Leah Fleming - Brod hiljadu snova.pdf

Lija Fleming

BROD HILJADU SNOVA

Naziv originala: Leah Fleming THE CAPTAIN’S DAUGHTER

U znak sećanja na sve živote izgubljene 15. aprila 1912. Godine

PRVI DEO 1912-1914.

1

ENGLESKA, APRIL 1912. Stigli su prerano. Stojeći između gomila kofera, putnih torbi i paketa, jednim okom motreći na sat na visokoj kuli od terakote, osluškujući udaljeno brujanje lokomotive i pokušavajući da oseti miris uglja i usijane gareži koji je obično najavljivao dolazak londonskog voza u Ulicu Triniti, Mej Smit je posmatrala kako se peron puni putnicima. Neki su nosili akten-tašne, a drugi pakete, svi hitajući nekim svojim poslom. Mej pogleda u svog muža koji je nosio skroman šešir i svoje najlepše polovno odelo od tvida. U naručju je držao malu Elen, koju su umotali u kaputić i šal da bi je zaštitili od hladnog vetra što nadire s okolnih pustopoljina i briše preko perona. Devojčicine oči nesigurno su gvirile ispod novog šeširića, začuđeno upijajući čudnu vrevu. Oko nje, i svih njih, odjekivalo je toliko novih i neobičnih zvukova: čangrljanje kolica s nagomilanim kutijama, treskanje vrata na vagonima, zvižduci koje je vetar donosio sa suprotnog perona. Voz će stići uskoro, pomislila je Mej. Bio je to rani voz za poslovne ljude s polucilindrima i otmenim odelima, voz koji dovozi lankaširski pamuk u grad. Došlo joj je da poput deteta poviče: „Pogodite gde idemo! Nikad ne biste poverovali!” Ipak je, naravno, obuzdala taj poriv, prožeta mešavinom uzbuđenja i postiđenosti. Ti ljudi navikli su da putuju, za razliku od nje koja je nezgrapno stajala na peronu u strukiranom teget mantilu, koji je lepršao preko duge suknje od serža, sa revnosno izglancanim čizmama i plavom kosom vezanom u urednu punđu ispod crnog slamnatog šešira sa širokim obodom. Sva odeća koju je imala na sebi bila je krajnje praktična, odabrana da uspešno prikrije prljavštinu i odoli izazovima dugog putovanja, bar se ona nadala da hoće. Na brzinu se preslišala da li je ponela sve što im je neophodno za put: limenu kutiju sa sendvičima i jabukama, flašicu s mlekom za Elen, nešto finih biskvita i tvrdih bombona, za slučaj ako im bude muka, jednu slikovnicu, čiste pelene i vlažan peškirić, spakovan u mali putni neseser. Njihovi papiri i dokumenti bili su na sigurnom, u kožnoj aktovki koju je Džo za uspomenu dobio od kolega iz fabrike. U koferu su nosili dva fina horoks pamučna čaršava na kojima su bili izvezeni njihovi inicijali, poklon koji su joj poslednjeg dana na poslu uručile devojke iz tkačnice. Među tim čaršavima nalazili su se brižljivo spakovani darovi za Džoovog ujaka Džordža, koji je živeo u Ajdahu: novine iz njegovog rodnog grada, portreti iz fotografskog ateljea, ljupka kutija za čaj i Biblija s posvetom, koju su dobili na veronauci. „Izgleda da naš voz kasni”, prošaptala je Mej, ali Džo je samo prsnuo u smeh.

,,Ne kasni, nego si nas ti naterala da dođemo prerano. Pogledaj, signal na koloseku se promenio. Stići će svakog minuta...” Džo proviri preko ruba perona, što ju je ispunilo nervozom. „Skloni se odatle”, rekla je. „Elen će se sigurno uplašiti. A tek ja...” Mej je oduvek zazirala od lokomotiva jer su joj ličile na ogromne crne aždaje koje bljuju vatru. Dok se gvozdeno čudovište zaustavljalo u stanici, praćeno zaglušujućom tutnjavom, škripeći preko šina i ispuštajući oblake pare, osetila je kako joj struja uskovitlanog vrelog vazduha zapljuskuje obraze. „Jesu li karte kod tebe?”, ponovo je upitala Džoa. Uplašena bukom, Elen je briznula u plač. „Daj mi je!”, uspaničeno povika Mej i uzela rasplakanu devojčicu u naručje. „Budi mirna, mila. To je samo puf-puf. Još malo pa ćemo krenuti na putovanje ka Novom svetu. Hajde, reci papa Boltonu. Pred nama je velika avantura.” Nakon što se Džordž uverio da je njihov kofer bezbedno utovaren u prtljažni vagon, ugurali su se u kupe druge klase. Elen je nastavila da kmeči. „Brzo će se smiriti”, mrmljala je Mej, smeškajući se putnicima koji su ih šibali ozlojeđenim pogledima. Nije imala drugog rešenja osim da Eleni u ručicu ćušne jedan biskvit i da se nada najboljem. Trik je upalio i devojčica je ubrzo počela zadovoljno da gricka keks. Mej je ljutito osmotrila lica svojih saputnika. Ona je imala jednako pravo da sedi u tom kupeu kao i oni. Ona i Džo možda jesu bili siročad, ali su u Americi imali pokrovitelja koji će im pomoći da započnu novi život. Možda nisu bili bogati, ali imali su jedno drugo i divnu malu kćer, blistavu poput tek skovanog novčića. Bili su mladi i pred njima je bio čitav život. Došlo joj je da se uštine, kao da nije mogla da poveruje u takav obrt sreće, u šansu da okrenu potpuno novi list. Osmehnula se i uhvatila svoj odraz na prozoru vagona. Možda nije bila neka lepotica, ali imala je rumene obraze i krepko telo pa nije zazirala od napornog rada, a ako je bila dobro obaveštena, u Novom svetu su takve devojke odlično prolazile. A povrh svega, imala je svoju malu Elen, koja je nasledila očevu svetlu talasastu kosu i oči plave poput mora, što je bio pravi blagoslov. Dođuše, Elenine okice još nikad nisu videle more, ali uskoro će se i to desiti. Vrata na vagonima odjednom su zatreskala i kroz vazduh se prolomiše zvižduci koji su najavili da je voz spreman za polazak. Vagon je poskočio i Mej polete napred. Optimizam joj se nakratko raspršio, ustuknuvši pred panikom. Zašto ostavIjamo sve što nam je poznato? Šta to radimo? Došlo joj je da zaustavi voz, izleti napolje i vrati se kući, u poznati i utešni svet. Umalo nije skočila sa sedišta, ali obuzdala se primetivši da Džo zuri kroz prozor sa izrazom nepokolebljive odlučnosti. Džo je bio veoma ponosan kada su ga rođaci iz Amerike pozvali da se priključi njihovom stolarskom biznisu. Kako da ga izneveri? Ako treba, ići će s njim do kraja sveta.

Doduše, to nipošto nije značilo da im se nije dopadao život u Gradu pamuka na severu Engleske. Gradić im je oboma pružio utočište, u sićušnoj kolibi na rubu vresišta. Tu su izučili zanat i počeli da rade, prvo kao poslužitelji, a potom i u predionici, u kojoj su se i upoznali. Njih dvoje su još u ranoj mladosti shvatili da su stvoreni jedno za drugo pa su se venčali čim je Džo završio sa šegrtovanjem. Ipak, Mej je oduvek znala da je Džo za svoju porodicu želeo nešto bolje. Izgarao je od želje da se dokaže, a ona je zdušno podržavala njegove ambicije. Zar ne žele svi roditelji da njihova deca odrastaju daleko od fabričkog dima, negde gde će moći da upoznaju ljude iz svih krajeva sveta, ljude koji su, poput njih dvoje, stavili sve na kocku i krenuli u susret novom životu? Trebalo je mnogo hrabrosti da čovek sve ostavi za sobom i da se otisne u nepoznato, ali ona nipošto nije bila kukavica. Pa ipak, i dalje ju je izjedala neka strepnja. Šta ako stvari krenu naopako? Šta ako se ispostavi da je taj ujak Džordž neki tiranin? Šta ako... Prestani da cepidlačiš, prekorila je sebe, podigavši pogled ka koferima za koje su bile prikačene etikete ispisane njenim brižljivim rukopisom: gospođa i gospodin Džozef Smit, RMS Titanik, Sautempton. To je bilo njihovo naredno odredište.

2 Brujanje crkvenih zvona razlegalo se nad gradom dok se porodica okupljala pred Zapadnom kapijom katedrale, formirajući pogrebnu povorku. Selestina Parks bila je zahvalna što joj je lice bilo zaklonjeno crnim čipkastim velom koji je prikrivao njenu tugu dok se privijala uz oca i posmatrala kako braća podižu kovčeg na ramena. Kovčeg sigurno nije bio težak jer se njena majka Luiza u završnom stadijumu bolesti pretvorila u kost i kožu. Selest nije mogla da oprosti sebi što je prekasno stigla, bespovratno izgubivši šansu da majci kaže poslednje zbogom. Brod iz Njujorka kasnio je zbog bure, ali njeni najbliži odložili su sahranu samo da bi je sačekali. Kada je konačno kročila u svoj stari porodični dom u Ličfildu, bila je šokirana prizorom koji je zatekla. Njena majka, nekada prelepa žena, pretvorila se u sparušen i gotovo neprepoznatljiv skelet. Vetar je šibao Katedralnom portom, podižući lišće koje se vrtložilo nad kaldrmom, dok je tužna povorka stajala ispred dekana koji je izašao da ih lično sprovede do odjekujućeg crkvenog broda. Selest je podigla glavu, šarajući pogledom preko tri visoke šiljate kule Ličfildske katedrale – Tri Gospe iz Doline, koje su parale vedro martovsko nebo – i elegantnih kuća od ružičastog peščara oko Porte. Kako je samo prisno izgledao taj prizor u rano proleće, s narcisima koji su pomaljali svoje glavice iz trave i oštrim vazduhom koji je stizao iz Ritova. Kad god bi se vratila kući u to doba godine, bila bi dirnuta krajolikom, a naročito pogledom na pupoljke i zelenu travu kako se talasa preko parkova i polja. Uskrs u Ličfildskoj katedrali oduvek je bio poseban, ali ove godine prožeće ga težina njihovog gubitka.

Na trenutak je pomislila na vlastiti dom i voljenog sina, koji je ostao tamo daleko, s druge strane okeana. To je natera da se priseti da je čeka dugo i iscrpljujuće putovanje nazad, ali brzo je potisnula tu misao u zapećak. Morala je da se usredsredi na preče stvari. Skliznula je prstima preko dugog vunenog kaputa s okovratnikom od lisičjeg krzna. Ispod je nosila crni kostim ukrašen nenametljivim perlicama, koji je pozajmila iz majčinog ormana, zajedno s crnim rukavicama. Bilo je tako utešno osetiti obrise majčinih ruku; još su se ocrtavali na platnu iz koga je izbijao poznati miris lavandine vodice. Njene divlje kestenjaste lokne prikrivao je otmeni filcani šešir, pričvršćen za kosu ahatnim iglama koje je nekada nosila njena baka. Selest nije imala dovoljno vremena da kupi odeću za pogreb pa je mogla samo da se nada da je napravila doličan izbor. Luiza Forester oduvek je bila oličenje elegancije i kćer je u trenutku njene smrti želela da joj ukaže poštovanje ravno ljubavi koju je gajila prema njoj dok je bila živa. Selest je čuvala majčina poletna pisma kao najveće blago, sa svim onim vestima o katedrali, sveštenstvu i luckastim ispadima starih učenjaka s Teološkog koledža. Ta pisma su za nju bila dragocena spona sa zavičajem. A onda je majčin rukopis počeo da se menja, da nezgrapno bludi preko stranice, sve dok njen otac na kraju nije preuzeo tu dužnost na sebe, objašnjavajući da Luiza više nije kadra da drži pero, i sugerišući da je kucnuo čas da se Selest vrati kući, pre nego što bolest odnese svoj neminovni danak. Nismo se čak ni oprostile, jecala je Selest svake noći otkako se vratila u zavičaj, ali nadala se da će joj današnja služba doneti bar malo utehe. Kao biskupova kćer, Luiza će biti sahranjena sa svim crkvenim počastima, ispod travnate humke u neposrednoj blizini katedrale. Ali gde ću tugovati za tobom kada se vratim kući? – pitala se utučeno Selest. ,,Ja sam vaskrsenje i život...” Sveštenikov blagi glas odjekivao je kroz vazduh dok je stiskala očevu šaku, jedva potiskujući jecaje. Zašto si nas napustila? Kako da izvršim svoju dužnost ako ti ne budeš tu da me vodiš svojom snagom i ljubavlju? Kasnije, kada je sve bilo gotovo i kada su se okrepili toplim čajem i hladnom zakuskom u trpezariji Teološkog koledža, Selest se zajedno s braćom vratila u Crvenu kuću, u njihov porodični dom u Stritheju, gde im je otac saopštio svoju odluku. „Sada kada smo konačno svi na okupu, želim da vas obavestim da neću ostati ovde. Već me čeka mesto u Vikarskoj porti. Hoću da budem što bliže vašoj majci i što bliže gradu kako bih mogao dolično da se posvetim svom pozivu.” ,,Ne možemo da ostanemo ovde bez tebe”, pobuni se Selvin, koji je bio advokat i svakodnevno putovao do Birmingema. „Naravno da možete. Ti ćeš se jednog dana oženiti i tvoja supruga sigurno neće želeti da se stara o nekom starcu. Bertram je na univerzitetu, ali treba mu mesto gde će boraviti tokom raspusta, a isto važi i za Selest, ako nekom prilikom

uspe da nagovori svog muža i sina da nam dođu u posetu”, objasni otac, skrenuvši pogled ka fotografiji nasmešenog dečaka, njegovog unuka Rodija, koja je zauzimala počasno mesto na polici iznad kamina. „Tvoja majka volela je tu fotografiju”, tiho je rekao. A onda je, trgnuvši se iz sanjarenja, dodao: „Draga moja Selestina, moraš da poneseš bar nešto od njenih stvari kada kreneš nazad.” Selest nije bila raspoložena da preko noći razori svoj dom i sve svete uspomene. To je trebalo tek kasnije da dođe na dnevni red. Ne primećujući njen nemir, otac je nastavio da priča. „Moraš da poneseš njene stolnjake”, rekao je odlučno. „Tvoja majka umela je tako lepo da veze. Sigurno bi volela da ih ti uzmeš.” Očiju punih suza, Selest je opipala stolnjak koji je bio prekriven vazama s cvećem i izjavama saučešća. „Hvala ti”, promrmljala je. „Uzeću ih, ali ne sada.” Kao da je konačno pročitao njena osećanja, otac joj je stegao šaku. ,,Ne brini, majka će zauvek ostati u tvom srcu”, rekao je utešnim glasom. „Ona te nikada neće napustiti. Siguran sam da ćete svi nastaviti dalje, baš kao što bi i ona učinila. Ona vas je dobro vaspitala. Osim toga, ti sada imaš divnu porodicu, mila. Oni sigurno jedva čekaju da im se vratiš.” Tata je bio u pravu. Majka je jeste dobro vaspitala. Selest je znala da je dužnost prema drugima imala prednost nad sebičnim potrebama. I zato je progutala suze i zagledala se kroz prozor, preko travnjaka koji je bujao od prolećne raskoši. Samo kad Ličfild ne bi bio tako lep u ovo doba godine... Još tada je trebalo da kaže ono što joj je ležalo na duši, ali nešto ju je zaustavilo. Sad nije bio pravi čas da jednog skrušenog starca opterećuje svojim problemima. Koliko god oni strašni bili.

3 Već pri prvom pogledu na London i njegova veličanstvena zdanja, Mejino srce zadrhtalo je od strahopoštovanja. Sa izrazom neskrivene neverice, posmatrala je Big Ben i Londonsku kulu koja se nazirala s mosta. Noć su proveli u nekom pansionu u blizini Katedrale Svetog Pavla, koji se nije mogao pohvaliti naročitom čistoćom. Gazdaričino lice bilo je tako grubo i štrokavo da je Mej odmah po ulasku u sobu počela da prevrće dušeke, strahujući da vrve od stenica. Ni maloj Elen nije prijalo to čudno okruženje pa su sve troje proveli besanu noć. Ako se nastavi ovako, utučeno je izjavila, biće to vraški dugo putovanje. Dok pređu okean, sigurno će početi da liče na ljudske olupine. Kada je to čuo, Džo je prasnuo u smeh, zgrabio je u naručje i ushićeno je zavrteo po sobi. Nije imala drugog izbora nego da se i sama nasmeje. Njegov entuzijazam bio je prosto zarazan. Kada je svanulo naredno jutro, unajmili su taksi do stanice Vaterlo. Odatle će uoči polaska poslati razglednice svojim prijateljima iz fabrike. Mej je začuđeno piljila u duge kolone putničkih kola, konjskih zaprega i muškaraca koji su gurali ručna kolica. Još nikada nije videla tako ogroman grad, mesto koje

je vrcalo od života i užurbanosti pod ranom jutarnjom svetlošću. Odakle je došao sav taj narod? Kad samo pomisli da je njihova sledeća stanica takođe veliki grad – Njujork! Kada su konačno stigli do stanice Vaterlo, gde je trebalo da se ukrcaju na voz koji će ih prebaciti do pristaništa, Mej je bila uverena da još nikad i nigde nije videla takvu ljudsku gungulu: gomile muškaraca i žena, natovarenih torbama i koferima, i horde mališana koji su kaskali za njima. Očajno se pribila uz Džoa i Elen, obuzeta strahom da bi mogli da se izgube među tom ruljom. Nošeni bujicom dima, pare, čađi i buke, ugurali su se u jedan od vagona koji ide za Sautempton. Umorna i razbarušena, samo jedna među stotinama drugih, Mej je ponovo osetila kako je obuzima ponos zbog toga što se njen Džo odvažio da za svoju porodicu poželi nešto bolje od sporednih ulica zabačene tekstilne varoši. Ali dok je voz kloparao preko šina, odvlačeći ih sve dalje od svega što su do tada poznavali, na nju se ponovo obrušio izjedajući nemir. Kako će se snaći u potpuno stranoj zemlji? Kakva je tamošnja klima? Da li će uspeti da se uklope? Šta ako se beba razboli? Upustili su se u ogroman rizik. Dok se voz bližio sautemptonskom pristaništu, ugledala je ogromno sivo more i visok brod i zastavu pomorske kompanije Vajt star, koja se vijorila na jarbolu. Brod je štrčao visoko iznad kuća i drveća. Mejino srce zalupalo je u panici. Više nisu mogli nazad. Morali su da povere svoje živote posadi koja će ih povesti preko okeana, u susret novom životu. Stigavši do pristanišnog doka i ugledavši čudovišne razmere Titanika i četiri dimnjaka koja paraju nebo, Meri je osetila kako joj žmarci struje niz kičmu. Dimnjaci su bili ofarbani u bež, s crnim prstenovima pri vrhu, postavljeni iznad zida od livenog gvožđa visokog trideset metara, koji je podsećao na čeličnu planinu. „Kako, za ime sveta, ovo čudo drži na vodi?”, prestravljeno je zavapila kada su se pridružili koloni koja se ukrcavala na Palubu C. Bila je tako zaprepašćena razmerama broda, koji narednih sedam dana treba da bude njihov dom, da se saplela o suknju žene ispred nje. Žena se okrenula i ošinula je srditim pogledom. „Imaćeš bolji vidik?”, veselo dobaci Džo, ali Mej u tome nije videla ništa smešno. „Moje noge ne žele da kroče na ovaj brod”, prošaptala je. ,,Ne pričaj svašta”, odgovori Džo čitajući joj misli. „Čak ni sam Gospod ne bi mogao da potopi ovaj brod!” „Nadam se da znaš šta radimo, Džo. Pred nama je dug put.” Mej je još čvršće zategla rubove kaputa. ,,Ma hajde, Mej! Pogledaj samo ovu divotu! Voda je dovoljno duboka da se brod održi na površini. Osim toga, Titanik je potpuno nov i treba da budemo srećni što ćemo ploviti baš na njemu. U prospektu piše da je ovde treća klasa ravna prvoj klasi na drugim brodovima. Takođe piše da su na brodu preduzete

sve bezbednosne mere koje je čovek do sada uspeo da smisli. Titanik je nepotopiv, Mej. Nemaš razloga za brigu.” Nakon provere karata morali su da zastanu ispred muškarca s belim mantilom i naočarima, koji je proveravao da li putnici imaju groznicu ili vaške, što je Mej doživela kao nečuveno poniženje, mada je znala da, čak i da joj narede da skine sve osim potkošulje, na njenom telu neće pronaći ništa osim čistog lankaširskog pamuka. Potom su u pratnji brodskih poslužitelja krenuli za ostatkom kolone ka Palubi C. Dok su se spuštali niz lavirint uzanih hodnika, Mej nije mogla da obuzda drhtaje strepnje. Nikada nije volela vodu, pa čak ni vožnju čamcem na jezeru u Kvins Parku, mada ju je Džo pre izvesnog vremena odvukao do rezervoara u Belmontu kako bi je naučio da pliva. Jednog prazničnog dana uspela je da polupristojno ovlada prsnim stilom u Plavoj laguni. Trudeći se da održi glavu iznad površine, mlatarala je rukama i bunila se na sav glas, kivna što joj voda ulazi u nos i oči. Kada su sišli u utrobu broda, sproveli su ih do pedantne kabine obložene panelima od borovog drveta, koja se nalazila među mnoštvom drugih kabina načičkanih duž hodnika s linoleumskim podovima i čeličnim zidovima širokim poput glavne ulice u nekoj varoši. Hodnik je bio pun bučnih porodica i mališana koji su ushićeno trčkarali tamo-amo, dozivajući se i brbljajući na nerazumljivim jezicima. Vazduh je bio prožet čudnim mirisima: aromama začina, duvanskog dima i znoja, koje su se mešale sa zadahom sveže farbe. Čim su ušli u kabinu, Mej se spustila na ležaj, instinktivno proveravajući da li je dovoljno prostran. „Izgleda da smo ovog puta dobili pristojan dušek”, rekla je. Sve je bilo potpuno novo: čaršavi, peškiri, podne daske. „Ne mogu da dišem”, rekla je. „Doduše, ovde jeste čisto, ali...” Nije mogla da zamisli da provede sedam noći zatočena u toj drvenoj kutiji koja je, uprkos neospornoj čistoći, mirisala na mrtvački sanduk. Ponovo se stresla od jeze, skrenuvši pogled ka maloj Elen. Ona je već uveliko puzala preko poda, istražujući novo okruženje. I ona je bila gladna avantura. Morala je nekako da se pribere. Ako ništa drugo, bar neće morati da dele kabinu s nekim neznancima. ,,Pa dobro”, rekla je pokušavajući da se ohrabri. „Hajde da izađemo na palubu. Biće mi bolje kad udahnem svežeg vazduha.” Dok su vijugali kroz lavirint hodnika i stepeništa, Mej je zadivljeno posmatrala unutrašnjost broda, privremeno zaboravivši na svoju strepnju. „Kao neki mali grad”, uzdahnula je zureći na sve strane. Usput su naišli na ogromnu trpezariju s dugačkim drvenim stolovima i masivnim stolicama nalik onima u parohijskom domu. Podovi su bili prekriveni linoleumom s elegantnim šarama, koji je bio toliko nov da je još mirisao na lepak. Negde gore nalazila se prostorija za pušače, a pred njima se prostirao veliki salon sa udobnim foteljama i klavirom u uglu. Sve je bilo izglancano i sjajno, sa uramljenim slikama na zidovima i velikim saksijama u ćoškovima. Nigde nije mogla da nazre ni trunku prašine. Sve je na prvi pogled bilo i više nego zadovoljavajuće, a opet... Nije

mogla da se odupre utisku da je brod previše veliki, a da su njihove kabine previše nisko u odnosu na varljivu vodu. Džo je nosio Elen kroz hodnike i uz stepenice, tražeći neko otvoreno mesto odakle će moći da posmatraju galebove. „Još malo pa ćemo isploviti”, doviknu. Mej je lako mogla da pročita uzbuđenje koje mu je zračilo s lica. Osvrnula se ka ostalim putnicima, koji su se grlili i opraštali sa svojim rođacima, osmotrivši ih pogledom iz koga je izbijalo nešto što se graničilo sa zavišću. Ona i Džo zajedno uspeli su da napabirče jedva jednog krvnog srodnika. Sve njihove nade sada su bile položene u tog Džoovog ujaka, Džordža iz Ajdaha. Mada su oboje bili zadovoljni svojom malom porodicom, sigurno bi bili srećniji kada bi imali osećaj da pripadaju nekoj široj zajednici. Bilo je čudno pomisliti da možda više nikada neće videti Englesku i britansku zastavu kako se ponosito vijori na njihovom rodnom tlu, i da više nikada neće čuti one gromke lankaširske glasove koji su se dozivali preko pločnika. Gde će u Americi moći da svrati na šolju pristojnog čaja? Čula je da se tamo, u Sjedinjenim Državama, pije samo kafa. Džo je maloj Elen pokazivao usidrene brodove, naginjući se preko ograde i radoznalo posmatrajući dizalicu za koju je bio prikačen prelepi crno-zlatni salonski vagon. Gore, u prvoj klasi, nalazili su se apartmani koji su bleštali od bogatstva i raskoši, mada je Mej znala da ljudima poput njih neće biti dopušteno ni da se približe uglednim putnicima. Mada će putovati istim brodom, i dalje će boraviti u dva različita i potpuno odvojena sveta. Međutim, Mej nije marila za to. Bilo joj je važno samo da bezbedno stignu do Njujorka. Ponovo se okrenula ka Džou, primetivši da su se Elenini obraščići zarumeneli od vetra. Kucnuo je čas da se vrate unutra. Nije želela da posmatra kako se brod udaljava od njene rodne grude i da gleda tugaljive rođake koji su kolebljivo zastajali da upute poslednji pozdrav svojim voljenima. Za njima je bio užasno dug dan. Trebalo je malo bolje da upozna prostor ispod palube. Ako se kojim slučajem izgubi, sigurno će nabasati na nekog stjuarda koji će je uputiti u pravom smeru kada mu kaže broj kabine. Ako ih vremenske prilike posluže, tu će provesti samo sedam noći. Tiho je uzdahnula, ponadavši se da će nekako izdržati do srede.

Kasnije te večeri, Džo je nestrpljivo marširao po maloj kabini. „Zašto čamiš ovde kao pustinjak kada naokolo ima toliko stvari koje treba da istražimo? Pijanista svira u salonu, a putnici pevaju na sav glas. Možemo da skoknemo do tamo, da slušamo muziku i da nešto prezalogajimo. Još nikad nisam video tako bogat jelovnik: toliko vrsta pašteta, peciva i salata. Treba da napunimo stomake kad već imamo priliku”, objašnjavao je. ,,Ti slobodno idi”, odgovorila je Mej brekćući na ležaju. „Moj stomak loše podnosi plovidbu. Nisam raspoložena za šetnju i gužvu. Ovde nikog ne poznajemo, a otkako smo pokupili onu rulju u Šerburu, polovina putnika ne ume da zucne ni reči na engleskom. Čuješ li samo kakvu larmu dižu?”

„Sada smo svi u istom čamcu, ljubavi”, veselo je odgovorio Džo. „Svi žele da okušaju sreću u Novom svetu. Ne možeš da im zameraš zbog toga.” „Ništa im ne zameram. Samo se ovde osećam sigurnije, valjda zato što mogu da držim naše stvari na oku.” ,,Ne misliš valjda da će neko nešto da ti ukrade?” „Nikad se ne zna.” ,,Oh, Mej, ne budi smešna. Već smo izašli na pučinu. Gde bi taj tvoj lopov mogao da pobegne? Osim toga, šta nama može da ukrade?” ,,Pa, recimo, one ljupko izvezene čaršave”, odvratila je Mej, mada je bila svesna da zvuči kao neka džangrizava baba. „Čaršave s našim inicijalima? Stvarno si šašava! Ostali putnici verovatno imaju mnogo lepše čaršave od naših. Hajde, izlazi napolje. Elen mora da udahne malo svežeg vazduha pre nego što pođemo na spavanje.” „Znaš, imam neki čudan osećaj u stomaku... još otkako sam videla koliko je ogroman ovaj brod”, nastavila je Mej. „Nikako ne mogu da se opustim. Ti slobodno idi, a ja ću malo da prilegnem.” „Sad već postaješ morbidna. To uopšte ne liči na tebe”, odgovorio je Džo. „Svež vazduh će ti sigurno prijati.” ,,Da, valjda si u pravu. Ništa neću promeniti ako ostanem ovde, ali bih ipak volela da manje brinem.” Popustivši na Džoovo nagovaranje, Mej je navukla vuneni mantil i stavila beretku s kićankom na vrhu, a potom je umotala malu Elen u karirani ogrtač. „Tako je već bolje. Idemo napolje da vidimo zvezde i zamislimo želju.” Džo ju je ushićeno uhvatio za ruku. Mej se osmehnu mužu. Morala je da veruje u Džoovu razboritost. On je bio muškarac kog je život nemilosrdno šibao, koji nije imao ni roditelje, ni bogatstvo, ni obrazovanje, ali je sada, bez obzira na sve, rešio da napravi nešto od svog života. Zar je bilo moguće ne voleti takvog čoveka? Uprkos svojim sumnjama, Mej je dobro spavala prve noći na pučini. Večera u trpezariji bila je izvrsna, što joj je pomoglo da smiri usplahireni želudac. Tako je lepo kada neko sprema za tebe i dvori te. Posle večere su iskoristili priliku da prošetaju po palubi, zajedno s malom Elen koja se ushićeno gegala između njih. Kada budu pristali na irsku obalu, između njih i krajnjeg odredišta više neće biti ničega osim ogromnog, sivog, otvorenog mora. Morala je da se opusti i uživa u iskustvu kakvo se dešava samo jednom u životu. Na palubi je bilo hladno, ali im to nije smetalo jer su oboje imali debele kapute. Elen je bila umotana u nekoliko slojeva pletene vune i filcani kaputić. Na glavi je nosila šeširić, a na nogama čvrste kožne čizmice koje je dobila od jedne komšinice još pre nego što je prohodala. Bilo joj je tako čudno da pomisli kako će njena ćerkica svoj prvi rođendan proslaviti hiljadama milja daleko od mesta gde se rodila. Zadivljeno je osmotrila zvezde koje su se rasule preko noćnog neba. Gde će biti sledeće nedelje u ovo vreme? „Misliš li da radimo pravu stvar?”

Džo je klimnuo glavom i raširio usne u osmeh koji je raspršio njenu nervozu. „Do sada sve ide kao po loju. Mislim da smo u sigurnim rukama.” Pokazao je rukom na kapetana, čoveka s prepoznatljivom belom bradom, koji je marširao naokolo, nadzirao posadu i šarao očima preko pučine. ,,On je sigurno najbolji kapetan koga smo mogli da dobijemo, inače mu ne bi bila poverena komanda nad brodom koji je krenuo na prvu plovidbu, zar ne? Uživaj u putovanju, dušo, jer ovo je prilika kakva se ukazuje samo jednom u životu.”

4 Selest je kroz crni čipkasti veo posmatrala brod koji je trebalo da je vrati u Ameriku. Noge su joj bile teške poput olova dok se pela uz stepenište koje je vodilo ka prvoj klasi, hitajući za Selvinom koji je izgarao od želje da ispita svaki kutak džinovskog prekookeanskog broda, od pramca do krme. „Čekaj malo!”, doviknu mu. Selvin se okrenu ka njoj i vragolasto se osmehnu. „Hajde, sporaću, hoću da vidim zašto su podigli toliku prašinu oko ovog Titanika. Osim toga, otac je zahtevao da obavezno pronađemo onu staru gospođu... tetku našeg arhiđakona.” ,,Da, moju pratilju. Stvarno ne shvatam zašto kao udata žena ne mogu sama da putujem. Nadam se da gospođa Grant nije onako grozna kao pratilja koju su mi prošlog puta dodelili. Ta žena je znala da sam bila sluđena od brige zbog mame, ali je svejedno neprestano torokala.” „Grover je insistirao da ne putuješ bez pratnje”, odgovori Selvin, ,,ali mi i dalje nije jasno zašto on nije pošao s tobom. Toliko smo želeli da upoznamo malog Rodija. Sirota mama. Njoj se više nikad neće ukazati prilika da ga vidi.” „Moj muž je strašno zauzet...” „Pusti te priče! Došla si na majčinu sahranu, za ime božje! Trebalo je da bude uz tebe, naročito u ovakvim okolnostima.” Selvin nije imao dlake na jeziku. To je bila jedna od stvari koje je Selestina volela kod njega. „Svi ste bili tako dobri prema meni. Ne brini, sve će biti u redu. Naravno, bilo bi mi draže da sam došla s porodicom, ali Grover kaže da mala deca ne treba da prisustvuju sahranama.” „Mogao je malo više da se potrudi, sestrice.” „Znam, samo...” Kako je mogla da mu objasni da Grover nije pokazivao naročito interesovanje ni za Englesku, ni za njenu porodicu? On je brinuo samo za svoje roditelje, koji su bili blizu njega, i nije dopuštao da bilo šta poremeti Rodijevu životnu rutinu. Selest je sada razmišljala samo o tome da se vrati svom sinu, nazad u onu ustaljenu monotoniju, a da bi to učinila, morala je da se popne na leđa ovog čudovišnog gvozdenog kita koji će je poneti ka zapadu, ka novom domu koji je svila u Akronu u Ohaju. Selvin ju je otpratio do kabine kako bi se uverio da će joj tamo biti dovoljno udobno i da je niko neće uznemiravati. Nije joj se dobro pisalo ako

more bude uzburkano kao pre pet nedelja. U tom slučaju najveći deo plovidbe opet će morati da provede u kabini. Zbog rudarskog štrajka koji je izazvao kašnjenje u isporuci uglja, Selesti je bilo ponuđeno mesto na Titaniku kao alternativno rešenje za povratak u Njujork. Trebalo je da bude uzbuđena što se našla među putnicima koji će prvi zaploviti na brodu koji je izazvao takvu euforiju u Sautemptonu, ali joj se srce stezalo od tuge što je morala da se rastane od svoje porodice. Pitala se kada će ih ponovo sresti i da li će ikada više videti oca. Tata je nakon majčine smrti delovao baš skrhano. Putnici iz prve klase bili su smešteni na gornjim palubama, gde su se nalazile privatne kabine i luksuzni apartmani povezani hodnicima zastrtim debelim mekim tepisima. Selestina kabina bila je izdašno osvetljena električnim lampama, a na prostranom krevetu s mesinganim ramom zatekla je meku posteljinu i udoban perjani jorgan. Zidovi su bili prekriveni tapetama, kao u nekoj finoj hotelskoj sobi. Svuda su bile postavljene vaze sa svežim cvećem, mada su raskošne arome ljiljana, frezija i jasmina iz staklene bašte jedva uspevale da prikriju miris sveže farbe. Na raspolaganju je imala čak i ličnu služavku, koja bi dotrčala u kabinu čim pritisne dugme na zidu. Kada bi samo mogla da utekne od tog sveprisutnog mirisa farbe i lepka. Bilo joj je muka od toga. Bila je prava šteta što je tako loše podnosila plovidbu jer su pomorska putovanja u današnje vreme podrazumevala vrhunski luksuz. Gospođu Grant, vremešnu udovicu, sreli su na vrhu grandioznog stepeništa, pored prelepo izrezbarenog časovnika. Selvin je zadivljeno posmatrao elegantne zavojite obrise stepeništa i veličanstvenu staklenu kupolu, kroz koju se prosipala blistava svetlost i razlivala se preko rukohvata od izrezbarene hrastovine. „Teško da bih se usudio da ovo upotrebim kao tobogan. Šta ti misliš, sestrice?”, upita je raširivši usne u osmeh. „Još nikad nisam video ovako nešto.” Ejda Grant krenula je u posetu svojoj sestri koja živi u Pensilvaniji, da zajedno provedu predstojeće leto. Nisu imale dovoljno vremena čak ni da se propisno upoznaju pre nego što je brodska sirena zapištala, ali Selest je obećala da će kasnije s njom popiti čaj. Kada je kucnuo čas da Selvin napusti brod, Selest mu je grčevito stegla šaku. Suze su joj navrle na oči dok se privijala uz njega. „Žao mi je što nisam mogla duže da ostanem.” „Drži se, curo. Mama sad počiva u miru.” Kako je samo želela da pusti glas i da mu sve ispriča. ,,Da, znam da je tako. Moram da se vratim kući jer sam potrebna mom malom Rodiju, ali... Ti ćeš lepo brinuti o tati, je li?” Osetila je neku mučninu u stomaku, svesna da su njen ožalošćeni otac i braća verovali da je imala sreće što se udala za imućnog biznismen koji joj je podario prekrasnog sina i lagodan život u bogataškoj kući u Americi. Znali su samo ono što im je dopuštala da znaju. Nije smela da ih opterećuje svojim problemima. „Zbogom i neka te prati sreća!” Selvin je čvrsto zagrli. „Želim ti prijatnu plovidbu i tako to. I gledaj da nam što pre ponovo dođeš. Rodi će već početi da

nosi duge pantalone kad ga konačno upoznamo.” Tada se okrenuo i odmarširao niz hodnik, napuštajući brod. Selestina se utučeno zagledala za njim. Nikada se pre u životu nije osećala tako usamljeno. Morala je da izađe na svež vazduh i da baci još jedan pogled na pristanište. Morala je da se oprosti sa svojom domovinom. „Budi prava Britanka i progutaj svoju tugu”, opomenula se, setivši se onoga što joj je otac rekao kada ju je sinoć zatekao kako plače u svojoj sobi. Nije imala srca da mu otkrije šta se stvarno krije iza tih suza. Ogrnula je svoj novi crni kaput, stavila crni šešir s pričvršćenim velom i krenula hodnikom, kroz drvene zidne panele, preko mekog tepiha s dvobojnim plavičastim desenom. Činilo joj se da na svakom uglu stoje nasmešeni brodski stjuardi, voljni da je lično sprovedu do promenadne palube. Brodski motori već su brujali. Želela je da posmatra kako brod isplovljava iz pristaništa i okreće se ka Sautemptonu, a onda će krenuti ka Šerburu, sedamdeset milja dalje, s druge strane Lamanša, na francuskoj obali. To je bila njihova sledeća stanica. Dok je zvuk brodske sirene odjekivao nad gradom, mnoštvo ljudi tiskalo se duž pristanišne ograde. Drugi su se pentrali na stubove i naginjali kroz prozore, mašući sa osmatračkih položaja načičkanih duž obale, kličući i bodreći putnike koji su se otisnuli na dugu plovidbu. Kako je samo želela da se ponovo pretvori u onu malu devojčicu koja je nekada stajala na keju u Sidmutu i posmatrala visoke jedrenjake kako klize preko vode. Rodiju bi se to sigurno dopalo. Imao je skoro tri godine i brbljao kao navijen. Da bi mogla da mu objasni gde je bila, kupila mu je mnogo knjiga o Londonu, razglednice sa slikama Titanika i mali brod igračku. Titanik je polako napuštao dok; vukli su ga mali tegljači, pažljivo manevrišući i okrećući se nizvodno. U pristaništu je bilo i drugih velikih putničkih brodova, koji su poskakivali u sidrištima poput nemirnih konja u staji. Titanik je u prolazu podigao tako ogroman talas da se jedan od njih otrgao i oslobodio užadi. „Pukli su konopci na Njujorku!”, povika mornar koji je stajao iza Selest. „Tresnuće u nas!”, zavrišta jedan od putnika. „Sto mu gromova! Divnog li početka prve plovidbe!”, doviknu neki gospodin pomorskom oficiru koji je šokirano posmatrao prizor. Svi pogledi bili su prikovani za Njujork, čija se krma preteći približavala. Ipak, nešto malo niže niz struju, jedan mali tegljač već je krenuo u spasilačku misiju. Posada je zgrabila pokidano uže i preuzela kontrolu nad zabludelim brodom. Povukli su ga u stranu, a kapetan je s komandnog mosta dovikivao naređenja, preusmeravajući brod i pažljivo ga sklanjajući s putanje potencijalnog sudara. Putnicima se činilo kao da se kreću unatraške. „Predstava je završena. Za dlaku smo se izvukli!” Posmatrači su odahnuli s olakšanjem, ali Selesti nisu promakle reči koje je jedan od brodskih poslužitelja

progunđao sebi u bradu: „Ovaj brod mi se ni ranije nije dopadao, a sada mi se dopada još manje. Još nije ni isplovio, a već nas je uvalio u nevolju.” Selest se diskretno osmehnula. Mornari su bili poznati po sujeverju, ali ona nije imala vremena za takve koještarije. Svako je kovač svoje sreće, pomislila je. To je valjda bilo jedino u čemu se slagala s Groverom. Bilo je besmisleno da razmišlja o nesrećama koje bi mogle da se dese kada je na svojim plećima već vukla dovoljno nevolja koje su je već zadesile. Opasnost su smireno izbegli veštinom i znanjem. To je bilo dobro znamenje. Već su bili na putu, sa zakašnjenjem od jedva sat vremena. Kucnuo je čas da istraži ostatak plutajuće palate, ali najpre je morala da popije čaj sa svojom pratiljom. Gospođa Grant čekala ju je u Kafeu Parizjen. „Deluje tako moderno, zar ne? Kao otvorena veranda, s pergolama i bršljanom i pletenim prućem. Sve je tako realistično. Očigledno su vodili računa o svakom detalju. Pogledajte samo ovu svetlost i prozračnost i panoramu. Sigurna sam da ćemo se sjajno provesti.” Selest se trudila da deluje jednako očarano, ali mogla je da razmišlja samo o Selvinu koji se u tom trenutku vraćao kući, i onome što je čeka kada stigne u Akron u Ohaju. Kasnije je izašla u šetnju po sveže ofarbanoj palubi, nad kojom su igrale poznate note koje su dopirale s obližnje otvorene galerije, gde se nalazio brodski orkestar. Videla je putokaze za gimnastičku dvoranu, bazen i tursko kupatilo, pogodnosti koje su bile smeštene u potpalublju. Potom je pronašla čitaonicu i ugnezdila se u mirnom kutku kako bi se posvetila čitanju romana Kuća veselja od Idit Vorton. Morala je što bolje da iskoristi preostalo vreme. Možda baš tu pronađe utočište, između mekih fotelja i pisaćih stolova. Odaja je bila opremljena u džordžijanskom stilu, sa izlivenim zidnim panelima ofarbanim u belo, jednostavnim nameštajem i balkonom okrenutim ka palubi za šetanje, odakle je dopirala dodatna svetlost. Mogla je da utone u fotelju i da se bar nakratko izgubi u svetu mašte. Ali dok su ih talasi nosili sve dalje od obale, nešto joj se uskomeša u utrobi. Možda bi bilo bolje da se povuče u kabinu i da se opruži preko onog udobnog masivnog kreveta dok taj osećaj ne prođe. Naravno, sav taj luksuz nikome nije mogao da donese sreću, ali bar nesreću može da učini malo podnošljivijom.

5 Mej je u nedelju ujutru načula da se na nekoj od gornjih paluba održava verska služba. Zaustavila je poslužitelja i upitala ga gde tačno treba da ode. „Služba je namenjena samo putnicima iz prve i druge klase, gospođo”, odgovori on i podozrivo je odmeri. ,,Ja pripadam Engleskoj crkvi i zanima me gde mogu da prisustvujem bogosluženju”, odbrusi Mej, ne dopustivši mu da je zaplaši bahatim nastupom. Poslužitelj tiho uzdahnu. „Dobro, raspitaću se. Sačekajte ovde.”

Pošto se navikla na neprestano ljuljanje i poskakivanje, Mej se osećala mnogo bolje. Džo joj je tog jutra rekao da će preuzeti brigu o maloj Elen kako bi ona mogla da odvoji malo vremena za sebe. U svojoj najlepšoj nedeljnoj odeći, izgledala je sasvim pristojno. Zašto ne bi prisustvovala verskoj službi zajedno s otmenim svetom? Sudeći po odjecima užurbanih stopala, njen zahtev podstakao je popriličan metež, ali ju je jedan poslužitelj na kraju poveo uz stepenište, otključao nekoliko brava na gornjim palubama i pustio je da uđe u svetinju nad svetinjama. „Bili ste u pravu, gospođo. Služba je namenjena svim putnicima.” Vazduh je u prvoj klasi bio je sasvim drugačiji. Nije mirisao na paprikaš, užeglu masnoću i ustajali znoj. Umesto toga, Mejine nozdrve pozdravio je miris svežih kala, karanfila i luksuznih cigara, a pod nogama je osećala mekoću debelih i bogato ukrašenih tepiha. Osećala se pomalo neprijatno u svojoj skromnoj odeći, svesna da štrči u tom okruženju, ali kao da se putnici na palubi najviše klase uopšte nisu obazirali na nju. Brodski poslužitelj odsečno je nastavio dalje, sve dok nisu stigli do raskošne dvorane za ručavanje. Tu je bilo mnoštvo poređanih stolica s kožnim sedištima i predikaonica postavljena na udaljenom kraju odaje. „Molim vas da ostanete u zadnjim redovima, gospođo. To su mesta za posetioce.” Mej je shvatila da je pod tim podrazumevao putnike s nižih paluba, ali joj je ubrzo laknulo jer je primetila da ona nije bila jedina duša koja se odvažila da kroči na tu stranu teritoriju. Štaviše, bilo je čak nekoliko redova posetilaca, a odmah pored nje sedela je žena koja je nosila vrlo otrcan kaput i neugledan šešir. Dvorana se uskoro ispunila otmenim svetom, basnoslovno bogatim i slavnim ljudima, bar po priči njene nove poznanice, koja je bila dovoljno iskrena da prizna da je tu došla samo da bi parila oči i tračarila. „Jesi li i ti došla da vidiš kako živi druga polovina čovečanstva? Pogledaj samo te šešire. Kladim se da svaki od njih košta više nego što naši muževi zarade za godinu dana. Pa ipak, vredi videti ovako nešto. Kažu da se na ovom brodu nalaze najveći bogataši na svetu... Astorovi, Gugenhajmovi i ostali. A pravo da ti kažem, sigurna sam da neke od tih nakinđurenih dama nisu njihove supruge. Jedna od njih, verovala ili ne, ima psa koji nosi dijamantsku ogrlicu.” Potom se upustila u detaljno razglabanje o identitetu tih moćnika i njihovim međusobnim odnosima, deklamujući imena koja za Mej nisu imala nikakvo značenje. Ubrzo je stigao i kapetan, u pratnji nekoliko oficira naoružanih partiturama s verskim himnama, koje su bile razdeljene po redovima. Kapetan je održao jednostavnu versku službu koja je bila osmišljena tako da nikoga ne uvredi. Pevanje je bilo učtivo i prigušeno, ali Mej je volela crkvene pesme, i kada je kucnuo čas da zapevaju „O, Gospode, zaštitniče naš od davnina”1, njen raskošan sopran razlio se kroz dvoranu, pun verskog žara, tako da su ljudi počeli da se 1

Hrišćanska himna iz XVIII veka, orig. O God, Our Help in Ages Past, koju je napisao Ajzak Vots. (Prim. lekt.)

okreću kako bi ustanovili ko stvara tu buku. Mej se zacrvenela od stida i naglo snizila glas. Ispod oka se zagledala u kapetana Smita. Bio je stariji nego što je očekivala i imao belu kosu i krupan stas. Odmah se setila vernika koji su se u to vreme okupljali u parohijskoj crkvi u Dinu, ali uspaničila se i pri samoj pomisli da ona nije bila među njima, već u toj raskošnoj dvorani, kao puki stranac među mnoštvom drugih stranaca, na čeličnom brodu prepuštenom na milost i nemilost hirovitom moru. Devojke iz fabrike sutra će ponovo posedati za mašine i započeti novu radnu nedelju, samo što ona neće biti tamo. Da li će ikome nedostajati? Pa ipak, to joj je bila šansa da zaviri u svet ljudi koji su nosili skupocena krzna, otmene šešire, baršunaste ogrtače i fine kožne čizme. Neka razmažena devojčica, obučena u svilu i najfiniju vunu, počela je da se joguni pa ju je dadilja tiho izvela napolje. Mej je bilo drago što nije povela Elen, i to ne samo zato što bi njena skromna odeća, od domaće vune, delovala otrcano u poređenju s garderobom tih malih bogataša. Pošto je bila sama, mogla je natenane da upije svaki detalj i da pomno osmotri ljude među kojima se obrela. Još nikad nije videla tako raskošno opremljene odaje. Zidni paneli bili su ukrašeni prelepim izrezbarenim cvetovima i lišćem. Džo bi sigurno znao da joj objasni kako se to pravi. Visoko gore, iznad njene glave, na tavanici s belim kitnjastim gipsanim ukrasima, visile su blistave električne kugle. Uopšte je nije čudilo što su brodski poslužitelji bili postrojeni ispred svakih vrata da bi se postarali da se siromasi nalik njoj u najkraćem mogućem roku vrate na svoju palubu. Pred Gospodom su možda svi bili isti, jetko je pomislila, ali je na tom britanskom brodu svako morao da zna gde mu je mesto. Ukazana joj je velika čast što se zatekla u istoj prostoriji s uzvišenim svetom, pa makar samo i na nekoliko minuta. Nije joj smetalo što je bila razdvojena od njih. Na kraju krajeva, to je bilo ispravno i dolično. Bogataši su izručili brdo para za svoje karte pa je bilo normalno da budu okruženi takvim luksuzom. Prva klasa predstavljala je sasvim drugačiji svet. Da li i u Americi postoje klasne razlike, ili je to zaista zemlja slobodnih i jednakih?

Selest je prisustvovala jutarnjoj službi u trpezariji prve klase i radoznalo posmatrala bogate i slavne koji su sedeli u prvom redu: imućne američke gospođe iz Bostona i Filadelfije; Astorove, Gugenhajmove i Vajdnerove, koji su bili sam krem njujorške elite; i Voltera Daglasa, osnivača fabrike Kveker outs, koji se upravo vraćao iz Pariza sa svojom suprugom; njegovo lice bilo joj je poznato sa stranica akronskog Bikon žurnala. Na tom brodu nalazili su se neki od najbogatijih ljudi na svetu. Grover bi bio impresioniran što je njegova supruga putovala u takvom društvu. Misa je pre podsećala na bal nego na verski obred. Kapetan se svojski trudio da što bolje upotrebi brodske partiture i da izađe u susret širokim očekivanjima okupljenih vernika, ali nju je to samo ispunilo još većom nostalgijom.

U mislima su joj neprestano izranjali svodovi Ličfildske katedrale, brujanje zvona koje se razlegalo kroz jutarnji vazduh, moćni basso profondo iz orgulja, povorka mladih horista obučenih u belo-grimizne odore i dekan u raskošnoj zlatnoj odeždi. Pa opet, ta brodska služba bila je savršeno prihvatljiva. Ako ništa drugo, bar su dopustili da misi prisustvuju i putnici iz nižih klasa. Čula je kako je jedna mlada žena zapevala iz sveg srca, negde iz zadnjeg reda, savršeno skladno i ritmično, mada se naprasno utišala kada je shvatila da nije na natpevavanju u šatoru Evangelističkog preporoda, već na krajnje uzdržanoj formi nedeljnog bogosluženja. Čim se služba završila, posetioci iz zadnjih redova munjevito su sklonjeni s vidika, kao da je njihovo prisustvo iz nekog razloga moglo da povredi senzibilitet putnika iz prve klase. Šteta, pomislila je Selest, slabašno se osmehnuvši. Želela je da bolje osmotri onu devojku zlatnog glasa i da joj zahvali što je podigla kvalitet nedeljnog bogosluženja, iako je otpevala samo nekoliko stihova. Delovala joj je kao fina osoba. Odmah joj je postalo jasno da će na toj dugoj plovidbi moći da se osloni samo na društvo gospođe Grant, a roman koji je ponela, o borbi jedne mlade devojke da se uklopi u njujorško društvo na početku novog veka, nije predstavljao nimalo okrepljujuće štivo. Bilo bi tako lepo da pronađe neku srodnu dušu s kojom bi mogla da proćaska za trpezarijskim stolom, nekog sasvim drugačijeg od uobičajene skupine imućnih putnika koji su prepričavali svoje egzotične evropske avanture, ispaljujući imena kao kockice hleba koje su ubacivali u tanjire sa supom; ili bar drugačijeg od Ejde Grant, koja je neprestano brbljala o svojim rođacima i njihovoj deci. Selest se upitala kako se ta devojka ljupkog glasa oseća tamo dole, u potpalublju. Bilo joj je drago što je makar nakratko uspela da se prošvercuje u tu zlatnu čauru rezervisanu za razmažene bogataše. Šta je ona mislila o svem tom luksuzu i privilegijama koje su Selest ispunjavale tolikom nelagodom? Toga je bilo u izobilju na brodu koji je s punim pravom dobio ime Titanik. Zašto nije mogla naprosto da se opusti i da uživa u raskoši i ugađanju? Zašto je neprestano obuzima nemir?

,,Pa kako si se provela gore među bogovima?” upita je Džo tokom ručka, dok je s uživanjem srkao supu. ,,To je sasvim drugi svet. Sigurna sam da nikad nisi video ništa slično. Podovi su zastrti raskošnim tepisima koji su tako meki, kao da hodaš po vazduhu, a žene su obučene kao lutke iz izloga, presijavaju se od bisera i dragulja. Samo što nemaju blage veze s pevanjem.” Džo se veselo iskezi. „Kladim se da si im održala dobru lekciju.” „Pokušala sam, ali svi su počeli da bulje u mene pa sam se utišala. Pa ipak, prijalo mi je da vidim kako izgleda život na visokoj nozi. Čim se služba završila,

isprašili su nas napolje, valjda zato da ne bismo klisnuli sa srebrom. Drago mi je što sam ponovo ovde.” „Sad mi je lakše. Ne bih voleo da se tvoja mašta previše razmaše. Kad stignemo na zapad, verovatno ćemo morati da živimo u običnoj brvnari.” „Tamo ćemo bar svi biti jednaki. Kako neki ljudi mogu da imaju toliko para da spiskaju čitavo bogatstvo na brodsku kartu? Sigurna sam da zbog toga nisu ništa srećniji od nas. Primetila sam jednu sirotu udovicu u crnini, koja je izgledala kao da će svakog časa briznuti u plač. Mislim da nije ništa starija od mene. Ne znam šta bih radila kada bi se tebi nešto desilo. Kad stignemo tamo, nećeš me šutnuti zbog neke bogate i otmene Amerikanke, je li?” Džo joj steže šaku i prasnu u smeh. „Pojma nemam odakle ti takve ideje, Mej. Nas dvoje ćemo zauvek ostati zajedno, kao da smo prilepljeni tutkalom, veruj mi na reč. Ništa ne može da nas rastavi, sve dok nam ne kucne sudnji čas.” ***

6 Selesti ta nedelja nije donela ništa novo ili zanimljivo. Bilo joj je muka pa je bez apetita prebirala po tanjiru dok se stara gospođa Grant odvažno hvatala u koštac s probavnim problemima. Selest se u mislima pripremala za povratak na strogu bračnu rutinu i dužnosti koje je čekaju u Akronu, što ju je ispunjavalo strepnjom. Jedino čemu se radovala bio je ponovni susret s Rodijem. Popodne je provela slušajuči brodski orkestar, šetajući po palubi i udišući svež vazduh, sve dok nije kucnuo čas da se spremi za još jedno paradiranje kroz trpezariju Titanika. I dalje je nosila majčin dvodelni, crni svileni kostim s kragnom i manžetnama s ahatnim perlicama, odeću koja je mirisala na dom i dim iz očeve lule. Zar je neko od ovih ljudi uopšte primećivao da svake večeri nosi istu garderobu? Na kraju krajeva, ona je bila dama u crnini, a ne žena koja je pretendovala da bude balska lepotica. Ipak, nervirala ju je sva ta pompa koja je pratila ritual obedovanja; uložila je dovoljno napora da sredi kosu bez pomoći brodske sobarice ili stjuardese. Morala je nešto da uradi sa olabavljenim krajevima, koji su se u dodiru s vlažnim morskim vazduhom pretvarali u gnezdo zamršenih lokni. Nije bila gladna, ali je strpljivo slušala ljupke serenade i valcere, muziku koja je trebalo da je ispuni spokojem. Živahnije melodije bile su rezervisane za kasnije, kada dođe vreme za ples. Muzika je uspela da je oraspoloži, ali kada su pred nju izneli kitnjasti brodski jelovnik, hrabrost ju je naprasno izdala. Niko nije mogao da savlada čak deset jela, mada je gospođa Grant opet junački prihvatila izazov. Selest je napravila grimasu. Sigurno će joj ponovo pozliti, pomislila je. Na kraju se odlučila za bistri bujon konsome Olga, poširanog lososa s muslin sosom i pileći

sote, ali nije smela da se suoči s glavnim jelom od jagnjećeg, goveđeg ili pačjeg mesa. Preskočila je romenski punč, okusila nekoliko zalogaja pečenog golubljeg mesa i hladnog preliva sa šparglom, ali kada je na red došao pâté de foie gras, odnosno pašteta od crne džigerice, morala je da objavi kapitulaciju. U njenom želucu ostalo je još samo malo mesta za breskve u šartrez želeu. Pila je isključivo vodu, odbijajući bogat asortiman probranih vina koja su pratila svako jelo. Jako vino udaralo joj je u glavu i dovodilo u plačljivo raspoloženje. Grover bi sigurno insistirao da novac koji je izdvojio za kartu bude što bolje iskorišćen. Ali Grover nije tu, prkosno je pomislila. Gospođa Grant je već negde oko deset sati bila u polusnu, a Selest se opijala žamorom smeha, brbljanjem i zveckanjem vinskih čaša, tražeći pribežište u veselom romoru pre nego što se nad njom nadvije još jedna noć i ponovo ostane prepuštena sebi i sve crnjim mislima. Svetlucanje dijamanata pod svetlošću upaljenih lampi, miris pariskih parfema, šuštanje svile i perja... bila je to prava gozba za dušu. Svi su delovali opušteno i glamurozno, ali Selest u tome nije mogla da pronađe ni trunku zadovoljstva. Srce joj nije bilo u trpezariji prve klase, s tim rajskim izobiljem i zlatnim dekorom u stilu Luja XVI. Ono je i dalje žudelo za onim što je ostavilo za sobom. Već joj je dojadilo da sedi s gospođom Grant, koja je bila tvrda na ušima i uporno pokušavala da je oraspoloži raznim tračevima. „Znaš, ovo ti je nešto kao privatni klub. Svi se oni prvo okupljaju u Parizu, ili u Kairu... gde god stignu. Kapetan Smit je njihov miljenik i zato su se sjatili ovde. Putuju samo s njim i ni sa kim drugim. Poznato je da on još nikada nije doživeo neku nesreću.” ,,A onaj incident dok smo napuštali Sautempton?” upitala je Selest. „Kao što si videla, ništa se nije desilo, zahvaljujući srećnoj zvezdi kapetana Smita.” Selest je znala da nije bilo svrhe da se raspravlja s njom. Bilo joj je toliko dosadno da je jedva suzbijala zevanje. Ponovo se nakostrešila zbog činjenice da ona, ugledna i udata žena, nije smela da sedi sama. Želela je da izbegne nepotrebnu pažnju imućnih samaca koji su radoznalo piljili u njen sto. Naravno, ti muškarci bili su okruženi klikom kikotavih žena, ali ih to nije sprečavalo da flertuju i s njom, iako je po njenoj odeći bilo očigledno da je u žalosti. Moraće da ih drži na odstojanju još tri noći. Kada se vratila u kabinu, jedna od brodskih stjuardesa došla je da joj pomogne da se spremi za počinak. Žena je prosto prsnula u smeh kada je Selest zastenjala, držeći se za prepun stomak. „Još niste sve videli, gospođo. Bližimo se Đavoljem ponoru, području ledenih bregova i nemirnog mora.” ,,Oh, poštedite me tih priča!”, odvrati Selest, takođe prasnuvši u smeh. „Kako sad da zaspim?” „Ah, to sigurno neće biti problem. Nema boljeg recepta za uspavljivanje od bogatog obroka, svežeg vazduha i orkestra gospodina Hartlija.”

Selest je zaista uspela da zadrema, ali probudila se negde oko ponoći, kada je želudac počeo da je kažnjava zbog prekomerne proždrljivosti. Osetila je neko podrhtavanje i drmusanje, a potom i trzaj koji je bio dovoljno snažan da kristalni bokal s vodom zazveči i da čaša sklizne preko stočića od mahagonija. Brodski motor poskočio je poput voza koji se zaustavlja u stanici. Možda još sanja? Okrenula se na drugu stranu, ozlojeđena tim ometanjem, spremna da ponovo zaspi, ali je tada začula buku iz hodnika. To nije bila larma pripitih putnika koji su se vraćali s terevenke, već uspaničeni bat stopala i treskanje vratima koja su se munjevito otvarala i zatvarala. Istog časa se razbudila, sluteći nevolju. „Šta se dešava?” povikala je, navlačeći japanski svileni kimono preko spavaćice i jureći ka vratima. Odmah je pomislila na nagluvu gospođu Grant, čija se kabina nalazila malo niže niz hodnik. Da li je ona bila svesna onoga što se dešava? „Brod je udario u ledeni breg”, doviknu joj neki glas. ,,Ne, nipošto! Molim vas da ne paničite!”, povika ista ona stjuardesa koja joj je pre nekoliko sati pomogla da se raspremi. „Nema razloga za uzbunu, ali bi bilo poželjno da, za svaki slučaj, izađete na palubu. Molim vas da se toplo obučete i da ponesete pojaseve za spasavanje. Pomoći ću vam ako ne možete da ih dohvatite.” Selest je na brzinu ogrnula crni žaket, navukla suknju preko spavaćice, pronašla debeli kaput i krzneni ogrtač i obula čizme. Bez trunke razmišljanja, zgrabila je tašnu, Rodijevu fotografiju i prstenje koje je dobila od Grovera. Sve drugo moglo je da sačeka dok se uzbuna ne okonča. Krenula je za povorkom putnika odevenih u žurbi, pitajući se kuda su ih vodili. Ništa nije ukazivalo na to da su doživeli brodolom, ali hodnici su odjednom bili prepuni brodskih poslužitelja koji su proveravali da li su putnici propisno opremljeni i usmeravali ih ka čamcima za spasavanje. Šta se, zaboga, dešava? Zašto su ih usred noći podigli iz postelje? Osetila je kako joj se utroba grči od zebnje. Zar je moguće da se desilo nezamislivo? Da li je ovo samo bezbednosna vežba ili nešto mnogo ozbiljnije?

7 Mej još nikada nije provela tako veselo nedeljno veče. Lupkala je stopalima u ritmu muzike koja se razlegala kroz salun, uživala u zvucima harmonike i bendža i toptanju drvenih đonova i čizama o pod, posmatrala parove koji su izvodili neke okretne strane plesove i mališane koji su se razdragano klizali po podu, kao što bi radili i u svim crkvama i dvoranama na svetu, vrzmajući se odraslima oko nogu. Ona i Džo izašli su pre odlaska na spavanje u šetnju po palubi da bi posmatrali zvezde, ali bilo je previše hladno da bi dugo ostali tamo, naročito ne s bebom koja je spavala na Džoovom ramenu.

„Pogledaj to more zvezda! Ono tamo je Orionov pojas”, rekao je Džo, pokazujući ka svetlucavom sazvežđu. ,,A ono je Severnjača, po kojoj se orijentišu svi pomorci. Jesi li sad malo opuštenija, ljubavi?” „Malo, ali mislim da je bolje da se vratimo u kabinu i preguramo još jednu noć”, odgovori Mej. Jedva je čekala da se ponovo domogne kopna. Nije imala želju da se ikada više otisne na pučinu. „Hoću da zapamtim svaki trenutak ploviđbe. Ko je mogao da pomisli da ćemo se nas dvoje otisnuti preko okeana? Ne bih menjao ovo iskustvo čak ni za sav čaj koji se uzgaja u Kini.” „Nadam se da se nećemo pokajati zbog naše odluke”, turobno odgovori Mej. „Šta to treba da znači? Nisi se valjda predomislila?” „Naravno da nisam, samo... Nedelju dana na otvorenom moru! To je stvarno previše. Treba izdržati ovu hladnoću i udaljenost od kopna.” Bilo je besmisleno da se pretvara da je uspela da potisne nervozu. Najgori deo putovanja tek je sledio. Čula je kako putnici iz brodskog bara pominju ledene bregove i talase visoke poput crkvenih zvonika. Mada je znala da je to bilo samo naklapanje pripitih jezika, nije mogla da odagna pomisao da u tim pričama postoji i zrnce istine. „Gde ti je avanturistički duh? Zašto uvek moraš da me mlatiš mokrom krpom?” „Oprosti, ali ne mogu da potisnem ono što osećam”, odgovori Mej na ivici suza. „Nije lepo da mi se smeješ. To je jednostavno jače od mene.” „Znam. I ne volim te ništa manje zbog toga što si takvo zakeralo”, reče Džo, privi je uz sebe i pomazi je po obrazu. ,,Pa ti si se skroz smrzla. Izvini, ljubavi. Idemo nazad u kabinu da te čestito zagrejem.” Oboje su prsnuli u smeh. „Pripazite na ponašanje, mladiću. Upozoravam vas da sam ja časna i udata žena.” „A ja sam oženjen muškarac, što znači da nas ništa ne sprečava da se malo poigramo.”

Mej je spavala dubokim snom, zasićena suprugovom ljubavlju, svežim vazduhom i bogatom hranom, a mala Elen nastavila je čvrsto da spava u kolevci čak i kada su Mej probudili čudni zvuci iz hodnika. Vrata su treskala na sve strane, a neko je lupao i pred njihovom kabinom. Džo je skočio iz kreveta i izjurio u hodnik, zadržavši se dovoljno dugo da se Mejina strepnja još više raspali. „Šta se dešava? Jesu li to neki pijanci?”, doviknu ona. „Teško njima ako mi probude bebu!” ,,Ma nije to”, odgovori Džo. „Izgleda da smo nabasali na ledeni breg. Moramo da se obučemo i stavimo pojaseve za spasavanje... za svaki slučaj”, utešno je dodao. „Hajde, ljubavi, dobro se utopli. Napolju nije baš prijatno.”

„Koliko je sati? Ja ništa nisam osetila, a ti?” Mej se teturavo pridiže na noge, odjednom svesna da pod nije ravan kao pre. „Šta to izvode? Zašto nas ovako maltretiraju usred noći?” „Samo se obuci i postupi po naređenju. Dobro ušuškaj Elen. Ne bi valjalo da se sada prehladi, zar ne?” Mada je Džo zvučao pribrano, Mej je mogla da nazre pritajen nemir u njegovom glasu. Počela je da grabi sve što bi joj palo šaka, navlačeći džemper, jaknu i toplu suknju preko spavaćice. Obula je čizme, povezala kosu i ćušnula je ispod vunene kape. Nije želela da se njen najbolji slamnati šešir pokvasi. Uskoro će se ionako vratiti dole. „Jesi li poneo pare, Džo?” ,,Ne brini. Sve je u mom novčaniku, zajedno s kartama i Džordžovom adresom. Kreni za mnom i ne gubi me iz vida. Ovo je verovatno samo vežba.” Mada su se trudili da ne probude Elen, devojčica je počela da se meškolji i plače dok su joj navlačili odeću. Mejino srce lupalo je uspaničeno. Šta ako ovo nije vežba? Šta ako je uzbuna stvarna? U hodniku je vladao neopisiv haos. Ljudi su urlali na stranim jezicima, laktajući se i gurajući se. Brod je ponovo posrnuo i svi su zavrištali. Da nisu išli u pogrešnom pravcu? Mej se na brzinu orijentisala, zaključivši da je trebalo da krenu na drugu stranu da bi izašli na palubu. Pokušala je da se probije u suprotnom smeru, ali trud je bio uzaludan. Rulja ih je povukla za sobom i uskoro su bili postrojeni u jednoj od trpezarija, gde je posada proveravala da li svi imaju pojaseve za spasavanje. „Šta se dešava?”, doviknu Džo jednom stjuardu. „Nemate razloga za brigu. Očešali smo se o ledeni breg pa je malo vode ušlo u brod. Kapetan je naredio da žene i deca krenu ka čamcima za spasavanje, čisto predostrožnosti radi. Treba samo strpljivo da stanete u red i da obuzdate paniku.” Brod je ispuštao čudne škripave zvuke, a svetla su se naizmenično palila i gasila. Neki putnici počeli su da vrište, zahtevajući da se otvore velika vrata od kovanog gvožđa, ali stjuardi su ostali čvrsti. ,,Za ime božje, pustite prvo žene i decu da izađu na palubu!”, povika neki stari Irac. ,,Ne mogu to da uradim dok ne dobijem naređenje”, doviknu stjuard koji je stajao na suprotnoj strani. Mej je primetila paniku na njegovom licu i istog časa shvatila da se dešava ono najgore. „Džo, ako budemo čekali na njega, nećemo se živi izvući odavde”, prošaptala je. „Sigurna sam u to. Znala sam da nešto nije u redu sa ovim brodom čim sam ga ugledala. Hoćeš li bar sad da mi veruješ? Ne smemo više da čekamo. Ako mislimo da ostanemo živi, moramo odmah da krenemo.”

8 Putnike iz prve klase sproveli su kroz hodnike i okupili na palubi za šetnju. Brodski oficiri užurbano su marširali gore-dole, usmeravajući ih ka odgovarajućim položajima. Zar se to stvarno dešava, pitala se Selest. Nigde nije primetila gospođu Grant, ali nije imala razloga da sumnja da su je stjuardi na vreme probudili, baš kao i nju. A tada je, na sveopšti užas, pred putnike banuo jedan od brodskih ložača, s čađavim licem prekrivenim krvlju i opekotinama. Jedna šaka bila mu je obogaljena, sa iskidanim prstima. Nije izustio ni reči, samo je mahao pesnicom. Najbliži oficir munjevito je pritrčao i odvukao ga u stranu. „Skloni se odavde!”, dreknuo je, ali se jedan od putnika već ustremio ka njima. „Jesmo li u opasnosti?”, upita povređenog ložača, isprečivši se ispred svoje supruge i sina kako bi ih poštedeo stravičnog prizora. „Nego šta! U vraškoj opasnosti!”, zaurla ložač. „Tamo dole je pravi pakao! Brod tone!” Selest je osetila kako je preplavljuje talas mučnine i straha. To se stvarno dešava. Oficiri su se munjevito olcrenuli ka čuvarima, naređujući im da zauzmu svoje položaje i da više nikog ne puštaju na palubu. Bilo je već jedan posle ponoći. Vazduh je bio opako hladan, a zvezde su ledeno sjajile. Selest je nastavila da traži gospođu Grant, ali nje nije bilo na vidiku. ,,Moram da se vratim”, rekla je probijajući se ka stepeništu. „Tamo je jedna stara dama. Ona ne čuje dobro...” Međutim, u tren oka su je potisnuli nazad ka palubi, gde su mornari već razmotavali konopce kojima su čamci za spasavanje bili pričvršćeni za dizalice. „Neće valjda da nas spakuju u te čamce?”, prestravljeno upita neka žena. „Moram da pronađem gospođu Grant”, ponavljala je Selest za sebe, ponovo krećući ka stepeništu. „Možda nije čula naređenje.” Jedan oficir se ispreči pred njom. „Nigde vi ne idete, gospođice.” „Ali ona je stara i gluva kao top!” „Stjuardi će se pobrinuti za nju, a vi ostanite tu gde ste!” Šta je drugo mogla da uradi? Stajala je u zbijenoj svetini, okružena ženama koje nisu bile tako propisno utopljene kao ona. Neke su grčevito stiskale mališane umotane u ćebad. „Spuštajte čamce!”, povika hor glasova. „Prvo žene i deca!”, doviknu jedan od oficira s mrkim izrazom na licu. „Samo žene i deca!” Selest je posmatrala kako muževi i očevi instinktivno uzmiču, poslušno gurajući svoje porodice ka čamcima za spasavanje. Neke od žena su se privijale uz muževe, odbijajući da krenu ka čamcima koji su se ljuljali u vazduhu. „Hajde, mila, kreni... Ja ću se posle ukrcati, zajedno sa ostalim muškarcima. Molim te, misli na decu”, govorio je jedan od putnika, prebacujući

usnulo dete u naručje mornara koji je već bio u čamcu, znajući da njegova supruga neće imati drugog izbora nego da krene za svojim čedom. Selest je počela da uzmiče zajedno s muškarcima. Nije dolazilo u obzir da se među prvima ukrca na neki od tih krhkih drvenih čamaca. Neće valjda da ostavi onu bespomoćnu staricu? Tada je jedan mladić, primetivši upražnjena mesta, počeo da se probija otpozadi, spreman da uskoči u čamac. Brodski oficiri su ga munjevito povukli nazad. „Sačekaj, sinko! Prvo žene i deca!” Dva čamca počela su da se spuštaju, nestajući s vidika. Selest je zaprepašćeno primetila da je jedan bio skoro prazan. Nije mogla da se pomeri. Očajno je šarala očima, nadajući se da će negde među tom ruljom spaziti gospođu Grant. Kada je treći čamac bio polupun, jedan mornar uhvati je za ruku. „Vreme je da krenete, gospođo”, naredio je. Selest se ukopala u mestu. ,,Ne mogu!” „Možete i morate!”, odbrusi mornar. Zgrabi je oko struka, povuče je unapred i praktično baci na čamac. Selest je bupnula na drveni pod, ali se brzo pribrala i zauzela jedno od mesta. Podigla je pogled, primetivši kako neke od njenih saputnica kolebljivo uzmiču, privijajući se uz muževe i odmahujući glavom, dok se ona spuštala ka moru, promičući pored nižih paluba. Ljudi su provirivali kroz brodske otvore, očajnički mašući rukama i moleći za pomoć, ali čamac se nije zaustavljao da ih primi. Nije imala snage da pogleda naniže. Čamac se mahnito ljuljao, a deca su vrištala od straha. Drveno korito pljusnu o površinu i pred njenim očima izroniše ledeni bregovi nalik na ogromne plave planine. Jedan je imao dva prelepa vrha, ali oni su delovali jezivo i zlokobno nad mračnom, smrznutom vodom. Tek kada je čamac počeo da se udaljava, primetila je da je džinovski brod bio nagnut pod neprirodnim uglom, a da su električna svetla treperila na svim palubama i iza svih prozora. Čula je kako orkestar gospodina Hartlija svira regtajm melodiju. Muzika je lagano uzmicala pred turobnijim zvucima koji ispuniše noćni vazduh. Odjednom je shvatila da se ona spasla, a da su oni koji su ostali na brodu osuđeni na propast. I tek tada, dok joj se oštar bol razlivao kroz skočni zglob i dok su joj do ušiju dopirali poslednji taktovi sablasne muzike, u njen paralizovani um konačno se probila spoznaja da to nije san, već početak nezamislivog košmara.

9 Privijajući malu Elen uz grudi, Džo je gurao Mej nazad odakle su došli. Probili su se kroz lavirint brodskih hodnika, prošli kroz jedna otključana vrata i izašli na gornju palubu. Tamo su zatekli kolone postrojenih ljudi, a odnekud iznad njih dopirala je muzika. Međutim, na toj palubi nije bilo čamaca za spasavanje. Neki muškarac u uniformi otvorio je još jedna vrata prve klase i naredio ženama da krenu ka veličanstvenom stepeništu koje je vodilo ka narednoj

palubi, ali muškarci su krenuli da se guraju za njima, ne želeči da budu razdvojeni od svojih prestravljenih porodica. Činilo im se kao da koračaju kroz neku sablasnu vilinsku zemlju. Lusteri su se njihali, prelepi tepisi pružali su se dokle god je pogled dosezao i nigde nije bilo ni žive duše, izuzev brodskih poslužitelja koji su trčkarali tamo-amo, usmeravajući ih naviše. Džo je zabezeknuto zurio. To je bio neki sasvim drugi svet. Iza jednih vrata nazreli su grupu muškaraca u večernjim odelima, koji su ležerno pušili skupocene cigare, uopšte se ne obazirući na očajnički stampedo i mahnite povike brodskih poslužitelja. Neki su igrali karte, kao da su imali sve vreme ovog sveta, dok je veliki pozlaćeni sat iznad kamina otkucavao dva sata posle ponoći. Mej je osetila kako se brod naginje pod zabrinjavajućim uglom. Skupoceno staklo lomilo se svud oko njih, stone lampe su se preturale, stolice su klizile preko poda dok su se probijali kroz zlatni foaje i Dvoranu palmi. Odozgo je dopirala regtajm melodija. Gde su nestali svi ti ljudi? „Ovo mi se nimalo ne dopada, Džo.” „Samo guraj dalje, ljubavi. Elen je bezbedna kod mene. Najbolje je da radimo onako kako kažu. Siguran sam da je tamo gore sve propisno organizovano.” Tada ih je zapuhnula iznenadna struja hladnog vazduha i narednog trenutka obreli su se na otvorenoj palubi, među mnoštvom uplakanih ljudi koji su se privijali jedni uz druge. „Gde su čamci za spasavanje?”, upita Džo zapanjeno zureći u prazne sohe2. „Dobro pitanje, momče”, odgovori osoran škotski glas. „Svi su već otišli. Ništa nije ostalo za bednike poput nas.” Brod se još više naherio. Mej se pribila uz Džoa, pokušavajući da suzbije paniku. „Šta ćemo sad da radimo?” Nije se usuđivala da zamisli ono što ih čeka. Bila je prestravljena pomišlju da će morati da plivaju kroz ledenu i mračnu vodu, ali ako ostanu na brodu i utope se... ,,Na levom boku ima još čamaca”, povika neki putnik. „Pođite za mnom!” Svi su počeli da bauljaju preko naherene palube, trudeći se da ostanu zajedno. Kada su stigli do levog boka, ustanovili su da ni tamo nije bilo čamaca za spasavanje, već samo nekoliko pomoćnih čamaca s platnenim bokovima, koje je grupa muškaraca bezuspešno pokušavala da sklopi. „Vratite se na desni bok”, naredio je jedan mornar. „Tamo ima još pomoćnih čamaca.” Tada se iznenađeno okrenu ka Mej i njenoj devojčici. „Šta vi tražite ovde? Žene i deca su odavno evakuisani!” Džo je pokušao da je izvuče iz rulje, ali ona je stajala kao ukopana. „Ovo ne sluti na dobro... Za nas ništa nije ostalo, zar ne?” Počela je da vrišti od

2

Soha – račvasti drveni podupirač, ležište za čamce na brodu. (Prim. prev.)

panike. Koliko je potrebno da se brod prevrne i da ih sve zajedno baci u zaleđeno more? „Sigurno ima još čamaca. Ne bi nas valjda izložili ovakvoj opasnosti... pogotovo žene s malom decom!”, povika Džo smrknutog lica, privijajući čvršće Elen uz sebe. Jedva održavajući ravnotežu dok se brod sve više naginjao, odlučno se okrenuo svojoj supruzi. „Moramo da skočimo, Mej. Elen će biti bezbedna sa mnom. Pričvrstio sam je za kaput. Moramo odmah da krenemo, dok u blizini još ima spasilačkih čamaca koji nas mogu izvući iz vode!” ,,Ne idem nikud bez tebe!”, prestravljeno zavrišta Mej, pogleda prikovanog za more koje se penjalo sve više.

10 Selest je posmatrala dramu koja se odvijala pred njenim očima, zureći u smrskani brod koji se sve više naginjao, idući u susret neminovnoj sudbini. Više nije osećala čak ni studen u vazduhu. Srce joj je divlje lupalo dok je posmatrala muškarce koji su skakali u vodu, pokušavajući da doplivaju do njih. „Moramo da pobegnemo pre nego što stignu do nas”, zavrišta žena koja je uz grudi privijala pekinezera. „Potopiće nas ako počnu da se pentraju na čamac.” „Ali moramo da spasemo te ljude! Čamac nije pun”, pobuni se Selest. „Ima dovoljno mesta. Ne možemo tek tako da odveslamo i da ih prepustimo sudbini.” ,,Ne želim da putnici iz potpalublja sede pored mene”, nastavila je žena s pekinezerom. „Nikad se ne zna kakve boleštine mogu da nam prenesu.” Selest nije mogla da veruje rođenim ušima. Ista ta žena je koliko tog jutra sedela pored nje, zureći pobožno u partituru s crkvenim himnama. Zajedno su pevale Večni Oče, što spas donosiš...3 ,,Ne slušajte njene koještarije”, povika Selest. „Moramo da pomognemo tim nesrećnicima.” Muškarci su još snažnije zaveslali, odlučni i nepokolebljivi. Povici putnika osuđenih na smrt, vapaji i grmljavina posrnulih motora postajali su sve glasniji. Gomila plutajućih stvari poskakivala je na talasima; slomljene ležaljke, prosut prtljag i drvene daske otrgnute s palube – ubogi ostaci nekada veličanstvenog broda blokirali su put brodolomcima koji su očajnički pokušavali da se probiju kroz ledenu vodu. ,,Za ime božje, stanite! Preklinjem vas da stanete u ime svega što vam je sveto! Moramo da sačekamo te ljude! Šta biste uradili da se među njima nalaze vaše supruge, ili deca, ili muževi? Zar ćete ih ostavili da umru?”, vikala je Selest, nadajući se da će se mornari posramiti i okrenuti čamac na drugu stranu.

3

Orig. Eternal Father, strong to save. Prvi stih himne Vilijama Vajtinga (1825-1878), koja se obično naziva For Those in Peril on the Sea. Prihvaćena je kao hrišćanska himna, ali i kao nezvanična himna britanske i američke mornarice. (Prim. lekt.)

I zaista, muškarci su ćutke, jedan za drugim, počeli da dižu vesla i zaokreću čamac ka nastradalom brodu. Selest je smerno povila glavu, preplavljena olakšanjem. Možda će uspeti da spasu još neki život.

11 Mej se sledila od panike, suočena s nemogućim izborom. Dok je more lagano nadiralo, potapajući palubu za palubom, u ušima su joj odjekivali povici putnika koji su mahnito pokušavali da se dočepaju bezbednosti. Drugi su klečali na palubi, molili se i držali za ruke, uzdajući se u čudo koje se nikada neće desiti. „Moramo da skočimo, ljubavi”, reče Džo i zgrabi je za ruku. ,,Ne mogu!” Mej se tresla od straha, ali Džo je ostao neumoljiv. „Moraš! Zbog naše Elen! Moramo da joj pružimo šansu! Uhvati me za ruku pa ćemo zajedno skočiti. Sada samo Bog može da nas izbavi”, zagrcnuo se Džo. Talasi su kuljali ka brodu, sve više se podižući. „Znaš da ne umem da plivam!” „Umeš. Ja sam te naučio, sećaš se? Pojas će te održati na površini. Moraš da pokušaš.” ,,Ne mogu.” „Možeš, zajedno ćemo. Nismo valjda prevalili ovoliki put da se na kraju utopimo kao pacovi.” Njegove reči ispunile su je besom. Da umru? Ko je pominjao umiranje? Ne mogu tako da skončaju, da ih proguta ogromni okean. Videla je šta se desilo s onima koji su već skočili. More je vrvelo od plutajućih pojaseva za spasavanje koji nikoga nisu uspeli da spasu. A opet, Džo je bio u pravu. Moraju da skoče. Na kraju će svi završiti u moru, na ovaj ili onaj način. „Uhvati me za ruku i poželi nam sreću. A ako nam sreća okrene leđa, srešćemo se u raju. Tamo više ništa neće moći da nas razdvoji.” Tada se niotkuda podiže ogroman talas koji ih potpuno prekri i zbrisa s palube. Ledena voda zapljusnula joj je telo poput kiše ledenih bodeža, ostavivši je bez daha dok je očajnički pokušavala da izroni na površinu, šarajući pogledom kroz pomračinu sa nadom da će negde spaziti Džoa. Pokušala je da vrišti, nezgrapno mlatarajući rukama kako bi se pokrenula. Pojas je nekim čudom uspeo da je održi na površini. Voda joj je tutnjala u ušima, prigušujući sve raspoznatljive zvuke. Ruke su joj postale kao slomljeni propeleri, a natopljena odeća sputavala joj je kretanje dok se udaljavala od broda. Morala je da ih zadrži u vidokrugu, ali svud oko nje bio je mrak i bilo je užasno hladno. Tokom jednog beskrajno usporenog trenutka činilo joj se da je spazila obrise nečije glave, ali more je bilo preplavljeno ljudima, koji su plutali poput olupina, s licima okrenutim nadole. Njeni udovi refleksno su pokušali da plivaju, gonjeni raspomamljenom panikom, ali bili su teški poput olovnih tegova, a njeni zamasi previše slabi da bi je pogurali kroz ledenu vodu koja ju je pritiskala

poput gvozdenih stega. Borila se za vazduh, poskakujući na vodi i očajnički tražeći Džoa koji je plutao sve dalje i dalje, van njenog domašaja. Nastavila je mehanički da mlatara rukama poput mašine, koristeći poslednje mrve snage. Ponovo je nazrela Džoovu glavu i malu Elen, čije je telo plutalo po površini kao neki dronjavi zavežljaj. Očajnički je pokušavala da ih stigne, ali Elen se već gubila u daljini, a Džoova glava naprasno je iščezla s vidika. Morala je da uhvati svoju bebu. ,,Dolazim!”, htela je da vikne, ali joj je slana voda nadirala u usta, gušeći njene vapaje. Svest joj se umrtvila, a telo obamrlo. Nada se gasila i već je bila na izmaku snaga. Svud oko sebe videla je samo mrak i smrt, beživotna lica sa očima koje su zurile u okrutne zvezde. Po vodi je plutala gomila buradi, flaša, kofera, kofa za ugalj, saksija, ležaljki. Nije mogla da se probije kroz njih. Nije mogla da pronađe Džoa. „Uzmi me, Gospode”, molila se. „Neka more i mene proguta zajedno s njima.” Čemu život ako oni odu, a ona ostane? „Dolazim! Dolazim!” Glas joj je postajao sve slabiji, ali pojas ju je uporno održavao na talasima koji su je nosili sve dalje i dalje od mesta gde je poslednji put spazila svoje najmilije. Prsti su joj utrnuli, previše smrznuti da bi mogla da se uhvati za plutajuće ostatke. Pojasevi za spasavanje promicali su pored nje, prazni i beskorisni, dok je morska studen isisavala poslednje tračke života iz njenog tela. Svetlost joj je zgasnula u očima, a glas joj se pretvorio u šapat dok se predavala nemilosrdnom moru.

12 Spasilački čamac zavukao se još dublje među olupine i neko je podigao baklju, rasterujući pomračinu i tragajući za preživelima. „Evo neke žene! Usne joj se pomeraju. Tako je sitna.” Mornar je dohvatio plutajuće telo i povukao ga ka čamcu, a onda mu je drugi mornar pomogao da utopljenicu izvuku iz vode. Selest je zaboravila na svoje muke i hladnoću dok je sirotici masirala telo, pokušavajući da je vrati u život. Devojka je nakratko otvorila oči. Slabašno je odmahnula glavom, mrmljajući reči protesta. ,,Ne... ne... moja beba je u vodi... idite po njih... Džo... pustite me!” Selest ju je brzo pokrila rezervnim ćebetom. ,,Ne”, šaptala je devojka, „vratite se... moja beba... pustite me... Džo, dolazimo.” Pokušala je da se uspravi, ali su joj šake bile toliko smrznute i zgrčene da nije mogla da ispruži ni prst. „Stavite je u dno s onom pokojnicom. Zar ne vidite u kakvom je stanju? Neće još dugo izdržati.” ,,Ne! Ja ću brinuti o njoj”, odlučno reče Selest. „More joj je odnelo bebu. Za ime sveta, stanite da je potražimo.” „Hoće li neko da ućutka tu bezumnu ženu?”, doviknu neki glas ispod obmotanog šala.

„Nema nam spasa ako počnemo da skupljamo izgubljenu decu i davljenike! Otići ćemo na dno zajedno s njima!”, džangrizala je žena s pekinezerom. „Umukni, kučko sebična! Kako se usuđuješ da sebe nazivaš hrišćankom? Kako možeš da budeš tako bezdušna?”, odbrusi Selest s takvom žestinom i samouverenošću da je iznenadila čak i samu sebe. „Ova sirotica je izgubila sve što je imala, a ti sediš tu i zvocaš, misleći samo na sebe i to tvoje pseto. Moramo da se vratimo i spasemo još nekog.” „Žao mi je, gospođo, ali ne smemo dalje. Kada brod potone, a to će se desiti svakog časa, vrtlog bi mogao da nas povuče”, doviknu jedan mornar. „Spasli smo nekoliko ljudi. Ni sam ne znam kako je ova cura uspela toliko da izdrži u ledenoj vodi, ali mi smo učinili sve što smo mogli. Ne smem da rizikujem živote ostalih putnika. Hajde, na vesla!” Devojka je plakala i drhtala čitavim telom dok ju je Selest umotavala u još jedno ćebe. „Hajde, glavu gore. Budi hrabra, kao što dolikuje jednoj Britanki. Sada si na bezbednom.” U toj strašnoj i neprozirnoj tmini, toplina ljudskog dodira bila je sve što je mogla da joj pruži. „Moramo da ostanemo pribrani.” Dok je tešila devojku, primetila je neko komešanje na površini i nečija ruka izroni iz vode, bacivši natopljeno ćebence u krilo prestrašenog dečaka. „Uzmite to dete!”, povika grubi muški glas. Selesti se učinilo da je pod svetlošću fenjera nazrela tračak bele brade. ,,To je kapetan... Gospodine! Kapetane Smite! Popnite se u čamac!”, povika jedan od mornara, pružajući ruku muškarcu u vodi. Kapetanova ruka se na trenutak zadržala u vazduhu, a potom se povukla. „Srećno, momci. Obavite časno svoju dužnost.” Usledila je napeta tišina. „Dajte dete majci”, povika mornar i mali zavežljaj munjevito krenu preko čamca, prelazeći iz ruke u ruku, sve dok nije stigao do devojčinog naručja. Bebu su odmah umotali u suvu ćebad i devojka ju je zahvalno privila uz grudi, naprasno probuđena iz mrtvila. U pomračini je opipala bebino lice i smrznute obraščiće, osluškujući svaki njen udah. Vrisnula je od olakšanja kada je beba zaplakala. Bog ih je u svojoj neizmernoj milosti ponovo sastavio, pomisli Selest. Bio je to tako čudesan događaj među svim užasima kojih se te noći nagledala. Šta bi ona da se to desilo Rodiju? Hvala bogu što ga nije povela sa sobom. Grover je bar ovog puta bio u pravu što joj je uskratio svoj pristanak. Kako bi mogla da nastavi da živi da ga je izgubila na pučini? Selest je čkiljila kroz tamu, naginjući se preko ivice čamca, svesna da je u toj ledenoj vodi bilo još mnogo izgubljenih beba i očajnih roditelja. Koliko će njih uspeti da preživi tu jezivu noć? To niko nije mogao da kaže, ali je ona zasigurno znala jednu stvar: nakon tog strašnog iskušenja i svega što je videla te noći, njen život nikada više neće biti isti.

13 Mej je grčevito držala bebu, stiskajući je kao sam život, još ne uspevajući da poveruje u čudo koje ju je zadesilo, ali joj je osećaj neizmernog olakšanja polako vraćao snagu i utrnulost se povlačila pred peckavim bolom. Okružena ledenom tminom, osećala je da je beba topla i živa, i čula je njeno mirno, usnulo disanje. Kada bi samo mogla da skloni te slojeve platna i da poljubi njen paperjasti obraščić. Međutim, nad Atlantikom se nadvijala takva studen da nije smela da pomeri ćebad. Beba je mirisala na more, ulje i so. Mej je podigla pogled ka zvezdama koje su jezdile preko modroplavog neba, zahvalivši Gospodu što je izbavio njenu milu devojčicu. Ipak je i na ovom svetu bilo milosti. „Kako je ovako lepa noć mogla da donese toliku nesreću?”, prošaptala je mlada žena koja je sedela pored nje, dama s crnim šeširom ispod koga su provirivali pramenovi kestenjaste kose. Zajedno su posmatrale kako se jedan kraj broda izdiže u samrtničkoj agoniji, ocrtavajući se na horizontu poput crnog prsta koji je optuživao nebesa za podlu izdaju. Tada se nad morem prolomila nova salva prestravljenih vapaja; i poslednji putnici bacali su se s palube, mlatarajući po vodi i daveći se, dozivajući svoje majke, i Boga, i sve svece, preklinjući ih za milost. Mej je znala da će je ti glasovi progoniti do kraja života. „Vratite se! Molim vas, vratite se!”, zavapile su obe žene. „Moj muž je još uvek u moru”, dodala je Mej. „Kao i polovina broda”, dreknu jedan od mornara. ,,Mi smo uradili koliko smo mogli. Opasnost je prevelika. Za njih više nema nade.” Mej se okrenu na drugu stranu. Više nije mogla da posmatra taj prizor. Nemoćno je privila bebu uz grudi, pokušavajući da priguši vapaje davljenika. ,,Za ime božje, pomozite im!”, povika žena pored nje. „Gde će vam duša?” „Umuknite obe! Ona je dobila svoju bebu, zar ne? Više ne možemo nikog da primimo inače ćemo potonuti!” „Čuvajte snagu, gospođo. Pred nama je duga noć”, naredi neki promukli glas. Žena u crnini utučeno obori ramena, tiho drhteći dok su posmatrali kako dva dimnjaka tog veličanstvenog levijatana tonu u more. Brod se raspukao na dva dela; jedna polovina nestala je pod vodom dok se druga izdigla uvis poput ispruženog prsta i potom glatko skliznula u dubine, kao da je to bila najprirodnija stvar na svetu. Mej je ljuljuškala svoju devojčicu, zahvalna za toplinu i utehu koje je pronašla u njoj. Ako je Elen bila na bezbednom, možda je i Džo uspeo da se spase. Srce joj je živnulo od nade pri toj pomisli. Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla, mrmljala je, moleći se za sve izgubljene duše i verujući da je Džo sigurno na nekom drugom čamcu. Ponovo je podigla pogled, osluškujući vapaje koji su postajali sve slabiji i udaljeniji, sve dok se nisu rasplinuli u sablasnoj tišini.

„Svi su otišli”, prošaptala je mlada žena pored nje. „Njihove muke su okončane, a naše tek počinju. Mornari nisu hteli da viču na tebe. Strah nas tera da radimo strašne stvari. Hvala bogu da je tvoja beba spasena. Hajde, momci, zaveslajte ka ostalim čamcima. Neko je sigurno krenuo u potragu za nama.” „Tako je, gospođo. Neko nas sigurno traži i zato moramo da se držimo zajedno”, doviknu mornar koji je upravljao njihovim čamcem. Fenjer se lagano klatio na pramcu. Ubrzo su se pridružili nečujnoj flotili čamaca koji su bili postrojeni poput dečjih brodića na vodeničnom jazu. Noć je već uzmicala pred praskozorjem. Mej još nikad u životu nije iskusila takvu hladnoću. Pa ipak, beba je nekim čudom i dalje spavala. Sati su promicali, beskrajni sati ispunjeni samo svetlucanjem leda i pljuskanjem vesala. Osećala je kako joj studen umrtvljuje udove. Bilo je tako teško ne utonuti u san. U mislima je i dalje videla kako Džo pliva i kako se penje na spasilački čamac, jednako živ kao što je i ona, kako traži svoju porodicu i moli se da uskoro ponovo budu zajedno. Grčevito se uhvatila za tu nadu kao davljenik koji se hvata za splav za spasavanje. ,,Ne smete da utonete u san. Ako zaspite, može se desiti da se više nikad ne probudite” upozoravali su ih mornari. Bilo je teško ne prepustiti se snu, tom blaženom zaboravu, ali Mej je ostala budna, pažljivo motreći na svaku promenu u bebinom disanju. Kad god bi joj glava klonula, brzo bi je cimnula naviše. A tada su odjednom svi počeli da viču, primetivši svetlost na horizontu. Bila je to prava svetlost, a ne samo varljiva zora. Nedugo zatim, signalna raketa sevnu na nebu. „Dolaze! Pogledajte! Dolazi neki brod! Hajde, budite se! Spaseni smo!”

14 Selest je pokušavala da oživi svoje smrznute udove. Tokom nekoliko dragocenih minuta, pridržavala je spasenu devojčicu dok je njena majka trljala sleđene šake, pokušavajući da ih otkravi. Zar je moguće da je beba prespavala celu dramu? Ta devojčica sigurno nije bila svesna čuda koje ju je zadesilo. Da li je taj čovek koji ju je spasao stvarno bio njihov kapetan? Taj muškarac koji ju je ubacio u čamac, uopšte ne pokušavši da spase i sebe. „Bilo je krajnje vreme!”, povika hrapavi glas stare dame, čije je lice bilo obmotano šalom. Dotična dama više nije pokušavala da prikrije guste čekinje na svojoj bradi. Još jedan beskičmenjak koji je skočio u čamac da bi spasao vlastitu kožu, zgroženo pomisli Selest. Kako je samo mrzela kukavice poput njega. I bezdušna stvorenja poput one žene s pekinezerom, koja se uporno izmicala od sirote mlade majke i njene bebe, kao da se plašila da bi mogle da joj prenesu buve. Selest je posmatrala ledene gromade koje su plutale po moru, hipnotisana njihovom lepotom. Dok je sunce izlazilo, sante su svetlucale poput dragulja,

tiskajući se oko čudovišnog ledenog brega koji je uzrokovao katastrofu. Priroda je bila tako surova, a oni tako sitni i beznačajni pred njenom veličanstvenošću. More je počelo da se nadima i da ih baca s jedne strane na drugu, kao da je ponovo htelo da osujeti njihovo izbavljenje. Brod se postojano približavao. Selest je obmotala poslednje suvo ćebe oko Mejine bebe. Kako je ovako nešto moglo da se desi? „Jesi li dobro?”, prošaptala je, nagnuvši se ka Mej. „Hoćeš da malo uzmem bebu?” „Hvala, ne treba. Tako ste ljubazni prema meni, a ne znam čak ni kako se zovete.” „Zovem se Selestina Parks. Krenula sam kući, u Ameriku. A tvoja malena? Kako se ona zove?”, upita dodirnuvši bebinu ručicu. ,,Ona je Elen, a ja sam Mej Smit. Moj muž Džo je sigurno na nekom drugom čamcu. Krenuli smo na Srednji zapad, kod njegovih rođaka. Kod Džoa se nalazi adresa i sve ostalo.” Sirota devojka još nije mogla da pojmi punu težinu situacije, shvatila je Selest. Šanse da je njen muž uspeo da se dočepa nekog čamca bile su ništavne. „Misliš li da ćete uspeti da se snađete?” „Hoćemo”, prošaptala je Mej Smit ljuljuškajući detence na krilu. „Sve će biti u redu.”

Tek kada se svetlost zore razlila preko neba i obrisi udaljenog broda postali krupniji, Mej je konačno opustila šake i prestala da stiska ćebence s njenom ćerkicom. Tako je sićušna, pomislila je, kao da se u vodi smanjila. I dalje je spavala kao jagnje. Bolje da joj ne remeti san. Kada se konačno sretne s Džoom, kakvu će samo priču imati da mu ispriča: kako su je izvukli iz vode, više mrtvu nego živu, i kako su njihovu bebicu volšebno spasli samo pet minuta kasnije. Bila je tako umorna. Čitavo telo drhtalo joj je od bola i iznurenosti. Ali samo jedan pogled na Elen biće dovoljan da je vrati u život. U čamcu obasjanom jutarnjom svetlošću, Mej je povukla ćebe s bebinog sićušnog lica, da proveri da li se devojčica probudila. U nju su pogledale svetlucave oči, crne poput dva grumena uglja. Oči koje nikada pre nije videla u životu. Elen je imala plave oči. Progutavši vrisak koji joj se otrgao iz grudi, brzo navuče ćebe nazad preko bebine glave, kao da je time htela da poništi svoje otkriće. Srce joj je prestravljeno bubnjalo. To nije ona, užasnuto je pomislila. To nije moja beba!

15 Niko nije obraćao pažnju na Mej. Svi su klicali na sav glas, pozdravljajući spasilački brod. Mej je ponovo virnula u ćebence, ali ponovo su je dočekale one čudne oči; piljile su u nju ispod čipkaste kapice i razdirale joj dušu. Pažljivo je

ispitala bebino lice, da se uveri da ne sanja. Ispod gomile ćebadi provirivala je odeća drugačija od one koju je njena Elen nosila. Preplavljena beznađem, dok im se veliki prekookeanski brod približavao, Mej je drhtala čitavim telom. To nije u redu. Nije trebalo tako da ispadne. Gospod daje i Gospod uzima, ali ne od mene. Da li je ovo Njegov pokušaj da se našali sa mnom, dar života iz mora? Da li je to bio poslednji herojski čin našeg kapetana, to što mi je u krilo ćušnuo bebu nekih stranaca? Gde je moja beba? Hoću da mi se vrati moja beba. Osvrnula se preko ramena zureći u ono što je ostavila za sobom: u bezdušno, prevrtljivo more, koje je zračilo spokojem, a onda se ponovo zagledala u svetlucave raširene okice, koje su piljile u nju kao da pitaju: Ko si ti? Ta beba bila je sve što joj je ostalo, to dete mora, nečija kćer ili sin. Šta da radim? O, bože, šta sad da radim?

16 Obuzeta rastućim ushićenjem, Selest je posmatrala brod koji je punom parom hitao ka njima. Uskoro će doći kraj njihovim mukama, sa olakšanjem je pomislila. Pa ipak, čak i da živi sto godina, nikada neće zaboraviti ono što je te noći videla. Uspela je glatko da utekne s broda. Imala je dovoljno vremena da navuče toplu odeću preko spavaćice, da izađe na palubu i da se ukrca na čamac za spasavanje. Putnike prve klase na vreme su upozorili. Stjuardi su im dali pojaseve za spasavanje i pomogli im da napuste brod. Pogled u očima one stjuardese naterao ju je da bez prigovora posluša naređenje. Kada ju je upitala šta se dešava, njen iskrivljeni, nesigurni osmeh rekao joj je sve što je trebalo da zna. Međutim, prizori kojima je te noći prisustvovala bili nabijeni skarednom, neizrecivom patnjom. Bio je to naj veći brod na svetu, koji je krenuo na svoje devičansko putovanje, ali hirovita priroda uspela je u tren oka da ga smrska u komade. Da li je usred svih tih užasa zaista videla kako njihov kapetan vraća bespomoćnu bebu u majčino naručje? Jasno se sećala one srebrne brade i sede kose. Da li je to stvarno bio on? Siroti čovek, ko god da je bio. Zar će ikada moći da zaboravi kako je odgurnuo ruke koje su mu nudile spas? I one oproštajne reči? Hvala bogu što nije povela Rodija! Kako bi samo volela da ga stegne u naručje, ali on je bio daleko, kod kuće, ušuškan u svom krevetu, poveren dadilji Suzan koja uvek dežura u susednoj sobi. Grover je verovatno bio u kancelariji, gde obično radi do sitnih sati. Ili je možda negde u gradu, bog zna s kim, turobno je pomislila. More je ponovo počelo da se nadima bacajući ih tamo-amo. Na trenutak ju je obuzela panika, jer bili su tako blizu, a opet tako daleko od bezbednosti. Da li će ikada više videti svog malog sina? Okrenula se ka devojci koja je grčevito

grlila svoju bebu, promrzla i uplakana, beznadežno dozivajući izgubljenog muža. Lice joj je bilo iskrivljeno od bola. Ako ništa drugo, Selest ih je propisno utoplila svojim novim kaputom, a sada je preko devojčinih ramena prebacila i ogrtač od lisičjeg krzna. Njen novčanik nalazio se u postavi kaputa, zajedno s prstenjem i Rodijevim fotografijama koje je ponela u Englesku da pokaže ocu. Kako je jalovo sada izgledalo svetovno bogatstvo, pomislila je. Ponovo se zagledala u tužnu povorku čamaca za spasavanje. Zašto je većina čamaca poluprazna? Isprva je mislila da su ostale putnike sproveli do suprotne strane broda, gde su se ukrcali na čamce i krenuli za njima, ali tek sada je shvatila koliko je malo ljudi uspelo da preživi katastrofu. Većina je ostala zarobljena na brodu; koliko li je samo putnika iz treće klase, koji su ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju. To nije bilo u tedu. Mornari iz njenog čamca bar su se smilovali da zastanu i spasu troje putnika, a potom i tu sirotu mladu majku čija sudbina joj je parala srce. Ona je po svoj prilici bila njena vršnjakinja. Imala je sićušnu građu i severnjački naglasak. Selest je sebi stavila u dužnost da se ona i njeno dete bezbedno ukrcaju na spasilački brod. I da potom pronađe nekog ko će se postarati za promrzline na njenim rukama. Kao kćerka sveštenika, Selest je bila svesna svoje odgovornosti. To će joj pomoći da skrene misli s vlastitih nedaća. Majčin pogreb delovao je tako daleko. Bar je dostojanstveno napustila ovaj svet, za razliku od onih sirotih smrznutih duša koje su se očajnički batrgale u ledenom moru dok ih je snaga izdavala i dok su se polako prepuštali neizbežnoj sudbini. Nadala se da je tačno ono što je načula o utapanju, da takva smrt podseća na zaranjanje u san. Putnici s nižih paluba bili su prekasno upozoreni na opasnost. To je svima bilo jasno. Za bogataše su važila jedna, a za siromahe druga pravila. To je preko svake mere bilo sramno. Njeni lični problemi bili su tričavi u poređenju s agonijom žena koje su rođenim očima gledale kako se njihovi muževi utapaju. Morala je da stisne zube i da se vrati u Akron, u grad prožet oporim mirisima hemijske industrije, da se vrati svom milom Rodiju, svom mužu Groveru i njihovim bračnim teškoćama. Njeno putovanje uskoro će biti okončano: putovanje na kojem je prisustvovala majčinom pogrebu i doživela brodolom. Nikom ne bi poželela takav odmor. Verovala je da joj je život pošteđen s određenom svrhom. Morala je da proguta lični strah i nezadovoljstvo. Šokirana tim strašnim događajem, znala je da će morati da svedoči o onome što je videla i da zatraži odgovore na mnoštvo neumoljivih pitanja. Šta je uzrokovalo katastrofu? Koliko je ljudi bez potrebe izgubilo život? Ko snosi odgovornost za njihovu smrt? Međutim, najpre mora da uzme te dve sirote duše pod svoje okrilje. To je bila najispravnija stvar koju je mogla da učini, uzvišen cilj kojim je pokušala da potisne bezbožnu pomisao koja joj je izranjala u umu. Ponovo se osvrnula ka mestu gde je Titanik potonuo. Da je njen muž krenuo s njom, sada bi ležao daleko ispod površine okeana. Grover je sebe

smatrao džentlmenom. Da li bi se i on povukao u stranu poput većine muškaraca na brodu i izvršio svoju dužnost? Nije bila baš sigurna u to. Kako je u ovakvom času mogla da razmišlja o tako sablažnjivim stvarima? Ipak, ta je ju misao i dalje izjedala, odbijajući da se rasprši. „To je Karpatija! Došli su po nas!”, prolamalo se klicanje iznurenih brodolomnika dok im je veliki brod priticao u pomoć. Uskoro će ih izbaviti. Selest se okrenula ka devojci s bebom, upitavši se kako će mornari, za ime božje, uspeti da izvuku nejaku decu i promrzle žene na palubu. Međutim, bila je odlučna da ostane sa svojim štićenicama sve dok se ne uveri da su obe propisno zbrinute.

17 Mej je sedela pored ograde na palubi Karpatije, zureći preko srebrnaste pučine, zajedno sa ostalim udovicama koje su se tiho molile da se pojavi još neki od čamaca s Titanika. Mornari su ih prebacili na brod mrežama, kao tovar. Mej je bila previše slaba i promrzla da bi mogla da se popne uz užad. Neke od žena imale su na sebi samo spavaćice i ogrtače, a druge su bile u toplim krznenim kaputima. Uz sebe su stiskale zbunjenu, izgužvanu decu umotanu u ćebad. Uprkos različitom poreklu, sve su bile jednake u patnji. Nad brodom se nadvijala jeziva tišina, samo su je povremeno parali glasovi preživelih, koji su se probijali od palube do palube raspitujući se za svoje najmilije. ,,Da možda niste videli... U kom čamcu ste bili? Da negde niste sreli mog muža?” Zbunjene strankinje, koje su bile šćućurene u zasebnim grupama, pokušavale su da shvate svoj usud dok su prevodioci mahali rukama, pokazujući ka pučini i turobno odmahujući glavama. Do Mej su dopirali očajni krici žena koje su shvatile da su ostale potpuno same na svetu, bez ičega osim odeće na sebi. Mej je sedela na brodskoj ležaljci, umotana u gomilu ćebadi, odbijajući da siđe u potpalublje. Ako bude morala, spavaće napolju. Kako je mogla da se suoči s pomišlju da ponovo siđe u utrobu broda? Pijuckala je neku čudnu kafu pomešanu s alkoholom, prislanjala dlanove uz toplu šolju i osećala oštar bol koji joj se razlivao kroz prste dok su se polako odmrzavali. Žena u finom kaputu nije se odvajala od nje. Tešila ju je kao dete i donosila joj sve što joj treba, kao da joj je služavka; toliko je obigravala oko nje da je Mej počela da se oseća neprijatno. Dama je bila izuzetno ljubazna, a ona nije mogla da se seti ni njenog imena. Kako ono beše? Ernestina, ili tako nešto? Ali nema veze. Bila je previše umorna da bi razmišljala o tome. Još tada je trebalo sve da joj prizna, da joj kaže istinu o bebi, ali nije mogla da prevali reči preko usana. Kada je bolničarka došla da odnese bebu na medicinski pregled, obuzela ju je neopisiva panika. Krenula je za njima ka potpalublju, ali strah ju je naterao da se ponovo stropošta na ležaljku i brizne u plač. Ali detence je ubrzo ponovo bilo na njenom krilu, čisto i suvo. Lekari su

ustanovili da to strašno iskustvo nimalo nije naškodilo njenom zdravlju. Njenom zdravlju. Dakle, ipak je devojčica, prošlo joj je kroz glavu. Te prodorne čokoladne oči zurile su pravo u nju, parajući joj srce. Raširila je usne u slabašan osmeh, a beba joj je odgovorila obazrivim krezubim smeškom. Siroto žgepče neće znati ništa o tragediji kroz koju su prošle, neće se sećati ničega što je ranije bilo. Ali Mej će se do kraja života sećati te noći. Znala je da to nikad neće moći da ostavi za sobom. Još koliko juče, privijala se uz Džoa u njihovoj kabini, ploveći u susret novom životu, a onda su nastupili oni jezivi trenuci na palubi pre nego što su se razdvojili. Da li su Džo i Elen zauvek otišli? Bilo je tako okrutno što nije stigla čak ni da im kaže zbogom. Nije bilo nežnih reči oproštaja, ni poljubaca na rastanku, ničega osim mahnitog batrganja u talasima, u očajničkom pokušaju da se sačuva goli život. Zar je sada ostala samo ona, osuđena da dalje nastavi bez njih? Srce joj se paralisalo od užasa. Titanik se pretvorio u čudovište koje je progutalo sve što je imala na ovom svetu. Negde tamo, u varljivoj vodi, ležala su smrznuta tela Džoa i Elen, a ona je duboko u srcu znala da ih nikada više neće videti. Izgubila je svog najvernijeg prijatelja, svoju srodnu dušu, i premilo dete koje su zajedno začeli, meso njenog mesa. Grčevito je stegla ogradu, u očajničkoj nadi da će na horizontu ugledati još neki čamac. Čula je kako ostale žene posadi Karpatije pričaju vlastite priče, iznova i iznova, kao da su time pokušavale da pruže neki smisao drami koja se te noći odigrala. A onda je do njenih ušiju doprla iznenadna larma. Dve žene vrištale su iz sveg glasa, otimajući se oko deteta koje je jedna od njih stiskala u naručju. ,,To je moje dete! Ukrala si mog Filija! Vrati mi ga!” Druga žena, očigledno strankinja, grčevito je privijala dete. „No! No! Mio bambino!” Jedan od oficira pritrča i razdvoji ih. „Šta se ovde dešava?” ,,Ta žena otela mi je mog sina Filipa. On je bez mene bio ubačen na čamac za spasavanje. Ukrala je mog dečaka!” Ostali putnici sjatili su se oko njih, zureći u dve uplakane žene koje su mornari brzo odvukli u stranu. „Ovaj nesporazum rešiće kapetan Rostron”, reče brodski oficir, uze uplakanu bebu u naručje i odnese je niz stepenište, a dve žene su izbezumljeno urlale za njim. Uznemirena tom scenom, Mej je shvatila da će morati da skine čipkastu kapicu s bebine glave i da natera sebe da prošeta po palubi kako bi svi mogli da vide njenu blistavu tamnu kosicu. Znala je da bi neka žena mogla da istupi s tvrdnjom da je to njeno dete. „Zar nije slatka? I tako savršena, kao da se ništa nije desilo”, gugutali su neki muškarac i žena, privijajući se jedno uz drugo. „Kapetan ju je spasao i ubacio na naš čamac, ali on je ostao u moru”, objasnila je Mej. ,,To nam je rekao onaj mornar, jelda?” Osvrnula se oko sebe, nadajući se da će žena koju je upoznala u čamcu potvrditi njenu priču, ali ona nije bila dovoljno blizu da je čuje.

„Čujete li šta kaže?”, ubaci se druga putnica, mazeći bebine lokne. „Kapetan Smit spasao je njenu bebu. Trebalo bi da dobije medalju za hrabrost.” Mej je obišla svaki delić palube, paradirajući s bebom, i niko nije pokušao da je prisvoji. To je bio trenutak kada je u glavi počela da joj izranja spoznaja da bi mogla da zadrži to malo siroče. Doduše, beba je bila mlađa od Elen, s tamnim očima i maslinastom kožom, ali je u svakom drugom pogledu bila savršena. Pronašla je skroviti kutak, gde je mogla da razmota ćebad i da osmotri novu suvu presvlaku koju je devojčica dobila od putnika s Karpatije. Bila je zadivljena njenim kvalitetom. Bila je to odeća dostojna princeze, izrađena od finog lanenog platna i merino vune: čipkasto odelce s dražesnim kitnjastim šeširićem koje su im poklonili dobri ljudi. Njena ljubazna nova prijateljica obećala je da će joj odeća koju je beba imala na sebi biti vraćena čim bude oprana i opeglana. Diskretno je rasklopila bebinu pelenu, drhteći od zebnje, ali je na svoje beskrajno olakšanje zaključila da je to stvarno bila devojčica. Njeno iskušenje postajalo je sve snažnije. Zašto je ne bi zadržala? Toj bebi je trebala majka, a ne sirotište puno napuštene i izgubljene dece. Ona je to odlično znala jer je i sama odrasla u sirotištu, pre nego što se zbog službe preselila u drugi kraj grada. Nije imala nikog svog, nikog ko bi mario za nju, sve dok nije srela Džoa. Šta bi Džo mislio o tome? Odjednom je shvatila da on neće biti tu da joj pomogne. Oh, Džo, šta da radim? Um joj se ponovo paralisao. Zaplakala je nad ćebencetom, znajući da je i sama morala da donese tu sudbonosnu odluku. Utrnulost je lagano nestajala iz njenog promrzlog tela, pretvarajući se u bol koji joj se razlivao kroz zglobove. Još kad su joj rekli da strašno iskustvo nije naškodilo zdravlju bebe, trebalo je da ode do brodskog lekara i da mu prizna sve. Ali nije imala snage da izusti reči koje bi je razdvojile od te devojčice. Možda će im kasnije, kada stignu do obale, reći istinu, uveravala je sebe, mada je u srcu znala da je kocka već bačena. „Kapetan je odlučio da te pokloni baš meni. Nama je suđeno da ostanemo zajedno. Sad još samo treba da naučiš da me zoveš mama”, prošaptala je na bebino uho. Beba je već ćuškala glavicu uz njena nedra tražeći mleko, meškoljeći se u ćebadima i zureći u nju molećivim gladnim očima. „Ela hoće da ručka”, sa osmehom je natuknula njena nova prijateljica, Selest Parks. Da, tako se zvala, setila se tada Mej. „Više nemam mleka”, promrmljala je. Njena devojčica prestala je da sisa još pre nekoliko meseci. ,,To me uopšte ne čudi. Mleko ti je sigurno presahnulo od šoka”, odgovorila je Selest. „Pronaći ću neku flašicu.” Kada se Selest udaljila, Mej se nadvila nad bebom. „Neću te nikom dati. Nakon svega što smo preturile preko glave, nećeš završiti u rukama nekih stranaca. Ja ću od sada brinuti o tebi.”

Brod se vraćao ka mestu nesreće. Putnike su upozorili da se sklone s palube, ali Mej je i dalje odbijala da siđe u utrobu broda iako je napolju padala kiša. Videla je beličaste obrise koji su poskakivali na horizontu: brodske krhotine i tela utopljenika. Moru je okrenula leđa. Bilo je besmisleno da muči sebe. Džo se nikada neće vratiti. Ni on, ni njihova mala Elen. Pozlilo joj je pri pomisli da su njih dvoje tamo negde, prepušteni milosti talasa. Kako je mogla da ih ostavi i krene dalje? Kako ću da živim bez vas? Šta sad da radim? Odjednom je shvatila da nije imala hrabrosti da sama nastavi ka Ajdahu. Nije mogla ni da se vrati u Bolton. Kako će tamošnjim ljudima objasniti zašto se Ela smanjila i zašto joj je ten postao tamniji? Ela. Gospođa Parks je pogrešno čula njeno ime, ali je tako možda bilo bolje. Ime Ela Smit bilo je dovoljno slično imenu u krštenici njene bebe, a opet dovoljno različito da joj srce ne prepukne od tuge svaki put kada ga izgovori. Već se pokazala kao prilično vešta u osmišljavanju te strašne prevare. Um je počeo da joj radi grozničavom brzinom. Najpre moraju da uteknu negde, što dalje od mora, što dalje od sećanja na tu strašnu noć, negde gde ih niko ne poznaje. Negde gde će moći da počnu nov život zasnovan na laži koju im je sudbina nametnula. Nadvila se preko ograde, jecajući u vetar. Moram to da uradim. Moram da sačuvam našu tajnu i da ispunim prazninu u duši. Mej se već odrekla svake nade. Njen život pretvorio se u agoniju, ali Ela je mogla da joj pruži bar malo utehe. Jedva je disala od bola koji joj je pritiskao grudi; istovremeno je osećala olakšanje što je još živa, ali i nepodnošljivo breme krivice, besa i gubitka, koje ju je vuklo ka dnu. Morala je da potisne bol i da živi za bebu koju je stiskala u naručju. U purpurnom sutonu, između tmine i svetlosti, zurila je ka pučini s divljim plamenom u očima, poput preplašenog deteta koje posmatra kako se talasi lome o brod, pogledom tražeći nešto što više nije tamo. I tada je shvatila da je to bilo najviše što je život mogao da joj pruži. Morala je da nastavi dalje s tim usamljeničkim putovanjem, noseći čudovišnu tajnu u srcu, obogaljena bolom i krivicom, bez ikog svog osim te sićušne devojčice koju drži u naručju. Uprkos mrtvilu u koje je zapala, jedan trezveni delić njenog uma pomno je razmatrao odluku koju je upravo donela. Neka vas Bog prati, mili moji. Nadam se da ćete shvatiti da sam potrebna ovom detetu. Ostaćete u mom srcu dokle god budem živa, ali moje postojanje sada je dobilo novu svrhu. Znala je da je preživela da bi se starala o toj bebi. Ela će postati njen razlog za život. ***

18 Kasnije tog jutra usledila je prozivka preživelih.

„Kako se zovete?”, upitao je brodski oficir, šarajući pogledom preko spiska da bi se uverio da su svi spaseni putnici popisani. „Meri Smit, ali svi me zovu Mej.” Mej se kolebljivo osvrnula ka Selest. „Moj muž se zove Džozef Smit. Ima dvadeset sedam godina. Visok je, crnomanjast i izučio je stolarski zanat.” Podigla je oči pune nade ka oficiru. Oficir je skrenuo pogled u stranu. ,,A vaša beba?” „Ona se zove Elen Smit... naša mala Ela”, odgovori Mej. „Kapetan ju je spasao”, dodala je s prizvukom ponosa. „Ložač koji je bio u našem čamcu može da posvedoči da je to istina”, ubaci se Selest. ,,On je pokušao da ga izvuče... ali kapetan je odbio pomoć.” „Shvatam. A vi ste?” „Selestina Parks, supruga Grovera Parksa iz Akrona u Ohaju. Bila sam u istom čamcu s ovom damom. Da li se na vašem brodu možda nalazi izvesna gospođa Grant?” Oficir odmahnu glavom. „Još nismo popisali sve preživele. Još jednom ćemo pretražiti mesto nesreće, a potom ćemo krenuti za Njujork. Zato vam savetujem da se spustite u trpezariju, gde ćete dobiti dalja uputstva”, dodao je zapovednim tonom. „Ubrzo će biti održana služba za preminule.” „Ali, kao što vidite, ovoj dami potrebna je nova odeća”, primetila je Selest. „Kada se spustite u potpalublje, ostale putnice pobrinuće se i za to. Nije pametno da žene s malom decom ostanu na palubi”, opomenu ih oficir. „Dole ćete dobiti sve što vam je potrebno.” „Hvala vam”, promrmlja Selest dok je oficir hitao ka narednoj grupi preživelih. Mej je i dalje odbijala da siđe u potpalublje. ,,Ne mogu da idem dole. Noge neće da me slušaju.” ,,Ja ću ti pomoći”, rekla je Selest. „Mogu da ponesem malu Elu. Bože, kako je slatka. Ten joj je tako taman... uopšte ne liči na tebe.” Oprezno je zastala, nadajući se da Mej to neće shvatiti kao uvredu. Mej je bila od onih devojaka koje nikada ne biste primetili u gomili. Selest je nazrela paniku koja joj je preplavila lice dok se prisećala užasa kroz koje je prošla. „Džo je bio crnomanjast. Jednom mi je rekao da u njegovoj porodici ima ciganske krvi, nasleđene još iz davnih vremena”, odgovori Mej ne usuđujući se da digne pogled. Trebalo joj je mnogo snage da glasno izgovori muževljevo ime. „Zaista? Oči su joj tamne poput uglja. Moj sin Roderik ima tako bledu put da su mu oči skoro srebrne. On je ostao kod kuće, sa ocem. Ja sam morala da otputujem za Englesku, u Ličfild, na majčinu sahranu.” Selest se ugrizla za jezik. Ona nije imala običaj da sa strancima razgovara o takvim stvarima, ali njih dve više nisu bile stranci. Zajedno su preturile preko glave najgore što je čoveka moglo da zadesi. „Molim te, zovi me Selest... Plašim se da su se moji roditelji malo zaneli. Ja sam im bila najmlađe dete, jedina devojčica među

hordom dečaka. Kada sam došla na svet, moja majka je na sav glas zahvaljivala nebesima!”4 „Žao mi je zbog vaše majke. Sigurno je teško živeti tako daleko od rodne grude”, odgovorila je Mej, obazrivo prelazeći stepenik po stepenik. „Tata sada živi pri Ličfildskoj katedrali, zajedno sa ostalim penzionisanim sveštenicima. Tamo ima sve što mu je potrebno. Nisam mogla duže da ostanem, zbog svog sina. On ima samo dve godine i strašno mi nedostaje.” „Mi smo krenuli ka nekom mestu u Ajdahu. Imali smo adresu, ali ona je sada izgubljena. Gde je Akron?” Stiskajući bebu, Mej se kolebljivo spuštala ka vratima iza kojih se nalazila ogromna trpezarija u kojoj je sedelo mnoštvo ljudi. Svi su delovali izgubljeno. „To je u Ohaju, blizu grada koji se zove Klivland. Doduše, Akron se ne može pohvaliti naročitom lepotom ili tradicijom kao Ličfild, ali ga sada smatram domom. Amerika je ogromna. Brzo ćeš se navići na tamošnji život.” ,,Ah, nikako. Vratiću se u Englesku. Ne mogu da ostanem ovde, ne posle ovoga”, odgovori Mej. ,,Ne žuri sa odlukom. Prvo vidi kako će se stvari odvijati.” „Ali ja želim da se vratim nazad. Mi tamo više nemamo šta da tražimo. To je bio Džoov san, a ne moj.” Usne su joj zadrhtale. Još nikad se nije osećala tako usamljeno, tako daleko od svega što je poznavala. „Daće nam povratnu kartu, zar ne?” „Sigurna sam da hoće.” Selest je pokušala da je uteši, pročitavši paniku na njenom licu. ,,Ne treba toliko da brineš. Ja ću vam pomoći. Kompanija Vajt star moraće da vam pruži neko obeštećenje. Oprosti, ali sada moram da se raspitam za gospođu Grant. Nadam se da je preživela.” „Hvala vam. Tako ste ljubazni.” Mej je ponovo počela da drhti. Selest ju je odvela do jednog ugla i naterala je da sedne. „Džo je imao tako krupne planove. Ne mogu da verujem da se ovo dešava. Šta smo to uradili da zaslužimo ovakvu sudbinu, Selestina?” „Ništa nismo uradili, osim što smo poverili svoje živote službenicima Vajt star lajna. Oni će pred sudom morati da objasne kako je došlo do ovoga. Sada moraš da se odmoriš. Sigurna sam da ćeš se bolje osećati kada se okupaš i presvučeš. Ja ću uzeti Elu pa ćemo zajedno proveriti da li je moja vremešna poznanica uspela da se spase. Tvoja beba biće sigurna sa mnom. Možda svojom ljupkošću čak uspe da izmami dodatne informacije.” „Nemojte!”, vrisnu Mej. „Mislim... bolje je da beba ostane sa mnom. Neću imati mira ako mi nije pred očima.” Mej je grčevito privila smotuljak uz nedra. „Stvarno sam vam zahvalna, gospođo, ali više ne smem da se odvajam od nje.” Sirota devojka nije se usuđivala da makar i na trenutak ispusti Elu iz vida. Sigurno je pretrpela strašan šok, pomislila je Selest dok se vraćala na palubu. Podigla je pogled i primetila da se brodska zastava vijorila na pola koplja. 4

Engl. ime Celestine izvedeno je od lat. caelestis – nebeska, nebeski. (Prim. lekt.)

Uskoro će se svi okupiti u potpalublju da bi prisustvovali službi za žrtve brodoloma. Uopšte nije zavidela onome ko je trebalo da upravlja tim tužnim skupom, ali mrtvi su zasluživali da im se oda dužno poštovanje.

19 Mej je laknulo kada je ostala sama. Nije imala snage da odgovara na radoznala pitanja, pa makar ona bila i krajnje dobronamerna. Selestina ponuda da povede Elu sa sobom uzdrmala je njenu odlučnost. Možda bi bilo bolje da odustane, da odvede Elu do brodske kancelarije i prizna svoju grešku? Možda je trebalo da im preda bebu, da se sakrije od vascelog sveta i da se prepusti bolu? Uvek bi mogla da se opravda činjenicom da joj je rasuđivanje bilo pomućeno zbog šoka. Tako nikom ne bi nanela štetu i više ne bi morala da gleda u oči toj ljubaznoj dami. Selestini. Sigurno nije bilo lako živeti s takvim imenom. Cupkala je bebu na kolenu, potajno se nadajući da će je neko prepoznati, ali svi su samo prolazili pored nje, izgubljeni i ošamućeni. Ni ona ni ti nemate više nikoga. Zašto bi onda bio greh da sepretvaraš da je stvarno tvoja? U Mejinom umu besnela je grozničava borba između dve mogućnosti: da zadrži Elu, ili da je se odrekne. Možda je iz tog strašnog događaja moglo da proistekne bar neko dobro? Ako bi Elu proglasili siročetom, možda bi je usvojili neki bogati Amerikanci koji bi joj pružili život kakav Mej nikad ne bi mogla da joj priušti. Šta je ona imala? Nije mogla da joj ponudi ništa osim ljubavi. A šta ako devojčica završi u sirotištu? Naravno, žene koje tamo rade bi za nju učinile najviše što mogu, ali one imaju pune ruke posla oko gomile štićenika. Deca na takvom mestu nikad nisu mogla da dobiju onoliko pažnje koliko im je trebalo. Mej se odlično sećala ćuškanja i gurkanja, izrabljenih igračaka, istih sivih uniformi i vojničke điscipline. Tamo su čak i devojčicama redovno sekli kosu da bi se uštedelo na vremenu. Ne, niko neće odseći te dražesne crne loknice. Mej je duboko udahnula. Kocka je već bačena. Više joj nema povratka.

20 Nakon verskog obreda preživeli su se okupili u salonu prve klase. Mej i Selest tiho su stajale među šokiranim putnicima i članovima posade. Naokolo se šuškalo da su neki od spasenih brodolomnika preminuli na palubi i da će po podne biti sahranjeni. Pošto u međuvremenu nije uspela da sazna ništa o sudbini gospođe Grant, Selest se ponovo uputila ka brodskoj kancelariji. Ovog puta dočekale su je dobre vesti. Gospođa Grant nalazila se u ambulanti, gde su joj lečili promrzline. Selest je odmah krenula da je poseti, ali stara dama je spavala jer je bila pod dejstvom sedativa. Potom je nastavila ka perionici, gde je dobila Elinu odeću i svetlu haljinu koju je jedna od putnica s Karpatije priložila kao pomoć žrtvama brodoloma: strukiranu haljinu od meke vune, sa uzanim gornjim

delom, koja joj je pristajala kao salivena. Odlučila je da tu haljinu uzme za sebe, a da svoj topli crni kostim, koji su očistili i ispeglali, ustupi Mej, instinktivno zaključivši da bi ona, pošto je nedavno ostala udovica, sigurno više volela da nosi crninu nego svetlu i upadljivu odeću. Podigla je bebino odelce, duboko udahnuvši. Mirisalo je na sveže i čisto. Kako je ta skromna sićušna ženica mogla da rodi tako dražesno dete? I ona je želela još jedno dete, ali Grover je neumoljivo ostajao pri stavu da mu je jedan sin i naslednik sasvim dovoljan. Život u Akronu izgledao joj je daleko. Setila se onog vremena kada je upoznala muža, na jednom prijemu u Londonu koji je organizovao njen deda, penzionisani biskup, u čast uvaženih predstavnika Američke episkopalne crkve. Grover se tom prilikom zatekao u gradu zbog nekog posla za kompaniju Dajmond raber pa je svratio s poznanikom. Odmah ju je oborio s nogu ružama i poklonima. Pre nego što je stigla da trepne, gurnuo joj je burmu na prst i ukrcao na prvi brod za Njujork. A sada joj se činilo da je otad prošla čitava večnost. Svaki brak zahtevao je određeno prilagođavanje, ali ta faza je kod njih trajala mnogo duže nego kod drugih parova. Ipak, mada su njih dvoje poticali iz različitih svetova, Rodijevo rođenje donelo joj je neizmernu radost. Morala je da im pošalje telegram, da im javi da je živa i zdrava, mada je sumnjala da će Grover moći da shvati agoniju kroz koju je prošla. Znala je da će joj vapaji očajnika koji su nestali pod morem čitavog života odjekivati u ušima. Čim bude zatvorila oči, ponovo će ugledati brod koji tone, kao da se sve to opet dešava. Zar će njen život ikada moći da bude isti kao pre? Dok je prolazila kroz trpezariju, primetila je grupu dama, umotanih u krzno i meke šarene ogrtače, koje sede ukrug na podu i slušaju krupnu ženu koja je držala neki govor. „Dakle, drage moje dame, nećemo valjda sedeti skrštenih ruku? Pre nego što napustimo ovaj brod, moramo da osnujemo komitet i da postavimo čvrste i jasne ciljeve. Ova nesreća potrešće svet i nečije glave moraće da se zakotrljaju zbog onog što se sinoć desilo. Ovaj brod je pun očajnika koji nemaju čak ni košulju na leđima, ni prebijene pare u džepu. Ko će se postarati da ispravi nepravdu koja im je učinjena? Kako će se ti sirotani izboriti za goli život kada se iskrcaju u Njujorku ako odmah ne prionemo na posao?” „Ali, gospođo Braun, Vajt star je odgovoran za njihovu dobrobit. Mi nemamo nikakve veze s tim”, primetila je dama pored nje. Korpulentna govornica odmahnu glavom i odlučno podiže ruku. ,,Ja znam kako je to kad neko nema ni prebijen groš u džepu. Amerika je zemlja u kojoj neki zgrnu silno bogatstvo, ali mnogi drugi doguraju samo do prosjačkog štapa. Ja sam imala sreće da moj muž nabasa na zlatnu žicu, ali naučila sam jednu stvar – ako ne podignete veliku prašinu, ništa nećete dobiti!” Selest je prišla bliže. Govornica je prštala od ogorčenja, izražavajući upravo ono što i ona oseća. Nekim čudom, prikupila je hrabrost da se priključi diskusiji.

„Potpuno se slažem s vama. Ja sam se zatekla u čamcu s jednom siroticom koju su izvukli iz mora. Ona je izgubila sve što je imala: muža, brodske karte i sav novac. Zahvaljujući milostivom Gospodu, i njenu bebu su spasli, ali obe su u očajnoj situaciji.” Gospođa Braun se okrenu pridošlici, ljupko se osmehnuvši. „Eto, vidite. Dobro došla u naš kružok! Čujete li taj divan akcenat? Dođi i pridruži nam se, sestro. Ko će zahvaliti kapetanu Rostronu i posadi Karpatije ako mi to ne učinimo? Ko će se pobrinuti da siroti imigranti dobiju dolično obeštećenje ako mi ostanemo po strani? Kada se iskrcamo, zavladaće pravi haos. Sada svi žele da pomognu, ali kada se ti siroti ljudi raštrkaju svako na svoju stranu, neko će morati da nastavi da se bori za njih i da se postara da njihove potrebe budu zadovoljene.” „Ali, Margaret, draga, zar nije malo prerano za preuzimanje odgovornosti? To valjda treba da obave ljudi iz vlade”, ubaci se jedna od putnica iz prve klase, ušuškana u lisičje krzno. „Pravo da ti kažem, Etel, to su, s oproštenjem, sve sami dupeglavci. Žene su po svojoj prirodi predodređene za brigu i staranje o drugima. Oduvek je bilo tako i tako će ostati dok je sveta i veka. Na nama je da se postaramo da niko ne skapa od gladi zbog ove nesreće. Deca moraju da dobiju pristojno obrazovanje. Koliko je dece sinoć izgubilo očeve, bili oni bogati ili siromašni? Koliko je siročadi Titanik ostavio za sobom? Ko će sahraniti smrznuta tela siromašnih putnika? To su stvari koje zahtevaju žensku samilost. Javno milosrđe ume da bude užasno hladno. Sada ću vam proslediti jedan papir. Zapišite svoja imena i adrese i navedite šta ste spremne da učinite ili priložite za žrtve ove nesreće.” „Ali neke od nas su takođe sve izgubile”, zajeca jedna žena. „Znam, sestro, ali milostivi Gospod pomaže onima koji pomažu sebi. Bolje je da se odmah organizujemo, pre nego što se raštrkamo širom ove velike i dične zemlje. Morate da pustite svoj glas, sestre! Da ispričate svoju priču i da naterate kasice da zazveče. Uvek je bolje uraditi nešto konkretno nego šmrcati nad šoljom kafe.” Selest je oduševljeno zapljeskala, ponesena energičnim govorom Margaret Braun. Ona nije mogla da sedi skrštenih ruku, ne nakon što je videla agoniju kroz koju su prolazili bolesni i siromašni putnici. Neki su bili toliko šokirani da su tumarali naokolo poput duhova. Zar ti ljudi uopšte mogu sami da se izbore s nesrećom koja ih je snašla? Kada se improvizovani skup raspršio, gospođa Braun se s blistavim osmehom na licu ustremila na Selest. „Gde ti putuješ, sestro?” „Vraćam se kući, u Akron u Ohaju. Sviđa mi se ono što ste rekli. Želela bih da pomognem”, odgovori Selest. „Čula sam da su neke sirotice, koje su izgubile muževe, takođe krenule u Grad gume. Što se nas tiče, mi smo izgubili Voltera Daglasa, vlasnika čuvene fabrike Kveker outs. Ono tamo je njegova supruga. Da li je možda poznaješ?” Pokazala je na ženu koja je plakala u jednom uglu. „Još je u šoku, ali će se pribrati. Htela bih da se dolično odužimo posadi Karpatije, ali ne pukim

dopisom, već nečim što će im istinski predočiti koliko cenimo ono što su za nas učinili”, dodala je. „Možda bismo mogli da im uručimo medalje?”, predložila je Selest. „Svaka čast! Mogli bismo da naručimo po jednu medalju za svakog člana posade i da ih uručimo na prigodnoj ceremoniji. Naravno, ne odmah, jer će to zahtevati malo vremena i organizacije. Jesi li voljna da učestvuješ u tome?” Margaret Braun prostrelila ju je pogledom koji nije dopuštao bilo kakav izgovor. „Ali... ja živim u Ohaju.” ,,Pa šta s tim? Ja živim još dalje na Zapadu, ali postoje vozovi. Održaćemo još jedan sastanak pre nego što se raštrkamo. Dobro došla u naše jato! Ti si... „Gospođa Parks, supruga Grovera Parksa.” „Pusti to. Zanima me tvoje ime. To je jedino što se računa u mom tefteru.” „Selestina Rouz... Selest...” Selest je uspaničeno zastala, upitavši se u šta se to upustila. „Kako božanstveno ime!” Margaret Braun se tiho nasmeja, vodeći je po salonu i razmenjujući usputne opaske sa ostalim aktivistkinjama. „Ti si Engleskinja, je li tako? Na brodu ima mnogo tvojih sunarodnica pa bi mogla da ih sateraš u ugao i da im staviš do znanja da ne prihvataš ne kao odgovor. Ako neće lično da se angažuju, nateraj ih da ostave neku donaciju ili adresu gde ćemo kasnije moći da apelujemo na njihovu savest.” Selest je tiho uzdahnula, očarana impozantnim držanjem odvažne dame. Margaret Braun već je hitala u susret moćnom klanu Astorovih, vrcajući od samopouzdanja. Kad bi samo bila nalik njoj, pomislila je. Kad bi samo mogla da potisne osećaj niže vrednosti koji joj je Grover poslednjih godina nametnuo neprestanim kritikama, potpuno je poništivši kao ličnost. On bi gospođu Braun već na prvi pogled otpisao kao nametljivu dobročiniteljku koja ima više para nego pameti. Međutim, verovatno ne bi bio u pravu. Margaret Braun delovala je kao jedna od onih žena koje su umele da izguraju ono što naume. Morala je da se potrudi da ostane u kontaktu s njom, koliko god je to koštalo. Ako to učini, ponadala se, možda će bar delić te drske samouverenosti preći i na nju.

21 Vrativši se nazad, Selest je zatekla Mej kako drema. Mej je odmah poskočila, prenuvši se iz sna. Opipala je dvodelni crni kostim sklopljen preko Selestine ruke i tiho uzdahnula. „Nikad neću moći dovoljno da vam zahvalim. Kako divno platno...” Selest nije rekla ništa o tome koliko je Groveru bilo važno da se njegova supruga oblači u skladu sa svojim statusom. Uvek je morala da izgleda kao dostojna životna pratilja uspešnog biznismena, što je podrazumevalo odeću sašivenu od najkvalitetnijih tkanina i odgovarajuće modne detalje. Spoljašnji

izgled predstavljao je sve u Groverovim očima, turobno je pomislila. A kao što je Titanik pokazao, i to na najstrašniji mogući način, izgled često vara. „Daj da vidimo kako ti stoji. Ako treba, možemo malo da ga skratimo.” Mej kolebljivo ustuknu. „Na ovom brodu ima mnogo žena koje nose suknje skrpljene od ćebadi. Ovo je previše dobro za mene.” ,,Ne pričaj svašta! Evo, donela sam i bebinu odeču. Sad izgleda kao nova, zar ne? Čipka na ovoj noćnoj haljinici je baš kvalitetna. Deluje mi kao ručni rad. A tek ovaj dražesni šeširić! Jesi li možda ti sama napravila ovu čipku?” Mej smušeno podiže pogled. ,,Ah, ne, nikako. To smo dobili na poklon. Ranije sam radila u Lostoku, blizu Boltona, kao služavka gospođe koja je bila udata za vlasnika tekstilne fabrike. Kada je čula da sam se porodila, poslala mi je neke prelepe stvari. To sam dobila od nje.” Mej je bila zapanjena brzinon kojom je smislila bezočnu i krajnje uverljivu laž. Ona još nikad u životu nije videla tako prefinjenu čipku. „Meni ovo izgleda kao porodično nasleđe, kao stvar koja se prenosi s kolena na koleno. Nikada pre nisam videla ništa slično.” ,,Da... znam da deluje previše otmeno za moju curicu.” Mej se naprasno zarumenela. ,,Ne treba toliko da se mučite oko mene. Zašto ne skoknete do salona da popijete čaj? Ne želim da zloupotrebljavam vašu ljubaznost. Nas dve ćemo se već nekako snaći.” Međutim, Selest nije tako lako odustajala od svojih namera. „Zajedno smo se našle u ovoj nevolji, pa ćemo zajedno iz nje i izaći. Imam sve vreme ovog sveta. Neko treba da ti pomogne i da te posavetuje. Mogu da ti pronađem neki smeštaj kada stignemo u Njujork. Ti već imaš dovoljno briga oko male Ele.” „Vaša reč uvek mora da bude poslednja, zar ne?” Mej se osmehnu, otkrivši red krivih zuba. „Samo kada sam u pravu”, odvrati Selest i uzvrati joj osmeh. „Doduše, ponekad čak i samu sebe iznenadim. Znaš, lekar bi trebalo ponovo da ti pregleda te promrzline.” Podigla je Mejine šake, osmotrivši natečene prste. „Možda bi trebalo da ih potopiš u toplu vodu. Ja ću pričuvati Elu. Ona je tako mila curica. Koliko je stara?” ,,U maju će napuniti godinu dana.” Mej se istog časa pokajala zbog svoje brzopletosti. „Zaista? Tako je sitna. Rodi je u tom uzrastu bio dvaput veći.” „Rođena je u sedmom mesecu. Ne mogu vam opisati koliko je sićušna bila. Valjda zato zaostaje za vršnjacima.” Kako tu dobru ženu može da zasipa tolikim lažima? „Baš bih volela da dobijem devojčicu. Možda, jednog dana...” Selestino lice poprimilo je odsutan i čežnjiv izraz. „Rodi će uskoro napuniti tri godine. Tako brzo rastu, zar ne? Ne zaboravi da pošalješ telegram porodici, da im javiš da ste bezbedne.” ,,Mi nemamo nikog od porodice. Nikad nikog nismo ni imali. Bili smo samo nas troje. Ela je sad sve što mi je ostalo.”

