Le korbizije

*Ovde unesite naziv Vase škole , na primer Elektrotehnička škola Nikola Tesla, Zrenjanin

MATURSKI RAD

Tema :

Le Korbizije

Profesor-mentor: *ime mentora

Učenik: *Vase ime, razred

Maj, 2010. SADRŽAJ Maj, 2010.......................................................................................2 UVOD............................................................................................3 1 MODERNA ARHITEKTURA...............................................................4 2 ŽIVOT I DELA................................................................................5 2.1 Evropa kao učionica..........................................................................5 2.2 U potrazi za "Novim duhom" u Parizu.................................................6 2.3 Na uzglavlju bolesnih gradova...........................................................8 2.4 Iznenađenja u poznim godinama........................................................9 2.5 Dualitet i mnogostranost...................................................................9 2.6 Od skandala do priznanja................................................................10

3 UTICAJ NA DRUGE UMETNIKE.......................................................10 ZAKLJUČAK..................................................................................11 LITERATURA.................................................................................12

2

UVOD Le Korbizje (fr. Le Corbusier) ili samo Korbizje - pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (fr. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (fr. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje se rodio u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima, a mati muzičarka. Počeo je rano slikati i učiti graverski zanat. Sa četrnaest godina počeo je pohađati umetničku školu, ali uskoro se posvetio arhitekturi. Godine 1902. na Međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao suosnivač purizma.

3

1 MODERNA ARHITEKTURA Modernistička arhitektura je vrlo širok pojam koji obuhvata mnoge stilove i građevine sa sličnim karakteristikama u arhitekturi, primarno je pojednosavljenje forme i odstranjivanje dekoracije. U 40.- tim godinama ove građevine su bile ujedinjene u internacionalni stil. Može se smatrati da se modernizam razvijao od oko 1918. – 1975. godine i ova arhitektura se zasnivala na novoj metodi stvaranja koja se odvodila od forme, funkcije i konstrukcije. Naziv „modernizam“ je odvođen iz francuskog jezika koji obeležava savremenost pod ovim pojmom se kod nekih istoričara umetnosti podrazumeva i postmoderna arhitektura. Ovakav termin koristi se u nekim zemljama kojim se obeležava umetnost secesije koja se u raznim zemljama javlja pod različitim imenima. Neki istoričari vide evoluciju moderne arhitekture kao socijalni rad koji je blizu povezan sa projektom modernosti i rezultat je društvenih i političkih revolucija. Drugi je vide kao primarno upravljanje tehnoločkih i tehničkih mogućnosti i razvoja i dostupnost novih materijala kao čelik, gvožđe, beton i staklo i vide savremene zgrade kao deo industrijske revolucije. Kristalna palata Josef Pakstona na izložbi 1951. jeste rani primer a možda najbolji je primer neboder u Čikagu koji je realizovao Luis Saliven 1890. godine. Drugi opet istoričari umetnosti smatraju nastupanje moderne arhitekture u vezi sa reakcijom na elkekticizam i istoricizam 19. veka. Bilo ko da je od njih u pravu oko 1900.- te godine mnogi arhitekti po celom svetu razvijali su nove tendencije u arhitekturi u vezi sa novim tehnoločkim mogućnostima. Rad Luis Salivena u Čikagu, Viktor Horta u Briselu, Antoni Gaudija u Barceloni, Oto Vagnera u Beču može da se obeleži kao borba starog i novog u arhitekturi.1 Velika trojka obično raspoznavana kao Le Korbizje u Francuskoj, Ludvig Mis van der Roe i Valter Gropijus u Nemačkoj koji su obadva bili i direktori Bauhausa jedne od mnogih evropskih škola koje su usmeravale tradicije u umetnosti i zanatima. Frenk Lojd Rajt je uticao na karijere evropskih modernista i ako je on odbio da se u njih svrstava svojom organskom arhitekturom u kojoj je odredio teoriju i principe. U 1932. godini došla je važna MOMA izložba kao prikaz savremene umetnosti čiji su organizatori bili Filip Džonson i Henri- Rusel Hičkok i koji su prikazali trendove savremene arhitekture koja je niti zblizila i upoznala svet sa probijanjem t.z. internacionalnog stila u arhitekturi. Sa Drugim svetskim ratom mnogi važni arhitekti bauhausa su otišli u SAD i tamo nastavili rad. Moderni oblakoderi rešeni su na jednostavan način bez dekoracije i primenjuju nove materijale, kao čelik, staklo i beton. Stil je postao najviše evidentan u dizajnu oblakodera. Kritičari međunarodnog stila su izjavljivali da njihova oštra pravougaona geometrija nije primerena za ljude. Le Korbizje je opisao zgrade kao „mašine za stanovanje“ali ljudi nisu mašine i ne žele da žive u mašini. Tokom sredine veka neki arhitekti su započeli eksperimente sa organskom arhitekturom i ovom formom su došli do ljudskijeg odnosa u svojim rešenjima. Srednji modernizam veka ili organski modernizam bio je 1

