Lazarev Krug - Majkl Krejn

Naziv originala: Michael Crane LA SETTA DI LAZZARO Copyright © 2006 Edizioni Piemme Spa Via Galeotto del Carretto, 10 15033 Casale Monferrato (AL) – Italy Copyright © za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2007

Majkl Krejn je zajedničko ime grupe autora

obrada: otherbds, Lena www.balkandownload.org

Za čarobne priče o Indiji zaslužna je jedna izuzetna knjiga, Bogovi, demoni i druga bića, R. K. Narajana

I izađe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, I lice mu ubrusom povezano. (Jevanđelje po Jovanu, 11:44)

Doznade pak mnogi narod iz Judeje da je onde, dođoše ne samo radi Isusa, nego i da vide Lazara, koga on podiže iz mrtvih. A prvosveštenici se dogovoriše da i Lazara ubiju, jer mnogi od Judejaca dolaziše zbog njega i verovaše u Isusa. (Jevanđelje po Jovanu 12: 9-11)1

PROLOG „Mrtav je, shvataš li? Mrtav! Više ništa ne možeš da učiniš za njega!“ Natan je vikao. Tvrdoglavost njegovog prijatelja dovodila ga je do ludila. „Ne, ti si taj koji ne shvata!“ Lazar mu besno uzvrati. „Mrtav je... i šta onda? Pogledaj me! Možda hoćeš da kažeš da ja nisam živ? Izgovori to!“ „Živ si“, priznade Natan, „i upravo zbog toga žele da te ubiju. Mnogi će ga slediti upravo zbog toga što veruju da te je vratio iz mrtvih...“ „Dakle, svestan si da to što je mrtav i dalje ništa ne znači, ama baš ništa!“ Ovaj drugi je ćutao, zbunjen i uznemiren. Oborio je pogled. Lazar ga je netremice posmatrao. Poželeo je da može pogledom da prodre u njega kako bi shvatio šta mu razdire duh, šta se krije iza njegovih reči. Potom se u njemu javi jedna sasvim nova spoznaja. Otvori usta, potpuno iznenađen tim otkrićem, i uznemireno upita: „Ili pak... ne veruješ da me je dozvao natrag iz smrti?“ Natan nije želeo da ga pogleda u oči. Teško je disao. Lazar ga uhvati za ramena i protrese ga. „Govori! Pa bio si tu! Sve si video. Sasvim je moguće da sam ja čak bio u nekoj vrsti sna, koliko me sećanje služi, ali ti si bio prisutan. Bio sam sahranjen, zakopan pod zemljom čitava četiri dana, zar nije bilo tako?“ Natan je ćutao. Odobravao je prijateljeve reči klimajući glavom, ali nije uspevao da izusti ni jednu jedinu reč. „I ti si učestvovao u slavlju koje je potom usledilo, igrao si, plakao od sreće, grlio me... šta je sve to značilo? Pretvarao si se? Dopustio si da te prevare, da te zavedu? Govori!“ „Da, bio sam tamo. Bio si mrtav, tako su rekli. Tvoje sestre su plakale. Svi su bili neutešni. Bio si sahranjen, bio si mrtav... nekoliko dana.“ „I onda?“

Međutim, umesto da odgovori, Natan uzmače pred naletom ovih pitanja. Podiže glavu i tada im se, na trenutak, pogledi sretoše. Lazar u njegovim očima prepozna strah, sumnju i neprihvatanje: „A sada je on mrtav! Razapet na krstu. Svi su ga videli. Ko će ga spasiti? Ti? Ako te je uistinu on vaskrsnuo, to bi značilo da nije želeo da upotrebi svoju moć i za sebe... ako je zaista imao tu moć... eto, o tome razmišljam!“ Lazar se udalji nekoliko koraka od svog prijatelja. Okrenu mu leđa i zagleda se napolje, prema malom trgu koji se ugnezdio između nekoliko kućeraka sela po imenu Vitanija. Nekakva neobično jaka svetlost obasjavala je put. Lazar stegnu očne kapke: i onomad kada je izašao iz groba, imao je mnogo poteškoća – više nego ikada u životu – da se ponovo navikne na svetlost. Najednom, putem prođe jedan čovek, jašući na kamili, sa nešto malo robe natovarene na životinji. Bio je sam i stalno se osvrtao oko sebe. Bila je to jedna sasvim neobična situacija. Neobičan čas, neobična pustoš na putu koji vodi za Jerusalim. Natan ponovo zausti. U njegovom glasu osećala se nekakva turobna pomirenost sa sudbinom. „Vidiš li ovog čoveka koji upravo prolazi putem?“ upita. „Da, vidim ga“, uzvrati Isusov prijatelj. „On je uhoda. Jedan od onih ljudi koji te drže na oku i danju i noću. Ima naređenje da te ubije na licu mesta ako samo pokušaš da pođeš prema gradu... prema grobu našeg učitelja. Ne, neće oni to učiniti odmah, zato što ljudi veruju u čudo koje ti je dalo novi život i zato što bi bili užasnuti smrću jednog nevinog bića. Međutim, kada je Isus u pitanju, ipak su uspeli da ga proglase krivim, uspeli su da ubede ljude u njegovu krivicu...“ Nakratko, obojica ućutaše. Natan zaključi: „Ipak, sve će to proći. Kada budemo zaboravili na njega, svi će zaboraviti i na tebe.“ Lazar je pažljivo slušao. Razmišljao je. Nije to bila laž, skrupula, samo nekakva preterana, neosnovana bojazan. Bila je to istina. Isus je bio mrtav, osuđen zbog zloglasnih

nedela. A on, on je bio njegov prijatelj koji se spasao smrti. Sigurno je bilo mnogo onih koji su verovali u to da će vaskrsnuli moći da upotrebi magiju i ovog puta, na sebi. Lazar se osvrnu. Mogao je da pročita pitanje koje je lebdelo na Natanovom licu. Ko zna koliko su samo puta njih dvojica ponovili to isto pitanje, u ovim satima. Sada su znali da su, sasvim obazrivo, neprijatelji Nazarećanina zasigurno odlučili da preduzmu nekakve korake. Ponovo su se netremice posmatrali. Natan najzad promuca: „Ti... mogao bi stvarno...“ Lazar dugo nije skidao pogled sa njega. Potom se pokrenu, odlučan. Uze svoj štap i spremi se da pođe. „Gde si se uputio?“ uznemireno ga upita prijatelj. Lazar, onaj koji je vaskrsnuo, zastade na pragu. Svetlost koja je dolazila spolja preplavila je sobu. Sada je Natan čvrsto sklopio oči. „Idem tamo gde je sve počelo“, uzvrati Lazar mirnim glasom. „Moram da pobegnem, zar se ne slažeš sa tim? Ako želiš, možeš da pođeš sa mnom.“ Natan nije više postavljao pitanja. Biće vremena za to. Izađoše zajedno. Pažljivi pogledi posmatrali su trg. Snažne ruke stegnuše drške noževa. Ona dvojica krenuše, ali ne prema Svetom gradu. Spuštalo se veče, i sunce je zalazilo za njihovim leđima. Udaljavali su se, koračajući prema pustinji, trudeći se da za sobom zatru tragove.

1. Dva fratra dominikanca čitavo su popodne netremice posmatrala kapiju zatvora Tor di Nona. Mesec februar je ovde, u Rimu, bio blag. Na pomolu je bilo proleće leta gospodnjeg 1600. Dućandžija koji ih je video kako provaljuju u kuću odmah nakon što je sat otkucao podne, nije postavljao pitanja kada su mu objasnili da su zapravo predstavnici suda koji su dobili zadatak da osmatraju okolinu dvora. Na taj način, nijedan od vernika koji su ušli u to sumorno zdanje nije promakao njihovom budnom pogledu. Bila je to jedna prava pravcata procesija: mnoge moćne i ugledne porodice koje su imale kuće u gradu želele su da učestvuju u ovom događaju kako bi jednog dana mogle da se pohvale da su izvojevale pokajanje čuvenog jeretika, kojem je presuda već bila izrečena. Tomazo Grocio, robusniji od ove dvojice, već je zamišljao prikladnu propoved koju će neki kaluđer ili jezuit želeti da održi u danima koji će uslediti, pre nego što među narodom ugasne interesovanje za ovaj dugi proces koji se završio lomačom. Pretpostavljao je da će to glasiti otprilike ovako: „Zahvaljujući nama, taj veliki doktor smrti, taj čuveni bogohulnik Svetog trojstva koji je poricao božansko poreklo Isusa Hrista, mrtav je milošću Božjom, i dobiće svoju kaznu u plamenu, na račun sopstvenih grehova!“ Od pomisli na takav, samozadovoljan ton ovog govora, Tomazo je osećao kako u njemu raste bes: neobuzdano, nezadrživo. Glas Nikole Pizanija, njegovog druga, otrgnu ga od takvih misli. „Zaboga, koliko ih ima?“ upita prijatelja. „Već sam ih izbrojao sedam, iz četiri različita reda...“ „Svako ponaosob ostaje sa njim najmanje jedan sat. Nastaviće tako čitave noći?“ „Ne, tama je rezervisana za razmišljanje. Kada prestanu da dolaze, pojavićemo se mi. Sutra, u zoru, doći će ih još: dolaziće sve do poslednjeg trenutka koji mogu da iskoriste.“ Nikola se složi. Nikada nije prisustvovao pogubljenju nekog

jeretika. S druge strane, Tomazo se razumeo u te stvari. Nisu mu bile strane rasprave, prepirke. Ako je bilo potrebno, i nasilje. On je, pak, voleo svoje knjige a u tajnosti noći i svoje čudesne napitke, svoje alambike. U dugoj tišini koja je usledila, u mislima se vrati na razgovor koji su vodili onog jutra, i ponovo započe mučnu temu: „Oprosti mi, ali... jesi li uistinu siguran da otrov nije pravo rešenje?“ Tomazo ga osmotri i uhvati u pogledu svog prijatelja onu spontanu dobrotu duha koju on nije uspevao da pronađe u sebi, barem ne sa takvom lakoćom. Strpljivo mu uzvrati: „Imaš ga kod sebe, stvarno?“ Nikola bojažljivo obori pogled i iz široke odore izvuče jednu tamnu čuturicu. Pokaza je ovom drugom i osmeli se da predloži: „Manje će patiti, i sam to znaš. Rekao si mi da ga kao jeretika koji se nije pokajao neće zadaviti, pre nego što plamen dopre do njega i počne da mu razdire meso...“ Tomazo se nestrpljivo promeškolji i pokuša da mu okrene leđa. Ali Nikola ga ščepa za rukav i zausti: „Ne! Pusti me završim. Nije samo to u pitanju. Mislim da tim hijenama ne treba pružiti zadovoljstvo da ga vide kako umire na takav način. I ovako i onako će ga spaliti, ali on će već biti slobodan!“ Ovaj drugi se natera da pogleda u oči svog prijatelja alhemičara. „Ti zaista želiš da ubiješ Ðordana Bruna, čoveka koji nam je otkrio beskonačnost univerzuma, i tako ga lišiš poslednjeg čina hrabrosti, i to pred licem neukog sveta koji ga mrzi?“ Nikola je delovao zbunjeno. Zbog ovih argumenata smesta je izgubio svu onu rešenost. Ali Tomazo je već bio promislio o svemu i neočekivano zaključio: „Slušaj, uradićemo ovako. Ti ponesi otrov, a on će odlučiti šta mu je činiti. On će odlučiti, razumeš li?“ Nikola odlučno prihvati ovaj predlog. U njegovoj uznemirenoj svesti počela je da klija jedna odluka: neće se ostatak života prekorevati što nije preduzeo ništa protiv ovog užasa. Sunce je već bilo zašlo kada su trojica neutešnih franjevaca napustila zatvor.

Nikola i Tomazo sačekaše još nekoliko minuta, koji su im tada izgledali kao čitavi sati. Potom se dva prijatelja pokrenuše. Pređoše ulicu svečanim korakom ljudi od vere kojima je dodeljena nekakva sveta misija. Pokucaše na kapiju. Zatvorski čuvar začuđeno ih pogleda kroz otvor na vratima. „Mislio sam da je procesija završena!“ prokomentarisao je suvim glasom. „Ovde ste zbog onog prokletog dominikanca, je li tako? Dođite sutra. Pada noć, umoran je. Osim toga, uzaludno je: ove poslednje što su dolazili maltene je oterao...“ Tomazo je već unapred bio pripremio pokoji argument: „U pravu ste, ali mi smo njegova porodica, njegova sabraća... pustite nas makar na pola sata...“ Čovek stade da okreće ključeve u bravi a potom se začu pomeranje poluga. „Neka stvarno bude pola sata“, opomenu čim je otvorio vrata. „Obavešten sam da će, protivno ustaljenom običaju, ubrzo doći i da ga ispitaju...“ Tomazo, koji je već ulazio, zastade u mestu i osmotri zatvorskog čuvara. „Ispitivaće ga? Ali ko? To je protiv pravila!“ Čuvar samo slegnu ramenima. „A šta biste hteli da saznate o tome? Doći će neki kardinal, jedan od sudija. Obavestili su me o tome porukom koja stigla jutros i u kojoj piše da budem spreman da otvorim kapiju, kao i to da se postaram da zatvorenik bude sam. Moje je da sprovedem to u delo, šta drugo da vam kažem? Čak sam pomislio da je on sad pokucao...“ Tomazo je razmišljao. Nikola ga prodrma: „Hajdemo, onda, nemamo mnogo vremena!“ Drugi čuvar ih isprati kroz hodnike. Ćelija osuđenog nije bila daleko. Naoružani stražari koji su stajali ispred teških vrata od drveta i gvožđa pomeriše se u stranu kada opaziše da pristižu dve nove tunike. Čuvar otvori vrata i fratri zakoračiše u polutamu. Bruno je sedeo za nekakvim jadnim stoličkom. Glavu je oslonio o jednu ruku i blago je nakrivio. Pred njim je ležao raširen list pergamenta na kojem je bio ispisan pokoji redak. Međutim, pero je

bio odložio po strani. Nije se osvrnuo kada ih je čuo kako ulaze. Gledano tako, s leđa, delovao je kao umoran, poražen čovek. „Učitelju!“ pozva Tomazo. Njegov glas zazvučao je mirno, ali od uzbuđenja nije više ništa mogao da izusti. Na zvuk te reči, osuđeni se trgnu i okrenu. Pogled mu je bio užaren. Niko ga tog dana nije nazvao učiteljem. Zagrliše se i razmeniše reči utehe, u isto vreme srećni i zabrinuti. Prošle su dve godine kako se nisu videli. „Kako ste uspeli da uđete?“ „Nije važno“, odgovori Tomazo. „Ovde smo, nismo ništa drugo mogli da učinimo...“ Sedoše gde su mogli i nastaviše da se zgledaju ne znajući odakle da počnu. Potom Nikola pronađe hrabrost u svom tom očajanju i odvaži se da odmah pomene otrov. Ipak, bočica ostade u njegovom džepu. Bruno shvati njihove namere, ali odbi takvo rešenje blago ih prekorivši. Saopštiše mu ukratko novosti o svojim poslednjim kretanjima i poslednjim proučavanjima. „Alhemija!“ svečano objavi Nikola. „To je neprekidna borba protiv materije kako bi nam otkrila svoje tajne...“ „Mnemotehnika, učitelju“, dodade Tomazo, „metoda kojom bi moglo da se gospodari svakim znanjem, tako što bi se znanja smeštala u um, koji bi im potom naložio da delaju prema uzvišenom, jedinstvenom principu...“ Osuđeni ga je slušao i odobravao. Srce mu se steglo zbog entuzijazma ova dva mladića. Pomisao na smrt sve mu je snažnije pritiskala grudi. Sledbenici primetiše nespokojstvo na licu svog vođe. Promeniše temu razgovora. Pratili su suđenje u svakoj njegovoj fazi, rekoše, a Tomazo saopšti vest koja je trebalo da uteši čoveka kojem se bliži kraj: „Sačuvali smo kopije vaših radova, kada su bili javno spaljivani, pre tri meseca, ispred stepeništa crkve Svetog Petra. Sveta stolica nije štedela da uradi sve što je bilo potrebno kako bi obezbedila da

se spali što više spisa i naredila je da se donesu čak iz Napulja, Venecije, pa i iz Francuske. Ali sačuvali smo ih dovoljno da se njima snabdeju biblioteke najotvorenijih umova Evrope!“ Pričali su mu o ostalim inicijativama koje su nameravali da preduzmu kako bi raširili misao ovog jeretika. Bruno ih je slušao i zahvaljivao, ali bez pažnje i zahvalnosti kakvu su očekivali. Menjao je trenutke ushićenosti sa trenucima turobne tišine. Koncentrisao se, zatim se na trenutke udaljavao, zatvarajući se u svoje misli, u jedan svet u kojem su već živele utvare. Tomazo više puta pomisli da je ovaj čovek na ivici ludila. Plašio se da će u svakom trenutku početi da urla. Nikola je ćutao i posmatrao ovog mudraca, vlažnih očiju. Na trenutak dotaknu bočicu čiju je težinu osećao u džepu, i oseti poriv da ispije otrov: tolika je bila njegova tuga u tom trenutku. Podsetiše se da nema vremena za gubljenje. „Sudije će vas još ispitivati“, reče Tomazo. Na te reči, osuđenik skoči na noge i uputi svom sledbeniku zgranuti pogled. Ovaj se prestraši. Primeti da se u očima ovog čoveka pojavila nekakva nova svetlost: blesak nade... ili možda krajnjeg, neopisivog užasa: „Dolaze? Ko? Kada?“ „...Kroz... jedan sat, rekao bih. Samo jedan posetilac. Jedan od kardinala iz veća... mislio sam da to već znate.“ „On je! Dolazi, dolazi! Pretvarao se da ne shvata! Ali sada dolazi...!“ Grocio i Nikola Pizano se zgledaše. Nemir koji je spopao Bruna bilo je mučno gledati. „...Postoji... nekakva nada?“ pitaše tihim glasom. Ovaj drugi zastade i pogleda ih kao da je tek u tom trenutku primetio da su i oni u odaji. Neočekivano, nakon što je nakratko ćutao, nasmeši se i reče: „Nada? Da. Da sam barem znao više...“ „Da ste barem znali... šta?“ Ali čovek ih već više nije slušao. Govorio je sebi u bradu: „Doći će sa jevanđeljem, sigurno... ali neću imati vremena da u njemu probudim neophodnu sumnju...“

Tomazo pokuša da shvati. Ova ga je misterija očaravala: „Sumnju... u vezi sa čim?“ U tom trenutku, začu se škljocanje brave i topot koraka koji su najavljivali da još neko dolazi. Bruno se ushiti, podiže pogled prema nebu, i reče: „Gospode! Vreme je! Neka pobedi istina!“ „Sišao je sa uma“, pomisli Tomazo. Neko je dolazio. Tomazo zagrli osuđenika, i snažno ga stegnu. Plakao je. Uzvrativši mu stisak, Bruno mu šapnu na uvo: „Pođite mirnoga duha. Naše će duše jednoga dana postati jedno. Ne zaboravite me... pročitajte jevanđelja, ali pročitajte ih stvarno... ja nisam imao vremena... Marko, poglavlje drugo, stih treći2: tu se nalazi ključ...“ Tomazo promuca: „Šta... Na šta mislite?“ Filozof se izvuče iz zagrljaja i obojici položi ruke na ramena. Izgledalo je kao da se u tom trenutku setio još jedne, poslednje stvari koju treba da im kaže, kao da je na tren i dalje bio njihov učitelj: „Spasite se, bežite, ali pre svega nastavite moja istraživanja. Već ste sada učeniji od bilo koga drugog ovde u Evropi, zato što znate da se poreklo svih magičnih znanja nalazi na Orijentu, a kapija Orijenta jeste Egipat, kapija kroz koju nam je stigla mudrost iz Indije. Pođite tamo. Potražite istinu koja je u davna vremena pomućena lažima koje danas gospodare Zapadom...“ Stražar otvori vrata. „Imate još jednu, poslednju posetu“, reče. Bruno ih natera da odu. „Idite, idite! Možda je svetlost vama suđena... možda...“ Zanemeli, još jednom ga snažno zagrliše. Izađoše. Vida zamagljenog od suza, ipak primetiše da ih nečiji pogled prodorno posmatra. Ukopavši se nasred hodnika, stajao je kardinal Belarmino, najčuveniji i najbriljantniji inkvizitor rimskog dvora. „Dva mlađana sina svetog Dominika“, reče odmeravajući ih od glave do pete kako bi im zapamtio lica. „Niste iz Rima, tu ih sve poznajem. Odakle dolazite?“

