savršenu figuru naglašenih oblina, kao povećana Venera, ona je bila dokaz da je veliko lepo. Volela je hranu, svuda gde je išla ljudi su se okretali za njom i činila je da modni ovisnici praznih pogleda izgledaju kao trske kojima preti opasnost da se prelome. Volela je svoju figuru i nikad nije držala dijetu. U svetu mode, to je bilo isto kao da kažete kako je vaš omiljeni materijal sintetika. Džo Hensen je bio blago iznenađen kad mu je rekla da radi u modnoj industriji prvog dana kad su se upoznali. Sedeli su za istim stolom jedno nasuprot drugom na dobrotvornom ručku – događaju na kom se Izi obrela samo zahvaljujući najčudnijim, potpuno slučajnim okolnostima, što je podupiralo njen stav da su slučajnosti zakonitost. Nije mislila da ju je opazio dok iznenada nije videla taj treptaj u njegovim očima: još jedan blesak dodat mozaiku bleskova koji su već bili u njegovom pogledu. Zdravo i tebi, pomislila je melanholično. Toliko je vremena prošlo otkad je nekog muškarca smatrala privlačnim da nije bila sigurna kakvo joj je to čudno podrhtavanje u stomaku. Ali ako je to bila privlačnost, ona je pokušala da je potisne. Nije više imala vremena za muškarce. Oni su činili da sve postane zbrkano, pravili su

pometnju u ljudskim glavama i samo su stvarali nevolje. Posao – fin stabilan posao kom se vredno posvetiš i stvarno postižeš nešto, što ti niko ne može oduzeti – i dobri prijatelji bili su ono što čini život. Ali ako je ona otpisala njega, on očigledno nije otpisao nju. Izi je mogla da oseti kako je Džo posmatra s divljenjem sa svog mesta na drugoj strani stola, zapanjen što vidi da je ona tako normalna i nepatvorena. Jela je svoju kiflu sa zadovoljstvom, pa je čak brzo i oblizala trag putera sa svog prsta. Ugljeni hidrati i masti: čist zločin. Grad je bio pun ljudi iz sveta mode, a obično se smatralo da su oni vrlo mršava bića koja se strogo paze i uvek drže neku komplikovanu dijetu. Izi se nije trudila da bude drugačija. Ona jednostavno nikad nije pokušavala da bude ista. – Bog te dao visoku da ljudi mogu da te gledaju – govorila joj je baka. Njena baba je preuzela mesto njene majke kad je mama umrla od raka, kad je Izi imala samo trinaest godina. Izi nije pouzdano znala kako je njena baba uspela da je usmeri po nesigurnoj stazi odrastanja u svetu žena koje su želele da budu mršave, ali uspela je u tome. Izi se dopadalo kako izgleda. A izgleda i muškarcu nasuprot njoj. On je bio okružen mršavim kraljicama dobrotvornih zabava slabašnih nogu, koje su elegantno sedele na pozlaćenim stolicama jednako mršavih nogu, a gledao je u nju. Ne, gledanje nije bila prava reč: piljio je u nju požudno, to je bio pravi opis. Mnogi muškarci su gledali Izi na taj način. Bila je navikla na to; ne na šmekerski, baš me briga način, nego jedva da bi i okrznula pogledom muškarce koji su zurili u nju. Iskreno, nisu joj bili potrebni njihovi pogledi da se oseća potpunom. Ali kad je Džo Hensen pogledao na taj način, preokrenuo je njen svet naglavačke. Najšokantnija stvar bila je to što kad su njegove oči bile na njoj, mogla je da oseti da ona stara Izi – beskompromisna, jaka, srećna u vlastitoj koži – nestaje bez traga da bi je zamenila žena koja je želela da je taj markantni stranac smatra lepom. – Znaš, dušo, po onome što sam čuo, to sve o svetu mode zvuči kao nekakav težak posao – uzdahnula je vlasnica ranča obraćajući se Izi, prizivajući njene misli nazad od Plaze i vraćajući je s prvog susreta sa Džoom.

– Probala sam jednom tu dijetu Južnih obala, i potrebno je dosta vremena da se naprave te rolnice od belanaca i uštipci od spanaća i sve te stvari. – Previše truda – složila se Izi, koja je radila u kancelariji gde je frižider stalno bio pun sličnih grickalica. U to vreme je veoma popularna bila kinoa.3 Izi je probala i otkrila da ima ukus vlažnih kuhinjskih krpa ostavljenih da odleže preko noći u mačjoj mokraći – pa, bar je mislila da bi takav bio ukus mačje mokraće. Njoj dajte tanjir Da Silvanovih špageta s dodatnim prelivom otopljenog rendanog parmezana svakog dana. – Špageti su moja omiljena klopa – rekla je. – Špageti sa školjkama – reče druga žena. – Rižoto. S poljskim pečurkama i sirom – uzdahnula je Izi. Skoro da je mogla da oseti ukus. – Palačinke s javorovim sirupom i puterom. – Dosta – nasmeja se Izi. – Počeću da balavim. – Kladim se da ove devojčice sebi nikad ne dopuštaju da jedu palačinke – rekla je žena, odmahnuvši rukom u pravcu dve manekenke koje su sedele pušeći jednu cigaretu za drugom. Čak i dok puše izgledaju prelepo, pomislila je Izi. Sve vreme je bila puna poštovanja prema lepoti žena s kojim je radila, iako je znala da je ta lepota ponekad samo površinska stvar. Ali kakva površinska stvar! – Ne – rekla je. – One ne jedu mnogo, da budem iskrena. – Tužno je to. Izi je klimnula glavom. Vlasnica ranča je otišla, ostavljajući ekipu na njemu, a Izi je odlutala od terase gde su pravljeni poslednji snimci i sišla niz popločane stepenice do verande u zadnjem delu gde je Tonja, s osamnaest godina najmlađa među modelima Perfekt-Njujorka, otišla kad je najzad skinula zest haljinu bez rukava koju je nosila i presvukla se u svoju svakodnevnu odeću. Tonja je bila brineta jagodičnih kostiju oštrih poput sečiva noža. Sedela je u stolici s platnenom tendom, raširenih nogu sličnih žirafinim u tankom gep džinsu, i vukla prvi dim tek upaljene cigarete kao da joj život zavisi od toga. Iz svakog ugla, ona je bila čista magija za fotografe. Ali uprkos divnom iskošenom obliku očiju i napućenim usnama

stvorenim da zarade milione od žena koje čeznu da izgledaju kao ona, Izi je shvatala da je bilo nečeg tragičnog u vezi s Tonjom. Devojka je bila prelepa, vitka poput stabljike ljiljana i potpuno smušena. Ali Izi je znala da većina ljudi ne bi mogla to da primeti. Sve što su oni videli bila je urođena lepota, blaženo nesvesni da je osoba koja je nosi uplašena tinejdžerka iz malenog grada u Nebraski koja je dobila bogom danu lepotu, ali čije unutrašnje biće to nije moglo da prati. Kao članici ekipe Perfekt-Njujork, Izi Silver je bio posao da vidi uplašeno dete iza brižljivo nanesene šminke. Njen zanat bilo je odeljenje devetnaestogodišnjakinja s budućnošću kod Ralfa Lorena, poreklom iz bednih domova i s mnoštvom katastrofalnih izbora napravljenih u međuvremenu. Zvanično, Izin posao bio je da upravlja karijerama svojih manekenki i nalazi im poslove. Nezvanično, ona ih je pazila kao starija sestra. Radila je u svetu modela deset godina, i nikad se nije desilo da prođe nedelju dana a da ne sretne nekoga ko bi je naveo da misli kako bi manekenstvo moralo da podrazumeva i besplatno lečenje. – Zašto ljudi veruju da je lepota sve? – ona i Karla, njena najbolja prijateljica i koleginica organizatorka, pitale su se bar jednom nedeljno. To je bilo retoričko pitanje u svetu u kome je cenjen veoma specifičan tip lepote. – Pošto ne vide ono što mi radimo – neizbežno je odgovarala Karla. – Manekenke uzimaju lekove da ostanu mršave, uzimaju lekove da sačuvaju čist ten i uzimaju droge da sve to podnesu. Kao mnogi organizatori, Karla je i sama bila model. Pola hispanskog pola afroameričkog porekla, bila je visoka, s kožom boje čokolade i više joj se dopadao život s druge strane kamere, gde odbacivanje nije bilo toliko surovo. – Kad deseta osoba za nedelju dana progovori o tebi kao da nisi prisutna i kaže da su ti noge predebele, dupe preveliko, ili da je ceo tvoj izgled iz prošle sezone, onda počneš da im veruješ – jednom je Karla rekla Izi. Sada je retko govorila o svojim danima fotomodela. Umesto toga, ona i Izi – koje su se zbližile nakon što su se istovremeno zaposlile u agenciji i otkrile da su istih godina – pričale su o pokretanju sopstvene firme, gde će

se stvari raditi drugačije. Niko neće govoriti manekenkama SilverVeb agencije (ime je samo proizašlo iz njihovih: Izi Silver, Karla Veb) da su predebele. Jer će one predstavljati vrstu odeće većih veličina: lepo i veliko. Za žene s oblinama, s telima koja govore „boginja“ i s kožom koja je prirodno baršunasta umesto kozmetički doterana da tako izgleda jer je manekenka premršava i puna akni od lošeg načina života. Za dve žene koje su delile isti prezir prema foliranju i koje su se obe borile iznutra s onim delom svog posla koji im je nalagao da manekenke moraju biti tanke kao trska, to je izgledalo kao veoma očigledno rešenje. Pre pet meseci – pre Džoa – one su zajedno ručavale na požarnim stepenicama kraj ciglene zapadne fasade kancelarije Perfekt-Njujork, pričajući o manekenki iz druge agencije koja je završila na odvikavanju zbog heroinske zavisnosti. Imala je četrdeset pet kilograma, bila visoka sto osamdeset pet, i još je bila u potrazi za poslom u to vreme. – To je prokleta tragedija, zar ne? – uzdahnula je Karla žvaćući svoj ručak. – Koliko je to pogubno? Reći toj deci da nisu baš ono pravo čak i kad su lepa da padneš na dupe. Dokle će to ići? Ko je pozvan da i dalje odlučuje šta je lepo, ako stvarno lepe devojke nisu dovoljno lepe? Izi je odmahnula glavom. Nije imala odgovor. Za deset godina koliko je provela u toj struci videla je kako se savršen model menja od sveameričkog atletskog i jakog, iako vitkog, do visokog, uznemirujuće mršavog poput štapa. To je plašilo svakog u Perfekt-Njujorku i drugim uglednim agencijama. – Doći će dotle da će deci trebati hirurški zahvati pre nego što dospeju na listu bilo koje agencije jer je izgled za ovu sezonu previše čudan za stvarna ljudska bića – rekla je. – Šta to govori o modnoj industriji, Karla? – Ne pitaj mene. – A mi smo modna industrija – sumorno je dodala Izi. Ako one nisu bile deo rešenja, onda su bile deo problema. Valjda bi mogle da menjaju stvari iznutra? – Znaš – dodala je zamišljeno – kad bih imala sopstvenu agenciju, mislim da zaista ne bih radila s uobičajenim modelima. Ako nisu

upropašćene od samog početka, biće upropašćene pre nego što završe karijeru. – Uzela je zalogaj svoje rolovane piletine. – Kreatori stalno traže sve mlađe i mlađe. Na našoj listi će uskoro biti same dvanaestogodišnjakinje. – Što znači da smo mi, kao žene od skoro četrdeset godina – Karla se prekrstila da odvrati taj apokaliptični rođendan – gerijatrija. – Gerijatrija, i potrebna nam je odeća veličine dvocifrenog broja, u mom slučaju – podsetila ju je Izi. – Hej, ti si žena i po, a ne dečkić – rekla je Karla. – Poruka je shvaćena i hvala ti, ali sam ja ipak anomalija. A stvar je u tome što su u prvom redu žene kao ti i ja, mi smo one s parama da kupe prokletu odeću. – To ti kažeš. – Šiparice ne mogu da iskopaju osamsto dolara za najmoderniju haljinu koja se verovatno samo hemijski čisti i biće zastarela za šest meseci. – Šest? Bolje reci četiri – rekla je Karla. – Između mornarskih linija i prelaznog izgleda postoje četiri kolekcije za svaku godinu. Do trenutka kad to iskopaš iz modnog magazina, već je izašlo iz mode. – Tačno – složila se Izi. – Ipak, to je odlično za zgrtanje para za modne kuće. Ali nije to ono što me zaista nervira. Nervira me prokleti jaz između ciljne grupe i modela. – Odeća za odrasle na malim devojčicama? – Tačno – složila se Izi. Kao neudata žena od karijere koja živi u vlastitom stanu u Njujorku, morala je da brine o sebi, da radi sve od otpušavanja lavaboa do brige o porezu i igranja grube igre s ogromnim konglomeratskim kompanijama za koje su njihovi modeli bili samo pioni. Ipak, kad su konglomerati prikazivali odeću namenjenu ženama od karijere poput Izi, oni su birali da to rade na krhkim devojčica-ženama. Poruka doterane, izvanredne odeće bila je: ja sam ravnopravna s tobom, gospodine, i nemoj to da zaboraviš. Poruka koju su slali modeli napućenih ružičastih usana i s kolenima širim od butina bila je: pobrini se za mene, tatice. – Ovo je zajeban svet – rekla je. – Volim naše devojke, ali one su tako

mlade. Potrebne su im majke a ne organizatorke. Zastala je. Mnogi ljudi su govorili da su organizatorke delom majke a delom menadžerke. Iz nekog razloga to joj je u zadnje vreme smetalo. Ranije joj nikad nije smetalo kako je zovu, ali sad se osećala nelagodno kad je opisuju kao majku jedne osamnaestogodišnjakinje. Ona nije bila majka, i doživela je kao šok to što je bila dovoljno stara da je smatraju majkom druge odrasle osobe. Zašto joj je to sada smetalo? Da li su u pitanju bile godine? Ili nešto drugo? – Aha. – Karla je ostavila svoj ručak i počela da pije kafu. – Zar ne bi bilo sjajno da radiš sa ženama koje su imale šansu da odrastu pre nego što su naterane da vrckaju u hodu? – Bože, da – zažareno je rekla Izi. – I koje nisu stvorene da se nasmrt izgladnjuju da bi odeća visila s njihovih lopatica. – Govoriš o modelima za veće brojeve... – rekla je Karla polako, gledajući svoju prijateljicu. Izi je zastala na pola zalogaja. To je bilo tačno ono o čemu je uvek razmišljala. Koliko bi lepše bilo raditi sa ženama kojima je dopušteno da izgledaju kao žene i nisu uterane u kliše. U kliše bez grudi, bez stomaka i bez zadnjice. Karla je zamišljeno sklopila obe ruke oko svoje šolje za kafu. Uobičajena buka njihovog gnezda na požarnim stepenicama – šum saobraćaja i zvuk ogromnog sistema za klimatizaciju zgrade koji je s krova režao i zviždao kao raketa koja se sprema da poleti – izbledela je do ništavila. – Mogle bismo... – ... da pokrenemo sopstvenu agenciju... – ... za veće brojeve... Uhvatile su jedna drugu za ruke i zavrištale kao deca. – Misliš li da možemo to da uradimo? – iskreno je pitala Izi. – Sada definitivno postoji tržište za modele za veće brojeve – rekla je Karla. – Sećaš se pre nekoliko godina, niko nije želeo krupnije devojke, ali sada, koliko nas često pitaju imamo li neke devojke koje nose veće brojeve? Stalno. Prošli su dani u kojima su devojke koje nose veće brojeve korišćene samo za kataloge s mustrama za pletenje. A uz mnoštvo kuća s

velikim parama koje proizvode linije većih brojeva, traže se modeli stvarnijeg izgleda. Ne, postoji tržište, to je tačno. To je trenutno izdvojeno tržište, ali narasta. – Izdvojeno tržište: da, to je opis situacije – složila se Izi. – Volim izdvojena tržišta. Ona su posebna, elitna, drugačija. Bila je zasićena radom za Perfekt-Njujork i svakodnevno se poslovno sukobljavajući s tri partnera u kompaniji koji su odavno prešli na tamnu, profitersku stranu. Saradnici s tamne strane u agenciji nisu marili za ljude, bili to zaposleni ili modeli. Sada se svakog dana moglo očekivati da ćete morati da se čekirate pri ulasku u ženski toalet, a mašina će vam izbacivati određeni broj listića toaletnog papira. Osim toga, ona je posvetila deset godina kompaniji i osećala je da je na raskršću u svom životu. Četrdeseta je pristizala. Život odmiče i, tada je Izi iznenada sinulo šta nije u redu s njom i zašto se u zadnje vreme oseća čudno – osećala se kao da je prevaziđena. Imala je sve što je želela: nezavisnost, vlastiti stan, divne prijatelje, sjajne odmore, vrlo ispunjen društveni život. A ipak je postojao taj osećaj da nešto nedostaje, sitnica poput pukotine u zidu koja ne poništava efekat, ali ipak je tu, ako porazmislite o tome. Odbila je da poveruje da bi delić koji nedostaje mogla da bude ljubav. Ljubav je predstavljala samo nevolju. Imati pukotinu u životu jer nemaš nekoga da ga voliš bio je takav prokleti kliše, a Izi je odbijala da bude kliše. Rešenje je bilo u radu – u njenom sopstvenom biznisu. To će biti ljubavna priča njenog života i izbrisaće sve nejasne sumnje, iz kasnih noćnih sati, o njenom životnom putu. – Sigurna sam da možemo da skupimo pare – rekla je Karla. – Nemamo nikoga koga bismo morale da izdržavamo. Mora biti i nekih prednosti u tome što si neudata žena, je li tako? Obe su se široko nasmešile. Izi je često govorila da Njujork sigurno mora imati najveći procenat neudatih žena od karijere na celom svetu. – A nije da ne znamo dovoljno pustolovnih kapitalista s Volstrita da ih pitamo za pomoć – dodala je Karla. Ovoga puta se Izi glasno nasmejala. Njihova industrija privlačila je mnogo bogatih ljudi koji su imali sve igračke za dečake – privatne

mlaznjake, ostrva za odmaranje – i osećali su da bi model koji ih drži pod ruku bio savršen dodatak. – Kao da bi oni izlazili s nama – nasmejala se. – Ti znaš da devojke za momke s Volstrita imaju starosnu granicu, a mi smo je za deset godina premašile, sestro. Ne – ispravila se – ne deset, pre će biti petnaest. Ti muški gospodari svemira sa svojim maseratijima i časovima letenja helikopterom preferiraju devojke mlađe od dvadeset pet godina. Oni su slepi kad su žene našeg godišta u blizini. – Prestani da nas opanjkavaš, gospođice Silver – uzvratila je Karla. – Kad budemo imale svoju agenciju, moći ćemo da radimo ono što sam njima ovde uvek govorila i da imamo odeljenje za starije modele. A ti bi mogla da budeš naša zvezda – dodala je oštro. – Gospodari svemira drže se podalje od tebe samo zato što te se plaše. Previše si dobra u tom fazonu „žestoka irska riba“. Muškarci su kao psi čuvari, Izi. Reže kad su uplašeni. Nemoj da ih plašiš, i oni će da šene i da peze. – Sada prestani – rekla je Izi, spuštajući glavu da opet zagrize svoju rolovanu piletinu. – Nije bitno da li ih plašim ili ne: oni će se uvek radije opredeliti za devetnaestogodišnju manekenku iz Ukrajine. Ako čovek hoće dete a ne ženu, onda on nije moja vrsta muškarca. Nije se potrudila da odgovori na primedbu kako bi ona mogla da radi kao model. Bilo je to lepo od Karle, ali ona je bila prestara da počinje, i provela je previše vremena s modelima da bi želela da uđe u njihov svet. Izi je želela da upravlja svojom sudbinom a ne da je ostavi u rukama gomile ljudi koji su želeli specifičnu osobu da reklamira specifičnu odeću i koji su mogli ženi da slome duh govoreći: „Tebe definitivno ne želimo.“ – Da li bismo mogle postići da naša agencija radi? – upitala je Karlu sedeći na požarnim stepenicama. – Mislim, koliki postotak novih firmi propadne i sagori u prvoj godini rada? Pedeset posto? – Pre će biti sedamdeset pet posto. – Oh, ta statistika je znatno više umirujuća. – Pa, isto toliko je realna – rekla je Karla. – Barem ćemo raditi nešto u šta stvarno verujemo – dodala je Izi. Prvih mesec dana nakon tog razgovora nisu radile ništa drugo osim što su pričale o toj ideji. Onda su počele da postavljaju temelje za nju: da

pričaju s bankama, pričaju s konsultantima za malu privredu i pišu poslovni plan. Dosad, niko nije bio spreman da im pozajmi pare ali, kao što je Karla rekla, bilo je potrebno samo da jedna osoba poveruje u njih. Onda je, pre dva meseca, Izi našla svoju ljubav. Ljubav u obliku Džoa Hensena. Ljubav je potisnula sve drugo iz njenog uma. I dok je Karla i dalje pričala o njihovoj vlastitoj agenciji, Izi više nije bila srcem u tome, prosto zato što u njenom srcu nije bilo mesta ni za šta drugo osim za Džoa. Ljubav je Izi dograbila neočekivano, i niko nije bio zaprepašćeniji od nje same. – Ako sve to bude ispalo kako treba, više nećemo biti kičma PerfektNjujorka – radosno je rekla Karla baš pre nego što će Izi krenuti za Novi Meksiko. – Zamisli, mi ćemo biti šefice... i organizatorke, asistenti, računovođe, a verovatno i žene koje će noću ribati ženski toalet, ali hej, neće nas biti briga. – Neće – složila se Izi, misleći kako je nju baš briga za sve jer je tako žalosna što mora da leti u Novi Meksiko i bude daleko od Džoa. Nekad bi volela tu priliku da napusti kancelariju radi snimanja na udaljenoj lokaciji. Sada, zahvaljujući Džou, bila je to tužna pomisao. – Snimanja za kataloge su teška – dodala je Karla. – Šteta što umesto ovog nisi poslata da nadzireš snimanje za magazin. Jer ovo će biti teška šljaka, dušo. Bila je u pravu, mislila je Izi, stojeći na vrućini Novog Meksika i gledajući modele Perfekt-Njujorka na poslu. Snimanja za kataloge i jesu bila težak posao. Sati snimanja odeće bez vremena da se stvari odrade na način na koji se to može na snimanjima za časopise. Na takvim snimanjima, Izi je to znala, snimanje šest odevnih kompleta lako može potrajati ceo dan – ovde su to morali da postignu za jedno jutro. Modeli moraju da budu izuzetno profesionalni. Devojka isturenih jagodica, mirnog pogleda i tiha, bila je upravo takva. Tokom jutra, Izi je gledala Tonju u sedam zadivljujućih različitih odevnih kombinacija, kako svaki put pretvara svoje mirno i pažljivo lice u izraz osmehnute sveameričke devojke iz susedstva. Tek kad su se kamere isključile i Tonjino lice opustilo u njen uobičajeni tinejdžerski izgled, Izi je

ponovo počela da razmišlja koliko je ona neverovatno mlada. Sad je vreme ručka. Fotograf i njegova dva starija asistenta pili su kafu i gutali hranu dostavljenu iz restorana; druga dva asistenta premeštala su reflektore i pomerala ogromne lampe. Za njih nije bilo ručka. Šminkerke i frizerke su sedele napolju, puštajući suncu da potamni njihove pedikirane nožne prste i živahno tračareći o ljudima koje znaju. – Ona uporno tvrdi da nije radila nikakve kozmetičke tretmane. Mislim, ma daj!! Kakva laž. Kad bi joj kožu oko očiju još samo malo podigli u uglovima, mogla bi da vidi sa strane. A priča kako je botoks koještarija. Nikad se nije mnogo smešila, ali sad je kao voštana lutka. – Lutka? Može samo da mašta. Lutke su nekad bile tople – zar nisu tako i pravljene, od topljenog voska? – E ti nisi čitava! Žena iz Zestovog ogromnog marketinškog sektora glasno je telefonirala svojoj kancelariji. – Fenomenalno: završavamo. Provešćemo ostatak dana ovde jer je svetlost tako dobra da Ivan kaže kako možemo da snimamo i do posle šest. Onda sutra idemo do puebla... Izin mobilni telefon diskretno je zazujao i ona poče da pretura po svojoj ogromnoj tašni dok ga nije pronašla. Volela je velike tašne u koje su mogli da stanu njen rokovnik, šminka, rezervne cipele s ravnim đonom, žvake, čokoladice za zlu ne trebalo, flaša s vodom i bočica njenog omiljenog parfema, Akva di Parma. Nedostatak je bio što ste mogli pobedonosno da izvučete uloške greškom misleći da je to zapravo beležnica. Kako oni uvek uspevaju da pobegnu iz svog pakovanja i zalepe se gde ne treba? Nikad se nisu zalepili za gaćice tako čvrsto kao što su se lepili za stvari u njenoj tašni. – Kako ide? – pitala je Karla, a veza je bila tako čista da je izgledalo kao da je u susednoj prostoriji a ne hiljade kilometara daleko, u njihovoj kancelariji na Menhetnu. – Ide dobro – uverila ju je Izi. – Niko još ne viče ni na koga, niko ne preti da će se naljutiti i otići, a snimci su dobri. – Primenjuješ magiju da bi sve išlo glatko, devojko? – pitala je Karla.

– Nosim svoj kotao u tašni – odgovorila je Izi – i imam spremno daždevnjakovo oko i krv device. Karla se nasmejala na drugoj strani žice. – Nemoj da preteruješ s krvlju device ako je snimatelj Ivan Majzner. Ivanova reputacija se svuda proširila. Kao fotograf, on je možda bio genije oko koga su se gložili W i Vog, ali priča o njegovoj genijalnosti nije dosegla razmere priče o njegovoj ličnosti. Niko ko ga je video kako dokono briše svoj objektiv za snimanje na daljinu dok gleda mlade manekenke ne bi uopšte sumnjao da on sebe pomalo smatra majstorom u krevetu koliko i za objektivom svog haselblad aparata. – Definitivno je bacio oko na Tonju – rekla je Izi – ali ne brini. Zaustaviću ga u tom galopu. – Može li iko to da snimi? – pitala je Karla. – Volela bih da ga vidim kad ga ti dokačiš. Hard copy-ju bi se mnogo dopao film u kome Ivana prebijaju na mrtvo ime i prezime. Izi se nasmejala. Karla je bila jedna od retkih koji su znali da je sa četrnaest godina Izi Silver važila za muškaraču koja ima opaku desnicu. To nije bila stvar za koju bi volela da se naširoko zna – nasilje u modi bilo je popularno samo kad se prave lažni žestoki snimci u uličicama prekrivenim grafitima – ali ipak joj je davalo izvesnu oštrinu. – Ne zezaj se s krupnom irskom devojkom – rekli bi neki ljudi. Izi je bila više nego sposobna da se svakome usprotivi. Donekle je mogla da shvati kako to odbija neke muškarce. Pre Džoa, prošlo je šest meseci od njenog poslednjeg sastanka s muškarcem. Ali nije joj baš ni bilo mnogo stalo: morate da idete dalje, zar ne? – Karla, umireš od želje da me vidiš da nekog mlatnem, zar ne? – Izi se sad već smejala. – Znam da bi to mogla zbog svih tih časova kik-boksa – odgovorila je Karla. – Naravno, ti si kraljica u tome da nateraš ljude da ućute gadnim pogledom i rečenicom da ne trpiš sranja, ali ipak bih radije videla da jednog dana nekog patosiraš. Iz zabave. Moliiim te...? Mrzim način na koji Ivan muva mlade manekenke. – Ovog puta neće – čvrsto je rekla Izi. – Može da pokuša, ali to ga neće

nikuda odvesti. Pošto je kompanija zaista potrošila veliku lovu da me dovede ovamo kako bi sve išlo glatko, daću sve od sebe. Ima li išta novo tamo kod tebe? – Jok, prilično je mirno. Rozana je na bolovanju, pa imamo jednu ženu manje. Lola je primetila prelepu Meksikanku u metrou prošle večeri. Uslikala ju je i dala devojci svoju posetnicu, ali misli da se dete uplašilo imigracione policije ili nečeg takvog, pa možda i neće zvati. Zadivljujuća je, kaže Lola. Visoka, s neverovatnom kožom i neviđenim nogama. – Oh, nadam se da će nazvati – rekla je Izi. Kao organizatorke, one su uvek bile u potrazi za sledećom velikom zvezdom u manekenstvu. Uprkos širenju televizijskih emisija u kojima se devojke pojavljuju u nadi da će uskočiti u manekenstvo, i dalje je postojalo bezbroj neotkrivenih lepotica, a nije bilo ničeg goreg nego kad pronađeš neku a ona ne poveruje tvom „radim za modnu agenciju“ pristupu. – I ja se nadam. Lola stalno blene u telefon. Uskoro će ga zapaliti pogledom. – Nema nikakvih drugih novosti? – Ne. Tišina. Kakav je dasa iz Zestovog marketinga? Čula sam da je faca. Izi se nacerila. Karla je još prošle nedelje rekla kako više nikad neće izaći ni na jedan sastanak. – Nije mogao da dođe. Poslao je ženu da ga zameni. – Onda ti možeš da zadržiš uspavanu lepoticu – nasmejala se Karla pre nego što je prekinula. Kada je završeno snimanje za taj dan, cela ekipa se povukla u hotelski restoran s barom da se malo odmori i opusti. Vladao je osećaj da je toga dana urađen dobar posao, ali nije bilo baš vreme za žurku. Ono će biti sutra uveče, kad snimanje za katalog bude potpuno dovršeno i kad niko ne bude morao da ustaje u cik zore a mamurluk ne bude problem. Osim toga, žena iz Zestovog marketinga bila je tu i nadzirala je sve zajedno s Izi, a bilo je previše uloženo u snimanje kataloga da bi se sve zabrljalo u pola snimanja. Izi je znala šta se dešava na snimanjima kad bi noć slavlja iskrsla prerano. Neko je nazvao nju u kancelariju i vikao kako su njene manekenke

podivljale, a sledeći dan je bio užas i šminkerska ekipa je radila prekovremeno da bi prikrila posledice nedostatka sna, dok je sveopšta nervoza od mamurluka činila čudesnim to što je uopšte išta snimljeno. – Jelovnici – rekla je razdragano žena iz Zesta deleći ih okolo kao školski nastojnik koji pokušava da saseče svaki nestašluk u korenu. – Ovde je takođe i bife sa salatama ako neko želi nešto laganije. Red mršavih žena koje su davale sve od sebe da ako je moguće nikad ne jedu ništa teško, grubo joj je uzvratio pogled. Dakle, ništa od mohito koktela noćas. Hrana je najzad naručena, uz skromnu količinu vina i, zahvaljujući frizeru, koji je mrzeo žene koje naređuju, koktela. – Samo po jedan za svaku – procvrkutala je žena iz Zesta, koja je najzad imala kompanijsku karticu kojom će sve to da plati. Kao što je Izi i predvidela, Ivanu nije dugo trebalo da se prišunja Tonjinoj stolici, brižljivo noseći neko alkoholno piće s koktel menija. Izi je sela na stolicu nasuprot Tonji i Ivanu, istovremeno umirujuće tapšući Tonju po kolenu i šaljući Ivanu onu vrstu oštrog pogleda koji je usavršila nakon godina susretanja s muškarcima njegovog kova. – Kako je Sandrin? – rekla je razgovorljivo. Sandrin je bila njegova žena i manekenka koja je na čudesan način produžila svoj radni rok trajanja pošto je okarakterisana kao supermodel. Obični modeli smatraju se starijim kad dostignu dvadeset petu; supermodeli mogu da imaju još deset godina van industrije ako su pametni. Ivan naizgled nije shvatio poruku. Otpio je još jedan podobar gutljaj svoje margarite, gledajući Tonju preko svoje čaše obložene solju. – U Parizu je, snima za Mari Kler – rekao je najzad. Tonja je, bog je blagoslovio, izgledala impresionirano. Izi je želela da može da objasni mlađoj devojci da Sandrinina izuzetnost neće osmozom preći na nju. Spavanje s fotografom–mužem supermodela neće vas učiniti supermodelom. Samo će učiniti da delujete glupo, osećate se iskorišćeno i steknete lošu reputaciju. Izi je pokušala još jednom, suptilnijim pristupom. Ipak je ona radila za Tonjinu agenciju. Nije bilo svrhe toliko iznervirati fotografa da napravi grozne snimke devojke, uništavajući joj tako i karijeru i njen deo kataloga.

Izi je znala da njenom šefu nije to bilo na umu kad je rekao „pobrini se da ništa ne pođe po zlu“. – Ivan je oženjen sa Sandrin – blago je obavestila Tonju, kao da Tonja to već nije znala. – Ona je veoma lepa i veoma uspešna, ali mnogo putuje. Mora da je veoma teško biti razdvojen kad si u braku – zamišljeno je dodala Izi. – Mora da ti Sandrin mnogo nedostaje. Kladim se da jedva čekaš da je pozoveš. Kolika je vremenska razlika u odnosu na Pariz, deset sati, jedanaest? Izi nije bila rođeni lažov. Katolička škola je davno obavila svoje, ali je ona za svoj posao usavršila umetnost suptilne manipulacije. Prilagodiš ovo, nagovestiš ono drugo, i to je sve što ti treba. Mogla je da vidi kako se dve stvari trkaju u Ivanovom mozgu: da li će prvi stići tečni plamen ovdašnje tekile, ili će ga prestići njen nagoveštaj da će telefonirati njegovoj ženi. Trenutak je prošao, i Ivan je gurnuo ruku u džep jakne da nađe svoj mobilni telefon. Izi je sebi dopustila kratak, prikriven osmeh. Previše kokaina i opšta glupost narušile su Ivanove logističke sposobnosti, ali i dalje je imao izvesnu volovsku inteligenciju. Bio je svestan da Izi poznaje organizatore u agenciji njegove žene i da će, ako se bude nedolično ponašao, informacije stići do Sandrin. Počeo je da pritiska dugmiće s brojevima. Njegova žena je bila ona vrsta modela kakav bi Tonja jednog dana mogla da postane, uz dovoljno ljubaznosti i pažnje, i ljude koji će zaustavljati grabljive mužjake koji nasrću na nju. Zašto se Sandrin uopšte udala za Ivana Izi nije mogla da razume. Modeli znaju da privlače fotografe kao džem muve. I da je izgovaranje na mesto snimanja u njihovom poslu toliko često da bi trebalo da uđe u bračnu zakletvu za modele. Obećavam da ću voleti, poštovati, slušati i gledati na drugu stranu kad on/ona odleti na snimanje u Maroko... Ipak, to nije sasvim tako išlo sa supermodelima; kad možeš da imaš svakog muškarca na svetu, ne podnosiš da te varaju. Kad je Tonja ustala da ode u ženski toalet, Izi se hitro prebacila na sedište mlade manekenke, da osigura da joj se Ivan ne može približiti kada

se vrati. Najzad im se pridružio i ostatak grupe, stigla je hrana i opasnost da će Ivan odvojiti Tonju na mirno i osamljeno mesto je prošla. Grupa je jela niskokalorični obrok, a Ivan je rano odlutao nekud sa svojim asistentom. Verovatno da uzmu koku, pretpostavila je Izi, i to ne onu tečnu koja osvežava. Uostalom, on nije morao ujutro da izgleda dobro. Kad je otišao, ostavila je Tonju u nežnim rukama ostalih modela, šminkera i frizera, i otišla u krevet. Njena soba je bila velika, uređena u blagoj oker boji koja je izgledala kao deo zemljišta Novog Meksika, i gledala je na lep bazen okružen keramičkim svetiljkama, koje su sve bile upaljene i bleštale kao male zvezde. Otvorivši dvostruka vrata koja su vodila na mali balkon, izašla je napolje na trenutak i udahnula veoma prijatan noćni vazduh. Na balkonu su se nalazile dve drvene naslonjače, pored žuto-plavog stolića s kamenom pločom na kom je bila mala lampa koja je ispuštala miris limuna da odagna insekte koji su zujali po vazduhu. Odozdo se uzdizao težak miris vanile, kao i nešto udaljeniji miris kuvanog belog luka. Sve je bilo vrlo romantično i prosto je prizivalo da se s nekim podeli. Čak je i kada u prostranom apartmanu bila dovoljno velika za dvoje. Ipak je delovala tužno kad si sam. Izi je uzdahnula i vratila se u sobu. Svukla je svoju jednostavnu haljinu s pojasom i uvukla se u krevet, pokušavajući da ne razmišlja o tome koliko se drugih ljudi zavuklo pod ovaj teški dupion pokrivač – hoteli su bili jezivi. Toliko drugih ljudi koristilo je isti ovaj prostor, i toliko puta ostavilo svoje zračenje i svoj znoj na ovom mestu, ležući u ovaj krevet. Glava joj je bila teška od vrućine i bila je umorna. Umorna i osetljiva. Ponovo je pogledala svoj telefon. Nije bilo poruka. Kako je ono Oskar Vajld rekao: da je bolje da se o vama govori nego da se ne govori? Isto je bilo s mobilnim telefonima. Koliko god se ljudi žalili na njih, bilo je lepše da vas zovu nego da vas ne zovu. Prevukla je svojim nelakiranim noktom preko zaobljene plastike ekrana, želeći da se na njemu pojavi neka poruka. Ali nije bilo ničega: praznina joj se rugala. Nije zvao. Šta li radi?

U čemu je svrha da budete mudri, lukavi, promišljeni – sve to na čemu je vredno radila kod sebe – kad sve to rizikujete s oženjenim čovekom? Izi je sklopila oči i dopustila da je preplavi sad već poznata nervoza. Volela je Džoa. Volela ga je. Ali sve je to bilo tako komplikovano. Čeznula je za vremenom kada će sve biti jednostavnije. Naravno, bilo je komplikovano samo zbog toga kakva je ličnost bio Džo. On jeste bio čvrsti pripadnik elite s Volstrita, čovek iz hedž-fonda koji je otpočeo sopstveni posao s prijateljem osnovavši zatvoreni fond i polako, neumoljivo gurao ka milijarderskom klubu velikih igrača. Ali ispod svega toga on je bio porodičan čovek, i tu je iskrsavala komplikacija. Odrastao je u Bronksu, oženio se u dvadeset prvoj, postao otac u dvadeset drugoj, njegov profesionalni život je možda bio fenomenalan, ali njegov porodični život postao je jadan poodavno. Ono što ipak jeste imao bila su tri sina koja je obožavao, i iako je živeo odvojeno od svoje žene, ipak su njih dvoje pokušavali da zaštite dva mlađa sina od tog raskida. Kad pomisli na to, na zamršenu zbrku u koju se upustila s Džoom, Izi oseti mučninu. Znala je da ljudi njenih ili Džoovih godina sa sobom vuku teret prošlosti, ali njegov teret učinio je njihovu vezu toliko teškom. Nije čudo što je osećala mučninu. Ono što je bilo najsmešnije, neko bolestan je sve to namestio. Taj neko bila je Emili De Santos, jedna od partnera Perfekt-Njujorka. Ona je kupila kartu za dobrotvorni ručak u Plazi po ceni od dvadeset hiljada dolara po porciji, u korist zaštite dece iz zaostalih područja. – Misliš li da bi ti bogataši dobili infarkt kad bi zaista videli dete iz zaostalog područja? – pitala se Karla kad je odozgo stigla vest da je Emili – koja se toliko žestoko uspinjala na društvenoj lestvici da je sa sobom nosila bocu s kiseonikom – previše bolesna da zauzme svoje mesto na tom ručku i da želi nekog da je zameni. – Karla, ne budi zla – rekla je Izi, koja je bila jedina koja nije imala zakazano za taj ručak, i stoga je morala da juri kući da presvuče farmerke i đusi kotir trenerku na kopčanje boje čokolade i obuče odeću za svečanu salu Plaze. – Oni prikupljaju novac. Zar to nije ono što se računa? Osim toga, oni ne moraju da urade baš ništa za druge ljude. Mogu jednostavno da sede kod kuće i kupe nešto drugo za svojih dvadeset hiljada zelembaća.

– Dileja – rekla je Karla. – Cinik – rekla je Izi, plazeći jezik. Bila je usred feniranja, pa je njenoj kosi bilo potrebno brzo sređivanje, a Marčelo, jedan od njenih omiljenih frizera, rekao je da bi mogao da je uklopi u raspored ako dojuri do njega u salon. – Prizivam duh Odri Hepbern – objavio je kad je Izi stigla, pošto se presvukla kod kuće i pokušala da se našminka u taksiju na putu do frizerskog salona. – Bolje da ga prizoveš prokleto brzo – prasnula je Izi, bacajući se u sedište i mrzovoljno piljeći u svoju kosu. – U pravu si – složio se Marčelo, podižući pramen Izine kose češljem, kao da se ne usuđuje da je dotakne rukom. Marčelo je bio iz Bruklina, bio je očajan u srednjoj školi kad mu nisu dopustili da bude kraljica mature, i to je nadoknadio postavši kraljica drame za doveka. – Zaboravi Odri. Vidim... žena se naginje u kontejner za đubre i traži nešto da jede, a kosu nije prala mesec dana... – Da, da, veoma si zabavan, trebalo bi da imaš vlastiti šou, Marčelo. Moram da krenem odavde za dvadeset minuta da bih stigla u Plazu – možeš li da prizoveš Izi Silver koja izgleda malčice bolje? Zašto bih morala da izgledam kao neko drugi? – To su pravila stila, šećeru – uzdahnuo je Marčelo, kao neko ko po deseti put objašnjava da Zemlja nije ravna. – Niko ne želi da izgleda kao on sâm. To je previše, previše dosadno. Zašto da budeš ti kada možeš da budeš neko zanimljiviji? – U tome je problem s modom – rekla je Izi. – Niko nije dovoljno dobar onakav kakav je. Moramo da mirišemo na nekog drugog, nosimo se kao neko drugi i izgledamo kao neko drugi. – Imaš manjak otrova u krvi? – promrmljao je Marčelo. – Popij dupli espreso, molim te – preklinjao je. – Mnogo te je lakše doterivati kad u sebi imaš kofeina. Moda je fantastična. – Marčelo je počeo da joj nanosi lak na kosu uz posvećenost baštovana koji tamani koloniju štetnih insekata. – Ode još jedan delić ozonskog omotača – procvrkutala je Izi. – Koga je briga za ozonski omotač? – progunđao je on dok je nanosio lak. – Jesi li videla Britni u Enkvajeru?

Tračarili su dok je Izi poslušno ispijala svoj lek u vidu espresa a Marčelo stvarao svoju čaroliju. – Dopada ti se? – rekao je najzad, podižući ogledalo da bi ona mogla da vidi svoju glavu otpozadi. On je pretvorio njene pramenove boje karamele u pokrov od mekih uvojaka koji su joj uokvirivali i ublažavali lice. Odri nije bila pravi izbor, još ranije je odlučio Marčelo. Ona je bila više kao svetlosmeđa Merilin. – Odlično je! Slavna sam u raju – šalila se Izi. – Kao slavna u kraju, samo katolička varijanta. – A misliš da bi trebalo ja da imam svoj šou? – nacerio se Marčelo. – Ti si lakrdijaš. Svet na ručku u Plazi bio je toliko izvan Izinog okruženja da je njena njujorška opuštenost bila poljuljana. Blenula je. Naviknutoj na svet mode gde je nošenje ameriken aperela uz nešto Makvinovo smatrano mudrim izborom, bilo joj je čudno da vidi toliko nakita ekskluzivnih dizajnera na jednom mestu. Ovo je bio spoj prikrivenog bogatstva – odeća, nakit i modni detalji bili su toliko skupi i elitni da se nije mogla videti nijedna marka koja nije odisala skupoćom – i dobrih starih novobogataša, gde se nijednom delu tela nije puštalo da se pokaže bez nekog čuvenog imena na sebi: Tomi Hilfiger , Viton, Fendi. Žene su šetale kamenje koje košta više od godišnje kirije za Izin stan, i bilo je teško ne ošamutiti se pred vrednošću nakita koji se tu pokazivao. Ipak, Izino lice nije ništa otkrivalo. Najviša, najkrupnija devojka iz samostana Svetog srca u Tamarinu morala je da nauči da deluje opušteno, pribrano i mirno. Izi nikad nije visoko podizala nos – nije imala potrebe za tim. Nosila je samopouzdanje na sebi kao dugačak ogrtač koji se vijori oko nje pokazujući da je srećna, stabilna i spremna da se suoči sa svetom u svim uslovima. Kosa joj je, zahvaljujući Marčelu, bila fenomenalna. Njena pripijena svilena haljina – delo novog kreatora za kog niko nije čuo a koji je razumevao kako da istakne figure s oblinama – možda je koštala samo delić cene haljina koje su nosile druge zvanice, ali ona je u njoj izgledala zadivljujuće. Vera u sebe, kako je uvek govorila njena draga baka Lili,

vrednija je od svakog dijamanta. Izi nije imala nijedan dijamant, namerno. Nijedan muškarac joj ga nikad nije kupio, a dijamanti su nekako u njenoj glavi predstavljali znak da si u vezi s nekim. Muškarci kupuju veličanstvene pojedinačne dijamante na vereničkom prstenju za svoje devojke, ili polukružni niz dijamanata za rođenje beba. Vredne singl žene kupovale su vredan nakit same sebi. Zato je Izi nosila svoje narukvice u venecijanskom stilu i alke u ušima s ponosom, jer je za njih sama ispisala ček. Možda nije mogla sebi da kupi ovu kartu od dvadeset hiljada dolara, ali nije bila ništa gora od bilo koga ovde. Svečana sala bila je predivno formalistička i sva u krem tonu: stolnjaci krem boje; nasloni stolica krem boje; ruže krem boje, postavljene na stolove, koje su treperile na najmanjem dašku i umekšavale ceo prizor. Bilo je veoma lepo i vonjalo je po novcu. Za njenim stolom bilo je šest žena, uključujući i nju, i dva muškarca. Jedan je bio mlad, zgodan i u društvu prelepe, veoma vitke žene mladalačkog lica, izdajničkog dekoltea sredovečne žene i sa smaragdnom ogrlicom tako zapanjujuće lepote i očigledne vrednosti da je verovatno bila izvađena iz sefa u banci samo za taj dan. Drugi muškarac za stolom bio je potpuno druga kategorija. Četrdesetak godina, čeličnosivih očiju kojima je poput jastreba osmatrao prostoriju, uredno podšišana tamna kosa i lice pomalo išibano vremenom koje bi prikladno izgledalo pod kaubojskim šeširom – definitivno je ostavljao utisak. Nije mu bilo potrebno skupo savršenstvo njegovog brioni odela da oda činjenicu da je on nekakav tajkun. Izi je poznavala znake. Da je postojao spisak potrebnih atributa za tipičnog dominantnog mužjaka, čovek u brioni odelu bi ih sve imao. Elegancija, krajnja samouverenost, lebdeći nagoveštaj nemilosrdnosti: on je sve to imao. Tu je takođe bila i činjenica da je jedna od gošći, koju je Izi prepoznala s trač stranica u štampi, koketirala s njim kao da Nojeva barka upravo polazi iz grada a njoj treba muškarac da se s njim ukrca. Žene koje profesionalno love bogataše biraju samo one zaista bogate i moćne. Žena sa smaragdima stalno mu je pričala o superjahtama. Izi se dokono

pitala šta su to superjahte; po neobičnom deliću razgovora koji je dopro do nje zaključila je da ploveća palata za koju je potrebno šezdeset stalno zaposlenih članova posade deluje pre kao prekookeanski brod nego kao jahta. Razmišljala je da li da pita nešto u vezi s tim, čisto radi podmetanja klipova u društvene točkove, ali je odlučila da ne radi to. Kako je ručak odmicao, Izi nije mogla da se suzdrži da ne gleda čoveka, procenivši ga kao superbogatog valjatora koji je proveo godine u prljavim poslovima zarađivanja novca, i sad, napokon, otresa prašinu trgovačkog rada s ruku i traži neku vrednu dobrotvornu prigodu da se uspne mnogo strmijim lestvicama: lestvicama do njujorške visoke klase. Nije želela da on vidi da ga gleda. To bi bilo izuzetno neprijatno. Ali nije mogla da prestane. Hej, zdravo. Nije to rekla, ali je pomislila. Ovaj čovek je sasvim izvesno za nekoliko stepenika izlazio iz njene lige. Bogataši jure mlade lepotice: kraj priče. Obična njujorška žena od karijere ne bi imala šanse. Ali ipak... on ju je gledao, od čega joj je stomak poigravao. – ... tako da sam ga nazvala, rekla sam da neću, ali znaš, muškarci nikad ne preuzimaju inicijativu... – nastavljala je da priča žena s Izine leve strane. Linda je bila plavuša zategnuta botoksom da izgleda kao da joj je četrdeset pre nego pedeset, koliko je zaista imala. Započevši tako što je rekla da joj se dopada Izina haljina i da je oduševljena njenim nakitom, sad se tugaljivo prisećala svojih ljubavnih sastanaka na Menhetnu i poigravala se svojim jelom, gurajući odlučnim pokretima salatu od fete i radiča po svom tanjiru. Izi je uspela da odvoji pogled od čvrstog tajkunskog tipa i usredsredi se na priču žene kraj sebe, kao i na svoj odrezak od tune. – Dakle, otišla si na sastanak s tim dasom? – upitala je Lindu. – Tako nekako. Da li je to sastanak ako on kaže da ćete se videti na žurki na koju oboje ionako idete? Izi se prenula. Izgleda da su bogate raspuštenice najzad baš kao i sve ostale žene. Odlučila je da uputi onu vrstu saveta kakvu bi uputila i prijateljici. – Nije baš sastanak. Više je kao obećanje sastanka ako se ne pojavi nešto bolje – rekla je. Nije bilo svrhe u okolišanju. – On drži svoje

opcije otvorenim, Linda. Linda je uzdahnula. – To sam i ja mislila. Htela sam da kažem ne, ali mi se sviđao. – Ako se ti sviđaš njemu, to je u redu – rekla je Izi odlučno. – Ali nemoj da staviš svoje srce pred njega tako da može da se igra s tobom. Linda, muškarci mogu da nanjuše kad žena žudi za izlaskom lako kao što policijski psi mogu da pronađu deset kila teške droge. Ako kažeš sama sebi da ti nije potreban taj momak, onda imaš više šanse. A ako nije mislio ozbiljno, onda ne moraš da ideš protiv sebe izlažući svoje srce na tacni. Veruj mi. – Da, sve sam to ja već prošla, imam i suvenir – uzdahnula je Linda. – I ja sam nekada davala takve savete, kad sam bila tvojih godina. Ali više nisam: tvoje godište daje taj savet. Da ti kažem nešto, dušo, kako stariš postaješ očajan. Nije te briga ako su oni svesni toga. Sranje, oni to svakako znaju. Ovaj grad je pun žena poput mene, a svi momci znaju tu priču. Ne želim da budem sama. Zašto to kriti? Izino meko srce se steglo. Uzela je Lindu za koščatu ruku i stisnula je. Nije očekivala tu vrstu iskrenosti na ovakvom mestu. Ovde, gde je sve bilo samo pokazivanje, bilo je čudno a tako osvežavajuće naći Lindu i njenu otvorenost. – O, slušaj me samo, zvučim tako tugaljivo – rekla je Linda, konačno spuštajući viljušku i nož u svoj tanjir s ispreturanom ali nepojedenom hranom. – To nije tugaljivost, to je iskrenost – osmehnula se Izi. – Stalno vodim ovakve razgovore sa svojim prijateljicama. To je sukob između želje da budeš samostalna zauvek i navikavanja na to, ili ukrcavanja na prvi avion za Aljasku gde usamljeni muškarci umiru od želje da te upoznaju. – Zašto momci s Aljaske ne mogu da dođu u Aper Ist Sajd? – htela je Linda da zna. – Jer bi onda, pretpostavljam, postali njujorški muškarci i iznenada bi im se supermodeli bacali pred noge, a oni onda ne bi više želeli nas normalne žene. – Oh, mani me modela – uzdahnula je Linda. Izi se ovoga puta nasmejala. – Ja radim s njima – objasnila je. –

Organizator sam u agenciji Perfekt-Njujork. Linda je pogledala s poštovanjem. – Pogledaj mene kako se žalim što sam usamljena, a ti moraš da se nadmećeš s tim. Na svetu nema dovoljno lekova za depresiju da bih pristala da radim s manekenkama. – One su zapravo samo deca kojima se desilo da tako izgledaju – ukazala je Izi. – Mnoge među njima su jednostavno u haosu, kao i većina nas. Zadivljujući izgled ne sređuje nijednu stvar iznutra. – Mogla bih da se nosim s dosta unutrašnjeg sranja kada bih tako izgledala spolja – rekla je Linda gorljivo. – Ipak, pretpostavljam da će i one jednog dana ostariti. – Ti nisi stara. Linda ju je pogledala. – U ovom gradu, Izi, jednom kada kreneš ka pedesetoj isto je kao da si u invalidskom dupku. Zajebi hirurgiju i botoks: muškarci žele zaista mlade i zategnute guze i jajnike koji još uvek izbacuju jajne ćelije. Oni možda ne žele dete, ali žele ženu koja može da ga rodi ako promene mišljenje. Oni žele mladost. Kraj priče. Zvučala je tako grubo, tako ogorčeno, da Izi nije mogla ništa da odgovori. Ovoga puta izdao ju je i apetit. Zaustavili su se svi razgovori dok je počinjala modna revija i aukcijski deo ručka. Konobari su tiho odnosili tanjire, tehno muzika nadahnuta Afrikom pulsirala je iz zvučnika i predstava je počela. Izi je gledala dok su manekenke – mnoge od njih iz Perfekt-Njujorka, koje su ovamo poslate besplatno za ovu priliku – paradirale gore-dole po pisti. Obično bi posmatrala lica i pokrete svojih devojaka da vidi koja izgleda zadovoljno, kojoj je dosadno i čije zenice odaju previše gutljaja šampanjca pred početak predstave. Ali danas, Izi je još uvek bila potresena dok je razmišljala o svom razgovoru s Lindom i onim što nije izgovorila: da se i ona plaši samoće. Prošlo je dugo vremena otkad je to ikome priznala, pa čak i samoj sebi. Brak je izgledao neizbežno dok je odrastala u Tamarinu: upoznaš nekoga i venčaš se, prosto tako. Sve će lagano doći na svoje mesto, a ti ne moraš ništa da uradiš. Samo što je ona iz Tamarina otišla u London i Njujork, mesta gde se ta pravila o momku koji upozna devojku i oni se venčaju izgleda ne

primenjuju. Sada, kad sve njene drugarice iz škole za sobom imaju bar jedan brak, ona nije čak ni blizu veridbe. Pronalaženje prave osobe izgleda pomalo kao povratak spejs-šatla na zemlju – postoji izuzetno mala mogućnost, mnogo manja nego što iko shvata, i ako je propustite, morate se nadati da ćete uhvatiti drugu priliku pre nego što bude prekasno. Kad su slobodni momci nestali, morate da sačekate sledeću turu – one koji su bili u braku, razveli se, i spremni su da krenu iz početka. Osim što oni traže mlađe žene, možda i deset godina mlađe. A žene koje su istih godina kao ti momci jesu one koje ispadaju iz igre. Izi je pomislila na svoj predstojeći četrdeseti rođendan u novembru. Strastvena škorpija, kako je volela da je podseća Tiš, njena drugarica zaluđena astrologijom. Izi i Tiš su zajedno živele na drugom spratu trospratnice u Vest Vilidžu kad je Izi tek došla u Njujork. Bile su istih godina i u istom poslu – Tiš je bila pomoćnik fotografa – i obe su bile doseljenice. I nakon deset godina Tišin pevljivi velški akcenat je zvučao kao i pre. Ona je bila udata i majka šestomesečnog dečačića. Tiš će uskoro takođe biti četrdeset godina, ali Izi je stizala do toga iz drugačije životne pozicije nego njena drugarica. Svi su premestili svoje stolice da bolje vide modnu reviju, tako da je, kad je došlo vreme za aukciju, dasa u brioni odelu sedeo mnogo bliže njoj. Izi to nije primetila dok njen list s programom aukcije nije pao, a on hitro ustao, podigao i pružio joj ga. – Hvala – rekla je iznenađeno, uzevši list. – Nelakirani nokti, veoma originalno – primetio je. Izi nikad nije premazivala nokte nikakvim drugim lakom osim bezbojnim. U najezdi skupih manikira, njene skoro ogoljene ruke bile su upadljive. – Nisam ja neka kovrdžava klinka – rekla je odsutno. Osećala se previše uzdrmano posle razgovorom s Lindom da bi povratila isti nivo zainteresovanosti za čoveka. On bi ionako teško mogao biti zainteresovan za nju: šta je s njenim sparušenim jajnicima i kožom koju nikakva količina gela za kožu ne može da osveži. – Molim? – Upitao je. – Nisam ja neka kovrdžava klinka.

– Nisam govorio o tvojoj kosi. – Nije ispružio prste da bi dodirnuo crvenkaste uvojke prošarane nijansom meda, koja ju je papreno koštala u salonu Sirk svake šeste nedelje. Ali gledao ju je kao da je pomišljao na to. Linda se izvukla i otišla do toaleta, pa je njeno mesto bilo slobodno, i čovek u brioniju ga je zauzeo, toliko se približivši Izi da je osetila kako joj ponestaje daha. Bila je visoka žena, i instinktivno je znala ako su ljudi viši od nje. Ovaj čovek je bio. – Ja sam Džo Hensen – rekao je pružajući ruku. – Izi Silver – odgovorila je automatski, osećajući kako se nešto u njoj prenulo kad je uhvatila njegovu čvrstu muževnu ruku. Blizu je četrdesete, ali ipak još uvek može da oseti nalet privlačnosti, zar ne? A način na koji ju je on gledao, posmatrao, naveo ju je da pomisli kako on ne traži dvadesetpetogodišnjakinju. Tražio je nju. Osmeh, lep, pravi osmeh. Koji ju je naveo da pomisli na njega sa strgnutom košuljom, a nju pripijenu uz njega, kako ga ljubi, obgrljena tim jakim rukama, dok su njegove usne sklopljene na smeđem ispupčenju njene bradavice. Auh. Čak i sada, Izi je mogla da se priseti svakog delića tog trenutka. – Pa, u čemu je fora s tom „kovrdžavom klinkom“? Isterujući sliku sisanja bradavice iz glave, Izi mu se sad široko osmehnula, ne svojim stilizovanim, u Njujorku usvojenim osmehom, nego osmehom devojke rođene i odrasle na selu koji bi njena porodica lako prepoznala. – Moja najbolja prijateljica je takve stvari nazivala „kovrdžavim“. Ne znam zašto. Čudno se izražavala. „Kovrdžav“ označava vrstu osobe koja voli ružičaste mašne i ukosnice, šminka oči da izgledaju kao Bambijeve i veruje da treba jesti pre večere s muškarcem da on ne bi pomislio kako je ona neka konjina s ogromnim apetitom. – Garantovao bih da se nikad u životu nisi ponašala ni slično tome – kazao je ispitujući je pogledom. – A i nema ničeg lošeg u dobrom apetitu. Brz titraj u njenom stomaku naveo je Izi da pomisli kako nije mislio na apetit vezan za hranu. – Ja volim da jedem – rekla je ravnim tonom. S njom se neće poigravati. Znala je kako se igraju igre nakon godina

izlazaka s muškarcima na Menhetnu. Igre su igre. A ovo je stvarno, zar ne? – Šta je onda tvoje omiljeno jelo? Ono koje bi tražila kao zadnju želju? On se sad već zavalio u Lindinoj stolici, potpuno zanemarujući sve ostale oko njih. Počela je dobrotvorna aukcija. Prodavala se nekakva grozna skulptura i drugi alfa mužjaci u prostoriji samo što se nisu busali u prsa kao gorile u pokušaju da je otkupe. Ali Džo nije bio zainteresovan. Bio je potpuno usredsređen na nju. Zauzvrat, ona nije mogla da skloni pogled s njegovog lica, s tih čeličnosivih očiju zbog čijeg se pogleda osećala kao najvažnija osoba u prostoriji. To ne može biti varka, zar ne? Može li neko da glumi potpunu opčinjenost? Izi je više osećala nego opažala da žene za njihovim stolom primećuju da ona i Džo koketiraju, i znala je da je vreme da sve to okonča, i vrati se u stvarnost. Neko će primetiti. Ona se napola prisećala njegovog imena i bila je sigurna da je gospodin Hensen krupna riba, dok je ona bila samo račić u ovoj bari. Ali nekako, još nije mogla da završi s tim. Prošlo je toliko vremena otkad je flertovala s muškarcem, ili osetila makar i delić privlačnosti koju je sada osećala. Još samo nekoliko minuta, to valjda ne može da škodi? – Sirup protiv kašlja i nešto protiv bolova, verovatno – našalila se. Šalila se kad je bila nervozna. – Ne tvoj zadnji obrok u bolnici Kedrovi Sinaja – rekao je, dok su mu oči svetlucale a usta se samo blago izvijala u osmehu. On se smeje očima, shvatila je Izi. Toliko malo ljudi se smeje tako. – Pastrmku upecanu u potoku iza moje kuće u Irskoj, sa salatom od rukole iz bašte moje bake. Ona kaže da je to odličan lek za mrzovolju, vraćajući ti polet. I pitu od kupina sa šlagom. – Prava hrana – rekao je Džo, sada sjajnih očiju, koje su odašiljale još više topline rastapajući joj srce. – Plašio sam se da ćeš možda reći nešto o nekom retkom iranskom kavijaru ili šampanjcu iz malog vinograda koji imaju samo u hotelima s pet zvezdica u Parizu. – Onda me ne znaš dobro – odgovorila je Izi. Nema mnogo stvari koje mogu da iznenade gospodina Hensena, u to je bila sigurna. Promućuran nije bila prava reč za njega. Izi je osećala da je dostigla nešto što je malo kome uspelo, i to samo zato što je bila ono što jeste. Obično, ako bi bila ono što

jeste, ne bi dospela daleko s muškarcima. Bilo je divno upoznati nekoga kome se dopada nepatvorena, obična Izi Silver. Izi na pragu četrdesete. – Voleo bih to – rekao je. – Mislim, da te znam dobro. – Prodato za sedamdeset hiljada dolara! – povikao je voditelj aukcije trijumfalno. Izi je skrenula pogled. Naftaški milioner crvenog lica za stolom pored njihovog sad je bio ponosni vlasnik nečeg što je Izi izgledalo poput zgnječene automobilske haube ižvrljane jarkožutim mrljama. Umetničke mrljotine. – Gnjavim te – rekao je Džo blago. – Ne – Izi je pocrvenela. Izi nikad nije crvenela. To je bilo za devojčurke koji jure muškarce, i rangiralo se uz stvari koje je najviše mrzela, poput čupkanja kose i izazovnog lickanja usne na koje su muškarci izgleda uvek padali, bili oni neurohirurzi ili vozači taksija. Muškarci mogu da budu tako glupi. – Uopšte me na gnjaviš – brzo je rekla. Ipak, on ju je uznemirio. Ali ne bi to baš mogla i da mu kaže. Zdravo, nisam šest meseci ni sa kim izašla i odustala sam od muškaraca, tako da me ne gnjaviš, ali si me nasmrt uplašio jer mi se sviđaš. Ne, definitivno nije mogla da kaže nešto takvo. On je ponovo govorio; pomisliće da je ona totalna ludača zbog načina na koji se uključivala i isključivala. – To je dobro – rekao je. – Mrzim kad sam dosadan. Kao da jesi, pomislila je Izi blago uzdahnuvši. Glas spikera se razlegao iz zvučnika: – Sledeći predmet na današnjoj aukciji je portret koji je naslikao legendarni umetnik Paša Nilanji. Ko će prihvatiti početnu cenu od dvadeset hiljada dolara? Svi su ispustili odobravajuće zvuke. Izi nije imala pojma ko je taj Paša, ali svi ostali jesu sudeći po odobravajućem mrmljanju. Ili su se pak pretvarali da ne bi izgledali kao neznalice u umetnosti. – Da li skupljaš umetnine? – pitao je kriveći vrat da vidi sliku koju su sada nosili između stolova. – Samo sa stranica časopisa – rekla je uz uvređen osmeh. – Obavestiću te u poverenju: nisam platila svoju današnju ulaznicu – dodala je. – Nisam jedna od ovih dama koje kupuju umetnost uz ručak. Čekala je da on uzmakne. Bila je prestara a nije bila ni bogata.

– I ja takođe imam tajnu – promrmljao je, primičući se tako da je ona instinktivno povila glavu da ga čuje. – Shvatio sam to i sâm. Zato i razgovaram s tobom. Izi je ponovo osetila stezanje u stomaku. – Hoćeš da kažeš da štrčim kao otečen palac? – podrugnula se. – Na pozitivan način – nacerio se. – Ono što te odalo je što sam video da si zaista pojela svoje predjelo. Izi nije mogla da se suzdrži: glasno se nasmejala. – Odala me proždrljivost – smejala se. – Kako je to grozno. – Nije proždrljivost – tvrdio je. – Hej, i ja sam pojeo svoje. – Ti si muškarac – rekla je Izi, kao da objašnjava osnovne fiziološke razlike četvorogodišnjem detetu. – Muškarci mogu da jedu i izgledaju muževno. U našem poremećenom svetu, žene ne mogu da jedu. – Osim tebe – navaljivao je. – Osim mene – složila se, iznenada se osetivši kao krava. – Odlično. Pošto hoću da te pozovem na ručak, a to ne bi imalo nikakvog smisla ako nećeš da jedeš. Ili ako ručak ne odgovara, možemo otići na večeru. Izi je htela da vrisne „da!“ iz sveg glasa. Ovaj čovek, uza svu eleganciju i brioni odelo koje je koštalo više od mesečnog zakupa njenog stana, pridobio ju je tako sigurno kao da je zatvorio u kavez. Mogao je biti obučen kao civilizovan čovek, ali on je svejedno bio lovac, grabljivac, alfa mužjak. A poigravanje s alfa mužjacima bilo bi suludo. Oni znaju šta žele i za tim posežu bezobzirno. Izi nije želela da bude povređena. Da bi se primirila, dohvatila je postolje svoje vinske čaše i okretala ga među prstima. Sto više nije izgledao lepo. Sad je delovao tužno: jelovnici odbačeni u stranu, rezervacije zgužvane, prljavi ubrusi nemarno spušteni pored šolja za kafu i nedirnutih sitnih kolača. Čitav događaj bio je skoro završen, i ona je nakon toga morala da se vrati na posao, da se vrati svom običnom životu u kome milioneri ne flertuju s njom. Živela je u malom stanu s tušem koji je kapao i buđi u kredencu ispod sudopere u kuhinji, a i dalje je dugovala hiljadu dvesta dolara na svojoj

kreditnoj kartici, nek joj je bog u pomoći, nakon što je rastrošno kupila one lubuten cipele s platformom i stela makartni pantalone. Da li je on zamenio s nekom osobom iz svog mondenskog sveta? Zamislila je kako su ljudi koje je ona poznavala čuli za njen flert s Džoom Hensenom i prenula se. Nikad nije želela da bude ukras nekog bogatog čoveka: ukrasi su imali dvadesetak godina i težili četrdeset pet kila, a veći deo težine im se nalazio u umecima za grudi, dekoraciji i egu. – Sve je moguće – rekla je poletno, na način na koji se obraćala deprimiranim manekenkama preko telefona kad bi im izmakao neki posao za koji su bile sigurne da će ga dobiti. – Ipak, nije verovatno. – Zašto? Izi je razmislila o svojim rečima. – Jer iako te ne poznajem odvajkada, gospodine Hensen, imam prilično jasnu predstavu da živiš u sasvim drugačijem svetu, a taj svet nije moj. – Koji je svet tvoj? – upitao je. – Ja sam organizatorka u modnoj agenciji – rekla mu je i malo objasnila svoj posao. – Zašto je to drugačije od mog sveta? Izi je podigla ruke. – U redu, imam tri pitanja za tebe i ako na ijedno od njih odgovoriš potvrdno, onda smo se složili da dolaziš iz drugog sveta, važi? – Važi – složio se, zainteresovano je gledajući. – Jesi li leteo putničkim avionima prošle godine? – osmehnula se, a i on je. – Ne – priznao je. Izi je podigla jedan prst. Ljudi moraju da zarađuju malo više od prosečnog fabričkog radnika da bi leteli privatnim avionima. – Da li je na čeku koji si dao za današnju dobrotvornu akciju bilo tri ili više nula? Ovoga puta se on nasmejao. – Lukava si. – Da li to znači da? – Znači. Podigla je dva prsta. – Dva puta da – rekla je. Po načinu na koji je jedan od organizatora koji je prilazio stolovima obigravao oko njega malo ranije,

Izi je bila sigurna da je Džo ostavio ček na najmanje sto hiljada dolara za dobrotvorne svrhe. – Najzad, poseduješ li drugu kuću na Istočnoj obali, recimo u Hemptonu ili Vestčesteru, ili nekom mestu od bog te pita koliko nula u fazonu Ralfa Lorena? On je sklopio oči i rukom prešao preko vilice po kojoj je već izbijala senka brade. To je seksi, pomislila je Izi. Muškarci doterani u svakom pogledu su je zabrinjavali: ovaj čovek je bio veoma stvaran, veoma muževan. – Pobedila si me – rekao je. – Ali ništa od toga ne može biti razlog da ne budemo prijatelji. Izi ga je počastila svojim pogledom kroz skupljene oči koji je bez reči govorio: a ček će ti biti dostavljen, je l’ da? – Nisam baš dobar u ovome – dodao je sa žaljenjem. – Verovatno si sjajan u tome – rekla je. – Ja sam ta koja nije baš uvežbana. – Teško mi je da u to poverujem. – Pa, poveruj, gospodine Hensen – kazala je. – Upravo sam vodila deprimirajući razgovor o godinama sa ženom koja je sedela tu gde sada sediš ti. Starije žene u Njujorku stare po proporciji psećih godina. Kad stignemo do četrdesete, kotrljamo se naniže ka pretvaranju u starije građane, koji nose pantalone s lastišem i idu na krstarenja da bi mogli da nabace još pet-šest kila na brodskom posluženju. Da zaključim: potpuno sam nespremna za seksi ćaskanje s novim muškarcima. Bilo joj je pomalo žao kad su joj te reči izletele iz usta, ali nije želela da se poigravaju s njom. Džo se verovatno samo zabavljao dok ne naiđe neka izglednija prilika. – Ne izgledaš kao da ti je četrdeset – rekao je. – A ja stvarno nisam dobar u ovome. Ni ja nisam baš vežbao. Bio sam dugo u braku, i moja žena i ja smo se, pa, rastavili. – Sve to je izgovorio polako, kao da se tek navikava na tu frazu. – Žao mi je što to čujem. – Hvala, ali to se spremalo već dugo vremena. – Slegnuo je ramenima. – Venčali smo se mladi. Pokušavali smo veoma dugo da nam krene, ali, eto,

nije krenulo. – Znači ti si u potrazi za drugom ženom? – upitala je Izi drsko. – Pitam jer žena kraj tebe – mislila je na ženu s nakitom iz sefa u banci – izgleda kao kandidat za tu ulogu. – Mafi? – rekao je. – Slatka je ali nije baš moj tip. Slatka? Mafi? Bila je slatka kao zmija zvečarka, pomislila je Izi, ali nije ništa rekla. Dopalo joj se što on nije čovek koji bi iznosio podmukle primedbe o Mafi. – Slušaj – nastavio je – ovo obično ne radim. Prošlo je... – trepnuo je – više od dvadeset godina kad sam to poslednji put radio. Spustio je ruku na njenu golu nadlakticu i Izi je morala da sakrije svoj nagli uzdah. Šta se to dešava s njom? – Upuštam se u poslovne rizike, proračunato. Pokušavam da sistematski ovladam tržištima pomoću matematike. Ponekad ulažem na duge staze, ali ne često. Poznat sam po iskrenosti i tome što govorim ono što mislim. Nikad nisam sedeo pored nepoznate žene na dobrotvornoj zakusci i ovako se osećao, ili se ovako ponašao. Po svemu što znam, možeš da postaviš oglas s telefonskim brojem na šestoj stranici Njujork posta u kome će pisati da Džo Hensen nije uspeo, ali ovoga puta me nije briga jer moram da izgovorim ono što osećam. Nastalo je ćutanje. Njegovi prsti bili su još obavijeni oko njene ruke, topla koža na toploj koži. – Ovo je ludo – rekla je Izi potreseno. Gledali su jedno drugo u oči, a on je skrenuo pogled samo da tiho opsuje u pola glasa i izvadi mali mobilni telefon koji je vibrirao iz džepa na grudima. Brzo ga je osmotrio, a onda vratio nazad. – Moram da idem – kazao je Džo užurbano. – Mogu li da te odvezem tamo gde si krenula? – I ja moram da se vratim na posao – rekla je. Izgledalo je da je posao milion kilometara daleko. – Ali moja kancelarija je pored Hauston strita, to ti možda nije uz put... – dodala je tiho. – Imam vremena – rekao je. Iznenada su krenuli, izašli su ne pozdravivši nikoga. Aukcija je još uvek

bila u toku. Džo je telefonirao sa svog mobilnog telefona, i kad su stigli na ulicu diskretna crna kola već su čekala na njih. Bila su aerodinamična i luksuzna ali neupadljiva, kao nešto što bi NASA možda želela da pošalje na Mars. Izi se popela u njih. – Živela sam u stanovima manjim od unutrašnjosti ovih kola – našalila se, smeštajući se u sedište od bledokrem kože. – Poznajem vlasnika. Možemo da se dogovorimo – uzvratio je on šalom. Sela je što je mogla dalje od njega na zadnjem sedištu, pokušavajući da izgleda kao da je provela mnogo vremena vozajući se u luksuznim limuzinama po gradu. – Ti znaš ponešto o meni, a ja još uvek ne znam ništa o tebi, gospođice Silver. Čime se baviš? – pitao je. Izi mu je ispričala svoju hvalisavu priču. Žene su obično bile zainteresovane za svet mode i ispuštale zvukove odobravanja slušajući priču o radu s prelepim bićima. Muškarcima bi ili bilo dosadno, ili bi im se lice ozarilo i hteli su da znaju – neki diskretno, neki direktno – ima li njena agencija neke od devojaka iz kampanje Viktorijas sikret na svojoj listi. Džo nije spadao ni u jednu od te dve grupe. Pitao ju je o agenciji i problemima u poslu gde su glavna roba ljudska bića. Dok su kola krstarila gradom, izolujući Izi i Džoa od kišnih ulica ispod zatamnjenih prozora, ona se predano upustila u priču o manjkavostima svog posla. Pre nego što je i bila svesna, zaboravila je na sve osim potrebe da objasni ovom čoveku da mrzi to što vidi toliko devojaka u haosu zbog poslovne sklonosti da se koriste zabludele klinke s najtanjim udovima koje mogu da se pronađu. – Zvanično, ljudi iz sveta mode kažu da nije naša greška što je preovlađujući izgled „reksi“ – ta reč je spoj reči seksi i anoreksičan – objašnjavala je dok je on zbunjeno gledao – ali naravno da na to utiče celokupna modna industrija. Ma daj, ako imaš četrnaest godina i vidiš suvonjavu devojku u svakoj TV reklami ili duplerici časopisa, najzad ćeš pomisliti da bi i ti trebalo tako da izgledaš, čak iako ti je tako nešto fizički nemoguće. Dakle, dobro došle anoreksijo i bulimijo. – Drago mi je što imam sinove – primetio je.

– Sinove? Koliko im je godina? – Izi se oporavila od iznenađenosti munjevitom brzinom. Naravno da ima decu. Pričao je o svom dugom braku: deca su logičan deo toga. – Dvadeset tri, dvanaest i četrnaest – rekao je dok mu se izraz lica ublažavao. – Tom je najstariji. U Francuskoj je, usavršava jezik i verovatno juri devojke. Met je posle njega, malo mi je dalek, čega sam svestan, i mnogo je zagrejan za muziku. Samo vežba gitaru i neće ni da dohvati domaći iz matematike. Ironija je u tome što sam ja na tome zaradio svoje pare. Džoš je više okrenut svojim knjigama. U njegovoj školi imaju dodatnu nastavu iz jezika u ovom polugodištu, japanski, i on je pohađa. – Džo nije mogao da potisne ponos iz svog glasa. – Tom kaže da je njegov mali braca lud. Klinci, a? – A oni žive sa...? – iskušala ga je Izi. – Sa nama. I dalje smo u istoj kući dok sve ne sredimo – rekao je. – Rastava se dugo spremala, ali tek smo je nedavno i formalizovali. Imamo veliku kuću – dodao je. – Želimo da stvari razrešimo na pravi način zbog dečaka, a ovo je bio najbolji način. Tata se nije iselio, ne još. – Aha – rekla je Izi. Bilo joj je vreme da se povuče. Bez obzira na trenutnu privlačnost prema ovom čoveku, nije želela da se uplete u zbrkanu rastavu i razvod, ili čak da bude osoba koja će ga tešiti dok se ne vrati ženi. Svaki čovek koji se razvodi nakon tako dugog braka vratiće se nazad kao lopta kad se odbije o zid. – To je ta zgrada – rekla je vozaču kad se ispred njih pojavila zgrada u kojoj su bile kancelarije Perfekt-Njujorka. Auto se parkirao. Džo je stavio ruku na kvaku vrata da je propusti s njegove strane, na trotoar. – Hoćeš li jednom da izađeš na ručak sa mnom? – pitao je. – I dalje si oženjen – ukazala je Izi. – Za mene, to utiče na ceo proces izlazaka. To ume da bude malčice zbrkano, viđala sam to i ranije. Ne želim to i da doživim. – Samo ručak – rekao je, a njegove čeličnosive oči kao da su se topile dok su gledale u njene. Izi je ponovo osetila: to uzbuđenje koje je vrebalo u njoj. Mogla bi sasvim iskreno da kaže da nikad ništa slično nije osetila ranije u životu, ali čemu? Njihov odnos može da bude samo prijateljstvo, i

nema budućnosti. Ako bi postupila drugačije, uradila bi nešto zaista glupo. – Ne mrdaj – kazao je Džo vozaču. – Ja ću da otvorim vrata gospođici Silver. – Kako god želite, gospodine Hensen. Kako god želite, gospodine Hensen, pomislila je Izi bespomoćno, osećajući kako joj se ponovo taj talas privlačnosti širi iz pleksusa. Samo jedan običan ručak. Kakvu štetu to može da izazove?

2.

Ivice crno-bele fotografije bile su otrcane i blago izbledele, pa ipak je život prosijavao iz nje kao da je snimljena koji trenutak ranije, a ne pre nekih sedamdeset godina. Četiri žene i pet muškaraca stajali su oko masivnog kamenog kamina, svi odeveni u večernju odeću iz tridesetih godina dvadesetog veka: žene s uvijenom kosom, mekih udova i u haljinama koje su se nabirale poput svile oko njihovih članaka; muškarci strogih lica s crnim kravatama, raskošnih brkova i zapovedničke atmosfere koja je lebdela oko njih. Jedan čovek, najstariji u grupi, među usnama je držao debelu cigaru, drugi je uzdigao svoju kristalnu čašu prema fotografu, jednom nogom ležerno oslonjen na šipku ispred kamina, savršen prizor opuštenog džentlmena. Na drugoj strani slike stajala su dva starinska stola ukrašena cvećem i fotografijama u srebrnim okvirima. Na parketu ispred njih ležala je nemarno rasprostrta tigrova koža. Ceo prizor je govorio o novcu, otmenosti i privilegovanosti. Džodi je skoro mogla da čuje škripavi gramofon i Ajvor Novelo ili Kit Kat Band u pozadini, muzika koja nosi u sebi snažnu čaroliju. Rođendan ledi Ajrin. Retneri, septembar 1936. bilo je zapisano izbledelim mastilom na poleđini. Džodi se pitala koja je od četiri žene bila ledi Ajrin. Jedna od dve plavuše, ili možda žena s dijademom s draguljima upletenom u kovrdžavu tamnu kosu kao kod neke indijske plesačice. Fotografija je izašla u novinama Skarlet Pimpernel, i zalepljena je na korice starijeg zbornika biblioteke od pre nekoliko decenija. Džodi Beket umalo da previdi tu fotografiju. Otišla je u tamarinsku biblioteku jednog jutra kad joj se kompjuter pokvario po treći put, i bila je toliko ljuta da je jednostavno morala da izađe iz male kućice, koja još nije bila njen dom, iako su ona i Den živeli u Tamarinu sad već dva meseca. Neumorna kiša značila je da čak ni šetnja nije rešenje, a onda je Džodi pomislila na biblioteku na samom kraju njene ulice.

Provela je mnoge sate u biblioteci kad je studirala kod kuće u Brizbejnu, ali proteklih godina jedva da je i zavirila u neku. Prolazila je pored Tamarinske javne biblioteke svakog dana na putu do prodavnice, i nikad nije zakoračila u nju. Tog jutra, sjurila se niz Dilejni strit, glave pognute pred kišom koja je ubadala poput igala, i ušla u zabran. Unutra nije bilo nikog osim starijeg čoveka zatrpanog dnevnom štampom i bibliotekarke od dvadeset i neku godinu pametnog lica, zagasitocrno ofarbane kose, s alkom u nosu i ljubičastim ružem koji je odgovarao njenom čupavom ručno pletenom džemperu od angore. Tu je vladala tišina, koja je pala na Džodi s tako umirujućim efektom kao da je u glavi preslušavala CD s meditativnom muzikom. Proleteo je jedan sat dok je lutala između polica izvlačeći knjigu za knjigom, smeškajući se kad vidi one koje je čitala i volela, govoreći sebi da upamti one koje nije čitala. A onda je ispala ta fotografija iz Skarlet Pimpernela, i Džodi je osetila fasciniranost kakvu je osetila davno prošlog leta kad se priključila jednom arheološkom iskopavanju u Turskoj dok je bila student. Arheologija nije bila za nju: volela je istoriju ali nije bila baš luda za fizičkim kopanjem po njenim zemnim ostacima. A ipak je ova fotografija izazvala isti efekat, osećaj pronalaska nečega što niko nije video decenijama, osećaj misterije koja čeka da bude razotkrivena. Bibliotekarki je bilo zadovoljstvo da je pitaju za neke informacije, i rekla je da je Retneri bila velika kuća u tom području. – Bili su poznati kao porodica Lohrejven, lord Lohrejven od Tamarina. Zvuči dobro, zar ne? Oni su bili tamarinsko plemstvo – kazala je. – To je i dalje prelepa kuća, iako je sada malo zapuštena. Niko tamo ne živi već godinama. Pa, otkad ja pamtim – dodala je. – Ima li nekih knjiga o kući ili porodici? – pitala je Džodi. Bibliotekarka je odmahnula glavom. – Ne, nijedne, što je čudno. Lohrejvenovi su bili u toj kući najmanje dve stotine godina, možda i duže, tako da mora biti mnogo zanimljivih stvari tamo. Džodi je opet osetila ubod misterije. – Znam da fotografija verovatno pripada biblioteci – rekla je – ali mogu li da je uzmem i napravim kopiju?

Ja sam pisac – dodala je, što je tehnički bilo istina. Ona je bila pisac, ali nije objavljivala od svoje teze o američkim pesnicima devetnaestog veka, i zarađivala je za život prethodnih sedam godina u izdavaštvu kao urednik. – Volela bih da napravim neka istraživanja o Retneriju. Da vidim kuću, čujem o ljudima... napišem knjigu o tome. Eto, rekla je to. Den ju je uvek podsticao da napiše knjigu, ali Džodi nije znala poseduje li podsticajnu iskru potrebnu za beletristiku, a dosad nikad nije imala ideju za dokumentarnu knjigu. – Knjigu o Retneriju! Strava! – odgovorila je bibliotekarka. – Imamo vodič kroz grad s informacijama i o Retneriju, ali to je sve. Nemojte da odete! Pronaći ću vam taj vodič. Dopašće vam se kuća. Prelepa je. Mislim, zamislite život u takvoj vili. Fotokopirana slika sad se nalazila na suvozačkom sedištu Džodinih kola zajedno s malim vodičem za ovo područje, u kome se nalazila još jedna slika Retneri hausa, kako je izgledao pedesetih godina. Skrenula je na poslednjem uglu avenije prema kući, gunđajući u sebi na očajne amortizere u kolima i na neravnu aveniju. Avenija je zaista bila prekrupna reč za tu ulicu, zaključila je. Iako oivičena veličanstvenim bukovim stablima i duga više od kilometar i po, bio je to samo seoski put s visokim grebenom po sredini i po kom je rasla trava. A onda, kad je izbila iza poslednjeg zaokreta i provezla se pored prerasle ružičaste azaleje, ugledala je kuću. I stopalo joj je automatski skliznulo do kočnice, zaustavljajući mali auto na tucaniku kojim je bio nasut put. – Bogo moj – glasno je rekla Džodi i zablenula se u kuću. Mutna crno-bela slika u vodiču kroz Tamarin nije pravedno prikazivala kuću. Okruženo drvećem i nekad savršenim živicama i lejama ruža, stajalo je ono što je vodič opisivao kao „savršen primer viktorijanskog paladističkog stila“.4 U stvarnosti je to bila elegantna siva građevina s elegantnim lukovima i kamenim stubovima paladističke arhitekture i ogromnim simetričnim prozorima koji su gledali preko mekog zelenog travnjaka istačkanog maslačcima i belim radama. Ogromna kuća protezala se pozadi naizgled u beskraj i granala se u štale,

prostorije za sluge, viktorijansku zimsku baštu s desne strane i zidove kuhinje obrasle mahovinom koji su se protezali ulevo. Ogromna kamena postolja na kojima su stajale žardinjere sad obrasle korovom označavala su početak bašte omeđene jasenovim drvećem i postavljene u obliku omče, sada obrasle divljim ruzmarinom i lavandom koji su ispuštali svoj opojni miris u vazduh. Nije bilo dama s raskošnim šeširima s cvećem i u dugim haljinama da stoje pored strogih brkatih muškaraca, niti je na vidiku bilo dugačkih uglancanih limuzina s bleštavim haubama. Ali ovaj Retneri, iako stariji i očigledno mnogo manje održavan nego onaj na bilo kojoj od fotografija, i dalje je nepogrešivo zadržao veličanstvenost velike kuće. Bile bi potrebne čete slugu da je održavaju, a hiljade jutara zemlje bile bi potrebne da sve to plate. Bio je to drugi svet, vreme kad je Tamarin bio mala varoš gde je moćna porodica Lohrejven slala svoje sluge da obavljaju poslove za njih. Sada je Tamarin bio prosperitetan gradić a Retneri je bio prazan, Lohrejvenovi su odavno nestali, osim vlasnika kuće, daljeg rođaka koji nikad nije nogom kročio na to mesto, kako je objasnila bibliotekarka. – Retneri je engleska verzija imena. Zapravo ono glasi Rat na ri – kraljevo utvrđenje, na irskom – nastavila je. – Ne mogu da se setim ni pola od onoga što sam učila u školi, ali to odjekuje u svima nama. Imala sam nastavnicu istorije koja je bila veoma zainteresovana za Lohrejvenove, rekla je da je njena majka išla na lovačke plesove u Retneri hausu tridesetih godina; bilo je veoma zvanično, tu je bio batler a žene su nosile duge haljine i rukavice. Hoćete da vam nacrtam mapu kako da stignete do tamo? – Ne – rekla je Džodi. – Otprilike znam gde je to. Živim ovde već dva meseca. – Zaista? Gde? Recite mi. – Devojka se druželjubivo nagnula preko pulta. – Moj muž i ja smo se doselili iz Dablina – objasnila je Džodi, kao što je toliko puta radila otkad su Den i ona stigli u Tamarin. Ovde nije bilo šanse da ne poznaješ svoje komšije. Bilo je veoma drugačije nego u stanu u Klontarfu, gde su živeli dve godine i gde su znali za svoje komšije samo po zvucima koje su čuli kroz

tanke zidove što su ih razdvajali. S jedne strane su bili ljudi koji su vrištali kad su vodili ljubav. S druge su bili zavisnici od televizijske serije o forenzičarima – Mesto zločina, koji su imali kablovsku televiziju i provodili čitave večeri kraj televizora pojačanog do daske da im ne bi promakao ni delić autopsije. Ni Den ni ona ne bi prepoznali ni jedne ni druge komšije u liftu osim ako neko od njih ne bi povikao „oh to, TO!“ Njihov novi dom u Tamarinu bila je kućica nakrivljenih zidova u Dilejni stritu s malim dvorištem i baštom okruženom belo okrečenim zidovima. Za samo nedelju dana otkad su došli bili su na večeri s komšijama s obe strane, ljudi s druge strane ulice ponudili su im riđe mače na poklon, a s poštarom su se oslovljavali po imenu. – Den, moj muž, radi u Nacionalnoj školi Sent Kilijan – objasnila je Džudi. – On je novi zamenik direktora... – A, gospodin Beket! Moja mlađa sestra je u šestom razredu. Sada vas poznajem! – bibliotekarka je bila oduševljena. – Vi ste Australijanci, zar ne? Džodi se široko osmehnula. – Radio Mileva vam sjajno radi. – Bolje radi od interneta – devojka je uzvratila osmehom. – Pričajte mi o tome. Radim u izdavaštvu i poludela sam pokušavajući da se povežem. Tehničar mi kaže da to ima veze s tim što sam na kraju veze u našoj ulici, što nema nikakvog smisla. – On to svima tako kaže, ne obraćajte pažnju na njega. U tom trenutku su stigli grupa školske dece i njihov nastavnik u potrazi za ostacima naselja iz ranog bronzanog doba, i bibliotekarka se s osmehom izvinjenja upućenim Džodi okrenula da ih usluži. Džodi je gestom pokazala svoju zahvalnost i otišla. Otišla je kući sa svojom dragocenom fotografijom, i te večeri, kad je Den stigao kući, ispričala mu je svoju zamisao. – Želiš da napišeš knjigu o tim ljudima – rekao je, sedajući za njihov mali kuhinjski sto da bi mogao pažljivo da pogleda fotografiju. – Meni zvuči dobro. Zar ti nisam uvek govorio da bi trebalo da napišeš knjigu? – Da, ali nikad nisam pronašla ništa o čemu sam želela da pišem – rekla je Džodi, sedajući mu u krilo. Den je obavio ruke oko nje i zagrlio je.

– Žao mi je zbog onog danas – rekla je. Nazvala ga je na posao kad joj je kompjuter otkazao po treći put, vičući da je njoj muka od ovog prokletog gradića, a da njemu sve ide veoma dobro: ima posao na koji odlazi i ljude koje viđa, ali šta je s njom? – U redu je. Znam da ti je teško – rekao je Den, usana uronjenih u njenu kosu. – Znaš da te volim, moja luda kravice. – I ja volim tebe – odgovorila je, dopuštajući sebi da je tetoši. Od pobačaja je bila vrlo napeta, zategnuta poput opruge, tako da nije bila u stanju da dopusti Denu da je uteši. Selidba ovamo zbog njegovog novog posla trebalo je da pomogne, ali nije. Ovde, u ovoj lepoj varoši pastelnih boja, osećala se otuđeno i izmešteno. Čak i njihov stari dom, s komšijama bučnog seksualnog života, bio je bolji od ovog. Tamo je uradila test trudnoće: sedeći na šolji u njihovom malom plavom kupatilu dok se Den poletno nadvijao nad njom. Tamo je bila trudna. U Tamarinu nije, nikad nije. Možda nikad više i neće biti. A sad je ova stara fotografija pokrenula malo one stare Džodi, učinila je da se oseća lako, kao da ponovo može da bude ono što jeste. Naslonila se na Dena i sklopila oči. Morala je malo da pretraži internet. I sredi laptop. Nema načina da istražuje kako treba s nepouzdanim kompjuterom. Dva dana kasnije stajala je ispred prelepog Retneri hausa a miris lavande ispunjavao joj je glavu. Džodi je tumarala napuštenim vrtovima zureći kroz ogromne prozore, ali mogla je da vidi vrlo malo: prozori su bili prljavi i iznutra su bili spušteni kapci. Unutra je vladala pomrčina, što je značilo da ništa ne može da razazna. Divovska zarđala kapija sprečavala ju je da uđe u dvorište iza kuće, pa je stajala s rukama na kapiji i gnevno je drmusala. Želela je da uđe unutra, želela je da vidi Retneri i sazna njegove priče. Spisak ljudi koje treba da vidi je rastao. Od kad je rekla Denu za fotografiju, ideje su joj se množile u glavi. Prvo je trebalo da priča s nekim ko zna sve o ovom području i ko će moći da je poveže s pravim ljudima. Ivon, koja je živela pored njih s mužem i dvoje dece, smesta je napravila

dug spisak ljudi koji bi mogli da pomognu. – Lili Šenahan, ona je ta s kojom bi trebalo da pričaš. Ima skoro devedeset godina, ali ne bi joj dala ni dana preko sedamdeset. I ni slučajno joj se ne dešava da joj misli odlutaju, da ti kažem. Oštra je kao brijač, ali na divan način – brzo je dodala Ivon. – Njena porodica je radila za Lohrejvenove, a i ona je dok je bila mlađa, mada ne mislim da je ikada bila uslužna prema njima poput svoje majke. Ona je godinama bila nadzornica kuće i idealizovala je ledi Ajrin. Ali Lili nije bila ljubitelj Ajrininog gazdaričkog držanja po rođenju. Ipak, ponešto bi mogla da ti ispriča o Retneri hausu, sigurna sam u to. Tamo se nije desilo mnogo toga čemu ona nije bila svedok. Džodi je sve to brzo zapisala. – Misliš li da bi trebalo prvo da nazovem njenu porodicu, da vidim hoće li ona da razgovara sa mnom? – pitala je Džodi, misleći da bi se tako stara dama mogla uznemiriti kad bi joj prišla čudna žena iz Australije. – Gospode, ma ne. Nema potrebe za formalnostima s Lili. Daću ti njen broj telefona – odgovorila je Ivon. – Živi sama tamo na Si roudu. Dolazi joj kućna pomoćnica u zadnje vreme da obavi neke sitne poslove oko kuće, ali ona je veoma samostalna. – Ipak, ima porodicu? – Džodi je i dalje mislila da bi trebalo da se obrati Lili preko nekog drugog. Devedesetogodišnjaci su osuđeni da budu nervozni i krhki. – Cela njena porodica je divna. To su njen bratanac Edvard Kenedi i njegova supruga Aneliz. Radila sam svakog ponedeljka s Aneliz u radnji Čamac za spasavanje. Njeno ime se izgovara kao Ana Liza, ali se neobično piše. Mislim da je to austrijsko ime. Oni su predivan par. Aneliz je sjajna baštovanka. Ima talenat za uzgajanje biljaka. Lili je imala ćerku, Alis, ali je ona umrla, nažalost. Rak. Ali Lilina unuka, Izi, živi u Njujorku i radi sa supermodelima. Mada čovek nikad ne bi pretpostavio – rekla je Ivon, smešeći se. – Izi je veoma obična, uprkos tim supermodelima i svemu tome. Uglavnom ju je odgajala Lili, iskreno govoreći, a Lili je veoma pribrana i staložena. – Imaš li imejl ili telefon unuke u Njujorku? – pitala je Džodi. – Mogla bih prvo njoj da se obratim?

– Taman posla. – Odsekla je Ivon. – Idi pravo kod Lili. Dopašće ti se – svima se dopadne. – Kažeš da je radila za Lohrejvenove? – Jeste, kad je bila mlada. Ali otišla je u London na kurs za medicinske sestre, za vreme Drugog svetskog rata, i mislim da posle nikad više nije radila u Retneriju. Tamo se ionako sve izmenilo – dodala je Ivon. – Nakon toga više ništa nije bilo isto, govorila je moja majka. Džodi je sebi napomenula da nauči više o Drugom svetskom ratu. Bilo je toliko toga što nije znala, i nije želela da razgovara sa starom damom dok ne prouči činjenice. Nazvaće Lili Šenahan čim stigne kući, rešila je Džodi, još jednom poslednji put prodrmavši veliku zarđalu kapiju. Kapija se nije pomerila, a s mesta gde je stajala video se samo ćošak dvorišta. Nadala se samo da Lili ima dobro pamćenje. Ako joj je sada skoro devedeset godina, 1936. godine imala je sedamnaest ili osamnaest godina, kad je fotografija snimljena, a to je bilo pre užasno mnogo vremena. Ali ipak, Ivon je rekla da vreme nije umanjilo ništa od njenih sposobnosti. Džodi se nadala da je zaista tako. Bilo je nečega u vezi s Retnerijem što je učinilo da želi da sazna više o njemu i ljudima koji su živeli i disali unutar tih zidova.

3.

Aneliz Kenedi sela je u masivnu fotelju okrenutu ka moru i uzela jedan od svojih starih kataloga s cvećem. Pored stolice, na stolu od bele trske uvek je bila gomila kataloga s „ušima“ na stranicama, spremna za prelistavanje kad nije imala snage za novine. Obično je njenim prstima bilo potrebno samo da pređu preko stranica da bi osetila zadovoljstvo kako struji kroz nju. Stranice o semenju s ilustracijama punog cvata navele su je na razmišljanje o satima koje je provodila u svom vrtu, ruku zarivenih u zemlju, dok je gajila cveće i nije razmišljala ni o čemu osim o prirodi. Danas te čarolije nije bilo. Bila je to samo hrpa često prelistavanih kataloga, a ruka koja je počivala na njima bila je prošarana ispucalom kožom i osušenim zanokticama. – Imaš tako lepe ruke, trebalo bi da ih paziš – uzdahnula je njena majka pre nekih trideset sedam godina kad je Aneliz bila mlada udavača i običavala da gurne ruke u vodu za pranje sudova nemajući vremena ni sklonosti da razmisli o navlačenju gumenih rukavica. Aneliz je bila hitra osoba. Nije bila nepromišljena, uopšte. Brza, praktična i spretna. Rukavice i kreme za ruke bile su za generaciju njene majke, ne za dvadesetogodišnjakinju ogromne energije i sa životom koji treba živeti. – Umetničke ruke i zeleni prsti – rekao je ponosno Edvard dok su stajali ispred crkve na dan kad se njihova ćerka, Bet, udavala a Aneliz provela sate uvezujući tek procvale ruže u male bukete za postavljanje na klupe. Aneliz bi više volela rascvetale ruže, od kojih bi u udobnosti rasadnika Tamarin napravila bukete, ali vezivala bi ruže i zubima od radosti što vidi Bet kako ide niz prolaz između klupa. Četiri godine pre tog dana desio se najsrećniji dan njenog života, kad je videla da se Bet najzad skrasila. Bet je i sama bila poput ruže: jedne od retkih starinskih ruža kakve su Aneliz i Nil, vlasnik rasadnika, voleli da uzgajaju u zaklonu ogromnog staklenika.

Kao i vrsta madam alfred karijer, predivnog izgleda i raskošnog mirisa, ali i trnovita i zahtevna, kojoj su potrebni sati brižljive nege. Na dan kad se Bet udala za Markusa – nežnog, srčanog i ludog za njom – Aneliz je znala da će toj ruži neko drugi pružati tu brižljivu negu, ili to barem činiti zajedno s njom. Ako je Bet bila ruža, Edvard je bio stablo, retka vrsta hrasta, što se uzdizalo visoko i snažno nasuprot vetru s mora. A Aneliz? Kad je upoznala Edvarda, bila je poput jablana: visoka, tanana i uzdrhtala od vrha svoje svetlokose glave do svojih uvek živahnih prstiju na nogama. Ali više nije znala šta je. Vreme i život su je izmenili. Nekada, kad je počela da se bavi hortikulturom, mislila je da je umetnost uzgajanja biljki odgovor na sva pitanja. Zemlja te nauči da budeš miran, da čekaš, da se ciklusi menjaju ali će se opet povratiti: proleće će najzad uslediti za surovom zimom. Ništa, ni problemi ni rešenja, ne može se požurivati – ništa više nego što bi mogao da požuruješ lutajuću snežnu pahulju. Sneg će se sneno pojaviti u vazduhu kad za to bude spreman i raspoložen. To je postala Anelizina maksima. Stvari se dešavaju kad su za to spremne i raspoložene. A sada je izgledalo da je grešila. Teško grešila. Ustala je, otišla u kuhinju i pristavila čajnik. Bila je to refleksna radnja. Kad nije imala šta da radi, uključivala bi taj prekidač i pozabavila bi se ritualom spremanja čaja. Najčešće bi popila jedva malo više od polovine šolje. Edvard nije bio ljubitelj čaja; više je voleo kafu. Još uvek je tu bila tegla njegove omiljene i jezivo skupe blu mauntin kafe kupljene u radnji Fortnam i Mejson. Aneliz je kafu mrzela, ali volela je njen miris. Više neće biti nikoga da pravi kafu, neće biti bogate arome koja se podiže u vazduh da joj saopšti da je Edvard bio u kuhinji, dokono slušajući radio dok kuva kafu. Neće biti druge osobe da skloni krpu s čajnika, namesti jastuče, rastvori novine. Nakon tri decenije života s drugom osobom, hoće li se sada naviknuti na ovu usamljenost? Možda je usamljenost istinsko ljudsko stanje, umesto ta platonska vizija dvoje ljudi zajedno. Nadala se da je tako. Isključila je prekidač čajnika, uzela svoje ključeve i otišla do zadnjih

vrata. Prezuvši se iz ravnih cipela u čizme, navukla je staru postavljenu jaknu koja je visila između ostalih na čiviluku u malom stražnjem hodniku. Zadnja vrata gledala su na obalu i, kad ih je Aneliz otvorila, svež nalet morskog vazduha oduzeo joj je dah. Miris peska i vonj mora ispunili su joj pluća i na trenutak se zagrcnula pre nego što je povratila dah. Njena kućica bila je na osamsto metara udaljenosti od obale, osamsto metara od mesta gde se istrajna kržljava trava i žilava morska orhideja držala za tlo pre nego što ustupi mesto hrbatu od sitnog kamenja koje je bleštalo poput dragulja kada bi ga more natopilo. Sada je plima prošla i pojas od smeđesivog peska protezao se pred njom u obliku potkovice. To je zaliv Milsin, mali zaton ukraj mnogo većeg zaliva Tamarin, i razdvojen od njega nazubljenim grebenom koji se prostire uz ivicu vode. Milsinska strana grebena bila je izloženiji deo žala, gde su pesak i more činili da kola rđaju i dobovali po boji na kućama, ostavljajući na kućicama poput Anelizine istu boju kakvu ima drvo naplavljeno na žalu. Na drugoj strani grebena smešten je sam Tamarin, zaštićen od udara vetra i mora vencem grebenova. Dolinu koja se niz Tamarin spušta u zaliv, gde je glečerski led prosekao putanju pre nekoliko miliona godina, zauzimali su reka Boun i široki drum kojim se dolazilo u varoš i iz nje odlazilo. U osunčanom utočištu u zavijutku doline nalazio se rasadnik gde je Aneliz radila do prošle godine. Godinama unazad, Aneliz je mislila da bi volela da živi bezbedno ugneždena u skutovima zaliva Tamarin, gde vetar dopire i lupa prozorima ali gde ima komšija koji su blizu noću kad nestane struje. U zaklonu grebenova i brdâ, skoro da je postojala mikroklima, a u rasadniku je Aneliz uzgajala biljke i cveće koje ne bi mogla ni sanjati da sadi na Milsinskoj strani. Tetka njenog muža, Lili, za ime božje, imala je smokvino drvo u vrtu: izuzetno debelog debla i više ne baš izdašno u smokvama, kao neki stari gospodin koji ne može da se gnjavi produktivnošću sad kad je dostigao trocifren broj godina plus deset, ali još uvek je to bilo smokvino drvo, još uvek stvorenje iz toplijih krajeva. Sada je ipak Aneliz bilo drago što su se ona i Edvard doselili ovamo u

kućicu pre dvadeset godina. Odgovarao joj je osećaj izdvojenosti. Vetar nije mogao da jauče bolnije i bešnje nego što je već činio, a ovde je barem mogla, ako poželi, da sedne na svoju vremešnu verandu i pije vino dok Toska vrišti u pozadini, i niko je ne bi nazvao ludom ili nazvao njenu rodbinu pitajući se da li bi oni mogli „da popričaju s njom“. Po obali su bile rasute školjke i tragovi sluzave morske trave. Visoko uz obalu videli su se otisci kopita koje su ostavili jutarnji jahači galopirajući niz plažu, iz štale pet kilometara uvučene u kopno. Edvard ih je jedno leto fotografisao: crno-bele fotografije besnog galopa, raširene nozdrve i uzvitlane grive dok su konji i jahači tutnjali niz obalu, raspršujući pesak i morsku penu. Jedna od fotografija još je bila okačena u kućici, gde je mogla da je vidi svaki put kad uđe na prednja vrata. Bio je to divan snimak. – Mogao bi da se baviš fotografijom – rekla mu je Aneliz. Edvard je bio veoma umetnički nastrojen, iako nije bilo mnogo potrebe za umetnošću u poslu s osiguranjem. – Ja sam običan amater, ljubavi – odvratio je, iako je znala da mu je drago. Nije bio naviknut na komplimente. Edvardova majka je mislila da je pohvala reč koju koristiš jedino u crkvi, hvaleći Gospoda. Aneliz se uvek trudila da nadomesti to odsustvo pohvala u Edvardovoj mladosti. – Prilično je dobra za jednog amatera. – Ti si slepa, je l’ znaš? – rekao je Edvard, smešeći se. – Ti vidiš samo moje dobre strane. – Selektivno slepilo – Aneliz mu je uzvratila osmeh. – Vidim pojedinosti koje mi se dopadaju, a većina njih mi se dopada. Hodajući sada duž obale, Aneliz je znala da mora da skine tu sliku sa zida kad se vrati kući. Previše je bolno gledati je. Vetar joj je grizao lice i štipao joj oči. Aneliz je krenula dole po pesku, rešena da pronađe nešto što će joj skrenuti misli s oštrog bola u srcu. Nekoliko metara ispred nje ležalo je parče naplavljenog drveta, obavijeno mrljom hemijsko plave boje zaostalom iza ribarske barke. Polako se sagnuvši, ona ga podigne. Bilo je dugačko tridesetak centimetara, izuvijano kao klupko kanapa. Neki komadi naplavljenog drveta bili su prelepi, izvajani morem, i dalje lepe stvari uprkos udarcima koje su

podnele. A bilo je i komada naplavljenog drveta koji su bili prosto to: drvo izbačeno na obalu nakon plutanja u morskoj peni, izrovašeno i isprano, ružno i neželjeno. Kao ovo. Kao ja, znala je Aneliz. Ona uopšte nije bila biljka – bila je naplavljeno drvo. Ružno većini ljudi, prelepo samo retkima. Skupljajući svu energiju sačuvanu u telu, zavitlala je drvo nazad u okean i vrisnula na njega. – Mrzim te, mrzim te, mrzim te. Nije bilo nikoga da čuje njen krik. Njen vrisak je uhvatio vetar i oduvao ga daleko u vazduh gde galebovi nisu na njega obratili nikakvu pažnju. Edvard nije obratio nikakvu pažnju onog jutra kad je ustala u osam i rekla da ide na nedeljnu misu u devet, pa bi mogla da pozove Lili. Promrmljao je nešto što je zvučalo kao odobravanje, i prevrnuo se u krevetu, obmotavajući snežnobeli jorgan oko svog štrkljastog tela. Aneliz nije marila. Ona je bila ševa a on sova. Suprotnosti koje se privlače i tako to. Deset minuta kasnije bila je istuširana, obučena i sedela je pijuckajući zeleni čaj pre nego što požuri na vrata. Zavolela je zeleni čaj uprkos tome što ga se godinama grozila nakon što joj je stručnjak za akupunkturu rekao da je veoma koristan za nju. Zašto je stvarima koje ti koriste potrebno toliko vremena da se na njih navikneš, a od štetnih stvari smesta postaješ zavisnik? Jutarnje bogosluženje u crkvi Sent Kenis na trgu u Tamarinu bilo je čisto i savršeno. Hladno prolećno sunce slalo je zrake svetlosti kroz zamrljana prozorska stakla, hvatajući zrnca prašine koja su visila u vazduhu, s učinkom da je sve izgledalo kao kad nebeski zraci blagosiljaju vernike na biblijskim freskama. Nije bilo muzike na jutarnjoj službi. Hor je pevao na misi u jedanaest, uz nategnute himne gospodina Ficpatrika izvedene na prozuklim orguljama, dok je pastva krivila lica a otac Šon se ohrabrujuće smešio, nastojeći da privoli ljude da se ne smeju otvoreno. Dragi otac Šon. Imao je sjajan smisao za humor koji je morao da obuzdava jer nisu baš svi želeli sveštenika koji ispaljuje štosove. Aneliz je

osećala sažaljenje prema njemu koji je mogao da ide samo do te nevidljive crte. Misa u jedanaest je bila i porodična, kad su deca klečala na klupama i s dosadom u očima zagledala ljude pored sebe. Preslatka, ali i odvlače pažnju. U devet u nedelju ujutro, crkva je bila samo četvrtinom ispunjena, a to je Aneliz savršeno odgovaralo. Volela je taj sveukupni mir. Uz vreme za razmišljanje, ali ne toliko vremena da bi um odlutao u mračna područja. Ne, to nije volela. Na svu sreću, to joj se nikad nije desilo na misi. Bilo je to u nekakvoj vezi s ritualom stajanja i klečanja, dok je mrmljala odgovore na molitve koje su joj bile usađene u dušu jer ih je mrmljala tolike godine. Anelizina vera bila je meditativno, bezbedno pribežište u kom se odmarala, pre nego intenzivna, doktrinarna verzija religije. Onda je naišla migrena s parališućom glavoboljom bez ikakvog upozorenja; ne puni nalet koji bi je primorao da legne na pod, ali ipak zaslepljujući bol od koga su joj se oči mučno stisnule. Nije bilo svrhe da čeka: mora da ode kući i legne. Može kasnije da nazove Lili i izvini joj se. Njena tetka, pa, tačnije rečeno tetka njenog muža Edvarda, neće zameriti. Lili je imala mnogo sjajnih osobina – bila je zabavna, prijatna, imala je izvanredan smisao za humor – ali jedna od njenih neporecivih vrlina bila je činjenica da nikad nije bila utučena niti ju je išta vređalo. – Brini se o sebi, Aneliz, i navrati kada ti bude bolje – bilo je sve što bi rekla. Aneliz je znala toliko ljudi koji su negovali svoje primljene uvrede i tragali za njima u svemu. Utešno je bilo što Lili nije bila takva osoba. Aneliz je vozila do kuće polako, osećajući podrhtavanje kola na vetru, i požurila je u kuću misleći samo na blaženo olakšanje leganja u krevet, samo napola opažajući da auto parkiran ispred kuće pripada njenoj prijateljici, Nel. Edvard će morati da razgovara s njom. Nel neće smetati: ona i Edvard su bili odlični drugari, i Nel je znala da kad Aneliz pogodi migrena, ova je sposobna samo da legne. A onda je ušla u kuhinju i videla kako Nel i Edvard sede zajedno za stolom, njegova tamnokosa glava bila je nagnuta ka njenoj svetlokosoj a

ruke su im bile isprepletene. Nije bilo blage muzike ili svetla, nisu se razodenuli. Ali intimnost njihovog dodira zasekla je Aneliz kao kad se nož zarije kroz pileći file. – Aneliz! – prodahtao je Edvard kad ju je ugledao. Razdvojili su se naglo, hitro. U nekom drugom svemiru, Aneliz bi se možda našalila kako nagli pokreti mogu delovati na Edvardov išijas ili Nelinu ukočenost vrata. Ali znala je, s apsolutnom sigurnošću, da nije bilo ničeg nevinog u njihovoj bliskosti. Migrena je zadobovala jače u njenoj glavi, boreći se s osećajem mučnine koji se javio istog trenutka. – Samo smo... – počela je Nel nespretno, a onda prekinula kao da nema ideju šta bi sledeće rekla. Nel nikada nije nedostajalo reči. Za razliku od Aneliz, koja je često više volela da ćuti, Nel je imala reč za svakoga i komentar za sve. Kao za kišu: – Ovo bi bila divna mala zemlja samo kad bismo mogli da pridobijemo nekog da je zakloni kišobranom. Ljudima se to dopadalo. Ili razmišljanja o novcu: – Potroši ga odmah, u mrtvačkom pokrovu nema džepova. Sada, Nel nije imala ništa da kaže. – Aneliz, ne treba da stekneš pogrešan utisak – počeo je Edvard, a lice mu je bilo stegnuto strepnjom dok je prilazio Aneliz pokušavajući da njene ruke obujmi svojim. Kosa mu je bila vlažna od tuširanja. Bilo je prošlo samo dvadeset pet minuta otkako je izašla iz kuće. Mora da je iskočio iz kreveta čim je otišla. – Objasni mi šta je pogrešan utisak, da bih mogla da shvatim razliku između ispravnog i pogrešnog – rekla je Aneliz blago mu sklanjajući ruke. U glavi joj se još mutilo, ali moćna instinktivna poruka u mozgu govorila joj je da ne dopusti svom mužu da je dodiruje. – Gospode, Aneliz, molim te nemoj misliti da bismo ikada uradili nešto što bi te povredilo – kazala je Nel. Nervozno je pogledala Edvarda, preklinjući ga da to razreši. Možeš prepoznati šta ljudi misle po njihovim očima lakše nego po bilo čemu drugom, znala je Aneliz. Tokom godina, ona i Edvard razmenili su mnogo rečitih pogleda. A i ona

i Nel su ih takođe razmenjivale – bile su prijateljice skoro dvadeset godina, čitav jedan život. Samo što nikad nije bila svesna da ovo dvoje njoj važnih ljudi gledaju jedno drugo na ovaj način. Do sada. Aneliz se osećala kao da gleda poslednji kadar filma u kome se svi zapleti iz radnje povezuju. Nel i Edvard su sada razmenjivali rečite poglede jer su oni bili par u ovoj sceni: ne Aneliz i Edvard, nego Nel i Edvard. – Molim te, Aneliz, sedi. Edvard je i dalje bio kraj nje, izraz lica mu je bio napet a ruke ispružene u molbi. – Želeo bih da nismo morali ovo da radimo, ali pretpostavljam da moramo. Sad ili nikad, je li tako? – rekao je, izgledajući poraženo ali odlučno, odlučno da obavi ovaj užasni razgovor. I tada je Aneliz bespogovorno znala da je Edvard ostavlja zbog Nel. Edvard je mrzeo sve vrste sukobljavanja. Bio je beskoristan u situacijama kad se Bet gušila u suzama, očajna iz ovog ili onog razloga. Njegovo upuštanje u razgovor koji je lako mogao da se završi vikanjem govorilo joj je sve što je trebalo da zna. – Odlaziš, zar ne? Odlaziš sa Nel. Edvard je ćutke klimnuo glavom i preklinjući ispružio ruke, kao da kaže: Šta drugo mogu da uradim? Aneliz je zatim sela i spustila ruke na sto. – Došla sam kući ranije jer imam migrenu – rekla je nikom posebno. – Hoćeš da odem po tvoje pilule? – pitao je Edvard. Klimnula je glavom. Istrčao je iz sobe jedva čekajući da ne bude tu. – Čaj bi mogao da ti prija – dodala je Nel i okrenula se da otvori kredenac, lako pronalazeći šolje i kesice s čajem. Provela je tolike sate ovde, deleći čaj i život s Aneliz, da je znala gde se šta nalazi isto tako dobro kao Edvard i ona. – Čaj zapravo neće pomoći – rekla je Aneliz grubo. – Ništa neće pomoći. Potučena, Nel je sela za drugi kraj stola nasuprot Aneliz.