Kenet Frempton, Moderna arhitektura, Orion Art, Beograd, 2004.

4

prihvaćen zbog njegove prirode koja se okreće ka igri. Alvar Alto i Ero Sarinen bili su dva najplodnija arhitekta u ovom pokretu koji je uticao na modernu arhitekturu savremenika. Moderna arhitektura je tokom 60.-tih godina izgubila svoj smisao i bila je potisnuta nastupanjem postmoderne arhitekture. Period kristalizacije modemizma, koji se odvijao u vremenu između dva svetska rata, posmatra se na tri načina: kroz stvaralaštvo vodećih ličnosti modernizma, kroz pojavu i rast velikih pokreta: futurizma, kubizma, ekspresionizma, de stajla, bauhausa, purizma, nove objektivnosti i konstruktivizma, ali i kroz razvoj sasvim oprečnih ideoloških i likovnih opcija, kao što su nastavak neoklasične tradicije, arhitektura totalitarnih režima i Art Deco. Modema arhitektura bila je rezultat uklapanja idealizovane vizije društva, zasnovane na nadanjima pobuđenim brojnim tehnološkim probojima, i realnosti kao proizvoda nagle industrijalizacije. Ona je bila suočena sa rešavanjem mnogih novih arhitektonskih programa i stvarala je modele za masovnu stambenu izgradnju, institucije poslovanja, društvene servise, složena komunikaciona čvorišta, a rešavala je i probleme velikih urbanih sistema. Iako su načinile drastičan raskid sa neposrednom prošlošću, arhitekte avangarde nikada nisu odbacivale istoriju samu po sebi, već isključivo njeno izveštačeno korišćenje. U njihovim delima postoji kontinuitet sa arhitekturom udaljenih perioda prošlosti shvaćeno i reinterpretirano na potpuno nov način.

2 ŽIVOT I DELA Malo je arhitekata, sa mogućim izuzetkom Adolfa Losa u jednom periodu i Frenka Lojda Rajta tokom čitavog njegovog života, koji su poput Le Korbizijea u sebi otelotvorili nade i razočaranja industrijskog doba, a još je manje onih koji su u tolikoj meri razbesneli i zapre-pastili svoje savremenike. Sarkazam i kleveta pratili su Le Korbizija skoro čitavog života i postao je jedan od retkih arhitekata čije je slavno i nadaleko poznato ime biio sastavni deo svakodnevnog života običnih Ijudi. Izmedu kuće Fale sagradene od 1906. do 1907. godine i posthumnih projekata, njegovi radovi koji se neprekidno protežu kroz šest decenija, ne pre-staju da zadivljuju. Le Korbizije je projektovao 75 zdanja u 12 zemalja i 42 velika urbanistička plana. Za sobom je ostavio 8.000 crteža, više od 400 slika i fotografija, 44 skulpture i 27 nacrta za tapiseriju. Pored obimne poslovne korespondencije, napisao je 34 knjige ukupne dužine oko 7.000 strana i na stotine novinskih članaka. Le Korbizije je dostigao punoletstvo u periodu kada su automobili i avioni postajali uobičajeno prevozno sredstvo, tako da je on bio jedan od prvih profesionalnih arhitekata koji su radili na nekoliko kontinenata istovremeno, nametnuvši se kao medunarodno priznat arhitekta daleko ispred svih ostalih. Medutim, zahvaljujući litografiji i modernoj štampi postao je i javna ličnost čije su najrazličitije opaske često izazivale pometnju. Ovaj sveprisutni čovek, uvek spreman da iznova menja svoje javno lice, ujedinio je u sebi sve tenzije 20. veka, zaveštavši nam u isto vreme delo jedinstveno po svojoj kompleksnosti.