Nikola je držao oboren pogled, kako bi sakrio suze. Tomazo je bio hladnokrvniji: „Mi smo iz Venecije.“ „Iz kog manastira?“ Odgovoriše mu. Kardinal zapamti taj podatak. Potom nastavi: „Poznavali ste ovog jeretika?“ Dok je to izgovarao, napravi korak napred i spusti pogled na lice mladića koji je stajao naspram njega. „Ponadali ste da ćete ga nagovoriti na pokajanje... ili ste priželjkivali da čujete poslednju pouku?“ U tom trenutku začu se, iza njihovih leđa, uzbuđeni Brunov glas, koji je kroz otvor na vratima ćelije vikao u hodnik iz sveg glasa: „Još ste ovde? Odlazite, vražje sluge! Vratite se u onu tamu iz koje ste potekli! Odlazite! U ponor! ...“ Dva mlada monaha shvatiše da je to bio najbolji način da im pomogne da se izvuku iz ove neprijatne situacije. Dok je izgledalo da povici osuđenika odzvanjaju čitavim zatvorom, Nikola uspe da odgovori, prevazišavši zbunjenost: „Upoznali smo ga u Veneciji. Potom smo čuli da se priča o njemu. Njegove greške toliko su ozbiljne da nam sudbina njegove duše i dalje leži na srcu...“ Tomazo zaključi: „...Ali njegova tvrdoglavost ove večeri uznemirava nas još više... Nemamo dovoljno... iskustva.“ Belarmino se tek tada opusti. Još jednom ih dugo i pažljivo osmotri, potom donese odluku: „Pođite... Napustite grad... i zaboravite na ovog čoveka. Ovaj slučaj je već ionako dovoljno težak, ne želim da postane neophodno da se preduzmu druge mere... razumete?“ Pozdraviše se uz naklon i odmagliše. Kada su stigli na otvoreno, ubrzaše korak. Noć je bila mračna i hladna. Razgovarali su o tome kako je najbolje da sakriju Brunove knjige, koje su do sada čuvali u Veneciji, u jednoj tajnoj samici u manastiru. Ali Tomazo je i dalje razmišljao o učiteljevim rečima: „Jesi li čuo? Kaže da sada mi treba da tražimo...“ „Šta da tražimo?“ „Mudrost Istoka... pravo značenje jevanđelja...“ Kada su se dovoljno udaljili od zatvora, usporiše korak. Mučilo ih

je i to kakav će biti ishod razgovora izineđu Bruna i njegovog najžešćeg optužitelja. „Možda za njega još postoji spas?“ upita Nikola sa tračkom nade u glasu. „Rekao bih da je to nemoguće, u ovom trenutku“, odgovori Tomazo. Sedoše u vrt jedne bazilike, jedne od hiljada u Rimu. Odlučiše da će ostati u Rimu i sutradan. Dva mlađana sledbenika osuđenog učitelja nisu bili jedini koji su proživljavali mučne časove u tami, u neznanju punom predomišljanja. Nakon što je ponoć prilično odmakla, Belarmino u svojoj palati primi posetu kardinala Madrucija. Na licu moćnog papinog savetnika, koji je pripisivao sebi položaj najvažnijeg teologa među savetnicima Svete stolice, oslikavala se zabrinutost zbog jedne neobične okolnosti. Čim su ostali sami, Madruci napade svog domaćina: „Opet ste razgovarali sa njim, zar ne?“ „Kako znate za to?“ „Pustite sad to, ovo nije trenutak za takva objašnjenja a vi niste neka naivčina koja je tek stigla u Rim. Nije bitno kako ja nešto znam, važno je ono što želim još da saznam...“ „I onda?“ „Sastali ste se sa jeretikom kojem je već izrečena presuda, dan uoči njegovog pogubljenja, i zadržali ste se kod njega čitav jedan sat. U pitanju je ponašanje koje se kosi sa svim pravilima i želim da znam zašto ste to učinili!“ Belarmino pokaza smirenost, koja je ipak bila blago prošarana žalošću: „Bio je to poslednji pokušaj da ga nateram da se pokaje. To je čin hrišćanskog milosrđa koje preporučujemo mnogim fratrima i vernicima, zašto onda to i meni nije dopušteno? Uostalom, šta mogu da vam kažem? Bio je to samo još jedan beskoristan razgovor...“ Ali Madruci se nije dao zbuniti.

„Kardinale Belarmino, hajde da govorimo otvoreno. Ovo je druga po redu nepravilnost kojoj sam prisustvovao ovih dana...“ Domaćin se uznemiri: „Šta ste hteli time da kažete?“ „Mislim na poslednje zasedanje Suda, ono koje je održano dvadesetog januara, kada je papa, videvši tvrdoglavost optuženog, izrekao zvaničnu presudu i predao je svetovnoj vlasti kako bi izvršila egzekuciju.“ „I šta sad s tim?“ „Tom prilikom imali ste u rukama poslednju molbu, poslednji ukaz koji je Bruno napisao i uputio papi. Pokazali ste nam otvoreno pismo, ali mi ga nismo pročitali...“ „Naravno, tako je i trebalo da se učini. Isteklo je četrdeset dana koliko je bilo dodeljeno jeretiku da se pokaje. Tekst koji nam je uputio namerno je poslao sa zakašnjenjem, iz prezira prema dvoru...“ Madruci se približi i uzviknu: „Ne prigovaram vam zbog toga što to pismo nije tada bilo pročitano, u protivnom bih odmah to učinio. Samo ne mogu a da ne povežem činjenicu da ste vi bili u posedu tog njegovog poslednjeg dokumenta sa neobičnom posetom koju ste večeras obavili...“ Belarmino je oklevao. Ovaj drugi bio je uporan: „Šta se dogodilo sa tim tekstom? Da li ste ga sačuvali?“ Teolog osmotri svog moćnog posetioca. Potom uzvrati pitanjem: „Papa vas šalje, je li tako? Znači da se plašite onog čoveka?“ Ovaj drugi nije se omeo: „On je najmudriji među jereticima, profinjen, sposoban, blisko povezan sa evropskim dvorovima sa kojima smo bili u vezi u poslednjih dvadeset godina. I vi to vrlo dobro znate. Ne želimo da ijedna kap njegovog otrova ostane živa i možda... uznemiri svest nekog teologa, dubokomislenog i odanog... kao što ste vi.“ Belarmino je razmišljao. Ranije je želeo da zadovolji svoju radoznalost, svoju žeđ za saznanjem. Sada bi zbog toga mogao da trpi ozbiljne posledice. Međutim, jedna misao sprečavala ga je da se oseća kao da je u klopci: njegov razgovor sa Brunom bio je uistinu jedan pravi promašaj, iako ne iz razloga koje je već pomenuo.

Donese odluku: „Dobro, budući da ste nadahnuti tolikom svetom, uzvišenom zabrinutošću...“ Potom ustade, izvuče jednu hartiju iz gomile dokumenata kojima je bio zatrpan njegov pisaći sto i pruži je svom kolegi, koji je ranije već bio izjavio kako sumnja u njega. „Pročitajte, to je poslednja molba tog nesrećnog čoveka“, reče odlučnim tonom, skoro kao da ga tim rečima izaziva. „Pročitajte i razmislite kakvom smo to otrovu utekli.“ Madruci uze hartiju, približi se sveći i stade da čita. Samo minut kasnije, svojim je pogledom, duboko uznemirenim, gledao pravo u oči iskusnog teologa: „Ne... ne razumem. Nikada se nije govorilo o ovim stvarima. Izgleda kao delirijum...“ Belarmino se gorko osmehnu. „Ne shvatate, je li tako?“ Potom uze list papira i odloži ga na sto. „Ni ja... Možda je i bolje tako. Dok smo mu sudili oko pitanja koja su se ticala univerzuma, seobe duša, svemoćnosti Boga, Bruno se stalno kolebao, sastavljao predstavke u svoju odbranu, složene i jasno izrečene, obećavao da će odustati, a zatim se povukao. Ali mi nismo shvatali kako su zapravo sve to bile strategije koje je smišljao kako bi dobio na vremenu. Mnogo vremena, kao što znate. A sve to zbog toga da bi mogao da nastavi da razmišlja... o ovome!“ Madruci je seo. Oslonio je ruke na naslon fotelje i posmatrao plamen vatre u kaminu. Pogled mu je bio čvrst. Belarmino je ćutao, a on upita: „Uspeo je da se usredsredi na ovaj... argument i nadao se da će od nas dobiti vreme kako bismo ga pustili da istražuje? Ne mogu da poverujem u to!“ Teolog savetnik Suda posadi se pred noćnog posetioca i zaključi: „To se neće zaista dogoditi. Nećemo mu dati vremena da produbi to istraživanje. U suštini, to bi predstavljalo stvarnu pretnju: čovek koji uspeva da ponovo interpretira naša sveta jevanđelja koja smatramo kanonoin već hiljadu i pet stotina godina, i to uz pomoć nekakvih nečuvenih dokaza kojima želi da im promeni značenje. Bilo bi to mnogo više od obične jeresi, zar ne mislite tako?“ „Da, ali dokle je stigao sa tim razmišljanjem?“

Belarmino je mirno posmatrao svog gosta, ravnodušno, a potom reče odlučnim tonom, koji ne dozvoljava primedbe: „Bio je tek na početku, uveravali su me.“ Zatim se primače, privukavši pogled starog kardinala, i dodade: „I to će biti dovoljno. Biće dovoljno i za papu, razumete li?“ Zora svanu nad gradora koji se spremao da se pokrene. Na Kampo dei fjori, snopovi pruća za lomaču bejahu naslagani na gomilu još prethodne noći, i u tim su satima mnogi zauzeli mesta u prvom redu, prespavavši na otvorenom. Bio je i dalje mrak, a preduzimljivi putujući trgovci već su raspoređivali svoju robu čitavom širinom trga. „Šta kažeš? Biće mnogo ljudi?“ zapitkivali su jedni druge. Kada su se pojavili prvi zraci svetlosti, ulice već bejahu preplavljene grupama bučnih mladića. Nakon prve mise, svetovni i verski sveštenici žurili su prema mestu pogubljenja. „Jedan opasan jeretik“, objašnjavali su ljudima koji su ih ispitivali. „Jedan veštac, bogohulnik.“ „Neće ga prvo zadaviti, zar ne?“ raspitivali su se mnogi. „Ne, naravno. Nije se pokajao. Goreće živ, iako ga to neće poštedeti odlaska u pakao, gde će nastaviti večno da gori“, obaveštavali su ih ti čuvari duša. „Uostalom, imali su obzira prema njemu u svakom pogledu“, nastavljali su. „Suđenje je trajalo osam godina, a nasuprot tome je naš Gospod, Isus Hrist, koji je bio nevin, bio osuđen za jednu noć!“ Dok se trg punio ljudima, pred zatvorom se formirala dugačka povorka. Grocio i Nikola Pizani prisustvovali su razvoju događaja sa istog onog zaklona kao i prethodnog dana. „Ko su oni fratri?“ upita Nikola. „Članovi reda svetog Jovana Krstitelja. Mogao bih da ih ubijem sopstvenim rukama!“ prasnu Tomazo. Potom pokuša da se smiri. Njegov prijatelj bio je uznemiren i bled, i drhtao je. „Prate ga u molitvi, do lomače“, dodao je smirenijim tonom. Shvatili su da se sve odvija prema predviđanjima. Nikola

priznade da je došao kraj i njihovim poslednjim nadama: „Onda... onaj sinoćnji razgovor sa Belarminom nije ničemu poslužio...“ Tomazo pogleda prijatelja, potom spusti ruku na njegovo rame i reče: „Gotovo je. Sami smo. Idemo da vidimo kako umire.“ Osuđenik izađe, obučen u sivu pokajničku odoru. Povorka hitro prođe kroz ulice grada, kroz redove gomile koja je vikala i na razne načine iskaljivala prezir i nezadovoljstvo: „Neka gori grozni đavo!“, „Umri, veliki mudrače!“, „Evo ga neprijatelj pape!“, „Magarče jedan. Bojiš se, ha?“ Mladiči su negodovali protiv čoveka u kojeg su svi upirali prstom. Jeretik i njegova pratnja u molitvi pristigoše na trg. Tu su polako napredovali, između dva kordona stražara koji su s teškom mukom uspevali da drže slobodnim prolaz do koca koji je bio poboden posred jednog visokog naramka drva. Postrojeni sa obe strane vešala, nalazili su se svi članovi Suda koji je sproveo ispitivanja i izrekao presudu. Među kardinalima, isticala se visoka Belarminova figura. Namršten, istraživao je pogledom masu, pokušavajući da obuzda gađenje. Kako se ne bi mešale sa prostim narodom, u jedan izdvojeni ugao bilo je smešteno nekoliko nosiljki na kojima su plemenite ženske ruke već razdvajale zavese na prozorčićima, kako bi se divile čuvenom vešcu u trenutku u kojem će biti lišen života. Teolog se u tom trenutku priseti da legenda o Ðordanu Brunu podrazumeva i njegovu slavu koju je stekao kao vatreni ljubavnik, nadaren, sposoban da zadovolji želje žena pola Evrope. Osuđenik je delovao kao da je odvojen od sveta, mrmljao je pokoju reč sebi u bradu. Dohvatiše ga i čvrsto ga vezaše za kolac. Potom mu smestiše jednu drvenu nagubicu u usta, kako bi ga sprečili da viče u dugim trenucima svirepe agonije. U tom trenutku, činilo se kao da je Bruno shvatio da više nikada

neće moći da priča i prenuo se, kao da se najednom setio razloga zbog kojeg se našao ovde. Belarmino primeti dva dželata koja su palila vatru sa obe strane lomače. Zatim, uznemiren, stade da posmatra slavnog filozofa. Kada su već zapalacali prvi plamenovi, Bruno se zabrinuto osvrtao oko sebe. Masu je lagano hvatalo ludilo. Lica muškaraca i žena bila su iskrivljena u fanatičnom izrazu radosti. Potom se plamenovi razviše i razbuktaše, i odjednom obaviše čitavu figuru vezanog čoveka, zaklonivši ga na trenutak sa vidika. Zamišljajući njegov bol, masa ispusti jedinstven, trijumfalan uzvik. Sve dok nalet vetra ne skrenu plamen i dim, a oči samrtnika, poput magneta, privukoše pažnju svima. Na trg se načas spusti nekakva nestvarna tišina. Belarmino je i dalje posmatrao jeretikovo lice, kao da iščekuje otkrovenje neke fatalne tajne, i najednom primeti da je ovaj čovek nekog prepoznao. Poslednji blesak tih očiju, poslednja poruka pređe preko Kampo dei fjori. Belarmino isprati pravac u kojem je Bruno gledao i, začuđen, prepozna u gomili dva mlada monaha dominikanca koja je sreo prethodne večeri: njihova ukočenost i očigledna tuga i bol bili su u upadljivom kontrastu sa raspoloženjem mase koja je vikala i pritiskala ih sa svih strana. Kardinal se okrenu, pokušavajući da privuče pažnju najbližih stražara. Ali pogubljenje je u tom trenutku dostiglo kulminaciju i svi su se, naokolo, komešali u nekoj vrsti ludila. Zatim osuđenik, obavijen vatrenim jezičcima, nestade sa vidika, a uzvik razočaranja raširi se svetinom. Sada se čulo glasno pucketanje vatre, dok se prema nebu podizao žagor neprekidnih molitvi za dušu ovog čoveka koji je goreo živ, molitvi koje su izgovarali brojni vernici prisutni na trgu. Tek kada se euforija među masom stišala, teolog uspede da jednom kapetanu pokaže koga da uhapsi. Tomazo opazi njegov odlučan pokret.

„Nikola!“ povika, prodrmavši prijatelja koji mu je plakao na ramenu. „Belarmino upravo pokazuje na nas! Hajde, idemo!“ Prokrčiše sebi put kroz masu koja je komentarisala događaj, probijajući se kroz smrad spaljenog mesa za koji su se mogli zakleti da se oseća u vazduhu. Upravo ih je taj metež i spasao. Utekoše, iščeznuvši među rimskim sokacima.

