Lek Smrti James Dashner

1

2

Ova knjiga je za moju mamu - najbolje ljudsko biće na svetu. POGLAVLJE 1 Ono što je na kraju počelo da izluđuje Tomasa bio je miris. Ne to što je bio sam više od tri nedelje. Ni beli zidovi, tavanica i pod. Ni to što nema prozora niti činjenica da nikada ne gase svetla. Ništa od toga. Oduzeli su mu sat; hranili ga potpuno istim obrocima tri puta dnevno - komad kuvane šunke, pire krompir, sirova šargarepa, parče hleba, voda - nikad nisu pričali s njim, nikada dopuštali da neko uđe u sobu. Nije bilo knjiga, filmova, igrica. Potpuna izolacija. Već više od tri nedelje, mada je počeo da sumnja u svoj osećaj za vreme - koji je počivao samo na instinktu. Pokušavao je pogodi kad je noć, i da se potrudi da spava samo onoliko sati koliko je normalno. Obroci su pomagali u tome, mada nije izgledalo da dolaze u pravilnim razmacima. Kao da baš treba da se oseti dezorijentisano. Sam. U tapaciranoj sobi bez ikakvih boja - jedini izuzetak bili su mali toalet od nerđaju ćeg čelika, gotovo skriven u uglu, i stari drveni sto koji Tomasu ničemu nije služio. Sam u nepodnošljivoj tišini, s neograničenim vremenom za razmišljanje o bolesti koja se nastanila u njemu: Blesak, taj tihi, podli virus koji je polako čoveku oduzimao sve što ga je činilo čovekom. I ništa od toga ga nije izludelo. Ali smrdeo je, i iz nekog razloga to mu je strugalo po živcima, kruneći čvrstinu njegovog zdravog razuma. Nisu mu dali da se istušira ili okupa otkad je stigao, a nisu mu dali ni presvlaku niti išta čime bi se oprao. I obična krpa bi mu značila; mogao bi da je umoči u vodu koju su mu davali da pije i makar očisti lice. Ali nije imao ništa, samo prljavu odeću u kojoj je bio kad su ga tu zatvorili. Čak ni posteljinu - spavao je sav skvrčen, s dupetom u ćošku, skrštenih ruku, pokušavajući da zadrži nešto toplote, često drhteći. Nije znao zašto je baš zadah sopstvenog tela ono što ga je najviše plašilo. Možda je baš to bio znak da je pukao. Ali iz nekog razloga, taj nedostatak higijene opterećivao mu je mozak, izazivao užasavajuće misli. Kao da je trulio i raspadao se, kao da je i iznutra postajao užegao kao i spolja. To je bilo ono što ga je brinulo, koliko god izgledalo iracionalno. Imao je dovoljno hrane i taman dovoljno vode da utoli žeđ; odmarao se do mile volje i vežbao najbolje što je mogao u toj maloj prostoriji, često satima trčeći u mestu. Logika mu je govorila da to što je prljav nema nikakve veze sa snagom njegovog srca ili radom njegovih pluća. Pa ipak, u njegovom umu je taj 3

uporan smrad počeo da predstavlja smrt koja dolazi, spremna da ga celog proguta. Zbog tih mračnih misli koje su se redale počeo je da se pita da li Tereza, ipak, nije lagala kad su poslednji put pričali, kad je rekla da je prekasno za njega i bila ubeđena da će on izuzetno brzo podleći Blesku, i postati sumanut i nasilan. Da je izgubio razum još i pre nego što je stigao na ovo odvratno mesto. Čak ga je i Brenda upozorila da će postati još gore. Možda su obe bile u pravu. A iza svega toga bila je i briga za njegove prijatelje. Šta li im se desilo? Gde li su bili? Kako je Blesak uticao na njihov mozak? Nakon svega čemu su bili izloženi, da li će se ovako sve okončati? Bes se uvukao u njega. Kao drhtavi pacov koji traži toplo mesto, mrvu hrane. I sa svakim danom koji prođe stizala je sve veća i veća ljutnja, toliko intenzivna da bi Tomas ponekad uhvatio sebe kako se nekontrolisano trese pre nego što ščepa taj svoj gnev i zauzda ga. Nije želeo da ga se reši zauvek; želeo je samo da ga pohrani negde i pusti ga da narasta. Da sačeka pravo vreme, pravo mesto, pa da ga pusti. Sve ovo su mu učinili OPAKI. OPAKI su mu oduzeli život, kao i njegovim prijateljima, i koristili su ih za šta god im se učinilo potrebnim. Ne mareći za posledice. I za to će platiti. To se zaklinjao sebi hiljadu puta dnevno. Sve mu je ovo prolazilo kroz glavu dok je sedeo, leđima uza zid, okrenut ka vratima - s ružnim, drvenim stolom pred njima - u trenutku za koji je pretpostavio da je kasno pre podne dvadeset drugog dana njegovog zatočeništva u beloj sobi. Uvek je to radio - posle doručka, posle vežbanja. Nadajući se, bez mnogo osnova, da će se vrata otvoriti - zaista otvoriti, sasvim - cela vrata, ne samo mali otvor na dnu kroz koji su mu ubacivali obroke. Već je nebrojeno puta pokušao i sam da ih otvori. A fioke stola su bile prazne, ničeg u njima osim mirisa buđi i kedrovine. Pogledao bi svakog jutra, da se nije kojim slučajem, nekakvom magijom, nešto stvorilo dok je spavao. Tako nešto ume da se desi kad su u sve upleteni OPAKI. I tako je sedeo, zureći u vrata. Čekajući. Okružen belim zidovima i tišinom. Vonjem sop stvenog tela. Ostavljen da razmišlja o prijateljima - Minhu, Njutu, Tiganju, i još nekoliko preostalih živih Ledinaša. O Brendi i Horheu, koji su nestali posle spasavanja džinovskim Bregom. O Harijet i Sonji, i ostalim devojkama iz Grupe B, o Arišu. O Brendinom upozorenju nakon što se prvi put probudio u beloj sobi. Kako mu je govorila mislima? Da li je bila na njegovoj strani ili nije? Ali najviše je mislio na Terezu. Nije mogao da je izbaci iz glave, iako ju je svakog trena mrzeo sve više. Poslednje reći koje mu je uputila bile su: OPAKI su dobri i, bila u pravu ili ne, za Tomasa je ona postala simbol svih užasnih stvari koje su se desile. Svaki put kad bi pomislio na nju, proključao bi od besa. Možda je sav taj gnev bio poslednja nit koja ga je držala da ne poludi dok čeka. Hrana. Spavanje. Vežbe. Žeđ za osvetom. To je radio i naredna tri dana. Sam. Dvadeset šestog dana vrata su se otvorila. POGLAVLJE 2 Tomas je to zamišljao nebrojeno puta. Šta će uraditi, šta će reći. Kako će jurnuti napred i napasti onoga ko uđe, pojuriti, izvući se, pobeći. Ali te misli su mu služile više da se zabavi nego za išta drugo. Znao je da OPAKI neće dozvoliti da se tako nešto desi. Ne, morao je da isplanira svaki detalj pre nego što išta učini. A kad se desilo - kad su se ta vrata konačno otvorila uz slabašan puktav zvuk i počela da se raskriljuju - Tomas je bio iznenađen svojom reakcijom: nije učinio ništa. Nešto mu je govorilo da 4

se između njega i stola stvorila nevidljiva barijera - kao i tamo u spavaonicama posle Lavirinta. Nije bilo vreme za akciju. Ne još. Osetio je samo trunčicu iznenađenja kad je Štakoroliki ušetao - tip koji je najavio Ledinaši ma poslednji ogled koji su bili primorani da prođu, kroz Zgarište. Isti dugački nos, iste oči kao u lasice; ta masna kosa uvijena preko vidljive ćele koja mu je zauzimala pola glave. Isto komično belo odelo. Ipak, činio se još bleđi nego prošlog puta kada ga je Tomas video, a vukao je stolicu s visokim naslonom dok je laktom pridržavao debelu fasciklu punu desetina zgužvanih i neuredno naguranih papira. „Dobro jutro, Tomase“, rekao je, klimnuvši uštogljeno. Ne čekajući odgovor, zatvorio je vrata, primakao stolicu uz sto i seo. Spustio je fasciklu ispred sebe, otvorio je i počeo da lista papire. Kad je pronašao to što je tražio, zaustavio se i spustio dlanove na papire. Onda je pogledao u Tomasa, upućujući mu ganutljiv kez. Kad je najzad progovorio, Tomas je shvatio da to nije radio nedeljama, i glas mu je zazvučao kao promuklo graktanje. „Jutro će biti dobro samo ako me pustite napolje.“ Izraz čovekovog lica nije se promenio ni za trun. „Da, da, znam. Nema razloga za brigu čućeš mnogo dobrih vesti danas. Veruj mi.“ Tomas se zamislio, posramljen što je dopustio da mu to podgreje nadu, makar i na sekund. Dosad je već trebalo da ukapira. „Dobre vesti? Zar nas niste odabrali zato što ste mislili da smo inteligentni?“ Štakoroliki je ćutao nekoliko sekundi pre nego što je odgovorio. „Inteligentni, da. Između ostalih važnijih razloga.“ Zastao je, pažljivo posmatrajući Tomasa pre nego što je nastavio. „Misliš li da mi uživamo u svemu ovome? Misliš da uživamo gledajući vas kako patite? Sve je to bilo s razlogom, i vrlo brzo će ti postati jasno.“ Glas mu je postajao sve jači i jači, tako da je kod poslednje reči praktično urlao, crven u licu. „Vau“, rekao je Tomas, osećajući se sve hrabrije iz minuta u minut. „O’ladi i iskuliraj, čikice. Izgledaš kao da će sad da te opali srčka.“ Bio je dobar osećaj puštati ovakve reči da izlaze iz njega. Čovek je ustao i nagnuo se preko stola. Vene na vratu su mu iskočile kao napete strune. Potom se polako spustio nazad na stolicu, pa duboko udahnuo nekoliko puta. „Neko bi pomislio da gotovo četiri nedelje u ovoj beloj kutiji mogu da pripitome momka. Ali ti si izgleda arogantniji nego ikad.“ „I šta onda, hoćeš li mi reći da nisam lud? Da nemam Blesak, niti sam ga ikad imao?“ Tomas nije mogao da se suzdrži. Bes je rastao u njemu dok nije osetio da će eksplodirati. Ali naterao je svoj glas da se smiri. „To je ono što me održavalo razumnim u svemu ovome - negde duboko u sebi znao sam da ste lagali Terezu, da je ovo samo još jedan od vaših testova. Dakle, šta je sledeće, kuda idem? Poslaćete me na usrani Mesec? Naterati me da preplivam okean samo u gaćama?“ Smešio se, da ostavi jači utisak. Štakoroliki je zurio u Tomasa praznim pogledom dok je ovaj blebetao. „Jesi li završio?“ „Ne, nisam završio.“ Danima i danima je čekao priliku da govori, ali sad kad je konačno stigla, um mu je bio prazan. Zaboravio je sva scenarija koja je odigrao u sopstvenim mislima. „Ja... želim da mi kažeš sve. Odmah.“ „O, Tomase.“ Štakoroliki je to izgovorio tiho, kao da malom detetu saopštava loše vesti. „Nismo te lagali. Ti zaista imaš Blesak.“ Tomas se potpuno zbunio; a kroz jaru njegovog besa probila se jeza. Da li je Štakoroliki i sada lagao?, pitao se. Ali slegnuo je ramenima, kao da su te vesti bile nešto što je sve vreme slutio. „Pa, još nisam krenuo da ludim.“ U određenom trenutku - posle sveg tog vremena na Zgarištu, dok je bio s Brendom i okružen Mahnitima - prihvatio je činjenicu da će kad-tad zakačiti virus. Ali rekao je sebi da je zasad još uvek dobro. Još uvek razuman. A to je u tom trenutku bilo jedino važno. Štakoroliki je uzdahnuo. „Ne razumeš. Ne razumeš šta sam došao da ti saopštim.“ 5

„Zašto bih verovao i jednu jedinu reč koju izgovoriš? Kako uopšte možeš to da očekuješ od mene?“ Tomas je shvatio da stoji, iako se uopšte nije sećao da je ustao. Grudi su mu se nadimale koliko je duboko disao. Morao je da se smiri. Štakoroliki je hladno zurio, oči su mu bile kao crni ponori. Bez obzira na to da li ga ovaj čovek laže, Tomas je znao da će morati da ga sasluša ako želi ikada da napusti ovu belu sobu. Naterao se da uspori disanje. Čekao je. Posle nekoliko sekundi tišine, njegov posetilac je nastavio. „Znam da smo te lagali. Često. Učinili smo neke grozne stvari tebi i tvojim prijateljima. Ali sve je to bio deo plana na koji si ne samo pristao već si i pomogao da se postavi. Morali smo da odemo malo dalje nego što smo se nadali u početku nema sumnje u to. Ali ipak, sve je ostalo u duhu onoga što su Tvorci zamislili - što si ti zamislio na njihovom mestu nakon što su sklonjeni. Tomas je usporeno odmahnuo glavom; znao je da je nekada, nekako, bio povezan s ovim ljudima, ali ideja da se neko stavi u ovo kroz šta je on prošao bila mu je neshvatljiva. „Nisi mi odgovorio. Kako uopšte možeš da očekuješ da ti išta verujem?“ Naravno, prisetio se mnogo više stvari nego što bi priznao. Iako je prozor ka njegovoj prošlosti bio potpuno zamagljen, otkrivajući jedva nešto više od razmrljanih iskrica sećanja, znao je da je i on bio OPAKI. I Tereza, takođe; i znao je da su pomogli da se stvori Lavirint. Bilo je i drugih delića sećanja. „Jer nemamo koristi od toga da te držimo u mraku, Tomase“, rekao je Štakoroliki. „Ne više.“ Tomas je osetio iznenadnu slabost, kao da je sva snaga iscurila iz njega ostavljajući ga potpuno praznog. Skljokao se na pod uz težak uzdah. Odmahnuo je glavom. „Ne znam čak ni šta to znači.“ Čemu uopšte razgovor kad se ne može verovati nijednoj reči? Štakoroliki je nastavio da priča, ali izmenjenim tonom; bio je manje uzdržan, manje sterilan, a više poput profesora. „Jasno ti je da imamo tu užasnu bolest koja izjeda mozgove ljudima širom sveta. Sve što smo dosad radili bilo je sračunato s jednom jedinom svrhom: da analiziramo šeme vaših mozgova i na osnovu njih napravimo nacrt. Cilj je da taj nacrt iskoristimo da razvijemo lek za Blesak. Izgubljeni životi, bol i patnja znao si koji je ulog kada je sve ovo počelo. Svi smo znali. Sve je urađeno da bi se osigurao opstanak ljudske rase. I veoma smo blizu tome. Veoma, veoma blizu.“ Tomasu su se vraćala sećanja u nekoliko navrata. Preobražaj, snovi koje je imao od tada, kratkotrajni fleševi tu i tamo, kao da mu brz udar munje pogađa um. I upravo sad, dok je slušao čoveka u belom odelu kako priča, osećao se kao da stoji na litici i da svi odgovori samo što nisu navrli iz dubine ka njemu, da ih sagleda u potpunosti. Potreba da dosegne te odgovore bila je gotovo prejaka da je zadrži za sebe. Ali i dalje je bio obazriv. Znao je da je bio deo svega toga, da je pomogao da se napravi Lavirint, da je, kada su poumirali prvobitni Tvorci, preuzeo i održao program u životu s novim članovima. „Sećam se dovoljno da bi me bilo sramota samog sebe“, priznao je. „Ali preživljavati ovakvo zlostavljanje mnogo je drugačije nego planirati ga. To jednostav no nije u redu.“ Štakoroliki je počešao nos, meškoljeći se u stolici. Nešto što je Tomas rekao doprlo je do njega. „Videćemo šta ćeš misliti kad se završi današnji dan, Tomase. Videćemo. Ali da te pitam ovo - da li mi ti to govoriš da nije vredno izgubiti nekoliko života zarad spasavanja bezbroj drugih?“ Čovek je ponovo govorio sa strašću, nagnuvši se napred. „Ovo je veoma staro načelo, ali veruješ li da cilj može opravdati sredstva? Kad više nema nikakvog drugog izbora?“ Tomas je samo zurio. Bilo je to pitanje bez dobrog odgovora. Štakoroliki mora da se smešio, ali to je izgledalo više kao da se izruguje. „Samo se seli 6

da si jednom i ti verovao da je tako, Tomase.“ Počeo je da prikuplja papire kao da se sprema da ide, ali nije krenuo. „Ovde sam da ti kažem da je sve spremno i da su naši podaci gotovo kompletirani. Na pragu smo nečeg velikog. Kad budemo imali nacrt, možeš da odeš da cmizdriš do mile volje s drugarima o tome kako nismo bili fer.“ Tomas je poželeo da ga saseče nekim grubim recima. Ali uzdržao se. „Kako ovo mučenje vodi ka nacrtu o kome govoriš? Kako slanje grupice nevoljnih tinejdžera na užasna mesta, gledanje kako umiru kako to, zaboga, može da ima veze s pronalaskom leka za nekakvu bolest?“ „To ima sve moguće veze s tim.“ Štakoroliki je teško uzdahnuo. „Dečko, uskoro ćeš se setiti svega, i imam osećaj da ćeš dobrano zažaliti. U međuvremenu, ima nešto što treba da znaš - i što će možda čak i da te urazumi.“ „A šta bi to bilo?“ Tomas zaista nije imao ideju šta će čovek reći. Njegov posetilac je ustao, ispravio nabore na pantalonama i namestio sako. Potom je sklopio ruke iza leđa. „Virus Bleska živi u svakom delu tvog tela, pa ipak nema efekta na tebe, niti će ikada imati. Ti pripadaš izuzetno retkoj grupi ljudi. Ti si imun na Blesak.“ Tomas je progutao knedlu, i zanemeo. „Napolju, na ulicama, ljude poput tebe zovu Munci“, nastavio je Štakoroliki. „I zaista vas, ali zaista mrze.“ POGLAVLJE 3 Tomas je ostao bez reči. Uprkos svim lažima koje su mu govorili, znao je da je ovo što je upravo čuo istina. Kad se uzmu u obzir njegova nedavna iskustva, bilo je i više nego logično. On, i verovatno i drugi Ledinaši, kao i svi u Grupi B, bili su imuni na Blesak. Zato su i bili odabrani za Oglede. Sve što im je rađeno - svaki okrutni trik, svaka obmana, svaka spodoba na njihovom putu - sve je to bilo deo dobro pripremljenog eksperimenta. I OPAKI su, nekako, zbog toga bili bliže leku. Sve se uklapalo. I još - tištilo ga je ovo otkriće. Činilo mu se nekako poznato. „Vidim da mi veruješ“, najzad je rekao Štakoroliki, prekidajući dugu tišinu. „Kad smo otkrili da ima ljudi poput tebe - s virusom ukorenjenim u njima, a opet bez simptoma bolesti - potražili smo najbolje od najboljih među vama. Tako su nastali OPAKI. Naravno, neki u tvojoj oglednoj grupi nisu imuni, i izabrani su kao kontrolni subjekti. Kada sprovodiš eksperiment potrebna ti je kontrolna grupa, Tomase. Tako svi podaci imaju pravi kontekst.“ Od poslednjih rečenica preseklo ga je u stomaku. „Ko nije...“ Pitanje nije htelo da izađe. Previše se plašio odgovora. „Ko nije imun?“, upitao je Štakoroliki, podigavši obrve. „O, mislim da oni treba to da saznaju pre tebe, zar ne? Ali prvo ono važnije. Smrdiš kao leš od nedelju dana - hajde da te odvedemo na tuširanje i nađemo ti neku čistu odeću.“ Dok je to govorio, pokupio je fasciklu i okrenuo se ka vratima. Samo što nije zakoračio napolje kad se Tomasu razbistri lo. „Čekaj!“, povikao je. Posetilac se osvrnuo ka njemu. „Da?“ „Tamo na Zgarištu - zašto si lagao da će u sigurnom utočištu biti lek?“ Štakoroliki je slegnuo ramenima. „Ne mislim da je to uopšte bila laž. Time što ste završili Oglede, što ste stigli do sigurnog utočišta, pomogli ste nam da prikupimo još podataka. I zbog toga će i biti leka. Jednog dana. Za sve.“ „A zašto mi sve ovo govorite? Zašto sada? Zašto ste me držali ovde četiri nedelje?“ Tomas je rukom pokazao po sobi, na tapaciranu tavanicu i zidove, na bedni toalet u uglu. Njegova oskudna sećanja nisu bila dovoljno jasna da bi iz njih mogao da izvuče ikakav smisao i shvati sve te bizarne stvari koje su mu učinili. „Zašto ste lagali Terezu da sam 7

lud i nasilan, i držali me ovde sve ovo vreme? Šta uopšte može da bude svrha toga?“ „Promenljive“, odgovorio je Štakoroliki. „Sve što smo ti učinili pažljivo su isplanirali naši psihijatri i lekari. Sve je urađeno da bi podstaklo reakcije u zoni krvoprolića, gde Blesak pravi štetu. Da bi se proučile šeme različitih emocija i reakcija i misli. Da se vidi kako funkcionišu unutar granica virusa koji je u tebi. Pokušavali smo da shvatimo zašto u tebi nema efekta slabljenja. Sve je u vezi sa šemama zone krvoprolića, Tomase. S mapira njem tvojih kognitivnih i fizioloških reakcija da bi se napravio nacrt za potencijalni lek. Sve je to zbog leka.“ „Šta je zona krvoprolića?“ pitao je Tomas, pokušavajući da se seti ali bez uspeha. „Samo mi to reci i idem s tobom.“ „Pa, Tomase“, odgovorio je čovek. „Iznenađen sam da se ni toga ne sećaš, iako te je ubo Žalopojac. Zona krvoprolića je tvoj mozak. Tu se virus smesti i zauzme busiju. Što je zona krvoproli ća više inficirana, to je paranoičnije i nasilnije ponašanje inficiranog. OPAKI koriste tvoj mozak i mozak nekoliko ostalih da pomognu da se ovaj problem resi. Ako se sećaš, naša organizacija je objavila svoju svrhu i u samom svom imenu - Opšta propast: Analiza krvoprolića iznutra.“ Štakoro liki je izgledao zadovoljan sobom. Gotovo srećan. „A sad hajde, idemo da te okupamo. I samo da znaš, nadgledaju nas. Pokušaj bilo šta, i biće posledica.“ Tomas je seo, pokušavajući da svari sve što je upravo čuo. Ponovo, sve mu je delovalo istinito, imalo je smisla. Uklapalo se sa sećanjima koja su mu se vratila u prethodnim nedeljama. A opet, Štakoroliki i OPAKI izazivali su u njemu nepoverenje koje je sve prekri valo velom sumnje. Najzad je ustao, ostavljajući um da savladava ova nova otkrića, nadajući se da će se sama složiti u lepe male gomilice za kasniju analizu. Bez reči, prešao je preko sobe i krenuo za Štakorolikim kroz vrata, ostavljajući za sobom svoju ćeliju belih zidova. Zgrada u kojoj se našao ni po čemu nije bila posebna. Dugačak hodnik, pod u pločicama, bež zidovi s uramljenim pejzažima - talasi koji se razbijaju na plaži, kolibri koji obleće oko crvenog cveta, kiša i magla u šumi. Fluorescentna svetla zujala su im nad glavama. Šta koroliki ga je vodio i, posle nekoliko skretanja, najzad su stali pred jednim vratima. Otvorio ih je i pokazao rukom Tomasu da uđe. Bilo je to veliko kupatilo s nizom ormarića i tuševa. Jedan od ormarića je bio otvoren, i u njemu su se videli čista odeća i par cipela. Ćak i sat. „Imaš oko pola sata“, rekao je Štakoroliki. „Kad završiš, samo mirno sedi - vratiću se po tebe. Onda ćeš se ponovo naći s prijateljima.“ Iz nekog razloga, na reč prijatelji u Tomasovom umu stvorila se Tereza. Ponovo je pokušao da je dozove mislima, ali i dalje ništa. Uprkos njegovom sve većem preziru prema njoj, praznina zbog njenog nestanka lebdela je u njemu i dalje poput nekog nepro bojnog balona. Ona je bila veza s njegovom prošlošću, to je znao bez sumnje, nekad mu je bila najbolji prijatelj. To je bila jedna od retkih stvari na svetu u koje je bio siguran, i bilo mu je teško da se toga u potpunosti odrekne. Štakoroliki je klimnuo. „Vidimo se za pola sata“, rekao je. Onda je povukao i otvorio vrata, pa ih zatvorio za sobom, ostavljajući Tomasa još jednom samog. Tomas i dalje nije imao drugi plan osim da pronađe svoje prijatelje, i ako ništa, bar je bio korak bliže tome. I mada nije imao pojma šta da očekuje, bar je izašao iz one sobe. Najzad. A zasad, topao tuš. Prilika da se izriba i bude čist. Ništa nikada nije zazvučalo tako dobro. Puštajući brige da na tren nestanu, Tomas je skinuo svoju prljavu odeću i prionuo na posao kako bi ponovo zaličio na ljudsko biće. 8

POGLAVLJE 4 Majica i farmerke. Patike - iste kao one koje je nosio u Lavirintu. Čiste, mekane čarape. Nakon što se oprao od glave do pete za manje od pet minuta, osetio se kao ponovo rođen. Nije mogao a da ne pomisli da će odsad stvari biti bolje. Da će sada preuzeti kontrolu nad svojim životom. Još da ga ogledalo nije podsećalo na tetovažu koju je imao onu koju su mu napravili pre Zgarišta. Bio je to trajan simbol onoga kroz šta je prošao, i poželeo je da sve to može da zaboravi. Stajao je ispred vrata kupatila, naslonjen na zid skrštenih ruku, čekajući. Pitao se da li će se Štakoroliki vratiti - ili je ostavio Tomasa da istražuje, započinjući još jedan Ogled? Jedva da je stigao da se zapita kad je čuo korake, a potom i video beli obris čoveka nalik lasici kako izbija iza ugla. „Gle, gle, ko se to sredio!“ prokomentarisao je Štakoroliki, a uglovi usana su mu se uvijali uz obraze u osmeh neprijatan za gledanje. Tomasovim umom projurilo je stotinu zlobnih odgovora, ali znao je da ne treba da nasedne. Jedino što je u ovom trenutku bilo važno jeste da prikupi što je moguće više in formacija i onda pronađe svoje prijatelje. „Osećam se dobro, u stvari. Tako da... hvala.“ Nabacio je opušten osmeh. „Kad ću videti ostale Ledinaše?“ „Upravo sada.“ Štakoroliki je ponovo bio sav zvanićan. Klimnuo je glavom ka mestu odakle je došao i pokazao Tomasu da ga prati. „Svi ste prošli kroz različite vrste testova za Fazu tri Ogleda. Nadali smo se da ćemo do kraja druge faze imati formirane šeme zone krvoprolića, ali morali smo da improvizujemo da bismo nastavili. Kao što sam već rekao, veoma smo blizu. Svi vi ćete nam sada biti partneri u studiji, pomagati nam da sve fino uklopimo i zaronimo još dublje dok ne rešimo ovu slagalicu.“ Tomas ga je pogledao ispod oka. Pretpostavio je da je njegova Faza tri bila bela soba - ali šta je s ostalima? Koliko god da je mrzeo svoj test, mogao je samo da zamisli koliko su još gorih stvari OPAKI mogli da naprave. Gotovo se ponadao da nikad i neće saznati šta su sve smislili za njegove prijatelje. Najzad, Štakoroliki je stigao do vrata. Otvorio ih je bez oklevanja i zakoračio unutra. Ušli su u mali amfiteatar i Tomasa je preplavilo olakšanje. Njegovi prijatelji, bezbedni i naizgled zdravi, nalazili su se raštrkani u desetak redova sa sedištima. Ledinaši i devojke iz Grupe B. Minho. Tiganj. Njut. Aris. Sonja. Harijet. Svi su delovali srećno - razgovarali, osmehivali se i glasno smejali mada, možda su se malo i pretvarali. Tomas je pretpostavio da je i njima rečeno da je sve skoro gotovo, ali sumnjao je da je iko u to poverovao. Barem on svakako nije. Ne još. Pogledao je po prostoriji tražeći Horhea i Brendu - zaista je želeo da vidi Brendu. Bio je zabrinut zbog nje još otkad je nestala nakon što ih je Breg pokupio, brinući da su je OPAKI, zajedno s Horheom, poslali nazad na Zgarište kao što su pretili da će učiniti - ali nije im bilo ni traga ni glasa. Međutim, pre nego što je uspeo da pita Štakorolikog za njih, kroz graju se prolomio glas, i Tomas nije mogao da zaustavi osmeh koji mu se širio preko lica. „Pa mora da sam riknuo i otišo na nebo. To je Tomas!“, viknuo je Minho. Za njegovom najavom su usledili urlici, vika i zvižduci. Nalet olakšanja pomešanog s brigom grebao je Tomasa u stomaku, i nastavio je da pretražuje lica u prostoriji. Previše savladan emocijama da bi mogao da govori, samo je nastavljao da se smeši dok mu oči nisu pronašle Terezu. Ustala je sa svoje stolice na kraju reda kako bi se okrenula ka njemu. Crna kosa, čista, očešljana i sjajna, prekrivala joj je ramena i uokvirivala bledo lice. Njene crvene usne razmakle su se u širok osmeh koji joj je obasjao celo lice i učinio da joj i plave oči 9

zasijaju. Tomas je gotovo krenuo ka njoj, ali se zaustavio, misli zamagljenih svežim sećanjima na ono što mu je učinila, i na to što je rekla da su OPAKI dobri, čak i nakon svega što se desilo. Da li me čuješ?, pozvao ju je mislima, tek da proveri da li im se vratila ova sposobnost. Ali nije odgovorila, a on i dalje nije osećao njeno prisustvo u sebi. Samo su stajali tu, zureći jedno u drugo i ne skrećući pogled dugo, činilo se kao minut, ali mora da je bilo tek nekoliko sekundi. A onda su već Minho i Njut bili pored njega, tapšali ga po leđima, dr musajući mu ruku, uvlačeći ga u prostoriju. „Pa, dobro je, bar se nisi samo negde prevrno i umro, Tomi“, rekao je Njut, čvrsto mu stežući ruku. Ton mu je bio osorniji nego obično, posebno imajući u vidu da se nisu videli nedeljama, ali bar je bio u jednom komadu. Zbog čega je vredelo biti zahvalan. Minho je imao osmejak na licu, ali njegove oči su govorile da je prošao grozne trenutke. Da još nije baš sav svoj, već da se samo trudi najbolje što može da se tako ponaša. „Moćni Ledinaši, ponovo zajedno. Drago mi je da te vidim živog, džiberu - zamišljao sam da si skončao na sto raznih načina. Kladim se da si plakao svake noći koliko sam ti nedostajao.“ „Aha“, promrmljao je Tomas, oduševljen što ih sve vidi, ali i dalje se upinjući da nađe reći. Izdvojio se od okupljenih drugara i krenuo ka Terezi. Imao je neodoljivu potrebu da se suoči s njom i postigne kakav-takav mir dok ne bude bio u stanju da odluči šta da radi. „Hej.“ „Hej“, odgovorila je. „Dobro si?“ Tomas je klimnuo. „Pretpostavljam. Bilo je ovo nekoliko teških nedelja. Da li si...“, zaustavio se. Umalo da je upita da li je mogla da ga čuje dok je pokušavao da dođe do nje mislima, ali nije želeo da joj pruži zadovoljstvo da zna da je to radio. „Pokušavala sam. Tom. Svakog dana sam pokušavala da pričam s tobom. Prekinuli su nas, ali mislim da je sve to vredelo.“ Pružila je ruku i uhvatila njegovu, što je izazvalo seriju podsmešljivih ćuški među Ledinašima. Tomas je brzo povukao ruku iz njenog stiska, osećajući kako crveni u licu. Iz nekog razloga, njene reči su ga odjednom razbesnele, ali ostali su to protumačili kao da se stidi. „Auuuu“, rekao je Minho. „Ovo je bilo slatko skoro kao ono kad te nabola krajem koplja po džiberskoj faci.“ „Zaista, prava ljubav.“ Ovo je stiglo od Tiganja, praćeno njegovim dubokim smehom. „Ne bih voleo da vidim kad ovo dvoje budu imali svoju prvu pravu svađu.“ Tomasa nije bilo briga šta oni misle, ali bio je odlučan da pokaže Terezi da se neće izvući sa svim onim što mu je uradila. Kakvo god poverenje da su delili pre ogleda - u kakvoj god vezi da su bili to sada ništa nije značilo. Mogao bi s njom da uspostavi nekakvo primirje, ali odlučio je baš tu i tada da će verovati samo Minhu i Njutu. Nikome više. Upravo je hteo da odgovori kad je Štakoroliki umarširao niz prolaz tapšući rukama. „Svi sedite. Imamo nekoliko stvari da pređemo pre nego što odstranimo Čip.“ Rekao je to tako opušteno da Tomas umalo nije prečuo. Ali registrovao je reči - odstranimo Čip - i zaledio se. Prostorija je utihnula, a Štakoroliki je zakoračio na binu u prednjem delu prostorije i prišao govornici. Uhvatio se za ivice i ponovo se, kao i ranije, izveštačeno osmehnuo pa progovorio. „Tako je, dame i gospodo. Upravo ćete dobiti nazad sva svoja sećanja. Sva do poslednjeg.“ POGLAVLJE 5 Tomas je bio zapanjen. Otišao je da sedne kod Minha, dok mu se u glavi okretalo. 10

Posle toliko borbe da se seti svog života, porodice i detinjstva - čak i toga šta je radio samo dan pre nego što se probudio u Lavirintu - pomisao da će sve to sad da mu se vrati gotovo da nije mogao da shvati. Ali kad mu se sve sleglo, postalo mu je jasno da se nešto promenilo. To da se seti svega nije mu više zvučalo dobro. A otkad je Štakoroliki najavio da je sve gotovo, i u stomaku je osećao potvrdu za to sve je izgledalo previše lako. Štakoroliki se nakašljao. „Kao što ste informisani u pojedinačnim razgovorima, Ogledi, onakvi kakve ih znate, gotovi su. Jednom kad vam se povrate sećanja, mislim da ćete mi poverovati i onda možemo dalje. Svi ste upoznati s Bleskom i razlozima za Oglede. Veoma smo blizu tome da kompletiramo nacrt zone krvoprolića. Ono što nam treba - da dalje prečistimo ovo što imamo - bolje ćete nam pružiti neizmenjenog uma i uz punu saradnju. Tako da - čestitam.“ „Trebalo bi da dođem tu gore i razlupam ti taj džiberski nos“, rekao je Minho. Glas mu je bio užasavajuće miran s obzirom na pretnju koju je izgovorio. „Dosta mi je tvog ponašanja kao da je sve divno i krasno - kao da više od pola naših prijatelja nije umrlo.“ „Voleo bih da vidim taj pacovski nos razmrskan!“, pukao je Njut. Bes u njegovim recima zaprepastio je Tomasa, i morao je da se zapita kroz kakve je to grozne stvari Njut prošao u Fazi tri. Štakoroliki je prevrnuo očima i uzdahnuo. „Kao prvo, svako od vas je upozoren na posledice ukoliko pokuša da mi naudi. I budite uvereni, i dalje ste pod prismotrom. Drugo, žao mi je zbog onih koje ste izgubili - ali na kraju će biti vredno toga. Ipak, brine me to što izgleda da ništa što kažem ne može da vas razbudi, da se i vi malo zainteresu jete. Pričamo o opstanku ljudske rase.“ Minho je udahnuo kao da se priprema da digne dževu, ali brzo se zaustavio i zatvorio usta. Tomas je znao da, koliko god Štakoroliki zvučao iskreno, to mora da je trik. Sve je bilo trik. A opet, ništa dobro neće izaći iz toga ako mu se sad suprotstave - bilo rečima, bilo pesnicama. Ono što im je zasad najviše trebalo bilo je strpljenje. „Hajde da svi malo o’ladimo“, progovorio je Tomas smireno. „Da ga čujemo.“ Tiganj je progovorio baš kad je Štakoroliki zaustio da nastavi. „Zašto bismo mi verovali vama da ćete... Kako se ono zvaše? Čip? Posle svega što ste uradili nama i našim prijate ljima - sad želite da odstranite Čip? Ne bih rekao. Radije i dalje ne bih da znam ništa o svojoj prošlosti, hvala vam lepo.“ „OPAKI su dobri“, rekla je Tereza iz čista mira, kao da priča sama sa sobom. „Šta?“, pitao je Tiganj. Svi su se okrenuli da je pogledaju. „OPAKI su dobri“, ponovila je, mnogo glasnije, okrećući se u sedištu da bi susrela poglede svih ostalih. „Od svih reči koje sam mogla da zapišem na ruci kad sam se probudila iz kome odabrala sam baš te. Stalno mislim o tome, i mora da postoji razlog za to. Ja glasam da svi ućutimo i uradimo šta nam čovek kaže. Sve ovo možemo shvatiti samo ako nam se vrati sećanje.“ „Slažem se!“, povikao je Aris, mnogo glasnije nego što je bilo potrebno. Tomas je ćutao dok je u prostoriji buktala diskusija. Uglavnom među Ledinašima, koji su stali na Tiganjevu stranu, i članica Grupe B, koje su se priklonile Terezi. Nije mogao biti gori trenutak da se suprotstave stavovi. „Tišina!“, zagrmeo je Štakoroliki, udarajući pesnicom o govornicu. Sačekao je da se svi utišaju pre nego što je nastavio. „Vidite, niko vas neće kriviti što osećate nepoverenje. Bili ste dovedeni do granica svojih fizičkih mogućnosti, gledali ljude kako umiru, proživeli užas u njegovom najčistijem obliku. Ali obećavam vam, kad sve bude gotovo, niko od vas se neće osvrnuti 11

unazad...“ „A šta ako to ne želimo?“, povikao je Tiganj. „Šta ako ne želimo nazad svoja sećanja?“ Tomas se okrenuo i pogledao svog prijatelja, sa olakšanjem. Bilo je to upravo ono o čemu je i sam mislio. Štakoroliki je uzdahnuo. „Da li je to zato što vas zaista ne zanima da se setite, ili zato što nam ne verujete?“ „O, ne mogu ni da zamislim zašto vam ne bismo verovali“, odgovorio je Tiganj. „Zar niste shvatili dosad - da smo želeli da vam naudimo, jednostavno bismo to učinili!“ Čovek je spustio pogled na govornicu, pa ga opet podigao. „Ako ne želite da uklonite Čip, nemojte. Možete da stojite sa strane i gledate ostale.“ Izbor ili blef? Po čovekovom tonu Tomas nije mogao da proceni, ali ipak je bio iznenađen njegovim odgovorom. Ponovo, prostorija se utišala, i pre nego što je iko uspeo da progovori, Štakoroliki je već sišao sa bine i krenuo ka vratima u dnu sobe. Kad je stigao do vrata, ponovo se okrenuo ka njima. „Zaista želite da provedete ostatak života bez sećanja na svoje roditelje? Na svoju porodicu i prijatelje? Zaista želite da izgubite šansu da sačuvate barem nekoliko dobrih uspomena koje ste imali pre nego što je sve ovo počelo? Meni je svejedno. Ali vi možda nećete više nikad imati ovakvu priliku.“ Tomas je razmišljao o svojoj odluci. Istina, žudeo je da se seti svoje porodice. Mislio je o tome toliko puta. Ali znao je ko su OPAKI. I nije hteo da dopusti sebi da upadne u još jednu zamku. Boriće se do smrti pre nego što dozvoli da mu ti ljudi ponovo petljaju po mozgu. I kako bi uopšte mogao da veruje bilo kojoj uspomeni koju su oni već zamenili? A bilo je tu još nečeg što ga je mučilo - nešto je osetio posle najave Štakorolikog da će OPAKI da im odstrane Čip. Osim što je znao da ne može da prihvati ništa što OPAKI zovu njegovim sećanjima, bio je i uplašen. Čak i da je sve to na čemu insistiraju zaista istina, nije želeo da se suoči sa svojom prošlošću sve i da je mogao. Nije razumeo tu osobu kakva kažu da je ranije bio. I što je još važnije - nije mu se dopadala. Gledao je kako Štakoroliki otvara vrata i napušta prostoriju. Čim je izašao, Tomas se nagnuo ka Minhu i Njutu tako da samo oni mogu da ga čuju. „Nema šanse da ćemo to uraditi. Nema šanse.“ Minho mu je stisnuo rame. „Amin. Sve i da verujem tim uštvama, zašto bih želeo da se setim? Vidi šta je to učinilo Benu i Albiju.“ Njut je klimnuo. „Moramo uskoro nešto da učinimo. A kad budemo, moram usput da razlupam nekoliko glava, čisto da se osetim bolje.“ Tomas se složio ali znao je da moraju biti pažljivi. „Ipak, ne prerano rekao je. „Ne možemo ovo da zeznemo - moramo da sačekamo najbolju priliku.“ Bio je iznenađen snagom koja je počela da nadolazi u njemu, toliko dugo to nije osetio. Ponovo je sa svojim prijateljima i ovo je bio kraj Ogleda - zauvek. Na ovaj ili onaj način, ali završili su s tim da rade ono što OPAKI žele. Ustali su i, u grupi, krenuli ka vratima. Ali čim je spustio ruku na kvaku da ih otvori, Tomas je zastao. Od onog što je čuo duša ga je zabolela. Ostatak grupe je i dalje razgovarao, i većina ostalih je odlučila da povrati sećanja. Štakoroliki je čekao ispred amfiteatra. Poveo ih je niz hodnike bez prozora, i nekoliko puta su skrenuli dok nisu najzad stigli do velikih čeličnih vrata. Bila su čvrsto zabravljena, kao zapečaćena. Njihov predvodnik u belom prislonio je karticu za otključavanje uz kvadrat udubljen u čeliku i, posle nekoliko klikova, velika metalna ploča je skliznula i otvorila se uz zvuk guljenja koji je Tomasa podsetio na Vrata na Ledini. Tu su bila još jedna vrata; kad je grupica ispunila malo predvorje, Štakoroliki je zatvorio prva vrata i, istom karticom, otključao druga. S druge strane se nalazila velika soba koja 12

ni po čemu nije bila posebna - iste pločice na podu i bež zidovi, kao i u hodniku. Mnoštvo komoda i pultova. I nekoliko kreveta uz zadnji zid, a nad svakim je visila zlokobna skala merija nepoznate namene, u obliku maske od sjajnog metala i plastičnih cevčica. Tomas nije mogao da zamisli da nekog pušta da mu tu stvar stavi na lice. Štakoroliki je pokazao ka krevetima. „Ovako ćemo da vam odstranimo Čip iz mozga“, najavio je. „Ne brinite, znam da ovi uređaji izgledaju zastrašujuće, ali procedura ne boli ni približno koliko mislite.“ „Ni približno koliko mislite?“, ponovio je Tiganj. „Ne sviđa mi se kako to zvuči. Znači, hoćeš da kažeš da ipak boli.“ „Naravno da ćete osetiti manju neugodnost - to je ipak operacija“, rekao je Štakoroliki dok je išao ka velikoj mašini, levo od kreveta. Na njoj se nalazilo desetine trepćućih svetala, dugmića i ekrana. „Odstranićemo mali uređaj iz dela vašeg mozga zaduženog za dugotrajnu memoriju. Ali nije tako strašno kao što možda zvuči, časna reč.“ Počeo je da pritiska dugmiće i zujanje je ispunilo prostoriju. „Čekaj malo“, rekla je Tereza. „Da li će ovo da odstrani i ono pomoću čega nas kontroliše te?“ Tomasu se ukazala slika Tereze u kućici na Zgarištu. I Albija kako se grči u krevetu tamo u Ognjištu. Galija kako ubija Čaka. Sve su ih kontrolisali OPAKI. Na sekund je posumnjao u svoju odluku - da li će stvarno dozvoliti sebi da im ostane na milost i nemilost? Da li da ih samo pusti da odrade tu operaciju? Ali onda je sumnje nestalo - radilo se o nepoverenju. Odbio je da se preda. Tereza je nastavila. „I šta ako...“ Zastala je, gledajući u Tomasa. Znao je na šta je mislila. Na njihovu sposobnost da telepatski razgovaraju. I sve ono što je išlo uz to taj čudan osećaj prisustva onog drugog dok je sve funkcionisalo, kao da su nekako delili mozak. Tomasu se iznenada dopala ideja da to izgubi zauvek. Možda će onda i ta praznina koja je ostala za Terezom takođe nestati. Tereza se trgla i nastavila. „Da li ćete sve da izvadite? Sve?“ Štakoroliki je klimnuo. „Sve osim minijaturnog uređaja koji nam omogućava da mapiramo vaše šeme zone krvoprolića. I nisi morala ni da izgovoriš to što misliš jer ti vidim iz očiju - ne, ti, Tomas i Aris više nećete moći da izvodite svoj mali trik Isključili smo ga privremeno, ali sada će nestati zauvek. Kako bilo, vratiće vam se sećanje, i nećemo moći da manipulišemo vašim mozgovima. Bojim se da to ide u tom paketu. Uzmi ili ostavi.“ Ostali u prostoriji su počeli da se vrpolje, šapatom zapitkujući jedni druge. Mora da im se milion stvari vrtelo po glavama. O toliko toga je trebalo porazmisliti; bilo je toliko posledica. I toliko mnogo razloga da budu besni. Ali rasprava u grupi je ubrzo utihnula, a zamenilo ju je nestrpljenje da se sve to što pre obavi. „Oko ovog ne vredi lupati glavu“, rekao je Tiganj. „Kapirate? Lupati glavu?“ Neko je pro stenjao i uzdahnuo i bili su to jedini odgovori koje je dobio. „Okej, još malo i spremni smo“, najavio je Štakoroliki. „I još jedna stvar. Nešto što moram da vam saopštim pre nego što povratite svoja sećanja. Bolje da to čujete od mene nego da se... setite testiranja.“ „O čemu to pričate?“, pitala je Harijet. Štakoroliki je skrstio ruke iza leđa, najednom ozbiljnog lica. „Neki od vas su imuni na Blesak. Ali... neki nisu. Proći ću redom kroz spisak - molim vas, potrudite se da to prihvatite što mirnije.“ POGLAVLJE 6 13

Soba je utonula u tišinu koju su narušavali samo brujanje aparata i tiho kliktanje. Tomas je znao da je on imun - barem mu je tako rečeno - ali nije znao ni za koga drugog, u stvari, potpuno je ovo smetnuo s uma. Grozan strah koji je osećao kada je prvi put saznao za to počeo je ponovo da nadire. „Da bi eksperiment dao precizne rezultate“, objasnio je Štakoroliki, „potrebna je kontrolna grupa. Dali smo sve od sebe da virus držimo podalje od vas koliko god smo mogli. Ali prenosi se vazduhom i izuzetno je zara-_ « zan. Zastao je, ne skrećući pogled dok su ostali zurili u njega. „Hajde više pređi na stvar“, rekao je Njut. „I sami smo skapirali da smo svakako zakačili usranu bolest. Neće nam to slomiti srce.“ „Da“, dodala je Sonja. „Skrati uvod i reci nam već jednom.“ Tomas je primetio da se Tereza vrpolji pored njega. Da li je i njoj već rečeno? Zaključio je da i ona mora da je imuna kao i on, da ih OPAKI inače ne bi uzeli za tako specijalne uloge. Štakoroliki se nakašljao. „U redu onda. Većina vas je imuna i pomogli ste nam da sakupimo dragocene podatke. Samo dvoje od vas se sada smatraju Kandidatima, ali vratićemo se na to kasnije. Da vidimo listu. Sledeći nisu imuni. Njut...“ Nešto kao da je tresnulo Tomasa u grudi. Presamitio se i zagledao u pod. Štakoroliki je prozvao još nekoliko imena, ali nikog koga je Tomas dobro poznavao - jedva da ih je i čuo kroz vrtoglavo zujanje koje mu je ispunilo uši i zamaglilo um. Bio je iznenađen sopstve nom reakcijom, nije bio svestan koliko mu je Njut značio dok nije čuo ovu objavu. Jedna misao mu je prošla kroz glavu - Štakoroliki je rekao da su kontrolni subjekti bili poput lepka koji je držao projektne informacije na okupu, čineći sve koherentnim i relevantnim. Lepak. To je i titula koju je Njut dobio - tetovaža i sad urezana u njegovu kožu, kao crni ožiljak. „Tomi, saberi se.“ Tomas je pogledao gore i ugledao Njuta koji je stajao prekrštenih ruku i usiljeno se osmehivao. Tomas se uspravio. „Da se saberem? Ta matora uštva je upravo rekla da nisi imun na Blesak. Kako ti možeš...“ „Nisam zabrinut za prokleti Blesak, čoveče. Nikad nisam mislio ni da ću dovde stići živ - a i to življenje dosad nije bilo baš nešto sjajno.“ Tomas nije mogao da kaže da li mu je prijatelj ozbiljan ili samo pokušava da ispadne jak. Ali jezivi kez i dalje nije napuštao Njutovo lice, pa se i Tomas naterao da se osmehne, „Ako je tebi kul polako ludeti i želeti da jedeš malu decu, onda pretpostavljam da nećemo ni mi žaliti za tobom.“ Reči nikad pre nisu zvučale tako prazno. „Oket“, odgovorio je Njut; osmeha je, ipak, nestalo. Tomas je najzad usmerio pažnju i na ostale u sobi, dok mu se u glavi i dalje vrtelo od navale misli. Jedan od Ledinaša - dečko po imenu Džekson, kog nikad nije uspeo bolje da upozna zurio je u prostor praznog pogleda, a drugi je pokušavao da sakrije suze. Jednoj od devojaka iz Grupe B oči su bile crvene, nadute - nekoliko njenih prijateljica guralo se oko nje, pokušavajući da je uteši. „Želeo sam da to obavimo“, rekao je Štakoroliki, „najpre zato da bih mogao lično da vam kažem i podsetim vas da je svrha čitave ove operacije bila da se približimo leku. Većina vas koji niste imuni u ranoj je fazi Bleska, i svim srcem verujem da ćete biti zbrinuti pre nego što se razbukta. Ali Ogledi su zahtevali vaše učešće.“ „A šta ako ne uspete da nađete rešenje?“, pitao je Minho. Štakoroliki ga je ignorisao. Odšetao je do najbližeg kreveta, pa spustio ruku na čudan metalni uređaj koji je visio s plafona. „Ovo je nešto na šta smo mi ovde veoma ponosni 14

podvig naučnog i medicinskog inženjeringa. Zove se Retraktor, i izvešće ovu proceduru. Biće vam stavljen preko lica - ali obećavam vam da ćete, kad sve bude gotovo, izgledati isto tako lepo kao i sad. Male žice unutar uređaja će se spustiti i ući u vaše ušne kanale. Tim putem će odstraniti aparaturu iz mozga. Naši doktori i sestre će vam dati sedative da vam umire nerve i nešto da ublaži osećaj nelagode.“ Zaćutao je da bi pogledao po prostoriji. „Dok se nervi budu oporavljali i sećanje vraćalo, upašćete u stanje nalik transu, slično onome kroz šta su neki od vas prošli, a što ste tamo u Lavirintu zvali Preobražaj. Ali neće biti ni približno onako gadno, obećavam. Tada je mnogo toga bilo potrebno da bi se stimulisale moždane šeme. Imamo još nekoliko prostorija nalik ovoj, i čitav tim lekara koji čeka da počnemo. Sad, ja sam siguran da vi imate milion pitanja, ali na većinu njih će vam odgovoriti vaša sopstvena sećanja, tako da ću sačekati na nova pitanja i odgovore nakon procedure.“ Štakoroliki je zastao, pa onda završio: „Dajte mi samo nekoliko trenutaka da proverim da li su medicinski timovi spremni. Možete da iskoristite to vreme da se odlučite.“ Prešao je preko sobe, a jedini zvuk koji je parao tišinu bilo je šuštanje njegovih belih pantalona. Onda je nestao kroz prva čelična vrata, zatvarajući ih za sobom. A onda je prostorija ek splodirala od galame kad su svi krenuli da pričaju uglas. Tereza je prišla Tomasu, a Minho se našao odmah iza nje. Nagnuo se da bi ga čuli kroz buku unezverenih glasova. „Vi uštve znate i sećate se više nego bilo ko drugi. Tereza, nisam to nikad krio - ne sviđaš mi se. Ali, bez obzira na to, želim da čujem šta ti misliš.“ Tomas je bio podjednako radoznao da čuje Terezino mišljenje. Klimnuo je svojoj bivšoj pri jateljici i čekao da progovori. I dalje je jedan mali deo njega naivno očekivao da se ona neće uvek zalagati za sve što narede OPAKI. „Treba to da uradimo“, rekla je Tereza, i to uopšte nije iznenadilo Tomasa. Nada u njemu je zauvek umrla. „Meni se to čini kao ispravna odluka. Potrebna su nam sećanja kako bismo znali više o svemu. Kako bismo odlučili šta dalje.“ Tomasu se zavrtelo u glavi dok je pokušavao sve da poveže. „Tereza, znam da nisi glupa. Ali takođe znam i da si zaljubljena u OPAKE. Ne znam šta smeraš, ali neću nasesti.“ „Ni ja“, rekao je Minho. „Mogu da manipulišu nama, da se igraju našim mozgovima, batice! Kako ćemo ikada znati da li nam vraćaju naša lična sećanja ili nas filuju nekim novim?“ Tereza je uzdahnula. „Vi ste, momci, skroz promašili poentu! Ako mogu da nas kontrolišu, ako mogu da urade s nama šta god žele, nateraju nas da učinimo bilo šta, zašto bi se onda uopšte gnjavili s ćelom ovom šaradom kako nam daju da biramo? Plus, on je rekao da će nam izvaditi i deo pomoću kojeg su nas kontrolisali. Meni to zvuči okej.“ „Pa, nikad ti nisam baš verovao“, rekao je Minho, polako odmahujući glavom. „A tek što njima nisam. Ja sam uz Tomasa.“ „Šta je s Arisom?“, Njut je bio toliko tih da Tomas nije ni primetio da mu se prišunjao s Tiganjem. „Zar nisi rekao da je bio s vama pre nego što ste došli u Lavirint? Šta on misli?“ Tomas je prelazio pogledom po sobi dok nije ugledao Ariša kako razgovara s nekom od njegovih prijateljica iz Grupe B. Visio je s njima otkad je Tomas stigao, i Tomas je shvatio da to ima smisla - Aris je kroz svoje iskustvo u Lavirintu prošao s tom grupom. Ali Tomas nikad ne 15

bi mogao da oprosti dečku ono što je odigrao pomažući Terezi na Zgarištu, kad ga je namamio u odaju u planini i naterao ga da ude. „Idem da ga pitam“, rekla je Tereza. Posmatrali su je kako odlazi tamo, a onda su ona i njena grupa počeli žučnu, šaputavu raspravu. „Mrzim tu žensku“, najzad je prozborio Minho. „Ma ajde, nije toliko loša“, ublažavao je Tiganj. Minho je prevrnuo očima. „Ako ona to bude radila, ja neću.“ „Ni ja“, složio se Njut. „A ja sam još i onaj koji navodno ima prokleti Blesak, tako da je moj ulog u ovome veći nego drugima. Ali ne padam više ni na jedan trik.“ Tomas se već složio s tim. „Hajde samo da čujemo šta ima da kaže. Evo je.“ Njen razgovor s Arisom bio je kratak. „Zvučao je još uverenije nego mi. Svi su za.“ „Pa, onda je i za mene rešeno“, odgovorio je Minho. „Ako su Aris i Tereza za to, ja sam protiv.“ Tomas ni sam ne bi to bolje sročio. Svaki instinkt u njemu govorio mu je da je Minho u pravu, ali nije to rekao naglas. Umesto toga, posmatrao je Terezino lice. Ona se okrenula i pogledala u njega. Bio je to pogled koji je predobro znao - očekivala je da stane na njenu stranu. Ali sada je on bio sumnjičav zašto ona to toliko žarko želi. Zurio je u nju, trudeći se da mu lice ništa ne oda - i Terezin izraz se promeni. „Kako hoćete.“ Odmahnula je glavom, a onda se okrenula i otišla. Uprkos svemu što se desilo, Tomasu je srce htelo da iskoči iz grudi dok ju je gledao kako odlazi preko sobe. „Uh, čoveče“, Tiganjev glas je prekinuo tišinu, vraćajući Tomasa u stvarnost. „Ne možemo da ih pustimo da nam stave one stvarčice na face, zar ne? Draže bi mi bilo da sam sad u svojoj kuhinji tamo u Ognjištu, kunem se da bi „Zaboravio si na Žalopojce?“, pitao je Njut. Tiganj je zastao na sekund, pa rekao: „Nisu mi nikad pravili frku u kuhinji, zar ne?“ „Da, pa dobro, moraćemo samo da ti pronađemo novo mesto za kuvanje.“ Njut je zgrabio Tomasa i Minha za ruke i poveo ih dalje od grupe. „Čuo sam dovoljno usranih ar gumenata. Ja ne ležem ni na jedan od onih kreveta.“ Minho je pružio ruku i stegnuo mu rame. „Ni ja.“ „Isto“, rekao je Tomas. A onda je najzad verbalizovao ono što se kuvalo u njemu nedeljama. „Muvaćemo se tu, sarađivati i biti dobri“, prošaputao je. „Ali čim se ukaže šansa, ima da se probijemo napolje odavde.“ POGLAVLJE 7 Štakoroliki se vratio pre nego što su Njut i Minho mogli da odgovore. Ali sudeći po izrazima na njihovim licima, Tomas je bio siguran da su za. Sto posto. Još ljudi je ulazilo u prostoriju i Tomas se okrenuo da vidi šta se dešava. Svi koji su im se pridružili bili su obučeni u zelene kombinezone vrećastog kroja s natpisom OPAKI preko grudi. Tomas je iznenada shvatio kako je svaki detalj ove igre - ovog eksperimenta pažljivo promišljen. Da li je i samo ime koje su koristili za svoju organizaciju od početka bilo jedna od Promenljivih? Reč, tako očito preteča, a opet kažu da su dobri? To je verovatno još jedna zvrčka da vide kako će im mozgovi reagovati, i šta će osećati. I sve su to bile samo slutnje. Od samog početka. Svaki lekar - a Tomas je pretpostavljao da su lekari, kao što je rekao Štakoroliki - zauzeo je mesto pored jednog od kreveta. Muvali su se oko maski koje su visile s plafona, pode šavali cevčice, petljali oko dugmića i prekidača koje Tomas nije mogao da vidi. „Već smo svakome od vas dodelili po krevet“, rekao je Štakoroliki, gledajući u papire zakačene na fasciklu koju je doneo sa sobom. „U ovoj prostoriji ostaju...“ Izrecitovao je nekoliko imena, među njima Sonju i Ariša, ali ne i Tomasa niti ikog od Ledinaša. „Ako vas 16

nisam prozvao, molim vas pratite me.“ Čitava situacija postala je nekako bizarno sumnjiva, previše opuštena i svakodnevna s obzirom na to koliko je ozbiljno to što se dešavalo. Kao kad gangsteri glasno prozivaju grupu cmizdravih izdajnika koje će potom pogubiti. Tomas nije znao šta da radi osim da ide za njima dok se ne ukaže dobar momenat. On i ostali su u tišini pratili Štakorolikog iz sobe i niz dug hodnik bez prozora pre nego što su se zaustavili pred sledećim vratima. Njihov vodič je ponovo prozvao imena sa svoje liste, a ovoga puta među njima su bili i Tiganj i Njut. „Ja neću“, objavio je Njut. „Rekli ste da možemo da biramo, i to je moja prokleta odluka.“ Razmenio je s Tomasom besan pogled, kojim kao da je hteo da kaže da učine nešto što pre jer će inače poludeti. „To je u redu“, odgovorio je Štakoroliki. „Predomislićeš se vrlo brzo. Ostani uz mene dok ne završimo s raspoređivanjem ostalih.“ „Tiganj, šta je s tobom?“, upitao je Tomas, pokušavajući da sakrije svoje iznenađenje što je Štakoroliki tako pomirljivo primio ovo s Njutom. Kuvar je odjednom postao bojažljiv. „Ja... mislim da ču ih pustiti da mi to urade.“ Tomas je bio zapanjen. „Da li si lud?“, pitao je Minho. Tiganj je odmahnuo glavom, zauzimajući pomalo odbrambeni stav. „Želim da se setim. Vi odlučujte kako hoćete; pustite mene da odlučim za sebe.“ „Krenimo“, rekao je Štakoroliki. Tiganj je nestao u sobi, žureći, verovatno da izbegne dalju raspravu. Tomas je znao da to treba da pusti - zasad je mogao da brine samo o sebi i o tome kako da nađe izlaz odavde. Nadao se da će, kad to uspe, osloboditi i ostale. Štakoroliki nije prozvao Minha, Terezu i Tomasa sve dok se nisu našli kod poslednjih vrata, zajedno s Harijet i još dve devojke iz Grupe B. Dotad je Njut bio jedini koji je odbio proceduru. „Ne hvala“, rekao je Minho kada je Štakoroliki pokazao rukom svima da uđu u sobu. „Ali cenim vaš poziv. Društvo, lepo se provedite unutra.“ Mahnuo im je podrugljivo. „Neću ni ja“, objavio je Tomas. Postajao je nestrpljiv. Morali bi da iskoriste šansu sad, da učine nešto. Štakoroliki je dugo zurio u Tomasa, ali ništa mu se nije moglo pročitati s lica. „Hej, jer ti dobro, gospodine Štakoroliki?“, pitao je Minho. „Moje ime je Dženson, pomoćnik direktora“, odgovorio je dubokim i napetim glasom, kao da s teškom mukom ostaje smiren. Pogled mu je i dalje bio prikovan za Tomasa. „Naučite da poštujete starije.“ „Pa prestanite da tretirate ljude kao životinje, i možda ću porazmisliti o tome“, rekao je Minho. „I zašto tako buljiš u Tomasa?“ Štakoroliki - Dženson - nazad je skrenuo pogled ka Minhu. „Zato što treba mnogo stvari uzeti u obzir.“ Zaćutao je, i uspravio se. „Ali u redu. Rekli smo da možete sami da izaberete, i ostaćemo pri tome. Svi uđite unutra i počećemo s onima koji su voljni da učestvuju.“ Ponovo, Tomas je osetio kako mu je jeza prošla telom. Njihov trenutak se približavao. Znao je to. A sudeći po izrazu na Minhovom licu, znao je i on. Jedva primetno su klimnuli jedan drugom i krenuli za Štakorolikim u sobu. Izgledala je isto kao i prva, sa šest kreveta, maskama koje vise, svim tim. Mašina koja je očigledno sve to pokretala već je brujala i cvrčala. Po jedna osoba obučena u istu zelenu odeću kao i lekari u prvoj sobi stajala je pored svakog kreveta. 17

Tomas je pogledao okolo i na trenutak prestao da diše. Pored kreveta na samom kraju reda, obučena u zeleno, stajala je Brenda. Izgledala je daleko mlađe od svih ostalih, a kosa i lice bili su joj čistiji nego ikad na Zgarištu. Kratko je klimnula glavom ka njemu i brzo pogledala u Štakorolikog; a onda, pre nego što je Tomas shvatio šta se dešava, pretrčala je sobu, zgrabila ga i povukla u zagrljaj. On je uzvratio stisak, potpuno šokiran, ne želeći da je pusti. „Brenda, šta to radiš?“, Dženson je dreknuo na nju. „Vraćaj se na svoje mesto!“ Pritisla je usne uz Tomasovo uvo, a onda prošaputala, toliko tiho da ju je jedva čuo: „Ne veruj im. Nikako im ne veruj. Samo meni i kancelarki Pejdž, Tomase. Uvek. Nikom drugom.“ „Brenda!“, Štakoroliki je praktično vrištao. Onda ga je pustila, zakoračivši unazad. „Izvinite“, promrmljala je. „Samo mi je drago što vidim da je prošao Fazu tri. Malo sam se zanela.“ Otišla je nazad do svog mesta i ponovo se okrenula ka njima, bezizraznog lica. Dženson ju je prekorio. „Teško da imamo vremena za takve stvari.“ Tomas nije mogao da skine pogled s nje, nije znao šta da misli ili oseća. Već nije verovao OPAKIMA, tako da su njene reći značile da su na istoj strani. Ali zašto je onda radila s njima? Zar nije bila bolesna? I ko je bila kancelarka Pejdž? Da li je ovo još jedan test? Još jedna Promenljiva? Nešto silno mu je prostrujalo telom kada su se zagrlili. Setio se kako mu se Brenda obratila u mislima nakon što je bio smešten u belu sobu. Ona ga je upozorila da će stvari postati gore. Još nije razumeo kako je mogla to da uradi - da li je zaista na njegovoj strani? Tereza, koja je bila tiha otkad su napustili prvu sobu, prišla mu je i poremetila mu misli. „Šta ona radi ovde?“, prošaputala je, s jasnom mržnjom u glasu. I najmanja stvar koju bi sad uradila ili rekla smetala inu je. „Mislila sam da je Mahnita.“ „Ne znam“, promrmljao je Tomas. U misli su mu došli delići sećanja na vreme provedeno s Brendom u razrušenom gradu. Na čudan način, to mesto mu je nedostajalo. Nedostaja lo mu je da bude nasamo s njom. „Možda ona... možda samo hoće da me zbuni novom Promenljivom.“ „Misliš da je bila deo predstave, poslata na Zgarište da pokrene stvari?“ „Verovatno.“ Tomas je osetio bol. Imalo je smisla da je Brenda bila deo svega od početka. Ali to bi značilo da ga je lagala, iznova i iznova. Silno je želeo da ona ne ispadne takva. „Ne sviđa mi se“, rekla je Tereza. „Izgleda... neiskreno.“ Tomas se jedva suzdržao da ne zaurla na Terezu. Ili da joj se ne nasmeje u lice. Umesto toga, obratio joj se smireno. „Idi i daj im svoj mozak da se poigraju.” Možda je Terezino nepoverenje prema Brendi bilo najbolji znak da on baš treba da joj veruje. Tereza ga je ošinula pogledom. „Osuđuj me koliko god želiš. Ja samo radim ono što osećain da treba.“ Onda se odmakla, iščekujući instrukcije Štakorolikog. Dženson je sve dobrovoljne pacijente uputio kao njihovim krevetima, dok su Tomas, Njut i Minho stajali po strani i posmatrali. Tomas je bacio pogled ka vratima, pitajući se treba li sad da pokušaju da zbrišu. Upravo je hteo da ćušne Minha kada je Štakoroliki progovo rio, kao da mu je pročitao misli. „Vas trojicu buntovnika posmatraju. I ne pomišljajte da nešto učinite. Naoružani stražari upravo stižu.“ Tomasu je pala na pamet uznemirujuća pomisao da mu možda neko ipak čita misli. Da li mogu da protumače njegove misli iz tih moždanih šema koje su tako studiozno prikuplja li? „To je sve gomila tronje“, prošaputao je Minho kad je Dženson ponovo krenuo da smešta ljude na krevete. 18

