Leševe Na Videlo - Hilari Mantel

Naslov originala Hilary Mantel “Bring Up the Bodies”

epub: Lena www.balkandownload.org

Za Meri Robertson, još jednom: uz preporuke koje od srca dajem, i uz pomoć božju.

LIKOVI KROMVELOVO DOMAĆINSTVO TOMAS KROMVEL, kovačev sin: sada kraljev sekretar, čuvar svitaka, kancelar Univerziteta u Kembridžu i kraljev zastupnik na čelu Crkve Engleske. GREGORI KROMVEL, njegov sin. RIČARD KROMVEL, njegov sinovac. REJF SEDLER, glavni njegov pisar, koga je Kromvel podizao kao rođenog sina. HELEN, Rejfova lepa žena. TOMAS EJVERI, računovođa. TERSTON, glavni kuvar. KRISTOF, sluga. DIK PERSER, pisar. ENTONI, luda. POKOJNICI TOMAS VOLSI, kardinal, papski legat, lord kancelar: smenjen sa dužnosti, lišen slobode i umro 1530. DŽON FIŠER, biskup ročesterski: pogubljen 1535. TOMAS MOR, lord kancelar posle Volsija: pogubljen 1535. ELIZABET, EN I GREJS KROMVEL: Supruga i kćeri Tomasa Kromvela, upokojile se 1527-28; isto tako i Ketrin Vilijams i Elizabet Velifed, sestre njegove. KRALJEVA PORODICA HENRI VIII. ANA BOLEN, njegova druga žena. ELIZABETA, Anina mala kći, prestolonaslednica. HENRI FICROJ, vojvoda od Ričmonda, kraljev vanbračni sin.

ŠIRA KRALJEVA RODBINA KATARINA ARAGONSKA, Henrijeva prva žena, razvedena i držana u kućnom pritvoru u Kimboltonu. MERI, Henrijeva i Katarinina kći, druga u naslednoj liniji: takođe u kućnom pritvoru. MARIJA DE SALINAS, nekadašnja dvorska dama Katarine Aragonske. SER EDMUND BEDINGFILD, Katarinin čuvar. GREJS, ser Edmundova žena. PORODICE HAUARD I BOLEN TOMAS HAUARD, vojvoda od Norfoka, ujak kraljičin: surovi sizeren i Kromvelov neprijatelj. HENRI NAUARD, erl od Sarija, njegov mlađi sin. TOMAS BOLEN, erl od Viltšira, kraljičin otac; Monsenjer. DŽORDŽ BOLEN, lord Rokford, kraljičin brat. DŽEJN, ledi Rokford, Džordžova žena. MERI ŠELTON, kraljičina rođaka. I iza kulisa: MERI BOLEN, sestra kraljičina, sada udata i nastanjena u unutrašnjosti, a nekada kraljeva naložnica. PORODICA SIMOR U VULF HOLU STARI SER DŽON, čuven po tome što je ašikovao sa svojom snahom. LEDI MARDŽERI, žena njegova. EDVARD SIMOR, njegov najstariji sin. TOMAS SIMOR, mlađi sin. DŽEJN SIMOR, njegova kći, dvorska dama kod obeju Henrijevih kraljica. BES SIMOR, sestra Džejnina, udata za ser Entonija Utreda, guvernera Džerzija, obudovela, potom. DVORJANI

ČARLS BRENDON, vojvoda od Safoka, udovac sestre Henrija VIII Meri: plemić ograničene pameti. TOMAS VAJAT, plemeniti gospodin neograničene pameti: Kromvelov prijatelj za koga se, inače, naveliko sumnja da je ljubavnik Ane Bolen. HARI PERSI, erl od Nortamberlenda: bolestan i prezadužen mladi plemić, svojevremeno verenik Ane Bolen. FRENSIS BRAJAN, „Pakleni vikar”, u srodstvu i s Bolenovima i sa Simorovima. NIKOLAS KERJU, čuvar kraljevskih konja: neprijatelj Bolenovih. VILIJAM FICVILIJAM, kraljevski rizničar, takođe neprijatelj Bolenovih. HENRI NORIS, poznat kao Noris Preblagi, vodeća figura u kraljevoj ličnoj pratnji. FRENSIS VESTON, nesmotren i preterivanju sklon mladi gospodin. VILIJAM BRERTON, beskompromisni kavgadžija visokog roda u godinama. MARK SMITON, sumnjivo dobro obučeni muzičar. ELIZABETA, ledi Vuster, dvorska dama Ane Bolen. HANS HOLBAJN, slikar. SVEŠTENA LICA TOMAS KRANMER, nadbiskup kenterberijski: Kromvelov prijatelj. STIVEN GARDINER, biskup vinčesterski: Kromvelov neprijatelj. RIČARD SAMPSON, kraljev pravni savetnik za bračna pitanja. DRŽAVNI ZVANIČNICI TOMAS RAJOTESLI, poznat kao Zovite Me Rizli, čuvar državnog pečata. RIČARD RIČ, javni tužilac. TOMAS ODLI, lord kancelar. AMBASADORI

EUSTAŠ ŠAPUI, ambasador cara Karla V. ŽAN DE DENTVIL, francuski izaslanik. REFORMATORI HEMFRI MONMAUT, imućni trgovac, prijatelj Kromvelov i simpatizer luterana: pokrovitelj Vilijama Tindejla, prevodioca Biblije, sada utamničenog u Nizozemskoj. ROBERT PAKINGTON: trgovac sličnih naklonosti. STIVEN VON, trgovac u Antverpenu, prijatelj i zastupnik Kromvelov. „STARE PORODICE” KOJE PRETENDUJU NA PRESTO MARGARET POL, bratanica kralja Edvarda IV, privržena Katarini Aragonskoj i princezi Meri. HENRI, lord Montegju, njen sin. HENRI KURTENE, markiz od Egzetera. GERTRUDA, njegova častoljubiva supruga. U LONDONSKOJ KULI SERVILIJAM KINGSTON, upravnik. LEDI KINGSTON, njegova žena. EDMUND VOLSINGAM, zamenik Kingstonov. LEDI ŠELTON, tetka Ane Bolen. Francuz, dželat.

„Zar nisam i ja čovek kao i ostali ljudi? Zar nisam? Zar nisam?” HENRI VIII Eustašu Šapuiju, carskom ambasadoru

DEO PRVI

I Sokolovi Viltšir, septembar 1535.

Njegova deca obrušavaju se s neba. On motri iz sedla, hektari zemlje Engleske prostiru se iza njegovih leđa; deca padaju, pozlaćenih krila, a u svakog pogled zakrvavljen. Grejs Kromvel lebdi u vazduhu. Nečujno hvata plen, nečujno sklizne na njegovu pesnicu. Ali zvuci koje posle toga proizvodi, onaj prhut perja, stišano kreštanje, uzdah i stresanje krila, pa jedva čujno grgotanje – to su zvuci prepoznavanja, prisnosti, zvuci ćerinski, zvuci neodobravanja, maltene. Prsa su joj poprskana krvlju, meso joj se zaglavilo među kandžicama. – Tvoje cure su dobro letele danas – reći će mu kasnije Henri. Soko Ana Kromvel poskakuje na rukavici Rejfa Sedlera, koji jaše pored kralja i ćaska s njim. Umorni su; sunce je na zalasku, a oni jašu natrag u Vulf Hol, razlabavili uzde. Sutra će izvesti ženu i dve sestre. Za te pokojnice, čije su kosti odavno utonule u londonsku ilovaču, seoba je završena. Lake kao pera, one klize na vazdušnim strujama u visini. Nikoga ne sažaljevaju. Nikome ne odgovaraju. Jednostavni su njihovi životi. Kad pogledaju dole, ne vide ništa sem plena koji ih čeka, i pozajmljenih pera koja nose lovci; vide jedan svet lepršav, svet koji izmiče, u kojem, mimo njihove večere, ničega i nema. Celo leto prošlo je tako, u metežu opšteg komadanja, a krzno i perje leti na sve strane; isteruj kerove, uteruj kerove, tetoši umorne konje, dok gospoda leče ubojne rane, iščašenja i plikove. A makar poslednjih nekoliko dana Henri se nagledao sunca. Negde pred podne, oblaci su se skrdili sa zapada, i počela je da pada kiša, u krupnim, mirisavim kapima; onda se ponovo pomolilo sunce i počelo da prži, a sada je nebo opet tako vedro da može čovek i raj da vidi, i svece da uhodi. Dok sjahuju, predaju konje konjušarima i čekaju kralja, Kromvel već u mislima prebire po papirima: depešama iz Vajthola koje glasonoše galopom dopremiše poštanskim drumovima što niču kud god da se dvor preseli. Za večerom sa Simorovima, poslušaće svaku priču koju

domaćini požele da ispripovedaju; i prikloniti se svakom hiru njegovog kralja, onako razbarušenog, srećnog i druželjubivog kakav mu se večeras čini. A kad kralj ode na spavanje, počeće njegova, Kromvelova, radna noć. Iako je dan na izmaku, Henriju se, po svemu sudeći, ne vraća unutra. Stoji napolju i osvrće se oko sebe, udiše miris konjskog znoja, a preko čela mu pukla široka, kao cigla crvena šara – opekotina od sunca. Još pre podne toga dana ostao je bez šešira, a pošto tako običaj nalaže, cela lovačka družina morala je onda i sama šešire da poskida. Kralj je odbio sve što su mu nudili kao zamenu. I sad, dok se sumrak prikrada preko polja i lugova, sluge će biti poslate ne bi li neki od njih slučajno opazio titraj crnog pera spram sve tamnije trave, ili odsjaj lovačke značke, zlatnog Sv. Huberta1 sa očima boje safira. Jesen se već oseća u vazduhu. Znaju ljudi da neće biti još mnogo ovakvih dana; pa ostanimo onda još, dok se mali konjušari iz Vulf Hola roje oko nas, a Viltšir i zapadni okruzi nestaju u plavetnoj izmaglici; ostanimo još, s kraljevom rukom na Kromvelovom ramenu, a Henri sav užagrio dok priča o predelima koje su toga dana videli, o zelenim čestarima i hitrim potocima, o jovama na obalama, o ranoj izmaglici koja se digla oko devet; o kratkotrajnom pljusku, vetriću koji je zamro i stišao se; o nepomičnom vazduhu, popodnevnoj jari. – Gospodaru, kako to da ne izgoreste? – pita Kromvela Rejf Sedler. Rejfu su, onako riđokosom kao i sam kralj što je, ružičaste pege prošarale lice, a čak mu i oči izgledaju ranjave. On, Tomas Kromvel, sleže ramenima; obgrlio je Rejfa, i sad zajedno ulaze u kuću. Celu Italiju je on prošao – od bojnog polja do senovitog borilišta računovodstva – a da nije izgubio svoje londonsko bledilo. Detinjstvo provedeno na ulici, dani kraj reke, dani na njivama: posle svega toga ostao je beo, kakvim ga je Bog stvorio. – Kromvel ima kožu kao ljiljan – obznanjuje kralj. – Jedino po tome i ni po čemu drugom liči na taj ili na bilo koji cvetak. – Zadirkuje ga tako dok zajedno idu ka trpezi. Kralj je Vajthol napustio one sedmice kad je pogubljen Tomas Mor, a cele te bedne julske nedelje rominjala je neka kiša, i kopita kraljevske pratnje duboko su tonula u blato dok su, nabadajući tako, napredovali

ka Vindzoru. Potom su zašli u zapadne grofovije; posvršavavši kraljeve poslove u Londonu, Kromvelovi pomoćnici sustigli su kraljevsku svitu negde sredinom avgusta. Kralj i njegova pratnja spavaju kao bebe u novim-novcatim kućama od ružičaste cigle, u starim kućama iza trošnih ili već srušenih bedema, u zamkovima kao iz mašte koji liče na igračke, zamkovima koje nikakav bedem nikada ne bi ni mogao da zaštiti, jer zidovi su im takvi da bi ih đule proburazilo kao da su od papira. Pedeset godina traje mir u Engleskoj. Eto amaneta Tjudorovih; mir je to što oni nude. Svako domaćinstvo upinje se ne bi li se pred kraljem pokazalo u najboljem svetlu, pa smo tako prethodnih nedelja nailazili na tragove paničnog malterisanja i zbrda-zdola naslagano kamenje, kako su već oni što će ugostiti kralja žurili da uz svoja vlastita obeležja istaknu i ružu Tjudorovih. Isti ti traže i uklanjaju ma i najmanji trag nekadašnje kraljice Katarine, maljevima razbijaju narove aragonske, i komadiće njihove, i zgnječena njihova semena što su se razletela. Umesto toga – za rezbarenje nema vremena – na istaknutim mestima, u grubim crtama, oslikavaju sokola Ane Bolen. Usput im se pridružio Hans, napravio crtež kraljice Ane, ali joj nije ugodio; a šta čovek ovih dana da uradi pa njoj da ugodi? Skicirao je Holbajn i Rejfa Sedlera, sve sa onom finom bradicom i stisnutim usnama, pa onim modernim šeširom – pločom ukrašenom perjem koja šeta tamo-amo na njegovoj podšišanoj glavi. – Mnogo mi je nos spljošten, majstor Holbajne – kaže Rejf, a Hans će: – A zar je u mojoj moći, gazda Sedleru, da vam nos ulepšavam? – Polomio ga je kad je bio mali – kaže Kromvel – na alkarskom nadmetanju. Ja ga posle lično sklonio, hteo konj da ga izgazi, a kako je samo jadan bio, žali bože, i sve kuka za majkom. – On uhvati Sedlera za rame. – Hajde sad, Rejfe, ne budi takav. Ja, evo, mislim da si vrlo lepo ispao. Seti se samo šta je Hans od mene napravio. Tomasu Kromvelu je sad oko pedeset godina. Telo mu je trudbeničko, zdepasto, upotrebljivo; počeo je da se goji. Ima crnu kosu, koja sad već polako sedi, a zbog one svetle kože što ništa ne propušta, kao da je stvorena da odoli i kiši i suncu, ljudi zlobno nagađaju da mu je otac bio Irac, premda je ovaj bio pivar i kovač iz Patnija, i ovce je šišao, jeste, taj čovek što nije bilo čorbe a da on u njoj nije mirodija,

kavgadžija i pesničar, pijanica i siledžija koga su često izvodili pred lice pravde zato što je nekoga mlatnuo, što je nekoga prevario. Kako je sin takvog jednog čoveka stigao do ovakvih visina – pitanje je koje sebi cela Evropa postavlja. Neki kažu da je prišao Bolenovima, kraljičinoj porodici. Drugi kažu da se probio isključivo preko pokojnog kardinala Volsija, zaštitnika njegovog; Kromvel je Volsiju bio čovek od poverenja, zarađivao mu je novac i znao njegove tajne. Ostali vele da iza Kromvela stoji društvo veštaca. Još je bio dečak kad je otišao iz zemlje, pa prvo bio najamnik, pa trgovao vunom, pa radio kao bankar. Niko ne zna gde je taj sve bio, i koga je sve upoznao, a i on se baš nije polomio da im to kaže. U kraljevoj službi nikad se ne štedi, zna koliko vredi i zaslužuje, i uvek se postara da ga nagrada ne mimoiđe: zvanja, apanaže i vlasnički listovi, plemićke kuće i farme. Uvek pronađe način da sve bude po njegovom, ima taj metodu; čoveka će, kad treba, ili zaseniti, ili podmititi, privoleti ga, ili mu pripretiti, predočiće čoveku šta njemu zapravo treba, i istog tog čoveka uputiti u određene strane njegove ličnosti za koje ni taj sam dotad nije znao da postoje. Svakoga dana kraljev sekretar ima posla s velikašima koji bi ga, samo da mogu, sravnili sa zemljom jednim jedinim osvetoljubivim zamahom, kao da je muva. Svestan toga, on se ističe uljudnošću, staloženošću i neumornom posvećenošću engleskoj stvari. Nema naviku da objašnjava svoje postupke. Niti da priča o uspesima koje je postigao. Ali kad god mu se sreća u životu nasmešila, on je bio na pravom mestu, i čekao ju je na pragu, spreman da joj širom otvori vrata čim začuje njeno sramežljivo grebuckanje po drvetu. A u domu njegovom, u Ostin Frajarsu, Kromvelov portret čami na zidu, sa svim njegovim mračnim naumima umotanim u vunu i krzno, i šakom što steže neki dokument kao da će da ga pridavi. Hans je bio odgurnuo sto unazad, da ga celog uhvati, pa mu rekao: Tomase, ne smeš da se smeješ; a tako su i nastavili: Hans mrmoreći dok radi, a on, žustro zureći nekud, ni blizu ni daleko. Kad je video da je portret završen, Kromvel je rekao: „Bože, pa ličim na ubicu”, na šta je njegov sin Gregori kazao: pa zar nisi to znao? Sad se prave koplje za njegove prijatelje, kao i za njegove poštovaoce među luteranima u Nemačkoj. On od originala neće da se rastaje – ne sad, kad sam se navikao, kaže –

pa mu se tako desi da uđe u hodnik i zatekne više verzija samoga sebe u raznim fazama nastajanja: ovlašan obris tek, delimično namalan. Odakle početi s Kromvelom? Neki krenu od tih oštrih očica, neki od njegovog šešira. Neki izbegavaju suštinu stvari, pa naslikaju njegov pečat i makaze, drugima za oko zapadne tirkizni prsten koji mu je dao kardinal. Odakle god počeli, konačan utisak je isti: da ste se tom čoveku nešto zamerili, svakako ne biste želeli da ga sretnete posle zalaska sunca. „Ako mog malog Tomasa samo popreko pogledaš”, govorio je njegov otac Volter, „ima oko da ti iskopa. Čik ga sapleti, nogu će da ti odseče. Ali ako mu ne staneš na žulj, ume da bude pravi gospodin čovek. I sve žive taj će da časti.” Hans je nacrtao kralja, dobroćudnog u letnjoj svili, kako sedi za trpezom sa svojim domaćinima, a prozori otvoreni, čuje se pozan ptičji poj, sa ušećerenim voćem stiže plamen prvih voštanica. Na svakom odmorištu Henri odseda u glavnoj kući, sa Anom, kraljicom; njegova pratnja spava s mesnim plemstvom. Uobičajena je pojava za kraljeve domaćine da se on, barem jednom u toku posete, iz zahvalnosti više, zabavi s većom grupom domaćih, što svakako predstavlja opterećenje za domaćinstvo. Prebrojao je Kromvel kola što pristižu s provijantom; video je krkljanac u kuhinjama, a i lično je silazio dole u sivo- zeleni čas pre svitanja, dok se peći od opeke čiste i pripremaju za prvu turu hleba, meso natiče na ražanj, kotlovi spuštaju na tronošce, živina čerupa i komada. Njegov teča bio je kuvar kod nadbiskupa, pa je Kromvel, kao dete, landarao po kuhinjama palate Lambet; zna on taj posao ko zlu paru, a ništa što je u vezi s kraljevom udobnošću ne sme se prepustiti slučaju. Savršeni su ovi dani. Pri bistrom, nepomućenom svetlu vidi se svaka kupina u živici. Svaki list, suncem poduprt, visi kao zlatna kruška. Jašući na zapad u pozno leto, spuštali smo se u šumska lovišta i prelazili brežuljke, dospevši u te visoke predele gde, makar ono bilo dva okruga daleko, lepo možeš da osetiš nemirno prisustvo mora. U tom delu Engleske naši preci divovi ostavili su svoje nasipe, svoje humke i stećke. U nama, u svakom Englezu i Engleskinji, još će se naći pokoja kap divovske krvi. U ta vremena starostavna, u zemlji koju još ne behu oskvrnuli ni ovca ni ralo, oni su lovih divlju svinju i losa.

Danima i danima mogao si da ideš i kraja šumi da ne vidiš. S vremena na vreme neko iskopa staro oružje: sekire koje, kad ih uhvatiš obema rukama, mogu da raspolute i konja i jahača. Zamisli samo krupne udove tih pokojnika što nemaju mira pod zemljom. Rat je bio narav njihova, i rat uvek samo čeka da ponovo izbije. Ne misli čovek samo na prošlost dok jaše ovim poljima. Misli na ono što tinja u zemlji, što klija; na dane koji dolaze, na ratove koji još nisu vojevani, na rane i pogibije koje zemlja Engleska čuva, da su na toplom. Pomislio bi čovek, da vidi sad Henrija kako se smeje, Henrija kako se moli, da ga vidi kako predvodi svoje ljude dok stupaju šumskom stazom, pomislio bi da ovaj i na prestolu sedi isto tako sigurno kao i na konju. Izgled ume da prevari. Noću Henri leži budan; zvera u izrezbarene krovne grede; odbrojava sebi dane. „Kromvele, Kromvele”, kaže on, „šta ću sad?” Te spasi me, Kromvele, od cara. Te spasi me, Kromvele, od pape. A onda pozove nadbiskupa kenterberijskog, Tomasa Kranmera, pa ga pita, zanima ga: „Je li to moja duša ukleta?” A tamo, u Londonu, carev ambasador Eustaš Šapui danima čeka vest da se narod Engleske digao protiv svirepog, bezbožnog kralja. Tu vest bi tako žarko želeo da čuje, i ne bi žalio ni truda ni novaca da se to i obistini. Njegov gospodar, car Karlo, vlada Nizozemskom, ali i Španijom i španskim zemljama u prekomorju; Karlo je bogat i, s vremena na vreme, ljutne se što se Henri Tjudor drznuo da odbaci njegovu tetku, Katarinu, i za ženu uzme onu koju narod po ulicama naziva buljavom droljom. U hitnim depešama podstiče Šapui svoga gospodara da napadne Englesku, da se udruži s pobunjenicima protiv kralja, s pretendentima i nezadovoljnicima, i da osvoji ovo neosveštano ostrvo čiji je kralj, parlamentarnim dekretom, regulisao svoj razvod i proglasio se za Boga. Nije papi milo što ga u Engleskoj ismevaju i nazivaju tek „rimskim biskupom”, a nije mu milo ni što su mu prihodi uskraćeni i preusmereni u Henrijeve kovčege. Bula o ekskomunikaciji, sačinjena, ali još ne i obnarodovana, lebdi nad Henrijevom glavom, i zbog nje je on otpadnik među hrišćanskim kraljevima Evrope; a ti kraljevi su, inače, već pozivani, pa i podsticani, da pređu Moreuz ili škotsku granicu, i po svojoj volji za sebe uzmu što je sad Henrijevo. Možda će car i doći. Možda će doći kralj Francuske. Možda će doći

zajedno. Baš bi lepo bilo reći: spremni smo mi za njih, ali stvarnost tako ne govori. U slučaju vojnog napada, možda ćemo morati da iskopavamo kosti onih divova, pa njima da bijemo zavojevače po glavama, jer nedostaje nam borbene tehnike, nedostaje nam baruta, nedostaje nam čelika. Nije za to kriv Tomas Kromvel; što Šapui reče, uz kiseo osmeh na licu, Henrijevo kraljevstvo bilo bi bolje uređeno da je Kromvel na dužnost postavljen pet godina ranije. Ako ste namerni da branite Englesku, a Kromvel jeste – jer on će i sam izaći na bojno polje, s mačem u ruci – onda morate znati šta je u stvari Engleska. Na avgustovskoj žezi, stajao je gologlav pred izrezbarenim spomenicima predaka, muškaraca odevenih cap-à-pie2 u oklop i verižnjaču, šaka u rukavicama skupljenih i kruto isturenih na tunikama, dok im oklopljena stopala počivaju na kamenim lavovima, grifonima, hrtovima: ljudi od kamena, ljudi od čelika, a kraj njih u sanducima i njihove mekane žene, skutrene kao puževi u školjkama. Mislimo da vreme mrtvima ništa ne može, ali može njihovim spomenicima, jer eno ti ga onaj, postao prćast, a onome tamo prsti zatupljeni, što od nezgoda raznih, što od vremena. Majušno rastrgnuto stopalo (od heruvima što kleči) viri ispod draperije; vrh otkinutog palca počiva na izrezbarenom jastučetu. „Moramo iduće godine da popravimo ove pretke”, besede velmože zapadnih okruga; ali njihovi štitovi i stegovi, njihova znamenja i belezi, sve je to uvek sveže nalickano, dok oni pričaju i ulepšavaju dela svojih predaka, te ko su ovi bili, te šta je koji nosio; oružje koje je moj predak nosio kod Aženkura, šolja koju je mom pretku dao svojeručno Džon od Gonta. A to što su u potonjim ratovima Jorka i Lankastera njihovi očevi i dedovi odabrali pogrešnu stranu - o tome se ćuti. Novi naraštaj oprašta greške, ugled se obnavlja iz temelja; u protivnom, Engleska ne bi mogla da napreduje, nego bi nastavila da se survava u nečistu prošlost. On predaka nema, naravno; ne onakvih kakvima bi se čovek hvalio. Postojala je jednom jedna plemićka porodica Kromvelovih, i kad je on stupao u kraljevu službu, heraldi su ga, etikecije radi, huškali da prihvati grb tih starih Kromvelovih; ali ja nisam od njih, rekao je on uljudno, i ne želim da se kitim njihovim perjem. Jer njemu ne beše više

od petnaest leta kad je pobegao od očevih pesnica; prešao Lamanš, stupio u vojnu službu kod francuskog kralja. Otkako je prohodao, stalno se borio; a ako ćeš već da se boriš, što da te za to i ne plaćaju? Ima unosnijih zanata od vojnikovanja, i on ih je pronašao. Pa je tako odlučio da ne žuri kući. A sada, kad njegovim domaćinima, titulisanim glavama, zatreba savet, gde da postave fontanu, ili grupu Tri gracije koje plešu, kralj im kaže: Kromvel vam je pravi čovek za to; video je Kromvel kako te stvari rade tamo po Italiji, a šta je dobro za njih, biće, vala, dobro i za Viltšir. Ponekad kralj napusti neko mesto samo s jahaćom družinom, a kraljicu ostavi tamo, s njenim damama i muzičarima, dok Henri sa svojom najdražom nekolicinom pratilaca lovi li lovi po zemlji. I tako, evo, stižu u Vulf Hol, gde im stari ser Džon Simor priređuje dobrodošlicu, okružen svojom blagorodnom porodicom. – Ne znam, Kromvele – veli stari ser Džon. Hvata ga za ruku, srdačan je. – Sve te sokolove nazvaste po pokojnicama... Zar vas to ne rastuži? – Nikad se ja ne rastužim, ser Džone. Ovaj svet je i predobar za mene. – Trebalo bi ponovo da se oženite, novu porodicu da zasnujete. Možda ćete nevestu pronaći upravo ovde, kod nas. U šumi Savernejk ima mnogo svežeg, mladog ženskinja. Gregorija još imam, kaže on, osvrćući se preko ramena da vidi sina; uvek je nekako zabrinut zbog Gregorija. – O! – na to će Simor – Lepo je imati sinove, ali čoveku su potrebne i kćeri, u kćerima je uteha. Pogledajte samo Džejn. Stvarno dobra cura. On pogleda u Džejn Simor, po uputstvu njenog oca. Zna on nju dobro sa dvora, budući da je Džejn bila dvorska dama i kod Katarine, bivše kraljice, a i kod Ane je, kraljice sadašnje; obična mlada žena srebrnastoblede puti, sklona ćutanju, a ima tu naviku da muškarca uvek pogleda kao da on predstavlja neko neugodno iznenađenje. Nosi bisere i beli brokat protkan krutim drščicama od karanfila. Njemu ne može da promakne nezanemarljiv trošak; bisere na stranu, sve ovo što ona nosi na sebi ne košta mnogo ispod trideset funti. Nije ni čudo što

hoda ko po jajima, kao dete kome je rečeno da ne prospe nešto po sebi. – Džejn – kaže kralj – sad, kad smo te našli ovde, kod kuće, sa tvojima, hoćeš li biti manje stidljiva nego inače? – U svoju ručerdu kralj uzima njenu šapicu, kao mišju. – Na dvoru reč ne možeš od nje da čuješ. Džejn ga pogleda, pocrvenela kao bulka. – Jeste li ikad videli da neko ovako pocrveni? – pita Henri. – Sem ako nije čeljade od dvanaest leta. – Ne bih za sebe smela da tvrdim da mi je dvanaest leta – kaže Džejn. Za trpezom, kralj sedi do domaćice, ledi Mardžeri. Nekada je to bila prava lepotica, a sudeći po kraljevoj naglašenoj pažnji, rekao bi čovek da je još lepa; izrodila je desetoro dece, šestoro ih je ostalo u životu, a troje je u ovoj prostoriji. Edvard Simor, naslednik, izdužene je glave, sa ozbiljnim izrazom lica, i razgovetnog, oštrog profila; naočit muškarac. Ako i nije učen, načitan svakako jeste, i mudro se laća svake dužnosti koju mu poveriš; i u ratu je bio, a sad, dok čeka da ponovo krene u borbu, upućuje se u veštine lovišta i megdaništa. Kardinal ga je svojevremeno isticao kao boljeg od onog što loza Simorovih obično rađa; on sam, Tomas Kromvel, dobro ga je odmerio, i zaključio da je ovaj u svakom pogledu kraljev čovek. Tom Simor, Edvardov mlađi brat, bučan je, goropadan, i zanimljiviji ženama; kad on uđe u prostoriju, device se zakikoću, dok mlade matrone samo pognu glave, pa ga motre ispod trepavica. Stari ser Džon je čovek na glasu po svojoj ljubavi prema porodici. Dve-tri godine ima kako se po dvoru proneo glas da je ser Džon prevrnuo ženu svog sina, i to ne jednom, u nastupu strasti, već u više navrata, i to od njenih nevestinskih dana pa nadalje. Priču su po dvoru raširile kraljica i njene prisne prijateljice. „Izračunale smo da je bilo negde oko 120 puta”, keserila se Ana. „Pa dobro, Tomas Kromvel je izračunao, a on je brz na brojkama. Možemo se samo nadati da su se uzdržavali nedeljom, da ih ne ubije sram, a i o postu bi malo proredili.” Nevernica je rodila dva sina, a kad su njeni postupci obelodanjeni, Edvard je rekao da ih ne prihvata za naslednike, pošto ni sam nije načisto da li su mu to sinovi ili polubraća. Preljubnica je sklonjena u manastir, i nije mnogo prošlo a ona se prestavila i tako mu se sklonila s

puta; sada Edvard ima novu ženu, koja se drži preteći, i uvek nosi šilo u džepu, za slučaj da joj svekar priđe preblizu. Ali sve je oprošteno, oprošteno. Krhka je put. Ova kraljevska poseta znači da je matori opet u milosti. Džon Simor ima 520 hektara, uključujući jelenski park, dok su ostalo mahom pašnjaci puni ovaca; uzima dva šilinga po jutru godišnje, što mu donosi čisto dvadeset pet odsto više nego što bi od istog tolikog imanja imao da je sve uzorano. Ovce su neke male, crnih lica, mešane s velškom gorskom sortom; meso je hrskavičavo, ali je vuna sasvim dobra. Tek što su stigli, kralj (inače u pravom seljačkom raspoloženju) kaže: – Kromvele, kol’ko bi ono šilježe moglo da teži? A ovaj mu odgovara, iz taka: – Trideset funti, gospodaru. Frensis Veston, mladi dvorjanin, na to će podrugljivim tonom: – Gazda Kromvel je nekad šišao ovce. Ne može taj da pogreši. – Jadna li bi ova zemlja bila – kaže kralj – da nema trgovine vunom. To što gazda Kromvel zna posao samo mu služi na čast. Ali Frensis Veston se i dalje zlobno smeška, krijući lice šakom. Sutra i Džejn Simor ide u lov s kraljem. – A ja mislio da je to samo za gospodu – čuje Kromvel Vestona kako šapuće. – Kraljica bi se naljutila da čuje. – A Kromvel će, sebi u brk: Postaraj se onda da sazna, budi dobar dečko. – Svi mi u Vulf Holu odlični smo lovci – hvali se ser Džon – pa tako i moje kćeri. Pomislio bi čovek da je Džejn stidljiva, ali stavite je samo u sedlo i uveravam vas, gospodo – prava je boginja Dijana! Ja, znate, nikada nisam terao svoje kćerke da uče. Ser Džejms ih je, evo, naučio svemu što treba da znaju. Sveštenik u dnu trpeze klima glavom, a sav blista: matora budala bele ćele i krmeljivog oka. On, Kromvel, okreće se prema svešteniku: – A jeste li ih vi naučili i da plešu, ser Džejmse? Svaka vam čast. Video sam Elizabetu, Džejninu sestru, na dvoru, plesala je s kraljem. – O, za to su imale posebnog učitelja – cereka se stari Simor. – Učitelja za ples, učitelja za muziku, to im je dosta. Strani jezici njima ne

trebaju. Ionako nikuda odavde neće. – Ja ne mislim tako, gospodine – kaže Kromvel. – Moje kćerke su učile sve isto što i moj sin. Ponekad mu tako dođe da priča o njima, o Ani i Grejs; sedam godina je prošlo kako ih nema. Tom Simor se smeje. – Šta, izvodili ste ih na megdanište s Gregorijem i mlađanim gazda Sedlerom? Kromvel se osmehuje. – Sve osim toga. – Nije ništa neobično za žensku decu u gradskim kućama da nauče da pišu, pa i malo više od toga – kaže Edvard Simor. – Mogu vam pritrebati u računovodstvu. Ima takvih slučajeva. To će im, takođe, pomoći da se dobro udaju, u neku trgovačku familiju koja će ih, s takvim znanjima, rado prihvatiti. – Zamislite samo gospodar Kromvelove kćeri – kaže Veston. – Ja ne smem ni da zamislim... Sumnjam da bi računovodstvo njih držalo u mestu. Reko bi čovek da bi njima pre legla satara. Popreko ih pogledaš i – izgubi glavu. I to ne od ljubavnog zanosa, bogme. Gregori se uzrujao. Od takvog sanjara ne bi čovek maltene ni očekivao da će pratiti razgovor, ali sad je toliko povređen da mu glas podrhtava. – Vi vređate moje sestre i uspomenu na njih, gospodine, a niste ih ni poznavali. Moja sestra Grejs... Kromvel vidi kako Džejn Simor pruža svoju ručicu i dodiruje Gregorija po zglavku; samo da ga spase, rizikovaće ona i da skrene pažnju celog društva na sebe. – U poslednje vreme sam – kaže ona – stekla nešto znanja iz francuskog jezika. – Jesi li, Džejn. – kroz osmeh će Tom Simor. Džejn obori glavu. – Uči me Meri Šelton. – Meri Šelton je jedna predusretljiva mlada žena – kaže kralj; a Kromvel, krajičkom oka, opazi kad je Veston laktom ćušnuo onog što do njega sedi; priča se, naime, da je Šeltonova bila predusretljiva i prema kralju, u postelji. – I tako vam je to – obraća se Džejn svojoj braći – ne traćimo mi dame sve svoje vreme na jalovo klevetanje i sablazni. Mada, bog nam je svedok, toliko ogovaramo da bi cela jedna varoš žena imala šta da prepričava. – Zaista? – kaže Kromvel.

– Pričamo o tome ko je sve zaljubljen u kraljicu. Ko joj piše stihove. – Ona obori pogled. – Htedoh reći, ko je zaljubljen u sve nas. Ovaj ili onaj gospodin. Poznajemo mi sve svoje udvarače, i od glave do pete ih opisujemo; pocrveneli bi kad bi znali. Pričamo o tome koliko ko ima zemlje, i koliki su mu godišnji prihodi, a onda procenimo da li ćemo im dozvoliti da nam napišu pokoji sonet. Ako smatramo da nas neće predstaviti kako dolikuje, prezremo njihove stihove. Okrutno je to, ne kažem. Kromvel se oseća pomalo nelagodno, ali veli: šta fali da se damama pišu stihovi, makar i udatim, na dvoru je to nešto uobičajeno. Hvala za lepe reči, gazda Kromvele, na to će Veston, pomislismo načas da ćete nas terati da batalimo. Tom Simor se prignuo bliže, glasno se smeje. – A koji su to tvoji udvarači, Džejn? – Ako baš želiš da znaš, moraš prvo da obučeš haljinu, da uzmeš vez, pa da nam se pridružiš. – Kao Ahil među ženama – kaže kralj. – Moraš da obriješ tu lepu bradu, Simore, a onda idi tamo i otkrij njihove bezobrazne male tajne. – Kralj se smeje, ali nije mu sve potaman. – Ili bolje da nađemo nekog ko više liči na žensko za taj zadatak. Gregori, ti si lep momak, ali bojim se da će te odati te šaketine. – Kovačev unuk – kaže Veston. – A onaj mali Mark? – kaže kralj. – Onaj muzičar, znate ga? Baš je sav uglađen, ko devojčica izgleda. – O! – kaže Džejn – Mark je ionako stalno sa nama. Uvek je tu negde. Njega gotovo da i ne računamo u muškarce. Ako želite da saznate naše tajne, pitajte Marka. Razgovor kreće u drugom pravcu; nikada se nije dešavalo da Džejn ima šta da kaže, pomisli Kromvel; i, pomisli još, Veston me zadirkuje, zna da u Henrijevom prisustvu neću da mu vratim milo za drago; i zamišlja onda Kromvel kako li će to milo izgledati kad ga Vestonu za drago vrati. Rejf Sedler ga motri krajičkom oka. – Pa – obraća se kralj Kromvelu – šta li će nam to sutra bolje biti nego što je bilo danas? – Društvu za stolom kralj objašnjava: – Gazda Kromvel ne može da zaspi ako nešto ne popravlja.

– Preurediću šešir Vašem veličanstvu. A oni oblaci, pre podneva... – Sami smo prizivali pljusak. Kiša nas je rashladila. – Bog je Vašem veličanstvu poslao ništa manje nego potop – kaže Edvard Simor. Henri trlja onu štraftu pocrvenele kože. – Kardinal je umeo da nasluti promenu vremena. Prilično lepo jutro, tako bi imao običaj da kaže, ali već oko deset će se još više razvedriti. I razvedri se. Radi to ponekad Henri; udene Volsijevo ime u razgovor, kao da ga nije on lično, nego neki drugi vladar, progonio do smrti. – Neki ljudi imaju dar za predviđanje vremena – kaže Tom Simor. – To je to, ništa drugo, gospodine. I ne moraju da budu kardinali. Henri klima glavom, smeška se. – Pravo veliš, Tome. Njemu nikada nije ni trebalo da iskazujem poštovanje, nije li tako? – Bio je odveć ponosan za jednog podanika – kaže ser Džon. Kralj upire pogled preko trpeze u pravcu gde sedi on, Tomas Kromvel. Kromvel je voleo kardinala. Svi ovde to znaju. Izraz na njegovom licu besprekorno je nemušt, kao sveže okrečen zid. Posle večere, stari ser Džon pripoveda o Edgaru Miroljubivom. Taj je vladao ovim krajevima pre mnogo vekova, pre nego što su kraljevi dobili brojeve: u vreme kad su sve deve bile lepe deve, svi vitezovi hrabri, a život jednostavan, nasilan i, obično, kratak. Edgar je begenisao mladu, pa je poslao jednog od svojih erlova da vidi kakva je. Erl, koji je bio em lažan plemić, em prevejan čovek, izvestio je kralja da su pesnici i slikari preterali opisujući devojčinu lepotu; u stvarnom životu, rekao je on, ona je hroma i razroka. Njegov cilj bio je da nežnu gospoj’cu uzme za sebe, pa ju je zaveo i oženio se njome. Saznavši da ga je erl izdao, Edgar ga je sačekao u zasedi, u šumarku nedaleko od ovoga mesta, i natakario ga na koplje, usmrtivši ga jednim udarcem. – Kakav podlac dvolični, taj erl! – kaže kralj. – Dobio je šta je zaslužio. – Kakav crni erl, običan ker, rek’o bih ja – kaže Tom Simor. Njegov brat samo uzdahne, kao da se ograđuje od opaske. – A šta je gospa na to rekla? – pita on; on, Kromvel. – Kad su joj rekli da je erl proburažen?

– Gospoj’ca se udala za Edgara – kaže ser Džon. – Venčaše se oni u šumici zelenoj, i otada življahu u sreći i veselju. – Nije imala izbora, cenim – kaže ledi Mardžeri, pa uzdahne. – Žene moraju da se prilagode. – A narod ovde priča – dodaje ser Džon – da lažni erl još hoda po šumi, ječi i pokušava da izvuče ono koplje iz stomaka. – Zamislite samo – kaže Džejn Simor. – Svake noći, kad god mesec izađe, pogledate kroz prozor i ugledate njega kako se vuče i jadikuje. Sva sreća te ne verujem u duhove. – Pazi da se ne iznenadiš, sestro – kaže Tom Simor. – Čekaj samo da te do’vate, mala. – A ipak... – kaže Henri. Pokretom oponaša bacača koplja; čini to, istina, bez punog zamaha, kako ćeš drukčije za stolom. – Iz cuga, čisto. Umeo je, more, dobro da nanišani, taj kralj Edgar. A on će – on, Kromvel: – Želeo bih da znam da li je ova priča negde zapisana i, ako jeste, ko ju je zapisao, i da li je pisao pod zakletvom. – Kromvel bi sredio tog erla pre sudije i porote – kaže kralj. – Bog da blagoslovi Vaše veličanstvo – reče ser Džon – ali mislim da u to doba ni sudija ni porote nije bilo. – Snašao bi se Kromvel već nekako. – Mladi Veston se naginje napred kako bi skrenuo pažnju na sebe. – Iskopao bi odnekud porotu, makar i ispod pečurke. A onda bi sa erlom bilo svršeno, sudili bi mu i izveli ga na gubilište, i glavu mu odrubili. Kažu da je, u vreme suđenja Tomasu Moru, ovaj ovde kraljev sekretar otpratio porotnike kad su krenuli na većanje, a kad su svi unutra posedali, zatvorio je za njima vrata, i objasnio im šta zakon kaže i nalaže. „Da otklonimo svaku sumnju”, rekao je on porotnicima. „Vaš zadatak je da ser Tomasa proglasite krivim i, dok to ne obavite, nema večere.” A onda je izašao, zatvorio za sobom vrata, i stao ispred njih sa sekiricom u ruci, za slučaj da pokušaju da provale napolje, željni kuvanog pudinga; a kako su svi porotnici bili Londonci, stomaci su im bili iznad svega ostaloga, i čim su creva zakrčala, počeli su da viču: „Kriv je! Kriv je da krivlji ne može biti!” Svi pogledi prikovani su za njega, Kromvela. Rejf Sedler, koji sedi do Kromvela, sav je napet, negodovao bi. – Lepa priča – kaže on Vestonu –

ali da vas pitam samo: gde to piše? Mislim da ćete, inače, i sami zapaziti da je moj gospodar uvek pravičan kada ima posla sa sudovima. – Nisi ti bio tamo – kaže Frensis Veston. – Ja sam priču čuo upravo od jednog od tih porotnika. Vikali su: „Dole s njim, vodite tog izdajnika, i dajte nam ovčiji but.” I tako je Tomas Mor izveden na stratište. – Vi to govorite kao da vam je žao – kaže Rejf. – Taman posla. – Veston podiže ruke. – Kraljica Ana kaže: neka Morova smrt bude upozorenje svim takvim izdajicama. I neka se niko od njih ne uzdigne do takvih zasluga, i nek niko ne uspe tako da prikrije svoju izdaju, jer Tomas Kromvel će ih razotkriti. Čuje se žamor odobravanja; na trenutak, Kromvel pomisli da će se svi okupljeni okrenuti prema njemu i zapljeskati mu. A onda ledi Mardžeri prinese kažiprst usnama, i klimne glavom pogledavši u kralja. Kralj sedi na čelu stola, glava mu polako pada u desnu stranu; sklopljene trepavice trepere, diše mirno i duboko. Društvo za stolom razmenjuje osmehe. – Opio ga svež vazduh – šapatom će Tom Simor. I to je nešto: u poslednje vreme pretežno je opijen od pića; kralj, naime, ovih dana češće traži krčag s vinom nego što je to činio u mladosti, dok je bio mršav i stalno u pokretu. On, Kromvel, posmatra Henrija dok se ovaj krivi u stolici. Prvo se saginje napred, kao da će čelo da spusti na sto. Onda se trgne, pa se zavali unazad. Potočić pljuvačke sliva mu se niz bradu. Bio bi to pravi trenutak da na scenu stupi Hari Noris, prvi među gospodom iz kraljeve lične pratnje; Hari, onako nečujan, služeći se mekom rukom koja nikoga i ništa ne osuđuje, tihim glasom pokušao bi da razbudi svoga suverena. Ali Noris je upravo projezdio preko pola zemlje noseći kraljevo ljubavno pismo Ani. I, šta sad? Henri ne liči na umorno dete, kao što je, verovatno, izgledao pre pet godina. Izgleda kao bilo koji sredovečan muškarac, otromboljen posle preobilnog obroka; sav je otečen i podbuo, malo-malo pa neka vena izbija; i pri svetlosti sveće vidi se da je proređena kosa počela da mu sedi. On, Kromvel, glavom daje znak mladom Vestonu. – Frensise, ništa bez tvog

gospodskog dodira. Veston se pravi da ga nije čuo. Ne skida pogleda s kralja, i ne pokušavajući da prikrije izraz gađenja na licu. – Mislim da bi trebalo da napravimo malo buke – kaže Tom Simor. – Da se prirodno probudi. – Kakve sad buke? – izusti nekako brat njegov, Edvard. Tom se, tobož, hvata za rebra. Edvard podiže obrve. – Ti se smej, ako smeš. Pomisliće da mu se podsmevaš zbog toga što balavi. Kralj hrče. Klone u levu stranu. Opasno se naginje preko naslona stolice. – Hajde ti, Kromvele – kaže Veston. – Niko sa njim ne ume kao ti. Kromvel vrti glavom, smeši se. – Bog neka čuva Njegovo veličanstvo – kaže ser Džon bogobojažljivo. – Nije više tako mlad kao što je bio. Ustaje Džejn. Kruto šušketanje drščica karanfila. Naginje se nad kraljevu stolicu i lupka ga po nadlanici; žustri su to pokreti, kao da isprobava sirenje. Henri poskoči, oči mu se u trenu otvore. – Nisam spavao – kaže. – Stvarno. Samo sam odmarao oči. Kad je kralj otišao na počinak, Edvard Simor kaže: – Gospodine sekretaru, vreme je da se osvetim. Kromvel se zavalio, čaša mu u ruci: – Šta sam to skrivio? – Ona partija šaha. Kale. Znam da se sećaš. Pozna jesen, godina 1532: te noći kralj je prvi put legao sa onom što je sada kraljica. Pre nego što će mu se podati, Ana je tražila da joj se zakune na Bibliji da će je uzeti za ženu čim kroče na tlo Engleske; ali oluja im nije dala da maknu iz luke, i kralj je to vreme dobro iskoristio, nastojeći da joj napravi sina. – Matirali ste me tada, gazda Kromvele – kaže Edvard. – Ali samo zato što ste mi odvlačili pažnju. – A čime to? – Raspitivali ste se za moju sestru Džejn. Koliko ima godina, i tako dalje. – A ti pomislio da me ona zanima. – Pa je l’ vas zanima? – Edvard se osmehuje kako bi ublažio

neotesano pitanje. – Ona još nikome nije obećana, znate. – Poređaj figure – kaže Kromvel. – Hoćeš da krenemo od one pozicije u kojoj smo bili kad si izgubio nit? Edvard ga posmatra, trudi se da sačuva bezizražajno lice. Neverovatne stvari pričaju se o Kromvelovom pamćenju. A Kromvel se smeška u sebi. Zaista bi mogao da rasporedi figure na tabli, uz sasvim malo nagađanja; zna on kakvu vrstu igre ljudi kao što je Simor vole da igraju. – Trebalo bi iz početka da krenemo – predlaže on. – Ni svet ne stoji u mestu. Odgovaraju ti italijanska pravila? Ne volim kad se ove partije razvuku na nedelju dana. Uvodni potezi ukazuju na izvesnu Edvardovu smelost. Ali onda se, držeći belog pešaka među vrhovima prstiju, Simor zavali u stolici, mršti se, pa mu tako dođe da priča o Svetom Avgustinu; a sa Svetog Avgustina prelazi na Martina Lutera. – Njegovo učenje užasom ispunjava srce – kaže. – Ono da nas Bog stvara samo zato da bi nas ukleo. Da se sirota njegova stvorenja, izuzev nekoliko njih, rađaju samo zato da bi se borila na ovom svetu, a potom u večnom ognju. Ponekad se uplašim da je to istina. A onda shvatim da se, ipak, nadam da nije. – Debeli Martin je izmenio svoje stanovište. Ili bar čujem da jeste. I to tako da nama paše. – Šta, sad će više nas biti spaseno? Ili naša dobra dela nisu baš sasvim beskorisna u božjim očima? – Ne bih govorio u njegovo ime. Trebalo bi da pročitaš Filipa Melanhtona. Poslaću ti njegovu novu knjigu. Nadam se da će nam on doći ovamo u Englesku. Upravo razgovaramo s njegovim ljudima. Edvard pritiska pešakovu okruglu glavicu na usne. Rekao bi čovek da će svaki čas početi da kucka njome po zubima. – Hoće li kralj to dozvoliti? – Brata Martina lično ne bi pustio. Ne voli ni ime da mu se pominje. Ali Filip je lakši čovek, i dobro bi bilo za nas, vrlo dobro bi bilo za nas ako bismo uspeli da napravimo koristan savez s nemačkim kneževima koji su verni jevanđelju. Dobro bi se car pobojao kad bi video da imamo prijatelje i saveznike na njegovoj teritoriji. – I to bi za vas bilo sve? – Edvardov konj preskače polja. –

Diplomatija? – Meni je diplomatija draga. Jeftina je. – A priča se da i vi volite jevanđelje. – To nije tajna. – Kromvel se mršti. – Zar si zaista rešio to da uradiš, Edvarde? Sad mi je tvoja kraljica na izvol’te. A ne bi trebalo opet da te iskoristim, pa da posle pričaš kako sam ti pokvario igru ćeretanjem o stanju tvoje duše. Iskrivljen osmeh. – A kako vaša kraljica ovih dana? – Ana? Kao pas i mačka smo. Osećam kao da mi se glava klima na ramenima kad se ona onako zagleda u mene. Čula je da sam jednomdvaput govorio lepo o Katarini, nekadašnjoj kraljici. – Pa jeste li? – Samo sam se divio njenom duhu. Koji je, to niko ne može da porekne, bodar u nevolji. A kraljica, sem toga, misli da sam previše naklonjen princezi Meri – ledi Meri, htedoh reći, tako bi sad trebalo da je zovemo. Kralj još voli svoju stariju kćer, šta ću, kaže, kako da je ne volim – a žao mu Ane, zato što ona želi da princeza Elizabeta bude jedina kćerka za koju kralj zna. Ona misli da smo previše meki prema Meri i da bi trebalo da je primoramo da prizna kako njena majka nikada nije bila u zakonitom braku s kraljem, i da je ona, Meri, kopile. Edvard vrti onog belog piona među prstima, gleda ga sumnjičavo, pa ga spušta na polje. – Ali stvari tako ne stoje? Mislio sam da ste je već naterali da to prizna. – To pitanje rešavamo tako što ga ne potežemo. Ona zna da je isključena iz nasledstva, a ja mislim da više od nje ne bi ni trebalo očekivati. Budući da je car Katarinin sestrić i rod ledi Meri, gledam da ga ne izazivam. Karlo nas drži u šaci, zar ne vidiš? Ali Ana nikako ne uviđa da bi ljude trebalo umiriti. Ona misli da je dovoljno da bude slatkorečiva kad priča sa Henrijem. – Dok bi, u stvari, morala da bude slatkorečiva kad priča sa Evropom. – Edvard se naglas smeje. Taj smeh ima prizvuk rđe. Oči njegove govore: vrlo ste nešto iskreni, gazda Kromvele – zašto? – Sem toga – Kromvelovi prsti lebde u vazduhu iznad crnog skakača – postao sam i previše jak da bih se sviđao kraljici, pošto me je kralj postavio za svog opunomoćenika u crkvenim poslovima. Ona mrzi kad

Henri sluša bilo koga osim nje same, njenog brata Džordža i njenog oca Monsenjera, a čak i oca ume jezikom da ošine, pa ga naziva sinjim kukavcem i dangubom. – Kako on to podnosi? – Edvard gleda u tablu. – O... – Sad dobro pazi – opominje ga Kromvel. – Hoćeš da odigraš? – Mislim da ću da predam. – Uzdah. – Da. Predajem. On, Kromvel, sklanja figure sa table, pa priguši zev. – A tvoju sestru Džejn nisam, eto, ni pomenuo, zar ne? I, kakvo ćeš sad opravdanje da nađeš? Penje se u sobu i zatiče Rejfa i Gregorija kako stoje blizu velikog prozora. Glupiraju se, mlate nešto, gledaju u nešto nevidljivo što im leži kod nogu. U prvi mah Kromvel pomisli da igraju fudbal bez lopte. Ali onda počinju da skaču kao plesači, i petama da udaraju to što dole leži, i on vidi da je to nešto dugačko i tanko, neki muškarac koji je pao. Ona dvojica se saginju, štipaju ga, ubadaju, uvrću mu ruke. – Lakše malo – kaže Gregori – nemoj još vrat da mu polomiš, hoću da gledam kako pati. Rejf podiže pogled; briše, tobož, znoj sa čela. Gregori spustio šake na kolena, pokušava da dođe do daha, a onda – šutne žrtvu. – Ovo je Frensis Veston. Pomislio bi čovek da će otići da pomogne oko smeštanja kralja u krevet, kad ono, u stvari, mi ga doveli ovamo, kao duha. Stajali smo iza ćoška i čekali ga s čarobnom mrežom. – Sad ga kažnjavamo – kaže Rejf saginjući se. – Ej, gospodine, je l’ vam sada žao? – pljuje na dlanove. – Šta ćemo sledeće da mu radimo, Gregori? – Da ga podignemo, pa kroz prozor s njim. – Pazite – kaže Kromvel. – Kralj voli Vestona. – Onda će ga voleti i sa spljoštenom tintarom – kaže Rejf. Njih dvojica se muvaju, guraju jedan drugog, nadmećući se ko će prvi da izgazi Frensisa. Rejf otvara prozor, i obojica se saginju, podižu utvaru na prozorsku dasku. Gregori je gura preko, oslobađa tuniku koja se usput zakačila, i jednim zamahom baca je naglavce na kaldrmu. Vire napolje. – Odskočio je – primeti Rejf, a onda obojica stresu prašinu s ruku,

osmehujući se Kromvelu. – A sad neka vam je laka noć, gospodine – kaže Rejf. Kasnije, sedi Gregori u podnožju kreveta, u košulji je, kosa mu razbarušena, izuo cipele, bosim stopalom lenjo šutira prostirku. – Ja sad, dakle, treba da se ženim? Džejn Simor da se uda za mene? – Početkom leta mislio si da ću da te ženim nekom starom udovicom koja ima jelenski park. – Ljudi zadirkuju Gregorija: Rejf Sedler, Tomas Rajotesli, ostali mladići u njegovoj kući; zadirkuje ga i brat od strica, Ričard Kromvel. – Da, ali što si onda maločas pričao s njenim bratom? Prvo je bio šah, a onda samo priča, priča, priča. Kažu da se i tebi sviđala Džejn. – Kada? – Prošle godine. Sviđala ti se prošle godine. – Ako i jeste, zaboravio sam to. – Rekla mi žena Džordža Bolena. Ledi Rokford. Možda ćeš, kaže meni ona, dobiti mladu maćehu iz Vulf Hola, šta misliš o tome? Pa, ako se Džejn sviđa tebi – mršti se Gregori – onda bolje da se ne udaje za mene. – Misliš da bih ti ja preoteo mladu? Kao stari ser Džon? A kad je spustio glavu na jastuk, kaže: – Ćuti, Gregori. – I sklapa oči. Dobar je dečko Gregori, mada su mu sav latinski koji je naučio i sve zvučne misli velikih pisaca ušle na jedno, a izašle na drugo uho, kao kamenje kad se kotrlja. A opet, šta tek biva sa sinom Tomasa Mora: potomak učenog čoveka kome se cela Evropa divila, a siroti mladi Džon jedva sriče Očenaš. Gregori je vrstan strelac, vrstan jahač, blistava je zvezda megdaništa, a što se tiče njegovih manira, nema tu šta da mu se zameri. Pretpostavljenima se obraća s poštovanjem, ne vuče stopala po podu i ne stoji na jednoj nozi, a blag je i učtiv prema onima koji su ispod njega. Pred stranim diplomatama klanja se onako kako se to radi u njihovim zemljama, kad sedi za trpezom, ne vrpolji se i ne hrani španijele, ume lepo da iseče i iskomada živinu, kad zatreba da usluži starije. Ne vucara se naokolo s koporanom prebačenim preko ramena, niti u prolazu zagleda u prozore da bi se divio svom izgledu, ne blene oko sebe kad je u crkvi, ne prekida starije u pola reči, niti dovršava

njihove pripovesti umesto njih. Ako neko kihne, on kaže: „Nazdravlje!” Nazdravlje, gospodine ili gospođo. Gregori podiže glavu. – Tomas Mor – kaže. – Porota. Je l’ stvarno tako bilo? Priči mladog Vestona Kromvel nije našao zamerku; u opštim crtama, svakako, makar se i ne slagao sa svakom pojedinošću. On sklapa oči. – Nisam imao sekiricu – kaže. Umoran je: obraća se Bogu; kaže: Bože, pokaži mi put. Ponekad, kad je na ivici sna, kardinalovo krupno, skerletno obličje proleti ispred njegovog unutrašnjeg oka. Kromvel tad poželi da mu pokojnik prorekne budućnost. Ali njegov stari zaštitnik govori samo o domaćim stvarima, o službenim stvarima. Gde sam stavio ono pismo vojvode od Norfoka, pitaće on kardinala; a sutradan, rano, pismo će se već naći. Govori u sebi: ne obraća se Volsiju, nego ženi Džordža Bolena. „Ne želim ja da se ženim. Nemam vremena. Bio sam srećan sa svojom ženom, ali Liz je umrla, i taj deo mog života umro je sa njom. Ko je vama, za ime boga, ledi Rokford, dozvolio da nagađate o mojim namerama? Ja, gospođo, za udvaranje nemam vremena. Pedeseta mi je. U mojim godinama, čovek bi na duže staze mogao samo da izgubi. Ako se zaželim žene, najbolje mi je da uzmem neku što se plaća na sat.” A opet, pokušava da izbegne ono „u mojim godinama”: dok je budan, barem. Kad mu dobro ide, razmišlja kao da pred sobom ima još dvadeset godina. Često pomisli da će nadživeti Henrija iako, strogo govoreći, nije dozvoljeno negovati takve misli; postoji zakon protiv nagađanja u vezi s dužinom kraljevog života, premda Henri sam odvajkada proučava maštovite načine da se umre. Preživeo je nekoliko nezgoda u lovu. Još je bio maloletnik kad mu je državni savet zabranio da učestvuje na viteškim turnirima, ali on je ipak učestvovao, krijući lice iza kacige i noseći oklop bez ikakvih obeležja, da bi se u više navrata dokazao kao najjači na megdaništu. U bici protiv Francuza osvetlao je obraz, a njegova priroda, kako i sam često napominje, jeste ratoborna; nema sumnje da će ga jednoga dana pominjati kao Henrija Hrabrog, s tim što Tomas Kromvel kaže da kralj sebi ne može da priušti rat. Nije tu jedino cena bitna: šta će biti sa Engleskom ako Henri strada? Dvadeset leta bio je oženjen Katarinom, ove jeseni navršiće se tri godine kako je u braku sa Anom, a ništa nije za sobom ostavio osim po jedne kćeri sa

njima dvema, i mrtve novorođenčadi da se celo jedno crkveno dvorište ispuni, što tek polurazvijene i krštene u krvi, što one rođene žive, da bi umrla u roku od nekoliko sati, nekoliko dana, najviše nekoliko nedelja. Sva ta gungula, sva ta sablazan oko njegovog drugog braka i – ništa. Ništa, i dalje Henri nema sina da ga nasledi. Ima ono kopile, Harija, vojvodu od Ričmonda, finog dečka, šesnaestogodišnjaka: ali kakve vajde od tog kopilana? Kakve vajde od Aninog deteta, infantkinje Elizabete? Moraju se smisliti posebni mehanizmi koji će Hariju Ričmondu omogućiti da vlada, pa da bar nešto njegovom ocu konačno pođe od ruke. On, Tomas Kromvel, stoji vrlo dobro s mladim vojvodom; ali ta dinastija, još mlada po uzusima kraljevskih loza, nije dovoljno čvrsta da preživi takav razvoj događaja. Plantageneti su kraljevali nekada, i misle da će ponovo biti kraljevi; oni Tjudore vide tek kao prelazno rešenje. Stare engleske familije se jogune, spremne su da istupe sa sopstvenim zahtevima, naročito otkako je Henri raskinuo s Rimom; naoko su pokorni, ali kuju zaveru. Može Kromvel maltene da ih čuje, pritajili se u šumi. Možda ćeš naći sebi nevestu ovde, rekao mu je stari Simor. Kad sklopi oči, ona klizne iza njih, lica pokrivenog paučinom, rosom nakvašena. Bosa stopala prepliću se s korenjem, paperjasta kosa hvata se za grane; priziva ga prstom koji liči na savijen list. Upire kažiprstom u njega, dok ga san hvata. A njemu se ruga unutrašnji glas: mislio si da ćeš u Vulf Holu da se odmaraš. Mislio si da neće imati šta da se radi, osim uobičajenih poslova oko rata i mira, gladi, gledanja kroz prste izdajnicima; oko slabe žetve, tvrdoglave svetine; oko kuge što hara po Londonu, i kralja koji i košulju gubi na kartama. Za to si bio spreman. Na obodu unutrašnjeg vidnog polja, iza zatvorenih očiju, on oseća nešto što upravo nastaje. Pojaviće se ono s jutarnjim svetlom; nešto što se pomera, što diše, oblika još zaklonjenog čestarom ili gajem. Pre nego što će zaspati, razmišlja o kraljevom šeširu koji, u ponoć, visi na nekom drvetu, kao rajska ptica na sedalu. Sutradan, da se dame ne bi premarale, skraćuju lov, i ranije se vraćaju u Vulf Hol. Za Kromvela, to je prilika da skine odeću za jahanje i posveti se depešama. Nada se da će kralj posedeti jedan sat i saslušati sve što on

ima da mu kaže. Ali Henri veli: – Ledi Džejn, da li biste se prošetali sa mnom po vrtu? Ona skače kao oparena; ali se pritom mršti, pokušava, tobož, da shvati čemu sad to. Usne joj se miču kao da će, maltene, reč po reč njegovu da ponovi: Prošetali... Džejn? Po vrtu? O, hoću, naravno, čast mi je. Njena ruka, latica, lebdi poviše njegovog rukava; a onda se spušta, usput se tare o vezeno tkanje. Tri vrta imaju u Vulf Holu, a nazivaju ih veliki svetli vrt, vrt stare gospe i vrt mlade gospe. Kad ih Kromvel pita ko su te gospe bile, niko ne može da se seti; i stara i mlada gospa odavno su sahranjene, nema sada više među njima razlike. On se seti onog sna: neveste sazdane od vlakana korenja, neveste od crnice. Čita. Piše. Nešto mu privlači pažnju. On ustaje i baca pogled kroz prozor, na staze dole. Prozorska okna su mala, a staklo se krivi, pa Kromvel mora da istegne vrat da bi video kako treba. Mogao bih baš, pomisli on, da pošaljem stakloresce ovamo, da se nađu Simorovima, da steknu ljudi jasniji pojam o svetu. Za Kromvela, na raznim njegovim imanjima, radi grupa Holanđana. Pre njega, radili su za kardinala. Dole se šetaju Henri i Džejn. Henri je masivna prilika, dok Džejn liči na sklepanu lutku, pri čemu njena glava ne dopire kralju ni do ramena. Onako plećat i visok, Henri dominira svakom prostorijom u kojoj se nađe; bilo bi tako sve i da mu Bog nije podario kraljevsko zvanje. Sad je Džejn iza nekog žbuna. Henri klima glavom, okrenut je prema njoj; obraća joj se; ubeđuje je, a on, Kromvel, posmatra, češka se po bradi: da kralju to nešto ne raste glava? Je li to moguće sad, u srednjim godinama? Hans će to već primetiti, pomisli on, pitaću ga kad se vratim u London. Biće, najverovatnije, da sam u zabludi; verovatno je to zbog ovog stakla. Navlače se oblaci. Teška kišna kap udara u prozorsko okno; Kromvel trepne; kap se razliva, širi se, sliva se niz prozorske lajsnice. Džejn mu uskače u vidno polje. Drži kralja podruku, čvrsto; Henri njenu šaku steže onom drugom, slobodnom. Kromvel gleda u kraljeve usne: još se pomeraju. Ponovo seda. Čita kako su zidari koji rade na utvrđenjima u Kaleu

bacili alat i sad traže dnevnicu od šest penija. Čita, dalje, da njegov novi zeleni somotski kaput stiže iz Viltšira po idućem glasonoši. I da je kardinala Medičija otrovao njegov, kardinalov, rođeni brat. Kromvel zeva. Čita, još, da skladištari sa ostrva Tanet namerno dižu cenu žita. Da se on pita, povešao bi te skladištare, ali može lako da se desi da je glavni među njima neki tamo vlasteličić koji sam izaziva glad ne bi li na njoj debelo zaradio, a s takvima moraš pažljivo. Dve godine ima kako je u Sautvorku sedmoro Londonaca izgaženo u borbi na život i smrt oko besplatnog hleba. Sramota je za Englesku da kraljevi podanici umiru od gladi. Kromvel uzima olovku i beleži. Nedugo zatim – nije to velika kuća, sve se čuje – odozdo dopire zvuk vrata, i kraljev glas, i stišani bruj; saleću Henrija sa svih strana... Mokre noge, Veličanstvo? Čuje težak Henrijev hod, približava se, ali zato Džejn kao da je isparila, nečujno. Nema sumnje da su je majka i sestra brže-bolje sklonile u stranu, da čuju šta joj je sve kralj rekao. Henri mu prilazi s leđa, i Kromvel odgurne stolicu, da ustane. Henri odmahuje rukom: samo ti piši. – Veličanstvo, Moskoviti su prodrli petsto kilometara u dubinu poljske teritorije. Priča se da ima pedeset hiljada mrtvih. – O – kaže Henri. – Nadam se da su poštedeli biblioteke. I učene ljude. Mnogo ima finog učenog sveta u Poljskoj. – Mmm? I ja se nadam. Kromvel se vraća depešama. Kuga u varoši i gradu... kralj se oduvek mnogo bojao zaraze... Pisma stranih vladara koje zanima da li je istina da Henri namerava da poskida glave svim svojim biskupima. Svakako da ne namerava, naglašava Kromvel, imamo odlične biskupe, i svi su oni po kraljevoj volji, svi ga priznaju kao poglavara crkve u Engleskoj; sem toga, kakvo im je to neučtivo pitanje! Kako se samo usuđuju da dovode u pitanje njegov vladarski sud? Biskup Fišer, istina, jeste mrtav, kao i Tomas Mor, ali Henri je prema njima, do onoga časa kada su ga sami primorali na krajnje mere, bio blag do neumerenosti; samo da nisu ispoljili tu izdajničku bandoglavost, bili bi danas živi, živi kao što smo vi i ja. Mnogo je takvih pisama napisao od jula naovamo. Nije u njima baš

sasvim ubedljiv, čak ni pred samim sobom; nije mu promaklo da ponavlja iste misli, umesto da ide dalje, da širi argumentaciju. Potrebne su mu nove misli... Henri mu trupka iza leđa. – Veličanstvo, carski ambasador Šapui pita da li sme da ode u posetu vašoj kćeri, ledi Meri? – Ne – kaže Henri. Kromvel piše Šapuiju: Sačekajte, sačekajte samo da se vratim u London, sve ćemo da udesimo... Od kralja ni reči da čuješ: samo diše, štrapacira po sobi; zaškripi kredenac kad kralj zastane da se odmori pa se na njega nasloni. – Veličanstvo, čujem da gradonačelnik londonski jedva da uopšte izlazi iz svog doma, toliko ga muči migrena. – Mmm? – kaže Henri. – Puštaju mu krv. To bi i Vaše veličanstvo savetovalo? Tišina. Henri ga gleda netremice, sa izvesnim naporom. – Puštaju mu krv, moliću lepo, zbog čega? Čudno je to. Koliko god mrzeo vesti o kugi, Henri uvek rado sluša o lakšim boljkama drugih ljudi. Kažite mu samo da imate kijavicu, ili koliku, i on će vam sopstvenim rukama napraviti napitak od lekovitog bilja, i stajati vam nad glavom dok lekariju ne progutate. Kromvel odlaže olovku. Okreće se prema vladaru, licem u lice. Očigledno je da je Henri mislima još u vrtu. Na kraljevom licu Kromvel prepoznaje izraz koji je viđao i ranije, mada ne kod čoveka, nego kod životinje. Kralj izgleda omamljeno, kao tele kad ga kasapin udari po glavi. To im je poslednja noć u Vulf Holu. Kromvel silazi vrlo rano, pune mu ruke papira. Neko je ustao pre njega. Džejn Simor stoji kao ukopana u velikom holu, sva bleda pri mlečnoj svetlosti, nakićena onim krutim ukrasima. Čak i ne okreće glavu da mu stavi do znanja da ga je primetila, a vidi ga, krajičkom oka. Ukoliko je ikada i gajio neka osećanja prema njoj, sada od njih nije ostalo ništa. Meseci ti izmiču pod nogama kao što se uskovitlan tepih od jesenjeg lišća kliza i survava u zimu; leto je prošlo, kćerka Tomasa Mora vratila je Morovu glavu s Londonskog mosta i sad je čuva, bog će sveti znati, u nekom tanjiru ili činiji, i pred njom se moli. Ni on,

Kromvel, nije isti onaj čovek kakav je bio prošle godine, i osećanja tog čoveka sada su mu strana; on kreće iz početka, uvek s nekim novim mislima, novim osećanjima. Džejn, zausti on da kaže, da li ćeš biti u stanju da skineš najbolju haljinu koju imaš, da li ćeš s radošću izaći na drum da nas ispratiš... Džejn gleda pred sebe, liči na stražara. Noć je rasterala oblake. Možda nas čeka još jedan lep dan. Mlado sunce, onako ružičasto, dodiruje polja. Razilaze se noćna isparenja. Izranjaju obličja pojedinačnih stabala. Kuća se budi. Konji koji su ostali na otvorenom stupaju i ržu. Zalupila se zadnja vrata. Neko hoda iznad njih – škripi patos. Džejn gotovo kao da i ne diše. Ne vidi se spuštanje i dizanje njenih ravnih prsa. On sluti da bi trebalo da krene nazad, da se povuče, da se vrati u noć, i ostavi je tu, u tom času koji je samo njen, dok gleda napolje, u Englesku.

II Vrane London i Kimbolton, jesen 1535.

Stiven Gardiner! Ulazi, a kao da odlazi; krupnim koracima šparta po kraljevoj sobi, s presavijenim listom ispod jedne ruke, dok drugom mlatara po vazduhu. Gardiner, biskup vinčesterski; digao se kao oluja, a mi taman pomislili: danas je lep dan. Kad Stiven kroči u prostoriju, nameštaj beži od njega. Stolice uzmiču pred njim. Hoklice na rasklapanje skupe se kao kuje kad mokre. Vuneni likovi iz Biblije na kraljevim tapiserijama podižu ruke da pokriju uši. Na dvoru čovek još i može da očekuje da će ga videti. Da nasluti kad će ga videti. Ali ovde? Dok mi još lovimo po unutrašnjosti, dok se (nominalno) opuštamo? – Priredili ste mi zadovoljstvo, lorde biskupe – kaže Kromvel. – Mome srcu godi što vas vidim u tako dobrom stanju. Dvor će ubrzo produžiti ka Vinčesteru, a ja se nisam nadao da ću pre toga uživati u vašem društvu. – Preduhitrio sam te, Kromvele. – Je l’ izbio rat? Izrazom lica biskup kaže da jeste, znaš i sam da je izbio. – Ti si mene proterao, ne ja tebe. – Ja? Nemoj da ti to pada na pamet, Stivene. Ne prođe dan a da mi ne nedostaješ. Sem toga, nisi proteran. Samo si sklonjen na selo. Gardiner se oblizuje. – Videćeš sad kako ja provodim dane na selu. Kad je Gardiner izgubio mesto kraljevog sekretara – mesto koje je preuzeo on, Kromvel – biskupa su ubedili da bi bilo preporučljivo da kraće vreme provede u sopstvenoj biskupiji, u Vinčesteru, jer je već prečesto imao nesporazume s kraljem i njegovom drugom ženom. Kako je to Kromvel tada sročio: „Milorde od Vinčestera, dobro bi došla jedna valjano osmišljena izjava o kraljevoj vrhovnoj vlasti, tek da se otkloni svaka sumnja u tvoju odanost. Nedvosmislena izjava da je on poglavar Crkve Engleske i da je to, kad se sve sagleda u pravom svetlu, oduvek i bio. Jedna, dakle, beskompromisna tvrdnja da je papa ugledna ličnost

iz inostranstva koja ovde nema nikakve nadležnosti. Pisana beseda, možda, ili otvoreno pismo. Da se stavi tačka na sve nedoumice u vezi s tvojim stavovima. I da daš putokaz ostalom sveštenstvu, a uz to i opovrgneš ambasadora Šapuija u uverenju da te je kupio car. Trebalo bi izjavom da se obratiš celom hrišćanskom svetu. U stvari, što se ne bi vratio u svoju biskupiju i tamo napisao knjigu?” I eto sada Gardinera, gladi taj rukopis kao da miluje bucmasto bepče po obrazu. – Kralju će biti drago da pročita ovo. Naslov glasi: O istinskoj poslušnosti. – Bolje daj da ja pogledam pre nego što ode kod štampara – kaže Kromvel. – Kralj će ti lično protumačiti ovo delo. Ono objašnjava zbog čega zakletve papi zapravo ništa ne znače, dok je naša zakletva kralju, kao crkvenom poglavaru, valjana. Naglasak je na tome da je kraljeva vlast božanska, i da potiče direktno od Boga. – A ne od pape. – Ni u kom slučaju od pape; vlast potiče od Boga, i to bez posrednika, a ne dolazi odozdo, od kraljevih podanika, kako si mu ti jednom rekao. – To sam rekao? Da dolazi odozdo? Vidi sad, bogati. – Odneo si kralju knjigu o tome, knjigu Marsilija Padovanskog sa 42 teksta. Kralj kaže da si ga stalno saletao, dok ga nije zabolela glava. – Trebalo je da skratim priču – kaže Kromvel kroz osmeh. – U praksi, Stivene, to da li je odozdo ili je odozgo – teško da je uopšte bitno. Tamo gde je slovo kraljevo, tamo je i vlast, a ko će kralju smeti da kaže: šta to činiš? – Nije Henri tiranin – kaže Gardiner kruto. – Odbijam svaku pomisao na to da ovaj režim nije zakonski utemeljen. Da sam ja kralj, želja bi mi bila da moja vlast bude u celosti legitimna, da je poštuje čitav svet, s tim što bih je, ako je iko podvrgne sumnji, odlučno branio. Zar ti ne bi? – Da sam ja kralj... Hteo je Kromvel da kaže: da sam ja kralj, bacio bih te kroz prozor. A Gardiner će: – Zašto gledaš kroz taj prozor? Kromvel se odsutno nasmeši. – Pitam se šta li bi Tomas Mor rekao

za tvoju knjigu. – O, ne bi mu se svidela, ali za njegovo mišljenje marim koliko za lanjski sneg – kaže biskup čilo – pošto su njemu grabljivice izjele mozak, a od lobanje ostala relikvija kojoj se kći njegova klanja držeći je na kolenima. Što si joj dozvolio da odnese glavu s Londonskog mosta? – Znaš ti mene, Stivene. Dobronamernost teče mojim venama, i toliko je ima da ponekad i prelije. Ali vidi, ako se već toliko ponosiš tom svojom knjigom, možda bi trebalo više vremena da provodiš na selu i tamo da pišeš? Gardiner ga mrko pogleda. – Trebalo bi ti da napišeš knjigu. Imalo bi šta da se pročita. Ti, s tvojim nazovi latinskim i ono malčice grčkog što znaš. – Ja bih je na engleskom pisao – kaže Kromvel. – Pravi jezik za sve vrste pisanija. Hajde, Stivene, uđi, nemoj da te kralj čeka. Zateći ćeš ga u dobrom raspoloženju. Hari Noris je danas kod njega. Frensis Veston. – O, taj brbljivi fićfirić – kaže Stiven. Zamahuje rukom kao da lupa šamar. – Hvala za obaveštenje. Da li Vestonova avet oseća tu ćušku? Talas smeha valja se iz Henrijevih odaja. Lepo vreme nije potrajalo dugo posle njihovog odlaska iz Vulf Hola. Tek što su izašli iz šume Savernejk kad ih sa svih strana okruži vlažna magla. U Engleskoj, više-manje, kiša pada već čitavu deceniju, i žetva će opet podbaciti. Predviđa se da će cena žita skočiti na dvadeset šilinga za četvrt tone. Kako li će onda trudbenik preživeti, onaj što zarađuje pet ili šest penija dnevno? Šićardžije su već pustile pipke, ne samo po ostrvu Tanet već i po grofovijama. Kromvelovi ljudi su im za petama. Kardinal je umeo da se iznenadi kad mu kažeš da ima Engleza koji bi bili u stanju da izgladne druge Engleze, samo da se od toga ovajde. A Kromvel bi mu tada rekao: „Gledao sam kako jedan engleski najamnik kolje svog saborca i izvlači mu ćebe ispod leđa dok se ovaj još grči u ropcu, pa mu pretura po denjku i trpa sebi u džep njegovu svetu medalju i novac.” „Ali to je bio plaćeni ubica”, uzvratio bi kardinal. „Takvi ljudi nemaju dušu, pa nemaju šta da izgube. Ali većina Engleza se boji

Boga.” „Italijani ne misle tako. Oni kažu da je put što od Engleske vodi do pakla utaban od bezbrojnih nogu, i da sve vreme vodi nizbrdo.” Svakodnevno Kromvel mozga o tajni njegovih zemljaka. Viđao je on ubice, jeste; ali je zato video i gladnog vojnika kako nekoj ženi daje veknu hleba, nekoj ženi koja mu nije ni rod ni pomozbog, i onda se samo okrene i slegne ramenima. Bolje je ne iskušavati ljude, bolje je ne siliti ih na očaj. Pusti ih neka napreduju; u obilju će biti velikodušni. Puni stomaci rađaju lepe manire. Kad glad stegne, ljudi postaju čudovišta. Pošto je, nekoliko dana posle Kromvelovog susreta sa Stivenom Gardinerom, putujući dvor stigao u Vinčester, u katedrali su rukopoloženi novi biskupi. „Moji biskupi”, tako ih je Ana nazvala: evangelisti, reformatori, ljudi koji Anu doživljavaju kao priliku. Ko bi ikada pomislio da će Hju Latimer jednoga dana postati biskup? Pre bi se čovek kladio da će Latimer završiti na lomači, da će se skvrčiti u plamenu na Smitfildu, s jevanđeoskom porukom na usnama. S druge strane, ko bi pa pomislio da će od Tomasa Kromvela ikada išta biti? Kad je Volsi pao, moglo se naslutiti da i njega, kao Volsijevog slugu, čeka propast. Kad su mu žena i kćeri pomrle, pomislio bi čovek da će mu taj gubitak doći glave. Ali Henri mu je ukazao poverenje; Henri ga je zavetovao na vernost; Henri mu je stavio svoje vreme na raspolaganje i rekao mu: hajde, gazda Kromvele, evo ruke; kroz vrtove i prestone odaje, njegova životna staza sada je ravna i pregledna. Kao mladić uvek se probijao kroz gomilu, da izbije u prvi red, da sve vidi. A sada se gomila razmiče kad on korača kroz Vestminster ili neku drugu kraljevu palatu. Njemu, kao članu državnog saveta pod zakletvom, sklanjaju s puta stolove, sanduke i puštene pse. Žene stišavaju šapat, popravljaju rukave, nameštaju prstenje na prstima, jer on je imenovan za čuvara svitaka. Kuhinjski lom, činovnički nered i šamlice na kojima sede nišći šutiraju se u ćoškove, da se ne vide, sada, kad je on kraljev sekretar. I niko ga, osim Stivena Gardinera, ne ispravlja kad govori grčki; sada, kad je on kancelar Univerziteta u Kembridžu. Henriju je to leto, kad se sve sabere, bilo uspešno; kroz Berkšir, Viltšir i Somerset je prošao, pokazao se svom narodu na putevima, i

svet se (kad god kiša nije lila kao iz kabla) okupljao oko drumova i klicao. A što ne bi? Ne može čovek da vidi Henrija a da se ne oduševi. Kad god bi ga video, i on, Kromvel, iznova bi se zapanjio, kao kad ga je prvi put ugledao: krupan čovek, s vratom kao u bika, kosom čija se linija povlači, i mesnatim licem; plave oči i mala, gotovo stidljiva, usta. Visok je sto devedeset centimetara, i svaki taj centimetar svedoči o njegovoj moći. Njegovo držanje, ličnost njegova – veličanstveni su; u besu je strašan, kad zaklinje i proklinje, kad lije suze. Ali ima trenutaka kad se njegovo telo samo protegne i opusti, kad mu se čelo razvedri; tada će da se skljoka pored tebe na klupu, i da porazgovara s tobom kao da ti je brat. Kao brat rođeni, kad bi ga imao. Ili otac čak, otac kakav se samo zamisliti može. Kako si? Nisi preterao s radom? Jesi li večerao? Šta si sanjao noćas? Opasnost od takvog postupanja u tome je što ljudi kralja koji sedi za običnim stolovima, u običnoj stolici, mogu smatrati običnim čovekom. Ali Henri nije običan. Šta fali ako mu se kosa proređuje a stomak raste? Car Karlo bi, kad se pogleda u staklu, celu jednu pokrajinu dao da tamo ugleda tjudorsko lice umesto svog iskrivljenog lika, umesto kukastog nosa koji maltene bradu dodiruje. Kralj Fransoa bi, onako štrkljast, založio svog dofena3 samo da su mu ramena kao u kralja Engleske. Koje god osobine oni imali, ima ih i Henri, i to dvaput izraženije. Ako su oni učeni, on je dvaput učeniji. Ako su milosrdni, on je samo otelovljenje milosrđa. Ako njih krasi viteštvo, on je ovapločenje viteškog načina života, onakvog kakav je opisan u najvećim knjigama o vitezovima koje zamisliti možete. Svejedno: u seoskim pivnicama uzduž i popreko Engleske, kralja i Anu Bolen optužuju za ovakvo vreme: tu konkubinu, kurvetinu. Ukoliko bi kralj vratio svoju zakonitu suprugu Katarinu, kiša bi prestala. I zaista, ko još sumnja da bi sve bilo drugačije i bolje samo kad bi Engleskom zavladali seoski idioti i njihovi pijani drugovi? U London se vraćaju bez žurbe, tako da u trenutku kad kralj stigne u grad ne preti više opasnost od kuge. U hladnim kapelama sa oltarima, praćen pogledima buljookih devica, kralj se moli u samoći. Kromvelu nije pravo što se on moli sam. On hoće da zna za šta se kralj moli; njegov stari gospodar, kardinal Volsi, znao bi to.

Kromvelovi odnosi s kraljicom sada, dok se leto bliži svom zvaničnom kraju, obazrivi su, nesigurni i obremenjeni nepoverenjem. Ani Bolen su trideset četiri godine, toj tamnoj ženi koju krasi prefinjenost spram koje puka ljupkost izgleda besmislena. Nekada sva kao šilo, sad je postala ćoškasta. Nije izgubila onaj tamni sjaj, iako se on pomalo pohabao, oljuštio tu i tamo. Ume da se posluži onim prodornim tamnim očima, i to na sledeći način: prvo ovlaš pogledom preleti čoveku preko lica, a onda joj pogled samo klizne u stranu, kao da ni za šta ne haje, kao da je ravnodušna. Sledi pauza: da uzme žena vazduh, tako otprilike. A tada lagano, kao da ne može da odoli, opet usmerava pogled na čoveka. I ne skida mu očiju s lica. Istražuje ga. Istražuje ga kao da je ovaj jedini čovek na svetu. Gleda ga kao da ga vidi prvi put, pa sad razmatra sve moguće načine kako da ga iskoristi, sve raspoložive mogućnosti koje ni njemu samome nisu pale na pamet. Njenoj žrtvi se čini da taj trenutak traje čitavu večnost, i za to vreme neprestano ga prolaze trnci. Iako je, u stvari, ovaj trik lak, jeftin, delotvoran i lako ga je ponoviti, sirotom druškanu čini se da je on sada drugačiji od svih ostalih muškaraca. Samozadovoljno se smeška. Doteruje se. Dobije malo na visini. I na gluposti dobije. Video je Kromvel Anu kako isti trik izvodi i na plemiću i na golji, pa i na kralju samome. Gledaš čoveka, zinuo malo, i eto ga – postao njeno živinče. Gotovo uvek joj pođe od ruke; kod njega, Kromvela, nikad joj nije uspelo. Nije on ravnodušan prema ženama, bog mu je svedok, samo je prema Ani Bolen ravnodušan. A nju to ispunjava gorčinom; bolje bi mu bilo da je odglumio. On je nju načinio kraljicom, ona njega uvela u vrhove vlasti; ali sad ih obuzima nelagoda, i jedno i drugo su na oprezu, budno motre jedno na drugo, da vide da li će onom drugom da se omakne pa da pokaže šta stvarno oseća i time da prednost onom drugom; tako sad izgleda kao da im je najsigurnije da se skrivaju jedno od drugoga. Ali Ana u tome nije dobra; ona je kraljeva dušica od živog srebra što očas posla sklizne iz srdžbe u smeh. Ovoga leta događalo se da mu se Ana krišom nasmeši iza kraljevih leđa, ili da napravi grimasu i tako ga upozori na Henrijevu zlovolju. A onda bi, opet, potpuno prestala da obraća pažnju na njega, okrenula bi mu rame, pa onim crnim očima preletela preko prostorije, da bi joj pogled zastao na nečem

drugom. Da bismo ovo razumeli – ako se to uopšte razumeti može – moraćemo da se vratimo u minulo proleće, dok je Tomas Mor još bio u životu. Ana ga je jednom pozvala da porazgovaraju o diplomatiji; nju je, zapravo, zanimao bračni ugovor, kako da svoju malu kćer Elizabetu uda za francuskog princa. Francuzi su, međutim, pregovorima pristupili snebivljivo. Istina je, u stvari, da oni čak ni sada ne priznaju u potpunosti da je Ana kraljica, pa stoga nisu baš ubeđeni da je njena kćerka zakonita. Ana, opet, zna šta se krije iza njihove kolebljivosti, i to je, na izvestan način, njegova greška; njegova, Tomasa Kromvela. Ona ga je otvoreno optužila da joj podmeće nogu. Njemu se Francuzi ne sviđaju i ne želi savez sa njima, tvrdila je ona. Nije li proćerdao priliku da pređe preko mora i razgovara s njima licem u lice? Francuzi su bili spremni za pregovore, veli ona. vas su tamo očekivali, prvi sekretaru. I vi ste rekli da ste bolesni, pa je moj gospodin brat morao da ide.” „I nije uspeo”, uzdahne Kromvel. „Stvarno tužno.” „Znam ja vas”, kaže Ana. „Nikad vi niste bolesni, nije li tako, osim ako sami ne želite da se razbolite. Osim toga, vidim ja kako stvari s vama stoje. Vi mislite da vas mi, dok ste u gradu, a ne na dvoru, ne držimo pod prismotrom. Ali meni je poznato da ste vi i previše bliski s carevim čovekom. Znam ja da je vama Šapui komšija. Ali da li je to razlog što vaše i njegove sluge malo-malo pa idu iz kuće u kuću?” Ana je toga dana nosila tamnoružičasto i golubijesivo. Očekivalo bi se da će joj te boje dati svežu mladenačku ljupkost; ali njemu, Kromvelu, na pameti su bile samo razvučene iznutrice, drob i škembići, sivo-ružičasta creva izvučena iz živog tela; upravo je bio otpremio drugu grupu nepokornih fratara u Tajbern, gde će ih krvnik rasporiti i povaditi im utrobu. Bili su izdajnici, i zaslužili su da umru, ali takva smrt prevazišla je druge po svireposti. Biseri oko Aninog dugačkog vrata ličili su mu na kapljice masti, a ona bi ih, dok se raspravljala s njim, svaki čas hvatala i vukla; netremice je gledao u vrhove njenih prstiju, u nokte što sevahu kao nožići. A opet, kako i on sam kaže Šapuiju, sve dok sam u Henrijevoj milosti, sumnjam da mi kraljica može nauditi. Ume ona da se zainati, isteruje ona svoje besove; nestalna je, i Henri to zna. To i jeste opčinilo

kralja, to što je našao nekog toliko drugačijeg od onih mekanih, finih plavojki koje samo prolepršaju kroz muškarčev život i ne ostave za sobom nikakav trag. Ali sada, kad se Ana pojavi, on ponekad izgleda uznemiren. Pogled mu se gubi u daljini kad ona nadigne dreku, i da nije takav džentlmen kakav jeste, natukao bi šešir na uši. Ne, kaže on, Kromvel, ambasadoru, ne muči mene Ana; muče me oni ljudi koje ona okuplja oko sebe. Njena porodica: njen otac, erl od Viltšira, koji voli da ga zovu Monsenjer, pa njen brat Džordž, lord Rokford, koga je Henri primio za člana svoje najbliže pratnje. Džordž je jedan od novijih u toj grupi, pošto se Henri, inače, najradije drži ljudi na koje je navikao, s kojima druguje od mladih dana; kardinal bi ih, s vremena na vreme, počistio, ali oni bi uvek uspevali da procure natrag, kao prljava voda. Nekada su oni bili mladići puni duha, mladići puni elana. Četvrt veka je prošlo, i oni su što posedeli, što oćelavili, omlitaveli ili pustili stomake, ošantaveli ili ostali bez pokojeg prsta na ruci; pa ipak, bili su nadmeni kao satrapi, a prefinjeni ko tocila. Sad je tu prispeo i novi nakot, Veston, Džordž Rokford i njima slični, koje je Henri uzeo zato što misli da će pored njih ostati mlad. Ti ljudi – i oni stari i ovi novi – uz kralja su od časa kad ustane do trenutka kad legne u postelju i, između toga, u svakom trenutku njegovog privatnog života. Sa njim su i dok je u nužniku, i dok čisti zube i pljuje u srebrni umivaonik; oni ga brišu ubrusima i upertlavaju u dublet4 I čakšire; znaju ga lično, svaki mladež njegov, svaku pegu, svaku čekinju u bradi, svako ostrvce znoja kad se vrati sa igrališta i strgne košulju sa sebe. Poznaju ga i više nego što bi trebalo, koliko i njegova pralja I lekar njegov, i razgovaraju među sobom o onome što su videli; znaju i kad odlazi kraljici, da pokuša da joj napravi sina, znaju i to kad je petkom (u dan kad se nijedan hrišćanin ne pari) usnio ženu utvaru, i uflekao čaršav. Ono što znaju oni i prodaju, po visokoj ceni: žele da im se čine usluge, da na njihov nemar niko ne obraća pažnju, misle da su posebni i žele da i ti toga budeš svestan. Otkako je on, Kromvel, stupio u Henrijevu službu, pokušavao je da smekša te ljude, laskao im je, ulagivao se, uvek tražio najlakši put, kompromis; ali ponekad, kad mu i po sat vremena uskraćuju pristup kralju, oni ne mogu da sakriju zlurade osmehe. Verovatno sam, razmišlja on, učinio koliko mogu da im ugodim. Sada će oni morati da

ugode meni, ili će biti uklonjeni. Jutra su sada sveža, i trbušasti oblaci cupkaju za kraljevskom svitom koja mili kroz Hempšir, dok se drumovi u roku od nekoliko dana iz prašine pretvaraju u blato. Henri se nije uželeo kraljevskih poslova; kamo sreće da avgust traje večito, kaže. Njihova mala lovačka družina zaputila se u Farnam, kad ih sustiže izveštaj: u varoši zabeleženi slučajevi kuge. Henri, uvek srčan na bojnom polju, prebledeo sad maltene pred njihovim očima; u grču se pomalja iza glave konja kojeg jaše: kuda sad? Bilo kuda, bilo kuda, samo ne u Farnam. Kromvel se naginje u sedlu, skidajući šešir dok se obraća kralju. – Možemo ranije da navratimo do Bejsing Hausa, dozvolite da pošaljem svog čoveka da izvesti Vilijama Poleta. A opet, da njega ne opterećujemo, što da ne skoknemo do Elvetama na dan? Edvard Simor je kod kuće, a ako oskudeva u zalihama, mogu ja da nalovim nama za jelo. Povlači se, pušta Henrija da jaše na čelu. – Šalji čoveka u Vulf Hol – kaže Rejfu. – Neka dovede gospođicu Džejn. – Šta, ovamo? – Ume ona da jaše. Kaži matorom Simoru da joj da dobrog konja. Hoću da mi bude u Elvetamu u sredu uveče, ako dotad ne stigne, biće prekasno. Rejf zauzdava konja, sprema se da se okrene. – Ali... Gospodine... Simorovi će pitati zbog čega baš Džejn, i čemu žurba. I zbog čega idemo u Elvetam, kad ima i drugih kuća tu bliže, kod Vestonovih u Saton Plejsu... Te Vestonove treba podaviti ili povešati, misli Kromvel. Za Vestonove nema mesta u njegovom planu. Osmehuje se. – Kaži im da bi trebalo to da urade zato što me vole. Vidi on da Rejf razmišlja: tako znači, moj gospodar će ipak zatražiti ruku Džejn Simor. Za sebe ili za Gregorija? On, Kromvel, video je u Vulf Holu ono što Rejf nije mogao da vidi:

nečujnu Džejn u krevetu, bledu i ćutljivu Džejn, a to je ono o čemu Henri sada sanja. Ne možete čoveku prebaciti zbog maštarija, a Henri nije pohotljivac, nije imao toliko mnogo naložnica. Ne može da škodi ako on, Kromvel, pomogne da se Džejn i kralj zbliže. Kralj se nikada nije ogrešio o one s kojima je delio postelju. Nije on od onih muškaraca koji omrznu ženu pošto je osvoje. Pisaće joj stihove, i isposlovaće joj apanažu, i njene će da postavi na bolja mesta; mnogo već ima porodica koje su procenile, otkako je Ana Bolen stupila na scenu, da je najviši mogući poziv za jednu Engleskinju da se ogreje na suncu koje sija iz Henrijevog pogleda. Ukoliko ovo pažljivo sprovedu u delo, Edvard Simor će napredovati na dvoru, i tako će Kromvel dobiti saveznika tamo gde u saveznicima oskudeva. U ovom trenutku, Edvardu je potreban savet. Jer on, Kromvel, ima više smisla za posao od Simorovih. Neće on dozvoliti da se Džejn proda jeftino. Ali šta će kraljica Ana učiniti ako Henri za ljubavnicu uzme mladu ženu kojoj se ona smejala još u vreme dok ju je Džejn dvorila; koju je nazivala kućnom bubom i mlitavicom? Kako li će se Ana suprotstaviti krotkosti i ćutanju? Teško da će joj jarost pomoći. Moraće da se upita šta to Džejn može da pruži kralju a što njemu trenutno nedostaje. Moraće dobro da se zamisli. A uvek je zadovoljstvo videti Anu kako se zamislila. Kad su se dva društva sastala posle Vulf Hola – kraljeva družina i kraljičina družina – Ana je bila divna prema njemu, Kromvelu, i uhvatila ga je podruku, i ćeretala nešto na francuskom, onako, neobavezno. Kao da samo nekoliko nedelja pre toga nije napomenula da bi volela da mu odrubi glavu; kao da je, eto, samo htela da se porazgovara. Dobro je držati se iza nje kad si u lovu. Prilježna je i hitra, ali ne baš preterano precizna. Letos je samostrelom pogodila zalutalu kravu. I Henri je morao da plati vlasniku. Ali vidi sad, sve to nije bitno. Kraljice dolaze i odlaze. Tako nas novija istorija uči. Hajde da mislimo o tome kako ćemo izdržavati Englesku, kako ćemo podmiriti krupne troškove njenog kralja, cenu dobrotvorstva i cenu pravde, cenu koja mora da se plati da bi se njeni neprijatelji držali dalje od njenih obala.

Od prošle godine Kromvel se više nije dvoumio oko odgovora na ovo pitanje: monasi, taj parazitski stalež, oni će to da plate. Idite po opatijama i manastirima širom naše kraljevine, rekao je on svojim ljudima, nadzornicima, svojim kontrolorima: postavljajte im pitanja koja ću ja da vam dam, ukupno šezdeset osam pitanja. Više slušajte, manje pričajte, a kad ih saslušate, tražite da vam pokažu knjige. Pričajte s monasima i monahinjama o njihovim životima, i o tipiku. Ne zanima me šta misle o tome gde ih to njihovo spasenje čeka, da li u Hristovoj dragocenoj krvi i nigde drugo, ili delom i u njihovim vlastitim delima i zaslugama; pa dobro, da, zanima me i to, ali glavna je stvar da saznamo kakvom imovinom oni raspolažu. Da saznamo sve o zakupninama, o dobrima njihovim, kao i o mehanizmima uz pomoć kojih bi, u slučaju da kralj, kao crkveni poglavar, poželi da povrati ono što mu pripada, to moglo na najbolji način da se obavi. Nemojte očekivati toplu dobrodošlicu, kaže im on. Rastrčaće se da se otarase imovine pre nego što stignete. Zapišite svaku relikviju, svaki sveti predmet kojim raspolažu, i u kakve im svrhe služi, koliki su im godišnji prihodi, koliko novca zarađuju na grbači praznovernih hodočasnika kojima bi bolje bilo da ostanu kod svojih kuća i pošteno zarađuju za život. Zaigrajte na kartu njihove odanosti, pitajte šta misle o Katarini, šta misle o ledi Meri, i kako gledaju na papu; jer ako su matične kuće njihovih monaških redova s onu stranu ovih obala, ne pretpostavljaju li oni, u višoj svojoj vernosti, kako bi to upravo oni i rekli, neku stranu vlast ovdašnjoj? Predočite im to, i stavite im do znanja da stvari ne idu njima naruku; nije dovoljno reći da ste odani kralju, oni moraju biti spremni to i da pokažu, a to će učiniti ako vama olakšaju posao. Njegovi ljudi dobro znaju da ni u snu ne bi smeli da pokušaju da ga prevare, ali za svaku sigurnost, on ih šalje u parovima, da jedan pazi na drugoga. Opatijski blagajnici nudiće mito, da se vrednost imovine prikaže manjom nego što jeste. U svojoj sobi u Kuli, Tomas Mor mu je svojevremeno rekao: „Gde li ćeš sledeće udariti, Kromvele? Englesku ima sa zemljom da sravniš.” Bogu se molim, rekao je on Moru, da mi da da poživim samo donde dok vlast koja mi je data upotrebljavam da gradim, a ne da rušim.

Neznalice pronose glas da kralj uništava crkvu. A on je, u stvari, obnavlja. Biće to jedna bolja zemlja, veruj mi, samo kad je očistimo od lažova i licemera. „Ali ti”, rekao je on Moru, „nećeš poživeti da to i vidiš, ukoliko ne popraviš ponašanje prema Henriju.” I nije poživeo. Nije Kromvelu žao zbog onoga što se desilo; jedino žali zbog toga što Mor nije hteo da se urazumi. Ponuđena mu je bila zakletva kojom bi podržao vrhovnu vlast Henrija kao crkvenog poglavara; ta zakletva predstavlja probu vernosti. Malo ima stvari u životu koje su jednostavne, ali ova je upravo takva. Ako nećeš da položiš zakletvu, samoga ćeš sebe prećutno osuditi kao izdajicu, kao pobunjenika. Mor nije hteo da se zaklinje; i šta mu je onda preostalo nego da strada? Šta mu je preostalo nego da odgaca do gubilišta, jednog julskog dana kad se nebo otvorilo, a kiša stala tek nakratko, u večernji sat, prekasno za Tomasa Mora; on je izdahnuo vlažnih čakšira, u vodi do kolena, veslajući stopalima kao patka. Ne može se reći baš da mu taj čovek nedostaje. Samo se ponekad desi da zaboravi da je Mor mrtav. Kao da su se udubili u razgovor, kad najednom priča prestaje, on nešto kaže, a odgovora niotkuda. Kao da su hodali jedan do drugoga, i Mor upao u neku rupu na putu, jamu duboku kao čovek, punu kišnice. A takve nezgode se, u stvari, dešavaju. Stradaju ljudi, put im se izmakne ispod nogu. Engleskoj su potrebni bolji drumovi, i mostovi koji se ne ruše. Kromvel priprema nacrt zakona za parlament kako bi uposlio besposlene, kako bi ljudi dobijali plate i izašli da poprave puteve, da grade luke, da podižu bedeme koji će nas štititi od cara i bilo koga drugog ko bi da se okoristi. Mogli bismo da ih isplatimo, izračunao je on, ukoliko bogatima nametnemo porez na dobit; mogli bismo da im obezbedimo krov nad glavom, lekare ako su im potrebni, mogli bismo da ih izdržavamo; svi bismo uživali u plodovima njihovog rada, a oni bi radili pa ne bi išli u svodnike, džeparoše i drumske razbojnike, što bi sigurno postali ako u jednom trenutku ne budu videli drugog načina da se prehrane. A šta ako su im očevi bili svodnici, džeparoši ili drumski razbojnici? To ništa ne znači. Pogledaj samo njega. Da li je on Volter Kromvel? Za samo jedno pokolenje sve može da se promeni. Što se monaha tiče, i on je uveren, kao i Martin Luter, da monaški

život nije neophodnost; niti je koristan, niti ga je Isus preporučivao. Ničeg neprolaznog nema u vezi s tim manastirima. Oni ne pripadaju prirodnom božjem poretku. Podižu se i propadaju, kao i sve druge ustanove, a ponekad se desi da se manastirsko zdanje sruši, ili ga upropaste labavom upravom. Kako prolaze godine, mnogi manastiri nestaju s lica zemlje, ili se sele, ili ih proguta neki drugi manastir. Broj monaha opada prirodnim putem, zato što danas dobri hrišćani žive kao mirjani. Uzmite opatiju u Betlu. Na vrhuncu slave imala je dvesta monaha, a danas – šta? – četrdeset ako ih ima. Četrdeset debelih drugara koji sede na blagu. I isto je na sve strane, kud god da kreneš po kraljevstvu. Sredstva koja bi se mogla osloboditi, koja bi mogla na bolji način da se upotrebe. Zašto bi novac ležao u sanducima kad možemo da ga pustimo u promet među kraljeve podanike? Njegovi poverenici odlaze, i šalju mu sablažnjive vesti; stižu monaški rukopisi, pripovesti o duhovima i kletvama, osmišljeni tako da preplaše prost svet. Monasi drže relikvije koje mogu da izazovu ili zaustave kišu, da spreče rast useva i izleče stočne bolesti. Upotrebu tih relikvija monasi naplaćuju, ne daju ih zabadava svojim komšijama: stare kosti i iverje, savijeni ekseri od Hristovog raspeća. Priča Kromvel kralju i kraljici šta su njegovi ljudi pronašli u Viltširu, u Mejden Bredliju: – Monasi imaju deo božje tunike, i nešto kvarnog mesa preteklog od Tajne večere. I grančice imaju, one što procvetaju na Božič. – To poslednje nije nemoguće – kaže Henri s dubokim poštovanjem. – Seti se samo glastonberijskog gloga. – Iguman ima šestoro dece, a sinove drži kod kuće kao lične sluge. U svoju odbranu kaže da se nikada nije petljao sa udatim ženama, samo s devicama. A onda bi im, kada ih se zasiti ili one zatrudne, pronalazio muževe. Tvrdi da poseduje dozvolu s papskim pečatom na osnovu koje može da drži kurvu. Ana se kikoće. – A je l’ može da postigne? Henri je preneražen. – Sklanjaj tog čoveka. Takvi su sramota za poziv kojem su se posvetili. Ali te budale s tonzurama obično su gore od ostalih ljudi; zna li

Henri to? Ima i dobrih monaha, ali posle nekoliko godina potpune izloženosti monaškom idealu, oni mahom gledaju kako da uteknu. Pobegnu tako iz manastira i, kao mirjani, odu u glumce. U minula vremena naši preci su, naoružani srpovima i kosama, napadali monahe i njihove sluge, sa gnevom s kakvim bi jurišali na vojsku stranih zavojevača. Rušili bi manastirske zidine i pretili da će ih sve popaliti, a tražili su, zapravo, ugovore o zakupnini, da svojim očima vide za šta robuju; kad bi ih se domogli, pocepali bi ih i spalili, i rekli bi im tada: mi želimo malo slobode; malo slobode, i da se prema nama odnosite kao prema Englezima, pošto se već toliko vekova odnosite prema nama kao prema životinjama. Stižu i tamnije obojeni izveštaji. On, Kromvel, poručuje nadzornicima: samo im ovo kažite, i to glasno da im kažete: za svakog monaha po jedan krevet, u svakom krevetu po jedan monah. Zar im to tako teško pada? Oni, već umorni od svega, govore mu: tu će sigurno doći do greha, ako pozatvaraš muškarce i ne daš im pristupa ženama, oni će svakako vrebati mlade i slabije novajlije, muško je to, takva je, prosto, muška priroda. Ali zar ne bi oni trebalo da se uzdignu iznad prirode? Čemu sve te molitve i postovi ako oni i dalje nisu u stanju da se odupru đavolu kad dođe da ih kuša? Kralj im gleda kroz prste, i za gubitke, i za slabo upravljanje; možda bi neophodno bilo, veli on, reformisati i reorganizovati neke manje monaške domove, jer i kardinal je sam činio to dok je bio među živima. Ali svakako bismo mogli da se oslonimo na to da će oni veliki manastiri moći sami da podmire troškove obnove? Može biti, kaže Kromvel. On zna da je kralj vernik, zna da se boji promena. Želi reformisanu crkvu, neoskvrnutu crkvu; ali i novac želi. Kao Rak u horoskopu, međutim, on ka cilju ide poput krabe: postrance, kao da tka mrežu. On, Kromvel, posmatra Henrija dok ovaj preleće pogledom preko cifara koje su mu predočene. Nije to blago, ne za jednog vladara; nije to bogatstvo dostojno jednog kralja. Uskoro će, možda, i Henri početi da misli o većim manastirima, o debljim igumanima otupelim od samopoštovanja. Hajde da uradimo nešto za početak. Sedeo sam, kaže Kromvel, za mnogim opatijskim trpezama i video kako opat žvaćka suvo grožđe i urme, dok se kod monaha zna:

haringa i samo haringa. Da se ja pitam, razmišlja on, sve bih ja njih oslobodio, pa neka vode drugačiji život. Oni tvrde da je to njihovo vita apostolica5; ali apostoli svojevremeno nisu jedan drugog pipkali po jajcima. Oni koji hoće da idu neka idu. Oni pak monasi koji su rukopoloženi za sveštenike mogu da dobiju određene povlastice i da urade nešto korisno za svoje parohije. Oni mlađi od dvadeset četiri godine, i muškarci i žene, mogu se poslati nazad, u svet. Premladi su da bi se zavetom vezali do kraja života. Razmišlja Kromvel unapred: kad bi kralj imao zemlju koju drže monasi, ne samo mali njen deo nego celu tu zemlju, bio bi triput jači nego što je sada. Ne bi više morao sav skrušen da ide u parlament pokušavajući da iskamči novac. Sin Gregori kaže Kromvelu: – Kažu, gospodaru, da bi, ako opat glastonberijski legne sa opaticom od Šaftzberija, njihov potomak bio najbogatiji zemljoposednik u Engleskoj. – Vrlo verovatno – kaže Kromvel – mada, jesi li video ti opaticu od Šaftzberija? Gregori se, kanda, zabrinuo. – Zar je trebalo da je vidim? Takve on razgovore vodi sa svojim sinom: misli im se sudaraju, i nikuda ne vode. Seća se Kromvel brundanja na koja se svodila njegova komunikacija s Volterom kad je on, Tomas, bio mali. – Možeš da je vidiš, ako želiš. Uskoro moram u posetu Šaftzberiju, imam tamo neka posla. U samostan u Šaftzberiju Volsi je smestio svoju kćerku. – Hoćeš li da mi pribeležiš to, Gregori, za podsetnik? – kaže Kromvel. – Da idem da vidim Doroteju. Gregori žudi da priupita: a ko je ta Doroteja? Kromvel vidi kako pitanje sustiže pitanje na dečakovom licu; a onda će Gregori, konačno: – Je li lepa? – Ne znam. Otac ju je krio. – Kromvel se smeje. Ali osmeha nema na njegovom licu dok podseća Henrija: kad su monasi izdajice, nema u toj ukletoj feli gorih neposlušnika od njih. Kad im pripretiš: „Staviću te na muke”, uzvrate ti da su za muke oni i rođeni. Neki odiuče da umru od gladi okovani za stubove, ili se s molitvom na usnama zapute na

Tajbern, gde ih čeka dželat. Govorio je Kromvel njima, kao što je i Tomasu Moru govorio: nije ovde reč ni o tvome Bogu ni o mome Bogu ni o Bogu uopšte. Ovde je reč o tome za koga si ti: za Henrija Tjudora ili za Alesandra Farnezea? Za kralja Engleske što stoluje u Vajtholu ili za nekog do neba podmićenog stranca iz Vatikana? A oni bi samo okretali glave u stranu; umirali bi bez reči, nevernih srdaca iščupanih iz grudi. Kad konačno projaše kroz kapiju svoje gradske kuće u Ostin Frajarsu, njegove livrejisane sluge sjate se oko njega u onim dugačkim kaputima od sive prošarane tkanine. Gregori mu je zdesna, a sleva je Hemfri, dreser lovačkih pasa, sa kojim je u toku poslednjih kilometar i po puta ugodno ćaskao; iza njih su sokolari, Hju, Džejms i Rodžer, uvek na oprezu; oni motre na svako komešanje, na svaku moguću pretnju. Ispred kapije okupilo se mnoštvo koje se nada da će gazda biti široke ruke. Hemfri i ostali dobili su novac da razdele. Te večeri, pošto oni u kući obeduju, i sirotinja će, kao i obično, dobiti da jede. Terston, glavni kuvar Kromvelov, kaže da oni hrane dve stotine Londonaca, dvaput dnevno. Kromvel u onoj gužvi opazi jednog čoveka, malog i pogrbljenog, koji se već gotovo i ne trudi da ostane na nogama. Čovek jeca. Kromvel ga gubi iz vida; primeti ga onda ponovo, onome glava poskakuje u masi, a suze mu naviru dok ga gomila odnosi ka kapiji. – Hemfri – kaže Kromvel – idi vidi šta muči onog tamo. A onda ga zaboravlja. Njegovi se raduju što ga vide, dočekuju ga, svi, blistavih lica, čopor štenadi muva mu se oko nogu; uzima ih u ruke, ta tela što se koprcaju, i repove kojima mašu, i pita ih sve kako su. Sluge se okupljaju oko Gregorija, diveći mu se od šešira do čizama; sva posluga voli ga zbog njegove pitome naravi. – Evo ga glavni! – kaže Kromvelu bratanac Ričard, i zagrli ga tako jako da pucaju kosti. Ričard je snažan momak s kromvelovskim pogledom, direktnim i surovim, i kromvelovskim glasom, kojim ume i da miluje i da protivureči. Ne boji se ničega što po zemlji hoda, i ničega što hoda ispod nje; da se neki demon pojavi u Ostin Frajarsu, Ričard bi ga išutirao u dlakavu zadnjicu. Nasmejane sestričine njegove, sada mlade udate žene, popustile su

pertle na steznicima, zbog naraslih stomaka. Ljubi ih obe, topao je dodir njihovih tela, i sladak im dah, ugrejan slatkom od đumbira koje žene u drugom stanju uzimaju. Na trenutak mu nedostaje... Šta li mu to nedostaje? Gipkost nežnog, podatnog mesa; laki ranojutarnji razgovori koji čoveka ni na šta ne obavezuju. Sa ženama mora da bude oprezan, diskretan. Ne bi smeo svima koji mu žele zlo da pruži priliku za klevetanje. Čak je i kralj diskretan; ne želi ni on da ga cela Evropa zove Hari Kurvar. Radije bi, možda, upirao pogled u ono što mu je, zasad, nedostižno: u gospođicu Simor. U Elvetamu je Džejn bila kao cvetak, oborene glave, skromna kao stručak zeleno-bele čemerike. U kući Džejninog brata, kralj ju je nahvalio pred njenom porodicom: „Nežna, skromna, sramežljiva deva, kakvih malo ima u naše vreme.” Na to će Tomas Simor, željan, kao i uvek, da upadne u razgovor i nadglasa svog starijeg brata: „Što se pobožnosti i skromnosti tiče, usudio bih se reći da nema mnogo njih koje bi bile ravne Džejn.” Kromvel je primetio da Edvard pokušava da sakrije osmeh. Sa zanimanjem je posmatrao Džejninu porodicu, koja je – uz izvesnu dozu neverice – u tim trenucima počinjala da naslućuje odakle vetar duva. „Ja se ne bih drznuo”, rekao je Tomas Simor, „sve i da sam kralj sam, ne bih mogao to da učinim, da gospu kao što je moja sestra Džejn pozovem u postelju. Ne bih znao odakle da počnem. A vi, je l’ biste učinili to? I zašto biste? Bilo bi to kao kamen da ljubiš. Da je prevrćeš s jedne strane madraca na drugu, i sav se slediš pritom.” „Brat ne može da zamisli rođenu sestru u zagrljaju nekog muškarca”, rekao je Edvard Simor. „U svakom slučaju, ne onaj brat koji sebe smatra hrišćaninom. Mada se na dvoru priča da je Džordž Bolen...” Tu je zastao, mršteći se. „I, naravno, kralj zna kako da zaprosi devojku. Kako da se ponudi. On zna kako se to radi, kao galantan gospodin. Što ti, brate, ne znaš.” Teško je potući Toma Simora. On se samo smeška. A Henri nije mnogo govorio pre nego što su odjahali iz Elvetama; srdačno se oprostio, a o devojci ni reč nije prozborio. Džejn ga je šapatom upitala: „Gazda Kromvele, zašto sam ja ovde?” „Pitaj svoju braću.”