Kosa joj je izgledala drugačije, shvatila je Aneliz. Obično je Nelina tamnoplava kovrdžava kosa bila kao raščupana od vetra čak i kada vetra nije bilo. Retko je stavljala mnogo šminke, a za ženu njenih godina – imala je godina isto koliko i Aneliz, pedeset šest – imala je izuzetno čistu, glatku kožu, s veoma malo borica koje su se širile od njenih nasmejanih plavih očiju. Danas joj je kosa bila brižljivo očešljana i stavila je ruž i maskaru. Izgledala je sređeno, spremno za neki događaj. A taj događaj bio je bekstvo s Anelizinim mužem. – Zašto, Nel, zašto? – Oh, Aneliz, nemoj samo da sediš tu s tim iznenađenim izrazom – obrecnula se Nel, koja se nikad pre u životu nije obrecnula na Aneliz. – Sigurno si znala. Edvard je rekao da nisi, ali znam da jesi. Žene znaju. Samo si se pravila da ne vidiš, to je sve. Što govori mnogo o vašoj vezi, da nisi mnogo marila... – Nisam znala – prekinula ju je Aneliz, šokirana ovom novom verzijom Nel, koja je pre samo nekoliko trenutaka govorila kako nikada nije želela da povredi Aneliz. – Da sam znala, misliš li da bih i dalje želela da ti budem prijateljica, izlazim na ručak s tobom, zovem te ovamo na večeru? – Ućutala je jer se osećala previše otupelom da bi smišljala druge primere za to da nije znala. – Koliko dugo to već traje? – prošaptala je. Aneliz je znala da bi trebalo da ispolji sav bes i gnev, ali sve što je osećala u tom trenutku bila je užasna slabost u nogama i osećaj da je užasno grešila u vezi s ljudima u svom životu. Da su je bilo Edvard bilo Nel izdali pojedinačno, drugo bi bilo pored nje da je podseti da je i dalje voli. Ali oboje su je izdali. Zajedno. – Nemoj da nastavljaš s tim da nisi znala. Morala si znati – prosiktala je Nel. Ponovo Aneliz prenerazi gorčina u glasu njene prijateljice. – Ne laži me, Aneliz. Možeš lagati sebe, ali ne i mene. Da ste vas dvoje bili ludo zaljubljeni jedno u drugo, da li bi Edvard došao meni? Odgovori mi na to? Ne, ne bi. Došao je meni jer tebi nije bio potreban, odbacila si ga. Imala si tako mnogo, a nije te bilo briga, nisi to shvatala. Pa, ja jesam i neću ti se izvinjavati zbog toga.

Aneliz je osećala pritisak Neline ljutnje na nju: na Aneliz jer ima divnog Edvarda samo za sebe, a ne shvata kakvo blago ima, blago koje je glupo izgubila. Pomislila je na sve subotnje večeri kad je pozivala Nel u kućicu na večeru, čineći da to izgleda kao da su njih troje prijatelji koji zajedno obeduju, a ne par u srećnom braku koji pruža ruku prijateljstva udovici koja bi možda inače sedela sama kod kuće. Erik, Nelin muž, umro je pre deset godina, i od onda je Aneliz iz sve snage pokušavala da uključi Nel u njihov život. Aneliz je mislila o tome kao o čistom prijateljstvu, ali možda je Nel to videla kao nešto drugo: kao sažaljenje? Ili kao da se Aneliz hvališe, kao da govori: Ja imam muža a ti nemaš. Dođi da jedeš s nama i osećaj zavist, zašto i ne bi? Šta je još Nel pogrešno protumačila? – Mislila sam da me poznaješ dovoljno dobro, Nel, da znaš da bih, da sam shvatila da ste ti i Edvard... Bilo je teško to izgovoriti. – ... u vezi, rekla nešto. Mogu imati mnogo nedostataka, ali znam da sam iskrena. Priseti se koliko smo mnogo razgovarale o vrednosti prijateljstva gde je iskrenost veoma važna? Kako smo mrzele lažne prijatelje, ljude koji kažu prave stvari u pravo vreme a uopšte to ne misle? Bes koji nije bio prisutan sad je iznenada buknuo i oživeo u Anelizinom srcu. Lagali su je. Oboje su rekli da cene istinu, a sad se ispostavilo da istine već vrlo dugo nije bilo. Još gore, Nel je pokušavala da svali krivicu na Aneliz. – Nisam imala pojma šta se dešava – nastavila je grubim glasom. – Ti bi se mogla osećati bolje ako misliš da jesam i da sam ti ćutke dala odobrenje da mi ukradeš muža, ali nisam to uradila. – Žao mi je, Aneliz. – Edvard je stajao na vratima s malom plastičnom kutijom Anelizinih lekova za glavobolju u ruci i s izrazom očajanja na licu. – Znao sam da nisi znala. Želeo sam da mislim da jesi jer bi tako bilo lakše, ali znao sam da nisi. – Koliko je dugo trajalo, to između vas dvoje? – pitala je Aneliz, namerno više ne gledajući u Nel. – Ne previše dugo – rekao je Edvard. – Od prikupljanja priloga za spasilački čamac – ubacila se Nel,

očigledno nesklona umanjivanju počinjene štete blagim nastupom prema Aneliz. Dobrano preko godinu dana, pomislila je Aneliz za sebe. – Pretpostavljam da ste onda čekali neki lep trenutak da mi to saopštite. Moj rođendan? Božić? – Moralo je jednom da izađe na površinu – hladno je rekla Nel. – Zašto da ne sada. Obe žene su pogledale Edvarda, koji je bespomoćno slegnuo ramenima. Aneliz je osetila nov nalet gneva, ovog puta uzavrelog. Reči su izašle iz Anelizinih usta pre nego što je imala vremena da razmisli o njima: – Treba da se pakuješ, Edvarde. Nel, volela bih da sačekaš napolju, molim te. Ne želim te više u svojoj kući. Uvek možeš da odeš kući i sačekaš Edvarda da dođe. Trebaće mu prostora za njegove stvari. Aneliz je nekako ustala i otišla u dnevni boravak, gde je prekinula naviku dugu čitav život, i sebi obilno nasula brendi, koji je uzela iz glupog pokretnog stolića u obliku globusa koji je Edvard voleo a ona oduvek mrzela. Moći će njega da dobije, za početak. Čula je prigušen razgovor iz kuhinje, a onda zatvaranje kuhinjskih vrata i pokretanje Nelinih kola. To je predstavljalo izvesno olakšanje. Nije mogla podneti da Nel sad bude u kućici. Samo njeno prisustvo bilo je otrovno: od najgore vrste otrova, onih za koje ne znaš da su opasni. Nakon prvog pića, Aneliz je popila i drugo. Bilo je glupavo sada piti, ali trebalo joj je nešto da je umrtvi. Sela je na prozorsku dasku gledajući napolje na zaliv i pokušavajući da ne sluša zvuke Edvardovog pakovanja. Kad je Bet bila tinejdžerka, Aneliz je postala veoma vešta u slušanju. Bilo je to drugačije od slušanja malog deteta koje se maje po kuhinji: slušanje kako se otvara frižider, kako se s mukom skida čep s boce mleka, klokotanje mleka i uvlačenje vazduha kad se nešto mleka prospe. Bilo je to bezazleno slušanje. Ali majke tinejdžera moraju da slušaju na drugi način; odličan pokazatelj je i koji se CD sluša. Oasis i Counting Crows bili su dobri znaci. Bilo šta sporo i sanjalačko moglo je značiti da je Bet u opuštenom raspoloženju. Ali Suzan Vega je bila

pogubna. Znak da je Bet u haosu. Moraće da kaže Bet za ovo, naravno. Aneliz je sklopila oči na pomisao o tom razgovoru. Zadnja vrata su lupila i ona je poskočila na taj zvuk. Edvard je otišao. Pohitala je ka prozoru sa strane i videla ga kako ubacuje jedan kofer i sportsku torbu u svoja kola. Mogao je da ponese veoma malo u tome, samo svoju odeću, shvatila je. Da li je to značilo da ipak želi da ostane, ili je toliko očajnički želeo da bude s Nel da nije mario za svoje stvari? Ko zna? Veče je bacalo svoje sive čini preko obale i uprkos staroj postavljenoj jakni, Aneliz je zadrhtala. Obala je bila crna kad je nestao nagoveštaj sunca: kao divlje kraljevstvo koje pokazuje svoju blažu stranu tokom dana, ali kad stigne veče, vreme je da ljudska bića nestanu odatle da bi to mesto moglo da pokaže svoju divljačnu, neukroćenu stranu. Plima je nadolazila, polako, neumitno. Aneliz je stajala uz ivicu vode i gledala kako talasi zapljuskuju tlo i povlače se, sežući svaki put sve dalje i dalje uz pesak koji je tonuo u tamu. Bili su neumorni. Napred i nazad, stalno iznova. Kao život, koji je neprestano nadolazio na nju dok je ona želela da prestane. Posmatrala je kao hipnotisana, dok joj se voda uvlačila u cipele, a onda se prenula i odstupila. Kada bi je sada neko mogao videti, mislio bi da je luda, a možda je i bila: usamljena žena stoji napola izbezumljena na obali, kao ukopana, u punom značenju te reči. Onda se okrenula i otišla kući, ostavljajući večernju tamu za sobom. Kućica je bila jezivo tiha, i ona je prošla kroz nju paleći sva svetla, sve što je moglo da stvori osećaj toplote. U dnevnoj sobi, uzela je svoju torbicu za pletenje i čežnjivo pogledala u ispreturanu klupčad obojene vune položenu na nju. Nije mogla da podnese pomisao na televiziju, pa čak ni na radio. Ali je mogla da plete. Pletenje joj je nekako umirivalo svest. To joj je bio noviji hobi. Noviji stoga što je plela predmete godinama unazad: dečju odeću, ćebenca za Betine lutke, pantalonice, ali nikada nije bila baš neki stručnjak. Vratila mu se pre godinu dana, nakon što je prestala da radi u rasadniku, a znala je da će joj trebati nečim da se zabavi.

Poigravala se idejom o učenju drugog jezika ili obuci za kompjuter, a onda je Markus, njen zet, pomogao davši joj stari laptop. Iako joj se beskrajno izvinjavao zbog njegove vremešnosti, sprava je još radila i Aneliz je bila oduševljena njom. – Zastareo je – rekao je izvinjavajući se. – Odličan je – osmehnula se Aneliz. – Star je deset godina. On je zapravo dinosaurus u kompjuterskom svetu – nastavio je Markus. – Kao i ja sama – dodala je Aneliz, potapšavši ga po ramenu. Obožavala je taj uređaj i surfujući po netu – kako je volela te reči! – jednog dana se neobičnim putem obrela na zanatlijskom sajtu gde je pronašla sve vrste pletenja, koje nisu imale ništa zajedničko s rastegnutim pantalonicama i dečjim prslučićima koje je nekada pravila. Ovo pletenje podrazumevalo je pravljenje čupavih ručnih torbica, oblikovanje čipkastih šalova, pravljenje zidnih tapiserija. Svidelo joj se to, i odmah je poručila torbicu s priborom. Onda se, ne razmišljajući previše u tom trenutku, prijavila na forum „Zaluđene pletilje“ i učlanila se kao početnica u pletenju. Na tom sajtu su žene iz celog sveta razmenjivale svoja iskustva u pletenju. Trebalo joj je beskrajno mnogo vremena da ispiše tekst na forumu: bilo je nečeg jezivo konačnog u vezi sa slanjem svojih misli tamo gde svako može da ih pročita, ali Aneliz se osećala bezbedno u anonimnosti komunikacije preko interneta. Aneliz iz Irske mogao bi biti bilo ko. U svojoj kućici s popaljenim svim svetlima, ulogovala se na sajt, kliknula na svoju poslednju poruku i osetila ubod krajnje zapanjenosti nad onim što je napisala pre samo nekoliko dana. Bilo je to tako normalno, tako uobičajeno. Dopola sam isplela sivo-ružičastu torbu. Toliko je lepa da ne mogu da dočekam da je stvarno dovršim jer želim da vidim kako će izgledati kad bude gotova. Prošle noći sam sedela do ponoći s uključenim televizorom stalno pletući. Istovremeno sam pomalo gledala dve drame s medicinskom tematikom koje uopšte nisam

gledala pre i emisiju o ostrvu u Dubaiju stvorenom ljudskom rukom, i stalno sam plela. Volela bih da sam bila brža, a nisam sigurna kako da ispletem cvet – ima li neko neku preporuku za to? Aneliz je mislila o toj večeri. Edvard se smejao njenom opsesivnom pletenju i otišao je u krevet, ostavljajući je s njenom okruglom iglom za pletenje ispred televizora. S vremenom je počela da oseća krivicu što ga pušta da ode u krevet sam. To je bilo jednako loše kao imati razdvojene spavaće sobe. Što samo pokazuje da nije imala pojma. Brinula je što ga je poslala u krevet samog, dok je on verovatno bio zahvalan na tome što joj je umakao. Današnji bol je bio još previše svež da bi uminuo, ali nakratko je Aneliz osetila oštar ubod prave agonije. Edvard je nestao, otišao je s Nel. A sve vreme ona nije imala pojma šta joj se dešava ispred nosa. Nekada se osećala toliko intuitivnom, toliko povezanom sa svetom. Očigledno nije bila. Ta povezanost bila je još jedna velika zabluda. U čemu je još grešila u svom životu? Iznenada je Aneliz osetila da ne može da se nosi sa svim tim bez pomoći. Trebalo joj je nešto da sve to otupi. Pronašla je otpušač i flašu veoma skupog crvenog vina koje je Edvard sačuvao. Ma batali to sve, pomislila je sipajući sebi veliku čašu vina. Onda je s čašom u ruci sela ispred laptopa i osetila zahvalnost što postoje ti drugi ljudi širom sveta, koji možda sada sede kao i ona, sami. Vino joj je opalilo grlo dok ga je gutala. Imalo je prekiseo ukus, ali možda se samo njoj tako činilo. Imala je jak metalni ukus u ustima čitavog dana: je li to ukus bola? Ispila je svejedno sve i pitala se da li iko od „Zaluđenih pletilja“ ima ikakav predlog šta činiti kad te muž napusti nakon trideset sedam godina braka? Za pet meseci, koliko se dopisivala preko sajta, uvek je pričala samo o pletenju – ružičasto-sivoj pletenoj torbi s cvećem za koju joj je trebalo tri meseca rada jer je bila veoma komplikovana. Drugi ljudi su govorili o svojim životima. Ali Aneliz nije bila osoba koja bi se otvarala drugima. Sada kad je imala ovu neočekivanu želju da podeli s nekim svoj bol, on je bio preveliki da bi o njemu govorila.

Pregledala je komentare posetilaca sajta. Merili je postavila sliku najfantastičnijeg čipkanog šala s izvezenom dugom, a Aneliz se odsutno pitala da li će ona ikada biti u stanju da napravi nešto tako komplikovano. Ta torba s cvetnim motivom bila je teška samo zbog toga što je imala mnogo delova. Nije bilo zaista teških bodova, samo mnoštvo delikatnih sitnih delova da se ispletu, spoje i veoma pažljivo ušiju. Lili se veoma dopao dovršen proizvod. – Nije li to šašava stvarčica – rekla je kad je Aneliz došla da pokaže pletivo u njegovom punom sjaju. – Volela sam pletenje kad sam bila mlađa, iako više ne mogu da pletem – dodala je žalosnim glasom podižući prste izuvijane od artritisa. – To smiruje dušu. – Ja zapravo ne umem da pletem – odgovorila je Aneliz. – Stalno se poigravam idejom da nabavim šemu za džemper ili nešto tako, ali nisam sigurna da bih mogla da napravim nešto tako složeno. – Aneliz, ti možeš da uradiš bilo šta na šta usmeriš svoj um – osmehnula se Lili. – Jesam li prestara da naučim? Lili se tome otvoreno nasmejala. – Nikad nisi prestara da naučiš, draga – rekla je. – Ja još uvek učim, a pogledaj me, skoro mi je devedeset. Ti si samo dete, Aneliz. Kako se to sada kaže? Izi mi je jednom rekla... – Lili stade da razmisli o tome. – Da, setila sam se: devedesete su nove osamdesete! Dakle pedeset šest je kao da si klinac, ako sebe nateraš da razmišljaš na taj način. Aneliz je uzdahnula. Moraće da kaže i Lili za Edvarda. Lili neće biti kao jadna, draga Bet i neće joj biti potrebno pažljivo ophođenje kad sazna novost. Lili je bila prilično otporna na šokove, iako je izgledala kao otelotvorenje nežne i fine stare dame. Iako je Lili nekad bila visoka, godine su je skupile dok nije zadobila nekakav ptičji izgled: i dalje je imala te žestoke oči boje različka kojima ništa nije izmicalo, ali svejedno je bila krhka poput neke ptice. No i dalje nije bilo ničeg krhkog u njenom umu i njenim stavovima. Dakle nije pomisao na to da će je šokirati učinilo da Aneliz ne želi da kaže Lili – bilo je to sažaljenje koje bi videla na Lilinom licu. Aneliz je

najviše od svega mrzela sažaljenje. Dovršila je svoje piće i počela da piše. Možda će njeni sadruzi u pletenju imati mudrost koja joj je potrebna. Žao mi je što vas sve gnjavim ovim, ali nemam nikog da s njim porazgovaram a moram da govorim. Vidite, danas me je napustio muž. Neću vas gnjaviti redosledom i pojedinostima, ali u osnovi: došla sam kući i zatekla ga u razgovoru s mojom najboljom prijateljicom, i znala sam. Bili su u vezi. Otišao je s njom. Ne znam šta da radim ili mislim. Još nisam nikome rekla – imamo ćerku, a ona je veoma osećajna. Moglo bi se reći da ne podnosi stvarnost baš najbolje. Najgora stvar je osećaj da ga uopšte nisam poznavala – ili nju, kad smo već kod toga. To je poput smrti. Mislim da prolazim kroz patnju. Osećam se kao što ljudi mora da se osećaju kad otkriju da je neko koga su voleli potajni silovatelj ili ubica. Toliko sam zapanjena što nisam to znala, a onda se pitam nije li sve bilo laž? Mora da jeste. A ja nikad to nisam opazila. Kako je to moguće? O koliko je drugih stvari lagao? Da me voli? Da sam ja jedina žena s kojom je želeo da vodi ljubav? Da je želeo da bude sa mnom? Ovog časa, sve bi to moglo da bude laž jer je uspeo da sakrije jednu ogromnu laž od mene, pa kako bih onda mogla biti sigurna da i ostale stvari nisu bile laži? Odavde gde sedim mogu da vidim našu sliku okačenu na zidu, i gledam je pokušavajući da uhvatim nagoveštaj te drugačije osobe koja je tu morala biti sve vreme, samo je ja nisam primećivala. Ta naša slika – ja i on i naša ćerka, kad je imala nekih deset godina – snimak je s odmora kad smo bili na pikniku, i sad mi izgleda drugačije. Mi smo ispred nekog starog železničkog vagona, a ispred njega je prostrto stvarno ružno škotsko ćebe, ja se smešim, i on takođe, a Bet pleše – u to vreme se interesovala za balet – tada, zaklela bih se krvlju i suzama da sam znala šta mu je u glavi u tom trenutku: da je srećan s nama. A sada – pa, ne znam. Dakle ono što je sada uradio navodi me da sumnjam i svaku

pojedinačnu stvar u našem celokupnom zajedničkom životu. Moje uspomene su nestale jer bi mogle biti lažne, a mogle bi i ne biti. To je kao kada ti pokažu sliku vaze na crnoj podlozi, a onda ti neko ukaže da bi ona takođe mogla predstavljati i dva lica iz profila, a kad jednom vidiš tu novu sliku, nemoguće ju je pogledati i ponovo videti samo vazu. A kako ću da kažem svojoj ćerki? Njoj je trideset šest godina, udata je – a to zvuči kao da bi trebala da bude ovde i brine se za mene upravo sada, ali stvar je u tome da je i dalje potpuno obrnuto. Bez obzira na to šta se meni dogodi, Bet će biti potrebno da se neko brine o njoj. Dakle, ima li iko nekakav savet za mene. Očajna sam. Aneliz samo što nije kliknula na opciju „pošalji“ kad je promenila mišljenje. Jednim pritiskom na tastaturi pobrisala je ceo tekst. Mogla je u glavi da čuje glas svoje majke, glas koji je izražavao bes što je Aneliz zalupila vrata svoje sobe i odbila da izađe: „Znaš, Aneliz, ne možeš sve rešiti time što ćeš se zatvoriti i skloniti od nas.“ Lupanje vratima možda nije delovalo, ali činilo je da se oseti bolje. Uvek je bilo tako. Moglo bi ponovo da bude tako. Instinkti nisu nazvani instinktima uzalud. Zaključala je vrata i proverila da li su prozori zatvoreni. To je uvek bio Edvardov zadatak: muški posao, sređivanje kuće pre spavanja. Aneliz je prigušila povređenost i bol od razmišljanja o njemu. To su bila samo vrata: mogla je da ih zaključa i sama. Prošla je kroz kućicu metodično, gaseći svetla, a onda se uspela uz stepenice do njihove spavaće sobe. Sada njene spavaće sobe. Grede na gornjem spratu kućice bile su od tesanog drveta, izbledelo svetle kao i svi podovi. Njihova spavaća soba bila je svetloplava s belim nameštajem, dve krpene prostirke na podu i belim debelim zavesama da zadrže hladnoću. Aneliz je bacila pogled na masivnu uzdignutu konstrukciju kreveta s belim dvostruko protkanim pokrivačem, i povukla se nazad iz sobe. Nije noćas mogla da spava tu. To bi bilo poput leganja u postelju laži. Betina soba i dalje je bila Betina, iako je ona otišla iz kuće godinama

unazad. Bet je volela što su stvari iz njenog detinjstva još uvek bile tu: njene lutke i razna kola i odeća i dalje složena na drvenim policama, i uredno poređane knjige Inid Blajton. Preostala spavaća soba u kućici bila je gotovo veličine kutije. Okrečena najčistijom belom bojom i u njoj je bilo prostora samo za krevet, izanđali drveni sanduk s fiokama, na koji su odozgo bile stavljene morske školjke kao dekoracija, i sićušni noćni ormarić s jednom fiokom sa starom tučanom svetiljkom na njemu. Za dvadeset godina koliko je živela u ovoj kućici, Aneliz nikad nije spavala u toj sobi. Što ju je činilo savršenom za ovu priliku. Iskopala je kutijicu s pilulama za spavanje iz ormarića u kupatilu, uzela jednu i progutala je uz vodu sa česme. U Betinoj sobi je pronašla staru spavaćicu svoje ćerke i navukla je. Nije želela da ništa iz njene sobe zagadi novi prostor. Popela se u krevet u rezervnoj sobi, isključila svetlo i sklopila oči dok je nije obuzeo hemijom podstaknut san. Prodavnica Čamci za spasavanje u Tamarinu veoma je dobro radila. Možda je to bilo zbog bučne blizine samog mora, ali svi su – meštani kao i posetioci – savesno ulazili u nju da potraže robu, znajući da će novac od svakog polovnog džempera koji kupe otići na održavanje mesnih čamaca za spasavanje. Čak i uz nebeski sjaj mora u zalivu koji je padao na ljude letnjim danom, osećala se sila vode: prelepa, pa ipak svemoćna. Ponedeljak je bio jedan od Anelizinih dana za rad u prodavnici. Radila je tu ponedeljkom i sredom, i radila je tako od kad je napustila posao s punim radnim vremenom u rasadniku. Kad se probudila rano dan nakon što ju je Edvard napustio, znala je da mora da ode tamo. Ako se ne pojavi, svi bi mislili da je bolesna, a onda bi neko mogao da vidi Edvarda i pita ga kako je ona, a on bi mogao reći istinu i... Aneliz to nije mogla da podnese. Nije želela da svi znaju šta se desilo, ne dok ne raščisti s tim u sopstvenoj glavi. Nije bila sigurna da li će biti u stanju to da uradi – tableta za spavanje učinila je nemogućim svako razmišljanje kad se obeznanila dvadeset minuta nakon što ju je popila, a da bi odagnala osećaj usamljenosti u kućici sledećeg jutra, glasno je pustila radio, radije slušajući vesti nego ostajući sama sa svojim mislima.

Njene misli su bile opasne, shvatila je: nije želela da ostane nasamo s njima. Aneliz je najviše volela jutro u radnji. Ljudi koji su išli u crkvu sigurno će doći nakon mise, a žene koje su vodile decu u školu navratiće da se na brzinu promuvaju po radnji. Ljudi koji su rano ručavali ponekad bi smazali svoje sendviče za nekoliko minuta da bi mogli da preturaju po policama s odećom ili gledaju izložene knjige. Bilo je to fino mesto za rad gde se dosta ćaskalo, bez pravog poslovnog pritiska, sem kad bi nešto vredno pristiglo i kad bi se sve osoblje blago uspaničilo zbog određivanja prave cene, u slučaju da se prvobitni vlasnik vrati i oseti kako njegova donacija nije dovoljno cenjena. Danas je bilo pet vreća s odbačenim stvarima koje je trebalo pregledati, pa je Aneliz sela u zadnji deo radnje, gde su se nalazili magacin, kuhinjica i toalet, i pažljivo pregledala robu. Bila je to gomila odeće, uglavnom ženske, plišane igračke još pokrivene prašinom i dečja odeća sa sve ukrasima, nešto knjiga u mekom povezu i malo bižuterije. Otprilike polovina stvari bila je u dobrom stanju, i Aneliz poče pažljivo da razdvaja kukolj od žita. Bilo je neverovatno šta su neki ljudi smatrali prihvatljivim da ga poklone u dobrotvorne svrhe, mislila je držeći mušku košulju otrcanog okovratnik, bez nekoliko dugmadi i sa žutom mrljom nepoznatog porekla na rukavu. Od karija? Cvetnog polena? Bacila ju je u kutiju za otpad. Ivon, druga volonterka, radila je za tezgom u prednjem delu i neprestano održavala razgovor s mušterijama. Aneliz je volela da radi s Ivon jer ona nikad nije tražila nikakve odgovore. Ivon je govorila i nije izgledalo da mari odgovara li joj neko ili ne. To je obično odgovaralo Aneliz jer je volela da radi na miru uz blag šum radija u pozadini. Danas joj je to odgovaralo jer nije bila sigurna hoće li biti u stanju da vodi razgovor makar joj i život od toga zavisio. Aneliz je znala da izgleda izmoždeno, i rekla je da nije spavala da bi objasnila tu činjenicu, iako ju je tableta onesvestila na osam sati. Ali izgledala je mnogo gore nego što bi to mogao da opravda bilo kakav nedostatak sna. Šokirao je vlastiti izgled u ogledalu tog jutra. Bol ju je postario preko noći, i izgledalo je kao da su joj se kosti same zabile u kožu iznutra negodujući zbog sveg tog bola. Osećala je kao da je poslednji,

donekle mladalački sjaj njene kože iščezao, ostavljajući samo oštre uglove, šupljine i krupne indigo plave oči koje je njena ćerka Bet nasledila, slične sjajnim jezercima na ovalnom licu. Gusta seda kosa – nekad neverovatno bledoplava, sada samo svilasto seda – koju je uredno vezivala na potiljku više nije delovala ženstveno. Umesto toga je činila da izgleda mnogo starije od svojih stvarnih godina: starije i karikaturalno veštičasto. Aneliz je jedva mogla da prepozna ženu kojoj je jedan obožavalac, pre mnogo godina, rekao da izgleda kao prima balerina sa svojim dugim, dražesnim vratom i očima košute. Ona je bila jedna od tamarinskih lepotica pre nekih milion godina, pomislila je tužno, ili joj je bar Edvard tako rekao. Ko bi sada pomislio tako nešto? Trebalo je da se potrudi i ipak se našminka, pomislila je. Neki osnovni mekši puder da prikrije tamne podočnjake, maskaru da joj istakne oči i malo tečnog rumenila da donese toplinu njenim jagodicama: Aneliz je uvek bila veoma spretna sa šminkom. To je bila ta jedna stvar oko koje su se ona i njena majka slagale. Ako će se Aneliz traćiti na posao u baštovanstvu, onda bi ipak trebalo da pazi na svoju kožu i nikad ne izlazi bez ruža na usnama, govorila je njena majka. Njena majka je takođe uvek bila odlučna u tome da žene ne piju žestoka pića. Aneliz se takođe držala te odredbe i žalila je zbog brendija i čašâ vina koje je ispila prethodnog dana. U glavi je osećala tup bol nenaviknutosti na piće. – Psi će obaviti svoje na plaži, rekla sam ja – govorila je Ivon mušteriji. – Table, to nam je potrebno; znaci upozorenja na plaži da su psići to obavili. Aneliz je bila jedna od onih koja se nije slagala s tim stanovištem, i preferirala je skupljanje psećeg izmeta nasuprot mnoštvu ružnih tabli koje će upozoravati ljude da tu nije počišćeno. Znaci bi uništili neskladnu, ogoljenu lepotu plaže. Ali i dalje je ćutala, dopustivši sebi da se upita šta bi Ivon napravila od novosti o njoj. Edvard me napustio. Živi s Nel Mičel. Da, tom Nel – mojom najboljom prijateljicom. Eto ti. To pokazuje da nikada istinski ne poznaješ ljude, zar

ne? I dalje je zvučalo pogrešno. Pokušala je ponovo, rekavši to sporije u svojoj glavi, da vidi može li da mu dâ neki smisao. Prolazili smo kroz težak period, Edvard i ja, i možda je za njega bio pretežak, a s Nel je tako lagodno i, najzad, njih dvoje se poznaju veoma dobro... – Aneliz, šta si rekla? – Ivon ju je pogledala upitno iz prednjeg dela radnje. Mušterija je otišla i ostalo ih je samo dvoje u radnji. – Ništa, Ivon. Pričala sam sama sa sobom. – O naravno, i sama to radim, Aneliz. – Ivon je uzdahnula i vratila se proučavanju lokalnih novina. – Niko na mene ne obraća ni najmanje pažnje. Mama, kažu klinci, ti pričaš od jutra do sutra, a kad pokušamo da odgovorimo, nastavljaš da melješ pa te i ne prekidamo. Deca! – Deca, da – klimnula je Aneliz, dok je zapravo mislila „muževi“ i „najbolje prijateljice“. – Ali volimo ih, zar ne? – nastavila je Ivon, i dalje govoreći o deci i ni najmanje svesna da ona i Aneliz uopšte nisu na istoj talasnoj dužini. U tom momentu Aneliz je sinulo da je stvarno prilično lako prevariti ljude kad ne očekuju da budu prevareni. Koliko je lako bilo prevariti nju? Sramotno lako, pretpostavila je. Prestala je s razvrstavanjem robe da bi porazmislila o tome. Kakve su joj sve laži Edvard i Nel govorili? Jesu li išli u kućicu u dane kad je Aneliz bila u radnji, i vodili ljubav na njenom krevetu? Iznenada je morala da pojuri u mali toalet da povrati. Izleteli su samo sluz i jučerašnje vino. – Aneliz, jesi li dobro? – pitala je Ivon. – Dobro sam – slagala je. – Gastritis. Od sinoćnje pite s dimljenom ribom. Odakle sam izvukla taj izgovor, pitala se uspravivši se i pogledavši svoje lice i pocrvenele oči u malom ogledalu u toaletu. Da li je laganje samo stvar vežbe? Radnja je celog jutra, na svu sreću, bila puna. Ivon je žurila okolo, pričajući i radeći za kasom, dok je Aneliz odavala utisak zauzetosti

doterujući police i rafove za mušterijama. Pogled joj je često skretao na tamarinske ulice tražeći poznatu priliku njenog muža kako promiče njima. Edvard je radio u mašinskoj kompaniji u gradu i ponekad svraćao do nje kad je bila u radnji Čamci za spasavanje. Ali danas ne, zaključila je. Ipak, piljila je kroz prozor pitajući se hoće li Nel proći tuda. Grad je bio napravljen u obliku polovine mnogokrake zvezde, čije su se sve ulice spuštale naniže ka luci gde su ulazile na Lučki trg, široku čistinu s povijenim mediteranskim palmama, kafeom na otvorenom zvanim Kod Dorote i lukom u obliku potkovice u pozadini, poput dve ruke koje posežu u more – ili poput zakrivljenih rakovih klešta, u zavisnosti od toga kako ste želeli da gledate na to. Radnja Čamci za spasavanje nalazila se u Filibert stritu, na pola puta između Lučkog trga, dole, i malog Crkvenog trga, gore, gde je stajala crkva Sent Kenis u svojoj nenametljivoj kamenoj lepoti. Njena smena u radnji završavala se u dva sata, kad je dolazila da preuzme Korin Brejdi, sa svojim razvezanim šalom, uznjihanom ogrlicom i snažnim mirisom mošusnog ulja kupljenog pre mnogo meseci u gradskoj prodavnici zdrave hrane. Aneliz je to znala jer joj je Korin uvek govorila da su moderni parfemi štetni i da je starinska mošusna toaletna vodica i dalje ono što je bila. – Prirodni mirisi su najbolji, Aneliz – rekla bi Korin kočoperno, mašući bočicom lepljivom od starosti. – Moderni parfemi izazivaju rak, znaš. Obično bi Aneliz tolerisala Korinine ekscentričnosti i njene čudnovate medicinske teorije, ali danas nije mogla da se nosi s tim. Bilo joj je potpuno ponestalo goriva ljudske ljubaznosti, a nije bila sigurna da može da ga kupi i u jednoj od lokalnih radnji. – Zdravo, Ivon, vidi ovo! Nova isporuka kantariona. Dakle, Ivon, znam da ne želiš da govoriš o svim tim stvarima u vezi s menopauzom... Aneliz je ustuknula u zadnju prostoriju. Jadna Ivon. Nije bilo šanse za diskretan razgovor o ženskim problemima kad je Korin učestvovala u njemu. Korin nije imala kontrolu glasnosti. Grmela je čak i kad je pokušavala da šapće. – Ovo je fenomenalno – govorila je Korin.

– Viči malo glasnije – mrzovoljno je rekla Ivon. – Mislim da te nije čuo baš ceo grad. – Tja, ovde smo samo mi žene, i ponosne smo na svoja tela – rekla je Korin, ne brinući. – To je životni ciklus, Ivon. Veličanstvena životna sila koja se kreće u nama jer ju je tu postavila Majka priroda. Obično bi se do sada Aneliz već široko smešila na ovo. Niko ne bi mogao poreći da je Korin bila neverovatno zabavna kad bi se upustila u svoju uobičajenu priču o Majci prirodi. Majka priroda bila je odgovorna za sve odlike stvari, uključujući Korininu zavisnost o mlečnoj čokoladi i doktora Berka iz Grejeve anatomije.5 Majka priroda bi, nesumnjivo, bila kriva za Edvardovo bekstvo s Nel, kad bi Korina dobila priliku da govori o tome. Veličanstvena životna sila bila bi u nadolasku, ili nešto tako. Aneliz se stresla na pomisao da položi ovaj sirov bol na Korininu mentalnu dasku za seckanje kako bi bio proučen. Pitala se bi li mogla neopaženo da ode. Prekasno... – Zdravo, Aneliz... O moj bože, izgledaš tako umorno. Jadnice moja. Imam pravu stvar u svojoj tašni... – počela je Korin, posežući u ogromnu tašnu od raznobojnih komada kože koju je vukla svuda sa sobom. Tašna je širila zaista neprijatan miris svih tih bočica s uljem i napicima koji su se prosipali u njoj. – Možda izgleda pomalo čudno, draga, ali to su gljive, a ti treba stalno da im dosipaš vodu i piješ taj sok i... – Hvala ti, Korin – rekla je Aneliz žurno, misleći da će možda ponovo morati da povrati na samu pomisao o pijenju soka od gljiva. – Plašim se da ne mogu da se zadržavam, ne sada. Zdravo. Skoro je istrčala iz radnje, držeći u ruci svoju jaknu i tašnu. Nije mogla da se nosi s Korin. Ne sada. Uprkos svojoj krupnoći, Korin je bila veoma brza, i strah od toga da Korin ne potrči za njom naterao je Aneliz da pojuri niz Filibert strit tragajući nasumice za mestom gde bi se skrila. Knjižara. Opali list bila je mala, izdvojena radnja s velikim odeljenjem kriminalističkih romana i zatamnjenim prozorima tako da je onima spolja bilo teško da vide nešto unutar radnje. Savršeno. Ovde niko neće pričati s njom. Bilo je to pravilo knjižare: samo osmesi i klimanje glavom. Utrčala je u tišinu Opalog lista i nasumično se probila do polica u

zadnjem delu. Odeljenje s klasicima. Prelazila je prstima po riknama knjiga, pitajući samu sebe kad je poslednji put čitala Džejn Ostin? Najzad se osetila mirnije. Korin je nije pratila. Sad kad izađe iz knjižare, moći će da prestane da se pretvara i ponovo bude ono što jeste. Osim što nije tačno znala šta ona jeste. Bio je to čudan, neprijatan osećaj. Aneliz se osećala prozračno, ne kao neka stvarna osoba. Kao da je bila teleportovana u ovo telo i život a ništa od toga joj nije bilo ni najmanje blisko. O ne, molim te ne. Prešla je iz odeljka s klasicima i našla se na odeljku za primenjenu psihologiju. Disanje joj se ponovo ubrzavalo. Ne. Diši duboko. Udahni, broj do četiri, izdahni. Nakon nekog vremena, ponovo se usredsredila na police. Primenjena psihologija. Pregledala je ovaj deo ranije mnogo puta, i znala je da nema naslova Meditacije za ljude koji su besni na ceo svet. To je definitivno rupa na tržištu, pomislila je ogorčeno. A nema ni 100 načina da ubiješ svog muža i bivšu najbolju prijateljicu. Ali bilo je mnoštvo knjiga o depresiji, koja je mogla da se leči terapijom, pozitivnim vizuelizacijama ili unošenjem tačno određenih kombinacija hrane, u zavisnosti od toga koju si knjigu pročitao. Aneliz ih je pročitala dosta u želji da se popravi. Gledala je police misleći da verovatno sve te knjige ima kod kuće, osim ovih novijih. Nijedna od njih nije delovala. Depresija nije nešto što možeš da odstraniš iz sebe prosto čitajući knjigu. To je bilo nešto mnogo mračnije i dublje. Ljutito je gledala knjige, besna na njihove pisce što su se usudili da se pretvaraju da znaju kako je to. Knjige o depresiji pisali su prokleti psihijatri i gurui mentalnog zdravlja, umesto stvarni ljudi koji su zaista bili u toj podzemnoj odaji: mestu gde ne možeš da zamisliš običan, srećan život; mestu gde funkcionisanje skoro da ne dolazi u obzir. Aneliz, izađi iz svoje sobe i pričaj sa mnom, molim te. Ponovo glas njene majke u njenom sećanju. Draga majka. Toliko se trudila, znala je Aneliz, ali ona je bila sa svojom ćerkom zarobljena u oblaku tmine unutar sebe i svoje porodice – obične, uljudne, prosto stvarne – i nije znala šta da radi s nekim poput nje. – Kad bi mi samo rekla šta nije u redu – preklinjala bi njena majka.

– Ne znam šta nije u redu – odgovarala bi Aneliz. Jer i nije znala. Niko je nije udario ili povredio. Ali ona je sve osećala duboko, dublje nego Astrid, njena starija sestra, koja joj je bila najbliža po godinama. Bilo je dana kad joj je glava prosto bila puna oblaka, oblaka straha, nervoze i tame. Nije znala zašto – jednostavno su bili tu. Prošlo je više od četrdeset godina otkad je to shvatila. Imala je petnaest godina kad je otkrila da svi drugi osećaju drugačije, da je ona različita. A onda, u knjižari Opali list u Tamarinu, Aneliz Kenedi je imala to poznato, uznemirujuće osećanje tmine u svojoj glavi, i još nešto, navalu čiste panike. Iza očnih kapaka nailazio je pulsirajući osećaj, poput bubnjeva koji tuku u daljini. Spora, neprestana buka koja nije bila stvarna – znala je to – ali je njoj delovala stvarnije od bilo čega drugog u tom trenutku. Nije čula taj zvuk veoma dugo, sada ga je obično čula samo u noćnim morama, ali znala je šta je to: strah i panika. Jednom je pročitala da izvesne situacije dovode do prevlasti amigdale. Amigdala je suštinski deo mozga ljudskog bića određen za preživljavanje, niži u hijerarhiji od limbičkog sistema i cerebralnog korteksa. Amigdala uskače kad ljudi dospeju u stanje dubokog primalnog straha. Bilo je još mnogo drugih strašno dugačkih medicinskih termina u članku, koje je Aneliz slabo pohvatala, ali sećala se tog malog dela: da je amigdala osnovni mehanizam opstanka i stupa u dejstvo kad je osoba u smrtnoj opasnosti. Kao sada. Kad ju je nalet panike obuzeo silnom snagom. Čim se setila reči osetila je gubitak daha i počela da šišti osećajući kako joj se grudi stežu. Nije mogla da diše, srce joj lupalo. Aneliz se kretala toliko brzo da je naletela na čoveka koji se sagnuo prelistavajući knjige o sportu. – Izvinite – skoro da je prodahtala, promičući pored njega. Morala je da izađe napolje i stigne do kuće. Morala je da bude na sigurnom mestu da bi mogla da natera taj strah i tminu da nestanu. Prošle su godine otkad je imala napad panike, godine. Zaboravila je koliko su užasni bili, kako se uvek osećala kao da će umreti. Ruke su joj se toliko tresle da joj je bilo teško da izvuče ključeve iz tašne i skoro nemoguće da drži ključ od kola pod pravim uglom da bi ga

uvukla u bravu. Ali uradila je to. Bezbedna, bila je delimično bezbedna. Sedela je na vozačkom sedištu drhteći, pokušavajući da umiri disanje. Udahni, broj do četiri, izdahni. Kad se osetila dovoljno oporavljeno, pokrenula je motor, glasno pojačala radio nadajući se da će diskusija s prijemnika blokirati njene vlastite misli. Nije želela da razmišlja. Kuća je bila tiha kad je stigla u nju – nije to bila tišina kuće u koju bi uskoro mogla da se vrati druga osoba, nego umrtvljujuća tišina mesta u kome živi samo jedna osoba. Aneliz je sebi napravila šolju biljnog čaja, umirujućeg čaja zbog koga joj se Edvard blago podsmevao. Dok je vraćala pakovanje u kredenac, uzela je još jednu kesicu i strpala je u šolju. Trebala joj je dvostruka doza smirenja. Onda je ponela šolju i staro vuneno ćebe napolje na verandu. Skupivši noge ispod sebe, sa šoljom u ruci i ćebetom obmotanim oko sebe, Aneliz je zurila u talase koji su se lomili o obalu i prepustila se polaganom disanju. Diši. Udisaj i izdisaj. Polako i duboko. Koncentriši se na svaki udisaj, dopusti plućima da se napune i sporo izdahni kroz nos. Udisaj i izdisaj. To je jedino što moraš da radiš svakog dana – da dišeš. Sranje, sranje. Nije pomagalo. Uprkos dubokom disanju, mogla je da oseti kako joj srce ubrzano poigrava, a tmina je još bila u dubini njene glave, i približavala se. Jebi se, Edvarde, što si mi ovo uradio, pomislila je ogorčeno Aneliz. Utonula je u vuneno ćebe da bi se zgrejala. Neće se vratiti pilulama, ne ponovo. Edvard je bio tako dobar i pun razumevanja u vezi s njenom depresijom, iako je nikad nije potpuno razumeo. – Ponekad se osećam pomalo tužno, znaš – rekao je negde na početku njihovog braka. – Nije to isto kao kod tebe, ljubavi, ali te razumem, ili bar pokušavam. Aneliz, koja je pažljivo birala reči kad je govorila o stanju depresije da ga ne bi uplašila ili navela da misli da je oženjen totalnom ludačom koja stalno treba da ima ludačku košulju nadohvat ruke, morala je da se suzdrži

da se ne nasmeje glasno. On nije mogao da zna niti razume da je depresija bila deo nje: mogla je da vodi svoj svakodnevni život kao bilo ko drugi, ali kao što neki ljudi imaju glatku ili dražesno maslinastu kožu kao deo svog genetskog nasleđa, ona je imala depresiju. Deo nje: nekad je bio prisutan, nekad ne. Mogli su da prođu meseci, godine, da ne oseti kako je savladava tmina, ali kada bi došla, to je bilo daleko gore nego osećati se pomalo tužno. A ipak ga je volela, volela ga je što je pokušavao da razume. – Volim te, dragi čoveče – rekla mu je vatreno. On se takođe nasmejao i zagrlio je, i Aneliz je završila sedeći mu u krilu, rukama su obujmili jedno drugo, a ona se osećala zaista voljenom. Taj ljubazni, delikatni čovek nije stvarno shvatao šta ona prolazi, ali je činio koliko je mogao. To je bila ljubav: pokušavati razumeti svog partnera, čak i kad je razumevanje bilo izvan vaših mogućnosti. Sećala se kako je i s Nel pričala o tome. To je bolelo: razmišljanje o prokletoj Nel koja je znala za Anelizin unutrašnji bol, a onda ipak otišla s njenim mužem. Aneliz se stresla pod svojim vunenim ćebetom. Počela je da mrzi Nel. – Kako se možeš osećati tako, znaš već, loše, a ipak izaći i biti normalna? – pitala ju je jednom Nel, kad je Bet bila mala devojčica a Aneliz je dovela na rođendan školske drugarice i otišla kući da plače čitava dva sata, gde ju je Nel zetekla kad je navratila. – Navučeš masku – jednostavno je rekla Aneliz, lica pocrvenelog od suza. – Ne možeš da sediš u uglu i zuriš u prazno kad imaš dete. Jednostavno ne možeš. Ne da nije osećala potrebu za tim mnogo puta, ali majčinska ljubav je bila moćna sila. Aneliz je mnogih dana mogla želeti da ostane u krevetu, navuče jorgan oko sebe poput oklopa i odsedi tako dok je ne prođe zlovolja. Ali nije to mogla da radi svojoj ćerki. Kad je Bet poodrasla i kad je postalo jasno da je nasledila depresiju svoje majke baš kao što je nasledila i njene oči indigo boje, zaštititi Bet postao je Anelizin život. Bet, kojoj je trebalo veoma mnogo ljubavi i pažnje, postala je prva na listi prioriteta. Sledeća na listi bila je sama Aneliz, koja je ponekad vladala, a ponekad

padala u ponor, tako da je s oklevanjem morala ići kod lekara i uzimati neke od tih prokletih antidepresiva, a mrzela ih je. Bilo je to kao priznavanje neuspeha, a da je pročitala samo još jedan članak o tome da je depresija kao dijabetes, i da ne treba da vam smeta uzimanje insulina da biste je prevazišli, onda bi nekoga ubila. Edvard, dragi ljubazni Edvard, bio je definitivno treći na listi prioriteta svoje žene. Osnovna ljubav i briga žene uvek su njena deca, ako ih ima, shvatila je Aneliz, dok je to muškarcu njegova žena. Te dve jednačine čak nisu bile ni u istoj ravni. Da li je to oteralo Edvarda – to što je oduvek bio treći u njihovom braku? Kako on nije znao da nije treći po izboru nego po pravilima prostog preživljavanja? Aneliz je uzdahnula i zagledala se u vidik koji se njoj i Edvardu pružao iz kuće tolike godine. Pod jasnim svetlom, zaliv Mislin bio je kao ogledalo postavljeno u dolinu koje je menjalo sliku od belog peska do mahovinastog zelenila poljâ. Iza se prostirao Atlantski okean, nad kojim su ponirali galebovi a raspršena bela pena teatralno poletala uvis. Pazite se, grmela je voda. To je bila pouka koju meštani nikad nisu zaboravljali. Turisti su čamcima isplovljavali da istražuju zaklonjeni zaliv, i pravili se da vode nisu opasne, samo da bi bili spasavani kad njihove čamce usisaju žestoke oluje Atlantika. Ponekad su se mogle videti ajkule kako lenjo krstare, s litica na kojim se veličanstveno uzdizao dolmen.6 Aneliz je mogla da se seti dana kad su ona i Edvard poveli Bet da vidi dolmen kada je bila mala, želeći da usade osećaj ponosa u nju. – Ovo je naša istorija, Bet – objašnjavao je Edvard. A sad je nanovo ispisivao istoriju njihove porodice. Aneliz nije znala hoće li mu to ikada oprostiti. Nije bilo opravdanja, nikakvog. Naravno, Edvardu nije bilo važno da li će mu ona oprostiti ili ne. On se više nije nalazio u njenom životu.

4.

Izin stan na Menhetnu bio je hladan i delovao je pusto nakon toplote hotela u Novom Meksiku. Čak i njen voljeni Njujork bio je danas hladno bezličan, shvatila je: vozač koji je povezao s aerodroma nije bio uobičajeno ekscentričan, nego prosto tupav, a padala je i kiša, poput naleta plime, što je moglo čoveka da namoči do gole kože za tili čas. Mokra i umorna, Izi je s treskom spustila svoj prtljag i pokušala da ustanovi šta je izazivalo taj osećaj nezadovoljstva koji je imala. Bilo je nečeg u gostoprimljivosti puebla, ljubaznosti malog grada koja je Izi nedostajala od njenog doma. Ona je ipak bila devojka iz malog grada, pomislila je, i osetila nalet nostalgije za Tamarinom. U poslednje vreme je dosta mislila o kući. Da li je to bilo zbog toga što se osećala toliko usamljeno kad je Džo otišao kasno uveče, a njene misli se okrenule porodici, drugim ljudima kojima je bilo stalo do nje? Ili je to bilo jer je osećala sve veću nervozu u vezi s onim što se dešavalo: veze koju je bilo tako teško objasniti da nije ni pokušala nikome da je objasni, ni Karli, ni svom tati, ni baki. Svukla je namočenu jaknu i tek tad sebi dopustila da pogleda telefonsku sekretaricu. Na displeju se videla velika okrugla nula. Nula poruka. Grozna prokleta mašina. Zurila je u nju kao da je mašina bila kriva što Džo nije zvao. Uključivši svetla da bi dala svom domu neku vrstu unutrašnjeg sjaja, Izi je odmarširala u kupatilo, skinula odeću i stala pod tuš da spere prašinu novomeksičke visoravni. Postajala je opsednuta održavanjem higijene. Da li je opsesivno-kompulsivni poremećaj posledica složenih ljubavnih veza? Nikada se u životu nije toliko tuširala, i uvek se brisala i mazala uljima u nadi da će, kad bude pod tušem, telefon da zazvoni. Uvek je bivalo tako. Ali ne i sada. Džo nije nazvao pet dana. Pet dana. – Zvaću te – promumlao je onog jutra kad je trebala da odleti za Novi Meksiko.

– Učini to – uzvratila je mumlanjem, želeći da može da otkaže let, želeći da se nešto dogodi da bi ostala kraj njega, jer je postojao neki hladan, usamljenički osećaj u tome da ne bude u istom gradu u kom je i on. Zbog čega je bilo tako? Ali on nije telefonirao. Čak ni poslednje večeri kad su se svi raspustili, kad bi buka zabave učinila svakog normalnog partnera koji nije prisutan bar malo ljubomornim – zbog čega se Izi i nadala da će on tada pozvati, samo da bi ona imala priliku da se skloni iz krkljanca i uzgred kaže kako je Ivan igrao limboples,7 i učini da sve to zvuči fenomenalno. Toliko fenomenalno da bi on bio ljubomoran jer je ona tu bez njega... Samo što on nije prihvatio tu igru. Nije telefonirao. Izi se isteturala ispod tuša, i dalje iznervirana. Ne, tuširanje nije bilo ono pravo. Kupanje, to bi bilo savršeno. Počela je da puni kadu, sipajući u nju najmanje pola flašice svog dragocenog ružinog ulja džo meloun za kupku, otvorila je flašu belog vina i napravila sebi špricer, pa najzad utonula u mirišljave mehuriće. Pijuckala je špricer i zavalila se unazad sklapajući oči u pokušaju da se opusti. Ali uobičajeni blagosloveni zaborav koji joj je donosilo kupanje, kad bi tonula u vrelu tečnost koja je činila da zaboravi na sve drugo, zaobišao ju je. Kao i uvek, otkad je srela Džoa, on je bio jedina stvar koja joj je bila na umu. Na tom prvom ručku, sastali su se u malom, netipičnom italijanskom restoranu u Vilidžu, mestu za kakvo Izi ne bi ni pomislila da se Džou dopada. Pretpostavljala je da on preferira prestižnije lokale, gde osoblje prepoznaje svakog milijardera u gradu. To je bila još jedna stvar koja joj se dopadala kod njega, ta različitost. Uz predjelo su ćaskali i, što je više govorio, Izi je sve više osećala da se zagreva za njega. Diplomirao je biznis, a onda se priključio programu banke Dž.P. Morgan za obuku diplomaca. – Tada mi je proradila bubica – rekao je, namačući parčence italijanskog domaćeg hleba maslinovim uljem s bosiljkom. – Suština trgovine je u momentalnom zadovoljenju poriva, a ja to volim.

– Zar to nije stresno? – pitala je, misleći na gubljenje miliona i kako bi ona morala da uzima neka sredstva za smirenje kad bi radila takav posao. – Nikad nisam osećao stres – rekao je. – Voleo sam to. Trgovao sam, malo dobijao malo gubio, šta god bilo otišao bih kući na spavanje. Ljudi su stalno izgarali na tom poslu, naporan rad, prekovremeni rad, izigravanje čvrstog stava, mnoge od njih je to pogađalo, ali ne i mene. U dvadeset devetoj godini, vodio je sopstveni trgovački fond, takozvani hedž-fond. – Znači to je značenje reči – rekla je Izi s olakšanjem. – Nikad nisam znala značenje. Što se više uzdizao na lestvici, više je rizikovao, ali zarađivao je procentualno više, dok se na kraju nije obreo na čelu trgovačkog sektora jedne ogromne banke. – U suštini, pokušavaš pomoću matematike da osvojiš sva tržišta – objašnjavao je. – Samo reci šta, i mi ćemo trgovati time. Mi smo zatvoren fond. Izi ga je pogledala upitno, ustiju punih pržene paprike. – To znači da mi samo ponovo ulažemo profite i nijedan novi investitor ne može da uđe unutra. – Aha – klimnula je glavom. Ovo je bilo poput postdiplomskih studija na Volstritu. Koliko je godina poznavala sve te lovatore a nije imala pojma o čemu pričaju? – Najzad, išlo nam je tako dobro da smo izmenili strukturu premija s dva i dvadeset na pet i četrdeset. – Ja sabiram uz pomoć prstiju – iznela mu je Izi. – Nemam predstavu šta to znači. On se nacerio i dodao joj još hleba. – To je tipična struktura premija: dva i dvadeset znači da dobijaš dva procenta kao menadžer i dvadeset procenata od zarade nakon obavljenog posla. – Auh – rekla je. – A vi trgujete milionskim sumama? Klimnuo je glavom. – Zamisli kad upravljaš sa šest stotina. Izi je mrzela da deluje tupo. – Šest stotina miliona dolara? – pitala je, samo da proveri. Klimnuo je glavom.

– Onda si ti bogat – rekla je, mrzeći sebe što je pojela sva ta predjela jer se već osećala sitom, a glavna jela će uskoro pristići. Džo se nasmejao. – Ti si prava cura, Izi Silver – rekao je. – To mi se sviđa. – Iskreno – kazala je odgurujući tanjir. – Ne dopada se to svima. – Meni se dopada. Da, moglo bi se reći da sam bogat. – Ipak, nemaš superjahtu? – upitala je, sa sjajem u očima. On se ponovo nasmejao. – Ne. Želiš li jednu takvu, ili samo želiš da izlaziš s momkom koji je ima? Izi se nasmejala njegovoj bezazlenosti. – Nemaš pojma, zar ne? – rekla je hladnokrvno. – Ja sam toliko daleko od žene koja želi čoveka sa superjahtom da sam prosto na drugom kontinentu. – Ispremeštala je stvari na stolu, pomerajući so i biber levo i desno. – Ja sam biber. – Postavila je posudicu na ivicu stola. – A so – premestila je posudicu na suprotnu stranu – jeste ona vrsta žena koje žele da znaju momku stanje na računu pre nego što izađu s njim na piće. Vidiš? Veliki razmak, velika razlika. Ogromna. – Izvini. – Samo nemoj da ti se ponovi – našalila se. – Nikad u svom životu nisam izašla s momkom zbog stanja na njegovom računu. Nikad. Kratko sam izlazila, na jedan sastanak, s momkom koji je živeo u stanu pored mog starog stana jer je znao kako da popravi grejanje, i sredio ga je kod mene jednog dana kad kućepazitelj nije bio tu, i ja sam izašla na sastanak s njim. Ali to je bilo sve. Jedan izlazak. – Dakle sa mnom si izašla jer sam te povezao do kancelarije? – začikavao ju je. – Tačno tako – rekla je. – Nastavi s tom svojom životnom pričom. Ispričaj mi neke lične stvari. Imao je četrdeset pet godina, žena mu je bila nekoliko godina mlađa i venčali su se mladi, zapravo još kao klinci. Izi je bilo žao što ga je pitala za privatne stvari. – Onda je prilično brzo stigao Tom – rekao je ponosno. – Onda se sve promeni, znaš. Imaš li dece? Da, držim ih u torbi, poželela je Izi da kaže. – Ne, nažalost ne. Tako da ne znam kako se to sve promeni.

– Veruj mi na reč. To promeni dinamiku para, postaneš obuzet decom. Ali, hej, nisam došao ovde da pričam o svojim dečacima – kazao je. – U redu, zbog čega si došao? – pitala je. Nije bila sigurna zašto je ona ovde. On je bio previše komplikovan, bilo je previše zbivanja u njegovom životu. Čovek koji se oporavlja od propale veze trebao joj je koliko i rupa u glavi. Osim toga, on čak nije bio ni u stadijumu oporavka: bio je još u stadijumu gajenja propale veze. Čovek u potrazi za vezom koja bi ga oporavila nije obavezno hteo da priča o svojoj ženi i deci. Šteta, pomislila je tužno. Bio je divan, seksi, izazivao joj je titranje u stomaku na način na koji se nije sećala da joj se dešavalo ranije. To je samo dokazivalo ono što je već znala, a Linda joj je potvrdila: svi dobri su već zauzeti. Ali on je bio šarmantan čovek i mogla je da uživa u ručku i upamti ga kao dodatno iskustvo. – I dalje ne znaš zbog čega sam došao? – pitao je. Izi mu dobaci skeptičan pogled. – Možda želim više da saznam o modnoj industriji da bih mogao da ulažem u nju – nastavio je. – Možda samo želiš da upoznaš dugonoge manekenke? – uzvratila je. – Obično sam prilično dobra u otkrivanju kada se čovek zanima za mene samo kao za posrednika da stigne do manekenki. Iako ti – osmotrila ga je – nisi uobičajen tip. Previše si fin. On se pravio da se zagrcnuo. – Fin? To nije reč koju ljudi obično koriste u vezi sa mnom. Nazivaju me ajkulom, znaš. – Ti si fin – rekla je Izi, uzvraćajući mu osmeh. To je bila istina. I pored toga što je bio dominantni mužjak, sa svom tom ugrađenom arogancijom i inteligencijom, imao je u osnovi nečeg valjanog i toplog, a razoružavajuća pojedinost kod njega bila je što je, premda bogat, bio odgojen da brine o ljudima, da štiti svoju porodicu i svoju ženu. Izi je osetila ujed bola što nju niko nije nazivao ženom. Bilo bi nečeg divnog u tome da bude s muškarcem koji bi brinuo o njoj. – Možeš se pretvarati da si ajkula, ali ti si cicamaca – nastavila je, malo ga začikavajući. – Osim toga, znam da ti nisam potrebna da bih te upoznala sa supermodelima. Dovoljno si bogat da kupiš sva poznanstva koja su ti

potrebna. Novac je poput propusnice u sva područja, zar ne? – Gadno si cinična za nekog tako mladog – nacerio se. – Nisam mlada, skoro mi je četrdeset – rekla je. Da je mislila da se zanima za nju, rekla bi da joj je trideset devet. – Zbog toga sam prestravljena svakog dana. Uskoro ću da krenem nizbrdo. Pre nekoliko dana, to je mogla da bude šala. Ali od Plaze i razgovora s Lindom, Izi više nije osećala radost na pomisao o približavanju svog rođendana. – Nikada ti nećeš krenuti nizbrdo – rekao je tihim glasom koji ju je, besmisleno, naveo da pomisli kako je u krevetu s njim a on joj polako svlači odeću. – Da li vi to flertujete sa mnom, gospodine Henson? – ciknula je Izi da prikrije svoju nelagodu. – Mislila sam da je ovo prijateljski ručak. – Karte na sto – kazao je. – Da, flertujem s vama. – Dakle, stani – naredila je. – Upravo si mi pričao o svojoj ženi i divnoj deci. Ne znam kakvu si vrstu ženâ navikao da srećeš, ali ja nisam na tržištu povremene ljubavi. Trideset devet godina sam živela ne izlazeći s muškarcima koji su i dalje vezani sa svojom ženama, i ne planiram ni sad da počnem. – Misliš li da bih bio ovde da je moj brak još uvek održiv? – pitao je prigušeno zarežavši. – Imaj malo poštovanja prema meni, Izi. Da, imam ženu i decu, ali razdvojeni smo i živimo zajedno samo radi te dece. Zar me nisi slušala? Rekao sam ti da smo se Elizabet i ja venčali mladi. Ne odgovaramo jedno drugom već godinama, ničijom greškom, to je jednostavno bilo neizbežno. Najzad smo se sporazumeli pre nekoliko meseci da to ne funkcioniše ni na jednom nivou, i da treba i formalno da rešimo stvari. – Oh – rekla je Izi, čekajući. Da li je bio ozbiljan? Ili je zapravo još bio u tom groznom stadijumu posle raskida kad pokušava da ubedi sebe da je gotovo i da će rastava rešiti stvar? – Volim je, oduvek sam je voleo – rekao je – ali to je kao da voliš sestru. Proveli smo dvadeset godina i još malo više zajedno; to je čitav život, ali taj deo s brakom je završen. Pokušavali smo da izgledamo kao da smo skupa radi mlađih dečaka. Tom bi mogao da se ponese s tim da se

razdvojimo, ali Met i Džoš ne bi. Naša kuća u Njujorku je veoma velika, to nije problem. Dosta ljudi radi tako: ako imaš dovoljno prostora, možete srećno da živite svi zajedno. Ja imam svoj život, ona ima svoj. Elizabetini roditelji su se razveli, i ona ne želi da naši dečaci dolaze iz razorenog doma. Zbog toga ostajemo zajedno, čini mi se, ali veoma je teško. Ne mogu to više da radim. – Šta ako bi se jedno do vas zaljubilo i želelo da bude s drugom osobom? – pitala je Izi, pokušavajući da razume tu čudnu nagodbu. Osećala se kao da stoji na litici i samo što nije pala. Nije želela da padne ako ne zna da će on biti tu da joj pruži ruku. – To se nikada nije dogodilo. Pre – dodao je poslednju reč namerno sporo. – Ako bi se to dogodilo, onda bi sve moralo da se promeni. – Znaju li drugi ljudi za to? – Većina iz našeg okruženja zna. Mi ne širimo tu priču, ali to nam ide u korist. Met i Džoš su još premladi. Oni misle da sve znaju sada kad je jednom dvanaest a drugom četrnaest, ali još su deca. Sad kad vide da njihovi roditelji miroljubivo žive u istoj kući, imaće stabilnost. To nam je osnovni prioritet. – Shvatam – rekla je, pomislivši s iznenadnim naletom tuge na svoj život između dvanaeste i četrnaeste godine. – Zaista? Ona je klimnula glavom, i on je nekako odmah shvatio da je iznenada postala melanholična. – Šta je bilo? – pitao je. – Imala sam trinaest godina kad mi je majka umrla – objasnila mu je. – Od raka. I to je bilo iznenadno, nije bilo vremena. Šest nedelja nakon što smo to saznali, ona je umrla. – Stresla se od te uspomene. Trebalo je da prođu godine da bi bila u stanju da izgovori reč „rak“: nosila je tako užasne konotacije, kao zla čarolija, kao da samo njeno izgovaranje donosi opasnost i bol. – Moj otac i moja baka pokušali su da me zaštite od toga, ali nisu mogli. – Žao mi je – rekao je. – Mora da je bilo teško. Klimnula je glavom. Teže nego što bi iko mogao da zamisli. Na neki način, ona se suprotstavila tome ne suprotstavljajući se: čvrsto se zatvorila

u samu sebe da niko ne bi mogao da je povredi, nije plakala, nije mnogo pričala ni sa kim, čak ni sa svojom milom bakom, koja je i sama bila užasno poražena, a trudila se da to prikrije radi Izi. Tata, ujka Edvard i Aneliz su svi bili tu da joj pomognu, spremni da porazgovaraju, smeju se, plaču, šta god da joj je bilo potrebno. Samo je njena rođaka Bet – čudna, osetljiva, koja se lako uznemiravala – bila kao i uvek pre toga. Bet joj je zapravo najviše pomogla prve godine. Naterala je jednog dana Izi na plač izdravši se na nju, i taj jednostavni postupak jedine osobe koja nije na prstima obigravala oko nje povratio je Izi. – Da li ti je otac živ? – ljubazno je pitao Džo. Izi se osmehnula. – Da, tata je sjajan. Ponekad je pomalo odsutan; stalno mu nestaje šećera i pavlake i mora da odjuri da pozajmi do kuće moje ujne Aneliz ili do bake. One se smenjuju brinući se o njemu – ali tako da on za to ne zna. To mu se ne bi dopalo. Ali one brinu. Prenose mi kako se drži. – Kafu, desert? Još vina? – pitao je konobar. Kada je otišao, ponevši tanjire i nakon što je primio porudžbinu za kafu, Džo se ponovo nagnuo napred. – Pričaj mi još o sebi – podsticao ju je. Ali Izi je osećala da je dovoljno otkrila o sebi. Retko je govorila o svojoj majci, pogotovo pred nekim koga je tek upoznala. – Hej, meni je ovo dovoljno – rekla je, pokušavajući da zvuči drskije. – Ti si zanimljiviji, gospodine tajkune. Dakle, reci mi – jesi li zainteresovan da kupiš agenciju za modele? – Ne – rekao je. – Nisam ni mislila da ćeš biti ali... – Ali si morala da znaš na čemu si? – Katoličko obrazovanje: svuda te stigne – uzdahnula je. – Da li bi me u „Sestra Meri Kako Se Zvaše“ prihvatili? – pitao je. Mogla je da oseti kako njegova noga gurka njenu ispod stola. – Mislim da si ti verovatno tip na kakvog misle kad nam kažu da ponesemo telefonske imenike na sastanak – nabacila je Izi. Pošto ju je zbunjeno pogledao, pojasnila mu je: – Ako moraš da sediš nekom momku na kolenu, prvo podmetneš telefonski imenik pa sedneš. Nekoliko centimetara papirne barijere.

– Pre dvanaestak centimetara ako živiš na Menhetnu. – Nemoj da se hvališeš – sada se smešila. – Dakle, možeš ponovo da se vidiš sa mnom, gospođice Silver, sad kad znaš da sam košer? – Mogu – rekla je. – Slušaj, imam umetničku kolekciju u svojoj poslovnoj zgradi... – Nisi valjda ponudio cenu za tu Pašinu sliku na dobrotvornom ručku – upala je. – Bih da nisam bio ometen – zarežao je. – Moram da odem u slikarski studio da pogledam neke slike sutra posle podne. Da li bi želela da pođeš sa mnom? Izi se zamislila. Kakva opasnost može biti u gledanju slika? – Naravno. Kada? – Recimo, u jedanaest pre podne. – Rekao si „popodne“ – rekla je zbunjeno. – On živi u Tenesiju, Smoki Mauntins. Moraćemo da letimo avionom. Izi nikada pre nije bila u privatnom mlaznjaku. Prvo je nju i Džoa preuzeo helikopter i odvezao ih na aerodrom Teterboro, gde ih je na pisti čekao mlaznjak golfstrim. Unutra su osim posade bili samo njih dvoje. – Fantastičan je – rekla je Izi sa strahopoštovanjem kad je stupila u kabinu. Iznutra je izgledalo manje nego što je zamišljala, ali luksuz je bio kakav nije mogla ni da sanja. Kabina je cela bila u blagim krem tonovima, i u njoj je bilo samo osam ili devet prostranih kožnih sedišta. Na laganim ormarićima od hrastovine gornja površina bila je od mermera umesto avionske plastike. Bili su raskošnog kockastog oblika. Čak su i prekrivači položeni na sedišta delovali previše meko da bi bili od obične vune. – Kašmir? – pitala je stjuardesu koja je stajala u stavu mirno s osmehom kao pričvršćenim na lice. Stjuardesa je klimnula. – Sedišta su od mešavine vune i kože, radi dodatne udobnosti. – Nema ničeg što ne možeš da radiš u ovom avionu – rekao je Džo, sedajući i uzimajući čašu hladnog piva koje je stjuardesa imala spremno za

njega pre nego što ga je uopšte i tražio. – Gledaj DVD, telefoniraj u svemir, samo reci šta ti treba. Čak imaju i defibrilator8 u avionu. Jesi li imala potrebe da ga koristiš, Kerin? – upitao je stjuardesu. – Gospodine Hensen, znate da to ne mogu da vam kažem – rekla je široko se smešeći. Leteli su do Getlinburga ali Izi je mogla samo nakratko da pogleda lepe ulice tog istorijskog grada pre nego što su prošli iznad grada na dvadeset minuta udaljeno izdvojeno imanje smešteno u podnožju Smoki planina. – Mogu da vidim zašto bi slikar želeo da radi ovde – rekla je Izi upijajući na brzinu pogledom moćne planine koje su se prostirale posvuda okolo dok su prilazili kapiji kuće sagrađene u rančerskom stilu. Zelenilo ju je pomalo podsetilo na domovinu, ali u Irskoj nije bilo ovakvih planina, ni divovskih vrhova koji su dominirali pejzažom. Umetnik, čovek po imenu Ej Džej, poslužio im je pića i dokono se šećkao po svom ateljeu, govoreći s opuštenim razvlačenjem svojstvenim Tenesiju. Izi se zabrinula da bi umetnik mogao da se pita ko je ona, i zamišljala je nespretan razgovor koji bi usledio, ali ništa slično se nije dogodilo. Bilo je to kao da je, pošto je sa Džoom, smesta postala član svakog kluba u kome su se trenutno nalazili. Shvatila je da joj se to sviđa. Džo je hteo da kupi mnogo slika. Ej Džej ga je mlitavo zagrlio. Izi se pitala koliko sve to košta, ali je odlučila da ne pita. Nije bila sigurna da to može podneti. Kad su leteli nazad, uz reš pečenu ribu na kejdženski9 način, omiljeni getlinburški recept koji je osoblje iz kuhinje aviona pripremilo u čast njihove destinacije, Izi je ležerno pomenula svoju početnu nervozu da će se Ej Džej pitati ko je ona. – Koga je briga šta drugi ljudi misle ili se pitaju? – rekao je, iskreno zapanjen takvom pomisli. – Nema razloga – oprezno je rekla Izi. – Samo... Zastala je. Plašilo ju je toliko stvari u vezi s Džoom: koliko joj se mnogo dopadao, koliko ju je snažno privlačio. Ali bile su tu i sve te komplikacije koje je trebalo razmotriti. Izi je osećala da je sada na klizavom terenu – nije htela da padne. Takođe, plašila se da, jednostavno stoga što je s njim, izgleda kao osoba

kakve joj se ne dopadaju: devojka bogatog čoveka po svaku cenu. Ne da mu je ona već bila devojka ili bilo šta drugo. Nije je čak ni dodirnuo, a ona nije bila sigurna je li to bilo namerno ili nije. Imam karijeru i sopstveni život, želela je da poviče. Dopada mi se zbog toga kakav je, a ne zbog toga koliko ima novca. Odvezao ju je kući limuzinom. Nijedno od njih nije se pomaklo. Izi se osećala vrlo kontradiktorno: s jedne strane, želela je da ga pozove u stan i vidi šta će se sledeće desiti. S druge strane, želela je da ide polako, jer je ovo izgledalo toliko posebno, toliko drugačije. Kad bi samo on nešto uradio, nešto rekao, onda bi znala kako da odgovori. Ali izgledalo je da on igra neku džentlmensku igru, čekajući da ona učini nešto. – Jesi li pričao sa svojom ženom o sastajanju sa mnom? – pitala je. Zašto si to rekla?, zarežala je u sebi. Kako ubiti romantičnu atmosferu za deset sekundi. – Ne razgovaramo o ljudima u svom životu – rekao je šturo. – To čini da se osećam čudno. – Jer bi osećao ljubomoru? – pitala je Izi nesigurno. – Jer pokušavamo da održimo smisleno porodično zajedništvo zbog dečaka, a to bi moglo da predstavlja dodatni pritisak – odgovorio je. A onda se nagnuo napred i blago joj poljubio usne, ne onako kako ljubi gospodin veliki zavodnik, nego na nežan, vidimo se sutra način. Izi je sklopila oči i čekala još, čekala da se prepusti poljupcu. Ali nije bilo još. – Zvaću te sutra, i hvala ti što si išla sa mnom. – Hvala što si me pozvao – rekla je pribrano. Još je pokušavala da dokuči zašto je nije poljubio kako treba. – Nikada pre nisam bila u Tenesiju. Da li se dvočasovna avionska poseta računa kao da si negde bio? On ju je zamišljeno pogledao. – Da – odgovorio je. – U zdravlje – rekla je izlazeći kad joj je vozač otvorio vrata. U zdravlje? Šta je s tobom, Izi? Prvo šašavo pitanje o njegovoj ženi, a sad „u zdravlje“. Nazvao ju je sledećeg dana.

– Da li bi volela da izađeš na još jedan sastanak? – pitao je. Sastanak? Najzad, to je i bio sastanak. Izi je radosno zagrlila samu sebe. – Da – rekla je i oterala osećaj da se upravo okliznula. Iz udobnosti svoje kade, pijuckajući špricer, Izi je mislila o tim prvim danima kad se osećala kao najsrećnija osoba na planeti. Džo joj je bio u mislima sve vreme, istiskujući s puta redovnije probleme, kao onaj s manekenkom koja je utonula u depresiju jer je ispala iz takmičenja u lepoti, ili veliku brljotinu koju je napravilo pet manekenki koje su propustile avion za Milano jer su ostale do kasno u provodu. To je bila divna tajna koju ju zadržala za sebe. Izi je shvatila da se ponaša kao da je njen život film, a Džo će posmatrati svaki njen pokret. Svakog dana je nosila svoju najbolju odeću da bi izgledala odlično ako bi se desilo da on nazove. Čizme s visokim petama zbog kojih je gunđala izvučene su iz ormara da bi išle u kompletu uz šuškavu suknju u stilu četrdesetih godina koja je povećavala njenu pozadinu i terala građevinske radnike da razjape usta. Dvaput nedeljno su izlazili na ručak i večeru, držali se za ruke ispod stola i ljubili se u kolima na povratku do njene kancelarije ili njenog stana. Neprestano su pričali sedeći zajedno dok im se kafa hladila. Ali nikad ga nije povela kući, nikad nije otišla dalje osim da ga poljubi na zadnjem sedištu kola. Nešto ju je zadržavalo. To nešto bio je njen osećaj da su Džo i njegov život komplikovaniji nego što joj je on rekao. Zašto bi inače održavali ovu vezu niskog intenziteta, pitala se? To bi jedino imalo smisla ako Džo nije bio sasvim iskren u svemu tome, a ona nije mogla da poveruje u to. Bio je toliko direktan, toliko otvoren. Ona nije htela da ga vabi kao psa koskom. Ništa nije rekla, i jednostavno se nadala. Proveli su mesec dana u očijukanju – samo je jedna takva starinska reč mogla to da opiše: šetali su parkom u vreme ručka i delili ručak za poneti iz Dina i De Luke. A onda, jedne sunčane nedelje, otišli su u posetu drugom umetniku u ogromni i prostrani stan u potkrovlju u Tribeki, i Izi je lutala okolo zagledajući ogromna platna dok su Džo, umetnik i umetnikov menadžer

razgovarali o poslu. Izi je osećala uzbuđenje koje nije imalo veze s divljenjem umetnikovim radovima: činjenica da je Džo doveo ovamo pokazivala je da ona nije bila prljava mala tajna u njegovom životu. Inače je ne bi vodio sa sobom, zar ne? Divovske apstraktne slike Silvija Kruza navele su neke kritičare da ga uporede s velikim Polokom. Čak je i Izi, koja je vrlo malo znala o umetnosti, mogla da vidi snagu i lepotu njegovih platnâ, i volela je da sluša kako Džo govori o njemu. Džo nije odrastao uz umetnine po zidovima, rekao joj je: u njegovoj kući u Bronksu bilo je dovoljno dobro ako na stolu ima hrane. Zato je volela da ga čuje kako strastveno govori o svetu u koji je stigao kasnije, zahvaljujući svojoj čistoj izvanrednosti. Najzad su ona, Džo i Duarte, menadžer, krenuli standardno škripavim liftom dole u prizemlje. – Maršalova dobrotvorna veče za obolele od side je sutra – rekao je Duarte Džou. – Ti i Elizabet dolazite? Izi se sledila. – Da, verovatno – promrmljao je Džo. – Čujem da Deni Henderson donira jednog De Kuninga. Mislim, zaboga, to je ozbiljna lova. Deni je takođe bio ovde, ali on jednostavno ne shvata Silvijevu viziju – nastavio je Duarte, nesvestan iznenadne promene atmosfere u liftu. Elizabet će verovatno ići s njim? Šta se dogodilo s onom pričom o razdvojenom življenju? Na ulici se Izi osvrnula tražeći pogledom Džoovu neizbežnu crnu limuzinu, a onda shvatila da nema šanse da može sesti u nju kraj njega. Nije bila sigurna šta je bilo gore: osećaj da je Džo hteo da zapuši usta Duarteu i ne priča o dobrotvornoj priredbi, ili Duarteova pretpostavka da ona, Izi, neće ići tamo. Ako je Džo Henson bio zvanično razdvojen od svoje supruge, zašto bi bilo ko pretpostavio da će je povesti na taj događaj? I zašto bi rekao „da, verovatno“ kad ga upitaju? Postojao je samo jedan razlog, a od njega je Izi bilo zlo. Ne rekavši ni reč, okrenula se i žustro otišla od dvojice ljudi u limuzini

koja je bešumno skliznula na parking mesto. – Izi! – povikao je Džo, ali ona je nastavila da hoda. On je pristigao, zgrabio je za rame tako grubo da ju je zabolelo, te se okrenula da se suoči s njim. – Nemoj da ideš – zamolio je. – A zašto? – odbrusila je. – Lagao si me. Nisi završio sa svojom ženom. Lagao si me. – Svršeno je sa mnom i Elizabet – naglasio je. – Jebi se s tim svojim lažima! – uzvratila je Izi. – To nisu laži. – Pustio joj je rame, a ruke su mu opušteno klonule sa strane. – Veza je mrtvija od ptice dodo, Izi, samo je mučno sve to okončati. Elizabet je drugačija od mene, ona smatra da je teško odustati. Rekao sam joj da može dobiti ovu kuću ovde, onu u Hemptonu, šta god hoće. Bilo je završeno davno pre ovog s tobom, to nije bila laž. Ali ona pokušava da raščisti u svojoj glavi s činjenicom da ja hoću da odem. – Dakle odlaziš odmah? Prvo je bila priča da ostajete svi zajedno radi dece – rekla je Izi, pokušavajući da ne zaplače. – Pokušali smo, ali nije išlo. Elizabet je stalno bila uznemirena zbog toga, htela je sve ili ništa, a sad je u pitanju da ona to prihvati i da kažemo dečacima. Kunem ti se, Izi. Molim te ne idi. Izi je gledala u njega. Dobro je procenjivala karaktere, bestraga mu glava, a on nije bio lažov, koliko god se pretvarao da je ajkula u poslu. – Zašto mi nisi rekao odmah? – navaljivala je. – Ne bi izašla na ručak sa mnom – rekao je uz brz osmeh koji je podsećao na Džoa kog je znala i volela. Volela. Volela ga je, nek’ joj je bog u pomoći, volela ga je. Ne nameravajući, uplela se u ovu zbrku i sada nije mogla samo tako da ode. Ipak, trebalo joj je vremena da razmisli. – Moram da se vratim na posao, Džo – rekla je. – Zvaću te kasnije. – Dopusti da te povezem – kazao je. – Ne, uzeću taksi. Kao da ga je sam bog poslao, pred njom se pojavio taksi s upaljenom tablom i Izi ispruži ruku. Mahnula je Džou kad je sela na zadnje sedište a taksista je dodao gas.

– Šta je s tobom? – prasnula je Karla tog popodneva na poslu. – Ne slušaš, ne pričaš, bleneš u prazno kao sluđeni srednjoškolac. Šta se dešava? Izi je oklevala. Ona i Karla su noćima sedele pričajući o muškarcima, tračajući ih i uopšte zaključujući da nijedan muškarac nije dostojan da prestaneš da budeš ono što jesi da bi ga uhvatila. – Poražena žena, malo sutra! Zašto bi se pretvarala da si Polijana da bi ga imala, da bi onda ponovo postala Mama Vanzemaljac 10 kad se najzad udaš za njega? Kome je baš toliko potreban muškarac? Poznavale su jedna drugu. Ali nešto je sprečavalo Izi da ispriča Karli za Džoa. Možda je to bilo šesto čulo, ili je u pitanju bio njen osećaj da je sve ovo previše dobro da bi bilo istinito. Imala je osećaj da bi objašnjavanje komplikovane Džoove porodične situacije pokrenulo Karlin unutrašnji alarm „muškarci su kreteni“, i ona ne bi mogla da se zaustavi. Karla ne bi mogla da razume nijanse cele priče. Pa, sada bi mogla, pomislila je Izi s gorčinom. Sada više uopšte nije bilo toliko komplikovano – samo još jedan dasa koji pokušava da se zeza sa strane, samo što je osoba s kojom se zezao bila Izi Silver, koja to nikad nije radila s oženjenim muškarcima. A kako je to mogla da objasni Karli, uz to šta je osećala prema njemu, uprkos ovome danas? Da razmišljanje o Džou čini da je oblije vrućina. Da od njegovog glasa hoće da se rastopi. Da se zagrejala za njega kao neka cmizdrava žena kakva nikad u životu do tad nije bila. Da je besna na njega jer ju je lagao, ali nekako njen izdajnički um nastavlja da misli: Šta ako bi ipak ostala s njim...? Ne, nije mogla da kaže Karli dok ne bude znala šta će sledeće da uradi. – Jesam li blenula u prazno? – rekla je Izi. – Samo sam razmišljala o Leticiji. Moraćemo da pazimo na nju jer su se njene bubuljice opet razbuktale, a to ju je zaista uznemirilo. Rekla sam joj za kozmetičara koji je napravio čudo s Fifinom kožom, ali ona kaže da je razmišljala da uzme recept za nešto... Manekenke koje su koristile lekove protiv bubuljica da bi se izborile s problemima s kožom zasigurno će okupirati Karlin um. Karla je smatrala da mršavim devojkama koje žive na cigaretama i dijetalnim pićima ne trebaju dodatni medikamenti.

– Ne trebaju joj lekovi! – odmah se nadovezala Karla, ljutito vičući. Izi je mogla da se isključi iz posla i okrene misli ka Džou. Karlina instinktivna reakcija – kada bi joj rekla – bila bi ispravna. Nije bilo budućnosti u ovoj vezi. Izi je morala da je okonča, večeras. Tužno je bilo to što je verovala Džou. Verovala je u njegova osećanja prema njoj, ali sve je to bilo previše komplikovano, previše zamršeno, a on još nije bio spreman da napusti svoju prošlost. Ako bi Izi ostala, bila bi zla žena koja bi mu uništila brak. Priča o zloj ženi zvuči bolje od priče o spontanom raspadu braka. – Izi, opet se isključuješ. Šta se dešava? – navaljivala je Karla. – Samo sam umorna – rekla je Izi, zatečena. Nije bilo dovoljno što joj je Džo pomrsio osećanja, pomrsio joj je i posao. Morala je da se izvuče iz toga jer je, negde duboko u sebi, znala da Džo ima moć da je povredi kao što je nijedan čovek ranije nije povredio. Sad je bila zahvalna za to što njihov odnos nikad nije postao i fizički. Ironija je bila u tome što je ona mislila da bi večeras to moglo da se dogodi. Ipak, i dalje je bila zahvalna za sitne milosti. Bilo je to kao da je neka fizička sila sprečila da vodi ljubav s njim jer, jednom kad se to desi, ne bi bilo povratka. Sada je morala da se izvuče, brzo, dok još može. Pre svađe u Tribeki, razmatrali su na koje pomodno mesto da odu na večeru u pola devet. Izi nije mogla toliko da čeka. Morala je to da uradi uskoro, nakon posla, ili će inače eksplodirati. Morala je da izbaci Džoa iz svog života i pokuša da ga zaboravi. Iako nije imala predstavu kako to tačno da uradi. Ostavila je poruku Džou na mobilni telefon da se nađu u sedam u malom baru na Molu Devet. Diskretan i tih, taj lokal će biti savršeno okruženje da kaže Džou da ne želi više nikada da ga vidi. U sedam te večeri bar je bio ispunjen mešovitim gostima, sa studentskim tipovima, muškarcima i ženama u poslovnim odelima i ljudima kojima moda nije bila prevashodno bitna. Zidovi su bili bez ironije natrpani posterima iz filmova poput Ljubavne priče i Flešdensa, a nigde na vidiku nije bilo šejkera za koktele. Karli bi se dopalo ovo mesto, nakratko je pomislila Izi, a onda je shvatila da neće moći da ispriča Karli za ovo jer nakon ove večeri neće biti ničega

za pričanje. U ovome za nju nije bilo ničega u budućnosti, osim slomljenog srca. Bože, zarađivala je za život govoreći mladim lepim devojkama da za njih nema budućnosti s tajkunima koje sreću na žurkama. One su bile samo stvari za bogataše; osobe na raspolaganju u svetu velikih prihoda. Vidi ko kaže. Glupačo, gluuupačo. Sedela je uz svoje piće petnaest minuta mrzeći samu sebe, i najzad je postala besna jer je Džo kasnio. Kako se usuđuje? Nakon svega kroz šta ju je naterao da prođe, kako se usuđuje da sada kasni? Besna, Izi je ustala iza stola vukući svoju tašnu za sobom. – Odlaziš? Izvini što sam zakasnio. – Njegovo čvrsto telo u tamnosivom kaputu orošenom sitnim bleštavim kapima kiše preprečilo joj je put. Delovao je pokajnički, umorno. On se nije poigravao s njom, smesta je to znala. Ali ceo njihov odnos počivao je na obilaženju istine, a ona je to mrzela. – Džo. – Svalila se nazad na stolicu, iznenada iscrpljena. – Htela sam da se vidim s tobom da bih ti rekla da ne mogu više ovo da radim. To nije ispravno, to nisam ja. Nikad mi nije prijala ideja da još uvek živiš sa svojom ženom, razdvojeno ili ne, a danas je postalo jasno da sam bila u pravu u vezi s tim. Ne želim da budem druga žena. Nikad se nisam spremala za to. On se premestio da bi seo pored nje. – Znam, žao mi je – rekao je zvučeći rezignirano. – Idi, Izi, u pravu si. Nemam ništa da ti ponudim. On jeste imao šta da joj ponudi, pomislila je, trenutak čežnje u njenom srcu. Imao je. Ali i dalje je bio venčan s nekom drugom, i dalje u vezi s nekom drugom zbog svoje dece. Zašto ovo ne može da bude lako? Džo je ustao od stola i uspravio se jednim skladnim pokretom. Kretao se s toliko elegancije, osećao se ugodno u svojoj koži. Kada se probudila tog jutra, a te večeri je trebalo da večeraju zajedno, Izi je odlučila da želi da oseti tu kožu nagu na svojoj. Ona nije bila od žena koje nose svileni veš. Nosila je jednostavan grudnjak i gaćice crne, bele ili boje kože. Bez ukrasa i čipke. Dok je neki nevidljivi magnet nije odvukao

do prodavnice Blumingdejlz i odeljka za veš gde je prosto poludela i opasno opustošila račun na svojoj kreditnoj kartici. Mogla je da oseti posledice tog ludila, meke i veoma posebne, ispod svoje odeće. Otići sada u krevet s njim, prvi i poslednji put, bila je čudna zamisao. Pa ipak, možda i nije. Kad bi mogla da ga ima, da oseti kako je dodiruje samo jedanput, onda bi možda mogla da ode. Kao imunoterapija: jedan dodir, i zauvek bi bila imuna na njega. Njeno srce bi odašiljalo mala antitela tako da ga više ne bi želela. Vakcina protiv Džoa. Izi je sklopila oči. – Želiš li da odeš? – pitao je. – Da li ti želiš da to uradim? – Ne. – Glas mu je bio dubok od želje za njom. – Stvarno? – Stvarno. Želeo sam da budem iskren prema tebi, ali kad sam te upoznao, znao sam da nećeš ponovo hteti da se vidiš sa mnom ako ti kažem kako stvari zaista stoje. Gotovo je sa mnom i Elizabet, kunem ti se. Ali nisam mislio da ćeš mi poverovati, ne iz prve. Ona je nastavila da drži oči sklopljene i mislila je o njegovoj ženi, Elizabet, i sinovima, dupleks stanu u Vejlu, poziciji na listi u časopisu Forčun,11 asistentu njegovog asistenta, svim stvarima koje su ovo činile nemogućim. Onda je otvorila oči i pogledala ga, to lice za koje je osećala kao da ga je znala u nekom drugom životu, jer kako možeš da primiš nečije lice u sećanje za tako kratko vreme? Iznenada je reinkarnacija imala smisla. Ona i Džo su se poznavali u nekom drugom životu, zasigurno. Možda je bilo namereno da on ranije uđe u njen život, ali bio je ovde sada. On je bio onaj pravi, znala je to. – Ne želim da odem. Nije seo pored nje: sagnuo se i uzeo njenu glavu u svoje ruke, prsti su mu obujmili njeno teme sa strašću i nežnošću, i privukao je njena usta svojim. Ona je bila isto toliko silovita, zarila je prste u njegova ramena, privlačeći ga naniže ka sebi. Bilo je to ono što nisu uradili, tu vrstu ljubljenja. Bili su toliko obazrivi, kružili su oko suštine, oboje znajući da, ako se dodirnu kako treba, više neće biti povratka.

Izi je zastenjala znajući da je izgubljena. Razdvojili su se, dva para pomodrelih usana, dva para očiju potamnelih od želje. – Hajdemo – rekla je Izi. Ispred bara su na njih čekala kola: diskretna gradska kola koja su se brzo dovezla do njih čim je Džo podigao prst. Uvek je to bio drugi vozač, shvatila je Izi, dok joj je pomagao da sedne na kožno zadnje sedište. Neko kao što je Džo zasigurno bi trebalo da ima ličnog vozača, ali taj vozač bi poznavao njegovu ženu, obavljao joj sitne posliće, vodio decu u školu. On nije mogao da rizikuje da taj vozač ponovo vidi nju nakon ručka u Plazi. Ona je bila tajna ispunjena krivicom, koju je trebalo kriti dok se sve ne reši s njegovom ženom, ženom koja nije želela da se sve završi. Izi, koja se nikad u životu nije skrivala i koja je često želela da bude neprimetna samo na jedan dan da bi doživela to iskustvo, naterala je sebe da odagna tu misao. Ona je bila tajna. Pa šta? To neće trajati dugo, samo onoliko koliko je Džou potrebno da okonča ono što je već bilo gotovo. U njenom stanu, nije dvaput razmislila pre nego što je rekla – Kladim se da nisi znao da prave ovolicne stanove, a? – Nisam došao zbog nekretnina – rekao je. – Zbog čega si došao? – pitala je. – Zbog ovoga. – Uz jedan pokret bez napora, njegove ruke bile su oko njenog struka, čvrsto pritiskajući njeno telo uz njegovo. Izi je osećala poriv da se prepusti nekakvoj nebeskoj nadmoćnoj struji i, leđima oslonjena o zid, strasno je povukla njegovu glavu naniže do svoje i poljubila ga. Lice mu je bilo tvrdo, ali usne meke, topile su se na njenim, gutale su je. Izi je utonula u poljubac a onda se naglo povukla. Želela ja da ona ima inicijativu, da na trenutak preuzme kontrolu, da mu pokaže da s njom ne može da se zeza naokolo. Gurala ga je dok ga nije pribila uz suprotan zid i propela se na prste, dohvatajući ga da bi ga poljubila. – Prvo ja – promrmljao je, odvajajući usta. Ruke su joj bile iza leđa, zaustavljene jednom njegovom velikom rukom, dok joj je drugom držao glavu dok ju je ljubio. Napola ju je nosio pribijenu uz svoje telo dok se opet nisu našli uz drugi zid.

– Gruba igra? – prodahtala je, boreći se da oslobodi ruke. – Ne – rekao je, zastajući da joj nežno pomazi obraz. – Nikada. Ne želim da te povredim, ali želim te ispod sebe. Da li me to čini neandertalcem u ova seksualno prosvećena vremena? Izi se nasmejala. Uzela ga je za ruku i povela ga u malu dnevnu sobu. – Ja sam od onih devojaka koje su odozgo. On je ponovo privukao blizu sebi. – Možda drugi put – prodahtao je. – Nisam kao druge žene – rekla je Izi. I dalje u njegovom zagrljaju, uspela je da odmota šal i otkopča kaput. Strgnuo je svoj kaput. – Nikad nisam ni mislio da jesi. – Zato nemoj da mi govoriš šta da radim ili ne radim – dodala je. – Čak ni u krevetu? On je opustio čvor na svojoj kravati i pogled na njegovo telo, obično poslovno zakopčano do grla, izazvao slabost u njenim kolenima. – Možda u krevetu – čikala ga je Izi, klizeći prstima naniže da razveže vrpcu svoje bluze. To je bila komplikovana stvar od istačkane svile i s čipkom na prednjoj strani, od one vrste odevnih predmeta koji prosto traže da budu poderani. Džoove oči strasno su pratile njene prste dok su razvezivali svilene vrpce. – Nadam se da nije skupa – jedva je izgovorio ponovo je grabeći i naglo vukući vrpce, cepajući tanku tkaninu. Poljubila ga je punim ustima dok su im se vreli dah i vreli jezici preplitali. Imao je ukus koji je želela da oseća sve više. Želela ga je kao što nikoga ranije nije želela. Izi je osećala da joj svaki nervni završetak gori od strasti. Bradavice su joj bile tvrdi pupoljci požude, a ispod svoje zavodljive suknje do kolena mogla je da oseti kako joj koža plamti u svilenom vešu, divlje čeznući da bude gola i slobodna. – Mogu sebi priuštiti novu – rekla je Izi, što nije bilo tačno, ali sad nije bilo vremena da se cepidlači oko novca. – Odlično. Rastrgnuo je bluzu i njegove ruke i usne lutale su po mekoj koži njenih grudi, ljubeći, ližući, a zatim sisajući. Onda su mu ruke skliznule ispod suknje i njegovi prsti dosegnuše njenu karličnu kost, čineći da oseti kako se nešto tečno nakuplja u njoj.

Izi je zaječala od zadovoljstva. Ako je ovo bila ta njena vakcinacija, onda je želela da potraje vrlo dugo. Nije bila navukla zavese i posle su svetla grada osvetljavala njihov izgužvani krevet. Džo je ležao pridignut na jastuke, s čaršavima navučenim do mišićavog struka. Izi je ležala postrance, glave oslonjene na lakat, ne gledajući sasvim u njega nego zureći u daljinu. Bio je to neobičan trenutak: istovremeno intiman i čudno formalan. Izi, kojoj nije bio problem da opkorači slabine ovog čoveka i dopusti mu da joj gleda lice dok je vrištala u ekstazi, osećala se nezgrapno u ovome što je usledilo. Iznenada se pitala kako čista fizička požuda i privlačnost mogu navesti ljude da urade ono što su njih dvoje upravo uradili. Bilo je toliko stvari koje nisu znali jedno o drugom. Nije znala kakvu kafu on voli ujutro, nije znala ime njegovog prvog kućnog ljubimca, ni da li voli svoju majku? Ništa od toga ranije nije imalo značaja. Sada je praznina u tom znanju učinila da ono što se odigralo deluje odvratno, prljavo. Kakva je bila procedura u ovome? Mnogo ti hvala, srce: gde da ostavim pare, na kamin? Možda je milijarderima to bilo drugačije. Dostaviće ti bundu od kune, šećeru, zbogom... Nevoljno je zadrhtala. Nikad, nikad nije želela da bude takva žena. A sad je bila, zar ne? – Pretpostavljam da nemaš cigaretu? – pitao je. – Nisam znala da pušiš – rekla je iznenađeno. Šta god da je očekivala, to nije bilo ovo. – Ne pušim. Prestao sam pre deset godina. Ali ponekad... – Kao kad si u krevetu sa ženom koja nije tvoja supruga? – rekla je Izi, pogođena sopstvenom insinuacijom. – Koliko paklica popušiš za mesec? – Nijednu – rekao je ravnim tonom. – Ne budi takva, Izi. – Kakva? – Takva. – To je jače od mene. – I bilo je. Sad je prešla granicu, granicu da ga zavoli. Sada je mogao da je povredi i osećala se nago, ogoljeno. Želela je da ona njega povredi prva.

– Žao mi je što nisam bio iskren prema tebi od početka – kazao je. – Želeo bih da sam ti sve rekao. – I ja takođe – rekla je gorko, ali sad je bar bila ogorčena na samu sebe. – Žao ti je što smo vodili ljubav? – pitao je. – Da – kazala je i rasplakala se. – Izi – rekao je privlačeći je sebi, tepajući njeno ime dok je grlio. Zatim, kad je uspela da prestane da plače, on je nastavio da je grli i njegove ruke su joj polako masirale leđa, nežno odagnavajući bolove, dok se nisu spustile na oblinu njene pozadine, a onda su ponovo vodili ljubavi, čak i strasnije nego pre. Kad se Džo nadvio nad njom, ruku otvrdlih od naprezanja mišića dok je prodirao u nju, a Izi samo što se nije sasvim prepustila i dozvolila svom telu da sklizne u orgazam, shvatila je da neće moći da odustane od ovoga. Ova vrsta ljubavi i strasti, bila je to najopojnija od svih droga. To je bilo pre dva meseca. Od onda, niko ne bi mogao reći da su Izi Silver i Džo Hensen u polovičnoj vezi – bila je to stopostotna veza, sasvim sigurno. Razgovarali su svakog dana, viđali se kad god je Džo uspevao da stigne, a Izi se veoma trudila da se nosi i s nesigurnošću sopstvenog položaja i s činjenicom da je voditi ljubav s mužem druge žene potpuno suprotno njenom moralnom kodeksu. Oh, Izi, ti žalosna budalo, rekla je glasno. Ostala je u kadi koja se hladila za slučaj da čovek njenog života nazove. Šta je u tome bilo savremeno, prilično odrasloj osobi i nezavisno? Ako nazove, nazove. Ispila je svoj špricer a onda ustala, puštajući da voda s mirisom ruže sklizne niz njeno telo. Upravo je obavila peškir oko sebe kad je telefon u stanu zazvonio. – Zdravo, ja sam. Izi oseti kako je obuzima olakšanje od glave do pete. – Zdravo – rekla je meko, kao da je neko ko šapuće dok krišom vodi nedozvoljen razgovor. – Kako si, Džo? Nedostajao si mi. Verovatno to nije bila prava stvar da se kaže, znala je to, ali odbila je da igra igre.

– I ti si nedostajala meni. Ni on nije igrao igre. – Zašto nisi zvao? – U redu, to jeste bilo pomalo igranje igara. Ali nije mogla da odoli. Zašto nije zvao? – Izvini – rekao je meko. – To nije odgovor – odgovorila je Izi, osećajući poznatu kandžu zebnje kako joj se podiže ka grlu. Nikada pre nije bila na ovakav način u vezi. Ali takođe nikada nije ni imala ovakvu vezu ranije: skrivenu vezu. – Komplikovano je to. – U redu. – Stvarno. Ne mogu da govorim. Kod kuće sam. Zašto je ta reč toliko bolela? Kuća. On je imao kuću u kojoj nije bilo nje. Kako bi to moglo da bude ispravno? Kad se ona nigde nije osećala kao kod kuće osim kad je s njim? Kad je sve ovo postalo tako jednostrano? – Pa, ako ne možeš da pričaš... – rekla je oštro, čineći sebi više štete nego koristi. Čeznula je za ovim pozivom, bestraga mu glava. – Ne mogu, žao mi je – rekao je ravnim tonom. – Zašto si onda zvao? – reči su prosto izletele iz nje. – U ovom trenutku i ja sebi postavljam isto to pitanje – rekao je Džo, s nešto napetosti u glasu. – Treba da pričamo kad ti budeš htela da pričaš sa mnom. – Želim da pričam s tobom – ali ne dok šapćeš da te neko ne bi čuo – prosiktala je Izi. A to je bila srž čitave stvari: velika ljubav njenog života tiho razgovara s njom telefonom, dok ona želi da viče s krovova zgrada kako je voli. Koliko li je prokleto teško moralo biti njemu da kaže svojoj ženi da on baš formalno sređuje ono o čemu su govorili godinama? – Žao mi je što tako osećaš – rekao je, i dalje mirno. Njegova mirnoća ju je razbesnela. On se kontrolisao u svakom pogledu. Dok se ona osećala potpuno nekontrolisano u vezi s dubinom svojih osećanja prema njemu. A nije imala kontrolu nad njihovom vezom jer je on diktirao stvari. Bilo je to kao hod po užetu bez sigurnosne mreže. – Moram da prekinem – rekla je iznenada, želeći da ga podstakne da je moli da ne prekine. – Upravo sam izašla iz kade i voda se s mene cedi po podu.