2. Nevreme je prošlo. „Prvo nevreme novog godišnjeg doba...“ smirivao je neko na ulicama Jerusalima. „Prava katastrofa!“ bili su uporni ostali, žaleći se na štetu koju su pretrpele naseobine, štale i prodavnice, ili na strah od podivljalih životinja koje se još nisu u potpunosti smirile. „Bio je i jedan zemljotres, niste ga osetili?“ Potom se najudaljenijim sokacima pronese glas da je štetu pretrpeo i Hram. Jedan čovek, koji se usred popodneva našao u spoljnjem dvorištu svetog zdanja, tiho se kleo da je video stražare i sveštenike kako trče, prestrašenih izraza na licu, pravo prema Svetinji nad svetinjama. Oni koji su ga slušali, u početku su obraćali pažnju na njega. Potom nadvlada sumnjičavost: „Ma što to pričaš? Kažeš da možeš da uđeš u unutrašnje odaje Hrama?“ „Ne, ali...“ „Pa onda ćuti, umesto što širiš takve glasine!“ Čak su i drugi, dobro obavešteni, pokušavali da smeste stvari u granice prihvatljive razumu: „Naravno da je bilo potresa, u Hramu. Vrhovni sveštenik i njegovi ljudi uspeli su da izdejstvuju da Isus bude osuđen na smrt a da se masa nije umešala i stala na njegovu stranu, i da mnogi od njegovih učenika nisu ozbiljno pokušali da ga oslobode. Čini vam se da se sve to moglo izvojevati i bez čitave te gungule? Bilo kako bilo, oni bi uvek našli nekog drugog bezumnika kojeg bi uhapsili...“ Tako su, dok se spuštala noć i počinjala Pasha3, sve sumnje i sva strahovanja zbog tog snažnog nevremena i tih kratkih potresa polako padali u zaborav. Sunce je zalazilo. U gradu je bilo živo zbog poslednjih priprema za

proslavu, koje su ovog popodneva bile prekinute zbog izvršenja tri glavna pogubljenja sa kojima su Rimljani izuzetno žurili kako bi osigurali mir u ovim časovima. Na brežuljku, sa dva krsta koja su bila postavljena jedan pored drugog skinuta su dva leša. Vojnici su već ranije bili sklonili tela dva prestupnika koje niko nije došao da ožali i koje su potom u velikoj žurbi bacili u zajedničku grobnicu. Međutim, nesrećnika koji se nalazio na trećem krstu, u sredini, dodirnulo je malo milosti. Dva vojnika, sa posebnim zaduženjem da nadgledaju kako se odvija ta situacija, posmatrala su grupicu muškaraca i žena koja je brižno skidala sa krsta telo ovog osuđenika. „Nose ga u grobnicu nekog bogataša“ reče jedan vojnik, koji se bavio nekim pojedinostima njihovog zaduženja. „I to sigurno onog tamo, bolje obučenog. Ona druga dva čoveka njegove su sluge, verovatno nisu Jevreji, budući da dodiruju truplo...“ „Taj baš ima hrabrosti“, prokomentarisa drugi legionar nakon što je osmotrio osobu na koju mu je pokazivao kolega. „Ugledan čovek koji dopušta da ga obeleže kao prijatelja onog buntovnika. Da bi mu se oduzeo život, pokrenuo se čitav Sinedrion...“ „Nema šta da izgubi. Sada kad je Isus mrtav, više niko ga neće slediti. Zar ne vidiš da su tu samo žene i sluge? Nikoga više nije briga...“ „A mi, zašto smo mi ovde? Na šta treba da motrimo?“ Prvi nabra čelo. „Verujem da treba da se uverimo... da će ga zaista sahraniti.“ Ovaj drugi oseti nekakvu jezu. Postajalo je svežije, a za njima je bio jedan zaista težak dan. „A šta misliš, šta mogu da urade sa telom tog nesrećnika ako ne da ga sahrane?“ Kolega mu kratko odbrusi: „Tebe plaćaju da postavljaš pitanja?“ „Ne, ali... rekao si...“ „Ništa ja nisam rekao! Sada će ga lepo odneti u neku grobnicu, a onda svi idemo kući, važi?“

Zaćutaše i nastaviše da posmatraju onu scenu. Samo sat vremena ranije, Josif je uspeo da izdejstvuje prijem kod Pilata. Guverner ga je dočekao na nogama, ispred ulaza u pretorijum4. Bio je nervozan, očigledno gnevan zbog svega onoga što se dešavalo tog dana, ali nije zaboravio svoje dužnosti rimskog magistrata, pa makar se radilo i o ovoj provinciji bezumnika: jedan ugledan Jevrejin želi da govori sa njim, običnim paganinom, i dolazi mu u dom veče pred Pashu. Izašao je, ipak, iako mu je svega bilo dosta za taj dan. Josif načini blagi naklon pun poštovanja. „Namesniče...“ „Šta želite?“ prekide ga ovaj oporo. Primetivši odoru dobrostojećeg čoveka, dugačku bradu poštovanog sprovodioca Zakona, poželeo je da kaže: „Šta još hoćete od mene?“ ali se suzdrža, obuzdavajući se da mržnju zadrži samo u pogledu. Josif pogleda u Rimljanina, i shvati da ne sme da gubi vreme na formalnosti. „Želim dopuštenje koje samo vi možete da odobrite. Jedan čin milosti, koji će vam služiti na čast...“ Pilat se nestrpljivo promeškolji. Jevrejin se prepade da želi odmah da ga otera i zaključi na brzinu: „Isus je mrtav, u to su se uverili i vaši vojnici. Želim da mi dopustite da odnesem njegovo truplo i sahranim ga... u jedan grob... odgovarajući.“ Eto, izgovorio je to. Sada je trebalo sačekati reakciju ovog prepredenog moćnika. Pilat na brzinu porazmisli: „Grob... koji bi mogli da posećuju i tu da ga oplakuju? Grob koji bi mogao da postane simbol?“ „Ne! Kako možete i da pomislite tako nešto... Niko iz ovog naroda ne oplakuje jednog poraženog proroka. S obzirom na to da je nestao, znači da Najuzvišeniji nije bio sa njim. To je najočigledniji dokaz koliko je lažno bilo njegovo učenje.“ Pilat se osmehnu. „Moram vam verovati, s obzirom na žestinu sa kojom su tražili

njegovu smrt. Vi ste bili njegov sledbenik?“ Josif je oklevao. Očekivao je ovo pitanje, znao je da će biti postavljeno. Ali nije bio siguran u odgovor, čak ni pred sopstvenom savesti. Na kraju odluči da nema šta da izgubi. „Bio sam...“ odgovori, „ja sam se... nadao...“ Pilat se uspravi. Bio je umoran, ali u isto vreme znatiželjan. „Čemu ste se nadali?“ „Da je on jedan dobar učitelj drevnog Zakona. Čovek koji donosi mir.“ „Mir, kažete? Sa mnom je govorio o istini i trabunjao nešto o nekakvom kraljevstvu ali ne sa ovog sveta. Takve stvari se ne postižu a da se pri tom ne ugroze interesi drugih ljudi...“ Josif nije insistirao. Sagnu glavu. Bilo je neophodno da se ovaj razgovor završi. A uostalom, nije bilo vremena za gubljenje. „Onda?“ upita ponizno. „Onda, šta?“ Pilat nije bio zadovoljan. Taj narod nikada nije odgovarao na pitanja, čak ni na ona sasvim direktna. „Onda... šta ćemo sa truplom?“ Guverner glasno pozva jednog svog potčinjenog. Uđe jedan centurion, visok i krupan, verovatno vođa njegove lične straže. „Ovaj čovek hoće telo judejskog kralja. Telo onog proroka je koji danas razapet na krst. Pobrinimo se da bude propisno sahranjen. Razumeš li?“ Vojnik klimnu, a potom se približi Josifu, odmeravajući ga sa pretećim izrazom na licu, kao da ga već smatra krivim za ko zna kakvo nedelo. „Pođite za mnom“, reče. Bilo je to naređenje. Jevrej se uputi za vojnikom, dok se zahvaljivao i trudio da uveri svog plemenitog sagovornika praznim rečima. Ali Pilat se već vratio u svoju odaju, okrenuvši leđa tom besmislenom gradu. „Evo, odnose ga. Sledimo ih.“ „Toliko daleko ga nose?“ „Ne, tu je blizu... vidiš, tamo dole? Tamo gde su grobnice isklesane u steni.“ Dva vojnika se uputiše, držeći se na izvesnom odstojanju.

Međutim, nisu marili da li će biti primećeni: grupica ožalošćenih morala je znati da je nadgledaju, a oni su bili dobili naređenje da precizno izveste o mestu i načinu ove sahrane. Dve snažne sluge držale su krajeve prekrivača, na koji je izmučeno telo bilo položeno sa ljubavlju. Žene su plakale. Rimljani zapaziše kako su rođaci ostavili u podnožju krsta krunu od bodlji koja je bila zabodena u glavu osuđenika. Jedan od njih se kratko nasmeja: zabavili su se, tog popodneva, sa tim čovekom; bilo je to jedno zaista lepo pogubljenje, s obzirom na hrabrost i smirenost koje je ovaj tako tvrdoglavo pokušavao da zadrži. Pređoše svi tek koju stotinu metara. Potom dve sluge odnesoše svoj teret unutar jedne pećine. Skoro odmah izađoše. Žene uđoše pored njih, zajedno sa onim bogatim Jevrejinom. Prođe nekoliko minuta. „Šta to rade?“ upita vojnik koji je bio nestrpljiviji. „Umotavaju ga u pokrov, vrše pomazanje... šta ja znam? Negde ti se žuri?“ „Ne drže me više noge, da ti pravo kažem.“ U tom trenutku opaziše da svi izlaze. Dve sluge petljale su oko velikog okruglog kamena kojim je trebalo da zatvore ulaz u grobnicu. Nisu odmah uspeli da ga pokrenu. Pridruži im se i stari Jevrejin, ali jedva su ga pokrenuli. Dva vojnika se zgledaše. „Hajde, pokret. Smrkava se“, reče onaj pametniji. Pretvarajući se da ih ova scena nije dirnula, približiše se i žustrim pokretima pomogoše da se zatvori grobnica.

3. Tomazo je zadovoljno posmatrao svoje delo. Na jednoj dugačkoj drvenoj tabli bile su sasvim uverljivo prikazane različite vrste ribe. Nikad nije smatrao sebe velikim umetnikom, ali pomislio je kako je ova mrtva priroda najbolje što je ikada stvorio. Pozva Nikolu iz sobe koju su koristili istovremeno kao kuhinju, dnevni boravak i spavaću sobu. Ovaj se pojavi na vratima radionice, sa osmehom na licu. „Šta kažeš na ovo?“ upita ga. Nikola se pretvarao da se dugo divi slici, proučavajući pojedinosti, ali bio je ovo već treći dan kako ga je prijatelj pitao za savete i mišljenje, nijednog trenutka ne prestajući sa radom. Nakon odgovarajuće pauze, reče: „Kažem da nijedan prodavac riba, ovde u Varanasiju, neće nikada prodavati ribu tako svežu i primamljivu kao na tvom crtežu. Izgleda kao da je još živa! Narod će prvo privući takva slika, a zatim će se razočarati robom...“ Ovaj drugi prihvati šalu. Bez sumnje, bio je to sjajan crtež, i pored toga što je namenjen jednom tako sramnom cilju. Napolju je počela da pada kiša, kao i svakog dana tačno u isto vreme popodneva. Bila je to njihova četvrta sezona letnjeg monsuna. Živeli su u Varanasiju, u Indiji, već četiri godine. Kako bi preživeli, izrađivali su natpise. Istovremeno, bila je to i dobra maska. „Odmori se, sad“, predloži Nikola. „Pripremio sam ti napitak i otvorio teglu onog planinskog meda koji sam pribavio juče od jednog avganistanskog trgovca koji je bio u prolazu.“ Tomazo prihvati poziv, ostavi kistove i boje i pođe da sedne na jednu od klupica u kuhinji. „Čaj ću rado popiti, a med ostavljam tebi. Svi znaju da sam naučio da pijem ovaj drevni napitak kao što treba da se pije: gorak!

Kada ćeš ti to da naučiš?“ Nikola se pomirljivo osmehnu: „Pa dobro, kad ne mogu da te nagovorim. Popij ga kako hoćeš!“ Pili su u kratkim gutljajima iz kitnjastih šoljica. Čaj je bio dobar, kao i mnoge druge stvari koje su dolazile iz ove zemlje. Opuštali su se. „Sećaš li se kada smo počeli?“ Ponovo su se prisećali svojih prvih nedelja u Varanasiju. Ta su sećanja Tomazu uvek vraćala dobro raspoloženje. U početku su na njih gledali sa izvesnim nepoverenjem. Indijci su voleli slike i ispunjavali su svoje lokalne hramove i svetilišta slikama raznih ličnosti i prizorima iz svakodnevnog života. Međutim, te predstave ljudi, božanstava i životinja nisu smatrane tek običnim ukrasom. Uvek je bilo nečega svetog u njima, u svakoj figuri. Nešto što je ulivalo poštovanje, što je imalo moć, nešto o čemu je trebalo brinuti, ako ne i obožavati. Tako su, kada su počeli da predlažu trgovcima tkaninama da na ulazima u svoje radnje predstave lepe žene umotane u najbolje sarije, prvi odgovori bili stidljivi. Ideja im se dopadala, ali ipak su ova dvojica bili stranci. Verovatno plemenitog roda, što se moglo zaključiti po visokom stasu, dugim bradama, i pogledima drskim i radoznalim. Ali i pored svega, bili su stranci. Šta li se to krilo iza njihove ponude? Kakva magija? Iz straha od kobnih posledica, neko ih je čak bio prijavio bramanima iz raznih hramova, kojih je u ovom gradu bilo na hiljade. Jedan od bramana, ugledni starac, udostojio se da poseti strance i ispita ih. Pokazaše mu nekoliko crteža koje je on potom dugo proučavao. Jedan od motiva na slikama koje su mu bile predstavljene, bila je žena sa istočnjačkim crtama lica. „To je egipatska princeza“, rekoše, i ispričaše mu kako su živeli čak i tamo, u tim zemljama. Bramanu se taj lik učinio poput kakve boginje, i zato je zatražio

da mu kao dokaz nevinosti te njihove umetnosti dozvole da prespava jednu noć u svojoj kući sa ovom slikom okačenom na zid. Ona dvojica prihvatiše ovaj izazov. Sutradan, nikakva sumnja više im nije pretila, zato što je braman izjavio da je mirno spavao i da nije čak ni sanjao tu lepu damu. Pošto su od tada primali sve više narudžbi, napredovali su od onih prvih crteža – koje su pravili na otvorenom, među bučnom decom – do toga da su sada posedovali radionicu. U samo nekoliko meseci, za njihovim je radom rneđu trgovcima zavladala jedna prava pravcata pomama. „Slikari sa Zapada“ neprekidno su primali porudžbine. Čak su im svi i redovno plaćali, pogotovo od kada su proneli glas da ako se u kući ili radnji drži neplaćena slika, to privlači najgore nesreće. Tako su se skrasili u Varanasiju, svetom gradu, i za kratko vreme stekli slavu veštih zanatlija, praktičnih ljudi i verovatno dobrostojećih. Smejali su se, kao što su to uvek i činili. U tom trenutku, na ulazu u tu malu kuću pojaviše se dva nasmejana čoveka, koja postaše još veselija kada začuše smeh mladih Zapadnjaka. Prvi je bio jedan stariji čovek, sa dugom sedom bradom i odorom belom kao sneg, karakterističnom za bramane. Drugi je bio mnogo mlađi, i krupniji. Bio je obučen u elegantno i komotno odelo poslovnog, svetskog čoveka, i nije bio Indijac. „Možemo li i mi malo da se zabavimo?“ upita braman uz naklon, ruku sklopljenih u znak pozdrava. „Dobro bi nam došao jedan čaj, dok čekamo da kiša prestane... Zadržava nam mušterije u kućama“, dodao je trgovac. Pizani ustade i sa zadovoljstvom ukaza čast svojim gostima. „Huang Minšaa, najslavniji trgovac iz Pekinga, kome ni cela Kina nije bila dovoljna da zaradi koliko želi. Rabindranat Tadži, najugledniji i najcenjeniji učitelj iz Varanasija. Izvolite, sedite! Možemo li ovim predstavnicima celog Istoka da ponudimo nešto

dostojnije od jednog običnog napitka?“ „Insistiram na tome. Ako je čaj koji ste pripremili onaj čiji miris osećam u vazduhu, biće više nego dobro“, reče Kinez. Nikola posluži napitak koji je već ranije pripremio u većoj količini, s obzirom na to da su ovi prijatelji imali običaj da im dolaze u posetu u ovo doba. Dva gosta pokazaše da im se dopada sadržaj šoljica iz kojih se podizala para. Kada ih je Tomazo ljubazno ponudio medom, obojica odbiše, kao da je sama ideja da pokvare harmoniju tog čaja nekim drugim ukusom ništa manje nego neka vrsta bogohuljenja. Ova četvorka dugo je razgovarala, sve do prestanka kiše. Potom ih sunce, koje će obasjavati grad sve do večeri, izmami napolje, i svako pođe za svojim poslom. Te noći je avganistanski trgovac, kada je zajahao svog magarca i već bio spreman za polazak, poslednji put razgovarao sa svojom najvažnijom mušterijom u Varanasiju. Taj čovek, kojeg je sreo tek jednom, samo ne koliko dana ranije, nosio je crnu odoru i u ovoj noći bez mesečine kretao se sa takvom opreznošću da se moglo samo naslutiti kada se približava. „Uplašili ste me!“ pobuni se. „Tajnost je neophodna, zar ne misliš tako? Uradio si kao što je dogovoreno?“ usplahireno upita drugi, osvrćući se oko sebe. „Da. Onaj čovek sa Zapada zaista je pravi gurman, kao što ste i rekli. Bilo je lako privući mu pažnju: hvalio sam kvalitet meda i potom mu ponudio jednu teglicu da proba.“ „A to je bila upravo ona teglica koju sam ti dao, je li tako?“ „Naravno!“ Drugi se zadovoljno osmehnu. Potom izvuče ispod odore jednu kožnu vrećicu, pruži je Avganistancu i reče: „Evo, uzmi. Tu ima i više nego što smo se bili dogovorili. A sad nestani i nikada se više ne vraćaj u Varanasi, je l’ ti to jasno?“ Čovek protrese vrećicu kako bi odmerio nagradu. Uistinu, mora da se radilo o jednoj lepoj sumi.

„Ne bojte se, nećete me više nikada videti u ovim krajevima. Indija je velika zemlja, kao što i sami znate.“ „Dobro, a sad idi.“ „Pozdrav!“ reče trgovac i podbode magarca mamuzom, nakon što je još jednom prepredeno osmotrio svog klijenta, kao da želi da utisne u sećanje njegove crte lica. Čovek obučen u tamnu odoru posmatrao ga je kako se udaljava. Taj poslednji pogled nije mu se dopao. Kroz glavu mu prolete jedna brza misao. „Ne“, reče sebi, „Indija nije dovoljno velika.“ Pre nego što je trgovac zamakao iza ugla, on se još jednom osvrnu oko sebe i, donevši odluku, pođe za njim. „Ej, ti“, pozva, „zaboravio sam nešto!“ Trgovac se zaustavi i sačeka da ga ovaj sustigne. Čovek zausti: „Nisi probao onaj med koji sam ti dao, je l’ tako?“ „Naravno da nisam“, uzvrati trgovac s nestrpljenjem. „Šteta“, suvo primeti čovek. A zatim, jednim neverovatno brzim pokretom, zari u utrobu Avganistanca dugačak nož koji izvukao ispod odore. Ovaj drugi posrnu, pokuša nešto da kaže, ali mu je oštrica, snažno zarivena, oduzimala dah. Iz usta mu šiknu mlaz krvi i on pade nauznak, srušivši se iz sedla. Magarac, prestrašen, snažno zanjaka. U najvećoj žurbi, ubica zgrabi vrećicu sa novcem i izgubi se u noći, dok je magarac probudio pola grada.

4. Četiri muškarca nosila su leš. Bili su sluge starog bramana. Nikola nije imao rođake u ovom gradu: u ovom delu sveta, u slučaju da preminuli nema srodnika, niko ko ne pripada makar i najnižoj kasti nije mogao da se prihvati tog zadatka a da se ne zaprlja kakvom nečistoćom koju je kasnije teško obrisati. Tomazo je posmatrao taj prizor, skamenjen. Umotali su telo njegovog prijatelja u prostranu belu prostirku, satkanu iz jednog komada. Trgovac skupocenih tkanina koji je držao radnju blizu njih, tim je poklonom ukazao čast preminulom strancu. Padala je kiša. Italijan je i dalje razmišljao samo o jednoj stvari. Živeli su tamo, kako se govorilo, na samim granicama sveta, zajedno, četiri godine – a sada je ostao sam. Položiše telo na gomilu trulog, mokrog drvlja. „Kako će uopšte moći da gori?“ reče, onako, sam za sebe. Zvuk vode koja je nemilosrdno nosila sve sa sobom, sjedinjavao se sa plačem tri narikača koje je doveo sveštenik. Tabla, sitar, ti oštri glasovi vodili su duše onih koji su ih slušali od dubina očaja do želje da žive iznad ovog sivog neba, izvan granice koju je označavala ova velika reka koja je veličanstveno tekla iza njihovih leđa. Čak je i braman izgovarao neke prigodne reči na najstarijem jeziku ove zemlje. Po završetku zadatka, četiri sluge nakloniše se pred strancem, slikarom koji je plakao zbog smrti svog prijatelja i ortaka u poslu. Potom se udaljiše i zaustaviše na pristojnom odstojanju, na prostranom stepeništu, jednom od stotinu koji su vodili do Ganga, raspoređenih kilometrima duž njegovog toka. Na lomači i dalje nije bilo vatre. Mladi Zapadnjak pogledom potraži sveštenika i ovaj smesta prestade sa molitvama, kao da to može da učini u svakom trenutku, i približi mu se, brižan, blago sagnuvši glavu kako bi ga bolje čuo.