2.1 Evropa kao učionica La Šo-de-Fon, grad u Švajcarskoj Juri u kome je Šarl Eduar Žanere roden 1887. godine -pseudonim Le Korbizije usvojio je tek 1920. godine - bio je toliko okrenut proizvodnji satova da je 5

Karl Marks jednom za njega rekao da je "jedna velika fabrika satova". Interakcija između industrije i vizuelnih umetnosti ovde je stvorila osnovu za Žanereove profesionalne aktivnosti. U tom okruženju Ijudi su verovali u edukativne vrline geometrijske fbrme, osnovne komponente Frebelovog učenja kojem je Žanere bio izložen kao dete, kao i mladi Frenk Lojd Rajt 20 godina ranije. U lokalnoj umetničkoj Školi koju je vodio slikar Šarl L'Eplatenje i koja je bila prožeta idejama Džona Raskina i pokreta Arts and crafts, ovaj mladić se od kurseva na kojima je trebalo da nauči duborez, tesanje i graviranje kutija za satove postepeno okretao arhitekturi.2 Ipak, nebrojena putovanja po Evropi i šire, na koja je išao čtavog zivota, imala su presudan uticaj na njegovo obrazovanje. Na izrazito personalizovanoj mapi Evrope koju je nacrtao Le Korbizije nalaze se tri vrste lokacija koje je posećivao izmedu 1907. i 1912. godine: kultumi, industrijski i folklorni centri. Na svom prvom putovanju posetiojeToskanu gde je uradio sup-tilne akvarele zgrada u Pizi Sijeni i Firenci. Težio je da pronikne u misterije "jezika kamena", zainteresovao se za dekor, kao i za neobične zgrade kao što je kartužijanski manastir u Val d'Emi. Zatim je otputovao u Beč i Pariz gde mu je Ežen Grase, umetnik koji je izrađivao plakate, pričao o eksperimentima braće Pere koji su "stavljali beton sa gvozdenim šipkama u drvene kutije". Čim je pogledao Žanereove skice, Ogist Pere ga je zaposlio na 15 meseci u svom birou. u prizemlju ikonoklastične zgrade u rue Franklin, br. 25a. Učestvovao je u projektu Oranske ka-tedrale, a 1908. godine projektovao je lovački dom La Solou Solonji u centralnoj Francuskoj. Per je pomogao ovom mladiću da razvije svoj ukus i upoznao ga sa vijaduktom CarabitCustava Ajfela na centralnom masivu, kao i sa zgradama Anatola de Bodoa i Anrija Sovaža u Parizu i Tonija Garnijea u Lionu. U Parizu, gde je živeo u jednoj sobi na tavanu u rue Quai Saint-Michel, Žanere je 1908. godine čitao knjige Tako je govorio Zaratustra, Fridriha Ničea, kao i Život Hristov, Emesta Renana i Slavni Prosvetitelji Eduara Šurea, knjigu koja uzdiže proroke, poklon od L'Eplatenjea. Ničeovski imperativ "Postani ono što jesi!" postaće njegov moto. Nakon toga L'Eplatenje ga šalje u Nemačku da proučava inovacije u dekorativnim i industrijskim umetnostima i da napiše knjigu pod naslovom La Construction des villes, čiji je cilj kritika lokalnih ideja i projektovanja. Poput Valtera Gropijusa i Misa van der Roea, radio je sa berlinskim arhitektom Peterom Berensom, zatim se pridružio njegovom bratu Albertu, zajedno sa švajcarskim koreografom Žakom Dalkrozom, u vrtnom naselju Helerau u blizini Drezdena, gde je otkrio rigorozni neoklasicizam Hajnriha Tesenova, arhitekte brojnih zgrada i festivalskog teatra te reformističke zajednice. U Minhenu upoznaje pisca Vilijema Ritera koji mu pomaže da pomiri razlike izmedu germanske i latinske kulture. Riter, koji je bio dobro upoznat sa slovenskim svetom, savetuje ga da putuje dalje na istok, što je Žanere i učinio. Na svom putovanju prvo je posetio Prag, zatim Srbiju i Bugarsku, gde je crtao ruralne gradevine. Ovo putovanje imalo je dve okosnice, jedna je bila u Konstantinopolju, druga u Atini. Fascinirao ga je urbani horizont otomanskog glavnog grada i uradio je bezbroj crteža grada i kuća na strmim padinama brda. Na Akropolju, Žanere se divio arhitektonskom ansamblu koji će na njemu ostaviti neizbrisiv trag. Nakon Grčke, otkrio je Pompeju, zatim Rim i čarobnu prirodu koja okružuje Hadrijanovu vilu u Tivoliju.