On nije progutao njen mamac. – U redu – kazao je. – Ne, nije u redu. Ništa nije u prokletom redu! – prasnula je u odgovor i prekinula vezu. Zatim je, pošto je tako očajnički želela da ga pozove i kaže mu da ga voli, ali nije mogla jer je maločas bila tako grozna, briznula u plač. Da nije bila tako žestoko zaljubljena u Džoa, želela bi da ga nikad nije srela. Pošto zasigurno nije mogla da pati mnogo više nego što je upravo činila, zar ne? Sledećeg jutra oči su joj bile crvene kao kod rudara u rudniku uglja, a lice joj je bilo oteklo od umora. Jedva da je sklopila oči čitave noći, a tokom sati u kojima je budna ležala u krevetu suze su joj neprestano navirale iz očiju. Kao da je imala gejzir u glavi. – Uhh – rekla je mršteći se pred svojim odrazom u ogledalu. Potrebne su bile hitne mere. Iako je njen ormarić prosto kipeo najnovijim sredstvima za održavanje lepote, Izi je s lakoćom pronašla pomade, kreme i kapi za oči, i puder koji prikriva otečenost. Pola sata kasnije izgledala je neznatno bolje. – Kao neko ko pati od migrene – s užasom je shvatila, piljeći u svoj odraz. Oči joj više nisu bile crvene – one kapi za oči su joj izazivale suze ali, boga mu, delovale su – no ostalo na njoj i dalje je delovalo nedoterano. Nedoterana, opaka i bolje je ne poznavati, mislila je oblačeći muškobanjasto odelo s pantalonama. Nikad se ovako nije oblačila pred Džoom; njemu je prikazivala ženstvenu stranu ličnosti, uživajući u svili i čipkama, visokim potpeticama i pripijenoj odeći. Ali on je nije želeo, pa je za promenu odabrala čvršći stil. – Jesi li bolesna? – pitala je Luiza, sekretarica u Perfekt-Njujorku, kad je Izi banula unutra, delujući preteće u svom tamnom momačkom odelu. – Da. I umorna. – Imaš osam poruka na svom radnom stolu. Ljudi iz Zestovog kataloga su hteli da ih nazoveš recimo juče, a Karla je zakačila neki virus pa neće doći. Izi je ispustila uzdah olakšanja. Karla je imala rendgenski pogled koji je uvek mogao da otkrije kad je neko folira. Pošto je ona na bolovanju,

jadnica mala, Izi je bar imala neku nadu da će ljudima moći da kaže da jednostavno nije dobro spavala. Držanje veze s Džoom u tajnosti pretvorilo ju je u lažljivicu, a to je mrzela. Džo je nazvao u deset: – Moram da pričam s tobom. – Odjebi. – Fino od tebe – rekao je blago. – Nisam nameravala da budem fina – uzvratila je. – Da prekinem i ponovo pozovem kad budeš manje ljuta na mene? – Uradi tako. Izi je prva spustila slušalicu, što joj je dalo izvesno detinjasto zadovoljstvo koje je potrajalo na sekundu, nakon čega je blago progunđala na pomisao da mu je prekinula vezu. Volela ga je, đavo ga odneo. Bio joj je potreban. Zar on nije znao da ona to samo kaže tako? Da je želela da mu bude potrebna tako jako, uprkos svom gnevu, da on dotrči u grad u kancelariju Perfekt-Njujork, baci se na kolena pred svima i kaže joj da je voli? Da će Elizabet morati da se pomiri s tim. Da će njegova deca – a Gospod zna da se ona divi tome kako on brine za svoju decu, mada je to ipak umelo da je zaboli – morati da prevaziđu rastanak svojih roditelja. Deca nisu bila glupa. Ona znaju kada se ljudi ne slažu, zar ne? Sigurno je to pročitala u psihološkom časopisu. Bolje je za decu da vide kako se njihovi roditelji suočavaju s problemima nego da ih skrivaju, pretvarajući se da je sve u redu. Ali ništa od toga nije mogla da kaže Džou, jer ona ipak ne bi trebalo da bude stručnjak za decu. On će morati to sam da shvati. Njen mobilni telefon je ponovo zazvonio. – Da? – pritisnula je dugme pre nego što je aparat stigao da zazvoni drugi put. – Izi, ovde Amanda iz Zesta... Skidaj se s jebenog telefona za slučaj da moj ljubavnik pokuša da me dobije!!!, htela je da kaže Izi. Umesto toga prebacila se na poslovni ton. – Zdravo, Amanda. Jesi se već oporavila od Novog Meksika? A da li je Ivan poslao fotografije s onog filma? – upitala je pribrano. U vreme ručka, Izi je sračunato izašla i kupila sendvič u lokalu za koji je rekla Džou da ga najviše voli, u slučaju da je on čeka i želi da je vidi. Sela je za jedan od prednjih stolova, koji je morala da deli s tri momka u

odelima jer je lokal bio prepun, i pretvarala se da čita časopis, sve vreme čeznući da Džo uđe i izvuče je napolje na ulicu. Volim te, nije me briga nizašta drugo. Želim da budem s tobom, rekao bi, a svi bi se osmehnuli na taj dokaz prave ljubavi na ulicama Njujorka, i sve bi bilo savršeno jer je on izabrao nju. Čekaj, molio bi. Molim te čekaj me, Izi. Uspeće nam, obećavam. Nije se pojavio. Izi se vratila na posao, ali nije mogla ni na šta da se usredsredi, dok nije prelistala Post i našla članak o dobrotvornom prijemu u Prirodnjačkom muzeju sledeće večeri. Tamo će biti sjajno i bajno, zadihano joj je prenosio Post, biće tu i Elizabet Hensen, koja je u dobrotvornom komitetu, i njen suprug Džo, koji je veliki darodavac. Izi je mogla da oseti kako joj se krv povlači iz obraza. Nikad u životu nije pala u nesvest, ali upravo tad bi moglo to da joj se desi. Džo će ići na svoju dobrotvornu predstavu s Elizabet nakon što joj se zakleo da je rekao Elizabet da moraju prestati s tim. Bila je toliko povređena kada je otišao na dobrotvorni događaj za obolele od side veče nakon što su vodili ljubav. – Moram – rekao je. – Ako živite razdvojenim životom, ne moraš! – povikala je. – Znam, izvini. Rekao sam joj da ne možemo to ponovo da uradimo. Samo... ona je u mnogim komitetima i obavlja mnoge funkcije... – Džo, ako je s tobom i Elizabet gotovo, onda je to u redu – hladno je rekla Izi. – Ako nije, gubi se do đavola iz mog života. – Gotovo je – kazao je. – Gotovo. Kunem se. Uspeće nam, Izi, uskoro, obećavam. – Mislim da sam od Karle pokupila virus – rekla je Izi ne podižući pogled i sklapajući stranice Posta. Jednostavno je morala da se izgubi iz kancelarije u kojoj je poskakivala svaki put kad bi telefon pozvonio. Izi nikad nije bila na prijemu u muzeju, iako je videla slike u novinama i časopisima i znala kako to izgleda. Ogromne stepenice u rimskom stilu veličanstveno su se širile nadole do poređanih automobila, a preko njih je bio prostrt debeli crveni tepih po kom će koračati bogataši. Stajala je sa svim ostalim posmatračima i čekala, svakog trena se

osećajući sve luđe. Bilo je baš kao da je ona neka osoba opsednuta slavnim ličnostima koja čeka svoju omiljenu filmsku zvezdu, stojeći u redu na kiši i hladnoći samo da bi nakratko osmotrila onog kome se divi na ekranu. Zašto bi iko to radio? Bilo je to žalosno, znak da nemaš vlastiti život. A onda je pomislila na to koliko je ona žalosna: stoji i čeka da osmotri svog ljubavnika i njegovu ženu, da vidi može li da otkrije istinu. Bila je jadna. Mrzeći sebe u tom trenutku, Izi se okrenula napuštajući malu grupu posmatrača, ne misleći u svom jadu kuda ide, i zatekla se u blizini tamne limuzine iz koje je izlazilo četvoro putnika koji su pošli na gala veče. Dva muškarca i dve žene, sa sve strujanjem privilegija i novca oko njih. Na jednoj strani limuzine bili su Džo i plavokosa žena koja je jedino mogla da bude njegova žena. Izgledala je bolje nego na slikama na internetu: vitka, visoka, s nogama kao u trkačkog konja, koje su te devojke iz visokog društva Istočne obale nasleđivale od svojih majki, i s visokim, visokim potpeticama cipela s crvenim upadljivim znakom koji je govorio da su proizvod Kristijana Lubutena. Izi je imala samo jedne takve. Bila je to prelepa obuća, ali preskupa za nekog s njenom platom. Osetila je zavist prema ženi koja ih bezbrižno nosi po kiši. A njena odeća – Izi je zavidljivo piljila u njenu odeću. Elizabet je nosila prelep večernji ogrtač krojen od svile modre boje, sasvim sigurno Lanvenov, i više nego moderan. Naravno, ona ne može biti neka osoba bezveznog ukusa. Kao da bi bilo ko u Džoovom životu mogao da bude takav. Izi je mislila na veštu uličnu kopiju istog tog kaputa koja je bila okačena u njenom ormaru: nosila ga je jednom na sastanku s njim da ga obori s nogu, a on je rekao da je seksi ali mu se više sviđa ono što je ispod, i razvezao joj je široki pojas oko struka pa su vodili ljubav na ćilimu u njenoj dnevnoj sobi. Njen ogrtač je bio jeftin. Kao i ona. Imala je lažni lanven, mnogo pari naizgled Lubutenovih cipela i lažnog momka. Što je sasvim prikladno za nekoga ko je jeftin. Baš tada, Džo je okrenuo lice od kiše i ona je znala bez ikakve sumnje da ju je opazio među masom ljudi. Na delić sekunde, pogledi su im se sreli pre nego što se on okrenuo. Lice mu se nije stvarno izmenilo, ali znala je da

ju je video. Kako stoji u rulji kao musavo dete s ulice nosa pribijenog uz izlog prodavnice slatkiša: gleda zabranjeno blago. Lice mu je bilo bezizražajno, i Izi se osetila kao najjeftinija kurva na svetu. Toliko jeftina da je besplatna. Trebalo bi da odštampa reklamne cedulje i lepi ih u telefonske govornice. Za dobar provod, sasvim besplatno, pozovi Izi Silver... Čak ni šala nije mogla da popravi stvar. Njegova žena mu je nešto rekla i uhvatila se rukom za rukav njegovog kišnog mantila, bleštavom rukom koja je sijala krupnim dijamantom veličine prepeličijeg jajeta. Tifanijev rad, pomislila je Izi. Verenički prsten, ili samo nakit za izlaske? Nije jasno videla na kom se prstu nalazio. Džo se odmah okrenuo ka Elizabet, glava mu se povila na način na koji je povijao kad je pričao s Izi. Kako je mogla da bude toliko glupa? Rekao je da je voleo Elizabet, da je nakon dvadeset četiri godine i dalje voli, ali da je njihova veza okončana i da on želi iz nje da izađe. Rekao je da mu je Izi potrebna i da je želi. Izi je zamišljala da nijedan čovek ne može voleti dve osobe istovremeno, jednostavno zato što ona to nije mogla. Pretpostavljala je da je isto i s njim. Očigledno je grešila. Džo je mogao da voli svoju ženu i istovremeno laže i tuca Izi. Jednostavno tako. Izi se okrenula, gnevnim treptanjem terajući suze. Ovoga puta neće plakati. Završila je s plakanjem zbog Džoa. To što se zaljubila u njega navelo je da pregazi sve svoje principe. Znala je da je sve to komplikovano, zbrkano, ali je svejedno izašla s njim. Bila je loša kao i one grabljive žene koje jure muškarce koristeći sva sredstva da bi im oni stavili prsten na prst. Izi je mislila da je iznad svega toga. Ispostavilo se da je isto toliko loša. One su bar znale šta rade, a ona nije. Bila je glupa blesava kurva.

5.

Lili Šenahan je sela na drvenu klupu u malom dvorištu ispred crkve Sent Kenis u Tamarinu i pustila da je preliju zraci aprilskog sunca. Bilo je skoro pola jedanaest i dvorište je bilo prazno, izuzev par golubova koji su kljucali po sivoj, kamenoj stazi tražeći mrvice. Svi ostali su bili u crkvi, slušali prijatan glas oca Šona. Lili je mogla da čuje žamor tog malog skupa pastve okupljene u crkvi u četvrtak ujutru kako romori uz službu. Već je bila krenula u crkvu kad je osetila blagu vrtoglavicu i neki čudan poriv da umesto toga ostane napolju na suncu, i da se moli na drugačiji način. Ne morate se obraćati bogu samo u crkvi. Ako je on stvorio sunce i nebo, ispravno je uživati u njima. I tako je odšetala do drvene klupice i odlučila da će danas odabrati drugačije mesto za molitvu. Bog će razumeti. U crkvi će da bude toplo i mogla bi samo da oseća još veću vrtoglavicu zbog zagušljivosti. Crkva Sent Kenis je u arhitektonskom smislu veoma lepa, ali ima mana kad se uzmu u obzir toplota i hladnoća. Zimi je kao u frižideru, uprkos vremešnim radijatorima. U toplijim mesecima crkva se pretvara u topionicu, i mnoge neveste su shvatile da je bilo pogrešno što su crkvu ukrasile cvećem noć pre venčanja, jer bi čak i pupoljci koji dobro podnose vrućinu uvenuli od te žestoke toplote u crkvi i sparušili se u svojim vencima na sam dan venčanja. Kad se smestila na klupu, Lili je skinula svoj bež pamučni šešir s glave i zatvorila oči, okrenuvši lice prema suncu. Pre nego što je izašla iz kuće, nameravala je da stavi malo one skupe kreme koju joj je Izi dala kad je poslednji put bila kod kuće; predivna stvar, rekla je Izi. – Za obnavljanje kože. Protiv bora. Treba da se brineš o svojoj koži, bako. Očiju još uvek čvrsto zatvorenih, Lili se nasmešila kad se prisetila toga. Izi ne dolazi kući dovoljno često ovih dana. Zauzeta je životom u Njujorku, i ona to mora da prihvati, iako joj nedostaje. Lilina dužnost kao bake koja je preuzela mesto Alis, Izine mrtve majke, jeste da omogući svojoj dragoj

unuci i korene i krila. Imala je običaj da to spomene Izi kad bi joj se javio osećaj griže savesti što će da propusti neki važan događaj u svetu Tamarina: – Koreni i krila, draga: to čini ljubav – promrmljala bi i osetila bi se zahvalno što ima hrabrosti da tako misli i što bi tim rečima utešila Izi. Uostalom, nema smisla da govorite tako nešto ako ćete posle da jadikujete kada krila polete i ta osoba započne život negde daleko od vas. Lili nije imala vremena za ljude koji vole da iznose ovakve istine a ne vole da ih se pridržavaju. To je ono licemerje koje nije volela; kao kad kaže Izi da živi svoj život, a onda bude nezadovoljna kad ona to i uradi. Ne, licemerje nije bilo za ženu poput Lili. A verovatno ni skupe kreme nisu bile, pomislila je smejureći se. Zapravo, Izina skupocena krema stvarala je predivan osećaj na Lilinoj koži kad bi je stavila na lice, ali ona je izašla iz kuće pre nego što se setila da to uradi i nikako sad ne može da se zamara i vraća da bi je stavila. U njenim godinama, vreme, gravitacija i život već su naneli štetu koju nijedna skupocena krema ne može da popravi – osim ukoliko nema neke alhemije u toj lepoj staklenoj teglici. Ono što je lepo jeste da njena unuka još uvek misli kako njenu kožu vredi spasavati. Izi, koja radi s prelepim ženama kože baršunaste kao u novorođenih beba, nije je otpisala kao staru ženu. Neki ljudi jesu – kao da izborana koža postaje nekakav ogrtač nevidljivosti. Kao uniforme za služavke iz nekog davnog vremena, pomisli je Lili pomalo zlovoljno. Već je to ranije naučila. Kada osoba jednom sklizne u odeću za poslugu, uklopi se u okruženje i ne primećuje se. Uniforme za služavke u Retneriju bile su jednostavne, mornarskoplave haljine od gabardina koje su se zakopčavale na leđima, s belim okovratnikom koji je morao da se pere i štirka do iznemoglosti. Lilina majka, Meri, nije morala da nosi istu uniformu jer je imala viši položaj kao kućepaziteljka, i ledi Ajrin ju je obezbedila s dve mornarskoplave suknje od štofa – iz Herodsa – govorila bi Meri udivljena od same pomisli da poseduje komad odeće iz prodavnice u kojoj i sâma gospoda kupuju. Meri je nosila te suknje s nekadašnjim belim bluzama i sivim vunenim džemperom.

Lili bi se bolno trgla zbog sećanja na poniznost svoje majke u toj odeći, s ključevima koji zveckaju o pojasu i naočarima vezanim vrpcom oko vrata. Služavke u Retneriju volele su svoje uniforme, i činjenicu da su one čuvale njihovu sopstvenu odeću. Čak i Vivi, Lilina najbolja prijateljica, volela je svoju. – Ovako održavam svoje stvari lepima – rekla bi veselo, gurajući svoju kovrdžavu kosu pod tu uštirkanu kapu. – Hoćeš li mi ikada reći zašto si tako opsednuta tom uniformom? – Nisam – odgovorila bi Lili, što uopšte nije bilo tačno. Vivi je tako jedna jednostavna duša, i Lili je znala da bi bilo nemoguće objasniti joj da je ona mrzela to što bi se pretvorila u komad nameštaja kad obuče tu uniformu, što je i bila želja ledi Ajrin: mnoštvo bezizražajnih služavki koje jurcaju naokolo izvršavajući njena naređenja. Lili možda jeste rođena u radničkoj klasi, ali ne mora to i da voli. Ledi Ajrin ne bi zaboravila da stavi tu skupocenu kremu protiv bora, nasmešila se Lili samoj sebi sedeći na klupici ispred crkve Sent Kenis. Kad bi postojala žena spremna da se uhvati u koštac sa zubom vremena, bila bi to ledi Ajrin. U tim davnim vremenima kad je Lili radila u Retneriju, kreme poput ove predivne Izine za obnavljanje kože definitivno su se čuvale samo za višu klasu. Neka obična žena iz grada ne bi nikad stavljala nikakvu kozmetiku, pogotovo ne neke skupocene kreme za lice. Lilina majka je prala lice vodom i sapunom, i to je bilo to. Sređivala je za ledi Ajrin sto od orahovine pretrpan pomadama i bočicama sa srebrnim zatvaračima, ali ne bi ni pomislila da takve stvari upotrebi na sebi. Lili se prisetila sebe u dvadesetoj, kako prkosno kupuje maks faktor kozmetiku i slaže je na dasku od prozora pored kreveta. Volela bi da je ledi Ajrin mogla da ih vidi i uveri se da i devojka sa sela ima isto pravo na lepotu kao i ona. – Vidiš, to nije samo za one slične tebi, ledi Ajrin – rekla bi držeći čajniz red ruž, koji je volela i stavljala ga na usne na isti način na koji je to radila Džoan Kroford, oponašajući onaj njen senzualni naklon s ispruženom rukom. Kroford mrlja, tako su ga zvali, i bilo ga je đavolski teško ukloniti s usana jer bi ostajala tamna, crvena fleka s kojom ste izgledali kao da ste se prežderali malina.

Da li je ona oduvek bila tako mlada i prkosna? Tako ljutita? Mrzela je Lohrejvenove i sve za šta su se oni tada zalagali: bogatstvo, privilegije i taj neki veseli, bezbrižni pristup životu. Ledi Ajrin bila je najgora. Od trenutka kada bi ustala iz kreveta, ostavljajući šoljicu s čajem da se klati na ivici ormarića i bacajući svilenu spavaćicu na pod, gazdarica kuće bi krenula za svojim poslom potpuno nesvesna da će neko da ide za njom i da čisti. Lili nije mnogo marila kada bi ona bila ta koja prati svoju gazdaricu od ranog jutra. Bila je mlada, puna energije i jakih nogu: mogla je i da ćuti ako treba. Ali koliko je samo mrzela kada bi njena majka, kućepaziteljka ledi Ajrin, bila ta koja se saginje i čisti za njom. – Pomislili biste da ponekad i sama može da pokupi te svoje stvari – Lili bi rekla mršteći se nakon što bi njena majka sišla u veliku kuhinju Retnerija kasno noću, premorena nakon napornog dana ali još uvek nespremna da ide kući. – Ćuti – mama bi govorila, brinući se da neko nije čuo, iako je u kući bilo još mnogo drugih ljudi koji su se slagali s Lili, ali ništa nisu govorili već su samo uzimali svoje nadnice. – Njeno gospodstvo nije odgajano da čisti za sobom. – Šteta što je tako – Lili bi prasnula. Bilo joj je dosta priča kako je ledi Ajrin dama koja je rođenjem a ne brakom stekla to pravo, odgajana u raskošnom domu u Kilderu s tri puta brojnijom poslugom nego što je njih bilo u Retneriju. Dok se doterivala za jurcanja po prijemima, mogli su da čuju njeno gospodstvo kako tuguje za svojim životom u zamku Edvard, gde je njena majka, ledi Konstanca, imala toliko vremena za nju jer nije bilo potrebe da brine o tom ogromnom domaćinstvu. – Zašto se onda ta glupa krava ne vrati tamo? – prasnula bi Lili na Vivi. S ove tačke gledišta, Lili je sada mogla da se nasmeši prisećajući se ljutite, mlađe sebe. U to vreme mislila je da sve zna, ali nije bilo tako. Nije razumevala da novac i privilegije ne kupuju beg od bola života. Postoje stvari koje osoba mora da preživi, i ništa ne može da ublaži tu agoniju, bilo da su sluškinje ili gazdarice. Sve su one sestre ispod kože. Žamor u crkvi postao je glasniji. Na službi se govori o verovanju, Lili je shvatila. U narednih deset minuta vernici će da izađu i uzvrpolje se oko Lili, pitajući se da li bi trebalo da

pozovu doktora. Lilina prijateljica Meri-En će se uznemiriti kad Lili spomene da je osetila vrtoglavicu i verovatno će je uhvatiti slabost od šoka oko svega toga, pa će i sama morati da sedne. Svako mora da ima neki hobi, a Meri-Enin hobi je hipohondrija. S osamdeset šest godina, bila je rob svojih pilula i muka za svog doktora. Lili je potpuna suprotnost. Ne želi nikakvu uzrujanost. Otići će pre nego što se oni pojave, možda se spustiti do donjeg levog izlaza iz dvorišta i izaći na Patrik strit. Šoljica jakog čaja kod Dorote možda će je povratiti. Mogla bi da sedne i posmatra luku i ribarske brodove koji dolaze. Četvrtak je dan kada Crveni Vini – nazvan tako zbog crvenog, nepromočivog kaputa koji stalno nosi – donosi posude s jastozima. Vini uvek ima vremena za razgovor, i govoriće o fokama koje je video kako se sunčaju iza Lorkans Pointa ili o galebovima koji imaju čudnu žutu prugu na krilima kakvu on još nikada nije video za svojih trideset pet godina koliko se bavi ribarstvom. On je još uvek dovoljno mlad da promene mogu da ga šokiraju, pomislila je Lili. Ona je poživela dovoljno dugo da može da uvidi kako nema toliko promena u životu koliko ljudi misle: zemlja se okreće i sve se ponovo vraća na isto. Samo neko ko je njenih godina može to da uvidi. Poživi dovoljno dugo, i prošlost će se ponovo vratiti i postati sadašnjost. Prošlost – Retneri, ledi Ajrin, draga Vivi – zaokupljale su joj misli u poslednje vreme zbog one slatke devojke iz Australije koja je bila tako prijatna preko telefona, a koja se plašila da pozove tako staru gospođu kao što je ona. Devojka se zove Džodi Beket, i rekla je da ima fotografiju Retnerija iz 1936. godine, s rođendanske proslave ledi Ajrin. – Svi su tako prelepi i glamurozni, poput ljudi s filma – Džodi je dodala s uzbuđenjem u glasu. – Stoje ispred kamina na prostirci od tigrove kože. Ne sviđa mi se što je to pravi tigar. To je tako okrutno, ali ostalo je prelepo. Odeća je neverovatna, glamurozna... I jeste bilo tako, Lili se složila, nasmešivši se mračno: veoma glamurozno mada i ne baš toliko kad si ti osoba koja mora da čisti pepeo nekad rasplamsalih vatri u šest sati ujutru po hladnom vremenu, kolena

ukrućenih na mermernom kaminu, i pokušavajući da budeš tiha da ne bi probudila ukućane, kojima nikako ne bi smetalo da tebe probude ako im nešto zatreba. Ali nisu to stvari koje treba reći toj devojci. Džodi, lepog imena, i tako puna poverenja, rekla je Lili da se udala za Irca koji je bio novi zamenik direktora u njihovoj lokalnoj srednjoj školi. I da su njeni pra-prababa i prapradeda poreklom iz okruga Kork i da njena porodica iz Brizbejna sebe smatra Ircima i voli sve sto je vezano za Kelte. – Istraživanje prošlosti u Irskoj dođe kao moja dužnost – Džodi je rekla preko telefona. – Saznala sam mnogo toga o Irskoj pre nego što sam došla ovamo. Volim to. Lili je pomislila kako je prošlost dobila jednu novu, romantičnu notu u bogatoj atmosferi holivudskih filmova u boji, u kojima su sluge nevidljive – izuzev kada skidaju kape i kada su ponizno zadovoljni zbog svoje sudbine seljaka – a bogati su uvek glamurozni i zabavljaju se. Ima toliko priča koje može da ispriča mladoj Džodi, ali to možda ne bi bile priče koje Džodi očekuje. Da, bilo je tu svilenih haljina koje su prekrivale bela, negovana leđa i sjaja porodičnih dijamanata i smaragda koji se izvlače iz kutija za nakit za prijeme i balove. Ali to je samo jedna strana priče. Manje glamurozna strana je priča o čitavim porodicama koje su praktično rođene da bi služile jer su se rodile na velikim imanjima, porodice za koje se očekivalo da im je poniznost u krvi. Osim što nisu svi oni želeli da nose uniformu, da se nebrojeno puta poklone i da izvršavaju naređenja ljudi koji bili potpuno isti kao oni, s tom razlikom što je ta gospoda imala novac. Lili je poznavala taj osećaj i suviše dobro jer se tako uvek osećala pri pomisli na one slične ledi Ajrin. Uzdahnula je, prisećajući se mlađe sebe i sveg besa i ogorčenja koje je tada u sebi nosila. Ljudi sada zapravo ne razumeju klase onako kako ih razumeju stariji. Sada novcem sve može da se kupi. Ali u ono vreme, novac nije bio ništa u poređenju s jasno određenom crtom klasne podele. Ako si rođen u nekoj od klasa seljaka, i umrećeš u njoj. Ljutnja na te čelične klasne barijere nije ništa menjala. Ovako komplikovana sećanja nisu ono što Džodi očekuje.

– Počela sam da istražujem istoriju Retnerija, ali nema mnogo stvari o njemu. Nema ni knjiga – zar to nije neverovatno? Sigurna sam da vi znate veoma mnogo priča i dogodovština. Volela bih da ih čujem ali... – Džodi je napravila pauzu. – Samo ako želite da razgovarate sa mnom. Ne bih želela da vas zamaram. – Oh, dušo – Lili je rekla ljubazno – mene pričanje ne zamara. Samo da se dogovorimo za vreme i možemo onda da pričamo o svemu. Džodi bi se dopala kutija koju Lili drži sakrivenu u spavaćoj sobi za goste: puna pisama, fotografija i njen dragoceni dnevnik, zajedno s programima za pozorišta, jelovnicima, pozlaćenom kutijicom u kojoj je nekad stajao puder za lice rouz ti, osušenim cvećem njenog majušnog bidermajera, njenom starom potrošačkom knjižicom, svim onim stvarčicama koje su činile njen život pre pedeset godina. Kako je pričala sa Džodi, njene misli su se istog trenutka vraćale toj kutiji. Uzela je kutiju s njenog skrivenog mesta i stavila je pored fotelje u dnevnoj sobi, planirajući da je otvori i ponovo pregleda njen sadržaj. Ali nekako, nije to uradila. Kutija je još uvek bila tu, a njen prašnjavi poklopac zatvoren. Lili je odlučila da se sastane s tom mladom Australijankom, ali nije bila sigurna želi li da iznese taj dragoceni svet iz kutije na videlo. Ima tu i tajni – doduše ništa što bi predstavljalo pretnju Americi, nasmešila se u sebi. Ali ipak tajni. Stvari koje nikada nikome nije ispričala. Postoji samo jedna osoba u koju ima poverenja oko tih tajni, a to je Izi. Možda bi bilo najbolje da napiše pisamce Izi i zalepi ga na kutiju, i jednog dana, kada je više ne bude, Izi bi ga pronašla. Ali s druge strane, možda Izi još uvek ne bi bila spremna za tajne svoje bake. Pored toga, Lili je sigurna da Izi ima svoje sopstvene tajne o kojima treba da brine. Zvučala je malo drugačije poslednjih nekoliko puta kad je zvala iz Njujorka: malo zaokupljena, malo čudna, kakva je bila kad je bila mlađa a nešto bi krila. – Da li je sve u redu, ljubavi? – Lili je upitala kad su poslednji put razgovarale, u nedelju ujutro. – Jeste – rekla je Izi oštrim tonom koji je Lili bolno podsetio na Izinu majku. Izi zvuči isto kao njena majka kad priča: isti mek glas, isti način

naglašavanja određenih reči tako da se čini da joj teku kao voda dok govori, brzo i živahno. Kada se Izin glas malo produbio, nekoliko godina nakon što joj je umrla majka, ponekad je Lili bilo neizdrživo bolno da je sluša kako priča: izgledalo je kao da se Alis vratila među žive. Tako različito izgledaju: Izi je visoka i snažna s očima poput Lilinih i mlečnom, keltskom bojom kože koja se savršeno uklapala s njenom predivnom kosom boje karamela. Alis je bila sitna i nežne građe, tamne kose i blede kože kao i Lilina baka, strašna baka Sajv. Ljudi su imali običaj da govore Lili kad je bila dete da baka Sajv potiče iz sveta vila, što je bio jedan od načina da kažu da je se užasno plaše. Lili se doduše nikad nije plašila. Baka Sajv je naprosto bila nepokolebljiva i drugačija, moderna žena u tom nekadašnjem vremenu. Nije ni čudo što su je se svi plašili. Baka Sajv bila je stara žena koja bi imala dosta toga da ispriča o svom životu. Kakva šteta što se nije niko pojavio da čuje te priče. Lili je uzdahnula. Ponadala se da je uradila pravu stvar s dnevnikom i tom kutijom. Teško je znati šta je prava stvar. Ali Lili se osećala tako uznemirenom nakon poziva Džodi Beket. Pojavio se – kako bi to opisala – neki osećaj da se vreme ubrzava, nastala je neka užurbanost u njenom srcu od tada. Kao da bi trebalo da pozove Izi i priča s njom, ali zvučalo bi čudno da joj telefonira usred nedelje i kaže da se oseća čudno. Sirota Izi bi pomislila da je poludela. Pozvala je Aneliz prethodne večeri da joj kaže kako se oseća, ali javila se Anelizina i Edvardova sekretarica, i ona je prekinula ne ostavivši poruku. Mrzi te mašine, to je jedan od modernih izuma koji joj se nikad nisu dopadali, a kako bi čovek i mogao poruku poput njene da ostavi na mašini? – Aneliz, osećam se uplašeno i uznemireno. Molim te reci mi da ne ludim, hoćeš li? Zvučala bi suviše čudno i definitivno senilno. Užasavala se gubljenja pameti: to se desilo tolikim ljudima koje poznaje. Čak je i draga, živahna Vivi podlegla tome, i sada je u tom staračkom domu izvan grada. Lorel vrtovi, tako mu je ime. Prijatno zvuči za ime mesta u kome Lili nikada ne bi

volela da bude. Dnevnik... Misli joj se stalno vraćaju na njega. Da je barem ipak nazvala Izi. Izi bi znala šta treba da uradi. Draga Izi, koja je rekla da će ići u Njujork da živi, bez obzira na sve. – Ne zanima me i ako ću da živim bez para, i ako ću da spavam u nekom majušnom stanu u kom ne bih mogla da držim ni hrčka a kamoli mačku – rekla je pre toliko godina. – Barem ću to da radim U NJUJORKU. Ti si išla i živela u inostranstvu, bako, sigurno znaš o čemu pričam? Lili je klimnula glavom. – U pravu si, draga Izi, oprosti mi. Zaboravila sam. – Bako, ti nikada ništa ne zaboravljaš – Izi se nasmejala. Sedeći sada na ovom suncu, Lili je poželela da to i nije tako tačno. Bilo bi lepo ne sećati se. U poslednje vreme toliko razmišlja o prošlosti. Znači li to da se približava kraju svog života? Da li glasovi prošlosti dolaze da je upozore. Sve ih je sada viđala u snovima: mamu, tatu, baku, ujka Peta, Džejmija, Robija i njenu voljenu Alis. Alis je bila najgora. Nijedan roditelj ne bi nikad trebalo da sahrani svoje dete. Alis se nalazi u onom delu njenog srca koji Lili još uvek ne može da dodirne, čak ni sada, kada je nema već dvadeset i sedam godina. Toliko je mnogo smrti bilo u njenom životu, Lili je pomislila. Svi ti mladi, zdravi ljudi koji su umrli zato što je pala bomba blizu njih ili muškarci otpremljeni kućama s povredama koje su svi mogli da vide i s unutrašnjim ožiljcima koje se niko ne bi usudio da pogleda, ali koji su ih na isti način ubijali. Kao devojčica koja je odrasla na selu, Lili je smrt bila bliska. Nije bilo ni pomena o tome da se deca udaljavaju od sanduka na sahrani – svi, i stari i mladi, saginjali bi se da poljube ledeno čelo leša posađenog u drveni kovčeg. Ali nikada nije videla kako čovek zapravo umire, sve do prvih dana obuke za medicinsku sestru. Zapanjilo ju je to što je shvatila da se život ne povlači iz ljudi praćen nekom ceremonijom – on nestaje brzo, ostavljajući samo telo koje se sve više hladi dok doktor brzo prelazi na sledećeg pacijenta. Tek mnogo kasnije, kada bi se krvave gaze i instrumenti očistili i amputirani udovi

prevezli na kolicima do krematorijuma, neko bi našao vremena da uredi mrtve pacijente. Lili bi se uhvatila kako razmišlja o njima kasnije, kada bi stešnjena između devojaka – Mejzi i Dajane – pila topao čaj u čajdžinici, ili delila ružičasti džin – tek tada bi dozvolila sebi da se priseća. Naravno, prisećanje je uvek greška. Svaki taj mladi čovek mogao bi biti njen mlađi brat Tomi, koji je negde na Mediteranu, mislila je, mada nije smeo da joj kaže gde u pismima, a njeno srce bi poskakivalo od a šta ako – šta ako je on taj koji leži hladan na nekom stolu... Što je bio razlog da njih tri naruče još jednu turu ružičastog džina. – Nil bastardi carborundum! – uzviknula bi Dajana, što je na lošem latinskom značilo: ne daj da te slome nitkovi. Uprkos svim tim smrtima, one su bile tako mlade da nisu ni razmišljale o umiranju. Smrt je za druge ljude. One će da budu srećne ruke i, za svaki slučaj, proživeće svaki dan punim plućima. A sada, smrt čeka na nju, samo što se ona ne plaši da krene. To je jedan od predivnih darova starosti: spremnost da se krene dalje. Nema više nikoga o kome bi trebalo da se brine. Niko neće jecati da još nije bilo vreme kad ona umre. Bog joj je dozvolio da poživi da bi se brinula o svom detetu; moraće da mu se zahvali na tome, ako ga vidi. Mada, možda će se uputiti i na ono drugo mesto, ono s vatrom i đavolom. Lili se nasmejala samoj sebi. Ne plaši se ona đavola, smeje joj se na uvo toliko dugo. Kad bi sve ono što je slušala u crkvi tokom života bilo istina, onda bi srela sve ljude iz prošlosti koje je volela. Poput njene drage Alis. Pustiti Alis da ode bilo je najteža stvar koju je ikada morala da uradi. Lili je zatvorila oči zbog sunca i prepustila se sanjarenju sve dok joj se u glavi nije smračilo.

6.

Šest i po kilometara dalje, Aneliz je bila u kuhinji i nespretno pravila jak čaj nadajući se da bi mogao da je razbudi. Ponovo je loše spavala, piljila u budilnik dobar deo noći i zaspala tek kada je zora zarudela na horizontu. Sada je bila obučena i odlučna da ode u šetnju duž plaže ne bi li se izvukla iz kuće, ali glava joj je bila teška i sluđena. U normalnim okolnostima sela bi na trem ispred kuće i čitala neku knjigu ili časopis dok ne bi povratila energiju, ali sada nije mogla da uživa u tim zadovoljstvima. Svaki časopis koji bi uzela imao je neki članak koji bi je potresao. Juče je u jednom naizgled bezazlenom časopisu koji stiže besplatno s dnevnim novinama pronašla intervju s glumicom koja igra u nekom filmu o preljubi. Ozlojeđena, Aneliz je bacila ceo časopis u kantu. Ni knjige iz biblioteke pored njenog kreveta ne pomažu: nikada nije shvatila da je toliko privlače romani o vezama. Kad bi je neko upitao, rekla bi da čita razne žanrove, ali sve knjige koje je uzela iz biblioteke, izuzev jednog trilera i autobiografije Marije Antoanete, bavile su se porodicama, parovima i odnosima među njima. Popila je drugu šolju čaja napolju na tremu. Bilo je predivno sunčano jutro i osećala se prava toplota u vazduhu, i kada je krenula u šetnju Aneliz nije brinula zbog svoje tanke jaknice. Njena siva vunena dukserica je dovoljna; uskoro će se ugrejati. Kad je stigla, primetila je nekoliko ljudi na gradskoj strani plaže, više nego što je uobičajeno za one koji ujutru šetaju pse. Aneliz se napregnula da vidi šta se dešava. Definitivno je bilo šestoro ili sedmoro ljudi koji su zajedno stajali na uzdignutom brdašcu između dva zaliva, i izgledalo je kao da gledaju prema moru tražeći nešto. Brodić. O ne, pomislila je. Nestao je ribarski brodić. To je onaj grozni strah koji proganja svaki gradić uz obalu. Kada je jednom nestao brod, celo selo je prestalo s radom i, dok su se ljudi molili, spasioci su tražili i s vode i iz vazduha, a njihove porodice

sedele su obamrle. Aneliz se prisetila jednog bdenja u crkvi, kada se prevrnuo brod s tri generacije ribara u njemu; izgledalo je kao da se ceo Tamarin nagurao u ledenohladnu crkvu Sent Kenis, i kao da snaga molitve može da vrati brod i njegovu posadu kući. Ali nije mogla. Samo jedan član posade se vratio kada je njegovo telo izbačeno na stene osam kilometara dalje prema jugu. Ne bi trebalo da se oseća potišteno kada je sve što ona izgubila muškarac – koji je još uvek živ – dok neku jadnu dušu u Tamarinu čeka pravi gubitak svog čoveka. Mada se Aneliz osećala suviše ranjivo da bi mogla da se nosi s bolom zbog nestanka posade, osetila je da bi trebalo da siđe dole do tih ljudi na plaži. Ona je iz tog mesta i ako su potrebni pomoć ili bdenje, treba da bude tu. Ali dok je žurno koračala po pesku prema vlažnoj čistini shvatila je da ljudi ne gledaju utučeno prema moru: gledali su nešto u vodi. – Šta je to, Kler? – upitala je ženu koja je živela nekoliko kilometara u unutrašnjosti i koja je često plažom šetala svoja tri škotska ovčara koja bi se veselo igrala u talasima uz obalu. – Zdravo, Aneliz – rekla je žena. Psi su joj stajali kraj nogu cvileći jer su želeli dalje da trčkaraju a ne da stoje tu. – To je kit, pogledaj. Previše se približio obali i sada se čini da ne može da se vrati. – Jadni kit – rekao je neko drugi pomerivši se tako da je Aneliz mogla da stane na najvišu tačku i vidi to i sama. A tamo, u vodama Tamarinskog zaliva, tamna prilika kružila je u sporim, besciljnim lukovima. Bio je ogroman, morao je biti, jer su oni bili možda osamsto metara od te prilike i svi su mogli lako da je vide. Upravo kad se Aneliz zapitala kako iko može sa sigurnošću da tvrdi šta je to stvorenje, ono se graciozno izvilo iz vode, gromada najtamnije, svilenkastoplave boje se prelivala, i ona je mogla jasno da vidi da je to neka vrsta kita. Ogroman mlaz vode raspršio se iz kitovog dišnog otvora pre nego što je ogromni sisar ponovo zaronio u vode zaliva. – Izdižu se iznad vode kada su uznemireni – rekao je neko, objašnjavajući. – On neće znati šta da radi. Aneliz nije primetila tog čoveka ranije u toj grupi lokalnog stanovništva.

Mogao bi biti ribar, zbog tamnih pantalona i ogromnog džempera, ali ona poznaje većinu ribara a njega nikada pre nije videla. Bio je visok i dovoljno sed da bude jedan od njih, prosede brade koja je pristajala uz njegovu gustu, malčice predugu kosu. – Šta da radimo? – Žao mi je da to kažem, ali nema tu mnogo šta da se uradi – rekao je. – Ali mora biti! – kazala je Aneliz, ozlojeđena zbog ravnodušnosti u njegovom glasu. Zar mu nije stalo? Taj jadni kit je poput nje: izgubljen i usamljen, i sada niko ne želi da pomogne. To jednostavno nije dovoljno. – Da li je iko pozvao pomorske stručnjake za divlje životinje i rekao im za kita? – Ja sam taj – rekao je taj čudni čovek. – Ja sam lokalni pomorski ekspert. Živim u Kućici delfina. Kućica delfina bila je više koliba nego kućica, smeštena među peščanim dinama na Balivol žalu, što je bio sledeći zaliv u obliku potkovice kad se ide iz Milsena. Napuštena drvena zgrada, koju je nekada čovek ofarbao u plavo a Bog isprao u sivo, Kućica delfina bila je jedna od lokalnih kuća koje su se uvek izdavale na duže vreme. – Ja sam Mak – dodao je. – Mak Pitersen. Aneliz se zapiljila u njega, ne pružajući ruku koju joj je pružio. Celog života je bila učtiva: neće to više da radi. – I ne možete da uradite ništa da biste pomogli? – prasnula je. – Kada se kitovi nasuču u plitkim lukama, oni često tu i uginu – rekao je, mirno ignorišući njenu neučtivost. – I znači to je to? – zahtevala je Aneliz, mašući rukama kao da se obraća celoj grupi. – Svi mi da stojimo ovde i gledamo ga kako umire. To je divno. Svaka čast, gospodine primorski ekspertu. Kad se okrenula prema toj tamnoj prilici koja se i dalje sporo kretala u vodi, Aneliz je osetila veće saosećanje s tim divnim stvorenjem nego s bilo kojim ljudskim bićem oko nje. Oni ništa ne znaju. Bol, gubitak, strah – ne znaju ništa o tome. Ali kit, uplašeno kružeći u vodi, on razume. Čovek je ponovo počeo da priča, ali ona nije želela da sluša. Aneliz su se suze nakupile u uglovima očiju kad je jurnula nazad uz plažu.

Znala je da je izgubila, ali još je brinula o prošlosti. Prikrivanje osećanja nije je nikuda odvelo u životu. Nije baš toliko brinula o svetu da bi krila ko je i kakva je. Neka se prokleti svet nosi s tim. Dok je ulazila na vrata kuće, uspela je da čuje kraj zvonjave telefona pre nego što se javila sekretarica. Još uvek je u poruci bio Edvardov glas, koji je objašnjavao svima kako su on i Aneliz zauzeti pa ne mogu da se jave, i da mogu da ostave poruku. Začudo bio je to baš Edvardov glas na telefonu, koji je ostavljao poruku. – Aneliz, ljubavi... izvini, ne znam kako ovo da ti kažem, ali upravo me je Brendan zvao... Stvarno mi je žao, draga, Lili je u bolnici, misle da je imala moždani udar. Sedela je ispred crkve u gradu, i našli su je tamo jutros nakon mise. U svakom slučaju, ona je u bolnici, odvezla je hitna pomoć. Brendan je na putu tamo. Ja ne mogu još da krenem, imam... Napravio je pauzu. – ... još nešto da obavim, ali svratiću popodne ako je to u redu, ako... – Ponovo je napravio pauzu. – ... mislim, ako ti ne smeta da i ja budem tamo. Nel očigledno neće biti tu, ali ja bih voleo da dođem, zbog Brendana i zbog tebe. U redu, vidimo se, Aneliz. Žao mi je što ti javljam ovako grozne vesti. Poruka se završila. Aneliz je na trenutak piljila u telefon pre nego što je požurila da okrene Brendanov broj preko brzog biranje. Brendan Silver je Lilin zet i Anelizin rođak, u stvari venčani rođak, ako takva stvar uopšte postoji. On je zapravo Edvardov rođak. Dobar, prijatan čovek, ali ne ona vrsta osobe koja bi vam trebala kad ste u nevolji, a sirota draga Lili jeste bila u nevolji. Aneliz je osetila kako je duša boli zbog nje. Lili možda nije bila u krvnom srodstvu s Aneliz, ali ona joj je jedna od najdražih osoba u životu. Čudno kako se činilo da Lili – koja je zapravo odgajila svoju unuku Izi nakon što je Izina majka umrla – razume koliko je život bio težak za Aneliz i Bet. Aneliz nije nikako mogla da zamisli Lili kako dobija napad panike ili pati od depresije. Ona je tako smirena, tako vedra, a ipak može i da razume. Ona je prošla najtežu stvar s kojom čovek može da se suoči: smrt svoje ćerke Alis. Lili razume tamu. Kada su Bet i Izi bile tinejdžerke, Lili je često svraćala i pozivala Bet da dođe do nje i ostane nekoliko dana kada bi Izi bila u poseti. Aneliz nije volela taj ritual spavanja van kuće, ali s Lili je bilo drugačije: kada je Bet

bila kod nje s rođakom, Aneliz je mogla da se opusti. Te dve devojke su bile različite kao dan i noć, a i Izi je tri godine starija, ali volele su jedna drugu i lepo se slagale uprkos prepirkama. To je takođe bila i dobra razbibriga za Bet. Lili nikada nije rekla zašto je to radila, ništa tako grubo poput: – Očigledno je da si depresivna, uzeću ti dete na neko vreme. Nikada nije bilo tako. Ali razumela je da je Aneliz ponekad potreban prostor da bi se oporavila i da bi mogla da se vrati u normalu. Lili je postala važna osoba u Anelizinom životu od kad je prvi put došla u Tamarin, pre trideset sedam godina, i sada joj je bila potrebna. Brendanov telefon je bio isključen, ali je ona za svaki slučaj ostavila poruku. – Aneliz ovde, upravo sam čula za Lili, na putu sam ka bolnici. Prvo ću da svratim do njene kuće i pokupim neke stvari za nju. Aneliz je prvo zgrabila neke stvari za sebe. Novčiće za telefon u bolnici, punjač za mobilni telefon, nekoliko kesica sa čajem za smirenje, jedan veliki džemper i čarape u slučaju da mora ostati da prespava, pletivo i rezervne ključeve od Liline kuće, koje joj je ona dala pre mnogo godina za hitne slučajeve. A onda je zaključala kuću, stavila torbu u kola i odvezla se. U daljini je još uvek mogla da primeti ljude kako stoje na visokim dinama i gledaju prema Tamarinskom zalivu, i pomislila je na kita kako kruži u vodi, ne znajući gde je niti kako da se izbavi. I pored svih ljudi koji su ga posmatrali i pored svih životinja koje su vrvele Atlantikom iza Tamarinskog zaliva, Aneliz je znala da se taj kit oseća izgubljen i sam na svetu. Prošlo je samo nedelju dana otkako je Aneliz poslednji put posetila Lili. Toliko toga se desilo u tih nedelju dana. Edvard ju je napustio, a Lili je ležala u bolnici. Aneliz je ponovo osetila krivicu, krivicu što nije otišla i pričala s Lili o svom i Edvardovom razlazu. Prosto nije mogla da se suoči s tim, da se suoči s bolom i žalošću koji bi se pojavili na Lilinom divnom, starom licu. – Oh ljubavi, tako mi je žao zbog tebe. Mogu li nekako da pomognem? Aneliz je znala sve šta bi Lili rekla, i plašila se da joj to ne bi pomoglo, te tako nije ništa ni rekla Lili. A sada, zbog svoje gluposti i straha, možda nikada više neće moći da joj kaže ništa od toga. Lili ima skoro devedeset godina. U njenim godinama, osoba koja doživi moždani udar možda se

nikada ne oporavi. I sav taj bol koji je Aneliz osećala u sebi možda zauvek ostane prikriven. Dok je vozila, pustila je da joj suze nesmetano teku niz obraze. Nisu to bile suze kao one tokom napada panike ili depresije; te suze je pokušavala da uguši, kao da je fizički mogla da ih vrati nazad u telo i zaustavi bol zbog njihovog bega. Ali ove suze zbog Lili bile su pročišćujuće, bile su kao nagrada. Aneliz i Edvard su oduvek voleli ovaj put iz Retnerija, koji je vodio zapadno od Tamarina duž vrha brda odakle možete da vidite čistinu i zalive Tamarin i Milsin. A onda put uranja u šumu i polja i parkove, dodirujući se s ogromnim živim ogradama s kojih se pružaju dugačke mladice na put, što sam put čini veoma uskim a kola tera da udare u živicu kako bi se mimoišla. Lilina kuća je u stvari porodična kuća u kojoj je ona odrasla, nekadašnja kovačnica koja je pripadala velikom posedu Retneri. Ta stara kovačnica više ne pripada porodici Lohrejvenovih. Prodali su veliki deo imanja pre mnogo godina, i sada kuća i četiri jutra zemlje oko nje pripadaju Lili. To joj mnogo znači, jednom je rekla Aneliz. – Ne verujem da bih bila srećna ovde da ovo još uvek pripada Lohrejvenovima – rekla je. – Znam da je to ludo. Dovoljno sam stara da to ne bi trebalo da mi smeta, ali umiruje me činjenica da je to sada moje i ničije više. Ništa ne može da se uporedi s osećajem da poseduješ svoje sopstveno parče ove zelene, božanske zemlje. – Moja majka, bog da joj dušu prosti, okrenula bi se u grobu kad bi me čula da ovo govorim. Ali meni se dopada činjenica da je ovo moja sopstvena zemlja i moja sopstvena kuća. Zapravo mi to što je posedujem pričinjava ogromnu radost. – Zašto Lohrejvenovi nikada nisu dali ovu kuću tvojoj porodici? – upitala je Aneliz. Nije joj imalo mnogo smisla to što ti neverovatno bogati ljudi nisu dali kuću svojim odanim slugama koji su ih služili godinama. Lili se glasno nasmejala na to. – Oh, Aneliz, koliko sam samo puta i ja razmišljala o tome. I na kraju sam došla do zaključka da takva vrsta ljudi nikada ništa ne poklanja, to je način da ostanu bogati. Drže se toga, a mi smo samo seljaci koji idu za

svojim obavezama, guleći kožu s prstiju i ne dobijajući za uzvrat ništa osim bedne nadnice. Pa, barem sam mislila da je tako. Davno. Ali sada znam malo bolje. Bilo je nečega konačnog u tim njenim poslednjim rečima, kao da nije želela da započinje priču o tome zašto sada zna bolje, ali Aneliz je morala da sazna više. Pre trideset sedam godina Aneliz bi svakoga svašta pitala. Nastavila je s pitanjima. – I tvoji majka i otac su radili za njih, zar ne? – rekla je. – Moja majka je bila kućepaziteljka od 1930. do 1951 – rekla je Lili. – Zapravo sve dok nije umrla. – Mora da je videla dosta interesantnih stvari, radeći u toj ogromnoj kući? – dodala je Aneliz. – Pa jeste, videla je dosta toga – kazala je Lili. – Videla je sve. Tako sam i naučila prve reči iz francuskog. Ledi Ajrin je imala običaj da kaže – Ne pass devant les domestiques. Ne pred slugama. Radila sam tu već neko vreme kao služavka i bila sam navikla na te reči. Činilo se da ledi Ajrin nikako nije razumevala da bi neko od nas mogao da nauči francuski i da razume šta ona priča. Ali, bože, moja majka bi ludela kada bih ja rekla nešto o njima – dodala je Lili. – Prvo se plašila da bi neko mogao da čuje. A onda bi rekla: „Gde ti je zahvalnost?“ – Ja nisam imala nikakvih problema sa zahvalnošću. Samo što je ta zahvalnost bila kao jednosmerna ulica. Moji majka i otac su naporno radili u Retneriju i prosto su prihvatili da nikada neće primiti nikakvu zahvalnost za to. Dobijali su upravo ono što su i očekivali, ništa više. Lohrejvenovi su voleli da kažu da su njihove sluge kao deo porodice, ali nisu se tako ophodili prema njima. To su bile samo reči, a reči ništa ne znače. Oh, nemoj pogrešno da me razumeš, Aneliz – rekla je – tada sam mislila da ako si bogat i pripadaš vlasteli imaš sve. Sada znam da nije tako. Život i njih povređuje na isti način na koji povređuje i nas. Aneliz je sada razmišljala o tome, dok je skretala u usku uličicu oivičenu živom ogradom koja je vodila prema Lilinoj kućici. Zvučalo je to dosta zagonetno, ali je Aneliz imala osećaj da bi Lili rekla još mnogo toga samo da ju je pitala. Aneliz je sada poželela da jeste. Čovek ne dospeva u Liline godine a da

ne stekne mnogo životne mudrosti, a u ovom trenutku Aneliz je bilo potrebno malo te mudrosti. Aneliz nikada nije shvatila kako se Lili, nakon što je izgubila svoje jedino dete, nije prepustila očaju i umrla. Prošlo je mnogo vremena otkako je Lilin dom bio kovačnica, ali ime je ostalo: Stara kovačnica. Njen otac je bio kovač, poslednji u dugoj generaciji kovača, koji je došao da radi za Lohrejvenove. U njegovo vreme kovačnica je radila, potpuno opremljena, sa živopisnim vratima u obliku potkovice i teškim mirisom toplog metala u vazduhu. Mada je na kraju kovačnica bila premeštena u Retneri skupa s ogromnim štalama. Tokom godina, prvobitna kovačnica je preuređena u porodičnu kuću, sve dok više nije postalo teško razaznati gde se završava kovačnica a gde počinje kuća. U bašti ispred kuće bilo je mnogo bilja, jer Lili voli bilje, a iza kuće je bio lep, veliki povrtnjak, koji ona više nije imala snage da kopa ili u njemu sadi. Dok je Lilin muž, Robi, bio živ, držali su krave i kokoške, i Lili je tada postala vrlo vešta u prodaji zdravih farmerskih jaja, sama je pravila puter, radila bilo šta da se zaokupi tokom tih neradnih godina kada Robi nije mogao da nađe baš mnogo posla kao drvodelja. On je već odavno mrtav, najmanje dvadeset godina, pomislila je Aneliz, prisećajući se Lili tog vetrovitog dana u crkvi Sent Kenis, kada su hladne, zimske kapi kiše pljuštale po obojenom staklu prozora na crkvi, a Lilino lice izgledalo kao da je izrezbareno od istog drveta kao i kovčeg njenog muža dok je stajala i zurila u njega. A ja sam samo izgubila muža, koji nije čak ni zauvek izgubljen, već je samo pobegao s nekom drugom. Pokušala je da iskuša dejstvo te misli u svojoj svesti, da vidi kako će se osećati. Edvard nije nestao zauvek: samo je izabrao da je napusti. Da li je to bolje ili gore nego da je umro? Jer da je umro, još uvek je voleći, imala bi tu utehu da joj pomogne da se nosi s bolom što je sada sama. Da, nasmešila se, osećajući neko ludo olakšanje usred ovog ludila, smrt je sigurno bolja od razlaza. Sa spoljne strane kuća je izgledala skoro isto kao na slikama Edvarda i Alis dok su bili deca, na kojima se smeju dok stoje pored velikog bureta za kišu koje je porodica koristila za sve, od pranja kose do kupanja. Kuća je iznutra drugačija, osobena i puna topline onako kako je samo neko poput

Lili mogao da je ispuni, s mnogo knjiga i slika porodice i cveća, pomešanog s baštenskim biljem koje je opijalo. Tu je bilo i prelepo kupatilo. – Zaklela sam se da ću, ako ikada budem živela u ovoj kući, imati kupatilo unutra – govorila je Lili Aneliz. – Kada smo bili deca bili smo naviknuti na to, niko nije imao kupatilo u kući. Osim gore u Retneriju; imali su najneverovatnije kupatilo napravljeno za ledi Ajrin, gde su ogledala i mermer zamenili stare, drvene oplate i ogromnu, napuklu kadu. Niko od nas nije nikada video nešto poput toga. Mislim da su svi s imanja ulazili unutra samo da bi to videli. To je bio potpuni luksuz. I zaklela sam se, jednog dana imaću takvo kupatilo. I ima ga, pomislila je Aneliz smešeći se. Pa, nije baš kao to legendarno, mermerno kupatilo u Retneriju, ali je poprilično raskošno: čiste, bele pločice s kružnim art deko šarama u boji čokolade duž ivica. Drago joj je što Lili ima to lepo kupatilo, lepo je na kraju života imati one stvari o kojima ste sanjali. Možete da pogledate u njih pre nego što umrete i kažete: Želela sam to kada sam imala dvadeset godina, i sada to i imam. – Prestani – rekla je Aneliz glasno. Razmišlja kao da je Lili već mrtva, a nije. Ali Lili ipak jeste veoma stara i možda je ovo njen način da ode. Brza smrt uvek je bolja za čoveka koji umire, ali grozna je za one koji ostaju. Izi bi se slomilo srce kada bi njena draga baka umrla pre nego što se ona oprosti od nje. Aneliz se zapita je li trebalo da se ponudi da ona pozove Izi i saopšti joj šta se desilo. Stekla je utisak iz poslednjeg razgovora s Lili da je Izi negde na snimanju, u Meksiku, Nju Meksiku... nije sigurna ni za mesto ni za vreme – vreme joj je bežalo ovih nekoliko poslednjih dana. Jedva da je znala koji je dan u nedelji. Ako Brendan nije telefonirao Izi da joj kaže šta se desilo, onda će ona kada dođe u bolnicu. Ali sada je trebalo da požuri, a ne da stoji tu i gleda te stare fotografije i razmišlja o Lilinom životu. To nije dobro ni za koga. Požurila je uz stepenice do Liline spavaće sobe i spakovala neke stvari za spavanje, potkošulje, spavaćicu i mekane papuče. Požuri, govorio joj je neki unutrašnji glas. Lili je izgledala tako krhko na bolničkom krevetu kada je Aneliz ušla u šok-

sobu. Čak i ako je pomišljala na mogućnost da se Lili ne probudi, strahovito ju je pogodilo kad je videla to krhko telo kako leži poput lutke pod pokrivačima, dok svuda oko nje klikću i trepere aparati. U šok-sobi je bilo mirno kao u crkvi, sa sestrama koje su jurile tamo-amo, tihe i efikasne a pacijenti mirno ležali na četiri kreveta, koliko ih je u sobi bilo. Nije bilo ni znaka od Brendana kraj kreveta njegove tašte, i Aneliz je bilo drago zbog toga. Ne bi volela da mora da teši Brendana. Umesto toga, može mirno da sedne na stolicu pored kreveta i posmatra Lili. Staričine oči bile su zatvorene, a ipak nije izgledalo kao da spava; onog izraza koji joj obično obasjavao lice danas nije bilo. U normalnim okolnostima nekako je uvek izgledala kao da vreme na nju ne utiče, a sada izgleda kao jedna veoma stara žena, krhkih kostiju i kože osetljive kao papirna maramica. Igla za infuziju bila joj je zabodena pri dnu jedne od njenih slabih ruku, i Aneliz se trgnula i zbog bola koji igla prouzrokuje i zbog modrice koja se već napravila oko oštrog metala. – Oh, Lili – rekla je, uzimajući Lilinu slobodnu, tanušnu ruku u svoju i mazeći je. – Tako mi je žao, draga. Tako mi je žao što si ovde i što nisam pričala s tobom. Stvari su bile tako grozne sa mnom i Edvardom, i nisam znala kako da ti kažem. Žao mi je, to nije u redu. A sada, ti si ovde i ja ne znam šta bi ti želela da uradim. Nikada nismo pričale o ovome. Ne znam da li hoćeš neke herojske poteze da te vrate nazad, ili si srećna što ideš, ljubavi. Volela bih da znam. Zaslužuješ tu privilegiju da možeš da biraš. Čudno je, jer Lili može da priča o svemu. Ne zabija ona glavu u pesak i ne smatra da će problem, ako se ne suočiš s njim, nestati. Lili se sa svime suočava uzdignute glave. Ali smrt, i šta raditi u tim trenucima pred smrt, predstavljaju jedan od najvećih tabua. Aneliz je držala krhku staričinu ruku i molila se za neki znak koji bi joj rekao šta da uradi. Nije bila spremna za ovo, ne sada. Zbog Edvarda se osećala isto tako krhko kao i sama Lili. – Oh, Lili, šta želiš da uradim?

7.

Kozmetički ugovori predstavljaju najvišu nagradu industrije. Možete steći ogromnu slavu od snimanja za Vog, a čast koju ste time dobili trebalo bi da nadoknadi malu zaradu koja dolazi od tako visokobudžetnih snimanja. Taj editorijal je izvrsna stvar za portfolio nekog fotomodela, ali reklame za maskaru uvek donose mnogo više novca. Kada jednom potpiše ugovor s nekom od gigantskih kozmetičkih kuća, model nikada više ne mora da brine o loše plaćenim snimanjima. Kozmetički ugovori garantuju novac unapred i daju sigurnost koju manekenka pre toga nije imala. Ugovor čini devojku vrednijom jer je milioni bilborda čine poznatom, prave od nje ime. Kada manekenka jednom postane ime i nije samo još jedna mršava lepotica, pruža joj se šansa za neku veliku priliku: više reklama, pojavljivanja na televiziji, novčane premije za razne stvari. A kada se to desi, svi – uključujući i agenciju modela – idu do banke smeškajući se celim putem. Dan nakon što je videla Džoa i njegovu ženu ispred muzeja i osetila kako se život bolno ruši oko nje, Izi je morala da prikrije taj bol zbog važnog sastanka s klijentom jedne kozmetičke kompanije vezano za kampanju namenjenu tinejdžerima vrednu milione dolara. Džekobman korporaciji trebala je nova manekenka da reklamira njihovu novu kozmetičku liniju, i Perfekt-Njujork je, zahvaljujući neverovatnoj sreći, na putu da im nađu devojku. Bio je to ogroman posao za Perfekt-Njujork, i tačno ona vrsta posla koju Izi nije nikako želela da radi dan nakon što joj je slomljeno srce. Kad je ušla u ogroman blok Džekobman kancelarija na Medisonu, izgledala je prikladno za tu priliku – spolja gledano. Bila je savršeno odevena, u crnim mark džejkobs cipelama, kose začešljane unazad, s podosta bobi braun pudera u boji kože da bi izgledala kao da nema nikakve šminke na sebi. Međutim, iznutra je bila umorna, bezizražajnog pogleda i osećala se kao da jedva ima snage da podigne šoljicu s kafom do usana.

Sastanak se održavao u trećoj sali upravnog odbora – prva i druga su toliko velike da tu mogu da ugoste sve igrače Jenkija – i samo četvoro ljudi je bilo prisutno: Izi, koja je predstavljala Perfekt-Njujork, dvoje ljudi iz lanca SupaGirl! i zverka Džekobman korporacije, Stefan Lundberg. Kozmetičke kompanije rašire svoju mrežu nadaleko kada traže pravu devojku za svoj proizvod. Ali agencija Perfekt-Njujork bila je pozvana da pokaže bilo koju od svojih devojaka koja odgovara profilu zato što je sadašnja gospođa Rika Džekobmana Mlađeg nekada bila model PerfektNjujorka i, začuđujuće, nikada nije zaboravila agenciju u kojoj je počela svoju poprilično kratku karijeru, koja ju je onda lansirala u naručje Rika, naslednika Džekobmanovih miliona. U agencijama za modele, Svetlanu Džekobman su smatrali manekenkom koja je potpisala najveći kozmetički ugovor. Samim tim što se osigurala unosnim predbračnim ugovorom za slučaj da nešto krene po zlu, Svetlana se pridružila redu trulih bogataša. – Da, ova jeste novo lice ali izgleda malo čudno, zar ne? – izjavio je jedan od SupaGirl! rukovodilaca, odbacujući i treću sliku s modelom u koju su gledali. – Ne želimo ništa čudno. Želimo normalnu američku tinejdžerku. S druge strane stola u sali, Izi je zarila nokte u dlanove da bi ostala mirna. Normalnu tinejdžerku, da, baš. Videla je profil koji im treba, i bez obzira na to koliko se pretvaraju da traže normalnu devojku, ono što oni zapravo zaista žele jeste petnaestogodišnja boginja koja nikada u životu nije videla bubuljicu da bi mogla da reklamira tečni puder bez ulja. – Lorelaj je zapravo veoma svestrana – rekla je Izi kad je uspela da se obuzda. – Ne želimo ništa čudno – složila se i druga osoba iz SupaGirl!, koja je izgledala kao da ima dvadeset godina i koja se očigledno slagala sa svime što bi drugi rukovodilac rekao. – Ne, definitivno ne. Hajde da nju preskočimo. Šta još imate? – nadovezao se prvi rukovodilac. Nakon dodatnih pola sata ovoga, Izi su ostale još samo četiri manekenke da im pokaže, i nije mogla da se nosi s tim da je ponovo odbiju, a bez imalo dodatnog kofeina. Izgleda da Perfekt-Njujork ipak neće dobiti šansu da smesti jednu od svojih devojaka u SupaGirl!. Cela ova stvar bila je samo

prilika ljudi zaduženih za odnose s javnošću da udovolje Svetlani Džekobman, i ta devojka iz rukovodstva nikada nije ni nameravala da ovako završi posao. – Treba mi kafa – rekla je Izi, prisiljavajući se da se osmehne i iznenada ustajući od stola. – Da, i meni – rekao je Stefan, prateći je. Ispred sale za sastanke nalazila se mala kuhinja koja je, kakva god, bila mnogo veća od one u Izinom stanu. – Nije dobro za sada ali, hej, nikad se ne zna, možda još pronađemo onu pravu – rekao je Stefan dok se naslanjao na dovratak i posmatrao Izi kako se predomišlja između aparata za espreso i filter kafe. Poznaje ga nekoliko godina; dobro izgleda, na neki spoljašnji način, ali sve je i suviše očigledno: plava kosa pažljivo natapkana gelom, košulja dovoljno otkopčana da bi mogao da mu se vidi impozantni torzo. Izi je mogla da ga zamisli ujutru pred ogledalom, kako razmišlja tačno do kog dugmeta da otkopča košulju. Mrzela je to: više je volela grublje muškarce, jer oni mogu da obuku lepo odelo ali se ne zamaraju time da izgledaju tako uglađeno. Nažalost, takva vrsta momaka očigledno nije mogla da se zamara ni oko nje, ako se uzme u obzir Džo Hansen. Nerviranje oko Džoa prenela je na celu mušku populaciju. – Ne nadam se mnogo da ćemo pronaći zlatnu ribicu – rekla je ljutito. – Izgleda da se tvom Stanlio i Olio timu ne dopada nijedna od devojaka koje sam im pokazala. – Opa. Stanlio i Olio. To je opako. Loš dan? – upitao je Stefan. – Mogli bismo i tako reći. – Izi se odlučila za filter kafu. Možda počne da se trese ako unese u sebe još malo espresa. – Nevolja s muškarcem ili nevolja na poslu? – upitao je Stefan. Izi ga je prostrelila pogledom. Stefan je ženskaroš, te stoga nije podesan za razgovor o nevoljama s muškarcima. S muškarcima poput njega – ženskarošima, ludim za ženama i koji raspolažu zlatnom karticom kompanije – razgovori o muškarcima uvek se završavaju tako što on nudi, odeven ili ne, rame za plakanje. – Nemam problema s muškarcima jer nemam ništa s njima. – Šteta.

– Šteta, baš. – Jesi sigurna da nećeš da pričaš? – Stefane – rekla je ljutito. – Neću da pričam s tobom o tome. Ti i ja nismo prijatelji. – Uh. – Odglumio je kako se hvata za svoje slomljeno srce kad je to čuo. Izi se nasmejala. – Ono što mi se dopada kod tebe jeste to što mogu da ti kažem bilo šta i ti to možeš da podneseš. – Voleo bih da mi kažeš bilo šta, ali ti me uvek odbiješ. Kao onda kad sam te pitao da popijemo zajedno piće pre Fordove žurke... – Morala sam da radim. A uostalom, kad sam se pojavila, ti si sebi već bio pronašao devojku. Bila je u iskušenju oko tog poziva tada, tokom još jednog sušnog perioda, pre nego što je u potpunosti digla ruke od muškaraca. Ali Stefan je ostavio traga u mnogim agencijama za modele. Često se pitala ima li svoj sopstveni zid s posetnicama manekenki i neki svoj sistem vrednovanja. Te noći se pojavila na zabavi i videla da ga je utešila neka manekenka iz Teksasa, kojoj su noge išle iz ramenâ, zavesa platinaste kose spuštala se do dna leđa, a telo bilo kao stvoreno za reklamiranje donjeg veša. – Ona je bila druga klasa – rekao je. – Ti si bila iz prvog tima. – Ti imaš odgovor na sve, Stefane – uzdahnula je. – Verovatno shvataš da bi, da je to bio bilo ko drugi osim mene, ti sada bio optužen za seksualno uznemiravanje. Imaš sreće što je sa mnom tako lako. – S tobom lako? Hej, Irkinjo, tebi nikada ništa nije teško, zar ne? – Hajde da se koncentrišemo na posao. – Ne dok pijemo kafu – progunđao je. – Diskusija bi trebalo da se vodi u sali. – Teško je razmišljati kreativno dok mi ono dvoje ruše svaku nadu. Zar ne možeš da zaposliš rukovodioce kojima mišići na licu dozvoljavaju da se malo nasmeše? – Znam na šta misliš. I jesu malo jadni. Teško je poverovati, ali ima dosta takmičenja da se uđe u taj SupaGirl! tim. Odličan paket, odlično zdravstveno osiguranje, teretana u podrumu... – Stefan se pretvarao da zateže mišić – ... pa momci poput mene, koji izgledaju lepo i uvek su dostupni drugim devojkama jer ih neke zgodne devojke iz agencija za

modele stalno odbijaju. – To je to! – Izi je s treskom spustila šoljicu, prosipajući kafu po šanku. – Takmičenje! Šta misliš o takmičenju – nađimo devojku za SupaGirl!? Čak i dok je to izgovarala, mozgala je o toj ideji. Da li je to pametna ili glupa ideja? Tako je tanka linija između njih. – Briljantno! – rekao je Stefan, očigledno nimalo ometen što je njegov besciljni govor prekinut. Izi je poželela da ga zagrli. Možda on jeste mačo u nekim stvarima, ali je u svakom smislu profesionalac. – Apsolutno briljantno. Jednim udarcem i publicitet i lansiranje devojke. Ne, zagrljaj bi bio greška, zaključila je. Stefan bi mogao pogrešno da je shvati. Umesto toga potapšala ga je po ramenu drugarskim gestom. – Drago mi je da ti se dopada ideja. – Dopada? Odlična je. – Perfekt-Njujork će zastupati devojku koja pobedi, i pomoći ćemo ti da organizuješ snimanja širom zemlje – nastavila je Izi. Ne bi bilo u redu da ona izađe sa sjajnom idejom koju bi onda realizovali ljudi iz tima SupaGirl!. Skoro da je otplesala iz zgrade sat vremena nakon toga, i pozvala je s mobilnog kancelariju pre nego što je sela u taksi. Svi su bili zauzeti pa im je ostavila poruku, i onda se zavalila na pohabano crno sedište i shvatila da više nema koga da zove. Karla joj je bila najbliža prijateljica, i upravo joj je ostavila poruku punu oduševljenja. Ali nije bilo više nikoga s kim bi pričala. Nema onog nekog posebnog koga je mogla da pozove i brblja mu kako joj je sinula ta briljantna ideja, nikoga da joj kaže kako je ponosan na nju. Baka voli da sluša o njenom poslu, ali osetila se jadno od pomisli na ideju da telefonira kući da bi se povezala s ljudima koji je vole. Duboka potištenost koja se nakratko bila podigla u sali za sastanke ponovo se spustila. Pre Džoa, nikada joj nije bilo potrebno da nekoga zove i priča šta ima novo. Ali s njim se navikla na to i sada, bez njega, duboko u sebi je osetila da joj to nedostaje. Do đavola sa svim parovima u svetu. Dosta joj ih je. Kada je stigla u kancelariju, ceo tim je s uzbuđenjem razgovarao o Izinoj ideji pre nego što su izjurili napolje na pauzu za ručak. – Hej, ideš li na ručak? – upitala je Karla.

– Ne. – Dobro, hoću da pričam s tobom. Izi je ukočenog pogleda izašla s Karlom na požarne stepenice da bi imale malo privatnosti. – Da, šta je? – upitala je Izi, obavijajući ruke oko sebe. Bilo joj je hladno – bez obzira na to šta radila, nije nikako mogla da se zagreje od sinoć. Izgledalo je kao da u isto vreme i kiša i taj puki emotivni bol zajedno šalju hladnoću u njene kosti. Čak je ni uzbuđenje oko ideje za SupaGirl! nije moglo zagrejati. – Pojavili su se neki tračevi po kancelariji – rekla je Karla – o izvesnom oženjenom gospodinu sa Volstrita koji ima aferu s jednom od naših. Izgleda da je nečiji vozač rekao nečijem drugom vozaču, a ovaj je to rekao frizerki, a ona rekla jednom klijentu – možda i mnogim klijentima. Hej, pa poznaješ ovaj grad, svi vole da pričaju – a u ovom slučaju ti svi u stvari je jedna moja drugarica, i ona je rekla meni. – Tračare u Njujorku su poput tračare u Kini, samo smrtonosniji, a? – Izi je primetila nervozno. Nema šanse da Karla može znati za nju i Džoa. – Reci mi da to nisi ti – rekla je Karla. Izi se ugrizla za usnu. Pauza je potrajala samo trenutak, ali to je bilo dovoljno za Karlu. – O, sranje, to jesi ti, zar ne? Izi nije htela da pogleda Karlu u oči. Nije mogla da se suoči s osudom koju bi u njima sigurno videla. Kako bi mogla to da objasni? Nisam znala celu priču od prvog dana – glupo, slažem se, ali nisam znala. Nisam razmišljala. Bio je tako šarmantan i seksi, i povezali smo se, i do trenutka kada mi je rekao da je sa svojom ženom ali nije s njom, ja sam se već bila navukla... – Izi, sigurno se šališ! Šta ti se desilo? Trebalo je da znam – Karla se razbesnela. – Znala sam da nešto nije u redu i nadala sam se da ćeš mi reći šta je, ali nisam ni pomislila da bi mogao biti u pitanju neki muškarac. I to oženjen muškarac. Jesi li poludela? Koliko poznajemo žena koje su krenule tim putem, i uvek se završi loše. Jedina osoba koja tu dobija jeste taj muškarac. – Gledaj, oženjen je ali nisu zajedno – počela je Izi, razmišljajući kako je

malo apsurdno to što je njena tajna izašla na videlo sada kada je konačno shvatila da je između nje i Džoa gotovo. – Gluposti! – Nije onako kako zvuči – prasnula je Izi. – Znaš me, Karla: nisam od onih žena koje traže tipa s liste Forčun 500 da ga odvuku od žene tako da bi mogle da ponište povlasticu za podzemnu železnicu i nikada više ne rade. Samo sam pomislila da je on u redu, dopala sam mu se, videli smo se i... – ... i rekao ti je da je završio s njom? – Da žive odvojene živote. Da su zajedno zbog dece. Karla se udarila dlanom po čelu, što je međunarodni znak za „ti si idiot“. – I ti si mu poverovala? – Da! On nije lažov, zaista. – Zašto mi onda nisi rekla o njemu? Ja ništa ne znam o tom „gospodinu sa Volstrita“. Zato što si znala da nešto nije u redu, zar ne? I znala si da ću izvući to iz tebe. Izi je uputila prijateljici izmučen pogled. – Mislila sam da je to prava stvar, Karla. Ne možeš da odglumiš ljubav, a on me jeste voleo. I ja sam volela njega. – Pa zašto mi onda nisi rekla? – Bilo je tako komplikovano. On voli svoje klince i želi da postupi ispravno zbog njih, Karla. On nije kreten, veruj mi. On je prava stvar i znala sam da mu treba vremena – rekla je neuverljivo. – Vremena? Da, vremena da zabije neki gol u gostima pre nego što se odvuče nazad svojoj ženi. Izi je briznula u plač, što ih je obe iznenadilo. – Isuse – rekla je Karla. – Ionako je gotovo – kazala je Izi, jecajući. – Verovala sam mu da mu treba vremena, a onda sam saznala da ide na neku zabavu sa ženom, i to više nije zvučalo kao odvojeni život tako da sam završila s njim. – I to je nešto – primetila je Karla. – Ne, nije – cmizdrila je Izi. – Jer se nikad u životu nisam osećala gore. Još uvek mu verujem, ali to je bilo previše, previše komplikovano. Ne želim da budem umešana u to, i morala sam da se izvučem pre nego...

Nije mogla da završi rečenicu. Pre nego što se tako beznadežno zaljubim u njega da bih ostala bez obzira na sve, htela je da kaže. Osim što je izgleda to već uradila. Nije je briga šta se dešava u Džoovom životu, ona samo želi da bude deo njega. Njen moralni pokazatelj se slomio, i nije više marila. – Izi! – začuo se glas negde iznutra. – Hitan poziv za tebe iz Irske. Neka hitna stvar... Izi je sa zahvalnošću uzela šoljicu kafe koju joj je Karla ponudila i obavila je šakama. Perfekt-Njujork kancelarije nisu bile hladne ali Izi su vesti sledile. Draga baka, jedina postojanost u ovom večito zbrkanom svetu, u bolnici je tamo u Tamarinu, i može i da umre. Ta vest je izbrisala sve misli o Džou iz njene glave. Umesto toga, razmišljala je o Lili, sada bolesnoj i slaboj, kako onim uvelim plavim očima mudro posmatra svet. Dobrota je isijavala iz nje: dobrota i mudrost. Izi nije mogla da podnese pomisao da bi mudrost njene bake mogla zauvek da nestane sada kada joj je toliko potrebna. Ima toliko stvari koje ona još uvek mora da sazna, toliko stvari koje želi da kaže baki – a sada, možda nikada više neće moći. I tu jednu stvar koju je s takvim očajanjem želela da podeli, kako se oseća u vezi s Džoom, nikada neće moći da kaže. Za ženu godina njene bake nema ništa gore od preljube, i Izi jednostavno ne bi mogla podneti da vidi kako se bakin pogled mrači kad sazna da je Izi u vezi s muškarcem koji je još uvek oženjen. Kad je Karla, koja ima slobodno shvatanje onoliko koliko je to moguće a da pri tom ne zvuči kao okorela feministkinja lezbijka, bila šokirana vestima, koliko bi samo baka bila očajna. Naravno, Karla je pobesnela samo zato što je mislila da je Izi bila nasamarena, ali ipak. – Oh, bako – molila se Izi, poželevši da baci neku magiju u vazduh kao da bi time mogla učiniti da njena baka, koja je hiljadama kilometara daleko odatle, ozdravi – molim te, molim te, ne idi. – Bio je to težak moždani udar – rekao je tata preko telefona. – Našli su je u dvorištu ispred crkve. Srećom, samo se zavalila na klupi na kojoj je

sedela, jer da nije, mogla je da razbije glavu na kamene ploče i onda, pa... – glas mu se gubio. Njen otac nije mogao da kaže – sigurno bi umrla. Brendanova glavna specijalnost bila je da se ne bavi nikakvim napornim stvarima. Izi je znala da nije slučajno to što je pala na pravog muškarca koji ima snage, hrabrosti i sposobnosti da se suoči sa životom. Očigledne razlike između muškarca koga voli i njenog oca bile bi bez sumnje objašnjenje već na prvom času „jednostavne psihologije“. – Kada se to desilo? – Jutros nakon mise. – Šta doktori kažu? – Izi je hrabrila samu sebe. – Ne mnogo... Ona je u šok-sobi i imaju još mnoštvo testova da obave, ali niko mi zapravo ništa ne govori... Izi je mogla da zamisli svog oca, višeg od nje, ali bez trunke njene probojne energije, kako hoda naokolo po odeljenju tražeći doktora, ali ne uspevajući nikoga da nađe i pita jer oni svi negde jurcaju, a on ne želi nikome da dosađuje. Prijaznost i ljubaznost su lep način ophođenja u životu, ali nema nikakav učinak u užurbanoj i stresnoj atmosferi odeljenja za hitne slučajeve. – Je li neko s tobom? Aneliz ili Edvard? Ujka Edvard je snažnija individua od njenog oca i verovatno bi nešto završio. Draga Aneliz je čak i bolja: ona ume da se nosi s bilo kakvom krizom, i dobro je što je takva, Izi je to znala. Njena rođaka Bet sigurno bi propala da njena majka nije tako čvrsto sazdana. – Ne – njen otac je razvlačio. Izi je čekala. – Aneliz je na putu ovamo. Vidiš, nazvao sam Edvarda i rekao mu da javi i Aneliz, a onda je on zaćutao pa rekao da, pošto je hitno, javiće joj, što je zazvučalo čudno, ali nisam imao vremena da pitam... – Ali Aneliz je na putu ka bolnici? – Izi nije imala strpljenja za ove detalje. Morala je da sazna da li će njena ujna biti tamo, pobrinuti se o svemu, pobrinuti se za Lili. – Pa, da, pretpostavljam. Znaš kako Aneliz voli tvoju baku.

– Trebalo bi da i ja budem tu – rekla je Izi. – Ne bi mi palo na pamet da te pitam da dođeš kući. Ti si tako zauzeta na poslu – njen otac je rekao brzo, a Izi je prebledela zbog te pretpostavke da je njen posao, samo prokleti posao, važniji od njene drage bake. Da li svi oni tako razmišljaju? Da se Perfekt-Njujork nalazi više na listi prioriteta od njene porodice. – Dolazim – uzviknula je naglo. Do đavola s prokletim poslom. Kad bi morala da pliva preko prokletog Atlantskog okeana da bi stigla do bolničkog kreveta svoje bake, uradila bi to. – Potrebna sam baki. Ono što nije rekla bilo je: I ona je potrebna meni jer mi je srce slomljeno. – Idi kući – savetovala je Karla. – Izgledaš napaćeno. Lezi u krevet i odmori malo, i zovi ako ti budem trebala, važi? Izi je klimnula glavom. – Hoću, hvala, za sve. – Hvala što ne pominješ Džoa ponovo, mislila je. Umesto da se bori s podzemnom železnicom, uzela je taksi do kuće i celim putem razmišljala da li je bog toliko osvetoljubiv da je moždani udar njene bake njegov način da joj nekako vrati za to što se spetljala s Džoom. Ne, ne budi luda, rekla je sebi. To je kao da se kaže da si samo ti važna tako da bog kažnjava druge da bi tebi vratio. Ali ipak joj je ta misao odzvanjala u glavi jačinom horor filma koji se gleda kasno uveče. Uvek je kroz šalu sebe opisivala kao podzemnu katolikinju – ona koja izbija jedino kad se pojavi neka nevolja. Sada je shvatila da je to tačno i da samo neka nevolja može učiniti da njen katolički duh izroni na površinu i natera je da u sve posumnja. Kod kuće je proverila letove, i shvatila da nikako neće uspeti da odleti za Dablin te večeri, ali da je bilo mesta za sutradan uveče. Rezervisala je kartu, osećajući neko čudno olakšanje što ne mora odmah da napusti Njujork. Osećala se previše smušenom da bi išla, toliko je toga u njenom životu još bilo nesređeno, niti razbacane na vetru. Počela je da se pakuje za put i shvatila da ne može da se koncentriše. Kakvo će vreme biti uobičajeno je pitanje kad se ide na put, ali ono glavno – koliko će da ostane – nije imalo odgovora. Sve zavisi od bakinog

oporavka. Oh, bako. Postala je svesna tišine u stanu. Izi je retko bila kod kuće radnim danima popodne; uvek je tamo negde, kao prava Njujorčanka, jurca i završava poslove. Zbog čega? – gorko je pomislila. Da bi na kraju opet bila sama, noseći se s ovim groznim vestima i pripremajući se za put kući i dalje sama. Gde je njen ljubavnik sada kada joj je potreban? Sa svojom ženom, eto gde. Izi je sela na mali kauč i zaplakala. Cela ta romansa i uzbuđenje apsolutno ništa ne znače u ovom trenutku. Može sebi da govori da nije bitno to što nema muža, nekoliko dece i hipoteku koja je lišava svega, ali u ovakvim trenucima, jeste bitno. Znala je da nije jedina žena koja je pala na oženjenog muškarca, ali osećaj je bio kao da jeste – bila je u klubu koji ima samo jednog člana, neverovatno glupog člana. Pa ipak, poskočila je prema mobilnom kada je zazvonio, nadajući se da bi to mogao biti on, vida i suviše zamagljenog da bi mogla da se fokusira na broj. – Halo? – Hej, devojko, kako se osećaš? – upitala je Karla zabrinutim glasom pušeći svoj marlboro lajts. Izi se spustila pored zida kraj telefona. – Dobro sam – promrmljala je. – Žao mi je što sam ti rekla da odeš kući. Pomislila sam da si dosad već počela da se penješ po zidu. Izi se nasmejala. – Kako znaš? – Instinkt. – Šta god da je, imaš pravo – odgovorila je Izi. – Sada me već privlači šank. Svi oni ljudi za koje sam mislila da su gubitnici jer sede za šankom usred popodneva – imaju pravo. – Možeš da mi se pridružiš za nekim šankom večeras. Prvo nešto večeramo, a onda odemo u neki klub, ili dva. Možda ti skrene misli. – Računaj na mene – rekla je Izi. Ako ostane kod kuće, suze će je uspavati, znala je to.

Dogovorile su se da se nađu u Sohou u osam, i kad joj je telefon zazvonio nekoliko trenutaka kasnije, Izi je odgovorila ne gledajući broj, misleći da je ponovo Karla. – Hej – rekla je toplo. – Zdravo. Bio je to on. Hladniji nego što je ikada pre zvučao, ali ipak on. Kiša koja je ludački padala po njenom licu ispred muzeja kao da ju je ponovo zapljusnula. Pomislila je na njegovu ruku na njegovoj ženi, prelepoj WASP12 plavuši s nogama kao u trkaćeg konja, i na njegov prazan pogled kad je ugledao Izi. A onda se setila glasa svog oca preko telefona, skupa sa slikom bake kako leži u komi, i sve zlobne stvari koje je nameravala da kaže Džou su nestale. Trebao joj je kao nikada pre. – Žao mi je – rekla je, počinjući da jeca. – Žao mi je, Džo. Tako je grozno, moja baka u Irskoj je bolesna: imala je moždani udar i ne znaju hoće li se oporaviti, i tako je grozno... – Oh, ljubavi – promrmljao je a hladnoća u njegovom glasu je nestala. – Stižem. Bio je tu za deset minuta. Nije rekao ništa kad je ušao na vrata, samo je raširio ruke i pustio da mu ona priđe, a onda je privukao u najčvršći medveđi zagrljaj koji je ikada osetila. – Dušo – samo je to iznova ponavljao, nežno je mazeći rukama kao da je dete. Konačno na sigurnom, plakala je dok joj lice nije pocrvenelo od plača i osetila da nema više snage ni da stoji. Poveo ju je nazad do kauča i seli su, Izi sklupčana na njegovom krilu. Prijatnost što se oseća malom i voljenom bila je ogromna. – Hvala ti – uzdahnula je, glave naslonjene na njegove grudi. Sklupčana pored njega, pričala mu je o baki: o tome kako je ona živela u Lilinoj kući nakon što joj je majka umrla, i kako je baka bila jedina osoba koja nije izbegavala da priča o njenoj mami. – Tata nije znao šta da radi. Mislio je da ću se, bude li pričao o mami, ja uznemiriti, i da je bolje da to ne radimo. To je bilo u redu tokom prve

godine, kada nisam ni mogla da pričam o mami, ali nakon toga, kada sam htela, on bi brzo promenio temu. Možda nije mogao da priča ni zbog sebe. – Kakva je bila? – Umnogome kao moj tata: smušena umetnička duša. Slikala je. Hodala je naokolo s mrljama od boje po licu i odeći i nije ih čak ni primećivala. Otišla bi do supermarketa u papučama i smejala se ako bi joj to spomenuli. Boem, pretpostavljam. Imala je poprilično tamnu kožu, ne kao ja, i volela je sunce. Imala je mladež na leđima koji je bio veoma potamneo, ali ona nije razmišljala o tome. A kada su shvatili da je kancerogen, ostalo joj je još samo nekoliko nedelja da poživi. Džo nije ništa rekao, samo je nastavio nežno da je miluje. – Tata se raspametio, kao danas – uzdahnula je. – Nije to ništa novo. Onda se pojavila baka i preuzela stvari. Ona me je odgajila. – Pričaj mi o njoj – rekao je, pomerivši se tako da su sada oboje ležali na kauču, a njegove duge noge visile su preko, i Izi se osetila krhko spram njega, onako kako se uvek i oseća jer je on tako krupan čovek. I ona je pričala: o baki koja krči put drugima u Tamarinu time što odlazi u London da se obuči za medicinsku sestru tokom rata, o pričama koje je pričala o sebi kao dvadesetjednogodišnjakinji u stranoj zemlji, i kako se nosila sa svim tim. – To je verovatno razlog što sam i ja želela da putujem kada sam završila školu – rekla je Izi. – Odrasla sam slušajući baku kako priča o nekom drugom svetu izvan Tamarina i osećala sam kao da je to nešto što i ja moram da uradim. – Ali ona se ipak vratila u Irsku, zar ne? Izi je klimnula glavom. – Vratila se nakon rata, udala se za mog deku i od tada je tamo. – Znam da ideš kući, ali ne zauvek, zar ne? Ne želim da napustiš Njujork – promrmljao je. – Potrebna si baki sada, ali ne da bi ostala. Meni si potrebna više, Izi. Prestao je da joj mazi kosu i počeo nežno rukom da prati liniju njenog struka i bedara, čvrsto joj obuhvativši zadnjicu. Strah i smrt teraju ljude da misle o ljubavi, baka joj je to jednom rekla. Ta misao je proletela kroz Izinu glavu dok je osećala kako joj telo

odgovara na Džoovu žudnju. Ljudi obično posle sahrane idu kući i vode ljubav, znala je, da bi odagnali hladnu, surovu realnost o smrti. Baka neće umreti, jednostavno ne može. Kao da bi žestoka strast njihovog vođenja ljubavi održala srce njene bake u životu nekom duhovnom vezom, Izi Silver je poljubila leđa svog ljubavnika s više strasti nego ikada pre. Život i ljubav ne mogu da se završe, ne mogu. Na kraju su ipak završili u krevetu jer je kauč bio suviše mali za oboje. Džo je podigao Izi i poneo je do kreveta, razbacujući lepe jastučiće koji su ga ukrašavali da bi im napravio više prostora, pritiskajući je uz krevet svojom težinom dok je uživao u njenom telu, ljubio ga, sisao, lizao. Drugi put je bilo nežnije, s više ljubavi i manje žestine. Dok je bio u njoj, obuhvatio joj je lice rukama i gledao je pravo u oči s takvom ljubavlju da je Izi poželela da zaplače, ali nije rekao ništa, samo je uzviknuo njeno ime dok je svršavao. Nakon ovog iscrpljivanja, Džo je legao pored nje, duboko dišući. Izi je bila sigurna da je zaspao i pripila se uz njega. Dok je ležala tako, dozvolila je sebi da sanjari. Šta ako on kaže da je ovo trenutak kada će da napusti sve i dođe k njoj? Potreban sam ti sada, Izi. Biću tu za tebe. Ići ću i u Tamarin. A Izi, koja je znala da ne bi nikad, baš nikad tražila to od njega, jer nije bila od onih žena koje hodaju naokolo s nekom alatkom za otkidanje muževa od njihovih žena, rekla bi: Hvala ti, nadala sam se da ćeš to reći ali te sama nikad ne bih pitala. Kad bi ga to upitala, ne bi bila ništa bolja od onih žena koje mrzi: profesionalnih „devojaka“ koje biraju oženjene muškarce s pozamašnim bankovnim računom, i koriste veštine poput obijača sefova da bi došle do novca. Izi nije takva. Ali kako bi bilo divno kad bi joj sada došao. Mogla bi lakše da se nosi sa svime kad bi on bio s njom, da je drži za ruku, sedi kraj nje u bolnici kod bake. – Bako, ovo je čovek koga volim – prošaputala bi, i čak i kad se, ne daj bože, baka ne bi više probudila, Džo bi je do tada već upoznao. Toliko je želela bakino odobravanje u pogledu čoveka koga voli. Uprkos tome što je

sve toliko nekonvencionalno i teško, nekako bi to sredili jer ljubav uvek pronađe put, zar ne? Ljubav njenog života se protegnula pored nje, a onda se pomerio tako što se pridigao na jednu ruku, gledajući u nju. Pogledala ga je srećno, tražeći pogledom poznate crte na licu, zaljubljena u ono što vidi. – Izi, moram da znam zašto si sinoć došla do muzeja – rekao je. – Šta? – upitala je a njeno srećno sanjarenje se raspršilo. – Zar ne možeš da pogodiš? – Pa, ne. Sada se i ona pridigla, i zaštitnički prekrila grudi čaršavom. – O, ma daj, Džo – rekla je. – Nije to nikakva naučna fantastika. Ti si jedan od najpametnijih ljudi koje poznajem. Sigurna sam da ćeš da pogodiš. – Htela si da vidiš moju ženu? Ne može da izgovori njeno ime: ne može da kaže „Elizabet“. Kao da bi je izgovaranje njenog imena ovde u Izinom stanu uprljalo. Elizabet je ta koja treba da se zaštiti, a ne obrnuto. Izi se stresla od pomisli šta bi to moglo da znači. – Mogu da je vidim u bilo kom časopisu, Džo – rekla je mirno. – Želela sam da vidim vas dvoje zajedno – zar ne shvataš? Tebe i nju, zajedno. Zar ti ne bi želeo da vidiš mene i njega zajedno, da sam ja ta koja je udata? – upitala je sarkastično. – Da si ti udata, mi ne bismo bili zajedno – rekao je Džo tupo. – Šta? – Ne bih želeo da te delim. – Slegnuo je ramenima. – To ne bi ni bila opcija. Nikad se nisam viđao s nekim ko je u vezi s nekim. Bes je provreo u njoj. – Ti, gade! – prosiktala je. – Ja mogu tebe da delim, ali ti bi odbio mene da deliš. Tako si licemeran. – Ja licemeran? Ne verujem. – Džoove oči bile su poput hladnog čelika i probadale su je. Izi je bila šokirana svirepošću njegovog pogleda. – A ono što nisam verovao da će se desiti jeste da se ti pojaviš kao uhoda i posmatraš mene i moju ženu s našim prijateljima. Njegove reči su je gotovo fizički povredile. Nije znala da reči mogu to

da urade. – Ne mogu da verujem da mi ovo govoriš – kazala je. Nije više bila ljuta, samo veoma uplašena i veoma šokirana. Ne bi trebalo ovako da bude. Gde je onaj Džo koji ju je gledao dok su vodili ljubav, kao da bi hteo da posmatra njeno lice s ljubavlju zauvek. Reči su prosto same izletele. – Mislila sam da me voliš. Tišina se provalila poput jedne od onih udolina blizu one naseobine kod Nju Meksika, gde je bila pre samo nekoliko dana. Napolju se čulo jurcanje policijskih automobila i sirena koje su brujale tog popodneva. – Mislila sam da ste ti i Elizabet zajedno samo zbog dece. Ti si mi to rekao. Da li je to istina ili ne? – Izi... – počeo je – zaista te volim, ali nije to tako jednostavno. I tada je znala zasigurno. Karla je bila u pravu. Nije je voleo. Voleo je da vodi ljubav s njom, ali što se tiče „prave stvari“ – to je bilo samo s jedne strane. Njene strane. – Nemoj više ništa da kažeš. – Izvukla se iz kreveta, povlačeći čaršav za sobom, umotavajući ga oko tela poput egipatske mumije. Nije želela da on ikada više vidi njeno nago telo. Osetila se tako posramljenom: posramljenom, postiđenom, glupom. Iskoristio ju je. Volela ga je i mislila da i on voli nju. Ali nije bila u pravu. – Hajde da se ne svađamo – rekao je nežno. – Nisam ovde došao zbog toga. Poslednja mrvica dostojanstva koje je Izi osećala sprečilo je da kaže: A zbog čega si onda došao? Zato što je odgovor bio jednostavan: da te pojebe, moja korisna, slatka devojko. To je sve što ona predstavlja. Kao non-stop otvorena samoposluga – pogodna za neko kasno noćno piće, večeru i besplatan seks. Prvi put u životu osetila je poštovanje prema tom okorelom tipu njujorških devojaka koje jure oženjene muškarce. One barem razumeju pravila igre, i smatraju to profesijom. Nađi muškarca i uzmi nešto od njega. Ona je sebe smatrala drugačijom: njegovom pravom ljubavi. Ona mu je bila ravna i nije bila tip žene koja zahteva stvari od muškarca. Nije bila u toj priči zbog poklona – bila je u tome zbog ljubavi. Osim što je on bio u tome zbog nečega drugog. Ma nemoj mi reći, Holmse. – Ne – rekla je posežući duboko u sebe da bi pronašla i poslednju

mrvicu smirenosti. – Hajde da se ne svađamo. Moram da se pakujem. Pakovanje? Ne bi je bilo briga kad bi otišla na avion samo s ovim što ima na sebi, bez ijednog kofera. Pa ipak, bio je to dobar izgovor. – Naravno – kazao je, graciozno se izvlačeći iz kreveta. On je tako zgodna muška životinja, pomislila je, posmatrajući ga. Ima sve ono što ona smatra fizički privlačnim: nimalo sala, samo tvrde mišiće i oštar poslovni um, a sada – upravo je otkrila – i tvrdo srce. – U koliko sati ti je let? – promrmljao je. – U dvadeset do šest sutra uveče – rekla je. – Nema ništa ranije? – Ne. – Ako želiš, mogu da te smestim na privatni avion – rekao je. Kao kompjuter nakon što konačno otvori neki veliki imejl, tako se ceo spisak svih groznih stvari koje je nameravala da mu kaže ranije sad odjednom pojavio pred Izinim očima. Ona nota smirenosti je nestala. – Ali ne na avion firme, zar ne? Ljudi bi tada mogli saznati da si se kresao sa mnom. Ne, morao bi da tražiš uslugu od nekoga ili da platiš da bih ja odletela kući zato što, ne daj bože, neko od tvojih radnika može saznati za mene, šefovu kurvu. – Izi – kazao je, zazvučavši uvređeno. – Nikada nisam dozvolio da se tako osećaš, nikada to nisam mislio. – Znam, ali se ja ipak tako osećam – rekla je. – Pretpostavljam da se ipak svađamo? – Ne, jer ti odlaziš – odgovorila je. – U stvari, idem i ja. Moram da kupim neke stvari. – Zgrabila je duksericu i trenerku iz ormana i otišla u malo kupatilo. Pojavila se dvadesetak sekundi kasnije u trenerci i kose razbarušene jer je nije popravila kad je navukla trenerku. Koga briga za kosu? Kosa nesređena jer ste tek ustali iz kreveta ili jer vam je život uništen izgledaju gotovo isto. – Ja idem. Ti možeš sam da izađeš. – Ne idi – rekao je brzo. – Teško, idem – kazala je. – Ne želim da čekam ovde i slušam još tvojih laži. – To nisu laži, Izi. Volim te, samo je tako teško sada. Komplikovano... – Pa, onda ću da izbrišem neke od tih komplikacija – pukla je. – Smatraj

da sam izašla iz tvog života, Džo. Da li je sada lakše? Uzela je tašnicu iz hodnika, zgrabila ključeve i otišla. Potrčala je niz stepenice na ulicu u slučaju da i on krene za njom, a onda trčala još dva bloka do nekog kafića u kom oni nikad nisu bili zajedno, samo za slučaj da on krene za njom. Ali neće, shvatila je, dok je stajala za šankom i pokušavala da se sabere i da zapravo naruči nešto. – Hm... Espreso s mlečnom penom, molim vas – rekla je barmenu. Džo neće krenuti za njom. Njemu ne treba emotivna devojka koja ima neka očekivanja: on želi nešto lagano što neće stvarati probleme. Ili nije u pravu? Verovala mu je, bila je sigurna da govori istinu. Ali ako jeste, i ako je voli, zar ne bi krenuo za njom? Sela je za sto i promešala šećer u kafi. Kako je ovo ispao odvratan dan. Prvo draga baka; sada ovo. – Oh, bako – rekla je sebi – toliko sam te izneverila. Izneverila nas obe, zapravo. Kladim se da si mislila da si me bolje naučila, zar ne? Jedna majka s detetom u kolicima i nekoliko kesa s namirnicama ispod stola umorno je sela za sto do njenog. Izi je tužno posmatrala tu majku i dete. Ona to nikada neće imati, sada više ne. Majčinstvo je destinacija koja se sve više i više udaljava od nje. Nekada je mislila da je to prikladno, neizbežno. Žene se udaju i rode decu. A onda je to postalo izazov: teže nego što je mislila, ali još uvek moguće. A sada... sada to izgleda nemoguće, osim ako to ne uradi sama. Odjednom, mogla je da razume žene koje bi došle u četrdesete i onda tražile spermu nekog donatora da bi ostale u drugom stanju. Ako na sceni nema muškarca koji bi bio tatica vašoj bebi, a vremenska bomba na vašim izmoždenim jajnicima otkucava, šta još možete da uradite? Da kao uspavana lepotica čekate na nekog nepostojećeg princa? Ili da se same spasete. Beba se promigoljila i Izi je sad mogla lepo da je vidi. Meke kovrdže karakteristične za Afroamerikance uokviravale su živahno lice bucmastih obraščića i ogromnih, tamnih očiju poput bazena punog tinte. Izgledala je poput neke male lutke u ružičastom odelcetu za spavanje. – Tako je slatka – rekla je Izi umornoj mami koja se odmah razveselila.

– Jeste, zar ne? Moja mala princeza. – Spava li? Ono što je Izi znala o tako maloj deci moglo je da se napiše na vrh čiode, i da još ostane prostora za neki važan politički govor, ali znala je da su šeme spavanja isto toliko važne majkama koliko je njoj važna Nedelja mode u Njujorku. – Popravlja se – rekla je majka, zagrevajući se za temu. – Sinoć je spavala punih šest sati, zar ne, dušo? – tepala je bebi. – Imate li dece? – upitala je žena Izi. Izi je osetila kako je peckaju suze u očima. Odmahnula je glavom. – Ne – odgovorila je. – Ne žele svi da ih imaju – složila se žena. Izi je klimnula glavom. Nije verovala sebi toliko da bi mogla da nastavi razgovor. Odgurnula je kafu koju jedva da je i probala. – Zbogom – otpila je gutljaj i istrčala napolje. Suviše je kasno za nju da ima bebu, pomislila je, duboko žaleći. Nije da su njeni jajnici suviše stari ili da joj je telo suviše oronulo: već joj je srce jedna oronula ljuštura, a ne možete da se brinete o drugom ljudskom biću kad u vama nije ništa ostalo. – Nemoj još da ideš, bako – prošaputala je ka nebu Menhetna. – Molim te nemoj još da ideš. Moram još jednom da te vidim, molim te.

8.

Izi je na licu imala masku kao da je sve u redu tokom celog leta, tokom snažnih turbulencija dok su se spuštali prema aerodromu u Dablinu i dugačkog marša kroz staklene hodnike aerodroma prema odeljku za preuzimanje prtljaga. Toliko putuje zbog posla da lako može da usvoji izgled poslovne žene koja putuje. Sa svojom ružičastom svilenom maskom preko očiju za spavanje tokom leta, hidrantnom kremom protiv suvoće vazduha u kabini i u ravnim cipelama (s čarapama u ručnom prtljagu), imala je putovanja u malom prstu. Tek kada su se dupla vrata na aerodromu otvorila i ona se iznenada našla izvan te međunarodne aerodromske ničije zemlje i zakoračila u zemlju u kojoj se rodila, tek tada ju je pogodilo. Ovo nije neko rutinsko poslovno putovanje, čak ni planirano putovanje kući: ovo je hitna poseta zato što njena voljena baka možda umire. Odmah ispred ulaza, stojeći tačno na putu užurbanoj masi ljudi koji su prelazili preko ulice, Izi Silver je prestala da gura kolica i počela da jeca. Stotinu kilometara odatle, Aneliz je sedela pored kreveta tetke svog muža i tiho pričala o tome kako se oseća i o tome kako jednostavno ne može da plače. – To je kao da imam neku crnu rupu u sebi – prošaputala je, iako nije bilo potrebe da priča tako tiho. Bilo je veoma bučno u tom vrvećem odeljenju u koje su smestili Lili ranije tog jutra. Bio im je potreban krevet u šok-sobi, i pošto se stanje te stare dame nije menjalo, a nije ni bilo neke najave da će se promeniti, ta mala bolnica nije više mogla da pravda njeno ležanje u krevetu na glavnom odeljenju za intenzivnu negu. – Bilo bi bolje da plačem – nastavila je Aneliz. – To bi mi bilo kao neka terapija ili nešto tako. Ali ne mogu. To je kao da sam puna ničega. Bez obzira na to šta radim ili na koji način pokušavam da se uzdignem, beznadežno je. Siva, turobna pustinja s crnilom svuda unaokolo. Oh, Lili –

uzdahnula je obraćajući se nepomičnoj, nemoj figuri u krevetu. – Volela bih da si ovde pa da mogu da ti pričam... pa, ti jesi ovde ali nije to isto. Lilino bledo, izborano lice nije se ni trznulo. Aneliz nije znala da li je ona prisutna ili ne. Da li su ljudi u komi tu? Ali svejedno, čak je i pričanje sa skoro odsutnom Lili nadmašivalo pričanje s bilo kim drugim. – Najčudnije stvari mi padaju na pamet u vezi s tim. Poput činjenice da je Nel bila tako pakosna – prošaputala je. – Bila je ubeđena da sam znala za nju i Edvarda. To je bilo skoro najgore od svega. Sve vreme je insistirala na tome da sam znala, i da sam puštala da se to nastavi. Nisam znala. Kunem se Svetim pismom, Lili, nisam. Kako bih mogla da dozvolim Edvardu da me vara, a ne kažem mu ni reč o tome. Ne bih, ne s Nel. – Bila mi je prijateljica. Bila – dodala je Aneliz gorko. – Niko mi neće poverovati budući da mi je ona bila najbolja prijateljica, i još ako bude govorila da sam znala sve vreme. Niko mi neće verovati, a u slučaju da to poričem, reći će da sam ja samo bivša koja želi osvetu. Možda čak kaže Edvardu i da smo ona i ja pričale o tome. Može da mu kaže bilo šta, i kako bi on poverovao meni a ne njoj? Nije osetila olakšanje kad je rekla sve ove grozne stvari. Bole jednako i dok o njima priča i dok o njima samo razmišlja. Bol je još bio tu, bol zbog samoće. Ono što je bilo još gore jeste način na koji je ostala sama. Noć pre toga sedela je na terasi i zurila u more, pokušavajući da ne misli na onog prelepog kita uhvaćenog u zamku koji je još uvek tužno kružio po luci, i pomislila je na svoj najgori scenario. To je jedan njen mali trik koji koristi uvek kad oseti da se približava depresija: zamisli neke najgore stvari koje bi mogle da se dese, i zamisli sebe kako se nosi s njima. Čovek može da se nosi s bilo čim, znala je, terajući se da pomisli na ljude koji su proživeli svaki mogući bol od torture do ubistva osobe koju vole. Edvardova smrt bio je jedan od njenih najgorih scenarija. Setila se da je gledala intervju sa ženom koja je ostala udovica nakon napada na Svetski trgovinski centar, i kako je bilo skoro bolno gledati to. Bol te žene bio je tako sirov, tako otvoren, a ona je pričala o tome kako joj

se život promenio i kako sada očekuje najgore. Te reči su odzvonile u Aneliz iz dva razloga: prvo, zato što je žena pričala o svom životu udovice, a Aneliz je znala toliko mnogo udovica svojih godina pa se nije toga ni plašila, i drugo, zato što je Aneliz osećala taj strah celog života: taj bol je samo bio tu negde, čekao svoj trenutak. Oduvek se tako osećala. U iščekivanju da oštrica zaseče. Bila je tako oprezna, terala Edvarda na analize krvi kod doktora svake godine bez obzira na to što je imao zdravo srce i zdravo se hranio. Kuvala je ogromne komade brokolija, kupovala mu tablete s ribljim uljem, pretrpavala frižider borovnicama. Činila sve da bi ga sačuvala kraj sebe, terajući bolesti. A ipak su joj ga uzeli. Mogao je isto tako i da umre. Bilo je kao i da jeste umro, na neki način. – Kako si ti uspela, Lili? – upitala je Aneliz. – Kako si ti uspela kada su Alis i Robi umrli? Oprosti mi, ali ne mogu prestati da mislim kako je smrt skoro i lakša. Tada možeš da žališ. Kako ja da žalim? A onda se ispravila: Lili je žalila kad niko ne bi video zato što je morala da ostane pribrana zbog Izi. – Oprosti mi, Lili – kazala je sada. – Grozno je to što sam rekla. Ništa ne može biti gore od gubitka Alis. Žao mi je. Ne može moj gubitak da se uporedi s tvojim. Sedim ovde i cmizdrim, a ipak nisam izgubila toliko kao ti. Ali ne mogu a da se ne osećam očajno. Samo bih želela da si ovde. Ti bi mogla da me urazumiš pre nego što totalno poludim. – Dobro jutro. Kako smo svi mi ovde? – rekao je veseo, mlad glas. Aneliz je podigla pogled, iznenađena što ju je neko prekinuo. Medicinska sestra se nadvila nad krevet i zbog ultraprijateljskog izraza koji je imala na licu Aneliz je pogodila da je čula završetak njenog monologa. Aneliz je bila i suviše tužna da se postidela. Pretpostavila je da su medicinske sestre naviknute da slušaju ljude kako mrmrljaju svoje skrivene misli kraj bolničkih uzglavlja. – Samo želim da proverim vitalne funkcije vaše svekrve – rekla je sestra, još uvek se smešeći. Aneliz je klimnula glavom i sklonila se, ne trudeći se da je ispravi. Tetka mog muža ionako zvuči smešno. – Hoće li to potrajati? – upitala je.