„Mislim da treba da probamo, da vidimo šta će biti.“ Tomas nije odgovorio, umesto toga pogledao je ka Brendi. Zurila je u pod, naizgled zami šljena. Osetio je neku povezanost medu njima koju nije baš razumeo, i kako mu užasno nedostaje. Sve što je želeo bilo je da popriča s njom nasamo. I to ne samo zbog onoga što mu je došapnula. Iz hodnika se začuo zvuk užurbanih koraka. Tri čoveka i dve žene uleteli su u sobu, svi u crnom, s opremom privezanom na leđima - konopci, alat, municija. Svi su imali nekakvo kabasto oružje. Tomas nije mogao da prestane da pilji u to - kao da je probudilo neko iz gubljeno sećanje kog je jedva uspevao da se seti, a u isto vreme kao da ga vidi prvi put. Sprave su plavičasto svetlucale - providna cev u sredini bila je ispunjena sjajnim metalik granatama koje su pucketale i šištale zbog elektriciteta - a stražari su ih uperili u Tomasa i njegova dva prijatelja. „Predugo smo čekali“, brecnuo se Njut, dubokim, odsečnim šapatom. Tomas je znao da će se uskoro ukazati neka prilika. „Svakako bi nas uhvatili napolju“, tiho je odgovorio, jedva mičući usnama. „Samo budi strpljiv.“ Dženson je prišao stražarima. Pokazao je prstom na oružje. „Ovo su lanseri. Stražari se neće ustezati da pucaju u slučaju bilo kakve gužve. Ovo oružje vas neće ubiti, ali verujte mi kad vam kažem da čete doživeti najneprijatnijih pet minuta svog života.” „Šta se dešava?“, pitao je Tomas, iznenađen koliko nije bio uplašen. „Upravo si nam rekao da možemo sami da donesemo odluku. Čemu sad odjednom vojska?“ „Zato što vam ne verujem.“ Dženson je zastao, kao da pažljivo bira reči. „Nadali smo se da ćete sve odraditi dobrovoljno kada vam se vrate sećanja. To bi prosto učilo sve lakšim. Ali nisam rekao da nam više niste potrebni.“ „Kakvo iznenađenje“, rekao je Minho. „Ponovo si slagao.“ „Nisam slagao nijednu stvar. Vi ste doneli svoje odluke, sada živite s posledicama.“ Dženson je pokazao ka vratima. „Stražari, ispratite Tomasa i ostale do njihovih soba, gde mogu da mozgaju o svojim greškama do testova sutra ujutru. Koristite svu silu koja se pokaže neophodnom.“ POGLAVLJE 8 Dve stražarke su podigle oružje još više i široke, okrugle otvore uperile ka trojici momaka. „Nemojte nas terati da upotrebimo ovo“, rekla je jedna od žena. „Nemate fore ni za jednu grešku. Jedan pogrešan pokret i povlačimo oroz.“ Muškarci su prebacili kaiševe svojih lansera preko ramena, a onda prišli trojici neposlu šnih Ledinaša, po jedan na svakog. Tomas je i dalje osećao čudnu smirenost - koja je delom dolazila i iz duboke odlučnosti da se bori dokle god bude mogao - a i zadovoljstvo, jer su OPAKI morali da dovedu pet naoružanih stražara da paze na tri tinejdžera. Tip koji mu je zgrabio ruku bio je duplo deblji od njega, snažne građe. Žustro je prošao kroz vrata, vukući Tomasa za sobom u hodnik. Tomas je pogledao unazad i video drugog stražara koji napola vuče Minha kako bi ga pratio, a i Njut je bio odmah iza njih, otimajući se da im oteža posao. Dečake su vukli kroz hodnik za hodnikom, a jedini zvuci dolazili su od Minha - roptanje i uzvici i psovke. Tomas je pokušao da mu kaže da prestane - da samo pogoršava sve, da će ga verovatno upucati ali Minho ga je ignorisao, boreći se svom snagom dok se grupa najzad nije zaustavila ispred vrata. Jedna od naoružanih stražarki upotrebila je karticu da otključa vrata. Odgurnula ih je i otkrila malu spavaonicu sa dva seta kreveta na sprat i kuhinjicom sa stolom i stolicama u najdaljem uglu. To svakako nije bilo ono što je Tomas očekivao - zamislio je Mardelj tamo 19

na Ledini, sa zemljanim podom i jednom napola polomljenom stolicom. „Ulazite“, rekla je. „Biće vam dostavljeno nešto hrane. Nakon što ste se ovako poneli, budite srećni što vas nećemo izgladnjivati nekoliko dana. Testovi su sutra, tako da vam je bolje da se večeras naspavate.“ Tri čoveka su gurnula Ledinaše u sobu i zalupila vrata; škljocanje brave koja se zaključa va paralo je vazduh. Istog trena Tomasa je ponovo preplavio osećaj sputanosti koji je doživeo u zatvoru belih zidova. Prešao je preko sobe i zgrabio kvaku, cimajući je i gurajući svom snagom. Drmusao ju je s obe ruke, urlajući iz sveg glasa da ih neko pusti napolje. „Oladi“, rekao mu je Njut iza leđa. „Niko neće doći da te ušuška u krevet, jebote.“ Tomas se osvrtao oko sebe, ali kad je video prijatelje pored zaustavio se. Pre nego što je uspeo da poveže svoje misli, progovorio je Minho. „Pretpostavljam da smo propustili svoju šansu.“ Skljokao se na jedan od donjih kreveta. „Ima da omatorimo ili riknemo pre nego što tvoj magični trenutak opet naiđe, Tomase. Nije baš da će oni svečano najaviti: ’Sad bi bilo odlično vreme za beg, jer smo svi zauzeti narednih deset minuta.’ Moramo da rizikujemo.“ Tomasu je bilo teško da prizna da su njegovi prijatelji bili u pravu, ali jesu. Trebalo je da se daju u beg pre nego što su se pojavili stražari. „Žao mi je. Prosto mi se tada nije činilo da je prava prilika. A kad su uperili sve to oružje u naše face, izgledalo je besmisleno trošiti energiju i bilo šta pokušati.“ „Pa, eto“, bilo je sve što je Minho rekao. A onda dodao: „Baš je bio sladak taj tvoj i Brendin ponovni susret.“ Tomas je duboko uzdahnuo. „Rekla je nešto.“ Minho se uspravio na krevetu. „Kako to misliš rekla je nešto?“ „Rekla mi je da im ne verujem - da verujem samo njoj i nekome po imenu kancelarka Pejdž.“ „Pa, koja je njena priča uopšte, dođavola?“, pitao je Njut. „I ona radi za OPAKE. Zar je tamo dole na Zgarištu bila samo prokleta glumica?“ „Da, izgleda da nije ništa bolja od ostalih“, dodao je Minho. Tomas nije mislio tako. Nije to mogao da objasni ni sebi, a kamoli svojim prijateljima. „Gledajte, i ja sam radio za njih, takođe, ali mi vi verujete, zar ne? To ne znači ništa. Možda nije imala izbora, možda se promenila. Ne znam.“ Minho ga je pogledao ispod oka, kao da o nečemu razmišlja, ali nije ništa odgovorio. Njut je samo seo na pod i prekrstio ruke, dureći se kao detence. Tomas je odmahnuo glavom. Bilo mu je više muka od povezivanja delića čitave priče. Otišao je do malog frižidera i otvorio ga - stomak mu je krčao od gladi. Pronašao je neke štapiće od sira i grožđe i raspodelio ih, a onda praktično gurnuo celu svoju porciju niz grlo pa ispio punu flašu soka. I druga dvojica su halapljivo pojela svoje, bez reči. Ubrzo se pojavila žena noseći tanjire sa svinjskim odrescima i krompirom, i pojeli su i to. Prema Tomasovom satu bilo je rano veče, ali nije mogao da zamisli da bude u stanju da zaspi. Seo je na stolicu i okrenuo se ka prijateljima, pitajući se šta da rade. I dalje se osećao pomalo ogorčeno, kao da je bila njegova krivica što nisu ništa pokušali, ali nije predložio nikakvu novu ideju. Minho je prvi progovorio od kad je stigla hrana. „Možda treba samo da se predamo tim džiberima. Da uradimo šta žele. Jednog dana lepo ćemo svi sedeti zajedno, debeli i srećni.“ Tomas je znao da ne misli ni reč od toga što je rekao. „Da, možda ti možeš da nađeš neku finu lepu devojku koja radi ovde, da se smiriš, oženiš i imaš decu. Taman na vreme kad svet preplavi more luđaka.“ 20

Minho je nastavio. „OPAKI će da skapiraju te fore s nacrtima i svi ćemo živeti srećno do kraja života.“ „To čak nije ni smešno“, nadrndano je rekao Njut. „Čak i da pronađu lek, videli ste sve na Zgarištu. Proći će vala mnogo vremena pre nego što svet uspe da se vrati u normalu. Čak i da se to desi, mi to nećemo doživeti.“ Tomas je shvatio da samo sedi tu, zureći u tačku na podu. „Posle svega što su nam uradili, ja prosto ne verujem ni u šta od toga.“ Nije mogao da svari vesti o Njutu njegovom prijatelju, koji bi za druge sve učinio. Dali su mu smrtnu presudu - neizlečivu bolest - samo da bi gledali šta će da se desi. „Taj tip, Dženson, misli da je sve smislio“, nastavio je Tomas. „Misli da se sve svodi na nekakvo više dobro. Ili pusti da ljudski rod rikne, ili uradi razne grozote da bi ga spasao. Čak ni šačica imunih neće dugo potrajati u svetu u kome se devedeset devet zarez devedeset devet posto ljudi pretvori u poludele monstrume.“ „Na šta ciljaš?“ promrmljao je Minho. „Na to da sam, pre nego što su mi izbrisali sećanja, izgleda verovao u ta sranja. Ali više ne verujem.“ A stvar koja ga je sada užasavala bila je da će ga ma koje vraćeno sećanje možda naterati da promeni mišljenje. „Onda hajde da ne propustimo sledeću šansu, Tomi“, rekao je Njut. „Sutra“, dodao je Minho. „Nekako, na neki način.“ Tomas je obojici uputio dug pogled. „Okej. Nekako, na neki način.“ Njut je zevnuo, nateravši i ostalu dvojicu da to urade. „Onda bolje da prestanemo da blebećemo i bacimo se na prokleto knjavanje.“

POGLAVLJE 9 Tomasu je trebalo više od sata zurenja u mrak, ali je najzad uspeo da zaspi. A kad je zaspao, snovi su mu bili vrtlog iskidanih slika i sećanja. Žena je sedela za stolom i smešila se gledajući ga pravo u oči preko neke drvene površine. Dok ju je gledao, podigla je solju tečnosti koja se pušila i malo otpila. Još jedan osmeh. A onda je rekla: „Hajde sad, pojedi svoje žitarice. Budi dobar dečko.“ To je njegova mama, sa svojim nežnim licem i očiglednom ljubavlju prema njemu, koja se videla u svakoj borici koju je osmeh pravio na njenoj koži. Posmatra ga sve dok ne pojede i poslednji zalogaj, a onda, nakon što mu razbaruši kosu, odnosi njegovu činiju do sudopere. Potom, on je na tepihu u maloj sobi, igra se srebrnkastim kockama koje kao da se stapaju dok on pravi veliki zamak. Njegova mama sedi na stolici u uglu i plače. Tomas istog trena zna zašto. Njegovom ocu je dijagnosticiran Blesak, i već ima neke simptome. Nema ni trunke sumnje da i njegova majka ima bolest, ili će je uskoro imati. Tomas u snu zna da neće proći mnogo dok doktori shvate da taj mlađi on ima virus ali da je imun. Dotad su već razvili test kojim se to ustvrđuje. Potom, vruć je dan, a on vozi bicikl. Jara se diže s pločnika, a sa obe strane ulice, gde je nekad bila trava, sada je samo korov. Na znojavom licu mu je osmeh. Njegova mama je pored i gleda ga, i on može da vidi kako uživa u svakom trenutku. Uputili su se ka obližnjoj bari. Voda je bila ustajala i neprijatnog mirisa. Mama mu je skupila kamenčiće, da ih baca u mračnu dubinu. Najpre ih baca najdalje što može; a onda pokušava onako kako mu je tata pokazao prošlog leta. I dalje to ne ume. Umorni, iscrpljeni od sparnog vremena, on i njegova majka na kraju kreću kući. A onda stvari u njegovom snu - uspomene - postaju mračnije. Ponovo je unutra, i čovek u tamnom odelu sedi na kauču. Ima papire u rukama i ozbiljan 21

izraz lica. Tomas stoji pored mame, držeći je za ruku. OPAKI su formirani, projekat udruženih svetskih vlada - onih koje su preživele sunčeve bleske, događaj koji se desio mnogo pre nego što je Tomas rođen. OPAKI imaju cilj - da proučavaju ono što je sad nazvano zonom krvoprolića, gde Blesak čini svoju štetu. Mozak. Čovek govori da je Tomas imun. I da ima još imunih. Manje od jednog procenta populaci je, većina njih ispod dvadeset godina. I svet je opasan za njih. Mrze ih zbog njihove imunosti na užasni virus, i posprdno ih zovu Munci. Ljudi im rade užasne stvari. OPAKI kažu da mogu da zaštite Tomasa, a Tomas može da im pomogne u radu na pronalaženju leka. Kažu da je pametan - jedan od najpametnijih koje su testirali. Njegova mama nema izbora nego da ga pusti da ide. Svakako ne želi da je njen dečak gleda kako polako ludi. Kasnije, ona govori Tomasu kako ga voli i da joj je mnogo drago što on nikada neće proći kroz ono što su videli da se desilo njegovom ocu. Ludilo mu je oduzelo svaki trag onoga što je bio - što ga je činilo čovekom. A posle toga sve je izbledelo i Tomas je upao u duboko ništavilo dubokog sna. Sledećeg jutra probudilo ga je glasno kucanje. Jedva se pridigao na laktove kad su se vrata otvorila i istih pet stražara od prethodnog dana upalo je unutra s podignutim lanserima. Odmah za njima, u sobu je zakoračio Dženson. „Na noge lagane, momci“, rekao je Štakoroliki. „Ipak smo odlučili da vam vratimo sećanja. Sviđalo vam se to ili ne.“ POGLAVLJE 10 Tomas je još bio bunovan od spavanja. Snovi koje je imao - uspomene iz detinjstva zamaglili su mu um. Gotovo da mu je promaklo to što je čovek rekao. „Ma paz’ da nećete“, odgovorio je Njut. Već je bio van kreveta, pesnica stisnutih pored tela, i mršteći se gledao u Džensona. Tomas nije mogao da se seti da je ikada video takvu vatru u očima svog prijatelja. A onda ga je smisao Džensonovih reči skroz prenula iz omamljenosti. Spustio je noge na pod. „Rekao si nam da ne moramo.“ „Bojim se da nemamo mnogo izbora“, odgovorio je Dženson. „Gotovo je s lažima. Ništa neće uspeti ako vas trojica ostanete u mraku. Žao mi je. Moramo ovo da uradimo. Od svih, Njute, ti ćeš imati najviše koristi od leka, na kraju krajeva.“ „Nije me više briga za sebe“, odgovorio je Njut režeći. Tad su prevladali Tomasovi instinkti. Znao je da je ovo trenutak koji je čekao. Bila je to poslednja slamka spasa. Tomas je pažljivo gledao Džensona. Čovekovo lice se smekšalo i duboko je uzdahnuo, kao da je u prostoriji osetio narastajuću opasnost i želeo da je neutrališe. „Njute, Minho i Tomase, vidite... razumem kako mora da se sad osećate. Videli ste neke grozne stvari. Ali najgori deo je gotov. Ne možemo da promenimo prošlost, ne možemo da poništimo ono što se desilo vama i vašim prijateljima. Ali zar ne bi bila šteta da ne kompletiramo nacrt kad smo dovde stigli?“ „Ne možete da poništite?“, viknuo je Njut. „To je sve što imate da kažete?“ „Pazi se“, upozorio ga je jedan od stražara, uperivši lanser u Njutove grudi. Prostorija je utonula u tišinu. Tomas nikad nije video Njuta ovakvog. Tako besnog - tako nimalo voljnog da se savlada. Dženson je nastavio. „Ponestaje nam vremena. Hajde sad da krenemo ili ćemo imati reprizu onoga od juče. Moji stražari su voljni, uveravam vas.“ Minho je skočio s kreveta iznad Njutovog. „U pravu je“, rekao je razložno. „Ako možemo da te spasimo, Njute - i ko zna koliko još drugih - bili bismo teški idioti da ostanemo u ovoj sobi makar i sekund još.“ Minho je bacio pogled ka Tomasu i klimnuo ka vratima. „Hajde, idemo.“ Prošao je pored Štakorolikog i stražara u hodnik, ne okrenuvši se. 22

Dženson je upitno pogledao Tomasa, koji se jedva obuzdavao da sakrije svoje iznenađe nje. Minhova objava je bila toliko čudna - mora da je imao nekakav plan. Ako se pretvara ju da se ne suprotstavljaju, kupiće još vremena. Tomas se okrenuo od Štakorolikog i stražara, i brzo namignuo tako da ga samo Njut vidi. „Hajde samo da saslušamo šta hoće da nam urade.“ Pokušao je da zvuči opušteno, iskreno, ali bila je to jedna od najtežih stvari koje je ikad uradio. „Radio sam s ovim ljudima pre Lavirinta. Nemoguće da baš toliko nisam bio u pravu, zar ne?“ „O, molim te.“ Njut je prevrnuo očima, ali pomerio se ka vratima, i Tomas se u sebi nasmešio svojoj maloj pobedi. „Kad se ovo završi, svi ćete biti heroji“, rekao je Dženson dok je Tomas za Njutom izlazio iz sobe. „O, ućuti“, odgovorio mu je Tomas. On i njegovi prijatelji pratili su Štakorolikog niz hodnike nalik lavirintu. Dok su hodali, Dženson im je pričao kao da je turistički vodič. Objasnio im je da ovaj objekat nema mnogo prozora jer je vreme napolju često divlje, a i zbog napada bandi inficiranih ljudi koje lutaju okolo. Pomenuo je ozbiljnu oluju one noći kada su Ledinaši odvedeni iz Lavirinta, i kako je grupa Mahnitih provalila kroz spoljnu ogradu da ih gleda kako se ukrcavaju u autobus. Tomas se te noći sećao i previše dobro. Još je mogao da oseti kako su poskočili točkovi kada su pregazili ženu koja mu se obratila pre nego što se ukrcao, i kako vozač nije ni usporio. Bilo mu je teško da poveruje da je to bilo pre svega nekoliko nedelja - izgledalo je kao da su prošle godine. „Stvarno bih voleo da samo zavežete“, najzad je procedio Njut. I Štakoroliki je to i uradio, ali prezriv osmeh je ostao. Kad su stigli do prostora u kome su bili dan ranije, Štakoroliki je zastao i okrenuo se da im nešto kaže. „Nadam se da ćete svi danas sarađivati. Ne očekujem ništa manje od toga.“ „Gde su svi?“, pitao je Tomas. „Ostali subjekti se oporavljaju...“ Pre nego što je uspeo da završi, Njut se bacio ka njemu, zgrabivši ga za revere njegovog belog sakoa i treskajući ga o najbliža vrata. „Još jednom ih nazovi subjektima i polomiću ti taj prokleti vrat!“ Dva čuvara su se iste sekunde našla na Njutu; odvukli su ga od Džensona i bacili ga na pod, uperivši mu lansere u lice. „Čekajte!“ povikao je Dženson. Sabrao se i ispravio zgužvanu košulju i sako. „Nemojte da ga onesposobite. Hajde samo da završimo s ovim.“ Njut se polagano pridigao na noge, podignutih ruku. „Ne zovite nas subjektima. Nismo mi miševi koji pokušavaju da pronađu sir. I reci svojim prijateljima džiberima da olade - ne bih te povredio. Bar ne mnogo.“ Njegov upitni pogled pronašao je Tomasa. OPAKI su dobri. Iz nekog neobjašnjivog razloga, te reči su se Tomasu pojavile u mislima. Bilo je to kao da je njegova bivša ličnost - ona koja je verovala da OPAKI imaju cilj vredan svakog izopače nog postupka - pokušala da ga ubedi da je to istina. Da, ma koliko užasno to izgledalo, moraju uraditi sve što je potrebno da pronađu lek za Blesak. Ali sada je nešto bilo drugačije. Nije mogao da razume kakav je to bio ranije. Kako je mogao da misli da je ovo u redu. Promenio se zauvek... ali morao je da im da starog Tomasa još ovaj, poslednji put. „Njute, Minho“, rekao je brzo, pre nego što je Štakoroliki stigao opet da progovori. 23

„Mislim da je u pravu. Mislim da je vreme da uradimo ono što bi trebalo da uradimo. Svi smo se sinoć složili oko toga.“ Minho se nervozno nasmešio. Njutove šake su se stisle u pesnice. Sad ili nikad. POGLAVLJE 11 Tomas nije oklevao. Zamahnuo je laktom unazad pravo u lice stražara iza sebe, istovre meno šutnuvši u koleno ovog ispred njega. Obojica su pali na pod, iznenađeni, ali brzo su se pribrali. Krajičkom oka Tomas je video Njuta kako obara stražara na zemlju; Minho je udarao drugog. Ali petog - ženu - niko nije ni pipnuo, i upravo je podizala svoj lanser. Tomas se bacio ka njoj, gurnuvši vrh oružja ka tavanici pre nego što je uspela da pritisne obarač, ali zamahnula je njime i raspalila ga sa strane po glavi. Eksplozivan bol sevnuo mu je kroz obraze i vilicu. Već je bio van ravnoteže, i samo se skljokao na kolena, a onda i ravno na stomak. Stavio je ruke pod sebe da se podigne, ali onda mu se slamajuća težina sručila na leđa, tresnuvši ga o tvrde pločice i isteravši mu vazduh iz pluća. Koleno mu se zabilo u kičmu i osetio je hladan metal na lobanji. „Samo jedna reč!“, povikala je žena. „A. D. Džensone, samo jedna reč, i spržiću mu mozak.“ Tomas nije mogao da vidi ostale, ali zvuci gušanja već su bili zamrli. Znao je da je to značilo da je njihova pobuna bila kratkog daha, da su sva trojica savladana za manje od minuta. Srce ga je zabolelo od očaja. „Gde je vama pamet, narode?“, zaurlao je Dženson iza Tomasa. Mogao je samo da zamisli kako je besno izgledala ta faca lasice. „Stvarno mislite da tri... deteta mogu da savladaju pet naoružanih stražara? Deco, pa vi bi trebalo da ste nekakvi genijalci, a ne neki kretenasti... zabludeli pobunjeni ci. Možda vam je Blesak ipak pomutio mozak!“ „Umukni!“, Tomas je čuo Njuta kako urla. „Samo začepi ta...“ Nešto je prigušilo ostale reči. Zamislivši kako stražar povređuje Njuta Tomas je počeo da se trese od besa. Žena je pritisla još snažnije svoje oružje uz njegovu glavu. „I... ne... pomišljaj na to“, prošaputala mu je u uvo. „Dižite ih!“, prasnuo je Dženson. „Dižite ih!“ Stražarka je povukla Tomasa za zadnji deo majice, držeći kraj lansera i dalje pritisnut uz njegovu glavu. Takođe, i u Njuta i Minha je bilo upereno oružje, a i dvojica slobodnih stražara držali su trojicu Ledinaša na nišanu. Džensonovo lice je gorelo. „Potpuno besmisleno! Apsolutno nećemo dozvoliti da se ovo ponovi.“ Okrenuo se ka Tomasu. „Bio sam samo dete“, rekao je Tomas, iznenadivši i samog sebe. „Molim?“, pitao je Dženson. Tomas je pogledao u Štakorolikog. „Bio sam dete. Isprali su mi mozak kako bih radio ove stvari pomagao.“ To je bilo ono što ga je izjedalo otkad su sećanja počela da mu se vraćaju. Otkad je bio u stanju da povezuje stvari. „Nisam bio tu od početka“, rekao je tišim tonom Dženson. „Ali lično ti si me odobrio za ovaj posao nakon što su uklonjeni prvobitni osnivači. I čisto da znaš, nikad nisam video nekoga, ni dete ni odraslog, ko je bio toliko napaljen kao ti.“ Osmehnuo se i Tomas je poželeo da mu otkine to lice. „Briga me šta ti...“ „Dosta!“, viknuo je Dženson. „Njega ćemo prvog.“ Pokazao je ka jednom od stražara. „Dovedi medicinsku sestru ovamo dole. Brenda je unutra - insistirala je da pomogne. Možda će mu biti 24

lakše da to podnese ako baš ona bude tehničar koji će raditi s njim. Ostale odvedite u čekaonicu - voleo bih da ih odradimo jednog po jednog. Moram da odem i proverim nešto drugo, tako da ćemo se naći ovde.“ Tomas je bio toliko uznemiren da nije ni registrovao Brendino ime. Drugi stražar se pridružio onom iza njega i svaki ga je držao za jednu ruku. „Neću vam dati da to učinite!“, povikao je Tomas, osećajući kako ga ispunjava histerija. Pomisao da će saznati ko je užasavala ga je. „Nema šanse da mi to stavite na lice!“ Dženson ga je ignorisao i govorio direktno stražarima. „Pobrinite se da mu da sedative.“ A onda krenuo odatle. Dva stražara su povukla Tomasa ka vratima, dok su mu se noge vukle. Borio se, pokušavao da se oslobodi, ali njihove ruke bile su kao gvozdeni okovi, i najzad je odustao da bi sačuvao snagu. Pomislio je da je možda izgubio bitku. Jedina nada mu je bila Brenda. Brenda je stajala pored kreveta u sobi. Kamenog lica. Tomas je potražio njen pogled, ali iz njega se ništa nije moglo pročitati. Njegovi čuvari su ga povukli dalje u sobu. Nije mogao da razume zašto je Brenda bila tu, pomažući da OPAKI ovo rade. „Zašto radiš za njih?“ Glas mu je zazvučao slabašno. Stražari su ga okrenuli. „Bolje da samo držiš usta zatvorena“, odgovorila je Brenda. „Moraš da mi veruješ kao što si tamo na Zgarištu. Tako je najbolje.“ Nije mogao da je vidi, ali bilo je nečega u njenom glasu. Uprkos tome što je rekla, zvučala je toplo. Da li bi ona mogla biti na njegovoj strani? Stražari su povukli Tomasa do poslednjeg kreveta u nizu. A onda ga je stražarka pustila i uperila lanser u njega, dok ga je muškarac držao uz kraj dušeka. „Lezi dole“, rekao je stražar. „Neću“, zarežao je Tomas. Stražar je zamahnuo i raspalio Tomasa preko obraza. „Lezi dole! Odmah!“ „Ne.“ Čovek je podigao Tomasa za ramena i tresnuo ga o dušek. „Ovo će se svakako dogoditi, tako da možeš i da se ne opireš.“ Metalna maska sa žicama i cevčicama visila je iznad njega kao džinovski pauk koji čeka da ga uguši. „Nećete mi staviti tu stvar na lice.“ Tomasu je srce sada lupalo opasno brzo, strah koji je dotad uspevao da zadrži sad je navro svom silinom i oterao svu smirenost koja bi mu pomagala da smisli kako da se izvuče iz ovoga. Muškarac je zgrabio Tomasa za zglavke i pritisnuo ih uz dušek, spuštajući se preko njega svom težinom kako bi bio siguran da ne može da mrdne. „Dajte mu sedative.“ Tomas je naterao sebe da se smiri, da sačuva energiju za još jedan, poslednji pokušaj bekstva. Gotovo ga je zabolelo pri pogledu na Brendu; bila mu je draža nego što je mislio. Ako je pomogla da ga prisile na ovo, to bi značilo da je i ona neprijatelj. Čak je i pomisao na to bila previše bolna. „Molim te, Brenda“, rekao je. „Nemoj to da radiš. Nemoj da im dozvoliš da ovo urade.“ Prišla mu je i nežno ga dotakla po ramenu. „Sve će biti u redu. Nisu svi ovde samo da bi ti život činili užasnim - meni ćeš posle biti zahvalan za ovo što ću uraditi. A sad prestani da cmizdriš i opusti se.“ Koliko god se trudio, i dalje nije mogao da je pročita. „To je sve? Posle svega što se desilo tamo na Zgarištu? Koliko puta smo umalo poginuli u tom gradu? Sve kroz šta smo prošli, i ti ćeš samo tako da me odbaciš?“ „Tomase...“, počela je pa ućutala, ne trudeći se da sakrije svoju nervozu. „To je bio moj posao.“ 25

„Čuo sam tvoj glas u glavi. Upozorila si me da će stvari postati loše. Molim te reci mi da nisi stvarno s njima.“ „Kad smo stigli nazad do glavnog štaba posle Zgarišta, ušla sam u telepatski sistem zato što sam želela da te upozorim. Da te pripremim. Nisam očekivala da ćemo postati prijate lji u onom paklu.“ Samo zato što je čuo da se i ona osećala tako, stvari su mu na neki način postale podno šljivije, i sad stvarno nije mogao da se zaustavi. „Da li ti imaš Blesak?“, pitao je. Odgovori su joj bili brzi i kratki. „Glumila sam. Horhe i ja smo imuni - znamo to odavno. Zato su nas i iskoristili. A sad tišina.“ Pogled joj je odleteo ka stražaru. „Krećite s tim više!“, stražar je iznenada povikao. Brenda ga je strogo pogledala, ali nije rekla ništa. Onda je bacila pogled na Tomasa i izne nadila ga jedva primetnim migom. „Kad ti dam sedativ, zaspaćeš u sekundi. Da li me razumeš?“ Naglasila je poslednju reč, a onda diskretno ponovo namignula. Sreća da su dvoje stražara bili fokusirani na svog zatvorenika a ne na nju. Tomas je bio zbunjen, ali nada mu je prostrujala telom. Ona je imala neki plan. Brenda je otišla do pulta i počela da priprema ono što joj treba, a stražar je i dalje svom težinom pritiskao Tomasove zglavke, gotovo mu zaustavljajući cirkulaciju. Graške znoja su mu izbile po čelu, ali bilo je jasno da neće popustiti dok god je Tomas u svesnom stanju. Žena je stajala odmah pored, s lanserom uperenim u Tomasovo lice. Brenda se okrenula, sa špricem u levoj ruci, igle uperene nagore i s palcem spremnim da pritisne. Kroz prozorčić na špricu videla se žućkasta tečnost. „U redu, Tomase. Uradićemo ovo veoma brzo. Da li si spreman?“ Nije znao na šta je mislila, ali klimnuo joj je, rešen da bude spreman. „Dobro“, odgovorila je. „Bolje bi ti bilo da jesi.“ POGLAVLJE 12 Brenda se osmehnula i krenula ka Tomasu, a onda se saplela na nešto i poletela napred. Uhvatila se za krevet desnom rukom, ali pala je tako da je igla šprica sletela baš na pod lakticu stražara koji je držao Tomasa za ruke. Iste sekunde je pritisnula palcem i začulo se brzo, oštro šištanje, pre nego što se stražar zatresao i pao unazad. „Šta kog đavola...!“, povikao je čovek, ali oči su mu već postale staklaste. Tomas je reagovao iste sekunde. Oslobođen tog čeličnog stiska, pogurao se niz krevet i široko zamahnuo nogama prema stražarki koja se upravo pribirala posle prvog šoka. Jedna noga je pogodila lanser, a druga njeno rame. Jauknula je, a potom se začuo i udarac njene glave koja je tresnula o pod. Tomas se bacio ka lanseru, zgrabivši ga pre nego što mu je odleteo van domašaja, i uperio ga u ženu, koja se uhvatila za glavu. Brenda je optrčala oko kreveta, zgrabila mu škarčevo oružje i uperila ga u njegovo mlitavo telo. Tomas je ubrzano disao boreći se za vazduh, grudi su mu se nadimale dok mu je adrenalin kolao telom. Nedeljama se nije osetio tako dobro. „Znao sam da ti...“ Pre nego što je uspeo da završi, Brenda je zapucala iz lansera. Zvuk visoke frekvencije zaparao je vazduh, pojačavajući se dok se puška nije ispraznila uz trzaj, od čega se Brenda zanela unazad. Jedna od svetlucavih granata je izletela, udarila stražarku u grudi, i uz prasak poslala klupko malih munja preko njenog tela. Počela je nekontrolisano da se trza. Tomas je zurio, zapanjen time šta lanser može da uradi čoveku i zadivljen što je Brenda pucala bez oklevanja. Ako mu je trebao još neki dokaz da Brenda baš i nije u potpunosti odana OPAKIMA, upravo ga je dobio. Pogledao ju je. Ona mu je uzvratila pogled, uz trag osmeha na licu. „Odavno želim da uradim nešto 26

ovakvo. Dobro je što sam ubedila Džensona da mene zaduži za tvoju proceduru.“ Sagnula se, uzela karticu od onesvešćenog čoveka i ubacila je u svoj džep. „Sa ovim možemo svuda da uđemo.“ Tomas je morao da se odupre želji da je privuče u zagrljaj. „Hajde“, rekao je. „Moramo da pokupimo Njuta i Minha. A onda i sve ostale.“ Jurili su niz hodnike, nekoliko puta skrenuvši. Brenda je vodila, i to je podsetilo Tomasa na vreme dok ju je sledio podzemnim tunelima Zgarišta. Požurivao ju je - znao je da još stražara može da se pojavi svakog trena. Stigli su do vrata, i Brenda je provukla karticu da otključa; kratak šištav zvuk, a onda su se metalna vrata raskrilila. Tomas je proleteo kroz njih, s Brendom za petama. Štakoroliki je skočio iz stolice, užasnutog lica. „Šta to, za ime boga, radite?“ Brenda je već ispalila dve granate u stražare. Muškarac i žena su pali na pod, grčeći se u oblaku dima i malih munja. Njut i Minho su savladali trećeg stražara; Minho je zgrabio njegovo oružje. Tomas je uperio svoj lanser u Džensona i stavio prst na obarač. „Daj mi svoju karticu, a onda na zemlju, s rukama na potiljku.“ Glas mu je bio miran, ali srce je htelo da mu iskoči. „Ovo je potpuna ludost“, rekao je Dženson. Predao mu je svoju karticu. Pričao je tiho, naizgled zadivljujuće miran u ovim okolnostima. „Imate nula šansi da izađete iz ovog kompleksa, loš stražara upravo dolazi ovamo.“ Tomas je znao da su im šanse male, ali to je sve što su imali. „Posle onoga što smo prošli, ovo je ništa.“ Nasmejao se kad je shvatio da je to istina. „Hvala na treningu. A sada, još jedna reč i doživećeš... kako si ono rekao? ’Najgorih pet minuta svog života’?“ „Kako...“ Tomas je pritisnuo obarač. Prostorijom se prolomio pištav zvuk, a potom je izletela granata. Pogodila je čoveka u grudi i eksplodirala uz šljašteću paradu elektriciteta. Vrisnuo je i pao na pod, grčeći se, a pramenovi dima dizali su se iz njegove kose i odeće. Sobu je ispunio grozan smrad - zadah koji je Tomasa podsetio na Zgarište, kada je Minha udarila munja. „To ne može biti prijatno“, rekao je Tomas svojim prijateljima. Sam sebi je zvučao toliko opušteno da ga je to uznemirilo. Dok je gledao njihovog neprijatelja kako se uvija, zamalo se postideo što ne oseća nikakvu krivicu. Zamalo. „Ovo ne bi trebalo da ga ubije“, rekla je Brenda. „Šteta“, odgovorio je Minho. Ustao je nakon što je vezao nepovređenog stražara njegovim kaišem. „Svet bi bio bolji da ga nema.“ Tomas je skrenuo pogled sa ćoveka koji se trzao kraj njegovih nogu. „Odlazimo. Sad.“ „’Ladno bih nazdravio u to ime“, rekao je Njut. „Baš sam o tome i ja mislio“, dodao je Minho. Svi su se okrenuli ka Brendi. Podigla je lanser u ruke i klimnula. Izgledala je spremno za borbu. „Mrzim ove ljude isto koliko i vi“, rekla je. „Ja sam za.“ Drugi put u nekoliko dana Tomasa je ispunilo nepoznato osećanje sreće. Brenda se vratila. Pogledao je ka Džensonu. Pucketavi elektricitet je počeo da slabi. Oči su mu bile zatvorene i najzad je prestao da se pomera, ali i dalje je disao. „Ne znam koliko dugo traje udar iz ovoga“, rekla je Brenda, „a on će definitivno da se probudi besan. Bolje nam je da se gubimo odavde.“ „Kakav je plan?“, pitao je Njut. 27

Tomas nije imao pojma. „Smislićemo ga u hodu.“ „Horhe je pilot“, predložila je Brenda. „Ako nekako možemo da stignemo do hangara, do njegovog Brega...“ Pre nego što je iko mogao da odgovori, u holu su se začuli vrisci i koraci. „Stižu“, rekao je Tomas. Ponovo je postao svestan njihove situacije - niko im neće dopustiti da tek tako odšetaju iz ove zgrade. Ko zna koliko će im se još stražara naći na putu. Minho je otrčao do vrata i zauzeo poziciju odmah pored njih. „Svi će oni morati da prođu baš ovuda.“ Zvukovi iz hodnika postajali su sve glasniji - stražari su bili blizu. „Njute“, rekao je Tomas. „Ti idi na drugu stranu ulaza. Brenda i ja ćemo upucati prvi par koji zakorači ovamo. Vas dvojica napadnite ostale sa strane, a onda istrčite u hodnik. Bićemo iza vas.“ Zauzeli su pozicije. POGLAVLJE 13 Brendin izraz lica bio je čudna mešavina straha i uzbuđenja. Pored nje, Tomas se pripremao, rukama čvrsto stežući lanser. Znao je da je rizično verovati Brendi. Njega su prevarili gotovo svi u ovoj organizaciji; nije smeo da potceni nekog kao što su OPAKI. Ali ona je bila jedini razlog što su uspeli da stignu ovako daleko. A ako će je povesti dalje sa sobom, nije više mogao da sumnja u nju. Prvi stražar je stigao, čovek obučen u istu crnu opremu kao i ostali, ali sa drugačijim oružjem manjim i sjajnijim - koje je čvrsto stezao ispred sebe. Tomas je opalio i gledao kako granata udara u čovekove grudi; to ga je odbacilo unazad, a potom je počeo da se grči i trese u mreži munjica. Još dvoje su - muškarac i žena - bili iza njega s podignutim lanserima. Minho je napao pre nego što je Tomas uspeo. Zgrabio je ženu za majicu i cimnuo je ka sebi, a onda ju je zaljuljao preko sebe i raspalio o zid. Uspela je da zapuca, ali se srebrna sta granata bezopasno raspala na podu, šaljući kratku navalu pucketave energije preko pločica. Brenda je pucala u muškarca i pogodila ga u noge; male reckaste niti elektriciteta penjale su mu se uz telo i on je zaurlao, padajući nazad u hodnik. Oružje mu je palo na pod. Minho je razoružao ženu i naterao je da klekne. Sad je držao lanser uperen u njenu glavu. Kroz vrata je prošao i četvrti čovek, ali Njut mu je izbio oružje i tresnuo ga po licu. Pao je na kolena, držeći ruku preko svojih krvavih usta. Pogledao je na gore, kao da je želeo nešto da prozbori, ali Njut je zakoračio unazad i upucao ga u grudi. Na tako malom rasto janju kapsula je ispustila jeziv prasak kad se raspukla. Dok je padao na pod, uvijajući se u paučini čistog elektriciteta, iz grla mu je pobegao žalostiv cijuk. „Taj prokleti srebronožac snima svaki naš potez“, rekao je Njut. Klimnuo je ka nečemu u zadnjem delu sobe. „Moramo da se gubimo odavde - samo će nastaviti da dolaze.“ Tomas se okrenuo i video malog robotastog guštera iz kog je izlazio zrak crvenog svetla, kako puže po prostoriji. Pogledao je ponovo ka ulazu koji je sad bio prazan. Okrenuo se ka ženi. Vrh Minhove puške lebdeo je samo nekoliko centimetara od njene glave. „Koliko vas je?“, pitao je Tomas. „Da li još njih dolazi?“ Najpre nije odgovorila, ali Minho se primicao sve dok joj puškom nije dotakao obraz. „Barem ih je pedeset na dužnosti“, rekla je brzo. „Pa gde su onda?“, pitao je Minho. „Ne znam.“ 28

„Ne laži me!“, viknuo je. „Mi... Još nešto se dešava. Ne znam šta. Kunem se.“ Tomas ju je pogledao bolje i video još nešto osim straha na njenom licu. Da li je to bila uz nemirenost? Izgledalo je da govori istinu. „Još nešto? Kao na primer?“ Odmahnula je glavom. „Znam samo da je jedna grupa pozvana u drugi sektor, to je sve.“ „I ti nemaš pojma zašto?“ Tomas se trudio da zvuči što sumnjičavije. „Nekako mi je teško da u to poverujem.“ „Kunem se.“ Minho ju je zgrabio za majicu s leđa i povukao je da ustane. „Onda ćemo samo povesti ovu finu damu sa sobom kao taoca. Idemo.“ Tomas mu je preprečio put. „Brenda mora da nas vodi ona zna ovo mesto. Onda ja, pa ti i tvoja nova prijateljica, pa Njut na kraju.“ Brenda je brzo stala pored Tomasa. „I dalje ne čujem nikoga, ali sigurno nemamo još mnogo vremena. Hajdemo.“ Provirila je u hodnik, a onda izletela iz sobe. Tomas je zastao na trenutak da obriše znojave dlanove o pantalone, pa zgrabio lanser i pošao za njom. Skrenula je nadesno. Čuo je ostale iza kako ga prate; bacio je pogled unazad i video da i Minhova zarobljenica trči s njima, ne izgledajući nimalo srećno zbog pretnje električnim pražnjenjem na svega nekoliko centimetara od nje. Stigli su do kraja prvog hodnika i krenuli desno bez zaustavljanja. I nova staza je izgledala isto kao i prethodna, prolaz bež boje koji se prostirao pred njima najmanje petnaest metara i završavao dvostrukim vratima. Nekako ga je ta scena podsetila na ono poslednje rastojanje u Lavirintu, tik pre Litice, kad su on, Tereza i Čak jurili ka izlazu dok su se svi ostali borili sa Žalopojcima da bi im obezbedili odstupnicu. Kako su prilazili vratima, Tomas je iz džepa izvukao karticu Štakorolikog. Žena, njihov talac, viknula mu je: „Ja to ne bih radila! Kladim se da je s one druge strane dvadeset pušaka koje čekaju da vas žive spale.“ Ali nešto je u njenom glasu zazvučalo očajnički. Da li je moguće da su OPAKI postali previše sigurni ili da su olako shvatili njihovu bezbednost? Sa svega dvadeset ili trideset preostalih tinejdžera, sigurno nisu imali više od jednog člana obezbeđenja po osobi - ako i toliko. Tomas i njegovi prijatelji morali su da pronađu Horhea i Breg, ali i sve ostale. Pomislio je na Tiganja i Terezu. Nije hteo da ih ostavi samo zato što su odlučili da im se vrati pamćenje. Ukočio je i zaustavio se pred vratima, pa se okrenuo ka Minhu i Njutu. „Imamo samo četiri lansera, i bolje bi nam bilo da se spremimo na to da je s druge strane još stražara koji nas čekaju. Jesmo li za ovo?“ Minho je prišao panelu za otključavanje karticom, vukući za majicu stražarku za sobom. „Otvorićeš ovo za nas, tako da mi možemo da se usredsredimo na naše drugare. Stoj tu i ne radi ništa dok ti ne kažemo. I nemoj da ti je palo na pamet da se zezaš sa mnom.“ Nagnuo se ka Tomasu. „Počni da pucaš čim se vrata odškrinu.“ Tomas je klimnuo. „Ja ću čučnuti. Minho, ti se nagni preko mog ramena. Brenda nalevo, a Njut nadesno.“ Tomas se spustio i uperio svoje oružje tačno tu gde su se dva krila vrata spajala. Minho se nadvio nad njim, radeći isto. Njut i Brenda su zauzeli svoja mesta. „Otvori na tri“, rekao je Minho. „I, stražarko, ako išta pokušaš ili kreneš da bežiš, garantu jem ti da će te jedno od nas stići. Tomase, odbrojavaj.“ Žena je izvukla svoju karticu ali nije rekla ništa. „Jedan“, počeo je Tomas. „Dva.“ 29

Zastao je, dajući sebi trenutak da duboko udahne, ali pre nego što je uspeo da izvikne poslednji broj, zapištao je alarm i svetla su se pogasila. POGLAVLJE 14 Tomas je brzo treptao, pokušavajući da se privikne na tamu. Alarm je prodorno i zaglušu juće kričao. Osetio je da je Minho ustao, a onda ga čuo kako se vrpolji. „Stražarka je nestala!“, vikao je. „Ne mogu da je nađem!“ Čim je izgovorio poslednju reč, kroz zavijanje alarma probio se onaj zvuk napajanja oružja, a potom i rasprskavanje granate na podu. Splet iskrica osvetlio je prostoriju; Tomas je video tamnu figuru kako beži od njih niz hodnik, postepeno nestajući u mraku. „Moja greška“, promrmljao je Minho, jedva čujno. „Vratite se na svoja mesta“, rekao je Tomas, strahujući šta li taj alarm može da znači. „Pazite na prorez kad se otvore vrata. Iskoristiću karticu Štakorolikog da otključam. Budite spremni!“ Opipavao je po zidu dok nije pronašao gde treba da provuče karticu; potom se začuo glasan klik, i jedno od krila počelo je da se otvara ka njima. „Pali!“, povikao je Minho. Njut, Brenda i Minho su počeli da ispaljuju granate kroz vrata, u tminu. Tomas je pažljivo zauzeo poziciju i zapucao i sam ka pramenovima treperavog elektriciteta koji su sad pucketali u prostoru iza vrata. Trebalo im je po nekoliko sekundi između dva ispaljivanja, ali ubrzo su napravili zaslepljujući prizor sačinjen od svetla i eksplozija. Nije bilo ni traga ljudima, niti uzvratnoj vatri. Tomas je pustio da mu puška sklizne pored tela. „Stanite!“, povikao je. „Ne trošite više municiju!“ Minho je ispalio još jednu granatu, pa su se svi zaustavili, čekajući da sva ta energija utihne kako bi bezbedno mogli da uđu u prostoriju. Tomas se okrenuo ka Brendi, glasno pričajući da nadjača buku. „Mi smo malo kratki s pamćenjem. Znaš li ti išta što može da nam pomogne? Gde su svi? Čemu ovaj alarm?“ Odmahnula je glavom. „Moram da budem iskrena - nešto je svakako čudno ovde.“ „Kladim se da je ovo još jedan od njihovih prokletih testova!“ povikao je Njut. „Sve ovo je planirano da se dogodi i opet nas, iznova, analiziraju.“ Tomas je jedva čuo i sopstvene misli, a Njut mu svakako nije u tome pomagao. Držeći podignut lanser, prošao je kroz vrata. Hteo je da stigne na neko sigurnije mesto pre nego što svetlost ispaljenih granata potpuno iščezne. Iz tanke zalihe svojih povraće nih sećanja, znao je da je odrastao na ovom mestu - ali kad bi samo mogao da se seti plana zgrade. Ponovo je shvatio koliko je Brenda važna za njihovu slobodu. Horhe, takođe - ako bi hteo da ih odveze odavde. Alarm je ućutao. „Šta..Tomas je počeo preglasno, pa se utišao. „Šta sad?“ „Ne mora ništa da znači to što su ga ugasili“, odgovorio je Minho. „Možda im se samo smučila sva ta buka.“ Sjaj električnog pražnjenja je nestao, ali prostorija s druge strane vrata je imala sigurno sno osvetljenje koje je sve prebojilo rozikastom izmaglicom. Stajali su u velikom ulaznom holu s kaučima i stolicama i nekoliko stolova. Nikog na vidiku. „Nisam nikada video nijednu osobu u ovim čekaonicama“, rekao je Tomas, jer mu je prostor odjednom izgledao poznato. „Celo ovo mesto je prazno i jezivo.“ „Sigurna sam da je bilo davno kad su ovde dozvoljavali posetioce“, odgovorila je Brenda. „Šta je sledeće, Tomi?“, pitao je Njut. „Ne možemo samo stajati ovde ceo dan.“ 30

Tomas je razmislio na trenutak. Morali su da pronađu svoje prijatelje, ali prioriet je bio da osiguraju izlazak odavde. „Okej“, rekao je. „Brenda, zaista nam treba tvoja pomoć. Treba da stignemo do hangara i nađemo Horhea, da bi pripremio Breg. Njut i Minho - vas dvojica možete onda da ostanete s njim kao podrška, a Brenda i ja ćemo se vratiti da pretražimo ovo mesto i pronađemo naše prijatelje. Brenda - da li znaš gde možemo da napunimo oružje?“ „Skladište je na putu do hangara“, rekla je Brenda. „Ali verovatno ga čuvaju.“ „Videli smo i gore stvari“, dobacio je Minho. „Pucaćemo dok ne padnu oni ili mi.“ „Sve ćemo ih spržiti“, dodao je Njut, gotovo režeći. „Sve te mufljuze, do poslednjeg.“ Brenda je pokazala niz jedan od dva hodnika koji su se granali iz ulaznog hola. „Tamo je.“ Povela je Tomasa i njegove prijatelje skretanje za skretanjem, a prigušena crvena svetlost sigurnosnih svetiljki obasjavala im je put. Nisu naleteli na otpor, iako bi se svako malo poneki srebronožac prošunjao pored njih, zveckajući po podu kad projuri. Minho je pokušao da upuca jednog od njih, i toliko strašno promašio da je umalo spalio Njuta, koji je zacvileo i, sudeći po izrazu lica, poželeo da mu uzvrati. Posle dobrih petnaest minuta trka, stigli su do skladišta s oružjem. Tomas se zaustavio u hodniku, iznenađen što je vrata zatekao širom otvorena. Iz onog što je mogao da vidi, police unutra su izgledale skroz nakrcane. „To je to“, rekao je Minho. „Više nema sumnje.“ Tomas je tačno znao šta je Minho mislio. Prošao je previše toga da mu ne bi bilo jasno. „Neko nam smešta“, promrmljao je. „Mora biti“, dodao je Minho. „Svi odjednom nestaju, vrata su otključana, oružje samo čeka da ga uzmemo. A očigledno je i da nas posmatraju pomoću tih džiberskih srebrono žaca.“ „Definitivno je sumnjivo“, dodala je Brenda. Na zvuk njenog glasa, Minho se okrenuo ka njoj. „Kako da znamo da i ti nisi u tome?“, zahtevao je odgovor. Odgovorila je iznurenim glasom. „Sve što mogu da kažem je da se kunem da nisam. Nemam pojma šta se dešava.” Tomasu je bilo teško da prizna, ali ono što je Njut slutio odranije - da je ceo ovaj dosada šnji beg možda ništa drugo do jedna dirigovana vežba - izgledalo je sve više i više moguće. Ponovo su postali pokusni miševi koji trčkaraju po nekom novom lavirintu. Tomas se očajnički nadao da to nije istina. Njut je već tumarao po prostoriji s oružjem. „Pogledajte ovo“, pozvao ih je. Kad je Tomas ušao u prostoriju, Njut je pokazao na deo zida s ispražnjenim policama. „Po gledajte tragove prašine. Prilično je očigledno da je gomila stvari odavde uzeta nedavno. Možda čak pre sat vremena ili tako nešto.“ Tomas je pregledao prostor. Soba je bila prilično prašnjava - dovoljno da te natera da kijaš ako se previše motaš po njoj - ali delovi koje je Njut pokazao bili su potpuno čisti. Bio je u pravu. „Zašto je to toliko važno?“, iza njih je dopro Minhov glas. Njut se okrenuo ka njemu. „Ti seratorska uštvo, možeš li nekad nešto i sam da skapiraš?“ Minho se trgnuo. Činilo se da je više šokiran nego ljut. „Au, Njute“, rekao je Tomas. „Jeste, sve je sranje, ali o’ladi malo. U čemu je problem?“ „Reći ću ti ja u čemu je problem. Ideš ko neki opasan baja, bez ikakvog plana, vodiš nas okolo kao gomilu pilića u potrazi za hranom. A Minho ne može da napravi nijedan usrani korak a da ne pita kojom nogom da krene.“ Minho se najzad dovoljno sabrao. „Slušaj ti, džiberoliki. Ti se ponašaš kao nekakav genije jer si skapirao da su neki stražari uzeli oružje iz sobe za oružje. Ja pomislio da ti dam za pravo, da se ponašam kao da si možda otkrio i nešto dublje od toga. Sledeći put ću da te potapšem po ramenu što si nam obznanio nešto očigledno.“ 31

Tomas je pogledao nazad u Njuta na vreme da vidi kako mu se izraz lica menja. Izgledao je kao pogođen, na ivici da zaplače. „Žao mi je“, promrmljao je Njut, a onda se okrenuo i otišao iz prostorije. „Šta ovo bi?“, prošaputao je Minho. Tomas nije želeo da kaže šta je pomislio: da se Njutov razum polako kruni. A srećom nije ni morao Brenda je progovorila. „Ljudi, vi jeste promašili poentu.“ „A to je?“, pitao je Minho. „U ovom delu mora da je bilo dva ili tri tuceta pušaka i lansera, i sad su svi nestali. I to nedavno. U poslednjih sat ili tako nešto, kao što je Njut rekao.“ „Da?“ provocirao je Minho, baš kad je Tomas ukopčao. Brenda je ispružila ruke ispred sebe, kao da je odgovor očigledan. „Stražari dolaze ovamo samo ako im treba zamena, ili žele da koriste nešto osim lansera. Zašto bi svi oni to uradili baš u isto vreme? Danas? A lanseri su vrlo teški, ne možeš da pucaš iz njih ako nosiš još jedno oružje. Gde je oružje koje su ostavili za sobom?“ POGLAVLJE 15 Minho je prvi ponudio objašnjenje. „Možda su znali da nešto ovako može da se desi, a nisu želeli da nas pobiju. Kako mi izgleda, osim ako te ne upucaju pravo u glavu, ovi lanseri te samo nakratko ošamute. Tako da su svi došli i uzeli ih da ih koriste uz obične puške.“ Brenda je odmahivala glavom još pre nego što je on završio. „Ne. Standard je da sve vreme nose lansere - tako da nema smisla što su svi odjednom došli po nove. Šta god ti mislio, OPAKIMA nije cilj da pobiju što više ljudi. Čak ni kad Mahniti provale.“ „Mahniti su provaljivali ovamo ranije?“ pitao je Tomas. Brenda je klimnula. „Što se zaraza više širi, što više prsnu, to su očajniji. Stvarno sumnjam da bi stražari...“ Minho ju je prekinuo. „Možda se baš to desilo. Sa svim tim alarmima koji su prestali da trešte, možda su neki Mahniti provalili i pokupili odavde šta su stigli od oružja, ošamutili ljude, a onda navalili da ih jedu. Možda smo videli samo nekoliko stražara jer su ostali mrtvi!“ Tomas je video Mahnite koji su prošli Prsnuće, i to sećanje ga je progonilo. Mahnite koji su živeli s Bleskom toliko dugo da im je izjeo mozak do potpunog ludila. Gotovo kao životinje u ljudskom obliku. Brenda je uzdahnula. „Teško mi je da to kažem, ali možda si u pravu.“ Zamislila se na trenutak. „Ozbiljno. To bi moglo da bude objašnjenje. Neko je došao ovamo i pokupio gomilu oružja.“ Ledena jeza je ispunila Tomasa. „Ako je to to, naši problemi su mnogo gori nego što smo mislili.“ „Drago mi je što vidim da momak koji nije imun na Blesak ipak nije jedini kome mozak još uvek radi.“ Tomas se okrenuo i video Njuta na vratima. „Umesto da se brecaš, sledeći put lepo objasni“, rekao je Minho, nimalo saosećajnim glasom. „Nisam mislio da ćeš tako brzo da flipneš, ali drago mi je da si se vratio. Možda će nam biti potreban Mahniti da pronjuška ove ostale Mahnite ako su stvarno provalili ovamo.“ Tomas se trgnuo na ovu opasku, prateći Njutovu reakciju. Stariji dečak nije bio srećan - to je bilo jasno iz njegovog izraza lica. „Nikad nisi znao kad treba da začepiš tu labrnju, zar ne Minho? Uvek ti moraš da imaš usranu poslednju reč.“ „Začepi ti tu svoju džibersku facu“, odgovorio je Minho. Glas mu je na tren bio toliko 32

smiren, da je Tomas mogao da se zakune da je i Minho pukao. Napetost u prostoriji bila je gotovo opipljiva. Njut je polako prišao Minhu i zaustavio se ispred njega. A onda ga je, brzo kao zmija koja napada, raspalio po licu. Minho se zateturao unazad i tresnuo u praznu policu. A onda se zaleteo napred i oborio Njuta na pod. Sve se desilo toliko brzo da Tomas nije mogao da poveruje. Pritrčao je i počeo da vuče Minha za majicu. „Dosta!“ povikao je, ali dvojica Ledinaša su nastavili da se mlate, ruke i noge zamahivale su na sve strane. Brenda je prišla da pomogne, i ona i Tomas su najzad uspeli da čvrsto uhvate Minha i povuku ga na noge, dok je on i dalje divlje zamahivao rukama. Zalutali lakat opalio je Tomasa u bradu, i nalet besa mu je obuzeo celo telo. „Koliko glupi još možete biti?“, povikao je Tomas, pritežući Minhu ruke iza leđa. „Bežimo od najmanje jednog neprijatelja, možda i dva, a vas dvojica ćete da se bijete?“ „On je počeo!“, brecnuo se Minho, a pljuvačka mu je prsnula na Brendu. Obrisala je lice. „Koliko imaš godina, osam?“, pitala je. Minho nije odgovorio. Još nekoliko sekundi se koprcao da se oslobodi, pa odustao. Tomasu se smučila čitava stvar. Nije znao šta je gore: to što Njut izgleda već počinje da se gubi, ili to što se Minho on, koji bi trebalo da je u stanju da se kontroliše - ponaša kao mamlaz. Njut se osovio na noge, oprezno pipkajući crveno mesto na svom obrazu, gde mora da je sletela Minhova pesnica. „Ja sam kriv. Prosto, sve me živcira. Vi rešite šta ćemo - meni treba predah, jebiga.“ I na to se okrenuo i ponovo išetao iz prostorije. Tomas je uznemireno izdahnuo; pustio je Minha i namestio majicu. Nisu imali vremena da naklapaju o nebitnim temama. Ako hoće da izađu odavde, treba da se saberu i da rade kao tim. „Minho - nađi još nekoliko lansera da ponesemo, a onda uzmi i neki pištolj s one tamo police. Brenda, možeš li da napuniš kutiju sa što više municije? Idem po Njuta.“ „Okej“, odgovorila je, već gledajući okolo. Minho nije rekao ni reč, samo je krenuo da pre tražuje police. Tomas je izašao u hodnik; Njut je sedeo na podu naslonjen na zid, jedno pet-šest metara odatle. „Ne želim da čujem ni reč“, progunđao je kada mu se Tomas pridružio. Odličan početak, pomislio je Tomas. „Slušaj, nešto čudno se dešava - ili nas OPAKI testiraju, ili oko nas jurcaju Mahniti i ubijaju ljude na sve strane. Šta god da je, moramo da nađemo prijatelje i gubimo se odavde.“ „Znam.“ I to je bilo to. Ništa više. „Onda se diži i vraćaj se unutra da nam pomogneš. Ti si prvi bio sav nervozan i ponašao se kao da nemamo vremena da se zajebavamo okolo. A sad želiš da sediš ovde u holu i duriš se?“ „Znam.“ Isti odgovor. Tomas nikad nije video Njuta ovakvog. Momak je izgledao potpuno beznadežno, i od tog prizora Tomasa uhvati očajanje. „Svi mi pomalo lud...“, zaustavio se; ništa gore nije mogao da izgovori. „Mislim. „E aj’ samo ćuti“, rekao je Njut. „Znam da je nešto krenulo da se dešava u mojoj glavi. Osećam da nije sve u redu. Ali ti ne moraš da brineš o svom usranom dupencetu. Daj mi sekund i biću dobro. Izvešćemo vas odavde, i onda ću brinuti o tome.“ „Kako to misliš, izvešćemo vas odavde?“ „Vas, nas, kako god. Samo me pusti prokleti minut.“ Život na Ledini sad je izgledao eonima daleko. Tamo, Njut je uvek bio miran, sabran - a sad, ovde, zbog njega je grupa pucala po šavovima. Izgleda da je hteo da kaže da nije važno da li će i on sam pobeći, važno je da ostali uspeju. 33

„Dobro“, odgovorio je Tomas. Shvatio je da je jedino što može da učini da se ponaša prema Njutu kao i uvek dosad. „Ali znaš da ne smemo više da gubimo vreme. Brenda prikuplja municiju. Moraš da joj pomogneš da je odnese do hangara u kom je Breg.“ „Ću“. Njut je brzo ustao sa svog mesta. „Ali prvo moram da odem po nešto - neću dugo.“ I pošao je, ka ulaznom holu. „Njute!“, povikao je Tomas, pitajući se šta je to za ime sveta njegov prijatelj smislio. „Ne budi glup moramo da krenemo. I moramo da se držimo zajedno.“ Ali Njut je produžio. Nije se čak ni okrenuo da pogleda Tomasa. „Samo vi uzmite sve! Tu sam za nekoliko minuta.“ Tomas je odmahnuo glavom. Nije bilo ničega što je mogao da kaže ili uradi da bi im se vratio onaj stari, razumni dečko kog je znao. Okrenuo se i pošao nazad u prostoriju s oružjem. Tomas, Minho i Brenda su skupili sve što su mogli da ponesu između sebe. Uz onaj što je nosio u rukama, Tomas je preko ramena prebacio još jedan lanser. Zatakao je dva napunjena pištolja u prednje džepove i nekoliko šaržera u svaki od zadnjih. Minho je učinio isto, a Brenda je držala kartonsku kutiju punu plavičastih granata i metaka, preko kojih je stajao njen lanser. „To izgleda teško“, rekao je Tomas, pokazujući na kutiju. „Hoćeš li da...“ Brenda ga je prekinula. „Mogu da izdržim dok se Njut ne vrati.“ „Ko zna šta je taj lik smislio“, rekao je Minho. „Nikad se nije ovako ponašao. Blesak mu već izjeda mozak.“ „Rekao je da će se brzo vratiti.“ Tomasu je bio dosta Minhovog ponašanja - samo je po goršavao stvari. „I pazi šta govoriš kad je tu. Poslednje što nam treba je da ga opet nešto isprovociraš.“ „Da li se sećaš šta sam ti rekla još tamo u gradu, u onom kamionetu?“ pitala je Brenda Tomasa. Nagla promena teme ga je iznenadila, a još više to što je pomenula Zgarište. To ga je asociralo samo na činjenicu da ga je lagala. „Šta?“, pitao je. „Misliš, nešto od toga je bilo i istina?“ Osetio je takvu bliskost prema njoj te noći. Shvatio je da se nada da će reći da. „Žao mi je što sam te lagala zbog čega sam bila tamo, Tomase. I što sam ti rekla da mogu da osetim kako mi Blesak rije po mozgu. Ali sve ostalo je istina. Kunem se.“ Zastala je, gledajući ga molećivo. „U svakom slučaju, pričali smo o tome kako pojačana moždana aktivnost ubrzava tempo de strukcije - to se zove kognitivna destrukcija. Zato je taj Iek - Blaženstvo - tako popularan među ljudima koji mogu sebi da ga priušte. Blaženstvo usporava moždane funkcije. Produžava vreme dok ne postaneš totalno lud. Ali je mnogo skup.“ Pomisao da postoje ljudi koji žive u svetu koji nije deo eksperimenta ili se kriju po napu štenim zgradama kao što je video na Zgarištu - činila mu se nemogućom. „Da li ljudi i dalje opstaju - žive svoje živote, idu na posao, šta god - kad su pod lekovima?“ „Rade ono što treba da rade, ali su mnogo... opušteniji. Možeš biti vatrogasac koji spasava tridesetoro dece iz požara, ali nećeš se nervirati ako ti nekoliko njih usput ispadne u vatru.“ Pomisao na takav svet užasnula je Tomasa. „To je... bolesno.“ „Moram da nabavim sebi malo toga“, promrmljao je Minho. „Ne shvataš poentu“, rekla je Brenda. „Pomisli na pakao kroz koji je prošao Njut - sve odluke koje je morao da donese. Nije ni čudo što se Blesak kod njega tako brzo razvio. Bio je i previše stimulisan mnogo više nego obična osoba koja živi svoj svakodnevni život.“ 34

Tomas je uzdahnuo, a tuga koju je osećao ranije ponovo mu je stegla srce. „Pa, ništa ne možemo da uradimo s tim dok ne stignemo na neko .sigurnije mesto.“ „Sa čim?“ Tomas se okrenuo i ugledao Njula na vratima, a onda zatvorio oči na trenutak, da se sabere. „Ništa, nije bitno - gde si bio?“ „Moram da popričam s tobom, Tomi. Samo s tobom. Samo na sekund.“ Šta je sad? pitao se Tomas. „Kakvo je sad to sranje?“, počeo je Minho. „Samo me ostavi na miru. Moram nešto da dam Tomiju. Tomiju i nikom drugom.“ „Šta god, ajde više.“ Minho je izravnao remenje lansera na ramenima. „Moramo da požurimo.“ Tomas je zakoračio u hol s Njutom, na smrt preplašen od onoga što bi prijatelj mogao da mu kaže i koliko luđački to može zvučati. Sekunde su otkucavale. Odmakli su nekoliko koraka od vrata pre nego što je Njut zastao i okrenuo se ka njemu, a onda izvadio malu zapečaćenu kovertu. „Stavi ovo u džep.“ „Šta je to?“, Tomas je uzeo kovertu i prevrnuo je u rukama; ništa nije pisalo na njoj. „Samo stavi prokletu stvar u svoj džep.“ Tomas je uradio što mu je tražio, zbunjen ali radoznao. „Sad me pogledaj u oči“, pucnuo je pristima Njut. Tomasa je preseklo u stomaku od tuge koju je video. „Šta je to?“ „Ne moraš sada da znaš. Ne možeš sada da znaš. Ali moraš da mi obećaš - i ne zajebavam se, da znaš.“ „Šta?“ „Zakuni mi se da nećeš pročitati šta piše u toj usranoj koverti sve dok ne bude pravi trenutak.“ Tomas nije mogao da zamisli da čeka - krenuo je da izvlači koverat iz džepa, ali Njut mu je zgrabio ruku da ga zaustavi. „Kad bude pravi trenutak?“, pitao je Tomas. „Ali kako ču...?“ „Pa, vala ćeš znati!“ odgovorio je Njut pre nego što je Tomas uspeo da završi. „A sad mi se zakuni. Zakuni se!“ Dečakovo telo kao da se celo treslo uz svaku reč koju je izgovorio. „Dobro!“, Tomas je sada bio i više nego zabrinut za svog prijatelja. „Kunem se da neću pročitati dok ne bude pravi trenutak. Kunem se. Ali zašto...“ „Onda dobro“, prekinuo ga je Njut. „Prekrši obećanje i nikad ti neću oprostiti.“ Tomas je poželeo da pruži ruku i prodrmusa svog prijatelja - da udara u zid od jeda. Ali nije to učinio. Stajao je nepomičan kad mu je Njut okrenuo leda i otišao nazad ka prostori ji s oružjem.