„Gospode! To je tako strašno... i tako nepravedno. Stvarno mi je žao. Ali zar nisi pomenula nekog rođaka iz Ajdaha?” „Ujka Džordža? Nikad ga nisam lično upoznala. On nam je kupio karte, ali sve je ostalo u Džoovom kaputu.” Suze su počele da joj naviru na oči. ,,Ne znam čak ni gde smo se tačno uputili. Strašno, zar ne? Džo je uvek tako radio. U stvari, ja uopšte nisam želela da krenemo na ovo putovanje.” Suze su joj već tekle niz obraze. „Izbaci to iz sebe, Mej. Moraš da se isplačeš. Do sada si se tako hrabro držala. Ako je taj ujka Džordž finansirao vaš put, sigurno je negde zavedena njegova adresa. Prijavićemo tvoj slučaj pa će ga službenici pronaći.” ,,Ne zaslužujem vašu ljubaznost, Selest. Pravim budalu od sebe”, šmrcala je Mej. „Hajde, ne budi luckasta. Uskoro će biti održano opelo za one koji su preminuli na brodu. Mislim da bi trebalo i mi da odemo. To će ti pomoći. Znaš, moj otac je sveštenik i on kaže da je čoveku lakše kada se s nekim oprosti. Bićemo zajedno. Tako ćemo moći da se oslonimo jedna na drugu.” „Zar vi ne bi trebalo da budete tamo gore?” Mej je skrenula pogled ka mestu gde su putnici iz prve klase razgovarali i pušili. „Mej, nas dve smo zajedno u ovome, sećaš se?” Selest je saosećajno ispružila ruku. To je bilo previše i Mej je ponovo briznula u plač. „Džo se nikada neće vratiti, zar ne?” „Uvek postoji nada. Možda je neki drugi brod spasao još neke preživele.” Mej je uzdahnula gutajući suze. ,,On je otišao. Mogu to da osetim, evo ovde”, promucala je prislonivši dlan na srce. „Bilo bi bolje da sam i ja otišla s njima.” ,,Ne smeš tako da govoriš! Misli na Elu! Sad si joj potrebnija nego ikada.” Mej je pomazila bebinu glavicu. ,,Da, tako je”, prošaptala je. Svakoj bebi je potrebna majka. Mi možda nismo isto meso i ista krv, ispustila je težak uzdah i zagledala se u oči sićušne izgubljene devojčice, ali učiniću sve što mogu.

22 DONJI MENHETN Mada je kasnio na posao, Anđelo Bartolini se i dalje vrzmao po stanu u blizini Baksterove ulice, dovršavajući krečenje. Nestrpljivo je odbrojavao dane na crkvenom kalendaru. Jedva je čekao da ponovo vidi Mariju i da upozna svoju tek rođenu kćer, ali nije želeo da se njegova supruga razočara pa je odlučio da unese malo boje u dva skromna sobička u kojima će sviti svoje porodično gnezdo. Stric Salvi i strina Ana pomogli su mu da nabavi krevet, kolevku, sto, dve stolice i šifonjer i da opremi svoj sićušni dom. Sve je trebalo da bude gotovo do

srede, kada će njegova porodica stići u grad. Odmakao se dva koraka i široko se osmehnuo, zadovoljan svojim radom. Stan je izgledao prelepo, skoro kao palata. Trebalo je još samo da okači nove čipkane zavese i da na sto stavi činiju sa svežim voćem koje je pokupio sa Salvijeve tezge u Ulici Malberi. Sve je moralo da bude savršeno za dugo očekivani susret. Opipao je razglednicu koju je nosio u džepu grubih radničkih pantalona. Na njoj se nalazila slika najveličanstvenijeg broda na svetu. Njegova žena i ćerkica stići će u Njujork u velikom stilu, a tako će započeti i novi život. Bilo je to dobro znamenje za budućnost. Koliko su samo odlagali taj susret, prvo zbog bebe, a potom i zbog Anđelove želje da svojoj ženi pruži samo najbolje. Nije želeo da dele stan s drugima. Distrikt Malberi bio je bučan i prašnjav. Tu je živelo mnogo njihovih zemljaka, siromaha koji su jedva krpili kraj s krajem. Njujorške ulice možda jesu bile popločane zlatom, ali Italijani su bili ti koji su dirinčili da bi one tako izgledale. Kada je stigao u Njujork, Anđelo je bio šokiran gužvom i vrevom. Sve je bilo drugačije nego u njegovom rodnom selu u Toskani. Ogromne zgrade štrčale su ka nebu, a vazduh je bio tako ustajao da je jedva mogao da diše. Vrelina, omorina i vonj znojavih tela, koja su se poput sardina tiskala na pločnicima, sve to mu je isprva delovalo nepodnošljivo, ali uspeo je da izdrži dovoljno dugo da otkrije sve mogućnosti koje su mu pružale njujorške ulice. Pomagao je jednom Salvijevom prijateiju na gradilištu kao fizikalac, verući se po skelama nad kojima je brisao vetar s Hadsona. Dobro je podnosio visinu, što mu je pomoglo da se dočepa stalnog posla i redovne plate. Njegov prvobitni plan bio je da zaradi nešto para i da se vrati kući u Italiju, ali Marija ga je preklinjala da joj pruži šansu da i ona dođe u Ameriku i da vidi kako izgleda život u Njujorku. Marija mu je toliko nedostajala da nije imao srca da je odbije. I tako je, čuvajući svaku paru, uspeo da plati brodsku kartu i da iznajmi stančić. A sada je njegov san počeo da se pretvara u stvarnost. Ništa nije bilo dovoljno dobro za njegovu prelepu suprugu. Dodirnuo je raspeće koje je nosio oko vrata i prekrstio se, moleći svece da im pomognu da se dobro snađu u novom životu. U zabačenim gradskim ulicama svakodnevno je viđao žalosne prizore: udovice i decu, koji su skupljali odbačene rite, i ljude koji su živeli u smrdljivim ćumezima ispod stepeništa. Dok je radio na izgradnji stambenih blokova, verući se po konstrukcijama visokih spratova, viđao je porodice koje žive u straćarama podignutim na vrhovima zgrada, i ljude koji su provodili noći ležeći po krovovima jer nisu mogli da dišu vazduh prožet kužnim isparenjima. Koliko je nada i snova zamrlo u tom gradu nakon izbijanja tifusne groznice? Nije želeo da svoju ženu i ćerkicu, koje su donedavno bile okružene ljupkim toskanskim pejzažom, dovuče samo da bi skapavale u bedi i prljavštini. Želeo je da im priušti samo najbolje. Nevoljno je spustio molersku četku i izjurio na ulicu da bi započeo još jedan radni dan.

Malo kasnije, dok je visio na skelama koje su se nadvijale nad ulicama Menhetna, Anđelo se u sebi preslišavao šta je još trebalo da obavi. Prirediće porodičnu gozbu. Ana i njene kćeri spremiće hranu, ali on će morati da svrati do bakalnice da bi napunio kredenac. „Anđelo! Gledaj!” dobaci mu neki glas. Koncentracija mu je opasno popustila. Tek tad je primetio da neki čovek trči Ulicom Malberi, vičući na sav glas. Do njegovih ušiju doprla je reč Titanico! Video je kako se žene u keceljama i radnim mantilima okupljaju na Malberi Bendu i kako muškarci mahnito prelistavaju novine. „Šta se dešava?” upita svog kolegu. Roko je slegnuo ramenima, ali je neko drugi doviknuo: „Kažu da je potonuo neki brod... neki Titanik...” Anđelo se sledi od užasa. Prebacio je vreću s alatom preko ramena, spustio se niz skele i pojurio za ruljom. Krv mu je pulsirala u slepoočnicama, a telo se znojilo od strepnje. Kada je na uglu ulice spazio tablu s udarnim novinskim vestima, preplavilo ga je takvo olakšanje da se stropoštao na kolena. „TITANIK POTONUO! SVI PUTNICI SPASENI!” Ako je tako pisalo u novinama, onda to mora da bude istina. Novine ne lažu. Uprkos tome, nastavio je da trči, prateći svetinu koja se, gladna senzacija, okupljala pred brodvejskom poslovnicom Vajt star lajna. Ljudi su nadirali sa svih strana, preplavivši čitav Bouling grin park. Svi su želeli da saznaju vesti, bilo kakve vesti. Kroz masu su uskoro počele da se pronose glasine koje nisu bile nimalo utešne. Anđelo je od panike zaboravio čak i ono malo engleskih reči koje je naučio, pa nije mogao da shvati o čemu su ti ljudi pričali. „Per favore... Molim vas, kakve vesti?”, ponavljao je, držeći kapu u ruci i jedva obuzdavajući drhtavicu. Lica, koja su isprva bila preplavljena olakšanjem, postajala su sve mračnija i napetija. „Molti morti... Mnogo mrtvih. Mislimo da je Titanik potonuo, ali večeras stiže spasilački brod. Još ima nade...” Anđelo je čekao dodatne vesti, ne mrdajući iz reda, sve dok na oglasnu tablu nisu prikačili spisak s imenima preživelih. Dnevna svetlost već je počela da jenjava kad se vest o neočekivanom brzom povratku Karpatije ponovo pronela od usta do usta. Samo je onima koji su bili u nekom srodstvu s putnicima bilo dopušteno da siđu u luku i potraže svoje voljene. „Per favore, šta da radim?”, pitao je Anđelo svakog ko je bio dovoljno strpljiv da ga sasluša. Čekaj i moli se, ostani miran i nadaj se, govorio je glas u njegovoj glavi. Ali kako je mogao da ostane miran kada su njegova žena i beba bile na tom brodu? Još pre nego što se spustio mrak, na hiljade ljudi sjatilo se ka pristaništu, na Dok 54, iščekujući rasplet tragedije i laktajući se poput posmatrača koji su pokušavali da zauzmu mesto tik pored ringa. Policija je postavila zaštitnu ogradu. Rođacima putnika na Titaniku podelili su karte s kojima su mogli da priđu mestu iskrcavanja. Stiskajući žutu pristanišnu kartu i drhteći na kiši, Anđelo je krenuo ka doku. Ulice su bivale sve zakrčenije, vrveći od posmatrača koji su znatiželjno iščekivali povratak Karpatije. Bogati i siromašni tiskali su se rame

uz rame, želeći da bace pogled na spasilački brod, dok su sanitetska vozila, limuzine i taksiji nadirali ka pristaništu zajedno s pogrebnim kolima. Anđelu se jeza razlila kroz kosti pri pogledu na zloslutna crna vozila. Rame uz rame s lekarima i bolničarkama koračale su milosrdne sestre u crnim odorama i sveštenici iz Stare katedrale Svetog Patrika, koji su pružali ruke ka okupljenom narodu, pokušavajući da ih uteše i ohrabre. „Moraš da budeš hrabar, Anđelo. Sve će biti dobro”, rekao je otac Bernardo dajući mu svoj blagoslov. Žena ispred njega počela je da zapomaže visokim, piskavim glasom. Očajno je cepala odeću, nesposobna da obuzda svoj bol. Anđelo je naglo ustuknuo, preplavljen talasom mučnine i zebnje. Nije prošlo mnogo otkako je i sam prešao okean, kao stranac koji je poskakivao na uzburkanim talasima, pitajući se koji ga je đavo naterao da napusti svoju voljenu rodnu grudu. A sada je stajao tu, u mračnoj kišnoj noći, nadajući se da su njegova supruga i ćerkica bezbedno prebačene na palubu Karpatije i moleći se da ih uskoro stegne u zagrljaj i da se košmar okonča. Činilo se da su se sva plovila na vodi ustremila ka svetioniku Ambroz5 kako bi spazila spasilački brod čim se ukaže na vidiku. More je bilo uzburkano, ali magla se već dizala u daljini. Tada je neko viknuo da Karpatija dolazi – crna grdosija sa zahuktalim dimnjakom, čija se silueta ocrtavala na horizontu. „Brod na vidiku!”, odjekivalo je na sve strane dok su posmatrači nestrpljivo krivili vratove. Anđelo je zatoptao pokislim cipelama, pokušavajući da oživi utrnula stopala. Grčevito je prekrstio ruke, boreći se s drhtavicom. Stegao je raspeće koje je nosio oko vrata i usrdno se pomolio: Molim te, bože, samo neka su žive!

23 Nošena snažnim vetrovima i šibana upornom kišom, nakon dugog putovanja usporenog maglom, Karpatija je brektala kroz oluju, probijajući se kroz tesnac koji je vodio ka Njujorškoj luci. Mej i Selest zurile su preko uzburkane vode, posmatrajući povorku malih čamaca koji su trubili u znak pozdrava. Novinski izveštači podizali su poruke ispisane na komadima kartona, postavljajući pitanja i nudeći novac za ispovesti preživelih. Blicevi su sevali dok su fotografi pokušavali da naprave ekskluzivne snimke brodolomnika s Titanika. Selest i Mej nisu progovarale ni reč. Samo su tupo posmatrale spektakl dok se brod bližio pristaništu. „Naš dolazak pretvorio se u pravu senzaciju”, konačno je prozborila Selest, ali Mej je nije čula, izgubljena u vrtlogu vlastitih misli. To je trebalo da bude najuzbudljiviji trenutak u njenom životu. Džo bi sada naginjao preko ograde i upirao prstom u obrise grada. Ali sve se promenilo preko noći. Dok su se siluete 5

Orig. Ambrose Light – brod-svetionik koji se nekada nalazio na ulazu u Njujoršku luku. (Prim. prev.)

visokih građevina i mostova ocrtavale na noćnom nebu, Mej nije osećala apsolutno ništa, ništa osim bolne iznurenosti. Nije želela da postane meta nečijeg sažaljenja ili radoznalosti. Želela je samo da se ukrca na prvi brod koji se vraća u Englesku, ali znala je da to neće moći odmah da učini. Na sebi je imala pozajmljenu garderobu, a u ruci je držala zavežljaj sa odećom u kojoj je napustila Titanik. U džepu nije imala ni prebijenu paru, čak ni za jedan ručak. Preživelima je bilo naloženo da se postroje na palubi. Bilo ih je više od sedam stotina. Sada je trebalo da se podele na zasebne skupine, prateći oznake na kartama. Selest će se prva iskrcati i krenuti ka svom dalekom domu, gde će nastaviti sa svojim životom. Mej će ubuduće morati sama da se snalazi. Kao da joj je pročitala misli, Selest je brižno uhvati podruku. ,,Ne brini. Neću te napustiti. Ostaću ovde dok ti ne pronađemo neki smeštaj. Da Akron nije tako daleko, povela bih te sa sobom.” Mej pogleda u nju, i dalje ne shvatajući zašto je ta visoka i dostojanstvena žena s divljom kestenjastom kosom, snažnom bradom i iskričavim plavim očima toliko brinula za nju. Došlo joj je da zaplače od olakšanja. „Nikad neću moći da vam se odužim za ukazanu dobrotu, ali sada morate da se vratite svom mužu i sinu”, rekla je. Ponovo se postidela zbog svoje prevare. Šta bi ta žena mislila o njoj kada bi znala pravu istinu o Eli? Sigurno bi pobegla glavom bez obzira. „Ništa me ne sprečava da se zadržim još nekoliko dana. Neću dopustiti da tebe i Elu spakuju u neki buvlji hostel. Moram da vam pronađem pristojan smeštaj. Naš Komitet za pomoć već je stupio u akciju. Amerikanci su narod koji ume da se organizuje u vanrednim situacijama, narod pun pionirskog duha. Na palubi smo već prikupili na hiljade dolara.” Selest su uskoro odvukli od Mej, ali pri odlasku se okrenula da joj još jednom mahne. „Čekaću te ispred kapije”, doviknula je. Mej nije bila baš sigurna u to. Čim se nađe u brižnom muževljevom zagrljaju, Selest će sesti u automobil i to će biti kraj njihovog čudnog prijateljstva. Biće bolje da se drži svog plana i da se osloni na vlastite snage. Njih dve su bile kao brodovi koji su se nakratko mimoišli u noći, pomislila je, pomalo pogođena ironijom tog opisa. Na Karpatiji je čula glasine da je u blizini bilo još brodova koji nisu hteli da im priteknu u pomoć. Da jesu, broj preživelih sigurno bi bio veći. I dalje je postojala šansa da na kraju ostane i bez Ele. Neko od njenih rođaka mogao bi da se pojavi u luci. Tokom beskrajnih sati koje je provela na Karpatiji, Mej je neprestano razmišljala o toj mogućnosti i već je imala spremnu priču. Dobro je što Selest nije znala ništa o tome. Tek negde oko jedanaest uveče, skoro sat vremena nakon što je Selest napustila brod, preživeli putnici iz treće klase konačno su se iskrcali. Lučki službenici prethodno su ih podvrgli rutinskoj proveri, ophodeći se prema njima kao da su puke cifre, a potom su im uručili karte, cedulje na kojima je pisalo kojim službama mogu da se obrate i nešto novca za prvu pomoć. Mej se naprasno unervozila kada je kročila na brodski most, prestravljena pomišlju da mora da napusti palubu. Kolena su joj zaklecala, a mučnina joj je pokuljala iz utrobe.

,,Ne mogu da siđem”, šapatom je rekla stjuardesi koja je stajala iza nje. „Naravno da možeš”, odvratila je stjuardesa zapovednim tonom. „Nema svrhe da ostaneš ovde, mila.” Naravno da je imalo svrhe: to je bila njena poslednja dragocena spona s Džoom. Ako napusti Karpatiju, to će biti kao da je zauvek napustila Džoa i Elen. Kako je mogla da se iskrca u nekoj stranoj zemlji bez njih? Odjednom je bila smoždena čudovišnom težinom poduhvata u koji se upustila. Možda se tamo na keju nalazio neko ko je čekao Elu i njenu porodicu? Neko ko bi mogao da prepozna bebu? Te noći su mnoga deca izgubila očeve, ali šta ako je bebina majka putovala sama i ako je njen muž čekao ovde, očajnički očekujući svoju porodicu? Još čvršće je stegla Elu, sakrivši njenu kosicu ispod šeširića. Ne mogu sad da te pustim... Ipak, shvatala je da će možda morati baš to da učini.

Anđelo se naginjao preko pregrade, mašući pohabanom fotografijom svoje voljene, slikom koju je nosio uz samo srce. „Moja supruga... Supruga! Jeste li videli negde moju suprugu?”, vikao je na italijanskom. „Marija Elizabeta Bartolini! Ovde sam! Ovde!” „Stani pored Kapije B, momče... Oni izlaze po abecednom redu, po početnom slovu prezimena. Eno, idi tamo”, rekao mu je jedan od čuvara, pokazujući ka dugom nizu kapija kroz koje su nadirali pristigli putnici. „Ovde su prezimena na slovo V, kao Vagner”, dodao je. „Non capisco...” Anđelo je bio potpuno zbunjen. ,,Ne razumem. Dov'è Titanico? Gde je veliki brod?” „Ovo je Karpatija, prijatelju. Ona je pokupila preživele. Ako nije ovde...” Čuvar je turobno odmahnuo glavom. „Žao mi je.” Anđelo briznu u plač. ,,Ne, ne... moja žena i moja beba... Gde su one? Kako da živim bez njih? Mora da budu ovde. Marijo, Majko božja, smiluj mi se!”

24 Dok su putnici lagano silazili niz brodski most, Mej je nekako uspela da pokrene ukočene udove i uputi se ka keju, zureći u uskomešanu svetinu iza zaštitne ograde. Posmatračima nije bilo dopušteno da priđu previše blizu kako ne bi narušili te dirljive intimne trenutke rezervisane za retke srećnike koji su u pristaništu pronašli svoje voljene. Nevoljno je povukla Elin čipkasti šeširić, otkrivajući njeno ljupko lice i osmeh koji je mogao da zagreje čak i najhladnija srca. Polako je zaobišla raštrkane putnike i krenula ka zaštitnoj pregradi, prolazeći kraj okupljenih ljudi koji su došli da sačekaju svoje rođake, sa strepnjom iščekujući da se oglase povici koji bi ukazali na to da je neko prepoznao njenu bebu. Polako i promišljeno, okretala je Elu ka okupljenom

narodu, ali niko nije pokušao da je zaustavi niti da prisvoji njeno čedo. Usput je nailazila na muškarce koji su mahali fotografijama i vikali na stranim jezicima. Ela je počela da plače, preplašena bukom, zaslepljujućim svetlima i masom ljudi koji su se tiskali oko nje. Mejino srce lupalo je kao da će iskočiti iz grudi. U glavi je ponavljala besprekorno osmišljenu priču. Ako zatreba, reći će da joj je tu devojčicu poverio kapetan lično, sa izričitim naređenjem da je preda samo roditeljima ili nekom od bliskih rođaka. Plašljivo je paradirala ispred ograde. Ruke su joj drhtale od zebnje da će joj neko u poslednjem trenutku oduzeti bebu, ali niko nije prilazio. Još malo je sačekala pre nego što je prošla kroz Kapiju S, odahnuvši od olakšanja. Tada je ugledala Selest kako stoji pored muškarca koji je nosio dug kaput i polucilindar. Pretpostavila je da je to njen muž, koji je došao da je sačeka u luci. „Konačno! Žao mi je što si toliko čekala, ali službenici moraju da ispoštuju proceduru.” Selest se osmehnula pružajući ruke ka Eli. „Ovo je gospodin Parks?”, upitala je Mej dok je muškarac skidao šešir, učtivo se osmehujući. ,,Ne, gospođo. Ja sam Džek Brajden.” Gospodin Brajden joj pruži ruku i okrenu se ka Selest, prepustivši joj reč. „Džek je poslovođa u kompaniji moga muža. Dobio je zadatak da me sačeka i otprati do kuće, ali rekla sam mu da još ne mogu da krenem. Ostaću ovde sve dok ne vidimo šta ćemo s tobom.” „Ali morate da se vratite. Vaša porodica sigurno jedva čeka da vas vidi”, pobunila se Mej, primetivši da Selestin pratilac nervozno stiska šešir. „Grover je zauzet poslom... Očigledno previše zauzet da bi došao da me lično dočeka. Sigurna sam da će gospodin Brajden biti voljan da pričeka još dan ili dva. Upravo sam čula strašne vesti, Mej. Preživelo nas je samo sedam stotina. Ostalih hiljadu i petsto se utopilo. Nikako ne mogu da se pomirim s tim. Naokolo ima toliko porodica kojima je potrebna pomoć. Čeka nas mnogo posla. Takođe moram da prisustvujem jednom sastanku pre nego što krenem nazad.” „Ali, gospođo, dobio sam izričita uputstva da se vratimo prvim vozom. Vaši ukućani jedva čekaju da se vratite.” „Sigurna sam da je tako, Džek. Zahvaljujem ti na ljubaznosti, ali ovde me čekaju neki neodložni poslovi.” Selestin glas bio je prožet oštrinom koju Mej nikad pre toga nije čula. Bila je šokirana brojem izgubljenih duša. Koliko je siročića Titanik ostavio za sobom? I koliko udovica? Odjednom su je ophrvali slabost i beznađe. „Moram da sednem.” „Ne brinite, napolju nas čeka taksi”, ubaci se gospodin Brajden. ,,U vagonu sam upoznao jednog mladića iz Akrona. Hteo bih da proverim da li je pronašao svoje rođake. Oni su iz Kornvola i prezivaju se Vels. Da li ste ih možda sreli?” Obe žene odmahnuše glavom. Na Karpatiji je bilo toliko brodolomnika da nisu mogle da popamte sva imena.

„Idemo sa ovog tužnog mesta”, naredi Selest hvatajući Mej podruku. „Imamo rezervisane sobe u pristojnom hotelu, a naša mala Ela sigurno jedva čeka da joj promenimo pelene.”

Kada se paluba ispraznila i brodski most podigao, nad pristaništem se nadvila sablasna tišina. Naokolo su tumarale samo retke izgubljene duše. Anđelo je toliko vikao da je skoro ostao bez glasa. Ako visoko podigne fotografiju i ako se progura još bliže, možda će Marija ugledati svoje lice i shvatiti da je on tu. To bi je sigurno nateralo da zastane i da ga potraži. Svi su se vrzmali tamo-amo. Primetio je lekare i bolničarke koje su gurale prazna invalidska kolica. Napeto je posmatrao iskrcavanje, od početka do kraja: žene s krznenim kaputima i elegantnim šeširima, potresene, ali još uvek ponosne, i srećnike koji su vrištali od radosti što su među pristiglim putnicima pronašli one koje su čekali. Video je supružnike koji su se bacali u zagrljaj i ljude koji su teturavo promicali pored njega, naslanjajući se na štapove, s preplanulim licima oklembešenim od šoka. Na stotine heroja i heroina kuljalo je s broda, uzvikujući imena ka svetini. Do Anđelovih ušiju dopirale su cifre koje nikako nije mogao da shvati. Na Titaniku se nalazilo skoro dve i po hiljade putnika, ali se sa spasilačkog broda iskrcalo samo sedam stotina. Cifre su podrhtavale poput šapata na vetru, stalno se menjajući. Sigurno je pogrešno čuo. Ruka ga je već bolela od držanja fotografije. Zaostali putnici iz potpalublja još su se vrzmali po Rejonu B. Niko nije gledao u njega. Oči su im bile otupele od iznurenosti i straha. Čekao je i čekao, sve dok kroz kapiju nije prošao poslednji okasneli putnik. Više niko nije silazio s palube. Morao je da proveri spisak putnika. Šta je to trebalo da znači? Zar su se stvarno svi iskrcali? Njegova žena i ćerkica bile su izgubljene, i to njegovom krivicom. Da se vratio kući u Italiju, kao što je isprva i planirao, mogao je lično da ih dovede. Kako će njihovim rođacima, koji su ostali u zavičaju, saopštiti tu strašnu vest? Noge su mu drhtale dok je jurcao naokolo, izbezumljeno šarajući pogledom. Sigurno je došlo do neke greške. Trčao je od kapije do kapije, moleći brodske poslužitelje da bace pogled na fotografiju. Sigurno su bile tu negde. „Molim vas... molim vas... moja supruga, moja bambina”, ponavljao je preklinjućim glasom sve dok pristanišni službenici nisu izgubili strpljenje. „Svi su otišli, sinko. Hajde, vrati se kući. Ovde je ostala samo posada.” „Jeste li sigurni? Molim vas, pogledajte ovu sliku. To je moja žena.” Potom je izjurio na kišu, iz sveg glasa zapomažući „Marija! Marija!”, sve dok se nije stropoštao na zemlju poput nekog pijanca, zaslepljen suzama koje su mu navirale na oči. Neka dama s crnim velom pomogla mu je da ustane. Nastavio je dalje, teturajući se kroz hladnu noć i promičući pored ljudi koji su takođe bili skrhani bolom, kraj zrelih muškaraca s bradama, koji su svejedno očajno naricali podižući ruke ka nebesima. A tada je spazio nešto na pločniku –

bila je to scarpetta, dečja cipelica ukrašena čipkom, ista kao one koje su pravile njegova mama i Marija. Prepoznao bi tu mustru bilo gde na svetu. Podigao je cipelicu i pažljivo je osmotrio. Da, bila je to prefinjena italijanska čipka prišivena preko sićušne platnene cipelice. Žene iz njegovog sela pravile su ih za bebe. Čitavog života bio je okružen takvom čipkom, čipkom koju su žene pravile i prodavale na pijaci kako bi zaradile koju paru. Bio je to jedan od prepoznatljivih desena iz njegovog zavičaja. Srce mu je poskočilo od radosti. Na usnama mu je zaigrao osmeh neizmernog olakšanja. Sigurno ih nije primetio zbog gužve. Stigle su, ali su se mimoišli. To je bilo jedino objašnjenje. Ćušnuo je čipkastu cipelicu u džep i krenuo ka šalteru socijalne službe, poskakujući od radosti. Sveta Marijo, Majko božja! Ipak ih nije izgubio! „Marija, Alesija, gde ste? Ja sam ovde. Sve vreme vas čekam. Pogledajte, beba je izgubila cipelicu! A ja sam je pronašao!”, vikao je trčeći za svetinom koja je napuštala pristanište. „Pusti to, sinko”, reče neki sveštenik kog nije poznavao, pokušavajući da ga uteši. ,,To je samo cipelica. Smiri se.” „Ne, to nije obična cipelica. To je cipelica moje bebe. Znam da jeste. To je... Sigurno su otišle kući.” Anđelo se probijao kroz gužvu, preporođen iznova probuđenom nadom. Dok stigne do Baksterove ulice, one će već biti tamo. Možda će biti ljute što su zatekle zaključana vrata, ali najvažnije je da su žive. Napolju je bilo hladno i mokro. Morao je da požuri. Ne sme da ih tako ostavlja da čekaju.

25 Mej i Selest su narednih dana zasuli kišom ljubaznih ponuda za pomoć. Kočoperne gospođe iz Ženskog komiteta dovlačile su nebrojene kutije pune neophodnih stvari. Štaviše, reč ljubaznost bila je preslaba da opiše saosećanje tih darežljivih duša. „Pogledajte!”, doviknula je Mej preko odaje. „Ovo je potpuno novo!” Naokolo su ležale gomile donirane garderobe svih mogućih oblika i veličina. Bilo je tu i mnogo nove odeće vrhunskog kvaliteta, čitavi rafovi bluza, pantalona i džempera, koji su pristizali pravo iz radnji, zajedno s kutijama punim korseta i donjeg veša, rukavica i čarapa, podvezica i tregera. Takođe su dobile i šnale za kosu i čizme svih brojeva, neke s pertlama, a druge s kopčama, pa čak i kutiju higijenskih uložaka, na čemu je Mej bila posebno zahvalna. Menstruacija joj je tog meseca poranila, verovatno zbog stresa. Žene su se vrzmale na sve strane, isprobavajući haljine i obuću, glasno se dovikujući i tražeći odgovarajuće brojeve. Na trenutak su ponovo delovale kao sasvim obične žene, ushićene poput dece u prodavnici igračaka. Svaka od njih dobila je po jedan kofer, zajedno s propratnom izjavom saučešća. U stvari, na stotine dopisnica i pisama

svakodnevno je pristizalo na adresu hotela Star u Klarksonovoj ulici, gde je Mej odsela sa Selest i ostalim nasukanim brodolomnicama. „Večeras će biti održana komemoracija u katedrali”, reče Selest. „Trebalo bi da odemo.” ,,To nije mesto za žene poput mene”, odgovori Mej. „Osim toga, ne mogu da ostavim Elu s nepoznatim ljudima.” ,,Ne pričaj svašta. Možeš da povedeš i Elu. Time ćeš pomoći našoj misiji. Bilo bi dobro da tamošnji vernici rođenim očima vide udovice i siročad kojima je potreban novac.” „Neću da izigravam socijalni slučaj ili vašarsku nakazu”, ozlojeđeno odbrusi Mej. ,,Ne smeš da budeš tako osetljiva. Oni iskreno žele da pomognu, da osete da su nekome potrebni. Svi žele da pruže svoj doprinos. Kada vide Elu, to će ih sigurno naterati da odreše kesu.” „Radije ne bih išla.” Selest se okrenula na drugu stranu, ugrizavši se za usnu. „Kako god hoćeš. Samo pokušavam da ti pomognem.” Mej je shvatila da je povredila Selest. „Stvarno cenim vašu ljubaznost, ali mislim da bi trebalo da se vratite svom sinu. Gospodin Brajden svraćao je dvaput dok ste bili u gradu. Nadam se da mi nećete zameriti što vam ovo govorim, ali... čini mi se da on strahuje da će se naći u nevolji ako uskoro ne krenete. Rekao mi je da gospodin Parks zahteva da se što pre vratite i da mu se ne sviđa toliko odlaganje.” „Grover može još malo da pričeka. Ovde ima mnogo ljudi kojima sam potrebna. Pozvaću ga telefonom i objasniti mu situaciju.” Mej je poslednjih dana stekla utisak da je Selest uživala u svakom minutu svog boravka u Njujorku. Neprestano je odlazila na sastanke, razgovarala s novinarima i podsticala diskusiju. Ona nije morala da zarađuje za hleb, niti da brine za budućnost. Njih dve poticale su iz različitih svetova i ta činjenica je sve više izbijala na površinu. „Bolje je da sami odete na tu komemoraciju. Ja sam previše umorna. Nisam raspoložena za društvo. Moram da prikupim snagu da preko glave preturim još jedan dan.” Čitav Menhetn brujao je o katastrofi Titanika. U svakoj četvrti bile su organizovane posebne službe pod okriljem Episkopalne, Prezbiterijanske i Katoličke crkve, koje su velikodušno otvarale vrata svim ožalošćenim vernicima. Selest je neprestano odlazila u grad i davala intervjue u ime Ženskog komiteta za pomoć, pokušavajući da prikupi što više sredstava pre nego što zanimanje javnosti počne da jenjava. Između žena koje su preživele nesreću razvio se odnos pun prijateljstva i solidarnosti. Iako još umorne i ošamućene od šoka, one su neumorno razmenjivale priče i iskustva. Za razliku od njih, Mej se držala po strani, tražeći

utehu samo u Selestinom društvu. Međutim, shvatila je da će dalje morati da nastavi sama. Ela je postala ćudljiva, kao da je slutila da će taj metež doneti neku promenu. Više nije bila onako mirna i pospana kao ranije. Svojim ogromnim okicama piljila je u lica oko nje. Oblačili su je kao malu princezu, tetošili i dodavali iz ruke u ruku poput lutke. Iako je znala da su ostale udovice u tome pronalazile utehu, Mej je očajnički želela da je zadrži samo za sebe. Ubrzo su stigli socijalni radnici kako bi prikupili neophodne podatke. Mej je od njih saznala da sledeće nedelje, ako želi da se vrati nazad, može da se ukrca na Seltik. ,,Da li želite da nekome pošaljemo depešu?”, upita je službenik. Mej odmahnu glavom. „Sve koje sam volela sada leže na dnu mora”, odgovorila je, nateravši ga da saosećajno povije glavu. „Odgovara mi do Liverpula. Tamo ću se već nekako snaći.” Selest nije htela ni da čuje. ,,Ne, to ne dolazi u obzir. Gospođa Smit će popuniti potrebne formulare kako bi od kompanije Vajt star lajn i fondova za pomoć dobila sve što njoj i njenom detetu pripada. Morate da im prosledite njenu adresu kako bi mogli da kontaktiraju s njom. Molim te da me poslušaš, Mej. Pošto ste vas dve ostale bez hranitelja, moraš da podneseš zahtev za materijalnu pomoć. Znate, ona je ostala bez muža i cele imovine. Njihov finansijer iz Ajdaha obavešten je o situaciji, ali gospođa Smit više ne želi da ostane u Americi.” Mej nije imala snage ni samopouzdanja da govori u svoje ime. Htela je samo da nestane odatle. „Hoću samo da se vratim kući, ali ni sama ne znam šta da radim. Ne mogu da se vratim u Bolton bez Džoa. Ne mogu da se suočim s ljudima koji su nas poznavali dok smo bili zajedno. Uopšte ne znam kuda da krenem.” „Znam ja”, rekla je Selest. „Nešto mi je palo na pamet. Ako stvarno želiš da kreneš iz početka, imam odličnu ideju, ali prvo hoću da ti pokažem neke od znamenitosti ovog divnog grada. Volela bih da te odvedem u Central park.” „Da li baš moram?” „Prijaće ti da malo prošetaš.” Kada je Selest imala neku ideju, otpor je bio uzaludan. Kako je Mej mogla da joj objasni da ona nije na odmoru, već da je prolazila kroz najveći košmar u svom životu, i da je ne zanima ništa osim da pregura dan po dan pre nego što kucne čas da se vrati u otadžbinu? Nije želela da šeta po Central parku. Trebalo je da ode tamo držeći podruku svog muža, a ne neku strankinju, koliko god ona bila ljubazna. Nije želela da se ljudi tiskaju oko Ele i škljocaju foto-aparatima. Nije to smela da dopusti iz razloga koje je morala da zadrži samo za sebe. Mej još nije mogla da poveruje da je prošlo već nedelju dana a da niko nije pokušao da prisvoji njenu bebu, ni na brodu ni na kopnu. Briga o Eli pomagala joj je da skrene misli s male Elen, koja ju je svake noći pohodila u snovima, pružajući ručice ka njoj kada bi se saplela u svojim malim crnim kožnim

čizmama. Tad bi vrisnula, probudila se i uvek bi ugledala Selest kako se nadvija nad njenom posteljom. „To je samo san. Ela je bezbedna. Obe ste bezbedne. Hajde, nastavi da spavaš.” Bezbedna, očajno je razmišljala Mej. Kad bi samo znala...

26 Anđelo je jurio ulicama, gonjen mišlju da ga njegova žena i ćerkica čekaju na kiši. Bio je iscrpljen i za njim je bio najgori dan u životu, ali je sada ponovo postojala nada. Ali šta ako su se izgubile? Ili ako se desilo nešto još gore? Poslednjih nekoliko koraka prešao je u čistoj agoniji. Zadihano je povikao: „Marija, evo me...” Ali nije ugledao Mariju, već strica Salvija kako pilji u njega turobnog i zabrinutog lica. ,,Oh, Anđelo, čuli smo vesti. Odavno te čekamo.” „Zar one još nisu stigle?”, promucao je stropoštavši se pored stepeništa. „Marija ima adresu. Sigurno će doći.” Pun sat čekali su u mukloj tišini. Anđelo je usplahireno špartao, boreći se sa agonijom. „Još samo sat vremena i doći će. Ovo je veliki grad. Marija me ne bi napustila.” „Već je kasno. Hajde, idemo kod mene. Ne treba da budeš sam.” ,,Ne, moram da ostanem ovde. Šta ako dođe? Prešla je dalek put. Ne smem da je izneverim.” ,,Ona neće doći, Anđelo. Nije bila na brodu, zar ne?” „Ali našao sam bebinu cipelicu. Pogledaj! Ovo je toskanska čipka. Nema šanse da je ne prepoznam. Zar nismo doneli čitav paket ovakve čipke za ovdašnje radnje? Molim te, Salvi, još samo malo...” Već je svanula zora kada ga je Salvi, uplakanog i ispijenog od beznađa, odvukao do svoje radnje, gde su Ana i ostatak porodice preuzeli brigu o njemu. Pozvali su doktora Fortunu, koji mu je odmah dao sredstvo za smirenje. Ostavili su ga da spava na sofi, ne dopuštajući mu da se vrati u svoj pusti stan. „Moram da se vratim. Možda ima nekih vesti”, molio je Anđelo. Rođaci i prijatelji dolazili su mu u posetu i donosili kolače, cveće i izjave saučešća. Tresla ga je neka čudna groznica: naizmenični talasi vreline i hladnoće, koji su ga ostavljali bez vazduha. Nije mogao da radi niti da misli. Samo je plakao i dozivao svoju suprugu. Otac Bernardo dolazio je svakog dana da ga teši, predlažući mu da održi misu za njihove duše. „Znam da ti se srce slama, ali vreme leči sve rane. Molitva će ti ublažiti bol. One su sada na nekom boljem mestu”, govorio je. Anđelo nije hteo da sluša takve utehe. „ Ali ja hoću da budu sa mnom. Znam da su tu negde. Ostavio sam obaveštenja po svim prodavnicama i dao

oglas u italijanskim novinama. Pogledajte”, rekao je naglo se ozarivši. „Jedna žena dolazi mi u posetu. Kaže da je na brodu videla Mariju i našu bebu. Sigurna je da je to bila moja Marija, ali mora da prevali dug put da bi se videla sa mnom pa sam joj poslao novac za voz.” „Kako se zove?”, upita Bernardo. „Daj da vidim to pismo.” „Sinjora Bruno... evo, pogledajte.” ,,Je li već stigla u grad?” „Nije, ali uskoro će doći.” Sveštenik je ispustio težak uzdah. „Sumnjam da će doći. Neko ti je poslao to pismo samo zato da bi ti izvukao šaku dolara. Uvek ima onih koji pokušavaju da izvuku korist iz tuđe nesreće. Grad vrvi od prevaranata koji se predstavljaju kao žrtve brodoloma. Pričaju kako su ostali bez prebijene pare i traže svakojake usluge, dajući lažnu nadu očajnicima poput tebe i ispredajući laži za malo para. Žao mi je, Anđelo.” „Neću odustati, oče. Našao sam cipelicu moje bebe. Ona je tu negde. Znam da jeste. Možda ju je neko oteo, ili nešto još gore...” Ponovo je ustao i počeo da maršira po sobi. „Prestani s tim, sinko. Bol te tera da tako govoriš. Prošlo je više od nedelju dana. Moraš da se suočiš sa istinom. One više nisu žive.” Anđelo stavi šake preko ušiju. „Neću to da slušam! Žive su! Moja bebica je živa! Neko ju je ukrao!” ,,Oh, Anđelo, zar ne čuješ sebe? Pričaš kao da si šenuo pameću. To ti neće olakšati bol. Dođi na misu da se zajedno pomolimo za pokoj njihovih duša. Tamo ćeš sresti ljude nalik sebi, ljude koji pokušavaju da budu hrabri.” „Kako mogu da se molim Bogu koji razara porodice?”, prasnu Anđelo i besno se okrenu ka svešteniku. „Nije on potopio Titanik. Sudeći po onome što sam čuo, taj brod je potonuo jer su ga loše napravili. Gospod je smirio more da bi zaštitio preživele. Kažu da je okean izgledao kao ogromno ravno ogledalo. Ne treba da kriviš Boga već brodsku konstrukciju”, odgovori sveštenik pokušavajući da ga smiri. „Moraš da nastaviš dalje, to bi i Marija želela.” ,,Za šta sada da živim?” Anđelo se očajno lupao u grudi. „Sinko, u tebi još ima života i daha, za razliku od mnogih drugih nesrećnika. Zašto su neki preživeli, a drugi nestali, to je misterija koju mi smrtnici ne možemo da dokučimo, ali uskoro ćemo dobiti bar neke odgovore. Biće sprovedena temeljna istraga i istina će izaći na videlo. Do tada moraš da budeš hrabar. Salvi i Ana mnogo brinu zbog tebe. Rekao sam im da su ti rane još sveže, ali da će tvoja mladost i snaga na kraju pobediti. Nemoj me izneveriti, sinko. Prihvati ono što se ne može promeniti.” Anđelo učtivo klimnu glavom. Te reči zvučale su smisleno njegovom umu, ali ne i njegovom srcu. Ono je i dalje izgaralo od nade.

27 Pre nego što je Seltik isplovio, Selest i Mej su se oprostile na keju. Rastanak je bio dirljiv i pun emocija. Preživeli članovi posade s Titanika nisu bili na brodu. Njih su nakon iskrcavanja razdvojili od ostalih brodolomnika, da međusobno ne utiču na svedočenja, i nisu mogli odmah da se vrate nazad. Selest je takođe dala izjavu, mada se činilo da niko nije bio naročito zainteresovan za njenu priču. Pomenula je da je kapetan pokazao izuzetnu hrabrost spasavajući Mejinu bebu, ali nije mogla da se seti imena nikoga iz čamca, koji bi to mogao da potvrdi. „Kako da vam zahvalim?”, jecala je Mej privijajući se uz nju. ,,Vi ste spasli i mene i moju bebu. Nikad vas neću zaboraviti.” „Nas dve smo sada kao sestre.” Selest je takođe plakala. „Sestre s Titanika, zauvek povezane onim što smo doživele one noći. Obećaj da ćeš mi pisati kako si se snašla u Ličfildu, a ja ću, ako bog da, prvom prilikom doći tamo s Rodijem pa ćemo se ponovo sresti. Dok ti budem pisala, razmišljaću o svom domu. Ti ćeš biti moja dragocena spona sa zavičajem.” „Pretpostavljam da ćete imati mnogo posla u svim tim komitetima pa ću razumeti ako ne stignete da mi pišete. Nikad neću zaboraviti vašu dobrotu. I molim vas da u moje ime zahvalite svom mužu što vam je dopustio da ostanete uz mene. Sigurno jedva čeka da vas vidi.” „Pisaću ti i poslaću ti Roderikovu fotografiju, a ti meni pošalji svoju i Elinu sliku. Svet nikad ne sme da zaboravi ono što se desilo na Titaniku. Kada se vratiš kući, pričaj o svemu što si videla i čula, i dobro i loše. Takva nesreća nikad ne sme da se ponovi.” Obe su skrenule pogled ka velikom putničkom brodu i Mej je zadrhtala od zebnje. Selest je takođe oklevala. Zašto nije želela da Mej ode? „Znaš, ne moraš odmah da se vratiš. Možeš da ostaneš ovde dok ne prikupiš dovoljno snage da se ponovo otisneš na tako dugu plovidbu. Vrlo dobro znam šta ti se mota po glavi. Sigurno se pitaš kako da se ponovo popneš na brod.” Mej se osmehnula, pokušavajući da bude hrabra. „Samo želim da pobegnem odavde i da se vratim kući. Za nas ovde nema budućnosti. Vi ste nam odškrinuli vrata novog života i mi ćemo se već snaći. Sigurno će nam biti lakše u zemlji u kojoj smo se rodile.” „Evo, uzmi ovo.” Selest se osmehnula i ćušnula joj srebrnu pljosku u šaku. ,,To sam na brodu dobila od jednog putnika, da se malo ohrabrim. Veruj mi, zagrejaće te i pomoći će ti da zaspiš. To je prvoklasan francuski konjak.” „Hvala... ali nikad u životu nisam okusila alkohol pa ne bih sad da počnem. Držaću se slatkog čaja i kakaoa.” Mej joj je vratila pljosku. „Ti si tako hrabra žena. Čast mi je što sam te upoznala. Kako možeš da ostaneš tako pribrana?” Selest je osetila kako joj suze ponovo naviru na oči. „Ona mi daje snagu da nastavim dalje.” Mej pokaza glavom na usnulu bebu. „Ona mi je sad na prvom mestu. Ne brinite, biće nam dobro. Nemojte više

da se zadržavate. Vi ste nas zadužili svojom ljubaznošću, ali što se pre ukrcamo, pre ćemo isploviti. Ne treba odugovlačiti s rastankom. Hvala vam iz dubine duše. Niko ne bi mogao da poželi bolju prijateljicu. Uopšte niste morali da se mučite oko mene, ali ipak ste se mučili. Spasli ste mi život na onom čamcu, dali mi toplu odeću i pomogli mi da ostanem budna. Nema reči kojima vam mogu iskazati svoju zahvalnost.” „Stvarno bih volela da mi pišeš, Mej. Da mi pripovedaš o svemu što se tamo dešava i da mi pomogneš da se makar nakratko vratim u svoj rodni grad. Biću ti neizmerno zahvalna za svako pismo. Znaš, ponekad me obuzme strašna nostalgija.” „Dobro, pokušaću. Ne snalazim se baš dobro s mastilom i papirom. Obično ih koristim samo za spiskove i takve stvari. Ranije nisam imala kome da pišem, ali sada ću se potruditi. Nadam se da će ovaj brod plutati bolje od prethodnog.” Mej se jetko osmehnula. „Pre nekoliko dana ne bih mogla ni da zamislim da ću se šaliti s tim. Šta se to dešava sa mnom?” „Promena, eto šta. Niko od nas ne može da ostane isti nakon onoga što se desilo, ali preživeli smo i moramo da nastavimo dalje. Pogledaj samo koliko se hrabrosti i odlučnosti krije u tebi; eto, smogla si snage da se ponovo otisneš preko istog onog okeana koji...” Selest naglo zaćuta. „Želim ti prijatnu plovidbu i svaku sreću!” Oči su joj bile pune suza dok je ljubila bebu i stiskala Mej u zagrljaj. „Hajde, briši odavde pre nego što napravim budalu od sebe. Nikada neću zaboraviti tvoju hrabrost i volju da stvoriš nov život nakon takve tragedije. Neka vas Bog prati! Dala si mi mnogo materijala za razmišljanje.” Mej je krenula ka brodu, a Selest je ostala na keju, zureći za njom, sve dok se nije pretvorila u udaljenu tačkicu koja se stopila s pristanišnom vrevom. ,,Da li ćemo se ikada više videti?”, promrmljala je, tiho uzdahnula i krenula ka kapiji.

28 Oporavivši se od početnog šoka, Anđelo je svakog dana kretao dobro utabanom stazom koja je vodila ka poslovnici Vajt star lajna. Pre ili kasnije, neka vest je morala da stigne. Čuo je da je na putnim spiskovima bilo mnogo grešaka. Službenik izboranog čela i umornih očiju podigao je pogled sa stola i ispustio težak uzdah kada je prepoznao svog redovnog posetioca. „Opet ti, sinko? Slušaj, već sam ti rekao da ćemo ti poslati telegram ako nešto saznamo. Imamo tvoju adresu.” Službenici su isprva bili puni saosećanja, ali su s vremenom počeli da gube strpljenje jer je Anđelo iz nedelje u nedelju svakodnevno dolazio i molio ih da ponovo provere spiskove preživelih. „One su se ukrcale u Šerburu, tvoja supruga i beba, ali nisu stigle do Njujorka. Sve cifre se poklapaju. Nažalost, njih nema ni na jednom spisku.” „Čuo sam da su neki putnici bili zavedeni pod pogrešnim imenima.” „Glasine i novinarske spekulacije. Moraš da se suočiš sa istinom. Njih dve potonule su te noći, zajedno sa svim ostalim sirotim dušama.”

„Ali pogledajte ovu cipelicu. Moja majka i moja supruga pravile su istu ovakvu čipku. Ona se u mom zavičaju koristi za naročite prilike. Marija mi je rekla da će doneti pun paket u Njujork, za prodaju. Niko drugi nije mogao ovo da napravi. Niko osim njih.” „Možda je neko kupio te cipelice pre nego što je brod potonuo. Ili ih je možda ukrao. Postoji mnogo mogućnosti”, odgovori službenik, namerno se okrenuvši ka brdu papira na radnom stolu kako bi Anđelu sugerisao da je razgovor završen. Ljudi iza njega već su coktali od nestrpljenja. Anđelo je znao da je, ispijen i raščupan, sa zaraslom bradom i mahnitim pogledom, delovao kao poremećen čovek. Ostali će sigurno misliti da je šenuo pameću. Istini za volju, čak je i on počeo da sumnja u to. Polako se okrenuo, pokazujući cipelicu ljudima u redu. ,,Ko bi ukrao dečju cipelicu?”, upitao je. „Ima ljudi koji bi ukrali čak i pseće buve, samo da im se ukaže prilika”, progunđa muškarac iza njega. „Žao mi je”, reče službenik, ,,ali moraš da se vratiš kući i da svojim rođacima, gde god oni živeli, javiš da vesti nisu nimalo dobre.” „Kako da kažem svojoj tašti da sam njenu kćer poslao u smrt? Lično sam joj obećao da je ovde čeka dobar život. Svisnuće od tuge kada sazna istinu.” „Slušaj, sinko, nema ti druge nego da se suočiš s činjenicama. One su otišle i moraš to da javiš njenoj porodici. Sakupi hrabrost kako znaš i umeš.” ,,A šta ako one u ovom trenutku lutaju ulicama i traže me?” Službenik je obrisao naočari s rožnatim ramom, skeptično odmahujući glavom. ,,Vi Italijani imate svoje novine i radnje. Da su ovde, do sada bi te sigurno pronašle.” „Istakao sam obaveštenja gde god sam mogao: u crkvi, u pansionima, na oglasnim tablama, pa čak i na trotoarima. I dalje imam taj osećaj... da moram da nastavim s potragom jer možda neko nešto zna”, nastavljao je Anđelo preklinjućim tonom. Nije smeo da odustane, ne sada. Neprestano ga je proganjala pomisao da su njegova žena i ćerkica izgubljene negde u ogromnom gradu, potpuno same u stranoj zemlji, gde ih niko ne razume. „Tvoj trud je za svaku pohvalu, ali mi smo uradili sve što je u našoj moći. Popričaj sa svojim sveštenikom i sunarodnicima, ali pre ili kasnije moraćeš da se suočiš sa istinom.” „S kojom istinom? Priča se da na tom brodu nije bilo dovoljno čamaca za spasavanje, da je u njima bilo mesta jedva za polovinu putnika i da su putnici iz treće klase bili prekasno upozoreni... Čuo sam glasine da su neki čak ubijeni na palubi. Možete li da zamislite kroz kakve je užase prošla moja žena, bez ikoga ko bi joj pritekao u pomoć?” Anđelo je već počeo da urla. „Smiri se. Takve glasine nikom neće pomoći. Šta je bilo, bilo je. Istraga će ustanoviti šta se tačno desilo, da se takva nesreća više nikad ne bi ponovila.” „Koliko su putnika iz potpalublja pozvali da svedoče?”, ubaci se jedan glas iz pozadine. „Samo troje od nekoliko stotinama, tako sam čuo. To je bio

masovni pokolj! Kakvu pravdu ovaj siroti mladić može da očekuje? Sram vas bilo!” ,,Ja nisam ni sudija ni porotnik. Ja samo radim ovde i zato vas molim da ne iskaljujete bes na meni. Moraš da nastaviš sa svojim životom, mladiću. Mnogi su prošli i gore od tebe.” Službenik je bio uznemiren podrškom koju je Anđelo dobio. „Ako nastavite tako, moraću da pozovem upravnika.” Mada je sve već bilo rečeno, Anđelo je ponovo izvukao sićušnu cipelicu i pokazao je okupljenom narodu. ,,Ja ću zauvek morati da živim s tim... sa spoznajom da sam svoju bebu poslao u smrt”, prošaptao je. ,,A nisam čak stigao ni da je uzmem u naručje. Rodila se posle mog odlaska.” Izvukao je pohabanu fotografiju. „Ovo je sve što imam, ova slika. To je sve što mi je ostalo od Marije i Alesije.” „Tako ljupko ime”, sažaljivo promrmlja neka žena. ,,To je ime moje bake”, reče Anđelo, smerno se prekrstivši. „Dobro, momče. Sad lepo prošetaj do nekog štanda, popij kafu i smiri se”, reče službenik. „Izgubićeš posao ako svakog dana dolaziš ovde.” ,,Za šta čovek da radi ako je izgubio sve što je imao? Zašto je ovo moralo da nam se desi? Šta su ti siroti ljudi zgrešili da zasluže takav kraj?” „Ne znam, sinko. Ko može da kaže zašto je Svevišnji neke izbavio, a druge osudio na smrt? Stvarno mi je žao, ali sad moraš da ideš. Vidiš i sam koliko ljudi čeka u redu.” Dok je Anđelo kretao ka izlazu, službenik kolebljivo dobaci: ,,I srećno! Možda istina jednog dana izbije na videlo!” Nečija ruka ga potapša po leđima. Druga mu stisnu mišicu. Ali Anđelo u tome nije nalazio utehu. Opipavši cipelicu koju je nosio u džepu, povio je glavu i navukao kapu preko čela da bi prikrio nemir. Nikad neće prestati da traga za Marijom i Alesijom. Međutim, prvo je morao da popije nešto mnogo jače nego kafu da bi smogao snage da u zavičaj pošalje vest koja će svima slomiti srce.

29 Putovanje do Akrona proteklo je u sumornoj atmosferi. Selest je zurila kroz prozor dok je Džek Brajden brbljao o porodici Vels koja je u brodolomu izgubila oba muška člana. Na put su krenuli pet dana kasnije nego što je bilo planirano, delimično zahvaljujući Selestinom prkosu i razočaranju što Grover nije pohitao ka Njujorku da je lično dočeka. Njihov susret bi verovatno bio prijatniji da ju je sačekao na stanici i da je pokazao da je makar malo brinuo za njenu bezbednost. Svi oni povici puni sirovih emocija, koje je čula na pristaništu, naterali su je da shvati da ona nikome nije nedostajala i da se život u Akronu sasvim lepo odvijao i bez nje. Čak je i Rodi češće viđao dadilju Suzan nego rođenu majku. To je moralo da se promeni. Taj siroti muškarac u kišnom mantilu, Groverov poslovođa Džek Brajden, bio je jedini koji se udostojio da je

dočeka, kao da je bila samo klijentkinja u poseti kompaniji Dajmond raber. Došlo joj je da vrišti na njega, ali kakva je svrha ubiti glasnika? Šta li je samo umišljala? Odakle je dolazio taj raspomamljeni bes? Oni sastanci s Margaret Braun i njenim prijateljicama ispunili su je fanatičnim žarom. Morala je da nastavi s tom kampanjom, bez obzira na sve. Takođe je trebalo da pomogne oko organizacije prijema za posadu Karpatije. Pre dve večeri pozvala je Grovera telefonom, da ga obavesti o promeni plana, a on joj je zlovoljno odbrusio da će u tom slučaju morati da odloži soiree6 u čast njenog povratka. Uopšte mu nije bilo drago zbog tog odugovlačenja. Kada stignu u grad, rekao je, na železničkoj stanici sačekaće ih automobil. Ponovo je pomislila na Mej, koja je u tom trenutku plovila preko pučine, ponadavši se da će njeno putovanje ovog puta biti pošteđeno bilo kakvih neprijatnosti. Koliko je samo hrabra bila ta ženica kada se ođvažila da ponovo kroči na palubu. Kako će joj se dopasti život u Midlandsu? Da li će ostati tamo? Odmahnula je glavom da bi razbistrila uzavrele misli. Morala je da se usredsredi na svoje dužnosti. Jedino što je moglo da joj razgali dušu bila je pomisao da će ponovo biti s Rodijem. Dok su skretali ka prilazu velikoj kući u blizini Portidž Hila, razmetljivog zdanja s visokim kulama obraslim bršljanom, koje je više podsećalo na tvrđavu nego na dom, upitala se kakav su joj doček spremili. Podigla je glavu i primetila kako je Grover posmatra s prozora na spratu. Istog časa stresla se od jeze. Služavka je stajala pred ulazom. „Dobro došli kući, gospođo Parks. Drago nam je što ste se bezbedno vratili.” „Hvala, Mini”, sa osmehom je odgovorila Selest. „Gde je mladi gospodin Rodi?” „Izašao je u šetnju s dadiljom. Nismo znali kada će voz stići pa je gospodin naložio Suzan da ga malo izvede na sunce. Sigurna sam da se neće dugo zadržati.” Selest je osetila žaoku gorkog razočaranja. „Gospodin je u svom kabinetu. Primiće vas kad se raspremite.” Selestino srce sišlo je u pete. Grover je očigledno hteo da je ponizi. Sve je imalo svoju cenu, a njeno zadržavanje u Njujorku u Groverovim očima predstavljalo je prestup prvog reda. Noge su joj bile teške poput olova dok je odmicala uz široko hrastovo stepenište, kao dete koje su pozvali u kabinet školskog upravnika. Njena nedavno otkrivena hrabrost naprasno ju je napustila. „Konačno. Zatvori vrata.” Grover se odmakao od prozora i odmarširao preko sobe. Iz očiju su mu sevale varnice koje su mogle da rastope i čelik. „Kako se usuđuješ da toliko kasniš? Naredio sam Brajdenu da te dovede pravo kući, a ti si se oglušila o moju zapovest”, zagrmeo je. Lice mu je postalo zajapureno od navale krvi.

6

Fr. soiree – večernja zabava ili prijem. (Prim. prev.)

„Znam. Žao mi je što je tako ispalo, ali tamo je bilo mnogo nesrećnika kojima sam morala da pomognem. Bilo je užasno, Grovere. Ne bi verovao rođenim očima. Nisam mogla da ih ostavim.” ,,Ne zanimaju me tvoja opravdanja.” Prezrivo je odmahnuo rukom. ,,Nedeljama si bila odsutna. Čini mi se da ti nije tako teško palo da ostaviš svoju porodicu.” „Majka mi je umrla. Morala sam da odem.” „Ali nisi baš požurila da se vratiš. Idi i presvuci se. Uskoro moramo da krenemo.” „Hoću prvo da vidim Rodija. Strašno mi je nedostajao.” ,,On je izašao u šetnju sa Suzan. Ona mu je ionako bolja majka nego ti. Sumnjam da će uopšte primetiti da si se vratila.” „Kako to možeš da kažeš? Htela sam da ga povedem sa sobom u Englesku, ali mi ti nisi dopustio. Htela sam da moja majka bar jednom vidi svog unuka. A sad je prekasno za to.” Selest je bila na ivici suza. Dopustila je sebi da uleti u raspravu iako je znala da to nije nimalo mudro dok je Grover u takvom raspoloženju. „Uradi šta sam ti rekao i skini tu groznu odeću. Izgledaš kao fabrička radnica.” „U žalosti sam.” „Ovde nećeš biti u žalosti. Crna boja ti uopšte ne pristaje.” „Pristaje mom raspoloženju nakon svega što sam videla i doživela”, odbrusila je Selest. Munjeviti udarac u rame naterao ju je da se zatetura i tresne o radni sto. „Neću tolerisati nepokornost pod svojim krovom”, dreknuo je Grover. „Oglušila si se o moju zapovest, o uputstva koja sam dao svom vozaču, o moj raspored. Znaš li šta se dešava kada sebi priuštiš takav luksuz?” Nadvijao se nad njom, sevajući opakim sivim očima. Selest je pokušala da se uspravi. „Umalo se nisam udavila, a ti očekuješ da navučem odeću za prijem? Grovere, molim te...” „Trebalo bi da pokažeš bar malo zahvalnosti. Moja majka danima priprema taj soiree. Tamo će se okupiti krem akronskog društva. Siguran sam da će svi želeti da iz prve ruke čuje tvoju priču.” Selest je opipala rame. Užasno je bolelo. Bila je ošamućena i dezorijentisana od pada. „Umorna sam. Nisam raspoložena za slavlje.” ,,To za šta ti jesi ili nisi raspoložena uopšte nije bitno”, zarežao je Grover. „Molim te, samo jednu noć”, rekla je preklinjućim tonom. „Idi u spavaću sobu. Održaću ti lekciju koju nećeš tek tako zaboraviti.” Selest je nazrela razjareni plamen u njegovim očima i znala je šta sledi. ,,Oh, nemoj sada, molim te. Zar ne vidiš da sam povređena? Za ljubav božju, ne uzimaj me sada.”

,,Ti si moja supruga i ne možeš da mi uskratiš ono što mi pripada. Tornjaj se u sobu pre nego što te ščepam za kosu i odvučem te do kreveta. Mislio sam da si do sada naučila ko je gospodar u ovoj kući. Neću dopustiti da izgledam kao budala koja ne može da dovede u red svoju ženu.”

30 Mej se na Seltiku držala svoje kabine, kloneći se radoznalih očiju. Znala je da su ostali putnici izgarali od želje da je zaspu bujicom pitanja i da se sjate oko bebe. Ela je dobila mnogo igračaka. Jedna putnica iz prve klase poslala joj je prelepog plišanog medu i lutku u ružičastoj baršunastoj haljini sa zlatnim čipkastim trakama. Mej je znala da su ti ljudi imali dobre namere, ali bila je previše umorna da bi osećala zahvalnost. Na brodu se nalazilo još najmanje pet brodolomnica, neke takođe s decom, koje su zasipali pažnjom i sprovodili po palubi kao slavne ličnosti. Mej je izbegavala njihovo društvo koliko god je bilo moguće. Ostali putnici često su tražili da se slikaju s njima, ali Mej je još od samog početka zazirala od gužve pa su malo-pomalo shvatili njenu poruku. Ovoga puta je njen status bio donekle unapređen jer je putovala drugom klasom. Bila je sigurna da je Selest imala neke veze s tim. Nije zasluživala prijateljstvo te žene čija joj je plemenitost spasla život. Nikad neće zaboraviti onih nekoliko dana koje su zajedno provele u Njujorku: vožnju kočijom po Central parku, gazirani frape sa sladoledom i kupovinu u robnoj kući Mejsi, gde umalo nije zinula od čuda pri pogledu na svu onu luksuznu robu izloženu na rafovima i elegantne dame s ogromnim šeširima, koje su pijuckale čaj u restoranu i divile se Eli. To nije delovalo stvarno. Ništa nije delovalo stvarno još otkako se pre dve nedelje otisnula preko pučine. Zar je moguće da je prošlo tako malo vremena otkako je uplovila u Novi svet i obrela se među gužvom, vrevom i prašinom tog džinovskog grada? To nije bilo mesto za ljude poput nje. Bilo joj je drago što se vraćala kući. Doduše, ne baš svojoj pravoj kući, ali bar će ponovo biti u svojoj zemlji, u onom starom i poznatom okruženju. Po ko zna koji put, upitala se da li se obrela u nekom čudnom snu iz koga je želela što pre da se probudi. Za jedva nekoliko nedelja prevalila je put od Boltona do Londona, od Sautemptona do Njujorka, a sada se ponovo vraćala u nepoznato. Za njom su bili beskrajni dani koje je provela u pozajmljenoj odeći, držeći u naručju bebu koju je jedva poznavala. Ali se tada, u pomračini koja se u sitne noćne sate nadvijala nad pučinom, suočila s nepobitnom stvarnošću. Pomislila je da će joj se telo raspasti i da će joj um eksplodirati od bola. Sve što je mogla da uradi bilo je da ustane i spremi flašicu za bebu. Ela je žudno vukla mleko, nesvesna njene agonije. Dokle god joj je stomačić pun i pelena suva, sve joj je bilo potaman. Uzela sam tuđu bebu. Oprosti mi, Gospode! Mej je isprva prihvatila tu bebu samo da bi u njoj pronašla utehu, ali ubrzo je postala svesna da više ne može nazad. Postala je odgovorna za to detence. I u dobru, i u zlu.

,,Ja te uopšte ne poznajem”, šapnula je bebi na uho. Ela je razvukla usnice u očaravajući osmeh, nateravši je da tugaljivo zavrti glavom. Ah, bezazlena dečja duša. „Ali imamo mnogo vremena da se upoznamo, curice.” Pred njima su bili dugi dani lenstvovanja u kabini, pevušenja dečjih pesmica i šetanja po palubi, dok ne kucne čas da se iskrcaju i da se suoče s onim što je budućnost nosila. Ela je bila toliko drugačija od Elen: sićušnih udova, dugih prefinjenih prstića i izrazito tamnog tena. To je bila neka mala strankinja, uopšte nije sumnjala u to. U potpalublju je bilo toliko različitih nacija, čitavih porodica koje su krenule u susret novom životu, muškaraca i žena koji su brbljali na svim mogućim jezicima. Da li je ova beba razumela makar i jednu reč od onoga što joj govori? Sve što je Mej imala na sebi bilo je potpuno novo – od crnog kaputa opšivenog baršunom, elegantnog šešira i damske torbe, pa sve do čizama od teleće kože, korseta i kombinezona. Samo joj je lice bilo isto, bledo i iznureno, izbrazdano patnjom i brigom. U džepu je nosila pismo za sveštenika u Ličfildskoj katedrali, za Selestinog oca, kanonika Forestera. Njena prijateljica tvrdila je da će joj on pomoći da pronađe posao. Šta je uopšte kanonik? Jedino na šta ju je ta reč asocirala bila je topovska kanonada. Nije čak imala predstavu ni gde se nalazi Ličfild, osim da je blizu Birmingema. I nikad u životu nije kročila u katedralu. Kad god bi brodski motor zadrhtao ili naglo utihnuo, obuzela bi je panika. Šta ako se sve ponovo desi? Ledeni bregovi i dalje su tamo. Jedva se usuđivala da izađe napolje i baci pogled s palube. Bilo joj je teško da zaspi zatvorena u kabini, uprkos svoj udobnosti. Kada se Ela probudila u zoru, tražeći prvi jutarnji obrok, Mej joj je navukla toplu odeću i naterala se da je izvede u šetnju po palubi, da malo udahnu morski vazduh. Tamo nije bilo nikog ko bi zurio u njih, osim članova posade, koji su je pozdravljali ljubaznim osmesima i dopuštali joj da na miru utone u misli. Oni su zaista shvatali zašto izbegava gužvu i zašto ne želi da se priseća košmara kroz koji je prošla. Selest je želela da javnosti objavi priču o tom strašnom iskustvu, da čitavom svetu kaže šta se desilo, ali Mej je po svaku cenu pokušavala da zaboravi. Zato je zamolila prijateljicu da kanoniku, svom ocu, ne kaže ništa više osim da je bila udovica koja je te noći izgubila muža. „Molim vas da ne zalazite u detalje”, rekla joj je. „Ne želim da nas ljudi sažaljevaju i da na ulici upiru prstom u nas.” To je bio jedini uslov koji je postavila kada je Selest istupila s ljubaznom ponudom. Anonimnost. Šansa da počne iznova. Selest nije imala drugog izbora nego da joj usliši želju. Dvadeset petog aprila, pod ogromnim sivim nebom, brod je stigao do Zapadnog prilaza, dela Atlantskog okeana koji je nagoveštavao da je britanska obala veoma blizu i da će uskoro stići do Liverpula. Mej je tada shvatila da je kucnuo čas da obavi još jedan zadatak, poslednji pre iskrcavanja.

Ako je to bio novi početak za nju i njenu bebu, morala je da uništi sve što ju je podsećalo na preživljeno stravično iskustvo: svoju spavaćicu, koja je i dalje bila kruta od morske soli, i bebinu odeću; sve što bi moglo da ih identifikuje kao preživele putnice s Titanika. Izvukla je svoje stvari i bebino odelce, nabila ih u džepove novog kaputa i izašla na palubu. Zaklonjena od tuđih pogleda, počela je da baca odeću u more. Odeća je zalepršala na vetru, nadula se poput balona i zaplutala po vodi poput nabreklih tela utopljenika. Okrenula je glavu od tog prizora, užasnuta oživljenim sećanjima. Potom je opipala Elinu haljinicu s dražesnom čipkanom bordurom, ljupki šeširić i rasparenu čipkastu cipelicu. Drugu je negde izgubila kad su se iskrcale u Njujorku. Sve do tada nije primetila da čipka imala izuzetno složen desen. Podsećala je na kitnjasti pervaz, s motivom Nojeve barke i životinjama svrstanim u parove: psi, konji, jeleni i golubica s raširenim krilima na čelu. Bio je to majstorski rad. Dok je klizila prstima preko čipke, mogla je da oseti koliko je ljubavi i ponosa utkano u nju. Ona i Ela pronašle su svoju Nojevu barku u čamcu za spasavanje, a potom i na palubi Karpatije. Još su bile prepuštene milosti ćudljivog mora. Nagnuvši se preko ograde, primetila je penušave talase posute stotinama beličastih rupica koje su podsećale na čipku. Nije imala srca da gleda kako ta ljupka, minijaturna odeća pluta preko vode i nestaje među talasima, baš kao što se desilo njenoj maloj devojčici? Vratila je bebinu odeću u džep. Ona ne treba da završi u moru. Morala je da sačuva te stvari. One nisu pripadale njoj da bi ih uništila, ali Ela nikad nije smela da sazna tajnu koja se u njima skrivala. Čovek nikad nije smeo da odbaci ljubav, shvatila je tad, čak i kad su od nje ostale samo bolne uspomene.

31 Lusteri su svetlucali, a dijamanti blistali na narukvicama i minđušama. Večera je protekla u savršenom redu iako Selest nije mogla da proguta ni zalogaj. Kako je mogla da jede kad su joj rebra bila modra i otekla ispod stegnutog korseta? Prolazila je kroz agoniju kad god bi pokušala da se savije ili okrene, ali je svejedno morala da se osmehuje i izigrava savršenu gošću. Oko nje su, formalno odeveni i precizno raspoređeni, sedeli poslovni ljudi koji su se poslednjih godina namnožili u gradu, uključujući tu i Groverove partnere iz advokatske firme Recel i Andres. Jedan od gumarskih magnata iz kompanije B. F. Gudrič sedeo je preko puta nje. Svi su želeli da čuju njenu dramatičnu pripovest. „Zar nije strašno što je Voltera Daglasa zadesila takva sudbina?” Akronske novine bile su pune članaka o osnivaču kompanije Kveker outs, koji je izgubio život na Titaniku. „Sirota Mahala izgubila je sve osim bunde koju je imala na sebi. A onda su tu još i Džon Džejkob Astor, Gugenhajm i siroti bračni par Štraus. Zar je moguće da su svi otišli? Sigurno ste sreli bar neke od njih u prvoj klasi... zar ne, Selestina?”

Selest je polako udahnula, primetivši kako je Grover strelja oštrim pogledom. Klimnula je glavom i osmehnula se. „Svi su se poneli kao prava gospoda”, rekla je. „Njihova hrabrost nikada neće biti zaboravljena. Upoznala sam neke od njihovih supruga u Komitetu za pomoć.” „Čula sam da su se muškarci s nižih paluba ponašali kao divljaci” primetila je Groverova majka Harijet, gurajući u usta još jedno parče pite s višnjama. „Ne bih se složila s tim”, odbrusi Selest. „Videla sam mnogu gospodu, iz svih društvenih staleža, koji su dostojanstveno ispraćali svoju decu i ljubili svoje supruge, znajući da ih nikada više neće videti. Većini putnika iz nižih klasa nije bilo dopušteno ni da izađu na palubu dok već nije bilo prekasno. Među njima je bilo mnogo žena s decom, koje nisu uspele da se ukrcaju na spasilačke čamce. Ti siroti ljudi bili su prepušteni sami sebi, unapred osuđeni na smrt. Te noći utopilo se pedeset i troje dece iz potpalublja. Pedeset troje. Naravno, to nije važilo i za prvu klasu, gde se utopila samo jedna devojčica, i to zato što je odbila da se razdvoji od svojih roditelja.” Primetila je da su svi žudno upijali njenu priču i poželela da im u lice saspe još strašnije i sramnije detalje, ali znala je da nije bilo ni vreme ni mesto za to. Oni su želeli da slušaju priče o heroizmu, a ne nešto zbog čega će se noću prevrtati u košmarima. ,,Mi smo još na spasilačkom brodu uspeli da prikupimo deset hiljada dolara za pomoć preživelima”, ponosno je dodala. Morala je da pazi šta govori jer ju je Grover unapred upozorio da za večerom ne sme previše da razglaba o svom iskustvu. On nije bio nimalo impresioniran njenim viđenjem stvari. „Titanik!”, besno je procedio. „Već mi je muka od tog prokletog broda. U Tribjunu pišu samo o tome, od prve do poslednje strane. Svi već znaju kako se sve završilo pa bih te zamolio da na večerašnjem prijemu obuzdaš svoju teatralnost i da ne dižeš prašinu oko toga.” „ Ali ti uopšte ne možeš da zamisliš taj užas, Grovere”, pobunila se ona. ,,Nikad neću zaboraviti ono što sam videla. Imala sam ludu sreću što sam izvukla živu glavu.” ,,Od Brajdena sam čuo da si se lično zauzela za neku udovicu iz potpalublja. Zar ona armija dobročinitelja, koja vas je dočekala u luci, nije bila dovoljna da joj pomogne?” „Mej i ja smo sedele jedna pored druge u čamcu za spasavanje. Ona je izgubila muža i sve što je imala na ovom svetu. Kako sam mogla da se oglušim o svoju dužnost?” odgovorila je Selest, trudeći se da smiri glas. Pre samo nekoliko minuta čula je kako se Suzan vraća s Rodijem. Izgarala je od želje da vidi sina, ali znala je da će morati da sačeka da Grover prvo završi s pridikom. Ako ga razbesni, sigurno će se potruditi da još više odloži njen susret s Rodijem. „Osim toga, htela sam da pomognem gospođi Braun oko osnivanja fonda za preživele.” ,,Ti ćeš zauvek ostati pastorova kćer”, podrugnu se Grover. „Hvala bogu da sam bio dovoljno pametan da ti ne dopustim da na to putovanje povedeš i mog sina. Da mu se nešto desilo...” Osetila je pretnju u njegovom glasu.

Batine nisu predstavljale nikakvo iznenađenje. Naljutila je muža i morala je da istrpi kaznu. Grover joj je dopustio da vidi Rodija samo nakratko, uoči samog polaska na prijem. Bila je toliko isprebijana da nije imala snage da ga uzme u naručje; a on je, ugledavši majku, briznuo u plač i sakrio se iza Suzan, smirivši se tek kad mu je pružila paketić s igračkama. Srce joj se slamalo od tuge što nije mogla da ostane s njim. Sama je bila kriva što se nije vratila na vreme, kao što joj je Grover naredio. Zagledavši se u žudna lica Harijetinih gostiju, vratila se u stvarnost i shvatila da je pametnije da promeni temu. „Dobro, dosta priče o meni. Šta se ovde dešavalo dok sam bila odsutna?” Gosti su se zdušno prepustili prepričavanju lokalnih tračeva, ali kad su se žene povukle u salon, ostavivši muškarce da popiju porto u trpezariji, ponovo je na dnevni red došla priča o Titaniku. „Jeste li videli Madlen Astor? Kažu da je u delikatnom stanju...” „Videla sam je na Karpatiji. Bila je raspamećena od straha. A to što ste čuli je istina. Zaista je trudna” „Ima samo osamnaest godina, a nije bila ni pet minuta u braku s mužem duplo starijim od nje. A on je, povrh svega, bio oženjen kad su se upoznali. Pa ipak, kako god bilo, ne smemo loše da govorimo o mrtvima.” „Jeste li videli mnogo leševa? Oh, sigurno je strašno kada te naguraju u čamac s onim ološem iz treće klase! Mogu da se kladim da ste se preporodili kada ste se vratili kući, na suvo, u svet kome pripadate.” O, zavežite! – došlo joj je da drekne na te plitkoumne žene u nakinđurenim večernjim haljinama, s podrhtavajućim podvaljcima i mesom koje je kipelo iz dubokih dekoltea. Vi uopšte ne znate kako izgleda život samo nekoliko milja dalje odavde. Vaše odobravanje mi je nekad bilo važno, ali više ne. Sada mi više ništa od svega ovoga nije važno, pomislila je, tiho uzdahnuvši. Ja nikad neću postati deo vašeg sveta. U meni ima previše engleskog duha. Previše sam različita i previše mlada da bih sedela ovde i tračarila s umišljenim guskama koje mare samo za pompu i status, i koje uopšte ne mogu da shvate užas kroz koji sam prošla. A i zašto bi ga shvatile? Njima to izgleda kao neka filmska drama koja promiče preko srebrnog platna. Neću da budem ovde, vrištala je u sebi. Dođe mi da uzmem Rodija i da pobegnem. Nikada pre nije se osećala tako usamljeno, tako zarobljeno, tako frustrirano. Čitave noći posmatrala je kako Grover ispija čašu za čašom, besno sevajući očima zbog toga što se pažnja gostiju neprestano vraćala na priču njegove supruge. Uskoro će stići njihova kočija i on će još usput početi da je grabi šapama, očekujući dužnu nagradu u spavaćoj sobi. Ali to neće biti nežno ljubavničko milovanje, već brutalna pohara praćena životinjskim dahtanjem. A onda će sve biti gotovo i ona će ostati da leži u ranama, iskorišćena i ponižena, kao i toliko puta ranije. Kako je došlo do toga? Groverova nežna milovanja veoma brzo su prerasla u fizičko zlostavljanje, još dok su bili na medenom mesecu u Parizu. Čim su se

venčali, Grover se pretvorio u sasvim drugog čoveka, tiranina koji ju je kritikovao zbog svake sitnice: zašto se tako oblači, i takvu frizuru nosi, i takvim akcentom govori, i zašto iz takve sredine potiče. Govorio je da će je preoblikovati u uzornu suprugu, kao da je ona komad gline. Isprva je bila previše šokirana i previše uplašena da bi se pobunila ili pružila otpor. Od tada su prošle godine, a ona je i dalje živela s tom strašnom tajnom. Batine koje je po povratku dobila bile su samo nagoveštaj onoga što će zaista uslediti ako se drzne da se ponovo ogluši o njegove zapovesti. Ležala bi budna pored njega u ranim jutarnjim satima i slušala kako hrče, očajna i bespomoćna, plašeći se da se pomeri da se on ne bi probudio i krenuo iz početka. Dok je pijuckala kafu s tim ljudima, pretvarajući se da uživa u prijemu i trudeći se da se ne štreca od žaoka bola, shvatila je da više ne može tako da živi. Te noći je u svojoj glavi skovala plan. Dok je slušala izveštačene razgovore i zlurade tračeve, pomislila je da mora da postoji neki način da preuzme kontrolu. Kada stignu do kuće na Portidž Hilu, ponudiće Groveru onaj fini viski koji mu je donela iz Njujorka. Nagovoriće ga da sedne i da se prepusti piću. Potom će se iskrasti iz sobe da se presvuče, dok je on umoran, pijan i spreman da zaspi. Ušunjaće se kod Rodija, pazeći da ne probudi Suzan koja je spavala u susednoj sobi. Zaključaće vrata i pronaći ćebe i jastuk iza kauča – znala je da se nalaze unutra. Bar će te noći biti bezbedna. Ako joj Grover ujutru nešto prigovori, objasniće mu da je bio toliko umoran da je zaključila da je bolje da ga ostavi da prespava na sofi. Jedna opaska, koju je Harijet Parks iznela posle večere, naterala ju je da se zamisli. „Treba sve to da staviš na papir, draga moja, pre nego što zaboraviš detalje.” Zašto bi ćutala o onome što se desilo na Titaniku? Zašto ne bi ispričala svoju verziju događaja i prikupila sredstva za sirote brodolomnike iz Kornvola, koji će, kako je načula, uskoro stići u Akron? U novinama se naširoko pisalo o Margaret Braun, dami iz visokog društva koja se lično latila vesala na čamcu za spasavanje. Ona joj je sada bila prijateljica i Selest je bila čvrsto rešena da prisustvuje svakom sastanku Komiteta za pomoć preživelima s Titanika, šta god morala da učini da se pojavi tamo. Ponovo se setila Mej i Ele koje su plovile preko okeana. Da li će im njen plan pomoći da se domognu boljeg života? Kako bi toj devojci iz Lankašira izgledao isprazni i izveštačeni spektakl kojem je te večeri prisustvovala? Ne, Selest neće ćutati. Sigurno postoji način da podstakne javnu debatu. Nesreća je mogla biti i sprečena, bila je sigurna u to. Kada se konačno otarasila Grovera i ušunjala u dečju sobu, zapalila je sveću, pronašla notes i olovku i počela da zapisuje svaki detalj, dok su joj sećanja još bila dovoljno sveža: svaki razgovor koji je čula i svaki prizor koji je videla, sve je počelo da se sliva na papir. Ispunjena čudesnim prilivom energije i odlučnosti, pisala je vlastitu pripovest o toj kobnoj noći, ne samo da bi Rodi jednog dana, kada bude stariji, mogao to da pročita, već i da bi iza sebe ostavila svojevrsno istorijsko svedočanstvo. Nešto joj se uskomešalo u grudima dok je

lagano uviđala da više nije bila otirač bačen pred Groverove noge, već žena dostojna poštovanja, žena koja je preživela katastrofu i koja više nikad neće dopustiti da je gaze. Te noći je, prvi put nakon mnogo vremena, zaspala čvrstim snom.

32 Anđelo je oklembešeno sedeo u jeftinom baru u jednoj od mračnih uličica i nalivao se burbonom. Međutim, koliko god da je pio, nije mogao da otupi bol koji ga je satirao iznutra. Zašto da se vraća kući? Njegov sićušni stan sada je skupljao prašinu, u istovetnom stanju u kakvom ga je ostavio onog aprilskog jutra pre nekoliko nedelja. To je sada bilo samo mesto gde je mogao da se stropošta kada se u sitne sate dotetura kući, mesto gde će prespavati mamurluk i sakriti se od strina Ane koja mu je neprestano zvocala da sredi taj ćumez. „Zašto da ga sredim?”, urlao je on. ,,Ko će da vidi ovaj lom osim mene?” „Ako ostavljaš hranu na sve strane, zapatićeš pacove. Pogledaj samo na šta ličiš! Danima se nisi obrijao niti otišao na posao. Kako ćeš da platiš kiriju? Nijednom poslodavcu ne treba radnik koji stalno zabušava. Marija bi se postidela da te vidi!” ,,Da više nisi pomenula njeno ime! Ti je čak nisi ni upoznala!” „Salvi kaže da je bila veoma lepa i ponosna. Takvim ponašanjem kaljaš sećanje na nju!” Ana je očajno mlatarala rukama, skupljajući prljave košulje i raščišćavajući nered. „Odlazi! Umem i sam da operem svoj veš.” „Malo sutra! Zbog tebe će ljudi pomisliti da su svi Bartolinijevi prljavi krmci. Moramo da sačuvamo porodični ugled. Moramo da vodimo svoje poslove. Pijančenje ništa ne rešava.” „Radiću šta hoću”, brecnu se Anđelo. „Znaš, strašno brinemo za tebe. Ti si deo porodice. Nećemo dopustiti da završiš u slivniku.” „Zašto sam uopšte došao u ovu prokletu zemlju? Ona mi je uzela sve što sam imao, sve što sam voleo. Za mene ovde više nema ničega.” „Onda podvij rep i vrati se sa svojom tužnom pričom u Italiju. Ponovo se vrati seljačkim poslovima. Uradi bilo šta, samo nemoj uludo da traćiš život.” „Ostavi me na miru.” Anin predlog mu je ipak brujao u glavi. Možda bi stvarno trebalo da se vrati kući, na selo, kod svog brata, stare majke i Marijinih roditelja. Ali kako da im izađe pred oči? Ponovo se odvukao do Ricijevog bara i pio sve dok nije ostao bez prebijene pare. Nije bilo nikakve sramote u tome da se vrati kući u Italiju, ali ga je nešto ipak sprečavalo da to učini.

Probio se kroz gužvu i izašao na ulicu. Ovde je bar bio svoj gazda. Ana je neprestano zvocala, baš kao i njegova majka: uradi ovo, uradi ono. Da se vrati kući? Nikako! Ovde je mogao da radi šta god mu je volja, da postane nevidljiv, da pije šta hoće, koliko hoće i kad hoće. Ovde je lako mogao da se sakrije od prijatelja i porodice. Nikad se neće vratiti! Povratak je mirisao na poraz i neuspeh. Ostaće tu pa kud puklo da puklo.

33 Još pre nego što se voz zaustavio u stanici Trent Vali, Mej je ugledala tri visoke kule katedrale. Tri Gospe iz Doline, tako ih je Selest zvala. Primetila je da su kućice u blizini pruge bile sagrađene od crvene cigle, ali ne od svetlucave akringtonske, kakvu je viđala u Lankaširu, već s nekom blažom plavičastoružičastom nijansom. Uprkos strepnji što se obrela na mestu gde je potpuni stranac, bilo joj je drago što je sve oko nje delovalo tako novo i nepoznato. Ela je čvrsto spavala, iscrpljena putovanjem. Jedan vojnik u sivkastosmeđoj uniformi pomogao im je da siđu na peron. On se vraćao u svoj puk u Vitingtonskoj kasarni, odmah izvan grada. Tokom dugog putovanja od Liverpula mala Ela ga je toliko očarala svojim nestašlucima da joj je na peronu ćušnuo šiling u ručicu. Dobrota stranaca, pomisli Mej, odmah se setivši Selest. Napolju ih je dočekao vedar prolećni dan i zeleno lišće koje je svetlucalo na suncu. Kao da je na selu, pomislila je zadivljeno posmatrajući crkvene zvonike, koji su na nebu zamenili fabričke dimnjake na koje je navikla u svom rodnom gradu. Sve je bilo potpuno drugačije nego u Boltonu sa strmim, terasastim ulicama. Srećom, na stanici ih je sačekao omnibus koji ih je prevezao do grada i uskoro su se obrele na Market skveru. Mej je pronašla jedan kafe u kome je utolila žeđ i otresla prašinu s odeće pre nego što je krenula uz Ulicu Dam, ka Ličfildskoj katedrali. Grad je bio bajkovit, kao da je izašao iz dečje slikovnice. Videla je Minstersko jezero po kojem je plovilo jato brbljivih pataka, i trešnje čije su grane bile iskićene dražesnim ružičastim cvetovima. S druge strane jezera uzdizale su se visoke građevine od cigle, s vrtovima koji su se spuštali ka vodi. Udahnula je punim plućima svež vazduh, očarano posmatrajući kaldrmisane ulice i starinska zdanja, svet koji se razlikovao od svega što je do tada videla. Možda je Selest bila u pravu. Možda je to stvarno bilo mesto gde je mogla da zasnuje novi život. U džepu je nosila papir sa Selestinim uputstvima i kanonikovom adresom, ali koliko god se trudila, nije uspevala da pronađe njegovu kuću. Obišla je spoljni deo katedrale, sve do Zapadne kapije, iznad koje se nalazio zid pun statua. Zaustavila je ženu s pletenom korpom i raspitala se za adresu. Ona je pokazala ka zasvođenom prolazu koji je vodio ka sićušnom trgu s mnoštvom niskih načičkanih kućeraka okrenutih ka zajedničkom povrtnjaku.

„Koga tačno tražite?*”, upitala je osmehnuvši se Eli koja se upravo probudila. „Kanonika Forestera”, odgovori Mej. ,,To je kuća broj četiri. Njegova ćerka bila je na Titaniku. Uspela je da preživi, neka je slava Gospodu! Strašna nesreća, zar ne?” Mej je ćutke klimnula glavom. Bilo je nemoguće uteći od oglasnih tabli s vrištavim i senzacionalnim naslovima koji su prolaznicima predočavali najnovije vesti o katastrofi – TELA NASTRADALIH IZVUČENA IZ MORA! PUTUJU KA HALIFAKSU! Novinari su se međusobno takmičili u iznošenju što jezivijih detalja. Ali od nje niko ništa neće izvući. Ako joj neko priđe, praviće se kao da nikad nije kročila na taj brod. „Tako vam je krasna bebica”, rekla je žena, pomazila Eline lokne i iznenađeno odmerila Mej. Mej se već navikla na takve reakcije, koje su je pratile gde god se pojavi s Elom: u vozu, autobusu ili malom kafeu na gradskom trgu. Diskretno je klimnula glavom i nastavila ka vratima na koja ju je žena uputila, nadajući se da je bila na pravoj adresi. Stidljivo je pokucala. Samo trenutak kasnije, pred njom se pojavio sedokosi muškarac s izboranim, dobroćudnim licem i ljubaznim osmehom. ,,A-ha! Mislim da znam ko ste vi! Izvolite, gospođo Smit! Nadam se da ste lepo putovali.” ,,Vi znate za mene?” „Naravno da znam. Selest nam je poslala telegram. Kako je moja nepotopiva kćer?” Oči su mu velikodušno zaiskrile i Mej je osetila kako joj teret pada sa srca. „Uopšte vam ne mogu opisati koliko je vaša kćer bila dobra prema meni...” „Ah, ona je ista kao njena mila mati. Izvolite, sedite. Skuvaću čaj. Moja spremačica danas nije došla pa vas molim da ne zamerite zbog nereda”, izvinjavao se sklanjajući gomile knjiga i papira kako bi Mej imala gde da sedne. Mej je spustila Elu na stolicu, okruživši je prašnjavim zgužvanim jastucima. „Dajte da vam pomognem. Ako mi objasnite gde šta stoji, mogla bih...” Soba je bila zatrpana knjigama, časopisima i isečcima iz novina. Nije videla ni pedalj slobodne površine. „Skupljam sve članke o brodolomu. Baš me zanima da li će se negde pomenuti vaša imena, ali do sada ih nisam pronašao. Ovo ću poslati Selesti. Molim vas da primite moje saučešće, gospođo Smit.” „Krenuli smo za Ajdaho... da tamo započnemo nov život.” Mej je osetila da joj na oči naviru suze, suze koje su uvek vrebale odmah ispod površine, ali znala je da je mora da obuzda bol. „Pravi je blagoslov što imate tu curicu. Deca predstavljaju veliku utehu.” ,,Da”, brzo odgovori Mej, nadajući se da je dobroćudni sveštenik neće previše ispitivati. „Ona mi je sad najvažnija na svetu. Moj siroti muž je maštao o tome da joj obezbedi što lepšu budućnost i da joj priušti pristojno obrazovanje.

Učiniću sve što je u mojoj moći da joj i ja to pružim. Moraću da radim za dvoje. Zato sam i došla ovde.” Kada je održala svoj mali prigodni govor, Mej je spazila šolje i tacne i počela da ih ređa na poslužavnik dok je kanonik Forester pristavljao vodu za čaj. „Shvatam. Nemate razloga za brigu. U Ličfildu uvek ima posla za čestite ljude. Siguran sam da ćemo nešto pronaći. Da li ste posebno obučeni za neki posao?” „Neko vreme radila sam kao služavka, a onda sam se zaposlila u predionici vune. Mogla bih da nabavim preporuke, ali to bi zahtevalo nešto vremena”, napomenula je, znajući da time rizikuje da neko od njenih poznanika sa severa sazna njenu novu adresu. „Reč moje kćeri je i više nego dovoljna preporuka. Ona ume dobro da proceni ljude.” Kanonik je zastao, tiho uzdahnuvši, kao da ga je ta opaska naterala da se zamisli. „Hajde da popijemo čaj, a onda ću vam opisati nekoliko mogućnosti koje bi odgovarale i vama i vašem detetu.” Dok je kanonik Forester sipao čaj, Mej je iz tašne izvukla slatki dvopek za Elu. „Moraću nekako da uskladim posao s obavezama oko bebe. Ne mogu... Ne želim da je ostavljam s nepoznatim ljudima... Bar ne još neko vreme.” „Siguran sam da ćemo pronaći neko rešenje. Kada ljudi saznaju za vašu situaciju...” ,,Nemojte!”, uspaničeno viknu Mej umalo ispustivši šolju. „Molim vas, gospodine, ne želim da bilo ko sazna za to... Bolje je da to ostane među nama. Videla sam u Njujorku kako preživeli putnici po ceo dan ne mogu da se otarase novinara koji su se bukvalno otimali za njihove ispovesti.” ,,To neće dugo trajati, mila. Nažalost, takve stvari brzo iščile iz ljudskog sećanja i zato je dobro da se u fondove za pomoć slije što više novca pre nego što saosećanje javnosti počne da jenjava. Dobrotvorna udruženja već su uspela da prikupe na hiljade funti. Ljudi žele da pomognu. Žele da pokažu solidarnost. Naravno, shvatam vašu želju da sačuvate mir. Mogao bih da vas zaposlim u Teološkom koledžu. To je blizu, odmah preko puta Porte. Njima su uvek potrebne vredne žene koje će pomoći u kuhinji i perionici. Već sam popričao s upravnikovom suprugom, gospođom Filips. Ona će vam rado pokazati zgradu i objasniti šta bi bile vaše dužnosti. U blizini je i soba za izdavanje, gde možete da stanujete.” Mej klimnu glavom preplavljena olakšanjem. „Hvala vam. Mislim da bi mi takav posao odgovarao.” Otpila je gutljaj čaja. Ženi koja mu je održavala kuću treba očitati dobru bukvicu. Mala kuhinja se baš i nije caklila od čistoće, a nekoliko šolja bilo je okrnjeno. Kada su popili čaj, kanonik Forester otpratio je Mej i Elu do kuće upravnika koledža, gde ih je služavka obavestila da je njena gazdarica otišla do katedrale. „Mogu da sačekam”, rekla je Mej, mada nije bila sigurna da je spremna za tako važan razgovor.

„A šta kažete da prošetamo do katedrale? Usput ćete videti naš katedralni gradić, a potom ćete upoznati svoju poslodavku i popričati s njom. Nema nikakve vajde od odlaganja, zar ne?”, reče kanonik Forester, uopšte ne sačekavši njen odgovor. Mej se osmehnula. Selest je svoju otvorenost i energičnost očigledno nasledila od oca. U katedralu su ušli kroz sporedna vrata i Mej je odmah osetila vlagu koja je izbijala iz hladnog, drevnog kamena. Osvrnula se oko sebe, primetivši visoku zasvođenu tavanicu. Svevladajuća tišina ispunila ju je strahopoštovanjem. „Mogu li da sednem?”, upita šapatom. „Naravno. Ostaviću vas da se na miru pomolite, a ja ću potražiti gospođu Filips.” Mej je sedela povijene glave, držeći Elu u krilu. Bilo je nečega u tom ogromnom, odzvanjajućem prostoru, nečega što joj je teralo suze na oči. Bila je tako umorna. Morala je da pronađe neko utočište. Da li bi Ličfild mogao biti utočište? Da li zaslužuje da bude tu? Ili ju je možda njena neiskrenost učinila nedostojnom takve milosti? Moraće da živi dan po dan, korak po korak. To je najviše što može da učini. Morala je da priušti dobar život Eli, daleko od hladnog, memljivog sirotišta. Ovo je bilo dobro mesto za nju. Istina o njenom poreklu nikada neće izbiti na videlo. Niko nije imao razloga da čeprka po njihovoj prošlosti. Njena prava životna priča nestala je zajedno s onim brodom. Laži na kojima je morala da zasnuje novi život bile su smišljene s najboljom namerom. Tada je primetila kako se stari kanonik vraća s nekom krupnom ženom. Bat njihovih koraka odjekivao je među drevnim kamenom. Prikupila je snagu da se suoči s onim što je sledilo, znajući da je to jedina šansa za nju i Elu. Ela je bila siroče. Naravno, ništa na ovom svetu nije moglo da zameni majčinsku nežnost, ali imala je nju, ženu koja je ostala bez deteta i koja je bila voljna da celu dušu uloži u njen odgoj. Njih dve bile su kao ovca i jagnje, pomislila je slabašno se osmehnuvši. Zašto ne bi ostale zajedno? Ustala je da ih pozdravi. „Dobar dan, gospođo Filips. Ja sam Mej Smit, a ovo je moja ćerkica Ela. Nadam se da možete da nam pomognete.”

34 Komitet preživelih s Titanika sačekao je da Karpatija stigne iz Napulja i da se usidri u Njujorškoj luci. Koliko je sve bilo drugačije od prethodne turobne plovidbe kroz tminu i maglu, razmišljala je Selest penjući se uz brodski most za kolonom žena koje su nosile otmene svilene haljine i elegantne šešire. Srce joj je na trenutak zadrhtalo od zebnje. Bilo je to prvi put da je opet kročila na palubu. S druge strane, Mej se samo nekoliko dana posle katastrofe svojevoljno otisnula u nepoznato. Za ime božje, morala je da proguta strah. To je bila samo

kratka poseta, ali tu priliku su tako dugo čekali. Margaret Braun držala je izgravirani srebrni pehar. Mnogo preživelih putnika s Titanika najavilo je svoj dolazak. Među njima su se nalazili i Frederik Sjuard, teniski šampion Karl Ber i nemački industrijalac gospodin Frauental. Strpljivo su sačekali da se svi putnici iskrcaju i da kapetan Rostron okupi posadu. Na brodu je bilo oko dve stotine ljudi koji su učestvovali u spasavanju, a mnoga lica bila su poznata. Na čelu su se nalazili oficiri i inženjeri, a ispred svih njih kapetan, kome je Komitet preživelih rešio da uruči pehar. Pomorski oficiri u otmenim uniformama stajali su rame uz rame s preplanulim mornarima i garavim ložačima. Svi su bili tu, postrojeni kao pod konac. Selest je bila ponosna što je bila član Komiteta preživelih. Trebalo je dosta truda i domišljatosti da svoj plan sprovede u delo i da se pojavi na tom skupu. Naravno, u Njujork je došla u pratnji svoje svekrve Harijet Parks, koja je bila ozlojeđena što nije mogla da učestvuje u samoj ceremoniji, ali joj se ipak pridružila kako bi bila viđena u kremu njujorškog društva. Harijetine uzvišene ambicije navele su Grovera da čelnike kompanije Dajmond raber ubedi da bi bilo korisno da prilože velikodušnu svotu za pomoć žrtvama brodoloma. Selestina svekrva je brže-bolje odjurila za Klivland kako bi u tamošnjim krojačkim salonima nabavila garderobu koja bi odgovarala takvoj prilici. Za razliku od nje, Selest se odlučila za crninu jer je i dalje bila u žalosti za majkom. Kad god je bila daleko od Groverovih očiju, nosila je crnu odeću, ali je kod kuće morala da se zadovolji zagasitim ljubičastim i sivkastim nijansama. Što je Selest više čitala o Margaret Braun, koja je postala nacionalna heroina o kojoj su pisale sve novine, sve se više divila njenoj prodornoj odlučnosti. Ona je i insistirala da sve bude propisno organizovano pre nego što napuste spasilački brod. Zahvaljujući njenoj energičnosti, u fondove za pomoć do sada se slilo na stotine hiljada dolara. Selest se takođe posvetila prikupljanju novčanih donacija, organizujući prodaju rukotvorina i umetničkih slika, dobrotvorne čajanke i večernje koncerte, po uzoru na slična dešavanja u Njujorku. Bila je toliko zauzeta da je jedva imala vremena da razmišlja o tome u koliko se lošem stanju nalazi odnos s Groverom. Takođe, tu su bila i pisma u kojima ju je otac izveštavao da se mala Mej, kako ju je zvao, sasvim dobro snalazi u Ličfildskoj katedrali.

Ona je tako vredna devojka da joj nijedan posao ne pada teško. Počela je da sređuje čak i moj stan, preobrativši moje haotično gnezdo u izglancanu oazu čistoće i urednosti. Ponekad mi je teško da pronađem šta mi treba, ali joj ne zameram jer znam da to radi iz najboljih namera. Njena devojčica uspela je da očara sve dame iz Katedralne porte, koje ne znaju ništa o nevoljama koje su ih dovele ovde. Mej želi da sačuva svoju privatnost kako se novinari ne bi okomili na nju, a ja to razumem i poštujem. Dok onako sitna i mršava hita za svojim

poslovima, deluje kao neki mišić koji trčkara preko kaldrme, ali čini mi se da je ovde pronašla mir. Dobro si postupila što si je poslala kod nas. Sve češće pomišljam da se u njoj možda skriva prerušeni anđeo...

Mejino prvo pismo bilo je nekako uzdržano, ispisano urednim, pažljivim i gotovo dečjim rukopisom. Draga gospođo Parks, Nadam se da će vas ovo pismo zateći u dobrom zdravlju i raspoloženju. Meni je ovde stvarno dobro, bar onoliko koliko može da bude. Vaš otac se prema nama poneo kao pravi gospodin i hrišćanin. Zadovoljna sam svojim poslom na Teološkom koledžu. Takođe sam pronašla stan u Ulici Dam, kod izvesne gospođe Olsop koja kaže da je ranije prala rublje za vašu majku. Ona pazi na Elu dok sam na poslu. Naravno, to nije najbolje rešenje, ali moram da radim, a ne mogu da vodim bebu sa sobom na posao. Ovde je sve tako ravno da šetnje s Elom predstavljaju pravo uživanje. Moja gazdarica poklonila nam je njena stara dečja kolica pa se Ela sad uveliko vozi. Vaš otac se dobro drži. Malo sam mu sredila stan i nadam se da je zadovoljan. Knjiški ljudi su uvek okruženi brdima papira, zar ne? Vaš brat Selvin svratio je da proveri kako sam se snašla i pitao je za vas. Iskreno vaša, Meri Smit (Mej) P.S. Zaboravila sam da vam zahvalim za Elin rođendanski poklon. Stvarno nije trebalo. Haljinica je veoma lepa. Ela vam zauzvrat šalje ovaj portret. Izvinite što sam se toliko isprepadala kada je sevnuo blic. Selest je uzdahnula kada se setila tog pisma. Kako bi samo volela da i ona bude u Ličfildu u to čarobno doba godine kada cvetaju trešnje, da s Rodijem prošeta oko Minsterskog jezera i popije čaj na trgu. Pomalo je zavidela Mej, ali je sada preko njenih pisama mogla bar nakratko da se vrati u zavičaj. Kapetan Rostron primio je pozlaćeni srebrni dvoručni pehar, kao znak zahvalnosti za ispoljenu hrabrost tokom spasavanja brodolomnika s Titanika. Takođe su mu predali i uramljeni spisak zaključaka koje su preživele putnice donele na prvom sastanku održanom u salonu Karpatije u noći 17. aprila. Svi su izrazili najdublju zahvalnost celoj posadi.

,,Vi ste punom parom krenuli preko opasnog mora čim ste saznali za nesreću koja nas je zadesila. Da nije bilo vašeg junaštva, možda niko od nas ne bi preživeo.” Selest je primetila da je kapetan bio duboko dirnut njihovim gestom. „Hvala vam”, promrmljao je i smerno povio glavu. ,,Ne znam kako da vam zahvalim za ovakvu pažnju”, zastao je i duboko udahnuo, ,,za čast koju ste nam ukazali i ovaj veličanstveni pehar prijateljstva i razumevanja. Ja sam samo pokušao da obavim svoju dužnost, prvo kao pomorac, a onda i kao čovek koji saoseća sa svojim bližnjima. Ali moram da napomenem da zasluge za ono što je učinjeno ne pripadaju meni, već mojoj posadi, i zato im se ja ovom prilikom zahvaljujem na odanosti, hrabrosti i poverenju. Takođe zahvaljujem svima vama i u svoje lično ime, u ime moje supruge i porodice. Siguran sam da će moji potomci tokom mnogih generacija s neizmernim ponosom pominjati ovaj dan.” Tada se predsednik Komiteta preživelih, gospodin Sjuard, okrenuo ka posadi. „Kada smo ugledali kako Karpatija izranja iz jutarnje izmaglice hitajući nam u susret, počeli smo da kličemo na sav glas, preplavljeni zahvalnošću i olakšanjem. U znak sećanja na taj događaj, želeli bismo da svima vama uručimo medalje.” Selest je videla te medalje: šest zlatnih za oficire i mnoštvo srebrnih i bronzanih za ostale članove posade. S prednje strane nalazio se reljefni prikaz Karpatije koja hita u pomoć čamcima, dok je na naličju bio izgraviran tekst: „Kapetanu i posadi, za ispoljenu hrabrost i plemenitost.” Svi su počeli oduševljeno da tapšu. Selest je osetila kako joj knedla zastaje u grlu kada je primetila da mlada stjuardesa, koja ih je zadužila svojom ljubaznošću, izlazi iz stroja i pravi učtiv naklon. Odmah je pomislila na posadu Titanika, koja je i dalje bila pod istragom. Načula je da su im obustavili isplatu zarada odmah posle potonuća. Sada su i oni zavisili od dobrotvornih donacija. A tada je pomislila na sve one nesrećnike koji su ležali na dnu okeana, kojima više niko na ovom svetu nije mogao da pomogne. Harijetino raspoloženje naprasno se popravilo kada su u nedelju sve zajedno otišle na Memorijalni koncert u brodvejskom teatru Mulen ruž. Tamo ih je dočekao impresivan broj umetnika: američki vojni orkestri iz utvrđenja u okolini Njujorka, mornarički orkestri iz Bruklinskog brodogradilišta, dečji orkestri i trenutno najbolji muzičari u gradu. Bio je to veličanstven spektakl koji je doprineo da atmosfera naglo živne. „Nadam se da nas nećeš ostaviti na cedilu, Selest?”, dobaci Margaret Braun za vreme pauze, ustremivši se pravo ka njima. „Vaša snaha pružila je značajan doprinos našoj misiji, gospođo Parks.” Harijet se naprasno zarumenela. „Naravno da vas neće ostaviti. Nastaviće da pruža svoj doprinos koliko god je to moguće. Već je prikupila na stotine dolara u korporaciji svog muža... u kompaniji Dajmond raber.” „Zaista? Drago mi je što to čujem jer nas očekuje još mnogo posla. Moramo da izdejstvujemo dolično obeštećenje za nesrećnike koji su ostali bez ičega. Dakle, vidimo se na sledećem sastanku, Selest? Nedavno smo došli na ideju da podignemo memorijalnu statuu i nekoliko nacionalnih spomenika.”

Selest klimnu glavom, a Margaret joj vragolasto namignu i odleprša dalje. „Znači, to je Nepotopiva Moli Braun?” Harijet je zapanjeno buljila za njom. „Tiho! Ne smete tako da je zovete! Margaret mrzi taj nadimak pa ga niko od njenih poznanika ne koristi. Ona je neverovatno energična i odlučna dama. Nikad ne diže ruke od onoga što naumi. Ako neko može da podigne tu statuu, onda je to ona. I sigurna sam da će statua biti prva liga!” ,,Ne koristi te prostačke termine, draga. To ti uopšte ne priliči”, rekla je Harijet, odmeravajući impozantnu ženu s upadljivim šeširom i drečavom svilenom haljinom. „Deluje pomalo sirovo, kao neizbrušeni dijamant, ali je bogata poput Kreza. Pa ipak, to nije tip žene s kojom bi se ti družila. Previše je napadna i razmetljiva za tvoj ukus, zar ne?” ,,Ta žena ima zlatno srce, veće od broda koji je pokušao da je potopi, a to je jedino važno, zar ne? Učiniću sve što mogu da joj pomognem.” Čvrsto rešena da njena reč bude poslednja, Selest se okrenula i odmarširala preko odaje, nateravši svekrvu da zanemi od neverice.

35 Draga Mej, Tako mi je drago što sam dobila tvoje pismo, ali molim te da mi sledećeg puta napišeš bar dve strane. Kako stoje stvari u Ličfildu? Jesi li za Duhove išla na paradu u Grinhilu? Ja sam oduvek volela prazničnu povorku i sportska nadmetanja, a najviše od svega vašar, kada svi nose lepršavu letnju odeću i živopisne šešire. Znam da je tamo uvek veselo i da ulice vrve od posetilaca. Ovde u Akronu nema ničega nalik tome, samo ponekad cirkus ili crkveni bazar. Nedavno smo uručili pehar i medalje kapetanu Rostronu i njegovoj posadi. Moja svekrva Harijet insistirala je da pođe kao pratilja. Najviše od svega impresionirali suje šeširi i dragulji. Trenutno planiramo da podignemo nacionalni spomenik. Ako svojoj svekrvi obećam da može da putuje sa mnom i da se usput prepušta čarima kupovine, mislim da Grover neće imati ništa protiv da jednom u mesec dana šmugnemo od kuće. Grover se prema meni ponaša previše zaštitnički, što mi ponekad ide na nerve, ali čvrsto sam odlučila da učestvujem u kampanji prikupljanja fondova pa ću uraditi sve što je potrebno da pomognem. Jesi li posetila Crvenu kuću? To je mesto gde sam odrasla. Vrt božanstveno izgleda u ovo doba godine, preplavljen ružičastim i purpurnim nijansama. Pretpostavljam da se moja braća trenutno nalaze na planinarenju u Škotskoj. Kako je Ela? Da li je prohodala? Rodi već vozi trotinet i uskoro ćemo ga povesti na izlet do Velikih jezera. Tako brzo raste da je samo pitanje časa kada će izaći iz

kratkih pantalonica i početi da nosi pravu mušku frizuru. Pomalo strepim od pomisli da više nije moja mala beba. Piši mi što pre. Tvoja odana prijateljica s druge strane okeana, Selest Stiskajući pismo u ruci, Mej je tog hladnog novembarskog jutra hitala ka Ličfildskoj katedrali. Bio je ponedeljak, dan kada je sređivala stan kanonika Forestera. Katedrala se nadvijala nad njom pod namrgođenim nebom koje je pretilo snegom. Bilo je dobro što je Eli navukla gamašne i umotala je u debeli kaput. Nije joj se mnogo sviđalo da svoju bebu ostavlja kod gospođe Olsop, ali nije imala drugog izbora. Osim toga, njena gazdarica bila je dovoljno ljubazna da obeća da će, kada krene u kupovinu, staviti Elu u kolica i prošetati je do Ulice Market. Ponedeljak joj je uvek najteže padao, ali nekako će već uspeti da sredi kanonikov stan pre nego što se lati svojih dužnosti na koledžu. Zamolila je gospođu Olsop da, dok šeta, Elu proveze oko Katedralne porte kako bi mogla da joj maše s prozora ili da nakratko istrči napolje i uzme je u naručje. Ela će se sigurno rasplakati kada je vrati u kolica, a ona će se užasno osećati što ponovo mora da je napusti, ali to nije smelo da je omete u poslu. Morala je da radi kako bi njih dve imale od čega da žive. Ela je već počela da hoda i brblja, sve brže rastući na zdravom stafordširskom vazduhu. Gde god bi se pojavila, mamila je pažnju dražesnim loknama koje su joj virile ispod šeširića i iskričavim očima crnim poput uglja. Ela je bila neverovatno ljupko i veselo dete. Da li bi i njena devojčica privlačila takvu pažnju, pitala se često. Nije mogao da prođe nijedan dan a da joj se srce ne stegne od tuge pri pomisli na njenu malu izgubljenu Elen. Sećala se kako su nekada šetale po Kvins parku, posmatrajući dadilje koje su gurale ona skupa gospodska kolica, i kako su se vozile tramvajem do mosta Barou, gde su potom sedele na travi i lizale sladoled iz korneta. Njihova sreća bila je tako kratkog veka. Sada je morala nemo da podnosi svoj bol i da se bori sa snovima u kojima je po ko zna koji put gledala kako talasi odnose njenu bebu i kako njeno lice iščezava s vidika. Jednom kada se probudila s očajnim vriskom na usnama, zatekla je Elu kako stoji u svom krevetiću i zuri u nju ogromnim, crnim, suznim očima. Ne smeš da razmišljaš o tome, prekorila je sebe dok je hitala preko kaldrme. Bez Foresterovih bi bila potpuno izgubljena. Pomogli su joj da se skrasi u tom gradu i da se zaposli kao služavka koja se starala o potrebama mladića koji će jednoga dana postati sveštenici. Čistila im je sobe i prala im veš, a ponekad je pomagala i u trpezariji. Imala je čudno radno vreme, ali živela je dovoljno blizu, u iznajmljenoj sobi s kuhinjom, odmah pored Ulice Dam, tako da je u večernjim satima, kada bi Elu spremila za spavanje, mogla da šmugne da još nešto obavi, znajući da će stara gospođa Olsop dojuriti ako Ela zaplače.

Pismo koje je nedavno dobila promeniće stvari nabolje, ali prvo je morala da zamoli kanonika da joj ga pažljivo pročita. Doduše, umela je i sama sasvim dobro da čita, ali neke rečenice su joj bile potpuno nerazumljive, na primer onaj deo oko otvaranja bankovnog računa. Selest bi se lako snašla s takvim stvarima jer je poticala iz sveta u kome su banke, advokati i reči koje su se protezale preko pola stranice predstavljali sasvim normalnu pojavu, ali to je bio svet koji Mej nikada nije imala prilike da upozna. Poslaće joj još jedno pismo uoči Božića, zajedno s čestitkom i pletenim rukavicama koje je spremila za Rodija. Isprva joj je bilo teško da smisli o čemu bi mogla da piše, ali posle joj je sve išlo mnogo lakše, čak je počela da uživa u tom ćaskanju na papiru. Jedva je čekala da s njom podeli najnovije vesti. Zahvaljujući ohrabrenju kanonika Forestera, Mej se nedavno obratila londonskom fondu za pomoć žrtvama Titanika i objasnila im svoju situaciju. Ako ćemo pravo, ništa nije slagala. Ona je stvarno bila udovica s detetom koje je trebalo da izvede na put. ,,Vi imate pravo na obeštećenje, gospođo Smit, ali ako ništa ne tražite, ništa nećete ni dobiti. Dodatni prihodi bi vam sigurno mnogo olakšali život”, nagovarao ju je kanonik. Dok je odmicala kaldrmom, Mej se upitala kakav li će haos zateći u kući starog kanonika. On je nedavno bio u poseti svom sinu Selvinu, na onom starom porodičnom imanju izvan grada, ali nije se dugo zadržao jer je više voleo da živi u tom kućerku kraj Katedralne porte. Niko nije znao za Mejinu pravu situaciju, čak ni upravnik koledža i njegova supruga. Mislila je da je tako bolje, ali ovo pismo moglo bi sve da promeni. Bila je tako uzbuđena da je skoro došla u iskušenje da pošalje božićne čestitke prijateljima iz Boltona, zajedno s propratnom porukom u kojoj bi im objasnila svoje nove životne okolnosti. Otišla j e čak tako daleko da je u novinarnici odabrala čestitke za svakog od njih. Ali šta ako joj oni odgovore i pozovu je da im dođe u posetu? Brzo je vratila čestitke i izjurila iz radnje, znajući da mora da ostane anonimna. Kanonik je stavio naočari na nos i zagledao se u pismo. „Dobijaćete petnaest šilinga i šest penija nedeljno, od čega je tri šilinga za dete. Ovde imate priložen ček sa zaostalim isplatama. Morate to odmah da odnesete u banku.” „Ali ja nemam račun u banci. Kako se to dobija?”, upita Mej. Ljudi poput nje nisu imali račune. Svoju ubogu ušteđevinu čuvala je u praznoj limenoj kutiji od čaja, na polici iznad kamina. To je za nju bila potpuno strana teritorija. „Treba samo da svratite u banku u Ulici Market i potpišete formulare, a oni će vam dati bankovnu knjižicu”, objasnio je kanonik. „Tamo će vaš novac biti bezbedan. To će vam otvoriti razne mogućnosti”, dodao je i nežno se osmehnuo. Mej je skrenula pogled ka njemu. „Kakve mogućnosti?” „Pa, recimo, da živite u zasebnom stanu. Mogli biste da iznajmite neki kućerak.” „Ali ko bi tada čuvao Elu?”

„Imaćete dovoljno novca da nekom platite da je čuva ili da manje radite.” „Moram da radim. Ne mogu da sedim kući i hvatam zjale. Nisam tako vaspitana.” Mej je bila prestravljena pomišlju da bi odjednom mogla da dobije toliko slobodnog vremena. „Mislio sam da žena koja odgaja malo dete ima sasvim dovoljno posla”, odgovori kanonik. ,,Ne delujete mi baš srećno što ste obezbedili redovne prihode”, namrštio se primetivši nemir na njenom licu. „Oprostite. Sve mi je to nekako strano. Banke i čekovi i... Šta će ljudi misliti?” „A ko će znati za to, osim vas i bankarskih službenika? Znate, diskrecija je njihovo glavno načelo.” „Koliko dugo ću moći da računam na taj novac?”, upitala je Mej pokušavajući da se nečim uposli. „Sve dok ne napustite ovaj svet, draga moja, ili dok se ponovo ne udate. Taj novac biće dovoljan i za Elino školovanje, koliko god ono potrajalo.” „Neću se ponovo udati, ali sve ovo mi jednostavno izgleda previše dobro da bi bilo istinito.” Mej je uzdahnula dok je besno ribala pločice. Kako je samo uspeo toliko da zaprlja pod? „Pomislite na ono što ste izgubili, gospođo Smit. Nema tog novca koji može da nadoknadi takvu tragediju, zar ne?” Mej sleže ramenima i obrisa znoj s čela. „U pravu ste, ali ja nikad u životu nisam imala toliko novca.” „Onda ga mudro upotrebite u svoju i Elinu korist. Uzmite ono što vam pripada i više ne razmišljajte o tome. Novac vam pruža mogućnost izbora, draga moja. Dobro će vam doći u budućnosti, šta god ona nosila.”

36 Draga Selest, Nadam se da će moj paket stići pre Božića. Ovde postaje sve hladnije. Duva neki lenji vetar, onaj koji ne struji oko čoveka, nego kroz čoveka, kao što je moj Džo govorio. Džo mi strašno nedostaje u ovo zimsko doba. Odvela sam Elu da vidi Božić Batu, ali ona se rasplakala jer se uplašila bele brade. Imam i jednu dobru vest. Fond za pomoć žrtvama s „Titanika” dodelio nam je redovnu penziju. Malo sam se zabrinula kada sam dobila bankovnu knjižicu, ali uvek odlazim kod istog službenika, a takođe sam čula da se ljudi koji tamo rade pri stupanju na dužnost zaklinju da će držati u tajnosti sve detalje koji se tiču tuđeg novca.

U paketu ćeš pronaći tople rukavice koje sam isplela za Rodija. Pretpostavljam da tamo imate mnogo snega. Šaljem ti i vrećice s lavandom koju sam nabrala u dvorištu Crvene kuće, da te njen miris podseća na dom i pomogne ti da lakše zaspiš. Tvoj brat mi je rekao da se slobodno poslužim pa sam ga poslušala. Gospodin Selvin je šarmantan i pomalo čudan. Ne znam zašto me stalno zove Majskom kraljicom.7 Napravio je mala drvena kolica za Elu, što je veoma ljubazno od njega. Tvoj otac svakodnevno obilazi parohiju i deli milostinju siromašnima. Već sam navikla na običaje koji vladaju u Ličfildskoj katedrali i na ovdašnju službu, mada ja lično više volim da odlazim u Crkvu Svetog Čeda. Ne, nisam bila u Boltonu. Radije bih ostavila taj deo života za sobom. Da, videla sam Šerifovu povorku i konjanike koji su projahali oko grada, sa svim onim damama na ženskim sedlima. Kakavje toprizor bio! I koliko je balege ostalo iza njih! Baštovani su jurcali na sve strane, naoružani lopatama. Ja se nikad ne bih usudila da se popnem na konja, ali volela bih da moja Ela jednog dana nauči da jaše. Na jednoj slici sam videla i tebe kako sediš na poniju. Sada moram da se vratim šporetu. Pravim pitu s jabukama za tvog oca. Kuvarica s koledža pokazala mi je kako se to radi. Želimo srećan praznik i tebi i tvojoj porodici, Mej i Ela ,,Oh, pogledaj, Rodi! Zar nisu divne?”, povikala je Selest dok je razmotavala Mejin paket i mirisala vrećice s lavandom. „Vezaćemo ih vrpcom da se ne izgube.” To je bio jedini poklon koji je preostao ispod ogromne jelke u hodniku. Rodi je raširenih očiju pregledao poklone, grabeći jedan za drugim, dok su služavke iz prikrajka posmatrale šta se dešava. Suzan je dobila slobodan dan pa je Selest, nakon što su se vratili iz crkve, imala svog sina samo za sebe. Grover je pozvao roditelje na božićni ručak. Trebalo je da stignu svakog časa. Ah, kako je samo žudela za pitom od jabuka, za gnjecavim pecivom koje se topilo oko bogato začinjenog voćnog nadeva. Bio je to nezaobilazni deo engleske tradicije, ali ovde će morati da se zadovolji jednostavnim božićnim kolačem sa suvim grožđem, koji nije mirisao na dom. „Pogledaj, Grovere, Mej nam je poslala tako lepe poklone! Vidiš kako je pažljiva? Uspela je da dobije penziju od Fonda za nastradale s Titanika. Tako mi je drago zbog nje. Sada će moći da počne novi život. Pogledaj kako je Ela porasla”, ushićeno je brbljala, pokušavajući da nagovori svog muža da baci pogled na božićnu čestitku.

7

Englesko žensko ime Mej (May) potiče od imena meseca maja. (Prim. prev.)

Čim se ručak završi, svi će samo sedeti i ćutati, ne znajući šta da kažu jedni drugima, a Grover će ponovo dohvatiti bocu s viskijem. Nije želela to da posmatra. Grover je skrenuo pogled ka fotografiji na kojoj je Mej uštogljeno pozirala u crnoj haljini s ljupkom čipkastom kragnom, držeći na kolenu prelepu devojčicu u beloj uštirkanoj pamučnoj odeći. „Kako je to ubogo stvorenje moglo da rodi ovakvu lutkicu?”, podrugljivo je upitao. ,,Ne budi zloban, Grovere. Mej kaže da je njen muž imao malo ciganske krvi”, odgovori Selest. „Sigurno je bio gluv, mutav i slep kada se oženio tom paćenicom”, odbrusi Grover, povukavši još jedan dim iz cigare. Mada se ponašao kao da ga Mejina pisma uopšte nisu zanimala, Grover je iz nekog razloga bio kivan kad god bi na njihovu adresu stigla pošta iz Engleske. „Šta ovoga puta pokušava da izmami od tebe ta tvoja... štićenica?” Selest je prešla preko te opaske. Selvinova božićna čestitka bila je nečitka, a Berti je ispisao nekoliko redaka o tome kako je u Kembridžu učestvovao na veslačkim trkama, nadmećući se za plavu traku. Hvala bogu da mala Mej, za razliku od njih, piše sve lepše i opširnije, ne zaboravljajući da je redovno izvesti i o očevom zdravlju. Selest je čuvala Mejina pisma u posebnoj fioci u radnom stolu, kako bi mogla da ih čita iznova i iznova, setno ih privijajući uz grudi. Ta pisma predstavljala su njenu poslednju i neprocenjivu sponu s porodicom i zavičajem. Otkako se pridružila Ženskom komitetu za pomoć, Selest je shvatila da je njen život dobio novu svrhu. Kroz nju je strujala neka nova, čudesna energija, osećaj da je nekome bila od koristi. Više nije sedela kao salonska lutka koja je čekala da je neko mrzovoljno dete podigne da bi se nakratko poigralo sa njom. U svoj dnevnik je ponosno sastavljala zapise o mnogo važnijim stvarima nego što su izlasci u kupovinu, svečane večere ili crkvene svetkovine. Skrenula je pogled ka svom mužu koji je beživotno sedeo na fotelji. Grover je bio običan razmaženi grubijan. Kako je njihov bračni staž odmicao, sve više je mrzela život s njim. Takođe joj je bilo sve teže da sakrije njihove svađe od Rodija. Preko dana je bio u obdaništu, ali uveče je uvek morala da se uveri da je zaspao pre nego što bi se usudila da odgovori svom mužu. Grover im je upropastio Božić svojom zlovoljom zbog problema na poslu. U međuvremenu je postao krupna zverka u Dajmond raberu. Nakon neke čarke u kancelariji upravnog odbora, doskorašnji predsednik Frederik Barber odlučio je da se penzioniše i povuče u svoju vilu, što je označilo početak zakulisne borbe za preuzimanje vodećeg položaja u kompaniji. Grover u toj igri nije prošao onako kako je očekivao, pa je zbog tog bio kivan na čitav svet. „Hajde da izađemo na svež vazduh”, predloži Selest. ,,To će nam otvoriti apetit, a Rodi će moći malo da se izjuri. Može da stavi nove rukavice i da isproba novu palicu za bejzbol.”

„Izađi ti s njim. Ja imam posla.” „Ali danas je Božić”, pobunila se ona. ,,To je dan za porodicu. Tvoji roditelji će uskoro stići. Hajde, potrudi se malo.” Odmah se ugrizla za jezik, shvativši da je grdno pogrešila. ,,Da se potrudim?! A šta misliš, šta radim po ceo dan? Ta pisma iz Engleske zavrtela su ti pamet. Ta žena samo pokušava da te iskoristi. Razmišljaš samo o svojoj blaženoj spasilačkoj misiji! Zar ne misliš da je krajnje vreme da prestaneš s tim piskaranjem?” „Ne pričaj svašta. Mej je usamljena, baš kao i ja. Ona me podseća na dom.” „Ovo je tvoj dom. Kako možeš da budeš usamljena kad nikad nisi kod kuće? Na koliko si putovanja bila ove godine? Spiskao sam čitavo bogatstvo na hotelske račune. Bilo bi ti pametnije da malo skrešeš troškove.” ,,Na ta putovanja vodim i tvoju majku. I njoj prija promena vazduha.” „Pre bih rekao da joj prija promena mesta za kupovinu. I moj otac se takođe žali.” „Molim te da se ne svađamo. Rodi će se uznemiriti. Ne smemo da mu pokvarimo dan.” ,,Ti si ta koja sve kvari. Zar ne vidiš koliko si ga razmazila? Stalno trčkara za tobom, kao neko štene.” „Hoću da uživam s njim dok je još mali. Deca brzo porastu, Grovere. Ti uvek možeš da nam se pridružiš.” „Neko mora da plaća tvoje ekstravagantne hirove”, procedi on zagledavši se u staru narukvicu ukrašenu safirima i biserima koju je nosila oko ruke. I ovaj Božić će, po svoj prilici, biti jednako turoban kao i svaki drugi dan. Da nije bilo jelke okićene svetlucavim ukrasima, zimzelenih grančica iznad kamina i božićnih čestitki koje su bile izložene naokolo kako bi ih svi videli, niko ne bi mogao da pretpostavi da je tog dana praznik. Kako sam tako lako nasela na Groverovprividni šarm i naočito lice kada sam ga upoznala u Londonu? Niko me nije upozorio da proverim šta se krije ispod fasade. Grover ju je u tren oka oborio s nogu. Bila je previše mlada i neiskusna da bi odolela njegovim obećanjima. Njeni roditelji takođe su bili očarani Groverovim američkim samopouzdanjem i dobrim izgledom. A šta je sada ostalo od toga? Oči su mu hladne i staklaste, struk mu se raširio od previše pića, a koža dobila mrljavu crvenu boju pijanca. Međutim, u njegovim rukama je i dalje počivala sva moć. On je plaćao račune i držao kesu s novcem. Žene su u njegovom svetu služile samo za ukras. Muškarci su vodili poslove i sprovodili svoju volju, okruženi armijom slugu koji su ispunjavali njihove prohteve. Ako se ikada usudi da ode, ostaće bez ičega. Neće više imati ni dete ni sredstava za život, ništa osim pukog ponosa. Doduše, nedavno je pomislila da bi čak i to bilo bolje, ali tada je pogledala u svog Rodija i shvatila da nikad ne bi mogla da ode i da ga prepusti bezdušnom režimu Parksovih. Pomislila je na članice Ženskog komiteta, koje su prikupljale sredstva za pomoć. Da li je i među njima bilo žena koje su se ujutru budile modre, isprebijane i

ponižene? Ponekad se pitala da li bi možda bilo bolje da se one strašne noći utopila, ali njene misli su se na kraju uvek vraćale Rodiju. On je bio njen razlog za život. Zbog njega je morala da ostane jaka. Sigurno je postojao neki izlaz iz tog ćorsokaka. Valjda nije zauvek osuđena na takvo bivstvovanje. „Hajde, Rodi, dođi da se obučemo. Idemo da sačekamo baku i deku. Tvoj tata ima mnogo posla. Treba da ga ostavimo da na miru radi.”

37 Tog martovskog dana na ulice se sjatilo mnoštvo ljudi koji su iščekivali svečanu povorku, veliku paradu u čast Svetog Patrika. To je bio jedan od najvećih praznika u Njujorku. Parada se te godine održavala malo ranije, petnaestog marta, zato što je Dan Svetog Patrika padao na Svetu nedelju. Čitave porodice izašle su na pločnike obučene u zelene kostime. Sve je vrvelo od muzičkih orkestara i plesača koji su cupkali po prašnjavim ulicama. Anđelo je stajao u masi i posmatrao svetkovinu dok se oko njega širio miris pečenog kestenja i kokica. Salvi i Ana umotali su svog bambina u zeleni šal. Oni su bili zadovoljni jer im je posao zbog praznika dobro išao, ali Anđelo je bio na rubu očaja. Nedavno je od Marijine porodice dobio još jedno pismo, ispisano na listu s crnim bordurama. Marijini rođaci preklinjali su ga da se vrati kući, u paese.8 Ali kako da im izađe pred oči, on kojije svojom nepromišljenošču poslao svoju mladu suprugu i bebu u smrt? U pismu nije bilo ni trunke prekora. Rukopis je bio pažljiv i pedantan, a reči odmerene i pune saosećanja.

Onaj koji ostavlja stari način života i kreće u novo i nepoznato uvek zna šta gubi, ali nikad ne zna šta ga čeka na tom putu. Gospod je odlučio da uzme Mariju i Alesiju i da ih privije na svoje srce. Ko smo mi da pitamo zašto je to uradio? Otac Alberto kaže da ćemo to saznati tek u večnosti.

Nije im rekao za onu cipelicu s toskanskom čipkom. Činilo mu se da bi bilo surovo da raspiruje njihove nade. I njihove i svoje. Mada se mesecima raspitivao na sve strane, niko ništa nije mogao da mu kaže, niko osim putnice koja je u salonu na Titaniku videla ženu s malom bebom koja je plesala uz neku irsku melodiju, mada nije bila sigurna da li su to stvarno bile one. Ta slika ga je neprestano proganjala. Marija je volela da pleše. Stopala su joj jedva dodirivala pod dok se okretala po podijumu, smejući se na sav glas.

8

Ital. paese – zemlja, zavičaj. (Prim. prev.)

Da je bilo sreće, sada bi zajedno posmatrali tu svetkovinu. On bi držao bebu na ramenima, a Marija bi stajala pored njega u beloj haljini s čipkastim porubom. Bila je tako ponosna na tu čipku. Njena veština ovde bi bila na visokoj ceni. U prtljagu je nosila kompletan pribor: jastuče i tombolo, fusilli9 i mustre koje je dobila u radionici u kojoj je izučila zanat. Planirala je da ovdašnje žene uči kako se pravi čipka i da prodaje svoje rukotvorine. Ponovo je pomislio na cipelicu koja je sada stajala na malom oltaru u njegovom domu, pored njihovog portreta i statue Madone Karmelićanske. Šta ako je stvarno prodala te cipelice nekom od putnika i ako je neka beba sada nosila odeću njegove ćerkice? Nije mogao da podnese tu pomisao. Posmatrao je ljude koji su se revnosno krstili dok je Bogorodičina statua poskakivala na ramenima snažnih Iraca. Na drugoj strani ulice, ispred prodavnice, stajala je grupa žena, takođe poreklom iz Irske, koje su se kikotale i mahale učesnicima povorke. Jedna se držala po strani, prebacujući šal preko ramena, sa slamnatim šeširom na glavi i pogledom oborenim ka zemlji. Kada je osetila da je Anđelo posmatra, okrenula se ka njemu i osmehnula se. On je munjevito skrenuo pogled, uzdrman svojom reakcijom. A, nećeš, bratac, pomislio je. Nije prošlo ni godinu dana otkako si izgubio ženu, a već očijukaš s nekom irskom namigušom. Međutim, potreba za utehom bila je snažnija od prekora. Postiđeno se okrenuo dok je povorka muzičara u zelenim uniformama odašiljala svoje note u prljav i težak vazduh. Bio je okružen takvom gužvom da je počeo da se guši. Morao je da trgne nešto žestoko. U poslednje vreme, uvek je morao da trgne nešto žestoko. Više se maltene i nije odvajao od flaše. U njoj je pronalazio utehu. Ona mu je donosila san i zaborav. „Budi vredan i čestit radnik i nikad nećeš skapati od gladi” uvek mu je govorio otac. Vredno je radio i šta mu je to donelo? U čemu je smisao? Salvi mu je neprestano zvocao kako bi trebalo da opere i očešlja grm od kose. „Ti si tako zgodan boia... Treba da pronađeš neku ragazza da te uteši.” Kad bi mu to rekao, došlo bi mu da ga tresne, ali uzdržavao se zbog poštovanja prema starijima. Kako bi mogao da pogleda neku drugu ženu? Zar je mogao tek tako da zaboravi Mariju? Zar je mogao da odbaci svoje uspomene lako kao što zavrne slavinu? Daleko odatle, u Kanadi, nalazilo se groblje gde su bila pokopana pronađena tela. Trebalo je da ode tamo i da je potraži, ali rekli su mu da nije bilo nikakvih dokaza da se Marija ili Alesija zaista nalaze u tim rakama. Ana i Salvi pisali su u njegovo ime socijalnoj službi i saznali da je mogao da dobije izvesno obeštećenje, ali ono je pokrivalo samo Marijinu imovinu. Anđelo je imao pravo da traži nadoknadu za zavežljaj pun izgubljene čipke. A od koga da traži nadoknadu za gubitak žene i deteta?

9

Ital. tombolo – vrsta čipke. Fusilli – vrsta boda za pletenje, koji podseća na fuzili testeninu. (Prim. lekt)

Sveštenik iz Stare katedrale Svetog Patrika pokušavao je da mu pomogne, ali sve što je imao da mu kaže bilo je da bude strpljiv u svom bolu. Bol će s vremenom popustiti, objašnjavao je, ali Anđelo nije želeo da bol popusti. On je bio njegova kazna. Ipak, da bi radio, morao je da spava, a da bi spavao, morao je da pije. Neprestano je bio u opasnosti da posrne zbog umora. A opet, zar bi bila neka šteta da se jednog jutra oklizne i padne sa skele? I stavi tačku na sve? Samo ga je pomisao na tugu i sramotu koju bi osetila njegova majka terala da gura dalje. I ona cipelica. Šta ako je Alesija stvarno bila tu negde? Morao je nekako da potisne razdiruću žudnju. Samo ga je stavljala na još veće muke. Okrenuo je leđa svečanoj povorci. Video je dovoljno srećnih porodica za taj dan. Trebalo mu je nešto žestoko. Neki jeftin bar i nekoliko sati zaborava u sporednim ulicama Malberi Benda. Kasnije se probudio na smrdljivom podu nekog ćumeza. Džepovi su mu bili prazni. Opelješili su ga. Bazdeo je na alkohol i nešto još gore. Gde se to nalazio? Pokušao je da ustane i sve je počelo da se okreće. Dok je preskakao ljude, koji su hrkali na podu obeznanjeni od pića, čuo je kako crkvena zvona prizivaju vernike na misu za Cveti. Nije mogao da se seti kako se obreo u toj rupi. Bio je ošamućen i nešto mu je bubnjalo u glavi. Da ga irski mangupi, koje je sreo u gradu, nisu dovukli tu i nalili ga nekom ilegalnom brljom? Da li je to uopšte bilo važno? Ništa više nije bilo važno, pa čak ni to da je izgubio čitavu platu, ili bar ono što je od nje ostalo. Morao je da se presvuče pre nego što se suoči sa Salvijem i Anom. Ana će ga živog odrati ako se takav pojavi pred njom. Ona se užasno stidela što se Anđelo toliko zapustio da je ličio na klošara. Ali ono što oči ne vide... i tako dalje. „Nikad ne propusti da odeš u crkvu kada je neki veliki svetac. On će te uzeti pod zaštitu”, čuo je glas svoje majke. A hoće li Sveti Patrik da sasluša njegove vapaje? Zašto bi on mario za još jednog pijanog Italijana? Anđelo je bio zbunjen, mamuran i očajan. Morao je da pronađe neko mesto gde će se srediti, onako kako je priličilo tom svetom danu. Osmehnuo se, zamišljajući kako njegova mama prekorno vrti prstom. ,,Pokaži mi svoje prijatelje, Anđelo, i reći ću ti ko si.” Spustio je pogled ka pijancima, propalicama, džeparošima i ostalim probisvetima koji su ležali na podu. Nisam valjda postao jedan od njih? Sveta Marijo, smiluj mi se! Nisam valjda dotle dogurao? O, Marija, moja Marija, zašto si morala da me napustiš? Šta da radim bez tebe? U šta ću se pretvoriti? Zašto si morala da se ukrcaš na taj ukleti brod? Suze su mu lile niz obraze dok se teturao ka vratima, izlazeći na prolećno sunce koje je štipalo za oči. Pridržao se za dovratak, pokušavao da se orijentiše, a onda je nesigurno zakoračio na pločnik i krenuo ka brujanju crkvenih zvona.

38 APRIL 1913. Njihova pisma su se mimoišla. Mej je sela na klupu u parku da ponovo iščita najnovije pismo za Selest pre nego što ga ubaci u poštansko sanduče. Draga Selest, Ovog puta ću biti kratka. Ne mogu da verujem da je prošlo već godinu dana od našeg prvog sudbonosnog susreta. Jedva se usuđujem da pomislim da će u najskorije vreme reč ,,Titanik” ponovo biti na svim usnama i u svim novinama. Širom Engleske biće održane komemoracije u čast poginulih. Srce mi se slama pri pomisli da nemam gde da položim čak ni cveće za Džoa. Još ne mogu da se pomirim sa spoznajom da je porodični život o kome smo maštali tako surovo otrgnut iz naših ruku. Tvoj otac je u tvoje ime položio cveće na večno konačište tvoje majke. Nedostaje mu njeno društvo, naročito kad padne veče. To je vreme kada bračni parovi obeduju i razgovaraju pored domaćeg ognjišta, vreme bliskosti i utehe koje je uskraćeno udovcima, udovicama i onima koji oplakuju svoje najmilije. Baš je neobično što si me naučila da ovako pričam na papiru. Dok to radim, čini mi se kao da sedimo za istim stolom i ćaskamo uz šolju čaja. Tako sam nekada razgovarala s devojkama iz fabrike i to mi strašno nedostaje. Žene koje rade na koledžu podeljene su na klanove i svaka se drži svog jata. Među njima je i izvesna Flori Džesap, koja mi se uopšte ne dopada, prava oštrokondža koja svuda mora da zabije nos. Trudim se da se držim što dalje od nje, kad god je to moguće. Tvoj otac nas je pozvao da petnaestog dođemo na čaj i stvarno sam mu zahvalna zbog toga. On je jedini koji zna koliko mi teško pada taj datum i da će tako ostati dok god budem živa.Odlučila sam da tog dana napravim eklere i da ih ponesem na čajanku jer znam da ih on voli. Nikad neću moći dovoljno da ti zahvalim što si mi pružila šansu da dođem ovde i krenem iz početka, daleko od sažaljivih pogleda. Ostaću tvoj dužnik dok živim i dišem. Zato bih htela da znaš da, ako ti ikada zatreba moja pomoć u bilo čemu, treba samo da kažeš. Mi možda potičemo iz različitih svetova, ali me ovo druženje na papiru ispunjava osećanjem da polako postajemo najbolje prijateljice. Nadam se da i ti osećaš isto. Bog te blagoslovio,

Mej i Ela „Nema nikakve pošte za mene, Mini?”, zbunjeno upita Selest. Nedeljama nije dobila nijedno pismo od Mej, što je bilo čudno, naročito ako se ima u vidu da se bližila godišnjica nesreće. Selest je neprestano paradirala kroz hodnik kako bi proverila da li se nešto pojavilo na srebrnom poslužavniku na kome je posluga ostavljala poštu, ali i dalje ničega nije bilo. „Žao mi je, gospođo, ali ništa nisam videla”, brzo je odgovorila Mini i smušeno oborila pogled, što baš i nije ličilo na nju. Selest tiho uzdahnu. „Očekujem pismo iz Engleske.” ,,Od vaše prijateljice s Titanika?” upita Mini. Sve služavke znale su da se dopisuje s Mej jer su redovno skidale markice za Rodijevu filatelističku zbirku. „Čula sam da će u gradu biti održana komemoracija za sve utopljene duše, a u katoličkoj crkvi služiće misu.” Selest se nadala da će uspeti da prisustvuje njujorškoj komemoraciji, mada je u poslednje vreme sve teže dobijala Groverovo dopuštenje. Srećom, imala je ideju koja bi mogla da upali ako je dovoljno pažljivo saopšti svom mužu. Ovog puta morala je da povede i Rodija. On se sve više vezivao za nju, a Suzan joj je rekla da je u poslednje vreme ponovo počeo da piški u krevet. „Gospodin Parks ne mora da zna za to. I ovako ima dovoljno briga”, predložila joj je Selest. Zašto je uvek morala da ga pravda? Znala je da bi Grover, kad bi čuo za noćno mokrenje, kaznio Rodija i time još više pogoršao stvari. Svima bi prijalo da nakratko skoknu do Njujorka. Mali porodični odmor pomogao bi Rodiju da se oseća sigurnije. Zašto je bila tako razapeta između porodičnog života i dužnosti koje se latila? Napisaće još jedno pismo za Mej. Tako će razbistriti misli. Ako ništa drugo, na papiru je mogla da bude iskrenija prema samoj sebi. Izgleda da su se naša pisma ponovo mimoišla. Baš čudno da uvek pišemo skoro u isto vreme. Prošlo je već godinu dana, ali i dalje čujem kako očajnički vapaji onih sirotih duša lebde nad vodom. Zato ću učiniti sve što je u mojoj moći da ti glasovi s „Titanika” nikada ne utihnu i da ljudi ne postanu gluvi za patnju koju je ta nesreća posejala. Da budem iskrena, sastanci našeg komiteta ponekad su užasno dosadni. Žene umeju da budu jednako zadrte kao muškarci. Uvek ima onih koje po svaku cenu pokušavaju da izguraju po svome, ne obazirući se na mišljenje ostalih... Pisala je dalje, izgubljena u svemu što se izdešavalo, trudeći se da ne zvuči previše ozbiljno.