„A vatra?“ upita Tomazo. Nije mu se dopadalo što je tako očigledno pokazivao zabrinutost, skoro kao da mu se žuri, ali smrt prijatelja, ta užasna, nepredviđena okolnost, bacala ga je u malodušnost i lišavala ga sigurnosti. Bio je izgnanik, begunac, ali nikada se nije osetio tako nespremnim za gubitak. Narikači su nastavljali da plaču i pored toga što nisu poznavali pokojnika, braman se molio svojim bogovima, u koje pokojnik i njegov prijatelj uopšte nisu verovali, a on je samo želeo da pobegne od nespokojstva koje ga je nagrizalo. Činilo se kao da stari sveštenik razume njegova osećanja. Osmehnu mu se i došapnu mu: „Uskoro će kiša prestati, budi siguran u to. Zatim će toplota osušiti ono vlage koliko je ostalo u drvetu. Tada će doći vatra koja će okončati čitavu stvar...“ Tomazo klimnu. Odluči da se još jednom pouzda u tog mudrog prijatelja, u te ljude koji su ih tako blagonaklono prihvatili u Varanasiju, gradu hiljadu boja. Ponovo pogleda telo svog mrtvog prijatelja. Sat vremena ranije, kada su završavali sa umotavanjem i pokrivali mu lice, poslednji je put uhvatio na toj nepokretnoj maski nemi prekor, to teško pitanje: „Šta ja radim ovde? Kako je uopšte došlo do toga?“ Nije mogao ni da pomisli na sahranu. Ovde to nije bio običaj – Indijcima je to izgledalo kao najobičnija ludost. Trebalo je kilometrima nositi telo, izneti ga iz grada, zakopati ga u crvenu zemlju, i zatvoriti ga u mrak: bilo je to za njih poput pravog svetogrđa. Najednom, naricanje utihnu. I kiša prestade da pada. Braman zaćuta i osmotri ga. On nije ni primetio da se tu već bila okupila jedna mala gomila. Pojavila se čak i vatra, dve živahne baklje od kojih su se presijavala mišićava prsa ljudi kojima je dodeljen ovaj zadatak. Stari poznavalac običaja ga pozva, blagim glasom: „Hoćeš li da izgovoriš molitvu tvoje vere?“

Tomazo začuđeno pogleda u ovog čoveka. Na površini Ganga, senke noći postajale su sve izduženije, u tom blaženom trenutku u kojem lica svih ljudi izgledaju dobroćudno. Italijan zakorači napred. Iz tame njegovog praznog uma izroni nekoliko reči na latinskom, o kojima je dugo razmišljao dok je studirao teologiju. Izgovori ih istim onim zagonetnim tonom kojim su bile zapisane, u Bibliji, hiljadama godina ranije: „Da, Bog stvori čoveka da bude besmrtan, učini to po liku svom, po sopstvenoj prirodi. Ali smrt uđe u svet zbog zavisti đavola, i nju će iskusiti oni koji mu pripadaju...“ Eto. Bio je to taj trenutak. Plamenovi se podigoše, blistavi, pročišćavajući. Toplota, dim u vazduhu, a potom voda svete reke odnese ovog prijatelja sa kojim je pobegao i tako neumorno tragao za istinom. Pored njegovih stopala, zajedno sa njim, gorelo je i njegovo blago: traktat o alhemiji, nedovršen, za koji bi mnogi plemići iz Evrope dali dobar deo svog bogatstva da iin se nađe u rukama. Čak ni alhemija nije dala rezultate kojima su se nadali. Nije ga spasila bolesti i smrti. Ubrzo sve beše završeno. Tomazo udeli novčić narikačima, koji mu poželeše mir i napredak. Slikar poput njega mogao je to sebi da priušti. Na povratku u radionicu koja je nekada pripadala njemu i njegovom prijatelju, sačekao ga je nedovršeni posao koji će sada morati sam da privede kraju. Čak je i pitanja, koja su nekada delili, sada morao sam rešava, samo svojom inteligencijom. Zatvori vrata, sede na jednu klupicu i izolova se od glasova koji su dopirali iz četvrti. Glasovi kožara, zanatlija koji su obrađivali slonovaču, juvelira, prodavaca skupocenih tkanina, svile i brokata. Baš tih dana, on i njegov prijatelj trebalo je da završe crtež, živih boja, za jednu trgovinu tkanina. Ali onaj prizor lomače nastavljao je da ga proganja i muči,

uvlačeči mu u misli jedno bolno sećanje: pet godina ranije, u Rimu, na jednoj lomači poput ove, bio je živ spaljen njihov učitelj i prijatelj, onaj Ðordano Bruno koji ih je učinio u isto vreme i mudrim i prokletim, filozofima i vešcima, ljubiteljima istine i izopštenim jereticima. I veoma traženim. Na kraju je smrt, taj strpljivi dželat čitavog čovečanstva, izvršila presudu koju je godinama ranije izrekla inkvizicija i Nikoli i njemu. Presuda zbog koje su onomad pobegli. Nije mogao da zna da li će duša njegovog prijatelja biti okrnjena prokletstvom koje je na njega bacila crkva, i čiji se uticaj smatrao verodostojnim čak i na nebu. Učini mu se da je čuo smeh svog prijatelja alhemičara, zaokupljenog poslom u alambiku, uveče, nakon zalaska sunca, u ćošku u ovoj odaji koju su pretvorili u radionicu: „A duša, šta je zapravo duša?“ Tomazo stegnu ruku, revoltiran. Dođe u iskušenje da izgovori nekakve bogohulne reči. Potom se umiri i osmehnu se, prvi put u tom danu. „Šta je duša? Šta je smrt?“ upita naglas. Odgovora nije bilo. Ustade i poče da priprema sebi obrok. Ostao je samo on, od njih trojice, da traga za odgovorima. Za to će mu biti potrebno mnogo snage.

5. Jevanđelje po Marku, poglavlje drugo, stih dvadeset treći. Bio je to ključ istine, po rečima Ðordana Bruna. Polazna tačka za čitanje jevanđelja. Za „pravo“ čitanje. U danima bekstva, Nikola i Tomazo su se više puta prisetili tih fragmenata na koje im je ukazivao učitelj. I skoro uvek ih je Grocio recitovao glasom punim zanosa. I uđe opet u Kapernaum posle nekoliko dana; i ču se da je u kući. 1 odmah se skupiše mnogi tako da ne mogahu ni pred vratima da se smeste; i kazivaše im reč. I dođoše njemu sa oduzetim, koga nošahu četvorica. I ne mogući približiti se njemu od naroda, otkriše krov od kuće gde on beše, i prokopavši spustiše odar na kome uzeti ležaše. A Isus, videvši veru njihovu, reče uzetome: „Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji.“ A onde sedahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: „Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?“ I odmah razumevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: „Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći uze tome: ’Oproštaju ti se gresi’; ili reći: ’Ustani i uzmi odar svoj, i hodi?’ No da znate da vlast ima Sin Čovečji na zemlji opraštati grehe, reče uzetome: ’Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome.’“ I usta odmah, i uzevši odar izađe pred svima tako da se svi divljahu i slavljahu Boga govoreći: „Nikada tako što ne videsmo!“5 „Kakvo je skriveno značenje zapazio naš učitelj u ovim stihovima jevanđelja?“ pitao je Nikola Tomaza. Zato je Grocio, strpljivo, zajedno sa prijateljem, ponovo pokušao da interpretira ove nejasne reči. Bila je to zagonetna interpretacija, zahtevala je da se gleda dalje od plašta reči i prilično drugačija od one koja se učila u Veneciji, u internatu dominikanaca. Majka

Crkva, znao je, ne bi odobrila ovakve njihove razgovore. „To jedan neobičan tekst, težak“, oklevao je. „Naš Gospod je u nekoj kući, i objavljuje reč Gospodnju nekoj gomili, koja ga ne može čuti. Kakav smisao ima ova nedoslednost? Zatim, taj oduzeti. Biva praktično spušten kroz nekakav otvor na krovu. To je siguran znak koliko je teško ući u misteriju i približiti se istini...“ „A četiri nosača? Šta oni simbolizuju?“ „Možda jevanđeliste“, potvrđivao je zamišljeni Tomazo, „dok je Isus središte života, ključ svake tajne. Samo zbog jednog tako visokog cilja vredi podneti žrtve kojima se povinuje paralizovani, i njegovi nosači. Ali nije to ono što me najviše zbunjuje...“ „Šta te muči?“ Grocio je napeto posmatrao Nikolu: „Grčka reč koja označava ozdravljenje paralizovanog ista je kao reč koji označava uskrsnuće. Onaj ko je napisao ove stranice morao je da zna da će pogrešno usmeriti vernike i izazvati čuđenje. Što znači da samo približavanje istini, Isusu, ipak jeste moguće... govori o besmrtnosti, ali to saopštava kroz priču o ozdravljenju rana na telu. Koja je onda istina u koju treba da verujemo? I iznad svega, zašto uopšte više razmišljati o ovim spisima koji su namerno tako nejasni? Onaj koji veruje ionako misli da je Gospod bio sa nama, i da će nas njegovo učenje uvek pratiti. I onda? Šta je ostalo skriveno?“ Mladi alhemičar nije znao kako da odgovori. Ali nije bilo razloga da se Tomazo uzbuđuje: „Na šta je hteo da ukaže Ðordano? Ne razumem. Možda je, u svojim poslednjim godinama života, sprovodio neka istraživanja za koja je želeo da ostanu u tajnosti. Krio ih je čak i od nas. Zašto nas je onda, nakon što nas je pozvao da ponovo pročitamo reč Markovu, usmerio nas da krenemo prema Egiptu i Orijentu?“ Upravo zbog toga da bi potražili odgovor na to pitanje, napustivši Rim u žurbi, krenuše put Egipta. U zemlju iz koje potiče izvorna vera. Izvor hiljadugodišnje mudrosti na koju ih je strastveni filozof uputio dok je još bio živ. Traganjem na obalama Nila, govorili su

sebi, odaće dužnu počast i zahvalnost svom učitelju. Ali putovanje nije bilo lako, niti je imalo srećan ishod. Sve to traganje i postavljanje pitanja, grčevita potraga za ono malo starina što u sebi i dalje čuvaju jedno, sada već izgubljeno znanje, zaustavljanje pred oskudnim vidljivim tragovima drevne kulture, pravljenje proračuna u podnožju piramida, brzo je privuklo pažnju muslimana, krajnje sumnjičavih prema bilo kojem hrišćaninu koji nije trgovac. „Beg vas špijunira“, bio im je otkrio jedan sluga, „i zna da tražite tragove čarobnjaka i sveštenika koji su živeli u Egiptu pre islama. Budite na oprezu! U ovim zemljama, nevernici nisu nikada bezbedni. A onaj ko ne prihvata istinu proroka Muhameda, izlaže se velikoj opasnosti!“ Shvatili su težinu tog upozorenja i postali još oprezniji, čak i dok su žurili da ispitaju stvar koja je postala pitanje života i smrti. Bilo je uzaludno. Beg ih je potkazao paši, zaštitniku prave vere koji nije mogao da u Egiptu, provinciji carstva suitana iz Istanbula, toleriše učitelje jeresi. Pomislio je da zatoči ovu dvojicu, ispita ih i razmeni ih, za odgovarajuću nadoknadu, sa vlastima iz Venecije ili Napulja: dva jeretika, koje verovatno traže, mogla su da predstavljaju odličnu robu za jednog hrišćanskog princa željnog da se predstavi u najboljem svetlu pred Rimom ili da, štiteći ih, potvrdi svoju ponosnu autonomiju misli. Ali dva Zapadnjaka nisu bila tako nevešta. „Vreme je da pođemo“, prošaputa Tomazo jedne večeri, protresavši prijatelja i probudivši ga iz sna. „Osećaš li zveri koje nas gone? Neko pokušava da nas otera odavde.“ Pobegoše peške iz Aleksandrije, na isti način kao što su pobegli iz Rima, ostavivši naoružanim vojnicima poslatim da ih uhvate samo praznu odeću, smeštenu u ugao jednog karavansaraja. Poslednja para koju su poneli iz Italije posluži im da se pridruže jednom karavanu trgovaca koji su se uputili na jug. Obučeni kao pustinjski plaćenici, ukrcaše se za Indiju u jednoj luci na Crvenom

moru. Nakon dvadeset dana plovidbe, našli su se u Goi, trgovačkoj bazi portugalskog carstva. Ali odmah su u velikoj žurbi napustili grad i njegovu evropsku četvrt: previše hrišćana koje su mogli da sretnu moglo je da pothrani slično interesovanje koje je pokazao beg iz Egipta. Tako su prihvatili rizik. Obukli su se kao Indijci, pustili su da im izrastu brade, i da im koža preplane na suncu. Potom su se otisnuli u samo srce Indije, uputivši se prema severu, prema saznanjima tajni ove velike majke zemlje, tajni još starijih od onih u Egiptu. Beše tako da su, našavši stan u Varanasiju nakon mnogo meseci lutanja i avantura, postali dva poštena crtača natpisa. Jednog dana, čak ih je i braman Tadži – onaj isti koji ih je ranije bio ispitivao – zamolio da naslikaju prema jednom drevnom uzorku Višnu, božanstvo koje leži na zmiji Šeša, dok mu jedna boginja sa likom predivne devojčice masira stopala. Taj rad označio je rađanje jednog novog prijateljstva. Braman ih je upoznao sa tajnama Veda, spisa starih hiljadama godina koji prethode bilo kojoj drugoj ljudskoj mudrosti. Primenili su sistem mnemotehnike koji su naučili od Ðordana Bruna, zahvaljujući kojoj su bili u stanju da nauče napamet celu jednu stranu nakon samo jednog iščitavanja ili da zapamte neku priču nakon što je samo jedanput čuju, i umeli su da sve to ponove, od prve do poslednje reči, uobičajenim redosledom, ili od poslednje reči ka prvoj. Baš zbog te veštine mogli su da putuju a da ne moraju da sa sobom nose biblioteku. Zahvaljujući mnemotehnici, čuvali su u mislima znanja drevna i moderna – u iščekivanju da spoznaju ono vrhovno koje ih je sve pokrenulo i koje ih sve objedinjuje. Tomazo se dobro sećao večeri kada su on i Nikola ponudili bramanu skup svih svojih znanja. Kako bi ih razumeo, nacrtali su pred Indijcem skicu organizacije

svojih misli: „Gledaj“, započe Grocio, pokazavši bramanu tajni crtež, „ima pet koncentričnih krugova. Svaki od njih podeljen je na trideset delova koji nose slova latinskog pisma od A do Z, a zatim grčka slova i hebrejska...“ „Najznačajniji krug je onaj u sredini.“ Sada se umešao Nikola, jer kada se radilo o tom znanju koje su delili i koje je bilo skriveno od ostalih, bili su kao jedna osoba, i nastavljali su misli jedan drugom: „Ovde se nalaze slike trideset šest dekana Zodijaka, koji potiču od drevnih egipatskih zvezdanih božanstava. Za njima sledi četrdeset devet slika planeta...“ „Sedam za svaku od sedam planeta...“ „Zatim je tu Draco Lunae i dvadeset osam mesečevih kuća, mansiones...“ „I najzad, još trideset šest slika, tri za svaku od dvanaest kuća horoskopa...“ Pri pomenu astroloških veza, braman je opčinjeno odobravao. Indijci nisu kupovali zemlju, nisu se venčavali, nisu davali imena deci i nisu čak ni prelazili most a da pre toga nisu proučili horoskop koji odgovara svakoj ovoj radnji. Tako ih je – dok su dva stranca oduševljeno prikazivala skicu koja je omogućavala da se shvati sva kompleksnost nebeskih sila – mudri gost prekinuo, i predložio da se ovo predstavljanje nastavi tek nakon što u njihov skromni stan dođe jedan još mudriji braman. Dogovorili su se za jedan noćni susret, dva dana kasnije. Kada su se pojavili u kući Indijca, sada su tu već bila tri bramana. Onaj sa kojim su već razgovarali bio je nasmejan i ljubazan; druga dvojica sumnjičava i oprezna. Ali nije prošlo ni pola sata, a soba je već bila nabijena strastima. U stvari, zaključak prvog, sažetog izlaganja Evropljana bio je veličanstven: „Na taj način, čitav nebeski svod i svi njegovi uticaji reprodukovani su u unutrašnjosti ljudskog uma. Kada se pred njim pojavi neki novi sadržaj...“ „...Neki tekst, neki razgovor, slika, fasada nekog hrama, oblik lista...“ „...Dovoljno je da ta novost bude smeštena u jedan od sektora

onih pet krugova i moći će da bude ponovo preuzeta u bilo kom trenutku ako je potrebno, zato što svi oblici zavise od uticaja nebeskih stvari i udruženi su sa njima.“ Bramani nisu znali šta da kažu. Grocio i Pizano su svakom od njih ponudili po jednu mudrost da je pohrane u pamćenju, naučivši nakon samo jednog čitanja dugačke tekstove koje su izabrali njihovi gosti. Potom zaključiše: „Funkcioniše, očigledno, kada se ovlada nebeskim umom, koji predstavlja odraz celog univerzuma u ogledalu, i kada se poznaje veština povezivanja svakog dela razgovora ili svakog predmeta sa odgovarajućim parom na nebu...“ Bilo je to jedno važno veče. Od tada, behu mnogo napredovali u uzajamnim saznavanjima, a broj njihovih učenika brzo se uvećavao. Svi su bramani pripadali najvišoj kasti. Poneko bi poželeo da plati, u zamenu za njihova znanja, ali oni su uvek odbijali. Važio je, govorili su, princip razmene: misterije Zapada u zamenu za drevnu mudrost Istoka.