„Moja braća kažu: pitaj Kromvela.” „Za tebe je ovo, znači, potpuna nepoznanica?” „Da. Izuzev ako to ne znači da se konačno udajem. Hoću li se za vas udati?” „Tu mogućnost sebi moram da uskratim. Prestar sam za tebe, Džejn. Otac bih mogao da ti budem.” „Stvarno?”, rekla je Džejn upitno. „I čudnije stvari događale su se u Vulf Holu. Nisam ni znala da ste poznavali moju majku.” Osmejak je preleteo preko njenog lica pre nego što je nestala, a on ostao da gleda za njom. Kad smo već kod toga, pomisli on, i mogao bih da je uzmem za ženu; mozak bi onda morao stalno da mi radi, pazeći da me ona pogrešno ne razume. Radi li ona to namerno? Mada sad neću moći da je imam, dok Henri s njom ne završi. A nisam li se onomad zavetovao da neću preuzimati njegove polovnjače? Možda bi, razmišljao je tada, trebalo da napišem podsetnik za braću Simor, da im razjasnim koje poklone Džejn može, a koje ne bi trebalo da prima. Pravilo je jednostavno: nakit može, novac ne. I, dok posao ne bude zaključen, da ne skida sa sebe nijedan komad odeće u Henrijevom prisustvu. Ni rukavice čak, tako će im preporučiti. Bezobzirni ljudi opisuju njegovu kuću kao Vavilonsku kulu. Priča se da drži sluge iz svih zemalja pod kapom nebeskom, izuzev Škotske; a Škoti se uporno javljaju za posao, nadaju se. Ljudi iz gospodskih, pa i plemićkih kuća, kako ovdašnjih, tako i iz inostranstva, vrše pritisak, traže da primi njihove sinove u svoj dom, a on prima sve za koje proceni da će moći da ih obuči. Svakog narečenog dana u Ostin Frajarsu grupa nemačkih učenjaka radiće na raznim varijacijama svoga jezika, mršteći se nad slovima evangelista poteklih na njihovom sopstvenom tlu. Za večerom mladići sa Kembridža razmenjuju opaske na grčkom; tim učenim ljudima on je svojevremeno pomogao, i sada su oni došli da pomognu njemu. Ponekad na večeru navrati i družina italijanskih trgovaca, i on ćaska s njima na jezicima koje je naučio dok je radio za firentinske i venecijanske bankare. Pratnja njegovog komšije Šapuija pije do obnevidelosti o trošku Kromvelovog podruma, tračareći na

španskom, na flamanskom. On sam sa Šapuijem govori francuski, pošto je to ambasadoru maternji jezik, dok se narodskijim govorom obraća svom Kristofu, zdepastom malom đilkošu koji je došao sa njim iz Kalea, i koji se nikad od njega ne udaljava; Kromvel ga ne pušta daleko, jer gde god se Kristof dene, tu izbije tuča. Treba sad saslušati sve letnje abrove, i knjige pregledati, priznanice i račune za kuće i imanja. Ali prvo Kromvel odlazi do kuhinje, da vidi svog glavnog kuvara. Nastupilo je ranopopodnevno zatišje; sve od ručka oprano, ražnjevi očišćeni, kalajno posuđe oprano i naslagano, širi se miris cimeta i karanfilića, a Terston stoji usamljen pored brašnjave daske i gleda u loptu od testa kao da je glava Krstiteljeva. Senka mu zaklanja svetlost, i kuvar zagrmi: – Dalje s tim crnim prstima! – A onda će: – A... Vi ste, gospodine. I niste baš poranili. Za vaš dolazak bili smo pripremili odličnu srneću paštetu, i morali smo da je damo vašim prijateljima, da se ne pokvari. Poslali smo nešto i vama, ali ste vi brzo išli iz mesta u mesto. Kromvel pruža ruke, da ih kuvar pregleda. – Moliću lepo – kaže Terston. – Ali meni se ovde mota mladi Tomas Ejveri, maločas digao glavu od računovodstvenih knjiga, a sad mi pretura po policama, hoće da meri stvari. A onda će gazda Rejf: vidi, Terstone, dolaze nam neki Danci, šta bi mogao da pripremiš za Dance? Pa uleće gazda Ričard: Luter poslao glasnike, kakve kolače vole Nemci? Kromvel štipne ono testo. – Je l’ ovo za Nemce? – Nije važno za koga je. Ako uspe, vi ćete ga jesti. – Jesu li obrali dunje? Još malo pa će mraz. Osećam u kostima. – Kad vas ovako slušam – kaže Terston – podsećate me na vašu babu. – Ti nju nisi upoznao. Ili jesi? Terston se kikoće. – Parohijsku pijanduru? Verovatno. Koja bi to žena mogla da doji njegovog oca Voltera Kromvela a da se ne propije? A Terston, kao da mu je upravo tog časa palo na pamet: – Samo da vas podsetim, svaki čovek ima dve babe. Od kojih je bila vaša majka, gospodine? – Oni su bili severnjaci. Terston se smeška. – Iz pećine došli. Znate mladog Frensisa

Vestona? Onog što dvori kralja? Njegovi ljudi rastrubili da ste vi Jevrejin. – Kromvel gunđa; čuo je i on to, ranije još. – Kad idući put budete na dvoru – savetuje ga Terston – izvadite kitu i stavite je na sto, pa da vidimo šta će da kaže. – Uradiću ja to u svakom slučaju – kaže Kromvel. – Ako razgovor zamre. – Samo da vam skrenem pažnju... – Terston okleva. – Istina je, gospodine, da ste Jevrejin zato što zajmite novac pod kamatom. Koja raste, u Vestonovom slučaju. – Pa dobro sad – kaže Kromvel. Opet štrpne malo testa; da nije malčice čvrsto, a? – Šta ima novo po gradu? – Priča se da se stara kraljica razbolela. – Terston čeka. Ali njegov gazda već je zahvatio šaku ribizli i jede ih. – Duša je boli, tako će biti. Kažu da je bacila kletvu na Anu Bolen, da nikad ne rodi muško. Ili da, ako i rodi, dete ne bude Henrijevo. Priča se da Henri ima druge žene, i da ga Ana ganja po sobi s velikim makazama i viče da će ga uštrojiti. Kraljica Katarina je imala običaj da zažmuri kako žene inače rade, ali Ana nije od te fele, i kune se da će Henri ispaštati. A slatka bi to osveta bila, zar ne? – cereka se Terston. – Da se naplati Henriju tako što će da mu nabije rogove, a onda kopile da postavi na presto. U Londonaca su glave neumorne, sve u njima vri; kao da si na bunjištu. – Naslućuju li bar ko će biti otac tom kopiletu? – Tomas Vajat? – nabaci Terston. – Jer zna se da joj je bio mio pre nego što je postala kraljica. Ili, možda, njen stari dragan Hari Persi... – Persi se vratio kući, nije li tako? Terston koluta očima. – Ne može daljina nju da zaustavi. Ako ga se zaželi, ima samo da zazviždi, i on će da doleti iz Nortamberlenda kao bičem gonjen. Ali neće ona stati na Hariju Persiju. Priča se da je bila sa svom gospodom iz kraljeve lične pratnje, svi se izređali. Ne voli žena da gubi vreme, pa oni stoje, čekaju, šetaju kožurice dok ona ne poviče: „Sledeći!” – A onda navale unutra – kaže Kromvel. – Jedan po jedan. – Smeje se. Jede poslednju ribizlu na dlanu. – Dobro došli kući – kaže Terston. – U London, gde verujemo u sve. – Sećam se da je, posle krunisanja, okupila celu poslugu, i muško i

žensko, i popovala im kako treba da se ponašaju, da nema kockanja, osim u žetone, da nema ružnih reči, i da golotinja ne sme da seva. U međuvremenu je, slažem se, zapt malčice popustio. – Gospodine – kaže Terston – imate brašna na rukavu. – E pa, moram sad gore, zaseda državni savet. Nemoj da večera kasni. – A kad je kasnila? – Terston nežno otresa brašno s njega. – Kad je kasnila? Veće koje zaseda jeste ono domaće, ne kraljevsko; to su njegovi porodični savetnici, mladi ljudi Rejf Sedler i Ričard Kromvel, brzi i vešti s brojkama, hitri kad treba izvrnuti argument, kad treba podvući crtu. Tu je i Gregori. Njegov sin. Ove godine mladići pokretnu imovinu nose u mekim, svetlim kožnim torbama, po uzoru na agente Fugerove banke, koji putuju po celoj Evropi i šire novu modu. Torbe su u obliku srca, pa se njemu, kad god ih ugleda, čini kao da su momci krenuli u ašikovanje, iako se oni zaklinju da nisu. Sinovac Ričard Kromvel seda i zlobno osmotri one torbe. Ričard je kao stric mu, i sve svoje drži što bliže uza se. – Evo ga Zovite Me – kaže on. – Pogledajte, molim vas, ono pero na njegovom šeširu. Ulazi Tomas Rajotesli, rastavši se od svojih pratilaca koji mrmljaju nešto; visok je to i naočit mladić tamnoriđe kose. Samo jedno pokolenje unazad njegovi su se prezivali Rit, ali su procenili da bi jednim otmenim produžetkom prezimena dobili na ugledu; radili su kao glasonoše, što će reći da su bili pravi ljudi na pravom mestu za proturanje novog identiteta, za preradu običnih predaka u nešto, ipak, viteškije. Promena nije prošla bez poruge; Tomas je u Ostin Frajarsu poznat po nadimku Zovite Me Rizli. Odskora nosi uredno potkresanu bradicu, dobio je sina, i iz godine u godinu uzdiže se u dostojanstvu. Rajotesli spušta torbu na sto, i sklizne na svoje mesto. – A kako nam je Gregori? – pita. Gregori je vidno oduševljen; on se divi Zovite Me Rizliju, i tek ovlaš naslućuje primesu snishodljivosti u njegovom glasu. – O, dobro sam. Celog leta sam lovio, a sad se vraćam u dom Vilijama Ficvilijama, da se

priključim njegovoj sviti, jer on je džentlmen blizak kralju, i moj otac smatra da od njega imam šta da naučim. Dobar je Fic prema meni. – Fic. – Rajotesli frkne, zabavlja ga ovo. – Vi Kromvelovi! – Pa dobro – kaže Gregori – on mog oca zove Nevaljša. – Ne bih ti preporučio, Rajotesli, da i ti počneš tako da me zoveš – Kromvel će srdačno. – Ili, ako ništa drugo, zovi me Nevaljša, ali meni iza leđa. Mada, ono, silazio sam do kuhinje, i to Nevaljša nije ništa u odnosu na ono kako zovu kraljicu. – Taj otrov od žena dolazi – kaže Ričard Kromvel. – Žene ne vole one koje drugima kradu muževe. Misle da bi Anu trebalo kazniti. – Kad ste krenuli na putovanje, bila je sva koščata – progovara Gregori iznebuha. – Sva je bila na ćoš’. Sad se malo zaokružila. – Bogami jeste. – Kromvel je iznenađen što je mali tako nešto primetio. Oženjeni, iskusni ljudi, posmatraju Anu ne bi li prepoznali znake gojenja, i čine to pomno, kao da motre svoje sopstvene žene. Ljudi se zgledaju oko stola. – Pa, videćemo. Nisu baš celo leto proveli zajedno, ali su, bar kako ja cenim, dovoljno bili skupa. – Bolje bi bilo da jesu – kaže Rajotesli. – Kralj će već početi da gubi strpljenje sa njom. Koliko već godina čeka da jedna žena konačno ispuni svoju dužnost? Ana mu je obećala sina pod uslovom da je uzme za ženu, a vi se sad pitajte da li bi on toliko učinio za nju kad bi mogao opet sve iz početka? Pridružuje im se uto i Ričard Rič, promrmljavši izvinjenje. Ni Ričard ne nosi srcoliku torbu, mada je nekada bio otmen mladić koji bi nosao pet istih takvih u različitim bojama. Kakvu promenu jedna jedina decenija donese! Nekada je Rič bio student prava, i to od one najgore sorte, od onih što zbiraju krivične prijave; zalazio je u proste krčme, gde se za advokate govori da su gamad, tako da je onda on morao da ustaje u odbranu časti i zapodene tuču; u svoju izbu u Templu vraćao se u sitne sate, na zadnja vrata, bazdeći na jeftino vino, pocepanog kaputa; zavijao je za čoporom terijera na Linkolns In Fildsu. Ali sada je Rič trezan i ponizan, štićenik lorda kancelara Tomasa Odlija, i stalno se šetka od tog dostojanstvenika do Tomasa Kromvela i natrag. Momci ga zovu ser Budelar; Budelar se nagojio, kažu. Breme službe palo je na njegova pleća, i dužnosti oca u sve brojnijoj porodici; nekadašnji zlatni

dečko sada je, reklo bi se, prekriven tanušnim slojem prašine. Ko bi pomislio da će on postati javni tužilac? S druge strane, ima dobar mozak za advokata, i kad vam zatreba dobar advokat, on je uvek tu, nadohvat ruke. – Knjiga biskupa Gardinera neće vam biti od neke koristi – počinje Rič. – Gospodine. – Nije sasvim loša. Što se tiče kraljevih ovlašćenja, slažemo se. – Da, ali... – kaže Rič. – Podstaklo me je nešto da Gardineru navedem ovu rečenicu: „Tamo gde je slovo kraljevo, tamo je i vlast, a ko će kralju smeti da kaže: šta to činiš?” Rič podiže obrve. – Parlament. – Ako gazda Rič kaže da parlament to može, onda da mu verujemo – kaže gospodin Rajotesli. Izgleda da je upravo na pitanju ovlašćenja parlamenta Rič uspeo da saplete Tomasa Mora, i da ga saplete, i da ga obori, a možda i da ga potkaže kao izdajnika. Niko ne zna šta je tada sve bilo rečeno u toj sobi, u toj ćeliji; Rič je izašao, sav zajapuren, u nadi, a donekle i sumnji da će to što ima biti dovoljno, i zaputio se pravo u Londonsku kulu, njemu, Tomasu Kromvelu. Koji je samo mirno rekao, da, to će da završi poso; naš je, hvala ti. Hvala ti, Budelaru, dobro si to obavio. Sada se Ričard Kromvel naginje prema njemu. – Kaži mi, prijatelju naš mali Budelaru, po tvom cenjenom mišljenju, može li parlament da usadi naslednika u kraljičin stomak? Rič se blago zacrveneo; bliži se već četrdesetoj, ali zbog svetlog tena još može da pocrveni. – Nikada nisam rekao da parlament može ono što Bog neće. Rekao sam da bi mogao više nego što bi Tomas Mor hteo da dopusti. – Mučenik Mor – kaže Kromvel. – Po Rimu se priča da će on i Fišer biti proglašeni za svece. – Gospodin Rajotesli prasne u smeh. – Jeste smešno, slažem se – kaže Kromvel. Pa prostreli sinovca pogledom: dosta je bilo, ne pominji više kraljicu, ni stomak njen ni bilo koji drugi deo tela. Jer on je Ričardu Kromvelu poverio barem nešto od onoga što se desilo u Elvetamu, u kući Edvarda Simora. Kad mu je kraljevska družina onako banula na vrata, Edvard ih je lepo dočekao i ugostio. Ali

kralj te noći nije mogao da spava, pa je poslao malog Vestona da budi njega, Kromvela, u pola noći. Lelujavi plamen sveće u odaji nepoznatog oblika. „Isuse, kol’ko je to sati?” Šest, rekao je Veston pakosno, kasniš već. Nije, u stvari, bilo još ni četiri, nebo je još bilo tamno. Kraj otvorenog prozora, da uđe malo vazduha, Henri je sedeo i šaputao mu pred planetama kao jedinim svedocima; postarao se prethodno da Veston odmakne, da ne može da ih čuje, i ni reč nije progovorio pre nego što su se vrata za ovim zatvorila. Ili tako nekako. „Kromvele”, rekao mu je kralj, „a šta ako ja... A šta ako se u meni probudi bojazan, šta ako se u meni probudi sumnja da moj brak sa Anom nije pravosnažan, da tu postoji neka prepreka, nešto što nije po volji Boga svemogućeg?” Tolike godine prošle, a kao da nisu, oseća Kromvel: sad je on bio u kardinalovoj koži, i slušao isti razgovor; samo što se u ono doba kraljica zvala Katarina. „Ali kakva sad prepreka?”, upitao je on, pomalo umorno. „Kakva bi to prepreka sad mogla biti, gospodaru?” „Ne znam”, šapatom je odgovorio kralj. „Ne znam sad, ali možda i saznam. Da se nije ona ranije obećala Hariju Persiju?” „Nije, gospodaru. On se, na Bibliji, zakleo da nije. Vaše veličanstvo ga je i lično čulo kako se zaklinje.” „O, ali ti si išao da se vidiš s njim, nisi li, Kromvele, zar ga nisi odvukao u neku bednu krčmu, pa ga odigao s klupe i raspalio ga pesnicom po glavi?” „Nisam, gospodaru. Nikada ja ne bih zlostavljao bilo kog našeg plemića, a kamoli erla od Nortamberlenda.” „O, dobro. Lakše mi je sad kad to čujem. Možda sam neke pojedinosti pogrešno razumeo. Ali toga dana erl je rekao ono što je mislio da bih ja voleo da kaže. Rekao je da on i Ana nisu zasnovali nikakvu zajednicu, da nije bilo nikakvih obećanja braka, a kamoli konzumacije. Šta ako je slagao?” „Pod zakletvom, gospodaru?” „Ali ti umeš i te kako da preplašiš čoveka, Nevaljša. Zbog tebe bi čovek mogao da zaboravi na pristojno ponašanje pred Bogom. Šta ako je slagao? Šta ako je ona s Persijem potpisala neki sporazum, možda čak

i sam bračni ugovor? Ako jeste, ne može sada biti udata za mene.” Kromvel je ćutao, ali mu nije promaklo da Henrijev mozak neumorno radi; i njegov je brzao, kao prepadnut jelen. i sumnjam, i to mnogo”, šapatom će opet kralj, „sumnjam da je i sa Tomasom Vajatom.” „Nije, gospodaru”, rekao je na to Kromvel, previše žustro, ne stigavši prethodno da razmisli. Vajat mu je bio prijatelj; njegov otac, ser Henri Vajat, zadužio je Kromvela da pomogne malom u životu; Vajat više nije mali, ali šta to ima veze. „Nije, kažeš.” Henri se naginje prema njemu. ,Ali nije li Vajat upravo odlučio da se drži što dalje od naše kraljevine, nije li otišao u Italiju samo zato što mu je ona uskratila ljubav, a on nije mogao dušu da smiri dok mu je njen lik stalno pred očima?” „Eto, time je sve objašnjeno. Sve ste rekli, Veličanstvo. Ona mu je uskratila ljubav. Da nije, ostao bi on, bez sumnje.” „Ali kako ja u to da budem siguran”, istrajao je Henri. „Pretpostavimo da ga je tad odbila, ali da mu nije uskratila ljubav neki drugi put? Žene su slabe, i lako ih je osvojiti laskanjem. Naročito ako im muškarci pišu stihove, a neko mi reče da Vajat piše lepše stihove od mene, iako sam ja kralj.” Kromvel ga gleda, kapci mu padaju; četiri su sata, a kralj nema sna; bezazlena taština, reklo bi se, bože sakloni ga, ali samo da nije tako rano. „Veličanstvo”, rekao je on, „nemojte više o tome da razmišljate. Da je Vajat uspeo da okalja bezgrešnu čednost te gospe, siguran sam da ne bi odoleo a da se ne razmeće time. U stihu ili u prostoj prozi.” Henri je samo gunđao. A onda je podigao pogled: Vajatova lepo odevena sen, sva svilena, klisne preko prozora, zakloni im hladnu svetlost zvezda. Idi svojim putem, utvaro, u sebi će Kromvel; a onda ga misao ponese: ko će razumeti Vajata, ko će mu oprostiti? Kralj će: „Pa dobro. Možda. Čak i ako se podala Vajatu, ne bi to predstavljalo prepreku za moj brak, nekakav ugovor između njih dvoje ne bi ni dolazio u obzir pošto su njega oženili još kao dečkića, tako da i nije mogao Ani bilo šta da obećava. Ali ja kad ti kažem, to bi svakako bila prepreka mom poverenju u nju. Ne bi mi pravo bilo da me bilo koja

žena slaže, da mi kaže da je u moju postelju legla kao devica, a nije.” Gde si sad, Volsi? Ti si sve ovo već čuo. Posavetuj me sada. Kromvel je ustao, lagano privodeći razgovor kraju. „Da im kažem da vam nešto donesu, gospodaru? Nešto da lakše odspavate bar još satdva?” „Potrebno mi je nešto da mi zasladi snove. Kamo sreće da znam šta bi to moglo biti. Oko toga sam se posavetovao s biskupom Gardinerom.” Kromvel je nastojao da mu se po licu ne vidi kako je preneražen. Obratio se Gardineru – iza mojih leđa? „A Gardiner mi je rekao”, Henrijevo lice beše slika i prilika beznađa, „rekao mi je da postoji dosta razloga za sumnju u tom slučaju, ali da ću ja, ako se ustanovi da brak nije pravosnažan, ako budem primoran da sklonim Anu, morati da se vratim Katarini. A ja ne mogu to da uradim, Kromvele. Čvrsto sam rešen da, makar se vasceli hrišćanski svet okrenuo protiv mene, nikada više ne dodirnem tu ustajalu staricu.” „Pa dobro”, rekao je on. Gledao je u patos, u Henrijeva široka bela bosa stopala. „Mislim da možemo mi to i bolje da izvedemo, gospodaru. Neću se praviti da uvažavam Gardinerov način razmišljanja, ali, s druge strane, biskup bolje poznaje kanonsko pravo od mene. Ne verujem, ipak, da vas bilo ko može da sputava i ograničava u bilo kojoj stvari, pošto ste vi domaćin i u svojoj kući, i u svojoj zemlji, i u svojoj crkvi. Možda je Gardiner samo hteo da pripremi Vaše veličanstvo za smetnje koje bi drugi mogli da prave. Ili je možda, pomisli on za sebe, samo hteo da se pržite na vatri i da vas noću bude košmari. Takav je Gardiner. Ali Henri se uspravio: „Mogu ja da radim šta mi je volja”, tako je kazao njegov, Kromvelov, monarh. „Bog meni ne bi dozvolio zadovoljstva koja su u suprotnosti s njegovim naumom, pa tako ni mene njegova volja neće ometati u mojim naumima.” Senka lukavštine prelete mu tad preko lica. „Što je, uostalom, i sam Gardiner rekao.” Henri je zevao. Bio je to znak. „Nevaljša, ne izgledaš bogzna kako dostojanstveno sad, dok se klanjaš u toj spavaćici. Hoćeš li biti spreman da izjašeš u sedam sati, ili da te ostavimo ovde, pa da se nađemo za

večerom?” Ako ćeš ti biti spreman, razmišljao je Kromvel dok se vraćao u postelju, biću spreman i ja. Nećeš li ti, čim svane, zaboraviti da smo uopšte vodili ovaj razgovor? Ceo dvor biće na nogama, konji će zabacivati glave i njušiti vetar. Sredinom prepodneva ponovo ćemo se sresti s kraljičinom družinom; Ana će cvrkutati u sedlu; nikada neće saznati, ukoliko joj njen mali prijatelj Veston ne kaže, da je prethodne večeri u Elvetamu kralj sedeo i zurio u svoju nastupajuću ljubavnicu: Džejn Simor, koja uopšte nije obraćala pažnju na njegov molećiv pogled, i u miru i tišini bavila se piletom na svom tanjiru. A Gregori je rekao, izbečenih očiju: „Ne čini li ti se da gospođica Simor mnogo jede?” No sada je letu došao kraj. Vulf Hol, Elvetam iščezavaju u sumraku. Nikome ni reč ne zbori o kraljevim sumnjama i strahovima; jesen je, on je u Ostin Frajarsu, pognute glave sluša vesti sa dvora, gleda kako Rič prstima uvrće svileni privezak na dokumentu. – Njihove posluge čikaju jedna drugu po ulicama – kaže sinovac Ričard. – Čačkaju noseve, psuju, hvataju se za noževe. – Izvini, a ko to? – pita Kromvel. – Ljudi Nikolasa Kerjua. Šibaju se sa slugama lorda Rokforda. – Samo da se drže podalje od dvora – oštro će Kromvel. Kazna za potezanje sečiva u rejonu kraljevskog dvora povlači odsecanje ruke. Oko čega se glože, zausti on da pita, a onda menja pitanje: – Kojim to povodom? Da opišemo Kerjua, Henrijevog starog prijatelja, jednog od džentlmena iz njegove lične pratnje, inače odanog nekadašnjoj kraljici. To vam je čovek iz antičkih vremena, sa izduženim, ozbiljnim licem, kultivisan, kao da je iskoračio iz neke knjige o vitezovima lutalicama. Ne bi bilo čudno da ser Nikolas, sa svojim krutim smislom za podobnost svega i svačega, jednostavno nije mogao da se privoli skorojevićkim pretenzijama Džordža Bolena. Ser Nikolas je papista od glave do čeličnih vrhova čizama, i vređa ga do srži to što Džordž pruža podršku reformisanom učenju. Reč je, dakle, o principijelnim razlikama; ali kakav je to beznačajni događaj doveo do toga da svađa izbije? Da nisu Džordž i one njegove spodobe digli galamu ispred ser Nikolasove sobe, dok je ovaj bio zauzet nekim svečanim činom, recimo,

obožavanjem svoga odraza u ogledalu? Kromvel sputava osmeh. – Rejfe, idi popričaj sa obojicom. Kaži im da vežu svoje pse. – Pa onda dodaje: – Dobro je što si mi to pomenuo. – Uvek ga zanimaju te nesuglasice među dvorjanima, i kako je do njih došlo. Ubrzo pošto je njegova sestra postala kraljica, Džordž Bolen je pozvao Kromvela da mu da neka uputstva oko toga kako bi nadalje trebalo da usmerava svoju karijeru. Mladić se razmetao zlatnim lancem ukrašenim draguljima čiju je vrednost on, Kromvel, pokušavao da proračuna u glavi; u mislima je Džordžu skidao tuniku, pa je rašio, pa je namotao na preslicu, i tako joj odredio cenu; kad jednom čovek radi s tekstilom, ne napušta ga osećaj za teksturu i draperiju, a ako vas optuže za neovlašćeno ubiranje prihoda, ubrzo ćete naučiti da procenite koliko jedan čovek vredi u novcu. Mladi Bolen mu nije ponudio da sedne, dok je on sam zauzeo jedinu fotelju u celoj odaji. „Upamtite, Kromvele”, počeo je, „da vi, premda jeste član državnog saveta, niste i gospodskog roda. Trebalo bi, znači, da govorite onda kad se to od vas traži, a što se ostalog tiče, batalite to. Nemojte se uplitati u stvari koje se tiču onih što su iznad vas. Njegovom veličanstvu godi da se često nađete u njegovom društvu, ali nemojte smetnuti s uma ko vas je postavio na mesto na kojem je on mogao da vas zapazi.” Zanimljiva je ta, Bolenova verzija njegovog života. On, Kromvel, oduvek je držao da ga je zapravo Volsi svemu naučio, da je Volsi taj kome duguje unapređenje, da je zahvaljujući Volsiju postao to što jeste; ali Džordž kaže da nije tako, nego da su za sve to zaslužni Bolenovi. A on, Krotnvel, očigledno nije iskazivao zahvalnost kako treba. I zato je iskazuje sada, pa govori da, gospodine i ne, gospodine, i vidim da ste čovek koji, za svoje godine, izvanredno dobro ume da proceni stvari. Pa jeste, od vašeg oca Monsenjera, erla od Viltšira, i od vašeg ujaka Tomasa Hauarda, vojvode od Norfoka, od njih sam svakako mogao više da naučim. „Izvući ću korist iz ovoga, uveravam vas, gospodine, i od sada ću se ponašati poniznije.” Smekšao je Džordža. „Postarajte se da tako bude”, rekao mu je ovaj. Sad se Kromvel osmehuje kad se seti toga; vraća se svojim

beleškama. Njegov sin Gregori preleće pogledom oko stola, kao da pokušava da pohvata neizgovorene reči; čas reči njegovog brata od strica Ričarda Kromvela, čas Zovite Me Rizlija, čas očeve, čas ono što su prećutala ostala gospoda koja su u međuvremenu došla. Ričard Rič se mršti nad onim papirima, Zovite Me se igra olovkom. Obojici đavo ne da mira, pomisli Kromvel, ni Rajotesliju ni Riču, a slična su ta dvojica na neki način, vuku se po obodima svojih sopstvenih duša kao po ivici ambisa, lupkaju u zidove: o, otkud taj šupalj zvuk? Ali on mora kralju da obezbedi darovite ljude; a takvi su okretni, takvi se ne daju, ne žale truda ni za Krunu ni za same sebe. – Samo još nešto – kaže Kromvel – pa da se razilazimo. Moj gospodar, biskup vinčesterski, u toj meri je zadovoljio kralja da ga je kralj, na moje zalaganje, ponovo poslao u Francusku, kao ambasadora. Opšte je mišljenje da njegov mandat tamo neće kratko trajati. Lagano, jedan po jedan, osmesi bleskaju oko stola. Kromvel posmatra Zovite Me Rizlija. Nekada je on bio štićenik Stivena Gardinera. Ali sada izgleda radostan kao i svi ostali. Ričard Rič pocrveneo, ustaje od stola, krši ruke. – Poželeo mu srećan put – kaže Rejf – i dug ostanak. Gardiner je u svemu dvoličan. – Dvoličan? – kaže Kromvel. – Jezik mu je kao trokrako koplje za hvatanje jegulja. Prvo je bio za papu, pa za Henrija, a onda će, upamtite šta vam kažem, opet biti za papu. – Možemo li imati poverenja u njega kad ode u inostranstvo? – pita Rič. – Možemo da imamo poverenja jedino u to da on zna gde je za njega bolje. A sad je to uz kralja, do daljeg. I možemo da ga držimo na oku, da ubacimo neke ljude u njegovu pratnju. Gazda Rajotesli, vi ćete se za to pobrinuti, cenim? Jedino je Gregori vidno sumnjičav. – Milord Vinčesterski – ambasador? Ficvilijam mi govori da je prva dužnost jednog ambasadora da nikoga ne vređa. Kromvel klima glavom. – A Stiven samo vređa li vređa, je l’ da? – Zar ne bi ambasadori trebalo da budu veseli, predusretljivi tipovi? Tako Ficvilijam kaže. Trebalo bi da bude prijatan u svakom društvu,

razgovorljiv i opušten, pa da ga domaćini zavole. Tako će mu se ukazati prilika da dolazi u njihove kuće, da sedi za njihovom trpezom, da se sprijatelji sa ženama i baštinicima, da im podmiti poslugu koja će posle raditi za njega. Rejf podiže obrve. – A tome tebe uči Fric? – Momci se smeju. – Istina je – kaže Kromvel. – Upravo bi tako jedan ambasador morao da se ponaša. Nadam se, Gregori, da te to ne kvari Šapui. Da sam ja oženjen, on bi mojoj ženi krišom pisao sonete, znam ja to, i mojim psima donosio kosti. O, pa dobro... Šapui jeste prijatan za druženje, znate. Nije kao Stiven Gardiner. Ali istina je, Gregori, i to da je nama za Francuze potreban jedan žilav ambasador, čovek pun pizme i prkosa. A Stiven je među Francuzima već bio, i dobro se pokazao. Francuzi su licemeri, glume lažna prijateljstva, a zauzvrat traže novac. Vidiš – kaže on, rešen da sinu održi lekciju. – Upravo sada Francuzi imaju plan da caru otmu Milansko vojvodstvo, i traže od nas da im damo novac za to. A mi moramo da im izađemo u susret, ili bar da se pravimo da ćemo im izaći u susret, i to iz straha da se oni ne okrenu protiv nas, priđu caru, pa nas zajedno pregaze. I tako, kad nam jednoga dana kažu: „Dajte ovamo to zlato što ste obećali”, nama će biti potreban upravo takav jedan ambasador kao što je Stiven, koji će im drsko odbrusiti: „A? Zlato? Samo odbijte od onoga što već dugujete kralju Henriju.” Kralj Fransoa će rigati vatru, a mi ćemo, opet, na neki način održati datu reč. Razumeš? Najžešće svoje prvake čuvamo za francuski dvor. Ne zaboravi da je svojevremeno tamo ambasadorovao lord Norfok. Gregori obori glavu. – Nema tog stranca koga Norfok ne bi uplašio. – Ni Engleza. I to s valjanim razlogom. Vojvoda ti danas liči na jedan od onih džinovskih topova koje imajuTurci. Prasak je užasan, ali posle top mora tri sata da se hladi pre nego što ponovo može da ispali. Dok je, s druge strane, biskup Gardiner takav da može da puca na svakih deset minuta, od jutra do večeri. – Ali gospodaru – plane sad Gregori – ako im obećamo novac, a posle im ga ne damo – šta će oni učiniti? – Do tada ćemo, nadam se, ponovo biti u neraskidivom prijateljstvu s carem. – Kromvel uzdahne. – Stara je to igra, i izgleda da ćemo morati da

nastavimo da je igramo sve dok ne smislim nešto bolje, ili dok kralj to ne učini. Čuo si za nedavnu carevu pobedu u Tunisu? – Ceo svet o tome priča – kaže Gregori. – Nema tog viteza hrišćanina koji ne bi želeo da se borio tamo. Kromvel sleže ramenima. – Vreme će reći koliko je ta pobeda slavna. Barbarosa će uskoro pronaći neku drugu bazu za svoje piratske pohode. Ali s takvom pobedom iza sebe, a i s obzirom na to da se Turčin privremeno primirio, car može da okrene na nas i napadne naše obale. – Ali kako da ga zaustavimo? – Gregori je, očito, očajan. – Zar ne bi trebalo da vratimo kraljicu Katarinu? Zovite Me se naglas smeje. – Gregori počinje da uviđa teškoće koje naš zanat nosi, gospodaru. – Draže mi je bilo dok smo pričali o sadašnjoj kraljici – tiho će Gregori. – A i zaslužujem priznanje što sam primetio da se ugojila. – Ne bi trebalo da se smejem – blagim glasom će Zovite Me. – Imaš pravo, Gregori. Svi naši napori, sav naš sofizam, sva naša znanja, kako ona stečena, tako i ona tobožnja; sve državne strategije, pravničke uredbe, svešteničke anateme, teške sudijske odluke, crkvene ili svetovne: sve to može da padne pred jednim ženskim telom, nije li tako? Bog je žene trebalo da stvori s providnim stomakom, i tako nas poštedi nade i straha. Ali možda ono što tamo raste mora da raste u mraku. – Priča se da je Katarina bolesna – kaže Ričard Rič. – Ako umre odsad pa za godinu dana, kakav li će, pitam se, svet tada biti? Ali vidi: predugo već sedimo ovde! Na noge lagane, pa u vrtove Ostin Frajarsa, ponos i diku kraljevog prvog sekretara; on bi da sadi biljke koje je video kako cvetaju u tuđini, on želi bolje voće pa gnjavi ambasadore da mu šalju mladice i pelcere u diplomatskom prtljagu. Mladi, prilježni carinici stoje, spremni da prekrše pravila, ali sve što iz torbe ispadne jeste koren koji još pulsira od života posle putešestvija preko doverskog tesnaca. Njemu je stalo da nežna bića žive, da mladi ljudi napreduju. I zato je sagradio tenisko igralište, poklon Ričardu, Gregoriju i svim mladićima koji žive u njegovoj kući. Ni on sam nije još sasvim raskrstio sa ovom

igrom – pod uslovom da mu se za protivnika nađe neki slepac, tako sam kaže, ili takmac sa jednom nogom. Tu igru većim delom čini taktika; Kromvel vuče onu nogu, pa mora više da se oslanja na lukavstvo nego na brzinu. Ali ponosi se svojim igralištem, i rado je podneo taj trošak. Nedavno se konsultovao sa čuvarima teniskih igrališta u Hempton Kortu i dao da se obave merenja, da dimenzije budu Henriju po volji; kralj je dolazio u Ostin Frajars na ručak, pa nije isključeno da jednoga dana i on njega, Kromvela, pozove da provedu jedno popodne na dvoru. U Italiji, gde je službovao u Freskobaldijevom domu, momci bi za vrelih večeri izlazili napolje i igrali se na ulici. Bila je to neka vrsta tenisa, jeu depaume6, bez reketa, samo šakom igraš; gurali bi se, jurišali jedni na druge i vrištali, bacali loptu o zidove i trčali po nadstrešnici krojačke radnje, sve dok ne izađe majstor, glavom i bradom, i pripreti im: „Ako i dalje budete gazili po mojoj nadstrešnici, otfikariću vam jaja i okačiti ih iznad ovih vrata.” Rekli bi mu: izvini, majstore, izvini, i otišli bi niz ulicu, pa bi se malo primirili u nekom dvorištu. Ali pola sata kasnije eto ti njih ponovo, i on, Kromvel, još čuje u snovima kako grub šav na lopti udara u metal i klizi kroz vazduh; i dalje oseća dodir kože kad ga lopta šljepne. U to vreme, mada je već bio povređen, pokušavao je nekako da se oslobodi ukočenosti; povredu je, inače, zaradio bio prethodne godine, kao pripadnik francuske vojske kod Gariljana. Garconi bi mu govorili: čekaj, Tomazo, kako to da si pogođen otpozadi u nogu, da nisi ti to bežao? A on bi im uzvratio: Bogorodice mi, tako je – koliko sam plaćen bio, dosta je bilo za bežanje; ako ste hteli da se okrenem licem prema bojištu, morali ste da doplatite. Francuzi se s mesta pokolja razbežali kud koji, a on je u to doba bio Francuz; plaćao ga je kralj Francuske. Prvo je puzio, onda je šepao, dok su on i njegovi drugovi vukli izubijana tela što su brže mogli, bežeći od pobednika Španaca, u pokušaju da se nekako domognu čvrstog tla koje neće biti natopljeno krvlju; bilo je tu razuzdanih velških strelaca i švajcarskih otpadnika, i nekolicina engleskih momaka kao on što je, i svi su bili manje ili više zbunjeni i bez cvonjka, i pokušavali da dođu sebi posle tog povlačenja, smišljali kuda će, menjali nacionalnost i imena po potrebi, kupali se u gradovima na severu, tražeći neku novu

bitku ih neko bezbednije zanimanje. Na zadnjem ulazu u jednu veliku kuću, upravnik imanja ga je upitao: „Francuz?” „Englez.” Čovek je zakolutao očima. „I, šta umeš da radiš?” „Umem da se borim.” „I to ne baš dobro, očigledno.” „Umem da kuvam.” „Ne treba nam varvarska kuhinja.” „Umem da vodim knjige.” „Ovo je bankarska kuća. U takvima ne oskudevamo.” „Onda mi kažite šta treba da se uradi. Mogu ja to.” (Već se, eto, hvalio, kao pravi Italijan.) „Treba nam radnik za teške poslove. Kako se zoveš?” „Herkules”, rekao je on. I mimo volje, čovek je prasnuo u smeh. „Hajde, Erkole, ulazi unutra.” Erkole je hramljući prešao prag. Onaj čovek se rastrčao da posvršava sopstvene poslove. A on je za to vreme seo na basamak, maltene ridajući od bola. Osvrtao se oko sebe. Sve što je imao bio je taj pod. Taj pod bio je njegov svet. Gladan je bio, i žedan, a više od hiljadu sto kilometara daleko od svoje kuće. Ali ovaj pod se može dovesti u red. „Isuse, Marija i Josife!”, povikao je on. „Vode! Punu kofu! Allez, allez7!” I eto njih. Za tili čas. Stiže vedro. On im dovede pod u red. Kuću im dovede u red. Ne bez otpora. Terali su ga iz kuhinje, gde je, kao stranac, loše primljen, i gde ima noževa, ražnjeva i vrele vode, pa otuda i toliko raznih mogućnosti za nasilno ponašanje. Ali on je u borbi bio bolji nego što bi čovek pomislio: nizak rastom, neobučen, neupućen u veštinu, ali takav da ga je gotovo nemoguće bilo oboriti. Za njega je radila i slava njegovih zemljaka, kojih su se širom Evrope plašili kao kavgadžija, pljačkaša, siledžija i lopova. Pošto svoje kolege nije mogao da vređa na njihovom jeziku, pribegavao je patnijskom. Učio ih je groznim engleskim kletvama – „Za ime krvavih rupa od eksera Hristovih” – kojima će moći da pribegnu kad, iza leđa svojih gospodara, požele da

daju sebi oduška. Jutrom bi dolazila devojka s lekovitim travama u košari vlažnoj od rose, a oni zastanu, dobro je odmere pa pitaju: „Pa dobro, dušice, kako si mi danas?” A kad ih prekineš usred nekog nezgodnog posla, kažu: „A što ti lepo ne odjebeš odavde, ili ima glavu da ti skuvam u ovom loncu.” Nije mnogo prošlo a on je shvatio da ga je usud doveo pred vrata jedne od najstarijih gradskih porodica, koja ne samo da je poslovala s novcem i svilom, vunom i vinom, već je iznedrila i velike pesnike. Fransisko Freskobaldi, glava porodice, došao je u kuhinju da porazgovara s njim. Nije delio rasprostranjene predrasude u vezi sa Englezima, više je Engleze smatrao srećnicima; mada su, napomenuo je, neki njegovi preci bili dospeli na ivicu propasti zbog dugova koje davno počivši kraljevi Engleske nisu izmirili. I sam je pomalo nabadao engleski, i rekao je: tvoji zemljaci uvek mogu dobro da nam dođu, mnogo tu ima slova da se piše; ti umeš da pišeš, nadam se? A kada je on, Tomazo ili Erkole, popravio svoj toskanski do te tačke da je mogao da se izražava i šali, Freskobaldi mu je obećao: jednoga dana pozvaću te u računovodstvo. Da te isprobam. I taj dan je svanuo. Isprobali su ga, i prošao je. Iz Firence je otišao u Veneciju, u Rim; i sada, kad sanja te gradove, što mu se ponekad dešava, priseća se kako se tada šepurio, priseća se sebe kao mladog Italijana. I razmišlja o svojoj mladosti bez samopovlađivanja, ali i bez osude. Oduvek je činio ono što je morao da bi preživeo, a ako je njegova procena šta treba učiniti ponekad i mogla da se dovede u pitanje... pa zar to i ne znači biti mlad? Danas on prima u svoj dom siromašne učene ljude. Za njih uvek ima posla, uvek im se može dodeliti neka niša gde će ispisivati pamflete o valjanom upravljanju i prevode psalama. On će, međutim, isto tako uzimati i momke koji su grubi i divlji, zato što zna da će mu takvi, ako sa njima bude strpljiv, uzvratiti vernošću. Čak i sada, on voli Freskobaldija kao oca. Navika ubajati bračnu intimu, deca odrastu i postanu prkosna i buntovna, ali dobar gospodar daje više nego što uzima, i njegova dobra volja vodi te kroz ceo život. On se seti Volsija. I kardinal govori u njegovo unutrašnje uho. Video sam te, kaže, video sam te, Nevaljša, tamo u Elvetamu; kako češkaš muda u zoru i pitaš se dokle je kralj u stanju da isteruje ćefove.

Ako hoće novu ženu, nađi mu novu ženu. Ja nisam, i sad me nema. Mora da je Terstonu propao kolač, zato što kolača te večeri nema na trpezi, ali zato je tu jedan vrlo uspeo žele u obliku dvorca. – Terston ima dozvolu da pravi grudobrane – kaže Ričard Kromvel, i istog časa upušta se u raspravu s jednim Italijanom koji sedi s druge strane stola: koji je najbolji oblik za jedno utvrđenje, kružni ili zvezdast? Zamak je sav u crveno–belim tračicama, pri čemu je crvena u tamnogrimiznom tonu, a bela savršeno prozračna, pa zidovi tvrđave izgledaju kao da lebde u vazduhu. Sa bedema izviruju jestivi strelci koji ispaljuju kandirane strele. Čak se i javni tužilac osmehuje. – Voleo bih da moje kćerkice vide ovo. – Poslaću kalupe kod tebe kući. Mada možda i ne tvrđavu. Vrt sa cvećem? – Šta vole male devojčice? Kromvel je zaboravio. Posle večere, ukoliko nema glasonoša što lupaju na vrata, on će često ukrasti jedan sat, da se osami među knjigama. Vodi te knjige na svim svojim imanjima: u Ostin Frajarsu, u Kući čuvara svitaka na Čanseri Lejnu, u Stepniju, u Hakniju. Ovih dana pišu se knjige o svim mogućim temama. Knjige u kojima ćeš naći savete kako da budeš valjan ili rđav vladar. Knjige poezije i obimna dela koja te upućuju kako da vodiš računovodstvene knjige, zatim knjige sa rečenicama koje ti mogu zatrebati u inostranstvu, pa rečnici, knjige koje te uče kako da se očistiš od grehova, knjige iz kojih ćeš saznati kako se čuva riba. Njegov prijatelj Endrju Burd, lekar, piše knjigu o bradama; on je protiv toga da se one nose. Seća se šta je Gardiner rekao: trebalo bi i ti da napišeš knjigu, imalo bi šta da se pročita. Kad bih je i napisao, bila bi to Knjiga zvana Henri: kako ga pročitati, kako mu služiti, kako ga na najbolji način sačuvati. U glavi ispisuje predgovor. „Ko će pobrojati dobre osobine, kako one javne, tako i privatne, tog najblagoslovenijeg čoveka? Među sveštenicima, on je najpobožniji; među vojnicima, najodvažniji; među učenima, erudita; među dvorjanima, najblagorodniji i najistančaniji; a sve te osobine kod kralja Henrija izražene su u tako visokom stepenu da nešto slično nije viđeno otkad je sveta i veka.” Erazmo kaže da vladara treba hvaliti čak i zbog osobina koje on ne

poseduje. Jer, laskanje će ga navesti da razmisli. I onda će se možda potruditi da stekne odlike u kojima trenutno oskudeva. On podiže pogled, i vrata se otvaraju. To je njegov mali Velšanin, ulazi unatraške: – Spremni za sveće, gospodaru? – Da, i više nego spreman. – Svetlost podrhtava, a onda se primiri spram tamnog drveta, nalik biseru isečenom na režnjeve. – Vidiš onu hoklicu – kaže Kromvel. – Sedi tu. Dečko se skljoka na stolicu. Za kućnim poslovima juri od ranoga jutra. Zašto uvek oni sa kratkim moraju da spasavaju one s dugim nogama? Otrči gore na sprat i donesi mi... Njemu, Kromvelu, to je laskalo kad je bio mlad. Pomisliš da si važan, da bez tebe ništa ne može. Tako je i on vitlao po Patniju, obavljajući poslove za Voltera. Ko mu je kriv. Zato danas sa zadovoljstvom kaže dečaku: stani malo. – Kad sam bio mali, znao sam malčice velški. Sad ne znam. Razmišlja Kromvel, to ti je svakidašnja jadikovka pedesetogodišnjaka: velški, tenis, nekad sam mog’o, sad ne mogu. Dobije se nešto s druge strane: u glavi ima više podataka, srce je otpornije na strelice i lomove. Upravo sada pravi pregled kraljičinih imanja na tlu Velsa. Iz tog, a i iz ozbiljnijih razloga, on ne skida oka s te kneževine. – Pričaj mi o svom životu – kaže on detetu. – Kaži mi kako si došao ovamo. – Na osnovu ono malčice engleskog što dečak zna, on uspeva da sklopi priču: podmetanje požara, krađa stoke, uobičajena priča iz pograničja koja se završava tako što ostaneš bez igde ičega i siroče. – Je l’ znaš Pater Noster? – pita on. – Pater Noster – dečak će. – Ili Očenaš. – Na velškom? – Ne, gospodine. Nema molitava na velškom. – Isuse blagi. Daću nekom da to napravi. – Dajte, gospodine. Onda ću moću da se pomolim za oca i majku mi. – Znaš li Džona ap Rajsa? Sinoć je bio na večeri. – Što mu žena vaša sestričina Džoen, gospod’ne? Dečak odjuri. Nožice opet rade. Kromvelov cilj je da svi Velšani jednog dana govore engleski, ali to još ne može biti, i u međuvremenu je važno da Bog bude na njihovoj strani. Razbojnici drže celu tu

kneževinu, iz tamnice se izvlače mitom i pretnjama; gusari haraju priobaljem. Ljudi gospodskog roda koji tamo imaju imanja, kao što su Noris i Brerton iz kraljeve lične pratnje, na njegova, Kromvelova, zauzimanja ne preduzimaju ništa. Njima su njihovi sopstveni poslovi ispred kraljevog mira. Ne haju oni da li će neko pratiti šta oni u stvari rade. Ne haju oni za pravdu, dok je njemu, Kromvelu, namera da uvede pravdu jednaku za sve, od Eseksa do Anglsija, od Kornvola do škotske granice. Rajs sa sobom donosi baršunastu kutijicu, koju spušta na sto. – Poklon. Morate da pogodite. Kromvel je protrese. Nešto nalik na zrna. Prstom opipava komadiće, ljuspaste, sive. Po njegovom nalogu, Rajs je išao u obilazak opatija. – Nisu valjda zubi svete Apolonije? – Pogađajte ponovo. – Da nisu zupci iz češlja Marije Magdalene? Rajs popušta. – Odsečeni nokti Svetog Edmunda. – O... bacite ih sa ostalima. Taj čovek mora da je imao petsto prstiju. Godine 1257. slon je uginuo u zverinjaku Kule, i sahranjen je u jami nedaleko od kapele. Ali naredne godine je iskopan, i njegovi ostaci poslati su u Vestminstersku opatiju. E sad, za šta su onima tamo u Vestminsterskoj opatiji trebali ostaci jednog slona ako ne da od njih naprave tonu relikvija, i da od njegovih životinjskih kostiju načine kosti svetaca? Prema rečima čuvara svetih relikvija, deo moći pripisivane ovim predmetima jeste u tome što su oni kadri sami da se umnožavaju. Kost, drvo i kamen imaju, jednako kao životinje, sposobnost da se množe, a da sama njihova priroda pritom ostane netaknuta; izdanci nisu ni u kojem smislu manje vredni u odnosu na originale. I tako je kruna od trnja u cvatu. Iz krsta Isusovog izbijaju pupoljci; cveta krst, kao živo drvo. Hristova bešavna dolama sama sebe tka u više primeraka. Nokti rađaju nokte. – Razumom se ti ljudi ne mogu pobediti – kaže Džon ap Rajs. – Pokušaš da im otvoriš oči. Ali oni se postroje pred tobom, kao one statue Bogorodice što liju krvave suze. – A onda se priča da sam ja opsenar! – smrkne se Kromvel. – Džone,

moraš da sedneš lepo i da pišeš. Tvoji zemljaci moraju dobiti molitve. – Moraju oni Bibliju da dobiju, gospodine, na njihovom maternjem jeziku. – Čekaj da od kralja dobijem blagoslov da je prvo Englezi dobiju. – To je cilj rata koji Kromvel svakodnevno, u potaji, vodi: da Henri sponzoriše veliku Bibliju, da Biblija stigne u svaku crkvu. Sada je Kromvel već vrlo blizu ostvarenja cilja, i smatra da će moći da pridobije Henrija. Njegov ideal inače je da kraljevina bude jedna zemlja, s jednom kovanicom, sa jednim sistemom mera i utega, i, iznad svega, s jednim jezikom koji će biti svačiji. Zašto da te, kad odeš u Vels, neko tamo pogrešno shvati? Ima delova njegove kraljevine koji ni osamdesetak kilometara od Londona nisu udaljeni a gde će te ljudi, kad ih zamoliš da ti pripreme haringu, belo gledati. I tek kad upreš prstom u tavu i počneš da oponašaš ribu, dosetiće se oni: a, sad znam šta si hteo da kažeš. Ali najveća njegova ambicija kad je o Engleskoj reč jeste sledeća: da se između vladaoca i države uspostavi saglasje. Ne želi on da se ovim kraljevstvom upravlja kao što je nekad vođena Volterova kuća u Patniju, uz neprestane svađe, lupnjavu i ciku, od jutra do sutra. Njegova je želja da Engleska bude jedno domaćinstvo gde svako zna šta mora da radi, i da se oseća bezbedno dok to čini. – Stiven Gardiner veli da bi trebalo da napišem knjigu – kaže on Rajsu. – Šta ti misliš? Možda i hoću jednog dana, kad odem u penziju. A do tada, zašto bih odavao tajne? Seća se kako je čitao Makijavelijevu knjigu, zabravljen u mraku danima posle ženine smrti; seća se te knjige oko koje se sad digla takva halabuka u svetu, mada se o njoj više govori nego što je ljudi zapravo čitaju. A on tada nije mogao da makne iz kuće, on, Rejf i posluga što se tu zatekla, da ne šire groznicu po gradu; kad je pročitao knjigu od korica do korica, rekao je: pa ne možeš baš da izvučeš pouke iz onoga što se dešava u italijanskim kneževinama i primeniš ih na Vels i severnu granicu. Ne stoje stvari isto kod nas i kod njih. Ta knjiga mu se učinila maltene banalnom, ničeg u njoj nema sem pukih apstrakcija – vrlina, strahovlada – i neznatne konkretne napomene o nedoličnom ponašanju i pogrešnim procenama. Možda bi on mogao da popravi tu

knjigu, ali oskudeva u vremenu; sada, kad posla ima preko glave, može jedino da dobaci neku rečenicu svojim pisarima, koji s perima na gotovs čekaju njegov diktat: „Od srca vam se preporučujem... vaš pouzdani prijatelj, vaš privrženi prijatelj, vas prijatelj Tomas Kromvel” Položaj kraljevog sekretara ne povlači sa sobom nikakvu platu. Opseg posla nije dovoljno dobro određen, i to Kromvelu i odgovara: dok lord kancelar ima svoju, jasno utvrđenu ulogu, gospodin sekretar ima pristup svakoj državnoj službi, svakom budžaku u državnoj upravi. Njemu pristižu pisma iz svih grofovija, mole ga ljudi da im presudi u zemljišnom sporu, ili da samo dozvoli da se na njegovo ime pozove neki njemu neznan čovek. Ljudi koje ne poznaje šalju mu tračeve o njihovim komšijama, monasi mu pišu o nelojalnim izjavama njihovih pretpostavljenih, sveštenici prosejavaju reči koje su promrmljali njihovi biskupi. Sve što se događa u celoj njegovoj kraljevini dospeva do Kromvelovog uha, i toliko su brojne funkcije koje on obavlja pod Krunom da se svi ti krupni državni poslovi Engleske, pergamenti i svici koji čekaju žig i pečat, neprestano dovlače i razvlače po njegovom radnom stolu, do i od njegove ruke. Molioci mu šalju malvaziju i vino od muskata, uštrojene konje, divljač i zlato; poklone, novčane darove, punomoćja, amajlije i talismane. Potrebna im je usluga, i spremni su za nju da plate. Tako to ide otkad je dospeo u kraljevu milost. Bogat je. I, prirodno, javlja se zavist. Neprijatelji njegovi trude se da iskopaju sve što mogu o njegovim ranim godinama. „I tako ti ja odem u Patni”, pričao je svojevremeno Gardiner. „Ili, da budem precizniji, pošaljem tamo čoveka. A oni tamo pričaju, ko bi pomislio da će Oštrač tako daleko da dogura? Mi smo računali da će on dosad već da visi na vešalima.” Njegov otac je oštrio noževe; a ljudi bi njega, Kromvela, zaustavljali na ulici: Tome, je l’ bi mogao da uzmeš ovo, pa da pitaš oca vredi li čemu? A on bi uzeo alatku, ili oruđe, ma kako ono tupo bilo: ostavite vi to meni, a on će da ga naoštri. „Umeće je to”, rekao je on Gardineru. „Da izbrusiš sečivo.” „Ti si ubijao ljude. Znam da jesi.” „Ne ovde.” „A napolju se ne računa?” „Nema tog suda u Evropi koji će osuditi čoveka zato što je udario

nekog u samoodbrani.” „Ali da li se ti pitaš uopšte zbog čega ljudi hoće da te ubiju?” Kromvel se naglas nasmejao. „Što, pa, Stivene, toliko ima tajni u ovom životu, ali baš u tome nikakve tajne nema. Ja sam uvek ustajao prvi ujutro. I uvek sam poslednji išao na spavanje. Uvek sam radio nešto oko novca. Uvek sam imao devojku. Pokaži mi bilo koju gomilu, i eto mene na njoj.” „Ili na nekoj kurvi”, promrmljao je Stiven. „Pa i ti si jednom bio mlad. Jesi li s tim svojim saznanjima išao kod kralja?” „On bi trebalo da zna kakvog čoveka drži u službi.” Ali tu je njega, Gardinera, izdao glas; jer Kromvel mu je prilazio sa osmehom na licu. „Izvuci ono najgore iz sebe, Stivene. Pošalji ljude na put. Razdeli pare. Evropu pretraži. Nećeš nigde čuti ni za kakav talenat koji je meni dat a koji Engleskoj ne može da posluži.” Iz svog kaputa isukao je nepostojeći nož; pritisnuo ga tamo gde treba, nežno, lako, pod Gardinerova rebra. „Stivene, nisam li te toliko puta preklinjao da se izmirimo? A ti me odbijao?” Svaka čast Gardineru, nije okom trepnuo. Samo se malo naježio, i blago povukao odoru, odmičući se od zamišljenog sečiva. „Onaj momak kog si izbo u Patniju – umro je. Dobro si učinio što si pobegao, Kromvele. Njegova porodica je spremila konopac za tebe. Isplatio ih je tvoj otac.” Kromvel – u čudu. „Šta? Volter? Volter je to uradio?” „Nije mnogo platio. Imali su oni još dece.” „Pa ipak.” Kromvel je stajao kao gromom pogođen. Volter. Volter ih je isplatio. Volter, od koga je samo šut u dupe u životu dobio. Smeje se Gardiner. „Vidiš. Znam ja stvari o tvom životu koje ni ti sam ne znaš.” Kasno je sad; završiće posao za stolom, a onda se povući u sobu da čita. Pred njim je izveštaj iz Vusterširske opatije. Temeljni su njegovi ljudi; sve je tu, od mufova za grejanje dlanova do avana za gnječenje belog luka. I odežda od satena koji menja boju kad se gleda pod različitim uglovima, i mantija od zlatne tkanine, pa jagnje božje od crne

svile; češalj od slonovače, mesingana lampa, tri kožne boce i kosa; knjiga psalama, knjiga pesama, šest mreža za lisice sa zvoncima, dvoja kolica, razne lopate i ašovi, nešto moštiju Svete Ursule i njenih jedanaest hiljada devica, zajedno s mitrom8 svetog Osvalda i gomilom velikih stolova. To su zvuci Ostin Frajarsa, u jesen 1535: deca pevaju, uvežbavaju motet9, prekidaju, pa pevaju ponovo. Glasovi te dece, malih dečaka koji se dozivaju po stepeništu i, nešto bliže, grebanje psećih šapa po daskama. Zveckanje zlatnika u sanduku. Šušketanje poliglotskih razgovora, tapiserijama prigušenih. Mrmorenje mastila po hartiji. Sa one strane zidova dopiru gradski zvuci: tiska se masa na njegovoj kapiji, iz daljine, sa reke, čuju se povici. Njegov unutrašnji monolog teče, milozvučan: uvek se upravo na javnim mestima seti kardinala, i njegovih koraka koji odjekuju u impozantnim, zasvođenim odajama. Kad se povuče iz javnosti, razmišlja o svojoj ženi Elizabeti. Sad mu se javlja nekako kao kroz maglu, kao da joj suknja, u magnovenju, zamakne iza ugla. Onog, poslednjeg jutra njenog života, dok je izlazio iz kuće, učinilo mu se da ju je primetio kako ide za njim, da je sevnula, na tren, njena bela kapica. Napola se okrenuo, rekao: „Vrati se u krevet”; ali nikoga nije bilo. Kada se, te večeri, vratio kući, donja vilica bila joj je uvezana, a sveće su gorele kod zaglavlja i podno njenih nogu. Samo godinu dana kasnije, i kćeri su mu pomrle od iste bolesti. U kući u Stepniju, u kutiji pod ključem, Kromvel drži njihove ogrlice od bisera i korala, Anine sveske u kojima je vežbala latinski. A u skladištu, gde čuvaju njihove kostime za božićnu predstavu, i dalje stoje ona krila od paunovog perja koja je Grejs nosila na predstavi za parohijane. Posle predstave popela se na sprat, sve s krilima; napolju je svetlucao mraz. Idem da se pomolim, rekla je; otišla je, ušuškana u perje, i nestala u sutonu. A sada noć pada na Ostin Frajars. Škljocaju reze, čangrlja ključ u bravi, zvekeću jaki lanci na vratnicama, i veliki šip spušta se preko glavne kapije. Mali Dik Perser pušta pse čuvare. Oni kidišu, trkaju se, reže na mesečinu, a onda popadaju pod voćke, s glavama na šapama, ukočenih ušiju. Kad se kuća stiša – kad se sve Kromvelove kuće stišaju

– pokojnici hodaju po stepeništima. Kraljica Ana traži da joj ga dovedu u njenu sobu; prošla je večera. Šta je to za njega, čas posla, pošto ga sada u svakoj većoj palati čekaju rezervisane odaje, odmah do kraljevih. Samo uz stepenište da se popne; i tu svetlost od zidnog svećnjaka pada na zlatom ukrašen, krut, novi dublet Marka Smitona. I Mark je tu, vreba iz dubleta. Otkud Mark ovde? Ne nosi muzičke instrumente kao opravdanje, a napirlitao se kao neki od onih mladih lordova što dvore Anu. Zar je to pravda, pita se Kromvel. Mark ne radi ništa, a svaki put kad ga vidim, sve je lepši, dok ja radim sve i svašta, i iz dana u dan sam sve sivlji i sve trbušastiji. Pošto neugodnost obeležava svaki njihov susret, Kromvel razmišlja o tome da samo klimne glavom i prođe, ali Mark se isprsio, osmeh mu na licu: – Kako ste mi, lorde Kromvele? – A, nisam ja lord – kaže on. – Samo običan gazda. – A ne bi tako trebalo. Od glave do pete izgledate kao pravi lord. I kralj će, svakako, ubrzo nešto s tim u vezi učiniti za vas. – Možda i neće. Potreban sam mu u Donjem domu. – Bez obzira na to – tiho će mladić. – Njemu samom bilo bi neprijatno, kad se zna da su drugi nagrađeni za mnogo manje zasluge. Kažite mi, priča se da kod vas u kući borave neki učeni muzičari? Desetak ili tako nešto malih dečaka, izbavljenih iz manastira. Čitaju knjige, vežbaju instrumente, a i uče se pristojnom ponašanju za trpezom; zabavljaju goste za večerom. Vežbaju streljaštvo, dresiraju španijele, a oni najmanji vuku drvene konjiće po kaldrmi, prate njega, Kromvela, i dovikuju: gospodine, gospodine, gospodine, pogledaj me, ‘oćeš da vidiš kako stojim na rukama? – Oni nam unose živost u kuću – kaže on. – Ako vam ikad neko zatreba da im malo dotera izvedbu, imajte mene na umu. – Hoću, Mark. – Ne bih ja tebi, u sebi će Kromvel, poverio svoje dečake. – Primetićete da je kraljica nezadovoljna – nastavlja mladić. – Znate da je njen brat Rokford nedavno putovao u Francusku po specijalnom

poslanstvu, a danas, eto, odande stiglo njegovo pismo; izgleda da se tamo na sve strane priča kako je Katarina u više navrata pisala papi i tražila od njega da konačno sprovede u delo onu zlo misao u vezi sa ekskomunikacijom koju je najavio protiv našeg gospodara. Što bi, opet, našoj zemlji donelo nečuvene patnje i postradanja. – Kromvel klima glavom, da, da, da; ne treba njemu Mark da objašnjava šta je ekskomunikacija; zar ne bi mogao malo da skrati? – Kraljica se rasrdila – kaže mladić – jer ako sve to zaista jeste tako, onda je Katarina običan izdajnik, i kraljica se pita što ne bismo preduzeli nešto protiv nje? – A ako bih ti ja izneo razloge, Mark? Da li bi joj ih ti preneo? Mogao bi, po svemu sudeći, da mi uštediš sat-dva vremena. – Ako biste mi vi ukazali poverenje... – zausti momak; ali onda ugleda hladan Kromvelov osmeh. I pocrveni. – Ukazao bih ti poverenje što se tiče moteta, Mark. Mada... – Zagleda se u njega zamišljeno. – Mada mi se čini da ti stvarno mora da stojiš vrlo visoko u kraljičinoj milosti. – Gospodine prvi sekretaru, verujem da stojim. – Polaskan, Mark već uzmiče. – Neretko se desi da se mi, ljudi nižega roda, pokažemo najdostojniji kraljevskog poverenja. – Pa dobro, onda. Biće baron Smiton uskoro, a? Prvi ću ti čestitati. Makar ja i dalje gulio klupe u Donjem domu. Lako odmahnuvši rukom, Ana rasteruje dame koje je okružuju, a one glavom pokazuju na njega i šapuću nešto. Njena snaha, Džordžova žena, ne odlazi još; Ana kaže: – Hvala vam, ledi Rokford, nećete mi večeras više biti potrebni. S njom ostaje jedino njena luda: žena kepec, koja se krije iza kraljičine fotelje i pilji u Kromvela. Ana je pustila kosu ispod kape od srebrne tkanine u obliku polumeseca. On to pamti; žene oko njega uvek se raspituju šta Ana nosi. Tako ona dočekuje svoga muža; samo on može da vidi njene tamne kovrdže, on i, ako slučaj odluči, Kromvel, koji je sin zanatlije i nije bitan, ništa više nego što je bitan mali Mark. Počinje Ana, kako to često čini, kao da nastavlja već započetu rečenicu. – I zato bih ja htela da vi idete. Gore, da se vidite s njom. U najvećoj tajnosti. Povedite sa sobom ljude koji su vam potrebni. Možete

pročitati pismo mog brata Rokforda. – Maše pismom držeći ga vrhovima prstiju, a onda se predomisli, trgne ga nazad. – Ili... ništa – kaže ona, pa odluči da sedne. Možda, pored ostalih novina, pismo sadrži i nešto protiv Tomasa Kromvela? – Vrlo sam sumnjičava prema Katarini, vrlo sumnjičava. Izgleda da oni u Francuskoj znaju nešto što mi samo naslućujemo. Možda vaši ljudi nisu na oprezu? Moj brat lord veruje da kraljica podstiče cara da nas napadne, kao što čini i ambasador Šapui, koga bi, uzgred, trebalo proterati iz ovog kraljevstva. – Pa, znate – kaže on – ne možemo mi sad da počnemo da izbacujemo ambasadore. Zato što onda više ništa nećemo moći ni da saznamo. Istina je, ne boji se on Katarininih spletki; raspoloženje koje vlada u odnosima Francuske i Carstva u tom trenutku je beznadežno neprijateljsko, a ako izbije otvoreni rat, car neće imati dovoljno trupa za pohod na Englesku. U takvim stvarima promena se desi za nedelju dana, a Bolenovi razne situacije – primetio je to Kromvel – uvek tumače s malim zakašnjenjem, i to pod uticajem činjenice da tobože imaju posebne prijatelje u kraljevskoj kući Valoa. Ana još traži zeta plave krvi za svoju riđokosu kćerkicu. Nekada joj se Kromvel divio kao osobi koja uči na sopstvenim greškama, koja ume da stane, da ponovo razmotri sve; ali ima ona i tu bandoglavu crtu, po čemu je ravna Katarini, nekadašnjoj kraljici, i čini se da tu ništa neće moći da se popravi. Džordž Bolen je opet otputovao u Francusku, raspituje se za mogućeg mladoženju, ali rezultata nema. Čemu služi Džordž Bolen? To pitanje sad Kromvel sebi postavlja. – Visosti – kaže on – kralj ne bi smeo da dovodi u pitanje svoju čast tako što će rđav o postupati sa bivšom kraljicom. Ako bi se to raščulo, bila bi to lična neprijatnost za njega. Ana je surevnjiva; ne razume pojam neprijatnosti. Svetla su prigušena; njena srebrna glava diže se i spušta, svetlucava i mala; žena kepec petlja nešto i kikoće se, ne vidi je Kromvel, samo je čuje kako mrmlja; Ana sedi na baršunastim jastučićima, landara joj baršunasta papučica; liči na dete koje se sprema da umoči nožni prst u potok. – Da sam ja na Katarininom mestu, i ja bih spletkarila. Ne bih praštala. Radila bih isto što i ona. – Počasti ga jednim opasnim osmehom. – Vidite, znam ja šta se zbiva u njenoj glavi. Mada je Špankinja, mogu da se stavim na njeno mesto. Ne biste ni mene videli krotku da me Henri

tako odbaci. I ja bih tražila rat. – Hvata prstima uvojak kose, gladi ga celom dužinom, zamislila se. – Nego... Kralj misli da je ona bolesna. I ona i obe njene kćeri, stalno nešto zavijaju, te ih stomaci muče, te im zubi otpadaju, te reumatska groznica, te po svu noć povraćaju, a povazdan ječe – i za sve njihove patnje kriva je Ana Bolen. I gledajte zato. Da li biste vi, Kremijele, otišli i videli se s njom bez najave? A onda da mi kažete da li se pretvara ili ne. Sačuvala je, više u vidu prenemaganja, taj lakomislen ton, čudan francuski prizvuk; i dalje ne može da izgovori njegovo prezime kako treba. Čuje se neko komešanje pred vratima: ulazi kralj. Duboko se klanja. Ana niti ustaje, nit mu se nakloni; kaže, bez uvoda: – Rekla sam mu, Henri, da ide. – Voleo bih da odeš, Kromvele. I da nas lično izvestiš. Ne postoji niko ko tako, kao ti, ume da sagleda suštinu stvari. Kad caru zatreba štap kojim će da me udari, on kaže da mu tetka umire od zanemarenosti, zime i sramote. Pa, ima poslugu. Ima drva za ogrev. – A što se sramote tiče – kaže Ana – trebalo bi tamo i da umre, kad samo pomisli na sve laži koje je izrekla. – Veličanstvo – kaže Kromvel – odjahaću tamo u zoru, a sutra vam poslati Rejfa Sedlera, ako dozvoljavate, s dnevnim rasporedom. Kralj jekne. – Nema mi, znači, spasa od tvojih velikih spiskova? – Ne, gospodaru, jer ako vam dam makar i malo predaha, doveka biste me nekud, pod nekim izgovorom, slali. Dok se ja ne vratim, da li biste samo... pratili situaciju? Ana se meškolji u fotelji, sedi na pismu brata Džordža. – Ništa neću preduzimati bez tebe – kaže Henri. – Vodi računa, drumovi su opasni. Ja ću se moliti za tebe. Laka ti noć. Kromvel se osvrće po predsoblju, ali Mark je u međuvremenu iščezao, i tu su samo zbijene matrone i deve: Meri Šelton, Džejn Simor i Elizabeta, žena erla od Vustera. Ko nedostaje? – Gde je ledi Rokford? – pita on, kroz osmeh. – Nazirem li ja to njene konture iza zavese? – On pokazuje u pravcu Anine sobe. – Pošla u krevet, pretpostavljam. I tako, znači, devojke: vi nju lepo smestite, a onda je pred vama cela noć za vaše nepodopštine.

One se kikoću. Ledi Vuster tobož zloslutno priziva kažiprstom. – Devet je sati, dolazi, evo, Hari Noris, ispod košulje ništa ne nosi. Beži, Meri Šelton! Ali trči što sporije... – Od koga to bežite, ledi Vuster? – Ne bih vam to nikako smela reći, Tomase Kromvele. Zar udata žena kao ja? – Zadirkujući ga, sa osmehom na licu, prelazi prstima preko Kromvelove nadlaktice. – Svi mi ovde znamo gde bi Hari Noris večeras voleo da legne. Šeltonova je, do daljeg, tu samo da mu greje postelju. Ima taj kraljevske ambicije. I ni od koga to neće kriti. Razbole se čovek od ljubavi za kraljicu. – Ja ću da igram karte – kaže Džejn Simor. – Sama sa sobom, tako da ne bude nepotrebnih gubitaka. Gospodaru, ima li vesti od ledi Katarine? – Nemam šta da ti kažem. Žao mi je. Prati ga pogled ledi Vuster. Fina je to žena, nemarna i raspusna, ne starija od kraljice. Muž joj je na putu, pa se i ona oseća kao da bi i ona, na njegov mig, mogla sporo da potrči. Ali ipak, grofica je to. A on – skromni gazda. Koji, pritom, pre svitanja mora na put. Jašu ka Katarini bez barjaka, bez obeležja, gusto zbijena družina naoružanih ljudi. Dan je vedar, i ciča je zima. Mrki predeo prošaran žbunjem nazire se kroz slojeve otvrdnulog mraza, a čaplje prhuću sa sleđenih jezeraca. Oblaci se gomilaju i pomeraju na obzorju, sivi su kao škriljac, uz blagu primesu varljive ružičaste; od ranog popodneva predvodi ih posrebren mesec, podmukao ko okrnjen novčić. Pored Kromvela jaše Kristof, sve govorljiviji i zgađeniji što dalje odmiču od gradske udobnosti. – On dit10 da je kralj za Katarinu odabrao neki surov kraj. Nada se da će joj se tamo plesan uvući u kosti i da će umreti. – Ništa tako njemu nije palo na pamet. Kimbolton je stara, ali sasvim zdrava kuća. Ona tamo ima svu udobnost. Vođenje njenog domaćinstva kralja košta četiri hiljade funti godišnje. Vala, suma nije mala. Ostavlja Kristofa da promisli o tom izrazu: vala, suma nije mala. Momčić, najzad, progovara: – Španci su, u svakom slučaju, merde11. – Gledaj put pred sobom i pazi da Dženi ne upadne noga u rupu.

Ako li mi padneš, ima kući da jašeš na magarcu. – I-ha – zanjišti Kristof, dovoljno glasno da se oružnici okrenu u sedlima. – Francusko magare – objasni im on. Francuski duduk, kaže jedan, dovoljno prijatnim tonom. Dok jašu pod tamnim krošnjama u smiraj prvog dana putovanja, oni pevaju; pesma im bodri srca i rasteruje duhove što vrebaju kraj druma; nikada nemojte potceniti sujeverje prosečnog Engleza. Krajem ove godine, najpopularnije su varijacije na pesmu koju je napisao lično kralj: „Provod u dobrom društvu/ Volim i voleću do smrtnog trena.” Varijacije su tek blago lascivne; da nisu, Kromvel bi se osetio dužnim da izvrši ispravke. Vlasnik gostionice u kojoj su odseli sav je usplahiren, senka od čoveka, koji daje sve od sebe – ali uzalud – ne bi li otkrio koga je to ugostio. Žena mu je jaka, nezadovoljna mlada žena, srditih plavih očiju i vrlo glasna. Kromvel je na put poveo i kuvara. – Šta to bi, milorde? – kaže žena. – Misliš da bismo vas potrovali? – Kromvel je čuje kako treska stvarima po kuhinji, držeći vakelu o tome šta sme a šta ne sme da se radi s njenim tiganjima. Kasnije navraća do njegove sobe i pita: treba li nešto? On kaže da ne treba, ali se ona vraća: kako, stvarno ništa? Mogla bi da budeš malo tiša, kaže on. Tako daleko od Londona, kraljev opunomoćenik za crkvene poslove možda bi, zar ne, i mogao malo da olabavi sa oprezom? – Ostani, onda – kaže joj Kromvel. Bučna možda jeste, ali sigurnije je s njom nego s ledi Vuster. Budi se pre zore, tako iznenada da u prvi mah ne zna gde se nalazi. Iz prizemlja dopire neki ženski glas, i njemu se na trenutak učini da je opet tamo, ispod znaka Pegaza12 sa svojom sestrom Ket, onoga jutra kad je pobegao od oca; učini mu se da je ceo život pred njim. Obazrivo, u tamnoj prostoriji bez sveće, on pomera svaki ud: nije ugruvan; nije uboden; priseća se uto i gde je i ko je, i premešta se na topli deo kreveta, gde je pre toga ležala žena; a onda zadrema, ruke prebačene preko jastuka. Ubrzo čuje gazdaricu kako peva na stepeništu. Dvanaest devica izađe u majsko jutro, izgleda. I nijedna se ne vrati. Uzela je novac koji joj je ostavio. Na njenom licu, dok ga pozdravlja, nema ni traga ni glasa od noćašnje transakcije; ali potom ona izlazi iz kuće i obraća mu se, tihim

glasom, upravo dok se oni pripremaju da uzjašu konje. Kristof, sav kao neki lord, izmiruje račun prema domaćinu. Dan je nešto topliji, i oni napreduju brzo; ništa se usput ne događa. S tog putovanja po i srednjoj Engleskoj ostaće mu samo pojedine slike. Usplamteli grmovi božikovine. Uzlet preplašene šumske šljuke, maltene ispod kopita njihovih konja. Osećanje da stižu na jedno vlažno mesto, gde su tlo i močvara iste boje, i ničeg čvrstog nema pod nogama. Kimbolton je živa trgovačka varoš, ali u sumrak ulice su puste. Oni nisu žurili – zašto umarati konje na zadatku koji jeste važan, ali nije hitan; Katarina će živeti i umreti onako kako joj je dato. Sem toga, Kromvelu godi kad izađe iz grada. Stešnjen u londonskim uličicama, provlačeći se na konju ili mazgi ispod brana i zabata, pod prljavim nebeskim platnom koje probijaju bušni krovovi, čovek zaboravi šta je Engleska u stvari; koliko su prostrana njena polja, koliko široko nebo, kolika beda i neznanje vladaju u narodu. Prolaze, tako, pored krsta krajputaša u čijem su podnožju vidljivi tragovi nedavnog iskopavanja. Jedan od oružnika kaže: – Misle da monasi zakopavaju blago. Da ga kriju od našeg gospodara. – Pa i kriju – na to će Kromvel. – Ali ne ispod krstova. Nisu oni tako glupi. U glavnoj ulici zastaju pred crkvom. – Što stadosmo? – pita Kristof. – Potreban mi je blagoslov – kaže Kromvel. – Vama je potrebno da se ispovedite, gospodine – kaže jedan od ljudi. Razmenjuju osmehe. Opaska je bezazlena, nikome od njih nije se pokvarilo mišljenje o Kromvelu; jedino što su oni sami noćili u hladnim posteljama. Kromvel je još ranije primetio da se ne dopada ljudima koji ga ne poznaju, ali čim ga upoznaju – gotovo svima se dopadne. Mogli smo manastir da podignemo, požalio se jedan iz njegove garde, ali u manastirima, zar ne, nema devojaka? Kromvel se okrenuo u sedlu: – Stvarno misliš da nema? – Zaorio se smeh prevejanaca. U hladnoj crkvi, Kromvelova pratnja pokušava da se zagreje; obgrlili se ljudi, skakuću u mestu i viču: „Brrr”, kao slabi glumci. – Sad ću da zviznem, da pozovem sveštenika – kaže Kristof.

– Da zviždiš – nećeš – veli Kromvel, ali se smeška; nije mu teško da zamisli samoga sebe u mladosti kako govori to, pa i kako čini to. Potrebe da se zviždi, međutim, nema. Sumnjičavi nastojnik približava se noseći svetlo. Nema sumnje da drugi, istovremeno, posrćući hita ka velikoj kući noseći novost: pazite, spremajte se, lordovi su ovde. Pristojnost nalaže da Katarini daju vremena, ali ni u tome ne treba preterivati. – Zamislite samo – kaže Kristof – mogli bismo da joj upadnemo u sobu dok čupa brčiće. Žene u tim godinama to rade. Za Kristofa, bivša kraljica je iznurena ženturača, smežurana babuskera. A Kromvel misli: Katarina je tu negde moje godište, otprilike. Ali život je prema ženama suroviji, naročito ženama koje su, poput Katarine, bile blagoslovene mnogobrojnom decom da bi ih potom gledale kako umiru. S leđa mu tiho prilazi sveštenik, stidljiv momak koji želi da otvori crkvene riznice. – A vi ste onda zacelo... – Prebira po spisku imena u glavi. – Vilijam Lord? – O... Nisam. – i on se, inače, zove Vilijam. Sledi dugo objašnjavanje. Kromvel će ga prekratiti. – Važno je da vaš biskup zna ko ste. – Iza njega je slika Svetog Edmunda, čoveka s pet stotina prstiju na rukama; svečeva stopala fino su opružena, kao da pleše. – Podignite svetlo – kaže Kromvel. – Je l’ ovo morska sirena? – Jeste, milorde. – Senka teskobe preleće preko sveštenikovog lica. – Moramo da je skidamo? Zabranjena je? Kromvel se osmehuje. – Samo mi pada na pamet kako je, eto, ona ovde, daleko od mora. – Smrdi na ribu. – Kristof se zacenio od smeha. – Ne zamerite dečku. Nikad pesnik od njega. Slabašan osmeh pojavljuje se na sveštenikovom licu. Na paravanu od hrastovine Sveta Ana drži knjigu sa uputstvima za njenu malu kćer, devicu Mariju; Sveti arhanđel Mihajlo sabljom krivošijom seče sotonu koji mu se obmotao oko stopala. – Vi ste ovamo došli da vidite kraljicu, gospodine? Hoću reći – sveštenik se ispravlja – ledi Katarinu? Ovaj sveštenik pojma nema ko sam ja, pomisli Kromvel. Mogao bih biti ma koji izaslanik. Mogao bih biti Čarls Brendon, vojvoda od Safoka. Mogao bih da budem i Tomas Hauard, vojvoda od Norfoka. I jedan i

drugi oprobali su na Katarini svoju neveliku moć ubeđivanja i najbolje mangupske štosove. On se ne predstavlja, ali ostavlja uzdarje. Sveštenik sklapa šaku oko novčića kao da će da ih ugreje. – Oprostićete što mi se omaklo, milorde? Oko gospinog zvanja? Kunem se da ništa loše nisam imao na umu. Jednom starom seljaninu kao što sam ja teško je da održi korak sa svim tim promenama. Taman što jedna vest dođe do nas, već stiže druga koja joj protivreči. – Svima nam je teško – kaže Kromvel slegnuvši ramenima. – Svake nedelje molite se za kraljicu Anu? – Naravno, milorde. – A šta parohijani kažu na to? Svešteniku je neprijatno. – Pa, gospodine, prost je to puk. Ne bih ja mnogo mario za to što oni govore. Mada su svi vrlo odani – dodaje on brže-bolje. – Vrlo odani. – Nema sumnje. Hoćeš li, meni za zadovoljstvo, ove nedelje u molitvama da pomeneš Toma Volsija? Pokojnog kardinala? Kromvel vidi da se stari u glavi preračunava. Ovo, dakle, ne može biti ni Tomas Hauard ni Čarls Brendon; jer ako pred njima izgovoriš Volsijevo ime, teško da će se uzdržati da te ne pljunu. Izlaze oni iz crkve, a poslednje svetlo gasi se na nebu; zalutala snežna pahulja ševrdajući odleprša na jug. Ponovo se penju u sedla; dug je dan za njima; odeća im je otežala na leđima. Kromvel ne veruje da su pokojnicima potrebne naše molitve, niti da oni od njih mogu imati bilo kakve koristi. Ali ko god poznavao Bibliju onako kako je poznaje on, zna da je naš Bog jedan ćudljiv Bog, a ništa ne fali da se i ta rupa malo pokrpi. Kad je ona šumska šljuka uzletela, kad je sevnulo njeno crvenkasto-smeđe perje, srce mu je jako zakucalo. Dok su jahali, bio ga je svestan, svakog otkucaja, teškog kao zamah krila; a kad je ptica našla zaklon u drveću, trag njenog perja pocrne. Stižu u polumrak: dovikivanje sa bedema, Kristof se odaziva: – Tomas Kremijel, kraljev sekretar i čuvar svitaka.

– Kako da znamo da ste to vi? – prodere se stražar. – Pokažite znamenja. – Kaži ti njemu da mi osvetli put i pusti me unutra – kaže Kromvel – ili ima nogu u dupe da mu pokažem. Mora tako da govori kad je tu, na selu; to se od njega, kao kraljevog savetnika, i čoveka iz naroda pride, i očekuje. Spuštaju za njih pokretni most, nema druge: starinska skalamerija, škripa i zveket prevornica i lanaca. U Kimboltonu rano zaključavaju: dobro. – Upamtite – kaže on svojim ljudima. – Nemojte da ponovite sveštenikovu grešku. Kad razgovarate s njenim osobljem, ona je princeza udova od Velsa. – Šta? – kaže Kristof. – Nije kraljeva žena. Nikada nije ni bila kraljeva žena. Ona je žena kraljevog pokojnog brata, Artura, princa od Velsa. – Pokojan znači mrtav – kaže Kristof. – Znam to. – Ona nije ni kraljica ni bivša kraljica, pošto njen drugi nazovibrak nije bio validan. – Što će reći, nije bio valjan – kaže Kristof. – Zgrešila je jer je stupila u zajednicu sa dvojicom rođene braće, prvo sa Arturom, a onda s Henrijem. – I šta mi sad da mislimo o jednoj takvoj ženi? – kaže Kromvel kroz osmeh. Plamen buktinja, a onda se, kroz pomrčinu, razaznaje obličje ser Edmunda Bedingfilda, Katarininog čuvara. – Mislim da je bio red da nam se najaviš, Kromvele! – Grejs, pa zar tebi treba moje upozorenje? – Kromvel ljubi ledi Bedingfild. – Nisam večeru poneo sa sobom. Ali stiže za mnom zaprega s mazgom, sutra će stići ovamo. Imam srnetine za vašu trpezu, i nešto badema za kraljicu, a i slatkog vina koje, kaže Šapui, ona voli. – Radujem se bilo čemu što će joj podstaći apetit. – Grejs Bedingfild prva ulazi u veliki hol. Pri svetlosti vatre, zastaje i okreće se prema Kromvelu: – Njen lekar sumnja da joj se pojavila izraslina u stomaku.

Ali može to i da potraje. Taman kad pomisliš da je, sirotica, već dovoljno propatila. Kromvel pruža Kristofu rukavice, jahaći kaput. – Hoćeš li odmah kod nje? – pita Bedingfild. – Mi te nismo očekivali, ali ona možda i jeste. Teško ovo nama pada, jer varošani je vole, i svaki glas stigne do nje preko posluge, to se ne može preduprediti. Verujem, evo, da joj i sad šalju signal odozdo, iz šanca. Mislim da ona zna uglavnom sve o tome što se događa, i ko prolazi drumom. Dve dame, po odeći očigledno Špankinje, u poodmaklim godinama, stiskaju se uz gipsani zid i ozlojeđeno posmatraju Kromvela. On im se nakloni, a jedna od žena, na svom jeziku, kaže kako je to čovek koji je prodao dušu engleskog kralja. Na zidu iza njih, vidi to Kromvel, naslikane su već izbledele figure iz rajskog prizora: Adam i Eva, ruka u ruci, šetaju se među životinjama tek stvorenim, koje još ni imena nemaju. Slončić s kolutavim okom stidljivo viri kroz lišće. Kromvel slona nikad nije video, ali ceni da bi morao da bude znatno viši rastom i od bojnog konja; možda ovaj još nije imao vremena da poraste. Grane se povijaju pod bremenom voćaka poviše slonove glave. – Pa, znaš kakva je forma – kaže Bedingfild. – Ona živi u toj sobi i njene dame – one tamo – kuvaju za nju na vatri. Ti pokucaš, uđeš, i ako je osloviš sa ledi Katarina”, išutira te napolje, a ako je nazoveš „Vaša visosti”, dozvoli ti da ostaneš. I zato joj se ja nikako i ne obraćam. Bez imena. Kao onoj curi što riba stepenice. Katarina sedi kraj vatre utonula u ogrtač od visokokvalitetnog hermelinovog krzna. Kralj će to tražiti nazad, pomisli Kromvel, ako Katarina umre. Ona podiže pogled i pruža mu ruku da je poljubi: nerado, ali više zato što joj je hladno, pomisli on, nego zato što ne želi da mu stavi do znanja da ga je prepoznala. Žuta je u licu, a u sobi je bolesno zagušljivo – slab miris životinjskog krzna, biljni vonj od ustajale vode za kuvanje i kiseo zadah iz posude s kojom devojka hita iz sobe; posuda, sluti Kromvel, sadrži izbačen sadržaj udovinog stomaka. Ako joj se sloši preko noći, možda sanja vrtove Alhambre, gde je odrasla: mermerne pločnike, grgotanje kristalno čiste vode u bazenima, odblesak repa belog pauna, i miris limuna. Trebalo je u bisagama jedan limun da joj donesem, pomisli on.

Kao da mu čita misli, ona mu se obraća na kastiljskom. – Gospar Kromvele, dajte da prekinemo već s tim zamornim pretvaranjem da vi ne znate moj jezik. On klimne glavom. – Nije mi bilo nimalo lako dok sam tamo stajao, a vaše sluškinje govorile o meni. „Isuse, vidi kako je ružan, zar ti se ne čini da ovo dlakavo telo liči na đavolovo?” – Moje sluškinje su to rekle? – Katarinu ovo, očigledno, zabavlja. Povlači šaku, sklanja je od njegovog pogleda. – Odavno su otišle one živahne devojke. Ostaju samo starice, i šačica ovlašćenih izdajica. – Gospođo, vi ste voljeni među onima koji vas okružuju. – Potkazuju me. Prenose svaku moju reč. Prisluškuju me čak i dok se molim. Pa dobro, gosparu. – Ona podiže lice ka svetlu. – Šta mislite, kako izgledam? Šta ćete reći kralju, ako vas bude pitao? Mesecima i mesecima nisam se videla u ogledalu. – Gladeći krznenu kapu, ona spušta njene krajeve preko ušiju; smeje se. – Kralj me nekad nazivao svojim anđelom. Cvetom me je nekad zvao. Prvog sina sam rodila usred zime. Cela Engleska počivala je pod snegom. Nigde cvetka da nađeš, mislila sam ja. Ali Henri mi je dao šest tuceta ruža napravljenih od najčistije bele svile. „Bele kao tvoja ruka, ljubavi”, rekao mi je, i ljubio mi vrhove prstiju. – Po grču ispod hermelina Kromvel tačno vidi gde počiva stisnuta pesnica. – Držim ih u sanduku, te ruže. One barem ne venu. Proteklih godina davala sam ih onima koji nešto učine za mene. – Katarina zastaje; usne joj se miču, nemušto prizivajući; molitva za upokojene duše. – Reci mi, kako je Bolenova kćerka? Kažu da se mnogo moli svom reformatorskom bogu? – Uistinu je na glasu po svojoj pobožnosti. A ima i podršku učenih ljudi i biskupa. – Oni se samo koriste njome. I ona se koristi njima. Da su pravi crkveni ljudi, sklanjali bi se od nje užasnuti, kao što se sklanjaju od bezbožnika. Ali pretpostavljam da se ona moli da dobije sina. Poslednje dete je izgubila, tako mi rekoše. O, pa da, znam ja kako je to. Žalim je iz dna duše. – Ona i kralj gaje nadu da će uskoro stići prinova. – Kako? Je li to neka određena nada, ili nada uopšte?

Kromvel ćuti; ništa još konačno nije saopšteno; možda Gregori i greši. – A ja mislila da ti se to ona poverila – odsečno će Katarina. Pomno ga posmatra; ima li naznake nekog grča, neke froideur13? – Kažu da Henri juri druge žene. – Katarina prstima miluje krzno: odsutno kruži i kruži, trljajući životinjsku kožu. – Brzo je počeo. Malo ima kako su se njih dvoje venčali. Pretpostavljam da ona sad gleda žene koje su oko nje i pita se u sebi, neprestano: da nisi to ti, gospođo? Il’ ti? Oduvek me je čudilo kako oni koji su sami nedostojni poverenja tako olako ukazuju poverenje drugome. La Ana misli da ima prijatelje. Ali ako kralju ne rodi sina, i to brzo, svi će joj okrenuti leđa. On klima glavom. – Možda ste u pravu. Ko će joj prvi okrenuti leđa? – A što bih je ja upozoravala? – pita Katarina oporo. – Kažu da ona, kad je nešto naljuti, zanoveta kao obično zakeralo. Ne čudi me. Kraljica, a ona sebe naziva kraljicom, mora da živi i pati pred očima celoga sveta. Nema žene iznad nje sem kraljice nebeske, i zato ona u nevolji ne može da računa na društvo. Ako pati, pati sama, i bez posebne milosti to neće moći da podnese. Izgleda da Bolenovoj kćeri ta milost nije ukazana. Pitam se samo zbog čega. Ona zaćuti; usne su joj raširene, a meso se zbija, kao da se povlači od odeće. U bolovima ste, zausti Kromvel da kaže, ali ga ona ućutka pokretom ruke, nije to ništa, ništa. – Gospoda oko kralja, oni što se sad zaklinju da će živote položiti za osmeh na njenom licu, uskoro će svoju vernost nuditi drugoj. Nekada su oni i meni bili isto tako odani. Zato što sam bila kraljeva žena, nije to imalo nikakve veze sa mnom lično. Ali La Ana to pripisuje svojim dražima. I, pored toga, ne treba ona samo muškaraca da se plaši. Njena snaha, Džejn Rokford, to je jedna uvek budna mlada žena... Dok je mene služila, često mi je otkrivala razne tajne, ljubavne tajne, tajne koje bih, možda, više volela da i nisam saznala, a sumnjam da su njen sluh i vid danas manje oštri nego nekada. – Katarinini prsti i dalje rade, sada masiraju tačku blizu grudne kosti. – Pitaš se, kako može Katarina, koja je prognana, da zna šta se sve radi na dvoru? E može, a ti se pitaj kako. Neću morati dugo da se pitam, pomisli on. Znaš preko žene Nikolasa Kerjua, tvoje dragocene prijateljice. I preko Gertrude Kurtene, žene markiza od Egzetera; uhvatio sam je prošle godine kako rovari

nešto, trebalo je da je stavim pod ključ. Možda čak i preko male Džejn Simor; mada Džejn, otkad je napustila Vulf Hol, mora da vodi računa o sopstvenoj karijeri. – Znam ja da vi imate svoje izvore – kaže Kromvel. – Ali da li njima treba verovati? Oni rade u vaše ime, ali ne i u vašem interesu. Ili interesu vaše kćeri. – Hoćeš li dozvoliti da me princeza poseti? Ako misliš da joj je potreban savet, da je neko primiri, ko će to bolje od mene? – Da je do mene, gospođo... – A kakve štete kralj od toga može da ima? – Stavite se na njegovo mesto. Uveren sam da je ambasador Šapui pisao ledi Meri i rekao joj da može da je izvuče iz zemlje. – Nikad! Šapuiju tako nešto ne bi palo na pamet. Jemčim to svojim životom. – Kralj misli da je Meri mogla da podmiti svoje stražare, a ako bi joj dozvolili da krene na put i dođe do vas, mogla bi da odmagli, da sedne na brod i iskrca se na teritoriji njenog rođaka cara. Maltene mu je osmejak zaigrao na usnama kad je pomislio na mršavu, preplašenu malu princezu kako se upušta u takve zločinačke aktivnosti. I Katarina se smeši; iskrivljen je i zloban njen osmeh. – I, šta onda? Zar se Henri boji da će moja kćerka dojezditi nazad s nekim mužem iz tuđine i isterati ga iz kraljevstva? Možeš da mu preneseš moja uveravanja da Meri takvih namera nema. Ja ću odgovarati za nju, opet, sopstvenim životom. – Preveliki je to teret za jedan život, gospođo. Te jemči za ovo, te odgovaraj za ono. A svako umire samo jednom. – Kamo sreće da moja smrt Henriju donese samo dobro. Kad smrt dođe po mene, u kojem god vidu to bilo, nadam se da ću je dočekati tako da njemu dam primer kako da se drži kad dođe po njega. –Tako znači. Mnogo razmišljate o kraljevoj smrti? – Razmišljam o onome što ga čeka posle smrti. – Ukoliko njegovoj duši želite dobro, zašto ga neprekidno ometate? Teško da će zbog toga postati bolji. Zar nikad ne pomislite da kralj, samo da ste se vi priklonili njegovoj volji pre toliko godina, da ste otišli u manastir i omogućili mu da se ponovo oženi, zar ne pomislite da on

ne bi ni prekidao odnose s Rimom? Ne bi ni bilo potrebe da to čini. Ionako je senka sumnje već bila pala na vaš brak, sasvim dovoljno da se povučete u milosti. I svi bi vas poštovali. Ali sada titule za koje se vi tako držite nemaju nikakvog značenja. Henri je bio valjani sin Rima. A vi ste ga naterali u ovu krajnost. Vi, a ne on, podelili ste hrišćanski svet. I ja očekujem od vas da toga postanete svesni, i da razmišljate o tome kad zavlada noćni muk. Nastaje pauza, dok ona prelistava veliku knjigu svoga gneva, i prst joj zastaje na pravoj reči. – To što vi kažete, Kromvele... besprizorno je. Verovatno je u pravu, pomisli on. Ali ja joj neću dati mira, pokazivaću joj kakva je, lišiću je svih iluzija, i učiniću to za dobro njene kćeri: Meri je budućnost, jedino odraslo dete koje kralj ima, jedino što Engleskoj preostaje ukoliko Bog sebi pozove kralja i presto iznenada ostane upražnjen. – Meni, dakle, nećete dati nijednu od onih svilenih ruža – kaže on. – A ja baš mislio da hoćete. Ona ga gleda, dugo. – Ti bar, kao neprijatelj, stojiš tako da mogu da te vidim. E da su mi i prijatelji tako uočljivi! Englezi su nacija licemera. – Nezahvalnika – slaže se on. – Rođenih lažova. Uvideo sam to i ja. Rado bih bio među Italijanima. Firentincima, tako su skromni. Venecijancima, tako čistim u svim poslovima. Pa i vašim sunarodnicima, Špancima. Tako čestit svet. Za vašeg oca kralja Ferdinanda govorili su svojevremeno da će mu njegovo otvoreno srce doći glave. – Sad se naslađuješ – kaže ona – i to na račun jedne žene na samrti. – Mnogo vi sebi dajete za pravo zbog umiranja. S jedne strane, delite jemstva, s druge – tražite povlastice. – Kad je neko u stanju u kakvom sam ja, to u drugima obično budi plemenitost. – Ja i nastojim da budem plemenit, ali vi to ne primećujete. Ne možete li, gospođo, najzad da zanemarite svoju sopstvenu volju i da se, zarad svoje kćeri, pomirite s kraljem? Ukoliko ovaj svet napustite u zavadi s kraljem, sav sram pašće na njena pleća. A ona je mlada, i život je pred njom. – Neće on optuživati Meri. Poznajem ja kralja. Nije to tako loš čovek. Kromvel ćuti. Ona i dalje voli muža, pomisli; u nekom procepu ili

pukotini u njenom starom, orožnalom srcu, i dalje se nada da će začuti bat njegovih koraka, glas njegov. A budući da njegov poklon drži tu, kraj sebe, kako bi i mogla da zaboravi da je i on nekad voleo nju? Na kraju krajeva, rad na tim svilenim ružama svakako je potrajao nedeljama, što znači da ih je on sigurno naručio davno pre nego što je znao da će se roditi muško. „Novogodišnji princ, tako smo ga zvali”, govorio je svojevremeno Volsi. „Pedeset dva dana je poživeo, odbrojao sam te dane od prvog do poslednjeg.” Engleska zimi: koprena od snega što prekriva polja i krovove palate, zatrpava crep i zabat, nečujno klizi preko prozorskog stakla; kao perjem zasipa kolotečine na poljskim putevima, naleže na krošnje hrasta i tisa, zarobljava ribe ispod leda, ledom okiva pticu za granu. Kromvel zamišlja kolevku s grimiznim baldahinom i pozlaćenim grbom Engleske; dadilje sklupčane u odeći; razgoreva se mangal, a vazduh svež od novogodišnjih mirisa, cimeta i kleke. Ruže leže kraj postelje u kojoj leži kraljica pobednica – kako? U zlatnoj košari? U dugačkoj kutiji nalik na mrtvački sanduk, iznutra postavljen uglačanim školjkama? Ili su ruže donete u svilenom čaršavu sa izvezenim narovima, i prosute po krevetskom pokrivaču? Prolaze dva meseca sreće. Dete raste. Svet sada zna da Tjudori imaju naslednika. A onda, pedeset drugog dana, muk iza baldahina; diše, ne diše. Žene u sobi uzimaju princa u ruke, viču, zaprepašćene, uplašene; beznadežno se krste, zbijaju se, u molitvi, pored kolevke. – Videću šta može da se učini – kaže on. – U vezi s vašom kćerkom. U vezi s posetom. – Da se jedna devojčica dovede ovamo – koliki to rizik zaista može da predstavlja? – Verujem da bi kralj i dozvolio to, pod uslovom da vi posavetujete ledi Meri da se u svakom pogledu povinuje njegovoj volji, i da ga prizna, kao što ga sada ne priznaje, za crkvenog poglavara. – U tim stvarima princeza Meri mora savet da potraži od sopstvene savesti. – Katarina podiže šaku, dlanom okrenutu Kromvelu. – Vidim da me sažaljevaš, Kromvele. A ne bi trebalo. Odavno se ja pripremam za smrt. Verujem da će Svevišnji nagraditi trud koji sam uložila služeći mu. I da ću opet videti svoju dečicu, koja su otišla davno pre mene. Srce da ti se slomi, razmišlja on; samo da srce nije otporno na slamanje. Ona traži mučeničku smrt na stratištu. A umreće u Fensu14

sama: udaviće se u sopstvenom izbljuvku, najverovatnije. – A šta s ledi Meri – kaže on – je li i ona spremna da umre? – O Hristovom stradanju princeza Meri razmišlja još otkad je došla na ovaj svet. Biće spremna kad je On pozove. – Neprirodno se ponašate za jednog roditelja – kaže Kromvel. – Koji bi to roditelj stavio na kocku detetov život? A onda se seti Voltera Kromvela. Volter je imao običaj da skače po meni, sve s onim čizmetinama; po meni, svom sinu jedincu. Kromvel prikuplja snagu za poslednji pokušaj. – Naveo sam vam, gospođo, kao primer slučaj kada je vaša tvrdoglavost u suprotstavljanju kralju i državnom savetu za posledicu imala upravo ono čega se vi najviše gnušate. Što znači da i vi možete da pogrešite, razumete? Molim vas da ponovo razmotrite mogućnost da ste pogrešili više nego jedanput. Za ljubav božju, kažite Meri da se pokori kralju. – Princezi Meri – uzvraća Katarina tupo. Nedostaje joj, izgleda, daha da bi se još nekom rečju suprotstavila. On je načas osmotri, sprema se da se povuče. Ali onda ona podiže pogled ka njemu. – Pitam se nešto, gosparu, na kojem li se jeziku ispovedaš? Il’ se uopšte ne ispovedaš? – Bog poznaje naša srca, gospođo. Nema potrebe za ispraznim formulacijama, kao ni za posrednikom. – Nema potrebe ni za jezikom, pomisli on: Bog je neprevodiv. Kromvel izlazi iz sobe, umalo pa pravo u ruke Katarininog čuvara. – Je li moja soba spremna? – Ali da večerate... – Pošaljite mi tanjir čorbe... Ne mogu više da pričam. Samo mi krevet treba. – A nešto u krevetu? – nestašno će Bedingfild. Tako dakle: njegova pratnja ga potkazuje. – Jastuk, Edmunde, ništa drugo. Grejs Bedingfild je razočarana što se on tako rano povukao. Mislila je da će od njega čuti sve dvorske novosti; vređa je što je bačena u tu nedođiju sa ćutljivim Špankinjama, a pred njom duga zima. Mora da ponovi kraljeve zapovesti: najviši stepen budnosti prema spoljnom svetu. – Ne smeta ako Šapuijeva pisma stignu do nje, neka se zanima dešifrujući ih. Nije ona sada važna caru, Meri je njemu na pameti. Ali

nikakve posete ne sme da prima, izuzev uz dozvolu s kraljevim ili mojim pečatom. Mada... – Tu zastaje; pred očima mu je neki novi dan, granulo proleće, a Katarina još živa; careva vojska napreduje u unutrašnjost zemlje, i neophodno je skloniti joj Katarinu s puta i uzeti je kao taoca; na šta bi to ličilo da Edmund odbije da je izruči. – Gledaj. – Kromvel pokazuje svoj tirkizni prsten. – Vidite ovo? Pokojni kardinal mi ga je dao, i zna se da ga ja nosim. – To li je, znači, onaj – čarobni? – Grejs Bedingild mu uzima ruku. – Što topi kamene bedeme, a princeze tera da se zaljube u tebe? – To je taj. Ako vam neki glasonoša donese nešto sa ovim pečatom, pustite ga. Kad je sklopio oči te večeri, nad njim se uzdigao visok svod, izrezbarena tavanica kimboltonske crkve. Neki čovek mlati ručnim zvoncima. Labud, jagnje, bogalj sa štapom, isprepletana srca dvoje ljubavnika. I drvo nara. Katarinin znak. To će možda morati da leti. Kromvel zevne. Da ga dletom prerade u jabuke, i biće u redu. Previše sam umoran za nepotreban napor. Seti se utom one žene u gostionici, i prožme ga osećanje krivice. Privuče jastuk bliže sebi: jastuk, Edmunde, ništa drugo. Kad je gostioničarova žena izašla da porazgovara s njim dok su se oni peli na konje, rekla mu je: „Pošalji mi neki poklon. Pošalji mi poklon iz Londona, nešto čega ovde nema.” Moraće to da bude nešto što može da nosi na leđima, inače će dobiti noge kad naiđe prvi putnik okretnih prstiju. Upamtiće Kromvel šta mu je dužnost, ali će verovatno, dok se vrati u London, zaboraviti kako ta žena uopšte izgleda. Video ju je pri svetlosti sveće, a onda je sveća utrnula. Kad ju je video na dnevnom svetlu, mogla je to već biti neka sasvim druga žena. Možda je i bila. Zaspao je, i sanja sad voće u rajskom vrtu, voće na Evinom mesnatom dlanu. Istog časa se budi: ako je voće zrelo, kad su grane bile u cvatu? U kojem to mesecu, kog to proleća? Školovani ljudi će se zabaviti tim pitanjem. Desetak generacija zbrčkanih čela. Povijenih postriženih glava. Promrzlih prstiju što preturaju po svicima. Za tako glupa pitanja monasi i jesu stvoreni. Pitaću ja Kranmera, pomisli on: nadbiskupa mog. Zašto Henri traži Kranmerov savet, ako već hoće da se otarasi Ane? Kranmer ga je razveo od Katarine; on mu nikad neće

reći da mora da se vrati u njenu ustajalu postelju. Ali ne, pred njim će Henri prećutati svoje sumnje. Kranmer voli Anu, u njoj vidi uzor prave hrišćanke, uzdanicu valjanih čitalaca Biblije iz svih krajeva Evrope. Kromvel ponovo zaspi, i ovoga puta usni cveće stvoreno pre osvita sveta. Cveće je od svile. Nema ni žbuna ni drške. Leži na goloj, nestvorenoj zemlji. Izbliza posmatra Anu, kraljicu, onog dana kad se vratio sa izveštajem; sva je uglađena, zadovoljna, a tu je i taj blagorodni, kućevni bruj njihovih glasova, po kojem Kromvel, dok im prilazi, zna da su ona i Henri u skladnim odnosima. Upošljeni su nečim, glave su im blizu jedna drugoj. Kralju je pri ruci pribor za crtanje: kompasi i olovke, lenjiri, mastilo, perorezi. Sto je pokriven raširenim planovima, kalupima i palicama. On im se nakloni, pa prelazi na stvar: – Ona se ne oseća dobro, i verujem da bi bilo plemenito dozvoliti joj da primi ambasadora Šapuija. Ana skače iz fotelje. – Šta, da im bude lakše da spletkare? – Njen lekar nagoveštava, gospođo, da će ona uskoro u grob, tako da neće više moći da vam priredi bilo kakvu neprijatnost. – Ma, izaći će ona iz groba i mlatarati rukama pod mrtvačkim pokrovom, samo ako oseti priliku da mi stane na put. Henri pruža ruku: – Dušo moja, Šapui tebe ne priznaje. Ali kad Katarine ne bude, neće više moći da nam pravi probleme, i siguran sam da će tada kleknuti pred tobom. – Nije važno, mislim da ne bi trebalo da ide nikud iz Londona. On podstiče Katarinu u njenoj izopačenosti, a ona podstiče svoju kćerku. – Ana ga prostreli pogledom. – Kremijele, vi se slažete, zar ne? Meri bi trebalo da bude dovedena na dvor, da klekne pred svojim ocem i da položi zakletvu, i da ovde, na kolenima, zamoli za oproštaj za izdajničku svojeglavost, i da prizna da je moja kći, a ne ona, naslednica engleske krune. Kromvel pokazuje na planove. – Nisu građevinski, gospodine? Henri izgleda kao dete uhvaćeno s prstima u kutiji sa šećerom. Gura jednu od rolni prema njemu. Ovi nacrti, još novi za engleske prilike,

njemu su poznati iz Italije: izrezbarene urne i vaze, zaogrnute i krilate, i nevideće glave careva i bogova. U novije vreme domaće cveće i drveće, vijugave stabljike i pupoljci, ustupaju mesto isprepletanim rukama, pobedničkim lovorikama, dršci liktorske15 sekire, držalji koplja. Kromvel uviđa da jednostavnost ne paše Aninom smislu za prestiž; već više od sedam godina Henri svoj ukus prilagođava njenom. Nekada je Henri uživao u voćnim vinima, u plodovima engleskog leta, ali sada njima pretpostavlja teška, miomirisna vina što uspavljuju; telo mu je teško, pa se pokatkad čini da zaklanja svetlo. – Podižemo li mi to nešto iz temelja? – pita Kromvel. – Ili pravimo samo ukrasni sloj? I jedno i drugo košta. – Kako ste neprijatni – kaže Ana. – Kralj vam šalje nešto hrastovine za vašu sopstvenu kuću u Hekniju. I nešto za gazda Sedlera, za njegovu novu kuću. Oborivši glavu, Kromvel iskazuje zahvalnost. Ali kralj je u mislima već u unutrašnjosti zemlje, sa ženom koja i dalje tvrdi da mu je supruga. – Šta će još Katarini život, sada? – pita Henri. – Siguran sam da je umorna od razdora. Bog zna, umoran sam i ja. Bolje bi joj bilo da se pridruži svecima i svetim mučenicima. – I predugo je čekaju već. – Ana se smeje; preglasno. – Zamišljam tu damu na umoru – kaže kralj. – Držaće govore i opraštati mi. Uvek mi oprašta. A upravo je ona ta kojoj treba oproštaj. Za njenu trulu matericu. Za to što mi je trovala decu pre nego što su se rađala. On, Kromvel, baci pogled na Anu. Sigurno će ona, ako ima šta da se kaže, reći to sada. Ali ona se okreće u stranu, sagne se pa uzme u krilo španijela Perkoja. Uranja lice u njegovo krzno, a psetance, prenuto iz sna, cvili i migolji se u njenim rukama dok posmatra prvog sekretara kako se klanja i odlazi. Napolju ga čeka žena Džordža Bolena; njena poverljiva ruka, kojom ga odvlači u stranu, njen šapat. Da neko kaže ledi Rokford „pada kiša”, ona bi i od toga stvorila zaveru; i dok bi saopštavala tu vest, postarala bi se da ona zvuči nekako nedolično, neverovatno, ali tužno istinito.

– I? – kaže on. – Je l’ ima nešto novo kod nje? – O... Ništa još ne govori? Pa naravno, mudra žena ništa ne govori dok ne oseti da je počelo da se pomera. – Kromvel je posmatra: oči joj kao od kamena. – Ima – progovara najzad, nervozno bacivši pogled preko ramena. – Pre je grešila. Ali sad ima. – Zna li kralj? – Ti bi trebalo da mu kažeš, Kromvele. Budi ti donosilac dobre vesti. Ko zna, možda te na licu mesta proglasi za viteza. Razmišlja Kromvel: dovedite mi Rejfa Sedlera, dovedite mi Tomasa Rajoteslija, šaljite pismo Edvardu Simoru, zviznite mom sinovcu Ričardu da dođe, otkazujte večeru sa Šapuijem, ali nemojte da nam propadne hrana: hajde da pozovemo ser Tomasa Bolena. – Pretpostavljam da se to moglo očekivati – kaže Džejn Rokford. – Bila je s kraljem veći deo leta, nije li tako? Nedelju dana tamo, nedelju onamo. A i kad nije bio s njom, on joj je pisao ljubavna pisma, i slao ih Ani po Hariju Norisu. – Miledi, moram vas sad napustiti, imam posla. – Ne sumnjam da imaš. Pa dobro... A inače tako dobro slušaš. Uvek obraćaš pažnju na ono što govorim. A sad kažem da joj je ovoga leta on pisao ljubavna pisma i slao ih po Hariju Norisu. Kreće se prebrzo da bi razabrao veći deo njene završne rečenice; mada, kao što će kasnije priznati, pojedinosti se sklapaju same, prianjajući uz tkivo nekih njegovih rečenica, još neformiranih. Rečenica samo. Eliptičnih. Uslovnih. Kao što je i sve drugo uslovno sada. Ana cveta dok Katarina vene. On ih zamišlja, napetih izraza lica, a skupljenih sukanja, kao dve devojčice na blatnjavoj stazi što se klackaju na dasci postavljenoj na veliki kamen. Tomas Simor će iz mesta: – To je prilika za Džejn, sada. On više neće oklevati, tražiće novu družbenicu. Neće pipnuti kraljicu dok se ona ne porodi. Ne može. Preveliki je ulog. A Kromvel misli, možda već taj tajni kralj Engleske ima prste, ima lice. Ali mislio sam tako i ranije, prekori on sebe. Na krunisanju Aninom, kad se ona onako dičila stomakom; a bila je tad, naposletku,

još samo devojčica. – I dalje mi nije jasno – kaže stari ser Džon, preljubnik. – Nije mi jasno zbog čega bi on hteo Džejn. Pa pre će moju kćerku Bes. Kralj je sa njom plesao. Mnogo mu se dopala. – Bes je udata – kaže Edvard. Tom Simor se smeje. – Tim pre. Edvard je besan. – Ne pominji Bes. Bes ne bi htela s njim. Nije ovde reč o Bes. – Moglo bi i na dobro da izađe – opet će ser Džon, obazrivo. – Jer dosad Džejn nikome od nas nije bila ni od kakve vajde. – Tačno – kaže Edvard. – Od Džejn ima vajde kol’ko i od želea od mleka. Neka zaradi malo da pokrije svoje troškove. Kralju će neko biti potreban. Ali mi mu je nećemo gurati u zagrljaj. Neka bude ovako kako nas Kromvel savetuje. Henri ju je video. Naum je začet. Sada ona mora da izbegava kralja. Ne, da ga odbije mora. – A, da dignemo nos – kaže stari Simor. – Ako to sebi možete da priuštite. – Da priuštimo ono što je neporočno, ono što je pristojno? – brecne se Edvard. – Ti to nikada ne bi mogao. Ćuti, stari razvratniče. Kralj se pravi da je zaboravio tvoja nedela, ali niko to zaista ne zaboravlja. U tebe se upire prstom: matori jarac koji je ukrao sinu nevestu. – Da, pusti ti, oče – kaže Tom. – Mi razgovaramo sa Kromvelom. – Jednoga se bojim – kaže Kromvel. – Vaša sestra voli svoju nekadašnju gospodaricu, Katarinu. Sadašnja kraljica to vrlo dobro zna, a ona ne propušta nijednu priliku da se ostrvi na nekoga. Primeti li samo da kralj gleda u Džejn, bojim se da će Džejn biti izložena progonu. Ana nije od onih koje će sedeti skrštenih ruku dok se njen muž... druži... sa drugom ženom. Čak i ako i sama misli da je to nešto privremeno. – Džejn za to neće hajati – kaže Edvard. – Šta ako je uštine ili ošamari? Umeće ona da otrpi. – Pustiće ga za neku dobru nagradu – kaže stari Simor. – Anu je proizveo u markizu pre nego što ju je uzeo – kaže Tom Simor. Edvard se natuštio kao da se sprema da naredi nečije pogubljenje. – Znate u šta ju je proizveo. Prvo u markizu. Posle u kraljicu.

Parlament je raspušten, ali londonski advokati, mlatarajući crnim pelerinama kao vrane krilima, tek započinju zimsko zasedanje. Lepe vesti kaplju i curkaju po dvoru. Ana pokazuje steznike. Padaju opklade. Škripe pera. Šalju se pisma. Pečati se utiskuju u vosak. Sedlaju se konji. Brodovlje diže jedra. Stare porodice Engleske kleče i pitaju Boga zbog čega voli Tjudore. Kralj Fransoa se mršti. Car Karlo sisa usnu. Kralj Henri pleše. Razgovor u Elvetamu, ćaskanje u rani čas: sve je kao da nikada ništa nije bilo. Kraljeve sumnje u brak očito su iščezle. Premda je u pustošnim zimskim vrtovima viđen kako se šeta sa Džejn. Njena porodica je oko nje; pozivaju njega, Kromvela. – Šta je rekao, sestro? – Edvard Simor hoće da zna. – Sve mi kaži, sve šta ti je govorio. – Pitao me je – kaže Džejn – da li bih htela da mu budem milosnica. Razmenjuju poglede. Postoji razlika između naložnice i milosnice: zna li to i Džejn? Ono prvo podrazumeva konkubinat. Ono drugo je nešto ne toliko neposredno: razmena znamenja, čedno i bestrasno divljenje, udvaranje koje traje unedogled... mada i ne može baš unedogled, naravno, ili će Ana u međuvremenu roditi dete, a Džejn propustiti priliku koja joj se ukazala. Žene ne mogu da predvide kada će naslednik ugledati svetlost dana, a od Aninih lekara Kromvel više ni reč ne uspeva da izvuče. – Vidi, Džejn– kaže joj Edvard– nije ovo trenutak da budeš stidljiva. Moraš sve da nam kažeš. – Pitao me je da li bih bila dobra prema njemu. – Dobra prema njemu – kada? – Pa, na primer, ako bi napisao pesmu. Nahvalio moju lepotu. I ja sam mu rekla da bih. Da bih mu zahvalila. Da se ne bih smejala, čak ni dlanom da sakrijem osmeh. I da ne bih imala ništa protiv bilo kakve tvrdnje koju bi izneo u stihovima. Makar bilo i nešto preterano. Jer pesme obično i služe za preterivanje. Čestita joj, on, Kromvel. – Osvetlili ste stvar iz svakog ugla, gospođice Simor. Oštrouman advokat bili biste vi.

– Da sam muško, hoćete da kažete? – Džejn se mršti. – Ali slaba vajda, prvi sekretaru. Simorovi nisu sitni trgovci. Edvard Simor kaže: – Milosnica. Da ti piše stihove. Vrlo dobro. Dobro, zasada. Ali ako pokuša bilo šta lično, moraš da vrištiš. – A šta ako niko ne dođe? – kaže Džejn. Kromvel uhvati Edvarda podruku. Želja mu je da ovu scenu prekine na vreme. – Slušaj, Džejn. Nemoj da vrištiš. Moli se. Moli se naglas, hoću da kažem. Neće ti pomoći da se moliš u sebi. Izgovori molitvu u kojoj se pominje Bogorodica. Nešto što će u Njegovom veličanstvu pobuditi pobožnost i osećanje časti. – Razumem – kaže Džejn. – Imate li molitvenik kod sebe, prvi sekretaru? Braćo? Nije bitno. Idem ja da potražim svoj. Sigurno ću naći nešto prikladno. Početkom decembra, Katarinini lekari javljaju Kromvelu da ona jede bolje, a pritom se manje moli. Smrt se premestila, može biti, sa zaglavlja u dno kreveta. Bolovi su popustili, i ona je bistre glave; vreme provodi zaveštavajući svoju imovinu. Kćerki Meri ostavlja zlatan okovratnik koji je donela iz Španije, kao i krzna. Traži da se za njenu dušu održi pet stotina misa, i da se ide na hodočašće u Volsingam. Pojedinosti o njenoj zaostavštini dospevaju i do Vajthola. – Ta krzna – kaže Henri – jesi li ih video, Kromvele? Valjaju li išta? Ako valjaju, hoću da mi ih pošalju ovamo. Klackalica. Žene oko Ane kažu: ko bi rekao da je enceinte.16 U oktobru je još izgledala koliko-toliko dobro, ali sad je počela da mršavi, umesto da dobija na težini. Kaže Kromvelu Džejn Rokford: – Pomislio bi čovek da se stidi stanja u kojem je. A Njegovo veličanstvo nije pažljivo prema njoj, kao što je nekada bio pažljiv kad je bila bremenita. Tada je neprestano obigravao oko nje. Ugađao joj je i dvorio je kao kakva sluškinja. Ušla ja tako jednom, a on drži njena stopala u krilu i trlja ih kao konjušar kad kobili neguje povređeno kopito. – Od trljanja kobili neće biti bolje – kaže on, sasvim ozbiljno. – Moraš kopito da podrežeš i namestiš specijalnu potkovicu.

Rokfordova ga netremice gleda. – Razgovarao si sa Džejn Simor? – Što? – Nije bitno – kaže ona. Kromvel je pripretio izraz na Aninom licu dok gleda u kralja, dok gleda kako kralj gleda Džejn. Očekivalo bi se da poplavi od besa i da nešto preduzme: makazama po šiću, srča na sve strane. Kad ono, Ani se samo skupilo lice; draguljima ukrašen rukav drži preko tela, tamo gde dete raste. – Ne smem da se uznemiravam – kaže ona. – Mogao bi princ da se povredi. – Sklanja suknje u stranu kad Džejn prolazi. Sćućuri se sva, skupila se uska ramena; rekao bi čovek da joj je hladno, kao siročetu. Klackalica. Po zemlji se proneo glas da je prvi kraljev sekretar s nedavnog putovanja u Hertfordšir, ili Bedfordšir, doveo ženu, i da ju je smestio u svoju kuću u Stepniju, ili u Ostin Frajarsu, ili u Kings Plejsu u Hakniju, koju za tu ženu obnavlja u raskošnom stilu. Ona, inače, drži neku gostionicu, a muž joj je uhapšen i zatvoren, zbog nekog novog zločina koji je izmislio Tomas Kromvel. Siroti rogonja trebalo bi da bude optužen i obešen kad sledeći put porota bude zasedala, premda je, kako neki izveštavaju, već pronađen mrtav u zatvoru, isprebijan, otrovan i prerezanog grkljana.

III Anđeli Stepni i Grinič Božić 1535 - Nova godina 1536.