Ponekad, dok sedim u Crkvenom udruženju vrednih švalja, torokanje ostalih žena toliko me izmori da mi dođe da zavrištim. Tada počnem da brbljam o onome što sam čula u Njujorku, o ženskom pravu glasa i sličnim temama, što mojoj svekrvi nikad nije po volji. „Ako o tome razglabaš s onim sifražetkinjama”, rekla mi je više puta, „Grover će ti zabraniti da se družiš s njima.” Pokušala sam da joj objasnim zašto muškarci ne žele da priznaju da je žensko učešće u svetskim dešavanjima jednako važno kao i njihovo. O, bože, počinjem da zvučim kao neka agitatorka. Zašto moram da budem razapeta između uloge majke i supruge i građanske dužnosti? Pitam se šta je ostalo od one nekadašnje devojke čija je glava bila puna bujnih snova? Da sam tamo s tobom, da li bih se vezivala za ogradu i marširala s gospođom Pankherst?Nadam se da bih. Strašno je što te opterećujem takvim pričama baš u ovom mesecu, kada smo dužni da se prisetimo svih onih sirotih duša koje više nikad neće moći da puste svoj glas. Oprosti što sam se toliko zanela. S nestrpljenjem očekujem tvoje pismo. Čini mi se da su prošle nedelje otkako ne dobijam nikakve vesti od tebe. Nadam se da ćeš pronaći neko tiho mesto, gde ćeš na miru moći da ožališ svog milog muža. Molim te, ne dopusti da predugo čekam na tvoj odgovor. Tvoja verna prijateljica i društvena aktivistkinja, Selest Potražila je markicu, ali u njenoj kutiji nije bilo nijedne. Grover joj sigurno neće zameriti ako pozajmi jednu od njega. Ne mora mu reći da ju je zalepila na Mejino pismo. Krenula je ka njegovom kabinetu, nakratko zastavši pred pragom i prisetivši se kakve je batine dobila kada se poslednji put drznula da kroči unutra. Bacila je pogled na srebrni stalak na radnom stolu. Ni tamo nije bilo markica. Nikad se nije usuđivala da vršlja po njegovim fiokama, a i da se usudila, verovatno bi ih našla zaključane. Rešivši da ipak okuša sreću, dok se savijala, primetila je koverat s britanskom markicom i poznatim rukopisom; virio je iz korpe za smeće. Bilo je to pismo od Mej: otvoreno, pročitano i bačeno. Soba je počela da se okreće ukrug; odmah je shvatila da to pismo uopšte nije ni videla. Sudeći po poštanskom žigu, stiglo je pre samo nekoliko dana. Naravno da Mej nije zaboravila svoju prijateljicu, pogotovo ne uoči prve godišnjice propasti Titanika. Spustivši se na Groverovu stolicu od mahagonija, pažljivo je pročitala pismo. Obuzeo ju je takav bes da je jedva mogla da diše. Došlo joj je da vrišti od ozlojeđenosti zbog tako bezočne izdaje. Zar mi nije dopušteno čak ni da imam svoju privatnost i prijatelje? Kako se samo usuđuje? Sada je stvarno prekardašio. Briznula je u plač, još jednom pročitala pismo, a onda ga je spustila nazad u korpu, u isti položaj u kome ga je

pronašla. Bes je ponovo počeo da kipi u njoj. Za igru je potrebno dvoje, pomislila je, otvarajuči svoje pismo kako bi dodala postskriptum. P.S. Upravo sam dobila tvoje pismo. Molim te da zaboraviš na onaj luckasti prekor, ali pošto si već ponudila da mi pomogneš, imam jednu molbu za tebe. Znam da će ti zvučati čudno, ali kasnije ću ti objasniti o čemu se radi. Dakle, molim te da mi ubuduće pisma ne šalješ na kućnu adresu, već na adresu ovdašnje pošte, uz napomenu da ih predaju u ruke gospođi Parks, to jest meni. To je bilo najbolje što je u datom trenutku mogla da učini. Ako Grover poveruje da je njihovo prijateljstvo počelo da jenjava, obazrivost će mu popustiti. Uopšte nije znao kakvu joj je uslugu učinio. On ju je možda smatrao slabašnom ženom, ali ovim je uspeo da je pogodi pravo u živac i da još više osnaži njenu odlučnost. Niko je neće sprečiti da ostane u kontaktu sa svojim zavičajem, niti da piše kome god želi. Ako joj je Grover objavio rat, ona je dobila prvi okršaj. Međutim, znala je da su je na putu do konačne pobede očekivale mnogo veće i teže bitke.

Mej je triput pročitala pismo, vrlo čudno Selestino pismo, pokušavajući da dokuči suštinu. Selest je u srednjem delu naširoko govorila o ženskom pravu glasa i izvesnoj Alis Pol, koja je ranije štrajkovala glađu u Engleskoj, a sada se u Americi borila za ciljeve sifražetkinja. Pristupila sam Kongresnoj uniji za žensko pravo glasa. Moram da pružim svoj doprinos borbi za ženska prava. Zašto polovina svetske populacije ne može da odlučuje o stvarima koje se tiču svih nas? Ovde živi dvadeset miliona žena kojima je uskračeno pravo da izraze svoju građansku volju. Alis kaže da su individualni napori svake od nas od neizmernog značaja i da treba da se držimo stihova koje pevamo na bogosluženju: „Ti u svom malenom kutku, a ja u svom...”10 Kako je pismo odmicalo, Mej je postajala sve zbunjenija, a najviše od svega začudila ju je promena adrese. Mej je na trgu u Ličfildu sretala sifražetkinje koje su delile letke. U novinama je takođe videla fotografije njihovih protesta ispred parlamenta. „Grover misli da previše često odsustvujem od kuće zbog obaveza u Komitetu preživelih, što je donekle tačno. Moram nešto da učinim...” Rukopis je bio neobično razvučen, kao da je Selest pisala u žurbi. Šta se to s njom dešava? 10

Orig. You in your small corner, and I in mine. Stih iz dečje hrišćanske himne Jesus Bids Us Shine, koju je napisala evangelistkinja Suzan Bogert Vorner (1819-1885). (Prim. lekt.)

Naravno, nije se moglo reći da Mej nije podržavala žensko pravo glasa. Radnice iz boltonskih tekstilnih fabrika zdušno su prihvatile tu ideju. Čak je i ona svojevremeno pristupila sindikatu koji se zalagao za opšte pravo glasa. Jednom prilikom, kada je gospodin Vinston Čerčil prošao kroz grad, na ulicama su izbili masovni neredi. Pretpostavljala je da su se mnoge njene bivše koleginice sa severa i dalje aktivno borile za svoja prava. Džo je takođe verovao u socijalističke ciljeve, ali od tada je sve krenulo u čudnom pravcu. Šta je trebalo da misli o toj gospođi Pankherst koja se upuštala u brutalne okršaje s policijom? Nedavno je takođe čula šokantnu vest da su u Rajvingtonu spalile bungalov lorda Liverhjuma. Otkad se preselila u Ličhld, Mej se trudila da ne obraća pažnju na takve stvari. To je sada bilo daleko od njenog života. Šta bi kanonik Forester mislio kada bi čuo da njegova ćerka maršira po Americi boreći se za ženska prava? Njen muž sigurno ima mnogo razumevanja kada joj dopušta da pravi takve ispade u javnosti. Međutim, žene poput Selest nisu morale da rade, setno je pomislila. One su mogle da se bave svojim hobijima, ne brinući koliko će ih to koštati. Pa ipak, mogla je da oseti da je tu postojalo još nešto, nešto što ju je ispunjavalo nemirom. To više nije bila ona stara Selest. Mej je još jednom pročitala pismo i Selestina angažovanost naterala ju je da se postidi svog mirnog i povučenog bivstvovanja. Ona nije radila ništa osim pukih domaćih poslova, i u svom stanu i na koledžu. Čuvala je Elu i zahvalno podizala penziju. Svake nedelje tiho je sedela u zadnjoj klupi stare parohijske crkve u Nederstouu, pokušavajući da smiri uzburkani um i da se izbori s upornim košmarima. Bilo joj je teško da u svojim pismima održava tu laž, da prikriva prava osećanja prema Eli i onom što je učinila, ali Ela je sada postala sastavni deo njenog bića i više nije mogla da se rastane od nje. Čudno kako su obe nagoveštavale svoje brige, ali nijedna ih nije jasno izrazila. Njene su bile previše strašne da bi se usudila da ih stavi na papir. Da stvari budu još gore, nedavno je imala bliski susret s Flori Džesap, koja ju je jednog popodneva zatekla kako izlazi iz Provincijal banke. „Aha, baš zanimljivo. Ovde se retko viđaju žene sa štednim knjižicama”, primetila je Flori, radoznalo se zapiljivši u bankovnu knjižicu koju je Mej nosila u korpi. Mej je osećala da mora nešto da kaže. „Moj muž je izgubio život na moru. Ovo je njegova penzija”, promucala je, poželevši da šmugne glavom bez obzira, što dalje od te krupne žene koja je postavljala nezgodna pitanja. „Ozbiljno? Pravo da ti kažem, već smo se pitale kako ti i tvoja curica možete tako fino da živite od one bedne crkavice koju nam daju za platu.” Flori se podrugljivo iskezila, uperivši prstom ka Ličfildskoj katedrali i odmerivši Mejin otmeni crni kaput. Mej se uopšte nije dopadalo što je Flori govorila u množini. Nije želela da ona i Ela postanu meta lokalnog tračarenja. „Ela dobija pakete iz Amerike”, pokušala je da objasni.

„Znači, imate i rođake u Americi? Jesi li preko njih dobila posao? Koliko čujem, sada sređuješ i kanonikovu kuću. Leti Fejgan se poprilično nakostrešila što si joj preotela posao. Daću ti jedan savet, luče. Do posla se ne dolazi preko tuđe grbače. Ljudi će pomisliti da je Leti otpuštena zato što nije dobro radila.” Mej je osetila da joj se obrazi žare. „Pravo da vam kažem, kanonikova kuća bila je u veoma lošem stanju kada sam prvi put svratila tamo. Mislila sam da uopšte nema služavku.” „A zašto bi cura poput tebe svraćala kod čoveka poput njega?” Flori je stajala kao ukopana, ne dopuštajući joj da mrdne ni levo ni desno. „Poznajem njegovu ćerku...” Velika greška. „A ona je u Americi, udata za nekog budžovana. Čula sam da je bila na Titaniku. Odakle se poznajete?” ,,Oh, preko nekih prijatelja iz crkve. Duga priča.” Mej pokuša da se progura s kolicima, ali Flori se ispreči ispred nje. „Čudi me da uopšte dolaziš na posao. Mislim, zašto bi se mučila kad imaš tako jake veze i privatnu penziju?” Flori joj je bacila rukavicu u lice. Kako je mogla da se odbrani? „Nije baš tako. Ja volim svoj posao. Nas dve smo same na svetu i zato moram da radim.” Ponovo je okrenula kolica, ali Flori je zgrabi za ruku. ,,Ne žuri, curo. Ja sam čula drugačiju priču. Odbila si poziv da pristupiš ovdašnjem esnafu.” ,,Ko vam je to rekao?” Mej je jedva čekala da utekne od tih optužbi. „Znate, ja sam žena s malim detetom. Kad god krenem na posao, moram da unajmim nekoga ko će paziti na moju devojčicu. To mora da se plati, bilo novcem ili uslugom”, odbrusila je. „Slušaj, gospođo Smit, ako se stvarno tako zoveš, daću ti mali besplatan savet. U ovom gradu žive dve vrste ljudi: prosta raja i mantijaši, oni s Market skvera i oni iz Ličfildske katedrale. Ne možeš istovremeno da budeš u oba tabora. Ili si jedna od nas, ili si jedna od njih, razumeš?” ,,Ja nisam odavde. Ja sam iz Lankašira i ne želim da se svrstavam ni na čiju stranu.” Mej je već počela i sama da se roguši. Flori joj se unela u lice, kao da je jedva dočekala tu opasku. „Tako znači? A zašto bi jedna cura sa severa došla ovde?” „Ostala sam udovica”, promrmlja Mej. „Zar jedna žena ne sme da promeni životnu sredinu?” Flori se namrštila na taj odgovor, ne pokazujući ni trunku saosećanja. Konačno se izmakla u stranu. „Oprosti ako ću zvučati nepristojno, ali ovdašnje žene se pitaju da li si ti zaista prava udovica.” „Kako to mislite?” Mej je ošinu pogledom, na trenutak je zatekavši nespremnu. ,,Pa, znaš, pitale smo se da te neko nije sklonio ovde zajedno s detetom... znaš, zbog diskrecije, pošto je očigledno da vam ne nedostaje para i da vam niko ne dolazi u posetu.” Florini obrazi naprasno su se zajapurili.

„Otkud vam samo smelost za takva naklapanja?! Moj muž se zvao Džozef, moja mladalačka ljubav. Prošlo je jedva godinu otkako ga više nema.” Oči su joj bile pune suza. „Dobro de, ne moraš odmah da cmizdriš. Nisam htela da te uvredim, ali ne možeš da živiš mimo ostalog sveta. Ako se tako ponašaš, ljudi moraju da postavljaju pitanja, zar ne?” „Šta vas briga ko sam ja?”, odbrusi Mej. „ A sada bih vas zamolila da se sklonite. Krenula sam u kupovinu.” ,,I dalje mi nisi potpuno jasna. Osećam da nešto kriješ. Ali ne brini, pre ili kasnije, iščeprkaću istinu. Penzija malo sutra!” Flori se konačno udaljila, cerekajući se na sav glas. Mej je osetila kako je obuzima mučnina. Toliko o njenom miru. Naklapanje zluradih jezika bilo je poslednje što joj u životu treba. Đavo te odneo, Flori, zašto si morala da zamutiš vodu baš sad kad su se stvari malo staložile. Hvala bogu da je Ela prespavala čitavu epizodu. Neka misle šta god hoće. Iz nje više ništa neće izvući. Možda je kucnuo čas da pronađe drugi posao. Zašto nisu mogle da je ostave na miru? Nije bila dužna da polaže račune nametljivim rospijama poput Flori, ali ubuduće će morati da bude opreznija. Bilo je tačno da se nije mešala sa ostalim svetom, ali zar je s toliko obaveza i brigom o malom detetu imala vremena za to? Stalno je bila umorna. I dalje je loše spavala. Njena jedina prijateljica živela je s druge strane okeana, a sada je čak i ona počela čudno da se ponaša. Osim toga, može li se to uopšte nazvati pravim prijateljstvom? Srele su se samo jednom u životu, pod jedinstvenim okolnostima. Pa ipak, njihovo druženje na papiru ispunjavalo ju je snagom i utehom. Ta pisma su joj pružala mogućnost da izlije svoja osećanja i iskaže ono što joj leži na srcu. Žena poput Selest sigurno se ne bi dopisivala s njom da ne želi. Kad bi se samo usudila da joj kaže pravu istinu o Eli. Možda bi tada imala mirniji san. Međutim, to bi bio prevelik teret čak i za tako dobru prijateljicu kao što je Selest. Ja sam lažov i lopov i prevarant, pomislila je i teško uzdahnula. Ali to što sam tada uradila delovalo mi je kao najispravnija moguća stvar. Sada joj je bila važna samo Elina dobrobit. Stiskala je svaki peni kako bi njena devojčica dobila najbolje što je mogla da joj priušti: kvalitetnu obuću, časove plesa i pristojno obrazovanje. Jednog dana, kada kucne čas, Ela će naći svoje mesto na ovom svetu, ni na dnu, ni na vrhu, već negde u sredini, tamo gde će moći da iskoristi svoje talente. Ako su ih ostali zbog toga smatrali uobraženima, neka bude tako. Ela je vredela više nego svi oni zajedno. Mej je smatrala da joj je kapetan Smit ukazao poverenje time što je baš njoj ćušnuo tu bebu. Morala je da da sve od sebe da joj pruži život kakav je zasluživala. Ne život u nekom sirotištu, kao što se desilo njoj i Džou, već život u kome će imati slobodu da odabere vlastiti put. Dok je radila u fabrici, Mej je pohađala večernju školu kako bi unapredila svoje obrazovanje. Takođe je volela da pročita i dobru knjigu. Otkako je došla u Ličfild, počela je da se zanima za

lokalnu katedralu i njenu istoriju. Volela je da sluša orgulje i horsko pevanje. U stvari, sve više joj se dopadao život u tom starovremskom gradu, iako je sve bilo ravno, bez i najmanjeg brdašceta, potpuno drugačije od onih talasastih vresišta koja su odlikovala edžvortski pejzaž. Da joj je rođenjem bilo podareno malo bolje mesto na društvenoj lestvici, možda bi i ona sada, poput Selest, postala vatrena pobornica ženskih prava. Možda je trebalo da se pridruži ovdašnjem esnafu i pokaže dobru volju. Možda bi dobila neke korisne savete i stekla prijatelje van posla. Međutim, ti prijatelji bi postavljali pitanja i zabadali nos u njen privatni život. Ipak je bolje što se drži po strani. Bolje je da ostavi sve kako jeste i da ne srlja u nevolju. Sada joj je bila važna samo Ela. Morala je da joj pruži šansu da uspe u životu. To je bio jedini način da opravda krađu njenog pravog identiteta. Tek kada se to bude desilo, Mej će moći da pronađe svoj mir.

39 Došao je i taj dan, dan od koga je Anđelo toliko strahovao. Ustao je rano da bi se spremio za posao, skrenuvši pogled ka uglu odaje u kojoj je stajalo njegovo malo svetilište s cipelicom i fotografijom. Sada je delio sobu sa Salvijevim sinovima. Nakon što je ostao bez krova nad glavom, oni su insistirali da se preseli kod njih. Gazda mu je dao otkaz jer su se komšije žalile da po čitavu noć banči s raznoraznim pijandurama i probisvetima. Osim toga, već dugo je kasnio i s kirijom. „Dokle god sam ja živ, nijedan Bartolini neće spavati na ulici. Brat bi me ubio da to čuje”, rekao je njegov stric. „Moraš da pronađeš nov posao i da ponovo staneš na svoje noge.” Anđelo je malo-pomalo uspeo dovoljno da se pribere da se ponovo zaposli. Bilo je hladno i vedro prolećno jutro, a on je ponovo sedeo na krovu jedne zgrade na Menhetnu, zureći u gradsku panoramu, preko nebodera, mostova i reke koja je tekla ka pristaništu, prisećajući se one strašne noći od pre godinu dana. Kako je uopšte uspeo da preživi toliki gubitak, toliki bol i prazninu? Svakog dana dolazio je na posao i pentrao se po kranovima i skelama koje su štrčale nad gradilištem. Rad je predstavljao jedino rešenje. U njemu je pronalazio utehu. To mu je pomoglo da, korak po korak, ponovo stekne reputaciju veštog i pouzdanog radnika, kome su poslodavci davali prednost čak i nad iskusnijim građevincima. Danas će ranije završiti s poslom, obući najlepšu košulju i sako i krenuti ka Staroj katedrali Svetog Patrika u Ulici Malberi, gde je trebalo da se održi posebna misa. Tamo će, okružen ostalim ožalošćenim rođacima nastradalih, zapaliti sveću za Mariju i njihovu devojčicu. Do sada je iz viđenja poznavao mnoge od tih Iraca, starice, devojke i riđokose muškarce koji su klečali pored njega. Vremešna katedrala bila je poput

svetionika koji je izranjao iz pomračine, mesto gde je mogao da pronađe mir i udahne miris tamjana, bezbeđna luka u tom bučnom, nametljivom gradu. Tu se osećao mnogo prijatnije nego u velikoj novoj katedrali. Stara zgrada podsećala ga je na dom. Kamen je bio hladan na dodir. Otac Bernardo revnosno se starao o njima, vodeći ih kao pravi pastir, ali današnja misa iznova će oživeti sećanja na onu strašnu kišnu aprilsku noć od pre godinu dana. Devojka s kariranim šalom ponovo je sedela ispred njega, s crvenkastim loknama vezanim u gust rep koji joj se spušta niz leđa. Bila je to ista ona devojka koju je video na ulici za vreme parade. Jecala je od tuge, tako neutešno da je jedna od časnih sestara morala da je uhvati za ruku. „Nemoj, Ketlin. Oni su sada s anđelima. Znam da ti je teško, ali oni sigurno ne bi želeli da te vide takvu.” Anđelo je jedva obuzdavao vlastite suze. On je odlično znao šta ona oseća. Kada se služba završila, krenuo je ka izlazu, ali časne sestre su ih preusmerile u parohijsku dvoranu. „Sada vam treba šolja jakog okrepljujućeg čaja. Izvolite tamo, da se poslužite. Bilo bi dobro da i ti svratiš, Anđelo. Za tobom je naporan dan. Sigurno si ožedneo.” Nije baš bio raspoložen za čaj. Radije bi zagrlio bačvu viskija, ali ipak se osmehnuo i krenuo za ostalima. Svi su nezgrapno sedeli oko stola, stranci povezani tim kobnim događajem. Umalo se nije zagrcnuo od slatkog čaja s mlekom. Devojka s kariranim šalom skrenula je pogled ka njemu i osmehnula mu se. Još nikad nije video zelenije oči, kao izglancani mermer. Uzvratio joj je osmehom i njeni obrazi su se zarumeneli. „Moja sestra Meri Luiz ukrcala se u Kvinstaunu”, prošaptala je. „Koga ste vi izgubili?” „Suprugu Mariju i našu malu bambinu”, odgovorio je Anđelo. „One su krenule iz Italije. Ukrcale su se u Šerburu.” „Siroti čoveče.” Devojka je saosećajno zavrtela glavom. „Nema ničeg što može da izbriše takav bol, zar ne?” Odjednom mu je bilo drago što je promenio košulju i začešljao divlju crnu kosu. I bio je zahvalan Ani što ga je naterala da sa sebe strese građevinsku prašinu pre nego što krene na misu. Svi su sedeli za stolom, pijuckajući čaj i vodeći učtive razgovore, svako na svom jeziku. Ipak, Anđelo je znao da će za nekoliko minuta svi izaći odatle i nastaviti svojim putem, do sledeće godine. Kada su izašli napolje, mlada Irkinja je neodlučno zastala na stepeništu katedrale, prebacujući šal preko ramena, kao da je htela da mu pruži šansu da je sustigne. Napolju je bio sumrak i Anđelo je osetio kako ga nešto vuče ka njoj. „Bella notte. Tako je lepa noć za šetnju, za jednu malu passeggiata, kako bi rekli u mom zavičaju”, reče nadvijajući se nad njenom sićušnom siluetom. ,,Da, zaista. Veče je previše lepo da bismo žurili kući”, odgovorila je ona. Stidljivo su se zagledali jedno u drugo.

,,Ja sam Ketlin O’Liri. A vi ste?” Na trenutak je zastala. ,,Ne mogu da šetam s nepoznatim čovekom.” Anđelo se učtivo poklonio, podižući kapu. „Anđelo Bartolini”, odgovorio je dok su kretali ka pločniku, stapajući se s noćnom vrevom koja se razlila preko ulica Menhetna. Dok je Ketlin uzimala Anđela podruku, nisu primetili kako otac Bernardo širi usne u osmeh, blagosiljajući njihov susret; niti su čuli reči koje je dobrostivi sveštenik promrmljao sebi u bradu: ,,Ko može da shvati tajanstvene niti od kojih Gospod tka čudesa svoja?”

40 NOVEMBAR 1913. Oprosti što moje pismo toliko kasni, ali ovog puta imam da ti javim jednu čudnu vest. Nedavno je pokrenuta javna kampanja za prikupljanje priloga za spomenik kapetanu Smitu. Mislila sam da će te to zanimati. Još ne znam gde će se tačno spomenik nalaziti, možda u njegovom rodnom Stafordširu, a možda čak i ovde. Biće to veliki spomenik, verovatno statua u prirodnoj veličini. To sam pročitala u „Ličfild merkjuriju”. Drago mi je da je nešto preduzeto po tom pitanju. Kada svi mi nestanemo s ovog sveta, ti spomenici podsećaće buduće naraštaje na hrabre muškarce i žene koji su dali svoje živote za nas. I na sam pomen kapetanovog imena počne da me obliva neki hladan znoj. Čula sam za brojne izveštaje u kojima je on proglašen za glavnog krivca. Priča se da je plovio previše brzo za noćne uslove, ali ja ne želim da mislim bilo šta loše o tom sirotom čoveku i svemu što se desilo. Mada će me ta noć proganjati do kraja života, ne želim da svaljujem krivicu ni na koga. Mislila sam da ću se nakon godišnjeg pomena bolje osećati, ali nije tako. Teško je prisećati se svega, zar ne? Tako mi je drago što s tobom mogu da podelim ova osećanja. Samo neko ko je rođenim očima video ono što smo nas dve videle može da shvati užas koji vreba u tim sećanjima. Po novinama se naširoko priča o tome kako moramo da osnažimo mornaricu i armiju ako kajzer jednog dana odluči da okrene svoje topove ka nama. Čak je u našem gradiću napravljeno i strelište na jednoj njivi, gde Selvin sada vežba gađanje. Pošto se bliži Božić, palo mi je na pamet da možda nameravaš da nam dođeš u posetu. Ako kreneš kod nas, preporučila bih ti da to učiniš što ranije, za svaki slučaj. Nadam se da je ovo samo lažna uzbuna, ali ipak bih neizmerno volela da te vidim i upoznam tvoju porodicu.

Selest je zaključala to poslednje pismo u fioku radnog stola, uznemirena Mejinim vestima. Možda je kucnuo čas da nagovori Grovera da krenu na

porodično putovanje. Vredelo je pokušati. Sigurno bi im prijalo da provedu Božić u Engleskoj. Pažljivo je odabrala trenutak. Večera je bila izvrsna i savršeno prilagođena Groverovom ukusu: pita s pilećim mesom kao glavno jelo i kandirane breskve sa šlagom za desert. Rodi je bio u svojoj sobi i sve je naizgled bilo u redu. „Volela bih da za Božić posetim oca i braću. Mogli bismo zajedno da otputujemo u Englesku.” Selest se ljupko osmehnula svom mužu koji je sedeo s druge strane stola. ,,Po Evropi se šuška da je rat na pomolu. Tata nije baš dobrog zdravlja i voleo bi da vidi malog Roderika. Za nama je teška godina, s onim strašnim poplavama u martu. Sećaš se koliko je ljudi nastradalo kada je uništen kanal između Ohaja i Irija? Imala sam pune ruke posla u Komitetu za pomoć. Lekar kaže da bi mi prijalo da malo promenim sredinu.” Grover je polako spustio platneni ubrus i ošinuo je opakim pogledom. ,,Da promeniš sredinu? Zar ti ona silna putovanja na jug nisu dovoljna? Zar ti nisu dojadili svi oni vozovi i čamci? Valjda bi bar za Božić mogla da se skrasiš kod kuće.” „Shvatam šta hoćeš da kažeš, ali moj otac bi stvarno voleo da ga posetimo.” „Ako mu treba društvo, tvoja braća su tamo.” „Nedostajem mu ja, Grovere. Rodi bi takođe voleo da vidi svog deku i stari zavičaj.” ,,Ne dolazi u obzir da mog sina vucaraš preko Atlantika, ni sada, ni bilo kada, a pogotovo ne na neko zabačeno ostrvo gde postoje samo kiša i magla. Ja sam previše zauzet da bih mogao da krenem s tobom. Zašto tvoj otac ne dođe ovde?” Grover je ispružio ruku ka tabakeri, očigledno ne nameravajući da usliši njenu molbu. „Oh, kad bi samo znao kako je lepa božićna služba u tamošnjoj katedrali. Molim te da još jednom razmisliš. Bio bi red da Rodi upozna svog dedu.” „Sasvim su mu dovoljni baba i deda koje ima ovde. Ti slobodno idi ako si baš naumila, ali o vlastitom trošku. Dečak će ostati sa Suzan, kao i prošlog puta.” „Ali Mej kaže...” Prekasno se ugrizla za jezik. „Mej kaže?! Neću više da čujem to ime! Uopšte ne shvatam zašto si sebi na vrat natovarila tu žgoljavu prostakušu. Zar samo da bi mogla da izigravaš dobročiniteljku? Misliš da ne znam da joj i dalje šalješ one ekstravagantne pakete? Majka kaže da stalno rovariš po tekstilnim radnjama i trošiš brdo para na dečje haljinice”, procedio je. „Kada bismo nas dvoje dobili devojčicu, možda bih...” Naglo je zastala, primetivši kako Grover preteći izvija obrvu. Nije joj se dobro pisalo ako ponovo pokrene tu temu. Grover nikad nije vodio ljubav s njom ako prethodno ne navuče onu groznu gumenu zaštitu. „Ponovo počinješ s tim! Samo su ti bebe na pameti! Mi imamo sina i naslednika. On je već izašao iz pelena i sa svakim danom sve više podseća na

pravo ljudsko biće. Neću da se ponovo udebljaš, poružniš i po vasceli dan balaviš nad kolevkom kao neka neuka seljančura. Osim toga, ti baš ne uživaš u toj raboti koja je neophodna da bi se napravila beba, zar ne? Ti si duboko u srcu samo hladna engleska usedelica. Uopšte mi nije jasno zašto sam se oženio tobom.” Smiri se i ne uzvraćaj, ponavljala je Selest u sebi, ali bes je već počeo da joj galopira kroz vene i reči su pokuljale sa usana pre nego što je stigla da ih zauzda. „Kako da uživam kad sam se udala za bezdušnog grubijana koji mora da uzme ono što želi i kad želi, uopšte se ne obazirući na to da li sam umorna ili bolesna? Odlično znaš da sam oduvek maštala o velikoj porodici. Kako možeš da mi uskratiš još jedno dete?” Grover je munjevito skočio sa stolice i zgrabio je za kosu, rasturivši joj frizuru. „Ovog puta si preterala, gospođo. Zar stvarno misliš da ne znam šta čitaš u potaji? Proklete pamflete o ženskom pravu glasa i ženskoj jednakosti! Neću to smeće pod svojim krovom! Dopuštam ti da traćiš vreme s komitetom za Titanik zato što tamo bar srećeš prave osobe. Kontakti sa ženama koje imaju muževe na tako moćnim položajima mogu da budu od koristi našoj kompaniji. A što se tiče druge bande, to je samo gomila plavih čarapa.11 Neću da te vidim u njihovoj blizini. To su nadobudne ženturače koje mrze muškarce, sve odreda. Za njih postoji samo jedno mesto: u krevetu, s podignutim nogama. Neko mora da ih nauči pameti, baš kao i tebe.” Podigao ju je sa stolice i počeo da je vuče kroz hodnik ka stepeništu. „Nemoj, molim te! Ne sada! Probudićeš Rodija! Molim te da se smiriš. Treba da popričamo...” Nije joj bilo ni na kraj pameti da mu se izvini zbog toga što je rekla svoje mišljenje. Pokušala je da se otrgne, ali on ju je gurao ispred sebe, ponovo je grabeći za kosu. „Penji se gore i zaveži! Do sada je trebalo da naučiš da sa mnom nema rasprave. Hajde, mrdaj!” „Neću!”, vrisnula je ona ne mareći više da li će ih neko čuti. Grover ju je ošamario i naterao je da pređe još nekoliko metara do spavaće sobe. Tresnuo ju je u stomak i bacio na krevet. „Ti si moja žena i jebaću te kad god i gde god mi se prohte.” Selest je očajnički pokušavala da se otrgne iz njegovog neumoljivog stiska. „Ovo nije u redu. Šta sam to rekla da se ovako ponašaš? Neću više da trpim ovo ponižavanje...” „Nego šta nego ćeš da trpiš!” Primetila je mržnju u njegovim očima, ali i tračak kolebanja. Morala je da iskoristi šansu. „Zašto me mrziš, Grovere? Čime sam zaslužila da mi ovo radiš? Sigurno postoji bolji način”, rekla je molećivo, pokušavajući da ga urazumi. Ali kada se 11

Plave čarape – pogrdan naziv za intelektualke. Fraza potiče od engleskog Društva plavih čarapa (The Blue Stockings Society), koje su osnovale obrazovane žene u XVIII veku. (Prim. prev.)

okrenula ka njemu, videla je da mu oči plamte kao da je bio na nekom drugom mestu. Gledao je u nju kao da je blato koje je sastrugao s đona. „Bah, poštedi me te tvoje finoće! Ne mogu više da te gledam tako izveštačenu i učtivu i uštogljenu. Koji me je đavo naterao da se oženim pastorovom ćerkom? Ti mi nikad nisi bila prava žena, tako žgoljava i ravna ko daska. Stalno nas gledaš s visine, mene i čitavu moju porodicu, kao da smo ti ispod časti.” „Nikad to nisam radila. A mršava sam zato što mi je glava puna briga”, pobunila se Selest. On joj je odgovorio udarcem u vilicu, koji je iz nje istisnuo čak i ono malo preostale snage. ,,Ne svađaj se sa mnom! Zaveži ili ćeš dobiti još! Ja sam tvoj muž! Meni duguješ sve što imaš! I krov nad glavom! I hleb koji jedeš! Bez mene si niko i ništa! Ti si glupača koja čak ne ume ni ljudski da se nasmeje!” „Sigurna sam da tako ne misliš o devojkama iz Lilinog salona, tamo u gradu”, prošaptala je. „Kod njih ideš kad hoćeš da se zabaviš, zar ne?” ,,Pa šta s tim? Te cure znaju da ugode muškarcu, za razliku od tebe, kučko frigidna! Misliš da si nešto posebno... samo zato što si uspela da se izvučeš s Titanika. Ako hoćeš istinu, bilo bi mi draže da si završila na dnu okeana. Rodi ti je uvek na prvom mestu, a odmah posle njega Margaret Braun i one njene otmene kompanjonke. Sit sam toga da me gledaš s visine. Nisam te izdvojio iz gomile da bi pravila budalu od mene.” ,,To nije pošteno i nije istina! Nisi valjda ljubomoran na našeg sina i život koji vodim van kuće? To ne mora ovako da izgleda. Mislila sam da ćeš biti ponosan što pomažem drugima. Čemu taj bes? Molim te... boli me kad mi to radiš. Treba da popričamo”, prodahtala je, ali to je bila greška. „Pokazaću ti ja šta je bol!”, dreknu on, obori je na stomak i zadiže joj suknju. Počeo je da joj cepa veš i razdvaja noge. „Nemoj, molim te! Samo ne to! Ne opet!”, zajecala je. Ali svaki otpor bio je uzaludan. Više nije imala snage da mu se odupre. Osetila je kako joj se večera podiže iz želuca, kuljajući ka grlu. Nije mogla da uradi ništa osim da zagnjuri lice u prekrivač i da se prepusti agoniji. Ali nije htela da pusti ni glasa. Ničim nije smela da mu pokaže koliko je povređuje. Dok se borila za vazduh, osećajući dodir svilene posteljine na otečenim usnama, zaklela se da mu više nikad neće dopustiti da joj to ponovo uradi. Pa makar morala i da ga ubije. Nikada pre se nije osećala tako usamljeno, ali uprkos tome, neki oganj je i dalje plamteo u njoj. Mrzim te, ponavljala je poput molitve, iznova i iznova, sve dok njegovo brektanje nije utihnulo. Pronaći ću izlaz iz ovoga. Nisam preživela nesreću na „Titaniku” da bih ovako skončala. Nakon toga je ostala da leži na krevetu, smoždena, ali nepokorena. Kad bi moja braća samo znala za kakvog sam se čoveka udala... Ali kako mogu da im priznam svoju sramotu i poniženje? Kako mogu da objasnim strašnu grešku koju sam napravila iz puke naivnosti? Izgled je tako varljiva stvar. Čovek lako poveruje da je ono što se vidi spolja isto kao i ono što se nalazi unutra. Da li je

Grover u njoj video samo trofej ili poslušnog kućnog ljubimca? Zar je mogla da dopusti da Rodi odrasta s takvom predstavom o tome šta znači biti muškarac? Tada se okrenula i primetila kako Rodi pospano zuri u nju. U naručju je stiskao svog omiljenog medu. „Zašto tako ležiš, mama? Jesi li bolesna?”, upitao je dok je pokušavala da se pridigne. „Jesam, malčice. Hajde, vrati se u krevet, dušo.” „Nešto me je probudilo. Neko je vikao. Da li je tata ponovo ljut?” „Nije, samo je umoran. On mora mnogo da radi i zato voli da budemo tihi”, objasnila je. Zašto ga branim? Samo zato da Rodi ne bi saznao pravu istinu. „Šta ti se desilo s licem?” Selest se žacnula kada je Rodi dodirnuo njenu okrvavljenu usnu. „Tvoja glupava mama je pala i udarila se”, rekla je. To je bio nov i alarmantan detalj. Grover je dotad nikad nije udarao po licu. „Hajde, vrati se na spavanje.” Pokušala je da ustane, ali soba je počela da se ljulja. Uloživši poslednje ostatke snage, povela je sina ka dečjoj sobi. Niko nije smeo da je vidi u takvom stanju. Obraz joj je bio modar, a usna razbijena. Izgledala je kao da se vratila s bojišta. O, Gospode! Kako će to da objasni? Kada bi samo imala nekoga kome može da veruje, nekoga ko bi je ohrabrio da kaže istinu. Međutim, Grover se unapred osigurao, ne dopuštajući joj da sklapa bliska prijateljstva. Uvek je govorio da su žene koje su poznavali izlazile među svet samo zato da bi prigrabile dodatne poene za svoje muževe. Harijet i njen muž sutra bi mogli da im dođu u posetu, što je značilo da će morati da ostane u krevetu, pod izgovorom da se prehladila ili tako nešto. Morala je da potraži pomoć. Sigurno je postojao neko ko je mogao da joj kaže šta da radi i da joj pokaže izlaz iz tog pakla. Ali ko? U Episkopalnoj crkvi, gde je nedeljom držala predavanja iz veronauke, bilo je mnogo zrelih i udatih žena, ali je primetila da su one, otkako je Grover dobio unapređenje i ušao u upravni odbor kompanije Dajmond meč, počele da se drže na odstojanju, uprkos njenim pokušajima da im se približi. Kako je mogla da ode na jutarnju službu u takvom stanju? Palo joj je na pamet da stavi veo preko lica, ali u međuvremenu je prestala da nosi crninu. U čitavoj zemlji postojala je samo jedna žena kojoj je mogla da veruje, žena čija su pleća bila dovoljno široka da ponesu njen teret i čije je lice svedočilo da je i sama svašta preturila preko glave. Margaret Tobin Braun. Ona je živela odvojeno od muža, što je značilo da je sigurno upoznala sve nijanse sivila. A opet, nije mogla iza leđa da opanjkava svog muža. To bi bila izdaja. U dobru i u zlu, zaklela se pred oltarom. I to je iskreno mislila. Grover joj je otvorio vrata jednog sasvim novog sveta. Podario joj je udoban život i prelepog sina. U zamenu za šta? Za stravično poniženje koje je upravo doživela? Kakve je veze to brutalno zlostavljanje imalo s bračnom

ljubavlju? Zar su se dva tela tako stapala u jedno? Bila je tako zbunjena da je počelo da joj se muti u glavi. Samo je ljubav bila važna, ne bogatstvo ili društveni status, već samo ljubav, a među njima je ostalo tako malo te dragocene emocije. Grover je bio razočaran u svoju ženu, a ona se gnušala svoga muža. Morala je da stavi tačku na tu priču, i to što pre. Ujutru je pred vratima spavaće sobe zatekla buket crvenih i bledožutih ruža, bez bilo kakve poruke. Da li je to trebalo da shvati kao izvinjenje ili upozorenje? O čemu god da se radilo, morala je nekako da smogne snage da zbaci okove, inače će zauvek ostati zatočena u pozlaćenom kavezu.

41 Anđelo je nervozno marširao po snegu i čekao da se prodavnica tekstila zatvori. Nikad se ne bi usudio da kroči unutra, iza tog izloga punog ženske odeće. Već duže od šest meseci izlazio je s Ketlin O’Liri. Isprva nikom nije pričao za nju, ali sada je želeo da je odvede na porodičnu večeru kako bi upoznala strica Salvija i strinu Anu. Ponekad mu se činilo da je bilo prerano da se upušta u novu vezu i zato je toj curi pokušao da objasni da će Marija zauvek ostati njegova supruga i da ne traži ništa više od pukog prijateljstva. Kada joj je to rekao, Ketlin ga je prostrelila iskričavim zelenim očima. ,,A zašto misliš da ja tražim nešto više?”, odvratila je. „Ako i kada rešim da se udam, odabraću muškarca ravnog sebi, nekog slatkorečivog i šarmantnog Irca.” Te reči su ga ošinule poput šamara, sve dok nije primetio vragolast plamen u njenim očima. Možda su Irci i Italijani živeli i radili rame uz rame, ali Irci su tu bili duže od njih i imali su svoje običaje, svetkovine i jezik. Čak su i njihove molitve bile revnosnije iako su delili istu veru i crkve. Anđelovi rođaci su isprva bili sumnjičavi prema tom prijateljstvu, ali su mu na kraju predložili da dovede Ketlin u goste kako bi mogli da je odmere. Anđelo nije imao hrabrosti da je podvrgne porodičnoj inkviziciji, bar dok se ne uveri da je napravio pravi izbor. Ketlin je bila gradska devojka, prodavačica koja je živela u hostelu s jednom porodicom iz Dablina. U zavičaju je radila kao lužavka pa je odlučila da okuša sreću u Americi. Bila je ponosna koliko i lepa. A imala je i oštar jezik, što je otkrio kad je prebrodila početnu stidljivost. Viđali su se po gradu, skitajući bez cilja i odredišta, sedeći po kafeima, šetajući po parkovima i odlazeći u Muvidrom. Bilo je krajnje vreme da ustanove kuda sve to vodi. Za sve to vreme nisu odmakli dalje od držanja za ruke i Anđelo je bio zbunjen. Privukao je rubove kaputa kako bi se zaštitio od večernje studeni. Ketlin je kasnila. Da možda nije digla ruke od njega?

Ali onda se konačno pojavila, žurno napuštajući prodavnicu. Jednom rukom pridržavala je zelenu beretku. Kosa joj je, kao i uvek, nestašno poskakivala oko lica. Na sebi je imala dug mantil, usku dugačku suknju i otmene čizme. Prava gradska cura. „Gde ćemo večeras? Previše je hladno da ostanemo napolju”, rekla je. Kada ga je uzela podruku, Anđelu se učinilo da je odjednom porastao nekoliko centimetara. „Šta kažeš da svratimo na večeru kod mog strica i strine? Voleli bi da upoznaju curu na koju sam se namerio”, izbrbljao je, istog časa shvativši da to na engleskom ne zvuči baš onako kako je želeo. ,,Da li ti to pokušavaš da me zaprosiš? Jesi li to tako obavio i prošli put?” Anđelo je smušeno odmahnuo glavom. „Tada smo bili u Italiji. Tamo postoje običaji, sastanci, dogovori... Shvataš?” ,,Ne, ne shvatam. Ja sam Irkinja, a kod nas važi pravilo da momak koji prosi devojku mora da se spusti na kolena i da od toga napravi događaj za pamćenje. Ja nisam utešna nagrada. Laku noć!” Ketlin se okrenula na peti i pošla u suprotnom pravcu, pazeći da se ne oklizne na zaleđenom pločniku. „Per favore, Catarina, u čemu sam pogrešio?” „U svemu.” Ketlin je zastala i tiho uzdahnula. „Izlizala sam đonove šetajući s tobom, a ti se svih ovih meseci nisi udostojio ni da mi bilo šta bar izokola nagovestiš. A sad, odjednom, bez ikakve najave ili upozorenja, hoćeš da me odvedeš kod ljudi koje uopšte ne poznajem. Nisi mi čak pružio priliku ni da se presvučem. Ovo nije Italija, ili Dablin, već Njujork. Ovde muškarci i žene zajedno odlučuju o tako važnim stvarima kao što je brak. Pošto je to odluka koja se donosi samo jednom u životu, hoću to da obavim onako kako treba. Ako nameravaš da me uzmeš za ženu, prvo ćeš morati da mi se udvaraš. I da me ubediš da zaslužuješ da ostatak života provedem s tobom.” Ponovo je zakoračila ka njemu. ,,I šta ćemo sada?” „Idemo odavde pa ćemo usput nešto smisliti. U Americi sve može da izgleda drugačije ako tako odaberemo.” „Ali... obećao sam Ani da ću te dovesti. Ona sada živi u Americi, ali je jednom nogom još u Italiji. Nikad nije upoznala Mariju. Molim te, pođi sa mnom.” „Kasnije ćemo svratiti do njih. Još je rano. Prvo treba da me odvedeš na neko naročito mesto gde ćemo proslaviti našu veridbu”, rekla je sa osmehom. „Hoćeš da odemo do Bateri parka?”, predloži on. ,,Po ovakvom vremenu? Mislila sam da su Italijani romantičniji.” „Nemam mnogo para. Znaš, moram da platim kiriju.” Još joj nije rekao da skoro celokupna njegova zarada odlazi na isplaćivanje starih dugova. ,,To je još jedno pravilo. Delimo račun na ravne časti. Ja imam svoju platu. Daj da pronađemo neki štand s hotdogovima i da se prepustimo uživanju.”

Anđelo je bio šokiran tim predlogom. „Ali danas je petak. Danas se jede samo riba.” „Pusti to. Mi jesmo dobri katolici, ali ne moramo da izigravamo svece. Zaboga, ne dešava mi se baš svaki dan da me neko zaprosi.” Kada je prasnula u smeh, čitava ulica je zablistala. „Hajde, Romeo, povedi me u ludi provod.” Srce mu je poskočilo. Ketlin nikada neće biti Marija. Ona je bila vatrena mlada Irkinja s divljom kosom i plamtećim očima. Uprkos svemu, imao je utisak da mu je savršeno odgovarala. Ta cura bila je u pravu. Kucnuo je čas da okrene novi list. Bili su u Americi. ***

42 MART 1914. „Nikad više neću kročiti u tu crkvu.” Mej se pušila od besa dok je treskala posuđem po sudoperi kanonika Forestera. „Jeste li videli onaj članak u Ličfild merkjuriju, onaj koji je ovdašnji vikar napisao povodom otkrivanja kapetanove statue u Muzejskim vrtovima? On tvrdi da su brodski oficiri bili upozoreni na led, ali da su odbili da prilagode brzinu.” Nakratko je zastala. „Mislite li da je to istina? Ja sam sigurna da nije bilo tako. Gospodin Fuler kaže da kapetan Smit ne zaslužuje ništa veću počast nego bilo koji drugi kapetan. Više mi ništa nije jasno. Svi smo učestvovali u prikupljanju priloga za podizanje te statue. Kapetan je obavio svoju dužnost! Spasao mi je dete!” „Onda i vi treba da napišete nešto za novine, gospođo Smit. Iznesite svoje stanovište. To će ih ućutkati. Možete lično da svedočite o kapetanovoj hrabrosti”, odgovorio je kanonik. „Ali kako to da uradim? Nikad nisam pisala novinama. Stvarno ne mogu”, kolebljivo je promucala Mej. „Ela bi trebalo to da napiše... a ne ja.” „Onda napišite pismo u njeno ime. Ispričajte im vašu priču. Selest je u nekoliko navrata pomenula kapetanov podvig, ali ne može da garantuje da je to stvarno bio on.” „Hoćete li vi da im napišete nešto umesto nas?”, upitala je Mej, ali kanonik je odmahnuo glavom. „Mislim da ne treba da se uplićem u tu raspravu. Atmosfera je prilično usijana. Niko ne može sa sigurnošću da kaže šta se stvarno desilo te noći. Neki tvrde da kapetan nije bio dovoljno obazriv.” ,,To nije tačno!” Zažarenih obraza i uzburkanog uma, Mej je spustila četku. ,,On je doplivao do našeg čamca i pružio nam bebu koju je spasao iz mora. Mornari su mu ponudili da se popne, ali on je odbio... To sam čula od Selest. Ja ga nisam videla, ali jedan od članova posade jeste.”

„Svako ima svoju verziju, draga moja, ali ako su vaša osećanja tako snažna, treba da napišete nešto u njegovu odbranu.” Njegove reči su je ohrabrile. Volela je tog dobrostivog starca. U njegovom društvu se nikad nije osećala beznačajno ili priglupo. „Dobro, gospodine, napisaću im pismo, ali bih vas zamolila da ga bar pregledate pre nego što ga pošaljem. Ne želim da napravim budalu od sebe i da dopustim da mi se ime povlači po novinama.” Tokom narednih nedelja, lokalne novine bile su preplavljene suprotstavljenim mišljenjima o tome da li u Ličfildu treba da se podigne spomenik kapetanu Smitu. Mej je kupila tabak finog papira i novo penkalo. Iz večeri u veče pisala je pismo za pismom, ali to nije pominjala u crkvi. Kako da vikaru u lice kaže da je pogrešio? To nije dolikovalo devojkama poput nje. Umesto toga, na bogosluženje je počela da odlazi u katedralu. Tada se u novinama pojavilo još jedno anonimno pismo koje je njen bes nateralo da se ponovo rasplamsa. Bila bi sramota da dopustimo da se naš vrt pretvori u deponiju za spomenike podignute ljudima koji nemaju nikakve veze sa ovim gradom i koji ničim nisu zaslužili slavu. Moramo da se suočimo s neospornom činjenicom (moram to da kažem, mada znam da time rizikujem da me optuže za bezdušnost) da je pokojni zapovednik „Titanika” nedostojan slave jer je svojom nesmotrenošču počinio grešku... koja je rezultirala jednom od najvećih katastrofa modernog doba... Rukavica je bačena. Mej je pokušala da pročita ostatak, ali vid joj je bio zamućen od besa i ozlojeđenosti. To nije bilo pošteno. Mrtvi nisu mogli da se brane. Stvari nisu bile takve kakvim ih predstavljaju. Nije on projektovao brod, niti je on bio odgovoran što na njemu nije bilo dovoljno čamaca za spasavanje. Nije kapetan Smit bio taj koji je namerno prevideo signalne rakete i prošao pored Titanika, poput onih fariseja koji su skrenuli pogled na drugu stranu i dopustili da se toliki ljudi podave. Svi su znali da je kapetan Kalifornijana, misterioznog broda koji se ukazao na horizontu, trebalo da snosi krivicu zbog toga što se oglušio o poziv za pomoć kada se njegov brod zatekao u blizini. Neki očevici tvrdili su da su s druge strane primetili još jedan brod, tako blizu da su mogli da mu vide svetla, ali i on je nastavio svojim putem. Nije kapetan Smit bio taj koji je zaprečio prolaz putnicima iz treće klase i postavio stražare na stepeništima koja su vodila ka gornjim palubama. Novine su bile pune protivrečnih priča. U koju od njih je trebalo da veruje? Kada bi Selest bila tu, ona bi joj pomogla da valjano sroči to pismo. Možda bi trebalo da je zamoli da tim novinarima pošalje telegram kojim će odbraniti čast kapetana Smita. A opet, to je bilo neizvodljivo. Dok njeno pismo stigne do Selest, već će biti prekasno. Mej je žarko želela da javnosti obznani sve što joj je ležalo na srcu, ali već je bila dovoljno uzrujana vestima o ratu na pomolu i da su se vojnici iz

Vitingtonskog garnizona nalazili u punoj pripravnosti. Kuhinje na koledžu brujale su od glasina. Flori Džesap pričala je da su špijuni vrebali na sve strane. Međutim, rasprava o otkrivanju spomenika kapetanu Smitu i dalje nije jenjavala, a Mej nije mogla da natera sebe da se lati pera. Šta ako time skrene pažnju na sebe i Elu? Nakon onog incidenta s Flori, nije odlazila nikud osim do prodavnice, crkve i kuće Foresterovih u Stritheju. Nije smela da dozvoli da se opet eksponira. Na kraju su neki drugi ljudi, učeniji i pametniji od nje, istupili u kapetanovu odbranu. Ipak, neki su i dalje građane Ličfilda podsticali da sačine peticiju protiv veličanja lika i dela kapetana Smita. Mej je bila zgrožena tim predlogom. Jedne noći, dok se rvala s nesanicom, prišla je prozoru spavaće sobe i zagledala se u obrise crkvenih zvonika koji su se ocrtavali na nebu koje je počinjalo da rudi. Tada je shvatila da je kucnuo čas da se lati pera. Kao jedna od onih koji su te strašne noći bili tamo, kao žena koja je osetila studen raspomamljenih talasa i posmatrala kako njen muž i dete nestaju u zaleđenom moru, ja znam da je kapetan Smit bio čestit i hrabar čovek. Kada su me izvukli iz dubina, kao očajnicu izabranu među tim nesrećnim mnoštvom, mislila sam da sam izgubila sve na svetu, ali tada je u moje naručje bilo gurnuto dete koje je danas moja jedina radost. Kapetan Smit doplivao je do čamca i predao nam dete koje je izbavio iz talasa, a on lično nije hteo da se popne u čamac. Ima još ljudi koji mogu da posvedoče o tom herojskom činu. Stanovnici Ličfilda trebalo bi da se ponose spomenikom koji će ljudski rod zanavek podsećati da se vrhunac ljubavi prema bližnjima ogleda u nečijoj spremnosti da zarad tuđeg izbavljenja položi i svoj život. Samo oni koji su bili tamo mogu da kažu šta se stvarno desilo. Zato smatram da ova peticija predstavlja nečuvenu sramotu za naš grad. Iskreno vaša (anonimna putnica s „Titanika”) Mastilo se jedva osušilo kada je Mej zapečatila koverat i izjurila u pomračinu da ubaci pismo u sanduče na kraju ulice. Morala je to da uradi pre nego što je hrabrost napusti. Mej je naredne nedelje usplahireno prelistavala Ličfild merkjuri, nadajući se da će negde ugledati svoje pismo, ali nisu ga objavili. Sigurno su ga odbacili jer misle da je obična izmišljotina. Trebalo je da ga potpiše, ali da se jeste potpisala, svi bi se istog časa sjatili pred njena vrata. Žene s koledža i radoznale komšije počeli bi da je saleću nezgodnim pitanjima. Nedelju dana kasnije, u novinama se, uporedo sa uznemirujućim vestima o predstojećem ratu, pojavilo obaveštenje o ceremoniji otkrivanja spomenika.

Povešće Elu i otići će da odaju dužno poštovanje kapetanu Smitu. Kada je izašla napolje da se raspita za ceremoniju, usput je svratila do glavne pošte da kupi markice. Tada je u novčaniku pronašla markicu koju je trebalo da zalepi na ono pismo koje je poslala novinskoj redakciji. Dakle, u tom grmu leži zec. Pismo uopšte nije ni stiglo na naznačenu adresu. Niko nije pročitao ono što je napisala u kapetanovu odbranu. Odjednom ju je preplavio talas olakšanja. Dopustila je svom besu da se razmahne toliko da se umalo odala. Više nikad nije smela da skreće pažnju na sebe i Elu. Morala je stalno da bude na oprezu.

43 Harijet je nenajavljeno banula u Selestinu spavaću sobu da bi proverila zašto se njena snaha nije pojavila na nedeljnoj službi. Selest je brzo podigla ruku, pokušavajući da sakrije tragove batina, ali prekasno. ,,Oh, draga, šta se desilo? Nemoj reći da je Grover ponovo izgubio nerve.” „Dakle, vi to tako nazivate. Ja bih ovo pre nazvala nanošenjem teških telesnih povreda”, odbrusila je Selest. Glas joj je bio hladan poput leda. Harijet je bila dovoljno pristojna da pocrveni. „Stvarno mi je žao, mila, ali moraš da shvatiš da su poslovni ljudi izloženi velikom stresu. U gumarskoj industriji trenutno se dešavaju užasno važne stvari. Firme se konsoliduju, a Groverova kompanija prolazi kroz krupne promene. Moramo da napravimo određene ustupke. On je poput svog oca. Oni ne žele to da rade. Moraš to da shvatiš.” „Kao što vi shvatate?”, rekla je Selest, primetivši kako rumen obliva lice njene svekrve. ,,Na šta misliš?”, narogušeno je upita Harijet. „Odlično znate na šta mislim. On se nije rodio kao nasilnik. Tako se ponaša zato što mu je neko pokazao da je savršeno prihvatljivo da muškarac povremeno premlati svoju suprugu kako bi...” „Slušaj, draga... moraš priznati da ga u poslednje vreme poprilično provociraš svim tim pričama o ženskom pravu glasa. Nikad nisi kod kuće i zanemaruješ sina...” ,,To nije istina. Nikad nisam zanemarila svoje dete! To što jednom mesečno uzmem slobodan dan da bih prisustvovala sastancima u Klivlandu...” „Muškarci moraju da budu gazde u svom domu. To je sasvim logično jer bi u suprotnom bili izvrgnuti podsmehu.” Harijet je marširala po sobi, nervozno pipkajući nakit i odeću. „Mislila sam da smo u božjim očima svi isti.” „Ponovo ta tvoja nadmenost. Muškarac je stvoren po božjoj slici, a žena je napravljena od muškog rebra, što znači da smo po prirodi stvari niža bića.” ,,To su gluposti. Svi se rađaju iz majčine utrobe.” Selest se gorko nasmejala.

„Takvu jeres moraćeš da zadržiš za sebe ako nameravaš da ostaneš u braku s mojim sinom. Moraš da budeš pokorna. To je jedini način ako si udata za muškarca snažnog karaktera.” „Nisam tako vaspitana.” ,,U tebi ima previše engleskog duha, draga.” ,,Da, i ponosna sam na to. Nas nije lako uplašiti. Mi se borimo za ono što smatramo ispravnim, čak i kad ta borba deluje beznadežno.” „Onda te sažaljevam”, rekla je Harijet, podižući starinsku srebrnu četku za kosu koja je pripadala Selestinoj majci. „Mada moram priznati da imaš izuzetan ukus za opremanje domaćinstva.” ,,To je sve? Da li ćete svom sinu preneti ovo što sam rekla?” Harijet je odmahnula glavom. „Promenila si se, Selestina, a Grover je zbunjen tom promenom.” ,,Za to treba da zahvalim Titaniku. Kako mogu da trpim ovakvo poniženje nakon onoga što sam tamo videla? Nije se čak udostojio ni da me sačeka kada je spasilački brod stigao u luku. Takođe sam otkrila da otima i krije moju poštu.” Harijet je zastala pred vratima. „Shvatam. Drago mi je što smo popričale, Selestina. Želim ti prijatan dan. Ostalima ću reći da nisi raspoložena za društvo.” Selest je znala da je njena svekrva time stavila tačku na tu temu. Harijet je bila postiđena što joj je nehotično otkrila vlastito poniženje. Kad bi samo mogle da udruže snage, nešto bi se možda i promenilo. Šta to umišljam, pomislila je ispustivši težak uzdah. Šta god da kažem, Grover se neće promeniti. Međutim, moji postupci mogli bi da ga nateraju da se dobro zamisli.

44 29. JUL 1914. Mej se probijala kroz gužvu, pokušavajući da zauzme što povoljniji položaj. Stanovnici Ličfilda sjatili su se na ulice da vide gradonačelnikovu povorku kako se spušta niz Ulicu Berd, od Esnafskog doma ka Muzejskim vrtovima, gde će biti otkrivena kapetanova statua. Gradski telal nosio je visoki cilindar, žezlo i mač koji je svetlucao na julskom suncu, a njegova šarolika svita, obučena u gizdave srednjovekovne kostime, lagano je promicala pored radoznalih posmatrača. Za njima su stupali gradonačelnik i šerif; znojeći se pod teškim grimiznim platnom i krznom, s trorogim šeširima na glavama, predvodili su povorku gradskih zvaničnika i gostiju, uparađene kako i dolikuje tako uzvišenoj prilici: muškarci u ozbiljnim crnim odelima, a žene u svilenim haljinama prigušenih boja, sa šuštavim kitnjastim porubima koji su se vukli po prašini. Muškarci u grimiznim tunikama duvali su u trube, teatralno objavljujući da se svečana povorka bližila Muzejskim vrtovima, gde su pomorski oficiri davali

počasnu stražu oko statue obmotane platnom. Nastupilo je blago komešanje dok su učesnici zauzimali svoja mesta, spremajući se za početak ceremonije. Mej je povila glavu, skrivajući se od tuđih pogleda. Nije čula skoro ništa od onog što se pričalo za govornicom. Ela se vrpoljila u kolicima, pokazujući više zanimanja za sladoled na obližnjem uglu nego za uzvišeni događaj. Sladoledžija je na sav glas hvalio svoju robu, mameći svetinu koja se sjatila da vidi šta se dešava. Mej se ponosno zagledala u besprekorno bele svešteničke odore koje je lično uštirkala i ispeglala tog jutra. Sveštenici su, svrstani po rangu, stajali oko biskupa koji su nosili zlatne stole i mitre. Prizor je odisao teatralnošću koja je i priličila katedralnom gradu. „Čemu ovolika gužva?”, upitao je muškarac s platnenom kapom i brkovima zamazanim sladoledom koji je curio iz korneta. „Treba da otkriju spomenik kapetanu Smitu”, objasnila je Mej. „Ah, onom što je potopio Titanik? Šta će nam njegov spomenik?” ,,On je bio izuzetno hrabar čovek”, procedi Mej ne uspevši da prikrije svoju ozlojeđenost. „A otkud vi to znate?”, odbrusio je muškarac odmerivši je od glave do pete. Mej je znala da je u njoj video samo neuglednu mladu ženu u širokoj sivoj haljini, sa ispijenim licem i kosom boje vlažnog peska, skupljenom u punđu i ćušnutom ispod slamnatog šešira. Kada bi mu skresala u lice da je ona jedna od preživelih putnica s Titanika, drznik bi sigurno zaćutao, ali mudro se ugrizla za jezik i pomerila u stranu. Htela je da čuje govor vojvotkinje od Saderlanda, ali uspela je da uhvati tek poneku reč, ispod oka posmatrajući kako žena pored nje upire prstom ka mladoj dami u sivoj lepršavoj haljini. „Ono tamo je ledi Skot... udovica kapetana Skota, velikog istraživača... ona je napravila tu statuu”, prošaptala je žena iz publike. „Ako neko zaslužuje bronzanu statuu, onda je to on. On je bio heroj nad herojima.” Bilo je očigledno da se siroti kapetan Smit nije obreo među prijateljima. Mej se upitala zašto su svi ti ljudi uopšte došli. Po gradu se šuškalo da niko nije zaista želeo da se u Ličfildu postavi taj spomenik. Gradskom veću stigla je peticija sa sedamdeset potpisa u znak protesta zbog spomenika kapetanu Smitu. Kada bi samo mogla da kaže nešto u kapetanovu odbranu, pomislila je, hvatajući završne reći vojvotkinjinog govora. ,,Ne tugujte, dragi prijatelji... kapetan Smit sada počiva u moru... istom onom moru koje je tiho i plahovito progutalo toliko ljudi koje smo poštovali i voleli...” Pričaj mi o tome, pomislila je Mej, tiho uzdahnuvši, ne želeći više ništa da čuje. Te reči uzburkale su joj um, izbacivši na površinu gomilu bolnih uspomena. Potom je usledio razgovor o ratu i muškarcima koji su ponovo morali da se late oružja. Koliko će njih takođe završiti u morskim dubinama?

Mejin pogled prikovao se za vitku siluetu devojke u beloj haljini, sa živopisnim šeširom i tamnom kosom koja se spuštala do pojasa. To je bila kapetanova kći jedinica, Helen Melvil Smit, kojoj je pripala čast da otkrije očevu statuu. Njena majka sedela je nedaleko odatle, napeto posmatrajući kako devojka povlači platno ispod koga se ukazala plećata figura pomorskog oficira s prekrštenim rukama i pogledom uprtim u daljinu. Kapetanove oči zurile su preko okupljene svetine, daleko iza tri visoke katedralne kule i muzejske kupole, ka nedokučivom prostranstvu. Publika je ravnodušno zapljeskala. Kapetan Smit stajao je tu, prikovan za postolje koje se nalazilo daleko od mora, nasukan u tom mlakom gradiću po imenu Ličfild, gluv za govore najuglednijih ljudi iz njihove grofovije. Po Katedralnoj porti se nedeljama pričalo o tome ko će prisustvovati tom događaju: ledi Dajana Maners i njena sestra, markiza od Anglsija, ser Čarls Beresford, član parlamenta, i mnogi drugi. Svi su isprva želeli da održe prigodne govore, ali njihov entuzijazam ubrzo je splasnuo, naročito nakon što je vikar iz Crkve Svetog Čeda podstakao javni protest u lokalnim novinama. Zbog toga su mnogi zvaničnici odlučili da ostanu po strani, pravdajući svoje odsustvo mlakim izgovorima. Mej je krivila vrat, pokušavajući da osmotri uvažene goste koji su sedeli ispred govornice. Među njima su se nalazili kapetanovi rođaci iz Poteriza i predstavnici kompanije Vajt star lajn, kao i neki od preživelih putnika. Mej je želela da im pruži podršku, ali znala je da mora da ostane na bezbednoj distanci. Uprkos žučnoj debati koju je podstaklo postavljanje tog spomenika, bio je to veliki događaj. Mej se nadala da će kapetanova porodica u tome pronaći delimičnu utehu. Pogled joj je bio prikovan za kapetanovu udovicu Elenor koja je pored postolja polagala venac od crvenih i belih ruža. Ta žena je tako dostojanstveno nosila svoj krst tokom poslednje dve godine. O čemu li je sada razmišljala? Sunce ju je štipalo za oči. Bilo im je vruće u toj gužvi i Ela je počela da se buni. „Patke... hoće hrani patke”, zapovedala je. Mej se nadala da će uspeti malo bolje da osmotri statuu kada se svetina raziđe. Pogurala je kolica ka hladovini pored Minsterskog jezera kako bi njena devojčica mogla da nahrani patke, kao što joj je i obećala. Povorka je počela da se osipa. Mornarički kadeti i rezervisti napuštali su stroj, a ljudi su se vrzmali duž raštrkanog kordona kako bi pročitali natpis na spomen-ploči. „Patke... hoće hrani patke”, ponavljala je Ela. Kakva se samo prašina podigla oko tog natpisa! Mej je danima slušala kako kanonici i studenti pre večernje molitve raspravljaju o toj temi, jedni nad čašama s portom, drugi nad šoljama s kakaoom, i zato je izgarala od želje da sazna kakav je natpis na kraju odabran. Tek kada je predstava bila završena, kada su uvaženi gosti poustajali sa stolica i kada su posmatrači pokuljali ka parku kako bi se rashladili u obližnjim pabovima i čajnim salonima, Mej je pogurala Elinakolica prema kapetanovom spomeniku da ga izbliza osmotri. Niko od tih ljudi nije mogao da nasluti u

kakvoj je ona vezi s tim slavnim čovekom. I zato joj je, kada je pročitala natpis na ploči, došlo da brizne u plač. Na ploči su bili urezani samo osnovni podaci: kapetanovo ime, čin, datum rođenja i smrti. Ispod toga je stajao kitnjast i neodređen epitaf: ČOVEKU KOJI JE SUNARODNICIMA ZAVEŠTAO SVOJE VELIKO SRCE I ZADUŽIO IH PRIMEROM VODIO JE HRABAR ŽIVOT I UMRO HEROJSKOM SMRĆU KAO PRAVI BRITANAC Kako su se samo usudili da uopšte ne pomenu da je on bio kapetan Titanika? Kanonik Forester bio je u pravu kada je rekao da će gradski većnici „izbeći vruć krompir i prokleti tog sirotana mlakim hvalospevima”. Mada joj se nije dopadala pomisao da sa svog praga zuri u nešto što će je podsećati na tragediju koju je doživela, Mej je osećala da je morala da pruži podršku opstanku tog spomenika. Tu, u kolicima koja je gurala ispred sebe, nalazio se živi dokaz kapetanovog viteštva. Ako je Helen Smit bila njegova prava kćer, Ela je na neki čudan način takođe bila kapetanova kći, dete rođeno iz mora. Kad bi samo Selest bila pored nje. Morala je ponovo da joj piše, da joj prepriča ceo događaj i da joj pošalje isečke iz lokalnih novina koji će joj predočiti sve detalje. Zagledala se u stroge crte kapetanovog lica i tugu u očima koje su zurile u daljinu. Umetnica je očigledno uspela da mu zaviri u dušu. Polako se okrenula, ispustivši tih uzdah i turobno odmahnuvši glavom. Kapetan Smit nije bio jedini koji je te kobne noći izgubio život i čast. Kasnije, pritisnuta omorinom koja se nadvijala nad njenom posteljom, Mej je ponovo sanjala isti san: kako mlatara rukama po beskrajnom crnom moru i očajno vrišti dok se varljiva ledena voda mreška pod mesečinom i odnosi sve što je u životu imala i volela. Ponekad bi, preplavljena olakšanjem, skočila iz kreveta, uverena da je to bio samo ružan san, sve dok ne bi pogledala u drveni krevetić i spazila Eline razbarušene lokne, što bi je vratilo u surovu stvarnost. Ko je bilo to ukradeno dete? Da li je to bila cena utehe koju je pronašla u toj devojčici – život pritisnut bremenom tajne i tišine? Ali šta je drugo mogla da uradi? Preživela si. Obe smo preživele. To je jedino što je sada važno. Jesam li dobro postupila? Oh, Gospode, daj mi neki znak da sam uradila pravu stvar...

45 Najdraža Mej,

Hvala za vesti o otkrivanju spomenika. Žao mi je što nisam mogla da dođem, ali bila sam preokupirana drugim stvarima. Uradila sam nešto strašno, ili bar nešto što bi moglo da se pokaže kao strašno ako moj suprug sazna za to. Ti bar možeš da shvatiš koliko mi znači rad u Komitetu preživelih. Zato sam odlučila da prodam deo nakita koji sam dobila od Grovera, stvari koje nikad ne nosim i koje nazivam „krvavim darovima”. U potaji sam otišla za Klivland, gde sam uspela da dobijem prilično dobru cenu. Ne mogu ti opisati koliko mi je laknulo što sam se domogla vlastitog novca i što konačno mogu da priložim pristojnu donaciju za naš zajednički cilj. Iz meseca u mesec mi sve teže pada da živim u ovoj ispraznoj i jalovoj raskoši i zato sam se sjajno osećala kada sam prodala te svetlucave tričarije. Takođe imam nešto ušteđevine koju sam nasledila od majke i koju čuvam za crne dane, kako ja to kažem. Ne mogu da verujem da sam sve ovo stavila na papir, ali ovde nemam nikoga drugog kome bih poverila odluku koju sam nedavno donela. Kao što si sigurno primetila, ja nikad ne pričam o svom braku, po čemu se može zaključiti da on nije naročito srećan. Više ne mogu da trpim ono što sam dosad trpela. Znam da sam pred Bogom obećala da ću poštovati bračni zavet, ali plašim se da u mom braku nema više ničega što je vredno poštovanja. Žao mi je što te opterećujem takvim stvarima. Nadam se da će ti to objasniti zašto moja pisma u poslednje vreme vrcaju od mahnite društvene aktivnosti. Kada se nečim uposlim, onda nemam vremena da razmišljam. Molim te da ovo ne doživiš kao šok. Ti si morala da se namučiš za sve što imaš, dokja, naizgled, mogu da uživam u lagodnom životu. Ti si surovom igrom sudbine izgubila voljenog muža, dok sam ja i dalje pored muškarca koga jedva čekam da se otarasim. Život ponekad ume da bude tako čudan i nepošten, zar ne? Molim te da ne brineš zbog nas. Trenutno kujem planove o kojima još ne smem da govorim. Strašno je važno da nikom kod kuće ne pominješ moje probleme. Molim te da sledeće pismo adresiraš na ovdašnju poštu. Kasnije ću ti poslati telegram. Kao što možeš da pretpostaviš, Grover ne odobrava naše dopisivanje, što znači da moram da ti pišem iza njegovih leđa. Može se desiti da neko vreme ne dobiješ nikakve vesti od mene, ali znaj da to nije zato što sam te zaboravila, već zato što moram da preduzmem nešto kako bih promenila žalosnu situaciju u kojoj smo se moj sin i ja obreli. Očajno tvoji, Selest i Rodi

Selest je sačekala da Grover napusti kuću pre nego što je pronašla ključ i krenula ka masivnom radnom stolu od orahovine, gde se nalazila fioka u kojoj je čuvao njihova dokumenta. Uzeće samo svoju i Rodijevu krštenicu. To je sve što joj treba. Nedeljama je ubeđivala svog muža da joj dopusti da s Rodijem i Suzan krene na malo putovanje do obale, gde će se voziti na brodiću i udisati svež morski vazduh. Provešće nekoliko dana u hotelu, a u povratku će se ukrcati na voz i posetiti Velika jezera. Već je kupila novo mornarsko odelce za Rodija, nov slamnati šešir za Suzan i nekoliko ljupkih svilenih haljina za sebe. Prvi put nakon toliko meseci, Selest se ponovo osećala živom. Jedva je čekala da krene na put. Nije znala kako će Suzan reagovati: da li će pristati da pođe s njima, ili će podići uzbunu. Ona je bila dobra devojka, dostojna poverenja, ali je u Akronu imala porodicu koju je morala da izdržava. Ne bi bilo mudro da je nagovara da s njom pređe kanadsku granicu. Sudeći po onome što je pisalo u njujorškim novinama, situacija u Evropi postajala je sve ozbiljnija nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu. Svi su brujali da je na pomolu rat s Nemačkom. Morala je da utekne iz zemlje pre nego što se granice zatvore. Ako su je Margaret Braun i Alis Pol nečemu naučile, onda je to da ne sme da sedi skrštenih ruku i da čeka da je neko drugi izbavi. Morala je da zgrabi priliku i da uzme svoju budućnost u svoje ruke. Morala je da se domogne severa, gde se nalazila britanska teritorija, da se pozove na svoje pravo stečeno rođenjem i odvede Rodija preko mora, izvan Groverovog domašaja. Kucnuo je čas da ponovo vidi svoju porodicu. Ako stvarno dođe do rata, njena braća sigurno će odlučiti da se pridruže borbi, a njen otac biće smožden od brige. Dužnost joj je nalagala da bude s njima i da ih upozna sa svojim sinom pre nego što taj dečkić zaboravi da u njegovim venama teče i engleska krv. Jedva je obuzdavala svoje uzbuđenje. A onda se Grover jedne večeri vratio kući i obavestio je da će se u avgustu spustiti do obale da provede nedelju dana s njima. Srce joj je istog časa sišlo u pete. Moraće da odloži svoje planove za nekoliko dana. Grover je očigledno hteo da proveri da li su stvarno tamo gde mu je rekla, na obali u Mejnu, u relativnoj blizini kanadske granice. Nije smela da se otisne dalje odatle. Selest je nedavno natuknula kako bi želela da oda poštovanje žrtvama Titanika koje su sahranjene na groblju Fervju Lon u Halifaksu, a Grover se nekim čudom nije usprotivio toj ideji. Nakon onog poslednjeg prebijanja, trudio se da bude fin. Sigurno je saznao da je njegova majka videla modrice koje je ostavio na njenom telu. Selest se svakog dana molila da sve protekne glatko. Na dnu kofera je napravila tajnu pregradu u koju je sakrila novac i dokumente. Znala je da je u Groverovom prisustvu morala da deluje mirno i poslušno, ali bi joj srce divlje zalupalo čim bi pomislila na ozbiljnost prevare u koju se upustila. Bila je prestravljena pomišlju da ponovo pređe okean. Valjda munja zaista nikad ne udara dvaput u isto mesto?

Kada stignu u Englesku, leto će biti u punom jeku. Revnosno je prelistavala novine, tražeći mesta s kojih je mogla da se otisne na putovanje preko Atlantika. Halifaks u Novoj Škotskoj delovao joj je jednako dobro kao i bilo koja druga luka. U poslednjem trenutku uteći će iz Halifaksa i ukrcaće se na prvi raspoloživi prekookeanski brod. Noću je satima ležala budna, prestravljena vlastitim planovima. Morala je da eliminiše sve rizike. Morala je da smisli dovoljno dobar izgovor da Suzan pošalje nazad kako bi je poštedela Groverovog besa. Njen muž će sigurno biti užasno ljut kad shvati da ga je namagarčila. Kad pobegne od Grovera, više neće morati da trpi njegove uvrede i zlostavljanje i više niko neće moći da je razdvoji od sina. Pomisao da će ponovo videti svoju porodicu – kao i Mej, malu Elu i stare prijatelje koji su ostali u zavičaju – pomagala joj je da ostane hrabra i pribrana. Uskoro će videti sve te drage ljude, ali do tada niko nije smeo da prozre njene planove. Kada joj je Mej poslala pismo s vestima o otkrivanju spomenika, odahnula je od olakšanja što je konačno mogla da prekine ćutnju i da svoju prijateljicu spremi za ono što je naumila. Osmehnula se u sebi, radujući se što će se u najskorije vreme ponovo videti. Krećemo na avgustovski odmor, ushićeno je pomislila. Vraćamo se kući!

46 7. AVGUST 1914. Anđelo je stajao u malenoj crkvi pored katedrale, nestrpljivo iščekujući dolazak svoje neveste. Venčanju su, osim sveštenika na čijim je usnama lebdeo osmeh širok bar jednu milju, prisustvovali samo članovi porodice Bartolini, u svečanoj odeći, i nekoliko devojaka iz prodavnice tekstila. Bilo je to sasvim drugačije od onog skromnog venčanja u Toskani kada se, u nekom drugom životu, oženio Marijom. Nadao se da mu ona neće zameriti što je tako brzo zaboravio na vernost na koju joj se zakleo. „Treba da okreneš novi list. Ketlin je dobra devojka. Ona će ti pomoći da ponovo osnuješ dom i porodicu”, rekao je otac Bernardo. „Vas dvoje se niste slučajno sreli.” „Zašto se ženiš Irkinjom?”, rekao mu je njegov nadzornik. „Takva cura će te istresti iz gaća.” „Sviđa mi se ta devojka”, rekla je Ana one večeri kada ju je prvi put doveo kući. „Imaćete krasnu decu.” Ponovo je pomislio na Alesiju. I dalje ga nije napuštalo osećanje da je ona tu negde... Još je čuvao onu cipelicu s nadom da će jednog dana pronaći svoju izgubljenu kćer, ali kako su godine prolazile, sve više mu se činilo da su njegove nade uzaludne.

Tada se začulo neko komešanje iza vrata i svi su poustajali s klupa. Ketlin je dolazila. Okrenuvši se, kroz suze je ugledao ljupku siluetu u bež čipkastoj haljini, koja je išla ka njemu. Ne osvrći se ka prošlosti, gledaj ispred sebe, šapnulo mu je srce. Kada padne noć, duhovi ti neće zagrejati postelju, a sad imaš nekog ko to može.

47 Jedan deo groblja Fervju Lon u Halifaksu u Novoj Škotskoj bio je odvojen za žrtve s Titanika, čija su tela izvučena iz mora. Naokolo je ležalo više od stotinu malih, postrojenih granitnih kocki zasutih cvećem. Na nekima su već bila uklesana imena i datumi kada su mornari, koji su krenuli u tu strašnu žetvu, izvukli tela na kopno. Možda je tu negde, anoniman i neprepoznatljiv, počivao i Mejin muž? Selest je ispustila težak uzdah, stežući buket ljubičica dok je šetala stazom između nadgrobnih ploča, vodeći sa sobom i Rodija koji je bezazleno poskakivao ispred nje. Bilo je to mirno i spokojno mesto, kao stvoreno za večni počinak. Prešla je pogledom preko kamenog spomenika na grobu anonimnog deteta čija je sudbina toliko potresla javnost da je preko novina bila pokrenuta akcija za prikupljanje dobrotvornih priloga kako bi siroti dečak bio dostojno sahranjen. Selest se stresla od jeze, shvativši da je to moglo da se desi i njenom Rodiju da ga je povela sa sobom. Njen sinčić je vrcao od života među tim sirotim upokojenim dušama. Otkud joj samo ideja da ga povede na tako rizičnu plovidbu? Ali zar je imala drugog izbora? Po rasporedu koji je pronašla u novinama, jedan brod isplovljavao je te večeri. Još malo će sačekati, a onda će Rodijevoj dadilji dati novac za povratnu kartu, izbrbljati opravdanje kako je navodno saznala nešto o Mejinom mužu, i krenuti ka pristaništu da rezerviše karte. Nešto ranije je u tajnosti prošetala oko luke, gde je videla kolone vojnika koji su se ukrcavali na transportni brod. Na svim bilbordima bile su istaknute vesti o ratu u Evropi, ali sada nije smela da razmišlja o tome. To će ostaviti za kasnije, kada se bezbedno ukrcaju i zaplove ka Engleskoj. Srce joj je mahnito lupalo, usplahireno čudovišnim razmerama poduhvata u koji se upustila, ali znala je da je to morala da uradi sad ili nikad. Treba da kupi karte. Novac koji je nosila u tajnom džepu peckao ju je kao da će progoreti rupu u postavi. Putovaće drugom klasom kako ne bi privukli pažnju. Morala je da se postara da niko ne otkrije njihov odlazak. Nedavno je došla na jednu ideju, nadahnuta skandaloznom činjenicom da su mnogi od putnika na Titaniku putovali pod lažnim imenima. Setila se francuske porodice: izvesnog gospodina Hofmana koji je u Francuskoj ukrao svoje sinove kako bi ih odveo u Njujork. Doduše, ona nije morala ništa da lažira. Biće dovoljno da donekle modifikuje svoje pravo ime. Njeno devojačko prezime

Forester bilo je slično prezimenu Forest koje je imalo gotovo identično značenje kao i prezime Vud.12 Ime Selestina bilo je prilično retko, ali mogla je da upotrebi svoje srednje ime Rouz? Pseudonim Rouz Vud pomoći će joj da uspešno prikrije tragove. Napustila je groblje teškog srca. Koliko je izgubljenih nada i snova počivalo ispod zemlje po kojoj je gazila? Morala je da se naoruža čvrstinom i odlučnošću. Gospod joj je podario život i snagu da uradi ono što je najbolje za Rodija. Više nije mogla nazad. Prvo je morala da se oprosti od Suzan. Napeto je posmatrala visoke jedrenjake usidrene u luci. Kako je mogla da ostane mirna pred tim prizorom? U blizini je stajala kolona vojnika koji su čekali na ukrcavanje. Rodi je uzbuđeno cupkao, upirući prstom u njih. „Gledajte, vojnici!” „Treba da uhvatiš voz.” Selest se osmehnula pokazujući ka stanici. Otpratili su Suzan do železničke stanice, ali ona je neodlučno stajala na peronu, kao da nije želela da ih napusti. „Treba da ostanem s vama, gospođo. Gospodin Parks rekao je da ne smemo da se razdvajamo.” „Znam, ali ćeš gospodinu Parksu poneti ovo pismo, u kome je sve objašnjeno. Pre polaska sam mu rekla da želim da posetim groblje u Halifaksu i saznam na koji način se vrši identifikacija žrtava. Mi ćemo stići za nekoliko dana...” Pokušala je da zvuči ležerno, da ne bi dodatno produbila Suzaninu sumnjičavost. „Ali, gospođo...” U dadiljinim očima nazrela je plamsaj iskrene zabrinutosti. Ona je sigurno znala šta se dešavalo pod njihovim krovom. Da li je pretpostavljala da je ovo bio oproštaj? „Hajde, penji se na voz i uživaj u putovanju. Pozvaću nosača da se postara za prtljag. I... hvala ti”, dodala je. Kako je to moglo da ostane neizrečeno? ,,Za šta mi zahvaljujete, gospođo? Za to što obavljam svoju dužnost?” Suzan se zagledala u nju. Sigurno je shvatila šta se dešava kada joj je Selest u torbu ćušnula pismo i nešto novca. „Ovo je mali dodatak, za srećan put. Bila si tako dobra prema Rodiju.” Selest joj je srdačno stegla ruku. „Hajde, poljubi Suzan”, rekla je svom sinu. ,,I Suzan ide s nama?” Rodi se grčevito uhvatio za nju. ,,Ne, ne danas. Suzan mora da se vrati kući.” Selest se slabašno osmehnula. „Zar ne, Suzan?” „Hoću Suzan, hoću Suzan...”, ljutito je ponavljao dečak. „Hajde, idi, pre nego što se rasplače.” „Ali, ne mogu... Dopustite.mi da ostanem s vama, gospođo. Kuda to idete? Znam da stvari ne stoje baš najbolje. Mogu da vam budem od pomoći. Molim vas da me povedete sa sobom. Ne želim da napustim Rodija.”

12

Engl. i forest i wood znače šuma. (Prim. prev.)

,,I ja bih volela da bude drugačije, ali moraš da ideš. Bila si tako dobra prema nama... tako odana i diskretna.” „Gde mogu da vas pronađem, gospođo?” Selest je utučeno odmahnula glavom. Jedva obuzdavajući suze, stegla je dadiljinu šaku. „Moraš da se vratiš nazad i da kažeš mom mužu da sam te naterala da se spakuješ i da se ukrcaš na voz.” „Glasnici koji donose loše vesti često izgube glavu, zar ne?”, nervozno je promrmljala Suzan. „Samo u pričama. Napisala sam ti preporuku. To će ti pomoći da pronađeš novu službu. Želim ti svaku sreću. Čuvaj se.” „Bila je čast raditi za vas, gospođo. Vi ste dobra majka. Znam da to ne radite samo zbog sebe, već i zbog Rodija. Želim vam svu sreću ovog sveta!” „Hvala ti, Suzan. Trebaće nam mnogo sreće. Hajde sad... idi pre nego što napravimo budale od sebe.” Osetivši emocionalni naboj, Rodi je počeo da plače. Suzan je šmrcala u maramicu, a Selest je gutala suze. Peron je vrveo od ljudi koji su izvlačili prtljag iz pristiglog voza. Bilo je toliko putnika koji su hitali ka luci. „Valjda svi pokušavaju da se vrate kući”, promucala je Suzan. „Svuda se priča o ratu...” Selest je nehajno odmahnula rukom. ,,Ah, sigurna sam da se to neće desiti tek tako, preko noći. Zašto bi se Engleska mešala u nemačke i austrijske čarke?” Bila je tako zaokupljena svojim planovima da njen um i dalje nije mogao da pojmi strašnu vest koja je visila u vazduhu. Praktično je ugurala Suzan na voz. Mahnula joj je u znak pozdrava i usiljeno se osmehnula. Rodi je bio previše mali da bi shvatio da više nikada neće videti svoju dadilju. Tiho je uzdahnula dok su se probijali ka biletarnici. Tamo ih je dočekao dug red, pun usplahirenih žena koje su nestrpljivo mahale kartama ispred lica pristanišnog službenika. „Oni s kartama levo, a ostali desno!”, povika službenik. Među svetinom se razlegao ljutiti žamor. „Budite strpljivi. Imam samo jedan par ruku.” „Mama, hoću da piškim”, zakmečao je Rodi vukući je za suknju. „Možeš li malo da se strpiš?”, nagovarala ga je ona, ne želeći da izgubi red. ,,Ja ću vam čuvati mesto”, ljubazno je ponudila žena koja je stajala pored nje. „Eno, tamo je muški toalet”, rekla je ispruživši ruku. Napolju je već otoplilo pa je Selest skinula kaput. „Možete li ovo da mi pridržite?” Pružila je kaput ljubaznoj putnici, ali joj nije ostavila ostatak prtljaga. Rodi je pohitao ka malom pisoaru, ali Selest ga je naterala da skrene ka ženskom toaletu. Nije smela da ga ispusti iz vida u toj gužvi. Kada su se vratili nazad, prešla je očima preko reda, tražeći svoje mesto, ali ona žena je nestala, zajedno s njenim kaputom. Počela je panično da se raspituje, ali svi su samo slegali ramenima. „Znate, gospođo, ovde ima mnogo prevaranata koji jedva čekaju da nekog nasamare”, rekao je jedan čovek. „Klisnula je iz reda čim ste joj okrenuli leđa.”

Selest je bila previše besna i umorna da bi ga upitala zašto nije pokušao da je zaustavi. Preostalo joj je samo da stane na kraj reda, uprkos pomračini koja se već svijala oko njih. ,,Sledeći!” „Dve karte do Liverpula, molim vas.” „Žao mi je, gospođo, ali nema nijednog slobodnog mesta do subote. Mogu li da vidim vaš pasoš?” „Molim? Šta će vam pasoš?”, upitala je Selest, pružajući mu svoju i Rodijevu krštenicu. ,,Ja sam britanska državljanka.” ,,To ne sporim, ali niko vas neće primiti na palubu bez putnih isprava.” „Otkad to?”, prasnu ona, besna i uplašena. „Prošli put sam prešla okean na Titaniku. Tada mi niko nije tražio pasoš.” „Žao mi je, gospođo, ali od aprila su počeli da važe novi propisi. Svi koji putuju u inostranstvo moraju da pokažu lične isprave.” „Pokazala sam vam izvode iz matične knjige, zar ne?”, pobunila se Selest. „Žao mi je, gospođo. Moraćete da nabavite potrebne dokumente. Sledeći!” Nije joj bilo ni na kraj pameti da se pomeri. Već se predaleko otisnula. „Ali koliko će mi vremena trebati da nabavim nove isprave?” ,,To teško mogu da vam kažem. Znate, počeo je rat.” „Kada to?” Osetila je kako joj krv navire u obraze. „Jutros, gospođo. Jutros oko deset sati. Sve novine pišu o tome. Zar ne vidite da sve vrvi od vojske? Engleska i Nemačka objavile su rat, a Kanada je već počela da šalje trupe. Vojska ima prioritet nad civilima. Molim vas da odstupite. Sledeći!” Rodi je osetio njeno očajanje. „Možemo li da se popnemo na onaj veliki brod, mama?” ,,Ne, ne danas”, promrmljala je Selest. Došlo joj je da se stropošta nasred pristaništa i da zaurla od beznađa. Gde sad da idu? Nije imala vremena za oklevanje. Morala je da se vrati nazad pre nego što Suzan uruči ono pismo Groveru. Morala je da se ukrca na neki noćni voz koji je putovao na jug. Kakva je samo budala bila kada je poverovala da može tako lako da utekne. Uletela je u zamku. Moraće da ostane u Americi dok se rat ne okonča ili dok ne nabavi pasoš koji je sad neophodan za put. Njena dugo prikupljana hrabrost naprasno se raspršila. Ako se ne vrate nazad sa Suzan, Grover će joj prirediti propisan doček. Nije imala drugog izbora nego da se sakrije u toaletu dok se ne izbori s rastućom panikom koja se svijala oko nje poput guste magle, blokirajući svaku trezvenu misao. A tada je začula poznati glas, koji je poput sirene odjeknuo kroz pomračinu njenog uma. Zašto bi se, dođavola, vraćala? Dobro znaš šta te tamo čeka, srce. Zar želiš još batina i još modrica? Koliko ti je vremena trebalo da zbaciš okove? Hajde, curo, treba samo da odmagliš... „Ali... ne mogu”, očajno je zavapila.

Zašto ne bi mogla?Ko će u ovom metežu tražiti Rouz Vud?Zgrabi svoju šansu i ne osvrći se za sobom. Ti si poput mene. Ti si jedna od nepotopivih sestara. Veruj mi, već ćeš se nekako snaći. Selest se naglo uspravila, očekujući da pored sebe ugleda Margaret Braun, ali u blizini nije bilo nikoga. Da li je stvarno mogla to da uradi? Da zgrabi svoju šansu, da se ukrca na prvi voz i zbriše gde god joj se prohte? Imala je nešto novca. I svoje najveće blago: tog neprocenjivog dečkića koji ju je držao za ruku. Sve je bilo moguće ako je to dovoljno snažno želela. Zasad nije mogla da se otisne preko okeana, ali je to nije sprečavalo da utekne što dalje od Grovera Parksa. Trebalo je samo da izađe napolje i da se izgubi među anonimnim mnoštvom. Dok je stezala Rodijevu šaku i kretala ka stanici, na usnama joj je zaigrao osmeh olakšanja. Stopi se sa svetinom, Rouz Vud. Tu te niko neće pronaći.

DRUGI DEO 1914-1921.

48 VAŠINGTON, NOVEMBAR 1914. Draga Mej, Sigurno se pitaš gde sam nestala nakon onog poslednjeg pisma. Rodi i ja sada živimo u američkoj prestonici, zajedno s nekim prijateljima, dok ne pronađem trajnije rešenje. Pre nego što nastupi haos koji će poremetiti putovanje prekookeanske pošte, zamolila bih te da mi učiniš ogromnu uslugu i da sva pisma koja stižu na moje ime, a naročito ona koja šalje moj muž, proslediš na ovdašnju adresu. Takođe bih te zamolila da priložena pisma adresirana na ime mog muža pošalješ odatle, iz Ličfilda, s engleskim poštanskim žigom. U koverti ćeš pronaći novčanu uputnicu jer nipošto ne bih želela da se izlažeš trošku zbog moje ujdurme. Strašno je važno da Grover poveruje da sam uspela da se domognem Engleske i da nemam nameru da se vratim nazad. Takođe moram da izvedem još jednu prevaru. U pismima koja šaljem svom ocu pretvaraću se da smo nas dvoje i dalje u Akronu. Najbolje je da on ne zna ništa o ovome. Biću ti večni dužnik ako mog oca nagovoriš da tebi prepusti da njegova pisma odnosiš na poštu, kako bi bez njegovog znanja mogla da ih šalješ na ovdašnju adresu. Oprosti što sam ti svalila ovaj teret na pleča. Isprva sam stvarno nameravala da se vratim kuči, ali nisam se dovoljno dobro pripremila pa sam u poslednjem trenutku morala da promenim planove. Došla sam ovde s namerom da izgradim nov život za sebe i svog sina. Promenila sam čak i ime tako da se do daljeg zovem gospođa Rouz Vud. Moram da ostanem inkognito, za svaki slučaj... ,,Oh, kako zamršene mreže isplićemo...”13 Ovdašnji život je veoma zanimljiv. Trenutno pomažem u kancelariji Kongresne unije za žensko pravo glasa. Rodi je krenuo u prvi razred i polako se navikava na novi život. Napeto pratim vesti koje pristižu iz Francuske i drhtim od strepnje zbog moje nepromišljene braće, koji su strmoglavce pohitali u rat da ne bi propustili predstavu. Naši životi su se drastično promenili u poslednjih nekoliko meseci – Engleska je u ratu, a mi smo postali begunci – ali se ne 13

Aluzija na stihove Voltera Skota: O kako zamršene mreže isplićemo dok tek učimo da varamo... (Prim. prev.)

kajem ni zbog čega. Ako sam nešto naučila na Titaniku, onda je to činjenica da je naš život na zemlji previše dragocen i da ga moramo živeti punim plućima umesto da ropski trpimo ono što nam je dodeljeno. Čuvaj se u ovim burnim vremenima. Voli te, Selest (takođe poznata i kaogospođa Rouz Vud) Mej je sedela na klupi u parku, čitala Selestino pismo i zbunjeno odmahivala glavom, Ko bi pomislio da će se Selest stvarno odvažiti da pobegne od kuće? I kako je ona, za ime sveta, postala deo te sulude ujdurme? Selestin muž sigurno će dojuriti prvim brodom i tražiti da mu vrate njegovu suprugu. Šta će siroti kanonik Forester misliti o tome? I kako Mej da ga laže? Ali ako je Selest bila u opasnosti, morala je da joj pomogne. Dugovala je život toj ženi. Čitav Ličfild bio je zahvaćen grozničavom atmosferom. Građani su organizovali smeštaj za belgijske izbeglice i lepili postere koji su narod upozoravali na špijunske aktivnosti. Stražari su dežurali pored pruga, a vojnici marširali na sve strane. Ulice su bile zakrčene konvojima kamiona i teretnih kola. Čitav svet je poludeo. Selvin se trenutno nalazio na vojnoj vežbi, a njegov brat Bertram već je prebačen preko mora. Mej je pogurala Elina kolica uz strmu ulicu ka katedrali. Htela je malo da se rashladi i sredi misli. Vremešno zdanje preživelo je toliko ratova i burnih događaja. Iskrzani barjaci visili su s tavanica okolnih kapela, svedočeći o prohujalim bitkama. Šta da uradi? Zastala je pored mermernog prikaza Usnule dece, u zadnjem delu Gospine kapele. Sestre Robinson bile su zajedno sahranjene. Spavaćica Elajze Džejn se zapalila i ona je ubrzo preminula od opekotina, a Merijen je navukla tešku prehladu i upokojila se nedugo nakon toga. Kako li su se samo osećali njihovi roditelji? Sigurno isto kao i ona kada je izgubila Elen. Podigli su lep, svetlucav spomenik u znak sećanja na tako strašnu smrt. Kad bi makar postojalo neko mesto gde je ona mogla da ožali svoje voljene. Niko nije bio usamljen u svom bolu. Svi su imali neke svoje muke, a sada je očigledno došao red i na Selest. Nije ljudski okrenuti leđa nekome ko vam se našao u nevolji, razmišljala je, a naročito ako vam je prijatelj. Selest je bila tako dobra prema njoj kada je ostala potpuno sama na svetu. Morala je da joj uzvrati ravnom merom, koliko god je to koštalo. Morala je da uradi sve što je bilo u njenoj moći da joj pomogne.

49 „Moram li da ostanem ovde?”, snuždeno upita Rodi. Selest je znala da njen sin nije voleo četvrtak po podne. Svi dečaci iz njegovog razreda tada su se vraćali kući da se igraju loptom ili voze bicikl po vašingtonskim ulicama, a on je morao da obuče svoje najbolje nikerboker odelo, da začešlja kosu i dočekuje gošće.

Mrzeo je da dvori devojčice koje su ga gledale s visine dok su ulazile u stan, zastajući pred vratima salona i čekajući da on najavi njihov dolazak. „Dobar dan, gospođo Vud, kako ste? Dobar dan, Roderiče.” Devojčice bi se, jedna za drugom, elegantno poklonile i ulazile u salon. Sve odreda imale su lepe haljine i dražesne uvojke, a odisale su mirisima ružine vodice i lavande. Rodi je pomagao majci da servira čaj, s porcelanskim šoljama na poslužavniku s čipkastom mustrom, a potom je dodavao sendviče i prinosio tacnu s poređanim finim kolačima sa šećernom glazurom, koje su jeli desertnim viljuščicama. Svaka devojčica imala je zadatak da za taj skup spremi i odrecituje jednu pesmu. Selest im je pomagala kada se zbune, a Rodi je morao da tapše i da se pretvara da uživa. „Zašto moramo ovo da radimo?” stalno je pitao. „Zato što sada tako zarađujem za hleb. Moj posao je da te devojke naučim da se lepo izražavaju i ponašaju”, odgovarala je Selest. ,,Da im pomognem da postanu prave dame.” „Ali zašto ja moram da budem s vama?” „Zato što si ti moj pomoćnik, Rodi. To je nešto što možemo zajedno da radimo. Ne mogu da te ostavim samog kad nam te mlade dame dođu u stan. Neko mora da te čuva.” „Zašto me tata ne čuva?”, bunio se Rodi. „Ne tata, Rodi, nego otac. Već sam ti objasnila da više ne živimo s njim i da ga još dugo nećemo videti.” Istini za volju, Rodi je jedva mogao da se seti kako njegov otac izgleda. Prošlo je više od godinu dana otkako su pobegli na jug. Prvo su živeli u nekoj sobi punoj žena, gde su spavali na poljskom ležaju na podu, sve dok Selest nije iznajmila tu kućicu u Ulici D, odmah iza Kapitol Hila, u neposrednoj blizini Istočnog Marketa. Rodi je morao da ide u državnu školu, koja se nalazila malo dalje niz ulicu, odakle se stalno vraćao u modricama, sve dok mu jedna od majčinih prijateljica nije pokazala odbrambene tehnike koje su njoj i njenim koleginicama bile od velike koristi kada bi ih policija saterala u ugao tokom marševa za žensko pravo glasa. Njih dvoje su često išli na te proteste, ali Selest je vodila računa da se, kada postane previše bučno i kada fotografi zaškljocaju foto-aparatima, povuku i stope s masom. Rodi je voleo da šparta po vašingtonskom Molu i da stoji pred kapijom Bele kuće, gužvajući se sa ostalom decom. Dok su njihove majke zbijale redove, oni bi iskoristili priliku da šmugnu iz gužve kako bi se poigrali loptom ili procunjali za svoj groš. Međutim, četvrtak je bio čist košmar, mada je znao da je to bio dan kada je njegova majka zarađivala dodatne prihode, strpljivo učeći svoje štićenice da hodaju i govore kao prave dame, a ne kao raskvocane kokoši. One su i same jedva čekale da šmugnu na vrata nakon dvočasovnih lekcija iz prefinjenog ponašanja, koje su im nametnuli njihovi roditelji.

Zahvaljujući poznanstvima koja je sklopila u Episkopalnoj crkvi Svetog Jovana, Selest je došla na ideju da organizuje damski tečaj. Čak je i američki predsednik ponekad dolazio u tu crkvu, zajedno sa svojom porodicom. Među Selestinim učenicama nalazile su se i mlade oficirske supruge, koje su dolazile u večernjim satima da nauče kako se pravilno postavlja sto i kako se dočekuju gosti. Druge dame dolazile su na časove dikcije, nadajući se da će Selest na njih preneti svoj prefinjeni ostrvski akcenat. Njima se dopadao njen način govora: miran i odmeren, kao i kod većine Engleza. Nadale su se da će im to pomoći da deluju otmenije. Selest se često pitala da li je imala pravo da Rodiju uskrati normalni porodični život. Zahvaljujući njenom avanturizmu, postali su siromašni. Pažljivo je prebrojavala svaki dolar i ostavljala jedan deo u limenu kutiju. ,,Da nam se nađe kada se vratimo kući”, objašnjavala je. „Gde je naša kuća?” „Preko okeana, u gradu koji se zove Ličfild.” Njena kuća bila je tamo gde su živela njena braća. Setno je uzdahnula, skrenuvši pogled ka fotografijama ozbiljnih mladića u elegantnim uniformama, koji su je posmatrali s police iznad kamina. Ponekad je uzimala atlas i pokazivala sinu ružičasto osenčeno englesko kopno. „Jednog dana vratićemo se kući, Rodi, i tamo ćemo biti bezbedni. Moraš još samo malo da se strpiš”, šaptala je. Ponekad je bila tako umorna da bi briznula u plač. Bilo joj je teško da održava tu varljivu fasadu. Istočni Market predstavljao je otmenu četvrt, kraj pun elegantnih kuća u kojima su živele porodice pomorskih oficira. Činilo joj se da je bila rastrgnuta na dve polovine, kao glumica koja igra dvostruku ulogu: ulogu kolonijalne udovice kojoj je sreća okrenula leđa, i moderne službenice s bob frizurom i skraćenom suknjom. Morala je da uloži toliko snage da pobegne iz Akrona, daleko od Groverovih kandži, kako bi u tom gradu iznova stvorila sebe, sakrila pravi identitet i sazdala novi život pod lažnim imenom. Kako je mogla da se uhvati u koštac s tako teškim zadatkom? A opet, to je bilo daleko podnošljivije od bračnog pakla s Groverom. Bilo joj je neizmerno drago što je iz Halifaksa poslala ono pismo za Englesku, pismo kojim je Grovera obavestila da je njihov brak okončan. Još uvek se sećala svake reči koju je napisala dok je sedela na železničkoj stanici s notesom u krilu, tiho plačući dok je izlivala osećanja na papir. Zaista ne vidim razlog zašto bih se vratila onom bednom i ponižavajućem životu pod tvojim krovom i zašto bih dopustila da moj sin odrasta s tako lošim primerom pred očima. Možda se pitaš kako sam smogla snage da ti se konačno oduprem, ali kada sam one kobne noći pre dve godine videla junačko držanje onih divnih muškaraca, koji su se povukli u stranu da bi svojim ženama i deci pružili šansu da prežive, tebe nikako nisam mogla da zamislim na njihovom mestu.

Dok sam sedela u onom spasilačkom čamcu, duboko u srcu znala sam da bi ti potegao svaki mogući izgovor da se ukrcaš na neki od tih čamaca i spaseš vlastitu kožu, poput tolikih muškaraca iz prve klase... Kako bih samo volela da si mnogo ranije nestao iz mog života. Pa ipak, mada sam videla toliko plemenitih muškaraca koji su otišli u smrt ne stigavši čak ni da se oproste sa svojim porodicama, ukazaću ti bar tu milost da naš brak okončam doličnim objašnjenjem. U vreme kada ovo budeš čitao, ja ću već biti daleko, na svojoj rodnoj grudi i među svojim sunarodnicima, na mestu gde neću morati da strepim da će mi telo biti modro, a duh smožden ako slučajno izgovorim neku pogrešnu reč. Preispitaj svoju savest i razmisli šta te tera da se ponašaš na tako bolestan i agresivan način, kao derište koje mora da istera po svome pa makar čitav svet propao. Kad se samo setim kako sam naivno nasela na tvoj šarm i učtivost dok si mi se udvarao. Isprva si bio tako dobar i pažljiv, ali čim sam postala tvoja, razdvojena od svih koji me vole, neki đavo se uselio u tvoju dušu, pretvorivši te u surovog hladnog i bezdušnog muškarca, iako sam ja samo želela da ti pružim ljubav i nežnost, da ti rodim decu i budem uzorna supruga. Tek one kobne noći, kada se umalo nisam utopila, shvatila sam da se ti nikad nećeš promeniti, osim ako se ne zagledaš duboko u svoje hladno srce i oslobodiš se tog demona koji te je zaposeo. Dok se to ne desi, više nikad neću pristati da budem izložena monstruoznom bračnom režimu koji si mi nametnuo, niti ću dopustiti da naše dete bude svedok tvoje okrutnosti. Ne smem čak ni da pomislim kakvom bi se riziku nas sin izložio ako se jednog dana usudi da ti se suprotstavi. Zar ti niko nikada nije rekao da će se muve lakše upecati na med nego na sirće? Lepa reč gvozdena vrata otvara, a nežni gestovi imaju čudesno dejstvo na žensko srce. Plašim se da je tvoja bolest toliko uzela maha da sada može da ti pomogne samo Veliki Lekar koji poznaje sve tajne zabludelih duša. Više nikad ne želim da te čujem ili vidim u ovom životu. Takođe, želim da znaš da Rodija nisam povela zato da bih ga ukrala od tebe, već da bih mu podarila šansu da odrasta u porodici koja će mu pružiti više pažnje i ljubavi. Selestina Znala je da bi svakom muškarcu teško palo da dobije takvo pismo, ali ne bi promenila nijednu reč. Predavši pismo na poštu, imala je utisak da joj je neki težak teret pao sa srca. Nije osećala ni trunku kajanja, već samo tugu zbog toga što njih dvoje još od samog početka nisu bili jedno za drugo i što je dopustila da se njegova brutalnost tako dugo hrani njenom naivnošću i bezazlenošću. Mej joj je pomogla da Groveru zametne trag, šaljući njena pisma iz Engleske, kao da ih je tamo pisala. Takođe joj je prosleđivala poštu koja je stizala na tamošnju adresu: pisma od Grovera, Harijet i njihovih advokata, ali

Selest ih je samo slagala na gomilu; morala je najpre da prikupi snagu pa onda da se suoči s njima. Znala je da Grover neće krenuti u poteru dok je svet zahvaćen ratom, ali kada ponovo zavlada mir, možda će odlučiti da ih potraži. Zato je morala da bude oprezna. Kada je stigla u Vašington, Selest je iz pukog očajanja otišla u kancelariju udruženja za žensko pravo glasa. Sifražetkinje su tada masovno hapsili i primoravali da prekinu štrajk glađu, zbog čega je bila osnovana sigurna kuća gde su, daleko od očiju javnosti, mogle da se oporave od zlostavljanja. Ponudila im je svoju pomoć, spremna da radi bilo šta, samo da sebi i svom sinu obezbedi krov nad glavom. Bila je šokirana stanjem u kojem su neke od tih žena stizale u sigurnu kuću. Njihove povrede bile su daleko gore od bilo čega što je ona pretrpela, ali one su to stoički podnosile, svesne da je to cena borbe u koju su se upustile. Svakodnevno je viđala njihova iznurena tela, natekle guše i oči koje su svedočile o torturi kroz koju su prošle. Zar je bilo moguće da ne saoseća s njima? Neke od starijih sifražetkinja pronalazile su utehu u Rodijevom prisustvu. On je unosio radost u njihova srca i pomagao im da bar na sat-dva zaborave na patnju. Zahvaljujući svom novom poslu, Selest je upoznala mnoštvo odvažnih žena koje su se same probijale kroz život, kršeći ustanovljene društvene norme. Bile su borbene, glasne i odvažne u nastojanju da izdejstvuju pravo glasa i bolje radne uslove za žene. To ju je nateralo da se zapita da li bi bilo koja od njih dopustila da bude izložena poniženju koje je ona tako dugo trpela. Njih su zatvarali i izlagali javnom podsmehu, ali one su to podnosile u ime viših ciljeva, crpeći snagu iz uzajamnog prijateljstva i solidarnosti. Tek tada je shvatila koliko je čeznula za ženskim društvom. Ta tako uobičajena pojava dugo je bila prognana iz njenog života. „Kada spustiš šake na plug, ne možeš da prestaneš s oranjem dok ne stigneš do kraja brazde”, govorila je njihova predvodnica Alis Pol. Selest je spustila šake na plug još one noći kada je pobegla iz Halifaksa, ukrcala se na voz za Vašington i poslala pismo Margaret Tobin Braun, zamolivši je za savet. Ona i Margaret ubrzo su se srele u hotelu Vilard, u blistavom predvorju ukrašenom grandioznim mermernim stubovima. Njene reči ohrabrile su Selest i podarile joj snagu da izgradi nov život. Mada Grover očigledno nije krenuo u poteru, Selest je neprestano bila na oprezu. On je hteo da zgrabi Rodija, a ne nju. Pretpostavila je da će unajmiti privatne detektive koji će je tražiti po Engleskoj, ne znajući da je ona i dalje u Sjedinjenim Državama. Zar je postojalo bolje mesto gde je mogla da se sakrije nego u samoj prestonici, anonimna u gomili? Konačno je bila slobodna. Zarađivala je za život i učila da se oslanja na vlastite snage. Samo je Mej znala pravu istinu. Ona se trudila da joj prosledi što više vesti o porodici i da ne postavlja previše pitanja. Selest je sada morala da istraje i da zadrži šake na plugu. Morala je da uspe u tom novom životu zbog svog sina. Njegova budućnost bila je žrtvovana zbog njene težnje za slobodom. Nije mogla da priušti da ga pošalje u privatnu školu. Rodi je postajao sve grublji, jogunastiji

i prkosniji, a povremeno je u njegovim očima nazirala onaj preteći plamsaj koji je viđala kod Grovera. Ali šta je drugo mogla da uradi? Damski tečajevi, koje je organizovala u svom domu, donosili su joj više novca nego što je čitave nedelje mogla da zaradi od posla u kancelariji. Ti prihodi su im omogućavali da se lepo obuku i da vode pristojan život u bezbednoj gradskoj četvrti. Mej joj je iz Ličfilda poslala paket s finim porcelanskim posuđem, koje je nekim čudom neoštećeno stiglo do Amerike. Njene učenice bile su očarane tim servisom. Bile su to dragocene uspomene koje su još mirisale na dom, ali Selest je znala da će, ako nastupe teška vremena, morati i to da proda. U crkvi je upoznala nekoliko mladih engleskih supruga, ali držala se podalje od njih. One su bile veoma uzbuđene zbog izgradnje nove katedrale i angažovane u prikupljanju priloga. Selest nije imala ni dovoljno novca ni dovoljno zanimanja za taj poduhvat, uprkos njegovoj važnosti. I dalje je žudela za starinskim mirom svog rodnog Ličfilda. Glasovi Engleskinja podsećali su je na dom i znala je da neće moći da se opusti sve dok se s Rodijem ne vrati u otadžbinu. Ovoga puta je podnela molbu za izdavanje urednih putnih isprava, ali propisi su postali stroži, što je značilo da će Rodi morati da bude zaveden u njen pasoš. U obrascu je navela da mu je otac mrtav, a da je ona udovica. Šta je drugo mogla da uradi? Svaki peni koji je uspevala da uštedi bio je rezervisan za kupovinu karata i pripreme za putovanje. A kako će živeti kada stignu u Ličfild, uopšte nije bilo važno. Selest je u poslednjih godinu dana naučila da opstaje na minimumu, da modifikuje istinu tamo gde je bilo neophodno i da živi od danas do sutra. Jedva je mogla da prepozna ženu u koju se pretvorila za tako kratko vreme. Postala je starija i sumnjičavija, pazila je na svaku paru i više nije bila impresionirana spoljašnjim sjajem. Zar je u tome bilo nečega čudnog? Kao žena koja je odolela zaleđenom okeanu i preživela katastrofu na Titaniku, shvatila je koliko je život dragocen. Kao žena koja je tako dugo bila izložena fizičkom poniženju u braku s brutalnim mužem, naučila je da ceni to što je konačno mogla da zatvori vrata za sobom ne drhteći od straha. Bilo je tačno da je iz meseca u mesec jedva sastavljala kraj s krajem, ali uspevala je da rastegne svoj bedni budžet kao da je vodila ministarstvo finansija. Jedno je bilo sigurno: iako su joj ruke bridele od bola, i dalje je stiskala prokleti plug. I nije joj bilo ni na kraj pameti da ustukne, naročito ne otkad je u daljini već nazrela kraj brazde. Niko je neće sprečiti da se sa svojim sinom vrati tamo gde pripada.

50 LIČFILD JUN 1915. Draga prijateljice, Molim te da pre vesti koje ti šaljem pročitaš priloženo pismo. Ne znam šta drugo da kažem ili uradim, osim da ti izjavim najdublje saučešće. Bertram je poginuo u borbi blizu mesta koje se zove Nev Šapel. Poput tolikih drugih studenata, revnosno se odazvao pozivu za regrutaciju. Došao je da se oprosti s nama obučen u otmenu oficirsku uniformu. A sada je podneo najveću od svih žrtava, kako to kažu u novinama. Novinari svojim bombastičnim frazama umeju da pretvore smrt u nešto čisto, spokojno i dostojanstveno, ali nas dve znamo da to nije baš tako. Znam da ćeš biti očajna što nisi ovde da pomogneš svom ocu, ali treba da znaš da je on okružen pravim prijateljima, od kojih su mnogi takođe izgubili sinove i unuke. Svi pokušavaju da budu hrabri i da održe borbeni moral dobrotvornim koncertima i poselima na kojima se šije odeća za vojsku. Ja nisam baš vična takvim stvarima pa sam se prijavila da volontiram na stanici, gde služim čaj vojnicima koji prolaze kroz našgrad. Koliko njih će uspeti da se vrati kući?Za nama je duga zima, svi smo pritisnuti tugom i nemaštinom, ali drveće je u Ličfildu procvetalo u punoj raskoši, kao da uopšte ne zna da oko nas besni rat, što nas tera da se bar malo razvedrimo. Ela takođe raste i pretvara se u pravu brbljivicu. Uspela sam da joj pronađem mesto u obdaništu pri školi Meriden haus, gde može da se igra s drugom decom. Ona voli društvo, za razliku od mene; ponašam se kao pravi pustinjak. Znam da nemam prava da je stalno krijem od sveta. Tvoj otac u Eli pronalazi veliku utehu. Stalno joj daje slatkiše, a ja drhtim od straha da se ne zagrcne. Deca nam zadaju toliko brige, ali i toliko radosti. Volela bih da bar mogu da te držim za ruku u ovo tužno vreme. Rat uskoro mora da se završi i tada ćeš ponovo biti s onima koje voliš. Neka te milostivi Bog čuva i teši u svom brižnom naručju, Mej P.S. Upravo sam pročitala strašan izveštaj o potapanju Kjunardovog broda Luzitanija u blizini irske obale. More je progutalo 1.200 duša. Samo mi znamo kako su se ti ljudi osećali dok su se borili za život. Ne mogu da spavam od sećanja koja ta tragedija oživljava u meni. Na

palubi je bilo i mnogo Amerikanaca s decom. Švabe će morati da plate za svoju surovost.

51 VAŠINGTON JANUAR 1917. Draga Mej, Nadam se da je božićni paket bezbedno stigao. Čula sam glasine da stvari često nestaju u luci. Dobro si smislila da numerišemo pisma kako bismo mogle da primetimo ako ne stižu po redu. Nadam se da su vam konzerve s kompotom, puterom i mesom bile od koristi. Čujem da tamo vlada velika nestašica, a znam da je moj otac slab na slatkiše. Mi se ovde dobro snalazimo. Bila sam slomljena vešću da je Selvin ranjen kod Some, ali me tvoje uveravanje da su se u bolnici dobro postarali za njega ispunjava nadom da će uskoro ponovo biti onaj stari. Htela sam da mu pišem, ali otac me je savetovao da još nije spreman za to. I dalje ne mogu da poverujem da više nikad neću videti Bertija, bar ne u ovom životu. Obradovala meje vest da si pronašla novi stan u blizini jezera Stou. Odatle sigurno imaš lep pogled na katedralne kule. Nadam se da ću jednog dana ponovo moći da vidim Tri Gospe iz Doline. Ako Amerika stupi u rat, postoji šansa da se zaposlim u državnoj službi. U tom slučaju, moraću malo da rastegnem istinu. Sigurno neće primati udate žene, ali ako se predstavim kao udovica, možda me pozovu na razgovor. I dalje držim one časove otmenog ponašanja. Izgleda da se prijateljicama mojih prijateljica dopada kako to radim. Nedavno sam predložila da odaberemo neki roman koji ćemo pročitati i potom razgovarati o njemu, što je njima isprva delovalo urnebesno smešno. Sigurna sam da neke od mojih klijentkinja ne čitaju ništa osim modnih časopisa, ali na kraju smo imale veoma zanimljivu i živahnu diskusiju. Ako se Amerika uključi u evropske sukobe, prokleti rat će se ubrzo okončati. Niko sa te strane okeana nema blagu predstavu koliko je ova zemlja moćna, bar dok to ne vidi rođenim očima. Ako milioni ovdašnjih mladića krenu u marš, rat će se brzo pomeriti s mrtve tačke. Mogu li da te zamolim da mi iskreno kažeš jesi li primetila da moj otac nešto sumnja? Trebalo bi da mu kažem kako stvari zaista stoje, ali ne želim da mu na vrat natovarim još loših vesti. Trenutno ima sasvim dovoljno briga.

Moji roditelji imali su brak kakav se samo poželeti može, brak zasnovan na neizmernoj ljubavi, prijateljstvu i poverenju. Otac će se sigurno razočarati što nisam održala svoj zavet. Ti si sada moja glavna veza sa zavičajem, moje oči i uši, i ne mogu ti opisati koliko mi znači što bar tebi mogu da poverim pravu istinu. Nadam se da ti bluza odgovara i da će mala Ela ubrzo dovoljno porasti za onu haljinicu. To je odeća koju je jedna od bogatašica s mog tečaja izbacila iz plakara. Ta žena pojma nema da sam i ja prisvojila nešto od tih stvari. Da li se tati dopao naš portret? Rodi izgleda baš lepo u onom mornarskom odelu, zar ne? S nestrpljenjem očekujem tvoje sledeće pismo. Na početku si mi rekla da nisi baš vična peru, ali sada si se toliko izveštila da me često nateraš da se postidim. Tvoja draga prijateljica, Selest Rouz Selest uopšte nije znala koliko su teške Selvinove rane, ne toliko u telesnom koliko u duševnom pogledu, utučeno je pomislila Mej. Njegov otac posetio je sanatorijum u kojem su ranjene oficire lečili od posledica takozvanog granatnog šoka. Selvin nije ni govorio ni slušao šta mu drugi govore. Samo je zurio kroz prozor, kao da se nalazi u nekom drugom svetu, u poverenju joj je rekao kanonik. Mej nije znala šta da mu odgovori. „Drago mi je što je bar moja kćer na bezbednom mestu, pošteđena ove propasti”, na kraju je dodao. ,,Ne bih mogao da podnesem da moju decu zadesi još neka nesreća.” Mej je tog dana predložila kanoniku da pomogne oko održavanja Crvene kuće. Tamo su trenutno bili smešteni neki vojnici i gospođa Alen, kanonikova služavka, nije bila nimalo oduševljena stanjem u kojem se kuća nalazi. Baštu su prekopali i pretvorili u povrtnjak u kojem je Ela volela da se igra i juri zečeve. Mej je bilo drago što je dobila priliku da utekne s koledža. Flori Džesap je nijednog trenutka nije ostavljala na miru. Ismevala je njen naglasak i krila joj četke i pajalice, pokušavajući da isprovocira svađu. Mej je već bila na rubu nerava. Jednog dana će toj rospiji očitati propisnu bukvicu. Ona je odrasla u sirotištu, a to je značilo da i te kako ume da se brani. Dok je sređivala povrtnjak, mogla je bar nakratko da zaboravi na pakosti koje su joj priređivale žene s koledža. Doduše, rad pod otvorenim nebom bio je prilično naporan, ali bilo je važno da se nečim uposli. To je bio najbolji lek. Posmatrala je kako Ela poskakuje oko nje, pokušavajući da bude od pomoći. ,,Ko je ova tamnokosa devojčica s dubokim iskričavim očima? Gde je rođena? Na koga liči? Zašto je najsrećnija kada joj u ruke ćušnem papir i olovku? Zašto toliko voli da crta? Kako sam mogla da je ukradem i proglasim vlastitim detetom?”, stalno se pitala. Kako su godine prolazile, tajna ju je sve više pritiskala. Da li sam učinila pogrešnu stvar iz dobre namere, ili opaku stvar iz sebičnih pobuda? Negde u

zapećku njenog uma neprestano je vrebala strašna pomisao da neko negde možda još oplakuje gubitak tog deteta. Da li je sudbina bila ta koja ih je spojila? I da li je sudbina poslala Titanik na dno okeana? Takva razmišljanja su joj toliko razdirala um da se plašila da će poludeti ako im se ne odupre. A onda bi ugledala Elu kako nestašno čeprka po zemlji, iskopavajući biljke na rubu povrtnjaka. ,,Da si odmah prestala s tim, mlada damo! Da si to odmah vratila nazad!” Ela je bila tu, i ona je bila tu. I to više niko nije mogao da promeni.

52 BOSTON, OKTOBAR 1917. Redov Anđelo Bartolini probudio se u bolničkom krevetu, obliven znojem, ne znajući kako se tu obreo. Grlo mu je gorelo, a preko grudi mu je bila položena kamena ploča. „Dobro došao nazad u zemlju živih, sinko! Ti si jedan od retkih srećnika koji su uspeli da nasamare smrt.” Muškarac u belom mantilu nadvijao se nad njim, opipavajući mu puls. Anđelo nije mogao da mu odgovori. Njegov mozak zaboravio je da prevodi. Bilo mu je bolno čak i da razmišlja. Samo je tupo zurio u tavanicu. Poslednje čega se sećao bilo je da je igrao bejzbol u dvorištu kasarne, čekajući prevoz do pristaništa, gde je trebalo da se ukrca na brod da ih prebaci do Evrope. Gde se sad nalazi? Sve se pretvorilo u zamućeni vrtlog bola, vreline i čudnih snova. Video je Mariju kako mu maše, šireći usne u osmeh. Krenuo je ka njoj, lagano kao da pluta, a onda... ništa. „Navukao si grip, momče. Prilično gadan grip, ali preživećeš.” „Dove sono?” promrmljao je. Anđela su regrutovali u prvom talasu i poslali na pešadijsku obuku, odakle je trebalo da krene na francuski front. „Govori na engleskom...” Setio se kako mu je Ketlin mahala na stanici i kako se mali Frenki rasplakao kada ga je ugledao s podšišanom kosom, u čudnoj uniformi. Njihov mlađi sin Džeko još se privijao uz majčina nedra. Anđelo je mogao da pokuša da izbegne regrutaciju, ali to ne bi bilo patriotski. Njemu je bila čast da služi svojoj zemlji. Znao je da će njegovi rođaci preuzeti brigu o porodici koju je ostavio za sobom. Prošao je medicinski pregled i vojnu smotru, a potom su ga poslali na višenedeljnu obuku, u kasarnu gde su se mlade regrute spremali za borbu. Zajedno sa ostalima tiskao se u pretrpanim, zagušljivim i usijanim barakama. I ranije mu se dešavalo da navuče prehladu, ali ništa ni nalik ovome. Setio se kako je stajao u vozu koji je hitao ka pristaništu, obuzet mučninom i drhtavicom. Udovi su mu bili ukočeni i sve ga je bolelo. Kada je izašao napolje, stropoštao se na zemlju. Kamene ploče poletele su ka njemu i utonuo je u mrak. Koliko dugo je bio tu?

„Već su ti dali poslednju pričest, ali ti si jedno tvrdoglavo kopile. Ako se pitaš gde se nalaziš, još si na američkom tlu.” Anđelo je uspevao da shvati tek poneku reč. Misli su mu bile mutne. „Kada idem?” ,,Ne žuri, momče. Ostaćeš ovde dok ti ne damo voljno. Prvo moraš da jedeš i da nabaciš malo mesa na te kosti.” Ponovo je pokušao da se pridigne, ali vrtelo mu se u glavi. Gde su bili njegovi drugovi, Ben, Pavlo i svi oni momci s kojima se nedeljama družio na obuci? Jedva je disao, kao da je imao rupu u grudima i kao da u toj sobi nije bilo vazduha. Bolničarke su se danima mučile oko njega pre nego što je uspeo da stane na mršave nožice, koje su nekad bile čvrste poput trupaca. Stideo se što nije otišao sa ostalim momcima. Bio je nasukan na tom groznom mestu, s gomilom bolesnih vojnika koji su pristizali kao na fabričkoj traci, zauzimajući mesta sirotana koje su po noći prebacivali u bolničku kapelu. Šta se, dođavola, dešava? Jedinu utehu pronalazio je u Ketlininim pismima. Neka bolest harala je po čitavoj istočnoj obali, ali je najviše divljala u Filadelfiji i lukama u kojima se okupljala vojska. Ketlin je ispirala grlo nekom tečnošću za koju se Salvi kleo da leči svaku boljku. Zasad su svi bili čisti. Ispao je pravi heroj, nema šta! A onda je lekar jednog dana došao u vizitu, nanevši završni udarac njegovom ponosu. ,,Ti si demobilisan”, rekao je pokazujući na Anđelovo srce. „Ova tvoja stvarčica ovde pretrpela je delimično oštećenje. Opet, bolje sat sa usporenim klatnom nego raznesena tintara s druge strane bare. Moraćeš da budeš strpljiv dok ti mišići ponovo ne ojačaju.” „Kako ću sad da izdržavam decu?”, zavapio je Anđelo. „Kome trebam ovakav?” „Daj sebi malo vremena. Priroda će odraditi svoje”, odgovorio je doktor. ,,Ti si dovoljno mlad i izdržljiv. Već si preživeo ono što hiljade drugih nisu.” To nije bio odgovor koji je želeo da čuje. Kako će moći da korača uspravne glave kad nije dobio priliku da ispali ni metak? Moraće nekako da im dokaže da su pogrešili. Ali sve što je mogao da učini bilo je da navuče civilno odelo, pokupi svoje stvari i krene nazad u Njujork. Osećao se kao starac dok je šištao u vozu, boreći se za vazduh. Svi su piljili u njega. Kao da je dezerter. Ketlin ga je dočekala na stanici Grand central. Tako snažno ga je zagrlila da je pomislio da će ga ugušiti. „Poludela sam od brige. Grip hara na sve strane. Nisam povela decu. Rekli su mi da ćeš možda umreti”, govorila je kroz jecaje. „Više neću moći da služim vojsku.” „Ma pusti to. Važno je da si se vratio u jednom komadu. Neki iz našeg komšiluka nisu imali toliko sreće. Hajde, daj mi ruku. Deluješ iznureno.” Telo mu je bilo mlitavo i beživotno. Još nije smeo da joj kaže za srčanu manu. To bi je još više zabrinulo. Trebalo mu je vremena da zaleči rane. Ako se ne oporavi, nikad više neće moći da se nazove pravim muškarcem.

53 LIČFILD BOŽIĆ 1918. Draga Selest, Tvoj paket je ovog puta stigao čitav i neotvoren. Kakve si nam samo đakonije poslala! Hvala ti u ime svih nas. Naš prvi Božić u miru, nakon toliko vremena. Kako smo se revnosno molili da se izbavimo od užasa koje nam je ovaj rat doneo. Pa ipak, nakon prvih nekoliko dana slavlja i uzbuđenja zbog primirja, raspoloženje je naglo splasnulo. Niko koje izgubio sinove i kćeri nema srca da se raduje praznicima. Misli nam blude ka onima koji neće puckati praskavcima, niti jesti božićni kolač, niti pevati božićne pesme oko porodične jelke. Ovde i dalje vlada nestašica hrane, ali skupila sam dovoljno bonova da nečim obradujem Elu. Ona će dobiti božićnu čarapu, nešto slatkiša i drvene igračke koje joj je napravio tvoj ljubazni brat. Selvin se vratio u Crvenu kuću. Lice mu je puno ožiljaka. Po čitav dan sedi zatvoren u šupi za kočije i popravlja slomljene i pokvarene stvari. Tvoj otac i ja zajedno sređujemo vrt. Selvin skoro nikad ne priča sa mnom i zato sam se iznenadila kada sam u hodniku pronašla krevetac za lutke, koji je napravio od odbačenih daščica, a potom ga ošmirglao, premazao i izglancao do vrhunskog sjaja, tako da izgleda kao da je izašaopravo iz fabrike. Zahvaljujući njemu, Božić Bata će za Badnje veče spustiti taj krevetić niz dimnjak kao poklon za Elu i njene lutke. Ela obožava lutke. Kada se igra, postroji ih ispred sebe pod konac i pravi se da im je učiteljica. A sada jedna krupna vest koja se tiče lično mene. Konačno sam to uradila. Dala sam Flori Džesap ono što je tražila i skinula je s grbače. Ovog puta je stvarno prekardašila. Jednoj od kuvarica s koledža pomenula sam Selvinov prelepi poklon, a Flori je to čula i odmah počela da baljezga kako sam tu igračku zaradila na leđima. I kako stalno trčkaram do Crvene kuće da tešim ranjenika i slične skarednosti. Pitaš se da li mi se smrklo pred očima? Nego šta nego mi se smrklo. Zavalila sam joj takvu šamarčinu da joj je zazvonilo u ušima. Sigurno bi dobila još, ali kućepaziteljka je primetila šta se dešava pa nam je obema dala otkaz na licu mesta. I tako sam ostala bez posla, sama s detetom koje treba da izdržavam, i to baš u vreme kada su

studenti počeli da se vraćaju na koledž. Neki od njih su u tako žalosnom stanju. Već sam počela da pakujem stvari kada je, na moje iznenađenje, jedna od devojaka istupila u moju odbranu, ispričavši nadzornici da Flori to godinama radi i da sam ja sve vreme trpela njene pakosti i bezobrazluke, tako da je na kraju Flori bila ta kojaje morala da pokupi prnje, dok sam ja, na svoje neizmerno olakšanje, zadržala službu. Tvom ocu sam ispričala ublaženu varijantu tog incidenta. Glasine se u krugu Ličfildske katedrale šire poput šumskog požara. On je tad primetio da bi meni možda prijalo da promenim posao i predložio mi da ubuduće pomažem gospođi Alen oko održavanja Crvene kuće i da usput sređujem stanove još nekoliko sveštenika, što je veoma ljubazno od njega. Razmisliću o tome. Nisam baš sigurna da bi Selvin voleo da se dve žene vrzmaju oko njega. Ponekad je strašno loše volje. Sve u svemu, to mi je pomoglo da u sebi ponovo oživim onu iskru za koju sam mislila da je odavno ugašena. Ko zna, možda ipak uspem da se izborim za svoje mesto u ovom gradu. Nadajmo se da će 1919. godina doneti nadu i olakšanje svima nama. Tvoja odana prijateljica, M.

54 NJUJORK, LETO 1919. Ketlin je besprekorno održavala njihov dom u blizini Ulice Brum. Nigde nije smela da padne ni trunka prašine, čak ni u ove vrele letnje dane. Na prozorima su postavili mreže protiv muva iako ih nije bilo mnogo na visini šestog sprata. Anđelova porodica živela je u trosobnom stanu. Imali su zajednički dnevni boravak, uveden vodovod i salon u kome se nalazio rasklopivi krevet za njihove mališane, Džeka i Frenkija. A još jedno dete bilo je na putu. Ketlin se nadala da će ovoga puta dobiti devojčicu. Prošlo je skoro dve godine otkako se Anđelo vratio. Stalno se žalio na kičmu pa mu je Ketlin pomagala u prodavnici voća koliko god je mogla. Ketlin je svima dokazala da nije lenjivica već vredna i veoma sposobna žena, koja je marljivo radila za tezgom i vodila računa o sve brojnijoj porodici. Ona se udala za Anđela i htela je da živi s njim, a ne sa Salvijevim plemenom tamnookih i razbarušenih Latina, koji su neprestano tutnjali po kući i urlali jedni na druge. Njih dvoje su, krenuvši od onog skromnog sobička, dogurali do tog finog trosobnog stana, ali pomisao da će uskoro morati da hrane

još jedna usta ispunjavala ju je strahom. Ponekad se pitala da li su dobro postupili kada su nakon epidemije odlučili da ostanu u Njujorku. Njeni rođaci preklinjali su ih da se vrate kući, ali šta su tamo mogli da rade? Da vade krompir na farmi njenog ujaka, ili da dirinče kao sluge na posedu nekog engleskog velmože? Stvari ni tamo nisu stajale baš dobro. Ovde su bar mogli nekako da žive i da se nadaju. A povrh svega, sada su imali i krasnu dečicu. Njena utopljena sestra sigurno joj ne bi pozavidela na tom novom životu. Anđelo se i dalje držao čudnih teorija o svojoj supruzi i detetu. Nikad nije glasno pričao o Mariji i Alesiji, ali njihova slika je i dalje visila na zidu u spavaćoj sobi, zakačena visoko iznad police na kojoj se nalazio mali oltar ukrašen novinskim člancima, svećama, pismima i sićušnom čipkanom cipelicom. Još je verovao da je ta cipelica pripadala njegovoj ćerkici. Kada se približila godišnjica brodoloma, punih sedam godina nakon tragedije, neprestano se nadvijao nad tim oltarom i tonuo u ćutnju. Čak im je i sveće palio, tu u spavaćoj sobi, kao da su njegova pokojna žena i ćerkica bile večno prisutni duhovi koji lebde nad njihovom posteljom. Ako bi mu zbog toga prigovorila, odmah bi izmarširao iz sobe, odbijajući da pogleda u njene suzne oči. „Moraš da ih pustiš da počivaju u miru, Anđelo”, rekla mu je. „Mi smo sada tvoja porodica. Mali Džeki i Frenki su tvoji naslednici. Ne mogu da podnesem da stalno zuriš u njih, kao da mi ne postojimo... Zar nas nimalo ne voliš?” On bi joj samo okrenuo leđa, što bi njen bes nateralo da se još više razbukta. „Pusti me da na miru izgovorim svoje molitve, ženska glavo!” „To nije zdravo”, otvorila je jednog dana dušu ocu Bernardu. „Klanja se pred tim oltarom kao da su još žive. Šta da radim? Ne mogu da se nadmećem s duhom njegove pokojne supruge koja nikad neće postati ni stara, ni bolesna, ni debela, i koja nikad ne vrišti ako deca naprave vašar u kući.” „Tamo gde je vašar ima i života, Ketlin. Ne smeš da zaboraviš da je to znak da vi i dalje živite, da se menjate i radite sve ono što one nikad više neće moći da rade. Anđelo u svom srcu zna da one više nisu tu, ali i dalje krivi sebe zbog onoga što se desilo. Razmišlja o onome što je moglo da bude, kao i sve unesrećene duše.” „Ali ta čipkana cipelica samo produžava njegovu agoniju. On misli da ne znam da neprestano vršlja po radnjama koje prodaju uvoznu italijansku čipku, nadajući se da će neko potvrditi da ta cipelica stvarno potiče iz njegovog kraja. Uveren je da je ona napravljena baš tamo, u njegovom zavičaju. Zbog toga ponekad pomislim da mu mi nismo dovoljni.” „Moraš da mu daš vremena, Ketlin. Vreme ublažava bol.” „Ali, oče, prošlo je već sedam godina. Ne želim da zurim u te stvari kad god hoću da obrišem prašinu. Stan je pun prašine koja ulazi kroz prozor i koju deca dovlače s ulice. A onda, tu su i one razglednice i članci iz novina. Kači po zidovima sve što ima bilo kakve veze s Titanikom... novinske isečke, fotografije, sve živo. Zašto to ne ostavi za sobom? One su otišle, a mi smo tu, pored njega.”

,,Ah, draga moja, kad bi to bilo tako prosto. Svi moraju da žive sa svojom prošlošću. Ti imaš mnogo posla oko dece pa nemaš vremena za takva razmišljanja. Ali on ima i zato sebe kinji stvarima koje ne može da promeni.” „Šta da radim, oče? Moram nešto da kažem, a naročito jer je još jedno dete na putu.” Ketlin je uzdahnula i blago se potapšala po stomaku. „Anđelo kaže da treba, ako rodim devojčicu, da joj damo ime po njegovoj Alesiji.” „Alis je lepo sveto ime.” Sveštenik se dobrostivo osmehnuo. „Oprostite, oče, ali to je samo još jedna stvar koja će ga podsećati na tragediju. Naša curica mora da ima svoje ime, a ne da bude nazvana po nekom utopljenom detetu.” „Nisi valjda ljubomorna na te sirote duše?” „Jesam, oče, i ne mogu da se izborim s tim”, priznala je Ketlin i postiđeno povila glavu. „Onda se moli, dete moje, i uskoro ćeš dobiti odgovor. Hajde sad, idi u miru i prestani da kinjiš sebe.” Dok je leto postajalo sve vrelije, a njen stomak sve veći, Ketlin je ignorisala malo svetilište. Nije htela čak ni da obriše prašinu oko njega. Ponekad joj se činilo da te oči zure u nju, čak i kad im je okrenuta leđima, sve dok ne bi počela da se znoji od vrućine i neprijatnosti. I tako je jednog jutra, kada je ozlojeđeno hitnula četku u ugao sobe, Marijina slika skliznula sa zida. Ram je tresnuo o pod i staklo se razbilo. „Pogledaj šta si uradila!”, uspaničeno je vrisnula. Morala je da popravi ram ili će se Anđelo naljutiti. Izvukla je crvenkastosmeđu fotografiju i ćušnula je u fioku, a potom je umotala malu čipkastu cipelicu u meki papir i stavila je u finu toaletnu torbicu od irskog lana, koju nikad nije koristila. Možete tu da sačekate, pomislila je. Šteta je već bila napravljena pa je konačno mogla da sredi taj haos. Pomeriće umivaonik, pospremiće policu i temeljno počistiti taj ugao. Revnosno je prionula na posao, raščišćavajući nered, stružući vosak s police, ribajući drveni pod i glancajući sve što joj je palo šaka. Pažljivo je poskidala požutele novinske isečke koji su ostavili bele tragove na zidu. Dovukla je kolevku i postavila je u udubljenje blizu kamina. Stajala je kao salivena. Nakon što je ispomerala nameštaj i sve temeljno izribala, soba je bila kao nova, besprekorno sveža i čista. Potom je prikupila slike koje su njoj bile drage i njima prekrila izbledela mesta na tapetama. Kutak za novorođenče bio je spreman. Kao na neki tajni znak, te noći je dobila trudove i nakon milostivo kratkog i lakog porođaja, negde pred zoru, donela je bebu na svet. Bebica je bila baš onakva kakvu je samo poželeti mogla, s glavicom prekrivenom plamtećim loknama. Anđelu nije bilo dopušteno da prisustvuje porođaju, ali oči su mu zablistale kada je prišao kolevci u koju su stavili povijeno novorođenče.

„Dobili smo devojčicu, Anđelo, malog anđela kog nam je poslala Deva Marija. Otac Bernardo kaže da ja treba da odlučim kako će se zvati. Vidiš, ona predstavlja nov život začet u novom svetu pa bi trebalo da dobije pravo američko ime. Recimo... Patriša Meri. Šta kažeš na to?” Na njeno iznenađenje, Anđelo se nije bunio. Niti je primetio promene koje je napravila u sobi, bar ne odmah. ,,Ne brini, tvoje stvari su na sigurnom”, nežno je rekla Ketlin pokazujući ka fioci. „Možeš da ih uzmeš odatle kad god poželiš. Znaš, ona slika je sama od sebe pala sa zida”, dodala je, znajući da će u nedelju morati da se ispovedi zbog te laži. Anđelo ništa nije rekao. Nije je čak ni slušao. Samo je zurio u novorođenu kćer, očaran njenom lepotom. „Bellissima Patrizia”, razneženo je promrmljao. „Hvala ti.” Ketlin je podigla pogled ka maloj Bogorodici na polici. „Sad stvarno možemo da otpočnemo nov život.”

Anđelo se smeškao nad kolevkom. Znao je odakle vetar duva. Ketlinino lice izgledalo je kao živa slika rumenih poluistina. Čitao ju je kao otvorenu knjigu. Ali Ketlin je ovog puta bila u pravu. Bog ga je triput blagoslovio nakon onog strašnog gubitka. Naravno, to nije moglo da ga spreči da se seća svoje prve supruge do kraja života, ali morao je da to malo svetilište sakrije u svom srcu, a ne da ga izlaže nasred sobe i da sekira Ketlin. Mala Patriša bila je dar ljubavi. Sada je trebalo da obezbedi školarinu za dva sina i miraz za kćer. To će zahtevati mnogo napornog rada i odricanja. Oni su mu sada bili na prvom mestu. Jednog jutra posle mise, prišao mu je otac Bernardo. „Dobro me slušaj, sinko”, rekao je blagim, ali upozoravajućim tonom. „Poludećeš ako nastaviš da se utapaš u svom bolu. Time nanosiš uvredu onima koji su živi. Mrtvi počivaju u miru i više ni za šta ne mare. Budi zahvalan za ono što ti je dato...” Ali niko nije mogao da ugasi plamičak nade koji je i dalje tinjao u njegovom srcu. Mada to nikom nije rekao, onog dana, kada je mislio da umire, video je kako Marija ide ka njemu. Bila je sama. Ruke su joj bile prazne. Negde je sigurno postojao neko ko je nešto znao. Ta misao ga je neprestano opsedala i nijedan sveštenik na ovom svetu nije mogao da ga nagovori da se odrekne te nade.

55 LIČFILD, JUL 1919. Mej je hitala preko Katedralne porte. Bio je petak uoči proslave Nacionalnog dana mira pa je htela da na pijaci nabavi nešto namirnica za kanonika Forestera: svež hleb, povrće i sir. Imala je običaj da mu petkom skuva lonac supe, koji bi mu obično potrajao preko vikenda. Potpuno je zaboravila da je trg zakrčen

skelama jer su pripreme za veliku paradu bile u punom jeku. Zvonari iz katedrale i Crkve Svete Marije vežbali su za sutrašnju svetkovinu. Po podne će u školama biti priređena proslava za mališane. Ela je bila van sebe od sreće. Kada je skrenula ka malom kaidrmisanom dvorištu, primetila je visokog muškarca u otmenom odelu, koji je radoznalo posmatrao kuće od crvene cigle, sagrađene u tjudorskom stilu, s otkrivenim gredama. Mej je već navikla da viđa turiste koji su se divili starim zdanjima. Muškarac se zagledao prvo u nju, a potom i u korpu koju je nosila. „Gde živi ovdašnji kanonik?”, upitao je sevnuvši sivim očima. Njegov američki naglasak naterao ju je da se ukopa u mestu. „Kog kanonika tražite, gospodine?” Pokušala je da se osmehne, ali joj je srce lupalo kao ludo. „Kada će više prestati s tom zvonjavom?”, glasno je rekao muškarac upirući prstom ka katedralnim kulama. „Prave toliku buku da čovek ne čuje vlastite misli. Tražim Forestera... kanonika Forestera.” „Pođite za mnom. Upravo sam krenula da mu ovo odnesem”, odgovorila je Mej, strepeći od trenutka kada će morati da zakuca na vrata. Srce joj je i dalje mahnito lupalo. Odmah ga je prepoznala po portretu s venčanja, koji je Selestin otac čuvao u svom stanu. Bar sto puta je lično izglancala taj portret. Pred njom je glavom i bradom stajao Grover Parks, muž koji je krenuo u potragu za odbeglom suprugom. U sebi se molila da je kanonik u katedrali, ili da je otišao u posetu bolesnicima. Imala je ključ, ali to nije morala da mu kaže. Taj stranac uopšte nije znao ko je ona. Da li bi bilo previše drsko da ga odvede do pogrešnih vrata, do kuće u kojoj je živeo sveštenik koji je trenutno na odmoru? To bi joj pomoglo da ga se privremeno otarasi i da se postara da niko ne bude kod kuće kada sledeći put dođe. ,,Ko još može da živi u ovim čudnim kućercima? Čini mi se da unutra nema dovoljno mesta čak ni da čovek zavitla mačku” našalio se, osvrćući se po kaldrmisanom dvorištu, ali Mej nije dopustila da je to zavara. „Tu uglavnom borave penzionisani sveštenici i njihove supruge.” ,,I vi živite ovde?” Sumnjičavo je osmotrio njenu pohabanu jaknu. ,,Ne, gospodine. Samo nekima od njih pospremam kuće. Takođe radim i na ovdašnjem koledžu. Mislim da kanonik trenutno nije kod kuće”, dodala je, moleći Boga da to bude istina. „Ovog vikenda se obeležava Dan mira. To je praznik koji se proslavlja širom zemlje. Jeste li videli zastave?” ,,Da, video sam. London je zakrčen prokletim zastavama. Zašto dižete toliku prašinu oko toga? Rat se završio pre skoro godinu dana. Došao sam ovde zbog nekog posla u londonskom Silvertaunu. Nikud nisam mogao da mrdnem od onih merdevina i dekoracija. Čitava zemlja stoji u mestu. A tek vozovi...” „Sačekali smo da prođe dovoljno vremena... iz poštovanja prema onima koji su poginuli”, objasnila je Mej. Kako se samo usuđivao da kritikuje njihovu proslavu? „Sigurna sam da je kanonik negde izašao.”