2.2 U potrazi za "Novim duhom" u Parizu Kao reakciju na uništavanje delova okupirane Francuske 1914. godine, zajedno sa inženjerom Maksom di Boaom razvija kuću "Dom-ino" (naziv je nastao od latinskih reči domus (kuća, dom) i 2

Žan-Luj Koen, Le Korbizije, TACHEN/IPS, Beograd: IPS Media, 2006

6

innovatio (novina, promena). Obično grupisane u redove, u obliku slova L ili U, kao domine, pre svega zahtevaju konstrukciju u kojoj se kombinuju betonski stubovi i ploče i na taj način ostavljaju najveći broj mogućnosti za dizjan fasade i konfiguraciju osnove. Putem pisama Žanere ostaje u bliskoj vezi sa Pereom i počinje da piše (ali nikad ne dovršava) delo France-Al-lemagne, knjigu koja je Francuskoj davala primat u novom arhitektonskom pokretu. Provodi 1915. godinu razmišljajući o crtežima i planovima u knjigama o urbanizmu i vrtovima, sa ciljem da dovrši svoju knjigu La Construction des villes, koju će na kraju ostaviti nedovršenu.

Slika 1. Kuća „Dom-ino”, 1914. Perspektiva Žanare se 1917. godine nastanjuje u Parizu, odlučan da osvoji taj grad. U početku vodi dvostruki život arhitekte i intelektualca. Jedini projekat koji sprovodi u delo je vodeni toranj sa neoklasičnim detaljima, smešten u vinogradu u Podensacu u Bordou. Isfrustriran svojim radom, počinje da preispituje posleratne socijalističke pokrete i da staje na stranu reformatorski orijentisanih poslodavaca. Preko Perea upoznaje slikara Amedea Ozenfana, urednika časopisa L'Elan, koji mu vraća veru u njegove sposobnosti kao slikara. Zajedno izlažu svoja dela 1918. godine u galeriji Thomas u Parizu. Kao propratni materijal uz izložbu, Ozenfan i Žanere objavljuju rad Apres le cubisme, manifest u kojem izlažu donekle dvosmislene ideje o estetici Godine 1920., zajedno sa pesnikom i promoterom dadaizma Polom Dermeom, Žanere i Ozenfan objavljuju L'Esprit nouveau (Novi duh), "ilustrovani internacionalni časopis o savremenim dešavanjima", ujedno i forum za njihoveteorije i kritičke radove. Naziv časopisa pozajmljen je iz jedne pesme Gijoma Apolinera. U 28 brojeva ovogčasopisa, od kojih je poslednji izašao 1925. godine, Ozenfan i Žanere, koji je u prvom broju usvojio pseudonim Le Korbizije (koji podseća na ime njegovih predaka Lekorbezije i možda na ime slikara Le Fokonijera), dobili su priliku da pišu o tekućim dogadajima u oblasti politike, umetnosti i nauke. Vizuelni svet Novogduha ličio je na platna koja je oslikao Žanere posle 1919. godine. Zahvaljujući Ozenfenu upoznao je umetnike kao što su Huan Gris, Fernan Leže i Žak Lipčic i posećivao važne prodajne izložbe Kanvajlera i Uhdea, na kojima je ku-povao radove kubista za bankara iz Bazela Raula La Roša. Kao deo projekta "povratak redu" započetog tokom rata, Ozenfan i Žanere tražili su pročišćen, rafiniran jezik, poput jezika koji je koristio kubizam, ali su odbacivali distinkciju izmedu umetnosti i svakod-nevnih predmeta, kao i bilo kakve dekorativne tendencije. Da bi naglasili formalne konstante konstruisali su svoje slike od skupova tipskih objekata: zakrivljene površine buteljki, kafanske čaše, gomile tanjira, gitare i cevi ulazili su u dijalog sa pravougaonim oblicima knjiga i kocki. 7