POGLAVLJE 16 Tomas je morao da veruje Njutu. Morao je to da učini za svog prijatelja, ali radoznalost je gorela u njemu kao vatra. Ipak, znao je da nemaju vremena za gubljenje. Morali su da izvedu sve iz ovog kompleksa OPAKIH. Moći će duže da popriča s Njutom kad budu u Bregu - ako uspeju da stignu do hangara i nagovore Horhea da im pomogne. Njut se vratio iz sobe s oružjem noseći sam kutiju s municijom, a pratili su ga Minho, pa Brenda, koja je nosila još dva lansera i pištolje zadenute u džepove. „Idemo da nađemo prijatelje“, rekao je Tomas. Onda je krenuo nazad putem kojim su došli, a ostali su stali u kolonu za njim. Tražili su ceo sat, ali njihovi prijatelji kao da su nestali. Štakorolikog i stražara koje su ostavili za sobom sada nije bilo, a kafeterija i spavaonice, kupatila i sobe za sastanke bile su prazne. Ni čoveka ni Mahnitog na vidiku. Tomas se plašio da im se nešto užasno 35

desilo, i da će oni sad naleteti na posledice toga. Najzad, nakon što su naizgled pretražili svaki ćošak zgrade, nešto mu je palo na pamet. „Ljudi, dok sam ja bio zatvoren u beloj sobi, da li je vama bilo dozvoljeno da se muvate okolo?“, pitao je. „Da li ste sigurni da nam baš ništa nije promaklo?“ „Ne da ja znam“, odgovorio je Minho. „Ali bio bih iznenađen da nema nekih skrivenih pro storija.“ Tomas se složio, ali mislio je da ne smeju da potroše više vremena na potragu. Jedini izbor im je bio da krenu dalje. Tomas je klimnuo. „Dobro. Hajdemo polako ka hangaru, tražićemo ih usput.“ Išli su neko vreme kad se Minho odjednom sledio. Pokazao je na svoje uvo. Bilo je teško videti jer je hodnik bio slabašno osvetljen crvenim sigurnosnim svetlima. Tomas je stao, pokušavajući da uspori disanje da bi čuo, a za njim i njegovi prijatelji. I čuo je odmah. Tih, ječeći zvuk, nešto od čega ga je prošla jeza. Čuo se na oko pet metara ispred njih kroz neobičan prozor koji je iz hodnika gledao u veliku prostoriju. S mesta na kom je stajao Tomasu se soba činila potpuno mračnom. Staklo na prozoru bilo je razbijeno iznutra - krhotine su ležale po popločanom podu hodnika. Ponovo se začu jaukanje. Minho je stavio prst na usne, a onda polako i pažljivo odložio svoja dva dodatna lansera. Tomas i Brenda su uradili isto, a Njut je spustio svoju kutiju municije na pod. Stegli su svako svoje oružje, i krenuli su napred za Minhom, šunjajući se polako ka zvuku. Zvučalo je kao čovek koji pokušava da se probudi iz užasnog košmara. Tomasova zebnja je rasla sa svakim korakom. Plašio se šta će otkriti. Minho je stao, priljubivši leda uza zid, tačno uz ram prozora. Vrata prostorije bila su sa druge strane prozora, zatvorena. „Pozor“, prošaputao je Minho. „Sad.“ Okrenuo se na nozi i uperio lanser u mračnu prostoriju, baš kad je Tomas stao s njegove leve strane, a Brenda s desne, s oružjem na gotovs. Njut im je čuvao leđa. Tomas je prst držao iznad okidača, spreman da ga pritisne svakog trenutka, ali nije bilo nikakvog pokreta. Pokušavao je da shvati šta to vidi u sobi. Crveno svetlo sa sigurnosnih svetiljki nije mnogo otkrivalo, ali izgledalo je da je ceo pod prekriven tamnim humkama. Nešto se pokretalo veoma polako. Postepeno su mu se oči navikle i počeo je da razabire obrise tela i crnu odeću. I nazirali su se konopci. „To su stražari!“ rekla je Brenda, razbijajući tišinu. Iz sobe se začulo prigušeno hripanje, i Tomas je najzad mogao da vidi lica, nekoliko njih. Začepljena usta i razrogačene oči, u panici. Stražari su bili uvezani od glave do pete i naredani po podu, jedan do drugog, ispunjavajući čitavu prostoriju. Neki od njih su bili mirni, ali većina se borila da se oslobodi. Tomas je zatekao sebe kako zuri, tražeći neko objašnjenje. „Znači, ovde su svi“, procedio je Minho. Njut se nagnuo napred da pogleda. „Bar ne vise svi s proklete tavanice isplaženih jezika, kao prošli put.“ Tomas se potpuno slagao s njim - sećao se te scene i previše živo, bila ona stvarna ili ne. „Moramo da ih ispitamo i saznamo šta se desilo“, rekla je Brenda, već krećući ka vratima. Tomas ju je zgrabio pre nego što je i razmislio. „Ne.“ „Kako to misliš ne? Zašto ne - mogu sve da nam kažu!“ Istrgnula je ruku iz njegovog stiska ali je sačekala da vidi šta to on ima da kaže. 36

„Možda je zamka, ili taj koji je to napravio može da se vrati. Samo moramo da odemo odavde.“ „Da”, rekao je Minho. „Nema rasprave. Ne zanima me da li ovuda jurcaju Mahniti ili pobu njenici ili gorile - ovi džiberski stražari nisu sada naša briga.“ Brenda je slegnula ramenima. „U redu. Samo sam pomislila da bismo mogli da dobijemo neke informacije.“ Zastala je, pa pokazala rukom. „Hangar je na ovu stranu. Nakon što su pokupili oružje i municiju, Tomas i ostali su potrčali kroz hodnike, sve vreme na oprezu zbog onih koji su savladali sve te stražare, ko god to bio. Najzad, Brenda se za ustavila pred još jednim dvostrukim vratima. Jedno krilo je stajalo neznatno odškrinuto, i vazduh je strujao kroz njih, zatalasavši joj bolničku uniformu. I ne čekajući naredbu, Minho i Njut su zauzeli pozicije s obe strane vrata, s pištoljima uperenim u otvor. Nije bilo nikakvog zvuka s druge strane. Tomas je čvršće stegnuo lanser, naslonivši kundak na rame i uperivši vrh napred. „Otvori”, rekao je, dok mu je srce tuklo kao ludo. Brenda je širom zamahnuta vratima i Tomas je projurio kroz njih. Okretao je lanser levo i desno, opisujući krug dok se pomerao napred. Ogromni hangar izgledao je kao napravljen za tri džinovska Brega, ali samo dva su stajala na svojim mestima. Izgledali su kao džinovske žabe koje čuče, nagorelog metala i pohabanih ivica, kao da su prevozili vojnike u stotinama žestokih borbi. Osim nekoliko sanduka s teretom i nečega što je ličilo na punktove za mehaničare, ostalo je bio samo čist prazan prostor. Tomas je pohitao, pretražujući hangar dok su se ostalo troje raširili pored njega. Ni jedna jedina stvar se nije pomerila. „Hej!“, povikao je Minho. „Ovamo. Neko je na...“ Nije završio, ali je stao pored velikog sanduka i uperio oružje u nešto iza njega. Tomas se prvi našao pored Minha, iznenađen što vidi čoveka koji leži skriven sa druge strane drvene kutije i, uz stenjanje, trlja glavu. Na njegovoj tamnoj kosi nije bilo krvi, ali sudeći po tome kako se mučio da sedne, Tomas je mogao da se kladi da je bio baš snažno udaren. „Pažljivo, druže“, upozorio ga je Minho. „Lepo i polako, bez iznenadnih pokreta ili ćeš za mirisati kao zagorela slaninica pre nego što budeš i svestan.“ Čovek se naslonio na lakat i, kad je spustio ruku s lica, Brenda je kriknula i pojurila ka njemu, privlačeći ga u zagrljaj. Horhe. Tomas je osetio nalet olakšanja - našli su pilota i bio je dobro, tek malo ugruvan. Izgledalo je da Brenda to ne vidi na taj način. Pregledala je Horhea tražeći povrede dok su joj pitanja samo navirala: „Šta se desilo? Kako si povređen? Ko je uzeo Breg? Gde su svi?“ Horhe je ponovo zastenjao i nežno je odgurnuo. „Smiri živce, hermana. U glavi mi je kao da po njoj đuskaju Mahniti. Daj mi samo sekund da se saberem.“ Brenda ga je pustila i sela, pocrvenevši u licu i s nervoznim izrazom. I Tomas je za njega imao milion pitanja, ali dobro je znao kako je kad te tresnu u glavu. Gledao je Horhea dok je polako dolazio sebi, i setio se kako se nekad plašio ovog tipa - bio je prestravljen. Slike Horhea koji bije Minha u onoj raspadnutoj zgradi na Zgarištu nikad mu neče iščileti iz glave. Ali s vremenom, kao i Brenda, i Horhe je shvatio da su on i Ledinaši na istoj strani. Horhe je nekoliko puta čvrsto zatvorio i otvorio oči, pa počeo da priča. „Ne znam kako su to uradili, ali preoteli su mesto, rešili se stražara, ukrali Breg i odleteli odavde s drugim pilotom. Bio sam idiot i pokušao da ih nateram da sačekaju dok ne saznam više o tome šta se dešava. I sad moja glava plaća za to.“ 37

„Ko?“, pitala je Brenda. „O kome pričaš? Ko je otišao?“ Iz nekog razloga Horhe je pogledao ka Tomasu kad je odgovorio. „Ona mačkica Tereza. Ona i ostali subjekti. Pa, svi osim vas, muchachos.“ POGLAVLJE 17 Tomas se zateturao korak-dva ulevo i naslonio se na težak sanduk. Mislio je da su možda ipak Mahniti napali, ili da se neka druga grupa infiltrirala i iz centra OPAKIH otela Terezu i ostale. Čak ih možda i oslobodila. Ali da je Tereza vodila beg? Izborili su se da izađu, savladali stražare, odleteli u Bregu? Bez njega i ostalih? Bilo je toliko elemenata u ovom scenariju, a nijedan mu se nije uklapao. „Začepite te labrnje!“ povikao je Horhe nadglasavši glasna pitanja Minha i Njuta, i Tomas se vratio u sadašnjost. „Kao da mi zabijate eksere u glavu - samo... prekinite da pričate na minut. I neka mi neko pomogne da ustanem.“ Njut ga je zgrabio za ruke i povukao. „Bolje počni da objašnjavaš šta se to dogodilo, bokte. Od početka.“ „Samo brzo“, dodao je Minho. Horhe se naslonio unazad na drvenu kutiju i skrstio ruke, i dalje se trzajući na svaki pokret. „Vidi, hermano, već sam ti rekao da ne znam mnogo. Desilo se to što sam rekao da se desilo. Glava mi je kao...“ „Da, kapiramo“, brecnuo se Minho. „Boli te glava. Samo nam reci sve što znaš i naći ću ti neki džiberski aspirin.“ Horhe se slabašno nesmešio. „Hrabre reči, dečko. Ako se dobro sećam, ti si onaj koji je morao da se izvinjava i moli za svoj život tamo na Zgarištu.“ Minho se namrštio i pocrveneo. „Pa, lako je da budeš baja kad imaš gomilu luđaka s noževima koji te čuvaju. Stvari su sad malo drugačije.“ „Hoćete li prestati?!“, rekla je Brenda obojici. „Svi smo na istoj strani.“ „Govori već jednom“, rekao je Njut. „Pričaj, da možemo konačno da skapiramo šta da radimo.“ Tomas je i dalje bio u šoku. Stajao je slušajući Horhea i Njuta i Minha, ali osećao se kao da gleda nešto na ekranu, kao da se ne dešava tu pred njim. Pomislio je da Tereza ne može više da mu bude zagonetka. I sad ovo. „Gledajte“, rekao je Horhe. „Ja većinu svog vremena provodim u ovom hangaru, jel’ tako? Začuo sam urlike i upozorenja preko razglasa, a onda su svetla nečujnog alarma počela da trepću. Izašao sam napolje da ispitam o čemu se radi, i samo što mi nisu razneli glavu.“ „Bar te ne bi više bolela“, promrmljao je Minho. Horhe ili nije čuo komentar ili ga je samo izignorisao. „Onda su se svetla pogasila i potrčao sam nazad ovamo da nađem svoj pištolj. Sledeće što znam je da su Tereza i gomila vaših prijatelja huligana utrčali ovde kao da će smak sveta, vukući starog Tonija sa sobom, da upravlja Bregom. Bacio sam svoj glupavi pištolj kad su sedam ili osam lansera uperili u moje grudi, a onda sam ih molio da sačekaju i objasne mi šta se zbiva. Ali neka plava cica me je raspalila po čelu kundakom. Onesvestio sam se, a kad sam se probudio tu su samo vaše ružne face koje zure u mene, a Breg je nestao. To je sve što znam.“ Tomas je sve čuo, ali je shvatio da ništa od detalja nije bitno. Samo se jedna stvar u svemu tome izdvajala, i ne samo da ga je zbunjivala, već ga je suočavanje s tim i povredilo. „Nas su ostavili“, gotovo je prošaputao. „Ne mogu da verujem.“ „A?“, rekao je Minho upitno. „Govori, Tomi“, dodao je Njut. Tomas je značajno pogledao jednog, pa drugog. 38

„Ostavili su nas. Mi smo se bar vratili i tražili ih. A oni su nas ostavili ovde, da nam OPAKI rade šta im je volja.“ Nisu odgovorili, ali u očima im se videlo da su mislili isto. „Možda vas i jesu tražili“, rekla je Brenda. „I nisu mogli da vas nađu. Ili je pucnjava postala previše gadna pa su morali da beže.“ Na to se Minho namrštio. „Svi prokleti stražari su vezani u onoj sobi! Imali su mnogo vremena da nas potraže. Nema šanse. Ostavili su nas.“ „Namerno“, tiho je prozborio Njut. Tomasu ništa od ovoga nije bilo jasno. „Nešto nije u redu. U poslednje vreme Tereza se ponašala kao najveća obožavateljka OPAKIH. Zašto bi pobegla? To mora da je nekakav trik. Hajde Brenda - ti si mi rekla da im ne verujem. Mora da znaš nešto. Govori!“ Brenda je odmahivala glavom. „Ne znam ništa o ovome. Ali zašto je toliko teško povero vati da su i drugi subjekti imali istu ideju kao mi? Da pobegnu? Samo su to bolje uradili.“ Minho je ispustio neki zvuk koji je ličio na vučje režanje. „Ja bih preskočio vređanje u ovom trenutku. I upotrebi još jednom reč subjekt i raspaliću te, pa nek si stoput devojka.“ „Samo probaj“, upozorio ga je Horhe, „Raspali je, i biće ti to poslednje što si uradio u životu.“ „Možemo li načas da prestanemo s tim mačo igrama?“ Brenda je prevrnula očima. „Moramo da vidimo šta ćemo dalje.“ Tomas nije mogao da se otrese osećaja koji ga je mučio, da su Tereza i ostali - čak i Tiganj - naprosto otišli bez njih. Da je njegova grupa vezala sve stražare, zar oni ne bi sve pretražili dok ne nađu svoje prijatelje? I zašto je Tereza želela da ode? Da li joj se u sećanjima vratilo i nešto što nije očekivala? „Nema tu šta da se vidi“, rekao je Njut. „Idemo odavde.“ Pokazao je na Breg. Tomas se slagao s njim. Okrenuo se ka Horheu. „Ti si stvarno pilot?“ Ćovek se široko nasmešio. „Nego šta sam, muchacho. Jedan od najboljih.“ „Zašto su te onda poslali na Zgarište? Zar im nisi važan? Horhe je pogledao u Brendu. „Gde ide Brenda, idem i ja. I mrzim što to moram da kažem, ali otići na Zgarište je zvučalo bolje nego ostati ovde. Izgledalo je kao odmor. Doduše, ispalo je malo grublje nego što sam...“ Začuo se alarm, isti zavijajući zvuk kao i pre. Tomasu je srce preskočilo - odzvanjajući među visokim zidovima i tavanicom, buka se činila još glasnijom ovde u hangaru nego što je bila u hodniku. Brenda je zgranuto gledala u vrata kroz koja su došli, i Tomas se okrenuo da vidi šta joj je privuklo pažnju. Kroz otvor je nadiralo najmanje tuce stražara u crnom, s oružjem na gotovs. Počeli su da pucaju. POGLAVLJE 18 Neko ga je zgrabio za majicu i jako cimnuo ulevo; sapleo se i pao iza kutije baš kad su zvuci lomljenja stakla i pucketanja elektriciteta ispunili hangar. Nekoliko pramenova munja preletelo je pored i iznad sanduka, osmudivši vazduh. Nisu ni trepnuli, a rafali su počeli da udaraju u drvo. „Ko ih je oslobodio?“, povikao je Minho. „Kao da je to sad važno, jebote!“, odgovorio mu je Njut. Svi su čučali, čvrsto stisnuti jedni uz druge. Izgledalo je nemoguće da se odbrane u takvoj poziciji. „Svake sekunde će nas napasti s boka“, povikao je Horhe, „Moramo da uzvratimo!“ Uprkos divljanju oko njih, ta izjava je doprla do Tomasa. „Znači, s nama si?“ Pilot je pogledao u Brendu, a onda slegnuo ramenima. „Ako vam ona pomaže, onda ću i 39

ja. A ako niste primetili - i mene pokušavaju da ubiju!“ Talas olakšanja probio se kroz užas koji je Tomas osećao. Sad je trebalo samo da se dokopaju jednog od ovih Bregova. Napad je na trenutak prestao, i Tomas je mogao da ćuje trupkanje nogu i kratke, odsečne komande. Ako misle da steknu neku prednost, moraju brzo da delaju. „Kako ovo da uradimo?“ pitao je Minha. „Sad si ti glavni.“ Prijatelj ga je oštro pogledao, ali je brzo klimnuo. „Dobro, ja ću da pucam nadesno, Njut nalevo. Tomase i Brenda, vi pucajte preko sanduka. Horhe, ti izvidi kako da se dokopamo tog tvog džiberskog Brega. Pucajte u sve u crnom što se miče. Spremite se.“ Tomas je kleknuo okrenuvši se ka kutiji, spreman da skoči na Minhov znak. Brenda je bila odmah pored njega, s dva pištolja umesto lansera. U očima joj se videlo da je spremna na sve. „Planiraš nekog da ubiješ?“, pitao je Tomas. „Jok. Gađaću u noge. Ali nikad se ne zna, možda slučajno pogodim i nešto iznad.“ Osmehnula mu se; Tomasu se sve više i više sviđala. „Dobro!“ povikao je Minho. „Sad!“ Svako je krenuo na svoju stranu. Tomas je ustao, podižući lanser preko kutije. Ispalio je ne čekajući da dobro osmotri, i kad je čuo da je granata eksplodirala podigao se da potraži neku konkretnu metu. Jedan muškarac im se prikradao i Tomas je nanišanio i zapucao. Granata je eksplodirala u splet munja kad je pogodila čoveka u grudi, rušeći ga u grčevima na pod. Pucnjava i krici ispunili su vazduh u hangaru, zajedno s pucketavim zvucima elektricite ta. Stražari su padali, jedan za drugim, hvatajući se tamo gde su pogođeni - uglavnom za noge, kao što je Brenda i obećala. Ostali su pojurili u zaklon. „Naterali smo ih u beg!“, povikao je Minho. „Ali to neće dugo potrajati - verovatno nisu pretpostavili da imamo oružje. Horhe, koji Breg je tvoj?“ „Onaj“, Horhe je pokazao ka udaljenom levom uglu hangara. „To je moja bebica. Neće mi trebati dugo da je spremim za let.“ Tomas se okrenuo ka mestu koje je Horhe pokazao. Velika teretna vrata Brega, kojih se sećao od bega sa Zgarišta, bila su otvorena i spuštena na zemlju, čekajući putnike da utrče uz njihovu metalnu kosinu. Ništa mu nikada nije izgledalo tako primamljivo. Minho je ispalio još jednu granatu. „Dobro. Prvo svi ponovo napunite oružje. Tomase, Brenda i Horhe, onda vi pojurite ka Bregu, a ja i Njut ćemo da vas pokrivamo. Horhe, ti pokreni Breg, dok Tomas i Brenda pokrivaju nas iza tih teretnih vrata. Da li vam to zvuči kao dobar plan?“ „Da li lanseri mogu da naude Bregu?“, pitao je Tomas, dok su svi trpali dodatnu municiju u oružje i džepove. Horhe je odmahnuo glavom. „Ne mnogo. Ove zveri su jače nego kamila sa Zgarišta. Ako promaše nas i pogode moj brod, još bolje. Hajde da obavimo ovo, muchachos\“ „Ajmo onda, ajmo!“ Povikao je Minho bez prethodnog upozorenja. On i Njut su krenuli da ispaljuju granate kao ludi, ćelom dužinom otvorenog prostora ka Bregu koji ih je čekao. Tomas je osetio luđački nalet adrenalina. On i Brenda su zauzeli pozicije levo i desno od Horhea i jurnuli iz zaklona kutije. Neprekidna paljba odjekivala je svuda oko njih, i bilo je toliko elektriciteta i dima da je bilo nemoguće nanišaniti u bilo koga. Tomas je pucao najbolje što je mogao dok je trčao, Brenda takođe. Mogao je da se zakune da je osetio metke koji proleću pored njega, zamalo ga promašujući. Granate iz lansera su se rasprskavale u sudaru stakla i svetlosti i levo i desno od njih. „Trčite!“, vikao je Horhe. Tomas je naterao sebe da trči još brže, noge su mu gorele. Vrhovi munja palacali su po 40

podu u svim pravcima; meci su zveketali po metalnim zidovima hangara; dim se kovitlao kao pramenovi magle na čudnim mestima. Sve mu je postalo zamućeno dok se koncentri sao na Breg, sada na svega desetak metara od njih. Gotovo su stigli kada je jedna granata iz lansera tresnula Brendu u leđa; vrisnula je i pala, udarajući licem u betonski pod, a elektricitet je premrežio njeno telo. Tomas se klizajući zaustavio, vičući njeno ime, a onda se bacio na zemlju da bi bio što manja meta. Vitica munja puzala je po Brendinom telu, da bi onda iščilela u pramenovima dima koji su se izvijali oko nje po podu. Tomas je legao na stomak, nekoliko metara od nje, izbegavaju ći zalutale žilice bele vreline dok je pokušavao da nađe način da joj priđe. Njut i Minho su očigledno videli taj užasni preokret i odustali od plana. Trčali su prema njemu, i dalje pucajući. Horhe je stigao do Brega i nestao unutra, ali je ponovo izašao, pucajući iz neke druge vrste lansera; njegove granate su eksplodirale u plamenovima pobesnele vatre kada bi udarile o nešto. Nekoliko stražara je jauknulo kada ih je prekrila vatra, a ostali su se, zbog nove pretnje, malo povukli. Tomas je nervozno čekao pored Brende, proklinjući što ne može da joj pomogne. Znao je da treba da sačeka da elektricitet umine pre nego što je zgrabi i počne da je vuče ka Bregu, ali nije znao ima li vremena za to. Lice joj je potpuno pobelelo; iz nosa joj je curila krv, a iz usta niti pljuvačke dok su joj se udovi grćili, a telo izgledalo kao da skakuće u mestu. Oči su joj bile ukočene, razrogačene od užasa i šoka. Njut i Minho su stigli do njega i bacili se na zemlju. „Ne!“, viknuo je Tomas. „Nastavite ka Bregu. Stanite iza vrata i pokrivajte nas. Sačekajte dok ne krenemo, a onda navalite. Pucajte kao ludi dok ne stignemo.“ „Ma samo kreni već jednom!“, odgovorio je Minho. Zgrabio je Brendu za ramena, i Tomas se zagrcnuo kad mu se prijatelj trgnuo - nekoliko isprekidanih munjica sevnulo mu je niz ruke. Ali energija je znatno oslabila i Minho je mogao da ustane i povuče je za sobom. Tomas je uhvatio Brendu ispod ruku, a Njut joj je podigao noge. Probijali su se ka Bregu. Hangar je postao svet buke i dima i treperavog svetla. Metak je okrznuo Tomasovu nogu: vreli trag bola, a onda kapanje krvi. Dva-tri centimetra i mogao je da hramlje do kraja života, ili iskrvari na smrt. Ispustio je razjaren krik i zamislio sve njih u crnom kao jednog koji ga je upucao. Na tren je pogledao u Minha; dečakovo liceje bilo napeto od napora dok je vukao Brendu. Tomas je usmerio svoj gnevni udar adrenalina i rizikovao, podigavši jednom rukom lanser i pucajući nasumice, dok je drugom pomagao da vuku Brendu po podu. Stigli su do teretnih vrata. Horhe je istog trenutka bacio svoje ogromno oružje, skliznuo niz kosinu i zgrabio jednu Brendinu ruku. Tomas je pustio njenu majicu i ostavio Minha i Horhea da je odvuku u brod, dok su joj pete kloparale po brazdama na metalu. Njut je ponovo počeo da puca, gađajući granatama levo i desno dok nije ostao bez municije. Tomas je ispalio još jednu i takođe ispraznio svoj lanser. Stražari u hangaru su videli da im vreme ističe, i gomila njih pojurila je ka brodu, ponovo otvorivši vatru. „Batali punjenje!“ povikao je Tomas. „Idemo!“ Njut se okrenuo i uspentrao uz nagib. Tomas je bio odmah iza njega. Glava mu je tek prešla prag kada ga je nešto udarilo i puklo mu na leđima. U sekundi je osetio kako snažno prži kad hiljadu munja udari odjednom; pao je unazad i prevrtao se i prevrtao dok nije sleteo na pod hangara, dok mu se celo telo grčilo, a pred očima mu se zamračilo. POGLAVLJE 19 Oči su mu bile otvorene, ali Tomas ništa nije video. Ne, nije to. Lukovi bleštavog svetla is punjavali su mu vidno polje, zaslepljujući ga. Nije mogao da trepne, nije mogao da zatvori oči i blokira ih. Bol mu je potresao čitavo telo; imao je osećaj da mu se koža topi s 41

mišića i kostiju. Pokušao je da vrisne, ali kao da je izgubio svu kontrolu nad sobom - ruke i noge i torzo tresli su se ma koliko se on upinjao da ih zaustavi. Uši mu je ispunilo pucketanje i praštanje elektriciteta, ali uskoro ih je jedan drugi zvuk nadjačao. Duboko, dobujuće brujanje kloparalo mu je u glavi. Jedva se održavao na ivici svesti, osećao je kako klizi čas napolje čas unutra u ambis koji je želeo da ga proguta. Ali nešto u njemu je znalo šta je taj zvuk Motori Brega su se uključili, izbacujući svoj plavi plamen. Istog trena je pomislio kako ćc ga ostaviti. Prvo Tereza i ostali, sad njegovi najbliži prijate lji i Horhe. Nije mogao da podnese još jednu izdaju. Previše je bolelo. Dok ga je bol kao iglama probadao u svakom deliću tela, zapahnut smradom nagorelog, poželeo je da vrisne iz sveg glasa. Ne, neće ga ostaviti. Znao je to. Postepeno, vidno polje mu se razbistrilo, a užareno bela pražnjenja vreline su se smanjila i po učestalosti i po snazi. Trepnuo je. Dve, pa tri figure u crnom stale su nad njim, oružja uperenog u njegovo lice. Stražari. Da li će ga ubiti? Odvući nazad do Štakorolikog na još testova? Jedan od njih je progovorio, ali Tomas nije mogao da čuje reći; zujalo mu je u ušima od elektriciteta. Odjednom, stražari su nestali, napale su ih dve figure koje kao da su proletele kroz vazduh. Njegovi prijatelji, mora da su to njegovi prijatelji. Kroz izmaglicu od dima Tomas je mogao da vidi tavanicu hangara nad sobom. Bol je uglavnom nestao, zamenila ga je obamrlost zbog koje se zapitao da li uopšte može da se pokreće. Mrdnuo se nadesno, onda se okrenuo nalevo, pa se pridigao na lakat, ošamućen i slab. Nekoliko poslednjih udara elektriciteta prostrujalo mu je telom i nestalo u betonu. Najgore je prošlo. Bar se nadao. Ponovo se pomerio, gledajući unazad preko ramena. I Minho i Njut su opkoračili po jednog stražara, i mlatili ih na mrtvo ime. Horhe je stajao između Ledinaša, pucajući iz svog zažarenog lansera u svim pravcima. Većina stražara je ili odustala ili bila onesposo bljena - inače Tomas i ostali ne bi stigli ni dovde. Ili su se možda, pomislio je Tomas, stražari pretvarali, glumeći kao i svi ostali u Ogledima. Nije ga bilo briga. Samo je želeo da ode odatle. A beg je bio tačno ispred njega. Stenjući, okrenuo se na stomak, a onda se pridigao na ruke i kolena. Lomljava stakla, praskanje munja, tutnjava oružja i fijukanje metaka koji pogađaju metal odjekivali su na sve strane. Ako neko sad bude pucao na njega, ne može ništa da uradi. Može samo da mili ka Bregu. Motori broda su brujali dok su se punili; cela stvar je vibrirala, tresući i tlo pod sobom. Vrata su bila samo metar od njega. Morali su da uđu u taj brod. Pokušao je da vikne nešto Minhu i ostalima, ali čulo se samo krkljavo stenjanje. Na dlanovima i kolenima, kao ranjeni pas, počeo je da puzi napred najbrže što mu je telo do zvoljavalo - morao je da se bori za svaki gram snage u sebi. Stigao je do početka nagiba, povukao se preko ivice i vukao se centimetar po centimetar uz kosinu. Mišići su ga boleli a mučnina mu se dizala iz stomaka. Zvuci bitke bubnjali su mu u ušima, živci su mu bili na ivici pucanja; nešto je moglo da ga pogodi svake sekunde. Stigao je do polovine. Okrenuo se da pogleda ka prijateljima. Povlačili su se ka njemu, sva trojica pucajući. Minho je zastao da napuni oružje, i Tomas je jednostavno znao da će ga upucati ili spržiti granatom. Ali njegov prijatelj je uspeo i ponovo zapucao. Stigli su do dna rampe za utovar, tako blizu. Tomas je ponovo pokušao da progovori; sad je i zvučao kao ranjeni pas. „To je to!“, viknuo je Horhe. „Zgrabite ga za dupe i uvucite ga unutra!“ Horhe je protrčao uz nagib pored Tomasa i nestao unutra. Nešto je glasno kliknulo, i rampa je počela da se podiže, uz cviljenje šarki. Tomas je shvatio da je pao, da mu lice 42

leži na izdignutim metalnim rebrastim pločama pod njim, ali nije mogao da se seti kada se to dogodilo. Osetio je ruke kako povlače njegovu majicu, potom kako je podignut u vazduh. A onda je ponovo tresnuo, dole s druge strane teretnih vrata koja su se zatvorila i zabravila. „Izvini Tomi“, Njut mu je promrmljao u uvo. „Kapiram da je moglo i malo nežnije.“ Iako je bio na ivici da se onesvesti, neopisiva radost obuzela je Tomasovo srce - pobegli su OPAKIMA. Ispustio je slabašan roptaj u pokušaju da to podeli s prijateljima. A onda je zatvorio oči i onesvestio se. POGLAVLJE 20 Tomas se probudio i ugledao Brendino lice kako zuri u njega odozgo. Izgledala je zabrinuto. Koža joj je bila bleda, s tragovima i brazdama od skorene krvi, na čelu je imala gareži, a na obrazu joj se pravila modrica. Kao da su ga njene rane podsetile, odjednom je osetio probadanje svojih po ćelom telu. Nije imao ideju kako su te granate iz lansera funkcionisale, ali bio je srećan što ga je pogodila samo jedna. „I ja sam se tek pridigla“, rekla je Brenda. „Kako se osećaš?“ Tomas se mrdnuo u pokušaju da se pridigne na lakat, ali se trgnuo kad ga je presekao oštar bol u nozi, gde ga je okrznuo metak. „Kao kofa puna tronje.“ Nalazio se na niskom ležaju u velikom teretnom delu u kom sada nije bilo ničega osim gomile rasparenog nameštaja. Minho i Njut su zaslužili odmor i spavali su na paru ružnih kaučeva, pokriveni ćebićima do brada. Tomas je podozrevao da je to Brenda uradila - izgledali su kao dečica, tako zbijeni i ušuškani. Brenda je klečala pored njegovog ležaja; onda je ustala i sela u ružnjikavu fotelju na oko metar od njega. „Spavali smo gotovo deset sati.“ „Ozbiljno?“ Tomas nije mogao da veruje - izgledalo mu je kao da je malopre zadremao. Ili je preciznije reći onesvestio se. Brenda je klimnula. „Toliko dugo letimo? Gde idemo, na mesec?“ Tomas je prebacio nogu preko ivice ležaja i seo. „Ne. Horhe nas je odvezao oko sto pedeset kilometara dalje, a onda je sleteo na veliku čistinu. U stvari, i on spava. Ne sme pilot da nam bude umoran.“ „Ne mogu da verujem da su nas oboje pogodili iz lansera. Mnogo mi se više sviđalo da ja povlačim taj okidač.“ Tomas je protrljao lice i glasno zevnuo. A onda je pregledao neke od opekotina na rukama. „Misliš li da će ovo ostaviti ožiljke?“ Brenda se zasmejala. „Od svih stvari o kojima treba brinuti.“ Nije mogao da se ne nasmeši. Bila je u pravu. „Dakle“, počeo je, pa nastavio, polako. „Zvučalo je sjajno da pobegnemo od OPAKIH kad smo bili tamo, ali... Ja čak i ne znam kako pravi svet... Nije sve kao Zgarište, zar ne?“ „Nije“, odgovorila je. „Samo područja između Tropa su opustošena - na ostalim mestima su ekstremne promene klima. Ima nekoliko sigurnih gradova gde možemo da odemo. Posebno pošto smo imuni - verovatno možemo prilično lako da nađemo i nekakav posao.“ „Posao“, ponovio je Tomas, kao da mu je ta reč potpuno strana, da je prvi put čuje. „Već razmišljaš o tome da nađeš posao?“ „Planiraš da jedeš, zar ne?“ Tomas nije odgovorio, osećajući težak teret stvarnosti. Ako će zaista da pobegnu u stvaran svet, treba da počnu da žive kao stvarni ljudi. Ali da li je to uopšte moguće u svetu u kome postoji Blesak? Pomislio je na prijatelje. 43

„Tereza“, rekao je. Brenda je malo ustuknula od iznenađenja. „Šta s njom?“ „Ima li načina da saznamo gde su ona i ostali otišli?“ „Horhe je to već uradio - proverio je sistem praćenja Bregova. Otišli su u grad po imenu Denver.“ Tomas je osetio žaoku uzbune. „Da li to znači da OPAKI mogu da nas nađu?“ „Ne znaš ti Horhea.“ Imala je obešenjački kez na licu. „Ne bi verovao kako on može da manipuliše sistemom. Barem bi trebalo da smo uvek korak ispred njih, ako ništa.“ „ Denver“, rekao je Tomas posle kratke tišine. Ime mu je zvučalo čudno kad ga je izgovorio. „Gde je to?“ „Stenovite planine. Velika nadmorska visina. Logičan izbor za karantinsku zonu jer se klima prilično brzo oporavila posle sunčevih bleskova. Dobro mesto za odlazak, kao i svako drugo.“ Tomasa nije bilo mnogo briga za lokaciju, znao je samo da mora da nađe Terezu i ostale, da se ujedine. Još nije bio sasvim siguran zašto, i svakako nije bio spreman da o tome diskutuje s Brendom. Tako da se zasad zaustavio. „Kako je tamo?“, najzad je upitao. „Pa, kao i u većini velikih gradova, prilično su surovi u nastojanju da Mahnite zadrže napolju, a stanovnici moraju da se testiraju na Blesak nasumično i često. U stvari, oni imaju čitav drugi grad na suprotnoj strani doline, gde šalju nedavno inficirane. Mada je to izuzetno opasno, Imune angažuju da ipak brinu o njima, i dobro ih plaćaju. Oba mesta su dobro čuvana.“ Čak i sa nekim sećanjima koja su mu se vratila, Tomas nije znao mnogo o populaciji koja je imuna na Blesak. Ali setio se nečega što mu je Štakoroliki rekao. „Dženson je rekao da ljudi zaista mrze Imune - da ih zovu Munci. Šta je time hteo da kaže?“ „Kad imaš Blesak, znaš da ćeš poludeti i umreti. Nije pitanje da li nego kad. I koliko god da se svet trudio, virus uvek nađe svoj put kroz pukotine karantina. Zamisli da to znaš, i onda da znaš da će neki tamo Imuni da budu dobro. Blesak im ništa ne može - čak ga i ne prenose. Zar ne bi i ti mrzeo te zdrave?“ „Verovatno bih“, rekao je Tomas, srećan što pripada imunoj strani. Bolje da te mrze nego da si bolestan. „Ali zar nije korisno da ih imaju tu? Mislim, znajući da ne mogu da zakače bolest.“ Brenda je slegnula ramenima. „Definitivno ih koriste - posebno u vladi i obezbeđenju - ali ostali ih tretiraju kao đubre. A i mnogo je više onih koji nisu imuni. Zato Munce toliko plaćaju da budu stražari inače ne bi hteli to da rade. Mnogi od njih čak pokušavaju da sakriju svoj imunitet. Hi odu da rade za OPAKE, kao Horhe i ja.“ „Pa da li ste se vas dvoje upoznali pre odlaska tamo?“ „Upoznali smo se na Aljasci, nakon što smo otkrili da smo imuni. Postojalo je okupljalište za ljude poput nas - neka vrsta skrivenog kampa. Horhe mi je postao poput ujaka, i zakleo se da će mi biti zaštitnik. Moj tata je već bio ubijen, a majka me je odbacila kad je zakačila Blesak.“ Tomas se nagnuo napred, naslonivši se laktovima na kolena. „Rekla si mi da su OPAKI ubili tvog tatu. I opet si otišla i prijavila se da radiš za njih?“ „Opstanak, Tomase.“ Tamna senka joj je prešla licem. „Ne znaš koliko si dobro prošao zato što si odrastao pod okriljem OPAKIH. Napolju, u realnom svetu, većina ljudi će uraditi sve da preživi još jedan dan. Mahniti i Imuni imaju različite probleme, da, ali opel 44

je u pitanju preživljavanje. Svi žele da žive.“ Tomas nije odgovorio, nije znat) šta da kaže. Sve što je znao o životu bili su Lavirint i Zgarište i iscepkana sećanja na detinjstvo s OPAKIMA. Osećao se prazno i izgubljeno, kao da nigde nije zaista pripadao. Iznenadan bol mu je stegnuo srce. „Pitam se šta se desilo s mojom mamom“, rekao je, iz nenadivši i sebe. „Tvojom mamom?“, rekla je Brenda. „Sećaš je se?“ „Nekoliko puta sam je sanjao. Mislim da su to bila sećanja.“ „Šta si video? Kakva je bila? „Bila je... mama. Znaš, volela me, brinula o meni, brinula zbog mene.“ Pukao mu je glas. „Mislim da to niko nije radio otkad su me odveli od nje. Boli me kad razmišljam o tome da je poludela, o tome šta je sve moglo da joj se desi. Kakav ludi krvožedni Mahniti je mogao...“ „Stani, Tomase. Samo stani.“ Uzela ga je za ruku i stegla je, što je pomoglo. „Razmišljaj koliko bi bila srećna znajući da si još živ, da se i dalje boriš. Umrla je znajući da si imun i da imaš šansu čak i da ostariš, ma koliko usran bio sav ovaj svet. Uz to, načisto grešiš.“ Tomas je zurio u pod, ali na to je podigao pogled ka Brendi. „A?“ „Minho. Njut. Tiganj. Svi tvoji prijatelji brinu o tebi i zbog tebe. Čak i Tereza - zaista je uradila sve one stvari na Zgarištu jer je mislila da nema izbora.“ Brenda je zastala, pa dodala tihim glasom. „Čak.“ Žaoka bola koju je osećao u grudima postala je još oštrija. „Čak. On... on je...“ Morao je da zastane na trenutak da se sabere. Kad se sve svede na jedno. Čak je bio najjači razlog što se gnušao OPAKIH. Kakvo dobro je moglo proizaći iz toga da ubiješ dete poput Čaka? Najzad je nastavio. „Gledao sam kako taj dečko umire. U tih poslednjih nekoliko sekundi u očima mu je bio čisti užas. Ne možeš to da uradiš. Ne možeš to da uradiš nekome. Briga me šta mi bilo ko priča, ne zanima me koliko ljudi će poludeti i umreti, briga me da li će cela džiberska ljudska rasa da nestane. Sve da je i jedina stvar koja mora da se desi da bi se našao lek, i dalje bih bio protiv.“ „Tomase, opusti se. Otkinućeš sebi prste.“ Nije se sećao da je pustio njenu ruku - pogledao je dole i video da čvrsto steže svoje šake na kojima mu je koža potpuno pobelela. Popustio je i osetio kako mu se krv vraća u njih. Brenda je klimnula svečano, „ja sam se zauvek promenila tamo u gradu na Zgarištu. Žao mi je zbog svega.“ Tomas je odmahnuo glavom. „Nemaš nijedan razlog više od mene da se izvinjavaš. Sve je to samo jedan veliki zajebani haos.“ Zastenjao je i spustio se nazad na ležaj, zureći u rešetkastu metalnu tavanicu. Posle duže pauze, Brenda je ponovo progovorila. „Znaš, možda možemo da pronađemo Terezu i ostale. Da im se pridružimo. Pobegli su, što znači da su na našoj strani. Mislim da ne treba odmah da im sudimo - možda nisu imali izbora i morali su da odu bez nas. I uopšte nije iznenađenje što su otišli baš tamo.“ Tomas se pomerio da je pogleda, usuđujući se da se ponada da je u pravu. „Znači, misliš da treba da idemo u...“ „Denver.“ Tomas je klimnuo, odjednom siguran i zadovoljan zbog tog osećaja. „Da, Denver.“ „Ali nisu tvoji prijatelji jedini razlog.“ Brenda se nasmešila. „Tamo je nešto još važnije.“ POGLAVLJE 21 Tomas je zurio u Brendu, nestrpljiv da čuje šta ima da kaže. „Znaš šta je u tvom mozgu.“, rekla je. „Pa, šta je naša najveća briga?“ 45

Tomas je mislio o tome. „OPAKI koji nas prate ili kontrolišu.“ „Upravo to“, rekla je Brenda. „I?“ Ponovo, nestrpljenje mu je ispunilo utrobu. Sela je preko puta njega i nagnula se napred, oslanjajući se na kolena i trljajući ruke od uzbuđenja. „Znam tipa po imenu Hans, koji se preselio u Denver - imun je kao i mi. On je doktor. Radio je za OPAKE dok se nije posvađao s nadređenima oko protokola za moždane im plantate. Mislio je da je to što rade previše rizično. Da prelaze granice, i da su nehumani. OPAKI nisu hteli da ga puste da ode, ali uspeo je da pobegne.“ „Ti likovi moraju malo da porade na svom obezbeđenju“, promrmljao je Tomas. „Sreća za nas.“ Osmeh nula se Brenda. „U svakom slučaju, Hans je genije. Zna svaki detaljćić o implantatima koje imate u glavama. Znam da je otišao u Denver jer mi je poslao poruku preko Netbloka baš pre nego što su me ostavili na Zgarištu. Ako uspemo da stignemo do njega, on će moći da vam izvadi te stvarčice. Ili bar da ih onesposobi. Nisam sigurna kako to funkcioniše, ali ako iko to može da uradi, on može. I rado će to učiniti. Čovek mrzi OPAKE koliko i mi.“ Tomas je razmislio na trenutak. „Ali ako nas kontrolišu, u velikoj smo nevolji. Video sam to bar tri puta.“ Albi se borio protiv nevidljive sile u Ognjištu, Galija su kontrolisali kad je bacio taj nož na Čaka, a Tereza se mučila da priča s Tomasom kod barake na Zgarištu. I sva ta tri puta bila su među njegovim najužasnijim sećanjima. „Upravo tako. Mogu da manipulišu vama, da vas nateraju na koješta. Ne mogu da vide vašim očima niti da vam čuju glas, ništa takvo, ali moramo to da sredimo. Ako su dovoljno blizu da ste im pod kontrolom i ako odluče da je vredno rizika, oni će to i pokušati. A to je poslednje što nam treba.“ Mnogo toga je trebalo srediti. „Pa, izgleda da imamo mnoštvo razloga da idemo u Denver. Kad se Njut i Minho probude, videćemo šta oni misle.“ Brenda je klimnula. „To dobro zvuči.“ Ustala je i primakla se, a onda se nagnula i poljubila Tomasa u obraz. Jeza mu je prošla kroz grudi i ruke. „Znaš, veći deo onoga što se dešavalo u tunelima nije bila gluma.“ Stajala je i gledala ga nekoliko trenutaka, u tišini. „Idem da probudim Horhea - on spava u kapetanskom delu.“ Okrenula se i otišla, a Tomas je samo ostao da sedi, nadajući se da nije pocrvcneo u licu kao bulka dok se prisećao kako mu je blizu bila u Ispodzemlju. Stavio je ruke iza glave i spustio se nazad na ležaj, pokušavajući da svari sve ovo što je upravo čuo. Najzad su imali neki pravac. Osećao je kako mu se osmeh probija na lice, i to ne samo zato što je upravo dobio poljubac. Minho je njihov sastanak nazvao Okupljanjem, u ime starih vremena. Do kraja, Tomas je dobio glavobolju, tako gadnu da ga je bol probadao kao da će mu oči iskočiti iz duplji. Minho je rešio da igra ulogu nepoverljivog provokatora i preispitivao je svaku temu, a Brendi je, iz nekog razloga, sve vreme upućivao ljutite poglede. Tomas je znao da treba da sagledaju sve iz svakog mogućeg ugla, ali želeo je da Minho malo ostavi Brendu na miru. Na kraju, posle sat vremena prepirke i vraćanja na isto tuce puta, odlučili su - jednogla sno - da odu u Denver. Planirali su da spuste Breg na privatni aerodrom s pričom da su Imuni koji traže posao u vladinom sektoru za transport. Srećom Breg nije bio obeležen izgleda da se OPAKI nisu mnogo reklamirali kad su izlazili u stvaran svet. Biće testirani i označeni kao imuni na Blesak, što će im omogućiti ulaz na područje grada. Svi osim Njuta, koji će - pošto je inficiran - morati da ostane u Bregu dok ne smisle nešto. 46

Pojeli su brz obrok, a onda je Horhe seo da pilotira. Rekao je da se dobro odmorio i želeo je da ostali dremnu jer ih čeka još nekoliko sati do grada. Nakon toga, ko zna koliko će proći dok ne nađu mesto da prenoće. Tomas je samo želeo da bude sam, tako da je iskoristio glavobolju kao izgovor. U jednom zabačenom uglu našao je malu stolicu s naslonom koji se spušta i sklupčao se u njoj, okrenuvši leđa otvorenom prostoru iza sebe. Imao je ćebe i umotao se u njega; odavno mu nije bilo tako udobno. I mada ga je bilo strah svega što ih može zadesiti, osećao je i nekakvu smirenost. Možda su najzad blizu tome da zauvek raskinu svaku vezu s OPAKIMA. Mislio je o njihovom begu i o svemu što se usput desilo. Što je dalje prolazio kroz to, sve više je sumnjao da su bilo čime od toga komandovali OPAKI. Previše toga se desilo nepla nirano, a i oni stražari su se borili svim silama da ih zadrže tamo. Najzad, dremež ga je odvojio od svih tih misli, i počeo je da sanja. Ima samo dvanaest godina, sedi u stolici naspram nekog muškarca koji izgleda nesrećan što je tu. U sobi su koja ima prozor za nadgledanje. „Tomase“, počeo je tužni čovek. „Pomalo si... odsutan u poslednje vreme. Moraš da se vratiš onome što je važno. Ti i Tereza dobro napredujete s telepatijom, i po svim parame trima dobro nam ide. Vreme je da se ponovo fokusiramo.“ Tomas oseća stid, a onda stid što se postideo. To ga zbunjuje, pa poželi da pobegne nazad u svoju spavaonicu. Čovek to oseća. „Nećemo napustiti ovu sobu dok ne budem zadovoljan tvojom posvećenošću.“ Reči su kao smrtna presuda koju donosi bezosećajni sudija. „Odgovorićeš mi na pitanja, i bolje bi ti bilo da budeš sušta iskrenost. Da li me razumeš?“ Tomas klima. „Zašto smo ovde?“, pitao čovek. „Zbog Bleska.“ „Želim više od toga. Objasni.“ Tomas zastane. Osećao je tračak pobune u poslednje vreme, ali zna da će, kad čoveku ispriča sve što treba, toga nestati. Ponovo će raditi sve što mu traže i učiti sve što postave pred njega. „Hajde“, navaljuje čovek. Tomas žurno izbacuje sve iz sebe - reč po reč, kako je zapamtio još odavno. „Sunčevi bleskovi su pogodili zemlju. Obezbeđenje u mnogim vladinim zgradama bilo je dovedeno u pitanje. Virus koji je čovek napravio za potrebe biološkog rata procureo je iz vojnog centra za kontrolu bolesti. Taj virus je pogodio sve najveće gradove i brzo se širio. Postao je poznat kao Blesak. Vlade koje su preživele uložile su sve svoje resurse u OPAKE, koji su pronašli najbolje i najvrednije među onima koji su bili imuni. Planiraju da stimulišu i inapiraju moždane šeme svih poznatih ljudskih emocija i da prou čavaju kako funkcionišemo uprkos Blesku koji se ukoreni u našem mozgu. Istraživanje će voditi do...“ Nastavlja da priča i ne zaustavlja se, udišući i izdišući kroz reči koje mrzi. Tomas u snu se okreće i otrči odatle, otrči u tamu. POGLAVLJE 22 Tomas je odlučio da treba da ispriča svima više o svojim snovima. Za koje je podozrevao da su sećanja koja mu se vraćaju. Kad su seli na drugo Okupljanje toga dana, sve ih je naterao da se zakunu da će ćutati dok on ne završi. Poredali su stolice u blizini kokpita tako da i Horhe može da čuje. Onda je Tomas započeo priču o svakom od snova koje je imao - sećanja na njegov život kad je bio dete, kako su ga OPAKI odveli kad su otkrili da je imun, njegovi treninzi s Terezom, sve. Kad je izneo sve čega je mogao da se seti, čekao je reakciju. „Ne vidim kakve to veze ima sa bilo čime“, rekao je Minho. „Samo čini da mrzim OPAKE 47

još više. Dobro je da smo otišli, i nadam se da neću više nikada morati da vidim Terezinu džibersku facu.“ Njut, koji je bio odsutan i razdražljiv, progovorio je prvi put otkako su započeli Okupljanje. „Brenda je prava princeza spram te sveznalice.“ „Hm... hvala?“, odgovorila je Brenda prevrćući očima. „Kad si se promenila?“ izletelo je Minhu. „A?“, odgovorila je Brenda. „Kad si to postala tako nenormalno protiv OPAKIH? Radila si za njih, uradila si sve te stvari koje su želeli da uradiš na Zgarištu. Bila si k6 zapeta puška da im pomogneš da stave te maske na naše tace i ponovo nam prčkaju po mozgu. Kad i kako si tako zdušno prešla na našu stranu?“ Brenda je uzdahnula; izgledala je umorno, ali reči su joj bile protkane besom. „Nisam nikad bila na njihovoj strani. Nikad. Uvek sam se protivila načinu na koji rade - ali šta sam ikada mogla sama da učinim? Ili čak i s Horheom? Radila sam šta sam morala da bih opstala. Ali onda sam preživela Zgarište s vama, i to me je nateralo da shvatim... pa, nateralo me je da shvatim da imamo šansu.“ Tomas je želeo da promeni temu. „Brenda, misliš li da će OPAKI početi da nas primorava ju da nešto učinimo? Da počnu da petljaju, da manipulišu nama, šta god?“ „Zato moramo da pronađemo Hansa.“ Slegnula je ramenima. „Ja mogu samo da pretpo stavljam šta će OPAKI da urade. Svaki put kad sam videla da nekog kontrolišu putem uređaja u mozgu, ta osoba je bila blizu i pod prismotrom. S obzirom na to da ste vi u bekstvu i da nemaju načina da vide šta tačno radite, možda neće želeti da rizikuju.“ „Zašto ne?“, pitao je Njut. „Zašto nas ne bi prosto naterali da izbodemo sebe po nogama ili se vežemo za stolicu dok nas ne nađu?“ „Kao što sam rekla, nisu dovoljno blizu“, odgovorila je Brenda. „Očigledno ste im potrebni Ne smeju da rizikuju da budete povređeni ili umrete. Kladim se da su razni ljudi sada u potrazi za vama. Kad se budu primakli dovoljno da mogu da nadgledaju, onda će možda početi da rade stvari od kojih ćete pobrljaviti. A prilično sam sigurna da hoće - zbog čega je odlazak u Denver neophodan,“ Tomas se već odlučio. „Idemo, i to je lo. I kažem da sledeći sastanak održimo za sto godina.“ „Oket“, rekao je Minho. „Uz tebe sam.“ To je bilo dva od tri. Svi su pogledali u Njuta. „ja sam Mahniti“, rekao je slanji dečak. „Nije ni važno, dođavola, šta ja mislim.“ „Možemo da te uvedemo u grad“, rekla je Brenda, ignorišući njegove reči. „Barem na toliko da ti Henk poradi na mozgu. Samo ćemo biti ekstra pažljivi da te držimo što dalje od...“ Njut je iznenada skočio i tresnuo o zid iza svoje stolice. „Prvo i prvo, nije važno da li ja imam tu stvar u svom mozgu - u svakom slučaju ću vrlo brzo proći prokleto Prsnuće. I ne želim da umrem znajući da sam trčkarao po gradu punom zdravih ljudi koje sam inficirao.“ Tomas se setio koverte u svom džepu, na koju je bio gotovo zaboravio dosad. Prsti su mu sami krenuli da je izvade, pa da je pročita. Niko ništa nije rekao. Njutovo lice se smračilo. „Pa, ne morate toliko da se lomite pokušavajući da me nagovori te“, najzad je progunđao. „Svi znamo da fenomenalni OPAKI lek nikad neće proraditi, a ne bih to ni želeo. Nema mnogo razloga za život na ovoj tronjavoj planeti. Ostaću u Bregu dok vi odete do grada.“ Okrenuo se i otišao, nestajući iza ugla ka zajedničkoj pro storiji. „Ovo je dobro prošlo“, promrmljao je Minho. „Pretpostavljam da je Okupljanje gotovo.“ 48

Ustao je i krenuo za svojim prijateljem. Brenda se namrštila, a onda usredsredila na Tomasa. „Ti - mi - radimo pravu stvar.“ „Mislim da više nema dobrog i lošeg“, rekao je Tomas, a i samom mu je sopstveni glas zazvučao mrtvo. Očajnički je želeo da spava. „Samo užasnog i manje užasnog.“ Ustao je da se pridruži drugoj dvojici Ledinaša, gurkajući prstom poruku u džepu. Šta li tu uopšte može da piše?, pitao se dok je odlazio. I kako će uopšte znati da je došlo pravo vreme da je otvori? POGLAVLJE 23 Tomas nije imao mnogo vremena da razmišlja o tome kako bi mogao izgledati svet van kontrole OPAKIH. Ali sada, kad će se konačno suočiti s njim, živci su mu se napeli od iščekivanja i utroba mu se prevrnula od straha. Trebalo je da uđe na nepoznatu teritoriju. „Jeste li svi spremni za ovo?“, pitala je Brenda. Stajali su van Brega, na dnu spuštenih vrata za utovar, svega tridesetak metara od betonskog zida s velikim čeličnim vratima. Horhe je frknuo. „Zaboravio sam kako je gostoljubivo ovo mestašce.“ „Jesi li siguran da znaš šta radiš?“, pitao ga je Tomas. „Samo drži usta zatvorena, hermano, i prepusti sve meni. Koristimo prava imena s lažnim prezimenima. Sve što je njima na kraju bitno je da smo imuni - biće im drago da nas zavedu u evi denciju. Nećemo imati više od dan ili dva pre nego što se okome na nas da uradimo nešto za vladu. Mi smo vredni. I ne mogu to dovoljno da naglasim - Tomase, moraš da držiš taj svoj jezik za zubima.“ „I ti Minho“, dodala je Brenda. „Kapirate? Horhe je napravio lažna dokumenta za sve nas, a uz to laže kao vrhunski krimos.“ „Ma nemoj mi reći“, promrmljao je Minho. Horhe i Brenda su krenuli ka vratima, a Mihno odmah za njima. Tomas je oklevao. Pogledao je gore uza zid - podsetio ga je na Lavirint, i kao kratak blesak proleteše mu kroz glavu užasna sećanja na to mesto, posebno na noć kad je vezao Albija debelom puzavicom i sakrio ga od Žalopojaca. Bio je zahvalan što su ovi zidovi goli. Hodanje do izlaza kao da je trajalo večno, ogromni zid i vrata postajali su sve viši i viši kako im je grupa prilazila. Kad su najzad stigli do gorostasnih vrata, odnekud se začulo zujanje, praćeno ženskim glasom. „Recite svoje ime i čime se bavite.“ Horhe je odgovorio veoma glasno. „Ja sam Horhe Galaraga, a ovo su moji saradnici, Brenda Dispejn, Tomas Marfi i Minho Park. Ovde smo zbog prikupljanja informacija i testi ranja na terenu. Ja sam sertifikovani pilot Brega. Imam svu neophodnu papirologiju uz sebe, što možete i sami da proverite.“ Izvukao je nekoliko kartica s podacima iz svog zadnjeg džepa i držao ih podignute ispred kamere na zidu. „Molim, sačekajte“, glas je dao upustva. Tomas se znojio - bio je siguran da će žena svake sekunde da uključi alarm. Stražari će nagrnuti. Poslaće ga opet kod OPAKIH, u belu sobu, ili nešto još gore. Dok su mu se misli rojile, činilo mu se da čeka nekoliko minuta pre nego što se začula serija klikova i čegrtanja praćena glasnim oštrim zvukom. Onda su se jedna od čeličnih vrata raskrilila, Uz cviljenje šarki Tomas je virio kroz otvor koji se širio i osetio olakšanje što je uzani prolaz s druge strane prazan. Na kraju tog prolaza nalazio se još jedan visoki zid s još jednim vratima. Ipak, ta vrata su izgledala modernije, a s njihove desne strane, u betonu, bilo je ugrađeno nekoliko ekrana i panela. „Hajdemo“, rekao je Horhe. Prošao je kroz otvorena vrata kao da to radi svakog dana. Tomas, Minho i Brenda su ga pratili niz prolaz do drugog zida, gde se zaustavio. Ekrani i paneli koje je Tomas video s druge strane izgledali su složeno ovako izbliza. Horhe je 49

pritisnuo dugme na najvećem i počeo da unosi njihova lažna imena i identifikacione brojeve. Ukucao je još nekoliko informacija, a onda ubacio njihove kartice u veliki prorez. Grupa je čekala u tišini nekoliko minuta, a Tomasova nervoza je sa svakom sekundom rasla. Pokušao je to da prikrije, ali odjednom je pomislio da je ovo možda ogromna greška. Trebalo je da odu negde gde je manje obezbeđeno, ili da nekako pokušaju da se ušunjaju u grad. Ovi ljudi će ih provaliti na keca. Možda su OPAKI već dojavili svojima da budu u pripravnosti zbog begunaca. Oladi, Tomase, rekao je sam sebi, i narednih pola sekunde je brinuo da li je to glasno izrekao. Glas žene se vratio. „Papiri su u redu. Molim vas pomerite se do punkta za testiranje na viruse.“ Horhe je iskoračio udesno i panel na zidu se otvorio. Tomas je gledao kako iz njega izlazi mehanička ruka. Bio je to čudan uređaj s nečim što je izgledalo kao očne duplje. Horhe se nagnuo napred i pritisnuo lice uz mašinu. Čim su se njegove oči našle u liniji s udublje njem, mala žičica se išunjala i ubola ga u vrat. Začulo se nekoliko šištaja i klikova; onda se žičica povuka nazad u uređaj i Horhe se odmakao. Čitav panel se zarotirao nazad u zid i uređaj koji je Horhe koristio je nestao, a pojavio se novi koji je izgledao isto. „Sledeći“, najavila je žena. Brenda je zabrinuto pogledala Tomasa, pa prišla mašini i nagnula se ka njoj. Žičica ju je bocnula u vrat, uređaj je zašištao i kliknuo, i bilo je gotovo. Odmakla se, udahnuvši duboko s primetnim olakšanjem. „Prošlo je dosta vremena otkad sam koristila jedan od ovih“, prošaputala je Tomasu. „Čine me nervoznom, kao da će odjednom pokazati da nisam više imuna.“ Još jednom, žena je rekla: „Sledeći.“ Minho je prošao proceduru. Najzad, došao je red na Tomasa. Prišao je panelu za testiranje dok se rotirao, i čim je novi deo uređaja legao na svoje mesto, Tomas se nagnuo napred i postavio oči tamo gde treba. Pripremio se za bol od žičice, ali jedva da je i primetio ubod na vratu, a već je bilo gotovo. Sve što je video u uređaju bilo je nekoliko bleskova boje i svetla. Osetio je dašak vetra, zbog kog je morao da zažmuri; kad ih je ponovo otvorio, sve je bilo mračno. Posle nekoliko sekundi, zakoračio je unazad i čekao šta bi sledeće trebalo da se desi. Žena je ponovo progovorila. „Svi ste čisti od PVZ i potvrđeno imuni. Shvatate da su mo gućnosti za takve poput vas mnogobrojne ovde u Denveru. Ali ne pričajte mnogo o tome napolju. Ovde su svi zdravi i nema virusa, ali mnogo ih je koji i dalje nisu prijateljski na strojeni prema Imunima.“ „Ovde smo zbog nekoliko sitnih poslića i odlazimo. Verovatno za nedelju dana ili tako nešto“, rekao je Horhe. „Nadamo se da će naša mala tajna ostati... tajna.“ „Šta je PVZ?“, prošaputao je Tomas Minhu. „Misliš da ja znam?“ „Pretnja virusnom zarazom“, odgovorila je Brenda pre nego što je Tomas stigao da je pita. „Ali tiho. Bićeš sumnjiv ovde ako to ne znaš.“ Tomas je zaustio da nešto kaže, ali zaustavio ga je glasan pisak kad su vrata počela da se otvaraju. Otkrila su još jedan hodnik, s metalnim zidovima. Na kraju su bila još jedna zatvorena vrata. Tomas se pitao dokle će ovo trajati. „Uđite u detektor jedan po jedan, molim“, uputila ih je žena. Njen glas kao da ih je pratio do ovog trećeg hodnika. „Gospodin Galaraga prvi.“ 50

Horhe je ušao u mali prostor i vrata su za zalupila za njim. „Šta je detektor?“, pitao je Tomas. „Detektuje stvari“, oštro je odgovorila Brenda. Tomas ju je pogledao namršteno. Brže nego što je očekivao, alarm je ponovo zazujao i vrata su se otvorila. Horhe više nije bio tamo. „Gospođica Dispejn je sledeća“, najavio je glas, sada već pomalo s dosadom. Brenda je klimnula Tomasu i ušla u detektor. Oko minut kasnije bio je red na Minha. Minho je pogledao u Tomasa, s ozbiljnim izrazom lica. „Ako te ne vidim na onoj strani“, rekao je tobože sav zagrcnut, „seti se da te volim.“ Smeškajući se Tomasu, koji je prevnuo očima, prošao je kroz vrata i ona su se zatvorila. Ubrzo je žena pozvala i Tomasa da uđe. Zakoračio je unutra i vrata su se zatvorila za njim. Začulo se nekoliko dubokih kliktaja i pogodio ga je udar vazduha; a onda su se vrata pred njim otvorila, i svuda su bili ljudi. Srce mu je ubrzalo, ali ugledao je prijatelje koji ga čekaju pa mu je laknulo. Pridružio im se, i dalje zbunjen svom tom aktivnošću oko sebe. Užurbana gomila muškaraca i žena od kojih su mnogi imali zategnute krpe preko usta - ispunjavala je veliki atrijum s visokom staklenom tavanicom, koja je raskošno propuštala sunčevu svetlost. Kroz jedan ugao mogao je da vidi vrhove nekoliko solitera - mada ovi nisu ličili nimalo na one koje su videli na Zgarištu. Ovi su sijali na suncu. Tomas je bio toliko zaprepašćen svime stoje tu video, da je gotovo zaboravio koliko je nervozan bio samo trenutak ranije. „Nije bilo toliko loše, a muchacho?“ pitao je Horhe. „Meni se vala i svidelo“, rekao je Minho. Tomas je bio potpuno opčinjen; nije mogao da prestane da izvija vrat razgledajući veliki objekat u koji su ušli. „Kakvo je ovo mesto?“, najzad je procedio. „Ko su svi ovi ljudi?“ Pogledao je svoje saputnike, čekajući odgovor - Horhe i Brenda su izgledali posramljeno što su s njim. Ali Brendin izraz lica se brzo promenio, postajući nekako tužan. „Stalno zaboravljam da si izgubio svoja sećanja“, promrmljala je, a onda raširila ruke da pokaže oko sebe. „Ovo se zove tržni centar - proteže se praktično ćelom dužinom zida oko grada. Tu su uglavnom prodavnice i firme.“ „Samo nisam nikad video toliko..Glas mu je utihnuo. Čovek u tamnoplavoj jakni im je prišao, gledajući u Tomasa. I nije izgledao preterano srećan. „Hej“, prošaputao je Tomas, klimnuvši ka neznancu. Čovek je stigao do njih pre nego što je iko uspeo da odgovori. Uglađeno je klimnuo celoj grupi i saopštio: „Znamo da su neki ljudi pobegli od OPAKIH. A sudeći po Bregu kojim ste stigli, pretpostavljam da ste vi deo te grupe. Savetujem vam da prihvatite savet koji ću vam dati. Nemate čega da se plašite - samo tražimo pomoć i bićete zaštićeni kad stignete.“ Predao je Tomasu ceduljicu, okrenuo se na peti i odšetao bez reči. „Šta je ovo bilo, bokte?“, pitao je Minho. „Šta piše?“ Tomas je pogledao naniže i pročitao. „Piše: ’Morate da se nađete sa mnom odmah - ja sam s grupom koja se zove Ruka pravde. Ugao ulica Kenvud i Brukšajr, apartman 2792’.“ Tomas je osetio knedlu u grlu kad je video potpis na dnu papira. Siguran da je potpuno prebledeo, pogledao je u Minha. „Od Galija je.“ POGLAVLJE 24 Ispalo je da Tomas nije morao ništa da objašnjava. Brenda i Horhe su radili za OPAKE već dovoljno dugo da bi znali ko je Gali, da je bio izgnanik sa Ledine, kako su on i Tomas postali zakleti neprijatelji zbog Galijevih sećanja posle Preobražaja. Ali sve na šta je Tomas mogao da misli bio je ljutiti mladić koji baca nož kojim ubija Čaka, zbog koga je dečak iskrvario na smrt na podu, Tomasu na rukama. A onda se izgubio - mlatio je Galija dok nije pomislio da ga je ubio. Iznenađujuće olakšanje ga je preplavilo kad je shvatio da ga možda i nije ubio - ako je ova poruka 51

stvarno od Galija. Koliko god mrzeo tog lika, Tomas nije želeo da bude ubica. „Nemoguće da je to on“, rekla je Brenda. „Zašto?“, pitao je Tomas; olakšanje je krenulo da nestaje. „Šta se desilo s njim nakon što smo odvedeni? Da li je...?“ „Umro? Nije. Proveo je oko nedclju dana u bolnici, s polomljenom vilicom, oporavljajući se. Iskoristili su ga da ubije Čaka jer su Psihijatri smatrali da će te šeme biti od značaja. Sve je bilo isplanirano. Naterali su Čaka da iskorači ispred tebe.“ Sav bes koji je Tomas osećao prema Galiju prebacio se na OPAKE, dohranjujući njegovu rastuću mržnju prema toj organizaciji. Tip je bio obična ništarija, ali ako je istina ovo što Brenda priča, bio je samo oruđe OPAKIH. A Tomas se još više razbesneo na njih kad je čuo da to što je Čak ubijen umesto njega nije bila slučajnost. Brenda je nastavila. „Čula sam da je jedan od Psihijatara smislio da ova interakcija ne bude Promenljiva samo za tebe i Ledinaše koji su joj prisustvovali, već... već i za Čaka u njegovim po slednjim trenucima.“ U kratkom, ali zastrašujućem trenutku Tomas je pomislio da će bes potpuno da ga nadvlada - da će zgrabiti nekog neznanca iz gomile i prebiti ga na mrtvo ime kao što je prebio Galija. Udahnuo je i prošao drhtavom rukom kroz kosu. „Ništa me više ne iznenađuje“, procedio je kroz stisnute zube. „Galijev mozak nije mogao da podnese ono što je učinio“, rekla je Brenda. „Potpuno je poludeo i morali su negde da ga sklone. Sigurna sam da su mislili da niko nikad neće po verovati u njegovu priču.“ „Znači misliš da bi ovo mogao da bude on?“, pitao je Tomas. „Možda mu je bolje, možda se snašao ovde.“ Brenda je odmahnula glavom. „Vidi, sve je moguće. Ali ja sam ga videla - izgledao je kao da ima Blesak. Pokušavao je da jede stolice i pljuvao je i urlao i čupao sebi kosu.“ „I ja sam ga video“, dodao je Horhe. „Pobegao je stražarima jednom. Trčao je go kroz hodnike, urlajući iz petnih žila nešto o bubama u svojim venama.“ Tomas je pokušao da razbistri misli. „Pitam se šta mu znači ta Ruka pravde.“ Horhe je odgovorio. „Postoje glasine o njima na sve strane. Trebalo bi da je to neka tajna grupa koja je resila da sruši OPAKE.“ „Eto još razloga da uradimo ovo što piše u poruci“, rekao je Tomas. Na Brendinom licu videla se sumnja. „Stvarno mislim da treba da nađemo Hansa pre bilo čega drugog.“ Tomas je podigao papirić i zatresao ga. „Idemo da vidimo Galija. Treba nam neko ko poznaje grad.“ I više od toga, instinkt mu je govorio da treba da krenu odatle. „Šta ako je to neka zamka?“ „Da“, rekao je Minho. „Možda bi trebalo da porazmislimo o ovome.“ „Ne.“ Tomas je odmahnuo glavom. „Ne možemo više da se nadmudrujemo s njima. Nekad urade nešto samo da bi mene naterali da uradim suprotno od onoga što oni misle da ja mislim da oni misle da želim da uradim.“ sve troje su upitali uglas, zbunjeni. „Odsad radim ono što mi se čini ispravnim“, objasnio je Tomas. „A nešto mi govori da treba da odemo do ovog mesta i vidimo se s Galijem - barem da otkrijemo da li je to stvarno on. On je veza s Ledinom, i ima sve razloge ovog sveta da bude na našoj strani.“ Ostali su zurili u njega, bezizraznih lica, kao da pokušavaju da smisle nove argumente. „Oket“, rekao je Tomas. „Shvatiću te vaše poglede kao odobravanje. Drago mi je da se 52

svi slažete sa mnom. Sad, kako ćemo stići do tamo?“ Brenda je teatralno uzdahnula. „Jesi li ikad čuo za taksi?“ Posle brzog obroka u tržnom centru, uhvatili su taksi do grada. Kad je Horhe pružio vozaču karticu da plati, Tomas se ponovo zabrinuo da će im OPAKI biti na tragu. Čim su se smestili u svoja sedišta, pitao je Horhea o tome, tiho da vozač ne čuje. Horhe ga je samo uznemireno pogledao. „Brineš zato što je Gali znao da dolazimo, zar ne?“, pretpostavio je Tomas. Horhe je klimnuo. „Pomalo. Ali zbog načina na koji se taj čovek predstavio, nadam se da se ipak to o bekstvu pročulo i da nas je ta Ruka pravde tražila od tada. Čuo sam da im je baza ovde.“ „Ili to možda ima neke veze s tim što je Terezina grupa stigla ovamo prva“, pitala se Brenda. Tomas se nije baš utešio. „Jesi li siguran da znaš šta radiš?“, pitao je Horhea. „Bićemo dobro, muchacho. Sad kad smo ovde, OPAKI će se pošteno namučiti da nas stignu. Lakše je nego što misliš utopiti se u masu u gradu. Samo se opusti.“ Tomas nije znao da li će to moći, ali se zavalio u sedište da bi gledao kroz prozor. Vožnja kroz Denver mu je potpuno oduzela dah. Setio se letećih vozila iz detinjstva - nao ružanih policijskih vozila bez posade, koja su svi zvali policijske mašine. Ali bilo je toliko toga što nije ličilo ni na šta što je ikada ranije video - ogromni neboderi, sjajni ekrani s holografskim reklamama, bezbroj ljudi zaista mu je bilo teško da poveruje da je sve ovo stvarno. Jedan mali deo njega pitao se da možda OPAKI nekako ne manipulišu njegovim očnim nervima, da li je ovo samo još jedna simulacija. Pitao se da li je ranije živeo u gradu poput ovoga, i ako jeste, kako je moguće da je zaboravio raskoš svega toga. Dok su se vozili zakrčenim ulicama, palo mu je na pamet da svet možda ipak i nije toliko loš. Ovde je bilo čitavo društvo, hiljade ljudi koji žive svoj život. Ali vožnja se nastavljala, i postepeno je počeo da primećuje detalje koje dotad nije. I što su se duže vozili, bio je sve nervozniji. Gotovo svi koje je video izgledali su uznemireno. Izgledalo je kao da izbegava ju jedni druge - i to ne samo iz pristojnosti. Izgledalo je da su svi preduzeli očigledne mere da se klone jedni drugih. Kao i tamo u tržnom centru, mnogo ih je nosilo maske ili krpe koje su im prekrivale usta i nos dok se kreću. Posteri i znaci pokrivali su zidove zgrada, većina iscepana ili prešarana bojom u spreju. Neki su upozoravali na Blesak i isticali mere predostrožnosti; drugi su govorili o opasnostima napu štanja gradova ili o tome šta činiti ako naiđete na inficiranu osobu. Nekoliko je imalo uža savajuće slike Mahnitih koji su prošli Prsnuće. Tomas je primetio jedan poster s usukanim licem žene zalizane kose u krupnom planu, i sa sloganom KANCELARKA PEJDŽ VAS VOLI u njegovom dnu. Kancelarka Pejdž. Tomas je smesta prepoznao to ime. Ona je bila ta za koju je Brenda rekla da joj mogu verovati - jedina. Okrenuo se da pita Brendu o tome, ali je zastao. Nešto mu je reklo da sačeka dok ne budu sami. Dok su se vozili, primetio je još postera koji je na sličan način prikazuju, ali većina njih bila je prekrivena grafitima. Bilo je teško reći kako ta žena zaista izgleda bez đavoljih rogova i blesavih brkova. Nekakve bezbednosne snage patrolirale su u velikom broju svakom ulicom - bilo ih je na stotine, svi u crvenim majicama i s gas-maskama, u jednoj ruci su imali oružje, a u drugoj manju verziju uređaja za testiranje na virus, u kakav su Tomas i drugari morali da pogledaju pre nego što su ušli u grad. Što su išli dalje od spoljnog zida, ulice su bile sve prljavije. Đubreta je bilo svuda, prozori su bili polomljeni, a grafita je bilo na skoro svakom zidu. I uprkos suncu, čiji se 53

odsjaj odbijao od prozora visoko gore, tama se polako spuštala na to mesto. Taksi je skrenuo u jednu uličicu i Tomas je bio iznenađen što vidi da je pusta. Taksi se zaustavio kod betonske zgrade koja se izdizala najmanje dvadeset spratova u visinu, i vozač je provukao Horheovu karticu kroz prorez pa mu je vratio, što je Tomas shvatio kao znak da izađe iz kola. Kad su svi izašli i taksi se odvezao, Horhe je pokazao na najbliže stepenište. „Broj 2792 je tačno ovde, na drugom spratu.“ Minho je zviznuo, pa rekao: „Izgleda baš domaćinski.“ Tomas se složio. Mesto je bilo daleko od gostoljubivog, a musave sive cigle prekrivene grafitima činile su ga nervoznim. Nije želeo da se popne uz te stepenice i otkrije ko je čekao unutra. Brenda ga je pogurala otpozadi. „Tvoja ideja, ti prvi.“ Progutao je knedlu ali nije rekao ništa, samo je prišao stepenicama i polako počeo da se penje, a ostali su krenuli za njim. Ispucala i izvitoperena drvena vrata apartmana 2792 izgledala su kao da su tu već hiljadu godina, izbledele zelene boje ostalo je još samo u oskudnim tragovima. „Ovo je suludo“, prošaputao je Horhe. „Ovo je potpuno suludo.“ Minho je zabrektao. „Tomas ga je umlatio ko vola u kupusu jednom, mogao bi opet.“ „Osim ako ovaj ne izađe sa zapetom puškom“, usprotivio se Horhe. „Hoćete li više da umuknete?“ rekao je Tomas - nervi su mu bili prenapeti. Bez reči je pružio ruku i pokucao na vrata. Otvorila su se posle nekoliko mučnih sekundi. Tomas je odmah znao da je crnokosi dečko koji je otvorio upravo Gali s Ledine. U to nije bilo sumnje. Ali lice mu je bilo u gadnim ožiljcima, prekriveno ispupčenim linijama poput tankih belih crva. Desno oko mu je izgledalo trajno natečeno, a nos, koji je bio velik i blago deformisan i pre incidenta sa Cakom, bio je upadljivo iskrivljen. „Drago mi je što ste došli“, rekao je Gali hrapavim glasom. „Jer bliži nam se kraj sveta.“ POGLAVLJE 25 Gali je zakoračio unazad i širom otvorio vrata. „Uđite.“ Tomas je osetio nalet krivice videvši šta je učinio Galiju. Nije imao ideju kako da se ponaša niti šta da kaže. Samo je klimnuo i naterao se da uđe u stan. Bila je to mračna ali uredna soba bez nameštaja, i mirisala je na slaninu. Preko velikog prozora bilo je zakačeno žuto ćebe, pa je zbog takvog svetla mesto delovalo još jezivije. „Sedite“, rekao je Gali. Tomas je samo mislio o tome kako da otkrije odakle Ruka pravde zna da je on u Denveru i šta su želeli, ali instinkt mu je govorio da treba da igra po njihovim pravilima pre nego što bude mogao da dobije odgovore. Seli su na goli pod, on i njegovi prijatelji u jednoj liniji, a Gali naspram njih, kao sudija. Galijevo lice je izgledalo užasno pod tim prigušenim svetlom, a levo oko mu je bilo naduto i zakrvavljeno. „Znaš Minha“, rekao je Tomas čudno. Minho i Gali su odsečno klimnuli jedan drugom. „Ovo su Brenda i Horhe. Oni su iz OPAKIH, ali...“ „Znam ko su“, prekinuo ga je Gali. Nije zvučao besno, samo nekako otupelo. „Ti džiberi su mi u OPAKIMA vratili moju prošlost. Bez pitanja, mogu da kažem.“ Pogled mu se usred sredio na Minha. „Hej, ti si bio baš dobar prema meni na našem poslednjem Okupljanju. Mnogo ti hvala na tome.“ Sarkazam je bio mučan. Tomas se lecnuo setivši se toga - Minho baca Galija na pod, preteći mu. Skroz je zaboravio na to. „Imao sam loš dan“, odgovorio je Minho, a po izrazu njegovog lica bilo je nemoguće reći da li je ozbiljan ili mu nije ni najmanje žao. „Da, pa..odgovorio je Gali, „bilo pa prošlo, zar ne?“ Iz njegovog prikrivenog smeška bilo 54

je jasno da uopšte ne misli tako. Minho se možda nije kajao, ali Tomas jeste. „Meni je žao zbog onoga što sam uradio, Gali.“ Netremice ga je gledao dok mu je to govorio. Želeo je da mu Gali poveruje, da zna da on razume da su OPAKI njihov zajednički neprijatelj. „Tebi je žao? Ja sam ubio Čaka. On je mrtav. Zbog mene.“ Kad ga je čuo da to izgovara Tomas nije osetio olakšanje, samo tugu. „Nije bila tvoja krivica“, rekla je Brenda, utešnim tonom. „To je gomila tronje“, rekao je Gali kruto. „Da sam imalo imao petlje, mogao sam da ih sprečim da me kontrolišu. Ali pustio sam ih da mi to urade jer sam mislio da ću ubiti Tomasa, a ne Čaka. Ni u milion godina ne bih sebi dopustio da ubijem to jadno dete.“ „Kako plemenito od tebe“, rekao je Minho. „Znači, želeo si da umrem?“ pitao je Tomas, iznenađen dečakovom iskrenošću. Gali se podsmehnuo. „Nemoj da mi se tu rascmizdriš. Mrzeo sam tc više nego što sam ikad ikog u životu mrzeo. Ali ono što se desilo u prošlosti bitno je ko lanjski sneg. Moramo da pričamo o budućnosti. O kraju sveta.“ „Čekaj malo, muchacho“, prekinuo ga je Horhe. „Prvo, ima da nam ispričaš svaki detaljčić priče otkad su te OPAKI onomad poslali, pa dok se nisi našao tu gde sad sediš.“ „Ja želim da znam kako si znao da dolazimo“, dodao je Minho. „I kada. I ko je bio onaj čudni tip koji nam je preneo poruku?“ Gali se opet nacerio, od čega je njegovo lice izgledalo još strašnije. „Pretpostavljani da boravak kod OPAKIH ljude baš ne nauči poverenju, zar ne.“ „U pravu si“, rekao je Tomas. „Moraš da nam kažeš šta se dešava. Pogotovo ako želiš našu pomoć.“ „Vašu pomoć?“, rekao je Gali upitno. „Ne znam baš da li bih to tako formulisao. Ali siguran sam da imamo iste ciljeve.” „Slušaj“, rekao je Tomas. „Treba nam razlog da ti verujemo. Samo pričaj.“ Posle duže pauze, Gali je počeo. „Tip koji vam je dao poruku zove se Ričard. On je član grupe koja se zove Ruka pravde. Imaju ljude u svakom gradu i varošici koji i dalje postoje na ovoj usranoj planeti. Njihova jedina misija je da sruše naše stare prijatelje - da iskoriste novac i uticaj koji imaju OPAKI za stvari koje su istinski bitne - ali nemaju resurse da razore tako ogromnu i moćnu organizaciju. Oni žele da delaju, ali i dalje im nedostaju neke informacije.“ „Čuli smo za njih“, rekla je Brenda. „Ali kako si se ti našao u tome?“ „Imaju nekoliko špijuna u glavnom kompleksu OPAKIH, i oni su došli do mene, objasnili kako ću, ako odglumim ludilo, biti poslat nekuda odatle. A ja bih učinio sve da odem. U svakom slučaju, Ruka pravde je želela insajdera koji zna kako zgrada funkcioniše, poznaje sigurnosne sisteme, i tako te tronje. Tako da su napali auto koji me je pratio i oteli me. Doveli su me ovamo. A kako sam znao da dolazite - pa, dobili smo anonimnu poruku preko Netbloka. Pretpostavio sam da ste je vi i poslali.“ Tomas je pogledao u Brendu tražeći objašnjenje, ali ona je samo slegnula ramenima. „Znači, niste bili vi“, rekao je Gali. „Onda je možda neko iz štaba poslao upozorenje, poku šavajući da alarmira lovce na begunce ili šta već. Poenta je - kad smo saznali za to, trebalo je samo hakovati aerodromski sistem da vidimo gde se pojavio Breg.“ „I doveo si nas ovamo da pričamo o rušenju OPAKIH?“, upitao je Tomas. Čak i najmanja mogućnost za nešto takvo ispunjavala ga je nadom. Gali je polako i odmereno klimnuo pre nego što je progovorio. „Kad ti kažeš zvuči tako lako. Ali da, to je otprilike suština. Ali, imamo dva velika problema pred sobom.“ Brenda je bila očigledno nestrpljiva. „Šta? Hajde samo više kaži.“ 55