„Nisam prešao stotine milja da bih poljubio vrata. Mogu bar da proverim da li je tu. Pokažite mi njegovu kuću.” „Poći ću s vama. On je u poslednje vreme malo pometen. I ne čuje baš dobro.” Parks je nestrpljivo zalupao na vrata i ona su se, na Mejin užas, odmah otvorila. ,,Oh, Mej, draga...”, prozborio je kanonik, ljubazno se osmehnuvši. „Ako dobro vidim, dovela si mi i nekog gosta. Baš lepo.” Pažljivo se zagledao u posetioca. ,,Da li se nas dvojica poznajemo?” „Naravno da se poznajemo. Ja sam vaš zet. A sad mi recite gde je ona.” „Oprostite, gde je ko?” „Gde su moja žena i moj sin?”, dreknuo je Grover. „Oprosti, mladiću... izvoli, uđi. Mej, možeš li da pristaviš čaj? Ovde je očigledno došlo do neke zabune. Grovere, poslednji put sam te video na venčanju... Kad ono beše?” „Batalite tu farsu. Hoću da vidim svoju ženu i sina. Gde su oni?” ,,Pa zar nisu s tobom?” Starac se zbunjeno počešao po glavi. „Ništa ne shvatam. Mej, da li ti imaš neku ideju o čemu se radi?” Mej je osetila kako joj se obrazi žare. Drhteći od strepnje, šmugnula je u kuhinju. Grover je došao s određenim ciljem. Nije smela da joj se omakne nijedna pogrešna reč. ,,Ne shvatam. Redovno se dopisujem s njom. Ona je u Akronu. I ti joj šalješ pisma, zar ne?” Kanonik se zagledao u Mej, koja je skrušeno stajala pored vrata s poslužavnikom u rukama. „Na moju adresu nije stiglo nijedno pismo još od...” Grover je naglo zaćutao. „Šta se ovde dešava? Ko je ovde plaćen da drži jezik za zubima?” Preteći se zagledao u Mej. „Ah, mislim da znam ko si ti. Jesam li u pravu?” „Gospođa Smit je moja kućna pomoćnica i prijatelj naše porodice. Zato te molim da joj se obraćaš s dužnim poštovanjem, mladiću. A sad lepo sedi i objasni mi o čemu se radi. Jesi li došao nekim poslom?” Grover se okrenuo ka Mej, ignorišući kanonikovo pitanje. „Da li ti je moja žena platila da me prevariš?” ,,Dosta!”, umeša se kanonik, kao da mu se sluh odjednom izoštrio. ,,Molim te da nam objasniš čemu ovakvo ponašanje. Ovo je moj dom. Očigledno je došlo do nekog nesporazuma.” „Onda mi dopustite da vam otvorim oči, dragi moj velečasni taste. Vaša ćerka, odnosno moja supruga, ukrala je mog sina jedinca i dovela ga na ovo vražje mesto, a ja nisam čovek koji će tolerisati takve stvari.” „Kakve stvari?” ,,Da mi neko kidnapuje rođeno dete.” „Sigurno je došlo do neke greške. Selestina nije ovde. Osim toga, kako majka može da kidnapuje vlastitog sina? Čak i da je to stvarno slučaj, dete nije imovina koju bilo ko može da poseduje. Roderik ne pripada nikom osim sebi samom.” Kanonik se zagledao u portret iznad kamina, uznemiren tom vešću.

,,Oh, poštedite me svojih propovedi”, prasnuo je Grover. „Gde je ona?” ,,Ne znam. Ja sam sve vreme mislio da je s tobom. U njenim pismima nije pomenula ništa što bi me navelo na drugačiji zaključak.” ,,Ne verujem vam! Vi sigurno nešto znate. Ili možda ona. Pogledajte samo kako se trese. Dakle, da čujem. Pretvorio sam se u uvo.” Grover se preteći nadvio nad Mej. Mej je pokušala da promuca neko objašnjenje, ali nije mogla da zucne ni reč. Kanonik je odmah stao u njenu odbranu. „Ovakav razgovor nas nikud neće odvesti. Zamolio bih te da napustiš ovu kuću dok se ne smiriš. Ne želim da još više uzrujaš ovu čestitu ženu.” „Još ćemo se mi videti.” Grover se isprsio u svom otmenom odelu, kao oličenje moćnog i uspešnog biznismena. Ljutito je zavrteo prstom ispred njihovih noseva. „Recite mojoj ženi, gde god dođavola bila, da se ne zanosi nadama da može da mi pobegne i da bi joj bilo pametnije da još jednom razmisli. Ja ću je pre ili kasnije pronaći jer je ukrala nešto što pripada meni. A što se tiče ove ovde... Aha, odlično poznajem tvoj soj! Ti i tebi slične ste je zadojile tim sumanutim idejama, ti i sve one ženturače koje mašu zastavama i proklamuju mržnju prema muškarcima. Žensko pravo glasa, malo sutra! Vi ste joj popile pamet!” Ošinuo ju je opakim pogledom, pokušavajući da slomi njen otpor. ,,Da li znaš gde je ona?” Bio je pljunuti matori Kartrajt, bezdušni nadzornik iz boltonske tekstilne fabrike, koji je pokušavao da zastraši radnice javnim ponižavanjem i pretnjama da će ih otpustiti. A kada ga niko nije video, saletao ih je nepristojnim ponudama. Međutim, devojke iz fabrike su se udružile i podnele žalbu pa je na kraju dobio otkaz. Mej je odlično poznavala takve muškarce. Nije bilo šanse da nasedne na njegovu igru. ,,Ne znam, gospodine. A čak i da znam, ne bih izneverila njeno poverenje.” „Znači, ipak ti je rekla...” ,,Ne, ništa mi nije rekla.” „Ali ti si meni rekla sasvim dovoljno. Lukava si lija, a? Uopšte nije napustila Sjedinjene Države, zar ne? Hvala na informaciji.” „Ali... ja stvarno ništa ne znam”, pobunila se Mej. „Znaš, samo nećeš da kažeš. Ali odalo te je baš to što nisi rekla.” Grover je skrenuo pogled ka kaminu. ,,A tu je i ključni dokaz... fina mala fotografija za Rodijevog dedu. Gospode, koliko je porastao! Nisam ga video punih pet godina. Šta mislite, kako se ja osećam zbog toga?” Mej je prvi put nazrela bol na njegovom licu. Bol i čežnju. Pažljivo je osmotrio fotografiju i vratio je na policu. „Želim vam prijatan dan”, rekao je razvukavši usne u osmeh. „Hvala vam što ste me utešili. Vaša ćerka slobodno može da ide dođavola, ali joj ni u ludilu neću dopustiti da mi uzme sina. Moji advokati će se postarati za to.” Tada se ustremio ka izlazu, savivši glavu ispod niskog dovratka i zalupivši vrata za sobom.

Kanonik Forester zavalio se na sofu. Lice mu je bilo bledo, a dah isprekidan. „Kako neprijatan mladić! Selestin muž bio je tako šarmantan kad sam ga poslednji put video. Za ime božje, šta sve ovo znači? Da li ti nešto znaš?” „Plašim se da znam. Obećala sam Selest da ću joj pomoći, ali nije mi rekla zašto je to uradila.” „Zašto mi nisi kazala? Da li moj sin zna za to?” Mej je povila glavu, izbegavajući njegov pogled. „Nije bilo na meni da vam to kažem.” „Ali sada moraš da mi kažeš, draga moja. Ti si joj prijateljica, a ja sam joj otac. Gde god bila, moraš da je upozoriš da se pod hitno vrati kući. Ti si joj slala moja pisma, zar ne? Misliš da on ne može da je pronađe na toj novoj adresi?” „Mislila sam, sve dok nije podigao Roderikov portret, onaj za koji sam vam rekla da treba da ga uramite. Jeste li videli pečat na poleđini? Ja često brišem prašinu pa sam... Taj portret je napravljen u Koenovom fotografskom ateljeu u Vašingtonu. On je sigurno primetio taj detalj. Moramo da je upozorimo.” „Pošalji joj telegram. Odmah idi do pošte i pošalji ga. Šta se to izjalovilo, za ime sveta? Sudeći po Groverovom držanju, on nije spreman za bilo kakve ustupke ili dogovore. Nije bio takav kad su se venčali. Sirota Selest. Sigurno je imala dobar razlog da ga napusti, ali bilo bi mi mnogo draže da mi je rekla... Kad bi samo njena majka bila ovde. Njih dve su bile tako bliske. Moraš da mi kažeš sve što znaš.” Uznemirena tim susretom, Mej je pohitala u poštu. Strepela je od toga što je gospodin Parks u Ličfildu, ali to je pre ili kasnije moralo da se desi. Da li će je pratiti do kuće da bi je naterao da mu još nešto otkrije? Grover Parks bio je naočit i uspešan muškarac, ali imao je onaj opak osmeh i ledene sive oči od kojih su je podilazili žmarci. Šta se to desilo kada je Selest morala da pobegne glavom bez obzira? Čim pošalje telegram, napisaće joj još jedno pismo. Selest je bila u opasnosti. Uopšte nije sumnjala u to. Grover će pokušati da joj otme sina, a to ne sme da se desi. Mej je odlično znala da za majku nije postojalo ništa dragocenije od deteta. Nije joj trebalo mnogo reči da bi predočila urgentnost poruke. PARKS JE OVDE. PISMO SLEDI. ZNA ZA VAŠINGTON. ODMAH DOĐI KUĆI. MS.

56 VAŠINGTON Deset dana kasnije, Selest je žurno napustila kancelariju. Svratiće do Istočnog Marketa da kupi povrće, i vratiće se kući taman na vreme da dočeka Rodija. Još otkako je dobila onaj telegram, sa upozorenjem da je Grover banuo u Ličfild, kovala je grozničave planove za bekstvo. Niko nije smeo da zna da će uskoro

otići. Danas je, kao i svakog četvrtka, morala da se pripremi za svoj damski tečaj i da ispeče engleske čajne kolačiće – odnosno mafine, kako su ih ovde zvali – za koje će upotrebiti poslednje zalihe džema od malina. Ako požuri, imaće dovoljno vremena da pripremi salon i da svojim učenicama održi još jednu lekciju kako se dočekuju gosti: da ih nauči kada jedna otmena domaćica treba da sedne a kada da ustane, kako da opusti goste i da održava zanimljivu konverzaciju. Sve je to delovalo tako besmisleno u ovom modernom dobu. Njene učenice bile su energične devojke koje su stremile uzvišenijim stvarima od udaje i ispraznog društvenog života. Ona se tako naivno popela na tu vrtešku i posle joj je bilo teško da s nje siđe. Naravno, ponekad joj je nedostajao onaj lagodan i imućan život, kada nije morala da brine za egzistenciju, ali je sve imalo svoju cenu. Sada je samo želela da bude slobodna. Nakon Mejinih vesti o neprijatnom susretu kod Ličfildske katedrale, Selest je odmah skratila kosu i potamnila je jakim crnim čajem, Riđa kosa upadala je u oči. Bilo joj je drago što se otarasila lokni. Sve žene s kojima je radila nosile su kratke frizure. Isprva joj se činilo da će zbog toga delovati manje ženstveno, ali zvonasti šeširi i beretke sasvim su joj fino pristajali, a pritom su pomagali da prikrije previše upadljivu kosu. Duge sužene suknje počele su da se povlače pred kraćim modelima, ali ona nije jmala dovoljno novca da prati modne hirove. Crni dvodelni kostim savršeno je služio svrsi i delovao je dovoljno skromno da ostane neprimetna u užurbanoj svetini. Neki unutrašnji instinkt natera je da se okrene, kao da je u blizini osetila neko preteće prisustvo. Neki sredovečni muškarac stajao je pored nje, dovoljno blizu da je pronicljivo odmeri pre nego što je, s pritajenim osmehom na usnama, skrenuo pogled ka izloženoj robi. Nosio je mekintoš kabanicu i homburg šešir i mirisao na jeftine cigare. Selest je osetila iglicu straha. Da li je negde već videla tog čoveka, možda u nekom od gradskih tramvaja? Da li je prati? Srce joj je zadrhtalo od panike. Ako je stvarno bilo tako, to je samo moglo da znači... Spustila je kesu sa šargarepom i pohitala ka izlazu, ne osvrćući se za sobom. Poznavala je sporedne ulice oko Istočnog Marketa pa je skrenula ka Mornaričkoj bolnici, gde je morala da pređe preko Pensilvanijske avenije. Nadala se da je uspela da mu utekne. Pločnici su bili puni ljudi i jedva je obuzdavala poriv da potrči. Kada je stigla do niza lokala u blizini Avenije Južne Karoline, uletela je u radnju, zadihana i oblivena hladnim znojem. „Mogu li da vam pomognem?”, upitala je prodavačica koja je takođe bila obučena u crno. Krenula je ka njoj. „Neki muškarac me prati”, usplahireno reče Selest. „Čovek sa crnim homburgom. Već neko vreme mi je za petama.” Jedva je uspela da izgovori te reči. „Pođite za mnom”, ljubazno je rekla prodavačica. „Možete da izađete kroz zadnja vrata. Ako taj drznik bane ovde, održaću mu čestitu bukvicu. Kuda ste se uputili?” ,,Ka Ulici D... To je u južnom delu grada. Hvala vam.”

,,Vi niste Amerikanka?” „Nisam. Ja sam iz Engleske.” Selest se slabašno osmehnula. „Koji je najkraći put do Ulice D?” „Treba da izađete na Dvanaestu ili Trinaestu ulicu, a onda nastavite ka Aveniji Kentaki. Tamo ima mnogo sporednih uličica u kojima možete da mu zametnete trag. Prepustite tu bitangu meni, draga. Kad izađete napolje, prođite kroz dvorište i spustite se niz pasaž. Srećno!” ,,Ne znam kako da vam zahvalim”, promuca Selest. ,,Mi udovice moramo međusobno da se pomažemo. Ti bezobraznici misle da smo lak plen samo zato što nemamo muževe.” Selest ništa nije rekla. Razmišljala je samo o tome da što pre stigne do Rodija. Šta ako je Grover poslao tog muškarca da ga otme? Šta ako su to već obavili? Mej joj je rekla za onu fotografiju i adresu na poleđini. Čovek nije morao da bude Šerlok Holms da ode do ateljea i raspita se da li može da dobije kopiju. Grover nije znao njeno novo ime, ali je njegov pomoćnik možda uspeo da iščeprka neku informaciju u fotografskoj radnji. Šta ako je taj čovek prati već neko vreme i već je detaljno upoznao njenu dnevnu rutinu, a ona o tome ništa ne zna? Trčala je sve dok pluća nisu počela da joj gore, ne usuđujući se da se osvrne i proveri da li joj je neko za petama. Preplavilo ju je neizmerno olakšanje kada je ugledala Rodija kako je čeka na stepeništu, nesvestan njene panike. „Ulazi unutra!”, povikala je. Ruke su joj drhtale dok je pokušavala da otključa bravu. „Šta ti je, mama?” „Odmah ulazi!”, zavrištala je, sklanjajući ga sa ulice i žurno zatvarajući vrata. ,,Da li se neko raspitivao za mene?” Rodi je zbunjeno odmahnuo glavom. „Moram li da se presvučem?” ,,Ne, danas ne moraš. Hoću da spakuješ svoje stvari u putnu torbu, onu ispod stepeništa. Spakuj i knjige... ali ne mnogo, samo one koje najviše voliš. Ja ću spremiti ostalo.” „Idemo na odmor?” „Tako nekako. Idemo na malo putovanje na sever.” „Ali danas imaš čajanku. Danas je četvrtak”, podseti je dečak. „Čajanka je otkazana. Ostaviću cedulju na vratima. Hajde, požuri. Nemamo vremena za gubljenje. Krećemo u veliku avanturu.” ,,Jupi!”, povika Rodi. Bar je neko bio srećan. Um joj je radio grozničavom brzinom. Kako da prođu kroz grad i stignu do stanice Junion? Da li da idu tramvajem? Ili da, uprkos riziku, krenu peške? Ili bi možda bilo pametnije da sačekaju da padne mrak? Ako je Groverov plaćenik motrio na kuću, to bi moglo da bude opasno. Šta ako je Grover takođe bio tu, ako se šunja okolo i vreba priliku da lično ščepa svog sina? Možda se to dešavalo samo u njenoj glavi, možda je sve samo umislila, ali pred očima joj je neprestano izranjao trijumfalni osmeh na licu onog neznanca.

Smiri se! Konačno je došao trenutak od koga si tako dugo strahovala, ali sve vreme si znala da će doći. Uspela si dovoljno dobro da se pripremiš za bekstvo. Tada joj je kroz glavu proletela jedna sumanuta ideja. Mogla je da zametne trag tom uljezu. Plan je bio rizičan, ali vredan pokušaja. Morali su odmah da odu. Nije smela da rizikuje da se nešto ponovo izjalovi. Niko neće oteti njeno dete, ni sada, ni bilo kada. Smiri se i uključi mozak. Ako Grover i njegov špijun vrebaju napolju, sigurno će očekivati da odmah zbrišeš. Ali postoji još jedan način, nešto što njima neće pasti na pamet, a što bi moglo da uspe. Samo ćeš morati da budeš brza.

Selest je jedva uspevala da obuzda drhtavicu dok je servirala čaj i dodavala tacnu s kolačima. „Drage moje devojke, danas ćemo isprobati jednu igru, igru prerušavanja koja će nam pokazati kako bismo se osećale u tuđoj koži. Prava dama ne sme da procenjuje ljude na osnovu spoljašnjeg utiska, na osnovu toga da li oni nose skromnu odeću ili radnu uniformu, već po njihovom ponašanju i postupcima. Baš me zanima kako ću se osećati ako obučem neku od vaših uniformi i vratim se u one dane kada sam imala četrnaest godina. Zajedno ćemo prošetati ulicom i pretvarati se da smo neko drugi.” „Nešto kao maskenbal?”, upitala je Mejbel, jedna od devojaka iz crkve. ,,Ne baš”, odgovorila je Selest primetivši njihovu zbunjenost. „Samo ćemo izaći napolje da se malo zabavimo. Recimo, mogle bismo da krenemo u kupovinu u tuđoj odeći i da vidimo kako bi to izgledalo. Do sada ste uspešno naučile kako se servira čaj i kako se vode učtivi razgovori. Sada bismo, za promenu, mogle da naučimo da hodamo u tuđim cipelama, da tako kažem.” Primetila je da su devojke bile zaintrigirane idejom da nakratko odstupe od uobičajenog učtivog režima. Bio je to rizičan plan, ali vredelo je pokušati. Međutim, kada je kucnuo čas da Rodija nagovori da navuče devojačku odeću, shvatila je da to neće ići baš tako lako. „Oh, mama! Neću da učestvujem u toj glupoj igri!” „Molim te, uradi ono što ti kažem”, prošaptala je Selest. ,,TO JE UŽASNO VAŽNO! Obećavam ti da neće dugo trajati.” Rodijevo prerušavanje predstavljalo je ključni uslov za uspešno bekstvo. „Moraš da staviš i šešir.” Najsitnija devojčica trampila je svoju haljinu i podsuknju za Rodijevo tesno mornarsko odelo. Selest joj je stavila Rodijev slamnati šešir na glavu i ćušnula konjske repiće ispod oboda. Devojčice su se smejale, a Rodi se durio. Selest je potom obukla Mejbelinu školsku uniformu i svi su ponovo prasnuli u smeh. Srećom, bila je dovoljno vitka da bez problema stane u nju. Na kraju je stavila beretku preko kose i krenula ka vratima, pretvarajući se da je to samo luckasta igra, a ne opako ozbiljan plan koji je trebalo da nasamari Groverovog detektiva.

Setno se osvrnula preko ramena, osmotrivši ono što ostavlja za sobom. Te četiri sobe donedavno su predstavljale njihovo bezbedno utočište, mesto koje su smatrali domom. Ali nije imala vremena za sentimentalnost. U svoje kofere mogla je da spakuje samo dokumente i najosnovnije stvari. Ovog puta je bila spremna za bekstvo. Nije smela ponovo da napravi istu grešku. „Hajde, idemo oko zgrade, čisto zabave radi, da vidimo kako to izgleda”, naredila je. Devojčice su se prigušeno kikotale dok su se spuštale niz stepenište i izlazile na pločnik, u pozajmljenoj odeći i s tuđim šeširima na glavama. Selest je mahnula ka praznom prozoru dok su napuštali kuću, šarajući očima ka uličnom uglu. Da, bila je u pravu. Isti onaj muškarac tobože je nehajno dreždao na pločniku, pretvarajući se da čita novine i pokušavajući da ignoriše skupinu kikotavih šiparica koje su prolazile suprotnom stranom ulice i skretale iza zgrade. Da li je bilo samo pitanje časa kada će i Grover odnekud banuti? Muškarac je i dalje vrebao kada su zašle za ugao i krenule ka Šesnaestoj ulici. Selest ih je tu zaustavila. „Ovde moramo da se rastanemo. Žao mi je što sam vas prevarila ovom šaradom, ali nas dvoje sada moramo da krenemo”, prošaptala je, ustremivši se ka zadnjem delu dvorišta da pokupi prtljag koji je sakrila iza vrata. Zbunjene tim preokretom, devojčice su se ćutke presvukle. Rodi je svukao pozajmljenu haljinu dok se njegova majka opraštala sa učenicama, ljubeći svaku u čelo. „Recite svojim roditeljima da mi se iznenada ukazala prilika da krenem na odmor i da ću im pismom javiti kada se vraćamo. Hvala vam na divnom druženju, ali pre polaska moram da vas zamolim za još jednu uslugu. Mejbel, mogu li da zadržim ovu uniformu još nekoliko sati? Ostaviću je na staničnoj garderobi, levo od ulaza.” „Šta se dešava, gospođo Vud?” Selest ništa nije odgovorila. Kako je mogla da objasni tu bizarnu predstavu koju je izvela zarad nekoliko dragocenih minuta prednosti? Nije imala vremena za takve stvari. Ona i Rodi morali su da stignu do grada pre nego što Groverov detektiv prozre njihovu prevaru. ,,To sad nije važno. Još jednom vam zahvaljujem što ste uzele učešća u našoj maloj šaradi. Vama to možda deluje luckasto, ali uopšte ne možete da zamislite koliko ste nam pomogle. Zapamtite da nikad ne smete da se plašite da odstupite od uobičajenih pravila zbog nečega u šta iskreno verujete. Pažljivo odaberite svoj put i ne dopustite da vas ponese bujica tuđih želja i ambicija. Ako tako postupate, uspećete u životu.” Dve devojčice podigle su veliku putnu torbu, a ostale su zgrabile ostatak prtljaga. „Ako želite, otpratićemo vas do autobusa.” ,,Ja imam bolju ideju”, ubacila se Mejbel Vajtli. „Idemo do moje kuće pa će vas prebaciti do stanice našim bluetom.” Selesti je došlo da brizne u plač od olakšanja, ali se samo osmehnula i rekla: „Hvala vam. To je tako ljubazno od vas.” Bilo joj je teško da ode, ali nisu imali drugog izbora. Grover je sada znao gde su živeli i kako su izgledali, a sigurno će nabaviti i njihove fotografije. Pa

ipak, uz minimum meteža i prerušavanja, uspeli su da kupe malo vremena. Ovoga puta imali su putne dokumente i dovoljno novca za put. Ovoga puta se stvarno vraća kući. Dok su se probijali ka stanici Junion, Selest se preznojavala od strepnje. Zurila je kroz prozor i proveravala prati li ih neko, uverena da im je Grover za petama. Saobraćaj se naglo usporio i limuzina se zaustavila. Došlo joj je da izleti napolje i pretrči ostatak puta, ali znala je da je pametnije utonuti u kožno sedište, opustiti se, isplanirati ostale važne detalje i smiriti se. Niko neće očekivati da se ona i Rodi odvezu na stanicu u tako velikom stilu. Da li je njen muž postavio uhode i na stanici? Čim kupe vozne karte za Njujork, sakriće se u ženski toalet. Kada se popnu na voz, tamo će biti bezbedni, tešila se, ali pomisao da ponovo mora da se ukrca na prekookeanski brod ispunjavala ju je jezom. Hajde, priberi se. Mej je pod mnogo težim uslovima smogla snage da to učini. Stisni zube i pokaži malo čvrstine.

57 LIČFILD Jednog popodneva, nesvesna Selestine drame, Mej je posle škole krenula na dogovoren razgovor kod gospođice Peri. Šta nije u redu? Da se Ela nije razbolela? Ali Ela je sedela ispred kancelarije i mirno čitala knjigu, i sama iznenađena usplahirenim dolaskom svoje majke. Mej je ušla u kancelariju i zatvorila vrata za njom. „Znate, gospođo Smit, došlo je do male zabune pa sam htela da to odmah razjasnimo. Nemate razloga za brigu, ali osećam se dužnom da vas obavestim da Ela priča svom razredu kako je njen otac izgubio život na brodu kapetana Skota. Na času smo govorili o hrabrim ljudima i ja sam im zadala da napišu sastav o nekom podvigu u vezi sa snegom i ledom. Kao što znate, Ela više voli da crta, ali kada smo pokrenuli tu temu, izjavila je kako je njen otac plovio s kapetanom Skotom i nestao u moru.” Mej je osetila kako je oblivaju naizmenični talasi vreline i jeze. Gospođica Peri je nastavila, prelistavajući papire na radnom stolu i izbegavajući njen pogled. „Znate, gospođo Smit, i ranije smo imali učenike koji nisu sigurni u svoje poreklo, ili koji ne potiču iz zakonite bračne zajednice. Naravno, mi imamo razumevanja za takve slučajeve, ali nije mudro da se o tome priča pred decom.” „Žao mi je”, promucala je Mej. „Plašim se da je moja kćer sve pobrkala. Tačno je da je moj muž, Džozef Smit, izgubio život na moru. Krenuo je u Ameriku da obezbedi uslove za naš dolazak. Doživeo je strašnu nesreću. Ela ne zna sve pojedinosti. Smatrala sam da je previše mala da bih joj pričala o tome. Ona ima bujnu maštu pa ju je to verovatno navelo da izmisli tu priču. Znate, moj

muž nema čak ni grob koji možemo da posetimo. Molim vas da primite moje izvinjenje. Uopšte mi nije palo na pamet da bi već mogla da počne da razmišlja o ocu.” „Naravno, shvatam koliko vam je teško”, rekla je učiteljica. „Kao što znate, Ela je veoma bistra i maštovita devojčica, a njeni crteži su prilično napredni za njen uzrast. Inteligentne devojčice pokazuju izrazitu sklonost ka ulepšavanju stvarnosti. Nadamo se da će dobiti stipendiju kada dođe vreme da upiše srednju školu. Naravno, mi nipošto ne želimo da je izgubimo, ali sam svesna i vaše situacije.” Učiteljica se tiho nakašljala. „Da li je vaš suprug imao umetničkog dara?” „Imao je vešte ruke. Umeo je da pravi razne stvari”, odgovorila je Mej. ,,Ne znam šta da kažem. Postaraću se da se ovo više ne ponovi. Dobro ću joj isprašiti tur kada se vratimo kući.” „Nemojte, molim vas, gospođo Smit. U pitanju je običan nesporazum. Ela je još mala i, kao i mnoga druga deca, čezne za ocem s kojim bi podelila svoje snove. Rat je razorio mnoge porodice. Ona je previše mala da bi shvatila istinsku težinu svojih reči. Teško je podizati dete kao samohrani roditelj. Imate razloga da se ponosite svojom ćerkom.” Mej je smerno povila glavu. „Želim da Ela dobije šansu koja je meni i Džou bila uskraćena. Moj muž i ja odrasli smo u sirotištu na severu. Nameravali smo da odemo u Ameriku i započnemo nov život. Njegova smrt je za mene predstavljala strašan udarac.” Osetivši kako joj suze naviru na oči, šmrknula je u maramicu. ,,A sad još i ovo...” „Molim vas da zaboravite na to. Drago mi je što ste mi razjasnili stvari. Budite uvereni da će sve što ste rekli ostati između ovih zidova.” ,,Ne volim da razmišljam o tome niti da se prisećam prošlosti. Molim vas, recite mi šta da preduzmem u vezi s Elom.” „Ništa. Samo joj recite istinu da bi znala ko joj je pravi otac. Pomozite joj da stvori neku predstavu o njemu kako bi mogla da ga zamisli i nacrta. Ako joj ispričate pravu priču, više neće morati da izmišlja.” Mej je usplahireno napustila kancelariju. „Hajde, polazi”, dobacila je ćerkici. „Napravila si dovoljno nevolja za jedan dan.” Kako je mogla da bude ljuta na Elu? A ipak, bila je ljuta jer je ona svojim maštarijama uznemirila mračnu površinu prošlosti, ponovo je podsetivši na ono što je izgubila i na laži koje je širila svud oko sebe. Nakon toga je provela mnoge besane noći, razmišljajući o razboritom savetu gospođice Peri. Kako da joj kažem istinu o njenom ocu? Ja uopšte ne znam ko joj je otac... ni ko joj je majka. Otrgla sam tu devojčicu iz naručja njenih roditelja, bili oni mrtvi ili živi. Zar moram da izmišljam nove laži da bih poduprla one koje su već izrečene? Šta sad da radim? Draga Selest,

Gde si sada? Jesi li bezbedna? Ne mogu mirno da spavam još od onog susreta s gospodinom Parksom. Kako sam mogla da budem tako glupa da Rodijevu fotografiju ostavim na vidnom mestu? Ne znam šta se u poslednje vreme dešava sa mnom, ali nervi su mi potpuno iskrzani. Ela je napravila mali ispad u školi, pričajući izmišljotine o tome kako je njen otac bio u posadi kapetana Skota, onog istraživača. Rekla je deci iz razreda da je njegov brod bio okovan ledom na Antarktiku i da je on pao u smrznuto more. Kako devojčica njenih godina može da izmisli takve stvari? Gospođica Peri kaže da se tako ponaša zato što joj nedostaje otac, ali kako može da joj nedostaje kad ga se uopšte ne seća? Rekla sam joj ono što treba da zna, ali nisam pominjala Titanik. Još je premala za to. Ponekad mi je užasno teško da izađem na kraj s njenim pitanjima i zato pokušavam da je nečim uposlim. Posle škole pohađa časove slikanja, subotom ujutru ide na ples kod gospođice Frančeti, a nedeljom ima veronauku. U novinama sam pročitala da je u gradu nedavno osnovano i neko društvo mladih izviđačica. Takođ eje vodim i u bioskop, ali to još više raspiruje njene fantazije. Nadam se da je u školi ne zadirkuju zbog toga što ima tako prosto poreklo. Ponekad se drži za stomak i žali se da joj nije dobro, verovatno zato da ne bi išla u školu. U mislima se neprestano vraćam na onu nesreću. I dalje čujem glasove koji zapomažu iz talasa. Apetit mi je drastično opao. Da možeš da me vidiš, sigurno bi pomislila da izgledam kao olupina, a taman sam se ponadala da sam uspela malo da živnem. Šta god da radim, sve mi teško pada. Uopšte ne znam šta me je spopalo. Kad bih bar mogla da spavam... ali po čitavu noć ležim budna, boreći se sa mislima koje mi prolaze kroz glavu, a kada ujutru ustanem, nemam strpljenja ni za šta. Molim te, naredi mi da se priberem jer ima ljudi koji su u daleko goroj situaciji od mene. Pomozi mi da razbistrim misli. Tvoja, u besanim noćima, Mej

Mej je ujutru pročitala pismo i iscepala ga na komadiće. Ko bi želeo da čita takve gluposti?

58 PAROBROD „SAKSONIJA”, AVGUST 1919.

Rodi je radoznalo posmatrao ogroman brod usidren u doku. „Hoćemo li njime da putujemo?” Selest je klimnula glavom, stisnuvši mu ruku. „Hoćemo, sve do Engleske, gde ćeš upoznati svog dedu i ujaka Selvina.” „Ali šta ćemo sa školom?” „Poslala sam pismo upravniku i roditeljima mojih učenica. Vojnici su se vratili iz rata, što znači da će u državnoj službi ostati malo posla za žene. Na jesen ćeš krenuti u novu školu. Kad smo već kod toga, znaš li da Englezi jesen zovu drugačije od Amerikanaca14?” „Ali zašto smo morali da krenemo navrat-nanos?” Za njima je bilo iscrpljujuće noćno putovanje do Njujorka, a potom i duga deonica od bučne železničke stanice do pristaništa. Selest je čitave noći patrolirala po kupeu, u slučaju da ih neko uhodi. Nije mogla da veruje da su uspeli tako lako da stignu do luke. „Roderiče, morali smo da pobegnemo zato što nas je jedan bezobrazan čovek pratio. Ali ne brini. Ovde ne može da nas pronađe.” „Zašto je bio bezobrazan?” ,,Ah, mili, to je nešto što deca ne mogu da razumeju. Objasniću ti jednog dana, kad malo porasteš. Sada je važno da zapamtiš jednu stvar: ako te neko pita za tatu, treba učtivo da odgovoriš da ga nemaš jer je poginuo u ratu.” ,,Stvarno?”, zbunjeno je upitao Rodi. „Samo reci da nemaš oca i ljudi te više neće ispitivati. Takođe zapamti da nikom ne smeš da pominješ naše privatne stvari, ni na brodu ni kada stignemo kući. Jesi li me razumeo? To je veoma važno.” Dečak je klimnuo glavom iako ništa nije razumeo. „Ah, da... postoji još nešto. Gledaj da ti ovo uvek bude pri ruci, šta god drugi pričali”, rekla je i pružila mu rezervni pojas za spasavanje. „Neću da nosim tu stvar! To je glupo!”, pobunio se dečak gurnuvši joj pojas nazad u ruke. „Kada isplovimo, hoću da ovaj pojas uvek bude blizu tebe. Postoji razlog zašto to tražim”, dodala je molećivim glasom. „Nekad se dešavaju neočekivane stvari.” Zagladila je kratku talasastu kosu i sivi žaket od tvida, s krznenim okovratnikom. U žurbi je zaboravila da ponese pristojan šešir, zbog čega se osećala pomalo nelagodno. „Kakve stvari?” Selest je podigla pogled ka spasilačkim čamcima, automatski ih prebrojavajući. „Ako čuješ sirenu za uzbunu, odmah trči ka čamcima za spasavanje i uskoči na neki od njih, šta god drugi govorili. Obećaj mi...” „Dobro, mama, obećavam... Ali gde ćemo živeti kada stignemo u Englesku? I zašto toliko žurimo?”

14

Englezi jesen nazivaju autumn, a Amerikanci koriste reč fall. (Prim. prev.)

„Već sam ti rekla. Vraćamo se kući, u Ličfild, gde ćeš upoznati svog dedu. Živećemo kod ujka Selvina dok ne pronađem neki posao. Biće nam lepo kod njega. Tamo ćeš upoznati moju prijateljicu Mej i njenu ćerku Elu. Moći ćete zajedno da se igrate.” „Zar baš moram? Mrzim da se igram s devojčicama. I samo da znaš, neću ponovo da se presvlačim.” „To je bila samo igra. Onaj bezobrazni čovek motrio je na našu kuću. Morali smo neopaženo da šmugnemo kako ne bi krenuo za nama.” „I zato smo pobegli na more?” Rodi je podigao pogled izmamivši joj osmeh. „Tako nekako, Rodi. Doduše, nikad nisam razmišljala o tome na taj način, ali moglo bi se reći da je tako.” „Sjajno! Onda je u redu.” Dečak se osmehnuo zureći u brod. „Niko iz mog razreda nije učinio ovako nešto, zar ne?” Selesti je laknulo kada je primetila njegovo uzbuđenje. „Hajde, Džime Hokinse15, spremi se za avanturu.”

Drugog dana plovidbe, Selest se naginjala preko ograde, dopuštajući da joj kiša dobuje po licu dok se Saksonija probijala kroz uzburkane sive talase. Bili su na Atlantiku, daleko od Njujorške luke. Sve je bilo drugačije nego prošli put. Olakšanje što konačno plovi ka svom zavičaju bilo je prožeto nemirnim strahom zbog pomisli da je svoj život ponovo prepustila milosti okeana. Svojski se trudila da potisne košmarna sećanja: urlike prestravljenih putnika, plutajuća tela, sliku moćnog broda, naherenog, kako nestaje u dubinama. Na neki čudan način, Groverov detektiv ublažio je njen strah od predstojeće plovidbe. Nije imala drugog izbora nego da pobegne, ali je bila tužna što je Rodija morala da zasipa lažima i da ga liši jednog dela njegovog nasleđa. U toj zemlji, koju je ostavljala za sobom, bilo je mnogo stvari koje je poštovala i volela. Pa ipak, iskustvo s Titanika zauvek je promenilo njen pogled na život, a to se sigurno desilo i ostalim preživelim putnicima. Svi su morali da se uhvate u koštac sa stvarima koje su videli i čuli te strašne noći. Čak je načula glasine da su se neke dame iz visokih krugova uveliko razvodile od svojih muževa samo zato što su se oni te noći kukavički ukrcali na spasilačke čamce. Tek po okončanju istrage, na videlo je izbila činjenica koliko je malo žena i dece s nižih paluba uspelo da preživi. Takođe je čuia da je Brus Ismej, predsednik pomorske kompanije Vajt star, koji je takođe uskočio na jedan od spasilačkih čamaca, doživeo nervni slom. Čak i nakon toliko godina, miris mora i vodene pare i pogled na visoki crveni dimnjak i spasilačke čamce na boku ogromnog broda ispunjavali su je 15

Glavni lik romana Ostrvo s blagom R. L. Stivensona. (Prim. prev.)

strepnjom. Ali ovog puta gledala je na istok, ploveći ka Liverpulu. Dok se penjala uz brodski most, stiskajući sina uz sebe, izbegavala je da spusti pogled ka vodi, boreći se s bujicom sećanja... Ovoga puta nije dobila luksuznu kabinu prve klase, već skromni sobičak tek nešto veći od kredenca, sićušan i neugledan u poređenju sa smeštajem koji je imala na Titaniku. Brod je bio dovoljno čvrst i prostran, s primetnim ožiljcima iz doba kada je služio kao vojni transporter, mada je u međuvremenu bio obnovljen. Na palubi se i dalje osećao miris sveže farbe, koji je budio mučna sećanja. Rodi je zujao naokolo, istražujući palube i hodnike i igrajući žmurke s drugim dečacima. Pokušavala je da ga ne ispušta iz vida, ali on je stalno jurcao tamo-amo. Ako ga bude previše opominjala, samo će podstaći njegov prkos, zaključila je pa se zato diskretno šunjala za njim, prateći ga u stopu, za svaki slučaj. Nije ga dovukla tu da bi posmatrala kako preleće preko ograde i završava u moru. Dok je igrao žmurke sa ostalim mališanima, ne gledajući kud trči, Rodi se sapleo o neki kabl i sudario se s muškarcem koji je išao u njegovom pravcu oslanjajući se na štap. Na sebi je imao dug kaput od tvida i trilbi16 šešir. Obojica su poskočili od siline udarca i srušili se na palubu, a Rodi je vrisnuo od bola. Čovek sa šeširom dovukao se ošamućeno do Rodija da proveri da li mu je potrebna pomoć. „Hej, druškane, jesi li dobro?” Selest je primetila kako Rodi podiže glavu, hrabro potiskujući suze i držeći se za gležanj. ,,Uh, ala boli.” „Daj da vidim”, rekao je muškarac, pokazujući na dečakov zglob. Selest se odmah stvorila pored Rodija, primetivši kako muškarac pokušava da dohvati štap, još ošamućen od pada. ,,Ja sam mu majka. Roderiče, opet nisi gledao kuda ideš... Molim vas, oprostite”, promucala je okrenuvši se ka mladom neznancu pepeljastog lica. On je učtivo podigao šešir i osmehnuo se. „Opet ona stara priča, mladiću. Pogrešno mesto i pogrešan trenutak”, rekao je. „Daj da vidimo taj gležanj.” ,,Vi ste doktor?”, upitala je Selest dok je muškarac skidao Rodijevu čizmu. „Nisam, gospođo, ali sam u ratu zakrpio mnoge”, odgovorio je, ne skrećući pogled ka njoj. Pažnja mu je bila usredsređena na Rodijevo nateklo stopalo. „Možeš li da pomeraš prste?” Rodi je klimnuo glavom i tiho jauknuo. „Mogu, ali užasno boli.” „Čini mi se da zglob nije slomljen, ali trebalo bi da odeš do brodskog lekara, čisto da budemo sigurni. Ako ništa drugo, bar si se dobro zabavio.” Okrenuo se ka Selest, ponovo se osmehnuvši. „Hoćete da ga zajedno odvedemo?” Pokazao je na svoj štap. „Nije mi baš drago što moram da vučem ovu stvarčicu, ali ona sprečava brod da se nagne na levu stranu.”

16

Orig. trilby hat – vrsta fedora šešira sa obodom podvijenim u stilu tirolske kape. (Prim. lekt.)

Selest je morala da se osmehne dok mu je pomagala da ustane. „Uspomena iz rata?”, upitala je, spustivši pogled ka štapu. ,,Da, iz rata...” Muškarac je slegnuo ramenima. „Izgledam kao olupina, ali i dalje plutain... Arči Makadam, donedavno u službi Kraljevske mornarice Njegovog veličanstva. A kako se zove ovaj momčić?” ,,To je moj sin, Roderik Vud. Molim vas, ostanite ovde, a ja ću pronaći nekog mornara da nam pomogne.” Selest se osvrnula naokolo, tek tada primetivši da u blizini nije bilo nikoga. Zajedno su pomogli Rodiju da ustane i othrama niz stepenište da mu bolničari fiksiraju zglob. „Hvala vam, gospodine Makadame.” Selest ga je pažljivo osmotrila. Sigurno je bio Englez. Imao je bradu, široka ramena, lice izbrazdano morskim vetrom i zaliske prošarane srebrnastim vlasima. Ona je bila na brodu koji je plovio ka njenoj postojbini i nije imala gde da žuri, ali kada je Rodi izašao napolje s povezanim zglobom i Englez ih pozvao na čaj, neodlučno je odmahnula glavom. „Trebalo bi da Roderik vas pozove na čaj”, pobunila se. „Molim vas, insistiram. Treba mi malo da odmorim ovaj štap, a vas dvoje za to vreme možete da mi ispričate šta tražite na ovoj zarđaloj krntiji. Jeste li krenuli na odmor?” „Idemo kod mog dede. Nikad ga nisam video, a mama kaže...”, započeo je Rodi, ali Selest se brzo umešala. „Sigurna sam da gospodin Makadam ne želi da sluša kompletnu istoriju naše porodice.” Prasnula je u smeh, primetivši da ih je muškarac pažljivo odmeravao. Rodi nije smeo da se upušta u preveliku prisnost sa strancima. „Grešite. Baš bih voleo da čujem. Osim toga, vreme je za popodnevni čaj”, odlučno je nastavio Makadam. „Umirem od gladi, a vi? Znate, malopre sam zurio preko palube razmišljajući kako su svi ovi ljudi krenuli na veliko putovanje, u poznato ili nepoznato, i kako svako od njih ima neku priču. A onda, tras! Bupnuo sam na brodske daske i upoznao jednog momčića, što znači da priča može da počne. Dakle, dragi moj mladiću, čim pronađem sto za troje i naručim čajne kolačiće i ostale đakonije, ispričaću ti šta ja tražim ovde. Kladim se da ne misliš da sam se otisnuo preko Atlantika samo zato da bih se vratio u školu?” „Odrasli ne idu u školu, zar ne?”, radoznalo je upitao Rodi. ,,Mi to zovemo univerzitet, ali to je otprilike isto što i škola.” ,,Ja ću u Engleskoj krenuti u novu školu. Ranije sam išao u školu u Vašingtonu.” „Eto, vidiš, već imaš spremnu priču. Hajde, idemo, mladi morski vuče. Daj da pokušamo da se zajedno uspentramo uz ovo stepenište.” Rodi je zgrabio gospodina Makadama za ruku i počeo da se penje, ostavljajući Selest da zabezeknuto pilji za njima. ,,Da, svako ima svoju priču, gospodine Makadame, ali moju nećete čuti”, promrmljala je sebi u bradu i krenula za njima, ni sama ne znajući da li je bila

zaintrigirana ili uplašena iznenadnim susretom s tim Englezom koji je začarao njenog sina kao frulaš iz Hamelna.17 Rodi je morao da ostane u kabini i odmara povređeno stopalo. Sigurno bi se strašno dosađivao, ali gospodin Makadam mu je uskoro došao u posetu. Doneo mu je pepermint bombone, tablu za dame i nekoliko primeraka Dečačkih novina sa slikama brodova. Čak mu je pozajmio i knjigu koju je kupio za svog nećaka. Selest je nekako pristala da se ponovo nađu u trpezariji, a kada je orkestar zasvirao, nevoljno je dopustila gospodinu Makadamu da je ubedi da odigraju jedan ples, mada je njemu, zbog muka koje mu je zadavala ukočena noga, očigledno laknulo kada se ponovo spustio na stolicu. Rekao im je da je bio u Njujorku, u poseti nekim prijateljima, i da je usput iskoristio priliku da se vidi s jednim hirurgom i raspita se ima li pomoći za njegovu nogu. Takođe im je rekao da voli tenis, ragbi i kriket i da je na svojim putovanjima prikupljao poštanske marke i reklamne kartice iz kutija s cigaretama. Čak je obećao da će Rodija naučiti da igra šah. Bio je dobar sagovornik i umeo je da zabavi njenog sina. Imao je dubok grleni smeh koji je terao ljude da se radoznalo okreću ka njima. Uprkos tome, Selest se držala na oprezu. Uštogljeno je sedela za stolom, trudeći se da ništa ne oda, pa joj se mladi Englez i dalje obraćao gospođo Vud. Selest je znala da je Rodi izgarao od želje da mu ispriča o njihovoj avanturi, da mu se pohvali kako su pobegli na more, ali mu je neprestano upućivala ledene poglede, podsećajući ga da mora da čuva tajnu i da nikome ne sme da otkriva privatne stvari. „Znači, živeli ste u Vašingtonu? To je divan grad. Da možda niste radili kao učiteljica?” Selest je odmahnula glavom, ali Rodi se odmah umešao. „Pa bila si učiteljica. Držala si časove u našoj kući. O, bilo je tako dosadno.” „Rodi, nepristojno je da nas prekidaš u razgovoru...” Selest je ukratko objasnila da je radila u kancelariji Ženske partije, koja je vodila uspešnu kampanju za žensko pravo glasa. ,,U Engleskoj još nemamo univerzalno pravo glasa, ali i to će doći na red. Mislim da je sramno da polovina stanovništva nema pravo da odlučuje o pitanjima od nacionalnog značaja. Moja supruga je govorila...” Naglo je zaćutao, slabašno se osmehnuvši. „Govorila je da bi se stvari brzo promenile kada bi muškarci rađali bebe.” „Dakle, sada se vraćate supruzi i deci?”, upitala je Selest, utešena tim vestima. „Voleo bih da je tako, ali oni su poginuli u Londonu, tokom napada nemačkih cepelina. I oni su se u pogrešno vreme zatekli na pogrešnom mestu.” Makadam je utonuo u ćutnju. „Žao mi je”, promucala je Selest. 17

Tajanstveni frulaš koji je, po nemačkoj legendi, mamio decu svirkom i odvodio ih daleko od kuće. (Prim. prev.)

,,A vas dvoje? Vaš muž radi u Engleskoj?” Podigao je pogled ka njoj. Rodi je čekao da vidi kako će njegova majka odgovoriti. „Više nemam muža”, rekla je. „Sada smo ostali samo Rodi i ja, je li tako, mili? Odlučili smo da se vratimo u moj rodni grad i okrenemo novi list.” ,,U koji grad?” ,,U Ličfild. Moj deda živi u katedrali”, izbrbljao je Rodi. „Rodi, takve stvari se ne pričaju strancima.” Primetila je kako rumen obliva lice gospodina Makadama i odmah se pokajala zbog svoje surovosti. On više nije bio stranac, već pristojan mladi muškarac koji se vraćao u prazan dom. „Možete da nam pišete”, ponovo se ubacio Rodi. „Možete da nam javite kako vam je u novoj školi, jelda, mama?”, dodao je, zagrizao ulepljenu krofnu i vragolasto se iskezio. „Naravno, ako gospodin Makadam to želi i ako bude imao vremena. Pretpostavljam da će tamo imati mnogo obaveza.” Makadam se osmehnuo, namignuvši Rodiju. „Mislim da ću naći dovoljno vremena da se povremeno latim pera i pošaljem vam školski izveštaj.” Selest nije mogla da spava poslednje noći koju su proveli na palubi Saksonije, ali to ovog puta nije imalo nikakve veze s ledenim bregovima ili plaćenicima koje je Grover poslao za njima, već s Arčijem Makadamom. Zašto je Rodi morao da se sudari s njim? Sve vreme trudila se da izbegne neželjenu pažnju, a onda je Rodi napravio onaj incident i taj stranac se isprečio na njihovom putu. Morala je nekako da ga obeshrabri i da ga se otarasi. Ali i dalje je bila usplahirena dok je razmišljala o tih nekoliko dana koje je provela u društvu mladog udovca, pomorca i učenjaka koji je pripadao njenom staležu. Svakako je bio muškarac koga bi njen otac rado primio u svoj dom. Međutim, kao što je i sam Arči rekao, bilo je to pogrešno mesto i pogrešno vreme. Zašto nije mogla da bude iskrena prema njemu i da mu ispriča istinu, takvu kakva je? To bi ga sigurno nateralo da odustane. A opet, Rodi je Arčija smatrao herojem i bio je očaran njegovim pomorskim pričama, koje su, po svoj prilici, bile pažljivo cenzurisane kako ne bi uznemirile bezazlenog dečaka. Arči Makadam bio je čovek na svom mestu, muškarac koji je hrabro nosio svoje ožiljke, a ona ga je uporno gurala od sebe. Umeo je da je nasmeje, da je okrepi vedrinom koja mu je izbijala iz glasa, za razliku od Grovera, čiji je glas u njenom srcu sejao samo strah. Da li bi trebalo da mu dopusti da im piše iz Oksforda? Oksford nije toliko daleko od Ličfilda. Vozom se lako stizalo. Možda je trebalo da mu ostavi otvorena vrata, do neke bolje prilike? Morala je da prizna da su je privlačile njegove iskričave oči i dubok glas. Kad bi samo bila slobodna. Bedem laži kojim se okružila kako bi zaštitila sebe i svog sina pretvorio se u neprobojnu ljušturu koju je bilo rizično slomiti. Bolje da ništa ne govori, da ostane distancirana i uzdržana, nego da mu pruža lažnu nadu. Žarko je želela da mu kaže zašto je bila tako nervozna, da mu

prizna da ju je svaki drhtaj brodskog motora vraćao u onu strašnu noć na Titaniku. Sigurno je primetio da Rodija tera da svuda nosi pojas, da mu pokazuje gde su čamci za spasavanje i objašnjava kuda da krene u slučaju uzbune. Kako li je to izgledalo u njegovim očima? Do sada su imali izuzetno prijatnu plovidbu, bez naročitih događaja, ali nipošto dosadnu, pogotovo nakon što je upoznala Arčija Makadama. Kako je mogla da odoli njegovoj iskrenosti i poletnom humoru? Bilo je dobro što će se sutra iskrcati u Liverpul. Tih pet dana su joj uveliko promenili život, razorivši njen brižljivo sazdani duševni mir. Setila se vremena kada je upoznala Grovera u Londonu: čestih večera pod svetlošću sveća, cvetnih buketa, svilenih haljina koje je nosila, mirisa koji su prožimali trpezariju, žurbe da se što pre uda i krene preko okeana. U to vreme se nije pokazala kao dobar poznavalac ljudskog karaktera. I Arči je odisao neospornim šarmom, ali možda je bio običan šarlatan, mornar koji ima po jednu curu u svakoj luci. A opet, nekako je osećala da je njegovo srce drugačijeg kova. Pokazivao je istinsko zanimanje za njih. Mogla je da vidi kako saučestvuje u Rodijevom dečačkom oduševljenju i kako se učtivo povlači kada bi ona odbila da se opusti i otvori. Sigurno mu je teško padalo što je bila kruta i uštogljena u njegovom naručju dok su plesali, kao da je svesno pokušavala da ga odbije. Sigurno je bio zbunjen nelagodnošću koja je zračila iz nje dok su zajedno, tumačeći to kao njenu nezainteresovanost, možda zbog toga što je delovao starije nego što jeste, i što hrama dok hoda. Šta ju je sprečavalo da se prepusti onome što je osećala? Mnogo stvari: strah da će se nešto izjaloviti, strah da se upusti u vezu jer je i dalje bila udata žena, strah da bi mogla nepromišljeno da uleti u luckastu brodsku romansu. Kako će, nakon onoga što je doživela, ponovo moći da veruje bilo kom muškarcu? Ipak, na kraju mu je poverila delić svoje priče. Jedne večeri, kada je Rodi otišao na spavanje, prošetala je s njim po palubi i tada mu je saopštila ponešto o svom povratku kući, o tome kako još ne zna od čega će živeti i kako je nervozna što se vraća u zavičaj nakon toliko godina provedenih u inostranstvu. Takođe mu je priznala da je bila potrebna svom ocu i da se njen brat ne osećao dobro. „Rat je razorio mnoge živote”, rekao je Arči zureći u pučinu. „Posle rata niko ne može da ostane onakav kakav je ranije bio. Hvala bogu što mali Rodi neće morati da gleda takve strahote, gospođo Vud...” Osetila je tugu u njegovom glasu, što ju je konačno nateralo da popusti. „Molim te, ne zovi me tako. Moje ime je....” Još malo pa će biti u Engleskoj. Kucnuo je čas da zbaci svoju masku. „Svi me zovu Selest”, rekla je. ,,To je slcraćeno od Selestina. Selestina Forester.” Okrenuo se ka njoj, široko se osmehnuo i učtivo joj stegao šaku. „Hvala ti, Selest. Tako divno ime za tako divnu mladu ženu. Da li bi ti smetalo ako bih vam povremeno pisao... tebi i Rodiju?” Selest je naglo ustuknula, uplašivši se osećanja koja su zastrujala između njih, podstaknuta tim smernim dodirom. ,,Pa dobro, ako misliš da će to pomoći.”

Zaćutala je. Znala je da treba da kaže još nešto, nešto čime će pokazati da mu veruje, ali reči su joj presahle u grlu. A onda je on, gledajući je pravo u oči, rekao nešto što ju je potreslo do same srži. „Nadam se da ćeš mi, kada dođe vreme, reći zbog koga je, ili zbog čega, tvoje srce ispunjeno tolikim strahom. Molim te da mi oprostiš na drskosti, ali osećam da tvoja uzdržanost nije u skladu s tvojom pravom prirodom. Ne brini”, dodao je nežno se osmehnuvši, „nemam nameru da čeprkam po tvom životu. Plašim se samo da je to opet ona stara priča... pogrešno vreme i pogrešno mesto.” „Onda je bolje da stvari ostanu na tome”, prekinu ga Selest, pokušavajući da se odupre magnetnoj sili koja ju je vukla ka njemu. „Laku noć, Arči... gospodine Makadame.” „Laku noć, Selest. Laku noć, ali ne i zbogom”, odgovorio je on, učtivo se udaljivši i ostavivši je da razmišlja o značenju tih reči u noći obasjanoj mesečinom i zvezdama.

59 Poslednje subote u avgustu, pedesetak razdraganih mališana pokuljalo je sa stanice Kolvin Bej u Severnom Velsu. Noseili su lopte, palice i torbice s kupaćim kostimima i mahali slamnatim šeširima koji su svetlucali na suncu. Mej je pomislila da izgledaju kao jato belih leptira koji uzbuđeno lepršaju preko plaže. Bila je umorna od sveg onog šivenja, neprospavanih noći i premišljanja da li je uopšte trebalo da dođe tu. Ali ipak je došla da bi Elu držala na oku, ako ponovo počne da se razmeće svojim fantazijama. „Neću da čujem nikakve izmišljotine o kapetanu Skotu i slične koještarije”, upozorila ju je pre polaska. „Tvoj otac se zvao Džozef Smit, bio je stolar i rodio se u Edžvortu.” „Kao Josif iz Nazareta”, primetila je Ela. „Eto, opet počinješ. Ne pravi se pametna, curo, nego slušaj šta ti pričam.” „Nećeš valjda da nosiš tu crnu haljinu u kojoj izgledaš kao vrana? Zar si zaboravila svoje obećanje?”, pobunila se Ela. „Mama moje drugarice Hejzel ima novu haljinu. Zašto i ti ne obučeš novu suknju?” Mej je bila šokirana činjenicom da je devojčica Elinih godina obraćala pažnju na takve stvari i upoređivala je s drugim ženama. Mej je nekoliko puta srela gospođu Perings pred školskom kapijom. Njena kćer Hejzel bila je Elina najbolja drugarica. U njoj je, po svemu sudeći, pronašla srodnu dušu. Dok su putovale vozom, Doli Perings je zveckala iglama za štrikanje i brbljala o raznim temama, a najviše o svom novom prijatelju Džordžu, vojniku iz Vitingtonske kasarne, koji je uvek bio lepo obučen, s čistim noktima i fino potkresanim brkovima. Gospođa Perings je tog dana nosila ružičasto-belu letnju haljinu i kratku lepršavu bob frizuru. Uopšte nije bilo čudo što je Ela smatrala da Mej deluje previše prosto u poređenju s njom.

Te su je reči pogodile više nego što je njena devojčica mogla i da sanja. Pomislila je na svrake i vrane, crne ptičurine koje kradu svetlucave stvari. I te ptice su bile lopovi, baš kao i ona. Možda je i zaslužila takav naziv. Bila je uzrujana, napeta kao struna, umorna i beživotna, kao da se njihala na rubu strme litice. Samo jedan dašak vetra i poleteće ka ambisu. Samopouzdanje, koje je osetila nakon one epizode s Flori, rastočilo se u iznurenosti. Sve joj je bilo teško, čak i po ovako lepom letnjem danu. Kada je osetila miris morske trave i slanog povetarca, počela je da se guši, obuzeta mučninom. More. Otkud joj samo ideja da, od svih mesta na svetu, dođe baš tu, na morsku obalu? To je bilo van pameti. Držala se podalje od ostalih žena. „Dođite, gospođo Smit... Mej. Hajde da vidimo možemo li negde da dobijemo čaj. Kada gospođica Peri i ostale učiteljice povedu decu u šetnju, možemo da prošetamo po keju i uživamo u morskom vazduhu. One moraju da rade svoj posao, ali to ne važi za nas.” Mej je imala osećaj da su joj noge razdvojene od ostatka tela. Mehanički je krenula za Hejzelinom majkom. Ubrzo su pronašle mali čajni salon, ali ona je u ustima osećala samo ukus mlake vode. Snaga ju je napustila već pri prvom pogledu na morske talase. „Kako divan prizor”, rekla je gospođa Perings. „Odavde možemo da posmatramo plimu. Pogledajte samo kako je lepo, kao neko srebrnasto jezero, tako glatko i svilenkasto... odnosno, više kao vodenični ribnjak.” Gospođa Perings nastavila je da brblja, kao da uopšte nije primetila da je Mej sedela leđima okrenuta vodi. „More ima još jedno lice, mnogo surovije od ovog”, odjednom je promrmljala Mej. „Ono ume da vas uljuljka lažnim osećanjem sigurnosti, a da vas onda baci u pomahnitale talase.” ,,Ah, da... Oprostite, draga. Hejzel mi je rekla da je vaš muž stradao na moru. Strašno je kad žena tako rano ostane udovica. Kada sam dobila telegram da je moj Filip poginuo na Galipolju... uopšte ne znam kako bih to preživela da nisam pronašla utehu u svojoj ćerkici. Hejzel mi pomaže da prebrodim sve nedaće. Pretpostavljam da isto važi i za vas i Elu. One su sad sve što nam je ostalo od naših muževa.” Mej se zagledala u nju kao da je vidi prvi put u životu. Polako je ustala i krenula ka obali, gde su deca poskakivala u rastegnutoj koloni, zastajkujući da pokupe školjke i ostave otiske na vlažnom pesku. Talasi su mogli da se podignu i da ih sve progutaju, da zatutnjaju i da se sklope nad njihovim glavama, pomislila je, ponovo začuvši izbezumljene urlike koji su odjekivali nad morem, vapaje očajnika koji su dozivali majke i Gospoda da ih izbave. Upomoć! Upomoć! Prislonila je šake na uši da bi prigušila te stravične glasove, praćakanje smrznutih udova, šljapkanje vesala koja su grabila sve dalje od onih koji su preklinjali za pomoć. A tada je ugledala nekoliko devojaka u čamcu, sa zadignutim suknjama, i muškarca koji je plivao daleko od obale. Glava mu je poskakivala na površini, isto kao i glava njenog muža. Bio je predaleko da ga spasu. Taj čovek će se

utopiti kao Džo, prošlo joj je kroz glavu. Već sledećeg trena, ponovo je bila tamo, pokušavajući da ga uhvati. „Vrati se! Vrati se! Gledajte, tamo! Moramo da mu pomognemo!”, vrištala je. „Utopiće se!” Mlatarala je udovima, pokušavajući da stigne Džoa i gledajući kako voda odnosi njihov dragoceni zavežljaj. „Uhvatite ga!”, vrištala je. „More će ga odneti! Izvucite ih na palubu! Elen... Džo... čekajte me! Vratite se!” Neko joj je prebacio ruku preko ramena. „Gospođo Smit. Smirite se, gospođo Smit. Nije vam dobro. Taj čovek je bezbedan. Zar ne vidite da dolazi plima? More ga neće odneti.” Mej je odgurnula šaku svoje tešiteljke. „Ne... hoću moju Elen... ne mogu više davje vidim.” „Ela je dobro, gospođo Smit. Morate da se smirite. Plašite decu. Molim vas, prestanite s tim!” Glas je postao stroži. Bio je to glas učiteljice koja ju je vukla od obale. „Pođite sa mnom. Daćemo vam nešto da smirite nerve.” Mej je očajnički pokušavala da se otrgne iz njenog stiska. I dalje ih je videla. „Elen, vrati se! Vrati se, Džo! Čekajte me... dolazim!” Uletela je u vodu,vmahnito mlatarajućivrukama, neosetljiva na hladnoću Irskog mora.vPlivala je sve dalje, ne obazirući se na glasovevkoji su je dozivali s obale.vMorala je da ih pronađe, svoje najmilije koji su je dozivali kroz pomračinu te strašne noći. Trebalo je da bude s njima, a ne s ovim strancima. Nečije ruke ponovo su je zgrabile za mišice i povukle ka obali, ovog puta snažnije i odlučnije. Opirala se čitavim putem, kao da su to bile ruke mornara koji su je vukli ka spasilačkom čamcu, daleko od njene bebe i Džoa. Neko ju je šamarao po licu. „Priberite se, ženo! Ela je bezbedna. Pogledajte, gospođo Smit, evo je ovde, sa nama. Smirite se. Ništa joj se neće desiti. Zar ne vidite kako je lep dan? Nikom ne preti nikakva opasnost. Ela će vam pomoći.” Mej se zagledala u tamnokosu devojčicu koja je užasnuto zurila u nju. ,,Ne želim je... to nije moja ćerka... moja Elen leži na dnu mora.” „Gospođo Smit, prestanite da se glupirate!”, dreknuo je neki muški glas. „Vaša ćerka je bezbedna. Zar ne vidite da stoji pored vas? Morate da prestanete s tim.” „Ona nije moja ćerka!” Mej je unezvereno šarala pogledom, ispitujući Eline tamne trepavice i oči koje su podsećale na čokoladne bombone. Nemoćno je odmahnula glavom, smoždena naprasnim umorom. ,,To nije moja beba. Moja beba je mrtva.” A onda je osetila kako joj se nešto zabada u ruku i više ništa nije znala.

Ela je posmatrala kako njena majka izbezumljeno koluta očima, kako mlatara rukama i urla na sav glas. Videla je kako se njena nova suknja natapa morskom vodom, kako joj se pramenovi kose izvlače ispod šnala i vise poput pokislih

pacovskih repova. Izgledala je kao veštica, kao strašna zla veštica iz dečjih slikovnica. Kada se, onako pomahnitala, okomila na ljude koji su pokušavali da joj pomognu, odričući se vlastitog deteta. Ela je potrčala koliko je noge nose, dalje od drugarica koje su nemo buljile u čudu, zbunjene prizorom kome su prisustvovale. Bila je puna straha, besa i stida, koji su se stopili u zamršeno klupko i razdirali utrobu. Došlo joj je da vrišti iz sveg glasa. Šta je uradila? U čemu je pogrešila? Zašto je njena mama bila tako ljuta? Zašto joj je priredila tu užasnu scenu? Svi su bili utučeni što je njihov jednodnevni izlet na plažu propao, a Ela je bila besna i postiđena što ga je upropastila baš njena rođena majka. Mamu su umotali u ćebe i nagurali je u ambulantna kola sa zaključanim vratima, kao nekog kriminalca. Svi su zurili u nju. Ela se osećala tako grozno da joj je došlo da potrči ka moru i sakrije se ispod talasa. Gospođica Peri prišla je da je uteši. „Plašim se da se tvoja mama razbolela. Sigurno je bila pod velikim pritiskom pa će morati malo da ostane u bolnici. Ne brini, oporaviće se, samo joj treba vremena. Sad treba da se pobrinemo za tebe i da vidimo gde ćemo te smestiti. Gospođa Perings kaže da bi te rado primila na nekoliko dana. Obavestiću upravu koledža. Strašno mi je žao što se ovo desilo, Ela.” „Šta sam loše uradila?”, upitala je devojčica odsutnim glasom. „Ništa, mila. Kao što sam rekla, tvoja majka se razbolela, ne telesno, već duhovno, a kada se to desi, ljudi pričaju svašta. Moždana groznica tako deluje. Ne brini, kad ovo prođe, mama se uopšte neće sećati šta se desilo. Obećavam ti.” Ali ja ću se sećati, pomislila je Ela. „Rekla je da joj nisam ćerka”, očajno je zavapila. „Groznica tera ljude da pričaju svakojake gluposti. Naravno da si joj ćerka. Ne smeš da se obazireš na to. Hajde, sada ćemo svi zajedno popiti čaj pa ćemo krenuti na stanicu. Hejzel će sedeti s tobom. Smestićemo vas u učiteljski kupe, u neki miran kutak gde te niko neće uznemiravati. Sigurno si strašno umorna.” Ela se osvrnula ka talasima, osluškujući kreštanje galebova koji su kružili po nebu. Miris morske trave i soli štipao ju je za nos. Dokle god bude živa, neće zaboraviti kako je njena majka jurnula ka talasima kao da je htela da se utopi. Ko će sada brinuti o meni, pomislila je tiho jecajući. Zagledala se u vodu koja se pružala ka dalekom sivom horizontu. Oblaci su se gomilali na nebu, tamni i olujni. Sunce se sakrilo, a more je postalo bučno i uzburkano. Tada je shvatila da su, na neki čudan način, talasi, voda i obala bili krivi za majčinu groznicu. Ne želim više nikad da te vidim... mrzim te... više nikad ne želim da vidim more.

60 Selest je stajala na železničkoj stanici. Došli su pravo iz Liverpula, prevalivši dovoljno dugu deonicu da se njeno uho navikne na melodične midlandske glasove koji su odjekivali preko perona. Vazduh je bio prožet mirisom hmelja, koji se širio iz obližnje pivare, i težak od gvozdene prašine i gareži. Nad gradom je duvao oštar istočni vetar od kojeg joj je lepetao kaput. ,,Pogledaj”, rekla je Rodiju pokazujući prstom. „Vidiš li katedralne kule?” „Nisu baš visoke”, ravnodušno je promrmljao dečak. „Baš ćemo iznenaditi dedu”, rekla je, a Rodi ju je zbunjeno pogledao. „Deda nije ovde, već u Americi.” Rodi je bio toliko umoran da mu se sve pobrkalo u glavi. ,,Ti si srećan dečak jer i ovde imaš dedu. Hajde, ubacićemo stvari u taksi.” Rodi nije bio nimalo impresioniran vozilom. „Ovo je konjska zaprega, a ne taksi. Zar ovde nema automobila?” Putovali su bez tereta, samo s ručnim prtljagom. Nije baš imala čime da se pohvali nakon deset godina provedenih u inostranstvu, ali to sada nije bilo važno. Pažljivo je pratila svaki pedalj staze kojom su prolazili. Da li je mogla da prepozna neku radnju? Primetila je staro pozorište, koje je postalo bioskop, satkulu, hotel Svon, muzej i biblioteku i Minstersko jezero. Sve je bilo isto kao i kada je otišla. Prošli su kroz starinsku kapiju, skrenuli ka Ličfildskoj katedrali i sišli s kola. Selest nije mogla da potisne osmeh s lica. Kako će ih samo iznenaditi! Dok je nestrpljivo vukla svog sina kroz mali tunel na ulazu u Vikarsku portu, ponovo se osećala kao dete. Pozvonila je pred vratima broj četiri, očajnički se nadajući da je njen otac kod kuće. Neki povijeni starac otvorio je vrata i zapanjeno se zagledao u nju. ,,Oh, blagi bože! Izvolite, izvolite! Mej je pretpostavljala da ćeš se uskoro vratiti kući, ali nisam... Ah, ovo je sigurno Roderik! Mnogo sam slušao o tebi, momče.” Selest je kročila u sićušni kućerak. Sve je bilo zatrpano knjigama i novinama. U nozdrvama je osetila miris duvanskog dima i zagorele večere. „Koliko vidim, Mej danima nije bila ovde”, rekla je prasnuvši u smeh. ,,Oh, ti nisi čula, zar ne?” Njen otac je kolebljivo zastao. „Sirota Mej je u bolnici.” „Molim? Zbog čega?”, šokirano je promucala Selest. Nije trebalo tako da bude. „Nisam znala da je bolesna.” „Plašim se da je naša mala Mej bila puna skrivenih jada. Ni mi nismo znali za njenu muku. Selvin se strašno zabrinuo. Tako je lepo što si se vratila kući nakon... nakon tih nedaća. Došla si u pravi čas. Toliko toga se izdešavalo. Ali prvo sedite, a ja ću pristaviti čajnik. Trebalo bi da je tu negde.” Selest je brzo prišla svom ocu. „Vidim da ćemo morati čestito da zasučemo rukave i sredimo ovaj džumbus. Oh, tata, pojma nemaš koliko sam dugo čekala

ovaj dan.” Zastala je, primetivši kako kanonik zuri u svog unuka preko ivice naočara. „Liči na Bertija, zar ne?”, rekao je i skrenuo pogled ka srebrnom ramu u kojem se nalazila slika njegovog sina u vojničku uniformu. „Još ne mogu da poverujem da nam se nikada neće vratiti. Dobro je što vaša majka to nije dočekala. Ali, pustimo sad to... Bože, kako sam srećan što vas vidim. Čekajte samo da Selvin čuje. Samo... moram da te upozorim da to više nije onaj stari Selvin. Bio je u veoma lošem stanju kada se vratio, ali oporavlja se, malopomalo, baš kao i naša Mej.” „Šta nije u redu s Mej?” „Zar ti nisam rekao? Odveli su je u Svetog Mateju.” ,,U sanatorijum?” Selest je bila šokirana. „Ali zašto?” ,,To više nije ona Mej koju smo poznavali. Tamo se nalaze lekari koji mogu da joj pomognu.” Selest je duboko udahnula, utučena tom vešću. Bilo je krajnje vreme da se vrati. Bilo je to mesto gde je dobrodošla, mesto gde su živeli ljudi kojima je potrebna. Konačno su kod kuće.

61 Mej se probudila, ne znajući gde se obrela. Vid joj se zamutio dok je pokušavala da fokusira čudno okruženje. Bila je u nekoj odaji s visokom tavanicom, gvozdenim krevetima postavljenim duž zidova i vazduhom koji je mirisao na dezinfekciono sredstvo. Imala je osećaj da je dugo spavala: udovi su joj bili teški i ukočeni, jezik otečen, a usta suva. Prstima je opipala tanku spavaćicu, koja se toliko zadigla da skoro ništa nije pokrivala. Osetila je bolno pulsiranje u glavi kada je pokušala da se podigne s jastuka. Šta je tražila tu? Telo joj je klonulo od panike dok se spuštala nazad na krevet. Baš me briga gde sam, pomislila je. Tako sam umorna. Činilo joj se da joj je glava puna vate. Isprva uopšte nije znala kako je tu dospela. Bila je troma i bunovna, a negde u zapećku njenog smušenog uma izranjala su iskrzana sećanja na neko dugo putovanje. Grlo joj je bilo suvo i ranjavo. Gde se nalazi? Neke žene vrzmale su se po sobi, radoznalo piljeći u nju, ali munjevito su se razišle kada je unutra banula bolničarka sa uštirkanom belom kapom. Osmehnula se kada je primetila da se Mej meškolji ispod prekrivača. ,,Ah, gospođo Smit, ponovo ste s nama.” „Gde se nalazim?” ,,U Bolnici Svetog Mateje, draga. Doveli su vas ovde da se naspavate i odmorite.” Mej isprva nije mogla da shvati njene reči. Šta je ona tražila u bolnici? Štaviše, u bolnici za duševne bolesnike! „Gde se nalazim?” ponovo je upitala. „Rekla sam vam... u bolnici.”

„Ali gde?” Sećanje je počelo da joj se vraća, delić po delić. Setila se voza i gužve i mora. Oh! Gospode! More! „Gde je Ela? Moja ćerka?” Skočila je s kreveta, ali soba poče da se okreće ukrug. Malo je nedostajalo da se sruši. „Vratite se u krevet, gospođo Smit. Vaša ćerkica je u dobrim rukama. Ne brinite za nju.” „Bili smo u Kolvin Beju... sećam se da smo putovali vozom. Jesam li u Velsu?” Zašto joj se usne nisu pomerale dok je pokušavala da govori? Zašto joj je trebalo toliko napora da izbaci svaku reč? ,,Da li vam zvučim kao Velšanka? Ovo je Bolnica Svetog Mateje u Berntvudu. Ovde ste već više od nedelju dana. Molim vas, ne smete da se uzrujavate. Morate da ostanete mirni. Ne bi valjalo da uznemirite ostale pacijente. Reći ću doktoru Spensu da ste budni. Želi da popriča s vama.” Šta sam uradila da me spakuju ovde? Mejin um je mahnito tragao za krhotinama smrskanog sećanja. Ponovo je osetila dodir ledene vode i čula one urlike. Šta je uradila? I gde je Ela? Trebalo je da se zabrine, ali u njoj je sve bilo nekako tupo i utrnulo. „Moram da se vratim kući. Ne treba da budem ovde. Čeka me posao. Moram da se vratim svojim dužnostima.” „Ako se ne smirite, moraćemo ponovo da vas uspavamo”, odlučno je rekla bolničarka, naginjući se preko kreveta da zategne posteljinu. „Treba da odmorite um, draga, umesto da ga još više mučite. Bili ste u veoma lošem stanju kad su vas doveli.” „Kad mogu da vidim Elu?” „Deci nisu dopuštene posete, ali vaši prijatelji dolazili su da vas obiđu. Oni će joj preneti vesti.” „Koji prijatelji?” „Jedna dama iz katedrale dvaput je dolazila da se raspita za vas. Donela je cveće. Vidite, ono tamo? One prelepe gladiole.” Bolničarka je pokazala na staklenu vazu punu cvetnih stabljika živopisnih boja i rasplinutih obrisa. Možda je supruga upravnika koledža došla da je poseti? Baš ljubazno od nje. „Žao mi je što vam pravim probleme, ali stvarno moram da se vratim kući.” „To nije moguće, mila, bar dok vam ne bude bolje. Kažu da ste pokušali da se udavite.” „Šta sam uradila?” Mej se zgrčila ispod prekrivača. „Jurnuli ste pravo u talase. Ostali su jedva uspeli da vas obuzdaju. Prepali ste ih vašim ispadom. Takvo ponašanje je nedopustivo, zar ne?” Zavrtelo joj se u glavi od tih reči. Kad bi samo nečeg mogla da se seti, ali sve je bilo rasplinuto i zamućeno, samo slike koje se raspadnu na komadiće kada pokuša da se zagleda u njih. Da, sećala se mora. Izgledalo je kao svetlucavo srebrno ogledalo koje je odražavalo užas skriven u njoj. Htela je da smrska to ogledalo. Oživljavalo je slike koje više nikad nije htela da vidi: talase koji su se sklapali preko njihovih glava i brod koji je nestajao pod površinom bezdušnog

okeana. Oči su je pekle od suza koje nisu mogle da poteku. Zašto sam ovde? U čemu sam pogrešila? I gde je sada mala kapetanova devojčica? Postiđeno je okrenula glavu, želeći da ponovo utone u zaborav, da iščezne u jesenjoj magli koja je u rano jutro lebdela nad jezerom Stou. Narednih dana sve oko nje bilo je bledo i bezbojno. Osećala se kao avet koja je u odrpanoj lanenoj spavaćici lutala kroz lavirint konfuzije. Hrana u trpezariji bila je bljutava, kao prekuvano povrće. Udovi su joj bili tromi i teški dok se vukla prema gimnastičkom terenu i prolazila kroz hodnike koji su vodili ka dnevnom boravku. Kroz otvorene prozore uvlačio se miris logorske vatre. Dok je šetala po bolničkom dvorištu, lišće joj je krckalo pod stopalima kao slomljeno staklo. Prsti su joj bili kruti i otečeni dok je omamljeno sedela u sobi za radnu terapiju i posmatrala kako ostale žene prave pletene korpe. Nije mogla da se usredsredi ni na punjenje igračaka ni na štrikanje. Bolničarka je pokušavala da je nagovori da se lati nekog posla. ,,Ne mogu”, žalila se Mej. „Prsti me ne slušaju.” Činilo joj se da se obrela u nekom beskrajno usporenom svetu. Posmatrala je kako neka žena pravi čipku, okružena iglama i kalemima. Nadvijala se nad jastučetom, strpljivo uplićući niti, utonula u koncentraciju, kao da tu nije bilo nikog osim nje. Kamo sreće kad bi ona mogla da se izgubi u nekom sličnom poslu. Opipala je koštane kalemove obmotane pamučnim koncem i ugledala sebe onakvu kakva je nekada bila: kao devojku pred kojom je ležao ceo svet pun nade. Čula je kloparanje šivaćih mašina i brbljanje devojaka čiji su glasovi nadjačavali buku. Ponovo je bila u fabrici, puna života, ljubavi i očekivanja. Ko je bila ta devojka? I gde je nestala? Ko je bila ova sumorna starica pritisnuta bremenom tuge? „Hoćete li da probate ovo, gospođo Smit?”, upitala je bolničarka, vodeći je ka stolici odakle je mogla da posmatra konac koji se uplitao između postrojenih igala. Pamučne niti besprekorno su pratile zacrtani obrazac i čipka je postepeno rasla, lepa, spora i prefinjena. Bila je hipnotisana kalemima koji poskakuju i ritmom preplićućih niti. Pomislila je na paukove mreže, sa svim onim petljama i omčama i sićušnim pukotinama. Njen um je bio kao komad čipke, pun rupa, praznina i pukotina, satkan od ispreplitanih niti brige koje su se uvijale oko igala. Džo i Elen. Ela, okean i ona strašna noć. Da li će njenim košmarima ikada doći kraj? Kako je mogla da pronađe bilo kakav smisao u svemu tome? Bila je previše umorna i uplašena, ali bar je mogla da prepliće niti i posmatra kako nešto izvan nje raste i napreduje. Sedela je i zurila, diveći se delikatnim kalemovima koji su podsećali na sićušne prste koji plešu preko jastučeta. Mogla je da pokuša. Kasnije, dok je šetala oko bolničke zgrade, shvatila je da Sveti Mateja nije bio rasadnik njenih nemira. Bilo je to zdanje koje se poput nekog zamka izdizalo iz magle, tako ogromno i veličanstveno da ju je prožimalo strahopoštovanjem. Ranije je čula za to mesto, ali nikad ga nije videla rođenim očima. Tu nije morala da razmišlja niti da sprema hranu. Trebalo je samo da sedne u ogromnu

trpezariju i da sačeka da je posluže. Doduše, bile su joj dodeljene neke sitne dužnosti, ali imala je dovoljno vremena da sedi nad kalemovima konca i da se izgubi u preplitanju niti, učeći novu veštinu koja joj je pomagala da razmrda ukočene prste. Život tu nije bio stvaran. Ništa od toga nije bilo stvarno. Izvukli su je iz stvarnog sveta i doveli u čarobni zamak da se odmori, ali tamo negde, na drugom kraju doline, čekalo ju je dete koje je morala da izvede na put. Ela nije zaslužila to što joj se dešavalo. Ona je bila samo mala bespomoćna devojčica, zbunjena i uplašena, koja je sada ponovo postala siroče. Ko je brinuo o njoj? Kad samo ne bi bila tako umorna i troma. A opet, možda je ovako bolje i za Elu? Ko bi poželeo majku poput nje?

Nakon onog strašnog izleta na morsku obalu, svi u školi bili su ljubazni prema Eli. Imala je utisak da ljudi hodaju oko nje na prstima, kao da je oko vrata nosila tablu na kojoj je pisalo: „Moja majka je zaključana. Nemam više nikog ko bi brinuo o meni i zato nemojte da blenete.” Ali to nije bila istina. Hejzel je bila dobra, a njena majka joj je dopustila da ostane kod njih i spava na poljskom ležaju u Hejzelinoj sobi. I dalje nije shvatala zašto su njenu mamu morali da odvedu s vezanim rukama i zašto joj ne daju da je poseti u Svetom Mateji. Gospođa Perings pokušala je da joj objasni. „Mora malo da se odmori, ljubavi. Bila je pod velikim pritiskom. Kada je videla more, sigurno se setila kako se tvoj otac utopio. Lekari će lepo brinuti o njoj. Ona bi sigurno želela da nastaviš sa školovanjem. Posetila sam kanonika Forestera i ljude s koledža, oni će je uskoro posetiti. Obećali su da će se postarati da tvoja majka dobije najbolju negu. Ne brini, mila. Otići ćemo da vaše kuće da pokupimo njenu poštu i uzmemo stvari koje su ti potrebne.” Ela je imala samo jedno pitanje: „Koliko dugo će ostati tamo?” „Sve dok doktori ne zaključe da se dovoljno oporavila da se vrati kući. Ali ne treba da se sekiraš. Neko vreme ćeš ostati kod nas, dok ne vidimo kako će se stvari odvijati.” Ela je sada svakog dana mogla da ide u školu zajedno s Hejzel, a gospođica Peri trudila se da je nečim uposli čim bi primetila da se rastužila. Nedostajali su joj Lombardski vrtovi i njen sobičak s pogledom na jezero Stou. Nije imala vremena da ide u katedralu jer su Peringsove bile metodistkinje pa je nedeljom s njima išla u crkvu u Tamvortskoj ulici. Tamošnja pastva nije znala da je njena majka u bolnici. I tako se, dok su se dani pretvarali u nedelje, polako navikla da živi sa svojom novom sestrom i njenom majkom i da sreće onog vojnika, čika Džordža. Prve subote nakon izleta, dok su se ona i Hejzel igrale pored potoka u Nederstouu, Ela se setila malog svetilišta posvećenog Svetom Čedu. Tamo se nalazio njen bunar želja, prekriven nadstrešnicom obraslom bršljanom. Kada je Hejzel otišla na čas klavira, Ela se spustila do bunara i izgovorila dugu molitvu,

nadajući se da će taj brižni svetac pomoći njenoj mami da se što brže oporavi. Zašto se mama još nije vratila kući? Možda više nije želela da je vidi? Da li je bilo tačno da joj ona nije bila prava ćerka? Morala je da sazna istinu. Tada joj je na pamet pala genijalna ideja.

62 „Došli smo u posetu gospođi Smit”, izjavila je Selest stiskajući buket ružičastih georgina. Ona i njen otac stajali su pred raskošnim ulazom Bolnice Svetog Mateje, čekajući da časovnik otkuca tri sata i da zvono oglasi vreme za posete. „Danas joj baš nije dobar dan”, upozorila ih je bolničarka. „Stalno plače. Često ima te napade. Nadam se da će je vaša poseta oraspoložiti.” To je bila Selestina treća poseta, ali do sada nije uspela da vidi pacijentkinju. Ovog puta bila je čvrsto rešena da lično proveri šta se dešava s Mej. Osvrnula se unaokolo, osmotrivši bolnicu sa izvesnim divljenjem. Bilo je to čisto i funkcionalno zdanje impozantnih razmera, dobro prilagođeno svojoj svrsi. Polako su krenuli za bolničarkom. Stari kanonik usput je često zastajkivao da bi došao do daha, naslanjajući se na štap. Ni njemu nije bio dobar dan, ali odlučio je da pođe s ćerkom. Bolničarka je pokazala na ženu koja se tromo nadvijala nad stolom, premećući nešto među prstima. Nije podigla pogled kada je bolničarka objavila: „Ponovo imate posetu, gospođo Smit.” ,,Mej?”, pozvao ju je kanonik Forester. „Kako si danas?” Nije bilo odgovora. Činilo se da je Mej izgubljena u splitanju čipke. „Doveo sam nekog da te vidi. Pogledaj. Da li se sećaš ko je ovo?” Kanonik joj je dodirnuo rame, nežno se osmehnuvši. Selest je prišla stolu, pokušavši da sakrije svoju šokiranost kada je videla koliko je Mej bleda i mršava i koliko je ostarila. Lako je mogla da prođe pored nje na ulici a da je ne prepozna. To više nije bila ona kočoperna devojka koja se, po priči njenog oca, odvažno suprotstavila Groverovoj bahatosti, ne dopustivši mu da je uplaši. „Mej... to sam ja, tvoja prijateljica Selest. Vratila sam se iz Amerike... zauvek.” Mej je okrenula glavu i zagledala se u nju, zbunjeno zaklanjajući oči, kao da je nije prepoznala. „Oprostite, ko ste vi?” ,,Ja sam Selest, tvoja prijateljica iz Amerike. Dugo smo se dopisivale, sećaš se?” „Moja kćer mi je banula na prag kao grom iz vedra neba. Tako sam srećan što smo ponovo na okupu. Baš lepo izgleda, zar ne? Dovela je i mog unuka. On je sada veliki momak... evo, ovoliki.” Kanonik Forester podigao je ruku, pokazujući Rodijevu visinu, ali Selest je primetila da ih Mej uopšte ne sluša. Lice joj je bilo tupo i bezizražajno, a čelo izbrazdano dubokim borama. Zar je moguće da je to bila ista ona Mej koja joj je pisala ona živahna pisma i koja je zalepila šamar rospiji Flori Džesap? Šta ju je dovelo u tako žalosno stanje?

Mej je i dalje zurila u njih, pokušavajući da izoštri sliku. ,,To je bilo tako davno. Sve sam zaboravila. Žao mi je što ste džabe prevalili toliki put”, odgovorila je, ponovo se okrenuvši kalemovima s koncem, kao da uopšte ne mari za njihovo prisustvo. „Jedva sam čekala da dođem i da ti zahvalim za sve što si učinila.” Selest se spustila na stolicu, pokušavajući da joj nekako priđe. „Ti si prosleđivala moja pisma i bodrila me kada sam bila očajna. Sada je kucnuo čas da ja tebi pomognem. Treba da nadoknadimo toliko izgubljenog vremena, zar ne?” „Plašim se da vam neću biti baš dobro društvo, gospođo. Ne zaslužujem da ozdravim.” Ponovo im je okrenula leđa, ali Selest nije imala nameru da tek tako odustane. ,,Mi ćemo ti pomoći da ozdraviš. Možemo li nešto da ti donesemo? Ne brini za svoju kćer. O njoj se staraju dobri ljudi. Juče sam je videla. Možeš da se ponosiš tom curicom. Uskoro će nam doći u posetu da se upozna s mojim Rodijem. On jedva čeka da je vidi.” „Ona nije moja ćerka.” „Naravno da je tvoja. Otkud ti te luckaste ideje?” „Ja joj nisam prava majka. Nisam sposobna da joj budem majka.” Mej je briznula u plač i bolničarka je žurno prišla. „Kao što sam rekla... danas joj nije dobar dan. Ponekad ima čudne ideje. Lekari rade sve što je u njihovoj moći.” „Ali to su obične besmislice. Lično sam videla kako je držala svoju ćerkicu u naručju dok smo bile u onom spasilačkom čamcu. Znate, nas dve smo zajedno preživele brodolom. Tako smo se upoznale. Mej me je toliko zadužila. Ona je divna majka. Strašno je što joj se ovo dešava. Možemo li nešto da učinimo?” Selest je bila na ivici suza dok je posmatrala svoju sirotu skrhanu prijateljicu. Mej ju je podsetila na sifražetkinje koje su za svoja prava štrajkovale glađu, na one sirote žene slomljene zatvorskom torturom i osećajem neuspeha zbog toga što su im u usta silom gurali hranu da ih održe u životu. „Vreme leči sve rane, Selest. Mej sada mora da se odmori.” Otac joj je diskretno dodirnuo rame. „Ljudski um predstavlja veliku misteriju. Neki od studenata s našeg koledža drastično su se promenili posle rata. Neki su izgubili veru, drugi su potražili pribežište u alkoholu i sedativima. Rat ostavlja mnogo teže posledice od pukih srušenih građevina, uništenih mašina i osakaćenih tela. Siguran sam da će Mej ozdraviti. Svake noći se molim za nju. Ali sad treba da krenemo. Ne smemo više da je uzrujavamo.” Selest još nije bila spremna da krene. ,,Da li je videla svoju ćerku?”, upitala je. ,,To bi je možda nateralo da izroni iz tih fantazija i da se vrati u stvarnost.” „Deci nije dopuštena poseta. Lekari kažu da to nije preporučljivo. Po mom iskustvu, pacijentkinje se u takvim situacijama samo još više uznemire”, žustro je odgovorila bolničarka. Dok su se spuštali dugim popločanim hodnikom, Selest je zadrhtala od jeze pri pogledu na silne sirote duše koje su besciljno tumarale naokolo, izgubljene u

vlastitim svetovima. Znala je da je postojalo mnogo takvih ustanova. Doduše, ova je sigurno bila među najboljima – svetlo, prozračno, čisto i prostrano – ali to je i dalje bila samo ogromna, hladna klinika koja nije mogla da zameni dom. Kako je Mej mogla da ozdravi na takvom mestu, odsečena od svakodnevnog života? Kako je mogla da se razdvoji od svoje ćerkice i da poriče da joj je prava majka? Bilo je to čisto bezumlje. Kako je sebi mogla da utuvi u glavu tako sumanutu ideju? Delovala je pometeno, odsutno, kao da je izgubljena u svojim fantazijama. Oči su joj bile kao u mrtve ribe, prazne i staklaste, a kosa masna i beživotna. Haljina joj je visila s ramena. Kad i kako je postala beživotna, bez nade, kao prazna ljuštura? Zar je preživela ono strašno iskušenje na Titaniku da bi na kraju završila kao senka nekadašnje Mej i dopustila da njeno dete ostane siroče? Morala je nešto da učini da je vrati u život, da joj pruži dovoljno jak razlog da se trgne. Setila se priče koju je čula od Arčija Makadama. Kada su torpedovali njegov brod i kada se obreo u moru, grčevito stiskajući spasilačku bovu, znao je da mu je, po svoj prilici, ostalo još samo nekoliko sati života. Uprkos tome, nagovarao je saborce da pevaju omiljene pesme i crkvene himne, pričao im priče i viceve i terao ih da razmišljaju o onima koje su ostavili kod kuće, govoreći im da moraju da ostanu budni kako bi mogli da im se vrate. „Nisam hteo da se predam”, rekao je s titravim osmehom na licu i pogledom koji puca od života. Selest je već dobila pismo s njegovom adresom. Čim ga je otvorila, znala je da će mu ubrzo odgovoriti. Život ide unapred, a ne unazad. Više nije želela da razmišlja o danima koje je provela u Akronu. Da li bi i ona završila na nekom sličnom mestu da nije pobegla od Grovera? Odvažno je gurala napred, ohrabrena time što je ponovo kod kuće, u poznatom i utešnom okruženju. Mej je takođe morala da krene napred i da se izvuče iz crnila koje ju je progutalo. Šta ju je bacilo u taj ponor? Morala je da sazna nešto više.

Živeli su sa Selvinom u Crvenoj kući blizu Stritheja, na vremešnom posedu zakrčenom porodičnim nameštajem i gomilama krša. Žena koja je radila kao privremena ispomoć nedavno je dala otkaz, izjavivši da ne može da se uhvati u koštac s tolikim poslom. Ostavila je gospođu Alen, Selvinovu staru kućnu pomoćnicu, da se snalazi kako zna i ume, što je Selest shvatila kao znak da je kucnuo čas da uskoči u igru. Bilo je to trospratno zdanje od crvene cigle, sa osam spavaćih soba, vremešna farmerska kuća u blizini starog puta za Berton na Trentu, koja je vapila za renoviranjem. Zgrada je podsećala na ogromnu kućicu za lutke, ali bila je toliko zapuštena da je sve trebalo srediti i počistiti, od temelja do krova, što je svakako prevazilazilo sposobnosti jednog neoženjenog muškarca. Selvin je prihvatio činjenicu da njegovoj sestri i sestriću treba krov nad glavom i nije postavljao previše pitanja, čak nije ni pokušao da sazna šta je to

krenulo naopako u Selestinom braku, što je ona doživela kao delimično olakšanje. Bila je previše postiđena da bi pričala o intimnim stvarima, čak i svom ocu koji ju je zabrinuto proučavao dok su napuštali bolnicu. „Jesi li dobro, dete moje? Plašim se da se Mej ozbiljno razbolela, mnogo gore nego što sam mislio.” Ispustio je težak uzdah. „Bila bi prava grehota da ona sirota devojčica ostane sama na svetu.” Mada je već postao zaboravan i pritisnut bremenom godina, njen otac je i dalje umeo dobro da proceni svoju decu. Zato je odbio da živi zajedno s njima u Selvinovoj ogromnoj zapuštenoj kući. Shvatao je da njima treba vlastiti prostor. Ponovo je uzdahnuo, sedeći na dvorišnoj klupi s koje se pružao pogled na bolničke vrtove. „Plašim se da sam ti natovario novu brigu na vrat. Izvini.” „Zbog čega? Mej je godinama bila uz mene. Neću dopustiti da skapa u ovoj bolnici”, odgovorila je Selest. „Biće joj bolje, zar ne?” „Njena sudbina je sada u rukama više sile. Uradićemo ono što možemo i verovati u proviđenje.” „Volela bih da imam tvoju veru, tata...” „Znaš, dete moje, ja sam već star i mogu da se osvrnem za sobom i vidim pređu života, prekretnice i puteve kojima se nisam otisnuo. Za tobom je teška borba, ali jedna greška, koliko god strašno izgledala, ne sme da ti uništi ostatak života. I tebi treba vremena da zalečiš rane, a gde ćeš to bolje učiniti nego među svojima?” „Mej nema nikoga...” „Ima Elu, svoje prijatelje i tebe. To znači da je triput blagoslovena”, prošaptao je kanonik. Selest se zagledala preko besprekorno održavanog travnjaka, gde je jedan od pacijenata skupljao opalo lišće u ručna kolica, a drugi šišao živu ogradu. Život je bio tako komplikovan. Njen povratak nije ispao onako kako je zamišljala. Zar se sve vreme borila da razmrsi jednu nit života, samo da bi se zapetljala u ovdašnje niti? Bila je u ozbiljnoj opasnosti da napravi još više čvorova.

63 Ela je rekla gospođi Perings da ide u grad, ali je umesto toga na Market skveru uhvatila autobus za Berntvud. Skupila je dovoljno novčića za kartu. Ponela je torbu za pazar u koju je spakovala crteže koje je htela da pokloni mami. Unapred se raspitala kako može da pronađe bolnicu, ali kada je izašla iz autobusa i spustila se niz stazu koja je vodila ka Svetom Mateji, bila je tako zapanjena džinovskim razmerama zdanja da je progutala knedlu. Kako će u tolikoj zgradi pronaći mamu? Bolnica je podsećala na džinovski zamak, sa sve kulom i prozorima s metalnim rešetkama. Svuda su bili istaknuti putokazi. Primetila je tablu na kojoj je pisalo Glavni ulaz i spustila se pored živica i kapija, nastavivši niz stazu koja se pružala

između drvoreda. Ugledala je veliki park s lepo održavanom travom, kao da se obrela na nekom vlastelinskom posedu. Trudila se da deluje neupadljivo, ali neki muškarac joj se ubrzo isprečio na putu. ,,Ne možeš ovamo! Deci je zabranjen pristup”, rekao je. „Ali hoću da vidim moju mamu”, odgovorila je Ela pokazujući torbu. ,,Ne sumnjam u to, ali ovo nije mesto za decu.” „Hoću da vidim mamu.” Ela je briznula u plač. „Nisam je videla dve nedelje. Stalno joj pišem i znam da i ona mene želi da vidi.” Pogled na Eline suze smekšao je bolničkog čuvara. „Dobro, malecka, ne plači. Siguran sam da tvoja mama shvata zašto ne možeš da dođeš. Znaš, pravila su pravila.” „Donela sam joj i lepe crteže.” Elu je već hvatala panika. Zašto je ne puštaju da uđe? Čuvar ju je okrenuo na suprotnu stranu, pokazujući ka glavnom putu. Ela je tako glasno zavrištala da su prolaznici počeli da zastajkuju, pitajući se šta se dešava. Neki starac u crnom odelu krenuo je ka njoj, ali Eline oči su se zamaglile od suza pa ga nije prepoznala. „Ela... Ela Smit? Oh, mila moja, šta ti radiš ovde?” Okrenuo se ka crvenokosoj dami iz Amerike, koja ju je posetila posle časova i poklonila joj lepu muzičku kutiju. Dama se osmehnula. ,,Oh, blagi bože! Otkud ti ovde, Ela? Nisi valjda došla sama?” Krenula je da je uteši, ali devojčica se izmakla u stranu. „Hoću moju mamu! Ona je tamo!”, povikala je pokazujući ka bolnici. Čuvar je zgrabi za ruku. „Prestani da dižeš buku ili ćeš me uvaliti u nevolju! Da li vi poznajete ovu devojčicu? Objasnite joj da ne može da uđe.” „Sama je prevalila toliki put. Sigurno nešto može da se uradi... Niste valjda tako bezdušni da joj zabranite da vidi mamu? Gospođi Smit bi sigurno bilo lakše ako se uveri da je njena kćer dobro.” Mamina prijateljica pokušavala je da joj pomogne. „Oče, moram da se vratim. Vi sačekajte ovde.” Crvenokosa dama pohitala je uz stazu, a kanonik je rasplakanoj devojčici pružio maramicu da obriše nos. „Ovde su svi fini prema tvojoj mami. Njoj je sad potreban odmor pa su je zato poslali na ovo mirno mesto. Ne brini... Mami je ovde dobro.” Eli se oduvek dopadao kanonik Forester. Starac je zavukao ruku u džep i izvadio bombonu. ,,To je obična bombona za kašalj, ali nemam drugu. Moja ćerka će videti šta može da se učini. Ako neko može da zaobiđe pravila, onda je to ona.” Ela je klimnula glavom i zažmirkala, potiskujući suze. „Juče mi je donela poklon.” ,,To liči na Selest. Još ne mogu da verujem da nam se vratila. Vidi, pokazuje nam da priđemo. Zar ti nisam rekao da Selest može da napravi čudo? Hajde, obriši oči i daj mi ruku. Polako, ne idemo na trke.” Ela je želela da potrči iz sve snage, nadajući se da će pred ulazom ugledati svoju majku, ali tamo je stajala samo ona mlada crvenokosa dama u kratkoj

suknji. Smeškala se, pokazujući na prozor na bočnom delu zgrade. „Pogledaj, Ela! Eno tamo, na onom prozoru!” Mama je stajala na prozoru dnevnog boravka, zureći u nju. Pogled joj je bio napet, a usne stisnute. Ela je zavukla ruku u torbu i izvadila crteže katedralnih zvonika. „Pogledaj, mama! To sam nacrtala za tebe!”, povikala je mašući papirima po vazduhu. Mama je klimnula glavom. Bila je tako bleda i slabašna. Kosa joj je štrčala sa strane, siva i raščupana. Ela je ispružila ruku i prislonila dlan uz prozor, želeći da kroz staklo oseti majčin dodir. Mama se okrenula, kao da je htela da pobegne, a onda se vratila i prislonila šaku uz prozor, šireći prste i prekrivajući Elin maleni dlan. „Jesi li bolje?”, povikala je Ela. „Bila sam do Bunara Svetog Čeda. Sigurna sam da ćeš uskoro ozdraviti. Hoću da se vratiš kući.” Mama je klimnula glavom. Raširila je usne u slabašan osmeh i ponovo potapšala prozor. Tada je prišla jedna bolničarka i sklonila je s vidika. Kada se Ela okrenula, videla je da dobra dama briše oči. „Tvoja poseta će joj doneti veće dobro nego sve tablete na ovom svetu. Poslaćemo joj tvoje crteže da ih stavi pored postelje. Sigurno će joj biti drago da ih ima. Ti si tako dobra i pametna devojčica. I tako lepo crtaš.” Ela je krenula niz stazu, čvrsto stežući Selestinu ruku. Gospođa Perings će se sigurno pitati zašto se toliko zadržala. Kako je čudan bio njen život. Zašto nije imala nikog svog, nikog osim mame? Zagledala se u tri katedralne kule koje su se ukazale na vidiku dok se autobus spuštao niz brdo Pajp. Sad je bar znala da je mama bila bezbedna u tom zamku, ali i dalje se osećala izgubljeno. ,,Pa, mlada damo, šta da radimo s tobom? Šta kažeš da otpratimo tatu do Vikarske porte i da zajedno popijemo čaj? Posle ćemo otići do tvoje kuće da spakuješ stvari i onda pravo za Strithej, da provedeš nekoliko dana s nama. Jedva čekam da upoznaš mog Rodija. I da nam pružiš priliku da mi tebe bolje upoznamo. U stvari, nas dve se poznajemo odranije, ali ti si tada bila sićušna beba, a sada si izrasla u veliku i lepu devojčicu. Volela bih da mi ispričaš sve o sebi i da mi kažeš gde si naučila tako lepo da crtaš.” „Hvala vam, gospođice, ali gospođa Perings me sigurno traži.” Ela nije želela da boravi kod nepoznatih ljudi. „Sigurna sam da se gospođa Perings lepo stara o tebi, ali sada je došao red da i ja nešto učinim. Čekaj samo da vidiš Selvinovu staru kuću. Tamo ima dovoljno mesta za čitav bataljon. U dvorištu su tri ogromna kestena, a plodovi su skoro zreli. Rodiju treba društvo za igru. Sigurna sam da će ti se dopasti kod nas. Možeš da me zoveš teta Selest. Znaš, tvoja majka i ja smo nekad bile kao sestre.” Ela se zagledala u te blistave plave oči i zlatnocrvenu kosu koja viri ispod ljupke beretke. Možda joj mama ne bi zamerila ako se nakratko preseli kod njih. Ta dama joj je predlagala nešto što je zvučalo zabavno. Osim toga, malopre je izdejstvovala mogućnost da se uveri da je njenoj mami dobro u bolnici. Naslonila se na sedište i zagledala se kroz prozor, uzdrhtala od uzbuđenja i radoznalosti. Ono stezanje u grudima donekle je popustilo. Ponovo je mogla da

diše i, prvi put nakon toliko nedelja, imala je osećaj da su stvari konačno krenule nabolje. Možda je Sveti Čed ipak čuo njene molitve. ***

64 NJUJORK, 1920. Niko iz njihovog kraja nije bio srećan zbog novih zakona o prohibiciji, a najmanje od svih Salvi i Anđelo Bartolini, koji su napravili tajne zalihe vina mesecima pre nego što je zabrana stupila na snagu. „Vino je sastavni deo našeg života, kao i viski za Irce. Stvarno ne shvatam zašto nam to rade”, kukao je Salvi, a Anđelo revnosno aminovao. „Kako ćemo da slavimo krštenja, venčanja i svece ako nemamo čime da se pričestimo? Ko još želi da pije čaj ili voćni sok?” Znali su da su u gradu već postojale bande koje su uvozile viski iz Kanade. Šverceri su prebacivali alkohol preko Velikih jezera i gomilali rum po lučkim skladištima, krijući ga u svakojakim posudama, maltene u svemu što je moglo da drži tečnost. Svako se dovijao kako je znao i umeo, prikupljajući termose, kante za benzin i pljoske koje su nosili okačene za pojas, sve moguće sudove u kojima je mogao da se sakrije alkohol. Zakon nije branio konzumaciju alkoholnih pića, već samo njihovu javnu prodaju, tako da je ostalo mnogo načina da se izvrdaju propisi. „Sami ćemo praviti vino”, predložio je Orlando, Salvijev sin koji je uvek bio pun vickastih ideja. Negde je već uspeo da nabavi brikete presovane pulpe, koji su podsećali na cigle. Samo da dodaju šećer i vodu, sačekaju da prevri i trebalo bi da dobiju sasvim pristojno domaće vino. „Još bolje, možemo da napravimo destileriju, kao u stara vremena. Imaćemo finu rakijicu na slavinicu”, dodao je Anđelo. „Samo preko mene mrtve!”, vrisnu Ketlin. ,,Ne treba mi destilerija u kući. Poslednji put kada se moj ujak upustio u tu rabotu, kazan je eksplodirao, izbio prozore i ubio jednu kravu.” Međutim, Salvi i Anđelo nisu dopustili da to osujeti njihove namere, pa su ubrzo obezbedili sve što im je potrebno za novi biznis: cevi, staklene posude i neophodnu toplotu. Ako im inspekcija zakuca na vrata, svu opremu su mogli na brzinu da rasklope i ćušnu na unapred predviđena mesta. Orlando je predložio da se postaraju da lokalni policajac dobije svoje sledovanje alkohola i koji dolar pride, kako bi uvek žmurio na jedno oko. Svi u gradu su tako radili. Podrum njihove bakalnice predstavljao je savršeno mesto. Odmah su prionuli na posao: očistili su stare bačve i vedra i oslobodili prostor za domaću pecaru.

„Krenućemo na najprostiji način: ubacićemo voćne ljuske i pulpu, izvući sok i sprovesti ga kroz cevi”, objašnjavao je Anđelo. Dok je bio dečak, često je gledao svoje rođake kako to rade. Salvi se osećao kao dežurno smetalo jer nije znao ništa o tome. Anđelo je dodavao sirup vinskim briketima i ubacivao ih u bačve da prevru, nadajući se da će nekako uspeti da pretvori vodu u vino, kao u onom čudu iz Biblije. Rezultati njihovog eksperimenta bili su ohrabrujući i Orlando je ubrzo došao na ideju kako da prodaju svoj proizvod: sipaće ga u izdubljene lubenice, a potom će vrh zapečatiti voskom. Tako će njihove mušterije moći mirne savesti da iznesu kupljenu robu. Vest da Bartolinijevi prodaju najbolje lubenice u gradu proširila se brzinom munje, sve dok neki tip s crnom fedorom jednog dana nije banuo u radnju i nabio pištolj pod Salvijev nos. „Platite nam naš deo ili će neka ptičica javiti pandurima šta radite. Niko se ne upušta u ovu rabotu bez naše dozvole, capisce?” „Dakle, mafijaši znaju za rakiju, ali ne i za vino. Niko ne može da provali da i to radimo”, promrmljao je Anđelo ponosan na svoje postignuće. „Tim tipovima ne smeš da radiš iza leđa. Oni ubiraju globu po čitavom kraju. Kako misliš da ostanemo u poslu? Ako platimo, moći ćemo da radimo. Ako odbijemo, pretvoriće nas u seckano meso.” Naravno, to nije bilo pošteno, ali tako su stajale stvari na Donjem Istočnom Menhetnu. Čovek nije mogao ni da trepne a da Ricijevi ne saznaju za to. Oni su pripadali familiji koja je bila povezana s još većim i moćnijim familijama. Bartolinijevi su bili sitna boranija. Lako je mogao da ih proguta mrak ako počnu da prave probleme. Ipak, to je bio dvosmeran biznis. Oni su mogli da postanu dobavljači prvoklasne robe, da ponude njihovim noćnim barovima pravu-pravcatu žestinu umesto neke razvodnjene brlje. Bilo je bolje da plate i da se uključe u biznis pre nego što neka radnja iz komšiluka ugrabi njihov deo kolača. Zar političari nisu shvatali da su donošenjem tog glupavog zakona švercovan alkohol pretvorili u tečno zlato za njujorške bande? Jedne večeri banula je racija, baš kada su zatvarali radnju i spremali se da obave isporuku. Radnja je vrvela od uniformisanih pandura koji su tražili flaše s alkoholom, dok je Salvi brižljivo umotavao svoje lubenice u slamu. „Samo izvolite. Slobodno sve pretražite, ali, molim vas, pazite da mi ne oštetite voće”, rekao je krišom namignuvši. Dva policajca prevrnula su čitav podrum, nehajno prolazeći pored cevi koje su bile skrivene među kršem naguranim u zasebne vreće, uvereni da je to bilo samo staro đubre koje čeka da ga neko odvuče do uličnog kontejnera. „Šta je u ovim bačvama?” Jedan od pandura se iskezio, uveren da je nabasao na zlato. „Samo voćno sirće”, odgovorio je Anđelo, sluteći da je njihova igra okončana. ,,Od njega pravimo preliv za salatu.” „Meni nešto ne miriše na sirće”, procedio je pandur. „Hajde, otvori bačvu.”

Anđelo je osetio kako mu srce silazi u pete. Bili su uhvaćeni na delu. Dodao je policajcu limenu šolju i odvrnuo slavinu. Njegovo blago uskoro će završiti u slivniku. Policajac je otpio jedan gutljaj i zgroženo ispljuvao tečnost. „Dođavola, ala vam je jako ovo sirće! Mislio sam da hoćeš da me namagarčiš. Uopšte mi nije jasno kako vi Italijani ovim možete da zalivate salatu. Čist otrov! Po meni, ovo uopšte nije za ljudsku upotrebu. Dobro, svako ima svoj ukus.” Bacio je šolju i krenuo uz stepenice, ostavljajući Anđela da zabezeknuto pilji u propalo vino. Šta će Salvi reći? Umesto vina, dobili su bačve pune sirćeta. Sada će morati da ga prospu u slivnik. Ipak, pomislio je, ni Rim nije bio izgrađen za jedan dan.

65 Mej je imala osećaj da je tresnula o dno ponora i da je nakon Eline posete konačno počela da izranja iz duboke depresije. Svakog jutra odlazila je do sobe za radnu terapiju, gde je postajala sve veštija u pravljenju čipke. Bolničarke su i dalje dolazile, gurajući kolica s lekovima, a ona je otvarala usta kao dete i gutala svoju dozu sumpora i melase. Ako bude uzimala lekove, razmišljala je, možda će brže izaći odatle. Ponekad, dok je klizila prstima preko kalemova, fokusirana na igle i mustre, istinski je uživala u pogledu na čipku koja je rasla pred njenim očima. Ponekad, dok je šetala po vrtu, noge joj više nisu bile trome i teške, a svež vazduh prijatno je štipao za obraze. Ponovo je počela da oseća, ali je zajedno s tim sitnim zadovoljstvima oživela i stara patnja, bol zbog pretrpljenog gubitka koji nikada neće minuti. Džo i Elen otišli su zauvek, ali ju je briga za onu devojčicu, koja joj je kroz prozor pokazivala crteže i koja je potpuno sama došla u bolnicu da je poseti, terala da nastavi dalje. Jedne noći shvatila je da je sigurno uradila nešto dobro, nešto čime je zaslužila ljubav te devojčice iako joj nije bila prava majka. Ponovo je počela da primećuje boje, sveže zelenilo mladog lišća i pupoljaka i crvene cigle koje svetlucaju na suncu. Čelo joj više nije pritiskao teški oblak umora i konfuzije. Shvatila je da ipak postoji nada, mada je istovremeno znala da je morala da pazi na jezik ako želi da se ikada vrati kući. „Zašto stalno govorite da Ela nije vaše dete?”, upitao je doktor Spens, pažljivo ispitujući njeno lice, kao da je očekivao da na njemu pročita neko objašnjenje. Bilo joj je teško da i dalje prikriva istinu, ali znala je da je ono što je uradila na onom čamcu za spasavanje bilo krivično delo zbog kojeg može da završi i u zatvoru. Uopšte joj nije bilo važno šta će se desiti s njom, ali Ela nije smela da ostane sama na ovom svetu. Bilo bi bolje da se ugrize za jezik i proguta istinu, koliko god je to koštalo. „Kada je pogledam, na njoj ne vidim ništa što podseća na mene”, pažljivo je odgovorila. „Nisam bila svesna šta govorim.” „Možete li da mi kažete još nešto?”, zamolio je doktor Spens nagnuvši se preko stola.

„Ona liči na oca. Čim je pogledam, ponovo vidim kako se moj muž davi. Ta slika mi neprestano lebdi pred očima. Nisam mogla da ga stignem. Voda je bila tako hladna, puna leda i plutajućih krhotina... Ukrcali smo se na taj brod da bismo u Americi započeli nov život. Nas dve smo se spasle. Džoa nikada nisu pronašli... Bilo je tako hladno.” Usledila je napeta tišina. „Govorite li istinu?” Mej se zagledala u njega. „Novac za moje lečenje stiže iz Fonda za pomoć žrtvama Titanika.” „Stvamo, vi ste bili na Titaniku? Zašto nam to ranije niste rekli, za ime božje?!” „Niko ne voli da priča o takvim stvarima. Šta mislite, kako sam se osećala dok sam posmatrala kako mi muž nestaje ispod vode?”, odgovorila je Mej, grčevito stiskajući maramicu i trudeći se da ostane pribrana. Doktorova pažnja bila je u potpunosti usredsređena na nju. Ona više nije bila samo sirota Mej Smit, već žena koja je preživela tragediju Titanika, jedna od odabranih duša koje su ovom svetu podarile svoju uzvišenu sudbinu. Samo što od nje nikada neće čuti pravu istinu. Nikada. „Hoćete da kažete da vas Ela podseća na muža koga ste izgubili u brodolomu?” Mej je klimnula glavom. ,,On je takođe imao taman ten. Često mislim na njega i priželjkujem da je on preživeo umesto mene. On je bio dobar čovek. Nije zaslužio takvu smrt. Znam da je strašno što tako razmišljam. Nisam želela da ga izgubim. Ne mogu da zaboravim ono što sam videla. Nisam želela da nastavim dalje bez njega. Kada se to desilo, mislila sam da bi bilo bolje da smo svi zajedno otišli u smrt.” ,,Ali, gospođo Smit, vi ste uspeli da se spasete, da zasnujete nov dom i nov život. Treba da budete ponosni na sebe. Naravno, shvatam da tako drastične okolnosti podrazumevaju ogroman stres. Vi ste se obreli u središtu nesreće kakva se retko dešava. Uopšte nije čudo što se to odrazilo na vašu mentalnu snagu. Zašto su nam trebali meseci da to izvučemo iz vas?” „Potrebna sam svom detetu. Predugo sam razdvojena od nje. Moram da se vratim kući.” „Koliko shvatam, uspeli ste da pronađete ljude koji se lepo staraju o njoj. Tako sam bar čuo od socijalnog radnika.” ,,Ona trenutno boravi kod jedne dame koja je zajedno sa mnom preživela brodolom. Nakon toga smo ostale u kontaktu i postale dobre prijateljice. Njena porodica mi je pronašla posao. Oni će brinuti o Eli dok se dovoljno ne oporavim da se vratim na posao.” Doktor Spens se osmehnuo, lagano zavrtevši glavom. „Ah, neverovatna Selest Forester! Ona je živa vatra, baš kao i njen otac, kanonik. Oboje su se svojski zauzeli za vas, ali ne smemo da požurujemo stvari, gospođo Smit. Tako snažan napad poput vašeg ne dolazi preko noći. Te stvari su se s godinama gomilale, što znači da ne možete očekivati da se oporavite za jedan dan ili

nedelju. Ipak, činjenica da želite da odete odavde predstavlja dobar znak. Vaša duga psihička iznurenost imala je ozbiljne posledice po vaše opšte zdravstveno stanje. Pogledajte kako ste mršavi i neuhranjeni. Moraćete da povedete više računa o sebi, da dobro jedete i, ako već morate, da pronađete novo zaposlenje, ali ne treba previše da žurite da postanete nezavisni. Prihvatite svaku pomoć koju vam bilo ko ponudi. Gospode, vi ste jedna od preživelih s Titanika... Niko već godinama ne pominje tu strašnu nesreću, pogotovo ne nakon rata. Drago mi je što ste mi to rekli. Sad bar znamo u čemu počiva fundamentalni uzrok vašeg duševnog rastrojstva. Možda bi bilo dobro da vas pošaljemo u jednodnevnu kućnu posetu. Videćemo da li će to uspeti da vas pogura ka oporavku i da li je moguće da vas poverimo brizi vaših rođaka ili prijatelja. To bi moglo da vam posluži kao priprema za povratak u društvenu zajednicu. Naravno, pre toga ćete morati da izađete pred komisiju koja će proceniti da li smemo da vas otpustimo iz bolnice, ali mislim da će ovo što ste mi upravo rekli biti dovoljno da izdejstvujete njihov pristanak.” Mej mu je bacila samo mrvice istine, a ne čitavu krišku. Morala je da proguta tu strašnu tajnu i da joj nikad više ne dopusti da izađe napolje. To je bila cena koju je morala da plati za svoj zločin. Možda će joj ta tajna malo-pomalo izjesti dušu, ali to nije bilo važno. Sada je samo želela da ponovo bude s Elom i da krene iz početka. Devojčica je morala da dobije šansu da uspe u životu, a ako joj majka bude u ludnici, to joj sigurno neće biti dobra preporuka. Morala je što pre da se izvuče odatle.

66 Kada je Selest ponovo posetila bolnicu, zatekla je jednu sasvim drugačiju Mej. Njena prijateljica nadvijala se nad komadom čipke, pozdravljajući je osmehom dobrodošlice. „Pustiće me u kućnu posetu, samo na jedan dan. Ne znam kako ću se snaći napolju nakon svih ovih meseci. Da li je Ela dobro? Kako joj je u školi? Oh, Selest, ti si tako dobra prijateljica. Oprosti što sam se onako grozno ponašala. Šta li sad misliš o meni?” Selest se osmehnula i stegla joj šaku. „Samo se seti svih onih pisama, tajni koje smo delile i usluga koje si mi činila. Drago mi je što ti je konačno bolje. Mogu to da vidim na tvom licu. Svi jedva čekamo da nam se vratiš. Ti i Ela ćete moći do mile volje da šetate i pričate. Ne brini, Ela je dobro. Ona i Rodi polako se navikavaju jedno na drugo. Selvin će te izvesti iz bolnice. Baš se zabrinuo za tebe. Tako mi je milo što ponovo vidim sjaj u tvojim očima. Treba toliko toga da nadoknadimo, zar ne?” Selest je uskočila u Selvinov automobil, usput zastavši pored staze da osmotri pejzaž. Selvin ju je učio da vozi, ali ona je više volela da sama sedne za volan jer on ne bi urlao na nju kad god previše snažno cimne menjač. Sada je već navikla da vozi vijugavim engleskim drumovima i da daje ručne signale.

Dok se vraćala nazad, odjednom ju je obuzeo osećaj da su različite niti njenog života konačno počele da se spajaju. Ela će biti tako uzbuđena kada joj kaže da će njena majka ostati u Crvenoj kući dok malo ne ojača. Selest je nedavno odvela Mejinu kćer do iznajmljenog stana u Lombardskim vrtovima da spakuju stvari. Vlasnici su jedva čekali da se stan isprazni kako bi ga izdali novim stanarima. U šta sam se to upustila, uporno se pitala još otkako se vratila u Ličfild. Pred njom se razmotavao sasvim nov život, život koji je drastično odstupao od njenih prvobitnih planova. Otac je i dalje odbijao da se doseli kod njih. Rodi je počeo da pohađa školu u Ličfildskoj katedrali. Selvinu je trebala čvrsta ženska ruka, koja će održavati njegov dom i ognjište da taj vremešni posed ne bi iščezao u oblaku dima i prašine. A sada je, pored svih njih, imala i Elu, koja je postala sastavni deo njenog života. Selest je insistirala da Mejina kćer pohađa dodatne časove na lokalnom umetničkom koledžu u Ulici Dam. Takav talenat trebalo je negovati. Takođe je postojala nada da joj izdejstvuju stipendiju za Žensku gimnaziju. Nadala se da Mej njene planove neće smatrati previše ambicioznim. Selest se ponekad osećala kao kapetan Smit, kao neko kome je zapalo u dužnost da tu šaroliku proširenu porodicu usmerava kroz uzburkanu vodu. Mogla je samo da se pomoli da se svi zajedno ne zakucaju u ledeni breg koji se skrivao pod površinom. Ela je insistirala da zajedno odu do Muzejskih vrtova, da pogledaju kapetanovu statuu. Prikaz je bio zaista veran. ,,On ti je spasao život”, rekla je Selest, nateravši Elu da je sumnjičavo osmotri. „Tvoja majka i ja bile smo u istom spasilačkom čamcu. Tako smo se upoznale. Zar ti nije pričala o tome?” Ela je delovala zbunjeno. „Nije. Znam samo da se moj tata utopio dok je putovao za Ameriku. To je sve što mi je rekla.” Potom je otrčala preko travnjaka, kao da je ta novost uopšte ne zanima. Dakle, Ela ništa ne zna. Selest je dobro znala da nije na njoj da joj to ispriča. Zašto je Mej skrivala priču od nje? Zar je bilo nečega lošeg u tome da toj devojčici objasni kako je preživela nesreću za koju je čuo čitav svet? Ali ko je ona da sudi o takvim stvarima? Ako ćemo pravo, ni ona nije bila potpuno iskrena s Rodijem. Takva ispovest nužno bi je vratila u Akron i bračni život s Groverom. Rodi se u poslednje vreme sve češće raspitivao za tatu. Jednoga dana je zgrabio njihov venčani portret s vitrine u sobi kanonika Forestera i radoznalo ga osmotrio. „Treba da mu javimo da smo ovde. Ti me teraš da svima pričam kako nemam tatu, ali to nije istina. On nije mrtav, zar ne? Ako ti nećeš da im kažeš, ja hoću. Ujka Selvin će mi sigurno dati adresu.” U njegovim očima spazila je plamsaj besa i odlučnosti koju je previše dobro poznavala. Razjareno se sjurila ka Selvinovoj garaži, spremna da ospe paljbu iz svih topova. „Zašto si Rodiju pričao o Groveru? Šta si mu rekao?”

„Ono što je trebalo da mu kažem! Sit sam tvojih tajni i lažnih imena! Taj dečkić je i bez toga dovoljno zbunjen. On ima pravo da zna da negde ima oca. Ne shvatam kako si mogla da napustiš savršeno lagodan život i da svog sina dovučeš na drugi kraj sveta, daleko od svega što mu je poznato”, prasnuo je Selvin. ,,Ne shvataš, je li? A šta ako ti kažem da to nije bio savršeno lagodan život, već pravi bračni pakao? I da je tvoja sestra dobijala zverske batine kad bi slučajno stigla kući malo kasnije nego što je njen muž propisao? I da je, kad bi poželela da malo odspava, trpela zlostavljanje o kakvom običan svet čita samo u crnim hronikama? I da je usred leta nosila duge rukave samo da bi sakrila modrice? Zar misliš da sam mogla da dopustim da moj sin to posmatra i da na osnovu toga zaključi da je sasvim normalno da se muškarci tako ponašaju prema ženama? Ti uopšte ne možeš da zamisliš kroz kakav sam pakao prošla i zato bi bilo bolje da se uzdržiš od komentara.” Briznula je u plač i izjurila napolje. Selvin je potrčao za njom, prebledeo od besa. „Ako mi Grover Parks ikada padne šaka... Izvini, sestrice, nisam znao. Molim te da mi oprostiš.” „Nadam se da sada shvataš zašto ne želim da on ikada više kroči u naš život. Molim te da ovo ostane među nama.” Nakon njene ispovesti, Selvin se ponovo ućutao i uvukao u svoju ljušturu, ne izlazeći iz garaže, gde je po čitav dan lupao čekićem i popravljao starudije kao da mu život zavisi od toga. Selest nije mogla da poveruje da se Selvin toliko promenio. Površinski ožiljci na licu bili su bezazleni u poređenju sa onima koje je rat ostavio na njegovoj duši, ožiljcima koji su sezali do dubina koje Selest nije mogla da dokuči. Ipak, kada su neke stvari izašle na videlo, vazduh se donekle iščistio, a kada se približio Božić, niko više nije pominjao da bi Rodi trebalo da dobije adresu svog oca. Selest je bila zauzeta raščišćavanjem Elinog stana. Mejina lična imovina bila je tako skromna da se Selest prosto stidela što je Crvena kuća zakrčena gomilom stvari koje je njena porodica s godinama gomilala: pisaćim stolovima i ormanima, stolicama i satovima, slikama i posteljinom. Foresterovi su kupovali sve i svašta, čak i ono što im uopšte nije trebalo, a Smitovi nisu imali ništa. Ela se trudila da bude od pomoći. Skupila je svoje igračke u kutiju i pažljivo spakovala majčinu odeću u kofer. Na dnu škrinje od borovine, nagurana ispod zimske odeće, nalazila se putna torba koja je mirisala na naftalin. Kada je Ela otvorila torbu, iz nje je ispala gomilica dečje odeće koju je Selest odmah prepoznala. „Pogledaj, to si nosila kao beba!” U šeširiću koji je stajao na samom dnu pronašle su platnenu cipelicu sa sićušnim kožnim đonom, obrubljenu prefinjenom čipkom. „Bila si tako sićušna. Pogledaj samo čipku na ovoj noćnoj haljinici. Vidiš li kako je lepa? Tvoja majka je to sigurno sačuvala kao uspomenu.” Ela nije pokazala naročito zanimanje za to otkriće. „Meni izgleda kao stara odeća za lutke.”

„Moraš to da pokažeš mami. Ta odeća za nju ima posebnu važnost.” Bilo je dovoljno da je samo opipa pa da se ponovo vrati u onu strašnu noć. Setila se kako je odnela tu odeću u perionicu i kako se trudila da Mej i njenoj bebi bude toplo i udobno. Zar je moguće da Mej svojoj ćerki nije rekla ništa o Titaniku? „Možda se uznemiri ako joj to pokažemo.” Eline oči bile su pune obazrivosti. Videla je već i previše za svoje nežne godine, stvari koje nije razumela i koje nije ni trebalo da razume. „Bolje da to negde sklonimo.” „Mama će biti dobro, ali neka ovo ostane kod mene ako će ti tako biti lakše. Tvoja majka treba da ti ispriča tu priču, a ne ja. Ja sam već previše rekla.” „O čemu?” „Nema veze. Hajde, prošetaj naokolo i proveri da li smo nešto zaboravile.” Selest je znala da se ponovo obrela u uzburkanoj vodi. Dok su zatvarale vrata, Ela se setno osvrnula, kao da se oprašta s tim mestom. „Sviđa mi se ova kuća. Volim da budem blizu grada”, rekla je tiho uzdahnuvši. Ali pošto je primetila Selestin pogled, i pošto je bila mudrija nego što je bilo svojstveno njenim godinama, odmah je dodala: „Naravno, sviđa mi se i Crvena kuća, a naročito zato što imam sobu u potkrovlju samo za mene. Volim da putujem autobusom, a čika Selvinov automobil pravi takvu buku da se svi sklanjaju s puta, kao da se plaše da će eksplodirati.” S tamnom kosom i božanstvenim očima, biće prava lepotica, pomislila je Selest. Trenutno nije poznavala ništa osim života u tom malom gradu, nije znala ništa ni o svom poreklu ni o Titaniku. Bilo je krajnje vreme da i njen sin i Mejina kćer saznaju šta se desilo te noći, ali Selest je morala da pazi da svoju prijateljicu ne gurne ponovo u ambis. Sigurno je postojao razlog zašto Eli nije rekla istinu, baš kao što je postojao razlog zašto ona Rodiju nije želela da priča o Groveru. I ona i Mej imale su svoje tajne. Da li je to trebalo pripisati onome što su doživele na Titaniku? Niko ko je bio tamo nije mnogo pričao, mada su svi kipeli od pritajenog besa nakon što su strašne činjenice o fatalnoj plovidbi izbile na videlo. Tokom istrage posle nesreće otkrili su brojne skandalozne prekršaje koji su se ticali bezbednosti putnika. Ako ništa drugo, sada je svaki brod morao da nosi dovoljno spasilačkih čamaca i da organizuje praktičnu obuku za vanredne situacije. A šta je još istraga previdela ili zataškala? Više niko nije mario za to, pogotovo ne nakon krvavog rata. To je sada bio samo deo zaboravljene istorije. Da li su i drugi preživeli putnici platili danak zastrašujućem iskustvu kao Mej? Uopšte nije bilo čudno što su zazirali od pomisli da svoje tajne izbace na površinu. Koliko je samo nade i bezazlenosti potonulo te noći zajedno s brodom? Sve to je nestalo u nedokučivim dubinama. Sad nije bio čas da čeprka po starim ranama. Bilo je važno samo da Eli i njenoj majci obezbedi krov nad glavom i da vrati osmeh na lice tog sirotog deteta.

67 Mej i Selvin bližili su se gradu, spuštajući se niz vijugave staze kod Hend lejna. „Volim da idem ovim putem. Vidiš kako je ovde mirno? Da li se raduješ što nam dolaziš u posetu?”, upita je Selvin. Gledao je pravo napred dok je Mej pokušavala da pribere misli, grčevito stiskajući tašnu. ,,Ne znam ni sama. Prošlo je toliko meseci. Pretpostavljam da idemo u tvoju kuću. Pitam se šta će Ela misliti o svemu ovome. Stidim se što sam ispala tako slaboumna.” ,,Ne pričaj svašta, ženo. Bila si bolesna. Um može da se razboli isto kao i telo. Seti se samo kakav sam ja bio kad sam se vratio. Pa ipak, reći ću ti jednu stvar: moraćeš da pronađeš nešto što će te svakog jutra terati da ustaneš, nešto čime ćeš zaokupiti svoj um. Selest će ti pomoći.” „Plašim se da trenutno nisam baš dobro društvo. Samo želim da vidim Elu. Moram nekako da joj se odužim što tako dugo nisam bila pored nje.” „Ovo je samo jednodnevna poseta, nešto kao proba. Nemoj previše da očekuješ da se ne bi razočarala. To ti govorim iz vlastitog iskustva. Shvatam da ne želiš da ostaneš u bolnici ni dan duže nego što je neophodno, ali ne zaboravi da je ono tamo jedan mali izolovan svet i da nije lako navići se na novu životnu rutinu. Ipak, ne brini, sve će biti u redu.” Kada bi samo ona bila tako sigurna kao Selvin. Kako je mogla da mu prizna da se, nakon onoga što je rekla, plašila da ponovo vidi svoju devojčicu? Kako je mogla da bude tako okrutna i da joj kaže da nije njena? Da li će Ela uopšte želeti da je vidi? Ona se po svoj prilici dobro snašla kod Foresterovih, bar po onome što je čula. Odjednom ju je obuzela mučnina. Ela je čekala pred vratima Crvene kuće. „Vratila si se! Oh, stvarno si došla! Hajde, uđi, sve smo spremili. Napravili smo kolače s džemom, a ja sam postavila sto u trpezariji. Dođi da vidiš...” Jedan dečak stajao je malo dalje niz hodnik, držeći se po strani, obučen u svoju školsku uniformu. „Ovo je Rodi.” Ela ju je gurnula ka njemu da se upoznaju. Dečak je zurio u nju, kao da nije znao šta treba da uradi, ali je na kraju pružio ruku. „Drago mi je što sam te upoznala”, prošaptala je Mej, priželjkujući da svi nestanu i ostave je nasamo s Elom. Selest je odmah stupila u akciju, kao da joj je pročitala misli. „Hajde, ostavićemo Mej i Elu da na miru popričaju u salonu, a mi idemo da pristavimo čaj.” Mej nikad pre toga nije sedela u velikom salonu. Ni ona ni njena kćer nisu se uklapale u hladni i formalni ambijent. „Treba mi svežeg vazduha”, rekla je. „Šta kažeš da prošetamo stazom pored kanala, kao u stara vremena? Takođe bih volela da malo procunjamo po vrtu. Kako tamo stoje stvari?” ,,To je sada naša jazbina. Tamo više niko ništa ne pipa. Mogu da ti pokažem gnezdo kosova”, predložila je Ela pružajući ruku. Mej je s olakšanjem

prihvatila njenu šaku, pazeći da je previše ne stegne i trudeći se da primiri ustreptale nerve. „Sad vidim da se nisi šalila. Vrt je stvarno zapušten. Zar više nemaju baštovana?” Tada se setila da je stari baštovan umro, a da je njegov sin poginuo u ratu. Napolju je bilo lepo letnje popodne. Vedro plavo nebo popravilo joj je raspoloženje dok je Ela brbljala o školi i svojoj drugarici Hejzel. Takođe je pomenula kako su se ona i Rodi stalno svađali oko toga ko će jahati Selvinove stare konje, Bentlija i Vistona, i kako je Selvin jednog dana izjurio iz staje i oterao ih, rekavši im da su ti konji u penziji i da ih više niko neće jahati. Devojčica je nastavila da brblja, a Mej je s olakšanjem upijala njene reči. Ona je i dalje moja Ela, a ja sam i dalje njena majka. Međutim, jedna od Elinih vesti natera je da se prene. „Neko se uselio u naš stan. Morala sam da spakujem stvari. Sve je tamo gore, na spratu. Gde ćemo sada da živimo?” Da li ju je Selest obavestila da je ispraznila stan? Sigurno je nešto rekla, ali njeno sećanje bilo je šuplje kao rešeto. Osetila je nadolazeću paniku dok su se vraćale ka kući da popiju čaj. Ubacivala je zalogaje u usta na jedvite jade. Jedva je osećala ukus hrane, ali davala je sve od sebe da deluje zahvalno. Ela je privukla stolicu bliže stolu, ushićeno brbljajući dok je gomilala kolače na tanjir. Selvin se držao po strani. Posmatrala je kako se kazaljke pomeraju. Bližio se trenutak kada će morati da pođe nazad u bolnicu. Iznenađeno je shvatila da ne želi da krene ka svom kaputu i šeširu. „Kako ti izgleda vrt?”, upitala je Selest. „Ja se nikad nisam razumela u baštovanske poslove. Stalno zanovetam Selvinu da nešto preduzme, ali on je u tome još gori od mene.” „Onda treba da date oglas i potražite novog baštovana”, predložila je Mej. „Ovoliki posed zahteva mnogo rada.” „Mislila sam da bi možda ti mogla da mi priskočiš u pomoć i da mi pokažeš kako se šta radi...” ,,Ne znam baš. Moraću da pronađem neki posao kada izađem iz...” Naglo je utihnula. „Baš sam na to i mislila, Mej. Ovde ima dovoljno mesta za sve nas. Ela se fino snašla. Da li bi razmislila o tome da se doseliš ovde i pomažeš mi oko kuće i vrta?” Mej se istog časa nakostrešila. „Već si dovoljno učinila za mene. Sigurno ne želiš da ti stalno visim za vratom, kao albatros iz one pesme.18 Tvoja ponuda je veoma ljubazna, ali moram da stanem na vlastite noge.”

18

Misli na Pesmu o starom momaru (The Rhyme of the Ancien Mariner) Samjuela Tejlora Kolridža. (Prim. lekt.)

„Ali zašto? Šta ima loše u tome da živiš ovde s nama i da pronađeš oslonac na tlu koje ti je već poznato? Svi mislimo da je to dobra ideja... zar ne, Ela?” „Dakle, sve si već smislila, iza mojih leđa? Zar se ja uopšte ne pitam kako ću odgajati svoju kćer? Vidim da se ona ovde oseća kao kod kuće.” Mej je naglo ustala. „Treba da krenem.” „Mej, nisam želela da te uvredim. Samo sam mislila da bi nam svima koristilo da neko vreme živimo zajedno. To će prijati i deci jer će imati društvo. Stvarno nisam htela da te uzrujam.” Mej je videla da je strogim tonom povredila Selest. Izgurala je Elu u hodnik i zatvorila vrata. ,,To što sam završila u ludnici ne znači da nemam ponosa”, rekla je okrenuvši se ka Selest. ,,To što si se razbolela ne znači da treba da odbaciš moju ponudu pre nego što makar i razmisliš o njoj. Jednom si mi rekla da si sklona pustinjačkom životu. Znam kako si se hrabro nosila s Flori i ostalim rospijama s koledža. Nas dve mnogo znamo jedna o drugoj. Znam da Eli nisi rekla ništa o Titaniku, mada mi nije jasno zašto to čuvaš u takvoj tajnosti.” ,,Ti znaš sve o meni, ali ja ne znam ništa o tebi, osim da si pobegla od svog muža. Prijateljstvo je stvar koja podrazumeva obostrano poverenje.” „Onda je došlo vreme da ti kažem ono što sam nedavno rekla i Selvinu. Pobegla sam od svog muža zato što me je zlostavljao. Onog dana kad sam se vratila iz Njujorka, pet dana kasnije nego što je zahtevao, prebio me je na mrtvo ime. Svi mi imamo svoje muke, Mej. Nemaju svi tako srećan brak kakav si ti imala s Džoom, mada je on, nažalost, kratko potrajao. Kao što vidiš, ti nisi jedina koja živi s tajnama.” Pogledi su im se na trenutak ukrstili i obe su briznule u plač, bacivši se jedna drugoj u zagrljaj, tako snažno kao da im je život zavisio od toga. „Ti si mi pomogla da pobegnem. Ostaću tvoj dužnik do kraja života. Zato te molim da spustiš nos i da mi izađeš u susret. Hajde, ja ću te odvesti do bolnice. Usput ćemo još malo popričati i isterati stvari na čistac.” Ela se privila uz Mej kada je krenula nazad. Želela je da pođe s njima, ali ju je Selvin zadržao. „Tvoja mama i moja sestra moraju nasamo da popričaju. Ne brini, mama će uskoro izaći iz bolnice. Daj da uživamo u miru i tišini dok još možemo.”

68 NJUJORK Anđelo je bio spreman da se zakune da uopšte neće otići u crkvu ako bude čuo samo još jednu reč o Frenkijevom prvom pričešću. Ketlin je čvrsto naumila da napravi spektakl i da svom sinu priušti samo najbolje. „Šta fali polovnom odelu?”, pobunio se.

„Šta mu fali, pitaš?!”, prasnula je Ketlin. „Zar želiš da se obrukamo u crkvi? Frenki mora da dobije nove čizme, čarape i belu kragnu. Ostali takođe treba da izgledaju pristojno. To se odnosi i na tebe.” „Jesi li opljačkala banku, ženo? Od čega ćemo sve to da kupimo?” rekao je Anđelo. „Zar misliš da ležim na parama?” „Kad kreneš u kafanu, onda ne razmišljaš o parama. Srećom, uspela sam nešto da uštedim za gozbu i poklone. Hoću da pokažem ovoj porodici da nešto možemo da obavimo kako dolikuje, umesto da se stalno stiskamo i škrtarimo. To je veliki dan za našeg sina.” Zašto su žene toliko volele da kleče u Staroj katedrali koja miriše na tamjan? Šta su pronalazile u beloj čipkanoj odeći, svećama koje su treperile u pomračini i statuama svetaca? Njega je zvuk latinskog jezika ostavljao potpuno ravnodušnim. To nije bio pravi italijanski – glasan, strastven i pun života, jezik koji je potresao zidove tokom komšijskih svađa i terao ikone da padaju s kukica. Anđelo se zagledao u svoje sinove: u starijeg Frenkija, mirnog i urednog dečaka koji je naučio da čita natpise na reklamnim tablama još pre nego što je krenuo u školu, i mlađeg Džekija, koji je bio bučan, nestašan i neuhvatljiv kao čigra. Tu je bila i mala Pati, koja je ponosno marširala po kući, lupkajući polovnim cipelicama za stepovanje i isterujući ga iz pameti ludorijama dok je pokušavao da sluša Karuza na starinskom gramofonu na navijanje, koji su zaplenili od jedne mušterije na ime neisplaćenog duga. Ketlin je podigla silnu dževu kada je dovukao gramofon u kuću. „Odakle ti to, Anđelo? Mi ne možemo da priuštimo takve stvari. Znaš da Frenkiju treba da kupimo odelo za pričest.” „Zašto mu ne obučeš košulju i pantalone? Odelo će ionako nositi samo tog dana. Ne želim da moj sin satima dreždi u crkvi. To nije u redu. Dečak njegovih godina treba da bude na svežem vazduhu. Na ulici će naučiti da se izbori za sebe. Ti ćeš ga pretvoriti u mlakonju. Čim padne u šake tim irskim popovima...” „Imaš nešto protiv oca Regana?” „Naravno da imam... kad traži da dečak njegovih godina peva u horu! Nekad se smatralo da mi Italijani zaslužujemo da se molimo samo u podrumu Stare katedrale Svetog Patrika, a ti sada hoćeš da odvučeš mog sina gore, da bude s onim Ircima!” „Ako si zaboravio, tvoj sin je polu-Irac!” Kad bi joj stao na žulj, Ketlin bi ga ošinula svojim britkim jezikom i naterala ga da izjuri napolje, hukćući od besa i psujući sebi u bradu, sve dok se ne ohladi. Njihove svađe obično su počinjale praštanjem munja i gromova, a potom bi se rastočile u gustom oblaku vreline i pare. Anđelo je zarađivao dodatne prihode od ilegalne destilerije u podrumu bakalnice, ali čim bi izašao napolje, njegove zabludele noge ponele bi ga ka nekom zadimljenom ćumezu, gde je igrao karte i pijančio. Kada bi se doteturao kući i izvrnuo džepove, Ketlin bi mu priredila pakleni doček. Ako bi dobio na kartama, još bi i uspeo da se izvuče, ali ako bi mu džepovi bili prazni, Ketlin bi mu okrenula leđa i danima ne bi prozborila ni reč s njim.