Božićno jutro: on, Kromvel, hita napolje u susret novoj nevolji, ma koja bila. Ogromna žaba krastača ispreči mu se na putu. – Je l’ to Metju? Iz vodozemačkih usta, detinji pobedonosni smeh. – Sajmon. Srećan Božić, gospodaru, kako ste? On uzdahne. – Premoren od posla. Jesi li poslao čestitku majci i ocu? Deca koja pevaju idu kući preko leta. O Božiću su zauzeta pevanjem. – Hoćete li ići do kralja, gospodaru? – krešti Sajmon. – Siguran sam da njihove predstave tamo na dvoru nisu tako dobre kao naše. Mi igramo Robina Huda, a i kralj Artur je u predstavi. Ja igram Merlinovu krastaču. Gazda Ričard Kromvel igra papu, a ima prosjačku ćasu. Viče: „Mumpsimus-sumpsimus, hokus-pokus.” Kao milostinju, dajemo mu kamenje. On nam preti paklom. Kromvel pomiluje Sajmonovu kožu, punu bradavica. Krastača mu se sklanja s puta jednim teškim skokom. Otkako se vratio iz Kimboltona, London ga je uhvatio u svoju klopku: pozna jesen, uvele, melanholične večeri, rano pada mrak. Na dvoru samo sedi i kuluči, danju i noću vezan za sto pri svetlosti sveće; ponekad bi sva blaga ovoga sveta dao samo da vidi sunce. Kupuje zemlju u skupljim delovima Engleske, ali nema slobodnog vremena da je poseti; i tako te farme, ta stara gazdinstva u ograđenim vrtovima, te rečice s malim pristaništima, ta jezerca sa zlaćanom ribom što se hvata na udicu; pa vinogradi, cvetni vrtovi, senice i šetališta, u njegovoj svesti ostaju slovo na papiru, kao da su i sami od hartije, nizovi cifara na stranici računovodstvene knjige; nema magarećih ušiju, niti se naziru livade na kojima krave stoje do kolena u travi, nema ni šikara i gajeva gde bela košuta drhturi, s papkom u vazduhu; sva ta imovina tek je na pergamentima, u zakupima i slobodnim posedima koji su jedni od

drugih odeljeni mastiljavim stavkama, ne starinskim živicama niti graničnim kamenovima. Njegovi hektari samo su nominalni hektari, izvori prihoda, izvori nezadovoljstva u sitne sate, kad se probudi, pa se glava upusti u geografska istraživanja: u takve, besane noći, pre sumornih ili ledenih zora, ne razmišlja on o slobodi koju mu njegova imovina donosi, već o upadima drugih na njegovo imanje, na njihova prava korišćenja, na njihove ograde i preimućstva, na osnovu čega i mogu da povrede njegove međe i ugroze mu vlasnički spokoj nad budućnošću. Bog mu je svedok: on nije seljačko dete; mada tamo gde je odrastao, na ulicama blizu pristaništa, iza leđa mu je vazda bio Patni Hit, mesto gde čovek nestane bez traga. Dane i dane provodio je tamo, jurcajući sa svojom braćom, malim bitangama kao i on sam što je bio; i svi su oni bežali od svojih očeva, od očinskih kaiševa i pesnica, kao i od škola kojima su im pretili ako se ulenje. Ali London ga je uvukao u svoju gradsku utrobu; davno pre nego što je isplovio naTemzu u barži kraljevog prvog sekretara, poznavao je tu reku u talas, u struju, i dobro je znao koliko splavar, onako uzgred, može da zaradi, istovarajući brodove i terajući sanduke u kacama uzbrdo, do finih kuća duž Stranda, kuća u kojima su živeli lordovi i biskupi; ljudi sa kojima on sada, svakodnevno, sedi u državnom savetu. Zimski dvor putuje, raspored uobičajen: Grinič i Eltam, kuće Henrijevog detinjstva; Vajthol i Hempton Kort, nekadašnje kardinalove kuće. Kralj je ovih dana uobičajio da, ma gde dvor boravio, večerava sam, u svojim privatnim odajama. Izvan prostorija u kojima boravi kralj, u spoljnoj sobi za gardu, ili stražarnici – u nekoj palati se ta spoljašnja dvorana zove ovako, u drugoj onako – stoji veliki sto, za kojim sede lord Čemberlen, starešina kraljevog domaćinstva, i pripadnici plemstva. Ujak Norfok sedi za tim stolom kad je s nama na dvoru; sedi i Čarls Brendon, vojvoda od Safoka, kao i kraljičin otac, erl od Viltšira. Tu je još jedan sto, nešto niži po statusu, ali takođe uz počasti opsluživan, za funkcionere kao što je on, Kromvel, i stare prijatelje kraljeve koji sticajem okolnosti nisu plemenitog roda. Tu sedi Nikolas Kerju, čuvar kraljevskih konja; i Vilijam Ficvilijam, kraljev rizničar, koga Henri, naravno, poznaje od dečačkih dana. Na čelu tog stola sedi Vilijam Polet, kraljev revizor; i Kromvel se pita i pita, sve dok

mu neko najzad ne objasni, otkud njima ta navika da podižu pehare (a s njima i obrve) kad nazdravljaju nekome ko nije prisutan. Polet će mu, ne bez nelagode, objasniti: – Nazdravljamo čoveku koji je ovde sedeo pre mene. Nekadašnjem kraljevskom revizoru. Ser Henriju Gildfordu, blagosloveno bilo sećanje na njega. Ti si ga, naravno, poznavao, Kromvele. I stvarno: ko još nije znao Gildforda, iskusnog diplomatu, najučenijeg među dvorjanima? Kraljevog ispisnika koji je Henriju bio desna ruka još od dana kad je stupio na presto kao neiskusni, dobronamerni, optimistični princ od svojih devetnaest leta. Ta dva bodra duha, željna slave i zabave, gospodar i sluga, zajedno su ostarili. Mogao si da se kladiš da će Gildford i zemljotres da preživi; ali nije preživeo Anu Bolen. Znalo se čiji je on vatreni pobornik: voleo je kraljicu Katarinu, i nije to ni krio. (A sve i da je ne volim, govorio je, samo njeno svojstvo i moja savest kao hrišćanina ne bi mi dozvolili da joj uskratim vernost.) Kralj mu je oprostio, kao dugogodišnjem prijatelju; pusti samo, molio ga je Henri, da to ne pominjemo, da ne potežemo tu nesuglasicu. Ne pominji Anu Bolen. Učini što treba da ostanemo prijatelji. Ćutanje, međutim, Ani nije bilo dovoljno. Onoga dana kad postanem kraljica, rekla je ona Gildfordu, vi ima da izgubite posao. Gospođo, rekao joj je na to ser Henri Gildford: onoga dana kad vi postanete kraljica, ja ću podneti ostavku. I tako je i učinio. Henri je rekao: Daj, more, čoveče! Nemoj dozvoliti da te žena skine s položaja! Pa to su samo ženska ljubomora i prkos, ne obraćaj pažnju. Ali plašim se za svoju glavu, rekao je Gildford. I za svoju porodicu, i za svoju čast. Nemoj me ostavljati, rekao je kralj. Za to je kriva tvoja nova žena, rekao je Henri Gildford. I tako je Gildford otišao sa dvora. I vratio se na selo, kući. – I umro – kaže Vilijam Ficvilijam – i to svega neki mesec kasnije. Od slomljenog srca, kažu. Uzdah se širi za trpezom. Tako to biva s ljudima; završiš radni vek, pred tobom pukne seoska čamotinja; nižu se dani, od nedelje do

nedelje, svi bezoblični. Čemu život bez Henrija? Bez blistavog njegovog osmeha? To ti je kao neki večiti novembar, život u mraku. – I tako ga se mi sećamo – kaže ser Nikolas Kerju. – Starog našeg druga. I podižemo čaše za čoveka – Polet neće zameriti – koji bi i dalje bio kraljev rizničar da ne živimo u ova iščašena vremena. Turobne su zdravice ser Nikolasa Kerjua. Neko tako dostojanstven ne može da drži do lakoće u ophođenju. Bila je prošla nedelja dana otkako je Kromvel seo za taj sto kad ga je ser Nikolas udostojio jednog hladnog pogleda i gurnuo ovčetinu bliže njemu. Otada je, međutim, došlo do izvesnog otopljavanja u njihovim odnosima; na kraju krajeva, lako je s njim, Kromvelom. A vidi on da među tim ljudima postoji neko zajedništvo, budući da su dolaskom Bolenovih svi oni izgubili; zapaža on to prkosno zajedništvo, kakvo postoji među onim sektašima po Evropi koji stalno iščekuju kraj sveta, ali se nadaju da će, pošto zemlju proguta oganj, oni doživeti trenutak slave; sprženi malčice, hrskavi po ivicama, tu i tamo zagoreli, ali ipak, bogu hvala, večno živi, i posađeni tu, Njemu s desne strane. Poznavao je on Henrija Gildforda i lično, na šta ga, uostalom, Polet podseća. Mora da je prošlo pet godina otkako ga je Gildford lepo ugostio u zamku Lids u Kentu. Ugostio ga je zato što je nešto tražio, naravno; uslugu od gospodina kardinala. Ali opet, iz onoga što se pričalo za Gildfordovom trpezom, iz načina na koji je taj čovek bio uredio svoje domaćinstvo, kao i iz njegove razboritosti i diskretnog humora, Kromvel je nešto naučio. Kasnije će, upravo na Gildfordovom primeru, uvideti kako Ana Bolen ume da uništi čoveku karijeru; i koliko su ovi ljudi, Gildfordovi kompanjoni za stolom, daleko od toga da joj oproste. Ljudi poput Kerjua, znao je on to, skloni su da njega, Kromvela, optuže za Anin uspon; on je taj uspon olakšao, on je razvrgao stari brak i sklopio novi. Kromvel i ne očekuje da se smekšaju prema njemu, da ga prime u svoje društvo; jedina mu je želja da mu ne pljuju u tanjir. Ali Kerju je sad već malo manje krut, priključuje im se u razgovoru; ponekad čuvar kraljevskih konja okrene prema njemu svoju izduženu, uistinu donekle konjsku glavu; ponekad ga pogleda i trepne kao kasačko grlo, pa kaže: „Pa dobro, prvi sekretaru, kako ste mi danas?”

I dok on traži odgovor koji će Nikolas razumeti, Vilijam Ficvilijam mu uhvati pogled, i nasmeši se. Pravo klizište, prava lavina papira zatrpala je njegov radni sto tog decembra. Na kraju dana često je kao na iglama, ne može sve da postigne, zato što je Henri upravo poslao poruku hitnu, od životnog značaja, a gospoda iz kraljeve lične pratnje procenila su da će njima lično biti lakše ako taj posao sačeka dok Henri ne bude lepo raspoložen. Uprkos dobrim vestima koje stižu od kraljice, Henri je osoran, ćudljiv. Svaki čas može da zatraži neko obaveštenje koje je nemoguće dobiti, ili da postavi pitanje na koje nema odgovora. Kakva je pijačna cena berkširske vune? Govorite li turski? Što ne govorite? Ko govori turski? Ko je osnovao manastir u Heksamu? Sedam šilinga džak, i cena raste, Veličanstvo. Ne. Zato što nikad nisam boravio u tim krajevima. Naći ću nekoga, ako takvih uopšte ima. Sveti Vilfred, gospodaru. Kromvel zažmuri. – Mislim da su ga Škoti sravnili sa zemljom, a ponovo je sagrađen u vreme prvog Henrija. – Šta Luter misli – protestuje kralj – da bi ja sad trebalo da se usaglašavam s njegovom crkvom? A kako to da mu ne padne na pamet da bi on mogao da se usaglasi sa mnom? Negde oko Dana Svete Lucije, zove Ana Kromvela, prekida ga usred poslova u vezi s Univerzitetom u Kembridžu. Ali tu je ledi Rokford, zaustavlja ga pre nego što će ući kod Ane, hvata ga za ruku. – Kad je vidiš, tuga da te uhvati. I samo slini, nikako da prestane. Nisi čuo? Uginula joj kuca. Nismo imali srca to da joj kažemo. Morali smo da zamolimo kralja. Purkoj? Njen miljenik. Džejn Rokford ga uvodi unutra, okrzne pogledom Anu. Jadnica: sve je oči isplakala. – Znaš li ti – šapatom će ledi Rokford – da, kad je poslednji put pobacila, ni jednu jedinu suzu nije prolila? Žene se obazrivo okupljaju oko Ane, držeći rastojanje kao da je kraljica bodljikava. Kromvel se priseća Gregorijevih reči: Ana je sva bila na ćoš’. Ne možeš nikako da je utešiš; i samo ruku da joj pružiš, ona bi to protumačila kao drskost ili pretnju. U pravu je Katarina. Kraljica je sama, bez obzira na to da li je izgubila muža, psa ili dete. – Kremijele – okreće ona glavu prema njemu. Naređuje ženama da

izađu; žustar je to pokret, kao kad dete plaši vrane. A one, bez žurbe, nalik hrabrim svrakama neke nove, svilaste sorte, skupljaju skute, pa tromo odlepršaju; glasovi njihovi, kao da dopiru iz visine, vuku se za njima: prekinut trač, znalačko kokodakanje. Ledi Rokford poslednja zalepeta krilima, perje se za njom vuče po zemlji, još joj se ne uzleće. Sada su u sobi samo on, Ana i ona njena žena kepec, koja mrmori nešto u uglu, mlatarajući prstima pred licem. – Mnogo mi je žao – kaže on, a gleda u patos. Zna on da nije ovo trenutak da se kaže: možete da nabavite drugog psa. – Pronašli su ga – Ana pokazuje rukom – tamo napolju. U dvorištu. Ispod otvorenog prozora. Vrat mu je bio slomljen. Ona ne kaže: mora da je pao. Jer to, očigledno, i ne misli. – Sećate li se onog dana, ovde ste bili, kad ga je moj rođak Frensis Brajan doneo iz Kalea? Frensis je ušao, i ja sam mu istoga časa uzela Purkoja iz ruku. To stvorenje nikome nije naudilo. Kakvo li je to čudovište imalo srca tako da ga dohvati i ubije? Kromvel bi hteo da je uteši; izgleda tako skrhana, tako povređena, kao da je sama bila žrtva napada. – Verovatno je izašao na prozorsku dasku, i onda mu se šapice okliznule. Očekivao bi čovek da će ti mali psi da se dočekaju na šape, kao mačke, ali nije tako. Mom sinu je tako ženka španijela iskočila iz naručja kad je ugledala miša, i slomila je nogu. Očas posla. – Šta je sa njom bilo? – Nismo mogli da je zalečimo – blagim tonom će Kromvel. A onda pogleda onu ludu. Žena kepec se ceri u uglu, mlati pesnicama po vazduhu. Što li Ana drži tu kreaturu? Trebalo bi je poslati u bolnicu. Ana trlja obraze; onih finih francuskih manira ni od korova, savila prste i trlja se, kao devojčica. – Šta ima novo u Kimboltonu? – Pronalazi maramicu, pa izduva nos. – Kažu da bi Katarina mogla da poživi još šest meseci. Kromvel ne zna šta da kaže. Možda bi htela da on sad pošalje nekoga u Kimbolton da gurne Katarinu s prozora? – Onaj Francuz, ambasador, žali se da je dvaput dolazio kod vas kući i da niste hteli da ga primite. – Bio sam zauzet – sleže on ramenima.

– Čime? – Kuglao sam u vrtu. Da, dvaput. Stalno vežbam, zato što kad izgubim partiju, besnim po ceo dan, i samo idem naokolo i tražim papiste da se na njima iživim. Nekada bi se Ana na ovo nasmejala. Sad neće. – Mene za tog ambasadora lično nije briga. On mene ne poštuje, za razliku od pređašnjeg emisara. Ali nebitno, s njim se mora pažljivo. Morate mu ukazati svaku počast, zato što nas sad još samo kralj Fransoa čuva od pape. Farneze, vuk. Reži, dok mu se s gubice suva krvava pljuvačka. Kromvel nije baš načisto da li je raspoložen za razgovor, ali pokušaće. – Ne pomaže nama Fransoa iz ljubavi. – Znam da to nije iz ljubavi. – Vadi maramicu, traži suv deo. – Iz ljubavi prema meni svakako ne. Nisam ja baš toliko glupa. – On, jednostavno, ne želi da nas car Kario pregazi i zavlada svetom. A i ne sviđa mu se ta bula o ekskomunikaciji. Ne smatra pravednim to da biskup rimski ili bilo koji drugi sveštenik postavi sebi cilj da jednog kralja liše vlasti u njegovoj rođenoj zemlji. Ali voleo bih ja da Francuska u svemu ovome prepozna neki sopstveni interes. Šteta što nema umešnog čoveka koji bi kralju Francuske predočio sve prednosti onoga što je naš vladar već učinio, pa da i on stane na čelo svoje crkve. – Ali ne postoje dva Kremijela. – Na Aninom licu pojavi se kiseo osmeh. On čeka. Zna li uopšte ona šta Francuzi sada misle o njoj? Francuzi smatraju da ona više nema uticaja na Henrija. Misle da se već istrošila. I premda je cela Engleska položila zakletvu da podrži njenu decu, niko u inostranstvu ne veruje da će, ukoliko Ana Henriju ne da sina, mala Elizabeta moći da vlada. Kao što mu je francuski ambasador rekao (kad ga je Kromvel poslednji put primio): ukoliko se bude biralo između dve ženske, što prednost ne dati starijoj? Merina krv jeste španska, ali je i kraljevska. A ona bar ume da hoda uspravno i da kontroliše creva. Onaj stvor, kepec, izlazi iz ugla i vukući noge prilazi Ani; odozdo vuče gospodaricu za suknju. – Gubi se, Meri – kaže Ana. Smeje se videvši izraz na Kromvelovom licu. – Nisam vam rekla da sam prekrstila svoju ludu? Pa i kraljeva kći je maltene patuljasta, nije li tako?

I dežmekastija čak od svoje majke. Francuzi bi se prenerazili kad bi je videli, mislim da bi bilo dovoljno da im je samo na tren pokažeš, i sve njihove namere razvejao bi vetar. O, znam ja, Kremijele, znam šta oni pokušavaju da mi urade iza leđa. Šalju mog brata tamo- amo, razgovaraju s njim, ali nije njima ni nakraj pameti da traže muža za Elizabetu. – O, pomisli Kromvel, konačno je shvatila. – Oni pokušavaju da utanače brak između dofena i onog španskog kopileta. Meni se smeškaju u lice, a sve vreme mi rade iza leđa. Vi ste to znali, a niste mi rekli. – Gospođo – promrmlja on – pokušao sam. – Kao da me nema. Kao da moja kćerka ne postoji. Kao da je Katarina i dalje kraljica. – Glas joj je sad oštriji. – Neću to trpeti. A šta ćeš onda? Odgovor stiže odmah. – Smislila sam šta ću. Sa Meri. – On čeka. – Mogla bih da joj odem u posetu – kaže Ana. – I to ne sama. S nekom galantnom mladom gospodom. – U takvima ne oskudevate. – A što je ne biste vi, Kremijele, posetili? U vašoj pratnji ima naočitih momaka. Znate li da ta paćenica u životu još nije dobila kompliment? – Od oca, verujem, jeste. – Kad je devojci osamnaest godina, otac se više ne računa. Ona žudi za drugim društvom. Verujte mi, ja to znam, jer i ja sam nekada bila budalasta kao i svaka druga cura. Devojka tog uzrasta želi da joj neko piše stihove. Da je neko gleda i uzdiše kad ona kroči u sobu. Priznajte mi, s tim još nismo probali. Da joj polaskamo, da je zavedemo. – Hoćete da je ja iskvarim? – Možemo zajedno da skujemo plan. Ili vi to sami završite, ne zanima me, neko mi je rekao da joj se dopadate. A baš bih volela da vidim Kremijela kako se pretvara da je zaljubljen. – Bezuman bi bio taj koji se makar i približi Meri. Mislim da bi ga kralj ubio. – Ne mislim ja da je vodite u krevet. Bože sačuvaj, ne bih ja to zahtevala ni od jednog svog prijatelja. Dovoljno je da od nje napravite budalu, i da to učinite javno, tako da izgubi ugled. – Ne – kaže on. – Šta?

– Niti je to meni cilj, niti su takve moje metode. Ana se zarumenela. Od besa joj izbile fleke po vratu. Na sve je spremna, razmišlja Kromvel. Ana ne zna za dosta. – Zažalićete – kaže ona – što ste ovako sa mnom razgovarali. Mislite da ste sad mnogo moćni i da vam više nisam potrebna. – Glas joj podrhtava. – Znam ja da vi razgovarate sa Simorovima. Mislite da je to tajna, ali za mene tajne ne postoje. Prenerazila sam se kad sam čula, mogu vam reći, i nisam verovala da biste vi mogli zaigrati na tako slabu kartu. Šta Džejn Simor ima da ponudi osim himena, a i kakva vajda od himena sutradan ujutro? Do tog časa ona je kraljica njegovog srca, a posle toga – samo još jedna fufa koja nije mogla a da ne zadigne suknju. Džejn nije ni lepa ni pametna. Ni nedelju dana neće zadržati Henrija. Otpremiće je on u Vulf Hol, i zaboraviti. – Možda i hoće – kaže Kromvel. Postoje izgledi da je Ana u pravu; te izglede ne treba unapred odbaciti. – Gospođo, nekada su stvari među nama dvoma bolje stajale. Imali ste običaj da poslušate moj savet. Dozvolite da vas i sada posavetujem. Odustanite od tih planova i intriga. Oslobodite se tereta koji oni nose. Primirite se dok se dete ne rodi. Nemojte se uzrujavati i tako rizikovati detetovo blagostanje. Pa i sami ste rekli da nesloga i razdor mogu da obeleže dete čak i pre nego što ugleda svetlost dana. Priklonite svoje misli kraljevim željama. Što se Džejn tiče, ona je bleda i neupadljiva, zar ne? Pravite se da je i ne primećujete. Sklanjajte pogled od prizora koji sad nisu za vas. Ona se naginje u svojoj fotelji, šake joj stegnute, na kolenima. – Da posavetujem ja vas, Kremijele. Da vi i ja budemo ponovo dobri pre nego što se dete rodi. Ako bude i devojčica, rodiću posle još jedno. Nikada mene Henri neće napustiti. Toliko dugo me je čekao. I isplatilo mu se. Ako bi mi sada okrenuo leđa, okrenuo bi leđa i svim tim divnim, čudesnim stvarima koje su učinjene u ovoj zemlji otkako sam ja postala kraljica – mislim na rad za jevanđelje. Nikada se Henri neće vratiti Rimu. Neće im se prikloniti. Kad sam ja krunisana, rođena je nova Engleska. Ona bez mene ne može da opstane. Neće tako biti, gospođo, razmišlja on. A ako bude moralo, mogao bih ja lično da te izbacim iz istorije. – Ja se nadam da nas dvoje nismo u zavadi – kaže.

– Daću vam jedan jednostavan savet, kao prijatelj prijatelju. Vi znate da sam ja, odnosno da sam bio, otac porodice. Svoju ženu uvek sam, u ovakvim trenucima, savetovao da bude smirena. Ukoliko postoji išta što bih mogao da učinim za vas, samo recite, i ja ću to učiniti. – On podiže pogled. Oči mu svetlucaju. – Ali nemojte mi pretiti, plemenita gospo. Od toga se osećam neugodno. – Šta mene briga da li je vama neugodno – brecne se ona. – Morate sami da uočite šta je za vas bolje, prvi sekretaru. To što je neko na neku dužnost postavljen ne znači da ne može bude i smenjen. – U potpunosti se slažem – kaže on. Klanja se i povlači. Sažaljeva je; Ana se bori ženskim oružjem, jer drugo i nema. U predsoblju njene primaće sobe nailazi na ledi Rokford; sama je. – Još cmizdri? – pita ona. – Mislim da se već pribrala. – A sve je ružnija, šta kažeš? Da nije letos preterala sa sunčanjem? Počela je da se bora. – Ne gledam ja u nju, miledi. Pa, ne više nego što jednom podaniku pristaje. – O, ne gledaš? – Ovo joj je zabavno. – E pa, daj da ti ja onda kažem. Izgleda baš kako bi se očekivalo od žene njenih godina, pa i starije čak. Nema ničeg slučajnog na našim licima. Naši gresi ispisani su na njima. – Isuse! Šta sam to učinio? Ledi Rokford se smeje. – Gospodine sekretaru, to bismo upravo svi mi želeli da znamo. Ali, s druge strane, možda ni to s licem nije baš uvek istina. Čujem da Meri Bolen, tamo, na selu, cveta kao da smo usred maja meseca. Lepa i debela, tako vele. Kako li je to moguće? Opajdara kao Meri, koja je prošla kroz toliko ruku da ne možeš više štalsko momče da nađeš koje s njom nije bilo. A da ih staviš jednu do druge, upravo Ana izgleda... kako bi ti to rekao? Izrabljena. I druge dame, čavrljajući, ulaze u prostoriju. – Zar ste je ostavili samu? – kaže Meri Šelton; kao da Ana ne bi trebalo da ostaje sama. Meri Šelton skuplja suknje i hita unutra. On se oprašta od ledi Rokford. Ali nešto mu se mota oko nogu, smeta mu. To je ona žena kepec, na sve četiri. Potmulo reži, kao da će svaki čas da ga ćapi. On se jedva uzdrži da je ne šutne.

Prepušta se matici dana. Pita se kako li je ledi Rokford, udatoj za čoveka koji je ponižava, čoveka kome su draže njegove kurve, i to i ne krije? Priznaje samome sebi da nije u mogućnosti da odgovori na to pitanje; nema ni svrhe da se bavi njenim osećanjima. Zna toliko da mu se ne sviđa kad ga ona uhvati za ruku. Jad kao da promiče i curi iz svake njene pore. Ona se smeje, ali oči joj se nikad ne smeju; preleću sa lica na lice, upijaju sve. Onoga dana kad je Purkoj stigao iz Kalea na dvor, Kromvel je uhvatio Frensisa Brajana za rukav: „Gde bih mogao i ja da nabavim jednog takvog?” A, je l’ za tvoju naložnicu, upitao ga je taj jednooki đavo; pokušavao je da ulovi trač. Ne, odgovorio je on kroz osmeh, za mene. Ubrzo je u Kaleu nastao džumbus. Pisma su letela preko Moreuza. Kraljev sekretar bi želeo lepog psa. Pronađite mu psa, pronađite ga brzo, pre nego što se neko drugi ovajdi. Ledi Lajl, guvernerova žena, pitala se da li bi ona sama mogla da se rastane od svoga psa. Na ovaj ili onaj način, pet-šest španijela doterano je na dvor. Svaki je bio šaren i nasmejan, a rep i fine, minijaturne šapice ukrašeni perjem. Nijedan nije bio kao Purkoj, sa onim uspravnim ušima, i navikom da pita. Pourquoi?17 Dobro pitanje. Božićni post: prvo se posti, onda se gosti. U skladištima suvo grožđe, bademi, oraščići, macis, karanfilić, sladić, smokve i đumbir. Izaslanici kralja Engleske su u Nemačkoj, vode pregovore sa Šmalkaldskom ligom, savezom protestantskih prvaka. Car je u Napulju. Barbarosa je u Carigradu. Sluga Entoni je u velikom holu u Stepniju, stoji na merdevinama, a na njemu halja sa izvezenim mesecom i zvezdama. – U redu, Tome? – dovikuje on. Božićna zvezda njiše se nad njegovom glavom. On, Kromvel, odozdo gleda u njene srebrnaste ivice: oštre kao noževi. Entoni je tek prošlog meseca počeo da živi u njegovoj kući, ali već je teško i zamisliti ga kao onog prosjaka na kapiji. Kad se Kromvel vratio iz posete Katarini, uobičajena gomila Londonaca okupila se bila ispred Ostin Frajarsa. Možda Kromvela po liku i ne poznaju tamo, u unutrašnjosti zemlje, ali ovde ga znaju. Došli su da bulje u njegove

sluge, u njegove konje i konjsku opremu, u zastave što se vijore; ali danas on jaše s bezimenom gardom, šakom umornih ljudi koji dolaze niotkuda. – Gde ste bili, lorde Kromvele? – dere se neki čovek; kao da on, Kromvel, duguje Londoncima objašnjenje. Ponekad tako zamišlja sebe, obučenog u ukradenu bačenu odeću, kao vojnika neke potučene vojske: izgladnelog dečaka, stranca koji tupo gleda u kapiju sopstvenog doma. Taman se spremaju da uđu u dvorište kad Kromvel kaže: čekajte; neko bledo lice poskakuje u masi sa strane; jedan čovečuljak se nekako promuvao kroz gomilu i dohvatio ga za uzengiju. Rida, a tako je očigledno bezopasan da niko čak ni ruku ne pruža da ga zadrži; jedino on, Kromvel, oseća kako ga podilazi jeza; tako se upada u zamku, pažnju ti privuku nekim tobožnjim izgredom, dok ti ubica sa nožem prilazi otpozadi. Ali oružnici sad čine bedem iza njegovih leđa, a pogrbljeni jadnik tako se trese da bi, sve i da potegne nož, samo sebi samom stigao da oljušti kolena. Kromvel se saginje. – Poznajem li ja tebe? Viđao sam te ovde ranije. Čoveku suze teku niz lice. Ne vidi mu se ni jedan jedini zub u glavi; niko u takvom stanju ne bi mogao dobro da se oseća. – Bog te blagoslovio, milorde. Neka te čuva, i blago ti uveća. – O, već to čini. – Umoran je od objašnjavanja ljudima da on nije nikakav lord. – Primi me u službu – preklinje čovek. – U ritama sam, vidiš i sam. Spavaću s psima, ako tebi tako odgovara. – Možda se psima neće dopasti. Jedan iz pratnje prilazi: – Da ga oteram, gospodaru? Na te reči čovek ponovo zakuka. – O, ćuti – kaže Kromvel, kao da se detetu obraća. Jadikovka se nastavlja dvostrukom silinom, suze liju kao da mu je pumpa uvrh nosa. Možda je tako i zube uspeo da isplače iz glave? Da li bi tako nešto bilo moguće? – Ja sam čovek bez gospodara – rida siroto stvorenje. – Moj dragi gospodar stradao je u eksploziji. – Bože sakloni, kakvoj sad eksploziji? – Čovek je zadobio njegovu pažnju: zar ljudi uludo traće barut? Zatrebaće nam barut ako car krene na nas.

Čovek se klati, prekrstio ruke na grudima; noge kao da će svaki čas da ga izdaju. On, Kromvel, hvata ga za pohabani kožuh i pridiže; ne bi bilo dobro da ovaj počne da se valja po zemlji i preplaši konje. – Ustani. Kaži kako se zoveš. – Entoni – čuje se prigušen jecaj. – Šta umeš da radiš, sem da plačeš? – Ako vam je to po volji, nekada sam bio visoko cenjen pre... avaj! – Glas ga potpuno izdaje, slomljen je, klati se. – Pre eksplozije – strpljivo će Kromvel. – Dobro sad, šta si radio tada? Zalivao voćnjak? Prao nužnike? – Avaj – vapije čovek. – Ni jedno ni drugo. Ništa tako korisno. – Grudi mu se nadimaju. – Gospodaru, luda sam bio. Kromvel pušta kožuh, bulji u čoveka, pa prasne u smeh. Kikot neverice širi se s čoveka na čoveka u masi. Ovi iz Kromvelove pratnje se presamitili od smeha. Čovečuljak kao da je odskočio, oslobođen Kromvelovog stiska. Vratio je ravnotežu, i sad ga gleda odozdo. Obrazi su mu gotovo suvi, a izraz očaja ustupio je mesto prevejanom osmehu. – Pa – kaže on – je l’ sam primljen? Sad, kako se Božić približava, cela kuća otvorenih usta sluša Entonijeve priče o užasima koji su zadesili njemu lično poznate ljude negde oko Božića: te kako su ih gostioničari napadali, te kako su štale gorele, a stoka tumarala po brdima. Proizvodi različite glasove oponašajući muškarce i žene, kod njega se i psi bezobrazno obraćaju gospodarima, ume da imitira ambasadora Šapuija ili bilo koga drugog ko ti padne na pamet. – Je l’ i mene podražavaš? – pita ga Kromvel. – Vi mi ne date priliku – kaže Entoni. – Dobro bi čoveku došao gospodar koji pogrešno izgovara reči, ili neki koji se stalno krsti i bogoradi, ili pak koji se ceri, ili se mršti, ili ima tikove. Ali vi nit mrmorite, nit noge vučete, nit palčeve vrtite. – Moj otac je imao divlju narav. Kao dete naučio sam da mirujem. Čim bi me primetio, udario bi me. – A što se ovoga unutra tiče – kaže Entoni gledajući ga u oči, pa se kucne po čelu – a što s’ toga tamo tiče, ko će ga znati? Mogao bih isto tako da podražavam i prozorski kapak. Daska je izražajnija. I kaca za

kišnicu. – Ima jedan dobar lik za tebe, ako hoćeš da ti nađem novog gospodara. – Provaliću ja vas na kraju. Kad naučim da imitiram direk. Krajputaša. Kip. Ima kipova kojima se pomeraju oči. Na severu. – Imam i ja neke, pod ključem ih držim. U trezoru. – Je l’ bih mogao da dobijem ključ? Voleo bih da vidim da li još pomeraju oči, u mraku, bez čuvara. – Jesi li ti papista, Entoni? – Mož’biti da jesam. Volim čuda. Svojevremeno sam hodočastio. Ali pesnica Kromvelova bliža mi je od ruke božje. Na Badnje veče Entoni peva „Provod u dobrom društvu”, pritom glumi kralja i nosi tanjir umesto krune. Prosto ti se širi čovek pred očima, njegovi mršavi udovi postaju deblji. Kralj ima bleskast glas, isuviše piskav za krupnog čoveka. Mi se pravimo da to ne primećujemo. Ali evo Kromvela, smeje se Entoniju, rukom pokrio usta. Kad je to Entoni video kralja? Rekao bi čovek da poznaje svaki njegov pokret. Ne bi me čudilo, pomisli Kromvel, da se Entoni godinama majao po dvoru, izvlačio tamo per diem18, a da se niko nije upitao ni čemu on služi ni kako je dospeo na platni spisak. Ako ume da imitira kralja, lako će taj imitirati i upošljenog, korisnog momka koji ima i gde da stigne, i šta da obavi. Dolazi Božić. Zvone zvona Danstanove crkve19. Vetar nosi snežne pahulje. Psi su okićeni tračicama. Prvi stiže gazda Rajotesli; silan je to glumac bio, svojevremeno u Kembridžu, a poslednjih godina zadužen je za predstave koje se održavaju u Kromvelovom domu. – Daćete mi neku malu ulogu? – preklinjao je on Kromvela. – Mogu li da budem drvo? Onda neću morati ništa da učim. Drveće improvizuje, duhovito je. – Na Antilima – kaže Gregori – drveće hoda. Odigne se od zemlje, sve s korenjem, i, ako vetar dune, može da se prebaci na zaklonjenije mesto. – Ko ti je to rekao? – Bojim se da sam ja – uključuje se Zovite Me Rizli. – Ali on me je

slušao s takvim zadovoljstvom da mu sigurno nisam naškodio. Lepa žena Rajoteslijeva obučena je kao gospa Merion; puštena kosa pada joj do struka. Rajotesli se usiljeno smeška u suknjama za koje se hvata njegova kćerkica. – Došao sam kao devica – veli on. – A takve su ovih dana toliko retke da šalju jednoroge da ih traže. – Idi, presvuci se – kaže Kromvel. – Ne sviđa mi se to. – Podiže gazda Rajoteslijev veo. – Nisi naročito ubedljiv, s tom bradom. Zovite Me načini kniks. – Ali moram biti prerušen, gospodine. – Ostao nam je kostim crva – kaže Entoni. – A mogao bi da budeš i džinovska prugasta ruža. – Sveta Ankamber je bila devica, a nosila je bradu – prilježno će Gregori. – Brada joj je služila da otera udvarače i tako sačuva čednost. Žene joj se mole kad požele da se otarase muževa.20 Zovite Me odlazi da se presvuče. Crv ili cvet? – Mogli biste da budete crv u pupoljku – predlaže Entoni. Rejf i Kromvelov bratanac Ričard pristigli su maločas; Kromvel ih gleda dok razmenjuju poglede. Podiže Rajoteslijevu kćerku uvis, raspituje se za njenog mlađeg brata, i divi se njenoj kapi. – Gospođice, zaboravio sam kako se zovete. – Zovem se Elizabeta – kaže dete. – Koliko to vas Elizabeta ima danas – kaže Ričard Kromvel. Pridobiću ja Zovite Me Rizlija, razmišlja Kromvel. Ima da ga pridobijem tako da sasvim okrene leđa Stivenu Gardineru. Uvideće gde počiva njegov stvarni interes, i otada će biti odan samo meni i kralju. Ulazi Ričard Rič sa svojom novom suprugom, i Kromvel se divi njenim novim rukavima od riđeg satena. – Robert Pakington mi naplatio šest šilinga – kaže ona ogorčenim tonom. – i četiri penija pride, za postavu. – Je l’ Rič platio to? – Kromvel se smeje. – Pakingtonu nikako ne treba plaćati. To mu samo dođe kao podsticaj. Stiže potom i Pakington lično, sav onako ozbiljan; nema sumnje da nešto hoće da kaže, i to ne puko „kako ste?”. S njim je i prijatelj mu Hemfri Monmaut, uzdanica suknarskog esnafa. – Vilijam Tindejl je još u zatvoru, a kol’ko čujem, verovatno će ga i ubiti. – Pakington okleva,

ali će očito morati da progovori. – Razmišljam o njemu, utamničenom, dok mi ovde pirujemo. Šta ćeš uraditi za njega, Tomase Kromvele? Pakington je evangelista, reformista, jedan od najstarijih Kromvelovih prijatelja. Kao prijatelju, Kromvel mu predočava teškoće s kojima se suočava: on sam ne može da uđe u pregovore s vlastima Nizozemske, potrebna mu je pre toga Henrijeva dozvola. A Henri to neće odobriti, zato što ga Tindejl nikada neće podržati oko razvoda. Kao i Martin Luter, i Tindejl je uverenja da je Henrijev brak s Katarinom i dalje pravosnažan, i nikakva plitička kombinatorika neće ga pokolebati u tom stavu. Pomislio bi čovek da će ipak popustiti, da će ugoditi kralju Engleske, da će od njega stvoriti sebi prijatelja; ali Tindejl je tvrdokoran čovek, jednostavan i težak kao tuč. – Naš brat, znači, mora na lomaču? To hoćeš da mi kažeš? Srećan ti Božić, prvi sekretaru. – On se okreće. – Kažu da ti novac ovih dana šljapka za petama kao pseto za svojim gospodarom. Kromvel ga uhvati za ruku: – Robe... – A onda skloni ruku, pa će srdačno: – Kažu, i ne greše. Zna on šta njegov prijatelj misli. Kraljev sekretar je toliko moćan da može da probudi kraljevu savest; a ako može, zašto to ne čini, izuzev ukoliko je prezauzet punjenjem vlastitih džepova? Dođe mu da kaže: daj mi malo vremena, ako boga znaš. A Monmaut će: – Nisi zaboravio našu braću koju je Tomas Mor spalio? I one koji su proganjani do smrti? One koje su slomili meseci provedeni u zatvoru? – Tebe nisu slomili. Doživeo si da vidiš Morov kraj. – Ali ruka njegova seže iz groba – kaže Pakington. – Mor je svugde imao ljude, svugde oko Tindejla. Morovi agenti su ga i izdali. Ako ne možeš ti da pridobiješ kralja, možda kraljica može? – Kraljici je i samoj potrebna pomoć. A ako želiš da joj pomogneš, kaži svojim ženama da zauzdaju te otrovne jezike. Kromvel odlazi. Rejfova deca – pastorčad njegova, zapravo – dovikuju mu da dođe, da vidi kako su se prerušila. Ali od onog razgovora, maločas prekinutog, ostaje mu gorak ukus u ustima, koji će potrajati do kraja svetkovine. Entoni ga saleće sa šalama, ali on se već zagledao u dete obučeno kao anđeo: to je Rejfova pastorka, starije dete

njegove žene Helen. Mala nosi paunova krila koja je on, Kromvel, davno napravio za Grejs. Davno? Nema ni deset godina, čak ni blizu deset. Blistaju oči na perima; dan je mračan, ali pod svetlošću brojnih sveća razabiraju se zlatne niti, jarkocvene bobice božikovine na zidu, kraci srebrne zvezde. Te noći, dok snežne pahulje lagano padaju na zemlju, pita ga Gregori: – Gde mrtvi sada žive? Postoji li kod nas čistilište, ili ne postoji? Kažu da postoji, ali niko ne zna gde je. Kažu da ne vredi moliti se za napaćene duše. Ne možemo ih molitvama spasti, kao što smo nekada mogli. Kad su mu najbliži umirali, davao je sve što su tadašnji običaji nalagali: i daće, i mise. – Ne znam – kaže. – Kralj ne dozvoljava da se propoveda o čistilištu, to je sporno pitanje. Možeš da porazgovaraš s nadbiskupom Kranmerom. – Usta mu se načas krive. – On će te uputiti u najnovija razmišljanja. – Meni bi vrlo teško palo ako ne mogu da se molim za svoju majku. Ili ako mi i dozvole da se molim, ali mi kažu da samo traćim dah, zato što me niko ne čuje. Zamisli samo taj muk, na tom mestu koje je ne-mesto, u tom predvorju božjem gde svaki sat traje deset hiljada godina. Nekada si zamišljao duše u velikoj mreži koju je Bog izatkao; te duše su bile na sigurnom, sve vreme, i pre nego što dospeju u Njegov sjaj. Ali ako se ta mreža iskida, ako se tkanje pocepa, da li se duše, prosto, prospu u ledeni prostor, i iz godine u godinu tonu dublje u tišinu, sve dok od njih ne ostane ama baš nikakvog traga? Kromvel odvodi dete do ogledala, da može da vidi svoja krila. Devojčica hoda obazrivo, divi se samoj sebi. Pred ogledalom, paunove oči mu govore. Ne zaboravi nas. Na kraju stare i početku nove godine, mi smo tu; šapat, dodir, na prhut pera daleko od tebe. Četiri dana kasnije, Eustaš Šapui, ambasador Španije i Svetog Rimskog Carstva, stiže u Stepni. Osoblje mu priređuje toplu dobrodošlicu, prilaze mu i pozdravljaju ga i na latinskom i na francuskom. Šapui je iz Savoje, zna nešto španskog, ali engleski jedva natuca, mada u poslednje vreme mnogo više razume nego što ume da

kaže. Tamo, u gradu, njihove dve kuće zbližile su se u vetrovitoj jesenjoj noći kad je u ambasadorovom domu izbio požar, a njegove ojađene sluge, garave, ruku punih onoga što se spasti moglo, počele da lupaju na kapije Ostin Frajarsa. Ambasador je ostao bez kompletnog nameštaja i garderobe; teško je bilo ne nasmejati se kad su ga ugledali onako umotanog u oprljenu zavesu, ispod koje je imao samo košulju. Njegovo okruženje provelo je tu noć na slamaricama u holu, dok je Kromvelov zet Džon Vilijamson ustupio svoju sobu neočekivanom uglednom gostu. Sutradan je ambasador morao da otrpi i tu neprijatnost da izađe među ljude u pozajmljenoj odeći koja je bila prevelika za njega; mogao je ili tako, ili u Kromvelovoj livreji, a od takve predstave karijera jednog ambasadora nikada više ne bi mogla da se vrati na pravi put. Kromvel je odmah uposlio krojače. – Ne znam gde ćemo pronaći onu svilu boje plamena koju vi toliko volite. Ali raspitaću se kod Venecijanaca. – Sutradan su on i Šapui zajedno otišli na mesto požara i stali pod pocrnele krovne grede. Ambasador je tiho zaječao dok je štapom mešao po vlažnoj crnoj muljavoj gomili; to nekada behu njegovi službeni papiri. „Šta mislite”, rekao je on podigavši pogled, „da nisu Bolenovi ovo uradili?” Ambasador nikada nije priznao Anu Bolen, nikada joj nije predstavljen; njemu se to zadovoljstvo mora uskratiti, tako je odlučio Henri, sve dok on, ambasador, ne bude spreman da joj poljubi ruku i nazove je kraljicom. On je pak odan drugoj kraljici, onoj koja živi u izgnanstvu u Kimboltonu; ali Henri kaže – Kromvele, jednoga dana ćemo mi već nekako uspeti Šapuija da nateramo da se suoči sa istinom. Baš bih voleo da vidim šta bi uradio, kaže kralj, kad bi se našao na mestu gde će Ana da prođe, a da nikako ne može da je izbegne. Danas ambasador nosi nesvakidašnji šešir. Više to liči na one šešire koje Džordž Bolen voli da nosa nego na šešir kakav bi pristajao jednom ozbiljnom zvaničniku. – Šta mislite, Kremijele? – pita, pa gurne šešir u stranu. – Vrlo lepo stoji. Moram da nabavim jedan takav. – Dozvolite da vam predstavim... – Šapui, uz pompezan gest, skida šešir sa glave, a onda kao da se predomišlja. – Ne, ovaj ne bi dobro

stajao na vašoj velikoj glavi. Daću da naprave jedan za vas. – Uzima Kromvela za ruku. – Mon cheir21 vaše osoblje ovde je divno, kao i uvek. Ali da li bismo mogli da porazgovaramo nasamo? U sobi, u četiri oka, ambasador napada. – Kažu da će kralj narediti sveštenicima da se žene. Kromvel je zatečen; ali nije mu ni nakraj pameti da se odrekne lepog raspoloženja. – Ima tu i dobrih strana, tako će se izbeći licemerje. Ali odmah da rasčistimo: to se neće dogoditi. Kralj za to neće ni da čuje. – On se zagleda u Šapuija; da nije on, slučajno, odnekud saznao da Kranmer, nadbiskup kenterberijski, tajno živi sa ženom? Nije, sigurno. A ako jeste, razglasiće to i upropastiti ga. Oni mrze Tomasa Kranmera, ti takozvani katolici, gotovo isto koliko mrze Tomasa Kromvela. Prstom pokazuje ambasadoru najbolju stolicu. – A što ne sednete pa da popijemo po čašu klareta22? Ali Šapui se ne da. – Čujem da ćete sve monahe i opatice da isterate na drum. – Od koga li ste to čuli? – Iz usta kraljevih podanika. – Slušajte vi mene, gospodine. Moji poverenici obilaze sve to, i od monaha se malo toga može čuti osim molbi da ih oslobodimo. A ni opatice ne mogu više da podnesu to ropstvo, prilaze mojim ljudima uplakane, traže slobodu. Ja na raspolaganju imam mogućnost da monasima ili dam penziju, ili da im pronađem službu gde će biti od koristi. Ukoliko su učeni, mogu da dobiju stipendije. Ako je reč o rukopoloženim sveštenicima, dobro će doći parohijama. A što se tiče novca na kojem monasi sede, voleo bih da nešto od tih sredstava ode parohijskim sveštenicima. Ne znam kako to izgleda u vašoj zemlji, ali ima prebendi koje čoveku donesu tek četiri-pet šilinga godišnje. Ko će se prihvatiti posla da leči duše za sumu kojom ne može ni drva za ogrev da kupi? A kad sveštenstvu obezbedim prihod s kojim će ti ljudi moći da žive, namera mi je da od svakog sveštenika načinim mentora za po jednog siromašnog učenog mladića, da mu pomaže dok ovaj ne završi univerzitet. Naredni naraštaj sveštenika biće učen, a kad na njih dođe red, oni će postati mentori. To kažite svome gospodaru. Kažite mu da je meni namera da veru jačam, a ne da je potiskujem.

Ali Šapui se okreće u stranu. Nervozno čupka rukav, a reči mu se sapliću jedna o drugu. – Ja svog gospodara ne lažem. Govorim mu ono što vidim. A vidim nemir u narodu, Kremijele, vidim nezadovoljstvo, bedu vidim; glad pre proleća, to vidim. Kukuruz nabavljate iz Flandrije. Budite zahvalni caru što je omogućio da se s njegovih teritorija hrani vaš narod. Ta trgovina mogla bi, znate, da bude i obustavljena. – A šta bi on dobio izgladnjivanjem mojih sunarodnika? – Dobio bi to da oni vide kakvo zlo inače upravlja njima, i kako su sramotni kraljevi postupci. Šta vaši izaslanici rade kod nemačkih kneževa? Razgovaraju, razgovaraju, razgovaraju, a meseci prolaze li prolaze. Znam da se oni nadaju da će sklopiti nekakav savez s luteranima, pa i ovde uvesti njihove običaje. – Kralj neće dozvoliti da se forma mise menja. Oko toga je jasan. – Pa ipak – Šapui ubada kažiprstom u vazduh – jeretik Melanhton mu je posvetio knjigu! A ne može se knjiga sakriti, zar ne? Ne, poričite vi koliko hoćete, ali Henri će na kraju ukinuti pola svetih tajni i zbližiti se s tim jereticima, samo da bi uznemirio moga gospodara, koji je njima car i vrhovni gospodar. Henri je počeo tako što se rugao papi, a završiće u zagrljaju s đavolom. – Vi njega, izgleda, bolje poznajete nego ja. Henrija, mislim. Ne đavola. Kromvel je začuđen tokom kojim je razgovor krenuo. Prošlo je svega deset dana otkako je uživao u srdačnoj večeri sa ambasadorom, kada ga je Šapui uveravao da je caru jedino na umu kako da se sačuva mir u zemlji. Nije tada bilo ni pomena o nekakvim blokadama, o izgladnjivanju Engleske. – Eustašu – kaže Kromvel – šta se to dogodilo? Šapui naglo seda, pa se zgrbi, laktove osloni o kolena. Šešir mu pada na oči, dok ga sasvim ne skine i odloži na sto, uputivši mu pritom žalostan pogled. – Tomase, dobio sam vesti iz Kimboltona. Kažu da kraljica uopšte ne može da zadrži ono što pojede, da čak ni vodu ne uzima. Za šest noći spavala je sve zajedno dva sata. – Šapui pesnicama trlja oči. – Bojim se da će poživeti još dan- dva, ne više. Ne želim da umre sama, da pored nje ne bude niko ko je voli. Bojim se da kralj neće da me pusti. Hoćeš li ti?

Kromvel je dirnut njegovom tugom; ona dolazi pravo iz srca, ne spada u red njegovih dužnosti kao emisara. – Otići ćemo do Griniča i pitati ga – kaže on. – i to danas, odmah. Idemo odmah. Vraćaj šešir na glavu. – Topao ovaj vetar – kaže Kromvel na barži. Šapuiju to kao da ništa ne znači. Šćućurio se, ušuškao se u slojeve jagnjeće kože. – Kralj danas namerava na megdanište – kaže on. Šapui šmrkne. – Po snegu? – Može on da naredi da mu raščiste. – Monasi će da rmbače, bez sumnje. Kromvel ne može a da se ne nasmeje, toliko je žilav taj ambasador. – Moramo se nadati uspehu na megdaništu, jer onda će Henri biti dobro raspoložen. Upravo se vratio od male princeze u Eltamu. Obavezno ga pitaj za njeno zdravlje. I morao bi da pripremiš novogodišnji poklon za nju, jesi li razmišljao o tome? Ambasador ga mrko gleda. Za Elizabetu bi imao samo jedan poklon: udarac u glavu. – Raduje me što nije zaledilo. Ponekad i nedeljama ne možemo da plovimo rekom. Jesi li je video kad se cela zaledi? – Odgovora nema. – Jaka je Katarina, znaš. Ako sneg prestane, a kralj dozvoli, možeš sutra da odjašeš do nje. Bivala je ona bolesna i ranije, pa se oporavljala. Kad uđeš kod nje, ona će sedeti u krevetu i upitati te zbog čega si dolazio. – Šta si se rastorokao? – kaže Šapui sumorno. – Ne liči na tebe. Što li se rastorokao, zaista? Ako Katarina umre, biće to mnogo dobro za Englesku. Jeste Karlo njen dragi sestrić, ali Karlo neće istrajati u sporu oko jedne pokojnice. Nestaće i pretnje ratom. Počeće nova era. On, Kromvel, jedino se nada da Katarina neće patiti. To ne bi imalo nikakve svrhe. Vezuju baržu na kraljevom pristaništu. – Kod vas su zime tako duge – kaže Šapui. – Kamo meni one mladosti u Italiji... Kej je zavejan, polja još pod snegom. Ambasador se školovao u Torinu. Takav vetar tamo ne duva, vetar što zavija oko tornjeva kao duša stavljena na muke. – Zaboravljaš baruštine i rđav vazduh, je l’da?

– pita ga Kromvel. – I ja sam takav, sećam se samo sunca. – On uhvati ambasadora podruku, da ga izvede na suvo. Šapui čvrsto steže šešir. Kićanke su viažne, oklembesile se, a sam ambasador izgleda kao da će svaki čas da brizne u plač. U ime plemstva, dočekuje ih Hari Noris. – O, Noris Preblagi – šapatom će Šapui. – Moglo je i gore. Noris je, kao i obično, otelotvorenje ljubaznosti. – Odradili smo nekoliko tura – izlazi u susret njihovoj znatiželji. – Njegovo veličanstvo je najbolje prošlo. Zateći ćete ga veselog. A sad idemo da se obućemo za maskenbal. S Norisom se Kromvel i ne viđa, ali se seća Volsija kako, spotičući se, pred kraljevim ljudima beži iz svog doma u hladnu, praznu kuću u Ešeru; kardinal kleči u blatu, brblja nešto, zahvaljuje zato što mu je kralj, po Norisu upravo, poslao znamenje dobre volje. Volsi je klečao jer je bio zahvalan Bogu, ali izgledalo je to kao da kleči pred Norisom. Nije bitno koliko se Noris sad upinje da mu na svaki način udovolji; nikada on taj prizor neće izbrisati iz svesti. A u palati, od vrućine uši otpadaju, noge gaze sve pred sobom; muzičari tegle instrumente, više sluge zverski se deru na niže. Izlazi kralj, da ih pozdravi, a s njim francuski ambasador. Šapui je zabezeknut. Bogzna kako srdačan pozdrav je de rigueur23; ljub–ljub. Kako je glatko, kako je lako Šapui ponovo postao onaj stari; s kakvim samo učtivim gestom on iskazuje najdublje poštovanje pred Njegovim veličanstvom. Tako vešt diplomata ume čak i svoja kruta kolena da pridobije; ne prvi put, Šapui podseća njega, Kromvela, na nekog učitelja plesa. Šešir kakav se retko viđa drži kraj sebe. – Srećan Božić, ambasadore – kaže kralj. I dodaje, s puno nade: – Francuzi su me već bogato darivali. – A careve će darove Vaše veličanstvo dobiti za Novu godinu – busa se Šapui u prsa. – Neće vam tad promaći da su još raskošniji. Francuski ambasador ga pogleda. – Srećan Božić, Kremijele. Danas se ne kuglate? – Danas sam vam na raspolaganju, gospodine.

– Ja idem – kaže Francuz. Gleda zlurado; kralj je već uhvatio Šapuija podruku. – Veličanstvo, smem li da vam, pre nego što odem, prenesem uveravanja da je moj gospodar, kralj Fransoa, srcem vezan za vas? – On samo okrzne pogledom Šapuija. – Uz prijateljstvo Francuske, možete biti sigurni da će vas svi ostaviti na miru, i da nema više potrebe da strahujete od Rima. – Ostaviti na miru? – kaže on; on, Kromvel. – Pa, ambasadore, milostivo s vaše strane. Francuz prođe pored njega odsečno klimnuvši glavom. Šapui se sav ukruti u trenutku kad se francuski brokat očeše o njega; sklanja šešir u stranu, kao da ga spasava od zaraze. – Da vam pridržim to? – šapatom pita Noris. Ali Šapui je sad potpuno usredsređen na kralja. – Kraljica Katarina... – zausti on. Princeza udova od Velsa – strogo će Henri. – Da, čujem da starica opet ne uzima hranu. Jeste li zbog toga dolazili? Hari Noris mrmori: – Moram da se obučem kao Mavar. Nećete zameriti ako odem, gospodine sekretaru? – Snaći ćemo se nekako bez vas – kaže Kromvel. Noris se utapa u masu. U narednih deset minuta mora da stoji tu i sluša kralja kako rečito laže. Francuzi mu, kaže on, obećavaju kule i gradove, i on u sve to veruje. Vojvoda milanski nije više među živima, i Karlo i Fransoa polažu pravo na vojvodstvo, a ukoliko to ne uspeju nekako da reše, izbiće rat. On će, naravno, doveka biti caru prijatelj, ali Francuzi su mu obećali gradove, dvorce su mu obećali, jednu morsku luku, i njega državnička dužnost primorava da ozbiljno razmisli o formalnom ulasku u savez. S druge strane, zna on da je car moćan i kadar da istupi s jednako dobrim, ako ne i boljim ponudama... – Neću se pred vama pretvarati – kaže Henri Šapuiju. – Kao Englez, uvek sam otvoren u poslovima. Englez nikada ne laže i ne obmanjuje, čak ni radi sopstvene koristi. – Meni se čini – žustro će Šapui – da ste vi previše dobri za ovaj svet. Ukoliko ne vodite sami računa o interesima svoje zemlje, moram to ja da činim umesto vas. Šta god oni pričali, teritorije vam neće dati. Smem li da vas podsetim kakvi su vaši siromašni prijatelji Francuzi bili prema

vama ovih poslednjih meseci, dok niste bili u mogućnosti da prehranite svoj narod? Da ne beše isporuka žita koje je moj gospodar odobrio, od vaših podanika ostale bi gomile leševa odavde do škotske granice. Ima tu i malo preterivanja. Sva sreća te je Henri u prazničnom raspoloženju. On voli gozbe, razonodu, voli da provede sat na borilištu, raduje se maskaradi; njemu je, štaviše, draga i sama pomisao na to da njegova bivša žena leži tamo u močvari i bori se za poslednji dah. – Dođite, Šapui – kaže on. – Da popričamo nasamo u mojim odajama. – On vuče ambasadora za sobom i, preko njegove glave, namiguje. Ali Šapui se ukopao. Mora i kralj da stane. – Veličanstvo, o tome ćemo moći i kasnije. Moje sadašnje poslanje ne trpi odlaganje. Molim vas za dopuštenje da odem tamo gde... gde se Katarina nalazi. I preklinjem vas da i njenoj kćeri dozvolite da je vidi. Možda će to biti poslednji put. – O, pa ne mogu tako da premeštam ledi Meri tamo-ovamo a da me prethodno moje veće ne posavetuje. A ne vidim mogućnosti da danas veće sazivam. Putevi, znate... Što se vas tiče, kako biste putovali? Imate li krila? – Kralj se prigušeno smeje. Ponovo hvata ambasadora za ruku i odvlači ga. Vrata se zatvaraju. On, Kromvel, stoji pred vratima i zvera u njih. Kakve li će još laži biti izrečene iza tih vrata? Šapui će morati u kosti mrtve majke da se kune ne bi li Henri odustao od sjajnih ponuda koje mu, kako tvrdi, daju Francuzi. Šta li bi kardinal uradio, pomisli Kromvel. Volsi je imao običaj da kaže: „Nemoj da sam te čuo da govoriš: ‘Ko zna šta se događa iza zatvorenih vrata.’ Saznaj šta se događa.” Tako znači. Sad će on da smisli neki razlog da uđe i on za njima. Ali eto Norisa, isprečio mu se na putu. U mavarskom suknu, nagaravio lice, veseo je, osmehuje se, a ipak sav na oprezu. Glavna božićna zabava: hajde da se zajebavamo s Kromvelom. Taman se sprema da uhvati Norisa za svileno ramence i gurne ga u stranu, kad odnekud, klateći se, stiže mali zmaj. – Ko je u tom zmaju? – pita Kromvel. Noris frkne. – Frensis Veston. – Skida, potom, vunenu periku, otkrivajući plemenito čelo. – Kaže, zmaj će da se otklati do kraljičinih odaja i tamo izmoli slatkiše.

Kromvel se smeška. – Oporo mi zvučiš, Hari Norise. A što ne bi bio opor? On je svoje pred kraljičinim vratima odslužio. Na pragu njenom. – Ona će se poigrati s njim – kaže Noris – i pomilovati ga po malenoj guzi. Voli ona štenad. – Niste otkrili ko je ubio Purkoja? – Ne govori tako – preklinje Mavar. – Bio je to nesrećan slučaj. Sa strane mu prilazi Vilijam Brerton; Kromvel se okreće. – Gde je onaj zmaj, triput proklet bio? – pita Brerton. – Ja bi trebalo da ga ganjam. Brerton je obučen kao lovac iz starine, zaogrnut je kožom jedne od svojih žrtava. – Je l’ to stvarno leopardova koža, Vilijame? Gde si je nalovio, u Česteru? – Kromvel znalački opipava kožu. Ispod nje, izgleda, Brerton ne nosi ništa. – Je li prava? – pita Kromvel. – Ovo je vreme kad čovek sebi može da priušti malo slobode – reži Brerton. – Da tebe nateraju da izigravaš starinskog lovca, zar bi koporan obukao? – Sve može, pod uslovom da se kraljica ne izlaže pogledu na tvoje atribute. Mavar se cereka. – Ne bi videla ništa što već nije. Kromvel podiže obrvu. – A videla je? Za jednog Mavra, Noris začas pocrveni. – Znaš ti šta sam hteo da kažem. Ne Vilijamovog. Kraljevog. Kromvel podiže ruku. – Molim vas, primite k znanju da sam ja taj koji je načeo ovu temu. Uzgred, zmaj je otišao u onom pravcu. Seća se kada je prošle godine Brerton, šepureći se, prošao kroz Vajthol, zviždućući kao štalski momak, i zastao, usput, da kaže njemu, Kromvelu: „Čujem da te kralj, kad mu se ne svide papiri koje si mu doneo, dobro istambura po tintari.” Videćeš ti šta je tamburanje, rekao je tada Kromvel u sebi. Zbog nečega u tom Brertonu oseća se kao da je ponovo dečko, mrzovoljna, ratoborna mala bitanga koja se tuče dole, na reci, u Patniju. Čuo je on tu priču i ranije, tu glasinu koja je puštena da bi njega unizili. Ko god

poznaje Henrija, zna da je to nemoguće. On je prvi džentlmen Evrope, besprekorno učtiv. Ako želi nekoga da skine, on unajmi podanika da to učini; ne bi taj okaljao svoje ruke. Istina je da se njih dvojica ponekad u nečemu i ne slažu. Ali da ga Henri makar samo pipne, on bi otišao. Ima vladara po Evropi koji ga traže. Daju mu ponude; dvorce bi mogao da ima. A sad on posmatra Brertona, koji se zaputio ka kraljičinim odajama, a luk mu visi preko krznom pokrivenog ramena. Okreće se, govori nešto Norisu, ali ništa se ne čuje od zveketa metala; kao da se straža bije s nekim. Povici: „Napravite mesta za lorda vojvodu od Safoka!” Od struka nagore vojvoda je još naoružan; možda je bio na megdaništu, vežbao sam tamo. Njegovo široko lice je rumeno, dok se brada – iz godine u godinu sve impresivnija – rasula po grudnom oklopu. Istupa odvažni Mavar i kaže: – Njegovo veličanstvo upravo vodi razgovore sa... – ali ga Brendon grubo odgurne u stranu, kao da je na krstaškom pohodu. On, Kromvel, prati vojvodu u stopu. Da ima mrežu, prebacio bi je preko njega. Brendon jednom udari pesnicom o kraljeva vrata, a onda ih širom otvara pred sobom. – Veličanstvo, pustite sad to čime se bavite. Ovo ćete, bogami, hteti da čujete. Ratosiljaste se vi one stare. Eno nje na odru. Uskoro ćete biti udovac. A onda možete da se otarasite i ove druge, da se oženite u Francuskoj i, bog da vas vidi, uzmete Normandiju u miraz... – Tada primeti Šapuija. – O... Ambasadore... Pa, vi možete da se sklonite. Nema potrebe da čekate ovde otpatke. Idite kući i slavite tamo svoj Božić, nama ovde niste potrebni. Henri je prebledeo. – Pazi šta govoriš. – Prilazi Brendonu kao da će ga oboriti; što bi, da mu je pri ruci sekira, i mogao da učini. – Moja žena nosi dete. Ja sam u zakonitom braku. – O... – Čarls izduva pune obraze. – Da, što se toga tiče... Ali zar ne rekoste da... On, Kromvel, hita ka vojvodi. Otkud se, u ime sestre đavolove, ova ideja začela u Čarlsovoj glavi? Da se ženi u Francuskoj. Mora biti da je to kraljev plan, jer Brendon svojih planova i nema. Izgleda kao da Henri uporedo vodi dve strane politike: jednu za koju on, Kromvel, zna, i

drugu, za koju ne zna. On uhvati Brendona za ruku. Za glavu je niži od njega. I ne očekuje da bi mogao da pomeri tog idiota teškog pola tone, pride i oklopljenog i delimično naoružanog. Ali izgleda da može, može da ga pogura brzo, brzo, i odvede ga dovoljno daleko da ambasador – koji je potpuno zabezeknut – ne može ništa da čuje. Tek kad je odgurao Brendona iz sobe za primanje, zastao je i upitao ga: – Safoče, odakle ti ovo? – E, mi, lordovi plemići, znamo više od vas. Kralj nama obelodanjuje svoje namere. Ti misliš ti da znaš sve njegove tajne, ali grešiš, Kromvele. – Čuo si šta je rekao. Ana nosi njegovo dete. Lud si ako misliš da će sad da je otera. – Lud je on ako misli da je dete njegovo. – Šta? – Kromvel se odmiče od Brendona kao da je ovome grudni oklop vreo. – Ako znaš išta što baca senku na kraljičinu čast, dužan si, kao podanik, da o tome otvoreno zboriš. Brendon se otrgne iz njegovog stiska. – Zborim ja otvoreno, i vidiš gde me je to dovelo. Rekao sam mu za nju i Vajata, a on me s dvora naglavačke oterao na istok. – Samo uvuci Vajata u ovo, i ja ima naglavačke da te oteram u Kinu. Vojvoda se puši od besa. Kako je do ovoga došlo? Pre samo nekoliko nedelja, Brendon ga je pitao da bude kum sinu kojeg je dobio sa svojom novom ženicom. A sada vojvoda reži: – Vrati se ti računaljci, Kromvele. Ti tu služiš samo da donosiš novac, a kad je reč o poslovima koji se tiču zemlje, ti tu ništa ne možeš, običan si čovek, bez statusa, to i sam kralj kaže, uostalom, nisi kadar da razgovaraš s vladarima. Brendon mu je spustio šaku na grudi, odgurkuje ga; opet je vojvoda krenuo ka kralju lično. Red uvodi Šapui, sav sleđen od dostojanstva i tuge; on staje između kralja i zapenušale, proključale vojvodske telesine. – Idem ja, Veličanstvo. Kao i uvek, poneli ste se prema meni kao najmilostiviji među vladarima. Stignem li tamo na vreme, a verujem da hoću, moj gospodar pronaći će utehu kad primi vesti o tetkinim poslednjim satima, i to od svog sopstvenog izaslanika. – Manje da učinim ne mogu – kaže Henri, otrežnjen. – Putujte s blagoslovom božjim.

– Krećem na put u cik zore – kaže Šapui Kromvelu; razgovaraju brzo se probijajući kroz plesače morisa24 i glave drvenih konja, između tritona25 u njegovom plićaku, pa zaobilaze zamak koji im, tandrčući, dolazi u susret, oslikana građevina na podmazanim točkovima. Napolju, na pristaništu, Šapui se okreće prema njemu. U njegovoj glavi podmazani točkovi se, očito, uveliko okreću; ono što je čuo o ženi koju sam naziva konkubinom već prebacuje u šifre koje će poslati u depešama. Ne mogu sad njih dvojica da se pretvaraju da on, ambasador, nije čuo ono što je čuo; kad se Brendon prodere, drveće pada u Nemačkoj. Ne bi trebalo nikoga da iznenadi da ambasador počne pobedonosno da grakće; ne zbog onoga o braku s nekom Francuskinjom, svakako, već na pomisao da će Anu progutati mrak. Ali Šapui uspeva da sačuva prisebnost; vrlo je bled, vrlo ozbiljan. – Kremijele – kaže on. – Nisu mi promakle vojvodine opaske. O tebi lično. O tvom položaju. – Ambasador se nakašljava. – Ako ti to išta znači, i sam sam čovek niskoga porekla. Mada, možda, ne baš tako niskog... Poznata je Kromvelu Šapuijeva prošlost. Njegovi su bili sitni advokati, dve generacije odmakli od njive. – I opet, ako to išta znači, moje je mišljenje da si ti kadar za posao. Oko čega god da se ljudi okupe sa ove strane neba, ja bih tebe među njima birao i podržao. Rečit si i učen čovek. Da mi zatreba advokat koji će život moj da brani, tebe bih uzeo za zastupnika. – Ostavljaš me bez daha, Eustašu. – Vrati se Henriju. Dirni ga pričom da bi i princeza mogla da vidi svoju majku. Žena je na umoru, kakve tu političke štete može biti, ikakvog interesa... – Jedan ljutit, suv uzdah otme se sirotom čoveku iz grla. Trenutak kasnije, opet je pribran. Skida šešir, zuri u njega, kao da – ne može da se seti odakle mu. – Mislim da ne bi trebalo da nosim ovaj šešir – kaže on. – Više je za božićnu proslavu, zar ne? A opet, mrsko mi je da ostanem bez njega, stvarno je jedinstven. – Daj ga meni. Ja ću ti ga poslati na kuću, pa možeš da ga nosiš kad se vratiš. – Kad prođe žalost, pomisli on. – Vidi... Neću da ti budim lažne nade u vezi s Meri.

– Pošto si Englez, koji nikad ne laže i ne obmanjuje. – Šapui se grohotom nasmeje. – Isuse bože! – Kralj neće odobriti susret koji bi mogao da učvrsti Meri u neposlušnosti. – Makar joj majka ležala na samrti? – Naročito u tom slučaju. Nama nisu potrebne nikakve zakletve, nikakva obećanja na odru. To ti je jasno? Obraća se zatim kapetanu barže: ja ostajem ovde, da vidim šta biva sa onim zmajem, da l’ će da pojede lovca, il’ šta već. Prevezite ambasadora do Londona, on mora da se pripremi za putovanje. – Ali kako ćeš ti onda da se vratiš? – pita Šapui. – Puzeći, ako Brendona pitaš. – On spusti ruku čovečuljku na rame. Pa kaže, blagim tonom: – Ovako se put raščišćava, znaš? Za savez sa tvojim gospodarom. Što će biti vrlo dobro za Englesku i njenu trgovinu, a to je i meni i tebi želja. Katarina se isprečila između nas. – A šta s onom ženidbom u Francuskoj? – Neće biti nikakve ženidbe u Francuskoj. To je bajka. Idi. Za jedan sat će se smračiti. Nadam se da ćeš se noćas lepo odmoriti. I već se sumrak prikrada preko Temze; sutonske dubine naziru se u talasima što se preklapaju, plavi smiraj šunja se obalama. Pita Kromvel jednog od svojih čamdžija, je li, šta misliš, hoće li putevi što vode na sever biti prohodni? Bog da mi je u pomoć’, gospodine, kaže čovek: ja samo reku ovu poznajem, a nikad nisam veslo umočio severnije od Enfilda. Kromvel se vraća u Stepni, a svetlost baklji preliva se iz kuće, dok deca, u stanju povišenog uzbuđenja, pevaju božićne pesme u vrtu; psi laju, njihova crna obličja skaču po snegu, a tuce humki, sablasno belih, nadnosi se nad zaleđene živice. Jednoj, višoj od ostalih, na glavi je mitra; patrljak plavičaste šargarepe služi kao nos, a manji patrljak kao kita. Gregori se razleteo, sav oduševljen, baca se na njega: – Pogledaj, gospodaru, napravili smo papu od snega. – Prvo smo napravili papu. – Sjajno lice koje se pomalja pored njega, Kromvela, jeste lice Dika Persera, momka koji drži pse čuvare. – Napravili smo papu, gospodaru, i on nam je, onako sam, izgledao potpuno bezopasan, pa smo napravili i ove kardinale. Sviđaju vam se?

Dečaci iz kuhinje sjatili se oko njega, sleđeni, sve kaplje s njih. Cela kuća je izašla napolje, ili barem svi mlađi od trideset. Zapalili su vatru – na pristojnoj udaljenosti od Sneška Belića – i sad, evo, plešu oko nje, na čelu s njegovim malim Kristofom. Gregori je došao do daha. – Uradili smo to samo da što bolje prikažemo kraljevu vrhovnu vlast. Mislim da je ovo na mestu, pošto možemo da dunemo u trubu i sravnimo ih sa zemljom, a brat Ričard reče da možemo da ih pravimo, i to je, štaviše, on lično oblikovao papi glavu, kao i gazda Rajotesli, koji je dolazio ovamo tebe da traži, pa nabio papi ono malo patrljče, i smejao se. – Kakva ste vi dečurlija! – kaže on. – Mnogo mi se sviđaju. Sutra ćemo da priredimo fanfare, kad bude više svetla, važi? – A možemo li i iz topa da opalimo? – Gde da nađem top? – Porazgovaraj s kraljem, gospodaru. – Gregori se smeje; zna da bi top, ipak, bio prevelik zalogaj. Oštrom oku Dika Persera nije promakao ambasadorov šešir. – Možemo li da pozajmimo to? Omanuli smo s papinom tijarom, a ionako nismo ni znali kako bi ona trebalo da izgleda. Kromvel vrti šešir u ruci. – U pravu si, ovo vaše više liči na one stvari koje Farneze nosi. Ali ne. Ovaj šešir je svetinja. Za njega odgovaram caru. A sad, pustite me – kaže on kroz smeh. – Moram da pišem pisma, uskoro nas očekuju velike promene. – Stiven Von je došao – kaže Gregori. – Stvarno? O, lepo. Dobro će mi doći. Teškim korakom ide ka kući, u stopu ga prati svetlost vatre. – Jadni gazda Von – kaže Gregori. – Mislim da je došao da pojede nešto. – Stivene! – Zagrle se, na brzinu. – Nema vremena – kaže. – Katarina je na samrti. – Šta? – kaže njegov prijatelj.– Ništa se o tome ne priča u Antverpenu. Von je uvek u prolazu. I sad je u prolazu. On je Kromvelov sluga, kraljev sluga, kraljeve oči i uši s onu stranu Moreuza; sve što se dešava među flamanskim trgovcima i esnafima u Kaleu Stiven sazna, i o tome izveštava. – Dužan sam reći, prvi sekretaru, da vam u kući vlada nered.

Isto ovako bi čovek mogao da večera i pod vedrim nebom. – Ti i jesi pod vedrim nebom – kaže mu Kromvel. – Manje-više. Ili ćeš uskoro biti. Moraš na put. – Ali maločas sam se iskrcao s broda! Tako Stiven pokazuje svoje prijateljstvo: neprestanim žalbama, zanovetanjem i gunđanjem. Kromvel se okreće, izdaje naređenja: nahranite Vona, napojte Vona, namestite mu postelju, pripremite mu dobrog konja za zoru. – Ne brini, možeš da prenoćiš ovde. A onda moraš da otpratiš Šapuija do Kimboltona. Ti znaš jezike, Stivene! Ni jedna jedina reč izgovorena na francuskom, španskom ili latinskom ne sme da ti promakne a da je ja ne saznam. – A... Tako, znači. – Stiven je opet onaj pravi. – Zato što mislim da će Meri, ako Katarina umre, očajnički tražiti načina da se ukrca na neki brod i pređe na carsku teritoriju. Car joj je rod, naposletku, i mada ne bi trebalo da ima poverenja u njega, nju je u to nemoguće ubediti. A teško da bismo mogli da je okujemo za zid. – Držite je u unutrašnjosti. Držite je negde na dva dana jahanja od prve luke. – Ako joj Šapui pronađe neki izlaz, ona bi poletela kao vetar i zaplovila na običnom situ. – Tomase. – Von, ozbiljan čovek, spušta mu ruku na rame. – Čemu sva ta nervoza? To ne liči na tebe. Bojiš se da će te nadmašiti jedna devojčica? Voleo bi Kromvel da ispriča Vonu šta se dogodilo, ali čik prenesi teksturu događaja: kako Henri laže kao od šale, kako je Brendon bio težak kad ga je odgurnuo, kad ga je odvlačio, na silu ga terao od kralja; kako je sirov i vlažan bio dodir vetra na njegovom licu, i ukus krvi u ustima. Uvek će biti tako, pomisli on. I ubuduće će tako biti. Božićni post, Uskršnji post, Duhovi. – Vidi – kroz uzdah će Kromvel. – Moram da idem, da pišem Stivenu Gardineru u Francusku. Ako je Katarini došao kraj, moram se pobrinuti da on to sazna od mene. – Nema više puzanja pred Francuzima radi našeg spasenja – kaže Stiven Von. Je li to osmejak na njegovom licu? Vučji osmejak. Stiven je trgovac, i poznata mu je dragocenost trgovine s Nizozemskom. Kad se odnosi sa carem pokvare, Engleskoj ponestaje novca. Kad je car na našoj

strani, bogatimo se. – Možemo da zagladimo sve nesporazume – kaže Stiven. – Katarina je bila uzrok svemu tome. Njen sestrić će to doživeti kao olakšanje, isto kao i mi. Nikada on nije ni želeo da nas napadne. A sad ionako ima pune ruke posla oko Milana. Pusti ga da se bije s Francuzima ako baš mora. Naš kralj će biti svoj na svome. Imaće odrešene ruke da radi šta hoće. To mene i brine, pomisli Kromvel. Te odrešene ruke. Oprašta se od Stivena. Von ga zaustavlja. – Tomase. Upropastićeš sebe ako nastaviš tim tempom. Da li ti ikada pada na pamet da si prešao pola puta? – Pola? Stivene, meni je pedeset godina. – Zaboravio sam. – Nasmeje se. – Pedeset, već? Nisi se skoro uopšte promenio otkad smo se upoznali. – To je privid – kaže Kromvel. – Ali obećavam da ću se odmoriti kad i ti odeš da se odmoriš. U njegovoj radnoj sobi je toplo. Kromvel zatvara prozorske kapke, ograđuje se od belog bleštavila koje dopire spolja. Seda da piše Gardineru, da ga nahvali. Kralj je vrlo zadovoljan njegovim poslanstvom u Francuskoj. Šalje mu novac. Odlaže olovku. Šta li je to obuzelo Čarlsa Brendona? Zna Kromvel da se priča kako dete koje Ana nosi nije Henrijevo. I ne samo to: kažu da ona uopšte i nije trudna, da se samo pretvara; i zaista, vrlo neuverljivo se ponaša kad je pitaš kad bi dete trebalo da se rodi. Ali on misli da te glasine u Englesku stižu iz Francuske; a šta znaju oni tamo, na francuskom dvoru? Odbacuje ta nagađanja kao pustu pakost. To Ana privlači na sebe; to je njen usud, ili jedan od njenih usuda. U ruci mu je pismo iz Kalea, od lorda Lajla. Iscrpljen je kad samo pomisli na čitanje. Lajl mu naširoko pripoveda kako je proveo Božić, počev od toga kako se probudio u ledenu zoru. U jednom trenutku u toku svetkovine, lord Lajl pretrpeo je uvredu: gradonačelnik Kalea ostavio ga je da čeka. I tako je lord, kad je došlo vreme da vrati milo za drago, pustio gradonačelnika da čeka... I sad mu, evo, obe strane pišu: koja je dužnost važnija, prvi sekretaru, guverner ili gradonačelnik? Kaži da sam ja, kaži da sam ja! Lord Artur Lajl je najprijatniji čovek na svetu; izuzev, očigledno, kad mu gradonačelnik stane na žulj. Ali on je dužan kralju, i ni penija nije

platio punih sedam godina. Možda bi on, Kromvel, trebalo da preduzme nešto oko toga; rizničar iz kraljeve lične pratnje o tome ga je izvestio. A što se toga tiče... Hari Noris, po samom svom položaju u kraljevom neposrednom okruženju, po narudžbi i u svrhu koje on, Kromvel, nikada nije uspeo da dokuči, zadužen je sada za tajne fondove koje kralj čuva u svojim najvažnijim kućama, za hitne slučajeve; ne zna se tačno šta bi to moglo da oslobodi sredstva iz tih fondova, niti odakle su ona, niti koliko se tu novca drži, niti ko će imati pravo pristupa ukoliko Norisa... Ukoliko Norisa više ne bude na dužnosti, a potreba za fondovima se javi. Ili ako Norisa zadesi neka nezgoda. I opet Kromvel odlaže pero. Počinje da zamišlja nezgode. Ruku je spustio na šake, vrhovima prstiju pokrio umorne oči. Vidi Norisa kako leti s konja. Vidi Norisa kako posrće u blatu. I kaže sebi: „Vrati se ti svojoj računaljci, Kromvele.” . Novogodišnji darovi već počinju da stižu. Jedan pristalica iz Irske poslao mu je urolanu belu irsku ćebad i čuturicu žive vode26. Kromvel bi se rado umotao u ćebad, strusio čuturu u sebe, izvrnuo se na patos i zaspao. Tiha je Irska ovog Božića, četrdeset godina nije ona videla takav mir. To je on, Kromvel, postigao pre svega vešajući ljude. Ne mnogo njih: samo one prave. Umeće je to, umeće bez kojeg se ne može; irske vode preklinjale su cara da njihovu zemlju iskoristi kao odskočnu dasku za napad na Englesku. On duboko udahne. Lajl, gradonačelnik, uvrede, Lajl. Kale, Dablin, tajni fondovi. Želeo bi da Šapui stigne u Kimbolton na vreme. Ali ne želi da se Katarina oporavi. Ne bi trebalo, zna on, nijednom ljudskom biću poželeti smrt. Smrt gospodari nad tobom, nisi ti taj koji nju drži u vlasti; kad pomisliš da se ona zabavila drugde, zalupaće ti na vrata, ući, i obrisati čizme o tebe. Prelistava papire. Još letopisa o monasima što sede po pivnicama do zore pa se onda, teturajući se, vraćaju u manastir; još igumana pronađenih ispod živica u društvu prostitutki; još molitava, još molbi; pripovesti o nemarnom sveštenstvu koje odbija da krštava decu i sahranjuje pokojnike. Gura sve to u stranu. Dosta. Neki neznanac mu piše – starac, sudeći po rukopisu – da će uskoro morati da dođe do

preobraćanja muhamedanaca. Ali kakvu smo to crkvu mi u mogućnosti da im ponudimo? Sem ako uskoro ne dođe do sveobuhvatne promene, piše dalje, bezbožnici će biti u još crnjem mraku nego pre. A vi ste glavni vikar, gospodar Kromvele, vi ste kralju doglavnik; šta ćete s tim u vezi da preduzmete? Pita se Kromvel: da li Turčin svoje ljude tera da rade kao što Henri tera mene? Da sam rođen kao nevernik, mogao sam da budem pirat. Da plovim po Sredozemlju. On okreće sledeći list, i maltene prasne u smeh; neka ruka prostrla je pred njega pozamašan zemljišni poklon, od kralja Čarlsu Brendonu. O pašnjacima je reč, o šumi, šikari i pustopoljinama, i gazdinstvima razbacanim po imanju: Hari Persi, erl od Nortamberlenda, prepisao je ovu zemlju Kruni na ime otplate dela njegovih ogromnih dugova. Hari Persi, razmišlja Kromvel; rekao sam mu da ću mu glave doći zato što je učestvovao u uništivanju Volsija. I tako mi boga, nisam morao ni da se pomučim; sam je sebe Persi uništio, svojim načinom života. Preostaje sad samo da mu se preuzme zvanje erla, što sam se zakleo da ću učiniti. Vrata se otvaraju, oprezno; to je Rejf Sedler. Kromvel podiže glavu, iznenađen je. – Trebalo bi da si sa svojima. – Čuo sam da ste bili na dvoru, gospodaru. Pa rekoh, možda će biti nekih pisama da se pišu. – Protrči kroz ovo, ali ne večeras. – Kromvel slaže papire za darove na gomilu. – Možda Brendon za ovu Novu godinu i ne dobije mnogo ovakvih poklona. – Priča Rejfu šta se dogodilo: i kako je Safok planuo, i kako ga je Šapui preneraženo gledao. Ne priča mu šta je Safok rekao, ono, kako on, Kromvel, nije sposoban da vodi poslove svojih pretpostavljenih; vrti glavom i kaže: – Gledam danas nešto Čarlsa Brendona... Sećaš se da je nekada bio na glasu kao naočit momak? Kraljeva rođena sestra zaljubila se u njega. Ali sada, sa onim volovskim licem... Ljubak je k’o mrsan tiganj. Rejf uzima hoklicu i seda, zamislio se, podlaktice mu na stolu, glavu spustio na njih kao na jastuk. Njih dvojica su navikli tako da ćute kad ostanu sami. Kromvel primiče sveću malo bliže i mršti se nad novim papirima, zapisuje nešto po marginama. Pred njim se ukazuje kraljev lik: ne kralja Henrija kakav je danas, nego Henrija kakav je bio u Vulf

Holu, kad je izlazio iz vrta, sav onako zasenjen, kišne kapi mu na kaputu, a kraj njega bled krug – lice Džejn Simor. Posle nekog vremena okrene se ovlaš ka Rejfu: – Je l’ dobro tebi ovde, momčiću moj? – Ova kuća uvek miriše na jabuke – kaže Rejf Istina je to; Velika kuća nalazi se usred voćnjaka, i leto kao da i ne prestaje na tavanima gde se voće skladišti. U Ostin Frajarsu vrtovi su hladni i vlažni, a mladice vezane za kočeve. Ali ovo je stara kuća; nekada je to bila koliba, ali ju je za sopstvene potrebe dozidao ser Henri Kolet, otac učenog đakona Katedrale Svetog Pavla. Kad je ser Henri preminuo, ledi Kristijan je proživela ostatak svojih dana upravo ovde, a onda je, po ser Henrijevom testamentu, kuća pripala cehu trgovaca tekstilom. Kromvel ju je uzeo u podzakup na pedeset godina, da tu proživi svoje dane, i da kuća ostane i Gregoriju. Gregorijeva deca mogu da rastu sred mirisa pečenja, kolača i sečenih jabuka, suvog grožđa i karanfilića. – Rejfe – kaže. – Moram nekako da oženim Gregorija. – Zapisaću to da ne zaboravim – kaže Rejf, i smeje se. Pre godinu dana Rejf nije mogao da se smeje. Tomas, njegovo prvo dete, poživeo je svega dan-dva posle krštenja. Rejf je to podneo kao hrišćanin i muškarac, ali ga je taj događaj otreznio, i sada je već to jedan trezven mlad čovek. Helen je imala dece od prvoga muža, ali nikada pre toga nije izgubila dete; ona je gubitak teško podnela. A ipak ove godine, posle duge i teške trudnoće koja ju je držala u stalnom strahu, ljulja Helen još jednog sina, koga su takođe nazvali Tomas. Možda mu to ime donese više sreće nego njegovom bratu; a koliko god nerado došao na ovaj svet, mališa izgleda jak, i novopečeni otac Rejf već polako počinje da se opušta. – Gospodaru – kaže on. – Hteo sam nešto da vas pitam. Je l’ vam to novi šešir? – Nije – kaže Kromvel ozbiljno. – To je šešir ambasadora Španije i Carstva. Da probaš kako ti stoji? Neko komešanje na vratima. Kristof. Ne može da uđe kako ljudi obično ulaze; on se prema vratima odnosi kao prema neprijatelju. Lice mu je još crno od logorske vatre. – Neka žena došla kod vas, gospodaru. Vrlo hitno. Neće da ode.

– Kakve sorte žena? – Prilično stara. Ali ne toliko stara da je šutneš niz stepenice. Ne kad je ovako hladna noć. – O, za boga miloga – kaže Kromvel. – Umij se, Kristofe. – Okreće se Rejfu. – Neka neznanka. Jesam musav od mastila? – Nije strašno. U velikom holu, pod svetlom zidnih svećnjaka, čeka ga dama koja podiže veo i obraća mu se na kastiljskom: Marija, ledi Viloubi, nekada Marija de Salinas. Kromvel se prepao: kako je to moguće, pita je on, da sama, iz svoje kuće u Londonu, dolazi ovamo usred noći, po ovom snegu? Ona ga prekida. – Dolazim zato što me očaj tera. Do kralja ne mogu da stignem. Nema vremena za gubljenje. Moram dobiti propusnicu. Morate mi dati taj papir. U protivnom, neće me pustiti unutra kad stignem tamo, u Kimbolton. On, međutim, prelazi na engleski; u svim poslovima s Katarininim prijateljima, Kromvel želi da ima svedoke. – Miledi, ne možete putovati po ovakvom vremenu. – Evo. – Pretura po stvarima, vadi pismo. – Pročitajte ovo, od kraljičinog lekara je, svojeručno. Moja gospodarica trpi bolove, uplašena je i sama. On uzima papir. Pre nekih dvadeset pet godina, kad je Katarinina svita tek bila prispela u Englesku, Tomas Mor je te ljude opisao kao gurave pigmeje, izbeglice iz pakla. Kromvel na to nema šta da kaže; u to vreme, ni sam se još nije bio vratio u Englesku, i boravio je daleko od dvora, ali sada mu to liči na jedno od Morovih pesničkih preterivanja. Ova dama došla je malo kasnije; bila je Katarinina miljenica, i razdvojila ih je tek njena udaja za Engleza. Tada je bila lepa, a i sada je, kao udovica, još lepa; zna ona to, i to će i upotrebiti, makar se sva skupila od jada i pomodrela od hladnoće. Izvija se i skida pelerinu pa je predaje Rejfu Sedleru, kao da on tu zbog toga i stoji. Prilazi Kromvelu i uzima ga za ruke. –Tako vam majke božje, Tomase Kromvele, pustite me da idem. Ovo mi nećete uskratiti. Kromvel baci pogled na Rejfa. Dečak je na špansku strastvenost

otporan kao na pokislo pseto što lupa o vrata. – Morate razumeti, ledi Viloubi – kaže Rejf hladno – da je ovo stvar porodična, a ne za državni savet. Možete vi da preklinjete prvog sekretara koliko god želite, ali na kralju lično je da odredi ko može da poseti udovicu. – Vidite, miledi – kaže Kromvel. – Gadno je ovo vreme. Sve i da noćas popusti mraz, tamo, u unutrašnjosti, biće gore nego što je ovde. Bezbednost da vam garantujem ne mogu, makar vam dao i pratnju. Možete da padnete s konja. – Onda ću pešice! – kaže ona. – Kako ćete me zaustaviti, prvi sekretaru? Hoćete da me okujete? Da me ovaj vaš seljak s crnim licem veže i zaključa u ormar dok kraljica ne umre? – Ovo je smešno, gospođo – kaže Rejf. On, izgleda, oseća potrebu da istupi i zaštiti njega, Kromvela, od ženskih smicalica. – Stvari stoje tako kako prvi sekretar kaže. Ne možete jahati po ovakvom vremenu. Niste više mladi. Ispod glasa ona se moli, ili kune. – Hvala vam što ste me tako učtivo podsetili, gazda Sedleru, da ne beše vašeg saveta, možda bih mislila da mi je šesnaest leta. O, vidite li vi to, sad sam i ja Engleskinja! Umem da govorim suprotno od onoga što mislim. – Nešto proračunato ogleda se na njenom licu. – Kardinal bi me pustio. – Šteta je, onda, što ga nema ovde da to i učini – kaže Kromvel, ali uzima pelerinu od Rejfa, pa je prebaci ženi preko ramena. – Pođite, onda. Vidim da ste čvrsto rešili. Šapui ide tamo s propusnicom, pa biste možda... – Zaklela sam se da jutrom krećem na put. I neka mi bog okrene leđa ako ne krenem. Biću brža od Šapuija, ne goni njega muka koja goni mene. – Sve i da stignete tamo... Surovo je gore, a i putevi su takvi da se jedva mogu i nazvati putevima. Možda nekako i stignete do samog zamka, a onda tamo padnete s konja. I pod samim zidinama, možebiti. – Šta? – na to će žena. – O, shvatam. – Bedingfild je dobio naređenja. Ali ne bi ni on mogao da ostavi jednu damu napolju na mećavi. Ona ga ljubi. –Tomase Kromvele. Bog i car će ti za ovo vratiti. On klima glavom. – U Boga verujem.

Žena odlazi. Čuje se izdaleka njen glas, raspituje se: – Kakve su ono tamo čudne snežne humke? – Nadam se da joj neće reći – kaže Kromvel Rejfu. – Ona je za papu. – Mene nijedna tako ne poljubi – žali se Kristof. – Možda i bi kad bi se umio – kaže Kromvel. Oštro pogleda u Rejfa. – Ti je ne bi pustio. – Ne bih – kaže Rejf kruto. – Meni ovakvo lukavstvo ne bi palo na pamet. A i da mi padne... Ne, ne bih, plašio bih se da ne naljutim kralja. – Zato ćeš ti napredovati i doživeti starost. – Kromvel sleže ramenima. – Izjahače ona. I Šapui će izjahati. A Stiven Von će ih oboje držati na oku. Ideš i ti sutra ujutro? Povedi Helen i njene kćeri. Nemoj bebu, mnogo je hladno. Priredićemo fanfare, tako Gregori kaže, a onda sravniti papski dvor sa zemljom. – Mnogo su joj se svidela krila – kaže Rejf. – Našoj maloj. Pita da li će moći da ih nosi svake godine. – A što ne bi mogla? Sve dok jednoga dana Gregorijeva kćerka ne poraste. Grle se. – Probajte da odspavate, gospodaru. On zna da će Brendonove reči početi da mu se vrte po glavi čim tu glavu spusti na jastuk. „Kad je reč o poslovima koji se tiču zemlje, nisi ti kadar da razgovaraš s vladarima.” Nema svrhe da se zaklinje na osvetu vojvodi Mrsnom Tiganju. Taj će već samoga sebe da udesi, ovoga puta moguće i jednom zasvagda, samo ako nastavi da trubi po Griniču da je Henri rogonja. Sigurno ni negdašnji miljenik ne može s nečim takvim da se izvuče. Pored toga, Brendon je u pravu. Na dvoru nekog stranog kralja, svoga gospodara može da zastupa jedan vojvoda. Ili jedan kardinal, makar bio niskog roda, kao Volsi; njegovo crkveno zvanje daje mu dostojanstvo. Biskup kao Gardiner, zatim; može i on biti sumnjivog porekla, ali po službenom zvanju on je Stiven Vinčester, glava najbogatije biskupije u Engleskoj. Kremijel je i dalje niko i ništa. Kralj mu daje titule čije značenje niko u inostranstvu ne razume i poslove koje niko od domaćih neće na sebe da preuzme. Dužnosti je sve više, obaveze se gomilaju: pokorni gazda Kromvel izlazi iz kuće jutrom, pokorni gazda Kromvel vraća se kući večerom. Kralj mu je ponudio mesto lorda kancelara; ne, nemojte dirati lorda Odlija, rekao je Kromvel.

Odli dobro radi posao; Odli, u stvari, radi kako mu se kaže. A možda je, ipak, trebalo da prihvati? Kromvel uzdahne na pomisao da bi sebi mogao da natovari te bukagije. Ne može čovek, valjda, da bude i lord kancelar i prvi sekretar istovremeno? A on se neće odreći mesta prvog sekretara. Jeste to niža funkcija, ali šta ima veze? Šta ima veze ako Francuzi ne razumeju. Neka ga procenjuju po rezultatima. Brendon može da digne halabuku u prisustvu kralja, i da prođe nekažnjen; može da lupne kralja po leđima i oslovi ga sa „Hari”; može da se kikoće s njim dok prepričavaju stare šale i ludorije sa vežbališta. Ali prohujali su dani viteštva. Jednoga dana vežbališta će zarasti u mahovinu. Došlo je vreme zajmodavaca, dani hvalisavih gusara; bankar sedi s bankarom, a kraljevi dotrčavaju na njihov mig. Pre nego što će zaspati, otvara kapak da poželi papi laku noć. Čuje kako kaplje voda odozgo iz oluka, čuje potmulo mrmorenje dok sneg klizi preko crepova iznad njegove glave i pada u vidu čistog, belog pokrova koji mu, na tren, zaklanja pogled. Oči prate taj pokrov; uz jedan brektaj, kao da se diže beli dim, sneg pada na izgaženu bljuzgavicu na zemlji. U pravu je on bio oko vetra što duva sa reke. Zatvara kapke. Počelo je da se otapa. Neka velikog kvaritelja duša s njegovim konklavom, nek se tope u mraku. Za Novu godinu Kromvel odlazi u posetu Rejfu u njegovu novu kuću u Hakniju; tri sprata cigle i stakla nadomak Crkve Sv. Avgustina. Prvi put kad je tu dolazio, krajem leta, primetio je da je sve na svom mestu za jedan srećan život: saksije s bosiljkom na kuhinjskim prozorima, bašta zasejana, pčele u košnicama, golubice u golubarniku, postavljeni okviri uz kojih će se pentrati ruže; zidovi od svetle hrastovine presijavaju se u iščekivanju boje. Sad je kuća uređena, sve je namešteno, prizori iz jevanđelja obasjavaju zidove: Isus kao ribar ljudskih duša, preplašeni poslužitelj kuša dobro vino u Kani. U sobi na spratu do koje se stiže strmim basamacima iz gostinske sobe, Helen čita Tindejlovo jevanđelje dok sluškinje šiju: „... milošću si spasen.” Možda Sveti Pavle ne bi otrpeo da vidi ženu kako propoveda, ali ovo, u stvari, i nije propovedanje. Helen je ostavila za sobom siromaštvo koje ju je pratilo ranije. Muž koji ju je

tukao sada je mrtav, ili otišao ko zna gde, pa ga računaju u mrtve. Sada ona može da bude žena Sedleru, čoveku koji napreduje u Henrijevoj službi; može da postane spokojna domaćica, učena žena. Ali prošlosti ne može da se oslobodi. Jednoga dana kralj će reći: „Sedleru, što ne dovedeš svoju ženu na dvor, zar je toliko ružna?” Kromvel će uskočiti: „Ne, gospodaru; vrlo je lepa.” Ali Rejf će dodati: „Helen je niskoga roda, i dvorski maniri nisu joj znani.” „Što si je onda uzeo za ženu?”, zanimaće Henrija. A onda će mu se crte lica smekšati: a, razumem, zbog ljubavi. Sada Helen uzima za ruke njega, Kromvela, i poželi mu da ga dobra sreća i nadalje prati. – Molim se Bogu svaki dan za vas, jer vi ste izvor moje sreće od onoga ćasa kad ste me primili u svoj dom. Molim Ga da vam da zdravlja, sreće, a i kraljevu naklonost. On je ljubi i privija uza sebe kao da mu je kćerka. Njegovo kumče plače u susednoj sobi. Dvanaeste noći Božića jedu i poslednji mesec od marcipana. Skidaju zvezdu, pod Entonijevim nadzorom. Njeni opaki šiljci uglavljuju se u omote, a onda zvezdu pažljivo odnose u spremište. Paunova krila uzdišu pod svojim lanenim pokrovom dok ih kače na klin iza vrata. Von javlja da je stara kraljica bolje. Šapui misli da je njeno stanje dovoljno dobro da on može mirno da se vrati u London. Zatekao ju je istrošenu, tako slabu da nije mogla ni da sedne. Ali sad ponovo jede, i utehu pronalazi u društvu svoje druge Marije de Salinas; tamničari su bili primorani da puste tu damu, pošto je pretrpela nezgodu pod samim zidinama. Kasnije će on, Kromvel, čuti kako je u veče šestog januara – taman kad, pomisli on, treba raspremiti sve posle Božića27 – Katarinu obuzeo neki nemir. Osetila je da je snaga izdaje, i u toku noći saopštila kapelanu da bi želela da se pričesti; koliko je sati, zabrinuto je pitala. Nema još četiri, kazao joj je on, ali ako je stvar hitna, kanonski čas može da se pomeri unapred. Katarina je čekala, mrmljajući muklo, i sve vreme držala svetu medalju u dlanu. Umreće toga dana, kaže ona. Bavila se ona smrću već neko vreme, u više navrata ju je slutila, i sada ne zazire od njenog dolaska. Saopštava

svoje želje u vezi sa organizacijom sahrane, očekuje da pogrebu niko i ne prisustvuje. Traži da njeno osoblje bude isplaćeno, dugovi njeni izmireni. U deset ujutro sveštenik će je miropomazati, blago je dodirujući svetim uljem po očnim kapcima i usnama, šakama i stopalima. Ti kapci sada će se sklopiti i neće se više otvoriti; nikada više neće ona ni gledati ni videti. Te usne su odmolile svoje molitve. Ruke te neće više potpisivati nikakve dokumente. Ta stopala okončala su svoje putovanje. U podne, dah joj je težak i isprekidan; ona pati. U dva sata, njenu odaju obasjava svetlo koje dopire sa zavejanih polja, i ona se povlači iz života. S njenim poslednjim uzdahom, tamna obličja čuvara zbijaju se oko nje. Nezgodno im je da uznemiravaju ostarelog kapelana, a i starice koje se, gegajući se, udaljuju od njene postelje. Pre nego što su je okupali, Bedingfild je svog najbržeg konjanika poslao na put. Osmi januar: vest stiže na dvor. Curi iz kraljevih odaja, a onda se, kao nemir, širi uz stepenište, do soba gde se kraljičine sluškinje odevaju, i dalje, kroz sobičke gde se momci što rade u kuhinji šćućure da odremaju malo, duž prolaza i hodnika, kroz pivare i hladnjače u kojima se drži riba, a onda opet gore, u vrtove, pa na spratove i, naviše još, do tepisima zastrtih odaja u kojima Ana Bolen pada na kolena i izgovara reči: – Najzad, bože, moglo je i ranije! – Muzičari štimuju instrumente za slavlje. Kraljica Ana nosi žuto, kao što je nosila kad se prvi put pojavila na dvoru i plesala na maskenbalu; bilo je to godine 1521. Svi se toga sećaju, ili kažu da se sećaju: Bolenove druge kćeri s njenim odvažnim, tamnim očima, onako brze, onako graciozne. Žuto je prvo ušlo u modu među bogatim svetom u Bazelu; nekoliko meseci je vladala takva potražnja da bi suknar, onaj koji se domogne žutog, silne novce zgrnuo. A onda je, najednom, žutoga bilo posvuda, te žuti rukavi, te žute čakšire, pa čak i tračice za kosu, za žene koje sebi mogu tek krpče da priušte. Do prvog Aninog dvorskog nastupa, u inostranstvu je žuto već bilo izgubilo na ceni; na carevim teritorijama mogao si tad već videti i ženu u nekom burdelju kako gojna vimena uvlači u uski žuti steznik i s mukom ga zapertlava.

Zna li to Ana? Haljina koju danas nosi pet puta je skuplja od one koju je nosila kad joj je otac bio jedini izvor prihoda. Prošarana je biserjem, tako da se Ana kreće kao kroz izmaglicu bledožutog svetla. Jer se za ovo kaže da se pojavila nova boja, ili da se stara boja vratila, pita Kromvel ledi Rokford. Hoćete li je i vi nositi, miledi? Moje je lično mišljenje, kaže ona njemu, da ta boja ne odgovara nijednom tenu. A Ana bi trebalo da se drži crnog. Tom srećnom prigodom, Henri želi svima da pokaže princezu. Pomislio bi čovek da će jedno tako malo dete – sad su joj još malo pa dve i po godine – neprestano tražiti dadilju, ali Elizabeta se samo kikoće dok prelazi iz ruke u ruku okupljene gospode, vukući ih za brade i lupajući ih po šeširima. Otac je baca uvis i hvata. – I ona se raduje što će upoznati svog mlađeg brata, je l’ da, noklice? Žamor struji među dvorjanima; cela Evropa zna da je Ana u drugom stanju, ali ovo je prvi put da se to pominje u javnosti. – A i ja sam isto tako nestrpljiv – kaže kralj. – Dovoljno dugo se čekalo. Elizabetino lice više nije onako okruglo kao kod bebe. Živela ti nama, princezo s licem kao u lasice! Stariji dvorjani kažu da liči na kraljevog oca, kao i na kraljevog brata, princa Artura. Ima, međutim, majčine oči, žive i krupne. Kromvel smatra da su Anine oči lepe, s tim što najbolje izgledaju kad se sjaje, kad ih nešto zainteresuje, i tada liče na oči u mačke kad joj pred očima projuri repić nekog malenog stvorenja. Kralj hvata svoju dušicu, pa joj guguče. – Do neba! – kaže on, i baca je uvis, pa je opet hvata i poljubi je u glavu. – Nežnog je srca Henri, zar ne? – kaže ledi Rokford. – Njemu je, naravno, drago svako dete. Viđala sam ga kako i bebu nepoznatih ljudi isto ovako ljubi. Na prvi nagoveštaj nastupajuće rasprave, dete odnose, čvrsto umotano u krzna. Ana je prati pogledom. Kao da se tek sad dosetio pristojnog ponašanja, Henri kaže: – Moramo uvažiti to da će zemlja žaliti za udovicom. – Nisu je poznavali – kaže Ana. – Kako mogu da je žale? Šta je ona njima bila? Strankinja. – Mislim da je to na mestu – kaže kralj kolebljivo. – Pošto je i ona

svojevremeno nosila titulu kraljice. – Greškom – kaže Ana. Ta ne popušta. Počinje svirka. Kralj odvlači Meri Šelton da plešu. Meri se smeje. Nije je bilo poslednjih pola sata, a evo je sad, rumenih obraza, blistavih očiju; nije teško pogoditi šta je radila. Da stari biskup Fišer može da vidi ovu ždrebicu, pomisli Kromvel, zaključio bi čovek da je antihrist među nama. A onda i njega samoga iznenadi što je, makar na tren, sagledao svet očima biskupa Fišera. Na Londonskom mostu, posle pogubljenja, Fišerova glava dugo je stajala tako dobro očuvana da su Londonci počeli da pričaju o čudu. Naposletku ju je čuvar mosta skinuo s koca i bacio, u džaku punom kamenja, u Temzu. U Kimboltonu je Katarinino telo predato balsamerima. Kromvel zamišlja šuškanje u tami, uzdah, dok se zemlja priprema za molitvu. – Poslala mi je pismo – kaže Henri. Hitrim pokretom vadi ga iz prevoja svog žutog kaputa. – Ne želim to pismo. Evo ti, Kromvele, nosi ga. Kromvel ga odmotava i baca pogled: „I, na kraju, zavetujem se da oči moje žele tebe iznad svega.” Posle plesa, poziva ga Ana. Namrštena je, britka, pozorna: sva poslovna. – Želim da obznanim svoje misli kraljičinoj kćeri ledi Meri. – On zapaža učtiv ton. Nije „princeza Meri”. Ali nije ni „špansko kopile”. – Sad, kad njene majke više nema, a s tim ni uticaja koji je majka vršila na nju – kaže Ana – možemo se nadati da će biti manje kruta u istrajavanju u svojim zabludama. Ne osećam nikakvu potrebu da se mirim s njom, Bog mi je svedok. Ali mislim da bih mogla da stanem u kraj toj zloj krvi između kralja i Meri, i da će mi on za to biti zahvalan. – Biće vaš dužnik, gospodo. A time ćete iskazati i svoje milosrđe. – Želim da joj budem majka. – Ana se zarumenela; to zaista zvuči neizvodljivo. – Ne očekujem ja da me zove „moja gospodo majko”, ali očekujem da će me oslovljavati sa „Vaša visosti”. Ukoliko se povinuje volji svoga oca, biće mi drago da je primim na dvor. Imaće ovde počasno mesto, ne mnogo ispod moga. Neću se od nje nadati dubokom poštovanju, već običnoj uljudnosti kakva se inače sreće u međusobnom opštenju osoba kraljevskog dostojanstva, u njihovim porodicama, u

odnosu mlađeg prema starijem. Uverite je da je neću terati da mi nosi skute. Neće morati da sedi za stolom sa svojom sestrom princezom Elizabetom, što znači da pitanje njenog nižeg ranga niko neće potezati. Mislim da je to poštena ponuda. – Kromvel čeka. – Ako mi ona zauzvrat ukaže poštovanje koje mi ionako duguje, neću ni hodati ispred nje u običnim prilikama, već ćemo hodati s rukom u ruci. Za nekoga tako osetljivog na svoje dostojanstvo, kao što je to kraljica Ana, ovo je neponovljiv niz ustupaka. Ali Kromvel već zamišlja Merino lice kad joj ovo bude predočeno. I raduje se što neće biti tamo da to lično vidi. Iako joj je, kako red nalaže, poželeo laku noć, Ana ga zove da mu još nešto kaže. I govori, tihim glasom: – Kremijele, to je bila moja ponuda, i dalje od toga neću ići. Čvrsto sam rešena da istupim sa njom, tako da više niko neće moći da upire prstom u mene. Lično, međutim, ne verujem da će ona ponudu prihvatiti, a zbog toga ćemo obe zažaliti, jer nam je suđeno da se jedna protiv druge borimo dok poslednji dah ne prhne iz naših tela. Ona je moja smrt, a ja sam njena. I zato joj kažite da ću se postarati da ne poživi toliko dugo da mi se smeje pošto mene više ne bude. Odlazi Kromvel do Šapuijeve kuće da izjavi saučešće. Ambasador je sav u crnom. Promaja koja bije kroz njegove odaje kao da duva pravo sa reke, a ambasador je u raspoloženju kojim preovladava samoprekor. – Šta bih dao da je nisam ostavio! Ali izgledala je bolje. Sedela je tog jutra, i raščešljali su joj kosu. Video sam je kako jede malo hleba, zalogaj-dva, i pomislio da je to već napredak. Odjahao sam u nadi, a dva sata kasnije nju je snaga počela da izdaje. – Ne smeš sebe da optužuješ. Tvoj gospodar će znati da si učinio sve što si mogao. Na kraju krajeva, ti si ovamo poslat da pratiš kralja, ne možeš po zimi dugo da izbivaš iz Londona. Bio sam tu, razmišlja Kromvel, otkad je počelo suđenje Katarini: sto učenjaka, i hiljadu advokata, i deset hiljada sati rasprave. Maltene od časa kad je izgovorena prva reč protiv njenog braka, bio sam tu, jer mene je kardinal o svemu izveštavao; kasno uveče, uz čašu vina, pričao bi mi o važnom kraljevom poslu i o tome kako će se taj posao po

njegovom mišljenju okončati. Loše, govorio je. – O, ova vatra – kaže Šapui. – Zar vi ovo nazivate vatrom? Zar ovo klimom nazivate? – Uskovitlan dim od ogrevnog drveta promiče pokraj njih. – Dimi, smrdi, a od toplote ništa! – Nabavi furunu. Ja imam furune. – O da – stenje ambasador – ali onda sluge u furune natrpaju svakojako đubre, i furune odlete u vazduh. Ili se dimnjaci raspadnu, pa mora čovek da šalje preko mora da dođe čovek da ih popravi. Znam ja kakve su vaše furune. – Trlja pomodrele šake. – Rekao sam njenom kapelanu, znaš... Kad joj dođe sudnji čas, rekao sam mu, pitaj je da li ju je princ Artur ostavio kao devicu ili nije. Ceo svet bi nužno poverovao u reči jedne samrtnice. Ali kapelan je star čovek. U bolu i nesreći, zaboravio je da pita. I tako sad nikad nećemo biti sigurni. Krupno bi to priznanje bilo, pomisli Kromvel; da istina uopšte može da bude drugačija od onoga što nam je Katarina pričala svih ovih godina. – Ali znaš li ti – nastavlja Šapui – pre nego što sam pošao od nje, kazala je nešto što me je uznemirilo. „Možda sam za sve ovo ja kriva”, tako mi je rekla, „zato što sam se suprotstavila kralju, kad sam lepo mogla časno da se povučem i omogućim mu da se ponovo oženi.” A ja ću njoj: gospođo – jer bio sam u čudu – gospođo, pa o čemu vi to sad razmišljate, pravda je na vašoj strani, i velika većina ljudi, i svetovnih i sveštenika... „O, ali”, na to će ona meni, „za advokate je u ovom slučaju postojala osnovana sumnja. A ako sam ja zgrešila, onda sam navela kralja, koji protivljenje ne trpi, da postupa u skladu sa onim najgorim u sebi, pa otuda i ja delimično snosim odgovornost za njegov greh.” A ja ću, opet: plemenita gospođo, samo bi najsurovija vlast donela takvu presudu; pustite vi kralja neka nosi breme sopstvenih grehova, pustite njega da za njih odgovara. Ali ona je vrtela glavom. – Sad i Šapui vrti glavom, potresen, smeten. –Tolike smrti, dobri biskup Fišer, pa Tomas Mor, pa sveti monasi iz Čarterhausa... „Ovaj život napuštam”, rekla je ona, „vukući njihove leševe.” Kromvel ćuti. Šapui prilazi njegovom stolu i otvara malu, iznutra postavljenu kutiju. – Znaš li šta je ovo? On uzima svilen cvet, pažljivo, da mu se slučajno ne pretvori u prah

na prstima. – Da. To joj je Henri poklonio. Poklonio joj je kad je rodila novogodišnjeg princa. – Ovo kralja prikazuje u dobrom svetlu. Ko bi rekao da je tako nežan. Siguran sam da meni ne bi palo na pamet da uradim tako nešto. – Ti si jedan tužni stari neženja, Eustašu. – A ti jedan tužni stari udovac. Šta si ti dao ženi kad ti je rodila divnog Gregorija? – O, mislim da je to bio... zlatan tanjir. Zlatan putir. Nešto što se drži na polici. – Kromvel mu vraća svileni cvet. – Gradske žene vole da poklon bude težak, da ga osetiš u ruci. – Katarina mi je na rastanku dala ovu ružu – kaže Šapui. – To je celo moje zaveštanje, rekla je. I još mi je rekla: odaberi cvet iz ovog sanduka, i idi. Poljubio sam je u ruku i pošao na put. – Šapui uzdahne. Spušta cvet na sto, pa gurne hladne šake u rukave. – Čujem da se konkubina savetuje s gatarama, da joj kažu pol deteta, mada je to radila i pre, i tada su joj sve rekle da će biti dečak. Pa, kraljičinom smrću i konkubinin položaj se menja. Premda možda ne na način na koji bi ona to želela. Kromvel to oćuti. Čeka. Šapui kaže: – Rekoše mi da je Henri paradirao sa onim malim kopiletom po dvoru kad je čuo novost. Elizabeta je napredno dete, veli Kromvel ambasadoru. S druge strane, moraš imati u vidu da je mlađanom Henriju bilo jedva godinu dana više nego što njegova kćerka ima sada kad je projahao kroz London, u sedlu bojnog konja, bezmalo dva metra od zemlje, držeći se za jabuku punačkim detinjim pesnicama. Ne bi trebalo otpisati Elizabetu, kaže on Šapuiju, samo zato što je mala. Tjudori su ratnici još od koievke. – A, pa da – Šapui otresa mrvicu pepela s rukava.– Pod pretpostavkom da je ona od Tjudora. U šta neki sumnjaju. A kosa ništa ne dokazuje, Kremijele. Jer evo, sad da izađem na ulicu, nahvataću petšest riđokosih, i to bez mreže. – Ti, znači – na to će Kromvel, smejući se – smatraš da bi otac Aninog deteta mogao da bude bilo koji prolaznik? Ambasador okleva. Ne želi da prizna da sluša francuske glasine. – Nego – frkne on – sve da dete i jeste Henrijevo, ipak je kopile.