„O’ladi, devojko.“ „Kakvih problema?“, ubrzavao ga je Tomas. Gali je prostrelio Brendu očima, pa ponovo pogledao u Tomasa. „Prvo i prvo, postoje glasine da se Blesak ubrzano širi celim ovim džiberskim gradom i da se koriste sve vrste korupcije da se to prikrije jer su oni koji su oboleli glavešine iz vlade. Prikrivaju virus Bla ženstvom - on usporava Blesak tako da oni koji ga imaju mogu da se umešaju među ostale, ali virus nastavlja da se širi. Moja pretpostavka je da je isto širom sveta. Prosto nema načina da se ta zver zauzda.“ Tomasa je od straha preseklo u stomaku. Pomisao da je svet preplavljen hordama Mahnitih bila je užasna. Nije mogao da zamisli koliko stvari mogu postati istinski grozne a ni to što je neko imun neće mnogo pomoći kad se to desi. „Šta je drugi problem?“, pitao je Minho. „Kao da ovaj prvi nije dovoljno loš.“ „Ljudi poput nas.“ „Ljudi poput nas?“, ponovila je Brenda, zbunjeno ga gledajući. „Misliš Imuni?“ „Da“, Gali se nagnuo napred. „Oni nestaju. Da li su kidnapovani, ili su pobegli, ili isparili niko ne zna. Jedna ptičica mi je rekla da ih skupljaju i prodaju OPAKIMA, tako da mogu da nastave Oglede. Da počnu iz početka ako treba. Bilo to istina ili ne, populacija imunih ljudi u ovom i drugim gradovima prepolovljena je u poslednjih šest meseci, a većina njih je nestala bez traga. To izaziva mnoge glavobolje. Jer oni gradu trebaju mnogo više nego što su ljudi svesni.“ Tomas je postao još uznemireniji. „Zar većina ljudi ne mrzi Munce - tako nas zovu, zar ne? Možda ih ubijaju ili tako nešto.“ Užasavala ga je druga mogućnost koja mu je sinula: da ih kidnapuju OPAKI i da sad prolaze ono što je on već prošao. „Sumnjam“, rekao je Gali. „Moja ptičica je pouzdan izvor, i ovo do koske smrdi na OPAKE. Ovi problemi su vrlo loša kombinacija. Blesak je svuda u gradu, iako vlast tvrdi da nije. A Imuni nestaju. Šta god da se dešava, u Denveru niko neće ostati. Ko zna šta je i u ostalim gradovima.“ „I kakve to veze ima s nama?“, pitao je Horhe. Gali je izgledao iznenađeno. „Šta, nije vas briga što će civilizacija da nestane? Gradovi se urušavaju. Vrlo brzo će sve ovo postati svet luđaka koji žele da te pojedu za večeru.“ „Naravno da nas je briga“, odgovorio je Tomas. „Ali šta želiš da uradimo?“ „Hej, sve što znam jeste da OPAKI imaju jednu direktivu - da nađu lek. I prilično je očigledno da se to nikad neće desiti. Da smo mi imali njihove pare, njihova sredstva, mogli smo da ih iskoristimo da zaista pomognemo. Da zaštitimo zdrave. Mislio sam da biste to želeli.“ Tomas je to želeo, naravno. Očajnički. Kad niko nije odgovorio Gali je slegnuo ramenima. „Nemamo mnogo toga da izgubimo. Ali bar možemo nešto da pokušamo.“ „Gali“, upitao ga je Tomas, „da li znaš išta o Terezi i gomili drugih koji su takođe danas pobegli?“ Gali je klimnuo. „Da, našli smo i njih - dali smo im istu poruku kao i vama. Pa šta misliš, ko je bila moja ptičica? „Tereza“, prošaputao je Tomas. Iskra nade kresnula je u njemu - mora da se setila svih tih stvari o OPAKIMA kad su joj odstranili Čip. Da li je ta operacija mogla da je natera da promeni ploču? Da li je njeno insistiranje da su „OPAKI dobri“ najzad stvar prošlosti? „Tako je. Rekla je da ne može da se složi s tim da ponovo pokrenu ciklus iz početka. Rekla je i nešto o tome kako se nada da će te naći. Ali ima tu još nešto.“ Tomas je zastenjao. „To ne zvuči dobro.“ Gali je slegnuo ramenima. „Ništa ne zvuči dobro u poslednje vreme. Jedan od naših ljudi 56

koji vas je tražio nabasao je na čudne glasine. Rekao je da to ima nekakve veze sa svim tim ljudima koji si pobegli iz štaba OPAKIH. Nisam siguran mogu li da vas prate, ali verovatno su uspeli da pogode da ćete doći u Denver.“ „Zašto?”, pitao je Tomas. „Šta kažu glasine?“ „Velika je potraga za tipom po imenu Hans, koji je radio tamo, a sada živi ovde. OPAKI misle da ste došli ovde zbog njega, i sad ga žele mrtvog.“ POGLAVLJE 26 Brenda je ustala. „Krećemo. Odmah. Hajde.“ Horhe i Minho su ustali, i kad im se pridružio, Tomas je znao da je Brenda bila u pravu. Prioritet je trebalo da bude pronalaženje Hansa. Trebalo je da im izvadi uređaje za praćenje iz glava, a ako su OPAKI Hansu na tragu, trebalo je da se prvo tamo upute. „Gali, kuneš li se da je sve što si nam rekao istina?“ „Svaki delić“. Ledinaš se nije pomerio iz svoje pozicije na podu. „Ruka pravde želi akciju. Planiraju nešto već sad dok mi ovde pričamo. Ali potrebne su im informacije o OPAKIMA, a ko nam može bolje pomoći od vas? Ako pridobijemo i Terezu i ostale, još bolje. Potreban nam je svaki čovek kog možemo da nađemo.“ Tomas je odlučio da veruje Galiju. Možda nikad nisu voleli jedan drugog, ali imali su zajed ničkog neprijatelja, zbog kojeg su sada u istom timu, „Šta treba da uradimo ako želimo da se pridružimo?“ pitao je najzad. „Da li se vraćamo ovamo? Ili idemo negde drugde?“ Gali se osmehnuo. „Vratite se ovamo. Svako jutro pre devet ili tako nešto, još nedelju dana. Trebalo bi da budem tu. Mislim da nećemo preduzimati nikakve korake pre toga.“ „Korake?“ Tomas je goreo od radoznalosti. „Dovoljno sam vam rekao. Ako želite više, morate da se vratite. Biću ovde.“ Tomas je klimnuo, a onda pružio ruku. Gali ju je prihvatio. „Ne krivim te ni zbog čcg.i“, rekao mu je Tomas. „Video si šta sam radio kao OPAKI kad si prošao kroz Preobražaj. Ni sam sebi ne bill verovao. I znam da nisi želeo da ubiješ Čaka. Samo ne planiraj da se izgrlimo kad god se vidimo.“ „Osećanja su uzajamna.“ Brenda je već bila na vratima i čekala ga da krenu. Ali pre nego što je pošao, Gali mu je stisnuo lakat. „Vreme ističe. Ali nešto možemo da uradimo.“ „Vratićemo se“, rekao je Tomas, pa krenuo za prijateljima. Strah od nepoznatog više ga nije paralisao. Nada se ponovo vratila i ugnjezdila u njemu. Tek sutradan su pronašli Hansa. Nakon što su kupili nešto odeće i hrane, Horhe ih je smestio u jeftin motel. Tomas i Minho su iskoristili kompjuter u sobi da pretraže Netblok, dok su Horhe i Brenda telefonirali gomili ljudi za koje Tomas nikad nije čuo. Posle sati i sati, najzad su pronašli adresu preko nekoga koga je Horhe zvao „prijatelj prijatelja od neprijateljevog neprijatelja“. Dotad je već bilo kasno i svi su se spremili da prenoće; Tomas i Minho na podu, dok su drugo dvoje dobili krevete. Sledećeg jutra su se istuširali, jeli i obukli novu odeću. Potom su pozvali taksi i otišli pravo do mesta na kojem je, kako im je rečeno, živeo Hans - zgrada u neznatno boljem stanju od Galijeve. Popeli su se na četvrti sprat i pokucali na siva metalna vrata. Gospođa koja im je otvorila uporno je ponavljala da nikad nije čula ni za kakvog Hansa, ali Horhe nije odustajao. A onda je sedokosi čovek široke vilice provirio preko ženinog ramena. „Pusti ih unutra“, rekao je hrapavim glasom. Minut kasnije, Tomas i njegovo troje prijatelja sedeli su za klimavim stolom u kuhinji, očiju uprtih u osornog nepristupačnog čoveka po imenu Hans. 57

„Drago mi je da vidim da si dobro, Brenda“, rekao je. „I ti, Horhe. Ali nisam raspoložen za dužu priču. Zašto mi samo ne biste kazali šta želite.“ „Mislim da znaš zašto smo ovde“, odgovorila je Brenda, a onda klimnula ka Tomasu i Minhu. „Ali, takođe, upravo smo čuli da su OPAKI ucenili tvoju glavu. Moramo da požurimo i obavimo ovo, a onda i ti treba da bežiš odavde.“ Hans kao da je slegnuo ramenima na ovu poslednju rečenicu, gledajući u svoje dve po tencijalne mušterije. „Još imate implantate, ha?“ Tomas je klimnuo, nervozan ali odlučan da završi s tim. „Samo želim da mi se izvadi uređaj za kontrolu. Ne želim nazad svoja sećanja. I želim najpre da znam kako izgleda ta operacija.“ Hans se namrštio, s gađenjem. „Kakva je ovo glupost? Kakvu si mi ovo slinavu kukavicu dovela, Brenda?“ „Nisam kukavica“, rekao je Tomas pre nego što je ona uspela da odgovori. „Samo imam previše ljudi u svojoj glavi.“ Hans je digao ruke, pa ih tresnuo o sto. „Ko je rekao da ću išta učiniti s tvojom glavom? Ko je rekao da si mi dovoljno simpatičan za tako nešto?“ „Ima li u ovom Denveru ikog ljubaznog?“, promrmljao je Minho. „Ljudi, tri sekunde vas dele od izbacivanja iz mog stana. „Ajde svi umuknite na trenutak!“, povikala je Brenda. Nagnula se ka Hansu i progovorila mirnijim glasom. „Slušaj, ovo je važno, Tomas je važan, a OPAKI će učiniti sve da dođu do njega. Ne smemo rizikovati da uspostave kontrolu nad njim ili Minhom ako nam previše priđu.“ Hans je bacio pogled na Tomasa, posmatrajući ga pomno kao naučnik koji proučava neki uzorak. „Meni ne deluje nimalo bitno.“ Odmahnuo je glavom i ustao. „Dajte mi pet minuta da se pripremim“, rekao je, a onda, bez daljeg objašnjavanja, nestao kroz bočna vrata. Tomas je mogao samo da se pita je li ga čovek možda prepoznao. Da li je znao šta je Tomas učinio za OPAKE pre Lavirinta. Brenda se zavalila u stolicu i glasno izdahnula. „To nije prošlo toliko loše.“ Da, pomislio je Tomas, loše tek dolazi. Laknulo mu je što će im Hans pomoći, ali što je više gledao oko sebe, bio je sve nervozniji. Trebalo je da pusti nekog stranca da mu petlja po mozgu u ofucanom, prljavom stanu. Minho se nasmešio. „Izgledaš isprepadano, Tomi.“ „Ne zaboravi, muchacho“, obratio mu se Horhe. „I ti ćeš kroz ovo proći. Sedi dedica je rekao pet minuta, tako da - spremi se.“ „Što pre to bolje“, odgovorio mu je Minho. Tomas je spustio laktove na sto, a glavu - u kojoj je počelo da ga probada - među šake. „Tomase?“, prošaputala je Brenda. „Jesi li dobro?“ Pogledao je nagore. „Samo treba da...“ Reči su mu zapele u grlu kad ga je snažan bol presekao duž kičme. Ali kako je brzo došao, tako je i nestao. Ispravio se u stolici, izbezumljen; a onda ga je neki grč naterao da ispravi ruke i ritne se nogama, a telo mu se toliko uvijalo da je skliznuo sa stolice i skljokao se na pod, drhteći. Jauknuo je kad su mu leđa udarila o pločice i borio se da preuzme kontrolu nad udovima koji su mu se trzali. Ali nije mogao. Stopala su mu treskala po podu; potkolenice udarale u noge od stola. „Tomase!“, povikala je Brenda. „Šta ti je?!“ Iako je izgubio kontrolu nad telom, Tomasu je um bio bistar. Mogao je krajičkom oka da vidi pored sebe Minha, koji pokušava da ga umiri, i Horhea, koji se zaledio u mestu, razro gačenih očiju. Tomas je pokušao da govori, ali iz usta mu je izašla samo pljuvačka. „Možeš li da me čuješ?“, vikala je Brenda, nadvijajući se nad njim. „Tomase, šta ti je?“ 58

A onda su mu se udovi naglo ukočili, noge ispravile, a ruke mlitavo pale niz telo. Nije mogao da ih natera da se pokrenu. Napinjao se, ali ništa se nije dešavalo. Pokušao je ponovo da govori, ali nije mogao da formira reči. Brenda ga je gledala užasnuto. „Tomase?“ Nije znao kako, ali telo je počelo da mu se mrda iako mu nije on govorio da to radi. Ruke i noge su se pomerale, podizao se. Kao da je postao marioneta. Pokušao je da vrisne, ali ni to nije mogao. „Jesi li dobro?“, pitao je Minho. Kako je nastavljao da radi stvari protiv svoje volje, osećao je kako se panika u njemu pojačava. Glava mu se trzala, a onda se okrenula ka vratima iza kojih je njihov domaćin nestao. Reči su počele da mu ispadaju iz usta, a on nije imao pojma odakle dolaze. „Ne mogu vam... dopustiti... da to uradite.“ POGLAVLJE 27 Tomas se očajnički borio protiv toga, upinjući se iz sve snage da uspostavi kontrolu nad svojim mišićima. Ali nešto nepoznato zaposelo je njegovo telo. „Tomase, imaju te!“, povikala je Brenda. „Ne daj se!“ Bespomoćno je posmatrao kako njegova sopstvena ruka odguruje njeno lice i obara je na pod. Horhe se pomerio da je zaštiti, ali Tomas je pružio ruku i raspalio ga u bradu brzim, izne nadnim udarcem. Horheova glava se trznula unazad; mali mlaz krvi prsnuo mu je iz usne. Ponovo, reči su na silu izlazile iz Tomasovih usta. „Ne mogu vam... dopustiti... da to uradite!“ Sada je već urlao, grlo ga je bolelo od napora. Kao da mu je mozak programi ran samo za tu jednu rečenicu, i da ne može da kaže ništa drugo. Brenda se podigla. Minho je samo stajao preneražen, s izrazom zbunjenosti na licu. Horhe je brisao krv sa brade, a iz očiju mu je sevao bes. A sećanja su vrila u Tomasu. Nešto o tome kako njegov implantat ima sigurnosni program, koji sprečava njegovo vađenje. Želeo je da to vikne svojim prijateljima, da im kaže da mu daju sedative. Ali nije mogao. Počeo je da se pomera ka vratima posrćući i odgurujući Minha s puta. Kad je dopola oteturao pored kuhinjskog pulta, rukom je posegnuo i zgrabio nož koji je stajao pored sudopere. Stegnuo je dršku, i što se više upinjao da je baci, to su jače njegovi prsti stezali. „Tomase!“, povikao je Minho, najzad se trgnuvši iz ošamućenosti. „Opiri se tome, čoveče! Oteraj te džibere iz svoje glave!“ Tomas se okrenuo ka njemu, držeći nož. Mrzeo je sebe što je tako slab, što nije u stanju da gospodari sopstvenim telom. Još jednom je pokušao da govori - ali ništa. Sve što će njegovo telo sada da radi jeste da spreči da mu se izvadi implantat. „Hoćeš da me ubiješ, mamlaze?“, pitao je Minho. „Hoćeš da baciš tu stvar isto kao što je Gali na Čaka? Hajde onda, uradi to. Baci ga.“ Na sekund, Tomas je bio užasnut da će možda baš to i uraditi, ali umesto toga njegovo telo se okrenulo na suprotnu stranu. Baš kad je to uradio, Hans je ušao na vrata i oči su mu se razrogačile. Tomas je pretpostavio da je Hans njegova glavna meta - da će taj si gurnosni program napasti svakoga ko namerava da mu izvadi implantat. „Šta je ovo kog đavola?“, upitao je Hans. „Ne mogu vam... dopustiti... da to uradite“, ponovio je Tomas. „Ovoga sam se plašio“, promrmljao je Hans. Okrenuo se ka grupi. „Vi, dolazite ovamo da pomognete!“ Tomas je zamišljao uređaj u svom mozgu kao minijaturne instrumente kojima upravljaju minijaturni pauci. Borio se protiv njih, stegnutih zuba. Ali ruka je krenula da mu se 59

podiže, čvrsto stisnute pesnice u kojoj je bio nož. „Ne mo,„“ pre nego što je uspeo da završi, neko je naleteo na njega otpozadi, izbijajući mu nož iz ruke. Tresnuo je na pod i, okrećući se, video Minha. „Ne dam ti da ubiješ nekoga“, rekao je njegov prijatelj. „Silazi s mene!“, povikao je Tomas, nesiguran da li to govori on ili OPAKI. Ali Minho je prikovao Tomasovu ruku uz pod. Nadneo se nad njega, dahćući. „Ne ustajem dok ne napuste tvoj mozak.“ Tomas je poželeo da se osmehne - ali njegovo lice nije moglo da izvrši ni najjednostavniju komandu. Osećao je napetost u svakom mišiću. „Ovo neće prestati dok ga Hans ne sredi“, rekla je Brenda. „Hanse?“ Stariji čovek je kleknuo pored Tomasa i Minha. „Ne mogu da verujem da sam ikada radio za ove ljude. Za tebe Gotovo je ispljunuo poslednju reč, gledajući direktno u Tomasa. Tomas je sve to nemoćno posmatrao. Iznutra je ključao od želje da se opusti - da pomogne Hansu da uradi to što treba da uradi. A onda se nešto u njemu zažarilo, terajući njegov torzo da se izvije naviše. Telo mu je đipalo i borilo se da oslobodi ruke. Minho ga je pritiskao dole, pokušavao da namesti noge tako da sedne preko Tomasovih leđa. Ali šta god da je bilo to što je Tomasa kontrolisalo, izgleda da je ispuštalo adrenalin u njemu; njegova snaga je nadjačala Minhovu, i on je zbacio momka sa sebe. U sekundi je bio na nogama. Zgrabio je nož sa poda i bacio se ka Hansu, zamahujući oštricom. Čovek ga je dočekao podlakticom, i kad su se njih dvojica sudarili i otkotrljali po podu boreći se, na njoj se pojavila crvena posekotina. Tomas je učinio sve što je mogao da se zaustavi, ali nož je nastavljao da vitla, a Hans da ga izbegava. „Držite ga!“, povikala je Brenda negde iz blizine. Tomas je video kako se pojavljuju šake, osetio kako ga grabe za ruke. Neko ga je uhvatio za kosu i cimnuo unazad. Zavrištao je u agoniji, a onda naslepo zamahnuo nožem. Prepla vilo ga je olakšanje Horhe i Minho su ga savladavali, skidajući ga s Hansa. Tresnuo je na leđa i nož mu je izbijen iz stiska; čuo je kako klopara po podu kad ga je neko šutnuo na drugu stranu kuhinje. „Ne mogu vam dopustiti da to uradite!“, vikao je Tomas. Mrzeo je sebe iako je znao da nema nikakvu kontrolu. „Začepi!“, odvratio mu je Minho, unevši mu se u lice, dok se s Horheom opirao Tomasovim pokušajima da se oslobodi. „Ti si lud, čoveče! Prave te ludim!“ Tomas je očajnički želeo da kaže Minhu da je u pravu - nije zaista mislio ono što je izgovarao. Minho se okrenuo i doviknuo Hansu. „Hajde da izvadimo tu stvar iz njegove glave!“ „Ne!“, vikao je Tomas. „Ne!“ Uvijao se i mlatio rukama, boreći se divljom snagom. Ali ipak nije mogao da savlada njih četvoro. Nekako su završili tako što mu je svako od njih čvrsto držao po jednu ruku ili nogu. Podigli su ga s poda i odneli ga iz kuhinje niz kratak hodnik, dok se on izvijao i šutirao, rušeći nekoliko uramljenih fotografija sa zida. Za njima se čulo lomljenje stakla. Tomas je zaurlao jednom, pa još jednom, pa opet i opet. Nije više imao snage da se opire unutrašnjim silama - telo mu se borilo protiv Minha i ostalih; govorio je sve što su OPAKI želeli da kaže. Predao im se. „Ovamo!“, povikao je Hans iznad njega. Ušli su u malu, skučenu laboratoriju s krevetom i dva stola prekrivena instrumentima. Po jednostavljena verzija maske koju su videli kod OPAKIH visila je iznad praznog dušeka. 60

„Stavite ga na krevet!“, vikao je Hans. Bacili su Tomasa na leđa, a on je nastavio da se otima. „Držite ovu nogu umesto mene - moram da ga uspavam.“ Minho, koji je držao drugu nogu. sad je zgrabio obe i telom ih pritisnuo na krevet. Tomas se odmah setio kako su on i Njut isto to uradili Albiju dok se budio iz Preobražaja tamo u Ognjištu na Ledini. Čulo se lupanje i zveckanje dok je Hans preturao po fioci, tražeći nešto; a onda se vratio. „Držite ga što čvršće možete!“ Tomas je podivljao u posla)njeni pokušaju da se oslobodi, vrišteći iz petnih žila. Oslobodio je ruku koju je stezala Brenda i raspalio Horhea u lice pesnicom. „Prestani!“, povikala je Brenda kad je krenuo na nju. Telo mu se ponovo izvilo u luk. „Ne mogu vam... dopustiti da to uradite!“ Nikad se nije osećao toliko nemoćno. „Držite ga čvrsto, dodavola!“ vikao je Hans. Nekako je Brenda uspela ponovo da uhvati njegovu ruku, nalegnuvši na nju svom težinom. Tomas je osetio oštar ubod u nogu. Bilo je mnogo čudno tako silovito se boriti protiv nečega, a opet toliko želeti da se to desi. Kad je tama počela da ga obuzima a telo mu se umirilo, najzad je povratio kontrolu nad sobom. U poslednjem trenutku je rekao: „Mrzim te džibere.“ A onda je izgubio svest.

POGLAVLJE 28 Izgubljen u tamnoj izmaglici od lekova, Tomas je sanjao. Ima petnaest godina, sedi na krevetu. Soba je mračna osim ćilibar-žutog svetla lampe na stolu. Tereza je tu - izvukla je stolicu i sedi pored njega. Lice joj je avetinjsko - slika i prilika jada. „Morali smo to da uradimo“, govori tiho. Tomas je tu, ali i nije. Ne seća se detalja toga što se desilo, ali zna da se iznutra oseća trulo i prljavo. On i Tereza su uradili nešto užasno, ali on koji sanja ne može baš da spozna šta je to bilo. Grozna stvar čija odvratnost nije nimalo manja zbog toga što su im da to urade rekli baš oni kojima su to i uradili. „Morali smo to da uradimo“, ona ponovi. „Znam“, odgovara Tomas, a glas mu zvuči suvo i mrtvački. Jedna reč mu iskače u mislima: Čistka. Zid koji ga odvaja od sećanja na trenutak se stanjio, i jezovita činjenica ukazala se sa druge strane. Tereza ponovo počinje da govori. „Oni su želeli da se ovako završi, Tome. Bolje da umru nego da provedu godine ludeći sve više i više. Sud su otišli. Nismo imali izbora, i nije bilo boljeg načina da se to uradi. Urađeno je, i to je to. Moramo da utreniraino nove ljude i nastavimo s Ogledima. Previše smo odmakli da bi se sad sve to raspalo.“ Tomas na trenutak oseti mržnju, ali ga to brzo prođe. Zna da ona samo pokušava da luulo jaka. „To ne znači da mora da mi se sviđa.“ A ne sviđa mu se. Nikad ranije nije mrzeo sebe tako intenzivno kao tada. Tereza klima ali ne govori ništa. Tomas koji sanja pokušava da napadne mozak tog mlađeg sebe, da istraži sećanja u tom nesputanom prostoru. Prvobitni Tvorci, zaraženi Bleskom, svi mrtvi posle čistke. Bezbroj volontera koji bi zauzeli njihova mesta. Dva Ogleda Lavirinta u toku, sve jači kako godine prolaze, sa sve više rezultata svakog dana. Sporo ali sigurno formiranje nacrta. Trening za zamenike. Sve je tu da ga pokupi. Da se seti. Ali onda promeni mišljenje, okrene leđa svemu tome. 61

Prošlost je prošlost. Sad je tu samo budućnost. I tone u tamu zaborava. Tomas se budi ošamućen i s tupim bolom iza ušiju. San i dalje dobuje po njegovoj lobanji, kao puls, iako su njegovi detalji postali nejasni. Znao je dovoljno o Čistki, o tome kako je to bio prelaz od prvobitnih Tvoraca do njihovih zamena. On i Tereza su morali da zatru čitavo osoblje posle izbijanja zaraze - nisu imali izbora, bili su jedini imuni koji su preostali. Zakleo se da nikad više neće misliti o tome. Minho je sedeo u stolici pored, oklembešena glava mu se klatila kako je hrkao u nemirnom snu. „Minho“, prošaputao je Tomas. „Hej. Minho. Budi se.“ „Ha?“, Minho je otvorio oči polako i nakašljao se. „Šta? Šta se dešava?“ „Ništa. Samo bih da znam šta je bilo? Da li je Hans isključio tu stvar? Da li nas je sredio?“ Minho je klimnuo, duboko zevnuvši. „Da - obojicu. Barem je tako rekao. Čoveče, ala si ti odlepio, totalno. Sećaš li se svega toga?“ „Naravno da se sećam.“ Bilo mu je toliko neprijatno da je skroz pocrveneo. „Ali bilo je kao da sam paralizovan ili tako nešto. Pokušavao sam i pokušavao, ali nisam mogao da zaustavim to što me kontrolisalo.“ „Čoveče, pokušao si da mi odsečeš... znaš već šta!“ Tomas se nasmejao, nešto što nije uradio odavno. Bio je srećan zbog toga. „Baš šteta što nisam. Mogao sam da spasem svet od budućih malih Minhoa.“ „Samo zapamti da si mi dužnik.“ „Oket.“ Svima im je dugovao. Brenda, Horhe i Hans su ušli u sobu, sve troje ozbiljnih lica, pa je i Tomasa napustio osmeh. „Gali je svratio i održao vam još jedan motivacioni govor?“ pitao je Tomas, trudeći se da mu glas zazvuči bezbrižno. „Izgledate kao da ste u teškoj depresiji.“ „A kad si ti postao tako razdragan, muchacho?“ odgovorio mu je Horhe. „Pre nekoliko sati zamahivao si nožem na nas.“ Tomas je otvorio usta da im se izvini - da objasni - ali Hans ga je ućutkao. Nagnuo se nad krevet i uperio malo svetlo u oba Tomasova oka. „Izgleda da ti se glava bistri prilično dobro. Trebalo bi da bol ubrzo prođe - tvoja operacija je bila nešto gora zbog tog sigurno snog programa.“ Tomas se okrenuo ka Brendi. „Da li je to sređeno?“ „Upalilo je“, rekla je. „A pošto više ne pokušavaš da nas ubiješ, izgleda da je deaktivira no. I...“ „Šta i?“ „Pa, ne bi trebalo da budeš u stanju da pričaš s Terezom ili Arisom, ili da ih ponovo čuješ.“ Samo dan ranije Tomas bi možda osetio ubod tuge zbog tako nečeg, ali sad je osetio samo olakšanje. „To mi savršeno odgovara. Ima li nagoveštaja da se nešto već dešava?“ Odmahnula je glavom. „Ne, ali oni ne smeju da rizikuju - Hans i njegova žena će otići, ali on je želeo pre toga nešto da ti kaže.“ Hans je stajao uz zadnji zid, verovatno da ih ostavi najpre malo same. Sada je prišao, oborenog pogleda. „Želeo bih da mogu da krenem s vama i pomognem, ali imam ženu, i ona je moja porodica. Ona je moja prva briga. Želeo sam samo da ti poželim sreću. Nadam se da ćeš uraditi ono što ja nemam hrabrosti da pokušam.“ Tomas je klimnuo. Promena u čovekovom ponašanju bila je upadljiva - možda ga je nedavni incident podsetio na šta su sve OPAKI spremni. „Hvala. I ako uspemo da zausta 62

vimo OPAKE, vratićemo se po vas.“ „Videćemo to“, promrmljao je Hans. „Videćemo šta će biti s mnogo čim.“ Hans se okrenuo i odšetao nazad do svog mesta pored zida. Tomas je bio siguran da je čovek nosio mnoštvo mračnih sećanja u svojoj glavi. „Šta dalje?“, pitala je Brenda. Tomas je znao da nisu imali vremena za odmor. A mozak mu je bio usredsređen na ono što moraju da urade. „Da pronađemo naše ostale prijatelje, i ubedimo ih da nam se pridruže. Onda se vraćamo kod Galija. Jedina stvar koju sam postigao u životu jeste da pomognem da se uspostavi eksperiment koji je propao? I mučio gomilu dece. Vreme je da dodamo još nešto na spisak. Zaustavićemo čitavu operaciju pre nego što je iznova ponove na novim Imunima.“ Horhe je progovorio prvi put posle dugo vremena. „Mi? Šta to pričaš, hermano?“ Tomas je sad pogledao u njega, čvrsto rešen. „Moramo da pomognemo Ruci pravde.“ Niko nije rekao ni reč. „Dobro“, najzad se složio Minho. „Ali hajde prvo nešto da pojedemo.“ POGLAVLJE 29 Otišli su u obližnji kafe, koji su im preporučili Hans i njegova žena. Tomas nikad nije bio na takvom mestu. Barem se nije sećao da je bio. Gosti su stajali u redu za šankom, uzimali kafu i pecivo, a onda odlazili za sto ili napolje. Gledao je kako nervozna starija žena stalno odiže svoju hiruršku masku da bi otpila po gutljaj svog toplog pića. Jedan od onih stražara u crvenim majicama stajao je na vratima, nasumično testirajući ljude na Blesak svojim ručnim uređajem otprilike na svakih nekoliko minuta; čudna metalna aparatura prekrivala mu je usta i nos. Tomas je seo s Mihnom i Brendom za sto u zadnjem ćošku, dok je Horhe otišao da im donese hranu i piće. Tomasu se pogled stalno vraćao na čoveka od trideset pet-ćetrdeset godina koji je sedeo na obližnjoj klupi uz veliki prozor ka ulici. Otkad su Tomas i njegovi prijatelji ušli, nije ni pipnuo svoju kafu, ni para se više nije dizala iz nje. Čovek je samo sedeo zgrbljen, s laktovima na kolenima, dlanovima ovlaš skupljenim, zureći u jednu tačku na drugoj strani lokala. Bilo je nečeg uznemirujućeg u njegovom izrazu lica. Praznina. Oči kao da su mu plutale u dupljama, a opet je u njima bilo nekog nagoveštaja zadovoljstva. Kad je Tomas to pokazao Brendi, prošaputala je da je tip verovatno na Blaženstvu i biće uhapšen ako ga uhvate. Tomas se veoma unervozio zbog toga. Ponadao se da će čovek uskoro da ode. Horhe se vratio sa sendvičima i šoljama kafe iz kojih se pušilo, i njih četvoro su jeli i pili u tišini. Tomas je znao da su svi razumeli koliko im se žuri, ali bio je zahvalan za odmor i mogućnost da malo povrati snagu. Završili su i spremali se da krenu, ali Brenda je ostala da sedi. „Imate li nešto protiv da me sačekate napolju nekoliko minuta?“, pitala je. Iz njenog pogleda je bilo jasno da misli na Horhea i Minha. „Molim?“, odgovorio je Minho, razdražljivim tonom. „Još tajni?“ „Ne. Ništa takvo. Časna reč. Treba mi samo trenutak. Želim Tomasu nešto da kažem.“ Tomas je bio iznenađen, ali i radoznao. Vratio se da sedne. „Samo idite“, rekao je Minhu. „Znaš da neću ništa sakriti od tebe. A i ona to dobro zna.“ Prijatelj mu je progunđao, ali ipak je izašao s Horheom, i zauzeli su busiju na pločniku pored najbližeg prozora. Minho je mahao Tomasu i pravio budalaste face, pokazujući tim svojim kreveljenjem da uopšte nije srećan. Tomas mu je odmahnuo, pa se usredsredio na Brendu. „Dakle? Čemu sve ovo?“, pitao je. „Znam da moramo da požurimo, tako da ću biti stvarno brza. Nismo imali prilike da 63

budemo sami, i samo želim da se uverim da znaš da ono što se desilo na Zgarištu nije bilo gluma. Jeste, bila sam tamo po zadatku, bila sam tamo da pomognem da se stvari odigraju kako treba, ali jesam se zbližila s tobom i to me jeste promenilo. A ima i još nekoliko stvari koje zaslužuješ da znaš. O meni, o kancelarki Pejdž, o...“ Tomas je podigao ruku da je prekine. „Molim te, prestani.” Ona je ustuknula, s izrazom iznenađenja na licu. „Šta? Zašto?“ „Ne želim ništa da znam. Ni jednu jedinu stvar više. Sve o čemu brinem je šta ćemo uraditi od sada, ne brinu me stvari iz prošlosti, ni moje ni tvoje ni OPAKIH. Ništa. I moramo da krenemo.” „Ali...“ „Ne, Brenda. Stvarno tako mislim. Ovde smo i imamo cilj, i to je sve na šta treba sada da se usredsredimo. Nema više priče.“ Gledala ga je bez reči, a onda spustila pogled na svoje ruke na stolu. „Onda je sve što ću reći to da znam da činiš pravu stvar, i da ideš u pravom smeru. I nastaviću da ti pomažem najbolje što mogu.“ Tomas se nadao da je nije povredio, ali mislio je ono što je rekao. Bilo je vreme da puste sve to, iako je ona očigledno gorela od želje da mu nešto ispriča. Dok je smišljao odgovor, oči su mu ponovo odlutale do čudnog čoveka na klupi. Izvukao je iz džepa nešto što Tomas nije mogao da vidi i pritiskao ga uz prevoj svog desnog lakta. Zažmurio je i malo duže ostao tako, a kad je opet otvorio oči izgledao je pomalo izgubljeno. Glavu je polako zabacio unazad dok se nije naslonio na prozor. Tip u crvenoj majici koji je testirao ljude na Blesak zakoračio je u kafe i Tomas se nagnuo napred da bolje vidi. Crveni je prišao klupi gde se drogirani čovek i dalje spokojno odmarao. Niska žena se pomerila ka testeru, šapućući mu u uvo i nervozno se vrpoljeći. „Tomase?“, pozvala ga je Brenda. Stavio je prst na usne, a onda joj glavom pokazao ka potencijalnom sukobu. Okrenula se u stolici da vidi šta se dešava. Crveni je šutnuo tipa na klupi u palac, i on se trgnuo i pogledao naviše. Razmenili su nekoliko reči, ali Tomas nije mogao da čuje šta su pričali od larme i žamora u kafiću. Čovek koji je dotad opušteno sedeo najednom je izgledao uplašeno. Brenda se okrenula ka Tomasu. „Moramo da idemo odavde. Odmah.“ „Zašto?“, vazduh kao da se zgusnuo, i Tomas je bio radoznao da vidi šta će se desiti. Brenda je već ustala. „Samo kreni!“ Okrenula se i hitro otišla ka izlazu i Tomas se najzad nakanio da krene za njom. Tek što je ustao kad je Crveni izvukao pištolj i uperio ga u čoveka na klupi, a onda se nagnuo ka njemu da mu namesti uređaj za testiranje na lice. Ali čovek ga je odgurnuo i bacio se napred, napadajući testera. Tomas je zurio, ukopan u mestu od šoka, dok je pištolj leteo i nestajao pod šankom. Dvojica muškaraca udarili su o sto i tresnuli na pod. Crveni je počeo da urla; zvučao je kao robot jer mu je glas prolazio kroz zaštitnu metalnu masku koja mu je prekrivala nos i usta. „Imamo inficiranog! Svi napustite zgradu!“ Mesto je utonulo u haos, krici su parali vazduh i svi su pojurili ka jedinom izlazu. POGLAVLJE 30 Tomas je poželeo da nije toliko oklevao. Trebalo je da izjuri dok je imao priliku. Gomila tela nabila se napred, blokirajući vrata. Brenda ne bi mogla da se vrati do njega sve i da je pokušala. Tomas je ostao zaglavljen za stolom, zaprepašćeno gledajući u tišini kako se dva čoveka bore na podu, udarajući i grabeći, i pokušavajući da savladaju jedan drugog. Tomas je shvatio da, mada je mogla da ga povredi rulja koja beži, zapravo nije imao zašto da se brine. Bio je imun. Ostali ljudi u kafiću su podivljali shvativši da im je virus toliko blizu. I razumljivo verovatno ga je bar jedan od njih zakačio. Ali on, dok god može da se kloni meteža, 64

verovatno je bio siguran tu gde je. Neko je lupio po prozoru i Tomas se okrenuo videvši Brendu pored Minha i Horhea na trotoaru panično mu je gestikulirala da izađe. Ali Tomas je želeo da vidi šta će se desiti. Crveni je najzad pribio čoveka na zemlju. „Gotovo je! Na putu su ovamo“, povikao je, ponovo tim jezivim mehaniziranim glasom. Inficirani čovek je prestao da se opire, i počeo da se trese od plača. Tek tad je Tomas shvatio da je rulja napustila kafić i da nema više nikoga sem njih dvojice i njega. Čudna tišina spustila se na mesto. Crveni ga je pogledao. „Dečko, zašto si ti još ovde - imaš želju da umreš?” Ipak, nije dao Tomasu da odgovori. „Ako ćeš već da se motaš ovuda, budi koristan. Nađi mi pištolj.“ Ponovo je pažnju usmerio na svog zarobljenika. Tomas se osećao kao da sanja. Video je mnogo nasilja, ali ovo je nekako bilo drugačije. Otišao je da dohvati pištolj koji je zapao ispod šanka. „Ja... ja sam imun“, promucao je. Spustio se na kolena i pružio ruku, protežući se dok mu prsti nisu naišli na hladan metal. Izvukao je pištolj i otišao do Crvenog. Čovek mu nije ni zahvalio. Uzeo je svoj pištolj i skočio na noge, uperivši oružje u lice infi ciranog muškarca. „Ovo je loše, veoma loše. Dešava se sve češće i češće - a možeš da prepoznaš kad je neko urađen Blaženstvom.” „Znači ipak je Blaženstvo“, promrmljao je Tomas. „Znao si?“, pitao je Crveni. „Pa, izgledao je čudno još kad sam došao ovamo.“ „I ništa nisi rekao?“ Koža oko stražareve maske bila je gotovo iste boje kao i majica. „Koji je tebi đavo?“ Tomasa je zbunio iznenadni bes Crvenog. „Ja... Žao mi je. Nisam zapravo znao šta se dešava.“ Inficirani je ležao sklupčan na podu i jecao. Crveni se najzad odmakao od njega i ozbiljno zagledao u Tomasa. „Nisi znao? Kakav si ti to... Odakle si?“ Sad se Tomas i zaista pokajao što nije otrčao na vreme. „Ja sam... Zovem se Tomas. Ja sam niko i ništa. Ja samo...“ Smišljao je šta da kaže - kako da objasni. „Nisam odavde. Izvinite.“ Crveni je uperio pištolj u njega. „Sedi dole. Sedi tu dole, odmah.“ Pokazao je pištoljem ka stolici pored. „Čekajte! Kunem se da sam imun!“ Tomasu je srce htelo da iskoči iz grudi. „To je razlog zastoja...“ „Da si spustio dupe dole! Odmah!“ Tomasu su kolena popustila i sručio se na stolicu. Pogledao je ka vratima i u grudima ga je malo popustilo kada je video Minha da stoji tamo, a Brendu i Horhea odmah iza. Ali Tomas nije želeo da u ovo umeša i prijatelje - nije želeo da rizikuje da nastradaju. Brzo je odmahnuo glavom da im pokaže da se drže dalje od ovoga. Crveni je ignorisao ljude na vratima, potpuno koncentrisan na Tomasa. „Ako si tako siguran da si Munac, onda nećeš imati ništa protiv da to dokažeš testom, zar ne?“ „Ne.“ Od te ideje je, zapravo, osetio olakšanje - možda će ga ćovek pustiti kad shvati da je govorio istinu. „Uradi to, hajde.“ Crveni je spustio pištolj u futrolu i zakoračio ka Tomasu. Izvadio je uređaj i nagnuo se napred da ga stavi Tomasu na lice. „Gledaj u to, otvori oči“, rekao je čovek. „Potrajaće svega nekoliko sekundi.“ Tomas je uradio kako mu je rečeno, želeći da završi s tim stoje brže moguće. Video je isti blesak šarenog svetla koji je video na gradskoj kapiji, i osetio isti nalet vazduha i ubod u vrat. Crveni je uzeo uređaj nazad i pogledao u rezultat na malom ekranu. „Pa, kakvo iznenađe 65

nje. Ipak jesi prokleti Munac. Hoćeš li da mi objasniš kako si se obreo u Denveru i kako to nemaš pojma o Blaženstvu niti kako da prepoznaš nekog ko ga koristi?“ „Ja radim za OPAKE.“ Izletelo mu je pre nego što je i razmislio. Samo je želeo da ode odatle. „U to sranje verujem isto koliko verujem u to da drogiranje ovog tipa nema veze s Bleskom. Drži svoje dupe prilepljeno za tu stolicu ili pucam.“ Tomas je progutao knedlu. Nije bio toliko uplašen koliko je bio besan na sebe što se našao u tako glupoj situaciji. „Dobro“, rekao je. Ali Crveni se već okrenuo. Pristigla mu je pomoć - četvoro ljudi prekrivenih od glave do pete debelom zelenom plastikom, osim preko lica. Oči su im uokvirivale velike zaštitne naočare, a ispod se nastavljala maska poput one koju je nosio Crveni. Tomasu su slike letele pred očima, ali ona koja se zadržala bila je jedna koje se odlično sećao - kada je odnesen sa Zgarišta nakon što mu se rana od metka inficirala. Svi u tom Bregu nosili su istu opremu kao ovo četvoro. „Šta je ovo, bokte?“, rekao je jedan od njih, istim onakvim mehaničkim glasom. „Uhvatio si dvoje?“ „Ne baš“, odgovorio je Crveni. „Našao sam nam Munca, želeo je čovek da malo odsedi i pogleda predstavu.“ „Munac?“ Drugi muškarac je zvučao kao da ne može da veruje šta čuje. „Munac. Ostao je tu kad su svi ostali odlepršali odavde, tvrdeći da želi da vidi šta se dešava. Da bude još gore, kaže da je posumnjao da je ovaj naš budući Mahniti na Blažen stvu, a nikom ništa nije rekao, samo je nastavio da pijucka svoju kafiću kao da je sve na svetu savršeno.“ Svi su pogledali u Tomasa, ali on je ostao bez reči. Samo je slegnuo ramenima. Crveni se povukao unazad kad je četvoro radnika u zaštitnim odelima okružilo zaraženog čoveka, koji je i dalje jecao sklupčan na zemlji. Jedan od pridošlih je obema rukama stezao neku debelu plavu plastičnu stvarčicu. Imala je ćudan otvor na kraju, i tip ju je uperio ka čoveku na podu kao da je oružje. Delovala je preteče i Tomas je pokušavao da iskopa iz svog opustošenog sećanja šta bi to moglo biti, ali bez uspeha. „Treba da ispružite noge, gospodine“, rekao je vođa. „Ne pomerajte telo, neka miruje, probajte da se opustite.“ „Nisam znao!“, cvilio je čovek. „Kako sam mogao da znam?“ „Znao si!“ dobacio je Crveni sa strane. „Niko ne uzima Blaženstvo iz zezanja.“ „Sviđa mi se taj osećaj!“ Molećivost u čovekovom glasu izazvala je neverovatno sažalje nje u Tomasu. „Ima mnogo jeftinijih droga od te. Prekini da lažeš i zaveži više.“ Crveni je odmahnuo rukom kao da je spljeskao muvu. „Koga briga. Spakujte tog paćenika.“ Tomas je gledao kako se zaraženi ćovek još više zgrčio, privukavši kolena do grudi i obgrlivši ih s obe ruke. „Nije fer. Nisam znao! Samo me izbacite iz grada. Kunem se da se nikad neću vratiti. Kunem se. Kunem se!“ Ponovo je počeo očajnički da jeca, tresući se. „O, pa i izbaciće te“, rekao je Crveni, iz nekog razloga pogledavši ka Tomasu. Činilo se kao da se smeje iza maske - oči kao da su mu zasijale od radosti. „Samo ti gledaj, Munac. Svideće ti se ovo.“ Tomas je odjednom počeo da mrzi Crvenog više nego što je ikoga ikad mrzeo. Skrenuo je pogled ka četvorici ljudi koji su se sad nadvili nad jadnikom na podu, primičući mu se cen timetar po centimetar. „Ispravi noge!“, ponovio je jedan od njih. „Ili će ovo užasno da boli. Ispravi ih. Sad!“ „Ne mogu! Molim vas samo me ostavite!“ 66

Crveni je prileteo čoveku, odgurujući jednog od radnika, a onda se nadvio nad bolesni kom i stavio mu vrh svog pištolja uz glavu. „Ispravi noge ili ću ti ispaliti metak u mozak i svima olakšati. Uradi to!“ Tomas nije mogao da veruje koliko stražar nije imao samilosti. Cvileći, užasnutog pogleda, zaraženi čovek je polako pustio noge i ispružio ih, dok mu se celo telo treslo opruženo na podu. Crveni se sklonio, vraćajući pištolj natrag u futrolu. Osoba s čudnom plavom stvarčicom odmah se pomerila tako da je stajala čoveku iza glave, a onda namestila otvor tako da mu se našao na vrhu lobanje, uguravši ga u njegovu kosu. „Probaj da se ne pomeraš.“ Bila je to žena, i što je još gore, njen glas je, tako filtriran kroz masku, Tomasu zvučao još jezivije nego muški. „Ili ćeš ostati bez nečega.“ Tomas jedva da je imao vremena da se zapita šta je to značilo, kad je ona pritisnula dugme a želatinasta supstanca pokuljala iz otvora. Bila je plava i gusta, ali brzo je isticala, šireći se preko čovekove glave, pa onda nadole oko ušiju i preko lica. Vrištao je, ali zvuk je utihnuo kad mu se želatin prelio preko usta, niz vrat i ramena. Kako je curila, supstanca se stvrdnjava la u sloj nalik školjki koji se provideo. Za nekoliko sekundi, polovina tela inficiranog čoveka bila je kruta, čvrsto obavijena tom stvari koja se uvlačila u svaku poru njegove kože i nabor njegove odeće. Tomas je primetio da ga Crveni posmatra, i najzad je pogledao ka stražaru. „Šta je?“, pitao je Tomas. „Kakva predstava, a?“, odgovorio je Crveni. „Uživaj dok traje. Kad se završi, ti ideš sa mnom.“ POGLAVLJE 31 Tomasa je preseklo u stomaku. Bilo je nečeg sadističkog u očima Crvenog, i Tomas je skrenuo pogled, ponovo se usredsredivši na zaraženog baš kad je plavi gel stigao do njegovih stopala i učvrstio i njih. Ćovek je sad ležao potpuno nepokretan, obmotan tvrdim slojem nalik plastici. Žena s puškom za gel je ustala, i Tomas je video da je to sad samo prazna vrećica. Presavila ju je i nagurala u džep svog zelenog kombinezona. „Hajde da ga odnesemo odavde“, rekla je. Kad se njih četvoro sagnulo i podiglo inficiranog, Tomasu je pogled skrenuo ka Crvenom, koji je gledao ostale kako nose zarobljenika. Šta li je zaboga mislio time da će Tomas s njim? Kuda? Zašto? Da čovek nije imao pištolj, Tomas bi pobegao. Kad su ostali izašli, Minho se ponovo pojavio. Samo što nije zakoračio unutra, kad je Crveni izvukao svoje oružje. „Ne mrdaj!“ povikao je. „Marš napolje!“ „Ali mi smo s njim“, Minho je pokazao ka Tomasu. „I moramo da krenemo.“ „Ovaj ne ide nikuda.“ Zastao je, kao da mu je nešto upravo palo na pamet. Pogledao je u Tomasa, pa ponovo u Minha. „Čekaj malo. Jeste li i vi ostali Munci?“ Tomas je osetio kako panika u njemu raste, ali Minho je bio brz. Nije oklevao, samo je šmugnuo. „Stoj!“ povikao je Crveni, jurnuvši ka vratima. Tomas se bacio ka pro/oiu. Video je Minha, Brendu i Horhea kako pretrčavaju ulicu i nestaju iza ćoška. Crveni se zaustavio odmah ispred kafića; odustao je od njih i vratio se unutra. S pištoljem uperenim u Tomasa. „Zbog ovog što je tvoj mali prijatelj upravo uradio, trebalo bi da te upucam u vrat i gledam kako ćeš iskrvariti. Bolje zahvali bogu na nebesima što su Munci toliko vredni... ili ću to učiniti samo da bih se osetio bolje. Bio je baš usran dan.“ Tomas nije mogao da veruje da se, posle svega kroz šta je prošao, sada ovako glupo uvalio. Nije bio uplašen, samo iznerviran. „Pa ni moj nije bio baš tako sjajan“, promrmljao 67

je. „Donećeš mi finu gomilicu keša. To je sve. I samo da se zna, ne sviđaš mi se. Mogu to da kažem samo gledajući te. Tomas se nasmešio. „Pa, dobro, to osećanje je uzajamno.“ „Ti si neki šaljivdžija. Sav si vrcav. Videćemo kako ćeš se osećati do zalaska sunca. Hajde.“ Pokazao je oružjem ka vratima. „I veruj mi, ponestaje mi strpljenja. Pokušaj bilo šta, i upucaću te u potiljak, reći da si počeo da se ponašaš kao inficirani i krenuo da bežiš. Politika nulte tolerancije. Neće me čak ni ispitivati o tome. Ni pogledati ispod oka.“ Tomas je stajao tu, razmatrajući koje su mu opcije preostale. Moralo se priznati da je bilo ironije u celoj stvari. Pobegao je od OPAKIH samo zato da bi se našao na nišanu nekog običnog gradskog službenika. „Nemoj da ponavljam“, upozorio ga je Crveni. „Kuda ćemo?“ „Saznaćeš na vreme. A ja ću biti jedan bogati gotovan. A sad polazi.“ Tomas je bio već dvaput upucan, i znao je koliko strašno to boli. Činilo mu se da jedini način da se to ne desi ponovo jeste da krene s ovim tipom. Pogledao ga je, a onda krenuo ka vratima. Kad je stigao do njih, zastao je. „Kojim putem?“, pitao je. „Idi levo. Prošetaćemo fino i lagano jedno tri bloka, a onda opet levo. Tamo nas čeka auto. Da li treba opet da te upozorim šta će ti se desiti ako nešto pokušaš?“ „Upucaćeš nenaoružanog klinca u potiljak. Skapirao sam, kristalno mi je jasno.“ „O čoveče, mrzim vas Munce. Kreni.“ Pritisnuo je vrh pištolja Tomasu uz kičmu i krenuli su niz ulicu. Bez reči su stigli do kraja trećeg bloka i skrenuli levo. Vazduh je postajao gušći, i znoj je ovlažio svaki centimetar Tomasovog tela. Kad je podigao ruku da obriše čelo, Crveni ga je raspalio pištoljem po glavi. „Ne radi to“, rekao je čovek. „Mogu da postanem nervozan i prosviram ti metak kroz mozak.“ Tomas je izvukao poslednji trun volje da bi oćutao. Ulica je bila napuštena i svuda je bilo đubreta. Posteri - neki koji upozoravaju na Blesak, drugi sa slikom kancelarke Pejdž - prekrivali su u slojevima donje delove zgrada i, kako je izgledalo, svaki sloj je bio išaran sprejem. Kad su stigli do raskrsnice i morali da sačekaju da prođe nekoliko automobila, Tomas se fokusirao na neobeleženi poster tačno iznad njega - noviji, pretpostavio je, zbog manjka grafita na njemu. Pročitao je reči upozorenja. Najava javne službe !!! Zaustavimo Širenje Bleska!!! Pomozite da se zaustavi širenje Bleska. Prepoznajte simptome pre nego što zarazite svoje komšije i voljene. Blesak je virus Blesakvirus (VC321xb47), izuzetno zarazna bolest veslački stvorena u laboratoriji, puštena slučajno zbog haosa nastalog usled katastrofe izazvane sunčevim bleskovima. Blesak izaziva progresivnu, degenerativnu bolest mozga, koja rezultira nekontrolisanim pokretima, emocionalnom poremećenošću i mentalnom dezori jentacijom. Rezultat je pandemija Bleska. 68

Naučnici sprovode klinička ispitivanja poslednje faze, ali zasad još nema stan dardnog tretmana za Blesak. Virus je generalno fatalan, i može se širiti vazduhom. Za sada, građani moraju da se ujedine da bi se sprečilo dalje širenje ove pandemije. Učeći kako da prepoznate da ste vi ili neko drugi PVZ, činite prvi korak u borbi protiv Bleska. Svi sumnjivi subjekti treba odmah da se jave vlastima. Nastavilo se pričom o inkubaciji, koja traje od pet do sedam dana, i simptomima - kako su stvari poput razdražljivosti i problema s ravnotežom prvi znaci upozorenja, a kasnije ih prate demencija, paranoja i ozbiljna agresija. Tomas ih je sve znao iz prve ruke, jer mu se s Mahnitima put ukrstio više nego jednom. Crveni je lagano ćušnuo Tomasa i nastavili su da hodaju. Dok su išli, Tomas nije mogao da prestane da misli o strašnoj poruci s postera. Deo o tome kako je Blesak veštački stvoren ne samo da ga je proganjao već je zagolicao nešto u njegovom mozgu, neko sećanje za koje nije mogao sasvim da se zakači. Iako natpis nije to rekao baš direktno, znao je da tu ima još nečega, i prvi put za dugo vremena poželeo je da može da pristupi tom delu svoje prošlosti bar na trenutak. „Eto ga tu gore.“ Glas Crvenog vratio ga je u stvarnost. Mali beli auto čekao je na kraju bloka, svega petna estak metara niz ulicu. Tomas je očajnički pokušavao da smisli način da se izvuče iz ovoga - ako uđe u to vozilo sve može biti gotovo. Ali može li zaista da rizikuje da bude upucan? „Fino i polako ćeš skliznuti na zadnje sedište“, rekao mu je Crveni. „Ovde imam i lisice, i gledaću te kako ih sam sebi stavljaš. Misliš li da ćeš moći to da obaviš a da ne uradiš neku glupost?“ Tomas nije odgovorio. Očajnički se nadao da su Minho i ostali negde blizu, s nekim planom. Trebao mu je neko ili nešto da privuče pažnju njegovom čuvaru. Stigli su do auta i Crveni je izvukao karticu i pritisnuo je uz prednji prozor, kod suvozača. Brave su kliknule i otvorio je zadnja vrata, s pištoljem sve vreme na Tomasu. „Upadaj. Polagance.“ Tomas je oklevao, tražeći pogledom po ulicama bilo koga, bilo šta. Područje je bilo napušteno, ali krajičkom oka je primetio neki pokret. Lebdeća mašina velika gotovo kao auto. Okrenuo se da pogleda i ugledao policijsku letelicu kako skreće iz ulice dva bloka niže i kreće ka njima. Brujanje je bilo sve glasnije kako se približavala. „Rekao sam da ulaziš“, ponovio je Crveni. „Lisice su u pregradi na sredini.“ „Stiže jedna od onih policijskih mašina“, rekao je Tomas. „Da, pa šta? Samo patrolira, viđa ovakve stvari stalno. Ljudi koji kontrolišu su na mojoj strani, a ne na tvojoj. Što znači da nemaš sreće, druškane.“ Tomas je uzdahnuo - vredelo je pokušati. Gde li su mu prijatelji? Preleteo je pogledom po kraju poslednji put, a onda zakoračio kroz otvorena vrata i uvukao se unutra. Baš kad je pogledao nagore ka Crvenom, začula se glasna pucnjava. A onda se Crveni zateturao unazad, trzajući se i tresući. Meci su mu probijali grudi, a varnice letele kad su pogađali metalnu masku. Ispustio je pištolj, a maska mu je spala kad je tresnuo o zid najbliže zgrade. Tomas je gledao, zapanjen od užasa, kako čovek naglo pada na stranu. A onda je prestalo. Tomas je bio sleđen, pitajući se da li će on biti sledeći. Čuo je ujedna čeno brujanje mašine dok je proletala tik uz njegova otvorena vrata, i shvatio da je napad došao odatle. Te stvari su bile bespilotne, ali s teškim naoružanjem. Poznati glas zazvonio je iz zvučnika na krovu. 69

„Izađi iz auta, Tomase.“ Tomas se stresao. Prepoznao bi taj glas bilo gde da je. Bio je to Dženson. Štakoroliki. POGLAVLJE 32 Nije mogao biti više iznenađen. Najpre je oklevao, ali potom je brzo izleteo iz auta. Policij sko vozilo je lebdelo na svega metar i po od njega. Sa strane se otvorio poklopac, otkriva jući ekran s kog je Džensonovo lice zurilo u njega. Preplavilo ga je olakšanje. To jeste bio Štakoroliki, ali nije bio u policijskoj mašini - tu je bio samo njegov lik na ekranu. Tomas je mogao samo da pretpostavi da i on njega može da vidi. „Šta se desilo?“, pitao je, i dalje zaprepašćen. Sada ležeći na zemlji, pokušao je da skrene pogled sa čoveka. „Kako ste me pronašli?“ Dženson je bio namrgođen kao i uvek. „Bila nam je potrebna znatna količina i truda i sreće, veruj mi. I - nema na čemu. Upravo sam te spasao od lovca na glave.“ Tomas se čak i nasmejao. „Ionako ih vi i plaćate. Šta hoćeš?“ „Tomase, biću iskren. Jedini razlog što nismo došli u Denver po tebe je to što su razmere infekcije astronomske. Ovo je bio najsigurniji način da kontaktiramo s tobom. Zahtevam da se vratiš da završimo testiranje.“ Tomas je poželeo da zaurla na čoveka. Zašto bi se vratio OPAKIMA? Ali napad na Crvenog - i njegovo telo jedva metar od njega - bili su mu previše sveži u mislima. Morao je ovo da odigra valjano. „Zašto bih se vratio?“ Džensonovo lice ostalo je bezizrazno. „Koristili smo svoje podatke da odaberemo Posled njeg kandidata, i to si ti. Potreban si nam, Tomase. Sve je sad na tvojim plećima.“ Ni za tri života, pomislio je Tomas. Ali ako bi to rekao, ne bi se rešio Štakorolikog. Umesto toga, nakrivio je glavu na jednu stranu i pravio se da razmišlja, pa onda rekao: „Razmisliću o tome.“ „Verujem da hoćeš.“ Štakoroliki je zastao. „Osećam obavezu da ti nešto kažem. Najpre zato što mislim da će uticati na tvoju odluku. Da će ti pomoći da shvatiš da moraš da uradiš to što ti tražimo.“ Tomas se naslonio na zaobljenu haubu automobila - čitavo ovo iskustvo ga je iscrpelo i emotivno i fizički. „Šta?“ Lice Štakorolikog se izobličilo tako da je izgledao još pacovskije, kao da uživa u tome da prenosi loše vesti. „Radi se o tvom prijatalju, Njutu. Bojim se da je on u strahovitoj nevolji.“ „Kakvoj nevolji?“ pitao je Tomas, osećajući kako ga seče u stomaku. „Znam da si dobro upoznat s time da on ima Blesak, i da si već video na njemu neke simptome.“ Tomas je klimnuo, iznenada se setivši poruke u svom džepu. „Da.“ „Pa, izgleda da mu podleže i to rapidno. Činjenica da si već video simptome kao što su bes i gubitak koncentracije pre nego što si otišao, znači da će skliznuti u ludilo veoma brzo.“ Tomasu kao da se srce steglo. Prihvatio je da Njut nije imun, ali mislio je da će biti potrebne nedelje, ako ne i meseci, pre nego što mu se stanje pogorša. A opet, ovo što priča Dženson imalo je smisla - da je stres zbog svega izgleda ubrzao Njutovo propada nje. A oni su ga ostavili sasvim samog izvan grada. „Mogao bi da ga spaseš“, rekao je Dženson tiho. „Jel’ ti to uživaš u ovome?“ pitao je Tomas. „Pošto mi se ponekad čini da baš mnogo uživaš.“ Dženson je odmahnuo glavom. „Samo radim svoj posao, Tomase. Želim ovaj lek više 70

nego iko drugi. Osim možda tebe, pre nego što smo ti oduzeli sećanja.“ „Samo idi“, rekao je Tomas. „Nadam se da ćeš doći“, odgovorio mu je Dženson. „Imaš šansu da uradiš velike stvari. Žao mi je zbog naših nesuglasica. Ali, Tomase, moraš da požuriš. Vreme ističe.“ „Razmisliću o tome.“ Tomas je naterao sebe da to ponovo izgovori. Bilo mu je zlo što mora da umiri Štakorolikog, ali bilo je to jedino što je smislio da kaže da bi kupio sebi vreme. A tu je bila i mogućnost da, ako ne bude zavlačio Džensona, može da završi kao Crveni - upucan iz lebdeće policijske mašine svega nekoliko metara od njega. Dženson se nasmešio. „To je sve što tražim. Nadam se da se vidimo ovde.“ Ekran se zacrneo i poklopac se zatvorio; a onda se policijska mašina podigla u vazduh i odletela dalje, a njeno brujanje je postepeno utihnulo. Tomas je gledao dok nije nestala iza ugla. Kad je otišla, pogled mu je pao na ubijenog čoveka. Brzo je pogledao na drugu stranu - to je bila poslednja stvar koju je želeo da vidi. „Evo ga!“ Trgnuo se i ugledao Minha kako trči trotoarom ka njemu, a prate ga Brenda i Horhe. Nikad nije bio tako srećan što nekog vidi. Minho se ukopao u mestu kad je video Crvenog na zemlji. „Au, bokte... Šta se njemu desilo?“ Potom se okrenuo ka Tomasu. „A ti? Jesi li dobro? Jesi li to ti uradio?“ Apsurdno, ali Tomas je poželeo da se nasmeje. „Da, izvadio sam mašinku i razneo ga u komadiće.“ Na Minhu se videlo da mu nije bilo do sarkazma, ali Brenda je progovorila pre nego što je mogao da smisli kako da uzvrati. „Ko ga je ubio?“ Tomas je pokazao ka nebu. „Jedna od onih policijskih mašina. Doletela je, ubila ga, i sledeće što znam je da se Štakoroliki ukazao na ekranu. Pokušao je da me ubedi da treba da se vratim OPAKIMA.” „Čoveče“, rekao je Minho, „ne možeš valjda...“ „Pa imaj malo poverenja u mene!“, povikao je Tomas. „Nema šanse da ću se vratiti, ali možda to što me toliko žele može da nam pomogne u nekom trenutku. Ono o čemu treba da brinemo jeste Njut. Dženson misli da Njut podleže Blesku mnogo brže nego što je to uobičajeno. Moramo da odemo da ga proverimo.“ „Zaista je to rekao?“ „Da“, Tomasu je sad bilo žao što je onako prasnuo na svog prijatelja. „A i ja mu verujem što se toga tiče. Videli ste kako se Njut ponašao.“ Minho je zurio u Tomasa, s bolom u očima. Tomas shvati da je Minho znao Njuta dve godine duže nego on. Mnogo više vremena da se zbliže. „Bolje da ga nekako proverimo“, ponovio je Tomas. „Da učinimo nešto za njega.“ Minho je samo klimnuo i pogledao u stranu. Tomas je bio u iskušenju da izvuče Njutovu poruku iz džepa i pročita je odmah tu, na licu mesta, ali obećao je da će sačekati dok ne bude siguran da je pravi trenutak. „Postaje kasno“, rekla je Brenda. „A oni ne puštaju ljude da ulaze i izlaze iz grada noću dovoljno je teško držati stvari pod kontrolom i tokom dana.“ Tomas je tek tad primetio da svetlost gasne, i da nebo nad zgradama poprima narandža stu nijansu. Horhe, koji je dotad bio tih, sada je progovorio. „To je najmanji od naših problema. Nešto čudno se dešava na ovom mestu, muchachos.“ „Na šta misliš?“ pitao je Tomas. „Svi ljudi kao da su nestali u poslednjih pola sata, a onih nekoliko koje sam video ne izgledaju baš dobro.“ „Scena u kafiću ih jeste sve rasterala“, podsetila je Brenda. 71

Horhe je slegnuo ramenima. „Ne znam. Od ovog grada se prosto ježim, hermana. Kao da je živ i čeka da oslobodi nešto stvarno gadno.“ Čudan nemir uspuzao se Tomasu uz kičmu i on se ponovo vratio na Njuta. „Možemo li da izađemo ako požurimo? Ili možemo da se probijemo napolje?“ „Možemo da pokušamo“, rekla je Brenda. „Bolje se nadaj da možemo da nađemo taksi skroz smo na suprotnoj strani grada od mesta gde smo ušli.“ „Hajde da probamo“, predložio je Tomas. Krenuli su niz ulicu, ali Minhov izraz lica nije obećavao. Tomas se iskreno nadao da to nije vesnik nekih loših stvari. POGLAVLJE 33 Hodali su ceo sat a da nisu videli nijedan auto, još manje taksi. Naleteli su samo na nekoliko raštrkanih ljudi, a policijske mašine su nasumice nadletale uz svoje jezivo brujanje. Svakih nekoliko minuta začuli bi iz daljine zvuk koji bi Tomasa podsetio na Zgarište - neko bi pričao preglasno, čuo bi se vrisak, ili čudan smeh. Dok je svetlost nestajala, sve je počinjalo da deluje avetinjski. Najzad je Brenda stala i okrenula se ka njima. „Moramo da sačekamo do sutra“, saopštila im je. „Večeras nečemo naći prevoz, a predaleko je da hodamo. A moramo i da spavamo da bismo ujutru bili sveži.“ Tomas nije želeo da prizna, ali bila je u pravu. „Mora da postoji neki način da izađemo odavde“, usprotivio se Minho. Horhe mu je stegnuo rame. „Nema svrhe, hermano. Aerodrom je najmanje petnaest kilo metara odavde. A kako mi izgleda ovaj grad, do tamo će nas ili opljačkati, ili upucati, ili prebiti na smrt. Brenda je u pravu - bolje da se odmorimo i odemo sutra da mu pomognemo.“ Tomas je bio siguran da Minho želi da bude drčan kao i inače, ali popustio je bez protivlje nja. Sve što je Horhe rekao bilo je tačno. Bili su u ogromnom gradu, noću, prilično očajni. „Jesmo U blizu našeg motela?“, zapitao je Tomas. Ubedio je sebe da Njut može da pregrmi još jednu noć sam. Horhe je pokazao nalevo. „Samo nekoliko blokova odavde.“ Krenuli su u tom pravcu. Bili su svega blok udaljeni kad je Horhe naglo stao, s jednom rukom u vazduhu, a prstom druge na usnama. Tomas se ukopao za njim, a nešto je u njemu zazvonilo na uzbunu. „Šta je?“, prošaputao je Minho. Horhe se polako okretao u krug, pretražujući pogledom prostor oko njih, pa je i Tomas učinio isto, pitajući se šta je to iznenada toliko zabrinulo njegovog starijeg saputnika. Potpuno se smračilo, a nekoliko uličnih svetiljki koje su prošli jedva da su malo narušava le tamu. Svet koji je Tomas video izgledao je kao napravljen od senki, i zamišljao je jezive stvari koje se kriju iza svake od njih. „Šta je?“, ponovo je prošaputao Minho. „Stalno mi se čini kako čujem nešto tik iza nas“, odgovorio je Horhe. „Šaputanje. Da li još neko...“ „Tamo!“, povikala je Brenda, a glas joj je u toj tišini prolomio kao pucanj groma. „Da li ste videli to?“ Pokazala je na nešto sa svoje leve strane. Tomas se naprezao ali ništa nije video. Ulice su bile prazne dokle god je mogao da vidi. „Neko je upravo izlazio iza one zgrade, a onda skočio nazad. Kunem se. Videla sam.“ „Hej!“, viknuo je Minho. „Ko je tamo?“ „Da li si lud?“, prošaputao je Tomas. „Hajde da uđemo u motel!“ „O’ladi, čoveče. Da su hteli da pucaju na nas, misliš da dosad to već ne bi uradili?“ Tomas je samo ozlojeđeno uzdahnuo. Ni najmanje mu se nije dopadao ovaj osećaj. „Trebalo je da kažem čim sam prvi put čuo“, rekao je Horhe. 72

„Možda nije ništa“, odgovorila je Brenda. „A ako i jeste, to što tu stojimo neće pomoći. Hajde samo da se gubimo odavde.“ „Hej!“, ponovo je povikao Minho, od čega je Tomas poskočio. „Hej, ti! Ko je tamo?“ Tomas ga je raspalio po ramenu. „Ozbiljno, hoćeš li prestati?“ Prijatelj ga je ignorisao. „Izađi i pokaži se!“ Ko god da je to bio, nije odgovorio. Minho je napravio pokret kao da će krenuti preko ulice i sam pogledati, ali Tomas ga je zgrabio za ruku. „Nema šanse. Ništa gore nisi mogao da smisliš. Mračno je, može biti zamka, može biti mnogo užasnih stvari. Hajde samo da se naspavamo i sutra sve bolje pregledamo.“ Minho se nije mnogo protivio. „U redu. Budi slinica. Ali večeras ja dobijam jedan od kreveta.“ I s tim su krenuli u sobu. Tomasu je trebala večnost da zaspi, prevrtao je u glavi ko je sve mogao da ih prati. Ali ma koliko mu misli lutale, uvek su se vraćale na Terezu i ostale. Gde li su bili? Da li je ono na ulici možda bila Tereza, koja ih špijunira? Ili je to bio Gali i Ruka pravde? I mrzeo je to što nemaju izbora nego da čekaju celu noć pre nego što provere Njuta. Šta ako mu se nešto desilo? Najzad, mozak mu je usporio, pitanja su izbledela, i zaspao je. POGLAVLJE 34 Tomas je bio iznenađen koliko se sledećeg jutra osećao odmorno. Činilo mu se da se prevrtao celu noć, ali mora da je u nekom trenutku upao u dubok okrepljujući san. Posle dugog, vrućeg tuša i doručka iz aparata, bio je spreman da se suoči s novim danom. Zajedno s ostalima je napustio motel oko osam ujutru, pitajući se šta će naći u gradu na putu do Njuta. Videli su tu i tamo neke ljude, ali mnogo manje nego što ih je bilo u jutarnjem špicu dan ranije. I nije primetio nikakve čudne zvuke nalik onima koje su čuli prethodne noći tokom svoje duge šetnje. „Nešto se dešava, kažem vam“, rekao je Horhe dok su išli niz ulicu u potrazi za taksijem. „Trebalo bi da je napolju više ljudi.“ Tomas je osmotrio nekoliko prolaznika. Niko ga nije pogledao u oči - svi su išli pognute glave, često i s rukom preko hirurške maske na licu, kao da se plaše da će je iznenadni vetar oduvati. I hodali su brzim, paničnim koracima, gotovo odskaćući s puta kada im se druga osoba previše primakne. Primetio je ženu kako proučava poster o Blesku, poput onog koji je on pročitao juče dok ga je pratio Crveni. To mu je u misli vratilo ono sećanje koje nije mogao da dosegne - Što ga je izluđivalo. „Hajde da požurimo do tog džiberskog aerodroma“, promrmljao je Minho. „Od ovog mesta me podilazi jeza.“ „Verovatno bi trebalo da idemo na ovu stranu“, rekla je Brenda, pokazujući. „Trebalo bi da bude taksija oko tih poslovnih zgrada.“ Prešli su ulicu i uputili se niz jednu užu, koja je prolazila pored nečeg što je s jedne strane ličilo na prazno gradilište, a sa druge na oronulu zgradu. Minho se primakao Tomasu i napola prošaputao: „Ćoveče, malo sam džibnut u glavu trenutno. Bojim se u kakvom stanju ćemo zateći Njuta.“ I Tomas se plašio, ali nije hteo da prizna. „Ne brini. Siguran sam da je dobro zasad.“ „Oket. A lek za Blesak će da izleti iz tvoje guzice svake sekunde.“ „Ko zna, možda i hoće. Možda, doduše, čudno zamiriše.“ Prijatelj mu baš i nije mislio da je to bilo mnogo duhovito. „Gledaj, ne možemo ništa da učinimo dok ne stignemo tamo i ne vidimo ga.“ Tomas je mrzeo što zvuči tako bezosećajno, ali stvari su već bile dovoljno teške - nisu smeli da pretpostavljaju najgore. „Hvala za motivacioni govor.“ U praznom prostoru s njihove desne strane nalazili su se razrušeni ostaci stare zgrade od 73

cigala, u kojoj je trava prekrila svaki pedalj. Veliki deo zida stajao je po sredini, i kako su ga prošli, Tomas je primetio neki pokret na drugom kraju. Zastao je, i instinktivno ispružio ruku da zadrži i Minha. Ućutkao ga je pre nego što je ovaj mogao da pita šta se to dešava. Brenda i Horhe su primetili i sledili se u mestu. Tomas je pokazao ka tome što je primetio, a onda se pomerio da pogleda bolje. Okrenut njima leđima jedan čovek bez majice, nagnut nad nečim, kopao je rukama kao da je nešto izgubio u blatu i sad pokušava to da nađe. Ogrebotine čudnog oblika prekriva le su mu ramena, a dugačka krasta prekrivala mu je središnji deo kičme. Pokreti su mu bili grčeviti i... očajnički, pomislio je Tomas. Laktovi su mu poskakivali unazad kao da nešto pokušava da otkine sa zemlje. Visok korov sprečio je Tomasa da vidi šta je to tako luđački zaokupljalo čovekovu pažnju.