Ketlin je nedeljom vodila decu na irsku misu, što njemu baš i nije bilo po volji, ali sada su svi morali da izigravaju slogu, bar dok parada od pričešća ne prođe, i da glume kako su oduševljeni novom otmenom odećom i brojanicama zbog kojih bi se većina porodica uvalila u dugove bar do naredne godine. Anđelo nikad nije išao u crkvu, osim za Uskrs ili Božić, mada se stari otac Bernardo stalno raspitivao za njega. Međutim, i dalje je obeležavao 15. april i naširoko pričao svojoj deci o Titaniku. On i Ketlin vodili su ih da vide Lajthaus tauer, na čijem se vrhu nalazila pokretna kugla koja se svakog dana tačno u podne spuštala do podnožja, pokazujući vreme kada je Titanik potonuo. Deca su znala za Mariju i njenu bebu i za maminu sestru Lu. I znali su da su se sve tri utopile zato što na brodu nije bilo dovoljno spasilačkih čamaca. Uoči svake godišnjice, Anđelo je iz fioke vadio malu cipelicu ukrašenu čipkom, za koju je verovao da je pripadala njegovoj ćerkici. Svake godine mu je bilo sve teže da poveruje da je njegova devojčica još živa, ali je i dalje ronio suze za njom, a Ketlin se i dalje ljutila. Ponekad se osećao strašno umorno i zadihano. Dok je podizao kutije u radnji, znoj je u potocima lio s njega. Leđa su ga toliko bolela da je često morao da drmne nešto žestoko i ublaži agoniju. A sada su sebi odvajali od usta, živeći samo na zuppa19, da bi skupili novac za Frenkijev veliki dan. Ketlin je bila Kraljica supe s Donjeg Menhetna, često se šalio. Niko nije umeo tako dobro da rastegne lonac supe kao ona, ali sada se plašio da su njegova deca odlazila na spavanje vrlo praznih stomaka. Ponekad su svi zajedno odlazili do Bateri parka da posmatraju velike brodove kako isplovljavaju iz Njujorške luke i prolaze pored Kipa slobode. ,,Vi ste sada Amerikanci”, govorio je Anđelo svojim sinovima, ozbiljno upirući prstom. „Morate da iskoristite sve što ova velika zemlja može da vam pruži... Ne smete da se obazirete ako vas nazivaju ružnim imenima... Vi ste rođeni Amerikanci. Igrajte fudbal i ragbi, radite šta god vam drago, samo se klonite irskih popova... Crkva je cosa femminile. Da li me čuješ, Frančesko? Crkva je za žene.” Na dan svog prvog pričešća, mali Frenki ustao je u četiri ujutru. Rečeno mu je da mora da posti od ponoći i da ništa ne sme da stavi u usta dok ne dobije svetu pričest. Anđelo je bio besan. Dečkić je bio previše revnostan, a premlad je da ne pije čak ni vodu. „Ovo je naročit dan. Jedva čekam da se pričestim. Hoću li osetiti kada mi se Gospod približi?” Dečak je tako uredno poslagao odeću da se Anđelo postideo svog neverništva. „Izgledaćeš kao princ u toj odeći. Šta je ovo?” Podigao je belu kragnu napravljenu od izduženog komada prefinjene čipke. „Odakle ti ovo?” ,,To je iz Italije. Strina Ana je to sačuvala za njene dečake. To je kragna koju je stric Salvi nosio kada je bio mali. Mama ju je oprala i ispeglala.”

19

Ital. zuppa – supa. (Prim. lekt.)

Anđelo je opipao čipku, ispitujući prefinjene niti i složenu mustru. I on je imao nešto slično kada je bio dečak, ali to nije bilo ono što mu je nateralo suze na oči. Plakao je zbog toga što je taj desen toliko ličio na onaj koji je krasio čipkastu cipelicu njegove bebe. Bilo je nesumnjivo da su oba desena poticala iz njegovog zavičaja. Zar je to morao da vidi baš sada, kada je konačno počeo da zaboravlja svoj bol? Možda je to bio neki znak.

69 Mej je bila umorna kao pas. Napolju je bilo toplo, pijaca je vrvela od ljudi, a Selvin je bio loše volje. Popravljao je neki razdrndani motocikl nasred kuhinje. „Sklonite tu masnu krpu sa stola, gospodine Forestere. Ovo nije garaža”, ljutito je viknula, primetivši i stvari razbacane po podu. „Prestani da zvocaš, ženo!”, odbrusi on. „Ovde je prometno kao na Pikadiliju. Treba mi malo mira.” Selvin je očigledno imao loš dan. Mej ga je čitala kao otvorenu knjigu. Nakon druge ili treće krigle u lokalnoj birtiji Erl od Ličfilda počeo bi da lupeta i da proziva vladu zbog toga što ratni heroji nisu imali gde da žive i što je zemlja u očajnom stanju. Što je više pio, postajao je sve srditiji i svadljiviji. Trebalo joj je dosta hrabrosti da kroči u tu jazbinu i da mu kaže da je došlo vreme da pomeri zadnjicu sa stolice. Mrzela je birtiju koja je mirisala na piljevinu i pljuvačku, na duvanski dim i ustajalo pivo, a najviše od svega mrzela je staklasti pogled u Selvinovim tužnim očima. U sebi se nije ljutila na njega jer je shvatala njegov bol i patnju. Znala je da je on zauvek izgubio jedan deo svog sveta. Posle rata se nikad nije vratio u advokatsku kancelariju u Birmingemu. Često ga je zaticala kako zuri preko polja, posmatrajući konje na ispaši. ,,I ja sam izašao da pasem s njima”, mrmljao je. „Šta drugo može da radi beskorisni matori klipan?” „Kako ti izgleda onaj Makadam... onaj što je u nedelju ručao s nama?”, upitao ju je tog vrelog jutra. „Meni deluje kao pristojan momak. Rekao bih da se poprilično zagrejao za moju sestru. A opet, ona se baš nije pokazala kao stručnjak za muškarce.” Arči Makadam ostavio je dobar utisak i na Mej. Umeo je da zabavlja decu, a Rodi je gutao svaku njegovu reč. Rodi je pošao na Denstonski koledž. Boravio je u tamošnjem internatu, a kući je dolazio za vikend. Selest se dopisivala s Makadamom. Rekla joj je da su se upoznali na brodu, dok se vraćala iz Amerike. „Znači, ti se nikad nisi odvažio da izađeš pred oltar?”, upitala je Mej, znajući da bi život s tako ćudljivim muškarcem predstavljao pravi pakao. Pa ipak, Selvin je na svoj način bio naočit, naročito otkad su opekotine na njegovom licu konačno zacelile.

,,Ko bi me hteo ovakvog? Ne mogu da zadržim čak ni posao, a kamoli ženu. Zašto bih stvarao decu koja treba da žive u ovom vašljivom svetu?” „Šta sam tražila, to sam i dobila”, odbrusi Mej i prekrsti ruke na grudima. On je spustio pogled ka njoj i prasnuo u smeh. ,,To mi se sviđa kod tebe... Prava si severnjačka furija. Rodi i Ela su baš fina deca. Možeš da budeš ponosna na svoju kćer. Doduše, ni ti ne izgledaš loše, pod uslovom da pronađeš nekog ko voli prgave i svadljive žene.” ,,Da li to treba da shvatim kao kompliment, gospodine?”, podrugljivo je pitala. „Možeš, ako ti tako prija, ali bih te sada zamolio da me ostaviš samog s mojom zlovoljom.” Njih dvoje su se često tako prepucavali, peckajući jedno drugo i sklapajući čudno prijateljstvo koje je Mej ponekad ispunjavalo nemirom, a ponekad željom da takvi trenuci što duže potraju. Prošlo je više od godinu dana od njenog povratka u Crvenu kuću, ali i dalje nije mogla da pronikne u Selvinovu dušu. Jednog trenutka bio je distanciran, a onda bi odjednom počeo da brblja, kao da je u njoj pronašao osobu kojoj sve može da poveri. Rat je uništio toliko života. Da je Džo ostao u Engleskoj, sigurno bi ga regrutovali još u prvom talasu. Možda bi mu sudbina bila ista i bez Titanika. Možda bi od njega ostalo samo ime urezano na nekoj mesinganoj spomen-ploči. Selvin je uspeo da preživi, ali je jednim delom svog bića iskreno žalio što nije poginuo. Naravno, to nikad nije naglas govorio. Kako je mogao da kaže tako nešto? Ali ona je umela da prepozna njegova osećanja i zato je imala dovoljno strpljenja i hrabrosti da nakon obavljene kupovine uleti u kafanu i zatraži da je vozi kući. Selvin bi je uvek poslušao. Podigao bi šešir kao pravi gospodin i zateturao se ka njoj poput broda u buri. „Evo je... moja ađutantkinja. Krenula je u ratni pohod. Šta bih ja bez nje?” Mej se trudila da potisne osmeh, ali kada bi Selvin počeo da je zasipa doskočicama, osetila bi neodoljivi poriv da mu vrati istom merom. Međutim, on je bio vešt na rečima, načitan i obrazovan, pa joj nije bilo lako da se nadmeće s njim. Selvin nikad nije kretao pravo kući, već bi poterao automobil uz Grinhil i skrenuo levo ka Bertonskom putu, pa preko brda ka selu Strithej, a Mej se u sebi molila da se pred njima ne ispreče neka teretna kola ili zalutala životinja. Dok bi on unosio pazar u kuhinju, ona bi mu spremila šolju jake kafe i to bi bilo sve. Često se dešavalo da više ne razmene ni reč do naredne nedelje. Mej bi nakon toga odnela poslužavnik do dnevne sobe, u kojoj se nekada servirao porodični doručak, prostorije koja je ujutru bila sunčana, a uveče topla i ušuškana, gde je mogla slobodno da ostavi svoje mustre i čipke znajući da ih niko neće dirati. Selest je u poslednje vreme bila zauzeta potragom za novom službom. ,,Pošto je Rodi krenuo na koledž, treba da potražim neki posao. Prepustiću kuću

i vrt tvojim veštim rukama, a gospođa Alen preuzeće teže dužnosti. Moram da pružim svoj doprinos da bi ovaj brod nastavio da pluta.” Selest je ponovo govorila u šiframa. Mej je morala da prizna da joj se dopadalo što je konačno postala glavna u kući. Propisno je sredila vrt, posadila cvetne leje i napravila senoviti zaklon u kojem će moći da čita kada sunce upeče. Činilo joj se da je prošla čitava večnost otkako je doživela nervni slom, ali i dalje je bilo noći kada nije mogla da spava jer su je spopadali napadi panike. Ela je sve brže rasla. Bila je prelepa, s grivom blistave crne kose i prefinjenim crtama lica. Imala je mnogo drugarica u školi i učestvovala je u svim događajima na koje je bila pozvana. Šupa u dvorištu bila je puna njenih skica i umetničkih radova. Od koga li je nasledila talenat? To sigurno nikada neće saznati, ali to pitanje je i dalje morilo Mej u sitnim noćnim satima. Zar mogu dalje da je lažem i da joj zamazujem oči poluistinama?Možeš zato što moraš! Hajde, smiri se i spavaj. Sigurno ne želiš da ponovo završiš u Svetom Mateji. Prestani da se kinjiš stvarima koje ne možeš da promeniš. Ako si nešto htela da kažeš, trebalo je to da učiniš još odavno. Na kraju krajeva, ko bi sada poverovao u tvoju priču?

70 Letnja baštenska zabava na travnjaku Teološkog koledža predstavljala je glavni događaj u kalendaru Ličfildske katedrale. Selest je ove godine obukla novu bež haljinu s čipkastim manžetnama i porubom. Dan je bio lep, kao stvoren da se prikaže u otmenom izdanju i promoviše novi skraćeni stil odevanja. Došla je zajedno s ocem, kanonikom Foresterom, koji će uživati u popodnevnom čaju, posmatrati nadmetanja u tenisu i kuglanju i voditi duge razgovore sa ostalim penzionisanim sveštenicima. Osmehnula se pomislivši koliko je takvih događaja morala da preturi preko glave dok je bila mala. Sve je delovalo tako engleski, i tako prisno, kao da se strašni rat nikada nije desio. Međutim, među njima više nije bilo toliko poznatih studentskih lica, toliko mladića za kojima su ostala samo imena urezana na memorijalnoj ploči. Ipak, dan je bio rezervisan za slavlje, za opušteno ćaskanje pod suncobranima i širokim šeširima ispod kojih su se krila bledunjava damska lica. Selest je takođe nosila šešir, nadajući se da njene pege neće potamneti na suncu. Rodi je odbio da pođe s njom. Više je voleo da ostane s Mej i Elom i da se vrzma oko Selvina koji nikada nigde nije išao, izuzev u kafanu. Više nije išao čak ni u katedralu, što je teško padalo njegovom ocu, ali sigurno je imao svoje razloge. Rat je različito delovao na ljude. Selvin je zbog njega izgubio veru, dok je stari kanonik postao još revnosniji u molitvama. Prošlo je skoro dve godine otkako se vratila kući. Nije mogla da veruje da je vreme tako brzo prohujalo. I dalje je strahovala od svega što je imalo američki

žig. Groverovi advokati uopšte nisu ni pokušali da stupe u kontakt s njom, ali to nije značilo da Grover jednog dana neće banuti, kao grom iz vedra neba. Nije se usuđivala da pomisli šta bi se tada desilo. Selest je ponekad priželjkivala da se ponovo lati borbe koju je vodila u Pokretu za žensko pravo glasa. Doduše, ovde je sada postojalo delimično pravo glasa za žene, ali samo pod uslovom da su poseduju ličnu imovinu i imaju više od trideset pet godina. Kampanja za ženska prava izgubila je onaj stari žar. Mnoge žene sada su zacrtavale vlastiti životni kurs. Išle su na univerzitet i gradile karijeru, ali Selest nije mogla da se pronađe u tome. Istini za volju, ni kod kuće više nije imala šta da traži jer su Mej i gospođa Alen, kućna pomoćnica koja je živela u selu, uzele uzde u svoje ruke. Nedavno je u Tajmsu naišla na oglas koji ju je dovoljno zaintrigirao da napiše molbu, ali bila je sigurna da od toga ništa neće ispasti pa se nije potrudila čak ni da pošalje pismo. Njen nemirni duh dugo je bio usredsređen isključivo na to da utekne od Groverovog brutalnog režima i da zadrži Rodija pored sebe. Rodi je sada po čitavu nedelju provodio na koledžu, mada je kolima mogla brzo da stigne do njega. Ona je želela da sina zadrži u Ličfildu kako bi joj bio što bliže, ali svi muški izdanci porodice Forester pohađali su pripremni koledž u Denstonu. Otac i brat tvrdili su da će Rodi tamo dobiti najbolje obrazovanje i naučiti da bude samostalan. Selest nije bila baš sigurna u to. U Rodijevom životu već je bilo previše promena. Na koži je osećala toplinu sunčevih zraka i svež dodir krute pamučne čipke. U vazduhu je lebdeo miris ruža iz vrta koji se spuštao ka Minsterskom jezeru. Bilo je obasjano prelamajućom svetlošću koja je podsećala na iskričave komadiće razbijenog ogledala. Ponovo se vraćala u život. Ponovo je postala prijemčiva za svet koji ju je okruživao, za mirise i ukuse i zveckanje čaša, za salve srdačnog smeha i klicanje upućeno pobedniku teniskog meča. Šarala je očima preko uštirkanih lanenih stolnjaka, koji su bili preplavljeni sendvičima, kolačima, lepinjicama i čajnim šoljama s grimiznim i pozlaćenim ivicama. Prvi put nakon toliko godina osećala se bezbedno. Više nije morala da odmerava svaku reč i da neprestano strepi od kritike i omalovažavanja. Ovdašnji svet je u njoj video samo kanonikovu kćer, udovicu koja se vratila u zavičaj. Dok je išla ka nadstrešnici ispod koje se servirao čaj, primetila je kako neki muškarac zuri baš u nju, mladić s blejzerom prebačenim preko širokih ramena i osmehom koji se pružao od uha do uha. Srce joj je nakratko zastalo. Da li su je oči varale? Zar je moguće da je tu, na tom travnjaku ispred koledža, stajao Arči Makadam, glavom i bradom? Arči je podigao šešir, napravivši ironičan naklon. ,,Ah, gospođo Forester! I nadao sam se da ću vas zateći ovde.” Selest se uspravila, blenući u njega dok joj je krv navirala u obraze. „Šta ti tražiš ovde, za ime božje?!” „Došao sam s jednim prijateljem, Timom Bezvikom, da obiđem ovo mestašce...” „Ali... već smo ti pokazali katedralu. I to više puta.”

„Tačno, ali to sigurno nije jedino što se može videti u Ličfildu.” Baš u tom trenutku, Selestin otac krenuo je ka njima u pratnji upravnika koledža, Lorensa Filipsa. „Ovo je mladić o kome sam ti pričao, Bertrame... Makadam je bivši mornarički oficir, oksfordski đak i vrstan poznavalac klasičnih nauka. Nedavno je rešio da nam se pridruži. Kao što znaš, broj studenata sve više raste. Trebaju nam novi ljudi.” Usledila je kratkotrajna tišina dok je Selest pokušavala da shvati značenje tih reči. „Koliko vidim, vi ste se već upoznali”, rekao je prebendar20 Filips, veselo sevnuvši očima. „Gospodin Makadam i ja upoznali smo se još na brodu, dok sam se vraćala iz Amerike. On uči Roderika da igra šah... dopisno”, objasnila je Selest uštogljenim tonom, pokušavajući da prikrije zbunjenost. „Zaista? Onda ćemo vas ostaviti da uživate u ponovnom susretu”, rekao je upravnik, povukavši Selestinog oca za sobom da pozdrave ostale goste dok je njegova supruga hitala u suprotnom pravcu. „Prozbori nešto, Selest. Čini mi se da baš nisi oduševljena vestima.” „Zar to nije previše drastičan korak? Mislim, da prekineš studije na Oksfordu i pređeš ovde?”, procedila je. Makadam je prasnuo u smeh. „Nikom se nisam zavetovao na vernost. Samo želim da pružim mali doprinos ovdašnjem odseku za grčki i latinski.” „Nisam znala da se baviš klasičnim naukama”, promrmljala je Selest. „Eto, vidiš. Postoji još toliko stvari koje ne znaš o meni. Bio sam na kratkom kursu, koliko da osvežim znanje. Sve vreme sam planirao se jednog dana vratim za katedru.” „Dakle, nisi student. Jesi li pre rata bio predavač?” Makadam klimnu glavom. „Čemu toliko iznenađenje? Ja sam čovek sa mnogo lica, mada je to što sam se svojevremeno istakao u kriketu i tenisu sigurno doprinelo da lakše prođem. Pridružiću se nastavnom osoblju na početku jesenjeg semestra, što znači da ćemo i praktično biti komšije.” Bio je tako siguran u sebe. Morala je da mu skine taj osmeh s lica pre nego što mu na pamet padne neka luckasta ideja. ,,Ne, nećemo. Nadam se da ću uskoro pronaći neku službu”, nadmeno je odvratila. Makadamu je trebalo samo pet sekundi da ponovo nabaci osmeh. „Sigurno nećeš otići daleko, zbog oca i sina. Ali ne brini, nemam nameru da nepozvan banem na tvoju paradu. Umem da prepoznam kada nisam dobrodošao.” ,,Ne radi se o tome... Samo sam bila šokirana kad sam te ugledala ovde. Mislila sam da haluciniram...” Kako je mogla da sakrije usplahirenost koju je taj susret izazvao u njoj? „Tako je lepo od tebe što si nastavio da se dopisuješ s Rodijem.” 20

Svešteno lice u Anglikanskoj ili Katoličkoj crkvi, kojem je dodeljena prebenda, odnosno deo crkvenog imanja na uživanje ili određena suma od prihoda s crkvenog imanja. (Prim. prev.)

„Znam koliko dečak njegovih godina može da bude usamljen kada se prvi put odvoji od kuće. Čini mi se da se fino snašao u novoj školi. Doduše, već nedeljama nisam dobio pismo od njega, ali to je razumljivo jer je na raspustu. Nadao sam se da će i tebi biti drago da me vidiš.” „Uvek mi je drago kada među gužvom spazim poznato lice.” „Klasično diplomatsko izvrdavanje nezgodnog pitanja. Da budem iskren, već dugo priželjkujem da se bolje upoznamo. A onda mi je iskrsla ova prilika... potpuno slučajno.” Zastao je. „U stvari, ne baš potpuno...” „Treba mi vremena da razmislim. Znaš, sve je previše komplikovano.” Sada je bio pravi čas da mu kaže da nije udovica, već udata žena, i da konačno istera stvari na čistac. „Šta je komplikovano? Muškarac na palubi upozna mladu ženu s detetom, mesecima se dopisuje s njom i na kraju joj dođe u posetu. Šta ima loše u tome?” ,,Oh, vidi, upravnikova žena me zove”, zacvilela je Selest pokušavajući da utekne. „Kukavice!” Arči je podrugljivo podigao šešir. „Vidimo se uskoro.” Ni pod tačkom razno! Prokletstvo! Selest je pohitala gospođi Filips, pravdajući se nekim luckastim izgovorom. Morala je da pobegne od njega, od njegovog fizičkog prisustva i samouverenog osmeha, od tih zelenosivih očiju i drhtaja koji su joj uznemirili utrobu kad ga je prepoznala. Baš kad je konačno sve sredila i organizovala, on je morao da joj bane pred prag, tražeći da ga primi u svoj život. Duboko u srcu, Selest je osećala da je Arči bio muškarac koji je njen život ponovo mogao da veže u čvor. Nije smela da se upušta u to. Morala je da potraži onaj oglas i da smesta pošalje molbu. Morala je da pobegne.

71 Rodi je čuvao pisma u zaključanoj limenoj kutiji, sklonjena od tuđih pogleda. Dobio je već osam pisama, a poslednje je bilo najbolje od svih. Njegov otac dolazio je u London i želeo je da ga vidi. Bio je tako uzbuđen što će se u tajnosti sastati s njim. Vešto je naveo Čarlija Potera, sina vikara koji je imao parohiju blizu Vimbldona, da ga pozove da za raspust dođe kod njega. Planirali su da zajedno vide londonske znamenitosti: krunske dragulje, muzeje, smenu kraljevske garde. Trebalo je da ostane tamo pune dve nedelje, sve dok njegov otac ne uplovi u Sautempton i potom se ukrca na voz do Silvertauna, gde je morao da obiđe fabriku i obavi neke vrlo važne sastanke. Još nije mogao da veruje da je smogao hrabrosti da mu pošalje ono pismo. Lako je došao do adrese nakon što mu je deda rekao da je njegov otac radio za kompaniju Dajmond raber iz Akrona. Bio je na istaknutom položaju pa je pretpostavio da mu prosleđuju svu poštu. I tako je jedne večeri, držeći rečnik pri ruci, sročio pismo, ispisavši svojim najlepšim rukopisom u zaglavlju adresu

škole. To prvo pismo zadalo mu je najviša muka zato što nije znao da li je otac ljut na njega. Poštovana upravo kompanije „Dajmond raber”, Pišem vam kako bih se raspitao za svog oca, gospodina Grovera Parksa iz Akrona. Ja sam njegov sin, Roderik Grover Forester. Trenutno se nalazim na školovanju na Denstonskom koledžu u Stafordširu. Ukoliko moj otac želi da stupi u kontakt sa mnom, molim vas da mu prenesete da mi piše na gorenavedenu adresu. Iskreno vaš, Roderik (dvanaest godina) Isprva mu se činilo da piše nekom strancu, ali kada mu je tata odgovorio, poslavši u pismu i svoju fotografiju, obuzelo ga je neizmerno uzbuđenje. Dragi sine, Znao sam da ćeš jednog dana poželeti da saznaš nešto više o svojoj američkoj porodici. Čestitam ti što si preuzeo inicijativu i što si uspeo da me pronađešpreko moje kompanije. Tvoja baka Harijet i ja veoma smo srećni što čujemo da si dobro i da si se fino snašao u Engleskoj. Naravno, to nije ono što sam ja želeo za tebe, ali zasad moramo da se pomirimo s takvim stanjem stvari. Molim te da mi ispričaš sve o sebi i životu koji tamo vodiš. Što se mene tiče, smatram da je bolje da ništa ne pominješ svojoj majci. Ako ona sazna za ovo, sumnjam da bi nam dopustila da nastavimo s dopisivanjem. Mislim da je izlišno da kažem koliko se radujem što si se vratio u moj život. Ja nikad nisam želeo da budemo tako dugo razdvojeni. Kada me posao sledećeg puta nanese u London, možda nam se ukaže prilika da se ponovo vidimo. Unapred se radujem tom susretu. Molim te da mi pošalješ tvoju fotografiju, ako je to ikako moguće. S ljubavlju, tvoj otac Grover Parks Rodi je nakon toga svake nedelje pisao ocu, ali je brinuo kako će nastaviti s dopisivanjem tokom letnjeg raspusta. Tata je došao na ideju da se u avgustu sretnu u Londonu i Rodi je već izgarao od nestrpljenja. Potpuno sam će se ukrcati na voz. Poterovi će ga sačekati u Justonu i povesti ga sa sobom. Moraće da smisli neko opravdanje da se, tobože, ranije vrati kući, kako bi ga odvezli do stanice, gde će se oprostiti s njima i potom će se naći sa svojim ocem i zajedno

provesti nekoliko dana. Činilo mu se kao da se obreo u nekoj od avantura o kojima je čitao u Dečačkim novinama. Bilo mu je teško da sačuva tako veliku tajnu. Ako njegova majka sazna za to, sigurno će biti besna i uznemirena što joj je radio iza leđa, ali bilo je glupo da se pretvara da nema nikog svog u Americi. To je bila laž, a školski kapelan im je uvek govorio da sve nevolje počinju od malih laži, koje kasnije teraju čoveka da srlja sve dublje. Ako je njegova majka sve odreda mogla da laže da je udovica, zašto bi i on morao da se ponaša kao ona? Osim toga, on nikoga nije lagao. On je stvarno imao tatu kojem je stalo do njega i koji je jedva čekao da ga opet vidi. Čak je angažovao neke ugledne advokate da im uđu u trag. Znao je da su njih dvoje bili u Ličfildu. Znao je sve o njihovom bekstvu iz Vašingtona, ali mu je rekao da ništa nije preduzeo jer se nadao da će se njegova majka na kraju urazumiti i pristati da izglade stvari kako bi on ponovo mogao da ima oca. Otac mu je takođe pisao da na selu ima veliku kuću i mnogo konja i da baka Parks jedva čeka da ga vidi. Rodi se pitao da li će možda i nju dovesti u Englesku. Jedva je čekao da se sretnu. Zamolio je mamu da mu uoči te posete kupi otmeno novo odelo s dugim pantalonama, ali ona je rekla da samo dečaci stariji od šesnaest godina leti nose duge pantalone, pa mu je umesto toga kupila nekoliko košulja, pulover i sportske pantalone od belog flanela, da mu se nađe ako odluči da igra tenis s Čarlijem. Ela se durila zbog toga što i ona nije mogla da pođe za London. Išla je na izlete do Birmingemske umetničke galerije i družila se s Hejzel Perings, ali je žarko želela da vidi Nacionalnu galeriju i sve one stvari koje je Rodi smatrao dosadnim. Situacija je postala donekle škakljiva kada je majka predložila da svi zajedno krenu na jednodnevni izlet i da se u gradu nađu s Poterovima, ali kada je ona bila slobodna, svi ostali bili su zauzeti. Znao je da mu majka neće zameriti kada je, po svršenom poslu, obavesti da se sreo s ocem. Tada će biti prekasno da se buni. Po njemu, bilo je tako glupavo što njegovi roditelji, iako su u braku, žive na zasebnim kontinentima. Uopšte mu nije bilo jasno zašto je njegova majka napustila tako ljubaznog čoveka. Zašto ga je dovela da žive u onoj haotičnoj kući zajedno s Mej Smit i njenom ćerkom, koje im nisu nikakav rod, i s ujka Selom, koji je uvek zle volje i koji više mari za konje nego za ljude? A sada su ga, povrh svega, poslali na koledž da živi s gomilom stranaca samo zato što je neko mislio da je to bilo najbolje za dečake njegovih godina, a on je sve vreme tamo daleko, u Americi, imao oca koji je brinuo za njega i koji ga nije video još otkako je bio mali dečkić. Ništa od toga nije imalo smisla. Zašto onda ne bi sačuvao tu tajnu za sebe? Niko od njih nije zasluživao da zna istinu. Neko vreme nosio se mišlju da svoje planove poveri gospodinu Makadamu, ali kada je čuo da on treba da se zaposli u Ličfildu, zaključio da to nije dobra ideja. Majka je iz nekog razloga postala usplahirena i razmišljala je samo o tome da pronađe neki posao na kojem će moći da pomaže drugim ljudima. Njoj je

savršeno odgovaralo da živi s Mej i njenom ćerkom, ali Rodi se ponekad osećao potpuno skučeno u kuči punoj žena. Činilo mu se da više nikom nije važan. A opet, bilo je i dana kada mu se dopadalo što je deo velike i zabavne porodice, što može na miru da skita pored kanala, da peca i posmatra dereglije. Sve mu je zvonilo u glavi. Da li će se svideti svom ocu? Da li će se uopšte prepoznati? Da li liči na njega? Bio je toliko uzbuđen da nije mogao da spava. Dok je pakovao kofer, pitao se kako će se osećati kada se nakon ostvarenja svojih planova ponovo vrati u tu sobu? Srce mu je ponovo poskočilo, zadrhtavši od mešavine straha i smelosti. Sve je uradio sam. To je bila njegova velika tajna i nadao se da će sve ispasti onako kako je zamišljao. Kakvu će samo priču imati da ispriča cimerima kada se vrati na koledž.

72 Ela se dosađivala na dugom letnjem raspustu. Nakon što je Rodi otputovao za London, u kući je bilo nepodnošljivo mirno. Razmišljao je samo o tome da skita po gradu, dok je ona izgarala od želje da obiđe tamošnje palate i sva ona mesta o kojima je mogla da čita samo u knjigama. Bio je pijačni dan pa su ona i njena majka, kao i obično, krenule u grad: u redovnu nabavku, da zamene knjige u biblioteci i popiju čaj u kafeu Minster dok čekaju čika Selvina. Ela nije mogla da prikrije svoju zlovolju. Hejzel je otišla na jednonedeljni porodični odmor u Prestatin. Svi koje je poznavala negde su otputovali. Znala je da nije bilo šanse da se njena majka ikada više spusti do obale. Čak je i njen mali atelje, smešten u jednom kraju vrta, bio pun muva koje su je izluđivale zujanjem. „Zašto si oklembesila nos, kao da ti nisu sve koze na broju? Budi zahvalna što si na raspustu. Ja sam u tvojim godinama već odrađivala pola smene u fabrici, mlada damo”, korila ju je majka. „Ako hoćeš da budeš od koristi, uzmi ovu sodu za ribanje i trkni do kuće starog kanonika. Mreže su se ponovo uštrokavile. Kad sledeće nedelje ode na odmor, prevrnuću čitavu kuću naopačke. Svratiću da pokupujem još neke stvari pa ćemo se naći tamo. Hajde, šta čekaš? Nabaci osmeh na lice i briši. Niko ne želi da gleda nadurene devojčice po ovako lepom danu.” Mama nikad nije bila srećnija nego dok je čistila i sređivala Selvinov džumbus, gunđajući kako je kuća stalno zakrčena starudijama. Ako ništa drugo, u poslednje vreme bila je veselija pa Ela nije morala neprestano da motri na nju i brine da li će se ponovo razboleti. Teta Selest se nadala da će dobiti važan posao u nekoj londonskoj kompaniji pa su ona i mama zajedno prionule na sređivanje vrta, krešući šiblje i sadeći cveće u otmene žardinijere, da urade što više ako teta Selest iznenada bude dobila poziv da se javi na dužnost, pa bude morala naprasno da ode.

Ela je dokono vukla noge, prolazeći kroz zasvođenu kapiju Vikarske porte, iza koje su se nalazili ljupki kućerci. Ako je kanonik izašao u jutarnju šetnju, ključ je ispod cigle. Pokucala je, ali nije bilo nikakvog odgovora. Spustila je šaku na kvaku i otkrila da su vrata otključana. ,,To sam ja, gospodine!”, viknula je za svaki slučaj. Stari kanonik postao je veoma zaboravan pa je sigurno ostavio otključana vrata kad je izašao. Spustila je pazar na kuhinjski sto i krenula nazad ka vratima. Ni sama nije znala šta ju je nateralo da skrene pogled ka malom stepeništu, gde joj je za oko zapala čizma, koja je visila pod čudnim uglom. U čizmi se nalazila i noga. Na vrhovima prstiju, krenula je uz stepenište, obuzeta naprasnom mučninom. U kući je bilo previše mirno i tiho, što ju je ispunilo strahom. Mahnito je izjurila iz kuće i potrčala ka gradu, očiju zamagljenih od suza koje su joj tekle niz obraze. Banula je u pab Erl od Ličfilda i ustremila se pravo ka šanku, gde je Selvin pijuckao pivo. „Dođite, brzo... vaš otac... desila se nesreća... molim vas, požurite...” Sve što se desilo nakon toga delovalo je beskrajno usporeno. Otišli su po njenu majku i pohitali nazad kanonikovoj kući. Ela je ostala u podnožju stepeništa, ne želeći da posmatra šta rade. Mama je izašla iz kuće posivelog lica. „Siroti čovek... da tako iznenada ode.” Trebalo je da pomogne Selvinu da podigne kanonikovo telo na krevet. „Mrtav je?” ,,Da, ljubavi. Verovatno je pao kada je krenuo na spavanje. Ostao je mrtav na licu mesta. Sigurno nije bio ni svestan šta ga je zadesilo. Bio je tako dobar čovek. Pre toliko godina primio nas je pod svoj krov i našao mi posao. Bio je pravi gospodin i pravi hrišćanin.” Obe su briznule u plač dok je Selvin silazio u prizemlje. „Prebacio sam ga na krevet. Obavestiću dekana. Sigurno će hteti da se pomole za njega. Prvo moramo da javimo Selesti.” Selvin je ovog puta vozio polako. Svi su bili nemi od tuge i šoka, obuzeti vlastitim sećanjima na tog starca plemenitog starca. Selest su zatekli na istom mestu gde su je i ostavili, kako čeprka po vrtu, s crvenom razbarušenom kosom i keceljom zamazanom otiscima šaka. Podigla je pogled sa zemlje i osmehnula se. „Poranili ste.” A tada je spazila njihova snuždena lica. „Šta se desilo?” Selvin je krenuo ka njoj i poveo je uz baštensku stazu. Naredni dan bio je ispunjen pripremama za opelo i sahranu. Ljudi su se sjatili kod njih da izjave saučešće. Doneli su toliko buketa da je salon ličio na ogromnu cvećarsku radnju. „Rodi mora da dođe na sahranu. Sada svi moramo da budemo zajedno”, objavila je Selest. „Poslaću telegram Poterovima. Zamoliću ih da Rodiju prenesu tužnu vest i da ga ukrcaju na prvi voz za Ličfild. Selvin će se pobrinuti za tatine

stvari i otići do pogrebnika. S koledža su ponudili da serviraju čaj posle sahrane. Baš su pažljivi, zar ne?” Svi odrasli nosili su crninu, ali Selest je insistirala da Ela obuče letnju odeću. „Tata nije voleo da deca nose crninu”, rekla je. „Stalno je govorio da deca predstavljaju našu nadu za budućnost. Hoćeš li da pođeš sa mnom do Trent Valija, da sačekamo popodnevni voz? Rodi će sigurno biti potresen.” Jutro je brzo odmicalo. Trebalo je da obave još mnogo toga. Ela je pomagala majci i gospođi Alen da pripreme sobe i pokušavala da uteši Selest. Još nikada nije videla smrt iz takve blizine. Mada ju je čekalo mnogo posla, osećala se nekako važno što je prva pronašla telo sirotog kanonika. Selest i Ela stajale su na železničkom peronu, čekajući prispeće londonskog voza. Voz je, za divno čudo, stigao na vreme. Kada su putnici pokuljali iz vagona, obe su počele da šaraju očima tražeći Rodija. „Mali mangup!”, coktala je Selest. „Sigurno je zakasnio na stanicu! Sledeći voz dolazi oko šest. Poslaću Selvina da ga sačeka.” Kada su stigle kući, na srebrnom poslužavniku u hodniku sačekao ih je telegram. Selest je uspaničeno pocepala koverat. „Ništa ne shvatam. Ovo je od velečasnog Potera. Kaže da je Roderika, na njegov lični zahtev, odveo na voz još pre dva dana... ne razumem.” Selvin joj je oteo telegram iz ruku i ponovo ga pročitao. „Šta taj deran izvodi? Šta ima da traži u Londonu gde nikog ne poznaje? Spakuj mi neki sendvič, sestrice. Idem tamo da proverim šta se dešava. Sigurno je neka greška...” Teta Selest je sedela u podnožju stepeništa, drhteći čitavim telom. „Kako u ovakvom času može da izvodi ovakve ludorije? Gde je nestao? Zašto nam nisu javili da ranije dolazi? To ne liči na njega. Treba da javimo policiji. On je još dete. Nije valjda pobegao od nas?” Elina mama spremila je čaj i večeru, ali niko ništa nije okusio. Vratili su se na stanicu, za svaki slučaj, ali Rodija nije bilo ni na sledećem vozu. Elu je počeo da obuzima strah. Teta Selest se stropoštala na stolicu, tresući se i plačući, sve dok je mama na kraju nije naterala da popije konjak i ode u krevet. Čika Selvinovo lice grčilo se od brige dok je zvao policijsku stanicu da zamoli za savet. Nešto nije bilo u redu, ali niko nije znao šta. Nad Crvenom kućom nadvio se sumorni oblak straha i panike, a Ela nije znala kako da pomogne. Dečaci nisu imali pojma sa životom. Oni su bili potpuno beskorisna stvorenja. Bilo joj je drago što će uskoro krenuti u školu za devojčice.

73 Rodi se sjajno provodio sa svojim novim ocem. Sve je teklo kao po loju. Na stanici se pozdravio s Poterovima, ušao u kupe i ostao tamo oko pet minuta, sačekavši da oni nestanu s vidika, a potom je iskočio iz voza i otrčao do izlazne kapije, gde je primetio visokog muškarca u otmenom sakou i pantalonama. On

mu je mahao. Bio je tako veseo i naočit. Usput mu je kupio sladoled, a posle su zajedno ručali u vrhunskom hotelu, gde je Rodi smazao sve što su izneli pred njega. „Drago mi je što još imaš američki apetit, mladiću. Izgledaš isto kao ja u tvojim godinama. Prepoznao bih te bilo gde na svetu. Da li je tvoja mama pronašla novog kavaljera?” Rodi je odmahnuo glavom. „Ima previše posla oko nas da bi razmišljala o tome. Doduše, na brodu smo upoznali jednog ljubaznog gospodina. On me je naučio da igram šah. Zove se Makadam, ali mami se ne dopada baš mnogo.” ,,Ja ću te naučiti da jašeš konja i igraš bejzbol. Svideće ti se Akron. Tamo ima toliko ljudi koji jedva čekaju da te vide. Sve sam već isplanirao, ali prvo moramo da skoknemo do američke ambasade.” „Treba da pitam mamu”, rekao je Rodi obuzet iznenadnom strepnjom. „Ima vremena za to, sine. Veruj mi, čeka nas sjajan provod. Već sam obavio sve poslove kako bismo imali vremena da se što bolje upoznamo. Hoću da mi ispričaš sve o svom životu i školi koju pohađaš. Da li se baviš nekim sportom?” „Nalazim se u drugoj juniorskoj postavi za ragbi i prvoj za kriket...” ,,Ma, pusti to... To su engleski sportovi. Mi sada u Akronu imamo vrhunski profesionalni tim za američki fudbal. Ako želiš, možemo da odemo na neku utakmicu.” Rodi nije znao kako da mu objasni da će uskoro morati da se vrati kući i da se pripremi za novu školsku godinu. Nije imao vremena za putovanje u Ameriku. „Hvala na ručku, gospodine”, promucao je. „Mislio sam da pogledamo neku predstavu u Vest Endu ili da obiđemo Muzej voštanih figura, ali prvo ćemo svratiti do ambasade. Tamo treba da obavimo jedan poslić.” Taksijem su se odvezli do velelepne gradske vile s mermernim stepeništem i ogromnom zastavom sa zvezdama i prugama iznad ulaza. „Kad uđemo unutra, od nas će tražiti da odgovorimo na neka pitanja. Ne zaboravi da ova zgrada predstavlja delić naše teritorije i da zato moraš jasno i glasno da odgovoriš na svako pitanje. Razumeš?” Bio je to čudan susret. Ušli su u neku sobu, gde je neki čovek sedeo za radnim stolom. Pitao je Rodija kako se zove i kada i gde je rođen. Takođe ga je pitao i da li je taj čovek s kojim je došao njegov pravi otac, ko mu je majka i gde žive. Potom je pružio njegovom ocu neke papire i osmehnuo se. „Lepo se provedi, sinko.” „Hvala, gospodine”, odgovorio je Rodi. ,,Hoću.” Bio je već umoran i gladan od tolike šetnje i uzbuđenja. Kupio je neke razglednice i suvenire za Elu i mamu. U kožnom školskom novčaniku uvek je nosio rezervne markice. Uveče su pogledali mjuzikl u kojem su svi pevali, a njemu je delovao pomalo prosto. Oči su mu se već sklapale pa je zaspao u

taksiju dok su se vraćali u hotel. Otac je bio dovoljno brižan da mu donese topli napitak. Čim ga je popio, Rodi je ponovo utonuo u san. Kada se ujutru probudio, sedeo je u železničkom vagonu koji se klackao kraj obale, uopšte ne znajući kako se obreo u tom vozu. „Zdravo, pospanko.” Tata se nežno osmehnuo. ,,Da li ti prija vožnja?” „Gde smo?”, upitao je Rodi bunovno piljeći u njega. ,,Na putu kući, sinko, u Sjedinjene Američke Države. Još malo pa ćemo stići u Sautempton. Pred nama je plovidba života. Vraćaš se u svoju otadžbinu. Putovaćemo brodom kompanije Vajt star. Zove se Olimpik i predstavlja vernu kopiju čuvenog Titanika. Jesi li nekad čuo za taj brod?” Rodija je sve više hvatala panika. „Ali moram da se vratim kući. Mama će se zabrinuti.” „Pusti to... sve je već sređeno. Tvoja mama nema ništa protiv da kreneš sa mnom. Ona zna da sam oduvek želeo da se školuješ u Sjedinjenim Državama... jer je tako bolje za tebe.” „Ali nisam poneo knjige. Sve moje stvari su...” „Imaš sve što ti je potrebno za put. Kada pređemo baru, kupiću ti pristojnu odeću. Zar nisi srećan što se konačno vraćaš kući?” Rodi ni sam nije znao šta da misli. U glavi mu je vladala prava zbrka, a usta su mu bila suva. Povrh svega, još mu se i piškilo. Da li se njegova majka stvarno slagala s tim? Da to nije bilo veliko iznenađenje koje su mu roditelji zajedno priredili? Nije baš bio siguran u to. „Mogu li da je pozovem s broda? Kod kuće imamo telefon.” „Naravno, ako uspeš da pronađeš slobodnu liniju. Zašto joj ne pošalješ neku od ovih razglednica? To bi joj se sigurno dopalo.” Otac mu je pružio razglednicu sa slikom velikog putničkog broda. Voz je usporio kod pristaništa i Rodi je ugledao ogroman brod s četiri titanska dimnjaka koji paraju nebo. Osoblje ih je sprovelo preko brodskog mosta do apartmana prve klase, s dvokrevetnom spavaćom sobom, zasebnim kupatilom i dnevnim boravkom sa izlazom na balkon. Rodi još nikad u životu nije video takav luksuz. Nervozno je cupkao na krevetu, prožet uzbuđenjem i strahom što se upustio u takvu avanturu a da se prethodno nije čak ni pozdravio sa svojom porodicom i prijateljima. Kako je mogao da zbriše s tog broda a da ne povredi očeva osećanja? On je uložio toliki trud da ga povede na tu plovidbu. Tako dugo su bili razdvojeni. Valjda je svom ocu dugovao bar toliko. Ništa ga nije sprečavalo da se kasnije vrati kući. Ali to nije bio jedini razlog. Takođe se plašio da bi njegov otac mogao da se razbesni ako bi odbio da krene s njim. Obreo se u bezizlaznoj situaciji. Seo je za sto i napisao tri razglednice, jednu za mamu, drugu za Elu i treću za dedu. Rekao im je da je dobro i da se trenutno nalazi sa svojim ocem koji je odlučio da ga za raspust povede preko okeana. Spustio se niz hodnik, gde je pronašao stjuarda. Zamolio ga je da pošalje razglednice pre nego što brod

isplovi. Mladić mu je salutirao i spakovao razglednice u džep, zbog čega se Rodi osetio kao neka krupna zverka. Kasnije je stajao na palubi, posmatrajući kako brod polako isplovljava iz pristaništa. Video je putnike koji su se opraštali s rođacima i prijateljima, mašući rukama i maramicama, i bilo mu je žao što njemu nije imao ko da maše. Tada ga je obuzela neka čudna mučnina. Da li je ispravno postupio? Talas panike obrušio se na njega, nateravši ga da zadrhti. Više ništa nije bilo u njegovim rukama. A iskreno, sam je bio kriv. Sam je zakazao taj susret, što je njegov otac očigledno shvatio kao znak da je ponovo postao važan u njegovom životu. Više mu nije bilo povratka. Od sada pa nadalje, pomislio je, njegov život više nikada neće pripadati samo njemu.

74 Mej je jurcala naokolo, pokušavajući da održi kakav-takav red i noseći poslužavnik sa supom u sobu na spratu, gde je Selest ležala pod dejstvom sedativa koje je dobila od porodičnog lekara. Crvena kuća utonula je u žalost i crnilo. Kada je svanuo dan sahrane, svi su hodali na prstima, pokušavajući da budu hrabri. Mej je znala da će joj trebati vremena da Selest nagovori da se obuče. Selest je bila tako skrhana da se pretvorila u senku. Drhtavo je sedela na ivici kreveta, stežući pismo koje joj je slomilo srce. „Uzeo je mog sina. Našli su se u Londonu. Kaže da je Rodi želeo da pođe s njim. Uopšte mu ne verujem. Rodiju je ovde bilo lepo. Ne bi mi valjda radio iza leđa? Šta sam to učinila? Kako sam mogla samog da ga pustim u London? On uopšte nije svestan šta radi. Moram odmah da krenem za njim.” ,,Ne možeš da kreneš za njim, bar ne danas. Tvoj otac je zaslužio da ga sahraniš kako dolikuje. Hajde, prestani da kinjiš sebe. Glava će ti sutra biti bistrija. Daj da pronađemo haljinu. Napolju je lepo vreme, a u katedrali će biti sveže.” Selvin je razgovarao s policajcima i telefonom se savetovao s bivšim kolegama iz advokatske kancelarije u Birmingemu. Izdavao je naređenja i ponašao se kao da vodi neku vojnu operaciju. Mej ga još nikad nije videla u tom zapovedničkom izdanju, ali neko je morao da zavede red na brodu bez kormilara. Na njihovu sreću, pokazalo se da je Selvin i te kako dorastao tom zadatku. Rodi je uzeo američko državljanstvo. Engleski policajci smatrali su da nemaju prava da se mešaju u porodične čarke. Dečak je vlastitom voljom napustio zemlju i sada se već nalazi u međunarodnim vodama, daleko od njihovog domašaja, pod starateljstvom zakonitog oca. Jedna glupava razglednica potpuno je slomila Rodijevu majku. Na njoj se nalazila fotografija Olimpika, broda koji je bio brat blizanac Titanika. Čim je videla tu sliku, Selest se onesvestila nasred hodnika. Mej se ukopala u mestu kada je ugledala poznati brodski pramac i visoke dimnjake. Brzo je sklonila

razglednicu, ne želeći nikad više da je vidi. Nedugo nakon toga stiglo je i pismo gospodina Parksa, u kojem je svoju suprugu obavestio da Rodi pripada njemu, kao da se radi o paketu koji je pokupio na šalteru za izgubljene stvari. A što je bilo najgore od svega, sve to desilo se samo dan uoči kanonikove sahrane. ,,Od svih brodova na svetu, morali su da se ukrcaju baš na taj! Grover će upropastiti život mom sinu. Naučiće ga da bude siledžija kao i on. Njegova majka će ga razmaziti. Moram da ga vratim nazad.” Selest je bila van sebe od očajanja pa bi Mej sedela pored nje sve dok od malaksalosti ne utone u nemiran san. Mej je nakon toga morala da preuzme dužnost vratara i da se postara da se posetioci ne zadržavaju duže nego što je neophodno da izraze saučešće. Kako da im objasni Rodijevo odsustvo? Ovde su svi mislili da je Selest udovica i niko nije znao da je odbegla supruga. Ako neko sazna šta se desilo, vest će poput bombe odjeknuti Katedralnom portom. Morali su to što duže da zadrže u tajnosti, a ko je umeo bolje da čuva tajne od Mej Smit? Selvin sigurno nikom neće pričati o tome, a ona će narediti Eli da drži jezik za zubima.

Selest je osećala olakšanje što joj je lice bilo prekriveno gustim tamnim velomv dok je prihvatala vočev kovčeg. Orgulje su grmele u katedrali. Okupljeni vernici stajali su unaokolo odajući poštu starom kanoniku, a članovi porodice koračali su za kovčegom. Selest se odmah setila majčine sahrane i svega što se od tada izdešavalo. Nije mogla da veruje da ju je Rodi tek tako napustio, da joj je njen sin jedinac okrenuo leđa i otišao kao da mu ništa ne znači. Grlo joj je gorelo od besa i očajanja. Tuga koju je osećala zbog očevog odlaska bila je prirodna, ali pomisao da je mogla da izgubi i Rodija bila je nepodnošljiva. Grover ga je sigurno podmitio i zaveo prividnom ljubaznošću. I ona je nekada davno lako nasela na njegov lažni šarm, utučeno je mislila. Rodi je bio samo bezazlen i neiskusan dečak. Kako će opstati u Akronu ako ona nije pored njega? Kako će se snaći u tom sasvim novom svetu? On čak nije znao ni da mu je deda umro. Još je bio samo dete. I to prilično zabludelo dete kada je iza leđa mogao da joj uradi tako nešto. Njena prava bila su ništavna. Selvin joj je objasnio da je ona, u zakonskom pogledu, i dalje udata žena. Borba za starateljstvo je pod takvim okolnostima besmislena. Kako je samo mrzela Grovera. I kako je bila ljuta na Rodija što ju je doveo u tu nemoguću situaciju. Toliko se namučila da ga vrati u Englesku, a on joj se tako odužio. Taj dečkić uopšte nije imao predstavu u šta se upustio. Grover je samo želeo da ga pretvori u svoj trofej, u sina koga će potpuno kontrolisati. Hteo je da joj se osveti tako što će Rodija pretvoriti u svoju minijaturu. Rodi nije navikao na takvu disciplinu. Kako će se uhvatiti u koštac s Groverovim izlivima besa ako se ikada usudi da mu otkaže poslušnost?

Dok su prolazili između crkvenih klupa, primetila je da je Arči Makadam zabrinuto posmatra. On je u međuvremenu sve saznao. Onog dana kada je dobila Rodijevu razglednicu, Arči je došao kod njih da izrazi saučešće i obreo se u vrtlogu suza i pometnje. Bilo je besmisleno da od njega skrivaju šta se desilo. ,,Moj muž je namamio Rodija i ukrcao ga na brod za Ameriku”, rekla je Selest pokazujući mu razglednicu sa fotografijom Olimpika. ,,Kucnuo je čas da saznaš pravu istinu. Još odavno sam otišla od njega, sama sam podizala svog sina, a sada sam doživela da...” Nije imala snage ni da nastavi ni da mu pogleda u oči. ,,Žao mi je”, rekao je Arči. „Mogu li nekako da pomognem?” Selest je utučeno odmahnula glavom. „Selvin kaže da nam ostaje samo da čekamo. Treba da pokrenemo sudsku parnicu da bismo izdejstvovali pristupnu dozvolu i pravo na preuzimanje starateljstva. Moraću da se vratim u Ameriku. Neću da izgubim svog sina. Ne smem da ga izgubim. On je jedino što mi je važno na ovom svetu.” „Misiim da ga nikad nećeš izgubiti. Rodi je samo zalutao na pogrešan kolosek”, rekao je Arči, ali ona nije bila raspoložena za njegovu dovitljivost. ,,To uopšte nije smešno”, prasnula je. „Izvini, nisam ni mislio da je smešno. Samo sam hteo da kažem da je on sada zaveden i zanesen, kao dečak koji se upustio u uzbudljivu avanturu. Deca ne razmišljaju o posledicama svojih postupaka. Zašto bi se opterećivao takvim stvarima? Ti si ga lepo odgajila. Čitavog života si ga mazila i pazila. Naučio je da veruje ljudima. Sada je možda malo zbunjen, ali moraš da veruješ da ono čemu si ga naučila neće biti izgubljeno. Ja imam iskustva s mladima i zato ti kažem da će se Roderik izboriti s tim što ga je snašlo. Ako kreneš u poteru za njim, samo ćeš naterati muža da još više stegne omču koju mu je namakao oko vrata. Selvin mi je rekao da ima nezgodan karakter. Žao mi je što se to desilo.” Pružio je ruku ka njoj, ali ona ju je odgurnula. „Selvin nema prava da razglaba o mojoj intimi.” Selest nije mogla da veruje da je njen brat bio toliko indiskretan. ,,Ti to ne možeš da shvatiš!” „Nažalost, ja odlično znam kako je to kad izgubiš dete, ali takođe znam i da ljubav koja se nesebično daje nikada ne iščezava. Rodi zna da ga voliš i brineš za njega. Kada dođe vreme, pronaći će način da ti se vrati.” Selest se udaljila, pušeći se od besa. Nisu joj trebali Arčijevi saveti. Htela je samo Rodija, i to odmah, a ne sutra ili prekosutra. Ali dok je koračala između crkvenih klupa, utučeno se oslanjajući na svog brata, toplina koja je zračila iz Arčija uspela je nekako da se probije do nje. Mogla je da oseti Arčijevu snagu, brižnost i dobrotu. Trebaće im što više iskrenih prijatelja da prebrode nesreću koja ih je snašla. Svaka reč iz Groverovog pisma zarivala joj se pravo u srce. Nisi valjda mislila da možeš da mi ukradeš sina i da se tek tako izvučeš?

On je moj, po svim pravima, i zato ću se postarati da bude odgajan kao pravi sin svoje otadžbine, a ne kao razmaženi engleski školarac koji se drži za majčinu suknju. Da ti nije palo na pamet da kreneš za njim. Rodi će ti pisati onda kada mu to dopustim, preko praznika i drugim prigodnim prilikama. Moraš da ga ostaviš na miru da bi razvio snagu koju je nasledio od mene, snagu koja će mu omogućiti da daleko dogura u ovom novom svetu. Priuštiću mu samo najbolje, sve što se novcem može kupiti. Ti si iskoristila svoju šansu, a sada je došao red na mene. Potrudiću se da dolično oblikujem njegov karakter i da ga pretvorim u dostojnog naslednika. Ti si svoje odradila. Ukrala si njegove rane godine, ali ja ću uzeti mladost i zrelosti. Nećeš dobiti razvod sve dok ja ne zaključim da je kucnuo čas da to obavimo. Možda bi bilo mudro da pronađem novu suprugu, neku pristojnu ženu koja će poništiti loš uticaj kome je bio izložen kod tebe, ali dok se to ne desi, njegovo vaspitanje će biti povereno mojoj majci. Oboje smo mogli da budemo pošteđeni ovih peripetija da si samo htela da se naučiš poslušnosti. Ali vi Englezi nikad ništa ne možete da naučite, zar ne? Vi ste, u celini posmatrano, jedna zadrta i svojeglava sorta. Mislio sam da ću uspeti da te dovedem u red, ali ti si me duboko razočarala. Roderik neće ponoviti tvoju grešku. Polako ću ga krotiti sve dok ne usvoji naš način života. Siguran sam da će brzo naučiti šta je najbolje za njega. Nadam se da patiš kao što sam ija patio tolike godine, otkadsiga otela od mene. Sada slobodno možeš da ideš dođavola. Grover Parks Kako da živim s tim? Kako da podnesem pomisao da je moj sin tako daleko od mene? Ko će odagnati ovaj bol iz mog srca? Zašto sam mu dopustila da sam krene za London? I zašto je krio očeva pisma od mene?Kako sam mogla da budem tako glupa da pomislim da Grover neće pokušati da ga vrati? Oh, sine moj, moj siroti blentavi dečače, ti uopšte ne znaš šta si uradio. Više nije imala čemu da se nada. Više ništa nije mogla da učini osim da broji dane do nekog dalekog trenutka kada će ga ponovo zagrliti. Sve do tada biće osuđena na puko bivstvovanje. Podigla je pogled ka ogromnoj Zapadnoj kapiji koju su otvorili u čast njenog oca. Neka mi Gospod i svi sveti budu svedoci da neću potonuti bez borbe! Ponovo joj se javila slika džinovskog broda kako nestaje pod vodom one strašne noći. Nije smela da se preda. Ona je bila nepotopiva. Jednom je uspela da preživi sigurnu smrt. Sigurno postoji neki način da ga vrati. Mora da postoji.

TREĆI DEO POKIDANE NITI 1922-1928.

75 Nakon Rodijevog odlaska Selest je mesecima bila neutešna, nesposobna da funkcioniše, izgubljena u vlastitom očajanju. Mej se sve češće pitala da li će i ona završiti u bolnici kao i ona. Čitav njihov svet okrenuo se naopačke i Mej je u potpunosti preuzela vođenje domaćinstva. Ona je sada donosila sve one sitne svakodnevne odluke, pravila spiskove i izdavala naređenja, dok je Selest lebdela naokolo kao mehur sapunice, gluva i slepa za sve osim za vesti koje su stizale iz Akrona – brižljivo isfiltrirane vesti koje je dobijala od Rodijeve babe i koje joj nisu bile nikakva uteha. Rodi je dobro. Lepo se snašao u školi, dobio je bicikl i vlastitog konja i često ide na izlete sa svojim drugovima. Zato te najljubaznije molim da ga ne salećeš molbama da se vrati jer on to ne zeli. Pisma koja šalje tvoj advokat nimalo ti neće olakšati stvari. Grover ih baca pravo u đubre. Nemoj uludo da trošiš pare na advokate. Roderik će ostati ovde. Pisaće ti kad dođe vreme za to. Sama si sebi natovarila ovu bedu na vrat kada si pobegla od svog muža i bračnih dužnosti. Sve ima svoju cenu, mila moja. Sve ima svoju cenu... „Kako mogu da mi zabrane da vidim svog sina? Oni su ga okrenuli protiv mene. Moram odmah da odem tamo i da mu otvorim oči”, jecala je Selest očajno kršeći šake. Selvin je pokušavao da je smiri. ,,Ne sada... još je prerano za to.” „Izludeću ako budem samo sedela i čekala”, zavapila je ona. „Onda izađi napolje i pronađi neki razlog zbog kojeg ćeš svakog jutra ustajati iz postelje”, predložio je on, rekavši joj isto što je pre toliko godina rekao i Mej. Sada se i Selvin konačno vratio u stroj. Ponovo je počeo da se bavi advokaturom u Birmingemu; zastupao je ratne veterane – borio se da im obezbedi krov nad glavom i preko potrebnu medicinsku negu. Rodijeva drama naterala ga je da se trgne iz one duge letargije i Mej je imala utisak da je Selvin prvi put nakon toliko godina ponovo vladao sobom. Čak se i njegovo pijančenje proredilo, a kući je dolazio samo kada je trebalo da uradi nešto u garaži. Mej bi ponekad iznela piće i sela na klupu da posmatra njegove majstorije. Uopšte nisu morali da razgovaraju da bi se osećali prijatno. Oboje su utehu pronalazili u tišini. Selest joj je sada zadavala daleko više muka. Misli su joj neprestano bludele, skačući s jedne na drugu ideju. Hvala bogu što je njen prijatelj, gospodin Makadam, često svraćao da je izvede u šetnju i vraćao je nazad u malo boljem stanju. Mej je priželjkivala da i ona ima takvog prijatelja, nekog ko bi je tešio i pazio na nju. Džo je uvek bio pažljiv i izdašan s komplimentima. Ponekad

se pitala da li će Selvin ikada primetiti njen trud da što lepše izgleda u njegovom prisustvu i da mu što više ugodi. Međutim, znala je da je to jalova rabota. Mogla bi da privuče njegovu pažnju samo ako bi se pretvorila u neku zarđalu metalnu krntiju koja je vapila za popravkom. Koliko god da je volela svoju prijateljicu, Mej se sve češće sudarala s njom u kući i vrtu. Selest je sejala stvari na sve strane i potom zaboravljala gde ih je ostavila. Džumbus koji je njena neuredna kćer ostavljala za sobom bio joj je sasvim dovoljan, ali Mejini nervi već su bili na ivici otkad se i Selest pridružila Eli u pravljenju haosa. Jednog jutra, dok je sklanjala rasklopljeni primerak Tajmsa, Mej je primetila da je Selest zaokružila oglas neke londonske agencije za pomoć u domaćim poslovima. To je mogao da bude dobar početak. Prvi put nakon toliko meseci, srce joj je ogrejao plamičak nade. Isekla je oglas i stavila ga na Selestin pisaći sto.

Mej je zgrabila svoju šansu dok je Selest sedela za stolom, pognuta nad šoljom s kakaoom. „Zašto se ne javiš na ovaj oglas?”, rekla je i ćušnula joj novinski isečak pod nos. „Mogla bi bar da se raspitaš čime se bave, zar ne? Ako po čitav dan razmišljaš samo o svojim mukama, to te nikud neće odvesti. Ja to odlično znam.” Selest je pogledala u nju i osmehnula se, lagano zavrtevši glavom. „Već sam videla taj oglas. Doduše, priznajem da deluje zanimljivo. Čekaj... gde sam ono ostavila prijavu? Dobri Bog je znao šta radi kad te je doveo u moj život. To se nije desilo slučajno.” ,,Ma pusti to! Čemu služe prijatelji nego da nas pridrže i poguraju kada stvari postanu čupave? Ja sada radim isto što si ti ranije radila za mene. Sećaš li se šta si mi tada govorila? Kad se nečim uposlim, nemam vremena da razmišljam. Sve će ispasti dobro, obećavam ti, ali dok se to ne desi, zašto ne bi probala nešto novo? To bi ti sigurno pomoglo.” ***

76 AKRON Rodi je bio na splavarskoj stazi kod Portidž Pata. Došao je da vidi indijansku statuu. Stajao je i gledao ka zapadu, gde se pružala stara granica između indijanske teritorije i Sjedinjenih Država. Zurio je preko pošumljenih grebena i pokušavao da zamisli kako je to mesto izgledalo u stara vremena, ali njegovo srce bilo je daleko odatle. Čeznuo je za ravnicom u dolini reke Trent, starom

školom od crvene cigle, onim vremešnim katedralnim gradom i haotičnom vrevom Crvene kuće. A najviše je čeznuo za majkom. Još otkako je pre toliko meseci dobio ono pismo s vestima da je deda Forester umro, i to baš onog dana kada je on isplovio za Njujork, Rodi se osećao užasno. Želeo je da se vrati nazad da oda poštovanje svom dedi i uteši majku. Sigurno je bila očajna što je u istom danu izgubila i oca i sina. Osvrnuo se oko sebe, osmotrivši visoko drveće koje se spuštalo ka dubokoj klisuri reke Kajahoga, koja je vijugala duž rubova grada. Portidž Pat je sada bio načičkan kućama. Lokalni kantri klub21 baškario se preko nekadašnje indijanske teritorije, potiskujući starosedeoce u zaleđe, daleko od gospodskih očiju. To je bilo mesto gde se rodio, ali i dalje nije osećao da tu pripada. Napravio je veliku grešku što je napustio majku. Ali to je već bila svršena stvar i više mu nije bilo povratka. U mislima mu je izronilo Elino optužujuće pismo, u kome ga je nazvala izdajicom i nezahvalnom svinjom. Šta je, za ime sveta, mogao da joj odgovori? Ela mu je bez trunke uvijanja skresala istinu u lice, rekavši mu da se njegova majka razbolela od brige i tuge kad je otišao. „Stalno prebacuje sebi što te je samog pustila u London i plače kada misli da je niko ne vidi. Ako si čovek, dođi kući i vrati joj osmeh na lice.” Rodi je dugo zurio u njeno pismo, skrhan beznađem. Otkako je došao u Akron, nije često pisao kući. Poslao je samo izjavu saučešća svojoj majci i ujka Selvinu i sažet izveštaj o novoj školi. Dodao je i nekoliko rečenica o baki Harijet, ali nije pomenuo da otac ima stalnu prijateljicu, gospođicu Luelu Lamont, koja je ponekad sedela s njima u Crkvi Svetog Jovana i svraćala na čaj. Luela je lepo izgledala u otmenoj odeći, ali njen glas podsećao je na sirenu za maglu. Očeva kuća nalazila se na uzvišenju, u četvrti Vest Hil. Imala je fasadu od bojene cigle, statue u vrtu, ograđen prostor za konje i voćnjake. Nije bila ni približno onako velika kao Sajberlingova vila ili Elm kort, gde je živela porodica Marks, ali je svakako bila veća od svega što je Rodi video u Ličfildu. Imao je lični apartman, baš kao i baka Harijet, čije su se odaje nalazile u drugom krilu kuće. Njegov otac je u poslednje vreme danonoćno radio, a kada bi se kasno uveče vratio kući, bio je mrzovoljan i svadljiv. Obećanja koja mu je dao na palubi Olimpika, kada je pričao o tome šta će sve zajedno raditi kao otac i sin, odavno je zaboravio. Nijedan od njih to više nije ni pominjao. U novom životu ništa nije bilo onako kako je zamišljao, ali u školi je uspeo da se sprijatelji s vršnjakom Vilom Morganom. Što se ticalo ostalih učenika, niko od njih nikada nije živeo u inostranstvu i nikoga nije zanimalo kakav je život Rodi vodio pre nego što je došao u Akron. Jedino što ih je zanimalo bilo je kako Akron prouz napreduju u Nacionalnoj fudbalskoj ligi. Svi su vredno učili da bi zaradili dobre ocene koje će im omogućiti da se jednog dana otisnu ka obali, ka uglednim univerzitetima kao što su Harvard ili Jejl. Rodi nije mogao da 21

Društveni klub, najčešće s terenima za sportske aktivnosti. (Prim. prev.)

razmišlja na tako duge staze. U njegovom mladom životu već je bilo previše promena. Znao je samo da je napravio užasnu grešku što je poverovao svom ocu. Još nije shvatao kako se iz londonskog pozorišta obreo na pristaništu u Sautemptonu i palubi Olimpika. I dalje je imao mrlju u sećanju. Međutim, bio je tu i otac je bio strašno ponosan zbog toga, mada je previše retko bio kod kuće da bi nekud krenuli zajedno. Naravno, to nije značilo da su mu dani bili prazni. Imao je časove jahanja i vožnje koje mu je držao porodični šofer u tatinom novom automobilu, koji je stalno čekao parkiran na kućnom prilazu. Takođe je imao i dodatne časove iz prirodnih nauka i hemije, kako bi jednog dana mogao da zauzme dobro mesto u kompaniji Dajmond raber. Činilo mu se da je njegova budućnost unapred zacrtana, a da on samo mesečari kroz život. Dok je stajao pored usamljenog kipa Indijanca s kanuom na leđima, razmišljao je o njegovim usamljeničkim prelazima od Kajahoge do reke Taskaravas, s bremenom na leđima, satima pešačeći kroz divljinu okružen samo gustom šumom. Ponekad mu se činilo da se i on, poput tog Indijanca, probijao kroz život vukući neki teški teret. Baka mu je stalno govorila da ispravi kičmu i ramena da se ne bi izgrbavio. Njoj je bilo strašno važno kako će izgledati u tuđim očima. Parksovi su pripadali otmenom društvu. Družili su se sa imućnim gumarskim baronima i njihovim porodicama pa je Rodi često morao da vodi učtive razgovore s legijom vremešnih dama. Iz nekog apsurdnog razloga, bilo mu je drago što je u takvim situacijama mogao da se osloni na ono što je nekada davno naučio na časovima prefinjenog ponašanja, koje je držala njegova mama. „Setite se da razgovor uvek treba započeti prikladnim pitanjem. Morate da pokažete zanimanje za svoje goste i da im pomognete da se osećaju prijatno.” Mamine reči odjekivale su mu u ušima, reči iz onih davnih vašingtonskih dana kojih se sa setom sećao. Ako ništa drugo, bar je u takvim prilikama neće izneveriti. Trudio se da zadrži svoj engleski akcenat iako je ocu to užasno išlo na nerve. ,,Ti si sada Jenki! Otarasi se tih vražjih samoglasnika!” Ali svima se dopadao njegov akcenat, a naročito devojkama iz crkve i starim damama. One su ga neprestano molile da do iznemoglosti ponavlja određene fraze, sve dok nije počeo da oseća kako se pretvorio u cirkuskog majmuna. Pred njegovim nogama ležalo je sve što bi jedan dečak mogao da poželi: raskošan dom, konj i kočije, prvoklasno obrazovanje, prelep pejzaž koji je mogao da istražuje do mile volje. Zašto se onda osećao tako jadno? Među svim tim stvarima koje su mirisale na bogatstvo i uspeh nešto je nedostajalo, nešto važno, ali Rodi nije mogao da dokuči šta je to. O čemu god da se radilo, bilo je to nešto što je ostavljalo veliku rupu u njegovoj duši.

77 „Gospođo Forester, možete li da preuzmete stratfordske klijente?”, upitala je Safara Fort preko telefona. „Sa zadovoljstvom”, odgovorila je Selest prvoj dami agencije Univerzalne tetke. „Odakle su ti Amerikanci?”, pitala je nadajući se da su možda iz Ohaja. Sedela je u podnožju stepeništa, stiskajući slušalicu i smešeći se. Otkad je postala jedna od univerzalnih tetaka, život joj se malo promenio nabolje. To je bila nova organizacija sa sedištem u Londonu, koja je nudila usluge pratnje i čuvanja dece, kao i pomoć pri opremanju doma. Po potrebi, bavila se i istraživačkim radom i izlazila u susret klijentima s krajnje neobičnim zahtevima. Bila je to nasumična i nepredvidiva delatnost, ali na agencijski raspored ponekad su dospevali i krajnje prosti zadaci; na primer, jedna imućna dama tražila je da njenog psa odvedu do veterinara da mu potkrešu kandže, a neka mlada supruga zamolila je da joj neko pomogne da odabere odgovarajući nameštaj u otmenim prodajnim salonima, kao što su Rakams ili Bitis. Turističke ture do Stratforda i kuće En Hatavej22 predstavljale su jedan od glavnih sezonskih poslova. Tamo je bilo mnogo veličanstvenih gostionica u tjudorskom stilu, s otkrivenim hrastovim gredama, starinskim krevetima s baldahinima i trpezom punom domaćih specijaliteta, što se dopadalo američkim turistima. „Negde iz područja Velikih jezera... iz En Arbora, mislim. Mnogo vole gospodina Šekspira pa žele kompletnu turu, s dobrim hotelom i turističkim vodičem, kao što se već podrazumeva, ali samo na dva-tri dana. Takođe žele da obiđu Edinburg i katedralu u Jorku. Posle nastavljaju za Pariz, a pošto ste vi živeli u Americi...” „Ništa ne brinite, gospođice Fort”, ođgovorila je Selest. „Sve ću unapred rezervisati telegrafski i isplanirati rutu tako da odgovara njihovom budžetu.” „Budžet ne predstavlja problem. Stimpsonovi traže samo na najbolje. Koliko sam shvatila, gospodin je krupna zverka u nekoj fabrici pahuljica od žitarica. Tako mi je drago što možemo da vas angažujemo za naše poslove na severu, Selestina. Dobro je što smo vas pronašli. Još na onom prvom sastanku sam primetila vašu svestranost. Vi ste pravi draguij. Znate, draga, mnogo žena dolazi kod nas na razgovor, ali samo retke prolaze. Pojma nemate koliko neprikladnih prijava dobijemo svaki put kada objavimo konkurs za Univerzalne tetke. Mi smo prilično izbirljivi, ali vi ste do sada besprekorno obavili svaki od poverenih zadataka. U izveštajima piše da naši novi klijenti traže samo vas i nikog drugog.” „Hvala vam, gospođice Fort.” Selest je blistala od zadovoljstva. Sviđao joj se posao. To joj je pomagalo da se nečim okupira i da bar nakratko iz glave potisne brigu kako se Rodi snalazi s ocem. Ali čak i dok je radila, njen sin je neprestano bio na obzorju njenih misli.

22

Supruga Vilijama Šekspira. (Prim. prev.)

„Dobro, sada ću prekinuti kako biste mogli da prionete na posao. Jedva čekam da vidim izveštaj.” Kada se Selest u svom najboljem kostimu od tvida prvi put pojavila u poslovnici Univerzalnih tetaka u blizini Slounovog trga, morala je da odgovori na mnoštvo pitanja o svom životu i profesionalnom iskustvu, ali kada je pomenula da je preživela katastrofu na Titaniku, da je bila prijateljica Margaret Braun i članica Ženskog komiteta za pomoć, njena sagovornica je odmah prestala sa ispitivanjem. „Biće nam čast da vas zaposlimo u našoj agenciji.” Selest je do sada otpratila na desetine nervoznih devojčica i dečaka iz Birmingema, Vulverhemptona i Staforda do novih internata u unutrašnjosti, ili obrnuto, od internata do kuće. Ona je sve to već prošla s Rodijem i zato je vodila računa da njihove limene kutije uvek budu pune, da pri ruci imaju dovoljno igara i grickalica, stripova i časopisa koji će im prekratiti putovanje i skrenuti misli s krajnjeg odredišta. Na svaka tri meseca morala je da uplaćuje pola funte kako bi njeno ime ostalo u registru agencije, ali to je bio dobro uložen novac. To joj je pomagalo da izađe iz kuće i da se druži sa strancima koji nisu poznavali njene životne prilike. Ipak, svako novo dete bi je nečim podsetilo na njenog sina. Nije mogla da veruje da je prošla skoro cela godina od onog strašnog dana kada je Rodi otišao od kuće, godina ispunjena šturom korespondencijom s Harijet, kod koje se učtivo i obazrivo raspitivala za svog sina. Nije želela da piše direktno Groveru, ne nakon onoga što joj je uradio. Nije mogla da bude sigurna da se njen bol i bes neće previše razmahnuti, što bi još više pogoršalo situaciju. Rodijeva pisma bila su kratka i nevesela. Majčinski instinkt govorio joj je da on daje sve od sebe da se prilagodi američkom načinu života. Priložene fotografije svedočile su koliko je brzo rastao. Već je izašao iz kratkih pantalona, a noge su mu se vidno izdužile. Izgarala je od želje da ga poseti, ali znala je da bi to ugrozilo napeto primirje koje je sklopila s Groverom. Morala je da bude pažljiva, da čeka pravi trenutak i da ne ljuti muža. Bila je slomljena osećanjem da se nije pokazala kao dobra majka. Njen sin je očigledno imao mnogo šta da joj zameri s obzirom na to da je odabrao da živi s čovekom od koga je ona svih tih godina pokušavala da ga zaštiti. Ili možda nije imao drugog izbora nakon što je pao ocu u šake? Samo da mu nije dopustila da sam krene na ono putovanje. Svih tih meseci Mej je neprestano bila pored nje, tiha i pažljiva, kao dragoceno rame za plakanje. Arči je takođe bio tu, ali njihova veza morala je da ostane u tajnosti. Arči je bio samac koji je predavao na teološkom koledžu, gde su vladali visoki standardi, a ona je još bila udata žena, mada je već godinama odvojena od muža. Arčija su predstavljali kao Selvinovog prijatelja, a ne njenog, kako bi izbegli glasine o razlozima njegovog učestalog prisustva u Crvenoj kući. Uprkos tome, svi su jasno videli da se zaljubio u nju. Kada su bili zajedno, iz njegovih očiju izbijalo je divljenje koje joj je davalo snagu da nastavi dalje iako joj se srce kidalo zbog Rodija.

Arči je osećao njen nemir i uvek je bio tu da joj utešno stegne šaku. On je bio čovek koji je izgubio suprugu i upoznao patnju koju je doneo Veliki rat. On je bio njena nesalomiva stena, kao što se peva u religioznoj himni.23 Pa ipak, za njih i dalje nije bilo budućnosti, sve dok je Grover ne oslobodi iz svog stiska ili dok se sama ne usudi da podnese zahtev za razvod. Nije smela da rizikuje da zbog toga izgubi kontakt sa sinom jer je on bio osnovni uslov za njenu sreću. Jednoga dana će joj se vratiti, uveravala je sebe. Taj košmar će se jednog dana okončati. Do tada će nastaviti da pomaže drugim porodicama čija su deca putovala između dva grada. Nijedno dete koje je privremeno bilo stavljeno pod njeno starateljstvo neće nestati. Za svoje mlade klijente uradiće ono što nije mogla za Rodija. Osim toga, uvek je postojala nada da će gospođici Fort jednog dana zatrebati neko da otprati klijenta preko okeana, u Sjedinjene Države. To će biti njena šansa, ali do tada je morala da na najbolji način iskoristi sve što joj se trenutno nudi.

78 Ela je volela da posmatra klesare na delu. Firma Bridžman i sinovi uveliko je izvodila zidarske i klesarske poslove u Kvonijans jardu, obnavljajući polomljene ornamente na krovovima crkava. Nedavno su restaurirali i fasadu katedrale, sa svim onim prefinjenim statuama i rezbarijama. Ela je u njihovom radu mogla da nazre zanatsku veštinu sticanu tokom mnogih generacija. Pomno je ispitivala lepotu prefinjenih rukotvorina u dvorištu, čekajući da ih spakuju i pošalju u razne krajeve zemlje, čak i u inostranstvo. Ponekad je namerno odugovlačila s kupovinom da bi mogla da posmatra kako majstori klešu i obrađuju kamen drevnim alatkama. Žudela je da i sama nauči da napravi nešto tako lepo i opipljivo. Devojke iz gimnazije zadirkivale su je zbog fotografija koje je prikupljala u albumima, slika koje je isecala s postera, iz časopisa i novina. Sada je imala i mali izviđački foto-aparat kojim je mogla da slika sve što joj je delovalo zanimljivo. Posećivala je lokalne crkve i kupovala razglednice u Birmingemskoj umetničkoj galeriji, gde je istraživala žene iz sveta umetnosti, među kojima se nalazila i viktorijanska klesarka koja je pomogla u izradi statua za zapadni zid katedrale. Pažljivo je beležila sve detalje o Ketlin Skot i statui kapetana Smita, sve dok Hejzel nije izjavila da joj je dojadilo da dreždi ispred tog spomenika. Hejzel joj je i dalje bila najbolja drugarica. Zajedno su išle u srednju školu, mada se Hejzel opredelila za fiziku i biologiju. Ona uopšte nije shvatala u čemu je svrha umetnosti. Sumnjičavo je piljila u Elu, odmeravajući njenu figuru. „ Ako počneš da se baviš vajarstvom, imaćeš ruke kao bokser”, upozorila ju je.

23

Orig. Rock of Ages, hrišćanska himna koju je napisao prečasni Ogastus Montagju Toplejdi (1740-1778). (Prim. lekt.)

„Baš me briga”, odgovorila je Ela. Ona je čvrsto naumila da postane vajarka, pa makar joj to bilo poslednje. Međutim, prvo je morala da sazna što više o velikim majstorima, da nauči sve o umetnicima iz prošlosti i kako su radili, kao i o novim stvaraocima koji su ponekad izlagali dela u umetničkim galerijama. Morala je da ovlada anatomijom i nauči da prepozna svaku finesu ljudske lobanje i muskulature. To joj je delovalo kao misterija koja ju je ispunjavala sve većim uzbuđenjem. Da li će ikada stići do Rima ili Firence? Ili do Pariza, da rođenim očima vidi Rodenova dela? Ela je jedva čekala da završi školu i da se otisne u pravi svet, gde su ljudi živeli kroz svoju umetnost i bili slobodni da eksperimentišu. Njeni slabašni pokušaji u šupi u vrtu rezultirali su neveštim modelima lica, koja su je ispunjavala takvom ozlojeđenošću da joj je često dolazilo da ih smrska u paramparčad. Ali materijal je bio skup, a njena mama nije volela da se pare bacaju niz vetar. Ela je volela lica: moć i magiju iznurenih lica, izraženih jagodica i zakrivljenih noseva – sve upečatljive detalje koji su sasvim obično lice pretvarali u veličanstven umetnički odraz. Zadivljeno je razmišljala o tome kako komad gipsa može da se pretvori u nešto što će večno trajati. Takođe je volela slikarstvo, ali je i tu najviše bila očarana prikazima ljudskih lica. Za rođendan je zatražila ljudsku lobanju, ali na kraju je morala da se zadovolji lobanjom neke uboge ovce. Bilo je veoma važno da opipa kosti i obličja unutar glave i da svoje delo gradi od unutra ka spolja. Bila je ispunjena gotovo zastrašujućom žudnjom da studira umetnost i da se bavi stvaralačkim radom. Da li će imati dovoljno fizičke snage za izlivanje bronze i pravljenje dela većih razmera? Bila je vitka, vižljasta i ne naročito visoka. Sudeći po fizičkom izgledu, više joj je priličilo da postane plesačica nego vajarka ili klesarka. Elina najveća želja bila je da napusti školu i pređe na umetnički koledž, ali njena majka nije htela ni da čuje za to. „Moraš da nastaviš sa školovanjem i da stekneš diplomu. Znaš li koliko sam godina i para uložila u tvoje obrazovanje. Moraš da stekneš neko pristojno zvanje, da imaš potporu ako stvari krenu nizbrdo... recimo, da postaneš učiteljica, ili sekretarica, ili revizorka koja radi za onom računskom mašinom.” „Ali ja ne želim da radim u kancelariji.” „Onda možeš da budeš medicinska sestra...” „Nisam ja za to. Pobila bih sve pacijente.” ,,Ne zbijaj šalu sa mnom, mlada damo. Uradićeš onako kako ti kažem. Seti se kako prolaze oni koji ne znaju da cene ono što imaju.” Mama je ozlojeđeno huknula, zagledavši se u portret koji je stajao na polici iznad kamina. Rodija niko nije pominjao po imenu. Pretvorio se u nemu avet koja je neprestano lebdela u uglu sobe, ali o kojoj se nikada nije naglas govorilo. On je otkazao poslušnost majci i slomio joj srce. U Mejinim rečima bilo je sadržano prećutno upozorenje: Ela njoj to nije smela da učini.

Mama i čika Selvin upravljali su Crvenom kućom, sklopivši neki čudan savez, ako su njih dvoje ikada mogli biti u savezu. Teta Selest je stalno odlazila na svoja putovanja, ostavljajući ih da se prepiru po čitav dan i da uveče sede za stolom kao neki stari bračni par. Čika Selvin se donekle izvukao iz svoje stare ljušture, ali je i dalje voleo da majstoriše u radionici. Jednom prilikom, Eli je na pamet pala fantastična ideja: mogla bi da pravi slike od odbačenih komadića metala. Kad bi samo naučila kako da zavari te komadiće i da ih natera da poprime željeni oblik. Kada ga je prvi put zamolila da joj pokaže kako se vari, Selvin ju je kao iz topa odbio, ali je na kraju, nakon upornog saletanja, pristao da joj pokaže osnovne stvari. Insistirao je da Ela posmatra proces iza zaštitnih naočara i da stoji dalje od varnica. Bio je to naporan posao u usijanom okruženju, ali je to moglo da joj posluži kao dobra vežba za izlivanje kalupa ako nekad poželi da pravi biste ili statue većih razmera. Tada je njena majka banula unutra sa šoljom čaja, primetila ih kako zajedno rade i razbesnela se na Selvina, a on je zauzvrat počeo da urla na nju zato što ih ometa u poslu. ,,Za ime božje, ženska glavo, zar ne vidiš da će ovo dete prsnuti od talenta i mašte? Ima tako velike ideje. Šta će joj faliti da malo oprlji šake? Ako želi da napravi nešto što stvarno vredi, mora da nauči da se to plaća krvlju, znojem i suzama. Ne ponašaj se kao glupača. Nemoj da joj sputavaš snove.” ,,Da se nikad više nisi usudio da me nazoveš glupačom, Selvine Foresteru! Ja odlično znam da ona ima više mozga, lepote i talenta nego nas dvoje zajedno, ali nemaš pravo da je dovodiš u opasnost. To nije posao za devojke.” ,,Ma šta mi reče? A ko je za vreme rata radio u čeličanama i fabrikama municije? Tada smo svi zavisili od žena i devojaka.” Ela ih je ostavila u garaži da se rasprave. Mrzela je kad su se svađali zbog nje. Da je bio tu, Rodi bi je odvukao u vrt, da se ohladi, i ispričao bi joj nešto smešno. Baš joj je nedostajao. Ela se stuštila ka svojoj šupi, gde je zgrabila poslednji list praznog papira. Vođena besom koji je dostigao belo usijanje, na papir je prenela sliku koja joj je izronila u mislima: Selvina, iznurenog lica, kako se nadvija nad aparatom za varenje, i sebe kako ga posmatra iza štitnika, blistajući od zanosa. Tada je u svom umu spazila još jedno obličje. Dve figure su očajno podizale ruke dok se treća gurala između njih, pokušavajući da ih razdvoji. Ruka joj je letela preko papira sve dok je nije iscedila kao limun. Kad bude otišla da se upiše na koledž, tamo će sigurno tražiti da vide njene radove. Morala je odnekle da počne. Zašto onda ne bi počela odmah? Elin mladi um iskrio je od ideja, a njeno telo prolazilo je kroz jednako energičnu promenu, postajući nekako mekše, popunjenije i zaobljenije. Dok je zajedno s povorkom ostalih gimnazijalki svakog jutra marširala gradskim pločnikom, Ela se mimoilazila s dečacima koji su se na biciklima vozili ka Muškoj gimnaziji Kralj Edvard. Oni su joj vragolasto namigivali i zviždali. To bi je uvek nateralo da se zarumeni jer je znala da su ti mangupi žudno

odmeravali njene obline i crnu kosu koju je splitala u kiku da bi ukrotila nestašne lokne. Hejzel bi se okrenula za njima i zakikotala. „Sviđaš se onom momku.” „Prestani”, progunđala bi Ela. Nije želela da pokaže da joj je to prijalo, mada nije bilo naročitog razloga da se tako oseća jer su ličfildski gimnazijalci bili previše obični, žgoljavi, bubuljičavi i nakostrešeni. Nisu imali nikakve veze s božanstvenim Mikelanđelovim stvorenjima ili Bern-Džounsovim Vitezovima okruglog stola. I zato bi samo visoko podigla nos, praveći se da ne primećuje njihove zvižduke. „Takvim ponašanjem ih još više izazivaš”, kikotala se Hejzel gurkajući je laktom. „Kamo sreće da Ben Garat tako pilji u mene.” „Neću sebi da komplikujem život. Hoću da postanem umetnica. Mi umetnici moramo da izlijemo svoja osećanja u ono što stvaramo, a ne da ih traćimo na pegave maturante.” „Čuješ li ti sebe, gospođice Smit? Ako te baš zanima, negde sam pročitala da umetnici imaju užasno komplikovan ljubavni život. Pogledaj samo gospođicu Garman, onu što nam je držala ono predavanje. Moja mama kaže da ona trenutno živi u Londonu s nekim oženjenim muškarcem, što je skandal nad skandalima.” Hejzel je bila tako smešna kada je pokušavala da bude nadmena, pomislila je Ela. Nozdrve su joj poskakivale kao u zeca. „Ah, sigurno misliš na vajara Džejkoba Epstajna. On joj je ljubavnik.” ,,Da. Čak mu je i bebu rodila...” ,,Pa šta s tim? Za umetnike važe drugačija pravila.” „Mislim da su njegovi portreti ružni i uvrnuti. Nećeš valjda da budeš kao on?” Hejzel je delovala šokirano. „Još ne znam kako će izgledati moj stil”, priznala je Ela. „Pazi šta govoriš ili ćeš navući gospođicu Hodž na vrat.” „Naravno da ću paziti. Mama bi me živu odrala da čuje o čemu pričamo.” Ela je prasnula u smeh. „Hoću što pre da započnem umetničku karijeru, a ne da dreždim nad ovim dosadnim knjižurinama.” „Moj očuh kaže da višak obrazovanja nikad ne škodi.” Hejzelina majka se nedavno udala za onog vojnika Džordža. „Ali i umetnička obuka je obrazovanje. Hoću to stalno da radim, a ne samo dvaput nedeljno.” „Onda se upiši na umetnički koledž. Sintijin brat ide tamo.” Hejzel je čežnjivo uzdahnula. ,,On je tako zgodan.” „Gde da se upišem? Nema šanse da odem od kuće”, odvratila je Ela, mada su Hejzeline reči odražavale upravo ono što joj se vrzmalo po glavi. „Imaš takve koledže u Volsolu i Birmingemu i na još mnogo mesta. Možeš da putuješ vozom.” ,,To treba plaćati, a mi oduvek kuburimo s parama, mada nam je nešto lakše otkako smo prešli u Crvenu kuću. Možda bih mogla da upotrebim onu brodsku donaciju.”

„Baš bih volela da znam za šta je moj Rodi talentovan. Sudeći po njegovim pismima, tamo samo igra fudbal i ide na prirodnjačke izlete. Moraš da pišeš socijalnoj službi i zatražiš stipendiju. Ako neko treba da je dobije, onda je to tvoja Ela...” Selestine reči ispunile su je osećajem krivice. Ona je bila tu, s detetom koje nije njeno, dok je sirota Selest silom bila razdvojena od dečaka koji je njen pravi sin. Kako čudna igra sudbine. Njen otpor popuštao je pod njihovim argumentima kao što kruta koža popušta pod hrapavim kamenom. A onda je Ela jednog dana poslednji put bacila svoju staru školsku uniformu u korpu za veš i obukla praktičnu haljinu, koja joj je potrajala čitav jedan dan, nakon čega je zatražila da joj naprave radnu kecelju, koju će nositi preko starih vojničkih pantalona. Jednog lepog jesenjeg popodneva, nedelju dana nakon što je Selest isplovila za Njujork sa svojom mladom štićenicom, Mej se popela na bicikl i krenula u grad da pokaže svoju novu skraćenu suknju. Selvin je bio u Birmingemu pa je, za divnu promenu, dobila malo vremena za sebe. Prijao joj je osećaj slobode dok je vozila bicikl i opijala se svežim jesenjim vazduhom. Spakovala je kupljene namirnice u korpu i krenula nazad, s vetrom za leđima, zbog čega joj se činilo kao da leti. Bilo je tako lepo biti slobodan. Za večeru će spremiti lankaširski đuveč. Dok je razmišljala da li će imati dovoljno krompira, da ga poređa preko mesa, skrenula je pogled s puta sekundu duže nego što je trebalo, naletela na kamen i tresnula na ivičnjak, izgrebavši zadnji deo butine. Ljudi koji su se zatekli u prolazu brzo su pritrčali da bi je sklonili s puta. Bila je toliko šokirana i postiđena da joj je trebalo dosta vremena da se pridigne. Posekotina nije bila opasna, ali je krvarila i napunila se krupnim peskom. Potapkala je ranu maramicom, ponovo se popela na bicikl i krenula nazad da se uteši šoljom čaja.

80 AKRON „Dobila sam pismo od tvoje majke, Roderiče. Došla je nekim poslom u Boston i namerava da nas poseti. Treba dolično da je dočekamo.” Baka Harijet je zamahala pismom ispred njegovog nosa, ne znajući da je on već znao za majčin dolazak. Mama je poslala telegram koji je prilično rasrdio oca. „Rekao sam toj ženi da ovde nije dobrodošla”, urlao je tutnjajući po kući. „Ali ona samo hoće da vidi svog sina. Ne bi bilo pošteno da joj to uskratimo”, ubeđivala ga je baka, ali on ju je odgurnuo kao muvu koja mu je sletela na rever. ,,Ona nikad više neće kročiti u ovu kuću! Šta će ljudi misliti?”

„Može da prespava u hotelu. Sigurno će želeti da što više vremena provede s Roderikom. Sigurno se nije uželela da vidi tebe!”, brecnula se Harijet, što baš i nije ličilo na nju jer je obično na prstima hodala oko svog sina, prepoznajući kada je zle volje i trudeći se da mu se sklanja s puta. „Jesi li ti znao za ovo, momče?” Grover se okrenuo ka Rodiju, ošinuvši ga razjarenim pogledom. ,,Da li je ovo tvoje maslo?” Rodi je odmahnuo glavom. „ Ja... ja bih stvarno voleo da je vidim, gospodine.” Primetio je da njegova krotkost donekle smekšava oca. „Dobro ako ste tako naumili... ali ne preterujte s dobrodošlicom. Ne verujem joj. I ne želim da mi izlazi na oči. Biće u majčinim odajama. Ne sme da proviri odatle niti da paradira kroz kuću. Neću da se Luela uzruja.” „Onda bi trebalo da se razveđeš od svoje supruge i da se oženiš tom curom. U poslednje vreme ionako ne izbiva iz kuće”, rekla je Harijet. „Jezik za zube, torokušo matora. Razvod podrazumeva sudove, publicitet i troškove. Stvari će do daljnjeg ostati takve kakve jesu. Tako bolje izgleda.” Rodi je očajno piljio u tog čoveka. Nekada davno je žarko želeo da bude kao on. Da mu bude pravi sin. Dotad je već video kakav je on čovek. Ništa što bi Rodi uradio nije bilo dovoljno dobro u njegovim očima. Kako je mogao tako da razgovara s rođenom majkom? Nadao se da se on nikad nije tako ponašao prema svojoj majci, da nije režao na nju kao što Grover reži na baku Harijet. Otac se verovatno razočarao u njega. Ocene su mu bile prosečne, a sportski rezultati dovoljno dobri, ali ne i spektakularni. Otac ga nikad nije hvalio zbog ostvarenih uspeha ili dobrih školskih izveštaja. U stvari, on nikad nikog nije hvalio. Rodi je bio šokiran spoznajom da se njemu, u stvari, otac uopšte nije dopadao. Bio je zloban i surov prema slugama, maltretirao je pse, pa čak i Luelu kada bi previše popio. Rodi je već naučio da mora da bude manji od makovog zrna kada njegovog oca spopadne zlovolja. Doduše, bilo je tačno da se satirao od posla i da je kompanija Dajmond raber prolazila kroz težak period jer su morali da se bore s jakom konkurencijom. Članovi upravnog odbora svađali su se međusobno. Rodi je češto prisluškivao žučne rasprave koje je otac vodio telefonom, zbog čega mu ideja da jednog dana zapliva s tim ajkulama nije delovala nimalo privlačna. A opet, njegov otac je baš to očekivao od njega. A on neće imati drugog izbora nego da ga posluša. Rodi je više voleo da bude napolju nego kod kuće. Šetnje po okolnom pejzažu ispunjavale su ga osećajem slobode i pomagale mu da bar privremeno utekne od hladne atmosfere koja je vladala pod očevim krovom. Šta li je njegova majka mislila o njemu? Da li mu je oprostila što ju je napustio? Onaj bezazleni dečak, koji je isplovio iz Engleske na palubi Olimpika, ostao je negde daleko. Onaj luckasti školarac, koji je želeo da postane zenica očevog oka, odavno je prestao da postoji. Osećao je da će jednog dana morati da pokaže zube i da se izbori za sebe. Ali Grover je bio krupan i imao je velike pesnice. Rodi je već nekoliko puta dobio sledovanje kada se drznuo da prekorači postavljenu granicu.

Baš tada, nakon tih poslednjih batina, shvatio je šta mu je u Americi nedostajalo. Ono što je u Crvenoj kući uzimao zdravo za gotovo – ljubav, toleranciju i osećaj sigurnosti. To je bila razlika između kuće i doma. Setio se Selvina, njegove hrabrosti i mirnoće. I Arčija Makadama, koji je želeo da mu prenese sve što je znao. Ti muškarci bili su puni saosećanja. Njegova majka ga je volela takvog kakav je, a ne onakvog kakav nikada ne može da postane. S druge strane, njegov otac nije voleo nikog osim sebe. Rodi čak nije bio siguran da li on uopšte zna šta je ljubav. Zasipao je Luelu broševima i narukvicama i vodio je u otmene restorane, ali to nije imalo veze s ljubavlju, već je samo želeo da poseduje nešto što lepo izgleda. Ostalo mu je samo da se nada da svojim bekstvom u Ameriku nije žrtvovao majčinu ljubav i samilost. Ona mu je jednom rekla da je ljubav poput čaše koja se neprestano puni, sama od sebe, i koja nikad ne može da se isprazni. Nadao se da je stvarno tako. Majčina poseta pružiće mu odgovor, kakav god da bude.

81 Rana na Mejinoj nozi nikako nije prolazila. Mej ju je zbog nepodnošljivog svraba stalno češala pa nije mogla da zaraste. Da bi smirila infekciju, na ranu je stavljala starinske obloge od hleba i potom ih premazivala guščijim salom, ali joj se meso, uprkos tome, nadulo i upalilo, a noga ukrutila. Trudila se da ignoriše tu neprijatnost, ali kada je Selvin primetio da hramlje, spakovao ju je u kola i odvezao do ordinacije doktora Haumana. Doktor joj je pogledao nogu i izjavio da mu se povreda uopšte ne dopada. „Koliko dugo vam je rana ovako naduta i upaljena?” „Dve ili tri nedelje, rekla bih”, odgovorila je Mej. ,,I opako svrbi, jelda?” Lekar je blago pritisnuo nogu, osećajući vrelinu. „Tako nekako”, priznala je Mej. „Nisam smela da je češem, zar ne?” ,,Ne, niste. Samo bi svetac to mogao tako dugo da trpi. Morate u bolnicu. Odmah. Moramo da suzbijemo tu upalu.” „Ali to je samo ogrebotina”, pobunila se Mej. ,,Ja donosim sud o tome, gospođo Smit. Infekcija je već počela da se širi. Trebalo je mnogo ranije da dođete. Daću vam pismo koje ćete poneti u bolnicu. Što pre stignete do klinike u Ulici Sendford, pre ćemo moći da počnemo s lečenjem.” Mej nije shvatala zašto doktor diže toliku prašinu oko toga. Doduše, jeste bila pomalo grozničava, ali ne toliko da bi otišla u bolnicu. A pošto je Selest otputovala, imala je mnogo posla u kući. Selvin i Ela će morati sami da se snađu. Nije joj se ležalo u bolnici, ali bilo je očigledno da ta povreda neće proći sama od sebe. Možda je ipak bilo bolje da malo odmori nogu. Možda su se unutra zadržala zrnca peska. Rana je ličila na ogromnog purpurnog pauka; gmizao je uz butinu, granajući se u svim pravcima, a sve to samo zato što je pala s bicikla. Nije shvatala kako je mogla tako loše da se oseća

zbog jedne naizgled bezazlene površinske rane. Doktor je bio u pravu. Trebalo je ranije da dođe, pre nego što se rana inficirala, ali kada ode na kliniku, lekari će to brzo srediti pa će ponovo moći da se vrati normalnom životu.

82 OKTOBAR 1926. Ela je bila oduševljena koledžom. Svaki dan je donosio nešto novo i uzbudljivo, sasvim drugačije od svega što je do tada iskusila. Imali su zasebne časove na kojima su proučavali linije i formu različitih predmeta. Provodili su sate na časovima vajarstva, gledajući, razmišljajući i pokušavajući da na papir prenesu ono što su videli. Mogla je da koristi i tradicionalne alatke, da nauči kako da svoje ideje prenese na kamen i da traga za obličjima koja su se skrivala u njemu. Čak je pokušala da izvaja i jednu glinenu glavu. Koleginica joj je pozirala dok je pravila skice. Tada je shvatila koliko je svaka ljudska glava jedinstvena. Najbolje je od svega bilo je to što je mogla da posmatra zadivljujuća dela drugih stvaralaca, nastavnika koji su s punim pravom stekli slavu u umetničkom svetu. Njihova dela krasila su zidove koledža, pomažući joj da bar nakratko utekne od brige zbog toga što joj je majka ponovo bila u bolnici. Jednog dana posle škole, Ela se žurno ukrcala na autobus da bi stigla u grad pre nego što istekne vreme za posetu. Čika Selvin je stajao ispred bolničkih vrata, sa zabrinutim izrazom na licu. „Tvoja majka ima groznicu. Lekari pokušavaju da joj skinu temperaturu, ali i dalje bunca. Molim te, nemoj da se sekiraš. Siguran sam da će joj biti bolje čim temperatura padne. Smestili su je u zasebnu sobu, malo dalje niz hodnik.” Taj lepi jesenji dan naprasno je izgubio svu čar, a Elina duša ispunila se teškom strepnjom. Mama je bila u bolnici već punih nedelju dana, ali činilo se da se njeno stanje nije popravljalo, već pogoršavalo. „Mogu li da je vidim?” „Možda te neće prepoznati. Groznica može da pomuti razum”, oprezno je rekao čika Selvin. Uprkos tom upozorenju, Ela je ostala zatečena promenom koju je primetila na majci. Mej je delovala još nadutije. Bolničarka se osmehnula, vodeći je ka krevetu. „Tvoja majka spava. Stalno je rashlađujemo.” „Hoće li joj biti bolje?” „Trenutno je u lošem stanju. Plašim se da je infekcija zahvatila čitav organizam, ali radimo sve što je u našoj moći. Moraćeš da budeš hrabra.” Prenuta glasovima, Mej je podigla glavu i zagledala se u Elu staklastim, krmeljivim očima, kao da nije bila sigurna ko je to. ,,To sam ja, mama. Ovde sam.” Mej je odmahnula glavom. ,,Ne treba da budeš ovde. Nisam baš dobro društvo. Idi kući. Na stolu te čeka čaj. I reci Selest da hoću da je vidim. Stvari ne

idu u dobrom pravcu. Isto treba da kažeš i Džou. Hoću da ga vidim. Gde su Džo i Elen?” ,,To je zbog groznice”, rekla je bolničarka brišući Mejino čelo. ,,Da, čika Selvin me je upozorio.” Ela je klimnula glavom, pokušavajući da bude hrabra i suzbije drhtavicu. Te reči oživele su sećanja na onaj dan na obali od pre toliko godina, kada je mama napravila scenu i završila u Svetom Mateji, ali ovo je, iz nekog razloga, bilo još gore. „Biće joj bolje, zar ne?”, ponovo je upitala. „Radimo sve što možemo. Uz božju pomoć...” Majka je uskoro ponovo zaspala i Ela se išunjala iz sobe, ali je briznula u plač čim je ugledala Selvina. ,,Ko je Elen?”, rekla je kroz jecaje, povređena što Mej uopšte nije pitala za nju. „Mama je pitala za Džoa i Elen.” ,,Pa ti si Elen, zar ne?”, rekao je on. ,,Ja sam Ela.” „Zar to nije skraćeno od Elen?” „Ona mene nikada ne zove Elen. Da li mi je to pravo ime?” Bila je zbunjena i zatečena, kao da je Selvin govorio o nekoj sasvim drugoj osobi. „Otkud znam? Treba da proveriš šta piše u tvojoj krštenici. Već sam ti rekao da nije pri sebi.” „Hoće li umreti?”, promucala je Ela, očajnički se nadajući da će je Selvin utešiti. Usledila je duga pauza. Selvin ju je nežno pogledao. „Infekcija je zahvatila krvotok, što nije dobar znak. Viđao sam takve stvari u ratu, ali uvek postoji nada. Ako je dovoljno snažna, uspeće da se izbori s tim. Siguran sam da je tvoja majka jedna od najsnažnijih žena koje sam upoznao.” To nije bio odgovor kome se nadala, ali nije smela više ništa da pita jer ne bi mogla da podnese još neku lošu vest. „Kad se Selest vraća? Volela bih da je ovde. Zašto je baš sad morala da ode? Zašto ne može da se vrati?” „Poslao sam joj telegram. Siguran sam da će se vratiti najbrže što može.” Kako je Seivin mogao da bude tako miran? Zar nije brinuo za njenu majku? Ela je imala osećaj da je čitav svet počeo da se ruši i da je bila milion milja daleko od one odrasle i samostalne devojke, kako je sebe donedavno doživljavala. Ako mama više ne bude tu, ko će brinuti o njoj?

83 NJUJORK Anđelo je stajao u svom stanu jedva dišući. Neko se svađao u komšiluku. Kroz otvorene prozore dopirala je vika i dreka, ali ni dašak vazduha. Pati je odvrnula gramofon do daske da bi vežbala stepovanje. Ona je nedavno pristupila Mandelovoj Maloj trupi i sada je sa svojom družinom pevala i plesala gde god

bi je pozvali, i to u kitnjastim kostimima koje je Ket šila od restlova iz prodavnice. Džek je ponovo stvarao glavobolje svojoj majci, ali Anđelo nije imao snage da mu zalepi ćušku. Njihov mlađi sin bio je na dobrom putu da postane ulična propalica jer je počeo da se druži s bandom koja se vrzma po sumnjivim mestima. Ko zna šta je radio kada im nije bio na vidiku? Anđelo je strahovao da bi njegov sin mogao da postane žrtva padrona koji su snabdevali ilegalne točionice pića širom grada, nemilosrdno vrbujući dečake koji su radili za njih za neki sitniš. Anđelo se ponovo nakašljao. Već nedeljama mu nije bilo dobro. Nije imao snage čak ni da se popne uz stepenice. Svi su znali da je njegova stara boljka ponovo proradila, mada se on svojski trudio da to sakrije. Frenki je na drugom kraju sobe pokušavao da uči za prijemni ispit, uprkos larmi koju je dizala njegova sestrica Pati. Anđelo je skrenuo pogled ka portretu Bogorodice, tražeći utehu. Kako je mogao da izađe na kraj sa svima njima? Kako Džeku da skreše krila i natera Pati da se utiša? Pošto je Ketlin ponovo počela da radi u prodavnici irskog lana, njemu je zapalo u dužnost da zauzdava raspuštenu bandu. Nikako nije mogao da potisne izjedajući strah da mu vreme ističe. Godinama nije prekoračio crkveni prag, ali odnedavno je redovno odlazio na ispovest kod starog oca Bernarda. Lekar mu je rekao da su mu pluća puna prašine iz zagađenog vazduha i da je to, u kombinaciji s posledicama preležanog gripa, moglo prerano da ga odvuče u grob ako sebi pod hitno ne priušti malo odmora i svežeg vazduha. Ketlin je bila raspamećena od brige. Zahtevala je da se presele negde na selo, ali to je bilo lakše reći nego učiniti. Ketlin je već bila na izmaku snaga, a Džeko je to koristio pa je počeo učestalo da beži iz škole da bi skitao sa svojom bandom. Frenki se ponudio da napusti školovanje i da se zaposli u prodavnici kod strica Salvija, ali Ket nije htela ni da čuje. „Došli smo ovde da stvorimo bolji život, ako ne za sebe, onda bar za našu decu. Ne dolazi u obzir da napustiš školu, Frenki. U Crkvi Blaženog pričešća kažu da su izuzetno zadovoljni tvojim napredovanjem i da će za tebe sigurno biti mesta u juniorskoj bogoslovskoj školi. Mi ćemo već nekako preživeti. Džek će se prizvati pameti pa ćemo se još i ponositi njime, a naša mala Pati jednoga dana nastupaće pod brodvejskim reflektorima, ako joj je verovati na reč.” Ketlin se osmehnula, ne želeći da njena mezimica primeti strepnju koja joj je morila dušu. Anđelo se još nikad nije osećao tako bespomoćno. Kad bi samo smogao snage da bude pravi muž i otac, umesto da gleda kako život prolazi mimo njega. Već je bilo dovoljno loše što je Frenkijeva glava bila puna latinskog, grčkog, matematike i Biblije. I onih verskih himni i božićnih pesama koje je pevao u crkvenom horu uz pratnju orgulja. Još od prvog pričešća, Frenki se ni na trenutak nije udaljio od crkve, iako mu se Anđelo otvoreno podsmevao. Anđelo se zbog toga stalno svađao sa svojom suprugom, ali je ona ovog puta čvrsto naumila da istera po svome.

„Ako ga Gospod poziva da bude sveštenik, ko si ti da to sprečiš?” ,,Ja sam mu otac i kažem da nema šanse da moj sin pristupi crkvi.” ,,A ja sam mu majka i kažem da će baš to da učini.” A kada mu se bolest pogoršala toliko da je počeo da se bori za vazduh, više nije imao snage da se raspravlja s Ketlin, pa čak ni vremena da brine zbog takvih stvari. Ubrzo je završio u krevetu napravljenom od dve spojene kožne fotelje. Nemoćno je zurio kroz prozor, posmatrajući konjske zaprege, slušajući automobilske sirene i trudeći se da izgleda hrabro dok je čekao da mu sveštenik dođe u poslednju posetu. Naslanjao se na jastuk i piljio u malu kutiju u kojoj je čuvao fotografije svoje prve supruge Marije i bebe koju nikad nije stigao da upozna. I, naravno, onu sićušnu cipelicu. Svi su znali priču o čipkastoj cipelici koja je, kako je Anđelo verovao, pripadala njegovoj prvoj ćerkici. „Ona je živa”, govorio je, slabašno se osmehujući i pokazujući ka ulici. „Moja mala Alesija... ona je tamo negde. Znam da jeste.” Tada bi spustio šaku na srce i po ko zna koji put počeo da ispreda priču o tragediji Titanika, priču koji su svi u njegovoj porodici već znali napamet: kako je čuo tu vest dok je bio na gradilištu, i kako je čekao Mariju i Alesiju u pristaništu, ali one se nisu pojavile, i kako je svakog dana odlazio u poslovnicu kompanije Vajt star, gde je rođenim očima video njihova imena na spisku nestalih putnika. Kada bi, uzrujan uspomenama, počeo da se davi i kašlje, Ketlin ga je smirivala: „Ako je stvarno tamo negde, ona će te jednog dana pronaći... a ako nije, onda će te čekati na nebu, zajedno sa svecima.” Jednog dana u posetu mu je došao porodični lekar, zajedno s kolegom iz bolnice, koji ga je nekoliko puta lupnuo u grudi i naredio mu da duboko udahne. „Treba da ode daleko od grada, negde gde će moći da se nadiše dobrog morskog ili planinskog vazduha”, ozbiljno je rekao. Anđelo je prasnuo u smeh. „Zar vam ja ličim na čoveka koji je dobio na lutriji? Zar ne vidite koliko gladnih usta treba da prehranim?” Podrugljivo se osmehnuo, okrenuvši se ka Đaniju Falkoneu, koji je bio čestit čovek, ali je živeo u nekom drugom svetu. ,,Ja sam otpisan slučaj. Hoću samo da znam koliko mi je vremena ostalo.” Lekar je ignorisao njegovu opasku. „Kao što je svima poznato, vi ste izgubili suprugu na Titaniku. Još postoji fond za žrtve brodoloma pa biste mogli da zatražite izvesno obeštećenje. Osim toga, vaše zdravlje pretrpelo je ozbiljne posledice dok ste bili u vojsci, zar ne? Mogli biste da zaigrate na obe karte, Anđelo.” ,,Ja nisam socijalni slučaj.” „Treba da poslušaš doktora”, molećivo je rekla Ketlin sevnuvši božanstvenim očima. „Te pare omogućile bi ti da odeš negde i da se izlečiš. Ako dobiješ pomoć, moći ćeš da kupiš lekove.” „Moja bolest je neizlečiva. To su mi već mnogo puta rekli.”

„Nemojte sebi unapred da naručujete mrtvački pokrov. Medicina je u posleratnim danima dosta napredovala.” „Gde bih mogao da odem? Negde na zapad?”, upitao je Anđelo, osetivši kako mu preporođena nada struji kroz vene. „Mogao bi da uradiš nešto još bolje, Anđelo.” Ketlin je zamahala nekim parčetom papira ispred njegovog lica. „Šta kažeš da odeš u Italiju, da ponovo osetiš morski vazduh i planinski vetar koji duva s toskanskih brda? To ti je šansa da još jednom vidiš roditelje pre nego što napuste ovaj svet. Već sam predala formular za finansijsku pomoć. Lekar će potpisati našu molbu.” „Ali šta ćemo s decom? To je dug put...” „Deca će ostati sa mnom. Ovo je tvoje putovanje. Sada je najvažnije da se izlečiš. Ne želim da te izgubim. Znaš koliko te svi volimo.” Anđelo je osetio kako mu suze teku niz obraze. ,,Ti si dobra žena.” „Znam i zato moraš da ostaneš uz mene. Treba zajedno da obavimo još mnogo toga. Zar ne misliš da vredi pokušati?” Zureći u ozbiljno lice svoje supruge, Anđelo je klimnuo glavom. A kada su svi napustili sobu, zavalio se na jastuk i ispustio uzdah olakšanja, razmišljajući kako će ponovo videti svoj zavičaj.

84 AKRON Selest se pažljivo obukla za najvažniju posetu svog života. Bila je strašno nervozna. Satima je sedela u vozu, obuzeta strepnjom što se vraća na mesto koje joj je donelo toliko i sreće i tuge. Samo joj je pomisao da će ponovo videti Rodija pomogla da ne posustane. Uoči polaska je poslala telegram, nadajući se da će je neko sačekati na stanici, jer nije znala gde se nalazila Groverova nova kuća. Dan je bio tmuran i oblačan, u skladu s njenim raspoloženjem. Šta ako se ta poseta pretvori u katastrofu? Dok je voz ulazio u stanicu, primetila je visoke fabričke dimnjake, široke ulice zakrčene kamionima i druge pokazatelje industrijskog razvoja. Akron je neumoljivo napredovao. Ona je ostala bar petnaest godina iza njega. Pokupila je kofer i pakete, trudeći se da suzbije drhtavicu. Bila je tako usplahirena da se osećala kao svezana vreća. Tada je na železničkom peronu ugledala poznato lice: lice svog sina, koji više nije bio onaj bucmasti dečak u nikerboker odelu, već vižljasti mladić s bujnom, plavom kosom, u sakou i flanelskim pantalonama. Lično je došao da je dočeka. To je valjda bio dobar znak. Knedla joj je zastala u grlu kada je krenuo ka njoj, visok i naočit. ,,Oh, Rodi! Da samo znaš koliko si mi nedostajao!” Poželela je da ga zagrli, ali nije htela da ga postidi otvorenim izlivom emocija. Mnogo puta je posmatrale takve prizore dok su se njeni klijenti opraštali sa svojim sinovima, pre nego što bi ih ona povela ka internatu: mlađi

dečaci privijali su se uz roditelje, ali stariji su samo gutali pljuvačku i kašljucali, glumeći da im rastanak ne pada teško. „Lepo izgledaš.” Rodi se učtivo osmehnuo pruživši joj ruku. „Jesi li dobro putovala? Baka očekuje da joj se pridružimo na čaju. Dopašće ti se nova kuća.” Poneo je njen kofer i uhvatio je podruku. Selesti je došlo da zaplače od tuge. Zar je duga razdvojenost rezultirala tim učtivim i usiljenim dočekom? Ko je taj mladić? Odjednom ju je obuzeo strah. Izgubila sam ga. Stvari više nikad neće biti iste. A tada joj je kroz glavu prošla još jedna strašna pomisao. Kako će nastaviti da živi kada se ti dragoceni trenuci okončaju? Ipak, bila je tu. Konačno je uspela da ostvari dugo sanjani san. Ništa nije moglo ni smelo da pokvari taj dugo očekivani susret. Groverova nova kuća delovala joj je apsurdno: kao razmetljiva kopija italijanske vile, pretrpana kulama i izrezbarenim kamenim ukrasima. Imala je formalan prilaz s prednje strane i široku gvozdenu kapiju koja je već bila otvorena. Harijet je stajala pred vratima, kao senka one žene koju je nekada poznavala, ostarela i smežurana, u dugoj tamnosivoj suknji i staromodnoj bluzi s nabranom čipkom, koja je poticala još iz predratnih dana. Kosa joj je znatno osedela, a počela je da nosi i naočari. „Znači, uspela si”, prozborila je ledenim tonom koji se nikako nije mogao pomešati s učtivošću. ,,Da, konačno sam ovde. Ne mogu da poverujem koliko je Rodi porastao.” „Grover je zauzet nekim poslom, kao i obično, pa ćemo neko vreme imati kuću samo za sebe. Roderik će te odvesti do tvoje sobe. Čaj će biti serviran na letnjoj terasi u četiri. Sigurno želiš da se prvo malo osvežiš i odmoriš.” Ovo će biti teže nego što se nadala, pomislila je Selest, ali je bar mogla da se uteši činjenicom da Grover nije tu. Podigla je pogled ka nebu koje je počelo da se razvedrava. „Više bi mi prijala jedna šetnja, da se malo razmrdam nakon dugog sedenja u vozu. Rodi, možeš li da mi pokažeš neko mesto gde mogu da se nadišem svežeg vazduha?”, upitala je, okrenuvši se ka svom sinu. Sada joj je bilo najvažnije da ostane nasamo s njim. „Mogli bismo da odemo do Kajahoga vodopada. Šetnja pored reke će ti sigurno prijati, ali ne u tim cipelama”, odgovorio je Rodi, osmehnuvši joj se s visine. Selest i dalje nije mogla da poveruje da je toliko porastao. „Daj mi pet minuta da se raspakujem i presvučem. Ne brini, imam odgovarajuću obuću”, rekla je, trudeći se da zvuči ležerno, ali i dovoljno odlučno. „Možemo li malo da pomerimo tu čajanku, bako? Recimo oko pet?”, upitao je Rodi. „Dobro, ako baš morate.” Harijet je uzdahnula i dohvatila zvono za poslugu. „Ali nemojte da kasnite.” „Zar sam nekad zakasnio?”, našalio se Rodi, razvukavši usne u širok osmeh. Selest se donekle opustila. Kroz dušu joj je zažuborio slabašan potočić

nade. Ako sve protekne kako treba, to će im poslužiti kao odskočna daska za naredne susrete. A onda će se možda, možda jednoga dana, Rodi vratiti kući.

Rodi nije mogao da veruje da je njegova majka stvarno tu, da zajedno šetaju niz stazu kraj reke, kao da nikad nisu ni bili razdvojeni. Usput mu je prepričavala vesti iz Engleske: kako se ujka Selvin vratio svojoj profesiji da bi se borio za prava ratnih veterana, i kako je Ela počela da pohađa umetničku školu, i kako je gospodin Makadam držao predavanja na Teološkom koledžu i igrao za tamošnji kriket tim. U glavi su mu izranjale slike drvoreda duž puta ka Crvenoj kući, starog kestena i kapije koja je vodila ka mostu nad kanalom u Stritheju. Video je vremešnu gradsku katedralu obasjanu svetlošću sveća i dečake koji su stajali u pevnici. Sve je izgledalo tako stvarno, a opet tako daleko. Bio je to neki drugi svet, svet koji je pre toliko godina ostavio za sobom. Mama ga je pitala kako mu je u školi i šta je njegov tata planirao nakon toga: da ga upiše na Harvard ili Akronski univerzitet u gradu. Nije shvatao zašto ga je to pitala. Nekada je maštao da se upiše na Oksford, u ono vreme kada mu je gospodin Makadam pričao o vožnji po reci i veslačkim trkama, o starim kamenim koledžima i ragbi utakmicama, ali sve je to bilo tako davno, pre nego što se doselio ovde. Bilo je toliko pitanja koja je želeo da joj postavi, a slutio je da i ona ima gomilu pitanja za njega. Sigurno je želela da sazna zašto ih je napustio, ali je zasad bilo bezbednije da se drže ležernijih tema i pukog ćaskanja. Poveo ju je ka Portidž Patu, do statue Indijanca s kanuom. „Nekad sam često šetala ovuda... nekada davno, pre tvog rođenja.” Majka se setno osmehnula zureći preko pejzaža. Već je zaboravio koliko je bila lepa i kako joj se kosa presijava na suncu, blistava poput zlata. „Zašto smo otišli odavde?”, odjednom je rekao, izustivši pitanje koje ga je godinama mučilo. „Zato što tvoj otac i ja nismo mogli da se složimo oko mnogih stvari.” „Znaš li da on sada ima devojku po imenu Luela? Ona je veoma lepa, ali je tek malo starija od mene. Zašto te otac toliko mrzi?” Primetio je da se njegova majka štrecnula zbog tolike neposrednosti. „Zato što sam se drznula da mu se suprotstavim i što sam odbila da sve radim onako kako on želi, a on ne voli kada mu neko otkaže poslušnost.” ,,Da li te je nekad udario?”, upitao je Rodi. Selest je naglo zastala, šokirana njegovom otvorenošću. ,,Ko ti je to rekao?” „Niko, ali video sam kad je jednom udario baku. Nije mogla da pronađe nešto što je tražio, pa ju je gurnuo, a ona je pala na pod. Zašto ga obuzima takav bes?” ,,Da li je i tebe nekad udario?” Rodi je nazreo ledeni prizvuk u majčinom glasu.

„Samo jednom, davno, kada sam bio drzak prema njemu. On baš ne voli ljude, zar ne?” Zašto je s njom pričao o takvim stvarima, upitao se i naglo se zarumeneo. Majka je ponovo zastala, pokušavajući da pročita ono što mu je pisalo na licu. „Rodi, ne smeš da ostaneš u toj kući. Trebalo je ranije da mi kažeš.” „Kako sam mogao da ti kažem? Imam osećaj da sam ja kriv za sve... zato što sam otišao od vas. Žao mi je što sam vas toliko nasekirao, i to baš kada je deda umro.” „Bio si mali. Šta ti je Grover rekao kada si odlučio da pođeš s njim?” Rodi je postiđeno slegao ramenima. „Ništa. Naprosto je zaključio da sam zbog toga došao u London. Otišli smo do ambasade, a onda do nekog pozorišta. Posle sam se uspavao, a kada sam se probudio, već smo bili u Sautemptonskom pristaništu. Sve je unapred organizovao.” Selest ga je pomazila po glavi, zaboravivši na želju da mu očita čestitu bukvicu. „Siroti moj dečače, sigurno si bio strašno zbunjen. Tvoj otac je navikao da mu se niko ne suprotstavlja. Mislim da je ozbiljno bolestan.” ,,Ne smeš tako da govoriš”, pobunio se Rodi. ,,On mi je otac.” Rodi nije hteo da sluša takve stvari pa neka su i istinite. „Pravi muškarac ne mora da mlati one s kojima živi da bi ga slušali. Napusti njegovu kuću... ili pođi sa mnom”, kolebljivo je ponudila. ,,Ne mogu. Ovde mi je lepo. Već sam se navikao. Ohajo je sjajno mesto za kampovanje i šetnje po prirodi. Ovde imam društvo, a baka je dobra prema meni. Kad bih se vratio u Ličfild, tamo više nikog ne bih poznavao.” Primetio je kako se majka naslanja na jednu stenu, kao da je bila ošinuta njegovim rečima. „Hoću samo da znaš da sam te odvela odavde zato što Grover ima tu surovu crtu. Šta misliš, kako bi te vratio ovde da te nije prevario i drogirao? Nije hteo da rizikuje da ga odbiješ i da se vratiš kod mene. Žao mi je što smo ti toliko iskomplikovali život. Naravno, ti si u pravu... ne mogu da tražim od tebe da se opredeliš za mene ili njega. Zato te to više nikad neću pitati. Ti moraš da staneš na vlastite noge, kako Mej kaže. Ja samo želim da vodiš srećan i ispunjen život. Znam da sam sebična. Život mi je prazan otkako si otišao, ali nemam prava da tražim da biraš između nas dvoje. To nije pošteno. Vidim da si ti savršeno kadar da donosiš vlastite odluke kada dođe vreme za to. Samo te molim da svom ocu ne dopustiš da te zastrašivanjem primora da radiš nešto što ne želiš. Možeš li bar toliko da mi obećaš?” Sve je odjednom postalo užasno ozbiljno. Rodi nije bio raspoložen za takvo predavanje. Između njih su pokuljale reči, nezgrapne i teške reči koje su ga zatekle nespremnog. Biće bolje da ostane tu gde jeste, u Akronu. Tu ni u čemu nije oskudevao, a ako bude želeo, čekala ga je sigurna budućnost u fabrici. Nije želeo da se vraća u Ličfild, bar ne trenutno, ali majčine reči su ga ipak ispunile nemirom. Nije želeo da bude uvučen u njihovu svađu. To nije imalo nikakve veze s njim. A opet, na izvestan način, on je bio u središtu svega. Morao je što pre da promeni temu.

Kako su dvoje ljudi mogli da se venčaju, a da se potom pretvore u zaklete neprijatelje? To nikako nije mogao da shvati. Samo je hteo da ga ostave na miru. Nije želeo da razmišlja o onome što se dešava oko njega. Doduše, nije mu se dopadalo što se njegov otac onako istresao na baki Harijet jer se, na neki čudan način, osećao odgovornim i za nju. Njegova majka uspela je da se snađe i bez njega. Ona je imala brata, Mej i Arčija. Rodi je želeo da njegov susret s majkom što lepše protekne. Laknulo mu je što su i dalje bili prijatelji. A opet, osećao je neko otuđenje, kao da više nisu bliski kao ranije. Susret s njom ponovo je oživeo staru čežnju i uspomene. Međutim, našao je neko svoje mesto i nameravao je da tu i ostane.

85 NOVEMBAR 1926. Mej je osećala kako se neko obličje nadvija nad njenom posteljom, ali je jedva mogla da otvori oči. Šta joj se to dešava? Ležala je u krevetu, slomljena i iscrpljena. Sve što je želela bilo je da ponovo utone u san. Svaki udah zahtevao je nadljudski napor. Bolničarke su se vrzmale oko nje po vasceli dan i noć, a ona je samo želela da je ostave na miru i da je puste da zaspi. Sirota Ela moraće sama da se snađe. Selest je ne bi napustila, ali ona je bila daleko. Kako je samo čeznula da vidi dobroćudno lice svoje prijateljice i da oseti utešan stisak njene šake. Morala je da joj kaže neke stvari, da zbaci breme koje joj je pritiskalo dušu pre nego što bude prekasno. Nije bilo šanse da dobije tu bitku. Nije morala da bude lekar da bi to zaključila. Ipak, ni zbog čega nije žalila. Sada će se konačno pridružiti svom Džou i Elen. Neće morati još dugo da čeka, razmišljala je, lebdeći na granici između jave i sna. Njen život je bio jedna velika laž i nije želela da izađe pred Tvorca pre nego što se ispovedi nekome kome veruje. To nije mogla da kaže ni vikaru ni lekarima. To je morao da bude neko ko će umesto nje razmrsiti klupko, na ovaj ili onaj način. Na ovom svetu postojala je samo jedna osoba kojoj je mogla da veruje. Siroti Selvin ju je svake noći posećivao. Lice mu je bilo iskrivljeno od brige, kao da je stvarno mario za nju, ali on nije bio taj. Selvin je bio dobar čovek. Da je bila pametnija, mogla je malo više da se potrudi oko njega, ali oni nisu pripadali istoj klasi i sigurno ne bi bili dobar spoj. Osim toga, već je ugrabila svoj delić sreće s Džoom. Oh, njen dragi Džo! Ponekad joj se činilo da ga vidi kako lebdi u podnožju bolničkog kreveta, samo u košulji, kao da je upravo došao iz fabrike, donoseći miris piljevine. Već joj je dojadilo da se bori s bolom, slabošću i strašnim glavoboljama koje su je terale da se oseća kao da joj je neko stavio mozak u mengele. Više nije imala šta da traži na ovom svetu. Eli će biti bolje bez nje. Sada će moći da

nastavi vlastitim putem. Ona bi je samo sputavala svojom prostotom i neobrazovanošću. Ela će moći da se druži s otmenim svetom i da izgradi vlastito ime. Nije htela da joj bude na teretu. Ispustila je slabašan uzdah. U tome je bila glavna caka. Ta devojčica nije bila njena Elen. Iako je među njima postojala izvesna bliskost, da li je to bilo dovoljno da potraje za čitav život? Kada bi samo mogli da otkriju njeno pravo poreklo. Kucnuo je čas da obznani istinu, ako smogne snage da to izbaci iz sebe. S mukom je otvorila oči. Na svoje olakšanje, primetila je da je senka, koja se nad njom nadvijala, Selvin. „Zvala si me da dođem... Trebalo bi da se odmoriš.” „Tamo gde idem moći ću da se odmaram do mile volje. Zato me slušaj, dok još imam daha. Moram da vidim Selest. To je jedino što me održava u životu. Zašto je još nema? Zar ne zna da sam ovde?” „Uskoro će doći”, utešno je rekao Selvin, ali Mej je već gubila strpljenje. „Pazićeš na Elu, zar ne?” „Naravno da hoću. Hajde sad, moraš da se odmoriš. Svi želimo da se što pre oporaviš. I ja to želim.” Pružio je ruku ka njoj. „Potrebna si nam.” ,,Ne, nisam vam potrebna. Biće vam sasvim dobro i bez mene. Obećaj mi da ćeš mojoj Eli pružiti dom.” „Naravno... uvek. A sad se malo odmori.” „Neću se odmoriti dok ne vidim tvoju sestru. Moram nešto važno da joj kažem.”

86 Trećeg dana Selestine posete, Harijet je zastala u hodniku, nervozno trljajući šake. „Tvoj otac se ranije vratio, Roderiče. Čeka vas u salonu.” „Odlično”, rekla je Selest prkosnim tonom. „Došlo je vreme da se pogledamo u oči.” Harijet je krenula za njom, ali Selest joj je preprečila put. „Hvala vam, ali to ću sama obaviti. Ono što imamo da kažemo jedno drugom nije namenjeno tuđim ušima.” Uprkos prividnoj hrabrosti, Selest je osećala kako joj boja nestaje s lica dok je ispravljala suknju i skupljala snagu za predstojeći susret. Nisam više onaj plašljivi miš, ponavljala je u sebi raspirujući svoju borbenost. Sada sam ravna njemu, i više od toga. „Dakle, moja zabludela supruga odlučila je da se vrati.” Grover ju je pažljivo odmerio, stojeći pored kamina s palčevima zakačenim za džepove prsluka. „Grovere”, prozborila je ona ignorišući njegovu zajedljivost, „drago mi je što konačno možemo da popričamo. Vidim da se lepo staraš o Rodiju. Zahvaljujući školi i Harijetinom vaspitanju, postao je pravi džentlmen.”

„Pošto si ustanovila da se tvoj sin nalazi na najboljem mogućem mestu, sada možeš mirne duše da se vratiš u Ličfild, je li?” Zašto je uvek morao tako podrugljivo da govori o njenom rodnom gradu? „Nisam baš sigurna u to. Akron se teško može nazvati svetskom metropolom, zar ne?” „Ali je svakako jedan od najbogatijih gradova u Ohaju. Čitav svet s divljenjem posmatra ovdašnji napredak: razvoj automobilske, avionske i gumarske industrije. Roderiku će ovde biti otvorena mnoga vrata.” „Nisam baš uverena da on to želi. U njegovim očima mogu da pročitam žudnju da upozna svet”, primetila je Selest. „Mislim da bi trebalo da putuje.” Podigla je pogled, nadajući se da će u Groverovim očima nazreti plamsaj odobravanja, ali on je samo stajao pred njom, krut i neumoljiv. Ostario je, primetila je. Kosa mu se prošarala sedim vlasima, obrazi su mu se zamrljali crvenim flekama, a oko pojasa su počele da mu se gomilaju masne naslage. Delovao je kao model sredovečnog muškarca. Grover se nakostrešio, kao da joj je pročitao misli. „Tebe se više ne tiče šta će on raditi. Imam planove za njegovu budućnost.” „Možda Rodi ima vlastite planove”, uzvratila je. „Prestani da mu tepaš, kao da je beba. Njegovo ime je Roderik.” ,,Za mene će uvek ostati Rodi.” „Kako god hoćeš. Dakle... došla si, videla si ga i sad možeš da ideš.” Međutim, Selest je stajala kao ukopana. Više se nije plašila da mu se suprotstavi. Groverovo ponašanje svodilo se na puko blefiranje i prodavanje magle. Nije mogla da poveruje da ga je nekad smatrala privlačnim. Šta je, zaboga, videla u njemu? „Mislim da treba da raspravimo još jednu tačku.” „Zaista? A koju to?”, podrugljivo je upitao. „Naš brak je odavno mrtav. Zar ne misliš da je došlo vreme da okončamo agoniju? Doduše, ja nisam vaspitana da verujem u razvod, ali nas dvoje smo sada totalni stranci. Zašto da nastavljamo s ovom šaradom?” ,,Da li to tražiš zato da bi mogla da se udaš za onog uglađenog pomorca? Ne blefiraj, Selestina. Znam sve o tvom Arčiju Makadamu.” „Arči mi je samo prijatelj, ali Rodi mi reče da ti imaš neku lepu curu.” ,,Ne mešaj Luelu u ovo. Pošto si napustila svoju porodicu, mogao bih da se razvedem od tebe kad god poželim, ali sam iz ličnih razloga odlučio da to ne radim.” Na usnama mu je zaigrao leden osmeh. „Ali time samo zbunjujemo Rodija. Što je najgore, dajemo mu loš primer. Teško mu je što mora da bira kome će ostati lojalan.” „O tome je trebalo ranije da razmišljaš, onda kada si napustila svoj dom.” Okrenuo joj je leđa, ali ona nije htela da dopusti da stvari ostanu na tome. „Odlično znaš zašto sam otišla”, odbrusila je. „Iskreno se nadam da se prema svojoj prijateljici ponašaš bolje nego prema meni.” Grover se munjevito okrenuo, prostrelivši je razjarenim pogledom.

,,Ona zna gde joj je mesto, za razliku od tebe. Ako želiš razvod, samo izvoli. Baš me zanima dokle ćeš stići. Rodi zna šta je najbolje za njega.” „Nadam se da si u pravu, zbog njegovog dobra. Njegovo rođenje je jedina dobra stvar koja je proistekla iz našeg braka. On mora da dobije slobodu da odabere vlastiti životni put.” „Jedva je čekao da se otrgne iz tvojih šaka. Iz njegovih pisama sam shvatio koliko se dosađivao”, podrugljivo je procedio Grover. ,,Ma nemoj mi reći! Kakav je to otac koji drogira rođenog sina da bi ga odvukao na palubu poput švercerskog paketa?” Ako ništa drugo, Grover je bar imao dovoljno obraza da se trgne na tu optužbu. „Otac koji zna šta je najbolje za njegovog sina, ako želi da on jednog dana izraste u pravog muškarca”, odvratio je. Ton mu je bio tako leden da je Selest istog časa shvatila da su njeni strahovi u vezi s Rodijevom otmicom bili osnovani. „Kako jedan mali dečak može da zna šta želi? Međutim, sada je dovoljno odrastao da sazna. Savetujem ti da pripaziš šta radiš da bi sebe poštedeo šoka.” Razgovor je postajao sve žučniji i Selest je osetila kako se njen bes razbuktava. „Znaš, onog dana sam se ukrcala na Titanik samo zbog Rodija. Kad sam se vratila nazad, ponekad sam razmišljala da bi možda bilo bolje da sam se utopila.” „Kamo sreće da jesi. Poštedela bi nas velikih nevolja. Mislim da si dovoljno rekla. Vreme je da kreneš.” „Krenuću kad sama odlučim! I kad budem spremna!”, vrisnula je Selest. Bilo joj je muka što se ponovo obrela u istoj prostoriji s njim, ali je istovremeno osećala i neku čudnu snagu. ,,To ćemo još videti... Usput rečeno, stigao je telegram za tebe, nešto u vezi s onom paćenicom koju si primila pod svoje okrilje.” Bacio je telegram preko sobe. Koverat je bio otvoren. Selest ga je na brzinu pročitala. Ošinula je Grovera pogledom punim prezira, znajući da je tu vest promišljeno sačuvao baš za taj trenutak. „Prokleto kopile!” Njegov podrugljivi osmeh joj je sve rekao. Posmatrao je kako joj boja nestaje s lica dok je ponovo čitala telegram. Selest je zavrtela glavom i izjurila iz sobe, besno zalupivši vrata. „Pozovite taksi!”, doviknula je Harijeti koja se nervozno vrzmala ispred vrata. „Moram da se vratim kući.” Nešto kasnije, Selest je stajala na peronu, pridržavajući na brzinu spakovan bprtljag i čekajući voz za Njujork. Kiša je uporno lila. Rodi je bio šokiran vešću o Mejinoj iznenadnoj bolesti. Međutim, najviše ga je šokirala činjenica da je njegov otac skrivao telegram nekoliko dana. ,,Obećavam da ću pisati Eli. Žao mi je što moraš da ideš. Šta ti je otac rekao kada si se toliko uznemirila?”

„Ništa što već nije bilo rečeno. Ali sada moram da se vratim. Znam da ćeš uspeti u onome što želiš, kakvu god odluku da doneseš. Verujem da ćeš, kada dođe vreme za to, uraditi ono što je najbolje i najpoštenije. Ništa ne može da prekine spone koje nas vežu, ali sada moram da se vratim. Ovo mi zvuči ozbiljno. Znaš da mi je Mej kao sestra. Nas dve možda potičemo iz različitih klasa, ali zauvek ćemo ostati povezane onim što smo doživele na Titaniku. To je teško objasniti rečima. Možda ćeš i ti jednog dana doživeti nešto slično pa ćeš moći da me shvatiš. To je posebna vrsta prijateljstva, nešto neuporedivo, nešto što je iskovano u ognju strašnog događaja. Ponekad mislim da će me prizori Titanika proganjati čitavog života, ali zauvek ću mu biti zahvalna što sam na njemu upoznala Mej. Ona je godinama pazila na mog oca. I bila je uz mene kada je on umro i kada si ti... Nadam se da shvataš zašto moram da se vratim.” Rodi je klimnuo glavom, shvativši da njegova majka nikad pre toga nije pričala o tom čudnom prijateljstvu. „Samo ostani veran sebi, mladiću”, nastavila je. ,,Ne dopusti da ti bilo ko soli pamet. Tvoj otac je duboko nesrećan čovek. Molim te da zbog onoga što si video pod krovom svojih roditelja ne pomisliš da svi brakovi izgledaju tako.” Dok je voz brektao ulazeći u stanicu, Selest je uspaničeno pomislila da se možda zauvek rastajala od svog sina. „Bićemo u kontaktu, važi? Nadam se da ćeš nam jednog dana doći u posetu”, rekla je kroz plač. „Tako mi je teško što moram da te napustim.” Ispružila je ruku ka njemu, zaslepljena suzama. ,,Ne brini, mama, jednog dana ćemo ponovo biti zajedno. Obećavam da ću ti pisati i da ću razmisliti o svemu. Ipak si došla... oduvek sam znao da ćeš doći. Ti si jedina mama koju imam i koju bih ikada mogao da poželim.” Rodi se savio ka njoj i čvrsto je zagrlio. Selest je tiho zajecala, preplavljena zbunjujućom mešavinom olakšanja, agonije i straha. „Čuvaj se, sine, čuvaj se...” „Vidimo se”, doviknuo je Rodi kada se ukrcala na voz. Selest je zastala kraj prozora da bi bacila još jedan pogled na svog milog dečaka. Rodi je koračao uporedo s vozom do samog kraja perona, a onda je voz ubrzao i on je nestao s vidika. Selest se okrenula od prozora i progutala knedlu. Bilo joj je teško što je morala tako iznenada da ode, ali šta je drugo mogla da učini? Predstoji joj dugo putovanje kući. Ako ništa drugo, bar će imati dovoljno vremena da razmisli o onome što se desilo s Groverom i da se priseti svih onih šetnji i razgovora s Rodijem. Ali šta je čeka u Ličfildu? Ovoga puta morala je da se vrati na vreme. Valjda se istorija neće ponoviti? Nikad joj se nije ukazala prilika da se oprosti s majkom. Nadala se da će joj se Bog ovog puta smilovati i udeliti joj bar malo dragocenog vremena s Mej.

Selest je sa stanice nastavila pravo ka bolnici, moleći se da se Mej u međuvremenu oporavila. Nadala se da će je zateći kako sedi na bolničkoj postelji i šaljivo joj prebacuje što joj je trebalo toliko vremena da stigne. Tokom

plovidbe je skovala plan da je odvede negde na odmor, možda u Vels, ili u inostranstvo, ako uspe da je nagovori da pređe Lamanš. Ali kada je ušla u sobu i ugledala svoju prijateljicu, noge su joj se odsekle od šoka. Malo je nedostajalo da se stropošta. Mej je bila u polusvesnom stanju i nije mogla da diše bez maske. Bila je tako slaba i oronula da ju je Selest jedva prepoznala. Ali mermernosive oči naprasno su oživele kada se okrenula ka njoj. „Ovde sam, Mej. Stigla sam i neću mrdnuti odavde dok ti ne bude bolje.” Mej je odgurnula masku za kiseonik. „Bilo je krajnje vreme”, zaroptala je. „Samo sam tebe čekala. Već sam mislila da nećeš stići na vreme.” Ponovo je počela da se bori za dah. „Moram nešto da ti kažem....samo tebi.” „Šta to, mila?” Selest je jedva uspevala da uhvati njene reči. Grlo joj se tako steglo da je mislila da će se ugušiti. „Nešto o Eli i onoj noći na Titaniku. Moraš to da joj kažeš”, rekla je, slabašno uzdahnuvši. „Ona nije moja. Nikad nije bila.” Ah, ne opet! Mej je ponovo počela da bunca, pomislila je Selest, slomljena tugom i umorom od dugog putovanja. „Ćuti, Mej. Ja sam bila tamo, sećaš se? Videla sam kako je držiš u naručju.” Nadvila se nad njom da bi je utešila, ali Mej ju je odgurnula. „Dali su mi pogrešnu bebu, a ja to nikad nikome nisam rekla. Žao mi je... ali Bog mi je svedok da govorim istinu.” Mej se stropoštala na jastuk, iscrpljena tim turobnim priznanjem. „Jesi li sigurna?” Selest je bila kao paralisana. Da li je to bila istina? Da li je Mej te strašne noći stvarno uzela tuđe dete? „Majka ume da prepozna svoje čedo... a naročito ako umesto deteta s plavim dobije dete s crnim očima...” ,,Ko još zna za to?”, prošaptala je Selest. ,,Oh, Mej, zar nakon toliko godina...” „Nisam mogla da je pustim... pogotovo kada sam shvatila da je moja Elen mrtva. Draga Selest, žao mi je što sam ti na vrat natovarila takvo breme. Preklinjem te da mi ostaneš prijateljica i da mi pomogneš da to ispravim”, prošaptala je. Snaga ju je već izdavala, a oči su joj se zamaglile. Pogled joj je bio prikovan za podnožje kreveta, za nešto što je samo ona videla. „Daću sve od sebe”, promucala je Selest boreći se s vrtlogom misli. „Morala sam nekome da kažem.” Mej je ponovo utonula u jastuke i duboko uzdahnula. Ispustila je neki dug, roptavi zvuk, a onda je zavladala gluva tišina. Mej je stigla do kraja puta. Selest je, pritisnuta turobnom izvesnošću, znala da je njeno putovanje tek počinjalo.

Selest je zatekla Selvina kako zuri kroz prozor u bolničkom hodniku. Nemoćno je odmahnula glavom. „Gotovo je. Ništa ne shvatam. Kako je obična ogrebotina mogla da napravi takvu pustoš u njenom telu?”

„Dobila je trovanje krvi. Krajnje prosta stvar, s fatalnim posledicama. U ratu sam se nagledao takvih slučajeva. Sirota Mej... nije zaslužila takvu sudbinu.” Selvin je teško uzdahnuo. „Gospode, baš će mi nedostajati. Svađali smo se oko svega i svačega, ali ona je bila jedna vraški snažna žena. Podigla me sa samog dna i održala mi nekoliko važnih lekcija, nateravši me da se postidim svoje slabosti... Život je tako nepravedan!” Selest je primetila da je njen brat bio na ivici suza i da je jedva obuzdavao emocije. „Treba mi jedno piće, nešto stvarno žestoko. I nije me briga da li će me neko videti.” „Hoćeš da odemo do Džordža?” „Bilo gde, samo me vodi odavde. Misliš da poznaješ svoje prijatelje u dušu, a onda... Oh, Selvine, moramo da razrešimo jedan problem... ozbiljan problem.” „Polako, curo. Moraš da se smiriš. Znam da si doživela strašan šok, ali prvo moramo da pronađemo Elu. Ona je kod Hejzel. Moramo da joj kažemo.” „Bolje da još malo ostane tamo. Prvo nešto moram da ti ispričam. Nešto što vreme ne može ni da promeni ni da izbriše.” „Dakle, idemo do Džordža?” „Da, bilo gde”, promrmljala je Selest, naprasno klonuvši. Oh, Mej, ti baš umeš da odabereš pravi trenutak. Zar si baš sada morala da mi natovariš na vrat to strašno saznanje? Kako si svih ovih godina mogla da živiš s takvom tajnom? Šta sad da radimo s tom strašnom istinom? Pomislila je na Elu, koja je u tom trenutku bila na sigurnom, s Hejzel i njenom majkom, potpuno nesvesna onoga što je očekuje. Sirota devojka. Kako je Mej to mogla da sakrije od nje? Selest se osećala kao žrtva izdaje, kao da nikad nije zaista poznavala svoju prijateljicu. Sva ona pisma i ljubazni gestovi... A sada je odjednom postala odgovorna za siroče koje je poticalo bog zna odakle. Kako će, za ime sveta, nakon toliko godina moći da saznaju ko je Ela zaista?