– Moram da idem. – Kromvel ustaje. – O, zaboravio sam da ti vratim onaj tvoj božićni šešir. – Možeš da ga zadržiš. – Šapui se sav skupio. – Biću u žalosti neko vreme. Ali nemoj da ga nosiš, Tomase. Skroz ćeš da ga razglaviš. Zovite Me Rizli dolazi pravo od kralja, s novostima u vezi sa organizacijom sahrane. – Kažem ja njemu, Veličanstvo, ko će dopremiti telo do Svetog Pavla? A on će: može ona da počiva u miru i u Piterborouu, Piterborou je staro i časno mesto, a i manje će da košta. Zapanjen sam bio. Ali se nisam dao. Kažem ja njemu, takve stvari se rade po ustaljenom redu. I zemni ostaci Meri, sestre Vašeg veličanstva, supruge vojvode od Safoka, bili su izloženi u Svetom Pavlu. A ne nazivate li vi Katarinu svojom sestrom? A on kaže, da, ali moja sestra Meri je bila kraljica, svojevremeno je bila udata za kralja Francuske. – Rajotesli se mršti. – A Katarina nije kraljica, tvrdi on, iako su joj i otac i majka suvereni. Kralj je na to rekao da će joj pripasti sve ono što joj sleduje kao princezi udovi od Velsa. I rekao je još, gde je ono kraljevsko platno što je bilo prebačeno preko pogrebnih kola kad je Artur umro? Mora da je negde u kraljevskoj garderobi. Moglo bi ponovo da se upotrebi. – To ima smisla – kaže Kromvel. – Perje princa od Velsa. Ne bi ni bilo vremena da se izatka novo. Izuzev ako je ne pustimo da ona sama lebdi iznad zemlje. – Čini se da je tražila petsto misa za njenu dušu – kaže Rajotesli. – Ali ja to nisam hteo da kažem Henriju zato što čovek više ne može da zna šta on misli danas, a šta će misliti sutra. Bilo kako bilo, oglasile se trube. I on otišao na misu. I kraljica s njim. I to se osmehivala. A on je nosio nov zlatan lanac. Rajoteslijev ton ukazuje na to da je radoznao; ništa više. On Henrija ne osuđuje. Ričard Rič je otišao do Kimboltona da napravi popis, i već je zapodenuo kavgu s Henrijem oko Katarinine imovine; ne što je Rič bogzna kako voleo staru kraljicu, nego zato što voli zakon. Henri traži njen tanjir i njena krzna, ali Rič kaže: Veličanstvo, ako se njome već nikada niste ženili, ona je bila femme sole28, a ne femme covert29; ako joj

niste bili suprug, nemate prava na njeno vlasništvo. Kromvel se tome od srca nasmejao. – Dobiće Henri svoja krzna – kaže. – Rič će već naći načina da kralj zaobide prepreke, veruj mi. Znaš šta je ona trebalo da uradi? Da spakuje ta krzna i preda ih Šapuiju. Tog čoveka ubi hladnoća. Stiže poruka Ani, kraljici, od ledi Meri, kao odgovor na njenu ljubaznu ponudu da joj bude majka. Meri kaže da je upravo izgubila najbolju majku na svetu i da joj zamena nije potrebna. Što se tiče druženja s konkubinom njenoga oca, ona, Meri, ne bi tako unižavala sebe. Neće se ona držati za ruke s nekim ko se pre toga hvatao za kandže đavolove. – Možda smo odabrali pogrešan trenutak – kaže Kromvel. – Možda je čula za ples. I za žutu haljinu. Meri kaže da će slušati oca sve donde dok joj to dopuštaju osećanje časti i savest. Ali ništa više od toga. Neće davati nikakve izjave, niti polagati zakletve koje bi podrazumevale priznanje da njena majka nije bila udata za njenoga oca, kao ni saglasnost da je dete Ane Bolen naslednik engleskog prestola. – Kako se usuđuje? – kaže Ana. – Otkud joj uopšte pada na pamet da može da pregovara? Ako je dete muško, ja znam šta će sa njom biti. Bolje bi joj bilo da se sa ocem pomiri smesta, a ne da posle dolazi da traži milost od njega kad bude prekasno. – Valjan savet – kaže Kromvel. – Sumnjam da će ga prihvatiti. – Onda ja tu ništa više i ne mogu da učinim. – Iskreno govoreći, mislim da ne možete. A ni on ne vidi šta bi on, Kromvel, mogao još da učini za Anu Bolen. Krunisana je, proglašena za kraljicu, ime joj piše u zakonima, u svicima; ali ako je narod ne prihvata kao kraljicu... Katarinina sahrana planirana je za 29. januar. Dospevaju već prvi računi, za crninu i sveće. Kralj je i dalje oduševljen. Priređuje dvorske zabave. U trećoj sedmici u mesecu biće održan turnir; Gregori se prijavio za učešće. Dečko se već uveliko priprema. Neprestano zove oružara, pa ga otpušta, pa ga ponovo zove; premišlja se oko konja. –

Oče, nadam se da neće baš meni zapasti da se borim protiv kralja – kaže. – Ne da ga se plašim. Ali biće to težak posao, da sve vreme moram da mislim na to da je to on, a i da pokušavam da zaboravim da je on, da dam sve od sebe da ga dotaknem, ali – daj bože – ništa više od toga, samo da ga dotaknem. Zamisli da me zadesi ta nesreća da ga izbacim iz sedla? Možeš li da zamisliš kako bi to bilo da kralja obori jedan početnik kao što sam ja? – Ne bih ja zbog toga brinuo – kaže Kromvel. – Henri se takmičio i pre nego što si ti prohodao. – U tome i jeste teškoća, gospodaru. Nije on brz kao što je nekad bio. Tako gospoda govore. Noris kaže da je izgubio strah. A ako se više ne plašiš, kaže Noris, ništa ne možeš da uradiš. A Henri je ubeđen da je najbolji, pa se nijednog protivnika ne boji. A treba da se bojiš, kaže Noris. To te drži budnim. – Idući put – kaže Kromvel – gledaj da te izaberu u kraljev tim od početka. Tako ćeš izbeći problem. – A kako to da me izaberu? O blagi bože. Kako se bilo šta radi, Gregori? – Popričaću ja s kim treba – kaže on strpljivo. – Ne, nemoj. – Gregori se uzrujao. – Kako će se to odraziti na moju čast? Ako mi ti sve udešavaš? Moram to sam za sebe da uradim. Znam ja da ti znaš sve, oče. Ali ti nikada nisi bio na megdaništu. Kromvel klimne glavom. Kako ti drago. Njegov sin se udaljava, zvecka sav. Nežni njegov sin. Počinje nova godina, a Džejn Simor i dalje obavlja dužnosti oko kraljice, uvek s nekim nečitkim izrazom na licu, kao da se kreće kroz oblak. Priča mu Meri Šelton: – Kraljica kaže da će Džejn Henriju, ako mu da, dosaditi za jedan dan, a dosadiće mu i ako mu ne da, kako god okreneš. A onda će Džejn poslati kući u Vulf Hol, i porodica će je zatvoriti u manastir, zato što im više neće biti ni od kakve koristi. A Džejn samo ćuti. – Šeltonova se smeje, ali koliko-toliko dobrodušno. – Džejn se i ne čini da bi stvari po nju stajale mnogo drugačije. Ona kao da je već i sad u nekom pokretnom manastiru, a zavetovala se sama sebi. Kaže ona: „Prvi sekretar misli da bi bilo izrazito grešno dozvoliti

kralju da me drži za ruku, mada me kralj moli: ‘Džejn, daj mi tu šapicu.’ A kako je prvi sekretar odmah do kralja kad je reč o crkvenim poslovima, i pritom veoma pobožan čovek, ja obraćam pažnju na to što on govori.” Jednoga dana Henri, u prolazu, dohvati Džejn pa je posadi sebi na koleno. Čisto iz zabave, onako dečački, prenaglio, ali bez zle primisli; tako naknadno objašnjava Henri, snebivljivo se pravdajući. Džejn se niti osmehuje, niti govori. Sedi mirno dok joj se ne kaže da može da ide, kao da je kralj neka stolica na rasklapanje. I Dolazi mu Kristof, šapuće: – Gospodaru, priča se po ulicama da je Katarina ubijena. Kažu da ju je kralj zaključao u sobu i da je tamo umrla od gladi. Kažu da joj je poslao neke bademe, i ona ih pojela, i otrovala se. Kažu da je poslao tamo dvojicu ubica s noževima, i da su joj oni izvadili srce, i da je, kad su posle srce pregledali, na njemu krupnim crnim slovima bilo urezano vaše ime. – Šta? Na njenom srcu? „Tomas Kromvel”? Kristof okleva. – Alors...30 Možda samo inicijali.

DEO DRUGI

I Crna knjiga London, januar – april 1536.

Kad začuje povik „Požar!”, okrene se i ponovo upliva u san. Pretpostavi da je paljevina u snu; takve stvari on sanja. A onda se budi, pošto mu Kristof urla na uho. – Ustajte! Kraljica se zapalila. Skače iz kreveta. Studen reže. Kristof viče: – Brzo, brzo! Potpuno je izgorela. Nekoliko trenutaka kasnije, Kromvel stiže na kraljičin sprat; oseća se na oprljenu tkaninu. Okružena ženama koje su se raspričale, Ana sedi nepovređena, na stolici, umotana u crnu svilu, s putirom zagrejanog vina u rukama. Pehar poskakuje, preliva se malo; Henri se rasplakao, grli je, nju i svog naslednika u njoj. – Da sam samo bio ovde, dušo moja. Da sam samo ovde zanoćio. Mogao sam te za tili čas izbaviti. I tera on tako. Hvala Gospodu Bogu što nas čuva. Hvala Bogu što štiti Englesku. Da sam samo... Ćebetom bih, jorganom bih to pogasio. Ja bih, dok dlanom o dlan, sredio tu vatru. Ana otpije gutljaj vina. – Prošlo je. Ništa mi nije. Molim te, milorde, mužu moj. Mir. Pusti me da popijem ovo. Kromvel vidi, na tren, koliko joj Henri ide na živce; i njegova zabrinutost, i to što je tako mazi, i što se tako uhvatio za nju. U poznoj januarskoj noći ona ne može da prikrije razdraženost. Sva je siva, trgnuta iza sna. Okreće se prema njemu, Kromvelu, i obraća mu se na francuskom. – Postoji jedno proročanstvo koje kaže da će jedna engleska kraljica biti spaljena. Nisam mislila da se to odnosi na spaljivanje u njenom sopstvenom krevetu. Neko je ostavio sveću. Ili se tako barem pretpostavlja. – Ko je ostavio sveću? Ana uzdrhti. Skreće pogled u stranu. – Bolje bi nam bilo da izdamo naredbu – kaže on kralju – da uvek pri ruci bude vode, i da se u svakoj smeni jednoj ženi poveri da proverava da li su sva svetla oko kraljice pogašena. Nije mi jasno zbog

čega to već nije uvedeno. Sve te stvari zapisane su u Crnoj knjizi, koja potiče iz vremena kralja Edvarda. Po njoj je uređen domaći život; sve je po njoj, zapravo, uređeno, sve izuzev onoga što se događa u kraljevim privatnim odajama, onoga što je zaklonjeno od očiju javnosti. – Da sam samo bio ovde s njom – kaže Henri. – Ali, razumeš, s obzirom na to da se nadamo da... Kralj Engleske ne sme sebi da priušti puteno opštenje sa ženom koja nosi njegovo dete. Prevelik je rizik od pobačaja. Stoga on i društvo traži drugde. Ove noći lepo se vidi kako se Anino telo koči dok izmiče iz muževljevog zagrljaja, ali za videla oni menjaju uloge. Gledao je Kromvel kako Ana pokušava da uvuče kralja u razgovor. I video ga onako osornog, i prečesto. I njegovo okrenuto rame. Kao da poriče da mu je ona potrebna. A opet, prati je pogledom... Razdražen je Kromvel; to su ženska posla. I činjenica da kraljičino telo, umotano samo u spavaćicu od damasta, izgleda previše vitko za ženu koja bi na proleće trebalo da rodi; i to su ženska posla. – Vatra nije stigla previše blizu nje – kaže kralj. – Izgoreo je samo ugao tapiserije. To Abšalom visi sa drveta. Vrlo dobar rad, i voleo bih da ga... – Dovešću nekoga iz Brisela – kaže Kromvel. Vatra nije dotakla sina kralja Davida. On visi sa grana, obešen za dugu kosu; oči su mu unezverene, a usta otvorena; vrišti. Još sati će proći dok ne svane. Čini se da su odaje u palati utonule u tišinu, kao da svi očekuju neko objašnjenje. Stražari patroliraju u tami; gde su bili maločas? Zar ne bi trebalo da neka žena bude uz kraljicu, da spava na slamarici podno kraljičinog kreveta? – Znam da kraljica ima neprijatelje – kaže Kromvel ledi Rokford – ali kako je moguće da im se dozvoli da joj se ovoliko približe. Džejn Rokford je digla nos; misli da on to pokušava nju da optuži. – Vidite, prvi sekretaru. Smem li da budem otvorena? – Voleo bih da budete. – Kao prvo, ovo je porodična stvar. Nije u vašoj nadležnosti. Drugo, njoj nije pretila nikakva opasnost. Treće, ne znam ko je upalio sveću. Četvrto, da sam ja to uradila, ne bih vam rekla. On čeka.

– Peto: i niko drugi vam neće reći. On čeka. – Ukoliko, kao što može biti, neka osoba posećuje kraljicu kad se svetla pogase, onda je reč o događaju koji treba zabašuriti. – Neka osoba. – Kromvel pokušava da svari. – Neka osoba koja bi tu došla požara radi ili nečeg drugog radi? – Radi onoga radi čega se obično ide po spavaćim sobama – kaže ona. – Što ne znači da ja kažem kako takva osoba ovde postoji. Nemam, što se toga tiče, nikakvih saznanja. Kraljica ume da čuva svoje tajne. – Džejn – kaže on – ako jednoga dana poželiš da olakšaš savest, nemoj ići kod sveštenika, dođi kod mene. Sveštenik će te terati da okaješ grehe, a ja ću te nagraditi. Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata. Pošto je sve doveo u red posle Katarinine smrti, nešto ga je podstaklo da istraži pojedine legende iz njenih ranih dana. Računovodstvene knjige osnova su za pripovest jednako privlačnu kao i bilo kakva priča o morskim čudovištima ili ljudožderima. Katarina je vazda govorila da je, u periodu između Arturove smrti i udaje za mladog princa Henrija, bila besprizorno zapostavljena i živela kao puka sirotinja; da je jela ribu što ostane od prethodnog dana, i tako dalje. Za to su optuživali starog kralja, ali sad, kad pogledaš u knjige, videćeš da je kralj ipak bio u dovoljnoj meri velikodušan. Zakidalo je Katarinino osoblje. Malo- malo pa bi se nešto njenog zlata i dragulja našlo na tržištu; mora biti da se to i nije dešavalo mimo njenog znanja. Živela je u raskoši, vidi to Kromvel, i bila velikodušna; živela je, rečju, kao kraljica, ne vodeći računa o tome da li živi u granicama raspoloživih sredstava. Pita se tako čovek u šta je još verovao, verovao bez osnova. Njegov, Kromvelov, otac Volter položio je novac za njega, ili bar tako Gardiner reče: naknadu za ubodnu ranu koju je on naneo otac je isplatio porodici povređenoga. A šta ako, pomisli on, Volter mene i nije mrzeo? Šta ako sam mu samo išao na živce, što je on iskazivao tako što me je šutirao po

dvorištu pivare? Šta ako sam ja to i zaslužio? Jer povazdan sam kreštao: „Te bolje podnosim piće od tebe; te bolje podnosim sve od tebe; te ja sam princ Patnija i mogu da isprepucam svakoga iz Vimbldona, samo mi pusti one iz Mortlejka, sve ima na komadiće da ih iseckam; te već sam dva i po centimetra viši od tebe, pogledaj tamo na vrata, ostavio sam zarez, hajde, hajde, oče, idi tamo i stani uza zid.” Kromvel piše: Entonijevi zubi. Pitanje: Šta je bilo s njima? Entonijev iskaz na pitanje koje sam mu postavio ja, Tomas Kromvel: Izbio mi ih je otac siledžija. Ričard Kromvel: Nalazio se u tvrđavi koju je papa držao pod opsadom. U inostranstvu negde. Neke godine. Neki papa. Tvrđava je bila potkopana, postavljen je dinamit. Dok je stajao na zlehudom mestu, puklo je i raznelo mu zube. Tomas Rajotesli: Kad je, kao mornar, plovio nedaleko od Islanda, kapetan ga je trampio za provijant sa čovekom koji je umeo da rezbari šahovske figure od zuba. Rajotesli nije shvatio suštinu pogodbe sve dok se nisu pojavili muškarci ogrnuti krznima koji su ga onesvestili. Ričard Rič: Izgubio ih je u raspravi s muškarcem koji je opovrgavao ovlašćenja parlamenta. Kristof: Neko je bacio čini na njega, i zubi su mu poispadali. Kristof kaže: „Kao dete sam slušao priče o đavolovim slugama u Engleskoj. Da u svakoj ulici ima po jedna veštica. Praktično.” Terston: Njegov neprijatelj bio je kuvar. I taj neprijatelj je ofarbao kamenčiče tako da liče na lešnike, pa mu dao punu šaku. Gregori: Isisao mu ih je iz glave veliki crv koji je ispuzao iz zemlje i

pojeo mu ženu. Bilo je to u Jorkširu, prošle godine. Povlači crtu ispod zaključaka. – Gregori, šta bi trebalo da preduzmem u vezi s tim velikim crvom? – pita. – Pošalji mu poverenika, gospodaru – kaže momak. – Moramo mu doći glave. Neka biskup Roland Li ode da ga udesi. Ili Fic. Kromvel mu uputi jedan dug pogled. – Znaš da su to samo izmišljotine Artura Koblera? I Gregori gleda njega, dugo. – Da, znam. – Po glasu bi se reklo da mu je žao. – Ali ljudi su tako srećni kad u te izmišljotine poveruju. Gospodin Rajotesli naročito. Mada je u poslednje vreme postao tako ozbiljan. Nekada se zabavljao tako što bi mi držao glavu ispod vode. Ali sada podiže oči ka nebu i govori „Kraljevsko veličanstvo”. Iako ga je svojevremeno zvao „Njegova preuzvišena grozomornost”. I imitirao ga kako hoda. – Gregori se podboči, pa krene da trupka nogama preko sobe. Kromvel dlanom sakriva osmeh. Dolazi dan turnira. Kromvel je u Griniču, ali se, uz reči izvinjenja, povlači iz gledališta. Toga jutra kralj ga je spopao pitanjima dok su sedeli jedan do drugog u kraljevoj privatnoj odaji za vreme rane mise: „Koliko donosi lord od Rajpona? Nadbiskupu od Jorka? – Nešto više od dvesta šezdeset funti, gospodaru. – A koliko Sautvel donosi? – Jedva nekih sto pedeset funti, gospodaru. – Tako kažeš? A ja mislio da će biti više. Henri se i te kako zanima za biskupske finansije. Neki kažu, a ni on, Kromvel, ne bi imao ništa protiv, da bi biskupe trebalo staviti na fiksnu platu, a zaradu koju biskupije ostvare uzimati u kraljevsku riznicu. Kromvel je izračunao da bi novcem prikupljenim na taj način mogla da se plati stajaća vojska. Ali nije ovo pravi trenutak da to predoči Henriju. Kralj pada na kolena i moli se svecu, ma koji taj bio, koji štiti vitezove na borilištu.

– Veličanstvo – kaže Kromvel – ako se budete borili protiv mog sina Gregorija, da li biste mogli da pazite da ga ne oborite iz sedla? Ako je ikako moguće? A kralj će: – Ne bi mi ni najmanje smetalo da mali Gregori obori mene. Iako je verovatnoća da se to desi mala, ja bih to dobro primio. A mi, zaista, ne možemo da utičemo na to kako ćemo postupiti. Kad se jednom zaletiš na čoveka, nema usporavanja. – On zastane u pola reči, pa će blagim tonom: – Vrlo se retko dešava, znaš, da oboriš protivnika. Nije to cilj nadmetanja. Ako te brine u kakvom će se svetlu on pokazati, nemaš razloga za brigu. Vrlo je sposoban. Ne bi se inače ni borio. Ne možeš se ni boriti protiv bojažljivog protivnika, on mora u punom galopu da juri ka tebi. Sem toga, nema prljavih poteza. Nisu dozvoljeni. Znaš kako to heraldi kažu. Bilo bi to otprilike: „Gregori Kromvel se nadmetao dobro, Henri Noris se nadmetao vrlo dobro, ali se naš suveren, kralj naš, nadmetao bolje od svih.” – A da li će stvarno tako biti, gospodaru? – Kromvel se nasmeši, da otupi ma i najmanju žaoku u svojim rečima. – Znam da vi savetnici mislite da bi ja trebalo da sedim u gledalištu. I sedeću, obećavam, pa nije ni meni promaklo da je čovek moje dobi ostavio najbolje godine za sobom. Ali vidiš, Nevaljša, teško je odreći se nečega što radiš otkako si bio dečak. Bili su nam ovde jednom neki gosti iz Italije, i bodrili su nas, Brendona i mene, i govorili su kako im se čini kao da su Ahil i Hektor ponovo među živima. Tako su rekli. Ali ko je bio koji? Jedan je onog drugog vukao po prašini. – Lepo si vaspitao svoga sina – kaže kralj – i njega i bratanca ti, Ričarda. Nijedan plemić ne bi učinio više. Oni su dika tvoga doma. Gregori je bio dobar. Gregori je bio vrlo dobar. Gregori je bio najbolji od svih. – Ne želim da on bude Ahil – kaže Kromvel – jedina mi je želja da ga ne izgaze. Postoji podudarnost između lista s rezultatima i ljudskog tela; taj papir izdeljen je na deo za glavu i deo za trup. Piše se kad protivnika dodirneš po grudnom oklopu, ali se slomljena rebra ne pišu. Piše se kad ga dodirneš po šlemu, ali ne i kad mu skrckaš lobanju. Možeš posle borbi da uzmeš rezultate i pročitaš šta je toga dana bilo, ali sve to što vidiš na papiru ne govori ti ništa o tome kako je nekoga boleo polomljen

gležanj, ili koliki je napor čovek koji je ostao bez vazduha uložio kako se ne bi ispovraćao pre nego što skine kacigu s glave. Što megdandžije poslovično kažu: da bi video stvarno kako je to, moraš da budeš tamo. Gregori je bio razočaran kad se njegov otac povukao sa tribine. Kao opravdanje naveo je da ga odranije čeka posao s papirima. Vatikan nudi Henriju tri meseca da se vrati pod papino okrilje, u protivnom će bula o ekskomunikaciji biti odštampana i razdeljena po celoj Evropi, svaki hrišćanin biće protiv njega. Careva flota isplovila je put Alžira, s četrdeset hiljada naoružanih ljudi. Starešina Fauntinske opatije sistematski pljačka sopstvenu blagajnu, a ima šest kurvi, s tim što se da pretpostaviti da je i njemu potreban predah. A zasedanje parlamenta počinje kroz dve nedelje. Svojevremeno je Kromvel, u Veneciji, upoznao jednog od onih ljudi koji su čitav vek proveli jašući po Evropi, s turnira na turnir. Taj čovek mu je pričao o svom životu, o tome kako je prelazio granice s družinom štitonoša i povorkom konja, uvek u pokretu, od jedne do druge nagrade, i tako sve dok ga godine i nagomilane povrede nisu izbacile iz stroja. Sasvim sam sada, pokušava da zaradi za život obučavajući mlade lordove, trpeći uvrede i dangubeći; u moje vreme, govorio je on, mladići su se učili pristojnom ponašanju, a sad mi se dešava da timarim konja i glancam grudni oklop nekoj maloj ispičuturi koju svojevremeno ne bih pustio ni čizme da mi očisti; jer pogledaj me sad, spao sam na to da pijem, šta ti ono beše, s nekim Englezom? – Taj vitez je bio Portugalac, ali nabadao je latinski i govorio kakavtakav nemački, i pritom stalno pominjao pravila viteške borbe, koja se izgovaraju isto na bezmalo svim jezicima. Nekada je svaki turnir bio prilika da pokažeš ko si i šta si. Nisu to bila mesta gde se razmetao dokon svet. Umesto da ti se smeškaju sa pozlaćenih paviljona, žene su čuvane za kasnije. I bodovanje je tada bilo složeno, i sudije nisu imale milosti u slučaju bilo kakvog kršenja pravila, tako da si mogao da polomiš sva koplja i opet izgubiš bodove, ili da sravniš protivnika sa zemljom, a s turnira odeš ne s vrećom punom zlata, već s novčanom globom i okaljanim ugledom. Ako prekršiš pravila, loš glas pratio bi te po celoj Evropi; prekršaj koji si napravio, recimo, u Lisabonu, sustići će te u Ferari; glas o čoveku ide ispred čoveka samog, i na kraju krajeva,

govorio je on, ako te zadesi slaba godina, ili te bije maler, jedino ti taj ugled i ostaje; i zato nemoj previše da se oslanjaš na taliju kad zvezda sreće blista, jer već tren kasnije, možda neće blistati. Kad smo kod toga, ne bacaj pare na horoskope. Ako će stvari već da pođu loše po tebe, zašto bi to morao da znaš kad se penješ na konja? Posle prvog pića, stari vitez pričao je kao da svi prate njegov zanat. Štitonoše treba da postaviš, govorio je on, na svaki kraj ograde, da konj mora da skrene u širokom luku ako pokuša da preseče ugao, ili inače može noga da ti zapne, naročito ako nemaš zadnji štitnik, i to boli užasno: jesi li radio to nekad? Neke budale okupe svoje momke u sredinu, tamo gde će doći do dodira; ali čemu to? I zaista, složio bi se Kromvel, čemu sve to; i pitao se kako je moguće da se jedna tako delikatna reč, dodir, dovede u vezu s brutalnim sudarom. Ti štitovi sa oprugama, pričao je stari, jesi li video te štitove, oni što odskoče kad raspališ po njima? Dečje kerefeke. Nekada sudijama nije bila potrebna takva naprava da bi znali kad je bilo dodira – ne, sudije su se služile očima, tada su još imali oči. Vidi, rekao bi vitez: postoje tri vrste neuspeha. Kad te izda konj. Kad te izdaju momci. Kad te izdaju živci. Kacigu moraš da privežeš što čvršće možeš, da bi imao dobar pregled. Telo mora da ti bude uspravno, a kad se spremaš da udariš, tada, i isključivo tada, okreneš glavu tako da bi mogao u celosti da sagledaš protivnika, a onda usmeriš gvozdeni vrh koplja pravo u metu. Ima ih koji skrenu u poslednjem trenutku pre nego što do sudara dođe. Prirodno je to, ali pusti prirodno. Vežbaj dok se ne oslobodiš instinkta. Čim ti se ukaže prilika, sigurno ćeš skrenuti u stranu. Telo bi da se sačuva, a ti ćeš instinktivno pokušati da izbegneš sudar oklopljenog bojnog konja i samoga sebe oklopljenog sa drugim čovekom i konjem koji ti se iz suprotnog pravca približavaju u punom galopu. Neki ljudi ne skrenu, ali zato u času udara zažmure. Takvih ima dve vrste: oni koji su svesni da to rade, ali ne mogu drugačije, i oni koji nisu ni svesni da su zažmurili. Nauči svoje momke da te pomno posmatraju dok vežbaš. Da ne budeš ni od jedne ni od druge vrste. Pa kako ću onda da napredujem, upitao je on starog viteza, kako da uspem? Evo uputstava koja je dobio: moraš da sediš lagano u sedlu, kao da si izjahao da se nadišeš vazduha. Uzde drži labavo, ali konj

mora da ti bude pribran. U combat à plaisire31 sa svim onim lepršavim zastavama, vencima, tupim mačevima i kopljima koja na vrhu imaju venčić da ublaži udar, jaši kao da si krenuo da ubiješ. U combat à l’outranc32, ubijaj kao da si krenuo u lov. E, vidi sad, rekao mu je vitez, i pljesnuo dlanom po stolu, da vidiš šta sam ja video, i to toliko puta da me više mrzi da brojim: tvoj čovek ulazi u zonu dodira i, u poslednjem trenutku, onesposobljava ga njegova sopstvena žudnja za pobedom: steže mišiće, ruku u kojoj drži koplje privija uz telo, vrh koplja se podigne, i on promaši metu; ukoliko postoji greška koju treba da izbegneš, to ti je ta. Koplje malčice opusti, tako da ti, kad napregneš trup i povučeš ruku unazad, vrh koplja bude uperen tačno u metu. Ali upamti ovo pre svega ostalog: pobedi instinkt. Ljubav prema slavi mora nadvladati volju za preživljavanjem; čemu, inače, uopšte borba? Što da čovek onda ne bude kovač, pivar ili trgovac vunom? Što se nadmećeš ako ne da bi pobedio, a ako ne da bi pobedio – da pogineš? Sutradan je Kromvel ponovo video viteza. On, Tomazo, pio je te večeri sa svojim drugom Karlom Hajncom, i ugledali su starog kako leži s glavom na terra firma33 a stopalima u vodi; u Veneciji, u sumračan čas, lako se moglo desiti da leži i obrnuto. Izvukli su ga na obalu i okrenuli ga poleđuške. Znam ovog čoveka, rekao je Kromvel. A njegov prijatelj će: čiji je on? Nije ničiji, ali psuje na nemačkom, pa daj da ga odnesemo u Nemačku kuću, jer ja ne odsedam u Toskanskoj kući, već kod čoveka koji drži livnicu. A ti trguješ oružjem, rekao je Karl Hajnc, na šta je on uzvratio: ne, trgujem oltarskim platnom. Karl Hajnc je rekao: pre će čovek početi da kenja rubine nego što će otkriti tajne jednog Engleza. I dok su tako pridizali starog i vukli ga, Karl Hajnc je rekao: vidi, i buđelar mu uzeli. Čudo te ga nisu ubili. Čamcem su ga odbacili do Fondaca, gde odsedaju nemački trgovci, a koji je upravo bio ponovo sagrađen posle požara34. Ostavi ga da prespava dole, u spremištu, među sanducima, rekao je Kromvel. Nađi nešto pa ga pokrij, i daj mu da jede i pije kad se probudi. Preživeće taj. Jeste star, ali je žilav. Evo novca. Ćudljivi Englez, rekao je Karl Hajnc. I ja sam sam imao vajde od neznanaca koji su, u stvari, bili prerušeni anđeli, objasnio je Kromvel. Na brani stoji stražar; nisu ga postavili trgovci, nego država, pošto

Mleci žele da znaju ko sve zalazi u te nacionalne kuće. I tako mora još neki novčić da se gurne, stražaru sad. Izvlače starca iz čamca; sad je već polusvestan, maše rukama i govori nešto, na portugalskom možda. Uvlače ga unutra, pa ispod stepeništa, kad će Karl Hajnc: „Tomase, jesi li video naše slike? Ovde su”, kaže, „a ti, stražaru, učini nam te pridrži tu baklju, ili i za to moramo da ti platimo?” Svetlo obasjava zid. Iz cigle se rascvetava svila, crvena svila ili lokva krvi. Kromvel vidi belu oblinu, vižljast mesec, srpast rez; kako se svetlost preliva preko zida, on opaža lice neke žene, oblinu njenog obraza, zlatom porubljenu. Ona je boginja. – Podigni baklju – kaže on. U umršenoj kosi koju nosi vetar vidi se pozlaćena kruna. Iza nje su planete i zvezde. – Koga si za ovo unajmio? – pita on. – Ðordone je radi za nas – kaže Karl Hajnc – a njegov drug Ticijan slika Rijalto. Senat ih plaća. Ali, tako ti boga, sve će oni to od nas izmusti kroz dažbine. Sviđa ti se? Svetlost dodiruje njenu belu put. Stražar spušta baklju i kaže: šta je bilo, mislite da ću za vaš ćef ovde da prestojim celu noć po ciči zimi? Preteruje on, da bi uzeo više para, ali istina je da se magla navlači preko mostova i šetališta, i da se prohladan vetar podigao s mora. Dok se rastaje od Karla Hajnca, a sam mesec liči mu na kamen u vodi, u kanalu – ugleda Kromvel neku skupu kurvu, izašla u sitne sate, sa sve slugama koje je pridržavaju dok se ona klatari po kaldrmi na visokim kopinama35. Sve se ori od ženinog smeha, a porubljena ivica njenog žutog šala kao da izmiče od belog grla i čili u izmaglici. Kromvel je posmatra; ona njega ne primećuje. A onda – nestade žene. Neka vrata se otvaraju, ona ulazi, vrata se zatvaraju. Kao i ona žena na zidu, i ona se stapa s tamom i gubi u njoj. Trg je opet prazan; Kromvel sam tek je crno obličje spram zida od cigala, odvađen komadić noći. Ako mi ikada dođe da iščeznem, kaže on, iščeznuću ovde. Ali to je bilo davno, i u nekoj drugoj zemlji. Sada je ovde Rejf Sedler, sa porukom: on, Kromvel, najednom mora da se vrati u Grinič, u ovo hladno i vlažno jutro; kiša je samo nakratko prestala da pada. Gde je Karl Hajnc danas? Mrtav je, verovatno. Od one noći kad je video kako boginja raste na zidu, Kromvel je nameravao da i sam poruči jednu, ali mu je vreme otišlo na druge rabote – pravljenje novca i sastavljanje

nacrta zakona. – Rejfe? Rejf stoji na vratima i ništa ne govori. Kromvel pogleda u mladićevo lice. Pero mu ispada iz ruke, mastilo se razliva po papiru. Kromvel skače kao oparen, umotava se u krznenu odoru kao da će ga ona zaštititi od onoga što ga čeka. – Gregori? – pita on, a Rejf vrti glavom. Gregoriju dlaka s glave ne fali. Nije se ni nadmetao. Turnir je prekinut. Kralj je, kaže Rejf. Henri je mrtav. A, kaže Kromvel. Mastilo skuplja prahom iz kutije od kosti. Krvi na sve strane, sigurno, kaže. Pri ruci mu je poklon koji je svojevremeno dobio, turski bodež od gvožđa, sa suncokretima izgraviranim na kanijama. Sve do toga časa razmišljao je o njemu kao o ukrasu, kao o retkosti. Sklanja ga među svoju odeću. Sećaće se, kasnije, kako mu je teško bilo da prođe kroz ta vrata, da usmeri svoje korake ka vežbalištu. Slabo se oseća, to je posledica one slabosti usled koje je ispustio pero kad je pomislio da je Gregori stradao. Nije Gregori, govori on sebi; ali telo mu je ošamućeno, sporo prihvata novost, kao da je on sam primio smrtni udarac. Da li sada da istupi, i pokuša da preuzme vođstvo, ili da iskoristi ovaj trenutak, možda i poslednji trenutak, da se povuče sa pozornice: da pobegne pre nego što zatvore luke. A kuda da beži? U Nemačku možda? Postoji li ma i jedna kneževina, ma i jedna država, u kojoj će biti bezbedan od cara ili pape, ili novog vladara Engleske, ko god taj bio? Kromvel nikada nije bežao; ili možda jeste jednom, od Voltera, kad mu je bilo sedam godina; ali Volter ga je tad sustigao. Otada: napred, napred, en avant! I zato ni sada on ne okleva dugo, ali se kasnije neće sećati kako je stigao do raskošnog, pozlaćenog šatora na kojem behu izvezeni grb i zastava Engleske, i kako je stajao nad lešom kralja Henrija VIII. Rejf kaže da nadmetanje nije ni počelo, a on, kralj, zaleteo se da skine alku, i pogodio je vrhom koplja pravo usred alke. A onda se konj stropoštao pod njim, jahač je pao, konj se, uz njisku prevrnuo, a Henri ispod njega. Preblagi Noris kleči pored pogrebnih nosila, moli se, suze mu se u kaskadama slivaju niz obraze. Nejasan odsjaj odbija se od

oklopa, šlemovi kriju lica, gvozdene vilice, žablja usta36, prorezi vizira. Neko kaže: životinja je pala kao da je slomila nogu, a niko nije bio ni blizu kralja, niko nije kriv. Kromvel kao da i sam čuje te zastrašujuće zvuke, i konja kako prestravljen njišti u padu, i vrisku iz gledališta, i struganje čelika i kopita o čelik dok se jedna ogromna životinja prepliće s drugom, bojni konj i kralj padaju zajedno, metal prodire u meso, kopito u kost. – Dajte neko ogledalo – kaže on. – Da prinesemo ogledalo njegovim usnama. Dajte pero da vidimo da li se pomera. Kralja su prethodno izvukli iz oklopa, ali on još na sebi ima turnirsku košulju, postavljenu, crnu, kao da je u žalosti za samim sobom. Krvi, bar da se vidi, nema, pa se Kromvel pita: gde se to povredio? Neko kaže: udario je glavu; ali to su jedine reči koje uspeva da napabirči sred opšte jadikovke i žamora. Pera i ogledalo nagoveštavaju da je kraj; jezici kloparaju kao batovi na zvonima, oči su im kao obluci u glavama, zgledaju se preneražena, prazna lica, zakletve i molitve u pola glasa, i svi se pomeraju lagano, lagano; niko ne želi da unese leš, previše bi bilo preuzeti to na sebe, videlo bi se, pričalo bi se. Pogrešno je misliti da, kad kralj umre, njegovi najbliži saradnici viču: „Živeo kralj”. Često se zapravo ta činjenica, da je kralj mrtav, danima krije. Kao što se i ovo mora kriti. Henri se uvoštio, i Kromvel posmatra zaprepašćujuću mekoću ljudskog mesa izvučenog iz čelika. Kralj leži na leđima, sva njegova veličanstvena visina prostrta je na parče okeanski-plave tkanine. Udovi su mu opruženi. Izgleda nepovređen. Kromvel mu dodiruje lice. Još je toplo. Sudbina ga nije ni naružila ni unakazila. Netaknut je, kao poklon za bogove. Uzimaju ga natrag kakvog su ga i poslali. Kromvel otvara usta, viče. Šta li to oni misle, da ostave kralja da leži ovde, da ga hrišćanska ruka ne dodirne, kao da je već ekskomuniciran? Da je ma koji drugi čovek pao umesto njega, ružinim laticama i mirom pokušavali bi da mu probude čula. Vukli bi ga za kosu i uvrtali mu uši, palili mu hartiju ispod nosa, na silu otvarali vilice da mu unutra sipaju koju kap svete vodice, duvali bi mu u trubu pored glave. Sve bi to trebalo uraditi i – Kromvel podiže glavu i ugleda Tomasa Hauarda, vojvodu od Norfoka, kako trči ka njemu kao demon. Ujka Norfok: ujak

kraljičin, vodeći plemić Engleske. – Tako mi boga, Kromvele! – režećim glasom će Norfok. I jasno je šta se iza toga krije. Tako mi boga, sad si moj; tako mi boga, sad ima da ti prospem ta creva, drzniče; tako mi boga, pre nego što dan mine, glava će ti biti na kocu. Možda. Ali u narednom trenutku on, Kromvel, kao da napušta svoje telo i ispunjava prostor oko palog čoveka. Vidi sebe, kao da gleda s šatorskog platna, odozgo: raste u širinu, čak i u visinu. Tako da sad zauzima više tla. Tako da sad zauzima više prostora, udiše više vazduha, i čvršći je i postojaniji u trenutku kad Norfok naleće na njega, grčeći se i tresući. On, Kromvel, tvrđava je na steni, staložen je, i Tomas Hauard odbija se od njegovih bedema, trza se, trepće i trabunja bog bi znao šta o bog bi znao kome. – MILORDE NORFOČE! – zagrmi Kromvel. – Milorde Norfoće, gde je kraljica? Norfok brekće. – Na patosu. Ja joj rek’o. Ja lično. Na meni je i bilo da joj kažem. Na meni, ja sam joj ujak. Dobila napad. Pala. Ono patuljče pokušava da joj pomogne. Ja šutn’o patuljče. O, bože svemogući! I ko će sad da vlada u ime Aninog nerođenog deteta? Kad je Henri ono jednom bio naumio u Francusku, rekao je da će za sobom ostaviti Anu kao regentkinju, ali to je bilo pre više od godinu dana, a sem toga, nikada on na taj put i nije otišao, pa i ne znamo da li bi tako i postupio; Ana mu je rekla tad, njemu, Kromvelu: ako ja budem regentkinja, dobro se pazi, ili ćeš me slušati, ili ću te skratiti za glavu. Ana bi, kao regentkinja, po kratkom postupku sredila Katarinu ili Meri; Katarina je sada izvan njenog domašaja, ali Meri je tu, nadohvat ruke. Ujak Norfok, koji se nadneo nad leš u kratkoj molitvi, ponovo se nekako osovio na noge: – Ne, ne, ne – govori on. – Nikako žena s velikim stomakom. Takva da vlada ne može. Ana da vlada ne može. Ja, ja, ja. Gregori se probija kroz masu. Bio je dovoljno razborit da ode po Ficvilijama, kraljevog rizničara. – Princeza Meri – kaže on Ficu. – Kako doći do nje? Moram da je nađem. Ili propade država. Ficvilijam je jedan od Henrijevih starih prijatelja, ispisnik njegov; i odveć je po prirodi sposoban čovek, bogu hvala, da bi se uspaničio i počeo da bulazni. – Bolenovi nju čuvaju – kaže Fic. – Ne znam da li bi je dali. Da, i kakva sam samo budala bio, razmišlja Kromvel, kad se nisam

uvukao među njih i unapred ih podmitio upravo za jednu ovakvu priliku: rekao sam da ću poslati prsten za Katarinu, ali za princezu takvih dogovora nije bilo. Padne li Meri u ruke Bolenovima, gotova je. Dopadne li papističkih šaka, postaviće je za kraljicu, i ja sam gotov. Izbiće građanski rat. Dvorjani su nahrupili u šator, i svi listom izmišljaju na koji je način Henri umro, svi nešto viču, poriču, kukaju; nadigla se dreka, a on hvata Fica podruku: – Ako vest stigne pre nas, nećemo više videti Meri živu. – Neće nju stražari obesiti da visi sa stepeništa, neće je izbosti, ali će već naći načina da je zadesi neki udes, da slomi vrat na putu. A onda će, ako je ovo dete koje Ana nosi devojčica, Elizabeta postati kraljica, pošto druge nemamo. – Čekaj malo, daj da razmislim – kaže Ficvilijam. – Gde je Ričmond? – Kraljevo kopile, šesnaestogodišnjak. On sad može da nam bude koristan, s njim valja računati, treba ga obezbediti. Ričmond je Norfokov zet. Norfok sigurno zna gde je on, ko će pre nego Norfok da ga se dočepa, da se nagodi s njim, da ga zatvori ili oslobodi; ali on, Kromvel, ne plaši se tog kopilana, a sem toga, mladić mu je naklonjen, i kad god je s njim imao neka posla, zamazao bi mu oči dok lupiš dlanom o dlan. Norfok sad zuji naokolo, kao podjarena osa, i baš kao da jeste prava osa, prisutni uzmiču od njega, beži, sklanjaj se, pa opet, u talasu, nazad. Dozuji tako vojvoda i do njega; on, Kromvel, odbije ga. Zagledao se u Henrija. Čini mu se da je primetio, premda to može biti puka sanja, kako se kralju na tren zgrčio očni kapak. To je dovoljno. Stoji nad Henrijem, kao figura na nadgrobnom spomeniku: plećat, nem, ružan stražar. Čeka: a onda opet ugleda onaj treptaj, pričini mu se da je ugledao. Srce mu preskoči. Spušta dlan na kraljeve grudi, lupne ga po prsima, kao trgovac kad zaključuje posao. – Kralj diše – izgovara staloženo. Tutnjava paklena. To je nešto između jecaja, usklika i paničnog krika; povik upućen Bogu, kontraudar na đavola. Ispod košulje, unutar postave od konjske dlake, oseća se treperavo strujanje, drhtaj života; položivši tešku ruku na kraljevske grudi, Kromvel ima utisak da podiže Lazara. Kao da to njegov dlan,

namagnetisan, vraća Henrija u život. Kralj diše, istina plitko, ali ujednačeno. On, Kromvel, upravo je video budućnost; video je Englesku bez Henrija; i moli se, naglas: „Živeo kralj.” – Dovedite lekare – kaže. – Idite po Batsa. Dovedi bilo koga ko zna posao. Ako opet umre, nećemo ih optužiti. Ja dajem reč da nećemo. Dovedite mi Ričarda Kromvela, sinovca. Donesite stolicu za milorda Norfoka, potresao se. – Došlo mu je u trenutku da doda: uzmite vedro vode i polijte Preblagog Norisa, čije su molitve – imao je Kromvel vremena da primeti – upadljivo papističke po tonu. Šator je sada toliko pretrpan da se čini kao da su kočići poispadali i da ga ljudi nose na glavama. Kromvel pogleda Henrija još jednom pre nego što će se nepomično kraljevo obličje izgubiti pod onima koji ga opslužuju: lekarima i sveštenicima. Začuje potom jedan dugačak dahtaj, kao kod povraćanja; ali takve zvuke ispuštaju i beživotna tela. – Diši! – viče Norfok. – Pustite kralja da diše! – I, kao po zapovesti, pali čovek udahne vazduh, duboko, usisava vazduh, samo struže. A onda opsuje. Pa pokuša da sedne. I sve se završilo. Ali ne baš sasvim: ne dok on, Kromvel, pažljivo ne prouči izraze na licima Bolenovih. Utrnuli su, zadubili se u misli. Lica su im ukočena, kao od jakog mraza. Prošao je čas njihovog sjaja, čak i pre nego što su shvatili da je došao. Kako li su svi stigli tako brzo? Odakle li su samo došli?, pita on Fica. Tek tada uviđa da svetlost dana malaksava. Što se njemu činilo kao deset minuta bila su zapravo dva sata: dva sata otkako se Rejf pojavio na vratima, a njemu pero ispalo na hartiju. Kaže on Ficvilijamu: – To se, naravno, nikada i nije dogodilo. Ili, sve i da jeste, bio je to jedan beznačajan incident. Pred Šapuijem i ostalim ambasadorima držaće se izvorne verzije: kralj je pao, udario se u glavu i bio bez svesti deset minuta. Ne, ni u jednom jedinom trenutku nismo pomislili da je mrtav. Posle deset minuta je seo. A sada je savršeno dobro. Kad ovako pričam, kaže on Ficvilijamu, pomislio bi čovek da ga je taj udarac u glavu učinio boljim. Da se, u stvari, namerno udario. Da bi svakom monarhu dobro došao udarac u glavu, s vremena na vreme.

Ficvilijama sve ovo zabavlja. –Teško da čovek može da zauzda misli koje mu se u takvim trenucima vrzmaju po glavi. Sećam se da sam ja pomislio: a da pošaljemo po lorda kancelara? Ne znam samo šta sam to mislio da bi on trebalo da učini. – A ja pomislio – ispoveda se Kromvel – da bi neko trebalo da ode po nadbiskupa kenterberijskog. Čini mi se da mi je palo na pamet kako kralj ne bi trebalo da umre a da ovaj ne bude prisutan. Zamisli samo kako bi izgledala ta jurnjava s Kranmerom preko Temze. Prvo bi od tebe tražio da zajedno čitate jevanđelje. Šta kaže Crna knjiga? Ništa u vezi sa ovakvim stvarima. Niko nije napravio plan za situaciju kad kralj padne, sad je tu, sad ga nema; u jednom trenutku gord u sedlu, spreman za megdan, u drugom – zbačen na zemlju. Niko se nije usudio. Niko se ne usuđuje ni da pomisli na to. A kad protokol zakaže, izbija rat do istrebljenja. Seća se kako Ficvilijam stoji pored njega; i Gregorija u masi se seća; Rejfa, koji je takođe stajao pored njega, a onda i Ričarda, sinovca. Je li ono beše Ričard pomogao da se kralj uspravi u krevetu, dok su lekari vikali: „Ne, ne, položite ga!” A Henri je bio sklopio šake na grudima, kao da hoće da stisne sebi srce. Upinjao se da ustane, ispuštao neartikulisane zvuke koji su podsećali na reči, ali to nisu bile, kao da se Sveti duh spustio na njega, pa govori raznim jezicima. Razmišljao je još, u panici, šta ako izgubi razum? Šta kaže Crna knjiga za slučaj da kralj postane slab u glavu? Seća se, pritom, da je spolja čuo urlikanje Henrijevog posrnulog konja, koji se mučio da se podigne na noge; ali nije on to čuo, nikako, sigurno su životinju ubili? A onda je Henri sam počeo da urla. Te noći kralj će strgnuti zavoj s glave. Modrica, otok, tako je Bog hteo. Čvrsto je rešen da se pokaže pred svojim dvorjanima, da opovrgne sve glasine da je ozleđen, da je poginuo. Prilazi mu Ana, koju pridržava njen otac, Monsenjer. Erl je stvarno pridržava, ne pretvara se. Ona je sva bleda i skrhana; sad se vidi da je trudna. – Gospodaru moj – kaže ona – molim se, i cela Engleska se moli, da više nikada ne izjašeš na borilište. Henri joj daje znak da mu priđe. Priziva je prstom sve dok Anino lice nije sasvim blizu njegovom. Govori tiho, a vatreno: – A što me o istom trošku ne biste uštrojili? To bi tebi odgovaralo, zar ne, gospođo?

Zaprepašćenje se ogleda na licima. Bolenovi razborito odvlače Anu dalje od njega, sklanjaju se, Šeltonova i ledi Rokford pljeskaju rukama i cokću jezicima, ceo klan Hauardovih i Bolenovih okuplja se oko kraljice. Jedino se Džejn Simor, od svih dvorskih dama, ne pomera. Stoji, pogleda uprtog u Henrija, i on tad pogleda pravo u nju, a neko prostranstvo otvara se oko nje; na trenutak, stoji ona u praznom prostoru, kao plesačica koja zaostane kad razigrana povorka krene napred. Kasnije, sedi Kromvel u Henrijevoj sobi, a kralj se skljokao u fotelju presvučenu somotom. Kad sam bio mali, kaže Henri, šetao sam se sa ocem po galeriji u Ričmondu, jedne noći, negde oko jedanaest sati, i on me je držao za ruku, i udubili smo se u razgovor, ili se bar on bio udubio: kad, najednom, čula se neka lomljava, kao da sve puca, i cela zgrada ispustila je nešto nalik dubokom jecaju, a patos nam se urušio pod nogama. Sećaću se toga dok sam živ, kako sam stajao na samoj ivici, a svet se izgubio pod nama. Ali na trenutak nisam znao šta to čujem, da li to puca drvo ili naše kosti pucaju. Obojica smo, božjom milošću, ostali na čvrstom tlu, a opet, ja sam već video sebe kako ponirem, dole, i dole, kroz pod, sve dok nisam udario u zemlju i omirisao je, vlažnu kao grob. E pa... Danas kad sam pao, isto je tako izgledalo. Čuo sam glasove. Iz velike daljine. Reči nisam mogao da razaberem. Činilo mi se kao da me vazduh raznosi. Boga nisam video. Ni anđele. – Nadam se da se niste razočarali kad ste se probudili. I ugledali samo Tomasa Kromvela. – Nikad mi nije bilo tako drago što te vidim – kaže Henri. – Ni majka ti se nije obradovala onog dana kad te je rodila kao što sam ti se ja obradovao danas. Došli su sobari, nečujno tabanaju po sobi, obavljaju redovne dužnosti, škrope kraljevu posteljinu svetom vodicom. – Polako – ljutito će Henri. – Hoćete da se prehladim. Jedna kap isto je tako delotvorna kao i puna kofa. – Okreće se, pa će tihim glasom: – Nevaljša, je l’ si ti svestan da se ovo nikada nije desilo? Kromvel klima glavom. Ono što je negde i zapisano on upravo briše.

Ostaće podatak da se tog i tog dana kraljev konj sapleo. A onda je božja ruka podigla kralja sa zemlje i, nasmejanog, vratila ga na presto. I još jedan zapis za Knjigu zvanu Henri: obori ga na zemlju, a on će samo odskočiti. Ali kraljica ima pravo. Svi znaju one megdandžije iz vremena starog kralja, one što šepaju po dvoru i trzaju se na svaki zvuk, one zbunjene što su pretekli sa megdaništa; one koji su prečesto dobijali po glavi, pa hodaju iskrivljeni, savijeni kao kifla. I džaba ti sva veština kad dođe dan da se sravne računi. Konj može da izda. Momci mogu da izdaju. Živci mogu da izdaju. Te noći kaže Kromvel svom bratancu Ričardu: – Loše sam se osećao u tom trenutku. Koliko ih ima koji mogu da kažu, kao što ja moram da kažem: „Jedini moj prijatelj je kralj Engleske”? Ja imam sve, pomislio bi čovek. A opet, uzmi mi Henrija, i ostaću bez igde ičega. Ričard sagledava beznađe istine. – Da – kaže. Šta bi drugo rekao? Kasnije će Kromvel istu misao, nešto obazrivije i u donekle izmenjenom obliku, izgovoriti i pred Ficvilijamom. Ficvilijam ga gleda: zamislio se, ne nedostaje mu saosećanja. – Ne znam, Nevaljša. Nisi ti sam, bez ičije podrške, znaš. – Oprosti, molim te – skeptično će Kromvel – ali na koji se način ta podrška iskazuje? – Hoću da kažem da bi mogao da računaš na podršku, ako ti zatreba protiv Bolenovih. – A što bi mi zatrebala? Kraljica i ja smo u savršenim odnosima. – Šapuiju tako ne pričaš. Kromvel nagne glavu u stranu. Zanimljivo, ko sve razgovara s Šapuijem; a zanimljivo je i to šta ambasador bira da prenese ovome ili onome. – Jesi li ih čuo? – kaže Fic. U njegovom tonu oseća se gađenje. – Izvan šatora, kad smo mislili da je kralj poginuo? Vikali su: „Bolen, Bolen!” Sopstveno prezime uzvikivali. Kao kukavice. Kromvel čeka. Čuo ih je, naravno; nego, o čemu se ovde zapravo radi? Fic je blizak kralju. Od malih nogu je na dvoru, sa Henrijem, iako nije plemenitog roda, već samo iz gospodske kuće. Bio je u ratu. U telu mu je ostao vrh strele od samostrela. Išao je u poslanstva, poznaje

Francusku, poznaje Kale, tamošnju englesku enklavu i politiku koja se tamo vodi. Jedan je iz društva odabranih, vitez Podvezice. Dobro piše pisma, umesno, nit prenagli, niti okoliši, nit preteruje s laskanjem, niti je tek površan u iskazivanju poštovanja. Kardinalu se sviđao, a vrlo je predusretljiv prema Tomasu Kromvelu, s kojim svakodnevno obeduje u stražarskoj sobi. I inače je predusretljiv; sad i više od toga? – Šta bi bilo, Nevaljša, da kralj nije oživeo? Nikada neću zaboraviti Hauarda kako uleće sa onim: ,Ja, ja, ja!” – Tu predstavu niko od nas neće istisnuti iz sećanja. A što se tiče... – Kromvel načas okleva – ... pa dobro, da je pošlo po zlu, kraljevo telo bi umrlo, ali bi se politika tog tela nastavila. Bilo bi moguće okupiti veće koje bi upravljalo zemljom, a koje bismo sastavili od zakonodavaca, i od sadašnjih glavnih članova saveta... – ... među kojima si i ti... – i ja, može. – i ja, i to u više svojstava, razmišlja on: u koga se može imati više poverenja, ko je bliži, a da pritom nije samo prvi kraljev sekretar, već i zakonodavac, i čuvar svitaka? – Uz saglasnost parlamenta – kaže on – mogli bismo u takvoj situaciji da sazovemo telo koje bi upravljalo u svojstvu namesnika dok se kraljica ne porodi, a možda, uz njenu dozvolu, i do punoletstva... – Ali ti znaš da Ana tako nešto ne bi dozvolila – kaže Fic. – Ne, ona bi uzela svu vlast u svoje ruke. Mada bi morala da se bori protiv ujka Norfoka. A između njih dvoje – ne znam koga bih podržao. Nju, valjda. – Bože, pomozi ovoj zemlji – kaže Ficvilijam – i svima u njoj. Od njih dvoje, meni bi lakše pao Tomas Hauard. Njega bi bar čovek mogao da pozove da izađe napolje i bori se. A ako pustimo gospođu da nam bude namesnica, Bolenovi će na grbaču da nam se popnu. Noge o nas ima da brišu. A ona bi nam urezala „A. B.” u kože. – Ficvilijam trlja bradu. – Ali to će i ovako da nam uradi. Ako Hariju rodi sina. Svestan je da ga Fic posmatra. – Kad smo već kod sinova – kaže Kromvel – jesam li ti zahvalio kako dolikuje? Samo kaži ako bilo šta mogu da učinim za tebe. Gregori je mnogo napredovao pod tvojim vođstvom. – Bilo mi je zadovoljstvo. Pošalji mi ga opet, što pre.

I hoću, misli Kromvel, i to sa zakupom na ime jedne ili dve manje opatije, samo da proguram ove nove zakone. Radni sto mu je pun papira koji čekaju novo zasedanje parlamenta. Za koju godinu, voleo bi Kromvel da Gregori dobije mesto pored njega u Donjem domu parlamenta. Mora sa svih strana da sagleda kako se upravlja državom. Mandat u parlamentu je prilika da čovek nauči da ne može imati sve što poželi, to je svojevrsna lekcija iz strpljivosti; zavisi iz kog ugla gledate. Tamo se, u prisnoj atmosferi, govori o ratu, miru, nejedinstvu, svađama, raspravama, glasinama, nezadovoljstvima, bogatstvu, sirotinji, istini, neistini, pravdi, ravnopravnosti, ugnjetavanju, izdaji, ubistvu, o izgradnji i čuvanju države; a onda učine isto što su činili njihovi prethodnici – to jest, kako su verovatno činili – i sve ostave kako su i zatekli. Posle kraljeve nezgode, sve je isto, a opet – ništa nije isto. Kromvel je i dalje trn u oku Bolenovima, Merinim pristalicama, vojvodi od Norfoka, vojvodi od Safoka, kao i odsutnom biskupu vinčesterskom; da ne pominjemo kralja Francuske, cara, a i rimskog biskupa, koga, inače, nazivaju papom. Ali nadmetanje – nadmetanje svake vrste – sada se zaoštrava. Na dan Katarinine sahrane, Kromvel je potišten. Koliko mi, u stvari, umemo da prigrlimo svoje neprijatelje! Oni su nam bliski, oni su nam kao drugo „ja”. Dok je ona, kao sedmogodišnjakinja koja prvi put uzima vez u ruke, sedela na svilenom jastučetu u Alhambri, on je ljuštio krompir u kuhinji Lambet palasa, pod budnim okom svog teče Džona, kuvara. Često bi Kromvel, kad zaseda savet, stao na Katarininu stranu, kao da je jedan od njenih službenih advokata. „Vi zastupate taj stav, gospodo moja”, govorio je on, „ali udova princeza će ustvrditi da...” I: „Katarina će vaš stav pobiti, ovako.” I nije to činio zato što joj je naklonjen, već zato što je tako štedeo vreme; kao njen protivnik, bavi se njenim brigama, procenjuje njenu strategiju, svaku stavku ispita pre nego što ona to učini. Dugo je to zbunjivalo Čarlsa Brendona: „S čije je strane ovaj čovek?”, pitao se on. Ali u Rimu se čak ni sada Katarinino pitanje ne smatra zaključenim.

Vatikanski advokati su otvorili slučaj i svakako ga neće zaključiti samo zato što je jedna od strana u sporu umrla. Nije nemoguće da se jednoga dana, kad svi mi pomremo, iz neke podzemne vatikanske tamnice, čangrljajući kostima, pojavi skelet sekretara, da se s kolegama kosturima posavetuje u vezi s nekim pitanjem iz oblasti kanonskog prava. Cvokotavim zubima obraćaće se jedni drugima; nepostojeće oči okretaće se u dupljama, tražeći odgovor na pergamentima koji su se, na svetlu, pretvorili u trunčice prašine. Ko je Katarini oduzeo nevinost, prvi ili drugi njen muž? Nikada to neće saznati. – Ko će odgonetnuti živote žena – kaže on Rejfu. – A i smrti njihove – kaže Rejf. Kromvel podigne pogled. – Nemoj i ti! Pa ne misliš valjda da je otrovana? – Priča se – kaže Rejf ozbiljnim tonom – da su joj otrov sipali u neko jako velško pivo. A u tom piću je, izgleda, baš uživala ovih poslednjih nekoliko meseci. Kromvel uhvati načas Rejfov pogled i frkne, zauzdavajući smeh. Princeza udova, a nateže jako velško pivo. – Iz kožnog vrča – kaže Rejf. – A pomislite samo kako tresne njime o sto. I zaurla: „Do vrha!” Čuje se bat koraka, neko trči. Šta li je sada? Neko lupa na vrata, i eto Kromvelovog malog Velšanina, zadihao se. – Gospodaru, morate smesta kod kralja. Ficvilijamovi ljudi došli po vas. Mislim da je neko umro. – Šta, opet neko? – kaže on. Uzima onaj svežanj papira, baca ga u orman i zaključava, pa daje ključ Rejfu. Odsad će svoje tajne držati podalje od tuđih očiju, nema potrebe da sveže mastilo dreždi na vazduhu. – Koga sad moram da dižem iz mrtvih? Znate kako je to kad se zaprežna kola prevrnu na ulici. Svi koje sretnete lično su tome prisustvovali. Videli su kako su čoveku kola otfikarila nogu. Videli su kako žena ispušta dušu. Videli su otimačinu, i lopove kako kradu ono što je bilo pozadi, dok je rabadžija stenjao pod prednjim delom kola. Slušali su čoveka dok se, urlajući, ispoveda, a i onog što je šapatom ostavio testament. A ako su svi ljudi koji kažu da su bili tamo

zaista tamo i bili, to znači da se sav šljam londonski slio u jednu tačku, da su lopovi izašli iz tamnica, da su kurve ustale iz kreveta, i da se svaki živi advokat popeo na leđa nekom mesaru, da bolje vidi. Istog tog dana, 29. januara, zaputiće se Kromvel ka Griniču, potresen i ispunjen slutnjom posle vesti koje su mu doneli Ficvilijamovi ljudi. Govoriće mu tamo razni i razne: „Bila sam tamo, bila samo tamo kad je Ana najednom zaćutala, kad je spustila knjigu koju je čitala, kad je ostavila vez, lautu, bila sam tamo kad je zastala usred veselja koje je u njoj budila pomisao na to da je Katarina ukopana. I videla sam kako joj se lice menja. Videla sam kako se dvorkinje skupljaju oko nje. I kako je brzo odvode u njenu sobu, i rezom zatvaraju vrata, i videla sam trag krvi koji je ostajao za njom kako je hodala.” U to nema svrhe verovati. U to s krvlju. Videli su to, možda, u svojim glavama. Pitaće on, Kromvel, pitaće: u koje vreme su kraljici tačno počeli bolovi? Ali niko, po svemu sudeći, neće umeti da mu kaže, iako do u tančine znaju sve šta se događalo. Oni su usredsređeni na taj krvavi trag, a činjenice izostavljaju. Čitav dan će biti potreban da loše vesti procure dalje od kraljičinog uzglavlja. Ponekad žene zaista iskrvare, ali se dete ne da, i nastavi da raste. Ovoga puta nije tako bilo. Katarina je odveć sveža u grobu da bi počivala u miru. Pružila je ruku i protresla Anino dete, koje je na svet došlo prerano, ne veće od pacova. Uveče, ispred kraljičinih odaja, žena kepec sedi na kamenom podu, njiše se i ječi. Glumi porođaj, neko kaže: nepotrebno. – Zar ne možete negde da je sklonite? – pita Kromvel žene. Džejn Rokford kaže: – Dečak je bio, gospodine sekretaru. Nosila ga je nepuna četiri meseca, bar kako mi cenimo. Početkom oktobra, znači. Još smo bili na putovanju. – Vi ćete svakako imati zabeleženu maršrutu – ispotiha će ledi Rokford. – Gde se ona tada nalazila? – Zar je to bitno? – Cenim da biste vi voleli da znate. O, znam ja da se planovi menjaju, ponekad u trenutku. Da je ponekad bila s kraljem, a ponekad nije, da je ponekad Noris bio s njom, a nekad, opet, druga neka gospoda. Ali u pravu ste vi, prvi sekretaru. Nije to sada ni važno. Lekari vrlo malo toga mogu sa sigurnošću da tvrde. Ne možemo reći kada je

dete začeto. I ko je bio ovde, a ko tamo. – Možda bi trebalo da sve ostavimo tako kako jeste – kaže on. – Tako, dakle. A sada, kad je propustila još jednu priliku... sirotica... kakav li će svet biti? Žena kepec nezgrapno se uspravlja. Gleda ga, zadržava njegov pogled, pa podigne suknje. Nije dovoljno brzo skrenuo pogled. Obrijala se, ili ju je neko obrijao, i ono dole joj je kuso, kao kod neke starice ili malog deteta. Kasnije, pred kraljem, dok drži Meri Šelton za ruku, Džejn Rokford više ni u šta nije sigurna. – Po izgledu bi se reklo da je dete bilo muško – veli ona – a da je trudnoća trajala otprilike petnaest nedelja. – Kako misliš: po izgledu bi se reklo? – pita kralj. – Zar se to ne vidi? O, sklanjaj se odavde, ženo, ti nisi rađala, šta ti znaš? Trebalo je da neke iskusne žene budu uz nju, šta si ti tamo tražila? Zar nisu Bolenovi mogli da ustupe mesto nekom korisnijem? Moraš li baš ti da budeš u svakoj čorbi mirođija? Glas ledi Rokford podrhtava, ali se ona ipak drži svoga. – Vaše veličanstvo može da sasluša šta lekari imaju da kažu. – Saslušao sam ih. – Ja samo ponavljam njihove reči. Meri Šelton brizne u plač. Henri je pogleda pa će skrušeno: – Gospođice Šelton, oprostite. Dušo, nisam hteo da te rasplačem. Henri trpi bolove. Hirurzi su mu stavili zavoj na nogu, istu onu nogu koju je na borilištu povredio pre više od deset godina; sklona je gnojenju, a izgleda da je nedavni pad otvorio truleži put do mesa. Od sveg razmetanja ne ostade ništa; sada proživljava dane slične onima kad je sanjao svog brata Artura, dane kada su mrtvi bespoštedno gazili po njemu. Ovo je drugo dete koje je izgubio, kaže on te noći, privatno; mada, ko zna, možda je bilo još dece, žene te stvari umeju da zadrže za sebe sve dok ih stomaci ne otkriju, ne znamo mi koliko je mojih naslednika tako odnela krv. Šta li Bog od mene sada želi? Šta moram da učinim ne bih li mu udovoljio? Vidim da neće da mi da mušku decu. On, Kromvel, stoji po strani dok Tomas Kranmer, bled i uglađen, preuzima brigu o ucveljenom kralju. Umnogome pogrešno razumemo

svog tvorca, kaže nadbiskup, ako ga optužujemo za svaki udes pale ljudske prirode. Ja sam mislio da on vodi računa o svakom vrapcu koji padne na zemlju, kaže kralj, prkosan kao dete. Zašto onda ne vodi računa o Engleskoj? Iznaći će Kranmer neki razlog. Kromvel jedva da ga i sluša. On razmišlja o ženama oko Ane: mudre kao zmije, bezazlene kao golubice. I već je izatkana nit priče, o svemu što se toga dana događalo; izatkana je onde, u kraljičinim odajama. Ne može se Ana Bolen optuživati za nesreću koja ju je snašla. Kriv je njen ujak Tomas Hauard, vojvoda od Norfoka. Kad se kralj strmeknuo, upravo je on, Norfok, uleteo kod kraljice, vičući kako je Henri poginuo, i tako ju je potresao da je nerođeno srce prestalo da kuca. I još: kriv je i Henri. Kriv je zbog svog ponašanja u poslednje vreme, zbog toga što obigrava oko kćerke starog Simora, što joj ostavlja pisma u kapeli i šalje slatkiše sa svoje trpeze. Saznanje da on voli drugu ujelo je kraljicu za dušu. Toliko se zbog toga ražalostila da joj se sama utroba pobunila, i odbacila nejako dete. Samo budi jasna, kaže Henri hladno dok stoji podno gospine postelje i sluša njeno tumačenje događaja. Samo oko jednog da budeš jasna, gospođo. Ako ijedna žena snosi krivicu za ovo što se desilo, onda je to ova u koju ja sada gledam. Razgovaraćemo kad ti bude bolje. A sada, neka ti je sa srećom, jer ja idem u Vajthol da se pripremim za parlament, a tebi bi najbolje bilo da ostaneš u krevetu dok se ne oporaviš. Dok za sebe, inače, sumnjam da ću se ikada oporaviti. A Ana onda viče za njim – ili tako ledi Rokford priča – „Ostani, ostani, gospodaru moj, uskoro ću ti roditi drugo dete, i sve će to ići brže sad, kad je Katarina umrla...” – Ne vidim kako će to da ubrza stvar. – Henri se, hramljući, udaljava. A potom, u njegovim odajama, gospoda iz najbliže pratnje mile pažljivo oko njega, kao da je kralj od stakla, i pripremaju se da pođu. Henri se kaje što je bio brz na jeziku, jer ako kraljica ostane tu, moraju s njom da ostanu i sve žene, tako da on neće moći da pari oči na svojoj zemičkici Džejn. Misao ga vodi i dalje, možda zahvaljujući poruci koja mu stiže od Ane: taj izgubljeni fetus, začet za Katarininog života,

ne može se porediti sa detetom čije će začeće tek uslediti, neznano kad, ali uskoro. Jer, sve i da je ovo dete poživelo i odraslo, uvek bi se našao neko ko bi sumnjao u njegovo pravo na presto; sada pak, kad je Henri udovac, niko u hrišćanskom svetu ne može da ospori pravosnažnost njegovog braka sa Anom, kao ni to da će sin koga će njih dvoje dobiti biti engleski prestolonaslednik. – I, kako vama sad izgleda taj sled misli? – pita Henri. Sa onom nogom, odebljalom od zavoja, sav onako težak, spušta se na stolicu u svojoj sobi. – Ne, nemojte se dogovarati, želim odgovor od svakog ponaosob, prvo od jednog, pa od drugog Tomasa. – Kraljevo lice krivi se u grimasu, iako je on hteo da se nasmeje. – Znate li kakvu zabunu vas dvojica pravite među Francuzima? Oni su vas spojili u jednog, pa vas u depešama nazivaju doktor Hramijel. Razmenjuju poglede, Kromvel i Kranmer: kasapin i anđeo. Ali kralj njihov savet i ne čeka, zajednički ili pojedinačni, svejedno; on priča dalje, kao čovek koji zariva nož u sopstveno telo da proveri koliko boli. – Ako kralj ne može da ima sina, ako nije sposoban za to, nije ni važno šta inače može. Pobede, ratni plen, pravedni zakoni koje donosi, znameniti dvorci njegovi – sve to nije ništa. Istina. Da bi se održala stabilnost države, to je ono što čini sponu između kralja i njegovog naroda; ukoliko on sam ne može da ima sina, mora da pronađe naslednika, i da ga imenuje pre nego što se zemlja zaglibi u sumnju i konfuziju, u podele i zavere. A koga Henri može da imenuje a da mu se ljudi ne smeju? – Kad se setim – kaže kralj – šta sam uradio za sadašnju kraljicu, kako sam je uzdigao od kćeri iz jedne obične gospodske kuće do... Nikako mi ne ulazi u glavu zbog čega sam to učinio. – Pogleda ih onda kao da će reći: a znate li vi, doktore Hramijele? – Sad mi se čini – sav smeten pokušava da napipa pravu rečenicu – čini mi se da sam na neki nečastan način naveden na taj brak. On, Kromvel, osmotri načas drugu polovinu sebe, kao kroz ogledalo: Kranmer izgleda smlavljeno. – Kako to, nečastan način? – pita nadbiskup. – Siguran sam da mi tada misli nisu bile sređene. Ne kao što su sada. – Ali, gospodaru – kaže Kranmer. – Veličanstvo. Uz najdublje

poštovanje, Visosti, ali vama u ovom trenutku misli i ne mogu da budu sređene. Pretrpeli ste veliki gubitak. Dva, u stvari, pomisli Kromvel; danas ti je sin rođen mrtav, a prva žena sahranjena. Nije ni čudo što se sav treseš. – Meni se čini da sam tada bio zaveden – kaže Henri – to jest, da je na meni nešto oprobano, možda neke čini, čarolije možda. Žene rade takve stvari. A ako je takav slučaj, onda bi ovaj brak bio nevažeći, zar ne? Kranmer pruža ruke, kao čovek koji pokušava da odbije plimu. On vidi kako njegova kraljica nestaje bez traga i glasa; njegova kraljica, koja je toliko učinila za pravu veru. – Gospodaru, gospodaru... Veličanstvo... – O, mir! – kaže Henri, kao da je Kranmer sve započeo. – Kromvele, dok si bio vojnik, da li si ikada čuo da postoji neki melem za ovakvu nogu kakva je moja? Opet sam je udario, i lekari kažu da nezdrave tečnosti moraju da se ispuste. Strahuju da je trulež stigla do kosti. Ali nemoj to nikome da kažeš. Ne bih želeo da se to pročuje. hoćeš li poslati paža po Tomasa Vikarija? Mislim da bi morao da mi pusti krv. Moram malo da se olakšam. Želim vam laku noć. – A onda dodaje, gotovo u pola glasa: – Jer, pretpostavljam da i ovaj dan mora stići svome kraju. Doktor Hramijel odlazi. U predsoblju, jedan od njih dvojice okreće se onom drugom. – Sutra će biti drugačiji – kaže nadbiskup. – Da. Kad čovek pati, svašta ćeš od njega čuti. – Ne bi trebalo na to da obraćamo pažnju. – Ne bi. Izgledaju kao dva čoveka koji hodaju po tankom ledu; oslanjaju se jedan na drugoga dok napreduju kratkim, bojažljivim koracima. Kao da im to može pomoći kad led počne sa svih strana da puca. – Osim toga – kaže Kromvel – nije on čovek koji će priznati da je pogrešio. Možda i gaji neke sumnje u vezi sa svojim brakom. Ali bog nek je u pomoći onome ko tu priču potegne. – Moramo svaku sumnju da otklonimo – kaže Kranmer. – I to nas dvojica. – On bi voleo da sa carem održava prijateljske odnose. Sad više nema Katarine, pa ni razloga za zlu krv između njih dvojice. I tako

moramo da se suočimo sa činjenicom da sadašnja kraljica... – Okleva da izgovori: da sadašnja kraljica smeta; ne zna da li da izgovori: da predstavlja prepreku miru. – Ona mu se isprečila na putu – tresne Kranmer. – Ali on je neće žrtvovati? Sigurno da neće. Ne da ugodi caru Karlu ili bilo kom živom čoveku. Neka se tome ne nadaju. Neka se Rim tome ne nada. Nikada se on neće odreći vere. – Neće. Verujmo i mi da će naš dobri gospodar sačuvati crkvu. Kranmer čuje i reči koje Kromvel nije izgovorio: kralju Ana nije potrebna da bi to postigao. Mada, opet će Kromvel, teško je setiti se kralja iz vremena pre Ane; teško je zamisliti ga bez nje. Ona je stalno tu negde, oko njega. Čita preko njegovog ramena. Pojavljuje mu se u snovima. Čak i kad leži do njega, to joj nije dovoljno blizu. – Reći ću ti ja šta ćemo – kaže, pa stegne Kranmera za nadlakticu. – Hajde da priredimo večeru, važi, i da pozovemo vojvodu od Norfoka. Kranmer se sav skupio. – Norfoka? Zašto bismo ga zvali? – Radi pomirenja – kaže Kromvel poletno. – Bojim se da sam onog dana kad je kralj doživeo nezgodu ja možda, hm, omalovažio njegove pretenzije – dodaje on s puno poštovanja. – Nije li on najveći naš plemić? Ne, ja vojvodu sažaljevam iz dna duše. – Šta si to uradio, Kromvele? – Nadbiskup je prebledeo. – Šta si uradio u tom šatoru? Jesi li ga zaista dohvatio, kao što, čujem, nedavno uradi i s vojvodom od Safoka? – Šta, s Brendonom? Samo sam ga pomerio. – Pomerio ga kad njemu nije bilo do pomeranja. – Bilo je to za njegovo dobro. Da sam ga ostavio tamo u kraljevom prisustvu, Čarls bi svašta napričao i završio u Kuli. Opanjkavao je kraljicu, znaš. – A svako opanjkavanje, svaka sumnja, razmišlja Kromvel, mora poticati od Henrija, iz Henrijevih usta, a ne iz mojih, ili bilo čijih. – Molim te, ali molim te – kaže on – hajde da priredimo večeru. I to mora da bude u Lambetu, Norfok neće hteti da dođe kod mene, misliće da sam namerio da mu u klaret sipam nešto za spavanje, ukrcam ga na brod i prodam u roblje. Kod tebe će rado doći. Ja ću obezbediti srnetinu.

Imaćemo žele u obliku moćnih vojvodinih zamkova. Tebe to ništa neće da košta. I tvoji kuvari neće morati da se muče. Kranmer se smeje. Smeje se, konačno. Teško dobijena bitka, to, da se njemu makar osmeh pojavi na licu. – Kako hoćeš, Tomase. Priredićemo večeru. Nadbiskup hvata Kromvela za nadlaktice, ljubi ga u desni, pa u levi obraz. Poljubac mira. Ni utešen ni umiren, Kromvel se vraća u svoje odaje kroz neprirodno tihu palatu: nema muzike iz udaljenih soba, čuje se možda samo kako neko mrmlja molitvu. On pokušava da zamisli izgubljeno dete, lutana, proklijalih udova, starog i mudrog lica. Malo je ljudi nešto tako videlo. On svakako nije među njima. U Italiji je, svojevremeno, stajao i držao sveću hirurgu dok je ovaj, u zatvorenoj, zamračenoj sobi, sekao mrtvaca na deliće, da vidi kako telo radi. Stravična je bila ta noć, dok je zadah iznutrica i krvi zastajao ljudima u grlu, a slikari koji su se tiskali i davali mito samo da ih puste unutra pokušavali da ga sklone u stranu; ali on se nije dao, jer je i jemčio da će ostati tu gde jeste i osvetljavati prostoriju. I tako se Kromvel našao među izabranima, među važnim ljudima koji su videli kako se mišić odvaja od kosti. Ali u utrobu žene nikada se još nije zagledao, a kamoli u bremeniti leš; nema tog hirurga koji bi, čak i za novac, obavio takav zahvat pred publikom. On razmišlja o Katarini, balsamovanoj i pokopanoj. Njen duh se oslobodio, otišao da traži prvog muža: tumara sad nekud, doziva ga po imenu. Hoće li se Artur zaprepastiti kad je vidi, tu gojaznu staricu, a on još žgoljavo dete? Kralj Artur, blagosloveno bilo sećanje na njega, nije mogao da ima sina. A šta se zbilo posle Artura? Ne znamo. Ali znamo da je njegova slava izbledela u ovome svetu. Kromvel razmišlja o geslu koje je Ana odabrala za grb: „Najsrećnija”. – Kako je miledi kraljica? – upitao je ranije Džejn Rokford. – Sedi i kuka – rekla je Rokfordova. A on je hteo da kaže: je li izgubila mnogo krvi? Nije ni Katarina bila bezgrešna, ali sada je grehova oslobođena. I svi su ti gresi natovareni na Anina pleća; kao neka senka koja je progoni,

žena zaogrnuta noćnom tamom. Stara kraljica obitava u sjaju božjeg bića, njena mrtva čeljad, prepovijena, leže joj pod nogama, dok Ana boravi u ovom grešnom, nižnjem svetu, krčka se u znoju porodiljske postelje, na prljavom čaršavu. Ali ruke i noge su joj hladne, a srce joj je kao kamen. I eto vojvode od Norfoka, čeka da ga nahrane. Obukao je najbolje što ima, ili bar dovoljno dobro za palatu Lambet, izgleda kao komad kanapa koji je sažvakao pas, ili parče hrskavice zaostale na dasci za sečenje mesa. Svetle oči plamte ispod raščupanih obrva. Kosa kao gvozdena čekinja. Telo mu je mršavo, žilavo, oseća se na konje, kožu i oružarnicu, a tu je i tajanstveni miris furune ili, može biti, pepela koji se hladi: suv kao barut, opor. Nikog živog se taj ne plaši do Henrija Tjudora, koji bi mogao iz čistog hira da mu oduzme vojvodstvo, ali se zato boji mrtvih. Pričaju da se iz svih njegovih kuća, kako se dan bliži kraju, čuje treskanje prozorskih kapaka i spuštanje reza, za slučaj da kardinal Volsi uleti kroz prozor ili se uzvere uz stepenište. Da je Volsiju stvarno do Norfoka, on bi se primirio u stonoj ploči, dišući na šaru u drvetu; procurio bi kroz ključaonicu, ili upao kroz dimnjak, tiho, kao ogaravljena golubica. Kad se Ana Bolen pročula, a budući nećaka njegove dične porodice, vojvoda je smatrao da je njegovim nevoljama došao kraj. Jer, nevolje njega ne mimoilaze; kao najveći plemić, ima on svoje suparnike, one koji mu žele zlo, one koji ga kleveću. Ali bio je uveren da će, kad Ana, u dogledno vreme, bude krunisana, on, vojvoda, uvek biti uz kralja. Nije ispalo tako, i vojvoda se otuđio. Udaja nije Hauardovima donela ni blago ni počasti kojima se on nadao. Ana je sve ubrala za sebe, kao i Tomas Kromvel. Vojvoda misli da bi Anu trebalo da usmerava njen muški srodnik, ali ona ne daje da je bilo ko usmerava; ona je, štaviše, svima otvoreno stavila do znanja da sada kao glavu porodice ne vidi vojvodu, već samu sebe. Što je, s vojvodinog stanovišta, neprirodno: žena ne može da bude glava bilo čega, potčinjenost i pokornost njena su uloga. Neka je ona i kraljica, i bogata, ipak bi trebalo da zna gde joj je mesto; ili, ako ne zna, da nauči. Hauard ponekad javno gunđa: ne protiv Henrija, već protiv Ane Bolen. Smisao je pronašao u tome da što

više vremena provodi na svojoj zemlji, zlostavljajući svoju vojvotkinju, koja često piše Tomasu Kromvelu žaleći se na to kako se muž prema njoj odnosi. Kao da on, Tomas Kromvel, može da pretvori vojvodu u nekog od najvećih svetskih ljubavnika ili makar u nešto nalik razumnom čoveku. Ali kad je obnarodovana Anina najnovija trudnoća, vojvoda je došao na dvor, okružen pratiocima koji su se zlobno cerili, a ubrzo mu se pridružio i njegov sin čudak. Sari je mladić koji je uobrazio da je naočit, darovit i srećne ruke. Lice mu je, međutim, sasvim iskrivljeno, pri čemu on sebi nikako ne čini uslugu time što kosu šiša kao pod loncem. Hans Holbajn priznaje da je i za njega Sari izazov. Mladić je večeras ovde, u Lambetu, pošto je propustio večernji provod u burdelju. Pogledom preleće preko prostorije; možda misli da Kranmer drži gole devojke iza zavese. – I dobro sad – kaže vojvoda trljajući ruke. – Kad ćeš doći do mene u Keninghol, Tomase Kromvele? Tamo je dobro za lov, tako mi boga, ima nešto da se ustreli u svako doba godine. A možemo i da ti nađemo nešto da ti zagreje krevet, ako si voljan, neku prostu ženu, od onih što ti voliš, imamo baš sad jednu sluškinju – vojvoda usisa vazduh – da joj vidiš samo sisice. – Čvornovatim prstima mesi vazduh. – Pa, ako je tvoja – promrmlja Kromvel – ja ti je ne bih uzimao. Vojvoda prostreli pogledom Kranmera. Možda ne bi trebalo pričati o ženama? Ali, kad pogledaš, Kranmer i nije pravi arhibiskup, bar ne po Norfokovom mišljenju; to je tek sitan činovnik koga je Henri jedne tamo godine pronašao u močvari i koji je obećao da će, za mitru na glavi i dva poštena obroka dnevno, učiniti sve što se od njega traži. – Tako mi boga, Kranmeru, izgledaš mi bolesno – kaže vojvoda s turobnom nasladom. – Izgledaš mi kao da ti se meso jedva drži na kostima. Ni kod mene nije bolje. Pogledaj ovo. – Vojvoda se odbaci od stola, munuvši laktom sirotog mladića koji stoji pripravan sa bokalom vina. Ustaje i rasklanja odoru, izbacujući žgoljav list. – Šta kažeš na ovo? Grozno je, složi se Kromvel. Poniženje je, svakako, to što iznuruje Tomasa Hauarda. Kad su zajedno u društvu, sestričina ga prekida i nadglasava. Smeje se njegovim svetim medaljama i relikvijama koje on

nosi, iako su neke od njih prave svetinje. Za stolom ume da se nagne prema njemu i kaže, hajde, ujače, uzmi mrvicu iz moje ruke, vidi kako se topiš. – I topim se – kaže vojvoda. – Ne znam kako tebi polazi za rukom, Kromvele. Pogledaj se samo, pun ti ogrtač, ljudožder bi te pojeo pečenog. – O, pa – kaže on kroz osmeh – tom riziku se izlažem. – Mislim da ti piješ neki prašak koji si nabavio u Italiji. I on te održava. A tajnu nam, pretpostavljam, ne bi odavao? – Pojedi taj žele, milorde – strpljivo će Kromvel. – Ako čujem za takav prašak, poslaću ti uzorak. Jedina moja tajna je u tome je da spvam noću. U miru sam sa svojim tvorcem. I, naravno – dodaje on, opušteno se zavalivši u stolici – nemam neprijatelja. – Šta? – kaže vojvoda. Podigao obrve, skoro kosu dodiruju. Uzima još malo Terstonovih grudobrana od želea, skerletnog i svetlog, prozračan kamen i okrvavljenu ciglu. Dok ih mulja po ustima, mozga o nekolikim temama. Prevashodno o Viltširu, kraljičinom ocu. Koji je Anu trebalo da vaspita kako se pristoji, i da pritom više pažnje posveti disciplini. Ali ne, Viltšir je bio prezauzet razmećući se njome na francuskom, hvališući se onim što će ona jednoga dana postati. – Pa, jeste postala – veli mladi Sari. – Nije li, oče, gospodaru moj? – Mislim da se zbog nje i topim ovako – kaže vojvoda. – Ona zna sve o tim praškovima. Kažu da drži trovačice u kući. Znate šta je uradila biskupu Fišeru. – Šta je uradila? – pita mladi Sari. – Zar ti ništa ne znaš, momče? Fišerov kuvar je bio potplaćen da mu sipa prašak u čorbu. Umalo ga nije ubilo. – Ne bi to bio nikakav gubitak– kaže momak. – On je bio izdajica. – Jeste – kaže Norfok – ali u to vreme si izdaju prvo morao da dokažeš. Nije ovo Italija, momče. Mi imamo sudove. Pa, matori se još razvlačio, ali se nikada posle toga nije oporavio. Henri je dao da se kuvar živ skuva. – Ali kuvar nije nikada nije priznao krivicu – kaže on; on, Kromvel. – Tako da ne možemo biti sigurni da su Bolenovi to učinili. Norflok frkne. – Motiv su imali. Meri bi bolje bilo da se pripazi.

– Slažem se – kaže Kromvel. – Mada mislim da njoj glavna opasnost ne preti od otrova. – Nego od čega? – pita Sari. – Od pogrešnog saveta, milorde. – A misliš da bi trebalo tebe da sluša, Kromvele? – Mladi Sari odlaže nož i udara u žalopojku. Plemići, jadikuje on, nisu poštovani kao što su bili nekad, kad je Engleska bila velika. Svi ti ljudi oko sadašnjeg kralja skupljeni su s koca i konopca, i to na dobro ne može da izađe. Kranmer se meškolji u stolici, kao da bi da se umeša, ali ga Sari ošine pogledom koji sve govori: tačno to mislim i o tebi, nadbiskupe. Kromvel daje znak dečku da popuni mladiću čašu. – Vi, gospodine, ne prilagođavate ton razgovora onima kojima se obraćate. – A zašto bih? – kaže Sari. – Tomas Vajat kaže da se učite pisanju stihova. Ja volim poeziju, budući da sam mladost proveo među Italijanima. Ukoliko biste mi ukazali tu čast, voleo bih da pročitam neke vaše pesme. – Ne sumnjam da bi voleo – kaže Sari. – Ali ja ih čuvam za prijatelje. Kromvel stiže kući, a sin izlazi da ga dočeka. – Jesi li čuo šta radi kraljica? Ustala je iz porodiljske postelje, i sad se o njoj pripovedaju neverovatne stvari. Kažu da je viđena kako peče lešnike na vatri u svojoj sobi, i prevrće ih u mesinganom tiganju, i da je rešila da pravi otrovne slatkiše za ledi Meri. – To s mesinganim tiganjem radi neko drugi – kaže Kromvel kroz osmeh. – Neki mezimac. Veston. Onaj mali Mark. Gregori se tvrdoglavo drži svoje verzije: – Ma ona radi. Peče. I ušao tako kralj, pa se namrštio kad je video čime se ona bavi, a nije ni znao šta to znači, iako sumnja u nju, znaš. Šta si to naumila, upitao on nju, a kraljica mu odgovorila: o, gospodaru moj, ništa, pravim, evo, malo slatkiša da počastim one sirotice što stoje na kapiji i šalju mi odande pozdrave. Kralj će na to: ma je li tako, dušo moja? Onda blagoslovena bila. I tako je on, u stvari, potpuno zaveden, shvataš. – A kad se to dogodilo, Gregori? Znaš, ona je sad u Griniču, a kralj je u Vajtholu. – Nije bitno – Gregori će razdragano. – U Francuskoj veštice umeju

da lete, sve s mesinganim tiganjima, lešnicima i ostalim. A ona je sve to tamo i naučila. I inače su sve žene Bolenovih postale veštice, da joj uvračaju muško dete, jer kralj strahuje da joj ga on ne može dati. Osmeh na Kromvelovom licu sad već odaje nelagodu. – Nemoj to da širiš po kući. A Gregori će veselo: – Prekasno je sad, kuća je to raširila po meni. Seća se kako mu je svojevremeno, mora tome biti jedno dve godine, rekla Džejn Rokford: – Kraljica se hvali da će Katarini dati doručak od kojeg se ova neće oporaviti. Za doručkom čio, u podne adio. Tako se govorilo u vreme bolesti znojenja, koja je Kromvelu ubila ženu i kćerke.37 Neprirodan kraj, kad do njega dođe, obično je brži; saseče te jednim udarcem. – Idem ja u svoje odaje – kaže Kromvel. – Moram nešto da napišem. Ne daj da me ometaju. Ričard može da uđe, ako hoće. – A ja, je l’ mogu ja da uđem? Ako, na primer, izbije požar u kući, da li bi voleo to da saznaš? – Ne od tebe. Što bih tebi verovao? – On pogladi sina. Pa otrči do svoje sobe, i zatvori za sobom vrata. Susret sa Norfokom se, barem naoko, nije isplatio. Ali. On uzima parče hartije. U vrhu piše: TOMAS BOLEN To je gospin otac. Kromvel ga zamišlja. Uspravan čovek, vitak još, ponosan na svoj izgled, koji obraća i te kakvu pažnju na svoju spoljašnjost, upravo kao i njegov sin Džordž; čovek koji će iscrpeti dovitljivost londonskih zlatara, i vrteti oko prstiju dragulje za koje tvrdi da ih je dobio od stranih vladara. Godinama već služi Henriju kao diplomata, baveći se zanatom koji mu, zahvaljujući njegovoj hladnoj mekoći, i pristaje. Nije Bolen od onih koji žive za akciju, već više čovek koji stoji sa strane, smejulji se i gladi bradu; misli da izgleda zagonetno, ali, u stvari, izgleda kao čovek koji uživa u sebi. A ipak, Bolen je znao kako da postupi kad mu se ukaže prilika, kako da omogući svojoj porodici uspon, uspon do najviših grana u krošnji. Hladno je gore kad vetar duva, kad reže vetar te 1536. godine. Kao što znamo, on smatra da zvanje erla od Viltšira ne ukazuje u

dovoljnoj meri na njegov poseban status, pa je sebi smislio francusku titulu, monsenjer. I čini mu zadovoljstvo kad ga tako oslovljavaju. Stavlja do znanja da bi tu titulu svi trebalo da mu priznaju. A od toga koji će se dvorjanin njegovoj volji prikloniti, umnogome zavisi i kakav će položaj taj zauzeti. Kromvel piše: Monsenjer. Svi Bolenovi. Njihove žene. Njihovi kapelani. Njihove sluge. Svi čankolizi Bolenovih iz kraljeve lične pratnje, što će reći: Henri Noris Frensis Veston Vilijam Brerton, itd. Ali obični stari „ Viltšir”, u oštrim akcentima: Vojvoda od Norfoka. Ser Nikolas Kerju (iz kraljeve lične pratnje), koji je rođak Edvarda Simora, i oženjen sestrom ser Frensisa Brajana, rođaka Bolenovih, ali i rođaka Simorovih, a prijatelja: gospodina kraljevog rizničara, Vilijama Ficvilijama. Pogleda u spisak. Dodaje imena dvojice velikaša: Markiz od Egzetera, Henri Kurtene. Henri Pol, lord Montegju. To su stare engleske porodice; one polažu pravo na presto pozivajući se na loze starostavne; njih pretenzije Bolenovih peku više nego ikoga od nas. Savija hartiju. Norfok, Kerju, Fric, Frensis Brajan. Kurteneovi, Montegjuovi, i njima slični. I Safok, koji mrzi Anu. To su samo nanizana imena. Ne može se mnogo na osnovu toga zaključiti. Ne znači nužno da su oni jedni drugima prijatelji. Oni su, jednostavno, u manjem ili većem stepenu, pobornici starog božanskog poretka i neprijatelji Bolenovih. Niko ne voli Bolenove osim Bolenova samih. Ne samo zato što su oni

stekli moć nauštrb ostalih već zbog načina na koji su to učinili, bez trunke pristojnosti. S nipodaštavanjem su se poneli prema svima izvan njihovog kruga. Svima su gazili po osećanjima, omalovažili ono što im po rođenju pripada. Uzeli su ljude, iskoristili ih, i odbacili. Na ovaj ih onaj način, oštećena je dobra polovina dvora; pola dvora, i većina Engleza. Kromvel sklopi oči. Seda, disanje se usporava. U glavi se pomalja slika. Velika dvorana. U kojoj će on postaviti trpezu. Sluge tegle nogare od stolova. Nameštaju se stone ploče. Posluga u livrejama razmotava stolnjak, odižu ga vrhovima prstiju, i ravnaju; kao kraljev stolnjak, i ovaj prima blagoslove; poslužitelji mrmljaju rečenice na latinskom dok se odmiču da bolje vide i poprave ivice. Toliko što se stola tiče. A sad, gde će gosti da posedaju. Škripi patos dok sluge dovlače masivnu stolicu s grbom Hauardovih izrezbarenim sa zadnje strane naslona. To je za vojvodu od Norfoka, koji spušta svoju koščatu zadnjicu. – Čime ćeš, Nevaljša – pita on žalostivo – da kušaš moj apetit? Donesite sad još jednu stolicu, zapoveda on slugama. I postavite je milordu Norfoku s desne strane. Ova je za Henrija Kurtenea, markiza od Egzetera. Koji kaže: – Kromvele, moja žena je izričito zahtevala da dođe i ona! – Srce mi je na mestu kad vas vidim, ledi Gertruda – kaže on, uz naklon. – Izvolite, sedite. – Do ove večeri, redovno je pokušavao da izbegne tu plahu ženu koja u sve voli da se meša. Ali sad je bogzna kako ljubazan. – Svi prijatelji ledi Meri dobrodošli su za trpezu. – Princeze Meri – brecne se Gertruda Kurtene. – Kako vam drago, miledi – uzdahne Kromvel. – A evo nam sada Henrija Pola! – uzvikne Norfok. – Hoće li mi on ukrasti večeru? – Ima hrane za sve – kaže Kromvel. – Donesite stolicu za lorda Montegjua. I to odgovarajuću stolicu, za čoveka kraljevske krvi. – Mi to nazivamo prestolom – kaže Montegju. – Uzgred, ovde je moja majka. Ledi Margaret Pol, grofica od Solzberija. Zakonita kraljica Engleske,

prema nekima. Kralj Henri se mudro poneo prema njoj i njenoj porodici. Ukazao im je počasti, mazio ih, držao ih uza sebe. Mnogo mu je to dobra donelo: oni i dalje misle da su Tjudori uzurpatori, mada je grofici draga princeza Meri, kojoj je svojevremeno bila guvernanta; više ju je, inače, cenila zbog njene majke, kraljice Katarine, nego zbog njenog oca, koga smatra okotom velških goniča stoke. Sada se i grofica, u Kromvelovoj glavi, uz škripu smešta na svoje mesto. Grofica zvera oko sebe. – Veličanstvenu dvoranu imate, Kromvele – kaže ona mrzovoljno. – To je nagrada za porok – kaže njen sin Montegju. Kromvel se opet klanja. Progutaće on svaku uvredu, do daljeg. – Pa – kaže Norfok – šta ide prvo? – Strpljenje, milorde – kaže on. Seda i on na svoje mesto, na skromni tronožac, dole, u dnu stola. Pogled mu je uprt u to visoko društvo. – Odmah će stići pladnjevi. Ali hoćemo li prvo da se pomolimo? Podiže pogled ka krovnim gredama. Gore su izrezbarena i oslikana lica mrtvih: Morovo, Fišerovo, kardinalovo, kraljice Katarine. Ispod njih – cvet žive Engleske. Nadajmo se samo da krov neće pasti. Dan pošto je on, Tomas Kromvel, ovako uvežbavao svoju maštu, u njemu se javlja potreba da razjasni svoj položaj u stvarnom svetu; i da doda još neko ime onom spisku gostiju. U sanjarenju nije stigao do same gozbe, pa još i ne zna šta će sve biti na jelovniku. Mora da im pripremi nešto dobro, ili će velikaši da odmagle, i usput izvuku stolnjak, poruše sve sa stola i išutiraju mu sluge. I tako: razgovara sada sa Simorovima, u poverenju, ali otvoreno. – Dok god kralj bude za sadašnju kraljicu, biću i ja. Ali ako je on odbaci, i ja ću morati ponovo da razmislim o svemu. – Vi, dakle, nemate ličnog interesa u ovome? – podozrivo će Edvard Simor. – Ja zastupam kraljeve interese. Za to sam ja ovde. Edvard zna da više od njega neće izvući. – A ipak... – kaže on. Ana će se brzo oporaviti od nesreće koja ju je zadesila, i Henri će ponovo moći da legne s njom, ali jasno je da sama ta izvesnost ne utiče na

njegovo zanimanje za Džejn. Igra se izmenila, pa i Džejn mora da se prilagodi. Taj izazov vratio je Simorovima sjaj u oku. Sada, kad je Ana opet pobacila, postoji mogućnost da će Henri poželeti ponovo da se ženi. Lako je zamisliti da se tako nešto dogodi, upravo zahvaljujući svojevremenom uspehu same Ane Bolen. – Vi Simorovi ne bi trebalo preterano da se nadate – kaže Kromvel. – On se od Ane odljubljuje, pa se opet zaljubljuje, a tada bi sve dao za nju. Takvi su njih dvoje oduvek bili. – A što bi nekom draža bila žilava matora koka od bucmastog pilenceta? – kaže Tom Simor. – Šta će mu to? – Zbog supe – kaže Kromvel; ali ne tako da ga Tom čuje. Simorovi su u žalosti, ali ne za udovom Katarinom. Umro je Entoni Utred, guverner Džerzija, i Džejnina sestra Elizabet ostala je udovica. – Ako kralj uzme Džejn za naložnicu, ili za šta već – kaže Tom Simor – trebalo bi da potražimo neku dobru priliku za Bes. – Daj da se sad držimo ovoga što nam je prvo, brate – kaže Edvard. Žustra mlada udovica dolazi na dvor, da pomogne svojoj porodici u velikom pohodu. Pomislio bi Kromvel da će tu ženu zvati Lizi, ali izgleda da ju je tako oslovljavao isključivo njen muž, a da je za porodicu ona Bes. Drago mu je zbog toga, premda ni sam ne zna zbog čega. Nerazumno je s njegove strane što misli da druge žene ne bi trebalo da nose ime njegove žene. Bes nije neka velika lepotica, a i tamnije je puti od svoje sestre, ali zato ima to samopouzdanje i živahnost koji privlače pogled. – Budite dobri prema Džejn, prvi sekretaru – kaže Bes. – Nije ona ponosita, kako to neki ljudi misle. Pitaju se zbog čega ona neće da razgovara s njima, ali to je jedino zato što ne zna šta bi im rekla. – Ali sa mnom će razgovarati. – Slušaće vas. – Prlmamljiva osobina kod žena. – Primamljiva osobina kod svih. Nije li tako? Mada Džejn, više od ostalih žena, očekuje od muškaraca da joj kažu šta da radi. – I onda to i uradi? – Ne neizostavno. – Smeje se. Vrhovima prstiju okrzne ga po nadlanici. – Dođite. Ona vas čeka. Ugrejana suncem požude engleskog kralja, koja to devica ne bi

zablistala? Džejn ne bi. Ona je u još dubljoj crnini, čini se bar, od ostalih iz njene porodice, i sama, da je niko nije ni pitao, kaže da se moli za dušu počivše Katarine; ne da je ovoj to potrebno, svakako, jer ako postoji žena koja je otišla pravo u raj... – Džejn – kaže Edvard Simor – upozoravam te sada, i hoću pažljivo da saslušaš i uvažiš ono što ću ti reći. Kad budeš u kraljevom društvu, moraš se držati kao da žena poput pokojne Katarine nikada nije ni postojala. Ukoliko te kralj čuje da izgovaraš njeno ime, istoga časa izgubićeš njegovu naklonost. – Vidi – kaže Tom Simor. – Kromvel hoće da zna da li si zaista, i u potpunosti, nevina? Kromvelu došlo da pocrveni umesto nje. – Ako i niste, gospođice Džejn – kaže on – to se može udesiti. Ali morate nam odmah reći. Njen bled, nesvestan pogled: – Šta? Tom Simor: – Džejn, mora da si, čak i ti, razumela pitanje. – Je li istina da vas niko nikada nije zaprosio? Da nije bilo ni ugovora ni sporazuma? – Kromvel pada u očajanje. – Niko vam se nikada nije dopao, Džejn? – Dopao mi se Vilijam Dormer. Ali on je za ženu uzeo Meri Sidni. – Ona podiže pogled: sevnuše one ledenoplave oči. – Čujem da žive u poslednjoj bedi. – Dormerovi su smatrali da mi nismo dovoljno dobri za njih – kaže Tom. – A vidi sada. – To je vašom zaslugom, gospođice Džejn – kaže Kromvel – što se nikome niste obećali pre nego što je vaša porodica bila spremna da vas uda. Jer mlade žene često to čine, i onda se sve završi loše. – Oseća da bi trebalo bolje da razjasni stvar. – Muškarci će vam reći da su toliko zaljubljeni u vas da će se od ljubavi razboleti. Reći će vam da su prestali da jedu i spavaju. Reći će da se boje da će, ako ne budete njihova, umreti zbog toga. A onda, čim im se podate, oni samo ustanu i odu, i uopšte im više niste zanimljivi. Naredne nedelje proći će pored vas kao da vas i ne poznaju. – Jeste li i vi tako radili, prvi sekretaru? – pita Džejn. On okleva. – Pa? – kaže Tom Simor. – Voleli bismo da znamo. – Verovatno jesam. Kad sam bio mlad. Govorim vam to za slučaj da

vaša braća nisu bila u stanju da vam kažu. Ne može prijati jednom muškarcu da tako nešto prizna rođenoj sestri. – I vidiš, znači – brzo će Edvard. – Ne smeš se podati kralju. – A što bih to pa i želela da uradim? – kaže Džejn. – Zbog njegovih mednih reči... – zausti Edvard. – Njegovih – šta? Carev ambasador vreba iz kuće, i neće da izađe da se sretne s Tomasom Kromvelom. Nije hteo u Piterborou, na Katarininu sahranu, zato što ona nije sahranjena kao kraljica, a sada kaže da mora da je ožali kako običaji nalažu. A onda, konačno, ugovaraju sastanak; udešavaju tako da se nađu kad se ambasador bude vraćao s mise u crkvi u Ostin Frajarsu, dok Tomas Kromvel, koji trenutno boravi u Kući svitaka na Čanseri Lejnu, navrati da proveri kako teku radovi na dogradnji njegove glavne kuće, tu blizu. – Ambasadore! – uzvikne on; kao da je ne znam ni ja kako iznenađen. Cigle koje će danas biti uzidane ispečene su prošlog leta, kad je kralj još bio na proputovanju po zapadnim okruzima; ilovača za njih iskopana je prethodne zime, a zemlja je pucala od mraza dok je on, Kromvel, pokušavao da slomi Tomasa Mora. Dok čeka Šapuija, nameračio se na nadzornika zidara, da proveri da slučajno voda negde ne prodire, jer to njemu, ali nikako, nije potrebno. Sad, evo, uzima Šapuija podruku i vodi ga izvan domašaja buke i prašine od piljevine. Eustaš bubri od pitanja; možeš, prosto, da ih opipaš, jer pitanja skaču i pomeraju mu mišiće u ruci, zuje u tkanju njegove odeće. – Ona mala Semerka... Dan je mračan, a vazduh leden. – Danas je pravi dan za štuku – kaže Kromvel. Ambasador se upinje ne bi li prikrio zaprepašćenje. – Sigurno tvoje sluge... ako baš moraš tu ribu da... – E moj Eustašu, vidim ja da ti ne razumeš čemu ta razonoda. Ništa se ne boj, ja ću te naučiti. Šta je bolje za zdravlje nego da čovek bude napolju od svitanja do sumraka, sate i sate da provede na blatnjavoj obali, dok mu odozgo kaplje iz krošnji, a oblak pare diže mu se iz usta, i tako da stoji, ja l’ sam, ja l’ s nekim dobrim drugom?

Razne ideje bore se u ambasadorovoj glavi. S jedne strane, sati i sati s Kromvelom; za to vreme mogla bi da mu popusti pažnja, pa da kaže ko zna šta. S druge strane, od kakve sam koristi mome carskom gospodaru ako me kolena sasvim izdaju, pa moraju na dvor da me nose u nosiljci? – A da ostavimo taj ribolov za leto? – pita on, bez preterane nade. – Ne bih rizikovao da te izgubim. U leto bi te štuka povukla sa sobom u vodu. – A onda popusti malo. – Gospa koju pominješ preziva se Simor. Mada neki stariji to izgovaraju „Semer”. – Nikako ne napredujem u učenju ovog jezika – žali se ambasador. – Ovde svako može svoje ime da izgovori kako hoće, danas ovako, sutra onako. Koliko je do mene doprlo, reč je o staroj porodici, a i sama ta ženska nije toliko mlada. – Služila je kod princeze udove, znaš. I volela je Katarinu. Žalila je, zapravo, Katarinu zbog njenog udesa. Zabrinuta je sad za ledi Meri, a priča se da joj šalje poruke u kojima je bodri. Ako joj kralj i dalje bude naklonjen, možda ona i učini nešto za Meri. – Mm. – Ambasador je, očigledno, sumnjičav. – Čuo sam i ja to, ali sam isto tako čuo da je vrlo krotke i pobožne naravi. Plašim se, međutim, da to možda škorpija vreba ispod meda. Voleo bih da vidim gospođicu Semer, možeš li to da udesiš nekako? Ne da je upoznam. Da bacim pogled na nju. – Iznenađuje me što se toliko zanimaš. A pomislio bih da te više zanima kojom će se to francuskom princezom Henri oženiti, ukoliko poništi ovaj brak. Sad je već ambasador rastegnut kao struna na merdevinama užasa. Je li bolji i đavo, samo ako ga znaš? Je li bolja Ana Bolen nego neka nova pretnja, novi sporazum, novi savez između Francuske i Engleske? – Ma, naravno da me ne zanima! – prsne Šapui. – Kremijele, sam si mi rekao da je to obična bajka! Izjasnio si se kao prijatelj moga gospodara, pa nećeš valjda otrpeti da se oženi Francuskinjom? – Mirno, ambasadore, mirno. Ne kažem ja da mogu da upravljam Henrijem. Možda, na kraju krajeva, on donese odluku da ostane u ovom braku ili, ako i ne ostane, da živi čedno. – Ti se to podsmevaš! – optužuje ambasador. – Kremijele! Smeješ mi

se, a kriješ usta rukom. I krije, stvarno. Građevinci ih zaobilaze, daju im prostora, ti ogrubeli londonski majstori sa alatkama zadenutim za pojas. Kromvel će, pokajnički: – Nemoj bogzna čemu da se nadaš. Kad se kralj i ova žena opet pomire, teško onome ko je u međuvremenu rekao bilo šta protiv nje. – Ti bi ostao uz nju? Podržao bi je? – Ambasador se sav ukočio, kao da je stvarno ceo dan proveo na obali reke. – Možda ona i jeste tvoje veroispovesti... – Šta? – Kromvel razrogačio oči. – Moje veroispovesti? Kao i moj gospodar, kralj, i ja sam odani sin svete Katoličke crkve. S tim što trenutno nismo u bliskim odnosima s papom. – Dozvoli da to sročim na drugačiji način – kaže Šapui. Žmirkajući, pogleda on u sivo londonsko nebo, kao da traži pomoć odozgo. – Recimo da je tvoja veza s njom materijalne, a ne duhovne prirode. Koliko je meni poznato, tebi je Ana u datom trenutku ukazala poverenje. A ja znam da jeste. – Nemoj da brkaš stvari. Ništa ja Ani ne dugujem. Meni je kralj ukazao prednost, i niko drugi. – U nekim prilikama nazivao si je svojom dragom prijateljicom. Ja se tih prilika sećam. – I tebe sam ponekad nazivao svojim dragim prijateljem. Ali ti to nisi, zar ne? Šapui čeka da se reči slegnu. – Ništa na ovome svetu ne bih više voleo da vidim – kaže on – nego da između naših zemalja vlada mir. A šta će bolje obeležiti uspeh jednog ambasadora na ovom položaju od zbližavanja dveju zemalja posle dugogodišnjih nemira? Sada nam se za to ukazuje prilika. – Sada nema Katarine. Šapui na to nema šta da kaže. Samo se umotava u ogrtač. – Nikakvog dobra konkubina kralju niti je donela, niti će mu sad doneti. Nema te vlasti u Evropi koja priznaje njegov brak. Čak ni jeretici ga ne priznaju, mada je ona učinila sve da se s njima sprijatelji. Kakve koristi možeš imati ti lično ako nastojiš da održiš postojeće stanje; kralj da ti je nesrećan, parlament ophrvan brigama, plemstvo zavađeno, a cela

zemlja ogorčena pretenzijama te žene? Promiču, lagano, kišne kapi; teške, ledene. Šapui opet, razdražljivo, podiže pogled ka nebu, kao da Bog podriva njegove napore u ključnom trenutku. Kromvel opet hvata ambasadora podruku i vuče ga preko neravnog tla, ka zaklonu. Ljudi su razvukli baldahin, a on se okreće prema njima i kaže: – Je l’ može minut, momci? – Šapui se šćućurio pored mangala, počeo već da se raskravljuje. – Kralj, čujem, pominje neke vradžbine – šapuće ambasador. – Kaže da je činima i opsenama nagnan u taj brak. I nema, vidim, poverenja u tebe. Ali je zato razgovarao sa ispovednikom. Ako je to istina, ako je omađijan ušao u brak, onda će, možda, u jednom trenutku reći da uopšte i nije oženjen čovek, i da može slobodno sebi da odabere novu ženu. Kromvel gleda preko ambasadorovog ramena. Vidi, kaže mu on, ovako će biti: kroz godinu dana, sav ovaj vlažan, led-ledeni prostor biće pretvoren u useljive sobe. Rukom ocrtava liniju tek grubo ozidanih gornjih spratova i zastakljene kružne prozore. Šta je sve za projekat potrebno: kreč i pesak, hrastovina i specijalan cement, ašovi i lopate, korpe i užad, ekseri građevinski i krovni, klamfe, olovne cevi; crep žut i crep plav, prozorske brave, reze, šipovi i šarke, gvozdene kvake u obliku ruža; pozlata, slike; kilogram tamjana da se okade nove sobe; šest penija dnevno po radniku, plus koliko koštaju sveće za noćni rad. – Prijatelju moj – kaže Šapui. – Ana je očajna i opasna. Udari prvi, pre nego što ona udari na tebe. Seti se kako je skinula Volsija. Prošlost Kromvelova leži pred njim kao spaljena kuća. On sve vreme gradi, i gradi, ali godine je protraćio čisteći silan nered. U Kući čuvara svitaka zatiče svog sina, koji se upravo pakuje; sprema se da pođe na nastavak školovanja. – Gregori, znaš ko je Sveta Ankamber? Kažeš da se njoj žene mole kad hoće da se ratosiljaju beskorisnih muževa. A vidi sad, postoji li neki svetac kome muški mogu da se mole kad požele da se otarase svojih žena? – Ne bih rekao. – Gregori je zgranut. – Žene se mole zato što drugih sredstava nemaju. Muškarac može da se posavetuje sa nekim sveštenim licem, i tako ustanovi da mu brak i nije pravosnažan. Ili

može da je otera i plati joj da živi u zasebnoj kući. Kao što vojvoda Norfok plaća svojoj ženi. Kromvel klima glavom. – Mnogo si mi pomogao, Gregori. Ana Bolen dolazi u Vajthol da proslavi Svetog Matiju s kraljem. Izmenila se, kao zapeta je puška. Lagana je, izgladnela, izgleda kao u vreme dok je bila dvorska dama, u onim jalovim godinama natezanja pre nego što se pojavio on, Tomas Kromvel, i presekao čvor. Njena kitnjasta živost prometnula se u nešto svedeno, uzano, kaluđersko bezmalo. S tim što se ne drži kao kaluđerica. Prstima se poigrava draguljima koji joj krase pojas, vuče rukave, i malo-malo pa dodirne dragulje oko vrata. – Mislila je svojevremeno da će, kad postane kraljica, utehu pronalaziti u prisećanju na dane krunisanja, na sve što se događalo iz sata u sat – priča ledi Rokford. – Ali sad kaže da je sve zaboravila. Kad pokuša da se seti, čini joj se da se sve to dogodilo nekom drugom, a da ona nije ni prisustvovala. Nije to meni rekla, razume se. Rekla je bratu Džordžu. Iz kraljičinih odaja stiže obaveštenje: proročice su joj kazale da neće Henriju roditi sina sve dok je njegova kći Meri u životu. Kako čovek da se ne zadivi, kaže on, Kromvel, svom bratancu. Prešla je u ofanzivu. Kao zmija je ta žena, ne znaš kad će da napadne. Anu je oduvek visoko cenio kao stratega. Nikada je nije doživljavao kao strastvenu, spontanu ženu. Sve što ona čini proračunato je, kao, uostalom, i sve što čini on. Ne promiče mu, kao što mu minulih godina nije promaklo, kako ona pažljivo premešta svoj sjajni pogled sa čoveka na čoveka. I pita se šta li bi moralo da se desi pa da se ta žena uplaši. Kralj peva: „Želja je moja nadohvat ruke, Ono što hoću vazda je tu; Da molim ja sam pošteđen muke Srca mog moćnu vladarku.” Tako on misli. Može da preklinje koliko hoće, to na Džejn nema

nikakvog uticaja. Ali državni poslovi ne mogu da čekaju, i to: zakon koji će Velsu omogućiti da i on ima članove u parlamentu, i na osnovu kojeg će engleski postati službeni jezik na velškim sudovima, kao i kresanje ovlašćenja gospodara velških močvara. Zakon na osnovu kojeg će biti raspušteni neznatniji manastiri, čije zgrade donose manje od dvesta funti godišnje. Zakon o osnivanju Augmentacionog suda, novog sudskog organa koji će se baviti prilivom sredstava iz manastira: kancelar tog suda biće Ričard Rič. U martu parlament odbija Kromvelov zakon o siromašnima. Previše je to bilo za Donji dom, nikako nisu mogli da prihvate da bogataši uopšte mogu da imaju bilo kakvu obavezu prema sirotinji; ako si se dobro nafatirao, kao što, recimo, engleska gospoda jesu, trgujući vunom – zašto bi sad imao bilo kakvu odgovornost prema ljudima koji su ostali bez zemlje, prema radnicima bez posla, prema sejačima bez njive. Engleskoj su potrebni putevi, utvrđenja su joj potrebna, luke, mostovi. Ljudima je potreban posao. Grehota je gledati ih kako prose za koru hleba, kad je upravo pošten rad to što jednu zemlju čini bezbednom. Zar nismo u stanju nekako da spojimo to dvoje, radnike i posao? Ali parlament nikako ne može da shvati kako je to moguće da je upravo dužnost države da stvori posao. Nisu li te stvari u božjim rukama, nisu li i siromaštvo i odbačenost deo Njegovog večnog poretka? Za sve ima pravi trenutak: vreme za gladovanje, vreme za krađu. Ako kiša pada šest meseci bez prestanka, i zrno u polju istruli – mora biti da je to plod proviđenja; jer, Bog zna svoj posao. Nečuveno je makar samo i nabaciti bogatima i preduzimljivima da bi trebalo da plaćaju nekakav porez na dobit, samo da nahrane neradnike. A ako sekretar Kromvel ustvrdi da nestašica hrane izaziva porast krivičnih dela: pa, zar u dželatima oskudevamo? Sam kralj dolazi u Donji dom parlamenta da se založi za usvajanje ovog zakona. On bi da bude Henri Voljeni, otac nacije, pastir svoga stada. Ali parlamentarci iz Donjeg doma sede kamenih lica na klupama, i muklim pogledima isprate kralja. Propast predložene zakonske mere je dalekosežna. – Na kraju je od svega toga ispao zakon

o bičevanju prosjaka – kaže Ričard Rič. – Više je protiv siromašnih nego za njih. – Možda bi trebalo opet da ga iznesemo pred parlament – kaže Henri. – Kad bude neka bolja godina. Nemoj da kloneš duhom, prvi sekretaru. Tako znači: biče, ipak, i boljih godina? Pokušavaće on i dalje; da im proturi zakon kad ne paze, da iznese nacrt pred Gornji dom parlamenta, i na brzinu zbuni opoziciju... S parlamentom možeš na sto načina, ali Kromvelu se ponekad desi da poželi da otera njegove članove nazad kućama, svakog u njegovu grofoviju, pošto bi se poslovi bez njih brže završavali. – Da sam ja kralj – veli on – ne bih ćutke prelazio preko toga. Tresle bi se njima gaće. Ričard Rič je gospodin predsedavajući u parlamentu; on će, nervozno: – Nemojte huškati kralja, gospodine. Znate i sami kako je Mor imao običaj da kaže: „Da lav zna svoju snagu, teško bi bilo vladati njime.” – Zahvaljujem – kaže Kromvel. – Neopisiva je to uteha, ser Buđelaru, ta zagrobna misao onog licemera ogrezlog u krv. Ima li on još nešto da kaže o trenutnoj situaciji? Jer, ako ima, sad ću da odem do njegove kćerke i uzmem njegovu glavu, pa ću da je šutiram uzduž i popreko Vajthola, sve dok ne zaveže jednom zasvagda. – A onda prasne u smeh. – Donji dom. Bog ih strunuo. Glave su im prazne. Misao im nikada ne seže dalje od džepa. S druge strane, ako njegove drugare u parlamentu brinu prihodi, on je, što se njegovih tiče, potpuno obezbeđen. Iako bi manje manastirske zajednice trebalo raspustiti, postoji mogućnost da oni podnesu molbe za izuzeće, a sve te molbe dolaze pravo kod njega, Kromvela, uz novčanu nadoknadu ili penziju. Kralj neće sve novostečene posede zavesti na svoje ime, već će ih davati pod zakup, tako da Kromvelu neprestano pristižu nove molbe, za ovo ih ono mesto, za gazdinstva, farme, pašnjake; svaki molilac ponudi mu nešto malo, jednokratnu isplatu ili redovan godišnji prihod, godišnji prihod koji će posle preći i na Gregorija. Tako su poslovi odvajkada obavljani, uslugu da vam čovek učini, nešto da se zasladite, prigodan prenos sredstava, tek da obratite pažnju na toga i toga, ili obećana podela prihoda; u tom

trenutku ima tako mnogo posla, tako mnogo transakcija, tako mnogo ponuda koje je njemu, iz učtivosti, teško da odbije. Pričajte vi o Tomasu Kromvelu šta god hoćete, ali on zasluži svaki peni koji uzme. I uvek je spreman da uzajmi: Vilijamu Ficvilijamu, ser Nikolasu Kerjuu, pa onom omatorelom jednookom bestidniku Frensisu Brajanu. Pozvao je ser Frensisa kod sebe kući, i sad će da ga napije. On, Kromvel, u sebe može da ima poverenja; kad je bio mlad, učio je da pije s Nemcima. Prošlo je nešto više od godinu dana kako se Frensis Brajan posvađao sa Džordžom Bolenom; oko čega tačno, Frensis teško da se seća, ali pizma ostaje, i dok ga noge drže, on, Frensis, umeće da odglumi najživopisnije fragmente te rasprave, stojeći i mašući rukama. O rođaci Ani kaže: – Čovek voli da zna na čemu je sa ženom. Ja l’ je bludnica, ja l’ je dama? Ana traži da se odnosiš prema njoj kao da je Bogorodica, a opet, htela bi da položiš gotovinu na sto, završiš posao i izgubiš se. Ser Frensis je sporadično pobožan, kako to kod izrazitih grešnika obično biva. Približava se Uskršnji post: – Je l’ došlo vreme za redovnu godišnju pokajničku pomamu, ili šta? Frensis podiže povez sa slepog oka, trlja ožiljno tkivo; svrbi, objašnjava. – Naravno – kaže – Vajat je bio s njom. On, Tomas Kromvel, čeka. Ali Frensisu je glava već pala na sto, počinje čovek da hrče. – Pakleni vikar – zamišljeno će Kromvel, pa pozove svoje momke. – Vodite ser Frensisa kući, njegovima. Ali dobro ga utoplite, biće nam potrebno njegovo svedočenje u predstojećim danima. Pita se koliko će tačno morati da ostavi na tom stolu, za Anu. Henri ju je platio svojom čašću, duševnim mirom. U njegovim, Kromvelovim, očima ona je samo još jedan trgovac. Divi se njenom umeću da izloži svoju robu na tezgi. On lično za kupovinu nije zainteresovan; ali mušterija bar ima dovoljno. Edvard Simor je unapređen u člana kraljeve najbliže pratnje, što je poseban znak naklonosti. A kralj veli njemu, Kromvelu: – Mislim da bi mladog Rejfa Sedlera valjalo dovesti u moju ličnu poslugu. Gospodskog je roda, godiće mi da imam tog finog mladića uza se, a i tebi će to dobro

doći, Kromvele, zar ne? Jedino da mi ne gura stalno neke papire pod nos. Rejfova žena Helen, čuvši novost, brizne u plač. – Biće na dvoru – kaže ona – i po nedelju dana neprekidno. Kromvel sedi sa njom u gostinskoj sobi u Brik Plejsu, i teši je najbolje što ume. – Ovo je nešto najbolje što se Rejfu dogodilo, znam ja to – kaže Helen. – i glupo je od mene što plačem. Ali ne mogu da podnesem samu pomisao na to da se razdvajamo, i ja od njega, i on od mene. Kad god on odocni, ja šaljem ljude da ga traže. Volela bih da do kraja života svaku noć provedemo pod istim krovom. – Srećnik je on – kaže Kromvel. – Ne mislim samo da je srećnik što mu je kralj naklonjen. Oboje imate sreće. Što se tako volite. Henri je svojevremeno, za Katarininih dana, pevao jednu pesmu: „Nikome ne pretim, nikom zla ne činim, Jer se oženih onom koju srce voli.” – Mora čovek da ima dobre živce – kaže Rejf – da bi bio stalno s Henrijem. – Ti imaš dobre živce, Rejfe. Mogao bi da ga posavetuje. Odlomcima iz Knjige zvane Henri. Kao dete, kao mladić, hvaljen zbog ljupke prirode i sjajne spoljašnjosti, Henri je odrastao u uverenju da su mu svi na svetu prijatelji i da mu svi žele samo najbolje. I zato svaki bol, svako odlaganje, svaka frustracija ili maler – sve to on doživljava kao nešto nenormalno, kao nešto nečuveno. Ma koju delatnost koja se njemu učini iscrpljujućom ili neprijatnom on će pokušati da, na jedan čestit način, pretvori u zabavu, a ukoliko u njoj ne uspe da pronađe makar nagoveštaj zadovoljstva, gledaće kako da je izbegne; to se njemu čini razumnim i prirodnim. Uposlio je savetnike da oni, umesto njega, razbijaju glavu raznim pitanjima, a ako se desi da ga nešto oneraspoloži – verovatno su za to krivi oni; ne bi trebalo da mu staju na put, niti da ga izazivaju. Njemu nisu potrebni ljudi koji govore: „Ne, ali...” On hoće ljude koji kažu: „Da, i...” Ne sviđaju mu se pesimisti i skeptici, oni što se skisele pa njegove blistave poduhvate preračunavaju na marginama papira. I zato on obračune pravi u glavi,

tamo gde niko ne može da ih vidi. Ne nadaj se od Henrija doslednosti. On se diči time što razume svoje savetnike, što zna šta oni u potaji misle i za čim žude, ali je zato čvrsto rešio da ne dozvoli da bilo koji od njegovih savetnika ikada razume njega. Sumnjičav je prema bilo kojem planu koji stvarno, ili bar prividno, ne potiče od njega lično. Možeš ti s njim i u raspravu da uđeš, ali moraš da vodiš računa kako to činiš, i kada. Bolje ti je da mu popuštaš u svemu, gde god je to moguće, dok ne dođete do onog što je najvažnije, i da se nametneš kao neko ko je neophodan u ulozi vodiča i savetodavca, a ne da od početka budeš isključiv, pa da on pomisli kako si uveren da neke stvari znaš bolje od njega. U raspravi budi savitljiv, uvek mu ostavi odstupnicu; nemoj da ga sateruješ u ćošak, ne pritiskaj ga uza zid. Imaj na umu da njegovo raspoloženje zavisi od drugih ljudi, pa uvek uzmi u obzir s kim je bio u međuvremenu, od vašeg poslednjeg susreta. Imaj na umu da je njemu potrebno više od saveta u vršenju vlasti; on želi da mu se kaže da je u pravu. Da nikada ne greši. Greše samo drugi, i to u njegovo ime, ili ga obmanjuju pogrešnim podacima. Henri želi da mu se kaže da postupa pravilno, i pred Bogom i pred ljudima. „Kromvele”, kaže on, „znaš šta bi trebalo da probamo? Kromvele, kako bi se to odrazilo na moju čast kad bih učinio ono? Kromvele, neću li zbuniti svoje neprijatelje ako uradim ovo?” A sve te ideje si mu ti lično usadio u glavu pre nedelju dana... Nije bitno. Šta će ti zasluge. Tebe zanima da se to sprovede u delo. Ovakve lekcije, međutim, nisu ni potrebne. Za to se Rejf celoga života pripremao. Onako sitan, nikakav atleta, nikada ne bi mogao da se istakne na borilištu ili na turniru; vetrić da dune odneo bi ga iz sedla. Ali u ovome je prekaljen. Ume da posmatra. Ume da sluša. Ume da pošalje šifrovanu poruku, ili poruku tako tajnovitu da se čoveku učini da nikakve poruke i nema; podatak tako pouzdan da njegovo značenje kao da je iz same zemlje iskopano, a opet, formom tako krhak da se čini kao da je od anđela stigao. Rejf zna ko mu je gospodar; gospodar mu je Henri. Ali Kromvel mu je otac i prijatelj. Možeš ti i da se poveseliš sa kraljem, i da se našalite zajedno. Ali, kao što je Tomas Mor imao običaj da kaže, to ti je kao da se razonodiš s pripitomljenim lavom. Češkaš mu grivu, vučeš ga za uši, a sve vreme

razmišljaš: vidi kandže, vidi kandže, vidi kandže. U Henrijevoj novoj crkvi, Uskršnji post je presan i hladan, kao i pod papom. Bedni, bezmesni dani kvare čoveku raspoloženje. Dok govori o Džejn, Henri žmirka, suze mu naviru na oči. – Te njene ručice, Nevaljša. Šapice njene, kao u deteta. Ona je tako čista. I nikad ništa ne govori. A ako i kaže nešto, moram da sagnem glavu da bih čuo šta govori. U međuvremenu čujem kako mi srce kuca. Pa onaj njen sitan vez, pa parčići svile, pa rukavići plavi od tkanine koju joj je neki obožavalac svojevremeno dao, sirotan neki ljubavlju zanet... a ona se, eto, ni njemu nije podala. Rukavići njeni, i ogrlica od sitnog biserja... ništa nema... ničemu se ne nada... – I konačno se suza iskrade iz Henrijevog oka, pa zaševrda niz obraz i nestane u šarenoj, sivo-riđoj bradi. Obratite samo pažnju kako govori o Džejn: tako je ponizan, tako sramežljiv. Čak ni nadbiskupu Kranmeru neće promaći taj portret, crni, izvrnuti portret sadašnje kraljice. Sva bogatstva Novoga sveta ne bi sada nju zasitila; dok je Džejn zahvalna i osmeh da joj daš. Napisaću Džejn pismo, kaže Henri. Poslaću joj kesu za novac, jer biće joj potrebno novca sada, kad nije više u kraljičinim odajama. Prinose mu papir i pera. On seda, uzdahne, pa se baci na posao. Ćoškast je kraljev rukopis, tako ga je majka naučila kad je bio mali. Nikad nije naučio brzo da piše; što se više trudi, to mu slova gora. Kromvel se sažali na njega: – Gospodaru, hoćete da mi ga izdiktirate lepo, a ja da pišem? Ne bi mu to bilo prvi put da piše ljubavno pismo u Henrijevo ime. Preko suverenove pognute glave, Kranmer ga gleda u oči: pogled mu je pun osude. – Vidi ovo – kaže Henri. Kranmeru ne nudi. – Razumeće, je l’ da, da je želim? Kromvel čita, pokušavajući da se stavi na mesto jedne mlade device. Podiže pogled. – Vrlo delikatno iskazano, gospodaru. A ona je tako bezazlena. Henri uzima pismo i dopisuje nekoliko rečenica, da pojača utisak. Kraj je marta. Gospođica Simor, panikom obuzeta, traži prijem kod

g. Sekretara; sastanak joj ugovara ser Nikolas Kerju, mada ser Nikolas lično ne prisustvuje sastanku, pošto još nije spreman da se uključi u razgovore. S njom je njena obudovela sestra. Bes pogleda Kromvela prodorno; a onda obori svetle oči. – Evo šta mene muči – kaže Džejn. Gleda ga unezvereno; možda je to jedino i htela da kaže, pomisli on: evo šta mene muči. A ona će: – Ne možete da... Njegova milost, Njegovo veličanstvo, ne možete, je li tako, ni na tren da zaboravite ko je on, čak i ako on to od vas zatraži. Što više govori: „Džejn, ja ti se udvaram kao običan čovek”, to ste vi svesniji da on, u stvari, uopšte nije običan čovek. A kad god pomislite: šta ako sad on prestane da govori, pa moram i ja nešto da kažem? Osećam se kao da stojim na jastučetu za čiode, a sve čiode okrenute vrhom nagore. I stalno mislim, ma, navići ću se ja, biće bolje idući put, ali kad on dođe i kaže: „Džejn, Džejn...”, ja sam sva kao ošurena mačka. Mada, jeste li vi ikad videli ošurenu mačku, prvi sekretaru? Ja nisam. Ali mislim se nešto, ako ga se posle tako malo vremena već ovako bojim... – On i hoće da ga se ljudi boje. – S tim rečima stiže i sušta istina. Ali Džejn je isuviše usredsređena na svoju muku da bi čula šta on govori. – ... ako ga se već sad bojim, kako li bi tek bilo da ga viđam svaki dan? – Ona zastane. – O... Pretpostavljam da vi to znate. Vi njega, prvi sekretaru, viđate skoro svaki dan. A opet... Nije to isto, cenim. – Ne, nije isto – kaže on. Kromvelu ne promakne kad Bes saosećajno pogleda u sestru. – Ali, gospodar Kromvele – kaže Bes – vi sigurno ne pričate uvek o nacrtima zakona za parlament, i depešama koje se šalju ambasadorima, i prihodima i Velsu, i monasima i piratima, i izdajničkim naumima, i Biblijama, zavetima, starateljstvima, štićenicima, zakupima, cenama vune i o tome da li bi se trebalo moliti za mrtve. Svakako ponekad iskrsne i neka druga tema. Zadivljen je Besinim uvidom u njegovu situaciju. Reklo bi se da ona potpuno razume njegov život. Obuzima ga poriv da je uhvati za ruku i zaprosi je; iako još nisu ni legli zajedno, ona, očigledno, ima smisao za srž stvari koji izmiče većini njegovih činovnika. – Pa? – kaže Džejn. – Je l’ iskrsne? Neka druga tema?