Brenda je prošaputala iza njih. „Hajde da nastavimo dalje.“ „Taj tip je bolestan“, došapnuo je Minho. „Kako to da je ovako slobodno šeta?“ Tomas nije imao pojma. „Samo krenimo.“ Grupa je ponovo pošla, ali Tomas nije mogao da odvoji oči od te uznemirujuće scene. Šta li je to taj tip radio? Kad su stigli do kraja bloka, Tomas je zastao, a i ostali za njim. Očigledno ih je sve mučilo isto što i njega - svi su želeli da bace još jedan poslednji pogled. Bez upozorenja, čovek je poskočio i okrenuo se ka njima; krv mu je prekrivala usta i nos. Tomas je ustuknuo i naleteo na Minha iza sebe. Čovek je isturio zube u gadan kez, a onda podigao krvave ruke kao da želi da ih pokaže. Tomas samo što nije dreknuo na njega kada se tip ponovo nagnuo i vratio svom poslu. Srećom, nisu mogli baš da vide šta je to radio. „Ovo bi bio pravi trenutak da se izgubimo“, rekla je Brenda. Ledeni žmarci mileli su Tomasu uz leđa i po ramenima - potpuno se slagao s njom. Svi su se okrenuli i potrčali, i prešli su dva bloka pre nego što su usporili i nastavili da hodaju. Trebalo im je još pola sata da nađu taksi, ali najzad su hitali ka svom cilju. Tomas je želeo da priča o onome što su videli na praznom gradilištu, ali nije mogao to da izrazi rečima. Strašno mu se smučilo. Minho je prvi progovorio o tome. „Onaj tip je jeo nekoga. Znam to.“ „Možda...“ počela je Brenda. „Možda je to bio samo pas lutalica.“ Po njenom tonu Tomas je pomislio kako ni ona nije u to verovala. „Mislim, ni to ne bi bilo normalno. Minho je nastavio podrugljivo. „Prilično sam siguran da to nije nešto što bi trebalo da vidiš dok opušteno šetkaš kroz grad u karantinu usred dana. Verujem Galiju. Mislim da ovo mesto vrvi od Mahnitih, i uskoro će svi u gradu krenuti međusobno da se ubijaju.“ Niko nije odgovorio. Ostatak puta do aerodroma proveli su u tišini. Nije im mnogo trebalo da prođu obezbeđenje i nađu se ponovo izvan masivnih zidova koji su okruživali grad. Ako ništa, osoblje koje su sreli izgledalo je oduševljeno što odlaze. Breg je bio tamo gde su ga i ostavili, čekajući kao odbačena čaura nekog džinovskog insekta na vrelom i potparenom betonu. Nije bilo nikakvih znakova života oko njega. „Požuri i otvori ga“, rekao je Minho. Horhea kao da nije dotakla ta osorna naredba; izvukao je mali kontroler iz džepa i pritisnuo nekoliko dugmića. Rampa kargo vrata krenula je polako da se spušta, šarke su cvlilele, dok njena ivica nije legla na zemlju uz grubo struganje. Tomas se nadao da će videti Njuta kako juri niz kosinu, sa širokim osmehom na licu, srećan što ih vidi. Ali ništa se nije pomerilo m napolju ni unutra, i njemu sve lađe potonuše. Minho se očigledno isto osećao. „Nešto nije u redu.“ Pojurio je do vrata i ustrčao uz rampu pre nego što je Tomas imao prilike da reaguje. 74

„Bolje da uđemo“, rekla je Brenda. „Šta ako je Njut postao opasan?“ Tomasu je i samo to pitanje zazvučalo grozno, ali znao je da je ona u pravu. Bez odgovora, pojurio je za Minhom, i ušao u mračni i zagušljivi Breg. Svi sistemi su bili pogašeni: nisu radili ni klimatizacija, ni svetla, ništa. Horhe je bio Tomasu za petama. „Daj da ga startujem inače ćemo se znojiti dok se ne pre tvorimo u gomilu kostiju i kože.“ Krenuo je u pravcu kokpita. Brenda je stajala pored Tomasa, oboje su virili u tamnu utrobu broda, jedino svetlo dopiralo je kroz nekoliko retkih bočnih prozora. Mogli su da čuju Minha kako doziva Njuta negde u dubini broda, ali bolesni mladić nije odgovarao. U Tomasu kao da se otvorio ponor, šireći se i isisavajući iz njega svu nadu. „Ja ću nalevo“, rekao je, pokazujući ka malom hodniku prema zajedničkoj prostoriji. „Zašto ti ne kreneš za Horheom i ne pretražiš tamo. Ovo ne sluti na dobro - da je sve u redu, on bi bio ovde i dočekao nas.“ „Da ne pominjem da bi i svetla i klimatizacija radili.“ Smrknuto je pogledala Tomasa, pa otišla. On je krenuo niz hodnik ka glavnoj sobi. Minho je sedeo na jednom od kauča, gledajući u parče papira, skamenjenog lica, kakvog ga Tomas nikad nije video. Praznina u njemu je još rasla, i poslednja trunka njegove nade se raspršila. „Hej“, rekao je. „Šta je to?“ Minho nije odgovorio. Samo je nastavio da zuri u papir. „Šta ne valja?“ Minho je digao pogled ka njemu. „Dođi i vidi sam.“ Podigao je papir jednom rukom, zgrbljen na kauču, gotovo na ivici suza. „Otišao je.“ Tomas je prišao i uzeo papir od njega, a onda ga okrenuo. Naškrabano crnim markerom, pisalo je: Nekako su ušli unutra. Vode me da živim s ostalim Mahnitima. Tako je najbolje za sve. Hvala vam što ste mi bili prijatelji. Zbogom. „Njut“, prošaputao je Tomas. Ime njegovog prijatelja visilo je u vazduhu kao da ga je upravo proglasio mrtvim. POGLAVLJE 35 Ubrzo su sedeli svi zajedno. Cilj je bio da razmotre šta dalje da rade, ali zapravo nisu imali šta da kažu. Sve četvoro su samo zurili u pod i ćutali. Iz nekog razloga, Tomas nije mogao da izbaci Džensona iz glave. Da li bi povratak tamo zaista mogao da bude način da spase Njuta? Svaki delić njega bunio se protiv ideje da se vrati OPAKIMA, ali bude li se vratio, i bio u stanju da završi testiranja... Minho je razbio sumornu tišinu. „Želim da me vas troje saslušate.“ Sačekao je trenutak kako bi pogledao svakog od njih, a onda nastavio. „Još otkad smo pobegli od OPAKIH, praktično sam se slagao sa svime što ste vi mamlazi smislili da treba da uradimo. I nisam se žalio. Ne mnogo.“ Pogledao je u Tomasa i sumorno se osmehnuo. „Ali sada i ovde, ja ću da odlučim, a vi ćete da uradite kako ja kažem. I ako se bilo ko bude protivio, nek se nosi.“ Tomas je znao šta njegov prijatelj želi, i bilo mu je drago zbog toga. „Znam da imamo veće ciljeve na umu“, nastavio je Minho. „Moramo da se povežemo s Rukom pravde, da skapiramo šta da radimo s OPAKIMA - sve te tronje tipa spasimo svet’. Ali prvo ćemo da pronađemo Njuta. I ovo nije otvoreno za diskusiju. Nas četvoro - svi mi letimo gde treba i vadimo Njuta odatle.“ „To zovu Palata Mahnitih“, rekla je Brenda. Tomas se okrenuo ka njoj ali je ona gledala negde u prazno. „Mora da je o tome pričao. Neki od onih Crvenih su verovatno provalili u 75

Breg, našli Njuta i videli da je zaražen. Dozvolili mu da nam ostavi poruku. Uopšte ne sumnjam da se tako desilo.“ „Zvuči fensi“, rekao je Minho. „Bila si tamo?“ „Ne. Ali svaki glavni grad ima Palatu Mahnitih - mesto gde šalju zaražene i trude se da im olakšaju dok ne stignu do Prsnuća. Ne znam šta im onda urade, ali to sigurno nije lepo mesto, bez obzira na to ko si, tako da mogu samo da zamislim. Tamo sve vode Imuni, i plaćeni su mnogo za to jer ne-Imuni svet ne bi nikada rizikovao da zakači Blesak. Ako želite da idemo, najpre treba dugo i ozbiljno da razmislimo o svemu. Potpuno smo bez municije, tako da ćemo biti nenaoružani.“ Uprkos zlokobnom opisu, Minho je imao neki odsjaj nade u očima. „Dugo i ozbiljno razmi šljanje je obavljeno. Znaš li gde je najbliža?“ „Da“, odgovorio je Horhe. „Preleteli smo je na putu ovamo. Na drugoj strani ove doline, taćno uz planine na zapadu.“ Minho je pljesnuo rukama. „Onda idemo tamo. Horhe, diži ovaj komad tronje u vazduh.“ Tomas je očekivao bar malo rasprave ili otpora. Ali nije ga bilo. „Prijaće mi malo avanturice, muchacho“, rekao je Horhe, listajući. „Tamo smo za dvadeset minuta.“ Horhe je ispunio obećanje što se tiče vremena. Spustio je Breg na čistinu na početku šume koja se protezala uz iznenađujuće zelenu planinsku stranu. Oko polovine stabala bilo je mrtvo, ali druga polovina je izgledala kao da je upravo počela da se oporavlja od godina i godina snažnih talasa vrućine. Tomasa je rastužila pomisao da će se svet verovatno jednog dana sasvim fino oporaviti od sunčevih bleskova, ali neće biti nikoga da ga nastanjuje. Zakoračio je niz rampu za utovar i dobro pogledao zid udaljen stotinak metara, koji je opasavao ono što je moralo biti Palata Mahnitih. Bio je napravljen od debelih dasaka. Najbliža kapija upravo je krenula da se otvara i pojavilo se dvoje ljudi, oboje s ogromnim lanserima u rukama. Izgledali su iscrpljeno, ali i tako umorni su zauzeli odbrambeni stav i uperili svoje oružje ka njima - očigledno su čuli ili videli kako stiže Breg. „Nije nam baš dobar početak“, rekao je Horhe. Jedan od stražara je nešto uzviknuo, ali Tomas nije mogao da čuje šta govori. „Hajde da im priđemo, da popričamo s njima. Mora da su imuni ako imaju te lansere.“ „Osim ako su Mahniti preuzeli stvar“, izložio je Minho drugu mogućnost, ali onda je pogledao u Tomasa čudno se kezeći. „U svakom slučaju, mi ulazimo i ne odlazimo bez Njuta.“ Visoko podignutih glava polako su prišli kapiji, trudeći se da ne urade ništa što bi moglo da izazove sumnju. Poslednje što je Tomas želeo bila je da bude ponovo upucan granatom iz lansera. Kad su prišli bliže, video je da stražari izbliza izgledaju mnogo gore. Bili su prljavi, znojavi i prekriveni modricama i ogrebotinama. Zaustavili su se kod kapije i jedan od stražara je istupio. „Ko ste sad vi kog đavola?“, pitao je. Imao je crnu kosu i brkove i bio viši od svog partnera dobrih desetak centimetara. „Ne izgledate mi baš kao oni smešni naučnici koji ponekad naiđu.“ Horhe je preuzeo reč, baš kao i na aerodromu kad su stigli u Denver. „Nisi mogao da znaš da dolazimo, muchacho. Mi smo OPAKI, i jedan od naših je uhvaćen i doveden ovamo greškom. Preuzećemo ga.“ Tomas je bio iznenađen. Kad bolje razmisli, to što je Horhe ispričao tehnički je bilo istina. Stražar nije delovao previše impresionirano. „Misliš da me zabole za vas i vaše fensi OPAKE poslove? Niste vi prvi koji su upali ovde dignutih noseva i ponašali se kao da je ovo njihova prćija. 76

Hoćeš da dođeš da se malo družiš s Mahnitima? Samo izvoli. Posebno nakon svega što se dešava u poslednje vreme.“ Pomerio se u stranu i rukom napravio prenaglašen gest do brodošlice. „Uživajte u svom boravku u Palati Mahnitih. Ne refundiramo i ne vršimo zamene ako ostanete bez ruke ili oka.“ Tomas je gotovo mogao da namiriše tenziju u vazduhu, i brinuo se da će Minho ubaciti neku od svojih pametnih opaski što bi ove tipove izbacilo iz takta, tako da je brzo progo vorio. „Šta znači to ‘nakon svega što se dešava u poslednje vreme’? Šta se to dešava?“ Tip je obesio ramena. „Pa, recimo samo da ovo nije baš neko srećno mesto, i to je sve što treba da znate.“ Nije otkrio ništa više. Tomasu se već nije dopadalo kuda ovo vodi. „Pa... znaš li da li su neki novi“ - nije mu bilo u redu da kaže Mahniti - „ljudi dovedeni ovamo u poslednjih dan ili dva? Imate li neki spisak?“ Drugi stražar - nizak i zdepast, obrijane glave - nakašljao se pa pljunuo. „Koga tražite? Da li je on ili ona?“ „On“, odgovorio je Tomas. „Ime mu je Njut. Malo je viši od mene, plava kosa, malo duža. Malo hramlje.“ Tip je ponovo pljunuo. „Možda znam nešto. Ali znati i ispričati su dve različite stvari. Vi klinci izgledate kao da imate brdo love. Da malo podelimo?“ Tomas je, usudivši se da se ponada, pogledao ponovo u Horhea, čije lice se steglo od besa. Pre nego što je Horhe išta rekao, ubacio se Minho. „Imamo pare, džiberoliki. A sad govori gde nam je prijatelj.“ Stražar je još gnevnije isturio lanser ka njima. „Pokažite mi vaše keš kartice ili je ovaj razgovor gotov. Želim najmanje hiljadu.“ „Kod njega je sve“, rekao je Minho, uperivši palac u Horhea dok je očima streljao stražara. „Pohlepna ništarijo.“ Horhe je izvukao svoju karticu i mahnuo njome kroz vazduh. „Moraćeš da me ubiješ da bi ovo uzeo, a znaš da ti ništa ne koristi bez mog otiska prsta. Dobićeš svoj novac, hermano. A sad nam pokaži put.“ „U redu, onda“, rekao je čovek. „Pratite me. I zapamtite, ako vam bilo koji deo tela zafali zbog nesrečnog susreta s Mahnitim, iskreno vam savetujem da navedeni deo tela ostavite za sobom i potrčite glavom bez obzira. Osim ako je u pitanju noga, razume se.“ Okrenuo se na petama i prošao kroz otvorenu kapiju. POGLAVLJE 36 Palata Mahnitih bila je užasno, štrokavo mesto. Niži stražar se pokazao kao dosta brbljiv, i dok su prolazili kroz haos tog zastrašujućeg kompleksa, dao je Tomasu više informacija nego što bi ovaj ikada sam tražio. Opisao je selo za zaražene kao ogroman set koncentričnih prstenova, sa svim zajednič kim prostorima - kafeterijom, bolnicom, objektima za rekreaciju - smeštenim u centru, a s redovima sklepanih kućica oko njih. Palate su bile zamišljene kao humane opcije - zbeg za zaražene dok ne dođu do tačke kad ludilo prevlada. Posle toga, odvoženi su na udaljene lokacije koje su bile napuštene tokom najgorih bleskova sunca. Oni koji su izgradili palate želeli su da daju zaraženima poslednju priliku za pristojan život pre kraja. Projekat je razvijen u blizini većine gradova preostalih na svetu. Ali ta ideja s dobrom namerom završila je veoma loše. Napuniti jedno mesto ljudima koji nemaju nade i znaju da će završiti truleći u užasavajućoj spirali ludila značilo je napraviti zonu najstrašnije anarhije kakvu svet nije video. Među stanovnicima bolno svesnim da za njih nema prave kazne niti posledica gorih od onih s kojima su već suočeni, stopa 77

kriminala skočila je do neba. I tako su ta naselja postala prava carstva beščašća. Kako je grupa prolazila kuću za kućom - što su zapravo bile samo odavno zapuštene brvnare - Tomas je zamislio koliko mora da je grozno živeti na ovakvom mestu. Većina prozora na zgradama pored kojih su prolazili bila je polomljena, a njihovi stražari su im objasnili kako je bila ogromna greška dozvoliti staklo u gradu poput ovog. Postalo je oružje broj jedan. Ulice su bile prekrivene đubretom, i mada još nikoga nije primetio, Tomas je osećao da njega i njegove prijatelje posmatraju iz senki. Čuo je kako neko u daljini uzvikuje neke prostakluke; a onda se iz drugog pravca začuo vrisak, čineći Tomasa još nervoznijim. „Zašto samo ne zatvore ovo mesto?“, upitao je, progovorivši prvi od svih iz njegove grupe. „Mislim, ako je već postalo toliko loše.“ „Postalo toliko loše?“, ponovio je stražar. „Dečko, loše je relativan pojam. Ovo je prosto tako kako je. Šta drugo možeš da uradiš s ovim ljudima? Ne možeš da ih ostaviš sa zdravima u utvrđenim gradovima. Ne možeš ni samo da ih šutneš tamo gde sve vrvi od odavno prslih Mahnitih, da ih žive pojedu. A nijedna vlada još nije postala toliko očajna da počne da ubija ljude čim otkrije da su dobili Blesak. To je to. A to je i način za nas Imune da napravimo dobru lovu, jer niko drugi nikad ne bi ovde radio.“ Njegove reći su Tomasa duboko oneraspoložile. Svet je bio u jadnom stanju. Možda on i jeste bio sebičan što nije želeo da pomogne da OPAKI kompletiraju testove. A onda je i Brenda progovorila - otkad su ušli u grad lice joj je imalo namršteni izraz gađenja. „Zašto nam samo ne kažeš ono što jeste - puštate zaražene da jurcaju po ovom zaboravljenom mestu dok im ne postane toliko loše da vas ne grize savest kad ih se rešite.” „Eto, sve si rekla“, odgovorio je stražar otvoreno. Tomas nije mogao ni da mrzi ovog tipa - uglavnom mu ga je bilo žao. Nastavili su da hodaju, prolazeći red za redom kuća, bez izuzetka razbijenih, ofucanih i prljavih. „Gde su svi?“, upitao je Tomas. „Mislio sam da će ovo mesto biti dupke puno. A šta si mislio kad si ono rekao da se nešto dešava?“ Ovoga puta odgovorio je tip s brkovima, i bilo je dobro čuti još nekoga, za promenu. „Neki - oni srećniji - kuliraju na Blaženstvu, u svojim kućama. Ali većina ih je u Centralnoj zoni, gde jedu, igraju nešto ili smišljaju neke pakosti. Šalju nam i previše njih - i brže nego što možemo da ih istovarimo. Dodaj tome činjenicu da na sve strane Imuni nestaju bez traga, što znači da nas je u odnosu na njih sve manje i manje svakog dana, i sve će u nekom trenutku dostići tačku ključanja. Recimo da je jutros voda najzad postala dovoljno vruća.“ „Na sve strane Imuni nestaju bez traga?“, ponovio je Tomas. Izgledalo je kao da OPAKI koriste sve resurse koje mogu za još Ogleda. Čak i po cenu opasnih posledica. „Da, gotovo polovina naših radnika nestala je u poslednjih nekoliko meseci. Ni traga od njih, nikakvog objašnjenja. Što samo čini moj posao hiljadu puta težim.“ Tomas je proste njao. „Samo nas drži podalje od gomile i stavi nas na neko sigurno mesto dok ne nađete Njuta.“ „Tako je“, dodao je Minho. Stražar je samo slegnuo ramenima. „U redu. Dok god me čekaju moje pare.“ Stražari su se najzad zaustavili dva kruga od Centralne zone i rekli grupi da sačeka. Tomas i ostali su se nagurali u neku senku iza jedne od baraka. Kakofonija je bila sve glasnija iz minuta u minut, i sada, kad su bili tako blizu većini stanovnika Palate, zvučalo je kao da je odmah iza ćoška kolektivna tuča. Tomas je mrzeo svaki sekund koji je proveo sedeći tu i čekajući, slušajući te grozne glasove, pitajući se sve vreme da li će se stražar uopšte vratiti, a kamoli da li će dovući i Njuta sa sobom. 78

Nakon otprilike deset minuta, dvoje ljudi je izašlo iz male daščare preko ulice u odnosu na njih. Tomasu se puls ubrzao, i umalo nije ustao i pobegao pre nego što je shvatio da ne izgledaju ni najmanje strašno. Bio je to par, držali su se za ruke, i osim što su bili pomalo prljavi i u izgužvanoj i pohabanoj odeći, izgledali su prilično razborito. Njih dvoje su prišli maloj grupi i zaustavili se ispred njih. „Kad ste stigli ovamo?“, upitala je žena. Tomas je pokušavao da nađe reči, ali Brenda je progovorila. „Došli smo sa poslednjom grupom. U stvari tražimo prijatelja koji je bio sa nama. Zove se Njut plava kosa, pomalo hramlje. Da li ste ga videli?“ Čovek je odgovorio kao da je upravo čuo najgluplje pitanje u životu. „Ovde ima mnogo ljudi s plavom kosom - kako bismo mogli da kažemo ko je ko? I kakvo je uopšte to ime Njut?“ Minho je krenuo da odgovori, ali prekinula ga je buka koja se začula iz pravca centra, i svi su se okrenuli da pogledaju. Par se zabrinuto pogledao. A onda su, bez reči, pohitali u svoju kuću. Zatvorili su vrata i Tomas je čuo zaključavanje brave. Nekoliko sekundi kasnije na prozoru im se pojavila drvena tabla koja ga je prekrila; mali komad stakla pao je sa spoljne strane na zemlju. „Izgledaju srećni što su ovde kao i mi“ rekao je Tomas. Horhe je progunđao. „Stvarno pri jateljski. Mislim da ću ponovo doći ovamo u posetu.“ „Očigledno nisu ovde dugo“, rekla je Brenda. „Ne mogu ni da zamislim kako li je to. Otkriješ da si zaražen, pošalju te da živiš s Mahnitima i gledaš pred sobom to u šta ćeš se pretvoriti.“ Tomas je samo lagano odmahnuo glavom. To bi bio jad u svom najsirovijem obliku. „Gde li su ti stražari?“ pitao se Minho, nestrpljivim tonom. „Koliko može da traje da nađeš nekoga i kažeš mu da ga prijatelji čekaju?“ Još deset minuta kasnije, dvojica stražara su se pojavila iza ugla. Tomas i njegovi prijate lji odmah su skočili na noge. „Šta ste saznali?“ pitao je nestrpljivo Minho. Niži se vrpoljio, sevao očima, kao da je izgubio onu drčnost odranije, i Tomas se pitao da li izlet do toga što oni zovu Centralna zona uvek tako nešto učini ljudima. Njegov partner je odgovorio. „Malo smo se raspitivali okolo, ah mislim da smo pronašli vašeg tipa. Izgleda baš kao što ste ga opisali, i okrenuo se ka nama kad smo ga pozvali po imenu. Ali...“ Stražari su se pogledali, s nelagodom. „Ali šta?“ navaljivao je Minho. „Rekao je - vrlo odrešito, moram da dodam - da vam kažemo da se gubite.“ POGLAVLJE 37 Ove reči su baš pogodile Tomasa, i mogao je samo da zamisli kako se Minho osećao. „Pokažite nam gde je“, odsečno je naredio njegov prijatelj. Stražar je podigao ruke. „Zar nisi čuo šta sam upravo rekao ?“ „Tvoj posao nije završen“, bio je uporan i Tomas. Slagao se s Minhom sto posto. Nije bilo važno šta je Njut rekao - ako su bili toliko blizu, ima da bar popričaju s njim. Niži stražar je odmahnuo glavom, nepokolebljivo. „Nema šanse. Tražili ste da vam nađemo prijatelja i našli smo ga. Dajte nam naš novac.“ „Da li ti izgleda kao da smo već s njim?“, pitao je Horhe. „Niko neće dobiti ni dolar dok ne budemo svi zajedno. Brenda nije ništa rekla, ali je stajala pored Horhea i klimala, da pokaže da se slaže. 79

Tomasu je laknulo što su svi rešeni da odu do Njuta uprkos poruci koju im je poslao. Stražari nisu bili ni najmanje srećni, i počeli su da se raspravljaju, šapatom. „Hej!“, dreknuo je Minho. „Ako želite te pare, idemo!“ „U redu“, pristao je najzad stražar s brkovima. Njegov partner ga je razjareno pogledao. „Pratite nas.“ Skrenuli su i uputili se nazad u pravcu iz kog su došli. Minho ih je pratio u stopu, a za njim i ostali. Tomas je mislio da stvari ne mogu biti gore, ali što su dublje ulazili u naselje, bile su. Zgrade su bile još zapuštenije, a ulice prljavije. Video je nekoliko ljudi kako leže na pločni cima, glava naslonjenih na kese sa đubretom ili smotane komade odeće. Zurili su u nebo staklastim pogledom, s izrazom beslovesne veselosti. Blaženstvo je baš prikladan naziv, pomislio je Tomas. Stražari su hodali ispred njih, mašući lanserima levo-desno ka svakom ko bi im prišao na manje od tri-četiri metra. U jednom trenutku prošli su pored naizgled potpuno raspalog čoveka - odeća mu je bila pocepana, kosa prelivena nekom gustom crnom tečnošću, a koža prekrivena osipom - koji je pao na drogiranog tinejdžera i počeo da ga mlati. Tomas je zastao, pitajući se treba li da mu pomognu. „I ne pomišljaj“, niski stražar mu je rekao i pre nego što je Tomas uspeo nešto da izgovori. „Samo nastavi.“ „Ali zar nije tvoj posao da...“ Drugi stražar ga je prekinuo. „Umukni i pusti nas da rešavamo stvari. Kad bismo se umešali u svaku kavgu i tuču koju vidimo, nikad ne bismo završili. I verovatno bismo bili mrtvi. Ta dvojica mogu i sami da reše svoje probleme.“ „Samo nas odvedi do Njuta“, rekao je Minho suzdržano. Nastavili su, i Tomas je pokušao da ignoriše grgotav krik koji se iznenada začuo iza njih. Najzad, stigli su do visokog zida s velikim lučnim prolazom, koji je vodio na otvoren prostor pun ljudi. Na znaku iznad luka pisalo je čitkim slovima da je to Centralna zona. Tomas nije baš mogao da razabere šta se dešava unutra, ali svi su izgledali zauzeti nečim. Stražari su se zaustavili, i onaj s brkovima se obratio grupi. „Ovo ću vas pitati samo jednom. Jeste li sigurni da želite da idete tamo?“ „Da“, brzo je odgovorio Minho. „Dobro onda. Vaš prijatelj je u kuglani. Čim vam ga pokažemo, želimo naš novac.“ „Hajde samo krenite“, zarežao je Horhe. Prošli su kroz luk za stražarima i ušli u Centralnu zonu. A onda su stali da sve osmotre. Prva reč koja je Tomasu pala na pamet bila je ludnica, i shvatio je da je to gotovo bukvalno tačno. Mahniti su bili svuda. Tumarali su po kružnom prostoru prečnika oko sto pedeset metara, koji je bio omeđen nečim što su nekad bile prodavnice i restorani i mesta za zabavu. Većina ih je sada bila razrušena i zatvorena. Većina zaraženih nije izgledala toliko prsio kao tip s premazanom kosom kog su videli na ulici, ali među tim grupicama ljudi osećala se neka uznemirenost u vazduhu. Tomasu su sve njihove kretnje i gestovi delovali... preterano. Neki su se histe rično smejali, s nekim divljačnošću u pogledu, dok su grubo udarali jedni druge po leđima. Drugi su nekontrolisano plakali, sami samciti, ležeći na zemlji i jecajući, ili hodajući u krug lica zarivenog u šake. Svađe su izbijale na sve strane, a tu i tamo mogli su se videti poneki muškarac ili žena kako stoje mirno i vrište iz sveg glasa, crveni u licu i s nabreklim žilama koje su im iskočile po vratu. Bilo je i onih koji su se okupljali u grupe, skrštenih ruku dok su im se glave trzale levo i desno kao da očekuju da ih neko svakog časa napadne. I kao što je Tomas video i u 80

spoljnim krugovima, neki od Mahnitih su i ovde bili izgubljeni u izmaglici Blaženstva, smejući se dok su sedeli ili ležali na zemlji i ignorisali okolni haos. Nekoliko stražara se kretalo okolo, s oružjem u pripravnosti, ali bili su u primetnoj manjini. „Podseti me da ne pazarim nekretnine u ovom kraju“, Minho je pokušao da se našali. Tomas nije mogao da se natera da se osmehne. Bio je previše nervozan i očajnički je želeo da završi sa svim ovim. „Gde je kuglana?“, pitao je. „Ovamo“, rekao je niži stražar. Krenuo je nalevo, držeći se zida dok su ga Tomas i ostali pratili. Brenda je hodala pored Tomasa, tako da bi im se sa svakim korakom ruke okrznute. Hteo je da je uhvati za ruku, ali nije želeo da napravi nikakav pokret kojim bi privukao pažnju na sebe. Sve u vezi s ovim mestom bilo je toliko nepredvidivo da nije želeo da učini ništa osim onog što baš mora. Većina Mahnitih je prekinula svoje živahne aktivnosti i zapiljila se u malu grupu pridošlica dok su prilazili i prolazili pored njih. Tomas je spustio pogled, uplašen da će, ako nekog pogleda u oči, taj možda postati neprijateljski nastrojen ili će pokušati da mu se obrati. Pratili su ih mjaukanje i zvužduci, mnogo grubih šala i uvreda koje su im dobacivali dok su išli pored njih. Prošli su trošnu prodavnicu, i Tomas je mogao da vidi kroz prozor - na kome, naravno, odavno nije bilo stakla - da su gotovo svi ratovi prazni. Tu je bila i ambulanta i prodavnica sendviča, ali svetlo nije gorelo ni u jednoj od njih. Neko je uhvatio Tomasovu majicu na ramenu. Odgurujući ruku, okrenuo se da vidi ko je to bio. Tu je stajala žena, tamne neuredne kose i s ogrebotinom na bradi, ali osim toga delovala je prilično normalno. Lice joj je bilo namrgođeno i zabuljila se u Tomasa na trenutak pre nego što je zinula najjače što je mogla, otkrivajući zube, dosta dobre ali kao da ih neko vreme nije prala, i jezik koji je bio nadut i u flekama. A onda je zatvorila usta. „Želim da te poljubim“, rekla je žena. „Šta kažeš na to, Munac?“ Nasmejala se, nekakvim manićnim cerekanjem punim frktanja, i prešla rukom nežno niz Tomasove grudi. Tomas se istrgnuo i nastavio da hoda - primetio je da se stražari nisu čak ni zaustavili da provere da se nešto loše nije desilo. Brenda se nagnula ka njemu i prošaputala: „Ovo je možda i najjezivija stvar dosad.“ Tomas je samo klimnuo i nastavio dalje. POGLAVLJE 38 Kuglana nije imala vrata - sudeći po debeloj rđi na otkrivenim šarkama, odavno su skinuta i bačena. Iznad ulaza je visio veliki drveni znak, ali sve što je na njemu pisalo je nestalo, ostali su samo izbledeli ostaci boje. „Unutra je“, rekao je brkati stražar. „ A sad platite.“ Minho je zakoračio pored njega u prazan ulaz i nagnuo se kroz otvor, izvijajući vrat da vidi šta ima unutra. Onda se okrenuo i pogledao u Tomasa. „Vidim ga pozadi“, rekao je, zabrinutog lica. „Mračno je unutra, ali to je definitivno on.“ Tomas je bio toliko zabrinut da li će naći svog starog prijatelja, da je shvatio da uopšte nije imao ideju šta će da mu kaže. Zašto li im je rekao da se gube? „Želimo svoje pare“, ponovio je stražar. Horhe nije izgledao ni najmanje uzbuđen zbog toga. „Dobićete duplo ako se postarate da bezbedno stignemo nazad do Brega.“ Stražari su se konsultovali; a onda je progovorio niži. „Tri puta toliko. I hoćemo pola sad, da budemo sigurni da nas ne ložite.“ „Dogovoreno, muchacho.“’ Kad je Horhe izvadio svoju karticu i prislonio je uz stražarevu, prebacujući novac, Tomas 81

je osetio zluradost što kradu novac od OPAKIH. „Čekaćemo ovde“, rekao je stražar kad su završili. „Hajdemo“, rekao je Minho. Ušao je u zgradu ne čekajući odgovor. Tomas je pogledao Brendu koja se mrštila. „Šta nije u redu?“, pitao je. Kao da je samo jedna stvar bila u pitanju. „Ne znam“ odgovorila je. „Samo imam loš osećaj.“ „Da, i ja isto.“ Napola mu se osmehnula i uhvatila ga za ruku, i on ju je sad rado prihvatio; a onda su ušli u kuglanu, a za njima i Horhe. Kao i u vezi s mnogo čime otkad mu je sećanje obrisano, Tomas je imao neke slike u glavi o tome kako bi trebalo da izgleda kuglana i kako funkcioniše, ali nije mogao da se seti da se ikad kuglao. Prostorija u koju su zakoračili bila je daleko od onoga što je očekivao. Staze na kojima su ljudi nekad kuglali sad su bile potpuno rasturene, većina drvenih ploča bila je izvađena ili polomljena. Prostor su sad ispunjavale vreće za spavanje i ćebići, a ljudi su ili dremali ili ležali ošamućeni zureći u plafon. Brenda je rekla Tomasu da samo bogati mogu sebi da priušte Blaženstvo, pa se pitao kako se ljudi usuđuju da na ovakvom mestu otkriju pred drugima da ga koriste. Pretpostavio je da neće proći mnogo dok se neko ne odluči da im oduzme drogu, na bilo koji način. U nišama u kojima su stajale kegle gorelo je nekoliko vatri, što nije bilo baš bezbedno. Ali uz svaku vatru je sedela bar jedna osoba i održavala je. Miris drveta koje gori strujao je kroz vazduh, a izmaglica od dima ispunjavala je tamu. Minho je pokazao na najudaljeniju levu stazu, tridesetak metara od njih. Tu nije bilo mnogo ljudi - većina se izgleda skupljala u srednjim stazama - ali Tomas je odmah primetio Njuta uprkos slabom osvetlje nju. Odblesak vatre na njegovoj dugoj plavoj kosi i poznate konture njegovog pogrblje nog tela. Bio im je okrenut leđima. „Ništa nećemo uraditi“, prošaputao je Tomas Brendi. Niko im nije smetao dok su pažljivo prilazili Njutu, provlačeći se kroz lavirint ljudi koji dremaju pod ćebićima, dok nisu stigli do udaljene staze. Tomas je gledao kuda ide poslednje što je želeo bilo je da zgazi nekog Mahnitog pa da ga ovaj ujede za nogu. Bili su na oko tri metra od Njuta kad on iznenada progovori snažnim glasom koji je odzvanjao među tamnim zidovima kuglane. „Rekao sam vama prokletim uštvama da se gubite odavde!“ Minho je zastao i Tomas umalo ne nalete na njega. Brenda mu je stisnula ruku, pa je pustila, kad je shatila koliko se znoji. Čuvši Njuta kako izgovara te reči nekako mu je postalo jasno da je gotovo. Njihov prijatelj nikad više neće biti isti - pred sobom je imao samo mračne dane. „Moramo da razgovaramo s tobom“, rekao je Minho, prilazeći mu još za metar. Morao je da preskoči mršavu ženu koja je ležala postrance. „Ne prilazite bliže“, odgovorio mu je Njut. Glas mu je bio mek, ali i preteći. „Ti razbojnici su me doveli ovamo s razlogom. Mislili su da sam prokleti Imuni koji se krije u tom džiber skom Bregu. Zamisli njihovo iznenađenje kad su videli da imam Blesak koji mi jede mozak. Kad su me ostavili u ovoj pacovskoj jazbini, rekli su da samo obavljaju svoju građansku dužnost.“ Kad Minho nije ništa prokomentarisao, progovorio je Tomas, pokušavajući da ne dozvoli da ga Njutove reči nadvladaju. „Šta misliš, zašto smo ovde, Njute? Žao mi je što si morao da ostaneš iza nas i što su te uhvatili. I žao mi je što su te doveli ovamo. Ali možemo da te izvučemo - izgleda da nikoga nije ni briga ko dolazi i odlazi.“ Njut se polako okrenuo da ih pogleda. Tomasa je preseklo u stomaku kad je video da 82

momak u rukama čvrsto drži lanser. I izgledao je dronjavo, kao da je puna tri dana trčao, tukao se i padao niz litice. Ali uprkos besu koji mu se skupio u očima, još ga nije bilo savladalo ludilo. „Hej, polako tamo“, rekao je Minho, odstupajući pola koraka unazad - jedva je promašio ženu petom. „Ajde o’ladi, fino i lagano, Nema potrebe da uperiš džiberski lanser u moju facu dok pričam. Gde si uopšte našao tu stvarčicu?“ „Ukrao sam je“, odgovorio je Njut. „Uzeo sam je od čuvara koji me je... sneveselio.“ Ruke su mu se pomalo tresle od čega Tomasa podiđe nervoza - jer su dečakovi prsti lebdeli iznad okidača na oružju. „Ja... nisam dobro“, rekao je Njut. „Iskreno, uštvice, cenim što ste došli po mene. Stvarno to mislim. Ali ovde se to završava. Na ovom mestu se vi okrenete i izađete kroz ta vrata, i uputite se ka svom Bregu i odletite odavde. Da li me razumete?“ „Ne, Njute, ja ne razumem“, rekao je Minho, a uznemirenost u njegovom glasu bila je sve primetnija. „Rizikovali smo svoje guzice da dođemo na ovo mesto, i ti si naš prijatelj i vodimo te kući. Ako želiš da cmizdriš i jadikuješ dok ludiš, to je u redu. Ali bićeš sa nama, a ne s ovim džiberskim Mahnitima.“ Njut je odjednom skočio na noge, toliko brzo da se Tomas gotovo zateturao unazad. Podigao je lanser i uperio ga u Minha. „I ja sam Mahniti, Minho! I ja sam Mahniti! Zašto to ne možeš da utuviš u tu tvoju tupavu glavu? Kad bi ti imao Blesak i znao šta te čeka, da li bi želeo da tvoji prijatelji stoje okolo i gledaju to? Ha? Da li bi to želeo?“ Na kraju je urlao, i iz trenutka u trenutak sve se više tresao. Minho nije rekao ništa, a Tomas je znao i zašto. Pokušavao je da nađe prave reči, ali nije uspevao. Njut je pogledom potražio Tomasa. „A ti, Tomi“, rekao je dečak, tišim glasom. „Stvarno imaš petlju da dođeš ovamo i pitaš me da krenem s tobom. Stvarno imaš prokletu petlju. Kad te pogledam, smuči mi se.“ Tomas je zaprepašćeno ćutao. Ništa što mu je ikad iko rekao nije ovako zabolelo. Ništa. POGLAVLJE 39 Tomas nije mogao da se seti nijednog mogućeg objašnjenja za tu Njutovu izjavu. „O čemu ti pričaš?“, pitao je. Njut nije odgovorio, samo je nastavio da zuri u njega tvrdim pogledom, dok su mu se ruke tresle, a lanser stajao uperen u Tomasove grudi. Ali onda se umirio i lice mu se smekšalo. Spustio je oružje i pogledao u pod. „Njute, ne razumem“, Tomas je tiho nastavio. „Zašto kažeš sve to?“ Njut je ponovo podigao pogled, i u njemu više nije bilo nimalo gorčine koja je do malopre bila tu. „Žao mi je, ljudi. Zao mi je. Ali morate da me poslušate. Sve mi je gore iz sata u sat, i nije mi preostalo još mnogo razumnih časova. Molim vas, idite.“ Kad je Tomas zaustio da mu se suprotstavi, Njut je podigao ruke. „Ne! Više ni reč neću da čujem. Samo... molim vas. Molim vas, idite. Preklinjem vas. Preklinjem vas da samo to učinite za mene. Govorim vam iskrenije nego ikad u životu, želim da to učinite za mene. Upoznao sam jednu grupu ovakvih kao ja, koji planiraju danas da pobegnu odavde i krenu u Denver. Idem sa njima.“ Zastao je, i Tomas se jedva uzdržao da nešto ne kaže. Zašto bi želeli da pobegnu i odu za Denver? „Ne očekujem da razumete, ali ne mogu više da budem s vama. Biće mi dovoljno teško 83

sada, a bilo bi još gore ako znam da ste tu da to gledate. Ili najgore od svega, ako vas povredim. Tako da hajde da se lepo pozdravimo, i onda možete da mi obećate da ćete se sećati mene iz starih dobrih dana.“ „Ja to ne mogu“, rekao je Minho. „’Beš ga!“, povikao je Njut. „Imaš li ti ikakvu predstavu koliko je meni teško da sada budem smiren? Rekao sam šta sam imao i gotov sam. A sad marš odavde! Da li me razumete? Marš odavde!“ Nekoje dotakao Tomasa po ramenu, i kad se okrenuo, video je nekoliko Mahnitih koji su se okupili iza njih. Taj koji ga je ćušnuo bio je visok, razvijen muškarac duge, masne kose. Ponovo je posegnuo i ubo Tomasa vrhom prsta u grudi. „Čini mi se da vas je naš novi prijatelj zamolio da ga ostavite na miru“, rekao je tip. Dok je govorio palacao je jezikom i oblizivao usne. „Ne tiče te se“, odgovorio mu je Tomas. Mogao je da namirišc opasnost, ali iz nekog razloga nije ga bilo briga. U njemu je ostalo samo toliko prostora da mu bude loše zbog Njuta. „On je bio naš prijatelj mnogo pre nego što je došao ovamo.“ Čovek je zagladio rukom svoju masnu kosu. „Taj dečko je sada Mahniti, a i mi smo. To znači da nas se tiče. A sad ga ostavite... na miru.“ Minho je preduhitrio Tomasa. „Hej, lujko, možda su ti se uši zapušile od Bleska. Ovo se tiče nas i Njuta. Ti odlazi.“ Čovek ga je mrko pogledao, a onda ispružio ruku da pokaže dugačko parče stakla koje je stezao u šaci. Na mestu gde ga je stezao kapala je krv. „I nadao sam se da ćete se opirati“, zarežao je. „Bilo mi je dosadno.“ Ruka mu je poletela napred, a staklo zamahnulo ka Tomasovom licu. Tomas se sagnuo pružajući ruku da skrene udarac. Ali pre nego što ga je oružje dokačilo, Brenda je uskočila i gurnula čovekovu ruku, iz koje je izletelo staklo. A onda je na Mahnitog skočio i Minho, obarajući ga na zemlju. Pali su na ženu koju je preskočio kad su išli ka Njutu, pa je i ona počela da vrišti i da mlati i šutira. Ubrzo su se njih troje zajedno našli u rvačkom okršaju. „Prestanite!“, povikao je Njut. „Prestanite odmah!“ Tomas se sledio u mestu, pognut jer je čekao na prvu priliku da uskoči i pomogne Minhu. Ali okrenuo se i video Njuta kako drži svoj lanser spreman da opali, očiju koje sjakte od gneva. „Prestanite ili ću zapucati i zabole me briga koga pogodim.“ Muškarac s masnom kosom je odgurnuo ostale i ustao, šutnuvši usput ženu u rebra. Jaukala je dok se i Minho pridizao, sav izgreban po licu. Pucketavi zvuk lansera koji se napaja ispunio je vazduh i Tomas je osetio dašak sagorelog ozona. A onda je Njut pritisnuo obarač. Granata je udarila Masnokosog u grudi i munjice su mu obmotale telo dok je vrišteći padao na pod, previjajući se, ukočenih nogu i s plju vačkom koja mu se penila oko usta. Tomas nije mogao da poveruje u ovaj iznenadni obrt situacije. Zinuo je u Njuta, srećan što je ovaj to uradio, i što lanser nije usmerio u njega ili Minha. „Rekao sam mu da prestane“, napola je prošaputao Njut. A onda je uperio oružje u Minha, ali drhtavo jer su mu se ruke tresle. „A sad odlazite. Bez dalje diskusije. Žao mi je.“ Minho je podigao ruke. „Upucaćeš me? Stari druže?“ „Odlazite“, rekao je Njut. „Lepo sam vas zamolio. Sad naređujem, Dovoljno mi je teško. Idite.“ „Njute, hajde da izađemo napolje...“ „Odlazite!“ Njut je zakoračio bliže i odlučnije nanišanio. „Odlazite odavde!“ Tomasu je bilo strašno to što je video - potpuno ludilo obuzelo je Njuta. Celo telo mu se 84

treslo, a iz očiju je nestalo svakog nagoveštaja razuma. Gubio se, potpuno. „Hajdemo“, izgovorio je Tomas jednu od najtužnijih reči koje je ikad rekao. „Idemo.“ Minho je pogledao ka Tomasu, i izgledao je kao da mu se srce razbilo u komade. „Sigurno nisi ozbiljan.“ Tomas je mogao samo da klimne. Minho je obesio ramena, pogleda prikovanog za pod. „Kako je svet postao tako skenjan?“ jedva je izgovorio, tiho i bolno. „Žao mi je“, rekao je Njut, u suzama koje su mu lile niz lice. „Ja... pucaču ako ne krenete. Odmah.“ Tomas nije mogao da izdrži više ni sekund. Zgrabio je Brendu za ruku, a potom i Minha za nadlakticu, i krenuo vukući ih za sobom ka izlazu, preskačući tela i krivudajući između ćebadi. Minho se nije opirao, a Tomas se nije usuđivao da ga pogleda, i mogao je samo da se nada da ih Horhe prati. Samo je išao i išao, kroz predvorje, pa ka vratima i kroz njih, napolje iz Centralne zone, u haotičnu gomilu Mahnitih. Daleko od Njuta. Daleko od svog prijatelja i njegovog obolelog uma. POGLAVLJE 40 Od stražara koji su ih dotle dopratili nije bilo ni traga, ali je napolju bilo još više Mahnitih nego kad su ušli u kuglanu. I većina njih kao da je čekala baš pridošlice. Verovatno su čuli pucanj lansera i vrisak tipa koji je bio pogođen. Ili je možda neko izašao da im ispriča. Šta god bilo, Tomas se osećao kao da je svako ko ga gleda prošao Prsnuće i da je gladan ljudskog mesa. „Pogle’ ove šaljivdžije“, neko je doviknuo. „Aha, zar nisu slatki!“, odgovorio je drugi. „Dođite da se malo poigrate s Mahnitima. Ili ste na putu da nam se pridružite?“ Tomas je nastavio da hoda, ka luku na ulazu u Centralnu zonu. Pustio je Minhovu ruku, ali je Brendu i dalje držao. Išli su kroz gomilu, i Tomas je na kraju morao da prestane da gleda ljude u oči. Na tim bezbrojnim raskrvarenim i unakaženim licima video je urezane samo ludilo, žeđ za krvlju i ljubomoru. Želeo je da pobegne, ali je imao osećaj da će ih, ako to uradi, čitava gomila napasti kao čopor vukova. Stigli su do luka i prošli kroz njega bez oklevanja. Tomas ih je vodio niz glavnu ulicu, prolazeći krug za krugom oronulih kuća. Gungula u Zoni kao da je ponovo živnula sada kad su izašli, i jezivi zvuci luđačkog cerekanja i divlja vriska pratili su grupu. Što su dalje odmicali od te buke, Tomasova nervoza je jenjavala. Nije se usuđivao da progovori i pita Minha kako je. Uostalom, znao je odgovor. Upravo su prolazili još jednu grupu razbijenih domova kada je odjeknulo nekoliko povika, a potom i koraci. „Trćite!“, neko je viknuo. „Trčite!“ Tomas se zaustavio baš kad su dvojica stražara koji su ih napustili u punoj brzini izleteli iza ćoška. Nisu usporili već su potrčali kao najudaljenijem prstenu grada i Bregu. Nijedan od njih više nije imao lanser. „Hej!“, povikao je Minho. „Vraćajte se!“ Brkati stražar je pogledao nazad ka njima. „Rekao sam da trčite, idioti! Hajde!“ Tomas nije razmišljao. Dao se u trk za njima, znajući da im je to jedini izbor. Minho, Horhe i Brenda pratili su ga u stopu. Pogledao je iza sebe i video kako ih juri gomila Mahnitih, barem tuce njih. I izgledali su potpuno divlje, kao da se neki prekidač okrenuo i svi do jednog su stigli do Prsnuća u istom trenutku. „Šta se desilo?“ procedio je Minho dahćući. „Odvukli su nas od Zone!“ niži čovek je povikao „Kunem se bogom da su hteli da nas pojedu. Jedva smo pobegli.“ 85

„Ne zaustavljajte se!“, dodao je drugi stražar. Njih dvojica su odjednom odjurili u drugom pravcu, niz skrivenu uličicu. Tomas i njegovi prijatelji nastavili su napred ka izlazu koji je vodio ka njihovom Bregu. Za njima su se čuli zavijanje i zvižduci, i Tomas je rizikovao da još jednom bolje pogleda unazad ka onima što su ih jurili. Iscepana odeća, kosa bez sjaja, blatnjava lica. Ali nisu brzo napredovali. „Ne mogu da nas stignu!“, povikao je, baš kad se spoljna kapija ukazala pred njima. „Samo nastavite, još malo i tu smo!“ Ipak, Tomas je trčao brže nego ikad u životu - čak je zapeo i više nego ikad u Lavirinlu. Pomisao da ih uhvate Mahniti ispunjavala ga je užasom. Grupa je stigla do kapije i prošla kroz nju bez zaustavljanja. Nisu se zamarali time da je zatvore, samo su se stuštili pravo ka Bregu, a Horhe je pritisnuo dugme na svom uređaju i vrata su krenula da se spuštaju. Stigli su do rampe i Tomas je ustrčao uz nagib, bacajući se unutra. Okrenuo se i video svoje prijatelje kako sleću na pod pored njega, i škripava vrata koja su krenula da se podižu. Grupa Mahnitih koja ih je jurila neće stići na vreme, ali nisu prestajali da trče, vrište i izvikuju besmislice. fedan od njih je pokupio kamen sa zemlje i hitnuo ga ka njima. Promašio je za pet-šest metara. Breg se podigao u vazduh baš kad su se vrata zatvorila. Kad su se pribrali, Horhe je već bio podigao brod u vazduh petnaestak metara. Mahniti im nisu bili pretnja sa zemlje - niko od njih nije imao oružje. Barem ne oni koji su ih pratili van zida. Tomas je stajao s Minhom i Brendom kod jednog od otvora i gledao pobesnelu gomilu u delirijumu ispod njih. Bilo je teško poverovati da je to što vidi stvarno. „Gledajte ih samo“, rekao je Tomas. „Ko zna šta su radili pre samo nekoliko meseci. Možda su živeli u nekoj finoj zgradi, radili u nekoj kancelariji. Sad jure ljude kao divlje životinje.“ „Reći ću ti šta su radili pre nekoliko meseci“, odgovorila je Brenda. „Bili su očajni, isprepa dani na smrt da će dobiti Blesak, znajući da je to neizbežno,“ Minho je digao ruke. „Kako možeš da brineš o njima? Jesam li ja bio sam tamo? S mojim prijateljem? Zove se Njut.“ „Ništa nismo mogli da uradimo“, javio se Horhe iz kokpita. Tomas se stresao od manjka saosećanja u njegovom glasu. Minho se okrenuo ka njemu. „Ajde samo umukni i vozi to, džiberu.“ „Daću sve od sebe“, rekao je Horhe s uzdahom. Poigrao se nekim instrumentima i Breg se pokrenuo. Minho se srozao na pod, kao da se rastopio. „Šta će se desiti kad ostane bez granata za lanser?“, rekao je naglas, zureći u neku tačku na zidu. Tomas nije znao kako da odgovori, niti kako da izrazi tugu koja mu je pritiskala grudi. Skljokao se na pod pored Minha i sedeo tu bez reči dok se Breg podizao sve više i napuštao Palatu Mahnitih. Njut je bio gotov. POGLAVLJE 41 Dok je Brenda pomagala Horheu u kokpitu, Tomas i Minho su se najzad podigili i prešli na kauč u zajedničkoj prostoriji. Sad kad je imao vremena da razmisli o svemu što se desilo, Tomasa je to pogodilo kao meteor. Čim je stigao u Lavirint, Njut se našao tu za njega. Nije shvatio dosad koliko mu je dobar prijatelj postao. 86

Duša ga je bolela. Iznova se podsečao da Njut nije mrtav. Ali na neki način, ovo je bilo i gore. Na mnogo načina. Tonuo je u ludilo, i bio je okružen krvožednim Mahnitima. A izvesnost da ga više nikad neće videti bila je gotovo nepodnošljiva. Minho je najzad progovorio, beživotnim glasom. „Zašto je to uradio? Zašto nije hteo nazad s nama? Zašto mi je uperio oružje u lice?” „Nikad ne bi pritisnuo taj obarač“, branio ga je Tomas, iako nije bio siguran da li je to istina. Minho je odmahnuo glavom. „Video si mu oči, kako se menjaju. Potpuno ludilo. Da sam nastavio da ga nagovaram, bio bih spržen. Lud je, čoveče. Odlepio je načisto.“ „Možda je to dobro.“ „Šta reče?“ pitao je Minho, okrećući se ka Tomasu. „Možda, kad ih razum napusti, nisu više oni isti. Možda je Njut koga znamo otišao i nije svestan šta mu se dešava. Tako da u stvari ne pati.“ Minho je izgledao gotovo uvređen ovom pretpostavkom. „Dobar pokušaj, mamlaze, ali ne verujem ti. Mislim da će uvek biti tu makar toliko da vrišti iznutra, poremećen, pateći svake usrane sekunde. Na mukama kao neko ko je živ sahranjen.“ Pomislivši na tu sliku, Tomas je izgubio želju da dalje priča, i ponovo su utonuli u tišinu. Zurio je u istu tačku na podu, osećajući sav užas Njutove sudbine, dok se Breg nije uz udar ponovo prizemljio na denverski aerodrom. Tomas je s obe ruke protrljao lice. „Izgleda da smo stigli.“ „Mislim da sad razumem OPAKE malo bolje“, odsutno je rekao Minho. „Nakon što sam video one oči izbliza. Ono ludilo. Nije isto kad je to neko koga si toliko dugo znao. Gledao sam mnogo prijatelja kako umiru, ali ne mogu da zamislim ništa gore od ovoga. Blesak, čoveče. Kad bismo mogli da pronađemo lek za to...“ Nije završio rečenicu ali Tomas je znao šta je mislio. Tomas je zatvorio oči na trenutak ništa u vezi s ovim nije bilo crno-belo. I nikad neće biti. Nakon što su malo odsedeli u tišini, pridružili su im se Horhe i Brenda. „Zao mi je“, promrmljala je Brenda. Minho je zaroptao; Tomas je klimnuo i pogledao je u oči, pokušavajući da joj da do znanja koliko se očajno oseća. Horhe je samo sedeo tu, zureći u pod. Brenda se nakašljala. „Znam da je teško, ali moramo da smislimo šta ćemo sad.“ Minho je skočio na noge i pokazao prstom ka njoj. „Ma možeš da smišljaš šta god ti je volja o kakvoj god usranoj stvari želiš, gospođice Brenda. Upravo smo ostavili našeg prija telja s gomilom luđaka.“ Izjurio je iz sobe. Brenda je pogledala Tomasa. „2ao mi je.“ On je slegnuo ramenima. „U redu je. On je proveo s Njutom dve godine pre nego što sam se ja pojavio u Lavirintu. Potrajaće ovo malo.“ „Stvarno smo iscrpljeni, muchachos rekao je Horhe. „Možda bi trebalo da oladimo koji dan i odmorimo se. Da porazmislimo o svemu.“ „Da“, promrmljao je Tomas. Brenda se nagnula ka njemu i stegla mu ruku. „Smislićemo nešto.“ „Ima samo jedno mesto odakle možemo da krenemo“, odgovorio je Tomas. „Kod Galija.“ „Možda si u pravu.“ Ponovo mu je stisnula ruku, a onda je pustila i ustala. „Ajmo Horhe. Hajde da napravimo nešto za jelo.“ I njih dvoje ostaviše Tomasa samog s njegovom tugom. Posle užasnog obroka tokom kog niko nije izgovorio više od nekoliko besmislenih reči s 87

vremena na vreme, otišli su svako na svoju stranu. Tomas nije mogao da prestane da misli na Njuta dok je besciljno lutao Bregom. Srce mu se cepalo na pomisao kakav če postati život njihovom izgubljenom prijatelju, i koliko malo mu je svega preostalo. Poruka. Tomas je za trenutak preneraženo zastao, a onda otrčao do kupatila i zaključao vrata. Poruka! U ćelom onom haosu u Palati Mahnitih, potpuno je zaboravio na to. Njut je rekao da će Tomas znati kad bude pravi trenutak da je pročita. I trebalo je da to uradi pre nego što su ga ostavili na tom gadnom mestu. Ako tad nije bilo pravo vreme, kad bi uopšte moglo biti? Izvukao je koverat iz džepa i pocepao ga, a onda izvukao ceduljicu. Meka svetla koja su uokviravala ogledalo osvetlila su poruku toplim sjajem. Bile su to samo dve kratke rečenice: Ubij me. Ako si mi ikad bio prijatelj, ubij me. Tomas je čitao iznova i iznova, želeći da te reči nekako mogu da se promene. Od pomisli da mu je prijatelj bio toliko uplašen da je predvideo da treba da napiše ovakvu poruku, osetio je mučninu u stomaku. I setio se koliko je Njut bio ljut upravo na Tomasa kad su ga pronašli u kuglani. Samo je želeo da izbegne neumitnu sudbinu i postane Mahniti. A Tomas ga je izneverio. POGLAVLJE 42 Tomas je odlučio da ne kaže ostalima za Njutovu poruku. Nije video čemu bi to moglo da posluži. Bilo je vreme da se nastavi dalje, i učinio je to s hladnoćom za kakvu nije znao da je sposoban. Proveli su dve noći u Bregu odmarajući se i kujući planove. Niko od njih nije znao mnogo o gradu niti je imao ikakve dobre veze. U razgovorima su se uvek vraćali na Galija i Ruku pravde. Ruka pravde je želela da se OPAKI zaustave. A ako je istina da će OPAKI možda započeti Oglede iz početka, s novim Imunima, onda su Tomas i njihovi prijatelji imali isti cilj kao i Ruka pravde. Gali. Morali su da se vrate do Galija. U jutro trećeg dana nakon njihovog sukoba s Njutom, Tomas se istuširao, a onda se pridružio ostalima na brzom obroku. Bilo je očigledno koliko su svi nervozni da krenu nakon dva dana razvlačenja. Plan je bio da odu do Galijevog apartmana i počnu odatle. Malo su brinuli o onome što im je Njut rekao - da neki Mahniti planiraju bekstvo iz Palate i upad u Denver - ali nije im bilo ni traga ni glasa. Kad su se spremili, Tomas i ostali su se okupili oko teretnih vrata. „Ja ću da pričam“, rekao je Horhe. Brenda je klimnula. „A kad uđemo, nalazimo taksi.“ „Dobro“, promrmljao je Minho. „Dosta tog džiberskog brbljanja i ajmo.“ Tomas ne bi ni sam to bolje sročio. Pokret je bio jedino što bi okončalo očajanje koji je osećao zbog Njuta i njegove jezive poruke. Horhe je pritisnuo dugme i velika rampa na ulazu za teret zarotirala se nadole. Vrata su se tek napola otvorila kad su ugledali troje ljudi kako stoje odmah ispred. Do trenutka kad je donji deo vrata udario o zemlju, Tomas je shvatio da ih ne čekaju s porukama do brodošlice. Dva muškarca. Jedna žena. Nosili su iste metalne zaštitne maske kao i Crveni tamo u kafiću. Muškarci su držali pištolje, a žena lanser. Lica su im bila uprljana i znojava, a odeća na nekim mestima pocepana, kao da su morali da se probijaju kroz vojsku da bi stigli dotle. Tomas je samo mogao da se nada da je to obezbeđenje koje je ekstra oprezno. „Šta je ovo?“, pitao je Horhe. „Začepi, Munac“, rekao je jedan od muškaraca, metalnim glasom od kog su mu reči zvučale još zlo88

kobnije. „A sad siđite ovamo dole lepo i polako, ili vam se neće dopasti. Nemojte. Pokuša vati. Ništa.“ Tomas je provirio pored napadača i šokirao se videvši da su obe kapije koje vode u Denver stajale širom otvorene, a beživotna tela dvoje ljudi ležala u uskom prolazu koji vodi ka gradu. Horhe je prvi odgovorio. „Počni da pucaš iz toga, hermatio, i navalićemo na tebe kao muve na govno. Možda središ jednog od nas, ali mi ćemo srediti sve vas.“ Tomas je znao da je to prazna pretnja. „Nemamo šta da izgubimo“, odgovorio je čovek. „Pokažite šta umete. Prilično sam siguran da ću srediti dvoje vas pre nego što iko napravi ijedan korak.“ Podigao je pištolj za nekoliko centimetara i nanišanio Horheu pravo u lice. „Pošteno“, promrmljao je Horhe, i digao ruke. „Ova runda je vaša.“ Minho je prostenjao. „Baš si opaka faca.“ Ali je i on podigao ruke. „Ali bolje da se ne opuštate. To je sve što ću vam reći.“ Tomas je znao da nemaju izbora osim da poslušaju. Podigao je ruke i prvi prišao rampi. Ostali su išli za njim, a onda su ih sproveli do zadnjeg dela Brega, gde je čekao jedan razlupani stari kombi, upaljenog motora. Za volanom je sedela žena sa zaštitnom maskom, a drugo dvoje s lanserima na sedištu iza nje. Jedan od muškaraca je otvorio bočna vrata, a onda pokazao rukom da uđu i klimnuo im glavom. „Upadajte. Jedan pogrešan potez i izrešetaćemo vas. Kao što sam rekao, nemamo šta da izgubimo. A mogu da smislim i mnogo gore stvari od sveta bez jednog ili dva Munca.“ Tomas se popeo u zadnji deo kombija, sve vreme procenjujući njihove šanse. Šest prema šest, mislio je. Ali oni su imali oružje. „Ko vas plaća da otimate Imune?“, pitao je dok su se njegovi prijatelji pentrali unutra i sedali pored njega. Želeo je da neko potvrdi ono što je Tereza rekla Galiju, da Munce skupljaju i prodaju. Niko nije odgovorio. Troje koji su ih dočekali ispred Brega ušli su u zatvorili vrata. A onda su uperili oružje nazad u njih. „Tu je gomila crnih vreća“, rekao je vođa. „Stavite ih. I neće mi se dopasti ako vas uhvatim da virite tokom vožnje. Mi volimo da čuvamo svoje tajne.“ Tomas je uzdahnuo - protivrečiti ne bi imalo nikakve svrhe. Zgrabio je jednu vreću i navukao je preko glave. Kad se kombi naglo zaneo i krenuo uz tutnjanje motora, sve što je video bila je tama. POGLAVLJE 43 Bila je to mirna vožnja, ali činilo se kao da traje večnost. A Tomasu baš i nije trebalo toliko vremena da razmišlja o svemu - posebno kad ne može da vidi. Bio mu je već muka kad su se najzad zaustavili. Kad su se bočna vrata kombija otvorila, Tomas je instinktivno posegnuo da skine svoju vreću. „Ne radi to“, brecnuo se vođa. „Ne usuđuj se da skineš to dok ti ne kažemo. A sad napolje, fino i polako. Učinite nam uslugu i ostanite živi.“ „Baš si neka opasna uštva“, čuo je Tomas Minha. „Lako je vama kad vas je šestoro s pi štoljima. Zašto ne biste...“ Prekinuo ga je zvuk jakog udarca, praćen glasnim roptajem. Ruke su zgrabile Tomasa i povukle ga iz kombija toliko grubo da je umalo pao. Kad je us postavio ravnotežu, ta osoba ga je cimnula ponovo i povela ga; Tomas je jedva uspevao da se održi na nogama. 89