87 Ela je sedela na obali kanala, zurila u turobnu vodu i borila se s mučninom. Kako je njena majka mogla tek tako da je napusti? Izgledala je tako spokojno u mrtvačkom kovčegu, s onim blagim osmehom na licu, kao da joj je bilo drago što je pobegla od svih. Pokopali su je pored lekovitog izvora u Nederstouu, a ona je ostala potpuno sama na svetu. Imala je skroman posmrtni obred u Crkvi Svete Marije, nakon čega su priredili zakusku u jednoj maloj gostionici. Hejzel je došla na sahranu sa svojom porodicom, kao i Arči Makadam i nekoliko dama s koledža. Svi su bili ljubazni prema njoj, ali ona više nije imala nikog svog. Život u Crvenoj kući nije bio isti otkad se mama ne vrzma po kuhinji. Eli je bilo drago što je mogla da pobegne na koledž, gde je ljudi nisu neprestano zapitkivali kako se oseća. Ruke bi prestale da joj drhte kada bi ih nečim uposlila.

Ponekad se osećala kao mlitava krpena lutka, ali je uprkos tome gonila sebe da hvata beleške, da čita i uči, da radi bilo šta, samo da potisne bolnu pomisao da će pre ili kasnije morati da se vrati u prazan i hladan dom. Već neko vreme radila je na komadu kamena u kome se, verovala je u to, skrivalo obličje koje jedva čeka da izađe napolje, ali još nije uspevala da ga izvuče na površinu. Njen tutor je stalno pričao kako umetnost predstavlja emocionalnu reakciju na vizuelni svet, ali za nju su to bile puke reči. Emocije su joj bile raštrkane, a ruke neprestano posrtale, remeteći njene napore da uhvati duh kamena. Bila je tako ozlojeđena da je već nekoliko puta od besa bacala alatke. Njenom delu pretila je opasnost da se pretvori u krajnje običnu sentimentalnu statuu, nalik onima koje je viđala na lokalnom groblju. Trebalo bi da je predstavi na izložbi na kraju semestra, što je bila njena šansa da svima pokaže svoje umeće, a ona se i dalje batrgala u neodlučnosti, čas želeći da napravi jedno, a već sledećeg časa nešto sasvim drugo. Dok su te večeri zajedno obedovali, Arči ju je upitao kako je provela dan i ona mu je otvorila dušu. Bila je toliko ozlojeđena da nije mogla čak ni da jede. ,,Ne znam kako to da izvedem. Ništa mi ne pada na pamet”, zavapila je. „Sve je beznadežno.” „Onda više nemoj da razmišljaš o tome”, rekao je Arči. „Izbaci to iz glave i pronađi nešto što će ti pomoći da se opustiš.” Naravno, Arči je hteo da joj pomogne, ali kako da se opusti devojka koja je upravo izgubila majku? Jedino što je mogla da uradi bilo je da prošeta po gradu, da ponovo prođe stazama kojima je nekada koračala s majkom, da potraži utehu u tom tužnom hodočašću, prisećajući se usput sitnih detalja iz zajedničkog života. U subotu ujutru zatekla je sebe kako napušta Lombardske vrtove, gde se nalazila stara kuća u kojoj su nekada živele, i kako kreće ka Ulici Dam, penjući se ka katedrali, kao da je krenula u posetu kanoniku Foresteru. Noge su je ponovo odvele do zapadnog pročelja, do statua na koje je već gledala kao na svoje stare prijatelje: statue svetaca, starozavetnih proroka i Mojsija i male kipove arhanđela Gavrila, Mihaila, Urila i Rafaila. I u katedrali je bilo mnogo lica i grotesknih obličja koja je trebalo istražiti, kao i divna skulptura Usnula deca, koju je izradio Fransis Čantri. Dok je sedela u uglu katedrale, Ela je već znala da će njen model biti neko sasvim obično lice, verovatno tužnih crta koje će svedočiti o teškom životu koji se skriva iza njih. Pomislila je na strogo i tužno lice kapetana Smita koji zuri ka pučini, nasukan u Muzejskim vrtovima. Koliko je puta njena majka stajala pred tim spomenikom očiju punih suza? Ela nikad nije mogla da shvati zašto je Mej bila toliko dirnuta tom statuom. Kada se jednom usudila da joj postavi to pitanje, ona je samo odmahnula rukom i promrmljala: „Jednog dana, kada budeš starija... onda ću ti sve objasniti.” A sada više nikad neće moći da razgovara s njom i sva pitanja, koja je opsedaju, ostaće bez odgovora. Baš na tom mestu, među tim kamenim obličjima, Eli je palo na pamet da bi možda trebalo da prikaže baš ono lice koje

je čitavog života poznavala. Zar je u tom kamenu mogla da pronađe bolje nadahnuće od majčinog lica? Odbaciće sve pompezne ideje i usredsrediti se na ono što zaista poznaje. Podigla je pogled ka visokom svodu katedrale. Bilo je to dobro mesto za razmišljanje. Koliko je puta sedela tu, potpuno sama, čekajući da mama završi smenu? Koliko su puta zajedno koračale prolazom između klupa? Gospodin Makadam bio je u pravu. Morala je da sačeka da stvari izrone na površinu. I da je potraže kada za to kucne čas. Da li je njen tutor na to mislio kada je govorio o emocionalnom odgovoru na umetnički objekat? Nije imala ni najblažu predstavu kako će to ispasti, ali vredelo je pokušati. Jedva je čekala da dođe ponedeljak.

88 1927. Semestar se bližio kraju i dugi letnji raspust bio je na pomolu. Selest je sedela u svom vrtu, baškareći se pod zracima zalazećeg sunca. Selvin je otišao u Ličfild na redovno druženje sa starim pajtašima, a Ela i Hejzel na ples, nakon čega će prespavati u Nederstouu. Selest se okrenula ka Arčiju, posmatrajući odsjaj zalazećeg sunca na njegovom isklesanom licu. Arči je delovao opušteno. Pečenje mu je, po svemu sudeći, prijalo, baš kao i prve jagode koje su ubrali u vrtu. „Jesi li razmislio o onome što sam ti ispričala pre neko veče?” Nakon višemesečnog kolebanja, Selest mu je nedavno poverila Mejinu ispovest. Arči je sedeo pored nje, povlačeći dimove iz lule i progovarajući tek poneku reč. „Moram da saznam da li je to istina”, nastavila je Selest, ,,ali odakle da počnem?” ,,Od početka.” Arči se nežno osmehnuo. „Treba da posetiš Mejin rodni grad i da se raspitaš da li se neko seća nje i njenog muža. To nije bilo baš tako davno. Negde mora da postoji zapis o bebinom rođenju i krštenju. Pronađi njihove prijatelje i popričaj s. njima.” „Znam samo da je odrasla u nekom sirotištu blizu Boltona, da je tamo upoznala Džoa i da se potom zaposlila u Horoksovoj tekstilnoj fabrici. Tamo su joj uoči polaska za Ameriku poklonili neke čaršave. Stalno je pričala kako je te čaršave izgubila na Titaniku. Ne želim da prizivam nevolju, ali što više razmišljam o tome, čini mi se da je Mej stalno bila na oprezu, kao da je neko vreba. Nikad se nije vratila u Bolton, što mi je delovalo čudno. Tada sam mislila da nije htela da ide tamo jer je bežala od uspomena, ali šta ako je njena ispovest istinita? Mrsko mi je da pomislim da nas je sve odreda prevarila i iskoristila.” ,,Ma hajde, mi nismo poznavali takvu Mej. Seti se koliko ti je bila verna i kako je čuvala vaše prijateljstvo. Naprosto je u jednom trenutku krenula u pogrešnom smeru i više nije mogla da se vrati nazad. Njena laž je bujala i

bujala, sve dok nije izmakla kontroli. Možemo da pozajmimo Selvinovu krntiju, odemo u Bolton i sprovedemo diskretnu istragu. Koliko da smiriš dušu.” ,,Da odemo?” Selestino srce brže zakuca. „Hoćeš da kažeš da bi pošao sa mnom?” „Naravno. Šta drugo jedan predavač može da radi na raspustu osim da putuje? Posle možemo da nastavimo ka Jezerskoj oblasti. Voleo bih da ponovo vidim Alzvoter i Boroudejl. Neće nam škoditi da priuštimo mali odmor. Naravno, u potpuno legalnim okvirima”, revnosno je dodao. ,,Sa zasebnim sobama i tako to.” „Aha, tako.” Selest je razočarano obesila nos. „Naravno.” „Samo pokušavam da zaštitim tvoj ugled.” Arči prasnu u smeh. „Baš me briga za ugled. Pravo da ti kažem, već mi je dojadilo da guram svoj život u zapećak dok se Grover ne smiluje da mi da razvod. A to se nikad neće desiti.” Zagledala mu se pravo u oči. „Mislim da nas dvoje već predugo čekamo, zar ne? Život ume da bude tako kratak i okrutan. Mej i Titanik naučili su me tome. Zar ne misliš da konačno treba da se posvetimo nama?” Pružila je ruku ka njemu i tiho uzdahnula. ,,Da smo se samo ranije sreli...” „Stvari ne funkcionišu tako. Ne možeš da vratiš kazaljke unazad. Ja sam tada bio oženjen. Onda je došao rat i Alis i Rupert su poginuli.” Zastao je i čvrsto joj stegao šaku. „Mada... ti si svakako u pravu. Ovo je naše vreme, draga moja curo, naša druga šansa za sreću, ali ne želim da se tvoje ime zbog toga povlači po blatu.” ,,Ko će znati ako sebi priuštimo zajednički odmor? Koga se to tiče?”, pobunija se Selest. „Ela će svakako znati. Time joj nećemo pružiti baš dobar primer”, odvratio je on. „Veruj mi, naša mala Ela se na koledžu već svačega nagledala. Koliko juče mi je rekla da jedan od tamošnjih predavača dolazi na posao tako pijan da često moraju da ga odvuku do kreveta u pomoćnoj prostoriji i da zaduže nekog od starijih studenata da mu čita beleške dok se ne otrezni. Doduše, ti takođe radiš na koledžu. Moramo i o tome da razmišljamo.” „Moj privatni život je moja stvar sve dok valjano sprovodim nastavni program i dok moji studenti uspešno polažu ispite. Više me brine tvoja situacija. Ovo je mali grad pun sitnih duša koje jedva čekaju da ti život pretvore u pakao.” „Arči, volim te zbog takve brižnosti. Ne znam kako bih izdržala da ti nisi bio pored mene kad je Rodi otišao i nakon što mi je Grover tako iskomplikovao život. A sad još i ovo s Mej. I čitava ta zapetljancija oko Ele.” Setila se onog prvog slučajnog susreta na palubi Saksonije. Sudbina je ponovo umešala prste, pomislila je. ,,Ti si bio moja stena. Kad samo pomislim kako sam se isprva ponašala prema tebi.” ,,Ah, ledena gospođa Forester... Znao sam da ćeš se jednog dana rastopiti.” Arči se osmehnuo, bacivši pogled na ručni sat. „Pogledaj koliko je sati. Treba da se vratim u stan.”

,,Zašto?” ,,Zato.” Ustao je, spremajući se da pođe, ali ona ga je povukla nazad na stolicu. „Ostani, Arči. Tamo nemaš nikakvog posla, zar ne?”, upitala ga je osetivši kako joj se obrazi žare. „Jesi li sigurna? A šta ćemo sa Selvinom?” „Selvina prepusti meni. On više ne mari za takve stvari. Već smo proćerdali previše vremena. Tvoje mesto je ovde. Ljudi mogu da misle šta god hoće, bar što se mene tiče. Neka misle da si naš novi podstanar, ili šta god. Više me nije briga za to. Straćila sam godine radeći ono što sam smatrala svojom dužnošću. Molim te da večeras ostaneš sa mnom.” „Ako večeras ostanem, više nikad neću moći da odem.” Povukao ju je ka sebi i poljubio je. „Još bolje”, odgovorila je ona. Polako ga je uzela za ruku, zatvorila vrata verande i povela ga uz stepenište, ka spavaćoj sobi. Zašto ne bi ukrali koji trenutak sreće dok su još bili dovoljno mladi da uživaju u tome? Mej im sigurno ne bi zamerila. Ako je trebalo da krene u potragu za Elinim pravim identitetom, s kim će bolje podeliti taj teret nego s Arčijem? Carpe diem – ugrabi trenutak, rekla je sebi, šireći usne u osmeh dok je teatralno otvarala vrata. Predugo si bila mrtva.

89 AKRON Otac je u poslednje vreme pričao samo o tome kako cena gume na svetskom tržištu pada i kako vlasnici fabrika moraju da otpuštaju ljude, smanjuju nadnice i zaustavljaju razvojne programe. Predstavnici gumarskih kompanija iz Akrona razmileli su se po Africi i Dalekom istoku da bi prigrabili jeftinije sirovine, ali cene su i dalje padale. Naokolo se pričalo da je već počelo testiranje novih vrsta guma za kamione i traktore. Svaki eksperiment zahtevao je angažovanje naučnog kadra i brdo para. Gumarska industrija prolazila je kroz krupne promene i tati je bilo teško da drži korak s novim ljudima koji su stupili na scenu i koji su brzo stekli poverenje industrijskih magnata. Zato je sve češće posezao za flašom i postajao sve mrzovoljniji, strahujući za svoj položaj i izlivajući bes na svoje radnike i zbog najsitnijeg zakašnjenja. Neki od njih već su dali otkaz i potražili posao u drugim fabrikama. Zašto bi dopuštali da neki siledžija iskaljuje bes na njima? Baka Harijet trudila se da što više vremena provodi van kuće. Odlazila je u privatne posete i na časove šivenja, izlazila na ručak sa starim prijateljicama, ostavljajući Rodija da na miru uči. Ali Rodi nije mogao da se usredsredi na učenje jer su mu misli bile na drugoj strani.

U stvari, još otkako se njegova mama vratila u Englešku, Rodi je bio ispunjen nekom strepnjom i nemirom, svestan da je sve što je rekla o njegovom ocu istina. Njegov otac je samoživnik koji je bezočno iskorišćavao druge ljude. Doduše, bio je šarmantan prema strancima, ali čim bi gosti napustili kuću, preselio bi se u biblioteku, dohvatio flašu s burbonom i lokao sve dok alkohol ne bi počeo da mu izlazi na uši. Šutnuo je Luelu i počeo da izlazi s nekom drugom devojkom. Potom je i nju zamenio novom curom, koja je bila mlađa od prethodne. Zasipao ih je poklonima, ali nijedna nije dugo ostajala s njim. Rodi je primetio da je poslednja od tih devojaka s većim interesovanjem posmatrala sina nego oca, što ga je užasnulo. Zar je Grover stvarno mislio da su one bolje od mame? Majka je u svojim pismima stalno pominjala Arčija Makadama. Pisala je da se on nedavno doselio u Crvenu kuću, navodno da bi pomagao Selvinu u vrtu, ali to je očigledno bio samo izgovor. Zajedno su posetili Mejin rodni grad da bi njenim prijateljima saopštili tužnu vest, a potom su nastavili ka Jezerskoj oblasti. Napisala je da je kiša sve vreme lila kao iz kabla, tako da im je laknulo kad su se vratili kući. Ela je položila sve ispite i dobila preporuke za diplomski kurs u Birmingemu. Nadala se da će dobiti stipendiju kako bi sa još nekoliko studenata mogla da poseti Francusku. Rodi im je pomalo zavideo zbog uzbudljivog života koji su vodili u Engleskoj dok je on bio nasukan u Gradu gume, gde je sve tapkalo u mestu. Šta je on radio osim što je igrao bejzbol, američki fudbal i tenis s društvom? Apsolutno ništa. Sve češće ga je obuzimao osećaj da je njegov život izgubio svaki cilj i svrhu. Ipak, bio je siguran u jednu stvar: on nije želeo da se zaposli u gumarskoj industriji. Te čudovišne fabrike obavijene oblacima oporog dima nisu mu delovale nimalo privlačno, iako je njegov otac stalno sugerisao da u njima počiva njegova budućnost. Rodi je mnogo više voleo da posećuje novi kamionski depo gde je njegov drugar Vil Morgan radio preko raspusta. Preduzeće Motor kargo osnovali su da prevozi gume iz akronskih fabrika do skladišta i garaža širom zemlje. Nekoliko preduzetnika udružilo je snage i kupilo jedan ogroman kamion, a potom su izdejstvovali licencu za transport robe preko državne granice, do Pensilvanije, Virdžinije i drugih saveznih država. Postepeno su gradili drumsku flotu, potpisujući ugovore sa sve većim brojem prevoznika, sa iskusnim šoferima koji su mogli da prebace bilo kakav teret na bilo koje mesto. Bila je to užasno prosta, a briljantna ideja. Vil je spremno prihvatio izazov i počeo da uči kako se voze ogromne drumske krstarice. Rodi je od njega čuo omamljujuće priče o krstarenju po širokim auto-putevima i testiranju novih transportnih guma za lokalne proizvođače. Ako je to preduzeće moglo uspešno da posluje, razmišljao je, zašto i oni ne bi okušali sreću u tom novom biznisu? Zato je jedne večeri, dok su sedeli za stolom, rekao svom ocu da ne bi bilo loše da osnuju vlastitu transportnu firmu.

„Zašto bih to radio?”, podrugljivo odbrusi Grover. ,,To nije posao za jednog džentlmena.” ,,Za kog džentlmena?”, veselo je odvratio Rodi. „Ovde ne vidim nijednog.” Međutim, njegova šala tresnula je o zid i izduvala se poput probušene gume. „Nisam uložio brdo para u tebe da bi postao kamiondžija.” ,,Pa i ne nameravam, angažovaćemo ljude koji će voziti za nas”, nastavio je Rodi, osećajući da je bio na dobrom tragu. „Doveo sam te ovde da jednog dana zauzmeš moje mesto”, odgovorio je otac ignorišući njegov entuzijazam. ,,Pa dobro... to je samo predlog”, razočarano je promrmljao Rodi. On je i dalje verovao da je njegova ideja da započnu vlastiti biznis imala smisla. Ako stvari u gumarskoj industriji krenu naopako, uvek će biti neke druge robe koju treba transportovati s jednog na drugi kraj države. „Treba da se upišeš na Akronski univerzitet i da se posvetiš nauci. To će ti pružiti pravo usmerenje” započeo je njegov otac. „Ali zašto? Ne mogu da zamislim sebe kao novog gospodina Marksa”, pobunio se Rodi, aludirajući na jednog od najpoznatijih naučnika-istraživača u akronskim laboratorijama. „S obzirom na tvoje ocene, sine, treba da budeš srećan ako uspem da te uguram na bilo koje mesto. Kada sam bio tvojih godina, mene niko nije vukao za ruku.” „Nije baš tako. Deda Parks je dovoljno zarađivao da te pošalje na koledž.” Baš u tom trenutku, baka Harijet se pojavila u hodniku i tata je besno sevnuo očima. „Kakve si mu to koještarije utuvila u glavu? Ako je kompanija Dajmond raber dovoljno dobra za mene, onda je dobra i za njega.” „Nemam ništa protiv tvog posla. Samo mislim da ne moraju svi da budu skrojeni po tvojoj mustri”, obazrivo je odgovorila starica, sluteći da je razgovor krenuo u opasnom pravcu. „Šta to, dođavola, treba da znači?”, dreknuo je Grover skočivši na noge. „Ništa, sine. Roderik naprosto želi da krene vlastitim putem. To je jedino pošteno.” ,,S takvim mozgom trebaće mu sva pomoć koju može da dobije. Nisam ga dovukao preko okeana da bi se jedva provlačio kroz školu. Mora da završi koledž. Parksovi nisu gubitnici.” ,,Ja to ne želim”, pobunio se Rodi. „Koga boli uvo šta ti želiš? Ti si moj sin i uradićeš onako kako ja kažem!” ,,A ako ne uradim, šta onda?” Rodi je osetio kako mu srce bubnja od besa i ozlojeđenosti. „Hoćeš li ponovo da me drogiraš i da me odvučeš kroz fabričku kapiju? Ja ti nisam sluga!” ,,Ne izazivaj me, momče!”

„Hajde, reci! Šta onda?” Rodi se prkosno isprsio, gledajući ga pravo u oči. „Hoćeš li me prebiti na mrtvo ime, kao što si radio s mojom majkom? I kao što radiš s njom?” Uperio je prstom ka svojoj baki koja je šokirano stajala pored vrata. Harijet je počela da uzmiče ka stepeništu, strepeći od novog izliva Groverovog besa. ,,Da mi je samo znati kakvim ti je lažima ona engleska drolja napunila glavu!” „Pazi kako govoriš o mojoj majci! Ti nisi dostojan čak ni da joj obrišeš cipele! Ti si običan siledžija! Više ne možeš da mi zamazuješ oči!” „Kako se samo usuđuješ?!” Grover se ustremio ka njemu, spreman da ga tresne u vilicu, ali Rodi je vešto dočekao napad. Izmakao se u stranu, jednom rukom blokirao očev udarac, a onda se razjareno obrušio na njega. Gnev koji se s godinama skupljao u njemu pokuljao je napolje, dajući mu čeličnu snagu dok je mahnito mlatarao pesnicama. Kada je Grover posrnuo i pao, Rodi je nastavio da ga udara, nateravši ga da se sklupča na podu, bespomoćan i obliven krvlju. „Kako se sada osećaš?”, urlao je dok je baka Harijet pokušavala da ga odvuče od oca. „Rodi! Roderiče, da si smesta prestao s tim! Ubićeš ga!”, vrištala je. „Smrt bi za njega bila preblaga kazna. Mrzim ga. Mrzim ga zbog onog što je uradio ovoj porodici. Sa mnom nećeš moći tako. Nikad više.” Grover se zabezeknuto zagledao u njega. „Sklanjaj mi se sa očiju!”, zaurlao je u poslednjem izlivu besa. ,,Da te nikad više nisam video!” „Sa zadovoljstvom. Povešću i baku sa sobom. Više nikada nećeš dići ruku na nju.” Okrenuo se ka svojoj baki. „Spakuj svoje stvari i idemo odavde. Večeras možeš da prespavaš kod Efi Morgan.” Harijet se ukopala u mestu. ,,Ne, nikud ja ne idem. Ovo je moj dom. Ne želim da se pakosni jezici naslađuju našom nesrećom.” ,,Ne idem bez tebe”, vrisnuo je Rodi, ali ona se nije pomerila. „Obećao sam mami...” Harijet je i dalje nepomično stajala, gledajući u Grovera. „On je moj sin, kakav god bio. Nikad nisam mislila da ću vas videti da se bodete rogovima poput divljih srndaća i da jedan drugom puštate krv, ali sve je još odavno krenulo u tom pravcu. Što se tebe tiče, slobodno možeš da ideš. U ovoj kući više neće biti tuče i svađe.” Podigla je svog sina sa poda. Grover je i dalje delovao ošamućeno. „Još odavno si zaslužio da te neko izmlati, Grovere Parkse. Drago mi je što se Roderik neće pretvoriti u tvoju kopiju. Upropastio si sve što ti je palo šaka. Izgubio si sve što je u tvom životu vredelo, a najgore od svega je što uopšte nisi ni svestan toga. Još nisi, ali uskoro ćeš postati. Ako pod hitno ne promeniš svoje ponašanje, završićeš kao usamljeni džangrizavi starac. Kada spališ sve mostove za sobom, više nema popravke.” Grover se pridigao u sedeći položaj, doterujući izgužvano odelo, kao da je uopšte nije slušao. „Sklanjaj to nezahvalno štene odavde”, procedio je sevnuvši

pogledom ka svom sinu, ,,pre nego što mu pesnicama ne utuvim malo pameti u glavu!” „Zar nikad ništa nećeš naučiti? Tvoje pesnice su već odradile svoje. Roderik će uskoro proći kroz ova vrata i više se nikad neće vratiti ako mu se smesta ne izviniš.” „Zbog čega da mu se izvinim? Zbog toga što znam šta je najbolje za njega?” ,,On nije tvoje vlasništvo. Samo si ga dobio na pozajmicu, da tako kažemo. To je najviše što možemo da očekujemo od svoje dece. Ti si imao svoju šansu. Ne želim da verujem da sam ja kriva što si takav ispao, ali često se pitam... Znaš, tvoj otac i ja smo sigurno krivi što smo ti dopustili da se ponašaš kao neprikosnoveni gospodar. Pogledaj se samo! Ko bi mogao da poželi takvog potomka? Povlačim sve što sam rekla o tvojoj supruzi. Ona je odlično znala šta radi kada je napustila ovaj brod. Pretpostavljam da je nešto naučila na Titaniku. Kada se vratila ovde, shvatila je da je jednu katastrofu naprosto zamenila drugom. Zato te molim da kažeš da ti je žao pre nego što bude prekasno.” Nad kućom se nadvila gluva tišina. Rodi je zatvorio vrata za svojim životom u Ouk Kortu. Mesec je bio visoko na nebu, a svetlucave zvezde obasjavale su mu put dok se spuštao niz kućni prilaz, stiskajući torbu sa svojom odećom. Gde sada da ide? Znao je samo da je konačno slobodan, kao da je s ramena zbacio neki težak kamen koji je godinama vukao sa sobom. Baka je bila u pravu. Više mu nije bilo povratka. Nikad se neće vratiti u tu kuću, ali pod hitno je morao nešto da smisli ako nije želeo da skapa od gladi ili da se smrzne na noćnom mrazu. Dok se odlučnim korakom spuštao ka iskričavim svetlima grada, Rodi je odlično znao kuda se uputio. Presekao je čvor, pokidao sve niti koje su ga sputavale i krenuo u susret novom životu. Uprkos strahu koji mu je romorio u duši, znao je da će na kraju sve ispasti baš kako treba.

90 Bližio se Božić i Selest je pravila spisak stvari koje je trebalo da kupi u mesari, pekari i bakalnici, čvrsto rešena da dolično obeleži praznik čak i u tim turobnim vremenima. Dok je radila, prisećala se kako je Mej spremala Božić. Ona se tako dobro snalazila u kuhinji. Mnoge porodice će ove godine proslaviti praznik na najskromniji mogući način jer je toliko muškaraca ostalo bez posla. Selest je to dobro znala jer je radila u centru za raspodelu hrane i odeće. Na sve strane se pričalo da je zemlja zapala u tešku krizu. Selest je imala tu privilegiju da živi u toplom i ušuškanom domu, okružena ljudima koji su brinuli za nju. Selvin i Arči imali su redovna primanja koja su se slivala u kućni budžet. Oni su bili pravi srećnici i zato je bio red da ono što imaju podele s drugima. Selest je želela da Eli priredi što lepši i veseliji praznik. Za njima je bila teška godina pa će im prijati da se malo razgale. Jelku su

nabavili u Kanok Čejsu, a od jedne lokalne farme naručili su fino podgojenu ćurku. Selest je spremala male čarape s božićnim poklonima, koje će na dobrotvornoj ceremoniji biti uručene siromašnoj deci. Ela je već privodila kraju diplomsku godinu, gde se specijalizovala za vajarstvo i portretnu skulpturu. Radila je kao asistent na juniorskom odseku Birmingemske umetničke škole i svakog dana putovala vozom na posao. Povrh svega, uspela je i da se zaljubi. Ela je identitet svog izabranika isprva držala u takvoj tajnosti da je Selest strahovala da je reč o nekom oženjenom muškarcu, koji ju je samo vukao za nos. Na kraju su saznali da je reč o izvesnom Kiru Volšu, Elinom vršnjaku, mršavom momku koščatog lica i pohabane odeće, koji je bio socijalista i vatreno izlagao svoja stanovišta o političkoj situaciji i radničkim pravima. Kir je davao privatne časove crtanja i nije imao vremena za crkvu, zbog čega je isprva bio sumnjičav prema njima. Poticao je iz irske porodice koja se preselila u Birmingem. Nikad nije pominjao svoje roditelje. Pričao je samo o demonstracijama, predizbornoj agitaciji i kako pripadnici srednje klase uopšte ne znaju u kakvim uslovima živi običan narod. „Neizbrušeni dijamant”, tako bi ga nazvao njen otac. Neizbrušen, ali iskren. Selest je primetila da je Elino lice blistalo od zanosa dok im je Kir za trpezom držao predavanja o usponu fašizma u Italiji i Nemačkoj. Ela ga je obožavala, a on joj je uzvraćao jednakim divljenjem, gledajući u nju kao da nije mogao da poveruje da takva lepotica žudno upija svaku njegovu reč. „Nisam baš sigurna da je on pravi muškarac za nju. Još je mlada”, rekla je Selest Arčiju jedne večeri. ,,Ja sam bila njenih godina kada je Grover banuo u moj život i pogledaj šta je od toga ispalo.” „Sada je drugo vreme. Mladi danas imaju veću slobodu da budu ono što jesu. Ako se vole, pronaći će način.” „Ali on ima tako ekstremne ideje”, nastavila je Selest, ubacujući pomorandže i orahe u božićne čarape. „Kaže da se situacija u Evropi zahuktava i da nam preti novi rat. Nemačka postaje sve snažnija. Tamo se sada grade putevi i pruge i više nema nezaposlenosti. Nemoguće da je na pomolu novi rat, zar ne? Čak i bez toga, kako će dvoje mladih umetnika u ovakvoj krizi izdržavati porodicu?” Arči je prasnuo u smeh. „Još je prerano za to. Upoznali su se jedva pre pet minuta. Kir mi deluje kao mladić koji se još dugo neće skrasiti. Daj im šansu.” Arči je umeo da umiri njene strahove. Selest Eli još nije ispričala celu priču o njenom poreklu, niti joj je predočila prave razloge za put u Bolton. Džoova i Mejina priča bila je potvrđena, ali niko nije mogao da im kaže ništa više osim da su njih dvoje stvarno dobili devojčicu. Tamošnji vikar objasnio im je da je krstio na stotine mališana, izvinjavajući se što mu sve bebe izgledaju manje-više isto. Doduše, jedna od fabričkih radnica setila se da je Džo imao svetlu kosu, a ne tamnu, kao što je Mej uporno tvrdila. Kako će ući u trag pravim činjenicama? Selest nije želela ništa da pominje Eli sve dok ne bude pronašla neki opipljiviji dokaz.

Najveći problem bio je što nikad nije bio pravi trenutak za načinjanje tako teške teme i otvaranje dubokih rana. Selest je mislila da je možda bilo najbolje da sve ćušnu pod tepih, ali Arči joj se odlučno suprotstavio. „Ela mora da zna za naše sumnje. Ona ima pravo da čuje istinu. Moraš da joj kažeš za Titanik. Ne mogu da verujem da čak ni to ne zna.” „Znam, ali sad nije pravi čas. Nju sada ne zanima niko osim Kira.” Te godine građani Ličfilda morali su da se zadovolje skromnom božićnom proslavom koja je, kao i obično, počela ponoćnim bogosluženjem u katedrali. Selest je Rodiju poslala božićni paket na adresu kamionskog depoa na periferiji Akrona, mesta koje je trenutno koristio kao svoju bazu. Nije joj bilo žao što je njen sin napustio Ouk Kort. Rodi joj je poslao dugo pismo u kojem joj je detaljno opisao svoj dramatični odlazak. Gospode, da je samo mogla da vidi kako se Grover previja na podu, dobijajući istu onu terapiju koju je nemilice delio drugima – ala bi to bio prizor! Selest više nije bila u kontaktu s mužem. Kada Ela bude saznala pravo stanje stvari i kada se život vrati u normalu, podneće zahtev za razvod, ali trenutno su postojale preče stvari. Rodi je sa svojim drugom Vilom osnovao vlastitu transportnu kompaniju. Razvijali su samostalni biznis i sklapali ugovore sa šoferima koji su vozili njihove kamione preko državnih granica, prevaljujući i ceo kontinent da bi isporučili teret. Rodi je otkrio pukotinu na tržištu i potrudio se da je popuni. Uprkos Groverovoj skeptičnosti, ostvarivao je sasvim pristojnu zaradu, ali njegova pisma su i dalje odisala nekim nemirom i nezadovoljstvom. Selest je mogla da oseti njegovu ozlojeđenost zbog onoga što mu je život priredio. Rodi više nije pominjao povratak u Englesku, a ona nije imala prava da to traži od njega. Zašto bi se sada vraćao? Međutim, njegovo odsustvo joj je i dalje teško padalo. Mada joj je Ela bila kao ćerka, Rodi će kao njen sin jedinac zauvek ostati prvi u njenom srcu. U toj kući je sada bilo dovoljno ljudi koje je smatrala porodicom, ali ipak nije bilo isto kao u one prošle dane, kada su tu svi živeli zajedno. Selest je setno razmišljala o prohujalim Božićima kada su Mej, Ela, Rodi i otac bili pored nje. Život je tada delovao tako jednostavno: opušteni razgovori s religioznim ljudima, odlasci na horske probe i večernja bogosluženja, kupovina poklona, tajne koje su skrivali od dece, toliko srećnih uspomena na to doba godine. Slabašno se osmehnula, svesna da je taj stari život bio sazdan na opasnim lažima, na njenim izmišljenim izgovorima za povratak iz Amerike i tajnama koje je Mej skrivala od celog sveta, i da se ta šarenolika družina, koja je živela u Crvenoj kući, ni onda ni sada nije mogla nazvati porodicom u pravom smislu te reči. Arčijevo prisustvo im je mnogo značilo. Pomogao je Selvinu da progovori o praznini koju je Mej ostavila u njegovom domu, pomogao mu je da se mane alkohola, da se vrati svom pozivu i da se bar delimično oporavi od ratnih trauma. Mogao je da ide na mesta koja su njoj bila nedostupna. Mogao je da razgovara s bivšim vojnicima i da s njima deli iskustva koja je ona mogla samo

da naslućuje. To je bilo tajno društvo u kome nije bilo mesta za civile, nešto nalik savezu koji su ona i Mej sklopile, povezane stravičnim iskustvom u onoj davnoj aprilskoj noći. Jednog jutra, kada je izašla do grada da pokupuje još neke sitnice za Božić, svratila je do Muzejskih vrtova, misleći da bi Mej sigurno volela da umesto nje poseti spomenik kapetanu Smitu. Statua je bila zapuštena, prekrivena ptičjim izmetom i zarasla u šiblje. Bio je to žalostan prizor. Setila se muškarca koji je ponosno marširao po palubi, motreći poput sokola na posadu i putnike. Kapetan Smit nije zaslužio da tako tužno završi karijeru. Podigla je pogled ka njegovom izražajnom licu, zatekavši sebe kako razgovara s njim kao da je mogao da je čuje. „Šta da radim s tim detetom, s onom devojčicom koju si spasao? Ko je ona i gde si je pronašao? Kako da kažem ono što mora da bude rečeno a da je ne povredim? Kad bi samo mogao da progovoriš i da mi kažeš šta si video.” Dok je stajala pred spomenikom, u njenim mislima ponovo su izronila sećanja na onu strašnu noć. Stresla se od jeze, osetivši se budalasto što je stajala na hladnom vetru i razgovarala s kamenom. „Ovo radim za moju prijateljicu Mej”, rekla je. ,,Mi smo sebe nazivale sestrama s Titanika, znajući da ćemo zauvek ostati povezane tom nesrećom.” Primetila je da se na spomen-ploči uopšte nije pominjalo ime broda: bilo je to ime kojeg niko nije želeo da se seća, a on je bio kapetan kome niko nije želeo da oda poštovanje, uprkos tolikim godinama verne službe. Možda je trebalo da plati nekog da dođe tu s četkom i kofom vode i da ga malo sredi. Takođe je primetila potpis – K. Skot, izgraviran masnim slovima. To je bilo ime vajarke koja je napravila veran umetnički prikaz. Setila se kako joj je Mej jednom priznala da je mala Ela ubedila sebe da je bila kćer nekog mornara iz ekspedicije kapetana Skota. „Pojma nemaš u kakav me je sos uvalila. Jedva sam uspela da objasnim učiteljici o čemu se radi.” Samo što joj nisi baš sve objasnila, zar ne? Svima si govorila ono što su očekivali da čuju. Niko nikad nije posumnjao u tvoju reč niti u tvoje pravo da zadržiš bebu. Ja sam videla ono štovsam htela da vidim, i to mivje bilo dovoljno davpretpostavim isto što i ostali. Nasela sam na tvoju priču, a sada sam postala čuvar tvoje tajne. Ko je Ela? Da li tamo negde postoji neko ko može da nam kaže nešto više? ***

91 ITALIJA, 1927.

Anđelo je poljubio zemlju kada je kročio na italijansku obalu. Nije mogao da poveruje da je ponovo u zavičaju. Putovanje od Marselja bilo je sporo, ali je još tokom plovidbe osetio kako mu se snaga vraća. Stajao je na palubi, udisao okrepljujući morski vazduh i osluškivao brbljanje ostalih putnika. Imao je nov šešir i topao kaput, stvari koje ga je Ketlin naterala da kupi pre nego što je isplovio iz Njujorka. Nije smeo da se vrati u otadžbinu kao iznureni bolesnik. Morao je da se pojavi u dostojnom izdanju, s koferom punim poklona, fotografija i novosti. Plovidba je predstavljala lakši deo putovanja, a nakon toga je usledilo dugo klackanje vozom i truckanje konjskom zapregom uz kozje staze do porodičnog imanja. Pod zlatnom toskanskom svetlošću, sve mu je izgledalo nekako manje i usporenije nego u njegovom sećanju. Postao je čovek iz grada, više nije bio onaj seljačić koji je nekada davno krenuo trbuhom za kruhom. Jedva je razumevao stari dijalekt svog kraja, jezik s kojim je odrastao, ali srce mu je, uprkos tome, igralo od sreće što se ponovo obreo među poznatim, mirisnim brežuljcima. Majka mu se bacila u naručje, umanjena i sparušena verzija one snažne žene koja ga je ispratila za Ameriku pre skoro dvadeset godina. Njeno prefinjeno lice bilo je izbrazdano borama koje su svedočile o teškom životu. „Anđelo, dragi moj dečače... daj da te pogledam. Tako si sed i mršav. Bogu hvala što sam poživela dovoljno dugo da te ponovo vidim. Hajde, uđi... uđi.” Anđelo se osećao kao počasni gost. Dali su mu sobu u potkrovlju i najbolji dušek koji su imali, a ispod kreveta su mu ostavili nokšir – vaso da notte, kako preko noći ne bi morao da izlazi napolje. Ljudi iz komšiluka posmatrali su ga sa strahopoštovanjem, kao da je bio stvorenje iz nekog drugog sveta. Radoznalo su mu gladili kaput i odelo i upućivali mu blistave krezube osmehe. Na trpezu su izneti zuppa, pasta, prvoklasan domaći sir, domaće vino, maslinovo ulje i divan castagnaccio – hleb s kestenom. Hrana je imala svež i okrepljujući ukus; poticala je od sunca i zemlje, a ne iz konzervi koje su mesecima putovale preko mora. Bio je dirnut kada je video da se njegova pisma i razglednice nalaze na zidu iznad malog svetilišta u uglu, kao brižljivo čuvane uspomene. Odmah ga je nešto steglo u grudima što im nije češće pisao. Trebalo je toliko toga da im ispriča i objasni. Mislili su da je on imućni emigrant koji živi u američkoj metropoli, a ne bolesnik koji je ostao bez posla i koji je tu došao zahvaljujući tuđoj milostinji. To nije bilo ono što su želeli da čuju. Očekivali su od njega da ih vlastitim primerom uveri da je to što su svojim mladićima dopustili da odu tako daleko od zavičaja bilo vredno žrtve, a Anđelo je znao da ne sme da ih razočara. Potpuno je zaboravio iz kakvog je siromaštva potekao i da malo porodično imanje nije moglo da prehrani toliko sinova. Stojeći kraj fornella a carbone24, primetio je kako njegov mali brat Đani, koga je poslednji put video u kratkim

24

Ital. šporet na ugalj. (Prim. prev.)

pantalonama, gleda u njega sa zabrinutim izrazom na licu, kao da se plašio da je Anđelo možda odlučio da se vrati kući i da zatraži svoj deo. „Dođi da jedeš.” Otac ga je pogurao ka stolu da prvi zauzme mesto. „Samo ako mi se i vi pridružite”, odgovorio je Anđelo, znajući da će ga svi nutkati da pojede najbolje sa stola. „Doktor kaže da previše jedem i da to škodi mom zdravlju.” Osmehnuo se potapšavši se po stomaku. „Zato mi oprostite ako budem uzdržan. Plašim se da ćete me razmaziti.” Primetio je olakšanje na licima mališana, koji su nestrpljivo potrčali ka trpezi. Kako je mogao da im otme hleb iz usta? Spustio se na stolicu, zažalivši što nije mogao da podeli te trenutke sa svojom porodicom. Oni su mu sada delovali tako daleko. Negde duboko u duši osećao je da će mu to hodočašće u zavičaj doneti dobro, zajedno s onim novim tabletama koje je morao da pije svakog dana. Ali pre nego što se prepusti porodičnom slavlju, morao je nešto da obavi. Morao je da poseti Marijinu porodicu i da im ukaže dužno poštovanje. Postojalo je nešto što je morao da sazna. Opipao je cipelicu koju je nosio u džepu. Držao ju je tu tokom čitavog putovanja. Da li će konačno uspeti da otkrije istinu o poreklu te čipke?

92 AKRON Dok je decembarski mraz stezao obruč oko međudržavnih puteva, Rodi je neprestano dežurao na kamionskom depou kako bi se postarao da sva roba bude na vreme isporučena. Uprkos oštroj zimi, svi su bili u prazničnom raspoloženju. Oko njega su visili papirni ukrasi, ali njegova turobna kancelarija zbog njih nije delovala nimalo veselije. Transportni biznis donosio im je dobru zaradu, pod uslovom da se njihovi kamioni ne vraćaju prazni. Rodi i njegov ortak takođe su sklopili ugovor s jednom osiguravajućom kompanijom, kako bi imali sigurno pokriće pri prelasku međudržavnih granica. Svaka savezna država imala je različite propise za transport tereta i zahtevala različite licence. Vil je trenutno bio na drumu jer se Džimi Malon ponovo razboleo, ili je bar tako tvrdio. Džimi je bio jedan od najnepouzdanijih šofera u njihovoj ekipi. Ako nije bio pod strogim nadzorom, držao se vlastitog rasporeda. Kako su uopšte dvojica žutokljunaca mogli da kontrolišu gomilu prekaljenih šoferčina koji su čitav život proveli na drumu i koji su navikli na težak život i noćenje pod vedrim nebom samo da bi uštedeli na vremenu i troškovima? Džimi je bio čovek koji je poznavao sve cake zanata, ali njih dvojica nekako su uspevali da osete kada moraju da pritegnu uzde i da otpuste šofere koji su pokušavali da prave budale od njih.

Frejt ekspres počeo je da se takmiči s krupnim zverkama, s preduzećima kao što je Roudvej end kargo, ali je i dalje bilo dovoljno posla za sve. Rodi je znao da nije imao drugog izbora osim da uspe u biznisu koga se latio. Morao je da unovči nasleđe koje mu je ostavio deda Parks kako bi kupio nov kamion i plac za kamionski depo, ali dosad mu je dobro išlo. I dalje je redovno odlazio u crkvu da bi ostao u kontaktu s bakom Parks. Zajedno su obedovali u kantri klubu u Portidž Patu ili nekom od gradskih hotela, gde mu je Harijet prepričavala najnovije vesti o Groveru. „Više nije onako moćan i nadmen. Čelnici Dajmond rabera počeli su da stežu kaiš, a njega su ćušnuli u zapećak. Izgubio je brdo para zbog nepromišljenih investicija i sada će morati da proda Ouk Kort i da kupi neku kuću u Talmidžu, ali ja neću da idem s njim. Žena mojih godina treba da živi blizu grada pa sam odlučila da se preselim kod Efi Morgan. Ona je udovica pa će joj prihodi od kirije dobro doći. Njena kuća je dovoljno velika za obe, a imaću i jedan slobodan krevet pa možeš da dođeš kod mene kad god poželiš.” Kolebljivo je pogledala u svog unuka, ali u njenim očima nije bilo mnogo nade. „Dobro mi je i ovako. Odgovara mi da živim ovde da bih mogao da nadzirem poslove”, odgovorio je Rodi. Kako su godine prolazile, postajao je sve bliskiji s bakom Harijet, koju je starost donekle smekšala. Otkad su njihovi susreti bili pošteđeni Groverovog prisustva, Harijet je mogla da se opusti i da bude ono što stvarno jeste, da mu pripoveda kako je izgledao život u Akronu kada je ona bila devojka, i da mu ponosno pokazuje album sa izbledelim fotografijama. Godine Groverove tiranije konačno su bile na izmaku. ,,U to vreme su Parksovi mogli da hodaju visoko podignute glave, mladiću moj, pa se postaraj da i ti učiniš isto. Ne dopusti da ti uspeh zavrti mozak. Vidim da se satireš od posla, ali čemu novac i uspeh ako ostaneš sam? Kada ću te videti kako držiš neko devojče za ruku?” Baka je često načinjala tu temu, stalno pokušavajući da mu utrapi neku pristojnu mladu udavaču. „Nemam vremena za udvaranje, bako.” „Nije sve u poslu, mladiću. Treba malo i da uživaš.” Harijet se osmehnula i potapšala ga po ruci. Rodi joj je uzvratio osmehom, dirnut njenom brižnošću, ali u njegovom životu trenutno nije bilo mesta za devojke, a naročito ne za one devojke iz crkve, koje su razvlačile usne u bolesno sladunjave osmehe dok su pokušavale da flertuju s njim. Ne, to mu uopšte nije trebalo. Nije hteo da ponovi grešku svojih roditelja. Pomisao da bi jednog dana mogao da se pretvori u kopiju svoga oca delovala mu je apsurdno. Za razliku od Grovera, on uopšte nije želeo da dobije naslednika. Ovakav život mu je savršeno odgovarao. Bilo mu je dovoljno da sedne za volan i krene niz Istočnu obalu, da preko planina pređe u Virdžiniju, da potom nastavi ka jugu ili zapadu, gde god je trebalo da isporuči teret, a da se potom vrati u bazu s novim tovarom. Transport svih tih guma nije mu predstavljao nikakav problem. Jedino što ga je mučilo bili su loši putevi i umor,

ali termos s kafom mu je uvek bio pri ruci. Ručavao je u drumskim gostionicama, gde je mogao da upozna druge putnike i da proceni konkurenciju. Još od one sudbonosne noći kada je banuo kod Vila i zamolio ga da mu pruži prenoćište, Rodi se nikad nije zanosio razmišljanjem o tome šta je moglo da bude. Postao je gospodar svoga života, kralj drumova, lutajuća zvezda, čovek koji je, ako zatreba, mogao lično da obavi sve što je zahtevao od svojih radnika. U međuvremenu se dosta ugojio. Postao je zdepast, kako mu je brižno ukazivala njegova baka. Izgubio je fine manire koje je stekao u privatnoj bogataškoj školi. Ljudi su se u njegovom poslu ponašali kao vukovi. Što se njega ticalo, Božić je mogao da dođe i prođe. Ako svrati kod Efi Morgan ili Vilovih roditelja, tamo će ga sigurno sačekati parče božićne pečenice. Poslao je paket s poklonima za društvance u Ličfildu. Čak je uspeo da pronađe krznom postavljene rukavice za Elu i gospođu Alen. Dok je obedovao u jednoj drumskoj gostionici, slušao je setne zvuke božićnih pesama na radiju. Na trenutak mu je pozlilo od nostalgije. Setio se sveća koje su treperile u Ličfildskoj katedrali, trpezarijskog stola ukrašenog bršljanom i zelenikom, Mejinog kolača sa suvim grožđem, u kojem su tražili male srebrne amajlije, puckanje praskavcima iz kojih su ispadali luckasti šeširići, božićnih šarada, pevanja oko klavira i žustre šetnje stafordširskim poljima na drugi dan Božića. Sve mu je to delovalo kao neki drugi svet. Postao je sasvim drugi čovek, muškarac koji se bavio sirovim muškim poslom. Iako se osećao usamljeno, iako je mu je posao bio težak, iscrpljujući i nepredvidiv, to je bio put koji je sam odabrao i više mu nije bilo povratka. Božić je bio samo jedan od datuma u kalendaru, radni dan kao i svaki drugi. A opet, jednim delom duše poželeo je da se vrati kući. Međutim, zar bi se nakon svih tih godina tamo stvarno osećao kao kod kuće?

93 Frenki Bartolini voleo je ponoćne božićne mise. Voleo je da posmatra treperenje sveća i povorku koja je lagano kružila oko prikaza poklonjenja tri mudraca. Osećao se nekako važno dok je stajao pored oltara, obučen u belu odoru, držeći stalak s upaljenim svećama i slušajući dostojanstveni glas sveštenika koji je služio misu. Napolju su vejale krupne debeljuškaste pahulje, kao na prizoru s božićne čestitke. Njegova majka je za tu priliku stavila svoj najlepši šešir, ispod kojeg joj je virila crvenkasta kosa, već protkana srebrnastim vlasima. Pati je zverala naokolo, pokušavajući da pronađe svoje drugarice. Džeka nije bilo na vidiku, što nikoga nije iznenadilo. On nikad nije išao u crkvu. Biće to njihov prvi Božić bez tate. Svi su pokušavali da se drže hrabro, pretvarajući se da njegovo odsustvo nije ostavilo ogromnu rupu u porodičnom životu. Tata je bio tako uzbuđen što mu se ukazala šansa da ponovo vidi Italiju.

Poslao im je nekoliko razglednica iz zavičaja, ali je prošlo više od mesec dana i svi su mogli da vide da mami mnogo nedostaje. Ove godine im nije ostalo novca za praznične đakonije. Bilo je teško doći do posla, a mama je morala da štedi svaku paru. Ako ništa drugo, uskoro će hraniti jedna usta manje. Frenki je trebalo da krene u bogoslovsku školu, da ispita svoju rešenost da se preda Bogu. Ponekad mu se činilo da je time okretao leđa svojoj porodici, ali onda bi spazio ponos na maminom licu. ,,Ti si došao na ovaj svet kao božji sluga... poput Samuila, Haninog sina, koji je u noći čuo kako ga doziva glas. Ne brini, mi ćemo se snaći. Pati ponešto zaradi na plesnim nastupima, a tata će se uskoro vratiti. Ti sad treba da razmišljaš samo o školi. Da ti slučajno nije palo na pamet da spakuješ kofere i da se vratiš nazad. Ove godine ćemo svi zajedno okrenuti nov list. Znaš, ponekad mi se čini da smo se tvoj tata i ja još koliko juče upoznali u podrumu Katedrale Svetog Patrika, zbliženi bolom i željom da ponovo pronađemo životnu radost. Ko zna šta nam budućnost nosi? Svakako nije na nama da brinemo o tome. Sigurna sam da će nam ovaj Božić doneti sreću, Frenki. Znam da hoće.” „Možemo li da se vratimo kući i pojedemo neki kolačić?”, zacvilela je Pati koja je uvek bila gladna. „Obećala si.” Frenki je zadigao odoru i izvukao iz džepa dva novčića od po četvrt dolara. „U povratku svrati do pekare pa ćemo prirediti malu gozbu.” ,,Frenki.” Mamini obrazi su se zarumeneli. „To ti je novac od hora. Dugo si ga štedeo.” „Pa šta s tim? Treba malo da se počastimo za Božić, zar ne?” Njegovi najmiliji morali su da se odreknu mnogo toga da bi on nastavio sa školovanjem. To je bio samo simboličan gest, ali mu je bilo drago što je mogao bar toliko da učini. Znao je da će se Džek u sitne sate dovući kući natovaren vinom, slatkišima i ostalim đakonijama i da ga niko neće pitati gde i kako je sve to nabavio. On je bio momak koji je naučio zakone opstanka i koji je sada postao glavni stub kuće, ulični pacov koji nije hteo da dopusti da njegova porodica skapava od gladi. Pa ipak, Frenki nije mogao da pronađe zadovoljstvo u toj pomisli. Jednoga dana moraće da dokaže da sve te žrtve prinete u njegovu čast nisu bile uzaludne. Jednoga dana, kada bude položio zavet, moraće zauvek da preseče spone koje su ga vezivale za porodicu. Njegov život više neće pripadati njemu, ali do tada će još mnogo vremena proteći. Bio je Božić i svi su zaslužili da se malo zabave.

94 Za trpezarijskim stolom vladala je napetost koju nisu uspele da ublaže čak ni vesele aktivnosti koje su pratile drugi dan Božića. Mada su svi navukli prazničnu odeću i odigrali sve one igre i igrice koje je takva prilika nalagala, Ela

je i dalje delovala utučeno. Ubrzo se povukla u ledenu šupu, svoj voljeni atelje, umotana u vunenu odeću, a Selvin u svoje redovno svratište – obližnji pab. Selesti se činilo da je bez razloga uložila toliko truda u praznične pripreme. Čak je i Arči bio izgubljen u vlastitim mislima kada mu je donela čašu sa šerijem i spustila se na stolicu. Arči ju je prostrelio ozbiljnim pogledom. „Hoću da se oženim tobom. Mislim da je krajnje vreme da počnemo da živimo onako kako dolikuje. Već mi je dojadilo da izigravam tvog podstanara, ljubavnika koga kriješ u kredencu.” „Nije baš tako”, pobunila se Selest. „Mogla bi bar jednom da me saslušaš”, nastavio je on. „Ovo već predugo traje, skoro deset godina. Mislim da bi trebalo da posetimo nekog pravnika i zatražimo savet. Hoću da znam da ćeš biti obezbeđena ako se meni nešto desi.” ,,Ja sam već obezbeđena... manje-više”, odgovorila je ona. ,,Ne, nisi. Živiš u kući svog brata i krckaš očevo nasleđe koje se sigurno već poprilično istanjilo. Hoću da živiš sa mnom i da nosiš moje prezime.” „Zar nisi srećan ovde?”, upitala je ona, primetivši odlučnost na njegovom licu. Šta je, za ime sveta, podstaklo takav preokret? „Naravno da sam srećan, gde god da smo, ali šta ćemo s tobom? Koliko ćeš još moći da izdržiš ovaj pritisak? Znam da nije lako podizati tuđe dete. Iskreno rečeno, poslednjih meseci nije baš lako živeti s Elom.” „Samo je mlada i zbunjena. Znaš da na nju gledam kao na rođeno dete. Trenutno prolazi kroz prilično nezgodnu fazu i zato joj je potrebna žena koja će je usmeriti.” „Ta mlada dama sposobna je da i sama vodi računa o sebi. Neki momak će je uskoro odvući odavde, ali nadam se da se to neće desiti pre nego što joj kažeš ono što mora da zna.” ,,Ne, još nije vreme za to. Sada je u strašno lošem stanju. Dođe mi da zadavim tog Kira Volša što se tako poigrava njenim osećanjima. Uzima je i odbacuje kao rukavicu. Moramo još malo da sačekamo. Zar ne vidiš da je Ela uznemirena?” „Ne mogu više da čekam, Selest. Predugo sam bio strpljiv. Kucnuo je čas da se posvetiš vlastitom životu. Selvin je savršeno kadar da vodi samostalan život, a Ela bi takođe trebalo da sazna pravo stanje stvari.” „Znači, ti si sve unapred smislio, tek tako. Neću dopustiti da mi neko zacrtava kako ću živeti, ni ti, ni bilo ko drugi. Zašto je odjednom postalo tako hitno da Elu suočimo sa istinom? To može da sačeka.” Selest je već počela da ključa od ozlojeđenosti. Zar su baš za Božić morali da pričaju o takvim stvarima? „Samo želim da razmisliš o ovome što ti govorim. Ja nisam otirač. I ja imam osećanja.” „Znam, ali...” Selest je glasno uzdahnula.

„Kod tebe uvek ima neko ali. Ti sebe uvek stavljaš na poslednje mesto. Zašto si tako neodlučna? Ela mora da zna ono što mi znamo. Nije pošteno da od nje krijemo istinu.” „Kakvo će joj dobro ta istina doneti?”, odbrusi Selest. „Neke tajne treba ostaviti da počivaju u miru, kao olupine na dnu mora. Sve žene pre ili kasnije nauče da čuvaju tajne koje nose duboko u sebi. Ovo je jedna od tajni koje treba da ostanu pokopane.” Zašto je Arči tako tvrdoglav? „Moraš da joj kažeš istinu. To je jedino pošteno. Nepošteno je da čuvaš Mejinu tajnu, baš kao što je nepošteno da se pretvaraš da sam ja samo tvoj podstanar. Time vređaš inteligenciju naših prijatelja.” „Molim te da ne nastavljaš s time.” „Da ne nastavlja s čime?” Ela je stajala pred vratima, posmatrajući njihovu prepirku. „Šta sam sad loše uradila?” „Ništa nisi uradila, dušo. Reč je samo o maloj razlici u mišljenjima.” „Čula sam da pominjete moje ime. Oko čega se svađate?” „Arči želi da zatražim razvod od Grovera da bismo mogli da se venčamo.” Selest se zarumenela zbog svog nezgrapnog pokušaja da zataška istinu. „Kakve to veze ima sa mnom?” Ela je prkosno prekrstila ruke. „Pričali ste o meni. Čula sam vas.” Usledila je napeta tišina. Selest je skrenula pogled ka Arčiju, tražeći njegovu podršku, ali on je samo slegnuo ramenima. „Mislim da Selest treba nešto da ti kaže.” ,,Ne sada, mila. Svi smo pomalo umorni i svadljivi.” Eli nije bilo ni na kraj pameti da odustane. „Šta sam pogrešno uradila? Znam da vam se Kir nije dopao, ali meni jeste.” ,,Oh, mila, nije o tome reč.” Selest je osetila kako je obuzima drhtavica. ,,To nema nikakve veze s njim. Radi se naprosto o tome da...” Kolebljivo je zastala. „Hajde, dođi ovde. Arči, možeš li da nam doneseš šeri? Tako ćeš bar biti od neke koristi.” Arči je klimnuo glavom i napustio sobu, ostavivši je nasamo s Elom. Shvativši da se obrela u ćorsokaku, Selest je grozničavo pokušavala da smisli kako da joj vest saopšti na najbezbolniji način. „Hajde, idemo gore”, rekla je, skočivši sa stolice pre nego što izgubi hrabrost. Prišla je plakaru s posteljinom, koji je stajao na odmorištu, otvorila vrata i izvukla staru torbu iz zadnjeg dela. „Sećaš li se ovoga? To smo donele iz stana u Lombardskim vrtovima.” Ela je ravnodušno slegla ramenima. ,,To je samo stara odeća za bebe.” „Tada sam ti rekla da je to tvoja odeća, zar ne? Pogledaj samo ovu prelepu čipku.” ,,I šta s tim? Neću da pipam te stvaricjer grozno mirišu”, odgovorila je Elaczbrčkavši nos. „Kakve to veze ima?” „Majka ti nikad nije rekla da ova odeća potiče s Titanika, zar ne?”

„Nije. Zašto bi mi pričala o tome? Znam da si ti bila na tom brodu. Rodi mi je tocjednomcpomenuo.” ,,Da, bila sam... zajedno s tobom i tvojom majkom.” Selest je zastala iščekujućicneku reakciju. „Ozbiljno? Bile smo zajedno na tom legendarnom brodu koji je završio podcmorem? Moj otaccje tamo poginuo? Pa zašto mi nije rekla? Ne razumem.” Ela je opipavala odeću i zbunjeno se mrštila. „Vidiš, stvari nisu baš tako jednostavne...” „Čekaj samo da to kažem Hejzel. Da sam bila na Titaniku, u spasilačkom čamcu, izbavljena s potonulog broda. Dakle, tako ste se upoznale? Mama mi to nikad nije pomenula. Često sam se pitala kako ste vas dve... Zašto mi to nikad nije rekla?” „Teško mi je što ovo moram da ti kažem, Ela, ali tvoja majka mi je na samrti rekla još nešto, tajnu koja se tiče tebe. Rekla mi je da je te noći, kada su je izvukli na moj spasilački čamac, njen muž Džo nestao među talasima stiskajući u naručju njihovu ćerkicu Elen. Nedugo nakon toga, kapetan Smit je iz mora spasao jednu bebu i prebacio je u čamac. Bebu su gurnuli u njeno naručje jer je sve vreme zapomagala da spasemo njenu bebu. Ta beba bila si ti. Tek kada je svanulo, Mej je shvatila da ti nisi Elen, već neka druga beba. Ali tada više nije imala snage da se rastane od tebe.” Ela je zabezeknuto zurila u nju, pokušavajući da shvati šokantnu vest. Nemoćno je zavrtela glavom, preplavljena pukom nevericom. ,,I ti si mesecima znala za to?”, rekla je. „Nije to rekla nikom osim tebi? Nije valjda da joj veruješ? Ona je bila luda. I ranije je tvrdila da joj nisam prava ćerka. To ne može da bude istina. Nije valjda ukrala tuđu bebu!” Ela je već jurila niz stepenice. ,,Ne verujem u te koještarije. I zašto mi to sada govoriš?” „Zato što mi je Arči rekao da je trebalo odmah da ti kažem, još onda kad sam saznala. Žao mi je.” „Tebi je žao? Valjda bi toj ženi trebalo da bude žao! Kako je mogla da ukrade tuđu bebu?” ,,Ne smeš tako da govoriš! Mej te je oduvek volela kao rođeno dete. Ti si postala njena beba onog časa kada te je prvi put uzela u naručje. Kada smo prešli na Karpatiju, na brod koji nam je pritekao u pomoć, niko nije prijavio nestanak deteta pa je pomislila da si dospela kod nje kako bi dobila majku koja će brinuti o tebi.” ,,Ko sam onda ja?” Elin glas bio je pun sirovog plamtećeg besa. „Hajde, reci mi ko sam! Vas dve ste oduzele identitet jednom ljudskom biću! Gde sad da nađem prave roditelje?” ,,Ne znam. Možda negde na spisku putnika s Titanika. Negde mora postojati neki odgovor. Zajedno ćemo pokušati da ga pronađemo.” „A kako to nameravaš da izvedeš? To se desilo pre mnogo godina. Koga je danas briga za Titanik? U svakom slučaju, to nije tvoj posao. Ti mi nisi nikakav rod!”, prasnula je Ela.

„Nikad nisam ni bila, ali si mi ti, uprkos tome, kao ćerka. Stvarno mi je žao. Čak i da sam ti to ranije rekla, ne bi ti bilo ništa lakše. Ne znam zašto ti ovo baš sada govorim, ali Božić je tako čudno vreme za porodice koje imaju teške uspomene. Valjda zato što tada svi osećamo nostalgiju za prošlim vremenima”, rekla je Selest, ali Ela je uopšte nije slušala. ,,Ti imaš porodicu, a ja nemam više nikoga. Upravo si mi oduzela sve što sam smatrala svojim. Nadam se da si zadovoljna.” Arči se u tom trenutku pojavio pred vratima, noseći srebrni poslužavnik. Tiho ga je spustio na sto i osmotrio dve žene koje su se streljale plamtećim pogledima. „Ela, molim te da ne kriviš Selest. To je bila moja ideja. Ovo već predugo traje i drago mi je što smo stvari konačno isterali na čistac.” „Meni nije drago! Zadrži prokleti šeri! Idem odavde!” Ela je izjurila napolje i zalupila vrata za sobom. Selest se beživotno spustila na stolicu. „Jesi li sada zadovoljan, Arči Makadame? Jesi li srećan što si me saterao u ugao i naterao me da se suočim s njenim besom? Kakav si samo haos napravio, stravičan haos, i to samo zato da bi izmamio odgovore kojima ćeš ublažiti vlastitu nesigurnost. Nadam se da si svestan šta si uradio.” „Budi strpljiva”, rekao je on. ,,Na kraju će sve biti dobro.” „Poštedi me svojih predavanja. Ne priliči ti. Pajac je izleteo iz kutije i više ne možemo da ga vratimo nazad. Idem u krevet... sama. Večeras, za promenu, možeš da izigravaš čestitog podstanara. Laku noć.” Selesti se činilo da se satima prevrtala u krevetu. Trebalo je da ode do Ele i da je uteši. Trebalo je da odnese termofor u Arčijevu hladnu spavaću sobu, razmišljala je. Trebalo je da... O, dođavola s tim! Večeras će misliti samo na sebe. Morala je da zaspi i da bar nakratko zaboravi sve peripetije, ali bila je previše umorna, besna, uplašena i nesigurna. Biće to užasno duga noć.

Ela je uzela lampu i krenula ka šupi. Bilo je to njeno malo utočište, s parafinskim gorionikom, usamljenom stolicom i gomilom nedovršenih umetničkih dela. Srce joj je bilo poharano vrtlogom besa i neverice. Očajničke reči poricanja grmele su joj u ušima, ali ipak je znala da je to bila istina. Njena majka je u bolnici dozivala neku Elen. ,,Ti nisi moje dete”, vrištala je na onom izletu na obali pre toliko godina. To je moralo da bude istina. Bila je okružena tajnama i lažima, koje su dugo ostale neizrečene i koje su se sada rugale svemu što su njih dve zajedno proživele. Sve one koještarije o mornaru Džou Smitu koji je nestao na pučini. Kroz misli su joj prolazili svi oni sitni ispadi, razgovori koje su vodile, napola dovršene rečenice. Činilo joj se da su se svi šavovi njenog života rasparali, pretvorivši se u gomilu vzamršenih i pokidanih niti. Selest joj je s tih nekoliko reči zbrisala celokupnu životnu istoriju. Ko sam ja? Ko sam nekada bila? Odakle sam došla? Da li je na ovom svetu ostao neko ko zna za mene?

,,Ne možeš da razmišljaš o tome”, zavrištala je iz sveg glasa. ,,Ti si običan falsifikat, prevarant, niko i ništa!” Razjareno je razbacala papire i alatke po podu, a tada je zgrabila dleto i počela da udara po prednjem delu skulpture na kojoj je upravo radila, kamenom licu koje se na neki volšeban način pretvorilo u lik njene majke. „Sve vas mrzim!”, urlala je, mlateći po gipsu. U izlivu raspomamljenog besa uništavala je mesece napornog rada, sve dok je snaga nije izdala. Tada je zastala i briznula u plač, posmatrajući pustoš koju je napravila. „Nema šanse da ostanem ovde...” „Naravno da ćeš ostati, mlada damo. Neko treba da raščisti ovaj džumbus. Tvoj bes je progutao toliko dobrih dela.” Čika Selvin je kročio unutra, prelazeći lampom preko haosa. „Šteta... sav taj trud ni za šta. Sada se sigurno bolje osećaš?” ,,Odlazi!”, prasnula je ona. „Konačno si saznala istinu i besna si zbog toga. Doduše, imaš prava da budeš besna. Svi su te tako dugo vukli za nos. A sada si naprasno shvatila da nisi ono što si mislila da jesi, zar ne?” ,,Ti ništa ne razumeš! Kako bi i mogao da razumeš?!” Ela se sada osećala kao užasno sitno i glupavo stvorenje. ,,Ko si ti da mi kažeš šta ja mogu ili ne mogu da razumem? Sebe sam nekad smatrao advokatom, pristojnim i dobrostojećim gradskim džentlmenom, ali onog dana kada sam krenuo uz merdevine, pokušavajući da izvučem živu glavu iz rova, shvatio sam da sam samo običan smrtnik: zver, ubica, bezumni automat koji je svoje saborce vodio pravo u pokolj i posmatrao kako njihova tela nestaju u eksplozijama raznetog mesa, kostiju i tetiva. Ja sam čovek koji je, zaslepljen besom, zarivao bajonet u utrobe ljudi koje sam prvi put u životu video. Kada sam se nakon povratka iz ničije zemlje obreo u stroju za prozivku, više nisam bio onaj čovek koji je izašao iz rova. Od tada sam proveo godine pokušavajući da otkrijem ko sam i šta sam... i još mnogo drugih stvari. Dakle, ti si sada saznala da ti je neka nepoznata žena podarila život, krov nad glavom i nesebičnu ljubav? A da li si tu ženu ikada pre toga smatrala strancem? Zar ti Mej nije dala sve što je imala, do poslednje pare? Ona te možda nije rodila, ali da ti više nikad nije palo na pamet da kažeš da nije marila za tebe... Shvatam da si doživela šok, strašan šok koji je mnogo toga promenio. Više ništa ne može da poništi tu spoznaju. Naravno, sada možeš da sažaljevaš sebe, da se duriš i iskaljuješ bes na nama zbog onoga što smo mi znali, a ti nisi. Ili možeš da uradiš nešto drugo, draga moja Ela, nešto što je mnogo teže. Možeš da nastaviš da radiš ono u čemu si dobra, znajući da ti je neko negde ostavio u nasleđe čudesan dar: pronicljivo oko i vešte umetničke ruke.” Selvin je marširao po ateljeu streljajući je pogledom. „Sve dok budeš koristila taj dar, oni će nastaviti da žive. A ako ga budeš uništila, oni će umreti zajedno s njim. Da li je to ono što želiš?” Ela još nikad nije čula tako dug govor iz Selvinovih usta. „Ali samo hoću da znam ko sam. Kako ću da živim ako čak ni to ne znam?”

Selvin je slegnuo ramenima. „Da, to bi bilo pošteno, ali to nije stvar koja se dešava preko noći. Teško da će neko banuti ovde ovog istog časa i sasuti sve odgovore iz rukava, zar ne? Hajde, idemo iz ove ledare. Svi su već otišli na spavanje. Idemo u kuću da ti napravim kakao.” ,,Neću!”, odbrusi Ela. „Hvala lepo, ali radije ću ga sama napraviti. Uvek pregreješ mleko pa se odozgo uhvati kajmak, a ja to mrzirn.” Podigla je pogled i primetila kako Selvin pruža ruke ka njoj. „Istina je da nas dvoje nismo nikakav rod, ali ti si za mene oduvek bila posebna, baš kao i Mej. Hajde, vreme je za spavanje. Stvari će ujutru bolje izgledati... svima nama.” Polako su krenuli niz smrznutu stazu obasjanu svetlošću baterijske lampe. Ela se osećala budalasto, iscrpljeno i prazno. Selvin je bio u pravu. Nije mogla odmah da sazna ko je. Moraće to da ostavi za neki drugi dan. Ipak, uprkos šoku, setila se da je jednim delićem svoje duše oduvek znala da je po nečemu drugačija. I da se, kada bi pogledala svoju majku, često pitala kako je moguće da je začeta u njenoj utrobi. Takve misli su je ispunjavale grižom savesti pa je naučila da ih ignoriše kao zvocanje svog sebičnog, sitničavog uma. Ali pošto je saznala istinu, konačno je mogla da se oslobodi izjedajućeg osećaja krivice. Zastala je, podigavši pogled ka mesecu koji je visio na zimskom nebu. Ko sam ja? Gde ću pronaći odgovor? Da li negde na ovom svetu postoji neko ko zna za mene?

95 ITALIJA Marijina majka bila je od glave do pete u crnini. Pažljivo je opipala čipkastu cipelicu, ali oči su joj bile prekrivene mrenom. „Ništa ne vidim. Ovo je stvarno krasna cipelica, ali otkud znam? Ovde sve bebe nose takve cipelice. Čipka je zaista lepa, ali ne smeš da polažeš prevelike nade u takve stvari.” „Znaš da je Marija pravila divnu čipku”, pobunio se Anđelo. Reči njegove tašte nisu mu pružile očekivanu utehu. „Baš kao i većina devojaka iz Angijarija i Sansepolkra. Za to treba da zahvalimo sestrama Marčeli i njihovoj maloj scuola di merletto25. Neko može da kaže da su za čipku potrebni samo konac i igle, ali mi smo pomoću njih stvorile toliko prefinjenih slika: sve one zvezdice i životinje i cvetiće i snežne pahulje. Sećam se kako je Marija sedela pored mog jastučeta i posmatrala me kako radim. A sada je zauvek otišla od nas. Bila je to božja volja.” To nije bilo ono što je Anđelo želeo da čuje. „Mislio sam da ćeš ti moći da mi kažeš nešto više”, rekao je i postiđeno vratio cipelicu u džep. Nije ni mogao

25

Ital. scuola di merletto – škola za učenje čipkarskog zanata. (Prim. prev.)

da očekuje da će to biti prijatan ili spokojan susret. „Kamo sreće da joj nisam poslao onu kartu”, rekao je duboko uzdahnuvši. ,,Ni to je ne bi sprečilo da krene na put. Želela je da ti se što pre pridruži. Mesecima je provodila svaki slobodan trenutak praveči čipku za bebinu odeću, kao i čipkaste kragne i manžetne koje će prodati u Americi. Vidiš li kako se osmehuje na onoj slici? I vidiš li tu krasnu čipku na Alesijinoj haljinici? Marija je bila tako ponosna na svoje umeće. Vaša curica imala je taman ten, baš kao ti.” Mada je poznavao svaku tačkicu na toj dragocenoj fotografiji, Anđelo se ponovo zagledao u sliku dok mu je Marijin otac dolivao oporo domaće vino. „Sruči to niz grlo, sinko. Mi ti ništa ne zameramo. Nisi ti potopio taj brod. Bio je previše veliki za okean i voda ga je progutala. Naša kćer se naprosto zatekla na pogrešnom mestu.” „Ali meni nije ništa lakše zbog toga”, zavapio je Anđelo. „Teško je živeti s takvim bremenom na duši.” „Onda zbaci to breme i posveti se svojoj novoj porodici. Mi ti želimo svako dobro. Koliko čujem, tvoj sin želi da postane sveštenik? Baš bih voleo da upoznam tog mladića. Samo što je to nemoguće jer on živi u Americi. Srećom po njega, ovde bi morao da se priključi crnokošuljašima. Ovde se sve promenilo otkako je Duče došao na vlast. Deca uče samo ono što oni hoće da im utuve u glavu. Deca državnih službenika nose odeću od kože i čipke, dok ostali skapavaju od gladi. Niko u selu ne sme da kaže ono što stvarno misli jer svi strepe da će ih neko ocinkariti. Stalno nam pričaju kako je za nas najbolje da budemo odani Dučeu. Zato vam je pametnije da ostanete tamo gde ste i da živite kao slobodni ljudi.” Anđelo je na rastanku oboje zagrlio. Znao je da ih nikada više neće videti. Dok je prolazio kroz selo, ljudi su piljili u njega misleći da je stranac. Tako se i osećao. Smeškao se i podizao ruku u znak pozdrava, ali ljudi su se žurno povlačili u kućerke i zatvarali vrata. Kako je mirno i tiho bilo to selo u poređenju s njujorškom vrevom, vazduhom u kojem je lebdeo miris belog i crnog luka, larmom koja se širila oko uličnih kafea i tezga s voćem, brundanjem automobila koji su jedva čekali da nastave dalje. Njujork je sada bio njegov dom. Krenuo je uz greben koji se nadvijao nad selom, odakle je mogao da osmotri krovove kuća i brda koja su se nazirala u daljini. Tu je prvi put poljubio Mariju, nekada davno, u nekom drugom životu. To mesto mu je sada delovalo nekako hladno, sivo i maglovito. Tu više nije bilo onog prolećnog zelenila, ni onih svežih listova, i grana okićenih cvetovima, ni mirisa borovine u vazduhu. Sve je imalo svoje doba, setno je pomislio. Marija će zauvek ostati u proleću, a on je već zalazio u jesen života. Kucnuo je čas da se vrati kući.

96 MAJ 1928.

Ela se nadvijala preko ograde trajekta koji će je poneti preko Lamanša, punim plućima udišući oštar vazduh. Iz birmingemskog Nju strita krenuće ka Londonu, a potom nastaviti ka Doveru i dalje ka Francuskoj. Konačno je bila slobodna, nakon višemesečne ozlojeđenosti i sitnih čarki s Foresterovima. Znala je da ih je njeno ponašanje bolelo, ali šta su drugo mogli da očekuju kada su mesecima skrivali takvu tajnu od nje? Na kraju je arhiđakonova supruga istupila sa spasonosnom ponudom, upitavši je da li je voljna da leto provede kod njene prijateljice u Parizu i pomogne joj oko čuvanja dece. Hejzel je bila zelena od zavisti dok je Ela spakovala svoj novi pasoš, karte i novac, sijajući od ponosa što je bila dovoljno odrasla da putuje sama... odnosno, skoro sama. Selest je insistirala na tome da se na trajektu pridruži grupi studenata iz Ličfilda, koji su krenuli u obilazak francuskih muzeja. Samo što niko kod kuće nije znao da je Ela šmugnula od njih još kod Vaterloa. Ovo je bila njena avantura, šansa da iskusi samostalan život, bez bilo kakvog uplitanja njenih staratelja. Znala je da je bila surova prema njima. Selvin joj je uoči polaska kupio divan kožni kofer, a Selest ju je odvela do Birmingema da nabavi odgovarajuću letnju odeću. Arči joj je poklonio nekoliko mapa da se lakše snađe u Parizu. „Moraš da vidiš Rodenova dela. Veruj mi da se nećeš razočarati.” Kao da to i sama nije znala. Svi su bili nervozni zbog njenog odlaska, ali pronašli su utehu u činjenici da je velečasni Berdžes radio kao kapelan u anglikanskoj Crkvi Svetog Đorđa u Ulici Ogista Vakerija. Ela je trebalo da čuva njegove dve ćerkice, a na putu je bila i nova beba. U slobodno vreme mogla je da pohađa umetničke časove, a nakon svega što se izdešavalo, više se nije libila da od Fonda za pomoć žrtvama Titanika zatraži stipendiju koja će joj pomoći da unapredi svoje obrazovanje. Taj predlog isprva je podstakao žučnu raspravu, sve dok joj Arči nije objasnio da, bez obzira na to ko je ona, niko nije mogao da porekne činjenicu da je pretrpela veliki gubitak usled propasti Titanika, baš kao i Mej. Siroti Selvin čestito se namučio da od kompanije Vajtstar lajn dobije originalni spisak putnika, ali ona još nije bila spremna da se suoči s imenima. Time bi otvoreno priznala grešku koju je Mej napravila, okaljala svoje uspomene i proglasila sebe osobom s lažnim identitetom. Bilo je bolje da do daljeg ostane Elen Smit. Nisu joj trebale nove komplikacije. Galebovi su kreštali nad trajektom, a Elino raspoloženje naprasno je živnulo kada su joj pred očima izronili obrisi francuske obale. Konačno je mogla da odbaci loše uspomene i provincijska naklapanja. Uskoro će stići u novu zemlju u kojoj su živeli neki novi ljudi koji nisu znali za tugu koju je nosila u srcu. Jedva je čekala da započne novi život.

ČETVRTI DEO SASTAVNE NITI 1928-1946.

97 RAZGLEDNICE IZ PARIZA, 1928. Dragi moji, Lepo sam doputovala u Francusku. Kapelan i njegova supruga dočekali su me na Severnoj železničkoj stanici. Hermajoni i Rozalinda, bar za sada, liče mi na prave male anđele. Ne mogu da verujem da živim ovde, u samom srcu grada. Vikarijat se nalazi u središtu svega pa peške mogu lako da stignem do Trijumfalne kapije i da se potom spustim niz Jelisejska polja do Tiljerijea. Molim vas da gospođi Sajmons još jednom zahvalite za velikodušnu preporuku. Pariz predstavlja najbolji moguči lek za zlovolju. Engleska mi sada deluje tako daleko. Ovde sam pronašla sve što sam mogla da poželim, i više od toga. Sa svojim malim štićenicama često šetam po parkovima i obilazim muzeje, ali stalno opominjem sebe da moram da vodim računa o njima pa im zato ne dopuštam da budu previše nestašne. Moj francuski iz dana u dan postaje sve bolji, a izlozi su tako lepi da mi oduzimaju dah. Ali ne brinite, pariski život je previše papren za moju stipendiju! Predavanja su odlična i upoznala sam mnogo studenata iz drugih zemalja. Letnji odmor provešćemo na jugu Francuske. Jedva čekam da vidim Mediteran. Sve vas mnogo voli, Vaša Ela

Dragi Rodi, Nisi zaslužio ovo pismo jer ti meni skoro nikada ne pišeš, ali htela sam da ti se pohvalim svojom novom francuskom adresom i svim mestima koja sam posetila. Predavanja iz vajarstva su strava. Međutim, svi su hiljadu puta bolji od mene. Imam još mnogo toga da naučim. Na svoj spisak neprestano pridodajem nove katedrale: Notr Dam i brojna impozantna zdanja koja sam videla u Ruanu, Šartru, Turu, Orleanu i Parizu. Francuska je jedna ogromna učionica. Poseta Kanu za mene je predstavljala veliko iznenađenje. Tamo je tako vruće i sada sam toliko pocrnela da mi ljudi prilaze na ulici misleći da sam odavde. Pojma nemaš koliko uživam u ovdašnjem suncu, kao gušter koji se baškari na kamenjaru. Biću tužna kada na jesen budem morala da se vratim na studije, pod ono sivo englesko nebo. Moje male štićenice su se do mile volje izigrale na plaži i

svakog dana smo plivale u moru. U kuću se nedavno uselila nova beba, dečkić po imenu Lajonel, koji je odmah dobio vlastitu dadilju. Prija mi što sam nakratko utekla od svih, stala na svoje noge i naučila da se snalazim u svakojakim situacijama – kao, na primer, da izađem na kraj s muškarcima koji se tiskaju pored mene u metrou i pokušavaju da mi stave ruku na suknju. Kada nabasam na nekog od tih bilmeza, tako snažno ga šutnem u cevanicu da se zarumeni od stida, ili se bar ja nadam da ima srama da se bar zarumeni. Ponekad priželjkujem da sam muško pa da mogu slobodno da skitam gde god mi se prohte, bez brige da li će me neko pratiti. Takođe sam naučila da maestralno dobro gunđam francuske psovke sebi u bradu dok mi tutor kritikuje delo. On me je naučio da postanem kritičnija prema delima drugih stvaralaca. Postoji još toliko toga što treba da naučim, ali već osećam da sam sasvim drugačija osoba. Trudim se da ne razmišljam previše o majci. Teško mi je kad pomislim da je tako rano otišla, i to bez ikakvog razloga, naprosto zato što nije na vreme posetila lekara. Sigurno je pokušavala da se sama izleči da bi uštedela novac za moje studije. Osećam se užasno kada se setim čega se sve odricala kako bi meni pružila svaku moguću šansu. Nikad nije htela da potroši ni prebijenu paru na sebe. Nje više nema, a ja se sada švrćkam po Francuskoj i uživam u svom debitantskom putovanju. Znam da to nije pošteno, ali takođe znam da bi njoj bilo drago što mi se ukazala ovakva prilika. Kao što možeš da pretpostaviš, u međuvremenu sam saznala sve o Titaniku i tome kako su se naše majke upoznale. Sigurnp je postojao neki razlog zašto moja majka nikad nije pričala o tome. Ponekad pomislim da ju je bilo sramota što je preživela. Prihvatila je samo onu penziju koja joj je s punim pravom sledovala, i to samo zato da bi mogla da me školuje. Sada je prekasno da pokušam da shvatim stvari. Mislim da niko od nas ne može da shvati svoje roditelje sve dok to sami ne postanemo. Možda ćemo i mi jednog dana biti tako zaštitnički nastrojeni prema svojoj deci, strepeti za njih i biti povređeni njihovim postupcima. Ali nadam se da taj dan neće skoro doći. Ne, u mom životu nepostoji nikakav Rudolf Valentino već samo Leon i Fridrih koji me ponekad posle časova izvedu do kafea na obali Sene. Pa ipak, među nama nema onih varnica, ako znaš na šta mislim. Trenutno nemam vremena za romansu. Kako stoje stvari s tobom, mojim velikim bratom koji mi više ne dopušta čak ni da ga vidim? Bilo mi je žao kada sam čula da je tvoja baka umrla. Znam koliko si je voleo. Oprosti mi što toročem samo o sebi. Čujem da naporno radiš i Selest je strašno ponosna na tebe. Njen razvod je konačno na pomolu. Doduše, to je još odavno svršena stvar, ali ta vest

će sigurno podići veliku prašinu u Katedralnoj porti. Razvod u Engleskoj nije tako učestala pojava kao kod vas u Americi, i tamošnji svet još ne shvata da je ponekad bolje da se ljudi razvedu nego da čitav život provedu u bračnom paklu. Kad bolje razmislim, možda je bolje da se uopšte ne udajem. Sigurna sam da nijedno od nas neće previše žuriti s brakom. Molim te da mi se javiš pre nego što odem odavde. Voli te, Ela Naravno, Rodiju nije rekla kompletnu istinu o Mej i Titaniku. To nije znao niko osim njenih staratelja i tako je moralo da ostane. Ipak, bilo joj je čudno što se tu, na evropskom kopnu, osećala kao kod kuće, što je bila tako opuštena dok je pod jarkim suncem slušala pomešani žamor raznih jezika. Već se navikla da je lokalni trgovci smatraju jednom od svojih sunarodnica, što ih je navodilo da se razbrbljaju na francuskom, tako da je mogla samo da klima glavom, da se smeška i zbunjeno sleže ramenima. Jednom prilikom, na plaži u Kanu, čula je neki bračni par kako se smeje i doziva svoje mališane. Na trenutak joj se učinilo da je razumela šta govore, kao da je neki potisnuti delić njenog uma prepoznao te reči. Okrenula se ka njima, pokušavajući da uhvati još nešto, ali oni su se već spustili niz plažu i više nije mogla da ih čuje. Nije čak znala ni kojoj su naciji pripadali. To ju je ispunilo nekim nemirom sve dok se naprasno nije otreznila, primetivši da je malo nedostajalo da malena Hermajoni svoju sirotu sestricu Roz potpuno zatrpa peskom. U svakom slučaju, bila je sigurna da to neće biti njeno poslednje putovanje u inostranstvo. Jednog dana otići će u Španiju, Italiju, Švajcarsku... svuda gde je mogla da pronađe posao ili da pohađa predavanja. Ako je nameravala da postane pravi umetnik, morala je čestito da izuči zanat i da obuči svoje oko da kritički osmotri svaki mogući detalj. Njeno stvaralaštvo bilo je amatersko i konvencionalno. Mora još da uči od klasičnih majstora, a to je značilo da mora da putuje. Mora da zadrži svoj identitet i da zatraži nove donacije. Titanik je odneo toliko života i sada je trebalo da se oduži onima koje su ti nesrećnici ostavili za sobom, ko god oni bili.

98 JUN 1932. Selest je posmatrala svoj odraz u izduženom ogledalu, zadovoljna rezultatom. Akvamarin se odlično slagao s bojama koje je odabrala. Na sebi je imala koso krojenu venčanicu, s lepršavim žaketom i porubom ukrašenim perlicama. Preko talasaste kose nosila je svileni šeširić pričvršćen ukrasnim iglama. Bio je to

jednostavan kostim, idealan za venčanje kod matičara. Možda je bilo dobro što joj roditelji nisu bili živi da vide kako se opet udaje, skromno i gotovo krišom. Sve je bilo potpuno drugačije nego prošli put, kada se venčala u katedrali uz pompu i veliku ceremoniju. Grover im je zadao silne muke oko razvoda. Tek nakon višegodišnjih pregovora i beskrajnog cepidlačenja, potpisao je dokumenta. To se desilo nakon žučne svađe u njegovoj kompaniji, kada je ostao bez posla i bio primoran da se preseli u Klivland. Rodi joj je potom javio da je Grover u Klivlandu upoznao neku imućnu udovicu i ubrzo nakon toga, kao grom iz vedra neba, u Selestinim rukama našli su se potpisani brakorazvodni papiri. Selesti je bilo krivo što se Rodi nije udostojio da dođe na venčanje, pod izgovorom da nije mogao da ostavi Vila da sam vodi poslove u Frejt ekspresu. Umesto toga, častio ih je putovanjem za medeni mesec, poslavši im dve karte prve klase za krstarenje do Njujorka, nakon čega je trebalo da ga posete u Akronu. Selest nije mogla da potisne osećaj da je Rodijev gest bio podstaknut grižom savesti, ali joj je bilo drago što će se ponovo videti. Ela se vratila iz Evrope, preplanula, opuštena i puna priča o svojoj ekskurziji, o putovanju od Avinjona, preko Kamarga i Perpinjana, sve do Madrida. Činilo se da više nije mogla da se skrasi u Ličfildu. Pretvorila je stari ambar u umetnički atelje, u kojem je svoje raskošne ideje pretvarala u dela. Ela je izrasla u devojku slobodnog duha, koju nije držalo mesto i koja je jedva čekala da odleprša na sledeće putovanje. Kada je bila kod kuće, nisu pričali o prošlosti. „Ja sam kovač svoje budućnosti”, govorila je. ,,To je sada jedino važno. Ostale stvari bih radije ostavila u prošlosti, tamo gde pripadaju.” Više nije pominjala potragu za nepoznatim roditeljima, kao da je zauvek zatvorila vrata za tu temu. A tog dana se usplahireno vrzmala po kući, obavljajući završne pripreme za mali banket koji će biti priređen u trpezariji. Čitava soba vonjala je na prezreli bri, koji je u Francuskoj brižljivo spakovala u svoj prtljag i prenela preko Lamanša. Ela je čvrsto naumila da pomoću francuske hrane i dobrog vina unese malo otmenosti u njihov dom. Bajno je izgledala u tankoj, lepršavoj, bledoljubičastoj haljini sa sićušnim rukavima. Na jednom ramenu nosila je korsaž26 od bež i ružičastih ruža. Kada bi samo Mej bila tu da upotpuni sliku. Selest je jedva potiskivala suze, boreći se s lavinom emocija. Toliko je dugovala svojoj izgubljenoj prijateljici. Ponekad joj se činilo da Mej lebdi nad njom i blagosilja njenu i Arčijevu odluku da konačno postanu muž i žena. Selest više nije bila opterećena njenom ispovešću, već samo tužna zbog toga što su imale tako malo vremena da podele i tu tajnu. „Vreme je da krenemo”, doviknuo je Selvin s podnožja stepeništa. Selvin je prethodno detaljno sredio i očistio automobil. Čak je stavio i belu traku preko haube, kako bi u velikom stilu stigli pred matičnu službu. „Naš mladoženja se sigurno preznojava od nestrpljenja. Predugo je čekao na ovaj dan.” 26

Cvetni ukras koji se nosi na ruci ili haljini. (Prim. prev.)

Kada su izašli napolje, sunce je sijalo iz sve snage. Selest je tiho uzdahnula, zagledavši se u tri veličanstvene kule. Tek kada budu dobili privatan blagoslov u malom sporednom krilu katedrale, koje je imalo posebno mesto u njenom životu, imaće osećaj da se stvarno venčala. Ela je sedela na prednjem sedištu, grčevito stiskajući buket od paprati i krupnih ružičastih cvetova. „Uspori malo, Selvine. Bolje da zakasnimo nego da poginemo.” „Znaš kakva je moja sestra. Ona uvek i svuda kasni. Zato ću se potruditi da stigne tamo pre nego što onaj sirotan digne ruke od ženidbe i vrati se kući.” Svi su prasnuli u smeh. Žene su obazrivo pridržavale rubove haljina dok je Selvin jurio ka gradu, zviždućući poznatu melodiju kojom se najavljuje dolazak neveste. Selesti je srce zalupalo još snažnije, usplahireno od uzbuđenja zbog predstojeće ceremonije.

99 AKRON Rodi je želeo da sve bude u besprekornom stanju kada uvaženi gosti kroče u njegovu novu kuću u blizini Portidž rouda. Njegova mama morala je da vidi uspeh koji je postigao. Posao je cvetao. Frejt ekspres je u međuvremenu okupio impresivnu ekipu auto-prevoznika koji su opsluživali trideset kompanija za proizvodnju guma širom Sjedinjenih Država, od Njujorka do Atlante, od Vičite do Baltimora. Rodi je imao pune ruke posla, ali ipak nije bio toliko zauzet da povremeno ne uskoči u sjajni, novi automobil i proveri da li njegovih dve stotine šofera na vreme isporučuju poverenu im robu. Na njegovom platnom spisku nije bilo mesta za lenštine i zabušante. Bilo mu je žao što baka Harijet nije poživela dovoljno dugo da vidi šta je postigao. Ipak, za utehu, ona je bar mirno napustila ovaj svet: jednog jutra, dok je sedela u svojoj fotelji, nedugo nakon povratka iz crkve. Rodi se na sahrani našao oči u oči s ocem. Nisu prozborili ni reč. Nisu imali šta da kažu jedan drugom sve do onog popodneva kada je Grover nenajavljeno banuo u njegovu kancelariju, bazdeći na alkohol i zahtevajući od Rodija da ga zaposli u njegovoj kompaniji. Rodi je bio toliko iznenađen da je na trenutak pomislio da ne bi škodilo da mu da neki posao, ali tada se setio kako je Grover njegovu majku naterao da godinama čeka na razvod i kako isprva nije pokazao ni trunku interesovanja za njegovu ideju. Setio ga se tek sada, kada je razvio uspešan posao. Zato mu je samo ispisao ček, kao poklon za venčanje, i rekao mu da u njegovoj kompaniji nema odgovarajućeg posla za njega. ,,To je sve što nakon toliko godina imaš da kažeš svom ocu?”, procedio je Grover i gramzivo zgrabio ček.

„One večeri si mi rekao da ti se gubim s očiju i ja sam te poslušao. To je sigurno najbolja stvar koju sam u životu učinio, tata. A ti sada, posle svega, imaš obraza da dođeš ovde i tražiš da te zaposlim? Šta bi ti ovde mogao da radiš?”, prkosno je odbrusio Rodi. Taj čovek, koji je stajao s druge strane stola, odavno mu je delovao kao potpuni stranac. „Duguješ mi bar malo poštovanja, nakon svega što sam učinio za tebe.” „Ništa ja tebi ne dugujem, ali iz poštovanja prema baki, neću te poslati praznih šaka. Ovo ti je poklon za svadbu od mene. Sada možeš da ideš i da zasnuješ nov život u Klivlandu.” Rodijeva sekretarica diskretno je otpratila Grovera do vrata. „Nadam se da ćeš goreti u paklu!”, zagrmeo je Grover pripitim glasom. Rodi je znao da ga nikada više neće videti. On je pripadao bivšem životu. Od sada pa nadalje, Rodi više ni od koga neće zavisiti. Možda je bio i pomalo tužan što su stvari na kraju tako ispale, ali istovremeno je osećao olakšanje što su Arči i mama konačno uspeli da se venčaju. Što se njega tiče, klonio se bilo kakvih ozbiljnijih veza. Nije mu trebala žena koja će mu stalno visiti nad glavom. Prijala mu je sloboda koju je imao, što je mogao da odlazi i dolazi kad god i gde god mu dune, bez obaveze da nekome polaže račune. Bio je ponosan na svoj novi dom, s glatkim kožnim sofama, staklenim vratima prema verandi i kompletno opremljenom kuhinjom, sa sve frižiderom i ugradnim šporetom. Ponekad bi mu došlo da se uštine i proveri da li možda sanja. Njemu niko ništa nije poklonio. Još odavno je naučio da je uspeh zahtevao mnogo truda i znoja, danonoćno dirinčenje i neumoljivu odlučnost. Frejt ekspres stajao je rame uz rame sa Motor kargom, Roudvej ekspresom, Jenki lajnsom i Morisonsom. Bio je uzbuđen što će njegova majka i Arči rođenim očima videti šta je postigao. Oni su već krenuli na medeni mesec i trenutno su plovili ka Njujorku. Tako mu je bilo lakše nego da on ode u Englesku. Tako će moći da provedu mnogo više vremena zajedno. Doduše, Ela će mu u narednom pismu sigurno očitati dobru bukvicu zbog toga što se nije pojavio u Ličfildu. Ona je sada predavala u umetničkoj školi i dobijala narudžbine za portrete. Video je neka od njenih dela. Ela će uskoro ponovo krenuti za Francusku, a odatle će nastaviti ka Italiji. Nju je zanimao samo posao, baš kao i njega. Njegova majka brinula je zbog toga, govoreći da Ela previše vremena provodi zatvorena u ateljeu u vrtu. Ela je delovala kao cura po njegovoj meri. Očigledno je umela da odredi životne prioritete, razmišljao je. Politička situacija u Evropi se sve više zakuvavala. Adolf Hitler, vođa Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, postajao je sve moćnija figura. Novine su bile pune turobnih prognoza da je na pomolu velika nevolja. Svi koji su imali rođake u Evropi nisu se usuđivali ni da razmišljaju šta sve može da proistekne iz toga. Pokušaće da nagovori majku i očuha da ostanu kod njega dok se stvari ne stišaju.

Akronski industrijski magnati mogli su da naslute u kom je pravcu vetar duvao pa su počeli ubrzano da proizvode ratnu opremu, cepeline, balone i specijalne gume za vojna vozila. Vazduhoplovne baze postojano su se širile, a vreme ekonomske krize ostalo je daleko iza njih. Rodi je oduvek nameravao da se vrati u Ličfild, ali posao mu je sada bio na prvom mestu, što je značilo da sebi nije mogao da priušti jednomesečno odsustvo. Posao će sigurno trpeti ako on ne bude na čelu firme. Njegov ortak Vil je duboko u duši bio porodičan čovek, previše mek i popustljiv.

Nisu dugo ostali u Akronu. Selest se tamo nije osećala prijatno, kao da se stalno plašila da će negde nabasati na Grovera. Mada ju je Rodi uveravao da se njegov otac sa svojom novom suprugom odselio u Klivland, to mesto je u njoj oživljavalo previše tužnih uspomena. Arči je takođe bio nestrpljiv da se vrati u Englesku pre početka semestra u novoj školi u blizini Staforda. Putovanje je bilo divno, mada prilično iscrpljujuće. Rodi je izgarao od želje da im demonstrira svoj uspeh. Cupkao je oko njih poput razdraganog šteneta, pokazujući im grad i vodeći ih u najskuplje restorane, ali Selest nije mogla da potisne tugu iz srca. Rodi se toliko promenio. Nekako je očvrsnuo i ogrubeo. Stalno je visio na telefonu, zaokupljen tekućim poslovnim problemima, a onda bi skočio na noge i nekud odjurio, ostavivši ih da ga satima čekaju u raskošno opremljenoj ali praznoj kući. Njegov svet nije bio njihov svet. Otuđili su se nakon toliko godina prinudne razdvojenosti. Osim toga, Rodi Englesku više nije smatrao domom. Postao je stoprocentni Amerikanac koji je živeo u gradu s ogromnim industrijskim potencijalom, mladi preduzetnik koji se ponosi svojim uspehom i kompanijom s nekoliko stotina zaposlenih šofera, koji su pronosili njegovu slavu širom Sjedinjenih Država. Selest je dobila razvod, novi brak i ugledan život uz voljenog Arčija, ali nije uspela da vrati sina. Njihovi životi su još odavno krenuli zasebnim putevima, setno je pomislila. Bila je tužna što Rodi nije imao suprugu ili bar neku stabilnu vezu. Posao mu je uvek bio na prvom mestu, baš kao i njegovom ocu. Selest se stresla od jeze. Da li će i on ponoviti onaj stari obrazac i potražiti utehu u alkoholu? Harijet je davala sve od sebe da ga održi na ispravnom koloseku, ali sada je i ona otišla. Rodi je natuknuo da bi mogli da ostanu kod njega, pa čak i da se jednog dana presele u Ameriku, što je bila zavodljiva, ali krajnje nepraktična ideja. Arči je očajnički želeo da se vrati kući, a Selest je znala da mu duguje bar toliko. Srce joj se slamalo od želje da privije svog sina uz sebe, da sve ponovo bude kao što je nekada bilo, ali više nisu mogli da se vrate s kurseva koje su sebi zacrtali. Ratna pretnja, koja se pomaljala na drugoj strani okeana, otvarala je velike mogućnosti za Rodijev biznis, priliku za sklapanje nebrojenih ugovora koji su donosili odličnu zaradu. Biće to velika šansa za industrijski razvoj i ekspanziju.

Dok su se opraštali na aerodromu, pre ukrcavanja na let za Njujork, Rodijeve misli bile su na drugoj strani, pune novih planova. Selest ga je grčevito zagrlila, boreći se sa suzama i trudeći se da obuzda lavinu emocija. Došla je u iskušenje da ga podseti da se „ljubav prema novcu nalazila u korenu svekolikog zla” i da je „novac dobar sluga, ali loš gospodar”, ali je znala da to nije bio trenutak za majčinske pridike. Morala je da dopusti tom mladiću da krene vlastitim putem i da uči na vlastitim greškama. Međutim, ako mu jednog dana zatreba, kako da mu pomogne kada žive na suprotnim krajevima sveta? Ko zna kada će se ponovo videti? „Voleo bih da možete da ostanete”, rekao je Rodi molećivim glasom, mada je znao da je to nemoguće. „Prenesite moje pozdrave svima kod kuće.” Svi kod kuće za njega su postali stranci: Ela, Selvin, gospođa Alen i čitav Ličfild. Selest je klimnula glavom i slabašno se osmehnula. „Naravno, sve ćemo pozdraviti”, odgovorila je, trudeći se da nabaci svoj najbolji američki akcenat. Mislila je da će joj srce prepući od tuge. Zašto uvek mora da bude ovako? Zato što sam otišla odavde kako bih utekla od paklenog braka, a Rodi sad plaća ceh. Bioje razapet između nas, ali napravio je svoj izbor i zato više ne smem da gledam unazad. Njemu će biti dobro, a ja ću se već nekako snaći. Uvek sam se snalazila. Moji roditelji su se sigurno isto osećali kada sam napustila dom. Nikome nije lako da se rastane od svog deteta, ali moram... Osim toga, uvek ostaje šansa da nam se Rodi jednog dana vrati. Međutim, to će se desiti kada on to odluči, a ne ja.

100 NJUJORK, 1935. Dok su mladi rukopoloženici zastajali pred biskupima u zlatnim odorama, Anđelu se činilo kako se taj verski obred rasteže do same večnosti. Uprkos tome, nije mogao da potisne osmeh s lica. Bio je to spektakl koji je prevazilazio čak i najteatralnije plesne nastupe male Patriše: muzika, pesma, brujanje orgulja, miris tamjana i pompezna ceremonija koja je trebalo da uveliča taj dan, važniji od svih drugih dana – kao beskrajna povorka pokretnih slika koje su predstavljale pravu gozbu za oči. Anđelo i Ketlin stajali su u katedrali zajedno s drugim ponosnim roditeljima, besprekorno doteranim ženama s čipkanim velovima i muškarcima u nedeljnim odelima. Zašto su njegova deca uvek morala da se nalaze u samom središtu drame, pitao se. Zašto nisu mogla da se ponašaju kao običan svet, poput Salvijevih sinova koji su već bili oženjeni i imali decu koja su im stalno trčkarala oko nogu? Eto, njihov Frenk odlučio je da svoj život posveti crkvi i sada se, s raširenim rukama, klanjao pred oltarom u znak apsolutne predanosti. Anđelo je na trenutak osetio žmarce straha i, ako ćemo iskreno, duboke tuge zbog puta koji je Frenk odabrao. On nikada neće moći da se oženi i ima decu.

Kao što je Amerika razdvojila Anđela od njegove porodice, crkva je sada uzimala Frenkija i Anđelo je očajnički pokušavao da shvati u čemu je smisao takve žrtve. Dok su se Ketlinine grudi nadimale od ponosa, on se osećao opljačkanim. Pored njega je stajala Pati, koja je u svojoj petnaestoj godini već bila prava lepotica, čiji se život pretvorio u beskrajan niz audicija, časova plesa i nastupa u zadnjim redovima nebrodvejskih pozorišta, kao i u večno iščekivanje onog životnog trenutka kada će se vinuti među zvezde. Ni ona se nijednog časa nije pokolebala na tom putu, a Anđelo je strahovao da joj je pretilo surovo razočaranje. A onda, tu je bio i Džeko, redovan gost državnog kaznenog zavoda, njihov mlađi sin koji im je oduvek zadavao brige, neprestano srljao u nevolje, stalno obećavao da će se popraviti i uspevao da izmami njihov oproštaj. Njegov život pretvorio se u jednolično putovanje od sudnice do zatvora, a njegovi roditelji nisu mogli ni da pretpostave u kakav će se sos sledeći put uvaliti. Deca su samo stvarala brige. Šta ako Pati upadne u loše društvo? Šta ako Džeko preduboko zabrazdi? Ako ništa drugo, Frenki je bar bio dovoljno bezbedan pod okriljem crkve. Povrh svega, nedavno su iskrsli i oni problemi u Italiji. Musolini je aneksirao Abisiniju i sprijateljio se s Hitlerom. Anđelo je u svom zavičaju video dovoljno promena da mu se u srce useli ozbiljan strah. Setio se šta je Marijin otac rekao o crnokošuljašima koji su marširali po ulicama. Već se pričalo da će svako morati da se svrsta na ovu ili onu stranu. I šta onda? Anđelo je sve do tada verovao da mu je život pošteđen da bi mogao da posmatra kako njegova deca postaju ljudi, a ne da bi gledao kako odlaze u rat, ne posle onog prošlog krvavog spektakla. Kako su njegovi sunarodnici mogli da se pretvore u neprijatelje? Bio je ošamućen od takvih misli, a noge su ga već bolele od predugog stajanja. S olakšanjem je pogledao na džepni sat. Ceremonija će uskoro biti završena i tada će, valjda, nešto moći da pojedu i popiju, pomolio se u sebi. Uvek je bio nervozan u crkvi. To ga je teralo da razmišlja o svojoj smrtnoj duši i svim onim nemogućim pitanjima – šta ako... Hvala bogu što je barem prohibicija ukinuta. Čovek je na ovakav dan morao da trgne nešto žestoko da bi se vratio u život.

101 1937 Ela je ušla u izložbenu dvoranu trudeći se da obuzda drhtavicu i da ne skreće pogled ka uglu gde su izložena njena dela; strahovala je da tamo nema nijednog posetioca. Želela je da dođe sama i da se privikne na to čudno okruženje pre nego što Arči i Selest stignu sa svojim prijateljima da joj pruže podršku.

Da joj je samo neko rekao koliko je zastrašujuće bilo izložiti svoja dela u javnosti. Proputovala je čitavu Evropu, zurila u mnogobrojne slike i statue i ispitivala i ocenjivala studentske radove, kao da je to bio mačji kašalj. Tek sada je shvatila koliko su njena dela ranjiva dok stoje izložena s delima drugih stvaralaca, među keramikom koja je odisala prefinjenošću i imaginacijom, figurativnim metalnim skulpturama punim vijugavih isprepletanih obličja i štrčećih uglova, divnim pejzažima i portretima koji su visili na zidovima. Krunidbena izložba27 mladih umetnika iz Midlandsa bila je prilika da se javnost upozna s novim talentima, a neki od eksponata bili su ponuđeni na prodaju. Niko od mladih stvaralaca nije mogao da živi od toga, ali sam čin prodaje umetničkog dela i recenzija u Birmingem postu mogli bi da predstavljaju veliku prekretnicu na putu ka javnom priznanju. Ela je provela sate i sate grozničavo razmišljajući čime da se predstavi na toj izložbi, sve dok se na kraju nije odlučila za dečju bistu koju je izradila za jednog sveštenika, za klasičnu studiju ljudske šake i novu skulpturu koja je bila nadahnuta nedavnim obilaskom venecijanskih i firentinskih crkava. Ela je bila očarana prikazima Bogorodice i dece iz galerije Ufici, a naročito Parmiđaninovom slikom Bogorodica s dugim vratom. Fotografisala je najčuvenija platna i slikala majke i decu koja su se igrala na ulici. Jedna od tih fotografija poslužila joj je kao inspiracija za novu skulpturu: majka koja sedi raširenih nogu, ljuljuškajući usnulo dete na krilu. Bilo je nečeg opuštenog, a opet dirljivog u tom prizoru, nešto kao odraz pijete koja će odatle proisteći, odraz prikaza mrtvog Hrista koji leži u majčinim rukama. Mogla je da oseti ponos i tugu majčinstva, znajući da je to osećanje zadiralo u njenu vlastitu nerazrešenu prošlost. Dok je s beskrajnom nežnošću stvarala te figure, uspela je da na površinu izbaci nešto novo i neuhvatljivo, nešto čega ranije nije bilo. A sada je nervozno šetala po dvorani, stiskala čašu s vinom i nadala se da nije pogrešila što je izložila svoja dela rame uz rame s brojnim slavnim umetnicima. Morala je da pregura još puna dva sata pre nego što spakuje svoje eksponate u pozajmljeni kombi i vrati se pod utešno okrilje Crvene kuće. Selvin ju je uhvatio za ruku dok se vrzmala pored vrata pokušavajući da deluje ležerno. „Svaka čast. Koliko vidim, već si uspela da prodaš jedan komad.” ,,Ozbiljno?” Ela je pokušala da odglumi ravnodušnost, ali Selvina je bilo teško prevariti. „Prestani da se kriješ i pogledaj šta se dešava.” Na svoje iznenađenje, Ela je pored svojih eksponata zatekla poveću grupu radoznalih i uzbuđenih posmatrača. „Evo našeg malog stidljivog cvetka.” Selvin ju je povukao ka nekom visokom muškarcu. „Ovo je Harold Ešli, predsednik naše advokatske komore u Templ Rou. On je crkveni tutor u Sejnt Džejmsu i želeo bi ovu skulpturu ili nešto nalik tome za 27

Izložba održana u godini krunisanja kralja Džordža VI. (Prim. prev.)

tamošnju Gospinu kapelu. Mislim da je najbolje da se sami dogovorite oko detalja”, rekao je i brzo se udaljio, ostavivši je u nebranom grožđu. ,,Da li radite po narudžbini?”, upitao je gospodin Ešli posmatrajući malenu skulpturu. „Tako je ljupka... tako nežna i puna značenja. Doduše, nama treba malo veća skulptura. Želeo bih da je doniram crkvi u znak sećanja na moju majku.” „Hvala vam”, promucala je Ela. „Drago mi je što vam se dopada.” Tada je primetila da je za onu izvajanu šaku takođe prilepljena cedulja. Šta se dešava? Možda je ipak imala bar malo talenta. To je trebalo proslaviti. Ustremila se ka stolu da uzme još jednu čašu vina. Čoveče! Dva eksponata prodata i jedna narudžbina za samo jedno veče! Da li je smela da se nada da je to početak ozbiljne umetničke karijere?

102 1938. Kako smo dogurali do ovoga, pitala se Selest, pokušavajući da svari najnovija pravila i propise u slučaju vazdušnog napada. Mnogi od Elinih studenata navukli su vojničke uniforme, a po gradu su već kružile glasine o uvođenju sledovanja, bonovima za benzin i restrikcijama u snabdevanju ako dođe do rata. Situacija je bila i više nego zabrinjavajuća. Da li će se Elin umetnički koledž zatvoriti? Da li će privatne narudžbine prestati? Od čega će zarađivati za život? Jedan od oficira zaduženih za smeštaj vojske već je posetio Crvenu kuću da bi ustanovio koliko bi, u slučaju nužde, evakuisanih građana ili vazduhoplovnih oficira moglo da se smesti u njoj. Pomisao da će pod svoj krov morati da primi potpuno nepoznate ljude još više je uznemirila Selest. Rat. Svi su pričali samo o ratu. Ličfild je zbog obližnje kasarne oduvek predstavljao važno vojno uporište, a sada se gradio i novi vojni aerodrom nedaleko od njihovog poseda, u Fredliju. Ličfild se nalazio na raskršću puteva A-38 i A-5, pa su kroz grad danonoćno tutnjali konvoji s ljudstvom i opremom. Zar je moguće da je na pomolu novi rat? Arči je poznavao nastavnike i studente koji su učestvovali u Španskom građanskom ratu, koji su u Španiji ostavili i kosti. Toliko raskošnih talenata nestalo je u ratnom vihoru. Koliko će još mladih ljudi izgubiti život pre nego što se to ludilo okonča? Ratni veterani ponovo su počeli da vade uniforme iz ormana. Selvin je pristupio teritorijalnoj odbrani, a Arči dobrovoljcima Kraljevske mornarice. Svi su bili u pripravnosti da priskoče u pomoć redovnoj vojsci. Njihov spokojan svet uskoro će se okrenuti naglavačke. Od žena se takođe očekivalo da pruže svoj doprinos. I Elu su obavestili da mora da prođe regrutaciju ili da se na neki drugi način stavi u službu otadžbini. Možda bi trebalo da se angažuje u nečemu što će joj omogućiti da ostane u kontaktu sa svojom profesijom. Bila bi prava šteta da se sve one krasne ideje pretvore u ništavilo.

S katedrale su već bili uklonjeni drevni vitraži. Umetnička dela sklanjana su iz muzeja i galerija na sigurno, a parkove i vrtove uveliko su prekopavali i pretvarali u povrtnjake. Činilo se da je čitava zemlja utonula u stanje napetog iščekivanja i niko nije znao koliko će to potrajati. Selest je osluškivala brujanje aviona koji su im kružili nad glavom, drhteći od pomisli da bi neprijateljske bombe mogle da unište dražesni gradić. Nije mogla da poveruje da će se to ponovo desiti, uprkos činjenici da sećanja na prethodni krvavi sukob još nisu izbledela. Ona i Arči živeli su u jednom od školskih stanova u blizini Staforda, gde je on predavao klasične nauke. Selesti je prijalo što je konačno bila sama i oslobođena odgovornosti, ali Ela je, uprkos tome, bila neprestano prisutna u njenom životu. Selest i njen muž pomogli su Eli da prebrodi one teške olujne godine nakon što su joj otkrili istinu koju im je Mej zaveštala. Ta tajna ih je neprestano proganjala, pretvorivši se u svojevrsnu opsesiju. Grozničavo su tragali za svim mogućim podacima o putnicima s Titanika, kao da je pronalaženje Elinih roditelja predstavljalo njihovu dužnost. Ela kao da je imala potpuno suprotno mišljenje: gledala je svoja posla i odbijala da krene njihovim stopama. Arči je iščitao sva raspoloživa svedočanstva o katastrofi, uključujući i iscrpan prikaz Lorensa Bizlija. Zajedno su otišli da pogledaju jezivi dokumentarni film u dvorani Paladijum, ali Selest je napustila projekciju kada je brod počeo da tone. Moralo je biti još nekih dokumenata. Skoro da je došla u iskušenje da se obrati Fondu za pomoć žrtvama Titanika, ali znala je da bi time raskrinkala Mejinu tajnu. Možda bi ih obe proglasila za prevarante. Nije smela da rizikuje da neko pokrene istragu. Selvin joj je savetovao da digne ruke i da pusti da se stvari slegnu. „Ostavi Eli da to razmrsi kada bude spremna.” Jedini dokaz Elinog pravog identiteta bio je maleni kofer s brižljivo spakovanom odećom koju je nosila kao beba, ručno šivena noćna haljinica s čipkanom bordurom i sićušna cipelica s kožnim đonom i pamučnim licem, takođe ukrašena čipkom. Selest je često opipavala te stvari, kao da se nadala da će u njima pronaći neku skrivenu poruku. Bila je to samo gomilica dečje odeće koja je mogla da potiče iz bilo kog dela Evrope. A opet, ta čipkana bordura bila je tako složena i prefinjena. Čije su ruke stvorile taj dražesni desen? Selest je tiho uzdahnula, zatvorila kofer i vratila ga u plakar. Kad bi Ela samo pronašla nešto što će je okupirati, još nešto osim posla. Ela je bila deveruša na svadbi svoje drugarice Hejzel, koja je već očekivala bebu. Hejzelin muž bio je stacioniran u inostranstvu. Ona je Eli bila jedina prava prijateljica. Kada bi Ela samo mrdnula iz kuće i počela da izlazi sa svojim vršnjacima iz Ličfilda. Jedino stvorenje s kojim se družila bio je mali povređeni pas mešanac koga su pronašli pored ivičnjaka prometnog Bertonskog puta. Ela je usvojila i izlečila malenu kuju i dala joj ime Popi. Popi ju je pratila u stopu gde god da krene. Dok je Ela radila, dežurala je ispred vrata ateljea. Ela je bila totalno zanesena poslom. Selest bi ponekad svratila do nje da malo proćaskaju, ali ubrzo bi se pokajala jer je imala utisak da joj samo smeta.

Doduše, još su zajedno odlazile do Mejine omiljene statue. Siroti kapetan Smit više se nije video od zastora nabujalog šiblja i korova, koji su okružili njegov spomenik u Muzejskim vrtovima. Selest je gradskom veću uputila zahtev da se spomenik sredi i očisti, ali niko se nije odazvao njenom apelu. Selest i Ela ustanovile su tradiciju da svakog petnaestog aprila posete njegovu statuu i polože cveće na postolje. Bila je to navika koju je Ela usvojila još u detinjstvu, dok je živela s Mej. ,,Da li me je taj čovek stvarno izvukao iz mora? Ili je to samo još jedna laž?”, upitala je jednom prilikom Ela. „Sigurna sam da jeste, mada to nisam videla rođenim očima.” Kako je mogla da joj uskrati iskren odgovor, pogotovo kada je većina stvari koje su se izdešavale te noći obavijeno maglom. Reputacija kapetana Smita bila je u međuvremenu ozbiljno okrnjena. U najboljem slučaju, bio je zaboravljen, a u najgorem, klevetan i optuživan da je lično kriv za nesreću. Selest se često pitala kako se to odrazilo na njegovu porodicu i kćer, onu damu koja je pre toliko godina otkrila spomenik. Kako je izgledao život pod tako teškim oblakom? Ako se desi ono najgore i rat pohara ovdašnje građevine i crkve, u zemlji će zavladati velika potražnja za graverima, klesarima i zanatlijama koji će sanirati štetu. Možda bi Ela trebalo da se angažuje na tom polju, da upotrebi svoju veštinu za popravljanje onoga što bude slomljeno i uništeno. Eto, opet počinješ, prekorila je sebe. Ponovo joj planiraš život, kao brižna mati. Ona je sada odrasla devojka, nezavisna od svih nas. Pusti je da krene svojim putem. Ne smeš da se mešaš u njen život. Ti si obavila svoju dužnost i ono što je Mej tražila od tebe. Pusti sad da stvari idu svojim tokom. Ali kako je mogla da ne brine za sve te mlade ljude dok se rat ponovo pomaljao na obzorju? Srećom, Rodi je bio pošteđen toga. On je bar bio na bezbednom, u Americi.

103 OKTOBAR 1940. Jednog oktobarskog jutra, Ela je trčkarala za Popi preko polja iza Crvene kuće, kada je začula brujanje malog aviona koji se spuštao sve niže, brekćući i štucajući. Posmatrala je kako kruži po nebu, pikirajući ka jedva dovršenoj pisti u Fredliju, ali je postojano gubio visinu i bilo je očigledno da će teško uspeti da se prizemlji. ,,Popi!”, vrisnula je, naređujući joj da se vrati, ali ona je, obnevidela, jurila dalje, preplašena bukom. Ela je užasnuto posmatrala kako se pilot sprema da sleti na otvoreno polje. Avion je očajnički tresnuo na zemlju, nastavio da se vuče preko strnjike, nekoliko puta se okrenuo i onda izvrnuo na bok. Ela je bez razmišljanja pojurila

preko polja da pomogne posadi, pod uslovom da su uspeli da prežive prinudno sletanje. Oblaci dima kuljali su iz trupa. Dvojica muškaraca isteturali su se na poljanu, a potom su izvukli trećeg iz kabine. „Jeste li dobro?”, doviknula je Ela. „Sklanjaj se odavde! Može da eksplodira!”, dreknuo je glas iza kožne pilotske kape i naočara. Brzo su je odvukli od olupine. „Možete da se poslužite mojim telefonom”, ponudila je Ela, ali oni su je i dalje terali. „Zar nisi čula šta sam ti rekao? Sklanjaj se odavde! Ako ova šklopocija eksplodira, pretvorićemo se u tost”, zaurlao je isti avijatičar, streljajući je pogledom. „Hajde, briši! Zahvaljujemo na ljubaznoj ponudi, ali nekako ćemo se odvući do baze.” „Čisto sumnjam... s ovim ranjenikom”, odbrusila je Ela, skrenuvši pogled ka navigatoru koji je, izgreban i ošamućen, ležao na zemlji. Kucnuo je čas da ona preuzme komandu. „Pozvaću Selvina da vas odveze.” „Već smo poslali signal. Naši znaju gde smo. Sanitet će stići svakog časa. Ali, svejedno, hvala, gospođo...” „Gospođica Smit”, kiselo je procedila Ela. „Imali ste sreće što ste nabasali na ovo polje i što ste promašili kanal.” Pozvala je Popi, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa. „Popi! Moram da je pronađem! Sigurno se prestravila!” „Oprostite što sam vikao na vas”, rekao je pilot. „Pomoći ćemo vam. To je najmanje što možemo da uradimo. Gde se tačno nalazimo?” Osvrnuo se oko sebe i dalje ošamućen. ,,Na periferiji Ličfilda”, odgovorila je Ela, uperivši prstom ka vazdušnoj bazi Fredli. „Grom i pakao! Malo smo omašili kurs. Motor nam je otkazao.” „Imali ste sreće... Popi!”, ponovo je povikala. ,,Ma jok!” Drugi nepovređeni avijatičar se osmehnuo. „Bio je to samo još jedan virtuozni manevar našeg Tonija. Drago nam je što smo nabasali na vas. Vi ste naš milosrdni anđeo!” „Zovem se gospođica Smit”, ponovila je Ela, uznemirena što se njen psić i dalje ne pojavljuje. „Popi, dođi! Gde li je nestala?” Nakon nekoliko minuta konačno su je pronašli, šćućurenu pored žive ograde, kako drhti od straha, s komadom metala zarivenim u nogu. „Oh, krvari”, zavapila je Ela dok je pilot skidao svilenu ešarpu da bi povezao Popinu povredu. „Ovo je posao za veterinara. Strašno mi je žao.” Podigao je psa i blago se zateturao. „Još sam ošamućen. Glava mi je kao ringišpil.” Spustio se na zemlju i Ela je nežno uzela psa iz njegovih ruku. ,,Ne pomerajte se dok ne stigne sanitet. Ja ću se pobrinuti za Popi. Biće joj dobro.” Već je čula zvono ambulantnih kola, koja su jurila zemljanim drumom ka srušenom avionu. „Šta je Skiperu?”, upitao je drugi član posade. „Udarac u glavu, rekla bih”, reče Ela dok su je piloti radoznalo odmeravali.

,,On je dovoljno ćaknut i bez toga. Uvalili smo se u dobar sos. Skrenuli smo s kursa, razbucali krntiju i prekoračili vreme za izlazak. Ostaje nam samo da se nadamo da će nas Toni izvući iz bule. Kako je vaše kučence?” „Okrznuo ju je komad metala. Nadam se da nije ništa ozbiljno. Sad moram da idem. Više sreće sledeći put”, rekla je Ela, krenuvši ka kući, ali je usput zastala da baci još jedan pogled preko ramena. „Kako ćemo da se izvučemo iz ovoga?”, progunđao je navigator. „Ako neko može da nas izvuče, onda je to Skiper. Taj uvek ume da se dočeka na noge. A što se tiče one zezancije s prinudnim sletanjem, to ćemo prećutati.” Avijatičar joj je vragolasto namignuo. Ela je pohitala kući, ispunjena olakšanjem što niko nije bio ozbiljno povređen. Sada je trebalo da se postara za Popi. Pozajmiće ostin i odvesti je u Ličfild kod veterinara. Nešto kasnije, kada se vratila kući, u hodniku je zatekla vazu s prelepim cvetnim buketom. „Neki momak u pilotskoj uniformi ostavio je ovo za Popi, a negde među cvećem je i poruka za tebe.” Selvin je prasnuo u smeh. „Pazi se, curo. Mislim da si mu ukrala srce.” „Čisto sumnjam. Kako je izgledao?” Uprkos prividnoj ravnodušnosti, Ela nije mogla da potisne radoznalost. Koji joj je od onih avijatičara doneo buket? I kako je usred rata uspeo da nabavi tako divno cveće?

Pilot je stigao posle nekoliko sati i parkirao mali moris na kućnom prilazu. „Vazduhoplovni oficir Harkort javlja se na dužnost, zajedno s ovom krntijom, doduše, pozajmljenom”, rekao je, stojeći pred vratima sa osmehom širokim bar jednu milju. Selvin ga je uveo unutra. „Kako je siroti psić?” „Hramlje, ali preživeće”, odgovorila je Ela, iznenađeno osmotrivši mladog neznanca. Koža mu je bila izrazito bleda, u krajnjem neskladu s njenim tamnim tenom, a kosa mu je podsećala na slamu, s nestašnim čuperkom koji mu je poskakivao preko čela. Sve u svemu, kada je skinuo pilotske naočari, izgledao je sasvim drugačije nego što je očekivala. Imao je izbrušen akcenat koji je asocirao na privatne škole i društvene privilegije. Selvin će ga sigurno zasuti salvom pitanja. ,,Za ime sveta, mladiću, kako si uspeo da skreneš s kursa?” Pilot je prošao prstima kroz kosu i široko se osmehnuo. ,,To je duga priča, gospodine. Malo magle nad dolinom reke Trent, navigator kome su potrebne bolje naočari i duži kurs usavršavanja. Srećom po nas, Ličfildski aerodrom bio je na mapi, mada još nije spreman za akciju. Ne gine nam dobro ribanje kada se vratimo u štab.” Entoni Harkort ukratko je predočio Selvinu svoju biografiju, od kadetske obuke, preko vazduhoplovne škole, sve do preuzimanja dužnosti u Bombarderskoj komandi. Trenutno se nalazio u operacionoj jedinici za obuku,

koja je stacionirana oko 65 kilometara istočno od Ličfilda, gde je pripremao posadu za naredne misije. Poticao je s Jorkširske visoravni, ali njegov naglasak nije pripadao tom kraju. Stalno je skretao pogled ka Eli i šarao očima po salonu, kao da je pokušavao da pronađe neku zajedničku tačku. „Molim vas da mi ne zamerite na drskosti, ali hteo sam da vas upitam da li ste raspoloženi da sa mnom izađete na večeru? Voleo bih da još malo uživam u ovdašnjem pejzažu pre nego što se vratim u bazu.” „Priznajem da su me do sada nazivali raznim imenima, ali još se niko nije usudio da me nazove pejzažem.” Ela je prasnula u smeh, nadajući se da će njena opaska naterati bahatog mladog pilota da se spusti na zemlju. Sigurno je bio bar nekoliko godina mlađi od nje. ,,Ne, niste me razumeli. Hteo sam da kažem da sam rezervisao sto u Džordžu.” Podigao je pogled ka Selvinu. „Postaraću se da se vaša kćer vrati kući pre zamračenja.” „Gospođica Smit nije moja kćer. A što se tiče izlaska, dovoljno je odrasla da sama odluči kada će se vratiti kući. Zar ne misliš da bi trebalo da je priupitaš kako se zove pre nego što odjezdite u tvojim bojnim kolima?” Selvin je bezuspešno pokušavao da zadrži ozbiljnost. „O, gospode! Ponovo sam zabrljao, zar ne, gospođice Smit?” Mladić je bio dovoljno pristojan da pocrveni. „Zovi me Ela.” Ela se osmehnula i pružila mu ruku. „Biće mi drago da ti se pridružim”, odgovorila je iznenadivši čak i samu sebe. „Pa makar samo zbog toga što se na našem jelovniku večeras nalazi poširana riba koju ne mogu očima da vidim. Daj mi pet minuta da obučem nešto pristojnije”, dodala je, pokazavši na kecelju zamazanu gipsom. „Ela je umetnica. Obično nije tako aljkava, ali trenutno radi na novoj skulpturi u ateljeu. Čime si se ti bavio pre rata?” Selvin je revnosno nastavio sa ispitivanjem. Ela se osmehnula i potrčala uz stepenište. Šta da obuče? Odeću koju je nosila u crkvi ili običnu suknju i bluzu? Imala je jednu baš lepu haljinu, ali u njoj će joj biti hladno. Ništa joj nije delovalo dovoljno dobro. Bilo bi najbolje kad bi mogla da navuče uniformu, istu kao njegovu. Sigurno će pronaći nešto ako potraži po ormanu, tešila se. Međutim, sve čega je mogla da se seti bilo je ili previše skromno ili turobno. Kada je otvorila orman, dočekao ju je miris kamfora. Koliko god parfema da stavi, neće moći da prikrije taj miris. Da je samo ranije znala, pronašla bi neku prikladnu haljinu. Na kraju je iščeprkala bluzu s dugim rukavima i prefinjenim vezom na kragni i manžetnama, koju je kupila u nekom italijanskom selu. Ta bluza će se fino slagati s plisiranom suknjom i jaknom. Raspustila je kosu, koju je obično nosila vezanu u punđu, i povezala je maramom da bi je ukrotila. Nekoliko puta se štipnula za obraze i pažljivo nanela svoj dragoceni karmin. Zašto joj ruke drhte? Zašto joj je toliko važno da ostavi dobar utisak? Zašto je pogled na tog naočitog mladića ispunjava takvom nervozom?

Dan je počeo sasvim normalno. Obavila je kućne poslove, otišla u atelje i prošetala psa. A onda je odjednom, kao grom iz vedra neba, taj mladić aterirao pravo pred njene noge. Zar nije bilo čudno što joj je tako ležerno banuo pred vrata, očekujući od nje da ostavi sve ostalo da bi njemu ulepšala veče? I zašto je kao od šale udovoljila njegovim očekivanjima? To uopšte nije ličilo na nju. Zašto se lickala kao da je to bila najvažnija noć u njenom životu, kada je on samo želeo da utroši nekoliko dokonih sati pre nego što se vrati u bazu i nestane iz njenog života? Kada se spustila niz stepenice, nikog nije bilo u kući. Prišla je vratima i primetila Selvina kako izvodi Entonija iz ateljea u zadnjem delu vrta. U ateljeu je, kao i obično, vladao kreativan nered i Ela nije volela da stranci zalaze tamo. Međutim, Selvin je pribegao svom starom triku. Hteo je da momka upozna s njenom profesijom i alatkama, da bi mu stavio do znanja da je ona cura s kojom nema šale. Morao je da pripazi kako će se ponašati u društvu žene koja je umela da barata čekićem i dletom s hirurškom preciznošću. Entoni se zagledao u nju. „Divno izgledaš. A ona bista u tvom ateljeu... trebalo bi da je izložiš u nekoj galeriji.” „Još je nisam završila. Čime si se ti bavio pre nego što je počeo ovaj haos?” „Bio sam na univerzitetu u Kembridžu, na Triniti koledžu. Odmah sam se prijavio za regrutaciju. Treba da vidiš umetničku zbirku koju imamo kod kuće. Moj otac skuplja takve stvari. Doduše, ja više volim muziku... klasiku i džez...” Bacio je pogled na ručni sat. „Trebalo bi da krenemo. Paziću na nju, gospodine Smit.” ,,Ja nisam Smit, već Selvin Forester. Na moju žalost, Ela mi nije nikakav rod, ali to me ne sprečava da propisno izmuštram sve njene kavaljere”, reče Selvin i prasnu u smeh. „Lepo se provedite. A ti se, draga moja, ne plaši da ću pojesti svu poširanu ribu koju nam je spremila gospođa Alen. U današnje vreme nema hrane za bacanje. Sutra ćeš moći da je podgreješ i da je u slast smažeš”, veselo joj je doviknuo s verande.

Stigavši u trpezariju starinskog gradskog hotela, konobar ih je odveo do jednog stola u uglu. Jelovnik je bio sveden na samo dva jela. Entoni je naručio vino i ponudio je cigaretama iz zlatne tabakere. „Ovo sam nasledio od dede. To mi je nešto kao amajlija.” Ela je odbila cigaretu. Duvan je nikad nije privlačio. Šta tražim ovde? Bila je to velika greška. Njih dvoje nisu imali ništa zajedničko. On je još bio klinac, bar pet godina mlađi od nje. Uprkos tome, osećala se kao šiparica na prvom sastanku, nervozna i usplahirena. O čemu će, za ime sveta, moći da razgovara s njim? „Reci mi nešto o sebi”, počela je nadajući se da će ga naterati da se malo otvori.

„Nema mnogo toga da se kaže o Entoniju Džajlsu Klermontu Harkortu.” Entoni je nakratko zastao. „Impresivno ime, zar ne? Moji roditelji žive među gomilom vremešnog kamenja u blizini Tirska. Ja sam im sin jedinac. Štaviše, usvojeni sin, tako da nisam baš siguran ko sam i odakle dolazim.” Podigao je pogled ka njoj, verovatno očekujući sažaljenje, ali ona je zapanjeno zavrtela glavom. „Baš čudno. I ja sam usvojena... ili tako nešto”, odgovorila je, a onda je prvi put u životu počela naglas da priča o svojoj čudnoj životnoj istoriji, o Mejinoj plovidbi na Titaniku i njenom prijateljstvu sa Selest, izostavljajući činjenicu da niko nije znao odakle stvarno potiče. „Zašto ti sve ovo pričam?” zbunjeno je izustila, gledajući u blistave sivozelene oči. Iz nekog čudnog razloga, došlo joj je da brizne u plač kada su joj te reči skliznule sa usana. „Dobro znaš zašto.” Entoni se osmehnuo pružajući ruku ka njoj. „Zato što treba da mi ispričaš. Mi smo srodne duše. Zašto sam se od svih polja u Engleskoj spustio baš na ono iza tvoje kuće? I zašto si ti izašla da prošetaš psa baš kada se moj avion pokvario? Otkud to da su nam životne priče tako slične? Ja se nikad nisam raspitivao za svoje roditelje. Mogao sam to da uradim, ali nisam hteo. Sibil i Tom su jedini roditelji za koje znam i do kojih mi je stalo. Nije mi potrebno da znam išta više, ali tvoj slučaj je drugačiji. Gospode, ti si preživela katastrofu na Titaniku. Sreo sam stariji par koji je bio tamo, a sin našeg komšije otišao je na dno zajedno s brodom. Njihov sin jedinac.” ,,Ti si prvi izvan moje porodice kome sam rekla za to. Stvarno ne shvatam”, promucala je Ela, osećajući kako joj se obrazi žare. „Pogledaj me. Zar nemaš osećaj da nam je bilo suđeno da se sretnemo?” „Takve stvari dešavaju se samo u jeftinim romanima. Ne verujem u takve koještarije.” Ovo je postajalo previše lično, previše ozbiljno. Uprkos tome, Ela nije želela da skloni šaku iz njegove. Entoni nije dopustio da ga njen otpor pokoleba. „Rat nas uči da moramo da zgrabimo svaki trenutak. Video sam toliko dobrih momaka koji su završili karijeru još na obuci, a pre toga nikad nisu iskusili život. Čovek je u ratu prisiljen da brzo odraste. Svaki novi dan shvatam kao čist poklon, a danas sam doživeo nešto stvarno jedinstveno. Motor mi je otkazao na rutinskom letu. Mogli smo svi zajedno da odemo bogu na istinu, ali tada je pred nama izronilo polje ravno kao palačinka i nekako sam uspeo da spasem stvar. A onda si se ti pojavila, kao čudesno priviđenje koje je izašlo pravo sa srebrnog ekrana Gejnsboro pikčera. Bilo nam je suđeno da se sretnemo. To je zapisano među zvezdama. Usput budi rečeno, ja sam riba, vodeni znak. Ili su mi bar tako rekli.” Kako je večera odmicala, napetost je počela da jenjava. Oboje su podjednako uživali pričajući o njenim strastima i njegovoj karijeri. Pričali su o ratnim restrikcijama, nadama za budućnost i svojim porodicama. Ela nikad pre toga nije tako otvoreno razgovarala s nekim muškarcem. Entoni je možda imao samo dvadeset tri godine, ali je zbog ozbiljnog i umornog lica delovao starije. Ona se pak pored njega naprasno podmladila, bezazlena i neiskusna, i postiđena

što ga je isprva procenila kao površnog i bahatog. To je bila njegova odbrana od iskušenja za koja se spremao. „Moraš li sutra da požuriš s povratkom?” ,,Ne moram, pod uslovom da stignem do četiri. Zašto pitaš?” „Volela bih da ti pokažem našu katedralu. Crkveni hor peva na svakom bogosluženju. Posle možeš da svratiš kod nas na ručak. Obećavam da neće biti poširane ribe”, dodala je i ljupko se nasmejala. ,,Na kraju krajeva, možda te put više nikad ne nanese u Ličfild.” On ju je prostrelio pogledom koji joj je prošao kroz utrobu. ,,Ne brini, doći ću ponovo. Ne igraj se sa mnom, Ela. Sad kad sam te pronašao, nećeš me se tako lako otarasiti.” Oboje su ćutali dok su se vozili nazad ka Elinoj kući, pod nebom obasjanim punim mesecom. Ela je osećala napetost u njegovim šakama i telu dok ju je krišom posmatrao. Osećala je kako joj srce lupa, kao da je želela da u potpunosti iskusi svaki trenutak koji je provodila s njim. Miris kožnih sedišta i duvanskog dima mešao se s mirisom benzina i parfema, stvarajući omamljujuću vrtoglavicu u njenoj glavi. „Pogledaj, bombarderski mesec.” Entoni je uzdahnuo, pogledavši u nebo. „Neko će se noćas naći u nebranom grožđu.” Poljubio ju je u obraz i ona mu je instinktivno ponudila usne. I nije se razočarala. „Laku noć, Entoni”, prošaptala je, nateravši sebe da se odmakne, pitajući se da možda nije sve to sanjala. „Plašim se da ću sada morati da vratim Pepeljuginu bundevu”, doviknuo je. „Sutra stižem na nožni pogon.” ,,Ne mari. Možemo i peške do grada, preko polja. Hvala ti za divno veče.” I kad je brundanje motora utihnulo u daljini, Ela je još dugo stajala na kućnom prilazu. Tek što je otišao, a već je čeznula za njim. Bilo je to čisto ludilo, folie d’amour, ali nikad pre se nije osećala tako živo i čarobno u društvu nekog muškarca. Nije joj se spavalo. Kako je mogla da protraći to opojno osećanje? Naguravši spavaćicu u radne pantalone i navukavši debeo džemper, zgrabila je fenjer i izašla na stazu ka ateljeu. Navukla je zavese zbog propisa o zamračenju i počela da crta, hvatajući svaki obris Entonijevog naočitog lica, blagu naherenost glave, talasasti pramen kose na čelu, pune usne čiji dodir još oseća. I dalje je drhtala od sećanja na njegove poljupce. Šta joj se to dešavalo? Zar je bilo moguće da se za samo jedan dan sve iz korena promeni? Izgleda da jeste, shvatila je, znajući da njen život nikada više neće biti isti.

104 Selest nije mogla da poveruje koliko se Ela promenila u poslednjih nekoliko nedelja. Dok je hodala, prosto se činilo da lebdi, kao da ima federe u cipelama. Kada ih je jednog popodneva upoznala sa svojim novim kavaljerom, Selest je u njenim očima spazila onaj čudesni plamen ljubavi. Entoni je dobio dvodnevno odsustvo i zapucao preko čitave grofovije na pozajmljenom motociklu da

upozna Elinu porodicu. Ela je sedela iza njega, stežući ga oko pojasa, s tamnom kosom naguranom ispod crne kacige. Ništa nije moglo da priguši sjaj koji je izbijao iz njih, sjaj dve zaljubljene duše. Elino lice caklilo se od uzbuđenja. Činilo se da je taj mladić okrenuo njen život naopačke. Sve do tada, Ela je razmišljala samo o ratu, vatreno zagovarajući pravo žena da pristupe Civilnoj gardi.28 Mnogi su smatrali da je bilo nedolično da se žene late oružja da bi branile svoja ognjišta. Ela je bila ozlojeđena takvim stavom pa se prijavila da radi kao dobrovoljac u protivpožarnoj jedinici. To je podrazumevalo da, sama i okružena mrklim mrakom, po čitavu noć dežura na gradskim krovovima i motri da li će zapaljive bombe pasti na neku od okolnih fabrika, zbog čega je ujutru bila smoždena od umora i neispavanosti. A sada je odjednom razmišljala samo o tome kako da ugrabi neki trenutak s Entonijem. Odjurila bi do njegove baze čim bi dobio makar i dva sata odsustva, a potom se opraštala s njim na vetrometini železničkih stanica, ne znajući da li će ga ikada više ponovo videti. Kako je jedan zaljubljeni par mogao da opstane u tom pomahnitalom svetu? Ela je živela za njegova pisma, za poneko dragoceno odsustvo, neprestano strepeći da bi mogli da ga pošalju negde van Engleske. Selest je baš tog dana od Ele dobila vesti koje su nagoveštavale veliku promenu.

,,Entonijevi roditelji priredili su mi srdačan doček. Njihova kuća vrvi od evakuisane dece. Entoni se uopšte nije šalio kada je Torp Kros opisao kao gomilu vremešnog kamenja. Na jednu stranu kuće naslanjaju se ruševine stare opatije. Noću je tako hladno da moram da navučem svu odeću koju imam pre nego što se bacim na dušek. Entoni seče drva sa starijim dečacima. Ti klinci ga prate u stopu, kao da je Bigls29. Ja zabavljam mlađu decu i pomažem im da jašu njegovog starog ponija. Pejzaž je na severu čudesno lep, s kamenim zidovima i brežuljcima koji se talasaju u daljini, pašnjacima koji vrve od ovaca i poljima punim useva. Nebo je plavo i ogromno, ali sa severoistoka stalno duva oštar vetar. Putovanje vozom bilo je čist košmar. Morala sam da se tiskam u hodniku s gomilom bučnih vojnika. Kada sam sišla u Jork, na trenutak sam pomislila da sam izgubljena. Dvojica muškaraca iz voza uporno su se vrzmali oko mene, valjda nadajući se da će im se posrećiti. Da samo znaš kakav mi je kamen pao sa srca kada sam primetila kako se Entoni probija preko perona. Nije me odmah pronašao jer je čekao ispred vagona prve kiase, kao da ja mogu da priuštim takav luksuz! Svesna sam da nas dvoje potičemo iz različitih svetova i da sam starija od njega, ali kada smo zajedno, sve to postane potpuno nevažno.

28

Rezervne dobrovoljačke snage britanske vojske, koje su osnovane 1940. godine. (Prim. prev.) 29 Pilot avanturista iz popularne serije omladinskih romana. (Prim. prev.)

Upoznali smo se pre samo šest nedelja, ali sigurna sam da je on čovek s kojim bih mogla da provedem ostatak života a da ga nikad potpuno ne upoznam. Sve one predrasude o romantičnoj ljubavi, koje sam ranije gajila, potpuno su nestale. Entoni me je nedavno odveo na plesno veče u njegovoj bazi, gde me je tako vešto okretao preko podijuma da mi nijednom nije stao na prste. Priznaćeš da je to prava retkost. Orkestar je svirao onu divnu francusku pesmu ,,J’attendrais”, što znači „Čekaću”. Ta melodija mi neprestano odzvanja u ušima. Ali mi ne možemo da čekamo. Kad bi se samo stvari vratile u normalu i kad bi život ponovo krenuo normalnim tokom. Šteta što je morao da izbije rat da bismo se sreli. Juče smo otišli na piknik do Brimam Roksa. Uspentrali smo se uz stene da pronađemo mesto odakle ćemo moći da uživamo u pejzažu, koji je ovde tako zelen i spokojan, kao da se ništa nije promenilo. Dok smo sedeli na travi, Entoni se okrenuo ka meni i rekao: „Nas dvoje ćemo se uskoro venčati, zar ne?” Glas mu je bio savršeno ležeran, kao da je rekao: „Dodaj mi šećer, draga.” A ja sam se okrenula ka njemu i odgovorila: „Naravno, mili.” Molim te da Selvinu ne pominješ naše planove. Entoni želi da od njega zatraži moju ruku, kao da mi je pravi otac. Selvin će sigurno biti dirnut takvim gestom, zar ne? Molim te da budeš srećna zbog nas. Želimo da proživimo svaki trenutak koji nam je podaren, što snažnije možemo. Niko ne zna šta budućnost nosi. Pitaću Selvina da li mogu da pristupim Civilnoj gardi. Ne vidim zašto se žene ne bi latile oružja ako neprijatelj bane na naše tlo. Entoni me uči da pucam. Uspela sam dvaput da pogodim metu. Želim da radim još nešto osim da predajem, koliko god to bilo važno. Kad samo pomislim s kakvom se opasnošću on suočava svakog dana, valjda je normalno da poželim da bar malo doprinesem našoj zajedničkoj borbi.”