Kromvel ne može da se seti. Obema rukama gnječi onaj mekani šešir. – O konjima pričamo – kaže. – Henrija zanimaju trgovina i zanati, obične stvari. U mladosti sam naučio da potkivam konje, i to ga, na primer, zanima, kakve se potkovice za šta stavljaju; posle tim tajno stečenim znanjima može da zbuni svoje kovače. A i nadbiskup je čovek koji bi mogao da pojaše ma kojeg konja koji mu dopadne šaka, jeste onako bojažijiv, ali konji ga vole, ovladao je time još u mladosti. Kad se umori i od Boga i od ljudi, o tim stvarima razgovaramo s kraljem. – I još? – kaže Bes. – Sate i sate provodite zajedno. – O psima, ponekad. O lovačkim psima, o njihovom uzgoju i vrlinama. O utvrđenjima. O izgradnji utvrđenja. O artiljeriji i njenom dometu. O topolivnicama. Blagi bože... – On prođe rukom kroz kosu. – Ponekad, tako, kažemo: hajde jedan dan da izjašemo zajedno, da odemo do Kenta, u šumu, da posetimo gvožđare, da vidimo šta rade, i predložimo im neke nove metode za livenje topa. Ali nikako to i da uradimo. Uvek nam se nešto ispreči. Tužan je, neutešno. Kao da ga je neko potopio u žalost. A u isto vreme, oseća kako bi, da neko unese perjani krevet u tu sobu (što je slabo verovatno), bacio Bes na taj krevet i morao to da obavi s njom. – Pa, to bi bilo to – kaže Džejn kao da se miri sa sudbinom. – Ako mi treba top da bih spasla goli život, onda ništa. Oprostite što sam vam oduzela vreme, prvi sekretaru. Bolje se opet posvetite Velsu. Kromvel zna šta ona hoće da kaže. Sutradan, Džejn dobija kraljevo pismo i, uz njega, otežalu kesu s novcem. Ovaj prizor odvija se pred svedocima. – Kesu moram da vratim – kaže Džejn. (Ali ne čini to pre nego što ju je dobro odmerila, pa pogladila svojom ručicom.) – Moram da zamolim kralja da mi, ako želi da mi da poklon u novcu, pošalje ovo ponovo, kada ugovorimo častan brak. Što se kraljevog pisma tiče, Džejn napominje da bi bolje bilo da ga ne otvara. Jer poznaje ona dobro kraljevo srce, viteško i vatreno srce. A jedini njen imetak jeste njena ženska čast, himen njen. I stoga – ne, stvarno – bolje da ne dira pečat. A tada, pre nego što će ga vratiti glasonoši, uzme pismo obema

rukama i čedno poljubi pečat. – Poljubila ga je! – uzvikne Tom Simor. – Šta li ju je spopalo? Prvo njegov pečat. A onda – keseri se on – i žezlo njegovo. U nastupu radosti, on otpozadi šljepne brata Edvarda tako da ovome padne šešir s glave. Istu tu šalu Tom izvodi već dvadeset godina, ako ne i više, iako ona Edvardu nikada nije prijala. Ovoga puta, međutim, i njemu uspeva da izmami osmeh. Kralju se od Džejn vraća neotvoreno pismo, i on pomno sluša šta glasonoša ima da mu kaže; lice mu se razvedrava. – Jasno mi je sad da sam pogrešio što sam ga slao. Kromvel mi govori o njenoj nevinosti i vrlini, i, čini se, ima za to valjane razloge. Od ovoga časa neću učiniti ništa što bi moglo da povredi njeno osećanje časti. Razgovaraću, štaviše, sa njom isključivo u prisustvu njene rodbine. Kada bi žena Edvarda Simora došla na dvor, mogli bi da prirede porodičnu zabavu, pa bi tako i kralj mogao da im se pridruži za večerom a da pritom ni na koji način ne ugrozi Džejninu skrušenost. Možda bi Edvard trebalo da dobije sobu u palati. One moje odaje u Griniču, podseća Kromvel Henrija, one što su direktno povezane s vašima: zašto se ne bih ja odande lepo iselio, a pustio Simorove da se usele? Henri ga gleda, a sav blista. Kromvel pažljivo proučava braću Simor još od prve svoje posete Vulf Holu. Moraće da sarađuje s njima; Henrijeve žene uvek sa sobom dovuku i svoje familije, ne pronalazi kralj neveste u šumi, ispod lista. Edvard je strog, ozbiljan, a opet – spreman da otkrije svoje misli. Tom je prisan, tako ga Kromvel vidi; prisan i lukav, a mozak mu, pod prividom dobroćudnosti, radi bez predaha. Ali možda taj njegov mozak ne ulazi u red onih najboljih. Tom Simor mi neće praviti nevolje, razmišlja on, a sa Edvardom već mogu da izađem na kraj. Misli ga vode dalje, ka trenutku kad je kralj jasno stavio do znanja šta mu pričinjava zadovoljstvo. Gregori i carski ambasador su, među sobom, ubeđeni da u tom pravcu treba nastaviti. „Ako je mogao da poništi dvadeset godina provedenih sa svojom pravom suprugom”, rekao je Šapui njemu, Kromvelu, „siguran sam da ne prevazilazi tvoje moći da pronađeš rešenje kojim ćeš ga osloboditi njegove konkubine. Niko nikada taj brak nije ni smatrao pravosnažnim, niko izuzev onih

koji su plaćeni da mu povlađuju.” Kromvel razmišlja, ipak, o tom ambasadorovom „niko”. Niko na carskom dvoru, može biti; ali cela Engleska kune se u taj brak. Neće biti lako, kaže on svom sinovcu Ričardu, da se to zakonskim putem razvrgne, sve i da kralj lično tako zapovedi. Moraćemo malo da sačekamo, i nikome se mi nećemo obraćati, neka se oni obrate nama. Zatraži on da se sastavi dokument u kojem će biti pobrojani svi darovi koje su Bolenovi dobili od 1524. na ovamo. – Dobro će nam doći da tako nešto imamo pri ruci, za slučaj da kralju zatreba. Ne namerava Kromvel ništa Bolenovima da oduzima. On bi, štaviše, da uveća njihovu imovinu. Da ih zatrpa počastima. Da se smeje njihovim šalama. Mada, mora čovek da vodi računa i čemu se smeje. Majstor Sekston, kraljeva luda, našalio se na Anin račun i nazvao je pustahijom. Mislio je da mu zbog toga niko neće zameriti, ali eto ti Henrija, prišao mu, tresnuo mu glavom o lamperiju i proterao ga s dvora. Priča se da mu je pribežište pružio Nikolas Kerju, sažalio se čovek. Entoniju je žao Sekstona. Nije pravo jednoj ludi kad čuje za propast druge; naročito što je, veli Entoni, jedini Sekstonov greh u tome što je video unapred. O, kaže on, pa slušam ja već neko vreme šta se priča u kuhinji. A luda kaže: – Henri je oterao majstor Sekstona, a sa njim i istinu. Ali istina danas ume na razne načine da se ušunja ispod zamandaljenih vrata, da se spusti niz dimnjak. Jednoga dana popustiće on i pozvaće istinu da se smesti kraj ognjišta. Vilijam Ficvilijam dolazi u Kuću svitaka i seda s Kromvelom. – Pa, šta biva s kraljicom, Nevaljša? I dalje ste u savršenim odnosima, iako ti ručavaš sa Simorovima? Kromvel se smeška. Ficvilijam skače na noge, pa hitro otvara vrata da proveri da neko ne prisluškuje, a onda opet seda i nastavlja gde je stao. – Vrati se malo unazad. Zabavljanje s Bolenovom, venčanje s Bolenovom... Kako je kralj izgledao, u očima odraslih ljudi? Kao neko koga zanima samo vlastiti užitak. Kao dete, što će reći. Tako se prepustiti strasti, i dozvoliti da te jedna žena zarobi, žena koja je, na kraju krajeva, sačinjena od iste građe

kao i sve druge žene – neki kažu da to nije muževno. – Je li? Pa, zaprepašćen sam. Ne bismo mogli za Henrija reći da nije pravi muškarac. – Muškarac – kaže Ficvilijam, i naglašava tu reč – muškarac bi trebalo da vlada svojim strastima. Kod Henrija vidiš veliku snagu volje, ali malo mudrosti. To mu škodi. Ona mu škodi. I tako će biti i ubuduće. Ficvilijam, izgleda, ne želi da je nazove po imenu – Ana Bolena, La Ana, konkubina. Zar bi, ako ona i škodi kralju, jednom pravom Englezu dolikovalo da je – ukloni? Tu mogućnost naziru obojica sagovornika, ona je tu, blizu, ali još nije ispitana. Izdaja je, naravno, kad govoriš protiv sadašnje kraljice i njenih naslednika; izdaja od koje je izuzet jedino kralj lično, jer on ne može da ugrozi sopstvene interese. Kromvel na to podseća Ficvilijama; i dodaje: sve i da Henri kaže nešto protiv nje, ne treba to da te povuče. – Ali šta to mi, u stvari, želimo da vidimo u jednoj kraljici? – pita Ficvilijam. – Ona bi trebalo da ima sve vrline obične žene, s tim da te vrline budu izražene u višem stepenu. Mora da bude još skromnija, još poniznija, još uviđavnija i poslušnija nego što su one; tako da ona bude ta koja predstavlja uzor. Ima danas onih koji se pitaju: da li se Ani Bolen može pripisati bilo šta od navedenoga? Kromvel gleda u kraljevog rizničara: pričaj dalje. – Mislim da s tobom, Kromvele, mogu da govorim otvoreno – kaže Fic; i (pošto je još jednom proverio vrata) to i čini. – Kraljica bi trebalo da bude blaga i saosećajna. U kralju bi trebalo da pobuđuje milosrđe – ne da ga tera na grubost. – Imaš na umu neki konkretan slučaj? Fic je kao mladić živeo kod Volsija. Niko ne zna kakvu je tačno ulogu Ana odigrala u rušenju kardinala; ruka joj je bila skrivena u rukavu. Volsi je znao da od nje ne može da se nada milosti, pa milost nije ni dobio. Ali Fic kao da je već zaboravio kardinala. Kaže on: – Ne zastupam ja ovde Tomasa Mora. Taj nikada nije bio vičan državnim poslovima, iako je mislio da jeste. Mislio je da može da uzdrma kralja, da ga kontroliše, mislio je da je Henri i dalje onaj slatki mladi princ koga je svojevremeno mogao da drži za ruku i voda naokolo. Ali Henri je

sada kralj, i moramo ga slušati. – Da, i? – I želeo bih da je Mor skončao na neki drugi način. Učenog čoveka, čoveka koji je bio lord kancelar, da vučeš napolju po kiši i odrubiš mu glavu... – Ja, znaš, ponekad zaboravim da Mora nema – kaže Kromvel. – Stigne neka vest, a ja pomislim: šta li će Mor na ovo reći? Fic podiže pogled. – Ne razgovaraš s njim, je l’ da? On prasne u smeh. – Ne obraćam mu se za savet, ne. – Mada se, naravno, konsultujem s kardinalom; u osami svoga oskudnog sna. – Tomas Mor je šanse sa Anom protraćio onog časa kad je odbio da dođe da vidi njeno krunisanje – kaže Fic. – Dala bi ona da ga ubiju još godinu dana pre nego što je stradao, samo da je mogla da mu prikači veleizdaju. – Ali Mor je bio pametan advokat. Pored ostalog. – Princeza Meri – ledi Meri, trebalo bi da kažem – nije advokat. Devojka bez prijatelja. – O, a ja bih rekao da je njen rođak car smatra svojom prijateljicom, makar se držao i nezainteresovano. I to vrlo dobrom prijateljicom, kakvu vredi imati. Fric je razdražljiv. – Car je veliki uzor, ali u drugoj zemlji. Iz dana u dan njoj će biti potreban neko bliži ko će ovde da je brani. Potreban joj je neko da se založi za njene interese. Prestani s tim, Nevaljša – s tim obigravanjem oko kaše. – Meri je potrebno samo to da nastavi da diše – kaže Kromvel. – Ne prebacuju mi često da obigravam. Ficvilijam ustaje. – Dobro onda. Pametnom čoveku dosta. – Postoji to osećanje da u Engleskoj nešto nije kako treba, i da stvari treba popraviti. Nije reč ni o zakonima ni o običajima. Nešto dublje je posredi. Ficvilijam izlazi iz sobe, a onda se vraća. Iznenada kaže: – Ako je kćerka matorog Simora sledeća, javiće se ljubomora kod onih koji smatraju da je upravo njihova plemićka kuća trebalo da dobije prednost – ali, kad se sve uzme u obzir, Simorovi jesu stara porodica, i on sa njom neće imati problema. Mislim, muškarci trče za njom kao psi za... pa...

Dovoljno ti je da pogledaš tu Simorovu malu, i odmah ti je jasno da njoj niko nije zadigao suknju. – Ovoga puta Fic zaista odlazi; ali čini to uz neku vrstu podrugljivog pozdrava upućenog njemu, Kromvelu, zamahnuvši rukom u pravcu Kromvelovog šešira. Dolazi mu ser Nikolas Kerju. Brada mu se, do poslednje dlačice, kostreši zaverenički. Kromvel, maltene, pomisli kako će vitez da mu namigne dok seda. Kerju iznenađujuće brzo prelazi na stvar. – Hoćemo da skinemo konkubinu. Znamo da si i ti za to. – Mi? Kerju ga pogleda ispod nakostrešenih obrva; kao čovek koji je ispalio jedinu strelu koju je imao, pa sad mora da tabana naokolo tražeći prijatelja, neprijatelja, ili, jednostavno, mesto gde će prenoćiti. Uz veliki napor, on razjašnjava: – U moje prijatelje u ovoj stvari svrstava se dobar deo starog plemstva u ovoj zemlji, izdanci časnih loza i... – Primetivši izraz na Kromvelovom licu, Kerju ubrzava. – Govorim o onima koji su vrlo blizu prestola, onima koji poreklo vode od starog kralja Edvarda. Lord Egzeter, porodica Kurtene. Lord Montegju, takođe, i njegov brat Džefri Pol. Ledi Margaret Pol, koja je, kao što znaš, bila guvernanta princezi Meri. Kromvel podiže pogled. – Ledi Meri. – Ako baš mora. Mi je nazivamo princezom. Kromvel klima glavom. – Neće nas to omesti da nastavimo o njoj. – Ovi koje sam poimence naveo – kaže Kerju – vodeće su ličnosti u čije ime ja ovde govorim, ali kao što si ti već i sam sigurno svestan, većina Engleza radovaće se da vidi kralja bez nje. – Ne bih rekao da većina Engleza uopšte zna ili haje za to. – Kerju, naravno, na pameti ima većinu njegovih Engleza, Engleza plave krvi. Neki tamo drugi Englezi, za ser Nikolasa, i ne postoje. – Pretpostavljam da je Egzeterova žena Gertruda aktivna u ovoj stvari – kaže Kromvel. – Ona – Kerju se naginje napred kao da će mu otkriti neku veoma važnu tajnu – održava stalnu vezu sa Meri. – Znam to – kroz uzdah će Kromvel.

– Čitaš im pisma? – Svačija ja pisma čitam. – Uključujući i tvoja. – Ali vidi – kaže Kromvel – to već smrdi na intrigu protiv kralja samog, zar ne? – Ni u kom slučaju. Njegova čast je sama srž svega ovoga. Kromvel klimne glavom. Razumeo. – I onda? Šta tražite od mene? – Tražimo da nam se pridružiš. Zadovoljićemo se time da se mala Simorova kruniše. Ta mlada žena mi je, inače, rod, i poznato je da je odana pravoj religiji. Uvereni smo da će ona vratiti Henrija Rimu. – Tim je draža i mom srcu – promrmlja on. Ser Nikolas se nagne bliže. – To nama i zadaje brigu, Kromvele. Ti si luteran. Kromvel se dodirne po koporanu; prelazi rukom oko srca. – Ne, gospodine, ja sam ti bankar. Luter osuđuje na pakao one koji pozajmljuju uz kamatu. Koliki su izgledi da ću ga ja podržati? Ser Nikolas se smeje, od srca. – Nisam to znao. A šta bismo mi postigli, bez Kromvela da nam zajmi novce? – Šta će biti sa Anom Bolen? – pita Kromvel. – Ne znam. Manastir? I tako je pogodba sklopljena i utanačena; njegovo, Kromvelovo, biće da pomogne starim familijama, pravovernima; a kasnije, pod novom vlašću, oni će uzeti u obzir njegove zasluge; revnost Kromvelova u celoj ovoj stvari mogla bi ih navesti da zaborave sva bogohulništva iz prethodne tri godine koja bi, inače, iziskivala zasluženu kaznu. – Još jedna stvar, Kromvele. – Kerju ustaje. – Idući put nemoj da me ostaviš da čekam. Ne priliči čoveku tvoga kova da čoveka moga kova pusti da cupka u predsoblju. – A, to li se, dakle, čulo iz predsoblja? – Iako Kerju nosi postavljen saten, kao svi dvorjani, Kromvel ga uvek zamišlja u falš oklopu; ne onom pravom oklopu, u kakvom se boriš, već u onom kakav se nabavlja iz Italije, da ostaviš utisak na društvo. Cupkanje bi tad bilo naročito bučna rabota; tandrkanje i zveket. Kromvel podiže pogled. – Nije mi namera bila da te omalovažim, ser Nikolase. Ubuduće ćemo ubrzati to. Smatraj me svojom desnom rukom, spremnom za boj. Takve, gromopucatelne iskaze Kerju razume.

Sada Ficvilijam razgovara s Kerjuom. Kerju razgovara sa svojom ženom, inače sestrom Frensisa Brajana. Kerjuova žena razgovara s Meri, ili joj barem šalje pismo, u kojem je izveštava da se njeni, Merini, izgledi popravljaju iz sata u sat, i da bi La Ana mogla da bude svrgnuta. Ako ništa drugo, tako će se bar Meri neko vreme primiriti. Kromvel ne bi želeo da do nje dopru glasine o Aninoj ratobornosti. Mogla bi da se uspaniči, i da pokuša da pobegne; priča se da Meri ima razne besmislene planove, kao, na primer, onaj da nečim omami Bolenove žene koje je okružuju i da odmagli preko noći. Šapui je, inače, upozorio Kromvela – premda pritom nije koristio toliko reči – da će Henri, ukoliko Meri pobegne, odgovornim za to smatrati njega, ambasadora, i da neće imati obzira prema njegovom diplomatskom statusu. Šapuija će, u najmanju ruku, išutirati kao ludu Sekstona. U najgorem slučaju, njegove oči više neće videti zavičajne obale. Frensis Brajan redovno izveštava Simorove u Vulf Holu o događajima na dvoru. Ficvilijam i Kerju razgovaraju s markizom od Egzetera i Gertrudom, markizovom ženom. Gertruda za večerom razgovara s carskim ambasadorom, kao i s Polovima, koji, istina, jesu papisti, u meri u kojoj se to usuđuju da budu; već četiri godine oni se klackaju na samoj ivici izdaje. Niko ni o čemu ne razgovara s francuskim ambasadorom. Ali sa njim, s Tomasom Kromvelom, razgovaraju svi. Sve u svemu, evo pitanja koje mu postavljaju njegovi novi prijatelji: ako je Henri mogao da ukloni jednu ženu, i to kćer Španije, zar ne bi mogao da penzioniše kći Bolenovih i smesti je u neku seosku kuću, pošto je prethodno pronašao falinke u bračnim dokumentima? Odbacivši Katarinu posle dvadeset godina braka, uvredio je celu Evropu. Brak sa Anom priznat je samo u njegovoj državi, a nije, evo, ni pune tri godine potrajao; mogao bi da poništi taj brak kao čistu ludost. Ima, naposletku, sopstvenu crkvu, sopstvenog nadbiskupa koji to može da mu završi. Kromvel u sebi uvežbava pitanje: „Ser Nikolase? Ser Vilijame? Hoćete li doći na večeru u moj skromni dom?” On, u stvari, i ne namerava da ih zove. Ubrzo će glasine stići i do

kraljičinih ušiju. Dovoljno je uputiti čoveku pogled sa skrivenim značenjem, klimnuti mu glavom i namignuti. Ali Kromvel se opet usredsredio na samu trpezu. Norfok sedi na čelu stola. Montegju i njegova mati svetica. Kurtene i njegova žena prokletnica. Iza njih smestio se naš prijatelj gospodin Šapui. „O, dođavola”, duri se Norfok, „zar ćemo sad morati francuski da govorimo?” „Prevodiću ja”, nudi se Kromvel. Ali šta sad to zvecka? Ko li je taj? To je vojvoda Sudoperić. „Dobro mi došli, lorde Safoče”, kaže on. „Izvolite sesti. Pazite samo da vam mrve ne ostanu u toj silnoj bradi.” „Ma, sve ima, do poslednje mrve, da počistim.” Norfok je gladan. Margaret Pol ga prostreli ledenim pogledom. „Trpezu ste postavili. Svako je dobio mesto. Niste nam dali čime da se obrišemo.” „Izvinjavam se.” Kromvel doziva slugu. „Samo još fali da isprljate ruke.” Margaret Pol vadi svoj ubrus i istresa ga. Na njemu je otisak lica pokojne Katarine. Spolja se čuje neka galama, iz pravca ostave. Ulazi Frensis Brajan teturajući se, već je dobro potegao. „Provod u dobrom društvu...” S treskom se skljoka na svoje mesto. Sada on, Kromvel, glavom daje znak posluzi. Ovi donose još stolica. „Sabijte ih nekako”, kaže Kromvel. Ulaze Kerju i Ficvilijam. Zauzimaju mesta bez osmeha na licu, bez klimanja glavom. Došli su orni za gozbu, s noževima u rukama. Kromvel pogleda svoje goste. Svi su spremni. Molitva na latinskom; on bi se, lično, opredelio za engleski, ali prilagodiće se zvanicama. Koje se krste razmetljivo, po papistički. Koje ga gledaju, u iščekivanju. On viče, doziva poslužitelje. Vrata se otvaraju. Znojavi ljudi iznose pladnjeve na sto. Meso je, izgleda, sveže; nije, zapravo, ni zaklano još. Neznatno kršenje etikecije, ništa više. Zvanice moraju da sede i luče pljuvačku. Prineti su mu Bolenovi, da ih tranžira. Sada, kad je Rejf u kraljevoj ličnoj pratnji, Kromvel ima priliku da pobliže upozna muzičara Marka Smitona, koji je unapređen u jednog od njegovih ličnih sobara. Kad se prvi put pojavio na kardinalovim

vratima, Mark se krivio u pokrpljenim čizmama i platnenom dubletu koji je pripadao nekom krupnijem čoveku. Kardinal ga je odenuo u češljanu vunu, ali otkako je prešao kod kralja, ide naokolo u damastu i jaše finog uštrojenog konja u sedlu od španske kože, stežući uzde rukavicama optočenim zlatom. Odakle sav taj novac? Ana je nesmotrena u velikodušnosti, kaže Rejf. Priča se da je Frensisu Vestonu dala određenu sumu kako bi se odbranio od poverilaca. Razumljivo je to, kaže Rejf, da se kraljica sada, pošto joj se kralj ne divi onako kao pre, okružuje mladićima koji upijaju svaku njenu reč. Kroz njene odaje stalno neko prolazi, gospoda iz kraljeve lične pratnje svaki čas ulaze ovim ili onim poslom, a onda ostanu da odigraju neku igru, ili se pridruže u pesmi; kad i nema poruke koju nekud treba odneti, oni će je izmisliti. Ona gospoda koja i nisu toliko u kraljičinoj milosti rado će popričati s novajlijom i preneti mu sve tračeve. A neke stvari ne moraš ni da mu kažeš, ima i on sam oči i uši, pa vidi i čuje. Šaputanja i muvanja iza vrata. Prikrivenu porugu na kraljev račun. Na račun njegove odeće, njegove muzike. Nagoveštaje kraljevih neuspeha u postelji. A odakle bi ti nagoveštaji stigli, odakle, ako ne od kraljice? Ima nekih ljudi koji neprestano govore o svojim konjima. Ovaj ti je parip čvrst na nogama, ali nekad sam imao jednog bržeg; fina ti je ta ždrebica, ali da vidiš riđana na kojeg sam bacio oko. Henri pak priča o ženama: kod gotovo svake koja naiđe on će pronaći nešto što mu se sviđa, i skrpiće neki kompliment za nju, makar ona bila sasvim obična, stara i nakisela. Što se onih mlađih tiče, ne prođe dan a da ga ne očaraju: vidi samo kako lepe oči ima, pogledaj kako joj je vrat beo, i taj slatki glas, i šaka kako joj je lepo oblikovana? Sve u svemu, to ti je ono: može gledanje, ništa pipanje; neće se kralj usuditi dalje od opaske: „Zar ti se ne čini da ova sigurno ima mnogo lepe sisiće?”, i pritom blago pocrveneti. Jednog dana, čuje Rejf Vestonov glas iz susedne sobe; priča li priča, zabavlja se, oponaša kralja: „Nije li ovo najvlažnija pička koju si u životu opipao?” Čuje se kikot, saučesničko cerekanje. I: „Ćut’! Tu je negde Kromvelov špijun.” Harija Norisa u poslednje vreme nema na dvoru, provodi vreme na

svom imanju. Kad je Noris na dužnosti, kaže Rejf, pokušava da spreči ovakve razgovore, ponekad izgleda kao da ga to ljuti; gdekad, međutim, dozvoli sebi da se nasmeši. Razgovaraju o kraljici i nagađaju da... Nastavi, Rejfe, kaže Kromvel. Rejf radije ne bi o tome. Smatra da mu je ispod časti da prisluškuje. Dobro promisli pre nego što će progovoriti. – Kraljica mora brzo da začne da bi udovoljila kralju, ali kako li će začeti, pitaju se oni. Pošto se u Henrija, kad je o tim stvarima reč, ne može imati poverenja, koji će od njih da mu učini uslugu? – I, jesu li došli do nekog zaključka? Rejf se trlja po temenu, kosa mu se nakostrešila. Znate, kaže onda, ne bi oni to stvarno uradili. Nijedan od njih. Kraljica je svetinja. Preveliki je to greh čak i za takve pohotljivce, a i kralja se oni plaše, i te kako, makar mu se i rugali. Sem toga, ne bi se ni ona ponela tako budalasto. – Pitam te ponovo, da li su došli do nekog zaključka? – Mislim da tu svako gleda svoja posla. Kromvel se smeje. – Sauve qui peut.38Nada se Kromvel da ništa od svega toga neće ni biti potrebno. Ako on preduzme mere protiv Ane, sve će, nada se on, moći i čistije da se završi. Glupe priče. Ali Rejf ne može a da ih ne čuje, ne može da ne zna ono što zna. Martovsko vreme, aprilsko vreme, ledeni pljuskovi, sunce na kašičicu; sreće se s Šapuijem, ovoga puta u zatvorenom prostoru. – Nešto ste mi zamišljeni, prvi sekretaru. Dođite da se ogrejete. Kromvel stresa kišne kapi sa šešira. – Pritisle me neke misli. – Znaš li da ja mislim kako ti ove sastanke sa mnom zakazuješ, u stvari, samo da bi napakostio francuskom ambasadoru? – O da – uzdahne Kromvel – on je mnogo ljubomoran. Ja bih, zapravo, još češće dolazio kod tebe, samo da vest o tome ne dopre uvek do kraljičinih ušiju. A ona se dovija kako da iskoristi to protiv mene, na ovaj ili onaj način. – Poželeo bih ti jednu milostiviju gospodaricu. – Ambasador time hoće da pita: kako ono napreduje, ono s nalaženjem nove gospodarice? Dolepršao Špui do njega, pa ga pita: zar je nemoguće postići novi

sporazum između naših vladara? Nešto što bi spaslo Meri, njene interese, a možda je i vratilo u naslednu liniju, makar iza sve dece koju Henriju može da rodi neka nova žena? Pod pretpostavkom, svakako, da sadašnja kraljica ode? – O, ledi Meri. – U poslednje vreme Kromvel je počeo da prinosi ruku šeširu na pomen njenog imena. Vidi da je to ambasadora dirnulo, vidi da se ovaj sprema da pomene to u svojim depešama. – Kralj je voljan da se održe formalni pregovori. Bilo bi mu drago da ga s carem vezuje prijateljstvo. Toliko je rekao. – Sad moraš da ga navedeš da to i učini. – Ja imam uticaja na kralja, ali ne mogu da odgovaram u njegovo ime, nijedan podanik to ne može. Na te teškoće ja nailazim. Da bi uspeo sa njim, čovek mora da pretpostavi šta kralj želi. Ali ako se kralj predomisli, nemaš više kuda. Volsi, učitelj njegov, ovako je savetovao Kromvelu: navedi ga da kaže šta hoće, nemoj ti da nagađaš, jer nagađanje može da te upropasti. Ali možda je, od Volsijevog vremena naovamo, i kraljeve prećutane zapovesti sve teže prenebregnuti. To nezadovoljstvo koje ključa u njemu ispunjava celu prostoriju; kad ga zamoliš da potpiše neki papir, on pogleda u nebo: kao da očekuje spasenje. – Bojiš se da će on da se okrene protiv tebe – kaže Šapui. – I hoće, pretpostavljam. Jednoga dana. Ponekad se probudi usred noći i razmišlja o tome. Ima dvorjana koji su se časno povukli. I primeri su mu poznati. Ima, međutim, i drugih primera, koji ti izgledaju mnogo bliži, naročito ako si budan u ponoćni čas. – Ali ako taj dan dođe – kaže ambasador – šta ćeš preduzeti? – A šta da preduzmem? Naoružaću se strpljenjem, a ostalo prepustiti Bogu. – I nadati se da će se sve svršiti brzo. – Pobožnost ti služi na čast – kaže Šapui. – Ali ako ti sreća okrene leđa, biće ti potrebni prijatelji. Car... – Car se mene ne bi ni setio, Eustašu. Ni mene ni bilo kog običnog čoveka. Niko nije ni prstom mrdnuo da pomogne kardinalu. – Jadni kardinal. Žao mi je što nisam stigao bolje da ga upoznam. – Dosta više ulagivanja – resko će Kromvel. – Gotova priča. Šapui ga pogleda ispitivački. Vatra se razgoreva. Para se diže iz

Kromvelove odeće. Kiša dobuje po prozoru. Kromvel drhti. – Razboleo si se? – pita Šapui. – Nisam, meni nije dozvoljeno da se razbolim. Kad bih legao, kraljica bi me isterala iz kreveta i rekla da glumim. Ako hoćeš da se razvedrim, daj ovamo onaj božićni šešir. Šteta što si morao da ga skloniš dok si bio u žalosti. Jedva čekam Uskrs pa da ga ponovo vidimo. – A ja mislim, Tomase, da ti zbijaš šale na račun mog šešira. Čuo sam da se sprdaju s tim šeširom dok sam boravio kod tebe, i to ne samo tvoji pisari već i konjušari, i pisari. – Upravo obratno. Mnogi su tražili da ga probaju. Voleo bih da ga svi vidimo prilikom svakog većeg crkvenog praznika. Kromvel šalje Gregorija svom prijatelju Ričardu Sautvelu, da ga podučava veštini javnog besedništva. Dobro je za Gregorija da ode iz Londona, da se skloni sa dvora, gde vlada napeta atmosfera. Svuda oko njega vide se znaci nelagode, dvorjani u grupicama koje se razilaze kako im priđeš. Ako se već on, Kromvel, sprema da sve stavi na kocku, a čini mu se da je tako, onda Gregori ne bi trebalo da prolazi kroz svu patnju i sumnju, iz časa u čas. Neka ga, neka čuje tek na kraju kako se sve završilo; ne mora da proživljava svaki trenutak. Nema on, Kromvel, vremena da objašnjava prostodušnima i mladima kakav je ovaj svet. Mora da prati pokrete konjice i borbene tehnike po Evropi, i brodovlja po morima, trgovaca i radnika: priliv zlata iz Amerike u carevu riznicu. Ponekad mir liči na rat, ne zna čovek šta je šta; ponekad ova ostrva izgledaju tako mala. Iz Evrope stiže glas da je došlo do erupcije Etne i da je cela Sicilija poplavljena. U Portugalu je suša; a svuda su zavist i razmirice, strah od budućnosti, strah od gladi i glad na delu, strah od Boga i nedoumice oko toga kako Boga umilostiviti, i na kojem jeziku. A novost do njega, Kromvela, uvek stiže s dve nedelje zakašnjenja: glasnici su spori, sve je protiv njega. Taman što se radovi na utvrđivanju Dovera privode kraju, a zidine Kalea počele da se obrušavaju; od zime popucao bedem, otvorila se pukotina između Vodene kapije i Fenjer- kapije. Na Strasnu nedelju propoved u kraljevoj kapeli drži Anin milodarnik Džon Skip. Reč je, izgleda, o alegoriji, koja je, po svemu

sudeći, svom silinom uperena upravo protiv njega, Tomasa Kromvela. Sa širokim osmehom sluša one koji pokušavaju da mu objasne šta je izgovoreno. rečenicu po rečenicu: i one koji mu žele zlo, i one koji mu žele dobro. Nije on čovek koga će pokolebati neka propoved, niti će smatrati sebe progonjenim zbog nekih govorničkih figura. Jednom, dok je bio dečak, razbesneo se na oca Voltera i nasrnuo na njega, u nameri da ga glavom udari u stomak. Ali beše to baš negde uoči najezde kornvolskih pobunjenika, a kako su u Patniju procenili da će se ovima naći na putu, Volter je bio iskovao oklope za sebe i svoje prijatelje. I tako kad je on, Tomas, glavom naleteo na njega, odjeknulo je jedno „bang”, koje je on prvo čuo, pa tek onda osetio. Volter je upravo isprobavao jednu od svojih kreacija. „To će te naučiti pameti”, rekao je njegov otac flegmatično. Često se sada seća toga, tog gvozdenog stomaka. I misli se nešto kako, eto, i on ima takav stomak, pri čemu je izbegao i tu neprijatnost da tegli metal. „Kromvel ima jak stomak”, govore njegovi prijatelji; neprijatelji takođe. Hoće da kažu da ima dobar apetit, gušt, da nije s raskida: i ujutro, čim ustane, i uveče, pred odlazak na spavanje, ne bi se gadio krvavog odreska, a sve i da ga trgneš iza sna u sitne sate, i tad je on gladan. Stiže popis iz Tilnijeve opatije: odežde od roze-crvenog satena i lakog belog pamuka, a na njima iskovane životinje u zlatu. Dve oltarske tkanine od belog briškog satena, s tačkicama nalik krvavim flekama od crvenog baršuna. Popisan je i kuhinjski pribor: tegovi, mašice i viljuške za pečenje, kuke za meso. Zima se pretapa u proleće. Parlament je raspušten. Uskrs: jagnjetina sa umakom od đumbira, hvala bogu što nema ribe. Seća se jaja koja su deca nekada farbala, i na svakom tačkicama crtala kardinalov šešir. Seća se svoje kćerke Ane, i njene tople ručice što steže ofarbano jaje, s kojeg se skida boja: „Gledajte! Regardezt!” Te godine učila je francuski. Pa onda ono njeno lice, sve u čudu; njen radoznali jezik što se iskrada da poliže mrlju sa dlana. Car je u Rimu, i priča se da je imao sedmočasovni sastanak s papom;

koliko li su vremena posvetili kovanju zavere protiv Engleske? Ili, da li se car zauzeo za svog brata po kruni? Čuju se glasine da će biti sporazuma između cara i Francuza: loše po Englesku, ako je tako. Vreme je da se nastavi s pregovorima. Kromvel ugovara sastanak između Šapuija i Henrija. Stiže mu pismo iz Italije, počinje sa: „Molto magnifico signor...”39 On se seti Herkula, težaka. Dva dana posle Uskrsa, carskom ambasadoru dobrodošlicu na dvoru poželeće Džordž Bolen. Kad je ugledao Džordža kako sav blista, sa zubima i bisernim dugmetima što sevaju, ambasador je zakolutao očima kao prepadnut konj. Primao je Šapuija Džordž i ranije, ali danas se njemu ambasador nije nadao; očekivao je da će ga primiti neki od njegovih, Šapuijevih, prijatelja, Kerju možda. Džordž mu govori nadugačko i naširoko na onom otmenom, dvorskom francuskom. Biće vam drago da odslušate misu s Njegovim veličanstvom, a onda će mi, ako biste izvoleli da mu ukažete tu čast, biti zadovoljstvo da vam posvetim svu svoju pažnju na večeri u deset časova. Šapui se osvrće oko sebe: Kremijele, pomagaj! Kromvel stoji po strani, osmehuje se, gleda kako Džordž radi radnju. Nedostajaće mi, pomisli on, nedostajaće mi kad za njega ovde bude sve gotovo; kad ga šutnem nazad u Kent, da broji ovce i da se, kao pravi domaćin, zanima za žetvu pšenice. I kralj lično nasmeši se Šapuiju, uputi mu učtivu reč. A onda on, Henri, odjedri do svoje privatne odaje, gore. Šapui nalazi mesto među Džordžovim ulizicama. – Judica me, Deus – zapeva sveštenik. – Ti mi sudi, o, Bože, i ne daj da plodovi borbe moje rode na zemlji koja za svetost ne zna: izbavi me od nepravednog i prevarnoga. Šapui se okreće, prostreli ga pogledom. Kromvel se smeška. – Zašto tužna si, o dušo moja? – pita sveštenik; na latinskom, naravno. Dok ambasador, vukući noge, prilazi oltaru da primi svetu hostiju, gospoda oko njega, besprekorno poput uvežbanih plesača, puštaju ga da odmakne pola koraka ispred njih. Šapui gubi korak; Džordžovi prijatelji su ga okružili sa svih strana. On baci pogled preko ramena. Gde sam ja to, šta da radim sad?

U tom trenutku, i upravo u liniji Kromvelovog pogleda, kraljica Ana sleće iz svog sopstvenog privatnog prostora na galeriji: visoko uzdignute glave, sva u kadifi i samurovini, s rubinima oko vrata. Šapui okleva. Napred ne može, jer se plaši da joj stane na put. Nazad ne može, jer ga otpozadi guraju Džordž i njegove prišipetlje. Ana okreće glavu. Zajedljiv osmeh; neprijatelju ukazuje poštovanje, graciozno nagnuvši u stranu draguljima ukrašen vrat. Šapui izbečio oči, klanja se konkubini. A toliko je godina prošlo! Toliko je godina prošlo kako Šapui pažljivo bira put tako da se za sve to vreme nikada, ali nikada nije našao licem u lice sa njom, nikad se nije našao pred tim ogoljenim izborom, suočen s tim gnusnim činom koji pristojnost nalaže. A šta mu drugo preostaje? Uskoro će se za to čuti. Doznaće i car. Ponadajmo se samo, i pomolimo se, da će Karlo imati razumevanja. Sve se to ogleda na ambasadorovom licu. On, Kremijel, klekne da primi pričest. Bog se pretvara u testo na njegovom jeziku. Dok se taj proces odvija, poštovanje valja iskazati tako što ćeš sklopiti oči; ali ovom, i samo ovom prigodom, Bog će mu oprostiti što se osvrće oko sebe. Vidi Džordža Bolena, sav se zarumeneo od zadovoljstva. Vidi Šapuija, pobeleo od poniženja. Vidi Henrija, zasenjuje sve oko sebe, u zlatu od glave do pete dok silazi, onako nezgrapan, sa galerije. Kraljevo držanje je odlučno, a korak usporen; lice mu blista u tom svečanom času pobede. Uprkos svemu trudu bisernoga Džordža, dok napuštaju kapelu, ambasador im se otima. Kromvel hita prema njemu, hvata ga kao lovački pas. – Kremijele! – kaže Šapui. – Znao si da će ovo da se desi! Kako si mogao da mi prirediš takvu neprijatnost? – Iz najboljih namera, uveravam te – odgovara Kromvel, pa dodaje, zamislivši se: – A kakve bi vajde, Eustašu, i bilo od tebe kao diplomate, ako ne pronikneš u narav vladalaca? Ne razmišljaju oni isto kao ostali ljudi. Iz ugla jednog običnog uma, kao što je naš, Henrijev izgleda izopačeno. Svetlost zari oko ambasadorovo. – A... – Dugo traje taj izdah. I tada, u tom trenu, on uviđa zbog čega ga je Henri prisilio da javno iskaže poštovanje kraljici koju više ne želi. Henri je istrajan u svom naumu,

tvrdoglav je. Postigao je ono što je želeo: priznat je i njegov drugi brak. Sada, ako mu je tako po volji, i njega može da razvrgne. Šapui pribira odeću, kao da već oseća neku buduću promaju. Pa će šapatom: – Zar stvarno moram da večeram s njenim bratom? – O da. A videćeš, vrlo je šarmantan kao domaćin. Na kraju krajeva – Kromvel podiže šaku da sakrije osmeh – nije li upravo uživao u velikoj pobedi? I on i cela njegova familija? Šapui se pribija uz Kromvela. – Preneražen sam sad, kad sam je video. Nikad je nisam video tako izbliza. Liči na neku mršavu staricu. A je li ono gospođica Simor, ona s plavim rukavima? Tako je obična. Šta li je Henri našao u njoj? – Misli da je ona glupa. I to mu uliva spokojstvo. – Očigledno ga je omađijala. Mora biti nečeg u vezi s njom što čovek sa strane ne može da vidi. – Ambasador se kikoće. – Nema sumnje da je krasi jedna vrlo otmena enigme. – To niko ne zna – kaže Kromvel bez okolišanja. – Ona je devica. – Posle tolikog vremena na vašem dvoru? To Henrija sigurno neko drži u zabludi. – Ambasadore, sačuvajte to za kasnije. Evo vašeg domaćina. Šapui sklapa dlanove preko srca. Pred Džordžom, lordom Rokfordom, pravi dubok naklon. Lord Rokford čini isto. Ruka u ruci, odšetaju oni. Zvuči to kao da lord Rokford recituje stihove u slavu proleća. – Hm – kaže lord Odli. – Kakva predstava. – Slabašan sunčev sjaj svetluca iz službenog lanca lorda kancelara. – Hajdemo, momče, da stavimo nešto pod zub. – Odli se kikoće. – Jadni ambasador. Izgleda kao da ga goniči robova teraju na Berbersku obalu. Ne zna u kakvoj će se zemlji sutra probuditi. Ne znam ni ja, pomisli Kromvel. Na Odlijevu veselost uvek može čovek da se osloni. Kromvel sklopi oči. Neki nagoveštaj, neka slutnja doprla je do njega: da je najbolji deo dana prošao, iako je tek deset sati. – Nevaljša? – kaže lord kancelar. Negde posle večere sve počinje da se raspada, i to na najgori mogući

način. Henrija i ambasadora Kromvel je ostavio zajedno, u ambrazuri kraj prozora, da miluju jedan drugoga rečima, da guguču o savezu, da se uzajamno zasipaju neskromnim ponudama. Prvo mu za oko zapada to da je kralj promenio boju. Od roze-bele u cigla-crvenu. A onda čuje Henrijev glas, piskav, rezak: – Mislim da vi i previše toga pretpostavljate, Šapui. Kažete da priznajem pravo vašeg gospodara da vlada Milanom. Ali možda i kralj Francuske ima isto tako pravo, pa i veće pravo na to. Nemojte, ambasadore, pretpostavljati da ste upućeni u moju politiku. Šapui ustukne. Kromvel se seti pitanja koje je postavila Džejn Simor: prvi sekretaru, jeste li ikada videli ošurenu mačku? Govori ambasador; nešto tiho i molećivo. Henri mu ne ostaje dužan: – Hoćete da kažete da je ono što sam ja primio kao izraz učtivosti jednog hrišćanskog vladaoca prema drugome zapravo utvrđivanje pregovaračke pozicije? Pristali ste da se poklonite pred mojom suprugom kraljicom, a onda ste mi ispostavili račun? On, Kromvel, vidi kako Šapui, da umiri sagovornika, podiže ruku. Ambasador pokušava da stavi tačku na ovo, da spreči dalju štetu, ali Henri ga nadglasava, i čuje ga sad cela soba, svi su zinuli, i oni što se tiskaju pozadi. – Zar je vaš gospodar zaboravio šta sam učinio za njega, kad su ga u početku skolile nevolje? Kad su se njegovi španski podanici digli protiv njega? Otvorio sam mu sve morske prolaze. Uzajmio mu novac. I šta dobijam zauzvrat? Tišina. Šapui mora brže-bolje da se priseti šta se dešavalo tih godina pre nego što je on stupio na dužnost. – Novac? – pokuša on tanušnim glasom. – Prazna obećanja, i ništa više! Budite ljubazni pa se setite kako sam mu pomogao protiv Francuza. On mi je obećao teritoriju. A onda, čujem, sklapa on sporazum s Fransoaom. I zašto bih ja sad poverovao ma i u jednu reč koju on kaže? Šapui se uspravlja; onoliko koliko to jedan čovek niskog rasta može. – Drčan kikirez – kaže Odli, Kromvelu na uho. Ali njemu, Kromvelu, ništa ne može da odvuče pažnju. Pogled mu je prikovan za kralja. Čuje kako Šapui kaže: – Veličanstvo. Takvo pitanje jedan vladar ne bi trebalo da postavlja drugome.

– Ne bi? – reži Henri. – Nekada mi na pamet ne bi palo tako nešto da pitam. Svakog brata vladara smatram časnim, kao što sam častan ja. Ali ponekad, gospodine, ja da vam kažem, ponekad naše iskrene, i prirodne, pretpostavke moraju ustupiti mesto gorkom iskustvu. Pitam ja vas: da li to vaš gospodar mene smatra budalom? – Henri naglo podiže glas; savio se u struku, prstima lupka po kolenu, kao da pokušava da primami dete ili neko psetance. – Henri! – ciči on. – Dođi Karlu! Dođi svome dobrom gospodaru! – Kralj ispravlja leđa, pljuje, maltene, koliko je besan. – Car se prema meni ponaša kao prema malom detetu. Prvo me šljepne, pa me pomazi, pa onda opet – šljep! Kažite vi njemu da ja nisam malo dete. Kažite mu da sam ja car u svojoj državi, i muškarac da sam, i otac. Kažite mu da se ne meša u moje porodične stvari. I predugo ja trpim njegovo mešanje. Prvo gleda kako da mi kaže s kim mogu da se ženim. Onda bi da mi pokaže kako da vaspitavam ćerku. Kažite vi njemu da ću s Meri da uradim ono što ja mislim da treba, onako kako otac postupa prema neposlušnom detetu. Bez obzira na to ko je detetu majka. Kraljeva šaka – u stvari, o bože blagi, pesnica njegova – grubo dodirne ambasadora po ramenu. Pošto je sebi raščistio put, Henri izmaršira napolje. Carska predstava. Izuzev one noge koju vuče dok hoda. Viče Henri preko ramena: – Zahtevam iskreno i javno izvinjenje. On, Kromvel, ispusti vazduh iz pluća. Ambasador hoda, sav zapenio, mrmlja nešto sebi u bradu. Onako uzrujan, hvata Kromvela za nadlakticu. – Kremijele, ne znam za šta bi to trebalo da se izvinjavam. Dođem ovamo s najboljim namerama, na prevaru me suoče sa onom kreaturom, primoraju me da za večerom razmenjujem komplimente s njenim bratom, a onda me napadne Henri. On traži mog gospodara, njemu je moj gospodar potreban, samo sada, eto, igra tu staru igru, pokušava skupo da se proda, pravi se da bi mogao da pošalje vojsku na ispomoć kralju Fransoau u Italiju – a gde je ta vojska? Ne vidim nikakvu vojsku, imam oči, a njegovu vojsku nikako ne vidim. – Mirno, mirno – stišava ga Odli. – Mi ćemo da obavimo to oko izvinjavanja, gospodine. Pustite ga da se ohladi. I ne bojte se nimalo. Ne žurite s depešama vašem plemenitom gospodaru, nemojte pisati večeras. Mi ćemo učiniti što treba da se pregovori nastave.

Preko Odlijevog ramena, Kromvel ugleda Edvarda Simora, klizi kroz masu. – O, ambasadore – kaže on, sa uglađenim samopouzdanjem koje u tom času uopšte ne oseća. – Evo vam prilike da upoznate... Edvard uskače: –Mon cher ami...40 Mračni pogledi Bolenovih. Edvard im je sušta suprotnost, naoružan suverenim znanjem francuskog. Sklanja Šapuija u stranu: u poslednji čas. Komešanje kod vrata. Kralj se vraća, i najednom eto ga tu, usred one gospode. – Kromvele! – Henri staje pred njega. Teško diše. – Ubedi ga. Nije carevo da meni postavlja uslove. Na caru je da se izvini što mi preti ratom. – Lice mu se sve zbrčkalo. – Kromvele, znam šta si uradio. U ovoj stvari otišao si predaleko. Šta si mu obećao? Šta god to bilo, ti ta ovlašćenja nemaš. Stavio si moju čast na kocku. Ali šta sam ja i očekivao, kako može čovek kao ti da shvati čast vladarsku? Ti si rekao: „O, siguran sam ja u Henrija, držim ja kralja u džepu.” Nemoj to poricati, Kromvele, mogu, prosto, da te čujem kako te reči izgovaraš. Ti bi mene da izdresiraš, je l’ da? Da budem kao neki od onih tvojih momaka u Ostin Frajarsu? Da se uhvatim za kapu kad ti ujutro silaziš i kažem: „Kako je, gospodaru?” Da kroz Vajthol hodam na pola koraka iza tebe. Da ti nosim papire, mastionicu i pečat. A što ti ne bih i krunu nosio, a? Pozadi, u kožnoj torbi? – Henri je u grču od gneva. – Stvarno imam utisak, Kromvele, da ti misliš da si ti kralj, a ja kovačev sin. Nikada on, kasnije, neće tvrditi da mu u tom trenutku srce nije ni poskočilo. Nije od onih koji će se razmetati hladnokrvnošću kakvu nijedan razuman čovek ne bi ni mogao da poseduje. Henri bi, u svakom trenutku, mogao da da znak stražarima; a on, Kromvel, samo bi osetio hladan metal pod rebrima, i priča bi bila završena. Ali on uzmiče; zna da mu se na licu ništa ne vidi, ni kajanje ni žaljenje ni strah. Misli on, e, nikada ti ne bi mogao da budeš kovačev sin. Ne bi tebe Volter držao u svojoj kovačnici. Nije sve u mišićima. Kad vatra prži sa svih strana, potrebna ti je hladna glava; dok iskre sukljaju do krovnih greda, moraš da primetiš kad nešto pada na tebe, i jednim jedinim zamahom tvrdog dlana da ugasiš vatru; od čoveka koji paniči nema vajde u radionici punoj istopljenog metala. A sada, dok mu se

njegov monarh, sav znojav, unosi u lice, Kromvel se priseća nečeg što mu je rekao njegov otac: ako opečeš ruku, Tome, podigni obe ruke i prekrsti ih u zglobovima pred sobom, pa ih drži tako dok ne dođeš do vode ili ne nađeš melem: ne znam kako to deluje, ali kao da se sam bol zbuni, a ti se, o istom trošku, tiho pomoli, i možda i nećeš tako loše proći. On podiže dlanove. I prekršta ih u zglobovima. Odbij, Henri. Kao da je zbunjen ovim gestom – i, maltene, kao da je osetio olakšanje što ga je nešto zaustavilo – kralj prestaje da bunca; i uzmiče jedan korak, skreće lice u stranu, oslobađajući njega, Kromvela, onog zakrvavljenog pogleda, nedolične blizine iskolačenih, pomodrelih kraljevih beonjača. Kaže on, tiho: – Bog neka vas čuva, Veličanstvo. A sada, ako dozvolite... I tako: dozvolio ovaj, ne dozvolio – Kromvel odlazi. Pa uđe u susednu prostoriju. Sigurno ste čuli izraz „krv mi ključa”. E, njemu krv ključa. On prekrsti zglobove. Seda na sanduk i traži da mu donesu piće. Piće je stiglo, i on uzima hladan kalajni pehar u desnu ruku, jastučićima prstiju prelazeći preko njegovih oblina: vino je klaret, i to jak klaret; Kromvel prospe kap, razmrlja je kažiprstom pa je, urednosti radi, poliže vrhom jezika, i ona nestane. Ne može da kaže da li mu je taj trik ublažio bol, kao što je Volter rekao da će ublažiti. Ali raduje se što je njegov otac uz njega. Neko mora da bude. Kromvel podiže pogled. To se Šapuijevo lice nadnosi nad njim: osmehuje se, zlobna maska. – Dragi moj prijatelju. Pomislio sam da ti je kucnuo sudnji čas. Znaš li da sam pomislio da ćeš se zaboraviti i udariti ga? Pogleda ga Kromvel odozdo, osmeh mu na licu. – Ja se nikad ne zaboravljam. Što uradim, to i mislim. – Mada ne misliš uvek ono što govoriš. Surovo je propatio ambasador, razmišlja Kromvel, i to samo zato što radi svoj posao. Sem toga, i ja sam ga povredio, ironisao sam u vezi s njegovim šeširom. Sutra ću da uredim da dobije poklon, konja nekog, i to konj da bude veličanstven, konj kojeg će samo on da jaše. A ja ću lično, pre nego što konj napusti moju štalu, da podignem kopito i proverim potkovicu. Sutradan se sastaje državni savet. Prisutan je Viltšir, iliti Monsenjer;

nalickani mačori, Bolenovi, zavalili se u stolice, oblizuju brčiće. Rođak njihov, vojvoda od Norfoka, izgleda ugnjavljeno, živcira se zbog nečega; zaustavlja ga na ulazu u sobu – zaustavlja njega, Kromvela – i pita: – Sve u redu, momak? Da li se ikada erl maršal od Engleske ovim rečima obratio čuvaru svitaka? U prostoriji gde savet zaseda, Norfok pomera stolice, sve dok jedna ne zaškripi – ta mu odgovara. – Tako on to radi, znaš. – Sevne osmeh, blesne očnjak. – Taman nađeš ravnotežu, stojiš na obema nogama, a onda on oduva do pod njima. Kromvel klima glavom, strpljivo se osmehuje. Ulazi Henri, seda kao neka krupna nadurena beba na stolicu na čelu stola. Nikoga ne gleda u oči. Sad: Kromvel se nada da njegove kolege znaju šta im valja činiti. Dovoljno često im je govorio šta da rade. Laskajte Henriju. Preklinjite Henrija. Ponizno ga molite da radi ono za šta znate da ionako mora da radi. Tako će se Henriju činiti da ima izbora. Činiće mu se da ste obzirni i srdačni prema njemu, kao da čini nešto u svom, a ne u vašem interesu. Veličanstvo, govore članovi državnog saveta. Ako vam je po volji. Da u povoljnom svetu, a na dobrobit države i za opšte blagostanje, sagleda ropske careve uvertire. I carevo cmizdrenje, i molbe njegove. Potraje to tako petnaest minuta. Konačno, Henri kaže: pa dobro, ako je to zarad opšteg blagostanja, primiću Šapuija, nastavićemo pregovore. Moram, pretpostavljam, da progutam sve lične uvrede koje su mi nanete. Norfok se naginje napred: – Gledaj na to kao na lek koji treba progutati, Henri. Gorak je. Ali, Engleske radi, nemoj da ga ispljuneš. Kad su već načeli temu lekara, na red dolazi i rasprava o udaji ledi Meri. Ona se i dalje žali, kad god je kralj preseli, na loš vazduh, slabu ishranu, na nepoštovanje njene privatnosti, na bolove u udovima, na glavobolje i utučenost. Lekari su joj predočili da bi spoj s nekim muškarcem godio njenom zdravlju. Ukoliko se životna snaga jedne mlade žene, poput kakvog duha, zatvori u bocu – žena ubledi, omršavi. izgubi apetit, počne da propada; brak je za nju zanimanje, tako ne obraća pažnju na lakše bolesti; materica ostaje na mestu, spremna za upotrebu, i ne pokazuje sklonost da luta po telu, kao da nema

pametnija posla. U nedostatku muškarca, ledi Meri bi morala naporno da vežba u sedlu; što je teško za nekoga ko je u kućnom pritvoru. Henri se, najzad, nakašlje, pa progovori. – Car je, to više nije tajna, razgovarao o Meri sa svojim savetnicima. On bi želeo da je uda za nekog iz njegove zemlje, za nekog njegovog rođaka, da tamo živi. – Stežu mu se usne. – Ja joj ni u kojem slučaju neću dopustiti da napusti zemlju; ili bilo kud, uopšte, da ide, dok se ne bude prema meni ponašala onako kako red nalaže. On, Kromvel, kaže: – Još je rovita od majčine smrti. Ne sumnjam da će se, u narednih nekoliko sedmica, prizvati pameti. – Kako je lepo najzad čuti i tvoj glas, Kromvele – kaže Monsenjer s podsmehom. – Uglavnom si ti taj koji govori i prvi, i poslednji, i u sredini, pa smo mi, skromniji članovi ovog saveta, primorani da govorimo sotto voce41,ako uopšte koju i prozborimo, i da beleške jedan drugom dodajemo. Smemo li da pitamo da li je ova tvoja ćutljivost, na bilo koji način, u vezi s jučerašnjim događajima? Kad je Njegovo veličanstvo, ako se dobro sećam, stalo u kraj tvome častoljublju? – Hvala ti za to – kaže lord kancelar ravnim tonom. – Milorde Viltšire. – Lordovi moji – kaže kralj – tema je moja kćerka. Žao mi je što na to moram da vas podsećam. Mada ni sam ni izbliza nisam ubeđen da bi ovaj savet trebalo da raspravlja o njoj. – Da se ja pitam – kaže Norfok – otišao bih kod Meri i naterao je da položi zakletvu, da spusti ruku na jevanđelje i ne miče je odande, a ako neće da se zakune na odanost kralju i detetu moje sestričine, izlupao bih joj glavu o zid dok ne omekne ko kuvana jabuka. – Hvala, još jednom – kaže Odli. – Milorde Norfoče. – No dobro – tužno će kralj. – Nemamo mi baš toliko potomstvo da možemo da se odreknemo makar i jednog deteta. Radije se ne bih od nje rastajao. Biće ona meni dobra kćerka, jednog dana. Bolenovi se opustili, osmehuju se jedan drugome sad, kad kralj kaže da ne traži Meri muža u inostranstvu, jer ona, je li, uopšte nije važna, obično kopile kojem on, kralj, pažnju posvećuje isključivo iz milosrđa. Svi su zadovoljni velikom pobedom koju im je prethodnog dana priuštio carski ambasador; a dobar ukus pokazuju tako što se njome ne

razmeću. Onoga časa kad je skup završen, članovi saveta saleću njega, Kromvela; svi izuzev Bolenovih, koji nestaju u suprotnom pravcu. Sastanak je dobro prošao; Kromvel je dobio sve što je tražio; Henri je opet na putu ka postizanju sporazuma s carem; a što li se onda on, Kromvel, oseća tako usplahireno, tako sputano? Razmiče kolege u stranu, na pristojan način, doduše. Vazduha mu treba. Henri prolazi pored njega, zastaje, okreće se i kaže: – Prvi sekretaru. Hoćemo li da se prošetamo? I šetaju se. Ćute. Na vladaru je, ne na ministru, da povede razgovor. Kromvel može da čeka. – Znaš – kaže Henri – voleo bih da jednog dana odemo u šumu, kao što smo pričali onomad, pa da porazgovaramo s gvožđarima. Kromvel čeka. – Imam razne neke crteže, matematičke crteže, i savete u vezi s tim kako se borbena tehnika može unaprediti, ali da ti pravo kažem, ne znam ja o tome koliko ćeš ti sigurno znati. Još malo poniznije, pomisli Kromvel. Još malčice poniznije. – Ti si bio u šumi i upoznao ćumurdžije – kaže Henri. – Sećam se da si mi jednom pričao u kakvom siromaštvu ti ljudi žive. Kromvel čeka. A Henri će: – Čovek mora da poznaje proces od samog početka, smatram ja, bez obzira na to da li pravi oklope ili borbenu tehniku. Nema nikakvog smisla očekivati da metal ima ovakva ili onakva svojstva, takvu ili onakvu narav, a da pritom ne znamo ni kako se pravi, a da nam nisu znane sve teškoće s kojima se mogu suočiti oni koji ga kuju. Ne, nikada ja nisam bio odveć ponosit da ne bih posedeo jedan sat sa rukavičarom, onim što pravi oklop koji mi čuva šaku. Moramo, cenim, da proučimo svaku čiviju, svaki zakivak. I? Da? Kromvel pušta kralja da zamuckuje. – I tako onda. Pa, dobro. Ti si mi, ser Kromvele, desna ruka. Kromvel klima glavom. Ser. Dirljivo, nema šta. – Šta onda, u Kent, u šumu: hoćemo li? – pita Henri. – Da odlučim koje ćemo nedelje? Dva-tri dana, toliko bi trebalo da bude dosta. Kromvel se osmehuje. – Nemojte ovog leta, gospodaru. Imaćete

druga posla. Sem toga, i gvožđari su ljudi kao i mi što smo. I oni moraju da predahnu od posla. Moraju i oni da se izležavaju na suncu. Da beru jabuke. Henri ga pogleda, blago, preklinjući, krajičkom plavog oka; podari mi jedno srećno leto. – Ja više ne mogu da živim kao što sam dosad živeo, Kromvele – kaže on. Kralj je ovamo došao po uputstva. Daj mi Džejn; Džejn, plemenitu Džejn, koja uzdiše dok korača po palati, slatka kao zašećeren maslac. Izbavi me ove gorčine, ove žuči. – Mislim da ću da pođem kući – kaže Kromvel. – Ako dozvoljavate. Čeka me mnogo posla, ako ovo treba da se pokrene, a imam utisak da... – Engleski ga izdaje. A onda se nešto desi. – Un peu...42 – Ali izdaje ga i francuski. – Ali, nisi bolestan? Vratićeš se brzo? – Potražiću savet od poznavalaca kanonskog prava – kaže Kromvel. – Možda će mi za to biti potrebno nekoliko dana, znate kakvi su oni. Što se mene tiče, učiniću sve da to što pre završim. Porazgovaraću s nadbiskupom. – I s Harijem Persijem, možda – kaže Henri. – Znaš da je ona... pa, ta veridba, ili šta je već bilo između njih... ovaj, mislim da su oni tada bili isto kao da su u braku, zar ne? A ako to ne bude moglo da prođe... – Češe se po bradi. – Znaš da sam ja, pre nego što sam bio s kraljicom, povremeno bivao s njenom sestrom, njenom sestrom Meri, koja je... – O da, gospodaru. Sećam se Meri Bolen. – ... i to bi se moglo protumačiti kao da... pošto sam bio u vezi s nekim ko je u tako bliskom srodstvu sa Anom, da... brak sa njom ne može da bude pravosnažan... Nego, vidi ti pa iskoristi samo ono što je baš neophodno, ne bih želeo nekakve nepotrebne... Kromvel klimne glavom. Ne želiš da te istorija upamti kao lažova. U javnosti, pred svojim dvorjanima, naterao si me da izjavim kako nikada ništa nisi imao s Meri Bolen, i samo si sedeo tamo i klimao glavom. Sve si prepreke uklonio: Meri Bolen, Harija Persija, sve si ih počistio. Ali sada se menjaju naši zahtevi, a i činjenice koje su iza nas takođe su se promenile. – Pa onda, nek te sreća prati – kaže Henri. – i neka to bude

poverljivo. Verujem u tvoju diskreciju, i u tvoju veštinu. Kako neminovno, a opet – kako tužno, slušati Henrijeva izvinjenja. Kromvel sad već oseća izvestan, izopačen respekt prema Norfoku i njegovom mumlanju: „Sve u redu, momak?” U predsoblju ga čeka g. Rajotesli. – I, gospodaru, jesmo li dobili uputstva? – Pa, neke nagoveštaje jesam dobio. – Znate li kada bi ti nagoveštaji mogli da se uobliče u nešto opipljivo? Kromvel se osmehuje. A Zovite Me nastavlja: – Čujem da je na savetu kralj obznanio da će muža za ledi Meri tražiti među svojim podanicima. Pa nije valjda takvim zaključkom završeno zasedanje saveta? Na trenutak, Kromvel se oseća kao da je ponovo onaj stari; čuje sebe kako se smeje i govori: – O, za ime boga, Zovite Me... Ko ti je to rekao? Ponekad pomislim – kaže on – da bi vredelo prištedeti ljudima vreme i sve zainteresovane strane dovesti na zasedanje saveta, uključujući strane ambasadore. Sa tih zasedanja ionako sve procuri, pa zašto da ljudi nešto pogrešno čuju ili pogrešno razumeju kad mogu, lepo, sve da saznaju iz prve ruke. – Ja sam, znači, pogrešno razumeo? – pita Rajotesli. – Jer, razmišljam baš nešto, da je udaju za nekog podanika, za nekog, dakle, ko je nižeg roda, nije li taj plan osmislila sadašnja kraljica? Kromvel sleže ramenima. Mladićev pogled je staklast. Proći će nekoliko godina pre nego što ga Kromvel rastumači. Edvard Simor traži od Kromvela da ga primi na razgovor. Kromvel ne gaji ni najmanju sumnju da će Simorovi doći za njegov sto, makar morali da sede i ispod njega i hvataju mrve. Edvard je napet, užurban, nervozan. – Prvi sekretaru, dugoročno gledano... – U ovoj stvari, i jedan dan je dugoročan. Sklanjajte devojku, neka je Kerju odvede u svoju kuću u Sariju. – Mislim da ja, u stvari, i ne bih želeo da otkrivam vaše tajne – kaže Edvard birajući reči. – Nemojte misliti da mi je namera da zabadam nos u stvari koje nisu za mene. Ali bih, zbog sestre, voleo da dobijem neki

nagoveštaj... – O, tako znači, želeli biste da znate da li da naručuje venčanicu? – Edvard ga pogleda molećivo. A Kromvel će trezveno: – Tražićemo poništenje. S tim što u ovom trenutku ne bih znao po kojoj osnovi. – Ali oni se neće tek tako dati – kaže Edvard. – Ako već moraju da padnu, Bolenovi će i nas povući sa sobom. Čuo sam za neke zmije koje, premda i same na umoru, luče otrov kroz kožu. – Jeste li nekad uhvatili zmiju? – pita Kromvel. – Ja jesam jednom, u Italiji. – Pokazuje dlanove. – Ništa mi nije bilo. – Onda moramo da radimo u najvećoj tajnosti – kaže Edvard. – Ana ne sme ništa da zna. – Pa – ironično će Kromvel – ne verujem da ćemo moći doveka da tajimo od nje. Saznaće ona i pre nego što treba, ako njegovi novi prijatelji ne prestanu da ga saleću po predsobljima, da ga presreću i klanjaju mu se; saznaće, ukoliko oni ne prestanu da šapuću, podižu obrve i laktovima bubecaju jedan drugoga. Moram, kaže on Edvardu, moram kući, da se zatvorim i porazmislim o svemu. Kraljica smera nešto, ne znam šta, nešto naopako, nešto mračno, toliko mračno možda da ni ona sama ne zna šta je, i zasad još samo sanja o tome; ali moram biti brz, moram to da dosanjam umesto nje, da ga iz sna prevedem na javu. Po rečima ledi Rokford, Ana se žali da je Henri, otkako je ustala iz postelje, neprestano posmatra; ali ne na isti način kao nekada. Dugo već ima kako je on, Kromvel, primetio da Hari Noris posmatra kraljicu; a onda i samoga sebe kako, s nekog uzvišenja, nalik izrezbarenom sokolu iznad dovratka, i on sam motri na Harija Norisa. Zasada barem, Ana kao da ne primećuje krila koja se nadnose nad njom, ni to oko što pomno nadzire stazu kojom ona baza i ševrda. Blebeće o svojoj kćerki Elizabeti, na prstima pridiže majušnu kapicu, lepu kapicu s tračicama, tek pristiglu od vezilje. Henri je pogleda belo, kao da će reći: što ti to meni pokazuješ, šta to meni znači? Ana gladi parče svile. Kromvela, kao iglom, žacne sažaljenje; u

trenu, oseti grižu savesti. On posmatra fin svileni gajtan kojim je opšiven porub kraljičinog rukava. Neka žena koja ume isto što je svojevremeno umela i njegova pokojna supruga, takva neka napravila je taj gajtan. Kromvel pomno posmatra kraljicu, ima utisak da je poznaje onako kako majka poznaje svoje dete, ili dete majku. Zna on svaki bod na njenom stezniku. Ne promakne mu nijedan njen uzdah, nijedan izdah. Šta kriješ u srcu, gospođo? Još samo ta vrata treba otvoriti. Kromvel sad stoji na pragu, i ključ mu je u ruci, a on gotovo da se plaši da ga gurne u bravu. Jer, šta ako to nije taj, šta ako se ne podudara, pa se on ušeprtlja pod budnim Henrijevim okom, i sluša nestrpljivo coktanje kraljevskog jezika, kao što ga je, zacelo, svojevremeno slušao njegov, Kromvelov, gazda Volsi? Pa, dobro onda. Dogodilo se jednom – u Brižu, ono beše? – da je provalio neka vrata. Nije mu to bila navika, da razvaljuje vrata, ali imao je u to vreme jednu mušteriju koja je tražila rezultate, i to odmah. Mogu se brave obijati, ali to je za vične ljude koji imaju vremena napretek. Za ovo ti pak ne treba nikakva veština, a ni vreme, samo ako imaš rame i čizmu. Nije mi tad bilo ni trideset godina, pomisli on. Bio sam mlad. Odsutno se, desnom šakom, trlja po levom ramenu, po nadlaktici, kao da se priseća modrica. Zamišlja sebe kako ulazi u Anu, ne kao ljubavnik, već kao advokat, a u pesnici drži urolane papire, sudske naloge; zamišlja sebe kako ulazi u kraljičino srce. U komorama tog srca čuje on kako kuckaju pete njegovih sopstvenih čizama. Kod kuće, vadi iz sanduka Knjigu časova koja je pripadala njegovoj ženi. Poklonio joj je to prvi njen muž, Tom Vilijams, koji je bio, sve u svemu, dobričina, ali ne čovek koji obema nogama stoji na zemlji kao on, Kromvel. Kad god se sada seti Toma Vilijamsa, pred očima mu se pojavi bezizrazan, bezličan dvorjanin odeven u Kromvelovu livreju, koji mu pridržava kaput ili, možda, konja. Sada, kad može, kako mu se ćefne, da prebira po najlepšim tekstovima iz kraljeve biblioteke, molitvenik mu izgleda jadan; gde je zlatan listić? A opet, u toj knjizi je suština Elizabetina, tu je sirota njegova žena sa onom belom kapom, sa njenom iskrenošću, sa osmehom iskosa i uvek upošljenim, majstorskim prstima. Posmatrao je jednom Liz dok je pravila svilen širit. Jedan kraj prikačila je za zid, a onda oko svakog prsta na obema podignutim

šakama obmotavala nit, pri čemu su joj prsti leteli tako brzo da se njemu pomutilo pred očima. „Uspori malo”, rekao joj je on, „ne mogu ovako da vidim kako radiš”, na šta se ona nasmejala i rekla: „Ne mogu da usporim, kad bih stala da razmislim kako to radim, ne bih ništa mogla ni da uradim.”

II Gospodar utvara London, april – maj 1536.

– Dođi, sedi malo sa mnom. – Što? – obazrivo će ledi Vuster. – Zato što imam kolače. Ona se osmehuje. – Alava sam ja. – Imam čak i konobara da nam ih posluži. Ona odmeri Kristofa pogledom. – Ovaj dečko je konobar? – Kristofe, prvoj ledi Vuster potrebno je jastuče. Jastuče je napunjeno paperjem, sa izvezenim jastrebovima i cvetovima. Ona ga uzima obema rukama, odsutno ga gladi, a onda ga namesti sebi iza leđa, pa se nasloni. – O, sad je bolje – kaže kroz osmeh. Trudna je, a mirnu šaku položila na stomak, kao Bogorodica na slici. U ovoj maloj prostoriji, u koju, kroz otvoren prozor, ulazi prolećni vazduh, on drži istražni sud. I ne haje ko će doći da ga vidi, niti koga su primetili dok je dolazio ili odlazio. Ko još ne bi proveo malo vremena sa čovekom koji ima kolače? A prvi sekretar je, sem toga, uvek ugodan i koristan. – Kristofe, dodaj gospi ubrus, pa izađi na sunce desetak minuta. Zatvori vrata za sobom. Ledi Vuster – Elizabeta – gleda kako se vrata zatvaraju; a onda se nagne bliže Kromvelu i šapne mu: – Prvi sekretaru, da znate u kakvoj sam nevolji. – A ovo – pokazuje on prstom – ne može biti lako. Je li kraljica ljubomorna zbog vašeg stanja? – Pa, nikud me ne pušta od sebe, a nema potrebe. Svakoga dana me pita kako sam. Brižniju gospodaricu nigde ne bih našla. – Na licu joj se, međutim, ogleda sumnja. – Na neki način, bolje bi bilo kad bih mogla kući, na selo. Kako stvari stoje, ovde, na dvoru, svi samo upiru prstom u mene. – Mislite da je kraljica lično puštala te glasine protiv vas? – A ko bi drugi?

Priča se po dvoru da beba koju ledi Vuster nosi nije erlova. Možda je glasinu neko pustio iz zlobe; može biti da je to nečija neslana šala; a možda je nekome, prosto, bilo dosadno. Njen dobri brat, dvorjanin Entoni Braun, uleteo je u njene odaje i krenuo da je grdi. – Kazala sam mu – veli ona – nemoj da me kinjiš. Što mene? – Kao da bi da saučestvuje u njenom ogorčenju, kolač sa surutkom drhturi u korpici od testa. Kromvel se mršti. – Dozvolite da se vratimo malo unazad. Da li vas to vaša porodica optužuje zbog toga što ljudi govore o vama, ili zbog toga što ima istine u tome što se priča? Ledi Vuster briše usne. – Mislite da ću da vam se ispovedim, tek tako, za kolače? – Dajte da vam ja zagladim to. Rado ću vam pomoći ako mogu. Ima li vaš muž razloga da se ljuti? – E, muškarci – kaže ona. – Oni se uvek ljute. I toliko se ljute da ne mogu prste na ruci da prebroje. – Moglo bi, znači, da bude erlovo? – Ako se rodi jak dečak, biće njegov, usudila bih se reći. – Kolači joj odvlače pažnju: – Onaj beli tamo, je l’ to krem od badema? Brat ledi Vuster, Entoni Braun, Ficvilijamov je polubrat. (Svi ti ljudi su u srodstvu jedni s drugima. Sva sreća te mu je kardinal ostavio tabelu, koju on, Kromvel, redovno dopunjava, kad god se neko ženi ili udaje.) Ficvilijam, Braun i ojađeni erl domunđavali su se po ćoškovima. I Ficvilijam mu je rekao: Nevaljša, da li bi ti možda mogao da saznaš, pošto ja sigurno ne mogu, kakav je to đavo ušao u dvorske dame? – A tu su, onda, i dugovi – kaže joj Kromvel. – U tužnom ste položaju, miledi. Kod svih ste se zajmili. Šta ste to kupovali? Znam da je kralj okružen slatkim mladićima, dovitljivim mladićima, pride, uvek zaljubljenim i spremnim da jednoj gospi napišu pismo. Plaćate li da vam laskaju? – Ne. Za komplimente plaćam. – To bi trebalo besplatno da dobijate. – Vi to meni iz učtivosti, verujem. – Liže prste. – Ali vi ste svetski čovek, prvi sekretaru, i znate i sami da ćete, ako napišete nekoj ženi pesmu, uz pesmu priložiti i račun.

On se smeje. – Istina je. Znam ja koliko moje vreme vredi. Ali ne bih pomislio da su vaši obožavaoci takve cicije. – Ali ti momci imaju tako mnogo posla! – Ona bira kandiranu ljubičicu, gricne je. – Ne znam uopšte što pričamo o besmislenoj mladeži. Oni su zauzeti i danju i noću, grade karijere. Ne bi oni nikome podnosili račune. Ali moraš da im daš dragulj za kapu. Il’ neko pozlaćeno dugme za rukav. Krojača da im platiš, možda. On pomisli na Marka Smitona, onako doteranog. – Kraljica tako plaća? – Mi za to kažemo: pokroviteljstvo. Nije to plaćanje. – Prihvatam ispravku. – Isuse, pomisli on, čovek uzme kurvu, i to se zove „pokroviteljstvo”. Ledi Vuster je ispalo nešto suvog grožđa na sto, i on oseća poriv da pokupi to grožđe i sam je nahrani; njoj to, verovatno, nimalo ne bi smetalo. – Pa dobro, onda, kad je kraljica nekome pokroviteljka, da li se to pokroviteljstvo ikad, ali bilo kad, odigrava u četiri oka? – U četiri oka? A otkud bih ja to znala? Kromvel klima glavom. Tenis, pomisli on. Ovaj udarac je bio i predobar za mene. – Šta ona obuče, tad, kad je nekome pokroviteljka? – Ja je lično golu nisam videla. – Mislite, znači, da ona sa njima, s tima što joj laskaju, ne ide do kraja? – Koliko sam ja videla ili čula, ne ide. – Ali iza zatvorenih vrata? – Vrata su često zatvorena. To je uobičajena pojava. – Ako bih vas zamolio da svedočite, da li biste isto ovo ponovili pod zakletvom? Ona vrhom prsta ukloni malo krema. – Da su vrata često zatvorena? Toliko bih i mogla. – A kakvu biste naknadu za to tražili? – Kromvel se osmehuje; pogled mu počiva na njenom licu. – Malo se bojim muža. Zato što sam pozajmljivala novac. On to ne zna, pa bih vas zamolila... da ćutite. – Preusmerite svoje poverioce na mene. I, ubuduće, ukoliko vam zatreba kompliment, oslonite se na Kromvelovu banku. Mi vodimo

računa o svojim mušterijama, a što se uslova tiče – velikodušni smo. Po tome smo na glasu. Ona odlaže ubrus; uzima poslednju laticu jagorčevine s poslednjeg kolača sa sirom. Na vratima se okreće. Nešto joj je baš palo na pamet. Rukom skuplja suknju. – Kralju je potreban razlog da je skloni, je l’ da? I zatvorena vrata će biti dosta? Ne bih želela da joj se nešto loše desi. Žena razume situaciju, delimično barem. Cezarova žena mora biti besprekorna. Sumnja bi uništila kraljicu, mrva ili trunka istine upropastile bi je još brže; ne bi ti bio potreban čaršav sa sluzavim tragom Frensisa Vestona ili nekog drugog stihoklepca. – Da je skloni – kaže on. – Da, možda. Izuzev ako se ispostavi da su te glasine plod pukog nesporazuma. Kao što sam siguran da je kod vas slučaj. Siguran sam da će vaš suprug biti zadovoljan kad se dete rodi. Ona se razvedrava. – Onda, razgovaraćete s njim? Ali ne o dugu? I sa mojim bratom ćete porazgovarati? I Vilijamom Ficvilijamom? Ubedićete ih da me ostave na miru, kad vas molim? Ja sama baš ništa nisam uradila što druge gospe ne rade. – Gospođica Šelton? – pita on. – Ne bi to bilo ništa novo. – Gospođica Simor? – To bi već bila novost. – Ledi Rokford? Ona okleva. – Džejn Rokford ne voli tu vrstu razonode. – Što, da nije milord Rokford nevičan? – Nevičan. – Kao da vaga tu reč. – Nisam je čula da tako to opisuje. – Osmehuje se. – Ali da je opisivala – jeste. Vraća se Kristof. Ona promiče pored njega, rasterećena žena. – O, vidi ti to – kaže Kristof – Pobrala sve latice sa vrha, a ostavila mrvku. Kristof seda i puni usta ostacima. Željan je meda, šećera. Odmah prepoznaš dečka koji je rastao gladan. Nastupa ono slatko doba godine, kad je vazduh blag, a listovi svetli, kad se kolačima s limunom dodaje lavanda: umućena jaja, tek što se penica slegla, i u njima grančica bosiljka; cvetovi zove ukuvani u karamel sirup i sipani preko napola presečenih jagoda.

Dan Svetog Ðorda. Po celoj Engleskoj, zmajevi od sukna i hartije vijore se nad bučnim uličnim povorkama, dok za njima stupa zmajoubica u limenom oklopu koji starim zarđalim mačem lupa po štitu. Device pletu venčiće od listova, prolećno cveće unosi se u crkvu. U holu u Ostin Frajarsu, Entoni je o krovne grede okačio neku životinju sa zelenim krljuštima, sa okom koje koluta i isplaženim jezikom; izgleda pohotljivo, i podseća njega, Kromvela, na nešto, ali ne može da se seti na šta. Danas se održava zbor vitezova Podvezice, kada će u članstvo biti primljen novi vitez, ukoliko je neki stari član umro. Podvezica je najugledniji viteški red u hrišćanskom svetu; kralj Francuske je član, kao i kralj Škota. I Monsenjer, kraljičin otac, i kraljev kopilan Hari Ficroj. Ove godine sastanak se održava u Griniču. Članovi iz inostranstva neće učestvovati, to se podrazumeva, a opet ovaj zbor predstavlja okupljanje novih saveznika: Vilijama Ficvilijama, markiza egzeterskog Henrija Kurtenea, milorda Norfoka, Čarlsa Brendona, koji kao da je oprostio njemu, Tomasu Kromvelu, što ga je onomad gurao po kraljevoj primaćoj sobi; sada ga traži i kaže mu: – Kromvele, bilo je među nama neslaganja. Ali oduvek sam ja govorio Hariju Tjudoru: imaj u vidu Kromvela, nemoj da dozvoliš da i on padne sa svojim nezahvalnim gospodarom, jer Volsi ga je naučio raznim trikovima, što znači da možeš od njega imati koristi. – Jeste li, milorde? Vrlo sam vam zbog toga zahvalan. – Pa, eto, posledice vidimo, jer danas si ti bogat čovek, nije li tako? – Milord se kikoće. – A i Hari je. – A ja ću uvek sa zadovoljstvom iskazati zahvalnost onome kome je dugujem. Smem li da pitam, za koga će milord glasati na zboru Podvezice? Brendon mu, ne bez napora, namigne. – Osloni se na mene. Posle smrti lorda Bergavenija, ostalo je jedno upražnjeno mesto; ima ih dvojica koji se nadaju da će ga zauzeti. Ana danima ističe zasluge brata joj Džordža. Drugi kandidat je Nikolas Kerju; kad su obavljeni razgovori sa glasačima, i glasovi prebrojani, kralj je pročitao ser Nikolasovo ime. Džordžovi ljudi brzo ublažavaju štetu, govore kako, zapravo, ništa nisu ni očekivali; da je Kerjuu bilo obećano mesto, čim se

neko uprazni, da je kralj Fransoa lično pre tri godine zamolio kralja da primi Kerjua. Ako kraljici nešto i nije po volji, ona to ne pokazuje, a kralj i Džordž Bolen imaju o čemu da razgovaraju. Dan posle Majskog praznika43, kraljevska svita će odjahati do Dovera, da na licu mesta vidi kako napreduju radovi, a Džordž će se tamo naći u svojstvu upravnika pet luka; ovu dužnost on, inače, loše obavlja, bar po njegovom, Kromvelovom, mišljenju. Kromvel pak namerava da i sam putuje u kraljevoj pratnji. Mogao bi i do Kalea da skokne na dan-dva, da sredi tamo stvari; to i najavljuje, tako da sam glas o njegovom dolasku drži tamošnji garnizon u stanju pripravnosti. Hari Persi je na zbor Podvezice došao sa svog imanja, i sada se nalazi u svom domu u Stouk Njuingtonu. Možemo od toga imati i koristi, kaže on, Kromvel, svom sinovcu Ričardu; mogao bih da pošaljem nekoga da ode do njega i ispita ga, da vidi šta ovaj misli i da li je spreman da kaže koju o svojim nekadašnjim predbračnim aktivnostima. Otišao bih možda i lično, ako bude potrebe, razmišlja Kromvel. Ali ove nedelje mora sve da se radi korak po korak. Ričard Sampson ga čeka, đakon Kraljevske kapele, doktor kanonskog prava (Kembridž, Pariz, Peruđa, Sijena); kraljev pravni savetnik u prvoj brakorazvodnoj parnici. – Vala smo ga baš lepo učabrili – reći će đakon, pod konac spuštajući papire. Napolju su kola koja vuče mazga, pucaju kola od papira i knjiga, dobro upakovanih radi zaštite od nevremena; sadržaj tih dokumenata seže do dana kad je kralj prvi put izrazio nezadovoljstvo prvom kraljicom. A tada smo, kaže Kromvel đakonu, svi mi bili mladi. Sampson se smeje; sveštenički je to smeh, podseća na škripu sanduka sa crkvenim odeždama. – Ja jedva da se i sećam svoje mladosti – kaže on – ali valjda smo bili. A neki od nas i bezbrižni. Pokušaće sa poništenjem braka, da vide da li je Henrija tako moguće osloboditi. – Čujem da Hari Persi brizne u plač na sam pomen tvog imena – kaže Sampson. – Mnogo preteruju. Erl i ja smo poslednjih meseci u više navrata učtivo razmenjivali mišljenja. Kromvel prelistava papire iz vremena prvog razvoda i pronalazi kardinalov rukopis, s popravkama, sugestijama, strelicama nacrtanim

na margini. – Osim ako bi – kaže on – kraljica Ana donela odluku da se potpuno posveti veri. To bi samo po sebi bilo dovoljno za razvod braka. – Uveren sam da bi od nje mogla da ispadne odlična opatica – uljudno ćeSampson. – Jeste li o tome razgovarali s milordom nadbiskupom? Kranmer je odsutan. Kromvel već neko vreme odlaže taj susret. – Moram da mu pokažem – kaže on đakonu – da će za našu stvar, što će reći za stvar engleske Biblije, bolje biti bez nje. Naša je želja da živa reč božja miluje kraljevo uho kao muzika, ne kao Anina nezahvalna kuknjava. On kaže „naša”, iz pristojnosti uključujući i đakona. U dubini duše, pritom, Kromvel nije sasvim siguran da je Sampson odan reformi, ali njemu je važna makar ta prividna saglasnost, a đakon je uvek raspoložen za saradnju. – A to što se vradžbina tiče – Sampson se nakašljava. – Kralj ne namerava stvarno na tome da istraje? Ako se može dokazati da je u brak uvučen uz pomoć nekih neprirodnih sredstava, to bi, naravno, značilo da se nije oženio svojom voljom, pa ni bračni ugovor ne bi bio važeći; ali kad je onomad rekao da je bio zaveden, omađijan, začaran, on je to govorio figurativno, je l’ da? Kao kad pesnik govori o gospinim dražima, lukavosti njenoj, o njenom umeću zavođenja... O, tako mi mise – blagim će tonom đakon. – Nemojte me tako gledati, Tomase Kromvele. U ovaj posao ja se najradije ne bih ni upuštao. Draže bi mi bilo da dohvatim Harija Persija, i batinom ga urazumim. Radije bih potegao priču o Meri Bolen, iako sam se, to moram reći, nadao da njeno ime nikada više neću čuti. Kromvel slegne ramenima. Ponekad i on razmišlja o Meri; o tome kako li bi bilo da je iskoristio priliku kad mu se Meri nudila. One noći u Kaleu bio joj je tako blizu da je mogao da oseti njen dah, koji je mirisao na slatkiše i začine, na vino... Ali naravno, te noći u Kaleu svaki muškarac koga alatka služi bio bi dobar za Meri. Ðakon mu, nenametljivo, uskače u misli: – Smem li nešto da predložim? Idite, porazgovarajte s kraljičinim ocem. Razgovarajte s Viltširom. To je razborit čovek, zajedno smo bili u Bilbau, u poslanstvu, ima tome

nekoliko godina, i primetio sam da u svakoj situaciji postupa razumno. Ubedite ga da zamoli svoju kćer da se tiho povuče. Poštedite nas sve dvadeset godina jada. Kod Monsenjera, dakle; s Kromvelom je pošao i Rajotesli, da vodi zapisnik. Anin otac donosi svoje papire, dok brat Džordž donosi samo božanstvenoga sebe. A njega je uvek milina videti; Džordž voli odeću s gajtanima i kićankama, s tufnicama, prugicama i linijicama. Danas nosi beli baršun preko crvene svile, pršti skerlet iz svake rupice. Podseća Kromvela na sliku koju je svojevremeno video u Nizozemskoj, nekog sveca koji je živ odran. Koža sa listova bila mu je uredno presavijena preko gležnjeva, kao da nosi meke čizme, a na licu – izraz nepomućenog spokojstva. Spušta papire na sto. – Neću se razbacivati rečima. Situacija vam je jasna. Kralj je došao do izvesnih saznanja na osnovu kojih, da ih je odranije posedovao, ne bi ni stupao u taj tobožnji brak sa ledi Anom. – Razgovarao sam sa erlom od Nortamberlenda – kaže Džordž. – On se drži onoga u šta se zakleo. Nije bilo ničega među njima. – Šteta, onda – kaže Kromvel. – Ne znam sad šta mi valja činiti. Možda biste vi mogli da mi pomognete, lorde Rokforde, nekim savetom? – Pomoći ćemo vam da završite u Kuli – kaže Džordž. – Zapiši to – kaže Kromvel Rajotesliju. – Milorde Viltšire, smem li da vas podsetim na određene okolnosti kojih vaš sin možda i nije svestan? Što se tiče vaše kćeri i Harija Persija, pokojni kardinal vas je pozvao i skrenuo vam pažnju na to da oni nisu jedno za drugo, zbog niskog porekla vaše familije i visokog statusa Persijevih. Rekli ste tada da vi ne odgovarate za Anine postupke, da ne možete da kontrolišete svoju sopstvenu decu. Menja se lice Tomasa Bolena, neka spoznaja iznutra ga žari. – A to ste, znači, vi bili, Kromvele. Vi ste sedeli u senci i škrabali. – Nikada to nisam ni poricao, milorde. Kardinal tom prilikom nije imao mnogo saosećanja za vas. Što se mene lično, kao oca porodice, tiče – meni je jasno kako do takvih stvari dolazi. Vi ste, tada, bili spremni da prihvatite to da su vaša kćerka i Hari Persi otišli predaleko u ovoj stvari.

I pritom mislili – kao što je kardinal, s posebnim zadovoljstvom, to sročio – na stog sena i toplu noć. Sami ste nagovestili da su oni svoj odnos konzumirali, kao pravi brak. Bolen se pakosno smeška. – Ali tada je kralj obznanio šta oseća prema mojoj kćeri. – I onda ste vi ponovo razmotrih svoju poziciju. Kao što ljudi inače rade. Molim vas sada da je još jednom razmotrite. Bolje bi bilo za vašu kćerku da je zaista bila udata za Harija Persija. Onda bi njen brak s kraljem mogao da se proglasi ništavnim. A kralj bi mogao slobodno da bira neku drugu. Posle jedne decenije samoveličanja, otkako je njegova kći prvi put sevnula picom pred kraljem, Bolen se obogatio, i skrasio, i samopouzdanje stekao. Njegova era bliži se kraju, a on, Kromvel, vidi da Bolen tome ne namerava da se suprotstavi. Žene stare, muški vole raznovrsnost: stara je to priča, i čak ni miropomazanoj kraljici nije dato da bude izuzetak i napiše neki svoj kraj. – I tako... Šta ćemo sa Anom? – pita Anin otac. Nema neke posebne nežnosti u tom pitanju. – Manastir? – kaže on, kao ranije Kerju. – Ja bih se nadao jednoj velikodušnoj nagodbi – kaže Bolen. – Velikodušnoj za porodicu, hoću da kažem. – Čekajte – kaže Džordž. – Lorde, oče moj, nemojte ulaziti ni u kakve poslove sa ovim čovekom. I ni u kakve rasprave. Viltšir se hladno obraća sinu. – Gospodine. Smirite se. Stvari su takve kakve jesu. Šta bi bilo, Kromvele, da joj se ostavi imetak koji joj pripada kao markizi? A nama, kao njenoj porodici, da niko ne dira ono što imamo? – Mislim da bi kralju draže bilo da se ona povuče iz sveta. Uveren sam da joj možemo pronaći neku božju kuću kojom se valjano upravlja, gde će se ona, sa svojim verovanjima i pogledom na svet, dobro osećati. – Zgrožen sam – kaže Džordž. Odmiče se od oca. – Zapiši to, za zgražavanje lorda Rokforda – kaže Kromvel. Rajoteslijeva olovka škripi. – Ali naša imanja? – kaže Viltšir. – Naša državnička zvanja? Ja bih, svakako, mogao i dalje da služim kralju u svojstvu čuvara pečata. A i moj sin, ovde prisutan, mogao bi da sačuva svoje dostojanstvo i titule

svoje... – Kromvel hoće da me skloni – Džordž skače na noge. – To je jasno k’o dan. Nikada nije ni prestajao da se meša u sve što sam ja činio i činim za odbranu države. Te piše u Dover, te piše u Sendvič, ljudi njegovi se rastrčali na sve strane, sva moja pisma se preusmeravaju pravo njemu, on poništava moja naređenja... – O, sedi samo – kaže Rajotesli. Kromvel se smeje: koliko Rajoteslijevoj umornoj drskosti, toliko i izrazu Džordžovog lica. – Ili, naravno, milorde, ostanite da stojite, kako vam drago. Sada Rokford ne zna šta da radi. Jedino mu ostaje da svima dodatno stavi do znanja da ipak stoji, i to tako što će poskočiti u mestu; može, takođe, da uzme šešir; može da kaže: – Sažaljevam vas, prvi sekretaru. Ukoliko uspete da istisnete moju sestru, vaši novi prijatelji skratiće vas za glavu čim nje više ne bude, a ako ne uspete, i ona se pomiri s kraljem, onda ću vas ja skratiti za glavu. I zato, Kromvele, na šta god stvar da izađe, ovoga puta precenili ste sebe. A Kromvel će blagim tonom: – Ovaj razgovor sam zatražio, milorde Rokforde, isključivo zato što vi na svoju kćerku imate uticaj kakav nema niko drugi. Nudim vam sigurnost, a u zamenu tražim da budete tako dobri i pomognete. Stari Bolen sklapa oči. – Razgovaraću s njom. Razgovaraću sa Anom. – I sa sinom svojim porazgovarajte, zato što ja sa njim više da razgovaram neću. – Čudim se samo, Džordže – kaže Viltšir – kako ti ne vidiš kuda ovo vodi. – Šta? – kaže Džordž. – Šta, šta? – I dalje se iščuđava dok ga njegov otac odvlači napolje. Na samom pragu, stari Bolen se učtivo nakloni. – Prvi sekretaru. Gospodine Rajotesli. Posmatraju ih dok izlaze: otac i sin. – Zanimljivo je bilo – kaže Rajotesli. – A kuda ovo vodi, gospodaru? Kromvel slaže papire. – Sećam se – produži Rajotesli – jedne predstave koja je igrana na dvoru posle kardinalovog pada. Sećam se Sekstona, lude, obučenog u skerlet, u ulozi kardinala, i kako su ga četiri đavola nosila u pakao, svaki ga držeći za po jednu nogu ili ruku. A maskirani su bili. I pitam

se nešto, da ga nije Džordž držao za... – Prednju desnu šapu – dodaje Kromvel. – A – kaže Zovite Me Rizli. – Otišao sam iza kulisa, u zadnjem delu hola. Video sam kako se izvlače iz onih kuštravih kožuha, i lorda Rokforda kako skida masku. Što nisi i ti pošao sa mnom? Mogao si i sam to da vidiš. Osmeh je na licu g. Rajoteslija. – Nije mi bilo do toga, šta ću ja iza scene. Pobojao sam se da ćete me pobrkati s nekim od učesnika u predstavi, i da ćete me zanavek u takvom svetlu upamtiti. Seća se toga: večeri koja je zaudarala na životinje, kad se cvet viteštva pretvorio u lovačke pse što laju, žedni krvi, a ceo dvor siktao i likovao dok su kardinala vukli i bacali po podu. A onda se iz hola začuo glas: „Sram vas bilo!” Kromvel sad pita Rajoteslija – Da nisi ti to rekao? – Nisam. – Zovite Me ne bi lagao. – Mislim da je to možda bio Tomas Vajat. – I meni se čini da je on bio. Svih ovih godina tako mislim. Vidi, Zovite Me, moram sad da odem do kralja. Hoćemo li pre toga da popijemo po čašu vina? Gospodin Rajotesli je na nogama. Traži poslužitelja. Svetlost obasjava oblinu kalajnog krčaga; gaskonjsko vino, pljuskajući, puni pehar. – Izdao sam Frensisu Brajanu dozvolu da uveze ovo – kaže Kromvel. – Sad će biti tri meseca. Nema ukusa, zar ne? Nisam znao da će ga prodavati kraljevskim podrumima. Odlazi Kromvel kod Henrija, razmiče stražu pred sobom, i poslugu, i gospodu; jedva da je i najavljen, tako da Henri podiže pogled, prenut, dotle je čitao notnu knjigu. – Tomas Bolen je uvideo šta mu valja činiti. Jedino ga brine kako će sačuvati ugled kod Vašeg veličanstva. Ali njegovog sina ne mogu da ubedim da sarađuje. – Zašto to? Zato što je idiot? – Mislim da on smatra da bi Vaše veličanstvo moglo da se predomisli. Henri se žacnuo. – On mene, onda, ne poznaje. Džordž je bio dečkić od svojih deset leta kad je došao na dvor, imao je otad dovoljno

vremena da me upozna. Ja se ne predomišljam. Istina je to, u izvesnom smislu. Kao kraba, kralj ide postrance ka svome odredištu, ali onda, kad stigne, uštine kleštima. Sad je uštinuo Džejn Simor. – Kazaću ti šta mislim o Rokfordu – kaže Henri. – Njemu su sada trideset dve godine, a još ga nazivaju Viltširovim sinom, još ga zovu kraljičinim bratom, ne oseća se kao svoj čovek, a nema ni naslednika, samo kćerku. Za njega sam učinio šta sam mogao. Slao sam ga više puta u inostranstvo da me zastupa. I to će sad prestati, verujem, zato što onoga časa kad meni više ne bude brat, niko ga neće ni primećivati. Ali ni osiromašiti neće. Ostaće u mojoj milosti. U stvari, neće – ako bude smetao. Trebalo bi ga, stoga, upozoriti. Moram li s njim lično da razgovaram? Henri je razdražen. Ne bi on trebalo da se bakće ovim stvarima. To bi, umesto njega, trebalo da radi Kromvel. Da otprati Bolenove, da doprati Simorove. Njegovi poslovi više su kraljevski: da se moli za uspeh svojih poduhvata i piše pesme za Džejn. – Pustite to jedno dan-dva, gospodaru, i porazgovaraću ja s njim nasamo, bez njegovog oca. Mislim da u prisustvu lorda Viltšira oseća potrebu da se šepuri i prsi. – Da, ja retko grešim – kaže Henri. – Taština to je, ništa drugo. A slušaj sad. – Kralj peva: „Slatka je bela rada, Ljubičica je bleda i plava. Istrajna moja je nada...” – Vidiš i sam da je to jedna stara pesma koju ja sad pokušavam da preradim. Šta se rimuje sa „plava”? Izuzev „trava”? A šta ti treba drugo, pomisli on. I odlazi. Galerije su osvetljene bakljama, od čijeg se plamena ljudske prilike tope. Atmosfera na dvoru, tog aprilskog petka uveče, podseća njega, Kromvela, na javna kupatila kakva imaju u Rimu. Vazduh je gust, vidiš obličja plivača kako promiču kraj tebe – možda su to ljudi koje poznaješ, ali ih ne prepoznaješ ovakve, bez odeće. Čas ti je hladno, čas, opet, vruće. Pločice

po kojima gaziš su klizave. Na obe strane vrata su ostavljena odškrinuta, tek po nekoliko centimetara, a izvan tvog vidnog polja, ali sasvim blizu tebe, događaju se razne izopačenosti, neprirodna spajanja tela, muškaraca i žena, muškaraca i muškaraca. Pripala ti je muka od te lepljive vreline i od onoga što znaš o ljudskoj prirodi, i pitaš se zbog čega si uopšte dolazio. Ali rečeno ti je da čovek mora da ode u kupatilo barem jednom u životu, ili u protivnom neće verovati kad mu ljudi budu pričali šta se tamo dešava. – Istina je – kaže Meri Šelton – da bih i sama pokušala da dođem do vas, prvi sekretaru, sve i da niste vi poslali po mene. – Ruka joj drhti; otpija gutljaj vina, pa se zagleda u tečnost kao da gata, a onda podiže svoje izražajne oči. – Molim Boga da mi se ovakav dan više ne ponovi. Nan Kobam hoće da vas vidi. Mardžori Horzman. Sve žene iz ložnice. – Imate li nešto da mi kažete? Ili biste samo da mi se isplačete po papirima i razmažete mi mastilo? Ona spušta pehar i pruža mu ruke. Kromvel je tim gestom dirnut, to je kao ono kad dete pokazuje ruke, da se vidi da su čiste. – Da pokušamo to da razmrsimo? – pita on blagim glasom. Po ceo dan iz kraljičinih odaja čuje se vika, treskanje vratima, trči neko; sikću dok razgovaraju u pola glasa. – Kamo sreće da sam otišla sa dvora – veli Šeltonova. – Kamo sreće da sam negde drugo. – Sklanja ruke u stranu. – Trebalo bi da se udam. Zar je to previše, udati se i roditi decu sad, dok sam još mlada? – Dobro sad, nemoj da sažaljevaš sebe. Mislio sam da nameravaš da se udaš za Harija Norisa. – Mislila sam i ja. – Znam da ste se zbog nečeg razilazili, ali to je bilo pre nekih godinu dana? – Verovatno vam je ledi Rokford rekla. Nije trebalo da je slušate, znate, izmišlja ona svašta. Ali da, istina je, posvađala sam se bila s Harijem, ili se on posvađao sa mnom, i to zbog toga što je mladi Veston u svako doba navraćao do kraljičinih odaja, a Hari je mislio da se ovaj zagledao u mene. Mislila sam i ja. Ali ni na koji način nisam Vestonu davala nadu, kunem se.

Kromvel se smeje. – Ali, Meri, pa ti muškarcima uvek daješ nadu. Upravo to činiš. I ne možeš tu ništa da promeniš. – I tako je Hari Noris rekao: ima da šutnem to štene u rebra, da nikad ne zaboravi. Mada, nije Hari od takvih, da ide okolo i šutira štenad. A kraljica, rođaka moja, rekla mu je tada: u ovoj sobi nema šutiranja, ako dozvoljavaš. Hari je rekao: ako Vaše veličanstvo dopusti, ima u dvorište da ga izvedem i tamo ga išutiram, kad – Meri ne može a da se ne nasmeje, premda je taj smeh nesiguran, jadan – eno Frensisa, stajao tu sve vreme dok su oni razgovarali o njemu kao da nije tu. I reče onda Frensis: pa dobro, baš bih voleo da vidim kako ćete to da me išutirate, jer ti ćeš, Norise, u tim godinama, svakako da se spotakneš... – Gospođice – na to će Kromvel – je l’ bi moglo to malo da se skrati? – Ali oni su terali tako jedan sat, ako ne duže, te drž’, te ne daj, te grebi, samo da se izbore za njenu naklonost. A kraljici, gospodarici mojoj, nikad toga nije dosta, ona ih i sama huška jednog na drugog. Tek onda će Veston, nemojte da mi se uznemiravate, preblagi Norise, jer ja nisam došao ovamo zbog gospođice Šelton, zbog druge sam došao, a vi znate koja je to. A Ana će na to: ne znam, kaži, hajde, ne mogu da pogodim. Da nije ledi Vuster? Ledi Rokford? Hajde, Frensise, reci nam. Kaži nam koga voliš. A on je rekao: vas, gospođo, vas volim. – I šta je na to kraljica rekla? – O, nije se dala. Rekla je: ne smeš tako da govoriš, jer doći će moj brat Džordž pa će i tebe da išutira, da odbrani čast engleske kraljice. I smejala se. Ali onda se Hari Noris posvađao sa mnom, oko Vestona. A Veston se posvađao s njim, zbog kraljice. I obojica su se posvađala s Vilijamom Brertonom. – Brertonom? Kakve sad on ima veze s tim? – Pa, sticajem okolnosti se i on tu zatekao. – Meri se mršti. – Upravo je tad ušao. Ili je već bilo prošlo neko vreme kako je ušao. I kraljica je rekla, eto, ovo je čovek za mene, Vilova strela uvek leti pravo. Ali ona je njih, u stvari, sve samo mrcvarila. Ko će nju razumeti... U jednom trenutku čita gospodar Tindejlovo jevanđelje. U narednom... – Ona slegne ramenima. – U narednom, otvori usta, kad ono đavolov rep zapalaca. Otada je, po rečima Šeltonove, prošla godina dana. Hari Noris i

gospođica Šelton ponovo govore, i ubrzo pošto su se pomirili, i Hari se vratio u njen krevet. Sve je kao i pre. Do danas: do 29. aprila. – Jutros je sve počelo, s Markom – kaže Meri Šelton. – Znate kako se on stalno vrzma naokolo? Uvek je ispred kraljičine primaće sobe. A ona, kad prolazi, nikad mu se i ne obraća, nego se smeje, i povuče ga za rukav, ili ga udari po laktu, a jednom mu je iščupala pero iz kape. – Nisam dosad čuo da i takve ljubavne igrarije postoje – kaže Kromvel. – Je l’ to tako u Francuskoj rade? – A jutros kaže ona: o, evo moje male kuce, pa mu razbaruši kosu i uši mu izvuče. A njemu one luckaste oči – pune suza. Pa kaže ona njemu: što si mi tako tužan, Mark, nemaš razloga da budeš tužan, ti si ovde nas da zabaviš. A on htede da klekne, taman zaustio: „Gospođo...”, kad ga ona prekine u pola reči. O, kaže ona njemu, ako boga znaš, diž’ se na noge lagane, činim ti uslugu samim tim što te uopšte primećujem, šta ti očekuješ, misliš da bi trebalo da razgovaram s tobom kao da si iz neke gospodske kuće? Ne mogu ja to, Mark, ne mogu, jer ti si nižnjega roda. A on će na to, ne, ne, gospođo, ne nadam se ja ni reči od vas, jedan pogled meni je dovoljan. A ona čeka. Nadala se, naime, da će on da nahvali moć njenog pogleda. Da će reći kako su joj oči kao magneti, i tako dalje. Ali on ništa nije rekao, samo je briznuo u plač, oprostio se, pa se udaljio. Okrenuo joj, prosto, leđa. A ona udarila u smeh. I tada smo otišle u njenu sobu. – Samo polako – kaže Kromvel. – A Ana je rekla: šta taj misli, da sam ja tamo neka iz Pariskog vrta44. To je, znate... – Znam ja šta je Pariski vrt. Meri se zarumenela. – Naravno da znate. A ledi Rokford je rekla: dobro bi bilo da i Marka neko baci kroz prozor, kao vašeg psa Purkoja. Tada su kraljici suze navrle na oči. I udarila je ledi Rokford. A ledi Rokford je rekla: nemoj to više da si uradila, jer ima dobro da ti vratim, nisi ti nikakva kraljica, već ćerka običnog viteza, prvi sekretar Kromvel ti je uzeo meru, dani su ti odbrojani, gospođo. – Ledi Rokford trči pred rudu – kaže Kromvel. – A onda je ušao Hari Noris. – Baš sam se pitao gde je on.