Ćutao je dok su ga vodili niz stepenice a onda kroz dug hodnik. Stali su, i čuo je provlače nje kartice za otključavanje, kliktanje brave, a onda i škripu vrata koja se otvaraju. Dok su se otvarala, začuo se žamor prigušenih glasova, kao da je unutra čekalo na desetine ljudi. Žena ga je gurnula i on je poleteo nekoliko koraka napred. Odmah je podigao ruku i cimnuo vreću s glave, baš kad su se vrata za njim zatvorila. On i ostali su se nalazili u ogromnoj prostoriji punoj ljudi, od kojih je većina sedela na podu. Prigušena svetla na tavanici osvetljavala su desetine lica koja su zurila u njih, neka prljava, a većina u ogrebotinama i modricama. Prišla im je žena, lica izobličenog od straha i nervoze. „Kako je napolju?“ pitala je. „Ovde smo nekoliko sati, a sve se raspadalo. Da li je sad još gore?“ Još njih im je prilazilo kad je Tomas odgovorio. „Bili smo van grada - uhvatili su nas kod kapije. Kako to misliš da se sve raspadalo? Šta se desilo?“ Pogledala je u pod. „Vlada je objavila vanredno stanje, bez ikakvog upozorenja. A onda su policija, i policijske mašine, i testeri Bleska - svi nestali. Svi odjednom, kako je izgledalo. Nas su uhvatili ovi ljudi dok smo pokušavali da dođemo do posla na izgradnji grada. Nije bilo vremena da shvatimo šta se dešava i zašto.“ „Mi smo bili stražari tamo u Palati mahnitih“, rekao je drugi čovek. „Drugi poput nas su nestajali na sve strane, pa smo najzad digli ruke i došli u Denver pre nekoliko dana. I nas su ukebali na aerodromu.“ „Kako je sve odjednom postalo tako loše?“ pitala je Brenda. „Bili smo ovde pre tri dana.“ Čovek se oštro i gorko nasmejao. „Ceo grad je pun idiota koji su mislili da su obuzdali virus. Dugo i polako se to kuvalo, i onda nam je eksplodiralo pred nosom. Svet nije imao šanse - virus je previše jak. Neki od nas su odavno predvideli da će se ovo desiti.“ Tomasov pogled je lutao po grupi ljudi koja im je prilazila. Sledio se kad je ugledao Ariša. „Minho, gle“, rekao je ćušnuvši Minha laktom da mu pokaže. Dečak iz Grupe B već se osmehnuo i potrčao ka njima. Iza njega, Tomas je mogao da vidi nekoliko devojaka iz Arisove grupe u Lavirintu. Ko god da su bili njihovi otmičari, bili su dobri u svom poslu. Aris je stigao do Tomasa i stao pred njega kao da će ga zagrliti, ali onda je ipak samo pružio ruku. Tomas je prihvatio. „Drago mi je da ste dobro“, rekao je dečko. „I vi.“ Videvši Arisovo poznato lice Tomas je shvatio da je sva gorčina koju je osečao prema njemu zbog događaja na Zgarištu nestala. „Gde su svi?“ Arisovo lice se smračilo. „Većina njih više nije sa nama. Odvela ih je druga grupa.“ Pre nego što je Tomas mogao da shvati to što čuje, pojavila se Tereza. Tomas je morao da se nakašlje da bi se oslobodio knedle koja mu se odjednom napravila u grlu. „Tereza?“ Osetio je takvu navalu pomešanih osećanja da je jedva uspeo to da procedi. „Hej, Tome.“ Prišla mu je blizu, s tugom u očima. „Tako mi je drago što si dobro.“ Oči su joj se ispunile suzama. „Da, i meni zbog tebe.“ Deo njega ju je mrzeo; delu njega je nedostajala. Došlo mu je da vrišti zbog toga što ga je ostavila tamo kod OPAKIH. „Gde ste vi momci otišli?“ pitala je. „Kako ste stigli čak do Denvera?“ Tomas je bio zbunjen. „Kako to misliš, gde smo mi otišli?“ Zurila je u njega nekoliko sekundi. „Imamo o mnogo čemu da popričamo.“ Tomas se namrštio. „Šta li sad smeraš?“ „Ne smeram...“ Prkos joj je ispunio glas. „Očigledno se ovde nešto nismo razumeli. 90

Gledaj, većinu iz naše grupe juče je uhvatila druga grupa otmičara - oni su verovatno već vraćeni i prodati OPAKIMA. Uključujući i Tiganja. Žao mi je.“ Slika kuvara iskrsla je Tomasu pred očima. Nije znao može li da podnese gubitak još jednog prijatelja. Minho se nagnuo i progovorio. „Vidim da si vesela kao i uvek. Tako mi je drago da smo ponovo u tvom razdraganom prisustvu.“ Tereza ga je potpuno ignorisala. „Tome, uskoro će nas prebaciti. Molim te dođi da popričamo. Nasamo. Odmah.“ Tomas je mrzeo činjenicu da je to i on želeo, i pokušao je da sakrije svoje nestrpljenje. „Štakoroliki mi je već održao svoj veliki govor. Molim te, reci mi da se ne slažeš s njim i da ne misliš da treba da se vratim nazad OPAKIMA.“ „Ne znam ni o čemu pričaš.“ Zastala je kao da se bori sa sopstvenim ponosom. „Molim te.“ Tomas je zurio u nju, nesiguran šta oseća. Brenda je bila na svega metar od njega i bilo je očigledno da joj nije milo što vidi Terezu. „Pa?“, pitala je Tereza. Pokazala je na njihovo okruženje. „Nema mnogo toga što ovde može da se radi. Da li si to previše zauzet da bi popričao sa mnom?“ Hteo je da prevrne očima ali se zaustavio. Pokazao je ka paru praznih stolica u uglu. „Hajdemo, ali neka bude brzo.“ POGLAVLJE 44 Tomas je seo naslonivši glavu na zid, skrštenih ruku. Tereza je savila noge i spustila se na njih, okrenuta ka njemu. Dok su se udaljavali, Minho ga je upozorio da ne sluša ni reč od onoga što mu bude rekla. „Dakle“, rekla je Tereza. „Dakle.“ „Odakle da počnemo?“ „Ovo je bila tvoja ideja. Ti reci meni. Možemo odmah da završimo ako nemaš šta da mi kažeš.“ Tereza je uzdahnula. „Možda bismo mogli da počnemo s tim da mi konačno malo poveruješ kad več sam ne znaš šta je bilo, i da prestaneš da se ponašaš kao skot. Da, znam da sam uradila neke stvari na Zgarištu, ali ti takođe znaš zašto sam ih uradila - da te spasem. Tada nisam znala da je to sve samo zbog Promenljivih i šema. Kako bi bilo da mi malo zahvališ? Pričaj sa mnom kao sa bilo kim drugim.“ Tomas je pustio da ih tišina okruži na nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio. „U redu, dobro. Ali ostavila si me kod OPAKIH, što pokazuje da si...“ „Tome!“, povikala je, gledajući ga kao da ju je ošamario. „Nismo te ostavilil O čemu to pričaš?“ „A o čemu ti pričaš?“ Tomas je sad bio dobrano zbunjen. „Nismo vas ostavili! Mi smo išli za vama. Vi ste ostavili mjs!“ Tomas je mogao samo da zuri u nju. „Da li stvarno misliš da sam toliko glup?“ „Sve o čemu su svi u kompleksu pričali bilo je kako ste ti, Njut i Minho pobegli i bili negde u okolnoj šumi. Tražili smo vas, ali nismo našli nikakav trag. Od onda se nadam da ste nekako stigli do civilizacije. Zašto misliš da sam bila toliko oduševljena što te vidim živog?!“ Tomas je osetio ubod poznatog besa. „Kako uopšte možeš da očekuješ da poverujem u to? Verovatno si znala tačno šta je Štakoroliki pokušavao da mi kaže - da im trebam, da sam ja takozvani Poslednji kandidat.“ 91

Tereza se pokunjila. „Ti misliš da sam ja najpokvarenija osoba koja je ikad hodala svetom, zar ne?“ Ipak, nije sačekala da joj odgovori. „Da si lepo povratio svoja sećanja kao što je i trebalo, video bi da sam ja ista Tereza koja sam uvek i bila. Uradila sam ono što sam uradila na Zgarištu da bih te spasla, i od onda pokušavam da ti to nadoknadim.“ Tomasu je bilo teško da ostane ljut - izgledala je kao da ne glumi. „Kako da ti poverujem, Tereza? Kako?“ Pogledala ga je, staklastim očima. „Kunem ti se, ne znam ništa o Poslednjem kandidatu to je razvijeno nakon što smo otišli u Lavirint, tako da se toga ne sećam. Ali ono što jesam saznala jeste da OPAKI ne nameravaju da prestanu s Ogledima dok ne dobiju svoje nacrte. Pripremaju se za novu rundu, Tomase. OPAKI okupljaju još Imunih da počnu testiranje ako Ogledi ne budu upalili. A ja to ne mogu više. Otišla sam da te pronađem. To je to.“ Tomas nije odgovorio. Deo njega je želeo da poveruje. Očajnički. „Mnogo mi je žao“, rekla je Tereza kroz uzdah. Pogledala je u stranu i provukla ruku kroz kosu. Sačekala je nekoliko sekundi pre nego što je ponovo pogledala u njega. „Sve što mogu da ti kažem je da sam rastrzana iznutra. Potpuno pokidana. Verovala sam da lek može da se otkrije, i znala sam da si im ti potreban za to. Sad je drugačije. Čak i s povraćenim sećanjem, ne mogu da razmišljam na isti način kao pre. Sad vidim da se ovo nikad neće završiti.“ Prestala je da priča, ali Tomas nije imao šta da kaže. Posmatrao je njeno lice i video bol kakav nikad pre nije video. Govorila je istinu. Nije čekala da on progovori već je nastavila. „Napravila sam dogovor sama sa sobom. Učiniću šta god treba da se iskupim za svoje greške. Želela sam spasem prvo svoje prija telje, a onda i ostale Imune, ako je to moguće. I gle kako sam dobro to obavila.“ Tomas je tražio reči. „Pa, nismo ni mi bili mnogo bolji, zar ne?“ Upitno je pogledala. „Da li ste se nadali da ćete ih zaustaviti?“ „Bićemo ponovo prodati OPAKIMA, pa kakve veze ima? Nije odmah odgovorila. Tomas bi dao sve da bude u njenoj glavi - i to ne na stari način. Na momenat je osetio tugu, znajući da su zajedno proveli nebrojene sate kojih se on sad nije sećao. Nekad su bili najbolji prijatelji. Najzad je rekla. „Ako mi ikako možemo nešto da učinimo, nadam se da ćeš naći načina da mi opet veruješ. I znam da možemo da ubedimo Ariša i ostale da nam pomognu. Osećaju se isto kao i ja.“ Tomas je znao da treba da bude oprezan. Bilo je čudno da se složila s njim oko OPAKIH tek sad kad su joj se povratila sećanja. „Videćemo šta će biti“, najzad je rekao. Tužno se namrštila. „Stvarno mi ne veruješ, zar ne?“ „Videćemo šta će biti“, ponovio je. A onda je ustao i otišao, mrzeći taj izraz povređenosti na njenom licu. I mrzeći sebe što mu je to bilo bitno nakon svega što mu je uradila. POGLAVLJE 45 Kad se vratio, Tomas je našao Minha kako sedi s Brendom i Horheom, i ovaj nije bio srećan što ga vidi. Uputio je Tomasu neprijatan pogled. „I, šta je ta džiberska izdajica imala da kaže?“ Tomas je seo do njega. Nekoliko ljudi okolo se zbilo, i mogao je da se kladi da prisluškuju. „Pa?“, navaljivao je Minho. „Rekla je da su pobegli zato što su otkrili da OPAKI imaju planove da sve počnu iznova ako budu morali. Da okupljaju Imune - kao što nam je i Gali rekao. Kune se da su nekako bili navedeni da veruju da smo mi već pobegli - i da su otišli da nas traže.“ Tomas je 92

zastao - znao je da se Minhu neće dopasti sledeće. „I da će nam pomoći ako bude mogla.“ Minho je samo odmahnuo glavom. „Ti si mamlaz. Nije trebalo da pričaš s njom.“ „Hvala.“ Tomas je protrljao lice rukom. Minho je bio u pravu. „Žao mi je što moram da uletim ovde, muchachos“, rekao je Horhe. „Možete ceo dan da pričate o tom sranju, ali to ič ne vredi ako ne uspemo da zbrišemo s ovog divnog mesta šceta. Nema mnogo veze ko je na čijoj strani.“ Baš tad su se vrata prostorije otvorila i u nju je ušlo ono troje što su ih zarobili, noseći prepune velike džakove. Četvrti ih je pratio, naoružan lanserom i pištoljem. Snimio je pro storiju, gledajući ima li nečeg sumnjivog, a ostali su krenuli da dele ono što je bilo u vrećama - hleb i flašice s vodom. „Kako mi stalno upadamo u ovakve frke?“ pitao se Minho. „Ranije smo barem za sve mogli da okrivimo OPAKE.“ „Da, pa, i dalje možemo“, promrmljao je Tomas. Minho se nacerio. „Važi. E, koji džiberaši.“ Kad su kidnaperi krenuli po prostoriji neka neprijatna tišina uvukla se medu ljude. Svi su počeli da jedu. Tomas je shvatio da moraju da šapuću ako žele da nastave da pričaju. Minho ga je podbo laktom. „Samo jedan od njih ima oružje“, prošaputao je. „A taj ne izgleda baš tako opasno. Kladim se da mogu da ga sredim.“ „Možda“, odgovorio mu je Tomas tiho. „Ali nemoj da uradiš ništa glupo - uz lanser ima i pištolj. A veruj mi, ne želiš da te pogodi ni jedno ni drugo.“ „E pa, veruj meni ovog puta.“ Minho je namignuo Tomasu, na šta je ovaj mogao samo da uzdahne. Nisu imali baš neke šanse da će ovo što se desi proći neprimećeno. Kidnaperi su prišli Tomasu i Minhu i zaustavili se kod njihove grupice. Tomas je uzeo hlepčić i flašicu vode, ali kad je čovek pokušao da pruži inalo hleba Minhu, ovaj ga je odgurnuo. „Zašto bih uzeo išta od vas? Verovatno je otrovno.“ „Ako hoćeš da gladuješ, meni ne smeta“, odgovorio mu je tip, nastavljajući dalje. Samo što ih je čovek s lanserom prošao, Minho je iznenada skočio i napao ga. Tomas je ustuknuo kad mu je oružje ispalo iz ruke i ispalilo granatu ka plafonu, gde se razlila u splet munja. Kidnaper je još bio na podu kad je Minho krenuo da ga udara, boreći se da mu slobodnom rukom otme pištolj. Na trenutak, svi su se sledili. Ali onda je sve odjednom buknulo pre nego što je Tomas i uspeo da reaguje. Preostalo troje stražara bacili su vreće i krenuli na Minha, ali pre nego što su mogli i korak da naprave već je šest ljudi bilo na njima, obarajući ih na pod. Horhe je pomogao Minhu sa stražarom na podu i uvrtao mu je ruku dok najzad nije ispustio pištolj koji je izvukao iz opasača; Minho je šutnuo pištolj preko prostorije i podigla ga je jedna žena. Tomas je video kako Brenda grabi lanser. „Stanite!“, povikala je, uperivši oružje u kidnapere. Minho je ustao, i kad se odmaknuo od stražara na zemlji, Tomas je video da je čoveku lice prekriveno krvlju. Ljudi su već dovukli ostalo troje do njega i poredali su ih tako da su sve četvoro ležali na leđima, u liniji. Sve se desilo toliko brzo da se Tomas nije ni pomerio sa svog mesta na podu, ali se istog trena bacio na posao. „Moramo ih naterati da pričaju“, rekao je. „I moramo da požurimo dok ih ne stigne još.“ „Ma treba samo da ih upucamo u glavu!“, povikao je jedan čovek. „Da ih pobijemo i da bežimo odavde.“ Nekoliko ljudi je povicima pokazalo da se slažu. Tomas je shvatio da se grupa pretvorila u rulju za linč. Ako je želeo informacije, morao je brzo da dela - pre nego što se sve raspadne. Ustao je i otišao do žene s pištoljem, i ubedio je da mu ga preda; a onda se okrenuo i kleknuo pored čoveka koji mu je dao hleb. 93

Tomas mu je prislonio pištolj na slepoočnicu. „Brojaču do tri. Ili ćeš početi da pričaš šta OPAKI planiraju s nama i gde je trebalo da se nađete s njima, ili povlačim okidač. Jedan.“ Čovek nije oklevao. „OPAKI? Nemamo mi ništa s njima.“ „Lažeš. Dva.“ „Ne, kunem se! Ovo nema nikakve veze s njima! Barem koliko ja znam.“ „O, stvarno? Onda možda želiš da objasniš zašto idete okolo i kidnapujete imune ljude?“ Čovek je nervozno pogledao u prijatelje, ali onda je odgovorio gledajući pravo u Tomasa. „Mi radimo za Ruku pravde.“ POGLAVLJE 46 „Kako to misliš radite za Ruku pravde?“, pitao je Tomas. Nije imalo smisla. „Kako to misliš kako ja to mislim?“, rekao je čovek, ne obazirući se na pištolj na svojoj glavi. „Radim za jebenu Ruku pravde. Zašto je to tako teško shvatiti?“ Tomas je sklonio pištolj i seo, zbunjen. „Ali zašto onda hvatate Imune?“ „Zato što želimo“, rekao je, prateći pogledom pištolj. „Ne tiče te se ništa više.“ „Upucaj ga i pređi na sledećeg“, doviknuo je neko iz grupe. Tomas se nagnuo ka njemu, ponovo mu prislonivši pištolj na slepoočnicu. „Neverovatno si hrabar s obzirom na to da ovde ja imam pištolj. Brojaču do tri još jednom. Reci mi zašto Ruka pravde želi Imune, ili ću jednostavno pretpostaviti da sve lažeš. jedan.“ „Znaš da ne lažem, dečko.“ „Dva.“ „Nećeš me ubiti. Vidim ti to u očima.“ Čovek je provalio da blefira. Nije bilo šanse da će Tomas tek tako upucati u glavu nekog nepoznatog. Uzdahnuo je, i sklonio pištolj. „Ako radiš za Ruku pravde, onda pretpostavljam da smo na istoj strani. Samo nam reci šta se dešava.“ Tip se polako pridigao, kao i njegovo troje prijatelja, krvavih lica i stenjući od napora. „Ako želite odgovore“, rekao je jedan, „onda treba da pitate šefa. Mi najozbiljnije ne znamo ništa.“ „Da“, dodao je čovek pored Tomasa. „Mi smo niko i ništa.“ Brenda je prišla bliže s lanserom. „ A kako da dođemo do tog vašeg šefa?“ Čovek je slegnuo ramenima. „Nemam pojma.“ Minho je prostenjao i otrgnuo pištolj iz Tomasove ruke. „Dosta mi je ove tronje.“ Uperio je oružje u čovekovu nogu. „Lepo, nećemo te ubiti, ali tvoj prstić će osetiti nešto baš grozno za tri sekunde, ako ne počneš da pričaš. Jedan.“ „Kažem vam, ne znamo ništ’.“ Čovekovo lice se krivilo od ljutnje. „U redu“, odgovorio je Minho. I opalio iz pištolja. Tomas je u šoku gledao kako se čovek hvata za stopalo, cvileći u agoniji. Minho ga je upucao tačno u mali prst desne noge - taj deo cipele i sam prst su potpuno nestali, a ostala je samo rana koja krvari. „Kako si mogao?“, viknula je stražarka pored njega na zemlji kad je prišla da pomogne prijatelju. Izvadila je svežanj salveta iz pantaiona i pritisla ih na njegovu nogu. Tomas je bio šokiran što je Minho to zaista uradio, ali morao ja da ga poštuje. On nije mogao da povuče obarač, a ako uskoro ne dobiju odgovore, nikad neće. Pogledao je ka Brendi, i njeno sleganje ramenima mu je pokazalo da se ona slaže. Tereza je gledala iz daljine, ali iz njenog lica nije mogao ništa da pročita. Minho je nastavio. „Dobro, dok ona pomaže oko tog njegovog jadnog stopala, nekom bi bolje bilo da počne da priča. Recite nam šta se dešava ili ćemo izgubiti još jedan prstić.“ Mahnuo je pištoljem ka ženi, pa ka preostaloj dvojici stražara. „Zašto kidnapujete ljude 94

za Ruku pravde?“ „Rekli smo vam, mi ne znamo ništa“, odgovorila je žena. „Plaćaju nas i mi uradimo ono što nam traže.“ „ A ti?“, pitao je Minho, pokazujući na jednog od muškaraca. „Želiš nešto da kažeš - da sačuvaš prstić ili dva?“ On je podigao ruke. „Kunem se životom svoje majke da ne znam ništa. Ali...“ Izgledalo je da je odmah zažalio što je izgovorio tu poslednju reč. Pogledao je prijatelje i lice mu je pobelelo. „Ali šta? Pljuni - znam da kriješ nešto.“ „Ništa.“ „Da li stvarno moramo da nastavimo s ovom igrom?“ Minho je pomerio pištolj direktno iznad čovekove noge. „Završio sam s odbrojavanjem.“ „Stani!“, povikao je stražar. „Dobro, slušaj. Možemo da povedemo nekoliko vas sa sobom, pa ih sami pitajte. Ne znam da li će vas pustiti da pričate sa šefom, ali možda i hoće. Ne dam svoj prst bez dobrog razloga.“ „Onda u redu“, rekao je Minho, odmičući se i pokazujući tipu da ustane. „Vidiš, to i nije bilo tako strašno. Hajde da posetimo log vašeg šefa. Ti, ja i moji prijatelji.“ Buknula je glasna rasprava. Niko nije želeo da ostane tu i niko nije hteo da ćuti o tome. Žena koja je donela vodu ustala je i povikala. Gomila se utišala. „Ljudi, ovde ste mnogo sigurniji! Verujte mi to. Kad bismo svi pokušali da stignemo tamo gde treba, mogu da vam garantu jem da nas polovina ne bi stigla. Ako ovi likovi žele da vide šefa, neka ih nek rizikuju svoje glave. Pištolj i lanser im tamo napolju neće mnogo pomoći. A ovde nema prozora, i vrata su zaključana.“ Kad je završila, drugi hor pritužbi ispunio je prostoriju. Žena se okrenula ka Minhu i Tomasu, nadvikujući buku. „Slušajte, tamo je opasno. Ja ne bih povela više od nekoliko ljudi. Što vas je više, verovatnije je da će vas videti.“ Zastala je gledajući preko prostorije. „I da sam na vašem mestu, krenula bih što pre. Kako mi izgleda, ovi ljudi će biti sve nestrpljiviji. Uskoro neće biti načina da se zadrže. A tamo napolju...“ Čvrsto je stisnula usne, a onda nastavila. „Mahniti su svuda. Ubijaju sve što se kreće.“ POGLAVLJE 47 Minho je uperio pištolj ka tavanici i opalio, od čega je Tomas poskočio. Galamu rulje smenila je potpuna tišina. Minho nije morao da kaže ni reč. Pokazao je rukom ženi da im se ona obrati. „Napolju je haos. Sve se desilo veoma brzo. Kao da su se krili i čekali na znak ili tako nešto. Ovog jutra policija je nadjačana i kapije su otvorene. Neki Mahniti iz Palate su im se pridružili. Sada su svuda.“ Zastala je na trenutak i razmenila poglede s nekoliko njih. „Garantujem vam - ne želite da izađete napolje. I garantujem vam da mi jesmo dobri. Ne znam šta je Ruka pravde planirala, ali znam da je jedno od toga da sve nas izvuče iz Denvera.“ „Zašto nas onda tretirate kao zatvorenike?“ neko je povikao. „Samo radim ono za šta su me angažovali.“ Okrenula se ponovo ka Tomasu i nastavila. „Mislim da je glupa ideja napuštati ovo mesto, ali kao što sam rekla, ako već hoćete, ne možete da vodite više od nekoliko ljudi. Ako Mahniti uoče veću gomilu svežeg mesa kako šeta okolo - sve je gotovo. S oružjem ili bez njega. A ni šefu se možda neće svideti da mu se pojavi čitava bulumenta - kad naši stražari ugledaju kamion pun stranaca, mogli bi odmah da zapucaju.“ „Brenda i ja idemo“, rekao je Tomas. Čak nije ni znao da će to reći dok mu nije izletelo. 95

„Nema šanse“, Minho je odmahnuo glavom. „Ti i ja.“ Minho je bio problem. Imao je previše kratak fitilj. Brenda bi uvek razmislila pre nego što nešto učini, a to im je bilo potrebno da bi se izvukli odavde živi. A i jednostavno, Tomas nije želeo da je ostavi. „Ja i ona. Prilično smo se dobro snašli tamo na Zgarištu. Možemo mi to.“ „Nema šanse, čoveče!“ Tomas je mogao da se zakune da je njegov prijatelj izgledao gotovo povređeno. „Ne bi trebalo da se razdvajamo. Sve četvoro treba da idemo - tako će biti bezbednije.“ „Minho, treba nam neko ovde da nadgleda stvari“, rekao je Tomas, a to je i mislio. Ovo je bila čitava soba ljudi koji bi mogli da im pomognu da srede OPAKE. „Plus, mrzim što to moram da kažem, ali šta ako se nama nešto desi? Ostani ovde i potrudi se da se naši planovi ne izjalove. Oni drže Tiganja, Minho. Ko zna koga još. Jednom si rekao da ja treba da budem Čuvar trkača. Pa hajde da to danas budem. Veruj mi. Kao što je žena rekla, što nas je manje, bolje su nam šanse da prođemo neopaženo.“ Tomas je gledao prijatelja u oči i čekao odgovor. A Minhu je dosta trebalo za to. „U redu“, najzad je rekao. „Ali ako umreš, ja neću biti srećan.“ Tomas je klimnuo. „Oket.“ Nije bio svestan koliko mu je bilo važno da Minho i dalje veruje u njega. To mu je dalo vetar u leđa da uradi ono što mora. Poveo ih je čovek koji je rekao da će odvesti Tomasa i njegove prijatelje do šefa. Zvao se Lorens, i bez obzira na to što je vrebalo napolju, bio je nestrpljiv da izađe iz sobe pune ljutitih ljudi. Otključao je velika vrata i pokazao Tomasu i Brendi da ga slede - Tomas s pištoljem, a Brenda s lanserom. Grupica je prošla kroz dugačak hodnik i Lorens je zastao kod vrata koja su vodila van zgrade. Prigušeno svetlo s plafona obasjavalo mu je lice, i Tomas je mogao da vidi da je zabrinut. „Dobro, moramo da donesemo odluku. Ako idemo peške, potrajaće nekoliko sati, ali imaćemo više šansi da se probijemo kroz ulice. Lakše možemo da se sakrijemo. Kombijem ćemo stići brže, ali će nas svakako primetiti.“ „Brzo ili neprimetno“, rekao je Tomas. Pogledao je u Brendu. „Šta ti misliš?“ „Kombi“, rekla je. „Da“, složio se Tomas. Proganjale su ga slike Mahnitih s krvavim licima. „Pomisao da se krećem napolju peške na smrt me plaši. Definitivno kombi.“ Lorens je klimnuo. „Dobro, onda kombi. A sad držite usta zatvorena, a oružje spremno. Prvo što treba da uradimo jeste da uđemo u vozilo i zaključamo vrata. Odmah je ispred. Spremni?“ Tomas je upitno pogledao Brendu i oboje su klimnuli. Nisu mogli biti spremniji. Lorens je izvukao svežanj kartica iz džepa i otključao mnoštvo brava na vratima. Stegnuo je kartice i telom pogurao vrata da ih polako otvori. Napolju je bio mrak, a usamljena ulična svetiljka bila je jedino osvetljenje. Tomas se pitao koliko dugo će izdržati struja pre nego što i nje nestane, kao što će s vremenom i sve nestati. Denver će biti mrtav za koji dan. Mogao je da vidi kombi parkiran u uskoj uličici na oko pet-šest metara od njih. Lorens je provirio, gledajući levo-desno, a onda se uvukao nazad. „Izgleda čisto. Hajdemo.“ Izmigoljili su se napolje i dok je Lorens obezbeđivao vrata iza njih, Tomas i Brenda su odjurili do kombija. Tomas je goreo. Od nervoze je špartao očima gore-dole po ulici, siguran da će svake sekunde videti nekog Mahnitog kako iskače. Ali iako se u daljini čuo luđački smeh, mesto je bilo pusto. Brave kombija su se otključale, Brenda je otvorila vrata i uvukla se unutra zajedno s 96

Lorensom. Tomas im se pridružio na prednjem sedištu i zalupio vrata. Lorens je odmah zaključao vrata i pokrenuo motor. Taman da doda gas, kad se začuo glasan tresak tačno nad njihovim glavama, a kombi se zatresao. A onda tišina. Pa prigušen zvuk kašlja. Neko je upravo skočio na krov kombija. POGLAVLJE 48 Kombi je jurnuo napred, a Lorens je snažno držao volan. Tomas se okrenuo i pogledao kroz zadnji prozor - ali tamo nije bilo ničega. Osoba na krovu nekako je uspevala da se drži. Baš kad se Tomas ponovo okrenuo, lice je počelo da se spušta niz vetrobran, zureći u njih okrenuto naopako. Bila je to žena, kosa joj je letela na vetru dok je Lorens tutnjao kombijem niz uličicu, vrtoglavom brzinom. Ženine oči susrele su Tomasove, i onda se nasmešila, pokazujući niz izne nađujuće savršenih zuba. „Za šta se to drži?“, povikao je Tomas. Lorens je odgovorio, napetim glasom. „Ko zna. Ali neće moći još dugo.“ Ženine oči su netremice gledale Tomasa, ali oslobodila je jednu ruku, skupila je u pesnicu i počela da udara u prozor. Tras, tras, tras. I dalje se široko osinehivala, a zubi su joj gotovo blistali pod uličnom svetlošću. „Hoćeš li molim te da je se rešiš?“, povikala je Brenda. „U redu.” Lorens je snažno pritisnuo kočnicu. Žena je poletela napred kroz vazduh kao ispaljena granata, mašući rukama i raširenih nogu, dok nije tresnula na zemlju. Tomas se stresao i čvrsto zažmurio, pa se ipak naterao da je pogleda. Na njegovo iznenađenje, ona se već kretala, drhtavo se pridižući. Uspostavila je ravnotežu, a onda se polako okrenula ka njima, dok su je farovi kombija čitavu jarko osvetljavali. Više se nije smešila, uopšte. Umesto toga usne su joj se uvrnule u divlji čvor; velika masnica zacrvenela joj se na jednoj strani lica. Još jednom je prodorno pogledala Tomasa i on je zadrhtao. Lorens je dodao gas i Mahnita je izgledala kao da će da se baci pod vozilo, kao da će nekako moći da ga zaustavi, ali se u poslednjoj sekundi povukla i gledala ih kako prolaze. Tomas nije mogao da odvoji oči od nje, i kad je već hteo da skrene pogled, njeno lice se smekšalo u mrštenje, a oči joj se razbistriše, kao da je upravo shvatila šta je uradila. Kao da je u njoj ostalo još nešto od osobe kakva je bila. A kad je to video, Tomasu je bilo još gore. „Bila je kao mešavina razboritosti i ludila.“ „Samo budi srećan što je bila sama“, promrmljao je Lorens. Brenda je stisnula Tomasovu ruku. „To je teško gledati. Znam kako je bilo tebi i Minhu da vidite šta se desilo Njutu.“ Tomas nije odgovorio, ali stavio je svoju ruku preko njene. Stigli su do kraja uličice, i Lorens je naglo skrenuo nadesno u veću. Pred njima su se nazirale male grupe ljudi. Nekoliko ih se tuklo, ali većina je kopala po dubretu ili jela nešto što Tomas nije baš mogao da razabere. Nekoliko njih, lica kao da su ih zaposeli duhovi, samo je stajalo i zurilo mrtvim očima u njih kako prolaze. Svi u kombiju su ćutali, kao da su se plašili da će razgovor nekako uzbuniti te Mahnite napolju. „Ne mogu da verujem da se sve desilo tako brzo“, najzad je rekla Brenda. „Misliš da su nekako planirali da preuzmu Denver? Da li zaista mogu da organizuju tako nešto?“ „Teško je znati“, odgovorio je Lorens. „Bilo je nagoveštaja. Nestajali su građani, predstav nici vlade, otkrivano je sve više i više inficiranih. Ali izgleda da se najveći broj tih lujki 97

krio napolju, čekajući pravi trenutak da se pokrenu.“ „Da“, rekla je Brenda. „Izgleda da se čekalo samo da Mahniti najzad brojčano nadjačaju zdrave. Kad se ova ravnoteža poremetila, poremetilo se sve.“ „Koga briga kako se desilo“, rekao je Lorens. „Sada je jedino važno da s e jeste desilo. Po gledajte okolo. Ovo mesto je sada košmar.“ Usporio je da bi skrenuo u dugačku usku ulicu. „Još malo i tu smo. Sad moramo biti još oprezniji.“ Isključio je svetla, a onda opet ubrzao. Kako su se vozili, postajalo je sve mračnije i mračnije, sve dok na kraju Tomas nije video ništa osim velikih bezobličnih senki koje je neprekidno zamišljao kako iznenada iskaču pred njih. „Možda ne bi trebalo da voziš toliko brzo.“ „Biče sve okej“, odgovorio je čovek. „Vozio sam ovom trasom hiljadu puta. Znam je kao svoj dž...“ Tomas je poleteo napred, ali sigurnosni pojas ga je cimnuo unazad. Pregazili su nešto, i to se sad zakačilo ispod - metalno, sudeći po zvuku. Kombi je poskočio nekoliko puta, a onda se zaustavio. „Šta je to bilo?“ prošaputala je Brenda. „Ne znam“, odgovorio je Lorens još tišim glasom. „Verovatno kanta za đubre ili nešto tako. Govno mi se smrzlo do straha.“ Krenuo je napred i glasan, cijukav zvuk struganja ispunio je vazduh. A onda se začuo tresak pa još jedan udar i sve se utišalo. „Oslobodio sam se“, promrmljao je Lorens, ne krijući olakšanje. Nastavio je, ali mnogo sporije nego pre. „Možda bi trebalo da uključiš svetla?“ predložio je Tomas, zaprepašćen koliko mu je brzo lupalo srce. „Ne vidim ništa živo.“ „Da“, dodala je Brenda. „Prilično sam sigurna da su napolju već svi čuli buku.“ „Verovatno.“ Lorens je upalio svetla. Farovi su osvetlili celu uličicu snopom plavičasto-belog svetla koje je, u poređenju s tamom do maločas, izgledalo sjajnije od sunca. Tomas je zažmirkao, a onda širom otvorio oči kad se pred njim ukazao potpuni horor. Na oko šest metara ispred njih stvorilo se barem trideset ljudi koji su stajali gusto zbijeni, potpuno blokirajući put. Lica su im bila bleda i unezverena, izubijana i izgrebana. Na njima je visila iscepana, prljava odeća. Stajali su tamo, svi do jednog buljeći u jako svetlo kao da ih ono ni najmanje ne uznemira va. Izgledali su kao leševi koji su se upravo podigli iz mrtvih. Tomasa je podišla jeza. Gomila je krenula da se razdvaja. Pomerali su se zajedno i, kako su se oni redali uz ivicu uličice, u sredini se raščistio veliki prostor. A onda je jedan od njih mahnuo rukom, poka zujući da kombi može da nastavi i prođe pored njih. „Ovo su neki veoma ljubazni Mahniti“, prošaputao je Lorens. POGLAVLJE 49 „Možda nisu još prošli Prsnuće?“, odgovorio je Tomas, iako je ta izjava čak i njemu samom zazvučala glupo. „Ili nisu raspoloženi da ih pregazi veliki kombi?“ „Pa, nagazi gas“, rekla je Brenda. „Dok se ne predomisle.“ Tomasu je veoma laknulo jer je Lorens baš to uradio; kombi se probio napred bez uspora vanja. Mahniti koji su se naredali uza zidove zurili su za njima dok su prolazili. Videvši ih tako izbliza - s ogrebotinama, i krvlju, i ranama, i tim poludelim očima - Tomas je ponovo zadrhtao. Upravo su prolazili poslednje u grupi kad se začulo nekoliko glasnih udara i kombi je poskočio i zaneo se udesno. Prednji deo se zabio u zid, priklještivši dvoje Mahnitih. Tomas je gledao u užasu kroz vetrobran kako vrište u agoniji i udaraju krvavim pesnicama po 98

haubi vozila. „Šta kog đavola...?“, prodrao se Lorens ubacujući u rikverc. Uz škripu su krenuli unazad metar-dva, dok se vozilo jezivo treslo. Dvoje Mahnitih su pali na zemlju, i na njih su odmah navalili ostali koji su bili blizu prednjeg dela kombija. Tomas je brzo skrenuo pogled, zgađen i užasnut. Sa svih strana Mahniti su krenuli da udaraju po kombiju pesnicama. U isto vreme, točkovi su se vrteli i cvileli, ne uspevajući da nađu oslonac. Kombinacija zvukova kao da je potekla iz noćne more. „Šta nije u redu?“ povikala je Brenda. „Uradili su nešto gumama! Ili osovinama. Ne znam šta!“ Lorens je nastavio da tera kombi napred-nazad, ali svaki put bi se mrdnuo samo po metar. Žena raščupane kose prišla je prozoru s Tomasove desne strane. S obe ruke je držala ogromnu lopatu, i on je gledao kako je podiže iznad glave i zamahuje njome u prozor. Staklo nije popustilo. „Stvarno moramo da se gubimo odavde!“ povikao je Tomas. Bespomoćan, nije znao šta drugo da kaže. Bili su glupi što su upali u ovako očiglednu zamku. Lorens je nastavio da menja brzine i dodaje gas, ali samo su poskakivali malo napred, malo nazad. Začula se serija poznatih udara na krovu. Nekog je bilo gore. Mahniti su sada napadali sve prozore, svime što su imali, od drvenih štapova do sopstvenih glava. Žena pored Tomasovog prozora nije se predavala i raspaljivala je lopatom po staklu iznova i iznova. Najzad, nakon petog ili šestog puta, na prozoru se pojavila tanka pukotina. Narastajuća panika stegla je Tomasu grlo. „Razbiće ga!“ „Vadi nas odavde!“ rekla je Brenda u istom trenutku. Kombi se pomerio nekoliko centimetara, taman dovoljno da žena promaši sledeći udarac. Ali neko je raspalio čekićem odozgo po prednjem staklu i ogromna mreža rascvetala se preko prozora kao beli cvet. Ponovo, kombi se cimnuo unazad. Pre nego što je uspeo da još jednom tresne po staklu, čovek s čekićem je pao na haubu, a onda sleteo na ulicu. Mahniti s dugačkom posekoti nom na vrhu svoje ćelave glave iščupao je alatku iz ćovekovog stiska i još dva puta raspalio pre nego što su ostali počeli da se biju za njegovo oružje. Zbog pukotina na šo feršajbni postalo je gotovo nemoguće videti nešto napolju. Zvuk lomljenja stakla začuo se otpozadi; Tomas se okrenuo i video ruku kako se uvlači kroz rupu, a nazubljeni komadi stakla joj rasecaju kožu. Tomas je odvezao pojas i izvio se ka zadnjem delu kombija. Zgrabio je prvu stvar koju je našao, dugačku plastičnu stvar s četkom na jednoj strani i oštrim ivicama na drugoj grebalicu za sneg - i prebacio se preko srednjeg reda sedišta; tresnuo je time Mahnitog po ruci, pa onda opet, i opet. Ko god da je to bio, vrišteći je povukao ruku nazad, izbivši nekoliko komada stakla koje je popadalo po betonu. „Hoćeš lanser?“ upitala ga je Brenda. „Ne!“, viknuo je Tomas. „Prevelik je za unutra. Daj mi pištolj!“ Kombi se zateturao napred, pa ponovo stao; Tomas je tresnuo licem u naslon sedišta u srednjem redu, i bol mu je prostrujao kroz obraz i vilicu. Okrenuo se i video čoveka i ženu kako čupaju ostatke stakla na polomljenom prozoru. Krv iz njihovih ruku slivala se niz obe strane rupe, kako je postajala veća. „Evo!“, povikala je Brenda iza njega. Okrenuo se i uzeo pištolj od nje, a onda nanišanio i opalio jednom, pa drugi put, a onda su Mahniti pali na zemlju, a vriske u agoniji prekrili su grozni zvuci škripe guma, preopte rećenog motora i udaraca Mahnitih koji napadaju. „Mislim da ćemo se osloboditi!“, vikao je Lorens. „Ne znam šta su kog đavola uradili!“ Tomas ga je pogledao; bio je mokar od znoja. Na prednjem staklu se pojavila rupa u sredini mreže. 99

Pukotine su potpuno ispresecale i ostale prozore - gotovo ništa se više iznutra nije moglo videti. Brenda je držala lanser, spremna da ga upotrebi ako sve postane beznadežno. Kombi je krenuo unazad, pa napred, pa opet nazad. Činilo se da je sad više pod kontrolom, manje se tresao nego pre. Dva para ruku provukla su se kroz veliku rupu pozadi i Tomas je još dva puta opalio. Čuli su krike, a žensko lice - s iskeženim prljavim zubima i izobličeno u odvratnu preteču grimasu pojavilo se na prozoru. „Samo nas pusti unutra, dečko!“, rekla je, jedva čujno. „Samo želimo hranu. Samo nam dajte malo hrane. Pustite me unutra\“ Poslednjih nekoliko reči je već urlala proguravši glavu kroz otvor, kao da je mislila da zaista može da prođe. Tomas nije želeo da je upuca ali držao je pištolj podignut, sprema jući se u slučaju da ona nekako uspe da uđe. Ali kad je kombi poleteo opet napred, ispala je napolje, ostavljajući za sobom ivice izlomljenog stakla prekrivene krvlju. Tomas se pripremio na to da će kombi opet krenuti unazad. Ali posle kratkog cimanja i za ustavljanja, ponovo je krenuo napred oko metar, skrećući u dobrom pravcu. A onda još metar. „Mislim da sam uspeo!“ povikao je Lorens. Ponovo napred, ovoga puta možda i tri metra. Mahniti su pratili najbolje što su mogli kratak trenutak tišine kad su ih ostavili iza nije dugo potrajao. Ubrzo su krici i udarci i lupanje krenuli iznova. Kroz rupu pozadi muškarac je provukao ruku s dugačkim nožem, i počeo da zamahuje levo-desno bez cilja. Tomas je podigao pištolj i opalio. Koliko ih je pobio? Troje? Četvoro? Da li ih je pobio? Uz još jedno dugačko, užasno škripanje kombi je poleteo napred i nije se zaustavio. Poskočio je nekoliko puta prelazeći preko Mahnitih koji su im se našli na putu; a onda se smirio i ubrzao. Tomas je gledao nazad, videvši tela koja padaju s krova na ulicu. Preostali Mahniti dali su se u poteru, ali ubrzo su ih sve ostavili za sobom. Tomas se srušio na sedište, ležeći na leđima, zureći u nazubljen krov. Udisao je duboko, pokušavajući da savlada svoja osećanja. Jedva da je bio svestan da je Lorens ugasio jedino prednje svetlo koje je ostalo čitavo, još dva puta skrenuo, a onda skliznuo kroz otvorena garažna vrata koja su se zatvorila čim su uleteli. POGLAVLJE 50 Kad se kombi zaustavio i Lorens ugasio motor, tišina je obavila Tomasov svet. Jedino što je čuo bili su naleti krvi koja mu pumpa kroz glavu. Zatvorio je oči i pokušao da uspori disanje. Ni ostalo dvoje nisu progovarali narednih nekoliko minuta, sve dok Lorens nije prekinuo tišinu. „Napolju su, opkolili su nas, čekaju nas da izađemo.“ Tomas je naterao sebe da se uspravi i ponovo pogleda napred. S one strane polomljenih prozora bio je mrkli mrak. „Ko?“, pitala je Brenda. „Šefovi stražari. Znaju da je ovo jedan od njihovih kombija, ali neće da nam priđu dok ne izađemo i ne pokažemo se. Moraju da potvrde ko smo - a pretpostavljam da je sad jedno dvadesetak cevi upereno u nas.“ „Pa šta da radimo?“ pitao je Tomas, nespreman za još jedan sukob. „Da izađemo, fino i polako. Brzo će me prepoznati.“ Tomas se prebacio preko sedišta. „Da li da izađemo u isto vreme, ili će samo jedan prvi?“ „Ja ću prvi, da im kažem da je sve u redu. Sačekajte s izlaskom dok ne pokucam na prozor“, odgovorio je Lorens. „Spremni?“ „Pretpostavljam“, uzdahnuo je Tomas. „Bilo bi baš jadno“, rekla je Brenda, „da prođemo kroz sve ono i da nas sad pobiju. Mada 100

sam sigurna da sad izgledam baš kao Mahnita.“ Lorens je otvorio vrata i Tomas je čekao na njegov znak, nestrpljiv. Glasan udarac po kombiju ga je prenuo, ali bio je spreman. Brenda je polako otvorila vrata i izašla. Tomas ju je pratio, naprežući se da vidi kroz tamu, ali u prostoriji je bio potpuni mrak. Začuo se glasan klik i mesto je u trenu preplavila sjajna bela svetlost. Tomas je podigao ruke i zažmurio, pa provirio kroz šake da vidi šta se dešava. Ogroman reflektor na stalku s tri noge bio je uperen dikretno u njih. Mogao je samo da razazna po jednu siluetu sa svake strane reflektora. Gledajući po ostatku prostorije, primetio je bar još tuce ljudi, nao ružanih različitim vrstama oružja, baš kao što je Lorens i rekao da će biti. „Lorense, jesi li to ti?“, prozvao ga je čovek, glasom koji je odzvanjao među betonskim zidovima. Bilo je nemoguće reći ko je to izgovorio. „Da, ja sam.“ „Šta se desilo našem kombiju i ko su ovi ljudi? Reci mi da nam nisi doveo inficirane ovde.“ „Zaskočila nas je ogromna grupa Mahnitih u jednoj uličici nedaleko odavde. A ovo dvoje su Munci naterali su me da ih dovedem ovamo. Žele da vide šefa.“ „Zašto?“ pitao je čovek. „Rekli su...“ Čovek je prekinuo Lorensa. „Ne, želim da čujem od njih. Kažite svoja imena, zašto ste prisilili našeg čoveka da vas dovede ovamo i uništi jedan od nekoliko kombija koji su nam ostali. I bolje bi vam bilo da je neki dobar razlog.“ Tomas i Brenda su se pogledali da odluče ko će pričati, i Brenda je klimnula ka njemu. On je ponovo pogledao ka reflektoru, usredsredivši se na osobu s desne strane. Činilo mu se da ta osoba govori. „Moje ime je Tomas. Ovo je Brenda. Znamo i Galija - bili smo s njim u OPAKIMA, i on nam je pre nekoliko dana rekao za Ruku pravde i to što radite. Bili smo spremni da pomognemo, ali ne ovako. Samo želimo da znamo šta planirate, zašto kidnapujete imune ljude i zatvarate ih. Mislio sam da takve stvari rade OPAKI.“ Tomas nije znao šta da očekuje, ali tip je počeo da se kikoće. „Mislim da ću te pustiti da vidiš šefa samo zato da izbiješ iz glave ideju da bismo mi ikad uradili nešto poput onog što rade OPAKI.“ Tomas je slegnuo ramenima. „Dobro. Hajde da vidimo šefa.“ Čovek je delovao iskreno u svojoj zgađenosti spram OPAKIH. Ali i dalje nije imalo nikakvog smisla što su pokupili sve one ljude. „I bolje bi ti bilo da ne kenjaš mnogo, dečko“, rekao je tip. „Lorense, uvedi ih. Neka neko proveri ima li oružja u kombiju.“ Tomas je ćutao dok su njega i Brendu vodili uz dva niza musavih metalnih stepenica. A onda kroz izanđala drvena vrata, niz prljav hodnik s jednom sijalicom i tapetama koje su se odlepljivale sa zidova, najzad do velikog prostora koji je pre pedeset godina mogao biti fina konferencijska sala. Sada su u njemu bile samo velika, izgrebana tabla i neuredno razbacane plastične stolice. Dvoje ljudi je sedelo sa druge strane stola. Tomas je najpre primetio Galija, s desne strane. Izgledao je umorno i neuredno, ali uspeo je da mu kratko klimne i osmehne se jedva vidljivim osmehom u neredu u koji se njegovo lice pretvorilo. Ogroman čovek je sedeo do njega, više debeo nego mišićav, jedva uguran među naslone za ruke bele plastične stolice. „Ovo je glavni štab Ruke pravde?“, pitala je Brenda. „Smatrajte me pomalo obeshrabre 101

nom!“ Gali je odgovorio, a osmeh mu je nestao. „Selili smo se okolo više puta nego što možemo da izbrojimo. Ali hvala na komplimentu.“ „I, koji od vas je šef?“, pitao je Tomas. Gali je klimnuo ka ćoveku pored sebe. „Ne budi mamlaz - Vins je glavni. I pokaži malo po štovanja. Rizikovao je život samo zato što veruje da stvari na ovom svetu treba da se poprave.“ Tomas je držao ruke podignute, u pomirljivom gestu. „Ništa loše nisam mislio. S obzirom na to kako si se ponašao u svom stanu, pomislio sam da si možda ti glavni.“ „E pa nisam. Vins je.“ „Da li Vins ume da govori?“, upitala je Brenda. „Dosta!“ dreknuo je veliki čovek dubokim, snažnim glasom. „Ceo naš grad su preplavili Mahniti nemam vremena da sedim ovde i slušam klinačka prepucavanja. Šta hoćete?“ Tomas je pokušao da prikrije bes koji se potpalio u njemu. „Samo jedno. Želimo da znamo zašto ste nas zarobili. Zašto kidnapujete ljude za OPAKE. Gali nam je dao poslednju nadu - mislili smo da smo na istoj strani. Zamislite naše iznenađenje kad smo otkrili da je Ruka pravde isto toliko loša kao i ljudi protiv kojih se navodno bore. Koliko ste para mislili da namlatite prodajući ljude?“ „Gali“, rekao je čovek umesto odgovora, kao da nije čuo ni jednu jedinu reč koju je Tomas izgovorio. „Da?“ „Da li veruješ ovima?“ Gali je izbegavao Tomasov pogled. „Da.“ Klimnuo je. „Možemo im verovati.“ Vins se nagnuo napred, naslonivši krupne ruke na sto. „Onda nemamo vremena za gubljenje. Dečko, ovo je zamaskirana operacija i nismo planirali da zaradimo ni paru na tome. Prikupljamo Imune da bismo prevarili OPAKE.“ Odgovor je iznenadio Tomasa. „Ali za ime sveta zašto biste uradili nešto takvo?“ „Hoćemo da ih upotrebimo da uđemo u njihov štab.“ POGLAVLJE 51 Tomas je nekoliko sekundi zurio u čoveka. Ako su OPAKI zaista odgovorni za nestanak ostalih Imunih, sve je bilo toliko jednostavno da mu je došlo da se smeje. „Pa to bi moglo i da upali.“ „Drago mi je da odobravaš.“ Čovekovo lice je ostalo tajnovito i Tomas nije mogao da proceni da li je bio ironičan ili ne. „Imamo kontakt, i već je sklopljen dogovor da ih prodamo. To je naš način da uđemo. Moramo da zaustavimo te ljude. Da ih sprečimo da potroše još resursa na besmislen eksperiment. Da bi svet preživeo, moraju iskoristiti to što imaju da pomognu preostalim ljudima. Da održe ljudsku rasu na način koji ima smisla.“ „Misliš li da postoji ikakva šansa da oni ikad pronađu lek?“, pitao je Tomas. Vins je ispustio dug, dubok kikot koji mu je zagrmeo u grudima. „Da si verovao u to makar i sekund, ne bi stajao ovde preda mnom, zar ne? Ne bi pobegao, ne bi tražio osvetu. A pretpostavljam da to tražiš? Znam kroz šta si prošao - Gali mi je sve ispričao.“ Zastao je. „Ne, odustali sino od njihovog... leka, još odavno.“ „Mi nismo ovde zbog osvete“, rekao je Tomas. „Ne radi se o nama. Zato mi se dopada tvoja priča o korišćenju njihovih resursa za nešto drugačije. Koliko znate o onome što OPAKI rade?” Vins se ponovo zavalio u stolicu, koja je zacvilela kada se pomerio. „Upravo sam ti rekao nešto, tajnu koju smo čuvali po cenu života. Sad je tvoj red da zaslužiš naše poverenje. Da su Lorens i njegovi znali ko ste, doveli bi vas ovamo istog trena. Izvinjavam se zbog 102

lošeg tretmana.“ „Ne trebaju mi izvinjenja“, odgovorio je Tomas. Mada mu je zasmetalo to što bi ga Ruka pravde tretirala drugačije nego druge da su znali ko je. „Samo želim da znam šta ste planirali.“ „Nema dalje priče dok ne podeliš s nama ono što ti znaš. Šta ti možeš nama da ponudiš?“ „Reci mu“, prošaputala je Brenda, ćuškajući ga laktom. „Zato smo došli.“ Bila je u pravu. Instinkt mu je govorio da veruje Galiju od prvog trenutka kad je dobio njegovu poruku, i bilo je vreme da se obaveže. Bez pomoći, nikad neće stići ni do njihovog Brega, a kamoli šta drugo. „Dobro“, rekao je. „OPAKI misle da mogu da dovrše lek, da su skoro uspeli, jedino što im nedostaje sam ja. Kunu se da je to istina, ali toliko su manipulisali i lagali da je postalo nemoguće znati šta je stvarno, a šta nije. Ko zna koji su im sada motivi. Ili koliko su postali očajni i na šta su sve spremni.“ „Koliko vas je tamo?“, pitao je Vins. Tomas je razmišljao o tome. „Još nekoliko ih čeka tamo odakle nas je pokupio Lorens. Nema nas mnogo, ali znamo mnogo toga o OPAKIMA. Koliko je vas?“ „Pa, Tomase, to je teško pitanje. Ako pitaš koliko se ljudi priključilo Ruci pravde otkad smo počeli da se sastajemo i okupljamo snage, nekoliko godina unazad, onda smo dobro prešli hiljadu. Ali što se tiče ljudi koji su još uvek oko nas, i dalje su sigurni u to i žele da idu do kraja... Pa, onda pričamo o svega nekoliko stotina, nažalost.“ „Da li je iko od vas imun?“ pitala je Brenda. „Gotovo niko. Ja lično nisam, a - posle ovog što se ispostavilo u Denveru - prilično sam siguran da sam dosad zakačio Blesak. Nadajmo se da većina nas još nema virus, ali to je neizbežno u ovom svetu koji se raspada. A mi želimo da se uverimo da će nešto biti urađeno za spas ovoga što je preostalo od ove divne rase koju zovemo ljudi.“ Tomas je pokazao na dve stolice pored. „Možemo li da sednemo?“ „Naravno.“ Samo što se spustio na stolicu krenuo je s mnoštvom pitanja koja su mu se nagomilala. „Dakle, šta tačno planirate da uradite?“ Vins se ponovo krkljavo nasmejao. „Smiri se, sinko. Kaži mi šta ti možeš da mi ponudiš u svemu ovome, i onda ću ti reći svoje planove.“ Tomas je shvatio da je skroz nagnut preko stola, gotovo da je ustao. Opustio se i vratio se na mesto. „Gledajte, znamo mnogo toga o štabu OPAKIH i kako tamo stvari funkcionišu. U našoj grupi ima i nekih kojima je povraćeno pamćenje. Ali najvažnija stvar je da OPAKI žele da se ja vratim. I mislim da možemo to nekako da upotrebimo u svoju korist.“ „To je to?“, pitao je Vins. „To je sve što imaš?“ „Nisam rekao da mi možemo mnogo toga bez pomoći. Ili bez oružja.“ Na taj poslednji komentar, Vins i Gali su se značajno pogledali. Tomas je znao da je pogodio pravu žicu. „Šta je?“ Vins se okrenuo najpre ka Brendi, pa ka Tomasu. „Imamo nešto neuporedivo bolje od oružja.“ Tomas se ponovo nagnuo napred. „A šta bi to moglo biti?“ „Imamo način da osiguramo da niko ne može da upotrebi nikakvo oružje.“ POGLAVLJE 52 „Kako?“, pitala je Brenda, pre nego što je Tomas stigao da reaguje. „Pustiću Galija da to objasni.“ Vins je pokazao rukom na dečka. „Dobro pogledajte Ruku pravde“, rekao je Gali. Ustao je. „Ovi ljudi nisu vojnici. Oni su ra čunovođe, domari, vodoinstalateri, učitelji. OPAKI imaju svoju malu vojsku. Uvežbanu da koristi najmodernije i najskuplje oružje. Čak i da možemo da nađemo najveću zalihu 103

lansera na svetu, ili ostalog što koriste, i dalje bi oni bili u velikoj prednosti.“ Tomas nije razumeo kuda ovo ide. „Dakle, šta je onda plan?“ „Jedini način da budemo ravnopravni jeste da smo sigurni da oni neće koristiti nikakvo oružje. Onda imamo šansu.“ „Dakle, ukrašćete ga nekako?“, pitala je Brenda. „Zaustaviti isporuku? Šta?“ „Ne, ništa slično“, odgovorio je Gali, odmahujući glavom. A onda mu je licem prešlo nekakvo detinjasto uzbuđenje. „Nije stvar u tome koliko ih regrutuješ za svoj cilj, nego koga regrutu ješ. Od svih koje je Ruka pravde okupila, ključna je jedna žena.“ „Koja?“, pitao je Tomas. „Njeno ime je Šarlot Čizvel. Bila je glavni inženjer najvećeg proizvođača oružja na svetu. Barem naprednog oružja koje koristi tehnologiju druge generacije. Svaki pištolj, lanser, granata - bilo šta - koji koriste OPAKI došla je odande, i svi oni zavise od napredne elektro nike i kompjuterskog sistema da bi radili. A Šarlot je smislila kako da učini da im oružje postane beskorisno.“ „Stvarno?“, pitala je Brenda, sumnjičavo. I Tomasu je bilo teško da u to poveruje, ali pomno je pratio Galijeva objašnjenja. „Postoje uobičajeni čipovi u svakom komadu oružja koji koriste, i ona je provela posled njih nekoliko meseci pokušavajući da smisli način da ih daljinski reprogramira - da ih zakoči. I najzad je uspela. Kad sve krene, biće joj potrebno nekoliko sati, kao i mali uređaj koji treba da se postavi unutar zgrade da bi sve radilo, za šta će se pobrinuti naši ljudi koji budu predali Imune. Ako bude radilo, mi nećemo imati oružje, ali bar ćemo biti egal.“ „Ako ne i u prednosti“, dodao je Vins. „Njihovi stražari i plan obezbeđenja toliko su uvežbani uz korišćenje oružja da verujem da se na to već automatski oslanjaju. I kladim se da su zane marili borbu prsa u prsa. Pravu borbu S noževima, palicama, lopatama, kamenjem i pesnicama.“ Zločesto se nasmejao. „Biće to jedna dobra stara tuča. I mislim da možemo da ih sredimo. Kad ne bismo to tako uradili, kad bi njihovo oružje i dalje radilo, bili bismo gotovi i pre nego što bi počelo.“ Tomas se prisetio borbe koju su vodili sa Žalopojcima u Lavirintu. Bilo je kao što je Vins upravo opisao. Stresao se od tog sećanja, ali to je sigurno bilo gore nego krenuti na naoružane do zuba. A ako bi ovo uspelo, značilo bi da imaju šanse. Nalet uzbuđenja preplavi Tomasa. „Pa kako ćete to uraditi?“ Vins je zastao. „Imamo tri Brega. Ulazimo sa otprilike osamdeset ljudi - najsnažnijima koje možemo da nađemo u našoj grupi. Predaćemo Imune našem kontaktu u OPAKIMA, postaviti uređaj - to će biti najteži zadatak - i kad on odradi svoje, probićemo rupu u zidu i pustiti sve unutra. Kad uspostavimo kontrolu nad njihovim objektom, Šarlot će nam pomoći da osposobimo dovoljno oružja da sve i ostane pod našom kontrolom. Ili ćemo uspeti, ili ćemo svi do jednog izginuti pokušavajući. Raznećemo čitavo mesto ako budemo morali.“ Tomas je sve shvatio. Njegova grupa može da bude dragocena u ovakvom napadu. Posebno oni s potpunim sećanjem. Oni znaju plan kompleksa OPAKIH. Vins je nastavio, kao da je pročitao Tomasu misli. „Ako je istina to što kaže Gali, ti i tvoji prijatelji bičete od velike pomoći za naš tim koji pravi plan, s obzirom na to da neki od vas znaju svaki centimetar ovog objekta. A svaki čovek više nam znači - i nije me briga jeste li stari ili mladi.” „I mi imamo Breg“, saopštila im je Brenda. „Osim ako ga Mahniti nisu rasturili na deliće. Nalazi se izvan zidina Denvera na severozapadnoj strani. Imamo i pilota, tamo je s ostalim našim prijateljima.“ „Gde su vaši?“, pitao je Tomas. 104

Vins je odmahnuo rukom ka zadnjem delu sobe. „Na tu stranu. Dovoljno bezbedni. I sve nam je blizu. Voleli bismo da imamo još nedelju-dve za pripremu, ali nemamo mnogo izbora. Šarlotin uređaj je spreman. Naših prvih osamdeset ljudi je spremno. Možemo da provedemo još koji dan da vi podelite s ostalima šta znate, da obavimo finalne pripreme i onda da krenemo. Nema razloga da pravimo više gužvu oko toga. Samo ćemo krenuti i uraditi to.“ Čuvši ga kako to tako izgovara, Tomasu se sve učinilo mnogo realnije. „Koliko ste pouzdani?” „Dečko, slušaj me“, rekao je Vins, smrtno ozbiljnog izraza lica. „Godinama je sve o čemu smo slušali misija OPAKIH. Kako svaki peni, svaki ćovek, svaka žena, svaki resurs - kako sve to mora da bude posvećeno jednom cilju, pronalasku leka za Blesak Rekli su nam da su našli Imune, i eto kad bismo samo mogli da shvatimo zašto njihovi mozgovi ne podležu virusu, ceo svet bi bio spasen! A za to vreme gradovi su se raspadali; obrazovanje, bezbednost, medicina usmerena na sve ostale boljke poznate ćoveku, dobročinstva, humanitarna pomoć - sve to se uništava da bi OPAKI mogli da rade šta god žele.“ „Znam“, rekao je Tomas. „Znam to i više nego dobro.“ Vins nije prestajao da priča, izbacujući misli koje su se očigledno rojile u njemu godinama. „Mogli smo da zaustavimo širenje bolesti mnogo bolje nego što smo mogli da je izlečimo. Ali OPAKI su pokupili sve pare i sve najbolje ljude. I ne samo to, dali su nam lažnu nadu, i niko nije preduzeo potrebne mere. Mislili su da će čarobni lek na kraju da ih spase. Ali ako još budemo čekali ponestaće nam ljudi koje treba spasti.“ Vins je sad izgledao umorno. Soba je utonula u tišinu dok je on sedeo i zurio u Tomasa, čekajući odgovor. A Tomas nije imao šta da doda. Vins je najzad opet progovorio. „Naši ljudi koji će prodati Imune svakako mogu da postave uređaj dok su unutra, ali bilo bi mnogo lakše da je već tamo kad stignemo. To što imamo Imune omogućiće nam ulazak u njihov vazdušni prostor i dozvolu da sletimo, ali...“ Podigao je obrve gledajući u Tomasa, kao da je želeo da mu i on potvrdi ono što je očigledno. Tomas je klimnuo. „Tu ja nastupam.“ „Da“, rekao je Vins, osmehujući se. „Mislim da tu ti nastupaš.“ POGLAVLJE 53 Tomasa je obuzeo iznenađujući spokoj. „Možete me ostaviti nekoliko kilometara dalje, i dopešačiću do tamo. Pretvaraću se da sam došao da završim Oglede. Sudeći po onome što sam video i čuo, dočekaće me raširenih ruku. Samo mi pokažite šta treba da uradim da bih postavio uređaj.“ Još jedan iskren osmeh prešao je Vinsovim licem. „Reći ću Šarlot da ti lično pokaže.“ „Možeš da dobiješ informacije i pomoć od mojih prijatelja - Tereze, Ariša i ostalih. I Brenda, koja je sa mnom, takođe dosta zna.“ Tomasova odluka bila je brza i konačna, ali jeste prihvatio ovaj opasan zadatak. Bila je to najbolja šansa koju su imali. „U redu, Gali“, rekao je Vins. „Šta dalje? Kako ćemo to uraditi?“ Tomasov stari neprijatelj je ustao i pogledao ga. „Pozvaću Šarlot da te poduči to oko uređaja. Onda ćemo te odvesti do hangara gde su nam Bregovi, doleteti blizu štaba OPAKIH i spustiti te dok se ostali spremaju za napad s glavnim timom. Bolje se pripremi da tamo dobro odglumiš - trebalo bi da sačekamo nekoliko sati pre nego što uđemo s Imunima ili će izgledati sumnjivo.“ „Biću dobro.“ Tomas se terao da duboko diše, kako bi se smirio. „Dobro. Prebacićemo Terezu i ostale ovamo kad ti kreneš. Nadam se da nemaš ništa 105

protiv još jedne male vožnjice kroz grad.“ Šarlot je bila tiha, sitna žena, sva poslovna. Objasnila je Tomasu funkcije uređaja za one sposobljavanje oružja odsečno i efikasno. Uređaj je bio dovoljno mali da stane u ranac koji su mu dali, u kome je bilo i nešto hrane i dodatna odeća za šetnju po hladnoći koja ga je čekala. Kad uređaj bude postavljen i aktiviran, pretražiće signale i povezali se sa svakim komadom oružja, a onda mu poremetiti sistem. Biće potrebno bar sat vremena da sve oružje OPAKIH učini beskorisnim. Dovoljno jednostavno, pomislio je Tomas. Teži deo će biti postaviti tu stvarčicu a ne izazvati sumnju. Gali je odlučio da Lorens bude taj koji će odvesti Tomasa i pilota do napuštenog hangara u kome drže Bregove. Odatle će odleteti pravo do štaba OPAKIH. To je značilo da ih čeka još jedna vožnja kombijem ulicama Denvera kojima haraju Mahniti, ali ići će najkraćom rutom, glavnim auto-putem, a i zora je svanula. Iz nekog razloga Tomas se zbog toga osećao bolje. Zanimao se pomažući da se prikupe poslednje namirnice za put kad se pojavila Brenda. Klimnuo joj je i slabašno joj se osmehnuo. „Hoću li ti nedostajati?“, pitao je Tomas. Učinio je da to zazvuči kao šala, ali zaista je želeo da mu kaže da. Prevrnula je očima. „Nemoj to ni da izgovaraš. Zvuči kao da si se već predao. Pre nego što se osvestiš, svi ćemo biti zajedno i smejati se dobrim starim vremenima.“ „Znam te tek nekoliko nedelja.“ Opet se nasmešio. „Vrlo važno.“ Obgrlila ga je rukama i prošaputala mu u uvo. „Znam da sam bila poslata u grad na Zgarištu da te nađem i pretvaram se da sam ti prijatelj. Ali želim da znaš da zaista jesi moj prijatelj. Ti...“ Odmaknuo se da bi opet mogao da joj vidi lice, ali s njega se ništa nije moglo pročitati. „Šta?“ „Samo... nemoj da pogineš.“ Tomas je progutao knedlu, ne znajući šta da odgovori. „Pa?“, rekla je. „I ti budi oprezna“, bilo je sve što je uspeo da procedi. Brenda mu je prišla i poljubila ga u obraz. „To je najslađa stvar koju sam ikad čula od tebe.“ Prevrnula je očima, ali se nasmešila. I zbog tog njenog osmeha Tomasu je sve počelo da izgleda malo vedrije. „Pobrini se da ne zeznu stvar“, re kao je. „I pobrini se da svi planovi imaju smisla.“ „Hoću. Vidimo se za dan-dva.“ „Dobro.“ „I neću poginuti ako nećeš ni ti. Obećavam.“ Tomas ju je privukao u još jedan, poslednji zagrljaj. „Dogovoreno.“ POGLAVLJE 54 Ruka pravde im je dala novi kombi. Lorens je vozio, a žena koja će pilotirati Bregom sedela je na suvozačkom mestu. Bila je tiha i ne preterano druželjubiva. Ni Lorens nije bio baš najbolje ra spoložen, verovatno zato što je od dostavljača hrane u zaključanom objektu postao zvanični vozač kroz grad Mahnitih. I to dva puta. Sunce je bilo visoko i bleštalo je sa zgrada koje su izgledale kao da pripadaju nekom potpuno drugačijem gradu od onog sinoć. Svetlost je nekako učinila da svet izgleda malo bezbednije. Tomasu je vraćen pištolj, napunjen, i on ga je zatakao za pojas farmerki. Znao je da dvanaest metaka neće mnogo pomoći ako ponovo ulete u zasedu, ali činio je da se oseti sigurnije. 106