Časopis je imao internacionalnu čitalačku publiku i u njemu je Le Korbizije objavio nekoliko članaka koji će kasnije postati deo antologija kao što je Vers une architecture iz 1923. godine. Godine 1925., obajvio je dela Urbanisme, L'Art dćcoratif d'aujourd'hui i La Peinture moderne koja je pisao u saradnji sa Ozenfanom. Poslednji broj Novog duha, br. 29, pretvoren je u Almanah moderne arhitekture 1926. godine. Delo Vers une architecture ubrzo je prevedeno na nemački i engleski i smelim poredenjima povezalo je mehaničkr svet i svet umetnosti otvarajući čitalaštvu, koje se nije sastojalo samo od arhitekata, mogućnost za novi pravac razmišljanja. Dovodeći u vezu Partenon sa Delaž automobilima, Le Korbizije sugeriše da se lepota kamena koji je uobličio vajar može porediti sa kamenom uobličenim "mehaničkom rukom".3

Slika 2. Crkva Notr Dam, 1951.-1955. Ronšan, Francuska

2.3 Na uzglavlju bolesnih gradova Dvadesetih godina 20. veka njegovi arhitektonski projekti razvijali su se u dva potpuno različita pravca. Sa jedne strane nastavio je studiju serije "Dom-ino" započetu 1914. godine. Sa druge strane Le Korbizije je radio - uporedo sa projektima zgrada naglašenog ekonomičnog pristupa - projekte na specifičnim lokacijama za nekonvencionalne dobrostojeće klijente koji su do njega dolazili preko Novog duha ili izložbi. Kao čovek i arhitekta sklon provokacijama, Le Krobizije ubrzo postaje ikonoklastični urbanista. Za sloganima iz dela Vers une architecture usledili su oni izdela Urbanisme, u kome odbacuje "koridorsku ulicu". Dovodeći u pitanje "medicinski" pristup prema kome su evropski urbanisti smatrali da će izlečiti "bolesti" velikih gradova, za-govarao je radikalan "hirurški zahvat" udaljavajući se od sopstvenih ideja o lepom. Naoružan svojim prvim manifestima, održao je nebrojeno mnogo predavanja po Evropi. Mnoga od ovih putovanja završavala su se tako što je započinjao rad na novom planu. Godine 1930. sovjetske vlasti konsultovale su ga oko pitanja decentralizacije ustanova za rekreaciju. Njegov "odgovor Moskvi", kasnije nazvan "La Ville radieuse" (Ozareni grad) uključio je prostor za industrijsku proizvodnju, što je predstavljalo novinu u njegovim planovima. Gradski administrativni centar sada je jasno odvojen od stambenog dela, koji je on zamislio kao "zeleni grad". Predavanja koja je održao na svojoj turneji po Južnoj Americi u jesen 1929. godine u potpunosti su transformisala njegovu percepciju gradova i predela. Nije ih više otkrivao iz 3

Le Korbizije, Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd, 1997, 1999.