Tako su upoznali Huanga. „Nemoj da se čudiš, prijatelju moj, slikaru“, reče braman Tadži, posmatrajući začuđeno Tomazovo lice, „što smo večeras doveli jednog gosta pomalo... neobičnog.“ Stranac koji im se našao u društvu, potvrdi reči sveštenog lica. Bio je to jedan mudar Kinez, znatiželjan da upozna nove doktrine. „Ja sam i trgovac“, dodade ponosno, naklonivši se pred domaćinima kuće, „član porodice koja vekovima prelazi Put svile, porodice Huang Minša. Toliko smo aktivni i uticajni da nosimo našu robu i do pekinškog dvora.“ „Ali zašto si ovde?“ upita Nikola. „Zato što mi poznanstva omogućavaju da dogovorim najbolje poslove“, ubedljivo odgovori. „Nije bitno koje je boje njegova koža, ili kakva je njegova prošlost. Znati kako je stvoren njegov Bog, eto šta je važno. Na taj način“, dodade namignuvši, „lakše mi je da ga

zadržim dugačkim razgovorima i da mu nešto prodam...“ Svi se nasmejaše, a braman zaključi. „Zar vam nisam rekao da je on jedan mudar čovek?“ Kinez je dolazio i sledećih večeri. Zauzeo bi mesto, slušao i odobravao. Nikola ga podstaknu, pitajući ga za novosti iz astrologije njegove zemlje. Tvrdio je da nije dovoljno strućan za tu materiju, ali obeća da će se raspitati kod svojih rođaka i kolega. Nije želeo, priznade skrušeno, da njegovo učestvovanje na ovim skupovima izgleda potpuno besmisleno. Želeo je da ponudi konkretan doprinos... sve dok, tek posle dve nedelje, iz nekog razloga vezanog za njegove poslove, nije morao da ode. Ali prethodno je obećao, pre nego što je napustio grad, da će se vratiti bogatiji za blaga kineske mudrosti. Sve se ovo dogodilo pre mnogo vremena. Od tada, svaki put kada bi ga njegova dugačka putovanja dovela u Varanasi, Huang bi zauzeo mesto rezervisano za njega u uskom krugu sledbenika koji su činili Grocio, Pizani i braman Tadži. Dva Zapadnjaka proučavala su indijsku kulturu dugo i sa oduševljenjem. Iako su cenili njena drevna i ukorenjena znanja, nisu ipak mogli a da ne primete i njena ograničenja. Čak su i indijski mudraci pokušavali da prihvate da sa nebeskih visina potiče način na koji će živeti, ali ti su se njihovi pokušaji pre svega manifestovali kroz obavljanje pojedinih rituala, nepromenjivih, što efikasnijih to manje razumljivih. Ti rituali podrazumevali su pokrete koji su se uvek ponavljali na isti način, tišinu, mirise, molitve na malim oltarima, molitve na prastarim jezicima, kupanja, postove. Jedan od mudraca posvetio je mnogo godina usavršavanju tehnika meditacije, ali i vežbama pročišćenja prilikom svakog mladog meseca, „kako bi unutrašnjost ostala uvek čista, kao dlan ruku koje ne rade teške poslove.“ I ovo je bila jedna od mudrosti Indije... Prisetivši se tih okupljanja, Grocio se nasmeši. Najednom spozna, sa teskobom u srcu, da je toliko istraživanja

kulture drugog naroda lagano ugasilo u njihovim srcima plamen koji je Bruno upalio. Pitanja o značenju ozdravljenja onog paralitičara malo-pomalo iščezla iz njihovih misli. Pomisli kako je, možda, odgovor na ta pitanja mogao da poštedi Nikolu onako okrutnog kraja. I zajeca, očiju prepunih suza. Lagano skloni posuđe od terakote iz kojeg je jeo neku siromašnu supu, i spremi se da legne. Dan sahrane njegovog prijatelja klizio je u turobnu noć, potresanu mućnim sećanjima. Sledećeg jutra, u umu jeretika Venecijanca malo bistrine poče da krči sebi put. Dugo je šetao uz Gang, kao što je činio svakog jutra, udaljenim pogledom posmatrajući muškarce i žene koji su obavljali prvo kupanje pročišćenja tog dana. U umu su mu se gomilale ozbiljne misli i sumnje. Nikola ga je napustio i sada je morao potpuno sam da ispuni očekivanja i učitelja Bruna i prijatelja. Smrt, bilo nametnuta ljudima ili „prirodna“, zahtevala je svoju drumarinu. Pojavili su se na kapiji mudrosti i možda su zbog toga bili kažnjeni. Međutim, postojalo je tu još jedno pitanje koje mu nije davalo mira: bavili su se tajnama nebesa kako bi u njih uobličili sopstvene umove. Prezreli su slabašna hrišćanska učenja koja su se bavila pitanjima duše i njenim dužnostima, kako bi u drevnim znanjima Egipta i Orijenta potražili pravi ključ mudrosti, moći, slobode. Radeći sve to, zapostavili su telo. Događa se to, reče sebi, onome ko je dovoljno mlad i onome ko oseća da je dovoljno snažan i zdrav. Ali nije bilo nikakvog dobra u tome što je dopustio da ga priroda tako iznenadi. Sede. Pred njim je jedna mlada žena izranjala iz rečne vode, obmotana elegantnim sarijem koji joj se, onako mokar, prilepio uz obline. Da je bila naga, ne bi bila toliko zavodljiva. Tomazo je netremice posmatrao. Sada je devojka popravljala pramenove kose, blistave i

crne, a da bi izvela taj graciozan pokret, podizala je ruke, zatežući mišiće, puštajući da joj se preplanula koža boje ćilibara prošarana kapljicama vode presijava na suncu. „Telo“, pomisli Tomazo, kojeg je ovaj prizor u isto vreme privukao i uznemirio. „Zdravo telo, puno života. Telo koje voli. Koje uživa. Koje oseća uzbuđenje...“ Bio je uzbuđen i to ga je iznenadilo. Tih godina živeli su praktično kao monasi posvećeni svetoj stvari. Devojka izađe iz reke i uputi se prema stepeništu na kojem je sedeo. Koračala je prema njemu laganim korakom, blago njišući bokovima. Oborila je pogled, ali mogli su se naslutiti izduženi prorezi kapaka, podvučeni linijom kane. Kada je stigla sasvim blizu njega, prostreli ga znalačkim pogledom i zagonetnim osmehom. Vrlo dobro je znala da je ovaj muškarac posmatra od kada je izašla iz vode. On je mogao samo još više da joj se divi i da oseti kako ga obuzima plamen želje. Uzeo bi je odmah, tu, na ovom kamenu, pred svetom rekom, na svetlosti sunca. Ali ona se već udaljavala, i to namerno sporo – znala je da gospodari svojom lepotom, ali i njegovim mislima. Grocio se natera da se ne okrene, da ne zadržava više pogled na njenim pravim leđima, gipkim rukama, zategnutim mišićima zadnjice. Zaustavio je pogled na reci, veličanstvenom dokazu prolaznosti života. Dopusti da ga naslada prođe i primora se na to da razmišlja o ozbiljnim stvarima. Vrati sećanja na prijateljevu bolest. Zbog čega je tako iznenada umro? I zašto nije mogao ništa da učini kako bi ga spasao? Dosadni insekti, bolnih uboda, preneli su im zarazne bolesti, budući da su tek bili pristigli u tropske zemlje. Svrbele su ih mrlje na koži, jer ju je neprestano kvasio znoj zbog vazduha uvek punog lepljive, nepodnošljive vlage. Potom su prevazišli te prve krize dizenterije, muku da se

prilagode novoj hrani, i činilo se da je sve u redu. Bili su snažni i vođeni žeđu za saznanjima. Telo ih je sledilo, poslušno. Na kraju su radili i posvetili se svojim istraživanjima, razgovorima sa bramanima, proučavanju drevnih spisa. S vremena na vreme, Nikola bi podlegao vrelim groznicama, koje su ga iscrpljivale i mučile ga čak i po deset dana zaredom. Nije znao kako da ih leči, a nisu znali ni mudri Indijci. Pred tom bolešću, samo su slegali ramenima – pre svega su dobro pazili da se drže podalje od bolesnika. Iz straha da se ne zaprljaju, govorili su. Ili jednostavno iz straha da se i sami ne zaraze. Bilo je, naravno, „nadrilekara“, koji su prodavali nekakve mešavine i papirne trake koje su sadržavale tajanstvene formule, i koje je trebalo stavljati na čelo, bilo, prsa, grlo bolesnika. Bili su to šarlatani. Ali dobro su ih plaćali, prvenstveno stranci, slikari, umetnici koji su odsedali u zanatskom kvartu. Nikolina je groznica, srećom, prolazila sama od sebe. I on i Tomazo znali su da će se vratiti, ali kakve veze ima? Stalno su se upoznavali sa novim aspektima ove civilizacije i nisu primećivali da se skoro nijedno od njihovih znanja ne odnosi na moguće ozdravljenje bolesnog tela. Ako se ikad i pričalo o tome kako sa čuvati zdravo telo, to je podrazumevalo vegetarijansku dijetu, umivanje, šetnje, klistiranje, vežbe disanja i opuštanje u potrazi za savršenom ravnotežom između duše i univerzuma. Bez lekova. Kada je pre nekoliko dana Nikolu ponovo uhvatila groznica, satima je bio bez svesti. Potom se bio povratio, ali je i dalje bio u delirijumu, i izgovarao je nekakve alhemičarske formule. Ali ovoga puta, suprotno onome što se obično događa, groznica nije popuštala. Naprotiv, pogoršala se velikom brzinom. Ova kriza nije podsećala na one prethodne. Nikola se krivio od bola, okupan znojem. Sve dok nije počeo da proklinje, nadajući se da će umreti. Kada je izgubio osećaj u obamrlim rukama, Tomazo zamoli bramana Tadžija da mu pronađe

kakvog lekara, pravog lekara. Ovaj je samo slegnuo ramenima, sa visine svoje mudrosti. „Lekara?“ pitao je, „a zašto? Smrt je deo života. Tvoj prijatelj je dobar čovek, miroljubiv i mudar. Rodiće se ponovo kao gospodar mnogih ljudi. Biće to dobro i za njega i za svet...“ I tako je Tomazo sam bdeo nad bolesnikom. Brisao mu je znoj, razgovarao sa njim, stalno mu davao da pije: bio je to jedini način lečenja za koji je znao. Pustio bi da u vodi provri kakva biljka ili povrće. Tako ga je hranio. Lokalna indijska mudrost znala je to da uradi. Ništa drugo. Ne progovorivši više ni reči, u roku od dve noći Nikola Pizani bio je mrtav, okružen plačem prijatelja i svečanim litanijama bramana. Jedan majmun pojavio se na prozoru, sat vremena pre nego što će alhemičar umreti, majmun koji je iz nekog razloga sišao sa drveta, a to je protumačeno kao dobar predznak. Obojili su pokojnikovo čelo u crvenu boju, napravljenu od kišnice i ilovače, sjedinjene u gusto blato. „Crvena zemlja i kišnica“, recitovao je braman, „susret darova neba i zemlje, simbola svake plodnosti i svakog novog života...“ Tomazo mu je dopustio da to uradi. Bio je bespomoćan. Čak i tokom priprema za lomaču, nekoliko puta je zaključio da ovi mudraci iz daleke zemlje umeju da se brinu samo o duši. Sada je bio tu, na obalama jedne reke koja će dodirivati zemlju Indije za čitavu večnost. Odluči da ne može ostati miran u ovom trenutku. Ustade. Želeo je da uputi bramanu jedno pitanje. „Boriti se protiv bolesti... ili protiv smrti? Da, postoje takva znanja, ali moraš ih potražiti u drevnim tekstovima, protumačiti ih, izvući iz njih praktična uputstva. Ništa me ne vodi u tom pravcu...“ Tomazo je bio uporan. „Ali zar vi ne poznajete sve te zapise? Možda ih ne znate baš napamet, ali bar po sadržaju...“

Stari Tadži se osmehnu. „Vidim da me veoma cenite, ali moram da vas ispravim. Ne znam napamet dvadeset četiri hiljade strofa Ramajane, sto hiljada Mahab harate i osamnaest hiljada Bagavate. Upravo zbog toga su nam vaša učenja o mnemotehnici toliko interesantna...“ „Ali kome onda mogu da se obratim?“ Ovaj drugi je oklevao. „Zašto ne želite da mi pomognete?“ bio je uporan Italijan. „Zato što se plašim da ću vas izgubiti...“ „Ne mogu da odustanem od potrage za istinom, učitelju. Sada sam ostao samo ja, od trojice koliko nas je bilo, koji želi da skine veo koji nas deli od izvora mudrosti...“ Braman je odobravao. „Postoji jedan čovek, čuveni Pandit, učitelj svih mudraca. On poznaje tajne, i zna kako da ih pronađe u zapisima... ali samo ako uspeš da ga ubediš u razboritost vašeg istraživanja.“ „Gde živi? U gradu je?“ „Ne“, osmehnu se braman, „on ne podnosi grad i ne obavlja rituale na Gangu. Nema više potrebe za tim, kaže. Njegova sveta reka jeste proticanje strofa drevnih tekstova. Nalazi se u jednom seocetu, beznačajnom mestu u beskrajnoj ravnici u podnožju severnih planina. Živi skromno i svake večeri svima recituje i pripoveda, od početka do kraja, po jedan deo svetih pesama a da ne preskoči ni jednu jedinu stranicu. Kada je pre nekoliko godina završio, jednostavno je počeo iz početka. Svima pripoveda i ne traži nadoknadu za to, ali ne odgovara na pitanja. Možeš da odeš kod njega i slušaš ga, samo to. Zbog toga je, vremenom, izgubio najplemenitije i najimućnije sledbenike koji su dolazili kod njega sa maharadžinog dvora ili iz škola različitih religija. Nijedan učenik ne prihvata da samo sluša dok se iz večeri u veče pripovedaju bajkoviti Ramini podvizi, ili Višvamitrini, koji mnogima od nas vernika deluju samo kao maštovite bajke...“ „Ima li hrane, u toj zemlji, za jedan par ruku spremnih da se pomuče tokom dana na polju?“

„Da, ima hrane i hladovine. Selo je uvek gostoljubivo, pogotovo za jednog hodočasnika koji putuje sam, u potrazi za istinom.“ Tomazo je netremice posmatrao starog prijatelja. Čak je i ovaj pažljivo osmatrao njegove svetle oči, u tišini. Kada se uverio u to da je u njima pročitao najsnažniju rešenost, pomirio se sa tim. „Dođi večeras kod mene, na poslednju lekciju. Potom ću te podučiti kako da stigneš do tamo i proučićemo zajedno kako da pokušaš da ubediš Pandita. Ali postoji jedan uslov.“ „Koji?“ „Obećanje da ćeš se vratiti ovde u slučaju da ne pronađeš ono za čime tragaš. Vratićeš se ovde i ponovo ćemo zajedno proučavati zvezde. Obećavaš li?“ Tomazo se osmehnu bramanu Tadžiju. „Vratiću se, sigurno.“

6. Svetlost zalazećeg sunca pratila je stanovnike sela kada su se uputili prema jednoj maloj kolibi koja se ni po čemu nije razlikovala od drugih, i on se pridruži grupi. Kada je stigao tog jutra, Tomaza su radoznalo zagledali – radoznalo, ali ne i začuđeno. Bilo je očigledno da mnogo stranaca pristiže u ovaj udaljeni kutak Indije. Dok se spuštala noć, seljani koji su se nakon napornog dana provedenog u poljima pirinča laganim korakom približavali Panditovom prebivalištu, skoro da nisu ni primećivali Zapadnjaka. Ruku-podruku pristizali su u kolibu: deca su sedela u prvim redovima, žene iza njih, a muškarci u trećem redu. Poneko bi doneo istrošenu asuru, verovatno onu istu na kojoj noću spava, i seo pored nekog svog prijatelja ili vršnjaka. Tomazo Grocio se iz poštovanja šćućurio iza ostalih. Kada su se svi smestili, pojavio se Pandit. Bio je jedna prava starina sa mudrim izrazom lica, obučen u dva bela komada tkanine, povezana na bokovima, rutavih prsa, nekada energičnih, često izloženih sunčevim zracima. Samo dok se spremao za svoju večernju službu, poprimio bi izgled koji ga je razlikovao od ostalih: sledećeg jutra, sa alatkom na leđima i umornim izrazom lica, ponovo bi se stopio sa svima. Blago se naklonio, potom seo u lotos-pozu i bez uvoda počeo da pripoveda. „Lavana je bio kralj jednog drevnog kraljevstva po imenu Utarapata, jedne lepe i berićetne zemlje. Podanici su ga voleli i poštovali, a on je svakog dana sedeo u dvorani za prijeme i slušao ministre, sekretare, molioce i posetioce. Jednog dana, izađe pred njega jedan šumar...“ Tomazo se prepusti ovom toplom glasu punom inspiracije. Svuda oko njega, zavladala je duboka tišina. Svi, od najstarijeg do najmlađeg, zamišljali su u ono što je starac pripovedao, stvarajući

mentalne predstave, svako u svom umu. Legenda je bila očaravajuća. Šumar koji se pojavio na dvoru bio je zapravo čarobnjak. Kralj ga je pozvao da mu pokaže svoje umeće, ali samo ako je to nešto novo, zato što je njegova zemlja ionako bila puna raznoraznih čarobnjaka i učenjaka. „Izvešću jedan podvig na koji niko nikad nije čak ni pomislio“, posetilac je odgovorio sigurnim glasom. Takva smelost najedila je vladara: „Ne želim da vidim kako se u vazduh diže nekakvo uže i kako se penješ uz njega.“ Čarobnjak je uzvratio: „To je trik star koliko i ovaj svet. Moja namera nikako nije da vašem veličanstvu pokažem tako nešto.“ Kralj je bio uporan: „Ne znam ni sam koliko sam puta video kako kože kobre i mungosa najednom oživljavaju i bore se!“ „Taman posla!“ nasmeja se čarobnjak. „To sam radio još kada sam bio malo dete! Svakako ne želim da dosađujem ovom plemenitom skupu!“ Na kraju, nakon što je isključio sve najčuvenije iluzije, kralj ubedi čarobnjaka da će, ako stvarno učini nešto novo, biti nagrađen, dok će mu u suprotnom slučaju biti odrubljena glava. Nakon što je stranac prihvatio ovaj izazov, kralj mu reče: „Počni, onda. Da vidim šta imaš u vreći.“ „Nemam vreću“, uzvrati ovaj. „Imam samo ovo“, odgovori čarobnjak, pokazujući na svoje oči, koje je pri tom širom otvorio. „Šta hoćeš time da kažeš?“ upita kralj podigavši pogled: Ali čim je njegov pogled sreo čarobnjakov, sve se oko njega izmenilo. Ministri, sluge, posetioci i prosjaci nestadoše, a kralj se nađe na nekakvom prostranom pašnjaku na kojem je brstio jedan konj prekriven mantom duboke, crne boje. Uznemiren, osvrnu se oko sebe, osmotri horizont, ali nije mogao da prepozna mesto na kojem se nalazio. Pade mu na pamet da potraži pomoć, i zbog toga zajaha konja kako bi stigao do kakvog naseljenog mesta. Ali životinja se razjari i pokuša prvo da ga otrese sa sebe, a zatim polete i povuče i kralja, koji se s teškom mukom držao za nju dok su leteli iznad polja, šuma, brežuljaka i planina. Na kraju zaroni usred jedne šume, i tu

uspe da izbaci kralja iz sedla. Ovaj se zakači za jedno visoko drvo, uhvativši se za granu kako bi sačuvao goli život. Opkoli ga porodica majmuna, i stade da se igra sa njim, bišteći ga bez imalo poštovanja. Kralj pade na tlo i ne povredi se samo zbog toga što mu je pad ublažilo gusto lišće krošanja. Ali nađe se na zemlji prljav, pocepan i prestrašen. Potom je danima hodao, spavao pod drvećem, prestravljen rikom noćnih grabljivica. Najzad sretne jednu ženu, ubogu i nimalo lepu, koja je nosila ručak svom ocu koji je radio u poljima. Zamoli je da mu udeli taj obrok, obećavši da će joj to svakako nadoknaditi budući da je on zapravo jedan moćan kralj. Žena se nasmeja i začika ga: „Pripadam nižoj kasti, ne mogu da jednom plemenitom kralju dam hranu zaprljanu mojim rukama. Završiću u paklu, a i ti zajedno sa mnom.“ Kralj joj odgovori: „U pravu si, šalio sam se. Zaboravi šta sam ti rekao. Ja u stvari nisam kralj, već siromah. Daj mi da jedem!“ Žena ga opet izazva: „Ako ti dam da jedeš, obećaj da ćeš me uzeti za ženu. Samo ako budemo muž i žena, bićemo jednaki, a ja neću počiniti greh ako te nahranim.“ Nemajući kud, kralj pristade, budući da je bio očajan i da je i dalje verovao da sanja. Venčaše se. Prođe mnogo godina. Dobiše pet sinova, i ti sinovi odrastoše. Jedan od njih poginu u ratu. Drugi posta lopov, a otac je morao da se bori kako bi sprečio da ovaj bude osuđen. Treći pođe putem mudrosti, ali privuče ga porok i umre kao pijanica. Četvrti se razbole i niko ne mogaše da ga izleči. Peti postade skromni seljak i oslonac svom starom ocu, koji je u međuvremenu bio izgubio i ženu. Nakon dugog i mukotrpnog života, umre ovaj čovek koji je nekada davno bio kralj – toliko davno da je skoro bio i zaboravio na to. „U tom trenutku“, zaključi Pandit, „kralj se probudi. Shvati da sedi na tronu, pred svojim dvoranima, okružen svojim ministrima. Upita: Vi ste sve vreme bili ovde?’