– Kakva je ovo gužva, pitao je on. Ana je rekla: učini mi uslugu, odvedi moju snaju i udavi je, onda ću moći da mu nađem novu, od koje će moj brat možda i da vidi neku vajdu. Hari Noris je bio u čudu. Ana mu je rekla: zar se nisi zakleo da ćeš učiniti šta god god ja zatražim? Da ćeš za mene i bos pešice do Kine? A Hari je rekao, znate kakav je on lakrdijaš, kaže: zar vam nisam rekao da bih bos do Volsingama? Jesi, rekla je ona, i tamo okaj grehe svoje, jer ti čekaš da drugome omrkne da bi tebi svanulo, a ako se kralju desi išta loše, ti bi gledao kako da se domogneš mene.” Kromvel poželi da zapiše to što Šeltonova govori, ali se ne usuđuje; ako se samo pomeri, možda ona prestane da priča. – A onda se kraljica okrenula prema meni i rekla: gospođice Šelton, vidite sada zbog čega se nikako ne ženi vama? Zaljubljen je u mene. Ili bar tako sam tvrdi, i to već poduže. Ali neće to dokazati tako što će strpati ledi Rokford u džak i odneti je do reke, što bih ja i te kako želela. Onda je ledi Rokford istrčala napolje. – Mislim da mi je jasno zbog čega. Meri podiže pogled. – Znam da smo vam mi smešni. Ali strašno je bilo. Meni je bilo. Jer ja sam mislila da je to samo neka šala među njima, to, da je Hari Noris voli, a onda sam uvidela da nije. Kunem se da je on najednom prebledeo, pa rekao Ani: hoćeš li sad sve tajne da otkriješ ili samo neke? A onda je otišao, i ne poklonivši se čak, a ona je potrčala za njim. I ne znam šta je rekla tad, jer mi smo se bili svi ukipili. Da otkrije tajne. Sve ili samo neke. – Ko je sve to čuo? Ona vrti glavom. – Desetak njih, možda. Morali su da čuju, nije im bilo druge. A onda je, čini se, kraljica pomahnitala. – Pogledala nas je, onako poređane oko nje, i htela je da vrati Norisa, pa je rekla da neko mora po sveštenika, rekla je da Hari mora da se zakune, da pred svima kaže da je ona čedna, odana, dobra žena. Rekla je da on mora da povuče sve što je rekao, a povući će i ona, i oboje će položiti dlanove na Bibliju u njenoj sobi, i onda će svi znati da su sve to bile samo puste reči. Prestravljena je od same pomisli da će ledi Rokford otići kralju. – Znam da Džejn Rokford rado prenosi loše vesti. Ali ne baš ovoliko loše. – I ne mužu. Da mu kaže kako su njegov dragi prijatelj i supruga

razgovarali o njegovoj smrti, uz osvrt na načine na koje bi potom njih dvoje našli utehu. To je izdaja. Možda. Predviđati kraljevu smrt. Ima to u zakonu: koliko je mali korak od mašte, preko želje, do ostvarenja. Mi to nazivamo „zamišljanjem” kraljeve smrti: misao je majka dela, a delo se rađa ranjavo, ružno, prevremeno. Meri Šelton ne zna čemu je prisustvovala. Ona misli da je to svađa dvoje ljubavnika. Misli da je to jedan u nizu izgreda u njenoj dugoj karijeri ašikovanja i ljubavnih nezgoda. – Sumnjam – kaže ona tupo – da će me Hari Noris ikada uzeti za ženu. Da ste me pitali prošle nedelje da li mu se kraljica podala, rekla bih vam da nije, ali kad ih sad pogledam, jasno mi je kao dan da su oni takve reči i takve poglede razmenjivali, a kako ja da znam da li su nešto, i šta, zajedno radili? Mislim... ne znam šta da mislim. – Ja ću te, Meri, uzeti za ženu – kaže Kromvel. Ona se smeje, šta će. – Prvi sekretaru, nećete vi mene uzeti za ženu, stalno govorite kako ćete se oženiti ja l’ ovom, ja l’ onom, ali u stvari mislite da ste mnogo dobra prilika. – A, tako. Znači opet smo u Pariskom vrtu. – On slegne ramenima, nasmeši se; ali oseti u tom času da sa njom treba biti žustar, da valja požuriti. – A sada hoću da me razumete: morate biti obazrivi i tihi. Ono što morate da učinite – vi i ostale dame – jeste da zaštitite sebe. Meri se ne da. – Ne stoje stvari valjda tako loše, je l’ da? Ako kralj i čuje, znaće kako to da prihvati, zar ne? Možda odmah shvati da su sve to samo prazne priče? I nikom ništa? Sve su to samo pretpostavke, možda sam prekardašila, ne može čovek pouzdano da zna šta se događalo među njima, ne bih ni ja mogla da se zakunem. „Ali zaklećeš se”, pomisli Kromvel, „zaklećeš se, i to svojom voljom, uskoro.” – Ana i ja smo, znate, rod. – Devojku izdaje glas. – Sve je za mene učinila... Čak te je i u kraljevu postelju ubacila, pomisli on, dok je sama nosila dete: da Henri ostane u porodici. – Šta će biti s njom? – Ima nečeg svečanog u Merinim očima. – Hoće li je ostaviti? O tome se priča, ali Ana ništa ne veruje. – Moraće malo više da veruje ubuduće. – Ona kaže: uvek ja njega mogu da vratim, znam kako. A i vi znate da ga je uvek vraćala. Ali šta god da je bilo to s Harijem Norisom, ja sa

njom ne bih nastavila, jer znam da bi mi ga oduzela bez ikakvog zazora, ako već i nije. A plemkinje ne mogu biti u takvim odnosima jedna s drugom. Ni ledi Rokford ne može više ovako. Džejn Simor je uklonjena zbog – pa, neću reći zbog čega. A ledi Vuster mora kući letos, zbog babinja. Kromvel vidi kako pogled mlade žene bludi tamo-amo, sračunava, zbraja. Za nju, problem je na pomolu; a problem je koga naći novog za Aninu najbližu pratnju. – Ali pretpostavljam da u Engleskoj ima mnogo finih gospa – kaže ona. – Tako će kraljica sve da počne iz početka. Da, novi početak. Ledi Lajl iz Kalea jedva čeka da pošalje svoje kćeri ovamo. Mislim, kćeri koje je rodila s prvim mužem. Lepe su to devojke, i mislim da će biti vrlo dobre kad prođu obuku. Kao da ih je omađijala Ana Bolen, i muško i žensko oko sebe, pa ne mogu da vide šta se dešava oko njih i nisu u stanju da razaberu značenje sopstvenih reči. Tako dugo već žive u toj otupelosti. – Pa, je l’ pišete vi Honor Lajl? – pita Meri, savršeno sigurna u sebe. – Biće vam doveka dužnica ako ubaci svoje kćeri na dvor. – A vi? Šta ćete vi? – Smisliću ja već nešto – kaže ona. Njoj nikada ne treba mnogo da se povrati. Zato je muškarci i vole. Doći će neka nova vremena, novi muškarci, novi načini. Ona skače na noge. Ljubi ga u obraz. Subotnje je veče. Nedelja: – Kamo sreće da ste jutros bili ovde – kaže ledi Rokford naslađujući se. – To je vredelo videti. Kralj i Ana zajedno na velikom prozoru, tako da su svi odozdo, iz dvorišta, mogli da ih vide. Kralj je čuo da su se ona i Noris juče svađali. Pa, čula je za to cela Engleska... Videlo se da je kralj van sebe od besa, Lice mu sve pomodrelo. A ona je stajala, ruku sklopljenih na prsima... – Pokazuje mu kako, preklapa i ona ruke. – Znate, kao kraljica Ester, na kraljevoj velikoj tapiseriji? Nije mu teško da zamisli taj prizor raskošne teksture, sa izatkanim dvorjanima okupljenim oko nesrećne kraljice. Jedna sluškinja, kao da je se to ništa ne tiče, nosi lautu, možda se zaputila ka Esterinim odajama; ostali su zauzeti ogovaranjem, glatka ženska lica podignuta ka nebu,

muške glave pognute. Među tim dvorjanima s njihovim draguljima i brižljivo izrađenim šeširima, uzalud je on, Kromvel, tražio svoje sopstveno lice. Možda je on drugde, i kuje zaveru; iskidano povesmo, odlomljeno parče na kraju, nerazmrsivo klupko. – Kao Ester – kaže on. – Da. – Ana mora da je bila poslala po malu princezu – kaže ledi Rokford – zato što se onda popela dadilja, i Ana je dohvatila dete i podigla ga, kao da će reći: – O mužu, kako možeš i da posumnjaš da ovo nije tvoja kćerka? – To vi samo pretpostavljate da je tako glasilo njegovo pitanje. Niste mogli da čujete šta oni pričaju. – Glas mu je hladan; čuje sebe, i sam je iznenađen tom hladnoćom. – Nisam, odande gde sam stajala. Ali sumnjam da joj je bilo šta dobro mislio. – Zašto niste otišli k njoj, da je utešite? Ipak vam je gospodarica. – Ne. Došla sam kod vas. – Obuzdava se, ton joj je najednom trezven. – Mi, njene žene, želimo da kažemo šta nam je na srcu i da se spasemo. Bojimo se da ona nije poštena, i da ćemo posle mi biti okrivljene što smo to prikrivale. – Onog leta – kaže Kromvel – ne letos, nego prošle godine, rekli ste mi da imate utisak kako kraljica očajnički želi da dobije dete, i da se boji da s kraljem neće uspeti da ga začne. Rekli ste da on nije u stanju da zadovolji kraljicu. Hoćete li to i sad ponoviti? – Čudi me da taj naš razgovor nemate negde zabeležen. – Dug je to bio razgovor, a – uz dužno poštovanje, miledi – više je u njemu bilo nagoveštaja nego podataka. Želim da znam šta biste imali da iznesete, ako dođe dotle da izađete pred sud i položite zakletvu. – Kome se sudi? – Upravo to ću, nadam se, ustanoviti. Ako vi budete tako dobri da mi pomognete. Sluša Kromvel samog sebe, i te fraze što ističu iz njega. Ako budete tako dobri da mi pomognete. Pri čemu ste vi lično izuzeti od svake krivice. I činite to za spas Njegovog veličanstva. – Znate da se pročulo za Norisa i Vestona – kaže ona. – Kako su joj izjavljivali ljubav. I ne samo oni.

– Nije li to tek jedan vid učtivosti? – Pa neće se čovek, učtivosti radi, šunjati noću naokolo. Te na baržu, te sa barže. Neće se provlačiti kroz kapiju pri svetlosti baklji. I vratare podmićivati. A to se događa ove poslednje dve godine, i duže. Ne znate koga ste videli, gde i kada. Mnogo bi lukav čovek morao da bude pa da uhvati nekog od njih. – Ona zastane načas, tek da se uveri da mu i dalje drži pažnju. – Recimo da je dvor u Griniču. Primetite dotičnog gospodina, jednog iz kraljeve pratnje. I pretpostavite da mu je smena prošla i da se on, moglo bi se pretpostaviti, sprema da ode kući; ali taman što ste vi sad pošli na dužnost, kod kraljice, kad eno njega, hitro zamiče za ugao. I pomislite, otkud ti sad ovde? Norise, jesi l’ to ti? Koliko mi se puta desilo da sam sigurna da je neki od njih u Vestminsteru, a onda ga ugledam u Ričmondu. Misliš da je čovek u Griniču, a on u – Hempton Kortu. – Možda se menjaju među sobom, to je normalna stvar. – Ali nisam na to mislila. Nije reč o vremenu, prvi sekretaru. Nego o mestima. Te eno ga na kraljičinom spratu, u njenom predsoblju, te eno ga na pragu njenom, a ponekad i na baštenskom stepeništu, ili, opet, neko nepažnjom ostavi otključanu onu kapijicu. – Ledi se naginje napred, i vrhovima prstiju očeše po nadlanici Kromvela, čija ruka počiva na hartiji. – Dolaze i odlaze noću, to sam htela da kažem. A ako neko i pita šta traže tu, oni kažu da nose privatnu poruku od kralja, i da ne smeju da kažu kome. Kromvel klima glavom. Članovi kraljeve najbliže pratnje nose nepisane poruke, to je jedan od njihovih zadataka. Šetkaju se tamo-amo između kralja i plemića, ponekad i između kralja i stranih ambasadora, a bez sumnje i između kralja i njegove supruge. Nema čovek šta njih da pita. Oni ne snose nikakvu odgovornost. Ledi Rokford se zavali u stolici. Kaže tiho: – Pre nego što su se uzeli, imala je običaj s Henrijem to da radi na francuski način. Znate na šta mislim. – Pojma nemam na šta mislite. Jeste li bili nekad u Francuskoj? – Nisam. Mislila sam da vi jeste. – Kao vojnik. A u vojsci ars amatoria45 nije tako prefinjeno. Ona razmišlja o ovome. Neka strogost uvlači joj se u glas. – Vi biste

mene da optužite zato što govorim ono što moram da kažem, ali nisam ja nikakva devica, i ne vidim razloga zbog čega ne bih rekla to što imam. Ona je naterala Henrija da seme polaže tamo gde mu nije mesto. I zato je on sada kivan na nju, što ga je navela da tako radi. – Propuštene prilike. Jasno mi je. – Protračeno seme, skliznulo u neku drugu njenu telesnu šupljinu, ili njoj niz grlo. A mogao je lepo da joj ga utera na čestit način, po engleski. – On to naziva prljavom rabotom. Ali – bože sakloni ga – Henri ne zna ni gde prljavština počinje. Moj muž Džordž je stalno sa Anom. Ali to sam vam već rekla. – On joj je brat, valjda je prirodno da bude s njom. – Prirodno? To je vama prirodno? – Ja znam, miledi, da biste vi želeli da se to proglasi zločinom; to kad je neko brižan brat, a hladan muž. Ali ne postoji zakon po kojem je to zločin, kao što ne postoji ni presedan na koji biste mogli da se pozovete. – On okleva. – Nemojte misliti da ne saosećam sa vama. Jer šta može jedna žena kao što je Džejn Rokford da učini kad su okolnosti protiv nje? Dobro obezbeđena udovica može da bude neko i nešto u ovome svetu. Trgovčeva žena, uz prilježnost i razbor, može da preuzme posao u svoje ruke, i dobro se obogati. Pa i nadničarka koju muž zlostavlja može da najmi neke snažne prijatelje, koji će stajati po celu noć ispred njene kuće i lupati u šerpe dok neobrijani geak ne istrči napolje u košulji da ih otera, a onda će mu skinuti košulju i smejati se njegovom udu. Ali mlada udata žena iz gospodske kuće – takva nema načina samoj sebi da pomogne. Nema ona moći više od kakvog magarca; jedino joj ostaje nada da će gazda štedeti bič. – Znate – kaže on – da je vaš otac, lord Morli, jedan od učenih ljudi koje visoko uvažavam. Zar je moguće da se nikada niste njemu obratili za savet? – A čemu to? – prezrivo će ona. – Kad sam se udavala, rekao mi je da je tako odlučio zato što je to za mene najbolje. Tako očevi obično govore. Manje je pažnje posvetio mojoj udaji za Bolena nego kad treba neko ždrebe da se proda. Ako mislite da je štenara topla, i činija puna kvarnog mesa – šta vas tu još ima da zanima? Ne pitate životinju da li ona baš to želi. – A nikada niste razmišljali o tome da istupite iz braka?

– Ne, gospodar Kromvele. Moj otac je i tu bio temeljan. Temeljan, baš kako biste vi, ili neki vaš prijatelj, od njega i očekivali. Bez ikakvih obećanja unapred, bez predbračnog ugovora, ma, ni u naznakama... Čak ni vi i Kranmer ne biste mogli da nam isposlujete poništenje braka. Na dan venčanja sedeli smo za trpezom sa prijateljima, i Džordž mi je rekao: radim ovo samo zbog toga što moj otac kaže da moram. Lepo je to bilo čuti, složićete se sa mnom, naročito ako ste devojka od dvadeset godina koja se uzda u ljubav. Ja sam mu se tada suprotstavila, uzvratila mu istom merom: da me otac nije naterao, tako sam mu rekla, bila bih sad daleko od vas, gospodine. A onda su se svetla pogasila, i mi smo legli. Šljepnuo me je po dojci i rekao: u, kol’ko sam ovakvih viđao, i mnogo boljih od ove. Lezi tu, rekao je, podaj mi se, da obavimo dužnost i mog oca dedom učinimo, a ako dobijemo sina, moći ćemo da živimo razdvojeno. Na šta sam ja njemu rekla: onda obavi to, ako misliš da možeš, i moli boga da poseješ seme odmah večeras, a onda skloni tog stojka, da ne moram više da ga gledam. – Tu se malo nasmejala. – Ali ja sam, znate, jalovica. Ili barem moram u to da verujem. Možda je seme moga muža loše ili slabo. Bog će znati, trošio ga je i na sumnjivim mestima. O, jevanđelista je on, Džordž, jeste, neka mu Sveti Matija pokaže put, i Sveti Luka neka ga štiti. Nema čoveka pobožnog kao Džordž što je, jedina mana koju on još Bogu može da nađe jeste što je stvorio ljude s premalo telesnih šupljina. Kad bi se Džordžu dalo da sretne neku ženu kojoj je mica ispod pazuha, zahvalio bi Višnjem, pa je zatvorio u neku kuću i odlazio kod nje svakog dana, dok mu ne dojadi. Ništa Džordžu nije zabranjeno, znate. I s kujom terijera bi on to radio, samo da mu mahne repom i kaže av-av. Jednom da i Kromvel ostane bez reči. On zna da nikada tu sliku neće izbrisati iz svesti: Džordža u dlakavom zagrljaju s malim pacolikim psetom. – Plašim se – kaže ona – da mi je preneo neku bolest, i da zbog toga nisam ni mogla da začnem. Mislim da me nešto razara iznutra. I mislim da bih od toga jednoga dana mogla da umrem. Upitala ga je ona jednom, njega, Kromvela, da li bi, ako umre iznenada, mogao da ih nagovori da je raspore, da vide šta ima unutra. Tih dana je slutila da je Rokford, možda, truje; sad je sigurna da ju je

trovao. Kromvel promrmlja: miledi, mnogo ste propatili. Pa je pogleda u oči. – Ali ne bi to bilo umesno. Ako Džordž zna nešto o kraljici što bi trebalo da čuje kralj, mogu da ga izvedem da svedoči, ali ne mogu pouzdano da znam da li će on hteti nešto da kaže. Teško ću napujdati brata na sestru. – Ne kažem ja da je on svedok – veli ona. – Kažem da provodi vreme u njenoj sobi. Nasamo s njom. Iza zatvorenih vrata. – Razgovaraju? – Prilazila sam vratima, i nisam čula glasove. – Možda se zajedno mole u tišini – kaže on. – Videla sam ih kako se ljube. – Može brat da poljubi sestru. – Ne može, na taj način ne može. Kromvel uzima pero. – Ledi Rokford, ne mogu ovde da napišem: „Poljubio ju je na taj način.” – Gurnuo joj je jezik u usta. I ona njemu. – Hoćete da zabeležim to? – Ako se plašite da ćete inače zaboraviti. Ukoliko se ovo čuje na sudu, pomisli on, u gradu ima da zavlada opšti metež; ako neko to pomene u parlamentu, biskupi će da drkaju po klupama. Čeka on, s perom na gotovs. – A što bi ona počinila takav zločin protiv prirode? – Da bi bolji vladao. Razumete to, svakako? Sa Elizabetom joj se posrećilo, to dete je ista ona. Ali zamislite da dobije dečaka, i da mali ima Vestonovo izduženo lice? Ili da liči na Vila Brertona, šta će kralj reći? Ali ne mogu da kažu da je dete kopile ako liči na Bolenove. I Brerton. Kromvel zapisuje. Seti se utom kako se Brerton jednom našalio s njim rekavši da može da bude na dva mesta istovremeno; jeziva šala, neugodna šala, a sad se evo, pomisli Kromvel, tek se sada, konačno, smejem. Ledi Rokford kaže: – Što se smejete? – Čuo sam da se u kraljičinim odajama, među njenim ljubavnicima, priča o kraljevoj smrti. Da li se Džordž ikada uključivao u te razgovore? – Ubilo bi Henrija samo da zna kako ga ismevaju. Šta sve pričaju o njegovom udu. – Hoću sad dobro da se napregnete – kaže on. – I da budete svesni

onoga što radite. Ukoliko pružite neki dokaz protiv vašeg supruga, bilo na sudu, bilo pred državnim savetom, možda ćete godine koje dolaze dočekivati kao usamljena žena. Njoj na licu piše: nemam li ja prijatelja koliko srce ište? – Neće krivica pasti na mene – kaže ona. – Na vas će pasti, prvi sekretaru. Ne smatraju mene nešto naročito oštroumnom i pronicljivom ženom. A vi ste to što jeste, čovek koji ima i koji nikoga ne štedi. Misliće ljudi da ste iscedili istinu iz mene, i mimo moje volje, ako ne drugačije. Malo toga tu ima da se doda, pomisli on. – Da bi se takva nagađanja odbacila, moraćete da prikrijete zadovoljstvo i odglumite da vam je teško. Kad Džordža uhapse, morate podneti molbu za pomilovanje. – Mogu ja to. – Džejn Rokford isplazi vrh jezika, kao da je sam taj trenutak sladak i da ga treba okusiti. – Sa mnom ste sigurni, jer kralj ništa neće primetiti, ja vam jemčim. – Da vas ja posavetujem. Nemojte ni sa kim razgovarati. – Da posavetujem ja vas. Porazgovarajte s Markom Smitonom. – Upravo idem u svoju kuću u Stepniju – kaže joj on. – Pozvao sam Marka na večeru. – Što ga ne ugostite ovde? – Bilo je ovde već dosta burno, zar ne mislite i vi tako? – Burno? O, razumem – kaže ona. Kromvel je otprati. Vrata će zatvoriti tek kad mu se u sobi pridruže Rejf i Zovite Me Rizli. Bledi i pripravni, obojica su staloženi; po tome Kromvel zna da nisu prisluškivali. – Kralj želi da se započne istraga – kaže Rajotesli. – U najvećoj tajnosti, ali što je brže moguće. Ne može više da prenebregava priče, ne posle ovoga što se desilo. Posle te svađe. Norisu se nije obraćao. – Nije – kaže Rejf. – Oni misle, gospoda iz kraljeve lične pratnje, da se prašina slegla. Kraljica se, po svemu sudeći, smirila. Turnir se sutra normalno nastavlja. – Pitam se – kaže Kromvel – da li bi, Rejfe, otišao do Ričarda Sampsona i rekao mu da su nam se, entre nous46,stvari otele iz ruku? Možda i neće biti potrebe da se posle svega traži poništenje. Ili bar mislim da će kraljica drage volje učiniti sve što kralj zatraži od nje. Nema ona više bogzna kakvu pregovaračku poziciju. Mislim da nam je

Henri Noris sada došao na strelomet. Veston. O, i Brerton. Rejf Sedler podiže obrve. – A ja mislio da ga kraljica jedva poznaje. – Izgleda da čovek ima običaj da bane u sobu u pogrešnom trenutku. – A vi mi izgledate izrazito mirni, gospodine – kaže Zovite Me. – Da. Nauči nešto iz toga. – Šta kaže ledi Rokford? Kromvel se mršti. – Rejfe, pre nego što odeš Sampsonu, sedi ovde, na čelu stola. Pravi se da si član državnog saveta i da se sastaje kraljeva lična pratnja. – Svi iz pratnje, gospodaru? – Norfok, Ficvilijam i ostali. E sad, Zovite Me. Ti ćeš biti neka od dama iz kraljičine ložnice. Na noge lagane. Hoćemo li jedan kniks da napravimo? Hvala ti. A ja ću, onda, biti paž koji ti donosi stolicu da sedneš. Sve s jastukom. Sedi i nasmeši se članovima saveta. – Ako vi tako kažete – nesigurno će Rejf. Ali onda ga obuzima duh igre. On pruži ruku i pošašolji Zovite Me Rizlija po podvoljku. – Šta nam imate kas’ti, nežna gospo? Pomolite se, lanite, razmaknite te, kao rubin crvene, usne. – Ova prelepa dama tvrdi – kaže on – on, Kromvel, i pritom odmahuje rukom – da je kraljica lakog morala. Da njeno ponašanje daje razloga za sumnju da ona čini zlo, da krši zakon božji, makar je niko svojim očima nije video kako postupa protivno ljudskim zakonima. Rejf se nakašljava. – Neki bi rekli, gospođo, što niste o tome ranije progovorili? – Zato što je govoriti protiv kraljice čin izdaje. – Gospodin Rajotesli je spreman čovek, i devojački izgovori samo teku iz njega. – Nismo imali izbora nego da je zaštitimo. Šta smo mogli nego da je urazumimo, da je ubedimo da se odrekne svoje lakomislenosti? A opet, nismo to mogli. Budila je u nama strahopoštovanje. Ona je ljubomorna na svaku kojoj se neko divi. Želi da joj mu ga oduzme. Ne ustručava se da pripreti bilo kojoj za koju pomisli da je zgrešila, bila to gospođa ili sluškinja, a na taj način može da upropasti ženu, pogledajte samo Elizabetu Vuster. – Niste, dakle, mogli više da izdržite a da ne progovorite? – kaže Rejf.

– A ti sad brizni u plač, Rajotesli – podučava ga Kromvel. – Smatrajte to učinjenim. – Zovite Me briše obraz. – Kakva predstava. – Kromvel uzdahne. – Kako bi to lepo bilo da sad možemo da poskidamo kostime i odemo kući. I razmišlja: Sajon Medok, čamdžija na reci u Vindzoru, kaže: „Ona to radi s rođenim bratom.” Terston, kuvar Kromvelov: „Stoje, izređali se, i šetaju kožuricu.” Seća se šta mu je svojevremeno rekao Tomas Vajat: „To je Anina taktika, prvo govori: da, da, da, da, a onda samo kaže – ne... Najgore od svega je što mi ona sama nagoveštava, i hvali se maltene, kako mene odbija, a druge ne.” Upitao je tada Kromvel Vajata šta misli, koliko je ona ljubavnika imala? A Vajat mu je odgovorio: –Tuce? Ili nijednog? Ili stotinu? On lično oduvek je Anu smatrao hladnom; u njoj vidi ženu koja je svoj himen iznela na pijacu i prodala ga po najpovoljnijoj ceni. Ali ta hladnoća – to je bilo pre nego što se udala. Pre nego što je Henri nalegao na nju, pa se skinuo s nje, a onda je ostala tako, pošto se on, posrćući, vratio u svoje odaje, pod nemirnom svetlošću sveća u krugovima na tavanici, uz mrmor žena i lavor s toplom vodom i krpom; i glasom ledi Rokford dok se ona ribala: „Pažljivo, gospođo, da ne sperete i princa od Velsa.” Ubrzo, eto nje same u tami, s mirisom muškog znoja na rublju, i može biti jednom sluškinjom od koje nema nikakve vajde, što se prevrće i šmrkće na slamarici; sama je s tihim zvucima reke i palate. I govori, a niko joj ne odgovara, niko sem cure što mrmlja u snu; moli se, a niko joj ne odgovara; okrene se na stranu, dlanovima prelazi preko butina, dodiruje svoje dojke. I šta ako, jednoga dana, bude: da, da, da, da, da? Bilo kome, ko god se zatekne u blizini kad nit njene vrline pukne? Pa makar to bio i njen brat rođeni? Kaže on Rejfu, kaže Rajotesliju: – Nisam verovao da ću u bilo kojoj hrišćanskoj zemlji čuti išta od ovoga što sam ovde čuo danas. Oni čekaju, mlada gospoda: ne skidaju oka s Kromvela. Zovite Me progovara: – Jesam li ja još žena, il’ treba da sednem i uzmem pero? Kromvel misli, eto ti, šta radimo mi ovde u Engleskoj, decu šaljemo

u tuđe kuće kad su mala, pa nije nikakva retkost da se brat i sestra upoznaju tek kad su odrasli, kao prvi put da se vide. Pomisli samo kako li to mora biti: taj opčinjavajući stranac koga poznaješ, ogledalo tvoje. Zaljubiš se, samo malo; na jedan sat, na jedno popodne. A onda to izvrneš na šalu; ostaje ono malo nežnosti, kao trag. To osećanje civilizuje muškarce, zbog njega se ponašaju bolje prema ženama koje izdržavaju nego što bi se inače ponašali. Ali otići dalje od toga, neovlašćen stupiti na tlo zabranjene putenosti, preskočiti taj široki jaz što deli prolaznu misao od dela... Sveštenici će ti reći da iskušenje samo sklizne u greh, i da između tog dvoga ni dlaka ne može da se umetne. Ali to svakako nije istina. Poljubiš ženu u obraz, šta sad; a onda je ugrizeš za vrat? Kažeš: „Sestro slatka”, a trenutak kasnije već si je prevrnuo i zadigo joj suknju? Sigurno da ne ide tako. Treba preći preko prostorije, treba dugmad otkopčati. Ne radi se to u snu. Ne bludniči se iz nepažnje. Ne možeš a da ne vidiš drugu stranu, i ko je ta. Ona lice ne krije. Ali, s druge strane, možda to i Džejn Rokford laže. Razlog ima. – Ne događa mi se često da se zbunim – kaže on – kad treba odlučiti šta dalje, ali sad mi se čini da imam posla s nečim o čemu jedva da se i sam usuđujem reč da progovorim. Mogu samo delimično da opišem to, pa ne znam ni kako da sastavim optužnicu. Osećam se kao jedan od onih što na vašaru prikazuju ljudima nakaze. Na vašaru, pijani geaci bacaju novac, a onda omalovaže ono što im za novac nudiš. –Tebi je to nakaza? Ništa u poređenju s mojom taštom! I svi pajtaši ga lupaju po ramenu, smeju se grohotom. Ali onda ti njima lepo kažeš: pa dobro, komšije, ovo sam vam pokazao samo da vidim od kakve ste sorte. Izdvojte još jedan peni, i pokazaću vam nešto što držim u zadnjem delu šatora. Od tog prizora i oguglali klonu duhom. A jemčim vam da takvu đavolštinu u životu niste videli. I onda oni pogledaju. Pa se ispovraćaju u čizme. A ti izbrojiš novac. I staviš ih pod ključ, u sef. Mark u Stepniju. – Poneo je instrument sa sobom – kaže Ričard. – Lautu.

– Kaži mu da može i bez nje. Ako je nekada bio bezbrižan, Mark je sada sumnjičav, oprezan. Na pragu će: – A ja mislio, gospodine, da ću da vas zabavljam? – Ne sumnjaj u to. – Mislio sam da će da bude neko veliko društvo, gospodine. – Poznaješ mog sinovca, gazda Ričarda Kromvela? – Pa ipak, drage volje ću svirati za vas. Možda biste voleli da čujem tu vašu decu što pevaju? – Ne danas. U datim okolnostima možda bi pao u iskušenje da ih nahvališ preko mere. Ali bi li seo i popio s nama čašu vina? – Bilo bi dobro delo s tvoje strane da nam nađeš nekog svirača rebeka47 – kaže Ričard. – Samo jednog imamo, a on malo-malo pa pobegne u Farnam, da vidi svoje. – Jadničak – kaže Kromvel na flamanskom. – Mislim da čezne za kućom. Mark ga pogleda. – Nisam znao da govorite moj jezik. – A ja sam znao da ne znaš. Da si znao, ne bi na tom jeziku iskazao onakvo nepoštovanje prema meni. – Uveren sam, gospodine, da ništa loše nisam mislio. – Mark ne može da se seti šta je to rekao, ili nije rekao, o svom domaćinu. Ali po licu mu se vidi da se glavne ideje, u osnovi, seća. – Predvideo si da ću završiti na vešalima. – Kromvel širi ruke. – A vidiš, živ sam i zdrav. Ali sad sam u nevolji, i mada ti se ne dopadam, nemam drugog izbora nego da se obratim tebi. I zato molim da mi se smiluješ. Mark seda, usne su mu blago razmaknute, kičma ukočena, jedno stopalo usmereno ka vratima, po čemu se vidi da bi mnogo voleo da je s druge strane njih. – Razumeš. – Kromvel sklapa dlanove; kao da je Mark neki svetac na pijedestalu. – Moj gospodar kralj i moja gospodarica kraljica su u sukobu. Svi to znaju. E sad, najveća moja želja je da ih pomirim. I ugodim tako celoj zemlji. Jedno se malom mora priznati: ne nedostaje mu duha. – Ali, prvi sekretaru, po dvoru se priča da se vi srećete s kraljičinim neprijateljima. – Samo da bih izbliza video šta smeraju – kaže on.

– O, kad bih samo mogao da poverujem u to. Kromvel vidi da se Ričard meškolji na svojoj stolici, nestrpljiv je. – Gorki su ovo dani – kaže Kromvel. – Ne sećam se da su ikada vladali ovakva napetost i čemer, bar ne otkako je kardinal pao. Ja tebe, Mark, zapravo i ne krivim ako ti je teško da mi ukažeš poverenje, jer na dvoru ima toliko zlobe da više niko nikome ne veruje. Ali tebi sam se obratio zato što si blizak kraljici, a ostala gospoda neće da mi pomognu. Imam moć da te nagradim, i postaraću se da dobiješ sve što zaslužuješ, samo ako mi zauzvrat omogućiš izvestan uvid u to šta kraljica želi. Moram da znam zbog čega je tako nesrećna, i šta mogu da učinim ne bih li to popravio. Jer, slabi su izgledi da će ona začeti naslednika dok su joj misli nespokojne. A kad bi to uspela: o, tad bi nam se osmesi vratili na lica. Mark podiže pogled. – Šta, pa nije ni čudo što je nesrećna – kaže. – Zaljubljena je. – U koga? – U mene. On, Kromvel, naginje se napred, nalaktio se na sto; a onda šakom prekriva lice. – Začudili ste se – nabaci Mark. To je samo deo onoga što Kromvel oseća. Pomislio sam, kaže on sebi, da će biti teško. Ali ovo je kao da bereš cveće. Spušta šaku i nasmeši se momku. – Nisam se toliko začudio koliko ti misliš. Posmatram ja tebe već neko vreme, a i njene pokrete sam primetio, rečite njene poglede, znake kojima stavlja do znanja da si joj drag. A ako ih pokazuje na javnom mestu, šta li biva tek kad ste nasamo? I, naravno, ne bi me začudilo da se dopadneš bilo kojoj ženi. Ti si jedan izrazito naočit mladić. – Mada smo mi mislili da si sodomit – kaže Ričard. – Jok ja, gospodine! – Mark je pocrveneo. – Muško sam kol’ko i bilo koji od njih. – Kraljica će, znači, o tebi samo dobro moći da kaže? – pita Kromvel kroz osmeh. – Probala te je i dopao si joj se? Momku pogled samo klizne u stranu, kao parče svile preko stakla. – Ne mogu o tome.

– Naravno da ne možeš. Ali mi moramo onda sami da izvlačimo zaključke. Ona nije neiskusna žena, cenim, i ne zanima je ništa slabije od majstorske izvedbe. – Mi siromasi – kaže Mark – mi što smo siromašni rođeni, u tom smislu nimalo ne zaostajemo. – Istina – kaže Kromvel. – Mada gospoda tu činjenicu, ako ikako mogu, kriju od svojih gospa. – U protivnom bi – kaže Ričard – svaka vojvotkinja u čestaru ašikovala s drvosečom. Kromvel ne može da zauzda smeh. – S tim što bi bilo premalo vojvotkinja, a previše drvoseča. Došlo bi do nadmetanja, da znaš. Mark ga pogleda kao da je Kromvel oskvrnuo svetu tajnu. – Ukoliko mislite da ona ima i druge ljubavnike, to je nikada nisam pitao, i ne bih je pitao, ali znam da su ljubomorni na mene. – Možda je ona i njih probala pa se razočarala – kaže Ričard. – A našem Marku pala sekira u med. Čestitam, Mark. – S pravompravcatom kromvelovskom prostosrdačnošću, naginje se Ričard napred, i pita: – Koliko često? – Nije lako ugrabiti priliku – dobaci Kromvel. – Čak ni uz podršku njenih dvorkinja. – Ni s njima ne drugujem – kaže Mark. – One bi, štaviše, porekle ovo što sam vam ja rekao. Druže se sa Vestonom, Norisom, s tim lordovima. Niko i ništa – to sam ja za njih, samo prođu i razbaruše mi kosu, i slugom me zovu. – Jedini prijatelj tebi je kraljica – kaže Kromvel. – Ali kakva je to prijateljica! – Kromvel zastane. – U jednom trenutku nametnuće se potreba da kažeš ko su ti ostali. Zasada si nam dao dva imena. – Mark ga pogleda, preneražen je tom promenom tona. – A sad ih nabroj sve poimence. I odgovori gazda Ričardu. Koliko često? Dečak se sledio pod njegovim pogledom. Ali je makar uživao u tom jednom trenutku slave. Može, eto, bar da se hvali kako je uspeo da iznenadi prvog sekretara; a vrlo malo njih koji su još u životu može to isto da kaže. Kromvel čeka Marka. – Pa, možda si i u pravu što nećeš da pričaš. Najbolje bi to bilo napisati, zar ne? Moram ti reći, Mark, moji pisari biće

jednako zapanjeni kao i ja. I njima će prsti drhtati, i fleka će ostati na hartiji. I savet će se zapanjiti, kad čuje za tvoje uspehe. Mnogi će ti lordovi zavideti. Od njih se ne možeš nadati saosećanju. „Smitone, šta ti to tajiš?”, pitaće oni. A ti ćeš pocrveneti i reći: o, gospodo, ne mogu vam to reći. Ali sve ćeš ti njima reći, Mark, sve, oni će se za to već postarati. I učinićeš to ili od svoje volje, ili pod prisilom. Okreće leđa dečaku, a Mark se izbečio, prestravljen, počinje sav da se trese; pet minuta ishitrenog busanja u prsa u životu jednog nezadovoljnika, i bogovi, poput nervoznih trgovaca – istog časa podneli račun. Mark je živeo u priči koju je sam izmaštao, u priči gde lepa princeza čami u kuli i s prozora sluša nezemaljski umilnu muziku. Pogleda ona napolje i, na mesečini, vidi tog skromnog muzičara s lautom. Ali, ako se ne ispostavi da je muzičar zapravo prerušeni princ, priča se možda i ne završi dobro. Vrata se otvaraju i obična lica nagrnu unutra; ustalasala se mirna površina sna; u Stepniju si, topla je noć, početak proleća, ptičji poj zamire u tišini svitanja, negde neka reza čangrlja, stolica škripi po podu, pas laje pod prozorom, a Tomas Kromvel ti govori: – Svi smo već ogladneli, hajde da pređemo na stvar, evo papira i mastila. Tu je gazda Rajotesli, on će da zapisuje. – Imena ne mogu da vam dam – kaže mladić. – Misliš, ti si kraljici jedini ljubavnik, nema drugih? Tako ti ona kaže. Ali ja mislim, Mark, da ona tebe obmanjuje. Što joj, uostalom, nije ni najmanje teško, moraš to i sam da priznaš, ako je već umela kralja da obmane. – Ne. – Jadničak vrti glavom. – Mislim da je ona neporočna. Ne znam šta mi bi da kažem to što sam rekao. – Ne znam ni ja. Niko te nije povredio, je l’da? Niti te prisiljavao, ili na prevaru nešto iznudio? Govorio si od svoje volje. Gazda Ričard mi je svedok. – Povlačim sve. – Neće moći. Nastaje predah, soba poprima stari izgled, ljudska obličja razmeštaju se u večernjem pejzažu. Prvi sekretar kaže: – Prohladno je, trebalo bi da potpalimo vatru. Obična kućevna opaska, a opet – Mark misli da oni to, u stvari,

njega nameravaju da spale. Skače sa stolice, pa pravac vrata; možda je to prvi tračak razuma koji je te večeri pokazao, ali tu je Kristof, plećat i srdačan, da ga predupredi. – Sedi, lepi dečko – kaže Kristof. Drva su već nabacana. Mnogo vremena treba da se raspali žiška. Mala, dobrodošla varnica, i sluga se povlači, brišući ruke o kecelju, a Mark gleda kako se vrata zatvaraju za njim, s nekim izgubljenim izrazom koji bi mogao odražavati i zavist, budući da bi on, Mark, u tom trenutku radije bio kuhinjski potrčko, ili onaj što riba klozete. – O, Mark – kaže prvi sekretar. – Ambicija je greh. Tako su mi rekli. Mada meni nikada nije bilo jasno kakva je razlika između ambicije i korišćenja datog nam talenta, što Biblija nalaže da činimo. Eto tebe tu, tu sam i ja, i obojica smo svojevremeno služili kardinalu. A znaš li ti, kad bi nas on video da sedimo ovde večeras, znaš li da mislim da ne bi bio ama ni najmanje iznenađen? A sad, na stvar. Koga si istisnuo iz kraljičinog kreveta, je l’ Norisa? Ili možda imate kliku, kao kraljičini sobari? – Ne znam. Povlačim sve. Imena ne mogu da vam dam. – Šteta bi bila da patiš sam, ako su drugi krivi. I, naravno, njihova je krivica veća nego tvoja, pošto su oni gospodskog roda, i kralj ih je lično nagradio i učinio ih velikim, i sve su to obrazovani ljudi, a neki od njih u poodmaklim godinama; dok si ti prost i mlad, sažaljenja dostojan koliko i kazne, ako mene pitaš. Pričaj nam sad o toj preljubi s kraljicom, i šta znaš o njenim odnosima s drugim muškarcima, a onda, ako iskaz daš brzo, i on bude potpun, jasan i bespoštedan – postoji mogućnost da kralj bude milostiv. Mark jedva da ga i čuje. Udovi mu se tresu, dah mu je plitak, počinje već da plače, reč mu se o reč u ustima spotiče. Sada je najbolje biti jednostavan, žustra pitanja traže lake odgovore. Pita ga Ričard: – Vidiš ovoga ovde? – Kristof pokazuje na sebe, za slučaj da je Mark u nedoumici. – Kako ti se čini, prijatan momak, je li? – pita Ričard. – Da li bi voleo da provedeš deset minuta nasamo s njim? – Pet bi bilo dosta – predviđa Kristof. – Objasnio sam ti lepo, Mark, da će gospodin Rajotesli da zapisuje sve što mi govorimo. Ali neće obavezno da zapiše šta radimo. Slušaš me? To bi ostalo između nas. – Majko božja – kaže Mark – pomagaj.

– Možemo da te odvedemo u Kulu, tamo ima ona sprava za mučenje – kaže g. Rajotesli. – Rajotesli, mogu li načas da popričam nešto s tobom u četiri oka? – Kromvel daje znak Zovite Me Rizliju da izađu napolje, pa mu se na pragu obrati, u pola glasa. – Bolje je ne precizirati o kakvoj je vrsti bola reč. Što ono Juvenal reče, nema boljeg mučitelja od samoga uma. Sem toga, izbegavaj prazne pretnje. Neću ja njega da stavljam na muke. Ne želim na sud da ga nosim u stolici. Ako je došlo do toga da mučim tu tugaljivu sitnuriju... šta je sledeće? Gaženje veverica? – Zaslužio sam prekor – kaže g. Rajotesli. Kromvel ga uhvati za nadlakticu. – Nije važno. Vrlo dobro ti ide. Ovaj posao traži najiskusnijeg. Pamti Kromvel onaj dan u kovačnici kad mu je vrelo gvožđe spržilo kožu. Mogućnost da odoli bolu nije ni postojala. Samo je zinuo, i krik je izleteo i tresnuo o zid. Otac je dotrčao i rekao: „Ukrsti šake”, i pomogao mu s vodom i melemom, a kasnije će mu Volter reći: „To se svima nama događalo. Tako učiš. Učiš da radiš onako kako ti otac pokazuje, a ne po nekoj budalastoj metodi, kao što je ona tvoja od pre pola sata.” Razmišlja o tome; vraćajući se u sobu, upita Marka: – Znaš li da se od bola nešto može naučiti? Ali, objašnjava on, isključivo u odgovarajućim okolnostima. Da bi učio, moraš da imaš budućnost; šta ako ti je neko nametnuo taj bol, i namerava da ti ga nanosi dok god hoće, a da stane tek kad umreš? U patnji se neki smisao, možda, i može pronaći. Možda taj smisao pronalaze duše koje izgaraju u čistilištu, ako veruješ u čistilište. Možda to važi za svece, čije su duše blistavo bele. Ali ne važi za Marka Smitona, koji je smrtno sagrešio, i sam ispovedio, preljubu. Kaže Kromvel: – Niko ne želi da ti trpiš bol, Mark. Nikome to nikakva dobra ne donosi, niko od toga ništa nema. Čak ni Bog sam, a kamoli ja. Nikakve ja vajde nemam od tvojih urlika. Meni su potrebne suvisle reči. Reči koje mogu da zapišem. Već si ih izgovorio, i neće ti biti teško da ih izgovoriš ponovo. E sad, šta ćeš da uradiš – sam biraj. Odgovornost je na tebi. Po onome što si nam sam ispričao, dovoljno si učinio da zaslužiš osudu. Nemoj praviti grešnike od svih nas. Možda bi, čak i sad, bilo neophodno utisnuti u momkovu maštu sve

etape puta koji je pred njim: hodanje od tamnice do mučilišta; čekanje, dok se uže razmotava, ili dok se nedužno gvožđe zagreva. U tom prostoru, svaka misao koja zaposeda um biva otrgnuta i zamenjena užasom nevidećim. Telo se prazni da bi se napunilo stravom. Stopala posrću, disanje je otežano. Oči i uši rade, ali glava ne može da razabere smisao onoga što vidi i čuje. Vreme krivotvori samo sebe, trenuci postaju dani. Lica mučilaca pomaljaju se nalik džinovima, ili pak postaju nestvarno daleka, sitna, kao tačkice. Čuju se reči: dovedi ga ovamo, stavi ga da sedne, sad je vreme. Sve su to reči povezane s nekim drugim, običnim značenjima, ali ako preživiš ovo, za tebe će one uvek imati samo jedno značenje, a to značenje je bol. Gvožde šišti dok ga podižu iz plamena. Uže se uvija kao zmija, sklupčalo se i čeka. Prekasno je za tebe. Sada više ništa nećeš reći, jer jezik ti je odebljao, i ispunio ti usta, i govor je samoga sebe pojeo. Kasnije ćeš govoriti, kasnije, kad te odnesu s mašinerije i polože na slamu. Izdržao sam, reći ćeš. Prošao sam kroz to. I sažaljenje i ljubav koju osećaš prema sebi otvoriće ti srce, tako da će na prvi čin dobrote – na ćebe koju su ti dali, recimo, ili na gutljaj vina – to srce da se ispuni i jezik da se razveže. Pokuljaće reči. Nisi ti u ovu prostoriju doveden da misliš, nego da osećaš. A na kraju si osetio i više nego što možeš da podneseš. Ali Mark će toga biti pošteđen; jer, evo ga, podiže pogled: – Prvi sekretaru, hoćete li mi ponoviti kakav bi moj iskaz morao da bude. Jasan i... kako ono beše? Četiri stvari su bile, ali ja sam ih već pozaboravljao. – U tom gustišu reči on se zaglavio, i što se više otima, to mu se trnje dublje zariva u meso. Ako je potrebno, može i prevod za njega da se sačini, a opet – oduvek se mogao steći utisak da on prilično dobro stoji sa engleskim. – Ali razumite me, gospodine, kako da vam kažem nešto što ni sam ne znam? – Kako? Onda ćeš noćas morati da prihvatiš moje gostoprimstvo. Kristofe, ti bi, mislim, mogao da se pobrineš za to. A ujutro, Mark, iznenadićeš se kakvim moćima raspolažeš. Glava će ti biti bistra, a pamćenje savršeno. Uvidećeš da ti nije u interesu da štitiš gospodu koja su zgrešila na čemu i ti. Jer, da promenite mesta, veruj mi, oni bi za tebe marili kol’ko za lanjski sneg.

Kromvel gleda kako Kristof Marka odvodi držeći ga za ruku, kao nekog maloumnika. Daje Ričardu i Zovite Me Rizliju znak da mogu da odu da večeraju. Nameravao je i on da im se pridruži, ali sad mu najednom nije ni do čega, zadovoljiće se onim što je jeo kao dečak, običnom salatom od prkosa, od listova nabranih toga jutra koji su odležali umotani u vlažnu krpu. Jeo je to kad nije imao ništa bolje, i tada nije moglo da mu utoli glad. Sad mu je dovoljno. Kad je kardinal pao, Kromvel je pronašao službu mnogim njegovim siromašnim slugama, a neke je primio i sam; da Mark nije bio toliko drzak, mogao je i njega da uzme. Onda dečko ne bi ovako propao, kao što je propao sada. Njegova izveštačenost bila bi dobronamerno ismevana, sve dok ne postane muževniji. Sa umećem kojim raspolaže bio bi ustupan drugim kućama, i naučio bi kako da drži do sebe i ceni svoje vreme. Naučio bi kako da zarađuje novac, i kako sebi da nađe ženu; umesto da najbolje godine svoje traći njuškajući i kubureći pred vratima kraljičinih odaja, a da ga kraljica pritom i draži i lomi mu pera na šeširu. U ponoć, pošto je cela kuća pospala, stiže poruka od kralja, koji kaže da je otkazao ovonedeljnu posetu Doveru. Turnir se, međutim, nastavlja. Nadmetaće se Noris, a i Džordž Bolen. Zapalo im je da se bore u protivničkim timovima, jedan za izazivače, drugi za branioce titule: možda će jedan drugome naškoditi. Kromvel ne spava. Misli mu ne daju mira. Nikada nisam noć probdeo zbog ljubavi, razmišlja on, mada mi pesnici poručuju da tako biva. A sad, evo, ležim budan zbog onog suprotnog. S druge strane, međutim, on Anu ne mrzi, ravnodušan je prema njoj. Ne mrzi čak ni Frensisa Vestona, ništa više nego što mrziš mušicu koja ujeda; samo se pitaš kako to da je uopšte stvorena. Marka sažaljeva, ali onda, pomisli on, mi njega još smatramo nekakvim dečkom; a kad sam ja imao godina koliko Mark ima sada, već sam bio prešao i more i granice evropske. Ležao sam i urlao u jarku, i izvukao se iz njega, i domogao se nekako puta; ne jednom, nego dvaput; jednom, dok sam bežao od oca, i drugi put, kad sam na bojnom polju bežao od Španaca. Kad mi je bilo godina koliko je Marku ili Frensisu Vestonu sada, isticao sam se u kućama Portinarija i Freskobaldija, a još sam bio mnogo mlađi nego Džordž Bolen sada kad sam trgovao za njih po Evropi; provaljivao

vrata u Antverpenu; vratio se kući u Englesku kao izmenjen čovek. Obnovio sam maternji jezik i, na moje oduševljenje, a i neočekivano, progovorio ga tečnije nego kad sam odlazio; preporučio sam se kardinalu i, u isto vreme, oženio se i počeo da se dokazujem na sudovima; otišao bih na sud, nasmešio se sudijama i počeo da pričam, više se oslanjajući na nastup nego na stručnost, a sudijama je toliko bilo po volji što im se osmehujem, umesto glave da im razlupam, da mi je često polazilo za rukom da ih pridobijem. Stvari u životu za koje misliš da su katastrofalne nisu, zapravo, nikakva katastrofa. Gotovo sve može da se okrene: iz svakog jarka vodi put, samo ako ga ugledaš. Kromvel razmišlja o sudskim parnicama o kojima godinama nije razmišljao. O tome da li je presuda bila ispravna. Da li bi tako presudio i da je njemu samome suđeno. Pita se da li će ikada zaspati, i šta će sanjati. Jedino u snovima nađe malo mira. Tomas Mor je imao običaj da kaže: trebalo bi sebi da napraviš neko pribežište, monašku ćeliju, u sopstvenoj kući. Ali takav je bio Mor: svakome je taj mogao da zalupi vrata pred nosom. U stvari, ne može se to dvoje razdvojiti, tvoja javna ličnost i tvoje privatno „ja”. Mor je mislio da može, ali na kraju su mu ljude koje je on sam nazivao jereticima počeli da dovlače u njegovu kuću u Čelsiju, da može da ih progoni na doličan način, u okrilju svoje porodice. Može čovek da insistira na tom razdvajanju javnog od privatnog, ako baš mora: odeš u svoju radnu sobu i kažeš: „Pustite me da na miru čitam.” Spolja dopiru zvuci, disanje i komešanje, ključa nezadovoljstvo, tutnjava. iščekivanje: on je javna ličnost, pripada nama, kad će istupiti? Ne možete prenebregnuti taj topot nogu političkog tela. Okreće se u krevetu, moli se. U gluvo doba noći, čuje vrisak. Više je to nalik kriku s kojim se dete budi iz noćne more nego bolnom urliku odraslog čoveka, i njemu padne na pamet, onako u polusnu, da li bi sad neka žena trebalo da preduzme nešto u vezi s tim. A onda, opet, pomisli – mora da je Mark. Šta li mu rade? Ništa im nisam rekao još. Ali ne pomera se. Ne brine ga pomisao na to da bi njegovi ljudi preduzeli bilo šta mimo njegovih naređenja. Pita se da li oni tamo u Griniču spavaju. Oružarnica je previše blizu same palate, i više sati uoči početka turnira često sve odzvanja od lupe čekića. Lupaj, oblikuj, kuj,

glačaj glodalicom – sve te radnje su obavljene; ostaje samo da se, u poslednji čas, doda još neki zakivak, malo da se podmaže, da se popusti, završne intervencije, tek da se ugodi zabrinutim borcima. Što li sam, pita se Kromvel, ostavio Marku taj prostor da se razmeće, da samoga sebe upropasti? Mogao sam da zgusnem ceo proces; mogao sam odmah da mu kažem šta hoću, da mu pripretim. A ja sam ga podsticao; učinio sam to kako bih od njega stvorio saučesnika. Ako kaže istinu o Ani, kriv je. Ako slaže u vezi sa Anom, teško da je nevin. Bio sam spreman, ako baš bude moralo, dobro da ga pritisnem. U Francuskoj, tortura je uobičajena pojava, neophodna kao so mesu; u Italiji, to je ulična zabava. U Engleskoj, zakonom nije dozvoljena. Ali se može primenjivati, dovoljno je da kralj klimne glavom: po nalogu. Istina je da u Kuli postoji sprava za mučenje. Niko to nije podneo. Niko. Za većinu ljudi, pošto je način na koji sprava radi i više nego očit, dovoljno je da bace pogled na nju. Kazaću to Marku, pomisli on. Bolje će se osećati u sopstvenoj koži. Ušuškava se. Trenutak kasnije, ulazi Kristof da ga probudi. Žmirka Kromvel, smeta mu svetlo. Seda u krevetu. – O bože. Ništa nisam spavao. Što je Mark vrištao? Momak se smeje. – Zaključali smo ga sa opremom za Božić. Ja sam se toga lično dosetio. Sećate se kad sam onomad prvi put video zvezdu u onom omotu? Rekao sam: gospodaru, kakva je to tamo naprava sa onim šiljcima? Mislio sam da je neka mašinerija za mučenje. E pa, mračno je u onoj ostavi. On je pao na zvezdu i natakario se. Onda je onaj pokrov spao s paunovih krila, i ona su ga očešala po licu. I pomislio je da je neka utvara zatvorena tamo s njim u tami. – Moraćete bez mene jedan sat – kaže Kromvel. – Niste, ne daj bože, bolesni? – Ne, samo sam sav nikakav od nespavanja. – Prebacite ćebad preko glave, i ima da zaspite ko zaklani – savetuje ga Kristof. – Vraćam se ja kroz jedan sat s ‘lebom i pivom. Siv od šoka, ispada Mark iz ostave. Perje mu se lepi za odeću, ne paunovo perje, već paperje iz krila parohijskih serafima, i umrljana

pozlata sa haljina trojice mudraca. Imena mu naviru na usta tako tečno da Kromvel mora da ga zauzdava; dečka noge svaki čas mogu da izdaju, pa ga Ričard pridržava. Nije se još Kromvel susretao sa ovim problemom, s problemom kad nekoga preterano naplašiš; sred tog blebetanja, nazire se neko „Noris”, i „Veston” je tu, kako se i moglo očekivati; a onda Mark nabraja dvorjane tako brzo da im se imena stapaju jedna s drugima i samo proleću, i tad Kromvel čuje jedno „Brerton”, pa kaže: – Zapiši to – a mogao bi da se zakune da je čuo i Kerjuovo, i Ficvilijamovo ime, i ime Aninog milodarnika, i nadbiskupa kenterberijskog; pomenut je, naravno, i on sam, Kromvel, a u jednom trenutku momčić navodi da je Ana počinila preljubu i sa svojim sopstvenim mužem. –Tomas Vajat... – svira Mark. – Ne, Vajat nije. Kristof se nagne napred i zglobovima prstiju pritisne mladićevu glavu sa obe strane. Mark zaćuti. A onda se ispovest nastavlja, i nastavlja. Opet je naređao kompletnu kraljevu ličnu pratnju, od gospode do sobara, a sad već nabraja neka nepoznata imena, verovatno kuvara i kuhinjskih momaka koje poznaje odranije, kad još nije živeo na tako visokoj nozi. – Vraćaj ga tamo kod duha – kaže Kromvel, a Mark prvo vrisne, a onda ućuti. – A ti si to s kraljicom radio – koliko puta? – pita Kromvel. – Hiljadu – kaže Mark. Kristof ga lako ošamari. – Tri-četiri puta. – Hvala ti. – Šta će biti sa mnom? – pita Mark. – To zavisi od suda koji će ti suditi. – Šta će biti s kraljicom? – To zavisi od kralja. – Ništa dobro – kaže Rajotesli i smeje se. Kromvel se okreće. – Zovite Me. Danas si poranio? – Nisam mogao da spavam. Je l’ možete načas, gospodine? Danas su, dakle, izmenjene uloge; Zovite Me Rizli je taj koji njega, Kromvela, odvodi u stranu, mršteći se pritom. – Moraćete i Vajata da privedete, gospodine. Previše to primate k srcu, to breme koje vam je

njegov otac natovario na pleća. Ako do toga dođe, nećete moći da ga zaštitite. Na dvoru se već godinama priča o tome šta je on radio sa Anom. Među sumnjivima, on je prvi. Kromvel klima glavom. Nije lako objasniti jednom mladom čoveku kao što je Rajotesil zbog čega on ceni Vajata. Želeo bi da kaže: zato što, ma koliko ti ili Ričard Rič bili dobri momci, on nije kao vi. On ne govori prosto zato da bi čuo svoj glas, i ne ulazi u rasprave da bi iz njih izašao kao pobednik. Nije on kao Džordž Bolen; ne piše stihove odjednom na adrese šest žena u nadi da će smotati jednu od njih u nekom mračnom ćošku, gde može da joj ćušne kitu. On piše da opomene, da prekori; ne da ispovedi svoj poriv, već da ga prikrije. On zna šta je čast, ali se ne razmeće sopstvenom čašću. Ima sve što jedan dvorjanin treba da ima, ali zna koliko to malo vredi. Proučavao je svet ne prezirući ga pritom. On razume svet, a ipak ga ne odbacuje. Iluzije ne gaji, ali gaji nade. Ne prolazi kroz život kao mesečar. Oči su mu otvorene, a i uši su mu otvorene za zvuke koji drugima promaknu. Ali Kromvel proceni da je bolje da Rajotesliju pruži objašnjenje koje će ovaj moći da razume. – Nije se Vajat – kaže on – isprečio između mene i kralja. Ne isteruje mene Vajat iz kraljevih odaja kad dođem po kraljev potpis. Nije on taj koji neprestano sipa klevete protiv mene kao otrov u Henrijevo uho. Gospodin Rajoresli ga gleda zamišljeno. – Tako dakle. Nije toliko važno ko je kriv koliko čija krivica vama može da posluži. – Osmehuje se. – Divim vam se, gospodine. Umešni ste u ovim poslovima, i lišeni lažne griže savesti. Kromvel nije baš najsigurniji da li mu odgovara to što mu se Rajotesli divi. Ne zbog ovakve stvari. – Možda svaki od imenovane gospode može da otkloni sumnje. Ili, ako sumnja ostane, možda ih kralj pomiluje. Zovite Me, nismo mi sveštenici. Ne tražimo mi od njih takvu vrstu ispovesti. Mi smo advokati. Istina nam je potrebna na kašičicu, i to samo oni njeni delovi koje možemo da iskoristimo. Rajotesli klima glavom. – Ali opet kažem ja, privedite Tomasa Vajata. Ako ga ne uhvatite vi, uhapsiće ga vaši novi prijatelji. A ja se baš nešto pitam, gospodine, i oprostite mi ako sam preopširan, ali pitam se šta će biti kasnije s vašim novim prijateljima? Ako Bolenovi

padnu, a čini se da tako mora biti, zasluge za to preuzeće prijatelji princeze Meri. Neće oni zahvaljivati vama za ulogu koju ste odigrali. Možda su sada fini prema vama, ali Fišera i Mora vam neće oprostiti. Smeniće vas s dužnosti, a možda vas i potpuno unište. Kerju, Kurteneovi, ti ljudi – sva će vlast biti u njihovim rukama. – Ne. Sva vlast će biti u kraljevim rukama. – Ali ubediće oni kralja, zavešće ga. Mislim, deca Margarete Pol, te stare plemićke kuće – gledaju kao na nešto prirodno da upravo oni treba da odnesu prevlast, pa to i nameravaju da učine. Upropastiće sve što valja a što ste vi uradili za ovih poslednjih pet godina. Oni, takođe, tvrde da će sestra Edvarda Simora, ako se oženi njome, vratiti kralja pod okrilje Rima. Kromvel se ceri. – Pa dobro, Zovite Me, a koga ćeš ti podržati u tom boju, Tomasa Kromvela ili gospođicu Simor? Zovite Me je, naravno, u pravu. Njegovi novi saveznici preziru njega, Kromvela. Oni svoju pobedu doživljavaju kao nešto prirodno, i on će morati da ih sledi, da radi za njih, i pokaje se za sve što je učinio, a sve to za puko obećanje da će mu biti oprošteno. – Ne tvrdim da umem da predvidim budućnost – kaže Kromvel – ali znam jednu ili dve stvari o kojima takvi ljudi nemaju pojma. Ne može čovek nikako da bude načisto šta od ovoga Rajotesli prenosi Gardineru. Ostaje nada da prenosi one stvari od kojih se Gardiner češka po glavi u čudu, ili treperi od nemira. – Ima li nekih novosti iz Francuske? – pita on. – Ako se ne varam, mnogo se priča o toj knjizi koju je Vinčester napisao, a u kojoj pravda kraljevu vrhovnu vlast. Francuzi smatraju da ju je pisao pod prinudom. A on, dopušta li ljudima da tako misle? – Siguran sam da... – zausti Rajotesli. Kromvel ga prekida. – Nije bitno. Meni se, u stvari, dopada ta slika: Gardiner kako cvili što su ga zgazili. Hajde sad da vidimo, razmišlja on, da li će ovo da stigne gde treba. Kromvel je uveren da Zovite Me zaboravlja, i po više nedelja u nizu, da je zapravo biskupov sluga. Živčan je to mladić, napet, i Gardinerova dreka mu smeta; Kromvel je srdačan gazda, kraj njega je lako živeti. Rekao je jednom Kromvel Rejfu, baš mi se sviđa ovaj Zovite Me, znaš.

Zanimljiva mi je njegova karijera. Volim da ga posmatram. Kad bismo se nas dvojica razišli, Gardiner bi mi poslao drugog špijuna, a taj bi mogao da bude još gori. – Dobro, onda – kaže on, pa se opet okrene prema ostalima – bolje bi nam bilo da sirotog Marka prebacimo u Kulu. – Momak je pao na kolena, preklinje da ga ne vraćaju u sobu sa božićnom opremom. – Pusti ga da da’ne dušom – kaže Kromvel Ričardu – u nekoj sobi u kojoj nema utvara. Daj mu da jede. Kad se sabere malo, uzmi mu zvaničnu izjavu, i to pred svedocima, pre nego što ode odavde. Ako bude otežavao stvar, prepusti ga Kristofu i gazda Rajotesliju, takav posao više pristaje njima nego tebi. – Kromvelovi se ne iscrpljuju manuelnim radom; ako nekada i jesu, ti dani su prošlost. – Ako Mark pokuša da pogazi reč kad izađe odavde – kaže – znače već oni šta će s njim u Kuli. Kad mu jednom izvučete iskaz, i dobijete sva imena koja su vam potrebna, idite do kralja u Grinič. On će vas tamo čekati. Nemojte poruke slati ni po kome. Vest mu na uvo šapnite, sami. Ričard podiže Marka Smitona na noge, pomera ga kao da je ovaj nekakav lutan; i čini to s ništa više zlovolje nego da mu je u rukama zaista neka igračka. U glavi mu sevne, ničim izazvana, slika biskupa Fišera kako se tetura po stratištu; jogunast skelet. Već je devet ujutro. Sunce je ispilo iz trave prvomajsku rosu. U domove širom Engleske unose se zelene grane iz šume. Kromvel je gladan. Celu ovcu bi mogao da pojede; s petrovcem, da su mu samo poslali malo iz Kenta. Mora da sedne, dolazi berberin. Još nije usavršio tu veštinu da diktira pisma dok ga briju. Možda ću da pustim bradu, pomisli on. Tako ću uštedeti vreme. Samo što će tada Hans izričito zahtevati da počini još jedan portret protiv mene. U Griniću u to vreme već nasipaju pesak u turnirskoj areni. – Hoće li se kralj boriti danas? – pita Kristof. – Hoće li se boriti protiv lorda Norisa i usmrtiti ga? Ne, misli Kromvel, ne, to će meni da prepusti. Pored radionica, skladišta i nasipa, prirodnih pribežišta ljudi kao što je on, paževi će raspoređivati svilene jastućiće za gospe u kulama koje se uzdižu iznad borilišta. Grubo platno, uže i katran ustupaju mesto damastu i finom

lanu. Ulje, vonj i graja, miris reke, uzmiču pred miomirisnom ružinom vodicom i žagorom mladih sluškinja koje upravo odevaju kraljicu za novi dan. Sluškinje čiste ostatke njenog skromnog obeda, mrve belog hleba, komadiće slatka. Donose joj podsuknje, suknje i rukave, a ona bira. Zapertlana je, zakopčana i utegnuta, uglancana, sve s volanima, načičkana dragim kamenjem. Kralj – pre jedno tri-četiri godine, da opravda svoj prvi razvod – objavio je knjigu pod naslovom Čaša istine. Neke delove je, kažu, napisao on sam. Sada Ana Bolen traži da se njoj donese čaša. Vidi sebe: žuta koža, mršav vrat, ključne kosti ispale kao dve lopate. Prvi maj 1536: to je, neizostavno, poslednji dan viteštva. Ono što ćemo viđati kasnije – a ovakve svetkovine i dalje će se održavati – ostaće tek mrtve parade s barjacima, takmičenja leševa. Kralj će napustiti borilište. Dan će se završiti, skršiće se dan, pući će ko cevanica, ispljunuće ga kao slomljene zube. Džordž Bolen, kraljičin brat, kročiće u svileni paviljon da se razoruža, odlažući odličja i znamenja, tračice koje su mu dame dale da nosi. Kad skine šlem sa glave, predaće ga svom štitonoši, i onda pogledati svet zamagljenim očima, sve te sokolove na grbovima, ležeće leoparde, šape, kandže, zube; osetiće kako mu glava na ramenima drhturi, mekana kao žele. Vajthol: te noći, znajući da je Noris u pritvoru, Kromvel odlazi kralju. Usput, u predsoblju, iskoristi priliku da razmeni reč-dve s Rejfom: kako je on? – Pa – kaže Rejf – očekivalo bi se da će besneti kao Edgar Miroljubivi, i samo gledati koga će da nabode na koplje. – Razmenjuju osmehe, prisećaju se one večere u Vuif Holu. – Ali on je miran. Baš iznenađujuće. Kao da odavno već zna. U dubini duše. A sam je zato što je to izričito zahtevao. Sam; a s kim bi bio? Uzaludno je očekivati da će Noris Preblagi biti uz njega i šaputati mu na uho. Noris je bio čuvar kraljeve lične kese; sada čovek može samo da zamisli šta je bilo s kraljevim novcem: prosuo se i kotrlja se po putu. anđeoske harfe polomljene, opšte nesaglasje vlada; neko je presekao vrpce na kojima visi kesa, svilen učkur se

razvezao, i prosulo se meso. Kromvel stoji na pragu, a Henri se okreće: – Nevaljša – progovara s naporom. – Dođi, sedi. –Rukom daje znak sobaru, koji stoji na vratima, da se udalji. Ima vina, i sipa ga sam. – Tvoj bratanac će ti ispričati šta se dogodilo na megdaništu. – Pa dodaje, tiho: – Dobar je to momak, Ričard, zar ne? – Pogled mu se gubi u daljini, kao da bi želeo da odluta nekud. – Bio sam danas među gledaocima, daleko od učesnika. Ona je, naravno, bila kao i obično: opuštena među svojim ženama, izrazito nadmeno se držala, ali bi se i osmehivala, i zastajala da porazgovara sa ovim ili onim gospodinom. – Henri se zakikoće, i taj zvuk je bezbojan, odaje nevericu. – O, da, bogami se ta narazgovarala. A onda je počelo takmičenje, i heraldi su najavijivali svakog jahača. Henri Noris nije imao sreće. Konj mu se od nečega prepao, pa je ustuknuo, zabacio uši, zaplesao, pokušao da zbaci jahača. (Konj može da izda. Momci mogu da izdaju. Živci mogu da izdaju.) Kralj je odozgo poslao poruku Norisu, posavetovao ga da odustane; poslali bi mu u tom slučaju zamenu, jednog od kraljevih ličnih borbenih konja, koga još timare i vežbaju za slučaj da se kralj iznenada zaželi, pa reši da izjaše. – Učinio sam to iz puke pristojnosti – objašnjava Henri, pa se promeškolji u stolici, kao neko koga su pozvali da položi račune. Kromvel klima glavom: naravno, gospodaru. A da li se Noris zaista vratio na borilište, to ne može sa sigurnošću da tvrdi. Negde sredinom popodneva Ričard Kromvel se probio kroz masu do galerije, i kleknuo pred kralja; na kraljev mig, prišao je nešto da mu šapne na uho. – Sve je ispovedio, tako mi je rekao tvoj bratanac. Šta, ispovedio se svojevoljno, pitam ga ja. A tvoj bratanac je rekao: Marka nisu dirali. Ni dlaka mu s glave ne fali. Kromvel pomisli: ali moraću da spalim ona paunova krila. – A onda je... – zausti kralj. Na trenutak se premišlja, kao Norisov konj; a onda zaćuti. I neće više da govori. Ali on, Kromvel, već zna šta se desilo. Čim mu je Ričard rekao šta je imao, kralj se digao s mesta. Sluge su se uzmuvale oko njega. Dao je znak pažu: „Pronađi mi Henrija Norisa, i kaži mu da jašem za Vajthol, odmah. Hoću da pođe sa mnom. Nikakvo objašnjenje nije dao. Nije odugovlačio. Nije razgovarao s

kraljicom. Ali je uhvatio put pod noge, s Norisom pokraj sebe: Norisom u zabuni, Norisom u čudu, Norisom kome je malo nedostajalo da ispadne iz sedla, toliko se bio preplašio. – Nabacio sam mu šta se desilo – kaže Henri. – U vezi sa ispovešću malog Marka. Ništa nije hteo da kaže, sem da je nevin. – Opet onaj bezizrazan, prezriv, škrt smeh. – Ali posle toga ga je saslušao rizničar. Noris sve prizna, kaže da ju je voleo. A na Fricovu opasku da je on, u stvari, preljubnik, da je priželjkivao moju smrt kako bi mogao da se oženi njome, Noris je ponavljao: ne, ne i ne. I ti ga propitaj, Kromvele, ali dok budeš to činio, opet mu pomeni ono što sam mu ja rekao dok smo jahali. Milost nije nedostižna. Milost nije nedostižna, ukoliko nam otkrije i ostala imena. – Imena smo saznali od Marka Smitona. – Ne bih njemu verovao – kaže Henri sa omalovažavanjem. – Ne bih ja nekom tamo malom violinisti poverio živote ljudi koje sam svih ovih godina nazivao svojim prijateljima. Čekam potvrdu njegove priče. Videćemo šta će gospa da kaže kad je privedu. – Njihovi iskazi biće svakako dovoljni, gospodaru. Znate i sami na koga se sumnja. Dozvolite mi da ih sve privedem. Ali Henriju blude misli. – Kromvele, šta to znači kad se žena samo okreće i pomera u krevetu? Čas ti se nudi ovako, čas onako? Šta li je to u njenoj glavi kad radi takve stvari? Samo jedan odgovor postoji. Iskustvo, gospodaru. Šta muškarci žele, i šta želi ona sama. Nema ni potrebe da mu to kaže. – Jedan način je podesan za začeće dece – kaže Henri. – Muško leži na ženskom. Sveta crkva to odobrava, u danima kad je dozvoljeno. Pojedini sveštenici kažu da, mada je žalosno to što se brat sparuje sa sestrom, ipak je još žalosnije da žena opkorači muškarca, ili da muškarac priđe ženi kao da je ona kuja. Zbog takvih radnji, i ostalih koje neću imenovati, i Sodoma je razorena. Bojim se da svaki hrišćanin i hrišćanka koji robuju takvim porocima moraju podleći osudi: šta ti kažeš? Gde će jedna žena, koja nije odrasla u kupleraju, naučiti takve stvari? – Žene među sobom razgovaraju – kaže Kromvel. – Kao i muškarci. – Ali jedna trezvena, pobožna gospođa, čija je jedina dužnost da na svet donese dete?

– Pretpostavimo da će i ona poželeti nečim da privuče pažnju svoga čoveka, gospodaru. Tako da se on ne smuca po Pariskom vrtu ili nekom drugom mestu koje je na lošem glasu. U slučaju da su, recimo, dugo već u braku. – Ali tri godine? Je li to dugo? – Nije, gospodaru. – Nepune tri, štaviše. – Kralj je na trenutak zaboravio da nije reč o njemu, već o nekom fiktivnom, bogobojažljivom Englezu, šumaru nekom, ili oraču. – Odakle joj takve ideje? – istrajava on. – Otkud ona može da zna da bi se muškarcu to dopalo? Kromvel se uzdržava da ne pruži očigledan odgovor: možda je razgovarala sa svojom rođenom sestrom, koja je pre nje spavala s tobom. Jer sad se kralj sklonio iz Vajthola, i vratio se zemlji, tamo gde žive debeloprsti seljak i njegova žena s keceljom i kapom: čovek koji se prekrsti i zamoli papu za dozvolu pre nego što utuli svetlo i, sav turoban, istambura svoju suprugu, kojoj kolena gledaju u krovne grede, dok se njegova zadnjica diže i spušta. A posle toga ovaj pobožni par kleči pored kreveta; zajedno se mole. Ali jednoga dana, kad seljak ode nekud poslom, ušunja se mali šegrt šumarov, pa izvadi alatku: hajde, Džoan, kaže on, haj’mo Dženi, presamiti se preko tog stola pa da te naučim nešto što majka nije stigla da te nauči. A ona sva drhti; i on je nauči; i kad se čestiti seljak vrati kući i popne se te noći na nju, ona sa svakim njegovim pokretom, sa svakim njegovim groktajem, misli na onaj noviji način kako se te stvari rade, slađi onaj način, prljaviji način, onaj od kojeg joj se oči iskolače od iznenađenja, i tako joj ime onog drugog muškarca samo bljucne iz usta. Slatki moj Robine, kaže ona. Slatki Adame. A kad joj muž skrene pažnju na to da se on zove Henri, zar mu to nije dovoljno da stane i počeše se po ćupi? Sumrak je sad, vidi se kroz kraljeve prozore; već je hladnjikavo u njegovom kraljevstvu, a hladnjikavo je i članu njegovog saveta. Osvetljenje im je potrebno, i vatra. Kromvel otvara vrata, i istoga časa soba se puni svetom: oko kralja jurcaju i ševrdaju sobari, nalik ranim lastama u sutonu. Henri jedva da i primećuje da su oni tu. – Kromvele – kaže on – misliš da sve te glasine nisu dopirale do mene? Kad nema te

krčmarice koja ih ne zna... Ja sam ti jednostavan čovek, znaš. Ana mi je rekla da je niko pre mene nije taknuo, i ja sam odabrao da joj verujem. Lagala me je sedam godina da je bila čista i čedna deva. Ako je već mogla toliko dugo da me obmanjuje, šta li je sve bila u stanju da uradi? Možeš sutra da je uhapsiš. I njenoga brata. Neka od tih dela za koja se ona tereti nisu za razgovor među pristojnim ljudima, da ih ne bi potresli primeri grehova za koje oni inače ne bi na sanjali da postoje. Molim i tebe i sve članove državnog saveta da budete pozorni i diskretni. – Lako se desi – kaže Kromvel – da se čovek prevari u vezi sa ženinom prošlošću. Jer, šta ako je Džoan, šta ako je Dženi, vodila neki drugi život pre nego što je došla na selo? Ti mislio da je odrasla na nekoj visoravni s one strane šume. Sada čuješ, iz pouzdanih izvora, da je u ženu stasala u nekom lučkom gradu, i da je za mornare plesala gola po stolovima. Da li je Ana, pitaće se on kasnije, znala šta je čeka? Pomislio bi čovek da će ona to griničko vreme provoditi u molitvi, ili pišući pisma svojim prijateljima. Dok je Ana, ako izveštaji ne lažu, nehajno prošetala kroz poslednje svoje prepodne, radeći sve ono što je oduvek običavala: otišla do teniskih igrališta, gde se kladila na ishod mečeva. U pozni prepodnevni čas, došao joj je glasnik i zamolio je da se pojavi pred državnim savetom, koji zaseda u odsustvu Njegovog veličanstva; i u odsustvu prvog sekretara, koji je zauzet drugde. Članovi saveta su joj rekli da će biti optužena za preljubu s Henrijem Norisom i Markom Smitonom; i još jednim gospodinom, koji će do daljeg ostati neimenovan. Ona mora u Kulu, tamo će biti nastavljen postupak protiv nje. Ana se držala, kako mu je Ficvilijam kasnije pričao, surevnjivo i osiono. Ne možete kraljici da sudite, rekla je. Ko je ovde merodavan mene da izvodi pred sud? Ali onda, kad su joj rekli da su Mark i Henri Noris dali iskaze, briznula je u plač. Iz sobe u kojoj zaseda državni savet otpratili su je potom do njenih odaja, da ruča. U dva sata, zaputio se tamo i on, Kromvel, u društvu lorda kancelara Odlija; i Ficvilijam je s njima. Ljubazno lice gospodina rizničara naboralo se od naprezanja. – Nije mi bilo drago kad sam jutros na savetu čuo kad su joj onako otvoreno rekli da se Hari Noris

ispovedio. Meni se poverio da je voli. Nije pominjao nikakav čin. – I, šta si ti uradio, Fic? – pita ga Kromvel. – Jesi li rekao nešto? – Nije – kaže Odli. – Uzvrpoljio se i zagledao nekud. Nije li tako bilo, prvi rizničaru? – Kromvele! – To je Norfok zagrmeo, razgoneći dvorjane na buljuke; ide pravo na njega, Kromvela. – A sad, Kromvele! Čujem da je pevač otpevao kako si mu ti svirao. Šta si mu to uradio? Voleo bih da sam bio tamo. Od ovoga će štampar da izbaci jednu mnogo lepu baladu. Henri prebira po lauti, dok lautista prebira po kraljičinoj mindži. – Ako čuješ da se pojavio takav neki štampar – kaže Kromvel – samo mi reci, i zatvoriću mu radnju. – More, saslušaj ti mene, Kromvele – veli Norfok. – Ne pada mi na pamet da dozvolim da ta vreća kostiju upropasti moju plemenitu kuću. Ako se ona ponašala nedolično, teret za to ne smeju da snose Hauardovi, već jedino Bolenovi. A ja ne želim da smaknete Viltšira. Samo mu oduzmite tu glupavu titulu. Monsenjer, daj, boga ti. – Vojvoda, sav čio, pokazuje zube. – Hoću da ga vidim uniženog, posle svih ovih godina razmetanja. Setićeš se da nikada nisam bio pristalica ovoga braka. Ne, Kromvele, ti si bio za taj brak. Vazda sam upozoravao Henrija Tjudora na njenu narav. Možda će ga ovo naučiti da mu je ubuduće bolje da sluša mene. – Milorde – kaže Kromvel – imate li nalog? Norfok maše parčetom pergamenta. Oni ulaze u Anine odaje, njena posluga upravo umotava veliki stolnjak, dok ona sedi pod kraljevskim baldahinom. Na sebi ima grimizni baršun i okreće – ona, vreća kostiju – ono savršeno ovalno lice, kao od slonovače, prema njima. Ne bi se reklo da je išta pojela; u prostoriji vlada teskobna tišina, napor se vidi na svakom licu. Članovi saveta moraju da sačekaju dok se ne završi sa umotavanjem stolnjaka, dok se ne popakuje rublje, dok se na doličan način ne ukaže poštovanje. – Došao si, znači, ujače – kaže ona. Glas joj je tanušan. Pozdravlja ih, jednog po jednog. – Lorde kancelaru. Gospodine rizničaru. – Ostali članovi saveta tiskaju se iza njih. Mnogi su, čini se, maštali o ovom trenutku; maštali kako će ih Ana preklinjati na kolenima. – Milorde Oksforde – kaže ona. – i Vilijame Sandise. Kako ste, ser Vilijame? – Kao

da je ovo umiruje, što im se svima obraća po imenu. – I vi, Kremijele. – Nagne se napred. – Znate, ja sam vas stvorila. – I on je stvorio tebe, gospođo – odbrusi joj Norfok. – i budi uverena da se kaje zbog toga. – Ali ja sam prva zažalila – kaže Ana. Smeje se. – Meni je, sem toga, više žao. – Jesi li spremna? – pita Norfok. – Ne znam kako da budem spremna – kaže ona jednostavno. – Samo pođi sa nama – kaže on; on, Kromvel. Pruža joj ruku. – Radije ne bih išla u Kulu. – Isti tanušan glasić, u kojem nema ničega sem pristojnosti. – Radije bih išla da vidim kralja. Zar ne možete da me odvedete u Vajthol? Odgovor i sama zna. Henri se nikad ne oprašta. Svojevremeno je, jednog letnjeg dana, po žezi, odjahao iz Vindzora i ostavio Katarinu za sobom; nikada je više nije video. – Svakako me, gospodo, nećete odvesti ovakvu kakva sad pred vama stojim? Nemam ništa od svojih stvari, ni presvlaku nemam, a i bio bi red da uz mene budu moje žene. – Odeća će vam biti doneta – kaže Kromvel. – I dobićete žene da vam služe. – Radije bih povela svoje dvorkinje. Ljudi razmenjuju poglede. Ona, izgleda, ne zna da su upravo te žene i svedočile protiv nje, žene koje se sjate oko prvog sekretara gde god on mrdnuo, i jedva čekaju da mu kažu šta god on želeo da čuje, očajnički nastojeći da zaštite same sebe. – Pa, ako već ne mogu sama da biram... onda bar nekog od mog osoblja. Da zadržim svoje domaćinstvo. Fic se nakašljava. – Gospođo, vaše osoblje će biti raspušteno. Ona se trgne. – Kremijel će im naći zaposlenje – kaže ona vedro. – Ume on sa slugama. Norfok podgurkuje lorda kancelara. – Zato što je odrastao s njima, a? – Odli okreće lice u stranu; on je uvek uz Kromvela. – Mislim da neću poći ni sa jednim od vas – kaže ona. – Poći ću sa Vilijamom Poletom, ako je on voljan da me otprati, zato što ste me na jutrošnjem savetu svi korili, samo je Polet bio pravi džentlmen.

– Tako mi boga – cereka se Norfok – s Poletom, je li? More, ima da te do’vatim podruku pa te odvučem na brod sa sve dupetom u vazduhu! Je l’ to hoćeš? Svi članovi saveta, kao jedan, okreću se prema njemu i mrko ga gledaju. – Gospođo – kaže Odli – budite uvereni da ćemo se prema vama ophoditi kako dolikuje vašem statusu. Ona ustaje. Skuplja svoju grizmiznu suknju, podiže je, sva prefinjena, kao da je ne čeka hod po običnoj zemlji. – Gde je moj lord brat? Poslednji put viđen je u Vajtholu, kažu joj: što je istina, mada su u međuvremenu možda već poslati stražari po njega. – A moj otac, Monsenjer? To mi, eto, nije jasno – kaže ona. – Zašto Monsenjer nije ovde, sa mnom? Zašto ne sedi s vama, gospodo, i ne reši ovo? – Nema sumnje da će kasnije i on da se priključi. – Lord kancelar maltene prede. – Sve će biti obezbeđeno, samo da vama bude udobno. Sve je udešeno. – Udešeno, ali na koliko dugo? Niko joj ne odgovara. Ispred njenih odaja čeka je Vilijam Kingston, upravnik Kule. Kingston je ogroman čovek, građen kao i kralj; naoko plemić, samom svojom službom, a i spoljašnjim izgledom, uliva strah i u srca najjačih ljudi. Seća se Kromvel Volsija, kad je Kingston otišao na selo da ga hapsi; kardinala izdale noge, morao čovek da sedne na sanduk da se povrati. Nije Kingstona ni trebalo dovoditi, došapne on Odliju, mogli smo sami da je odvedemo. A Odli mrmlja: – Mogli smo, svakako; ali zar ne mislite, prvi sekretaru, da i vi sami izgledate dovoljno zastrašujuće? Zadivljen je lakoćom s kojom lord kancelar to govori dok izlaze na svež vazduh. Na kraljevom pristaništu, glave kamenih životinja plivaju u vodi, kao i obličja ljudi, džentlmena čije konture razbijaju talasići, i u vodi izvrnutu kraljicu, što treperi kao plamičak u staklu oko njih, pleše blago popodnevno sunce, odnekud izvire ptičji poj Kromvel pomaže Ani da se popne u baržu, pošto se čini da Odli ne želi da je dodirne, a ona se sklanja podalje od Norfoka; i, kao da čita misli njemu, Kromvelu, šapatom progovara: – Kremijele, Volsija mi nikada niste oprostili. – Ficvilijam ga okrzne pogledom, promrmlja nešto što ovaj ne uspeva da

razume. Fic je svojevremeno bio kardinalov miljenik, i možda je obojici isto na pameti: sada Ana Bolen zna kako je to kad te isteraju iz kuće i povezu rekom, a ceo tvoj život odmiče sve dalje i dalje od tebe, sa svakim zamahom vesala. Norfok zauzima mesto prekoputa svoje sestričine, mršti se i cokće. – Vidiš? Vidiš sad, gospođo! Vidiš šta biva kad odbaciš porodicu? – Reč „odbaciš” nije, držim, odgovarajuća – kaže Odli. – Teško je reći da je ona tako postupila. Kromvel mu uputi jedan mračan pogled. Zamolio ih je sve za diskreciju što se tiče optužbi protiv njenog brata Džordža. Ne bi želeo da Ana sad počne da mlati oko sebe i obori nekoga s barže. Kromvel se povlači u sebe. Posmatra vodu. U njihovoj pratnji je nekoliko stražara s halebardama, i on se divi svakoj finoj oštrici sekire, i reskom njihovom odsjaju. Gledano iz oružarskog ugla, troškovi proizvodnje tih halebardi iznenađujuće su mali. Ali one su, kao ratno oružje, verovatno već otišle u istoriju. Kromvel razmišlja o Italiji, o bojnom polju, o jurišu, s kopljem nagotovs. U Kuli se nalazi barutana, i on voli da ode tamo i porazgovara s vatrogascima. Ali možda bi to trebalo ostaviti za neki drugi dan. – Gde je Čarls Brendon? – pita Ana. – Sigurno mu je žao što ne može ovome da prisustvuje. – Pretpostavljam da je kod kralja – kaže Odli. Okreće se prema Kromvelu, pa će šapatom: – I da mu truje mozak protiv tvog prijatelja Vajata. Tu ste vi obavili posao, prvi sekretaru. Kromvelov pogled uprt je u drugu obalu. – Vajat je i previše dobar da bismo ga izgubili. Lord kancelar šmrkće. – Stihovi ga neće spasti. Doneće mu, štaviše, prokletstvo. Znamo da piše u zagonetkama. Ali mislim da će kralj u jednom trenutku proceniti da su te zagonetke rešene. Kromvel ne misli tako. Postoje tako fine šifre, šifre koje mogu da promene čitavo značenje u samo pola reda, ili u jednom jedinom slogu, ili u jednoj pauzi, cezuri. On se ponosio time, i ponosiće se time, da Vajatu ne postavi nijedno pitanje koje će ga naterati u laž, a da mu opet ostavi mogućnost da nešto prikrije. I Ana je trebalo da prikrije nešto, tako mu je ledi Rokford objasnila: prve noći koju je provela s kraljem,

trebalo je da glumi devicu, da legne sva ukočena i plače. – Ali, ledi Rokford – usprotivio joj se on – svaki muškarac bi, suočen s takvim strahom, mogao da zakaže. Nije kralj silovatelj. O, pa dobro onda, rekla je tada ledi Rokford. Trebalo je barem da mu laska. Trebalo je da se ponaša kao žena koja se prijatno iznenadila. Nije uživao u ovoj temi; u tonu Džejn Rokford prepoznao je tu čudnovatu žensku okrutnost. One se bore s jadnim oružjem koje im je Bog poverio – inatom, lukavstvom, umećem obmane – i sva je prilika da u razgovorima koje vode između sebe zalaze u područja gde nijedan muškarac ne bi kročio. Kraljevo telo je bezgranično, rastegljivo, kao i država njegova; to je ostrvo koje samo sebe gradi, ili samo sebe nagriza, dok tkivo njegovo spiraju vode slane i hladne; ono ima svoje obale, svoj polder48, močvarne predele, osvojene rubove; svoje plimske talase, oticanja i izlivanja, kaljuge koje uranjaju i izranjaju iz razgovora Engleskinja, mračna blatišta u koja bi samo sveštenici smeli da zalaze, s bakljama od rogoza u rukama. Na reci duva hladan vetrić; nedelje nas još dele od leta. Ana gleda u vodu. Onda podigne pogled i kaže: – Gde je nadbiskup? Kranmer će me braniti, kao i svi moji biskupi, oni mi ta mesta i duguju. Dovedite mi Kranmera, i on će se zakleti da sam dobra žena. Norfok se nagne bliže i progovori joj u lice. – Biskup bi te pljunuo, sestričino. – Ja sam kraljica, i ako mi naudite, kletva će pasti na vas. Neće biti kiše dok me ne pustite na slobodu. Ficvilijam tiho jekne. Lord kancelar kaže: – Gospođo, i dovele su vas ovamo te budalaste priče o kletvama i činima. – O? Ja mislila da ne valjam kao žena, a vi sad kažete da sam i veštica? – Sami ste pomenuli kletve, nismo mi – kaže Ficvilijam. – Ništa vi meni ne možete. Zakleću se da govorim istinu, i kralj će me saslušati. Nikakvih svedoka vi protiv mene i nemate. Ne znate čak ni za šta da me optužite. – Da te optužimo? – kaže Norfok. – A što bismo te uopšte optuživali, pitam se ja. Mogli bismo lepo da si prištedimo truda, i samo te gurnemo

ovde, da se udaviš. Kraljica se sva skupila. Šćućurila se, samo da se skloni što dalje od ujaka, i sva se smanjila, kao da je dete. Dok barža pristaje na kraljevom pristaništu, Kromvel ugleda Kingstonovog zamenika, Edmunda Volsingama, koji motri na reku; sa njim razgovara Ričard Rič. – Buđelaru, šta ćeš ti ovde? – Pomislio sam da ću vam možda zatrebati, gospodine. Kraljica iskorači na suvo tlo, hvata Kingstona za ruku. Volsingam joj se klanja. Uzrujan je, očigledno; osvrće se oko sebe, pita se kojem bi od savetnika trebalo da se obrati. – Da opalimo iz topa? – Takav je običaj – kaže Norfok – zar ne? Kad dolazi neka viđenija osoba, a na kraljevo zadovoljstvo. A ona jeste viđena, valjda? – Da, ali kraljica... – progovara čovek. – Opalite iz topa – zahtevnim tonom će Norfok. – Nek znaju Londonci. – Mislim da već znaju – kaže Kromvel. – Zar ih nije milord video kako trče duž obala? Ana podiže pogled, osmotri isklesan kamen iznad glave, uzane prozore i rešetke. Nema ljudskih lica, samo lepet gavranovih krila, i glas gavranov u visini, zaprepašćujuće sličan ljudskom. – Je l’ tu Hari Noris? – pita ona. – Zar nije skinuo ljagu s moga imena? – Bojim se da nije – kaže Kingston. – Ni sa vašeg ni sa svog. Nešto se dešava Ani u tom trenutku, nešto što kasnije on, Kromvel, neće moći do kraja da shvati. Ona kao da se rastače, kao da klizi iz njihovih ruku, iz Kingstonovih i njegovih šaka, kao da se pretvara u tečnost i izmiče im, a onda se ponovo zbira u žensko obličje, koje červoronoške leži na kaldrmi, zabačene glave, i rida. Ficvilijam, lord kancelar, pa čak i njen ujak, uzmiču; Kingston se namrgodio, zamenik njegov vrti glavom, Ričard Rič je vidno potresen. On, Kromvel, saginje se – pošto niko drugi neće to da uradi – i pomaže joj da se osovi na noge. Laka je kao pero i, dok je on pridiže, vapaj se otima iz njenih grudi, kao da neko vreme nije mogla da diše. Ućutavši, oslanja se na njegovo rame, privija se uz njega; kao napregnuta saučesnica, spremna za ono sledeće što će njih dvoje uraditi zajedno, a to je – da ubiju nju.

Dok se okreću natrag, ka kraljevskoj barži, Norfok se prodere: – Prvi sekretaru? Trebalo bi da vidim kralja. – Avaj – kaže Kromvel, kao da mu je zaista žao; avaj, to neće biti izvodljivo. – Njegovo veličanstvo zatražilo je mir i osamu. I vi biste, svakako, milorde, u datim okolnostima tražili isto. – U datim okolnostima? – ponavlja Norfok. Vojvoda je zanemeo, i potrajaće to barem jedan minut, dok lagano uplovljavaju u centralni kanal Temze; i mršti se vojvoda, bez sumnje razmišlja o sopstvenoj zlostavljanoj ženi, i izgledima da i ona zastrani. Najbolje je na sve to prezrivo frknuti, proceni vojvoda, pa će: – Da kažem ja vama nešto, prvi sekretaru, znam da ste vi u prijateljskim odnosima s mojom vojvotkinjom, pa šta s tim u vezi mislite? Kranmer može da nam poništi brak, i ona je vaša, na „izvol’te”. Šta, nećete je? Dobili biste je s posteljinom i jahaćom mazgom, a inače ne jede mnogo. Ja ću da vam dajem četrdeset šilinga godišnje, i – evo ruke. – Obuzdajte se, milorde – žustro će Odli. Primoran je da posegne za poslednjim pribežištem: – Setite se svojih predaka. – Kromvel ni to ne može – keseri se vojvoda. – Poslušaj ti mene, Nevaljša. Ako kažem da hoću da vidim Tjudora, nema tog kovačevog sina koji će mi reći da ne mogu. – On može da vas okuje, milorde – kaže Ričard Rič. Nisu ni primetili kad se Rič ukrcao. – Možda mu dođe, tako, da vam izlupa i preoblikuje glavu. Vi i ne slutite kakvim je umećima vičan prvi sekretar. Uhvatila ih je nekakva vrtoglavica, kao reakcija na grozan prizor kojem su prisustvovali na keju. – Možda vas iskuje u nekom potpuno drugačijem obliku – kaže Odli. – Probudite se ujutro kao vojvoda, a on vas, do podneva, stesao na konjušara. – Može i da vas istopi – kaže Ficvilijam. – U početku ste vojvoda, a završite kao olovna kap. – A možda doživiš da postaneš tronožac – kaže Rič. – Ili šarka. Razmišlja Kromvel, moraš se smejati, Tomase Hauarde, jer ili ćeš se smejati, ili ćeš u plamenu sagoreti; koje li će od tog dvoga biti? Ako planeš, možemo barem vodu da sipamo po tebi. Uz grč, uz drhtaj, vojvoda im okreće leđa ne bi li ovladao sobom: – Kažite Henriju –

progovara on. – Kažite mu da se odričem ove devojčure. Kažite mu da je više ne smatram svojom sestričinom. On, Kromvel, kaže: – Imaćete priliku da mu pokažete svoju odanost. Ukoliko ovo završi na sudu, vi ćete predsedavati. – Mislimo, makar, da će takvog postupka biti – ubacuje Rič. – Nijednoj kraljici dosad nije suđeno. Šta kaže lord kancelar? – Ne lažem ništa. – Odli sklapa dlanove. – Ti , Rajotesli i prvi sekretar sve ste ovo sami završili, kako obično i biva. Samo – Kromvele, nećete staviti erla od Viltšira među sudije? Kromvel se osmehuje. – Njenog oca? Ne. Ne bih ja to uradio. – A za šta ćemo optužiti lorda Rokforda? – pita Ficvilijam. – Ako će i on biti optužen? – Zar će trojica da ih bude za suđenje? – pita Norfok. – Noris, Rokford i onaj violinista? – O, ne, milorde – smireno će Kromvel. – Ima ih još? Ako boga znate! – Koliko je ljubavnika imala? – pita Odli, slabo prikrivši znatiželju. – Lorde kancelaru – kaže Rič – jeste li videli kralja? Ja sam ga video. Bled je i loše mu je od silnog naprezanja. To je, u stvari, samo po sebi izdaja, to ako kraljevo telo pretrpi bilo kakvu štetu. I zaista, mislim da bi se moglo reći da je šteta već naneta. Da kerovi mogu da namirišu izdaju, Rič bi bio krvoslednik, princ među psima tragačima. – Otvoren sam za razne mogućnosti što se tiče optužnica protiv ove gospođe, bilo to zbog prikrivanja izdaje, ili zbog direktnog učešća u njoj. Ako tvrde da su samo imali uvid u zlodela drugih, moraju da kažu ko su ti drugi, moraju nam od svoje volje, i otvoreno, reći sve što znaju; ali ako kriju imena, neće nam biti druge nego da posumnjamo da su i oni sami među krivcima. Topovski prasak zatiče ih nespremne, vodom se pronosi jeza; osetiš kako se nešto trese unutra, u kostima. Te večeri stiže mu poruka od Kingstona iz Kule. Zapisujte sve što ona kaže, i sve što radi, tako je rekao upravniku, a na Kingstona se – kao savesnog, učtivog i razboritog, premda katkad nedotupavnog

čoveka – u ovakvim stvarima može osloniti. Dok su se savetnici udaljavali od barže, Ana je upitala upravnika: „Gospodar Kingstone, hoću li ja u tamnicu?” Ne, gospođo, uveravao ju je on, dobićete odaje u kojima ste boravili pre krunisanja. Tada je, prenosi Kingston, Ana počela da plače kao kiša. „To je predobro za mene. Isuse, smiluj mi se.” Potom je klekla na kamen molila se i ridala, tako prenosi upravnik; a onda je, što je baš bilo čudno ili se njemu tako učinilo, prasnula u smeh. Bez i jedne jedine reči, dodaje Kromvel pismo Rajotesliju. Ova pročita, podigne pogled, pa progovori, ali tiho. – Šta je to ona uradila prvi sekretaru? Možda nešto o čemu mi ni predstavu nemamo. Kromvel ga pogleda nervozno. – Nećeš sad da počneš sa onim pričama o vradžbinama? – Ne. Ali... Ako kaže da nije vredna tih odaja, ona, u stvari, priznaje krivicu. Ili bar meni to tako izgleda. Ali ne znam za šta je to kriva. – Podsetio si me na ono što sam rekao. Kakvu istinu mi tražimo? Jesam li rekao: celu istinu? – Rekli ste: samo onu istinu koja može da nam posluži. – I ponavljam to. Ali, znaš, Zovite Me, ne bi trebalo da ponavljam. Ti brzo shvataš stvari. Dovoljno je da kažem jednom. Veče je toplo, i on, Kromvel, sedi kraj otvorenog prozora, a društvo mu pravi sinovac Ričard. Ričard zna kad treba da ćuti, a kada da govori; to im je u familiji, pretpostavlja Kromvel. Prijalo bi mu još jedino društvo Rejfa Sedlera, a Rejf je trenutno kod kralja. Ričard podiže pogled. – Stiglo mi pismo od Gregorija. – O , jeli ? – Znaš kakva su Gregorijeva pisma. – „Sunce sija. Dobro smo prošli u lovu, lepo smo se proveli. Ja sam dobro, kako ste vi? Zasad toliko, nemam više vremena.” Ričard klima glavom. – Ne menja se Gregori. Mada se, u stvari, verovatno i menja. Hteo bi da dođe ovamo, kod tebe. Trebalo bi da je uz tebe, tako on misli. – Nastojao sam da ga poštedim svega ovoga. – Znam. Ali možda bi trebalo da ga pustiš da se vrati. Ne možeš prema njemu zauvek da se odnosiš kao prema detetu.

Kromvel se zamislio. Ako njegov sin već treba da se navikava na rad u kraljevoj službi, onda bi trebalo da sazna i šta sve ta služba podrazumeva. – Možeš sada da ideš – kaže on Ričardu. – Možda sednem da mu pišem. Ričard sačeka trenutak, pa zatvori za sobom vrata, prekinuvši priliv noćnog vazduha. Sa one strane vrata čuje se opet njegov glas dok, blagim tonom, izdaje naredbe: donesite mom stricu krzneni ogrtač, možda mu pritreba, i još svetla mu unesite. Ponekad se iznenadi kad shvati da neko brine za njega, brine toliko da misli čak i o njegovoj udobnosti; ne računajući u to njegove sluge, koje su za to plaćene. Pita se kako li se kraljica snašla, u svom novom okruženju u Kuli; služiće je tamo, pored ostalih, ledi Kingston, i mada se Kromvel potrudio da je tamo dvore žene iz porodice Bolenovih, možda to i nisu baš one koje bi Ana sama odabrala. Sve su to žene iskusne, koje će znati odakle duva vetar. Osluškivaće pažljivo i suze i smeh, i sve reči kao: „Ovo je predobro za mene.” Kromvelu se čini da on razume Anu, baš kao što je Rajotesli ne razume. Kad je rekla da su kraljičine odaje previše dobre za nju, nije time htela da prizna krivicu, već da kaže istinu: ja toga nisam vredna, a nisam vredna zato što sam izneverila. U jednoj jedinoj stvari u kojoj sam bila rešena da uspem, sa ove strane spasenja: da osvojim Henrija i da ga zadržim. Preotela joj ga je Džejn Simor, i nema tog suda koji bi joj sudio oštrije nego što će ona samoj sebi. Otkako ju je Henri juče ostavio i odjahao, ona je ovde kao neki uljez, nalik detetu ili dvorskoj ludi, osoba obučena u kraljičinu odoru kojoj je sad i naloženo da živi u kraljičinim odajama. Zna ona da je preljuba greh, a izdaja zločin, ali to što je na gubitničkoj strani – tek je to najveća njena greška. Ričard promoli glavu, kaže: – To pismo, da ti ga ja napišem? Da prištediš oči? – Ana je mrtva u sopstvenim očima – kaže Kromvel. – S njom više nećemo imati problema. Zamolio je kralja da se drži svojih privatnih odaja, i da prima što je manje ljudi moguće. Strogo je naložio stražarima da ne puštaju nikakve

molioce, bili muškog ili ženskog roda. Ne želi on, Kromvel, da kralja zatruju pričama, kao što bi moglo da se desi; ne želi da Henrija ubeđuju, da mu se umiljavaju, da ga skreću s pravog puta. Henri je, reklo bi se, voljan da mu se povinuje. Poslednjih godina kralj se sve više povlači iz javnosti; u prvo vreme zato što je želeo da bude sa konkubinom Anom, a potom da bi se sklonio od nje. Iza njegovih privatnih odaja nalaze se tajne sobe; ponekad, kad ga smeste u njegovu veliku postelju, i postelju blagoslove, i kad se sveće pogase, on skloni perinu od damasta, sklizne s madraca, i otabana do tajne sobe, gde se uvuče u drugi, neslužbeni krevet, i tamo spava kao normalan čovek, nag i sam. I upravo u prigušenoj tišini tih tajnih odaja, po čijim zidovima vise tapiserije s motivima Pada Čovekovog, kaže njemu kralj: – Kranmer je poslao pismo iz Lambeta. Pročitaj mi ga, Kromvele. Ja sam ga jednom pročitao, ali daj, pročitaj mi ga ti još jedanput. Kromvel uzima papir. Može, prosto, da oseti kako se Kranmer smanjuje dok ga piše, u nadi da će se mastilo razmrljati i reči postati nečitke. Bio je u milosti kraljice Ane, i Ana ga je slušala, i založila se za jevanđelje; Ana ga je i iskoristila, ali Kranmer to nije uviđao. – „U takvoj sam zabuni”, piše on, „da mi je um u istinskom čudu; jer nikada ni o jednoj zeni nisam mislio tako dobro kao o njoj.” Henri ga prekida. – Vidiš kako nas je sve obmanula. – „... što me navodi na pomisao”, čita dalje Kromvel, „da ona zapravo ne bi mogla biti kriva. A opet, mislim da ni Vaša visost ne bi išla tako daleko u ovom slučaju da ona zaista nije kriva. “ – Čekaj samo da čuje sve – kaže Henri. – Nikad ništa slično čuo nije. U najmanju ruku, nadam se da nije. Mislim da takav primer na svetu nikada nije viđen. – „Držim sada da Vaša milost najbolje zna da sam ja, uz Vašu milost, bio najprivrženiji njoj od svih živih bića...” Henri ponovo upada. – Ali videćeš šta će sad da kaže: ako ona jeste kriva, trebalo bi je kazniti bez milosti, drugima za primer. Kad pogleda sad kako sam je ja stvorio ni iz čega... A dalje kaže: da niko kome je jevanđelje u srcu neće prema njoj osetiti milost, već mržnju. Kranmer dodaje: „ Otuda verujem da Vaša milost ubuduće neće manje

polagati na istinu jevanđelja nego što je to činila pre, budući da naklonost Vaše milosti prema jevanđelju nije bila rukovođena samo osećanjima prema ženi, već revnošću prema istini.” On, Kromvel, odlaže pismo. Ovim je, čini se, sve rečeno. Ona ne može biti kriva. A opet, mora biti kriva. Mi, braća njena, odbacujemo je. – Gospodaru, ako vam treba Kranmer, pošaljite po njega – kaže on. – Mogli biste da utešite jedan drugoga, a možda i zajedno da pokušate da shvatite sve ovo. Reći ću vašim ljudima da ga puste. Izgledate kao da vam je potreban svež vazduh. Siđite do tajnog vrta. Niko vam neće smetati. – Ali nisam video Džejn – kaže Henri. – Želim da mi je pred očima. Možemo li nekako da je dovedemo ovamo? – Ne još, gospodaru. Sačekajte dok ceo posao ne odmakne malo. Svašta se priča po ulicama, ima naroda koji bi da je vidi, već su spevali balade, podsmevaju joj se. – Balade? – Henri je preneražen. – Otkrij ko ih sve piše. Ti moraju biti strogo kažnjeni. Ne, u pravu si, ne smemo da dovodimo Džejn dok se vazduh ne raščisti. Nego, otiđi do nje, Kromvele. Hoću da joj odneseš jedan poklon. – Iz papira vadi majušnu, draguljima ukrašenu knjigu; takve knjige žene drže za pojasom, vezane za zlatan lanac. – Pripadala je mojoj ženi – kaže kralj. A onda se ispravlja i, postiđen, pogleda u stranu. – Katarini je pripadala, htedoh reći. Kromvel ne želi da traći vreme na putovanje do Sarija, gde živi Kerju, ali izgleda da će morati. Reč je o kući skladnih proporcija, sazidanoj pre tridesetak godina, sa osobito raskošnom velikom dvoranom, koja je mnogoj gospodi poslužila kao uzor dok su gradili svoje kuće. Kromvel je tu već dolazio, svojevremeno, s kardinalom. Izgleda kao da je u međuvremenu Kerju doveo Italijane da mu preurede vrtove. Baštovani skidaju slamnate šešire u znak pozdrava. Stazice su divne sad, u rano leto. Iz velikog kaveza čuje se cvrkut ptica. Trava je podšišana, liči na baršunast tepih. Kamenim očima nimfe posmatraju Kromvela. Sada, kad se ceo posao kreće u jednom, i samo jednom pravcu, Simorovi su počeli da podučavaju Džejn kako da se ponaša kao kraljica.

– Kako se radi sa vratima – kaže Edvard Simor. Džejn ga gleda, žmirka. – Pridržiš sebi vrata, pa samo klizneš kroz njih. – Rekao si mi da budem diskretna. – Džejn obara pogled, da mu pokaže šta diskrecija znači. – A sad, izađi iz sobe – kaže Edvard. – Pa se vrati unutra. Kao kraljica, Džejn. Džejn se iskrada napolje. Vrata škripe za njom. Pogledaju se, ona i Edvard. Vrata se otvaraju. Nastaje duga pauza – tako i treba, kraljevska pauza. Na vratima i dalje nikog nema. A onda se pojavljuje Džejn, pomalja se mic po mic. – Je l’ sad bolje? – Znaš šta ja mislim? – kaže Kromvel. – Mislim da ubuduće Džejn neće sama otvarati vrata, pa nije ni bitno. – A ja sam mnjenja – na to će Edvard – da skromnost može i da dosadi. Pogledaj me, Džejn. Hoću da ti vidim izraz lica. – A šta te navodi na pomisao – promrmlja Džejn – da ja želim da vidim izraz tvog? Na spratu se okupila cela porodica. Dva brata, razboriti Edvard i uvek nagli Tom. Poštovanja dostojni ser Džon, matori jarac. Ledi Mardžeri, nekad lepotica na glasu, o kojoj je Džon Skelton svojevremeno zabeležio: „Dobre ćudi, učtiva i krotka”, tako ju je opisao. Krotkost se danas ne vidi: na njenom licu ogleda se jarost likovanja, baš kao kod žene koja je uspela da iscedi uspeh iz života, s tim što joj je za to bilo potrebno još malo pa šezdeset godina. Bes Simor, obudovela sestra, ulazi kao na krilima. U rukama drži paket umotan u laneno platno. – Prvi sekretaru – kaže ona, s poštovanjem. A onda se obrati bratu: – Evo ti, Tome, drži ovo. Sedi, sestro. Džejn seda na stolicu. Izgleda kao da će svaki čas neko da joj doda tablicu i početi da je uči abecedu. – A sad – kaže Bes. – Da se oprostimo od ovoga. – Na trenutak, izgleda kao da će da napadne sestru; energičnim pokretom obe ruke, strgne joj s glave kapu u obliku polumeseca, skine joj i veo, pa sve to natrpa u pripravne majčine ruke. Džejn s belom kapicom na glavi izgleda kao da je naga i u bolovima, a lice joj je tako majušno i bledo kao da viri iz bolesničke postelje. – I

kapicu skini, pa sve iz početka – zapoveda Bes. Ona vuče u čvoriće upetljanu traku ispod sestrine brade. – Šta si to uradila s ovom trakom, Džejn? Izgleda kao da si je sisala. – Ledi Mardžeri odnekud vadi makaze za vez. Jedno „štrić”, i Džejn je slobodna. Njena sestra joj hitro skida kapu s glave, i Džejnina svetla kosa, nalik tanušnom zraku svetlosti, rasipa joj se po ramenu. Ser Džon se nakašljava i skreće pogled u stranu, licemer stari: kao da je video nešto nedopustivo za muškarca. Kosa je samo na tren uživala u slobodi pre nego što će je ledi Mardžeri pokupiti i umotati oko ruke, tako neosetljivo kao da mota klupko vune; Džejn se mršti dok joj ova podiže kosu sa potiljka, mota je i ututkava ispod nove, kruće kape. – Ovde ćemo pribadaču da stavimo – kaže Bes. Ona radi, sva se unela. – Elegantnije je, ako možeš da podneseš. – Ni meni se te trake nikad nisu sviđale – primeti ledi Mardžeri. – Hvala ti, Tome – kaže Bes, pa uzima onaj paket. Skida omot. – Kapa bolje da se stegne – procenjuje ona. Majka prstima hvata tamo gde joj je rečeno, pa ponovo kači pribadaču. Trenutak kasnije, kutija od tkanine puna je Džejnine kose. Ona podiže pogled, kao da traži pomoć, pa bekne, jedva čujno, kad se žičani ram zarije u kožu glave. – Pa, iznenadila si me – kaže ledi Mardžeri. – Veća ti je glava nego što sam mislila, Džejn. – Bes prilježno radi na savijanju žice. Džejn mora da sedi i da ćuti. – Biće dobro – kaže ledi Mardžeri. – Malčice je komotnija. Gurni je nadole. Izvrni krajeve. U nivou brade da bude, Bes. Tako je stara kraljica volela. – Odmiče se da dobro osmotri kćerku, zatočenu u starinskoj engleskoj kapi49, kakve se ne nose otkako se Ana pojavila. Ledi Mardžeri cokće i pomno proučava kćerku. – Nakoso – izjaviće konačno. – To je, mislim, Džejn – kaže Tom Simor. – Ispravi leđa kad sediš, sestro. Džejn oprezno opipava glavu, kao da bi cela ta konstrukcija mogla da bude vrela. – Ne diraj to – brecne se njena majka. – Nosila si je i pre. Navići ćeš se već. Bes odnekud vadi fini crni veo. – Sedi mirno. – Počinje da ga kači pribadačama za zadnji deo kutije, potpuno se udubila u posao. Uh, to je moj vrat, kaže Džejn, a Tom Simor se hladno nasmeje; setio se neke

svoje šale, odveć neumesne da bi je podelio sa drugima, ali nije teško pretpostaviti o čemu je reč. – Žao mi je što smo vas zadržali, prvi sekretaru – kaže Bes – ali mora ovo da joj bude kako treba. Ne smemo dozvoliti da se kralj, kad je ugleda, seti... znate već koga. Samo ti pripazi, pomisli Kromvel s nelagodom; tek su četiri meseca prošla otkako je Katarina umrla, možda kralj ne želi ni na nju da ga podsećaju. – Imamo još nekoliko različitih ramova na raspolaganju – obraća se Bes svojoj sestri – pa ako stvarno ne možeš ovo da držiš na glavi, možemo sve da skinemo i da probamo ponovo. Džejn je zažmurila. – Moći ću, sigurna sam. – Kako ste ih samo tako brzo nabavili? – pita Kromvel. – Već su bile tu, samo su sklonjene – kaže ledi Mardžeri. – U sanduke. A posklanjale su ih žene kao što sam ja, žene koje su znale da će te stvari opet nekome zatrebati. Nećemo više gledati francusku modu, bar ne godinama, ako bog da. – Kralj joj je poslao dragulje – kaže stari ser Džon. – Stvari koje La Ana nije koristila – kaže Tom Simor. – Ali sve će joj to uskoro biti dopremljeno. – Ne verujem – kaže Bes – da će Ani te stvari biti potrebne u manastiru. Džejn ovlaš podigne pogled; i sada to čini, pogleda braću u oči, pa opet skreće pogled u stranu. Uvek se ljudi iznenade kad čuju njen glas, tako tih, tako neuvežban, taj ton koji je u potpunoj suprotnosti sa onim što ona ima da kaže. – Nije mi jasno kako bi manastir tu mogao da pomogne. Prvo će Ana tvrditi da nosi kraljevo dete. Onda će on morati da je sačeka, iako rezultata neće biti, kao što ga nikada i nema. Posle toga će ona smisliti načine da ponovo odugovlači. A u međuvremenu niko od nas neće biti bezbedan. – Usuđujem se reći da ona zna Henrijeve tajne – kaže Tom. – I da bi mogla da ih proda svojim prijateljima Francuzima. – Ne bih rekao da su joj oni prijatelji – kaže Edvard. – Više svakako nisu. – Ali ona će i to probati – kaže Džejn. Kromvel ih gleda dok zbijaju redove; fina stara engleska porodica. – Da li biste vi – pita on Džejn – učinili sve što možete samo da uništite

Anu Bolen? – U njegovom tonu nema prekora; samo zanima čoveka. Džejn se premišlja; ali nakratko. – Niko nije radio na tome da ona propadne. Niko za to nije kriv. Sama je sebe upropastila. Ne možeš da radiš stvari koje je radila Ana Bolen i da doživiš starost. Mora malo da prouči Džejn sada, i taj izraz na njenom potuljenom licu. Dok se Henri udvarao Ani, ona je na svet gledala otvoreno, brade blago podignute, onim plitko usadenim očima nalik jezerima tame spram tinjajućeg sjaja njene puti. Za Džejn je, međutim, sasvim dovoljan i jedan kratak, upitan pogled, a onda obara oči. Izraz tog lica je povučen, zamišljen. Viđao je Kromvel to i ranije. Gleda on slike već četrdeset godina. Dok je još bio mali, pre nego što je pobegao iz Engleske, gledao je pičku koja zjapi, kredom nacrtanu na zidu, ili sveca pljosnatih očiju, koga je proučavao zevajući u toku nedeljne mise. U Firenci su, međutim, veliki majstori slikali device srebrnih lica, stidljive, kolebljive, sa sudbinom što teče kroz unutrašnjost tela, nalik usporenom zbrajanju koje se odvija u krvi; pogledi tih devica behu okrenuti ka unutra, ka prizorima patnje i slave. Da li je Džejn videla takve slike? Moguće je da su veliki majstori crpeli teme iz života, da su umeli da razrade lice neke tek verene devojke, neke neveste koju rođak vodi ka crkvenim vratima? Francuska kapa, engleska kapa, nije to dovoljno. Da može sasvim da pokrije lice, Džejn bi i to uradila, i sakrila tako svoje proračune od sveta. – Dobro sad – kaže on. Neugodno mu je što ponovo skreće pažnju na sebe. – Došao sam ovamo zato što me je kralj poslao da donesem ovaj poklon. Poklon je umotan u svilu. Džejn podiže pogled dok ga prevrće u rukama. – Jednom ste mi već, gospodar Kromvele, uručili jedan poklon. A za sve ovo vreme niko mi ništa nije dao. Budite sigurni da ću upamtiti to, za dane kad bude u mojoj moći da učinim nešto za vas. Taman na vreme da se namršti na ove reči, ulazi ser Nikolas Kerju. Ne stupa on u prostoriju kao što to čine obični ljudi, već se dokotrljava, kao neka opsadna mašina koju prevoze na zastrašujućoj, zahuktaloj napravi; a sad, dok zastaje pred Kromvelom, izgleda kao da bi ga rado bombardovao. – Čujem za te neke balade – kaže on. – Zar ne možeš to da suzbiješ?