Kada se sledećeg puta vratila iz Tirska, Ela je na ruci nosila starinski zlatni prsten s rubinom. To je bio očigledan znak da više ništa nije moglo da je odvrati od onoga što je naumila. Šta ona da kaže na to, pitala se Selest. Bilo je tačno da su se Ela i Entoni jedva poznavali, ali kako je mogla da ospori taj zanos koji im je zračio s lica? Oboje su izgarali u romantičnom ognju, gladni ljubavi, kradući svaki raspoloživi vikend i grabeći svaki trenutak da budu zajedno. Mogla je samo da im poželi sreću. „Entoni je pronašao fino mestašce za medeni mesec. Srećni ste zbog nas, zar ne?” Ela ih je molećivo gledala krupnim, iskričavim očima. Arči se nežno osmehnuo, povukavši dim iz lule. „Postoje stvari koje čovek jednostavno zna. Sećam se da sam se jednog dana na palubi Saksotiije sudario s izvesnim dečkićem, a onda sam ugledao njegovu majku i pomislio: Jednog dana ću se oženiti ovom curom. Doduše, stvar je trajala malo duže nego što sam očekivao.” Svi su prasnuli u pomalo preglasan smeh. „Svaka čast, golupčići!”

Entoni je bio šarmantan i vraški zgodan mladić, ali Ela mu je parirala u svakom pogledu. Deca će im sigurno biti lepa kao san, razmišljala je Selest. Oboje su bili tako sigurni u sebe, poneseni uzavrelom bujicom strasti, što je pomalo brinulo Selest. Takva ljubav nije mogla da potraje ako ne sazri i ne pređe u ono duboko samodovoljno prijateljstvo. Arči je bio njen verni saputnik, njena uteha na kraju dana. Selest je svim srcem želela da Ela i Entoni dočekaju taj stadijum, ali rat je bio opasna rabota, a veliki gubici u bombarderskim jedinicama nisu bili nikakva tajna. Selest je ponovo zadrhtala. „Onda ćemo morati da požurimo. Treba da ti obezbedimo devojačku spremu.” „Nabaviću malo dodatnih bonova, ali ne želimo da preterujemo sa otmenošću”, ubacila se Ela, odbacujući ideju o tradicionalnom venčanju. „Nema šanse da ti dopustim da pred oltar izađeš zamazana gipsom. Hajde, učini mi bar toliko. To treba da bude poseban dan. Zajedno ćemo skoknuti do Birmingema i videti šta možemo da pronađemo.” „Biće hladno pa će mi dobro doći novi kostim. Bilo bi baš romantično da se venčamo za Božić, ali i to zavisi od Entonijevog rasporeda odsustava.” „Ela je u pravu. Plašim se da ćemo sve morati da isplaniramo na brzinu”, složio se Entoni. „Nadam se da će moji roditelji uspeti da dođu. Civilni vozovi su u poslednje vreme strašno nepouzdani.” Uprkos svemu, Selest je znala da će njih dvoje na ovaj ili onaj način uspeti da obave sve što naume. Bilo joj je teško da poveruje da napolju besni rat dok ih je posmatrala kako sede pored vatre pijuckajući čaj i jedući kolače s kimom, kao da nisu imali ni najmanju brigu na svetu. Ali Selest je znala da stvari te godine nisu baš dobro stajale za britanske trupe, pogotovo posle Denkerka. Britanski piloti imali su preimućstvo u vazduhu, ali ipak nisu uspevali da očiste nebo od neprijateljskih aviona i zaustave strašne noćne napade na britanske gradove. Svi su mogli da vide narandžasti oganj koji je plamteo nad Birmingemom i Koventrijem. Kako su to dvoje mladih mogli da gaje tako vatrene nade u tako opasno vreme? Njihovo venčanje biće čudesna iskra svetlosti u svetu prekrivenom tamom, rukavica bačena u lice svim nedaćama. Ela je zasluživala istinsku sreću. Predugo je čekala na to. Selest je priželjkivala da se nešto slično desi i njenom Rodiju. Nedavno mu je poslala pismo s najnovijim vestima. *** Ela se udaje za jednog avijatičara. Još nisu stigli čestito ni da se upoznaju, ali izgleda da ljudi ovih dana strmoglavce jure u brak, bar sudeći po broju objava venčanja u Tajmsu. Rekla bih da opasnost predstavlja moćan afrodizijak. Retko šta može tako da raspiri plamen ljubavi. Želim im svako dobro, ali ne mogu da potisnem strepnju.

Pravo da ti kažem, dugo sam se nadala da ćeš se ti jednog dana vratiti i oboriti našu Elu s nogu. Majke imaju prava na luckaste snove. No, kako god bilo, sigurna sam da ćeš i ti pronaći ženu koja će te pratiti kroz život. Tamo se bar ne čuje odjek ratnih bubnjeva koji bi te naveli da požuriš s bračnim zavetom. Kao što si možda čuo, vazdušni napadi napravili su pravu pustoš u Midlandsu. Nama ovde govore samo ono što treba da znamo, ali rat nas nije učinio ni gluvim ni slepim pa ljudi i dalje šuškaju ispod žita. Neki delovi Birmingema sravnjeni su sa zemljom, baš kao i u Mančesteru i Liverpulu, ali neprijateljske trupe još nisu stigle do naših obala, niti će ikada stići zahvaljujući momcima kao što su Entoni Harkort i njegovi saborci, koji se herojski suočavaju s baražnom vatrom nad Holandijom, vraćajući Nemcima milo za drago. Čini mi se da si sada tako daleko od nas.

105 FEBRUAR 1941. Imamo čitav vikend na selu, razmišljala je Ela dok je Entoni mirno spavao pored nje. Napolju je osvanulo božanstveno februarsko jutro, savršeno za mladenačku šetnju kroz šumu. Osmehnula se suncu koje se pomaljalo iza ogoljenih krošanja. Nikada neće saznati kako je Entoni uspeo da izmami tih dodatnih dvadeset četiri sata. To je značilo da će moći da ostanu zajedno sve do nedelje uveče, što joj je trenutno delovalo kao večnost. Došli su tu Selvinovim ostinom koji su napunili napola iskamčenim, a napola pozajmljenim benzinom, spuštajući se ljupkim oksfordširskim stazama do malenog sela Ličfild, gde je Entoni pozajmio kućerak od prijatelja jednog prijatelja, nekog momka kog je upoznao tokom školovanja. Kućica je bila savršena, s trščanim krovom i kosom tavanicom. Neko iz sela unapred je založio vatru, provetrio sobe i ispunio prizemlje saksijama sa zumbulima, koji su uspešno kamuflirali miris vlage. Bio je to dirljiv gest dobrodošlice. ,,Za to je sigurno zaslužna Sajmonova majka. Ona ima kuću negde u selu.” „Onda treba da je posetimo i da joj zahvalimo”, rekla je Ela mirišući prolećne lukovice. „Kasnije.” Entoni se vragolasto osmehnuo. „Sad imamo važnijeg posla”, objavio je i poveo je uz rasklimano stepenište. „Daj da prvo krstimo krevet.” Ela se zavalila na jastuk, iznova oživljavajući one trenutke kada su zajedno ušli u sobu, bez stida i straha da će ih neko ometati. Sećala se kako su jedno drugom ležali u naručju, gustirajući čudesne plodove polne ljubavi. Spavaća soba pretvorila se u njihovo svetilište i Ela nije želela da razmišlja kada će Entoni ponovo dobiti odsustvo. Ništa nije moglo da zaustavi strast koja je strujala između njih dok su se međusobno istraživali, pronalazeći nove načine za darivanje i primanje zadovoljstva. Zasićena i pospana, Ela se prisećala svakog

trenutka njihovog venčanja, koje su nekako uspeli da utanače uoči samog početka velikog posta. Osećala se kao princeza kada se zaustavila pred Zapadnom kapijom u malim jednoprežnim kočijama, umotana u krzno bele lisice, koje joj je pozajmila dekanova supruga. Čula je kako brujanje orgulja dvaput najavljuje njihov dolazak, a onda je krenula niz izduženi bočni brod ka Gospinoj kapeli. Uživala je u dražesnim notama Dobrovoljačkih truba, poletnim, britanskim i tako punim nade. Siroti Entoni uštogljeno je stajao pred oltarom, napet, u svečanoj uniformi, dok je ona hvatala Selvina podruku jedva obuzdavajući uzbuđenje. Svi ljudi koje je volela došli su da im požele sreću. Hejzel, kojoj je pripala uloga glavne deveruše, koračala je iza nje, obučena u dugu večernju bordo haljinu koju je pozajmila od prijateljice. Ela se nadala da je njena majka duhom bila tu i da je posmatrala taj veličanstveni čin, najvažniji u njenom životu. Dok su stajali pred oltarom, činilo joj se da na svetu nije bilo ničega dragocenijeg od ljubavi i ponosa koji su zračili s Entonijevog lica. Nikad ne bi mogla da poželi savršenije venčanje, s propratnim skromnim prijemom u Crvenoj kući. Salon je bio pun ljudi u vojničkim uniformama i duvanskog dima, a vazduh je titrao od nadahnutih govora i zdravica. Selest je insistirala da Ela za tu priliku obuče venčanicu koja je nekada pripadala njenoj majci, skraćenu i prekrojenu tako da odgovara njenoj figuri, i da stavi veo od briselske čipke koji je išao uz haljinu. Ela je sebe častila lepim kostimom, kaputom i novim cipelama, koje će nositi na medenom mesecu, a verovatno i posle toga. Gospođa Alen joj je sašila kombinezon i donji veš od divne bledunjave balon-svile boje čajnih ruža, koja je bila obrubljena bež čipkom. Eli je došlo da zaplače od zahvalnosti kada su je zasuli tim poklonima nabavljenim u tako kratkom roku. Dobila je čak i paket slatkiša od Rodija, zajedno s tiganjem koji će im poslužiti kao dragocena zamena za posuđe koje su poklonili Spitfajer fondu30 u jednom naletu patriotizma ranije te godine. Ela je odlučila da, uprkos udaji, ostane u Crvenoj kući. U njenoj školi je ostalo tako malo nastavnog osoblja da nisu mogli da je se odreknu samo zato što je stavila burmu. Entonijevi roditelji insistirali su da se preseli kod njih, ali njihov dom bio je daleko na severu, predaleko od Entonijeve baze. Ela je želela da bude što bliže mužu, a Ličfild se nalazio na raskršću svih puteva. Rastezali su vreme poput lastiša, trudeći se da im svaki zajednički trenutak potraje kao čitav sat. Ljubav zahvaćena ratnim vihorom bila je vrlo vatrena i nepredvidiva. U tim dragocenim satima nije bilo nikakvih pravila niti ograničenja. Tada je čitav svet bio samo njihov. Ela je drhtala od pomisli da će Entoni uskoro morati da se vrati u bazu. Oboje su bili svesni rizika, ali ništa nije smelo da im pokvari čarobni medeni mesec.

30

Fond osnovan uoči Drugog svetskog rata, koji je prikupljao sredstva za kupovinu aviona za Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo. (Prim. prev.)

Otišli su na izlet do Oksforda, gde su očarano zurili u zlataste koledže i bajkovite kule. Šetali su obalom reke Čarvel, svratili na ručak u jednu starinsku gostionicu i potom otišli u bioskop. Na repertoaru je bio film The Lion Has Wings, sa Ralfom Ričardsonom i Merl Oberon, što nije bio najsrećniji izbor zbog prizora bombardovanja koji su ih podsećali na realnost Entonijevog života. Shvativši da je ta filmska priča imala previše dodirnih tačaka sa stvarnošću da bi u njoj pronašla utehu, Ela je poželela da izjuri napolje, na svež vazduh. Pokajala se što nisu odabrali nešto drugo, ali Entoni je uživao u projekciji, pronalazeći razne rupe i nedoslednosti u scenariju, nesvestan njenih strahova. Budi hrabra, ponavljala je u sebi. Ne traći vreme na ono što ne možeš da promeniš. Potom su prošetali do Rolrajtskih monolita, magičnog mesta koje je bilo kao stvoreno da požele želju. Čudesno kamenje, izjedeno zubom vremena, vekovima je odolevalo svakoj sili, što ju je ispunilo nadom. Rat je vođen sa ispravnim ciljem, protiv nepravde i tiranije. Zato je i ona morala da pruži svoj doprinos, da ponudi pomoć tamo gde je bila najpotrebnija. Možda je sada bio pravi čas? U nedelju po podne otišli su u Prats, do ljupke seoske kuće s trščanim krovom, kako bi lično zahvalili Sajmonovoj majci na srdačnoj dobrodošlici. Neka devojka im je otvorila vrata i pozvala ih da uđu. „Majka je u vrtu”, rekla je. „Izvolite, ovuda.” Ubrzo su ugledali ženu impozantnog držanja, koja je radila u povrtnjaku. Gospođa Rasel-Kuk skrenula je pogled ka njima. ,,Ah, naši golupčići konačno su napustili ljubavno gnezdo.” Ela se zarumenela od postiđenosti. „Samo smo hteli da vam zahvalimo za doček.” „Sajmon nam je mnogo pričao o vama. Dok je bio u školi, kovao je vašeg Entonija u zvezde. Drago mi je što ste dobro iskoristili taj kućerak.” Šaljivo je namignula. „Uđite unutra da popijemo po jedan šeri.” Kada su kročili u salon, Ela je radoznalo osmotrila umetnička dela izložena na zidovima. „Imate divan salon”, rekla je zadržavši pogled na poznatom licu koje ju je posmatralo iz srebrnog rama na prozorskom simsu. „Poznajem ovo lice!”, ushićeno je povikala. ,,To je kapetan Smit!” Gospođa Rasel-Kuk je klimnula glavom, iznenađena njenom reakcijom. „Dobro zapažanje, mlada damo. On mi je bio otac.” ,,Vi ste Helen Smit? Vi ste otkrili njegovu statuu u Ličfildu?” ,,Da, ali obično koristim svoje srednje ime, Mel. Baš čudno. Rekla bih da ste previše mladi da biste znali ko je on.” „Moja majka ga je neizmerno poštovala. Ja sam videla samo njegovu statuu, onu koju je izradila Ketlin Skot. Bila sam na otkrivanju spomenika u Ličfildu, mada sam tada bila beba.” Gospođa Rasel-Kuk je tiho uzdahnula i podigla sliku. ,,Da, bila je to velika nesreća, u svakom pogledu. Ja sam tada bila previše mlada da bih shvatila zašto

se oko toga digla tolika prašina, ali mojoj majci je bilo užasno teško, kao što možete i da pretpostavite. Ona nikad nije prebolela što su mu oblatili ugled.” Ela se spustila na stolicu, zapanjena koincidencijom. „Ne mogu da verujem. Da li znate da mi je vaš otac spasao život? On me je izvukao iz mora i ubacio me u spasilački čamac. Tada sam bila beba. Ovo je tako čudno. Moja majka je oduvek bila ubeđena da me je on spasao.” „Blagi gospode! Da, čula sam o tome. Čula sam glasine da je moj otac spasao neko dete, ali nije bilo nijednog svedoka koji bi to potvrdio. Možda bi vaša majka to mogla da učini?” U očima gospođe Rasel-Kuk zablistala je nada. Ela je utučeno odmahnula glavom. „Nažalost, ona je odavno preminula, ali bila je strašno ljuta što su se ljudi tako ophodili prema njemu. I što je njegov spomenik onako zapušten.” „I ja sam bila ljuta...” Gospođa Rasel-Kuk nakratko je zastala. „Bilo bi mi draže da su spomenik postavili na Blandel Sendsu kod Liverpula, tako da bude okrenut ka moru, a ne nasukan u Ličfildu, ali milo mi je što čujem da je tamo bar neko vodio računa o njemu.” „Ko bi rekao da ću jednog dana upoznati kapetanovu kćer? Još ne mogu da verujem...” „Mislim da ovakva prilika zahteva nešto jače od šerija”, rekla je domaćica. „Pružili ste mi veliku utehu. Kakva slučajnost... mada, ja ne verujem u slučajnosti. Možda je ovaj susret bio predodređen. Moji blizanci Sajmon i Prisila bili su mali kada su ostali bez oca, a ja sam iste godine izgubila majku.” Ela je primetila kako Prisila stoji pored prozora i posmatra fotografiju zacakljenim očima, napeto slušajući neverovatno otkrovenje. „Moj otac je stalno bio na moru, ali je bilo tako zabavno kada bi se vratio kući, s rukama punim poklona. A onda je jednog jutra otišao i nikad se više nije vratio. Otkad je izbio rat, kao roditelji strašno strepimo za svoju decu. Meni su moja deca sve što imam. U njima pronalazim utehu za sve što se desilo. Recite mi još nešto o vašoj majci i tom spomeniku. Priznajem da ste probudili moju radoznalost.” Ela nije znala odakle da počne. „Posećivale smo spomenik na svaku godišnjicu potonuća. Moja majka je izgubila muža na Titaniku i vratila se u Englesku. Što se mene tiče, ja sam odrasla među kamenjem i statuama, pošto sam živela blizu katedrale, pa sam valjda zbog toga zavolela vajarstvo. Nadam se da će to postati moj životni poziv.” „Znate, mila”, gospođa Rasel-Kuk je tiho uzdahnula, „kada se ovaj rat okonča, za vas će sigurno biti posla preko glave. Moraćemo da podignemo mnogo statua i spomen-ploča. Oprostite”, brzo se izvinila. ,,Vi ste na medenom mesecu. Ne treba da vas zasipam tako morbidnim pričama. Želim vam svu sreću ovog sveta. Vas dvoje ste tako mladi i hrabri. Dakle, danas sam imala čast da upoznam jednu od najmlađih preživelih putnica s Titanika. Povremeno se srećem s nekima od njih, ali niko ne želi da priča o tom iskustvu, a vi se svog verovatno i ne sećate pošto ste bili baš mali. Pa ipak, imam osećaj da ste mi podarili nešto stvarno posebno. Čudesno, zar ne? Ja sam vama pružila krov nad

glavom, a vi ste mi se desetostruko odužili. Hvala vam i molim vas da nam ponovo dođete. Ostaćemo u kontaktu. Štaviše, ja poznajem mnogo uglednih vajara. Oni bi mogli da vam budu od pomoći.” „Nažalost, večeras moramo da se vratimo”, ubaci se Entoni. „Ako sretneš Sajmona, molim te da paziš na njega”, rekla je gospođa Rasel-Kuk i čvrsto mu stegla šaku. ,,On mi je jedini sin. Još je tako mlad.” „Daću sve od sebe”, odgovorio je Entoni. „Hajde, draga, treba da se spakujemo. Još jednom hvala.” Majka i kćer mahnule su im dok su se spuštali niz stazu. Još ošamućena od tog neočekivanog susreta, Ela se privila uz Entonija. ,,Ne mogu da verujem da sam upravo upoznala ćerku kapetana Smita. Baš čudno, zar ne?” Kasnije te večeri, kada su se vratili u Crvenu kuću, dok su zajedno ležali u tami, Ela i dalje nije mogla da potisne tu čudnovatu koincidenciju iz glave. „Znaš, mili, postoji nešto što ti još nikad nisam rekla, nešto što se desilo one noći na Titaniku”, prošaptala je. „Kapetanovoj ćerki nisam rekla baš celu istinu.” „Hmmm... nastavi. Baš me zanima kakvu si to mračnu tajnu skrivala u tim božanstvenim nedrima svih ovih godina”, rekao je Entoni. Odakle da počne? Morala je duboko da udahne pre nego što svom mužu obelodani šta se stvarno desilo na onom spasilačkom čamcu. „Znaš, nakon što je moja majka umrla, Selest mi je rekla...” Ponovila je sve što su joj ispričali. „Kao što vidiš”, rekla je privodeći kraju svoju ispovest, „ja, zapravo, uopšte ne znam ko sam... Šta ti misliš o tome, Entoni?” Okrenula sa ka njemu, očekujući odgovor, ali čula je samo duboko i postojano disanje čoveka koji je odavno postao neprijemčiv za ovaj svet.

106 DECEMBAR 1941. Rodi je tog nedeljnog popodneva u mesecu decembru, zajedno s milionima drugih Amerikanaca, čuo vest o napadu na Perl Harbor. Slušao je neki orkestar na radiju, kada iznenada glas spikera prekinu muziku: „Dobili smo vest da su Japanci napali našu flotu. Naši brodovi su u plamenu.” Rodi nije mogao da poveruje rođenim ušima. Munjevito je prišao radiju i prebacio se na stanicu koja je emitovala vesti. „Avioni su uništeni još i pre nego što su stigli da uzlete...” Okretao je dugme, prebacujući se sa stanice na stanicu, nesposoban da shvati punu težinu šokantnih vesti. „Naši vojnici su pod mitraljeskom paljbom bežali ka zaklonu...” Kroz um su mu proletale slike koje su bile previše strašne da bi mogao da ih pojmi. Pre samo nekoliko minuta u zemlji je vladao mir. A sada su već bili u novom ratu. Odskočio je od poda kada je začuo zvonjavu telefona. Bio je to Vil Morgan. ,,Da, čuo sam. Naći ćemo se na depou. Odmah krećem.”

Dok je vozio ka gradu, i dalje u nedeljnom odelu, ljudi su se usplahireno tiskali na uglovima ulica, a vlasnici okolnih kuća stajali su u dvorištima i gledali se s komšijama kao da su od njih očekivali da posvedoče da se to stvarno dešava. Rodi se odjednom osetio užasno usamljeno. U njegovom životu nije bilo nikoga s kim bi mogao da podeli šok... ni njegove bake, ni Arčija, ni mame. Nije imao nikog osim Vila koji ga je čekao u kancelariji. Rodi je bio razjaren vešću o napadu. Nije mogao da veruje da je neki narod mogao da bude tako arogantan da pomisli da može nekažnjeno da napadne neki drugi narod. Bila je to kopija Hitlerovog Blickriga, samo što se to ovog puta dešavalo pred njegovim pragom. Postojala je samo jedna stvar koju je čestiti muškarac bez obaveza mogao da uradi. „Prijaviću se u vojsku”, objavio je banuvši u kancelariju, gde je zatekao Vila kako stoji pored zida i zuri u okačene mape. ,,Ti ćeš ostati ovde da vodiš poslove. Snaći ćeš se i bez mene.” „Previše si star za vojsku”, primetio je Vil prasnuvši u smeh. „Sad ćemo imati posla preko glave. Osim toga, mlađi vozači sigurno će krenuti u rat pa će nam trebati svi koji umeju da drže volan ako želimo da naši kamioni ostanu na drumu. Hajde, trgni jedan viski i smiri se”, rekao je ćušnuvši mu čašu s džek danijelsom. „Uradićemo isto što i prošli put. Prepustićemo svoje poslove ženama”, odgovorio je Rodi, setivši se onog vremena kada je njegova majka radila u državnoj administraciji u Vašingtonu. „Šoferi će teško pristati na to”, odgovori Vil spustivši se na ivicu radnog stola. „Stvarno tako misliš? Čekaj samo da izglasaju zakon. Nisam prestar da obavim svoju dužnost. Jedan od nas mora da pođe u rat pa je logično da to budem ja. Ti si oženjen i imaš decu.” „Otkud to da si odjednom promenio ploču? Nikad te nisam zamišljao kao vojnika.” Rodi se spustio na stolicu i zagledao kroz prozor, ka dvorištu punom parkiranih kamiona, lagano vrteći glavom i prisećajući se ujka Selvinovih medalja. „Moji ujaci učestvovali su u Velikom ratu. Jedan je poginuo u Somi, a drugi je bio ozbiljno ranjen.” „Oni su Englezi. Morali su da se bore.” „Zaboravljaš da sam ja polu-Englez. Niko ne voli da mu neke bitange banu pred vrata i pokvare mu zabavu. Mislim da je to najispravnije što mogu da uradim”, objasnio je Rodi. „Osim toga, cure vole momke u uniformi”, dodao je Vil i vragolasto mu namignuo. Rodi je ignorisao Vilov pokušaj da stvar okrene na šalu. „Nije o tome reč. Naprosto ne mogu da verujem u to što sam čuo. Ne mogu da sedim skrštenih ruku i čekam da nas neki dripci sravne sa zemljom.” Otvorio je knjigu s narudžbinama i gurnuo je preko stola. ,,Ti ćeš preuzeti firmu. Kome ću da

verujem ako ne tebi? Morin mi nikad ne bi oprostila kada bih ti dopustio da kreneš u rat.” ,,U Akronu će sada biti mnogo posla. Ne moraš da juriš za slavom na bojnom polju. Sigurno možeš da pretpostaviš kako će se rat odraziti na naš biznis. Trebaće nam dve trezvene glave.” Vil je zavrteo glavom i ispustio težak uzdah. „Kao što sam rekao, možeš da zaposliš žene. One će sigurno želeti da pruže svoj doprinos. Moja odluka je neopoziva.” Naglo je ustao, spreman da krene. „Neopoziva? Pa nema ni sat vremena kako si čuo vest na radiju! Bolje prespavaj pa onda odluči šta ćeš. Hajde, trgni još jedno piće.” ,,Ne, hvala. Nema potrebe da prespavam. Moja mama i Arči i ostali Englezi već dugo prolaze kroz pakao koga smo mi do sada bili pošteđeni. Bilo me je stid što ovde mlatim pare i povremeno im pošaljem poneki paket, kao da je to dovoljno. Sada smo svi u istom košu. Kucnuo je čas da pomerim dupe sa stolice i prijavim se za vojsku. Još nisam za staro gvožđe. Predugo sam se držao po strani.” „Nikad te nisam video u tako fanatičnom izdanju. Šta te je, dođavola, spopalo?” Vil je delovao zbunjeno, kao da je naprasno spoznao sasvim novu stranu Rodijeve ličnosti. „Perl Harbor, eto šta!” Rodi je kipeo od ozlojeđenosti zbog onoga što se desilo. „Niko ne može tako da se ponaša a da ne dobije ono što je zaslužio... i više od toga. Neću da sedim pored ringa i posmatram kako se drugi makljaju. Ti žutači uopšte nisu svesni u šta su se upustili. Pokazaćemo im da mi nismo glineni golubovi.” Tokom narednih nedelja Rodi nijednog trenutka nije posumnjao u svoju odluku. Otišao je do kancelarije za regrutaciju, gde su ga podvrgli medicinskom pregledu, obrijali mu glavu i poslali ga na muštranje u kasarnu. Danima se znojio trčeći po dvorišnom krugu i radeći testove izdržljivosti. Činilo mu se kao da se vratio u internat, ali to je ovog puta radio sa svrhom. Nijednog trenutka se nije pokajao što je stupio u vojsku, uradivši isto što i njegovi ujaci pre toliko godina. Porodična čast mu je nalagala da se osveti Japancima zbog pokolja i haosa koji su napravili na Filipinima i Havajima. Toliko nedužnih civila poginulo je u bombardovanju. Imao je osećaj da treba lično da se obračuna s njima. Ubrzo je usledio hladan tuš. Nakon završene obuke, u ruke su mu ćušnuli standardnu uniformu umesto one za tropsko podneblje. Slali su ga u Evropu, a ne na Pacifik. Svoj bes moraće da iskali na Hitleru i njegovim jurišnicima. To uopšte nije planirao, ali ipak nije bio razočaran. Čak ga je morio blagi osećaj krivice što se radovao putovanju u Evropu. Ako se kojim slučajem stacioniraju u Englesku, moći će da vidi svoju porodicu.

107 Otac Frenk Bartolini sedeo je za radnim stolom, zureći preko dvorišta Harvardskog univerziteta, dok je njihov predavač verglao o važnoj ulozi vojnih sveštenika na prvoj liniji fronta. Oni su morali da pruže svu raspoloživu pomoć svakom vojniku i da izađu u susret svakoj smrtnoj duši. Oni su bili božji izaslanici, simbol božje ljubavi i brižnosti, uvek spremni da se pomole, da pruže savet i utehu i spasavaju ranjene i umiruće čak i po cenu vlastitog života. Frenk je dobio dozvolu da napusti Crkvu Svetog Roka u Nju Džersiju kako bi se pridružio korpusu sveštenika svih veroispovesti, koji su se odazvali ratnom pozivu. Frenk se zaredio pre šest godina i od tada je brinuo za duhovne potrebe italijanskih imigranata koji su se okupljali u Ulici Hanterton, u prelepoj bazilici u italijanskom stilu. Bio je to čudesan poduhvat oca Umberta Donatija, koji je na tom mestu sagradio istu crkvu kao ona koja se nalazila u njegovom rodnom gradu u Severnoj Italiji. I tako je Frenk sada postao potporučnik koji je morao da se povinuje vojnim naređenjima. Zajedno s drugim sveštenicima proučavao je vojno pravo, običaje ratovanja i disciplinu vojničkog života, učeći da koristi ratnu opremu i da blisko sarađuje sa svojim kolegama. Svi su bili tretirani kao jedinstveni korpus i morali su da pokažu spremnost da se upoznaju s obredima i običajima drugih vera, pa čak i da u slučaju potrebe obave obrede druge veroispovesti. Frenk je morao da nauči Seder za Jevreje, a jevrejski sveštenici učili su da drže katoličke mise i da ispovedaju vernike. Pomisao da će postati univerzalni sveštenik zadužen za duhovne potrebe ljudi svih vera bila je i zastrašujuća i izazovna. Povrh svega, od vojnih sveštenika očekivalo se da budu u odličnoj formi. Pošto je bio među najmlađima, Frenku to nije predstavljalo problem, ali neki od njegovih zrelijih kolega već su plaćali danak napornom pešačenju, fizičkim vežbama i usiljenim marševima. Frenk je već završio obuku i čekao da ga rasporede u neku jedinicu, pitajući se gde će završiti. Poput tolikih drugih Amerikanaca, on je te sudbonosne decembarske nedelje slušao vesti na radiju i pitao se da li treba da se prijavi kao dobrovoljac. Posavetovao se sa ocem Donatijem, koji je bez trunke oklevanja podržao njegove namere. „Samo napred, sinko. Sveštenstvo treba da ispuni svoju kvotu. U rovovima i bunkerima nema ateista pa ćete imati pune ruke posla. Neko treba da bude uz te mlade ljude i da ih nauči kako da se mole.” Frenki je bio neizmerno ponosan kada je dobio uniformu sa svešteničkim oznakama na kragni. Roditelji su mu kupili purpurnu svilenu stolu koju je mogao da presavije i ponese na bojište. Bilo mu je drago što se prijavilo toliko sveštenika i što je među njima mnogo onih koji su, poput njega, bili italijanskog porekla. I dalje mu nije bilo jasno kako je njegove zabludele zemljake iz Italije

Hitler uvukao u rat na svojoj strani. Za razliku od njegovog oca, Frenkija više ništa nije vezivalo za stari zavičaj, ali njegovo ime bilo je prilično upadljivo pa mu se činilo da je morao da uloži veći napor od ostalih da bi dokazao svoju lojalnost. Obuka je bila žestoka, što ga je često teralo da se zapita da li će se, kada kucne čas, pokazati doraslim zadatku. Da li će uspeti da zadrži pribranost kada se na frontu suoči sa artiljerijskom paljbom ili nečim još gorim? Kako će se uhvatiti u koštac sa stravičnim prizorima s ratišta? Da li su fotografije koje su im pokazivali na obuci mogle da ga pripreme za ono što ga je očekivalo? Da li će ga njegovi ljudi poštovati? Frenk je znao da on nije tako tvrd orah kao njegov brat Džeki. Uskoro će se obreti na bojištu, bez oružja i iskustva. Ipak, njihov predavač im je rekao: „Hrabrost je samo strah koji je očitao svoje molitve. Vera će vam pomoći da istrajete.” Iskreno se nadao da je to istina. Najviše od svega plašilo ga je što će morati da se ukrca na neki od onih ogromnih transportnih brodova. Loše je podnosio plovidbu. Bilo mu je muka čak i dok se vozio čamcem preko jezera. Šta će vojnici misliti ako njihov sveštenik čitavu plovidbu preko Atlantika provede previjajući se nad kofom? Još na samom početku biće izvrgnut podsmehu. Uoči ukrcavanja dobio je kratko odsustvo koje je iskoristio za oproštajni ručak s porodicom. U slast je smazao svoja omiljena jela: testeninu prelivenu tamnim arabijata sosom i božanstveni čizkejk iz Belinijeve pekare. Sedeo je za stolom i pokušavao da ovekoveči svaki trenutak u svom sećanju. To će ti biti duševna hrana u predstojećim mesecima, razmišljao je dok je Pati brbljala i dok se mama smeškala, sklanjajući zalutale pramenove kose s čela. Džek je učestalo spuštao pogled ka svom skupocenom ručnom satu, jedva čekajući da šmugne u nepoznatom pravcu. Porodica je bila njegova stena, njegovo meso i krv, bradavice i sve ostalo, kao što je govorio jedan njegov kolega protestant. Nedostajaće im njihova prizemnost i praktičnost. Znao je da će na frontu morati da radi s ljudima poput Džeka, sirovim, podozrivim i prekaljenim muškarcima koji su mislili da sveštenici samo uludo zauzimaju prostor na ovom svetu. Uoči samog polaska, tata mu je nešto ćušnuo u šaku. Nešto meko i čudno poznato. „Hoću da ovo uzmeš, Frenki, kao uspomenu od mene. Tako smo ponosni na tebe.” Frenk se zagledao u sićušnu cipelicu. ,,Ne shvatam”, rekao je pitajući se šta će ona u njegovoj ruci. „Nekad sam verovao da je ta cipelica pripadala mojoj devojčici. Znam da vam to zvuči sumanuto, ali ona u mom srcu nikada nije umrla. Međutim, čija god bila ta cipelica, ona potiče s Titanika. Ona je uspela da preživi strašnu katastrofu. Želim da bude kod tebe, kao amajlija.” ,,To je obično sujeverje”, promrmljao je Frenk, odmahujući glavom, ali otac mu je odlučno gurao cipelicu u šaku.

„Ova cipelica simbolizuje nadu, ljubav i opstanak uprkos svim nedaćama. Osim toga, ona će te podsećati na dom, na tvoje roditelje i sve koji čekaju da se vratiš. Zato te molim da je uzmeš.” Šta je drugo Frenki mogao da učini osim da čvrsto zagrli oca i ćušne maleni paketić u džep. „Možda će mi pomoći da lakše podnesem plovidbu”, našalio se pokušavajući da ublaži tugu zbog rastanka. „Molite se za mene.” „Svake noći”, promucala je majka kroz suze. Ruke su joj drhtale dok je podizala njegov tanjir sa stola. „Srećan put, sine! I neka te Bog čuva!”

Anđelo je posmatrao kako Frenki odlazi, jedva obuzdavajući suze. Bio je tako ponosan na svoje sinove. Obojica su odmah pristupili vojsci, jedan kao pešadinac, a drugi kao sveštenik na prvoj liniji fronta. Niko nije mogao da kaže da Bartolinijevi nisu bili patriote. I dalje nije mogao da veruje da su njegovi rođaci u Italiji i zvanično postali neprijatelji. Njegov otac je bio čestit čovek, bez trunke pokvarenosti. Ali Anđelo je u pismima iz zavičaja, mogao da oseti strah, zbunjenost, prećutkivanje i sumnjičavost. On nije prešao okean i napustio porodicu da bi postao njihov neprijatelj. Jednom je pokušao da pristupi vojsci, u prošlom ratu, ali sada je bio previše star i pluća su mu bila previše slaba. Nije mogao da uradi ništa osim da se moli za njihovu bezbednost. Osim toga, neko je morao da ostane i čuva porodičnu čast. Pati je bila u opasnosti da zaboravi svoje italijanske korene. Čak je zbog svojih nastupa promenila ime u Peti Bar. „Šta ne valja tvom pravom imenu, Patriša Bartolini?”, upitao je kada je u pozorišnom programu otkrio njeno umetničko ime. „Previše je dugo. Treba mi nešto modernije, nešto što se lako pamti”, odvratila je Pati, zabacivši svoju plameno crvenu kosu kao da je htela da ga podseti da je u njenim venama bilo i irske krvi. Današnja mladež nije imala poštovanja. On se nikad ne bi usudio da tako odbrusi svom ocu, ali bilo je dovoljno da ga Pati samo pogleda zelenim očima pa da ga pretvori u glinu koju je mogla da oblikuje kako god joj volja. Ali to nije bilo sve. „Prijavila sam se za obuku iz prve pomoći”, objavila je. „Možda odem na front kao bolnlcarka.” „Naša porodica je u vojsku poslala dva sina. To je sasvim dovoljno. Nema šanse da dopustim da mi sva deca nestanu s vidika”, zagrmeo je. „Tata je ovog puta u pravu. Ne srljaj pred rudu. Muzičke revije pomažu ljudima da uteknu od briga. To je takođe jedan od načina da služiš svojoj zemlji”, dodala je Ketlin, koja je takođe bila prestravljena pomišlju da bi njena kćer mogla da završi na bojištu. „Znaš da svi jedva čekamo da tvoje ime zablista pod svetlošću reflektora.” Sirota Ketlin je odlično znala kako da zauzda kočopernu kćer. Anđelo se pitao kako bi se Marija snašla s Alesijom. Ona bi se do sada već udala, u onom životu koji se nikada nije desio. Ali ovo je sada bio njegov pravi život. Imao je porodicu kojoj je bio potreban i zato je morao da se usredsredi na njih.

Osećao se budalasto što je Frenkiju poklonio onu cipelicu, ali mu se iz nekog razloga činilo da je to bilo užasno važno. Džekiju bi rado dao svoj ručni sat, ali strahovao je da će ga prvom prilikom baciti na pokeraški sto. U kakvom su to svetu živeli? Tiho je uzdahnuo, shvativši da više ništa ne može da učini. Ništa osim da stoji po strani i posmatra kako njegova deca, njegovo najveće blago, preuzimaju svoje uloge na svetskoj pozornici.

108 Činilo se da porođaj neće biti lak. Ela je imala osećaj da je danima, a ne satima, pokušavala da natera bebu da izađe. Napolju je vejao sneg i spuštao se mrak. Babica je došla i otišla, a onda je ponovo svratila, nadajući se da je porođaj krenuo. Ponovo je pregledala Elu i osmehnula se. „Tvojoj bebici se ne žuri. Unutra joj je fino i toplo pa neće da napušta svoje gnezdo po ovako hladnom zimskom danu. Ali sad više ne možeš nazad. Skroz si se otvorila, mila.” Elu nisu zanimali detalji. Htela je samo da što pre završi s tim. Entoni je leteo negde iznad Nemačke, uopšte ne znajući da će njihova beba svakog časa doći na svet. Bila je to najduža noć u njenom životu, ali čak ni bol nije mogao da potisne uzbuđenje. U naručju će uskoro držati novi život, sa svim mogućnostima i obećanjima koje će doneti sa sobom. Bilo joj je žao što njena majka nije tu da s njom podeli radost. Mej je bila tako dobra majka, pomislila je. Bes i ozlojeđenost, koje je nekada osećala, odavno su nestali iz njenog srca. Kad bi samo bila tu da je provede kroz naredne sate. Soba za bebu već je bila spremna. Selest se vratila u Crvenu kuću dok je Arči bio na dužnosti u Portsmutu. Selvin je stražario pored pruge, motreći na petokolonaše. Gradski izlozi, s prazninama popunjenim kartonom, svedočili su o nestašici koja vlada u zemlji. Bilo je teško doći do vune za pletenje i kozmetičke robe. Svi su pažljivo rastezali preostale zalihe sapuna i namirnica, trudeći se da deluju što vedrije da bi održali moral. Nakon još nekoliko sati, babica je prislonila trubicu na Elin stomak. „Ako se stvari ne ubrzaju, moraću da pozovem doktora.” „Ovo ležanje mi uopšte ne pomaže. Pustite me da malo prošetam”, rekla je Ela, osećajući se bespomoćno što je samo ležala i čekala sledeći nalet porođajnih bolova. ,,To nije preporučljivo. Majka bi do sada već trebalo da bude na boku”, insistirala je sestra Tejlor. „Onda mi donesite neku staru porođajnu stolicu. U stara vremena znali su kako se to radi. Malo šetnje bi sigurno ubrzalo porođaj.” Spustila je noge na tepih i počela da šeta po sobi, moleći svoju bebicu da konačno krene nadole. „Hajde, hajde!”

Bio je to spor i mučan proces, ali gravitacija je na kraju odradila svoje i beba je skliznula napolje, purpurna, vrištava i debeljuškasta kao podgojeni petlić. „Devojčica!”, rekla je babica držeći bebu za noge. ,,Oh”, prodahtala je Ela u stanju blagog šoka. „Bila sam sigurna da ću roditi malog Entonija. Uopšte mi nije palo na pamet da bih mogla da dobijem devojčicu.” Osmehnula se pažljivo ispitujući bebu. „Budi zahvalna što si dobila savršeno zdravu i pravu bebu. Ako želiš, možeš da joj daš ime Antonija”, trezveno je odgovorila babica, vrzmajući se oko porodiljskog kreveta. Ela je uzdahnula, zureći u to sićušno stvorenje s gužvicom crne kose i najtamnijim plavim, žmiravim očima koje je ikada videla. Kada je uzela bebu u naručje, zapljusnula ju je plima majčinske ljubavi. Selesti je bilo dopušteno da uđe unutra i da zadivljeno osmotri novog člana porodice, a gospođa Alen donela je odelce za bebu, ispleteno od meke jagnjeće vune koja je imala boju slabog čaja. „Znam da je boja čudna, ali napolju vlada velika oskudacija. Bar će joj biti toplo. Treba da budete ponosni, gospođo Harkort. Vaša majka bila bi presrećna da može da je vidi.” Ela je pogledala u detence koje je ćuškalo nosić uz njene grudi, zbunjena bujicom emocija koje su strujale kroz nju. Da li se i moja majka ovako osećala, ko god bila? Da li je i ona bila preplavljena tim neizrecivim osećanjem ljubavi i zahvalnosti, ponosa i straha? Nešto kasnije došao je Selvin. „Svaka čast, curo.” Činilo se da mu je laknulo što je beba konačno izašla, ali je samo ovlaš pogledao novorođenče jer su mu misli bile okupirane onim što je nedavno čuo preko radija. „Upravo sam čuo najnovije vesti”, promrmljao je i prišao Selesti koja je zagrevala pelene pored peći u spavaćoj sobi. „Japanci su napali američku flotu u Perl Harboru. Sada su i oni u ratu.” Ela je bila previše umorna i pospana da bi shvatila punu težinu te zastrašujuće vesti. Tiho je uzdahnula zatvarajući oči. „Niko nikada neće zaboraviti datum tvog rođenja, malena, ali neću ti dati ime Perl. To bi bilo previše tužno. Moramo da pošaljemo telegram tvom tatici i da mu kažemo da ti odabere ime.” I tako je Kler Antonija Meri, u čipkastoj noćnoj haljinici iz maminog kofera i umotana u ogroman šal, bila krštena na Badnje veče u Ličfildskoj katedrali. Na glavi je imala isti onaj čipkasti šeširić koji je Ela nosila na Titaniku. Entoni je dobio kratko odsustvo iz baze u Linkolnširu. Selest i Hejzel bile su kume, a Selvin kum. Zima je bila oštra i mraz je štipao za obraze, ali ništa nije moglo da im pokvari raspoloženje, pa čak ni pismo u kojem im je Rodi javljao da je stupio u vojsku i da se trenutno nalazi u vojnom utvrđenju u nekoj nedođiji.

Telegramom su mu prosledili vest o Klerinom rođenju i on im je ubrzo poslao ljupku haljinicu u paketu s natpisom konzervirana roba, koji je nekim čudom uspeo da pređe Atlantik i izbegne nemačke podmornice. Doduše, haljinica je bila prevelika za bebu, ali je u tom vremenu sveopšte nestašice predstavljala pravo blago. Ela se rasplakala kada se Entonijevo odsustvo završilo i kada je morao da se vrati na dužnost u Bombardersku komandu. Njen muž bavio se opasnim poslom i činilo se da je bio na izmaku snaga. Noću je skakao iz kreveta, znojio se i vikao naređenja u snu. Stalno su bili zajedno, tražeći utehu jedno u drugom, ali Ela ga je rano jednog jutra zatekla kako nemo zuri u kolevku, kao da je njihova ćerkica bila previše dragocena da bi se usudio da je uzme u naručje. „Ako mi se nešto desi, bar znam da će u njoj zauvek ostati jedan delić mene, mada izgleda kao tvoja kopija.” Zastao je jer je primetio napetost na njenom licu. „Nemoj tako da govoriš”, rekla je Ela zaplašena smerom njegovih misli. „Slušaj me... neke stvari se moraju reći. Ti znaš čime se bavim i kakvom se riziku izlažem. Sa svakom narednom misijom, šanse su mi sve manje. Obe strane moraju da plate cenu, a račun će možda jednog dana stići i na moju adresu.” „Nemoj, molim te...” Ela je pokušala da ga odvuče od crnih misli. „Daj da malo prošetamo.” Ali on je neumoljivo nastavio. „Kada sam s tobom, mogu da proživim bar tih nekoliko sati kao da napolju ne besni rat. Dok sam visoko gore, iznad Severnog mora, razmišljam kako si ti bezbedna, živiš svoj svakodnevni život i radiš obične svakodnevne stvari. To mi daje snagu da istrajem. A sada, kada smo dobili Kler, postali smo prava porodica, bez obzira na to koliko sam daleko od vas. Dok vas držim u naručju, mogu da zaboravim na ono što nam nosi sutrašnji dan, na strah da se možda neću vratiti nazad u jednom komadu i da za nas možda nema srećne budućnosti.” Ela je briznula u plač. Kako je mogao da govori takve stvari? ,,Ne plači. Ti si nešto najbolje što mi se u životu desilo, sve što sam ikada mogao da poželim. Kada se osmehneš, čitava soba zablista. Tvoje ruke prave čudesne stvari, a tvoje srce je puno brige za druge ljude. Kako mogu da te ne volim? Kad samo pomislim da je lako moglo da se desi da nikada ne sletim na ono polje i da te nikada ne upoznam, shvatim da sam pravi srećković i da sam blagosloven time što te imam. Napolju ima toliko momaka koji nikad nisu iskusili ljubav žene. Veruj mi, izvući ćemo se iz ovoga. I zato ne smeš da brineš.” ,,Ti si već obavio dovoljno letova. Uskoro će te prebaciti u centar za obuku, zar ne?”, upitala je Ela. „Nadam se... ali samo privremeno, dušo. Ne mogu da sedim za pisaćim stolom kad znam kako stvari stoje.” „Obećaj da ćeš nam se vratiti”, molećivo je rekla privijajući se uz njega.

„Ako se ne vratim, hoću da nastaviš sa svojim životom i svojom umetnošću, da pronađeš nekoga ko će brinuti o tebi. Nemoj da postaneš kaluđerica. Moji roditelji će se postarati da Kler dobije pristojno obrazovanje. Ne treba da brineš zbog novca”, odlučno je nastavio Entoni. „Prestani s tim. Samo se čuvaj, zbog nas.” Mrzela je što tako govori. Priče o smrti donosile su lošu sreću. Dok je govorio, činilo joj se kao da neko hoda preko njenog groba. „Moraš da se suočiš s činjenicama, Ela. Šanse nam nisu baš velike. Ponekad imam osećaj...” Ela ga je stegla u zagrljaj, poljupcem prigušivši njegove reči. „Hajde, idemo u šetnju. Samo si napet zbog odlaska. Svež vazduh će nam prijati. Možemo da prošetamo pored kanala i da povedemo bebu da hrani patke.” Dok su šetali, čuli su brujanje aviona koji su se vraćali ka Operacionoj jedinici za obuku u Ličfildu, nakon uobičajene serije kruženja i poniranja, rutinskih probnih letova na kojima su mladi piloti testirali svoje sposobnosti i učili da funkcionišu kao posada. Ela nijednog trenutka nije mogla da pobegne od grmljavine avionskih motora. Taj zvuk ju je progonio čak i u snovima. Toliko toga se izdešavalo za tako kratko vreme. Kler je bila beba s medenog meseca. Bila je to ljubav u vihoru rata, ljubav na juriš, ali Ela nije želela da se odrekne nijednog trenutka te ljubavi. Entoni je morao da preživi, zbog Kler. Ona je morala da ima oca. Morala je da dobije ono što Ela nikada nije upoznala: pravu porodicu, sa oba roditelja, koji će je voleti i brinuti o njoj. Ništa manje od toga nije dolazilo u obzir.

109 AVGUST 1942. Organizovanje letnjeg piknika za evakuisane mališane predstavljalo je iscrpljujući poduhvat. Pripadnice Ženskog dobrovoljačkog udruženja povele su mališane na izlet do Hopvaske šume, kako bi se razonodili i poigrali na svežem vazduhu. Grupa majki iz Ličfilda svojski im je pritekla u pomoć, zajedno s bakama, dekama i ostalim volonterima koji su bili u stanju da se prihvate te dužnosti. Selest je pomagala oko postavljanja stolova za piknik, spremajući se za juriš horde ushićene dece na sendviče, kolače i flašice gaziranog soka, koje su dovukli na brežuljak u drvenim gajbama. Snaga ju je izdavala već pri samom pogledu na gomilu bučnih mališana koji su jedva obuzdavali oduševljenje. Ela i mala Kler pokušavale su da razonode nekoliko mladih majki koje su pronašle utočište u njihovom gradu. Većina njih smatrala je da je Ličfild previše miran, pospan i zabačen za njihov ukus. Selest je u zapećku svog uma i dalje premotavala vesti iz Rodijevog poslednjeg pisma. Javljao joj je da je završio obuku, da je i zvanično pristupio vojsci i da jedva čeka da iskusi akciju na Dalekom istoku. Selest nije imala ni

najblažu predstavu šta se u međuvremenu dešava tamo gde se Rodi trenutno nalazio. Američki vojnici već su počeli da pristižu u obližnju Vitingtonsku kasarnu. Tu su bili i momci u plavim uniformama iz vazduhoplovne baze u Fredliju, zbog čega se Ličfild pretvorio u pravi garnizonski grad u kome je vrvelo kao u košnici. Kamo sreće da je i njen Rodi bio tu. Kada bi pala noć, svi bi pohrlili ka lokalnim pabovima i krčmama. Bučni pripiti mladići teturali su se po ulicama, ponekad u društvu dama iz Ženskih pomoćnih vazduhoplovnih snaga, trudeći se da što bolje iskoriste večernji izlazak. Čitav grad bio je u ratobornom raspoloženju, a konvoji su ponovo tutnjali preko glavnih ulica. Vozila su promicala pored Crvene kuće i stvarala takvu buku da su prozori zvečali, a iz vazduha je dopiralo brujanje bombardera koji su kretali u noćne misije. Selest nije mogla da poveruje da su za njima bile skoro tri godine rata, tri godine bonova i nemaštine, ograničenog kretanja i zamračenja, i da se tome nije nazirao kraj. Često je bila tako smoždena da je osećala težinu svake od svojih pedeset godina. Noge su je bolele od dugog stajanja, a moral je počeo da joj splašnjava pod bremenom turobne svakodnevice, mukotrpnog razvlačenja i sastavljanja iskrzanih krajeva. Brinula je da mala Kler nikada neće saznati kako izgleda život bez gasmaske i zamračenog prozora, život u kojem bi imala nešto više od sklepanih igračaka i prekrojene polovne odeće. Bila je jedina blistava iskra u tim sumornim danima, s večno spremnim osmehom koji je obasjavao njihovu tminu. Ela se pokazala kao divna majka. Takođe je pronalazila vremena da se bavi svojom profesijom. Nedavno se latila mastila i pera, kako bi nacrtala nekoliko Klerinih portreta koje će poslati Entoniju. Jedan Entonijev prijatelj upoznao ju je s nekim od vodećih ljudi iz midlandskih umetničkih krugova. Ubrzo je jedna londonska galerija otkupila dve skulpture, što je bio veliki podsticaj za njeno samopouzdanje. Čak ni rat nije mogao da uguši njen talenat, mada joj je sada bilo mnogo teže da nabavi materijal. Piknik je odlično napredovao. Činilo se da među tim šumarcima uopšte nije bilo rata, ničeg osim oduševljenog vrištanja dece koja su se svim srcem prepustila zabavi. Bio je divan letnji dan, sunce je dražesno sijalo i sve je delovalo savršeno dok se nad njihovim glavama nije razlegla grmljavina motora, kao da je upravo počinjala vazdušna bitka. Munjevito su prikupili decu i povukli ih u zaklon šume, u slučaju da se avioni spuste i zaspu ih mitraljeskom paljbom. Selest je, na svoje neizmerno olakšanje, ubrzo shvatila da je to samo velington koji se teturavo vraćao ka Fredliju, praćen oblakom dima iz zadnjeg dela trupa. A tada je užasnuto primetila kako velington počinje da posrće i kašljuca, spuštajući se sve niže. Nisu mogli da učine ništa osim da se pomole za posadu. Avion je bio predaleko od piste da bi mogao bezbedno da sleti. Bio je previše nisko. Da li će uspeti da se spusti na improvizovanu sletnu stazu u Vitingtonskoj kasarni? Selest se još jednom pomolila da se pilot bezbedno prizemlji, ali avion je već nestao s vidika. Ubrzo su začuli stravičnu eksploziju i ugledali ogromnu

dimnu zavesu koja se širila po nebu. Nesrećnicima koji su se zatekli u tom bombarderu nije bilo spasa. Smrt je morala da okalja čak i taj divan praznični dan. Selesti je došlo da zavrišti iz sveg glasa, ali tada je spazila Elino lice, prebledelo od straha i agonije. Sigurno se pitala da li će Entonija i njegovu posadu jedne noći zadesiti ista sudbina. „Hajde, idemo”, doviknula je predsednica komiteta, okupljajući svoje pomoćnike. „Vraćamo se kući, Džejmse. Dajte da spakujemo stvari. Moramo što pre da krenemo. U štabu nas čeka mnogo posla.” Gledaj da se nečim uposliš. To je bio njihov glavni moto kada bi stvari postale čupave. Uposli se nečim, zadrži pribranost i nastavi dalje, šta god da se dešava. Svi su se rastrčali naokolo, pakujući korpe, sklapajući stolove i stolice, skupljajući ćebad i nagovarajući naprasno utihnulu decu da pokupe otpatke, sve kako bi im skrenuli pažnju s mirisa dima i užasa kome su upravo prisustvovali. Ništa nisu mogli da učine za jadnike u olupini. Vatrogasci će izvući njihova tela. Večeras će neka sirota majka dobiti telegram s crnim vestima. Takvi telegrami leteli su širom sveta na crnim, tmurnim krilima. Šta ako i njen Rodi tako završi? Svi su ćutali dok su se vraćali u Ličfild. Izlet je počeo u vrlo vedrom raspoloženju, a završio se nemom tugom. „Jesi li dobro?”, prošaptala je Selest nagnuvši se ka Eli. ,,To ne može da bude Entoni. Njega su prebacili u Priobalnu komandu.” Ela u tome nije pronašla naročitu utehu. Entonija su stacionirali dalje na sever i više nisu mogli onako često da se viđaju. „Znam... ali bili smo tako blizu. To te natera da se naprasno otrezniš. Skoro da sam zaboravila kako izgleda normalan život.” Ela je bila na ivici suza. „Sve ima svoj kraj, pa čak i rat. Jednog dana ćemo nastaviti dalje i zaboraviti na ove strahote... veruj mi”, slagala je Selest, znajući da ona nikad nije zaboravila onu stravičnu sliku prepolovljenog Titanika i urlike putnika koji su nestajali pod vodom. Ta sećanja su je i dalje proganjala u snovima. Kada su stigli do Crvene kuće, vrata su bila širom otvorena, a Selvin je stajao pred pragom s čudnim izrazom na licu. „Šta se desilo?”, upitala je Selest. „Nije valjda Arči?” Kolena su joj zaklecala dok joj je kroz glavu prolazilo ono najgore. Selvin se široko osmehnuo. „Ništa nalik tome. Neko nam je došao u posetu.” „Ali... u kući nemam ništa osim ostataka”, promucala je Selest. Bila je tako umorna da nije imala snage da zabavlja goste, pogotovo ne nakon nesreće kojoj je upravo prisustvovala. Ali tada je u hodniku nazrela siluetu visokog oficira u američkoj uniformi, s drsko naherenom kapom. „Zdravo, mama!”

„Rodi! Oh, Rodi!” Bacila mu se u zagrljaj, momentalno zaboravivši na sav umor i strepnju. Njen sin se konačno vratio kući. Oh, hvala ti, hvala ti, ponavljala je u sebi, zahvaljujući Bogu i nebesima.

„Kad sam te poslednji put videla, nosio si kratke pantalone.” Ela je prasnula u smeh. „A vidi ga sada! Pravi američki dasa! Ne mogu da verujem da je prošlo više od dvadeset godina.” ,,A ti si bila prava napast s konjskim repićima”, našalio se Rodi pažljivo je odmeravajući. „A ko je ova mala lepotica?” „Ovo je Kler. Hajde, mila, reci zdravo čika Rodiju.” Kler se još čvršće privila uz majku, zagnjurivši lice u njeno rame. „Stidi se, dok te ne upozna. Ne mogu da verujem da si to stvarno ti! Kako si dospeo ovde?” „Ljubaznošću Ujka Sema, na palubi prve klase preko Atlantika, krećući se cik-cak putanjom i izbegavajući nemačke podmornice. Kakva plovidba! Polovina momaka provela je čitav put bljujući preko ograde. Nismo baš imali luksuz kao na Kjunardovim brodovima, ali stigli smo do Liverpula u jednom komadu. Gospode, kakav je to prizor bio! Poharan grad, poharan, ali nepokoren, baš kao i većina Britanije, sudeći po onome što sam video. Potegao sam par veza i dobio odsustvo na ime kratke porodične posete. Morao sam da vidim mamu.” „Mogla sam komotno da prođem pored tebe na ulici i da te ne prepoznam. Postao si pravi Amerikanac. Naravno, ne mislim ništa loše”, brzo je dodala. „Znaš, neki od momaka koji su ovde stacionirani puni su para. U džepovima uvek imaju slatkiše za decu i najlonske čarape za devojke... naravno, uz određene uslove.” Vragolasto je namignula. „Ako shvataš na šta mislim.” ,,Ne brini. Doneo sam slatkiše za malecku, ali ti ćeš ostati praznih šaka.” Ispružio je čokoladu koju je držao u ruci i Kler je munjevito zgrabila poslasticu, istog časa zaboravivši na stidljivost. Malo kasnije, izašli su u šetnju po Ulici Market, gurajući Kler u kolicima. „Nikad nisam videla Selest tako srećnu kao kad je prošla kroz vrata i shvatila da si to ti”, rekla je Ela. „Nije mogla da dobije lepši poklon. Znaš, strašno brine zbog tebe...” „Znam, ali sad sam ovde. Mada ne znam gde ćemo dalje.” Rodi se zadivljeno osvrnuo oko sebe. „Čini mi se da se skoro ništa nije promenilo, samo što mi sve deluje nekako manje nego ranije.” „Šta ovde može da se promeni? Naravno, osim što je sad rat. Svi rutinski obavljaju svoje dužnosti. Čudno kako život uvek gura dalje, s ratom ili bez njega.” ,,A tvoj muž?” Rodi se osmehnuo. „Vidim da niste gubili vreme”, pokazao je na kolica. „Naravno da nismo. Deca su naša budućnost, naša nada za lepše sutra. Ima li na akronskim ulicama tvojih potomaka?”

Rodi se stidljivo osmehnuo. „Nema, bar koliko ja znam”, odgovorio je. ,,I ti si se dosta promenila.” „Valjda i treba da bude tako. Sada sam postala majka.” Polako su se bližili Ličfildskoj katedrali. „Sećaš li se ovoga? Ovde smo dolazili da te slušamo kako pevaš.” „Naravno, samo što sada imam osećaj da se to desilo u nekom drugom životu. Po onome što sam pročitao u našim novinama, očekivao sam da je čitavo ostrvo sravnjeno sa zemljom. Ali sve deluje netaknuto.” „Nemoj da se zavaravaš. Do kraja rata ništa neće ostati netaknuto. Pa ipak, sad bar nešto radimo s druge strane Kanala.31 Vraćamo neprijatelju milo za drago. Ali daj da batalimo priču o ratu. Reci mi koliko ćemo dugo morati da podnosimo tvoje otrcane fazone?” Nakratko su zastali, zagledavši se u poznatu fasadu zapadnog pročelja. „Sutra moram nazad. Naravno, još ne znam kuda idem jer se sve drži u strogoj tajnosti.” „Tako brzo?” Ela se naprasno rastužila dok je prilazila Zapadnim vratima. „Hoćeš da uđemo unutra, zarad starih vremena?” „Što da ne? Ko zna kad ću se ponovo obreti ovde? Mogao bih još jednom da vidim staru katedralu. Sećaš li se kako je deka Forester uvek nosio bombone u džepu mantije? Čim bi deca počela da se vrpolje, ćušnuo bi im pepermint.” ,,Ja sam najviše volela one bombonice s gospinim biljem, one koje nam je davao da pročistimo grlo kako bismo lepše pevali. Kanonik Forester bio je tako dobar čovek. I tako pažljiv prema mojoj majci.” „Mama mi je javila za Mej. Znam da je trebalo da ti pišem, ali nisam znao šta da kažem.” „Drago mi je što ti je rekla. Strašno mi nedostaje, pogotovo kad dođem ovde”, rekla je Ela šetajući između crkvenih klupa. „I meni teško pada što mama nije sa mnom”, odgovorio je Rodi idući za njom. „Tako sam srećna što sada imam Kler i Entonija. I, naravno, Foresterove”, nastavila je Ela. „Tvoja majka je divna žena.” Zastala je i okrenula se ka njemu, pogledavši ga pravo u oči. „Zašto si otišao od nas?”, rekla je, izustivši pitanje koje je dugo ostalo neizrečeno. „Naprosto je ispalo tako. Nisam nameravao da odem, ali stvari su izmakle kontroli. Bio sam previše mlad da shvatim šta je moj otac naumio sve dok nije postalo prekasno.” „Mogao si da se vratiš nazad sa Selest. Svima si nedostajao.” „Znam. Bio sam mlad i nepromišljen, a kad sam se opasuljio, stvari su se već prilično iskomplikovale. Moja baka je bila tamo. Teško je izlazila na kraj s očevim pijančenjem. Isprva sam ostao jer nisam imao drugog izbora, ali sada imam posao koji me veže za Ameriku.” 31

Britanci Lamanš nazivaju Engleski kanal, ili samo Kanal. (Prim. prev.)

„Veoma uspešan posao, koliko čujem. Nikad nisam mislila da ćeš postati kamiondžija.” „Poštedi me engleskog snobizma.” Rodi je prasnuo u smeh. „Sada sam američki oficir”, rekao je lupnuvši se po reveru. „Zato pripazi na ponašanje.” Ćutke su obišli ostatak katedrale, kao dvoje turista, osluškujući odjek svojih koraka među vremešnim kamenim pločama. Sve što je vredelo bilo je uklonjeno ili prekriveno zaštitnom oplatom pa je katedrala delovala hladno i prazno. Eli je bilo drago kada su ponovo izašli na sunce. „Treba da se vratimo kući, gde nas čeka vultonska pita gospođe Alen. Nemoj posle da kažeš da te nisam upozorila.” ,,Da nisi nešto zaboravila?”, upitao je Rodi. Ela se zbunjeno zagledala u njega. ,,Šta?” Rodi je pokazao preko Katedralne porte, ka uzanom prolazu koji je vodio ka Ulici Bikon. „Ako se ne varam, trebalo bi da dovršimo obilazak i svratimo do Muzejskih vrtova, da posetimo onog starog morskog vuka.” „Kapetana Smita? Mislila sam da si ga zaboravio!” ,,Ni u ludilu. Moramo da pređemo kompletnu rutu. Da nije bilo njega, ni ti ni ja sada ne bismo stajali ovde i raspredali svoje priče”, odlučno je rekao Rodi. Ela je imala osećaj da su naprosto nastavili tamo gde su stali pre mnogo godina. Njen veliki brat vratio se u punom sjaju. „Sad ću ti ispričati jednu neverovatnu priču, o tome kako sam upoznala kapetanovu pravu kćer.” Rodi je gurao kolica s malom Kler dok je Ela ispredala svoju pripovest, ne primećujući da ju je Rodi posmatrao sa živim interesovanjem. Izgledala je tako zanosno da je mogla da zaustavi kompletan saobraćaj u njegovoj bazi, razmišljao je. Ko zna, da je kojim slučajem ostao u Engleskoj... Tiho je uzdahnuo. Ona se udala. Nije bilo umesno da razmišlja o tome. Tako mu i treba kada je toliko odugovlačio s povratkom.

110 ITALIJANSKA KAMPANJA, 1943-1944. ,,Na zemlju, padre!”, doviknu glas iz streljačkog zaklona kada je jedna mina eksplodirala nadomak njega. Frenk je skočio i zagnjurio lice u blato, automatski zaklanjajući glavu i mrmljajući molitvu. Znao je da rat nema poštovanja prema oznakama na njegovoj kragni. Bio je natopljen krvlju i iznuren do kostiju. Iskrcavanje kod Ancija bilo je lakše nego što su očekivali, ali Nemci su ubrzo krenuli u protivnapad, nateravši ih da se zaglibe pred čvrstim odbrambenim linijama. Sada mu se činilo da su borbe za oslobađanje Severne Afrike ostale daleko iza njih. Na tom pohodu izgubio je mnogo saboraca: pokošenih artiljerijskom paljbom, raznetih granatama i slomljenih fizičkom iscrpljenošću. U

međuvremenu je svima postalo jasno da su planovi o munjevitom proboju od Napulja do Rima predstavljali samo puste snove. Skupo će platiti taj pokušaj. Pukovnik je u šali govorio da je Frenk pristupao borbi kao kaluđer molitvi, ali on se sve češće osećao kao otupela beživotna mašina dok je gacao kroz blato od jednog do drugog zaklona, savijen praktično napola kako bi izbegao snajpersku vatru. Oko rukava je nosio traku s oznakom Crvenog krsta. Ona mu je već mnogo puta pomogla da stigne do ranjenika i vojnika na samrti, kako bi ih poslednji put pričestio ili dovukao nazad. Među nemačkim vojnicima bilo je i onih koji su imali dušu. Neki su poštovali veštinu i požrtvovanost svojih neprijatelja i obustavljali vatru. Ali neki nisu. A sada, nakon poslednjeg bombardovanja, Frenk je ponovo morao da pročešlja bojno polje, tražeći mrtve i ranjene sa obe strane, i da potom na leđima prebaci preživele do bezbednog mesta. To je bilo najmanje što je mogao da učini. Oni su sada bili njegova porodica, braća po oružju, ljudi kojima je potreban, ali često se pitao koliko će još uspeti da zadrži snagu, a da ne pominjemo hrabrost. Ancio Eni32 bljuvala je granate koje su dopirale sve bliže, a njegove molitve postajale su sve revnosnije dok je bauljao preko bojišta. „Bolje se pomoli da se nekako izvučemo odavde, oče”, doviknu mu neko. To je postao njegov život. Delio je sudbinu s vojnicima koji su se probijali ka severu u natopljenim čizmama i odeći koja uopšte nije stizala da se osuši, koji su, otkako su stigli u Italiju, spavali u blatu i opstajali isključivo na suvoj hrani iz C-sledovanja. Kakvu su vajdu imali od skloništa i ćebadi na mestu gde su svi do pojasa bili u vodi i blatu i gde je gruvanje topova predstavljalo jedinu uspavanku? Kasnije će, kao i svakog dana, obaviti uobičajeni ritual. Poskidaće pločice s ličnim oznakama s tela poginulih, kako bi posle mogli da ustanove njihov identitet. Neka od tela bila su toliko razneta da od njih skoro ništa nije ostalo. U nozdrvama je neprestano osećao teški, sladunjavi vonj smrti. Najteže od svega padalo mu je čekanje pored leševa dok vojnici kopaju rake. Ponekad ih je bilo toliko da bi ih poslagali na gomilu kao drva. Preživeli su potom polagali telesne ostatke u zemlju, u urednim nizovima, sahranjujući saborce najbolje što su mogli, spuštajući otfikarene noge i ruke pored osakaćenih trupova. Svako opelo padalo mu je teže od prethodnog jer je među poginulima bilo toliko mladića koje je poznavao, mladića čiji su životi nestali u deliću sekunde, pokošeni minobacačkim granatama i snajperskom paljbom. To više nije bio rat, već prava klanica. Ponekad bi od čitavog tela ostao samo palac. Onda bi napravio pristojan otisak za identifikaciju. Dok je stajao nad postrojenim leševima, Frenku se činilo da je sa svakim pogrebom i svakim poznatim licem koje bi nestalo pod zemljom umirao i delić njegove duše. Kako je mogao da izgovori oproštajni blagoslov nad toliko straćenih mladih života? Ali to mu je bio posao. Kada bi šatorsko 32

Saveznički nadimak za nemački teški top Krup K5, koji je u Drugom svetskom ratu korišćen za granatiranje mostobrana kod Ancija. (Prim. prev.)

platno prekrilo privremenu grobnicu, kucnuo bi čas da se suoči s brdom pisama, sa svim onim izjavama saučešća koje je morao da napiše. Ponekad je bio tako umoran da nije mogao da pomeri pero. Satima bi zurio u prazno, moleći se Bogu da mu podari snagu da se ponovo lati tog strašnog zadatka. Bili su šćućureni u senci moćnih topova koji su vrebali s Albanija, nesposobni da probiju obruč. Samo je bombardovanje iz vazduha moglo da eliminiše opasnost koja im je pretila s tog dobro odabranog strateškog položaja. Neprijatelj je preko nišana motrio na svaki pokret na mostobranu, ne dopuštajući im da mrdnu odatle. Čim bi sklopio oči, u snu bi ga dočekali novi košmari. Ugledao bi mladića koji stiska britansku zastavu i preklinje za život. ,,Ne dopusti da umrem, padre! Neću da umrem!” A on nije mogao da učini ništa osim da mu stegne šaku dok mu je pogled postajao staklast i dok mu je duša odlazila na neko blaženije mesto. Potom bi ugledao i nemačkog vojnika koji je uz usne prislanjao fotografiju svog deteta, očajno jecajući: „Pomozi mi, oče, saslušaj moju ispovest.” Frenk ga je pričestio i pomolio se nad njim, kao što bi učinio i s nekim od svojih vojnika. Kako je mogao da zna da li je taj čovek tu došao vlastitom voljom, ili je bio silom primoran na front, samo još jedan od očajnika koji su odavno bili siti rata, bola i krvi? Neki od njegovih vojnika počeli bi da psuju kada bi primetili da im prilazi. „Tornjaj se odavde! Idi na drugo mesto! Ne trebaš nam!”, vikali su, ali su takvi predstavljali izuzetak. Ostali su ga dočekivali s olakšanjem, kada bi izronio pred njima kao pas koji je pokušavao da nanjuši gde su se sakrili. On im je donosio poštu, prosleđivao poruke, slušao njihove žalbe ili naprosto svraćao da zajedno povuku poneki dim. Danak koji su plaćala njegova sabraća iz svešteničkog korpusa postajao je sve očigledniji, a one koji poginu nije imao ko da zameni. Katolički sveštenici nikad nisu uspevali da popune kvotu. Preostali su imali osećaj da ne čine dovoljno, da nisu mogli da stignu do svih kojima su potrebni. Na svaki trenutak akcije dolazio je po jedan sat dosade i iščekivanja. Tada su mogli da drže verske službe koje su ljudima vraćale snagu i nadu. Frenk se nadao da će u sledećem pokušaju uspeti da se probiju do severa. Želeo je da poseti Svetu stolicu i da čuje euforične pokliče italijanskog naroda koji se radovao slobodi. Jezik njegovog oca odjekivao mu je u ušima. Dobiće nekoliko dana dragocenog odsustva i odmora dok budu obavljali sve one birokratske formalnosti. Ali dok on bude tamo, ko će zauzeti njegovo mesto? Neće imati vremena za meditaciju i duhovno povlačenje u nekom od ovdašnjih manastira. Biće odsutan koliko i njegovi ljudi, ni sat više. Kako bi mogao da im pogleda u oči ako se vrati nazad punog stomaka i obučen u čistu uniformu, dok oni skapavaju od gladi i umora? Upitao se kako se Paul, jedan od jezuita koje je upoznao na obuci, snalazio malo dalje odatle? Frenk je jezuitima zavideo na vojničkoj disciplini. Oni su još u samom startu imali prednost nad ostalima i predstavljali najbrojniju grupu u svešteničkom korpusu. Bili su bliski sa svojim ljudima, a opet svojim pozivom

odvojeni od njih. U ovom ratu pokazali su veliku hrabrost i požrtvovanost. A opet, i oni su bili samo ljudi. I oni su grešili i strahovali, pitajući se ko će od njih preživeti do sledeće mise i koliko će njihovih vojnika uspeti da se vrati kući. Strah je svuda uspostavljao izvesnu ravnotežu. Dok je čamio u zaklonu, Frenk je postiđeno zatekao sebe kako dodiruje talisman koji je nosio u džepu: onu sićušnu dečju cipelicu koju je u mislima nazivao scarpetta d’Angelo. Kada je krenuo u rat, cipelica je mirisala na dom i mamin sapun, a sada je bila izgužvana, prašnjava i zamazana blatnjavim otiscima. Ali i dalje je bila tu, baš kao i on. Frenk je među svojim ljudima imao reputaciju neuništivog čoveka. „Samo se držite oca Frenka i nemate razloga za brigu”, govorili su vojnici, široko se osmehujući dok su ga upoznavali s novajlijama koji su tek stigli na front. U njemu su videli dobrostivog roditelja, mada je bio tek nešto stariji od većine njih. Donekle se izdvajao od ostalih zbog krsta koji je nosio na reveru, ali ne previše da bi vojnici zbog toga prestali da se šale i glupiraju u njegovom prisustvu. Ponekad su na dnevni red dolazile lične stvari, razgovor o pismu s lošim vestima od kuće, ili nedaće mladog vojnika koji je osećao neprijatnost u preponama, što je podrazumevalo odlazak do klinike za venerične bolesti i tajnu ispovest. Posmatrao je lica tih mladića dok su se spremali da odbrane svoj rov, znajući da su ih njihove majke u mukama donele na svet i uložile mnogo truda da ih izvedu na pravi put. Ovo sigurno nije bio jedini put, molio se u sebi. Kada se rat okonča, daće sve od sebe da neki novi mladići više nikad ne budu primorani da plate tako surovu cenu kao ti momci koji su se borili na mostobranu kod Ancija. Iskustva koja je stekao na prvoj liniji fronta iz korena su promenila ono u šta je nekada verovao, otvorivši njegov um za mogućnost da neko nije bio unapred predodređen za pakao samo zato što nije rođen kao katolik. Među pripadnicima drugih vera, pa čak i među onima koji su se izjašnjavali kao nevernici, bilo je mnogo dobrih duša. Mnogi od tih momaka pokazali su se kao časni ljudi, koji su takođe bili na putu pravednika. Ništa nije bilo potpuno crno, ili potpuno belo. Ako se živ izvuče odatle, kako će ponovo moći da prigrli ona kruta stara uverenja? „Ancio Eni ponovo se okomila na nas, padre”, doviknuo je neki glas, naprasno prigušen silovitom eksplozijom i vapajima za pomoć. Kucnuo je čas da napusti zaklon i potraži nastradale. Krenuo je u izvršenje zadatka, pokušavajući da smiri uzdrhtale šake dok je pravio znak krsta. ,,In mano tuo, Domine”, pomolio se, puzeći na stomaku ka vapajima ranjenika, ka mestu koje mu je delovalo miljama daleko. Najteže od svega padalo mu je kada bi čuo kako ti mladi ljudi urlaju od bola, lišeni čak i morfijuma koji bi im ublažio muke. U njegovom rejonu niko neće umreti sam u krateru ako je on ikako mogao da stigne do njega. Meci su mu zviždali oko glave, ali Frenk je neumoljivo grabio dalje. Njegovi ljudi često su govorili da je on nalik lovačkom ptičaru, kadar da pukim instinktom nanjuši ranjenika. Frenk baš i nije bio siguran u to. Mislio je da je to

pre trebalo pripisati strahu i zadrtoj odlučnosti. To ga je teralo da nastavi dalje dok su preklinjući glasovi ranjenika, mada im se sve više bližio, postajali sve slabiji. Pred sobom je ugledao dvojicu šćućurenih mladića. Jedan je bio pogođen u glavu, s očima koje su zaprepašćeno zurile ka nebu, a drugi je drhtao od šoka, držeći se za stomak. Morao je da bude brz. Nakon što je munjevito prislonio smotuljak gaze uz ranu i ubrizgao injekciju morfijuma, ostalo mu je taman toliko vremena da sklopi oči mrtvom vojniku i izgovori kratku molitvu najbolje što je mogao. ,,Ne tu molitvu, oče. On je Jevrejin”, prošaptao je ranjeni vojnik u polusvesnom stanju. Frenk se ponovo nadvio nad mrtvim mladićem i očitao Šemu, a tada je primetio kako mu neka senka zaklanja svetlost. Kada je podigao pogled, spazio je crno ždrelo puščane cevi i sivozelene pantalone neprijateljskog vojnika. A onda je začuo reči koje su mu sledile srce: ,,Za tebe je rat završen, oče.”

111 ITALIJA, 1944. Kapetan Roderik Parks zurio je u planinu smrti. Stiskao je dvogled smrznutim prstima i čkiljio očima koje su se sklapale od umora. Zbog neprestanog bombardovanja, noćima nije mogao da ugrabi ni trenutak sna. Već puna dva meseca bili su zaglavljeni na tom položaju, na liniji vatre koja ih je zasipala s tvrđave na Apeninima. Kakva je to klanica bila. Neki od bataljona bili su svedeni na jednocifrene brojke. Koliku će cenu morati da plate pre nego što osvoje tvrđavu Santa Marija Infante, okolna brda i probiju se ka severu? Pod grmljavinom avionskih motora razlegale su se slabašne salve klicanja; savezničke bombe praštale su po utvrđenju, pretvarajući drevne zidine u prah i pepeo. To je bio jedini način. Rodi je već dugo čekao na vesti o proboju kod Ancija, ali njihovi ljudi i dalje nisu mogli ni da mrdnu, a Rim takođe nije padao. I njegova jedinica tapkala je u mestu. Bili su zaglibljeni u toj nedođiji, nabijeni u zaklone, ali bar su još bili živi. Zurio je u planinski bedem, znajući da će im trebati nedelje da raščiste prolaz. Zašto se dobrovoljno prijavio za rat? Mogao je da ostane u svom bezbednom i ušuškanom domu. Da li je to uradio baš zbog ovog trenutka, da bi dobio šansu da pogleda smrti u oči, da povede ljude u pokolj, da poput neke vonjave, vašljive životinje skapava na mrazu i snegu? Zar se sve svodilo samo na to? Mesto mu je izgledalo kao zaboravljeni front, nedođija gde nije bilo ničega osim blata, mula i planina. Proveli su žalostan Božić, nagurani u neku bombardovanu crkvicu gde je neko svirao Tihu noć na usnoj harmonici. Kada je začuo melodiju, obuzela ga je neizmerna tuga i čežnja za domom. Posmatrajući kako umorni vojnici povijaju glave, znao je da su mnogi od njih plakali, strepeći da više nikad neće videti zavičaj.

Nad njima su se uzdizali planinski vrhovi koji su podsećali na kiklopsko oko. Zjapeće topovsko ždrelo savesno je motrilo na svaki pokret, spremno da ospe paljbu ako odaju svoje prisustvo. Dok su posmatrali vazdušni napad i narandžasti plamen koji je palacao po nebu, nisu osećali ništa osim olakšanja što su bili pošteđeni. Rat je baš to radio ljudima: zatirao je u njima poslednji trag ljudskosti i samilosti. Manastiri, crkve, zamkovi i ljupka sela raštrkana po vrhovima brežuljaka, sve što je nekada bilo podignuto kao zaveštanje slavi Gospoda, drobilo se pod gruvanjem topova. Sve su morali da unište ako žele da prognaju neprijatelja preko Alpa. Dok se oblak prašine, dima i magle lagano raspršivao, Rodi je primetio da su pogodili metu. Znao je da su morali da zauzmu to brdo i da nastave s prodorom kako bi povratili teritoriju koju su ranije izgubili. Možda su ih tamo gore, među ruševinama sravnjenog sela, čekale savezničke trupe s kojima će krenuti u osvajanje novih položaja. Kad bi samo mogli da se povežu i da združenim snagama nastave dalje. ,,Napred!” Njihov zapovednik nestrpljivo je mahao rukom. „Tamo gore imaćemo snažno uporište!”, vikao je dok su vojnici formirali iskrzanu kolonu, vukući mule uz stenovitu stazu i nadajući se srdačnom dočeku savezničkih trupa. Pukovnik je prvi dobio hitac u grudi. „Obustavite prokletu paljbu!”, mahnito je vikao. ,,Mi smo Amerikanci!” Meci su zviždali na sve strane dok su se bacali na zemlju, shvativši da su uleteli u zasedu, da su opkoljeni i brojčano slabiji. Rodi je osetio kako mu na čelu izbijaju graške znoja i da mu ruke postaju hladne i drhtave. Dakle, to je to, besmislen kraj na nekom prljavom grebenu u tuđinskoj zemlji, u kojoj nikoga nije razumeo. Kakav prokleti haos! Uvukli su ljude pravo u zamku. Sada će ih sve pobiti, a on ne može da učini apsolutno ništa osim da se pomoli.

112 DECEMBAR 1943. Bližio se još jedan ratni Božić, još jedan praznik koji će proslaviti dovijajući se kako su znali i umeli. Svake godine im je bilo sve teže da održe moral, samo što su sada imali Kler. Njeno dečje uzbuđenje bilo je dovoljno da im ulepša praznik. Decembar je bio mesec za slavlje. Prvo je dolazio Klerin rođendan, a ubrzo i Božić. Kler je još bila previše mala da bi nešto razumela, ali uprkos tome, izvukli su božićne ukrase, već pohabane od upotrebe: šarene venčiće, papirna zvona i svetlucave kugle za božićnu jelku. Uspeli su da prikupe dovoljno sušenog voća, šećera i dragocene limunove kore da naprave polupristojan voćni kolač.

Ela se molila samo da vremenske prilike budu povoljne i da Entoni ugrabi nekoliko slobodnih dana koje će provesti kod kuće. Njegova odsustva su postajala sve nasumičnija. Prebacili su ga u Priobalnu komandu, u 144. eskadrilu na dalekom severu Škotske. Rekao joj je samo da se nalazi u protivpodmorničkoj patroli koja je sprečavala napade na savezničke brodove koji su pristajali u Škotsku. Njegovo poslednje pismo nije zvučalo nimalo ohrabrujuće. Draga moja, Ne budi razočarana ako ne stignem na vreme. Do sada si već shvatila kako stvari stoje. Jedva stignem da okačim šešir na čiviluk, a već moram da se vratim nazad, ali svejedno ću pokušati. Oprosti za prošli put. Šta sam mogao da uradim? Momci su silno želeli da te vide i da malo promene ambijent. Mislio sam da nećeš imati ništa protiv da ih ugostimo na nekoliko noći. Doduše, trebalo je malo bolje da te pripremim. Znam da su bili prilično bučni, da su stalno budili Kler i da su pokvarili naše intimne sate. Shvatam da si ljuta što smo tako malo vremena proveli sami. Obećavam da sledeći put neću biti tako nepromišljen, ali moja posada i ja sada smo kao porodica i mrsko mi je da ih ostavim da sami čame u bazi. Ponekad zaboravim da imam pravu porodicu koja zaslužuje da joj se posvetim bar kada sam na odsustvu. Takođe sam zanemario svoje roditelje, ali čujem da će oni za Božić doći kod vas. Konačno ćemo se svi okupiti pod jednim krovom. Siguran sam da će biti čarobno. Stvari ovde nisu nimalo vesele. Borimo se s vetrom i kišom, s hladnom škotskom klimom u njenom najturobnijem izdanju, ali obavljamo prvoklasan posao na patrolnim i izviđačkim misijama. Ne smem da ti kažem gde tačno, ali mislim da možeš da pretpostaviš. Dobio sam još ljudi za obuku pa priželjkujem da uslovi budu bar malo povoljniji. Kad bi samo bila pored mene da mi svake noći greješ postelju. Naši momci u slobodno vreme nemaju šta drugo da rade osim da piju, čitaju i flertuju s curama iz pomoćnog sastava. (Ne brini, nijedna od njih ni u snu ne može da se meri s tobom.) Nestrpljivo brojim dane i nedelje do onog trenutka kada ću se ukrcati u kušet kola i krenuti ka jugu. Moli se da ne padne sneg koji bi nam upropastio planove. Načuo sam da bih uskoro mogao da dobijem posao na zemlji. To bi valjda bio logičan ishod nakon što odradim treću turu borbenih operacija, ali svestan sam da je moje iskustvo od velikog značaja za mlade pilote koji kreču na prve borbene letove. Ispaljivanje torpeda na podmornice u noćnim uslovima zahteva dobru obuku i dosta prakse. Osećam da treba da zaštitim te mladiće. Tek su izašli iz škole i izgaraju od entuzijazma pa mogu lako da uprskaju stvar ako ne dobiju

valjanu taktičku obuku. Doduše, mogu da radim nešto slično i u Operacionoj jedinici za obuku, ali videćemo kako će se stvari odvijati posle Nove godine. Usput rečeno, čuo sam da je Sajmon Rasel-Kuk takođe ovde negde. Svet je tako mali. Pošalji čestitku njegovoj majci. Nikad neću zaboraviti čaroban medeni mesec koji smo tamo proveli. Laku noć, draga moja. Ako bog da, videćemo se uskoro. Prenesi moje pozdrave Foresterovima. Jesi li dobila neke vesti od Rodija? Izgleda da Jenkiji i Britanci ne prolaze baš dobro u Italiji. Poljubi našu malu Kler i reci joj da je to poljubac od njenog „tatice s neba”. Nije nam još mnogo ostalo. Uvek i zauvek tvoj, Entoni Čak i kada su bili zajedno, imali su veoma malo vremena. Entoni bi iskočio iz voza i odjurio do Crvene kuće, gde bi se dobro izribao u kadi, drmnuo jedan viski sa Selvinom, izašao u podužu šetnju s njom i odmah posle toga spakovao bi se na spavanje. Ponekad je bio tako umoran da bi prespavao skoro čitavo odsustvo. Bio je nekako odsutan dok se igrao s Kler, kao da je u mislima i dalje u vazduhu. Vidno je ostario u poslednjih godinu dana. Čelo mu je postalo izbrazdano dubokim borama i mogao je da zadrema u bilo kom trenutku. Ela se stidela što je postala tako besna i ljubomorna. ,,Po čitav dan provodiš sa svojom posadom. Mi jedva uspemo da te vidimo. To nije pošteno. Nisi se venčao s njima već sa mnom”, prasnula je jedne noći. Bilo joj je teško da proguta ljubomoru. Želela je da provede svaki raspoloživi trenutak s njim. To je bilo jedino što joj je davalo snagu da se uhvati u koštac s predstojećim danima i nedeljama. Ipak, morala je da prizna da je njegova posada, na izvestan način, stvarno postala njegova porodica. Entoni je uspeo da preživi već dve ture. Bilo je dobro što su nameravali da ga spuste na zemlju, ali Ela se plašila da će on odbiti tu ponudu i nastaviti i s trećim krugom. „Niko ne može da preživi tri ture”, zavrištala je u telefonsku slušalicu prošle nedelje. ,,U svakom pravilu postoji izuzetak”, odgovorio je on. „Mislim da će se meni posrećiti.” Ela se nije usuđivala da pomisli u kakav se rizik upuštao svake večeri dok je u niskom letu jezdio iznad mračnog mora, tragajući za metom, praveći fotografske snimke, izbegavajući protivavionsku paljbu i lutajući kroz gustu maglu u kojoj se nije video ni prst pred okom, moleći se da mu ne nestane goriva i da ugleda svetla koja će ga usmeriti ka sletnoj stazi. ,,To mi je posao”, uporno je govorio. ,,To je jedino što sam želeo da radim još otkako je čika Džerald sleteo svojim dvokrilcem na našu njivu i pozvao me da zajedno napravimo petlju. Kada bi došao letnji raspust, jedva sam čekao da

vidim Kobamov Leteći cirkus. Leteo sam avrom 504. Umeo sam da sednem na bicikl i prevalim milje i milje samo da bih sedeo ispred RAF-ove baze i posmatrao avione kako uzleću. To uđe u krv.” Ali to nije moglo da potisne Elinu zebnju. Ako prođe nekoliko dana da se ne javi pismom ili telefonom, bila je kao na iglama. Nije mogla ni da radi, ni da jede, ni da misli sve dok telefon ne pozvoni i ne dobije neke vesti. Trenutno je imala pune ruke posla. Trebalo je da pripremi radove za školu, da naruči namirnice za Božić, da ukrasi kuću i nabavi sitne poklone za Klerinu božićnu čarapu. Naručila je utovljenog petla s obližnje farme. Volela je da joj kuća bude puna gostiju. Kod njih je sada stanovala mlada učiteljica koja je za praznik nameravala da poseti svoju porodicu, tako da će njena soba biti slobodna za Entonijeve roditelje. Kupovina je uvek predstavljala haotičnu dužnost, a naročito otkad je sa sobom vodila i svoju malu kćer. Kler je postala jogunasta. Kad god bi prošle pored male prodavnice slatkiša, počela bi ljutito da udara nožicama. Pred bakalnicom je zatekla duge redove, a isto je bilo i pred mesarom iza ugla. Autobus je kasnio, a unutra je bila takva gužva da je morala da drži Kler na krilu sve dok nisu izašle u Stritheju. Dok se žurnim korakom bližila kući, na stazi je spazila nepoznat automobil. Entoni se sigurno vratio! Možda je hteo da je iznenadi. Ah, divno! Sigurno je pozajmio kola i bonove za benzin da bi što brže stigao, pomislila je i uzbuđeno odgurnula vrata. „Tatica je stigao, dušo!” Selvin je stajao pored telefona. „Stigla si.” Kada je primetila njegov pogled, kolena su joj zaklecala, a srce uspaničeno zalupalo. „Šta se dešava? Ko je došao?” Otkopčala je pojas na Klerinim kolicima. „Ela, došli su da popričaju s tobom. Čekaju te u salonu. Hoćeš da povedem Kler?” Istog časa je znala, po izrazu na Selvinovom licu i nežnosti s kojom je izgovorio njeno ime. O, ne! Gospode, samo to ne! – molila se u sebi, otvarajući vrata salona. Unutra je zatekla muškarce u poznatim plavim uniformama, koji su skočili na noge čim su je ugledali.

„Nestao je. Uvek postoji nada.” Tako su joj rekli. Entoni je sa svojom posadom poleteo iz Vika, u rutinsko izviđanje i potragu za neprijateljskim brodovima. Avion se nije vratio, ali možda su bili prinuđeni da slete na neprijateljsku teritoriju. Možda su završili kao ratni zarobljenici. Zasad su mogli samo da kažu da je nestao u akciji. Niko nije primetio da su pali, niti je pronađena olupina, ništa što bi ukazivalo da su završili u moru. Bilo joj je drago što su ti oficiri došli da joj to lično saopšte umesto da joj pošalju onaj surovi, bezlični telegram. „Ostaje nam samo da se molimo za dobre vesti”, rekao je sveštenik. Ela je sedela kao paralisana, nesposobna da pojmi većinu stvari koje su joj govorili, nesposobna čak i da diše. Ti ne bi želeo da padnem u histeriju, ili da doživim nervni slom. Želeo bi da ostanem čvrsta i dostojanstvena, zbog naše Kler. Ona je previše mala da shvati šta se dešava. Budi hrabra. Na stotine

vojničkih supruga trenutno prolazi kroz istu agoniju. Bio je to najgori dan u njenom životu, ali uspela je da ostane razumna, staložena i dostojanstvena, kao što i dolikuje supruzi vazduhoplovnog oficira. Drhtavim rukama servirala je čaj, igrajući ulogu domaćice, kao glumica u nekom pozorišnom komadu. Ljudi u plavom nisu se dugo zadržali. Do sada su sigurno obavili na stotine takvih poseta. Tek kada su otišli, dopustila je sebi da se slomi. Nije mogla da razmišlja, da se pomeri, pa čak ni da plače. Bila je skamenjena tom stravičnom vešću. To jednostavno nije mogla biti istina. Ne za nju. Možda za druge, ali ne i za nju. Sigurno je došlo do neke greške. Trebalo je samo da sačeka da pozvoni telefon i začuje njegov glas: „Draga, dobro sam. Došlo je do neke glupe zabune u glavnom štabu. U pitanju je neki drugi Harkort. Njemu se nije posrećilo, ali ja sam živ i zdrav. Uskoro dolazim kući. Poljubi Kler i reci joj da je to od njenog tatice.” Selvin je ušao u salon i ćušnuo joj čašu s brendijem u ruku. „Hajde, drmni to. Pozvao sam Selest. Već je krenula.” Sada će se svi sjatiti oko nje kao da je bolesna i odvesti Kler da je ne bi gnjavila. Nije želela da Selest bude tu. Ni ona, ni bilo ko drugi. Želela je samo Entonija. Nemoguće da je otišao, nestao, iščezao. Da se desilo nešto od onoga što se niko nije usuđivao da izgovori: da je poginuo u akciji, da se utopio u moru, da je raznet u eksploziji. To su bile samo reči. Reči koje nisu stvarne. Ništa od toga nije stvarno. Otići će na spavanje, sutra će se probuditi i shvatiti da je sve to samo ružan san. Ali kada je svanulo, Entoni se i dalje nije javljao. Nije se javio ni tog, ni narednog dana. Ela je počela da vodi dnevnik, pretpostavljajući da će Entoni, ako je pao u zarobljeništvo, želeti da zna šta je u međuvremenu propustio. Razgovaraće s njim na papiru, da bi znao o čemu je razmišljala. To će mu pomoći da se održi u životu, te reči koje će svake noći ispisivati u svom dnevniku, kao da razgovaraju telefonom. Lakše će prebroditi Božić ako te trenutke podeli s njim, ako mu ispriča koliko su truda uložili da proslave dolazak svetlosti u mračan, premračan svet. *** Naravno, ne može da bude isto kao kada bi ti bio ovde. Sada više ništa nije isto. Nemam snage da se latim svog alata, da podignem dleto ili komad ugljena. Kler i ja smo napravile sneška i ona je rekla da je to „njen tatica na nebu”. Već dugo te tako zove. Jesi li na nebu ili u moru? U moru je tako hladno. Gde si, najdraži moj? Moram nekako da se uverim da si na bezbednom. Da si stvarno otrgnut od nas, do sada bih to saznala. Moram da verujem da si negde na sigurnom i da ćeš nam se jednog dana vratiti. Zato sam pronašla pribežište u ovom ćaskanju na papiru. Ono popunjava stravičnu prazninu koja se otvorila u mom srcu. Da više nikad ne osetim tvoje ruke oko sebe, da više nikad ne dodirnem tvoje usne... ne,

to ne bih mogla da podnesem. Zašto si nas napustio? Zašto si sebe stalno dovodio u opasnost? Oprosti. Ne smem da se ljutim na tebe, ali ipak sam ljuta. Čuvam ono pismo koje si mi ostavio, ali još ga ne otvaram. Još je prerano za to. Uvek postoji nada, zar ne? Možda se kriješ negde s norveškim partizanima. Možda su te spasli neki ribari, neki dobri ljudi koji su ti pružili utočište pa ne smeš da se javiš da ih ne bi odao. Shvatam tvoju ćutnju. Znam koliko si snažan i pošten. Ti nikad ne bi ugrozio nečiji život. Tom i Sibil drže se dobro. Odmah su došli ovde. Sažaljivo su me pogledali kada sam rekla da si samo nestao. Sada znam kako se moja majka osećala kada je izgubila Džoa i svoju bebu. Sada znam zašto me je uzela i odbila da se razdvoji od mene. U meni je pronašla razlog da nastavi dalje. Zašto ne shvatamo kako se naši roditelji osećaju sve dok to i sami ne postanemo? Kler po čitav dan brblja, kao da ne primećuje da nisi tu. Ona je provela tako malo vremena s tobom da mi se srce slama pri pomisli da te možda više nikada neće videti. Svake večeri ljubimo tvoju sliku i poželimo laku noć „tatici na nebu”. Mislim da je to za sada dovoljno. Molim te da nam se vratiš, najdraži, a ako ne možeš, onda nam bar javi da si na sigurnom. Po vasceli dan i noć molim se da moja ubeđenost da si još živ nije lažna. Bilo bi tako okrutno da provedem život u lažnoj nadi. Oh, Entoni, gde si sada?

Selest se osećala beznadežno dok je posmatrala kako tuga ljušti meso sa Elinih kostiju i gasi svetlost u njenim očima. Ela je stalno bila zauzeta, toliko zauzeta da nije zastajala čak ni da udahne. Držala je predavanja i odlazila na sastanke, radila bilo šta samo da ne razmišlja o gubitku. Niko nije mogao da prodre iza njenog krhkog titravog osmeha. Hejzel je stalno dolazila da je obiđe, ali skoro nikad nije uspevala da je zatekne kod kuće. I dalje nisu dobijali nikakve vesti, ali dok su se nedelje polako pretvarale u mesece, šanse da je Entoni preživeo postajale su sve mizernije. Što je bilo još gore, Ela nije imala nikakvog oduška za svoj bol. Njen atelje je već dugo bio zaključan i samo je skupljao prašinu, kao da je njen kreativni duh nestao zajedno s Entonijem. Nije htela čak ni da pogleda nedovršena dela. Radila je samo ono što joj je bilo potrebno za koledž i ništa više. Svu preostalu pažnju usredsredila je na Kler. Trudila se da joj njena ćerkica neprestano bude pred očima. Kler je postala prilično svojeglava i odmah bi počela da besni ako ne bi uspela da istera po svome. Selest se pribojavala da će je Ela opasno razmaziti ako bude nastavila da joj popušta. Naravno, to je bila sasvim normalna faza u odrastanju, ali Selest je smatrala da je ta curica morala da se nauči disciplini. Ali kako je mogla da pruži savet koji niko nije tražio? Na pamet joj je često padala ona stara izreka: „Bakin novčanik treba da bude otvoren, a usta zatvorena.” Ali ti joj nisi baka, podsetila je sebe, već samo matora tetka. Kler je. jednog jutra sedela za stolom odbijajući da pojede bareno jaje i suvu ribu. ,,Neću”, rekla je odmahujući glavicom.

„Ali, mila, moraš da jedeš”, molila ju je Ela. „Ako ne jedeš, boleće te trba.” „Ako ne jede, ogladneće. I treba da ogladni”, umešala se Selest, nadajući se da nije zvučala previše strogo. „Nemoj da joj daješ ništa do ručka.” ,,Do tada će skapati od gladi”, odgovorila je Ela. „Kada ogladni, onda će jesti. U ovoj zemlji ima toliko dece koja u mesec dana ne dobiju nijedno bareno jaje za doručak, nijedno. Mora da nauči da poštuje hranu”, nastavila je Selest. „Ali ona je još mala”, pobunila se Ela. „Dovoljno je velika da se nauči nekom redu. To je za njeno dobro.” Ela ju je prostrelila ledenim pogledom. „Tako si staromodna. Kler zna šta je najbolje za nju.” „Ozbiljno? Ko koga vaspitava, ona tebe ili ti nju?” Bilo je krajnje vreme da joj se neko suprotstavi. „Moraš malo da je dovedeš u red. To što...” Selest se ugrizla za jezik. Da li je smela da izusti njegovo sveto ime? ,,To što je Entoni nestao, ne znači da treba da je razmaziš do besvesti.” Konačno je uspela da privuče Elinu pažnju. „Šta to treba da znači?” „Život ide dalje. Ako se Entoni kojim slučajem ne vrati, ti ćeš joj biti jedini roditelj. On bi sigurno želeo da je lepo vaspitaš.” „Tebi je lako da tako govoriš”, brecnula se Ela. ,,Ti imaš Arčija.” „Zaboravljaš da sam sama odgajila Rodija i da mi nije bilo nimalo lako. Morala sam da radim za oboje. Suoči se sa istinom, Ela. Kler je sada u nezgodnom uzrastu, ali to brzo prođe. Dok trepneš već će nositi najlonske čarape.” Pokušala je da malo razvedri situaciju. „O, ne pričaj tako. Ona je sve što imam.” Ela je briznula u plač. ,,Ti si divna majka, ali zašto nam ne dopustiš da preuzmemo bar deo tereta? Ako bude provodila više vremena s nama, ti ćeš moći da se odmoriš i uradiš nešto za sebe.” ,,Ne treba mi to. Neću ništa da radim i neću ni o čemu da razmišljam. Samo hoću da znam da je Entoni živ i zdrav”, zavapila je. „Znam, mila, ali ako se Entoni ne vrati...” Selestine reči ostale su u vazduhu. ,,Ne pričaj tako! Neću to da slušam! Kako možeš da budeš tako okrutna?” „Prošlo je skoro pet meseci. Moraš da se suočiš s mogućnošću da...” ,,Ne mogu i neću! Kako ću da nastavim da živim ako je to istina?” „Nastavićeš zato što moraš, zbog Kler. Baš kao što je tvoja majka nastavila da živi zbog tebe.” ,,To je nešto drugo”, pobunila se Ela, nakostrešena od ozlojeđenosti, ne usuđujući se da joj pogleda u oči. „Grešiš, mila. Ovo je tvoj Titanik. Ti sada moraš da se suočiš s najvećim gubitkom u svom životu, kao i hiljade drugih žena. I nastavićeš dalje zato što bi Entoni tako želeo. Zar bi ikad mogla da pomisliš da zapustiš njegovo dete? On bi sigurno želeo da radiš sve ono što si radila i pre nego što si ga upoznala, da

prikupljaš pokidane niti i da od njih ponovo tkaš nešto dobro i lepo. To je jedini način da se izborimo s tragedijama. Moraš da guraš unapred, dan po dan. Na pomolu je veliki preokret. Zar nisi primetila sve one konvoje koji tutnjaju ka jugu? Drumovi vrve od tenkova, kamiona i vojnika koji su krenuli ko zna gde. Svi pričaju da rat neće još dugo trajati. Daj bože da se ovo ludilo što pre okonča!” „Ti ne veruješ da je živ, zar ne?” Ela se stropoštala na stolicu, naslonivši glavu na šake. „Do sada bismo nešto čuli. Meni stvari ne mirišu na dobro, ali možda grešim. Iskreno se nadam da grešim”, promrmljala je Selest mlakim, neubedljivim glasom. Ela je pokupila tanjire i ustala od stola, posmatrajući kako Kler sa uživanjem tamani tost. Selest se osmehnula, skrenuvši pogled ka devojčici. „Vidiš, dete zna šta treba da radi. Čim smo prestale da obraćamo pažnju na nju, odlučila je da se sama nahrani.” Još su se vrzmale po kuhinji kada je neko pozvonio na vrata. Ela je skočila kao gazela. „Poštar!” Selest je pristavila vodu za još čaja. Ela je spustila telegram na sto. ,,Za tebe je.” „Nije valjda Arči?” Selest je drhtavim rukama pocepala koverat i začkiljila od neverice, pogleda prikovanog za tekst. „Vesti o Rodiju”, promucala je, bacivši telegram preko stola. „Nestao je u Italiji. Pretpostavljaju da je poginuo.” Kler je zbunjeno podigla pogled, krckajući tost dok su se dve žene grčevito grlile. „Hoću još ribe”, rekla je. ***

113 ITALIJA, 1944. Čovek se na sve navikne ako dobije dovoljno vremena, razmišljao je Rodi dok je izlazio iz stočnog kamiona, žmirkajući na oštrom suncu. Obreo se pred još jednim logorom, negde u italijanskim planinama. Nadao se da je to mesto bolje od poslednjeg tranzitnog logora, onog koji su zvali Filmski studio, negde na periferiji Rima. Verovatno više nikada neće dospeti tako blizu Svetog grada. Nakon zasede, podigao je ruke i naterali su ga krene na dugi marš dok su mu psi režali za petama. Lako se moglo desiti da ih streljaju na licu mesta, ali je nemački oficir, koji ih je zarobio, bio aristokrata vaspitan u duhu stare pruske vojne škole pa je pokazao izvesno poštovanje prema odredbama Ženevske konvencije. Uprkos tome, Nemci su im oduzeli sve stvari od vrednosti – ručne satove, upaljače i prstenje – a potom ih poterali preko neravnog kamenitog terena i nagurali u stočne kamione. Prešli su ko zna koliko milja bez hrane i

vode, sve dok na kraju nisu stigli do zarobljeničkog logora. Ostali logoraši stajali su unaokolo i posmatrali pridošlice pogledima iz kojih je zračila mešavina dosade i radoznalosti. Usledilo je nešto kao prozivka, nakon čega su bili razvrstani na Britance, Amerikance, Francuze i ostale. Rodi je imao utisak da se obreo na rančerskom posedu gde su kauboji saterivali stoku u zasebne obore. Ipak, to ga uopšte nije doticalo. Razmišljao je samo o hrani i vodi. Nisu se dugo zadržali tamo. Ponovo su ih nagurali u kamione i poterali na sever, ka još jednom logoru, ovog puta manjem, na nekom zabačenom mestu okruženom zadivljujućim planinskim pejzažem. Samo što Rodi nije mogao da uživa u pejzažu jer mu je pogled bio zaklonjen ogradom od bodljikave žice, stražarskim postajama i mitraljeskim gnezdima koja su logoraše podsećala da ne moraju nikuda da žure. Ubrzo je saznao da su se nalazili u blizini polusrušenog grada Areca, čuvenog po slikarskim delima, ali to mu ništa nije značilo. Laknulo mu je samo zbog toga što je ponovo bio na svežem vazduhu, gde se lagano privikavao na pomisao da je ratni zarobljenik. Bio je u vlasti svojih neprijatelja, prepušten njihovoj milosti. Morao je da čeka da mu oni udele hranu i prenoćište, da ispunjava njihova naređenja, želje i hirove. Bio je to život pun poniženja. Načuo je glasine da na licu mesta streljaju svakog ko pokuša da pobegne, kao i da seljake, koji se odvaže da im pomognu, čeka ista sudbina. Situacija nije bila nimalo vesela i tako će sigurno ostati sve dok invazione snage ne potisnu neprijatelja ka severu, preko italijanske granice. Samo što je, na njihovu žalost, to bilo lakše reći nego učiniti. Lica ostalih zarobljenika dovoljno su govorila: preplanula od sunca, mršava, ispijena, nervozna. Kako će podneti dosadu i monotoniju logoraškog života? Koliko dugo će ih držati tu pre nego što ih prebace dalje na sever, ka Austriji ili Nemačkoj? Osvrnuo se oko sebe da proveri da li je tu bilo još nekog iz njegove divizije, nekog koga je primetio za vreme iskrcavanja ili upoznao tokom obuke. Ćulio je uši pokušavajući da uhvati akcenat kojim se govorilo u Akronu, ili nekom drugom delu Ohaja, ali njegov trud bio je uzaludan. Bilo mu je drago što nije imao devojku koja bi ga čekala u Americi i koja bi sigurno bila raspamećena od brige kada bi saznala da je nestao u akciji. Njegova majka i Vil uskoro će saznati šta se desilo. To je bilo dovoljno. Bio je ubeđen da će mu majka pisati čim dobije dopisnicu Crvenog krsta, s vešću da je zarobljen, ali živ i zdrav. Kad bolje razmisli, imao je sreće. Pukovnik je ostao da leži na onom planinskom obronku, tamo gde je pao. On nikad neće napustiti Italiju. Šta bi samo dao da sada može da sedne za volan nekog ogromnog kamiona i krene od države do države, kao drumski kralj, svraćajući u usputne restorane na biftek i pržene krompiriće. Vil i posao u Frejt ekspresu sada su mu delovali hiljadama milja daleko. Za klopu su dobijali neki bućkuriš s rezancima i konzerve koje su stizale od Crvenog krsta. Čudno kako hrana, čak i tako bljutava i oskudna, postaje jedino o čemu čovek razmišlja kad mu je stomak prazan. Tiho je uzdahnuo. Čime će popuniti tolike sate? Vreme i dosada bili su mu najveći neprijatelji.

Knjige koje su dobijali pažljivo su prelazile iz ruke u ruku, ali to je uglavnom bilo nastavno i religijsko štivo, ili klasična književnost, ništa od onoga što je većina vojnika želela da čita. Ipak, kada počne bura, svako utočište je dobrodošlo. Bio je voljan da čita bilo šta, samo da skrene misli sa stvarnosti. Rodi je bio u oficirskom delu logora. Tamo je zatekao mešovito društvance, ljude koji su neprestano razglabali o ratnim iskustvima, ali ubrzo je napamet naučio sve priče. Svi su kovali planove za bekstvo, ali bilo je sumanuto da nešto pokušavaju pošto nisu znali ovdašnji jezik. Ulovili bi ih kao zečeve još pre nego što zamaknu iza prve krivine. Doduše, sigurno bi imali veće šanse ako navuku nemačke uniforme: mnogi su bili visoki, svetlokosi i plavooki, ali onda bi se izložili riziku da im italijanski partizani, koji su vrebali u okolnim brdima, prerežu grkljan u nekom mračnom budžaku. U logoru su se održavali svakojaki kursevi: časovi šaha, italijanskog, hebrejskog i poljskog, predavanja o stočarstvu, pčelarstvu, vezivanju mornarskih čvorova i puštanju zmajeva. Ko god je bio specijalista za bilo koju oblast, mogao je da podeli znanje sa ostalima, skrećući im misli s poriva da pojure ka ogradi i dobiju metak u leđa. Šta je on mogao da ponudi osim priča o kamiondžijskim avanturama po američkim drumovima, informacija o najboljim svratištima, proizvodnji pneumatika i istoriji gumarske industrije u Akronu? Ipak, na njegovo iznenađenje, čak i takve priče imale su svoju publiku. U logoru se takođe održavala verska služba za pobožne, ali Rodija to nije privlačilo. Nakon onoga što je video na bojištu, počeo je da sumnja u postojanje svemoćnog božanstva, jer da je postojalo, odavno bi prekinulo ovaj užasan rat. Jedino o čemu je razmišljao bilo je kako da utekne iz tog obora. Doduše, prijavio se za ponuđeni kurs italijanskog, vodeći se logikom da će mu to znanje možda biti od koristi. Italijansko-američki sveštenik, koji je držao te časove, bio je više Amerikanac nego Italijan, ali je uprkos tome svojski prionuo na učenje. Mada je postao podozriv prema religiji, Rodiju se dopadao taj padre, koga su svi ostali zvali otac Frenk. Bio je nizak i tamnoput, mlađi od njega, s držanjem koje je odisalo blagošću i smirenošću. Rodi je načuo da su ga uhvatili dok je spasavao dvojicu vojnika u nekoj zemunici. Čak ni nemački vojnici nisu bili toliko bezdušni da upucaju sveštenika koji je obavljao poslednju pričest. Njegova najnovija ideja bila je da osnuje klub u kome će ratni zarobljenici slušati muziku sa starinskog gramofona na navijanje, koji je nedavno stigao u logor. Naravno, najčešće su puštali klasičnu muziku, ali je čak i to moglo da okrepi ljudski duh i da podstakne maštu da se razmahne. Tog dana slušali su Dvoržakovu Simfoniju iz Novog sveta, punu narodnih i duhovnih motiva koji su u Rodijevom srcu budili čežnju za širokim otvorenim poljima Ohaja. „Razmišljam o tome da osnujemo hor”, rekao je padre. „Možda nam čak dopuste da održimo koncert. Ako uspem da okupim desetak ili dvadesetak glasova, mogli bismo da uvežbamo prikladan repertoar.”

„Mene otpišite”, rekao je tip pored njega. ,,Ja sam totalni antisluhista.” Zašto je onda slušao muziku? – pitao se Rodi. ,,Ja ne umem da čitam note”, rekao je sledeći spremajući se da ode. ,,Pa odakle nam note?”, nasmejao se sveštenik. „Pevaćemo iz glave, dok nam ne pošalju neke partiture.” Okrenuo se ka Rodiju. „A kako stoje stvari s vama, kapetane Parkse?” Rodi je smušeno podigao ruke, ulovljen baš u trenutku kada se spremao da šmugne na vrata. „Poslednji put sam pevao u javnosti još dok sam nosio kratke pantalone”, objasnio je i nasmejao se. „Gde ste pevali?” ,,U Ličfildu.” ,,U Ličfildu u Konektikatu?” ,,Ne, u Ličfildskoj katedrali u Engleskoj. Vidimo se...” „Čekajte malo. Izgleda da sam pronašao prvog kandidata, ni manje ni više nego iskusnog horskog pevača.” Padre je krenuo za njim. „Dođavola... ovaj, oprostite, padre, ali stvarno ne mogu. Ako posle toliko godina pustim glas, ko zna na šta će to ličiti.” „Niko od nas to ne zna. U tome i jeste izazov. Uzećemo ono čime raspolažemo, kapetane, i pokušati da od toga nešto napravimo.” Odjednom je govorio u množini, kao da su njih dvojica u nekom savezu. „Zovite me Rodi, padre”, promrmljao je Rodi. „Onda se vidimo u suton, kapetane Rodi. Bilo bi dobro da što pre počnemo. Čovek nikad ne zna šta budućnost nosi. Možda se negde među nama skriva novi Karuzo.” Sveštenik se ponovo nasmejao, očigledno zadovoljan svojim novim horistom. Kako sam se samo uvalio u ovo, progunđao je Robi sebi u bradu, znajući da će se ipak pojaviti. Šta je drugo pa imao da radi u toj vražjoj rupi?

Frenk je završio s obilaskom bolesnika. U logoru se nalazila improvizovana bolnica, ne baš dobro opremljena, ali tamošnji lekar dopunio je komplet za prvu pomoć i zahtevao da im se pošalje potreban sanitetski materijal iz skladišta Crvenog krsta. Doktor je delovao iscrpljeno, kao da je i njemu trebalo lečenje. „Slobodno izađite i zapalite jednu”, rekao je Frenk. „Ja ću vas zameniti ako mi pokažete koji bolesnici zahtevaju posebnu negu.” U bolnici je saslušao ispovesti i pomogao nekom momku da pošalje kratko pismo svojoj porodici. Sirotan je ležao na leđima, goreći od groznice. Frenku je bilo drago što je mogao da bude od koristi. Ovdašnji nužnici predstavljali su pravu sramotu, tek nešto više od obične daske sa izbušenom rupom, pa su fekalije, koliko god da su pazili, padale na drvene letve i prenosile se s obućom u logoraške barake.

„Najviše strepim od zaraze, od velikog T... tifusa”, rekao je doktor. Napolju je bilo vrelo i sve je vrvelo od muva. Logoraši koji su radili na poljima vraćali su se nazad izgoreli od sunca, iznureni i izujedani, ali oni najsnažniji bar su imali šansu da kroz znoj izbace svu frustraciju. Dosada je bila najveći neprijatelj. Niko nije imao ni najblažu predstavu šta se dešavalo u spoljnom svetu. Kada bi u logor stigli novi zarobljenici, svi bi počeli da ih bombarduju pitanjima o napredovanju savezničkih snaga, ali prodor ka severu bio je spor, previše spor da bi se nadali da će njihovi saborci u dogledno vreme zauzeti taj logor i osloboditi ih. Frenk je želeo da sazna što više o oblasti u kojoj su se nalazili. Koliko je uspeo da shvati, bio je blizu mesta gde se rodio njegov otac. Porodični posed Bartolinijevih morao je da bude tu negde. Svojski se trudio da se priseti pisama koja su dobijali od rođaka iz Toskane i očevih priča o malom seoskom imanju koje se naslanjalo na planinski obronak u blizini čuvenog utvrđenog grada Angijarija, u čijoj okolini se rodio i slavni Mikelanđelo. Bio je tako blizu, a opet tako daleko... Šteta što ranije nije poklanjao više pažnje istoriji svoje porodice. Nakon deklaracije koja je u septembru 1943. godine dovela do razdora među Silama osovine, u logoru nije bilo mnogo meštana. Logorski režim nije bio naročito strog sve dok Nemci nisu preuzeli vlast i pojačali bezbednosne mere. Bivši saveznici držali su se na obazrivoj distanci. U logor je povremeno dolazio neki stari sveštenik. Posećivao je komandanta koji mu je dopustio da se druži s Frenkom. Kada je čuo da se Frenk preziva Bartolini, istupio je s ponudom da mu, rizikujući vlastitu bezbednost, pomogne da preko tajnih kanala stupi u kontakt sa svojom porodicom. Da li je bilo svrhe da se upušta u to? Ako saveznici uskoro ne stignu, njega i ostale zarobljenike ponovo će nagurati u kamione i prebaciti na sever i nikad mu se neće ukazati šansa da se upozna sa očevim rođacima. Ako ništa drugo, bar je uspeo da sastavi hor, uz dosta ubeđivanja i muka da uskladi glasove. Kapetan Rodi imao je sasvim pristojan bas, što ga je donekle iznenadilo, a uspeli su da pronađu i nekoliko tenora. Frenk je s velikim užitkom brusio i uvežbavao tu šarenoliku skupinu, spremajući ih za predstojeći koncert i težeći besprekornoj harmoniji. Pevali su Zanjiši se, slatka kočijo i Aleksandrov regtajm bend, melodije koje su bile pomalo istrošene, ali svi su ih dobro znali. Frenk se dobro slagao s Rodijem Parksom. Njih dvojica su se bolje upoznali na predavanju o Titaniku, koje je držao neki logoraš čiji se ujak zatekao na tom brodu. Bili su zasuti kišom iscrpnih detalja i statističkih podataka o nesreći koju je većina ljudi odavno zaboravila. Predavanje je bilo monotono i suvoparno, sve dok Rodi nije ustao i rekao: „Moja majka je bila na Titaniku.” Potom im je ispričao kako se na spasilačkom čamcu sprijateljila s nekom ženom s malom bebom i kako su na kraju svi završili u Engleskoj, pod istim krovom, i kako je u Vašingtonu upoznao, glavom i bradom, Nepotopivu Moli Braun. Zanimanje je naglo živnulo, podstakavši raspravu o tome kako su putnici iz prve klase, kada je brod počeo da tone, imali vrhunski tretman, dok su oni iz potpalublja unapred bili osuđeni na smrt.

Frenk je tada istupio s vlastitom pričom. ,,I ja sam ovde zahvaljujući Titaniku. Prva supruga mog oca, Marija, nestala je s tim brodom, zajedno sa svojom tek rođenom ćerkicom. Njih dve nikada nisu pronađene, ali je moj otac bio ubeđen da je beba preživela jer je u pristaništu pronašao ovo.” Iz džepa je izvukao malu čipkastu cipelicu, prljavu i izgužvanu. „Još veruje da je ova cipelica pripadala njegovoj ćerkici.” Dodao je svoju amajliju ostalim muškarcima. „Kada sam krenuo u rat, otac je insistirao da je uzmem, tvrdeći da će mi cipelica koja je preživela brodolom na Atlantiku pomoći da lakše podnesem morsku bolest.” Zastao je i tiho se nasmejao. „Nije mi pomogla. Sve vreme sam povraćao. Možda bi trebalo da je bacim, ali neću. To je ipak cipelica neke male devojčice.” „Cipele donose sreću. Ljudi ih stavljaju pod krovove kuća radi zaštite. Ne znam zašto veruju u to, ali je tako”, dobacio je jedan glas iz publike. Okupljeni vojnici tada su počeli da raspredaju o legendama i mitovima o Titaniku, o tome kako se na palubi navodno nalazila neka misteriozna ukleta egipatska mumija, sef pun ukradenih dijamanata i duhovi lučkih radnika iz Belfasta, koji su posle smene slučajno ostali zazidani u brodskom trupu. Kada se predavanje završilo, Frenk je sustigao Rodija. „Baš čudno, zar ne? Titanik je na izvestan način obeležio i vaš i moj život”, primetio je. „Moja majka je Irkinja. Na tom brodu je izgubila sestru, moju tetku Lu. Moji roditelji su se upoznali u crkvi na jednoj od godišnjica brodoloma.” „Moja mama je napustila svog muža i pobegla u Englesku, zajedno sa mnom. Kasnije mi je rekla da ju je ta nesreća na Titaniku naterala da se suoči sa stvarnošću i da ode. Znam da vaša crkva ne odobrava razvod, ali moj otac je veoma okrutan čovek.” „Tačno je da crkva ne podržava razvod, bar u teoriji, ali ni meni ne bi bilo drago da moja majka živi s čovekom koji se iživljava nad njom. Moja priča je malo drugačija. Nad glavom nam je stalno visio portret očeve prve porodice, okačen na zidu poput neke dragocene ikone. Godinama sam mislio da smo mu mi bili na drugom mestu. Kako smo mogli da se takmičimo s mrtvom devojčicom?” „Jeste li zato odlučili da postanete sveštenik?” Rodi je upitno izvio obrvu. Znao je da njegovo pitanje možda zvuči drsko, ali bio je radoznao. ,,Ko zna? Može biti. Nikad nisam želeo da budem bilo šta drugo. Moja sestra pronašla je pribežište na brodvejskoj pozornici. Pati je još samo horista, ali ima neosporan talenat. S druge strane, moj brat Džek... on je sasvim druga priča. Nas dvojica smo kao noć i dan. Valjda je jedan od nas morao da bude dobar momak. Po poslednjim vestima, bio je negde na Pacifiku.” Čudno kako ga je logoraški život naveo da s tim mladim kapetanom podeli intimne detalje koje nikada nije delio sa svojim parohijanima. Rodi je bio njegov saborac, čovek s kojim je mogao da se poistoveti, autsajder u čijim je očima još tinjao plamsaj života i nepokolebljiva želja za opstankom. „Moram što pre da se izvučem odavde, pre nego što nas prebace na sever. Hoću da se vratim svojim ljudima. U meni još ima borbenog žara. Mislim da

bih, ako klisnem odavde i zapucam ka jugu, mogao da uspem”, rekao je kapetan Parks jedne večeri posle probe. „Čisto sumnjam”, odgovorio je Frenk. „Ovdašnji narod neće tako brzo preći na našu stranu. Na čelu ti piše da si Amerikanac. Teško da bi uspeo da se prošvercuješ, mada bi moral naših ljudi sigurno živnuo kada bi neko uspeo da pobegne.” Kad bolje razmisli, postojala je šansa da, uz diskretnu pomoć sa strane, pronađe bezbedno utočište za Rodija i utanači susret sa svojim rođacima, pa makar samo na sat-dva. Frenk nije mogao da napusti logor. Nije mogao da okrene leđa svojoj dužnosti. Ali da bude tako blizu, a opet tako daleko... Ako se prošvercuje među logoraše koji su radili na poljima, oni bi sigurno mogli da ga pokriju nekoliko sati. Doduše, moraće nekom da ćušne pristojan mito i da se čestito pomoli da Bog Rodiju omogući bekstvo, ali to nije bilo neizvodljivo, pod uslovom da im neko pritekne u pomoć. Vredelo je pokušati, zaključio je, ali ništa neće pominjati Rodiju dok ne bude siguran. Nije smeo previše da mu raspiruje nade.

114 Elini studenti bili su smušeni i šeprtljavi tog novembarskog jutra. Niko nije mogao da shvati ono što im je objašnjavala. Pričali su samo o silovitoj eksploziji koja je pre dva dana potresla Midlands, polomivši sve prozore. Svi su mislili da je to raketni napad. Neko je rekao da je bombardovan vojni arsenal. Drugi su govorili da je ceo grad sravnjen sa zemljom. Čitav Ličfild zadrhtao je kao da ga je pogodio zemljotres, ali u vestima ništa nisu javili. Ela je podigla pogled ka svetlarniku iznad ateljea. Svetlost se slivala u prostoriju poput iskričave bujice. Bila je zatečena spoznajom da se više nije osećala prijatno na tom mestu, pa čak ni u vlastitom ateljeu, u svom kreativnom prostoru koji joj je nekad bio glavno utočište. Ateljeom u Crvenoj kući vladao je potpuni haos. To je sada bila samo opustela radionica, hladan i napušten ambar. Poludovršena dela čamila su unaokolo i optuživala je, ali ona nije htela ni da ih pogleda. To više nije bilo mesto gde je želela da boravi. A posle one eksplozije, njeni radovi ležali su na podu pretvoreni u krhotine, kao veran odraz njenih osećanja. Njeno mesto bilo je u umetničkoj školi, gde je mlade studente upućivala u osnove klesarstva i rezbarstva. To je bio način da zaradi za život. Nije imala želju da radi bilo šta više od onog što je nastavni program nalagao: osnove upotrebe alata, prepoznavanje kamena, rezbarenje i kopiranje osnovnih motiva. Dok je nadzirala rad učenika i ispravljala njihove greške, krišom je gledala na sat, jedva čekajući da krene kući. Nestrpljivo je odbrojavala dane do raspusta, kada će moći više vremena da provodi s Kler. Prošlo je mnogo meseci otkako je dobila one prve vesti o Entoniju i kutiju s njegovom uredno spakovanom ličnom imovinom.

Svaka stvar je još mirisala na njegove plejers cigarete: fotografije u srebrnim ramovima zamrljane otiscima prstiju, knjige, čarape i pribor za brijanje. Žalosna je to zbirka za rezime jednog života. Još nije smogla snage da otvori pisma koja im je ostavio: jedno za Kler, a drugo za nju. Na njenu adresu su i dalje pristizale izjave saučešća od roditelja njegovih drugova i bivših nastavnika, dirljiva pisma na koja je savesno odgovarala. Najteže joj je bilo da odgovori na pismo koje joj je uputila kćer kapetana Smita, Mel Rasel-Kuk, čiji je sin Sajmon u martu takođe nestao nad morem, baš kao i Entoni. Sajmonova majka se stoički držala, hrabro se suočivši s činjenicom da je postojalo malo nade da je njen sin uspeo da preživi pad u ledeno more u zimskim uslovima. Sigurna sam da ćeš se složiti da u nesreći koja nas je zadesila rad predstavlja najbolje pribežište. Ja trenutno vozim ambulantna kola u Londonu, odgajam povrće u vrtu i pomažem ljudima iz sela, ali ti si, draga moja, do sada sigurno i sama naučila kako da se boriš s tako strašnim gubitkom. Ja se uopšte ne borim, utučeno je pomislila Ela. Samo potiskujem istinu, pretvarajući se da se to nikada nije desilo. I dalje se zanosim nadama da će moj muž svakog trenutka ušetati kroz vrata i da će se ispostaviti da je sve ovo samo ružan san. Nervozno je marširala po ateljeu, pokušavajući da potisne ozlojeđenost zbog žalosnih pokušaja svojih studenata. Rad, rad i samo rad. Da, bilo je to jedino rešenje. Bar je Rodi bio živ i zdrav, mada se trenutno nalazio u zarobljeničkom logoru negde u Italiji. Do sada su dobili samo dve dopisnice od njega, ali trudili su se da mu što češće šalju utešne pakete preko Crvenog krsta. Kada će se taj krvavi rat okončati? Zar nisu već svi dovoljno propatili? Saveznici su se iskrcali u Normandiji, Italiji i na jugu Francuske, ali borbe su i dalje besnele. Da li će njena Kler ikada upoznati drugačiji život? Ela je bila ogorčena besna i ozlojeđena što je njen svet izgubio i poslednji tračak boje. Radost koju je iskusila uz muškarca koji ju je voleo i brinuo za nju raspršila se poput magle. To je bilo tako nepošteno. Zar će ikada moći da se izbori s tim bolom, da se ponovo pretvori u onu ženu kakva je nekada bila? Arči se preselio iz Portsmuta i sada je ponovo bio sa Selest. Selvin se vratio starim navikama, pijući mnogo više nego što je bilo dobro za njegovo zdravlje. Hejzel je nestrpljivo odbrojavala dane, čekajući da se njen muž vrati s Dalekog istoka. Ela je bila kivna i ljubomorna na sve njih. Uhvativši na staklenoj vitrini svoj odraz, šokiralo ju je ono što je videla. Uopšte mi se ne dopada kako izgledaš. Tiho je uzdahnula, primetivši da je ostarila od tuge. Imala je tamne podočnjake i duboke bore na čelu. Njenu neukrotivu kosu, koju je obično podizala u strogu punđu, protkale su prve sede vlasi. U čemu je smisao? Više nije imala za koga da se doteruje, a Kler nije marila za to kako njena mama izgledala. Prestala je da posećuje Muzejske

vrtove i kapetana Smita. Na kraju krajeva, to je bio samo komad bronze. Bilo je budalasto da s tom statuom deli s nade i snove, kao što je činila njena majka. Oh, mama, sada znam kako si se osećala kada si ostala bez Džoa i Elen. Ti si oboje izgubila. Ja još imam svoje dete, ali mi je užasno teško. Mislim da sada shvatam zašto si uradila ono što si uradila. Smrt je bila smrt, odredište odakle se niko nije vraćao. Više nije odlazila u katedralu sa Selest. Još je bila previše kivna da bi mogla da se moli. Ne, stvarno joj se nije dopadala ta žena koja je zurila u nju. Ponašala se kao da je bila jedina na ovom svetu koja se tako oseća, kao neka mala, preplašena devojčica koja ljutito trupka nogama zbog onog što je izgubila, ne znajući šta da radi. „Gospođice? Gospođice?”, prenuo ju je nečiji glas. ,,Da li je ovo dobro?” Bio je to Džimi Brogan, mladi Irac iz Birmingema, nizak i tanušan, sa uzanim tugaljivim licem, koji je tu došao kao stipendista. Zaboravila je da pogleda njegov rad. Džimi je izrezbario kameni keltski krst. Imao je čvrstu ruku i zavidnu preciznost za početnika. Štaviše, bio je to prvoklasni rad. „Ovo je stvarno dobro. Sviđa mi se završna obrada”, rekla je i dobroćudno se osmehnula. Bar je neko prihvatio njen savet. „Mislite da će mi dopustiti da ga ponesem kući?” „Nisam baš sigurna”, obazrivo je odgovorila Ela. „Zar to nije jedan od radova kojima ćeš konkurisati za prijem na umetnički koledž?” „Nisam ga zato napravio, gospođice. Ovo je za Peg... za njen grob”, odgovorio je dečak gledajući u stranu. „Peg je tvoj pas?”, iznenađeno je upitala. ,,Oh, ne, gospođice, Peg je moja sestra. Istrčala je pred autobus za vreme zamračenja. Izašla je napolje da uzme bocu s mlekarskih kolica.” Džimi je povio glavu, skrivajući suze. „Hteo bih da ovo dam mojoj mami.” „Onda ga slobodno uzmi. Postaraću se da škola pokrije troškove. Kako ti je majka?”, upitala je, mada je bilo besmisleno da se raspituje kako se neko oseća posle takve tragedije. „Loše. Bombe su nam srušile kuću i od tada živimo kod njene sestre, a njih dve se baš ne slažu. Moj tata je u Italiji, sa Osmom armijom. U kući je tesno pa su svi stalno nervozni.” Ela je zadivljeno osmotrila njegov rad. „Verovatno znaš da za mladiće poput tebe postoje stipendije za nastavak školovanja”, rekla je, svesna da bi mogla da izgubi veoma talentovanog učenika. ,,Ne za ovakve kao što sam ja. Znate, počeo sam da radim u livnici s mojim ujakom Petom. Kasnije mogu da upišem večernju školu”, odgovorio je Džimi utučeno zavrtevši glavom. „Drago mi je što vam se moj krst dopada, gospođice.” „Ovo je napravljeno iz srca, Džimi. Sve što je dobro, uvek kreće odavde.” Potapšala se po grudima, preplavljena dubokom tugom. „Zapamti... ne iz glave, već iz srca. Drži se toga i nikad nećeš pogrešiti. Neka ti je sa srećom.”

Kako je, za ime sveta, mogla da kukumavči nad svojom sudbinom kada taj dečak nije imao ni dom, ni oca, a sada je povrh svega izgubio i sestru? Imao je talenat koji zbog nemaštine nikad neće moći potpuno da razvije. Ona je, s druge strane, imala krov nad glavom, svoju ljubljenu ćerkicu i prijatelje koji su brinuli za nju. Imala je posao, pa čak i nešto talenta. Morala je nekako da pomogne Džimiju da postane svestan svog potencijala. Mogao bi da se zaposli kao šegrt u preduzeću Bridžman i sinovi i da tamo izuči klesarski zanat. To je bilo izvodljivo. Naglo se okrenula, osetivši neko prisustvo iznad ramena. „Svaka čast, draga”, začula je poznati glas. „Znao sam da ćeš se pre ili kasnije urazumiti. Samo nastavi tako. Ne traći svoj dar.” Bio je to Entonijev glas, jasan i razgovetan, glas koji se probijao kroz odbrambeni bedem koji je podigla oko sebe. „Nikad te neću napustiti.” Stajala je u školskom ateljeu, ošinuta naprasnom spoznajom, tako bolnom da je jedva mogla da je podnese, posmatrajući povijene glave mladih ljudi koji su toliko nade polagali u budućnost. A tada se, kao čin čistog milosrđa, oglasilo školsko zvono. Rekla je učenicima da vrate alatke na mesto i ispratila ih kroz vrata, najbrže što je mogla a da ne ispadne nepristojna. Tek tada se spustila na stolicu i dopustila sebi da brizne u plač, zagnjurivši glavu među šake. Entoni se nikada neće vratiti, ali u sebi je i dalje nosila jedan delić njega, trebalo je samo da oslušne. Dok se autobusom vraćala kući, i dalje je razmišljala o Džimijevom keltskom krstu, o ljubavi i ponosu kojima je prožeo svoje delo. Zurila je kroz prozor, osećajući čudnu ošamućenost. Ponovo je začula Entonijev glas: „Možeš da uradiš nešto za tog dečaka.” Entoni je osećao njenu tugu i došao je da je uteši. Dokle god bude živa, moći će da dodirne taj komadić njega koji je nosila u sebi. Te noći, odmah posle večere, pohitala je na sprat i izvukla kutiju sa Entonijevim stvarima, u kojoj se nalazilo i poslednje, neotvoreno pismo. Privila je pismo uz grudi, skupljajući snagu da ga konačno otvori. Pogled joj je bio zamagljen od suza dok je čitala:

Nadam se da nikad nećeš morati da otvoriš ovo pismo, ali ako ga sada čitaš, to znači da se desilo ono najgore. Molim te da ni zbog čega ne žališ jer u mom srcu nema ni trunke žalosti. Znam da sam blagosloven time što sam te sreo i što će jedan deo mene i dalje živeti za tebe kroz našu Kler. U deci počiva naša besmrtnost. Molim te da Kler daš pismo koje sam ostavio za nju onda kada budeš smatrala da je dovoljno odrasla da ga shvati. Ona će znati ko su joj roditelji, za razliku od nas dvoje, kojima se ta šansa nikad nije ukazala. Ne budi ogorčena što mi sudbina nije dopustila da preživim. Oduvek sam znao da to može da se desi. Bolje živeti jedan dan kao tigar... Sigurno znaš tu poslovicu, a mi letači smo tigrovi s krilima. Neko mora da zaustavi onog ludaka koji hara s druge strane Kanala.

Voleo bih da ti napišem neku pesmu, neki sonet u kome bih izrazio koliko te volim, ali razmišljam samo o tome koliko sam srećan što sam te upoznao i što si mi podarila svoju ljubav. Niko ne može da nam oduzme blažene dane koje smo proveli u onom kućerku, jahanje po brdima oko Torp Krosa, vođenje ljubavi na visokim liticama, ljupke šetnje pored vučne staze i one čarobne trenutke dok si prilazila oltaru Ličfildske katedrale. Kada tvoje rane zacele, molim te da se okreneš budućnosti i pronađeš nekog ko će te voleti i paziti. Ne želim da život provedeš u samoći. Glavu gore, kao što dolikuje jednoj Britanki. Zbogom, draga moja.

115 Tokom narednih nedelja, Rodi i otac Frenk su svakog jutra i večeri patrolirali pored logorske ograde. Bio je to ritual koji su često obavljali u apsolutnoj tišini, šansa da se kroz žustru šetnju oslobode napetosti. Nakon onog početnog obazrivog upoznavanja, među njima se razvilo čvrsto prijateljstvo. „Ako nameravaš da klisneš, moraš da budeš u dobroj formi. Prioni na vežbanje i potrudi se da ojačaš noge”, prošaptao je Frenk jednog dana. „Treba da popričaš sa ostalim oficirima, ako neko želi da ti se pridruži.” „Radije bio probao sam.” „Onda bolje odustani. Ne bi izdržao ni dva minuta.” „Zašto ti ne pođeš sa mnom?”, rekao je Rodi bacivši mu rukavicu u lice. „Meni je mesto ovde, mada se nalazim u ozbiljnom iskušenju da se iskradem na nekoliko sati i pronađem klan Bartolinijevih.” Rodiju se dopadala Frenkova iskrenost, a naročito to što je umeo da gunđa i psuje jednako dobro kao i njegovi saborci. Bio je potpuno drugačiji od svih sveštenika koje je Rodi ikada upoznao. U logoru se borio za bolja sledovanja, za raspodelu paketa koji su stizali preko Crvenog krsta, za više sanitetskog materijala. Znao je da je zapovednik logora bio uzoran katolik i da je lokalni sveštenik povremeno dolazio da mu donese naforu i da ga ispovedi. Pošta je stizala neredovno i nasumično. Rodi je jednog jutra zatekao Frenka kako maršira duž ograde, utonuo u muklu tišinu. U ruci je držao pismo u kome mu je majka javljala da je njegov brat poginuo na Pacifiku kada je neprijatelj torpedovao njegov brod. „Džek je bio crna ovca, za razliku od mene, koji sam uvek bio dobar momak. Ali moj otac je voleo i nevaljalog dečaka. Ne znam kako će to podneti. Sada je izgubio i drugo dete.” Samo nekoliko nedelja kasnije, stigla je vest o pogibiji Elinog muža, s višemesečnim zakašnjenjem. Rodi se i dalje spremao za bekstvo, trčeći duž utabane staze. „Zašto ovo radimo?” upitao je, naglo zastavši i okrenuvši se ka Frenku koji je zadihano pokušavao da ga pristigne. „Zašto ubijamo jedni druge?”

„Valjda zato što smo životinje, teritorijalne životinje koje se bore za svoj deo džungle. U nama postoji duboko uvrežen poriv da lovimo i tamanimo svoj plen. Zaboravljamo da smo ispod kože svi isti, da smo posrnula rasa.” „Ozbiljno? Ne znam baš”, odgovorio je Rodi. „Video sam užasne stvari koje su uradili naši, kao i dobre stvari koje su činili naši neprijatelji. Izvuci me odavde pre nego što eksplodiram.” Osećao je kako ga ozlojeđenost satire iznutra. „Jesi li razgovarao s komitetom za bekstvo?” ,,Oni žele organizovan proboj. Kažu da je bilo lakše dok su logorom upravljali Italijani. Stražari su sada mnogo rigorozniji.” „Čuo sam da i dalje postoji tajni tunel prokopan ispod spoljašnjeg perimetra i da poljski radnici nisu pod neprestanom prismotrom. Upoznao sam jednog sveštenika iz grada. On kaže da tamo, na onim poljima, postoje mesta s kojih bi mogao neopaženo da šmugneš, ali ćeš morati malo bolje da savladaš jezik. Ovdašnji dijalekt je teško razumljiv. Takođe ćeš morati da dovedeš svoje noge u bolju formu ako nameravaš da na njima prelaziš dvadeset milja dnevno, i to uzbrdo.” Rodi je opipao svoje butine. Još su bile slabe i mršave. „Udvostručiću broj krugova.” „Stavi kamenje u džep da bi vežbao pod većim opterećenjem, a ja ću pokušati da ti nabavim dodatno sledovanje.” „Zašto to radiš za mene?”, upitao je Rodi. „Nisam čak ni katolik.” ,,Na tome možemo da poradimo kasnije”, našalio se Frenk. To se Rodiju najviše dopadalo kod Frenka. Kod njega nije bilo praznih priča. Samo iskrenost i veliko srce. „Mislim da jedno pristojno bekstvo vredi više od dvadeset mlakih pokušaja. Ako uspeš da se probiješ kroz neprijateljski obruč i stigneš do saveznika, pošalji nam razglednicu.” ,,A ti?” Frenki je odmahnuo glavom. „Doduše, možda krenem na jednodnevni izlet da posetim očevu porodicu. Važno je samo da se vratim pre prozivke. Pokušaću da ti nabavim potrebne stvari. Siguran sam da je otac Mario dostojan poverenja.” ,,Pa... kada krećemo?” Rodi je osetio kako mu uzbuđenje struji kroz vene. „Kad kucne pravi čas. Do tada budi strpljiv i dovedi se u formu. To neće biti šetnja kroz park, pogotovo ne za tebe. Sigurno si svestan rizika.” „Dakle, ti si sve ovo još odavno isplanirao?” Frenk se osmehnuo, kvrcnuvši se po hrbatu nosa. „Samo u glavi. Prvo treba da ti nabavimo zalihe za put. Nešto cigareta i sitnice koje ćeš upotrebiti kao mito. A najvažnije je da se pomolimo za dobru sreću.” „Onda možeš odmah da se spustiš na kolena”, vedro je odvratio Rodi. „Samo ako mi se ti pridružiš, brate. Dva glasa se dalje čuju.”