’Naravno’, odgovoriše, ’nismo se ni pomerili. Kakvo je to pitanje?’ Kralj upita: ’Ali, koliko sam spavao?’ ’Pa, možda minut-dva.’ Kralj nije mogao da poveruje u to. ’Ali prošlo je sedamdeset godina, čitav moj život je prošao!’ Potražiše onog stranca, ali od njega nije bilo ni traga.“ Priča se tu završavala. Pandit nije više ništa rekao. Mala grupa kao da se tek tada trgla i vratila u stvarnost. Pala je noć, i sada ih je obasjavala svetlost mesečine. Ali oni to nisu ni primetili, a istini za volju, nije ni Tomazo. Svi poustajaše, zahvališe Panditu uz naklon i uputiše se kućama. Starac uzvrati naklonom, zatim se zaputi prema svojoj kolibi. Tomazo ga pozva: „Učitelju!“ Čovek zastade i polako se okrete, sa blagim osmehom na licu. „Ja nisam učitelj. Priče o ljudima koji su živeli u davna vremena najbolji su učitelji. Zar me nisi slušao? Šta bi još hteo? Znaj da neću odgovoriti ni na jedno pitanje.“ „Želeo bih da i ja tebi ispričam jednu priču“, spremno odgovori Grocio. Ove reči dopadoše se starcu, koji napravi nekoliko koraka prema strancu. „Ja znam sve priče...“ uzvrati. „Ali ne i ovu iz moje zemlje!“ Tomazo nije odustajao. Činilo se kao da čovek na trenutak razmišlja: posmatrao je mrak pred sobom, tamu iz koje je dopirao taj ubedljivi glas. Potom se još približi i upita: „Imaš neobičan naglasak. Odakle dolaziš?“ „Među svima onima koji su te posetili, sasvim sigurno dolazim iz najveće daljine. Dolazim iz zemlje koja se nalazi iza planina severa, iza okeana, iza izvora Ganga, Inda i Bramaputre. Zbog toga su mi poznate drugačije priče, koje ti nisi mogao da čuješ.“ „Priče... nekog drugog sveta?“ Sada su stajali tik jedan uz drugog. Tomazo se otvoreno nasmeja: „Iskušaj me, kao što je učinio i onaj dobri kralj sa čarobnjakom i tako spoznao prirodu vremena, kojeg ne čini jedan dan, ni dva dana, ni čitav jedan život, pa ni tri hiljade godina jednog dana Brame...“

„Šta je onda vreme?“ upita starac, istog trenutka shvativši da je sada on postavio pitanje. „Vreme nije ništa“, smesta odgovori stranac. I tako sklopiše dogovor. U zamenu za posao i hranu, Tomazo će pripovedati Panditu priče Zapada, a da pri tom ne postavlja pitanja. Prošli su meseci. Grocio i Pandit delili su smeštaj, poslove i hranu. Noću, nakon što bi učitelj iz Indije svima ispričao neku novu priču ili izrecitovao neku novu strofu iz drevnih pesama, vraćali bi se u kolibu, gde bi Tomazo, prema dogovoru, pripovedao jednu priču sa Zapada. Počeo je od klasičnih poema: Ilijada, Odiseja, Enejida. Recitovao je napamet duge strofe, a neke je delove ukratko ali vešto prepričavao. Zatim je prešao na viteške poeme i narodne priče. Najzad, na Panditov zahtev, ispriča delove Svetog pisma, zapise Jevreja i jevanđelja. Jedne noći, kada je mudrac iz Indije spoznao da je stekao potpunu sliku tradicije Zapada, začudi svog gosta jednom neočekivanom ponudom. „Prijatelju moj dragi, uspeo si da me zadiviš svojim pričama, umesto da mi postavljaš pitanja. Ipak, znam da si, kao i svi ostali, došao kod mene pre svega kako bi zadovoljio neku svoju potrebu, to jest kako bi dobio odgovor na neko pitanje. Ovaj naš zajednički život veoma mi je prijao, ali osećam kako ti teret nemira lomi dah dok udišeš, a to nije dobro. Smisli sada svoje pitanje, daj mi tri dana i ja ću ti odgovoriti pričom iz Veda, koje ti na najbolji način mogu pružiti prosvetljenje.“ Na te reči, Tomazo se veoma obradova što je Pandit spoznao da ga nešto muči. Tako, nakon što se toliko dugo suzdržavao, Italijan izrazi svoju sumnju koja je pretila da potpuno uništi entuzijazam njegove potrage za istinom. „Došao sam kod tebe voden pitanjem bolesti i smrti“, reče. Glas mu je bio siguran, ali dušu mu je i dalje mučio nemir. „Znam da

ljudi mogu da budu neznalice, mogu da budu okrutni i nepravedni, a moj učitelj i prijatelj bio je žrtva tih mana svojstvenih čoveku. Ali najviše patim zbog nepravde koju sa sobom donosi smrt. Zašto živeti, tragati, zašto učiti kada nas čeka patnja, patnja koja pogađa nevine i mudre isto kao grešnike i slepe? Postoji li u vašim zapisima nekakvo učenje koje može da nam pomogne da se izborimo sa boljkama tela i, ako je moguće, odložimo smrt?“ Starac posluša ove reči a da mu lice nije odavalo nikakve emocije. Videlo se da su mu ova pitanja daleka. Ipak, nije ništa rekao o tome. Naprotiv, potvrdi obećanje koje je dao i požele strancu laku noć, obećavši mu da će pronaći priču koja će na najbolji način odgovoriti na njegovo pitanje. Tri dana kasnije, u pomrčini jedne noći bez mesečine, nakon što je čitavom selu ispričao priču o jednoj neobičnoj princezi, Pandit poslednji put porazgovara sa svojim gostom. „Imam dva poklona za tebe“, započe čim su seli jedan naspram drugog, obasjani slabom svetlošću jedne male svetiljke. Smesta pruži Italijanu nekakav svitak, vezan finom vrpcom od svile. Tomazo razveza čvor i rastvori list. Neko je blagim potezima tankog kista iscrtao na ovoj površini dvostruku predstavu ljudskog tela, spreda i otpozadi. Različiti delovi tela bili su pažljivo odvojeni: svaki je imao naziv, dok je uz pomoć brojeva bio obeležen čitav niz tačaka. Sve je bilo napisano na dva jezika: Tomazo je prepoznao hindu i kineski. „Šta je u pitanju?“ upita znatiželjni Italijan. „To je poklon koji sam dobio od jednog posetioca, kao što si i ti. I on je, umesto da mi postavi pitanje, uspeo da me ubedi da mu pomognem, ponudivši mi fragmente mudrosti svoje otadžbine. Ali nije znao da pripoveda kao ti, a ovaj prikaz ljudskog tela, koliko god precizan i učen bio, nije me oduševio niti mi je čemu poslužio. Zašto podeliti na delove ono što je priroda tako mudro i znalački sjedinila u harmoniju?“

Ali Grocio je i dalje očarano posmatrao onaj prikaz. „Vidim da tebe zanima...“ blago je prokomentarisao Pandit. „Znači da ti se moj prvi poklon dopao.“ „Taj čovek je bio Kinez?“ „Da, bio je trgovac iz Kine. Zvao se Huang Minšaa i kao i ti, došao je iz Varanasija.“ „Huang Minšaa? Pa ja ga poznajem!“ zapanjeno uzvrati Tomazo. „Šta te je pitao?“ Pandit još jednom osmotri svog prijatelja onim svojim karakterističnim pogledom, kakvim otac popustljivo posmatra sina koji ne uspeva da reši neki zadatak, a ipak mora da bude uporan, jer će samo tako ovladati neophodnim veštinama. „Ti tragaš za formulama koje mogu da izleče telo. On je, kao što vidiš, verovao da ih već poseduje. Zbog toga, iako je njegov poklon u mojim očima manje vredan od tvog, njegovo je pitanje bilo izuzetno. On me zapravo nije pitao samo za telo. Želeo je da zna šta se dešava sa dušom, kakva je njena sudbina: pravi ključ mudrosti Indije.“ Tomazo je usredsređeno slušao. Njemu je čak i ovaj uglađeni prekor značio mnogo. Pandit zaključi: „Ipak, ako želiš da me saslušaš, ispričaću ti sada isti odlomak iz Veda koji sam ispričao i njemu, onaj o mantri besmrtnosti, zato što se briga o duši i prava vrednost tela kod nas podudaraju. Nakon toga, nećeš me više ništa pitati. Poći ćemo na počinak i sutra ćemo u zoru zajedno poći: ja u polja, a ti ka svojoj sudbini.“ Tomazo se složi. Starac započe priču. „U sasvim stara vremena, bogovi i demoni neprekidno su se borili za prevlast na svetu. U tim bitkama, bogovi su uvek gubili, jer kada bi jedan demon bio ubijen, vrlo brzo bi ponovo ustajao, živ i zdrav kao i ranije, dok su bogovi umirali zauvek. Zagonetka ove besmrtnosti bila je nedokučiva – čak ni vrhovni

bog, Braspati, bog mudrosti, nije uspevao da je se dokopa. Najzad spoznaše razlog svoje zle sreće: na strani demona stajao je Sukrakarija, poznavalac ezoterične mantre pomoću koje je bilo moguće vratiti mrtve u život. Bogovi se zapitaše kako da dođu u posed te mantre. Doneše odluku da upute na zemlju jednog učenika kako bi naučio tu tajnu formulu velikog mudraca. Za taj zadatak beše izabran Kaca, sin Braspatin. Mladić stiže do dvora demona, predstavi se njihovom kralju, pored kojeg je stajao Sukrakarija kao savetnik, i ponudi se da služi deonima ako ga veliki mudrac uzme za svog učenika. Mudrac prihvati da ga primi u svoj dom i nametnu mu asketska pravila života i obavezu celibata. Vreme je prolazilo, a mladić je sticao sve više znanja i veština. Ubrzo, Sukrakarijina kći baci oko na njega i zaljubi se. Međutim, demoni su bili svesni opasnosti koja im preti: kada bi Kaca saznao mantru, oni bi bili uništeni. Zbog toga ga presretoše u šumi, dok je vodio stoku na ispašu, ubiše ga, raskomadaše njegovo telo i njime nahraniše pse i vukove koji su lutali poljima i šumama. Kada je shvatila šta se dogodilo, Sukrakarijina je kći preklinjala oca da spase učenika, priznavši mu da je zaljubljena u njega. Otac, koji je mnogo voleo svoju kćerku, izgovori mantru i pozva mladića po imenu. Smesta komadi Kacinog tela izađoše iz želudaca životinja i vrlo brzo spojiše se u jedno telo, a mladić je ponovo bio živ. Koji dan kasnije, demoni ponovo iznenadiše mladića dok je bio sam. Opet ga ubiše, a ovog mu puta iseckaše telo na sasvim sitne delove, sve dok nije postalo kaša koju su potom bacili u more. Ali i ovoga puta mudrac izgovori mantru, a mladić se vrati u život. Sada su demoni pribegli krajnjim sredstvima: spalili su Kacino telo, od kojeg je ostao samo fini pepeo koji su potom sipali u vino koje će Sukrakarija popiti. Uveče, za stolom, učitelj je s uživanjem pio svoje omiljeno vino. Kada je kći došla kod njega da ga treći put moli da oživi njenog ljubljenog, čovek izgovori mantru i ime pokojnika, ali na njegovo

veliko iznenađenje, ovaj mu odgovori iz utrobe i otkri mu okrutnu dovitljivost demona. Potresen, Sukrakrija shvati da demoni upotrebljavaju njegovu mudrost u korist zla i zakle se da im više neće služiti. Sada, međutim, nije znao kako da oživi svog mladog učenika. I tako reče kćeri, koja je pred njim plakala: „Mogu da oživim tvog ljubljenog tako što ću izgovoriti mantru i pozvati ga po imenu. Međutim, on će živeti samo ako ja izgubim život tako što ću mu dopustiti da mi raspori utrobu.“ Kći odbi da napravi tako težak izbor: „Volim tebe, a volim i svog ljubljenog, nađi neko drugo rešenje!“ Tada Sukrakarija smisli rešenje koje će promeniti istoriju bogova, i svečano ga objavi: „Kada Kaca izađe iz mog tela, ne mogu da izbegnem smrt, ali prvo ću ga podučiti mantri besmrtnosti kako bi mogao da me oživi kada bude izašao iz mog stomaka.“ Tako se i desi. Kada Kaca saznade mantru, Sukrakarija ga pusti iz stomaka i umre, a zatim učenik ožive svog učitelja. Pred tim prizorom, demoni se povukoše, preplašeni: sada su im bogovi bili ravnopravni i uskoro će apsolutna moć biti njihova. Bogovi na nebu dočekaše mladog Kacu kao pobednika, i od njega preuzeše mantru, koju su potom mudro koristili. Mladić, s druge strane, nije mogao da je iskoristi za sebe, zato što je bio dosledan kada se zavetovao na celibat i odbio je da se oženi Sukrakarijinom kćerkom, koja je toliko učinila za njega. Devojka ga prokle, učinivši tako mantru neupotrebljivom za njega samog. I od tada, svako ko nauči mantru besmrtnosti, ne može je upotrebiti da spase samog sebe.“ Tako završi svoje pripovedanje. Pandit je izgovorio ove poslednje rečenice glasom iskidanim od emocija. Potom ućuta, oborivši glavu, i zaroni u duboku meditaciju. Kao što je i bilo dogovoreno, Tomazo nije postavljao pitanja. Dugo je samo sedeo, u tišini, a zatim se povukao na počinak.

Sledećeg jutra, u uobičajeno vreme, ustadoše i izađoše zajedno. Stigavši do raskrsnice na kojoj su se njihovi putevi razdvajali, ova dvojica se snažno rukovaše. Sasvim neočekivano, Pandit je poželeo da podari prijatelju poslednju pouku: „Put Indije završava ovde. Ali bio bi veoma loš učenik kada bi mislio da taj put ne vodi daleko. Sada u rukama imaš drugačiju mapu, koja potiče iz jedne podjednako stare zemlje. Proputuj njenim stazama, ako želiš, ali ne zaboravi učenja Veda: potraga za besmrtnošću potraga je za moći i mora se mudro sprovoditi. Nećeš to zaboraviti?“ Grocio klimnu, a zatim sklopi dlanove i stavi ih na čelo, i uz jedan naklon rastade se sa mudrošću Indije. Na povratku u Varanasi, Tomazov duh bio je u jednom potpuno drugačijem, novom stanju. Pandit mu je, na njegovo pitanje, ponudio odgovor koji se umnogome razlikovao od onoga čemu se nadao, ali je i pored toga osećao da ga je usmerio na pravi put. Razmišljao je o poslednjoj priči mudraca iz Indije sa kojim je proživeo mnoge čarobne mesece, mesece poezije i misticizma. Da li je to bio trag koji treba da sledi? Da li je trebalo da postane učenik jednog jogija? Da li je trebalo da i on proučava Vede i nauči ih napamet, kako bi zdrav duh garantovao neophodno zdravlje tela? Naravno, bilo mu je teško da poveruje u to da je mantra besmrtnosti nešto više od obične legende. Nije imala ništa zajedničko sa verom njegovih predaka, sa učenjima i jednostavnim rečima ozdravljenja koje je izgovarao Isus u trenutku kada je lečio oduzetog. Shvatio je da se sve svodi na jedno jedino pitanje: šta je trebalo da radi i gde je trebalo da traga kako bi se sklopili delići tog zamršenog mozaika? Dok je pešačio, provodeći noći u nekim gostoprimljivim kućama, odmotavao bi list papira iz Kine i željno proučavao onaj prikaz ljudskog tela. Nije se čudio što ga je bio napravio upravo Huang Minšaa, mudar čovek u stalnoj potrazi za istinom. Baš naprotiv, ta neobična podudarnost potvrđivala je njegovo mišljenje da se na svetu ništa ne dešava slučajno, i da se sve događa prema nekom

uzvišenom, nedokučivom zakonu. Upravo onom zakonu koji je i njemu poverio ovo traganje. Kada je onomad dobio svitak, nije odmah primetio da je u gornjem uglu bio nacrtan niz iglica različite dužine i debljine. Ovi instrumenti morali su biti u vezi sa tačkama obeleženim na telu: da li je lečenje predviđalo da se igle zabodu u te tačke? Ovo ga je pitanje fasciniralo, zato što je otvaralo nove vidike i nagoveštavalo postojanje jedne još neistražene kulture. Da li je njegov cilj, dakle, bila Kina? Ali kako će dospeti do te daleke zemlje sada kad je ostao sam? I dalje ga je mučilo ovo pitanje kada je stigao na prepune drumove Varanasija, a kada je već stigao blizu zanatskog kvarta, prepozna ga i obradova mu se jedna grupa neobuzdane dece. „Stranac se vratio!“ vikali su, „Vratio se slikar!“ Mnogi trgovci pojaviše se na vratima svojih dućana kako bi ga srdačno pozdravili. Za njega je to bilo pravo iznenađenje, da ga tako prepoznaju i toplo dočekuju, budući da je dugo bio sam sa svojim mislima. Ali još veće iznenađenje čekalo ga je na pragu njegove kuće. „Dobro došao natrag, poštovani Tomazo Grocio. Moja mala pratnja i ja čekamo te od jutros. Sutra ćemo poći sa tobom u potragu za mestom na koje te je uputio mudri braman Tadži...“ Huang Minšaa, trgovac iz Kine koji je i sam bio kod Pandita, obratio mu se sa širokim osmehom na licu. Tomazo ga je začuđeno posmatrao, zatim ga srdačno pozdravio, u njegovim očima prepoznao nemu potvrdu male tajne koja ih je povezivala. „Zašto su ovi ljudi sa tobom?“ Pokaza na pet-šest mladih Kineza koji su, obučeni kao civili ali sa energičnim izrazom oružane pratnje, stajali pored Huanga. Trgovac mu dade znak da sedne, a kada su se smestili i prepričali najnovija dešavanja, otkri mu razlog ove posete. „Car?“

Grocio je bio potpuno iznenađen. Huang Minšaa se, međutim, nije dao potresti. Izgledao je kao glasnik koji donosi vest o nekakvom značajnom napretku, nenadanoj časti, milosti. „Da, Njegovo veličanstvo dobilo je informacije o tebi preko ovog nedostojnog prijatelja koji stoji tu pred tobom. Već neko vreme traga za mudracima sa Zapada, a kada sam izvestio njegove ministre o našem poznanstvu, naredio mi je da te dovedem kod njega.“ „Ali šta želi od mene?“ „Želi da te sasluša, da nauči da proučava zvezde, da upozna veštinu mnemotehnike... Jednom rečju, želi tvoju mudrost. Videćeš da zna kako da se oduži: ugostiće te na svom dvoru u Pekingu i dozvoliće ti da proučavaš drevnu kinesku kulturu...“ Nakratko je zastao i pogledao Tomaza pravo u oči kako bi naglasio svoje poslednje reči: „Najdrevniju od svih kultura.“ Grocio ustade, zamišljen. Zatim iz bisaga izvuče svitak koji je dobio od Pandita. Pokaza ga trgovcu i našali se: „Imam nešto što pripada tebi.“ Huang smesta prepozna poklon koji je dao starom Indijcu. Uputi širok osmeh Italijanu i zaverenički klimnu. Zatim reče: „Zadrži ga. Taj fragment naše nauke vratiće se u Kinu sa nama. I garantujem ti da ćeš tamo saznati još više o tome. Štaviše, čekaju te mnoga druga blaga mudrosti...“ „Želim mudrost života, dragi moj prijatelju. Koliko mi se čini, vi u Kini znate nešto o tome, zar ne?“ Istočnjak se osmehnu i nakloni se. „Pođi i videćeš i sam. Tražiš izvor mudrosti? Dobro: nalazi se u Srednjem kraljevstvu.“ Nije bilo više šta da se doda. Tomazo se pomiri sa takvom budućnošću. Ionako bi pristao, znao je to. Iako mu se činilo da se zaista vratio kući, kada je onog dana stigao u Varanasi, Kina ga je dozivala. Sada je znao da ništa nikada neće moći utoli njegovu žeđ za znanjem.