8

perspektive tla nego iz aviona. Njegova fascinacija aeronaut'tkom koja se vidi u njegovoj ilustrovanoj knjizi Aircraft (Vazduhoplovstvo) objavljenoj na engleskom jeziku u Londonu 1935. godine, često ga je navodila da koristi ovo prevozno sredstvo. Zadivljen prizorom pampasa i velikih južnoameričkih reka, skicirao je planove za Buenos Aires, Montevideo i Sao Paolo, za kojima je usledio plan za Alžir.

2.4 Iznenađenja u poznim godinama Uz šezdeseti rodendan iza sebe, uživajući u svetskoj slavi, Le Korbizije započinje jedan novi život. U njegovim očima rekonstrukcija Evrope bila je neuspešna isto koliko i izgradnja sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku, bazirana na njegovim idejama, ali sprovedena u delo od strane drugih - zbog čega je izjavio da su mu "oduzeta sva prava, kao da živi u šumi" - jer on nije uspeo da sprovede u delo ni jedan od svojih urbanističkih planova. Ipak, uspeo je da sagradi prvi stambeni blok pod nazivom Uniti d'habitation u Marseju, prototip jedne od velikih stambenih zgrada sa kojima se poigravao još od 1922. godine. Počeo je da vaja uz pomoć stolara Džozefa Savina 1946. godine, a zatim da pravi nacrte za tapiserije 1948. godine; takode razvija svoju teoriju o "sintezi velikih umetnosti". Raskidajući sa veličanjem tehnološke estetike, težio je da kreira "neiskaziv prostor", arhitektonsku sintezu koja je išla dalje od inženjerskih analiza. Uradio je sve što je u njegovoj moći da svom radu da veću koherentnost fbrmulišuč "Modubr", sistem univerzalnih proporcija baziranih na zlatnom preseku i Ijudskim proporcijama, na koji će se oslanjati svi njegovi projekti do 1965. godine. Kada je izmedu 1951 - 55. godine dobio ideju za skulpturalnu crkvu Ronšan, a zatim ponovo, kada je u istom periodu koristio vernakularne sisteme gradenja za Kuće Žaul, šokirao je sve one koji su ga svrstavali medu belu estetiku i tomove iz dvadesetih godina 20. veka zasnovane na platonovim idejama. Zahvaljujući poverenju koje je u njega imao indijski premijer Džavaharlal Nehru, konačno je uspeo da projektuje ceo grad Ćandigar ni iz čega i da realizuje administrativne zgrade Pendžaba. U isto vreme sagradio je dve kuće i zgradu u Ahmedabadu, iskoristivši priliku da pametno iskoristio klimu i svetlo Indije kombinujući h svojim omiljenim temama.

2.5 Dualitet i mnogostranost Tokom svoje duge karijere Le Korbizije je bio čuven po zdanjima Unite d'habitation (Marsej blok) i crkve Ronšan, kao i po oštrim komentarima koji mu nikada nisu neodstajali i koji će poprimati sve melanholičnije tonove kako godine budu prolazile. Međutim, ako neko želi da рronikne u njegovu ličnost iz perioda dvadesetih godina 20. veka, bitno je reći da je on bio i majstor, slikar - iako je smatrao "da su ga slikari profesionalci odbacili” - kritičar i esejista, reporter i dekorater. Svoju dobro zaokruženo javno lice neprestano je menjao. U jednom pismu iz 1926. godine otkriva unutrašnji dualitet "Le Korbizije je pseudonim. Le Korbizijese bavi arhitekturom i to je sve. On traži nemotivisane ideje... On je entitet koji nema veze sa težinom krvi i mesa. On nikada ne sme (ali da li će mu to uspeti?) da oslabi. Eduar Žanere je čovek od krvi i mesa koji je prošao kroz sve one blistave i očajne avanture jednog prilično turbulentnog života, Žanere slika, jer iako nije slikar, slikarstvo mu je oduvek bila strast i oduvek je slikao." Ovaj dualitet je ono zbog čega su njegove najradikalnije građevine zanimljive i ono što daje dubinu njegovim slikama. Krug u kome se Le Korbizije razvijao sastojao se od Ijudi različitih generacija, počevši od očinskih figura kao što su L'Eplatenje i Ogist Pere, slučajno samo deset godina stariji od Le Kor9