– Možda će nam trebati malo vremena. Mogli biste da se prošetate malo – rekla je sestra, vesela i u pokretu. – Lep je dan. – Da – odgovorila je Aneliz. Lep dan da se baciš s litice. Šta bi ta jadna devojka uradila kad bi joj to rekla. Verovatno bi potražila psihijatra koji je na dužnosti i rekla mu da je neka luda žena u bolnici, i bi li mogli da joj nađu krevet, ludačku košulju i injekciju bensedina. Uzela je tašnu i izašla na hodnik, ne znajući šta tačno da radi sa sobom. Nekako se našla u maloj kafeteriji bolnice, za stolom, sa šoljicom penušave bele kafe i pogačicom koja se činila toliko tvrda da bi mogla da se odbije o zid. Nije bila nimalo gladna, ali ipak je namazala puter na pogačicu i uzela parče. Dolivaj gorivo, setila se da joj je neko jednom rekao. Ali čemu to? Stari, istrošeni automobili dobri su samo za staro gvožđe. Zašto ne bi i stari, istrošeni ljudi mogli da postanu otpad? Zašto se zamarati i sipati gorivo kada je motor pokvaren? Odgurnula je pogačicu i upalila mobilni telefon, tek da bi se nečim zaokupila. Brendan joj je poslao poruku. On je tako beznadežan s telefonima, treba mu toliko vremena da pošalje najjednostavniju poruku da vreme koje na to potroši umnogome nadmašuje sve prednosti slanja poruka spram samog zvanja. Jednom su se ona, Bet i Izi nežno smejale s njim zbog njegove beznadežnosti na tom polju. Sada se Aneliz pitala da li će se ikada ponovo smejati nečemu. Kakav je u stvari osećaj kad se smeješ? Da li će to ikada ponovo osetiti? Izvanredne vesti. Izi je stigla. Stići će u bolnicu do četiri. Kod Brendana nema nikakvih skraćenica. Aneliz pomisli na Izi, koja je spolja jaka ali iznutra meka kao maršmelou, i kako će zaplakati kada vidi svoju dragu baku u bolničkom krevetu. Onda je pomislila na Bet, koja je počela da jeca kad je čula vesti preko telefona, ali je rekla da neće moći da dođe do vikenda. – Naravno, nemoj da žuriš – Aneliz ju je umirivala. Da umiruje svoju ćerku ono je što Aneliz najbolje zna da radi. – Baka će biti u redu. Još jedna laž. Ko zna da li će Lili stvarno biti u redu ili neće. Ali to je dobar metod da prevaziđe svo ovo ludilo: što je duže Bet odsutna, to će

Aneliz imati više vremena da ne kaže ćerki užasne vesti o razlazu njenih roditelja. Bilo je smešno što još uvek nije rekla Bet za nju i Edvarda, smešno. Bet će biti besna na nju, ali Aneliz jednostavno nije imala srca da joj kaže. Kao da bi time što bi rekla ćerki to postalo istina. To je ono što je htela da kaže Lili pre nego što ju je sestra prekinula. – Ja nisam potrebna Bet – tiho je prošaputala samoj sebi u kafeteriji bolnice. – Ima Markusa da se brine o njoj, i on je obožava. Nikome više nisam potrebna. Ne moram da budem ovde. Prvi put ikada, ne moram da budem ovde. Bilo je to oslobađajuće, ali i zastrašujuće u isto vreme. Nema potrebe da bude ovde. Da bude bilo gde. Može i da skoči s litice ili uđe u more i nastavi prema dubini, nikoga ne bi bilo briga. – Kako si ti uspela, Lili? – zapitala je glasno. Delimično je znala odgovor: Lili se bacila na odgajanje Izi. Morala je da pokopa svoj sopstveni bol i umesto toga se zabavi unukom. Ali Aneliz nema nikoga o kome bi mogla da se brine. Imala je samo sebe, a u ovom trenutku nije je bilo briga šta će se dogoditi s Aneliz Kenedi. Prva osoba koju je Izi ugledala kada je ušla u četvorokrevetno odeljenje je bila Aneliz. Sedeći pored kreveta s pletivom na krilu i zamišljenim pogledom na licu, izgledala je tako predivno poznato da je Izi morala da se ugrize za usnu da ne bi ponovo zaplakala i uništila sve te popravke puderom koje je napravila na putu ovamo. A onda je ugledala svoju baku, sićušnu i krhku kao dete u krevetu, bez i najmanjeg nagoveštaja one snažne žene koju poznaje celog života. Od šoka je nestalo boje s Izinog lica i njen emocionalni oklop se urušio. – Aneliz – jedva je izgovorila, sa strahom uzimajući bakine ruke u svoje i zaustavila se kraj kreveta. – O bože, sirota baka, moja sirota baka. Aneliz nije mogla ništa drugo da učini osim da tapše Izi po ramenu dok je ta mlada žena držala sitno telo u krevetu, jecajući: – Bako. Skoro je suviše intimno da bi se gledalo, pomislila je Aneliz, i krenula je da se okrene, nadajući se da niko drugi neće doći, kako bi Izi mogla na miru da tuguje.

– Aneliz! Ona priča! – Šta! – Aneliz je pojurila ka drugom kraju kreveta. – Nije bila budna, Izi, otkako... Trebalo bi da pozovemo doktora. – Da, bako – Izi nije slušala Aneliz. Nagnula se uz bakino lice, pokušavajući da odgonetne njene skoro nečujne reči. Liline usne su se pomerale i oči su joj bile otvorene, sijajući na njenom licu vitalnošću koju njenih skoro devedeset godina života nisu uspele da zamagle. – Ovde smo, Lili – Aneliz je rekla nežno. – Ti si u bolnici. Imala si moždani udar, ljubavi, ali biće sve u redu. Lili se zagledala u tavanicu, kao da posmatra nekoga koga nijedna od njih dve ne može da vidi. – Džejmi – prošaputala je glasom tihim kao šuštanje papira na vetru. – Džejmi, jesi li tu? Izi i Aneliz su pogledale jedna drugu preko kreveta. Džejmi? Nijedna od njih nije znala ko je Džejmi. – Bako, to sam ja, Izi. – Izi je nežno pomilovala bakin obraz, ali Liline oči su se sporo zatvorile i onaj kratak blesak vitalnosti nestao je s njenog lica. – Ne razumem – rekla je Izi. – Tata je rekao da je još uvek bez svesti... – Bila je. Još uvek je – rekla je Aneliz. – To nije ni bilo pravo buđenje, zar ne? Tvoj glas ju je dotakao, to je sigurno, ali nije se obraćala nama. Videla je nekog drugog... – Džejmija. – Izi se stropoštala na stolicu pored kreveta. – Ko je, do đavola, Džejmi?

9. Oktobar 1940. godine

Lili Kenedi je naslonila stopala u hulahopkama na postolje šporeta marke aga krem boje u ogromnoj kuhinji u Retneriju i pijuckala čaj iz svoje porcelanske šoljice s cvetnim dezenom. Bilo je rano ujutru i soba je bila tiha, izuzev kucanja zidnog sata i povremenog kukurikanja petlića napolju u dvorištu. Bilo je hladno tokom desetominutnog hoda iz kovačnice do velike kuće, a Lili i mama su žurile putem u svojim teškim gumenim čizmama, hladnoća ranog jutra ujedala ih je za lice, a slabo sunce izdužavalo senke u tamnoj šumi duž drvoreda. Lili se nije plašila mraka: devojka odrasla na selu ne plaši se senki, mada je bilo dosta priča o utvarama i duhovima zbog kojih je morala nekad da zastane kad se noću vraćala biciklom od svojih prijatelja iz Tamarina. Ali taj preteći tamni oblik pored puta često je bila samo krava, ili neki nedužni bodljikavi žbun. Tomi je u svojim pismima pisao o uličnim svetlima Londona i o tome kako postoji skoro kao neki oreol iznad kuća od uličnih svetiljki. Sada je to sve nestalo, rekao je: niko ne želi svetlost kao signal za gospodina Hitlera. Lili nije mogla da zamisli grad veličine Londona: Dungarvan je bio najveći grad koji je ona ikada u životu videla, iako je videla London, Pariz i Njujork u onim magičnim filmovima u bioskopu Ormonde. A sada, videće ga i uživo, kroz nekoliko dana. Prigrlila je tu misao, uzbuđena i pomalo zabrinuta. Tomi, koji joj je pomogao da sazna za kurs za medicinske sestre u Kraljevskoj državnoj bolnici, neće moći da je sačeka. Njegova regimenta Kraljevske irske pešadije bila je poslata preko mora, i on nije mogao da kaže gde. Tata je pročitao Tomijevo poslednje pismo, a onda ga zgužvao i bacio prema vatri u kaminu. – Tomi je otišao, zašto i ti ideš, Lili? – mrzovoljno je zahtevao odgovor. – Imamo već dovoljno svojih ratova ovde koji nam ne daju mira. Ne moramo da šaljemo svoju decu da se bore u nečijim tuđim

bitkama. Lili nije odgovorila. Znala je da njen otac više pati zbog toga što je njegov voljeni sin otišao u vojsku nego zbog bilo kakve vatrene kritike protiv rata u kom Irska Slobodna Država zauzima neutralan položaj. Mama to bolje razume. Znala je da Lili želi drugačiji život, negde daleko od Retnerija. – Čovek nikada ne bi poverovao koliko je ova kuća hladna dok to sam ne iskusi – rekla je njena majka tada, žureći u sobu, obučena u uniformu kućepaziteljke. – Kreveti su potpuno vlažni uprkos svemu, i đavolski ćemo da platimo ako njeno gospodstvo dođe ovamo pre nego što sve bude sređeno. Lili je skočila na noge i sipala čaj u još jednu šoljicu i zdelicu. Njena majka se obično nije zamarala oko porcelanskih šolja, ali Lili je volela taj delikatni osećaj koji je davao taj lepi porcelan. – Evo ti čaj, mama. Sedi. – Nemam vremena da sednem – rekla je njena mama ali je uzela šolju i sa zahvalnošću otpila gutljaj stojeći pored velikog, oribanog drvenog stola. – Crvena spavaća soba oseća se na buđ, i čak uprkos otvorenim prozorima, nisam sigurna da će miris izvetriti do sutra. Zašto sam, dragi bože, rekla svima da je u redu da dođu danas popodne kad ima još toliko posla da se uradi? – Meri je gunđala. – Sedi sa mnom – zamolila je Izi, zato što je znala da nema smisla da govori majci da prestane da jurca zbog ljudi koji uopšte nisu tu i koji ionako i ne cene to njeno jurcanje. – Sešću na trenutak – rekla je njena majka, izgledajući setno. Njena ćerka odlazi od kuće sledećeg dana, ali Meri će da bude zauzeta uređivanjem svega za veliku zabavu. Porodica je otišla u Dablin na nedelju dana i vraćaju se kući sledećeg dana s nekoliko prijatelja. U normalnim okolnostima u kući bi bila galama čak i u ovo rano jutro, s Ajlin Šo, kuvaricom koja bi se durila i gunđala kako ovo hladno i loše vreme pogoršava njen kašalj. Šon, koji je bio Majorov ađutant u prošlom ratu a sada radio kao batler u kući, zapalio bi lulu i bacao nervozne poglede ka Nori, najnovijoj sluškinji, koja je bila sva smotana u postavljanju poslužavnika za doručak ledi Ajrin. Sa Šonom se uglavnom može lako, ali

došlo je do velike smene služavki nedavno, i Nora, mlada i puna strahopoštovanja prema otmenosti Retnerija, nije zadovoljila batlerove standarde. I na kraju, bila bi tu Vivi, Lilina najbolja prijateljica, stajala bi ispred kuće i na brzinu ispijala čaj i pušila cigaretu pre nego što krene s poslom. Lili je volela Vivi: različite su kao noć i dan, mama bi govorila, ali su najbolje drugarice još od škole, mada je Vivi napustila u trinaestoj da bi došla da radi za Lohrejvenove. Mama je insistirala na tome da Lili ostane u školi do sedamnaeste godine, što je bilo skoro nečuveno. – Luda si što se držiš tih knjiga – Vivi bi joj govorila. – Pomisli samo na provod kad budeš imala nekoliko novčića u džepu, Lili. Vivi je bila niska, s oblinama, i nedavno je otišla u frizerski salon Kod Silvije da joj izblajhaju kosu, u svojskom nastojanju da liči na Džin Harlou, svoju heroinu. – Ali zato ću morati da radim za prokletu ledi Ajrin – Lili je istakla. To je bila ona loša strana primanja novca. Ako mora da se zaradi u Retneriju, onda bolje da ga i ne zarađuje. Nažalost, nije bilo baš mnogo drugih opcija za nju u Tamarinu. U domaćinstvu Kenedijevih nije bilo dovoljno novca za nju da se obučava za medicinsku sestru u nekoj velikoj bolnici, što je ono što je zaista želela. Tako je na kraju završila u Retneriju, što je usrećilo Vivi. Da ostavi svoju najbolju prijateljicu za sobom biće jedna od teških stvari vezanih za odlazak u London, pomislila je Lili tužno. Ovo jutro je poslednji preostali deo odmora za poslugu. Nema mnogo dana kada sluge mogu da leže u krevetu do mile volje. Sutra će po običaju da vlada užurbanost, pomamno brisanje prašine, čišćenje i ribanje, a Ajlin mokra od znoja pripremaće fazana za zabavu, kuvajući svoju specijalnu supu od divljih pečuraka i ukusne poslastice i fine kremove koje ledi Ajrin uvek traži. Činjenica da je porodica odsutna bila je jedini razlog što je Lili pristala da uopšte dođe s majkom u Retneri. Nije bila tu od prošlog Božića, kada je otišla da radi sa starim doktorom Rafertijem u njegovu ordinaciju u selu. Kada se ćerka doktora Rafertija

udala, Lili je poskočila od mogućnosti da preuzme njen posao da čisti za doktorom i pomaže mu ponekad, a sve u nadi da bi možda mogla da pronađe način da se obuči za medicinsku sestru samo ako bi imala nekog iskustva iza sebe. Ledi Ajrin je bila besna kad je to čula, iako je to prikrila svojom uobičajenom maskom nezainteresovanosti. – Ako hoćeš da provedeš život radeći s bolesnim ljudima, Lili, onda ti želim sreću u tome – rekla je kad joj je Lili zvanično predala obaveštenje o odlasku. Poslednju ličnu služavku ledi Ajrin zvali su po njenom prezimenu: Rajanova. Ali Lili, s obzirom na to da je bila ćerka kućepaziteljke i boravila u Retneriju od kad je prohodala, bila je pošteđena krutosti toga da je zovu Kenedijeva. To je odličan znak, rekla je Lilina majka zadovoljno. – Mnogo joj se dopadaš, dušo – rekla je mama ponosno nakon što je Lili bila unapređena, posle samo šest meseci rada u kući, u njenu ličnu sluškinju. – A zašto i ne bi bila? Ti si tako uredna i pametna i nikada nisam videla nikoga ko ume bolje da joj namesti kosu. Lili je bila potpuno svesna da to što može da namesti proređenu tamnu kosu te starije žene nije garancija za njenu uljudnost. Pedeset godina ispunjavanja svakog hira ne mora na kraju tu osobu da obdari milošću. Svi oni znaju da je ledi Ajrin uobražena i da je odrasla okružena četom slugu, mnogo većom nego što ju je sada imala. U njenoj kući u Kilderu bilo je francuskih kuvara, a njena lična služavka bila je Italijanka, na stranu to što je bilo dve hiljade jutara zemlje s baštom u italijanskom stilu koja se prostirala ispred ogromne džordžijanske kuće. I sve ovo valja dodati činjenici da je čak ni manji obim posluge neće osujetiti u njenim namerama. – Iznenađena sam što želiš da odeš – dodala je ledi Ajrin svojim smrtonosno hladnim glasom dok je njeno bledo, plemićko lice bilo neuobičajeno zajapureno. Ispod sloja pudera, oko stisnutih usana su joj se poput ljutih brazdi ocrtavale oštre bore. – Mislila sam da si srećna ovde. – Jesam, vaše gospodstvo – odgovorila je Lili staloženo. Naučila je da govori mirnim, odmerenim tonom od kada je bila prebačena da zameni Rajanovu. Njena gazdarica je nepostojana, i raspoloženje može da joj se

promeni u trenutku. Njena ćerka, Izabel, ista je takva. Srećom, Izabel retko dolazi kući. Školovala se u inostranstvu, otišla je u Švajcarsku da završi školovanje, i sada je bila na putovanju po italijanskim jezerima s nekim rođacima. Tek je prošlo četiri meseca otkako je počeo rat, i ni Major ni ledi Ajrin nisu mislili da je to zabrinjavajuće. Niko nije mislio da nije bezbedno za Izabel da jurca po Italiji u hispano-suiza automobilu s prijateljima poput Montija Ficdžeralda i Kler Smit-Ford. Neizgovorena poruka, koju je Lili čula jasno i glasno, jeste da novac i klasa mogu da izbave devojku poput Izabel Lohrejven iz svih poteškoća. – Zašto onda odlaziš? Toliko odgovora je projurilo kroz Lilinu glavu: zato što ne želim da provedem ostatak života udovoljavajući svakom tvom hiru kao što radi moja jadna majka, bio je prvi. Slutila je da ledi Ajrin to zna. Bio je to razgovor koji Lili nije želela da vodi. – San mi je da budem medicinska sestra još od kad sam bila dete – odgovorila je Lili iskreno. – Za kog doktora si rekla da ćeš da radiš? – Ledi Ajrin ju je pritiskala. Nalazile su se u maloj dnevnoj sobi pored spavaće sobe njenog gospodstva. Bila je to Lilina omiljena soba u kući. Njena sopstvena kuća bila je udobna kućica s čvrstim, udobnim nameštajem, a Retneri je umnogome bio seoska kuća u kojoj nije bilo ni drangulija ni ukrasa, ali ta mala dnevna soba bila je jedina soba u kući uređena po ukusu ledi Ajrin, i predstavljala je malu oazu ženstvenosti. Visoki prozori sa svilenim zavesama ukrašenim bledoružičastim i plavim cvetovima. Nekadašnji težak stari kamin bio je zamenjen mermernim na kom su figurice rimskih nimfi veselo stajale s faunima, a nameštaj je bio udoban i pozlaćen. – Doktor Raferti – odgovorila je Lili. – O, ne znam ko je on. Porodica Lohrejven nije imala poverenja u lokalnog doktora opšte prakse u Tamarinu. Kada se javi potreba, dovozi se doktor iz grada Voterforda. – Treba da uradiš ono što želiš, Lili – rekla je ledi Ajrin, stavljajući joj do znanja da je razgovor završen. Lili se zahvalno povukla. Ledi Ajrin joj se nikako nije dopadala, i u poslednje vreme sve teže i teže je uspevala da sakrije to nedopadanje.

Lili nije bila sigurna u kom trenutku je izgubila poštovanje prema svojoj gazdarici: verovatno u onom periodu kada je imala četrnaest godina, kada je njena majka pala s bicikla vozeći se kući kasno iz Retnerija jedne noći nakon što je čekala do dva iza ponoći da i poslednji gost s prijema s večerom ode kući. Sledećeg jutra se vratila na posao u sedam sati ujutru kao i obično, sva izubijana, u modricama i ukočena od pada. Ledi Ajrin je spomenula da će da nabavi malo arnike (biljke za ublažavanje bola) za nju – koju nikada nije nabavila – i u istom dahu obavestila Lilinu majku da je Major iznenada odlučio da pravi lovačku zabavu tog dana. – Samo sedam metaka, gospođo Kenedi, nije to zaista ništa mnogo. Ledi Ajrin je zvala Lilinu majku gospođa Kenedi, kao da se poštovanje odnosi samo na pravilno titulisanje, a zapravo nema nikakve veze s brigom za tu osobu. Niko nju ne zanima. Nije je čak briga ni za one njene skupocene stvari: odeća joj bude razbacana po podu kada je svuče. Ajrinina odeća je izuzetna: donje rublje od lepog kineskog materijala i najfinije svile u bledocrvenim tonovima koji prijaju koži, ni nalik teškim vunenim potkošuljama i ogromnim, na brzinu prekrojenim stvarima kakve nose žene u porodici Kenedi, izbledele od pranja, grube i veoma neprijatne u dodiru s kožom. Lili se zaklela da će, bude li ikada u životu imala novca, i ona kupiti svilene podsuknje i jutarnje kućne haljine kakvima se ovde bezobzirno briše pod. I ako ikada bude imala dovoljno, naći će nekoga da joj pomogne da se brine o kući, ali odnosiće se prema toj osobi s iskrenim poštovanjem. Ajrin Lohrejven, besno je pomislila Lili, čvrsto veruje da ju je samo njeno rođenje učinilo boljom od Meri Kenedi. Nažalost, i Lilina majka je verovala u to. Zašto ne može da uvidi da je jedina stvar koja Lohrejvenove odvaja od Kenedijevih novac, ništa drugo. – Pisaćeš, zar ne? – upitala je njena majka sada, brzo ispijajući čaj, onako kako je radila i sve ostalo. – Naravno da ću pisati, mama – rekla je Lili. – To što je Tomi grozan u pisanju pisama ne znači da ću i ja da budem. Sve ću da ti pričam. – Nedostajaćeš mi – dodala je njena majka. – Moliću se za tebe.

– I ja ću se moliti za tebe, mama – kazala je Lili. Osetila je krivicu što odlazi, ali i uzbuđenje. Kada je postalo jasno da je rat daleko ozbiljniji nego što su Lohrejvenovi tvrdili, ona i doktor Raferti su pričali o mogućnosti obuke za medicinsku sestru u Londonu. Kada se Tomi prijavio za vojsku, to je podstaklo i Lili. Tamo postoji ceo jedan svet koji čeka da bude otkriven, i ona je bila nestrpljiva da postane deo njega. Dva dana kasnije Lili je sedela na ivici tvrdog kreveta i tapšala glatki prekrivač, opran i mekan kao latice maćuhice. Osetila je olakšanje što će da deli sobu u domu za medicinske sestre sa još samo dve devojke. U zvaničnom pismu iz Kraljevske državne bolnice iz Hempstida nije bilo nikakvih detalja vezanih za smeštaj, već samo njena nova adresa: sa zastrašujućim nazivom Dom za medicinske sestre Langton-Ridel. Na trajektu prema Holihedu, Lili je izvadila pismo i raširila ga na krilu, pitajući se radi li pravu stvar. Pa ipak, kada se približila Londonu, znala je da radi. Ovo joj je bio treći grad za ta tri dana: Voterford, Dablin i sada London, i umesto da oseti strah u tim prenatrpanim ulicama toliko različitim od ogoljenih brda u Tamarinu, osetila se živom, uzbuđenom, srećnom. Kako bi i mogla da bude uplašena. Ona voli ovo: svi ti ljudi, pune ulice, automobili i tramvaji koji užurbano prolaze i ogromne elegantne zgrade zbog kojih se Retneri činio kao šupa. Sada kada se našla u domu za medicinske sestre, Lili je bilo drago da vidi da su njena zamišljanja o domovima za obučavanje medicinskih sestara stešnjenim jedna uz drugu bila pogrešna. Olakšanje je što je sve lepo uprkos maloj sobici na poslednjem spratu. Dotad se pojavila samo jedna od njene dve cimerke, devojka otprilike njenih godina, dvadeset jedna, pa ipak je izgledala znatno prefinjenije i znatno manje impresionirana njihovom sobicom. Soba je imala sve što je Lili bilo potrebno: teške zavese da zadrže toplotu, stalak za umivanje s cvetnom posudom i odgovarajućim bokalom, poprilično star ormarić s fiokama i šarenim ogledalom na vrhu koji može da posluži kao toaletni stočić, a pored svakog od tri kreveta oivičena gvozdenim šipkama nalazio se mali tronožac, koji u nuždi može da se

koristi kao noćni stočić. S obe strane vrata nalazile su se kukice za kačenje odeće. Lili je loše spavala. Ali Poštovana Dajana Belton, koja je sada u šoku začuđeno razgledala oko sebe, očigledno nije. Vivi, koja je bila impulsivna i uvek se zaletala, pojurila bi do Dajane, pitajući je da li je dobro. Nekada ranije, i Lili bi to uradila. Ali danas se povukla. Odrasla je pored velike kuće i naučila je, sedeći na majčinom krilu, da su ljudi rođeni u velikim kućama drugačiji. – Posebni – govorila je njena majka dok bi sedela naprežući oči da bi popravila parče čipke za ledi Ajrin. – Zar nije ovo prelepo, Lili? Dodirni – zar se ne bi osetila kao princeza da ovo obučeš? Zašto ih novac i imanje i svilena čipka čine drugačijim? Lili je želela to da zna. Zar nisu svi isti, svi božja deca? Ovde u Londonu, ona nije Tomova i Merina ćerka, koja je bila veoma dobra gazdaričina lična služavka. Ovde, ona je ista kao i Poštovana Dajana, medicinska sestra na obuci. Nije nameravala da otpočne razgovor ili se izvinjava zbog malog sobička ovoj devojci u odelu od tvida, s bisernom ogrlicom i krznenim okovratnikom. Poštovana Dajana će možda da zabaci svoju neverovatno plavu kosu i okomi se na Lili: prekorevanje onih nižih od nje verovatno je nešto na šta je u životu navikla. Dajana je ostala rezervisana i tiha kada je stroga sestra Džons poželela dobrodošlicu učenicama. – Ustajanje u šest, doručak u šest i dvadeset i odlazak na odeljenja u sedam – sestra Džons je pročitala hladnim glasom. – Predavanja u pripremnoj školi obuke održavaće se ovde u podrumu i sutra ćete da dobijete raspored za njih. Tokom prva dva meseca radićete do osam sati uveče i imaćete jedan slobodan dan u dve nedelje. Od studentkinja se očekuje da budu u domu do deset sati uveče, kada se vrata zaključavaju. Nadzornica može da odluči hoće li neku da pusti i kasnije, ali samo u posebnim slučajevima: tada će vam biti dozvoljeno da ostanete napolju do jedanaest. Nema posetilaca. Da li je jasno? – Da, sestro – sve su promrmljale.

A onda su bili pročitani zadaci po sobama. Lili i Dajana su se popele uz stepenice s torbama u tišini, i Dajana do tada nije rekla ni reč. Može i sama da se snađe, pomislila je Lili iznervirano. Ustala je i skinula sa sebe jednostavni vuneni kaput, koji nikada nije pristajao uz njenu figuru onako kako Dajani stoji njena odeća, čak ni kada je bio nov. A daleko od toga da je bio nov. Lili ga je kupila pre tri godine od suknara Kvilijana u Tamarinu, što je samo po sebi delovalo kao čin nezavisnosti, jer je godinama kupovala sebi odeću kod suknara Makgarija pod majčinim budnim okom. Osetila bi zadovoljstvo svaki put kada bi videla kaput, zadovoljna zbog tog znaka odraslosti i zadovoljna svojom prvom kupljenom stvari, koju je sama izabrala i platila sopstvenim novcem. Ali sada, suočena s glamuroznom Dajanom u predivno sašivenom tvidu, osetila se nezgrapnom i ružnom u njemu. Obesila je kaput i krenula da otpakuje svoj mali kartonski kofer. Kada je Dajana progovorila mekim, oklevajućim glasom, Lili je bila toliko iznenađena da je zapravo poskočila. – Ja sam Dajana Belton. Strašno mi je žao, nismo se propisno predstavile jedna drugoj ranije. Sigurno misliš da sam vrlo gruba, ali osećam se strašno izgubljenom ovde. Dajana je formalno pružila ruku, još uvek s kožnom rukavicom na njoj. – Lili Kenedi – kazala je Lili, ukočeno pružajući ruku. – Ti si iz Irske! Oh, ja volim Irsku, ima predivna lovišta. Da li ti loviš? – Ne – rekla je Lili mirno. – Ne, izvini, ne, naravno – promrmljala je Dajana. – Zašto kažeš „naravno“? – zahtevala je Lili. – Zašto ne bih lovila? – Jahala je jednom na lovačkom konju ledi Ajrin, ogromnom riđanu koji se zvao Abu Simbel. Jahala je samo po dvorištu, ukočena od straha sve vreme. Sam bog zna kako ljudi mogu da preskaču preko ograda i jarkova na konjima, divlje galopirajući za nekom jadnom lisicom. Nije to za nju. – Uvredila sam te, žao mi je – Dajana je stavila ruke preko svojih savršeno namazanih crvenih usana. – Tako mi je užasno žao. I počela je da plače. – Moram da uspem u ovome. Moj otac kaže da se ponašam blesavo kao dete, i veoma je ljut na mene. Ne može da shvati zašto nisam ostala kod kuće i pri ženskim pozadinskim trupama, kaže da će

mi ukinuti džeparac i, oh, još svakakve grozne stvari, tako da moram ovo da radim. Moram se držati ovoga. Ovo je ono što želim, da uradim nešto sa svojim životom. Lili je sela pored Dajane. Skoro da su iste građe, shvatila je. Dajana ima tanke usne, duge noge i povelike grudi, kao i Lili. Potpuno je pogrešno procenila Dajanu, sada je shvatila. Ona maska hladnoće u stvari je krila užasnu nervozu. – Ni moj otac nije želeo da dođem – Lili se ponudila za razgovor. – Želi da zna zašto odlazim od kuće da se staram o ljudima u ratu za koji kaže da nije ni trebalo da se dogodi. Ne žudi on za ratom: imamo ga i kod kuće. Ali ovo je jedini način da se pravilno obučim za medicinsku sestru, a i želela sam nešto da uradim. – Bože, tatica misli da je rat odgovor na sve – rekla je Dajana. – Naprosto je besan što zbog hrome noge ne može da se pridruži svom starom puku. Sada je u rezervnim snagama dobrovoljaca. Ne veruje da ću imati uspeha kao sestra. Ali, doduše, neće me lišiti nasleđa – jer i nema šta da se nasledi. Odjednom obe počeše da se smeju dok je Dajana brisala suze svilenom maramicom. – Ni ja nemam šta da nasledim – kazala je Lili. Vrata se otvoriše i sitno, pegavo lice sa čupom kovrdžave svetle kose proviri unutra. – Jesam li na pravom mestu? – upitala je s jakim londonskim akcentom. – Ovo je soba broj petnaest – odgovorila je Lili. – Onda jesam – rekla je devojka i ušla u sobu, vukući kofer koji se činio većim od nje same. Bila je sitna, kao starija verzija Širli Templ s tim kovrdžama, ali njene vesele, mačje oči činile su da izgleda malo odraslije. – Mejzi Higins – rekla je. – Zaboga, već plačeš! – zagledala se u Dajanine obraze umrljane suzama. – Čula sam da je nadzornica preke ćudi, ali nisam mislila da je već počela da bičuje? Prve nedelje u velikoj staroj bolnici na Grej in roudu bile su teške i iscrpljujuće. Lili i Mejzi su barem bile naviknute da ustaju rano – Mejzi je bila pomoćnica u frizerskom salonu – ali za Dajanu je to bila moćna mora.

Hrana u domu bila je dobra, uprkos malim porcijama. Ali najteži deo bilo je navikavanje na rad s pravim pacijentima. Svako ko je mislio da će imati mnogo teorije i predavanja pre nego što krenu po odeljenjima bio je šokiran. Iako samo učenice, bile su odmah bačene u vatru. – Ovo je ratno vreme – rekla je jedna od njihovih tutorki prvog dana kada ih je vodila s odeljenja na odeljenje, pokazujući im veličinu te ogromne bolnice. – Tužno je reći, ali ovo je odlična prilika da se izuči zanat zato što ćete videti stvari koje nikada ranije niste videle. Četvrtina prošlogodišnje generacije studentkinja je odustala, nisu mogle da podnesu sve to. Tako, dame, sve zavisi od vas. Jedna od njih je povratila od pogleda na izgorelu žrtvu kojoj su menjali odeću. Lili je osetila da bi mogla da joj se pridruži. Ali prisilila se da stoji uspravno i ponosno pored kreveta. Ako hoće dobro da radi ovaj posao, mora naučiti da se nosi s najgorim prizorima. Neće ona da odustane. – Jesi li dobro? – tiho je upitala Dajanu, koja je pozelenela ispod svoje uštirkane bolničke kape. – Ne baš – Dajana je promrmljala, stojeći nestabilno na nogama. – Pomisli samo kako bi bilo teško tom jadnom čoveku kada bismo sve jurcale kao obezglavljene kokoške – rekla je Lili, pogleda još uvek uprtog u lice pacijenta, posmatrajući grozne rubove opekotina i ružičastu kožu ispod njih. – Važi – Dajana je s mukom izgovorila. – Razumem. – Nasmešila se čoveku. – Veoma dobro, sestro Belton – kazala je tutorka. – Na trenutak smo pomislili da smo vas izgubili. – Nema šanse – rekla je Dajana, čvrsto stišćući Lilinu ruku. Lili je bila iznenađena i zadovoljna kada je shvatila da se u Kraljevskoj državnoj bolnici nalaze i studentkinje medicine. – Pitam se da li su i one poput nas i dobijaju li najprljavije poslove? – Mejzi je rekla zamišljeno. – Ðavola je tako – rekla je neka od devojaka. Učenice za medicinske sestre nesumnjivo dobijaju najgore poslove na odeljenjima, uglavnom pomažu nepokretnim pacijentima da mokre iz kreveta ili ih peru. Jedna od

okrutnijih sestara na odeljenju od prvog trenutka je zamrzela Dajanu, i davala joj je najodvratnije poslove, uključujući i ponovno stavljanje zavoja na genitalije nekog ranjenika. Dajana je skoro umrla od srama, rekla je drugim devojkama te večeri dok su sedele u maloj zajedničkoj sobi u domu. – Ne znam ko je od nas dvoje bio postiđeniji – uzdahnula je Dajana – on ili ja. Jadni momak. – Jadni momak! – ponovila je Šeril, snažna devojka iz Valthamstova, koja nikada nije propuštala priliku da zavitlava Dajanu zbog njenog savršenog akcenta. – Prokleta gospoda – rekla je Šeril. – Ko ona misli da je, gospođa Bitna? Trebalo je da ostane kod kuće s batlerom. Ne želimo takve poput nje ovde. Bio je to još jedan u nizu napornih dana, i Lili je bila mrtva od umora. Ali i pored toga, uvidela je da nešto mora da se uradi. Podižući umorno telo sa stolice, Lili se uspravila i stavila ruke na bokove. – Imaš gadan jezik, Šeril – rekla je hladno. – Dajana ne gleda na tebe s visine, pa ne bi trebalo ni ti da gledaš s visine na nju. Ovo je zaustavilo Šeril. – Ja je gledam s visine? – Da li i mene tako gledaš? – nastavila je Lili. – Jesam li ja nekakva velika glupa Irkinja kada nisam tu da čujem? – Ne – uzvratila je Šeril. – Ti si drugačija... – Sve smo mi drugačije – rekla je Lili oštro. – Krajnje je vreme da se navikneš na to. – Ili...? – Šerilino šiljasto lice se ukrutilo. Lili se uspravila u svoj svojoj visini. – Odrasla sam odmah pored farme. Moj otac je kovač, a moja majka radi kao služavka, i mogu da perem fino rublje neke dame isto onako vešto kao što mogu da pomognem u potkivanju konja. Zakucala sam na mnoga vrata u svom životu pre nego što sam došla ovamo i neću više da tolerišem takve kao ti, gospođice. Ne verujem da pesnicom mogu da se reše neke stvari, ali ako bude trebalo, lupiću te tako jako da nećeš uspeti brzo da ustaneš, pazi šta ti kažem. Bolje ti ostavi Dajanu na miru. – Divlja Irkinja!! – navijao je neko. – U redu – grubo je odgovorila Šeril i izašla iz sobe dureći se.

– Hvala ti mnogo – rekla je Dajana, hvatajući Lili za ruku. – To je najuljudnija stvar koju je iko ikada uradio za mene. Pojavile su joj se suze u očima. Lili je shvatila da će jednom morati Dajani da objasni kako, kada se oseća ranjivo, zauzima hladno držanje od koga se o njoj stvara potpuno pogrešan utisak. – Mislim da bi nas tri trebalo da se držimo jedna druge – dodala je Mejzi. – Lili može da se nosi sa svim nevoljama, Dajana može da nas uvede u elitne restorane, a ja mogu da nam pravim frizure. Šta kažete, devojke? Njih tri su se pogledale i nasmešile. – Meni dobro zvuči – rekla je Lili. Ko bi rekao da će jedna njena prijateljica imati isto toliko aristokratske krvi u sebi koliko i ledi Ajrin. Čekaj samo da kaže Vivi.

10.

Izi, Aneliz i Brendan sedeli su za kuhinjskim stolom kraj netaknutih šoljica s čajem. Čaj je učinio da Izi shvati da je stvarno kod kuće: samo su u njenom rodnom mestu svi bili ubeđeni da pripremanje čaja pomaže kada sve ostalo izneveri. Njen otac, koji je izgledao mnogo starije nego kad ga je poslednji put videla, sedeo je preko puta nje. Kod kuće nije bila više od godinu dana – kako to da se, kad živite u inostranstvu, vreme između dva dolaska kući sve više produžava? Dobra strana iseljeništva je to što nikada ne provodite dovoljno vremena kod kuće da bi vas nervirale sve one male porodične neskladnosti koje vam idu na živce kad ste tu. Mana je pak što članovi vaše porodice mnogo ostare u vašem odsustvu. Kad god je dolazila kući, imala je osećaj da gleda nove kadrove nekog ubrzanog dela filma. Tata joj je imao šezdeset sedam godina i, kada bi to izgovorila brzo, nije joj zvučalo kao da je mnogo, sve dok ga nije zagrlila u bolnici i osetila da on više nije onaj njen snažni otac, već mršaviji, nekako sitniji i stariji. Ali najzad, i ona je bila starija. Starija, ali ne i mnogo mudrija, pomislila je gorko. Džo joj je ostavio dve poruke na telefonskoj sekretarici. Slušala je njegov glas i poželela da ima snage da ih obriše ne preslušavši ih. Ali nije to mogla da uradi. Poput narkomana navučenog na njega, morala je da ga odsluša, za slučaj da kaže ono što je želela da čuje više od svega: Volim te i potrebna si mi. Dolazim da budem s tobom, Izi. Ali on to nije rekao. Ostavio je jednu neutralnu poruku koja ništa nije govorila: „Znam da si se potresla, ali bih te molio da mi se javiš. Teško mi je kada nisi tu da možemo da razgovaramo. Nazovi me.“ Nazovi me. Izi je znala šta je htela da čuje od njega: Pogrešio sam, volim te, znam

šta želiš od mene i u Njujorku sam pokušao da dobijem na vremenu. Ali on nije izgovorio te reči ni kada je otišla od njega rekavši da ne želi više da ga vidi. Prvi put je počela da povezuje dva Džoa – onoga koga je volela, koji je bio zanimljiv, srdačan i seksi, i njegovu poslovnu verziju, koja očigledno nije postala bogata i moćna glumeći Gospodina Dobricu. Da li je napravila klasičnu žensku grešku misleći da se u tom tvrdom biznismenu nalazi meca koga je samo ona može da vidi? Iako je jedino što je sve vreme bilo ispod fasade tog tvrdog biznismena bio jedan tvrd čovek. – Stvarno te volim, ali to nije tako prosto – kazao joj je. Znala je da to nije tako prosto, ali je dala sve od sebe da to ne vidi, jer je blesak munje ljubavi bio tako jak da joj se činilo da im je sudbina da budu zajedno. To nije bila obična avantura radi seksa: bila je prava stvar. Prava ljubav odnela je pobedu nad brakom koji je to bio samo na papiru. Ili je bar mislila da je tako. Misliti i cveće brati dve su potpuno različite stvari, kazao je jednom neko. Izi Silver je možda glupa ženska, ali niko od nje neće dvaput napraviti budalu. – Razmišljao sam nešto – kazao je njen otac očigledno očajnički pokušavajući da prekine ćutanje za kuhinjskim stolom. – Možda je Džejmi Lilin brat, koji je umro kao mali i zato nikada nismo čuli za njega? Pre osamdeset-devedeset godina bebe su umirale vrlo često. Ako joj je on bio mlađi brat, sve ovo bi bilo sasvim logično... – Brendanov glas je zamro. – Možda Edvard zna za to, ili o tome postoji neki dokument. Čak i tako umorna i neispavana od puta, Izi je uspela da primeti da se Aneliz naglo ispravila s nelagodom dok je Brendan govorio. Bilo je to kad je pomenut ujka Edvard, pomislila je. Kada ju je zvao u Njujork, tata joj je rekao da mu se čini da Edvard izbegava da priča o svojoj ženi. Nije znao šta je u pitanju, ali je Izi sada bilo jasno da se između njenih ujaka i ujne nešto događa, iako joj niko nije rekao ni reč o tome. – Da je Edvard znao nešto o još jednom ujaku koji je umro, odavno bi nam rekao za njega – kazala je osetivši da je Aneliz nakon tih njenih reči

malo laknulo. – Ti znaš koliko smo baka i ja bile bliske. Sigurno bi mi rekla da je imala mlađeg brata koji je umro. Bili su samo ona i Tomi, sigurna sam u to. – Ali – kazala je Aneliz utučeno – ne znamo ko je taj Džejmi, pa možda i ne znamo baš onoliko koliko smo mislili da znamo. Čak i kada ljude poznajete veoma dobro, uvek se može desiti da otkrijete da nešto taje od vas. – U pravu si – složila se Izi setivši se Džoa i toga kako ju je prevario. Ili možda to nije on učinio, već je ona toliko želela da bude s njim da nije htela da vidi pravo stanje stvari. Ljude je ipak teže upoznati nego što se misli. Isto to je iz nekog razloga osećala i draga Aneliz. – Misliš li da će nam se Lili ikada vratiti? – pitala je Aneliz slabašno. – Ko zna, ljubavi – rekao je tata. – To je sada u božjim rukama. Njih troje su ostali u bolnici jedan sat s njenom bakom, i nakon onog trenutka lucidnosti u kome je Lili viknula: „Džejmi!“ nije se dogodilo više ništa. Njena baka je samo ležala tamo, i dalje u nesvesti. Nije otvorila oči, nije se pomerila, niti je išta rekla. Sva ona nada, koja je tokom leta tinjala u Izi, zgasla je. Mlada doktorka koja je razgovarala s njima stvarno nije znala šta da im kaže. – Izvinite, sada ne mogu da vam dam nijedan konkretan odgovor. Bar je iskrena, pomislila je Izi. Više joj se sviđala iskrenost od onog sveznalačkog doktorskog načina ophođenja. – Snimili smo je na skeneru i dali joj heparin, da bismo sprečili nove udare, ali bojim se da je u mozgu vaše bake došlo do velikog krvarenja. Kada pacijent posle šloga padne u komu, onda je prognoza vrlo loša. Međutim, ne mora sve da bude tako crno, jer i u toj situaciji može doći do spontanog neurološkog oporavka, ali nema načina da predvidimo hoće li se on i dogoditi. Bojim se da nam ostaje samo da čekamo. – Dodatni problem je i to što zbog godina vaše bake postoje i drugi rizici, kao što su srčane smetnje i upala pluća, a bojim se da njeno srce u poslednja dvadeset četiri sata ne radi baš najbolje. To nas sada najviše brine.

– Zar sada postoji i problem sa srcem? – pitala je Izi zagnjurivši lice u dlanove. Situacija se pogoršavala. – Mislila sam da će se možda izvući, pošto je progovorila. To je dobar znak, zar ne? Znači da se oporavlja? – Nažalost, to nije baš tako jednostavno – kazala je doktorka. – Ko zna šta vaša baka sada vidi i u šta veruje? Ljudi u tom stanju mogu donekle da reaguju na glasove, pa je sasvim prirodno što je vaš glas pokrenuo nešto u njoj, ali ne mogu da vam kažem o čemu ona sada razmišlja. Isto tako ne možemo da znamo ni da li će se izvući. Pratimo je i pokušavamo da joj održimo vitalne funkcije. – A ako se ne oporavi kako treba? – pitala je Aneliz ono na šta Izi nije smela ni da pomisli. – Svaki pacijent je priča za sebe. Ako se neko ko je u ovakvom stanju ne oporavi tokom prve tri do četiri nedelje, onda to, da budem iskrena, neće biti dobro. Moraćemo da čekamo i vidimo. Sada želimo da je održimo u stabilnom stanju i vidimo šta će se dogoditi. Prve tri do četiri nedelje? Izi je pripala muka kada je pomislila da će mesec dana morati da gleda svoju dragu baku kako kopni. Kada su izašli iz bolnice, osetila je prazninu u duši. Isto to je osetila i pre dvadeset sedam godina kada joj je umrla majka. Setila se da joj je tada izgledalo kao da se odlomio jedan deo tla i da je na njegovom mestu ostala ogromna zjapeća rupa. Razlika je bila samo u tome što je smrt njene majke bila nagoveštena. Doduše, nedovoljno, ali bar je imala priliku da se s njom oprosti. Izi se stvorila knedla u grlu kada se setila tog opraštanja. Idemo dalje, misli na nešto drugo, kazala je sebi. Aneliz je pomerila stolicu da bi sela iza Izi. O, bože, kakvu intuiciju ona ima. Oduvek ju je imala. Ona i baka su bile divne posle mamine smrti. Nije bilo isto kao dok je mama bila živa, ali bi joj uvek priskočile u pomoć kada je trebalo, čineći tako neku vrstu roditeljskog trougla s njenim ocem. Oni su bili neka vrsta nove porodice: nekonvencionalna i nevešto sklopljena, ali ipak porodica. Ta porodica se sada raspadala, i otvarala se još jedna zjapeća rupa. Ali sve se dogodilo veoma brzo. Nije bilo vremena za pripremu, a ni da se kaže sve što nije rečeno. Baka bi mogla da umre a da se više nikada ne nasmeje

ili kaže Izi da će sve biti u redu, da je voli... Izi to ne bi mogla da podnese. Snažno je zažmurila. Neće ponovo da plače, jer je mislila da, ako počne, neće moći da spreči da se iz nje izlije sva tuga, a to strašno boli. Aneliz je pružila ruke i snažno zagrlila Izi ništa ne govoreći. – Crkvena dokumenta – rekao je odjednom tata. – Mogli bismo da pregledamo stare krštenice i umrlice i vidimo je li postojao neki Džejmi ili Džejms. – Da, tata – kazala je Izi oslobađajući jednu ruku iz ujninog zagrljaja da bi ga uzela za ruku. Njih troje su tako sedeli za kuhinjskim stolom poput nekog nemuštog i nespretnog trija. Tatina navika da se usredsredi na detalje koji nisu važni ponekad je nervirala Izi, ali sada je shvatila da je ona, u stvari – taktika opstanka. Njegova tašta bila je uz njega u najtežim trenucima njegovog života, a sada će možda umreti. Zato se on radije fokusirao na nešto drugo, nego na tu surovu i neizbežnu činjenicu. – Zašto je to toliko važno? – pitala je Aneliz glasom u kome se pomalo osećala iritiranost. – Čuli ste doktorku: niko ne zna šta se događa u Lilinoj glavi. Džejmi je možda neko bitan, ali bi isto tako mogao da bude i poštar. – Poštar joj se zove Kelum – rekao je Brendan tvrdoglavo. – Onda nije poštar – kazala je Izi brzo. Njena ujna obično nije bila tako razdražljiva. Još jednom ju je zagrlila da bi joj pokazala da je dobro. Aneliz je ponovo vratila svoju stolicu na staro mesto i primakla sebi šolju. – Da li će Bet doći? – pitala je Izi Aneliz da bi promenila temu. Čim je to uradila, osetila je grižu savesti, jer je njena ujna pogledala u stranu kao da je želela da prikrije zabrinutost koja joj se videla u očima. – Ne, još ne može da dođe, a i ne želim da se brine – kazala je Aneliz. – Naravno – odgovorila je Izi onim srdačnim tonom kojim je razgovarala telefonom s klijentima koji bi joj rekli kako ne žele da angažuju nijednu manekenku iz njenih „bukova“. Odrasla je s tim da Bet treba da bude pošteđena briga. Izi je bila izdanak porodičnog stabla kod koga se sve znalo i koji je imao jasnu viziju svog života. Bet je, međutim, bila mlađa, krhkija i ponekad „izgubljena“ – ona za koju se pretpostavljalo da neće baš naročito uspeti. Na kraju je, međutim,

ispalo potpuno suprotno. Bet je bila srećno udata za Markusa, a Izi je upravo ubeležila još jednu neuspelu vezu. To čak nije bila ni prava veza, već veza s oženjenim muškarcem. Koja je od njih dve onda bila ona krhka i blentava? Do đavola, morala je da prestane da razmišlja na taj način. Vrtela se u krug i gubila se. Treba da razmišlja o svojoj baki, ne o prokletom Džou Hansenu. Izi se iznenada oseti strašno umornom. Bio je to jedan tužan, usamljenički i jadan dolazak kući. Htela je da bude kao nekada: pre nego što joj se baka razbolela, pre nego što je shvatila da tata stari, pre nego što je otkrila da kod Aneliz i Edvarda postoji neki problem. Pre nego što je s Džoom sve krenulo nizbrdo. Naglo je ustala od stola. – Izvinite – rekla je. – Mislim da me je stigao premor zbog vremenske razlike. Idem u krevet. – Naravno – kazala je Aneliz ustavši i još jednom je zagrlivši. Izi je utonula u ujnin zagrljaj i ponovo osetila želju da zaplače. – Nazvaću te kasnije – šapnula joj je Aneliz. – Volela bih to – kazala je Izi. Kada se Izi probudila, u sobu se kroz cvetne zavese probijala svetlost. Usnila je jedan neverovatan san, i htela je da ga ispriča Džou. Bili su u nekoj toploj zemlji, možda Meksiku, na odmoru i osećala je kako joj koža gori od vrućine. A onda su se vratili jednim malim avionom nazad u svoj ljupki dom – jedan svetao stan u potkrovlju neke zgrade. Osećala se veoma lepo i okrenula se u krevetu da bi ga dodirnula. Tek tada se sasvim rasanila. On nije bio kraj nje. Iznenada je shvatila da nije ni spavala s njim. Sve je bio samo san. Njihovo zajedničko spavanje svodilo se samo na kratak dremež posle vođenja ljubavi: ispravka – posle seksa. Oni nikada neće živeti zajedno u nekom potkrovlju u Njujorku. On je verovatno mrzeo takve stanove. Izi nije imala pojma šta Džo voli u stanovima ili kućama. Nikada nije videla mesto gde je živeo. Umesto toga, bila je sama u svom krevetu u Tamarinu, u kome je spavala još kao mala, a oko nje su bile svetle tapete što ih je sama izabrala kada je napunila osamnaest godina, i ono drvo jabuke koje je udaralo u prozor kada je duvao

vetar. Džo ovo nikada neće videti, neće saznati kako joj je izgledalo detinjstvo, nikada neće doći ovamo i verovatno neće stići da upozna njenu baku. Ti si, Izi, stvarno kreten, rekla je naglas. Protrljala je oči, zbacila prekrivače i ustala. Nema gledanja unazad: došlo je vreme da se gleda napred. Prošlo je jedanaest. Spavala je petnaest sati, i bila je gladna i žedna. Sišla je dole u majici s kratkim rukavima i donjem delu pidžame. Nije bilo ni traga od tate, ali bilo je kafe u aparatu i poruka ostavljena na pultu pored kafe. „Hrana ti je u frižideru. Nadam se da će kafa još moći da se pije kad se budeš probudila. Zovi me na mobilni. Kasnije ću svratiti do bolnice. Zovi me ako ti bude potreban prevoz. Vraćam se u jedan.“ Izi je popila kafu, pojela dva parčeta prepečenog irskog hleba s gorkom marmeladom, istuširala se i proverila poruke na svom blekberiju. Jedna je bila od Karle, u kojoj joj je poželela sve najbolje nadajući se da je sve dobro, nekoliko njih od kolega s posla i jedna od Endija, koji je živeo dvoja vrata od nje, u kojoj joj je napisao da ju je zvao i pitao bi li htela da ide s njim i nekim njegovim prijateljima u bioskop. Moraće da ga nazove kasnije i kaže mu da je u Irskoj. Jedna poruka je bila od Stefana – u vezi s onim takmičenjem za SupaGirl!. Bilo je još nekog posla oko toga, i ona pomisli kako će ga prebaciti Karli. Nije bilo nijedne poruke od Džoa. On joj nikada nije ni slao poruke preko mobilnog – bio je suviše pametan da bi ostavljao „elektronske“ dokaze njihove veze, pomislila je ogorčeno. Ali imao je njenu imejl adresu, za slučaj da iznenada očajnički poželi da stupi u kontakt s njom. Izgledalo je da je „Tvrdi“ kada zagusti pronalazio druge seksualne partnere. Mnogo ti hvala, Džo. Divno je znati da možeš da „preživiš“ kada smo odvojeni. Nakon što je ocu ostavila poruku na pultu: Otišla sam u bolnicu. Verovatno ćemo se tamo videti. Ako se ne vidimo, vraćam se popodne , izašla je napolje. Izi je zaboravila kako je Tamarin mali. Jedna od lepih stvari na Menhetnu bila je to što je on u poređenju s Los Anđelesom, na primer, bio kompaktan, ali je Tamarin bio divno mali, a ona je to

zaboravila. Mogao se ceo prepešačiti za pola sata, a uz to biste, usput, bar desetak puta stali da popričate s poznanicima. Izi je, hodajući, uhvatila sebe kako razmišlja o tome kako bi bilo ponovo živeti u Tamarinu. Možda je to bio pravi odgovor: pobeći iz Njujorka i od svih onih otrovnih muškaraca koje je upoznala. Živeti negde gde je život jednostavniji, negde gde je nekada pripadala. Ali opet, Njujork je bio idealno mesto za život onih koji su osećali da više nigde ne pripadaju. Svako pripada Njujorku. Njena baka nikada nije insistirala na tome da dođe kući. Nije ona tip osobe koja želi da se ljudi osećaju krivima. Za sve te godine koliko je Izi živela van Tamarina, baka se nijednom nije požalila što joj se ne javlja, ne piše, ne dolazi i što se ne vraća kući. Idući kroz grad u kome je njena baka provela najveći deo života, Izi je poželela da su njih dve razgovarale o tome. Zašto kada je neko bolestan čovek razmišlja o svim stvarima koje mu nije rekao? Do sada je Izi bila prilično sigurna da joj je sve rekla, ali bilo je nekih rupa u priči – rupa koje bi volela da može da popuni. „Bako, žao mi je što se nisam udala i što nemam decu. Znam da bi volela da imaš praunuke, jer umeš s decom. Umela si i sa mnom. Ali to se, naprosto, nije dogodilo.“ Šta bi još mogla da joj kaže? „Šta misliš o ljubavi, bako? Ti si mnogo volela dedu. Ali kako čovek zna kada nekoga voli i kako nekoga da zavoli? Da li je to lakše uraditi kada si mlad? Ili treba brže ući u brak? Je li to zato što se zabavljamo, imamo seksualne odnose, ostavljamo partnere i ne moramo s njima da se venčamo, je li u tome razlika?“ Izi je mislila da je negde pročitala da postoji veća verovatnoća razvoda braka kod ljudi koji su godinama živeli zajedno pre nego što su se venčali, nego kod onih kod kojih to nije slučaj. To joj je izgledalo potpuno nelogično. Činilo joj se da je bolje upoznati nekoga tako što ćeš živeti s njim, ali teško da je baka mogla da živi s deka Robijem pre nego što su se venčali. Da se tako nešto dogodilo u Tamarinu pre nekih pedesetak godina, u znak odmazde bi im s prozora bile strgnute mrežaste zavese. Ali oni su ipak

ostali zajedno, iako je prelazak iz samačkog u bračni život bio veliki skok u vreme kada su žene pre braka bile device a bračna postelja mesto obavijeno velom tajne. Da ljudi nisu ostajali zajedno godinama zato što je to, možda, bilo bolje od raskida? Izi je stigla do Lučkog trga i ispustila uzdah zadovoljstva pred njegovom lepotom. Bilo je to samo srce Tamarina, i to je već vekovima, još iz perioda kada se tu nalazila mesna pijaca na kojoj se svež miris morske ribe mešao s toplotom tela stoke što je tu čekala u oborima da je prodaju. Sada pod nogama nije bilo slame, a jedine životinje koje su se tu mogle videti bili su lokalni psi, koji su se sa svojim vlasnicima skupljali ispred kafea Kod Dorote, ali osećaj bezvremenosti je ostao. Zdepasta stabla palmi podsetila su Izi na to da su u luku Tamarina svojevremeno uplovljavali brodovi iz egzotičnih krajeva. Lučki trg, sa svojom širinom bulevara, bio je zadužbina majora Emanuela Kavanaha, koji je tu stigao brodom iz Argentine, oženio se jednom meštankom i na tom mestu projektovao elegantan i prostran trg po ugledu na trgove svog voljenog Buenos Ajresa. Nebom su leteli galebovi dozivajući se, kao da žele da se dogovore gde da sednu i posmatraju ribarske čamce koji istovaruju svoj ulov na kopno. Na trgu je vladala živa, ali ne i užurbana atmosfera. Tamarin je delovao umirujuće: kao da je svaka cigla grada šaputala poruku kako za sve ima dovoljno vremena i kako, čak ako i nema, sve može da pričeka do sutra. Izi je odlučila da će se, kada bude imala malo više vremena, vratiti ovamo, sesti u kafe Kod Dorote i gledati kako se grad otvara oko nje, što je radila i kada je išla u školu, sedela tu s drugaricama i tračarila pretvarajući se da ne vidi da isto to rade i dečaci iz njihove škole. Sada je samo mogla da kod Dorote kupi jednu jaku kolumbijsku kafu za poneti. Njena baka je volela tu kafu i Izi je pomislila kako će njen miris dopreti do nje ako joj je odnese u bolnicu. Ako ju je njen glas probudio juče, možda će je on u kombinaciji s tim divnim mirisom probuditi i danas. Tu teoriju Izi, međutim, nije uspela da isproba u praksi, jer je, kada je sa svojom kafom u rukama stigla do bolnice, videla ujnu Aneliz kako sedi na jednoj klupi u bolničkom parkiću desno od ambulanti. Ujna nju pak nije primetila: izgledala je kao da ne bi primetila ni meteor sve dok je ne bi

udario pravo u glavu. Bolnica je bila sagrađena na istočnoj strani grada i gledala je na luku. Aneliz je tupo zurila u more. Videvši je takvu Izi je dobila želju da uđe u bolnicu praveći se da je nije videla. Nije imala snage da trpi i tuđ bol. Ali to bi bilo kukavički. – Zdravo – kazala je sevši pored ujne. – Zdravo, Izi – rekla je Aneliz odsutno, a onda se ponovo okrenula ka moru. – Ovde je predivno – nastavila je Izi. Kada ne znaš šta da kažeš, najbolje je ćaskati. Aneliz je klimnula glavom. – Predivno – ponovila je za njom. Izi je uzela dobar gutljaj kafe da bi podigla moral. Pretpostavljala je da Edvard i Aneliz imaju problema u braku. Nadala se, međutim, da oni nisu ozbiljni. Kod kuće, u Njujorku, brakovi svakodnevno upadaju u krize i to je sasvim normalno. Ali ovde je to drugačije. Kao da zakletva „dok nas smrt ne rastavi“ ne sme da se prekrši. – Šta je bilo, Aneliz? – pitala ju je blagim glasom. – Hoćeš li da mi kažeš? Očekivala je da će Aneliz ćutati i da će joj nakon toga sve postepeno ispričati. Ali ona to nije uradila. Još uvek je gledala u more i glasom punim emocija i gneva rekla je: – Edvard me je ostavio zbog Nel. Sećaš li se Nel, moje najbolje prijateljice? – Šta! – kazala je Izi. – Ne mogu da verujem. Kada? – Pre skoro nedelju dana – rekla je Aneliz ravnim glasom. – Mogla bih tačno da ti kažem i koliko dana i koliko sati, ali me to previše podseća na pušače koji računaju koliko je vremena proteklo otkad su popušili poslednju cigaretu, pa zato to neću uraditi. – Ostavio te je zbog Nel? – ponovila je Izi. – Vratila sam se kući, s mise, i zatekla ih zajedno; ne u krevetu, ali je i to moglo da se desi. Interesantno je – dodala je Aneliz skoro zamišljeno – da se spavanje s nekim smatra najvećom izdajom. Tucanje s nekim drugim smatra se najgorim, zar ne? Izi se štrecnula kada je čula da je njena ljupka i elegantna ujna izgovorila jednu tako grubu i nepristojnu reč. Nikada je nije čula da tako govori. – Ali znaš, nije to najgore – nastavila je Aneliz. – Intimnost, bliskost,

razmena misli: to su najgore stvari, to je ono o čemu ja razmišljam svakog trenutka svakog dana. Stalno razmišljam o tome šta su njih dvoje radili. Da li ju je Edvard noću zvao telefonom ili joj je slao poruke u kojima je pisalo: „Kako si, draga? Dosadno mi je. Voleo bih da sam s tobom.“ I znam da je to sve bilo zbog toga što ga više nisam dovoljno zanimala, nisam mu bila dovoljna. – Aneliz je pogledala u svoju nećaku. – Možeš li da zamisliš kakav je to osećaj, Izi? Izi se pitala da se nije zacrvenela od naleta krivice. Nije imala pojma šta bi rekla da olakša Anelizin bol. Nije bilo mnogo toga što bi mogla da joj kaže. A nije imala ni pravo to da radi. Negde u Njujorku se nalazila još jedna udata žena, poput Aneliz, koju je muž varao s Izi. On je mogao da priča koliko hoće da više nije s njom, ali su njegovi postupci govorili drugačije. – I šta je rekao Edvard? – pitala je Izi želeći da pomogne, iako je znala da nije prava osoba za to. – Nije znao šta da kaže. Tražila sam od njega da ode, a kada je izašao iz sobe, prokleta Nel je počela da priča kako sam sve vreme znala za njih. Jer bi svaka budala znala kada joj je muž zaljubljen u drugu ženu – kazala je s gorčinom. – A u tome i jeste problem, Izi: nisam znala. Stvarno nisam. Posle trideset sedam godina braka misliš da poznaješ partnera. Naravno da je to još jedna od teških stvari. Još jedna od mnogih. – Rekavši to Aneliz se skoro nasmejala i zazvučala je kao da je malo skrenula, pomislila je Izi. – Tu ima toliko strašnih stvari da je teško reći koja je najgora, ali jedan od detalja koji su me svakako najviše iznenadili jeste to što čovek, u suštini, nikoga ne poznaje. Mislila sam da me voli. Zbog toga sam ispala još veća budala. Aneliz je na trenutak zaćutala. – Oh, Izi, nadam se da tebe niko neće tako izdati. To ne bih poželela ni svom najgorem neprijatelju. Stvarno sam mislila da me Edvard voli. Mnogo toga smo preturili preko glave, i mislila sam da ćemo ostati zajedno do kraja. Sada mi se, međutim, čini kao da je sve što smo zajedno uradili bilo jedna velika laž. Ja sam na naš život gledala na jedan način, on na sasvim drugačiji. Možda odatle potiče ona izreka o naočarima s ružičastim staklima – reče ona iznenada. – Ja sam imala naočare s takvim staklima. Tragala sam za istinom, ali je naprosto

nisam videla. Mora da mu je dosadilo, da sam mu se smučila i da me je zamrzeo. Da nije tako, zašto bi poželeo Nel? Izi je pokušala da se seti kako Nel izgleda. Uopšte nije bila privlačna kao Aneliz. Njena ujna je imala krupne plave oči, ljupko lice i predivnu plavu kosu zbog koje ju je podsećala na vilu. Kao da je mogla da otpleše niz ulicu i nestane u vodi kao sirena. U poređenju s njom, Nel je bila neprijatno obična. Šta li je to ona imala što je njen ujak Edvard želeo? Sve joj je to zvučalo besmisleno. – Jesi li rekla Lili za to? – pitala ju je Izi. Znala je da su njena baka i Aneliz bile bliske. Možda je to toliko šokiralo njenu baku da je zbog toga dobila udar. Aneliz je tačno pratila njene misli. – Ne – rekla je – nisam. Bilo me je sramota da joj kažem. Osećala sam se zbunjeno i onako kako se žena inače oseća kada je muž ostavi zbog najbolje prijateljice. Sada mi je, međutim, žao što joj to nisam rekla. Radim to kad god joj dođem u posetu: sednem, uzmem je za ruku i ispričam, jer je ona tako puna razumevanja i tako mudra. Znaj, Izi: njoj sve možeš da kažeš. Nema mnogo žena u poznim osamdesetim koje imaju tako malo predrasuda. Znam da bi Lili mirno prihvatila činjenicu da Edvard i ja više ne živimo zajedno i da bi me posavetovala kako da nastavim dalje. Ali joj nisam rekla jer me je bilo sramota, a možda nikada više neću ni imati priliku za to. Sada se Izi ućutala. Osećanje krivice koje je imala sada je zamenio sram. Krivica je bila suviše apstraktno osećanje. Radilo se, zapravo, o čistom sramu. Ona je celog života bila protiv toga da se zabavlja s oženjenim čovekom, ali je njen radar uhvatio Džoa pre nego što je stigla da postavi barikade. Srce joj je upalo u klopku pre nego što je uključila svoj moralni kompas i shvatila kako je sve to komplikovano. Nije imala izbora osim da se zaljubi u njega. Kada je čula Anelizinu priču, učinilo joj se kao da joj je neko postavio uvećavajuće ogledalo iznad najružnije mrlje na njenom licu. Mogla je da vidi svaku svoju veliku poru i pegu. Anelizina priča obasjala ju je najokrutnijim svetlom. I Džoova žena je, baš kao i Aneliz, možda mislila da je njen muž još uvek voli. Da je samo njen i da ni sa kim drugim ne želi da deli svoje misli

i snove. Jedina razlika je bila u tome što je Edvard ostavio Aneliz zbog Nel. On je imao dovoljno hrabrosti da ode da bi bio sa ženom koju očigledno voli. Iz svega ovog Izi je izvukla jednu jednostavnu poruku: Džo je ne voli dovoljno. Uopšte više nije bilo važno da li je lagao kada joj je rekao da on i Elizabet više nisu zajedno, jer nije želeo da bude s njom kada joj je potreban. Uprkos krivici i sramu, Izi se učinilo da će da zaplače. Aneliz se zagledala u nećaku i osetila grižu savesti što joj je ispričala šta se dogodilo. Izgledalo je veoma smešno što je, dok je draga Lili ležala u bolnici, ona sada morala da otkriva tužne detalje svog života. Jadna Izi. Nije ni čudo što izgleda šokirano, ćuti i deluje kao da će da zaplače. A ako je Izi šokirana, nije mogla ni da zamisli šta bi Bet uradila kada bi saznala za to. Oh, bože, Bet. Aneliz je znala da se ponela kukavički što još nije kazala Bet, ali jednostavno nije mogla. Setila se kako joj je majka, dok je nosila Bet, objašnjavala vezu između majke i deteta: to je najveća ljubav – kazala joj je ona. – Najveća. Ne mogu da ti je objasnim. Niko ne može. Za nekoliko meseci ćeš dobiti to dete, koje će potpuno zavisiti od tebe, i niko drugi, pa čak ni Edvard, više ti neće biti toliko važan. – Daj mama, ne lupetaj – kazala je Aneliz smejući se. – Ozbiljno ti kažem – rekla joj je majka. – Videćeš. I stvarno je videla. Aneliz nije sebe smatrala majčinskim tipom žene sve dok nije dobila ćerku. Do tada se osećala da je, kao i muškarci, sposobna da se posveti skoro svemu. Oduvek je volela fizičku komponentu baštovanstva – kopanje, sadnju, tegljenje stvari naokolo. Bila je snažna i imala mnogo energije. Zato je mislila da spada u one žene koje baš nisu jako majčinski nastrojene. A onda se rodila Bet, i učinilo joj se kao da ju je neko iz sve snage udario u glavu jednim od njenih ašova: bam! Odjednom se zaljubila u to sićušno, cijukavo bepče koje je stalno plakalo. Prvih šest meseci Betinog života Aneliz praktično uopšte nije spavala. Skoro da je poludela misleći kako će samo snagom volje uspeti da se odbrani od depresije. Eh, da to može tako.

Njena majka je bila u pravu: Bet je postala njen život. A sada je tom slatkom, krhkom stvoru morala da kaže da joj se roditelji razilaze. Nadala se samo da se Bet neće zagledati u nju i reći: – To si morala da znaš! Aneliz se setila jednog političara o kome je čitala u novinama, koji je svojoj ženi rekao da je homoseksualac samo sat vremena pre nego što je to javno saopštio na konferenciji za štampu. Njegova žena je tom prilikom stajala kraj njega ispred svih tih kamera i novinara, držeći ga za ruku, i o tom njenom gestu se kasnije najviše pričalo. Kako je mogla? Mora da je znala. Od tog trenutka ta priča više nije bila o njemu, već se svela na pitanje: kako je ona mogla da ne zna za to? Mnogo godina kasnije, ta žena je ispričala svoju stranu priče i dala smisao čudnim događajima toga dana. Nije znala. Venčali su se, dobili su dete, zašto bi sumnjala u njega? Kada joj je to rekao, bila je zapanjena, i bila je isto tako zapanjena i sat vremena kasnije, dok su stajali zajedno. – Aneliz – rekla je Izi tako da je Aneliz bila ubeđena da će njena jadna nećaka briznuti u plač. Bila je na ivici suza. – Mislila sam da mi se pije kafa, ali mi se zapravo ne pije. Idem da popijem malo vode u kafeteriji. Hoćeš li da ti nešto donesem? – Ne, hvala – kazala je Aneliz. Tih dana nije bila ni gladna, ni žedna. U sebi je osećala samo jednu veliku crnu rupu. Kada Izi ode, vratiće se mučenju sebe tako što će razmišljati o prošlosti. To je bio film koji joj se stalno vrteo u glavi i koji nikako nije mogla da zaustavi. Stalno se prisećala njihovog zajedničkog života. Analizirala je svaki njegov detalj pokušavajući da otkrije kada joj je Edvard govorio istinu, a kada je lagao. Bet i Markus su im za Božić došli u goste i kuća u zalivu Milsin odzvanjala je smehom i veseljem. Aneliz je volela to. Odvezla se do kopna da bi našla savršenu jelku, i priredila je božićnu scenu ukrašenu s mnogo zelenike, imele, blistavih zlatnih kugli i dovoljno deda-mrazova da zatrpaju kuću. Na sam dan Božića, napravila je ručak za sedmoro: nju i Edvarda, Brendana, Lili, Nel, Markusa i Bet. Nel je donela svoj legendarni kolač od

čokolade i belanaca, koji su pojeli s malinama. Toliko često za sve te godine, kada su je pozivali u svoju kuću povodom nečega, Nel bi im se zahvaljivala rečima: „Hvala vam na gostoprimstvu.“ Ali tog Božića nije to rekla. Aneliz se toga dobro sećala, jer je tada zadovoljno pomislila kako je Nel najzad shvatila da su joj oboje prijatelji i da ne mora stalno da im se zahvaljuje na ljubaznosti. Kako je samo pogrešila. – Mogu li nekako da pomognem? – pitala je Bet ulazeći u kuhinju. Sa svojom sjajnom, crnom, kovrdžavom kosom koja joj je uokvirivala lice i u predivnom svilenom džemperu boje mahovine i sivoj somotskoj suknji, koja joj je lepršala oko nogu, ličila je na božićnu vilu. – Ne, draga – kazala je Aneliz digavši pogled s rerne. Kada se vratila iz crkve, Aneliz je skinula svoju prazničnu odeću i, pošto je trebalo mnogo toga da skuva, navukla je farmerke i jednu staru košulju. Nameravala je ponovo da se presvuče čim spremi večeru. Nel je svoje đinđuve, u međuvremenu, pokrila jednom velikom keceljom. Divno izgleda, pomislila je Aneliz nežno. Te divne unikatne minđuše u obliku cveta fuksije i ogrlicu s priveskom istog oblika kupili su joj Edvard i ona. Nel ih je nosila sva važna. – Kako napreduje ćurka? – pitala je Nel. Nel je bila majstor da spremi ćurku. – Rekla bih još dvadeset minuta, da budemo sigurni da je dobro ispečena – reče Nel tonom profesionalne kuvarice. – Dobro, otvoriću ti rernu da je malo protreseš – odgovorila je Aneliz. Edvard je ušao u kuhinju kada su završile s tim. – Kako su moje dve omiljene kuvarice? – kazao je on veselo. – Dobro – rekla je Aneliz proveravajući mešanjem po šerpi dokle je stigao prokelj kuvan na pari. – Sve ide po planu – kazala je Nel. – Zar ne miriše divno? Znam da ti jedeš sve što ti se da, Edvarde, ali ćurka će stvarno biti fenomenalna. Bolje da ostane još malo u rerni – da bi bila savršena. – Kako ti kažeš, Nel. Ti si majstor – rekao je. Večera je stvarno bila savršena. Svaki njen trenutak. Aneliz je osećala ponos kada bi pomislila na to koliko se ljudi svađa na pasja kola za

božićnom večerom, dok njena porodica i prijatelji uživaju u ovom toplom i civilizovanom obroku smejući se odličnim šalama i prisećajući se prethodnih Božića. Te noći, kada su se svi vratili kući i dok su Markus i Bet bili dole i gledali nešto na televiziji, Aneliz i Edvard su ležali u krevetu zagrljeni. – Proveli smo baš lep dan, zar ne? – kazala je Aneliz. Bila je iscrpljena. Umorila se od stajanja u kuhinji, jer je htela da sve ispadne kako treba. Činilo joj se da je tako i bilo, ali još uvek je imala potrebu da gleda, pomalo kao kad leti avionom, da nikada ne zaspi – kao da bi volja svih ljudi da drže oči otvorenima mogla da zadrži tu letelicu na nebu, a kada bi se oni jako koncentrisali, i da je bezbedno spusti na zemlju. Aneliz se uvek osećala tako u danima poput Božića. – Bilo je divno, draga – kazao je Edvard poljubivši je očinski u čelo, nakon čega joj je okrenuo leđa. – Umorna si – dodao je velikodušno. – Hajde da spavamo. Nekada su vodili ljubav u noći nakon velikih događaja, kao što su godišnjice i rođendani. Aneliz se sada setila kako je to postao neizostavni deo njihovog braka. Trebalo je da shvati da nešto ne valja, kad Edvard nije hteo da je zagrli, lagano svuče i vodi ljubav s njom, ujedno strasno i nežno, što donosi trideset sedam godina njihovog braka. Trebalo je da zna da nešto nije u redu. Ali ona nije znala, jer je bila suviše obuzeta pogrešnim stvarima. Da li će to biti njen epitaf? Aneliz je držala oči otvorene da bi avion ostao u vazduhu, ali gledala je u pogrešan avion. Koliko god se ljutila na Edvarda, na sebe se ljutila još više. Nije videla šta se događa i nije mogla sebi da oprosti zbog toga. To nije bilo dobro: nije mogla ponovo da gleda Izi i onaj izraz šokiranosti na njenom licu, ne sad kada joj se činilo da bi vrištala od muke. Doći će kasnije da bude s Lili. Sada joj je bilo bolje da ide kući i pusti Izi da se nakratko pita gde joj je ujna otišla, nego da se skrha pred njom. Kod kuće bi mogla da uzme neku tabletu za smirenje. Nekoliko njih stoji već nekoliko godina u jednoj bočici u njenom toaletnom stočiću, i pomoći će joj da se održi dok ne ode kod doktora. Ali ni s tim ne bi trebalo da oteže. Opirala se tome jer nije htela ponovo da se vraća na proklete

antidepresive, pošto je potrebu za njima smatrala znakom neuspeha. Ali došlo je vreme za tešku artiljeriju. Ako doktor Vilan ima nešto što bi joj iz glave oteralo tu jezivu tamu, onda bi to trebalo da uzima. I to u velikim količinama. Inače, ko zna šta bi moglo da se dogodi? Aneliz se vratila u bolnicu u sedam uveče, umirena lekovima. Nadala se da je Izi zbog vremenske razlike bila umorna i da se do tada već vratila kući, kod oca, ali i da nije, sada je mogla da se nosi s tim. Neverovatno je kako jedna mala tableta može učiniti da se osećate bolje. Zapravo, ne bolje, već smirenije. Izgledalo joj je kao da se nalazi na malom čamcu za spasavanje nasred ogromnog, dubokog okeana, a s tom tableticom u sebi nije imala potrebu da gleda preko njegove ivice u veliko, mastiljavo plavetnilo ispod sebe. Znala je da je još uvek tamo, ali nije imala potrebu da gleda u to. Mogla je da postoji i ne gleda, što je bilo mnogo lepše nego da tera sebe da zuri u to i oseća kako je obuzima strah. U bolnici je bilo mnogo posetilaca koji su dolazili i odlazili i svojim najmilijima donosili cveće, flaše s mineralnom vodom i časopise. Aneliz im se svima smireno smešila. Ljudi su zaista vrlo ljubazni. Došavši do Lilinog odeljenja, iznenadila se kada je videla da pored njenog kreveta sedi jedna žena i drži je za ruku. To nije bila Izi, već neka mlađa žena (imala je možda između dvadeset pet i trideset godina) duge plave kose vezane u nepravilnu punđu i u širokim pantalonama i apostolkama, koje su Aneliz uvek podsećale na studente koji su pauzirali godinu kako bi otišli na Tajland. – Zdravo – kazala je radoznalo. – Oh, zdravo – rekla je devojka ustavši. Na njenom blago preplanulom licu iznenada se pojavio izraz zabrinutosti. – Ja sam Aneliz, Lilina rođaka. – Izvinite, nisam htela da smetam. Ja sam Džodi. Nisam joj ništa. Aneliz je zatreptala iznenađeno. Devojka je ličila na Irkinju, pošto je imala pege, ali naglasak joj je bio australijski. – Nikada se, zapravo, nisam ni upoznala s gospođom Šenahan, ali smo razgovarale telefonom. Došla sam da je obiđem zato što se osećam... – kazala je i ugrizla se za usnu. – Osećam se odgovornom.

Aneliz se upiljila u njeno prijatno i predusretljivo lice. Nadala se da od onog sredstva za umirenje neće zaglupeti, ali ovo joj se zaista učinilo besmislenim. – Zbog čega? – Vidite, pozvala sam je telefonom – nastavila je Džodi, koja je sada delovala još zabrinutije – da bih je pitala za istoriju Retnerija, i ona je rekla da će se naći sa mnom, a Ivon, moja prva komšinica, kazala je da gospođa Šenahan odavno nije bila tamo, a ja sam je ipak pitala, i ona je tada dobila moždani udar, tako da sam ja kriva za sve ovo! – Dušo draga – kazala je Aneliz. – Ne budi luda. Nije to tvoja krivica. – Ne shvatate – jeste! – insistirala je Džodi. – Ona je stara žena, i znala sam da je trebalo da razgovaram o tome s nekim drugim. Sigurno sam je potresla, jer smo se jednog dana, kada sam razgovarala s njom telefonom, dogovorile da je posetim, a Ivon mi je sutradan rekla kako je pala u komu. – Nisi ti izazvala šlog – kazala je Aneliz umirujućim glasom. – Očigledno nisi poznavala moju tetku. Lili je umela da se nosi sa svakom vešću koju bi joj saopštili, a činjenica da je stara ni na koji način nije uticala na to. Ona je mlada duhom i ima manje predrasuda od svih ljudi koje znam. Da nije htela da se vidi s tobom ili da si je potresla, sigurna sam da bi ti to rekla. Reci mi, šta te je konkretno zanimalo? – pitala je Aneliz radoznalo. – Sve o Retneri hausu. Vidite, pronašla sam ovu fotografiju i spomenula joj je... – Da li se na njoj, možda, nalazi neko ko se zove Džejmi? – pitala je Aneliz. – Ne, znam ime samo jedne osobe s nje – ledi Ajrin. Zašto pitate? – Zato što Lili nije dolazila svesti od šloga, ali je u jednom trenutku uzviknula „Džejmi“. Niko od nas ne zna da je poznavala nekog Džejmija, i njen zet misli da bi to moglo biti važno. Pošto si rekla da si razgovarala s njom o prošlosti, moguće je da se setila nečega iz nje. Možda je to neko s kim je dolazila u kontakt dok su njeni radili u Retneriju. – Mogu pokušati da doznam ko je on – rekla je Džodi. – Naravno, ako to želite; ako ne mislite da bi bilo suviše nametljivo s moje strane. Jednostavno... – ućutala je.

– To bi bilo sjajno – rekla je Aneliz. – Mislim da bi moja nećaka Izi i njen otac voleli da znaju ko je taj Džejmi. – Ah, Izi je ona iz Njujorka – kazala je Džodi uzbuđeno. – Ivon mi je ispričala sve o njoj. To baš zvuči uzbudljivo. – Da, baš – rekla je Aneliz, koja je mislila da joj više nikada ništa neće biti uzbudljivo. Najzad, uzbuđenje je precenjeno. Smirenost je lepša. – Problem je – dodala je – što doktori ne znaju da li ono što Lili priča ima smisla ili ne. Pretpostavljam da je to kao sa snovima – niko ne zna šta oni znače. Drugim rečima, moglo bi biti od koristi da saznamo ko je Džejmi, ali on možda i ne postoji. – Ali moglo bi da pomogne da se slagalica složi i da Lili ode srećna s ovog sveta. Aneliz se zagledala u tu prodornu Australijanku nežnih očiju i otvorenog srca. Za Džodi je to bilo vrlo jednostavno. Lili će verovatno umreti, i najbolja stvar za nju biće da svi delovi slagalice dođu na svoje mesto da bi mogla da umre srećna, a njen život bi bio uredno posložen. A naravno, pomisli Aneliz gorko, ničiji život nije nikada uredno posložen. Ako bi ona sada umrla, niko ne bi mogao da složi kompletnu sliku njenog života, ili ako bi, bila bi to prilično uvrnuta slagalica. U svojoj lekovima postignutoj smirenosti, činilo joj se da može da posmatra svoj život s distance, i videla je kako joj je on sada odjednom izmakao kontroli. – Mogli bismo da pregledamo mesnu arhivu i spisak meštana – kazala je Džodi puna entuzijazma. – Na fakultetu sam učestvovala u nekoliko arheoloških istraživanja, i tačno znam kako se ona obavljaju. Vrlo je zanimljivo kada ovladate njihovom tehnikom. Osećam da tamo ima mnogo toga što može da se otkrije; mnogo toga što može da se ispriča. Šta mislite, da li bi se gospođi Šenahan to svidelo? Aneliz se zamislila. Obično joj se činilo da zna odgovor na većinu pitanja, ali trenutno nije imala pojma o tome šta bi Lili želela da ona uradi – da li bi volela da se prošlost lagano otvori i ispita, ili bi joj bilo draže da je ostave na miru, uredno i tajanstveno spakovanu. Niko od njih nikada nije čuo za tog Džejmija, pa je Lili, na kraju krajeva, možda ipak imala tajni. Možda bi Izi volela da otkrije ko je taj čovek. Izi je imala veće pravo na

Lili od nje. Da, to joj je izgledalo logično: Izi je mogla da donese odluku o tome. Nijedna njena odluka nije bila baš najbolja, zar ne? – Džodi – kazala je – hajde da porazgovaramo o tome s Izi. Ako ona misli da je to dobra ideja, onda ćemo to i da uradimo. Ali možda bi bilo najbolje da sačekamo koji dan pre nego što joj predložimo da se krene u potragu. Mislim da je još rano za to. Znam da misliš kako bi to možda pomoglo Lili da izađe iz kome, ali hajde da to odložimo za neki dan. – Naravno – rekla je Džodi. – Ne bih da radim nešto što će je uznemiriti: zvučala mi je tako prijatno preko telefona. Tužno je kada čovek pomisli da je nekoga dozivala, a da mi ne znamo ko je ta osoba. Kao na filmu, zar ne? Izgleda kao da toliko mnogo ne znamo o drugim ljudima. Aneliz je samo klimnula glavom. Da je počela da priča, ko zna šta bi sve rekla. – Mora da ste veoma umorni – kazala je Džodi uviđavno. – Hoćete li možda da odete da popijete kafu, čaj ili sok? Bolnice umeju da budu vrlo zamorne. Moj deda je umro pre nekoliko godina, i baš je bilo gadno. Ideja o običnoj šolji čaja bez intenzivne priče i potrebe da se razmišlja kako osoba koja sedi preko puta nje razmišlja o tome zašto ju je Edvard napustio i šta će ona da uradi po tom pitanju iznenada joj je zazvučala vrlo primamljivo. – To bi bilo sjajno – kazala je. – Posedeću kraj Lili deset-petnaest minuta, a onda bismo mogle da odemo na čaj. Možemo da ga popijemo negde u gradu. Kada su dvadesetak minuta kasnije izašle iz bolnice i krenule u grad, Tamarin se presijavao kao dragi kamenčić ugnežđen između okolnih brda. Aneliz je videla svoj dom Džodinim očima, i pomislila kako on sigurno divno izgleda. Put ih je vodio duž krivudavog Planket strita, čiji su svi stanovnici okrečili svoje kuće u pastelne boje, pa su izgledale poput kućica u dečjim slikovnicama. Prethodnog dana je pljuštala kiša i kombinacija pljuskova i predivnog sunca tokom nekoliko minulih dana čudesno je uglancala prozore i baštice. Kiptele su jarkim bojama ružičastih i crvenih geranijuma u kontrastu sa svetloljubičastim ćubicama lobelija. Sve je bilo tako mirno i divno, i po prvi put otkako je Edvard otišao,

Aneliz oseti da može da uživa u toj lepoti kao s razglednice. – Hoćemo li kod Dorote? – pitala je Džodi kada su stigle do Lučkog trga. Aneliz je htela da kaže „da“, ali onda se setila da je to mesto izbegavala u poslednje vreme kako ne bi naletela na Edvarda i Nel. Ona je izbegavala mnoga mesta, uključujući i supermarket, izuzev kasno uveče, jer je znala da ne bi mogla podneti slučajan susret ni sa svojim mužem, ni sa Nel. Moralna nadmoć nije mogla da parira združenom delovanju izdaje i depresije. Aneliz je znala da bi se, koliko god gorela od želje da ih besno prostreli pogledom kad bi se sreli, u toj situaciji verovatno srušila na pod u suzama. – A da probamo kod Nuka? – predložila je. Nuk je bio bar-restorančić ljupkog imena, ali moderno uređen. Aneliz nije bila neki veliki ljubitelj minimalizma, ali je kod njih uvek bilo u ponudi kolača iz Omine kuhinje – susedne austrijske poslastičarnice. Iako Aneliz u poslednje vreme uopšte nije osećala glad, pri pomisli na šećer iz njihovih nadeva bogatih bademom i medom pošla joj je voda na usta. A uz to, Edvard je mrzeo to mesto. Zbog toga je bilo idealno. Lagano su odšetale do Nuka i kada su tamo stigle, Aneliz je otvorila vrata. Pravo ispred nje, za stolom postavljenim za večeru, sedela je Nel i razgovarala s jednim parom. Aneliz se skamenila. Pošto je u kupovinu odlazila kasno noću i pažljivo birala mesta na koja je išla, nije videla Nel od onog dana prošle nedelje kad ju je Edvard ostavio. Posle toliko vremena koje je provela opsednuta njom, bilo je čudno zaista videti Nel uživo i shvatiti da nema ni rogove, ni račvast rep, već je i dalje samo sredovečna žena kovrdžave kose i bledih trepavica. S njom su za stolom sedeli njena i Edvardova zajednička prijateljica Džeraldina i njen muž Beni. Sve troje su delovali šokirano jednako koliko i skrušeno, i Aneliz pretpostavi da je ona predmet njihovog razgovora. Probola ju je strela još jedne izdaje. Džeraldina je nije nazvala da je uteši ili porazgovara s njom, iako je očigledno znala šta se događa. Aneliz nije ni znala da joj je ona bivša prijateljica, jer je već bila odlučila na čiju

će stranu da se stavi. – Krenula sam, idem – rekla je Nel užurbano, očiju potamnelih od šoka i posramljenosti. – Kako je ovo slatko mestašce – rekla je Džodi koja je ušla u Nuk odmah iza Aneliz i pogledala po njemu. – Baš je lepo. Pogledajte samo one stolice od ljubičastog antilopa. Sjajne su! Niko joj nije odgovorio. – Htela sam da te nazovem, Aneliz – rekla je Džeraldina ustajući, očigledno još više postiđena nego Nel. Pokušala je da zagrli Aneliz, ali se Aneliz otrgla. I poslednji tračak konzervativnosti čini se da je napustio Aneliz, a dejstvo tablete odjednom je prošlo jer je osetila divlji nalet besa. Koga je briga šta ljudi misle o njoj. Bila je luda što je izbegavala da ide na mesta na koja je uvek išla – Nel je zaslužila da se suoči s njenim besom. – Ne dodiruj me! – brecnula se na Džeraldinu. – Već si izabrala stranu, i kladim se da si sedela ovde i slušala Nelinu stranu priče. – Nije tačno – kazala je Džeraldina umirujućim glasom. – Zabrinuli smo se za tebe. Aneliz je frknula. – Zabrinuli se za mene? Očigledno ne dovoljno, čim me niste nazvali telefonom da pitate kako sam nakon što mi je muž otišao s ovom kravom! A ona – kazala je pokazavši besno na Nel – sigurno nije uopšte, koliko god pokušavala situaciju da predstavi u svetlu koje joj odgovara. Je l’ tako, Nel? Nešto u Aneliz govorilo je da ne treba to da radi – da će zažaliti što stoji u jednom baru u Tamarinu i priča sve što joj padne na pamet. Ali nije mogla da se obuzda, jer je to htela da kaže. Mogla je lako da se zaustavi, kao što more u vreme oseke može prestati da nadire u luku. – Zapravo bih dala sve na svetu da čujem šta ti je Gadna Nel ispričala. Je li ti, možda, iznela montiranu „jadna ja i jadan Edvard“ verziju priče, ili pravu? Hmm, da vidimo: montiranu verziju, rekla bih. Nel je još više pocrvenela. – Ne moram ovo da slušam – kazala je. – Ovo nije ni mesto ni vreme za to. – A ti si mi kao stručnjak za to da kažeš kada je pravo vreme i mesto? – rekla je Aneliz. – Mislim da su stara pravila prekršena kada si mi odvela Edvarda. Da, odvela si ga, zar ne? Nemoj da se praviš da nisi. Zgadila si mi

se onog jutra kad si pokušala da se pretvaraš da sam znala za tebe i njega. Znaš ti dobro da nisam imala pojma šta mi se radi iza leđa. Mislila sam da si mi prijateljica. U prostoriji je zavladao tajac: svi u Nuku su čekali da čuju šta će Aneliz još reći. Čak su i konobari, koji nisu govorili engleski, stajali otvorenih usta i pokušavali da prate razgovor. – Znala si skoro sve o čemu sam razmišljala, Nel, i da sam pomislila da me Edvard vara, tebi bih se prvoj poverila. Ali drago mi je što nisam, jer bi se ti, da sam ti rekla da sumnjam u njega, smejuljila i prokomentarisala „ma, nije valjda!“, a posle bi se ispostavilo kako mi on to radi s tobom. Žamor neodobravajućeg gunđanja mogao se čuti kako dopire iz pravca ostalih gostiju. – Idem – kazala je Nel ljutito pokušavši da prođe pored Aneliz. – Bogami, nećeš! – prosiktala je Aneliz. Bila je viša i jača od Nel. Bila je tako besna da je htela da je udari i skine s njenog glupavog lica taj odvratni, nakarminisani osmeh. – Aneliz – kazao je Beni, oglasivši se prvi put. Džeraldinin muž bio je jedan dobroćudni džin od čoveka i polako se digao da interveniše. Džodi se umešala pre njega. – Aneliz – rekla je. – Nemojte, molim vas. Aneliz je osetila Džodinu ruku, koja ju je pomilovala onako kako bi neko nežno pomilovao ždrebe. – Ne želite to da uradite, ne sada. – Džodi je bila snažnija nego što je izgledala i nekako je uspela da skloni Aneliz s vrata. Nel ih je istog časa otvorila i izjurila u sumrak. Džeraldina je ostala da stoji zagledana u Aneliz. – Žao mi je – kazala je tupo. – Izvini. – Naravno – promrmljala je Aneliz. Džodi ju je najpre odvukla do bara u Nuku, a onda je našla ugao koji se nalazio najdalje moguće od vrata i od stola njenih bivših prijatelja. Aneliz se tu svalila na jedno od onih sedišta od ljubičastog antilopa i zaronila glavu u šake ne mareći za to kako izgleda i da li je neko gleda. Pustiće da njen život izađe na čistinu, i da njen prljavi veš leprša okolo na povetarcu da bi svi mogli da ga vide. Nel će ionako ispričati svoju verziju priče. Džodi nije čekala konobaricu, već je sama otišla do mesta na kome su

šolje i bokal s kafom čekali poslugu. – Evo – kazala je spuštajući na sto jednu šolju iz koje se pušilo. – Uzmite ovo. Sela je uz Aneliz i zagrlila je. – Znam da ste u šoku, ali uzmite malo kafe, prijaće vam. – Mislila sam da je brendi najbolji kad si u šoku – kazala je Aneliz obuhvatajući prstima vrelu šolju. – On nije dobar za srce – rekla je Džodi odsečno. – Ne želim da vas odvlačim nazad u bolnicu na nosilima. Aneliz se slabašno nasmešila. – Hvala ti – rekla je. – Izvini što si morala ono da gledaš. Pretpostavljam da nisi upućena u ono što se priča po Tamarinu, ili možda znaš da me je muž ostavio zbog nje, moje bivše najbolje prijateljice. – Ne, ne znam – kazala je Džodi. – Ne živimo ovde dovoljno dugo da bismo razmenjivali imejlove sa svima. Da li Ivon zna? – pitala je, misleći na svoju prvu komšinicu i Anelizinu prijateljicu iz prodavnice Čamac za spasavanje. – Ne znam – rekla je Aneliz slegnuvši ramenima. – Još joj nisam rekla. Nisam imala snage za to. Iako mi je dobra prijateljica i verovatno će biti na mojoj strani. Oh, bože – kazala je – zašto kod raskida braka uopšte mora da bude strana? – Većina ljudi ne želi da staje ni na čiju stranu – odgovorila je Džodi. Ali Aneliz je nije slušala. – Ovo zapravo i nije raskid braka – rekla je – već bračna granata, nagazna mina ili tako nešto. Raskid je preblaga reč za to. Raskid podrazumeva da znaš da ti se on približava, a to sa mnom nije bio slučaj. Nisam imala pojma. Kako sam samo bila glupa. Nemoj da napraviš takvu grešku, Džodi. U braku drži širom otvorene oči. Oprosti mi – izvinila joj se. – Ne treba ti moj savet. Vi, mladi ljudi, bolje se snalazite u vezama od moje generacije. Mi mislimo da moramo ostati u njima po svaku cenu; da je izlaženje iz njih znak slabosti. Ali možda je znak slabosti, u stvari, ostanak u vezi koja je sranje. Ja nisam znala da je ova moja bila takva – mislila sam da je dobra. Oprosti – ponovila je. – Ne treba da se opterećuješ ovim. Drečavim jeftinim detaljima tuđih brakova. Nisam htela da te šokiram.

– Uopšte me niste šokirali – kazala je Džodi slegavši ramenima. – Ljudi se stalno razvode. I moji roditelji su razvedeni. – Žao mi je – kazala je Aneliz. – Ne treba da vam bude žao – odgovorila je Džodi. – Ovako je bolje. Kada sam bila mala, samo su se svađali kada smo ja i moja braća bili u krevetu, a onda bi se, kada bismo ustali, pretvarali da je sve idealno, kao da smo mi gluvi i nismo ih čuli da se deru. Ovako je bolje. Oboje su srećni, samo što nisu zajedno. – I to ti nije ogadilo brak? – pitala je Aneliz. – Ne. To mi je ogadilo svađe. Den i ja se ne svađamo. Nekada sam mislila da s nama nešto nije u redu. Svi kažu da se u braku moraju imati strasne svađe, ali mi ih nikada nismo imali. Ima stvari oko kojih se ne slažemo, i oboje se veoma potresemo kad se prepiremo. Ali mislim da se nikada nismo ozbiljno posvađali. Ne bih ni volela da dođe do toga. – Ni ja – rekla je Aneliz misleći kako je trebalo to da kaže u prošlom vremenu, jer verovatno više neće imati nijednu značajniju bračnu svađu, pa je to što ih ne voli sada već stvar prošlosti. – Nisam volela bučne rasprave – ispravila se. – Mi ih nikada nismo ni imali. Edvard i ja smo se vrlo lepo slagali. Ne kažem da je sve bilo med i mleko, ali imali smo Bet i morali smo da se potrudimo da preguramo te teške periode. – Bet je vaša ćerka? Šta ona misli o svemu tome? – Ona ne zna. – Niste joj rekli? – Nisam. Ali moraću, zato što dolazi u Tamarin da vidi Lili. Poludeće kada bude otkrila da njen otac i ja nismo zajedno. – Zašto joj niste rekli? – pitala je Džodi. – Ne znam kako to da uradim – rekla je Aneliz uzdahnuvši. Pomislila je kako se ceo život trudila da krije stvari od Bet. Da bi sve izgledalo savršeno. Znala je da je time previše štiti, ali oduvek je mislila da je to ispravno. Bet je bila tako osetljiva i krhka da nije mogla da se nosi sa životnim problemima. Anelizin posao majke bio je to da je zaštiti od bola, ali sada nije imala kud nego da je spusti usred njega. – Moraću da joj kažem. Samo ne znam kako ću to da uradim. – Sve joj ispričajte – savetovala ju je Džodi. – Da sam vam ćerka,

volela bih da mi se to kaže. A je l’ vaša nećaka Izi zna? – Da, njoj sam rekla, i to danas. Bila je šokirana. – Aneliz se štrecnula setivši se tog razgovora i Izinog zaprepašćenja. – Ona je vrlo jaka i sofisticirana, i to što se tako šokirala ozbiljno me je uznemirilo. Nateralo me je da se zamislim kako to da kažem svojoj ćerki. Mislila sam da Izi ništa ne može da šokira, ali ovo jeste. – Možda joj je to teško palo da čuje jer živi u inostranstvu – kazala je Džodi zamišljeno. – Kada ne živite kod kuće, loše vesti bude u vama osećaj krivice što ste odsutni. Osetite se odgovornim za to, a onda vam malo lakne što niste tu, jer to znači da s time ne morate mnogo da se nosite s tim. To zvuči odvratno, zar ne? – Ne – rekla je Aneliz. – Samo iskreno. Volela bih da sam sada negde daleko, da ne moram da se bavim ničim odvratnim. Ali to je nemoguće. Moram da budem ovde zbog Lili, Bet i Izi. I Bet i Izi bi vam se svidele. Bet se neće dugo zadržati, ali Izi ima otvorenu povratnu kartu, pa će sigurno ostati još nedelju dana. Aneliz je nešto palo na pamet. Njena nećaka nije volela neaktivnost, a bilo je vrlo izvesno da će Lili ostati u ovakvom stanju još neko vreme, pa Izi neće imati šta drugo da radi osim da sedi kraj bakinog kreveta. Možda bi za nju bilo dobro da se druži s Džodi, i da se s njom malo raspita o Retneriju i tom Džejmiju. To bi joj odvuklo misli od Lili, jer je Aneliz počela da sumnja u to da će se Lili oporaviti. – Mogla bi da ti pomogne oko tog istraživanja. Veoma je bistra, i biće joj teško da bude pored ovako bolesne Lili. Izi je otišla vrlo davno i izgubila je kontakt s Tamarinom. Ovo bi moglo da joj pomogne da ponovo oseti da mu pripada – kazala je Aneliz. – To bi bilo sjajno – odgovorila je Džodi. – Sviđa mi se ta ideja. Mislite li da joj neće smetati da mi pomaže? – Ne, Izi je vrlo prilježna i bistra. Ako hoćeš da ti neko pomogne da razrešiš tu misteriju, mislim da je Izi prava osoba za to. Ona svojim šarmom može da izmami informaciju od svakoga, i izuzetno je motivisana i fokusirana, zbog čega i jeste tako uspešna u svom poslu. Ali mislim da mu je previše posvećena. Šteta – dodala je Aneliz – jer predivno izgleda. Ali svako pravi svoje izbore, pa pretpostavljam da je Izi izabrala da bude sama.

– Pašće joj teško ako se Lili ne izvuče – rekla je Džodi. Aneliz je tužno klimnula glavom. – Svima će nam pasti teško – kazala je – ali njoj naročito. Osećaće se kao da je ponovo izgubila majku.

11.

Raskid

sa Džoom je manje-više izlečio dve zavisnosti, shvatila je Izi nakon nekoliko dana kod kuće u Tamarinu. „Skidala“ se sa Džoa, a jad koji je usledio nakon toga značio je da više nije petnaest puta dnevno proveravala svoj blekberi da bi videla da li joj je poslao imejl. Pre joj je bilo potpuno jasno zašto tu spravicu iz milošte zovu krekberi, pošto je razvija skoro podjednaku zavisnost kao i smrtonosni kokain. Međutim, posao koji je trenutno radila, Njujork i Džo pomešali su joj se u glavi i Izi je gledala u svoj blekberi sumnjičavo kao da je mogao da joj donese još neke vesti koje bi je povredile. Umesto toga, stigla joj je jedna poruka od Karle, napisana u njenom standardnom jezgrovitom maniru. Stefan iz Džejkobmana želi da zna kada ćeš se vratiti. Ovde su se svi uzbudili zbog takmičenja za devojku za SupaGirl! – taj posao će doneti milione. Najbolje od svega je što je Stefan obećao da Stanlio i Olio neće biti u timu. Izi se nacerila. Stefan je pravo derle. Nalupaće im packe ako ih neko bude čuo da tako pričaju. Bila je sigurna da je postojalo pravilo o jednakosti, koje je zabranjivalo da se kolegama koje vas nerviraju daju nadimci po paru simpatičnih lakrdijaša. On kaže da mogu i da ga najure, baš ga briga, on želi da se vratiš. Kako je to slatko. Da nije takav lovački ker, pomislila bih da je u pitanju ljubav. Ona i Karla su često razgovarale o Stefanovoj sklonosti flertovanju. Jesi li se čula sa svojim Dobrostojećim Momkom? Nadam se da nisi, ali šta god da se desi, možeš računati na mene. Čuvaj se, i javi

mi ako ti nešto bude trebalo, Karla Poruka je bila direktna i u Karlinom stilu. Odisala je toplinom i prijateljstvom, ali se u njoj moglo nazreti i brižno upozorenje: Izbegavaj Džoa, nije on dobar za tebe. Pa, Izi je to do sada već i sama shvatila. Zdravo, Karla, divno što si se javila. Drago mi je da uspevaš da se nosiš sa svim tim – ako se Stefan namerači, ponašaj se prema njemu kao prema psu. Mislim da čovek samo tako može da izađe na kraj s njim. Daj mu jednostavne komande i on će da šeni! Nemam nikakvih vesti o Dobrostojećem Momku. Nisam se čula s njim, i tako će i ostati. Osim ako je snaga volje ne bude izdala. Emotivno se osećala tako krhko da je želela da mu čuje glas, ali znala je da to sebi ne sme da dozvoli. Džo nije bio loš samo za nju, već za svaku ženu u svom životu. Otkad joj je Aneliz rekla za Nel i Edvarda, jedna činjenica joj je neprekidno odzvanjala u glavi: njen ujka Edvard ostavio je nekog tako divnog kao što je Aneliz zato što se zaljubio, a prokleti Džo Hansen nije bio u stanju da ostavi svoju ženu – ženu s kojom, navodno, više i nije – zbog nje. Znači da je nije voleo, iako je to govorio. A ona sada nije sigurna ni da veruje u to što je pričao da je njegov brak završen – iako je bila tako ubeđena da joj je govorio istinu o tome. Ako je stvarno završen, zašto jednostavno ne ode od žene? Činjenica da to nije mogao učinila je da misli kako je to bio samo zgodan izgovor. Džo nije poštovao nikoga osim sebe. Druga mogućnost bila je da ju je zaista voleo, ali da još uvek nije mogao da je stavi na prvo mesto. Koja je bila gora? Završila sam s njim, napisala je ona. ZAVRŠILA. Baka nije dobro. Od šloga joj se stanje nije nimalo promenilo, i tata kaže da ne bi imao ništa protiv ako bih se vratila u SAD. Ona bi još dugo mogla da ostane ovakva, niko to ne zna. Ali nikako mi se ne ide. Želela bih da ponovo razgovaram s njom, i mada tata kaže da bih mogla da skočim avionom kući ako joj bude

bolje, čini mi se kao da je napuštam ako bih se vratila nazad na posao. Ali on je u pravu. Ovde ne mogu ništa drugo da uradim, osim da sedim s njom, i držim je za ruku, a... Izi to nije rekla ni ocu, ni Aneliz ... to je osećaj kao da ona i nije tu. Kao da je već umrla. I mada je to samo napisala, Izi se stresla. Nije mogla da zamisli svet bez svoje bake u njemu, a opet, taj svet je već bio tu. Uprkos svakodnevnom sedenju kraj njenog kreveta, činilo joj se kao da te žene koju je volela ceo život više nije bilo tu. Ne, nije mogla da razmišlja o tome. Bolje da završim, Voli te Izi Odmah je poslala imejl Stefanu. Naravno da su svi uzbuđeni. Trebalo je da budu uključeni u veliku kampanju za izbor nove devojke za SupaGirl!, što bi agenciji podiglo ugled i obezbedilo joj veliki publicitet. To bi ih dovelo na prvo mesto liste agencija za ambiciozne manekenke. Uz to, prvi bi dobili prava za svaku dobru učesnicu u takmičenju. Devojci koja pobedi na takmičenju potreban je specifičan izgled za SupaGirl!, ali će se tokom izbora javnosti predstaviti mnogo interesantnih lica koja bi mogla da potpišu za Perfekt-Njujork. Na takmičenjima koja su dobro pokrivena reklamom i koja prenosi televizija mnogo brže se nalaze nova lica od kojih se mogu napraviti manekenke, nego klasičnom potragom za njima, koja se svodi na lutanje gradovima i traženje devojaka koje obećavaju. Svi u ovom poslu pričali su o tome kako je počeo izbor za Novi američki top-model. Izi je znala da se veliki broj tih devojaka ne bi prijavio za to takmičenje da im nije data mogućnost da se pojave na televiziji i osete uzbuđenje koje sve to prati. Karla je rekla da ćeš nam odabrati dobar tim s kojim ćemo raditi

dodala je cereći se. Nije smela da upotrebi reči Stanlio i Olio. Stvarno jedva čekam da radim s tobom, pričaćemo kada se vratim, hvala ti, Izi. Stigao joj je i jedan imejl od Lole, koja je radila s njom i Karlom u Perfekt-Njujorku. Vatrena Latinoamerikanka koja je u modnoj industriji počela da radi kao šminkerka, Lola je u Perfekt-Njujorku već toliko dugo da je praktično postala deo menadžmenta. Bila je u ranim četrdesetim, ali je izgledala mlađe i bila je sitno stvorenje, koje je, sa svojih sto pedeset centimetara, terala Izi da se oseća kao kolos pored nje. Zdravo, Izi, samo hoću da vidim kako si i kako ti je baka. Svi ovde mislimo na tebe i nadamo se da je dobro. Posao sada ide dobro. U daljini se nazire samo jedna mrlja, ali strašno velika. Znaš li Šoni, onu devojku s Floride s onim simpatično razmaknutim zubima i kratkom kosicom platinaste boje? Veoma je bolesna i osećam se kao da sam ja isključivi krivac za to. Ona je uvek bila strašno mršava i izgledala je vrlo dobro u editorijalu. Ima taj oštar androgini izgled, ali nije ubola nekoliko zadnjih poslova i to je teško podnela. Juče se onesvestila jer nije jela. Sada je u bolnici priključena na sve moguće aparate, ispituju srčane smetnje, jer naravno da joj manjka kalijuma. Osećam se kao da sam ja kriva što je tako ispalo. Trebalo je bolje da je nadzirem. Ona je premlada za taj „mogu sve da izdržim“ fazon. Izvini, nisam htela ovim da te opterećujem. Samo sam želela s nekim da popričam. Pokušala sam to da kažem Natali... Natali je direktor kompanije ... ali ona na to ne gleda kao ja. Sranje, Izi, ovo je baš gadan posao. Nadam se da si dobro. Javi nam se. Lola

Lolin imejl je otreznio Izi. Njena baka je u bolničkoj postelji možda izgledala kao krhka gomilica kostiju ispod blede kože, ali ona je bar bila starica koja je proživela svoj život. Izi je tačno znala ko je Šoni. Skoro fotografski je pamtila sve manekenke iz „bukova“ svoje agencije, zbog čega je i bila tako dobra u svom poslu, jer nikada nije zaboravljala lica, pa je uvek znala koja bi manekenka odgovarala za koji posao. Nikada ne bi pomislila da će Šoni završiti u bolnici. Šoni je izgledala tako sabrano, tako srećno: s onom svojom blago preplanulom kožom i veličanstvenim zelenim očima koje su joj davale taj oštar izgled o kome je Lola pričala. A sada je bolesna od ko zna čega, bog zna koliko ima kila, i to samo zbog toga što veruje da nije dobila nekoliko poslednjih poslova jer nije dovoljno mršava. Sve je to bilo zbog mršavosti. I lepota je bila važna, ali mršavost je gotovo nasušna, u to nema sumnje. Kada je počela da radi u modnoj industriji, Izi su nervirali ljudi koji su govorili kako je ludost što modnom pistom gore-dole šetaju te neverovatno tanke žene, pokazujući odeću. – Zašto su toliko mršave? Zašto ne koriste stvarne žene? – žalili su se oni, a Izi bi prevrnula očima i potražila pogledom nekoga iz branše ko bi joj pomogao da im objasni kako to funkcioniše. – One moraju biti mršave da bi se istakla odeća – kazala bi strpljivo. – Tako obraćate pažnju na nju, a ne na njihova tela. Bilo bi potpuno drugačije kada bi sve one bile zaobljene poput Dženifer Lopez. Gledali biste u njih, a ne u odeću. To je jedan od razloga što su supermodeli izašli iz mode – sve je počelo da se vrti oko modela, umesto oko odeće koju nose. Neki bi to shvatili. – A, jasno mi je šta hoćete da kažete – rekli bi. Ali neki ne. – To što pričate je budalaština – rekla joj je neka žena na jednoj zabavi u Vašingtonu. Izi je na njoj bila sa svojom prijateljicom iz Irske Sorčom, koja je tu živela, i bile su na promociji neke knjige političkih govora. Društvo na njoj bilo je potpuno drugačije od onog u kome se Izi obično kretala, i zaskočila ju je jedna žena s lošom frizurom u skoro muškom odelu

i majici s kratkim rukavima, zbog koje je ta njena izjava o modi zazvučala bezveze. – Modna industrija teroriše žene da bi ih učinila bespomoćnim – kazala je ta žena. – Nosi ovo, jedi ovo, ne jedi ono, budi mršavija. Sve to sranje da bi se prodala odeća. Mršavošću bi trebalo da se pozabave feministkinje. Stvarne žene nemaju ravne stomake i imaju sise. Modna industrija je skovala zaveru da stvarne žene pretvori u bespomoćne devojčice. Vi, koje se bavite tim poslom, trebalo bi da radite na tome da se to promeni. Izi se naježila kada se setila šta joj je odgovorila. – Vi ne znate šta pričate – brecnula se jer joj je bilo dosta tog politikom opsednutog grada gde niko nije razgovarao ni o čemu drugom osim o Kapitol hilu. – Idemo, Sorča – kazala je Izi svojoj prijateljici. – Ova ludača u odelu se izdrala na mene. Ja radim u modnoj industriji, ali nisam njen predstavnik za odnose s javnošću. Odeća je ponekad samo odeća. Ali ta žena je bila potpuno u pravu, pomislila je Izi tužno. U to vreme nisam razmišljala o njenim rečima, polazeći od toga da žena koja nema smisla za modu ne može da razume smisao modne industrije, ali je ona, zapravo, vrlo precizno definisala problem. Ne postoji stvarna potreba zbog koga manekenke treba da budu toliko mršave. Ljudi nisu glupi, mogu da zamisle kako odeća izgleda na stvarnoj ženi. Na stranu oni koji su u fazonu „mršavo je prava stvar“ fazonu, većina koja kupuje odeću jesu stvarne žene, u svakom slučaju. Bilo bi zgodno videti kako se odeća menja i širi na sličnim figurama, umesto na lepoticama od sto osamdeset centimetara koje nose konfekcijski broj nula. Čak ni lepotice ne mogu zauvek da ostanu mršave, zbog čega devojke kao što je Šoni i završavaju u bolnici na EKG monitoringu. Izi oseti postiđenost kada se setila agencije SilverVeb, oko koje su ona i Karla bile toliko uzbuđene. Nju je to uzbuđenje, međutim, napustilo u poslednjih nekoliko meseci jer je bila zaokupljena Džoom. Mogla je da se kladi da on nije prestao da unapređuje svoj posao. Ali je zato ona napravila tu standardnu žensku glupost i digla ruke od svega dok je bila s njim. Uz to je zanemarila i prijatelje: već mesecima nije posetila Sorču, iako ju je ova zvala i preklinjala da dođe.