7. „Gde idemo, Lazare? Imamo li neki cilj?“ Već dva dana lutali su pod suncem Judejske pustinje. Prolazili su već utabanim stazama i provlačili se kroz uske tesnace nastale od isušenih rečnih korita. Kada je bila najveća vrućina, zaustavljali bi se i sklanjali u zaklon stena. Trudili su se da piju što je bilo moguće manje, ali je ipak počelo da im ponestaje vode. Nastavljali su dalje kao da su izgubili orijentaciju, kao da su se predali sudbini i pomirili se sa tim da će umreti, izmučeni od žege i očaja. Natan oseti kako u njemu jača sumnja i nekakav osećaj revolta. Odjednom, kada su stigli na vrh jednog od bezbrojnih brežuljaka na koje su se sada peli sa sve većim naporom, i povika: „Hoću da znam gde idemo!“ Lazar se okrenu i pogleda ga. Prepozna brigu u očima ovog dobrog Jevrejina koji se nikada nije udaljio više od petnaest kilometara od Vitanije. Oseti želju da otera od sebe svog vernog prijatelja, da ga zamoli da se vrati kući. Ali od dana kada je izašao iz onog jezivog, potpunog mraka, kada je bio pozvan da se vrati u život glasom za koji je verovao da ga više neće čuti, užasavala ga je i sama pomisao na samoću. Znao je da bi sasvim sigurno oduzeo sebi život kada bi nastupajuću noć morao da provede sam u tišini pustinje. I na kraju krajeva, čovek koji ga je pratio imao je pravo na odgovor. „Tražimo neko sigurno utočište“, reče, „ali moramo... da ga zaslužimo.“ „Šta želiš time da kažeš?“ Natan nije voleo da mu se govori u zagonetkama. „Hoću da kažem da umesto da tražimo, moramo biti pronađeni.“ „Ali ko će nas pronaći?“ uznemiri se onaj drugi. Lazar pokuša da se našali: „Nadajmo se, oni pravi!“ Natan ne odgovori. Zbunjen, zurio je u jednolični pejzaž. Lazar priđe svom prijatelju i obgrli ga.

„Idemo. Veruješ li mi?“ Natan stegnu ruku Isusovog prijatelja, uskrsnulog, i klimnu u znak odobravanja. Zatim zajedno nastaviše put. Tokom celog jutra nije više bilo nikakvih pitanja. Sporo su napredovali, a zatim su se zaustavili na mestu koje je Natanu izgledalo nekako poznato. „Ali... ovde smo bili u podne prvog dana hodanja.“ Lazar potvrdi. „U pravu sam, zar ne?“ „Da, u pravu si.“ „Ali zašto uopšte ovo radimo?“ Ovog puta, Lazar ponudi prijatelju precizan odgovor: „Zato što moramo da savladamo jedno iskušenje, da izvršimo jedan... obred.“ „I šta će se sada dogoditi?“ „Treći je dan našeg putovanja, i zato ćemo danas nastaviti sve do Mrtvog mora, onda ćemo se zaustaviti na obali i... probaćemo vodu.“ Natan se pobuni: „Jesi li poludeo? Užasno je slana, osetićemo takvu žeđ da nećemo moći da je ugasimo ni na koji način!“ „Znam“, reče Lazar ne zbunjujući se. „Ali ćemo na taj način dati do znanja da tražimo pomoć.“ „A kome ćemo to dati do znanja?“ Uskrsnuli uputi širok pogled unaokolo. Zatim se nasmeši i odgovori: „Onima koji nas prate, sve u svemu, najmanje dva sata...“ „Ko nas to prati? Jesi li ih video? Zašto mi nisi ništa rekao?“ „Smiri se. Već sam ti rekao da treba da imaš poverenja u mene. Ti to ne možeš da znaš, ali zašli smo na teritoriju koju eseni kontrolišu kao sokolovi kako bi držali na odstojanju pagane i uljeze.“ „Monasi Kumrana? Hoćeš da ideš kod njih? Ali zašto nismo otišli pravo do manastira i pokucali na vrata?“ „Zato što svako ko želi da im se približi, pa i čovek koji želi da im se pridruži za ceo život, mora da sledi put kojim će pokazati da je

voljan da se promeni, da doživi konverziju. To je put koji ne poznaju svi i koji predviđa da se izvedu određeni simbolični gestovi...“ Natan poče da shvata: „Kao na primer... da se tri dana luta kroz pustinju i pije zatrovana voda ovog prokletog mora?“ „Tačno tako. Sledbenici ove zajednice, koji najmanje dve godine imaju zadatak da nadgledaju okolinu i da sve one koji se približavaju manastiru glavnim putem drže na odstojanju, pa i silom ako je potrebno, istovremeno ukazuju svojim starešinama na prisustvo ljudi koji izgledaju kao da su zalutali, da nemaju utočišta, ali ga naizgled ni ne traže, ljudi koji su toliko očajni da bi prihvatili da piju čak i slanu vodu.“ Natan s mukom proguta pljuvačku i upita: „A... koliko te vode moramo da popijemo?“ Lazar se nasmeši: „Jednu kap, moj prijatelju. Toliko koliko ti ostane na vrhu kažiprsta nakon što uroniš šaku u vodu. Uveravam te da je to dovoljno da se u ustima oseti gorčina jednog pogrešnog života, koji želiš da u potpunosti promeniš i ispljuneš ga sa gađenjem. To je pravo značenje ovog gesta.“ Predveče stigoše do obale mora i obaviše obred. Čim su ispljunuli vodu na zemlju, na vrhu jednog brežuljka van pustinje pojaviše se, sasvim neočekivano, dva mladića sa nekakvim malim motikama u rukama, pokriveni samo belim pojasom oko struka. Jedan od njih je za pojasom nosio jednu poveću bisagu. Lazar odgovori na njihove signale. Zatim sede. Dok su čekali da ih ovi mladići sustignu, Natan ga upita: „Skoro su sasvim goli. I čemu im služe te motike?“ „Novajlije su. Kao što sam ti rekao, najmanje dve godine žive izvan zajednice, učeći da se prežive u pustinji. Puštaju da im sunčevi zraci opeku kožu, a motike koriste za kopanje korenja iz zemlje i, naročito za to da brižljivo zakopaju svoj izmet...“ „A kako ti to sve znaš?“ Uskrsnuli, koji je do tada bio zagledan u horizont, osvrnu se i ozbiljno ga pogleda.

„Rekao mi je jedan učitelj koji je sve to dobro znao“, odgovori. Zatim pogleda prijatelja i dodade: „To te čudi?“ Natan se predade. „Počinjem da mislim da više ništa neće moći da me začudi...“ Dvojica mladih novajlija zaustaviše se na izvesnoj udaljenosti, dovoljnoj da mogu da ih čuju. „Nečisti smo, ne žele da imaju bliski susret sa strancima“, objasni Lazar prijatelju. „Ko ste vi?“ povika jedan od one dvojice. „Ja sam Lazar, a on je Natan iz Vitanije“, odgovori uskrsnuli. „Zašto lutate pustinjom? Zar ne znate da je to opasno?“ „Želimo da govorimo sa vođom, u manastiru Kumrana“, odgovori Lazar. Zatim dodade, pažljivo naglašavajući reči: „Tražimo nekoga, tamo, ko hoće da razgovara sa mnom.“ Dvojica mladića ostadoše ravnodušni na ovaj njegov zahtev. Izvukoše iz bisaga jednu kožnu čuturu i dve šake urmi. Ostaviše ove darove na zemlji i povikaše: „Evo, sa ovim zalihama možete da se vratite kući.“ Lazar odgovori bez oklevanja: „Ući ćemo u taj manastir ili ćemo umreti. Idite da prenesete našu poruku i kažete moje ime. Zatim se vratite i naći ćete nas ovde.“ Novajlije pristadoše i udaljiše se trkom, nestajući iz njihovog vidokruga u nedrima pustinje. Čekali su danima, između obale mora i senki kamenite pustinje. Čekaće dok traju zalihe hrane. Dok vode u čuturi nije ostalo tako malo da bi pokušaj vraćanja nazad postao suviše opasan. Čekali su sve dok grla ne počeše da im gore od žeđi. Dok Natana ne savlada očajanje. „Doveo si me ovde da umrem!“ pobuni se on poslednjim atomima snage. Najzad, ošamućeni, polegaše duž isušenog korita nekog potoka gde su uzalud kopali tražeći vodu. Natan u delirijumu vide, ili poverova da je video, škorpiju koja prelazi preko leđa njegovog druga koji je ležao na zemlji. Zatim opazi senke ptica koje su promicale iznad njih u brišućem letu. Začu

njuškanje nekog šakala. Potom opet nastupi tišina. Mrak. Lazar se probudi sa osećajem da ga sve boli. Grlo mu je bilo suvo, a čitavo mu je telo obuzela velika slabost. U prostoriji je bilo prijatno sveže, jer se nalazila u polutami popodneva obasjanog suncem, u senci koju su stvarale tamne zavese na prozorima. Jedan od mladih novajlija brinuo se o njemu. Uskrsnuli pokuša da podigne glavu, ali mu je koža na vratu, popucala od opekotina, pulsirala od bola. Pored toga, i jezik mu je bio otekao, zbog čega nije mogao da izgovori ni reči. Njegovo pitanje nemo je titralo u zamućenom pogledu. „Nalazite se u Kumranu“, reče mladi monah, smešeći mu se i brišući mu usta sunđerom iz kojeg su kapale dragocene kapi sveže vode. „Ovde ste kao što ste želeli: rizikovali ste da izgubite život.“ Zatim pokaza na Natana koji je ležao pored prijatelja i buncao, mrmljajući kroz šapat reči bez ikakvog smisla. I dodade: „Tvoj prijatelj uistinu gori od groznice. Možda neće uspeti da preživi.“ Lazar s krajnjim naporom pokuša da se okrene, da dodirne ruku svog druga. Potom ponovo zaspa. Narednog jutra, Natan je još bio pored njega, ali bio je mrtav. Dvojica novajlija su, u potpunoj tišini, uvijala njegov leš u nekakvo platno. Pošto su odneli telo, suze su satima tekle niz lice i grlo uskrsnulog, žareći mu rane. Čim je bio u stanju govori, primi posetu jednog starijeg člana zajednice. Taj čovek, ogrnut odorom, nije se predstavio. Uputio mu je samo kratak znak pozdrava i seo, i delovao je veoma autoritativno. Uporno je posmatrao Lazara, skoro kao da je hteo da pogledom pronikne u tajnu ovog neznanca. „Znači, ti si Lazar iz Vitanije“, reče, „onaj za koga kažu da je bio mrtav, sahranjen, a zatim uskrsnuo.“

„Taj sam.“ Prošlo je nekoliko dugih trenutaka, a da monah ne reče ništa. Zatim njegovo lice poprimi ozbiljan, zabrinut izraz. „Zašto si došao kod nas?“ upita strogo. „Tražiš od nas da ti verujemo? Tražiš od nas... da te sledimo i obožavamo Isusa iz Nazareta, kao da je mesija?“ „Došao sam samo iz jednog jedinog razloga“, odgovori Lazar. „Kojeg?“ „Želim da znam zašto sam živ.“ „I to pitanje postavljaš nama?“ odgovori starac oporo. „Šta ti je rekao tvoj prorok?“ „Rekao mi je da će i on, ubrzo, biti mrtav. Mi, njegovi prijatelji i njegovi učenici, nismo mu verovali. Ko je mogao to i da pomisli? Ali bio je uporan i rekao mi je da ću, kada se to bude dogodilo, morati da dođem ovde... Takođe mi je objasnio šta treba da uradim da biste me vi prihvatili...“ „I da bi ušao ovde?“ sada je monah poprimio ton inkvizitora. Lazar se nije bunio. Osetio je da nema snage za to. Na umu je imao samo jednu reč, reč koju je trebalo da ponavlja sa verom: „Isus mi je rekao da će ovde biti neko ko će hteti da razgovara sa mnom čim bude čuo moje ime...“ „Je li ti rekao ko je taj čovek?“ „Ne. ‘Kada čuje tvoje ime’, rekao je, ‘razotkriće se.’“ Starac ustade. Njegov pogled ostade strog. „Zbog tebe se naša zajednica podelila. Svi znaju za glas koji te prati i velika većina nas, uključujući i mene, bila je voljnija da te pusti da umreš u pustinji nego da te prihvati i da te sasluša... ali sada...“ oklevao je,“ dogodilo se nešto potpuno neočekivano.“ Lazar je željno iščekivao nastavak priče. Ozbiljnim glasom, kao da je potpuno obuzet značajem onoga što se spremao da kaže, monah izjavi: „Kada smo mu se najzad obratili, a to je nešto što retko činimo, otkrili smo da... Učitelj pravednosti želi da razgovara sa tobom.“ Lazar skoči u sedeći položaj, zanemarivši bol koji mu je prožimao

čitavo telo. Oseti kako mu srce snažno lupa. Bio je uzbuđen, ali istovremeno i uplašen, i nije mogao to da sakrije: „Učitelj pravednosti? Postoji neki novi Učitelj pravednosti?!“ Starca je obradovalo to što se Lazar toliko iznenadio. „Dakle, nisi znao ništa o tome...?“ „Ne, poznata mi je samo legenda... I sada se plašim, kao što i treba...“ Izraz starčevog lica sada se učini blažim: „Dobro, šta onda znaš? Reci mi.“ „Učitelj pravednosti je zvanje sa kojim se povezuje tajanstvena ličnost koja dva veka čini osnov vaše zajednice. Vi ga smatrate čovekom savršene čistote. Svi znaju da ne mogu da postoje dva Učitelja pravednosti, sem ako ne dođe do kraja sveta. Zar nije tako?“ Monah se nasmeja: „Znaš li ime sadašnjeg vrhovnog sveštenika Jerusalimskog hrama?“ „Da, njegovo ime je Kaifa.“ „Dobro. To niko ne zna osim vrha naše zajednice, koji smatra nečistim hram koji je sagradio bezbožnik Irod, koji je uvek među svojim članovima birao Učitelja pravednosti, to jest čoveka koji se suprotstavlja Vrhovnom Svešteniku onog hrama kao Sunce Mesecu. Njegov identitet mora uvek ostati tajna i za mnoge monahe koji borave ovde, sve dok ne stigne zora poslednjeg dana. Tek tada će se Učitelj pravednosti koji je na dužnosti pojaviti da iz ruku Svemogućeg primi u posed pravi Hram i povede čisti deo Izraela u carstvo koje dolazi. Ova tajnost je razlog zbog kojeg narod veruje da postoji samo jedan pravi Učitelj, a kada dođe neki drugi, biće kraj.“ „Mora da se radi o izuzetnom čoveku!“ „Prosudićeš ti sam. Sada se odmori, očekuje te novo iskušenje, manje teško od onog u pustinji, ali takvo da će te primorati da se pogledaš iznutra, pre nego svojim očima vidiš novu nadu Izraela.“ Nakon ovoga, čovek se pristojno nakloni i izađe. Lazar ostade sam, da razmisli o poslednjim događajima. Natanova smrt ga je ražalostila, zato što se za to osećao odgovornim: njegov strah od samoće, prebacivao je sebi, ubio je

ovog dobrog i plemenitog čoveka. A sada je otkrio da mu je Isus, ne pripremivši ga na drugi način, odredio jedan nepredvidiv put. Mnogo dana kasnije, novajlija koji je brinuo o njemu dade mu krajnje jednostavna uputstva za susret. „Ustani, izađi iz ove odaje. Preskoči zid koji okružuje unutrašnje dvorište i otrči do kanala koji odvodi vodu iz gornje cisterne prema centru zgrade. Tamo ćeš videti da voda nestaje ispod zemlje i naći ćeš jedna mala, već otvorena vrata. Uđi i uradi kako ti bude rečeno.“ Lazar posluša, ustade i izađe napolje, na zaslepljujuću svetlost sunca ranog popodneva. Sledio je put koji mu je novajlija naznačio i uđe, sagnuvši se, kroz mala, otvorena vrata. Nađe se u jednoj maloj sobi bez prozora. Zbog iznenadnog prolaska zaslepljujuće svetlosti u ovu potpunu tamu, nije mogao da odredi dimenzije prostorije i čim se vrata kroz koja je bio prošao ponovo zatvoriše, ponovo se nađe u potpunom mraku. Ostade nepomičan, bez orijentacije. Ponadao se da će mu se oči privići na tamu i da će prepoznati neki trag svetlosti. Ali prođe nekoliko minuta i tama i apsolutna tišina se nastaniše u njegovim čulima, rastegnuše vreme i dezorijentisaše ga. Prvo oseti slab strah, a zatim ga preplavi osećaj panike. Osećao je kako mu srce lupa. Jedva je savladavao nemirno disanje. Učini nekoliko nesigurnih koraka. Pozva: „Ima li koga?“ Odgovori mu eho ambijenta koji mu se učini prazan i mnogo veliki. Bio je paralizovan. Osećao je kako mu kroz svest prolaze konfuzne misli koje je brzo rasterivao. Nije bilo ničega što je mogao da radi. Čekao je dugo, nije znao da izračuna koliko. Nije se usuđivao da sedne, ali je počeo da oseća umor: panika koja ga je sve više obuzimala stvarala mu je bol u mišićima. Opreznim pokretima spusti se na zemlju i sede na hladni kamen.