– Nema u njima ničeg ličnog – kaže Kromvel. – Samo je neko podgrejao stare klevete iz vremena kad je Katarina bila kraljica, a Ana pretendentkinja. – Taj i ovaj slučaj nisu ni po čemu slični. Ova čedna gospa, i ta... – reči izdaju Kerjua; i zaista, kako njen pravni status nije rešen, a optužbe još nisu sročene, teško je reći šta je zapravo Ana. Ako je izdajnik, onda je, s obzirom na predstojeću sudsku presudu, praktično već pokojna; mada u Kuli, kako Kingston izveštava, Ana prilično dobro jede, i smeje se, kao Tom Simor, nekim samo njoj znanim šalama. – Kralj prerađuje stare pesme – kaže Kromvel. – Menja likove. Tamnokosa gospa je otpala, a sad uvodi svetlokosu. Džejn zna kako se te stvari rade. Bila je bliska staroj kraljici. Ako jedna mala sluškinja kao Džejn ne gaji nikakve iluzije, onda biste i vi, ser Nikolase, trebalo da se ratosiljate svojih iluzija. Prestari ste za njih. Džejn sedi nepomično, s poklonom, još umotanim, u rukama. – Raspakuj to, Džejn, slobodno – kaže joj sestra blagim tonom. – Šta god to bilo, tvoje je. – Slušala sam prvog sekretara – veli Džejn. – Od njega može mnogo da se nauči. – Teško će te lekcije biti prikladne za tebe – kaže Edvard Simor. – Ne znam. Posle deset godina u pratnji prvog sekretara, možda i ja naučim kako da se izborim za sebe. – Sudbina je tebi, srećom, odredila da budeš kraljica, a ne činovnica – kaže Edvard. – Ti si, znači, Bogu zahvalan – na to će Džejn – što sam se ja rodila kao žensko? – Svi mi Bogu iskazujemo zahvalnost, na kolenima, svakodnevno – kaže Tom Simor, sa olovnom učtivošću. Novo je to za njega, da njegova krotka sestra traži komplimente, a on ne može brzo da joj izađe u susret. On okrzne brata Edvarda pogledom, pa slegne ramenima; izvini, bolje nisam umeo. Džejn raspakuje plen. Provlači lanac kroz prste; tanan je kao vlas njene kose. Drži knjižicu na dlanu i prevrće je. Na zlatno-crnim koricama, u emajlu, rubinima su ispisani, i međusobno isprepletani, inicijali: „H” i „A”.

– Nemojte obraćati pažnju na to, kamenovi mogu da se zamene – odmah će Kromvel. Džejn mu dodaje predmet. Sneveselila se; ona još ne zna kako štedljiv ume da bude kralj, najveličanstveniji među vladarima. Trebalo je da mi Henri skrene pažnju, pomisli on. Ispod Aninog inicijala lepo se razaznaje slovo „K”. On dodaje knjižicu Nikolasu Kerjuu. – Hoćeš ti da pogledaš ovo? Vitez otvara knjižicu, ušeprtljao se s majušnom kopčom. – A – kaže. Molitva na latinskom. Ili stih iz Biblije? – Mogu li? – Kromvel je uzima natrag. – Ovo je Knjiga poslovica. „Ko može naći dobru, kreposnu ženu? Njena se cena rubinima ne meri.” Očito da se ne meri, pomisli on: tri poklona, tri žene, a zlataru samo jednom platiš. A onda se, kroz osmeh, obrati Džejn: – Znate li koja je ta žena koja se ovde pominje? Njeno su ruho svila i purpur, kaže pisac. Ja bih o njoj mogao da vam ispričam mnogo više nego što stihovi na ovoj stranici kazuju. – Trebalo je biskup da budete, Kromvele – kaže Edvard Simor. – Edvarde – kaže on – trebalo je da budem papa. Kromvel se taman spremio da pođe kad ga Kerju prizove iskrivljenim kažiprstom. O gospode bože, uzdahne Kromvel da niko ne vidi, sad sam zaglibio, i to zato što nisam bio dovoljno ponizan. Kerju ga izdvaja u stranu. Ali ne da bi mu pridikovao. – Princeza Meri – šapatom će Kerju – gaji velike nade da će je otac pozvati k sebi. A gde ćeš za kralja boljega leka i utehe u jednom ovakvom trenutku nego da mu u dom dođe dete rođeno u pravom njegovom braku? – Meri je bolje tamo gde je sada. Teme o kojima se ovde raspravlja, na državnom savetu i na ulicama, nisu za uho jedne mlade devojke. Kerju se mršti. – Možda i ima nečega u tome. Ali ona, izgleda, prima poruke od kralja. Znamenja. Znamenja, pomisli Kromvel; to se može udesiti. – Ima dama i gospode na dvoru – nastavlja Kerju – koji bi bili voljni da odjašu do nje i ukažu joj poštovanje, a ako princeza i ne bude dovedena ovamo, svakako postoji način da se uslovi u kojima tamo boravi malo poboljšaju? Teško da je u ovim trenucima prikladno da bude okružena ženama iz kuće Bolenovih. Možda stara guvernanta njena, grofica od Solzberija...

Margaret Pol? Ta usukana papistička bojna sekira? Ali nije još kucnuo čas da se ser Nikolasu predočavaju surove istine; to može da sačeka. – Kralj će već o tome odlučiti – kaže Kromvel ležerno. – To je uskoporodična stvar. Znaće već on šta je najbolje za njegovu kćerku. Noću, dok gore sveće, Henri suze roni zbog Meri. Preko dana je, međutim, sagledava onakvu kakva jeste: neposlušnu, samovoljnu, još nezastrašenu. Kad sve ovo dovedemo u red, kaže kralj, posvetiću punu pažnju dužnostima koje imam kao otac. Žao mi je što smo se ledi Meri i ja tako udaljili jedno od drugoga. Posle Ane, pomirenje će postati moguće. Ali, dodaje on, biće to pod određenim uslovima. Na koje će, upamti šta sam ti rekao, moja kćerka Meri pristati. – Još nešto – kaže Kerju. – Moraš da skleptaš Vajata. Umesto Vajata, njegovi ljudi hvataju Frensisa Brajana. Frensis dolazi cereći se; on sebe smatra nedodirljivim. Povez za oko ukrasio je malim smaragdom koji žmirka, što ostavlja opak utisak: jedno oko zeleno, a drugo... Kromvel ga gleda u oči; kaže: – Ser Frensise, koje su ti boje oči? Mislim, oko? – Crveno, uglavnom – kaže Brajan. – Ali trudim se da ne pijem u vreme Uskršnjeg posta. I Božićnog posta. I petkom – dodaje žalostivo. – Zašto sam ja ovde? Ti znaš da sam ja na tvojoj strani, zar ne? – Samo sam te pozvao na večeru. – I Marka Smitona si zvao na večeru. A vidi gde je on sada. – Nisam ja taj koji sumnja u tebe – kaže Kromvel s teškim, glumačkim uzdahom. (O, kako uživa u ser Frensisu.) – Nisam to ja, već razni ljudi koji se pitaju kome si ti zapravo veran. A ti si, naravno, kraljici rod. – I sa Džejn sam u srodstvu. – Brajan je još opušten, i pokazuje to tako što se zavalio u stolicu, a noge ispružio pod stolom. – Ne bi mi u životu palo na pamet da će me neko saslušavati. – Ja razgovaram sa svima koji su bliski kraljičinoj porodici. A ti si svakako blizak, bio si s njima od ranih dana; nisi li upravo ti išao u Rim, da ganjaš kraljev razvod, i s najboljima među Bolenovima radio za njihovu stvar? Ali čega bi se ti sad plašio? Ti si stari dvorjanin, sve znaš.

Ako svoje znanje mudro iskoristiš, ako ga mudro s drugima podeliš, ono može da te sačuva. Kromvel čeka. Brajan sad sedi uspravno. – A i ti bi sam želeo da ugodiš kralju – kaže Kromvel. – Sve što ja od tebe tražim jeste da me uveriš da ćeš, kako bi ti to sročio, svedočiti onoga časa kad ja to zatražim. Mogao bi Kromvel da se zakune da iz Frensisovih pora izbija gaskonjsko vino, ta plesniva, lepljiva stvar koju dugo već otkupljuje po niskoj pa prodaje po visokoj ceni, i to nikom drugom nego kraljevim podrumima. – Gledaj, Nevaljša – kaže Brajan. – Koliko ja znam, Noris je oduvek maštao o tome kako se bukari s njom. – A njen brat, o čemu je on maštao? Brajan sleže ramenima. – Nju su svojevremeno poslali u Francusku, i njih dvoje su se upoznali kao već odrasli ljudi. Ja sam takve stvari već viđao, zar ti nisi? – Ne, ne bih mogao reći da jesam. Tamo gde sam ja odrastao nije bilo incesta. Bog zna da se kod nas u zločinima i grehovima nije oskudevalo, ali bilo je i granica koje naša mašta nikada nije prelazila. – Viđao si i ti to u Italiji, kladim se. Samo što ponekad ljudi to vide, ali se posle ne usuđuju da kažu šta su videli. – Nema toga što se ja ne usuđujem da kažem – smireno će Kromvel. – U šta ćeš se i sam uveriti. Možda moja mašta kaska za svim onim što saznam u toku jednog dana, ali ja se upinjem iz petnih žila da sve postignem. – Sada, kad ona više nije kraljica – kaže Brajan – a nije, zar ne... Sad mogu da je nazovem uspaljenom bestidnicom, jer ona to i jeste, a gde da nađe bolju priliku nego među najrođenijima? – Po tom rezonu – kaže Kromvel – misliš da ona to radi i s ujka Norfokom? Ili čak i s tobom, ser Frensise? Ako je već rada svojoj rodbini. Ti si veliki ljubavnik. – O Isuse – kaže Brajan. – Nećeš valjda, Kromvele. – Samo sam pomenuo, onako. Ali pošto smo u ovoj stvari na istom stanovištu, ih bar izgleda da jesmo, hoćeš li mi učiniti jednu uslugu? Mogao bi da odjašeš do Velikog Holingberija i pripremiš mog prijatelja

lorda Morlija za ono što dolazi. Takve vesti ne javljaju se pismom, naročito kad je prijatelj u godinama. – Misliš da je bolje licem u lice? – Skeptično se nasmeje. – Milorde, reći ću, dolazim ovamo lično, da te poštedim šoka – kći tvoja Džejn uskoro će postati udovica, pošto će njenom mužu odrubiti glavu zbog incesta. – Ne, pitanje incesta prepuštamo sveštenicima. Zbog izdaje će on umreti. A ne znamo još da li će kralj odlučiti da mu se odrubi glava. – Mislim da ja nisam u stanju tako nešto da uradim. – Ali ja mislim da jesi. Velike nade polažem u tebe. Prihvati to kao diplomatsku misiju. A takve misije si obavljao. Mada se i sam pitam kako. – Trezan – kaže Frensis Brajan. – Za ovu misiju biće mi potrebno piće. A i, znaš, užasavam se lorda Morlija. On uvek izvuče neke stare rukopise, pa kaže: „Gledaj ‘vamo, Frensise!”, a onda se od srca smeje šalama koje su tamo zapisane. A znaš kakav je moj latinski, i poslednje đače bi se postidelo. – Nemoj da tvrdiš pazar – kaže Kromvel. – Osedlaj konja. Ali pre nego što se zaputiš u Eseks, učini mi još jednu uslugu. Idi kod tvog prijatelja Nikolasa Kerjua. Kaži mu da pristajem na njegove zahteve, i da ću razgovarati sa Vajatom. Ali upozori ga: neka me ne požuruje, zato što ja neću dozvoliti da me iko požuruje. Podseti Kerjua da može da bude još hapšenja, s tim što ja nisam u prilici da kažem ko će tačno biti uhapšen. Ili, pre će biti, sve i da znam, ne bih mu rekao. Razumi mene, a drugovima svojim objasni da i oni razumeju: moram da imam odrešene ruke da bih uradio što treba. Nisam ja njihov potrčko. – Jesam li sad slobodan? – Slobodan ko ptica – kaže Kromvel blago. – Ali šta bi s tvojom večerom? – Pojedi je ti – kaže Frensis. Iako je u kraljevoj sobi mračno, vladar kaže: – Moramo pogledati u čašu istine. Mislim da sam ja taj koga treba okriviti, zato što ono što sam podozrevao nisam i priznao.

Henri pogleda u Kranmera kao da će reći: sad je na tebe red; ja sam grešku priznao, sad ti mene lepo razreši greha. A nadbiskup – ni tamo ni ovamo; ne zna šta će Henri sledeće reći, niti da li bi smeo da se odvaži da on nešto prozbori. Kembridž ga nije pripremio za ovakve noći. – Niste vi bili nemarni – kaže on kralju. A onda njemu, Kromvelu, uputi ispitivački pogled, nalik dugačkoj igli. – U ovakvim stvarima zacelo prvo treba izneti dokaze, pa tek onda optužbu. – Morate, pritom, imati na umu – kaže on Kranmeru, jer sad je sav učtiv, i opušten, i pun raznih fraza – morate imati na umu da nisam samo ja, već da je ceo savet ispitivao gospodu koja su sada pod optužbom. A onda je savet pozvao vas, izložio vam celu stvar, i vi niste imali prigovor. Kao što ste i sami rekli, milorde nadbiskupe, ne bismo mi u ovoj stvari otišli tako daleko a da prethodno nismo temeljno razmotrili sve okolnosti. – Kad sad pogledam unazad – kaže Henri – sve dolazi na svoje mesto. Bio sam zaveden i izdan. Tolike prijatelje izgubio, tolike prijatelje i valjane sluge, izgubio, otuđio ih, prognao sa dvora. I još gore... O Volsiju razmišljam. Ona koju sam nazivao svojom ženom upotrebila je protiv tog čoveka svu svoju dovitljivost, svako oružje lukavstva i zlobe koje joj se našlo pri ruci. A koja bi to žena bila? I Katarina i Ana radile su protiv kardinala. – Ne znam zbog čega su me toliko mimoilazile – kaže Henri. – Ali ne naziva li Avgustin brak „smrtnom i ropskom odeždom”? – Hrizostom – promrmlja Kranmer. – Ali bilo pa prošlo – žurno će on, Kromvel. – Ako je ovaj brak razveden, Veličanstvo, parlament će vam podneti molbu da se ponovo oženite. – Bogami, hoće. A kako čovek da ispuni dužnost i prema svojoj zemlji i prema Bogu? Grešimo već u samom činu začeća. Moramo imati potomstvo, kraljevi naročito, a opet, čak i kad smo u braku, zamera nam se zbog požude, a neki autoriteti, štaviše, tvrde – nije li tako? – da je čak i neumerena ljubav prema sopstvenoj supruzi neka vrsta preljube? – Jeronim – šapuće Kranmer; kao da će se ovog časa odreći tog sveca. – Ali postoje tolika druga učenja koja je lakše prihvatiti, a koja veličaju

ustanovu braka. – Ruže očišćene od trnja – kaže Kromvel. – Crkva ne nudi bogzna kakvu utehu oženjenom čoveku, mada Pavle kaže da treba da volimo svoje žene. Teško je, Veličanstvo, ne misliti da brak sam po sebi nije grešan, kad su već neženje tolike vekove utrošile ponavljajući da su bolji od nas. Ali nisu bolji. Samim ponavljanjem pogrešna učenja ne postaju ispravna. Slažeš li se, Kranmeru? Sad da me ubiješ, čita Kromvel s nadbiskupovog lica. Mimo svih zakona, kraljevskih i crkvenih, on, Kranmer, oženjen je čovek; oženio se dok je boravio među reformistima u Nemačkoj, i drži u potaji frau Gretu, krije je u nekoj od svojih kuća na selu. Zna li Henri za to? Mora biti da zna. Hoće li Henri pomenuti to? Neće, jer je usredsređen na vlastitu muku. – Nije mi jasno kako to da sam je ikada poželeo – kaže kralj. – Stoga i smatram da me je zavela mađijama i činima. Ona tvrdi da me voli. Katarina je tvrdila da me voli. Sve one govore o ljubavi, a misle na suprotno. Smatram da me je Ana neprestano podrivala. Oduvek je bila neprirodna. Setite se samo kako se rugala svome ujaku, milordu Norfoku. Setite se samo kako je prezrela rođenog oca. Drznula bi se ona i moje ponašanje da osudi, i da me zamara savetima u stvarima koje daleko prevazilaze njeno poimanje, i da mi se pritom obraća rečima kakve nijedan siromah ne bi drage volje slušao od svoje žene. – Jeste bila odvažna, to je tačno – kaže Kranmer. – Znala je da to ne valja, i pokušala bi svakako da se zauzda. – Sad će i biti zauzdana, božjom voljom. – Žustar je Henrijev ton; ali onda, u narednom trenutku, on ga menja, prelazeći na žalostive prelive kakvi dolikuju jednoj žrtvi. Otvara pisaću kutiju od orahovine. – Vidite ovu knjižicu? – Nije to prava knjiga, ili nije još, već puka hrpa napabirčenih listova, povezanih skupa; umesto naslovnice, tu je strana koja se crni od Henrijevog trudbeničkog rukopisa. – Ovo je knjiga u nastajanju. Ja je pišem. To je dramski komad. Tragedija. Moj slučaj. – Pruža je Kromvelu. A Kromvel će: – Neka stoji kod vas, gospodaru, dok ne budem imao više vremena da delo sagledam u pravom svetlu. – Ali trebalo bi da upoznaš – istrajava kralj – njenu narav. Da vidiš

kako se rđavo ophodila prema meni, meni, koji sam joj dao sve. Svi muškarci trebalo bi to da znaju, da im ovo bude opomena kakve su žene. Njihovi su apetiti bezgranični. Uveren sam da je preljubu počinila sa stotinom muškaraca. Henri, na trenutak, izgleda kao progonjeno živinče; progonjen ženskom žudnjom, upropašćen i raskomadan. – Ali njen brat? – kaže Kranmer. On okreće leđa. Ne može da gleda u kralja. – Postoji li verovatnoća? – Sumnjam da mu je odolela – kaže Henri. – Što da se uzdržava? Što da ne ispije sve, do nečistog taloga? A dok je ona zadovoljavala svoje želje, moju je želju satirala. Kad god bih joj prišao, tek da obavim bračnu dužnost, tako bi me pogledala da nema muškarca koga taj pogled ne bi obeshrabrio. Sada znam zbog čega je to radila. Htela je da bude sveža za svoje ljubavnike. Kralj seda. Počinje da priča, udaljava se od teme. Ana ga je uzela za ruku, ima tome sad već deset godina, i više. U šumu ga povela, i tamo, na obodu šume, gde se jarko dnevno svetlo parča i prosejava kroz zelenilo, on se oprostio od zdravog razuma, od nevinosti svoje. Vukla ga je tako ceo dan, dok se naposletku nije sav tresao, iznuren, ali ni tada nije mogao da zastane, makar do daha da dođe, a ni natrag nije mogao, izgubio se, nije više znao put. Celoga dana pratio je Anu, dok dnevna svetlost nije iščilela, a on je i dalje išao za njom, pod svetlošću baklji; a tada se ona okrenula, pogasila baklje, i ostavila ga samog u mraku. Vrata se tiho otvaraju: Kromvel podiže pogled i vidi Rejfa, na mestu gde je, možda, nekada stajao Veston. – Veličanstvo, došao milord Ričmond da poželi laku noć. Da ga pustim? Henri prekida pripovest. – Ficroj. Naravno. Henrijev kopilan sada je kneščić od svojih šesnaest leta, mada sa onom nežnom kožom i krupnim očima izgleda mlađi nego što jeste. Riđastozlatnu kosu nasledio je po liniji kralja Edvarda IV; i na princa Artura liči, pokojnog Henrijevog starijeg brata. Sa oklevanjem pristupa tom biku od oca; lebdi u mestu, za slučaj da je ovde, ipak, nepoželjan. Ali Henri ustaje i grli momka, lica mokrog od suza. – Sinče moje – kaže

Henri detetu koje će uskoro imati sto osamdeset centimetara. – Sine moj jedini. – Kralj sad već tako plače da mora da briše lice o rukav. – Ona bi te otrovala – kuka on. – Bogu hvala te je, lukavstvom prvog sekretara, zavera razotkrivena na vreme. – Hvala vam, prvi sekretaru – kaže momak zvanično – što ste razotkrili zaveru. – Otrovala bi ona i tebe i tvoju sestru Mariju, pa bi ono malo žgepče koje je izlegla protnula za naslednika prestola. Ili bi moj presto prešao na ma koga kog bi ona kasnije okotila a da ono, bože me sakloni, poživi. Sumnjam da njeno dete uopšte može da poživi. Previše je zla. Bog je od nje digao ruke. Moli se za svoga oca, moli Boga da me ne napusti. Grešio jesam, mora biti da sam grešio. Brak je bio nezakonit. – Šta, ovaj brak? – pita momak. – I ovaj? – Nezakonit i uklet. – Henri ljulja dečaka napred-nazad, žestoko ga stežući, pesnica stisnutih iza njegovih leđa; tako, možda, medved gnječi svoju mladunčad. – Brak je bio protivan božjem zakonu. I ništa ga nije moglo učiniti zakonitim. Ni jedna ni druga nisu mi bile žene, ni ova sada ni ona prva što je, bogu hvala, već u grobu pa ne moram da slušam njeno šmrkanje, i njene molitve, i preklinjanja, i da trpim da mi se meša u posao. Nemojte mi reći da je bilo oproštaja, ne želim to da slušam, nema tog pape koji može izdati oprosnicu onome što je prekršio nebeski zakon. Kako to da mi se ta Ana Bolen uopšte približila? Zašto li sam ikada u nju pogledao? Šta je to učinila da ostanem slep kod očiju? Toliko mnogo žena ima na ovom svetu, toliko mnogo svežih, mladih i čednih žena, toliko dobrih i plemenitih žena. Što li je mene zapala kletva te se ženim onima što uništavaju decu u svojim utrobama? On pušta dečaka, tako naglo da se ovaj zatetura. Henri šmrkće. – Idi sad, dete. Vrati se u svoju nevinu postelju. I ti, prvi sekretaru, vrati se svojoj... vrati se svojim ljudima. – Kralj briše lice maramicom. – Previše sam umoran da bih se ispovedio večeras, milorde nadbiskupe. Možeš i ti kući. Ali doći ćeš mi ponovo, i razrešiti me greha. Izgleda to kao povoljno rešenje. Kranmer okleva; ali nije on taj koji treba sad da iznuđuje tajne. Dok oni izlaze iz sobe, Henri uzima svoju

knjižicu; sav se uneo, okreće listove, i seda da pročita sopstvenu priču. Ispred kraljevih odaja, Kromvel daje znak gospodi koja budno čekaju. – Uđite kod njega i vidite da li mu šta treba. – Lagano, kolebljivo, kraljevi telohranitelji primiču se Henriju u njegovoj jazbini; nisu sigurni da su dobrodošli, ni u šta nisu sigurni. Provod sa dobrim društvom; ali kud se denulo to društvo? Eno ga, zbija se uza zidove. Kromvel se oprašta od Kranmera, grli ga, pa mu usput šapne: – Sve će izaći na dobro. – Mladi Ričmond ga dotakne po ruci. – Prvi sekretaru, moram nešto da vam kažem. Kromvel je umoran. Ustao je još u zoru, pisao pisma u Evropu. – Je li hitno, milorde? – Nije. Ali je važno. Zamisli kako bi bilo imati gospodara koji to dvoje ume da razlikuje. – Samo napred, milorde, imate svu moju pažnju. – Želim da vam kažem da sam bio sa ženom. – Nadam se da je ispunila sve vaše želje. Momčić se smeje nesigurno. – Pa i nije baš. Ona je kurva. To mi je moj brat Sari udesio. – Norfokov sin, hoće da kaže. Pri svetlu zidnog svećnjaka, dečakovo lice naprečac menja boju, čas je zlatno, čas crno, pa se opet išrafira zlatnim, kao da ga umačeš u senku. – Ali pošto je sad tako kako jeste, ja sam muškarac, i mislim da bi Norfok trebalo da mi dozvoli da živim sa svojom suprugom. Ričmond je već bio ženjen, za Norfokovu kćerku, malu Meri Hauard. Iz nekih ličnih razloga, Norfok nije dao deci da žive zajedno; da je Ana u braku rodila Henriju sina, kralj ne bi imao nikakve vajde od malog kopilana, i tako je Norfok došao do računice da bi, u tom slučaju, pošto mu je kći i dalje nevina, možda negde mogao i bolje da je udomi. Ali svi ti proračuni sada su bespotrebni. – Razgovaraću sa vojvodom u tvoje ime – kaže Kromvel. – Mislim da će sada rado izaći u susret tvojim željama. Ričmond se zarumeneo: iz zadovoljstva, ili od sramote? Momak nije glup, i jasna mu je situacija u kojoj se nalazi, a ta situacija se u poslednjih nekoliko dana poboljšala iznad svih očekivanja. On, Kromvel, može da čuje glas Norfokov, razgovetno kao da ovaj govori pred kraljevskim savetom: Katarinina kćerka je već proglašena za

kopile, sad će i Anina, sve troje Henrijeve dece su vanbračna. Ako je već tako, zašto muško ne pretpostaviti ženskom? – Prvi sekretaru – kaže momak – sluge u mom domu pričaju da Elizabeta uopšte nije kraljičino dete. Kažu da su je prokrijumčarili u kraljičine odaje u korpi, a da je kraljičino mrtvorođenče izneto odande. – A što bi kraljica to uradila? – Kromvela uvek zanima da čuje kako razmišlja kućna posluga. – To je zato što je ona, da bi postala kraljica, napravila pogodbu sa đavolom. Ali đavo te uvek prevari. Dozvolio joj je da bude kraljica, ali joj nije dao da rodi živo dete. – Pomislio bi čovek, ipak, da će joj đavo makar izoštriti pamet. Ako je već dete stiglo u korpi, što joj ne bi doneli muško? Tugaljiv osmeh pojavi se na Ričmondovom licu. – Možda je prihvatila jedinu bebu koja joj je bila tu, pri ruci. Na kraju krajeva, ne ostavljaju ljudi bebe po ulicama. Ostavljaju, nego šta nego ostavljaju. Kromvel se upravo sprema da parlamentu predstavi nacrt zakona koji bi obezbedio izdržavanje muške siročadi u Londonu. Evo njegove zamisli: dajte da se pobrinemo za mušku siročad, a ona će se posle pobrinuti za žensku. – Ponekad – kaže momak – razmišljam o kardinalu. Setite li ga se vi ikada? – Mali seda na sanduk; i on, Kromvel, seda pored njega. – Kad sam bio mnogo, mnogo mali, i mnogo glup, kakva deca inače jesu, mislio sam da mi je kardinal otac. – Kardinal vam je bio kum. – Da, ali ja sam mislio da... Pošto je bio tako nežan prema meni. Došao bi kod mene i nosao me, i mada mi je ionako davao sjajne poklone, sve samo zlato, umeo je da mi donese i svilenu loptu, i lutku, što dečaci, znate, vole... – on obara glavu – ... dok su još mali, a ja govorim o vremenu kad sam još nosio benkice. Znao sam da postoje neke tajne u vezi sa mnom, i pomislio sam da je o tome reč, da sam sveštenikov sin. Kralj mi je, kad se pojavio, bio potpuno tuđ. On mi je doneo mač. – I, jeste li tada naslutili ko vam je zaista otac? – Ne – odgovara momak. Širi dlanove, da pokaže svu svoju

bespomoćnost, nemoć malog deteta. – Ne. Morali su to da mi objasne. Nemojte to, molim vas, njemu da kažete. Ne bi razumeo. Od svih udaraca koje je kralj primio, ovaj bi mogao da bude i najteži; da sazna da ga njegov sin svojevremeno nije prepoznao. – Zar on ima još mnogo dece? – pita Ričmond. Kromvel mu se sada obraća sa autoritetom svetskog čoveka. – Mora biti da ima, cenim. – Koliko je meni poznato, nema dece koja bi mogla da ugroze vaše pretenzije na presto – dodaje on. – Kažu da mu je i Meri Bolen rodila sina, ali u to vreme ona je već bila udata, i dečak je poneo prezime njenog muža. – Ali da pretpostavimo da će on uzeti Džejn Simor za ženu sada, kad je ovaj brak... – dečak nikako da nađe pravu reč – ... kad će se desiti ono što će da se desi. A ona će, možda, i roditi sina, jer Simorovi su plodan soj. – Ako do toga dođe – kaže Kromvel blago – morate to spremno da dočekate, i prvi da čestitate kralju. I morate biti spremni da do kraja života ostanete u službi tog malog princa. Ali, što se tiče jedne hitnije stvari, ukoliko smem da posavetujem... Ako početak zajedničkog života sa vašom ženom i dalje bude odlagan, najbolje je da pronađete neku finu, čistu mladu damu, i da s njom napravite dogovor. Onda ćete joj, kad se budete rastajali, isplatiti malu nadoknadu, tako da ne priča o vama. – Je l’ vi tako radite, prvi sekretaru? – Pitanje je bezazleno, ali Kromvel se načas zapita da mladić slučajno ne špijunira za nekoga. – Bolje je da gospoda o takvim stvarima ne razgovaraju među sobom – kaže on. – i ugledajte se na svog oca, kralja, koji nikada nije nepristojan kad govori o ženama. – Nasilan, možda, i jeste; ali nepristojan nikada. – Budite oprezni, izbegavajte kurve. Ne smete da zakačite neku boleštinu, kao što se francuskom kralju desilo. Sem toga, kad vam mlada žena rodi dete, vi ćete ga izdržavati i vaspitavati, ali ćete bar sve vreme znati da je vaše, a ne drugog muškarca. – Ali kako čovek može da bude siguran... – Ričmond zaćuti. Stvarnost ovoga sveta brzo se survava na ovog mladića. – Ukoliko je kralja moguće obmanuti, svakako nema čoveka kog je nemoguće. Ako su udate gospe tako varljive, onda se svakom čoveku može desiti da

podiže tuđe dete. Kromvel se smeši. – Ali onda i taj drugi možda podiže njegovo. On namerava da započne, samo kad bude imao malo vremena da to dobro osmisli, neki vid registracije, dokumentacije, u kojoj bi sakupljao podatke sa krštenja, tako da može da prebroji kraljeve podanike, i da zna ko su i šta su, ili, u najmanju ruku, šta njihove majke kažu da jesu; prezime i očinstvo dva su različita pojma, ali od nečega se mora početi. On pažljivo posmatra lica Londonaca dok jaše kroz grad, i razmišlja o ulicama drugih gradova gde je živeo i kroz koje je prolazio, pa se pita: šta bi mi falilo da imam više dece? Uzdržavao se dosad, vodio jedan razuman život, ali kardinal je svojevremeno imao običaj da izmišlja skandale s njim i njegovim brojnim naložnicama. Kad god bio nekog stamenog mladog zločinca dovukli pod vešala, kardinal bi rekao: „Gledaj, Tomase, ovaj mora da je jedan od tvojih.” Mladić zevne. – Tako sam umoran – kaže. – A ni u lovu danas nisam bio. Tako da i ne znam od čega sam to umoran. Ričmondove sluge su tu, u blizini; nose grb s lavom iz profila koji se propinje, plavo-žute livreje im tamne u sumraku. Nalik dadiljama koje podižu dete iz blatnjave bare, i oni bi da iznesu mlađanog vojvodu iz Kromvelove zavrzlame, ma šta to bilo. Vlada ambijent straha, a taj ambijent stvorio je on, Kromvel. Niko ne zna koliko će još ta hapšenja potrajati, i ko će sve stradati. Kromvel ima utisak da ni on sam to ne zna, iako je lično u svemu glavni. Džordž Bolen je smešten u Kuli. Vestonu i Brertonu dozvoljeno je da prethodnu noć provedu na slobodi, dato im je tih nekoliko sati da posvršavaju poslove; sutradan u isto vreme ključ će se za njih poslednji put okrenuti u bravi; mogli bi, dakle, sad da pobegnu – ali kuda da beže? Niko izuzev Marka još nije ni saslušan kako treba; to će reći, nije ga saslušao on, Kromvel. Ali jagma za plenom već je počela. Noris ni ceo jedan dan nije proveo u zatvoru a već je stiglo prvo pismo, u kojem neki čovek, koji tvrdi da ima četrnaestoro dece, traži deo Norisovih zvanja i povlastica. Četrnaest gladnih usta; da ne pominjemo njegove, čovekove, vlastite potrebe, i oštre zube gospođe mu supruge. Sutradan, rano, kaže on Vilijamu Ficvilijamu: – Hajde sa mnom do

Kule, da razgovaramo s Norisom. A Fic će: – Ne, idi ti. Ne mogu ja i drugi put. Tolike godine ga poznajem. Prvi put me je to maltene ubilo. Preblagi Noris: prvi među kraljevim podguznim muvama, tkač svilenih niti, pauk nad paucima, crno središte ogromne, navlažene mreže dvorskih pokroviteljstava; kakav je to samo okretan i prijatan čovek, prevalio četrdesetu, ali lako nosi svoje godine. Noris je uvek uravnotežen, živi primer umeća sprecature50. Niko ga nikada nije video usplahirenog. Izgleda kao čovek koji se i nije toliko istakao postižući uspeh koliko mireći se sa njim. Prema mlekarici jednako je učtiv kao prema nekom vojvodi; bar dok ima publiku. Neprevaziđen na turnirskom borilištu, taj u viteško nadmetanje kreće kao da se izvinjava, a kad prebroji državne pare, pere ruke u izvorskoj vodi mirisavoj od ružinih latica. Bilo kako bilo, Hari se obogatio, kao što i svi oni u kraljevom okruženju ne mogu a da se ne obogate, koliko god lično stremili skromnosti; kad Hari mazne neki sporedan prihod, izgleda to kao da je on, sluga vaš pokorni, samo počistio nešto, da vaše oči poštedi gnusobe. A kad se sam ponudi da obavlja neku unosnu dužnost, postavi se kao da to čini jer se oseća obaveznim, a i da niže od sebe poštedi nevolje. Ali pogledajte Norisa Preblagog sada! Tužno je videti tako snažnog muškarca kako plače. To i Kromvel kaže, dok seda pored Norisa i raspituje se kako ga ovde čuvaju, da li mu služe hranu koju voli, i kako je spavao. Kromvel je dobroćudan i opušten. – Za poslednjih božićnih praznika, gazda Norise, vi ste bili Mavar, a Vilijam Brerton se pojavio polunag, maskiran u lovca ili nekog šumskog divljaka koji se zaputio ka kraljičinim odajama. – Za ime boga, Kromvele – šmrkće Noris. – Je l’ ti to ozbiljno? Pitaš me, ali najozbiljnije, za stvari koje smo radili na maskenbalu? – Ja sam savetovao Vilijamu Brertonu da se ne pokazuje tako. A ti na to reče da je kraljica to već ionako više puta videla. Noris je pocrveneo; kao što je pocrveneo i onoga dana. – Namerno menjaš značenje. Znaš i sam da sam hteo da kažem da ona, kao udata žena, zna šta muškarac ima... šta muškarac ima u gaćama.

– Ti znaš šta si hteo da kažeš. Ja samo znam šta si rekao. Moraš priznati da kralj takvu opasku ne bi primio kao bezazlenu. Istom tom prilikom, dok smo stajali tamo i razgovarali, ugledali smo Frensisa Vestona, prerušenog. A ti si napomenuo da on odlazi kod kraljice. – On bar nije bio go – kaže Noris. – U zmaja se prerušio, je l’ tako beše? – Nije bio go kad smo ga videli, slažem se. Ali šta si rekao sledeće? Pričao si mi kako on privlači kraljicu. Ljubomoran si bio, Hari. I nisi ni poricao da si ljubomoran. Šta imaš protiv Vestona? Kaži mi. Posle će ti biti lakše. Noris se pribrao, izduvao nos. – Sve što ti imaš da kažeš jesu neke nepovezane reči koje se mogu protumačiti na sijaset različitih načina. Ako tražiš dokaze o preljubi, Kromvele, moraćeš mnogo više da se potrudiš. – O, ne bih to znao. Sama priroda te pojave takva je da retko postoji svedok samog čina. Ali mi uzimamo u obzir okolnosti, prilike i iskazane želje, u razmatranje uzimamo verovatnoću, kao i dobijene iskaze. – Ni od mene ni od Brertona nikakav iskaz nećete dobiti. – Ko zna. – Nećete gospodu stavljati na muke, kralj to ne bi dozvolio. – Ne mora to da bude u zvaničnoj formi. – Ustavši, Kromvel tresne rukom o sto. – Mogao bih sad palčeve da ti gurnem u oči, i zapevao bi ti i „Rasla zelen- zelenika”, ako od tebe zatražim. – On seda, pa nastavlja u onom ranijem, opuštenom tonu. – Stavi se na moje mesto. Ljudi će i ovako i onako govoriti da sam te mučio. Pričaće da sam mučio Marka, glasine se već šire. Mada njemu ni dlaka s glave ne fali, kunem ti se. Od Marka sam dobio slobodno priznanje. Dao mi je imena. Neka među njima su me iznenadila. Ali ovladao sam sobom. – Lažeš. – Noris skreće pogled u stranu. – Pokušavaš na prevaru da navedeš ljude da izdaju jedan drugoga. – Kralj zna šta treba da zna. Ne traži on svedoke. On zna da ste vi izdali, i da je izdala kraljica. – Upitaj se malo – kaže mu Noris – kakvi su izgledi da ću ja pogaziti svoju čast, da ću izdati kralja koji je bio tako dobar prema meni, i da ću

usput gospu koju duboko poštujem izložiti takvoj užasnoj opasnosti? Moja porodica služi kralju Engleske od pamtiveka. Moj pradeda je služio kralju Henriju VI, tom svecu, bog da mu dušu ‘prosti. Moj deda je služio kralju Edvardu, i služio bi i sinu njegovom da je ovaj poživeo, a posle je mog dedu iz zemlje proterala ona škorpija Ričard Plantagenet, i deda je služio Henrija Tjudora u izgnanstvu, i služio mu sve do dana kad je ovaj seo na presto. Ja sam uz Henrija još od dečačkih dana. Volim ga kao rođenog brata. Imaš li ti rođenog brata, Kromvele? – Živog nemam. – On pogleda u Norisa razdraženo. Taj Noris, izgleda, misli da svojom rečitošću, svojom iskrenošću i otvorenošću može da izmeni ono što se dešava. Ceo dvor je video kako mu bale kreću na usta kad vidi kraljicu. Kako je mogao da očekuje da pazari očima, da prst upre u željenu robu, a da ga na kraju mimoiđe račun koji valja izmiriti? Kromvel ustaje, udaljava se, pa se okrene, vrti glavom; uzdahne. – O, za boga miloga, Hari Norise. Moram li to na zidu da ti napišem? Kralj mora da je se ratosilja. Ona ne može da mu da sina, i on je više ne voli. Voli drugu, a ne može da je dobije dok Ana ne bude sklonjena. I eto ti sad: da li je to dovoljno jednostavno za tvoje jednostavne pojmove? Ana neće otići tiho, upozorila me je jednom i sama na to; rekla je: ako se ikad desi da me Henri skloni, izbiće rat. Ako ona neće sama da se povuče, mora neko da je pogura, a ako je ne poguram ja, ko će? Je l’ ti poznata ova situacija? Možeš li malo da se vratiš unazad? U sličnoj jednoj prilici, kardinal nije želeo da udovolji kralju, i – šta je onda bilo? Osramoćen je i oteran u smrt. Ja sada imam nameru da učim na njegovom primeru, i smatram da kralju treba udovoljiti u svakom pogledu. On je sad jedan jadni rogonja, ali zaboraviće to čim ponovo bude mladoženja, a to će brzo da se desi. – Simorovi su, ne sumnjam, već pripremili svadbenu trpezu. Kromvel se smeška. – I Tom Simor je dao da mu ukovrdžaju kosu. A na dan venčanja, kralj će biti srećan, ja ću biti srećan, cela Engleska biće srećna, svi izuzev Norisa, jer bojim se da će on biti mrtav. Ne vidim mogućnost da se to izbegne, izuzev da se ispovediš i prepustiš se kraljevoj milosti. On je milost obećao. A on ispunjava obećanja. Uglavnom.

– Jahao sam s njim iz Grinića ovamo – kaže Noris – zajedno smo se vraćali s turnira, i dug je bio put. Neprestano me je saletao, te šta si uradio, te priznaj. A ja ću mu i sutra reći isto što sam sad rekao tebi, a to je da sam nevin. I, što je još gore – sada već gubi prisebnost, besan je – što je još gore, i ti i on to znate. Kaži mi jednu stvar: što baš ja? Što ne Vajat? Svi sumnjaju da je on bio sa Anom, a on to nikad nije direktno porekao? Vajat ju je poznavao i ranije. Još iz Kenta se oni znaju. Zna je otkad je bila devojčica. – I šta s tim? Poznavao ju je dok je bila obična sluškinja. Šta ako i jeste nešto petljao s njom? Da, bilo bi to sramno, možda, ali to nije izdaja. Nije to kao da se spanđaš s kraljevom ženom, engleskom kraljicom. – Ne stidim se ničega što se događalo između Ane i mene. – A da se ne stidiš, slučajno, svojih misli? Ficvilijamu si bar toliko rekao. – Jesam li? – turobno će Noris. – i to je on izvukao iz onoga što sam mu rekao? Da se stidim? A i da se stidim, Kromvele, sve i da sam... moje misli ne mogu biti zločin. Kromvel pokazuje dlanove. – Ako su misli namere, ako su namere zle... ako je i nisi uzeo mimo zakona, a kažeš da nisi, jesi li onda nameravao da je imaš zakonito, posle kraljeve smrti? Šest godina će sad kako ti je žena umrla, kako to da se nisi ponovo oženio? – A kako to da se ti nisi oženio? Kromvel klimne glavom. – Dobro pitanje. I ja ga sebi postavljam. Ali ja se nisam obećao nekoj mladoj ženi pa pogazio datu reč, kao što si ti učinio. Oduzeo si čast Meri Šelton... Noris se smeje. – Ja joj oduzeo čast? Pre će biti da je kralj. – Ali kralj nije bio u poziciji da je uzme za ženu, a ti si bio, i još si joj se zavetovao, a ipak, eto, prošlo vreme. Da nisi možda mislio da će kralj da umre, pa da onda možeš da se oženiš Anom? Ili si očekivao da će ona da pogazi bračni zavet još za kraljeva života, i tebi da postane konkubina? Ili je jedno, ili je drugo. – Bilo šta od tog dvoga da ti kažem, ti ćeš me osuditi. Osudićeš me i ako ne kažem ništa, jer ćeš ćutanje shvatiti kao saglasnost. – Frensis Veston misli da si kriv.

– To je, već, novost za mene, to da Frensis uopšte misli. A što bi on... – Noris zaćuti. – Šta, je li on ovde? U Kuli? – On je u zatvoru. Noris vrti glavom. – On je dečak. Kako možeš to da radiš njegovim ljudima? Jeste to jedan nemaran, tvrdoglav dečak, priznajem, i poznato je da mi nije miljenik, da smo često jedan drugome stajali na putu... – O, suparnici u ljubavi. – Kromvel stavlja ruku na srce. – Taman posla. – E, Henri je sada već uzrujan; zajapurio se sav, drhti od srdžbe i straha. – A šta misliš o bratu Džordžu? – pita ga Kromvel. – Možda te je iznenadilo što i na toj strani imaš suparnika. Nadam se da te jeste iznenadilo. Mada ne mogu da se načudim vašem, gospodskom moralu. – Nećeš mene tako uhvatiti u klopku. Kog god čoveka da pomeneš, neću ja reći ništa ni protiv njega ni njemu u korist. Nemam nikakvo mišljenje o Džordžu Bolenu. – Šta, nemaš mišljenje o incestu? Ako to prihvataš tako mirno, bez prigovora, prisilićeš me na zaključak da možda u svemu i ima istine. – A ako dođe dotle da kažem: da, mislim da ima krivice u tom slučaju, ti bi mi svakako rekao: „Šta, Norise! Incest! Kako možeš da poveruješ u nešto tako gnusno? Je l’ ti to pokušavaš da zabašuriš svoju sopstvenu krivicu?” Kromvel s divljenjem gleda Norisa. – Ne poznaješ ti mene dvadeset godina za džabe, Hari. – O, pa proučavao sam te – kaže Noris. – Kao što sam, pre tebe, proučavao gospodar Volsija. – To je bio taj političar u tebi. Taj veliki sluga države. – I taj veliki izdajnik, na kraju. – Moram malo da te vratim unazad. Ne tražim od tebe da se setiš svega što je kardinal za tebe činio. Samo te molim da se prisetiš one zabave, onog jednog igrokaza koji je izveden na dvoru. U toj predstavi pokojnog kardinala napadaju demoni i odnose ga u pakao. Kromvel vidi kako se Norisu pomeraju oči dok se narečeni prizor ukazuje u njegovoj svesti; svetlost vatri, vrelina, huk iz gledališta. On i Bolen drže žrtvu za ruke, Brerton i Veston mu dograbili noge. Njih četvorica bacaju skerletnu priliku, pa tresnu njom o zemlju i počinju da

je šutiraju. Četiri čoveka koji su, kao od šale, pretvorili kardinala u zver; oduzeli mu razum, dobrotu i otmenost, i napravili od njega životinju koja zavija, gamiže po daskama i grebe kandžama. Nije to bio pravi kardinal, naravno. Bio je to Sekston, luda, u skerletnoj odori. Ali publika je mjaukala kao da je sve stvarno, vikali su i mlatili pesnicama, proklinjali i rugali se. Iza kulisa, četiri đavola skinula su maske i dlakave kožuhe, uz psovke i smeh. Videli su Tomasa Kromvela kako stoji naslonjen na lamperiju, nem, umotan u crninu, u žalosti. Noris sad blene u njega: – I zbog toga je sve ovo? Pa to je bila predstava. Zabava, sam si tako rekao. Kardinal je već bio pokojni, nije za to ni znao. A dok je bio živ, nisam li ja uvek bio tu, da mu se nađem u nevolji? Nisam li ja, kad su ga prognali sa dvora, jahao za njim, i sustigao ga kod Patni Hita sa znamenjem koje mu je kralj lično poslao? Kromvel klima glavom. – Priznajem da su se drugi poneli gore od tebe. Ali, shvataš, niko od vas nije postupio kao hrišćanin. Nego ste se ponašali kao divljaci, odmah ste razgrabili njegove kuće i posede. Vidi i on sam da nema potrebe da nastavlja. Ogorčen izraz na Norisovom licu ustupio je mesto nepatvorenom užasu. Ako ništa drugo, pomisli Kromvel, dilber ima toliko pameti da shvati o čemu je reč; nije to pizma što se vuče godinu ili dve, već zamašan odlomak iz knjige bola, koju on, Kromvel, vodi otkako je kardinal pao. – Sad ti život daje što si zaslužio, Norise. Ne vidiš li to i sam? I – dodaje blago – nije tu reč ni samo o kardinalu. Ne bih želeo da pomisliš da u ovome nemam i ličnih motiva. Noris podiže lice. – Šta ti je Mark Smiton skrivio? – Mark? – Kromvel se smeje. – Ne dopada mi se kako me gleda. Da li bi Noris shvatio da mu sričeš slovo po slovo? Njemu, Kromvelu, potrebni su krivci. I zato je pronašao ljude koji su krivi. Mada, možebiti, ne za ono za šta su optuženi. Nastupa tišina. On sedi, čeka, ne skida pogleda sa čoveka na samrti. Već razmišlja o tome šta će uraditi s Norisovim zvanjima, s njegovim krunskim apanažama. Pokušaće da zaduži skromne molioce, kao što je onaj čovek sa četrnaestoro dece, koji bi želeo da održava park u Vindzoru i traži mesto u upravi zamka. Norisove dužnosti u Velsu

mogu da se prenesu na mladog Ričmonda; na taj način će se, zapravo, sve te funkcije vratiti u okvir kraljevih ovlašćenja, a pod budno oko Kromvelovo. Rejf će moći da uzme Norisovu kuću u Griniču, i u nju da smesti Helen i decu, da borave tamo kad je on na dvoru. A Edvard Simor mu je pomenuo da bi voleo Norisovu kuću u Kjuu. Kaže Hari Noris: – Pretpostavljam da nas nećete tek tako izvesti na gubilište. Biće neka parnica, neko suđenje? Hoće? Nadam se da će sve brzo da se završi. Pretpostavljam da hoće. Kardinal je imao običaj da kaže: Kromvel će da završi za nedelju dana ono na šta bi drugom čoveku otišla cela godina, badava ga ometaš i suprotstavljaš mu se. Misliš da ćeš sad da ga uhvatiš, a njega ni od korova, odjahao tries’ kilometara dok si ti čizme navukao. – On podiže pogled. – Ako si rešio da me ubiješ javno, da napraviš predstavu, obavi to brzo. Ili ću ti možda presvisnuti od tuge, sam u ovoj sobi. Kromvel vrti glavom. – Živećeš ti još. – Jednom je tako i njemu palo na pamet isto to, da bi mogao da umre od tuge: za ženom, za kćerima, za sestrama, ocem i kardinalom. Ali to tvrdokorno srce kuca, ne posustaje. Pomisli čovek da ne može više da diše, ali grudni koš ima drugačije viđenje stvari, diže se i spušta, ispušta uzdahe. Moraš napred, uprkos sebi; a da bi to mogao, Bog ti izvadi srce od mesa, i da ti, u zamenu, srce od kamena. Noris se dodiruje po rebrima. – Ovde boli. Sinoć sam osetio. Seo sam, nisam mogao da dišem. Ne usuđujem se ponovo da legnem. – Kad su ga smenili, i kardinal mi je isto rekao. Bol je bio kao od tocila, tako mi je rekao. Kao tocilo, pa još nožem vuku preko tocila. I tako ga je to mlelo, i mlelo, dok nije umro. Kromvel ustaje, sakuplja papire; sagne glavu, oprašta se. Henri Noris: prednja leva šapa. Vilijam Brerton. Džentlmen od Češira. U Velsu, sluga mladom vojvodi od Ričmonda, i to loš sluga. Nemiran, osion, nemilosrdan, od buntovne sorte. – Hajde da se vratimo – kaže on – da se vratimo u kardinalovo vreme, jer ja se sećam da je neko iz tvoje kuće ubio čoveka na partiji

kuglanja. – Ponekad na kuglanju ume da se podgreje atmosfera – kaže Brerton. – Znaš to, uostalom, i sam. I ti igraš, čujem. – A kardinal je mislio da je došlo vreme da se sravne računi; i tvoja porodica je oglobljena, zato što je ometala istragu. Pitam se baš da li se od tada išta izmenilo? Ti misliš da možeš sve, zato što si sluga vojvode od Ričmonda, i zato što si u Norfokovoj milosti... – I u kraljevoj sam milosti, takođe. Kromvel podiže obrve. – Je li tako? Onda bi trebalo kralju da se požališ. Jer, ovde ti je smeštaj loš, zar ne? Baš tužno, kralja nema, pa moraš nekako da se izboriš sa mnom i mojim dugim pamćenjem. Ali hajde da ne tražimo primere u prošlosti. Evo, na primer, osvrnimo se na slučaj džentlmena iz Flintšira, Džona ap Ejtona. To je tako skoro bilo da sigurno nisi zaboravio. – Zbog toga sam, znači, ovde – kaže Brerton. – Ne samo zbog toga, ali ostavimo zasad po strani tvoju preljubu s kraljicom, i usredsredimo se na Ejtona. Činjenice u vezi s tim slučajem tebi su poznate, cenim da ih nisi zaboravio. Došlo do svađe, izbila tuča, jedan iz tvoje kuće ostao mrtav, ali onom Ejtonu sudili, sve po propisu, pred londonskom porotom, i porota oslobodi čoveka. E sad, pošto ti ne poštuješ ni zakon ni pravdu, zakuneš se da ćeš se osvetiti. Udesiš da Velšanina otmu. Tvoje sluge ga smesta obese, i sve to – ne prekidaj me, čoveče – sve to s tvojom dozvolom i po tvojoj zamisli. Navodim ti ovo samo kao jedan primer. Ti misliš da je to samo jedan čovek, i da on nije bitan, ali vidiš – bitan je. Misliš da je otada prošla godina ili više dana, i da se niko toga više i ne seća – ali ja se sećam. Uveren si da bi zakon trebalo da bude onakav kakav ti misliš da bi trebalo da bude, i po tom načelu ti se i ponašaš dok si na svom imanju u velškim močvarama, gde se kraljeva pravda i kraljevo ime svakodnevno izvrgavaju ruglu. To mesto je uporište lopova. – Kažeš da sam ja lopov? – Kažem da se s njima družiš. Ali ovo je kraj tvojim spletkama. – Ti si i sudija, i porota, i dželat, je l’ tako? – Bolja je i takva pravda od one koju je Ejton dobio. – S tim se slažem – kaže Brerton.

Kakav je to pad. Pre samo nekoliko dana, Brerton je prvom sekretaru podnosio molbu za deo plena, kad je trebalo nekom da se da zemlja češirske opatije. Sada Brertonu, bez sumnje, prolaze reči kroz glavu, reči kojima se obratio prvom sekretaru kad mu je ovaj prigovorio zbog uobraženosti: moram da te naučim kako stvari stoje, rekao je on hladno. Nismo mi kreature iz nekog tamo advokatskog konklava u Grejevoj krčmi. U mojoj zemlji, porodica je ta koja sprovodi zakon, i do toga je nama i stalo: zakon da sprovodimo. A sada on, prvi sekretar, pita: – Misliš da je Veston imao nešto s kraljicom? – Možda. – Brerton izgleda kao da mu do toga, sve u svemu, nije ni stalo. – Ja njega jedva da i poznajem. Mlad je, lud i naočit, nije li, a žene obraćaju pažnju na te stvari? Može ona da bude kraljica, ali ipak je samo žena, i ko zna na šta je sve čovek može nagovoriti? – Misliš da su žene gluplje od muškaraca? – Uopšte gledano, jesu. I slabije su. Kad je o ljubavi reč. – Upamtiću šta si rekao. – A šta bi s Vajatom, Kromvele? Gde je on u svemu ovome? – Nisi ti u mogućnosti – kaže Kromvel – meni da postavljaš pitanja. – Vilijame Brertone; leva zadnja šapo. Džordž Bolen je odavno prevalio tridesetu, ali i dalje ima onaj sjaj kojem se divimo kod mladih, onu iskru i bistar pogled. Teško je dovesti u vezu tu ugodnu osobu s nekim tamo zverskim apetitom za koji ga optužuje njegova žena; Kromvel načas osmotri Džordža i pita se da li bi on mogao biti kriv po bilo kojoj drugoj optužbi, osim za izvesnu dozu ponosa i ushit koji ga krasi. Graciozan pojavom i duhom, bio bi taj u stanju da se izdigne i lebdi iznad dvora i poganih dvorskih intriga, kao prefinjen čovek koji se kreće u nekoj svojoj sferi; da naručuje prevode antičkih pesnika, i preduzima sve da se ti prevodi objavljuju u luksuznim izdanjima. Mogao je da jaše lepe bele konje koji se propinju i klanjaju pred damama. Ali voleo je, nažalost, da se kavži i razmeće, da spletkari i odbija ljude od sebe. U ovom trenutku zatičemo ga u svetloj, kružnoj sobi u Martinovoj kuli, šetka se, gladan kavge, a mi se pitamo: zna li on gde se nalazi? Ili će ga to iznenađenje tek sustići?

– Možda ti i ne snosiš bogzna kakvu krivicu – kaže mu on sedajući; on, Tomas Kromvel. – Pridruži mi se za stolom – upućuje ga on. – Priča se o zatvorenicima koji umeju da prosvrdlaju kamen, ali ja ne bih verovao da se takve stvari zaista događaju. Na tako nešto otišlo bi možda i trista godina. – Ti mene optužuješ za neku vrstu dosluha, prikrivanja, da sam prikrivao nedolično ponašanje svoje rođene sestre, ali ta optužba je neodrživa, zato što nikakvog nedoličnog ponašanja nije ni bilo – kaže Bolen. – Ne, milorde, ne glasi tako optužnica. – Nego kako? – Niste vi za to optuženi. Ser Frensis Brajan, čovek koga krasi bujna mašta... – Brajan! – Bolen je prestravljen. – Ali ti znaš da mi je on neprijatelj. – Reči mu se sapliću jedna o drugu. – Šta je to rekao, i kako uopšte možeš da veruješ u to što on govori? – Ser Frensis mi je sve objasnio. I ja sad počinjem da uviđam kako stoje stvari. Kako jedan čovek koji jedva da i poznaje svoju sestru, upoznaje tu sestru kao već odraslu ženu. Ona liči na njega, a opet – i ne liči. Sve mu je kod nje poznato, a ipak se zanima za nju. Jednoga dana, bratski zagrljaj potraje malo duže nego obično. Odatle stvari počinju da se razvijaju. Možda ni jedna ni druga strana ne osećaju da rade bilo šta naopako, sve do časa kad pređu određenu granicu. Ali ja lično nemam ni izbliza tako bujnu maštu da bih mogao da zamislim gde bi ta granica mogla da bude. – On zastane. – Je l’ to počelo pre braka ili kasnije? Bolen počinje da se trese. Šok je to; jedva je u stanju da govori. – Odbijam da odgovorim na ovo pitanje. – Milorde, ja sam navikao da radim sa onima koji odbijaju da odgovore. – Ti to meni pretiš da ćeš da me staviš na muke? – Pa sad, Tomasa Mora na muke nisam stavljao, zar ne? Sedeo sam sa njim u sobi. U jednoj sobi ovde, u Kuli, baš kao što je ova u kojoj si ti. On je ćutao, a ja sam slušao mrmorenje koje se krilo ispod te tišine. Konstrukcija može da se zaokruži i iz tišine. Tako će i sad biti.

– Henri je pobio savetnike svoga oca – kaže Džordž. – Ubio je vojvodu od Bakingema. Upropastio je kardinala, oterao ga u smrt, skinuo jednu od najučenijih evropskih glava. Sada namerava da ubije svoju ženu i njenu porodicu, i Norisa, koji mu je već dugo najbliži prijatelj. Šta te navodi na zaključak da će se drugačije poneti prema tebi, po čemu se ti to razlikuješ od ovih ostalih? – Ne pristoji se bilo kome iz vaše porodice – kaže Kromvel – da priziva kardinalovo ime. Ili ime Tomasa Mora, kad smo već kod toga. Vaša gospođa sestra žudela je za osvetom. Dođe, tako, pa mi kaže: šta je s tim Tomasom Morom, još je živ? – Ko je pokrenuo te klevete protiv mene? Frensis Brajan svakako nije. Da nije moja žena? Jeste. Kako se nisam setio. – To je pretpostavka. Ja je ne potvrđujem. Mora da vam je nečista savest prema njoj ako smatrate da ima razloga da vas mrzi. – A da li bi ti poverovao u nešto tako čudovišno? – preklinje Džordž. – U reč jedne žene? – Ima i drugih žena koje su uživale u vašoj pažnji. Ako ne bude neophodno, ne bih te žene izvodio pred sud, mogu bar toliko da učinim da ih zaštitim. Vi ste oduvek žene smatrali za potrošnu robu, milorde, i nemate prava da se žalite ako se na kraju one na isti način ponesu prema vama. – Meni će, znači, biti suđeno što sam ženama ukazivao pažnju? Da, ljubomorni su oni na mene, svi ste vi ljubomorni što imam toliko uspeha kod žena. – Vi to uspehom nazivate? Trebalo bi da se preispitate. – Nikada nisam čuo da je to zločin. Provesti vreme sa ljubavnicom uz njen pristanak. – Bolje bi vam bilo da to ne govorite u svoju odbranu. Ako je jedna od tih ljubavnica vaša rođena sestra... Sud će to doživeti kao... kako da kažemo... drsko i smelo. Lišeno ozbiljnosti. Ono što bi vas sada spaslo – mislim, što bi moglo da vam spase život – bila bi izjava koja bi obuhvatala sve ono što znate o tome što je vaša sestra radila s drugim muškarcima. Neki tvrde da postoje veze koje bi vas lično bacile u zasenak, ma koliko vaš odnos sa sestrom bio neprirodan. – Hrišćanin ste, a tražite to od mene? Da pružim dokaze na osnovu

kojih će mi ubiti sestru? Kromvel pokazuje dlanove. – Ništa ja ne tražim. Ja vam samo ukazujem na nešto što bi mnogi videli kao izlaz iz ovoga. Ne znam da li će kod kralja prevagnuti milosrđe. Možda vam dozvoli da živite negde u inostranstvu, ili vam ukaže milost u pogledu načina pogubljenja. Ili ništa od toga. Kazna za izdaju je, kao što i sami znate, strašna i javna; izdajnik umire u velikim bolovima i poniženju. Znam da znate, prisustvovali ste tome. Bolen se sav skupio; suzio se, nekako, obgrlio se rukama, kao da štiti utrobu od kasapskog noža, pa se skljokao na stolicu; misli on, Kromvel, trebalo je pre tako da se skupiš, lepo sam ti rekao da sedneš, vidiš kako sam te, i ne dodirnuvši te, naterao da sedneš? Pa mu se onda obrati, blagim tonom: – Vi jevanđelje ispovedate, milorde, ispovedate vlastito spasenje. Ali vaši postupci ne kazuju da ste spaseni. – Možeš da mi uzmeš otiske duše umesto otisaka prstiju – kaže Džordž. – Ja o ovim stvarima razgovaram sa sveštenicima. – Da, to mi i oni kažu. Mislim da ste postali previše ubeđeni u moć oproštaja, uvereni da ćete još godinama moći da grešite, a da Bog, iako vidi sve, mora da bude strpljiv, kao nekakav poslužitelj; a naposletku biste i vi obratili pažnju na njega, i ispunili njegov zahtev, samo ako je voljan da sačeka dok ne ostarite. Je li takav kod vas slučaj? – O tome ću razgovaratl sa svojim ispovednikom. – Ja sam sad vaš ispovednik. Jeste li rekli, tako da i drugi mogu da vas čuju, da je kralj impotentan? Džordž se nasmeje podrugljivo. – On može samo kad je vreme lepo. – Čineći to, vi ste doveli u pitanje roditeljstvo nad princezom Elizabetom. Lako ćete i sami uvideti da je to izdaja, budući da je ona naslednica engleskog prestola. – Faute de mieux51,što se tebe tiče. – Kralj sada veruje da iz ovog braka ne može da dobije sina, budući da ovaj brak nije zakonit. Njegovo je uverenje da postoje skrivene prepreke, i da tvoja sestra nije bila iskrena kad je govorila o svojoj propasti. On je rešen da se ponovo ženi, s tim da ovaj brak bude čist. – Čudi me što mi objašnjavaš – kaže Džordž. – Pre nikada nisi. – Radim to iz jednog jedinog razloga – da bi uvideo u kakvoj si

situaciji, i da ne bi gajio lažne nade. Ti sveštenici o kojima pričaš – poslaću ti ih. Oni su sada pravo društvo za tebe. – Bog podari sina i poslednjem prosjaku – kaže Džordž. – Podari sina i onima koji su u nezakonitoj zajednici, kao i onima koji su blagosloveni; i kurvi i kraljici. Čudi me da kralj može da bude tako prostodušan. – To je sveta prostodušnost – kaže on. – On je miropomazani suveren, i otuda je vrlo blizak Bogu. Bolen pomno posmatra izraz na Kromvelovom licu tražeći naznaku neozbiljnosti ili prezira; ali Kromvel zna da njegovo lice na kazuje ništa, što se toga tiče – može u svoje lice da se pouzda. Kad se osvrne na Bolenovu karijeru, čovek može da kaže: „Evo, tu je pogrešio, i tu.” Bio je previše ponosan, previše poseban, nije bio voljan da zauzda svoje hirove ili da se stavi drugima na raspolaganje. Mora da nauči da se savija kako vetar duva, kao njegov otac; ali vreme da bilo šta još nauči njemu uveliko izmiče. Postoji taj trenutak kad treba stati u odbranu svog dostojanstva, ali postoji i trenutak kada se dostojanstva treba odreći, u interesu sopstvene bezbednosti. Postoji trenutak da se, gledajući karte koje su ti dodeljene, zlurado kliberiš usta zaklonjenih šakom, ali i trenutak kad ti valja baciti kesu s novcem na sto i reći: „Tomase Kromvele, pobedio si.” Džordž Bolen, desna prednja šapa. Dok je on, Kromvel, stigao do Frensisa Vestona (desne zadnje šape), već mu se obratila mladićeva porodica, i ponudila mu mnogo novca. Učtivo ih je odbio; u njihovim okolnostima, i on bi upravo tako postupio, s tim što je teško zamisliti da Gregori ili bilo ko iz njegove kuće ispadne takva budala kao dotični mladić. Vestonovi idu dalje; oni se obraćaju i kralju lično. Spremni su da daruju, voljni za dobročinstva, hoće ljudi da daju veliku, bezuslovnu donaciju kraljevoj riznici. Kromvel o tome razgovara sa Ficvilijamom: – Ne mogu da savetujem Njegovo veličanstvo. Moguće je da će biti podignute neke manje optužnice. Zavisi od toga šta Njegovo veličanstvo misli o tome koliko je njegova vlastita čast povređena. Ali kralju nije dato da bude popustljiv. Ficvilijam će mrgodno: – Da sam ja od Vestonovih, svejedno bih platio. Da obezbedim

naklonost. Za kasnije. Upravo taj pristup on je i sam odabrao, u odnosu sa Bolenovima (onima koji prežive) i Hauardovima. Trešće Kromvel hrastove starostavne, i zlatnici ima da padaju svake godine. Još pre nego što je ušao u prostoriju gde drže Vestona, mladić zna šta može da očekuje; zna s kim deli tamnicu; zna, ili u najvećoj meri naslućuje, za šta ga terete; mora da su se izbrbljali njegovi tamničari, zato što je on, Kromvel, prekinuo svako opštenje između četvorice koju progoni. Pričljiv tamničar može da bude i koristan; može da privoli zatvorenika da sarađuje, da prihvati svoju situaciju. da se preda očaju. Mora biti da Veston već podozreva da je inicijativa njegove porodice propala. Pogledaš u Kromvela i pomisliš: ako mito ne prolazi, ništa neće proći. Nema vajde od protesta, od poricanja, od protivljenja. Možda snishodljivost urodi plodom, vredi pokušati. – Izvrgavao sam vas ruglu, gospodine – kaže Frensis – Omalovažavao sam vas. Žao mi je što sam to činio. Vi ste kraljev sluga, i moje je bilo da to poštujem. – Pa, zgodno ti je to izvinjenje – kaže Kromvel. – Mada bi oproštaj trebalo da moliš od kralja i Isusa Hrista. – Vi znate da sam ja tek odnedavno u braku. – I žena ti je otišla kući, na selo. Iz očiglednih razloga. – Mogu li da joj pišem? Imam sina. Nije još ni godinu navršio. – Tišina. – Voleo bih da se neko moli za moju dušu kad umrem. Kromvel, što se njega tiče, smatra da bi Bog trebalo samostalno da donosi odluke, ali Veston je uverenja da tvorca treba pogurati, moljakati, a možda i malo podmititi. Kao da sledi njegovu misao, Veston kaže: – U dugovima sam, prvi sekretaru. Reč je o iznosu od hiljadu funti. Žao mi je zbog toga. – Niko ne očekuje da će jedan tako otmen mlad džentlmen kao što si ti da bude štedljiv. – Ton mu je ljubazan, i Veston podiže pogled. – Naravno, ti dugovi prevazilaze vrednost koju ti realno možeš da platiš, pa čak i da se proda imovina koju ćeš imati kad tvoj otac umre, ti dugovi i dalje bi bili teško breme. A kad vide takvog raspikuću, ljudi će pomisliti: čemu li se samo nadao mlađani Veston?

Na trenutak, mladić ga posmatra s nekim otupelim, buntovnim izrazom na licu, kao da mu nije jasno što mu se sada i ovo tovari na grbaču: kakve veze njegovi dugovi imaju s bilo čim? Ne shvata čemu sve ovo vodi. A onda, najednom, shvata. On, Kromvel, hvata ga za odeću, da preneraženi mladić ne padne sa stolice. – Poroti neće biti teško da pronikne u suštinu. Mi znamo da ti je kraljica davala novac. Kako bi inače mogao da živiš onako kako si živeo? Lako je to videti. Hiljadu funti nije za tebe ništa, ako si se nadao da ćeš se oženiti njome kad jednoga dana obaviš svoj udeo u kraljevom ubistvu. Pošto se uverio da Veston može uspravno da sedi, Kromvel otvara pesnicu, popušta stisak. Momak mehanički popravlja odeću, namešta visoku kragnu. – Žena će ti biti zbrinuta – kaže mu Kromvel. – Što se toga tiče, nemaj brige. Kraljeva mržnja nikada se sa čoveka ne prenosi na udovicu. Biće ona zbrinuta i bolje, usuđujem se reći, nego što si se ti ikada brinuo o njoj. Veston ga pogleda. – Vaši razlozi su takvi da im ne mogu naći mane. Već mi je jasno kakvu će težinu imati kad budu izneti u sklopu dokaza. Ponašao sam se kao budala, vi ste bili tu, i sve ste videli. Znam da sam samoga sebe upropastio. Ni vaše postupke ne mogu da kritikujem, zato što bih vas već bio povredio da sam mogao. A i svestan sam da nisam vodio dobar... nisam živeo kako... znate, mislio sam da ću moći da teram još jedno dvadeset ili više godina tako, a onda, kad ostarim, kad mi bude četrdeset pet ili pedeset, da onda počnem da dajem bolnicama, da darujem oltar, i tako će Bog videti da mi je žao. Kromvel klima glavom. – Pa, Frensise – kaže on. – Mi ne znamo kad će sudnji čas, nije li tako? – Ali, prvi sekretaru, vi znate da, šta god da sam naopako u životu učinio, nisam kriv u toj stvari koja se tiče kraljice. Vidim vam po licu da znate, i svi ljudi će znati kad budem izveden na stratište, znaće i kralj, i razmišljaće o tome kad ostane sam sa sobom. Po tome ću biti upamćen. Jer nevini ostaju upamćeni. Okrutno bi bilo oskvrnuti mu to uverenje; Veston od smrti očekuje slavu veću od one koju mu je život doneo. Tolike su godine bile pred njim, a nema nikakvih razloga da se poveruje da je nameravao na bilo

koji pametniji način da ih iskoristi nego što je iskoristio tih prvih dvadeset pet; on sam kaže da ne bi. Stasao pod okriljem svoga vladara, dvorjanin od malih nogu, ponikao u porodici dvorjana, nikada on, ni na trenutak, nije sumnjao u svoje mesto u ovom svetu, nikada, ni načas, nije osetio teskobu, a ni zahvalnost za veliku povlasticu što je rođen kao Frensis Veston, dete sreće, na svet došao da služi jednom velikom kralju i jednoj velikoj zemlji: ostaviće za sobom samo dug, i ukaljano ime, i sina; a svako može da ima sina, kaže Kromvel sebi; i tek onda se seti zbog čega su oni uopšte ovde, i o čemu je tu uopšte reč. – Tvoja žena je pisala kralju – kaže on. – Molila za milost. Imaš zaista mnogo prijatelja. – Mnogo će mi to pomoći. – Mislim da ti u ovom trenutku to ne shvataš, ali u ovakvoj situaciji mnogi bi ostali sami. Ti bi trebalo da budeš srećan. Ne budi ogorčen, Frensise. Sreća je nestalna, svaki mladi pustolov zna to. Pomiri se sa sudbinom. Pogledaj Norisa. U njemu nema gorčine. – Možda – otme se mladiću – možda Noris misli da on nema razloga za ogorčenost. Možda on iskreno žali, i mora da žali. Možda on zaslužuje da umre, dok ja ne zaslužujem. – On je nagrabusio, misliš, što petlja sa kraljicom. – Uvek je u njenom društvu. I ne razgovaraju o veri. Možda je Frensis na korak od toga da potkaže. Noris je taman krenuo da otkucava Vilijama Ficvilijama, ali se ugrizao za jezik. Možda će činjenice sada isplivati? Kromvel čeka: vidi kako se mladić rukama hvata za glavu; a onda, podstaknut nečim, ne zna ni sam čim, Kromvel ustaje, pa će: – Frensise, izvini na trenutak – i izađe iz sobe. Napolju ga čeka Rajotesli, s gospodom iz Kromvelove kuće. Stoje oslonjeni na zid, šale se nešto. Uzmuvaju se ugledavši njega, Kromvela; očekuju, očigledno, novosti. – Jesmo li završili? – pita Rajotesli. – Priznao je? Kromvel vrti glavom. – Svaki o sebi priča samo dobro, ali ortake neće da oslobodi krivice. Takođe, svi će ti reći: „Ja sam nevin”, a niko ne kaže: „Ona je nevina”. To ne mogu da kažu. Može ona i da bude nevina, ali niko od njih se u to neće zakleti. Upravo kao što mu je svojevremeno kazao Vajat: „Najgore od svega je to”, rekao je on, „što mi ona nagoveštava, hvali se, maltene, da meni

kaže ‘ne’ dok drugima govori ‘da’.” On pogleda Zovite Me Rizlija tako da ovaj odskoči unazad, i pritom nagazi Ričarda Riča. – Šta je, Rajotesli, misliš da sam previše blag prema mladeži? Rič trlja stopalo. – Hoćemo li da sastavimo probne optužnice? – Što više, to bolje. Oprostite, moram nešto na trenutak... Rič pretpostavlja da je Kromvel otišao da piša. On ne zna šta je ovoga navelo da prekine razgovor sa Vestonom i izađe. Možda je to bilo zato što je dečak rekao „četrdeset pet ili pedeset godina”. Kao da čovek, kad prođe pola veka, ulazi u neko drugo detinjstvo, novu fazu nevinosti. Dirnula ga je, možebiti, jednostavnost te zamisli. Ili mu je, možda, samo bilo potrebno malo čistog vazduha. Recimo da si u zatvorenoj prostoriji, sa zapečaćenim prozorima, i svestan si blizine drugih tela, i svetlosti koja čili. U toj sobi pripremaš suđenja, igraš igre, razmeštaš osoblje, ovog ovamo, onog onamo; zamišljena tela, tvrda kao da su od slonovače, crna kao od abonosa, utiru sebi put po poljima. A onda kažeš: ne mogu ja ovo više da izdržim, moram da dišem: izletiš iz sobe u zapušten vrt gde prestupnici vise sa grana, nema više slonovače, nema više abonosa, već samo meso; a dok ljudi umiru, njihovi raspušteni, žalopojni jezici priznaju krivicu. U ovoj stvari, posledica je prethodila uzroku. Ono o čemu si sanjao, samo se pretvorilo u javu. Pružiš ruku da dohvatiš sečivo, ali krv je već prolivena. Jagnjad se sama poklala i pojela. Iznela noževe na sto, istranžirala se, i oglodala sopstvene kosti. Maj je procvetao čak i na gradskim ulicama. Kromvel uzima cveće za dame u Kuli. Bukete mora da nosi Kristof. Momak se povija pod teretom, a izgleda kao vencima okićen bik, spreman za žrtvovanje. Pita se on, Kromvel, šta li su pagani i Jevreji iz Starog zaveta radili sa žrtvovanim životinjama; svakako nisu bacali sveže meso, valjda su ga davali sirotinji? Ana je smeštena u odajama koje su bile preuređene uoči njenog krunisanja. Kromvel je lično nadgledao radove, i gledao kako boginje, s blagim, sjajnim i tamnim očima, cvatu na zidovima. Izležavaju se po suncem obasjanim šumarcima, u senkama čempresa; bela golubica

proviri kroz lisje, dok lovci odlaze u drugom smeru, a psi njihovi skakuću pred njima, izvodeći svoju pseću muziku. Ledi Kingston ustaje da ga dočeka, a Kromvel kaže: – Sedite, draga gospođo... – Gde je Ana? Nije ovde, u primaćoj sobi. – Moli se – kaže jedna od tetaka Bolenovih. – Pa smo je ostavile. – Već neko vreme je tamo – kaže druga tetka. – Je l’ sigurno nema nekog muškarca unutra? Tetke se kikoću; on im se u tome ne pridružuje; ledi Kingston ga pogleda strogo. Iz sobice uređene za molitvu pojavljuje se kraljica; čula je Kromvelov glas. Sunčevi zraci šaraju joj lice. Istina je što govori ledi Rokford, stvarno je počela da se bora. Da ne zna čovek da je to ona žena koja je bila gospodarica kraljevog srca, pomislio bi da je neka sasvim obična osoba. Naslućuje Kromvel da će u njoj uvek biti neke napregnute lakomislenosti, uvežbane povučenosti. To je jedna od onih žena koje u pedesetoj godini misle da su još u igri; jedna od onih umornih, ostarelih namiguša koje se usiljeno smeškaju, kao da su sluškinje, pa te uhvate za ruku; žena koje razmenjuju poglede s drugim ženama kad se u vidorkugu pojavi prilika poput Toma Simora. Ali, naravno, ona pedesetu neće dočekati. Kromvel se pita da li je ovo poslednji put da je vidi pre sudnice. Ona seda, u senku, usred žena. U Kuli je uvek memljivo od reke, pa se čak i u ovim novim,svetlim prostorijama oseća na vlagu. On je pita da li bi želela da joj donesu krzna, a ona će: – Da. Hermelina. Takođe, ne želim ove žene. Želela bih žene koje sama odaberem, ne vaše. – Ledi Kingston je uz vas zato što... – Zato što je vaša uhoda. – ... zato što vas je ona ovde ugostila. – A zar joj ja dođem gošća? Gosti mogu da odu kad oni žele. – Pomislio sam da biste voleli da tu bude i gospođa Orčard – kaže on – pošto vam je ona nekada bila dadilja. I nisam računao na to da će vam smetati rođene tetke. – Ne vole me, ni jedna ni druga. Vidim ih, i čujem, kako se cerekaju i cokću. – Bože! Pa zar očekujete da vam pljeskaju?

To je nevolja s Bolenovima: mrze se među sobom. – Nećete tako govoriti sa mnom – kaže Ana – kad budem puštena na slobodu. – Izvinjavam se. Govorio sam nepromišljeno. – Ne znam šta kralju znači to što me drži ovde. Pretpostavljam da to radi da bi me isprobao. To mu je neka strategija, šta li? Ne misli ona to stvarno, pa joj Kromvel i ne odgovara. – Volela bih da se vidim sa bratom – kaže Ana. Jedna tetka, ledi Šelton, podiže pogled sa veza. – Budalast zahtev, u datim okolnostima. – Gde mi je otac? – pita Ana. – Ne razumem zbog čega mi nije pritekao u pomoć. – Ima sreće što je na slobodi – kaže ledi Šelton. – Nemoj od njega očekivati pomoć. Tomas Bolen je uvek prvo o sebi vodio računa, ja to znam, pošto sam mu rođena sestra. Ana na nju ne obraća pažnju. – A moji biskupi, gde su oni? Ja sam ih negovala, ja sam ih štitila, na dobrobit religije sve sam činila, pa što se oni sad ne zauzmu za mene kod kralja? Ona druga tetka, Bolenova, smeje se. – Očekuješ da se biskupi umešaju, da te pravdaju za preljubu? Očigledno je da je suđenje Ani, pred ovim sudom, već počelo. – Pomozite kralju – kaže joj Kromvel. – Ako on ne pokaže milost, vaš slučaj je izgubljen, i ništa za sebe nećete moći da učinite. Ali možete nešto da učinite za svoju kćerku Elizabetu. Što skrušenije se budete držali, što više pokajanja budete pokazivali, što strpljivije podnosite suđenje, to će manje gorčine Njegovo veličanstvo osećati kasnije, kad čuje vaše ime. – Ah, to suđenje – kaže Ana, i na tren sevne nekadašnja njena oštrina. – A za šta će to da mi sude? – Upravo se prikupljaju iskazi one gospode. – O čemu to? – pita Ana. – Čula si – kaže ledi Šelton. – Neće oni lagati tebe da zaštite. – Možda bude još hapšenja, još optužbi, mada biste i vi sami, ako nam sve što imate kažete sada, ako biste bili otvoreni, mogli svima koji su u ovo uključeni da prekratite muke. Gospoda će pred sud biti izvedena zajedno. Što se tiče vas i milorda vašeg brata, pošto ste

primljeni u plemstvo, sudiće vam plemići. – Nemaju svedoka. Mogu da smisle bilo kakvu optužbu, a ja mogu sve to da pobijem. – Tačno – složi se on. – Mada, što se svedoka tiče, niste u pravu. Dok ste bili na slobodi, gospođo, zastrašivali ste svoje dame, terali ih da vas štite lažima, ali sada su se one okuražile. – Ne sumnjam da jesu. – Ana ga gleda pravo u oči; ton joj je prezriv. – Isto kao što se Simorova okuražila. Nemojte mene sa njom brkati, prozreo je Bog njene smicalice. On ustaje, sprema se da krene. Ana mu ide na živce, i taj divlji nemir koji ona zauzdava, zadržava u sebi, ali na jedvite jade. Nema, čini se, nikakvog smisla da se sa ovim oteže, ali on kaže: – Ukoliko kralj započne sudski proces kako bi poništio vaš brak, možda se i vratim, da uzmem od vas izjavu. – Šta? – kaže ona. – I to? Je li neophodno? Ubistvo neće biti dovoljno? On se nakloni, pa se okrene. – Ne! – doziva ga ona. Ustala je, zadržava ga, stidljivo ga dodiruje po ruci; kao da joj, u stvari, i nije toliko stalo do toga da je oslobode koliko do njegovog dobrog mišljenja. – Ne verujete valjda u sve te priče protiv mene? Znam da, u dubini duše, ne verujete. Kremijele? Dugo traje taj trenutak. Oseća Kromvel da je na ivici nečeg nepotrebnog: površnog saznanja, beskorisne informacije. Okreće se, okleva, pa pruža ruku, obazrivo... Ali onda ona podiže ruke i preklapa ih na grudima, baš kako je Kromvelu onomad pokazala ledi Rokford. A, kraljica Ester, pomisli on. Nije Ana nedužna; nedužnost ona može samo da oponaša. Kromvel spušta ruku. Okreće se. Zna da tu ženu nikad ne grize savest. I uveren je da je sposobna da počini bilo kakav greh ili zločin. Uveren je da je po tome ista kao i njen otac i da nikada, od malih nogu, nije učinila ništa, bilo milom, bilo silom, što bi moglo da naškodi njenim interesima. Naškodila im je, međutim, sama, jednim jedinim gestom. Primetila je promenu na njegovom licu. Ona uzmiče, hvata se rukama za vrat; i steže se, kao daviteljka. – Vrat mi je tako tanak – kaže. – Biće to gotovo očas posla.

Kingston mu hita u susret; želi nešto da kaže. – Stalno to radi. To, hvata se za vrat. I smeje se. – Po čestitom tamničarevom licu vidi se da ne zna više šta će. – Ne vidim šta je u ovoj situaciji smešno. A i govori razne budalaštine, žena mi prenosi. Kaže: kiša neće prestati da pada dok mene ne puste. Ili neće početi da pada. Ili tako nešto. Kromvel baci pogled kroz prozor, a tamo ništa, običan letnji pljusak. Začas će sunce da ispije vlagu iz kamena. – Moja žena joj veli – priča dalje Kingston – da se mane glupih priča. Meni je rekla: gospodar Kingstone, hoću li ja dobiti pravdu? A ja njoj kažem: gospođo, i najsiromašniji kraljev podanik dobije pravdu. A ona se samo smeje – kaže Kingston. – I naruči večeru. I pojede je u slast. Pa recituje stihove. Moja žena nikako da ih razume. Kraljica kaže da su stihovi Vajatovi. A onda doda: o, Vajate, Tomase Vajate, kad ću te videti ovde, kraj sebe? U Vajtholu Kromvel čuje Vajatov glas, i krene u pravcu odakle on dopire, dok pratnja tandrče za njim; ima više slugu i čuvara nego ikada, pri čemu neke od tih ljudi u životu nije video. Čarls Brendon, vojvoda od Safoka; Čarls Brendon, veliki kao kuća – isprečio se Vajatu na putu, i sad viču jedan na drugoga. – Šta radite to? – uzvikne Kromvel, a Vajat se okrene, pa će preko ramena: – Mirimo se. Kromvel se smeje. Brendon se udaljava, teškim korakom, cereći se iza one bradurine. – Preklinjao sam ga – priča Vajat – da zaboravimo to staro neprijateljstvo, ili će ono da me ubije, a je l’ to ti želiš? – Sa gađenjem pogleda za vojvodom. – I čini mi se da želi. U tome vidi šansu. Davno je još išao kod Henrija, razmećući se kako gaji izvesne sumnje u vezi sa mnom i Anom. – Da, ali ako se sećate, Henri ga je oterao kući, na istok. – Sad će ga Henri saslušati. I neće mu biti teško da poveruje u to što ovaj priča. Kromvel ga uzima podruku. Ako može Čarlsa Brendona da pomeri, može svakoga. – Neću da se raspravljam na javnom mestu. Poslao sam ljude da te dovedu kod mene kući, budalo, a ne da divljaš na javnim mestima, pa da se ljudi posle pitaju: šta, zar je Vajat još na slobodi? Vajat spušta ruku preko njegove. Duboko udahne, pokušava da se primiri. – Otac mi je rekao: stigni do kralja, i drži se njega i noć i dan.

– To sad nije moguće. Kralj nikoga ne prima. Moraš da dođeš kod mene u Kuću svitaka, ali onda... – Ako dođem kod tebe kući, ljudi će reći da sam uhapšen... – Nijedan moj prijatelj neće stradati – kaže Kromvel stišanim glasom. – Čudna su i nenadana prijateljstva koja si sklapao u toku ovog meseca. Te prijatelji među papistima, prijatelji među ljudima ledi Meri, pa Šapui. Sada sa svima njima imaš nešto zajedničko, ali šta će biti kasnije? Šta će se dogoditi ako te oni napuste pre nego što ti napustiš njih? – Eh – kaže on staloženo – ti, znači, misliš da će pasti cela kuća Kromvelovih? Imaj poverenja u mene, hoćeš? Izbora, u stvari, i nemaš, zar ne? Iz Kromvelove kuće – u Kulu: Ričard Kromvel je pratnja, a cela stvar obavljena je tako lako, u duhu prijateljstva, da bi čovek pomislio kako je društvo krenulo u lov. – Zamoli upravnika da gazda Vajatu oda sve počasti – kaže on Ričardu. A Vajatu će: – Jedino ćeš na tom mestu biti bezbedan. Kad stigneš u Kulu, niko više neće moći da te saslušava bez moje dozvole. – Ako jednom uđem tamo – kaže Vajat – neću odande izaći. Oni, tvoji novi prijatelji, žele da me žrtvuju. – Ne žele oni da plate tako visoku cenu – kaže Kromvel opušteno. – Znaš ti mene, Vajate. Ja tačno znam koliko ko od njih ima, znam ko šta sebi može da priušti. I to ne samo u gotovini. Tvoje prijatelje sam dobro izmerio i procenio. Znam koliko će hteti da plate, i kad će odustati, i veruj mi, ako se namere na mene u ovoj stvari, toliko će zažaliti da će sve suze isplakati. Kad su Vajat i Ričard otišli svojim putem, obraća se Kromvel Zovite Me Rizliju, i mršti se pritom: – Vajat je jednom rekao da sam ja najpametniji čovek u Engleskoj. – Nije to bilo laskanje – kaže Zovite Me. – Od same vaše blizine, ja svakodnevno mnogo toga naučim. – Ne, najpametniji je on. Vajat. Sve nas je za sobom ostavio. On piše o sebi, a onda se sebe odrekne. Nažvrlja stih na nekom papiriću, i doturi

ti ga, dok večeraš ili se moliš u kapeli. Onda ćušne papirić nekom drugom, i to je isti onaj stih, ali je jedna reč izmenjena. Onda taj neki kaže tebi: jesi li video šta je Vajat napisao? Ti kažeš da jesi, ali vas dvojica govorite o različitim stvarima. Uhvatiš ga drugi put i kažeš mu: Vajate, jesi li ti stvarno radio to što opisuješ u onom stihu? On se nasmeši, i kaže ti: to je priča o jednom izmišljenom gospodinu, ne znamo mi njega; ili će ti reći: nisam ja to pisao svoju priču, nego tvoju, mada ti toga nisi svestan. Reći će ti: ta žena koju ovde opisujem, ova smeđokosa, ona u stvari ima svetlu kosu, samo se prerušila. Kazaće ti: moraš da veruješ u sve, i da ne veruješ ni u šta što čitaš. Pokažeš mu jednu stranu, tražiš objašnjenje: a šta bi s ovim što ovde piše, je li to istina? To je pesnička istina, kaže on. Sem toga, tvrdi, nije meni dato da slobodno pišem šta se meni prohte. Ne sputava mene kralj, već metrika. A i jednostavniji bih bio, kaže on, kad bih samo mogao: ali moram da se držim rime. – Neko bi trebalo njegove stihove da odnese štamparu – kaže Rajotesli. – Tako bi se tačno znalo šta je napisano. – Ne bi on pristao na to. To je iz privatne prepiske. – Da sam ja Vajat – kaže Zovite Me – dobro bih se postarao da me niko ne shvati pogrešno. Držao bih se podalje od Cezareve žene. – Mudra politika. – Kromvel se osmehuje. – Ali nije to za njega. To je za ljude kao što smo ti i ja. Kad Vajat piše, njegovim redovima raste perje, a onda, dok se to perje razvija, pismena njegova uranjaju ispod svog značenja, ili lete iznad njega, ovlaš ga dodirujući. Te reči nam kazuju da su pravila vlasti i ratna pravila jedna te ista, umeće je obmanuti drugoga; i ti ćeš obmanuti, i biti obmanut, kad na tebe dođe red, bez obzira na to da li si ambasador ili molilac. Sad, ako čovek za temu odabere upravo obmanu, obmanut će biti ako pomisli da je shvatio njen smisao. Dok sklopiš dlan, smisao odleti. Pero, naoštreno, može da se meškolji i šuška kao krila anđeoska. Anđeli su glasnici. To su bića sa umom i voljom. Mi ne znamo pouzdano da li je njihovo perje slično perju kod sokolova, vrana, paunova. Teško da oni danas uopšte pohode ljude. Mada, upoznao je Kromvel u Rimu jednog čoveka, jednog što je okretao ražanj u papskoj kuhinji; taj se jednom obreo licem u lice sa anđelom u proletu,

koji se bio sav smrzao; bilo je to u jednom praznom vatikanskom skladištu, gde kardinali nikada ne zalaze; ljudi su čoveka častili pićem, samo da im priča o tome. I on je rekao da je anđeo od neke tvrde i glatke tvari kao što je mermer, a izraz lica da mu je dalek i lišen milosrđa; krila su mu isklesana u staklu. Optužnice mu dolaze pod ruku, i on istoga časa vidi da se, premda je rukopis pisarov, kralj dao na posao. Kao da kraljev glas izbija iz svake rečenice: gnev njegov, ljubomora, strah. Nije dovoljno reći da je navela Norisa da izvrši preljubu sa njom oktobra 1533, ni Brertona u novembru iste godine; Henri mora da zamišlja „prostačke razgovore i poljupce, dodire, poklone”. Nije dovoljno navesti kako se ponašala s Frensisom Vestonom u maju 1534, niti navesti da je u aprilu prošle godine spavala s Markom Smitonom, čovekom niskog roda; važno je pomenuti žestoku ozlojeđenost koja vlada među ljubavnicima, kraljičinu bespoštednu ljubomoru prema svim ženama koje oni pogledaju. Nije dovoljno reći da je ona zgrešila sa rođenim bratom; čovek mora i da zamišlja te poljupce, darove, dragulje koje su jedno drugome dali, i kako su izgledali kad ga je ona „mamila gurajući jezik u usta narečenog Džordža, a narečeni Džordž gurao jezik u njena”. Više to liči na razgovor sa ledi Rokford, ili bilo kojom drugom zaljubljenicom u skandale, nego na dokument koji se iznosi pred sud; ali svejedno, ima on svoje vrednosti, ipak je to neka priča, a u glave onih koji će to slušati usadiće izvesne slike koje odatle neće biti lako odagnati. – Morate dodati „po svakoj stavci, i po svakom prekršaju” i „danima pre i posle toga”. Ili neku sličnu frazu, koja jasno stavlja do znanja da su prekršaji brojni, možda i brojniji nego što zainteresovane strane pamte. Jer na taj način – kaže on – ukoliko neko porekne da je reč o nekom konkretnom datumu, ili mestu, ovo nam neće biti dovoljno da ih osudimo sve. A gle samo šta je Ana rekla. Prema ovome što piše, ona je priznala da „nikada neće iskreno voleti kralja”. Nikada ga nije volela. Ne voli ga sada. I nikada i neće. Kromvel se mršti nad dokumentima, a onda ih daje, da ih pročiste. Ima prigovora. Hoće li i Vajat biti dodat? Ne, ni u kom slučaju. Ukoliko i Vajatu bude moralo da se sudi, razmišlja on, ako kralj ode tako daleko,

onda će Vajat biti izdvojen od ove prokazane družine, i počećemo sve od početka, od prazne hartije; na ovom suđenju, sa ovakvim braniocima, nema druge, nema izlaza, nema puta izuzev onog što vodi na gubilište. Ima tu i izvesnih odstupanja, vidljivih onima koji vode računa o tome gde je sud zasedao danas, a gde će sutra. Brerton mi je, veli Kromvel, pričao jednom kako može da bude na dva mesta u isto vreme. Kad malo bolje razmislim, isto mi je rekao i Veston. Anini ljubavnici su utvare, noću lete nošeni preljubničkim namerama. Dolaze i odlaze pod okriljem noći, niko im ne stoji na putu. Preleću preko reke poput mušica, trepere u tami, sve s dubletima u koje su utkani dijamanti. Mesec ih gleda, pilji u njih ispod one kape od kosti, a njihovi odrazi vide se u Temzi, svetlucaju kao ribe, kao biseri. Novi njegovi saveznici, porodice Kurtene i Pol, tvrde da ih optužbe na Anin račun nisu iznenadile. Ta žena je jeretik, kao i njen brat. Jeretici, kao što je dobro poznato, ne znaju za prirodne granice, ne zaziru ni od čega, ne boje se zakona, ni zemaljskih ni božanskih. Oni vide ono što žele da vide, i time se i služe. A oni koji su (budalasto) dosad bili trpeljivi prema jereticima, bilo iz lenjosti ili iz sažaljenja, konačno mogu da proniknu u srž jeretičke prirode. Henri Tjudor će iz ovoga izvući teške pouke, kažu stare porodice. Možda mu Rim pruži ruku sad, kad je Henri u nevolji? Možda mu, ako klekne, papa oprosti posle Anine smrti, i primi ga natrag? A ja – pita ih Kromvel. Pa, dobro sad, ti, Kromvele... Njegovi novi gospodari posmatraju ga s različitim izrazima lica – neki su zbunjeni, neki zgađeni. – Ja ću biti vaš bludni sin – kaže Kromvel kroz osmeh. – Biću ona izgubljena ovca. U Vajtholu, skupile se grupice muškaraca, ćućore nešto, zbijeni u krugove; laktovi im upereni upolje dok oni šakama miluju bodeže koje nose za pojasevima. I među advokatima neki turoban nemir, dogovaraju se po ćoškovima. Može li se, gospodaru, kraljeva sloboda isposlovati uz malo više štednje, pita ga Rejf. Uz manje prolivene krvi? Vidi, kaže mu on: kad jednom iscrpiš mogućnost pregovora i kompromisa, kad se jednom usredsrediš na uništenje neprijatelja, to

uništenje mora da se odigra brzo, i mora da bude savršeno izvedeno. Pre nego što makar i pogled baciš u njegovom pravcu, moraš u rukama da imaš sudski nalog s njegovim imenom, i luke da pozatvaraš, i ženu i prijatelje da mu potkupiš, i naslednika da mu staviš pod zaštitu, i novac njegov da ti je u sefu, a pas njegov da ti dotrčava na zvižduk. Pre nego što se on jutrom probudi, ti moraš da držiš sekiru u ruci. Dolazi on, Kromvel, da vidi Tomasa Vajata u zatvoru, a upravnik Kingston žuri da ga ubedi kako su ga poslušali, i kako se prema Vajatu ophode sa svim počastima. – A kraljica, kako je ona? – Nema mira – kaže Kingston. Neprijatno mu je. – Navikao sam na razne vrste zatvorenika, ali ovakvu još nisam imao. U jednom trenutku kaže: znam da moram da umrem, a već u narednom – skroz suprotno. Misli da će kralj doploviti baržom i odvesti je. Misli da je načinjena greška, da je došlo do nesporazuma. Misli da će kralj Francuske da se zauzme za nju. – Tamničar vrti glavom. Tomasa Vajata Kromvel zatiče kako se igra s kockicama, sam protiv sebe: takav vid razbibrige stari ser Henri Vajat ne odobrava. – Ko dobija? – pita Kromvel. Vajat podiže pogled. – Onaj idiot skitnica, najgore moje „ja”, igra protiv one budale što bogoradi, mog najboljeg „ja”. Možeš i sam da pretpostaviš ko dobija. A opet, uvek postoji mogućnost da će ishod biti drugačiji. – Da li ti je ovde dobro? – Telesno ili duhovno? – Ja sam samo za tela odgovoran. – Tebe ništa ne može da zbuni – kaže Vajat. Ove reči izgovara s nevoljnim divljenjem koje je blisko strahu. Ali on, Kromvel, misli: može i mene štošta da zbuni, ali niko to ne zna, ne putuje o tome daleko glas. Vajat me nije video kako odlazim s Vestonovog saslušanja. Vajat me nije video dok me Ana držala za ruku i pitala me u šta u dubini duše verujem. Sve vreme gledajući u zatvorenika, Kromvel seda. I progovara, tihim glasom: – Mislim da sam se svih ovih godina pripremao za ovo.

Šegrtovao sam kod samoga sebe. – Cela njegova karijera bila je jedna škola licemerja. Pogled očiju koje su ga nekada streljale sada ga greje tobožnjim poštovanjem. Ruke koje bi mu rado zbacile šešir sa glave, sada se pružaju da se rukuju s njim, ponekad tako čvrsto kao da će kosti da mu zdrobe. Zavrteo je svoje neprijatelje da bi im video lica, da im se pridruži: kao u plesu. I namerava opet da ih zavrti, tako da se zagledaju u dug, hladan niz prohujalih godina; da osete vetar, vetar koji duva na pustim mestima, onaj što seče do kosti: pa da otpočinu u ruševinama, i probude se na hladnoći. Kaže on Vajatu: – Upamtiću svaki podatak koji dobijem od tebe, ali ti obećavam da ću sve to uništiti onoga časa kad privedemo ovo kraju. – Privedemo kraju? – Vajatu je zanimljiv izraz za koji se Kromvel opredelio. – Kralju je predočeno da ga je žena varala s raznim muškarcima, od kojih je jedan njen rođeni brat, drugi kraljev najbliži prijatelj, a treći sluga za koga ona sama kaže da ga jedva poznaje. Čaša istine je razbijena, tako kaže kralj. I, da, treba to privesti kraju tako što ćemo sklopiti mozaik. – Ali ti kažeš da je njemu predočeno, a kako mu je to predočeno? Niko ništa ne priznaje, izuzev Marka. Šta ako on laže? – Kad čovek prizna krivicu, moramo mu verovati. Ne možemo sad da počnemo da dokazujemo da nije u pravu. Kako bi, u protivnom, radili sudovi? – Ali gde su dokazi? – uporan je Vajat. Kromvel se osmehuje. – Istina je pokucala Henriju na vrata, zaogrnuta plaštom, s kapuljačom na glavi. On je pušta unutra zato što je lukavo proniknuo šta se krije ispod, da to nije neki stranac koji mu dolazi na prag. Tomase, mislim da je on to oduvek znao. Zna on da Ana, ako mu i nije bila neverna telom, jeste rečima, a ako nije na delu, jeste u snu. I misli da ga nikada nije ni cenila ni volela, iako joj je ceo svet prostro pred noge. Da joj nikada nije ugodio, da je nije zadovoljio, i da je ona, kad legne sa njim, zamišljala da je s nekim drugim. – To je uobičajeno – kaže Vajat. – Nije li tako svuda? Tako biva u braku. Nisam znao da je u očima zakona to prekršaj. Bog neka nam je u pomoći. Polovina Engleske završiće u tamnici.

– Tebi je jasno da je u jednoj optužnici upisano više tačaka optužbe. A tu su i ostale optužbe, one koje se ne zapisuju. – Ako je osećanje zločin, onda priznajem da... – Ništa ne priznaj. Noris je priznao. Priznao je da je voli. Ako od tebe traže priznanje, nikada nije u tvom interesu da ga daš. – Šta Henri želi? Stvarno sam zbunjen. Ne vidim kako ću ja kroz to da se provučem. – On menja mišljenje od danas do sutra. Voleo bi da izmeni prošlost. Voleo bi da nikada nije video Anu. Voleo bi da ju je video, ali kao da nije. Uglavnom priželjkuje da je više nema. – Priželjkivati nije isto što i preduzeti nešto. – Jeste, ako si Henri. – Koliko ja razumem pravo, kraljičina preljuba nije izdaja. – Nije, ali čovek koji nju napastvuje – taj je izdajnik. – Misliš da su to radili uz primenu sile? – ironično će Vajat. – Ne, to je samo pravni termin. Izgovor na osnovu kojeg možemo da mislimo dobro o našoj osramoćenoj kraljici. Ali što se nje tiče, i ona je izdajnica, i to je i sama rekla. Kovati planove o kraljeubistvu, to je izdaja. – Ali, opet – na to će Vajat – oprosti što se u to slabo razumevam, ali čini mi se da je Ana rekla: „Ako on umre”, ili tako nekako. Zamisli sad ovakav slučaj. Ako ja kažem: „Svi ljudi moraju da umru”, je li to predviđanje kraljeve smrti? – Dobro bi bilo da mi ovde nikakve slučajeve ne zamišljamo – predusretljivo će Kromvel. – Tomas Mor je upravo zamišljao kojekakve slučajeve kad su ga ocinkarili kao izdajnika. Dozvoli da ti ukažem na suštinu stvari. Možda će im biti potrebni tvoj iskaz da ga upotrebe kao dokaz protiv kraljice. Ja ću tvoj iskaz prihvatiti u pisanom obliku, nema potrebe da se njime udara na sva zvona po sudu. Jednom si mi pričao, kad si dolazio kod mene kući, kako se Ana ophodi prema muškarcima; kaže: „Da, da, da, da, ne.” Vajat klima glavom; prepoznaje vlastite reči; i vidi se da mu je žao što ih je ikada izgovorio. – Sada, eto, možeš da izmeniš redosled dve reči u tom iskazu. Da, da, da, ne, da. Vajat ništa ne odgovara. Tišina traje, sleže se između njih: snena tišina, dok se napolju listovi razvijaju, maj se rascvetava u krošnjama,

voda žubori u fontanama, mladi ljudi se smeju po vrtovima. Konačno Vajat progovara, napetim glasom: – Nije to bilo svedočenje. – Nego šta je bilo? – Kromvel se naginje ka sagovorniku. – Ti znaš da ja nisam čovek s kojim možeš voditi neobavezne razgovore. Ja ne mogu da se podelim nadvoje, na tvog prijatelja i na kraljevog slugu. I zato, moraš da mi kažeš: hoćeš li da staviš svoje misli na papir i, ukoliko od tebe to bude traženo, hoćeš li kazati koju reč? – On se zavali u stolici. – A ako me sada oslobodiš brige, pisaću tvome ocu, da ja njega oslobodim briga. Da mu kažem da ćeš se iz ovoga izvući živ. – Kromvel zastane. – Da mu pišem? Vajat klimne glavom. Jedva primetno, kao da klima glavom budućnosti. – Dobro. Posle ću, za pretrpljeno uznemiravanje, i kao nagradu za ovaj boravak u pritvoru, udesiti da primaš određenu svotu novca. – Ne treba mi to. – Vajat skreće glavu u stranu, namerno: kao dete. – Veruj mi, trebaće ti. I dalje vučeš dugove iz italijanskih dana. Tvoji poverioci dolaze kod mene. – Nisam ti ja brat. Niti si ti moj staratelj. Kromvel se osvrće oko sebe. – Kad malo bolje pomisliš, jesam. – Čujem da Henri traži poništenje – kaže Vajat. – Da bi je ubio i razveo se od nje, sve u istom danu. Takva je ona, znaš. Iz krajnosti u krajnosti. Nije želela da mu bude ljubavnica, morala je da postane engleska kraljica; a onda je vera pogažena, i zakoni doneti, i rusvaj je nastao u zemlji. Kad se toliko namučio da dođe do nje, Ane, koliku li će cenu Henri morati da plati da bi je se otarasio? Čak i posle njene smrti, bolje bi mu bilo da se postara da sanduk dobro zakucaju. – Zar u tebi nije ostalo nimalo nežnosti prema njoj? – znatiželjno će Kromvel. – Ona je tu nežnost istrošila – odsečno uzvraća Vajat. – Ili možda nežnosti nikada nije ni bilo u meni, a ja sebe samog ne poznajem, znaš već to. Usudio bih se reći da su razni muškarci mnogo toga osećali prema Ani, ali da ona ni u kome nije probudila nežnost, osim u Henriju. A on sada misli da je ispao budala. Kromvel ustaje. – Napisaću tvome ocu nekoliko utešnih reči. Objasniću mu da ćeš morati malo da ostaneš ovde, tako je najsigurnije.

Ali prvo moram... Mislimo smo da je Henri odustao od poništenja, ali sada se o tome, kako ti kažeš, ponovo priča, tako da moram da... Vajat, kao da daje oduška svojoj nelagodi, kaže: – Moraš da odeš do Harija Persija, je l’ da? Prošle su već gotovo pune četiri godine otkako se on, sa Zovite Me Rizlijem za petama, sučelio sa Harijem Persijem u bednoj krčmi „Marko i lav” i objasnio mu određene životne istine; a vrhunska među tim istinama jeste ta da on, Persi, ma šta lično mislio, nije bio oženjen Anom Bolen. Toga dana Kromvel je tresnuo rukom o sto i saopštio tom mladiću da će, ako ne želi kralju da se skloni s puta, biti uništen; da će on, Tomas Kromvel, pustiti Persijeve poverioce da ga upropaste, da mu oduzmu i zvanje erla i svu njegovu zemlju. Tresnuo je rukom o sto i rekao mu, pored toga, da će ga, ako ne zaboravi Anu Bolen i bilo kakve pretenzije na nju, njen ujak vojvoda od Norfoka pronaći, ma gde se sakrio, i odgristi mu muda. Otada je Kromvel često imao posla sa erlom, koji je danas bolestan i skrhan mlad čovek, u dugovima do guše, sa poslovima koji mu, iz dana u dan, izmiču iz ruku. Kazna je, u stvari, gotovo u potpunosti sprovedena u delo, kazna koju je on svojevremeno prizivao; s tim što erl, bar koliko je poznato, i dalje ima muda. Posle njihovog razgovora kod „Marka i lava”, erlu, koji je bio već danima pio, sluge su morale sunđerom da brišu odeću ne bi li uklonile tragove povraćanja; u oblaku kiselog zadaha, navrat-nanos obrijan, sav se tresući, zelen od mučnine, pojavio se erl pred kraljevskim savetom, i učinio po volji njemu, Tomasu Kromvelu, tako što je prepravio istorijat sopstvene zaljubljenosti; odrekao se bilo kakve pretenzije na Anu Bolen; potvrdio je da nikakvog bračnog ugovora među njima nije bilo; zakleo se u čast plemićku da je nikada nije prevrnuo, i da je ona potpuno slobodna za kralja, da je primi u svoje naručje, u svoje srce i bračnu postelju. I zakleo se na Bibliji, koju je držao stari Voram, prethodnik Tomasa Kranmera na mestu nadbiskupa; i primio sveto pričešće, dok mu je plamen iz Henrijevih očiju žario leđa. Sada on, Kromvel, jaše ka erlovoj seoskoj kući u Stouk Njuingtonu, koji se nalazi severoistočno od grada, na putu za Kembridž. Persijeve sluge preuzimaju njihove konje, ali Kromvel, umesto da odmah uđe,

izmakne se malo, da pogleda krov i dimnjake. – Utrošiti pedeset funti pre iduće zime bilo bi dobro ulaganje – kaže on Tomasu Rajotesliju. – Ne računajući majstore. Da ima merdevine, popeo bi se on sam gore, da proveri u kakvom je stanju krovno olovo. To bi, možda, bilo u neskladu s dostojanstvom njegovog položaja. Prvi sekretar može da radi šta god mu volja, ali čuvar svitaka mora da misli na svoje drevno zvanje, i šta tom zvanju pristaje. A opet, kao kraljevom doglavniku u oblasti duhovnosti, njemu je dozvoljeno da se penje po krovovima... ko zna? Titula je isuviše nova, neispitana. Kromvel se smeška. Svakako bi uvredio dostojanstvo gazda Rajoteslija kad bi od njega zatražio da se vere uz merdevine. – Razmišljam o ulaganjima – kaže Rajotesli. – Mojim i kraljevim. Erl mu duguje nezanemarljivu sumu, ali zato kralju duguje deset hiljada funti. Kad Hari Persi umre, Kruna će progutati njegove posede; zato on, Kromvel, ujedno posmatra i erla, da proceni kakvog je zdravlja. Erl je žut u licu, ispijen, izgleda prestar za svoje godine, a ima ih trideset četiri, trideset pet; onaj kiseli vonj i dalje se oseća u vazduhu, i vraća Kromvela u Kimbolton, u odaje u kojima je tavorila stara kraljica; plesniva, neprovetrena soba nalik tamnici, i posuda s izbljuvkom koja promiče pokraj njega, u rukama jedne od kraljičinih devojaka. Kromvel kaže, bez mnogo nade: – Nije ti se valjda slošilo zbog moje posete? Erl ga gleda upalim očima. – Nije. Kažu da je jetra. Ne, sve u svemu, Kromvele, sa mnom si razumno postupio, moram ti to reći. Imajući u vidu... – Imajući u vidu čime sam ti pretio. – Kromvel žalosno vrti glavom. – E, milorde... Danas stojim pred tobom kao ubogi molilac. Nikada ne bi pogodio kojim sam poslom ovde. – Mislim da bih. – Došao sam da utanačimo, milorde, da si ti u braku sa Anom Bolen. – Nisam. – Došao sam da utanačimo da si ti leta 1523, ili negde oko te godine, sačinio tajni bračni sporazum sa njom, te da je otuda njen takozvani brak s kraljem ništavan. – Ne. – Erl, odnekud, uspeva da iskopa iskru predačkog duha, one graničarske vatre koja bukti u severnim delovima kraljevstva, vatre na

kojoj se peče svaki Škot koji na nju nabasa. – Naterao si me da se zakunem, Kromvele. Našao si me tamo gde sam pio, kod „Marka i lava”, i pretio mi. Odvučen sam potom pred savet, gde sam primoran da se zakunem na Bibliji da između Ane i mene ničeg nije bilo. Primorali su me i da odem kod kralja i primim pričešće. Ti si me video, i čuo si me. Kako sad to da povučem? Je l’ ti to hoćeš da kažeš da sam počinio krivokletstvo? Erl je na nogama. Kromvel i dalje sedi. Ne zato što nije učtiv; pre stoga što misli da bi, sve i da ustane, mogao erla samo da ošamari, a on, koliko se seća, nikada nije napao bolesnog čoveka. – Ne krivokletstvo – kaže on prijateljskim tonom. – Mogli bismo da kažemo da te je tom prilikom izdalo pamćenje. – Da sam bio oženjen Anom, ali da sam to zaboravio. Kromvel se zavali u stolicu, posmatra sabesednika. – Oduvek si bio pijanac, milorde, i to te je, verujem, i dovelo u stanje u kojem si sada. Toga dana sam te, kako ti sam reče, našao u kafani. Postoji li mogućnost da si bio pijan i kad si izašao pred savet? I da zbog toga posle nisi ni znao u šta se zaklinješ? – Bio sam trezan. – Glava te je bolela. Bilo ti je muka. Bojao si se da se ne ispovraćaš na velečasne cipele nadbiskupa Vorama. Sama ta mogućnost toliko te je uzrujala da ni na šta drugo više nisi bio u stanju da misliš. Nisi pažljivo slušao pitanja koja su ti postavljali. I teško da bi ti se to moglo pripisati u krivicu. – Ali – kaže erl – ja sam pažljivo slušao. – Nema tog člana saveta koji neće imati razumevanja za nepriliku u kojoj si se našao. Svi smo mi pili, neko pre, neko kasnije. – Duše mi moje, pažljivo sam slušao. – Onda uzmi u obzir i drugu mogućnost. Možda je prilikom polaganja zakletve bilo nekog nemara. Neke nepravilnosti. I starom nadbiskupu je celog tog dana bilo loše. Sećam se kako su mu se ruke tresle dok je držao svetu knjigu. – On je bio oduzet. Uobičajeno za te godine. Ali je znao šta radi. – Ako je bilo nekog propusta u celom postupku, nema razloga da te muči savest, pod uslovom da nisi unapred nameravao da pogaziš

zakletvu. Možda se, znaš, nisi ni zakleo na Bibliji? – Povez je bio kao da je Biblija – kaže erl. – Imam ja jednu računovodstvenu knjigu koju često brkamo s Biblijom. – Naročito je ti brkaš. Kromvel se smeška. Još erlu nije zarđao smisao za humor. – A šta bi sa svetom hostijom? – pita Persi. – Primio sam svetu tajnu, i tako utvrdio zavet, a nije li to samo telo Božje? Kromvel ćuti. Mogli bismo oko toga da uđemo u raspravu, pomisli on, ali neću ti dati povoda da me nazoveš jeretikom. – Neću to da uradim – kaže Persi. – A i ne vidim zbog čega bih. Čujem samo da Henri namerava da je ubije. Nije li to dovoljno – da je više ne bude? A kakve veze ima, posle njene smrti, kome se ona nekada obećala? – Ima veze, na izvestan način. Kod njega postoje sumnje i u vezi sa detetom koje je Ana rodila. Ali on ne želi da pokreće istragu oko toga ko je maloj otac. – Elizabeti? Video sam to stvorenje – kaže Persi. – Njegova je. Toliko mogu odmah da ti kažem. – Ako jeste... sve i da jeste, on sada misli da je isključi iz nasledstva, kao da njenom majkom nikada i nije bio oženjen – i stvar je raščišćena, iz jednog poteza. I otvara se put pred decom njegove nove žene. Erl klima glavom. – Jasno mi je to. – Pa zato, ako hoćeš da pomogneš Ani, ovo ti je poslednja prilika. – A kako će to njoj pomoći, da joj ponište brak i dete proglase kopiletom? – Moglo bi da joj spase život. Ako se Henrijev gnev stiša. – Ti ćeš se već postarati da se ne stiša. Dodavaćeš gorivo na vatru, i još je posle mehom raspirivati, zar ne? Kromvel slegne ramenima. – Ništa to meni ne znači. Ja kraljicu ne mrzim, prepuštam to drugima. Dakle, ako si je ikada ma i najmanje poštovao... – Ne mogu joj više pomoći. Jedino mogu samome sebi da pomognem. Bog zna istinu. Ti si me naterao da stanem pred Boga i slažem. Sad bi hteo da stanem pred ljude i napravim od sebe budalu.

Moraćeš da pronađeš neki drugi način, prvi sekretaru. – Pronaći ću – kaže on opušteno, pa ustane. – Žao mi je što si prokockao priliku da udovoljiš kralju. – Na vratima se Kromvel okreće. – Tvrdoglav si – kaže – zato što si slab. Hari Persi ga pogleda. – I gore nego slab, Kromvele. Ja umirem. – Poživećeš ti do suđenja, je l’da? Ubaciću te u porotu sastavljenu od plemića. Ako već Ani nisi muž, možeš da joj budeš sudija. A sudu će biti potrebni mudri i iskusni ljudi kao što si ti. Hari Persi nešto viče za njim, ali on napušta dvoranu dugim koracima i, ugledavši gospodu koja čekaju pred vratima, vrti glavom. – Pa– kaže gazda Rajotesli – bio sam siguran da ćete ga prizvati razumu. – Nema tu više razuma. – Sumorni ste mi nešto, gospodaru. – Jesam li, Zovite Me? Mislim da znam zbog čega. – Još možemo da oslobodimo kralja. Milord nadbiskup će iznaći načina. Makar morali i Meri Bolen da uvučemo u ovo, i kažemo da je brak bio nezakonit zbog toga što je kralj bio sa njenom sestrom. – Naša je nevolja u tome što je, u slučaju Meri Bolen, kralj bio upoznat sa činjeničnim stanjem. Možda on nije znao da se Ana ranije tajno venčala. Ali je od početka znao da je Ana Merina rođena sestra. – Jeste li ikad probali tako nešto? – pita zamišljeno gazda Rajotesli. – Sa dve sestre? – I to pitanje tebe zaokuplja u ovom trenutku? – Pitam se samo. Kako li bi to bilo. Kažu da je Meri Bolen bila moćna kurva dok je boravila na francuskom dvoru. Šta mislite, da li ih je kralj Fransoa imao obe? On pogleda Rajoteslija kao da ga vidi u novom svetlu. – Mogao bih da sagledam stvar sa jedne strane. Sad... pošto si bio poslušan i nisi skočio na Harija Persija, niti ga vređao, već strpljivo čekao ispred vrata kako ti je i rečeno, ispričaću ti nešto što bi, možda, želeo da znaš. Jednom, kad je izgubila jednog, a još nije bila našla drugog pokrovitelja, Meri Bolen me je pitala da li bih je uzeo za ženu. Gazda Rajotesli ga nemo gleda. A onda mrmlja nepovezane slogove. Šta? Kad? Zašto?Tek kasnije, kad su zajahali konje, progovara suvislo. – Bože, sakloni me. Pa bili biste kraljev zet.