116 Nekim čudom, otac Mario i Frenk uspeli su da stupe u kontakt sa savezničkim simpatizerima, koji su preko svoje mreže Bartolinijevima prosledili poruku da uskoro treba da očekuju tajne posetioce. Rodiju je to delovalo kao sumanuti plan, naročito kada je shvatio da će morati neopaženo da se iskrade iz grupe logoraša koji su radili na poljima. Trebalo je da navuče mantiju i da izigrava monaha koji je krenuo na hodočašće. To je značilo da će morati da skine oficirske oznake, da se prošvercuje među poljske radnike i da nekom od popustljivijih stražara ćušne cigare i suvenire kao mito koji će mu olakšati bekstvo. Noć uoči realizacije plana, Rodi je odvukao Frenka u stranu. ,,Ne smeš da se izlažeš tolikom riziku”, prošaptao je. „Odloži tu posetu za nekoliko dana, kad ja budem klisnuo.” Ako njegovo bekstvo bude otkriveno, padre će se naći u opasnosti. Ali Frenk nije hteo ni da čuje. „Toliko bar dugujem svom ocu. Hoću da potražim njegovu porodicu pre nego što nas pošalju na sever, zajedno sa ostalima. To je samo pitanje vremena. Kada saveznici počnu da nadiru, Nemci će gledati da nas sklone što dalje. Tvoje bekstvo nema nikakve veze s mojom posetom. Na vreme ću se vratiti nazad. Niko neće posumnjati da smo to zajedno planirali. Znam kojim putem mogu da se vratim.” Kada je svanuo dan bekstva, Rodi je pod nekim izgovorom otišao u drugi deo logora i poskidao oficirske širite, trudeći se da deluje neupadljivo, kao neki od vojnika koji rade na poljima. Napunio je ranac konzervama, cigarama i drugom robom za trampu. Stresao se od jeze dok su čuvari otvarali kapije, znajući da će svaki od njih snositi deo krivice ako njegov nestanak prerano otkriju. Trudio se da deluje što mirnije dok se tokom kratkog predaha povlačio ka udaljenom kraju poljane. Neki od momaka zamajavaće stražare kako bi Frenk mogao neopaženo da šmugne u čestar, gde bi trebalo da ga sačekaju italijanski partizani. Ili su se bar tako nadali. Sunce je nemilosrdno pržilo i radnici su bili goli do pojasa. Svi su nosili improvizovane kape i poveze da bi zaštitili lica i vratove od satiruće vreline. Uniformisani stražari povukli su se u senku da zapale cigare. Dvojica su zapodenula kavgu i ubrzo su svi počeli da viču i da se guraju. Rodi je iskoristio šansu da šmugne s vidika, krenuvši ka naznačenom mestu i nadajući se da će ga tamo neko sačekati. Njegove nade nisu bile izneverene. Neki starac i mladi sveštenik uvukli su ga u žbunje, navukli mu mantiju preko znojavog tela i nabili mu biretu33 na glavu, da bi sakrili njegovu suncem oprljenu svetlu kosu. Potom su ga odvukli do nekog razdrndanog kamiona i bez trunke ceremonijalnosti nagurali ispod gomile vreća. Frenk je već ležao u zadnjem delu, obliven znojem. Krenuli su 33

Biret ili bireta – četvrtasta kapa koju nose katolički sveštenici. (Prim. prev.)

preko uzanih krivudavih kolskih staza, prelazeći naizgled beskrajne milje. Na jednom mestu naleteli su na barikadu nasred puta. Srećom, činilo se da su svi poznavali oca Marija, koji je čkiljio kroz naočari s biljurnim staklima, veselo pozdravljajući vojne policajce koji su mu ležerno pokazivali da prođe. „Bartolinijevi mogu da te prime samo na nekoliko dana. Ovde svi strahuju od odmazde. U svakom selu ima fašističkih simpatizera s jezicima dugim kao Veliki kanjon. Moraš nekako da se probiješ do juga, gde se nalaze savezničke snage. Naravno, putovaćeš samo noću. Mantija će ti možda pomoći, a možda i neće. Ovo je mešovit kraj.” Kamion se zaustavio pred malom seljačkom kućom s pomoćnim zgradama od žućkastog kamena i krovom od crvene cigle. Kuća je bila šćućurena na padini brega, s dobrim pogledom na prilaznu stazu. Kada su začuli brundanje kamiona, neki starac i starica izašli su pred prag i začkiljili na suncu, posmatrajući kako Frenk i sveštenik izlaze iz kamiona i izvlače Rodija ispod vreća. „Ovo je otac Frančesko Bartolini, a ovo je njegov saborac, američki kapetan.” Njihova smežurana lica još više su se nabrala dok su se rukovali sa sveštenikom, toročući na italijanskom. Obazrivo su ih osmotrili, ali su im pokazali da uđu. Rodiju se nakratko zamutilo pred očima dok su ih uvodili u tamnu odaju ispunjenu dimom iz otvorenog ognjišta. Unutra su zatekli uglačani sto i gipsane zidove prekrivene izbledelim portretima. Međutim, prva stvar koja mu je zapala za oko bila je čipka. Čipka se nalazila na sve strane: na polici iznad kamina, na naslonima starih fotelja, na rubovima stolnjaka, na zavesama okačenim preko prozora. Sve je bilo besprekorno uredno, mada je odaja bila skromna i zadimljena. Za ručak su dobili gustu čorbu s testeninom i povrćem, s kriškama tvrdog domaćeg sira i sočnim breskvama koje su se topile u ustima. Frenki je zamuckivao, pokušavajući da razume njihovo narečje. Klimao je glavom, mahao rukama i pokazivao na fotografije. Rodi je primetio da je jedna veoma stara žena plakala u uglu odaje dok je slušala njegovu priču. Vrtela je glavom i krstila se, a kada je Frenki pomenuo očevu cipelicu, spremno je izvukavši ispod mantije, starica umalo nije pala u nesvest. „Merletto d’Anghiari, Salvatore... pogledaj.” Bila je tako uzbuđena. Atmosfera u sobi naprasno se promenila. „Il bambino d’Angelo, Francesco!” Frenk je klimao glavom, pokušavajući da mu objasni zašto je starica bila tako usplahirena. „Kaže da je moj otac pre mnogo godina došao ovde s tom cipelicom. Sada zna da sam ja stvarno njegov sin. Plašili su se da možda pokušavamo da ih prevarimo. To je marčelo čipka, s paese desenom – domaćim, koji je karakterističan za ovaj kraj. Kaže da je to pravo čudo. Pogledaj tamo. Vidiš onu stoličicu i jastuče? To služi za pravljenje čipke. Video sam takve stvari u Njujorku. Ovi ljudi ovde... to su moja baba, moj stric i njegova supruga. Ne smem da ti kažem njihova imena, za svaki slučaj. Gospode, sigurno sanjam.

Čekaj samo da ovo ispričam onima kod kuće.” Osmehnuo se, otpivši gutljaj oporog domaćeg vina koje je imalo ukus sladića. Sunce je brzo skliznulo preko planinskog grebena i kucnuo je čas da se vrate nazad. Otac Mario jedva je čekao da krenu. „Moraš da se vratiš u logor. Ne sme da nas uhvati policijski čas.” Ali Frenku je bilo teško da se rastane od porodice. Hteo je još toliko toga da im ispriča i da im postavi još tolika pitanja. Rodi je bio dirnut tim porodičnim susretom. On će provesti noć na njihovom tavanu, kao tajni gost, privremeno oslobođen svešteničke mantije. Mogao je da im pokloni samo cigarete i nekoliko konzervi iz Crvenog krsta. Tako je i učinio, mrmljajući grazie, grazie najbolje što je umeo. Nije smeo da se pojavi napolju s tim svetlim tenom i kosom jer su nečije oči možda motrile na njih. Ako ga neko primeti, za njega će svi znati još pre nego što sunce zađe nad dolinom. Srdačno je Frenku stegao ruku. „Ako i kada se vratim, javiću tvojoj porodici da si živ i zdrav i da si uspeo da se sretneš s očevim rođacima. Dajem ti reč.” Kada je Frenk krenuo ka vratima, njegova rođaka pružila mu je cipelicu, ali on je odbio da je uzme. „Ona treba da ostane ovde, kao stvar koja nas je spojila nakon toliko godina. Ona će svedočiti o mojoj poseti”, rekao je ćušnuvši je nazad u njenu ruku. „Moj otac bi tako želeo.” U tom činu je bilo nečega što je toliko dirnulo Rodija da je uradio nešto što bi mu ranije delovalo nezamislivo. Spustio se na koleno, podigavši pogled ka svom prijatelju. „Daj mi blagoslov, oče. Trebaće mi tamo gde sam se uputio”, prošaptao je. „Kada se ovo završi, godinama ćemo pripovedati o ovom danu. Kako mogu da vam zahvalim za sve što ste učinili, dragi prijatelji, za rizik kojem ste se izložili zbog mene?”, dodao je. „Prevedi im šta sam rekao, Frenk.” Frenk je preveo njegove reči, a onda mu prošaptao na uho: „Ne mlati praznu slamu. Briši odavde čim svane i neka ti je srećan put!”

Guma im se probušila negde blizu Areca. Već se spuštalo veče i Frenk je znao da će zakasniti na prozivku. Bili su u ozbiljnom sosu. Zapovednik logora bio je pristojan čovek, ali sigurno neće tolerisati takvu prevaru, a stražari će do njegovog povratka sigurno ustanoviti da je nedostajao još jedan zarobljenik. Frenk je uzdahnuo, znajući da će ostatak puta morati da prevali peške. Stari sveštenik nije mogao da održi njegov tempo, ali mu je već objasnio kako da pronađe prolaz u žici koja je okruživala logor. ,,Ti ostani pored kamiona, sa šoferom. Uvek možeš da kažeš da si krenuo da obaviš poslednju pričest. Niko neće posumnjati u tu priču. Ja ću se peške vratiti do logora. Krenuću prečicom, preko polja. Nije mi ostalo više od nekoliko milja. Hvala ti što si mi pružio priliku da vidim svoju porodicu. Više te neću izlagati ovakvom riziku. Dovoljno si učinio. Nikad neću zaboraviti tvoju dobrotu.”

Mario ga je grčevito stegao. ,,Ne vraćaj se tamo. I ti možeš da pobegneš”, rekao je molećivim glasom. „Capitano neće izdržati ni tri dana ako mu ne pomogneš. Ti si jedan od nas i izgledaš isto kao mi. Ti možeš da prođeš kao naše gore list, kao povratnik iz Amerike. Doduše, tvoj akcenat bi mogao da te oda, ali smislićemo neku priču. Ostani s nama, Frančesko.” ,,Ne mogu. Dao sam reč. Tamo ima bolesnika kojima sam potreban. Doktor računa na moju pomoć.” Čvrsto je stegao Mariovu ruku. „Malo ću zakasniti, biću jedini ratni zarobljenik koji će moliti da ga prime nazad. To će ih sigurno zabaviti. Pričaću im o svom hodočašću sve dok im ne postane plavo oko guše. Sada sam upoznao teren, što može da nam bude od koristi pri sledećem pokušaju.” Starom svešteniku nije rekao da je u dugmetu uniforme, koju je nosio ispod mantije, imao sakriveni kompas. Topao noćni vazduh već se svijao oko njega dok je kidao dugme da bi se orijentisao. Šuma je po mraku izgledala drugačije, sa senovitim lišćem, komarcima koji su mu zujali oko lica, kreketanjem žaba i krpicama retke magle. Mogao bi lako da se izgubi u pomračini, pomislio je. Kresnuo je upaljač da proveri pravac, prožet rastućom nelagodnošću. Priuštio je sebi veliki luksuz kada je odlučio da utekne na čitav dan i sada je morao da se suoči s posledicama. Poigrao se poverenjem koje mu je komandant ukazao kada mu je dopustio da se viđa s ocem Mariom. Valjda nije ugrozio nečiji život? Zastao je, udišući slobodu otvorenog prostora i miris borovine. Ko ne bi želeo da što duže ostane na tom rajskom mestu? Kako je veče odmicalo, šumska staza gubila se u pomračini, ali ga je ruta koju je odabrao dovela baš do onog mesta odakle su on i Rodi šmugnuli tog jutra. Nije daleko odmakao kada je začuo preteći lavež pasa i spazio odsjaj svetlosti. Da to nisu bili lovci koji su krenuli za jelenima ili divljim svinjama? Međutim, već narednog časa shvatio je da je te noći on plen i da to nisu lovci već feldžandarmerija, surovi vojni policajci obučeni za lov na odbegle ratne zarobljenike i partizane. Na brzinu je navukao mantiju, sakrivši uniformu baš u trenutku kada ga je obasjala svetlost baterijske lampe. ,,Stani!” Frenk je podigao ruke. ,,Ja sam otac Frančesko Bartolini”, objasnio je. „Izašao sam u šetnju pa sam se izgubio. Sono padre Americano”, dodao je, pokazujući na krst i službene oznake. ,,Ti si odbegli zarobljenik”, zarežao je neki glas na lošem engleskom. „Javljeno nam je da si se prerušio u sveštenika. Ovo je begunac.” ,,Ne, nisam. Ja sam otac Bartolini. Krenuo sam nazad u logor. Tamošnji zapovednik me poznaje. Odvedite me do njega, capisce? Mogu sve da objasnim.” ,,Ti si američki špijun, odbegli zarobljenik. Nećeš se vratiti u logor”, prezrivo je procedio vojni policajac. Frenk je osetio pretnju u njegovom glasu. Prikupio je hrabrost i krenuo ka njima, ali je tada začuo škljocanje okidača. Nije

imao vremena čak ni da se pomoli pre nego što mu se kiša metaka sjurila u grudi.

117 Rodi se probudio na slamarici, pokriven grubim ćebetom. Seno je šuštalo na tavanu. Naćulio je uši, osluškujući čudne zvukove i dražesno cvrkutanje ptica koje je dopiralo spolja. Gde se nalazio? Kao kroz neku maglu, prisetio se bekstva u razdrndanom kamionu i male seoske kuće. Prsti su mu još mirisali na testeninu i pikantan sos. Sunce je već izašlo i osećao je užasan svrab, ali je i dalje ležao na slami pokušavajući da proceni kolike su mu šanse da uspe. Imao je svetlu kosu i plave oči, umeo je da promuca samo nekoliko reči na italijanskom i tu se obreo samo zahvaljujući ljubaznosti Frenkovih rođaka. Sve u svemu, nije baš sjajno stajao. Neće moći dugo da se zadrži u tom selu, ali su dobar noćni san i obilna večera imali čudesno dejstvo. Bilo mu je naloženo da ostane na tavanu sve dok ne padne mrak. Bilo bi opasno da izlazi po danu. Nije smeo da odugovlači s polaskom jer bi time ugrozio bezbednost svojih domaćina. Ponovo se setio one čipkaste cipelice. Zašto su se svi onako usplahirili kada su je videli? Da li je Frenkov otac bio u pravu? Da li je ona stvarno preživela katastrofu na Titaniku? I da li je poticala baš iz ovog kraja? To mu je delovalo kao prevelika koincidencija. A opet, Frenk je iz nekog razloga žarko želeo da im pokloni tu stvarčicu. Frenk se izložio ogromnom riziku kada ga je doveo tu. Mogao je samo da se nada da je uspeo da se vrati pre policijskog časa. Pripadnici lokalne milicije vršljali su noću po planinskim obroncima sa psima koji su mogli da nanjuše znoj odbeglih robijaša. Ako po noći krene na jug, negde će sigurno nabasati na saveznike. Kad bi samo mogao da se osloni na činjenice, umesto na puke glasine. Pitao se da li su saveznički simpatizeri negde po tim raštrkanim italijanskim selima slušali Bi-BiSijeve vesti na skrivenim radio-prijemnicima. Možda su Frenkovi rođaci nešto mogli da saznaju, a da ne pobude sumnjičavost. Sada je bio prepušten njihovoj milosti. Mogao je da se osloni samo na njihovu velikodušnost i spremnost da mu pruže utočište do kraja dana. Moraće da bude trezven i razborit ako želi da preživi. Frenkov rođak Đovani pozvao ga je da siđe na doručak: hladna šunka, sir i voće. Takođe su ga poslužili napitkom nalik na kafu, koji su pravili od hrastovog žira i toplog mleka. Mladić je pomalo natucao engleski. Kada su izašli u dvorište, u prašini je iscrtao mapu. „Ideš preko brda, u mezzo notte. Dug put, ali ti ideš, ne staješ. Americano dođu, si? Nema više bam-bam”, objašnjavao je, pretvarajući se kao da puca. „Allora, vieni.” Kod Frenkovih rođaka proveo je četiri noći. Skrivali su ga, hranili i ponosno mu pokazivali pisma iz Njujorka i fotografije na kojima je video Frenka kada je bio mali, njegovog brata Džeka i sestru Patrišu. Hteo je da im da

nešto para, ali oni su mu odgurnuli ruku. Bartolinijevi su bili siromašni, ali imali su nešto što se nije moglo kupiti novcem. Porodični ponos. Đovanijev otac mu je mimikom pokazao da mora da krene u brda, gde će ga izvesni pastir Mani sprovesti do sledeće doline. „Mani tebe nađe.” Uoči polaska dali su mu ćebe, malo sira i šunke, suvo voće koje je nagurao u džepove i bočicu s uljem koje je imalo snažan miris limuna. „Zanzara”, rekla je ona prastara žena, pokazujući mu da time treba da namaže lice i vrat. Ulje oporog mirisa služilo je za odbijanje insekata. „Grazie, molto grazie, io non ho dimenticato.” To je bilo sve što je uspeo da promuca. Kako je mogao da zahvali tim ljudima za ukazanu dobrotu i šansu da ponovo postane slobodan čovek? Takođe su mu dali stare pantalone i košulju, ali čak ni tako kamufliran nije delovao dovoljno ubedljivo. Moraće da se kloni ostalih putnika i da živi od onoga što nađe u prirodi. Nije imao nikakve isprave, samo identifikacionu pločicu oko vrata. Bio je to sumanut plan, igra mačke i miša, ali spremno je prihvatio rizik. Dugo je hodao uzbrdo, prateći brdsku stazu i napeto ćuleći uši, ali nije čuo ništa osim noćnih zvuka koji su dopirali iz šume. Napolju je bilo toplo, previše toplo. Pronašao je izvor na kome je utolio žeđ i sprao prašinu iz grla, a potom je napravio postelju skrivenu iza zastora od granja i lišća. Tako je proveo prvu noć pod zvezdama. Narednih nedelja nastavio je da grabi ka jugu, zahvalan na milosrđu pastira, vodiča i partizanskih simpatizera, koji su mu pomagali da pređe iz doline u dolinu. Naravno, niko od njih nije mu govorio ime. Ako padne neprijatelju u šake, neće moći da oda ono što ne zna. Nije imao ništa osim kompasa koji je pokazivao jug i zapad. Koža mu je postala preplanula i gruba kao đon, izrovarena ujedima komaraca od kojih nije moglo da ga zaštiti čak ni limunovo ulje koje je dobio od Bartolinijevih, ali čizme su mu još bile čitave, uprkos plikovima na petama. Mirisao je na seno i stajsko đubrivo. Nijedan klošar nije vonjao tako kao on. Jednog dana nabasao je na neko jezero, skinuo se go i bacio u vodu. Oprao je košulju i raširio je preko žbunja da se osuši. Brada mu je narasla, poprimivši crvenkastu boju, kao lisičje krzno, što je lako moglo da ga oda. Doduše, neko je takođe mogao da pomisli i da je nemački dezerter, ali sreća ga je poslužila. Jeo je sve što bi mu ponudili, sve što su ti siroti ljudi uspevali da odvoje od svojih usta. Plašio se da su zbog njega ostajali praznih stomaka. Telo mu je postalo mršavo i mišićavo, a uvek je bio gladan. Neće moći da preživi zimu na otvorenom. Čak je i budala mogla da shvati da će u višim predelima uskoro početi sneg. Jedan pastir mu je pokazao pećinu gde je mogao da se skloni i založi vatru kada postane hladno i mokro. Jednog jutra, nakon što se čitave noći previjao od gladi, toliko je klonuo duhom da se upitao da li bi trebalo da ode do najbliže postaje vojne milicije i da se preda. Činilo mu se da ga to potucanje nikuda neće odvesti. Prešao je više od 65 kilometara preko neprijateljske teritorije. Malodušan i iznuren, sit mukotrpnog

preživljavanja u divljini, žudeo je da se vrati kući, u Akron, da sedne na svoju verandu i popije pivo. Zašto je sebe samovoljno osudio na takvu agoniju? Mnogo se promenio poslednjih meseci. Luksuz, koji je u Akronu uzimao zdravo za gotovo, sada mu je delovao besmisleno. Ovde je radio nešto stvarno važno. Borio se za one koje je voleo i za svoju braću po oružju, koja su već platila najstrašniju cenu da bi obični ljudi mogli sami da odlučuju gde i kako će živeti, oslobođeni tiranije i straha od bombardovanja. Ti siromašni seljaci zadužili su ga svojom dobrotom. Jednog dana morao je da im se oduži, samo ako uspe da se vrati kući. Morao je da preživi. Obećao je Frenku da će preživeti, mada mu i dalje nije bilo jasno kako. Morao je da nastavi dalje, gladan ili sit. Dok se spremao da napusti pećinu, u blizini je začuo pucketanje grančica. Nije bio sam. Brzo se povukao unazad, strepeći od najgoreg, ali tada je začuo tanušne glasove: „Americano, Americano, buongiorno!” Kroz pomračinu su provirile dve tamnooke devojčice s maramom na glavi. Jedna je na leđima nosila pričvršćenu korpu. ,,Ela?”, izustio je hrapavim glasom, uveren da je to bila njegova sestra. Da li je sanjao? „No, signor. Ja se zovem Anjeze.” Devojčica se ljupko osmehnula. „Hajde, jedi.” Rodi je izašao napolje, čkiljeći na svetlosti, kao da su se pred njim pojavila dva anđela. Korpa je bila puna hladnih mesnih odrezaka, sira i hleba. Primetio je i bocu vino lavorata i jedan pozamašan grozd. Sigurno su pešačile još od rane zore da bi mu priredile tu gozbu. Devojčice su ćutke sedele, posmatrajući kako Rodi tamani đakonije koje su mu donele. One su odbile da se bilo čime posluže. Tada su ga pozvale da priđe, pokazujući prstom ka dolini. „Vieni a casa, mezzanotte, vieni?” Kasnije, kada je pao mrak, Rodi se spustio do štale u dolini, gde su krave već čekale na jutarnju mužu. Mogao je tu da prenoći, ušuškan u jaslama i pokriven slamom. Tu je smeo da boravi samo preko noći, a čim bi granula zora, morao je ponovo da šmugne u šumu ili u pećinu, dok ne padne mrak, kada se opet vraćao u svoje konačište. Nikad nije viđao ostale članove porodice, već samo te devojčice, koje su uporno pokušavale da ga nauče svom dijalektu. Jednog jutra čuo je zastrašujuću reč Tedeschi – Nemci, i istog časa pomislio na najgore. Taj dan je proveo visoko u brdima, spreman da šmugne u pećinu čim začuje vojnike koji su krenuli u lov na njegovu glavu. Možda ga je neko odao. Ispunila ga je beznađem pomisao da bi, nakon toliko vremena i nesebične pomoći svih tih dobrih duša, mogao da bude uhvaćen i vraćen u logor. Ipak, prošao je čitav dan, a ništa nije zaparalo tišinu. Uveče se vratio u svoje konačište, spreman da se opruži preko bockave slame. Tamo ga je dočekao krupan muškarac, koji mu se ushićeno bacio u zagrljaj. „Americano amici, Inghilterra, Americano... Tedeschi... kaput, vieni... amico.” Žene su se vrzmale u senci, široko se osmehujući. Uveli su ga u kuću i odvukli do stola obasjanog plamenom sveća. Nozdrve mu je zagolicao miris pečenog mesa. Naučio je taman toliko italijanskog da shvati da su saveznici konačno uspeli da se probiju.

Neprijateljska vojska povlačila se ka severu, a američke trupe bile su blizu. Lica svih ukućana blistala su od radosti i olakšanja. Liberazione! „Sada si slobodan”, osmehnula se srdačno devojčica koja ga je podsećala na Elu. ,,Slobodan!” Kad bi to samo bilo tako prosto. Nemačka vojska je možda otišla, ali okolna sela su i dalje vrvela od lokalne milicije i kolaboracionista. Nije znao kome sme da veruje, ali atmosfera se ipak promenila. Italijanske zastave su se ponosno vijorile. Znajući da nije bilo mudro da privlači pažnju, koračao je paralelno s prugom, i dalje prerušen, sve dok u daljini nije ugledao vojni džip. Izjurio je iz šumarka mahnito mlatarajući rukama. „Stanite! Stanite!” Istrčao je pred vozilo, plašeći se da će ostati neprimećen. Vojnici su ga pažljivo pretresli, sumnjajući da je možda špijun, ali kada im je rekao svoj broj i čin, konačno su shvatili da govori istinu. Dali su mu čistu košulju i prave cigarete. Bio je to britanski izviđački vod koji je proveravao da li je na putu bilo zaseda. Nakon što su uzeli njegove podatke i adresu italijanske porodice koja mu je pružila utočište, rekli su mu da se vrati kod njih i sačeka dalje instrukcije. Zar je, nakon višemesečnog bekstva i skrivanja, to bilo sve što su imali da mu kažu? Rodi se osećao kao da su ga polili hladnom vodom, ali engleske pljuge bile su stvarno dobre, kao zlatna prašina, pa ih je velikodušno razdelio po farmi. Sada je svojim dobročiniteljima mogao da se oduži bar tako što će im pomoći u poljskim radovima. Takođe je mogao da se obrije, da se malo sredi i napiše pisma. Dve nedelje kasnije, iz Rima je dobio poziv da se javi na razgovor zbog repatrijacije. Trebalo je da bude srećan što će uskoro krenuti kući, ali mu se iz nekog razloga činilo da to nije u redu. Rat se još nije završio i neprijatelj još nije bio poražen. Nije bilo šanse da se vrati na američko tlo napola obavljenog posla, ali ocu Frenku će svakako poslati pismo i reći mu da je održao svoje obećanje. Rodijev rat još nije bio završen.

118 Ljudi su se tiskali pred Ličfildskom katedralom, zureći u reflektore koji su obasjavali Tri Gospe. Propisi o zamračenju prestali su da važe. Rat se konačno završio, ali Ela se osećala nekako tupo i ravnodušno dok je posmatrala ulično slavlje. Orkestri su paradirali gradom, zastave su se vijorile na sve strane, ali nju to uopšte nije doticalo. Mogla je da vidi kako Kler veselo poskakuje, upirući prstom ka zaslepljujućim svetlima. Selest i Arči poveli su je kroz masu, hitajući da pronađu svoje prijatelje, a Ela je ostala sama sa svojim mislima. Čitav Ličfild plamteo je od svetlosti. Ela je u tom gradu preturila preko glave toliko dobrih i loših stvari. Stvarno je volela svoj grad, kaldrmisane ulice i ponosite zvonike, ali sada se osećala nekako prazno, kao da je u njoj presahla svaka emocija. Pismo koje je dobila iz Ministarstva ratnog vazduhoplovstva stavilo je definitivnu tačku na njene nade da će se Entoni jednog dana vratiti.

S obzirom na vreme koje je proteklo od prijavljenog nestanka i nedostatak bilo kakvih vesti u vezi s vašim suprugom, zapovednikom vazduhoplovne eskadrile E. Dž. K. Harkortom, odlikovanim Letačkim krstom za istaknute zasluge, prinuđeni smo da s dubokom žalošću zaključimo da je on izgubio život na zadatku i da vas obavestimo da je kao zvaničan datum njegove smrti zaveden 10. decembar 1943. godine. Sada je njegova smrt bila i ozvaničena, a ona je postala udovica, baš kao i njena majka pre toliko godina. Čudno kako se istorija ponavljala. Život pred njom delovao je pusto i neizvesno. U ratu je bar bilo toliko stvari za koje su morali da se bore. Svi su nastojali da život učine što normalnijim, zbog svoje dece. Ali šta će sad? Zatekla je sebe kako ponovo luta po katedrali, posmatrajući je umornim i ciničnim pogledom. To mesto nikada nije moglo da je razočara, s visokom zasvođenom tavanicom, grotesknim ukrasima i mesinganim pločama na zidovima. Za razliku od nekih većih katedrala, Ličfildska katedrala predstavljala je intiman, topli prostor, sastavni deo njenog detinjstva i mladosti. Spustila se na stolicu, poželevši da brizne u plač zbog svega što je izgubila, ali to nije bilo pravo mesto, ne pred svim tim ljudima koji su prolazili pored nje ushićeno brbljajući. Utučeno se pridigla i krenula ka Gospinoj kapeli, gde ju je dočekao mermerni prikaz Usnule dece. Uprkos jadu, bila je dirnuta onim što je videla, ali ne očima deteta koje je pre toliko godina zurilo u skulpturu, već očima žene koja je bila skrhana gubitkom i zbunjena onim u šta se pretvorila. Njeno profesionalno oko klizilo je preko mermernih kontura, romantičnih zaobljenih obrisa, savršenstva linija i umetničke izvedbe. Za oko joj je zapao isklesani madrac, tako stvaran i mek da joj je došlo da se opruži preko njega. Međutim, znala je da je Fransis Čantri ostavio svoj trag čak i na takvom savršenstvu: malo parče mermera ispod jednog stopala ostalo je sirovo i neisklesano, kao podsetnik da je to bilo samo umetničko delo čije je savršenstvo bilo namerno narušeno tim sitnim propustom. Gospode, bila je to tako lepa skulptura. Uopšte nije čudo što je izazvala toliku senzaciju kada su je prvi put izložili. Smrt nije uvek dolazila mirno i Ela je znala da je jedna od tih devojčica umrla od posledica požara, spržena i ugušena poput tolikih žrtava Blickriga. Silovit udarac smrti morao je da bude ublažen umetničkim prikazima i spomenicima, razmišljala je. Koliko je spomenika bilo podignuto širom sveta u čast nastradalih putnika i posade s Titanika? Koliko će ih još biti podignuto posle rata? Ljudi su morali da se sećaju onoga što su izgubili i da pronađu neki smisao u tragediji koja ih je zadesila. Duša joj se kidala od bola dok je razmišljala kako se osećao njen Entoni pokušavajući da obuzda avion dok propada ka moru. Nisu stigli čak ni da se oproste. Za njim nije ostalo telo nad kojim je mogla da se isplače, čak ni grob.

Sigurno se i Mej tako osećala. Uopšte nije bilo čudno što ju je stalno vodila u onaj park da obiđu spomenik kapetana Smita. Njeni roditelji takođe nisu imali grob, već samo okeansko dno. U prošlosti je tako malo razmišljala o njima, ali kad je ponovo pogledala tu skulpturu, nešto se uskomešalo u njoj. Ko su bili i odakle su poticali? Ne razmišljaj o tome, opomenula je sebe skrenuvši pogled u stranu. To će te povući još dublje. Život mora da ide dalje. Mada za Entonijem nije ostao čak ni grob, mogla je uvek i svuda da slavi njegov život. Kler je morala da ima nešto po čemu će se sećati svog oca, nešto opipljivo, nešto više od onog pisma. Mermerni spomenik nastao je kako bi pružio utehu roditeljima tih devojčica. Zato je i ona morala da napravi nešto čime će utešiti sebe, nešto što je samo ona mogla da uradi, nešto lepo i trajno, nešto u čemu će ona i Kler pronaći neki smisao. Odjednom je osetila kako joj se uzbuđenje razliva kroz telo poput električne struje. U glavi joj je izronila jedna ideja, prožeta apsolutnom sigurnošću. Baš čudno. Kada je ušla u katedralu, noge su joj bile kao od olova, a sada je žustrim i odlučnim korakom izašla napolje i počela da se probija kroz svetinu. Kucnuo je čas da se vrati kući i otključa atelje. Atelje je bio vlažan, plesniv i pun krhotina. Većina njenih dela nastradala je u onoj eksploziji. Mrtve muve ležale su na policama, a u vazduhu je lebdeo prepoznatljiv miris nemara i zapuštenosti. Međutim, tog junskog jutra sunce je sijalo iz sve snage i Ela je znala da je došlo vreme da obriše paučinu s prozora i obavi temeljno prolećno čišćenje. Treba joj svetlost, jake severne svetlosti, svežeg vazduha i prostora gde će svoje ideje preneti na crteže kojima će ovekovečiti ono što je osećala prema svom mužu. Morala je da raščisti haos i okrene novi list. Podigla je tablu za crtanje i osmehnula se. Entoni, vratila sam se. Kucnuo je čas da krenem iz početka. ***

119 1946. Rodi se naginjao preko palube transportnog broda koji ga je vraćao kući. Osećao se kao starac, sasvim drugačije od onog mladića koji je 1942. godine ponosno krenuo za zastavom. Glava mu je bila puna sećanja koja je želeo da potisne: turoban proboj ka severu, preko italijanske granice, pa dalje ka Nemačkoj, užasni prizori koje su tamo zatekli, usiljeni marševi očajnika koji su ostali bez ičega, iznureni vojnici i logoraši. Želeo je da više nikad ne vidi nijedno mesto koje se našlo na udaru bombi. Nakon bekstva iz logora, priključio se jedinici

Pete armije. Od njegove bivše jedinice ništa nije ostalo. Bio je stranac među strancima koji su se ubrzo stopili u novu legiju braće po oružju. Nikada neće zaboraviti dobrotu italijanskih seljaka. Contadini su mu pružili šansu da se ponovo priključi savezničkim snagama. Ti čudni meseci, koje je proveo u podnožju italijanskih brda, pratiće ga do kraja života. Jednog dana, kada su bili negde na pola puta, Rodi se u oficirskoj trpezariji zatekao za stolom s dvojicom vojnih sveštenika. Sudeći po njihovim oznakama, jedan je bio Jevrejin, a drugi katolik. Lica su im bila iznurena, a oči upale u duplje. Mišić na obrazu katoličkog sveštenika neprestano je poigravao. Zapodenuli su razgovor i Rodi je pomenuo svog prijatelja, kapelana Frenka Bartolinija iz logora u blizini Areca, objasnivši da mu je on pomogao da pobegne i da se skloni kod njegovih rođaka. Potom ih je upitao da li možda znaju gde se trenutno nalazi. Sveštenik Paul, koji je pripadao jezuitima, radoznalo ga je osmotrio. „Frančesko Bartolini? Zajedno smo prošli obuku na Harvardu. Niskog rasta i tamne puti, zar ne? On je...” Zastao je, zapiljivši se u Rodija preko naočara bez rama. „Zar niste čuli?” Rodi je odmahnuo glavom, osetivši da mu srce zastaje. „Znači, sreli ste se s njim?” Paul je utučeno odmahnuo glavom. „Plašim se da je poginuo. To smo čuli od naše interne mreže. Posthumno je odlikovan Purpurnim srcem.” „Kada? Gde?” Rodi je počeo da drhti. Njegov um je odbijao da pojmi tu vest. „Mnogi kapelani izgubili su život na frontu. Izgovaram njegovo ime u svojim molitvama, znajući da smo se nekada negde sreli.” „Ali kad sam ga poslednji put video u Italiji, bio je ratni zarobljenik. Kako mogu da saznam nešto više?” „Kapelanski korpus sigurno raspolaže iscrpnijim podacima. Žao mi je. Bio vam je prijatelj?” Rodi je klimnuo glavom. „Toliko mu dugujem.” Više nije bio gladan. Morao je da izađe na vazduh. Kasnije, dok je šetao po palubi, Rodija je obuzeo uznemirujući osećaj da je Frenkova smrt možda imala neke veze s njegovim bekstvom. Šta se desilo s njegovim siromašnim rođacima? I onim mališanima koje je tamo upoznao? Oh, Gospode! Da li su živi i zdravi? Morao je da sazna nešto više. Nije mogao da se vrati u Akron i nastavi sa starim životom a da prethodno ne otkrije šta se tačno desilo njegovom dragom prijatelju. A toliko se radovao njihovom ponovnom susretu. Tada se prisetio da mu je Frenk u jednom razgovoru pomenuo novu crkvu u Nju Džersiju, koja je bila sagrađena po uzoru na neku crkvu iz Italije. Sigurno mu neće biti teško da je pronađe. Par telefonskih poziva bilo je dovoljno da stupi u kontakt sa sveštenicima iz Crkve Svetog Roka u Ulici Hanterton i da od njih dobije adresu Frenkove porodice. Poslao im je kratko pismo u kojem se

predstavio i zamolio ih da ga prime u kratku posetu, kako bi im izjavio saučešće pre nego što nastavi nazad ka Ohaju. Rekao im je da ocu Frenku duguje život. Dva dana kasnije obreo se pred zgradom s fasadom od mrkog peščara, u italijanskoj četvrti na Donjem Menhetnu. Kada je zakucao na vrata stana Bartolinijevih, pred njim se pojavila sedokosa žena. „Izvolite, kapetane”, rekla je ljubazno se osmehnuvši. ,,Ja sam Ketlin Bartolini.” Rodi je počeo da drhti, prestravljen pomišlju da će morati da se suoči s Frenkovim roditeljima. Samo će izjaviti saučešće i otići. Oni sigurno nisu želeli da ih podseća na tragične posledice Frenkovog dobročinstva. ,,Vi ste sigurno Roderik Parks. Frenk nam je pisao o vama. Bili ste u njegovom horu. Moj engleski horista, tako vas je zvao”, objasnila je Frenkova majka melodičnim irskim glasom i Rodiju je istog časa pao kamen sa srca. Ketlin ga je uvela u salon pun slika, ukrasa i verskih statua koje su prikazivale Bogorodicu i malog Hrista. Na sofi je sedeo starac, a pored njega najčarobnije stvorenje koje je u životu video – devojka s veličanstvenom kestenjastom talasastom kosom i božanstvenim zelenim očima. Dok ih je Ketlin upoznavala, devojka je ustala sa sofe, vitka i visoka. „Ovo je moj muž, Anđelo, a ovo je naša kćer, Patriša.” Starac se s mukom pridigao na noge. „Nemojte, gospodine. Molim vas, sedite”, rekao je Rodi. „Moj muž se ne oseća baš dobro”, objasnila je Ketlin. Rodi je osetio kako se Anđelove tamne, prodorne oči prikivaju za njega, iste kao oči njegovih dečaka, Frenka i Džeka, koje su ih posmatrale s fotografija na polici. „Molim vas, zovite me Pati”, reklo je priviđenje u zelenoj svilenoj bluzi, pružajući mu ruku. „Sedite, kapetane.” „Hvala, gospođice. Moram priznati da sam vas već video na fotografiji u kući vaše bake, ali tada ste bili otprilike ovoliki”, objasnio je Rodi, stidljivo se osmehnuvši. Pati mu je uzvratila i on je istog časa shvatio da je bio bespovratno izgubljen u ljupkosti njenog osmeha. Starac se sumnjičavo zagledao u njega. ,,Vi ste upoznali moju porodicu? Bartolinijeve? Kada?” ,,Da, jesam... ali vas molim da mi prvo kažete šta se desilo s Frenkom.” Ponovo je skrenuo pogled ka Frenkovom portretu. U onom logoru nije delovao tako uglađeno, ali to je bilo razumljivo. „Tek na brodu sam čuo da je poginuo.” „Pucali su u njega i ostavili ga da umre. Kažu da je pokušao da pobegne. To je sve što su nam rekli.” Svi su se ponovo zagledali u fotografiju, kao da su očekivali da Frenk progovori i pruži im svoju verziju priče. Rodi je odmahnuo glavom, užasnuto podigavši ruke. ,,To nije tačno. Krenuo je nazad u logor da bi bio s našim ljudima. Frenk je meni pomogao da pobegnem. Vaši rođaci su mi pružili utočište. Video sam ga kako ulazi u kamion s onim sveštenikom. Morao je da se vrati pre policijskog časa. To je sve što znam. I on je mogao da pobegne, ali nije hteo. Znam da je tako. Bio sam tamo. Morate da mi verujete.” Rodi je, na svoju užasnutost, briznuo u plač. „Frenk je

bio tako dobar čovek. Bio mi je prijatelj. Da sam samo znao kakvom se riziku izložio...” Frenkovi najmiliji zapanjeno su piljili u njega. ,,Vi ste bili s njim... tamo, blizu Angijarija?” ,,Da budem iskren, uopšte nisam znao gde sam bio, ali Frenk je preko crkve stupio u kontakt s vašom porodicom. To sa sigurnošću znam. Oni su mi pružili utočište i pomogli mi da se domognem slobode. Šta se desilo s njima? Jesu li dobro?” „Još ništa nismo čuli. Možda će sada, pošto je rat završen, pisma ponovo krenuti normalno da putuju. Dakle, vi ste bili tamo s mojim sinom? I videli ste kako ulazi u kamion?” Ketlin se ponovo zagledala u njega. Rodi im je detaljno prepričao njihovo tajno hodočašće, navodeći sve čega je mogao da se seti. Čak je pomenuo i onu čipkastu cipelicu i metež koji je nastao kada su je pokazali Frenkovoj babi. „Alesijina cipelica?”, zapanjeno je prodahtao starac. ,,Ne znam ko je Alesija, ali kada su vaši rođaci videli tu cipelicu, to su shvatili kao dokaz da je taj mladi sveštenik stvarno Frenk, a ne neki provokator. Ona starica je znala da je to mogao da dobije samo od vas. Doduše, pomenula je i nešto u vezi s onom čipkom, ali plašim se da meni svaka čipka izgleda manjeviše isto”, objasnio je Rodi, napeto posmatrajući njihova lica. Ketlin se usplahireno prekrstila. ,,Oh, Anđelo, bio si u pravu kada si zahtevao da ponese tu cipelicu. Znate, moj muž je imao suprugu i ćerkicu koje su nastradale.” Rodi je znao šta sledi. ,,Da, Frenk mi je rekao da su nestale na Titaniku. I moja majka je bila na tom brodu, ali uspela je da preživi. Kako čudna podudarnost.” ,,Da li vam je rekao da se moja sestra takođe utopila na Titaniku?”, upitala je Ketlin. „Sve troje smo povezani tom strašnom nesrećom... Dakle, kažete da je on dao tu cipelicu našim rođacima kao dokaz? Gospode! Kada se rastao od svoje amajlije, cipelice svoje sestre Alesije, rastao se i od svoje sreće”, zavapila je Ketlin i Pati ju je utešno stegla u zagrljaj. „Oprostite, ovo je prevelik šok za nas, ali vam ipak zahvaljujemo”, rekla je Pati. „Bog vas je poslao da nas bar malo utešite”, zajecala je. Rodi je skočio sa stolice, osećajući se kao uljez. „Vreme je da krenem”, rekao je. „Molim vas, ostanite. Imamo toliko pitanja za vas. Doneli ste nam tako čudne vesti. Dok nam pričate o Frenku, čini nam se da je ponovo s nama. Spremiću nešto za ručak.” Ketlin se žurno udaljila. ,,Ja uskoro moram da krenem.” Pati je obrisala suzne oči. „Večeras imam predstavu.” „Moja ćerka nastupa u brodvejskom horu kao prva zamena. Ima i scensko ime, Peti Bar.” Anđelo se ponosno osmehnuo.

Rodi ju je ponovo osmotrio. Ne bi se iznenadio čak ni da se pojavila na filmskom platnu. ,,U kojoj predstavi nastupate?” „Zgrabi pištolj, Eni. Mogu da vam nabavim karte.” ,,Ne sumnjam u to”, odgovorio je Rodi sa oduševljenjem koje uopšte nije priličilo situaciji. „Oprostite... nisam hteo da vas uvredim”, promucao je. „Nema potrebe da se izvinjavate. Mi smo se već pomirili s tim da se Frenk nikada neće vratiti kući. To nam nije prvi gubitak. Naš drugi sin Džek poginuo je na Pacifiku”, objasnio je Anđelo. ,,Da, Frenk mi je i to rekao. Video sam pismo. Rat vam je odneo oba sina. Žao mi je.” Rodi nije znao šta drugo da kaže. Starac je slegnuo ramenima, nemoćno podigavši ruke. „Božja volja, tako bi rekao naš Frenk. Bog daje i Bog uzima. Možda time iskušava našu veru. Eto, vi ste sada došli da nam ga bar nakratko vratite svojim pričama. Molim vas da ostanete i da nam ispričate sve što znate. Vi ste s razlogom došli ovde. Recite mi, kako je moja famiglia? Jesu li svi dobro? Odavno nisam bio u zavičaju.” Rodi je nedeljama razmišljao o tim rečima dok je putovao s jednog na drugi kraj zemlje, udvarajući se prelepoj Patriši Bartolini. Nikad pre toga nije verovao u ljubav na prvi pogled, ali sada je znao da to nisu bile prazne priče. Samo jedan pogled na njeno lice bio je dovoljan da se bespovratno izgubi. On je oduvek znao šta je tražio, ali to nikad nije uspevao da pronađe, sve do tog sudbonosnog trenutka u Njujorku. Nije prepešačio pola Italije i probio se kroz čitavu Evropu da bi sada ustuknuo pred tričavim preprekama kao što su prostorna udaljenost, ili različita vera i poreklo. Što je bilo još čudesnije, Pati je s jednakim zanosom odgovarala na njegovo udvaranje. Čak i da njihova veza zahteva da on prihvati njenu veru, šta s tim? Bila je to vera koju je Frenk propovedao. Sigurno je bila dovoljno dobra ako je stvarala ljude kao što je njegov prijatelj. Gde će živeti? To uopšte nije bilo važno. Bilo je važno samo da je Frenk uspeo da ih sastavi na najčudniji mogući način. Rodi će zauvek ostati njegov dužnik. Sada mu je još samo preostalo da napiše pismo majci i da joj saopšti dobre vesti. Konačno je pronašao devojku, svoju srodnu dušu i buduću suprugu. Njegov život je tek počinjao.

Anđelo te noći nije mogao da spava, ali ne zbog uobičajenih bolova u nogama, već zbog nekog čudnog osećaja radosti. Cipelica je ponovo odradila svoj posao. Izgubljena, pronađena, poklonjena, primljena, ponovo data... imala je stvarno čudan put. A sada je neki stranac pokucao na njihova vrata i zatražio ruku njegove kćeri. Anđelo je još prvog dana video munju koja je sevnula između njih, kao da su se istog časa prepoznali. Taj mladi protestant, vojnik u čijim je venama tekla englesko-američka krv, ukrao je srce njegove kćeri, i to njemu

ispred nosa. Možda je trebalo da se usprotivi tom braku, ali mladić je bio poslednji koji je njegovog sina video živog, a pritom je bio čestit i dobro situiran momak. Bila je to velika misterija. Svi su mnogo propatili zbog rata. Bili su modri i izubijani, nasukani na hridi života, a sada su odjednom pričali o venčanju i slavlju. Naravno, ništa nije moglo da vrati njegove sinove, ali bar su njih dvoje ovom svetu mogli da podare nove živote. A njemu su mogli da podare unuke koje će voleti.

PETI DEO NOĆ ZA PAMĆENJE 1958-1959.

120 ENGLESKA „Snima se film o Titaniku”, rekla je Kler prelistavajući najnoviji broj časopisa Pikčergouer. „Veliki film, u londonskom studiju, s Kenetom Morom u glavnoj ulozi.” „Stvarno, mila?”, promrmljala je Ela okupirana poslom oko najnovije narudžbine. Nije volela da je neko ometa dok radi. „Stvarno! Evo, ovde kažu da će to biti pravi filmski ep. Istinita priča zasnovana na istinitoj priči.” „Čisto sumnjam”, odgovorila je Ela. „Ako ćemo pravo, ko može da zna šta se stvarno desilo te noći?” ,,Ti stalno tražiš dlaku u jajetu. Dobro znaš na šta misle”, odbrusila je Kler, ustremivši se pravo ka vratima i ne sačekavši bilo kakvo objašnjenje. Ela je tiho uzdahnula, upitavši se da li je i ona bila tako hirovita u njenim godinama. Kler se nedavno vratila iz internata u blizini Jorka. Kao i obično, trebalo im je malo vremena da ponovo uspostave opušten i prisan odnos. Nije bilo lako odgajati kćer u tako osetljivim godinama, a pogotovo ne bistru i kočopernu devojku kao što je Kler. Neprestano je stvarala buku vrteći rokenrol ploče na danset gramofonu pa Ela nije imala drugog izbora nego da potraži utočište u tihom i izolovanom ateljeu. Umetnici su morali da imaju svoj mir, vreme za rad kada ih niko neće ometati, tako da je školski raspust za obe predstavljao haotičan period. Kler je zahtevala pažnju, zajedničke izlaske, vreme koje će njena majka podeliti s njom, a Elini poslovi su se neprestano gomilali, bio raspust ili ne. Još od prve posleratne izložbe, kada je javnosti predstavila Avijatičarski ciklus – skulpture umornih pilota s jaknama prebačenim preko klonulih ramena, zajedno s Entonijevom bistom i studijama lica poharanih ratom – Ela nije mogla da digne glavu od posla. Pravila je spomenike i memorijalne ploče i prihvatala privatne narudžbine za biste muškaraca i žena nestalih u ratu. Učestvovala je na umetničkoj izložbi pod okriljem Britanskog festivala, gde je bila predstavljena figurativna strana modernog vajarstva, nešto sasvim drugačije od zbunjujućih apstraktnih skulptura Henrija Mura i Barbare Hepvort, koji su svojim avangardnim pristupom postigli ogroman uspeh u Izložbenom centru Batersi 1951. godine. Ela je ponekad bila tako pretrpana poslom da nije mogla da se posveti bilo čemu drugom. Njen privatni život svodio se isključivo na Kler, rad i Foresterove. I dalje je živela u Crvenoj kući sa Selvinom. To je oboma odgovaralo jer su delili troškove. Selvin je u međuvremenu dosta ostario. Stare ratne rane oslabile su mu konstituciju, a piće jetru.

Ela nikada nije pronašla muškarca koji bi mogao da zameni Entonija. Bio je njena jedina prava ljubav. Osim toga, želela je da svu strast usmeri na stvaralaštvo. Doduše, bilo je muškaraca s kojima je povremeno izlazila, udvarača koji su pokušavali da je uvuku u romansu, ali za Elu su njena kćer i posao predstavljali glavne prioritete. Ponovo se zaljubila u umetnost nakon onih jalovih ratnih godina, kada je samo kopirala, popravljala, držala predavanja i učila da diše. Radila je punom parom, kao da se ta dugo potiskivana energija naprasno oslobodila. Sirota Kler osećala se zapostavljeno i zato je morala da pronađe vremena da je izvede na ručak. Kler je znala za njenu prošlost i Titanik u maglovitim i neodređenim crtama, ali to je ionako nije naročito zanimalo. Jednom prilikom, posle rata, u plakaru za posteljinu pronašla je kofer s dečjom odećom. Uzela je čipkani šeširić za svoju lutku, a kada se Ela jednog dana vratila kući, primetila je da je njena kćer isekla čipkanu borduru s male noćne haljinice i prišila je za kombinezon da bi sebi napravila tenisku haljinu. Ela joj nije zamerila što je upropastila čipku. Da je ostala u onom ormanu, sigurno bi požutela od starosti i raspala se sama od sebe. Uprkos tome, spakovala ostatak odeće u kofer, zarad starih vremena. Ako se nekad odseli odatle, sve te stvari završiće na đubrištu. U tom koferu počivala je istinita priča, priča koju pompezno najavljeni film sigurno neće ispričati, ali je ipak bila radoznala. Nije shvatala zašto bi neko odlučio da snimi film o Titaniku. Zar je bilo moguće da se takav događaj prikaže na platnu? Neka samo pokušaju. A opet, knjiga Voltera Lorda postala je pravi bestseler. Noć za pamćenje, tako se zvala. Da su nju pitali, trebalo je da je nazove Noć za zaborav. Preporođeno zanimanje za tu davno prošlu katastrofu podstaklo je poplavu novinskih članaka o Titaniku, u kojima su preživeli predočavali svoju verziju događaja. Niko nikad ne bi poverovao u njenu priču. Osim toga, tada je bila tako mala da se ničega nije ni sećala. Upitala se šta će gospođa Rasel-Kuk misliti kada čuje da će neki glumac igrati njenog oca. Njih dve su nakon rata ostale u kontaktu, zauvek povezane gubitkom svojih avijatičara. Mel je živela s nekim umetnikom i Ela ih je jednom prilikom spazila na prijemu u londonskoj galeriji, na suprotnom kraju dvorane. Razgovarali su s vlasnikom galerije pa nije htela da bude nametljiva. Nešto kasnije, kada se ponovo okrenula ka njima, već su nestali sa vidika. Možda je tako bilo bolje. Svi su želeli da zaborave rat koji je iz njihovih života izbrisao sve najlepše i najdragocenije. Međutim, kao što je neko jednom rekao, tuga je kao podstanar koji se stalno vrzma ispred ognjišta, ne dopuštajući vam da ugrabite ni tračak toplote. I tako vam, kada počnete da drhtite od zime, preostaje samo da navučete još jedan džemper. Mada je sebi obećala da će, kada se rat završi, pokušati da otkrije identitet svojih pravih roditelja, Ela je uporno odlagala potragu za njima. Čovek uvek pronađe vremena ako nešto stvarno želi,

pomislila je i tiho uzdahnula. Iz nekog razloga, potraga za njima uvek je bila na dnu spiska. Osim toga, već je bilo prekasno. Trebalo je da se usredsredi na sadašnjost i budućnost. Zar je bilo svrhe da se osvrće za sobom, ka onome što nikad neće moći da promeni? Uprkos tome, osećala tračak griže savesti što nikad nije čak ni pokušala da ih pronađe. Selest i Arči upravo su se vratili iz Sjedinjenih Država. Jednom od Rodijevih mališana bio je rođendan pa su otišli da ih posete. Selest još nije mogla da se navikne na pomisao da se Rodi skrasio s devojkom italijanskoirskog porekla, da je postao rimokatolik i otvorio lanac restorana pored američkih auto-puteva. Rodijev biznis postigao je neverovatan uspeh. On se iz rata vratio kao pobednik. Naravno, Ela i Kler bile su pozvane na njegovo venčanje, ali je takvo putovanje zahtevalo previše vremena. Ili je to bio samo mlak izgovor. Selest i Arči su mesecima nakon toga prepričavali taj velelepni događaj. Rodi ni na čemu nije štedeo. Pati je izgledala kao Morin O’Hara, s čipkastom venčanicom i velom koji su stigli pravo iz Italije. Svi su plesali do zore, a stolovi su bili prekriveni brdima hrane. Nakon nestašica i štedljivosti na koje su Britanci navikli za vreme rata, Selesti je krenula voda na usta već pri samom pogledu na svadbenu trpezu. Na svadbi se takođe poveo i razgovor o tome da li njih dvoje žele trajno da se presele u Sjedinjene Države, ali Selest je znala da Arči nikad ne bi napustio Britaniju. Život ume da nam priredi tako čudne stvari. Da Rodi nije upoznao onog vojnog sveštenika, čiji su mu rođaci pomogli u bekstvu, nikada ne bi sreo Pati. Ela je potpuno zaboravila na film o Titaniku, ali onda je nekoliko meseci kasnije, kao grom iz vedrog neba, na njenu adresu stigla neobična pozivnica od Mel Rasel-Kuk, koja je bila domaćica privatne večere u čast premijere filma Noć za sećanje na Lester skveru. Mel se nadala da će Ela, njena kćer i Selest u julu doći na prijem kao gosti filmske kompanije. „Moraš da ideš.” Kler je ushićeno cupkala oko nje. „Jednostavno moraš. Nećeš valjda propustiti šansu da upoznaš filmske zvezde? Doduše, nije pošteno što ću ja u to vreme morati da budem u internatu.” „Postoje bolji načini da se provede veče. Nije mi baš zabavno da gledam ljude koji se dave”, započela je Ela, ali kada je nešto kasnije načela tu temu sa Selest, shvatila je da neće moći tako lako da se izvuče. „Nas dve smo bile tamo, draga. Biće zanimljivo da vidimo kakve su propuste napravili. To je naš dug prema onima koji nisu preživeli. Moramo da se pojavimo tamo umesto njih. Čujem da su napravili pola broda na nekom jezeru i da su neki rashodovani brod presekli na dva dela kako bi dobili odgovarajuće uglove. Ovo je prvi put posle rata da Titanik podstakne takvo zanimanje u javnosti. Pitam se da li možda i tebe pominju u tom filmu. Možda su iskoristili priču o tome kako je kapetan Smit spasao neko dete i ubacio ga na spasilački čamac. Nikad se ne zna, draga moja. Možda otkriješ nešto što će ti biti od koristi”, ubeđivala ju je Selest. Ali Elu je bilo teško ubediti. „Ne želim da se moja priča povlači po novinama. Nema šanse da se pojavim tamo.”

Selest se i dalje nije predavala. „Kad će nam se ponovo ukazati šansa da dobijemo besplatno putovanje u London, poziv za svečanu večeru i najbolja mesta na filmskoj premijeri u Vest Endu? Razmisli o tome. Meni zvuči zabavno.” „Zabavno? Kako možeš tako da govoriš? Ti si bila na tom brodu. Videla si šta se tamo desilo.” Ela je bila šokirana Selestinom nonšalantnošću. ,,To je sada istorija, dušo. To se tako davno desilo. Priča o Titaniku pretvorila se u čuvenu dramu koja sada živi vlastitim životom. Mogle bismo da popričamo s drugim preživelim putnicima. Međutim, šta god ti mislila o tome, Ela... ne mogu tamo da odem sama.” Molećivost u Selestinom glasu naterala ju je da se predomisli. Selest ju je toliko zadužila. Bilo bi grubo i nezahvalno da joj uskrati to putovanje. „Dobro, poći ću, ali pod jednim uslovom. Tamo ću otići kao Ela Smit, Ela Smit Harkort, a ne kao Elen ko zna ko. To mora da ostane unutar porodice, zbog moje majke.” „Mej je želela da saznaš nešto više. To joj je bila poslednja želja.” Selest je podigla Mejinu sliku, kao da je time želela da pruži dodatnu težinu svojim rečima. „Želja s kojom je otišla na onaj svet. Sigurna sam da mi je zato poverila svoju tajnu.” „Znam, ali ne želim da se moja istorija prepravlja. I ne želim da se moja životna priča pretvori u senzaciju. Već mogu da zamislim naslove: Majka britanske umetnice ukrala bebu s Titanika!v Izgubljena beba s Titanika konačno pronađena! Prepoznajete li ovo dete? Nema šanse da to dopustim.” ,,S tobom je teško pregovarati. Pretpostavljam da čak ni Kler ne zna pravu istinu o tvom poreklu. Ona toliko liči na tebe. Tako je odlučna kad nešto utuvi u glavu.” „Zašto? Šta ti je rekla?”, radoznalo je upitala Ela. „Dala mi je album da joj prikupim autograme. Planira da naplaćuje po jednu funtu onima koji budu želeli da ih pogledaju i da tako prikupi novac za svoj putni fond. Kao što vidiš, nema nam druge nego da idemo.”

121 Rodi i Pati postarali su se da Ketlin sedi između njih na premijeri filma Noć za pamćenje. Anđelu je doktor savetovao da propusti projekciju jer bi ona mogla da mu pogorša šum na srcu. Američka štampa izražavala je oprečne stavove prema niskobudžetnom britanskom ostvarenju. Producent Vilijam Makviti uradio je domaći zadatak i zamolio neke od preživelih putnika, pomorskih oficira i članova posade da javnosti predoče ljudske priče koje su počivale iza tog modernog epa. Preko radija je pozvao preživele putnike iz Amerike da sa ostalima podele svoja sećanja na tu noć. Nekadašnje imigrantkinje, danas dobrostojeće vremešne dame sa svih krajeva sveta, zdušno su se odazvale

pozivu, a Ketlin je dobila pozivnicu da prisustvuje premijeri kao sestra jedne od nastradalih putnica iz Irske. Pati im je, preko brodvejskih veza, obezbedila dobra mesta i upoznala ih sa slavnim iičnostima. Rodi se postarao da provedu divan vikend u Njujorku, obilazeći prijatelje i rođake. Takođe su svratili do robne kuće Mejsi, da kupe poklone za Frenkija Juniora i malu Tinu, koje su ostavili kod kuće s dadiljom. Rodi se dobro snalazio u životu na visokoj nozi, ali njegov uspeh počivao je na napornom radu. Posle rata se posvetio razvoju lanca restorana Ekspres dajner, dok je Vil Morgan nastavio da vodi poslove u Frejt ekspresu. Zahvaljujući njihovom trudu i Patinom talentu za dekor, uspeli su da zaokruže svoj biznis i osnuju lanac drumskih svratišta, gde su putnici po sasvim pristojnoj ceni mogli da obeduju Kod Mame Džo, u italijanskom stilu, ili u Marfijevoj irskoj kuhinji. Otkupljivali su stari železnički inventar i postavljali ga pored saveznih auto-puteva, na otvorenim poljima, ili u blizini benzinskih stanica. Vešto su adaptirali enterijer, pretvarajući vagone u sale za ručavanje opremljene ljupkim zavesama i nameštajem. Poput tolikih ratnih veterana, Rodi nije mogao da poveruje da se kući vratio sa samo dva-tri ožiljka. Njegovi fizički ožiljci bili su nevidljivi za oko, ali snovi su pričali drugu priču. Kada se projekcija završila, osetio je naprasan poriv da telefonom pozove svoju majku u Engleskoj. Kako je ona uspela da preživi takvo iskustvo i da čitavog života ostane onako pribrana? Filmska muzika tutnjala mu je u glavi poput nemirnih talasa. Bila je to jednostavna i lepo ispričana priča o tome kako su se različite porodice uhvatile u koštac sa iznenadnom katastrofom: o sudbini oficira iz spasilačkog čamca, o ženama koje su svim silama nastojale da ne klonu duhom, o stoičkom držanju moćnih industrijalaca dok su posmatrali kako njihove supruge napuštaju brod bez njih, i o panici kada su shvatili da nema dovoljno spasilačkih čamaca, što je rezultiralo mnoštvom pitanja bez odgovora. Publika je bila dirnuta do srži. To nije bila glamurozna holivudska limunada sa zvezdama koje su paradirale pred kamerom, već film sa sasvim običnim licima, dobrom glumom i dovoljno uverljivom scenografijom da čovek stekne pravu predstavu o veličini tragedije tog broda. Gledaoci su se razišli u tišini, utonuli u misli, dirnuti čudovišnim razmerama nesreće. Rodi je znao da će ljudi uskoro stajati u redu pred bioskopskim blagajnama. ,,Pa, kako ti izgleda film?”, upitao je Ketlin. „Htela bih da zapalim sveću Luizi i Anđelovoj sirotoj supruzi. Ako je ono u šta je Anđelo nekada verovao stvarno istina, ono u vezi s njegovom ćerkicom, možda ona sada negde gleda ovaj film a da pritom uopšte ne zna ko je i odakle je. Možda smo se ogrešili o njega. Svih ovih godina ćuškali smo njegov san u zapećak. To nije pošteno, zar ne? Možda bi trebalo da se obratimo novinarima, da im ispričamo priču. Oni bi mogli nešto da otkriju.”

,,A da bismo to učinili, moramo da nađemo opipljive dokaze. Tata se već pomirio s tim da je ta cipelica pripadala nekom drugom detetu. Ne smemo da raspirujemo njegove nade samo da bi ih vreme ponovo zdrobilo u prah”, ubacila se Pati. „Nikako ne mogu da izbacim iz glave onu mladu majku s decom, i onog dečkića koji je sve prespavao, niti izraz na licu njegovog oca dok mu je mahao na rastanku. Nakon ovoga više nikad neću poželeti da se sa svojom decom ukrcam na neki brod. Kako su ti muškarci mogli da ih puste da odu, znajući da ih nikada više neće videti?” Rodi je slegao ramenima. „Čovek u takvim situacijama radi ono što mora. To je čist instinkt.” Stresao se od jeze, setivši se onoga što je video za vreme rata – decu izrešetanu mecima i majke koje ih očajno privijaju uz grudi. I muškarci koji su bili streljani pred očima svojih najmilijih zato što su pomagali savezničkim snagama. „Mene je najviše pogodilo što su spasilački čamci bili poluprazni. Koliko je još ljudi moglo da se spase, običnih ljudi kao moja sestra, Marija i Alesija. Oni su bili najveće žrtve, siromasi s nižih paluba. Dobro je što nismo poveli Anđela. On to ne bi mogao da podnese. Taj brod je unapred bio osuđen na propast, zar ne? Nepotopiv, malo sutra! Kada su to rekli, kao da su bacili rukavicu u lice sudbini.” Kasnije su svratili u restoran, i dalje utučeni onim što su videli. Rodi je pokušavao da odagna taj turobni oblak, očajnički smišljajući čime da ih oraspoloži. Bila je to njihova omiljena trattoria u Ulici Malberi, sa zidovima prekrivenim slikama iz Italije, s vitkim topolama, ljupkim crkvicama i brežuljcima koji su se talasali u pozadini. Te slike su ga podsećale na bekstvo iz logora. Široko se osmehnuo, istog časa shvativši šta je trebalo da uradi. Da, bila je to briljantna ideja.

Selest se naslonila na jastuk, prasnuvši u smeh. „Slušaj ovo, Arči! Ah, Rodi i njegove grandiozne ideje!” U julu ćemo krenuti na putovanje u Evropu, svi zajedno. Sve je već sređeno. Rezervisao sam ogromnu kuću, s dovoljno prostora za čitavu porodicu, gde ćemo provesti nekoliko nedelja pod toskanskim suncem. Znam da vam to zvuči suludo, ali hoću da nam se obavezno pridružite, svi vi koji ste u Engleskoj. Ne razmišljajte o troškovima. To je moja briga. Kad kažem ,,svi”, to i mislim. Hoću da povedete i Elu i Kler. I Selvina, naravno, ako uspete da ga izvučete iz „Sidra”. Ketlin, Pati i naši klinci izgaraju od želje da se sretnu sa svima vama i da vide gde se rodio deka Anđelo. Nadamo se da će se Anđelo osećati dovoljno dobro da se ukrca na avion za Evropu. Tamo ćemo obići Frenkovo večno konačište i posetiti sve one drage ljude koji su mi pružili utočište za vreme rata. Kao što sam rekao, sve je već sređeno. Rezervisao sam karte, iznajmio automobile i sve ostalo. Ti

me bar dobro poznaješ. Kad nešto naumim, to je svršena stvar. Jedva čekam. Siguran sam da ćemo se fantastično provesti. Selest se okrenula ka svom mužu. „Pa, šta kažeš? Hoćeš li da sednemo u kola i skoknemo do Italije?” „Radije bih putovao vozom. Tamo bar ima toaleta. Znaš kako stoje stvari s mojom bešikom.” Arči je prasnuo u smeh. „Misliš li da će Ela pristati da pođe?” „Kler će joj probijati mozak dok ne pristane. U poslednje vreme ponaša se kao pustinjakinja. Po čitav dan je zatvorena u ateljeu.” ,,To joj je posao. To je njen svet. Ipak, umetničke duše vole Italiju. Mislim da ćemo ovog puta uspeti da je nagovorimo. Pitam se kako je Rodi došao na tu ideju. Izgleda da je čvrsto naumio da nas sve odvuče tamo.” Selest se ponovo zavalila na jastuk, utonula u misli. „Možda ga muči osećaj krivice što je on preživeo rat, a toliki drugi nisu. Tamo sigurno ima ljudi kojima želi da zahvali.” Tiho je uzdahnula. „Nas dvoje odlično znamo kako je to.” Nakon premijere, sećanja na Titanik ponovo su je proganjala u snovima. Ponovo je čula one zastrašujuće vapaje, a potom još strašniju tišinu. Ipak, ljudi koji su snimili film napravili su i jednu grešku. Titanik nije mirno skliznuo u more u jednom komadu, već se prelomio na dva dela, koji su se bučno stropoštali u raspomamljene talase i nestali u dubini. Znala je da će je ta slika proganjati do kraja života. Glumac je toliko ličio na kapetana Smita. Gospođa Rasel-Kuk priznala je posle da se strašno uznemirila kad ga je ugledala na platnu. Ona se pokazala kao izvanredna domaćica. Pronašla je vremena da popriča sa svakim od preživelih, jednako šarmantna kao što je njen otac bio za kapetanskim stolom. Ela joj je u poverenju rekla da kapetanova kći nije izgubila samo sina, koji je poginuo u ratu, već da je ostala i bez svoje kćeri Prisile, koja je preminula od dečje paralize nedugo nakon udaje. Takođe se šuškalo da je njen muž poginuo u nesrećnom slučaju, kada je oružje slučajno opalilo u njegovom kabinetu, samo šest meseci pre nego što joj je majka poginula u saobraćajnoj nesreći. Ipak, uprkos svemu što je doživela, ta hrabra žena je na prijemu delovala kao oličenje britanske nepokolebljivosti. U međuvremenu su svi zasnovali nove živote, poput toliko drugih ljudi posle rata. Selest je žarko želela da baci granatu na sto i da prisutnima saopšti da je ta umetnica impresivnog držanja, koja je sedela pored nje, zapravo siroče s Titanika, žena koja nikad nije saznala ko su joj pravi roditelji. Ali zavetovala se Eli da će ćutati i nije smela da prekrši obećanje. Koliko jošv tajni nikada neće biti izrečeno, tajni koje su otišle na dno zajedno s Titanikom i njegovim putnicima? Stresla se od jeze setivši se kako je nekada davno mislila da bi bilo bolje da se i Grover, njen prvi muž, utopio te noći. I on je otišao bogu na istinu, odmah posle rata. Posle toliko godina, Selest više nije osećala ni trunku gorčine, već samo sažaljenje što Grover za sobom nije ostavio nikog ko bi oplakao njegovu smrt.

Dok je gledala film, imala je utisak da posmatra neki pradavni svet, sa odećom i manirima koji su pripadali jednoj eri koja se nikada više neće vratiti. Dva svetska rata pobrinula su se za to. I ona je bila deo tog vremena. Bila je rođena kao viktorijanka, a sada je živela u elizabetanskom dobu. Britanija je ponovo postala zemlja mira i blagostanja. Ukrcaće se na trajekt koji će ih preneti preko Kanala i nastaviti vozom do Milana, gde će unajmiti automobil kojim će preći ostatak puta do Toskane. Biće to jedinstvena prilika da se svi nađu na okupu i da odaju poštovanje onima koji su ih zadužili dobrotom. Bila je ponosna što je njen sin isplanirao tako veličanstveno okupljanje. ***

122 Stvar je bila svršena još onog časa kada je Kler preuzela komandu. Njena kćer umela je da bude pravi diktator, sa osmehom je pomislila Ela. „Znaš, mama, ovo će biti moj veliki put pre polaska na univerzitet”, objavila je. „Hoću da vidim Pariz, švajcarske Alpe i jug Francuske, a onda ćemo krenuti niz zaliv i skoknuti do Firence da obiđemo tamošnje galerije. Potom ćemo nastaviti ka unutrašnjosti, do Areca, da vidimo slike Pjera dela Frančeske. Sad imam vozačku dozvolu pa možemo da se smenjujemo za volanom. Doduše, moraćeš da ispuniš jedan uslov. Moraš sebi da kupiš pristojniju odeću. Neću da švrljam po Evropi s majkom koja izgleda kao skitnica.” To je bio najveći problem s ćerkama. One su uvek govorile istinu. Za razliku od Kler, Rodi se prema svojoj majci ophodio kao da je od porcelana. Ipak, prijaće joj da malo putuje. Selvin je odbio da mrdne iz Ličfilda, što nikog nije iznenadilo. On će ostati da čuva kuću, hrani psa i mačke i da održava vrt, ili je bar tako obećao. Ela je jedva čekala da upozna Rodijevu suprugu Pati. Sudeći po fotografijama s venčanja, mlada Irkinja bila je prava lepotica. Selest joj je rekla da Rodi ima divan brak i da je beskrajno ponosan na svoje mališane. Čak i da je osećala tračak zavisti, Ela se trudila da to potisne. Svako je ugrabio svoj deo kolača. Mala pametnica, koju je dobila s Entonijem, bila je njeno najveće blago, samo joj je bilo žao što je tako brzo odrasla. Kler će uskoro odlepršati na univerzitet i Ela će ponovo biti prepuštena samoj sebi. Ta pomisao ju je ispunila naprasnom neizvesnošću i strahom. Ponekad je imala osećaj da ju je ponela neka bujica koja je pretila da je otrgne od Kler, ali kada bi Kler počela da joj zvoca, jedva je čekala da joj vidi leđa. Rodi im je pružio priliku da zajedno provedu nekoliko dragocenih nedelja. Što je bilo najčudnije od svega, ona uopšte nije nameravala da odbije to putovanje u Italiju. Nije razmišljala kako će stići tamo, ali vožnja kroz Francusku sigurno će biti urnebesno zabavna. Kada bi samo Entoni bio s njima. On joj je sada delovao tako daleko. Kada je njena kćer napunila četrnaest

godina, Ela joj je dala očevo pismo. Kler ga je čuvala u fioci noćnog stočića, ispod Entonijeve fotografije u pilotskoj uniformi. „Uopšte ne ličim na njega, jelda?” Kler je uzdahnula, posmatrajući fotografiju u svom pasošu. ,,Obe imamo taman ten. Otkud to?” ,,Ne znam.” Ela je bila tako zatečena da je to bilo jedino što je uspela da promuca. To ju je i dalje mučilo, što uopšte nije pokušala da otkrije svoj pravi identitet. Njena neodlučnost bila je prožeta strahom, zebnjom i pristojnom dozom lenjosti. Čega se to plašila? Ako ne bude tražila, neće biti razočarana ako ništa ne uspe da otkrije. Ali zar Kler nije imala pravo da zna svoje poreklo? Možda će na predstojećem putovanju smoći snage da načne tu temu. Više nije morala da strahuje da će time povrediti Mej. Nakon onog filma, počelo je da izranja mnoštvo novih informacija o preživelima s Titanika. Nije bilo nemoguće da uđe istini u trag. Ako se plašila da to učini zbog sebe, morala je da pokuša zbog ćerke. To je bilo i njeno nasleđe. Entoni je zauvek ostao mlad na bisti koju je napravila za svoju kćer, a nju su već sustizale godine, i to na nimalo laskav način. Crne lokne prošarale su se sedinama, ali oči su joj i dalje bile crne poput ahata, a vilica čvrsta, mada je koža na sredini već počela pomalo da se opušta. Možda joj stvarno ne bi škodilo da nabavi nekoliko novih bluza i pantalona. Međutim, Kler nije pristajala na kompromise. Insistirala je da Ela obavezno kupi kupaći kostim i pristojan veš, dve letnje haljine, kapri pantalone i otmenu haljinu za večernje izlaske. „Mogla bi da izgledaš boli glava, samo kad bi se malo potrudila.” „Moram da se klonim sunca ili će mi koža začas postati zbrčkana kao orahova ljuska. To mi se desilo prošli put.” Biće tako čudno da se ponovo otisne na putovanje Evropom, doduše, ovog puta u velikom stilu i sa svim pogodnostima jer će odsesti u maloj palati, a ne na buvljivim dušecima na nekoj mansardi. Setno se osmehnula, prisetivši se one nekadašnje Ele, devojke slobodnog duha i neobuzdane mašte, koja se vrzmala po francuskim pijacama sa samo nekoliko santima u džepu. Mladi ne znaju za strah i sumnju, pomislila je. Oni ne strepe od onog što budućnost nosi. I ona je nekad vrcala od poleta i samopouzdanja, željna da upozna nove ljude i nova mesta, ali ti dani ostali su daleko iza nje. Pomalo je zavidela svojoj kćeri. Kako je samo ljupko bilo rumenilo na njenom mladalačkom licu. Nadala se da neki italijanski Lotario neće izbrisati taj sjaj. Rat je skupo koštao njenu generaciju, ali nije smeo da ostavi trag na onima koji su dolazili za njima. Rat joj je isprva delovao uzbudljivo i opasno. Živela je samo za sadašnji trenutak, opijena strašću i rizikom, ali na kraju se sve završilo velikim bolom i gubitkom. Kako je samo želela da svoju Kler zaštiti od patnje. Bilo joj je drago što je još odavno raskrstila s romantikom i ljubavnom agonijom, ali Kler je tek predstojalo da se suoči s tim iskušenjima. ***

123 ITALIJA, JUL 1959. Rodi je zanemelo posmatrao more belih krstova na Američkom ratnom groblju u blizini Firence. Šetao je pored granitnih ploča prekrivenih dugim nizovima uklesanih imena, zurio u visoki kameni pilon i salutirao bivšim saborcima ispred male kapele na padini brežuljka. Razmišljao je o svim ljudima koje je nekada poznavao, a koji su sada bili pokopani na tom mestu. Ponovo je video njihova lica, osečao miris bojišta, slušao zaglušujući odjek eksplozija. Tu, na tom tužnom mestu, sve je delovalo čisto, tiho i očuvano – uređeno i američki efikasno. I, povrh svega, dirljivo. Anđelo nije smeo da krene na tako dug put pa je Ketlin sama plakala nad sinovljevim grobom dok je Rodi držao malog Frenkija za ruku, moleći se da on nikada ne upozna rat, da se nikada ne suoči sa iskustvom koje je na tako drastičan način transformisalo ljudske živote. Frenki je bio previše mali da bi shvatio šta se dešava, ali su i on i njegova sestrica očigledno bili dirnuti atmosferom jer su se na vrhovima prstiju vrzmali oko vojničkih grobova, radoznali, ali i puni poštovanja. Rodi je želeo da još sada nauče lekciju o požrtvovanosti. Svaki od tih krstova simbolizovao je po jedan neproživljen život, sveću koja je bila prerano ugašena. Dok je stajao na tom mestu, činilo mu se da je smrt mirna i spokojna, ušuškana i klinički čista, ali stvari nisu izgledale tako kada se prvi put iskrcao u tu zemlju. Rat je predstavljao prljavu rabotu. Prvo su posetili Rim, gde su obišli brojne kulturne znamenitosti. Još ošamućeni od višečasovnog leta, stajali su na Trgu Svetog Petra i opijali se vatikanskom atmosferom, a potom su nastavili ka Firenci, kako bi Ketlin i ostatak porodice odali poštovanje onima koje su izgubili. Ketlinina tuga biće bar malo ublažena pošto je videla gde počiva njen voljeni sin. Dok je stajao pred tim ogromnim poljem mrtvih, Rodi nije očekivao da brizne u plač, da oseti kako mu suze teku niz obraze. Misli mu je ponovo preplavila bujica uspomena, nateravši ga da se zapita da li će ih ta teška osećanja pratiti tokom čitavog boravka u Italiji. „Zašto tata plače?”, upitala je Tina dok ga je Pati tešila. „Zato što ovde počivaju njegovi prijatelji. Oni nisu uspeli da se vrate kući. Ovde počiva i tvoj ujak Frenk.” „Jesmo li pobedili u ratu?”, upitao je mali Frenki. ,,U ratu niko ne pobeđuje, dušo. Čak ni oni koji misle da su pobedili.” Dva dana kasnije stigli su u Toskanu, obrevši se pred velikom, starom seoskom vilom na rubu utvrđenog srednjovekovnog grada Angijarija. Kuća je bila smeštena na visokoj, pošumljenoj padini, i imala je veličanstven pogled na okolnu ravnicu. U vazduhu je lebdeo miris čempresa, borovine i planinskog bilja, što je Rodija vratilo u vreme kada je pobegao iz logora. Setio se strašnih

samotnih noći i skrivanja u šumi, mirisa farme, vonja stajskog đubriva i titranja petrolejske lampe. Jedva je čekao da poseti one dobrodušne žitelje zabačenih sela, koji su mu pružili utočište za vreme rata. Nakon povratka u Ameriku, Rodi je redovno slao prigodne poklone Patinim rođacima i prijateljima iz Italije: nove gume za kamione i pakete pune odeće. Bartolinijevi su bili obavešteni o njihovom dolasku. U njihovom prtljagu nalazili su se darovi koje su Anđelo i porodica strica Salvija poslali za rođake iz zavičaja. Nešto kasnije, kada im se pridruži britanski kontigent, Rodi će okupiti sve te ljude i prirediti feštu za pamćenje. Upitao se kako će njegova majka i Arči podneti tako dugo putovanje. I da li će Ela zakasniti, ili se uopšte neće pojaviti. Nije se video s njom još otkako je Kler bila beba, kada je nakratko svratio do Engleske pre povratka kući. Ela je sada predstavljala totalnu nepoznanicu. Iz nekog razloga, nije došla na njegovo venčanje. Lagao bi kad bi rekao da ga to nije povredilo. Ela je i dalje ostala skromna, kao da nije pridavala veliku pažnju svom uspehu i umetničkoj reputaciji. Nikada nije pisala o sebi u onim retkim pismima koja mu je slala, već samo o Kler. Ona mu je bila skoro kao sestra, jedina sestra koju je ikada imao, i zato se nadao da će imati dovoljno vremena da se ponovo upoznaju. Žarko je želeo da joj se dopadnu Pati i Ketlin i da se oseća kao deo njihove velike porodice. Ela se oduvek držala po strani, kao autsajderka, strankinja, koju su njegova majka i njegov deda velikodušno primili pod svoje okrilje. Ona sad nije imala nikog osim Kler. Iako nisu bili povezani krvnim vezama, bili su jedina porodica za koju je znala. Nadao se da će Ela smekšati i pristati da zajedno provedu odmor u Italiji. Nikada nije razumeo umetničke duše, ali iz Toskane su potekli mnogi umetnici, pa čak i slavni Mikelanđelo, koji se rodio odmah tu, malo dalje niz drum. Želeo je da se svi osećaju kao kod kuće, baš kao što se i on osećao.

Selest je zadivljeno posmatrala Vilu Kolinu. Bilo je to čarobno mesto, kao sa razglednice, sa zlatnim kamenom, živopisnim žaluzinama i krovom prekrivenim talasastom terakotom. Dražesna zavojita staza vodila je ka visokom veličanstvenom zdanju koje je podsećalo na zamak, ugneždenom među maslinjacima koji su bili okruženi šumom. Zar je uopšte mogla da sumnja da će Rodi pronaći najlepše moguće mesto? Pre toga ručali su na Pjaca Baldači u Angijariju, diveći se prastarim zdanjima i visokim zidovima duž srednjovekovnih ulica. Sve je delovalo tako italijanski. Vredelo je preći toliki put, razmišljala je, uprkos vrelom i suvom vazduhu na koji nije navikla. Imala je utisak da je kročila u neki svet iz bajke. Očekivala je da muškarci u kitnjastim prslucima i uzanim pantalonama svakog časa iskoče na kaldrmu i isuču mačeve, spremni za dvoboj, ili da ugleda Juliju kako sedi na balkonu i čeka Romea. Kasnije, kada je raspakovala stvari u prelepoj spavaćoj sobi s najprefinjenijim pozlaćenim ogledalom koje je u životu videla, Selest se

pridružila ostalima. Oni su već pijuckali vino u hladovini i uživali u zalasku sunca. Posmatrala je kako se mali Frenki i Tina igraju na travnatoj padini. Frenki je bio vižljast, nosio je zubnu protezu i imao tamnu kosu. Sve u svemu, uopšte nije ličio na Rodija. Mala Tina imala je crvene lokne, koje je nasledila od majke i bake, i već sada je bilo očigledno da će jednog dana izrasti u pravu lepoticu. Frenki ju je na nekog podsećao, ali nije mogla da se seti na koga. Oboje su bili živahni i lepo vaspitani i mogli su da služe na čast svojim roditeljima. Morala je što bolje da iskoristi te dragocene trenutke sa svojim unucima, da im ugađa, pa čak i da ih razmazi, ali ne previše. Rodi je na tom mestu okupio tako šarenoliku družinu, pomislila je. Arči je sedeo na stolici s nekom istorijskom knjižurinom u krilu, baškareći se na suncu. Ketlin je zveckala iglama, a Pati je jurcala naokolo da obavesti poslugu da još nisu stigli svi gosti i da treba da sačekaju sa serviranjem večere na terasi. Da li će moći da provedu pune tri nedelje pod istim krovom, upitala se Selest. Da li će se dobro slagati? Ona nikad u životu nije imala tako dug odmor, ali tu je bilo dovoljno prostora da jedni drugima ne sede na glavi. Ketlin je rekla da se u blizini, u Sansepolkru, nalazila ljupka radnja u kojoj se prodaje lokalna čipka. „Odatle smo naručili čipku za Patinu venčanicu, a nevestinski veo dobili smo od Bartolinijevih. Mislim da je pripadao Mariji. Ovdašnja čipka ima tako lepe i jedinstvene desene.” Selest se nije usudila da prizna da uopšte nije obratila pažnju na čipku na Patinom velu i venčanici jer je bila pomalo zaplašena spektaklom i nervozna zbog susreta s hordom Iraca i Italijana. Pitala se da li će uspeti da se uklopi u njihove venčane običaje. Međutim, čak i u takvom stanju primetila je da je Pati tog dana izgledala kao filmska zvezda. Bacila je pogled na sat. Ela i Kler ponovo su kasnile. Nadala se da to putovanje za njih nije predstavljalo prevelik izazov. Valjda se nisu izgubile? Kompletna poseta bila je isplanirana s vojničkom preciznošću, koja je bila svojstvena porodici Forester. Svi su dobili mape lokalnih puteva i spisak s najlepšim crkvama, najboljim usputnim restoranima, najudobnijim konačištima i znamenitostima koje obavezno treba videti. Njen dragi Rodi polagao je toliko nade u taj porodični skup. Nadala se da će Ela pokazati da je dorasla situaciji i da ih neće izneveriti.

124 Bilo je tako mnogo stvari koje je trebalo videti, a tako malo vremena ako su želele da stignu na porodičnu večeru u Vili Kolini. Eli je bilo krivo što su morale toliko da žure. Želela je da ti dragoceni intimni trenuci s Kler večno potraju. Natenane su prošle kroz Francusku i nakratko se zadržale u Firenci, gde su posetile sve znamenitosti, uključujući i galeriju Ufici u kojoj se nalazila čuvena statua Davida. Bilo je čudesno iskustvo što je mogla da poseti sva ta mesta sa

svojom ćerkom, da vidi magiju u njenim očima, da ponovo šeta poznatim ulicama i da zadivljeno zuri u veličanstvena arhitektonska zdanja. Obe su se zaljubile u Sijenu i Areco, u tamošnju hranu i još više u vino. Bile su ubeđene da nikad ne bi poželele da okuse bilo šta drugo osim salata, ribe i božanstvenih italijanskih testenina. Dok su odmicale krivudavim putem ka Angijariju, Ela je sve više usporavala, nevoljna da se odrekne tih dragocenih trenutaka. Nije znala kako je trebalo da se oseća zbog toga što ju je Selestina proširena porodica ponovo vukla za sobom kao prikolicu. Još nije smogla hrabrosti da svojoj ćerki otkrije Mejinu tajnu. Srce bi joj nakratko zastalo čim bi pomislila na to. Možda joj to ispriča kasnije, posle jedne ili tri čaše vina. Rodi je bio tako velikodušan i Ela je znala da bi trebalo da se stidi što se oseća toliko zlovoljno. Kad bi samo imala još nekog od porodice, nekog koga je stvarno mogla da nazove svojim. Čudno, ali kako su godine prolazile, Ela se osećala sve nezgrapnije u vlastitoj koži. Ona i Mej čitavog života zavisile su od ljubaznosti stranaca, u svakom mogućem pogledu – od krova nad glavom do obrazovanja. Selest joj je bila kao majka, ali je čitav njen život bio okružen velom misterije, a onda je postalo prekasno da otkrije istinu. Jedino što je sa sigurnošću znala bilo je da tokom svih tih godina niko nije pokušao da je pronađe i da je vrati pod svoje okrilje. Interesovanje za Titanik i dalje je raslo. Pojavilo se mnogo knjiga i članaka na tu temu, a bila su osnovana i razna udruženja. Možda ipak nije bilo prekasno da pred svetom obelodani svoju misterioznu istoriju i pokuša da otkrije nešto o sebi; međutim, i dalje ju je kinjilo to uvrnuto osećanje, nešto nalik postiđenosti što je niko. Kao Entonijeva udovica, bar je imala jasan društveni status, a ako Kler jednog dana dobije decu, ona će biti prava baka svojim unučićima. Valjda je to dovoljno? „Ideš pogrešnim putem, mama!”, zavrištala je Kler. „Trebalo je da skreneš levo, a ne desno!” „Dođavola! Sigurna si?” Lokalni putevi bili su strmi i uski. „Daj da vidim.” Zaustavila je kola da bi pogledala mapu. Kako će, za ime sveta, uspeti da se okrene na tako skučenom prostoru? Neki sportski automobil zaustavio se iza njih. Nepoznat muškarac prišao je prozoru, primetivši njihovu nedoumicu. „Oprostite... inglese? Vi ste se izgubili? Mogu li da pomognem?” „Dove è Villa Collina, per favore?”, upitala je Ela na italijanskom, najbolje što je umela. ,,Ah, sinjor Forester, zar ne? Morate da okrenete auto.” Pokazao je u suprotnom pravcu, šarmantno se osmehnuvši. ,,U stvari, biće bolje da pođete u rikverc za mnom. Ja ću vas odvesti.” „Stvarno nema potrebe”, pobunila se Ela. ,,Ja ću vas odvesti. Pratite me”, rekao je stranac odlučnim tonom, kao čovek koji nije dopuštao bilo kakvu raspravu.

„Opa bato!”, rekla je Kler. „Izgleda ko pljunuti Vitorio de Sika.” „Kao ko?”, procedila je Ela idući u rikverc, svesna da je opasno krivudala. „Onaj filmski glumac... ma nema veze”, progunđala je Kler. „Samo idi za njim. Ti si beznadežan slučaj, mama”, ozlojeđeno je dodala. Obe su bile umorne. Napolju se već spuštao mrak. Još malo pa će stići na zborno mesto. Ela je uložila svu preostalu snagu da podigne svoj posrnuli duh. Uživaćeš u ovom odmoru, želela to ili ne, mrmljala je u sebi dok im je pred očima izranjala staza ka Vili Kolini.

Dok su se dani pretvarali u nedelje, lako su se navikli na blaženi obrazac jutarnjeg lenčarenja, ručavanja u obližnjem kafeu, izležavanja nakon ručka, razgledanja lokalnih znamenitosti i rastegnutih večera pod zvezdama, kada su prepričavali dnevne događaje. Odvezli su se do Areca da vide freske Pjera dela Frančeske i da se dive Legendama o istinskom krstu. Uživali su u lenjim izletima pored reke, a Rodi je obilazio sva stara svratišta koja je mogao da pronađe. Neki od seoskih poseda pretvorili su se u hrpu žalosnih ruševina, a njihovi žitelji su se raštrkali svako na svoju stranu. Druge porodice sagradile su nove kuće i vile s belim fasadama od gipsanog maltera, koje su se uzdizale na novim lokacijama na starim obroncima. Ipak, svuda su mogli da primete znakove zapuštenosti i siromaštva. Seljaci su teško živeli u posleratnoj Italiji pa su njihova deca masovno odlazila u gradove i Ameriku. Čim bi shvatili ko im je došao u posetu, ljudi bi im priredili kraljevsku dobrodošlicu. Svi su u međuvremenu ostarili, a lica su im postala smežurana od sunca i vetra. Njihova deca zasnovala su vlastite porodice i izrodila vlastito potomstvo. Najdirljiviji trenuci bili su kada je Rodi odveo Ketlin, Pati i njihovu dečicu do imanja Bartolinijevih. Svi su ronili suze dok su zajedno razgledali dragocene fotografije iz porodične zbirke. Rodi je tamo saznao šta se stvarno desilo s ocem Frenkom. Neki odmetnici, koji su dezertirali iz lokalne milicije, hladnokrvno su ga ubili misleći da je odbegli zarobljenik. Njegovo telo ostavili su da istruli na zemlji, ali pronašao ga je neki lovac i vratio ga u logor. Nakon toga je usledila istraga i nemački zapovednik je smenjen zbog toga što je dopustio starom svešteniku da ulazi u logor. Kada su lokalni partizani saznali šta se desilo, zakleli su se da će se osvetiti zlikovcima. Pronašli su sve odmetnike i presudili im po kratkom postupku. Rodi je tek tada shvatio punu cenu svog bekstva. Bio je tako pogođen tom vešću da se umalo nije slomio. Đovani ga je uhvatio za ruku. „Bio je rat, amico. U ratu se takve stvari dešavaju. Ali to se više nikad neće ponoviti.” Rodi nije bio baš siguran u to. Čovek je po svojoj prirodi mogao da bude i dobar i okrutan. Setio se onoga što mu je Frenk rekao pre toliko godina. Ako dođe do neke zavade, ljudi koji su mu pružili utočište lako su mogli da potegnu oružje jedni na druge jer je negde u njima još vrebao onaj stari životinjski

instinkt. Isto pravilo važilo je i u ozloglašenim četvrtima Njujorka i Čikaga. Rodi se već nagledao dovoljno nasilja za čitav život. Želeo je samo da njegova deca žive u miru. „Nismo došli ovde da tugujemo, dušo. Došli smo da proslavimo ponovni susret i da zahvalimo ovim ljubaznim ljudima. Treba da ih pozovemo u našu vilu, da ručaju s nama i upoznaju ostatak porodice”, odlučno je rekla Pati, zgrabivši trenutak i spasavajući stvar. „Poslaćemo kola po sve vas.”

125 Kler je radoznalo posmatrala brbljive žene koje su na hoklicama sedele ispred kuća postrojenih duž uzanih ulica Sansepolkra. Dok su se žene nadvijale nad jastučićima za pravljenje čipke, zaklonjene senkom visokih zdanja koja su ih štitila od uzavrelog sunca, Kler i njena majka šetale su po drevnom gradu zureći u izloge, sedeći na pjaci i posmatrajući ljude koji su promicali pored njih. Prethodne večeri izašli su na večeru u Albergo Fjorentini, gde su uživali u čarobnim lokalnim jelima, okruženi visokim zidovima koji su vrveli od suvenira iz Napoleonovog vremena. Kada su čuli priču kako je jedan od Napoleonovih oficira dezertirao da bi se oženio meštankom i osnovao taj restoran, Arči je znalački zaklimao glavom. „Mislim da je svima jasno zašto je taj vojnik odlučio da batali ratni pohod i ostane ovde. Žene iz ovog kraja zaista su prelepe.” Selest je tobože užasnuto pogledala u njega. „Znači, ostaču ovde sama i ucveljena?” „Sigurna sam da na svetu postoje i mnogo gora mesta.” Ela je prasnula u smeh. Koža joj je već poprimila bronzanu boju, kao i kod ljudi koji su rođeni pod tim suncem. Osećala je kako njena napetost splašnjava, sloj po sloj, dok se opijala koloritom živopisnog gradića, dražesnim nijansama okera, sijene i terakote. Ulice, vremešni zidovi i krovovi kuća stapali su se u harmoniji boja. Pravi melem za oči. Dok je sedela na pjaci pod toplim suncem, koje joj je milovalo kožu prvi put nakon mnogo godina, osećala se zaista opušteno. To mesto imalo je čudesno dejstvo na nju. Tiho je uzdahnula, upijajući dražesni ambijent. Nažalost, zaboravila je blok za skiciranje u kolima. ,,Ah, sinjora, sinjorina.” Muškarac s naočarima za sunce zastao je pored njihovog stola. „Nadam se da uživate u Vili Kolini.” ,,Si, grazie.” Bio je to njihov vitez u beloj lanči, neznanac koji ih je sproveo do kapija vile. Ljubazno se predstavio. Zvao se Pjero Marčelini i radio je u advokatskoj kancelariji u Sansepolkru. „Drago mi je što vam prija boravak u vili. Znate, tu je nekada živela moja porodica”, objasnio je i ljubazno se osmehnuo. „Vila se i dalje nalazi u našem vlasništvu, ali sada je tokom turističke sezone iznajmljujemo gostima.” „Vila je zaista prelepa, sinjore Marčelini.” Ela je začkiljila na suncu, odmerivši stasitog Italijana.

„Molim vas, zovite me Pjero, sinjora Forester.” Skinuo je naočari i ponovo se osmehnuo. ,,Ja sam Ela Harkort, gospođa Harkort, a ovo je moja ćerka Kler.” „Ah, la bella Clara. Ovdašnji momci su je već primetili. A sinjor Arkot?” Ela je odmahnula glavom. ,,On je poginuo u ratu.” Čudno kako je to uspela da izgovori tako mirnim glasom. „La guerra, si, mi dispiace. Žao mi je. Rat je svima doneo veliku tugu. Koliko ćete ostati ovde?” „Još samo nedelju dana, a onda se vraćamo nazad. Treba da krenem na univerzitet”, zacvrkutala je Kler. ,,Da li bi vaša majka možda pristala da izađe na večeru sa mnom pre nego što odete?” ,,Možda”, odgovorila je Ela. Bila je tako šokirana tim pozivom da su joj se obrazi naprasno zažarili. „Javiću vam se.” Pjero se osmehnuo u znak pozdrava, a onda se okrenuo i odmarširao preko trga. „Taj tip ti je zakazao sudar, mama. Izgleda da mu se dopadaš.” „Ne budi smešna. Svi Evropljani su takvi.” Kler je prasnula u smeh. „Zašto ne izađeš s njim? Nisi baš toliko stara. Gospode, ovo je baš uzbudljivo. Šta ćeš da obučeš?” „Dosta priče. Treba da krenemo.” Ela je postiđeno skočila sa stolice. „Htela sam da potražim onu radnju s čipkom”, pobunila se Kler. „Drugi put. Treba da pomognemo oko večerašnjeg slavlja. Dolaze nam Bartolinijevi, sećaš se?” Uznemirena Pjerovom neočekivanom pažnjom, Ela je jedva čekala da zbriše odatle. Prošlo je toliko vremena otkako je neki muškarac pokazao interesovanje za nju. Njeni udvarači bili su ili obični, ili previše stari, ili previše mladi, a Pjero je bio muškarac nadomak pedesete, možda i nešto stariji, sa zagasitim italijanskim tenom i snažnim, naočitim profilom. Bio je kao stvoren za poziranje, sa čvrstom vilicom i orlovskim nosom, izduženim vratom i krupnim očima. Krišom se osmehnula, svesna da nije mogla da porekne privlačnost tog muževnog profila. Kad bolje razmisli, zašto ne bi izašla s njim? Sunce joj je očigledno udarilo u glavu i rastopilo mozak, ali kada se žena otisne na takvo putovanje, svašta može da se desi. Sada je imala preča posla, pomislila je. Morala je da prione na guljenje krompira i postavljanje stolova kako bi Rodijevim počasnim gostima priredili noć za pamćenje. Još nije bilo razloga za žurbu. Bili su na odmoru, mada će uskoro morati da se vrate nazad, u staru monotoniju. Odjednom je bila smoždena pomišlju da će morati da napusti blaženo sunce i da se vrati u Englesku gde je mogla da računa samo na sivo nebo, oštre zime, hladne noći i uporno dobovanje kiše. Siroti Selvin sigurno je jedva čekao da neko dođe i pospremi džumbus koji je napravio. Kler će uskoro krenuti na univerzitet, a njoj će ostati samo Crvena kuća i gomila narudžbina.

Ako se Pjero Marčelini stvarno javi, u šta je čisto sumnjala, prihvatiće njegov poziv. Ali samo zato što će to uneti malo boje u njen život.

Pati, Ketlin i kućna pomoćnica užurbano su prebacivale bele stolnjake preko izduženih stolova i dovlačile stolice i klupe kako bi svi gosti mogli da se smeste. Tu će se večeras okupiti mnogo sveta: gosti iz okolnih sela i članovi porodice Bartolini. Ela se ustremila ka kuhinji, da napravi salatu, dok je Kler dobila naređenje da nabere sveže cveće za vaze, koje će biti raspoređene po stolovima. Biće to prava gozba: zuppa di cipolle, tonno e fagioli salata, pollo alla campagna, ricciarelli, gelati i brojne druge đakonije. Naravno, uz svako jelo biće posluženo i neko od prvoklasnih vina. „Pa, kako ti se čini, sestrice?”, upitao je Rodi, ponosno odmeravajući trpezu. „Misliš li da će moći da prođe?” Ela je volela kada ju je Rodi oslovljavao sa sestrice. Zbog toga se osećala kao deo porodice, iako to nije stvarno bila. „Večeras svi moramo da izgledamo cakum-pakum. Znaš kakva pravila važe kod moje majke. Posle šest svi moraju da imaju uštirkane kragne i kravate. Ali nema šanse da navučem kravatu po ovoj vrućini.” „Bolje mi reci ko sve dolazi. Da li neko od njih govori engleski?” upitala je Ela. ,,Ne brini, dovešćemo prevodioce, kao i specijalne goste koji će nam priteći u pomoć. Pojma nemaš koliko mi znači što sam konačno uspeo sve da okupim na jednom mestu. Pati i Ketlin dirnute su što im se ukazala prilika da upoznaju Anđelove rođake. Da nije bilo Frenka... Stvarno bih želeo da večeras svi uživaju. Nadam se da ne planiraš da klisneš.” „Kako to misliš?” Ela se nakostrešila zbog Rodijeve insinuacije. „Ponekad, kad te pogledam, čini mi se da si daleko odavde. Znam da ti nedostaje Entoni. Čak se osećam krivim što sam ja ovde, a on nije.” Ela ga je uhvatila za ruku. ,,Ma nije to. Samo ti pomalo zavidim što imaš tako veliku porodicu.” „I ti si deo te porodice... znaš da jesi”, odgovorio je Rodi. „Znam, ali ponekad...” Odmahnula je glavom. Kako je to mogla da objasni? „Pusti sad to. Večeras ćemo pevati, igrati i veseliti se. Biće to noć za pamćenje.” Ela se slabašno osmehnula. „Dakle, gledao si onaj film?” „Naravno. Kako bih to mogao da propustim? Pa ipak, postoji još mnogo toga što ne znamo o toj noći, zar ne?” ,,Da, sigurno.” Ela je nakratko zaćutala, utonuvši u misli. „Kao što si rekao, sad ne treba da razmišljamo o tome. Ovo je tvoja noć. Sudeći po ovome što vidim, čeka nas fantastična gozba. Jedva čekam da se obrušim na hranu.”

Ela se s naročitom pažnjom doterala za to veče. Kosu je uplela u visoku francusku pletenicu, a na uši je stavila najlepše zlatne minđuše. Hvala bogu što ju je Kler naterala da ponese pristojnu tirkiznu pamučnu haljinu koja je dodatno isticala njenu preplanulost i što je u Arecu kupila ogrlicu od krupnih perli i espadrile koje se vezuju oko gležnjeva, stvari koje su bile kao stvorene za tu priliku. Osmotrila je svoj odraz u ogledalu iznad toaletnog stočića i zadovoljno se osmehnula. „Dobro si se udesila, curo. Uopšte ne izgledaš loše za svoje godine.” U grudima joj je žamorilo neko poletno, lepršavo osećanje, nešto što godinama nije iskusila, kao da je bila devojka koja je krenula na prvi ples. Nadala se da će to zaista biti noć za pamćenje. ***

126 Selest je sedela na terasi, pijuckala šampanjac i posmatrala goste koji su pod svetlošću zalazećeg sunca nadirali ka Vili Kolini. Napolju je već padao mrak i fenjeri su treperili duž staze. Prvo su došli susedi s obližnjeg imanja, koji su održavali maslinjake – muškarci u tamnim odelima i žene u pamučnim haljinama jarkih boja. Potom je stigao automobil koji je dovezao nonna Bartolini skoro do samih vrata. Prastara matrona bila je od glave do pete obučena u crno, s maramom obrubljenom crnom čipkom, nalik onima koje su nosile kaluđerice. Povijala se nad štapom, naslanjajući se na svog unuka Đovanija, okružena njegovim kćerima, devojkama u ljupkim kitnjastim pamučnim haljinama, koje su takođe bile ukrašene čipkom. Potom je došao otac Mikele, lokalni sveštenik, u pratnji visokog, naočitog gospodina, vlasnika poseda i Vile Koline. Nakon njih stigli su ostali članovi porodice Bartolini i još ljudi iz okolnih sela, u kombijima i na skuterima s tri točka. Na terasi je postajalo sve bučnije dok su se Pati i Ketlin pozdravljale s gostima ljubeći ih u obraz. Selest se držala po strani, pritisnuta svojom engleskom uzdržanošću. Arči se već pridružio zvanicama pa joj je preostalo samo da potraži nešto čime će se uposliti. Kler je nosila poslužavnik s pićem, a Ela je stajala u blizini, doterana kao nikada ranije. Izgledala je kao prava evropska lepotica. Selest je nešto steglo u grlu kada je primetila njenu opuštenost i sjaj koji joj je zračio iz očiju. Odmor joj je toliko prijao da se činilo da se naprasno podmladila. Da, biće to zaista posebno veče, pomislila je uzbuđeno se osmehnuvši. Bila je to jedna od onih noći kada je sve postajalo moguće.

Svi su podizali čaše, držeći zdravicu za zdravicom. Smeh je odjekivao terasom i vino je teklo u potocima, ali ne oporo domaće vino, već prvoklasni italijanski kjanti i barolo. Poslužavnici s odabranim vrstama sira i čokolade kružili su

naokolo tokom beskrajnih italijanskih govora. Ela je žarko želela da taj prizor prenese u svoj blok, ali ostali su imali drugačije ideje. Foto-aparati su neprestano škljocali, beležeći taj događaj, ali njoj je bilo draže da to ovekoveči u svom sećanju. Bila je pomalo rastrojena kada se Pjero Marčelini, kao nekom magijom, stvorio pored nje, spustivši se na susednu stolicu. Nije bilo šanse da mu umakne. Naravno, bilo je sasvim razumljivo da Rodi pozove i vlasnika vile. Načeli su razgovor i ubrzo je morala da mu prizna kakvom se profesijom bavi. Na njeno iznenađenje, ispostavilo se da je on vrsni poznavalac umetnosti. Bilo joj je teško da ga ignoriše, a Kler joj je neprestano upućivala znalačke poglede. „Vitorio de Sika je malo dete za njega”, šapnula joj je na uvo, što je Eli zvučalo luckasto, ali nakon dve-tri čaše izvanrednog crnog vina, više nije marila za takve opaske. Najstariji iz klana Bartolinijevih pridigao se sa stolice kako bi nazdravio u čast odsutnih prijatelja i oca Frančeska, Patinog brata, koji je Rodiju spasao život. Pjero joj je prevodio njegov govor najbolje što je umeo. Priznao je da je seoski dijalekt bio tako raskošan i specifičan da je uspevao da uhvati samo suštinu. „Kaže da nas je rat privremeno svrstao na različite strane, ali da smo sada ponovo ujedinjeni. Veliki Atlantico je pre mnogo godina razdvojio braću Bartolini, ali naše porodice povezane su čvrstim sponama koje više nikad neće biti prekinute. To bi sigurno želeo i naš mili Frančesko, i njegov otac Anđelo, Bog mu podario dug život i dobro zdravlje!” „Ko su oni ljudi tamo?”, prošaptala je Ela, dovoljno blizu da oseti suptilan miris Pjerovog losiona za brijanje. „Marija je bila Anđelova prva supruga, pre Ketlin. Nestala je na Titaniku, zajedno sa svojom bebom.” „Još jedna žrtva Titanika. Baš tužno”, promrmljala je Ela. „Alesija nije potonula”, ubacila se Pati. „Ona je preživela, ali joj se nakon nesreće zametnuo trag i naša porodica nikad nije uspela da je pronađe. Ili je bar moj otac tako verovao. Čika Đovani”, doviknula je preko stola teatralnim glasom, „ispričaj im za onu cipelicu, Frenkovu cipelicu!” Vremešni muškarac, koji je sedeo na suprotnom kraju stola, ponovo se uspravio i zamahao nekom stvarčicom obasjanom svetlošću sveća. „Šta kaže?” Ela se trudila da nešto razabere, ali stari Italijan je prebrzo pričao. „Nešto o cipelici koju je Frančeskov otac pronašao na pristaništu onog dana kada je spasilački brod dovezao preživele putnike s Titanika... dečjoj cipelici koja je, po njegovim tvrdnjama, pripadala njegovoj ćerkici”, objasnio je Pjero. ,,To je cipelica koju smo Frenku dali kao amajliju. Ali nije uspela da ga sačuva”, prošaptala je Ketlin na suprotnoj strani stola, utučeno odmahujući glavom. „Zato što ju je Frenk dao njima. Dao je cipelicu nonna Elizabeti. Video sam to rođenim očima”, ubacio se Rodi. „Frenk mi je rekao da je starica po tome zaključila da je on stvarno Anđelov sin. Takođe je rekla da je ta cipelica

napravljena u ovom kraju. Onog dana kada je poginuo, ostavio je cipelicu kod njih. Nije hteo da je ponese.” Nad stolom se nadvila mukla tišina dok je cipelica prelazila iz ruke u ruku. Gosti su je radoznalo posmatrali, vrteći glavom. „Doduše, nas je uspela da sačuva”, rekao je Đovani. „Mnogi su nastradali u odmazdi, izgubivši sve što su imali, ali mi smo se nekako izvukli.” Pjero je pažljivo dodao cipelicu Eli, ali Kler se savila preko stola i otela joj je iz ruke. „Ista je kao ona u tvom koferu, ona koju...” „Daj da vidim.” Selest je opipala cipelicu, zamišljeno vrteći glavom. „Već sam videla istu ovakvu cipelicu.” Tada je shvatila. „Gospode bože! Ela... Zar je moguće?” Svi su buljili u njih. Ela nije mogla da pusti ni glas. Zar je moguće da je to ista cipelica? „Sad ili nikad”, rekla je Selest. Ela je duboko udahnula, rumena od vina, vrućine i zapanjenosti. „Molim te, ništa ne govori, ne još... prvo moram da budem sigurna.” Zastala je, pogledom tražeći onu staricu dok je ustajala sa stolice i stiskala sićušnu čipkastu cipelicu. „Videla sam istu ovakvu cipelicu. Ta druga, rasparena cipelica nalazi se u koferu s dečjom odećom, zajedno s malom noćnom haljinicom ukrašenom finom čipkom. Te stvari su izvučene iz mora...” Noge su joj odjednom zaklecale. ,,Ne mogu više ništa da kažem.” Svi su nakratko zanemeli. „Gospode, zar je moguće?”, prozborio je sveštenik. „Onda je to zaista Sveta cipelica. Da li nonna može da čuje ovo o čemu pričamo?” Svi su skrenuli pogled ka starici koja je tiho jecala. „Ovo je previše za mene”, zavapila je Ela skočivši sa stolice. „Čekajte... stanite...” Pjero ju je zgrabio za ruku, ali ona se otrgla i jurnula ka svojoj sobi. Šta sam to uradila? Majka mi nije poverila tu tajnu da bih je podelila s potpunim strancima. Nisam smela to da pominjem. Neke tajne moraju zauvek da ostanu skrivene u ženskim srcima. To su stvari koje se ne diraju, kao olupine na okeanskom dnu. Gospode, kako čudna koincidencija. Previše čudna da bih mogla da je shvatim. Da li je stvarno tako? I ako jeste, šta će sada biti?

„Kako ti znaš za to, mama? O kakvoj se misteriji radi?”, upitao je Rodi, zavalivši se na naslon stolice. Povlačio je dim za dimom, obasjan treperavom svetlošću sveća, zureći u prazan sto, rasuto vino, mrvice od kolačića i izgužvane stolnjake. ,,Ne mogu da ti kažem ništa više osim da se u našem plakaru u Engleskoj nalazi jedan kofer s dečjom odećom koji potiče s Titanika. I da se... ovaj... da se u njemu nalazi cipelica koja je ista kao ona koju su doneli Anđelovi rođaci.”

,,Te stvari više nisu tamo”, ubacila se Kler. „Isekla sam ih da napravim odeću za lutke.” „Kome je pripadala ta odeća?”, upitala je Pati. „Ništa ne shvatam. I zašto je Ela onako pobegla?” Selest je tiho uzdahnula, ispijajući ko zna koji espreso. Kako čudno veče. Svi su pokušavali da shvate šta se dešava, zasipajući je bujicom pitanja. Ela se sakrila u svoju sobu, odbijajući da se vrati nazad, potpuno šokirana neočekivanim preokretom. „Bila sam tamo one noći kada su spasli bebu iz mora. Tada sam verovala u ono što mi je bilo rečeno. Kapetan Titanika ubacio je tu devojčicu na spasilački čamac. Mej ju je tako grčevito zgrabila da su svi bili uvereni da je to njeno dete. To mogu sa sigurnošću da kažem, a što se tiče ostalog... Znate, ljudsko sećanje je prilično nepouzdana stvar. Ono može da nas obmane, tako da čovek ne zna da li je video ono što je stvarno video, ili samo ono što je mislio da vidi. Od tada je prošlo toliko vremena da mi se sve pomutilo u glavi. Sve ostalo...” „Ali ko je ta beba?” Pati se okrenula ka Ketlin. „Šta se ovde dešava?” „Mislim da shvatam šta pokušavaš da nam kažeš. Jesam li u pravu, mama?”, upitao je Rodi. ,,Oh, ne znam ni sama. Više ni sama ne znam šta da mislim. Ali kada sam ugledala onu cipelicu... A opet, možda je samo slučajnost.” „Postoji nešto što ne može da slaže, a to je ona odeća, ili bar ono što je od nje ostalo”, ubacio se Arči. „Čudi me da je miševi odavno nisu pojeli.” ,,U onom koferu je sigurno bar nešto ostalo”, rekla je Selest, okrenuvši se ka Kler koja je zbunjeno slegla ramenima. „Šta ćemo sad da radimo?” ,,Ništa”, odgovorila je Selest. „To nije naša istorija... ili bar moja istorija. Tvoja majka će znati šta treba da uradi. Pustite je da prespava i da se pribere. Na kraju će učiniti ono što je ispravno. Moramo da je ostavimo na miru da to sama razreši. Ela je oduvek bila lojalna svojoj majci. Reći će nam sve što treba da znamo... kada bude spremna za to.” „Hajde, vreme je za spavanje, Sutra nas, po svoj prilici, očekuje zanimljiv dan”, predložio je Arči. „Ali ja i dalje ništa ne shvatam. Čija je ta cipelica?”, nestrpljivo je vikala Pati. „Idemo na spavanje”, rekao je njen muž, ,,pa ćemo videti šta će nam sutrašnji dan doneti.”

127 Kada se Ela probudila, pred očima su joj i dalje provejavali tragovi čudnog sna. Bila je u nekoj velikoj, praznoj kući. Šetala je po galeriji čiji su zidovi bili prepuni slika brodova, crkava i pejzaža. Dok je razgledala to blago uskladišteno u hodnicima sećanja, čula je kako se odjek njenih koraka razleže nad

mermernim podom. Bilo je hladno i vrata su čangrljala pod naletima vetra. Obuzeo ju je neki strah. Ugledala je sliku aviona koji je klizio nisko iznad vode, a potom i sliku ogromnog broda koji je nestajao u okeanu. Osetila je ukus soli i ledeni dodir vode. Počela je da mlatara rukama i da poskakuje, a onda je nastavila da pliva kroz beskrajnu galeriju, sve dok je nešto nije povuklo naviše, ka nekom tajnom kutku, gde se neka žena široko osmehivala otvarajući neka vrata. Znala je to lice, to premilo lice koje je čitavog života bdelo nad njom. Mej je klimala glavom i smeškala se, otvarajući vrata i pokazujući joj da uđe u neki novi, bezbedan svet, obasjan svetlošću praskozorja. Izjurila je u hodnik i ustremila se ka Klerinoj sobi. „Sada sve znaš”, rekla je bacivši se na krevet pored svoje kćeri. „Htela sam ranije da ti kažem, ali to je tako tužna priča. A sada se sve još više iskomplikovalo... zbog one cipelice.” „Misliš da te dve cipelice pripadaju istom paru?” ,,Ne znam. Stvarno su slične. Doduše, postoji način da saznamo nešto više...” „Meni to deluje pomalo uvrnuto. Zar je moguće da stvarno pripadamo klanu Bartolinijevih? Ako je tako, to bi značilo da ti je Pati sestra po ocu... Svi će popadati u nesvest kad čuju da smo zapravo Italijanke!” ,,Ne! To mora da ostane između nas, bar za sada. Ne želim da naša priča osvane u novinama. To je naša tajna. Osim toga, možda je samo puka slučajnost”, upozorila ju je Ela. Nije smela da podstiče lažnu nadu. „Moramo prvo da saznamo nešto više o toj čipki.” „Plašim se da od nje nije baš mnogo ostalo... ništa osim one bordure na mojoj teniskoj haljinici.” ,,I to je dovoljno. Otići ćemo do Sansepolkra da obiđemo tamošnje čipkarske radnje i pogledamo desene. Možda tamo pronađemo odgovor.” Posle doručka, koji se sastojao od ostataka sa sinoćnje gozbe, spakovale su se u dva automobila i krenule ka starom utvrđenom gradu. Pati i Ketlin nisu mogle da potisnu radoznalost. Pokušavale su da izvuku što više informacija od Ele, ali ona se samo smeškala i ponavljala: „Strpite se pa ćemo videti.” Kako se samo drugačije osećala tog jutra, posle onog sna. Sada je slobodno šarala pogledom preko maglovite lepote planinskih obronaka i opijala se zlatnom svetlošću koja je zasipala krovove kuća, kao da prvi put posmatra taj prizor. Zar je moguće da je to stvarno bio njen zavičaj? Koliko se još mladih toskanskih supruga iz te oblasti ukrcalo na Titanik? To se lako moglo proveriti u zvaničnoj dokumentaciji. Srce joj je usplahireno poskakivalo pri pomisli da je njen otac možda još živ, ali prvo je morala da bude sigurna. Nije smela uzalud da raspiruje nadu sirotom čoveku. Oko gradskih trgova nalazilo se mnoštvo čipkarskih radnji, ali pažnju im je odmah privukla najveća: izlog je vrveo od zavesa, stolnjaka, čaršava s čipkastim bordurama, stonih ubrusa i lanene odeće za bebe.

Pati je brzinom munje banula unutra, kao da je nameravala da na licu mesta pokupuje sve s rafova. Brbljala je na lošem italijanskom, pokušavajući da se sporazume s prodavačicom. „Pitaj je kakve desene imaju”, natuknula je Ela. ,,I ko pravi tu čipku?” Prodavačica se topila od ljubaznosti, očigledno zadovoljna što su turisti odlučili da se snabdeju suvenirima baš u njenoj radnji. „Treba da odete do scuola di merletto. Raspitajte se kod sinjore Petri i njenog muža. Oni su još odavno osnovali tu radionicu. Naše cure osvojile su mnogo zlatnih medalja. Njihove rukotvorine su najbolje u čitavoj Italiji. Tamo ćete saznati sve što vas zanima.” Selest je sustigla Elu dok su hitale ka maloj školi za izradu čipke. „Jesi li dobro? Jesi li uspela malo da odspavaš? Ja nisam mogla oka da sklopim. Čitave noći sam razmišljala o onoj cipelici. Sigurna sam da je ista kao tvoja.” ,,Ko zna?”, prošaptala je Ela. „Istina se skriva negde u čipki. Pošto naša čipka nije ovde, ništa ne možemo da dokažemo. Ti bolje od mene znaš kako ona izgleda. Ja nisam htela da diram te stvari jer sam slutila da su one povezane s Mejinom bolešću. Misliš li da bi mogla da prepoznaš da li je desen isti? Ja sam totalno sluđena, ali jutros sam sve ispričala Kler.” „Hvala bogu. Ako ništa drugo, sad bar zna istinu. Sećam se koliko si ti bila kivna kada...” „Ćuti, znam... Teško sam to podnela, ali sada je kucnuo čas da razrešimo tu misteriju, na ovaj ili onaj način.” Svratile su na kafu, gde su se prestrojile i nastavile ka školi u kojoj su zatekle mnoštvo devojaka kako se nadvijaju nad jastučićima okrećući kalemove s koncem. Sve su zbunjeno skrenule pogled ka čudnim strankinjama. Odaja je bila puna izloženih uzoraka, stolnjaka, kragni, eksponata u staklenim vitrinama, diploma koje su visile na zidovima i fotografija raskošnih čipkastih haljina. Bili su to najprefinjeniji ručni radovi koje je Ela ikada videla. Pati im je objasnila da su došle da vide kako se pravi čipka i da nauče nešto o istorijatu izloženih uzoraka. Devojke su im donele albume s raznim mustrama, a jedna je napravila malu demonstraciju, pokazavši im kako su pravile čipku po šemama koje je osmislio sinjor Petri. Pred Elinim očima promicale su bordure sa sićušnim životinjama, cvetovima, zvezdama, pa čak i ljudskim figurama. Zamolila je Ketlin da im pokaže cipelicu koja je prošle noći ostala kod njih. ,,Da li ovo potiče iz ovog kraja?”, upitala je Pati. ,,Da. Naše devojke prave takve mustre za naročite prilike: za dečje cipelice, krštenja, ponekad čak i za sahrane. Ovo je veoma star desen.” Pati im je ukratko predočila čudan istorijat te cipelice. ,,Da li možda znate ko je mogao da napravi ovu čipku?” Sinjora Petri je odmahnula glavom. „Nažalost, to vam ne mogu reći. U to vreme su se često pravili ovakvi deseni. Sudeći po borduri, čipka bi mogla da potiče iz ovog kraja, ali to nije dovoljno da ustanovim da li je nastala u našoj radionici. Imate li još uzoraka?”

Pati je klimnula glavom. ,,Da, moj venčani veo, ali on je ostao u Sjedinjenim Državama. A u Engleskoj imarno...” Skrenula je pogled ka Eli koja joj je dala znak da nastavi. „Ako mi pošaljete te uzorke, mogla bih da prelistam našu dokumentaciju i da proverim da li potiču odavde. U ovom desenu nema ničega osobenog. Žao mi je”, rekla je sinjora Petri. Ela se osvrnula oko sebe, osečajući neku usplahirenost u utrobi. Da li je moja majka radila ovde? Da su moji roditelji ostali u ltaliji, da li bih i ja radila na istom ovom mestu? Snuždeno su napustile radionicu. „Šta kažete da svratimo na sladoled, da se malo oraspoložimo?”, predložila je Selest. „Noge mi govore da treba da napravimo predah.” Misli su se mahnito vrtložile u Elinoj glavi. Proći će meseci dok pošalju te uzorke za proveru, a ona je izgarala od želje da što pre otkrije još nešto. Sigurno je postojao neko ko je mogao da joj pomogne. Dok su se vraćale ka automobilu, kroz glavu joj je prošla spasonosna ideja. Naravno! Kako se odmah nije setila? Sigurno je bilo još uzoraka koji su se nalazili mnogo bliže od njihovih, ali ona i Kler su ovog puta morale da krenu same.

128 Ela se narednog jutra ponovo odvezla do utvrđenog grada da bi potražila kancelariju Pjera Marčelinija. Čak i da je bio iznenađen što je vidi, Pjero to ničim nije pokazao. Odmah je naručio espreso i zamolio je da sedne na staru i udobnu kožnu stolicu. „Čemu dugujem ovakvu čast?”, upitao je i široko se osmehnuo. Ela mu je ukratko predočila svoju životnu priču, objasnivši zašto ju je ona cipelica toliko uznemirila. Takođe je pomenula da je pokušala da ustanovi da li je čipka s cipelice poticala iz tog kraja. „Bartolinijevima ništa ne smem da kažem dok ne budem sigurna. Anđelo, Patin otac koji je ostao u Njujorku, ne zna ništa o ovome. Moram nekako da pronađem porodicu Marije Kapreze, Anđelove prve supruge. Tamo je možda ostalo nešto od čipke koju je ona pravila. Hoću da potražim neke dokaze koji bi mogli da nas povežu s njom. Ipak, šta god da otkrijemo, to mora da ostane unutar porodice. Naša priča ne sme da se povlači po javnosti, ni pod tačkom razno.” Podigla je pogled ka njemu. „Bila bih vam zahvalna ako pođete s nama kao prevodilac i svedok.” „Biće mi drago da vam pomognem. Mislim da ćemo lako pronaći Marijinu porodicu. Našoj evidenciji ništa ne može da promakne. Duče se postarao za to. Možda bismo večeras mogli da sednemo u kola...” Ela je shvatila u kom je pravcu to vodilo. „Kler mora da pođe s nama. Važno je da i ona bude prisutna. Predugo sam to skrivala od nje.” „Naravno”, odgovorio je Pjero. „Hoćete da svratim do vile?”

„Ne, mi ćemo doći kod vas.”

„Čemu tolika misterija?” Kler je prasnula u smeh kada su se odmah posle sijeste ušunjale u automobil. „Došla sam na ideju kako da ubrzamo stvari, ili se bar nadam da je tako. Idemo u jednu posetu. Još ne znam tačno gde, ali Pjero će nas odvesti tamo.” „Sigurna si da vam neću biti na smetnji? Baš sam se pitala zašto si se tako udesila.” ,,To nema veze s tim.” Ela se osmehnula, znajući da njenoj ćerki ništa nije moglo da promakne. „Treba da obavimo jedan važan posao pa nam je potreban svedok, za svaki slučaj...” „Sad si me već zaintrigirala.” „Posetićemo porodicu Marije Bartolini. Tamo je možda ostalo nešto od njene čipke. Vredi pokušati.” Pjero ih je povezao ka brdima u uglađenom automobilu koji je zadovoljno brundao periferijom Angijarija, nedaleko od mesta gde su posetili Bartolinijeve kod kojih se Rodi skrivao za vreme rata. Nastavili su da se penju strmom stazom, do malog zaseoka, skupine kamenih kuća koje su prianjale uz padinu brega. Kokoške i patke uspaničeno su se razbežale pred kolima, psi su počeli da laju, a ljudi su virili iza vrata. Pjero se raspitao gde živi porodica Kapreze i seljaci su uperili prstom ka sićušnom kućerku koji se, po svoj prilici, sastojao od samo jedne prostorije i stepeništa koje je vodilo na tavan. Neka žena u crnini otvorila je vrata, saslušala Pjerovo objašnjenje i pokazala im da uđu, raširivši usne u krezubi osmeh. Unutra je bilo tako mračno da su uspeli da nazru samo sto, peć i neku siluetu koja se meškoljila u uglu. Bila je to starica povijena napola. ,,To je Marijina majka, Alesija”, objasnio je Pjero. „Gluva je kao top, a ni vid je više ne služi. Žena, koja nas je dočekala, jeste njena snaha Katerina, supruga njenog pokojnog sina. Ona kaže da nikad nije upoznala svoju zaovu. Zamolio sam ih da nam pokažu nešto od Marijinih stvari, ali plašim se da starica uopšte ne shvata šta želimo.” Pjero se zaista trudio, ali situacija nije mnogo obećavala. „Da li imaju neke fotografije?”, upitala je Ela i zamolila Pjera da prevede njene reči. Katerina je pokazala na grubi zid prekriven crvenkastosmeđim portretima odavno upokojenih rođaka, muškaraca u uniformama i matrona u uštogljenim haljinama. Porodica je očigledno znala za bolje dane, ali sada su ostale samo dve udovice koje su se borile za goli opstanak, kao i tolike druge posle rata. U udaljenom uglu prostorije nalazila se fotografija neke devojke. Ram je bio ukrašen vencem od sušenog cveća, koji je podsećao na oreol. Ispod jednog kraja virila je razglednica sa slikom, koju je Ela odmah prepoznala. Srce joj je

mahnito zalupalo dok je kretala ka zidu, sluteći da je bila nadomak nečega o čemu do tada nije smela čak ni da sanja. Prvo što je primetila bile su Marijine oči, oči koje bi prepoznala bilo gde jer ih je toliko puta videla u ogledalu, a onda i oblik usana i uzano udubljenje iznad njih. Bilo je to isto ono lice koje ju je krasilo u mlađim danima i koje je sada krasilo Kler. Pjero se takođe zagledao u fotografiju. Povukao se za nekoliko koraka, s blistavim osmehom na licu, pažljivo odmeravajući Elu i njenu kćer. „Izgleda da vam čipka uopšte neće trebati. Pogledajte samo koliko vas tri ličite. Pogledaj, Katerina, i reci mi šta vidiš.” Katerina se osmehnula, skinuvši sliku sa zida i odnevši je starici. Savila se ka njoj i počela da joj viče na uvo. Obe žene su se prekrstile i zavrtele glavom, a onda su počele istovremeno i da se smeju i da plaču. Ela je osetila kako joj suze naviru na oči dok se spuštala na kolena pred staricom. „Nonna? Ja sam Marijina ćerka...” Njena baka je ispružila koščatu, sasušenu šaku. Ela se zagledala u Pjera, zahvalna na svemu što je učinio. Jedva je mogla da diše, zapanjena svojim otkrićem. Katerina je otrčala do kredenca da donese čaše i flašu vina. Kler je i dalje zaprepašćeno zurila u sliku. „Dakle, ovde je sve počelo”, promucala je. ,,Zadivljujuće.” Ela je klimnula glavom. Da, tu je bio početak svega, pomislila je, ali ne i kraj.

129 NJUJORK, DECEMBAR 1959. „Hajde, tata, obuci se. Nećeš valjda da zakasnimo? Treba da dočekamo goste”, brbljala je Pati, pokušavajući da nagovori svog oca da se razdvoji od kamina. „Hajde, obuci odelo i novu košulju. Napolju je hladno i treba dobro da se utopliš.” „Imamo još vremena”, mrmljao je Anđelo, nevoljno se pridižući sa stolice. Nije mu se išlo u pristanište da dočeka Kraljicu Meri koja je isplovila iz Sautemptona, pa neka su na njemu bili i Rodijevi rođaci. Zašto nije mogao da ostane tu, na toplom, i da njima prepusti da obave to što su naumili? Zar nije bilo dovoljno što će morati privremeno da se preseli u Patinu kuću da bi svi zajedno proveli Božić van grada? Zašto su morali toliko da komplikuju stvari? Još otkako su se jesenas vratili s putovanja, svi su pričali samo o tom odmoru u Italiji: koga su sve sreli, i šta su sve radili, i kako je bila prava šteta što on nije mogao da im se pridruži. Kuća je bila puna kitnjaste čipke i skupih staklenih suvenira. Zašto su mu stajali na muku? Bilo mu je krivo što je propustio to putovanje, a sada je, povrh svega, srce ponovo počelo da ga zafrkava. Bližila se zima i svaka koščica ga je bolela. Zar su hteli da ga

dokrajče? Zašto su toliko zapeli da ga odvuku na pristanište? Čoveku njegovih godina trebao je mir, a ne kuća puna dečurlije, koja su larmala na sav glas, i stranaca, koji nisu govorili nekim čudnim engleskim. U luci ga nije čekalo ništa osim tužnih uspomena. Zašto je morao da vidi taj brod? Svi brodovi su manje-više isti. Zašto naprosto nisu mogli da ga pokupe kada krenu za Springfild? Ili, još bolje, da ga ostave tu da se mrgodi do mile volje za svoj groš.

Međutim, Anđelo je, hteo-ne hteo, već bio spakovan u Rodijev karavan, stisnut među gomilama poklona, hrane i silnih tričarija koje je Ketlin pokupovala za praznik. Kada se okrenuo ka njoj, ona mu je veselo namignula. „Ove godine imaćemo Božić za pamćenje.” Šta je tu imalo da se pamti? Biće isto kao i svake godine. Ješće dok im hrana ne izađe na uši, i piće dok im se ne zavrti u glavi, a onda će se danima izležavati i rvati s lošom probavom, sve dok ne kucne čas da se vrate svojim poslovima, zaglibljeni u snegu koji mesecima neće okopneti. Koliko god da je voleo svoju suprugu i kćer, Anđelo je imao utisak da su ovog puta stvarno prekardašile. „Jesi li se lepo obrijao? Danas hoćemo da te vidimo u najboljem izdanju.” „Manite me bre!”, progunđao je Anđelo. ,,Po čemu je današnji dan tako poseban? Doduše, ako me strefi srčka dok budem čekao u pristaništu, imaćete valjan razlog da pamtite ovaj datum.” ,,I mi tebi želimo srećan Božić, tata!”, odvratila je Pati i prasnula u smeh. *** Ela i Kler naginjale su se preko ograde dok su čekale da brod uplovi u Njujoršku luku, zureći u Kip slobode i ostrvo Elis, zanemele pred prizorom koji se pružao ispred njih. Toliko toga se promenilo otkako su se vratile iz Italije. Kler je već studirala istoriju na Daramskom univerzitetu i trenutno se nalazila na božićnom raspustu. Ela se vratila u Ličfild, mada je znala, pošto je otkrila taj novi deo svog bića, da neće dugo ostati tamo. Selest, Arči i Selvin bili su oduševljeni otkrićem, a Rodi, Pati i Ketlin puni pažnje i razumevanja. Savesno su čuvali njenu tajnu dok ne kucne čas da je podele s čovekom koji je trebalo da zaokruži čitavu priču. Ela je želela da se ukrca na prvi avion i da što pre upozna svog oca, ali morala je da završi još neke narudžbine. Takođe joj je trebalo malo vremena da se navikne na svoj novi identitet i da na miru otkrije još neke činjenice o svom nasleđu. Časovi italijanskog išli su joj dobro. Poslala je uzorke na verifikaciju, koja je samo potvrdila ono što je već znala. Pati je iz Amerike poslala Marijin

nevestinski veo koji je poslužio kao dodatni dokaz da je svu tu čipku napravila ista osoba. Ela je u međuvremenu pažljivo iščitala spisak putnika s Titanika. Na palubi se nije nalazila nijedna žena iz Toskane, izuzev Marije Bartolini, koja se ukrcala s ćerkicom Alesijom Elizabetom. Na brodu nije bilo više nikoga ko bi odgovarao datom godištu ili opisu. Na svoju radost, Ela je takođe otkrila da je bila nekoliko meseci mlađa nego što je godinama verovala. Pjero Marčelini pokazao se kao dobar prijatelj u svemu što se izdešavalo. Prevodio je njena pisma Katerini i staroj Alesiji i prosleđivao poklone i fotografije koje im je slala iz Engleske. Zapravo, Pjero je bio mnogo više od prijatelja, ali to će morati malo da pričeka. Bio je to trenutak koji je tako dugo čekala. Međutim, dok se naginjala preko ograde, upijajući prizore i zvuke koji su lebdeli nad morem, pomislila je na ono prvo putovanje, kada je tu stigla u naručju nepoznate žene, u pozajmljenoj odeći, na najtužnijem brodu koji je 1912. Godine uplovio u Njujoršku luku. Nije mogla da prođe tako blizu mesta gde je Titanik poslednji put primećen a da se ne pomoli za sve izgubljene duše, za svoju majku i pomajku, i svemoguću ljubav koja je dovela do tog čudesnog raspleta? Ono što je Mej uradila bilo je učinjeno iz ljubavi i Ela joj je odavno oprostila, baš kao što je oprostila i Entoniju što ju je napustio. Sve je to pripadalo prošlosti. Bilo je to dugo emocionalno putovanje, koje će danas dostići vrhunac. Ela je zadrhtala od pomisli da će uskoro upoznati svog pravog oca. Toliko puta je zamišljala taj trenutak, uvežbavajući ono što će mu reći. Da li će Anđelo biti razočaran? Ili možda zbunjen, ili sumnjičav? Nadala se da to neće biti preveliki šok za njega. Tajna se sve vreme skrivala u čipki. Trebao joj je čitav život da otkrije ko je stvarno bila, život ispunjen čudnim događajima koji su se na kraju prepleli poput niti na komadu čipke. Kapetan Smit spasao je jednu bebu, Mej ju je prisvojila, a Anđelo se nikad nije odrekao nade. Frenk je žrtvovao život za Rodijevu slobodu i spojio ga s Pati. Elina životna priča bila je satkana od svih tih isprepletanih niti. A sve je nekada davno počelo s tim čipkastim cipelicama.

Anđelo je isprva ravnodušno zurio u veliki brod, ali kada mu je nozdrve zagolicao miris pristaništa, motornog ulja i zagušljivih isparenja, kada je čuo krike galebova i buku koja je dopirala s dokova, u njemu je ponovo oživeo onaj strašni osećaj bespomoćnosti i očaja. Zašto su ga naterali da dođe kada su znali da će ga to uznemiriti? Zašto ti gosti iz Engleske nisu mogli da doputuju avionom? Stajao je između Ketlin i Pati koje su ga brižno držale ispod ruke. Osećao je kako mu se noge lede dok reka putnika kulja iz dolaznog terminala. Putnici su mahali rukama, osmehivali se i hitali u susret svojim rođacima, isto kao i pre

mnogo godina, kada je stajao na istom tom mestu, skamenjen od beznađa. Ovoga puta je bar prisustvovao srećnijem iskrcavanju. „Eno ih, tata!” Ugledao je lepu, dostojanstvenu ženu, koja je nosila bundu i ružičasti šal. Pored nje je koračala devojka u štofanom kaputu, ljupka tamnokosa curica s konjskim repom, koja se osmehivala kao da ga je poznavala. U njenom osmehu bilo je nečega što ga je na nekog podsetilo, nečega toplog i poznatog. „Tata, ovo su Ela i njena ćerka Kler, naše gošće iz Engleske. Ela ima nešto za tebe.” Pati ga je ćušnula ka njima. Žena se osmehnula i izvadila paketić iz tašne. „Verujem da vi imate drugu”, rekla je zagledavši mu se pravo u oči. „Jedna cipelica ništa ne vredi jer se ljudi rađaju s dve noge”, šaljivo je dodala. Anđelo je opipao cipelicu, zbunjeno se okrenuvši ka Ketlin. „Šta je ovo? Otkud njoj moja cipelica?” ,,To nije tvoja cipelica. Tvoja je kod kuće. Doneli smo Frenkijevu cipelicu kad smo se vratili iz Italije, sećaš se?” Anđelo se tada okrenuo ka Elinoj kćeri. Srce mu je mahnito lupalo dok je posmatrao crte njenog lica, kao da su neki davno zaboravljeni obrisi počeli da se izoštravaju, kao da je neka izbledela fotografija oživljavala pred njegovim očima. „Ona ima Marijino lice. Obe tako ličite na nju. Gospode, da li je to istina? Može li da bude istina? Alesija? Svih ovih godina sam se nadao. Jesi li to stvarno ti?” Ela se blistavo osmehnula. „Nadam se... verujem da jesam.” Osetio je kako njegova kćer svija ruke oko njegovih ramena i kako mu suze teku niz obraze. Pati i Ketlin su se diskretno povukle. Anđelo se ponovo okrenuo ka njima. ,,Vi ste znale za ovo?” Ketlin je klimnula glavom i blaženo se osmehnula. „Hteli smo da ovo bude iznenađenje. Bila je potrebna čitava večnost da vas sudbina ponovo spoji. Zar je vaš susret mogao da se odigra na boljem mestu od ovog ovde, gde je sve počelo?” „Ali kako?”, promucao je Anđelo. „Kako se desilo ovo čudo?” Njegove dve kćeri uhvatile su ga podruku i povele ka kapiji, ka blistavoj zimskoj svetlosti. „To je duga priča, tata. Trebaće nam malo vremena.”

BELEŠKA AUTORKE

Samo neki nagao i nepromišljen čovek mogao bi da se usudi da iznese konačan sud o svemu što se dešavalo te neverovatne noći kada je Titanik potonuo. VOLTER LORD, IZ KNJIGE NOĆ ZA PAMĆENJE

Ova priča nastala je na osnovu pomnog iščitavanja pisanih svedočanstava u kojima su zabeležene ispovesti preživelih putnika s Titanika o iskustvima iz spasilačkih čamaca i ostalih događaja. Neki od njih tvrdili su da je kapetan E. Dž. Smit spasao neko dete iz talasa, ali to nikada nije zvanično dokazano. Međutim, ako je stvarno bilo tako, moguće je da je to donekle ublažilo nagli pad njegove reputacije, što je malo kasnije, u julu 1914. godine, podstaklo žučnu raspravu povodom otkrivanja njegovog spomenika u Ličfildu. Nastojanja da otkrijem što više o Titaniku i njegovim putnicima povela su me na dugo putovanje, od Nacionalnog pomorskog muzeja u Liverpulu, u kojem sam, između ostalog, rođenim očima videla medalje koje su, kao što opisujem u svojoj knjizi, uručene posadi spasilačkog broda Karpatija, pa sve do Muzeja Američkog istorijskog udruženja za očuvanje sećanja na Titanik u Indijan Orčardu u Springfildu, Savezna država Masačusets, svojevrsnog svetilišta gde se nalaze brojne intimne relikvije koje su donirale porodice nastradalih putnika. Zahvaljujući osnivačima Edvardu i Karen Kermudi, to mesto se odlikuje čudesnom i izuzetno upečatljivom atmosferom. Zahvaljujem brojnim entuzijastima i vrsnim ekspertima za ovu temu, koji su mi revnosno pozajmljivali literaturu i iznosili različite teorije o tome šta bi se desilo da je onaj misteriozni brod pritekao u pomoć Titaniku i njegovim putnicima. Takođe, zahvaljujem mom prijatelju Dejvidu Krolu, koji je sa mnom podelio svoje knjige i ideje; svom sinu Džošu Viginu, koji me je vozio po Istočnoj obali, vršljao po ostalim relevantnim američkim muzejima i pomogao mi da odem u kratku posetu Akronu; svom večno strpljivom mužu Dejvidu, koji je uvek držao kameru u pripravnosti; Margaret Brodvel, koja me je znalački sprovela kroz istoriju Ličfildskog teološkog koledža; i svim prijateljima iz Ličfilda za ukazano gostoprimstvo: istraživački rad često natera čoveka da ožedni!

Mada ova knjiga predstavlja puku fikciju, i mada su glavni likovi u potpunosti izmišljeni, trebalo mi je prisustvo mnogih stvarnih putnika, članova posade, katedralnih sveštenika i rođaka koji se pojavljuju u epizodnim ulogama. Čuvena Nepotopiva Margaret Braun i Kapetan E. Dž. Smit dobili su zasluženo mesto na ovim stranicama, baš kao i imaginarna poseta kapetanovoj ćerki Helen Melvil Rasel-Kuk (rođenoj Smit). U knjizi se takođe pojavljuju i Melin sin, zapovednik vazduhoplovne eskadrile Sajmon Rasel-Kuk, koji je poginuo 1944. godine, i njegova sestra bliznakinja, pokojna Prisila Fips. U svakom od pomenutih slučajeva nastojala sam da se pridržavam poznatih činjenica o stvarnim ličnostima koje sam uvrstila u ovu priču. Naravno, nigde nema dokaza da su se događaji koje opisujem stvarno desili, ali to nipošto ne znači da, uz blago prilagođavanje biografskih i hronoloških podataka, ti događaji nisu bili mogući... U svakom slučaju, osećam se dužnom da napomenem da eventualne greške u naraciji koje se tiču stvarnih ličnosti idu na dušu isključivo meni. Za dodatne informacije o Helen Mel Smit treba da zahvalim Džonu Pladisu i njegovom članku objavljenom u časopisu Američkog istorijskog udruženja za očuvanje sećanja na Titanik, Commutator, tom 17,1992. Takođe dugujem zahvalnost autorima dela iz kojih sam preuzela neophodne informacije: The Man Who Sank the Titanic? The Life and Times of Edward f Smith, G Cooper, 2nd edition, Cotes Heath, 1998; Rubbers Home Town, Hugh Allen; Lichfield in the First World War, The Diaries of W. E. Pead; The History of St Matthew’s Hospital Burntwood, David Budden 1989; Memories of A Cathedral City, Cuthbert Brown, 1991. Universal Aunts, Kate Herbert-Hunting, 1986; No Moon Tonight, Don Charlwood; The Cinderella Service: RAF Coastal Command, Andrew Hendrie; A Small place in Italy, Eric Newby. On the U.S. Chaplains Corps: Soldiers of God, Christopher Cross, 1945. Čitaocima koje zanima ova tematika takođe bih preporučila da svrate do Ličfildskog arhiva, gde se nalazi izvanredna kolekcija podataka o Titaniku i gde sam, između ostalog, pročitala izveštaj o otkrivanju spomenika kapetanu Smitu, koji je objavljen u Ličfild merkjuriju (Lichfield Mercury). Nešto kasnije, kada sam stigla do dela gde čipka postaje značajan element priče, veliku pomoć pružile su mi Odri Pemberton i članice Čipkarskog udruženja iz Sijetla, koje su me uputile u proces izrade čipke. Kasnije sam otišla i do Sansepolkra u Italiji, gde sam posetila divan Muzej čipke, koji su otvorili specijalno za mene. Veliko hvala Lejli Rigučini (predsednici udruženja Associazione Il Merletto nella citta del Piero) i Ani Nespoli. Njihov entuzijazam i predusretljivost ne znaju za granice; mada moj italijanski nije baš sjajan, njih dve su uspele da pronađu baš ono što mi je trebalo, i mnogo više od toga. Tu posetu su mi velikodušno omogućili moj brat i snaha, Kris i Keris Vigin, koji su nam na raspolaganje stavili svoju kuću u Toskani. I tako sam jedne zime, okružena snežnim nanosima, stvorila okosnicu ove priče i pokazala je svojoj urednici Maksin Hičkok, koja je iznela nekoliko čudesnih sugestija i ohrabrila me da, uz njeno besprekorno redigovanje,

dopustim svojoj mašti da se razmahne. Takođe zahvaljujem Džesiki Lik i kompletnoj ekipi iz Izdavačke kuće Sajmon i Šuster, baš kao i mom agentu Džudit Merdok, koja mi je pružila šansu i podstakla me da istražim jednu od najvećih drama XX veka. LIJA FLEMING KRIT, 2011.

Dorothy555 & kokica