Izi, naravno, nije mogla da joj objasni zašto to ne može da uradi. Rekla bi joj samo: – Imam mnogo posla. – Dođi – zacvilela bi Sorča – ne verujem da si baš stalno zauzeta. Da toliko radiš, do sada bi već posedovala vlastitu firmu – ili možda oni poseduju tebe? I Izi bi joj obećala da će skoknuti do Vašingtona, ali ne još, jer svojoj staroj prijateljici nije mogla da kaže da ne želi da napušta Njujork kako ne bi propustila priliku da provede još koji trenutak sa svojim „ne u klasičnom smislu oženjenim“ ljubavnikom. A tu su još bili i Lora, i Džejkob, njeni dugogodišnji prijatelji s jogalatesa. Njih troje su prijatelji godinama. Lora i Džejkob su prepričavali jedno drugom svoje dogodovštine s randevua dok jednog dana nisu počeli da se gledaju drugačijim očima i – tup! – pogodila ih je Amorova strela. Prošlog Božića su se uzeli, i Izi je bilo sramota kada je shvatila da se od tada samo jednom videla s njima. Njenim životom zavladao je Džo Hansen, a ona ništa nije imala od toga. Jedna od njegovih žrtava bila je i Tiš. Otkada Izi nije svratila da vidi nju i njenu novorođenu bebu? Odlučila je da se to promeni. Kada se vrati kući, telefoniraće svima koje je zapostavila. Džoovi dani su završeni. Draga Lolo, žao mi je zbog Šoni. To je stvarno strašno. To je jedina stvar koju već dugo mrzim u ovom poslu. Ona te tera da se zapitaš šta li se to desi kada se neko kao što je Šoni pogleda u ogledalo i kaže sebi da mrzi ono što vidi. Znam da se svi maksimalno trudimo da pazimo na devojke s kojima radimo, ali svet je veliki i od njega ne možemo da ih zaštitimo, osim ako ne pokušamo da ga promenimo. Volela bih da porazgovaramo o tome kada se budem vratila u Njujork. Nije se usudila da kaže ništa više; taj će imejl poslati u kancelariju, na kraju krajeva. Pogrešno je da neko ko je tako lep poput Šoni misli da nije

dovoljno dobar. To tera čoveka da se zapita šta li se to događa s ovim našim svetom kada devojke poput nje pogledaju u ogledalo i mrze ono što vide. Ona ne bi smela da mrzi ono što vidi. Situacija ovde nije baš najbolja. Moja baka je imala moždani udar, i još se nije oporavila. Sada nam ostaje samo da čekamo, a što duže bude u komi, izgledi za oporavak bez neuroloških posledica sve su manji. Čini mi se da se polako opraštam od nje. Izi je obrisala suze koje su joj se iznenada pojavile u očima. Ali pre nego što sam ovo napisala, pomislila sam kako je ona bar proživela svoj život. Uradila je toliko toga, za razliku od jadne Šoni. Čujemo se uskoro, Izi. Izi nije bila sasvim sigurna šta je sve baka uradila u životu, ali znala je da joj je život bio ispunjen. Osoba ne postaje mudra kao što baka jeste a da nije video i shvatio more toga. Aneliz je spomenula da joj se Džodi, ona Australijanka, ponudila da otkrije ko je Džejmi. Možda bi i ona trebalo da popriča s njom. – Sve se događa s razlogom – imala je običaj da kaže baka. Ona je to rekla kada Izi nije dobila jedan posao u Londonu i kada je odlučila da ide u SAD. Možda je baka kazala „Džejmi“ da bi Izi zavirila u njenu prošlost i naučila nešto iz nje. Što je više razmišljala o tome, to joj je imalo sve više smisla. Zaviriti u bakinu prošlost biće vrlo slično razgovoru s njom. Taj njen kratki trenutak lucidnosti sigurno je bio neka poruka za sve njih. A ovaj Lolin imejl bio je druga. On je govorio: Seti se svojih snova. Izi je pre Džoa maštala o tome da osnuje jednu agenciju u kojoj devojke ne bi morale da se izgladnjuju kao jadna Šoni da bi bile uspešne. Perfekt-Njujork bila je dobra i ugledna agencija. Oni nikada nisu uveli

praksu da proveravaju koliko su devojke mršave mereći im obim prstiju. To je efikasnija metoda od merenja obima ručnih zglobova, pošto neki ljudi imaju krupne kosti; no prsti su prilično pouzdan pokazatelj toga da li je neko mršav ili nije. Ugledne agencije nisu radile takve stvari. Niko nije želeo bolesne manekenke u svojim „bukovima“, i većina njih je održavala veoma dobre odnose sa svojim devojkama, ali modna industrija ima tvrdo, komercijalno srce koje ne zna za nežnost. Ako tamu treba isterati, bitka će morati da se vodi unutar industrije. Agencija SilverVeb mogla bi to da uradi, nadala se Izi. Ali najpre je morala da napusti Perfekt-Njujork. I Džoa Hansena.

12

Aneliz je u slobodnoj spavaćoj sobi promenila čaršave za Bet i Markusa. Sredila je sobu, izglancala je i čak je do te mere uspela da se trgne iz letargije da je kupila i sveže cveće kako bi malo ulepšala kuću. Postojala je samo jedna velika falinka s tom kućom, a ta je bila da Betin otac više nije živeo tu. Aneliz nije imala snage da uvežbava kako da to saopšti ćerki, ali je pokušavala. Draga Bet, tvoj otac i ja smo odlučili... To ne bi valjalo jer nije istina. Ona ništa nije odlučila, već su drugi odlučili za nju. Koliko god se trudila, nikako nije uspevala da nađe varijantu koja ne bi uzrujala Bet. Tvoj otac me je šutnuo pošto je imao vezu s mojom kao bajagi najboljom prijateljicom, zvučalo joj je kao neka od onih televizijskih ispovedaonica. Samo joj je još bila potrebna publika u studiju, raspoloženi voditelj s mikrofonom i izveštačeno zabrinutim izrazom lica i njena predstava bi bila savršena. Dakle, ni to nije valjalo. Jasno i glasno je bilo jedino što je dolazilo u obzir. Kada Bet bude došla i primetila da joj nema oca, razgovor na tu temu će sam krenuti. Aneliz bi volela da je Edvard tip čoveka koji je u stanju da saopšti ćerki jednu takvu vest, ali znala je da nije takav. Sve neugodne razgovore u njihovoj kući prepuštao je svojoj ženi. Bet i Markus je trebalo da stignu u Tamarin u vreme ručka, pa im je Aneliz spremila hladnu piletinu i salatu, i probala je da skupi snagu da podnese ćerkine suze. Ali kada je čula kako odmah posle jedan Bet stavlja ključ u bravu, poželela je da pobegne. Zašto prokleti Edvard nije stisnuo petlju, okrenuo ćerkin telefon i rekao joj...? – Mama! Crnokosa Bet je stajala na vratima kuhinje, i Aneliz je odmah shvatila da

zna šta se dogodilo. – Tata mi je jutros rekao – kazala je Bet. – Aha – odgovorila je Aneliz ravnim glasom. – Žao mi je, mila. Htela sam da ti kažem, ali nisam znala kako. – Mama, to se dogodilo pre deset dana, a ti mi ništa nisi rekla. Zašto mi nisi kazala kad si me zvala da mi kažeš da je Lili u bolnici? Aneliz nije imala odgovor na to pitanje. Pretpostavljala je – iz straha: straha da će se skrhati kada to bude saopštila Bet i straha da kada se to dogodi više neće biti u stanju da se povrati. Za ženu koja se uvek trudila da se hrabro uhvati u koštac sa svim životnim problemima ova taktika izbegavanja bila je čudna, ali joj je, što je takođe bilo neobično, izgledala kao jedino moguće rešenje. Bet je još uvek besnela. – Da ga jutros nisam pozvala na mobilni da ga pitam treba li mu nešto iz Dablina, i dalje ne bih znala. Saznala sam sasvim slučajno! Tata je mislio da znam i da mu se namerno ne javljam. Jesi li uopšte nameravala da mi to kažeš? Vi ste moji roditelji i volim vas. Mogla sam da dođem. Potrebna sam ti. Oboma sam vam potrebna, i zbog toga što je Lili bolesna, i zbog cele situacije. Aneliz se nasmešila. Bet je oduvek bila fer. Čak i sada, dok se ljutila, nežno je saopštavala majci da voli i svog oca i da neće da bude pion ni u jednoj njihovoj igri. – Ne brini, Bet – kazala je Aneliz – dobro znaš da nećeš morati da biraš strane. Ovde nema bitke, niti borbe za tvoja osećanja. To, međutim, nije nešto što može da se kaže telefonom. – Bogme, jeste. Mogla si da mi kažeš kad si zvala da kažeš da Lili nije dobro, je l’ tako? – rekla je Bet. – Odmah bih došla. Aneliz se spremala da kaže kako nije htela da se ona brine, ali Bet je sada već bila tako ljuta da ju je prekinula. – Ne mogu da verujem da mi nisi rekla da ste se razišli. Vi ste moji roditelji. Imam pravo da to znam. Oduvek si mislila da sam slaba i glupa; da nisam u stanju da se nosim s problemima i da ne možeš da se osloniš na mene. Izgledala je tako besno da je Aneliz šokirana ustuknula. – Samo nisam htela da te povredim. – A i bila sam povređena, pomislila

je Aneliz. – Život povređuje ljude, mama – razdrala se Bet. – Život nas sve povređuje. Ti misliš da možeš da kontrolišeš taj bol, ali ne možeš. Mnogo stvari me boli, i moram da se nosim s tim. Ne možeš da ih kontrolišeš. Možeš li da zamisliš koliko boli otkriće da ste se ti i tata razišli, a da mi to niko nije rekao? Kladim se da ne možeš. Ali tačno znam zašto si čekala da dođem da bi mi to saopštila. Smišljala si način kako da mi to kažeš, je l’ tako? – Bet – rekao je Markus. On je stajao u dovratku kao da je čekao da oluja prođe da bi ušao u kuću kako treba. – Izvini, Markuse. Morala sam to da kažem – rekla je Bet. – To već predugo traje. Prestani da me kontrolišeš, mama. Nisam dete. – Izvini – kazala je Aneliz osetivši se kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama. Bet izgleda nije shvatala da je ona povređena i šokirana. Ne, Aneliz, koja se uvek dobro držala i za koju je njena ćerka još uvek mislila da se drži. Bet ju je, pored toga, uvek nekako smatrala negativcem. Pa nije ona ta koja je rasturila porodicu. To je učinio Edvard, ali je ona dobila grdnju zbog toga. Aneliz se nadala da će se Bet možda sažaliti na nju. – Nije mi bilo lako. – Mogla sam da ti pomognem – razdrala se Bet. Ne pomažeš mi urlajući na mene, želela je da se prodere Aneliz, ali nije to uradila. Ona nikada nije vikala na svoju ćerku. – Ali mi nisi dala priliku da to uradim, jer strašno voliš da kontrolišeš, mama! – Nisam pokušavala da kontrolišem stvari – kazala je Aneliz krajnje iskreno. Ili je samo pokušavala da delimično kontroliše svoj život da se ne bi raspao. – Da, jesi – prekinula ju je Bet. – Sve ovo što si uradila posledica je tvog kontrolisanja, mama. Shvati, molim te, da i ja nešto znam i da mogu da te razumem. Nisam više dete. Moram da se hvatam u koštac s problemima, je l’ tako? Bilo bi bolje da si mi odmah rekla, jer onda ne bih morala da saznam za to na dan kada sam želela da ti saopštim nešto vrlo važno. Ali ti si to sada upropastila. – Šta? – pitala je Aneliz ne dišući.

– Trudna sam – kazala je Bet. – Tri meseca. Markus i ja ćemo dobiti bebu. – Nasmejala se, ali nije bilo istinskog smeha u tome. – Nisam to htela da ti kažem pre nego što prođu tri meseca i pre nego što se uverim da je s detetom sve u redu da se ne bi brinula. Vidiš, mama, savršeno si me odgajila! Ne pričaš mi ništa jer ne želiš da se brinem, a ni ja tebi ništa ne pričam da se ti ne bi brinula. Sjajna smo porodica. Nije ni čudo što je tata otišao. Aneliz se učinilo kao da ju je prostrelio metak. Nije to nikada doživela, ali pretpostavljala je da tako izgleda – iznenadna munja bola i slabosti, osećaj da ti krv izlazi iz tela i sve oko tebe se zacrni. Kako je Bet mogla da kaže tako nešto za Edvarda? Kao da se ovo dogodilo isključivo Anelizinom krivicom. Zar Bet nije shvatila da je on nju ostavio? Ili je on njoj, možda, rekao da je ona njega oterala? Spopala ju je muka kada je pomislila na to šta je Edvard sve mogao da kaže da bi pokušao da umanji „štetu“, ali ovde, pred Bet, nije smela da „prsne“. Ne sada, nakon što je čula ovu novost. Prikupila je i poslednji atom snage što ga je našla u sebi. – Strašno mi je drago zbog vas oboje – kazala je. – To je nešto najlepše što sam mogla da čujem. Volim te, mila, i znam da ćeš biti divna majka. – Hvala – rekla je Bet koja je sada izgledala srećno i smireno, kao da je ljutnja s njenog lica odjednom bila zbrisana nekom magičnom krpom. Takva je bila i kao dete: umela je u trenutku da promeni raspoloženje. Zato se toliko razlikovala od svoje majke. Betina raspoloženja su se začas menjala, i Aneliz joj je zavidela na tome. Izgledalo je kao da Betin mozak govori: „Jeste, to je strašno, ali sada neću da razmišljam o tome. Hajde da razmišljam o nečem lepšem.“ – Drago mi je zbog oboje, Markuse – rekla je Aneliz i zagrlila Bet moleći boga da se ne onesvesti. Baš divno – dobiće unuče. Ali bol je još uvek bio tu, jer je u njenoj vezi s Bet postojala jedna problematična žica, a to je bilo zastrašujuće. Ćerka ju je krivila za sve, i u svom besu nije čak ni primećivala patnju kroz koju je ona prolazila. Ljubav prema bebi to sigurno neće promeniti. – Hvala, Aneliz – kazao je Markus ponosno. – To je divno, ali i zastrašujuće! – Trebalo mi je malo više vremena da ostanem trudna. Pokušavali smo

to skoro godinu dana, a onda se dogodilo taman kada smo pomislili kako bi bilo bolje da potražimo pomoć! Imamo snimak – evo slike – kazala je Bet. Ponosni budući roditelji okružili su Aneliz i svi su se upiljili u snimak s ultrazvuka. Aneliz je zagrlila ćerku oko struka i opipala joj lako ispupčen trbuh. Njeno buduće unuče nije je šutnulo, i pomislila je koliko je samo žudela za tim da čuje ovu vest. Kakva ironija što ju je čula baš danas od svih dana. Ali bila je srećna što će njena ćerka imati priliku da oseti tu veličanstvenu ljubav majke prema detetu, što ju je ona osećala prema njoj. Samo što vam, dok je beba mala, nikada ne kažu da ona može i da vam slomi srce. – Izvini, mila – rekla je. Pošto se čitav život trudila da potisne svoje lične potrebe, to isto je učinila i sada. – Izvini što si danas morala da saznaš za mene i tatu, ali hajde da to zaboravimo; to nije važno: ovo je važno – kazala je ponovo pipnuvši Betin trbuh – ovaj novi život. Tako sam srećna. Hajde da se na to usredsredimo. Ko zna, možda je i meni i tvom tati bolje da ne budemo zajedno. Evo, opet to radi – čini da sve izgleda lepo i bezbedno i čisto za Bet. I činilo se da Bet to voli. – Nadam se da si u pravu, mama – kazala je. – Ne shvatam šta se zbiva u tatinoj glavi – rekavši to zaćutala je. – Ne moramo da pričamo o tome ako to ne želiš. Izvini što sam vikala na tebe. Ali prvo ono što se dogodilo s Lili, a sad i ovo... želela sam da sve bude savršeno kada ti kažem za bebu. – Zaboravi sve ostalo – navaljivala je Aneliz. – Sve će se na kraju srediti. Sada je najvažnija ova vest što si je ti donela. Bet je razvukla usne u osmeh. – To je tako uzbudljivo. Hoćeš li da dođeš kod nas kada se beba bude rodila? Biće teško, a ti znaš da ja ne znam ništa o bebama. Rekla sam nekim mojim prijateljicama kako su srećne što imaju starije sestre i braću pa imaju sestriće i bratance. Pošto sam ja jedinica, nemam to iskustvo. Pretpostavljam da ću sve naučiti! – kazala je nasmešivši se. – Razmišljala sam o tome kako će mi biti teško da to saopštim Izi – nastavila je Bet – pošto nikad nisam znala želi li ona decu ili ne, i pošto nema nikog u njenom životu, pa... – zaćutala je uzdahnuvši. – Čini mi se da ima nekoga. U imejlovima je pominjala nekog tipa, ali zvučala je nekako neodređeno, pa nisam htela da je zapitkujem.

– Meni nije spominjala nikoga – rekla je Aneliz iznenađeno. Ona i Izi su mnogo pričale, ali joj ona nije prepričavala najvažnije detalje iz svog života preko telefona. – Verovatno se plašila da to kaže tebi i baki, jer bi vas dve čim bi to čule krenule da joj planirate venčanje, a to danas ne ide tako – kazala je Bet napravivši grimasu. Da, pomislila je Aneliz smrknuto, ja sam ti baš prava reklama za brak. Kada su počeli da pričaju o trudnoći, Bet nije umela da stane. Markus je odneo njihove torbe na sprat u onu slobodnu sobu i doneo svojoj ženi čašu vode dok je ona pričala majci kako se noću osećala umorno i kako ujutru nije povraćala ali je imala prilično jaku mučninu, koja se sada smanjila. I da je od prošle nedelje počela da oseća da je puna snage. Neke žene se osećaju tako kada izađu iz prvog tromesečja trudnoće, objasnila joj je. – Zvučiš mi kao da si veoma dobro obaveštena – kazala je Aneliz nasmešivši se. – Mora da si dosta čitala o trudnoći. – Da, pročitala sam gomilu stvari. Sinoć sam, recimo, čitala neki časopis o bebama u kome je spomenuta jedna nova knjiga o prvoj godini života deteta. Volela bih da je imam – kazala je Bet. – Možda bismo mogli da je potražimo u ovdašnjoj knjižari? – Naravno – kazala je Aneliz. – Idem samo gore da se očešljam. Aneliz je u svojoj spavaćoj sobi našla lek za smirenje i ponovo ga popila. Sada joj je bila potrebna pomoć, i pošto joj je izgledalo da božanska intervencija neće pomoći, taj posao je morala da odradi medicinska. Nakon što su kupili nekoliko knjiga, koje je Aneliz platila, sve troje su otišli kod Dorote. Tamo su popili po čaj uživajući u pogledu na zaliv. Aneliz je mislila da sada nije bilo bojazni da nalete na Nel i Edvarda. Nel se tu ne bi pojavila ni u snu, a čak i kada bi natrapali na Edvarda, mogla bi da se nosi s tim, zahvaljujući svojoj tabletici i prisustvu Bet i Markusa. Nakon nekog vremena, Markus je ponovo otišao do šanka da naruči još čaja. – Kako se osećaš? – pitala je Bet uzevši majku za ruku i potapšavši je. Aneliz se nasmešila svojoj trudnoj kćeri. – Biću dobro – slagala je. – Tata kaže da je u luku zalutao neki kit – rekla je Bet dokono kada joj

se muž vratio. – Jadničak. Kako li mu se to dogodilo? Da se nije izgubio? – To niko ne zna – odgovorila joj je majka pogledavši ka moru. Bio je tako lep i vedar dan, ali su se desno na horizontu pojavili crni oblaci koji su najavljivali oluju. – Ovde imamo jednog pomorskog biologa, i on kaže da to ima neke veze s poremećajem funkcije kitovog sonara. Kada se to dogodi, on se jednostavno nasuče i ne može ponovo da isplovi na pučinu. U takvim situacijama obično ugine. – Koliko je već zaglavljen ovde? – Skoro dve nedelje. Mislim da neće još dugo izdržati. Kažu da je prilično slab. – Oh, jadni kit – rekla je Bet. – Zašto ga jednostavno ne uspavaju, ako to uopšte može da se uradi s kitovima? – Mislim da može ako je kit stvarno nasukan, ali ovaj ovde to nije, i samo bi ga još više istraumirali pokušavajući da mu se približe. – Oh – uzdahnula je Bet. – Jedna ekipa ronilaca pokušala je da ga namami u dublju vodu, ali do nje ima mnogo da se ide i to im nije pošlo za rukom. Aneliz je gledala tu operaciju spasavanja s vidikovca između dva zaliva. Mnogo sveta se skupilo dole, u luci, i nemo posmatralo priželjkujući da uspe. Aneliz je ponela svoj dvogled i usred cele te akcije primetila je pomorskog eksperta, Maka Pitersena. Sada kad je znala kako on izgleda, shvatila je da ga je već jednom videla na plaži u blizini Kućice Delfina. Imao je jedan čamčić, kakav su nekada koristili ostrvski ribari, i povremeno se izvozio njime na more. Imao je i jednog psa – jedno čupavo i ofucano stvorenje koje mu je potpuno priličilo i s kojim ga je videla onda na plaži. Kada ga je tom prilikom primetila, skrenula je drugim putem. Nije više imala nerava da bude ljubazna prema strancima. Zahvaljujući dvogledu, Aneliz je videla kako se Mak snuždio kada je operacija spasavanja propala, i bilo joj je žao što se tako ponela prema njemu kad ga je videla. Bilo mu je stalo do tog kita, na kraju krajeva. – Mislim da ću da uzmem još jedan mafin – kazala je Bet. – Čitala sam koja hrana treba da se jede u trudnoći, i znam da mafini pomažu da se povrati energija. I mleko je dobro. Ja ga baš puno pijem. Posle toga bismo

mogli da odemo kod Lili. Ne želim da se tamo dugo zadržavam – rekla je. – Ne znam hoću li moći to da podnesem. Mislim da ne bi bilo dobro za bebu ako bih se potresla, ali moram da se oprostim od nje. – U redu – kazala je Aneliz osetivši kako joj se srce slama. Nije želela da Lili umre, ali joj se sve u životu menjalo, i činilo joj se da nema snage da to spreči. Setila se kita koji je zalutao u zaliv i koji je iz dana u dan kopnio, i pomislila je kako bi bilo baš lepo zaroniti i spustiti se na morsko dno zajedno s kitom. – Gospođo Kenedi – rekao je doktor Vilan dižući pogled s onog što je pisao kada je ušla u njegovu ordinaciju – kako mogu da vam pomognem? – Odstranite mi pola mozga – kazala je Aneliz šaljivo. – Treba mi samo deo njega. Tačnije, mrvica. Bilo bi sjajno kada bi to s njim moglo da se uradi – da se odstrane svi njegovi prepredeni i komplikovani delovi, onako kako se s odeće uklanjaju konci koji vise. Doktor je spustio olovku na sto. Bio je mlađi od nje, što se Aneliz sviđalo. Mlađi doktori su uvek upoznati s novim terapijskim protokolima. Stara doktorka Masterson bila je nezgodna po pitanju depresije. Uprkos svom prezimenu, bila je jedan od onih lekara koji su se zalagali za „stisni zube“ metode lečenja tog poremećaja, jer je bila ubeđena da on može da se drži pod kontrolom „usmeravanjem“ misli ka nečemu veselom. Aneliz se zbog toga obratila jednom drugom doktoru u centru grada, a ne njoj, ali se onda pojavio doktor Vilan. On je bio već deset godina u Tamarinu, i Aneliz ga je za to vreme dvaput posetila zbog depresije. Bio je prijateljski nastrojen i ljubazan, a njegovi saveti su joj pomogli. Ali ništa od toga nije joj učinilo lakšim razgovor s njim o svojim problemima. Pošto se Aneliz osećala neuspešnom, jer joj je glavu pritisnuo taj crni pas u njenim mislima, bilo joj je teško da ubedi sebe kako će joj on pomoći da se oseća drugačije. – Lobotomije se ne traže baš mnogo ovih dana – odgovorio joj je doktor Vilan takođe šaljivo. – Barem ne kod ambulantnih pacijenata – dodao je. – Šta vas muči, gospođo Kenedi? Aneliz je zažmurila. Mrzela je ovo, mrzela. Da moli u ordinaciji, da mora

da traži pomoć. – U depresiji sam – kazala je. Želja da brizne u plač sada je bila prigušena tabletom za smirenje koju je uzela pre nego što se dovezla ovamo. To joj je bila poslednja. – Moram da se vratim na antidepresive. Prokleti bili Edvard i ona odvratna kučka što su je doveli u situaciju da to mora da uradi. – Ima li nekog konkretnog razloga za to? – pitao je doktor Vilan uozbiljivši se. Ona bela tabletica se predala i navrle su joj suze u oči. Pola sata kasnije dobila je recept za antidepresive koji su joj ranije pomogli, kao i za jedan anksiolitik na kraće staze koji bi trebalo da je smiri dok „jaki momci“ ne počnu da deluju. – Slobodno dođite da porazgovaramo kad god hoćete – rekao je doktor Vilan blago kad je odlazila, pokušavajući da obriše oči crvene od plača pre nego što se vrati u čekaonicu. – Hvala vam – kazala je Aneliz znajući da to neće uraditi. Osećala se kao da ništa ne može da joj pomogne, pa čak ni brojne tablete koje joj je prepisao. One su imale kratkotrajno dejstvo. Želela je garanciju za sreću, a nije znala je li ona uopšte više bila moguća. Kod kuće, skuvala je sebi čaj, uzela jedan anksiolitik i legla u krevet. Od plakanja ju je bolela glava. Možda će, kad se malo odmori, uspeti da skupi snagu da ustane i sebi, Bet i Markusu skuva večeru. Oni će se vratiti kući sledećeg jutra, a popodne su otišli u bolnicu kod Lili, pruživši Aneliz priliku za tajni odlazak kod doktora Vilena. Aneliz nije rekla Bet kako se oseća, a Bet je to nije pitala. To je bilo potpuno razumljivo: Bet je želela da zaštiti od stresa svoje nerođeno dete. Svaka majka bi učinila to isto. Ali Aneliz je ipak malo bolelo što je njena ćerka mogla da se zatvori pred bolom drugih ljudi. Bet nije htela da se bavi majčinim suzama i samoćom, pa ih je jednostavno prenebregla. Kada je Aneliz legla na nekoliko jastuka i pokrila se perjanim jorganom, bacila je pogled po sobi. Možda bi trebalo da proda kuću. Kućica je bila divna, ali sada je za nju tu bilo već previše uspomena. Nije mogla da je preuredi i izmeni joj izgled. Pošto se nalazila na plaži, trebalo je da izgleda

baš ovako: sva u drvetu, okrečena u belo i s plavim ukrasima na fasadi. Ne, nije mogla da je preuredi i učini je drugačijom. Mogla je samo da je proda. Treba da razgovara s Edvardom o tome – odnosno s njegovim advokatom. Pretpostavljala je da bi to trebalo da bude sledeće: da njegov advokat razgovara s njenim. Ona nije imala advokata. Do sada nije imala mnogo potrebe za pravnom pomoći, ali sada je trebalo da nađe jednog, koji, naravno, neće biti iz Tamarina. Čak i ako bi taj advokat bio krajnje diskretan, Aneliz ne bi bilo nimalo prijatno da neko od meštana sazna sve detalje njenog i Edvardovog raskida. Mogla je to da zamisli. Nel sedi pogurena kao veštica na stolici u advokatskoj kancelariji i govori: – Ne, Edvarde, gledaj da dobiješ polovinu od svega. Ma šta polovinu, i više od polovine. Aneliz se stresla. Angažovaće nekog advokata iz Voterforda. Reći će mu da želi da se to obavi što jednostavnije i čistije – kao amputacija. Odseći ud, podvezati krvne sudove i otići. Ali kuda? Da li da ostane u Tamarinu? Ako Lili umre, verovatno neće to uraditi, a ona se možda neće izvući. Prošlo je više od nedelju dana od njenog šloga, i došlo je vreme da pogledaju istini u oči. Lili se verovatno neće oporaviti, i što je Aneliz češće posećivala, sve češće je razmišljala o tome kako joj ona u bolničkoj postelji deluje sve starije, krhkije i udaljenije. Mogla je da se preseli u Dablin, da bi bila bliža Bet, Markusu i svom divnom unučetu, ali bi u tom slučaju napravila gužvu Bet; to ne bi bilo pošteno. Njena porodična kuća nalazila se s druge strane Voterforda, ali su joj roditelji odavno umrli, a braća i sestre su joj se raštrkali po celoj državi i svetu. Samo je Tamarin mogla da nazove svojim domom. Oh, bože, ove tablete su sjajne, pomislila je sanjivo. Dozvoljavaju njenim mislima da odlutaju u delove mozga koji su ranije bili zaključani. Što mora da je dobro – ili je možda loše? Sklopila je oči, naterala se da prestane da razmišlja o tome šta će sledeće da uradi, i nekako je zaspala. Probudio ju je zvuk škripanja automobilskih guma po šljunku prilaznog puta. Bet se vratila. Trebalo je da spremi jelo, a zaspala je. Do đavola. Zbacila je jorgan sa sebe i pogledala kroz prozor. Dole su bila parkirana

dva automobila – Betin i Markusov, i Edvardov. Srce joj je preskočilo. Nije imala snage da se sada suoči s Edvardom. To je očigledno bila Betina ideja – da ga dovede ovamo i natera da razgovara s njom. Ali Edvard i ona nisu hteli da razgovaraju jedno s drugim. Imali su dve nedelje za to, a ni on ni ona nisu podigli slušalicu da nazovu ono drugo. Jednostavno, nije imalo šta da se kaže, a tokom negovorenja ničega na površinu bi isplivalo mnogo bola. Aneliz je nervozno navukla džemper i farmerke. – Mama – rekla je Bet s vrata spavaće sobe. – Mama, znam da ti se to neće svideti, ali... – Videla sam kola tvoga oca – rekla je Aneliz. – To ti nije pametno, Bet. – Molim te, mama – rekla je Bet. Ušla je u sobu i sela na krevet. – Molim te. – Nisam sposobna za to. – Ali biće dobro da popričate, mama, jer, kako mi je tata rekao, niste pričali otkako je otišao. – Je l’ tako? – brecnula se Aneliz iznenada osetivši kako je obuzima bes. – Šta tu ima da se priča? Da mu je žao i da svi možemo da budemo prijatelji i da uradimo to civilizovano? Mogu da pretpostavim o čemu želi da razgovara sa mnom, a to neću da slušam. Svojevremeno mi je govorio da me voli, a sve vreme je bio u vezi s Nel. Zato me, iskreno, ne zanima ništa što tvoj otac ima da mi kaže. Bet se zapanjila. Aneliz je znala da bi trebalo da joj se izvini. To, na kraju krajeva, nije bila greška njene ćerke, i ona nikada nije pričala tako s njom, ali bilo joj je dosta toga da ima razumevanja za svačija tuđa osećanja na račun svojih. Ovo je bila ona stara Aneliz. – Bet – kazala je strogo – ne želim da razgovaram s tvojim ocem. Vodi ga iz moje kuće. – Molim te, mama – rekla je Bet očiju punih suza. Izgledala je tako izgubljeno, i Aneliz je u tom trenutku znala da mora sići dole i razgovarati s Edvardom. – Kako si ga nagovorila da dođe? – pitala je. – Rekla sam mu da to uradi zbog mene. Nije hteo da dođe, ali ja znam da će pomoći ako biste vas dvoje porazgovarali.

Aneliz je prevrnula očima. Znala je da Edvard, kao ni ona, nikad nije mogao ništa da odbije svojoj ćerki. Čak i sada, kada nije mogla da podnese pomisao da bude u istoj prostoriji s Edvardom, znala je da će to izdržati da bi usrećila Bet. Niko drugi ne bi mogao da je natera da to uradi. Teško da su stigli do faze bračnog savetovanja, osim ako ono nije podrazumevalo bacanje kuhinjskog pribora i urlanje na sav glas. Pa, dobro – razgovaraće s njim pet minuta, i ništa više. Aneliz se pogledala u ogledalo. Kosa joj je bila neočešljana, a lice umorno. Izgledala je kao da je došla iz šetnje plažom po vetru, samo što bi joj u tom slučaju obrazi bili rumeni, a sada je samo delovala isceđeno. Nema svrhe da se doteruje i ulepšava. Edvard je otišao. Teško da bi se vratio samo zbog toga što će staviti karmin. – Spremna sam – kazala je. – Ali tvoja kosa... – počela je Bet. – I moja kosa je spremna – kazala je Aneliz strogo. Edvard je stajao kraj ulaznih vrata. Izgledao je zabrinuto. Markus, koji je sedeo u fotelji, delovao je još zabrinutije. Aneliz je veoma volela svog zeta. On je bio nežan i blag, ali i vrlo pametan i uviđavan čovek. Verovatno je mislio da bi bilo strašno da vidi svoju taštu i tasta kako besne i urlaju jedno na drugo u toj istoj sobi, ali Markus je bio još jedna osoba koja bi sve učinila za Bet. Ona ga je, bez sumnje, naterala da se složi s tim njenim ludačkim planom. – Hoćeš li da uđeš? – pitala je Aneliz muža. – Hteo sam da sačekam da me ti pozoveš – kazao je Edvard zvanično. – Mislim da je prošlo vreme za formalnosti – brecnula se. Edvard je seo na ivicu fotelje preko puta Markusa. – Hajdemo, dragi, da prošetamo plažom – kazala je Bet zgrabivši Markusa za ruku i podigavši ga na noge. – A, naravno. Bićemo napolju ako vam budemo potrebni – kazao je Markus zabrinuto pogledavši i u Edvarda, i u Aneliz. Aneliz oseti kako joj se smeši brk. – Neću ga ubiti – kazala je ubedljivo. – Samo ću ga malo izbrusiti, važi? Bet je izgurala Markusa kroz ulazna vrata pre nego što je stigao da joj odgovori.

– Stvarno mi je žao što sam banuo, Aneliz – kazao je Edvard ponovo zvanično – ali Bet je insistirala. – Znam – rekla je Aneliz. – Razumem, nisi ti kriv. – Veoma si velikodušna – kazao je Edvard. – Uopšte nisam velikodušna – odgovorila je Aneliz. – Samo sam umorna i nemam snage da cinculiram. Ovde smo zato što volimo Bet, a ona je trudna i ne želimo da je sekiramo. – Zar to nije divna vest – kazao je Edvard pun entuzijazma, a onda je ućutao, kao da se odjednom setio da njih dvoje nisu „normalni“ budući baba i deda koji razgovaraju o unučetu koje će uskoro dobiti. I Aneliz je pomislila to isto. Nekada je razmišljala o tome kako li će ona i Edvard reagovati na novost da će Bet imati bebu, i ovakav scenario nije joj bio ni na kraj pameti. – Divno je – nastavio je Edvard – što je i nešto lepo ispalo iz svega ovoga. – Govoriš kao da se dogodila prirodna katastrofa i kao da niko od nas nije odgovoran za to – brecnula se Aneliz. – U ovome nema ničeg prirodnog. Varao si me i ostavio zbog Nel. Nel! Pobogu, kako si to mogao da uradiš, Edvarde? Nel je bila naša prijateljica. Nekada sam osećala grižu savesti što sam je stalno zvala, jer sam se bojala da će ti dosaditi da stalno budeš „treći točak“ za večerom. Kako sam bila glupa: ti si voleo što je ona bila tu. Verovatno sam ja bila ta koje si želeo da se rešiš. – Ne, nije bilo tako – kazao je Edvard. – Nego kako? Znaš, sad kad si ovde, mogao bi da mi odgovoriš na neka pitanja. Aneliz je sela na ivicu jedne od fotelja naspram Edvarda, i zagledala se u njega. – Kada si počeo da se tucaš s mojom prijateljicom? Molim te, reci mi – ne očekujem da ćeš mi reći istinu – nastavila je. – Jer ti to nećeš uraditi, je l’ tako? To je jedno od pravila nevere, zar ne? – Nije – rekao je. – Jeste – kontrirala mu je. – Predstavićeš to kao da je trajalo samo pet minuta, a ja ću na kraju otkriti da ste bili zajedno mesecima ili godinama,

pa će ispasti da sve što sam smatrala stvarnim uopšte nije to bilo. Govorim o receptu kako naterati čoveka da poludi. To stalno radim, Edvarde: razmišljam o prošlosti i o tome koji su njeni delovi stvarni, a u kojima si samo glumio sreću da bi mogao da provedeš više vremena s Nel. Aneliz je sada lepo sela u fotelju. Htela je da sedne na njenu ivicu za slučaj da poželi da izleti iz sobe jer ne može više da ga gleda, ali smlatio ju je umor. – Jeste li bili zajedno, na primer, u vreme Betinog venčanja? – Ne – viknuo je. – Pa, kada onda? Za Božić? Edvard joj nije odgovorio. – Dobro – rekla je Aneliz. – Znači, za Božić: bili ste zajedno za Božić. Koliko pre Božića je to počelo? Samo mi reci, da bih mogla da povučem crtu iznad vremena otkad si s njom i da se sećam kako je izgledalo pre toga, jer su sećanja iz tog perioda prava. Ili se bar nadam da jesu. Još nešto joj je palo na pamet. Da nije postojala još neka žena? Muškarac koji jednom prevari, možda je varao i pre toga. – Da li je bilo još nekoga, pre Nel? – Ne – rekao je. – Nikada nije postojao niko drugi. Voleo bih da ne misliš tako o meni... – Hoćeš reći da želiš da ne mislim loše o tebi – prekinula ga je Aneliz. – Kako da ne mislim loše o tebi, Edvarde? Varao si me. Ako je naš brak bio užasan, trebalo je to da mi kažeš. Mogao si da mi daš mogućnost izbora. Ali nisi. Igrao si igru, u kojoj si ostajao sa mnom i čekao da se pojavi neko drugi. To je bila jedna od najvećih uvreda, shvatila je Aneliz iznenada. Umesto da je otišao iz njihovog braka, on je čekao i tragao za drugom. – Jesi li to radio? – pitala je. – Čekao i tražio nekog drugog, i Nel se jednostavno uklopila u tvoj plan? – Nije bilo tako – kazao je. Nagnuo se napred i zaronio glavu u šake. – Uopšte nije bilo tako. Ti si bila... – Oh, ja sam bila kriva, jasno – kazala je Aneliz ogorčeno. – Ja sam se ponašala na neki poseban način, ili nisam bila ono što si želeo, i zato si morao da potražiš nekog drugog.

– Ne – glas mu je postajao sve grublji. – Ne kažem da je to tvoja krivica. Kažem samo da smo se mi, kao par, razišli, i to je sve. Bio sam poljuljan. – Poljuljan? – pitala je. – Poljuljan toliko da ti je Nel digla ego govoreći ti kako si fenomenalan? Edvard je pocrveneo i Aneliz oseti da je pogodila pravo u metu. – To nije veza, Edvarde. To zvuči kao nešto što rade šiparice. Tako si divan, Edvarde. Zašto ne ostaviš svoju dosadnu ženu i ne dođeš da živiš sa mnom? Znaš šta – nek’ vam je sa srećom. Aneliz je ustala s fotelje. Nije htela više da sedi u istoj prostoriji s njim. To više nije imalo nikakvog smisla. Neće joj odgovoriti ni na jedno pitanje na koje je želela da čuje odgovor, a i sve je još bilo suviše sveže da bi se o tome pričalo. Ona je ovo uradila zbog Bet, a iskreno rečeno, da je Bet ijedno od njih bolje razumela, ne bi ih terala na to. – Zašto ne odeš, Edvarde? Nemamo više šta da kažemo jedno drugom. On je ustao poslušno. – Žao mi je zbog Lili – kazao je. – Mora da ti je veoma teško. Znam koliko si je volela. – Ne pričaj o njoj kao da je već mrtva – brecnula se Aneliz – jer nije. Edvard ju je pogledao sažaljivo. Ona se okrenula i otišla u svoju sobu, zalupivši vrata za sobom. Čula je kako su se zalupila vrata od kola, a potom i škripu guma na šljunku prilaznog puta dok je Edvard odlazio. Do pre dve nedelje, on joj je bio sve. Provodili su sate i sate zajedno, srećni, zadovoljni u društvu onog drugog, bar je ona tako mislila. Samo što, izgleda, nisu bili srećni. Da nije bilo jedne obične migrene, zbog koje je došla kući neplanirano, možda to nikada ne bi ni saznala. Ponovo su je udarili životna nasumičnost i bespomoćnost. Zašto je bila tako glupa da pomisli da može da kontroliše svoj život, kad ne može.

13.

Stigli smo – rekla je Džodi, vozeći preko koralnih latica azaleje koje su kao konfete ležale na prilazu. – Oh, bože – uzdahnula je Izi, kad je ugledala kuću po prvi put. Bilo je rano popodne i bleštava sunčeva svetlost obojila je elegantnu fasadu kuće bledim, svetlucavim zlatom. Smešten u sredini senjaka od drveća i zaraslih bašti, Retneri je izgledao kao elegantna mlada na dan venčanja: ma koliko lepo i svi drugi izgledali, pogled vam se zadržava samo na njoj. – Divna je. Parkirale su se pored automobila agenta za nekretnine, i Izi je počela da luta baštom, dodirujući žbunje i male kipove, diveći im se, opčinjena tom lepotom, nečim u čijoj je neposrednoj blizini odrasla a nikada ga nije videla. Ovde se, zakopana ispod japanskog javora i pokrivena lišajima, nalazila mermerna boginja, s polusmeškom na mekim usnama. Izi je prešla prstima preko glatkog kamena. Retneri je bio kao s drugog sveta, a ipak, njena porodica bila je njegov deo. Kad samo pomisli da je njena porodica nekada radila u toj predivnoj kući, njena baka i njena prababa. I da je sve te godine stajala nedirnuta i sačuvana, kao da čeka da ona uđe. – Hajde, Izi – rekla je Džodi, koja je već videla baštu i jedva čekala da uđe unutra. Na kraju krajeva, Izi je bila ta koja je ubedila agentkinju za nekretnine da im dozvoli da vide Retneri. To što je uspela to da postigne mogla je da zahvali svom šarmu – i činjenici da su ona i agentkinja išle zajedno u školu. – Agi, želimo samo da razgledamo zbog istorijata koji Džodi piše. Gledaj na to ovako: svako ko je spreman da potroši novac da bi kupio nešto ovako ogromno kao što je Retneri, mora da je dovoljno egoističan da bi želeo da se o ovom mestu napiše i istorija. Bogataši imaju ego kao Mars, je l’ tako, a ako već postoji napisana istorija njihove nove kuće – pa, to mora biti dobro za prodaju. Možeš to da staviš u svoju reklamnu brošuru. Shvataš šta hoću da kažem? Nije to samo ogromna, stara anglo-irska ruina koja vapi za renoviranjem...

– Mislila sam da ćeš da ubaciš nešto pozitivnije – procedila je Agi, agentkinja za nekretnine. – ... ona je predivan primer klasične irske arhitekture, s izvanrednom prošlošću koja je povezuje s Tamarinom i svim velikim događajima u istoriji Irske. – Kao, na primer? – rekla je Agi. – Pa, još ne znam. Zato i hoćemo da uđemo unutra, zar ne? – reče Izi. Iskreno, Agi je bila tvrd orah. – Neću da kažem Piteru za ovo – rekla je Agi, popuštajući. Piter Vinters je bio vlasnik agencije za nekretnine Vinters i sinovi, koja je pokušavala da proda Retneri. Moto kompanije je bio nešto poput: Ako želite da prodate izuzetno porodično nasleđe, sa stilom i dostojanstvom i bez ružnih modernih reklama, dođite u agenciju Vinters i sinovi. Ta priča je možda palila nekada davno, ali sada očigledno ne uspeva, pomislila je Izi. Retneri je bio prazan četiri godine i nije bilo znakova da će ga iko otkupiti iz ruku njegovog vlasnika. – Piter ne mora ništa da zna – rekla je Izi. – Mi nećemo da mu kažemo, časna izviđačka reč. – Bila si u izviđačima? – upitala je Agi. – Bila sam jednom u Brauni kampu – dobacila je Izi. Agi je slegla ramenima. – Dovoljno – rekla je. – Upozoravam vas obe, u Retneriju je potrebno đavolski mnogo uraditi – nastavila je Agi kad je pronašla ključeve. – Ako otpadne komad maltera i ubije vas, ja nisam odgovorna, u redu? Trenutni vlasnik bio je neki Fredi Lohrejven, dalji rođak izvornih vlasnika. Kako je Agi rekla, vreme je provodio između Londona i Dubaija, a kuću je video samo jednom, ubrzo nakon što ju je nasledio. – Piter misli da njemu odgovara što još nije prodata, zato što će, s obzirom na to kako skaču cene nekretnina, doneti više novca kad konačno bude prodata. – A sigurna sam da će mu se svideti detaljna istorija kuće – ubacila se Izi. – Pretpostavljam – reče Agi. – Dobro, uvešću vas unutra i ostavljam vas, ali molim vas, nemojte ništa da ukradete.

– Oh, Agi, zaboga – progunđala je Izi. – Ne budi smešna. Hoćemo samo da osetimo atmosferu. Osim toga, poznaješ me ceo život – a Džodi, kao žena zamenika direktora, teško da će da počne da čupa kamine iz zidova, zar ne? Mi ti, u stvari, činimo uslugu. – Moramo da uđemo kroz kuhinju – rekla je Agi, zveckajući ključevima – zato što su ulazna vrata noćna mora. Kad sam poslednji put dolazila, jedva sam ih otvorila. Prošle su oko kuće, do velike kapije koja vodi u dvorište u koje je Džodi ranije provirila. Bila je vrlo uzbuđena i u sebi požurivala Agi, ali je ova razvlačila, polako stavljajući ključ za ključem, pokušavajući da pronađe pravi, mrmljajući nešto usput. – Požuri! – poželela je Džodi da vikne, ali nije se usudila. Ako se Agi predomisli, neće moći da uđu, a ona je jednostavno morala da vidi unutrašnjost kuće. Konačno je kruti katanac popustio. Agi ga je skinula i gurnula škripavu kapiju. Džodi je uletela prva, gledajući naokolo, pokušavajući da sve dobro zapamti. Fotografije! Mora da fotografiše. Na jednoj strani dvorišta nalazile su se štale, s vratima pod lukovima, a svuda su visile potkovice, za sreću. Džodi je želela da pogleda u svaki ćošak, ali želela je i da uđe unutra. Ispred kuhinjskih vrata ponovo su beskrajno čekale, dok je Agi ponovo petljala s ključevima. A onda su se vrata otvorila i one su ušle. – Blagi bože, kakav lom – kazala je Agi kad su ušle, uzdahnuvši. Džodi i Izi su razmenile podrugljive osmehe. Agi ni u školi nije važila za naročito maštovitu osobu, pomislila je Izi, a bilo je jasno da se od tada ništa nije promenilo. Ona je videla samo prašinu i paučinu, dok su Džodi i Izi pred sobom videle istoriju. – Ako bi htela da mi ostaviš ključeve, Agi, ja mogu da zaključam i da ti ih vratim za nekoliko sati – rekla je Izi. – Pa, dobro – rekla je Agi nevoljno. – Imam dosta posla. Izi je klimnula glavom kao da je stvarno tako, iako nije to mislila. Telefon nijednom nije zazvonio dok su sedele s Agi u kancelariji. Nije se činilo da Vintersu i sinovima posao cveta. – Naravno da si zauzeta – rekla je Izi žustro. Bože, kakve gluposti

izgovara. – Ja ću sve da sredim. Još jednom ti mnogo hvala. Nemaš pojma koliko nam ovo znači. Kad je Agi otišla, mogle su da razgledaju do mile volje. Izi skoro da nije znala odakle da počne. Hodala je po velikoj kuhinji s velikim aga šporetom i setila se da je baka jednom pričala nekome kako izgleda kad se kuva na tom monstrumu. Bilo je teško naučiti sve hirove ogromnog age, ali i prava noćna mòra ponovo ga potpaliti kad se ugasi. U jednom delu kuhinje visila su zvona, s imenima za svaku prostoriju: biblioteka, salon, radna soba, spavaća soba jedan, spavaća soba dva, i tako dalje. Bilo je dva reda zvona, i Izi je zamišljala kako posluga trči velikom brzinom kad se neko od njih oglasi. S desne strane od kuhinje nalazila se velika praonica posuđa, s dve ogromne sudopere i gomilom drvenih sanduka na podu. Na podu je bilo i mnogo novina, nehajno bačenih, kao preko prosute tečnosti. Iza vrata su pronašle izvor novina, gomile i gomile uredno uvezanih primeraka. Ovde je sigurno nataloženo mnogo godina, pomislila je Izi. Bila je to mračna prostorija, sa čkiljavim svetlom, i ona je u svojoj glavi mogla da vidi devojku, prstiju ranjavih od ljuštenja krompira ili čišćenja brda povrća. Do tog trenutka, Izi nikad o sebi nije razmišljala kao o vidovitoj osobi, ali ovde, u ovoj staroj kući, prisustvo brojnih generacija koje su se ubijale od posle kao da je natapao i same zidove. – Izi, vidi... stražnje stepenice – začuo se Džodin glas. – Hajde. Izašla je iz praonice i prošla u mali hodnik. Na podu su bile obične kamene ploče i bilo je hladno, ledeno, čak i po ovako toplom prolećnom danu. Iz njega je vodilo mnoštvo malih vrata, i ona je žurno otvorila nekoliko, pronašavši prostoriju za čizme, u kojoj je stajala prašnjava obuća prekrivena naslagama godina, pa još jednu prostoriju u kojoj su na policama bile poređane prazne boce i tegle i čudna naprava u obliku položenog bureta, s velikom ručkom na jednoj strani. Bila je to bućkalica za puter, shvatila je, oduševljena što je uspela da je prepozna. Kad je bila mala, baka joj je pričala o tome kako se pravi puter: zadovoljstvo odvajanja svežeg mleka na pavlaku i obrano mleko, a onda sati okretanja bućkalice, sve do onog čarobnog trenutka kad zlatasti puter u grudvicama počne da se pojavljuje iz mleka.

– Ideš? – rekla je Džodi. Potrčale su uz uske stepenice i kroz mala vrata ušle u veliki, prozračan hodnik. Bilo je to kao drugi svet, ta razlika između prizemlja i sprata. Izi je pokušavala sve da upije. Zidovi su bili svetlozeleni, prekriveni svilenkastim tapetama koje su izgledale skoro kao da ih je neko ručno oslikao egzotičnim pticama. S raširenim krilima u letu, male ptice su bile svetle kao duga: bledožute, grimiznocrvene i čeličnoplave. Ispod njihovih nogu bio je drveni pod prekriven dugačkim, izlizanim tepihom. Iako veoma star, bilo je jasno da je nekada bio veoma lep, s finim arhitektonskim šarama po ivici i ogromnim starim ružama isprepletanim po sredini. Džodi je skoro dotrčala do velikih, duplih vrata na drugom kraju hodnika i otvorila ih. Izi je prošla za njom, pa su se našle u svetloj, prostranoj dnevnoj sobi, s ogromnim kliznim prozorima i teškim, svilenim zavesama. Originalni nameštaj još je bio tu, presvučen prljavobelim pamučnim prekrivačima. Dve fotelje su stajale ispred divnog kamina od belog mermera, s detaljno isklesanim rimskim boginjama koje igraju uz ivicu. Izi je pretpostavila da je to lična primaća soba gospodarice kuće. Ovde je njeno gospodstvo moglo da sedi i odmara se, kao sušta suprotnost dirinčenju u praonici u prizemlju. Sledeće su na redu bile spavaće sobe, dve ogromne prostorije, za gospodara i gospodaricu: njegova s malom garderobom i policama u muškom stilu, njena s ogromnim krevetom s baldahinom kao glavnim ukrasom. Izi je prepoznala indijanske gravure na teškim stubovima kreveta, ali su grimizne i zlatne rese teško oštetili moljci, i visili su s njih kao krpe. Kakva šteta. Ormari i ostali nameštaj nisu se slagali s indijanskim krevetom. Garderoberi su bili uglavnom u stilu tridesetih godina, jednostavnih linija, s razjapljenim vratima, i smrdeli su na buđ. Na stočiću od bambusa pored kreveta bila je fleka od sveće i Izi je iznenada u mislima ugledala poslednjeg člana porodice Lohrejven, sitnu staricu koja odlazi sama u krevet, uz sveću, jer štedi struju. Džodi joj je rekla da je Izabela Lohrejven imala devedeset pet godina kad je umrla. Nikad se nije udavala i živela je u ovoj kući celog života. Izi je znala da je njena baka poznavala Izabelu odranije, zato što je Izabela bila mlada devojka kad je Lili radila u

Retneriju, ali je Izi bila sigurna da se njih dve nisu srele posle toga, iako su bile približnih godina. Sigurno su imale mnogo zajedničkih uspomena, ali je razlika između sluškinje i gospodarice bila tolika da one ni pod stare dane nisu pomišljale da je premoste. Izi je pomislila na svoje detinjstvo u Tamarinu. Nije mogla da se seti da je čula bilo šta o porodici Lohrejven, osim čudnih priča da su Izabelu viđali kako se dovozi u grad u jednom od svojih prastarih automobila. Bila je opšta opasnost na putu, govorili su. Vozila je kao da je put njen, što je nekada davno tako i bilo. Kakav tužan način života, pomislila je Izi, dirnuta saosećanjem za te ljude. Imali su toliko, a ipak su se, zbog svog položaja, otuđili od ljudi oko sebe. Bili su deo tog okruženja, a ipak mu nisu pripadali. Baš tužno. Na sledećem spratu su bile dečje sobe i ogromna soba za igru, okrečena u svetložuto, s raznim starinskim igračkama koje su u očajnom stanju ležale po podu. Bilo je tu lutaka srditog izraza lica, s tvrdim glavama od porcelana i malim perikama. Tricikl koji je sigurno imao sto godina, skoro potpuno oguljene farbe, kao i knjižice iz drugog doba, Kipling i Nodi, u izlizanim koricama. Malo dalje niz hodnik nalazila su se još jedna vrata, koja su uzanim i uvijenim stepeništem vodila u prostorije za služinčad na tavanu. Ovde su bile spavaće sobe za služavke: sićušne sobice odvojene kao papir tankim zidovima. Neke su imale gvozdene krevete, ali samo je u jednoj bio mali kamin. Možda, s obzirom na male prozore, u ovim tavanskim sobicama nije bilo hladno kao u ostatku kuće, ali, uz toliko dimnjaka, činilo se bezdušnim da se te sluškinje, posle čitavog dana loženja vatre Lohrejvenovima, popnu uz stepenice da bi se tresle ispod krova. Ponovo je počinjala da shvata zašto je njena baka prezirala Lohrejvenove. Ženi ponosnoj i inteligentnoj, kao što je bila Lili, mora da je bilo teško da služi ovim ljudima s takvim osećajem za pravdu i povlastice. Lili, koja je smatrala da poštovanje mora da se zasluži, sigurno je bilo teško da se divi ljudima koji su smatrali da imaju pravo na sve samo po osnovu svog aristokratskog porekla. Živeli su u lepom pozlaćenom salonu i obedovali iz finog porcelana, dok su svojim slugama uskraćivali svaki komfor.

Konačno je sišla. Glavne stepenice bile su veličanstvene i široke barem dva metra, isklesane u bledom mermeru, sa sivom žilom koja ih je presecala po sredini. S obe strane se nalazila čvrsta ograda od mesinga. Na njihovom dnu bila je ogromna dvorana, sa šarama izraženim na crno-belim viktorijanskim podnim pločicama i ukrasnim stubovima na kojima su sada stajale saksije sa zemljom, bez ijednog traga paprati koja je nekada bila posađena u njima. Kitnjasti zidni časovnik stajao je na jednom zidu, a okačene glave nekoliko jelena zurilo je u nju svojim prašnjavim očima, koje već decenijama nisu zasjale životnim sjajem. – Evo je – uzviknula je Džodi. Pronašla je sobu sa svoje dragocene fotografije: sobu u kojoj su bajni muškarci i žene pozirali za fotografiju povodom rođendana ledi Ajrin. Bez žućkaste mističnosti stare fotografije, soba je izgledala tužno i umorno, mada su njene elegantne proporcije, golemi prozori i ogroman kamin s ogradom izgledali isto kao na fotografiji. Ali u ognjištu nije bilo vatre. Stolovi s divnim aranžmanima su nestali, i nije bilo ugođaja muzike u pozadini, niti treperenja smeha ljudi koji se zabavljaju, podižući kristalne čaše prema fotoaparatu. – Zar nije predivno? – šapnula je Džodi, očarana. A Izi se upitala šta to s njom nije u redu, jer je tuga bila jedino što je ona osetila na tom mestu. Možda joj nedostaje arheološka žica. Ili možda mnogo više liči na svoju baku nego što je svesna. Nije žudela da boravi u ovoj veličanstvenoj kući i glumi da je gospodarica, dok sluge trčkaju uz i niz stepenice svaki put kad ona pozvoni. Bilo je previše toga neuravnoteženog tu. Kao da je nešto neprirodno održavalo Retneri da funkcioniše, a sada, kad se krug zatvorio, ostala je samo ova prelepa tužna ljuštura koja je toliko toga videla. Mnogo ljudi je proživelo svoje živote u ovoj kući, pa ipak su jedine priče koje su se mogle čuti o Retneriju one vezane za bogataše koji su ovde živeli. Siromašni ljudi Tamarina koji su ih služili zaboravljeni su. Izi je to osećala kao nepravdu. – Baš šteta što ne znamo više o ljudima koji su radili ovde – rekla je. – To je zanimljiva priča, zar ne? – Slažem se, obe priče su zanimljive – reče Džodi, iznenadivši je. – Ovde kao da su postojala dva odvojena sveta, nezavisna, a ipak povezana: plemstvo i sluge. Dve različite priče u isto vreme, kako je to zanimljivo!

Oh, baš sam srećna što smo došle ovamo. Izi, hvala ti što si to sredila. – Onda, radićeš na tome – na istoriji iz oba ugla? – upitala je Izi. Džodi je klimnula glavom. – Volim da otkrivam prošlost, a ti? – rekla je srećno. – Ona nas uči o nama samima: tako su nam barem pričali na koledžu. Izi je stala ispred kamina onako kako su ljudi s Džodine fotografije u sepija nijansi stajali i pokušala da zamisli sebe u njihovom svetu. Čitala je jedan roman o putovanju kroz vreme, u kome je jedna žena iz dvadesetog veka prebačena u sedamnaesti. Izi je bila opčinjena tom idejom. Šta bi ponela u prošlost ako bi ovog trenutka bila teleportovana u 1930. godinu? Da li bi njena mudrost bila od bilo kakve koristi? Ili bi otkrila da je, umesto da ona donese svoje nadmoćno moderno znanje u prošlost, prošlost njena učiteljica?

14.

Kad je zašla u godine, Lili je otkrila da je godišnja doba podsećaju na različite delove njenog života. Proleće je uvek bilo Tamarin, kad je golo drveće bilo prošarano bledozelenim pupoljcima novog života, a polja iz mrkosmeđe prelaze u najsvetliju nijansu zelene, prošaranu plišanim jaganjcima na nesigurnim nožicama. Jesen je bila Retneri, kad se osoblje mučilo da pripremi veliku kuću za zimu, i kad je ser Henri pozivao pajtaše da s njim idu u lov ili na pecanje. Napolju, šuma je gorela od svetlosmeđih i bledozlatnih boja jeseni, dok su unutra cepanice drveta jabuke gorele u ognjištima, a kuhinje su se pušile od kuvanja za gospodsko društvo. Ali leto: leto je uvek bilo London tokom rata, kada je sunce sijalo sjajnije nego ikada, a život se živeo s daleko većom strašću i žarom nego što je mogla i da zamisli. Maj 1944. godine bio je jedan od najtoplijih zabeleženih, i u retkim trenucima kad nisu radile, Lili, Dajana i Mejzi su volele da sede na majušnom balkonu na trećem spratu doma za medicinske sestre u Kjubit stritu, s izbledelim i pocepanim jastucima iza leđa, puštajući toplotu da im prodire u umorne kosti. Nisu imale mnogo prilika da sede na suncu: slobodno vreme je bilo retkost za učenice trećeg razreda medicinske škole, a glavna sestra je vatreno verovala u izreku da đavo uvek nađe posla dokonim rukama. Sablaznila bi se da ih je videla kako sede na balkonu bez čarapa, stopala slasno ogoljenih na suncu. Ali ovo je bila naporna nedelja, pomislila je Lili zavalivši se, a ono što ne zna, glavnoj sestri ne može da škodi. Lili je u porodilištu učestvovala u porađanju sedamnaest beba samo te nedelje. Zaslužila je odmor. To veče, trebalo je da ona i devojke idu na čaj u Lajons Korner Haus, a posle u Odeon da gledaju Plinsku svetlost. Obožavala je da ide u bioskop i uroni u svet iz mašte na ekranu. Džoan Kroford je još uvek bila njena omiljena filmska zvezda, ali mogla je da primeti i privlačnost Ingrid Bergman. Mejzi, koja je bila sklona uzletima mašte, govorila je da Lili ima iste oči kao Ingrid.

– Tajnovite – tvrdila je Mejzi. – Kao da razmišljaš o nekom posebnom muškarcu, tamo negde. – Kad ima taj pogled, razmišlja o tome šta će biti za večeru – nasmejala se Dajana, koja je bila mnogo prozaičnija i, kao i sve one, prilično često razmišljala o hrani. Lili se setila obilja hrane kod kuće, svežih jaja svakog dana i majčinog mirisnog hleba. Ranije nije bila svesna koliko je srećna. A sada se nestašica proširila i na Irsku, gde je nedostajalo brašna. „Trenutno svi jedemo crni hleb“, pisala joj je majka u poslednjem pismu. „Meni ima ukus kao slama. Ledi Ajrin je zbog toga veoma oslabila.“ Dok joj je popodnevno sunce grejalo lice, Lili se pitala kako je mogla da živi bilo gde drugde. Nije se samo zbog hrane sećala Tamarina i Retnerija: majka je naporno radila, nije viđala nikog drugog osim proklete porodice Lohrejven, niti je razmišljala o drugim stvarima. Lili je sada već dosta toga proživela – pomagala je u operacionoj sali kad je u bolnici nedostajalo bolničarki, i nije se onesvestila, uprkos smradu bačenih udlaga i zavoja muškaraca ranjenih preko mora. Mnoge noći je provela u podrumu za vreme bombardovanja tešeći pacijente, dok je i sama pokušavala da ostane smirena, govoreći im da će sve biti u redu, da bolnica nikada nije direktno pogođena, pa neće ni sada, mada ni sama nije mogla da bude sigurna u to. Porodila je dve bebe sasvim sama i osetila je napad ponosa kad je čula da je kraljica rekla da joj je drago što je Bakingemska palata bombardovana, tako da sada može da pogleda Ist Endu u oči. Lili se sviđala kraljica: bilo joj je stalo, pa je zadržala male princeze u Londonu, uprkos bombardovanju. I oni su bili na sledovanjima, što je bilo pošteno. Lili je mogla da se opkladi u poslednji šiling da bi Lohrejvenovi, da oni vode zemlju, još uvek jeli jaja od vivka i jastoga u umaku. – Da li je loše ne želeti da ideš kući? – upitala je ona Mejzi. – Zavisi od toga čemu se kod kuće vraćaš – odgovorila je Mejzi praktično. – Ja nema čemu da se vratim kući, sem Terijevoj ženi, a ni ona me neće dočekati raširenih ruku. – Mejzina majka je poginula tokom Blica,13 kad je otvorila ulazna vrata svog stana da bi požurila u podzemnu železnicu. Od male porodice, ostao joj je samo brat, Teri, koji se oženio prethodne godine kad je njegova devojka, platinasta plavuša po imenu Rubi,

ostala u drugom stanju. Rubi i Mejzi nisu mogle da se vide očima. – Da, izvini – reče Izi, ljuta na sebe što razmišlja naglas. – Ali kad se rat završi, šta onda? – Je l’ tebi daju da prisluškuješ u Ministarstvu odbrane, je li? – upitala je Mejzi. – Otkud znaš da će da se završi? – Pa, ne može večno da traje. – Ko kaže? – Mejzi je pronašla cigaretu i zapalila je. – Čaj je gotov, devojke. – Dajana je spustila tri šolje čaja pored njih, a onda opružila svoje duge noge da se greju na suncu. – Hvala. – Hvala, Dajana. – Lili je pijuckala čaj, još uvek mršteći nos od prvog gutljaja. Nedostajao joj je šećer, ali odlučila je da joj je mnogo bolje da čuva kupone za pravi čaj. Dajana se potpuno odrekla kafe. – Ne podnosim ukus logora – govorila je, stresajući se od same pomisli na zamenu za kafu. Pričala im je o tome kako je pila predratnu kafu u Žuan le Penu na jugu Francuske, gde je boravila s roditeljima i sestrom Sibil i odsela u bajnoj vili sa sopstvenim bazenom i plavo-belim suncobranima. – Lili nam se raspekmezila, Di – reče Mejzi. – Zanima je šta ćemo da radimo posle. Dajana je namrštila svoj savršeni nos. – Draga, samo nebo zna. Pretpostavljam da će tatica hteti da se udam, tako da mu više neću biti na teretu, kao ni Sibil. To on misli o ratu – da treba braniti zemlju, da bi ćerke mogle da se venčavaju u porodičnoj kapeli. – Nisi nikad rekla da imate kapelu – pridigla se Mejzi. – Mislila sam da će se Sibil venčati u običnoj crkvi. – Pa, malu – reče Dajana, pravdajući se. – Mnogi ljudi ih imaju. Ne samo mi. – Spusti gard, princezo – uzdahnula je Mejzi. – Nikad nisam videla kuću s kapelom. Svemogući bože, pretpostavljam da ću morati mnogo lepo da se ponašam na tom prokletom venčanju. Nećeš biti jedina, pomislila je Izi. Još nije bila sigurna ide li na venčanje Dajanine sestre. Bilo je lako zaboraviti da Dajana dolazi iz drugog sveta, sveta povlašćenih. Delila je sobu s njima i gledali su je kako spava

otvorenih usta i kako se davi sendvičom sa sirom posle dvanaestočasovne smene tokom koje nisu imale ni sekund vremena da nešto pojedu. Ali njena porodica će biti nešto sasvim drugo. Već su upoznali Sibil, koja je bila sve što Dajana nije: ponosna, neprijatna i namerna da zadrži podelu među klasama. Za razliku od Mejzi, koja je žudela da vidi „kako žive oni drugi“, Lili – koja je tačno znala kako žive – užasavala se tog venčanja. Za Dajanu, ona je prijatelj. Za Beltonove, s njihovom privatnom kapelom, veličanstvenom kućom u Londonu i predratnim odmorima na Rivijeri, ona će biti sluškinja. Rat je možda dosta toga promenio, ali nije promenio toliko. – Biće divno – uzdahnula je Mejzi srećno. S dvadeset dve godine, bila je najmlađa od njih tri i ona koja je sve prva probala. Ona je prva izašla na sastanak s američkim vojnikom. – Veoma pristojan, sve vreme je pričao o svojoj majci – rekla je skrušeno kad se vratila u dom za medicinske sestre i kad su ostale insistirale da im ispriča detalje. – Kaže da su Engleskinje dame. Sve bismo mi bile dame da nas niko nije pipnuo. – Pobesnela bi da je nešto pokušao – istakla je Dajana, koja je konačno uspela da razume Mejzi, posle skoro tri godine koje su bile nerazdvojne. – Tri sata slušanja o njegovoj majci me je zaista odbilo – frknula je Mejzi, čak se i ne trudeći da odgovori na Dajaninu primedbu. Bile su toliko opuštene jedna s drugom: isto kao i prave sestre, prepirale su se, ali su se uvek mirile. Prošle su svašta zajedno. To je stvorilo neraskidive veze. – Kao da je pored mene sedela moja baka, gunđajući: „Ako mu dozvoliš da nanjuši plen, neće dobro da se završi, devojko! Prvo uzmi prsten!“ A kad smo kod prstenja – nadam se da će neko da nas slika na venčanju – dodala je Mejzi. – Hoću da vidim dokaz kako sam bila doterana. – Naravno da hoće – kazala je Dajana. – Fotografije za buduća pokolenja. Lili je bila svesna da ne bi znale kako da se snađu za odeću da Dajana nije bila tako velikodušna. Imala je gomile stvari: večernje haljine i dnevne kostime poklonila je Fondu siromašnih iz Hempstida, kako su ga zvale. Mejzini spretni prsti mogli su da suze ili prošire svaki komad odeće. S obzirom na to da su Dajana i Lili nosile skoro isti broj, nije bilo potrebno

mnogo doterivanja, ali ipak je trebalo suziti po nekoliko centimetara na svakom šavu da bi joj potpuno odgovaralo. Zahvaljujući Dajaninim prostranim koferima, Mejzi će na Sibilinom venčanju nositi sivi laneno-svileni kostim i elegantni srebrnkasti šešir ukrašen perjem. Dajana će biti deveruša u majčinoj staroj Menbošerovoj14 haljini, marinskoplave boje, koja je njen engleski, mlečnoružičasti ten činila još lepšim, a Lili je trebalo da nosi svilenu plavu haljinu na tufne s kineskom kragnom, suženom u struku tako da je ličila na vrlo tanak peščani sat, i lepršavu suknju. Jedina smetnja bio je nedostatak cipela. Dajana je imala mnogo veća stopala od Lili, tako da nisu mogle da menjaju cipele, pa će Lili morati da obuje bolničke smeđe cipele na pertlanje, toliko robusne da je u njima mogla peške da stigne od Londona do crkve. – Ipak ćeš izgledati sjajno – rekla joj je Mejzi prijateljski, kad su sve tri probale svoju garderobu. S minđušama od žada Dajanine bake, koje su blago isticale svetlozelenu boju njenih očiju, i kestenjastom kosom koja je sva bila u sjajnim loknama, Lili je bila sigurna da će izgledati najbolje što može. Ali cipele neće biti jedino što će je odati. Sluge su mnogo veći snobovi od svojih gospodara, i onaj ko je rekao da dobar batler može samo jednim pogledom da proceni iz koje je neko društvene klase nije lagao. Lili je bila svesna da će njeno poreklo biti istog trenutka očigledno za sve u suterenu Beltonvarda. – Hajdemo, devojke – kazala je, ustajući sa svog mesta na suncu. – Idemo napolje na čaj: mrtva sam gladna. Beltonvard je bio Lilina najgora noćna mora. Čim je kamion kojim su se povezle truckajući prešao preko brda, a Dajana uzviknula: „Gledajte, eno ga“, dok joj je ponos nadvladavao pristojnost zbog porodičnog bogatstva, Lili je osetila kako je obuzima neopisiva malodušnost. Beltonvard je bio ogroman dvorac, podignut u produžetku ogromnih kuća koje su pešadija, mornarica i vazduhoplovstvo rekvirirali da budu baze za njihove operacije. Jedino što je Beltonvard ostavilo u privatnom vlasništvu bilo je to što se nalazio daleko od svega. Savršeno je služio kao oporavilište za ranjene vojnike, s hektarima imanja po kojima su mogli da šetaju i pokušaju da

zaborave ono što su videli. – Bože, dragi – kazala je Mejzi. – Ti mora da si prokleta princeza, dušo, zato što tvoj tata treba da je kralj ako može da održava ovo mesto. – Oh, Mejzi, umukni – brecnula se Dajana tako razdražljivo da je Lili shvatila da nije jedina nervozna zbog venčanja. Mejzi je ućutala. Kad ih je kamion istovario ispred ogromnih ulaznih vrata, pojavila su se dva starija gospodina. – Tata – rekla je Dajana, skočivši da zagrli ofucanijeg od dvojice muškaraca. Sa svojih najmanje sedamdeset godina, nekoliko pramenova sede kose na smeđoj pegavoj glavi, nosio je mnogo puta zakrpljeni pleteni prsluk, svetloplavu košulju i svilenu ešarpu i imao blag izraz na izboranom licu s naočarima. – Mejzi i Lili, ovo su tata, ser Arčibald Belton, i Vilson. Ma koliko se trudila, Lili nije mogla da se natera da čoveka koji je bio stariji od njenog oca zove prezimenom bez nečeg ispred. Vilson. Ne, nema šanse. – Dobar dan, ser Arčibalde, kako ste, gospodine Vilson – rekla je. Ser Arčibald nije ni trepnuo, ali je Vilson bio blago šokiran. Pa, dobro, pomislila je Lili, kako sam se nadala, dobro sam se udala. Podigla je svoju malu putnu torbu. – Vilson će vam poneti torbe, draga – reče srdačno ser Arčibald. – Nema potrebe – rekla je Lili veselo. – Ja ću ih poneti. Beltonvard je možda bio bez većeg dela svojih umetnina (vredne stvari bile su smeštene u ogromni podrum, zajedno sa sve manjom kolekcijom vina – pričalo se da je ser Arčibald očajan što više nema rajnskog belog vina), ali je sama građevina i dalje krila mnoga blaga. Dok ih je ser Arči uvodio unutra, veselo čavrljajući s ćerkom držeći je ispod ruke, Mejzi i Lili su razgledale predvorje – i suviše velelepno da bi se zvalo predsobljem, nacerila se Lili za sebe – s ogromnim stepeništem koje se elegantno pružalo pred njima. Nekoliko portreta još uvek je visilo na zidovima presvučenim izbledelim crvenim damastom. Muškarci s nosevima hrtova kao ser Arči i napuderisane i okićene žene, kao sirota Sibil konjastog lica, zurili su odozgo u njih, kao da govore: Da, mi smo bogati i moćni i gospodari smo

svega dokle nam pogled dopire. Na gipsanim radovima razaznavalo se oljušteno zlatno lišće koje je odbijalo svetlost, a ogromna tavanica pod lukovima bila je oslikana razigranim anđelima i boginjama koje skakuću po suncem obasjanim oblacima. Dve velike naprsle plavo-bele vaze ukrašene nasmejanim mladim Kineskinjama stajale su na zavoju stepeništa, i Lili je dovoljno znala iz Retnerija da proceni kako imaju nekakvu vrednost. – Bože, dragi – šapnula je Mejzi dok su se penjale uz mermerne stepenice – nikad nisam bila zainteresovana da se udam za nekog bogataša, ali sad vidim da u tome ima čari. – Nema ako bi morala sama da čistiš stepenice – šapatom joj je uzvratila Lili, razmišljajući o metrima mermera u Retneriju i znajući da bi, ma koliko novca imala, ipak mrzela da neko drugo ljudsko biće mora da čisti njene podove. – Imaš pravo. Određeno je da Mejzi i Lili budu zajedno u sobi i, kad su ostale same, Lili je sela na jedan od spojenih kreveta. Prekrivač je bio čisto beli, od prošivenog pamuka. Bila je to najnovija stvar u sobi. Sve ostalo je bilo veoma staro i pohabano, uključujući i teške cvetne zavese i izlizani tepih. – Majku mu, pa i nije kao u Ricu, a? – reče Mejzi. – Porodične sobe – objasnila je Lili. – To su sobe za rođake i prijatelje dece. Prave gostinske sobe bile bi bolje, ali ne kitnjaste. Nije znak dobrog ukusa da se sve opremi previše luksuzno. – Ja bih to uradila da živim ovde – uzdahnula je Mejzi, otvarajući fioke i vireći unutra. – Zato ti i ja nikad nećemo biti žene bogataša – nasmejala se Lili. – Mi bismo zahtevale celodnevno grejanje, svilenu posteljinu kao Greta Garbo i rols-rojs, a otmeni gospodičić bi hteo stare zavese, nikako grejanje i da mu krpimo čarape, da ne kupuje nove. Bogati ne moraju da se razmeću činjenicom da su bogati. – Čudni su, stvarno – rekla je Mejzi. Malo su se uredile za upoznavanje Dajanine majke i ostalih gostiju. – Mama je u salonu – reče Dajana dok su sve tri ponovo silazile niz

masivno stepenište. – Jedva čeka da vas upozna. Presvukla je odeću za putovanje i izgledala nekako mlađe u starim jahaćim pantalonama i laganom puloveru. Lili se osećala kao da vidi drugu stranu svoje drugarice sad kad je došla kući. Ponovo se setila svog doma u Tamarinu. Zamišljala je kako bi bilo da odvede tamo Dajanu i Mejzi i pokaže im sva mesta na kojima se igrala kao dete. Šumu u kojoj su se ona i Tomi igrali žmurke, potok u kome su ležali na stomacima i brčkali prste u hladnoj vodi. Zamišljala je kako ih upoznaje sa svojom majkom i kako je one odmah zavole. Svi vole mamu, toliko je prijatna, toliko dobra. Mada bi njena majka bila drugačija s Dajanom, zato što je Di jedna od njih. Zašto je to bilo bitno? Mali salon se nalazio na levoj strani kuće, gde je porodica živela, nasuprot istočnom krilu, u kome se trenutno nalazio sanatorijum. Dajanina majka je ustala i ispružila je ruke čim ih je ugledala. – Baš divno! – uzviknula je, s istinskim oduševljenjem. Bila je preslikana Dajana, samo starija verzija, s istim slatkim licem, titrajućim osmehom i prosedom kosom. – Dobar dan, ledi Belton – reče Lili zvanično. – Zaista se osećam kao da vas već poznajem, devojke – rekla je. – Toliko sam slušala o vama i koliko ste dobre prema Dajani. Ne znam kako da vam zahvalim. – Nasmejala im se s takvom toplinom da je Lili konačno osetila da počinje da se opušta. Možda će ipak sve biti u redu. Ser Arči je, i pored sve svoje ljubaznosti, ipak bio u priličnoj meri džentlmen starog kova: šarmantan, da, ali bez sumnje svestan svog položaja. Ali ledi Belton je mnogo više ličila na Dajanu: ljubazna prema svima, bez obzira na poreklo. Ledi Ajrin se ne bi nimalo svidela, pomislila je Lili raspoloženo. Večera će biti „u krugu porodice“, kako je Dajana nedužno izjavila. Lili, Mejzi, Dajana, ledi Evanđelini i ser Arčibaldu pridružili su se Sibil i njen verenik, snažnih vilica i prilično ćutljiv kapetan Filip Stenap. Sibil, dve godine mlađa od Dajane, ali milion godina udaljena od svoje sestre u smislu temperamenta, želela je da priča samo o svom venčanju narednog dana i penila je o svojoj haljini, cveću i kako je grozno što ne mogu da imaju propisno društveno venčanje zbog tog užasnog rata.

Lili je pomislila na ljude koji su zaista iskusili taj užasni rat – na ljude kao što je Mejzi, koja je izgubila majku i na mladiće u drugom delu kuće, koji su bili uništeni i spolja i iznutra zbog onoga što su na frontu videli. Ovde, u idiličnom svetu Beltonvarda, činilo se da je rat veoma daleko. Sibil je radila u lokalnoj Poljskoj vojsci,15 i Lili je morala da se zapita kako se Sibil snalazila kao nadzornik nostalgičnih devetnaestogodišnjih devojaka koje su se prijavile da pomognu u ratnim naporima i našle se kilometrima udaljene od svojih kuća, kako ustaju u pet sati da pomuzu krave ili voze traktor. – Ti si s farme. Trebalo bi da se priključiš devojkama – oštro se Sibil obrati Lili, kao da je mogla da joj zaviri u glavu. – Mislim da bi to bilo traćenje moje obuke – reče Lili ravnodušno. – Da, ali počela si je u Irskoj – reče Sibil, kao da to samo po sebi znači da je ta obuka bila beskorisna. Lili oseti kako je obuzima poznati bes. Potisnula ga je. – U stvari, nisam – rekla je. – Nisam uopšte radila kao medicinska sestra u Irskoj. Radila sam kod lokalnog doktora. – Sibs! Pa, Lili je bolja medicinska sestra od mene – rekla je Dajana. – Ako ti tako kažeš – procedila je Sibil, zureći niz svoj dugački nos u Lili. – Odakle reče da si, dušo? – upitao ser Arči. Lili se ukočila. Umreće, jednostavno će umreti, ako on poznaje Lohrejvenove. Nije mogla da podnese razgovor o njima, razgovor koji bi mogao da se završi samo otkrićem da je Lili radila kao sobarica gospodarice Retnerija. – Iz Voterforda – reče, što je činjenično bilo tačno, na kraju krajeva. Tamarin se nalazi u grofoviji Voterford. – A, tako – reče ser Arči. Posle večere, svi su prešli u mali salon, gde je ledi Evanđelina sela pored neupaljenog kamina da radi tapiseriju jednoroga u zelenoj šumi, a Dajana, Sibil, ser Arči i Filip su igrali karte. Mejzi i Lili, koje nisu volele karte – Lili je to rekla zato što je bila sigurna da igre koje je ona igrala kod kuće nisu bile one koje je Sibil imala na umu – sele su na prozor i pričale, posmatrajući imanje.

Vilson, Filip i ser Arči su za venčanje postavili sve baštenske stolice na malu terasu pored ružičnjaka. Plan je bio da se otvore vrata od terase, kako bi gosti mogli da ulaze i izlaze kad hoće. Sibil se još uvek durila zato što rekonvalescenti nisu sklonjeni iz sale za balove za veliki dan. – Šta misliš, da li su ona i kapetan uradili ono? – šapnula joj je Mejzi. – Sibil? – slegla je Lili ramenima. – Nemam pojma. Baš i ne izgledaju kao da se time previše bave, zar ne? Filip i Sibil su se poznavali od detinjstva, i Lili nije mogla da oseti nikakvu strast među njima. Viđala je mnogo medicinskih sestara po povratku sa sastanaka, rumene, razmaznog karmina i razbarušene kose. Uvek su ulazile krišom – ako bi ih upravnica videla, bile bi u velikoj nevolji. Lili se uvek pitala kako bi to bilo da oseti takvu strast prema nekom muškarcu. Nije bila sigurna da li će to ikada doživeti. Izlazila je s muškarcima, naravno, ali nikada nije osetila ni najmanju strast prema bilo kom od njih. – Ja bih spavala sa svojim verenikom, kad bih bila verena – reče Mejzi naglo i iznenađujuće. Lili je oduvek smatrala da je Mejzi najmoralnija od njih. I pored svih svojih zaklinjanja u boga i šala o ludovanju s vojnicima u zadnjim redovima bioskopa, ona je ipak bila vaspitana da poštuje stroge moralne kodekse. – On bi mogao da ode na front a da pre toga ne budete zajedno. Ako si verena i ostaneš trudna, barem bi imala nešto njegovo ako se ne vrati. – Valjda – reče Lili, stresavši se. – Ne postoji ništa gore, zar ne? Da voliš nekog i da ga onda pošalju preko okeana, ko zna kuda. Kako bi spavala noću? – Možda smo zato nas tri drugarice – zamislila se Mejzi. – Zato što nemamo dragane preko okeana. Ne dangubimo razmišljajući o nekim muškarcima tamo negde, kao one devojke koje ne mogu da razgovaraju ni o čemu drugom osim o svojim draganima koji su u Africi, ili već tako negde. Lili se nasmejala na to. – To je istina – rekla je. – Osim toga, muškarci komplikuju stvari. Morale bismo da napustimo bolnicu kad bismo se udale, a i izbacili bi nas kad bismo ostale trudne. – Nijedno od to dvoje nije za Lili dolazilo u obzir. Ljubav je bila vrlo nisko na njenoj listi prioriteta. Posao joj je bio najvažniji. Radila je toliko da je bilo nemoguće da ima

život van bolnice, mada je drugim medicinskim sestrama to uspevalo. Dajana i Mejzi su izlazile na večeru i u bioskop s muškarcima, ali ona je to retko radila. – Gledamo previše bolesnika i previše smrti. To čoveka odbija od ljubavi. – Govori u svoje ime – nasmejala se Mejzi. – Ja još tražim. Možda će sutra da bude neki zgodan momak, da me obori s nogu. – Pre će nekog starkelju da udari sunčanica, pa ćeš celo popodne morati da ga hladiš. – Kakve sam sreće, tako će i biti! Dan venčanja bio je ispunjenje sna svake mlade: sunčano nebo bez oblačka, bez žestoke vrućine od koje bi se sparušilo cveće izmoljeno i pozajmljeno iz svih bašti iz komšiluka. Lili je ustala rano i pošla u dugu šetnju, kroz bašte pa u pašnjake iza kuća, na kojima su mala stada krava zadovoljno pasla, repovima lenjivo terajući muve. Kad bi zatvorila oči i duboko udahnula, Lili bi skoro mogla da zamisli da se nalazi u poljima kod kuće, s poznatim mirisom zemlje i stoke oko sebe. Osetila je ubod nostalgije. U kući je bio haos. Moglo se čuti kako Sibil urla nešto o svojoj kosi i kako je neko pobegao s njenim parfemom. – Ostalo mi je još samo malo, i to sam čuvala za danas! – grmela je. – Kako je to moglo da mi se desi? Lili i Mejzi su se brzo obukle, i sada su sređivale kosu jedna drugoj. – Tako ti je sjajna – reče Mejzi, odmaknuvši se da se divi Lilinim kestenjastim kovrdžama koje je podigla sa strane uz pomoć dva češlja od kornjačevine. – Jesi li je prala u pivu, ili šta? – Ma, kakvo pivo – nacerila se Lili. – U parfemu! – Lagiš? – zakikotala se Mejzi. – Da. – Tako bi i trebalo tom užasnom malom monstrumu. Ne znam kako je Dajana trpi – reče Mejzi. – Ma, nije ona tako loša – reče Lili. – Samo je razmažena i nema mnogo iskustva. Kad bi živela jedno vreme s nama, malo bismo je dovele u red. Nekoliko dana pomaganja u bolnici spustilo bi je na zemlju. – Mislila sam da je mrziš.

Lili je odmahnula glavom. – Ne, samo sam joj popuštala, to je sve. Pametnija sam ja od nje. Ona je, u stvari, samo dete. – Ti si jedna mudrica – reče Mejzi. – Onda, dajmo još jednu šansu gospođici Naduvenoj. – Gospođi Naduvenoj posle četiri – dodala je Lili, nasmejavši se. Kapela je zaista bila mala i obična, sa skoro puritanskim oltarom i kamenim klupama, umekšanim samo starim prostirkama za klečanje boje starog zlata. Lili je osećala laganu nervoznu drhtavicu od samog boravka ovde: znala je da katolici ne bi smeli da slave u drugim crkvama, ali ipak je ovo venčanje, razmišljala je. To bi trebalo da je u redu, zar ne? Pomenuće to u ispovedi i nabaciće nešto o tome u pismu majci. U četiri sata već se okupilo četrdesetak gostiju, uključujući i sveštenika i staricu s belom kosom koja je sedela za orguljama. Za razliku od predratnih venčanja, ispričala im je Dajana, većina porodičnih prijatelja neće moći da dođe, a oni koji budu došli samo će naleteti na nekoliko sati pre nego što se vrate kućama. Imajući to u vidu, Sibil nije smela da kasni, tako da je prošlo tek deset minuta posle četiri kad se mlada pojavila pored ponosnog oca koji je držao pod ruku i kad su okupljeni gosti ispustili kolektivni uzdah. Za nju nije bila venčanica od padobranske svile: Sibilina haljina bila je od briselske čipke, prepravljena iz dvorske haljine njene majke. Ona nije imala svetao ten, ni simetrične crte lica kao njena starija sestra, niti je imala Dajaninu lepotu koja dolazi iznutra, ali Sibil je ipak izgledala divno na svom venčanju. Mladoženja je svakako mislio isto. Lice mu se ozarilo kad se okrenuo da je pogleda. I prvi put, Lili je ugledala lice njegovog kuma, kolege mornaričkog oficira. Bio je viši od Filipa i na trenutak su se njihovi pogledi sreli u maloj kapeli. Džejmijeve sive oči susrele su se s Lilinim zapanjujuće plavim, i ona oseti kao da se mala varnica upalila u njoj. A onda je njegov pogled skrenuo, pa je Lili mogla da ga prostudira i malo dođe do daha. Služba je bila kratka i jednostavna, za razliku od službi na katoličkim venčanjima na koje je Lili navikla. Kad je bila završena, Sibil i njen muž su pošli niz prolaz, a Sibil je izgledala pobednički, sad kad je dobila svog muškarca.

– Uvek plačem na svadbama – reče Mejzi, brišući oči malom maramicom s čipkanim rubovima dok su izlazile iz kapele. – Ne znam zašto. Moja mama je uvek govorila da sam plačljivica. Kad bi mamica mogla da me vidi sada. – Za trenutak se učinilo kao da je Mejzi napustio njen večni optimizam, a njen blistavi osmeh kao da je malo potamneo. – I mene moja – reče Lili, grleći svoju mladu drugaricu. Lagala je. Njena majka bi bila sva u panici kad bi videla da se njena ćerka druži s plemstvom. – Tvoja majka bi poludela od sreće da može da te vidi ovde – šapnula je Lili. – Kako je ono uvek govorila: blagoslovena... kako beše? – Blagoslovena bila moja sveta tetka – nasmejala se Mejzi. – Sirota mama nikad nije psovala, ne kao ja. Sad bi rekla „Blagoslovena bila moja sveta tetka, Mejzi, vidi nju kako pije džin, i to s aristokratijom.“ – Da vam dospem, gospođice? – Vilson, ukrućen kao da je progutao metlu, pojavio se iza njih. Lili je osetila težinu njegovog neodobravanja. Ostali su bili divni prema Dajaninim koleginicama. Čak je i ser Arči bio šarmantan, na svoj neodređen način. Samo se Vilson ponašao kao da su njih dve prosjakinje koje su se ušunjale u prestonu dvoranu da ukradu porodično srebro. – Zašto da ne? – Mejzi je iskapila svoje piće. Čist džin i puna doza italijanskog vermuta: džin i it, njen omiljeni koktel. – Hvala, srce. – Nasmešila se Vilsonu, a njeno lepo lice bilo je potpuno netaknuto njegovim krutim ponašanjem. Lili joj je zavidela. Kako bi bilo lepo ne mariti za sve Vilsone na ovom svetu, biti blaženo oslobođen tog osećaja nepripadanja. Mejzi je bila opuštena gde god da se nalazi, isto kao i Dajana. Obe su imale urođen osećaj sigurnosti, što je značilo da nikad nisu posmatrale druge i pitale se šta oni misle. Lili nikad nije prestajala s tim. Ledi Belton je nekako uspela da se snađe za više od jednog kilograma kuvane šunke, koliko je bilo dozvoljeno po kuponima za venčanje. Iako je ser Arči bio strog, čak je i on vrlo malo gunđao kad je Evanđelina nabavila svinjske kotlete i prava jaja od kikireza za svadbenu gozbu. Tako je uštedela jaja koja bi njene kokoške nosile nekoliko nedelja. Držala je četiri kokoške u bašti iza kuhinje, i sama vodila računa o njima. – Pre rata nisam mogla ni da zamislim da mama gaji piliće – govorila je Dajana. – Vrlo je žilava, znate. Sposobna je za svašta.

Od kokošjih jaja napravljeni su fini sendviči s jajima i potočarkom, a jaja od kikireza su tvrdo obarena i poslužena sa zelenom salatom iz bašte. Nije bilo nade da bi se mogla napraviti tradicionalna svadbena torta, tako da je bilo mnogo malih želea ukrašenih cvetovima i sićušnih, jednoslojnih biskvita. Sve je izgledalo apsolutno predivno i, jednom bar, čak ni Sibil nije mogla da se požali. Lili je posmatrala kako je polako napušta krutost od ser Arčijevog dragocenog šampanjca. Dan je bio divan, i ljudi su izašli na terasu i sedeli u foteljama i uživali u majskom suncu. Sibil i Filip su prvo odigrali nekoliko valcera u čast starijih gostiju, a onda su na red došle Filipove džez ploče. – Obožavam ovu muziku – rekla je Sibil sanjivo, dok se vrtela u naručju svog novopečenog muža. Iznenada, njihova sreća pogodi Lili. Celog dana joj je Tamarin bio u glavi u duši, i osetila je snažan napad usamljenosti. Šta radi ovde? Uzela je svoju čašu i izašla na terasu. Kad se rat završi, vratiće se kući. Za čim god da traga, to se ne nalazi ovde. Kod kuće će barem biti među svojima, i ako oseti da se ne uklapa s njima... pa, shvatiće da se nigde ne uklapa. – Zdravo – začuo se glas. Okrenula je glavu i pored sebe ugledala Filipovog kuma, mornaričkog oficira. Nije bila sigurna koji je čin: nikad nije posedovala Dajaninu sposobnost tumačenja oznaka činova na uniformama. – I vi ste pobegli? – Izgovor mu je bio mek, s laganim škotskim prizvukom. Lili ga je na trenutak pažljivo pogledala. Postala je stručnjak da kaže pravu stvar – deo učenja da se živi u drugoj zemlji bila je kameleonska mogućnost uklapanja. Ali u tom trenutku, bilo joj je dosta uklapanja. Razmišljanja o kući učinili su njen osećaj otuđenosti gotovo bolnim. – Da – rekla je iskreno. – Osećam da ne pripadam ovde. Ne poznajem nikoga, osim Dajane i Mejzi. Ne želim da razgovaram o jedrenju po Mediteranu – dodala je, pogleda uprtog u mladu koja je, vrteći se, promicala pored vrata od terase. – Rat otežava ćaskanje – složio se, prateći svojim pogledom njen, dok se

nije zaustavio na novoj gospođi Stenap. – Teško je mariti za trivijalne stvari kad... – ispravio se – kad se toliko toga događa. Lili ga pogleda zainteresovano. Skoro da je očekivala da će reći: „Razvedri se, devojko. Može još jedno piće?“ Kao da je ispiranje svega džinom pravi odgovor na sve životne probleme. Ali ovaj čovek nije imao onaj veseli, uglađeni šarm kao ostali Dajanini prijatelji oficiri, ljudi koji bi se s tim svojim suštinskim britanskim šarmom više klase šalili i ispred streljačkog voda. Bio je žilavije isklesan, tvrđi. Čak mu je i njegovo četvrtasto lice s bokserskim nosom i duboko usađenim očima davalo izgled pre seljaka koji je postao ratnik, nego aristokrate. – Moje opravdanje je što nisam odavde, ali vi ovde sigurno poznajete sve? – ispitivački je rekla. – Priličan broj njih – potvrdio je. – Filip i ja smo drugovi još iz škole. – Pružio je krupnu šaku. – Poručnik Džejmi Hamilton – rekao je zvanično. Lili je zurila u njega. Prihvatila je njegovu ruku i osetila isti nalet adrenalina kakav je osetila i u kapeli kad je pogledao direktno u nju. – Džejmi, to i vaš akcenat mi govore da niste iz ovih krajeva – rekla je da sakrije koliko je uzdrmana. – Ja sam Škotlanđanin, iz Ajršira – kazao je. – A vi ste medicinska sestra Lili Kenedi, iz Irske. – Da – nasmešila se. Svako je mogao da čuje da je iz Irske, po govoru, ali pitala se kako joj zna ime. – Naporan posao – reče on. – Jeste – složila se, gledajući ga – vrlo naporan. – Da li vas to pogađa? – upitao je. – Toliko smrti i rana. Malo ljudi je Lili postavljalo takva pitanja. Možda zbog toga što su svi u Londonu svakog dana bili svedoci posledica rata. Uz činjenicu da su ljudi voleli da pričaju o nečem drugom. Čak i kad bi neko umro, period ožalošćenosti bio je sve kraći i kraći, kao da se ljudi plaše da razmišljaju o smrti. Razmišljanje o smrti, zadržavanje nad njom, bilo je i suviše depresivno; jedina razumna mogućnost preživljavanja bila je hrabro krenuti prema naredom danu i nastaviti dalje. – Da – kazala je Džejmiju Hamiltonu – pogađa me. Posebno kad se radi o deci. Prošle nedelje su dovezli dva dečaka, braću, nisu imali više od

deset, jedanaest godina. Još su bili u plavo-belim pidžamama, kao da su ih upravo izvukli iz kreveta i da čvrsto spavaju. Bili su mrtvi, poginuli od bombe. Stalno razmišljam o njima. – Ima četiri godine kako sam započela školovanje, i da sam tada znala ono što znam danas, mislim da nikad ne bih postala bolničarka. Imala sam nejasnu ideju da se tu radi o pomaganju ljudima, o pružanju utehe, o tome da treba biti dobar prema nekome u njegovom bolu. Ali nije tako: radi se o očajničkim pokušajima da nekog održite u životu, sve u paničnoj brzini, dok ih posmatraš kako umiru groznom smrću, uglavnom bespomoćan... ne umem da objasnim – rekla je. – Ali, ima i naleta adrenalina, kad se radi u operacionoj sali ili na odeljenju kad je gužva i kad čovek mora da izdrži, zato što će, ako ne izdrži, neko da pati. – Zastala je, osećajući da je ostala bez vazduha posle svega što je rekla. – Da li vam zabave pomažu da se opustite, ili vam je još gore? – upitao je. Lili se nasmejala. – Pomalo od oboje – kazala je. – Divno je da čovek na trenutak sve to zaboravi i igra, a opet osećam da ne bi trebalo da zaboravim. Okrenula se od njega da pogleda plesače u kući. – I ja se isto osećam – rekao je. – Kad se čovek nađe u ratu, želi da pobegne od njega, a kad se udalji, želi ponovo da se vrati. – Gde služite? – pitala ga je. – Ja sam prvi poručnik, drugi po činu na podmornici. Pre mesec dana sam bio ranjen. Primetila je da joj nije rekao ni gde ni kako je ranjen. Podmorničari, kako je čula, dobro skrivaju svoje karte. – Vi radite s Dajanom u Kraljevskoj državnoj bolnici? Klimnula je glavom. I ona ume da krije karte. – Odakle ste? – upitao je. – Iz jednog malog mesta po imenu Tamarin, u južnoj Irskoj. Sigurno niste čuli za njega, na obali je, veoma lepo mesto, mirno, nimalo nalik na London. – Zašto ste otišli? – Zato što sam želela da budem bolničarka, a kod kuće nisam mogla sebi da priuštim školovanje. Moj otac je kovač, a majka domaćica u kući sličnoj

ovoj, samo manjoj – rekla je. Ja sam drugačija, zapravo je govorila. To sam ja. Ako ti se dopadam, ostaćeš. Ali neću da se pretvaram. Nisam iz tvog sveta. Čuli su kako Mejzi unutra peva „To se zove lambet vok...“. Bila je to Mejzina omiljena pesma za zabave. Imala je lep glas, koji će uskoro sve naterati da zaigraju. Bio je to dar, dar da šarmira i natera ljude da je zavole. Lili je bila svesna da ne poseduje taj dar. Bila je i suviše oprezna, i suviše sklona tome da se drži po strani i posmatra. Sada je Džejmi posmatrao nju. Osetila je da nešto u njoj drhti od njegovog pogleda, da se pomera. – Mislim da smo nas dvoje jedini koji se ne smeju i ne šale – reče Lili iznenada, dok su iznutra dopirale salve smeha. – Čudi me da nas Sibil nije izbacila. Veoma joj je stalo da svadba bude savršena. Džejmi se približio, tako da je sada stajao odmah do nje. – Ne znam kako vi – rekao je – ali, ja se zabavljam. – Zaista? – upitala je, prošavši pored njega. – Nadam se da ćete nastaviti da se zabavljate, poručniče. Izvinite me. Otišla je do toaleta, poprskala se vodom po porumenelom licu, a onda pokušala da popravi štetu uz pomoć pudera ingliš rouz, koji joj nije pristajao, ali je samo to imala na raspolaganju. Njen dragoceni ruž čajniz red bio je potrošen do samog kraja, i ona je ukosnicom iščačkala ostatak i njime namazala svoja puna usta. Iz ogledala su zasjale svetle oči i ona je osetila neobičan talas ponosa zbog svog izgleda. Ten joj je bio besprekoran i bez ijedne pege, i u savršenom kontrastu s gustom kestenjastom kosom, začešljanom unazad od lepo oblikovanog, ovalnog lica. Varnica bistrine u njenim bademastim očima menjala je njen izgled iz puke dopadljivosti u zanosnu, divlju lepotu. Nakon što je odbrusila Šeril, ostale sestre su je prozvale Divlja Irkinja. Bio je to kompliment, smatrala je, koji pokazuje da je vide kao pribranu, snažnu i punu samopouzdanja. Imala je na nečemu da bude zahvalna Lohrejvenovima. Posmatrajući ledi Ajrin naučila je vrednost pribranosti, a Lilina odlučnost da se razlikuje od svih ostalih pripadnika klase služinčadi na imanju Retneri dalo joj je kraljevsko držanje. – Ne izgledate loše, sestro Kenedi – rekla je sebi.

Kad se vratila u dnevnu sobu, s gramofona se čuo Glen Miler i svi su igrali, rešeni da izvuku i poslednju mrvu uživanja tog dana. Bilo je skoro osam sati, i ona je znala da će većina gostiju uskoro da krene, da se pre mraka vrate u kasarne ili na komandne pozicije. Zabava se polako završavala. Dajana je ranije šapnula Lili da je mladoženji ukinuto odsustvo: niko nije znao zašto, ali govorilo se o nekoj velikoj ofanzivi. Ni Sibil to još nije znala. – Mora da krene već večeras. Medeni mesec se odlaže. Ne bih volela da sam na njegovom mestu, jadničak. Lili je stajala i posmatrala ples, pevušeći melodiju i njišući se. Pokušavala je da ne razmišlja o velikom naletu koji će odvući muškarce. O čemu god da se radi, uskoro će sve saznati na teži način, kod počnu da dovoze ranjenike i kad se dvanaestočasovne smene pretvore u celonoćne i kad obe smene budu radile istovremeno. – Biste li možda plesali? Stajao je pored nje, viši od nje, i Lili odjednom nije mogla da zamisli išta što bi joj bilo draže. – Sa zadovoljstvom – kazala je. – Nisam baš najbolja... Bila je previsoka i većina partnera više je volela niže žene. – Nisam ni ja – reče Džejmi, uz smešak koji je omekšao oštre crte njegovog lica. Lagao je. Od trenutka kad je uhvatio za ruku, Lili je osetila kako im se ritam i energija spajaju. Kao da je bila posuta čarobnom plesnom prašinom. Muzika je bila glasna, sveprožimajuća, i oni su se elegantno uklopili u prostor na podijumu. Lili se pitala da li i svi ostali mogu da primete elektricitet između njih. Mora da primećuju. Džejmijeva ruka prisno prislonjena uz njena leđa kao da je dodirivala po telu erotski joj milujući golu kožu, a ne svilenkastu pamučnu tkaninu. Osećala je veliku snagu njegovog zgloba dok je drugom rukom držao njenu, a ispod uniforme, pod prstima je mogla da oseti pokrete njegovih snažnih mišića ramena. Nije to ličilo na ples: ličilo je na vođenje ljubavi. Muzika se lagano zaustavila, oni su prestali da igraju i ostali da stoje, zureći jedno u drugo.

– Da čujemo ponovo! – uzviknula je Sibil, kao dete, pa je neko zagrebao iglom po ploči. Lili nije ni bila svesna da je zadržavala dah, dok se nije ponovo začula muzika. – Ne želim da se završi – rekao je, blizu njenog uva. Lili je zažmurila i dozvolila mu da je privuče k sebi. Dok su parovi oko njih igrali živahno, ona i Džejmi kao da su se kretali po taktovima neke druge, sporije muzike. Gledala ga je odozdo, dok su njegove crne oči zaranjale u njene, govoreći joj da je želi isto kao što ona želi njega. Zvuk iza njih naterao ih je da se okrenu i ugledaju Mejzi koju je vrteo jedan od Filipovih prijatelja Amerikanaca, plavi pešadijski kapetan, koji je bio dorastao Mejzinom akrobatskom plesanju i bacao je kao lutku, dok je njena haljina lepršala na sve strane. Kad je videla Mejzi, čarolije je nestalo. Lili se trgla. Šta ju je spopalo? I suviše je iskusna da bi očijukala sa zgodnim muškarcem u uniformi. To nije bio plan. A Džejmi, ma koliko ga smatrala zgodnim, bio je iz drugog sveta, Dajaninog sveta. – Ako nemate ništa protiv, sela bih – rekla mu je žurno, namerno ne primećujući kratak blesak razočaranja koji mu je preleteo preko lica. – Da vam donesem neko piće? – upitao je, ponovo stavivši masku ljubaznosti. Lili bi se više dopalo da je rekao „Šta je s tobom?“ Ali ovakvi to ne rade. To je jedna od radosti viših klasa: oni sve doživljavaju kao neuspeh. Momak iz Tamarina bi insistirao da mu kaže zašto je prestala da igra. – Ne, hvala – rekla je Lili, isto tako ljubazno. – Malo sam se zanela u igri. – I s tobom, htela je da kaže. – Mislim da ću da preskočim sledeći ples. – Krišom je pogledala Dajanu kako stoji na obodu grupe, posmatra i smeši se. – Dajana je izvrsna plesačica. – Znam – rekao je, stisnutih vilica. – Dobro, onda znate i da je divna devojka – dodala je Lili. Nije bila sigurna zašto to radi: zašto podstiče Džejmija da ode kod Dajane. Ali on predstavlja sve ono što Dajana očekuje od muškarca, a Lili voli Dajanu kao sestru. Dajana žudi da bude zaljubljena, a Džejmi, uzdahnula je u sebi, jeste poseban.

– Šaljete me da igram s Dajanom? – upitao je, blago zabavljen. Lili je osetila varnicu besa zbog njegovog raspoloženja. Čemu se smeje? – Ona je verovatno više vaš tip – rekla je. Do đavola, to je zvučalo loše. – Mislim, istog ste... – ... porekla? – pomogao joj je. – Da – prasnula je. Udaljili su se od plesača i sada su se našli na drugom kraju sobe, gde su ljudi sedeli na sofama i foteljama, ćaskali i pijuckali. – Da li vam je to važno? – upitao je. – Poreklo? – Kladim se da je vama važno. – Ne naročito. Ne kod prave osobe. – Želim vam sreću u pronalaženju prave osobe – rekla je umiljato, a onda otišla da sedne pored Dajanine tetke usedelice Dafne, koja je bila gluva kao top. Pokazaću mu ja, pomislila je, glasno pozdravljajući tetku Dafne, sve vreme posmatrajući Džejmija, koji je još uvek stajao blizu nje, smešeći joj se na način koji je mogla da opiše samo kao zločest. Uhvatio joj je pogled i lagano podigao jednu tamnu obrvu, kao da želi da kaže: Prozreo sam tvoju igru, draga. – Divna muzika – viknula je prema tetki Dafne, a onda opsovala u sebi, zato što sirota Dafne nije čula skoro ništa, pa tako ni muziku. – Šta? – zakreštala je starica, s jednom rukom iza uva, dok je u drugoj držala vrhom punu čašu Vilsonovog džin i it koktela. Nakon pola sata s Dafne i praćenja Džejmija krajičkom oka, Lili je osetila da njena napetost popušta, kad je uletela uplakana Sibil. Ako Filip mora da krene to veče, pretpostavljala je da će Džejmi da pođe s njim. Kad Džejmi ode, moći će da se opusti. Petnaest minuta kasnije, Sibil, očiju oteklih od plakanja, i ostatak svatova okupili su se u ogromnom predvorju da se pozdrave. – Ne mogu da bacim bidermajer – cmizdreći je rekla svojoj majci, koja je skakutala oko nje, pokušavajući maramicom da joj obriše lice. – Ne daj se, mila – reče ledi Evanđelina. – Ne mogu! – Oh, draga, napravićemo novu zabavu za tvoju svadbu, obećavam –

čulo se kako Filip kaže. – Obećavaš? – šmrcala je njegova nevesta. – Obećavam. – Jadan momak, žao mi ga je – Mejzi je šapnula Lili. Mejzi je sada već bila pripita, crvenih obraza i omamljena od koktela. – Nema pojma u šta se uvalio. Uskoro će saznati. – Evo ga! – viknula je Sibil. – Devojke, pazite! – vrisnula je Dajana. Buket je poleteo visoko u vazduh, Lili je podigla pogled i posmatrala ga kako pada i pada, tačno prema njoj. U poslednjem trenutku je zgrabila Mejzi i gurnula je u njegovom pravcu. – Opa! – ciknula je Mejzi, kad je cveće bukvalno palo na nju. Svi su se smejali, a posebno Lili. Onda je osetila snažnu ruku na svom struku, koja je stegnula njeno telo u svilenoj plavoj haljini na tufne, dok joj je vrelina zagrljaja pekla kožu. – Hteo sam da se oprostim, sestro Kenedi – rekao je Džejmi, sagnuvši se tako da mu se lice našlo desetak centimetara od njenog lica. U komešanju i gužvi bili su pritisnuti jedno uz drugo. Usne su im se spojile, silovito i vrelo. A onda, iznenada, on se odmakao. – Do novog susreta? Lili je mogla samo da ga gleda, dok su dvojica muškaraca izlazila i dok su se drugari i rođaci tiskali oko njih. – Evo je mlada – pevušila je Mejzi nemelodično, mašući bidermajerom i grleći Lili. – Zar nije bilo divno? – uzdahnula je. Lilin pogled je bio uprt u vrata na kojima se Džejmi nalazio samo trenutak ranije. – Divno – tiho je izgovorila i dotakla usne tamo gde ju je poljubio. I ranije su je ljubili, ali nikada tako. Zašto je igrala te glupe igre s njim? Zašto se odmakla od njega kad su igrali? Bila je besna na sebe. Ta urođena svojeglavost ponovo ju je izdala. Sad je otišao, i ko zna kada će ga ponovo videti?