„Dobro, ne zaboravite plan“, rekao je Lorens, prekidajući najzad tišinu. „A šta je plan?“, pitao je Tomas. „Da stignete do hangara živi.“ Tomasu je to dobro zazvučalo. Ponovo su utonuli u tišinu, jedini zvuci dopirali su od motora i od prelaska preko poneke neravnine na putu. Šta je drugo Tomas mogao u tom trenutku nego da razmišlja o užasnim stvarima koje mogu poći naopako u narednih dan ili dva. S teškom mukom je pokušavao da ućutka svoj mozak i usredsredi se na propali grad kroz koji su prolazili. Dotad je video samo nekoliko ljudi tu i tamo, većinu njih u daljini. Pitao se da li je većina ostala dugo budna noćas, uplašena od toga šta ih može zaskočiti u mraku - ili su možda oni sami bili ti koji su zaskakali. Sunčevi zraci su svetlucali na visokim prozorima solitera - masivnih visokih zgrada koje kao da su se protezale unedogled u svim pravcima. Kombi je prolazio tačno kroz srce grada, niz široku ulicu na kojoj su se na sve strane nalazili napušteni automobili. Tomas je video nekoliko Mahnitih kako se kriju u vozilima, vireći kroz prozore kao da čekaju da nekoga uhvate u zamku. Posle nekoliko kilometara Lorens je skrenuo na dugačak, prav auto-put koji je vodio do jedne od kapija ograđenog grada. Visoke ograde pružale su se s obe strane puta podignute u nekim boljim vremenima verovatno da bi zaštitile od buke bezbrojnih auto mobila stanovnike grada čiji su domovi bili blizu puta. Sada je izgledalo nemoguće da je takav svet ikada postojao. Svet u kome nisi svakog dana bio uplašen za sopstveni život. „Ovuda ćemo do kraja“, rekao je Lorens. „Hangar je verovatno naš najčuvaniji objekat, tako da samo treba da stignemo do tamo. Za sat ćemo biti visoko u vazduhu, srećni i bezbedni.“ „Oket“, rekao je Tomas, iako mu je, posle prethodne noći, to zazvučalo previše lako. Žena je ostala nema. Prešli su oko pet kilometara kad je Lorens počeo da usporava. „Šta kog đavola...?“, pro mrmljao je. Tomas je pogledao napred da vidi o čemu čovek priča, i ugledao nekoliko automobila kako se voze u krug. „Mislim da ću samo probati da prođem pored njih“, rekao je Lorens, kao da priča sam sa sobom. Tomas nije odgovorio, znajući da su svi u vozilu vrlo dobro razumeli da šta god se to tamo dešavalo, to može da znači samo nevolju. Lorens je ponovo ubrzao. „Treba nam večnost da se vratimo i pokušamo drugim putem. Probaću da prođem ovuda.“ „Samo nemoj da napraviš neku glupost“, brecnula se pilotkinja. „Sigurno nećemo stići do tamo budemo li morali peške.“ Kako su prilazili, Tomas se nagnuo napred, naprežući se da vidi šta se dešava. Grupa od dvadesetak ljudi tukla se oko velike hrpe nečega što nije mogao dobro da razabere; gađali su se krhotinama, gurali i udarali. Na tridesetak metara iza njih bili su automobili koji su se vrteli u krug i sudarali. Bilo je čudo da još nikog nisu udarili. „Šta planiraš?“, pitao je Tomas. Lorens nije nimalo usporio, i već su bili gotovo pred njima. „Moraš da staneš!“, povikala je pilotkinja. Lorens je ignorisao naredbu. „Ne. Prolazim.“ „Pobićeš nas!“ „Bićemo dobro. Samo ućuti na sekundi“ Prilazili su ljudima koji su i dalje kidisali jedni na druge, i na to što se nalazilo na toj velikoj gomili. Tomas se pomerio do prozora, pokušavajući da bolje vidi. Mahniti su rasturali ogromne 107

kese đubreta vadeći stara pakovanja hrane i napola istrulelo meso i ostatke - ali niko nije uspevao ništa da zadrži u rukama jer bi neko drugi odmah pokušao da mu otme. Pesnice su letele, a prsti su hvatali i kidali. Tedan čovek je imao ogromnu posekotinu ispod oka, a krv mu se razlivala niz lice kao crvene suze. Uz škripu, kombi se zaneo u stranu i Tomas je ponovo pogledao ispred njih. Vozači auto mobila starih modela, izbušenih šasija, s kojih je boja uglavnom nestala - zaustavili su se i njih troje su se poredali okrenuti kombiju koji stiže. Lorens nije usporavao. Umesto toga skrenuo je, ciljajući veći prostor između automobila sa desne strane i onog u sredini. A onda u sekundi, auto s leve strane je krenuo napred, oštro skrećući u pokušaju da stigne kombi pre nego što prođe. „Držite se!“, povikao je Lorens, a onda još dodao gas. Tomas se uhvatio za sedište ispod dok su jurili ka prolazu. Dva automobila sa obe strane prolaza nisu se pomerala, ali treći je zaokretao pravo ka njima. Tomas je video da nemaju šanse, hteo je to i da vikne, ali bilo je kasno. Hauba kombija je upravo ušla u prolaz kada ih je treći auto snažno udario u zadnju levu stranu. Tomas je odleteo nalevo i udario u prečagu između dva bočna prozora, koji su se razbili uz jezivu lomljavu. Staklo je poletelo u svim pravcima a kombi se zavrteo, zabacujući zadnjim krajem. Tomas je leteo na sve strane, pokušavajući da se uhvati za nešto. Čuli su se samo škripa guma i grebanje metala o metal. Buka je prestala kad je kombi najzad tresnuo u betonski zid. Tomas, izudaran i ugruvan, našao se na podu, na kolenima. Podigao se baš u trenutku kad su tri vozila odlazila, a zvuci njihovih motora bili su sve tiši dok su nestajali niz dug, ravan put, u pravcu odakle su Tomas i njegovi saputnici došli. Pogledao je ka Lorensu i pi lotkinji, bili su dobro. A onda se desila najčudnija stvar. Tomas je pogledao kroz prozor i video izubijanog Mahnitog udaljenog oko pet metara, kako zuri u njega. Trebao mu je trenutak da shvati da je to njegov prijatelj. Njut. POGLAVLJE 55 Njut je izgledao užasno. Kosa mu je bila počupana u pramenovima, a ispod je ostala samo odrana crvena koža. Ogrebotine i rane prekrivale su mu lice; majica mu je bila iscepana, i jedva se držala na njegovom mršavom telu, a pantalone su mu bile prljave i krvave. Izgledao je kao da se najzad prepustio Mahnitima, pridruživši im se do kraja. Ali zurio je u Tomasa, kao da je shvatio da je naleteo na prijatelja. Lorens je nešto govorio, ali do Tomasa su tek sad doprle njegove reči. „Dobro smo. Kombi je uništen, ali nadajmo se da može da izdrži još koji kilometar do hangara.“ Lorens je ubacio u rikverc i kombi se klimavo odvojio od betonskog zida i komada izlo mljene plastike i metala, a škripa guma je razbila tišinu. Kada je krenuo dalje, u Tomasovoj glavi kao da je kliknuo prekidač. „Stani!“, povikao je. „Zaustavi kombi! Odmah!“ „Šta?“, odgovorio je Lorens. „Šta pričaš?“ „Samo zaustavi usrani kombi!“ Lorens je zgazio kočnicu dok se Tomas pridizao i kretao ka vratima. Samo što ih nije otvorio kad ga je Lorens zgrabio za majicu i povukao ga nazad. „Šta to kog đavola radiš?“, povikao je čovek na njega. Tomasa sad ništa ne bi zaustavilo. Izvukao je pištolj iz pantalona i uperio ga u Lorensa. „Pusti me. 108

Pusti me!“ Lorens ga je pustio, dižući ruke. „E bre, dečko, smiri se! Šta ti je?“ Tomas se odmakao. „Video sam tamo svog prijatelja - i želim da vidim da li je dobro. Ako počne bilo kakva frka, dotrčaću nazad. Samo budi spreman da nas odvezeš odavde čim stignem.“ „Misliš da je ta stvar tamo i dalje tvoj prijatelj?“ hladno ga je upitala pilotkinja. „Ovi Mahniti su odavno prošli Prsnuće. Zar ne vidiš? Tvoj prijatelj je sada samo životinja. Gore od životinje.“ „Onda ćemo se brzo pozdraviti, zar ne“, odgovorio je Tomas. Otvorio je vrata, pa kročio na ulicu. „Pokrivajte me ako bude potrebe. Moram ovo da uradim.“ „Ima da te išutiram u guzicu pre nego što stignemo do tog Brega, to ti obećavam“, progunđao je Lorens. „Požuri. Ako oni Mahniti sa hrpe đubreta krenu ovamo, počećemo da pucamo. Briga me sve da su ti tamo i mamica i ujka Frenk.“ „Oket.“ Tomas se okrenuo od njih, vraćajući pištolj u pantalone. Polako je prilazio svom prijatelju, koji je stajao sam, udaljen od čopora Mahnitih, koji su se i dalje bavili svojom gomilom otpadaka. Zasad su delovali zadovoljno - nisu izgledali zainteresovani za njega. Tomas je prešao pola rastojanja do Njuta, pa se zaustavio. Najgore na njegovom prijate lju bile su njegove unezverene oči. Ludilo je vrebalo iz njih, ta dva tinjajuća jezerca bolesti. Kako se to desilo toliko brzo? „Hej. Njute. To sam ja, Tomas. Još me se sećaš, zar ne?“ Tada se Njutove oči iznenada izbistriše, na šta je Tomas gotovo ustuknuo od iznenađenja. „Naravno da te se sećam, Tomi, jebote. Svratio si u Palatu da me vidiš i dospeš mi so na ranu time što si izignorisao moju poruku. Ne mogu baš sasvim da poludim za nekoliko dana.“ Te reči su povredile Tomasa još više nego jadni izgled njegovog prijatelja. „Zašto si onda ovde? Zašto si s... njima?“ Njut je pogledao u Mahnite, pa ponovo u Tomasa. „To naiđe pa prođe, čoveče. Ne mogu da objasnim. Nekad ne mogu da se kontrolišem, i jedva da znam šta radim. Ali obično je samo kao neko golicanje u mozgu, koje izbacuje sve iz ravnoteže taman toliko da me živcira - i ljuti.“ „Sad izgledaš dobro.“ „Pa, da. Jedini razlog što sam s ovim luđacima iz Palate je to što ne znam šta bih drugo. Oni se biju, ali su u grupi. A ako se nađeš sam, nemaš nikakve šanse.“ „Njute, kreni sa mnom, odmah. Odvešćemo te negde gde je bezbednije, i bolje za...“ Njut se zasmejao, i kad je to učinio glava mu se čudno trznula nekoliko puta. „Gubi se odavde, Tomi. Gubi se.“ „Samo pođi sa mnom“, preklinjao ga je Tomas. „Vezaću te ako če ti tako biti bolje.“ Njutovo lice se odjednom ukočilo od ljutnje i počeo je besno da urla. „Samo učuti, ti džiberska izdajice! Zar nisi pročitao moju poruku? Ne možeš da uradiš ni jednu poslednju, bednu stvar za mene? Moraš da budeš heroj kao i uvek? Mrzim te! Uvek sam te mrzeo!“ Ne misli on to, rekao je Tomas sam sebi smireno. Bile su to samo reči. „Njute...“ „Sve je ovo tvoja krivica! Mogao si da ih zaustaviš kad su prvi Tvorci umrli. Mogao si da smisliš neki način. Ali ne! Morao si da nastaviš s tim, da spaseš svet, da budeš heroj. I došao si u Lavirint, i nikad nisi prestao s tim. Sve o čemu brineš si ti! Priznaj to! Moraš da budeš onaj koga se ljudi sećaju, koga ljudi obožavaju! Trebalo je da te bacimo niz tunel Kutije!“ 109

Njutovo lice postalo je tamnocrveno, pljuvačka mu je letela iz usta dok je urlao. Nezgrapno je krenuo napred, stežući pesnice. „Razneću ga!“, povikao je Lorens iz kombija. „Skloni se s puta!“ Tomas se okrenuo. „Nemoj! Samo smo on i ja! Ne radi ništa!“ Ponovo se okrenuo ka Njutu. „Njute, prestani. Samo me saslušaj. Znam da si još uvek dobro. Dovoljno dobro da me saslušaš.“ „Mrzim te, Tomi!“ Prišao je na metar i Tomas je ustuknuo, a njegovo žaljenje za Njutom pretvaralo se u strah. „Mrzim te mrzim te mrzim te! Posle svega što sam učinio za tebe, posle svih usranih tronja kroz koje sam prošao u prokletom Lavirintu, ti ne možeš da uradiš jednu jedinu stvar koju sam od tebe tražio! Ne mogu više ni da gledam tu tvoju ružnu džibersku facu!“ Tomas se povukao još dva koraka unazad. „Njute, moraš da staneš. Upucaće te. Samo stani i saslušaj me! Uđi u kombi, dopusti mi da te vežem. Daj mi šansu!“ Nije mogao da ubije svog prijatelja. Jednostavno nije mogao. Njut je uz vrisak pojurio napred. Svetlucavi luk lansera zasijao je iz kombija, pucketajući iznad pločnika, ali ga je promašio. Tomas se sledio u mestu, i Njut ga je oborio na zemlju, izbijajući mu vazduh. Borio se da udahne dok je njegov stari prijatelj zaseo preko njega i prikovao ga za zemlju. „Trebalo bi da ti iskopam oči“, rekao je Njut, prskajući Tomasa pljuvačkom. „Da te naučim lekciju iz gluposti. Zašto si došao ovamo? Očekuješ usrani zagrljaj? Ha? Da malo zasednemo i popričamo o starim dobrim vremenima na Ledini?“ Tomas je odmahnuo glavom, obuzet užasom, i polako posegnuo slobodnom rukom za pištoljem. „Hoćeš da znaš zašto hramljem, Tomi? Da li sam ti ikad rekao? Ne, mislim da nisam.“ „Šta se desilo?“ pitao je Tomas, namerno odugovlačeći. Obmotao je prste oko oružja. „Pokušao sam da se ubijem u Lavirintu. Popeo se do pola onog jednog prokletog zida i skočio. Albi me našao i dovukao nazad na Ledinu baš pre nego što će se Vrata zatvoriti. Mrzeo sam to mesto, Tomi. Mrzeo sam svaki sekund svakog dana. I sve je to bila... tvoja... krivica\“ Njut se iznenada okrenuo i zgrabio Tomasa za ruku kojom je držao pištolj. Cimnuo ju je ka sebi, vukući je nagore dok kraj pištolja nije pritisnuo na svoje čelo. „A sad ispravi grešku! Ubij me pre nego što postanem jedan od ovih monstrumskih ljudoždera! Ubij me! Tebi sam namenio onu poruku! Nikom drugom. Sad to i uradi!“ Tomas je pokušao da izvuče ruku, ali Njut je bio prejak. „Ne mogu, Njute, ne mogu!“ „Ispravi grešku! Popravi ono što si uradio!“ Drao se tako da mu se celo telo treslo. A onda mu je glas prešao u oštar, ubrzan šapat. „Ubij me, ti džiberska kukavice. Dokaži da možeš da uradiš i nešto dobro. Reši me ove bede.“ Te reči su užasnule Tomasa. „Njute, možda možemo...“ „Umukni! Umukni više! Verovao sam ti! Sad to uradi!“ „Ne mogu.“ „Uradi!“ „Ne mogu!“ Kako je Njut mogao da mu traži tako nešto? Kako bi uopšte mogao da ubije jednog od svojih najboljih prijatelja? „Ubij me ili ću ja ubiti tebe. Ubij me! Uradi to!“ „Njute...“ „Uradi to pre nego što postanem jedan od njih!“ „Ja...“ „UBIJ ME!“ A onda su se Njutove oči razbistrile, kao da je dosegao još jedan, poslednji drhtavi dah razboritosti, i glas mu smekša. „Molim te, Tomi. Molim te.“ 110

I dok mu je srce tonulo u crni ambis, Tomas je povukao obarač.

POGLAVLJE 56 Kad je to uradio, Tomas je zatvorio oči. Čuo je udar metka u meso i kost, osetio kako se Njutovo telo trgnulo, a onda palo na ulicu. Tomas se okrenuo na stomak, a onda se podigao na noge i nije otvorio oči sve dok nije potrčao. Nije mogao da dozvoli sebi da vidi ono što je uradio svom prijatelju. Užas svega toga, tuga i krivica i gađenje, pretili su da ga obuzmu, a oči mu se napuniše suzama dok je trčao ka belom kombiju. „Ulazi!“, povikao je Lorens na njega. Vrata su i dalje bila otvorena. Tomas je uskočio i povukao ih za sobom da se zatvore. A je kombi je već bio krenuo. Niko nije progovarao. Tomas je zurio kroz prednji prozor, ošamućen. Upucao je u glavu svog najboljeg prijatelja. Nije važno što mu je on to tražio, što je Njut to želeo, što ga je za to molio. Ipak je Tomas povukao obarač. Pogledao je dole, video da mu se ruke i noge tresu, i odjednom osetio jezivu hladnoću. „Šta sam to uradio?“ promrmljao je, ali ostali nisu rekli ni reč. Ostatak puta Tomasu je prošao kao u izmaglici. Mimoišli su se s još Mahnitih, čak su morali da ispale nekoliko granata iz lansera kroz prozor. Onda su prošli kroz spoljni gradski zid, kroz ogradu do malog aerodroma, pa kroz ogromna vrata hangara koji je čuvalo nekoliko pripadnika Ruke pravde. Nije se mnogo govorilo, i Tomas je samo radio kako mu se kaže i išao gde je trebalo da ode. Ukrcali su se u Breg, i pratio ih je dok su išli po njemu i pregledali da li je sve u redu. Ali nije rekao ni reč. Pilotkinja je otišla da pokrene veliki brod, Lorens je negde nestao, a Tomas je našao kauč u zajedničkoj prostoriji. Legao je i zagledao se u metalnu rešetku tavanice. Otkad je ubio Njuta, nijednom nije pomislio na ovo što se spremao da uradi. Najzad slobodan od OPAKIH, a sad se sam prijavio da se vrati. Nije ga više bilo briga. Šta bude, biće. Znao je da će ga do kraja života proganjati ono što je video. Čak koji se bori za vazduh dok krvari na smrt, a sada Njut koji urla na njega u nastupu sirovog, zastrašujućeg ludila. I onaj poslednji trenutak razboritosti, te oči koje mole za milost. Zažmurio je, i slike su već bile tu. Trebalo mu je mnogo vremena da zaspi. Lorens ga je probudio. „Hej, na noge lagane, dečko. Stižemo za nekoliko minuta. Izbaciće mo tvoje dupence napolje, a onda bežimo glavom bez obzira. Bez uvrede.“ „Sve je u redu.“ Tomas je prostenjao i spustio noge s kreveta. „Koliko ću morati da hodam da stignem do tamo?“ „Nekoliko kilometara. Ne brini, mislim da neće biti previše Mahnitih s kojima ćeš morati da se nosiš usput - u divljini je postalo hladno. Doduše, možda naletiš na pokojeg ljutitog losa. I možda vukovi pokušaju da ti odgrizu noge. Ništa strašno.“ Tomas je pogledao u čoveka, očekujući veliki kez, ali on je bio zauzet u ćošku, sređujući stvari. „Kaput i ranac te čekaju kod teretnog ulaza“, rekao je Lorens dok je stavljao mali delić opreme na policu. „Hranu i vodu imaš. Želimo da budemo sigurni da ćeš imati lepu i ugodnu šetnju - da ćeš uživati u lepotama prirode i tako to.“ I dalje bez osmeha. „Hvala“, promrmljao je Tomas. Trudio se iz sve snage da ne sklizne ponovo u mračnu zamku tuge u kojoj je i zaspao. Još uvek nije mogao da izbaci Čaka i Njuta iz glave. 111

Lorens je prekinuo ono što je radio i okrenuo se ka njemu. „Samo ću te jednom ovo pitati.“ „Šta?“ „Jesi li siguran u ovo? Sve što znam o ovim ljudima je gadno. Kidnapuju, muče, ubijaju sve, samo da dobiju ono što žele. Izgleda mi suludo pustiti te da uplešeš tamo sam samcit.“ Iz nekog razloga Tomas više nije bio uplašen. „Biću ja dobro. Samo se ti potrudi da se vratite.“ Lorens je odmahnuo glavom. „Ili si najhrabriji klinac kog sam ikad sreo, ili si prosto lud. U svakom slučaju, idi istuširaj se i uzmi čistu odeću - mora da ima neke u ormarićima.“ Tomas nije znao kako izgleda u tom trenutku, ali mogao je da zamisli nekakvog bledog i beživotnog zombija mrtvih očiju. „Važi“, rekao je, i uputio se da pokuša da sa sebe spere nešto od tog užasa. Tomas se držao za šipku u zidu dok se brod spuštao i primicao zemlji. Još dok su bili na tri desetak metara visine, teretna vrata su počela da se otvaraju uz cviljenje šarki, i hladan vetar je nagrnuo unutra. Motor je jače zagrmeo. Tomas je mogao da vidi da su iznad male čistine u velikoj borovoj šumi prekrivenoj snegom - stabala je bilo toliko mnogo da Breg nije mogao da sleti. Tomas će morati da iskoči. Brod se spuštao i Tomas se držao da ne padne. „Srećno, dečko“, rekao je Lorens, klimajući ka zemlji kad su se primakli. „Rekao bih ti da budeš oprezan, ali nisi idiot tako da neću.“ Tomas mu se osmehnuo, nadajući se da će dobiti osmeh zauzvrat. Osećao je da mu treba, ali nije dobio ništa. „Dobro, onda. Postaviću uređaj čim uđem. Siguran sam da će sve ići bez problema. U redu?“ „Ima da mi izmile gušteri iz nozdrva ako ne budemo imali problema“, odgovorio je Lorens, ali bilo je neke ljubaznosti u njegovom glasu. „A sad hajde. I kad se nađeš tamo napolju, drži se ovog pravca.“ Pokazao je nalevo, prema ivici šume. Tomas je navukao kaput, prebacio ručke ranca preko ramena, a onda pažljivo odšetao niz veliku metalnu ploču teretnih vrata i na samoj ivici čučnuo. Do zemlje prekrivene snegom bilo je nešto malo više od metar, ali ipak je trebalo da bude oprezan. Skočio je i sleteo na mekano - svež snežni nanos. Sve to vreme, kao da je nosio kamen u stomaku. Ubio je Njuta. Upucao je svog prijatelja u glavu. POGLAVLJE 57 Na sve strane po čistini nalazila su se odavno oborena debla. Tomas je bio okružen visokim, debelim borovima koji su stremili ka nebu kao zid neke veličanstvene kule. Zaštitio je oči od kovitlaca vetra dok je Breg pojačavao rad motora i dizao se u vazduh, a potom ga je ispratio pogledom kako nestaje na jugozapadnom nebu. Vazduh je bio rezak i hladan i u šumi je bilo sveže, kao da stoji u novom novcatom svetu - na mestu netaknutom bolešću. Bio je siguran da nije mnogo ljudi imalo priliku da vidi išta poput ovoga, i osetio se srećnim. Prilegao je ranac i krenuo u pravcu koji mu je Lorens pokazao, odlučan da stigne tamo što je pre moguće. Što manje vremena ima da razmišlja o onome što je učinio Njutu, to bolje. A znao je da će to što je sam u divljini da mu da i previše vremena. Napravio je nekoliko poslednjih koraka po snežnoj čistini i ušao u tamu debelih borova. Pustio je da ga njihov prijatan miris preplavi i potrudio se koliko god može da ponovo isključi mozak i potpuno prestane da razmišlja. Dobro mu je išlo, koncentrisao se na stazu, prizore i zvuke ptica, veverica i insekata, 112

predivne mirise. Čula mu nisu bila navikla na ovakve stvari, pošto je veći deo života kog se sećao proveo unutra. A na stranu još i Lavirint i Zgarište. Dok je pešačio kroz šumu, bilo mu je teško da poveruje da toliko drugačije mesto - Zgarište - može da postoji na istoj planeti. Misli su mu lutale. Pitao se kakav bi život bio za sve ove životinje kada bi ljudi zaista zauvek otišli. Hodao je više od sata kad je najzad stigao do ivice šume i širokog pojasa gole, stenovite zemlje. Površina bez drveća, sa koje je vetar oduvao sneg, bila je prošarana ostrvcima tamno smeđe zemlje, bez vegetacije. Čvornovate stene svih veličine bile su razbacane po tlu koje se spuštalo ka neočekivanom nagibu - ogromnoj litici. Iza toga je ležao okean, čije se veliko plavetnilo završavalo na horizontu, gde se iza oštre linije pretvaralo u svetlopla vu boju sjajnog neba. A na samoj ivici litice, oko kilometar i po ispred njega, bio je štab OPAKIH. Kompleks je bio ogroman, napravljen od širokih, jednostavnih međusobno povezanih zgrada; bele betonske zidove prekrivali su uski useci, ostavljeni za retke prozore. Jedna zaobljena zgrada izdizala se među ostalima poput kule. Surova klima ovog podneblja, pomešana s morskom vlagom, uzimala je danak fasadama - pukotine su premrežile spo ljašnjost kompleksa - ali izgledalo je kao da će te građevine trajati zauvek, ne popuštaju ći ni pred čim što se ustremi na njih, bio to čovek ili vreme. To mu je u misli dozvalo bledo sećanje na nešto iz knjiga s pričama - neku vrstu zaposednute ludnice. Mesto je bilo savršeno da udomi organizaciju koja pokušava da spreči svet da postane upravo takva ludnica. Dugačak, uzak put vodio je iz kompleksa i nestajao u šumi. Tomas se uputio preko dela tla prekrivenog razbacanim stenama. Gotovo uznemirujuća tišina spustila se na zemlju. Jedino što je mogao da čuje osim trupkanja svojih koraka i sopstvenog disanja bio je zvuk udaljenih talasa koji udaraju o dno litice, a čak je i to bilo prigušeno. Bio je siguran da su ga ljudi iz OPAKIH dosad već primetili - obezbeđenje je sigurno bilo temeljno i oprezno. Zbog zvukova nalik brzim koracima, poput lupkanja metala po kamenu, zaustavio se i pogledao nadesno. Kao da ga je privukao ovim razmišljanjem o obezbeđenju, srebrono žac je stajao na vrhu stene, a njegovo crveno oko je svetlucalo pravo ka Tomasu. Setio se osećaja kad je prvi put video jednog od njih na Ledini, baš pre nego što je zbrisao u mali šumarak. Kao da se desilo u prošlom životu. Mahnuo je srebronošcu, i nastavio da ide. Za deset minuta pokucaće OPAKIMA na vrata, tražeći, prvi put, da ga puste unutra. A ne napolje. Sišao je niz poslednji deo padine i zakoračio na zaleđeni pločnik koji se prostirao oko kompleksa. Izgledalo je kao da je nekad postojala ideja da se okruženje malo ulepša i da okolo ne bude samo gola zemlja, ali žbunje, cveće i drveće odavno je podleglo zimi, a komadi sive zemlje koji su izvirivali iz snega rađali su samo korov. Tomas je išao popločanom stazom, pitajući se zašto još niko nije izašao da ga dočeka. Možda je Štakoroliki bio unutra i gledao ga, pretpostavljajući da je Tomas najzad prešao na njihovu stranu. Pažnju su mu privukla još dva srebronošca, koja su gackala preko snegom pokrivenog korova u lejama. Dok su trčkali pored skenirali su levo-desno svojim crvenim zracima. Tomas je pogledao gore u najbliži niz prozora, ali video je samo mrak - staklo je bilo za tamnjeno. Buka koja se začula iza njega naterala ga je da se okrene. Teški i tamni olujni oblaci su se primicali, ali i dalje su bili udaljeni nekoliko kilometara. Dok ih je posmatrao, nekoliko strelica munja spustilo se cikcak niz sivilo, i to ga je podsetilo na Zgarište, na tu užasnu kišu gromova koja ih je presrela dok su prilazili gradu. Mogao je samo da se nada da, ovoliko severno, vreme nije toliko loše. Nastavio je svojim putem niz pločnik i usporio kad je stigao do prednjeg ulaza. Dočekao 113

ga je veliki niz staklenih vrata i iznenada mu je kroz glavu proleteo gotovo bolan nalet sećanja. Bekstvo iz Lavirinta, prolaz kroz koridore OPAKIH, izlazak kroz ova vrata na pljusak. Pogledao je nadesno na mali parking, gde se uz red automobila šćućurio i jedan stari autobus. To mora da je bio onaj isti koji je pregazio onu nesrećnu ženu zaraženu Bleskom, a onda ih brzo odvezao do spavaonica u kojima su se poigrali njihovim umovima i kroz Ravnoport ih najzad prebacili na Zgarište. I sada, nakon svega što je prošao, stajao je na pragu OPAKIH, i to svojom voljom. Pružio je ruku i pokucao na hladno, tamno staklo pred sobom. Ništa nije mogao da vidi s druge strane. Gotovo istog trenutka, začulo se otključavanje, niz brava jedna za drugom; a onda su se jedna od vrata otvorila. Dženson - koji će uvek za Tomasa biti Štakoroliki - pružio je ruku. „Dobro došao nazad, Tomase“, rekao je. „Niko mi nije verovao, ali ja sam sve vreme govorio da ćeš se vratiti. Drago mi je što si napravio pravi izbor.“ „Hajde samo da to obavimo“, rekao je Tomas. Uradiće to - odigraće svoju ulogu - ali ne mora uz to da bude i fin. „Zvuči kao odlična ideja.“ Dženson je zakoračio unazad i blago se naklonio. „Posle tebe.“ S jezom duž kičme, nalik onoj od mraza napolju, Tomas je prošao pored Štakorolikog i ušao u štab OPAKIH. POGLAVLJE 58 Tomas je zakoračio u široko predvorje u kome je bilo nekoliko kaučeva i stolica, a pred njima veliki, prazan sto. Bio je drugačiji od onih koje je video kad je prošli put bio tu. Nameštaj je bio šaren i veseo, ali to nije nimalo oživelo turobnu atmosferu čitavog mesta. „Hajdemo na minut do moje kancelarije“, rekao je Dženson, i pokazao niz hodnik koji se odvajao nadesno iz predvorja. Krenuli su na tu stranu. „Užasno nam je žao zbog onog što se desilo u Denveru. Kakva šteta izgubiti grad takvog potencijala. Još više razloga što ovo moramo da obavimo, i to brzo.“ „A šta je to što treba da obavite?“, naterao se da pita. „Pričaćemo u mojoj kancelariji. Tamo je naš glavni tim.“ Mučio ga je uređaj sakriven u rancu. Mora nekako da ga postavi što pre i da sat počne da otkucava. „To je u redu“, rekao je, „ali stvarno moram prvo u toalet.“ Bila je to najjednostavnija ideja koje je mogao da se seti. I jedini siguran način da provede koji minut nasamo. „Ima jedan odmah iznad“, odgovorio je Štakoroliki. Skrenuli su za ugao i nastavili niz sumorni koridor koji je vodio do muškog toaleta. „Čekaću ovde“, rekao je Janson, klimnuvši ka vratima. Tomas je ušao unutra bez reči. Izvukao je uređaj iz ranca i pogledao okolo. Tu iznad lavaboa nalazio se drveni ormarić sa sredstvima za higijenu, a gornja ivica mu je bila taman dovoljno visoka da Tomas može da gurne uređaj i da ostane sakriven. Povukao je vodu pa pustio vodu iz česme. Aktivirao je uređaj kako su ga podučili, trgnuvši se zbog slabog zvuka koji je ispustio, a onda je pružio ruku i položio ga na vrh ormarića. Nakon što je zatvorio vodu, smirio se sušeći ruke pod toplim vazduhom sušača. A onda se vratio nazad u hodnik. „Gotovo?“, pitao je Dženson, iritantno uglađeno. „Gotovo“, odgovorio je Tomas. Nastavili su da hodaju, prolazeći pored nekoliko nakrivljenih portreta kancelarke Pejdž, istih kao oni na posterima u Denveru. „Hoću li ja ikada upoznati kancelarku?“ upitao je najzad Tomas, radoznalo. „Kancelarka Pejdž je veoma zauzeta“, odgovorio je Dženson. „Moraš da zapamtiš, Tomase - komple114

tiranje nacrta i Analiziranje leka samo su početak. Mi i dalje organizujemo logistiku da to pružimo masama - veći deo našeg tima ozbiljno radi na tome upravo sad dok mi razgova ramo.“ „Zašto ste tako uvereni da će ovo delovati? Zašto samo ja?“ Dženson ga je pogledao i uputio mu svoj glodarski osmeh. „Znam, Tomase. Verujem u to svakim gramom svog bića. I obećavam ti da ćeš dobiti zasluge kakve zaslužuješ.“ Iz nekog razloga Tomas je tada pomislio na Njuta. „Ne želim nikakve zasluge.“ „Evo nas“, odgovorio je čovek, ignorišući Tomasa. Stigli su do neobeleženih vrata i Štakoroliki ga je pustio unutra. Dvoje ljudi - čovek i žena - sedeli su licima okrenuti stolu. Tomas ih nije prepoznao. Žena je nosila tamno odelo s pantalonama, imala je dugu crvenu kosu, a naočare tankog okvira štrčale su joj na nosu. Čovek je bio ćelav, sav koščat i mršav, obučen u zelenu hiruršku uniformu. „Ovo su moji saradnici“, rekao je Dženson, odlazeći da sedne iza stola. Pokazao je Tomasu da zauzme treću stolicu između njih dvoje, što je on i učinio. „Doktorka Rajt je“ pokazao je na ženu - „naš glavni psihijatar, a doktor Kristensen naš glavni lekar. Imamo o mnogo čemu da prodiskutujemo, zato izvini za ovo kratko predstavljanje.“ „Zašto sam ja Poslednji kandidat?“, upitao je Tomas, odmah prelazeći na stvar. Dženson se pribirao, bez potrebe razmeštajući stvarčice po stolu pre nego što je seo i skrstio ruke u krilu. „Odlično pitanje. Imali smo pregršt - izvini me za izraz - subjekata na listi da se... nadmeću za ovu čast. Nedavno je izbor sužen na tebe i Terezu. Ali ona ima običaj da prati naređenja, što ti nemaš. Tvoje stremljenje ka slobodnom razmišljanju jeste ono što je na kraju odredilo da si ti Poslednji kandidat.“ Izigran do kraja, pomislio je Tomas gorko. Njegovi pokušaji da se pobuni ispali su tačno ono što su želeli. Svaki gram njegovog besa bio je uperen ka čoveku preko puta njega. Ka Štakorolikom. Za Tomasa, Dženson je postao simbol OPAKIH od dna do vrha. „Hajde samo da završimo s ovim“, rekao je. Trudio se najbolje što je mogao, ali je ipak čuo gnev u sopstvenom glasu. Dženson nije delovao uznemireno. „Malo strpljenja, molim. Ovo neće dugo. Imaj na umu da je prikupljanje šema zone krvoprolića delikatna operacija. Bavimo se tvojim umom i najmanja nezgoda u onome što misliš ili interpretiraš ili opažaš može da učini rezultate nalaza bes korisnim.“ „Da“, dodala je doktorka Rajt, zatičući kosu iza uha. „Znam da ti je E.D. Dženson rekao koliko je važno da se vratiš, i nama je drago što si doneo tu odluku.“ Glas joj je bio mek i prijatan, i zračio je inteligencijom. Doktor Kristensen se nakašljao, pa onda progovorio, tankim i piskavim glasom. Tomasu se odmah nije dopao. „Ne znam kako bi uopšte mogao da doneseš neku drugu odluku. Čitav svet je na rubu kolapsa, a ti možeš da pomogneš da se spase.“ „Tako vi kažete“, odgovorio je Tomas. „Upravo“, rekao je Dženson. „Tako mi kažemo. Sve je spremno. Ali ima još ponešto što treba da ti kažemo kako bi razumeo odluku koju si doneo.“ „Još ponešto da mi kažete?“ ponovio je Tomas. „Zar nije sva poenta Promenljivih da ne znam sve? Zar nećete da me bacite u kavez sa gorilama ili tako nešto? Možda da me naterate da hodam kroz minsko polje? Da me izbacite nasred okeana, da vidite mogu li da otplivam nazad do obale?“ „Ma samo mu recite ostalo“, odgovorio je doktor Kristensen. „Ostalo?“ pitao je Tomas. „Da, Tomase“, rekao je Dženson kroz uzdah. „Ostalo. Nakon svih Ogleda, nakon svih 115

studija, nakon svih šema koje su prikupljene i temeljno proučavane, nakon svih Promenlji vih kroz koje smo pustili tebe i tvoje prijatelje, svodi se na ovo.“ Tomas nije ništa rekao. Jedva da je mogao da diše od čudnog iščekivanja, istovremene želje da zna i da ne zna. Dženson se nagnuo napred, s laktovima na stolu, a ozbiljan pogled kao da mu je zasenčio lice. „Poslednja stvar.“ „A to je?“ „Tomase, potreban nam je tvoj mozak.“ POGLAVLJE 59 Tomasovo srce se toliko ubrzalo da mu je bučno kloparalo u grudima. Znao je da ga čovek ne testira. Stigli su dokle su mogli u analizama reakcija i moždanih šema. Sada su odabrali najbolju osobu da... seciraju u pokušaju da naprave lek. Iznenada, učinilo mu se da Ruka pravde neće uspeti da stigne dovoljno brzo. „Moj mozak?“, naterao se da ponovi. „Da.“ Odgovorio je doktor Kristensen. „Poslednji kandidat čuva poslednji delić za komple tiranje informacija za nacrt. Ali nismo imali načina da to vidimo pre nego što smo iskontrolisali šeme u odnosu na Promenljive. Vivisekcija će nam dati taj poslednji podatak, dok tvoj organizam funkcioniše pravilno tokom toga. I nećeš osetiti nikakav bol - bićeš pod jakim sedativima dok...“ Nije ni morao da završi. Reči su mu utihnule, i sada je troje naučnika OPAKIH očekivalo Tomasov odgovor. Ali on nije mogao da govori. Suočio se sa smrću bezbroj puta tokom ovoga što pamti kao svoj život, a ipak je to uvek radio s očajničkom nadom da će preživeti, čineći sve što je u njegovoj moći da istraje još jedan dan. Ali ovo je bilo drugačije. Nije to bio samo još jedan test koji treba izdržati dok ne stignu spasioci. Ovo je bilo nešto iz čega se neće vratiti. Ovo je bio kraj ako oni ne stignu. Naišla mu je nasumična, užasna misao: da li je Tereza znala za ovo? Iznenadilo ga je koliko duboko ga je zabolela ta pomisao. „Tomase?“, obratio mu se Dženson, prekidajući mu tok misli. „Znam da ovo mora da je veliki šok za tebe. Moraš razumeti da ovo nije test. Ovo nije Promenljiva i ne lažem te. Mislimo da možemo da kompletiramo nacrt za lek analizirajući tvoje moždano tkivo i to kako, u kombinaciji sa šemama koje smo prikupili, njegove fizičke karakteristike omogućavaju da se opire virusu Bleska. Ogledi su bili osmišljeni zato da ne moramo svakome da otvaramo glavu. Naša jedina namera bila je da sačuvamo živote, ne da ih gubimo.“ „Sakupljamo i analiziramo šeme već godinama, i ti si bio ubedljivo najjači u svojim reakci jama na Promenljive“, nastavila je doktora Rajt. „Znamo već dugo - i prioritet je bio da se to sačuva od subjekata - da ćemo na kraju morati da izaberemo najboljeg kandidata za ovu poslednju proceduru.“ Doktor Kristensen je počeo da mu objašnjava proces dok je Tomas slušao u tišini, kao oduzet. „Moraš da budeš živ ali ne budan. Daćemo ti sedative i umrtviti deo gde će se zaseći, ali u mozgu ionako nema nerava pa je to relativno bezbolan proces. Nažalost, ti se nećeš oporaviti od naših neuralnih ispitivanja - procedura je fatalna. Ali rezultati će biti neprocenjivi.“ „A šta ako ne bude upalilo?“, pitao je Tomas. Sve što je mogao da vidi bili su Njutovi 116

poslednji trenuci. Šta ako bi Tomas mogao da spreči takvu užasnu smrt nebrojenih drugih? Žena je zatreptala od nelagode. „Onda ćemo... nastaviti da radimo na tome. Ali ubeđeni smo...“ Tomas ju je presekao, ne mogavši da se zaustavi. „Ali ne znate, zar ne? Plaćate ljude da otimaju imune... subjekte“ - izgovorio je reč s neprikrivenom mržnjom - „da biste mogli da počnete sve iz početka.“ Najpre niko nije odgovorio. A onda je Dženson rekao: „Učinićemo sve što treba da bismo našli lek. Sa što je moguće manje gubitaka. Ništa drugo nema da se kaže o toj stvari.“ „Zašto uopšte pričamo?“ pitao je Tomas. „Zašto me samo ne zgrabite i ne vežete, i ne iščupate mi mozak?“ Odgovorio mu je doktor Kristensen. „Zato što si ti naš Poslednji kandidat. Ti si bio deo veze između naših osnivača i sadašnjeg osoblja. Želimo da ti odamo počast koju zaslužu ješ. Nadamo se da ćeš ovu odluku sam doneti.“ „Tomase, da li ti je potrebno da malo budeš sam?“, pitala je doktorka Rajt. „Znam da je ovo teško, i uveravam te da ni mi to ne uzimamo olako. Ovo što tražimo je ogromna žrtva. Da li ćeš donirati svoj mozak nauci? Da li ćeš nam dopustiti da sklopimo poslednje komadiće slagalice u celinu? Da napravimo još jedan korak ka leku za dobrobit ljudske rase?“ Tomas nije znao šta da kaže. Nije mogao da veruje u ovakav obrt. Nakon svega, može li biti istina da im je potrebna samo još jedna smrt? Ruka pravde dolazi. Njutova slika pred očima ga je zabolela. „Moram malo da budem sam“, najzad je izustio. „Molim vas.“ Prvi put je deo njega zapravo želeo da se preda, da im dozvoli da to urade. Čak iako je postojala samo mala šansa da će to upaliti. „Učinićeš pravu stvar“, rekao je doktor Kristensen. „I ne brini. Nećeš osetiti bol m na trenutak.“ Tomas nije želeo da čuje više ni reč. „Samo mi treba malo vremena nasamo, pre nego što to sve počne.“ „Pošteno“, rekao je Dženson, ustajući. „Ispratićemo te do medicinskog dela i smestiti te, nakratko, u privatnu sobu. Mada moramo ubrzo da krenemo s tim.“ Tomas se nagnuo napred i zario glavu u šake, zureći u pod. Plan koji je skovao s Rukom pravde iznenada je izgledao budalasto preko svake mere. Čak i da može da pobegne ovoj grupi - čak i da to sad želi - kako bi preživeo dok njegovi prijatelji ne stignu? „Tomase?“ Doktorka Rajt je stavila ruku na njegova leđa. „Da li si dobro? Imaš li još pitanja?“ Tomas se ispravio, i odgurnuo njenu ruku. „Samo... hajdemo tamo gde ste rekli.“ Kao da je iznenada nestalo vazduha u Džensonovoj kancelariji, i Tomasa je steglo u grudima. Ustao je i otišao do vrata, otvorio ih i zakoračio u hodnik. Ovo je bilo previše.

POGLAVLJE 60 Tomas je pratio lekare ali mozak mu je radio sto na sat. Nije znao šta da radi. Nije bilo načina da stupi u kontakt s Rukom pravde, a izgubio je mogućnost da govori u Terezinim - ili Arisovim - mislima. Skrenuli su nekoliko puta i to cikcak kretanje je Tomasa podsetilo na Lavirint. Gotovo je poželeo da je ponovo tamo - stvari su tada bile mnogo jednostavnije. „Soba je odmah tu gore, s leve strane“, objasnio je Dženson. „Već sam ostavio tablet 117

unutra ako želiš da ostaviš neku poruku prijateljima. Smisliću kako da im dostavim.“ „Ja ću se postarati da dobiješ i nešto za jelo“, začula se doktorka Rajt pozadi. Njihova ljubaznost je nervirala Tomasa. Setio se priča o ubicama koje su likvidirali u stara vremena. I oni su uvek imali poslednji obrok. Koliko god raskošan da su želeli. „Želim biftek“, rekao je, zastajući da je pogleda. „I račiće. I jastoga. I palačinke. I čokola dicu.“ „Žao mi je - moraćeš da se zadovoljiš sendvičima.“ Tomas je uzdahnuo. „Znao sam.“ Tomas je seo u meku stolicu, zureći u tablet na malom stolu ispred sebe. Nije imao nameru da piše nikakve poruke nikome, ali nije znao šta drugo da radi. Situacija se ispo stavila mnogo komplikovanijom nego što je mogao da zamisli. Nije znao ni šta je očekivao, ali ideja da će ga secirati naživo nikad mu ne bi pala na pamet. Mislio je da će igrati njihovu igru dok se ne pojavi Ruka pravde. Ali sa ovog igranja nije bilo povratka. Najzad je otkucao pozdravnu poruku za Minha i Brendu, za slučaj da na kraju završi mrtav; onda je držao glavu u šakama sve dok nije stigla hrana. Jeo je polako, a onda ponovo zauzeo istu pozu. Mogao je samo da se nada da će se njegovi prijatelji pojaviti na vreme. U svakom slučaju, neće napustiti ovu sobu dok ne bude baš morao. Dok su se minuti razvlačili, zadremao je čekajući. Probudilo ga je kucanje na vratima. „Tomase?“, začuo se prigušen Džensonov glas. „Stvarno moramo da počnemo.“ Ove reči su potpalile paniku u Tomasu. „Ja... nisam još spreman.“ Znao je da zvuči besmi sleno. Posle duge pauze, Dženson je rekao: „Bojim se da nemamo mnogo izbora.“ „Ali...“ počeo je Tomas, ali pre nego što je uspeo da poveže svoje misli, vrata su se otvorila i Dženson je zakoračio unutra. „Tomase - čekanje će samo sve učiniti još gorim. Moramo da idemo.“ Nije znao šta da radi. Bio je iznenađen što su dosad bili tako smireni s njim. Shvatio je da je dogurao do kraja i da mu vreme ističe. Duboko je udahnuo. „Hajde više da završimo s tim.“ Štakoroliki se nasmešio. „Prati me.“ Dženson je odveo Tomasa u sobu za pripremu, u kojoj je bio krevet na točkovima okružen svim mogućim monitorima. Uz nekoliko medicinskih sestara, tu je bio i doktor Kristensen, obučen od glave do pete u hirurško odelo, s maskom već nameštenom na lice. Tomas je mogao da mu vidi samo oči, ali delovao je nestrpljivo da počne. „I to je to?“, pitao je Tomas. Jak nalet panike valjao mu se po utrobi, i osećao se kao da nešto pokušava da mu progrize put kroz grudi. „Vreme da me otvorite?“ „Žao mi je“, rekao je doktor. „Ali moramo da počnemo.“ Štakoroliki je upravo hteo nešto da kaže kad se zgradom prolomio glasan alarm. Tomasu je srce poskočilo i olakšanje mu je preplavilo telo. To mora da je Ruka pravde. Vrata su se širom otvorila i Tomas se okrenuo baš u momentu kad je izbezumljena žena objavila: „Stigao je Breg s isporukom, ali to je bio trik da ubace ljude unutra - upravo pokušavaju da preuzmu glavnu zgradu.“ Od Džensonovog odgovora Tomasu samo što nije stalo srce. „Izgleda da ćemo morati da ubrzamo i započnemo ovu proceduru. Kristensene, daj mu sedative.“ POGLAVLJE 61 Tomasu se steglo u grudima, a grlo kao da mu je oteklo. Sve je stavljeno na kocku, a on je bio sav sleđen. 118

Dženson je prasnuo. „Doktore Kristensen, brzo. Ko zna šta ti ljudi smeraju, a ne smemo da izgubimo ni sekund. Ja idem da kažem operativcima da brane svoje pozicije, ma šta bilo.“ „Čekajte“, najzad je prokrkljao Tomas. „Ne znam da li ja ovo mogu.“ Reči su zazvučale prazno - znao je da oni sada neće stati. Džensonovo lice se zacrvenelo. Umesto odgovora Tomasu, okrenuo se ka doktoru. „Uradite šta god treba da otvorite ovog klinca.“ Baš kad je Tomas zaustio da prozbori, nešto oštro ga je ubolo u ruku, šaljući mu talase vreline kroz čitavo telo. Uhvatila ga je slabost i sručio se na pokretni krevet. Nije osećao telo od vrata naniže i užas je počeo da bukti u njemu. Doktor Kristensen se nagnuo nad njim i dodao upotrebljeni špric sestri. „Zaista mi je žao, Tomase. Moramo ovo da uradimo.“ Doktor i sestra su ga gurnuli do kraja na krevet, podižući mu noge i nameštajući da ga legne ravno na leđa. Jedva da je mogao da pomera glavu levo-desno, i to je bilo sve. Iznenadan obrt događaja potpuno ga je savladao jer je shvatio posledice. Umreće. Osim ako, nekako, Ruka pravde ne stigne do njega ovog trenutka - umreće. Dženson mu je ušao u vidno polje. Klimajući s odobravanjem, Štakoroliki je potapšao doktora po ramenu. „Obavite to.“ A onda se okrenuo i nestao; pre nego što su se vrata zatvorila Tomas je mogao da ćuje kako neko viče u hodniku. „Samo da obavim nekoliko testova“, objasnio je dok tor, „A onda ćemo te odvesti u ope racionu salu.“ Okrenuo se da se pozabavi nekim instrumentima iza sebe. Tomasu se činilo kao da mu se obratio s udaljenosti od sto pedeset kilometara. Ležao je bespomoćan, a u glavi mu se vrtelo dok mu je doktor uzimao krv i premeravao lobanju. Čovek je radio u tišini, jedva trepćući. Ali graške znoja na njegovom čelu pokazivale su da se trkao s ko zna čim. Da li je imao sat vremena da ovo uradi? Nekoliko sati? Tomas je zatvorio oči. Pitao se da li je uređaj za onesposobljavanje oružja obavio svoj posao. Pitao se da li će ga iko naći. A onda je shvatio - da li uopšte želi da ga nađu? Da li je zaista bilo moguće da su OPAKI nadomak pronalasku leka? Terao je sebe da diše ravno merno, usredsređen na pokušaje da pomeri udove. Ali ništa se nije desilo. Doktor se iznenada ispravio i osmehnuo se Tomasu. „Mislim da smo spremni. Odguraće mo te sad do operacione sale.“ Čovek je prošao kroz vrata i Tomasov krevet je krenuo ka hodniku. Nemoćan da se pokrene, ležao je zureći u svetla na tavanici koja su bleskala kako se vozio niz hodnik. Na kraju je morao da zatvori oči. Uspavaće ga. Svet će iščeznuti. A on će biti mrtav. Naglo je opet otvorio oči. Pa ih zatvorio. Srce mu je jako udaralo; dlanovi su mu se znojili i shvatio je da u čvrsto stisnutim pesnicama steže krevetske čaršave. Pokretljivost mu se vraćala, polako. Oči se ponovo otvoriše. Svetla su promicala pored. Još jedno skretanje, pa još jedno. Očajanje je pretilo da istisne život iz Tomasa pre nego što doktor to učini. „Ja...“, progovorio je, ali ništa se nije čulo. „Šta?“, pitao je Kristensen, gledajući u njega odozgo. Tomas se borio da progovori, ali pre nego što je uspeo da natera makar neku reć da izađe, gromoglasna eksplozija je zatresla hodnik, doktor se sapleo i pokušavajući da se zaustavi da ne padne, svom težinom je gurnuo krevet napred. Krevet je poleteo nadesno i tresnuo u zid, a onda se odbio i zavrteo dok nije udario u drugu stranu. Tomas je pokušao da se pomeri, ali i dalje je bio paralizovan i bespomoćan. Pomislio je na Čaka i Njuta, i tuga kakvu nikad dotad nije osetio obuzela mu je srce. Iz pravca eksplozije začuo se i vrisak, pa još nekoliko njih; onda je sve ponovo utihnulo, doktor je bio na nogama i žurio ka krevetu, ispravio ga i ponovo ga pogurao, uz udar 119

prolazeći kroz vrata koja su se ljuljala. Gomila ljudi odevenih u hirurška odela čekala ih je u beloj operacionoj sali. Kristensen je odsečno izdavao naređenja. „Moramo da požurimo! Svi na svoja mesta. Liza, dajte mu punu dozu sedativa. Odmah!“ Niska žena je odgovorila. „Ali nismo uradili sve prip...“ „Nije važno! Kako stvari stoje, cela zgrada će izgoreti do temelja.“ Postavio je pokretni krevet do operacionog stola; nekoliko pari ruku podiglo je Tomasa i prebacilo ga i pre nego što se krevet potpuno zaustavio. Ležao je na leđima, primoran da sluša užurbani žamor doktora i sestara, barem njih devet ih deset. Osetio je ubod na ruci, i pogledavši nadole video nisku ženu koja mu je postavljala braunilu u venu. A jedini pokret koji je mogao da izvede bio je pokret rukama. Svetla su bila postavljena tačno iznad njega. I druge stvarčice su mu zaboli na raznim mestima na telu; monitori su počeli da klikću; čulo se i brujanje aparata; ljudi su razgova rali s drugim ljudima; sobu su ispunjavali hitri pokreti, kao neki uigran ples. I svetla, tako sjajna. Soba koja se okreće, iako on leži savršeno mirno. Narastajući užas onoga što su mu činili. Saznanje da je ovo kraj, upravo ovde, upravo sada. „Nadam se da će uspeti“, najzad je uspeo da procedi. Nekoliko sekundi kasnije, anestezija ga je najzad savladala i sve je nestalo. POGLAVLJE 62 Dugo vremena, za Tomasa je postojala samo tama. Prekid u potpunom odusustvu misli bio je samo tanana pukotina - tek tolika da postane svestan tog odsustva. Negde na obodu svega toga, znao je da bi trebalo da je uspavan, i ga održavaju u životu samo da bi mogli da mu istraže mozak. Rasparčavajući ga, verovatno režanj po režanj. Dakle, nije još bio mrtav. U nekom trenutku dok je plutao u toj zbunjujućoj masi crnila, začuo je glas. Koji ga doziva. Nakon što je nekoliko puta začuo Tomase, najzad je odlučio da krene za njim, da ga pronađe. Naterao je sebe da se pokrene ka tom glasu. Ka svom imenu. POGLAVLJE 63 „Tomase, verujem u tebe“, čuo je ženski glas dok se borio da se dozove svesti. Nije pre poznavao glas, ali bio je nekako mek i autoritativan istovremeno. Nastavio je da se bori, začuo sebe kako ječi, osetio kako se miče na tom krevetu. Najzad, otvorio je oči. Trepćući zbog jačine svetla iznad, primetio je kako se zatvaraju vrata za nekim ko je bio tu da ga probudi. „Čekaj“, rekao je, ali nije se začulo ništa osim krkljavog šapata. Snagom volje oslonio se na laktove i pogurao se naviše. Bio je sam u sobi, a jedini zvuci bili su udaljeni krici i povremeno tutnjanje nalik grmljavini. Um je počeo da mu se bistri, i shvatio je da se, osim što je blago ošamućen, oseća dobro. Što znači da, osim ako u nauci nisu počela da se dešavaju čuda, još uvek ima svoj mozak. Pažnju mu je privukla fascikla na stolu pored njegovog kreveta. Velikim crvenim slovima na njoj je bilo napisano Tomas. Prebacio je noge na drugu stranu da sedne na ivicu dušeka i zgrabio fasciklu. Unutra su bila dva parčeta papira. Prvi je bio mapa kompleksa OPAKIH, sa nekoliko ruta unutar zgrade obeleženih crnim markerom. Brzo je preleteo i preko drugog: to je bilo pismo, adresirano na njega i potpisano s kancelarka Pejdž. Spustio je mapu i počeo da čita pismo. Dragi Tomase, Verujem da su Ogledi gotovi. Imamo više nego dovoljno podataka da napravimo nacrt. Moji saradnici se ne slažu sa mnom oko ovoga, ali ja sam bila u mogućnosti da 120

zaustavim ovu proceduru i spasem ti život. Sada je naš zadatak da radimo spodacima koje već imamo i napravimo lek za Blesak. Tvoje učešće, i učešće drugih subjekata, nije više potrebno. Sada imaš sjajan zadatak pred sobom. Kad sam postala kancelarka, shvatila sam da je važno napraviti neku vrstu tajnog izlaza iz ove zgrade. Taj skriveni prolaz nalazi se u ne korišćenoj sobi za održavanje. Tražim od tebe da skloniš sebe, svoje prijatelje i znatan broj Imunih koje smo okupili. Vreme je od velike važnosti, čega si, sigurna sam, svestan i sam. Postoje tri puta obeležena na mapi koju sam priložila. Prvi ti pokazuje kako da napustiš zgradu kroz tunel - kad budeš napolju, moći ćeš da pronađeš gde je Ruka pravde napravila svoj ulaz u drugu zgradu. Tamo možeš da im se priključiš. Drugi put ti pokazuje kako da stigneš do Imunih. Treći ti pokazuje kako da nadeš tajni prolaz. To je Ravnoport koji će vas transportovati do onoga što se nadam da će biti novi život. Povedi ih i kreni. Ava Pejdž, kancelarka Tomas je zurio u papir, a u glavi mu se sve okretalo. Još jedan udar se začuo u daljini i to ga je vratilo u stvarnost. Verovao je Brendi, a ona je verovala kancelarki. Sve što je sada mogao da uradi bilo je da krene. Savio je pismo i mapu i nabio ih u zadnji džep, a onda polako ustao. Iznenađen koliko brzo mu se vratila snaga, otrčao je do vrata. Gvirnuo je u hodnik i uverio se da je prazan. Išunjao se, i upravo dok je to radio, dvoje ljudi su dotrčali odnekud iza. Jedva su ga i okrznuli pogledom, i Tomas je shvatio da je haos koji je uneo napad Ruke pravde možda baš ono što ga je na kraju spasio. Izvukao je mapu i pažljivo je proučio, prateći crne linije koje su vodile do tunela. Neće mu uopšte trebati mnogo da stigne do tamo. Zapamtio je put i potrčao niz hol, gledajući usput i druge dve putanje koje je kancelarka Pejdž označila na mapi. Prešao je svega nekoliko metara kad se zaustavio, zaprepašćen onim što vidi. Primakao je mapu bliže da bi se uverio - možda je nije dobro rastumačio. Ali nije bilo greške šta je pokazivala. OPAKI su sakrili Imune u Lavirint. POGLAVLJE 64 Na mapi su bila dva lavirinta, naravno - jedan za Grupu A i drugi za Grupu B. Oba mora da su bila izgrađena duboko u steni na kojoj su stajale glavne zgrade štaba OPAKIH. Tomas nije mogao da zna u koji je bio upućen, ali u svakom slučaju se vraćao u Lavirint. Jezivo užasnut, potrčao je ka tunelu kancelarke Pejdž. Pratio je mapu i trčao hodnicima dok nije stigao do dugačkog niza stepenica koje su se spuštale u podrum. Put ga je vodio kroz prazne prostorije i onda, najzad, do malih vrata koja su izlazila u tunel. Tunel je bio mračan ali, na Tomasovo olakšanje, ne potpuno crn. Nekoliko golih sijalica visilo je sa plafona dok je trčao uskim koridorom. Nakon otprilike šezdeset metara, stigao je do merdevina koje su bile označene na mapi. Popeo se, a na vrhu su se nalazila okrugla metalna vrata s točkom za otvaranje koja su ga podsetila na ulaz u Sobu s mapama na Ledini. Okrenuo je točak i gurnuo svom snagom. Kad je podigao vrata, ukazala se prigušena svetlost, a kada ih je skroz otvorio ošinuo ga je jak nalet ledenog vetra. Izvukao se napolje, na tlo, odmah pored velike stene na goloj, snegom pokrivenoj zemlji između šume i štaba OPAKIH. Pažljivo je podigao poklopac tunela i ponovo ga zatvorio, a onda čučnuo iza stene. Nije primetio nikakve pokrete ali noč je bila previše mračna da bi se dobro videlo. Podigao je 121

pogled ka nebu, i kada je ugledao one iste teške sive oblake koje je primetio kad je stigao do kompleksa, shvatio je da nema pojma koliko je vremena od onda prošlo. Da Ii je bio u toj zgradi samo nekoliko sati, ili su prošli cela noč i ceo dan? U poruci kancelarke Pejdž je pisalo da je Ruka pravde napravila svoj ulaz u zgradu, verovatno pomoću eksplozija koje je Tomas ranije čuo, i to je prvo mesto na koje mora da se uputi. Bilo je mudrije povezati se s grupom - sigurnije je kad ih je više - a morao je i da im kaže gde su sakriveni Imuni. Sudeći po mapi, najbolja opcija koju je imao bila je da otrči do niza zgrada najudaljenijih od mesta na kom je izašao i pretraži taj prostor. Zaobišao je stenu uz ivicu i odjurio do najbliže zgrade. Trčao je pognut, pokušavajući da bude što niže. Preko neba je zasijala munja; osvetlila je beton kompleksa i zablesnula po belom snegu. Ubrzo ju je stigla i grmljavina, tutnjajući preko zemlje i zatresavši ga duboko u grudima. Stigao je do prve zgrade i progurao se kroz red oštrog žbunja do zida. Šunjao se uz zid duž zgrade ali nije pronašao ništa. Stao je kod prvog ugla i provirio - u prostoru između zgrada nalazio se niz dvorišta. Ali i dalje nije video nikakav ulaz. Prošao je duž još dve zgrade, ali kad je prišao četvrtoj začuo je glasove i istog trena se bacio na zemlju. Najtiše što je mogao, stuštio se preko zaleđene zemlje ka velikom žbunu, a onda provirio da potraži izvor galame. Tu je. Izlomljeni kamen ležao je na velikim gomilama razbacanim po dvorištu, a iza njih je bila probijena ogromna rupa na bočnoj strani zgrade. Što znači da je eksplozija izazvana iznutra. Slabašno svetlo je sijalo iz otvora, bacajući izlomljene senke po zemlji. Na ivici jedne od tih senki sedelo je dvoje ljudi u civilnoj odeći. Ruka pravde. Tomas je krenuo da ustane kad mu je jedna ledena ruka čvrsto prekrila usta i cimnula ga unazad. Druga ruka ga je uhvatila preko grudi i povukla ga, vukući ga po zemlji; stopala su mu rila po snegu. Tomas je šutirao, borio se da se oslobodi, ali osoba je bila previše jaka. Skrenuli su za ugao zgrade u jedno malo dvorište, i onda ga je bacila na zemlju, tako da je Tomas završio na stomaku. Osoba koja ga je uhvatila okrenula ga je na leđa i ponovo mu pritisla dlan preko usta. Nije poznavao tog čoveka. Ali nad njim se nadvila još jedna figura. Dženson. „Veoma sam razočaran“, rekao je Štakoroliki. „Izgleda da u mojoj organizaciji ipak ne igraju svi za isti tim.“ Čovek ga je pribio za zemlju i Tomas nije mogao ništa osim da se otima. Dženson je uzdahnuo. „Izgleda da ćemo morati ovo da uradimo na teži način.“ POGLAVLJE 65 Dženson je izvadio dug, tanak nož, podigao ga i namrštenim pogledom ga zagledao. „Da ti kažem nešto, dečko. Nisam nikad mislio da sam nasilan čovek, ali ti i tvoji prijatelji ste me doveli do ivice. Moje strpljenje je na samom kraju, ali uzdržaću se. Za razliku od tebe, ja ne mislim samo na sebe. Radim na tome da spasem ljude, i ja ću završiti ovaj projekat.” Tomas se trudio svim silama da se opusti, da bude miran. Otimanjem nije postigao ništa, a morao je da sačuva snagu za trenutak kad se ukaže prava prilika. Bilo je jasno da se Štakoroliki izgubio, a sudeći po oštrici, bio je rešen po da svaku cenu vrati Tomasa u ope racionu salu. „E, to je dobar dečko. Nema potrebe da se opireš ovome. Treba da budeš ponosan. Samo ti i tvoj um ćete spasti svet, Tomase.“ Čovek koji je držao Tomasa - nabijen crnokos tip - progovorio je. „Sad ću ti skloniti ruku sa usta, dečko. Samo pijukni i E.D. Dženson će te fino bocnuti tim svojim nožem. 122

Razumeš? Želimo te živog, ali to ne znači da ne možeš imati i poneku ranu iz okršaja.“ Tomas je klimnuo najsmirenije što je mogao, i čovek ga je pustio i seo. „Pametan dečko.“ To je bio znak Tomasu da krene. Divlje je zamahnuo nogom nadesno i šutnuo Džensona u lice. Glava mu se cimnula unazad pa je čitavim telom tresnuo na zemlju. Crnokosi je krenuo da napadne Tomasa, ali se on spustio i izbegao ga, krenuvši ponovo na Džensona, ovog puta šutirajući ga u ruku koja je držala nož. Odleteo mu je iz stiska, odskačući po zemlji dok nije tresnuo o zid zgrade. Tomas je pogledao ka nožu, i to je zdepastom bilo dovoljno. Kidisao je na Tomasa, koji je leđima pao preko Džensona. Dok su se oni rvali, Dženson se iskobeljao ispod njih, i Tomas je osetio kako ga obuzima očajanje a adrenalin eksplodira u njegovom telu. Urlao je i gurao, šutirao, borio se da se otme toj dvojici. Grebući i zamahujući grčevito i rukama i nogama, uspeo je da se oslobodi i baci se ka zgradi za nožem. Sleteo je pored njega, zgrabio ga i okrenuo se, očekujući napad istog trena. Ali oba čoveka su se tek pridizala, očigledno zapanjeni tom iznenadnom navalom snage. I Tomas je ustao, držeći nož pred sobom. „Samo me pustite da idem. Samo idite i ostavite me. Kunem se, ako krenete za mnom, ima načisto da poludim i neću prestati da vas ubadam ovom stvarčicom dok obojica ne crknete. Kunem se.“ „Dvojica na jednog, dečko“, rekao je Dženson. „Baš me briga što imaš nož „Video si šta mogu“, odgovorio mu je Tomas, trudeći se da zvuči opasno kako se i osećao. „Gledao si me u Lavirintu i na Zgarištu.“ Gotovo je poželeo da se nasmeje ovoj ironiji. Pretvorili su ga u ubicu... da bi spasli ljude? Zdepasti mu se rugao: „Ako misliš da ćemo mi...“ Tomas se propeo i bacio nož onako kako je video Galija da to čini, najpre ručka pa oštrica. Nož se premetao se kroz vazduh i zabio iz sve snage ćoveku u vrat. Najpre nije bilo krvi, ali šok mu je preobrazio lice kada je rukama napipao nož koji se zabio u njega. Tada je krenula i krv, pokuljavši u mlazevima, pulsirajući u ritmu njegovog srca. Otvorio je usta, ali pre nego što je uspeo da progovori, sručio se na kolena. „Ti mali...“, prošaputao je Dženson, očiju razrogačenih od užasa dok je zurio u kolegu. Tomas je bio šokiran onim što je učinio, i ukopao se na mestu, ali se prenuo kad se Dženson okrenuo da ga pogleda. Jurnuo je u trk, bežeći iz dvorišta i zamakavši za ugao zgrade. Morao je da se vrati do rupe u zgradi, da ponovo uđe unutra. „Tomase!“, vikao je Dženson; Tomas je čuo bat njegovih koraka dok ga je jurio. „Vraćaj se ovamo! Nemaš pojma šta radiš!“ Tomas nije čak ni zastao. Prošao je žbunje u kome je bio skriven i potrčao koliko ga noge nose pravo ka rupi koja je zjapila na zidu zgrade. Čovek i žena su i dalje bili pored, čučeći na zemlji leđa uz leđa naslonjeni jedno na drugo. Kad su videli Tomasa oboje su se pridigli. „Ja sam Tomas!“, viknuo im je baš kad su otvorili usta. „Ja sam na vašoj strani!“ Pogledali su jedno u drugo, a onda ponovo u Tomasa, koji je upravo zakočio ispred njih. Dahćući, okrenuo se da pogleda iza sebe, i video Džensonovu tamnu figuru kako trči ka njima, udaljena možda petnaestak metara. „Svuda su te tražili“, rekao je muškarac. „Ali trebalo je da si unutra.“ Gurnuo je prst kroz rupu. „Gde su svi? Gde je Vins?“ puktao je Tomas. Dok je govorio znao je da Dženson i dalje juri ka njemu. Tomas se okrenuo da se suoči sa Štakorolikim, čije je lice bilo čudovišno izobličeno od gneva. Bio je to pogled koji je Tomas već viđao. Isti luđački bes koji je video na Njutu. Štakoroliki je imao Blesak. 123