bizijea, Petera Berensa, kome će Le Korbizije okrenuti leda i minhenskog arhitekte Teodora Fišera, prema kojem je do kraja života izražavao veliko poštovanje i privrženost. Njegovi kontakti sa Mizom van der Roeom bili su sporadični, dok su sa Valterom Gropijusom bifi nešto inten-zivniji. Le Korbizije je podržavao program Bauhausa i učestvovao je, zajedno sa Gropijusom, na Međunarodnom kongresu moderne arhitekture (CIAM) izmedu 1928. i 1959. godine, da bi promovisao radikalne ideje medu medunarodnom elitom. Ciriški istoričar umetnosti i generalni sekretar CIAM-a Zigfrid Gidion bio mu je blizak prijatelj, ali njegovi odnosi sa nekim od francuskih članova CIAM-a, kao što je Andre Lursat, bili su problematičniji. Neki kontakti u inostranstvu bili su mu takode bitni, kao što su oni sa Aleksandrom Vesninom i ruskim konstruktivistima 1928. godine, sa Luciom Kostom i mladim arh'rtektama iz Ria, Oskarom Nimejerom i Alfonsom Eduardom Reidijem u Brazilu. Le Korbizijeov odnos sa Frenkom Lojdom Rajtom, sa čijim se radovima upoznao u veoma ranoj fazi, uvek je bio na distanci.4

2.6 Od skandala do priznanja Od trenutka kada se Novi duh probio na svetsku scenu, Le Korbizije je' postao javna ličnost. tačnije velik broj javnih ličnosti u jednoj. Pre nego što su njegpvi prvi proje'kb' potakli ruske vode da u njemu vide "epitom modernog čoveka", njegovi ikonoklastični članci prvo su od njega napravili ničeovskog pobunjenika, a zatim nihilističkog uništitelja. Salvador Dali ga je ismevao, a antikomunistički nastrojeni kritičari nazivali su ga "trojanskim konjem boljševizma". Posle 1945. godine, u očima onih koji su kritikovali njegov projekat Unitćd'habitation (Marsejski blok), bio je "ludak" ili "surovi čovek" neobradenog betona. Istoričar umetnosti Pjer Frankastel kritikovao ga je zbog želje da nametne sreću stanarima svojih zgrada na skoro totalitaran način.

Slika 3. Vila Savoj, 1928.-1931. Poasi, Francuska Pedesetih godina 20. veka Le Korbizije je bez ikakve sumnje bio zvezda, a ipak, francuske vlasti su ga manje-više zaobilazile, sve dok ga Andre Malro, tadaŠnji ministar kulture, nije angažovao in extremis da sagradi muzej koji je priželjkivao da uradi tokom poslednjih trideset godina.

3 UTICAJ NA DRUGE UMETNIKE 4

H.W. Janson, Istorija umetnosti, Prometej, Novi Sad, 2005.

10

Kao jedan od najvećih predstavnika modernističkog pokreta Le Korbizije je nesumnjivo izvršio veliki uticaj na mnoge svoje sledbenike. Svojom jednostavnošću i minimalizmom je uveo jednu novu perspektivu sagledavanja umetnosti, arhitekture i života koju su mnogi arhitekti posle njega nastavili da istražuju, dopunjuju i uobličavaju u savremene tokove stvaralaštva. Neki od njih koji su dali pečat arhitekturi današnjice su Mario Bota (Botta) i Richard Meier. Ono što već od prvih radova karakteriše Botin stil jesu jednostavne i stroge geometrijske anvelope objekata, ali ne može se reći da spada u tipičnog predstavnika savremene arhitekture. Iako se oblik i dubine otvora mogu posmatrati kao sledeća karakteristika njegovog stila, arhitektonski detalj je zapravo ono što izdvaja Botinu arhitekturu. Natprozornici i nadvratnici, okviri, portali, balustrade, venci i kaskade, na njegovim objektima dovode u potpuni sklad strogoću savremene estetike i urođenu nam potrebu za klasičnim detaljem. Odličan arhitekta nije isključiv, i Bota koristi pun spektar materijala, ali upravo je opeka ta glavna tačka preseka u kojoj se ove suprotnosti sastaju i stvaraju autentični stil.