Septembar, 1944. godine Sibil se potpuno posvetila svom svadbenom veselju, deo drugi, ali ono ipak nije bilo onako veličanstveno kako se ona nadala. Umesto svečane igranke, morala je da se zadovolji malim banketom u kući Filipove bake, u Saut Odli stritu, prilično velikom zdanju koje je bilo zatvoreno od 1942. godine, i u kome je sav nameštaj bio prekriven lanenim navlakama. Posle večere, društvo je trebalo da pređe u 400, glamurozni noćni klub u koji je Dajana često izlazila, a u kome Lili nije nikada bila. Lili je bila prilično sigurna da je Sibil pristala da je pozove na zabavu samo zato što će im biti potreban još jedan par ruku da pomogne oko kuvanja i čišćenja. Mogla je da zamisli kako se Sibil protivi ideji da Lili bude gost, i skoro da je mogla da čuje Dajanu, šokiranu, kako ubeđeno govori da ne bi mogla ni zamisliti da moli svoju prijateljicu da pomogne ako nije pozvana na zabavu. – Biće super – rekla je Sibil veselo na dan zabave, dok su ona, Dajana i Lili razgledale kuću Filipove bake i pokušavale da odluče šta prvo da urade. Sibil je bila tamo još prethodnog dana, i nije uradila ama baš ništa u vezi sa čišćenjem, primetila je Lili, sudeći po naslagama prašine. – Crći ćemo dok ovu kuću dovedemo u pristojno stanje – ljutito je rekla Dajana, koja je, kao i njena majka, bila besna na Sibil što je uopšte organizovala zabavu. – U Londonu više nije bezbedno, Sibs – kazala je. – Čak i Filip kaže da nije sigurno, zbog onih raketa fau-2. Ne znam zašto nisi poslušala mamu i jednostavno napravila malu zabavu kod kuće na Božić. Još od Dana D, čak su i stanovnici Londona, oguglali na zvuk vazdušne opasnosti, naučili da se boje vriska letećih bombica. A sada se pojavila nova, još ubojitija pretnja, u obliku letećih bombi fau-2, koje su doletale bez upozorenja i uništavale čitave ulice. Prvi put od početka rata Lili je bila u stanju stalnog straha. – Dovoljno mi je bilo što sam morala da propustim medeni mesec, i neću sad da dozvolim da mi taj glupi „bejbi blic“16 upropasti zabavu – frknula je.

Lili je prestala s onim što je radila. – Slušaj, Sibil – procedila je. – Provodim ovde svoj slobodan dan samo zbog Dajane, ne zbog tebe. Zato, molim te, ne pričaj o „bejbi blicu“, zato što ga ne bi tako zvala da u bolnici svaki dan gledaš njegov učinak. Sibil je, po prvi put, ućutala. – Izvini – Dajana je tiho rekla Lili kad je Sibil otišla u drugu sobu, tobože da pronađe vazu za zimske ruže iz bašte. – Ona ne shvata. – Ne razumem kako – reče Lili ljutito. – Znam da je izolovana u Beltonvardu, ali stvarno, Dajana, ona mora da primećuje šta sve ljudi preživljavaju. Ti joj pričaš šta viđaš svakog dana, kako je moguće da je to ne dotiče? Dajana je smireno slegla ramenima. – Sibs je kao tata: shvati nešto samo ako utiče direktno na nju. Nemoj da ti ovo pokvari veče, svima nam je potrebno malo zabave. Molim te, Lili? Oduševićeš se s klubom 400. Lili je dozvolila sebi da se nasmeši. Žudela je da upita da li se poručnik Džejmi Hamilton nalazi među zvanicama, ali nije se usudila. Nije ni pomenula njegovo ime od one večeri. Nije htela da iko, pa ni Dajana, zna šta oseća prema njemu. U svakom slučaju, ako bude tamo, razmišljala je, ignorisaće ga. Ako mu je toliko stalo da je ponovo vidi, zašto nije pokušao da stupi u vezu s njom? Ofanziva na Dan D, koja je stavila tačku na Sibilin medeni mesec, odavno je okončana. Imao je tri meseca da se javi, a nije to učinio. Ne, ako dođe, neće ni da razgovara s njim, u to je bila sigurna. – Zdravo, Lili – rekao je te večeri, glasom kakav je i zapamtila. Ten mu je bio tamniji i izgledao je predivno stojeći ispred nje u uniformi. Stigao je među poslednjima: svi ostali su već stajali oko trpezarijskog stola i dovršavali svoja pića. Zahvaljujući Sibilinom cveću i Lilinoj veštini aranžiranja, sve je izgledalo savršeno. Dajana se namučila dok je skuvala piletinu... – U stvari – rekla je Dajani – mislim da je Sibil sa sela donela zeca. – Zdravo, Džejmi – rekla je. – Nadao sam se da ćeš biti ovde večeras – rekao je. – I tu sam – odgovorila je Lili. Neće ništa da mu olakšava. Otkad je

saznala da dolazi, čitajući Sibilin detaljan plan sedenja, osećala je narastajuće uzbuđenje. – Hteo sam da te pozovem – zaustio je. – Stvarno? – upitala je Lili opušteno. Klimnuo je glavom. Lili ga je posmatrala kako pogledom pretražuje imena za stolom, a zatim ih zamenjuje kako bi sedeo pored nje. – Sad možemo da zauzmemo mesta – tiho je rekao. – Sibil će biti veoma ljuta na tebe – šapnula mu je. – Izdržaću – kazao je. – Ovde sam samo iz jednog razloga, koji nema nikakve veze sa Sibil. Poznati drhtaj ponovo joj je prostrujao telom, i Lili je morala da sedne, da se ne bi srušila. Dovoljno dobro je poznavala protokol na otmenim večerama, pa joj je bilo jasno da se od nje očekuje da sa Džejmijem razgovara tokom prvog jela, a da se zatim ljubazno okrene i razgovara s muškarcem s druge strane. Ali, Džejmi nije imao nameru to da dozvoli. – Hajde da se ne opterećujemo s tim – zamolio je kad su završili mlaku minestrone supu, koju im je poslužio jedan od starih slugu Filipove bake, gospodin Tims, mršavi sedi čikica drhtavih ruku. Lili je bilo mučno da ga posmatra kako ih poslužuje. I suviše je star, htela je da vikne. Tokom prvog jela, razgovarali su o prethodna tri meseca rata i kakve su šanse da se uskoro završi. Sada, kad su joj se jezik i duša opustili, zahvaljujući čaši vina i koktelu pre večere, Lili je htela da pita Džejmija zašto joj nije pisao. Ali nešto joj nije dalo. Međutim, razgovarali su o svom detinjstvu, i Lili prvi put nije prećutkivala istinu. Ostali gosti su polako bledeli, dok su njih dvoje razgovarali i razgovarali. Tiho mu je pričala o Tamarinu i Retneriju. – Ti si izuzetna žena, Lili Kenedi – rekao je ozbiljno na kraju. – Zašto mi to „izuzetna“ ne zvuči kao kompliment? – upitala je Lili. Umesto odgovora, Džejmi je ispod stola uhvatio za ruku i zagledao joj se u oči. – U redu, ti si prelepa žena i, otkad sam te upoznao, ne mogu da mislim ni na šta drugo – rekao je toliko tiho da ga niko drugi nije čuo.

Lili je srce preskočilo. Ispred trpezarije se začulo bučno lupanje sudova. Lili je skočila. To mora da je siroti gospodin Tims. Niko drugi se nije ni mrdnuo. Vino je teklo, gramofon je svirao glasno u pozadini i ostali gosti su previše uživali u predahu od rata da bi razmišljali o nevolji koja je zadesila unajmljenog slugu. Kad je izašla iz trpezarije, ugledala je gospodina Timsa koji je zbrinjavao povređeno koleno, a ceo krem s limunom ležao je u kremastim gomilicama na parketu. – Gospodine Tims, da vam pogledam koleno – rekla je profesionalnim glasom. – Sedite ovde – reče Džejmi. Pošao je za njom, i sada je poveo starca prema stolici u hodniku. Dok je ona pregledala koleno gospodina Timsa, Džejmi je uspeo da pokupi veći deo krema s poda. – Trebalo bi da ga previjem, a onda ćete morati da odmarate tu nogu – objasnila je Lili. – Mogao bih da legnem u ostavu za srebrninu. Tamo ima krevet na razvlačenje, od bivšeg batlera. Bolela su ga leđa, pa je morao negde da prilegne – reče gospodin Tims, a onda se pribrao. – A sledeće jelo? – Ništa im neće biti bez sledećeg jela – reče Lili oštro. Džejmi je odneo na sprat kafu nasmejanoj, raspričanoj gomili u trpezariju, i rekao im da će morati da pevaju da bi dobili krem. – Plan je da se za nekoliko minuta krene u klub 400 – rekao je silazeći niz stepenice u kuhinju, gde je Lili prala ruke na staroj sudoperi. – Da li je naša domaćica uopšte pitala šta se desilo tom sirotom čoveku? – pitala ga je Lili. Gospodina Timsa su već smestili niz hodnik, u ostavu za srebrninu. Džejmi je nežno uzeo za ruku, kao da će je povesti uz stepenice. – Bojim se da draga Sibil ne brine previše o drugima. – Kao da ja to ne znam – odgovorila je Lili smrknuto. Iznenada su se našli na nekoliko centimetara jedno od drugog, držeći se za ruke. Džejmi je zatvorio vrata od kuhinje, naslonio se na njih i pružio ruke prema njoj. Lili se naslonila na njega, pružila obe ruke i dotakla mu

lice, a on je obavio svoje dugačke ruke oko nje, snažno je privlačeći k sebi. Bez ijedne izgovorene reči, njihova tela su se stopila i Lili je osetila kako joj grudi dodiruju dugmad njegove uniforme i osetila neizdrživu želju da pokida odeću sa sebe i legne naga ispred njega. Kosa mu je bila svilenkasta, oštra i kratka. Njeni prsti su uživali u njoj, vrteći je i dodirujući, a onda su skliznuli niz njegov snažni vrat i pronašli dugmad na njegovoj uniformi. Pronašao je nežnu kožu iza njenog uva i nežno je dodirnuo usnama, prisilivši je da zajeca od čistog zadovoljstva, a onda su njegovi snažni prsti obuhvatili obline njenih grudi, pronašli dugmad na okovratniku njene haljine i hitro skliznuli do gole kože. Malo su se pomerili i Džejmijeva ruka je zašla ispod njenog satenskog grudnjaka i dotakla čvrsti vrh njene bradavice, koja je gorela od njegovog milovanja. Uzdahnula je i predala se njegovim dodirima. Nijedan muškarac nije je dodirivao tako intimno. Otvorio joj je potpuno prednji deo haljine, otkopčavajući je dok nije ugledao krupnu dojku, a onda usnama obuhvatio njen ružičasti vrh. – Oh, Džejmi – zajecala je i priljubila se uz njega. Odjednom je povukao do kuhinjskog stola, ogromnog komada drveta izgrebane površine. Postavio je da sedne na njega i ušao između njenih nogu, tako da je bio zarobljen među njenim bedrima. Osećala je grubu vunu njegovih pantalona na nežnoj koži iznad svojih čarapa. Njegovo telo je pozivalo njeno sve bliže, tako da su joj noge bile skoro obavijene oko njega. Džejmi je bio snažan, pun života i žestok muškarac: osećala je njegovu čvrstinu na sebi, dok mu je telo iskonski reagovalo na nju. I želela ga je. – Toliko si lepa – dahtao je, ponovo pronašavši njena usta i ljubeći je. – Želiš li da stanem? – Bio je ozbiljan. – Ne, ne – rekla je. – Ne želim. Ne želim da ovo ikada stane. Na sekund su se zagledali jedno u drugo, i čarolija je na trenutak bila razbijena. – Ne želim da to uradimo ovako – rekao je nežno – na kuhinjskom stolu u tuđoj kući. Ali, kako te želim, Lili. – A gde ćemo? – upitala je, instinktivno ga mazeći prstima, kosom mu

dodirujući lice, dok je usnama lagano klizila oštrom ivicom njegove brade. Tiho je uzdahnuo. – Ne znam. Neću moći da se zaustavim – rekao je – ako ne prestaneš da radiš to što sada radiš. – Ne moramo da stanemo – rekla je, ne verujući šta govori. Ona, devojka koja nikada nije spavala s muškarcem, koja nikada nije dozvolila više nego da je poljube, uvija se oko ovog muškarca i čezne za njim. – Moramo. – Privukao je bliže i uhvatio je, zagrlivši je, kao da će, ako se ne bude pomerala, zaustaviti životinjsku reakciju svog tela na nju. – Ne ovde. Veruj mi. – Verujem ti – rekla je. I verovala mu je. – Nikad ovo nisam radila. – Bilo joj je važno da on to zna, zato što je zbog rata mnogim ljudima popustio moral, o lastišu na gaćicama da i ne govorimo. – Znam. – Kako znaš? Nasmešio se. – Jednostavno znam. Filip mi je pričao o prijateljicama Sibiline sestre mnogo pre nego što smo se ti i ja upoznali. O divljoj Irkinji, kojoj u venama teku i led i vatra. A ja umem da procenim. U tebi nema ničeg iskvarenog. Mogu to da osetim. Nasmejala se glasno, prasnuvši zbog komičnosti situacije. – Da, trenutno stvarno možeš celu da me osetiš – rekla je zaljubljeno, uvijajući kukovima i osećajući kako njegovo telo istog trenutka reaguje. – Džejmi, Lili... nadam se da niste pojeli svu čokoladu. Ostavite nešto za nas, svinje proždrljive! – Bila je to Sibil. – Isuse! – Lili se odmakla od njega, dok se zvuk Sibilinih cipela s visokim potpeticama približavao kuhinji. – Niko više ne traži piće: hoće da igraju – nastavila je Sibil – ali ja moram da pojedem nešto slatko posle večere. Bila je sve bliže. Kako bi bilo užasno ako ih nađe poluobučene. Lili je brzo zakopčala dugmad i popravila kosu. Pružila je ruku i skinula zamrljani ruž s Džejmijevih usana. – Idem, Sibil – reče Lili glasno. – Ne mogu da pronađem čokoladu. – Spustila je ruku na kvaku, da otvori vrata. Oboje su ponovo bili pristojni, mada malo zajapureni.

– Lili... – Džejmi je zvučao napeto. Lili je okrenula kvaku i otvorila vrata. Posle četiri godine straha od upravnice, pribojavala se da je neko vidi da radi nešto nemoralno. Šta god da Džejmi ima da joj saopšti, može to da uradi kasnije. – Moram nešto da ti kažem – kazao je. Sibil je bila ispred vrata. – A, tu ste – rekla je smešeći se. – Izvini, Sibil – reče Lili, dajući sve od sebe da zvuči apsolutno ravnodušno. – Morala sam da previjem koleno gospodinu Timsu. – Zaista – rekla je Sibil, i Lili je istog trenutka po njenom glasu zaključila da je ova tačno znala šta se događa. To je bilo jedva primetno, ali bilo je tu, i Lili je osetila pečat posramljenosti na svom licu. Sibil je uhvatila Lili pod jednu ruku, a drugu ispružila za Džejmija. – Jedva čekam da zaplešem – rekla je poverljivim glasom. – Svideće ti se klub 400, Lili, tamo je super. Nije nikad bila tamo, Džejmi. Možeš li da zamisliš? Džejmi i Filip su skoro živeli tamo, zar ne, dušo? Stigli su do stražnjih stepenica, i Sibil je hitro pustila Lilinu ruku da bi se popela s Džejmijem, zato što nije bilo mesta za sve troje. Lili oseti uznemirenost od Sibilinog veselog, zajedljivog tona. – Neki više vole Floridu, ili stari dobri Kafe de Pari, ali ja jednostavno obožavam klub 400, nastavljala je Sibil, lažno zamišljenim glasom. – A Miranda? – upitala je Sibil. – Koji je njen omiljeni klub? Lilina uznemirenost je rasla. Džejmi nije progovarao; hodao je kraj Sibil, ukočeno kao da je na sahrani. – Miranda je Džejmijeva žena, Lili. Tako je draga, svi je volimo. Baš šteta što je morala da ostane u Škotskoj, zar ne? Lili se saplela po stepenicama i Džejmi se okrenuo prema njoj, pružajući joj ruku, ali ona se oštro povukla. Džejmi je oženjen. Nije slobodan da vodi ljubav s njom, izneverio je svoju ženu, a upravo je izneverio i nju. Lili je osetila kako joj se u grlu skuplja žuč. Ma kako to izgledalo i koliko će Sibil da likuje, mora da pobegne od njega. – Izvinite – rekla je – odmah se vraćam... Okrenula se i strčala niz stepenice u garderobu, zalupila vrata za sobom i potonula na prašnjavi parket pored starog, napuklog umivaonika. Nije joj

bile lakše kad se ispovraćala: mučnina je ostala. Osećala se tako zbunjeno i prazno. Kao da je udario grom. Ovo nije ličilo ni na šta što je ikada osetila, a sada je isto tako brzo nestalo. Osim što je sada znala kako izgleda kad se oseti takva erupcija osećanja, a kad ju je jednom osetila, više nije mogla da zaboravi taj osećaj. Telo je još uvek peckalo od njegovih usana, a ipak, evo je gde sedi sklupčana na podu garderobe, sama i s osećajem da je iskorišćena. Poželela je da umre. Ne, poželela je da on umre. Želi da pati onako kako ona pati. Bio je napolju kad je izašla, nekoliko minuta kasnije. Bila je sigurna da će biti prevelika kukavica da bi je sačekao, a ipak je bio tu: visok i zabrinut, i uopšte nije izgledao kao varalica, što je, u stvari, bio. – Lili, molim te, dozvoli mi da ti objasnim... – Ne dodiruj me! – prosiktala je prema njemu, bljujući vatru. – Hteo sam da ti kažem... – Ne prilazi. Ne želim više da te vidim dok sam živa. Potrčala je uz pomoćne stepenice i utrčala u trpezariju, gde je Dajana, draga Dajana, čekala. Od Sibil nije bilo ni traga. Ostatak društva sigurno je sišao glavnim stepenicama, do ulaznih vrata. – Žao mi je, Dajana, ne osećam se dobro. Vratiću se u dom. – Šta? – Dajana je bila zaprepašćena. Dogovorile su se s glavnom sestrom da mogu da prespavaju u Saut Odli stritu: što je bila posebna povlastica, koja je zahtevala nedelju dana moljakanja. A sad Lili hoće da se vrati u njihov sobičak u Kjubit stritu. – Molim te – preklinjala je Lili izmučeno. – Izvini. – Zgrabila je svoju malu tašnu i pobegla kroz druga vrata, zahvaljujući svojoj srećnoj zvezdi što je ova kuća tolika, kao dvorsko uzgajalište zečeva. Popela se uz stepenice u spavaću sobu u kojoj je mislila da spava s Dajanom, a zatim zatvorila i zaključala vrata. Nije palila svetlo, već je sedela na krevetu u mraku i čekala, u slučaju da Džejmi pođe da je traži. Nadala se, ako pita Dajanu, da će ga ona navesti da pomisli kako se vratila u dom. Biće bezbedna ovde. Slobodna da legne na krevet, osećajući plamen sramote i bola, moći će da pusti da joj suze teku niz obraze. Čula je kako se teška ulazna vrata s treskom zatvaraju. Znači, to je to: zauvek je izašao iz njenog života i ona može početi da zaboravlja usijanu vrelinu strasti i kakav je to

bio osećaj. Više nikad ne mora da pomisli na poručnika Džejmija Hamiltona.

15.

Ne

postoji ništa lepše od pogleda na njujorške nebodere kako se dižu prema nebu u sunčano jutro, pomislila je Izi sedeći na zadnjem sedištu taksija. Volela je Njujork, čak i ovaj taksi s mirisom pačulija i obešenim brojanicama, koje su čitavim putem zveckale na svakoj neravnini. Ovaj grad je svedočio o novim počecima – nije bilo moguće da čovek dođe ovde a da ne počne iz početka, da ne pomisli na ponovno stvaranje. U Nujorku, čovek može da bude šta god hoće. Od ovog trenutka, zaklela se Izi, ona će biti osoba potpuno drugačija od Izi Silver od pre tri nedelje. Razmišljala je o tome tokom dugačkog leta preko Atlantika, stisnuta između dve pričljive mlade Nemice koje su prvi put putovale u SAD. Planirale su da vide toliko toga, urade toliko stvari, i Izi se, naravno, setila sebe i svojih planova od pre deset godina. Šta je tačno uradila za tih deset godina, osim što je upala u neku vrstu sranja koja je ista svuda u svetu – pokušaja da se prilagodi, pokušaja da zaradi novac, pokušaja da se dohvati neki nemogući san. Dok je to radila, izgubila je dodir sa svim stvarima koje su joj bile važne i postala je žrtva, nošena olujom. Izneverila je sve: dragu mamu, koja je želela da ona bude srećna; tatu, koji je o njoj mislio sve najbolje; i baku, koja ju je učila da bude jaka, poštena i hrabra. Draga baka. Bilo joj je teško da razmišlja o njoj kako leži u tom bolničkom krevetu, bez ikakve iskre ili izraza u očima. Nakon tri nedelje u Tamarinu i čekanja da se probudi, Izi je shvatila da se njena voljena baka možda više neće probuditi. Ali, uprkos bolu zbog svega neizgovorenog, Izi je znala da ne može sada da izda baku. Započeće život od početka, ali ovoga puta će sve uraditi kako treba. Dobila je drugu šansu, i nije želela da je uprska. Prva promena će biti Džo. Nadala se nečemu što nije moglo da se dogodi, i plakala u jastuk kad se to nije dogodilo. E, više neće. Među njima je gotovo, ali ne s njom kao nemoralnom heroinom, koja bolno urla na njega. Završiće se na dostojanstven način.

Stan je delovao kao frižider kad je otvorila vrata. Klima ponovo nije radila kako treba. Isključivši je, telefonirala je nastojniku da proveri uređaj, a onda otvorila prozore da letnje jutro unese malo toplote. Kad je nastojnik stigao, ona se već raspakovala, spremila prljav veš za praonicu i presvukla se u trenerku i majicu. – Ej, Toni, hvala što si došao tako brzo. – No problemo – odgovorio je Toni i bacio se na posao. – Hoćeš kafu? – Može, s malo mleka, bez šećera, molim. Dok se kafa kuvala, Izi je uključila telefonsku sekretaricu, da presluša poruke. Bilo ih je nekoliko od prijatelja kojima nije stigla da kaže da ide na put, jedan hladan poziv od telefonske prodaje i jedan od Džoa. Prestao je da je zove na mobilni dok je bila u Irskoj, nakon što nije odgovorila na prvih pet poziva. Ova poruka bila je od prethodne večeri. – Zdravo, Izi. Čujem da sutra stižeš. Kako li je samo to čuo? – Hteo sam da te pozdravim i da ti kažem da mislim na tebe, dušo. Molim te, pozovi me kad dođeš. – Moram da donesem još alata – reče Toni, izlazeći u hodnik. – Odmah se vraćam. – Da, dobro – rekla je odsutno. Izbrisala je Džoov broj iz brzog biranja, ali ga je ionako znala napamet. Ukucala je broj i razmišljala da li da pritisne dugme „pozovi“. A šta će da kaže: Zbogom i drago mi je što smo se upoznali? Ne. Pritisnula je „otkaži“, spustila telefon i sipala kafu. Karla je svratila u pola devet, kad je krenula na posao, s pecivom iz prodavnice u Dvadeset devetoj ulici i tračerskim časopisima. – Namirnice – rekla je ispuštajući sve na stočić. – Pretpostavljam da nisi stigla da odeš do prodavnice da se snabdeš. – Čvrsto je zagrlila svoju prijateljicu. – Kako si? – Dobro sam – reče Izi i istog trenutka zaplaka. – O, devojčice, slobodno plači – uzdahnula je Karla. – I zvučala si mi previše veselo poslednji put preko telefona. Kako ti je baka?

– Još uvek ni tu ni tamo – jecajući je rekla Izi. – Samo leži u krevetu. Sledeće nedelje će je prebaciti u dom. Što duže bude u komi, sve je manje šanse da će se probuditi. Sad joj je samo to ostalo: ostaviće je u krevetu u domu, a ja ne mogu da razmišljam o tome. Užasan kraj života. Zaslužila je mnogo bolje... Zazvonio je telefon i Karla je automatski ustala da se javi. – Da? U redu, ko zove? – Kad je Karla naglo udahnula, Izi je podigla pogled. – Ne, ne možeš da razgovaraš s Izi, šupku. Sada može bez tebe. Bio si joj potreban pre tri nedelje, ali ti nisi mogao da dođeš, zato nemoj misliti da ovog puta možeš preko reda... Džo. Niko drugi ne bi toliko razbesneo Karlu. – Daj mi ga – reče Izi, pružajući ruku da uzme telefon. – Dobro sam, stvarno – dodala je. Karla joj nevoljno pruži telefon. – Halo? – rekla je Izi. – Halo, tebi – odgovorio je, slatko kao med. Glas mu je bio tako utešan, i ona oseti onu žaoku saznanja da će morati da okrene leđa tom tešenju. Ili će je to ubiti. Kakva je svrha živeti poluživot sa čovekom koji nikada neće biti potpuno njen? Beskrajno žrtvovanje, sama svakog Božića, ukradeno vreme na rođendane, putovanja na mesta gde ih niko ne poznaje, odlasci u zabačene restorane, da im slučajno neko ne bi prišao i javio im se. Bila je svesna kakva im je budućnost ako Džo ostane u svom zapetljanom životu, a nije to želela. Znala je da bi je to na kraju uništilo. Uništilo bi ih oboje. – Šta želiš, Džo? – upitala je umorno, kao da je prošla kroz ta svoja razmišljanja u realnom vremenu i da je to iscrplo. – Da te vidim i zagrlim – odgovorio je. – Znaš šta nije u redu s tobom? – upitala ga je. – Govoriš prave stvari u pravo vreme i to me ubija, Džo. Zašto ne možeš jednostavno da budeš bitanga i dozvoliš mi da te mrzim? Bilo bi mi lakše. – Misliš da sam bitanga? – upitao je. – Da – rekla je iskreno. – Mislim. Ušao si u ovu igru sa svim adutima u rukama, i ja mogu samo sebe da krivim što sam je uopšte započinjala. Volela bih da nisam.

– Mogu li da svratim? Pravo na stvar – poslovni čovek koji je shvatio da se namerio na gubitnika i da ima više šansi ako se sastanu. Izi nije imala snage da se svađa. – Da – uzdahnula je i prekinula vezu. – Jesi li ga otkačila? – upita je Karla. – Ne baš... – Nadam se da ne dolazi ovamo. Zato što, ako dolazi, daću tom kučkinom sinu nešto po čemu će me pamtiti... – Karla, nemoj. Nameravam da mu kažem da je gotovo. – Nadam se. Ne zaslužuje da se dve žene bore za njega, a to će se dogoditi, Izi. Muškarci kao što je on žele da dobiju svoj kolač, i da ga pojedu. On želi i tebe i gospođu Kučku Dobrotvorku. Izi se nasmejala. – Hvala ti – kazala je. – Na čemu? – Na tome što mrziš njegovu ženu, iako nijednoj od nas dve nije ništa uradila. – Samo se držim scenarija – reče Karla smeškajući se. – Devojčine drugarice moraju da vređaju suprugu i kažu da je bezdušna kučka koju zanima samo lova, a ženine drugarice treba da govore potpuno istu stvar. – Oh, a ja sam mislila da smo mi razbijači stereotipa i da radimo stvari na drugačiji način – napomenula je Izi. – Izvini, drugarice, u ovoj priči nema ničeg što bi imalo veze s razbijanjem stereotipa. Misliš da je prostitucija najstariji zanat? Ne, dušo, ljubavni trougao je stariji. – Znači, ja sam kliše, a? – Bojim se da je tako. Kaži mi, da li Dobrostojeći Čovek ima ključ, ili imamo vremena da odemo u bakalnicu i bezbedno se vratimo? – Nema ključ. – Kul. Hajdemo polako, a on neka čeka. Kad su se vratile, Džo je sedeo u njenom stanu i ćaskao s Tonijem, nastojnikom. Izi je osetila da joj je srce preskočilo kad ga je ugledala, i čak ni prisustvo besne Karle i njeno sopstveno zaklinjanje da ga više neće ni pipnuti nije moglo da je spreči da krene da ga poljubi.

– Draga, nedostajala si mi – šapnuo je, čvrsto je grleći. Nakratko, Izi je dopustila sebi da se opusti u tom zagrljaju, isisavajući utehu iz njegovog prisustva. A onda se odmakla. Nije trebalo da mu dozvoli da dođe. Nikad nije mogla da mu odoli uživo. – Ti mora da si Džo – reče Karla. – A ti si Karla... drago mi je – reče Džo, zračeći šarmom. I ranije ga je viđala kako šarmira ljude, ali je zaboravila koliko je dobar u tome. Toni je popravio klima-uređaj, pa je otišao. Džo se smestio na kauč, naslonio se i raširio duge noge, potpuno opušten. Ćaskao je s Karlom o Perfekt-Njujorku, ali kad je počela da priča o njihovoj ideji da osnuju sopstvenu agenciju, Izi ju je ućutkala pogledom. Govorila je Džou ranije o tome, ali sada, kad je nameravala da ga izmaršira, nije želela da priča o tome pred njim. On će još pokušati da investira u tu firmu, a onda nikad neće moći da ga se oslobodi. Konačno, Karla se spremila da krene. – Posao: prokletstvo potrošačkih klasa, a? – kazala je. – Čujemo se kasnije? – obratila se Izi. Izi je klimnula glavom. Dve žene su razmenile poglede. Karla je slegla ramenima. Znala je da ne vredi ubeđivati prijateljicu da otera Džoa kući. Izi će to morati da uradi kad bude spremna. – Samo nemoj ponovo da je povrediš – reče Karla Džou – ili ćeš imati posla sa mnom. – Neću da je povredim – kazao je. Karla je pogledala njega, a onda Izi. Izraz na njenom licu govorio je da mu ne veruje. Ponovo su bili sami, i kad se Džo približio i počeo da joj miluje ključnu kost ispod pamučne majice, Izi ga je pustila. Ovo je poslednji put, pomislila je. Nežno je prešao usnama preko njene svilenkaste kože, a ona je osetila kako joj se telo uvija pod njegovim milovanjem. Poslednji put. Prsti su mu se sklopili oko njene dojke, od čega je ovlažila od želje. Poslednji put.

Posle, privukao je k sebi, gola koža na golu kožu. Nije se pomerao da zapali cigaretu, samo je grlio, kao da je znao o čemu razmišlja. – Ne želim više ovo – rekla je, razbivši tišinu. – Želim tebe, naravno, ali ne i sve što ide uz tebe. – Možemo to da sredimo – reče Džo, još uvek je grleći. – Ne, ne možemo. Mnogo sam razmišljala dok sam bila na putu... u stvari, samo sam to i radila – priznala je – i želim ono što sam želela od početka, Džo: pravu vezu. Ti to ne možeš da mi pružiš, i pogrešila sam što sam se uopšte spetljala s tobom. Znala sam da nešto nije u redu. Eto, rekla mu je: ono što je jedva i sebi priznala do sada. Imala je čudan osećaj da nešto nije u redu i još uvek se nadala da bi sve moglo da se sredi. – Kad je neko bolestan ili umire, to nas uvek natera da razmišljamo o svom životu, ali možemo da sredimo... – kazao je. – Ne želim – prekinula ga je Izi. – Volim te, Džo, ali te molim da odeš od mene. Ostavi me na miru, prestani da me zoveš. – Ne misliš to ozbiljno – rekao je. Polako se izvukla iz njegovog zagrljaja i posteljine. – Mislim – rekla je tužno. Sagla se i obuhvatila šakama njegovo lice, lice koje toliko voli. Ako sada zaplače, neće to moći da uradi, a mora. Neko vreme će je boleti i tugovaće, ali na kraju će se izvući. Ako ne završi s tim, bol će se razvlačiti godinama, i uništiće je. Voli ga i zna da bi zbog toga istrpela sve. Sve. I zato je sada, dok još ima snage, želela da je ostavi na miru. – Molim te, idi, ljubavi. Samo idi. Zurio je u nju, bez ikakvog izraza na licu. – Stvarno to misliš? – Stvarno to mislim. Za nas nema budućnosti. – Grešiš, Izi. Ovo je posebno, ovo što imamo. To se ne dešava svaki dan, molim te ne odbacuj to. Samo mi treba još malo vremena... – Više nije dovoljno posebno – rekla je tužno. – Ako je tako posebno, zašto se ja osećam toliko žalosno? Nije govorio dok se tuširao i oblačio, iako ga je nekoliko puta uhvatila kako zuri u nju, koja je sedela na krevetu i posmatrala ga. Gledati kako se

muškarac koga voli sprema da ode iz njenog života bilo je nešto najteže što je ikada uradila, ali Izi je znala da to mora da uradi. Bio je to njen poklon sebi samoj ali, bože dragi, tako je bolelo. Kad se spremio, okrenuo se i prišao krevetu. – Zbogom, Izi – rekao je i sagnuo glavu za poslednji poljubac. Od dodira njegovih usana, Izi osetila kako se njena odlučnost urušava, i jedva je procedila: – Molim te, idi, Džo. Samo me pusti. – Ako je to ono što želiš – rekao je. – To je ono što želim. Otišao je. Kad su se vrata zatvorila, stan kao da se upola smanjio. S njim, bio je centar svemira. Bez njega, bio je kavez. Shvatila je da je ostavio svoj marinskoplavi svileni šal koji je nosio. Podigla ga je, i držala ga uz lice da oseti njegov miris, a onda je sela, nežno ga držeći u krilu, kao zalog njihovog zajedničkog života. Tek tada je dozvolila sebi da zaplače. Sutra će da započne novi život, a danas je dan za oplakivanje. Mesec dana kasnije, Izi je koračala ogromnim potkrovljem, upijajući prozračnost prostora i diveći se visokim tavanicama, podovima od svetlog hrasta i fasadnim ciglama. Bilo je to najveće potkrovlje u kome je ikada bila, i izgledalo kao da bi na jednom zidu trebalo da ima baletsku šipku, a na drugom ogledalo, ili pak da svugde budu iskačena slikarska platnâ u radu, a da njim šetka bosonogi tip u farmerkama isflekanim bojom, s cigaretom u ustima, koji zuri u zidove. – Uh, zamisli da je ovo stan – uzdahnula je Karla, vireći dole na Trideset četvrtu ulicu. – Niko to ne može sebi da priušti kao stan – nasmejala se Lola, koja je pronašla ovo mesto za kasting i smeštala se za velikim stolom pored malog, veoma starog muzičkog uređaja. – Ovde je bilo svašta, od ateljea... – Znala sam – reče Izi, oduševljena što je bila u pravu. Osetila je tu umetničku atmosferu u prostoru. – A neki tip ga je koristio kao studio za jogu. Astanga? Nije važno, ne znam – stalno mešam te tipove joge. I suviše je veliki da bi se od njega napravio dom. Agent za nekretnine kaže da se reklamne agencije očajnički

bore da ga dobiju. – Razume se – reče Karla, vraćajući se od prozora da spusti stvari pored stola. – Već vidim gomilu opsesivnih reklamnih tipova kako se svađaju ko će da dobije najveći sto i gde će da postave koš, zato što moraju da imaju koš da bi izgledali kao ortaci iz kraja, iako je jedino što imaju s košarkom to što nose džordanke. – Da li ja to nazirem dozu gorčine spram reklamnih tipova? – upitala je Lola zločesto. – Gorčine? Kod mene? Ma, kakvi – nasmejala se Karla. – Ali, ako su tipovi zainteresovani za ovo mesto iz reklamne agencije po imenu Vorkit eds, reci mi, pa da kupim nekoliko fileta tune i sakrijem ih ispod poda na mestu gde sedi tip po imenu Bili. I da, želim i otvoren račun u lokalnom porno video-klubu, da mogu svako popodne da im šaljem sado/mazo filmove. Mada, kad malo bolje razmislim... – zastala je – Bili je verovatno dovoljno izopačen da to voli. Briši porno filmove. Nasmejale su se. – Šteta što ne možemo sebi ovo da priuštimo duže od jednog dana – uzdahnula je Izi, u sebi zatresavši glavom da iz nje izbaci Džoa Hensena. Uzalud. Boravio je u njoj stalno, i to je bolelo više nego što je mislila da je moguće. Da nije morala da razmišlja o novoj agenciji i čitavoj organizaciji oko toga, poludela bi. Toliko toga se dogodilo u poslednjih mesec dana. Ona i Karla su dale otkaz, Lola je rekla da želi da im se pridruži, i odjednom su prikupljale novac, tražile prostor i spremale se za izbor svojih novih manekenki. Upravo su potpisale ugovor za prvi poslovni prostor agencije SilverVeb. Bio je divan, ali mu je lokacija bila toliko savršena, da je nešto moralo da trpi, a to nešto bila je površina. Bilo je dovoljno mesta za prijemni deo, malu salu za sastanke i kancelariju sa četiri stola, zajedno sa sićušnom kuhinjom. Ali nije bilo prostora za početni kasting, i zato su se sada nalazile u studiju za jogu. – Ako ima još nekoga od koga možeš da izvučeš lovu, Izi, mogle bismo da iznajmimo ovaj prostor – reče Lola. – Gde su sad sve one budže sa liste Forčun 500, a? Karla je dobacila Izi saosećajan pogled. Obe su na umu imale određenog

budžu sa liste Forčun 500, ali nijedna od njih nije nameravala da ga pozove i zamoli za ček. – Ako je odgovor na tvoje pitanje muškarac, to znači da postavljaš pogrešno pitanje – našalila se Karla, proveravajući da li polaroid radi. Za kastinge je uobičajeno da manekenke donesu svoje kataloge s fotografijama. Današnji je bio rezultat oglasa u kojem su tražili „punije“ manekenke – Izi je mrzela taj izraz iz dna duše, zato što je prizivao sliku žena preglomaznih da bi uopšte hodale – tako da većina budućih manekenki neće imati kataloge. I Izi i Karla su više volele da imaju polaroid slike za brzo osvežavanje pamćenja. Izi je poređala listove papira i olovke, kako bi svi ostavili detalje za kontakt. – Nadam se da će odziv biti dobar – rekla je Lola zabrinuto. – Još nikoga nema. – Ima još pola sata do vremena koje smo navele u oglasu – reče Lola. – Tek je pola deset. Rekli smo u deset. – Da – uzrujano je rekla Izi – ali bila sam na kastinzima za koje su devojke po celu noć stajale u redu da bi bile prve. – To važi za obične manekenke – slegla je Lola ramenima. – One su sasvim druga priča. Od previše kofeina i nikotina postanu živčane. Kad si normalan, manje si očajan. Izi se nasmejala. – Nadam se da je tako – rekla je. To je bilo toliko jednostavno, da je verovatno bilo savršeno tačno. Setila se svog prvog kastinga, pre mnogo godina, dok je još bila ludo zaljubljena u svet mode i manekenstva, i posmatrala beskrajan niz dugonogih stvorenja nalik na gazele, kako, njišući se, ulaze i izlaze iz prostorije, svaka lepša od prethodne. Jedna od devojaka je tada briznula u plač kad je komisija ugledala i kolektivno podigla obrve, istrčala je iz prostorije, a Izi je potrčala za njom. – To je zbog bubuljice, je l’ da? – rekla je devojka, drhteći od nervne rastrojenosti i očaja. Pokazala je skoro neprimetnu neravninu na obrazu, koju je savršeno pokrila puderom. – Znala sam da će da je primete, znala sam. A i predebela sam. Vidi! – Spustila je ruku i pokušala da uhvati nepostojeće meso na udubljenom stomaku.

Na sebi je imala uzane plitke farmerke, iz kojih su joj kosti virile kao izbočine na Brakovim17 skulpturama. Na snimanju za nekog poznatog kreatora, s pažljivo razbarušenom kosom i sent bart podlogom za ten, izgledala bi čudesno. Ovako uživo i sa suzama na sablasno mršavom licu, ličila je na krhku starmalu devojčicu. Izi je bila užasnuta njenom tako očiglednom mržnjom prema samoj sebi i lakoćom s kojom su je ljudi s druge strane „rampe“ odbacili. – Ali ona je strašno uznemirena, Marla – požalila se Izi kasnije svojoj koleginici iz Perfekt-Njujorka, za vreme pauze za kafu. – Zato više nećemo ni da je zovemo – šapnula joj je Marla. – Ako plače pred nama, šta će tek da radi pred klijentom? Ovde se ne radi samo o izgledu, Izi. Mora da očvrsne ako hoće da uspe. Izi je tada prvi put shvatila šta moda zapravo podrazumeva. Za nju je to možda bila industrija naklonjena ženama, u kojoj se cene ženska lepota i pamet. Ali umela je da bude i surova. U jedanaest sati ujutro na dan prvog kastinga SilverVeba, Izi je znala da je napravila pravi potez. To zaista nije ličilo ni na jedan kasting na kome je ikada bila. Kao da su se nalazili u dvorištu organizacije Mi smo boginje, gde Zevs pokušava da pronađe savršeni primer ženstvenosti. Žene svih obličja i boja zgurale su se u jednom ćošku potkrovlja i, za razliku od normalnih kastinga, na kojima se nesigurnost može seći nožem, ove žene su cičale, smejale se i ćaskale punom parom. – Ne mogu da verujem da sam ovde! – vrištala je jedna od njih. – Ovo sam čekala celog života! – povikala je druga. – Nikad neću biti vitka ko pritka, ali moj tatica kaže da sam strava! – nasmejala se treća. – Idem po kafu. – A kolač? – Donesi za sve. Izi i Karla su se smeškale. Na normalnim kastinzima, niskokalorični sokovi, crna kafa i cigarete bili su nasušni proizvodi. Ovde bi mnogo bolju prođu imali pecivo, kafa s punomasnim mlekom i bombone. Sedam sati kasnije, angažovale su osam manekenki, a poslednja je bila hit. Visoka preko sto osamdeset centimetara, bujna plavuša, Stefi je u školi

bila gimnastičarka i navijačica, ali oduvek je bila i suviše krupna da bude „normalna“ manekenka. Kretala se s gracioznošću lavice a njeno lice je bilo poezija, sa seksi smeškom kojim je obasjavala prostoriju. Kad su završile, Stefi je rekla da želi sve da ih časti pićem. I njen dečko je takođe želeo da dođe, da proslave. – Zvuči odlično – rekla je Lola, masirajući ukočeni vrat. – Može – reče Izi, koja nije imala nikakve obaveze. Dan je bio veoma uspešan, a sutra imaju još jedan kasting: SilverVeb ima pravo na malu pauzu. – Tu iza ćoška ima jedan fini bar – reče Karla. Stefi, Lola, Izi i Karla zaglavile su se na vratima bara. – Hej, sviđa mi se ovde – reče Stefi oduševljeno. Stvarno je prelepa, pomislila je Izi, a i ostali u baru očigledno su se slagali s njom, zato što su svi prestali s onim što su radili da bi bacili pogled na visoku plavušu dugih nogu i širokog, zaraznog osmeha. – Gde ćemo da sednemo? Ovde pored prozora, da možemo da vidimo sve što se dešava? – Otišla je do klupe pored prozora i sela, veselo posmatrajući sve oko sebe, zaljubljena u ceo svet. Njena radost je bila zarazna. Smeškajući se, Izi je prišla i sela pored nje. – Da li si svesna da svi muškarci pilje u tebe? – upitala je. Stefi se nasmejala glasno, grlato i seksi. – Znam – rekla je zločesto. – I to mi se dopada! Hej, devojke, hajde da proslavimo moj novi posao, ne mogu da verujem da ću biti manekenka! – Veruj – reče Lola, sedajući pored nje. – Izgledaš fantastično. – Lepo od tebe što to kažeš. – Stefi je zadovoljno stegla Lolinu ruku. – Biće divno raditi s vama, a jedva čekam da upoznate Džerija. Oduševićete se! Karla se vratila od šanka, noseći poslužavnik sa četiri čaše i flašom belog vina. – Ovakav trenutak zahteva šampanjac, ali imali su samo ovo – rekla je. – Ima i kikirikija. Vino i kikiriki su osnovna hrana, zar ne? – Tačno. – Izi je klimnula glavom. – Fantastično – reče Stefi, grabeći kesicu kikirikija. – Umirem od gladi.

Tri žene iz SilverVeba pogledale su se i prasnule u smeh. – Ti se strahovito razlikuješ od svih manekenki koje poznajemo – primetila je Lola. – Misliš, zato što jedem? – upita Stefi između zalogaja. Seksi je čak i kad jede, pomislila je Izi s poštovanjem. – Mrzim devojke koje ne jedu. Mislim, čemu to? Kad je Stefin dečko Džeri stigao s nekoliko prijatelja, devojke su već završile svoju flašu vina i premišljale se da li da poruče drugu. – Džeri! – ciknula je Stefi kad ga je ugledala. Bio je visok, zgodan, možda šest ili sedam godina stariji od Stefi, i očigledno opčinjen njom. Kratko se pozdravivši s ostalima, zgrabio je i stegao u medveđi zagrljaj, i zavrteo je po baru ne mareći ko ga gleda. – Toliko se ponosim tobom – rekao je. – Dušo, kao i ja tobom – zasijala je Stefi, pa su se poljubili, polako, sa žarom prave strasti. – Svaka čast, čoveče – rekao je jedan njegov prijatelj, tapšući. – Zar nije sjajna? – reče Džeri, još uvek grleći Stefi. U tom trenutku su emocije nakupljene toga dana najzad savladale Izi. Prelepa Stefi kao da je simbolizovala sve za šta se agencija SilverVeb zalaže: prelepa stvarna žena pomirena s onim što jeste. Ali otkriće Stefi za njihovu agenciju upravo je naglasilo Izi koliko se osećala kao gubitnica i koliko je pogrešila. Stefi je grlila svog muškarca ovog posebnog dana, a Izi je sedela, smeškala se i pila slavljeničko vino – znajući da će se, kad čaša bude prazna, vratiti u prazan stan. Izi je pretpostavila da je razlika u godinama između Stefi i Džerija slična razlici između nje i Džoa Hensena, ali Džo nju nikada nije vrteo u krug ponosan zbog njenog uspeha, niti je ikad pokazao svojim prijateljima i rekao: – Zar nije sjajna? Umesto toga, vodio je u mirne, zabačene restorane da ne bi nikoga sreli. Ona je bila suštinski skrivana, dok se Stefi zabavljala i bila obožavana u javnosti. Bilo je ironično da bi ona, kao jedna od vlasnica agencije SilverVeb, trebalo da bude mudra i pametna i da upravlja karijerama manekenki, a trenutno se osećala kao početnica koja ništa ne zna. Pre Džoa, bila je tako

oštroumna i osetljiva, ali više to nije. Bilo je potrebno da joj se dogode Džo i bakin moždani udar da bi shvatila da nema pojma ni o čemu. – Moram da idem – rekla je, posegnuvši za tašnom. – Ne – ciknule su Karla, Lola i Stefi u glas. – Ne možeš – reče Lola. – Nismo dovoljno slavili. A onda se ispravila. – Ali ako moraš negde da ideš... Izi je pomislila gde to mora da ide: kući, a onda možda u praonicu. Mora i da kupi neke namirnice. Ostala je bez filtera za kafu i žitarica. – Ne moraš valjda da žuriš? – upitala je Karla nežno, posmatrajući svoju prijateljicu brižno. Karla je znala da Izi nema nikakve važne sastanke, osim s daljinskim upravljačem. – Dobro – reče Izi. – Popiću još jedno piće. Sat vremena kasnije, Karla se opako zažarila s jednim od Džerijevih drugara, a čak je i Lola, koja se nikada nije načisto odlučila da li više voli žene ili muškarce, živo razgovarala s drugim njegovim prijateljem. Izi se nekako našla u uglu i osetila se kao nepristupačno, nenastanjeno ostrvo u moru zaljubljenih parova. Nije više mogla da ćaska: izgubila je tu veštinu, zajedno sa smislom za humor i osećanjem da razume šta je život. Od dve čaše vina zabolela je glava, pa je pomislila da će joj malo soka od pomorandže prijati. Izvukla se iz ugla, vukući tašnu za sobom i otišla do šanka, gde je šanker nastavio da je ignoriše. – Hej – prodrala se – budući da sam nevidljiva, da li da svoje natprirodne moći iskoristim za nešto dobro, ili da bih zavladala svetom? Šta misliš? Šanker se okrenuo i ona je, hladno, u stilu lovca na manekenske talente, primetila da je prilično zgodan. Bio je mlađi od nje, naravno: sada su svi mlađi od nje. Imao je oko trideset godina i bio atletski građen. Nekada davno, možda bi očekivala da lagano flertuje s njom, ali sada ne. Niko više neće da flertuje s njom, zato što ona to više ne podnosi, i oni kao da to osećaju. – Natprirodne moći, a? A koja si ti tačno junakinja? – upitao je, naslonivši se na šank. – Ne znam, možda Žena s Groznim Gripom – reče Izi. – Ili Žena sa

Štitom, zato što imam nevidljivi štit koji tera ljude od mene. To je nešto u stilu Ratova zvezda, vrlo moderno, s novom tehnologijom. – Da, baš... – reče šanker, razvlačeći reč na slogove. – Da – nastavila je Izi. – To je nevidljivi štit i ljudi se od njega odbiju ako se i suviše približe, tako da više i ne prilaze. Žena s Nevidljivim Štitom, to sam ja. Uzgred, mogu li da dobijem sok od pomorandže? – Da li uz to želiš i zanaks? – upitao je. – Ma, nek ide do đavola, daj mi i zanaks. – Sela je na barsku stolicu. Jasno je da će joj ovako izgledati život: bez ljubavnih veza, ali s dosta zanimljivih, mada čudnih razgovora sa šankerima i šankericama po barovima. To se dešava ženama koje su same, pomislila je. One mnogo razgovaraju s nepoznatima. – Nisi baš u fazonu za zabavu? – rekao je šanker, spuštajući sok. – Ne – uzdahnula je Izi. – Uz sve ovo ide i štit protiv zabave. Da li ti ikada sediš i posmatraš ljude kako se zabavljaju a ne možeš da im se pridružiš? Momak je podigao obrve. – Ja sam šanker – rekao je. – Tako zarađujem za život: posmatrajući ljude kako se zabavljaju, a ne pridružujući im se. – Tačno, izvini – rekla je. Brzo je ispila sok. – Možeš li da odneseš još jednu flašu vina onoj grupi u ćošku? – rekla je. – Ja plaćam. Bolje da pođem pre nego što potpuno upropastim atmosferu. – Da li je ovo poslovna zabava? – upitao je. – Na neki način – reče Izi, a onda je savladala ispovednička priroda barske stolice, pa je izbrbljala: – Pokrećemo modnu agenciju i upravo smo imale svoj prvi kasting. Stefi – pokazala je prema mestu gde je sedela prelepa plavuša – naša je najnovija članica. – Da, strava je – reče šanker. Kako je to rekao, Izi se osetila kao da ima sto deset godina. Posmatrao je Stefi s čistim divljenjem. Izi nije tako gledao. Nekada su muškarci u barovima gledali Izi, obraćajući pažnju na njene obline i divnu kosu, diveći se njenoj živahnosti. Više ne. Džo je iz nje isisao svu živahnost i privlačnost. Ostavila je novac na šanku. – Zadrži kusur – rekla je bezizražajnim glasom, i izašla brzo, da je niko ne vidi.

16.

Kasni septembar je u Tamarinu bio mesec koji svojom lepotom oduzima dah. Leto je bilo promenljivo, s čestim pljuskovima, kao da je mušičava boginja koja vlada letom pobacala igračke iz svojih kolica i spustila neveselost na venčanja, roštiljade i zabave. A onda joj se, u septembru, raspoloženje promenilo i donelo predivne, sparne dane. Put iz Voterforda delom je išao preko prevoja na brdima iza kojih bi se odjednom pred vama pružio čitav Tamarin. Džodi je htela da njena majka sedne napred pored Dena, kako bi ona mogla nesmetano da posmatra svu lepotu Tamarina dok se voze, ali pošto je s njima putovala i tetka Lezli, Džodina mama je predložila da Lezli sedne na suvozačko mesto. – Dopašće vam se ovde, Karen i Lezli – rekao je Den, naglašeno veselo, osvrćući se ka zadnjem sedištu i namigujući tašti. Karen mu se nasmešila, ali tetka Lezli mu je samo uputila svoj uobičajeni, mrzovoljni pogled. Kad je njena majka predložila da na to putovanje o kome su svi toliko pričali povedu i Lezli, Džodi se uzjogunila preko telefona. – Molim te, mama, ne. Toliko sam želela da ti dođeš, a Lezli se ovde nimalo neće dopasti. Tri nedelje s majkom bile bi pravo zadovoljstvo za Džodi, ali tri nedelje s tetkom bile bi samo suprotno. – Znaš da je tetka pomalo tužna otkako je ujka Fili otišao – rekla je Karen. Jedino zbog čega je Džodi bila iznenađena jeste saznanje da je njenom ujaku trebalo toliko vremena da ode. Taj čovek je zaslužio neku vrstu medalje što je izdržao s njom sve te godine. – Moram da je razveselim, Džodi. Na kraju krajeva, ona mi je starija sestra. Nemoj da brineš, biće nam lepo. Reči „lep provod“ i njena tetka Lezli nikako ne idu zajedno, shvatila je Džodi.

– Žao mi je zbog ovoga – rekla je Denu kasnije. – Gluposti – odgovorio je Den, koji je sa svime mogao lako da se izbori. – Biće nam super. Još ako dođu i moji roditelji na nedelju dana, svi ćemo lepo da se provedemo. Nismo bili svi ovako zajedno još od venčanja. – U pravu si – rekla je Džodi. Planirala je da provede majku kroz Retneri i da joj sve ispriča, od svog pobačaja do istraživanja na kome je radila, ali nije mogla ni da zamisli da to radi pored Lezli. Lezli je umela da smrvi svačije snove i zamisli. Džodi nije mogla da zamisli sebe kako jeca u majčinom naručju dok priča o pobačaju pored Lezli koja nestrpljivo cupka nogom u pozadini. A želela je da priča o tome; razgovor uvek pomaže. Ona i Den su nekoliko puta bili u jednoj grupi za podršku nakon pobačaja, i to im je veoma mnogo pomoglo. Već i to što se ne osećate sami i bespomoćni činilo je to korisnom, pomislila je Džodi. Ali neće biti prilike za razgovor ako je prokleta Lezli tu. A onda joj je sinula ideja: sirota Aneliz je još uvek veoma potištena, uprkos tome što svi ostali govore da se oporavlja i da je neverovatna. Ako pita Aneliz da se pridruži njoj, mami i Lezli, tada bi možda bilo podnošljivije. Aneliz bi bila savršena osoba za društvo – katalizator, što bi se reklo – za Lezlinu patnju, i kada bi bila s njih tri, Aneliz ne bi onda toliko vremena provodila na plaži tužno zagledana u more, kako je provodila najveći deo svog vremena. Džodi je bila zabrinuta zbog nje, ali nije bila sigurna šta da radi. – Ne mogu baš ni da iz čista mira nazovem Izi i kažem joj: „Tvoja ujna je luda i izgubila je volju za životom“, zar ne? – rekla je Denu. – Reci Ivon – odgovorio je. – One rade zajedno u toj prodavnici Čamac za spasavanje, i Ivon će znati šta treba da se radi. Džodi je pomislila na njihovu pričljivu, šašavu komšinicu, a zatim na Aneliz, koja nije imala baš preterano poverenja u ljude. Džodi se osetila počastvovanom što Aneliz toliko priča s njom. Sprijateljile su se nakon one grozne noći kada su naletele na ženu zbog koje ju je muž ostavio. – Videla si me u mom najgorem izdanju – rekla je Aneliz tada. Uprkos njihovoj bliskosti, naprosto je znala da bi Aneliz umrla od stida

kad bi se Džodi obratila Ivon zbog njenog ponašanja. Ali nešto mora da uradi. Tokom protekle dve nedelje kada bi svratila do Aneliz da je informiše o svom poprilično sporom napredovanju u istraživanju istorije Retnerija, Aneliz se svaki put činila sve daljom i sve manje sabranom. Jedino pozitivno u Anelizinom životu bilo je to što se vratila da radi u gradski rasadnik: barem se sretala s ljudima. Ali Džodi je imala neprijatan osećaj da to nije dovoljno. Svi su se vratili u normalne tokove života osim Lili i Aneliz. Izi je u Njujorku, Bet je srećna u Dablinu u iščekivanju bebe, i čak su i Nel i Edvard viđeni jedne noći kako šetaju Tamarinom držeći se za ruke, čime su izazvali sablazan kod velikog broja lokalnih stanovnika. Lili se sada nalazila u Lorel vrtovima, velikom i zbilja prelepom staračkom domu na putu za Voterford. A što se tiče Aneliz, pa, Džodi se činilo da je ona u ćorsokaku. Život joj je zamrznut, ne ide ni napred ni unazad, samo je zaglavljen u žalosnom predvorju pakla. – Znam da zvuči kao kliše, ali zar nije sve tako prelepo zeleno? – rekla je Džodina mama srećno. – Ali veoma je malo, Karen, zar ne? – rekla je Lezli. – Na osnovu tvojih priča sam pomislila da je Tamarin veliko mesto, Džodi, ali nije. To je kao neki gradić s dve ulice. Džodi nije pogledala u majku, ali da jeste, znala je da bi je mama prostrelila onim teskobnim Izvini, ali oseća se jadno zbog Fila pogledom. Dok ih je Den vozio ulicama Tamarina, Džodi se mirila s činjenicom da njena tetka neće biti impresionirana. Ovde je sve toliko drugačije od njenog doma, od osećaja prostora koji ima u Brizbejnu. Tamarin je mali, kuće su grupisane jedna uz drugu na način koji je tako evropski, tako irski, mnoge od njih nabacane jedna na drugu kao da će ih ta zbijenost zaštititi od vetra i kiše. A sada, dok je sunce padalo odozgo, veliki deo grada izgledao je neobično i kao iz nekog drugog sveta. Tu su bili celi nizovi kuća koje datiraju s početka devetnaestog veka i jedna neobična, velika kuća nekog bogatog trgovca. A još dalje, blizu luke, kuće ribara, sićušne, skučene, a ipak tako lepe s vratima marinskoplave boje. Džodi je zavolela sad to mesto. Pronalaženje fotografije Retnerija znatno

je ubrzalo taj proces. Sve do tada kao da je stajala na obroncima grada ne učestvujući. A onda je otišla u Retneri, sirota gospođa Šenahan je doživela moždani udar, Džodi je upoznala Aneliz i Izi, i nekako se upetljala u njihove živote i živote ljudi iz kraja. Ovde je našla prijatelje, imala život i dopadao joj se neobični šarm tog grada. A ako se to Lezli ne dopada, onda je ona na gubitku. – Evo nas – rekla je veselo Džodi kada se Den zaustavio ispred hotela Harbur. Tamarin je mogao da se pohvali s dva hotela, mnoštvom gostionica i nekoliko smeštaja s prenoćištem i doručkom. Hotel Harbur je definitivno bio najotmeniji u toj grupi, mada sigurno ne na tako visokom nivou kao Interkontinental u Sidneju, što je po Lezlinoj tvrdnji bio njen omiljeni hotel. Zgrada hotela, prvobitno nazvanom Tamarinski železnički hotel, u ono doba kada su samo vozovi dolazili u ovo zabačeno mesto, bila je vedra, s dugačkim, širokim prozorima, a u predvorju s dva ogromna stuba i mnogo cveća sa saksijama koje su se nizale niza stepenice na ulazu. Lezli ga je osorno osmotrila. – Krava – pomislila je Džodi mrzovoljno. Njoj se dopadao hotel Harbur. Predivan je unutra, mešavina modernog i starog, što je podrazumevalo mnogo razgranatih biljnih dekoracija zajedno s jednom ogromnom ribom koja je visila iznad kamina u salonu. Den i Džodi nikada nisu bili potpuno sigurni da li je to prava riba, uprkos natpisu ispod nje na belom gipsu. Uvek je izgledala nekako i suviše živahno i veselo da bi bila pravo morsko stvorenje koje se borilo za vazduh. Nakon što su se njih dve prijavile, Lezli je rekla da želi da ode u sobu i prilegne. Džodi i Karen su ponovo pogledale jedna drugu. Džodi je želela da sedne i razgovara s majkom, ali je znala da to verovatno neće biti moguće jer će Karen pokušavati da se pobrine za Lezli, koja će bez sumnje želeti da se popne gore i zagleda po sobi, žaleći se da to nije ono što je očekivala i da je iscrpljena od dugog leta i, stvarno, šta zaboga Džodi traži ovde u ovoj nedođiji, u ovom gradiću koji je i Bog napustio i koji nema čak ni svoj aerodrom. To što Tamarin nije imao svoj aerodrom bilo je vrlo iritirajuće zato što je Lezli pridavala veliki značaj letenju. To ne znači da je ona uživala u tome, i Džodi je znala da će let iz Australije biti noćna mora s njenom

tetkom koja gunđa na jadnu stjuardesu ma šta uradila, jer bi to svakako bilo pogrešno. Mrko je pogledala u tetku. Uzbuđenje koje je osećala tokom nekoliko proteklih nedelja čekajući majku sada je nestajalo sa svakom sekundom provedenom u Lezlinom društvu. – Lezli, moraš ovo da vidiš. Znam da te veoma zanimaju brodovi – rekao je Den iznenada i odgurao je do zida gde je bilo nekoliko velikih, uramljenih slika starinskih brodova koji uplovljavaju u tamarinsku luku. Dragi Den, pomislila je Džodi, tako je dobro poznaje. Zna da je njena tetka đavolski nervira. – Žao mi je, zlatice – rekla je njena mama, grleći je. – Ona je samo umorna. Biće bolja sutra. Potrebno nam je da se dobro ispavamo. Put je bio ubitačan. Bilo bi dobro da smo presele u Hongkongu, ali nisam htela da protraćim više ni minut daleko od tebe. – Ni ja ne želim da protraćim ni minut, mama. Znam da će Lezli da bude bolje kad se malo odmori – rekla je Džodi to za šta su obe znale da je laž. – Samo mi je tako drago što si ovde. Lepo ćemo da se provedemo i želim da upoznaš sve moje nove prijatelje. I Aneliz će stvarno da ti se dopadne. Ona je zapravo tvojih godina. – O njoj si mi pričala, zar ne? Ona žena koju je ostavio muž? – rekla je Karen. – Kako je ona? – Pa – Džodi je napravila pauzu – nije loše spolja gledano, ali ti ćeš moći da izvučeš više iz nje, mama. Možda će hteti da priča s tobom. Mislim da nije tako dobro ispod te njene maske hrabrosti, i osećam se nekako odgovornom za nju. – Ti šašava devojko – rekla je Karen nežno. – Uvek se nekako spetljaš s drugim ljudima i onda brineš o njima, zar ne? Kada su stigli kući u Delani strit, Den je seo za kuhinjski sto da se pripremi za nastavu sledećeg dana, a Džodi je otišla u drugu, manju spavaću sobu koju je koristila kao kancelariju. Da joj je samo majka došla u posetu, mogla je da ostane ovde, ali Džodi je podvukla crtu jer nije želela da se sreće s tetkom i ujutru i popodne i uveče. Sela je za sto i pogledala svoje beleške o Retneriju i Tamarinu. Džodi je upravo završila redakturu knjige o rimskim legendama za svoje stare poslodavce, što joj je odnelo mnogo vremena, tako da je Retneri morao da

pričeka neko vreme. Ali nije mogla da odoli da ne baci ponovo pogled na svoje beleške. Bilo joj je jasno šta sada treba da radi. Knjiga o Rimljanima je završena i ništa drugo nije imala u planu osim da provodi vreme s majkom. A lako je mogla da nađe vremena da još malo istražuje. Ali nije da je do sada bilo lako. Jedina prosta stvar bilo je istraživanje o periodu tokom Drugog svetskog rata i kako je život u Tamarinu tada izgledao. Sve ostalo je bilo teško: u stvari, jedino sa čime se to moglo uporediti jeste traganje za iglom u plastu sena. Na početku je mislila da će biti jednostavno pronaći sve što je zanima o Retneriju: da pronađe detalje koji joj se prosto nalaze na putu, nešto poput detektivke iz knjiga o Nensi Dru, koja do informacija dolazi brzo i bez imalo napora. Ali ispostavilo se da nije tako. Umesto da pronalazi mnoštvo stvari, sve što je uspela da sazna bili su neka sporadična spominjanja Retnerija u novinama i časopisima dostupnim na sajtu biblioteke. Nije se nigde spominjao u knjigama o Ratu za nezavisnost ili pre toga. Takođe, nije imala sreće ni da uđe u trag tom misterioznom Džejmiju. U opštinskim matičnim knjigama bilo je dosta muškaraca koji su se zvali Džejms, ali bez prezimena ili neke povezanosti s Lili ili Retnerijem, gubio mu se svaki trag. Činjenica da je prva osoba koju je nameravala da ispita imala moždani udar naterala je Džodi da se vrati jednostavnosti interneta, ali je na kraju shvatila da će informacije morati da iskopava na teži način. Trebalo je ponovo da priča sa stvarnim ljudima. Uz Denovu pomoć je napravila plan akcije. – Doktor Makgari je u školskom odboru, a i njegov otac je bio tu pre njega – rekao je Den. – Njegov otac mora imati preko osamdeset, ali mislim da se još uvek dobro drži. Bilo bi dobro razgovarati s njim. Nikad nije našla vremena da ga nazove. Ali danas, budući da ništa drugo nije imala da radi, odlučila je da ga nazove. Doktor Makgari Stariji bio je oduševljen idejom da priča o prošlosti sa Džodi. – Niko ne želi da sazna nešto o prošlosti – rekao je. – Sve se svodi na budućnost, ali i iz prošlosti možemo da učimo. – I ja tako mislim – Džodi se složila s njim. – Možemo li da se

dogovorimo kad da se nađemo? – upitala je, s rokovnikom ispred sebe. – Ja sam slobodan i sada – rekao je doktor Makgari hitro. Doktor Makgari je živeo uz obalu mora u visokoj, uskoj kući na kojoj je prepravio tavan da bi mogao da sedi i posmatra more. Džodi ga je pratila do tamo noseći poslužavnik sa čajem i keksićima. Jedan veoma star španijel geguckao se između njih uz stepenice i zadihan se stropoštao na pod. Kada su sipali čaj, doktor se zavalio u stolici. – Medicina je bila drugačija za vreme Drugog svetskog rata – istakao je, a Džodi je mogla da ga zamisli pre četrdeset godina, zavaljenog u nekoj sličnoj stolici u sali za predavanja sa studentima koji upijaju svaku njegovu reč. Shvatila je da on voli da priča. Nije ni čudo što je bio tako voljan za razgovor s njom. – Rat je sve promenio. Ranije nismo imali penicilin. Sada je to teško i zamisliti, zar ne? Bio je tu sulfa puder – dragi bože, stari sulfa puder. – Uzdahnuo je i zagledao se u daljinu. – Stavljali smo ga na rane da bismo sprečili infekciju. Nije uvek delovalo, jelte. Kad se pojavio penicilin, razmišljao sam o ljudima koji su mogli da budu spaseni. Bio je to čudesan lek, zaista. Svi smo bili čuli za njega, i svi smo čekali na njega, kao na lek protiv side danas, pretpostavljam. Za nas je bio čudesan. Smanjio je broj obolelih od tuberkuloze tokom rata, iako nije bio uvek dostupan izvan vojske ni nekoliko godina kasnije. Moglo bi se reći da se u Irskoj ustalio pedesetih. – Kako je izgledao rat ovde? – upitala je Džodi. – Nismo mi ovde imali rat, ne onakav kakav je bio – ispravio je. – Irska nikad nije bila uključena. Bili smo neutralni ili neopredeljeni, kako su to neki ljudi nazivali. Ono što smo mi imali moglo se opisati kao „vanredno stanje“. Prokleto grozno ime. Oprostite na psovkama, draga. Nakon toga, kad smo sve saznali i čuli priče, shvatili smo da je bilo tako neprikladno što smo to zvali prokletim vanrednim stanjem. Milioni ljudi su izginuli, a mi smo imali vanredno stanje. Zvuči tako irski. Bilo je i racionisanja hrane, ali ovde, u ruralnim mestima, nije nam mnogo toga nedostajalo. Oprostite mi. – Sabrao se. – Udaljio sam se od teme. Gde smo stali? – Da li ste ikad pričali s Lili o njenoj službi medicinske sestre tokom rata? – Malo – rekao je. – Gospođa Šenahan nije bila moj pacijent, ali ovo je

mali grad i sretali smo se. Medicina se nije toliko promenila od Drugog svetskog rata, a mene je zanimalo i šta je videla u Londonu. No, da budem iskren, ona i nije bila baš voljna da priča o tome. Viđao sam to i ranije: ljudi koji su zbilja osetili brutalna vremena ne žele da pričaju o njima, dok oni koji su bili na obodu tih zbivanja ne prestaju. – Radila je kao sestra u operacionoj sali, i u to vreme to je bio težak posao. Trebalo je da osoba bude vrlo sabrana da bi se nosila s tim. Briga o pacijentima predstavljala je samo pola posla. Nije bilo lako ni s hirurzima. Vladali su se kao kraljevi. Imali smo običaj da kažemo da sestre u operacionim salama imaju leđa od čelika. – Promislio je još o tome, vraćajući misli u vreme kada Džodi nije bila ni rođena. – Sećam se kako smo pričali o tome da hirurzi ponekad koriste ljudsku kosu za ušivanje rana. Radili su neverovatne stvari tada. Bolnice su, naravno, bile izvanredno vođene. Nije bilo ovakvih zaraza ni infekcija kao sada. Nije bilo ovih današnjih rezistentnih bakterija otpornih na sve, kad vam kažem. Higijena je bila vrlo stroga. Te starovremske glavne sestre koje su vodile bolnice kad sam ja bio student, pa, svi smo ih se užasno plašili. Ali nikada nismo dali da se to primeti, to nikako. Šegačili smo se na račun glavnih sestara. Sprdnja nas je izvlačila. Moja omiljena šala bila je da je lečenje bilo uspešno, ali da je pacijent umro. Crni humor, bojim se, draga moja. Doktori su vrlo gadni u tome. Recite mi – reče iznenada – šta ovi mladi u bolnici kažu o njoj? Je l’ ima neke koristi od njih? – Ne ulivaju baš mnogo nade – rekla je Džodi tužno. – To je veoma tužno. Izi Silver, njena unuka, očajna je. Čini se da se Lili neće probuditi. – Šteta – rekao je doktor Makgari. – Bila je fina gospođa. I prelepa u svoje vreme, pazite šta vam kažem. Kad se vratila kući nakon rata, mogla je svakog u gradu da baci na kolena. Nije bilo kraja mladićima koji bi voleli da su je prstenovali, ali nju nisu zanimali izlasci. A onda se udala za Ronija Šenahana. Fin momak, mada tih. Nikada nisam mogao da shvatim zašto se skrasila s njim. Mogla je da ima bilo koga, da bira, i u gradu i u Retneriju. Pa ipak, ljudi mogu uvek da te iznenade, a to je sve nas iznenadilo. Pričao je još malo, ali nije imao više nikakvih informacija. Nije mogao uopšte da se seti nijednog Džejmija, a kamoli nekog ko je imao neke veze s Lili.

– Nadam se da nisam rekao ništa što nije trebalo – rekao je na kraju doktor Makgari. – Moja žena kaže da ne treba pas da nosi brnjicu već ja. – Grohotom se nasmejao na tu svoju šalu. – Ne, niste rekli ništa što nije trebalo – Džodi ga je razuverila. – Samo još jedno pitanje: zašto su ljudi bili iznenađeni kad se Lili udala za Robija Šenahana? – Nije bilo nekog razloga, samo osećaj – rekao je. – Činili su se kao čudan spoj, po mom mišljenju. Upravo sam se setio: možete da pričate s Vivi Vilan. Ona je sad sigurno u devedeset petoj, i ako je još prisebna, biće dobro da s njom porazgovarate. U to vreme niko nije znao bolje od Vivi šta se dešava u Tamarinu. Bila je udata za mesara, vidite, a mesari sve znaju jer, na ovaj ili onaj način, ceo grad dođe u njihovu radnju da kupi nešto za večeru. – Potapkao se po nosu. – Mesara, pošta i apoteka: to su mesta u kojima se zna sve što se događa u nekom malom gradu. Mislim da će vam Vivi najbolje pomoći da rešite ovu misteriju. Dok se vraćala kući posle razgovora s doktorom Makgarijem, Džodi je razmišljala o onome što je saznala. Sve te priče zasigurno stvaraju različitu sliku o Lili Šenahan. Iz Izinih priča, Džodi je stvorila sliku o živahnoj, jakoj i nadasve majčinski nastrojenoj osobi koja se o svojoj porodici brinula s dobrotom i hrabrošću. Doktor Makgari je opisao sliku žene posvećene poslu, koja je radila najbolje što je mogla tokom rata, kada je broj ljudskih žrtava bio nezamisliv za današnje vreme. Koja je bila Lilina druga strana? Džodi je zatvorila svoj fajl u maloj spavaćoj sobi. Sutra će povesti majku i Lezli u posetu Aneliz, i možda će moći da pričaju o Lili. Dve muve jednim udarcem, što bi rekao Den.

17.

Aneliz je pronašla travnato mestašce na dini i sela na njega pruživši noge ispred sebe. Bila je umorna, umorna do kostiju. Šetnja bi je u normalnim okolnostima okrepila, ali sada ju je samo iscrpljivala. Mišići su je sve vreme boleli, i čak bi je penjanje uz stepenice smoždilo. Pitala se može li čovek da se razboli od šoka? Sigurno neke od onih autoimunih bolesti pogađaju ljude u emotivnom rasulu. Možda bi trebalo da ih potraži na internetu. Ali kad bolje razmisli, zašto da se zamara? Kada je imala trideset pet ili trideset šest godina, setila se da je pala u duboku depresiju koja se podudarila s Betinim najgorim tinejdžerskim godinama. Kao i mnogo puta ranije, Aneliz je uspela da prikrije svoju sopstvenu turobnost da bi mogla da se nosi s ćerkinim problemima. Na kraju se porodica izvukla iz ponora, i Bet se potpuno promenila kad se zaljubila u svog prvog dečka, Žan-Pola, a Aneliz je mogla da se opusti dovoljno dugo da može da razmisli i o sebi. Stiskanje zuba učinilo je svoje: depresija ju je udarila poput sporog, snažnog udarca niotkuda. Bila je intenzivnija nego ikada pre, i taj intenzitet ju je prestravio. Strah, turobnost i ponor njenog života su zjapili pred njom. Razumna objašnjenja nisu pomagala. Nije pomagalo ni to što je govorila sebi da ima toliko stvari zbog kojih treba da bude zahvalna, da ima divnog muža i da će i ovoga puta to proći. Setila se svih otrcanih fraza i razmislila o njima, ali ih je ogromna crna rupa unutar nje progutala. Ništa nije pomagalo, čak ni tablete. Svakog jutra je odvozila Bet u školu, zatim odlazila na posao i provodila po ceo dan u strahu. Pomislila je da bi slušanje muzike moglo da pomogne i stavila je Vivaldija u vokmen. Nije pomoglo. Možda bi je čitanje knjiga o sreći zavaralo, pa je progutala svaku moguću knjigu o tome kako sam sebi pomoći. Nije urodilo plodom. Možda bi odgovor mogao da bude u traženju utehe u bogu: sela je u crkvu Sent Kenis i molila se za pomoć, ali ona nije stigla. Nije bilo

nikakvih božanskih zraka svetlosti koji prolaze kroz vitraže na crkvi kao neka lična poruka njoj. I dalje je bila izgubljena i sama. I na kraju, opredelila se za šetnje. Pešačila je kilometrima i kilometrima, jedući staze pod sobom u pokušaju da izbaci bol iz srca zato što je htela da se SADA oseti bolje. I konačno, polako, nešto u njoj počelo je da zaceljuje. Problem s tim sada je što je svim tim receptima za oporavak trebalo mnogo vremena da počnu da deluju, a Aneliz nije imala mnogo vremena. Želela je sada da se oseti bolje. Prošlo je pet meseci otkako je Edvard napustio, a ona se još uvek osećala istrošenom i izmučenom zbog tog crnog talasa koji ju je zapljuskivao svakog dana. Bio je to strah od samog života. Neizreciv, skoro neobjašnjiv strah od onoga šta bi moglo da se dogodi. Zbog tog straha je mislila da je bolje da se izoluje, da se drži podalje od ljudi i mesta kako ne bi bila povređena. A toliki ljudi su nudili pomoć. Dragi Brendan ju je pozivao na večeru nekoliko puta nedeljno. – Rekao sam Edvardu da je glupa budala – rekao je Brendan – i da neću da dovodi Nel ovde, bez obzira na to koliko su dugo zajedno. – To je veoma lepo od tebe, Brendane – rekla Aneliz je – ali nema potrebe za tim. – Pretpostavila je da, budući oduvek na strani žena, treba da istakne kako su je i Edvard i Nel izdali, pa zašto bi onda samo Nel bila kažnjena? Ali koliko god se trudila, Aneliz nije mogla da oprosti. Ženska solidarnost nije se baš pokazala ni obratno, zar ne? Ivon je telefonirala svakog dana samo da bi se javila, i onih dana kad je Aneliz radila u prodavnici Čamac za spasavanje insistirala je na tome da ručaju zajedno. – Mogla bi malo da se udebljaš – rekla je Ivon, tačna kao sat. – I suviše si mršava, Aneliz. U našim godinama moraš da biraš između lica i figure, znaš, i kad je osoba tako mršava, lice postaje kao u leša. Ne kažem da je tvoje takvo, ali... Draga Ivon, toliko se trudila. Čak je i Stiven iz rasadnika razgovarao s njom, a za Stivena koji je bio neopisivo stidljiv, to je nešto značilo.

Bio je oduševljen kad je zatražila da se vrati na stari posao, rekavši samo: – Voleo bih to, nedostaješ nam – što je za njega bio pravi govor. Aneliz nije mogla a da ne pomisli kako je dala otkaz jedino zato što joj je Edvard toliko dugo govorio da to uradi. – Ne moraš više da radiš, ljubavi, dovoljno si dugo radila – Edvard joj je govorio nekoliko godina. Čudno, ali kada je konačno dala otkaz, nije se više činio tako oduševljenim. Verovatno zbog Nel. Bet ju je nagovorila da dođe u Dablin, i to je od početka do kraja bila katastrofa. Bet je bila opsednuta bebom i sve se vrtelo oko njene trudnoće i onoga što će doći posle. Mogao je i grom da udari u kuće koje su se nalazile pored njene male slatke moderne kućice i ona ne bi ni najmanje marila – izuzev što bi se zabrinula da li su cigle oprljene gromom opasne za njenu bebu. Onog trenutka kad je stigla kod Bet, Aneliz je shvatila da je napravila grešku. Osećala se i suviše ranjivo, i suviše tužno da bi mogla da se bavi ćerkom. – Vidiš, planeri su mislili da će biti lakše ako ne bude bilo zasebnih dvorišta – Bet je uzdahnula dok su ona i njena majka gledale u malo parče zemlje prekriveno travom ispred njihovog doma. Činilo im se kao dobra ideja kad su je kupili, nekoliko godina pre toga. – Sada nam to ne odgovara, naravno – dodala je Bet. – Treba nam dvorište pozadi zbog bebe, čak i kad bi to bila samo parčence trave, samo da možemo da budemo napolju. Biće baš bolno prodati je, znaš, držati sve u redu zbog razgledanja i tako to. – Znam, to je baš gnjavaža, zar ne – odgovorila je Aneliz automatski. Tako je odgovarala na mnogo ćerkinih izjava. Od trenutka kad ju je Bet pokupila sa železničke stanice, čuo se samo njen konstantni monolog o svim teškoćama oko bebe. Za početak, kuća je bila pogrešna. Imaju samo dve spavaće sobe, a zapravo im trebaju tri, kada im neko poput Aneliz dođe da bude malo kod njih kad se beba rodi. Svaki put bi njena ćerka to spomenula tako blaziranim tonom, da se Aneliz molila da do trenutka kad se njeno unuče rodi povrati nešto energije i volje za životom. Kako je bilo sada, nije mogla da zamisli da se brine o bebi. Bebama su potrebni nežnost i ljubav, a Aneliz se osećala kao santa leda.

Moraće da prodaju i Betin auto: troja vrata nisu dobra za unošenje i iznošenje bebe iz auta. I posao je takođe problem. Bet je bila ovlašćeni revizor poslovanja, a to nije vrsta posla koji možete da radite s pola radnog vremena, barem ne u njenoj firmi. Koliko god se trudila, Aneliz nije mogla da skupi dovoljno entuzijazma za Betine brige. To joj je bilo čudno. Celog Betinog života Aneliz se izjedala zbog nje, nijedan detalj nije bio previše mali. Od toga kad se kao dete brinula kako će da pročita knjigu za školski dan knjige, pa do raznih briga poput onih kako je prošla na ispitu iz računovodstva. Ali sada, sasvim iznenada, Aneliz se oseti veoma udaljenom od svoje ćerke. Nije to bila Betina greška: ona je bila u pitanju. Edvardov odlazak je iznenada podelio porodicu na tri dela. Bilo je to kao da je, postavši suvišna kao supruga, Aneliz nekako postala suvišna i kao majka. Svemu tome je doprinela i depresija. Aneliz je mrzela taj osećaj udaljenosti od svoje drage Bet i, do đavola, mrzela je i Edvarda što joj je to uradio. – Jesi li dobro, mama? – upitala je Bet kad su ušle u kuću. Nije joj još bila postavila to pitanje, iako je Aneliz znala da ono dolazi. Znala je to čim je ugledala Bet i shvatila da je njena ćerka primetila kako umorno i iznureno izgleda, i da nije doterana kako bi bila u normalnim okolnostima za posetu svojoj ćerki u Dablin. Na trenutak je pomislila da krene sa svojim standardnim – Da, dobro sam, stvarno – onako kako bi stara Aneliz to uradila. Ali onda je promenila mišljenje. – Ne, Bet, nisam dobro – rekla je. – Nisam dobro, nisam u redu. Srce mi je slomljeno. – Volela bih da mogu nešto da uradim – tužno je rekla Bet. – Ali ne mislim da sam ti naročito od pomoći, mama, žao mi je. – Od velike si mi pomoći – rekla je sa žarom Aneliz. – Ali nema ničega što ti tu možeš da uradiš. Niko ne može ništa tu da uradi. Moram sama da se izborim s tim. – Ali kad bi se tata urazumio i došao kući, sve bi opet bilo u redu, zar ne? Ona je kao dete, pomislila je Aneliz zamišljeno. Dete koje se nada da će

mama i tata da se pomire i da će sve da bude kao pre. – Nije to baš tako lako – rekla je. – Čak i kad bi promenio mišljenje i došao kući sada, ne bih mogla da ga primim. Ne bi bilo isto. Izigrao je moje poverenje, a ono je krhka stvar, znaš. – Žao mu je, ipak. Znam da jeste – insistirala je Bet. – Da li ti je on to rekao? – upitala je Aneliz. – Pa, ne baš tim rečima. – Nije uopšte, hoćeš da kažeš – rekla je Aneliz. – Ovo nije nešto što može lako da se popravi, Bet. Gotovo je. Samo moramo da izađemo na kraj s tim. Meni je teško da se nosim s tim, ali to je moja bitka a ne tvoja. A sad, možemo li da pričamo o nečem drugom? – Naravno – Bet je izgledala poprilično uzrujano ali nije se više vraćala na tu temu dok je odvodila Aneliz do njene sobe i počinjala da smišlja šta će da rade tokom ta dva dana, koliko je Aneliz planirala da ostane u Dablinu. Dok je sedela pored Lilinog bolničkog kreveta, gledajući je kako nestaje, ideja da ode kod Bet činila joj se dobrom. A sada kad je tu, s dosta izleta smišljenih da je oraspolože, osećala se jadnije nego ikad. Kod svoje kuće je barem mogla da se oseća jadnom kad bi htela. Ovde je morala da se smeška i pokazuje hrabro lice. Izdržala je putovanje i, kada se vratila kući, uronila je ponovo u svoj tihi život, radeći u Čamcu za spasavanje dva puta nedeljno i sa Stivenom u rasadniku subotom i nedeljom. Septembar je uvek zanimljiv mesec u rasadniku. Završava se ona letnja navala ljudi koji misle da su njihova dvorišta iza kuće zanemarena. Svi su već kupili velike sanduke s peskom da se deca igraju u njima i plitke bazene i grmlje u saksijama da bi osvežili dvorište. Septembar je novi početak, vreme za školu. To je vreme jesenjih priprema i pospremanja nakon leta. To je takođe vreme za sađenje lukovica za Božić. Godinama je Aneliz sadila ogromne količine za božićnu pijacu, a onda prošle godine nije ništa zasadila. Sedela je ceo dan pre toga u velikom stakleniku s vrećama đubriva i treseta i ogromnim kesama sa zumbulima raspoređenim po boji. Bilo je nečeg opuštajuće poznatog i jednoličnog u ređanju tih lepih saksija i zemljanih

vrčeva, u njihovom punjenju tresetom i zemljom i đubrivom i pažljivom sađenju lukovica. Beli zumbuli su joj bili omiljeni. Volela je nešto u toj kombinaciji bledih nežnozelenih listova i malih belih cvetova snažnog mirisa. Kod kuće je imala običaj da stavi zemlju s lukovicama u dve bele porcelanske činije, koje bi uvek cvetale za vreme Božića. One su bile deo njenog božićnog ukrašavanja. Ove godine nije mogla da se zamara oko toga. Zabolele su je kosti i pomerila se s trave na kojoj je sedela, ustajući da protegne ukrućene noge. Šetanje po pesku trebalo bi da je opuštajuće, ali za nju nikad nije bilo tako. Možda je, dok je bila mlada, odgledala previše loših filmova u kojima živi pesak uvlači ljude tako da utonu u njega i dave se u njemu umesto u vodi. Za nju pesak nije bio tako bezazlen kao svima ostalima. Zagledana u luku s dine, pomislila je na onog jadnog kita. Onaj pomorski ekspert koji je pokušao da ga spase još uvek je bio u Kućici delfina. Aneliz ga je izbegavala kad god bi ga videla kako šeta onog svog ogromnog crnog mokrog psa po plaži. Doduše, uradio je sve što je mogao za kita. Tužno je bilo videti to prelepo morsko stvorenje kako umire prosto zato što su mu se pobrkao sonar i ne može da nađe izlaz ka moru. Poput mene, pomislila je Aneliz. Moj sonar bili su Edvard i Bet, i sad kada su oni otišli, ja nemam ništa. Ni bezbednost, ni sigurnost, ni razlog da živim. Da li se kit utopio, zapitala se. Davljenje bi trebalo da je lako kad se prepustiš – ali kako to iko može da zna? Svakako, kad se zaista utopiš, ne možeš nikome da ispričaš o tome. Aneliz je osetila da se sastav peska pod njenim stopalima promenio. Spustila je pogled i shvatila da je otišla dalje niz plažu i da sada hoda po pesku prekrivenom morskom travom. Nije bilo talasa, ali odjednom ju je zapljusnuo jedan veliki. Nije se ni pomerila, samo je pustila da joj se morska trava obmota oko patika. Bilo je interesantno ne koraknuti unazad, onako kako je to uvek činila. Slana voda je polako natopila njena stopala u laganim patikama. Bio je hladan, siv dan nakon cele nedelje predivnog septembarskog sunca, no začudo joj hladnoća nije smetala. Umesto toga, bila je skoro umirujuća, umirujuća kako to priroda može biti logici prirode. Stojite u

morskoj travi i hladno vam je, poput matematičke jednačine x+y=z, i uvek je tako. Ništa drugo u životu ne rešava se tako po formuli. Čisto da bi videla kakav je osećaj, Aneliz se pomakla malo dublje u vodu. Morska trava joj se sada obavijala oko članaka, po goloj koži ispod farmerica. Mogla je da oseti kako joj se koža na nogama ježi, a ipak joj je to izgledalo nekako čudno u redu. More je bilo isto kao i uvek: ogromno, ali nekako ne više zastrašujuće. Ostatak sveta je taj koji je zastrašujući. Iz sveta prirode dobiješ ono što očekuješ. Ova takozvana civilizacija je ta koja te prevari. Aneliz se zaustavila i pustila da joj misli teku oko nje onako kako joj je voda tekla oko članaka. Da li bi je more prigrlilo? Da li bi je hladnoća otupela toliko da više ništa ne oseća, već da samo počne da pluta? Da, to je ono što bi ono uradilo, što bi ona uradila. Ljudi su životinje, samo organske materije, i na kraju krajeva, šta bi moglo da bude normalnije od toga da lagano uđe u nešto drugo organsko, da je sama planeta uništi? Bilo bi to poput laganog umiranja onog kita u luci. To potpuno ima smisla. Ljudima će biti žao kad čuju. Smrt je tužna. Ali oporaviće se. Imaju druge stvari u životu, druge ljude. Bet ima bebu. Aneliz je pokušala da ne misli o bebi, svojoj unuci. Beba je deo nekog budućeg života, i ona ne želi da misli o tome. Nema za nju mesta u toj budućnosti, nema nikako mesta za nju. Dala je sve što je imala drugima, i sada je gotova, završila je. Ovo je njen izbor. Zakoračila je dublje u more dok joj se morska trava uvijala oko torza, talasi lagano rasli kvaseći joj odeću, a voda se onda popela do grudi i krenula prema ramenima. Bilo je hladno. Hodanje na ovaj način bilo je drugačije od utrčavanja u vodu kad hoćete da plivate, ili postepenog ulaženja, kad vrištite od hladnoće i smejete se s ljudima koji vas zadirkuju i nagovaraju da uđete dublje. To je ono što je ona radila na obali mora kao dete. Ovo je bilo nešto drugo, ali nije se plašila. Osećaj toga što radi prekinuo ju je u razmišljanju, a da prekinuti s razmišljanjem bilo je ono što je najviše želela. Um joj je bio tako pun sve vreme: nikad se ne bi zaustavljao.

Noću bi je probudio, mučeći je istim pitanjima i istim osećajem beznadežnosti, i ona je samo želela da prestane. Nikakve tablete nisu mogle da pomognu. Ništa nije moglo da pomogne, osim ukoliko se toliko ne nakljuka da ne može ni oči da drži otvorene, a u čemu je svrha takvog života? Ovako je bilo sigurnije. Ovo će da je podrži; more će se pobrinuti za nju. Odjednom, nije više mogla da oseti pesak pod nogama. Održavala se na površini, a mora prestati to da radi, zar ne? Zato što ne možete da se udavite ako se održavate na površini. Ili možda i možete, samo treba da sačekate da se umorite, kao i onaj kit. Nije baš bila sigurna. Bilo je toliko hladno da je pokušala da se zaustavi i zatvori oči. Težina odeće i patika vukla je nadole i glava joj je otišla ispod površine. Hladnoća na licu ju je šokirala. Mogla je da oseti kosu kako joj se obavija oko glave, poput listova morske trave. Šta sledeće mora da uradi? Imala je plan, misiju, zar ne? Svaka misao joj je bila spora, kao da se nalazila u nekom paralelnom univerzumu, u kom je vreme mnogo sporije prolazilo. Zatvoriće oči i samo će da se prepusti. To je sve što želi da uradi – samo da se prepusti. Da ne mora da misli, da ne mora da se pomera, da ne mora da se održava na površini vode. Samo da se prepusti i dozvoli da more odluči šta će se dogoditi s njom, zato što je njoj bilo dosta toga da ona odlučuje. – U redu je, imam vas – rekao je dubok, pomaman glas. Neko je zgrabio, i od šoka je Aneliz zinula i progutala veliku količinu morske trave. Zakašljala se i počela da grca, i odjednom ju je obuzeo strah. Isuse, ona je u moru, u vodi do grla. A onda ju je neko veoma snažan silovito povukao. Mnogo je kašljala i osetila se slabom, ali oni su je iznosili iz vode na plažu, gde ju je čekala hladnoća, ledena hladnoća.

18.

Znala je da ne bi trebalo toliko da se trudi oko ručka sa svojim bivšim ljubavnikom, ali Izi nije mogla drugačije. Kad ju je Džo nazvao i pitao da ručaju zajedno, za jedno poslednje zbogom, pristala je i šokirala samu sebe time što se istog trenutka zapitala šta će da obuče kako bi on pomislio da dobro izgleda. – Nadam se da nećeš ići – rekla je Karla. Načula je razgovor zato što je Izi razgovarala za svojim stolom. U SilverVebu je zbog manjka prostora privatnost bila misaona imenica. – Misli o tome kao o zatvaranju – odgovorila je Izi. Zatvaranju u prelepoj odeći, odlučila je opredeljujući se za usku haljinu veoma sličnu onoj koju je nosila prvog dana kad su se upoznali. Gotovo je, zna da je gotovo, ali to ne znači da ne želi da izgleda dobro, zar ne? A pored toga, izabrao je da se nađu u Amber rum restoranu, što je bio znak da je njihova veza gotova. Amber rum se nalazi u finansijskoj četvrti i biće pun ljudi koje on poznaje. Samo bi idiot doveo tamo nekoga s kim ima aferu, a Džo Hensen nije idiot. Ovo je konačni dokaz da Izi i Džo zajedno više ne postoje. U taksiju na putu do restorana, stavila je sloj raskošnog ruža za usne i preko njega i sloj sjaja za usne: ratničke boje kao moderno oružje. „Spremna sam za tebe“, kao da je govorilo. A onda je stavila još jedan sloj maskare zato što nijedna žena nikada neće da plače kad stavi maskaru, jer bi se onda desilo da joj ostanu tanki, crni tragovi na obrazima. Izi Silver nije nameravala da plače danas. Iznutra se obavila smirenošću dok je ulazila u restoran, izgledajući visoka na svojim visokim potpeticama. Šef sale ju je odveo do Džoovog stola. On je već čekao, i na prvi pogled je shvatila da mora da je negde nedavno bio na suncu jer mu je koža bila preplanula, a belina njegove košulje samo je to još više isticala. Kao i obično, bio je obučen bez greške, ali se ispod te kašmirske elegancije ipak nazirao ulični borac. – Izi – rekao je formalno i ustao, lagano je poljubivši u oba obraza u

njujorškom stilu, na način na koji bi se pozdravio s nekom prijateljicom. – Džo, izvini što kasnim – rekla je, zapravo nimalo ne žaleći. Namerno je zakasnila. Praznjikavo su ćaskali dok se konobar vrzmao tu, zapisao njihove narudžbine i pažljivo stavio salvetu na Izino krilo. – Dobro izgledaš – rekla je Džou. – Jesi li išao dole do Kejpa? – Da, išao sam nekoliko dana na krstarenje – rekao je lagano. – Vreme je bilo odlično. – Izi je pomislila koliko bi je to zabolelo ranije, to spominjanje njihove porodične kuće na Kejp Kodu. Još uvek je probada, ali sada je bilo drugačije; sada neće da dozvoli sebi da bude povređena. On ima ženu i decu, i bez obzira na stanje njegovog braka, ona nije više deo njegovog života. Može da ide gde god hoće: na krstarenje, na sunčanje, u Akapulko i da pleše na plaži ako želi. To nema nikakve veze s njom. Tako je, može ona to: prebolela ga je. – Bio je lep vikend – složila se. – Odletela sam do Vašingtona da vidim jednu drugaricu, finu devojku, radi za Hil novine kao novinarka. Došle smo iz Irske u isto vreme. Kad joj je Sorča telefonirala, Izi se osetila krivom jer su prošli meseci od kad su se videle. Planovi koje je smislila u Tamarinu, da se vidi sa Sorčom, propali su zbog frke oko uređivanja SilverVeba. Srećom, Sorča nije od onih osoba koje se ljute ili zameraju. – Dobro da te konačno čujem, ti ludo stvorenje, i to su odlične vesti o poslu. Imala sam neki osećaj da je tu negde upetljan i neki momak i da ti zato nema ni traga ni glasa sto godina – Sorča je rekla preko telefona kad je Izi nazvala da joj se izvini i objasni kako je bila zauzeta sa SilverVebom. – Pa... – Izi je oklevala – pre nego što sam počela s poslom, bio je tu jedan momak... – Ako hoćeš da dođeš do mene i isplačeš se, dobrodošla si. Shvataš da na svakih osamdeset devet muškaraca u Vašingtonu dođe sto žena. To je baš velika razlika. I ja ću da plačem. – Ja neću da plačem – Izi je rekla samouvereno. – Prebolela sam ga. Sorča nije rekla ništa, vrlo rečito ništa. – To je dobro, Izi – rekla je na kraju. – Ne verujem ti, ali zvučiš kao da tako misliš. Glumi dok ne postane istina, je l’ tako?

– Vašington, kakav divan grad – rekao je Džo, odobravajuće. – Ponekad obavim neki posao tamo. Zamislila ga je na sastancima po elegantnim hotelima u Vašingtonu, kako s drugim uticajnim poslovnim ljudima sklapa važne poslove. Šef sale je konačno otišao nakon što je dugo postavljao pribor na sto. – Izgledaš prelepo – rekao je Džo. Glas mu je sada zvučao drugačije. Izi se prodorno zagledala u njega. – Pa, reci mi ponovo nešto o tom tvom novom poslu – rekao je, kao da se tera da prestane s komplimentima. Izi je razvukla usta u osmeh, nije znala baš mnogo ljudi koji ne bi pali na komplimente Džoa Hensena. – Pa – rekla je – imamo prelepe prostorije, i tu smo nas tri: Karla, koju si upoznao – bila je sigurna da on nikad neće zaboraviti Karlu i dan kad je prasnula na njega što je Izi slomio srce. – Tu je Lola Montrej, koju verovatno ne znaš. Ona je sarađivala s Perfekt-Njujorkom. I tu sam ja. Imali smo prve kastinge, što je bilo fenomenalno, i u pregovorima smo za razne poslove. Njujorška nedelja mode počinje u petak, i mi učestvujemo u dva programa, što je prilično neverovatno za agenciju koja ne koristi ultramršave manekenke. Ali klima se menja što se tiče konfekcijskog broja manekenki. Za nas je to uzbudljivo. Takođe, radila sam i na ovom velikom kozmetičkom ugovoru s ljudima iz firme SupaGirl! pre nego što sam otišla u Irsku, i imaćemo neke sastanke kasnije na jesen da se dogovorimo o mogućnosti odabira manekenki iz SilverVeba za neke od njihovih projekata. Za njih bi to bio veliki korak, ali ako uspe, super. – Da li će da uspe? – upitao je. – Apsolutno – rekla je. – Nekoliko kompanija koristi devojke normalne težine u svrhu reklamiranja svoje kozmetike. Uglavnom su to pre linije za negu kože nego neka šljašteća šminka, to je istina, ali sve što je potrebno jeste da neko napravi prvi korak. Mnogi ljudi se više ne slažu da treba uzimati ultramršave manekenke, ali te vitke, prelepe devojke godinama prodaju proizvode, i većina kompanija ne želi da kvari taj status kvo. Mi nudimo nešto drugačije i, mada ljudi mogu načelno da se slažu s nama, profit dolazi na prvo mesto. – Mislim da se to donekle menja – rekao je Džo zamišljeno, poigravajući

se prstima. – Ima tu još mnogo etičkog posla, među kompanijama koje su dovoljno zaradile da bi mogle da razmišljaju etički. – Zar nije to tužno, ipak, da ideja da se koriste manekenke normalnog konfekcijskog broja treba posmatrati kao neku akciju pozitivne diskriminacije ili etički potez? – rekla je. – Samo nemoj da zaboraviš na svoju zaradu – upozorio ju je. – Ako ti posao propadne, nećeš raditi ništa ni za koga. Promenio je temu. – Jesi li sklopila ugovor s nekim novim, prelepim devojkama, supermodelima budućnosti? – upitao je. Izi mu se hladno nasmešila. – Kako li sam samo znala da ćeš da budeš zainteresovan za to? – rekla je. – Cherchez la femme, zar ne? Da bi ti bio zainteresovan, tu mora da bude neka devojka. – Nisam tako mislio – rekao je Džo. – Nisam na tržištu za neku drugu ženu. Konobar je došao s njihovim pićima i usledio je trenutak meteža oko čaša i menjanja pribora za jelo. – To sam mislio samo s poslovne tačke gledišta – rekao je Džo kad je konobar ponovo otišao. – Nisam znao da će ovo biti ovako naporan ručak – reči su mu bile hladne, ali oči su bile sve samo ne to. Izi je skoro mogla da oseti njegov dah preko stola. – I ne treba da bude naporan – rekla je. – Trebalo bi da bude o zatvaranju. Pokušavam da ti kažem jedno civilizovano zbogom, da završimo sve ovo – rekla je Izi. Izgledalo je kao da ju je sva smirenost napustila i duboko udisanje koje je ponekad koristila u stresnoj situaciji sada se odjednom činilo glupom idejom za smirivanje. Zbog njega gubi kontrolu nad sobom u svakom pogledu. Mora da je bila luda kad je pomislila da može da sedi civilizovano s njim za ručkom kad sama činjenica da je s njim čini i ludom i usamljenom u isto vreme. Želela ga je ludački, i mora da je obmanjivala samu sebe kad je mislila da ga je prebolela. Ali čak i ako nije, znala je da mora to da završi, ili bi inače ponovo bila uvučena u to. Vreme je da se stavi poklopac na ovu kutiju. – Znaš šta, Džo, ne krivim tebe za sve, nemoj pogrešno da me shvatiš. Ušla sam u to, teorijski gledano, otvorenih očiju. Osim što nisu bile otvorene, nisam razmišljala. Bila sam tako glupa, nisam zapravo uopšte

registrovala to da si ti još uvek bio oženjen ni šta je to sve značilo – kazala je, više za sebe nego za njega. – Možda je to zato što ja nikad nisam bila udata niti imam decu; nisam razumela šta se dešava s tobom. Mislila sam – duboko je uzdahnula na taj dokaz svoje gluposti – da ćeš ti sve da središ, klinci će da budu srećni, ti ćeš moći ponovo da kreneš ispočetka. Jesam li ja glupa ili šta? Pokušao je da je prekine ali je ona nastavila. – Kada sam otišla kući u Irsku, moja ujna Aneliz mi je rekla da su se ona i moj ujak razišli jer je on varao. Otišao je od nje zbog druge žene. Kad mi je to rekla, osetila sam se, osetila sam se... oh... – pokazala je prstima – ovoliko malom. Ne, ne, još manjom. Bila je očajna i nije imala pojma šta se dešava dok nije zatekla njega i tu drugu ženu u njihovoj kući. Otišao je, i to je bilo trideset sedam godina braka bačenih uzalud. To me je nateralo da razmislim o dve stvari, Džo. Prva: da je moj ujak imao hrabrosti da se ponese s metežom u koji je upao. I druga: nateralo me je da pomislim na treću osobu u ovom trouglu – tvoju ženu. Nikada pre nisam razmišljala o njoj. Pretpostavila sam da je među vama gotovo, tako da nju nisam ni računala. Ali nije bilo gotovo, zar ne? Tako da se i ona računala. – Nije bilo baš tako pravolinijski – Džo je rekao polako. – Bilo je komplikovano, Izi, znaš to. Bilo je gotovo između mene i Elizabet, još uvek je, ali sve je bilo pitanje trenutka – kada bih mogao da kažem Elizabet i dečacima... – Da, pitanje trenutka je najvažnije, to je sigurno – rekla je Izi. – Ozbiljno, sve i jeste u tome. Želim da budem s tobom, Izi, samo mi treba još vremena. Izi nije slušala. – Kad sam počela da razmišljam o Elizabet – rekla je – počela sam da se pitam zašto supruga uvek smatra krivcem tu devojku, a nikad muža koji je počinio preljubu. Muž je taj koji ih je izdao, ali one ne krive njega najviše. To je kao da su muškarci divlje životinje koje ne mogu da se ukrote, ili da im se veruje i, u slučaju da zalutaju, moraš okriviti osobu zbog koje su zalutali. Zastala je da bi uzela vazduh. – Izdao si nas obe, Džo. Meni si rekao da imamo šansu, a njoj nisi rekao da je gotovo. Nikad nisam pomislila da ću da se zabavljam s momkom koji

je varalica. Kada muškarac vara ženu da bi bio s tobom, može varati i tebe da bi bio s nekom drugom. – Ja nisam varao svoju ženu – rekao je tihim glasom. – Rekao sam ti, gotovo je između nas. Zar ne slušaš? – Zar ti ne slušaš? – planula je. – Moj problem je što si me lagao. Želeo si nas obe, i ne zanima me da li je tvoj odnos s Elizabet gotov ili nije, to tako ne ide. Ne možeš da voliš dve osobe. Ne padam na te priče o muškarcima koji svoj ljubavni život podele u delove ili koje evolucija nije uspela da prilagodi monogamiji. Moje mišljenje je da ne možeš da deliš muškarca, a ja sam morala da te delim svakog dana. Ne želim da delim osobu u koju sam se zaljubila. Taj govor je zvučao kao nespretno izlaganje svega o čemu je razmišljala, ali čak i ako nije baš bilo smisleno, bar je rekla. – Onda ne želiš da me deliš ni s mojim klincima? – Ovde nije reč o tvojim klincima – ljutito je odgovorila. Kako se usuđuje da joj prebaci da zbog toga što nema dece ne razume ni ljubav roditelja prema njima. Nikad nije ni rekla da ne želi decu, do đavola. Želi ih. Njegovu, zapravo. Želi njegovu decu, ali on to nikad nije saznao. – Ako si i upola onakva osoba kakvom te smatram, znam da bi želeo da budeš tu za njih – rekla je tiho. – Kad ne bih razumela da su oni ogroman deo tvog života, bila bih kreten godine. Nije to u pitanju. Imao si izbor: mogao si tiho da ostaneš kod kuće, da živite svoje odvojene živote, i da budeš tu zbog dece. Ti nisi to želeo. Želeo si i dom, i decu, ali i mene, sve u jednom. Mislim da to nije fer ni prema jednoj od nas. – Ti onda misliš da sam ja govnar? – rekao je. Popio je malo svog koktela. Bio je bistar, s maslinom unutra. Izi je znala da on ne pije mnogo, ali mogla je da oseti miris džin-martinija s mesta na kom je sedeo. – Da, mislim da si pomalo govnar, zapravo. Nisi mislio ni na koga osim na sebe. – Nisam lagao kad sam ti rekao da nemamo brak – rekao je. – Nikada ti nisam prosipao one gluposti tipa „moja žena me ne razume“, zato što sam mislio da si za mnogo bolje od toga. Ja sam bolji od toga. Mi smo vredeli više od tih glupih reči. Ali ja nemam brak – rekao je sa žestinom u glasu. –

Kad sam se oženio, mislio sam da je to za ceo život, ali ispostavilo se da nije tako. Nisam ni ja svetac, imao sam nekoliko vezica usput, ali one mi stvarno nisu ništa značile, one su bile – pogledao ju je pravo u oči dok je to izgovarao – samo seks. Trgla se na stolici. – Mislim da tebi nije zabavno to da slušaš, ali to je ono što su one bile: samo seks, zbog udobnosti i zadovoljstva koje muškarci u seksu nalaze. Ali ti, Izi, ti si bila nešto drugo. Kad sam tebe upoznao, izgledalo je kao da se svetlost vratila u moj život, svetlost koja je nestala pre mnogo godina. Mislio sam da je s tim delom mene završeno. Mislio sam da ljubav i nežnost, želja da se skupiš kraj nekoga u krevetu i ne pomeraš se, i pustiš da ti dan tako prođe, mislio sam da je to gotovo. Mislio sam da se to desi kad imaš dvadeset pet godina, i da onda nestaje zauvek. Ali s tobom, Izi Silver, to mi se ponovo vratilo. To je ono što si mi ti donela. I pretpostavljam da si u pravu, nisam bio dovoljno jak da uradim nešto povodom toga. Nisam imao hrabrosti da kažem Elizabet ono što oboje znamo, da je već godinama gotovo. Nisam mogao da se nosim s tim šta bi to značilo za našu porodicu zato što sam znao da bi bilo teško, prljavo. Elizabet ne bi htela razvod, barem ne jednostavan, to je sigurno. I tako sam uzeo ono što sam mogao od tebe, a nisam ti dao ono što si tražila za uzvrat. Ali sada... – napravio je pauzu. – Sada želim da ti dam sve. Tako se intenzivno zagledao u nju da je bilo skoro teško gledati ga. Bilo je kao da je u sudnici, gde se strastveno obraća poroti koja je baš razmišljala da ga pošalje na električnu stolicu. – Šta si rekao? Želiš da mi daš šta? – Izi je upitala zbunjeno. – Želim da budem s tobom. Trepnula je. – Ne, ne možeš ovo da radiš, Džo. Ne poigravaj se sa mnom. Nisam ja neki idiot koga možeš da zavaravaš rečima, a onda, deset godina kasnije, ja i dalje sedim ovde na ovom istom mestu kao tvoja devojka i ništa se nije promenilo. – Neće biti tako – rekao je. – Kažem ti da želim da napustim Elizabet. Da joj kažem da ne možemo više da se zavlačimo oko tog razlaza, da ne može stalno da se poteže to pitanje. Spreman sam da napravim rez. Ispružio se i uzeo je za ruke. I u tom iznenađujućem trenutku, Izi mu je

zbog tog gesta poverovala. Njen mozak nije mogao da pojmi to što je on govorio zato što je bilo toliko neverovatno, ali da je uzme za ruku u tom restoranu, restoranu koji najčešće posećuju ljudi koje on poznaje, gde osoba ne bi mogla ni da zakorači u pravcu toaleta a da je barem petnaest ljudi ne primeti – da je uzme za ruku ovde, to nešto znači. To je objava. Ja sam s ovom ženom, govorio je, jasno i glasno. – Džo, ne znam šta da kažem. – Reci da – rekao je mirno. – To je sve što treba da uradiš. Reci da hoćeš da budeš sa mnom. Samo mesec dana ranije, briznula bi u plač da ga je čula kako izgovara ove reči, zato što su one bile sve što je želela da čuje. Ali sada, nakon svega što se desilo... Oklevala je. Tako ju je grozno izdao kad joj je bio najviše potreban. Još uvek je sveže pamtila kako leti kući u Irsku, utučena i usamljena i bez njegove podrške. Mogla je da se seti bola koji je osetila kad je išla ka bolničkoj postelji svoje bake nakon što je čula da čovek koga voli ne može da bude s njom. Kraj postelje svoje bake osetila se kao u crkvi. Izi je otišla tamo da bi bila oslobođena grehova, da bi osetila bakinu ljubav, ali to blaženo oslobođenje nije se desilo. Baka se nije probudila, i Džo je napustio. Njegova izdaja je ostavila ranu toliko duboku da je, iako na površini zarasla, ispod još uvek bila sveža. – Džo, ne znam mogu li ja ovo – rekla je. – Mislim da je prekasno. Išlo mu je u prilog to što nije izgledao mnogo iznenađeno. – Nisam ni mislio da će to biti lako za tebe – rekao je – nakon što sam te izneverio ranije. Ona je klimnula glavom i onda se polako nasmešila. – Da li si me zato doveo ovamo: da me sateraš u ćošak pa da se sutra oboje pojavimo u svim trač-rubrikama i da ne bude načina da se ijedno od nas izvuče? Džo se nacerio, a oči su mu zasjale onom seksi iskrom koju je još uvek obožavala. Osetila je kako je magnetski privlači i kako bi bilo lako reći „da“. Džo Hensen je želi. Želi da ode od kuće da bi bio s njom. A ipak, da bi

to uradio, morao bi da kaže Elizabet, da kaže njihovoj deci, spakuje kofere i izađe kroz vrata i ostavi ključeve na stočiću u hodniku, ili na čemu god što se nalazi umesto stočića u njegovoj velikoj, gospodskoj kući na Aper Ist Sajdu. Možda je već rekao Elizabet. Ne, pomislila je, ne bi on to uradio, sačekaće da vidi. Džo je praktičan. Sačekaj da vidiš da li će Izi da kaže „da“, a ako ne – nije učinjena nikakva šteta. – Reci mi – upitala je, držeći čašu s vodom za dršku – jesi li rekao Elizabet da odlaziš? – Ovo je pitanje od milion dolara, zar ne? – odgovorio je Džo. – Ne, nisam. Čekao sam da vidim šta će da se dogodi danas. To ne znači da ćemo ona i ja da ostanemo zajedno ako ti kažeš „ne“, zato što je među nama gotovo i nema svrhe da se dalje vučemo. Ova stvar s razvodom se započinje godinama, započinje i prekida. – Ti uvek kažeš ono što treba – rekla je. Prisetila se da mu je to već bila rekla ranije. On zaista i govori samo prave stvari. Izgledalo je kao da može da joj uđe u misli i kaže sve ono što ona želi da čuje. Osim što nekada davno nije rekao pravu stvar, a to je ono što ona ne može da zaboravi. Neće po drugi put da ispadne budala. Mora da zna sve. – Pa, reci mi, to da stvarno budemo zajedno: ima li tu nekih pravila? – Pravila? – Pravila o drugoj porodici – rekla je. Još uvek je tupo gledao u nju. – Pravila poput toga da želiš da budeš sa mnom, ali bez prstena, bez dece... – glas joj se gubio, bilo je skoro suviše bolno govoriti o tome. O deci. Bebama. Njenoj bebi. Do đavola, ali biološki sat je moćan. Nije to toliko ni sat koliko tempirana bomba. Bebe su se uporno pojavljivale u njenoj glavi, a sada su se pojavile i u ovom razgovoru. Ona i Džo nikada nisu razgovarali o deci. Pa, i kako bi mogli? To nije bila veza u kojoj su imali prilike da razgovaraju o takvim stvarima. Poput sportskih automobila, prešli su na brzinu od nula do sto kilometara suviše brzo da bi stigli o tome da razgovaraju. Bacila je pogled na njegovo lice i videla na njemu još uvek trag iznenađenja. – Šta, zamišljao si me kao neku marljivu devojku od karijere koja bi više volela fendi torbu nego bebu? – upitala je, nekako uspevajući da

sakrije povređenost. Nasmejao se. – Ne, ne baš. Ali nisam mislio ni da si majčinski tip. – Nisam majčinski tip – tupo je ponovila. – Nisam mislio... – Ne, u redu je – rekla je brzo. Suviše brzo. Uvideo je svoju grešku. – Nikada nisi govorila o klincima – istakao je. – Kako sam mogao da znam? – Da li je Elizabet pričala s tobom o deci pre nego što ste se uzeli? – upitala je. Razmislio je. – Pa, ne. – Ali to se podrazumevalo, zar ne? Da će ona biti majka tvoje dece? – Da. – O tome ti pričam, Džo. Mi nikada nismo o tome razgovarali, ali ti to nisi ni posmatrao kao mogućnost. Šta ti to govori o nama i našoj budućnosti? – Ja baš i ne želim više dece – rekao je bespomoćno. – Moram da budem iskren. Deca zakomplikuju stvari. Razumela bi da ih imaš. A razvod bi za moje dečake bio još gori kad bismo ti i ja imali dece. Dodatni pritisak. Mrzeo bih da pomisle kako mi nisu najvažniji u životu. Klimnula je glavom. Postaje sve bolja u ovom klimanju glavom u onim važnim trenucima kada se oseća kao da joj se srce slama. – Ali, možemo da pričamo o tome – rekao je. – Mislim, nikada nisam razmišljao. Ne mislim da ne možemo da ih imamo, to je samo... – Mislim da nemamo više o čemu da pričamo – Izi je rekla kruto. – Ne želim da uđem u vezu u kojoj su postavljene granice zato što si ti tamo već bio i to već uradio. Žao mi je. – Ne idi, Izi – preklinjao je. – Možemo da pričamo o ovome – rekao je. – Kasnije – kazala je. Nagla se i poljubila ga na brzinu u obraz, ne zadržavajući se, u slučaju da poželi da je zgrabi, a onda bi stvarno bila izgubljena jer kad Džo Hensen želi nju, ili kad bilo šta želi, trudi se da to i dobije. Neće mu dozvoliti da je uhvati za ruku i strasno poljubi u restoranu dok svi ti ljudi gledaju. I tako se brzo odmakla. – Kao što se kaže u svim najboljim poslovnim krugovima: neka ostane na meni – rekla je i graciozno ustala. – Zvaću te. – I rekavši to, okrenula se

i izašla iz restorana, svesna da je posmatra mnogo više očiju sad dok je izlazila nego kad je ulazila. Gledala je pravo ispred sebe kao da već razmišlja o sledećem sastanku, ali umesto toga, samo joj se jedna misao vrzmala po glavi: šta sada da uradi? Postojala je samo jedna opcija: da nazove Karlu. Sela je na zadnje sedište taksija, nadajući se da taksista ne govori engleski, jer nije baš naročito želela da deli svoj bol, i okrenula njen broj. Njena prijateljica je bila između dva poziva, između dve pauze za kafu i zvučala je razdražljivo. – Kad se vraćaš u kancelariju, Izi? – rekla je. – Danas je ludnica i aparat za espreso se pokvario. – Ostaviće je. – Šta? – Rekla sam – ponovila je Izi – da će da je ostavi. Džo će da ostavi svoju ženu. – Pa, najbolje da me ofarbaš u ružičasto i pošalješ poštom na Guam – odgovorila je Karla. – Nisam mislila da se to sprema. Mislila sam da se nalaziš s njim da bi sve to završila sa stilom. – I ja sam... – rekla je Izi – i ja sam. Sve sam bila isplanirala, i bila sam usred svog govora, a onda je on rekao da želi da bude sa mnom. – Reci mi iskreno, hoće zaozbiljno da bude s tobom, ili samo onako, polovično? – zapitala je Karla cinično. – Nešto kao: planira da ostane oženjen, a tebi će davati skupocenije poklone da bi bila srećna? – Ne – uzdahnula je Izi. – Nikad mi nije ni davao poklone. To nije bila takva vrsta veze, znaš to. – Hm, da – rekla je Karla. – Trebalo je to bolje da ukapiram. Veze iz koristoljublja imaju pravila, a ja volim pravila. Pa, ako će da je ostavi, divno. To je ono što si i želela, zar ne? Ali ne zvučiš baš nešto srećno. Zašto? – On ne želi klince. Moje klince – rekla je Izi tupo. – Oh. – Baš tako. Oh. – On je to rekao?