Dženson je progovorio, zadihano. „Taj dečak... je vlasništvo... OPAKIH. Predajte ga.“ Žena se nije ni mrdnula. „Marim za OPAKE ko za lanjski sneg, čiča. Da sam na tvom mestu, ne bih se vraćala u zgradu nego bih zbrisala. Neke loše stvari će se desiti tvoj im drugarima unutra.“ Štakoroliki nije odgovorio, samo je nastavio da hukće, streljajući očima čas Tomasa čas ostale. Najzad, krenuo je unazad, polako. „Vi ljudi ne shvatate. Vaša licemerna arogancija učiniće kraj svemu. Nadam se da ćete moći da živite s tim dok budete trunuli u paklu.“ Onda se okrenuo i otrčao, nestajući u tami. „Čime si ga toliko razbesneo?“ upitala je žena. Tomas je pokušavao da umiri disanje. „Duga priča. Moram da nađem Vinsa, ili ko god je već glavni. Moram da pronađem svoje prijatelje.“ „Smiri se, dečko“, odgovorio je čovek. „Sad je prilično mirno. Ljudi se smeštaju na pozicije, postavljaju, tako te stvari.“ „Postavljaju?“ pitao je Tomas. „Postavljaju.“ „Šta to znači?“ „Pa eksploziv, idiote. Sravnićemo čitavu ovu zgradu sa zemljom. Pokazaćemo tim OPAKIMA da smo ozbiljni.“ POGLAVLJE 66 U tom trenutku Tomasu je sve postalo jasno. Bilo je u Vinsu nekog fanatizma koji on dosad nije shvatio. A i to kako se Ruka pravde ophodila prema njima u kombiju, nakon što su ih uzeli za taoce u Bregu. Takođe, zašto su imali sav ovaj eksploziv ali ne i pravo, uobičajeno oružje? Nije imalo smisla osim ako je njihov cilj bio da unište, a ne da preuzmu. Ruka pravde i on nisu baš bili istomišljenici. Možda su oni mislili da su im motivi čisti, ali Tomas je počeo da shvata da je ova organizacija imala mračniju svrhu. Morao je da nastupi pažljivo. Sve što je bilo važno u ovom trenutku bilo je da spase svoje prijatelje i pronađe i oslobodi ostale koji su bili zarobljeni. Ženin glas ga je prenuo iz razmišljanja, „Teške te misli more, izgleda.“ „Da... izvinite. Kad mislite da će aktivirati eksploziv?“ „Vrlo brzo, pretpostavljam. Postavljaju ga već satima. Žele da sve detoniraju u isto vreme, ali slutim da nismo baš toliko vesti.“ „Šta je s ljudima unutra? Sa onima koje smo došli da oslobodimo?“ Njih dvoje su se zgledali, a onda slegnuli ramenima. „Vins se nada da će sve izvući.“ „Nada se? Šta to znači?“ „Da se nada.“ „Moram da pričam s njim.“ Ono što je Tomas zaista želeo bilo je da nađe Minha i Brendu. Ruka pravde ili ne, znao je šta moraju da urade: da odu do Lavirinta i izvedu sve odande, pa ih odvedu do Ravnoporta. Žena je pokazala ka rupi u zidu. „Samo idi tuda i doći ćeš do dela koji su već osvojili. Verovatno ćeš tu pronaći i Vinsa. Ipak, budi pažljiv. OPAKI imaju svuda skrivene stražare. A oni su kvarni mali mufljuzi.“ „Hvala na upozorenju.“ Tomas se okrenuo, nestrpljiv da krene unutra. Rupa se nadvijala nad njim, prašnjava tama ga je čekala. Nije više bilo alarma ni trepćućih crvenih svetala. Zakoračio je unutra. U početku, Tomas nije ništa ni čuo ni video. Hodao je u tišini, pazeći na šta može da 124

naiđe iza svakog ćoška. Što je dalje išao, svetla su postajala jača, i najzad je na kraju hodnika ugledao otvorena vrata koja su bila nečim poduprta. Otrčao je do tamo i provirio u veliku prostoriju po kojoj su bili razbacani stolovi, postavljeni bočno tako da služe kao štitovi. Nekoliko ljudi je čučalo iza njih. Ljudi su gledali ka velikim dvokrilnim vratima na drugoj strani prostorije, i niko ga nije primetio kad je provukao gornji deo tela i nakrivio vrat da bolje pogleda. Uočio je Vinsa i Galija iza jednog od stolova, ali nikog više nije prepoznao. Na udaljenoj levoj strani pro storije nalazila se mala kancelarija i mogao je da vidi da se bar devet ili deset ljudi naguralo unutra. Naprezao se da vidi, ali nije mogao da razabere lica. „Hej!“, šapnuo je najglasnije što se usudio. „Hej! Gali!“ Dečak se istog trena okrenuo, ali trebalo mu je nekoliko sekundi da primeti Tomasa. Gali je zatreptao kao da misli da ga oči varaju. Tomas mu je mahnuo da ga uveri da je to on, i Gali mu je pokazao rukom da dođe do njih. Tomas se ponovo osvrnuo okolo da se uveri da je bezbedno; a onda se spustio i pretrčao do stola, padajući na pod pored svog starog rivala. Toliko je imao pitanja da nije znao odakle da krene. „Šta se desilo?“, pitao ga je Gali. „Šta su ti uradili?“ Vins se izbečio u njega ali nije ništa rekao. Tomas nije znao kako da odgovori. „Oni su... uradili nekoliko testova. Vidite, saznao sam gde drže Imune. Ne možete da dignete mesto u vazduh dok ih ne izvedemo.“ „Onda idi i dovedi ih“, rekao je Vins. „Ovde imamo samo jednu priliku, i neću da je propustim.“ „Ti si doveo neke od tih ljudi ovamo!“ Tomas je pogledao u Galija tražeći podršku, ali ovaj je samo slegnuo ramenima. Moraće sam. „Gde su Brenda, Minho, ostali?“, pitao je. Gali je klimnuo ka sobici sa strane. „Svi su tamo, rekli su da neće ništa da rade dok se ti ne vratiš.“ Tomas se odjednom sažalio na tog uplašenog dečka pored sebe. „Hajde sa mnom, Gali. Pusti ove tipove da rade šta god žele, ali dođi da nam pomogneš. Zar ne bi želeo da je neko to učinio za nas kad smo bili u Lavirintu?“ Vins se okrenuo ka njima. „I ne pomišljaj na to“, prasnuo je Vins. „Tomase, ti si znao šta su nam ciljevi dolazeći ovamo. Ako nas sad napustiš, smatraću da si izdajica. Bićeš meta.“ Tomas je ostao usredsređen na Galija. U dečakovim očima je video tugu od koje mu se slamalo srce. A video je i nešto što nikad pre nije: poverenje. Iskreno poverenje. „Hajde s nama“, rekao je Tomas. Osmeh se stvorio na licu njegovog starog neprijatelja i odgovorio je onako kako Tomas nikad ne bi očekivao. „Važi.“ Tomas nije čekao Vinsovu reakciju. Zgrabio je Galijevu ruku i zajedno su zbrisali od stola, pa do kancelarije, i ušli unutra. Minho je prvi stigao do njega, privlačeći ga u grub zagrljaj dok je Gali smeteno posmatrao sa strane. A onda su tu bili i ostali. Minho. Brenda. Horhe. Tereza. Čak i Aris. Tomasu se gotovo zavrtelo u glavi od zagrljaja i izliva radosti i dobrodošlice. Bio je posebno uzbuđen što vidi Brendu, i zadržao se uz nju duže nego uz bilo koga drugog. Ali koliko god da mu je prijalo, znao je da nemaju vremena za to. 125

Odmaknuo se. „Ne mogu sve da vam objasnim sada. Moramo da nađemo Imune koje su OPAKI oteli, a onda da nađemo taj skriveni Ravnoport za koji sam saznao - i moramo da požurimo pre nego što Ruka pravde digne ovo mesto u vazduh.“ „Gde su Imuni?“, pitala je Brenda. „Da, šta si saznao?“, dodao je Minho. Tomas nije mislio da će ikada to izgovoriti: „Moramo nazad u Lavirint.“ POGLAVLJE 67 Tomas im je pokazao pismo koje je našao pored sebe u sobi za oporavak, i trebalo im je svega nekoliko trenutaka da se svi slože - čak i Tereza i Gali - da napuste Ruku pravde i krenu sami. Da krenu ka Lavirintu. Brenda je pogledala Tomasovu mapu i rekla da tačno zna kako da stigne do tamo. Dala mu je nož i on ga je čvrsto stegnuo desnom rukom, pitajući se da li će se njegov opstanak svesti na tu jednu tanku oštricu. Išunjali su se iz sobice i krenuli ka dvostrukim vratima dok su Vins i ostali vikali na njih, nazivajući ih ludima i govoreći im da će za nekoliko minuta svi izginuti. Tomas je ignorisao svaku reč. Vrata su i dalje bila odškrinuta i Tomas je prvi prošao kroz njih. Spustio se, spreman za napad, ali hol je bio prazan. Ostali su ga pratili, i on je odlučio da ponovo neprimetnost podredi brzini, pojurivši najbrže što je mogao niz taj prvi dugački hodnik. Prigušeno svetlo davalo je mestu avetinjski izgled, kao da su duhovi svih koje su OPAKI pustili da umru čekali po ćoškovima i nišama. Ali Tomas se osećao kao da su i om na njihovoj strani. Sa Brendom, koja je pokazivala put, skrenuli su za ugao i sišli niz stepenište. Prošli su prečicom kroz staru ostavu, pa niz još jedan hodnik. I niz još stepenica. Desno, a onda levo. Tomas je držao brz ritam, stalno na oprezu. Nijednom nije zastao, nijednom se nije zaustavio da uvati dah, niti posumnjao u Brendina uputstva. Ponovo je bio Trkač, i uprkos svemu, osećaj je bio dobar. Stigli su do kraja jednog od hodnika i skrenuli nadesno. Tomas je napravio samo još tri koraka kad se niotkuda neko bacio na njega, stežući mu ramena i bacajući ga na zemlju. Tomas je pao i okrenuo se, gurajući osobu sa sebe. Čuo je vriske ostalih i zvuke borbe. Bio je mrak, i Tomas je jedva mogao da vidi s kim se to bije, ali je udarao i šutirao, sekao nožem, osećajući kako zaseca u nešto. Žena je vrisnula. Pesnica ga je udarila u desni obraz, a nešto teško mu se zabilo u gornji deo butine. Tomas je zastao da bi se pribrao, a onda je pogurao svom snagom. Njegov napadač je tresnuo o zid, a onda opet skočio na njega. Prevrnuli su se, udarivši u drugi par koji se tukao. Bio mu je potreban svaki trun koncentracije da zadrži nož u ruci, i nastavio je da zamahuje, ali to je bilo teško kad je napadač ovako blizu. Iznenada je udario levom pesnicom, i pogodio napadača ispod brade, a onda iskoristio trenutak da zal ije nož osobi u stomak, još jedan vrisak - ponovo ženski, i definitivno od osobe koja ga je napadala. Rešio je se zauvek. Tomas je stajao, gledajući okolo kome može da pomogne. Pod lim bednim svetlom video je Minha kako je opkoračio čoveka koji nije pružao otpor. Brenda i Horhe su se zajednički borili s drugim stražarom, i baš kad je Tomas pogledao ka njima, čovek se pridigao na noge i odjurio. Tereza, Harijet i Aris stajali su naslonjeni na zid, hvatajući dah. Svi su preživeli. I morali su da beže. „Hajde!“, povikao je. „Minho, ostavi ga!“ Njegov prijatelj je još nekoliko puta raspalio tipa pod sobom, pa ustao, i šutnuo ga još jednom za kraj. „Gotov sam. Možemo da idemo.“ I grupa se okrenula i nastavila da trči. Trčali su niz još jedno dugačko stepenište i uleteli jedan za drugim u sobu na dnu. Kad je 126

shvatio gde je, Tomas se sledio, šokiran. Bila je to prostorija u kojoj su bile čaure Žalopojaca, prostorija u kojoj su se našli nakon što su pobegli iz Lavirinta. Prozori na prostoriji za posmatranje i dalje su bili polomljeni krhotine su ležale svuda po podu. Četrdeset i nešto ovalnih čaura u kojima su se Žalopojci odmarali i punili izgledale su kao da su bile zapečaćene otkad su Ledinaši prošli ovuda nekoliko nedelja ranije. Njihovu belu sjajnu površinu, kakva je bila kad ju je Tomas poslednji put video, zamutio je sloj prašine. Znao je da je kao član OPAKIH proveo nebrojene sate i dane na ovom mestu, dok su radili na stvaranju Lavirinta, i iznova je osetio stid zbog svega toga. Brenda je pokazala na merdevine koje su vodile nagore, tamo kuda treba da idu. Tomas se stresao setivši se spuštanja niz sluzavu Žalopojsku rupu dok su bežali - a mogli su samo da siđu niz merdevine. „Zašto nema nikoga?“, pitao se Minho. Okrenuo se oko sebe, pretražujući mesto. „Ako drže ljude ovde, zašto nema stražara?“ Tomas je mislio o tome. „Kome su potrebni vojnici da ih čuvaju kada imaju Lavirint da to obavi za njih? Nama je trebalo mnogo da shvatimo kako se izlazi.“ „Ne znam“, rekao je Minho. „Nešto mi je tu sumnjivo.“ Tomas je slegnuo ramenima. „Pa, sedcnje ovde neće pomoći. Osim ako nemaš neki koristan predlog, bolje da se penjemo i počnemo da ih vadimo napolje.“ „Koristan?“, odgovorio je Minho. „Nemam ništa.“ „Onda idemo gore.“ Tomas se popeo uz merdevine i povukao se naviše u još jednu poznatu prostoriju - onu u kojoj se nalazila tastatura na kojoj je trebalo ukucati reći šifre da bi se ugasili Žalopojci. Čak je bio tu, i bio je užasnut, ali hrabar. I manje od sat vremena posle toga bio je mrtav. Bol zbog gubitka prijatelja ponovo je ispunio Tomasove grudi. „Dome, slatki dome“, promrmljao je Minho. Pokazivao je na okruglu rupu iznad njih. Bila je to rupa koja je vodila na Liticu. Tada, kad je Lavirint bio potpuno operativan, korišćena je hologramska projekcija da je sakrije, da izgleda kao deo lažnog, beskrajnog neba izvan kamene ivice. Sada je sve bilo isključeno, naravno, i Tomas je mogao da vidi zidove lavirinta kroz otvor. Merdevine su bile po stavljene direktno ispod njega. „Ne mogu da verujem da smo se vratili ovde“, rekla je Tereza, pomerajući se da stane uz Tomasa. Glas joj je zazvučao avetinjski, tačno onako kako se i on sam osećao. A iz nekog razloga, iz te jednostavne izjave, Tomas je shvatio da su, dok stoje tu, njih dvoje konačno na istom. Pokušavaju da spasu živote, pokušavaju da poprave sve ono što su učinili pomažući da sve ovo počne. Želeo je u to da veruje svakim delićem svog tela. Okrenuo se i pogledao je. „Ludo, a?“ Nasmešila se prvi put od... nije mogao da se seti. „Ludo.“ Bilo je toliko toga čega se Tomas i dalje nije sećao - o sebi, o njoj - ali ona je bila tu, pomagala je, i to je bilo sve što je mogao da traži od nje. „Ne mislite li da je bolje da krenemo gore?“, pitala je Brenda. „Da.“ Tomas je klimnuo. „Bilo bi.“ On je otišao poslednji. Nakon Što su se ostali popeli, on se ispeo i prebacio preko ivice, a onda prešao preko dve daske postavljene da premoste rastojanje do kamenog poda lavirinta na ivici Litice. 127

Pod njim je bio samo radni prostor sa crnim zidovima, koji je uvek izgledao kao beskrajna padina litice. Pogledao je ponovo u Lavirint i morao je da zastane da bi sve to pojmio. Tamo gde je nekada blistalo plavo nebo sada je bila samo jednolična siva tavanica. Holo gramska projekcija je van rubova Litice bila potpuno isključena, i onaj pogled, koji je nekad izazivao vrtoglavicu, sada se pretvorio u jednostavan crni malter. Ali pogled na ogromne, bršljanom prekrivene zidove koji vode od Litice oduzeo mu je dah. I bez pomoći iluzije, oni su se izdizali nad njim kao neki drevni monoliti, zeleni i sivi i ispucali. Kao da su stajali tu hiljadama godina, džinovski nadgrobni spomenici koji su obeležavali smrt toliko mnogo njih. Vratio se. POGLAVLJE 68 Ovog puta je Minho vodio, trčao je ispravljenih ramena, i sa svakim centimetrom pokazivao ponos koji je osećao zbog te dve godine kojima je vladao koridorima Lavirinta. Tomas je išao odmah za njim, izvijajući vrat da pogleda zidove bršljana koji su se veličanstveno dizali ka sivoj tavanici. Osećaj je bio čudan, naći se ponovo ovde posle svega što su prošli od svog bega. Niko nije mnogo govorio dok su trčali ka Ledini. Tomas se pitao šta li Brenda i Horhe misle o Lavirintu - znao je da im mora izgledati ogromno. Srebronožac nikad nije mogao da dočara pravu veličinu tamo u sobi za posmatranje. A mogao je samo da zamisli sve loše uspomene koje su se ponovo obrušile na Galijev um. Skrenuli su za poslednji ugao koji je vodio do širokog koridora ka Istočnim vratima Ledine. Kad je stigao do dela zida na kome je vezao Albija bršljanom, pogledao je u to mesto i mogao da vidi iskidanu puzavicu. Sav taj trud da spase bivšeg vođu Ledinaša, samo da bi ga video kako umire nekoliko dana kasnije, uma nikad oporavljenog od Preo bražaja. Talas besa uspalio mu je vene kao tečna vrelina. Stigli su do velikog procepa između zidova koji su činili Istočna vrata, i Tomas je usporio, zadržavši dah. Stotine ljudi milelo je po Ledini. Bio je užasnut jer je tu bilo i nekoliko beba i male dece, raštrkanih po toj gomili. Bilo je potrebno nekoliko trenutaka da žamor prođe kroz more Imunih, ali već za nekoliko sekundi sve oči su bile uperene u pridošlice i potpuna tišina spustila se na Ledinu. „Da li si znao da ih je ovoliko?“, pitao je Minho Tomasa. Ljudi je bilo svuda - svakako više nego što je ikada bilo Ledinaša. Ali ono što je Tomasa ostavilo bez reči bio je pogled na samu Ledinu. Iskrivljena građevina koju su nekad nazivali Ognjište; jadni ostaci drveća; štala Kuće krvi; polja, sada samo s otvrdlim korovom. Ugljenisana Soba s mapama, pocrnelih metalnih vrata koja su i dalje stajala od škrinuta. S mesta na kom je bio mogao je da vidi čak i Mardelj. Navala osećanja pretila je da ga uguši. „Hej, sanjaru“, rekao je Minho, pucnuvši prstima. „Pitao sam te nešto?“ „Ha? O... Toliko ih je mnogo - zbog njih se čini da je ovo mesto manje nego nego što je bilo kad smo mi bili tu.“ Njihovim prijateljima nije dugo trebalo da ih primete. Tiganj. Klint, Ranar, Sonja i još neke devojke iz Grupe B. Svi su prišli trčeći, i usledili su zagrljaji i izlivi sreće zbog ponovnog susreta. Tiganj je pljesnuo Tomasa po ruci. „Možeš li da veruješ da su me vratili na ovo mesto? Nisu me čak ni pustili da kuvam, samo su nam svakog dana slali gomile spakovane hrane Kutijom. Kuhinja čak i ne radi - nema struje, ničega.“ Tomas se nasmejao, bes mu je popuštao. „Misliš da si bio neki kuvar kad si kuvao za pedeset klinaca? Probaj da nahraniš ovu armiju ljudi.“ „Šaljivdžija ovaj Tomas. Vala jesi šaljivdžija. Drago mi je da te vidim.“ A onda je razroga 128

čio oči. „Gali? Gali je ovde? Gali je živ?“ „I meni je drago što te vidim“, odgovorio je dečak oporo. Tomas je potapšao Tiganja po leđima. „Duga priča. Sad je dobar momak.“ Gali se namrštio ali nije odgovorio. Minho im je prišao. „U redu, dosta ćaskanja. Kako ćemo, čoveče, za ime sveta, ovo da izvedemo?“ „Ne bi trebalo da bude preteško“, rekao je Tomas. Zapravo, mrzeo je pomisao na to da mora sve ove ljude da provuče ne samo kroz Lavirint već i celim putem kroz kompleks OPAKIH do Ravnoporta. Ipak, to je moralo da se uradi. „Nemoj da mi prodaješ tu tronju“, rekao je Minho. „Tvoje oči ne lažu.“ Tomas se nasmešio. „Pa, sada bar imamo mnogo ljudi da se bore uz nas.“ „Da li si ti uopšte pogledao ova jadna stvorenja?“, pitao je Minho, zvučeći zgađeno. „Polovina ih je mlađa od nas, a druga polovina izgleda kao da nikad pre nije ni ruke obarala, a kamoli se s nekim potukla.“ „Nekad su brojevi jedino što je bitno“, odgovorio je Tomas. Ugledao je Terezu i pozvao je, a onda je pronašao i Brendu. „Šta je plan?“, pitala je Tereza. Ako je Tereza zaista bila uz njih, sada mu je trebala - kao i sva sećanja koja su joj se vratila. „Dobro, hajde da ih podelimo u grupe“, rekao je svima. „Ovde mora da ima četiristo ili petsto ljudi, tako da... grupe od po pedeset. A onda za svaku grupu neka bude zadužen jedan Ledinaš ili neko iz Grupe B. Tereza, znaš li kako da dođeš do ove sobe za održava nje?“ Pokazao joj je mapu i, nakon što ju je pregledala, klimnula je. Tomas je nastavio. „Onda ću ja ostati da se postaram da svi krenu, a ti i Brenda ih povedite. Svi ostali vode po jednu od grupa. Osim Minha, Horhea i Galija. Misim da vi treba da ostanete da pokrivate pozadinu.“ „Meni to dobro zvuči“, rekao je Minho, sležući ramenima. Neverovatno, ali izgledao je kao da se dosađuje. „Šta god ti kažeš, muchacho dodao je Horhe. Gali je samo klimnuo. Proveli su narednih dvadeset minuta deleći sve u grupe i redajući ih u dugačke redove. Posebnu su vodili računa da grupe budu ujednačene što se tiče uzrasta i snage. Imuni nisu imali problema da prate naredbe kad su shvatili da su pridošlice došle da im pomognu da se spasu. Kad su svi bili organizovani u grupe, Tomas i njegovi prijatelji su se poredali ispred Istočnih vrata. Tomas je mahnuo rukom da svima privuče pažnju. „Slušajte dobro!“, počeo je. „OPAKI planiraju da vas iskoriste u naučne svrhe. Vaša tela - i vaše mozgove. Godinama su proučavali ljude, prikupljali podatke da razviju lek protiv Bleska. Sada žele i vas da upotrebe, ali zaslužujete više od života laboratorijskog pacova. Vi ste - svi mi smo - budućnost, i ta budućnost se neće desiti onako kako to OPAKI žele. Zato smo mi ovde. Da vas izvedemo odavde. Proći ćemo kroz gomilu zgrada da pronađemo Ravnoport koji će nas odvesti na sigurno. Ako nas napadnu, moraćemo da se borimo. Držite se svoje grupe, a najjači treba da urade sve Što treba da zaštite...“ Tomasove poslednje reći prcsekao je silovit zvuk pucanja - kao da se rascepila stena. A potom ništa. Samo eho koji je odzvanjao među džinovskim zidovima. „Šta ovo bi?“, povikao je Minho, gledajući u nebo u potrazi za izvorom zvuka. Tomas je pogledom prelazio preko Ledine, zidine Lavirinta i dalje su se izdizale iza njega, ali sve je bilo na svom mestu. Samo što je zaustio da nešto kaže, začuo se još jedan 129

prasak, pa još jedan. Zaglušujuća buka tutnjala je Ledinom, isprva tiho pa se pojačavajući. Zemlja se zatresla i izgledalo je kao da će svet da se raspadne. Ljudi su se okretali oko sebe, tražeći izvor buke, i Tomas je osetio kako se širi panika. Uskoro će izgubiti kontrolu. Zemlja je sve snažnije podrhtavala; zvuci su se pojačavali zvuci poput grmljavine i stena koje se drobe - a onda je masa ljudi pred njim počela da vrišti. Odjednom, Tomasu je postalo jasno. „Eksplozije.“ „Šta?“, povikao je Minho. Tomas je pogledao svog prijatelja. „Ruka pravde.“ Zaglušujuća tutnjava potresla je Ledinu, i Tomas se okrenuo oko sebe da pogleda. Veliki deo zida s leve strane Istočnih vrata se odlomio, a veliki komadi kamena leteli su na sve strane. Ogroman deo kao da je lebdeo pod nemogućim uglom, a onda je pao, prevrnuvši se ka tlu. Tomas nije imao vremena ni da uzvikne upozorenje pre nego što je masivni komad stene sleteo na grupu ljudi, zgnječivši ih lomeći se napola. Na trenutak je stajao bez reči, dok je krv curila ispod ivica praveći lokve na kamenom tlu. POGLAVLJE 69 Ranjeni su vrištali. Tutnjava i zvuk lomljave stena spojili su se u užasan hor, dok se zemlja pod Tomasom i dalje tresla. Lavirint se raspadao oko njih - morali su da izađu odatle. „Trčite!“, viknuo je Sonji. Nije oklevala - okrenula se i nestala u koridorima Lavirinta. Ljudima koji su stajali u njenom redu nije trebalo govoriti da je prate. Tomas se spotakao, povratio ravnotežu, pa potrčao do Minha. „Pobrini se za začelje! Tereza, Brenda i ja moramo da odemo na početak grupe!“ Minho je klimnuo i gurnuo ga da krene. Tomas je bacio pogled unazad baš u trenutku kada se Ognjište precepilo po sredini kao napukli žir, i polovina njegove klimave konstruk cije strovalila se na zemlju u oblaku iverja i prašine. Pogled mu je prešao do Sobe s mapama, čiji su se betonski zidovi već mrvili u komadiće. Nije bilo vremena za gubljenje. Tražio je po haosu dok nije ugledao Terezu. Zgrabio je svoju staru prijateljicu i ona ga je pratila do procepa u Lavirintu. Brenda je bila tamo, po kušavajući s Horheom najbolje što može da odredi ko ide sledeći, i da spreči da svi krenu odjednom u stampedu u kome bi sigurno polovina njih nastradala. Još jedan prasak začuo se odozgo; Tomas je pogledao gore i video deo zida koji pada na polja. Pri udaru je glasno odjeknulo, ali srećom nikog nije bilo ispod. Iznenada je shvatio, zgrčivši se od užasa, da će na kraju i krov da se uruši. „Idemo!“, doviknula mu je Brenda. „Iza tebe sam!“ Tereza ga je zgrabila za ruku i povukla napred, i njih troje su projurili uz neravnu levu ivicu Vrata i ušli u Lavirint, probijajući se kroz gomilu ljudi koja je jurila u istom pravcu. Tomas je morao da zapne kako bi stigao Sonju - nije imao pojma da li je ona bila Trkač u Lavirintu Grupe B i da li je zapamtila put dobro kao i on, ako je uopšte bio isti. Sa svakom novom udaljenom eksplozijom zemlja je nastavljala da se trese i ljulja. Na sve strane ljudi su posrtali, padali, pridizali se, nastavljali da trče. Tomas ih je izbegavao i zao bilazio u trku, u jednom trenutku i preskočivši čoveka koji je pao. Kamenje se kotrljalo niz zidove. Video je kako jedan pogađa nekog čoveka u glavu, obarajući ga na zemlju. Ljudi su se nadvili nad njegovo beživotno telo, pokušavajući da ga podignu, ali bilo je toliko krvi da je Tomas uvideo da je već kasno. Tomas je stigao do Sonje i protrčao pored nje, vodeći ih sve skretanje za skretanjem. Znao je da se približavaju. Mogao je samo da se nada da je Lavirint prvo mesto koje je 130

pogođeno i da je ostatak objekta netaknut - da će još imati vremena, samo da uspeju da izađu. I’lo je odjednom poskočilo pod njim i gromoglasan pucanj zaparao je vazduh. Pao je unapred, pa se podigao, bauljajući. Na tridesetak metara pred njim, deo kamenog tla se podigao. Na njegove oči, polovina je eksplodirala, šaljući kišu kamenja i prašine u svim pravcima. Nije stao. Ostao je uzak prostor između izdignute zemlje i zida i on je protrčao tuda, a Tereza i Brenda su mu bile za petama. Ali znao je da će ovo usko grlo sve usporiti. „Požurite!” vikao je preko ramena. Usporio je da pogleda iza, i svima je u očima video očajanje. Sonja je izašla iz procepa, pa zastala da pomogne da se i ostali provuku, hvatajući ih za ruke, povlačeći i gurajući. Išlo je brže nego što je Tomas mogao i da se nada, pa je nastavio prema Litici punom brzinom. Išao je kroz Lavirint, svet se tresao, stene lomile i padale oko njih, ljudi vrištali i plakali. Nije mogao ništa drugo da učini osim da preživele povede dalje. Nalevo, pa onda nadesno. Još jednom nadesno. A onda su se našli u dugačkom koridoru koji se završavao Liticom. Iza njene ivice mogao je da vidi kako se siva tavanica završava crnim zidovima, okruglom rupom kroz koju se izlazi - i velikom pukotinom koja se širila preko onoga što je nekad bilo nebo. Okrenuo se ka Sonji i ostalima. „Brže! Hajde!“ Kako su prilazili, Tomas je video punu sliku užasa. Lica pobelela i iskrivljena od straha, ljudi koji padaju na zemlju, pa ustaju. Video je dečaka koji nije mogao imati više od deset godina, kako jedva vuče ženu dok najzad nije uspela da se osovi na svoje noge. Stena veličine manjeg automobila survala se sa vrha zida i srušila starijeg čoveka, odbacujući ga nekoliko metara pre nego što je udario i sručio se na zemlju. Tomas je bio potpuno užasnut ali je nastavio da trči, stalno ohrabrujući sve oko sebe. Najzad je stigao do Litice. Dve daske su stajale čvrsto na mestu i Sonja je rukom pokazala Terezi da pređe preko improvizovanog mosta i spusti se niz staru Žalopojačku rupu. Potom je prešla Brenda, pa red ljudi koji su je pratili. Tomas je čekao na ivici Litice, mašući ljudima da požure. Bio je to mučan posao, gotovo nepodnošljiv, gledati ljude koji tako polako izlaze iz Lavirinta kada celo mesto izgleda kao da će se srušiti svake sekunde. Jedan po jedan pretrčavali su preko dasaka i uskakali u rupu. Tomas se pitao da li ih Tereza pušta da se samo šuljaju niz kanal umesto da idu niz merdevine, da bi išli što brže. „Idi ti!“, povikala je Sonja Tomasu. „Moraju da znaju šta da rade kad siđu dole.“ Tomas je klimnuo, iako mu je bilo užasno da ode - isto je učinio i prvi put kad je pobegao, ostavljajući Ledinaše da se bore dok je on ukucavao šifru. Ali znao je da je ona u pravu. Pogledao je još jednom u Lavirint koji se tresao - komadi su se kidali s tavanice i stene štrčale iz nekada ravnog tla. Nije znao kako će svi uspeti, i srce ga je bolelo za Minhom, Tiganjem i ostalima. Ugurao se u reku ljudi i prešao daske do rupe, a onda se izvukao iz gomile koja je išla prema kanalu i otrčao do merdevina. Spuštao se niz prečke najbrže što je mogao i laknulo mu je kada je na dnu video da šteta još nije pogodila taj sektor. Tereza je bila tu, pomagala je ljudima da ustanu nakon što su se spustili i govorila im kuda dalje da krenu. „Ja ću ovo!“, doviknuo joj je. „Idi na ćelo grupe!“ Pokazao je na dvostruka vrata. Htela je da mu odgovori kad joj se pogled zadržao na nečemu iza njega. Oči joj se razro gačiše od straha, i Tomas se okrenuo. Nekoliko prašnjavih čaura Žalopojaca se otvaralo, njihove gornje polovine podizale su se na šarkama kao poklopci kovčega. POGLAVLJE 70 131

„Slušaj me!“, Tereza je vrištala. Zgrabila ga je za ramena i okrenula ga da je pogleda. „Na kraju repa Žalopojaca“ - pokazala je u najbližu čauru - „što su Tvorci zvali cilindrom - unutar zadeblja nja, nalazi se prekidač, kao ručica. Moraš da uvučeš ruku kroz kožu i povučeš je. Ako to uradiš, ta stvar će umreti.“ Tomas je klimnuo. „U redu. Ti povedi ljude dalje!“ Gornje površine čaura nastavile su da se otvaraju, a Tomas je pritrčao najbližoj. Kad je stigao do nje poklopac se dopola već digao. Žalopojčevo ogromno telo nalik pužu golaću podrhtavalo je i uvijalo se, usisavajući tečnost i gorivo iz cevčica zakačenih bočno za njega. Tomas je otrčao do udaljenijeg kraja i podigao se do ivice čaure, a onda se protegnuo i nagnuo unutra ka Žalopojcu. Progurao je ruku kroz vlažnu kožu da pronađe to što je Tereza opisala. Stenjao je od napora, gurajući dok nije našao čvrstu ručku i onda je cimnuo svom snagom. Ćela stvar se raspala i Žalopojac se pretvorio u mlitavu želatmo znu masu na dnu čaure. Bacio je ručku na pod i otrčao do sledeće čaure, gde se poklopac već spuštao ka zemlji. Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da se podigne gore i prebaci preko ivice, zavuče ruku u masno telo i iščupa polugu. Dok je trčao ka sledećoj čauri Tomas se usudio da baci brz pogled ka Terezi. I dalje je pomagala ljudima da ustanu nakon što bi skliznuli niz kanal i slala ih dalje kroz vrata. Dolazili su brzo, slećući jedan na drugog. Sonja je stigla, onda i Tiganj, pa Gali. Još dok je gledao, doleteo je i Minho. Tomas je posegnuo u čauru, sada potpuno otvorenog poklopca, a cevčice koje su Žalopojca povezivale sa sudom otkačinjale su se same jedna po jedna. Opet se podigao gore i preko ivice, gurnuo ruku pod kožu stvora i iščupao ručicu. Skočio je na zemlju i okrenuo se ka četvrtoj ćauri, ali Žalopojac se več micao, prednjim delom klizeći gore i preko ruba otvorene čaure, dok su mu alatke iskakale iz kože kako bi mu olakšale da manevriše. Tomas ga je jedva stigao na vreme, skočio je gore i bacio se preko ivice čaure. Gurnuo je ruku pod nabubrelu kožu, zgrabio ručku. Par makazastih oštrica potkačilo mu je kosu; izbegao ih je baš kad je cimnuo deo van tela kreature, i ona je zamrla, povlačeći se svom težinom nazad u sud nalik kovčegu. Tomas je znao da je prekasno da zaustavi poslednjeg Žalopojca pre nego što izađe iz čaure. Okrenuo se da proceni situaciju i video njegovo masivno telo kad je šljusnulo na zemlju. Već je snimao prostor malim uređajem za posmatranje koji mu je izašao s prednje strane; a onda, kao što je mnogo puta dotad video da se dešava, stvorenje se skiupćalo u loptu i bodlje su mu poiskakale iz kože. Stvor se zavrteo unapred uz jako brujanje mašine u njegovom stomaku. Komadići betona su poleteli u vazduh, Žalopojčevi šiljci su grebali po tlu, a Tomas je gledao, bespomoćan, kako se stvorenje zaletelo u malu grupu ljudi koja je došla niz kanal. Oštrice su poiskakale i krenule da seku kroz ljude pre nego što su oni uopšte postali svesni šta se dešava. Tomas je pogledao okolo, tražeći bilo šta što bi mu poslužilo kao oružje. Komad cevi dužine kao njegova ruka odlomio se s nečega na tavanici - potrčao je ka njemu i pokupio ga. Kada se okrenuo ka Žalopojcu, video je da je Minho već stigao do stvorenja. Šutirao ga je s takvom jarošću, da je to bilo gotovo zastrašujuće. Tomas je jurnuo na čudovište, vičući ostalima da se sklone. Žalopojac se okrenuo ka njemu kao da je čuo komandu, i uspravio se na svom zaobljenom zadnjem kraju. Dva dodatka su mu izronila sa strana, i Tomas se klizeći zaustavio - nova metalna ruka na kojoj je zujala rotaciona testera i druga na kojoj je bila kandža pretećeg izgleda, sa četiri šiljka koji su se završavali oštricama. „Minho, pusti da mu ja skrenem pažnju!“, povikao je. „Izvedi sve odavde i neka ih Brenda povede ka sobi za održavanje!“ 132

Još dok je govorio, video je jednog čoveka kako pokušava da se puzeći skloni Žalopojcu s puta. Pre nego što je uspeo da pobegne na metar od njega, šiljak je izleteo iz stvora i zario se čoveku u grudi. Ovaj se srušio na pod, pljujući krv. Tomas je pojurio ka stvoru, podižući svoju cev, spreman da se probije kroz sve njegove dodatke i nađe put ka ručki. Umalo je uspeo kada je Tereza odjednom uletela s desne strane, bacajući se na Žalopojca. On se istog trena sklupčao u loptu, a sve svoje metalne ruke je uvukao kako bi je privukao uz svoju kožu. „Tereza!“ jauknuo je Tomas, naglo se zaustavljajući, ne znajući šta da učini. Ona se okrenula da ga pogleda. „Samo kreni! Izvedi ih odavde!“ Počela je da Šutira i grebe, a ruke su joj nestale u gojaznoj telesini. Izgledalo je da je za sada uspela da izbegne neku veću povredu. Tomas se malo primakao, stežući cev još jače, tražeći neki prilaz kuda može da napadne a da ne pogodi nju. Terezine oči su ga ponovo pronašle. „Izlazi oda...“ Ali reči joj se izgubiše. Žalopojac je usisavao njeno lice u svoju ljigavu kožu i uvlačio je sve dublje i dublje, gušeći je. Tomas je gledao, sleđen. Previše ljudi je umrlo. Previše. I on neće stajati tu i pustiti nju da se žrtvuje da bi spasla njega i ostale. Ne može da dopusti da se to desi. Zaurlao je, i svom snagom koju je još imao, zatrćao se i skočio, tresnuvši o Žalopojca. Testera koja se vrtela poletela mu je ka grudima i on se izmakao ulevo, usput zamahnuv ši svojim oružjem. Cev je jako udarila, i testera se odlomila, odletevši kroz vazduh. Tomas je čuo kako pada na zemlju i klopara preko sobe. Iskoristio je svoju težinu da se zaljulja unazad, gurajući cev duboko u stvorovo telo, tačno pored Terezine glave. Napeo se svom snagom da je izvuče nazad, pa je onda zabio opet, i opet. Kandža na drugom dodatku ga je ščepala, podigla u vazduh i bacila. Tresnuo je o tvrdo betonsko tlo i otkotrljao se, pa ponovo skočio na noge. Tereza je uspela da se izvuče i osloni na kolena, udarajući po Žalopojčevim metalnim rukama. Tomas je ponovo jurnuo, skočivši i čvrsto se uhvativši za njegovo debelo telo. Iskoristio je cev da mlati njome po svemu što mu se približi. Tereza se upinjala i borila odozdo, i stvor se zaneo u stranu, pa napravio čitav krug, zavitlavši je barem tri metra u vazduh pre nego što je pala. Tomas je zgrabio metalnu ruku, šutirajući kandžu koja je opet krenula na njega. Oslonio se nogom na naduto telo, gurnuo se postrance niz monstruma i protegnuo se koliko god je mogao. Zario je ruku u mlitavo tkivo, pipajući da nađe ručku. Nešto ga je zaseklo po leđima, i bol mu je sevnuo telom. Nastavio je da kopa, tražeći ručicu - što je dublje išao, sve više je telo stvorenja podsećalo na gusto blato. Najzad su mu prsti očešali tvrdu plastiku i s teškom mukom je progurao ruku još nekoliko centimetara. Zgrabio je ručku, svom snagom je povukao i okretom se bacio sa Žalopojca. Video je kako Tereza odbija udarac dvostruke oštrice nadomak svog lica. A onda, kad je monstru movo veštačko srce zapucketalo i zamrlo, sobu je ispunila iznenadna tišina. Stvor se skljokao u pljosnatu, ovalnu gomilu masti i mehaničkih delova, a njegovi izbačeni dodaci mlitavo su pali na tlo. Tomas je spustio glavu na tlo i punim plućima žustro uvlačio vazduh. A onda se Tereza našla kraj njega, pomažući mu da se okrene na leđa. Video je bol na njenom licu, ogrebo tine, pocrvenelu, oznojenu kožu. Ali onda se nekako nasmešila. „Hvala, Tome“, rekla je. „Nema na čemu.“ Predah od borbe toliko je prijao da je teško poverovao da je stvaran. Pomogla mu je da ustane. „Hajde da se gubimo odavde.“ Tomas je primetio da kroz kanal više niko ne dolazi, a Minho je upravo propustio posled njih nekoliko ljudi kroz dvostruka vrata. Onda se okrenuo ka Tomasu i Terezi. Savio se, i s rukama na kolenima pokušavao da dođe do daha. „To su svi.“ Ispravio se, za 133

stenjavši. „U svakom slučaju, svi koji su uspeli. Izgleda da znamo zašto su nas pustili da uđemo tako lako - planirali su da nas ovi džiberski Žalopojci iseckaju na komadiće ako krenemo napolje. U svakom slučaju, vas dvoje treba da se probijete na početak grupe i pomognete Brendi da vodi.“ „Znači, ona je dobro?“, pitao je Tomas. Olakšanje ga je potpuno preplavilo. „Da. Ona je već tamo napred.“ Tomas se uspravio, bauljajući, ali nije napravio ni dva koraka kad je ponovo stao. Duboko tutnjanje dolazilo je odnekud, sa svih strana. Prostorija se na nekoliko sekundi zatresla, pa se zaustavila. „Bolje da požurimo“, rekao je, i pojurio najbrže što može, prateći ostale. POGLAVLJE 71 Barem dve stotine ljudi uspelo je da izađe iz Lavirinta, ali iz nekog razloga sad su prestali da se kreću. Tomas se gurao kroz hodnik pretrpan ljudima, trudeći se da izbije na početak kolone. Zaobilazio je muškarce, žene i decu dok najzad nije ugledao Brendu. Progurala se ka njemu, privukla ga u zagrljaj i poljubila ga u obraz. Sa svakim otkucajem srca žudeo je da sve može da se završi baš tada - da mogu da budu bezbedni, i da ne moraju nikuda dalje. „Minho me je naterao da krenem“, rekla je. „Na silu me je oterao, obećavši mi da će ti se naći ako ti zatreba pomoć. Rekao mi je da je previše važno da se svi izvedu napolje, a da vi tamo možete da sredite Žalopojca. Trebalo je da ostanem. Izvini.“ „Ja sam mu to rekao“, odgovorio je Tomas. „Uradila si pravu stvar. Jedinu moguću. Uskoro ćemo izaći odavde.“ Blago ga je pogurala. „Onda hajde da požurimo i uradimo to.“ „Dobro.“ Stegnuo joj je ruku i pridružili su se Terezi, stajući ponovo na čelo grupe. Hodnik je bio čak i mračniji nego ranije - svetla koja su uopšte radila bila su skroz prigušena, i palila su se i gasila. Ljudi pored kojih su prolazili stajali su zbijeni, u tišini, nervozno iščekujući. Tomas je video Tiganja, koji nije rekao ništa ali je dao sve od sebe da mu uputi ohrabrujući osmeh, koji je, kao i obično, delovao podsmešljivo. U daljini, povremene eksplozije su grmele kroz vazduh dok je zgrada podrhtavala. I dalje je delovalo kao da su još daleko, ali Tomas je znao da to neće potrajati. Kad su on i Brenda stigli na čelo, videli su da je grupa zastala pred stepenicama, nesigurna treba li da ide gore ili dole. „Treba da idemo gore“, rekla je Brenda. Tomas nije oklevao. Pokazao je grupi da ga prati i krenuo da se penje. Brenda je bila uz njega. Odbio je da klone pred iscrpljenošću. Četiri niza stepenica, pet, šest. Stao je na odmorištu, hvatajući dah, i pogledao naniže, videvši da ostali pristižu. Brenda ga je provela kroz vrata, niz još jedan dugačak hol, levo, pa onda desno, uz još jedan niz stepenika. )oš jedan hol pa onda niz neke stepenice. Noga pred nogu. Tomas se samo nadao da kancelarka nije slagala za Ravnoport. Negde iznad njega začula se eksplozija, uzdrmavši čitavu zgradu i obarajući ga na pod. Prašina je gušila, a silni komadići tavanice popadali su mu po leđima. Zvuci pucanja i lomljenja ispunili su vazduh. Najzad, posle nekoliko sekundi potresa sve je opet utihnulo i smirilo se. Pružio je ruku ka Brendi, da se uveri da nije povređena. „Jesu li svi dobro?“, povikao je niz hodnik. „Da!“, neko je odgovorio. „Nastavite da se krećete! loš malo i stigli smo!“ Tomas je pomogao Brendi da ustane i da 134

nastave, moleći se da zgrada izdrži i ostane u jednom komadu samo još malo. Tomas, Brenda i oni koji su ih pratili najzad su stigli do dela zgrade koji je kancelarka zao kružila na mapi - do sobe za održavanje. Začulo se još nekoliko detonacija, svaka bliže od prethodne. Ali ništa toliko jako da bi ih zaustavilo, i sad su već praktično stigli. Soba za održavanje je bila smeštena iza ogromnog skladišta. Duž desnog zida su se protezali uredni redovi metalnih polica puni kutija, i Tomas je prešao na tu stranu prostori je, pa počeo da maše svima da uđu. Želeo je da se svi okupe pre nego što krenu kroz Ravnoport. U zadnjem delu prostora nalazila su se jedna vrata - mora da su ona vodila ka sobi koju su tražili. „Neka pristižu i pripremite ih“, rekao je Brendi; a onda je otrčao do vrata. Ako je kancelar ka Pejdž lagala o Ravnoportu, ili ako je neko iz OPAKIH ili Ruke pravde ukapirao šta rade, gotovi su. Vrata su vodila u malu sobu punu stolova prekrivenih raznim oruđem, komadima metala i delovima za mašine. Na suprotnom zidu visio je veliki komad platna. Tomas je jurnuo ka njemu i strgnuo ga. Iza njega se ukazao svetlucavi zid sivila, uokviren pravougaonikom od sjajnog srebra, a do njega kontrolnu kutiju. Bio je to Ravnoport. Kancelarka je govorila istinu. Tomas se nasmejao na tu pomisao. Pomogli su mu OPAKI - vođa OPAKIH. Osim ako... Shvatio je da mora da sazna još jednu, poslednju stvar. Morao je da ga testira, da vidi kuda vodi, pre nego što pošalje sve ljude kroz njega. Tomas je duboko udahnuo. To je bilo to. Naterao se da zakorači kroz ledenu površinu Ravnoporta. I izašao je u jednostavnu drvenu kolibu, čija su vrata bila širom otvorena pred njim. Iza njih je video... zelenilo. Mnogo zelenila. Travu, drveće, cveće, žbunje. Za njega je to bilo dovoljno dobro. Zakoračio je nazad do sobe za održavanje, sav razgaljen. Uspeli su - još malo i na sigurnom su. Potrčao je do skladišta. „Hajde!“, povikao je. „Svi ovamo - radi! Požurite!“ Eksplozija je zatresla zidove i metalne police su zazvečale. Prašina i krhotine pljuštale su sa tavanice. „Brže!“, ponovio je. Tereza je već poterala ljude, usmeravajući ih ka Tomasu. Stajao je u vratima sobe za odr žavanje i kada je prva žena prešla prag zgrabio ju je za ruku i poveo do sivog zida Ravno porta. „Znaš šta je ovo, zar ne?“, pitao ju je. Klimnula je, hrabro pokušavajući da sakrije svoje nestrpljenje da prođe kroz tu stvar i ode odavde. „Nisam ja od juče, sinko.“ „Mogu li da vam poverim da stojite tamo, da budemo sigurni da su svi prošli?“ Najpre je prebledela, ali je onda klimnula. „Ne brinite“, Tomas ju je uverio. „Samo budite tu koliko budete mogli.“ Čim se složila, potrčao je nazad do vrata. Ostali su se gurali da uđu u malu sobu i Tomas je uzmakao malo unazad. „Pravo tamo je. Napravite mesta na drugoj strani!“ Progurao se kroz gomilu ljudi nazad u skladište. Svi su stajali u redu pred sobom za održa vanje. A na samom kraju stajali su Minho, Brenda, Horhe, Tereza, Aris, Tiganj i nekoliko članica Grupe B. Gali je takođe bio tu. Tomas je mahnuo prijateljima. „Bolje bi im bilo da požure tamo“, rekao je Minho. „Eksplozije su sve bliže i bliže.“ „Celo ovo mesto će se srušiti“, dodao je Gali. 135

Tomas je gledao tavanicu kao da očekuje da se to desi svake sekunde. „Znam. Rekao sam im da požure. Svi ćemo biti napolju za...“ „Pa, šta mi to imamo ovde?“ povikao je glas iz zadnjeg dela prostorije. Začulo se nekoliko uzdaha iznenađenja oko Tomasa dok se okretao da vidi ko to govori. Štakoroliki je upravo ušao iz spoljnog hodnika, i nije bio sam. Bio je okružen obezbeđe njem OPAKIH. Tomas ih je izbrojao ukupno sedam, što je značilo da su on i njegovi prijate lji i dalje u prednosti. Dženson je zastao i skupio ruke oko usta, pa povikao nadjačavajući odjeke još jedne ek splozije. „Čudno mesto za sakrivanje kada će sve ovo da se sruši!“ Komadi metala padali su s plafona, kloparajući po podu. „Ti znaš šta je ovde!“, doviknuo mu je Tomas. „Prekasno je - već idemo!“ Dženson je izvukao isti onaj dugački nož, i sevnuo njime. I kao po naredbi, ostali su otkrili slično oružje. „Ali bar možemo da spasemo nekoliko“, rekao je Dženson. „A izgleda da imamo najjačeg i najbistrijeg baš tu pred nama. Ni manje ni više nego našeg Poslednjeg kandidata! Onog koji nam najviše treba, a koji odbija da sarađuje.“ Tomas i njegovi prijatelji su se raširili u liniju između stražara i gomile zarobljenika koja se smanjivala. Ostali u Tomasovoj grupi tražili su pogledom po podu nešto što bi mogli da iskoriste kao oružje cevi, duge šrafove, nazubljene ivice metalne mreže. Tomas je primetio komad izuvijanog debelog kabla koji se završavao spletom oštrih krutih žica, smrtonosnih poput koplja. Zgrabio ga je baš kad je još jedna eksplozija zaljuljala prostoriju, rušeći ogroman deo metalnih polica na pod. „Nikad nisam video ovako zlokobnu družinu razbojnika!“, povikao je Štakoroliki, ali lice mu je bilo sumanuto, a usta iskrivljena u divljem kliberenju. „Moram da priznam da sam prestravljen.“ „Samo začepi svoja džiberska usta i pusti nas da ovo završimo!“ povikao je Minho njemu. Dženson je usredsredio svoj hladan, luđački pogled na tinejdžere pred sobom. „Sa zadovoljstvom“, rekao je. Tomas je žudeo da izbaci iz sebe sav strah i bol i patnju koji su oblikovali njegov dotada šnji život. „Napred!“, povikao je. Dve grupe su jurnule jedna na drugu, a njihovi borbene pokliče nadjačavali su iznenadni udari i detonacije koji su potresali zgradu oko njih. POGLAVLJE 72 Tomas je nekako uspevao da održi ravnotežu, uprkos tome što su čitavu prostoriju potresale najbliže eksplozije dotad. Većina polica je popadala, a stvari su letele preko sobe. Uspeo je da izbegne jedan šiljat komad drveta, a onda je preskočio okrugli deo neke mašine koji se kotrljao ka njemu. Gali, koji je stajao uz Tomasa, sapleo se i pao; Tomas mu je pomogao da ustane. Nastavili su da napadaju. Brenda se okliznula ali je uspela da se zadrži i ne padne. Udarili su na protivnike kao prvi red vojnika u nekoj davnoj bici na bojnom polju. Tomas je naleteo upravo na Štakorolikog, koji je bio barem petnaest centimetara viši od njega i koji je zamahivao svojim nožem; spustio se u luku pravo ka Tomasovom ramenu, ali Tomas je podigao svoj ukrućeni kabl i pogodio čoveka u pazuh. Dženson je vrisnuo i 136

ispustio oružje, a mlaz krvi mu je pokuljao iz rane; pritisnuo ju je drugom rukom i povukao se, streljajući Tomasa pogledom punim mržnje. I levo i desno od njega svi su se borili. U Tomasovoj glavi odzvanjalo je mnoštvo zvukova, metal koji udara u metal, krici i vika i stenjanje. Neki su se našli u tuči dva na jedan; Minho se borio sa ženom koja je izgledala dvostruko snažnija od bilo kog muškarca. Brenda je bila na zemlji, rvući se s mršavim čovekom i pokušavajući da mu izbije mačetu iz ruke. Tomas je sve to snimio brzim pogledom, ali onda je pažnju ponovo usmerio na svog protivnika, „Nije me briga i da iskrvarim na smrt“, rekao je Dženson, izobličenog lica. „Samo da umrem nakon što te odvedeni nazad gore.“ Još jedna eksplozija je uzdrmala tlo pod njima, i Tomas je poleteo napred, ispuštajući svoje oružje i udarajući pravo u Džensonova prsa. Obojica su se sručili na zemlju, i Tomas se upinjao da jednom rukom odgurne čoveka sa sebe, dok ga je drugom snažno udarao. Raspalio je Džensonov levi obraz pesnicom i gledao kako se glava Štakorolikog trza udesno, a krv mu prska iz usta. Tomas je zamahnuo da ponovo udari, ali čovek se divljački izvio telom, zbacujući ga; dočekao se na leđa. Nije uspeo ni da mrdne, a Dženson je već skočio na njega i obmotao mu noge oko tela, prikujući kolenima Tomasove ruke za tlo. Tomas se batrgao da se oslobodi dok ga je čovek neprestano udarao pesnicama, iznova i iznova mlateći po Tomasovom nezaštiće nom licu. Preplavio ga je bol. A onda je u njegovom telu nabujao adrenalin. Neće umreti ovde. Odgurnuo se nogama o pod i izvio kičmu nagore. Izdigao se svega nekoliko centimetara od zemlje, ali to je bilo dovoljno da oslobodi ruke ispod Džensonovih kolena. Blokirao je sledcći udarac nadlanicama, a onda s obe pesnice raspalio nagore, pravo u lice Štakorolikom. Ovaj je izgubio ravnotežu; Tomas ga je gurnuo sa sebe, a onda ga šutnuo udarivši savijenim nogama Džensona u bok, pa još jednom, i još jednom, i još jednom. Ćovekovo telo je uzmicalo centimetar po centimetar svakim udarcem. Ali kada je Tomas sledeći put povukao noge da se zaleti, Dženson se iznenada okrenuo i bacio na njega, hvatajući Tomasova stopala i odgurujući ih u stranu. A onda je ponovo skočio na Tomasa. Tomas je potpuno poludeo; šutirao je i udarao i otimao se da se izvuče. Prevrtali su se, i svaki od njih bi se našao u prednosti samo na sekund, pre nego što se opet sruše. Letele su pesnice, a noge su šutirale na sve strane - udari bola rešetali su Tomasovo telo; Dženson ga je stezao i ujedao. Nastavili su da se prevrću, gotovo nasumično mlateći jedan drugog. Tomas se najzad našao pod dobrim uglom da raspali laktom u nos Džensona, koga je to ošamutilo i poleteo je obema rukama ka licu. Nalet energije preplavio je Tomasa; skočio je na Džensona, obmotao prste oko njegovog vrata i počeo da steže. Dženson se otimao, mlatio rukama, ali Tomas ga je držao s divljačkim besom, ne puštajući, naginjući se napred svom težinom da ga smlavi dok su mu ruke stezale sve jače i jače. Osetio je da nešto puca, i povlači se, i kida. Džensonove oči se iskolačiše; jezik mu je visio iz usta. Neko ga je zveknuo po glavi otvorenim dlanom; znao je da mu neko nešto govori, ali ništa nije čuo. Pred njim se stvorilo Minhovo lice. Nešto je vikao. Želja za krvlju potpuno je obuzela Tomasa. Obrisao je oči rukavom, usredsredivši se ponovo na Džensonovo lice. Čovek je odavno bio mrtav, nepokretan i bled i izubijan. Tomas je pogledao ponovo u Minha. „Mrtav je!“, vikao mu je prijatelj. „Mrtav je!“ Tomas je naterao sebe da ga pusti, strovalio se s njega, i osetio kako ga Minho podiže na noge. „Sve smo ih sredili!“, vikao mu je Minho u uvo. „Moramo da idemo!“ 137

Dve eksplozije su potresle obe strane skladišta istovremeno i zidovi su počeli da se ruše na unutra, a komadići cigle i betona poleteli su na sve strane. Krhotine su padale po Tomasu i Minhu. Od prašine se slabo šta videlo; oko Tomasa su se nejasne figure zanosile, padale i ponovo ustajale. Tomas je bio na nogama, i krenuo je u pravcu sobe za održavanje. Komadići tavanice su padali, razbijali se i rasprskavali. Zvuci su bili užasni, zaglušujući. Zemlja se divljački tresla; bombe su i dalje detonirale iznova i iznova, činilo se svuda odjednom. Tomas je pao; Minho ga je svom silinom cimnuo da ustane. Nekoliko sekundi kasnije Minho je pao; sada je Tomas cimao i vukao njega, dok ponovo obojica nisu potrčala. Brenda se iznenada pojavila ispred Tomasa, sa užasom u očima. Učinilo mu se da pored vidi i Terezu; svi su se borili da ostanu na nogama dok napredovali. Zvuk lomljenja, razmrskavanja prolomio se kroz vazduh toliko glasno da se Tomas nagonski okrenuo. Pogled mu je odlutao nagore, gde se masivan deo tavanice otkinuo i visio. Gledao je, kao hipnotisan, kako pada ka njemu. Krajičkom oka primetio je Terezu, njen lik se jedva mogao razabrati kroz gustu prašinu. Celim telom je udarila u njega, gurnuvši ga ka sobi za održavanje. Bez ijedne misli u glavi, sapleo se unazad i pao, baš kad se ogromni deo građevine srušio direktno na Terezu, poklopivši njeno telo; samo su joj glava i jedna ruka virili ispod njega. „Tereza!“ kriknuo je Tomas, neljudskim glasom koji je nekako nadglasao sve ostalo. Puzao je ka njoj. Bilo je krvi na njenom licu, a ruka joj je izgledala zgnječena. Ponovo je uzviknuo njeno ime, i pred očima mu se ukazaše Čak, kako pada na zemlju, prekriven krvlju, i Njutove iskolačene oči. Troje najbližih prijatelja koje je ikada imao. A OPAKI su mu ih sve oteli. „Žao mi je“, prošaputao joj je, znajući da ne može da čuje. „Žao mi je.“ Usne su joj se micale, i on se nagnuo ka njoj da čuje šta to pokušava da kaže. „I... meni“, prošaputala je. „Uvek mi je samo... bilo stalo do...“ A onda su Tomasa cimnuli da ustane, odvlačeći ga od nje. Nije imao snage ni volje da se opire. Otišla je. Celo telo ga je bolelo; u srcu ga je probadalo. Brenda i Minho su ga podigli, osovio se na noge. Teturali su napred, sporo napredujući. U rupi koja je zjapila posle eksplozije rasplamsala se vatra - dim je kuljao i mešao se s gustom prašinom. Tomas se zakašljao ali čuo je samo brujanje u ušima. Odjeknuo je još jedan snažan udar; Tomas je pogledao unazad dok je trčao i video da zadnji zid skladišta eksplodira, rušeći se na tlo u komadima, a da kroz otvore palacaju plamenovi. Preostali deo tavanice iznad njih počeo je da se stropoštava, jer više nije imao nikakav oslonac. I poslednji centimetar zgrade je padao, zauvek. Stigli su do vrata sobe za održavanje, i progurali se unutra baš kada je Gali nestajao kroz Ravnoport. Svi ostali su već otišli. Njih troje su posrtali niz kratki prolaz između stolova. Sekunde su ih delile od smrti. Zvuci raspadanja i lomljave iza Tomasa postajali su sve glasniji, pucanje i škripa i cviljenje metala i potmuli huk vatre. Sve je to dostiglo nezamislivu jačinu; Tomas nije hteo da gleda, iako je osetio da se sve ruši, na pola metra od njih, da mu kraj svega toga dahće za vratom. Pogurao je Brendu kroz Ravnoport. Svet se raspadao oko njega i Minha. Zajedno su skočili kroz ledeni sivi zid. POGLAVLJE 73 Tomas je jedva disao. Kašljao je, pljuvao. Srce mu je tuklo kao ludo, odbijajući da uspori. 138

Sleteo je na drveni pod kolibe i sada je puzao napred, želeći da se skloni od Ravnoporta za slučaj da neke gadne krhotine prolete kroz njega. Ali krajičkom oka je primetio Brendu. Pritisnula je nekoliko dugmića na kontrolnoj tabli i siva površina se skupila i nestala, otkrivajući iza sebe zid kolibe od kedrovih dasaka. Kako je znala kako se to radi?, pitao se Tomas. „Ti i Minho napolje“, rekla je, sa žurbom u glasu koju Tomas nije razumeo. Sad su bili bezbedni. Zar nisu? „Moram da uradim još jednu, poslednju stvar.“ Minho je već bio na nogama i prišao je da pomogne i Tomasu da ustane. „Moj džiberski mozak više ne može da potroši ni sekundu na razmišljanje. Samo je pusti nek radi šta god želi. Hajde.“ „Oket“, rekao je Tomas. Njih dvojica su se potom dugo gledali, hvatajući dah, kao da su u tih nekoliko sekundi ponovo preživljavali sve kroz šta su prošli, sve smrti, sav bol. A pomešano s tim, bilo je tu i olakšanje što je možda - samo možda - sve gotovo. Ali uglavnom je Tomas osećao bol gubitka. Gledati Terezu kako umire - da bi njemu spasla život bilo je gotovo previše da se podnese. Sada, gledajući u osobu koja mu je postala pravi najbolji prijatelj, morao je da se bori sa suzama. U tom trenutku, zakleo se da nikad neće reći Minhu šta je učinio Njutu. „Nego šta nego je oket, džiberašu“, najzad je Minho odgovorio. Ali nije bilo njegovog poznatog keza. Umesto toga, samo pogled koji je Tomasu govorio da ga je razumeo. I da će obojica do kraja života nositi tugu za onima koje su izgubili. A onda se okrenuo i otišao. Posle jednog dugog trenutka, i Tomas je pošao za njim. Kad je zakoračio napolje, morao je da zastane i zagleda se oko sebe. Došli su na mesto za koje mu je rečeno da više ne postoji. Bujno, zeleno i puno pulsirajučeg života. Stajao je na vrhu brega iznad livade s visokom travom i poljskim cvećem. Oko dvesta ljudi koje su spasli tumaralo je okolo, a neki od njih su čak trčali i skakali. S njegove desne strane breg se spuštao u dolinu punu visokog drveća koje kao da se protezalo kilometrima daleko, i završavalo se zidom stenovitih planina koje su se izdizale ka plavom nebu bez oblaka. S leve strane, travnata livada je polako prelazila u nisko šipražje, a potom u pesak. A na kraju je bio okean, i njegovi veliki, crni talasi koji su se u beloj peni razbijali o plažu. Raj. Došli su u raj. Mogao je samo da se nada da će jednog dana i njegovo srce osetiti radost ovog mesta. Čuo je kako se vrata kolibe zatvaraju, a onda i šuštav zvuk vatre iza sebe. Okrenuo se i video Brendu; nežno ga je odgurnula nekoliko koraka dalje od kućice, koju je već gutala vatra. „Za svaki slučaj?“, pitao je. „Za svaki slučaj“, odgovorila je, i uputila mu toliko iskren osmeh da se konačno malčice opustio, osećajući bar mrvu utehe. „Ja... žao mi je zbog Tereze.” „Hvala.“ Bila je to jedina reč koju je uspeo da pronađe. Ništa više nije rekla, i Tomas je shvatio da i nema mnogo toga što bi trebalo da kaže. Prišli su grupi ljudi koja se borila u poslednjoj bici s Džensonom i ostalima, svi odreda su bili u ranama i ogrebotinama od glave do pete. Susreo je Tiganjev pogled kao malopre Minhov. A onda su se svi okrenuli ka kolibi i gledali kako gori do temelja. Nekoliko sati kasnije, Tomas je sedeo na vrhu stene, gledajući u okean, klateći nogama preko ivice. Sunce je gotovo zašlo za horizont, koji kao da je buktao. Bio je to jedan od najveličanstvenijih prizora kojima je ikad prisustvovao. Minho je već preuzeo kormilo dole u šumi, gde su odlučili da će živeti - organizujući grupe koje će tražiti hranu, odbor za građenje i pravila bezbednosti. Tomasu je bilo drago, jer nije želeo ni gram odgo139

vornosti na svojim plećima, nikad više. I duša i telo su mu bili umorni. Nadao se da će, gde god da su se nalazili, biti izolovani i bezbedni dok ostatak sveta smišlja kako da se bori s Bleskom, s lekom ili bez njega. Znao je da će taj proces biti dug i težak i ružan, i bio je sto posto siguran da ne želi da bude deo toga. Završio je s tim. „Hej, ti.“ Tomas se okrenuo i ugledao Brendu. „Hej i tebi. Hoćeš da sedneš?“ „Pa da, hvala.“ Spustila se pored njega. „Podseća me na zalaske sunca u OPAKIMA, mada tamo nikad nisu izgledali ovako sjajni.“ „To može da se kaže za mnogo toga.“ Osetio je još jedan drhtaj emocija kad je u mislima video Čakovo, Njutovo i Terezino lice. Nekoliko minuta je prošlo u tišini dok su zurili u svetlo dana koje nestaje, u nebo i vodu koji iz narandžastog prelaze u ružičasto, pa u ljubičasto, sve do tamnoplave. „O čemu dumaš u toj tvojoj glavi?“ pitala je Brenda. „Apsolutno ni o čemu. Završio sam s razmišljanjem do daljeg.“ I stvarno je to mislio. Prvi put u životu bio je i slobodan i bezbedan, koliko god da ga je to koštalo. Onda je uradio jedinu stvar koje je mogao da se seti. Uhvatio je Brendu za ruku. Kao odgovor na to, ona ga je stegla. „Ima nas preko dvesta i svi smo imuni. Biće to dobar početak.“ Tomas ju je pogledao, sumnjičav što je tako samouvereno zvučala - kao da je znala nešto što on nije. „Šta bi to trebalo da znači?“ Nagnula se ka njemu i poljubila ga u obraz, a potom i u usta. „Ništa. Baš ništa.“ Tomas je sve izbacio iz misli i samo ju je privukao bliže dok je poslednji treptaj sunčeve svetlosti nestajao iza horizonta. EPILOG OPAKI - poslednji memorandum, datum 232.4.10, vreme 12:45 ZA: Moje saradnike OD: Ave Pejdž, kancelarke RE: Novi početak I tako, nismo uspeli. Ali smo, takođe, i uspeli. Naša originalna vizija nije doživela ostvarenje: nacrt nikad nije sastavljen. Nismo uspeli da otkrijemo ni vakcinu ni tretman za Blesak. Ali ja sam predvidela ishod i pripremila al ternativu, da sačuvamo bar delić naše rase. Uz pomoć mojih partnera, dvoje mudro po stavljenih Imunih, bila sam u mogućnosti da isplaniram i implementiram soluciju koja će rezultirati najboljim ishodom kojem smo mogli da se nadamo. Znam da je većina OPAKIH smatrala da je trebalo da postanemo grublji, da kopamo još dublje, da budemo još nemilosrdniji prema našim objektima, da nastavimo da tragamo za odgovorom. Da započnemo nove runde Ogleda. Ali ono što smo propustili da vidimo bilo nam je tačno pred očima. Imuni su jedini preostali resurs koji ovaj svet ima. A ako je sve išlo po planu, poslali smo naše najbistrije, najjače, najžilavije subjekte na sigurno mesto, gde mogu da naprave civilizaciju iznova dok ostatak sveta ide ka izumira nju. Nadam se da je, tokom godina, naša organizacija na neki način platila cenu za užasna dela protiv humanosti koja su počinili naši prethodnici u vladi. Iako sam potpuno svesna da je to bio potez očajnika nakon sunčevih bleskova, oslobađanje virusa Bleska kao načina kontrole populacije bilo je gnusan i ne140

popravljiv zločin. A katastrofalni rezultati nisu nikako mogli da se predvide. OPAKI su od tada kad je to delo počinjeno radili na tome da isprave ono što je pogrešno, da pronađu lek. I mada nismo uspeh u tom pokušaju, možemo bar da kažemo da smo posadili zrno za budućnost ćovečanstva. Ne znam kako će istorija suditi delima OPAKIH, ali ovde zvanično navodim da je organiza cija uvek imala samo jedan cilj, a to je da se očuva ljudska rasa. I u ovom poslednjem činu, uradili smo upravo to. Kao što smo pokušavali da usadimo svim našim subjektima iznova i iznova - OPAKI su dobri. ZAHVALNOST Kakva je samo avantura bila ova trilogija! Na mnogo načina je to bio zajednički napor moje urednice Kriste Marino, mog agenta Mišela Burea i moj. Jednostavno, ne mogu dovoljno da im zahvalim. Ali nastaviću da pokušavam. Mnogo hvala svim dobrim ljudima u Rendom hausu, posebno Beverli Horovic i mojim pu blicistima Emili Purso i Norin Herits. Takođe, svim neverovatnim članovima tima iz oblasti prodaje, marketinga, dizajna, pripreme i svih ostalih vitalnih delova potrebnih da bi jedna knjiga oživela. Hvala vam što ste od ovog serijala napravili uspeh. Hvala vam, Loren Abramo i Distel&Godrik, što ste omogućili da ove knjige postanu dostupne širom sveta. I hvala svim mojim izdavačima u inostranstvu što su im dali šansu. Hvala vam, Linet i Dž. Skot Sevidž, što ste čitali rane rukopise i davali svoje mišljenje. Dajem vam reč da se mnogo toga popravilo! Hvala svim blogerima i prijateljima na fejsbuku i #dashnerarmy na tviteru što su visili sa mnom i prosleđivali moje priče drugima. Svima vama i svim mojim čitaocima - hvala vam. Ovaj svet je za mene postao stvaran, i nadam se da ste uživali živeći u njemu. O AUTORU Džejms Dašner rođen je i odrastao je u Džordžiji, ali trenutno živi i piše u Roki Mauntinsu. Napisao je i serijal „The 13th Reality“. Više o njemu i njegovim knjigama možete pročitati na sajtu jamesdashner.com. Sadržaj POGLAVLJE 1 POGLAVLJE 2 POGLAVLJE 3 POGLAVLJE 4 POGLAVLJE 5 POGLAVLJE 6 POGLAVLJE 7 POGLAVLJE 8 POGLAVLJE 9 POGLAVLJE 10 POGLAVLJE 11 POGLAVLJE 12 POGLAVLJE 13 POGLAVLJE 14 POGLAVLJE 15 POGLAVLJE 16 POGLAVLJE 17 POGLAVLJE 18 POGLAVLJE 19 POGLAVLJE 20 141

POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE

21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 142

POGLAVLJE 73 EPILOG ZAHVALNOST O AUTORU

143

Document Outline                                            

POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE POGLAVLJE

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 144

                               

POGLAVLJE 45 POGLAVLJE 46 POGLAVLJE 47 POGLAVLJE 48 POGLAVLJE 49 POGLAVLJE 50 POGLAVLJE 51 POGLAVLJE 52 POGLAVLJE 53 POGLAVLJE 54 POGLAVLJE 55 POGLAVLJE 56 POGLAVLJE 57 POGLAVLJE 58 POGLAVLJE 59 POGLAVLJE 60 POGLAVLJE 61 POGLAVLJE 62 POGLAVLJE 63 POGLAVLJE 64 POGLAVLJE 65 POGLAVLJE 66 POGLAVLJE 67 POGLAVLJE 68 POGLAVLJE 69 POGLAVLJE 70 POGLAVLJE 71 POGLAVLJE 72 POGLAVLJE 73 EPILOG ZAHVALNOST O AUTORU

145