– Ali ne zadugo – kaže Kromvel. Duva vetrić, lep je dan. Brzo se vraćaju u London. Nekog drugog dana, u nekom drugom društvu, Kromvel bi uživao u ovom putovanju. Ali u čijem li bi to društvu bilo, pita se on, dok sjahuje u Vajtholu. U društvu Bes Simor? – Gazda Rajotesli – pita – je l’ možeš da mi čitaš misli? – Ne – kaže Zovite Me. Izgleda zbunjeno i, odnekud, uvređeno. – A misliš da biskup može da mi čita misli? – Ne, gospodaru. Kromvel klima glavom. – Dobro je što je tako. U posetu mu dolazi carski ambasador, nosi onaj božićni šešir. – Isključivo zbog tebe, Tomase – kaže – zato što znam da te čini srećnim. – Kromvel seda, daje slugi znak da donese vina. Sluga je Kristof. – Zar ti ova bitanga obavlja sve poslove? – pita Šapui. – Nije li to isti onaj što je mučio malog Marka? – Kao prvo, Mark nije mali, samo je nezreo. Kao drugo, niko njega nije mučio. – Nije ga mučio, kaže on, makar „tako da ja mogu to da vidim ili čujem, niti po mojoj zapovesti ili predlogu, a ni uz moju dozvolu, izrečenu ili koja se podrazumeva”. – Čujem da se pripremaš za suđenje – kaže Šapui. – Pleteno uže, tako beše? Stegneš mu oko čela? Pa mu pripretiš da ćeš mu iskopati oči? Kromvel je ljut. – Možda to tako rade tamo gde si ti odrastao. Nikad nisam čuo za tako nešto. – Nego ste ga čerečili? – Videćeš ga na suđenju. Pa sam proceni da li smo mu naudili. Ja sam viđao ljude koji su čerečeni. Ne ovde. U inostranstvu sam ih viđao. Morali su na stolicama da ih unose. Mark je okretan kao nekad, dok je plesao. – Ako ti tako kažeš. – Šapui je, očigledno, zadovoljan što je uspeo da ga isprovocira. – A kako ti je tvoja jeretična kraljica? – Hrabra kao lavica. Što tebi neće biti milo da čuješ. – I ponosita je, ali će biti ponižena. Nije ona nikakva lavica, već obična londonska mačka što zavija po krovovima. Kromvel pomisli na crnog mačora kojeg je svojevremeno imao. Na

Marlinspajka. Posle nekoliko godina borbe i lešinarenja, pobegao je, kako to mačori inače rade, da bi karijeru nastavio drugde. Šapui kaže: – Kao što znaš, veliki broj dvorskih dama i gospode posetio je ovih dana princezu Meri, ne bi li je uverio u svoju odanost u vremenu koje će ubrzo doći. Pomislio sam da ćeš i ti sa njima. Dođavola, pomisli on, već sam prezauzet poslom, i više nego prezauzet; nije to mali poduhvat, svrgnuti englesku kraljicu. – Uveren sam da će mi princeza u ovom trenutku opravdati izostanak. To je radi njenog ličnog dobra. – Sad ti nije teško da je nazoveš „princezom” – primećuje Šapui. Biće joj, naravno, vraćen status Henrijeve naslednice. – On čeka. – I ona se sada nada, i svi njeni verni sledbenici se nadaju, i car sam... – Nada je moćna vrlina. Ali – dodaje on – ja se nadam da ćeš je ti upozoriti da ne prima nikoga bez kraljeve dozvole. Ili moje. – Ne može ona da ih spreči da joj dolaze. Sve su to njeni dvorjani. Sjatili se tamo. Biće to jedan novi svet, Tomase. – Kralj će jedva čekati, i već jedva čeka, da se pomiri s njom. On je dobar otac. – Šteta što nije imao više prilika to da pokaže. – Eustašu... – On zastane, pa da Kristofu znak da se udalji. – Znam da se ti nikada nisi ženio, ali zar nemaš dece? Što me gledaš tako? Zanima me tvoj život. Moramo bolje da upoznamo jedan drugoga. Ambasador se sav nakostrešio zbog prelaska na drugu temu. – Ja se ne petljam sa ženama. Ne kao ti. – A ja dete ne bih odbio. Nijedna nikada nije tražila od mene da priznam dete. Da jeste, izašao bih joj u susret. – Dame su samo gledale kako da sve to traje što kraće – nabaci Šapui. Kromvela te reči nasmeju. – Možda i jesi u pravu. Hajdemo, dragi prijatelju, da večeramo. – Unapred se radujem mnogim takvim budućim drugarskim večerima – kaže ambasador, sav blistajući. – Jednom, kad konkubina umre, a Engleska odahne. Muškarci u Kuli, premda jadikuju nad sudbinom koja ih po svemu sudeći čeka, žal žaluju manje bolno nego što kralj to čini. Po danu, on se

šeta naokolo, nalik kakvoj ilustraciji iz Knjige o Jovu. Noću, u pratnji muzičara, plovi niz reku, ide kod Džejn. Koliko god bila lepa, kuća Nikolasa Kerjua nalazi se nekih trinaest kilometara od Temze, pa nije prikladna za večernja putovanja, čak i u tim blagim noćima ranoga leta; kralj želi da bude uz Džejn dok se ne smrkne. I tako je buduća kraljica došla u London, a ugostili su je njeni sledbenici i prijatelji. Masa juri od jednog do drugog narečenog mesta, pokušavajući da je vidi makar na tren; vratovi se istežu, oči se kolače, od znatiželjnika su neprohodne vodene kapije, pomažu ljudi jedni drugima da se popnu na zidove. Njen brat je darežljiv prema Londoncima, sve u nadi da će ih pridobiti za nju, Džejn. Puštena je priča da je ona iz gospodske engleske kuće, jedna od njihovih, dakle; za razliku od Ane Bolen, koju mnogi smatraju Francuskinjom. Ali svetina je u nedoumici, ima tu, štaviše, i ozlojeđenosti: zar ne bi kralj trebalo da se oženi nekom dičnom princezom, kao Katarina što je bila, iz neke daleke zemlje? Bes Simor kaže Kromvelu: – Džejn je prištedela nešto novca i drži ga u kovčegu, za slučaj da se kralj predomisli. – Svi bi tako trebalo da radimo. Dobro je imati kovčeg pod katancem. – Ključ čuva u nedrima – kaže Bes. – Svi su izgledi da ga tamo niko neće naći. Bes ga pogleda veselo, krajičkom oka. Vesti o Aninom hapšenju već počinju da se šire po Evropi, i mada Bes to ne zna, Henriju ponude stižu iz časa u čas. Car je mišljenja da bi kralju mogla da se dopadne njegova nećakinja, portugalska infantkinja, uz koju bi dobio i 400.000 dukata; portugalski princ Dom Luis u tom bi slučaju mogao da se oženi princezom Meri. Ili, ako kralj ne želi infantkinju, šta onda kaže na udovu vojvotkinju od Milana, vrlo lepu mladu udovicu, koja bi mu takođe došla s lepom sumom? Ovo su dani predznaka i znamenja za one koji umeju da vrednuju i tumače takve stvari. Zlurade priče iskoračile su iz knjiga, i sada same sebe sprovode u delo. Kraljica je zaključana u kuli, optužena za incest. Potres je i u državi, i u prirodi samoj. Duhovi se maju po vratima, pored prozora, viđaju ih oslonjene o zidove; nadaju se da će načuti neku tajnu

od živih. Zvono zvoni samo od sebe, netaknuto ljudskom rukom. Na mestu gde nema žive duše, najednom se čuje govor, siktanje u vazduhu slično onom zvuku kad vrelu peglu uroniš u vodu. Trezvene građane nešto nagoni da viču u crkvi. Neka žena se probija kroz gomilu na Kromvelovoj kapiji, hvata uzdu njegovog konja. Pre nego što je straža otera, ona mu dovikne: – Bog nek nam je u pomoći, Kromvele, pa kakav je to kralj čovek! Koliko puta namerava da se ženi? Džejn Simor se prvi put zarumenela; ili je to možda odraz od spavaćice, fine, svetloroze boje želea od dunja. Kruže izjave, optužnice, nacrti zakona, prelistavaju ih sudije, tužioci, državni tužilac, kancelarija lorda kancelara; svaki korak u postupku je jasan, logičan, osmišljen tako da iza postupka predviđenog zakonom kao rezultat ostanu leševi. Džordžu Rokfordu će, kao plemiću, biti suđeno zasebno. U Kulu se šalje naredba: „Leševe na videlo.” Što će reći, šaljite te optuženike, poimence Vestona, Brertona, Smitona i Norisa, na suđenje u Vestminster Hol. Kingston ih dovodi baržom; petak je, 12. maj. Naoružani stražari sprovode ih kroz uspenušalu masu koja uzvikuje opklade. Kladioci veruju da će se Veston izvući; to je neposredna posledica kampanje koju njegova porodica vodi. Ali kad je o ostalima reč, jednaki su izgledi da će ostati u životu ili biti pogubljeni. Što se tiče Marka Smitona, koji je priznao sve, opklada uopšte i nema; ostaje, pritom, otvoreno da li će on biti obešen, da li će mu biti odrubljena glava, ili će ga skuvati živog, spaliti na lomači, ili pak na njemu isprobati neku novu kaznu koju kralj smisli. Ne razumeju oni zakon, kaže Kromvel Riču, gledajući s prozora na prizore koji se dole odigravaju. Postoji samo jedna kazna za veleizdaju: za muškarca, da ga obese, pa da ga živog raspore i izvade mu utrobu, a za ženu – spaljivanje na lomači. Kralj može da izmeni kaznu, pa da osuđeniku odrube glavu; jedino se trovači kuvaju živi. U ovom slučaju sud može da donese samo jednu presudu, i nju će potom saopštiti narodu, koji će presudu pogrešno shvatiti, pa će oni koji su dobili opkladu škrgutati zubima, a oni koji su izgubili tražiti novac, i izbiće tuče, i biće pocepane odeće, i razbijenih glava, i krvi do kolena, dok

okrivljeni još sede na bezbednom, u sudnici, i dani ih dele od smrti. A oni će optužnice čuti tek na sudu i, kako je to uobičajeno na suđenjima za veleizdaju, neće imati pravnog zastupnika. Ali dobiće priliku da govore, da zastupaju sami sebe, i svi mogu da pozovu svedoke; ako iko bude hteo da svedoči u njihovu korist. Bilo je poslednjih godina ljudi kojima je suđeno za izdaju, i koji su oslobođeni, ali oni znaju da ne mogu umaći. Moraju da misle o porodicama koje ostavljaju za sobom; želja im je da kralj prema njihovim najbližima postupa dobro, i upravo ta želja trebalo bi da stiša svaki protest, da niko ne skreće na sebe pažnju izjašnjavajući se kao nevin. Sudu se mora omogućiti nesmetan rad. Ako budu sarađivali, a podrazumeva se da hoće, kralj će im zauzvrat ukazati milost tako što će ih osuditi da padnu od sekire, što neće uvećati već postojeću njihovu sramotu; mada se među porotnicima proneo glas da će Smiton biti obešen zato što, kao čovek nižega roda, ionako nema čast koju bi čuvao. Predsedava Norfok. Kad su zatvorenici uvedeni, trojica džentlmena odvajaju se od Marka; žele da mu pokažu prezir, i da su bolji od njega. Ali zbog toga su sada u neposrednoj blizini jedan drugoga, više nego što su spremni da dopuste; ne gledaju se u oči, zapazio je to Kromvel, i gurkaju se ne bi li stvorili što više prostora, tako da sad sve to izgleda kao da se skupljaju, udaljavaju se jedan od drugoga, povlače mundire i rukave. Jedino se Mark izjasnio krivim. Njega su držali u okovima za slučaj da pokuša sebi da naudi; dobro je to delo, svakako, jer bi ovaj nešto izošljario. I tako on, Mark, pred sud stiže netaknut, kako je i obećano, bez tragova bilo kakve povrede, ali u takvom stanju da ne može da se uzdrži od suza. Moli za milost. Ostali optuženici govore jezgrovito, i iskazuju poštovanje prema sudu: tri junaka sa megdaništa koji vide da se na njih obrušava nepobedivi protivnik, kralj Engleske lično. Mogli bi da mu se suprotstave, ali tačke optužnice, datumi i pojedinosti naleću na njih ogromnom brzinom. Mogli bi da osvoje jedan poen, ako bi se baš založili; ali to samo odlaže ono što je neizbežno, i oni su toga svesni. Dok su ulazili unutra, stražari su stajali s halebardama okrenutim ka sebi; ali sad, dok izlaze kao već osuđeni – sečiva sekira uperena su u njih. Probijaju se kroz opšti džumbus, oni, mrtvaci: halebardisti ih otpozadi požuruju dok ovi napreduju kroz razmaknutu

gomilu, onuda, ka reci, i još dalje, do njihovog privremenog doma, predvorja njihovog, gde će napisati poslednja pisma i obaviti duhovne pripreme. Svi su izjavili da se kaju, mada nijedan od njih, osim Marka, nije rekao za šta to. Prohladno popodne; a kad se masa razišla, i sud pošto je raspušten, Kromvel ostane da sedi kraj otvorenog prozora sa pisarima koji skupljaju zapisnike; gleda kako se posao privodi kraju, a onda kaže: idem ja sad kući. Idem u svoju gradsku kuću, u Ostin Frajars, a papire šaljite na Čanseri Lejn. On je vrhovni gospodar svih tih prostora, i svih njihovih tišina, jazova i nevidiša, onoga što je propušteno, pogrešno shvaćeno ili, jednostavno, pogrešno prevedeno, dok se vest presipa iz engleskog u francuski i, možda, preko latinskog na kastiljski i italijanski jezik, i dok preko Flandrije stiže do carevih istočnih teritorija, preko međa nemačkih kneževstava, do Češke i Mađarske, i snegom zastrtih zemalja što se prostiru tamo dalje, preko trgovaca koji plove za Grčku i Levant; do Indije, gde ni za Anu Bolen ne znaju, a kamoli za njene ljubavnike i njenog brata; putevima svile, sve do Kine, gde ni za kakvog Henrija nikada nisu čuli, ni onog što je prvi nosio to ime, ni ovog što ga nosi osmi, gde je sama pomisao na nekakvu Englesku koja tamo negde postoji ravna mračnom mitu, jer to mora biti mesto gde muškarcima zjape usta na stomacima, a žene umeju da lete, ili mačori upravljaju državama, a ljudi čuče kraj mišjih rupa da nahvataju večeru. U holu u Ostin Frajarsu, postoji on na trenutak ispred velike slike na kojoj su Solomon i kraljica od Sabe; tapiserija je nekada bila u kardinalovom vlasništvu, ali ju je kralj uzeo, a onda je Henri njemu, Kromvelu, kad je Volsi umro, a on, Kromvel, uzdigao se u kraljevoj milosti, darovao tu tapiseriju, kao da mu je neprijatno, kao da pravom vlasniku kradom vraća nešto što nikada nije trebalo ni oduzimati. Kralj je primetio da Kromvel sa čežnjom, i to ne jednom, gleda u lice kraljice od Sabe, ne zato što mu je ona bila privlačna, već zato što ga je vraćala u prošlost: podsećala ga je na Anselmu, jednu antverpensku udovicu, kojom je mogao i da se oženi – često to pomisli – samo da nije naprečac odlučio da otplovi za Englesku i vrati se svom narodu. Sve je on tada radio naprečac: ne nesračunato, ne nepažljivo, ali čim bi se odlučio, brzo je stupao u dejstvo. A i danas je isti takav. Što će uvideti njegovi

protivnici. – Gregori? – Njegov sin je još u jahaćem kaputu, prašnjavom od druma. Kromvel ga grli. – Daj da te pogledam. Otkud ti ovde? – Nisi mi rekao da ne smem da dođem – objašnjava Gregori. – Nisi mi to bezuslovno zabranio. Sem toga, sada sam upućen u veštinu javnog govorenja. Hoćeš da čuješ kako držim govor? – Da. Ali ne sada. Ne smeš da jašeš ovuda sa samo jednim ili dvojicom pratilaca. Ima ovde ljudi koji bi želeli da ti naude, samo zato što znaju da si moj sin. – A kako to znaju? – kaže Gregori. – Odakle su saznali? – Vrata se otvaraju, čuje se bat koraka na stepenicama, radoznala lica okupljaju se u hodniku; vesti iz sudnice pretekle su Kromvela. Da, potvrdiće on, svi su krivi, svi osuđeni, a da li će sad u Tajbern, to ne znam, ali nastojaću kod kralja da ih udostoji bržeg kraja; da, i Mark je, jer dok je bio pod mojim krovom, ja sam mu ponudio milost, a to je sva milost koju od mene može dobiti. – Čusmo maločas da su svi oni u dugovima, gospodaru – kaže Kromvelov pisar Tomas Ejveri, koji vodi knjige. – Priča se da je svetina bila opasna, gospodaru – kaže jedan od stražara. Pojavljuje se Terston, kuvar, sav brašnjav. – Terston je čuo da se prodaju pite – veli luda Entoni. – A ja, gospodaru? Čujem da je vaša nova komedija naišla na dobar prijem. I da su se svi smejali, izuzev onih što su na samrti. – Ali još postoji mogućnost da se kazne ublaže? – pita Gregori. – Bez sumnje. – Nije raspoložen da bilo šta tome doda. Neko mu je dao da popije pivo; sad briše usta, – Sećam se kad smo ono bili u Vulf Holu – kaže Gregori – kad ti se Veston onako odvažno obratio, pa smo ga ja i Rejf uhvatili u čarobnu mrežu i bacili sa sprata. Ali ne bismo mi njega i stvarno ubili. – Ali to zadovoljstvo će sad imati kralj, i mnogo fine gospode će stradati. – Kromvel govori tako da ga cela kuća čuje. – Kad vam vaši poznanici budu pričali, kao što sigurno hoće, da sam ja lično osudio te ljude, kažite im da su ih osudili kralj i sud, i da su sve pravne formalnosti uzete u obzir, i da nikome nije nanet telesni bol dok se tragalo za istinom, šta god se o tome po gradu pričalo. I nemojte im

verovati, moliću, ako vam slabo obaveštene osobe pričaju kako ti ljudi stradaju zato što sam ja na njih ogorčen. Ovo prevazilazi svako ogorčenje. A ja ne bih mogao da ih spasem sve i kad bih pokušao. – Ali gazda Vajat neće umreti? – pita Tomas Ejveri. Čuje se žamor; Vajat je miljenik ove kuće, zbog svoje široke ruke i uljudnosti. – Moram sada da uđem. Moram da pročitam pisma iz inostranstva. Tomas Vajat... pa, recimo da sam ga oko svega posavetovao. Mislim da ćemo ga uskoro videti ovde, među nama, ali imajte na umu da danas ništa nije izvesno, i da je kraljeva volja... Ne. Dosta. Kromvel više neće da govori, Gregori ga prati u stopu. – Jesu li zaista krivi? – pita on, onog časa kad su ostali sami. – Zašto toliko njih? Zar ne bi kraljevoj časti više odgovaralo da je imenovao samo jednoga? – Time bi se taj gospodin previše izdvojio u odnosu na ostale – oporo će Kromvel. – O, misliš da bi ljudi govorili: Henri Noris ima veću kitu od kralja, a i zna gde da je metne? – Ti baš umeš s rečima. Kralj je sklon strpljenju, a u stvarima gde bi neki drugi čovek stremio tajnosti, kralj zna da nikakve tajnosti za njega nema, jer on nije privatno lice. On je uveren, ili barem tako želi da pokaže, da je kraljica žena koja ne bira, da je nagla i da ima rđavu narav koju ne može da obuzda. A sada, kad se ispostavilo da je toliko muškaraca zgrešilo s njom, svaka moguća odbrana unapred je poražena, shvataš li to? Zato je prvo suđeno njima. Budući da su oni krivi, i ona mora biti kriva. Gregori klima glavom. Stiče se utisak da razume, ali taj utisak možda i vara. Kad Gregori pita: „Jesu li oni krivi?”, on hoće da kaže: „Jesu li oni uradili to?” A kad Kromvel pita: „Jesu li krivi?”, on misli: „Da li ih je sud proglasio krivim?” Pravnikov svet potpuno je zatvoren, sve ono ljudsko iz njega je odstranjeno. Velika je to pobeda bila, jadna ali velika, kad je uspeo da razmrsi to klupko butina i jezika, da uzme tu masu napupelog tela pa ga baci na beli papir i ispegla; kao što telo, dostigavši vrhunac, leži nauznak na belom čaršavu. Viđao je on u životu lepe optužnice, bez i jedne jedine suvišne reči. Ova nije bila takva: rečenice su se laktale i trljale jedna o drugu, gurkale se i

prosipale, ružne sadržinom, ružne i formom. Plan skovan protiv Ane bio je obesvećen u zametku, prerano rođen, nalik bezobličnoj masi tkiva; oblikovan je naknadno, jezikom, kao što medvedica liže svoje mladunče. Hranio si ga, a nisi znao šta to, u stvari, hraniš; ko bi ma i pomislio da će Mark sve priznati, ili da će se Ana u svakom pogledu ponašati kao žena progonjena i kriva, koju pritiska breme greha? Baš kao što rekoše ljudi danas na sudu: svi smo mi krivi po raznoraznim optužnicama, svi smo grešili, svi smo bušni i trošni od raznih prestupa i, makar bili obasjani svetlom crkve i jevanđelja, možda mi i ne znamo šta su oni zapravo. Stigao je glas iz Vatikana, gde su se specijalizovali za greh, da bi bilo kakva ponuda prijateljstva i bilo kakav gest pomirenja sa strane kralja Henrija bili lepo prihvaćeni u ovom teškom vremenu; jer, ako iznenađenih drugde i ima, oni, u Rimu, nisu iznenađeni ovakvim razvojem događaja. U Rimu, naravno, tako nešto niko ne bi ni primetio: preljuba, incest – na takve stvari čovek tamo jedva da slegne ramenima. Kad je on, Kromvel, bio u Vatikanu, u vreme kardinala Bejnbridža, brzo je uvideo da niko na papskom dvoru i ne shvata šta se dešava, i to nikad; zavere nemaju ni majke ni oca, a opet, zavera ima; jedino što u svemu treba znati jeste da niko ništa ne zna. Mada u Rimu, razmišlja on, nema mnogo pretvaranja u sprovođenju zakona. Po zatvorima, gde prestupnik ili biva zaboravljen dok ne umre od gladi, ili ga tamničari umlate nasmrt, samo dođu posle da spakuju leš u džak, a onda ga otkotrljaju i šutnu u reku, gde se stopi sa otpadnim vodama Tibra. On podiže pogled. Gregori je sedeo i ćutao, uvažavajući očevu potrebu za razmišljanjem. Ali sada progovara: – Kada će oni umreti? – Sutra neće moći, pošto im je potrebno vremena da posvršavaju poslove. A kraljici će biti suđeno u Kuli u ponedeljak, tako da će morati da bude posle ponedeljka, jer Kingston ne može... Sud će, znaš, javno zasedati, ljudi će preplaviti Kulu... – On zamišlja tu neprikladnu jagmu, osuđenike koji moraju da se biju kako bi se do stratišta probili kroz nadiruće horde koje žele da vide kraljicu pred sudom. – A ti, hoćeš li ti ići da gledaš? – uporan je Gregori. – Kad bude? Ja bih mogao da prisustvujem, da im iskažem poštovanje, i pomolim se, ali ne bih to bio u stanju da uradim ako i ti nisi tamo. Možda se srušim.

Kromvel klimne glavom. U ovakvim stvarima dobro je biti realističan. U mladosti je slušao ulične kavgadžije kako se hvališu stomacima koji mogu da podnesu sve, a onda bi iste te video blede kao kreč kad ugledaju posečen prst; sem toga, prisustvovati pogubljenju nije isto što učestvovati u tuči: tamo ima straha, a strah je zarazan, dok usred makljaže čovek nema vremena za strah, i tek kad se sve završi, noge počnu da ti se tresu. – Ako ja ne budem išao, Ričard svakako hoće. To ti je dobra ideja, i mada mislim da će ti to što tamo budeš video naneti bol, smatram da ćeš tako iskazati poštovanje. – Ne može u tom času ni da nasluti kako će izgledati naredna sedmica. – Zavisi... poništenje mora da prođe, tako da sve zavisi od kraljice, od toga kako će nam pomoći, da li će dati pristanak. – Razmišlja Kromvel naglas: – A ja možda budem tad u Lambetu, s Kranmerom. I molim te, dragi moj sine, ne pitaj me zbog čega mora da dođe do tog poništenja. Dovoljno je da znaš da tako kralj hoće. Kromvelu nije nimalo lako da razmišlja o onima koji će umreti. U njegovoj svesti odnekud iskrsava slika Tomasa Mora na gubilištu, viđena kroz koprenu od kišnih kapi; telo Morovo, već mrtvo, uredno presamićeno posle udarca sekire. A od Mora nije bilo nemilosrdnijeg progonitelja kad je trebalo rušiti kardinala. A opet, pomisli Kromvel, ja Mora nisam mrzeo. Upotrebio sam sve svoje umeće kako bih ga ubedio da se pomiri s kraljem. I mislio sam da ću ga pridobiti, stvarno sam mislio da hoću, jer njemu je bilo stalo do ovoga sveta, i do samoga sebe, i imao je za šta da živi, i te kako. Na kraju je postao, sam svoj ubica. Pisao je i pisao, i pričao i pričao, a onda se najednom, u trenutku, precrtao. Ako je neki čovek stigao na korak od toga da; samome sebi odrubi glavu, onda je to Tomas Mor. Kraljica nosi skerlet i crninu, a umesto kapuljače veselu kapu, s crnim i belim perima što padaju preko oboda. Upamti ta pera, kaže Kromvel sebi; biće to poslednji put, ili skoro poslednji put da je i vidiš. Kako je izgledala, pitaće žene. Moći će da im kaže da je bila bleda, ali da se nije plašila. Kako li je njoj kad mora da uđe u ovu veliku prostoriju i stane pred englesko plemstvo, sve muškarac do muškarca, a da ni u jednom od njih ne probudi požudu. Ona je sada okaljana, ona je

strvina, a umesto da žude za njom – za grudima i kosom, očima – njihovi pogledi skreću u stranu. Jedino je ujak Norfok gleda prodorno, i surovo: kao da njena glava nije Meduzina. U središtu velikog hodnika u Kuli podigli su podijum sa klupama za sudije i plemstvo, a ima nešto klupa i pod bočnim lukovima, ali većina gledalaca ionako će stajati, gurajući se među sobom kad stražari kažu: „Nema više” i zamandale vrata. A i tad se još narod gura, i diže se galama, jer se oni što su propušteni guraju ka sredini sudnice, sve dok Norfok, s belom službenom palicom u ruci, ne zatraži tišinu, a čak i poslednja neznalica u toj rulji ne shvati šta u stvari kazuje svirep izraz na njegovom licu. Vojvoda je kraj sebe posadio lorda kancelara, kako bi bio na samom izvoru najboljih pravnih saveta u kraljevstvu. Tu je i erl od Vustera, čija je žena, moglo bi se reći, i započela sve ovo; i erl uputi njemu, Kromvelu, jedan gadan pogled, a Kromvel ne zna zbog čega. Evo i Čarlsa Brendona, vojvode od Safoka, koji je Anu omrznuo onoga časa kad ju je prvi put ugledao, što je i kralju u lice rekao. Tu su erl od Arundela, erl od Oksforda, erl od Rutlanda, erl od Vestmorlenda; među njima on, obični Tomas Kromvel, samo klizi, s ovim se pozdravi, onom kaže reč-dve, širi osećanje sigurnosti oko sebe; ovo je krunski slučaj, nikakvi nemiri se niti očekuju, niti će biti tolerisani, svi ćemo mi biti kod kuće za večeru i noć provesti na sigurnom, u svojim krevetima. Lord Sendis, lord Odli, lord Klinton i mnogi drugi lordovi, svi po spisku, zauzimaju svoja mesta; lord Morli, tast Džordža Bolena, pruža mu ruku i kaže, molim te, Tomase Kromvele, jer ti me voliš, ne daj da se ova prljava rabota obije o glavu sirotoj mojoj kćerkici Džejn. Nije ona bila baš neka sirota kćerkica, pomisli Kromvel, kad si je udavao i ne pitajući je; ali to je uobičajena pojava, ne možeš ga optužiti kao oca, jer kako mu jednom kralj žalostivo reče, jedino vrlo siromašni muškarci i žene mogu sami da biraju koga će voleti. On stegne ruku lordu Morliju, poželi mu puno hrabrosti, i naloži mu da sedne, jer zatvorenica je tu, među nama, i suđenje može da počne. Klanja se Kromvel stranim ambasadorima; ali kud se denuo Šapui? Do Kromvela dopire glas da je ambasador oboleo od četvorodnevne groznice; sada i on šalje svoj glas, žao mi je što čujem to, kažite mu da

pošalje kod mene kući po bilo šta što mu treba da bi mu bilo ugodnije. Kaži mu da će groznica da besni danas, prvoga dana; sutra će vatra početi da opada, u sredu će biti na nogama, premda još slab, ali do četvrtka uveče opet će da ga obori, i dobro da ga protrese. Državni tužilac čita optužnicu, i to potraje: zločini po zemaljskom, zločini po božanskom zakonu. Dok ustaje da govori u ime tužilaštva, Kromvel razmišlja: kralj očekuje da presuda bude doneta do sredine popodneva; preletevši pogledom preko sudnice, ugleda Frensisa Brajana, još u kaputu, spremnog da siđe na reku s porukom za Simorove. Polako, Frensise, pomisli Kromvel, može ovo i da potraje, a možda se atmosfera i usija. Sat-dva vremena sasvim je dovoljno da se obradi suština ovog slučaja, ali kad treba nabrojati devedeset pet imena, koliko ima sudija i plemića, uz neizbežno razvlačenje i nakašljavanje, izduvavanje noseva, nameštanje odeće i popravljanje pojaseva – sve te rituale koji odvlače pažnju, a koji su nekima potrebni pre nego što će govoriti u javnosti – uz sve to, dakle, jasno je da će utrošiti ceo dan; sama kraljica potpuno je nepomična, pažljivo sluša iz stolice dok se čita spisak njenih zlodela, tu vrtoglavu listu vremena, datuma, mesta, muškaraca, njihovih udova, jezika njihovih: u usta, iz usta, u razne telesne šupljine, u Hempton Kortu i Ričmond Palasu, u Griniču i Vestminsteru, u Midlseksu i u Kentu; zatim neke nepovezane reči i poruge, ljubomorne svađe i izopačene namere, izjava, kraljičina, da će, kad joj muž umre, za muža odabrati nekog od njih, ali da još ne može da kaže koga. – Jeste li tako rekli? – Ona vrti glavom. – Morate odgovoriti naglas. Ledeni glasić: – Ne. I to je sve što će ona reći: ne, ne i ne; i jednom samo odgovara „da”, i to na pitanje da li je davala novac Vestonu; posle oklevanja, ona priznaje da jeste, i na to se iz mase začuje huk, a Norfok obustavlja suđenje i pripreti da će ih sve pohapsiti ako ne budu ćutali. U jednoj dobro uređenoj zemlji, rekao je Safok prethodnog dana, suđenje jednoj plemkinji bilo bi upriličeno u prigodnom ambijentu, bez prisustva javnosti; Kromvel je na to zakolutao očima i rekao: ali, milorde, ovo je Engleska. Norfok je uspeo ponovo da uspostavi mir u sudnici, onu šuškavu

tišinu isprekidanu nakašljavanjem i šapatom; tužilac sad može da nastavi sa ispitivanjem, i Norfok kaže: – Vrlo dobro, nastavite, ovaj... vi. – Nije mu to prvi put da se zbuni što mora da se obrati jednom običnom čoveku, a da taj čovek nije neki konjušar ili rabadžija, već kraljev ministar; lord kancelar nagne se bliže pa mu došapne nešto, možda da ga podseti da je tužilac čuvar svitaka. – Produžite, vaše prevashodstvo – kaže sad Norfok uljudnije. – Izvolite, nastavite. Ona poriče izdaju, drži se teme; ni u jednom trenutku ne podiže glas, ali ne nalazi za shodno da nešto uveća, nešto opravda, da ublaži: da umanji. A nema nikoga ko bi to učinio umesto nje. Kromvel pamti kako mu je ostareli Vajatov otac jednom pričao o tome da lavica i na samrti može teško da te osakati, samo da sevne kandžom i ostavi ti ožiljak koji ćeš nositi doveka. Ali on sada ne oseća nikakvu pretnju, nikakvu napetost, ama baš ništa. On je dobar govornik, poznat po rečitosti i stilu, kao i po tome što govori glasno, ali danas se i ne trudi da ga čuju, dovoljno je da njegov glas dopre do sudija, do optuženih, jer šta god ta svetina čula, sve će pogrešno razumeti; i tako njegov glas kao da tone u pospani žamor u prostoriji, kao glas seoskog sveštenika što se jednolično valja kroz molitve, nimalo glasniji od muve što zuji u uglu i udara u staklo; krajičkom oka primeti on kako glavni tužilac priguši zev, i pomisli: učinio sam ono za šta sam mislio da mi nikada neće poći za rukom, spojio sam preljubu, incest, zaveru i izdaju, i napravio od njih rutinske stvari. Nije nama ovde potrebno nekakvo lažno uzbuđenje. Ovo je, naposletku, sudnica, a ne rimski cirkus. Razvukle se presude; opsežan je to posao; sud traži jezgrovitost, bez govora, moliću, jedna reč biće sasvim dovoljna: devedeset pet njih kažu da je kriva, nijedan da nije. Kad Norfok počinje da čita osudu, ponovo se diže galama, i oseća se pritisak onih ljudi spolja koji pokušavaju da uđu, pa se stiče utisak da se cela dvorana lagano ljulja, kao lađa u sidrištu. – Njen rođeni ujak!, zavapi neko, i vojvoda tresne pesnicom o sto, pa pripreti da će biti klanja. Posle toga nastaje kakva-takva tišina; zatišje mu omogućava da privede kraju: – ... osuda tvoja narečena je: spaljena bićeš ovde, u Kuli, ili će ti glava odrubljena biti, po kraljevoj želji koja će naknadno biti obnarodovana... Jedan od sudija ispusti prigušen krik. Čovek se nagnuo napred,

mahnito šapuće nešto; Norfok je razjaren; advokati se okupili u gomilu, plemići istežu vratove da vide zbog čega je došlo do odugovlačenja. Kromvel prilazi krupnim koracima. – Ovi ljudi mi govore da nisam uradio kako valja – kaže Norfok – da ne mogu da kažem ili spaljivanje ili odrubljivanje glave, da moram da kažem samo jedno, a oni mi vele da mora da bude spaljivanje, jer takva je kazna za ženu kad počini izdaju. – Milord Norfok je uputstva dobio od kralja. – Kromvelova je namera da otkloni svaki prigovor, što on i čini. – Fraza je takva, kraljeva želja će biti obnarodovana i, sem toga, nemojte mi govoriti šta se može, a šta ne može, pošto nikad dosad nismo sudili jednoj kraljici. – Rešavamo sve u hodu – kaže lord kancelar predusretljivo. – Kažite do kraja to što imate – posavetuje on Norfoka, pa se vrati nazad. – Mislim da je sve rečeno – kaže Norfok češkajući se po nosu. – ... glava odrubljena biti, po kraljevoj želji koja će naknadno biti obnarodovana. Vojvoda završava tišim glasom, kao da s nekim razgovara; kraljica završetak rečenice nije ni čula. Suština joj, međutim, neće promaći. Kromvel je posmatra kako ustaje sa stolice, i dalje sabrana, i pomisli: ona u ovo ne veruje; zašto li ne veruje? Pogled mu odluta ka mestu gde se majao Frensis Brajan, ali glasnik je već otišao. Sada počinje suđenje Rokfordu; moraju Anu da izvedu pre nego što njen brat uđe. Raspršila se ona svečanost trenutka. Stariji članovi suda moraju da se otklate napolje, da pišaju, a mlađi da protegnu noge, tračare, i sakupe najnovije opklade na oslobađajuću presudu za Džordža. Kladioničari su mu naklonjeni, mada se na njegovom licu, dok ga uvode u sudnicu, vidi da ne gaji lažne nade. Onima koji su uporno tvrdili da će Džordž dobiti oslobađajuću presudu, Kromvel je rekao: „Ukoliko lord Rokford može da zadovolji ovaj sud, može odavde da ode slobodan. Hajde da vidimo kakvu je odbranu pripremio.” Samo se jednoga on zaista plaši: da Rokford ne bude osetljiv na istu vrstu pritiska kao ostali ljudi, iz tog razloga što on za sobom ne ostavlja nikog ko mu je drag. Žena ga je izdala, otac ga je napustio, a ujak njegov predsedava sudom. Kromvel očekuje da će Džordž govoriti

rečito i s puno duha, i u pravu je. Pošto su mu pročitane; sve tačke optužnice, Džordž zatraži da mu ih čitaju ponovo, jednu. po jednu, stavku po stavku; – Jer šta je ovozemaljsko vreme vaše gospodo, spram božjeg jemstva za život večni? – Na licima se vide osmesi; dive se ljudi njegovoj uglađenosti. Bolen se sada obraća direktno njemu, Kromvelu. – Čitajte mi ih jednu po jednu. Vremena, mesta. Zbuniću vas. Ali bitka nije ravnopravna. Kromvel ima svoje papire i, ako dođe do toga, može da ih spusti na sto, i nastavi dalje bez njih; ima on svoju uvežbanu memoriju, poslovičnu prisebnost, glas kojim uvek govori kad je u sudnici, glas koji ne troši grlo, kao i prefinjenost u manirima koja ne troši osećanja; a ako Džordž misli da će se ovaj izgubiti čitajući pojedinosti o milovanjima, i ko je koga, onda Džordž ne zna odakle on, Kromvel, dolazi; ne zna vremena i manire koji su oblikovali prvog sekretara. Neće mnogo proći, a lord Rokford će glasom podsećati na rovitog, uplakanog dečaka; bori se za goli život, a tako je nedorastao čoveku koji deluje ravnodušan prema ishodu; neka sud, ako tako želi, donese i oslobađajuću presudu, naći će se posle i drugi sud, ili drugi postupak, ne ovako zvaničan, posle kojeg će od Džordža ostati smlavljen leš. Kromvel, sem toga, misli da će se ubrzo mladi Bolen razbesneti, da će iskazati prezir koji gaji prema Henriju, a onda će s njim biti gotovo. Dodaje Rokfordu papir: – Ovde su napisane određene reči za koje je kraljica rekla da ih je izgovorila u razgovoru sa vama, i da ste ih vi posle preneli drugima. Ne morate naglas da ih čitate. Samo kažite sudu: prepoznajete li ove reči? Džordž se smeje prezrivo. Uživa u trenutku, zlobno se smeška; uzme vazduha, pa naglas pročita reči. „Kralj nije u stanju ništa da uradi sa ženom, nema ni umeća ni snage.” Pročitao je to zato što misli da će se publici dopasti. I dopalo im se, mada se u tom smehu oseća preneraženost, neverica. Ali sudije – a one i jesu važne – oglašavaju se bučnim siktajem negodovanja. Džordž podiže pogled. On širi ruke. – Nisu to moje reči. Nisu one moje. Ali jesu njegove, sada. U jednom nastupu kočopernosti, da bi od publike dobio aplauz, osporio je naslednu liniju, omalovažio kraljeve baštinike; mada mu je unapred skrenuta pažnja da ne čini to. On, Kromvel, klima glavom. – Čuli smo da širite glasine kako princeza

Elizabeta nije kraljevo dete. Izgleda da je tako. Širili ste ih čak i po ovoj sudnici. Džordž ćuti. Kromvel slegne ramenima i okreće se. Teško je Džordžu što ne može čak ni da pobroji tačke optužnice koje ga terete a da samim tim ne postane kriv po svakoj od njih. Kao tužilac, Kromvel bi više voleo da se teškoće koje kralj ima ne pominju; a opet, manja je sramota za Henrija da se to kaže pred sudom nego da se priča po ulicama i krčmama, gde pevaju baladu o kralju Malokuranu i njegovoj ženi veštici. U takvim okolnostima, čovek optužuje ženu, tako najčešće biva. Ponekad biva da je ona učinila nešto, ili nešto rekla, ili ga mrko pogledala kad je on omanuo, ponekad je to onaj prezriv izraz na njenom licu. Henri se boji Ane, pomisli Kromvel. Ali s novom ženom vratiće mu se polna moć. On se pribira, prikuplja papire; sudije žele da većaju. Slučaj protiv Džordža, ako ćemo pravo, prilično je klimav, ali ako ova optužnica bude odbačena, Henri će već naći neki drugi razlog da ga izvede pred sud, a tada će teže biti pogođena i njegova šira familija, ne samo Bolenovi već i Hauardovi; upravo zato mu, misli Kromvel, ujka Norfok i neće dozvoliti da umakne. A niko nije odbacio ove tačke optužnice kao neverovatne, ni u ovom postupku, ni na suđenjima koja su mu prethodila. Postalo je to već nešto u šta se može verovati, to da su ovi ljudi kovali zaveru protiv kralja i imali snošajeve s kraljicom: Veston zato što je nesmotren, Brerton zato što je ogrezao u greh, Mark zato što je častoljubiv, Henri Noris zato što je kao član porodice, zato što je tu, blizu, pa je pobrkao samoga sebe sa kraljem, i, naposletku, Džordž Bolen, ne uprkos tome što joj je brat, već upravo zato što joj je brat. Bolenovi će, to svi znaju, učiniti sve što je potrebno da bi vladali; ako se Ana Bolen na presto popela gazeći po leševima palih, što ne bi na taj presto posadila i jedno bolenovsko kopile? Kromvel podiže pogled ka Norfoku, ovaj mu klimne glavom. Presuda ne dolazi u pitanje, kao ni kazna. Jedino iznenađenje je Hari Persi. Erl ustaje sa svog mesta. Stoji, blago otvorenih usta, i tada se spušta tišina, ne ono šušketanje, s ponekim prošaputanim izvinjenjem, kakvo je do toga časa vladalo u sudu, već nepomičan muk iščekivanja. Kromvel razmišlja o Gregoriju: hoćeš da me slušaš dok držim govor? A

onda erl klone, zaječi, presamiti se i, uz kloparanje i tup udarac, tresne o pod. Istoga časa, oko tela koje leži jate se stražari, i nastaje veliki metež: – Hari Persi je umro! Teško da je umro, pomisli Kromvel. Povratiće oni njega. Sredina je popodneva, toplo je i zagušljivo, i sam taj dokazni materijal, a kamoli pisane izjave, oborile bi s nogu i zdravog čoveka. Plava tkanina prostrta je preko novih dasaka na podijumu na kojem sede sudije, i Kromvel gleda kako stražari cepaju tkaninu, otkidaju je od patosa, i prave improvizovano ćebe na kojem će nositi erla; i tad ga žigne uspomena, Italija, vrućina, krv, diži, kotrljaj i spuštaj umirućeg na upletene abajlije52, a same te abajlije pokupili s lešina, pa ga nosi onda u senku zida – čega li beše, crkve, seoske kuće? – samo da bi tamo mogao da umre, psujući, nekoliko minuta kasnije, dok je pokušavao da natrpa creva natrag u ranu iz koje su se prosula, kao da ne želi aljkav da ode sa ovoga sveta. Kromvelu je pripala muka, i on seda pored državnog tužioca. Stražari iznose erla; ovome se klati glava, oči su mu sklopljene, noge landaraju. Onaj što sedi do Kromvela progovara: – Još jednog čoveka je kraljica upropastila. Godine će proći a mi nećemo znati koliko takvih ima. Istina je to. Ovo suđenje je, u stvari, samo privremeno rešenje, sredstvo da se Ana otera, a Džejn dovede. Učinak još nije ispitan, odjeci se još ne čuju; ali Kromvel očekuje potres u samom srcu političkog tela, bućkanje u stomaku države. Ustaje i odlazi do Norfoka, požuruje ga da nastavi sa suđenjem. Džordž Bolen – negde na pola puta između suđenja i osude – izgleda kao da bi i on mogao da padne u nesvest, a počeo je i da plače. – Pomozite lordu Rokfordu da sedne – kaže Kromvel. – Dajte mu nešto da popije. – Jeste on izdajica, ali je ipak erl; može i sedeći da sasluša smrtnu presudu. Sutradan, 16. maja, eto njega, Kromvela, u Kuli, s Kingstonom je, u upravnikovom stanu. Kingston se sekira zato što ne zna kakvo gubilište da pripremi za kraljicu; izrečena joj je sumnjiva kazna, pa sad treba sačekati kralja da kaže šta ima. Sa kraljicom je, u njenim odajama, Kranmer, koji je došao po njenu ispovest, a on će već umeti da joj

nagovesti, na fin način, da joj je bolje da sarađuje jer će se tako poštedeti bola. I da u kraljevom srcu još ima milost. Stražar na vratima obraća se upravniku Kule: – Tu je neki gost. Nije kod vas došao, ser. Ni kod gospodar Kromvela. Gospodin je stranac. To je Žan de Dentvil, koji je ovde boravio u poslanstvu negde u vreme Aninog krunisanja. Žan mirno stoji na vratima: – Rekoše mi da ću vas naći ovde, a kako vremena nema... – Dragi moj prijatelju. – Grle se. – Uopšte nisam znao da ste u Londonu. – Idem, evo, pravo s broda. – Da, to se vidi. – Nisam ja mornar. – Ambasador sleže ramenima; ili se, ako ništa drugo, debela postava njegovog prsluka diže, pa spušta; u to ugodno, toplo jutro, on je odeven višeslojno, što zbunjuje čoveka, jer po njegovom izgledu reklo bi se da je novembar. – Bilo kako bilo, pomislio sam da je najbolje da dođem ovamo i uhvatim vas pre nego što se vratite u kuglanu, a verujem da to uglavnom i radite u vreme kad bi trebalo da primate naše emisare. Ja sam poslat da sa vama razgovaram o mladom Vestonu. Bože blagi, pomisli Kromvel, zar je ser Ričard Veston uspeo da podmiti kralja Francuske? – Stigli ste u pravi čas. Osuđen je na smrt, pogubljenje je sutra. Šta s njim? – Nelagodno se oseća čovek – veli ambasador – kad vidi da se plemstvo kažnjava. Taj mladić je, izvesno, kriv zbog jedne pesme, ili dve, koje je napisao? Što je delio komplimente i zbijao šale? Možda bi kralj, ipak, mogao da mu poštedi život. Razumno bi bilo da mu se onda, kroz godinu ili dve, toplo preporuči da se skloni sa dvora – da otputuje, možebiti? – On, gospodine, ima ženu i malog sina. Ni pomisao na njih nije ga sputavala u njegovom ponašanju. – Tim gore ako ga kralj osudi na smrt. Zar Henri ne mari za reputaciju milosrdnog vladara koja ga prati? – O, mari. Mnogo o tome priča. Gospodine, moj vam je savet da Vestona zaboravite. Koliko god moj gospodar uvažavao i poštovao

vašega, neće mu se ni najmanje svideti ako se kralj Fransoa umeša u nešto što je, na kraju krajeva, porodična stvar, nešto što moj gospodar oseća kao stvar vrlo intimnu. Dentvil je zaintrigiran. – Moglo bi se to, znači, nazvati porodičnim pitanjem. – A vi, primećujem, ne tražite milost za lorda Rokforda. On je bio ambasador, očekivalo bi se da će kralj Francuske biti više zainteresovan za njega. – E da – kaže ambasador. – Džordž Bolen. Može se razumeti to da dolazi do promene režima, i svega što to sa sobom nosi. Ceo francuski dvor nada se, naravno, da Monsenjer neće biti upropašćen. – Viltšir? On je valjano služio Francuzima, vidim da će vam nedostajati. Njemu, zasad, ne preti nikakva opasnost. Ne možete, naravno, očekivati da će biti uticajan kao ranije. Promena režima, ko što rekoste. – Smem li reći da... – ambasador zastane da otpije gutljaj vina i gricne kolač s oblandama koji mu je prinela Kingstonova posluga – ... da je nama u Francuskoj cela ova rabota potpuno neshvatljiva? Ako već želi da se otarasi konkubine, Henri bi to svakako mogao da uradi i u tišini? Ne razumeju Francuzi sudove i parlamente. Za njih, najbolje se radi kad se radi u potaji. – Ako već mora svoju sramotu da pokazuje pred celim svetom, onda bi svakako jedna ili dve preljube poslužile svrsi? Nego, Kremijele – ambasador ga samo okrzne pogledom – nas dvojica možemo da razgovaramo kao muškarac s muškarcem, je li tako? Ključno je pitanje da li to može i Henri? Zato što mi čujemo ovu priču: on se taman priprema, a onda mu žena uputi pogled, i to pogled određene vrste. I njega izda svaka nada. Nama to liči na vradžbine, pošto su upravo veštice najčešće te koje muškarcima oduzimaju polnu moć. Ali – dodaje on, sa izrazom skeptičnog prezira – ne mogu da zamislim da jedan Francuz baš toliko zanemoća. – Morate razumeti – kaže Kromvel – da je Henri, premda u svakom pogledu muškarac, ipak plemenitog roda, a ne neki probisvet što grokće po jendecima sa... pa, neću ništa reći o kraljevom izboru kad je o ženama reč. Ovi poslednji meseci – on zastane da uzme vazduha – a naročito poslednje nedelje, bile su za mog gospodara vreme velikog

iskušenja i patnje. Sada želi da bude srećan. Nemojte sumnjati da će ovaj novi njegov brak doneti zemlji sigurnost i pogodovati blagostanju Engleske. Govori kao da piše; već on svoju verziju pretače u depeše. – O da – kaže ambasador. – Ona mala. Nemaš od koga da čuješ da je pohvali, bilo po lepoti, bilo po pameti. Neće se valjda stvarno oženiti njome, još jednom beznačajnom ženom? Kad od cara dobija tako unosne ponude... Ili se bar tako priča. Sve je nama jasno, Kremijele. Kao muškarac i žena, kralj i konkubina možda i jesu imali svoje nesuglasice, ali nisu njih dvoje bili jedini na svetu, nije ovo rajski vrt. Kad se sve sabere, ona zapravo ne odgovara toj novoj politici. Stara kraljica je, na izvestan način, konkubinu štitila, a otkako je ona umrla, Henri neprestano smišlja kako da od sebe ponovo načini čoveka dostojnog poštovanja. Zato mora da se oženi prvom poštenom ženom koju sretne, a u stvari mu nije važno da li je ona u srodstvu sa carem ili nije, zato što je sada, kad Bolenovih više nema, Kremijel u punom zamahu, a on će sigurno savet popuniti valjanim imperijalistima. – Usna mu se savija u uglu; mogao bi to biti i osmeh. – Kremijele, voleo bih da mi kažete koliko vas car Karlo plaća. Ni najmanje ne sumnjam da bismo mogli da vam izađemo u susret sa istim iznosom. Kromvel se smeje. – Vaš gospodar sedi na trnju. On zna da mom kralju stiže novac. I plaši se da bi moj gospodar mogao da poseti Francusku, i to pod punom ratnom spremom. – Vi znate koliko dugujete kralju Fransoau. – Ambasadoru ovo nije po volji. – Samo naši pregovori, koje vodimo na najlukaviji i najsuptilniji način, zaslužni su za to što papa već nije precrtao vašu zemlju sa liste hrišćanskih naroda. Mi smo vam, smatram, bili odani prijatelji, zastupajući vašu stvar bolje nego vi sami. Kromvel klima glavom. – Uvek uživam da slušam Francuze kako se hvale. Hoćete li u toku ove nedelje da ručamo zajedno? Kad se ovo završi? Kad vam ta mučnina prođe? Ambasador naginje glavu u stranu. Značka na kapi se presijava, žmirka; srebrna lobanja. – Izvestiću svoga gospodara da, nažalost, moj pokušaj u vezi sa Vestonom nije urodio plodom.

– Kažite da ste prekasno stigli. Omela vas plima. – Ne, reći ću da me je omeo Kromvel. Uzgred, vi znate šta je Henri uradio, zar ne? – Ambasador kao da je živnuo. – Prošle nedelje poslao je po francuskog dželata. Neće dželata iz vaših gradova, već čoveka koji seče glave u Kaleu. Nema, izgleda, tog Engleza kome bi on poverio zadatak da njegovoj ženi odrubi glavu. Pitam se samo što je ne izvede napolju sam i ne zadavi je nasred ulice. Kromvel se okreće prema Kingstonu. On je sad već stariji čovek, i mada ga je, ima tome petnaest godina, kralj nekim poslom slao u Francusku, otada se tamošnjim jezikom nije mnogo služio; kardinalov savet je, inače, glasio: govori engleski, i to da te svi čuju. – Jesi li čuo ovo? – pita ga Kromvel. – Henri dovodi glavoseču iz Kalea. – Tako mi mise – kaže Kingston. – Je l’ to uradio još pre suđenja. – Tako mi kaže gospodin ambasador. – Raduje me ta vest – kaže Kingston, glasno i lagano. – Olakšanje je to. Za mene. – Lupka se po glavi. – Razumeo sam da će unajmiti... – On način pokret kao da glavu odseca mačem. – Da, mačem – kaže Dentvil na engleskom. – Možete se nadati vrhunskoj izvedbi. – On dotakne šešir. – Au revoir53 prvi sekretaru. Prate ga pogledom dok izlazi. Predstava je to svoje vrste; sluge ambasadorove moraju da ga umotaju u dodatne slojeve. Kad ga je prethodni put neka misija dovela ovamo,vreme je provodio preznojavajući se pod jorganima, pokušavajući sa znojem da izbaci groznicu koju je pokupio pod uticajem engleskog vazduha, vlage i uporne hladnoće. – Mali naš Žan – kaže Kromvel gledajući za ambasadorom. – I dalje se boji engleskog leta. A i kralja – kad je prvi put išao na prijem kod Henrija, drhtao je kao prut od straha. Morali smo da ga pridržavamo, Norfok i ja. – Jesam li ja to pogrešno shvatio – veli upravnik – ili on to reče da je Veston kriv zbog pisanja pesama? – Tako nešto. – Ana je, izgleda, bila kao knjiga koja otvorena leži na stolu, tako da svako može da ispiše nešto na njenim stranama, dok bi to pravo smelo da pripada samo njenom mužu. – Nego, nešto mi se mota po glavi – kaže upravnik. – Jeste li vi ikada

videli ženu kako gori? Takvom prizoru ne bih želeo da prisustvujem, tako mi vere u Boga. Uveče 16. maja, dolazi Kranmer da ga vidi; arhibiskup izgleda bolesno, senovite brazde pružaju se od nosa do brade. Gde li su bile pre mesec dana? – Hoću da se sve ovo završi – kaže on – pa da se vratim u Kent. – Tamo te čeka Greta? – pita Kromvel blago. Kranmer klima glavom. Njemu je, očigledno, teško da izgovori ime svoje žene. Prestravi se svaki put kad kralj pomene brak, a ovih dana, razume se, kralj malo toga sem braka i pominje. – Ona se plaši da će se kralj, kad dođe nova kraljica, ponovo okrenuti Rimu, i da ćemo nas dvoje morati da se razdvojimo. Ja joj kažem: ma neće, znam ja koliko je čvrsta kraljeva rešenost. Ali da li će promeniti mišljenje, pa da sveštenik može neskriveno da živi sa suprugom... Kad bih mislio da za tako nešto nema nade, mislim da bi onda bilo na mestu da je pustim da ode kući, pre nego što tamo ne bude više ničega za nju. Znaš i sam kako je to, prođe nekoliko godina, ljudi počnu da umiru, zaborave te, ti zaboraviš maternji jezik, ili tako bar ja to zamišljam. – Nada svakako postoji – odlučno će Kromvel. – I kaži joj da ću ja, u roku od nekoliko meseci, u novom parlamentu, izbrisati sve što je od Rima zaostalo u zakonicima. A onda, znaš – nasmeši se on – kad imovina bude preneta... pa, kad se jednom sredstva usmere u džepove Engleza, oni neće posle hteti da to što su dobili prespu u papine džepove. – I pita još: – Kako ti se čini kraljica, je l’ ti se ispovedila? – Nije. Nije još vreme. Ispovediće se ona. Na kraju. Ako do toga dođe. Drago mu je zbog Kranmera. Šta bi u ovom trenutku bilo gore? Slušati ženu koja je kriva, a sve priznaje, ili slušati neku nedužnu kako moli za milost? A pritom, i u jednom i u drugom slučaju, obavezati se na ćutanje? Možda će Ana sačekati dok ne bude više nikakve nade da će izvršenje kazne biti odloženo, možda će do poslednjeg časa čuvati svoje tajne. Razume to Kromvel. I on bi postupio isto. – Rekao sam joj da je sve već spremno – kaže Kranmer – za saslušanje povodom poništenja braka. Rekao sam joj da će to biti u Lambetu, sutra. A ona me pita: hoće li i kralj biti tamo? Neće biti,

gospođo, kažem joj ja, poslaće svoje prokuratore. A ona će: zauzet je sa onom Simorovom, pa onda prekori sebe, kaže: ne bi trebalo da govorim protiv Henrija, zar ne? Ne bi to bilo mudro, kažem joj ja, a ona će: mogu li ja lično da dođem tamo u Lambet, da govorim u svoje ime? Ne možete, velim joj ja, nema ni potrebe, imenovani su prokuratori koji će govoriti u vaše ime. Potištena, tako mi je izgledala. Ali onda je rekla: kažite mi šta kralj želi da potpišem. Šta god kralj želi, ja pristajem. Možda će mi dozvoliti da odem u Francusku, u manastir. Želi li on, možda, da kažem da sam se svojevremeno udala za Harija Persija? Gospođo, kažem ja njoj, erl poriče to. A ona se smeje. Kromvel je sumnjičav. Čak i da sve otkrije, čak i da u potpunosti, do poslednje pojedinosti, prizna krivicu – to Ani ne bi pomoglo, ne sada, mada je moglo da joj pomogne pre početka suđenja. Kralj ne želi da misli o svojim ljubavnicama, sadašnjim ili bivšim. On ih je iz sećanja izbrisao. I nju. Ne bi ona poverovala koliko ju je Henri izbrisao iz svog života. Juče je rekao: „Nadam se da će ove moje ruke uskoro prigrliti Džejn.” – Ne može ona sebi da predstavi da ju je kralj napustio – kaže Kranmer. – Ni mesec nije prošao otkako je naterao carevog ambasadora da joj se pokloni. – Mislim da je on to uradio za sopstveni račun. Ne zbog nje. – Ne znam – kaže Kranmer. – Meni se činilo da je voli. Mislio sam da su i dalje bliski, sve doskora. Sad mi, eto, nema druge nego da mislim kako ništa ne znam. O muškarcima. I o ženama. O svojoj veri, i onome u šta veruju drugi. „Hoću li ja otići u raj?”, upitala me je ona. „Pošto sam, za života, učinila mnoga dobra dela.” Isto je pitala i Kingstona. Možda svima postavlja isto to pitanje. – Ona govori o delima. – Kranmer vrti glavom. – A veru ne pominje. I nadam se da je shvatila, kao što ja sada shvatam, da nas ne spasavaju naša dela, već jedino žrtva Hristova, i da spasenje počiva u njegovim zaslugama, ne u našim. – Pa, ja ne mislim da bi trebalo sad da izvučeš zaključak da je ona sve vreme bila za papu. Kako bi joj to pomoglo? – Žao mi je zbog tebe – kaže Kranmer. – Što ti je zapala odgovornost

da sve to razotkrivaš. – Nisam znao šta ću otkriti, kad sam počinjao. To i jeste jedini razlog što sam u stanju ovo da uradim, zato što svaki novi momenat za mene predstavlja iznenađenje. – Pomisli kako se Mark hvalisao, pa kako su gospoda, pred sudom, uzmicala jedan od drugoga, izbegavaj ući jedan drugome pogled; naučio je neke stvari o ljudskoj prirodi koje mu ranije nisu bile znane. – Gardiner galami po Francuskoj kako zna detalje, ali meni, nekako, nije do toga da beležim svaku pojedinost, toliko su gnusne. – Zataškaj onda to – saglasan je Kranmer. Mada kralj sam, po svemu sudeći, nije s raskida kad dođe do detalja. Kaže Kranmer: – Svuda nosa sa sobom onu knjigu koju je napisao. Pokazao mi ju je pre neko veče, u kući biskupa karlajskog, znaš da je Frensis Brajan to tamo uzeo pod zakup? Usred zabave koju je Brajan priredio, izvadi kralj svoj tekst i počne naglas da čita, i celo društvo moralo je da sluša. Bol ga je pomeo. – U to nema sumnje – kaže Kromvel. – Nego, Gardiner će biti zadovoljan. Rekao sam mu da će on iz svega izaći kao pobednik, kad dođe do podele plena. Što se položaja tiče, mislim, i penzija i prihoda koji se sada vraćaju kralju. Ali Kranmer ga ne sluša. – Kaže meni ona: kad umrem, neću li i tad biti kraljeva žena? Nećete, gospođo, kažem ja njoj, jer kraljev brak biće tad poništen, a ja sam upravo i došao da zatražim vaš pristanak da se brak poništi. Pristajem, kaže ona. I još će: ali hoću li i dalje biti kraljica? A ja pomislim: po zakonu, biće kraljica. Nisam znao šta da joj kažem. Ali ona je izgledala zadovoljna. A meni se to sve bilo tako odužilo. To, vreme provedeno s njom. U jednom trenutku se smejala, a onda počne da se moli, pa upadne u sekiraciju... Pitala me je za ledi Vuster, za dete koje ova nosi. Rekla je, takođe, da misli da se dete ne pomera kako bi trebalo, pošto je ledi sad već, jelte, u petom mesecu ili tako nešto, i da ona misli da je to zbog toga što se ledi Vuster preplašila, ili je ophrvana tugom zbog nje, Ane. Nije mi bilo pravo da joj kažem da je ta gospa svedočila protiv nje. – Raspitaću se ja – kaže Kromvel – o zdravlju ledi Vuster. Ali neću pitati erla. On me je nešto mrko gledao. Ne znam iz kog razloga. Raznorazni izrazi, listom nedokučivi, smenjuju se na

nadbiskupovom licu. – Zar ne znaš? Onda, dakle, nije istina ono što se priča. Drago mi je zbog toga. – Kranmer okleva. – Zaista ne znaš? Po dvoru se priča da je dete koje nosi ledi Vuster – tvoje. Kromvel je zabezeknut. – Moje? – Priča se da si sate i sate provodio sa njom, iza zatvorenih vrata. – I to je dokaz za preljubu? Pa, kao što vidimo, i može da bude. Sad sam gotov. Lord Vuster će me proburaziti. – Ne izgledaš mi kao da se plašiš. – Plašim se, ali ne lorda Vustera. Više se plaši vremena koje dolazi. Ane koja se, mramornim stepeništem, uspinje ka nebu, a od dobrih joj dela, kao dragulja, otežali zglobovi na rukama i vrat. – Ne znam zbog čega – kaže Kranmer – ali ona misli da još ima nade. Svih tih dana Kromvel nije sam. Saveznici ga motre. Ficvilijam je uz njega, još uznemiren onim što mu je Noris samo u naznakama otkrio, a potom povukao; neprestano o tome priča, opterećuje mozak, upinje se da sastavi rečenice iz isprekidanih odlomaka. Nikolas Kerju je uglavnom sa Džejn, a Edvard Simor je čas sa sestrom, čas kod kralja, gde vlada atmosfera pune potčinjenosti i budnosti, dok kralj, nalik minotauru, diše, neprimetan, u lavirintu odaja. Jasno je Kromvelu da to njegovi novi prijatelji štite sopstvena ulaganja. Motre na njega tražeći ma i najmanji znak kolebanja. Želeli bi da se on do grla zaglibi u stvar, kako bi njima bilo lakše da se snađu, i da se njihova ruka u svemu ovome ne vidi, tako da ako kasnije kralj zbog nečega zažali, ili dovede u sumnju tu žurbu sa kojom se stvari završavaju – nastrada on, Tomas Kromvel, a ne oni. Rič i gazda Rajotesli svaki čas dolaze. Kažu oni: – Želimo da budemo uz vas, želimo da učimo, da vidimo kako vi to radite. – Ali ne mogu oni ništa da vide. Kad je Kromvel bio još dečko, i zaputio se ka Moreuzu bežeći od svoga oca, već u Doveru ostao je bez žute banke, pa je počeo na ulici da izvodi trik sa tri karte. „Vidiš kraljicu. Dobro je pogledaj. A sad... gde je kraljica?” Kraljica mu je bila u rukavu. Novac – u džepu. Kockari su vikali:

„Bičem ćeš ti dobiti!” Kromvel odnosi Henriju naloge, na potpis. Kingstonu još nije rečeno kako će kažnjenici umreti. Kromvel mu obećava: nateraću kralja da se dobro usredsredi. A onda kaže: – Veličanstvo, na Tauer Hilu nema vešala, a mislim da ne bi bilo mudro da ih vodimo u Tajbern, tamo bi rulja mogla da se otme kontroli. – A što bi se otimala? – kaže Henri. – Narod Londona ne voli te ljude. I ne poznaje ih, ako ćemo pravo. – Ne poznaje, ali traži bilo kakav povod za nerede, a ako vreme i dalje bude lepo... Kralj gunđa. Vrio dobro. Glavoseča. Zar i Mark? – U jednom trenutku obećao sam mu milost ukoliko sve prizna, a vi znate da je sve priznao, i to od svoje volje. – Je li došao Francuz? – pita kralj. – Jeste, Žan de Dentvil. Podneo je predstavke. – Ne – kaže Henri. Ne taj Francuz. Misli na dželata iz Kalea. Kromvel kaže kralju: – Mislite li da je još u Francuskoj, gde je kraljica, kao mlada, boravila na dvoru, mislite li da su je još tamo iskvarili? Henri ćuti. Prvo razmisli, pa onda progovara: – Oduvek je htela da mi utuvi u glavu, upamti šta sam rekao... da mi utuvi u glavu sve prednosti Francuske. Mislim da si u pravu. Razmišljao sam o svemu tome, i ne bih rekao da joj je Hari Persi probio himen. Ne bi on lagao, zar ne? Ne bi se zakleo u čast engleskog plemića. Ne, verujem da se razvratu odala još na francuskom dvoru. Ne može, tako, Kromvel da razluči da li dolazak glavoseče iz Kalea, takvog majstora svog zanata, predstavlja ikakvu milost; ili je takav vid oduzimanja života, u kraljičinom slučaju, prosto u saglasju s Henrijevim strogim smislom za red. Ali, razmišlja Kromvel, tim bolje ako Henri za Anin sunovrat optužuje neke Francuze, neke tamo strance, neznane i, moguće, već i pokojne. – Nije, znači, Vajat bio? – pita on. – Ne – turobno će Henri. – Nije bio Vajat. Bolje bi Vajatu bilo da do daljeg ostane tu gde je, razmišlja Kromvel. Bezbednije je tako. Ali može mu se poslati jedna poruka, da mu se javi

da neće ići na sud. – Veličanstvo – kaže Kromvel – kraljica se žali na dvorkinje. Želela bi da bude okružena ženama iz svojih privatnih odaja. – Njeno domaćinstvo je raspušteno. Ficvilijam se za to pobrinuo. – Sumnjam da su sve gospe otišle kućama. – Čekaju one, zna Kromvel, po kućama svojih drugarica, da se pojavi nova gospodarica. Henri će: – Ledi Kingston mora da ostane, ali ostale možete da promenite. Ukoliko nađe neku voljnu da je služi. Moguće je da Ana još ne zna da su je svi ostavili. Ako je Kranmer u pravu, ona mašta kako njeni nekadašnji prijatelji liju suze za njom, dok će se oni, u stvari, preznojavati od straha sve dok je njoj glava na ramenima. – Neko bi trebalo da joj se smiluje – kaže Kromvel. Henri gleda na papire koji su pred njim, kao da ne uopšte ne zna šta je sve to. – Smrtne presude. Da se odobre – podseti ga Kromvel. Stoji pored kralja dok ovaj umače penkalo i ostavlja potpis na jednom po jednom nalogu: četvrtasta, složena slova, što teško leže na papiru; muški rukopis, kao tačka na „i”. Kromvel je u Lambetu, pred sudom koji se sastao povodom brakorazvodne parnice, upravo u vreme dok Anini ljubavnici stradaju; ovo je poslednji dan procesa, mora biti poslednji. Kromvela na Tauer Hilu zastupa bratanac Ričard, koji mu donosi vest kako je sve tamo prošlo. Rokford je održao rečitu besedu, i činilo se da u potpunosti vlada sobom. Prvo je ubijen on, i to iz trećeg udarca sekirom; posle toga, ostali nisu bogzna šta rekli. Svi su priznali da su grešnici, svi su kazali da zaslužuju da umru, ali ni ovoga puta nisu rekli zbog čega; Mark, koji je ostao za kraj, klizajući se po onoj krvi, zatražio je od Boga milost, a od naroda da se moli za njegovu dušu. Dželat je u međuvremenu očito primirio ruku, pošto su, posle početne greške, svi ostali umrli čisto. Na papiru sve je rešeno. Kod njega su zapisnici sa suđenja koje će poneti u Kuću svitaka, da ili čuva, uništi ili zaturi negde, ali leševi pokojnika prljav su, i neodložan, problem. Beživotna tela moraju prvo da se natovare na kola i izvezu izvan zidina Kule; Kromvel ih vidi sad, gomilu isprepletanih, obezglavljenih telesa, skaredno nabacanih, kao da su na istom krevetu, ili kao da su, poput leševa u ratu, već bila i

sahranjena i ponovo otkopana. Pošto su leševi dopremljeni u tvrđavu, sa njih se skida odeća, kao bakšiš za glavoseču i njegove pomoćnike, a ostavljaju se samo u košuljama. Uz zidine Svetog Petra u lancima54, skutrilo se crkveno groblje; pokojnici nižeg roda biće sahranjeni tu, dok će Rokford otpočinuti sam, u podu kapele. Na mrtvima sada nema staleških oznaka, što izaziva zabunu. Jedan od onih što su nosili leševe reče: idite po kraljicu, ona zna kako svakom od ovih izgleda ona stvar; ali ostali su se, priča Ričard, na to ostrvili na toga. Čega se sve tamničari ne nagledaju, kaže Kromvel, nije ni čudo što ne znaju više šta treba, a šta ne treba reći. – Video sam Vajata, gledao me je kroz rešetke na Bel Taueru – kaže Ričard. – Dao mi je znak odozgo, i ja sam hteo da ga ohrabrim, da mu dam nadu, ali nisam znao kako da mu to pokažem. Pustiće oni Vajata, kaže Kromvel. Ali možda ne dok je Ana živa. Sati koji prethode tom događaju izgledaju dugi. Ričard ga grli; kaže: – Da je vladala duže, bacila bi nas psima da nas pojedu. – Da smo je pustili da vlada duže, to bismo i zaslužili. U Lambetu su prisutna dva prokuratora, kraljičini zastupnici; u ulozi kraljevih zamenika, tu su dr Bedil i dr Tregonvel, a prisutan je i Ričard Sampson, kao advokat njegov. I on je tu, on, Tomas Kromvel; kao i lord kancelar, i ostali članovi saveta, uključujući vojvodu od Safoka, čiji su bračni odnosi takođe u toj meri zamršeni da je u međuvremenu izučio kanonsko pravo u određenoj meri, gutajući nova znanja kao što dete pije lek; danas je Brendon sedeo, pravio grimase i meškoljio se u stolici dok su sveštenici i advokati ispitivali okolnosti. Razgovarali su o Hariju Persiju, i usaglasili se oko toga da od njega ne bi imali nikakve koristi. – Nikako mi nije jasno kako nisi uspeo da ga pridobiješ, Kromvele, za saradnju– kaže vojvoda. Nevoljno su razgovarali i o Meri Bolen, i složili se da bi ona mogla da predstavlja prepreku; mada je u tome kralj kriv kao što bi i svaki drugi bio na njegovom mestu, jer sigurno je znao da ne može da stupa u brak sa Anom ako je prethodno spavao sa njenom sestrom? Pretpostavljam, uključio se Kranmer blagim tonom, da to u datom trenutku nije bilo sasvim očigledno. Bilo je veze sa bliskom srodnicom, to je jasno, ali kralj je od pape dobio oprost grehova, i smatrao to i dalje validnim. Nije znao

da, u jednoj tako ozbiljnoj stvari, papa ne može da prašta; to pitanje biće rešeno kasnije. Ama baš nikakvih razloga za zadovoljstvo nema. Najednom, kaže vojvoda: – Dobro, svi vi znate da je ona veštica. A ako ga je veštičarenjem navela na brak... – Ne bih rekao da kralj misli tako – kaže on; on, Kromvel. – O, nego šta nego misli – veli vojvoda. – Mislio sam da smo mi ovamo i došli da bismo o tome razgovarali. Ako ga je vradžbinama naterala da se oženi njome, onda je taj brak ništavan, po mom poimanju. – Vojvoda sedne, prekrstio ruke. Prokuratori se zgledaju. Sampson pogleda u Kranmera. U vojvodu ne gleda niko. Najzad će Kranmer: – Ne moramo sa tim da izlazimo u javnost. Možemo da objavimo ukaz, ali da razlozi ostanu pod velom tajnosti. Svi su odahnuli. – Pretpostavljam da i u tome ima neke utehe – kaže Kromvel – da bar ne moramo javno da se izlažemo podsmehu. – Istina je tako retka i dragocena da se ponekad mora držati pod ključem – kaže lord kancelar. Vojvoda od Safoka hita ka svojoj barži, vičući usput da se, konačno, oslobodio Bolenovih. Okončanje prvog kraljevog braka dugo je trajalo, bilo je javno i predmet rasprava širom Evrope, ne samo na državnim savetima već i po pijacama. Kraj ovog drugog, ukoliko pristojnost prevlada, biće brz, daleko od očiju javnosti, niko o njemu neće pričati, i sve će se odigrati pod velom tajnosti. A opet, neophodno je da događaju prisustvuju grad i uglednici. Kula je varoš za sebe. Oružarnica je to, i palata, i kovnica. Radnici svih vrsta i činovnici dolaze i odlaze. Ali Kulom se može upravljati, a stranci se mogu evakuisati. Kingstonu će Kromvel poveriti zadatak da obavi to. Ana je – Kromvel sa žaljenjem prima tu vest – pobrkala datum pogubljenja, pa je na dan 18. maja ustala u dva ujutro da se moli, poslavši po milodarnika i Kranmera, da joj dođu u zoru kako bi se očistila od grehova. Niko joj, očigledno, nije rekao da Kingston, bez greške, dolazi u zoru na dan izvršenja kazne da opomene osobu koja treba da umre da je vreme da se pripremi. Nije Ana

upoznata sa protokolom, a i zašto bi bila? Sagledajte to, kaže Kingston, iz mog ugla: pet smrti za jedan dan, i onda još da budeš spreman za kraljicu Engleske sutradan? Kako ona da umre kad nema gradskih zvaničnika koji bi trebalo da prisustvuju? Stolari još prave gubilište na Tauer Grinu, mada ona, hvala bogu, iz kraljevskih odaja ne može da čuje kucanje čekića. Upravniku je, ipak, žao zbog njene omaške; naročito pošto posledice te greške traju dugo, sve do poznog prepodneva. Cela situacija predstavlja veliki napor i za njega i za njegovu ženu. Umesto da se raduje novom svitanju, prenosi upravnik, Ana je plakala, i govorila kako joj je žao što neće umreti tog dana; želi, kaže, da je patnja već iza nje. Saznala je za francuskog dželata. – Rekao sam joj – kaže Kingston – da je ništa neće boleti, da se to radi neprimetno. – Ali ona se, veli Kingston, opet uhvatila za vrat. Pričestila se, zaklevši se na telu božjem da je nevina. Što zacelo ne bi učinila, kaže Kingston, da je kriva? Ona oplakuje muškarce koji su pali. Zbija šale, kaže da će je upamtiti kao Anu Bezglavu, Annesam Tete55. Kromvel kaže sinu: – Ako pođeš sa mnom da prisustvuješ ovome, biće to možda i nešto najteže što ćeš uraditi u životu. Ukoliko možeš da podneseš to i da ne kloneš, ljudi će to primetiti, i to će ti posle služiti na čast. Gregori ga samo pogleda. – Žena je – kaže – ne mogu. – Biću pored tebe, da ti pokažem da možeš. Ne moraš da gledaš. Dok duša napušta telo, mi klečimo, oborenih pogleda, i molimo se. Gubilište je postavljeno na otvorenom, na mestu gde su se nekad održavali turniri. Dve stotine pripadnika kraljevske garde okuplja se i staje na čelo povorke. Jučerašnje šeprtljanje, zabuna oko datuma, odlaganje, dezinformacije: ništa od toga ne sme da se ponovi. Kromvel je poranio, još sipaju piljevinu, a sina je ostavio u Kingstonovom stanu, sa ostalima koji pristižu: šerifima, gradskim većnicima, londonskim zvaničnicima i dostojanstvenicima. On stoji sam na stepenicama što vode na stratište, ispituje ih, da proveri da li mogu da izdrže njegovu težinu; jedan od onih sa piljevinom obrati mu se: čvrsto je, gospodine,

svi smo trčali gore-dole, ali dobro, što ne biste i vi sami proverili. Kromvel pogleda gore, a ono dželat već stigao, razgovara s Kristofom. Mladić je lepo odeven, dobio je nešto novca da se obuče gospodski, tako da ne možeš lako da ga razlikuješ od ostalih zvaničnika; sve je to zato da se kraljica ne uznemiri, a ako dželat i upropasti odeću, barem nije sam za nju platio. Kromvel mu prilazi. – Kako ćeš obaviti ovo? – Iznenadiću je, gospodine. – Prebacujući se na engleski, mladić pokazuje na svoja stopala. Nosi meke cipele, nalik obući kakva se nosi po kući. – Mač ona i ne vidi. Stavio sam ga ovde, u slamu. Odvući ću joj pažnju na drugu stranu. Neće videti odakle joj prilazim. – Ali meni ćeš pokazati. Čovek slegne ramenima. – Ako baš želite. Jeste li vi Kremijel? Rekli su mi da ste vi ovde glavni za sve. U stvari, šalili su se sa mnom, kažu: ako padneš u nesvest kad vidiš koliko je ružna, ima tu jedan koji će uzeti mač umesto tebe, zove se Kremijel, i takav je čovek da bi i Hidri umeo glavu da odseče, mada ja nisam znao šta je to. A onda mi oni rekoše da je to nekakav gušter ili zmija, i kako joj ti odsečeš jednu glavu, a ono izrastu nove dve. – U ovom slučaju neće – kaže on. Kad se s Bolenovima jednom svrši, svršeno je s njima. Oružje je teško, moraš obema rukama da ga držiš. U dužinu ima bezmalo metar i dvadeset; pet centimetara je široko, zaobljeno pri vrhu, dvoseklo. – Ovako se vežba – kaže čovek. Vrti se kao plesač u mestu, visoko podignutih ruku i skupljenih pesnica, kao da steže balčak mača. – Svakoga dana morate da radite sa oružjem, makar samo da provežbate pokrete. Poziv može da stigne u svakom trenutku. Ne ubijamo ih toliko mnogo po Kaleu, ali odlazimo u druge gradove. – Dobar je to zanat – kaže Kristof. Voleo bi i on da uzme mač, ali se njemu, Kromvelu, oružje još ne ispušta iz ruku. Čovek kaže: – Rekoše mi da sa njom mogu da govorim na francuskom, da će me razumeti. – Da, učini tako. – Ali ona će klečati, to joj mora biti unapred predočeno. Panja nema, kao što vidite. Moraće da kleči uspravno, i da se ne pomera. Ako bude

mirna, sve će biti gotovo za tren. Ako ne bude, biće raskomadana. Kromvel mu vraća oružje. – Ja ću odgovarati za nju. A čovek će opet: – Sve je gotovo između jednog i drugog otkucaja srca. Ona ničega nije svesna. I već je u večnosti. Kromvel i Kristof odlaze. – Gospodaru – kaže Kristof – ovaj mi je rekao da kažem ženama da joj obmotaju suknje oko stopala kad bude klekla, za slučaj da padne nezgodno, pa da svet ne vidi ono što su tolika fina gospoda već videla. Ne zamera Kromvel mladiću zbog neotesanosti. Kristof je grub, ali govori pravo. A kad kucne taj čas, pokazaće se, žene će to i same uraditi. Mora da o tim stvarima razgovaraju među sobom. Frensis Brajan se odnekud stvorio pored njega, skuvao se ispod kožnog gunja. – Pa, Frensise? – Moje je zaduženje da, čim se glava odvoji od tela, sednem na konja i odnesem vest kralju i gospođici Džejn. – Zašto? – hladno će Kromvel. – Misliš da bi glavoseča mogao na bilo koji način da omane? Još malo pa će devet sati. – Jesi li doručkovao? – pita Frensis. – Ja uvek doručkujem – odgovara Kromvel. Ali se pita da li je kralj jeo. – Henri gotovo da je i ne pominje – kaže Frensis Brajan. – Pomene je samo kad priča kako ne može da shvati da se sve ovo dogodilo. Kad se osvrne na poslednjih deset godina, sam sebe ne može da razume. Ćute. – Eno ih – progovara Frensis – dolaze. Svečana povorka, kroz kapiju Koldharbor; prvo gradski zvaničnici, većnici i činovnici, potom garda. Usred njih stupa kraljica sa svojim ženama. Na sebi ima haljinu od tamnog damasta i kratki ogrtač od hermelina, a englesku kapu na glavi; za ovu priliku, da se pretpostaviti, nosi je da bi što je više moguće sakrila lice, da se ne vidi izraz. Ogrtač od hermelina, da nije on to Kromvelu odnekud poznat? Katarina je bila umotana u njega, pomisli on, kad sam je poslednji put video. Ta krzna su, znači, Anin poslednji plen. Tri godine prošlo je otkako je išla na krunisanje, i hodala je tada po plavom suknu koje su prostrli celom dužinom opatije – a ona je bila u poodmakloj trudnoći, i posmatrači su je pratili zadržavajući dah; sada pak mora da nabada po grubom tlu, u

damskim cipelicama, praznog i lakog tela, s toliko ruku oko sebe, ruku spremnih da je pridrže ako se spotakne. spremnih da je bezbedno otprate u smrt. Jednom ili dvaput kraljica se zanese, i cela povorka mora da uspori; ali nije se spotakla, okreće se i gleda iza sebe. Kranmer je ranije rekao: „Ne znam zbog čega, ali ona misli da još ima nade.” I dame su lica pokrile velovima, čak i ledi Kingston; ne žele da ih ubuduće povezuju sa tim što su radile ovoga jutra, ne žele da njihovi muževi i prosci pomisle na smrt kad ih pogledaju. Gregori je zauzeo mesto pored njega. Sin mu se sav trese, i Kromvel oseća to. Šakom u rukavici hvata ga za nadlakticu. Javlja mu se vojvoda od Ričmonda; on stoji na vidnom mestu, sa tastom Norfokom. Sari, vojvodin sin, šapuće nešto ocu, ali Norfok gleda pravo preda se. Zar i ovo da dočeka kuća Hauardovih? Kad su joj žene skinule ogrtač, od kraljice ostaje tek majušna prilika, smotuljak kostiju. Ne liči ona ni na kakvog moćnog neprijatelja Engleske, ali izgled može i da prevari. Da je samo mogla da dovede Katarinu na isto ovo mesto, ona bi to učinila. Da je sačuvala svoj uticaj, možda bi i mala Meri stajala ovde; a i on, Kromvel, sam, naravno, i on bi skinuo mundir, čekajući neizbrušenu englesku sekiru. – Sad će to začas – kaže on sinu. Ana u prolazu deli milostinju, i vrećica od baršuna sada je prazna; ona gurne šaku unutra, i izvrne vrećicu, baš kako to čine razborite domaćice, da se postara da sve bude utrošeno na šta treba. Jedna od žena koje je prate pruža ruku i uzima vreću. Ana joj je dodaje i ne pogledavši ženu, a onda staje na samu ivicu gubilišta. Okleva, pogled joj bludi iznad glava okupljenih, i tada Ana progovara. Masa se ustalasala, ali ne mogu joj se približiti više od nekoliko centimetara; sve glave su podignute, pogledi uprti. Kraljica govori veoma tiho, jedva su čujne njene reči, a osećanja koja iskazuje – uobičajena za ovakve prilike: – ... molim se za kralja, jer on je dobar, blag, srdačan i vrlini odan vladar... – Ovakve stvari moraju se reći, jer čak bi i sada kraljev glasnik mogao da stigne... Ona zastaje načas... Ali ne, to je bilo sve. Nema više šta da se kaže, a i ostalo joj je još svega nekoliko trenutaka na ovom svetu. Uzima vazduha. Na licu joj se očitava zbunjenost. Amen, kaže ona, amen. Obara glavu. A onda kao da se sabira, kao da ovladava drhtavicom koja joj je

zahvatila celo telo, od glave do pete. Jedna od žena pod velom prilazi joj sa strane i govori joj nešto. Anina ruka se trese dok je podiže da skine kapu. I čini to lako, bez suvišnog petljanja; pribadače nije ni bilo, pomisli Kromvel. Kosa joj je skupljena u svilenu mrežicu na potiljku, i ona je pušta, pa onda skuplja vlasi, podiže šake iznad glave, pravi punđu; pridržava je, zatim, jednom rukom, dok joj jedna od žena dodaje lanenu kapicu. Ana je navlači na glavu. Pomislio bi čovek da joj ta kapica neće držati kosu, ali drži je; mora biti da se uvežbavala. Ali sad se osvrće oko sebe kao da traži da joj pokažu kuda da ide. Napola podiže kapicu s glave, pa je vraća. Ne zna šta će sa sobom, i Kromvel sad lepo vidi da Ana ne zna da li da vezuje vrpcu na podvoljku – da li će stajati kapica ako se ne priveže, ili da li ona uopšte ima vremena da vezuje vrpcu, i koliko je njenom srcu još ostalo otkucaja na ovome svetu. Istupa utom krvnik, i on je vidi – vrlo joj je blizu – a Anine oči usredsređuju se na njega. Francuz lako klekne, da zatraži oproštaj. To je formalnost, kolenima jedva da je i dotakao slamu. Ani je dao znak da klekne i, dok ona to čini, on se udaljava, kao da ne želi da dođe u dodir čak ni sa njenom odećom. Sa pristojnog odstojanja, dodaje jednoj od žena savijeno platno, i prinosi ruku očima, da pokaže šta s tim treba da se radi. Kromvel se nada da je povez za oči dospeo u ruke ledi Kingston; koja god da ga je uzela, žena je vešta, ali Ani se otme tihi usklik u času kad mrak pada na njen svet. Usne joj se pomeraju u molitvi. Francuz rukama daje znak ženama da se sklone. One se povlače; kleče, jedna od njih gotovo je klonula na zemlju, pa je druge pridižu; uprkos velovima, vide im se šake, bespomoćne, obnažene šake, dok privlače suknje oko sebe, kao da hoće da se smanje, da se osiguraju. Kraljica je sada sama, sama kao što je i inače u životu bila. Isuse Hriste, kaže ona, smiluj mi se, Isuse, smiluj se, Hriste, dušu moju primi. Podiže jednu ruku, opet joj prsti traže kapu, a Kromvel pomisli: spusti tu ruku, ako boga znaš, spuštaj ruku, i ne zna šta bi dao samo da... uto će dželat oštrim tonom: – Dajte mi mač. – Glava s povezanim očima se naglo okreće. Čovek je iza Ane, koja se okrenula u pogrešnu stranu; ona ga ne oseća. Čuje se jecaj, jedan jedini zvuk iz cele mase. A onda tišina i, u toj tišini, rezak uzdah, ili zvuk kao da neko zviždi kroz ključaonicu; krv kulja iz tela, i ono, malo i poleglo,

pretvara se u crvenu lokvu. Vojvoda od Safoka i dalje stoji. Ričmond takođe. Svi ostali, koji su do tog časa klečali, sada ustaju. Dželat se okrenuo, skromno, i već predao mač. Njegov pomoćnik prilazi lešu, ali one četiri žene stigle su pre, isprečile mu se svojim telima na putu. Jedna od njih će žustro: – Ne želimo da je muškarci dodiruju. Kromvel čuje mladog Sarija: – Ne, dovoljno su je dodirivali. – A Kromvel se obraća Norfoku: milorde, postarajte se za svog sina, odvedite ga odavde. Ričmondu se, vidi Kromvel, slošilo, i on sa odobravanjem gleda kako njegov Gregori prilazi Ričmondu i klanja se, drugarski kako to samo mladić pred mladićem može, i govori mu: milorde, pustite to sad, idemo. On ne zna zbog čega Ričmond nije klečao. Možda on veruje u glasine da je kraljica pokušala da ga otruje, i neće da joj oda ni tu, poslednju počast. Situaciju sa Safokom već je lakše razumeti. Brendon je težak čovek, a Ani ne duguje ništa. U bici je učestvovao. Mada ovakvo krvoproliće nikad nije video. Kingston, po svemu sudeći, nije razmišljao šta će biti posle pogubljenja, nije razmišljao o sahrani. – Uzdam se u Boga – kaže on, Kromvel, ne obraćajući se nikom konkretno – da se upravnik setio da izveša zastave u kapeli – na šta mu neko uzvraća: mislim da jeste, gospodine, jer zastave su podignute, ima tome dva dana, za njenog brata. Upravniku i njegovoj reputaciji ovih poslednjih nekoliko dana mogli su samo da naškode, iako ga je kralj do poslednjeg časa držao u neizvesnosti, i premda je on lično – priznaće to kasnije – toga jutra iščekivao glasnika koji će nenadano dojahati iz Vajthola, da prekine sa svim tim; nije nada napuštala upravnika ni dok su kraljici pomagali da se popne uz stepenice, pa čak ni u trenucima kad je skidala kapu s glave. O kovčegu nije ni razmišljao, pa je posle na brzinu ispražnjen jedan sanduk za strele izrađen od brestovog drveta i odnet na poprište pokolja. Prethodnog dana taj sanduk trebalo je sa svojim tovarom da bude otpremljen za Irsku; svaka strela bila je spremna da nanese zasebnu, samotnu štetu. Sada je pak to predmet javne pozornosti, mrtvački sanduk, dovoljno širok za kraljičino telašce. Krvnik je prešao preko gubilišta i podigao odrubljenu glavu; umotava je sad u metar

tkanine, kao novorođenče. Čeka da neko dođe i preuzme teret. Žene, bez ičije pomoći, podižu od krvi otežale kraljičine ostatke i prebacuju ih u kovčeg. Jedna od njih priđe dželatu, uzima glavu i polaže je – drugde nema mesta – podno kraljičinih nogu. Onda se uspravljaju, sve mokre od njene krvi, i krutim korakom se udaljavaju, zbijajući redove kao vojnici. To veče Kromvel provodi u svom domu u Ostin Frajarsu. Poslao je već pismo Gardineru, u Francusku. Gardiner u inostranstvu; zver koja čuči i glođe svoje kandže, čekajući trenutak da skoči. Velika je to pobeda bila, to što je njega uspeo da drži po strani. Pita se Kromvel koliko dugo će mu to još polaziti za rukom. Voleo bi da je Rejf tu, sa njim, ali on je ili kod kralja, ili je u Stepniju, sa Helen. Navikao je Kromvel da viđa Rejfa gotovo svakodnevno, i nikako ne može da se navikne na novo ustrojstvo. Svakog časa očekuje da će začuti njegov glas, da će čuti njega i Ričarda, i Gregorija, kad je ovaj kod kuće, kako se jurcaju po ćoškovima i pokušavaju jedan drugog da gurnu niz stepenice, pa se kriju iza vrata i skaču jedan na drugoga, i izvode sve one smicalice koje izvode muškarci od dvadeset pet ili trideset godina kad računaju da preozbiljni starci nisu u blizini. Umesto Rejfa, uz njega je g. Rajotesli, šetka se. Zovite Me, izgleda, smatra da bi neko trebalo da mu prepriča dnevna zbivanja, kao što se događaji prepričavaju nekom hroničaru; ili, ako i ne to, da bi Kromvel trebalo da mu opiše sopstvena osećanja. – Ja stojim ovde, gospodaru, kao na rtu nekom, leđima okrenut moru, a poda mnom – ravnica u plamenu. – Ma je li, Zovite Me? Onda uđi ovamo, skloni se s vetra – kaže Kromvel – i popij sa mnom ovoga vina koje mi lord Lajl šalje iz Francuske. Obično ga čuvam za sebe. Zovite Me se prihvata čaše. – Osećam miris zgrada koje gore – kaže. – Srušenih kula. A ničega, zapravo, sem pepela nema. Olupina. – Ali olupina od koje se, zar ne, može imati koristi? Od olupine se mogu oblikovati raznorazne stvari; pitaj bilo kog primorca. – U jednoj stvari niste se poneli na odgovarajući način – kaže Rajotesli. – Zašto ste dozvolili da se Vajat provuče bez suđenja? Osim zbog toga što vam je prijatelj?

– A ti, vidim, ne držiš mnogo do prijateljstva. – Posmatra Rajoteslija, da vidi kako će ovaj primiti njegove reči. – I mimo toga– kaže Zovite Me – vi u Vajatu, shvatam to, ne vidite nikakvu pretnju, niti vas je on omalovažavao, ili vas vređao. Vilijam Brerton je bio osion i uvredio je mnoge, a i stajao vam je na putu. Hari Noris, mladi Veston... Pa, mesta koja su oni zauzimali ostala su upražnjena, i vi sad u kraljevu ličnu pratnju, uz Rejfa, možete da ubacite svoje prijatelje. A onaj prcoljak s lautom, Mark... Za to svaka čast, celo ovo mesto izgleda čistije bez njega. Sad kad je Džordž Rokford pao, i ostatak Bolenovih se razbežao, a Monsenjer će morati da šmugne kući na selo, i da bude manji od makova zrna. Car će biti zadovoljan razvojem događaja. Šteta samo što je ambasadora groznica sprečila da se pojavi danas. On bi to voleo svojim očima da vidi. Bogami, ne bi voleo, misli Kromvel. Šapui je gadljiv. Ali morao bi čovek da ustane iz postelje, makar bio i bolestan, da vidi ishod onoga za šta se zalagao. – Sad ćemo u Engleskoj imati mir – kaže Rajotesh. Jedan izraz mu se vrzma po glavi – beše li to izraz Tomasa Mora? – „mir u kokošinjcu kad lisica utekne”. Pred očima su mu razbacane strvine, neke pobijene jednim škljocajem vilica, ostale umlaćene ili rastrgnute dok se lisica okretala i grabila oko sebe u panici, a kokoške lepetale krilima oko nje, dok se lija vrtela ukrug i sejala smrt; ostatke potom treba sprati vodom, to gnojivo od skerletnog perja što se zalepilo po podu i zidovima. – Odoše svi glumci – kaže Rajotesh. – Sva četvorica koja su nosila kardinala u pakao; a ode s njima i sirota luda Mark, koji je napisao baladu o njihovim podvizima. – Sva četvorica – kaže Kromvel. – Sva petorica. – Pitao me je jedan gospodin, ako Kromvel ovako postupa s manje opasnim kardinalovim neprijateljima, šta li će tek da uradi kralju lično? Kromvel stoji i gleda na vrt, koji tone u sumrak; kao prikovan, jer ovo pitanje oseća kao oštricu noža među plećkama. Samo je jednom čoveku među svim kraljevim podanicima ovo pitanje moglo da padne na pamet, samo jedan postoji koji bi se drznuo da ga postavi. Samo je jedan čovek koji bi se usudio da dovede u pitanje njegovu, Kromvelovu,

odanost kralju, odanost koju iskazuje svakodnevno. – Tako znači... – progovara on najzad. – I Stiven Gardiner sebe naziva gospodinom. Možda, u okancima koja umeju i da iskrive i da zamagle, Rajotesli vidi sliku sumnje; zbunjenost, strah, osećanja koja se ne ogledaju često na licu prvog sekretara. Jer, ako Gardiner misli tako, ko još tako misli? – Rajotesli – kaže on – svakako ne očekuješ da ću se tebi pravdati? Kad jednom odabereš put kojim ćeš ići, nemoj posle nikome da se izvinjavaš. Bog mi je svedok, našem gospodaru kralju želim samo dobro. Voljan sam da mu se pokoravam i da mu služim. A ti me pažljivo posmatraj, i videćeš da činim upravo to. Okreće se tek pošto je procenio da Rajotesli može da mu vidi lice. Osmeh mu je besprekoran. – Da popijemo u moje zdravlje – kaže.

III Plen London, leto 1536.

– Šta bi s njenom odećom? – pita kralj. – S njenom kapom? – Uzeli ih ljudi iz Kule – kaže on, Kromvel. – To im je napojnica. – Otkupi to od njih – veli kralj. – Hoću da znam da su te stvari uništene. – Povuci sve ključeve od mojih privatnih odaja – dalje će kralj. – I ovde i drugde. Sve ključeve, od svih mojih soba. Hoću da mi se promene brave. Na sve strane vidiš nove sluge, ili pak stare sluge na novim dužnostima. Umesto Henrija Norisa, za glavnog u kraljevoj ličnoj pratnji postavljen je ser Frensis Brajan, koji će primati penziju u iznosu od sto funti. Mlađani vojvoda Ričmond imenovan je za čemberlena Čestera i Severnog Velsa, i uz to (umesto Džordža Bolena) za upravnika pet luka i čuvara Doverskog zamka. Tomas Vajat je pušten iz Kule, pa su i njemu dodeljene prinadležnosti u visini od sto funti. Edvard Simor je unapređen u vikonta od Bošana. Ričard Sampson je postavljen za biskupa čičesterskog. Supruga Frensisa Vestona obnarodovala je da se ponovo udaje. Kromvel je sazvao braću Simor da zajedno odluče koje će geslo pratiti Džejn kao kraljicu. Usaglasili su se na „Voljna da se pokori i služi”. Probaju sad, da vide kako se geslo sviđa Henriju. Ovaj se nasmeši, klimne glavom: savršeno zadovoljan. Spokojne su kraljeve modre oči. U toku te jeseni 1536, u prozorskim staklima, u klesanom kamenu i rezbarenom drvetu, znak feniksa odmeniće belog sokola sa carskom krunom; pokojničini heraldički lavovi ustupiće mesto panterima Džejn Simor, pri čemu se celom tom poslu pristupa štedljivo, budući da su životinjama ionako potrebne samo nove glave i novi repovi. Venčanje je obavljeno brzo, daleko od očiju javnosti, u kraljičinim tajnim odajama u Vajtholu. Ispostavilo se u međuvremenu da je Džejn

u daljem srodstvu sa kraljem, ali su odmah pribavljene sve neophodne dozvole. On, Kromvel, u kraljevom je društvu uoči samog obreda venčanja. Henri ćuti, i neuobičajeno je melanholičan za jednog mladoženju. Ne razmišlja on o prethodnoj kraljici; ima već deset dana kako ona nije među živima, i kralj je nikad i ne pominje. Ali zato kaže: – Nevaljša, ne znam da li ću imati još dece. Platon kaže da muškarac najbolje potomke pravi između tridesete i trideset devete. Meni je to vreme prošlo. Straćio sam najbolje godine. Ne znam na šta mi odoše. Kralj ima utisak da ga je sudbina prevarila. – Kad je umro Artur, moj brat, očev astrolog mi je predvideo da ću uživati u berićetnoj vladavini i izroditi mnogo sinova. Ako ništa drugo, vladavina ti jeste berićetna, pomisli Kromvel; a ako se i dalje budeš držao mene, i obogatićeš se više nego što možeš da zamisliš. Negde u tvojoj natalnoj karti našao se i Tomas Kromvel. Na naplatu dospevaju dugovi počivše kraljice. Dužna je oko hiljadu funti, a tu svotu pokriva već samo imanje koje joj je oduzeto; dužna je krznaru, čaraparki, svilarkama, apotekaru, tkaljama, sedlaru, bojadžiji, potkivaču i pozamanteru. Status njene kćeri neizvestan je, ali dete je dobro opremljeno krevetskim pokrivačima sa zlatnim resama, kao i kapicama od belog i ljubičastog satena sa pozlatom. Vezilji je kraljica ostala dužna pedeset pet funti, i sad se lepo vidi na šta je taj novac utrošen. Naknada za francuskog dželata iznosi nešto više od dvadeset tri funte, ali slabi su izgledi da će kraljica sebi taj trošak morati ponovo da napravi. U Ostin Frajarsu, Kromvel uzima ključeve i ulazi u sobicu u kojoj drže opremu za Božić; tamo gde su Marka bili zatvorili, kad se ono drao od straha usred noći. Paunova krila moraće da se bace. Rejfova kćerkica verovatno ih i neće ponovo tražiti; dečje pamćenje ne seže od jednog do drugog Božića. Kad je istresao krila iz platnene vreće, Kromvel rasteže platno, prinosi ga svetlu, i vidi mesto gde je vreća pocepana. Sad mu je jasno kako se perje provuklo i potonjeg pokojnika šašoljilo po licu. Vidi on da

su krila trošna, kao da ih je neko glockao, i da su nekad sjajna okca na njima izgubila sjaj. Sve su te stvari previše kitnjaste, uostalom, ne vredi im pridavati bogzna kakav značaj. Razmišlja o svojoj kćerki Grejs. Da li me je, pomisli on, žena ikad prevarila? Kad sam odlazio poslom za kardinala, a često je bivalo tako, da se nije slučajno spanđala s nekim trgovcem svilom koga je upoznala radeći, ili je možda, kao što mnoge žene čine, legla sa sveštenikom? Teško mu je da poveruje da bi ona tako nešto učinila. A opet, beše to jedna sasvim obična žena, dok je Grejs, opet, bila tako lepa, tako finih crta... Te crte mu se mute pred očima u poslednje vreme; eto šta smrt uradi čoveku, samo ti uzima i uzima, dok ti na kraju i od samih uspomena ne ostane tek ovlašan trag prosutog pepela. Kaže on Džoen, svastiki svojoj: – Šta misliš ti, da li je Džejn ikad radila ono s drugim čovekom? Mislim, dok smo ona i ja bili u braku? Džoen je preneražena. – Ko li ti je to utuvio? Odmah da si to sebi izbio iz glave! On to i pokušava. Ali ne može da se otme osećaju da mu Grejs sve više izmiče. Umrla je pre nego što su stigli da je naslikaju, ili nacrtaju. Živela je i nije za sobom ostavila nikakav trag. Odeća njena, krpenjača i drvena beba sa bluzicom – odavno su otišle drugoj deci. Ali od starije kćeri, Ane, ostala mu je sveska. Ponekad uzme tu svesku i razgleda je, pa vidi njeno ime ispisano odvažnim rukopisom, Ana Kromvel, sveska Ane Kromvel; po marginama je crtala ribe i ptice, sirene i grifone. Čuva tu svesku u drvenoj kutiji opervaženoj i postavljenoj crvenom kožom. Na poklopcu je boja izbledela, i sad je bledoružičasta. Tek kad otvoriš kutiju, zaseni te prvobitna, skerletna. Ove blage noći provodi za radnim stolom. Hartija je dragocena. Parčići i isečci se ne odbacuju, već prevrću, ponovo upotrebljavaju. Često mu se desi da uzme neku staru knjigu s pismima i u njoj pronađe beleške kancelara koji su se pretvorili u prah, zapise biskupa-sveštenika koji su se odavno ohladili ispod epitafa. Kad je prvi put, na isti taj način, podigao Volsijevu ruku posle kardinalove smrti – ishitrena računica, odbačena menica – srce mu se steglo, i morao je da odloži olovku dok grč bola ne mine. S vremenom je navikao na takve susrete, ali večeras,

dok prelistava knjigu i gleda kardinalov rukopis, sve mu je nekako čudno, kao da je o nekoj opseni reč; možda je to od svetla, možda je ono izmenilo oblike slova. Može to da bude i rukopis nekog neznanca, poverioca ili dužnika s kojim si maločas imao posla, a ne poznaješ ga dobro; ili pak rukopis nekog poniznog pisara koji beleži što mu gospodar diktira. Prolazi jedan tren; meki treptaj sveće od pčelinjeg voska, i on gurne knjigu prema svetlu, a reči poprimaju poznate obrise, i opet se vidi da ih je ispisala pokojnikova ruka. Za obdanice, Kromvel razmišlja samo o budućnosti, ali ponekad, u pozni noćni čas, vraćaju se uspomene, da mu zakeraju. Ako. Njegov novi zadatak je da nekako pomiri kralja i ledi Meri, da spase Henrija od toga da ubije svoju kćerku; a pre toga, da spreči Merine prijatelje da ubiju njega samoga. Pomogao im je da stignu u novi svet, svet bez Ane Bolen, i sada će oni zaključiti da dalje mogu i bez njega, Kromvela. Pojeli su šta je bilo na njegovom stolu, i sad će i njega da počiste sa otpacima i kostima. Ali to je njegova trpeza; on trči po njoj, sred pokvarenog mesa. Neka samo probaju da ga skinu. Videće tad da je on oklopljen, videće da se ušančio, da se zakačio, kao prilepak, za budućnost. Tek on ima da piše zakone, i mere da uzima, i opštem dobru da služi, i kralju svome; još ga čekaju zvanja i počasti, kuće koje treba da sagradi, knjige da pročita i – ko zna – deca kojoj će biti otac, a i Gregorija treba da ženi. Unuka da dobije – bila bi to kakva-takva nadoknada za decu koju je izgubio. Zamišlja sebe kako stoji, zasenjen svetlom, i diže uvis detence, da ga i počivši vide. Koliko god se ja borio, pomisli on, jednoga dana neće me više biti, a kako stoje stvari u ovome svetu, možda taj dan i nije daleko; šta ima veze što sam čovek postojan i snažan kad je sreća promenjiva, a o glavi mi rade i prijatelji isto koliko i neprijatelji. Kad kucne čas, nestaću, možda, pre nego što se mastilo osuši. Za sobom ću ostaviti golemu planinu hartije, a oni što dođu posle mene – neka to, recimo, bude Rejf, neka to bude Rajotesli, ili Rič, recimo – oni će kopati po tome što je ostalo, i tako primetiti: e, vidi ovde, neka stara tapija, stari crtež, staro pismo iz vremena Tomasa Kromvela; onda će prevrnuti taj list i napisati nešto o meni. Leto 1536: proglašen je za barona Kromvela. Ne bi mogao sebe da

nazove lordom Kromvelom od Patnija. Smešno bi i njemu bilo. Ako. Može da bude baron Kromvel od Vimbldona. Kad je bio mali, tumarao je on po svim tim poljanama. Reč „ako” podseća na onog đavolka što vam se sklupča ispod stolice. Zbog njega od mastila nastaju reči koje ranije niste videli, i linije koje se prostru preko stranice pa predu marginu. Kraj ne postoji. Ako mislite da postoji, u zabludi ste. Svaki kraj je početak. Evo jednog.

AUTORKINA BELEŠKA Okolnosti u kojima se odigrao pad Ane Bolen već vekovima su predmet sporenja. Dokazi su složeni i, katkad, protivurečni; izvori su neretko sumnjivi, nepouzdani, ili potiču iz potonjeg perioda. Ne postoji službeni zapisnik sa njenog suđenja, pa poslednje njene dane možemo da rekonstruišemo isključivo u fragmentima, uz pomoć savremenika koji su mogli biti i neprecizni, i pristrasni, i zaboravni, i na nekom drugom mestu u datom trenutku, ili pak prikriveni pseudonimom. Rečite i duge govore, kako pred sudom, tako i na gubilištu, koji su Ani naknadno pripisivani, valjalo bi čitati sa skepsom, a isto važi i za dokument koji se često naziva njenim „poslednjim pismom”, koje je gotovo izvesno falsifikat ili (da se izrazimo blagorodnije) plod mašte. U ovoj knjizi pokušala sam da prikažem kako je tih nekoliko prelomnih nedelja moglo izgledati sa stanovišta Tomasa Kromvela. Ne tvrdim da je moja verzija istinita; samo čitaocu nudim jednu od mogućnosti. Pojedine, poznate, aspekte ove pripovesti nećete pronaći u ovom romanu. Da bi se izbeglo beskrajno umnožavanje likova, nije pominjana, tad već pokojna, dama po imenu Bridžet Vingfild, koja je možda (iz groba) bila povezana s glasinama koje su počele da se šire oko Ane uoči njenog pada. Neposredna posledica tog izostavljanja izvora glasina može se ogledati u tome što je ovako veća krivica bačena na Džejn, ledi Rokford, možda i veća nego što ona to zaslužuje; lik ledi Rokford smo, naime, skloni da tumačimo retroaktivno, pošto nam je poznata razorna uloga koju je ona odigrala u životu Katarine Hauard, pete Henrijeve žene. Džulija Foks nam je ponudila pozitivnije tumačenje Džejninog karaktera u knjizi Džejn Bolen (2007). Oni upućeni u sve što se dešavalo poslednjih dana Aninog života primetiće da ima još izostavljenih likova, kao što je, na primer, slučaj sa Ričardom Pejdžom, dvorjaninom koji je bio uhapšen otprilike u isto vreme kad i Tomas Vajat. Protiv Pejdža nikada nije podignuta optužnica, niti mu je suđeno. Kako on, mimo toga, ne igra nikakvu ulogu u ovoj priči, a i niko nema predstavu zbog čega je uopšte lišavan slobode, činilo se da je najbolje ne opterećivati čitaoca još jednim imenom.

Zahvalnost dugujem delima Erika Ajvsa, Dejvida Loudsa, Elison Vir, Dž. V. Bernarda, Rite M. Vornik i mnogih drugih istoričara koji su pisali o Bolenovima i njihovoj propasti. Ovo, naravno, nije ni knjiga o Ani Bolen, ni knjiga o Henriju VIII, već pripovest o karijeri Tomasa Kromvela, čija ličnost još čeka kompletnu i merodavnu biografiju. U međuvremenu, prvi sekretar ostaje onako uglađen, debeljuškast i krajnje nepristupačan, kao novčić u česnici; ali nadam se da ću istrajati u naporima da ga odande iščeprkam.

SLOVO ZAHVALNOSTI Iskreno sam zahvalna slobodoumnim istoričarima koji su izdvojili vreme da pročitaju roman Vučje leglo, da iznesu svoja zapažanja i pruže mi podršku u novom poduhvatu, kao i mnogim čitaocima koji su mi poslali svoja porodična stabla i deliće porodičnih legendi, s pikantnim podacima o mestima kojih više nema i nekim gotovo zaboravljenim imenima. Hvala ser Bobu Vusteru što mi je pokazao Alingtonski zamak, koji je nekada bio u vlasništvu porodice Vajat, i Rupertu Tistlervejtu, potomku Vilijama Poleta, koji me je pozvao u Kadej, svoju prelepu kuću u Devonu. I hvala svima onima koji su me ljubazno pozvali u goste, a kojima ću se, nadam se, odazvati u toku rada na novom romanu. Posebnu zahvalnost dugujem svom suprugu Džeraldu Makjuenu, koji je primoran da deli kuću sa mnoštvom nevidljivih ljudi, i kome nikad nije teško da mi pruži podršku i bude dobar prema meni.

O AUTORKI Hilari Mantel, je visokotiražna autorka deset romana, uključujući Vučje leglo, delo koje je 2009. godine ovenčano nagradom Men Buker, kao i priznanjem Nacionalnog kruga književnih kritičara za beletristiku. Nagradu Men Buker ponelo je, godine 2012, i romaneskno ostvarenje koje je pred vama, Leševe na videlo, nastavak Vučjeg legla. Među njenim romanima izdvajaju se naslovi Promena klime (A Change of Climate), Bezbednije mesto (A Place of Greater Safety), Mimo crnila (Beyond Black) i Osam meseci na Ulici Gaza (Eight Months on Ghazzah Street). Objavila je i knjigu memoara Ispustiti dušu (Giving Up the Ghost). Mantelova je 2006. Godine ovenčana nagradom Hotornden, a njene kritike i eseji izlaze na stranicama listova Njujork tajms, Njujork rivju ov buks i London rivju ov buks. Živi u Engleskoj sa svojim suprugom.

1

Sveti Hubert (656/658-727), svetac Rimokatoličke crkve, biskup Liježa, inače zaštitnik lovaca. (Prim. prev.) 2 Starofr.: Od glave do pete. (Prim. prev.) 3 Titulu dofena (fr. dauphin) nosili su francuski prestolonaslednici od 1350. Do 1791, kao i u kratkom periodu od 1824. do 1830. godine. (Prim. prev.) 4 Muški odevni predmet, nošen širom Evrope u periodu od 15. do 17. veka; tesan prsluk na pertlanje, sa rukavima ili bez njih. (Prim. prev.) 5 Lat.: Apostolski život. (Prim. prev.) 6 Fr.: Igra dlanom. (Prim. prev.) 7 Fr.: Hajdemo, hajdemo! (Prim. prev.) 8 Liturgijska kapa koju nose papa, kardinali, nadbiskupi i biskupi, a u posebnim slučajevima i opati. (Prim. prev.) 9 Višeglasni muzički oblik sa verskim sadržajem. (Prim. prev.) 10 Fr.: Priča se, kažu. (Prim. prev.) 11 Fr.: Sranje. (Prim. prev.) 12 Kromvelova sestra bila je udata za Morgana Vilijamsa, vlasnika krčme Pegaz, leteći konj. (Prim. prev.) 13 Fr.: Hladnoća, rezervisanost. (Prim. prev.) 14 Ravničarska, močvarna oblast u istočnoj Engleskoj. (Prim. prev.) 15 Liktori su bili svojevrsna garda, oružani pratioci najviših magistrata u starom Rimu. (Prim. prev.) 16 Fr.; Trudna. (Prim. prev.) 17 Fr. : Zašto? (Prim.prev.) 18 Lat.: Dnevnica. (Prim. prev.) 19 Sveti Danstan (924–988), biskup vinčesterski i nadbiskup kenterberijski, upamćen, pored ostalog, po tome sto je pokušao da od Danaca i Engleza napravi jedan narod. (Prim. prev.) 20 Ova svetica, koja žene oslobađa od muškog bremena, pojavljuje se, pod različitim imenima, širom katoličkog sveta; u Španiji je nazivaju Librada, što znači „Osloboditeljka”. (Prim. prev.) 21 Fr.: Dragi moj. (Prim. prev.)

22

Belo vino koje se pravi od crnog grožda. (Prim. prev.) 23 Fr.: Obavezan. (Prim. prev.) 24 Vrsta engleskog narodnog plesa, prepoznatljiva po živopisnim kostimima. (Prim. prev.) 25 Mitsko stvorenje do pola čovek, od pola riba, muški pandan morskoj sireni. (Prim. prev.) 26 Aqua vitae (lat.), voda života ili živa voda, starinski naziv za vodeni ratvor etanola. (Prim. prev.) 27 U trenucima kad pravoslavni hrisćani obeležavaju Badnje veče, oni hrisćanski vernici koji se pridržavaju gregorijanskog kalendara završavaju dvanaestodnevno svetkovanje Božića, pa otuda ovo raspremanje trpeze u večernjim satima šestog januara. (Prim. prev.) 28 Fr.: Žena koja živi sama, bez obzira na to da li se nikada nije udavala, ili je razvedena, ili je udovica. (Prim. prev.) 29 Fr.: Zaštićena, obezbeđena, osigurana, doslovce – pokrivena žena. (Prim. prev.) 30 Fr.:Pa... (Prim. prev.) 31 Fr.: Borba iz zadovoljstva, prijateljska borba. (Prim. prev.) 32 Fr.: Borba na život i smrt; ove borbe obično su završavane ili tako što bi poraženi megdandžija bio iznet sa borilišta, ili tako što bi se predao jačem i uspešnijem suparniku. (Prim. prev.) 33 Lat.: Kopno. (Prim. prev.) 34 Fondaco dei Tedeschi, ili Nemačka kuća, palata prvobitno sagrađena u trećoj deceniji XIII, a obnovljena početkom XV veka, služila je istovremeno kao skladište, svratište i radni prostor za nemačke trgovce u doba renesanse. U Veneciji je istovremeno postojala i Turska kuća. (Prim. prev.) 35 Ženske cipele sa visokom platformom koje su se nosile u zapadnoevropskim zemljama u XVI veku. (Prim. prev.) 36 Vrsta kacige karakterističnog oblika, poznata i kao turnirski šlem. (Prim. prev.) 37 Misteriozna bolest znojenja harala je Britanijom i Evropom u periodu od 1485. do 1552. godine, odnevši desetine hiljada života, da bi

se najednom povukla, isto tako zagonetno kao što se i pojavila. (Prim. prev.) 38 Fr.: Spasavaj se ko može. (Prim. prev.) 39 It.: Najplemenitiji gospodine. (Prim. prev.) 40 Fr.: Dragi prijatelju... (Prim. prev.) 41 It.: U pola glasa, tiho. (Prim. prev.) 42 Fr.: Malo, pomalo. (Prim. prev.) 43 Prethrišćanski praznik (engl. May Day) koji se svetkuje prvog maja, a kojim se obeležava dolazak proleća. (Prim. prev.) 44 Pariski vrt, ili Pariski park (engl. Paru Garden), poznat i kao Medveđi park (Beargarden), znamenito londonsko okupljalište u XVI i XVII veku, stecište ljubitelja tzv. životinjskih sportova, gde su povlašćeni podanici Krune mogli da se iživljavaju na medvedima i bikovima. Isto to mesto bilo je na glasu i kao sastajalište špijuna, plaćenika i raznih opskurnih likova, ali i svojevrsna pijaca najstarijeg zanata na svetu. (Prim. prev.) 45 Lat.: Umeće ljubavi. (Prim. prev.) 46 Fr.: Među nama. (Prim. prev.) 47 Rebek, rubab ili rebab, sreilnjovekovni ličani instrument sa dve ili tri žice i kruškolikim kućištem, u zapadnu Evropu stigao iz islamskog sveta. (Prim. prev.) 48 Hidrološka veštačka depresija, deo morskog dna isušen usled gradnje brane ili crpljenja vode. (Prim. prev.) 49 Ova vrsta kape, poznata i kao zabatna kapa (engl. gable hood), u vreme Ane Bolen ustupila je mesto kontinentalnoj, francuskoj varijanti ženskog odevnog predmeta za glavu. (Prim. prev.) 50 Uvežbana nehajnost, dobro odglumljena nonšalancija, it. sprezzatura. (Prim. prev.) 51 Fr.: U nedostatku boljega. (Prim. prev.) 52 Konjski prekrivači od grube tkanine abe. (Prim. prev.) 53 Fr.: Doviđenja. (Prim. prev.) 54 St. Peter ad Vincula, kraljevska kapela pri Londonskoj kuli. (Prim. prev.)

55

Fr.: Ana bez Glave, Ana Bezglava. (Prim. prev.)