– Manje-više. Njegove sinove bi povredilo ako bi imao još dece, i istakao je da deca sve promene, i da bih to znala da ih imam. – Baš lepo – prokomentarisala je Karla. – Lepo je to reći ženi koja nema svoju decu. Taktično. – To sam i ja pomislila. – Šta ćeš da uradiš? Izi je protrljala oči. Nije imala nikakvu ideju šta da uradi. – Da razmislim o tome, pretpostavljam. Da razmisli šta bi značilo ako bi se vratila njemu, da razmisli i o ujni Aneliz. Misli su joj se često vraćale na Aneliz: kako li se snalazila sada, bez Edvarda. – Da li ga voliš toliko da bi bila s njim bez dece? – upitala je Karla. – To je pitanje od milion dolara, zar ne? – Izi je poželela da ima kristalnu kuglu iz koje bi mogla da vidi odgovor. Da li voli Džoa dovoljno da bi bila s njim znajući da time odustaje od šanse da ima decu? Rekao je da mogu da pričaju o tome, ali znala je da je govorio iz srca kad je rekao da ne želi da ima više dece. Ko bi želeo da ima bebu s nekim ko ne želi dete s njim? – Pa? – Pa, ne znam – rekla je. – Znaš, Karla, svaki put kad pomislim da imam sve odgovore, pojave se neka zastrašujuća pitanja koja ih promene. – Ne znam šta da kažem, Izi – rekla je Karla. – Osim, dođi ovamo. Ni ja nemam odgovore, ali hej, bićeš među prijateljima. Šta kažeš? – Vidimo se u pet – odgovorila je Izi tupo. Kada je došla kući te večeri, lampica na telefonskoj sekretarici bila je upaljena. Na trenutak je pomislila da je to možda Džo, koji joj govori kako se predomislio, kako je voli i kako bi voleo da bude otac njenoj deci. Željno je pritisnula tipku. – Zdravo, Izi, ljubavi – bio je to njen otac, i zvučao je veoma umorno i staro. – Izvini što ti javljam još loših vesti preko telefona... – Izina ruka pošla je prema usnama. Baka? – Ali tvoja ujna Aneliz pokušala je da se ubije danas. Da se udavi, da tako kažem. Neko ju je izvukao iz mora na vreme. U bolnici je. Edvard i ja smo upravo bili kod nje. – Mogla je da

oseti šok u njegovom glasu. – Nazovi me kad dobiješ ovo. Volim te. Zbogom. Izi se stresla. Njena sirota draga Aneliz. Još koliko danas, Izi je razmišljala o njoj i o tome kako li preživljava bez muža. Izi je pokušavala da ne misli o tome zato što nije želela da upoređuje Anelizinu priču sa svojom. Nije želela da Aneliz i Elizabet dodeli istu ulogu. Ne bi mogla da podnese da to uradi. Ona i Džo ni u kom slučaju ne podsećaju na Nel i Edvarda, zar ne?

19.

Dan nakon što je Aneliz Kenedi pokušala da se utopi, Džodi je kupila test za trudnoću i, kad je Den otišao u školu, otišla u kupatilo i upotrebila ga. Nikad ne bi ni pomislila na tako nešto da njena majka nije rekla da je doživela šok i da bi, umesto da sledećeg dana idu na izlet, bila dobra ideja ako bi njih tri radile nešto opuštajuće, na primer da odu u hotelski spa centar. – Zvuči sjajno, mama – rekla je Džodi. – Otići ću do recepcije da nam rezervišem termin. Pile su kafu u salonu i pokušavale da isplaniraju dan kada je jedan Denov i Džodin poznanik naišao kraj njih, i saopštio joj vesti. – Pokušati da se ubiješ nije rešenje ni za šta – bio je prezrivi komentar njene tetke Lezli. – Baš dobro da je nismo upoznali. Ne volim da budem u društvu negativnih ljudi. U tom trenutku je Džodina mama najzad rekla tetki Lezli da je gruba i neka ih ostavi na miru ako već neće da pruži podršku. Lezli, nenavikla da joj se sestra suprotstavlja, izjurila je ljutito napolje, ostavljajući Džodi i njenu majku da razgovaraju. Najzad je Karen predložila odlazak u spa centar. – Treba ti nešto prijatno da ti pomogne da se opustiš – kazala je. – Volim onu masažu s aromaterapijom, to zaista izvlači napetost iz celog tela. Mada bi Lezli to mrzela. Ona je više tip za manikir. Džodi je telefonom recepcije razgovarala s prijatnom terapeutkinjom koja ih je stavila na spisak za tretman. – Imamo divan specijalni tretman za buduće mame ove nedelje – dodala je – ako među vama ima takvih. Džodi je upravo htela da kaže ne, nema takvih, kad joj je sinula misao. Imala je vrlo jasnu uspomenu na to kako sedi kod Dorote s Aneliz i mora da požuri u toalet jer je izgleda dobila menstruaciju. Veoma bolni grčevi koji su je uvek pratili činili su da se oseća tako grozno da mora da ode kući, a Aneliz je otišla do apoteke da joj donese neke lekove protiv bolova.

To je bilo pre šest nedelja – jednog i po menstrualnog ciklusa. Kad se to sabere, ispada da nosi bebu. Osetila je isti neobuzdani nalet ushićenja koji je imala i prošli put, ali osetila je i strah. Poslednji put je pobacila. Nije mogla podneti da ponovo prođe kroz to. – Kad bolje razmislim, mogu li da rezervišem tretman za dvoje umesto za troje? – pitala je terapeutkinju. – Tretman lica, manikir i pedikir za moju tetku, Lezli Barker, koja je odsela u hotelu, i masažu s aromaterapijom i tretman lica za moju mamu. U jedanaest za obe? Sjajno. – Mama, rezervisala sam za obe, ali znaš, zaboravila sam da sutra idem da posetim onu damu u staračkom domu, to je deo mog istraživanja za priču o Retneriju. – To nije bilo baš sasvim istina. Džodi je danima nameravala da poseti Vivi Vilen, ali nije stigla da to uradi. Ipak, taj put će joj dati izgovor da umakne od tetke Lezli. U ovom trenutku, uz mogućnost da je trudna i tugu zbog jadne Aneliz, bilo joj je potrebno da bude što je dalje moguće od tetke Lezli. Ako je trudna, ne želi da njeno dete odgaja neko drugi jer je ona u zatvoru zbog ubistva. U svom kupatilu, sela je na ivicu kade sklopljenih očiju, a onda ih otvorila da pogleda kroz mali otvor. Dve debele plave linije stajale su jedna pored druge. Dve linije su označavale trudnoću. Trudna je. Džodi je sedela s rukama sklopljenim preko usta i premetala tu ideju po svom umu. Kad bi samo mogla da dobije garanciju da će ovoga puta sve biti u redu, onda bi sebi mogla da dopusti da se oseća srećno. Ali niko joj nije mogao dati tu garanciju. Sastanci u grupi za podršku ženama koje su imale pobačaj pokazali su joj da su neke žene imale mnogo pobačaja pre nego što su uspele da održe trudnoću. Nije mislila da je dovoljno jaka da se nosi s bolom po drugi put. – Ne paniči – rekla je sama sebi, i pažljivo zadenula test za u fioku za donji veš. – Ne paniči. Zanimaj se nečim i ne paniči. Uzela je svoju beležnicu i magnetofon. Poseta Vivi Vilen biće dobar način da pusti da joj se sve slegne u glavi. Starački dom Lorel vrtovi dugačka je dvospratnica okružena divno održavanim vrtovima. Aneliz je tu dolazila na svakih nekoliko dana da poseti Lili, znala je Džodi. – Došla sam u posetu Vivi Vilen – rekla je Džodi za prijemnim pultom,

pitajući se da li ovo mesto ima sigurnosni sistem za zaštitu osoba u domu, i spremila je objašnjenje zašto je ovde. – Sjajno. Ona voli posete – rekla je žena za pultom razdragano. – Izvolite, krenite prvim stepenicama levo naniže do sobe s baštom, i tu pozvonite. Pustiće vas unutra. – Hm, važi – rekla je Džodi, iznenađena odsustvom provere. Aneliz je rekla da je to divno mesto, ali nije pomenula ovako ležeran pristup posetiocima. Iznutra su Lorel vrtovi mesto na kakvom bi čovek mogao da se smesti i bude veoma srećan. Bilo je okrečeno pastelnim nijansama boje zelene jabuke, odnekud je iz radija dopirala blaga klasična muzika, miris peciva lebdeo je u vazduhu i nije bilo vrištanja i gunđanja nezadovoljnih ljudi. Umesto toga, otvorena vrata su vodila do prostrane bašte i stanara koji su sedeli u foteljama ili napolju u senci suncobrana. Osoblje je bilo odeveno u belo, ali nisu jurcali uokolo kao što bi činili u bolnici: ovde su oni sedeli pored svojih pacijenata, razgovarajući, smešeći se, s vremena na vreme ih tapšući po ruci, ili dodajući šolje ponekom od njih. – Tražim gospođu Vilen – obratila se ona jednoj od sestara. – Tamo je, sedi za zadnjim stolom na suncu. Vivi Vilen je bila punačka dama s pramenovima sede kose uvijenim oko lica i bleštavim osmehom koji je poklanjala svetu. Sestra ju je hranila iz zdele seckanim voćem, i čim je Džodi sela kraj nje, gospođa Vilen je rekla: – Saro! Divno što si tu! – osmehnuvši joj se s onom odsutnom dobronamernošću osobe koja je odavno izgubila dodir sa stvarnošću. Odsustvo provere na recepciji odjednom je imalo smisla za Džodi: morala je da pozvoni da je puste u područje baštenske sobe, a sama bašta bila je okružena visokom ogradom. Nije bilo načina da stanari mogu da izađu, a uskoro je postalo očigledno da unutra ne ulazi mnogo ljudi. Baštenska soba bila je pažljivo zaključana jer je većina ljudi u njoj živela u svom vlastitom svetu. Džodi je sad bilo žao što nikad nije došla u posetu Lili: nije želela da bude nametljiva, ali sad je shvatila da su posetioci bili važni na ovakvom mestu, dokaz da ti ljudi nisu zaboravljeni. – Ne, nije Sara – blago je rekla sestra. – Sara je bila njena sestra –

objasnila je ona Džodi. – Dobar dan, gospođo Vilen, ja sam Džodi Beket – ljubazno je kazala Džodi. – Došla sam da razgovaram s vama, jer je doktor Makgari rekao da biste mogli da mi pomognete. Gopođa Vilen je radosno klimnula glavom. – Ne želim da dolazim ovde lažno predstavljajući svoje namere – rekla je Džodi usmeravajući razgovor ka sestri. – Pokušavam da napišem istorijat Retneri hausa. Doktor Makgari, to jest stari doktor Makgari, rekao je da treba da posetim gospođu Vilen jer ona zna celu istoriju Tamarina, ali ako nije zgodno da budem tu, otići ću. – Vivi obožava razgovore o prošlosti – kazala je sestra. – Nema mnogo posetilaca, samo najbližu porodicu, pa je za nju lepo da vidi novo lice i dobije priliku za razgovor. Nećete je povrediti ni na koji način. Za nju je prošlost mesto na kome se oseća prijatno. Za nju su problem sadašnjost i neposredna prošlost. Ali ako želite informacije, njena ćerka Glorija možda može da vam pomogne. Daću vam njen broj telefona. Glorija je zvučala toliko cinično preko telefona da je, ispočetka, Džodi pomislila da je iznervirana što je Džodi navratila u Lorel vrtove i do njene stare majke. Ali uskoro je postalo očigledno da je nervoza njeno prirodno stanje. – Imamo dosta papira moje majke, sve te njene trice i kučine. Sita sam vucaranja tih papira svuda sa sobom. Znate, selili smo se tri puta u proteklih pet godina – obavestila ju je Glorija razdražljivo. – Zbog posla mog muža. Kad smo se vratili u Voterford prošle jeseni, rekla sam mu da, ako treba ponovo da se seli, onda može da ide sam. – Možda bih jednom mogla da svratim i razgovaram s vama – s oklevanjem je rekla Džodi. – Ne znam mnogo – nastavila je Glorija – ali mogu da vam dam da pogledate majčine stvari. Sada sam kod kuće. – Sada? – Voterford je bio udaljen četrdeset minuta vožnje. – Ja sam zauzeta žena. – Dajte mi svoju adresu, i biću tu čim pre – reče Džodi. Morala je da drži misli podalje od dve plave linije na testu za trudnoću. Kilometri vožnje do Voterforda zasigurno će poslužiti tome.

Kad je stigla do Glorijine kuće, Džodi je bilo žao što je i krenula. Uprkos svem naporu, u kolima je mogla da misli samo na svoju bebu i pobačaj. Luda je što je baš sada namislila da se bavi ovim. Preostali tragovi Retnerija bili su retki, i treptaj ushićenja koji je osećala u početku je iščezao. Moralo je biti priča unutar predivne stare kuće, priča povezanih s ljudima na izbledeloj i požuteloj fotografiji. Ali one će ostati skrivene. Glorijin dom bila je poluizdvojena kuća na prometnoj ulici u blizini biskupske palate, i Džodin osećaj nervoze zbog tog poduhvata se povećao kad je obišla ceo kraj tri puta da bi pronašla mesto za parkiranje, a onda naizgled satima hodala da pronađe automat s karticama za plaćanje tog parkinga. – Sigurno sam poludela – pomislila je dok je najzad otvarala kapiju na prilazu kući. Kad je Glorija otvorila vrata s izgledom zadovoljstva što je vidi, Džodi je bila pomalo iznenađena. – Nećete poverovati šta sam kasnije pronašla – objavila je Glorija prateći Džodi unutra. – Šta? – upitala je Džodi, ne baš ubeđena da će to biti nešto u vezi s njenom potragom. Glorija joj se već učinila pomalo ćaknutom. – Znala sam da imamo papire i sve to, ali to su uglavnom stari računi od lekara i rendgenski snimci. Majka nikad nije bila dobrog zdravlja. Ali pogledajte ovo: kutija starih pisama i raznih drugih stvari. Ipak, unutra nema ničeg vrednog. Pogledala sam. Nadala sam se dijamantskoj ogrlici! – ciknula je ona razdragana svojom šalom. – Preuzmite sve to. – O, hoću – rekla je Džodi, a srce joj je poskočilo kad je gledala kutiju s papirima i dokumentima. Iznenada, njeno ushićenje zbog otkrivanja prošlosti se vratilo. – Ali želim da mi sve ipak vratite, jelte. A ako objavite knjigu, hoćete li napomenuti da ste sve te stvari dobili od mene? – Naravno – rekla je Džodi, koja bi u tom trenutku ushićenja ruku dala samo da bi došla do tih dragocenih papira. – To je sjajno – kazala je, podižući pažljivo jedan stari isečak iz novina. Glorija je sve to izvukla na pod, i Džodi je brzo zaključila da je najbolje sve to odneti kući, sesti i sve pažljivo prelistati. Osećala se kao Karter, koji zatvara grobnicu faraona Tutankamona i kaže da će se vratiti kasnije kad

bude imao više vremena. – Obećavam vam da ću napraviti precizan spisak svega što pronađem u kutiji – rekla je – a mogu da fotokopiram materijale i snimim ih, a onda vam vratim originale. – Znala je pravi način da dokumentuje istorijsku građu. – To bi mogao da bude tovar starog smeća – kazala je Glorija – ali takve stvari vi tražite, zar ne? – Tačno to tražim – složila se Džodi. Kod kuće je Džodi, u maloj spavaću sobu pretvorenoj u kancelariju, pažljivo izdvojila svako parče papira, sve popisala i pokušala hronološki da poslaže. Bilo je tu pisama pisanih sitnim, urednim rukopisom na čvrstom papiru iz beležnice – pisama Lili Kenedi njenoj najboljoj prijateljici Vivi Makgvajer. Džodi se udobno smestila u svojoj kancelarijskoj stolici i počela da čita.

20. Oktobar 1944. godine

Lili je klekla na gole podne daske u svojoj tankoj spavaćici i kroz razmak koji je napravila između tamne zavese i prozora zagledala se u avetinjski prazan grad pred sobom. Bilo je vrlo hladno; čak i na odeljenju za hirurgiju, koje je uvek moralo biti toplo, tog dana je osetila hladnoću. Odeljenju je falilo osoblja i, u pauzi držanja za ruku čoveka koji se vratio iz sale nakon traumatične operacije karcinoma debelog creva, Lili je završila na dužnosti menjanja noćnih posuda. Pacijent, vodnik koji je učestvovao u borbama u Africi, počeo je da plače poslednji put kad ga je videla. – Nemoj da ideš – kazao je, slabašno je hvatajući za ruku. Ispod svoje pustinjske preplanulosti bio je bled i, mada je navaljivao da se obrije jutro pre operacije, već su mu izbile malje na bradi, čineći da izgleda nekako ranjivije. Lili je znala da nije dobra sestra ako ne može blago da se distancira, ali ovaj čovek, koji je osećao sanjivost i mučninu nakon anestezije, izgledao je kao da mu je očajnički potrebna njena pažnja. Sa svojom kao ugalj crnom kosom i tužnim licem, podsećao ju je na njenog oca: fin čovek doveden u tešku situaciju. Dok je bio napola u delirijumu nakon operacije, neprestano je mrmljao o tutnjavi tenkovskih topova. – Da li da pišem tvojoj porodici i kažem im kako si, Arture? – pitala je. Njegova ćerka je radila u avionskoj fabrici u blizini londonskog predgrađa Sla, a žena mu je bila kod kuće u Liverpulu, i brinula o njihovo dvoje mlađe dece. – Za njih bi bilo divno da čuju da si prebrodio sve ovo i da se oporavljaš. – Hvala vam, sestro Kenedi – rekao je, obuzdavajući suze. Lili je videla glavnu sestru kako stoji na vratima odeljenja, intenzivno posmatrajući svakog pacijenta i svaku sestru. Bilo je skoro vreme za čaj i

Lili je imala i drugih obaveza, ali kad su se pogledi dve žene sreli, Lili je videla da nadzornica odobrava da ona ostane s Arturom. Glavna sestra je bila žena kojoj se niko nije usuđivao da se suprotstavi, ali Lili se zbog toga dopadala. Lili je bila obučena da radi brzo i efikasno, i te veštine je primenjivala na svakom zadatku. Povrh toga, nikad nije ustuknula pred njenim energičnim pogledom. Omiljeni slogan glavne sestre bio je: Najbolje po vašem mišljenju nije dovoljno dobro, sestro, želim da radite najbolje po mom mišljenju. Nikada to nije rekla Lili. Bile to dužnosti brige o pacijentima ili uobičajene zamorne dužnosti koje su išle uz obuku za medicinsku sestru, Lili je radila sve. Dajana je definitivno više trpela od glavne sestre, koja je dala sve od sebe da osigura da njenih nekoliko sestara početnica nema nikakav poseban tretman. Bilo je to prvi put da je Lili uvidela kako privilegija po rođenju može da radi protiv tebe: od nje niko ništa nije očekivao zbog toga odakle je došla, ali od Dajane su očekivali snishodljivost gazdarice zamka. To nije bilo pošteno, jer niko nije bio manje nadmen od njene prijateljice. Dajana je pružala sve što je imala, od svoje odeće i do kuće svoje kume, uključujući tu i svoju ljubav i prijateljstvo. Prednost toga što su bile na poslednjoj godini svoje obuke bila je u tome što je Lili, Dajani i Mejzi bilo dopušteno, mada nerado, da žive izvan pretrpanog smeštaja za sestre. Dve nedelje ranije, uselile su se u sobe u maloj kući na kraju kvarta, odmah kraj Bejsvoter rouda, koja je pripadala Dajaninoj kumi, gospođi Vernon. Prilično prazna, jer je gospođa Vernon prenela većinu svog nameštaja u svoju kuću u Glosterširu, kuća je ipak bila pravi blagoslov za tri medicinske sestre. Dajanini roditelji su posedovali ogromnu gradsku kuću u Kensingtonu, koja je oštećena bombom za vreme blickriga i ostala neuseljiva: njih tri su otišle do tamo da izbave neke stvarčice i komade pokućstva kako bi svoj novi dom učinile udobnijim. Dajana je razmišljala da pita Filipovu baku mogu li da uzmu nekoliko delova nameštaja iz velike kuće u Saut Odli stritu, ali Lili se bolno trgla i rekla ne. – Ovde imamo sve što nam je potrebno – kazala je, zabrinuta da Dajana

ne nasluti pravi razlog što nije htela nijedan predmet iz te kuće u blizini njene. Saut Odli strit podsećao je na Džejmija, a Lili nije želela ništa što bi je podsećalo na njega. Ionako joj je prečesto bio u mislima, i bez toga da mora da gleda stolicu ili sto iz te proklete kuće naguranu u svoj dom. Lilina soba u njihovoj novoj kući bila je u zadnjem delu i gledala je na mali četvorougaoni vrt namenjen gajenju povrća. Ako je obližnji Hajd park mogao da udomi svinje i povrće, ona je mogla da poveća njihova sledovanja proizvodima iz male bašte gospođe Vernon. Ali otkad su se uselile, promenila je mišljenje. Sve su radile u veoma dugim smenama i slobodno vreme im je bilo previše dragoceno. Bilo je mnogo lepše provoditi ga ležeći na kaučima u gostinskoj sobi, slušajući gramofon, i povremeno, kada uspeju da nabave nešto uglja, ložeći vatru. Gospođa Vernon je imala poveliku zbirku ploča orkestarske muzike, i Lili je volela da sklopi oči i, ležeći na leđima na kauču, izgubi se u toj muzici. Dajani je dugo trebalo da shvati da Lili teško pada što je slabo obrazovana, i više nego rado je govorila o umetnosti i književnosti, što je Lili ushićeno slušala, rada da uči. Blaga iz Nacionalne galerije bila su skrivena u pećine da bi se sačuvala, ali jednom ili dva puta išle su na popodnevne koncerte u Galeriju, gde su za jedan šiling slušale velike muzičare. Ponekad je Dajana govorila o svom odrastanju, što ranije nije često činila, osećajući da ogromne razlike u njihovim životima izazivaju kod Lili nelagodu. Ipak, sada, u ovoj kući gde su mogle da se opuste, i nakon što su toliko toga zajedno prošle, izgledalo je prikladnije biti iskren u vezi s tim. – Moja najbolja prijateljica, kad je Sibil bila mala, bila je kuvaričina ćerka Tili – kazala je Dajana. – Igrale smo se žmurke u voćnjaku, i sedele smo u dečjoj sobi i igrale se mojom kućom za lutke. Imala sam guvernante, ali ne mogu da kažem da sam ikad išta naučila. Madmazel Šamoa je bila najbolja, ali ostala je samo godinu dana. Onda, kad sam imala devet godina, mama i parohova žena smislile su plan da njena sestra, koja se oporavljala nakon propale veze, dođe i poučava me. – Ime joj je bilo gospođica Stending, i bila je pomalo učenjački tip, ali fina u tome. Ohrabrivala me je da se igram s Tili, snažno je verovala u

društvenu reformu. Naravno, kad je tata otkrio da je gospođica Stending socijalistkinja, samo što nije umro. Plašim se da joj je rekao da pokupi svoje stvari. Nakon toga su se jadnoj Tili rugali što mi je bila prijateljica, i nije više želela da dolazi da se igramo, i ja sam ostala sa Sibil. Nisam imala mnogo prijatelja dok nisam izašla u društvo. – Kako je to izgledalo? – upitala je Lili. – Prvi izlazak u društvo i sve to? Pitanje nije bilo baš tako uzgredno kako je izgledalo: sve od Sibilinog venčanja, Lili je predano slušala da li će se pomenuti Miranda Hamilton, ili nešto od događaja pre nego što se ona udala za Džejmija. Miranda Hamilton. Bilo je čudno što je ime žene koju nikad nije upoznala imalo takvu moć nad njom. Ali Lili je ustanovila da skoro ne može misliti ni na šta drugo. U svesti joj je najviše bio Džejmi, ali odmah za njim sledila je njegova tajanstvena supruga, žena iz Dajaninog sveta bogatih i privilegovanih. – Ko su bile tvoje prijateljice? – ležerno je pitala Dajanu jednog dana, nadajući se nekoj napomeni o Mirandi. Možda bi, kad bi ona znala za Lili i Džejmija, ta čin bila skinuta. Ali nije mogla da kaže ni reč o onome što se desilo između nje i Džejmija svojoj prijateljici. Uz sav svoj rad u bolnici, Dajana je u srcu ostala veoma nevina. – Stalno čujem kako je sve bilo mnogo drugačije pre rata, ali ja, pošto sam došla iz Irske, ne mogu da kažem šta se to promenilo a šta nije. – Ma čoveče, sve se promenilo – uzdahnula je Dajana. – Pre rata ovo je praktično bio drugi svet, Lili. Ne mogu ni početi da ti pričam... Ali, jednom podstaknuta, Dajana je produžila da opisuje svet koji je Lili bio zaista stran. Pričala je kako je predstavljena na dvoru u uštirkanoj satenskoj haljini sa cvećem u kosi i provela celu noć plešući sa zgodnim mladim neženjama u Kleridžizu i noćnim klubovima kao što je klub 400. To ime je kod Lili izazvalo mučninu: njih dvoje su išli tamo one večeri. – Nije trebalo da idemo u noćne klubove – poverila joj je Dajana. – Ali svi smo išli. Najviše sam volela Floridu. Bilo je tako zabavno. Nevino ljubljenje bilo je najdalje što je Dajana ikad otišla s muškarcem, čak i do sada. Lili se prisetila da je prvih dana njihove obuke mislila kako je čudno da medicinska sestra može tako malo da zna o seksu. Odrastavši

okružena domaćim životinjama, Lili je imala praktično saznanje o tome šta mora da se dešava između muškarca i žene. Dajana je, nasuprot tome, izgledala kao da nema pojma. – Niko nije pričao o znaš već čemu – kazala je. – Sve smo bile upozorene na muškarce s kojim se ne sme sesti u taksi. S vojvodama i stranim prinčevima oslovljavala se po imenu, provela je završnu godinu školovanja u Parizu, gde su na nju i deset drugih mladih dama gledali jastrebovim okom, za slučaj da pobegnu budnom oku svojih nadzornika, usavršila svoj francuski i provela mnoge sate po pariskim muzejima. Kao mlada devojka, naučila je da pleše kod madam Vakani, gde se sastajala i kikotala s drugim mladim britanskim aristokratkinjama njenih godina. Lili nije sumnjala da bi se njena prijateljica udala za jednog od bogatih muškaraca s titulom iz njenog sveta, ali ona je bila stvorenje koje se retko sreće: osoba bez imalo snobizma u sebi. Razlike u njihovom odgoju istinski nije doticale Dajanu. Pa ipak je Lili izgledalo jasno da se stari svet menja – poreklo i privilegije nisu ništa značile nekom ko je ležao u krvi nakon pada bombe. Bombe nisu pravile razliku između bogatih i siromašnih, iako je bogata žena možda imala krznenu bundu umrljanu krvlju kada su je dovezli, za razliku od siromašne žene, koja bi bila u starom iskrpljenom vunenom kaputu obučenom preko spavaćice. Lili se ponovo stresla od hladnoće. Bila je veoma umorna, ali spavanje nije dolazilo u obzir. Najgore je bilo noću kad je Lili, iscrpljena i spuštajući glavu na jastuk, ponovo proživljavala svaki bolni momenat iznova, od vrhunca saznanja koje joj je govorilo da je Džejmi bio njen, do agonije poimanja da on to ne može biti. Ponavljala je scenu u kuhinji iznova i iznova. Da li je nameravao da joj kaže... – Lili, ima nešto što moram da ti kažem... I mogla je da vidi zlobu u Sibilinim očima. Neverovatno, Sibil nije rekla Dajani. Da li je osećala krivicu što je bila takva krava, ili je radije odabrala da Lili ćutke pati? Lili nije imala pojma.

Ipak, bolje je bilo ovako, bolje je što niko drugi ne zna. Kad bi je progonilo Džejmijevo lice, spavanje nije dolazilo u obzir. Od te noći, pre više od mesec dana, bilo je mnogo noći kad je Lili sedela na prozoru, bilo tu bilo u njihovoj staroj sobi u domu za sestre, podigavši zastore za zamračivanje i gledajući na mračne ulice Londona. Noćas se osećala toliko usamljenom da je bila svesna kako bi skoro pozdravila zavijanje sirena za vazdušnu opasnost i posrtanje u mraku niz stepenice do Andersenovog skloništa u bašti. Tamo bi bar osećala zajedništvo, umesto ove užasne usamljenosti. Sirena za vazdušnu opasnost počela je da zavija, i Lili se ukočeno osovila na noge, osećajući hladnoću od dugog klečanja kraj prozora spavaće sobe. U noćima poput ove nije joj smetala sirena: prekidala je pobesneli plamen u mozgu i bol u srcu. Ali pitala se, vireći kroz prozor prema protivavionskim reflektorima koji su osvetljavali nebo, da li je Džejmi na sigurnom. Nadala se da jeste. Početkom novembra, Filip se vratio u London, a Sibil je hitro organizovala da dođe i vidi se s njim u četvrtak uveče. Pre nego što su to i znali, organizovana je proslava koja je počinjala koktelima na nekom mestu, a onda se nastavljala večerom i, uz malo sreće, u nekom klubu. Dajana je rekla da je prvo srela Sibil na Hejmarketu, jer je on bio centralno mesto. – Sibs je rekla da hoće da ide u Savoj na koktele. Glupa devojka, rekla sam joj ne možeš da ideš u Savoj, pun je američkih pukovnika u prolazu koji mašu dolarima uokolo. „Blagi bože“, na to će ona, „obožavam Amerikance!“ „Stvarno, Sibs“, rekoh joj, „ti si udata, a osim toga, rat nije divovska koktel zabava. Goring je najdražesnije mesto i mnogo je udobniji...“, ali ona se nije dala omesti. Molim te reci da ćeš doći, Lili. Biće baš zabavno. Filip je takođe pozvao mnogo drugara. Ali Lili nije mogla to da rizikuje. Znala je da Džejmi lako može biti deo te grupe, ako je još u Engleskoj. Možda i nije ovde, možda se vratio na svoju podmornicu, i otišao tamo negde gde se dešavalo nešto važno na ratnoj pozornici. Glupa fraza: ratna pozornica. Kao da je to predstava. Kad

bi žene radile na svoj način, predstave ne bi ni bilo. Žene nisu želele da gube ljude. Čak i kad bi tamo bilo mnoštvo Filipovih drugova, a Džejmi bio samo jedan od mnogih koji piju i pričaju, ona bi morala da ode. Ne bi bila u stanju da sedi tamo u njegovom prisustvu osećajući se tako izdano, i uz Sibil koja se u pozadini zlobno naslađuje. – Ne, Dajana – rekla je. – Previše sam iznurena. Ne računaj na mene. Mejzi je izlazila s američkim vojnikom kog je upoznala u Kafe de Pari, i izašla je na večeru s njim. Kuća je izgledala veoma prazno kad su obe otišle, pa je Lili pokušala da se zabavi kupanjem u propisanih deset centimetara vode u kadi. Čak i uz dodat čajnik pun vrele vode, i dalje je bilo prehladno. Na kraju se obukla i izašla da prošeta. Smrkavalo se i ona je krenula kući dok su je teške cipele žuljale. Imala je par sportskih patika, koje su predstavljale divno olakšanje nakon njenih radnih cipela, no sad su bile suviše iznošene a kupovina cipela uvek je bila veoma težak zadatak. Imala je vrlo uska stopala i visok ris. Često je mislila da ima toliko problema s cipelama jer je kao dete mnogo hodala bosonoga, trčeći preko kamenja na stražnjem prilazu Retnerija, i mala stopala su joj bila otvrdnula kao đonovi. Kad bi sklopila oči, Lili je mogla da oseti svež blag dodir trave na svojim stopalima dok trči po poljima, prelazeći rukama preko stabljika trske. Bejsvoter roudom protutnjao je autobus, tek nekoliko centimetara od nje. Lili je naglo otvorila oči i cimnula se od ivice trotoara, shvativši da je umalo stupila ne kolovoz sklopljenih očiju. – Pripazi se, dušice. Samo što ti nije otkinuo glavu. – Čovek koji joj se obratio bio je mršav i povijen, i nosio je štap. – Hvala vam – rekla je Lili, tresući se. Ovo je bilo suludo; mogla je da pogine, ili u najmanju ruku završi na nosilima u svojoj bolnici. Ali ulice su nastavile da joj trepere u svesti, i zamenila ih je slika Savoja, i Dajane koja utrčava unutra dok joj kosa leprša a oblak parfema Arpaž lebdi oko nje, i kaže: „Izvinite, kasnim.“ Dajana je uvek kasnila, pomislila je Lili blagonaklono. Do sada je stigla tamo, privlačeći zadivljene poglede kad je sela sa

svojom voljenom sestrom i prijateljima svog zeta. Lili je jednom ranije bila u Savoju s Dajanom, opila se opojnom atmosferom skupe art deko palate i uzbuđenja što je to, tu, bilo mesto gde se sve desilo. Po prvi put je poželela da je tamo u domu za sestre: bar je u zajedničkoj sobi uvek bilo nekog da se s njim popriča, i mogao si da slušaš radio. U tom trenutku osećala se strašno usamljeno, kao da više nije deo ničega. A onda je začula: nisko brujanje sirene. Instinktivno je podigla pogled, pokušavajući da vidi smrtonosne rakete fau-2 na nebu, kao da bi je to što ih vidi sačuvalo da ne bude pogođena. Ako ih uopšte vidiš, onda te sigurno neće pogoditi? Netačno: odeljenja Kraljevske državne bolnice bila su puna ljudi koji su ih videli, pa ipak nastradali od gelera. Sirene su konstantno postajale glasnije. Mada toliko već poznat, taj zvuk je poprimio nov, užasavajući aspekt pošto je prethodio pojavi fau-2. Srce joj je divlje lupalo dok je pokušavala da se priseti gde je najbliže sklonište. Naravno: stanica metroa Lankaster gejt. Lili je inače mrzela metro i držala se podalje od njega. Neki ljudi su voleli zajednička noćenja na peronima, kada bi pevali i koristili prednosti besplatnog čaja koji je deljen u zoru. Ali ne i ona. Lili je pomisao da bude živa sahranjena u uskom tunelu bez vazduha, pod zemljom, sve to činilo vrlo dalekim od bezbednog utočišta. Nova panika se podigla u njoj kad je stigla do predvorja za prodaju karata. Jedini način za silazak bili su liftovi. Mrzela je liftove, a pogotovo sada, kad će biti ispunjeni do pucanja. Pregažena rekom ljudi, morala je da se bori za disanje. Kad bi ulaz u metro bio pogođen, ostala bi živa sahranjena u maloj metalnoj kutiji na dnu okna lifta. Znala je da mora da izađe. Čak ni fau-2 nije tako loš kao spora smrt u kovčegu bez vazduha. – Pustite me napolje! – kriknula je i okrenula se, gurajući se protiv bujice ljudi koji su pokušavali da se proguraju unutra. Mogla je samo da nastavi da diše, prestajući da se opire nadiranju gomile, i znala je da sada ne bi mogla da se okrene i vrati. – Lili. Pomislila je da čuje kako je neko zove po imenu, ali nije mogla da bude

sigurna: kao da je u nekoj noćnoj mori, nije znala šta je stvarno a šta ne. – Lili! Bio je to glas koji je čula u svojim snovima, glas osobe koju je poslednju očekivala danas da vidi ovde. Džejmi. Bio je iza nje u masi ljudi s jednom podignutom rukom, prstima posežući za njom. – Moram da izađem – povikala je divlje. – Ne mogu da se spuštam liftovima. – Sačekaj – doviknuo je. – Uhvatiću te. Znala je da je ludilo uspeti se nazad na ulicu, ali nije je bilo briga. Dograbila ju je jedna jedina luda misao: kad je sa Džejmijem, biće bezbedna. Uz zadnji nalet snage, prvo je dohvatila njegove prste, a onda ju je njegova snažna ruka uhvatila i privukla je njemu. Lice joj je bilo pritisnuto uz grubu vunu njegove mornaričke uniforme, i ona je disala u nju, udišući njegov miris i osećaj da je sigurna. Gužva je sad bila manja, i izašli su na ulicu dok ju je Džejmi držao. Prošlo je samo nekoliko minuta otkako je čula sirenu, pa ipak je izgledalo kao da su prošli sati. Ulice su bile skoro puste, kao grad duhova omeđen džakovima s peskom: samo nepromišljeni ljudi nisu tražili sklonište. – Ovamo – povukao ju je u ulaz velike kuće upečatljivog izgleda, s ogromnim svodom iznad njih. – Ovde je sigurno kao i bilo gde drugde iznad zemlje. Njegove ruke bile su obavijene oko nje i Lili se čvrsto držala uz njega. Mogli su da čuju prigušeni tutanj bombi iz pravca istoka. Kao kad je brojala udare groma kad je bila dete, Lili je osećala olakšanje uz osećaj krivice što su bombarderi ciljali neko drugo mesto. – Šta radiš ovde? – upitala je. – Došao sam da te vidim. Lili je podigla pogled ka njegovom licu. Oči su mu bile najizuzetnije moguće boje: bleštavosive kao obasjane iz nekog snažnog unutrašnjeg izvora. Nisu to bile oči koje bi mogle da lažu. Gledajući u njih, nije mogla da vidi ništa osim istine.

– Zašto? – Ti znaš zašto – rekao je on prigušenim glasom. Nastavila je da gleda u njega, pitajući se kako može tako intimno da zna njegovo lice kad ga jedva poznaje. Tamne obrve, ožiljak koji je presecao jednu od njih navodeći Lili da žudi da pređe svojim ispitivačkim prstima preko nje. – Držao sam se podalje od tebe – kazao je. – Naterao sam sebe da ostanem podalje. Rekao sam Filipu da ne mogu kasnije da se nađem s njim. Ali to je jače od mene. Morao sam ponovo da te vidim. Kad sam otišao u Savoj a Dajana mi rekla da ti ne dolaziš, znao sam da moram da te vidim. – To nije u redu – rekla je. Nije mogla da ga pogleda. Došao je da je pronađe, i ona ga je toliko želela, ali ništa od toga nije bilo u redu. On ima ženu. Pred Bogom, on ne može da izda svoju ženu. Ako se prepuste, počiniće preljubu, smrtni greh. Hoće li Bog to oprostiti? Istina, njena vera je bila poljuljana tokom rata zbog svega čemu je prisustvovala. Kako je Bog mogao da dopusti toliko bola i smrti? Džejmi je uzeo za ruku i prineo je usnama. Mogla je da čuje kako mu se disanje produbljuje. Moraće o Bogu da misle kasnije, sada nije bilo vremena. Odvela ga je kući, povela ga uz stepenice u svoju spavaću sobu. Bila je to prostrana i mračna soba s teškim tamnocrvenim tapetama, ogromnim krevetom i ormanom od punog drveta, a na drvenom podu nije bilo ćilima. Džejmi je zatvorio vrata, zaključao ih, a onda je dograbio. Teško je bilo reći ko je od njih dvoje bio silovitiji: Lili je želela da se stopi s njim i izgledalo je kao da on želi da je proždere, dok je isprobavao usnama, a njegov jezik snažno prodirao među njene usne. Njeni prsti su mu trgali dugmad s uniforme. Nakratko su se razdvojili dok je on raskopčavao jaknu a onda rastvorio njen džemper. Nije bio trenutak o tome da razmišlja u šta je obučena: iznenada je bila naga i stisnuta uz njega. Pali su na pokrivač dok su im spojena tela plamtela. Lili nikad nije osetila muške ruke na svojoj nagoj koži, i izvila se uz njega uživajući što oseća njegove usne na bradavicama, kako grizu, ližu,

sisaju. Mogla je da oseti njegovu erekciju, dugačku i tvrdu uz glatku kožu svoje butine, i pitala se kako je ikad mogla da misli da mora biti čudna stvar, nakon godina gledanja mlitavih muških tela u bolnici. Oni su bili bolesni, letargični: Džejmi je bio jak, snažan, u njemu je plamtela divlja energija. Besno intenzivno grozničavo agresivno divlja. Pronašla je dugačak gadan crveni ožiljak na njegovom kuku, ožiljak koji ga je vratio kući kada su se prvi put sreli. Sad jedva da je malo šepao, shvatila je: kad su se sreli na Sibilinom venčanju, šepanje je bilo primetno, ali više ne. – Boli li? – pitala je. – Ne sada – prodahtao je, ponovo pritisnuvši usta na njenu bradavicu. Lili je sklopila oči i prepustila se tom osećaju. – Ne želim da te povredim – teško je disao. – Nije me briga. – Mene jeste. Želim da me želiš opet. – Želim te. – I da ne budeš povređena. – Jedan dugi prst ušao je u nju, i Lili oseti kako joj se telo zgrčilo od čistog zadovoljstva. – Ne moramo da... – Moramo. Mislila je da će umreti ako je odmah ne uzme. Bacila se na njega i zajahala ga, pružajući ruku dole da ga dodirne i diveći se osetljivosti njegovog tela dok je on ječao od zadovoljstva. – Reci mi kako... On ju je namestio iznad sebe i gledali su se u oči: bleštavosive gledale su u jasnoplave, dok su im se tela polako pokretala. Onda je osetila kako prodire u nju, i nije mogla da udahne. Ipak, on je netremice gledao i mogla je da oseti da se koleba, i znala je da je to za njeno dobro. Onda je pomerila telo klizeći tako da bude uspravljena na njemu a njegov dubok prodor u nju naveo ju je da krikne. – Oh, Lili – promumlao je, a onda su se pomerali zajedno, čvrsto pripijeni, njegove ruke su grabile oblinu njenih butina dok Lili nije osetila kako plamen ekstaze polako izbija negde iz njene unutrašnjosti i jedva je

disala, izvijajući se na njemu, hvatajući ga, istežući se, a onda joj se i on pridružio. Nakon toga su ležali sklupčani zajedno, kraj još uvek razmaknutih zavesa. Mesec je bio vitki izvijeni srp na nebu. – Nemaš pojma koliko sam noći gledala kroz prozor i mislila o tebi – rekla je Lili, ušuškana u njegovom zagrljaju. – Pitala sam se vidiš li isti mesec, gde si, šta radiš, i da li... da li ikad misliš na mene. – Nisam mislio ni na šta drugo – rekao je pomalo šaljivo. – Nisu baš najzadovoljniji mnome u Ministarstvu rata. Mislim da ću se uskoro vratiti na podmornicu. Nastalo je ćutanje. Ne pričati o tome kuda idu bilo je deo podmorničarskog života, a Lili je to racionalno potpuno razumela. Emocionalno, to ju je bolelo. Ako mora da ide, želela je da zna kuda, da bi mogla da prati svaki trenutak u novinama, na radiju i u filmskim novostima. Bar na taj način bi mogla da mu bude blizu. Znala je veoma malo o podmornicama, samo to da kad budu pogođene, za razliku od bojnih brodova, ima malo nade da će neko preživeti. More je bilo okrutno i nemilosrdno. Mogao je da pogine tako lako, zarobljen ispod vode u toj klaustrofobičnoj cevi. Probo ju je užas od mogućnosti da on tako pogine. – Nije trebalo da ovo uradimo – rekla je. – Plašim se da ćemo biti kažnjeni. Ti si oženjen, a u mojoj veri to je za ceo život. Kako bismo mogli da imamo budućnost? – Sit sam usredsređenosti na budućnost – rekao je tihim glasom. – Suština života je sva u budućnosti. Ako pobedimo u ovoj bici, ako Saveznici budu napredovali tamo, ako Osovina omane ovde... Šta je sa sadašnjicom? Šta je s tim što sam pogrešio pre sedam godina kad sam se oženio, i sad moram da se nosim s tim svakog dana pošto sam tebe upoznao? – Napravio si grešku? – To je bilo ono što je želela da čuje. Džejmi se oženio pogrešnom ženom. Ali ona je bila katolikinja. Greške se nisu računale kad je u pitanju brak. Brak je za ceo život. Bog gleda, on sve to zaračunava. Ako ne posluša pravila, ona će to platiti svojom besmrtnom dušom. To je bilo neupitno: nije bilo srednjih rešenja kad ti se Bog obraća.

– Ispričaj mi – rekla je. Dok su ležali jedno drugom u naručju, on je pričao o Mirandi, devojci koju je odrastajući poznavao skoro kao najboljeg druga. Njihove majke su bile jedna drugoj kume na venčanjima. Njih dvoje su se venčali 1937. godine. – Čak i tada sam znao da je to greška – reče Džejmi. – Na noć našeg venčanja... Lili se trznula u krevetu kraj njega. – Miranda se zaključala u kupatilu i plakala. Nije htela da izađe. Rekao sam joj da ne moramo ništa da radimo, da je neću ni dirnuti, ali odbila je da izađe. – Zašto? – Plašila se mene, plašila se vođenja ljubavi. Bila je veoma zaštićena u životu, i nije imala pojma šta će se dogoditi. Šta god da joj je njena majka rekla, to ju je prestravilo. Održavala je privid dok ne bismo ostali sami, a onda bi sve to nahrupilo napolje. Lili ga je čvršće zagrlila. – Spavao sam na podu – rekao je. – Teško da je to bila idealna prva bračna noć, ali nije to bilo ono što me brinulo: bila je to pomisao na budućnost. Žena koja je tako uplašena od tebe neće to lako prevazići. Danju me volela sasvim dovoljno, ali noću je bila prestravljena od mene. Lili je mogla da čuje upamćeni bol u njegovom glasu. – Navodili su je da misli kako su muškarci kao zveri, da kad se jednom vrata zatvore ne možemo da obuzdamo svoje apetite. Rekla mi je to, kasnije. – Zar nisi mogao da razgovaraš s njom o tome? – upitala je Lili. – Ili da govoriš s njenom majkom... – Njena majka je i bila problem – rekao je Džejmi. – Ona je bila ta koja je rekla Mirandi da su muškarci zveri. Nije bilo nikoga od koga bih zatražio pomoć. Morali smo da prođemo kroz to. – I jeste li? – tiho je pitala Lili. – Ne – odgovorio je. – Nismo. Moja majka i, što je prilično ironično, Mirandina majka uvek su se raspitivale kad će se začuti tapkanje sitnih nožica i kada ćemo početi da punimo obdanište. Pre rata, pomišljao sam na

razvod, ali onda sam se i ja pridružio vojsci, i bilo je lakše ništa ne raditi. Razvod je delovao kao neuspeh, a ja nikad nisam omanuo ni u čemu u svom životu pre Mirande. Onda sam upoznao tebe... Okrenuo se da je pogleda u lice. – Borio sam se protiv toga, Lili, jer nije bilo pošteno flertovati s tobom dok sam i dalje oženjen. Zato ti nisam pisao posle svadbe. Ti zaslužuješ nekoga ko je slobodan, zaslužuješ najbolje. Ali... – Ljubio joj je lice prelazeći sa čela na očne kapke, niz nos do mekoće njenih usana. – Nisam mogao da se obuzdam. Zato sam doneo odluku da razgovaram s tobom večeras, da ti kažem da mogu da dobijem razvod. Miranda najzad nije bila neuspeh – naša farsa od braka značila je da sam čekao na tebe. Ti si moja budućnost. Lili je osećala kako je srce boli. – Žao mi je, Džejmi. Ne može biti nikakve budućnosti za nas. Ni ako se razvedeš od svoje žene, ne mogu se venčati s tobom. Katolici ne mogu da se venčavaju s razvedenom osobom. Bila bih ekskomunicirana. Ne mogu to da uradim, ne mogu da živim bez svoje vere. Džejmi neko vreme nije ništa rekao, a Lili oseti ljutnju, ljutnju zato što on nije hteo da razume. – Moraš da razumeš kako je to za mene – rekla je. – Odgojena sam tako, moja vera je deo mene, deo moje porodice. Za tebe je drugačije. Meni je bog važan. Dok je to govorila mogla je da vidi svoje roditelje na nedeljnoj misi, kako se mole, kako potpuno veruju. Mogla je da vidi sebe u devičanski beloj haljini za prvu svetu pričest, dok joj je srce pucalo od ponosa zbog te posebne prilike. Zar ne shvata da ona neće moći da se uda za njega jer nikad ponovo neće biti deo svoje crkve? Bog joj može ovo oprostiti, ali ne više od toga, ne udaju za razvedenog čoveka. – Veruješ li iskreno u to? – hteo je da zna. – Da je Boga uopšte briga za koga se ti udaješ? Kako On onda to rešava? Seti se kad smo se prvi put sreli i ti mi rekla za one dečake koje si videla u bolnici, koji su izgledali kao da su zaspali u svojim pidžamama. Ko je odlučio da oni umru? Bog? Je li On doneo dobru odluku? Ne mislim da jeste, i siguran sam da ni njihovi roditelji to ne misle. Ko je odlučio da je rat dobra ideja? Hoćeš da mi kažeš da su to obični ljudi želeli? – Sada je skoro vikao. – Obični ljudi u

Nemačkoj, žele li oni da im sinovi ginu a da im ćerke bombarduju? Ne. Lili je bila veoma uzdrmana. Često je preispitivala celu zamisao rata. Brisanje krvi i tešenje pacijenata koji su se probudili da bi se našli suočeni sa životom invalida navelo ju je na to. Ali svoje sumnje je čuvala za sebe. Postavljanje pitanja bilo bi nelojalno, kao da dovodi u pitanje ratne napore. – Ako Bog upravlja celim svetom, onda mi se ne dopada način na koji to radi – kazao je grubo. – Ovaj rat ništa ne rešava. Da su Saveznici odavno uradili pravu stvar s Hitlerom, ne bismo sada bili ovde. Ponašamo se kao ovce, Lili. Neko drugi će to razrešiti, neko kao što je bog ili vlada. Ako sve vreme prepuštaš moć nekom drugom, onda dobiješ kako si i zaslužio. – I dalje verujem u Boga – rekla je. – Ali zašto to mora biti jedino tvoj dragoceni Bog? Zašto nečiji drugi bog ne bi mogao da bude dovoljno dobar? To je strah, shvataš li: ne volim religije koje vladaju strahom. Veruj nam, ili ćeš goreti u paklu. To nije religija ljubavi. Mi svi živimo u strahu upravo sada, a ja ne mogu da poverujem da je to pravi način kako treba živeti. Treba da dodam da nisam to rekao da bih stavio ruku na tvoju nogu, Lili – kazao je nežno. Lili se osmehnula, zahvalna što je njegov gnev minuo. – Zahvatio si i malo više od noge – rekla je. – Jesam li? Hmm, možda ću morati ponovo da pokušam. Počeo je ponovo da je mazi, i Lili oseti kako joj se cirkulacija ubrzava. Nisu imali mnogo vremena. Dajana i Mejzi će uskoro doći kući. – Otići ću pre nego što dođu, obećavam – rekao je, a zatim je ućutkao poljupcem. Lili je ležala ispod njega uživajući što oseća njegovo telo na svom, i želeći da može da utiša svoj ustreptali um kao što je utišala svoje reči. Ovo je bilo pogrešno, tako pogrešno, vrištao je njen um, ali ipak nije mogla da se zaustavi. Sada više nije bilo povratka. Otišao je u dvanaest, zaputivši se mračnim ulicama samo s bakljom da osvetli sebi put. Lili nije pitala da li će ga ponovo videti: znala je da hoće. Popela se uz stepenice i legla u krevet i dalje topao od njegovog tela, privijajući uz sebe čaršave na kojim je ležao. Osećala se iscrpljeno i zadovoljeno, ali san neće doći. Mogla je da misli samo na ono što je

uradila. Izdala je svoj odgoj, svoju religiju time što je bila sa Džejmijem. Nije morala nikome da ispriča da bi bila izbačena iz Crkve: Svemogući već zna. Pomislila je na sliku Svetog srca Isusovog, koja ukrašava svaku katoličku kuću u Irskoj. Crvena svetiljka uvek je bila upaljena ispod Svetog srca, a pored njega bi bio prelep kvadratni ram sa slikom pape Pija XII i papinskim pečatom ispod nje. Mogla je da vidi kako se njena majka krsti svaki put kad prođe ispred te slike, i krivica ju je savladala. Ali jedno pitanje joj je ostalo u svesti: ako je njihova ljubav bila kao snažni udar groma i učinila da se oseća ispunjenom kao nikad pre, kako onda može biti toliko pogrešna? Nikad pre nije zaista dovodila u pitanje svoju religiju, čak ni nakon svega što je videla u bolnici. Pitanja su neprijatelji vere. Ali jesu li stari instinkti bili tako pogrešni, ti moćni instinkti koji su upravljali njom kao ženom? Snažni glas sitne stare dame začuo joj se u svesti. – Veruj tome – rekao je glas, polažući sitnu ruku, iskrivljenu poput kandži od artritisa, na njenu grudnu kost odmah iznad srca. – Srce nikad ne laže, mo chroi. – Mo chroi, moje srce na galskom. Kao kad se kaže „ljubavi moja“. Baka Sajv, tatina majka. Lili nije mislila na nju godinama. Umrla je, nek počiva u miru gospodnjem, kad je Lili imala samo devet ili deset godina. A iako je bila dete, Lili je znala da je bakina smrt bila na neki način kraj jedne ere. Prolazak istorije, rekao je njen tata. Naravno, baka Sajv – Lili je tepala njeno ime kad je bila mala devojčica, jedva je mogla da ga izgovori: „Saj“ pa zatim „V“, sve spojeno zajedno u jedan slog – bila je poslednja od onih koje je njen otac zvao „starim narodom“, a nije mislio na njihove godine. Baka Sajv je išla u crkvu i klimnula bi u pozdrav kad sretne sveštenika, ali njeno hrišćanstvo je stajalo rame uz rame sa starom religijom majke zemlje keltskih naroda. Mogla je da odredi koliko je sati ne osvrćući se ka kuhinjskom satu, znala je kakvo će vreme biti gledajući način na koji ptice lete nazad u svoja

gnezda, i pažljivo je proučavala mesečeve mene. Baka Sajvi je pričala Lili priče o ratničkoj boginji Bridžid, koja je imala moć da leči bolesti. Za stari narod, objašnjavala je baka Sajv, paljenje sveća u čast Bridžid prvog februara bilo je važno kao i svešteniku Vaskrs. Imbolg, keltski praznik posvećen danu boginje Bridžid, najavljivao je rođenje proleća, vreme jagnjenja ovaca i dolazak toplih dana. Ispred njene kuće rasle su oskoruše i šipurci: magično drveće, govorila je ona Lili. I pričala je priče o majci svih irskih boginja, Danu ili Dani. Lilino srednje ime bilo je Dana. Mami se dopadalo Lili, ime jedne od sestara ledi Ajrin, ali baka Sajv je gurala ime Dana. Na kraju su došle do kompromisa. A ona je postala Lili Dana Kenedi. Šta bi baka Sajv uradila sa Džejmijem? Da li bi prizivala raspeće i večno prokletstvo? Ili bi pritisnula svojom starom rukom Lilino srce i rekla: „veruj tome“? Lili je želela da je više poput bake Sajv.

21.

Psihijatrijsko krilo bolnice u Tamarinu nije bilo veliko i sastojalo se od malog odeljenja s četiri kreveta u sredini i još četiri sobe u koje se ulazilo iz zajedničke prostorije. Na strani koja je gledala na more bila je TV sala, „tiha soba“, odeljenje za sestre i soba za konsultacije. Aneliz je bila tu pet dana i bilo joj je već dosta da pita glavnog psihijatra, doktora Elija, može li da ide kući. On je ponovo otezao stvar. – Dobro sam – kazala je. – Bila je to greška u rasuđivanju nastala usled toga što sam bila otupela od pilula – dodala je dok su sedeli u maloj sobi za konsultacije, a doktor Eli joj je uputio svoj ukočen mada prijateljski pogled. – Kad pokušaš da se utopiš, to je jasna objava – rekao je glasom tako mirnim i odmerenim da bi ga Aneliz nečim udarila po glavi, da je samo u prostoriji bilo ikakvog tupog predmeta koji nije bio prikovan za nešto. Očigledno su ljudi to već pokušavali. U psihijatrijskom odeljenju, noževi i stolice bili su od plastike. Nije bilo ničega na čemu bi se iskalio bes. – Greška u proceni – navaljivala je. – Ne mogu da verujem da sam to uradila. Nisam luda, stvarno. Uz to, ako nisam bila luda pre nego što sam došla ovamo, sada ludim. Mrzim, mrzim da budem u sobama iz kojih ne mogu da izađem, i nema šta da se radi i nema s kim da se priča. To je kao da ste se zaglavili u realiti šou bez kamera i bez izbora hrane. Pustite me da idem kući. – Znate da ste u zatvorenom odeljenju samo zbog toga što nemamo kreveta nigde drugde u bolnici – rekao je doktor Eli. – Voleo bih da vas zadržim još nekoliko dana da se uverim da ste dobro kao što kažete da jeste. – Dobro sam – zarežala je Aneliz. – To ne možete da odglumite, ja sam pokušala i, verujte mi, znam razliku između „osećati se dobro“ i „ne osećati se dobro“. Hoću da idem kući, da udišem svež vazduh i ponovo se osećam zdravo. Želela je da ide kući jer je teško bilo živeti u atmosferi tuge koja je

prožimala ovo odeljenje. U poređenju s adolescentom zarobljenim u sopstvenoj glavi zbog narkomanske ovisnosti i mladom ženom praznog pogleda i sa zavojima na zglobovima ruku pošto je pokušala da iseče vene, Aneliz je znala da je ona u suštini dobro. To što se našla tu bila je glupa greška. Uz ove klince, to je bilo mnogo, mnogo gore, i znala je da ne može ozdraviti dok ne ode s tog odeljenja. – Uz to – dodala je – nikad više u životu neću ni da vidim pilulu za smirenje. Ne želim da izgubim razum. Odlučila sam da želim da budem prisebna. Otupljivanje svesti bilo je moj problem. Prokleto mnogo sam je otupela, i prestala sam razložno da razmišljam. – Kako se osećate kad govorite o tome, o razlozima iz kojih ste to uradili? – upitao je. Aneliz se mnogo, mnogo puta pokajala zbog svog ulaska u more. Pokušaj da svoje postupke objasni Bet bio je najgori, ali pričati to doktoru Eliju bilo je skoro isto toliko loše. Čovek je bio prokleta stena, ništa ga nije uznemiravalo, i postavljao je ista pitanja stalno iznova, kao da će je ponavljanje navesti da popusti i pruži mu pravi odgovor. Samo što je Aneliz već bila dala pravi odgovor: Zaista ne znam zašto sam ušla u more, to je pomalo zamagljeno u mojoj svesti. Nisam razložno razmišljala, ali znam da ne želim to ponovo da uradim. Pogrešila sam, zaista, pogrešila. – Oh, doktore Eli – rekla je umorno – šta je ispravan odgovor na to pitanje? Koji je to odgovor koji želite da čujete? Da su mi u glavi bili dalijevski oblici koji su krvarili po podu i umirali? Da su mi pod majicom ogromne bubašvabe? Znate šta nije u redu kod mene? Život. – Moj život je truo. Nisam pogubila konce, nemam halucinogeni san u kome me neki glupan ljubi na francuski način ili u kome se pretvaram u konja i želim da izgazim majku i udam se za oca. Ne želim da budem predmet frojdovskih analiza sredovečnih žena. Moj problem je jednostavan: stigla sam do kamenitog dna, pokušala da otupim svoju svest i završila u srećnoj konfuziji u kojoj sam i viđena kako idem niz plažu i ne zaustavljam se pred vodom. Usledila je pauza pre nego što se doktor dosledno nadovezao: – Kakav je osećaj to reći?

Nalet smeha narastao je u njoj, a zatim izleteo napolje. Zvuk ju je na trenutak prenerazio jer je prošlo mnogo vremena otkad se poslednji put nasmejala. Kakav je osećaj to reći? Ne možeš ni da zamisliš, shvatila je. Osećala se kao da je upala u epizodu serije Frejžer izmešane s Letom iznad kukavičjeg gnezda. – Da li ste ikada gledali Frejžera, doktore Eli? – pitala je. – Znate, TV komediju s psihijatrom iz Sijetla koji ima svoju emisiju na radiju. – Zapravo ne – promumlao je doktor. – Ne gledam često televiziju. – Veoma je zabavno – reče Aneliz. – Trebalo bi da je gledate. Svidelo bi vam se, iako morate biti u stanju da se smejete sami sebi da biste uživali u tome, a to nije uvek lako... – Vratimo se vama... – Ne, ne vraćajmo se meni – prekinula ga je Aneliz. – Ne pokušavam da budem gruba, znate, doktore Eli, ali volela bih da odem kući i prestanem s ovim. Možete li da me otpustite? – Još jedan dan? Aneliz pomisli kako bi za Bet bilo lakše kad bi bila propisno otpuštena, umesto da prosto samovoljno izađe rekavši kako joj je dobro. Zakonski, Aneliz je znala da ne mora da ostane, ali osećala je krivicu zbog stresa koji je izazvala svojoj trudnoj ćerki, a igrati po pravilima izgledalo je kao dobro rešenje. – Još jedan dan – složila se. – Sada je na programu Volim Lusi; treba vam satelitska televizija ovde, doktore Eli. Paramauntove komedije pomoći će mnogima od nas da se brže oporave. – Mislite? Klimnula je glavom. – Terapija komedijama trebalo bi da bude priznata kao oblik analize, delom kognitivno-bihevioralna, delom kroz smejanje samom sebi. A ja se smešim samo kad pomislim na to, dakle zar to nije napredak? Nakon što je doktor Eli otišao, Aneliz je odlutala u TV salu i sela na jedan prozor, gledajući napolje ka moru. Prozori su spolja imali rešetke. Da zadrže ludake unutra, ili da zadrže ostatak sveta napolju – Aneliz nije znala pravi razlog. Čudno, ali sad se već navikla na rešetke. Onih prvih dvadeset četiri sata, dok je otupelo ležala u krevetu, mrzela je i njih i sve što one

predstavljaju. Njen sunovrat. Desilo se bez razmišljanja: u jednom trenutku stajala je na obali, još uvek je bila Aneliz, Betina majka, donekle Edvardova žena, uzdanica prodavnice Čamac za spasavanje. A delić trenutka kasnije bila je žena koja je pokušala da se utopi u varljivim zalivskim strujama. Samo treptaj sumnje i ceo njen život se promenio. Edvard je došao u bolnicu nakon što su nju doveli, a nju nije bilo briga što je došao da je vidi. – Odlazi! – promuklo je viknula na njega, umotana u bolnički ogrtač pošto joj je skinuta odeća natopljena morskom vodom. – Odlazi. – Ćerka dolazi da vas vidi, Aneliz, zar to nije lepo? – rekla je jedna od sestara, ona visoka tamnokosa, sledećeg jutra. Tek onda je stid prostrujao kroz nju. Njena draga trudna ćerka vozila je ovamo da bi je videla a verovatno su je nazvali prethodne večeri s vešću koju niko nikad ne bi želeo da čuje. Aneliz je sebi predstavila zbunjenost i bol na Betinom licu; mogla je da zamisli kako se oslonila na zid da bi odmorila leđa, s rukom položenom na ispupčeni stomak, pitajući: „Ne, to ne može biti istina?“ Ona je to uradila. Njoj. Žena koja je provela život brinući za Bet na spektakularan način je prestala da brine o njoj. Bet je mogla preuranjeno da se porodi, ili ko zna šta, a to bi bila njena krivica. Prvi put otkad je primljena u tamarinsku bolnicu prethodnog dana, Aneliz je izašla iz svog stanja zatvorenosti i počela da plače. Mislila je da bi mogla prosto da nestane sa zemlje, i nikog ne bi bilo briga. Ali nije bila u pravu. Bet nije stigla sve do vremena za ručak. Iz svog kreveta u kom je bila uspravljena na jastucima jer je osećala kostobolju i umor, Aneliz je mogla da vidi Markusa i Bet kako ulaze na odeljenje. Čak ni napetost na njenom licu nije mogla da umanji sjaj predstojećeg majčinstva. Betina koža je zaista sijala, a kosa joj je bleštavo padala na ramena. Izgledala je kao slika iz časopisa o trudnoći. Samo što takvi časopisi nikad nisu donosili slike snimljene na psihijatrijskim odeljenjima. Aneliz je s mukom progutala pljuvačku i zajecala. – Mama! – Zastavši samo da pokaže Markusu da ostane tu gde jeste, Bet

je pojurila svojoj majci i zagrlila je. – Toliko sam brinula, mama. Nisam mogla da verujem... – ... znam: da sam uradila nešto glupo. Žao mi je, mnogo mi je žao – jecala je Aneliz. – Mama, kako si mogla da pomisliš to da uradiš? Kako si mogla? Aneliz je zagrlila svoju ćerku sa stomakom koji je nagoveštavao dolazak njenog prvog unučeta, i ponovo osetila nalet sirovog stida. Vidi šta je uradila. Aneliz je znala da postoji samo jedan način da sredi stvar, i preduzela je ogroman korak nazad u svoj stari život. – Bila je to greška, ljubavi, nisam normalno razmišljala. Tako mi je žao, ne mogu da ti iskažem koliko mi je žao. Uzela sam previše pilula protiv anksioznosti i uradila nešto zbog čega ću se uvek kajati. Bila je to glupa greška, molim te da mi veruješ. – Oh, mama. Aneliz je mogla da oseti kako deo napetosti napušta Betino telo, i znala je da je postupila pravilno. – Toliko sam brinula, ne možeš da shvatiš. Tata je nazvao i iz početka nisam mogla da shvatim. Mislim, ti nikad ne bi... – Žao mi je – blago je rekla Aneliz – tako mi je žao. – Više od svega je želela da kaže Bet istinu o tome kako se osećala, ali nije mogla. Ne sada, kad je Bet trudna. Možda i nikad. Pre mnogo vremena je donela odluku da ne odgaja svoju ćerku za prve borbene redove. Reći će Bet ono što treba da čuje i moliti se da to što joj je rekla kako je sve bila greška izbriše sirov užaren stid koji je u sebi osećala jer je povredila svoju ćerku. Stoga, nije bila iskrena. Ali mogla je umreti od bola da je rekla istinu. A sada, dok ju je Bet grlila, Aneliz je shvatila da ipak ne želi da umre. – Sve će biti u redu – tešila je Aneliz ćerku, i zapanjila se shvativši da će zaista i biti u redu. U tom dragocenom trenutku, kad je trebalo da se oseća gore nego ikad, osetila je čudan nalet olakšanja jer je prošla kroz apsolutno najgore i izašla na drugu stranu, i dalje živa, i dalje ovde. Uprkos strahu, prošla je kroz to. Može da prođe bilo šta. Ta pomisao ju je obasjala zrakom sveprožimajućeg mira. Bilo je to kao da je skočila u ponor i, umesto da beskonačno pada,

doskočila na trambulinu, ili skakalinu kako je to nazivala Bet kad je bila mala, i odskočila nazad. Ne želimo te, zato bolje da prokleto nastaviš dalje, iznervirano joj je rekao drugi svet. – Sve će biti u redu – ponavljala je, i ovoga puta je tako i mislila. – Zašto me nisi nazvala i rekla mi kako se osećaš? – nastavila je Bet. – Mama, uvek sam ti na raspolaganju, znaš to. – Žao mi je – ponavljala je Aneliz grleći ćerku. Najzad je Markus prišao i seo na krevet, i izbegavali su temu zašto je njegova tašta na psihijatrijskom odeljenju bolnice. Dragi Markus, bio je dobar čovek. Kad su on i Bet krenuli, rekla mu je šapatom: – Brini se za nju. Žao mi je zbog svega ovoga, Markuse. Ipak, biće sve u redu. Ne nameravam to ponovo da pokušam. Markus je klimnuo glavom, i mogla je da vidi nagoveštaj suza u njegovim očima. Bet je došla sledećeg dana, a Aneliz je skupila snage da deluje živahno i rekla je ćerki da ide kući, da će ona biti dobro. – Jesi li sigurna? Aneliz je klimnula glavom, ponovo se ponašajući kao majka koja uvek najbolje zna. – Naravno da jesam – kazala je odlučno. – Idi kući i pazi tu bebu. Ja ću biti dobro. Izaći ću za nekoliko dana, i jedva čekam da odem kući i ostavim sve ovo za sobom. Uspela je to da kaže bodro, kao da je to što se dogodilo bilo sitna greška a ne pokušaj samoubistva. – Pa... – oklevala je Bet. – Dušo – Aneliz je upotrebila ton koji je koristila kad je Bet bila u osnovnoj školi i nije htela da ustane iz kreveta u hladna zimska jutra. – Biće mi dobro. – U redu, mama – rekla je Bet, prihvativši to. Aneliz je osetila olakšanje što je ubedila Bet da je dobro, iako nije bila dobro. Ali, izmešana s olakšanjem, postojala je izvesna tuga što joj je ćerka tako spremno poverovala. Aneliz nikad nije znala tajne svoje majke, ništa više nego što je znala

tajne drage Lili. Ali je nekako mislila da će ona i Bet međusobno deliti život. Ali nisu. Snažna veza između majke i deteta nije uključivala i taj deo. Možda bi ta veza bila oslabljena da jeste. Majke su trebale da budu majke, a ne da razotkrivaju svoju dušu. Bet nije morala da zna da Aneliz sada nosi dva ožiljka koji nikad neće zarasti. Prvi je bio onaj od toga koliko je povredila Bet pokušavši samoubistvo. Drugi je bio od toga što je stigla dotle da smrt izgleda kao najbolja mogućnost. Bilo je to kao raskrsnica na mitskom putovanju, mesto koje toliko menja osobu da, kad jednom stigne dotle, nikad više ne može biti sasvim ista. Kada je Bet otišla, Aneliz je dopustila da njeno unutarnje obuzdavanje iščezne. Mogla je da prizove majčinski deo ličnosti ako zatreba, ali da bi se izvukla odavde, morala je da napusti onu staru Aneliz. – Aneliz. Podigla je pogled, i dalje sedeći na prozorskoj dasci u TV sali. Bila je to njena omiljena medicinska sestra, ona visoka i tamnokosa. – Zdravo, Mišel. – Imate posetioca, Aneliz – rekla je Mišel. – Koga? – Mene, čoveka koji vas je izvukao. Mislila je da je krupna prilika iza Mišel bio drugi pacijent, ali nije. Bio je to čovek koji se bavio pomorskom ekologijom. Mak, čovek koga je pokušavala da izbegne na plaži, čovek koji ju je izvukao iz mora. – Ostaviću vas sada – rekla je Mišel odlazeći. Aneliz je gledala u Maka, i stid je prostrujao njom. On je bio tamo tog dana: bilo je to kao da ju je video golu. – Kako ste ušli ovamo? – upitala je. Potpuno joj je ponestalo ljubaznosti. – Bio sam u jednoj poseti, i pomislio da navratim i pozdravim vas. Hteo sam da vidim kako ste. Ipak sam ja taj koji vas je izvukao. – Nisam tražila da me izvlače – rekla je Aneliz iznervirano. To nije bilo sasvim istinito, jer je želela da bude izvučena. On joj je spasao život. – Oprostite mi – naglo je dodala. – Jeste me izvukli, hvala vam. Samo nemam dovoljno takta u ovom trenutku. Ovo nije mesto za pretvaranje i

ljubazne osmehe. Izgleda da sam izgubila sposobnost da skrivam istinu. Ni to nije bilo sasvim tačno. Pred Bet se pretvarala da je sve u redu. Ali neće to raditi ni pred kim drugim. Nema više pretvaranja da je nije briga što ju je Edvard ostavio. Nema više pretvorne ljubaznosti i sreće. Kakav oslobađajući osećaj. – Hoćete da odemo na kafu? – upitao je. Aneliz ga je iznenađeno pogledala. – Ovo je zatvoreno odeljenje. – Slobodno vreme zbog dobrog ponašanja – rekao je. – Bio sam ovde i ranije i znam pravila. Mogu da vas izvedem ako biste želeli da odete na kafu sa mnom? Naravno, ako vas ne vratim u propisano vreme, pustiće pse na mene. Ali imaćemo početnu prednost u odnosu na njih. Aneliz se nasmejala. Bilo je divno ponovo se zbilja smejati. Sedeli su za stolom i pili kafu. Bilo je dobro biti van odeljenja na kome je provela poslednjih pet dana, i Aneliz je uživala u posmatranju sveta koji se kreće oko njih. – Hvala za kafu – kazala je – iako je trebalo ja da platim. Dugujem vam, najzad. – Ništa mi ne dugujete – odvratio je. – Samo sam se zatekao tamo u pravom trenutku. – Veoma ste opušteni u vezi s čitavom tom pričom o spasavanju žene koja je pokušala da se ubije – radoznalo je rekla. Nije mogla da zamisli mnogo drugih ljudi koji bi sedeli tako mirno s nekim koga su izvukli iz mora, a čak ni sad je Mak nije posmatrao zabrinuto, kao da očekuje da zajauče i s bolom se baci na sto. – I ja sam bio na ivici živaca nekoliko puta, pomalo to razumem – kazao je. – Takav je ceo život: ljuljanje na ivici. – Kako to znate? – Jednostavno znam. – Bio tamo, radio to i doneo suvenir, a? On se oprezno osmehnuo. – Kupio sam fabriku koja proizvodi te suvenire. – Pričajte mi o tome. – Ne treba vam moja životna priča. Široko se osmehnula. – Zapravo, treba. Pre mora – da li bi trebalo da

uvedem skraćenicu za to PM (pre mora)? – nikad nisam bila tako izravna, ali sad, nakon mora, jesam. Nova i poboljšana Aneliz kaže sve onako kako jeste. Priznajte sve. Potrajalo je još jednu kafu dok je on ispričao svoju priču o alkoholizmu, propalom braku i dve devojčice za koje se nadao da će mu manje ili više oprostiti sve nakon deset godina oporavka. Ipak, nije mogao da im vrati detinjstvo, ništa više nego što su njegovi roditelji alkoholičari mogli njemu da vrate njegovo. – Da li si se ikada pitao zašto ti se to dogodilo? – pitala je Aneliz. To je bilo nešto što je imala problema da razjasni u svojoj glavi: zašto sve krene naopako? Čovek koji je rođen među zavisnošću sigurno to mora razumeti? – Jedan mudar tip mi je jednom rekao da kad neko upadne u rupu misli: „Kako ću se izvući iz rupe?“ Ali kad alkoholičar upadne u rupu, on misli: „Zašto sam upao u rupu?“. Aneliz se nasmejala. – Ima smisla, zar ne? – rekao je Mak. Klimnula je glavom. – Kod mene jeste tako. Zapravo, kod mene jeste bilo tako: svaki put kad bi mi ceo život upao u rupu, pitala sam se zašto, umesto jednostavno kako da se izvučem odatle. – To zašto ubija neke ljude – slegnuo je ramenima. – Kako bi bilo da to jednostavno prihvatite? Prestani da se pitaš zašto, kreni dalje i pokušaj da pronađeš mir. – Ja imam mir – rekla je, s izvesnim ponosom. – Ranije sam sve pokušavala da bih dobila znak da će sve biti dobro. Čitala sam knjige, pokušavala da meditiram, slušala muziku, i najzad sedela u crkvi Sent Kenis i molila se za taj znak, no nije bilo nikakvog znaka. Ali tražila sam na pogrešnom mestu. Znak sam ja. I dalje sam tu, pa pretpostavljam da je bilo predodređeno da budem tu. To je moj znak. – Dozvoli da ti kažem, ta stvar s osećajem mira veoma čudna – dodala je gledajući Maka. – Usuđujem se da kažem da je to dar. Tražila sam pomoć, i ona je stigla. Spas u zadnji čas – dodala je sarkastično. – Nije mogla da sačeka ni minut više, ali pomoć je stigla. Ti si stigao. Anđeli, bog, ne znam ko je to uradio. Ali ko god da je bio, zahvalna sam. – Drago mi je da sam bio tamo.

Žena koju je Aneliz poznavala videla ju je i mahnula, onda stala u mestu, a ruka joj se spustila i lice klonulo. Aneliz je nastavila da se smeši i uzvratila mahanjem. – Sirota starica – rekla je nežno – verovatno je zaboravila na milisekundu da sam ovde zbog toga što sam pokušala da se ubijem, i sad ne zna šta da radi. Možda nisam uspela da se ubijem, ali sam verovatno počinila društveno samoubistvo. – Onda se nasmejala. – Trebalo bi da izlazimo zajedno, Mak. Zar to ne bi bilo zgodno – alkoholičar i neuspeli samoubica. – Široko mu se osmehnula. – Bili bismo divan par. Ljudi ne bi smeli da nas pozovu u kuću: brinuli bi da ti ne vidiš flašu vina i ne odlepiš, i brinuli bi da se ja ne izbodem kuhinjskim nožem. – A svaki put kad bi pomenuli plažu ili more, svi bi se ućutali i zagrcnuli očekujući da ti počneš da plačeš. To je bilo toliko blesavo da su oboje počeli da se smeju. Aneliz je znala da ih ljudi verovatno gledaju, ali nije je bilo briga. Prešla je na drugu stranu ponora. Zar to nije bilo već nešto? – Kako si se uključio u pomorsko spasavanje? – pitala je. – Bila je to jedina tekućina koju nisam pokušao da pijem – rekao je mrtav ozbiljan. Aneliz je ciknula od smeha. – U redu, zašto nisi razmišljao da se oprobaš kao komičar? – Nisam dovoljno depresivan. – Da li si ikad bio dovoljno depresivan? – ispitivala je polako. – Ne. Nikad nisam bio ništa. Šta god da sam osećao poravnavao sam alkoholom. Nije mi ostalo nikakvih osećanja zbog kojih bi bio depresivan. A ti? – Da, veći deo svog života. Nije baš kao da ti je na plećima cela planina, kao što neki ljudi kažu. Za mene, depresija je suptilna, približava se kao kolonija termita koja ti izjeda kuću, progriza sve... kako se zovu oni noseći delovi? – Grede? – Tako je. Grede. Termiti izjedaju grede. Potpuno me sluđuju, pretvaraju me u manijaka koji bi sve da drži pod kontrolom, ili bar tako moja ćerka kaže. – Prenula se prisetivši se kako je Bet optužila da

pokušava sve da kontroliše. – I... – zaustavila se. – I? Aneliz je uzdahnula. – Mogu li da ti ispričam sve? Osećam kao da mogu, ali mogu li? – Ispričaj sve – odgovorio je. – Mene je nemoguće šokirati. – Mislim da sam verovatno uništila svoj brak. – Eto, izgovorila je to naglas, užasnu misao koja ju je progonila proteklih nekoliko dana. To da je ona više odgovorna za to što je Edvard otišao nego luckasta Nel. Da ga je odgurnula svojim povlačenjem u tugu. – Ne znam da li znaš, ali moj muž me napustio ove godine zbog moje najbolje prijateljice. To je delom ono što me gurnulo preko ivice. Ali shvatam da sa mnom nije bilo lako živeti. Ne zbog nekakvog lupanja vratima i bacanja posuđa, nego zbog nekakve moje tišine. Htela sam da se sa svim tim nosim na svoj način, pa sam se zatvorila pred Edvardom i nisam mu govorila kako se osećam. U proteklih pet dana sam doktorima ovde rekla više o onome što se dešavalo u mojoj glavi nego što sam rekla Edvardu u celom našem braku. Mak nije ništa rekao. Samo je slušao. Umeo je da sluša, shvatila je: nije dopustio da mu pažnja skrene na drugu stranu ni na sekund. – Mrzim da priznam da je to bila moja greška. Kao da smo pogrešili a nismo mogli da podnesemo grešku, ali moram da preuzmem krivicu, ili veći njen deo u svakom slučaju. Zatvorila sam se pred njim, a tako je bilo i u obrnutom pravcu. Da sam bila udata za nekog ko bi zatvarao preda mnom deo svog života, i ja bih želela da odem. Kad je naša ćerka odrasla, zatvorila sam se čak i više. Aneliz oseti da joj se grlo steglo dok je mislila na Bet. Nije to bila greška njene drage ćerke, ali kad je Bet bila mlađa, ona sama je imala za šta da se bori. Bet je trebalo štititi, i Aneliz je to radila; ako je to značilo smeh, osmehe i jutarnje pevanje iz sveg glasa, ona bi uradila sve što je potrebno da učini njihov svet srećnim i normalnim. Kad je Bet otišla, nije ostao niko koga bi štitila. Vatra u delu ljubavnog ognjišta njenog muža odavno je zgasnula dok je Aneliz brinula za vatru u ćerkinom delu tog ognjišta. – Nel je rekla da me on više nije zanimao – kazala je lagano. – I bila je u

pravu. Volela sam ga, brinula za njega, da. Ali ne onako kao nekada. Bilo je nečeg bezgranično oslobađajućeg u izgovaranju naglas onoga što je mislila. U njenoj glavi reči su imale mračnu moć, ali dok ih je izgovarala drugom ljudskom biću, a ono nije užasnuto ustuknulo, osetila je ogromno olakšanje. Aneliz nije bila sigurna da beskrajno pričanje o problemima pomaže – njoj nikad nije pomoglo. Ali izgovaranje apsolutne, neprikrivene istine bez povlačenja, to jeste pomagalo. – Da li bi ga primila nazad? Aneliz nije znala zašto, ali tom pitanju je nedostajala lagodna neformalnost onih prethodnih. – Ne – rekla je. – Sumnjam da bi ijedno od nas moglo da se vrati. Promenila sam se. Sada je drugačije. Ne želim više da budem stara Aneliz. Ne mogu da se vratim. Kad me ostavio, želela sam da sve bude isto kao pre, zapravo sam čeznula za tim. Ono što je bilo teško pojmiti jeste da sam sve vreme verovala u jednu stvarnost, i grešila. Edvard me je varao, a isto tako i Nel. Mislila sam da je svet ravan, a on je bio okrugao. – A sad? – potaknuo ju je. – Sad znam da sam sama sebe varala jer sam živela kao da imamo divan brak, a nismo ga imali. Na kraju, nijedno od nas dvoje nije delilo svoje najdublje misli s onim drugim. Čuvala sam svoje za sebe, a on je svoje delio s Nel. Nije baš udžbenički primer srećnog braka, rekla bih. – Moja žena i ja smo se rastali u drugoj godini mog oporavka – Mak se sâm ponudio sa svojom pričom. – Živela je sa mnom dok sam pio, u košmaru prve godine oporavka, a onda sam ja otišao. Nikad mi neće oprostiti zbog toga, ali previše sam se izmenio. Bilo je vreme da se sve ostavi za sobom, i krene dalje. Aneliz je razumela. Vratiti se nazad bilo bi divno, ali to nije bilo rešenje. – Nije da me Edvard pitao da se vrati, ali i da jeste, ne bih to mogla. Dopada mi se sadašnja sloboda. Mak joj se široko osmehnuo. – Sloboda da budem svoja – nastavila je. – To je tako oslobađajuće. Mogu da kažem šta hoću. – Kao na primer?

– Želim da kažem dragoj Korin, koja radi u Čamcu za spasavanje sa mnom, da ću je udaviti njenom ogrlicom od škriljaca ako mi još jednom mahne bočicom smrdljivog napitka ispod nosa i kaže da će mi to izmeniti život. – Škriljci? – Dobri su za životnu energiju. – Da li je ona energična? – Ne, sirota draga Korin, ona je najmanje energična osoba koju znam – nasmejala se Aneliz. – Ona zamišlja da je vežbanje kad sedi u stolici i govori ostatku sveta u čemu greši. – Dakle škriljci ne deluju, zar ne? – Ne, ali ne mogu to da joj kažem – progunđala je Aneliz. – Ne želim da je povredim. – Mislio sam da si rekla da baš to želiš? Ipak si ti fina, na kraju krajeva. – Da – uzdahnula je. – Ja jesam fina. Ne želim da povređujem ljude. – A onda koga drugog? – upitao je. – Kome drugom možeš reći šta misliš a da ga ne povrediš? – Baš bih volela da kažem Nel kako namestiti kosu, nabaciti ruž i preuzeti muža svoje navodne najbolje prijateljice nije recept za dug život i sreću. Ona zapravo nije prava žena za Edvarda. – Da li taj savet dolazi iz mozga ili iz srca? – upitao je. – Je li to ogorčeni ili razložni deo tvog govora? – Dopada mi se kod tebe što ne ulepšavaš stvari. – Ulepšavanje je za mlakonje. Ne možeš da stigneš do vrata Udruženja anonimnih alkoholičara ako ulepšavaš stvari. – Ni malčice? – Nikako. Zapravo, sva ulepšavanja su odbačena, i tačka. Sastajemo se ogoljeni. Teško je sakriti stvari kad si go. – Kakvu mi užasnu sliku predočavaš – nasmejala se. – Savet je iz glave, a ne iz srca – dodala je nakon nekoliko trenutaka razmišljanja. – Edvard je komplikovana, iako na prvi pogled izgleda kao jednostavna ličnost, i potreban mu je neko ko će to razumeti. Nel je prilično jednostavna: što je u izlogu to je i u radnji. Na stranu što je pobegla s mojim mužem – dopunila se. – Ali uglavnom, Nel je Nel. Nema ničega ostavljenog po strani, nema

skrivenih dodataka. Edvard voli te skrivene dodatke, mada mislim da mu je mojih već dosta. – Ti nemaš toliko skrivenih dodataka koliko skrivenih lavirinata – reče Mak. – To je veoma otvoreno od nekog ko me je tek upoznao – kazala je blago. Ali nije bila uvređena: daleko od toga. – Kad izlaziš odavde? – upitao ju je dok su se peli uz stepenice nazad na njeno odeljenje. – Ili planiraš da izrežiraš bekstvo iz bolnice? – Sutra, ako noćas ne izgubim vlast nad sobom i ne poludim. – Onda sutra – kazao je. – Hoće li neko doći po tebe? Bila je dirnuta. Bilo je jasno da se on nudi za tu dužnost. – Zamoliću svoju prijateljicu Ivon. Znamo se već sto godina, i ona je jedna od retkih ljudi koji verovatno neće biti pometeni dolaskom ovamo. – Vidimo se onda – rekao je i kratko joj dodirnuo ruku za rastanak. Kad se vratila u svoj krevet, Aneliz je legla na jastuke i sklopila oči. Napuštanje. Mak je govorio o napuštanju prošlosti. Bila je to dobra ideja: kao presecanje svih starih veza i puštanje da otplutaju u daljinu, ostavljajući nju slobodnu da počne iznova. Napuštanje: da, dopadala joj se ta ideja, mnogo joj se dopadala.

22.

Izi

je oduvek obožavala Njujoršku nedelju mode. Dva puta godišnje, prelepi Brajant park na Šestoj aveniji pretvarao se u modni centar, i vrhunski svetski kreatori, modeli, ljubitelji mode i zverke iz sveta slavnih – uz vlasnike firmi – okupljali su se tu da gledaju. U petak ujutro, nakon ogromnog obavljenog posla, nekoliko velikih belih šatora postavljeno je u središte lepog malog trga, a sve gvozdene klupe i stolovi bili bi uklonjeni ispod drveća. Bilo je vreme ručka u sparan septembarski dan i ljudi su se koristili smeđim suncobranima iznad stolova na trgu, zaklanjajući se od sunca i pijuckajući kafu i dijetalna pića dok su čekali da počne sledeća revija. Nakon što je izašla iz taksija usred saobraćajnog zakrčenja na Četrdeset drugoj ulici, da prepešači poslednjih nekoliko stotina metara, Izi je osetila da je Brajant park poput oaze mirnog sna pod motrećim očima visokih zgrada u okruženju. Ipak, taj mir je bio strogo površinski. Izi je imala raspored revija proleće/leto u ruci, a ovde su se revije odvijale od deset ujutro sve do pet posle podne, svakog sata jedna. Ali nisu svi kreatori koristili šatore – neki su održavali revije u obližnjim hotelima i restoranima, a za ljude koji rade u modnoj industriji bilo je mnogo jurnjave od jedne pozornice do druge, u nadi da će se svi modeli pojaviti, uz grozničavo telefoniranje radi zamena ako se ne pojave, i uopšte u pokušaju da se ne paniči. Organizatori su mogli da dođu samo ako su imali dovoljno sreće da dobiju dragocene karte od kreatora, a dok je radila za Perfekt-Njujork, Izi je uspevala da vidi samo nekoliko revija svake godine. Ovo joj je bilo prvi put da je na Nedelji mode kao vlasnica sopstvene kompanije, i iako nije bilo zaista nikakve apsolutne potrebe da bude ovde, SilverVeb je imao svoje manekenke na jednoj od revija, i zato se Izi postarala da se domogne ulaznica i akreditacije za ulazak iza pozornice za današnji dan. Kreatori visoke mode skoro nikad nisu angažovali manekenke za veće brojeve, ali Seldi Dru, probojna nova dizajnerska firma koju je

vodio jedan par s Floride, celu svoju liniju usmerila je na obične žene. Pojavili su se u glavnom šatoru u dva sata, ali pre njih je išla druga revija, što je značilo da će sav prostor zauzeti šminkeri, frizeri, garderoberi i producenti te revije. Izi je imala osam devojaka na toj reviji, i već su uvežbale nastup s producentom Seldi Drua, da bi se obezbedilo da se kreću pravilnim korakom i upečatljivim ritmom. Ponekad je, nakon revija koje je ranije gledala, Izi shvatala da ima glavobolju od muzike, ali manekenke su uvek govorile da je hod po pisti lakši uz jak ritam, pa su volele zvuk basa scenske muzike. U pola jedan, sve devojke iz SilverVeba bile su našminkane i frizirane, sve devojke koje su trebale da nastupe su se pojavile, i desio se samo jedan manji propust kad je Feliz Gvadalupe, jedan od stilista Seldi Drua, otkrio da jedna manekenka nosi crne tange umesto one boje kože. – Zašto si to uradila? – vikao je na uplašenu devojku. – To se vidi kroz odeću! Izi je osetila trenutno olakšanje kad je shvatila da okrivljena strana nije jedna od devojaka SilverVeba. – Feliz, primiri se! – naredila je. – Nije kraj sveta. Evo, izvoli – rekla je devojci izvlačeći pakovanje od tri para gep tangi iz svoje tašne. Možda nije provela mnogo vremena iza pozornice na revijama, ali dovoljno je znala da bude pripremljena. – Vi ste zastupnica devojaka regularnih mera – nasmejala se manekenka. – Ta sam – složila se Izi, i ovlaš zagrlila Feliza da prekine krug napetosti. On se naslonio na nju, uzdrhtalim telom zategnutim u teretani i odevenim u hedi sliman odeću. – Dobro sam, dobro sam – rekao je prelazeći rukom preko lica. – Šok, shvataš? – Shvatam – rekla je Izi. Kad je gužva prošla, Feliz je pojurio uokolo da nastavi s doterivanjem manekenki. Izin mobilni telefon, koji je stavila u džep pantalona da bi mogla da ga oseti, počeo je da zvoni. – Hej, ćao, kako ide tamo? – pitala je Karla. – Sjajno.

– Neko je zvao i tražio tebe – nastavila je Karla – Kerolajn Montgomeri Najt. – To ime mi ništa ne znači – Izi slegnu ramenima. – Da li je ostavila broj? – Da. – Karla je pročitala broj, a Izi ga je hitro zabeležila. Zaista je morala da raščisti sadržinu tašne, pomislila je; bila je puna cedulja i brojeva, i kartica manekenki agencije pažljivo zadenutih u čvrstu foliju u spoljnom džepu tašne, da se i ne pominju neophodne stvari kao što su tange... izgledalo je kao da okolo vuče džak krompira. Pozvala je zabeleženi broj i dobila govornu poštu žene koja je zvučala kao imućna belkinja, nemajući pojma je li to poslovni ili privatni broj, pa je ostavila poruku sa svojim imenom i brojem mobilnog telefona. Ako ta Kerolajn želi da govori s njom, nazvaće. Izi ionako nije bilo previše briga. Bilo je teško bilo šta završiti ovih poslednjih nekoliko dana. I dalje je razmišljala o svom ručku sa Džoom. Nije je nazvao od tada, i bilo joj je drago zbog toga. Bilo joj je drago jer još uvek nije znala šta će da uradi. Ona i Karla su stalno iznova pričale o tome. – Koliko jako želiš sopstvenu decu? – pitala bi Karla, u stilu đavoljeg advokata. – Možeš li se pomiriti s tim da ih nemaš? Svaki put se Izi vraćala istom odgovoru: nije znala. Volela je Džoa, ali videla ih je u budućnosti s ovim pitanjem koje se vraća da ih progoni. Hoće li se probuditi jednog dana kad bude prestara za decu i đavolski se zgaditi nad Džoom što je sprečio da zatrudni? Ako ga ubedi da imaju dete, hoće li se ona njemu đavolski zgaditi jer se meša u njegov odnos sa starijom decom? I hoće li ta deca ikada moći da je prihvate? Mogu li Džoš, Met i Tom ikada naučiti da je vole, na bilo koji način? Nije bilo odgovora na ova pitanja, i stoga nije bilo mira za Izi. Kad je njen mobilni telefon ponovo zazvonio, situacija iza scene u velikom šatoru bila je na vrhuncu grozničavosti. Neko je vikao u jednom uglu šatora, manekenka je galamila jer ne može da puši – samo zato što su svuda bili prokleti znakovi zabrane pušenja, a zujanje fenova za kosu i glasan razgovor činili su da bude skoro nemoguće čuti šta joj neko govori u

slušalicu. – Izi Silver? – Da? – zarežala je Izi. – Kerolajn Montgomeri Najt – kazala je žena. Izi to ime i dalje ništa nije značilo. Žena je rekla još nešto, ali vika je dostigla vrhunac i Izi nije mogla da čuje. – Izvinite, nisam čula. Ovde je malo bučno – vikala je Izi. – Ja sam na Nedelji mode, u Brajant parku. Usledilo je ćutanje, i Izi pomisli da se veza sigurno prekinula, ali onda je žena opet progovorila. – Ako dođem tamo, da li ću vas naći? – Izi! Vidi, moja kosa! – Belinda, visoka devojka iz Ajdaha, stajala je ispred nje, na ivici suza. – Vidi! – ponovo je vrisnula Belinda. Držala je plavi uvojak koji je Izi delovao savršeno u redu, ali koji je blago vonjao na spaljenu kosu. – Revija upravo počinje i završiće se do dva i dvadeset. Možemo li da se nađemo u tri i trideset? – To će im dati dvadeset minuta za reviju i više od sata za ono što sledi posle. – Naći ćemo se u Brajant park grilu, znate gde je to? Restoran sa zelenom tendom i puzavicama koje vise sa sprata. – Onda u četiri tamo. Izi je nažvrljala zabelešku u uglu svoje beležnice. Kerolajn Montgomeri Najt. Ime joj je bilo odnekud poznato, i to je bilo sve. Ipak, bilo bi suludo da izgubi posao samo zato što zbog trenutnog propusta u pamćenju nije mogla da se seti ko je ta žena. Setiće se kada je vidi, verovatno – inače bi Kerolajn pitala Izi kako izgleda. Revija je bila neviđeno uspešna: odeća je izgledala sjajno, kao i manekenke, a od novinara se čulo brujanje puno divljenja koje je govorilo, jasnije od bilo kog naslova s prve strane, da je Seldi Dru napravio kolekciju s kojom će se probiti. Bilo je prestižno sarađivati s nekim tako uspešnim, i Izi je sijala od zadovoljstva kad je stigla u restoran u pola četiri i naručila flašu ledene vode pelegrino. Baš su joj doneli vodu i htela je da je popije kad joj se neko obratio.

– Izi Silver? Podigla je pogled i videla visoku plavu ženu koja je hladno zurila u nju s visine. Kerolajn Montgomeri, nagađala je Izi. Nije znala zašto, ali bilo je nečeg u načinu na koji je ta žena gledala što joj je poslalo žmarce niz kičmu. – Da – rekla je sa samouverenošću koju nije osećala. Nije poznavala ovu ženu, i u to je bila sigurna. Gospođa Montgomeri je bila visoka, vitka, kao prava dama s Park avenije, a uvojci su joj bili nordijsko plavi. Među ljudima iz sveta mode isticala se kao veoma elegantna anomalija, u setu boje kafe, s pravim – bez ironije – biserima, kapri pantalonama i mekim baletankama. Izi je nikada ranije nije videla ali... čekaj malo, ličila je pomalo... – Ti si kučka koja spava s mojim zetom – rekla je žena ravnim tonom. Prekasno, Izi je shvatila da žena izgleda baš kao Džoova žena, Elizabet Hensen. Osetila je kako prvi put u životu ostaje potpuno bez reči. – Hoćeš da to obavimo ovde? – Kerolajn Montgomeri je mahnula rukom ka prostoriji. – Ili napolju? – Napolju – zagrcnuto je rekla Izi. Izi je pratila Kerolajn napolje iz restorana, stežući svoju glomaznu tašnu jednom rukom, a drugom pokušavajući da napipa put između ljudi kao da je bila slepa. Kao da i jeste bila slepa, pomislila je: slepo opijena, slepo glupa, slepo već nekakva. Ovo je bio potpuni košmar, susresti se licem u lice sa svastikom svog ljubavnika. Kako je uopšte došlo do ovoga? Znala je da uvek može da pobegne, ali to nije bio Izin stil. Od ovoga nije bilo bekstva, morala je da se suoči s celom stvari. Nekoliko metara od restorana, Kerolajn se naglo okrenula i stala, prekrstila ruke i suočila se s Izi, a izraz lica joj je bio kameno tvrd. – Pretpostavljam da ti nije prvi put da ovo radiš – grubo je rekla Kerolajn. – Mora da je teško naći odgovarajućeg bogatog dasu. Iako možda njihovo pronalaženje i nije teži deo, čini mi se. Navesti ih da napuste svoje žene, to je sigurno teže. Pretpostavljam da, pošto još uvek radiš za svoju malu agenciju – govorila je kao da je Izin posao tek korak više od uličarenja – sigurno još nisi pronašla pravog tipa. A Džo nije taj tvoj tip.