Slika 4. Vinarija Sureveto Italija 1999/2000.

Slika 5. Zgrada kompanije Harding u Mindenu Nemačka 1995.

Slika 6. Kuća Rotonda Stabio, Ticino Švajcarska 1980-82.

Richard Meier sve projekte bazira na istom projektantskom konceptu. Sa zavidnom konzistencijom i posvešćenošću, on ignoriše trendove moderne arhitekture i gaji svoju filozofiju dizajna. Richard Meier obično projektuje bele neokorbizijanske forme sa emajlinarnim staklom i pločama. Ove strukture se obično igraju sa linearnim odnosima platformi i ograda. Iako sve slično izgleda, on uspeva da generiše beskrajne varijacije na njegovu jedinu temu.

Slika 7. Dio Padre Misericordioso aka Jubilee Church, Rome, Italy

ZAKLJUČAK Le Korbizje arhitekta, slikar, pisac koji je polemisao sa svetom oko sebe, uvek radoznao, kritičan, angažovan. Takvog Korbizijea je lako prepoznati u njegovim ranim pisanjima gde se vidi njegov istraživački duh. Onaj kreativni će doći kasnije. 11

Le Korbizijeova karijera mogla bi da se sumira kao niz divergentnih, ako ne i kontradiktomih stavova. Bazirala se na neutaživoj znatiželji prema problemima grada i njegovih transfbrmacija, istoriji arhitekture i vemakulamog. Na neki riaćin, njegova karijera bila je i logocentrična, jer se njegova arhitektura otkriva i odreduje putem pisane kojom objašnjava svoje namere. Le Korbizije je postao priznati inovator zahvaljujući svojoj sposobnosti da pruži teorijsku pozadinu. Medutim, njegova karijera zahtevala је i poltičko angažovanje. Možda se poigravao idejom da će uspeti da ubedi različite vtestodrsce u ispravnost i neophodnost svojih teza, ali to je radio pre svega zato što je bio svestan rešenja koja arhitektura, suočena sa urbanističkim problemima, može da pruži. Niko nije bio manje "korbizijeovski" od samog Le Korbizijea. Ne samo što se nije ograničio na jedan stil, makarto bio i njegov sopstveni, već je mnogo puta preispitao i svoj sopstveni arhitektonski diskurs. Le Korbizijeova posthumna slava poprimila je toliko zadivljujuće dimenzije da bi neki od njegovih nerealizovanih projekata mogli biti realizovani. Paviljon "L'Esprit nouveau" (Novi duh) do tančina je rekonstruisan u Bolonji, a crkva Firminije precizno proučena pre njegove smrti, da bi mogla da se sagradi; sa druge strane, kuća Erazuris, projektovana tridesetih godina 20. veka za Čile i Cuvemerova pafata u Čandigaru, predstavljale bi malo šta sem beživotnih maketa u prirodnoj veličini kada bi stvarno bile sagradene.

LITERATURA  H.W. Janson, Istorija umetnosti, Prometej, Novi Sad, 2005.

12

 Kenet Frempton, Moderna arhitektura, Orion Art, Beograd, 2004.  Le Korbizije, Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd, 1997, 1999.  Miloš R. Perović, Istorija moderne arhitekture, knjiga 2A, Beograd, 2005.  Žan-Luj Koen, Le Korbizije, TACHEN/IPS, Beograd: IPS Media, 2006  http://en.wikipedia.org/wiki/Category:Le_Corbusier_buildings  http://www.city-journal.org/2009/19_4_otbie-le-corbusier.html  http://www.artfacts.net/index.php/pageType/artistInfo/artist/2312  http://www.fredcamper.com/A/Accretions/AC005/index.html  http://www.designdictionary.co.uk/en/lecorbusier.htm  http://www.fondationlecorbusier.fr/

13