Izi je zurila u nju i osećala mučninu od izloženosti takvoj mržnji. – Moja sestra nije htela da se spušta tako nisko da dođe ovamo i vidi se s tobom. Ne zna ni da ja to činim. Samo da ti kažem, ona vredi kao deset takvih kao ti. Izi i dalje nije ništa rekla. – Džo nije loš čovek – nastavila je Kerolajn. – Iako je glup. Dovoljno glup da misli kako može dobiti sve ako ostavi Elizabet. Ali ne mogu, znaš, očevi ne mogu to dobiti ako odu. Oni možda misle da će novac to da sredi, ali ne možeš da središ to što tata nijedno veče nije kod kuće. Novac ne može učiniti da to funkcioniše. Elizabet i ja smo odrasle s tim. Naši roditelji su se razveli i, da ti kažem, ona neće dopustiti da to uništi njene sinove. Imaju dobar brak i divnu decu, da li ti je to pomenuo? Kladim se da nije. Muškarci to nikad ne kažu kad hoće da te odvuku u krevet. Izi je osećala kako se skuplja pod otrovom Kerolajninog glasa. Ali koliko god bilo bolno, osećala je da na neki način zaslužuje taj otrov. Povredila je sestru ove žene, ne iz zlobe ili pohlepe za njegovim parama, nego verujući da Džo ne može biti zainteresovan za nju ako je još nešto preostalo od njegovog braka. Sada je Kerolajn govorila nešto drugo. – Znaš, Elizabet misli da on, ako hoće da ide, i treba to da uradi. – Kerolajn je zurila u Izi. – Neću ti ga prepustiti na tacni, nema šanse. Moraš da čuješ sve. Radio je to i ranije, to jest švrljao okolo. Izi je primila udarac i ostala na nogama. Ali bilo joj je dosta. Nije ona upala u brak Hensenovih s testerom – ona je samo upoznala onu polovinu braka koja je želela da se odvoji. Šteta koju su oni jedno drugom naneli da bi Džo stigao dotle nije bila njena krivica. – Ovde ću te zaustaviti – rekla je Izi. – Da, viđala sam se sa Džoom neko vreme – dodala je, znajući da je verovatno prekršila osnovno pravilo u teškim raspravama prihvatajući krivicu u prvih pet minuta, ali morala je to da uradi, nije bilo drugog načina. Spavala je s mužem Kerolajnine sestre, i mogla je da razume šta je Kerolajn navelo da se sjuri ovamo i napadne je. – Hvališeš se time, zar ne? – odgovorila je Kerolajn, i po prvi put je njena ljuštura pukla. Oči su joj imale sumnjiv vodenast odsjaj. – Ne, ni najmanje – rekla je Izi. – Nema svrhe pretvarati se da se to nije

dogodilo. Da iznesemo stvari na čistac: Džo mi je rekao da je njegov brak završen, i ja sam mu poverovala – nije to izmislio. Šta god da se desilo među njima dvoma, to je njihova stvar, ali ne pokušavaj mene da okriviš za to. – Kako možeš da kažeš... – počela je Kerolajn. Izi je prekinula: – Veza tvoje sestre s njenim mužem mene se ne tiče. Ali Kerolajn joj je smesta uzvratila: – O, dakle to čini da je u redu uzeti joj ga, zar ne? Ne misli ni o čemu drugom, samo uzmi dasu. Mrzim žene poput tebe. Ti tražiš samo jedno: pare. Verovatno si se smucala sa svakim muškarcem u Njujorku, a onda, kad je botoks prestao da deluje tako dobro, odlučila si da otmeš nečijeg čoveka. Da nije bogat, nemoj mi reći da bi ga dvaput pogledala. Kad je dovršila rečenicu, počela je da plače: tužni, spori jecaji koji su se pojačavali. Izi je posegnula u svoju tašnu i pronašla maramicu. Prvo tange, onda maramicu. – Evo – rekla je pruživši joj je. – Hvala – promrmljala je Kerolajn. – Hoćeš da sedneš? – pitala je Izi. Mora da je poludela. Trebalo bi da pobegne od ove žene, a ne da joj daje svoje maramice. Pronašle su dve stolice blizu šatora i Kerolajn je utonula u jednu s umorom nekoga ko je sebe upravo potpalio s dovoljno energije da dovrši užasan zadatak, a onda se srušio kad je zadatak obavljen. Ona je bila taj zadatak, sumorno je shvatila Izi. Ona je bila čudovište koje je Kerolajn došla da pogubi. Kad se njen bes rastočio u suzama, žena je izgledala normalno, kao mršava, umorna žena s podočnjacima, žena koja je došla da se bori za svoju voljenu sestru. – Izvini ako zvuči kao opšte mesto, ali Džo je prvi čovek s kojim sam ikad bila u vezi a da nije bio neoženjen ili imao dokumenta o razvodu u svojoj fioci – objasnila je Izi. – A ono što osećam, izvinjavam se, što sam osećala prema Džou nije imalo nikakve veze s novcem. Kerolajn je izgledala kao da je sasvim ostala bez reči, pa je Izi nastavila. – Završila sam s njim jer nisam želela vezu dok on još živi s tvojom sestrom, iako mi je rekao da je to završeno, gotovo.

– Džo nikad ne bi to rekao – slabašno se pobunila Kerolajn. – On voli Elizabet. Bilo je kao da prebacuju jedna drugoj lopticu iz osvete: on je rekao, ona je rekla. Šta je drugo Kerolajn mogla nego da brani svoju sestru. – Slušaj, nije do mene – niti do tebe, kad smo kod toga – imaju li oni savršen brak ili ne. Ko zna ko govori istinu? Jesi li pokušala da ovako porazgovaraš sa Džoom? Kerolajn je odmahnula glavom. – Zašto onda prvo sa mnom? – pitala je Izi. – Njega poznaješ; on je u braku s tvojom sestrom i prevario ju je, kako ti kažeš. Zar ne bi on trebalo da bude osoba koju prvu treba da vidiš i zamoliš je da prestane, a ne ja? Ponovo druga žena nije rekla ništa. – I šta je s Elizabet? Možda je njihov brak grozan... – Izi se zaustavila i ispružila ruku kad je Kerolajn zinula – ali kako god bilo, ti i ja nismo odgovorne za to. Na njima je da stvar srede ili okončaju. – Nisi kakvom sam te zamišljala – rekla je Kerolajn. – Starija si. – Hvala ti – ljubazno je rekla Izi. – Nisam tako mislila – hitro je ubacila Kerolajn. – Zamišljala sam te kao jednu od žena koje love oženjene muškarce, ali ti nisi takva. – Ko su te žene, te koje love muškarce? – pitala je Izi. – Ne kažem da nema žena koje se petljaju da bi prekinule brak iz zabave, ali nikad nisam upoznala nijednu. Po načinu na koji ljudi govore o njima, pomislilo bi se da je Njujork preplavljen njima, a nije. Ko bi zdrave pameti uradio nešto takvo? Nije zabavno zaljubiti se u nekog za koga se ispostavi da je u braku. Ne zaljubljuješ se u njih jer su oženjeni, jednostavno se zaljubiš u njih i onda otkriješ da ipak nemaju dokument o razvodu u fioci, i cela stvar se ruši. – Mogla si onda da se izmakneš, kad je ispalo da nije tako jednostavno – primetila je tiho Kerolajn, a Izi apsolutno nije imala način da se odbrani, jer jeste mogla da se izmakne, a nije to uradila. To je bila ključna stvar. Nešto u njoj je govorilo da je ono što je osećala sa Džoom bilo zadivljujuće, posebno, različito od svega što je ikad ranije osećala, da je bilo stvarno. Moglo je da bude stvarno samo ako joj je on uzvraćao ljubav, a on bi joj uzvraćao ljubav samo ako je njegov brak već

bio u samrtnom grču. Ona tad ne bi ubijala ono što je već mrtvo. Ali nije bilo svrhe da se to sada objašnjava. Nije želela da se svađa. – Nije trebalo da dolazim ovamo – rekla je Kerolajn, ustajući. – Ali drago mi je što sam došla. Ti nisi kučka, to vidim. Ali zbog njegove porodice, ostavi ga na miru. – Ostavila sam ga – ljutito je rekla Izi. Mislila je da je sve objasnila. – Ozbiljno, oni vole te dečake. Vole jedno drugo, zaista. Izi je klimnula glavom. Želela je da Kerolajn ode. Osećala se toliko umorno. Biti sa Džoom bilo je poput nekog velikog pohoda, punog patnje i duševnog bola, a ona više nije bila sposobna za to. – Ne, zaista se vole – navaljivala je Kerolajn. – Pa, još prošlog meseca Elizabet je pomislila da je trudna. Mislila je da možda nosi njihovo četvrto dete. „U mojim godinama!“ rekla mi je. Četrdeset dve su joj godine, uzgred. Mnoge žene dobiju dete u njenim godinama, ali na kraju je ispalo da nije trudna. Ipak, to ih je navelo da misle, znaš, o još jednom detetu. Da li bi to moglo da se desi da ne vole jedno drugo? Izi nije odgovorila na pitanje: osećala je previše bola u sebi. Nikad nije pitala Džoa spava li sa svojom ženom. Tako nešto bilo bi ispod časti i jednom i drugom. U početku, shvatila je da ne spava, pošto su on i Elizabet živeli odvojene živote. Zatim, kako je vreme prolazilo, nadala se da se to ne događa. Mislila je o tome kako dvoje ljudi koji žive u istoj kući mogu zajedno da piju vino i razmenjuju iskustva. Ali nije to bilo ono što je najviše bolelo. Beba je bila to što boli. Ipak, to ih je navelo da misle, znaš, o još jednom detetu, rekla je Kerolajn. A još jedno dete je moglo da dođe u obzir. Imali su tri voljena sina. Delili su toliko toga: još jedno dete ne bi bilo problem kakav bi bilo kad bi mu Izi bila majka. U ovoj situaciji, još jedno dete moglo bi da bude spona koja bi opet učvrstila brak Hensenovih. – Kerolajn, sada moram da idem – rekla je zvanično. – Naravno – klimnula je glavom Kerolajn. Zbunjeno su stajale na trenutak. Nije bilo ni mesto ni vreme za rukovanje.

– Ti si dobra sestra – ubacila je Izi iznenada. – Zbogom. Okrenuvši se oko sebe, krenula je u pravcu velikog šatora, glave preplavljene slikama kako Džo i Elizabet dobijaju bebu. Stalno je u mislima videla bebu, samo što nije bila Elizabetina, bila je njena, Izina. – Zdravo – povikao je neko. Osvrnula se. Bio je to neko iz druge agencije ko se očigledno takođe ušunjao da gleda revije. – Hej, zdravo – dobacila je, pokušavajući da izgleda kao da je ludački zauzeta i da ne želi ni sa kim da razgovara. Nije bilo potrebe da ide u šator na sledeću reviju, ali jednostavno je morala da ostane nasamo sa svojim mislima, a to je trenutno bilo jedino mesto za to. U šatoru je i dalje vladao haos, ali Izi se nekako isključila iz sve te buke oko sebe. Beba. Ona nikad neće imati bebu, ni s njim, ni s bilo kim. Izi je izašla na izlaz za hitne slučajeve i našla miran kutak iza šatora, gde je sela i počela da piše imejl na svom laptopu. Trebalo joj je sat vremena da sastavi pismo, besmisleno mnogo vremena s obzirom na to koliko je pismo bilo kratko. Stavila je privatno u zaglavlje jer, iako joj je Džo rekao da je adresa koju joj je dao njegov privatni imejl, ona nikad na njega ništa nije slala ranije i nije bila sigurna da li njegova sekretarica pregleda svu poštu, bila privatna ili ne. Zdravo Džo, Kerolajn Montgomeri me zvala telefonom. Nisam znala ko je ona dok se nismo našle usred Nedelje mode. Bila sam ovde poslovno, a onda je došla tvoja svastika da mi kaže kako ti i Elizabet imate čvrst brak i da je pre samo mesec dana Elizabet mislila da nosi još jednu bebu. Odlazim na kukavički način jer ne mogu ponovo da pričam s tobom. Izvini. Vrati se njima. Ostavi me na miru. Nikad nam ne bi uspelo. Bolje je ovako. I.

Nije htela da se potpiše s Izi. To je bilo previše lično. Pročitala je pismo, dodajući tu i tamo zarez ili neku sitnu izmenu – ma zajebi ovo, rekla je naglas. Zašto se gnjavila s gramatikom? Trebalo je da pošalje prosto jednu običnu poruku i on će je, kad je pročita, shvatiti. Pritisnula je „slanje“. Poruka je, kao i Džo, nestala iz njenog života. Otišla je iz Brajant strita i besciljno hodala trotoarom, zaustavivši se u kafeu da popije kafu s mlekom, koju je zapravo jedva i okusila. Bilo je skoro šest kad se vratila u kancelariju. Njihova pomoćnica, Saša, izašla je na poslednju pauzu za kafu tog dana – aparat za espreso i dalje je bio pokvaren. Lola je razgovarala telefonom, kao i Karla. Karla je podigla ruku da je pozdravi, ali onda je primetila izraz Izinog lica. Koliko god pokušavala da ga prikrije, Izi je shvatala da je njen bol bio jasno uočljiv. – Šta ima? – Karla je uobličila usnama pitanje s drugog kraja prostorije. Izi je odmahnula glavom, plašeći se da progovori da ne bi zaplakala. Neće plakati: straćila je dovoljno suza na Džoa. Nikad više neće plakati zbog njega. Ako mora da ode do vudu dela grada i nađe neku vračaru s Haitija da osmisli vradžbinu s kokošjim iznutricama i zečjom šapom da bi ga isterala iz misli, uradiće to. Nikad se više neće videti niti pričati s njim. – Hej, šta se dešava? – pitala je Karla spuštajući slušalicu. – Ja... – Izi je znala da će zajecati. Okrenula se i pojurila u ženski toalet dok je Karla u stopu pratila. – Šta nije u redu? – Šta ti misliš? – slomljeno je rekla Izi. – Džo Hensen, to nije u redu. – Šta je sad? – Žena koja je pokušavala da me dobije telefonom bila je njegova svastika – prokleta Kerolajn Montgomeri. Pojavila se u Brajant park grilu. Morala je da ućuti i pronađe maramicu da obriše nos. – I? – upitala je Karla zlokobno. – Rekla mi je da Džo i njena sestra imaju sjajan brak i da... – Izi je jedva mogla da se natera da to izgovori – ... da je Elizabet mislila da je trudna pre mesec dana. – O – Karla se uprla rukama da bi mogla da sedne na toaletni ormarić i

leđima se osloni na ogledalo. – Dušo, znala sam da taj dasa ne smera ništa dobro od prvog časa kad sam čula za njega. – Pogrešila si – rekla je Izi, prenuvši svoju prijateljicu. – On je dobar čovek, previše dobar. Nisam ja išla protiv njegove žene, to sada shvatam. Išla sam protiv njegove porodice, njegove dece. A to nije ono što hoću, ili što sam htela: da se nadmećem s njima za njegovu ljubav. On ne bi bio čovek koga sam volela da ih nije obožavao. A jeste. Ponovo je obrisala nos. – Nema budućnosti za nas, i to ne zbog toga što on spava sa svojom ženom. On nije spreman da napusti svoju porodicu, šta god mislio. Ako bi to uradio, to bi nas progonilo do kraja života. – Utvara prve porodice? – pitala je Karla. – Da, troje ljudi koje voli najviše na svetu mislilo bi da ih je napustio. On ne može to da podnese, a ne mogu ni ja. – Dakle gotovo je? Jesi li mu to rekla? – Imejlom. Karla je zatreptala. – Verovatno je to najbolji način. Povredilo bi te nasmrt kad bi ga videla. Izi je uspela da se osmehne. – Godine ipak imaju veze, zar ne? – rekla je Izi Karli te večeri dok su zajedno išle kući taksijem. Izi je nekako uspela da prebrodi ostatak dana poput mesečara, jedva svesna i ne javljajući se na telefon, za slučaj da je Džo nazove. – Ne, naravno da nemaju – odgovorila je Karla, na način na koji je to uvek činila. Ali Izi ju je prekinula. – Grešiš, imaju veze. Imaju veze za ženu, zato što ne možeš više da imaš decu. – Šta je s Madonom? – pitala je Karla. – Koliko je imala godina kad je poslednji put dobila bebu? Postoji gomila filmskih zvezda koje su kasno dobile dete. – O da – rekla je Izi – a na svaku zvezdu koja je uspela da dobije bebu, postoji četiristo drugih žena koje nisu uspele. Čujemo samo za uspehe, Karla, ne i za neuspehe. Većina tih žena ima muškarca u životu: muža, ljubavnika, šta god. Šta ja imam? Ništa. Najzad, ako prolaziš celu onu stvar

s tretmanom da bi zatrudnela, treba da imaš nekoga kraj sebe, nekoga da mu se žališ i plačeš s njim zbog toga. Ja to ne bih imala. Ja nemam ništa. – Ne govori za svoje prijatelje da su ništa – rekla je Karla, pretvarajući se da je uvređena da bi istrgnula Izi iz očaja. – Nisam tako mislila – brzo je ubacila Izi. – Ali ako ćeš da kreneš u pohod na bebu, treba ti neko da to radi s tobom. Bar neko da obezbedi spermu, inače šta ćeš da radiš, tražiš donatora sperme? – Mnoge žene rade i to. – Da, i to je ispravan način da se stvari reše. Ne potcenjujem ga. Ali ipak to nije lak način. Šta ćeš reći detetu? Uzgred, tvoj tata je epruveta s uzorkom 453? Žao mi je, ali to stvari čini težim. Ako je to jedina mogućnost, u redu, to je jedina mogućnost, ali zar ne bi bilo lakše da imaš muškarca s kojim vodiš ljubav i ostaneš trudna? Zar to ne bi bilo lepše od svih tih moralnih dilema šta ćeš jednog dana reći deci? „Epruveta s uzorkom i ja smo zaista voleli jedno drugo, deco.“ – Zvučiš tako poraženo – kazala je Karla. – Nikad nisam mislila da ćeš se ti pretvoriti u jednu od tih gospođa ludih za bebama, koje u životu nemaju ničeg osim žalosti i želje za detetom. I dalje možeš to da uradiš, ako to želiš. – Ti se ne osećaš tako u vezi s decom, zar ne? Karla je odmahnula glavom. – Ne, i zaista sam zahvalna zbog toga, jer sam viđala kako to upropasti ljude. Nikad nisam mislila da ti imaš tu želju, Izi. – Nikad i nisam imala – tužno je rekla Izi. – Uvek sam mislila da ima vremena za sve. Vremena da se zaljubim, vremena da možda imam bebu, mislila sam da sam mlada i, pogledaj, sad više nisam. – Trideset devet godina nije starost. – Četrdeset za dva meseca – ispravila ju je Izi. – Sve je ovo zbog Džoa. Ožalošćena sam, kako mi se čini. On i ja, a ja punim četrdesetu i dalje nemajući dete – sve je to završetak nečega, a kad stigneš do kraja nečega, moraš da žališ. Ovo je kraj moje romanse i mogućnosti za dete, znam da jeste. To je teško podneti. Taksi se zaustavio pred Karlinom zgradom. – Zaboravi na njega – podsticala je Karla. – Zaslužuješ bolje od njega,

toliko toga je pred tobom. Slušaj, imamo svoju firmu, imamo toliko planova, ovo je uzbudljivo vreme u našim životima. Izi je klimnula glavom. Karla je bila u pravu, sve što je rekla bilo je istina. SilverVeb je sve više jačao. Na poslovnom planu, sve je bilo u redu u svetu Izi Silver. Ali na ličnom planu, zemlja joj se upravo urušila pod nogama. Sve sigurne stvari u njenom životu – prisustvo njene bake i nagoveštaj da će ona jednog dana pronaći ljubav i možda imati porodicu – nestale su. – Da, u pravu si – rekla je, pokušavajući da zvuči bodro radi Karle. – Sve će biti u redu. Teraj dalje dok ne uspeš. – Tako treba. Teraj dok ne uspeš, to je pravilo koga se treba držati. Izi nije primetila da Džo sedi na stepenicama ispred njene zgrade dok se taksi nije odvezao. Oh, bože, on je ovde. Nije mogla da se nositi s tim, ne dok ga gleda. Plakaće i neće moći da se zaustavi... – Izi? Zvučao je tako izgubljeno, ni traga tajkunu. – Ne mogu da pričam s tobom, Džo – kazala je. – Molim te ostavi me na miru. – Ne želim da te ostavim na miru – navaljivao je. – Žao mi je, žao mi je zbog Kerolajn, i bebe, i onog što sam ti rekao... Izi ga je prekinula. Znala je šta mora da uradi, i ništa što bi on mogao da kaže nije moglo da promeni njeno mišljenje. Bilo je gotovo. Sad samo mora da ga pusti da ode, da ga natera da ode. – Džo – rekla je, boreći se sa suzama – kažem ti da ideš, shvataš? Mi nikad ne bismo mogli da usrećimo jedno drugo. Ti bi se utopio u krivici zbog svoje dece, a ja bih se utopila u žaljenju što nemam dece. Zar ne shvataš? To nikad ne bi moglo da uspe. Povredili bismo jedno drugo, a i njih. Nikad mi ne bi oprostio zbog toga. Zato me ostavi na miru. Vrati im se. To je ono što zaista želiš. – Nije – rekao je grozničavo. – Jeste – kazala je, osećajući sažaljenje prema njemu jer se još uvek borio za ovo. Nije poput nje prestao da se bori. Želeo je svoju porodicu više nego što je želeo nju. Njegova greška bila je što je mislio da može

imati oboje. – Puštam te da odeš, Džo, za obostrano dobro. Zašto nećeš prosto da odeš? – preklinjala je. On se dvoumio, i u tom trenutku Izi je znala da je i izgubila i pobedila. – Ali... – Nema ali – rekla je. Stajao je sa strane dok se ona penjala stepenicama svoje zgrade. Uzdrhtalim prstima pronašla je ključeve i gurnula ih u bravu. – Zbogom, Džo – kazala je i otvorila vrata ne osvrćući se. Unutra, čekala je suze, ali one nisu došle. Možda će doći kasnije. Najzad, imala je sve vreme sveta. Sve vreme sveta da plače prepuštena sebi.

23.

Ivon je u povratku kući pričala sto na sat, kao da se, pomislila je Aneliz, neprekidnom pričom brani od toga da razgovaraju o ključnoj stvari, to jest o činjenici da je ona pokušala da izvrši samoubistvo. Aneliz je pretpostavljala da je isto tako i kada neko ima rak – svi se očajnički trude da ne govore o „tome“, kad ga već bolesnik ne spominje; prihvataju da je to zamašan deo njihovog života, i da od toga ne mogu da pobegnu. Nemaju mogućnost da to ignorišu. U prodavnici Čamac za spasavanje svi su bili vrlo uzbuđeni, kazala je Ivon, kad je neko doneo originalnu ermes keli tašnu. – Nisam imala pojma kako izgleda ermes tašna – nastavila je Ivon – ali je to definitivno bilo to, prava stvar. Stavili smo je u izlog. Aneliz se nejasno sećala da je čula da te tašne koštaju nekoliko hiljada evra. – Po kojoj ceni je prodajete? – upitala je. – Četiristo evra – odgovorila je Ivon. – Mislim da nikada ranije nismo prodali nešto po tako visokoj ceni, naravno izuzev one kosačice. Druga tema koju je Ivon smatrala pogodnom za razgovor bila je predstojeća jesenja pijaca na Lučkom trgu. Ona je trebalo da se održi u dve naredne subote. Ivonina ćerka je već nedeljama pravila kristalne minđuše i samo je razmišljala o svojoj tezgi. Ivon ju je podržavala, iako je mislila da bi Ketrioni bilo bolje da studira nešto praktično umesto što provodi sate i sate nad tim tričavim perlicama i žicom. – Šta da radim? – rekla je. – Mogu samo da kažem: „Sjajno, Ketriona. Drago mi je zbog tebe, ljubavi.“ Mene bi moja majka zveknula po glavi i kazala mi da idem da nađem pravi posao kad bi me videla da tako arčim svoje obrazovanje: Ketriona ima pet najviših ocena u svom svedočanstvu iz srednje škole! Ali danas su roditelji drugačiji. Poslednja tema je bila trudnoća drage slatke Džodi. – To je sjajno – kazala je Aneliz zadovoljno. Džodi joj je jednom došla u posetu i donela časopise i čokoladu, i bila je jedna od retkih koje nije

zbunilo to što je Aneliz ležala na bolničkom odeljenju koje se zaključavalo. Drugi, stariji prijatelji slali su joj dopisnice i poruke, ali su se izgleda plašili da dođu, kao da je psihijatrijska bolest tako zarazna i neobjašnjiva. – Ona je oduševljena – rekla je Ivon. – Njena mama Karen ostaće u Irskoj dok se beba ne rodi. Zamisli, ona drži jogu! Znam da je Džodi htela da ti saopšti dobre vesti kad ti je došla u posetu, ali rekla sam joj da to mora da uradi pažljivo... – Ivon je ućutala. – Nismo hteli da se uzbuđuješ. Aneliz je suviše volela Ivon da bi joj dozvolila da se muči. – Slušaj, Ivon – kazala je – život ide dalje i srećna sam što je tako. Mogu samo da kažem da sam prošla jedan vrlo ružan period i da sam učinila nešto zbog čega mi je žao. Pričanje o stvarnom svetu neće me sprečiti da to uradim ponovo ako želim... ali ne želim – dodala je bržebolje. – Ako neko hoće da se ubije, on će to učiniti. Naći će već neki način za to. Mislim da je to što sam uradila bio poziv u pomoć, i to mi je pokazalo da stvarno želim da ostanem u životu. Zato mi sve ispričaj, Ivon; sve šta se događa u gradu. Nemoj ništa od novosti da kriješ mene da me ne bi uzrujale, jer neće, zaista. – Oh, Aneliz – zacvilela je Ivon skrenuvši naglo s pravca kretanja. – Izvini, izvini – kazala je ispravivši volan. – Isuse, kada sam govorila o samoubistvu nisam mislila da to uradim sada, u tvojim kolima – našalila se Aneliz, i odjednom su obe prasnule u smeh. – Mislila sam da se nikada nećemo smejati tome – kazala je Ivon. – Bojala sam se ovoga. Mislila sam da ću morati da izbegavam tu temu i da neću znati šta da pričam. Kazala sam Frenku: „Biće drugačije, jer je trebalo da te izvede Edvard“, ali... – ponovo je ućutala, kao da je shvatila da je napravila još jednu veliku grešku. – Edvard se stvarno ponudio da me izvede – rekla je Aneliz – što je baš lepo od njega, s obzirom na okolnosti. – Sigurna sam da bi ona krava Nel pobesnela da je on došao da te pokupi. Ne mislim da to ne bi razumela, s obzirom na situaciju... – nastavila je Ivon. – U redu je – rekla je Aneliz. – Blizak kontakt sa smrću najbolje pomiri čoveka sa stvarnošću, Ivon, a ja sam ga imala. Rekla sam Edvardu da je

lepo od njega što se ponudio da to uradi, ali da moramo da idemo dalje. Nisam želela da upadnem u klopku da se oslonim na njega, kao da je sve kao pre, a nije. Baš si ljubazna što si došla po mene. To mi zaista mnogo znači. Ivonina ljubaznost bila je primetna i u kući. Detaljno ju je sredila zajedno sa Džodi, a bilo je drugih tragova ljubaznosti oko kuće: sveže cveće na dva stola i flaša vina na kuhinjskom pultu. – Nisam znala – kazala je Ivon brižno – smeš li da piješ alkohol. Pomislila sam da možda uzimaš lekove i da će te vino razdražiti, ali mi je Frenk rekao da preterujem i da te dva-tri gutljaja neće ubiti. Aneliz se nasmešila. – Sigurna sam da neće – rekla je – a ne uzimam nikakve lekove, osim nekih novih antidepresiva, a uz njih može da se pije. Ivon je bila fascinirana. – Znači, ne uzimaš ništa za smirenje? – kazala je. – Moja majka je bila luda za njima. Bila je pravi zavisnik. Tada su ih delili kao slatkiše. „Mamini mali pomoćnici“, ili je to možda bio džin? – U bolnici su mi i njih davali – priznala je Aneliz. – Ali kada su shvatili da ne želim sve da zaboravim, ni da otupim, ukinuli su ih. Njima je cilj da ti bude bolje, a to ne može da se dogodi dokle god si u „zemlji veselja“. Tamo nije loše – dodala je – ali to nije za mene. Znači, nikakvo hemijsko otupljivanje, a flaša vina je prava stvar, hvala ti. U tom trenutku neko je pozvonio na vratima, i Ivon je otišla da otvori. Bila je to Korin iz Čamca za spasavanje, koja se snažno osećala na aromatična ulja i mahala velikom torbom u kojoj su se, nesumnjivo, nalazile najrazličitije organske namirnice koje je trebalo da učine da se Aneliz oseća savršeno, naravno, draga. S njom je bio i Stiven iz rasadnika, skriven iza gomile raznih biljaka u jednoj staroj kartonskoj kutiji. – Mislio sam da će ti prijati da malo sadiš, Aneliz – kazao je utrapivši joj kutiju. Nasmešila se. Baš divno od njega, blagosloven bio. Ivona je otvorila ono vino. – To kupovno vino je očajno – kazala je Korin. – Moje domaće vino od zove... – Da, znam – rekla je Ivon – ono je potpuno prirodno. Ali, Korin, ima ukus kao mačja pišaćka. Ne bismo ga pili ni da ga imaš pun prtljažnik.

Korin se zakikotala. – To je bio samo predlog – kazala je. – U domaćim proizvodima ima znatno manje slobodnih radikala. – I više alkohola – kazao je Stiven. – Tačno. Zato ti se i sviđaju, Korin – dodala je Ivon. – Jedna čaša njega, i svi bismo popadali na pod, komirani. Korin je donela ogromnu tortu s makom, koju je isekla, i počeli su da je jedu. Kakvo god joj bilo vino, torte su joj bile legendarne. – Prava hrana – kazala je Aneliz uzdahnuvši. – Zaista ne znam zašto ljudi idu u centre za mršavljenje da bi skinuli višak kilograma. Dovoljno bi im bilo da odu na psihijatrijsko odeljenje mesne bolnice u Tamarinu. Hrana im je katastrofalna. Tamo bi svako izgubio nekoliko kilograma. – Misliš li da bi to mogla da bude nova dijeta? – kazala je Ivon, silno zabavljena nakon što je popila jednu čašu vina popodne. – Ma, ne. Suviše je radikalno – kazala je Aneliz. – Uvek nam ostaje liposukcija – rekao je Stiven, a njih tri su pogledale u njega zapanjeno. Stiven je bio toliko kao s drugog sveta da nisu mogle da veruju da je čuo za liposukciju, kao što ne bi očekivale ni da njegov imenjak, Stiven Hoking, započne razgovor na temu implantata za povećanje grudi. – Pa, pre neki dan je u rasadnik svratila jedna žena koja se nedavno doselila u Tamarin i sada renovira neku od onih kuća blizu luke, i mi smo, ovaj, popričali. – Pocrveneo je rekavši to, i Aneliz je uviđavno promenila temu. Bilo bi sjajno da Stiven nađe nekoga. Ostaće samac. Ako ga budu začikavale, nikada više to neće spomenuti. Spasilo ju je zvono koje je drugi put zazvonilo. – Bože, ovde je kao na železničkog stanici – rekla je Korin veselo uzimajući još jednu komadinu svoje torte s makom. Aneliz je otvorila vrata i videla da na njima stoji Mak. Odjednom je nešto belo i čupavo skočilo prema njoj, proletelo joj između nogu i utrčalo u kuću. Okrenula se osetivši prepoznatljiv miris mokrog psa. – Mislila sam da je vaš pas velik i crn? – kazala je Maku. – I jeste – rekao je pomalo stidljivo. – Ovo nije moj pas. Ona je tvoj pas.

– Kako to, moj pas? – To je pas spasilac. Mislio sam da bi mogla da ga uzmeš, s obzirom na to da... Aneliz se zagledala u njega. – Ti si me spasio, pa zato dobijam psa spasioca – ili je to zato što će mi biti potrebno još spasavanja i spasavanjem njega spasiću sebe ili...? Slegnuo je ramenima. – Da, sve to. – Mak, ne želim psa – počela je Aneliz – ja sam... – rekavši to ućutala je jer nije bilo razloga zbog koga nije mogla da drži psa, samo što je, ako ga i uzme, morala to da učini kada njoj bude odgovaralo, a ne kad joj ga neko dovede. Pogledala je prema dnevnoj sobi gde je pas stajao drhteći i njuškajući. To uopšte nije bio pas kakvog bi Aneliz volela da ima. Njoj su se sviđali kratkodlaki psi srednje veličine, a ovo stvorenje je – pa, velika, bela čupava životinja koja je vapila za kupanjem. Definitivno nije videla toplu vodu sa sapunom, a ko zna kako bi je uterala u kadu. Pas je gledao Aneliz pravo u oči, i nedužno treptao, upiljivši se svojim crvenosmeđim psećim očima u njene. – Pa, dobro – rekla je Aneliz. – Pretpostavljam da možemo da spasemo jedno drugo. Kako se zove? Mak je slegnuo ramenima. – Nije mi rekla. Aneliz mu priušti jedan od svojih ubilačkih pogleda, ali on se samo nasmešio. Na kraju je čitava torta s makom pojedena, vino je popijeno i svi su na odlasku veselo mahnuli Aneliz i psu. Pas je još uvek gledao u čudu i pomalo nervozno u Aneliz, i sklupčao se ispod kauča kada je pokušala da ga pomazi. – Molim te, nemoj da se izmičeš kad god ti priđem – molila ga je. Pas je još uvek gledao sumnjičavo u nju. – Dobro: evo da čuješ kućni red. Ako se već useljavaš, moraćeš da mi dozvoliš da te ponekad pomilujem i okupam. Ah, ti razumeš ljude. – Pas se definitivno stresao kada je čuo reč „okupam“. – Znači, razumeli smo se. Kada je završila, u kupatilu je ostala gomila prljavih peškira i na sve strane je bilo pene od šampona. Našla je jednu staru bočicu šampona protiv

peruti, i pomislila kako će on biti idealan za kupanje psa. Mnogo je penio i morala je maksimalno da se napregne da bi skinula i poslednji mehurić sapunice s krzna psa. On je na kraju izašao napolje čist, ali mokar, i počeo je oduševljeno da jurca i otresa vodu s krzna svuda po kući. – Stvarno si kao štene – kazala je Aneliz smejući se. Tako je lepo moći se smejati, pomislila je iznenada i zahvalila se psu što ju je tako razveselio. – Hvala ti, kuco. Ali ti nisi kuca, zar ne? Mak je kazao da ga je dobio od mesnog veterinara, koji je mislio da pas ima pet-šest godina. Niko nije mogao tačno da kaže koliko je star. Iako malo mršav, izgledalo je da se neko lepo starao o njemu. To što se sklanjao verovatno je značilo da ga je neko povredio. Ovde to niko više neće uraditi, rekla je Aneliz u sebi odlučno. – Pretpostavljam da mogu da te zovem Nel, budući da si ženka, što znači, praktično, da si kučka – kazala je Aneliz pogledavši u nju. Pas je prestao da jurca okoli i spustio se pored Anelizinih nogu, uvijajući se i tarući se o članke svoje nove gazdarice, kao da je tražio da mu ona izmasira leđa. – Ne, Nel bi bilo previše surovo i ispod moga nivoa – rekla je Aneliz. – Kako želiš da te zovem, draga? Kada je prestao da se uvija, pas je seo, naslonio se leđima na Anelizine noge, zabacio glavu tako da su mu svilenkaste uši pale na leđa i molećivo se zagledao u Aneliz. Kada je mokar, liči na foku ili silkija, pomislila je. Silkiji su mitska bića koja su navodno živela oko ostrva kraj zapadne obale, napola ljudi napola foke. – Ti si silki – kazala je. – Silki je lepo ime. Silki je mahnula vlažnim repom. – Verovatno smo se svezale – rekla je Aneliz. – Pretpostavljam da ćeš želeti da spavaš u mojoj spavaćoj sobi? Silki je ponovo mahnula repom. – Dobro. Samo se nadam da ne hrčeš.

24. Šest meseci kasnije

Izi je ispružila noge i u sebi se zahvalila što SilverVeb radi tako dobro, jer bi se ona u suprotnom, i dalje, kao i obično, preračunavala i škrtarila bi. Nikada ranije nije letela kući u Irsku biznis klasom, i osećala se baš lepo što nije morala da sedi stešnjena usred reda s četiri stolice. Nije dozvoljavala sebi da razmišlja o letovima galfstrimom s Džoom. Oni su bili deo onih ludih sanjarija od prethodne godine i predstavljali su jedno vreme u njenom životu kome nije htela da se vrati. Njen život je sada bio sedenje na sedištu aviona koje je platila, a ne luksuzno letenje sa Džoom. Džo. Zatvorila je oči i pustila da joj doplovi u misli. To nije često činila u poslednje vreme. Nije ga puštala unutra jer bi odmah zavladao njenim mislima. Čak je i zamišljeni Džo bio toliko harizmatičan da bi sve i svakoga zasenio, pomislila je žalosno. Njegova stvarna verzija telefonirala joj je pet puta u poslednjih šest meseci, ali ona je nekako uspevala da natera sebe da ne podigne slušalicu i puštala ga je da ostavi poruku, koju bi kasnije preslušala. Hteo sam samo da te pozdravim. Mislim na tebe. Stvarno mnogo mislim na tebe, Izi. Nazovi me. Poslednju poruku je obrisala nakon što ju je preslušala tri puta, ali se sećala svake njene reč. Nazovi me. Žudela je za tim. Samo da vidi o čemu je hteo da razgovaraju, da li je još uvek sa ženom, da li je shvatio koliko ju je povredio i kolika se žrtvovala time što je otišla... – Jeste li za šampanjac, gospođo, ili za sok od pomorandže? – upitao ju je stjuard pružajući ka njoj mali poslužavnik. Izi mu se osmehnula zahvalna na obe stvari. Uzela je sok od pomorandže i jednu čašu šampanjca za kasnije. Džo je bio prošlost – sadašnjost je bila ovo putovanje za Irsku da bi prvi

put videla Mici, svoju malu sestričinu, i baku. Nadala se ne poslednji put. Baka joj je još uvek bila u komi, živa ali kao i da nije, kopneći u staračkom domu. Aneliz ju je pripremila za to da će joj biti teško kada je bude videla: – Sada izgleda veoma krhko, Izi, ljubavi – objasnila joj je Aneliz preko telefona. – Još uvek je Lili, ali je odsutna, ako razumeš šta hoću da kažem. Izi je promrmljala nekakav odgovor i pretvarala se da ne plače. Činilo joj se da je poslednjih nekoliko meseci samo plakala. Zbog Džoa i bake. Dve velike praznine u njenom životu. – Mici je pravo luče – nastavila je Aneliz. – Svideće ti se, Izi. Ista je kao što je bila Bet u tom uzrastu, iako, kako joj stalno govorim, Mici spava. Mici je imala skoro pet meseci, i to veliko porodično okupljanje upriličeno je povodom njenog krštenja. Iskreno, Izi ne bi išla kući zbog toga. Micino rođenje je za nju još uvek bilo trauma – nije joj bilo krivo što je njena sestra od ujaka dobila bebu, već ju je bolela pomisao na to da je čak i Bet uspelo ono što njoj nije. Nikome nije rekla kako se oseća, jer ju je bilo sramota tih osećanja. Samo bi užasna osoba mogla da dozvoli sebi da se oseća tužno što nema dete kad joj se sestra porodila. A onda ju je, šest nedelja nakon rođenja bebe, kada je Izi pokušala da ublaži svoje osećanje krivice poslavši veliki paket stvari za bebu i jednu ogromnu igračku žirafu iz radnje FAO Švarc, Bet nazvala telefonom. Bilo je kasno po njujorškom vremenu, i Izi je ležala izvaljena na kauču u zarozanoj trenerci i džemperu i menjala kanale. – Bet! – rekla je iznenađeno. Njih dve nisu razgovarale od Micinog rođenja. – Kako si? – Slomljeno – uzdahnula je Bet. – Mici nikako da uhvati neki kakavtakav ritam spavanja, i koliko god se trudim da je uvedem u red to mi ne uspeva. Markus ima puno posla i sve obavljam sama – noćne i dnevne obroke i sve ostalo. Izi na trenutak oseti zlovolju što njena sestra ne shvata kakvo blago ima, ali ništa nije rekla. Posle kraćeg razgovora o tome kako je divno u Njujorku u poređenju s dosadnim, starim Dablinom i kako je Bet videla jedan intervju u nekom časopisu sa Stefi, najuspešnijom manekenkom SilverVeba, i kako je sigurno

fenomenalno raditi taj posao, Bet je prešla na stvar. – Hoću da ti kažem da bi Markus i ja želeli da budeš Micina kuma – kazala je. – Ja? – rekla je Izi šokirano. – A ko drugi? – kazala je Bet. – Ali ja ne znam ništa o deci – rekla je Izi, i čim je to rekla shvatila je da je lupila. Da svi kumovi moraju da budu stručnjaci za decu svetska populacija bila bi upola manja. – Za to ne moraš da umeš da razlikuješ čak ni glavu deteta od njegove zadnjice – kazala je Bet veselo. – Tu se gleda moralna podobnost. Izi se štrecnula. Osećala je da to nije bila njena oblast. – Da, zaista. Gleda se na to da li bi preuzela brigu o Mici ako bi Markusa i mene recimo pregazio kamion. Mada ne planiramo da nam se to dogodi. Prihvataš li to? Krštenje je u crkvi Sent Kenis u Tamarinu. Odlučili smo da je tamo krstimo jer je to vrlo lepa crkva i mama bi to volela. Ona, doduše, više ne ide u crkvu onoliko često kao pre, ali svi je volimo. Molim te. – Naravno. Biće mi čast – kazala je Izi jer ništa drugo nije mogla da kaže. Kada je spustila slušalicu, Izi je zagrlila kolena i zaplakala. Osećala je da ne zavređuje da bude kuma toj bebici. Mici je u njoj samo budila želju da ima svoje dete. Kakvu je onda korist od nje mogla ta bubica da ima? Izi je na kraju čvrsto odlučila da pozove Bet i odbije kumstvo, više voleći da rizikuje i time izazove bes porodice, nego da tako važnu stvar učini iz potpuno pogrešnog razloga. Krenula je na to krštenje da bi posetila baku, ali neće da bude kuma. A onda se predomislila zbog Lole. Nakon što je godinama izlazila i s muškarcima i sa ženama, Lola se najzad opredelila i počela da živi s danskom fotografkinjom Polom. Pola je bila visoka plavuša, a Lola niska crnka, i njih dve su bile sjajan par. Takođe su odlučile i da usvoje bebu. Ni jedna ni druga nisu nimalo zazirale od toga da se upuste u ostvarivanje te zamisli posle samo nekoliko meseci zajedničkog života. Niti su se brinule zbog toga što će se susretati s problemima koji prate homoseksualni par.

– A zašto bismo? – kazala je Lola slegnuvši ramenima. – Pružićemo našoj bebi divan dom. Izi se štrecnula kad je shvatila da Lola nimalo ne sumnja u sebe. Lola je znala da će biti sjajan roditelj, i stremila je ostvarenju svog sna, iako ga je kombinacija biologije i seksualnosti učinila komplikovanim. Ona ga je sledila. Nju nije omela sumnja u sebe. Izi je razmišljala o tome šta je ona uradila da bi ostvarila svoje snove – pala je na prvoj prepreci. Pomirila se s činjenicom da je malo verovatno da će roditi dete zbog svojih godina i odsustva odgovarajućeg muškarca. Zato je zatvorila tu knjigu i počela da tuguje. – Kakve su šanse samca da usvoji dete? – pitala je ona Lolu koja se grohotom nasmejala. – Veruj mi, mnogo veće nego što ih imaju dve lezbijke! To je bila rupica u mraku – rupica koja je dozvoljavala da uđe mogućnost da se bude majka. Izi Silver je ipak mogla da bude majka. To je zahtevalo hrabrost i trud, ali je bilo moguće. Ta vrata nisu morala da se zatvore samo zato što nije bilo Džoa da s njim zajedno prođe kroz njih. Odložila je tu ideju za kasnije. Život je, ipak, dobar. Radi nešto u šta veruje sa ženama koje vole sebe: to joj je prijalo, iako nije moglo da bude protivteža bolu što ga je osećala u srcu na mestu gde su nekada bili baka i Džo. Baka nije umrla, ali joj se noću, dok je ležala u krevetu i razmišljala o tome kako s druge strane Atlantika, u Tamarinu, sviće, činilo kao da jeste. Užasan bol koji je osetila kada se rastala od Džoa se smanjivao, i sve ređe je dobijala želju da ga nazove telefonom i moli ga da ponovo budu zajedno. Ona je napravila svoj izbor i živela je s njim. Možda nije dobila sve što je želela, ali ko jeste? Aneliz je osećala kako joj se mišići ruke zatežu. – Ne znam koliko ću još moći ovde da ostanem – prošaputala je osetivši kako joj kolena klecaju. Napravila je tek treći stoj na glavi i Karen je bdila kraj nje da bi joj priskočila upomoć ako počne da pada. – Ostani još malo tako. Odlično ti ide. Ispravi ruke, Aneliz – komandovala joj je svojim mekim, australijskim naglaskom.

Iako je inače bila vrlo blaga, Karen je kao instruktorka joge bila vrlo stroga. Ali to je imalo efekta: za četiri meseca, koliko je išla na njene časove, Aneliz je brzo napredovala i to isključivo zahvaljujući tome što ju je Karen maksimalno podsticala. Kada je prvi put došla ovamo, ječala je pri svakom, pa i najmanjem pokretu, a sada je bila okrenuta naglavačke paralelno sa zidom, stojeći na podlakticama i laktovima, dok su joj noge ispružene uvis lebdele u vazduhu. – U Puni te teraju da to radiš na mermernom podu – nastavila je Karen. Puna u Indiji glavni je centar za ijengar jogu, i ona je tamo završila obuku za instruktora. – Znači da su oni sadisti – rekla je Aneliz dahćući. – Mislila sam da se joga bavi umom, telom i duhom – a ne razbijanjem glave na mermernom podu. Karen se nasmejala. Volela je Anelizin otkačeni smisao za humor. – U redu. Sada možeš da se spustiš. Kada si se dizala, podigla si uvis prvo desnu nogu, pa zato sada spusti prvo levu. Aneliz je, na svoje veliko iznenađenje, elegantno spustila na pod levu nogu, a odmah zatim i desnu. – Vidi ti to – rekla je Aneliz kleknuvši na svoju prostirku za jogu zadihano. – Mislila sam da to nikada neću moći da uradim bez oslanjanja noge o zid – kazala je. – Talentovana si za ovo – kazala je Karen veselo. – Hoćeš li sada ti da probaš, Šona? Dok je Karen pomagala drugoj polaznici iz te male grupe koja je vežbala petkom ujutru da napravi stoj na glavi, Aneliz je pustila da je obuzme osećaj zadovoljstva što je nešto uspela da postigne. Interesantno kako ju je joga oduševljavala i fizički i psihički. Za razliku od onih vežbi za održavanje linije koje je upražnjavala u mladosti, gde se sve svodilo na rvanje sa svojim telom i ludačko skakanje da bi se ostalo u formi, ove vežbe su radile s vama. Koliko god da je bila napeta, nakon sat vremena provedenih u sali za jogu, koji se nalazio iznad prodavnice slikarskog materijala na Stoun stritu, osećala bi se smireno. Shvatila je da je deset minuta meditacije na kraju časa bilo bolje od svakog antidepresiva. Dan kad je Džodina majka odlučila da ostane u gradu

dok joj se ćerka ne porodi bio je prava premija i za nju, ali i za mnoge žene iz Tamarina. Kad joj se rodio unuk Kajl, jedan slatki, čupavi dečačić koji je bio pljunuti otac, ona je počela da razmišlja o tome da ostane u Tamarinu za stalno. Nakon časa joge, deset žena iz grupe uvek bi otišlo do centra grada na čaj i kolače kod Dorote. Danas, dok su Aneliz i Karen išle jedna pored druge, Aneliz je imala onaj veličanstven osećaj zdravlja koji je dolazio od zagrejanih i protegnutih mišića i smirenosti koju je uspela da postigne barem na deset minuta. – Jesi li sve sredila za sutra? – pitala ju je Karen. – Uglavnom – odgovorila je Aneliz. – Drago mi je što ćemo posle toga da ručamo u hotelu Harbur. Bilo bi vrlo nezgodno da ručamo kod mene, zbog onoga što je dobro između Edvarda i mene. Krštenje treba da stvori nove uspomene, ne da bude opterećeno starim i ružnim. Zato je najbolje da se svečani ručak održi na neutralnom mestu. – Izgleda da te sve to raduje – prokomentarisala je Karen. Aneliz se nasmešila. Karen joj je za ovih poslednjih nekoliko meseci postala jedna od najbližih prijateljica. Njihovo prijateljstvo bilo je drugačije, jer su one izabrale da budu jedna drugoj prijateljice, to jest nisu se družile zato što su živele blizu jedna drugoj, a ni zato što su im deca išla u isto odeljenje. Naprosto su se zbližile, iako je Karen jednom prokomentarisala: – Pomoglo je i to što si se i ti rastavila od svog muža. – Aneliz je znala šta to znači. Žene u gradu definitivno su bile podeljene u nekoliko grupa. Jednu su činile udovice, jer su im muževi bili oduzeti. Razvedene žene i žene koje su živele odvojeno od svojih muževa činile su drugu. A srećno – pa čak i nesrećno – udate žene pripadale su trećoj grupi. Aneliz je otkrila da je bilo mnogo teže družiti se s njima. Intuitivne udate prijateljice su se bojale da bi pričanjem o svom blaženom bračnom životu mogle da potresu Aneliz, dok su manje osećajne bezbrižno govorile o svojim muževima, njihovim manama i tome kako bi ih ubile ni na trenutak ne pomišljajući kako to zvuči jednoj ženi koja živi sama. S Karen je, međutim, bilo potpuno drugačije. – Srećna sam zbog toga. Koliko god mogu to da budem – odgovorila je Aneliz. – Zvučaću kao prava gadura što ću to reći, ali lakše mi je otkad se

Edvard iselio od Nel. Iako ne želim da mi se vrati, malo mi je lakše što Nel za njega nije bila ništa bolja od mene, i što je i ona omanula. Da li zbog toga zvučim kao prava krava? – Da – rekla je Karen mrtva ozbiljna. – Gradonačelnik baš sada postavlja na Lučkom trgu tvoju statuu, na kojoj si ovekovečena u mermeru u obliku velike krave. Ne – naglasila je. – Zvučiš sasvim normalno. Koliko god da si sada srećna, bolelo bi te da vidiš da se Edvard i Nel zaljubljeno vodaju po gradu. Mislim da si se sjajno postavila u toj situaciji. Da se to meni dogodilo, mislim da bih prebila Nel kad god bih je videla. Ili – dodala je Karen zamišljeno – ili bih stavila njen broj telefona kraj reči Madam s bičem na sve telefonske govornice u okrugu Voterford. Aneliz je prasnula u smeh. – I ja sam razmišljala o tome – šalila se. – Ali šta bih time postigla? Ako neko želi da te ostavi, ostaviće te. Trebalo mi je malo vremena, ali sam na kraju shvatila da nema svrhe iskaljivati bes na osobi zbog koje te je ostavio. To je, na neki način, besmisleno. – Ali ona ti je bila prijateljica – kazala je Karen. – Tačno. To me je stvarno zabolelo. Da me je ostavio zbog nekog koga ne poznajem, ne bi bilo tako strašno. Ali pošto je to učinio zbog Nel, stvarno me je pogodilo. Nećeš verovati kako sam mučila sebe razmišljajući o svim situacijama u kojima smo nas troje bili zajedno, pokušavajući da prokljuvim otkad su njih dvoje u vezi i da li su pričali o meni iza mojih leđa. Aneliz danas nije raspoložena, je l’ da? Tu vrstu priča. – Stresla se. – Ali s tim je sada završeno. Žao mi je Edvarda. – Povlačim reč – kazala je Karen. – Gradonačelnik ne postavlja statuu krave, već tebe u liku svetice. Sveta Aneliz. – Ne, stvarno – rekla je Aneliz. – Ozbiljno to mislim. Ženama je bolje kada su same. Nel je godinama živela sama, i uživala je u tome. Ali Edvard će biti izgubljen. To joj je rekla Ivon. Ivon je to čula od Korine, koja je pak čula od poštara Keluma. – Edvard živi u jednoj slobodnoj sobi kod Fredija Poloka. Tamo je već nedelju dana. Nel je rekla Kelumu da više ne donosi kod nje Edvardovu poštu – rekla je Ivon.

Aneliz je na trenutak ućutala. – Pa – kazala je na kraju – to me nimalo ne iznenađuje. Oduvek sam mislila da njih dvoje nisu jedno za drugo. Ali ko zna koliko je ljudi mislilo da i ona i Edvard nisu par. – Možda želi da se vrati nazad – rekla je Ivon glasom punim nade. Uprkos buri emocija u sebi, Aneliz se nasmešila. Ivon je bila tako naivna. Za nju je to bilo prosto: Nel je bila prepreka između Aneliz i Edvarda, i sada kada je ona napustila pozornicu – skoro – sve je moglo da se vrati na staro. – Sumnjam, Ivon – kazala je. – Ja zapravo ne želim da se on vrati. – Oh – rekla je Ivon šokirano. – Sviđa mi se ovaj način života – kazala je Aneliz iskreno. – U njemu nema mesta za Edvarda. Pustila sam i njega i prošlost da odu. – To je zbog Maka, je l’ tako? – kazala je Ivon. Mak je sada definitivno bio deo Anelizinog života, ali samo kao prijatelj. Bilo joj je veoma stalo do njega, ali ništa više od toga. Još nije bila spremna za novu ljubav. Ali ljudima je moglo lako da izgleda da je Mak bio sledeći na redu za romantičnu vezu. – Nije – kazala joj je odsečno, želeći da saseče tu ideju u korenu. – On mi je prijatelj i ništa više od toga. Ako se budem zaljubila, Ivon, obećavam da ću te obavestiti o tome, ali mislim da se to neće dogoditi uskoro. – Mora da se osećaš usamljeno, Aneliz – rekla je Ivon. – Brinem se za tebe jer ti društvo pravi samo onaj šašavi pas. – Taj šašavi pas mi je sasvim dovoljan – kazala je Aneliz nežno. – Srećna sam. Zaista. – Barem ne moraš da brineš hoće li Nel da dođe na krštenje – rekla je Karen. U međuvremenu su stigle do Dorote i, mada nije bilo hladno martovsko jutro, žene su odlučile da sednu unutra. – Bet je bila jedina koja se brinula zbog toga – prošaputala je Aneliz dok su stajale u redu da naruče. – Kada sam joj to spomenula, razdrala se na mene preko telefona. Na kraju sam joj rekla da meni to uopšte ne smeta. Osim toga, svet se ne vrti oko mene, kazala sam joj ja. Posle toga se smirila, ali taj momenat sada više uopšte ne postoji. Jadna Nel. Potpuno je izolovana. Ivon i Korin joj se jedva javljaju, a više nema ni Edvarda. – Ne sećam se više veronauke i volela bih da me podsetiš: šta je iznad

stepena sveca? – upitala je Karen. – Zato što si ti, definitivno, istakla kandidaturu za to zvanje. – Prestani – prekorila ju je Aneliz. – Moraš da gledaš pozitivno. – Rekavši to, zagledala se u poslastice u Dorotinoj vitrini. Pogled joj je privukla jedna sočna krem-torta posuta bademima. – Ja ću da uzmem ovu opaku stvarčicu s milion kalorija, a nadam se da će ta pozitivnost sagoreti svu ovu mast. Bet i Džodi su ćuteći išle pored zida luke gurajući kolica s bebama ispred sebe i uživajući u tome što su one mirne. Mici, koja je imala skoro pet meseci, rasla je u radoznalu devojčicu koja je gledala u ljude krupnim zelenoplavim očima i predivno se smešila, pri čemu su joj se pravile jamice na obrazima. Ona, međutim, nije bila uvek mirna, i Bet se već bila navikla na napade neutešnog plača za koje su najzad utvrdili da su simptom grčeva u stomaku. Već se bila privikla na to da je majka, i shvatila je da joj prija da šeta sa Džodi i bebom Kajlom. Kajl je imao tek deset dana, i izgledao je tako mali u poređenju s njenim detetom. Džodi je polako prevazilazila bojazan da će ga ispustiti. Ali još uvek je bila blago šokirana što joj je dozvoljeno da ga izvede kući iz bolnice. – Kako znaju da ću znati šta treba da radim? – upitala je Dena, plačući, dva dana nakon porođaja, dok su nosili Kajla kući. – Zato što znaju da ćeš biti sjajna majka – kazao je Den samouvereno. Njegova tašta ga je dobro pripremila objasnivši mu da je postporođajno neraspoloženje u žene mnogo gore od najgoreg PMS-a. Džodi se i danas pomalo plakalo, ali kada je Bet došla po njih da prošetaju, osetila je kako joj se raspoloženje popravlja. – Prija ti da malo izađeš iz kuće dok su mali – kazala joj je mama pre nego što joj je predložila da prošeta s Bet koja je došla u Tamarin zbog Micinog krštenja. Juče su dve majke šetajući obišle ceo grad, i to im je toliko prijalo da su odlučile da ponove, i sada su stigle do luke, gde su nameravale da popiju kafu ako obe bebe budu spavale. Razgovarale su o spavanju, hranjenju i grčevima. – To zvuči užasno – zastenjala je Džodi kada joj je Bet kazala kako oni

izgledaju. – Ne pričaj mi ništa – kazala je Bet uzdahnuvši. – Mislila sam da grešim u nečemu. Poslednje tri nedelje svaki dan počinje da plače u pet popodne. Mici je počela da kenjka u kolicima. Dve žene su se zgledale. – Hoćemo li na kafu pre nego što se probudi? – Može. – Da li se Izi odmorila od puta? – pitala je Džodi dok su žurno išle ka kafeu. – Izi je čudo... uopšte joj ne smeta promena vremenske zone – rekla je Bet. – Moram da je zamolim da večeras dežura pored Mici. – Možda ću, onda, kasnije da navratim – kazala je Džodi. – Nikada joj nisam pokazala ono što sam napisala o Retneriju. Mislila sam da joj pošaljem imejlom, ali bilo je samo nabacano, a htela sam da joj ga pošaljem sasvim sređeno. – Zaboravila sam da to radiš – kazala je Bet. – Mama mi je rekla. Jesi li otkrila neki kostur u porodičnom ormanu? Džodi se tužno nasmešila. Ispostavilo se da je od pisama i dokumenata ćerke Vivi Vilen imala vrlo malo koristi. Među njima je bilo samo nekoliko pisama koje joj je Lili napisala, ali mastilo je bilo toliko izbledelo da su jedva mogla da se pročitaju. Dnevnik je, međutim, bio sasvim druga priča. Džodi je bila ubeđena da je u njemu bila ispričana cela priča. Pronašla ga je mesec dana pre nego što je rodila Kajla, kada su ona i Aneliz jednom prilikom svratile do Lili da bi uzele neke stvarčice kojima su htele da ukrase njenu sobu u Lorel vrtovima. Aneliz je malo pospremila po kući, trudeći se iz sve snage da sakrije suze dok je popravljala jastuke na Lilinom kauču, misleći kako se Lili verovatno nikada neće vratiti kući da sedi na njima. Džodi je pokušala da joj odvrati misli pričajući joj koliko se ugojila. – Jedanaest kilograma – požalila se. – Nabacila sam jedanaest kilograma. Neverovatno. – Ubrzo ćeš ih skinuti – rekla joj je Aneliz nežno, a onda je duboko uzdahnula. – Pomislila sam na to kako se Izi vraća kući i zatiče Liline

novine kako stoje kraj njene fotelje još uvek otvorene na stranici s ukrštenicom... – kazala je. – To bi bilo tako tužno, kao da je Lili samo na trenutak izašla iz svog života. Aneliz je krenula prema stepenicama da bi uzela nekoliko spavaćica za Lili. Džodi se spustila u jednu udobnu fotelju i promeškoljila se da bi se bolje namestila. Ako je malo pomeri, moći će da podigne noge na jednu stoličicu. Fotelja je udarila u jednu kartonsku kutiju, koja je bila pažljivo spuštena na gomilu starih novina, i ona se prevrnula. Poklopac joj se otvorio, i ono što je stajalo u njoj se prosulo: požuteli komadići hartije, stare fotografije i jedna mala sveska u tvrdom povezu i mermernih ivica. Zbunjena svojom trapavošću, Džodi je hitro ustala da vrati stvari koje su se prosule nazad u kutiju. – Šta je to? – pitala je Aneliz silazeći sa sprata. – Prevrnula sam je pokušavajući da se namestim – kazala je Džodi. – Izvini. Obe su pogledale u svesku. Aneliz se sagla, podigla je, otvorila i pred njima su se ukazale opnaste stranice prekrivene Lilinim rukopisom. – Njen dnevnik – kazala je Džodi zapanjeno. – Isuse – rekla je Aneliz. – Nisam imala pojma da ga je Lili vodila. Prešla je prstima preko jednog reda slova, kao da je kroz stranice mogla da dotakne Lili, a onda ga je hitro zatvorila. – Ne želim da ga čitam – kazala je. – I dalje je Lilin, a ona još uvek nije umrla. Ako neko treba da ga ima, to je Izi. Džodini prsti su žudno prešli preko njegovih korica. Želela je da ga pročita. Želela je da zna Lilinu priču. – Trebalo bi ga dati Izi – rekla je Aneliz ponovo. – Naravno – kazala je Džodi. Istoričar u njoj ustuknuo je pred njenim shvatanjem pojma prijateljstva. – Izi je prava osoba za to. Aneliz ju je potapšala po ruci. Džodi i Bet su došle do Dorote. Bebe su još uvek blaženo spavale. – Ne – kazala je odlučno, iako nije bila sigurna u to – u porodičnom plakaru nema kostura. Ako ih ima, Izi će morati da ih pokopa.

Izi je raspakovala svoj kofer i haljinu za krštenje okačila na vešalicu. Sutra će biti krcato aktivnostima, znala je Izi, mada je sada jedva čekala tu ceremoniju. Držanje Mici bilo je neverovatno: mislila je da će je samo malo uzeti u ruke, a iznenadila se kada je prethodne večeri otišla kod Aneliz, a Bet ju joj je jednostavno predala, a zatim iščezla iz sobe na dvadeset minuta. – Šta da...? – počela je Izi ostavljena s tek probuđenom bebom i pelenicom koju joj je Bet na brzinu prebacila preko ramena. Ali ostala je sama. – Ti i ja smo same, bebo – kazala je ona Mici, koja je svojim nefokusiranim i sanjivim očima pogledala prema njoj. – Nemoj da plačeš. Micin pogled počeo je da se usredsređuje. Shvatila je da više nije bila u utešnom naručju svoje majke. Ko li je ova žena? – Oh, Isuse – rekla je Izi kada je Mici urliknula glasom koji nije priličio njenom malenom telu. Kako je nešto tako malo moglo da pravi toliku buku? Nakon urlika usledilo je neko „mljackanje“ i osećaj nečeg teškog i toplog u Izinim rukama, a onda je sobu ispunio neki vrlo neprijatan miris. Kako je nešto tako malo moglo da proizvede takav smrad? Trebalo je deset minuta da se Mici smiri, tokom kojih je Izi dvaput izvela ceo svoj repertoar dečjih pesmica. Kada je Mici najzad prestala da plače i nasmešila se, ona joj je tiho pevušila „Bootylicious“. – Oh, divna si – rekla je Izi s olakšanjem. – Hoćemo li da promenimo tu odvratnu staru pelenu? – Mici je nešto guknula ka njoj. – Hoćemo, zar ne? Jednu usranu pelenu i bar četvrtinu pakovanja vlažnih maramica kasnije, Izi je osetila da bi, nje što se tiče, edukativni panoi mogli da se skinu. – Kakva je bila? – pitala je Bet uletevši unutra. Izi se iskezila. – Sjajna. Mada zamorna. – Da ti znaš kako tek ume da bude zamorna – uzdahnula je Bet uzevši svoju bebu i zagrlivši je. Šest nedelja pre toga Izi bi dobila želju da ubije Bet što je bila tako vesela zbog bebe, ali sada je mogla da klimne glavom slažući se s njom. – Ali je vredna truda – kazala je nežno. – Naravno – rekla je Bet.

Otišla je da okupa bebu, a Aneliz je uletela u kuću sva zajapurena od šetanja sa Silki brzim korakom po plaži. – Zdravo, draga – kazala je Izi veselo obgrlivši psa. – Divna je, Aneliz. Mogu li da je ukradem? Njena ujna se nasmejala. – Ona mi pomaže da ne poludim, pa je odgovor „ne“. Šalim se – dodala je videvši kako ju je Izi pogledala zabrinuto. – Ne treba mi niko da ne bih poludela, Izi. Dobro sam. – Vidim. Tata mi je rekao da jesi. – Kako vidim, porodični radio Mileva još uvek radi. Izi se nasmešila. – Na najfiniji mogući način – rekla je. – Zaista mi izgledaš srećno, Aneliz. – I ti meni – odgovorila je Aneliz. – Nisi mi tako izgledala kad si bila ovde prošle godine. Izi se stresla. – To je bio loš period mog života – kazala joj je – i to ne samo zbog onog što se događalo s bakom. Obe su nekoliko sekundi ćutale, a jedino što se u sobi čulo bilo je Silkino veselo dahtanje koje je dopiralo s tepiha. Aneliz je odsutno protrljala uši svog psa. – Znaš da Lili polako odlazi. Izi se ugrizla za usnu. – Znam – rekla je. – Tata mi je i to rekao. Ići ću kod nje sutra ujutru. – Samo... – kazala je Aneliz i zaćutala. – Želim da te pripremim za to, Izi. – Već sam se pripremila. – Ne, da se stvarno pripremiš. Vreme je da je pustimo da ide, Izi. Imam osećaj da ostaje ovde, čekajući da se ti vratiš. Izi je mogla samo da klimne glavom, jer je plakala. – Džodi nije otkrila ko je bio Džejmi... – nastavila je Aneliz da priča, pa je Izi mogla da se isplače na miru. – Našla je neka pisma koja je Lili pisala svojoj prijateljici Vivi, ona ih je sačuvala za tebe, ali poslednje je stiglo pred kraj rata. Mora da se nakon toga vratila u Tamarin. – Volela bih da ih pročitam – uspela je da kaže Izi. – Ali Džodi i ja smo našle nešto drugo – nastavila je Aneliz. – Jednu kutiju s nekim stvarčicama, među kojima se nalazi i jedna sveska. Mislimo

da je to možda dnevnik. Lilin dnevnik. Nisam ga pročitala. Osetila sam da Lili ne želi da ga pročitam. Ili možda nije želela da ga iko pročita, ali... – Aneliz je ućutala. Dugo je razmišljala o tome. Ta kutija je bila pažljivo izneta iz nekog skrovišta, i imala je utisak da je Lili to učinila s razlogom, da bi je nekom pokazala. Taj neko mogla je da bude samo Izi. – Kutija je gore – dodala je. – Daću ti je kada pođeš, je l’ važi? – Važi – rekla je Izi. Klečala je na podu i milovala Silki da bi sakrila suze u očima. Aneliz je nežno ispružila ruku da bi pomogla Izi da ustane. – Hladno je, ali je uprkos tome divno veče: dođi da sedneš na verandu sa mnom i sa Silki da posmatramo zaliv. To umiruje. Podseća te da si samo zrnce peska na ovoj planeti, i da ćemo svi jednog dana da odemo. Kada su se Aneliz i Izi vratile unutra, noć je već bila pala. – Hvala ti – rekla je Izi zagrlivši ponovo svoju ujnu. – Znala sam da će biti teško, ali mi je još teže kada sam ovde – kazala je jecajući. – Znam – rekla je Aneliz čvrsto je grleći. – Da li želiš taj dnevnik i tu kutiju, Izi? Ne bih htela da se dodatno potresaš. – Oh, ne. Želim ih. Aneliz je klimnula glavom. – Samo prestani da ga čitaš ako ti bude teško. Nemam pojma šta je u njemu, ali ako ga je Lili napisala, sigurno je nešto mudro. Kada se Izi odvezla odatle u očevim kolima, ta dragocena kutija s dnevnikom stajala je na suvozačkom sedištu kraj nje. Nije bila sigurna hoće li moći da ga pročita. Čitanje Lilinog dnevnika bilo bi kao da se istovremeno i pozdravlja i oprašta s njom. Ta mala soba u prizemlju staračkog doma Lorel vrtovi bila je vrlo lepa, iako su se u njoj uglavnom nalazili pacijenti koji nisu mogli da otvore oči i dive se tapetama s crvenim ružama. Teške zavese bež boje sprečavale su da hladnoća noću ulazi u sobu, i mada je krevet bio standardan bolnički, prekrivači nisu bili standardni, već prljavoroze boje, u tonu sa zidovima. Soba je bila ukrašena raznim stvarčicama iz bakine kuće: kineskom vazom sa zecom, stavljena na toaletni sto i puna narcisa. Nekoliko fotografija u srebrnim ramovima (na jednoj je Izi grlila svoju baku) stajalo je na ormanu

pored kreveta. Jedan jastuk s izvezenim slonom, koji je svojevremeno stajao na fotelji kraj kamina u Staroj kovačnici, a sada se nalazio na stolici pored kreveta, kao da čeka da Lili ustane i nasloni se na njega. Ali Izi je znala da njena baka više nikada neće sedeti na toj stolici, niti se diviti tome kako su Aneliz i medicinske sestre uredile sobu. Čim je ušla u sobu, osetila je u njoj miris smrti. Ništa nije ostalo od njene drage bake. Lili je prošle godine, u bolnici u Tamarinu, možda bila slaba, ali je sada izgledala kao utvara pod pokrivačem, kao da se njeno telesno obličje iz dana u dan smanjivalo. Njeno nekada predivno lice bilo je ispijeno, kao mrtvačka maska starih faraona koje je Izi jednom videla u kairskom Muzeju starina. Izi je stavila ruku na usta da ne bi naglas zaplakala. Cele noći je plakala uz Lilin dnevnik, dešifrujući njen rukopis da bi pročitala priču koju nikada ranije nije čula. – Žao mi je – kazala je medicinska sestra nežno je potapšavši po ramenu. – Rekla sama vam da je mnogo gore. Izi je klimnula glavom. Nije mogla da govori. Sestra, smirena sredovečna žena koja se zvala Rona, kazala joj je da je baku iscrpla upala pluća, ali Izi nije očekivala da će izgledati ovako. Izi se okrenula ka vratima. – Ne mogu – kazala je jecajući. Nakon što je pročitala Lilin dnevnik, ona je u njenoj glavi izgledala tako živo – bila je snažna, strasna, mlada Lili – a ne ova slabačka žena na umoru. – Naravno da možete – kazala je Rona odsečno. – Čula sam da vas je ona praktično odgajila. Mislite na nju, tu ženu, i moći ćete. Izi je nekako uspela da prestane da plače, sela je i uzela baku za ruku. Bilo joj je strašno teško da je gleda ovakvu. Kako je bilo sebično od nje što je htela da baka ostane ovakva – živi leš – samo da ne bi umrla. Ona je živela svoj život, a život njene drage bake držao se o koncu. – Izvini, bako – kazala je. – Molim te da mi oprostiš što nisam bila ovde, s tobom. Dotakla je bakine obrve zamišljajući je kao mladu ženu sa sjajnom kosom, koja joj je svetlucala oko lica, i tim mudrim očima koje su gledale svet oko sebe.

Izi oseti ljutnju prema sebi što se usudila da pomisli kako je život okrutan u četrdesetim – okrutniji je sada. – Obećala sam sebi da neću više da trošim život uludo – rekla je. – To si i ti shvatila, zar ne? Nekada moraš da digneš ruke. To joj je rekao dnevnik – to, i još mnogo toga. U njemu je bilo mnogo lekcija: lekcija koje bi morala da ponovo pročita da bi ih i shvatila. Život njene bake bio je pun priča koje Izi nikada nije čula – priča o životu, smrti i opstanku. Ali najjače osećanje koje je imala posle čitanja bilo je to da je postupila ispravno kada je digla ruke od Džoa. Činilo joj se kao da je baka pružila ruku iz dnevnika, potapšala je po njenoj i rekla: – Uradila si pravu stvar, ljubavi. Poslednjih šest meseci Izi je mučila sebe u vezi sa Džoom, pitajući se da li bi trebalo da mu popusti i sačeka da on jednog dana bude slobodan. Reči njene bake pomogle su joj da shvati da nema jednostavnih odgovora – nema crnog i belog. I kao što je baka znala da Džejmi Hamilton nikada ne bi mogao da bude njen a da ne povredi druge, Izi je isto to shvatila za Džoa. Trebalo je platiti suviše visoku cenu za njihovu ljubav, i jedina stvar koju je mogla da uradi bilo je to da ode. Izi je pomislila na svet u koji je bila vaspitavana da veruje – savremeni svet s pravima. Pravom da ima dete, pravom da voli koga god želi... ali ni to nije bilo tako jednostavno. U bakinom svetu vladala su pravila koja je Izi jedva mogla da razume: zastrašujuća moć Crkve nadvijala se nad ljudima i barijere klasnih razlika. Savremeni svet je možda odbacio neka od tih ograničenja, ali je stvorio nova. Na primer svest o tome kako razvod utiče na decu. Ostaviti Džoa bilo je možda najteže što je ikada uradila, ali je prošle noći, dok je čitala dnevnik svoje bake, Izi laknulo kad je otkrila da bi je njena draga baka razumela. – Bako – prošaputala je. – Toliko sam želela da ti pričam o Džou, ali sam mislila da to nikada nećeš razumeti. Sada znam da sam pogrešila i da bi me potpuno shvatila. Eh, da baka može da joj odgovori, pomislila je Izi.

– Sada znam za Džejmija – nastavila je tiho – sve znam. Hvala ti. Hvala ti što si mi ostavila svoj dnevnik. Htela sam da ti kažem koliko mi je pomogao. Izi je obrisala suzu. Još uvek nije htela da plače. – Videla si toliko toga, bako, i žao mi je što nikada nisam sela i porazgovarala s tobom o svemu tome – ratu i Retneriju. Bila sam mlada i sebična, ali te mnogo volim. Nadam se da to znaš. Izi je na trenutak ućutala i zagledala se u voljeno lice svoje bake, nadajući se da će joj ona nešto odgovoriti. Ali nekako je znala da neće. Morala je da se suoči s tim. Nema svrhe bežati od istine. – Volim te, bako – prošaputala je ponovo. Lilina tanka seda kosa bila je zamršena, i Izi je otišla da traži od Rone neku četku ili češalj da je očešlja. Baka je uvek izgledala lepo; trebalo je i danas tako da izgleda. Rona je donela jednu meku roze četku za bebe kojom je češljala pacijente kao što je Lili. – Hvala vam – rekla je Izi i vratila se u sobu. Nežno je češljala Lilinu finu sedu kosu. – Voliš svoju kosu, bako – kazala je dok ju je češljala. Posle toga je iz svoje velike tašne izvukla hidratantnu kremu, nekoliko kapi nje zagrejala na dlanovima i, što je mogla nežnije, utrljala je u kožu na bakinom licu. Sledeće su na redu bila ruke. Izi je imala odličnu aveda kremu za ruke, koja je mirisala na cveće. – Ovo je najbolja krema za ruke, bako. Koriste je sve manekenke koje reklamiraju proizvode za ruke, ali su tvoje ruke vrednije. Uzela je njenu slabačku šaku između svojih i nežno je gladila dok se krema nije upila, nakon čega se prebacila na drugu. Mislila je na vreme kada su te šake držale njene i osećaj prijatnosti što ga je taj dodir izazivao. Mora da je veoma teško biti majka i baka devojčici bez majke, ali je njena baka to bila. – Zatim parfem. Nemam više onog arpeža, ali imam ovaj. To je bio l’okitan parfem s medom. Poprskala ga je na svoje šake i nanela ga malo na bakine ručne zglobove i slepoočnice. To je bilo čudno: špricnula je taj parfem s aromom meda, ali se u sobi

osetio miris lavande. To ju je podsetilo na miris bakinih ormana i nekih njenih stvari. Izgledalo je kao da je miris lavande bio jači od svih drugih mirisa u sobi – taj opojni, nežni miris koji je Izi podsetio na žbunove te biljke ispred Stare kovačnice. Baka je volela tu ljubičastu travu i brižljivo je okresivala njene žbunove i uklanjala iz njih odrvenele stabljike, zamenjujući ih novim, kada je to trebalo – da bi u celoj kući mogla da oseti njihov miris. Izi je onjušila vazduh, vrativši se u detinjstvo. Odakle li je dopirao taj miris?

April 1945. godine Dajana je igrala po sobi kuće u Bejsvoter roudu ponosnija u svojoj prepravljenoj haljini nego da je na sebi imala neku od haljina po poslednjoj modi, koje je pre rata obično nosila. Ta ljubičasta svilena haljina bila je rezultat krojačke veštine tri žene, i značila joj je više nego ijedna druga haljina, jer ju je nosila na svojoj veridbi. Večeras je napravila prvi korak na putu da postane gospođa Entonija Smita, i bila je najsrećnija žena na svetu. Zabava je trebalo da se održi u Kleridžizu i trebalo je svi da dođu, čak i njeni roditelji iz Beltonvarda, što je bilo pravo čudo. – Izgledaš divno – kazala je Lili smešeći se svojoj prijateljici. Ona je sedela na podu s jastučetom za igle oko ruke zbog eventualnih poslednjih prepravki. – I ti, draga – kazala je Dajana sva ozarena. Bila je toliko srećna da je želela da se i svi drugi tako osećaju. – Treba da idemo. Toliko sam insistirala na tome da svi dođu na vreme da bi bilo vrlo neprilično da zakasnim. Lili se krišom nasmejala. Entoni je rekao da zna da će njegova draga zakasniti. – To je samo još jedna od stvari koje volim kod nje – kazao je krišom Lili prethodnog dana. Baš je divan, pomislila je Lili. Skoro kao Džejmi. Zažmurila je i još

jednom pomislila na njega. To je u njoj u istovremeno izazvalo osećanje prijatnosti i gorčine. Svi su znali da se rat bliži kraju. Džejmi će se uskoro vratiti u Englesku i želeće da razgovara o njihovoj budućnosti, a Lili će prosto umreti. Oni nisu imali budućnost iz nekoliko razloga. Najpre zbog njene vere. Pitala se kako će moći da objasni Džejmiju katolicizam – šta znači odrasti u svetu koji toliko drži do vere. Koliko god da je grdila Boga zbog onoga što je On radio, puštajući da nevini ljudi svakodnevno ginu u tom glupom ratu, verovala je u Njega. A Bog nije verovao u polovična rešenja kada je brak bio u pitanju: on je bio doživotan. Lili je pokušala da zamisli svoju dragu majku i oca kako bi reagovali kada bi čuli da se Džejmi već jednom ženio i da je zaljubljen u njihovu ćerku. Oni bi prvo i pre svega pomislili na to kako on nije katolik i kako je, što je još gore, razveden. Skoro da je mogla da čuje kako joj majka govori: „Ako se udaš za njega, bićeš ekskomunicirana, Lili. Zaboga miloga, ne čini to!“ Džejmi je možda mogao da je ubedi da promeni mišljenje na intelektualnom nivou, ali je s dušom bilo drugačije. Voleti Džejmija bilo je u suprotnosti sa svim principima njene vere, a kada on nije bio s njom i kada je mogla da razmišlja hladne glave, osetila bi svu težinu te izdaje. A onda ju je Dajana bocnula kad je počela da priča o svom venčanju. Draga Dajana, za koju je Lili bila sigurna da još uvek ništa ne zna za Džejmija, komentarisala je spisak zvanica za venčanje. Trebalo je da mu prisustvuje većina ljudi koji su bili i na Sibilinoj svadbi. Dajana je pokušavala da se ne opterećuje detaljima svoje svadbe, ali ipak je nosala taj spisak svuda sa sobom i stalno dodavala još ponekoga koga bi se setila. – O, bože. Moram da pozovem dragog Džejmija i Mirandu – kazala je ona jednog dana, a Lili, naviknuta na to Dajanino „preslišavanje“, ukipila se bojeći se da kaže bilo šta da se ne bi nekako ofirala. – Ta Miranda je pomalo čudna – nastavila je Dajana bezbrižno. – Uopšte mi ne ide uz Džejmija. Entre nous,18 mama uvek govori da je vrlo uobražena. Ali je lepa. Mama je jednom prilikom, kad je bila u Oksfordu, naletela na nju – ona je bila kod Džejmijeve bake, a on je nekako uspeo da

izađe na odsustvo i vidi se s obema. Mama kaže da Miranda sjajno izgleda. Lili sada nije mogla da kaže više ni reč, sve i da je morala. Džejmi je bio s Mirandom kod njegove bake u Oksfordu. To joj nije rekao. Šta god pričao, još uvek je bio vezan za nju. Tada sigurno nije rekao svojoj ženi za Lili: nijedna žena ne izgleda sjajno kada joj muž saopšti da voli drugu. A onda je Sibil, zločesta i okrutna Sibil, zabila svoj poslednji, otrovni, bodež i učinila da Lili shvati da je između nje i Džejmija završeno: na njoj je bilo samo da ga pusti da ode. Ona i Sibil su jedva mogle da izdrže da budu u istoj prostoriji, i Lili se uvek iz sve snage trudila da to izbegne. Ali Sibil je došla u London na Dajaninu veridbu i, mada je Lili rekla kako je umorna kad je ova ušla da pozove svoju sestru na večeru, morala je da izdrži pola sata njenog društva. Sibil je sačekala da njih dve ostanu same, kada je Dajana otišla po kaput. Paleći cigaretu, Sibil se zagledala u sestrinu prijateljicu. – Znaš li da je tata bio kod tebe kući – kazala je. – Molim? – U Retneriju, je l’ tako beše? – nastavila je Sibil. – Uvek izbegavaš da pričaš o tome. Rekla si nam da si iz Voterforda, ali sam ja pitala Dajanu i ona mi je rekla gde ti majka tačno radi, i gde i ti radiš. Za Lohrejvenove – rekla je s ozbiljnim izrazom lica. – Tata ih zna. Jednom je bio kod njih na nekoj zabavi koja je održana u čast ledi Ajrin. Kaže da je ona divna žena. Pitam se samo kako će se Džejmijevi osećati kada budu otkrili da im sin spava s jednom služavkom? Pretpostavljam da neće baš biti oduševljeni. – Zašto radiš ovo? – pitala je Lili umorno znajući da Sibil samo javno izgovara njene najveće strahove. – Zašto toliko želiš da me povrediš? – Zato što me gledaš kao neko razmaženo derište! – ciknula je Sibil. – Ali ja bar ne spavam s tuđim mužem, je l’ tako? Na to nije bilo odgovora. Sibilina osuda nije bila ništa u poređenju s Lilinim samooptužbama. Između njene i Džejmijeve zajedničke sreće stajalo je tako mnogo prepreka. I svaka od njih, zasebno, bila je dovoljna da ih dokrajči. A sve zajedno činile su njihovu vezu nemogućom. To, u kombinaciji s onim što je Dajani nenamerno izletelo u vezi s

Džejmijevim i Mirandinim viđanjem, učinilo je da kraj njihove veze bude neizbežan. – Sibil, nisi ti vredna svađanja – kazala je Lili umorno i izašla iz sobe. Otišla je u svoju sobu i počela da plače. Između nje i Džejmija bilo je gotovo skoro i pre nego što je počelo. Trebalo je da završi s tim pre nego što ih to oboje uništi. Sedeći na krevetu na kome su toliko puta vodili ljubav, sećala se kada se s njim videla poslednji put u onom hotelu u Torkiju. To je bila jedina noć tokom cele njihove veze koju su uspeli da provedu zajedno do zore. Torki je bio idealno mesto za njih da budu zajedno; kroz njega je prolazilo toliko vojske da se niko ne bi okrenuo kad bi video poručnika Džejmija Hamiltona kako šeta s nekom nepoznatom ženom.

U svojoj glavi je znala da je ono što radi pogrešno. Ležala je otvorenih očiju u svitanje, osećajući čitavom dužinom njegovo nago telo kraj sebe, toplo uprkos hladnoći sobe. Nikad pre nije spavala naga, a sad se pitala kako bi se drugačije uopšte i moglo. Naravno, potrebno ti je drugo telo pokraj tvog; telo poput njegovog, čvrsto od vežbanja, zategnuto i vitko, bez grama sala na sebi, i strašno snažno. Pa ipak je bio tako nežan prema njoj. Njegove ruke s nežnim prstima pijaniste prethodne noći su na njenoj bledoj koži iscrtavale spirale, oči su mu sijale na mekom svetlu prigušene sijalice. Uz njegove ruke na svojoj koži, telo je postajalo kao nešto što ranije uopšte nije poznavala: dragocena stvar stvorena da bude isprepletena s njegovim telom i obožavana. – Toliko si lepa. Želeo bih da ovaj trenutak može da potraje zauvek – rekao je dubokim glasom koji je obožavala. Zapravo nije bilo ničeg u vezi s njim što nije volela. Bio je savršen. I nije bio njen. Ovo zajedničko vreme bilo je ukradeno: po nekoliko sati s vremena na vreme, dok su se držali za ruke ispod stola za večerom, ili držali jedno za

drugo u ogromnom hotelskom krevetu kao preživeli brodolomnici na splavu. U te sate bio je njen, ali ona ga je samo pozajmljivala. Užas razdvojenosti ponovo je narastao u njoj. Bio je to fizički bol u dnu njenog stomaka. Uskoro se probudio. Morao je da ode pre sedam sati da bi stigao na voz. Kad bi ona bila ta koja prva mora da napusti hotelsku sobu, znala je da jednostavno ne bi mogla to da uradi. Ali on je mogao. Dužnost ga je zvala. U sobi je bilo mračno i samo je sjaj kazaljki budilnika pokazivao da je jutro. Ona se iskobeljala iz kreveta i razmaknula teške zavese da pusti malo sive svetlosti svitanja unutra. Napolju je padala kiša; ona vrsta ledeno hladne kiše koja je nemilosrdno natapala do kostiju. S ulice ispod dopirali su zvuci ranog jutra. Lupanje vratima, sviranje automobilskih sirena, brujanje saobraćaja. Uobičajeni život odvijao se svuda oko njih, kao kad mravi radnici ropski marširaju u koloni, i niko nije svestan ničijeg tuđeg života. Niko nije svestan ni njenog života. Pomerio se u krevetu i ona je požurila nazad očajnički želeći da prikupi trenutke poslednjeg dragocenog sata koji provode zajedno. Kad bi sklopila oči, skoro da je mogla da se pretvara da je opet noć i da još uvek imaju nešto vremena. Ali on se budio, sneno trljajući oči i trljajući rukom bradu na kojoj je počela da se pomalja tamna čekinja. Uskoro, on će otići. Plakala je kad se grubo prislonio uz nju, svojim toplim i teškim telom. – Ne budi tužna – kazao je, spuštajući glavu i poljupcem skupljajući slanoću njenih suza. – Nisam tužna – rekla je, ne prestajući da plače. – Mislim, ne želim da budem. Nedostajaćeš mi, ne mogu to da podnesem. – Moraš, oboje moramo. Uopšte nije znala da ljubav istovremeno može da bude toliko radosna i toliko nepodnošljiva. Svaka nežnost primicala ih je bliže njegovom odlasku. Kad god bi je dodirnuo, nije mogla da spreči pomisao: je li ovo zadnji put da ovo radi? Hoću li ga ikada ponovo videti? Jedva je uspevala da zaustavi suze. Ali je uspevala, jer je morala.

Na kraju, tiho je ležala u krevetu gledajući ga dok se sprema. Baš pre nego što će krenuti, seo je pored nje, privukao je sebi i poljubio je kao da je ona kiseonik koji udiše. Njene ruke su se zakačile oko njega, jedna mu se čvrsto savila oko vrata a drugom ga je držala za potiljak. Ljubili su se sklopljenih očiju da to nikad ne bi zaboravili. – Moram da idem. Volim te. Nije mogla da govori jer bi ponovo zaplakala. – Zbogom. Nije se osvrnuo dok je izlazio a ona se pitala da li je u tome razlika između muškaraca i žena. Muškarci gledaju unapred, ratnici usredsređeni na budućnost. Ženske oči lutaju posvuda. Traže, blude, mole se nekom bogu da čuva ljude koje vole. Legla je ponovo u krevet još uvek topao od otiska njegovog tela i pitala se hoće li ga ikada više videti. Lili je malo spavala te noći; umesto toga, ležala je tamo i razmišljala o tome kako to između njih nikada neće uspeti. Džejmi ju je voleo, znala je to. Ali bilo je tako mnogo prepreka njihovoj ljubavi. Njen Bog joj neće oprostiti to što je s njim. Niti će joj oprostiti njena porodica. Da li bi mogla da odustane od svega i od svih zbog njega? Da li bi stvarno mogli da usreće jedno drugo, ili su se samo zavaravali, jesu li bili samo još dvoje zlosrećnih ljubavnih uhvaćenih u ratnom vihoru bez nade da će započeti život u stvarnom svetu? Njihovi svetovi su previše različiti, ionako. On bi mogao lako da uđe u njen, ali ona ne bi nikada ušla u njegov. Barijere su bile previsoke. Njihovo probijanje bi ih uništilo. On je bio odgovoran čovek, i imao je odgovornost prema svojoj porodici, svojim roditeljima, svom svetu. Ne, to mora da se završi. A ona mora biti ta koja će biti dovoljno jaka da ga pusti da ode.

– Draga, ovoga puta ti ćeš učiniti da zakasnimo – rekla je Dajana veselo, trgnuvši Lili iz njenog sanjarenja. – To bi bilo prvi put! Možeš li da zamisliš lica svih tamo kad bih zakasnila na svoju veridbenu zabavu, i to tvojom

krivicom! – Izvini – reče Lili. Poželela je da ne mora da ide. Nije se osećala sposobnom za zabavu to veče, čak ni zbog voljene Dajane. Želela je da bude kod kuće sa svojim mislima: želela je da oplakuje svoju vezu sa Džejmijem. On ne bi trebalo da bude tamo večeras, znala je to. Ali je čeznula da ga vidi, čeznula da mu kaže da je među njima gotovo. Možda bi tada bila u stanju da nastavi sa svojim životom. Poželela je da može da piše, ali ništa od toga ne može biti rečeno u pismu. A i bilo joj je potrebno da mu kaže, da mu kaže da je gotovo, sada, pre nego što izgubi hrabrost i predomisli se. Ne može biti budućnosti za njih. Jedno od njih mora biti dovoljno hrabro da to okonča, i to bi trebalo da bude ona. Ona i Dajana su sa zakašnjenjem došle u Kleridžiz. – Oprostite, moja je krivica – viknula je Dajana izvinjavajući se kad su stigle. Svi su se stisli oko nje, i nudili su im piće, i Dajana se smejala i rekla da će ona jedan koktel, samo jedan, da proslavi. – Lili – rekao je neki glas. Bio je to Filip, Sibilin muž. Lili nije mogla da kaže da ga dobro zna, uprkos tome što je prisustvovala brojnim porodičnim skupovima na kojima je bio i on. Obično je gledala da izbegava Sibil, pa je ispalo da izbegava i Filipa, ali on je bio Džejmijev najbolji prijatelj, i zbog toga ga je volela. – Zdravo, Filipe – kazala je podigavši bradu da ga poljubi, dok je jednim okom gledala da li mu je tu žena. Večeras sa Sibil neće progovoriti ni reč. Ona joj je samo nanosila bol zbog Džejmija. – Lili, moram nešto da ti kažem – kazao je Filip tihim glasom. Lili je znala šta je hteo da joj kaže. Zaklecala su joj kolena. Filip ju je zaklonio telom od ostalih gostiju. Lili je gledala u svoje cipele, jer nije mogla da ga pogleda u oči: znala je šta će joj reći. Setila se kako je plačući rekla Džejmiju da će ako mu se nešto dogodi, biti poslednja koja će to saznati. – Oni će svi znati da si mrtav; i ona će znati, ali ja neću. Ne bih mogla

da žalim jer bih te čekala! Čekala te da se nikada ne vratiš! – zajecala je udarajući ga pesnicama u grudi, tako ispunjena bolom da je mogla samo da ga povredi jer ga je toliko volela. – Ljubavi moja – kazao je privukavši je sebi, pa su njene pesnice ostale stisnute između njihova dva tela. Sedeli su u domu za medicinske sestre na njenom krevetu; posteljina je bila zgužvana od vođenja ljubavi, i sada je bilo vreme da se oboje vrate svom svakodnevnom životu. Lili, koja je na sebi imala samo kratak satenski kombinezon koji joj je nekoliko sati ranije Džejmi svukao, pribila se uz njega i zarila mu lice u grudi. – Ne mogu više ovako, Džejmi – kazala je plačući. – Ne mogu svima da lažem i pretvaram se da sam srećna – da nemam momka, da ne pretrnem kad god na radiju kažu da ima poginulih. Nema nade za nas. Poludeću brinući zbog tebe i pokušavajući to da sakrijem. – Veruj mi da neko zna to, i obećavam ti da će doći da ti kaže ako mi se nešto dogodi. – Ko? – kazala je. – Ne znaš ga, ali on zna ko si i ako... ako mi se nešto dogodi, on će doći. Obećavam ti. – Tada ju je poljubio, kroz sve te suze, ali morao je da ide. A kada je otišao, ona je ostala da leži sklupčana na krevetu beznadežno plačući. Sada je taj dan došao. Džejmi je bio mrtav i Filip je bio taj koji je došao da joj to kaže: stameni, pouzdani Filip, za koga nikada ne bi posumnjala da zna za njih. – Pogledaj me, molim te, Lili – kazao je Filip nežno. Lili nije gledala u njega. Držala je pognutu glavu i grizla usnu. Ako joj ne kaže, onda to nije istina, zar ne? Ali onda je počela da se trese. Nije mogla da se kontroliše – kao da udovi više nisu bili njeni. Noge su je izdale i posrnula je. Filip ju je zgrabio i ona oseti poznati miris mornaričke uniforme – onaj isti miris koji je okruživao i Džejmija. Pomislila je koliko li se puta privila uz Džejmijeva prsa, prstiju priljubljenih kako ga je dodirivala, osećala njegovu toplinu, uživala u snažnim otkucajima njegovog srca ispod debele vunene uniforme? Ali njegovo srce više nije kucalo.

On je negde ležao mrtav, možda na nekoj pustoj plaži ili u hladnom kovčegu svoje podmornice, nemajući nikoga da obgrli njegovu divnu glavu, poljubi ga, sklopi mu oči i pomiluje ga poslednji put. Zašto ona nije bila tamo s njim, da mu kaže da će sve biti dobro, kao što je to učinila za mnoge druge muškarce? Zašto to isto nije mogla da uradi za svog muškarca? Oko njih su se svi smejali i klicali. Lili je mogla da misli samo na Džejmija, hladnog u moru, nevoljenog na kraju, kad je imala toliko ljubavi za njega a ona je sva potrošena. Gde je sada bio Bog? Šta je Bog radio kada je Džejmi umro? Htela je da ga ostavi zbog Boga, a zašto joj Bog nije uzvratio brinući se za njega? Voz iz Justona za Holihed bio je krcat. Nije bilo dovoljno sedišta i ljudi su stajali napolju, po hodnicima. Lili je imala sreće jer je rano stigla i našla je mesto pored prozora uz koji ju je pritisnuo jedan muškarac u desetarskoj uniformi koji joj je dremao na ramenu. Izgledalo joj je pomalo nestvarno što se vraća kući. Za vreme rata je samo jednom bila u Irskoj, za vreme desetodnevnog odsustva koje joj je proletelo. Mama je tom prilikom dala sve od sebe da nahrani Lili i nađe joj odeću. U Irskoj nije bilo racionisanja odeće, i sačuvala joj je nešto od stvari koje je ledi Ajrin spremila da baci, mada je kombinacija racionisanja i teškog rada dovela do toga da su one Lili bile prevelike. – Blagi bože, pogledaj se! Sama kost i koža. Nema čovek za šta da te uhvati – kazala joj je majka zabrinuto. Boravak u Tamarinu bio je divan. Predstavljao je malo utočište od rata. Lili ga se sećala kao u snu. Kao da se dogodio nekom drugom. Sada u odlasku kući nije bilo tog osećaja. Svi su izgledali tako srećno i radost nakon Dana pobede svugde se proširila. Ali koliko god da je žudela za tim da se rat završi, sada kada se to dogodilo Lili nije mogla da se raduje. To joj više uopšte nije bilo važno. Džejmi je bio mrtav. Njen svet je progutala tama. Kako je ikada više mogla da bude srećna? U bolnici nisu želeli da ode. – To što je rat završen ne znači da bolnici nisu potrebne sestre – kazala je glavna sestra strogo. – Ne znam zašto želite da idete kući, sestro Kenedi, ali mi bismo voleli da ostanete.

Lili je razmišljala o poslednja tri meseca kada je svako jutro s mukom ustajala iz kreveta da bi radila do uveče, dok je umor ne savlada. Kad god bi pogledala kroz bolničke prozore, na ulice Londona, u mislima bi videla mesta na kojima je bila s Džejmijem. Bolu nije bilo kraja. Čak ni u krevetu, gde je ležala i razmišljala o njemu, odlazeći u san obično u suzama. Sećala se vremena kada je bezbrižno rekla Mejzi da ne zna želi li posle rata da se vrati u Tamarin. Pogrešila je: želela je da se tamo vrati. U Tamarinu se osećala bezbedno, a možda će se jednog dana osećati i srećnije. Ili će barem biti nesrećna negde gde nije bila s Džejmijem. Čamac za poštu koji je išao iz Holiheda više nije bio zamračen, kao za vreme plovidbi u toku rata, ali je još uvek bio krcat i bilo joj je muka dok je sedela na njegovoj gornjoj palubi u prevelikom prsluku za spasavanje. Nakon što je on uplovio u Danliri, bilo joj je neobično kada je videla da je taj lepi grad sav u svetlu, elegantan i neoštećen bombama. Ona je bila naviknuta na London, gde je toliko prelepih zgrada bilo uništeno. Saosećala je s razorenim zidovima i skršenim krovovima. I ona se tako osećala: razoreno i skršeno. Ovde je većina ljudi izgledala zdravo i uhranjeno. Nisu nosili zakrpljenu i ofucanu odeću i izgledali su srećno i dobrostojeće. Lili je bila nekako iznervirana i ozlojeđena što neki od njenih zemljaka i zemljakinja nisu osetili rat. Ali onda oseti ljutnju na čitav ljudski rod, jer je izgubila čoveka koga je volela. Nije bila njihova krivica što ih rat nije rastrgnuo. Ne, ta čast pripadala je Bogu. Bes koji je osećala spram Njega bio je strašan i moćan, i zbog toga u molitvama više nije bilo utočišta za nju. Otkrila je da joj je bilo teško da se moli dok je bila s Džejmijem jer ju je svaka molitva podsećala na to da krši Božje zakone. Ali ni sada, kada je razlog zbog koga ih je prekršila iščezao, nije mogla da se moli. Izgubivši Džejmija, izgubila je i sebe. Voz za Voterford bio je poluprazan. Sedela je sama na sedištu i gledala kako se pejzaž menja kako se približavala kući. Bio je divan avgustovski dan, i morala je da prestane da razmišlja: Da li bi se ovo svidelo Džejmiju? Govorio joj je da će zajedno otići njenoj kući kad se rat završi, kada bude rekao Mirandi za njih i kada bude slobodan.

U Voterfordu su joj rekli da sledeći autobus za Tamarin polazi tek u sedam uveče, pa je ostavila kofer kod staničnog čuvara i otišla na kej da sedne na klupu i gleda more. Odblesak sunca na vodi podsetio ju je na Torki i na to kako je odlučila da raskine s Džejmijem. Bar je to bilo utešno: što mu nije rekla i što je umro ne znajući za to. Ali sada je ona morala da živi s tim da nije raskinula s njim. Za nju nije bilo načina da zatvori to poglavlje života. Autobus je čangrljajući izašao iz Voterforda prolazeći kroz lepe predele koje je Lili jedva videla. Ona je u mislima još uvek bila u Londonu: žurila je umornim, sivim ulicama, gledala u sunce koje se probija kroz oblake, mislila na Džejmija... – Da vas ostavim ovde? – kazao je vozač glasno, vraćajući Lili u sadašnjost. Autobus je stao pored Stare kovačnice, i ona se zagledala u poznati pejzaž. – Da, hvala – kazala je. Kada je autobus otišao, Lili je pogledala u kofer koji je dovukla iz Londona i pomislila je da bi joj bilo svejedno i da ga ostavi pored puta; nije imala snage da ga vuče ceo kilometar do kuće. Gurnula ga je u živu ogradu i okrenula se prema kući. Retneri se nalazio skriven levo, iza drveća i Lili oseti navalu mržnje prema njemu i svemu što je on predstavljao. Te klasne razlike bile bi prepreka između nje i Džejmija, čak i da nije bilo Sibil i njene pakosti. Lohrejvenovi, Beltonovi i Hamiltonovi pripadali su nekom drugom svetu, ali bilo je besmisleno što ljudi nisu mogli da prelaze između ta dva sveta. Lili je odlučila da više nikada ne priđe ni Retneriju, niti ičemu sličnom. Taj svet ju je strašno povredio: od sada će se držati svog. Obrisala je suzu i, po prvi put, dozvolila sebi da udahne prijatan miris polja, drveća i divljeg belog luka. Mirisalo je još nešto: lavanda. Prišla je jednom kamenom zidu i pogledala preko njega. Tamo je na jednom kraju livade raslo dvadesetak žbunova lavande. Koliko se sećala, nekada je tamo rastao samo jedan žbun te biljke, ali se od njega sada formirao pravi čestar koji je ispunjavao vazduh njenim prepoznatljivim mirisom. Lili se popela na zid, prebacila s njegove druge strane i krenula ka lavandi. Skinula je cipele

i čarape i osetila meku travu ispod nogu. Onda je sela, obgrlila kolena i zatvorila oči. Sećala se da joj je baka Sajv pričala o tome kako je lavanda vrlo stara trava i da je nekako povezana s vilama ili malim ljudima, kako ih je baka zvala. Tu, pod zaštitničkim čestarom malih ljudi, Lili je uputila tihu molitvu: – Pomozi mi – rekla je i počela da plače. Nije ga čula sve dok se nije spustio niza zid i krenuo ka njoj: ljudeskara preplanulog lica, riđe kose i najnežnijih plavih očiju koje je ikada videla. – Video sam vas s puta – kazao je zabrinuto. – Morao sam da proverim da li ste dobro. Jesi li? Lili se nemo zagledala u njega. – Ne bojte se, gospođice – kazao je. – Neću vas povrediti. Samo sam se zabrinuo. Zovem se Robi Šenahan. Hoćete li, možda, da vas otpratim kući? Okružena svojom lepom lavandom i u društvu tog ljubaznog džina koji je gledao u nju s nežnošću koju Lili toliko dugo nije imala priliku da oseti, osetila je kako joj se telom širi neka toplina. Osećala je neku lakoću, osećaj da će, ako sada zatvori oči, pasti u dubok san i da će je bol i tuga nakratko napustiti. Hvala ti. Nije bila sigurna kome se zahvalila, ali neko je božanstvo donelo malo mira njenom srcu prvi put otkako je Džejmi poginuo. Nasmešila se tom nežnom džinu. – Ja sam Lili Kenedi – kazala je. – Mogli biste da mi ponesete kofer do kuće. Rona je u podne donela Izi šoljicu čaja. Osećala je miris hrane koja je služena po sobama za večeru, ali nije bila gladna. Osećala se čudno, kao da čeka nešto što upravo treba da se dogodi. – Ljudima se nekada mora reći da mogu da idu – kazala je Rona. Izi se zagledala u nju. Rona nije ličila na ženu sklonu maštovitim izletima. Bio je to čudan komentar, ali zar nije i Aneliz rekla to isto? – Morate joj reći da može da ide – nastavila je Rona. – Ona je nekoga čekala; vas, da bi mogla da ode. – Otkud znate? – pitala je Izi. – Čovek to nauči radeći dvadeset godina s umirućim ljudima – kazala je Rona.

Izi se štrecnula na reč „umirući“. – Možete to da kažete – nastavila je Rona. – Ona zna da umire. Spokojna je. Neki ljudi se opiru. To me podseća na onu pesmu Dilana Tomasa koju sam učila u školi: „Ne idi mirno u tu laku noć.“ Neki ljudi ne idu mirno, već se opiru. Vaša baka je radosna što odlazi. Ne protivi se tome, ali se sve do sada, dok niste došli, upinjala da ostane živa. Izi nije shvatila da plače sve dok nije osetila da joj suze kaplju na košulju. Posegla je rukom prema obrazima i osetila da su vlažni. Rona je zavukla ruku u džep, pronašla papirnu maramicu i pružila joj je. – Ostaviću vas same. Izi je klimnula glavom. Sedela je na ivici kreveta i ponovo osetila miris lavande. – Bako, volim te – kazala je – ali sada možeš da ideš. – Iznenada se setila reči iz dnevnika, napisanih pre više od šezdeset godina: Znam da moram da ga pustim da ide. Ja to ne želim, ali je to jedino ispravno. Završili bismo mrzeći jedno drugo, a ja ga previše volim da bih to mogla da dopustim. – Možeš da se pustiš, bako. Hvala ti što si mi ispričala svoj život. Volim te, bako. Strašno ćeš mi nedostajati. Osećala je kako joj suze teku niz obraze i obrisala ih je maramicom. – Dobro je. Svi smo dobro. Ja, tata, Aneliz, Bet – svi. Čak i Mici. Ona bi ti se svidela – baš je slatka. Zato možeš da ideš. Znaj da te svi volimo. I hvala ti za sve. Budi srećna kud god da ideš. Budi srećna. Ti to zaslužuješ – volim te. Nesposobna da ode, legla je uz bakino slabašno telo i poslednji put je zagrlila. Lili je shvatila da na sebi ima jednu staru haljinu iz Londona dok su ona, Dajana i Mejzi živele kod Dajanine kume. Bila je od zelenog šifona, donji deo joj je bio bogato nabran i isticala je njenu kestenjastu kosu. – Gde si bila, haljino? – kazala joj je. Čudno, bila je ponovo mlada. Kosti je nisu bolele, a koža na laktovima nije joj bila naborana. Gde li je to? Na nekoj livadi. Blizu Stare kovačnice, na livadi s

lavandom, gde je prvi put srela Robija. Između žbunova lavande nalazili su se ligeštuli u kojima su spokojno sedeli ljudi. Tu su bili i Dajana i draga Mejzi. Lili im se nasmešila, jer joj je bilo drago što ih vidi. Kao da je juče bilo kada su se dopisivale, premošćujući pismima kilometre i godine. Tu su bili i ledi Evanđelina, Filip, glavna sestra bolnice, Izabela Lohrejven i još mnogi ljudi iz njene prošlosti. Bili su tu i mama, koja je sedela i smeškala se, i tata, koji je sedeo pored nje: tu je bio i njen dragi brat Tomi, s Mojrom, svojom ženom. Bilo je divno videti ih. Lili je protrčala pored njih, mašući im i pokazujući da će se vratiti, ali prvo je morala nešto da uradi. Onda je videla njega: Džejmija, u uniformi i lepšeg nego ikada. Iza njega su, u daljini, trčale dve osobe: jedan visok riđokos muškarac i mršava crnka koja je ličila na svog oca. Robi i Alis. Lili je sva ozarena pogledala u njih. – Samo trenutak – prošaputala je. – Odmah dolazim. Okrenula se Džejmiju i dotakla mu ruku. – Hvala ti – kazala mu je. – Hvala ti što si me naučio da volim. Mislim da to do tada nisam znala. I žao mi je, morala sam da te pustim da odeš, znaš to. Robi i Alis su joj se u međuvremenu primakli. Džejmijeve ruke kliznule su kroz njene. Smešio se i nekako gubio. Lili je pogledala pored njega u svog muža i ćerku. Oni su je čekali: uvek se bojala da neće, a evo ih, sada su tu i pružaju joj ruke. I ona je potrčala prema njima – prema to dvoje ljudi koje je najviše volela. za balkandownload.org Thalia

1

Varijanta joge koju je razvio guru Bikram Čudri u Kaliforniji. (Prim. prev.) 2 Anasaziji su etnička skupina drevnih indijanskih pueblo naroda koji su živeli u oblastima jugozapada SAD-a, i koji su ostavili za sobom brojne ar​te​fak​te svo​je kul​tu​re. (Prim. prev.) 3 Andska biljka, žitarica, koja se u tim krajevima odvajkada koristila u ishrani, a u poslednje vreme postaje pomodna hrana u izvesnim društvenim, na​ro​či​to ve​ge​ta​ri​jan​skim, kru​go​vi​ma. (Prim. prev.) 4 Arhitektonski stil nazvan po italijanskom arhitekti Andrei Paladiju. (Prim. prev.) 5 Popularna medicinska TV serija, naslov izveden iz naslova priručnika Hen​ri Gre​je​va ana​to​mi​ja ljud​skog te​la. (Prim. prev.) 6 Neolitski kameni spomenici rasejani svuda po Irskoj i Britaniji, naj​ču​ve​ni​ji su oni u Sto​un​hen​džu. (Prim. prev.) 7 Trinidadski ples u kom igrač pokušava da povijajući se unazad u sko​ko​vi​ma pro​đe is​pod ne​ke po​sta​vlje​ne le​stvi​ce. (Prim. prev.) 8 Aparat za re​a​ni​ma​ci​ju sr​ca elek​trič​nim im​pul​si​ma. (Prim. prev.) 9 Kejdžen, Kejdženi, stanovnici Luizijane i drugih južnih država SAD francuskog porekla. Smatra se da su se doselili iz Akadije, iz Nove Škotske, kad su Britanci preuzeli Kanadu od Francuza; nazivaju se još i Aka​đa​ni. (Prim. prev.) 10 Polijana je romantična ličnost iz američke dečje književnosti; Mama Van​ze​ma​ljac je alu​zi​ja na isto​i​me​nu ho​li​vud​sku ko​me​di​ju. (Prim. prev.) 11 Forčun 500 – lista 500 najuspešnijih kompanija u SAD časopisa For​čun. (Prim. prev.) 12 Engl.: WASP ( White Anglo-Saxon Protestant) – beli anglosaksonski protestant, Amerikanci izvorno iz Severne Evrope; smatraju se naj​u​ti​caj​ni​jim i naj​bo​ga​ti​jim de​lom ame​rič​ke po​pu​la​ci​je. (Prim. prev.) 13 Blic – Skraćeni naziv za blickrig, neprekidno bombardovanje Bri​ta​ni​je od 7. sep​tem​bra 1940. do 10. ma​ja 1941. go​di​ne. (Prim. prev.) 14 Menbošer (1891–1976), američki modni kreator, poznat po tome sto je di​zaj​ni​rao ha​lji​nu za Vo​lis Simp​son, su​pru​gu Edvar​da VI​II. (Prim. prev.)

15

Ženska poljska vojska – osnovana 1940. godine u Engleskoj i Velsu, zbog ne​do​stat​ka rad​ne sna​ge u po​ljo​pri​vre​di. (Prim. prev.) 16 Bejbi blic – konačni pokušaj Luftvafe da 1943. godine organizuje ma​siv​no bom​bar​do​va​nje ci​lje​va u Ve​li​koj Bri​ta​ni​ji. (Prim. prev.) 17 Žorž Brak (1882–1963), francuski slikar i vajar; zajedno s Pikasom raz​vio ku​bi​zam. (Prim. prev.) 18 Fr.: me​đu na​ma. (Prim. prev.)