Zatim, iznenada začu neki glas. Izgledalo je kao da dolazi iz blizine, ali i taj glas uzburka njegova čula: kao da je dolazio iza njega, zatim sa strane, a odmah zatim ispred njega. Kao da je sam mrak govorio: „Lazare iz Vitanije! Uskrsnuli! Šta hoćeš od nas?“ Isusov prijatelj odgovori tami. „Jesi li to ti? Jesi li ti... Učitelj pravednosti?“ „Ja sam taj koji postavlja pitanja. Odgovori: zašto si ovde?“ Lazar savlada svoj strah. I dalje je bilo mračno, ali više nije bio sam. Uspeo je da razmisli i odgovori: „Hteo sam da osetim gorki ukus vode smrti zato što moram da pronađem svetlost.“ „A ko ti je rekao da moraš da osetiš taj ukus?“ „Isus iz Nazareta, čovek koji me je uskrsnuo iz mrtvih... verujem.“ Na trenutak nastade tišina. Zatim onaj glas uzvrati: „Kako je zapisano, nečisti mora umreti u vatri koju svetlost nosi. Ti ćeš se sresti sa Učiteljem pravednosti i videćeš mu lice. Znaš li zašto ranije nisi bio podvrgnut ritualu pranja da se očistiš od tvojih grehova i svake mrlje izopačenosti?“ Lazar je oklevao. Razmišljao je. Pitanje koje je upravo čuo sadržalo je očiglednu pretnju. Zatim odgovori mirnim glasom: „Nemam potrebu da mi esenska sekta vrši pranje, niti da me Jovan krsti u reci Jordan, niti za ponudom da se pročistim u lažnom hramu... nemam potrebu za tim zato što sam prošao kroz potapanje u samu smrt!“ Nastupila je pauza, a zatim je usledilo novo pitanje. Glas je delovao preteći: „Dakle tvrdiš da si zaista uskrsnuo?“ „Da. Zato sam čist, ne svojom voljom, već je to dar jednog učitelja svetlosti.“ Glas je zvučao preteće: „Tvoj učitelj je mrtav. Znaš li to?“ „Znam. Zbog toga sam ovde. On je mrtav, a ja sam živ. Možeš li mi pomoći da razumem zašto?“ Glas ga pozva: „Kreni napred.“ U tom trenutku se začu neko škripanje. U dnu sobe, u delu koji se Lazaru nije činio tako dalek, neki čovek uđe noseći upaljenu uljanu svetiljku. Isusov prijatelj se lagano kretao prema toj svetlećoj tačkici koja je

sada bila postavljena na zemlju. Dok je koračao napred, primeti da je jedan od zidova ove dugačke odaje bio kriv i približavao se drugom, ograničavajući prostor baš u pravcu mesta na koje je upravo pristizao. Pošto je stigao do dna, video je da je zid nasuprot onom odakle je ušao jedva dovoljno visok da može da se smesti ispred čoveka koji ga je očekivao sedeći. Onaj plamičak je zaista bio sićušan. Samo je u ovom, potpunom mraku mogao da mu bude vodilja. Učitelj pravednosti smireno je posmatrao Lazara, ne skidajući pogled sa njega. Ovaj uzvrati stidljivim osmehom. Ispitivački je posmatrao lice ovog čistog čoveka za čije postojanje skoro nijedan čovek na svetu nije znao, zatim oseti trzaj zbog kojeg je ponovo skočio na noge. Njegov uznemireni glas razbi tišinu sobe: „Ali... ja te poznajem! Ti si... Ti si bio...“ Nije uspevao da završi rečenicu. Bio je prestrašen. Učitelj se iskreno nasmeja: „Dobar dan ti želim, Lazare iz Vitanije. Smiri se. Da, ja sam taj: gubavac kojeg je Isus izlečio u Kapernaumu, na samom izlazu iz grada.“ Lazar se predade očiglednosti i blagom, slatkom zvuku ovog pomirljivog glasa. Ponovo sede i zagnjuri lice među šake. Zatim podiže pogled i reče, kao da razgovara sam sa sobom: „I dakle najčistiji među čistima, čovek bez mrlje, slika i prilika nevinosti Izraela... jeste onaj koji je zbog svoje bolesti bio lišen svakog kontakta sa ljudima?“ „Da“, odgovori ovaj. „Isus kojeg ti poznaješ hteo je da me izlečenog pošalje kao poruku esenima, da im kaže da je poznavao tajnu apsolutnog pročišćenja i da je mogao da vrši vrhovnu vlast u ime Boga.“ „Ja sam te poznavao pre nego što si se razboleo...“ odgovori Lazar. „Bio si trgovac, putovao si iz grada u grad. Jednog dana si nestao, a ja sam znao da si se razboleo. Zatim sam čuo priče o onom čudu. On ti je rekao: Predstavi se sveštenicima kao što nalaže Zakon...“ „Naravno, ali je mislio na odgovorne iz Kumrana. Ni on nije priznavao ovo zvanje ostalih koji se predstavljaju kao sveštenici i

kite slavom hrama, hrama koji je sagradio jedan krvoločni paganski kralj...“ „I šta se desilo kada si se predstavio ovde?“ „Već su me poznavali, jer sam ja, kao gubavac, kucao na ova vrata. Hteo sam da me prihvate kao spoljnjeg novajliju, do moje smrti koja se činila da je blizu. Uostalom, već sam živeo u pustinji, nisam mogao ući ni u jedan grad, niti prolaziti putem kojim se kreću drugi ljudi: šta sam mogao nego da se dobrovoljno izolujem, sa mojim belim pojasom i motikom. Nadao sam se da ću tako izmoliti božje milosrđe za moje grehe... i zatim umreti.“ „I šta su ti rekli članovi zajednice?“ „Da se nikada nije dogodilo da neko proklet od Boga traži prihvat od jedne zajednice čistih. Trebalo je doneti ozbiljnu odluku i to u godini kada je Učitelj pravednosti umro, a novi još nije bio izabran...“ Lazar se nasmeja. Sada je shvatio: „I tako si ti, očajan, otišao kod Isusa i rekao mu: „Ako hoćeš, možeš me izlečiti...“ „Već se pričalo o njemu. Za mene je to bilo vrhunsko iskušenje. I otkrih da je on stvarno mogao da to učini: dodirnu me, reče jednu reč i ja ozdravih. Zatim, iznenada, kada sam mu ispričao svoju priču, ponovo me je poslao ovde i čudom zajednica čistih me je tajno imenovala za Učitelja pravednosti.“ Onda čovek napravi pauzu, zatim se nagnu napred ispitujući Lazarev pogled: „Ako se ovo dogodilo onome ko je samo izlečen, šta li je tek sa onim koga je uskrsnuo?“ Lazar izbeže taj pogled i to pitanje. Spusti glavu i skoro prošaputa. „Ne iskušavaj me, Učitelju. Ja ne znam ništa... ovde sam upravo zbog toga.“ Ovaj drugi se složi. „Da, kao što ti je sam Isus naznačio. Ali i ja imam malo svetla za tebe. Poneo sam sa sobom, zbog toga, jednu malu svetiljku. Na pragu smo jedne velike tajne... ali ja, koga ovde zovu Učitelj, nemam ključ za nju.“ „A zašto me je Isus poslao kod tebe? Hoće da me učini esenom? Koji živi pokajnički i u iščekivanju?“

„Ti ćeš odlučiti. Ali, u međuvremenu razmisli: još ne znamo stvarno ko je Isus. Znamo samo da je sigurno, da čim sam čuo tvoje ime, želeo sam da razgovaram sa tobom. Morao sam to da učinim: među nama postoji veza, a ta veza je on: iscelitelj koji je izlečio mene, i čudotvorac, koji je ponovo dao život tebi.“ „Znači, moram da živim sa tobom. Je li tako?“ „Za sada, hajde da razmenimo ono što znamo o njemu. Ja sam ti ispričao moju priču, ti meni ispričaj svoju.“ I Lazar ispriča, najbolje što je mogao, o danima svoje okrutne bolesti, Isusovoj pomoći, poslatom pozivu, a on nikako da stigne. Gubitak čula. Smrt koju su svi posvedočili. Zatim glas: „Lazare, dođi napolje!“, njegov izlazak na svetlost koja ga je zaslepljivala, uzbuđenje svih. Plač sestara, rođaka, dok su ga oslobađali iz zavoja. Učitelj je pažljivo slušao. „Jesi li u tom trenutku čuo još neku njegovu reč?“ „Ne. Siguran sam u to, samo naredba da izađem.“ Monah je glasno razmišljao: „Naravno, ti si bio mrtav. Ja sam bio bolestan, ali živ...“ Lazar se ohrabri: „Na šta misliš?“ Čovek čije su lice i ruke bili unakaženi od rana i bolesti, pogleda svog gosta i reče mu: „Mislim da postoji još jedna stvar od njega koju ti moram dati. Kao što sam rekao: jedan mali zračak svetlosti. I zatim jedna reč.“ I dok je to govorio, izvuče ispod odore jedan predmet i pruži ga Lazaru. Bio je to jedan zlatni trougao, precizno presečen na tri jednaka dela. „Pre nego smo se pozdravili, dao mi je ovo i ponovio reč kojom me je izlečio: „Devadatta6.“ „Devadatta? Šta to znači?“ „Ne znam, kao što ne znam ni značenje ove figure. Uzmi sve. To je ono što možemo da podelimo: njegova je želja bila da razgovaramo i ja nemam više ništa da dodam.“ I dok je izgovarao ove reči, Učitelj ustade. Lazar za trenutak ostade da sedi, vrteći dragulj među prstima. Zatim ustade i zaključi: „Jedan simbol i jedna reč čije značenje ne

znamo. To su... poruke koje treba protumačiti...“ Učitelj mu se iskreno nasmeši. I izađe, ostavljajući ga samog ispred odškrinutih vrata. Samog sa novim pitanjima.

8. U Pekingu je sada već bila zima. Ledeni vetar koji je dolazio iz tajanstvenih ravnica severa zavejao je puteve. Prolaznici su stiskali svoju odeću i navlačili kapuljače i kape da bi izbegli da ih vetar oduva. Niko nije obraćao pažnju na Tomaza Grocija, stranca koji je prolazio tim istim putevima. Poneko, pogleda prikovanog za zemlju kako bi izbegao klizanje po zaleđenim pločnicima, slučajno bi se sudario sa njim. Naravno da bi se mnogi začudili kada bi ga primetili i ubrzo bi bio okružen gomilom radoznalog sveta. Prisustvo stranaca predstavljalo je u Pekingu vrlo redak događaj. Bilo je vrlo teško dobiti dozvolu za kretanje po Kini i takođe je bilo vrlo teško da neki čovek koji je stigao sa periferije Srednjeg carstva uđe u grad i neometano šeta ulicama. Čuđenje bi, tada, bilo još jače ako bi zapazili da ova osoba izlazi u šetnju kroz neku od kapija spoljnjeg zida Zabranjenog grada. Stranac u Pekingu bio je nešto iznenađujuće, ali stranac na dvoru bio je nezamisliv događaj! Tomazo pređe dobar komad puta ulicama grada, pre nego što se vratio u palatu Sina neba. Njegove misli opet su bile turobne. Stigli su u prestonicu pre mesec dana i odmah su on i Huang, izvršavajući jedno jasno naređenje, bili predstavljeni jednom od evnuha, koji se nalazio u carskom predsoblju. Taj velikodostojnik, Li Tadou, ostavio je na njega snažan utisak. Sedeo je na nekom izuzetno dragocenom tronu, sa visokom kapom od crvene svile, štapom koji mu je služio da njime izdaje naredenja i koji je delovao kao skiptar, a grupa naoružanih stražara i paževa bila je raspoređena ispred njega i klečala na kolenima, kako bi držala odstojanje između ove veličanstvene ličnosti i njenih poniznih posetilaca. Da ga ranije nisu bili obavestili o kome se radi, Tomazo bi

pomislio da je Li Tadou imperator. Osim toga, i sam ton kojim mu se obratio potvrđivao je očigledno veliko poštovanje koje je ministar gajio prema sopstvenoj ličnosti. Tek što su se bacili na kolena, a jedan svečani glas ih predstavi – onaj čovek napravi takvu grimasu pri pomenu imena Tomazo Grocio kao da je čuo neku vrstu psovke. Zatim je slušao ko zna kakvu tajnu priču koju mu je na uvo šaputao jedan njegov saradnik i konačno se udostojio da progovori: „Stranče!“ reče, izgovarajuči ovu reč kao da je hteo da kaže „divljače!“ Tumač, koji je stajao tik do njega, ne samo da je prevodio njegove reči, već je poštovao i intonaciju kojom su izgovorene. „Pozvan si u Zabranjeni grad kako bi učinio jednu uslugu Sinu neba. Car je, lično, nestrpljiv da te vidi.“ Čak je i ova izjava bila data sa izvesnom dozom ljubaznosti, ali i sumnje. „Međutim, procedura kojom se reguliše pristup i prisustvo u blizini našeg vladara može biti ubrzana, ali ne može se u potpunosti zaobići. Određujem, stoga, da isključivo meni dostaviš detaljan izveštaj o tvojoj ličnosti na najmanje osam velikih listova, preciznim i urednim rukopisom. Napisaćeš svoje ime, iz koje porodice potičeš, odakle dolaziš, gde si živeo poslednjih pet godina, ko ti je pravio društvo na tvom putovanju u Kinu, sve dovde, kroz koje si sve gradove prošao i sa kim si došao u kontakt. Zatim ćeš opisati tvoje zanimanje i tvoje sposobnosti...“ Ovde se evnuh lagano pomerio sa stolice, ispitivačkog izraza na licu: „Car traži da te upozna a mi, budući da smatramo da iz stranih zemalja ovde može stići samo neko ko je vešt i uz pomoć nekakvih jeftinih trikova, želimo da znamo da li stvarno ima smisla da te primi i da te sasluša...“ Nakon završetka ovog mučnog prijema, Tomazo i Huang Minša dobili su smeštaj. Bila je to jedna koliba, prilično mala, na dobro skrivanom položaju, smeštena u jednom od ogromnih vrtova spoljnjeg pojasa palate. Ispred te sićušne kuće bila je postavljena naoružana straža: dva čoveka koja su se smenjivala na svakih šest sati. Tomazo je raspravljao sa Huangom o ovakvom tretmanu, ali ovaj se nije

preterano uzbuđivao zbog takve procedure. „Mi smo zatočenici!“ tvrdio je Italijan. „Šta sve ovo znači? Rekao si da car hoće da me vidi i preostaje mi samo da na kolenima molim da budem primljen u njegovom predsoblju!“ „Smiri se, dragi stranče. To je uobičajeni postupak. Možeš da izlaziš... u kratke šetnje. Uživaš u počasti koja nije dostupna mnogim moćnim mandarinima iz najbogatijih provincija. Caru se stvarno žuri da te vidi, a to sam shvatio iz toga što nismo morali da čekamo mesec dana pred zidinama palate, i da šaljemo najmanje tri uzastopne molbe da nas primi: prva obično bude spaljena, a da nije ni otvorena...“ „Ali ako hoće da me sasluša, kao što kažeš... zar nema moć da me odmah lično primi?“ Kinez se zamisli. Zatim se približi Grociju i tihim glasom dade mu odgovor koji je sadržao mnoge prećutne misli: „Nema granica njegovoj moći, naravno, ali mnogo zavisi od toga kako ga izveštavaju...“ „Ko ga izveštava?“ „Evnusi koji se brinu o njemu i ceremonijalu njegovog dvora. Njih trojica su najznačajniji. Svaki od njih rukovodi jednim delom procedure i filtrira Sinu neba informacije koje mu izgledaju naj... korisnije.“ Tomazo najednom spozna kakva je njihova situacija: „Jedan evnuh želi da se pojavimo pred carem Van Lijem dok preostali to ne žele?“ „Moglo bi da bude tako. Ali ne radi se samo o tome. Shvatio sam da neko više želi da unapred upozna sadržaj tvog susreta sa carem, nego da ga spreči.“ „Ali zašto?“ „Zato što je znanje moć, a svako novo znanje, kao ono koje ti imaš, može predstavljati pretnju.“ „Ali ja samo hoću da naučim veštinu lečenja u Kini i njena načela, a za uzvrat nudim svoja znanja i svoja iskustva. To ćemo napisati u izveštaju koji treba da predamo Li Tadou...“

„Naravno“, zaključi Huang ohrabrujuće i sa tračkom lukavstva u pogledu, „to ćemo napisati. A posle ćemo pokušati da se postaramo za to da car uistinu sazna razloge tvoje posete... zato što će sam izveštaj biti pripremljen u tri kopije i preći će tri različita kanala, svaki bez znanja onog drugog...“ Tri identična izveštaja, od po osam punih strana, na savršenom kineskom pismu. Trebalo je za to petnaest dana rada. Kada izveštaji budu dostavljeni, ni Tomazo ni njegov prijatelj nisu znali da će biti potrebno da prođe još mesec dana pre nego što im se neko najzad obrati. „Uđi, stranče!“ Tri naoružana čoveka provališe u njihovu kolibu, dobrano iza ponoći, naredivši im da ih slede. Sada, pošto su prošli kroz beskrajno duge hodnike i brojne sale, našli su se u samom srcu Zabranjenog grada. Tomazova i Huangova briga, koji su bili prestrašeni ovom primenom sile, pojačala se još više kada su se pred njima otvorila vrata nekakve male odaje. U središtu te prostorije, u položaju lotosa, sedeo je jedan starac, autoritativnog izgleda. Upravo on im je naredio da uđu. Pored njegovih stopala, na zemlji, bila je postavljena jedna uljana lampa iz koje je izbijala slabašna svetlost. U tom skučenom prostoru koji je bio tako slabo osvetljen video se samo jedan jastuk: na njemu je ležala jedna otvorena knjiga i razvijen list papira. Tri čoveka koja su ih dovela, u tišini se kratko nakloniše i napustiše prostoriju. Kada su ostali sami, onaj starac lenjim pokretom pozva Tomaza i njegovog prijatelja trgovca da sednu. I pri ovoj slaboj svetlosti, bilo je očigledno da gleda Evropljanina pravo u oči. Zatim, ne postavljajući pitanja i bez predstavljanja, uze onaj list papira i pruži ga strancu. Huang prevede šta je na njemu pisalo. „Tomazo Grocio, uzmi ovaj list i naglas čitaj redove koje smo prepisali iz ove knjige.“

Zahtev je bio precizan i nije dozvoljavao bilo kakve pogovore. Tomazo uze list i sa čuđenjem primeti da je bio ispisan na italijanskom. Pročita: Gospodo carevi, kraljevi i duždevi, i svi drugi koji želite da upoznate razne generacije naroda i različitosti raznih krajeva sveta, pročitajte ovu knjigu: tu ćete pronaći ispričana neverovatna čudesa i velike razlike između naroda Turske, Persije i Kine, lndije i mnogih drugih provincija. Podiže pogled. Kinez ga je pažljivo posmatrao. „Znaš li koja je knjiga u pitanju?“ Tomazo nije oklevao: „Da, to je Milion, knjiga Marka Pola iz Venecije...“ Čovek se nasmeši, zadovoljan, i pokaza jednu knjižicu koju je do tog trenutka držao skrivenu. Pruži je svom posetiocu. Grocio je, začuđen, kratko prouči: u rukama je imao kopiju ovog dela Marka Pola, na italijanskom jeziku. Bila je odštampana u Bolonji 1563. godine, pre otprilike četrdeset godina, i bogata čudesnim ilustracijama ručne izrade. Probuđene radoznalosti, obrati se dostojanstveniku. „Kako ste došli do nje?“ „Prateći tragove tvog sunarodnika, naša zemlja je tokom proteklih vekova postala meta mnogih drugih putnika namernika. Neki su dobrodošli, kao na primer trgovci, neki i nisu...“ Ovde napravi kratku pauzu. „...kao što su ljudi od vere koji pokušavaju da prevedu decu Srednjeg carstva da veruju u onog neobičnog hrišćanskog boga. Bilo kako bilo, ovu knjigu dobili smo na dar od guvernatora jedne daleke provincije, koji je na taj način hteo da pridobije naklonost carskog trona. On je pak svojevremeno dobio tu knjigu od jednog trgovca, poznatog po svojoj gostoljubivosti... i po dobrim cenama naše svile.“ Zatim dodade: „Jesi li je ti pročitao?“ Bila je ovo savršena prilika da ostavi snažan utisak na ovog

dostojanstvenika: „Znam napamet mnogo odlomaka iz nje“, potvrdi Tomazo sa ponosom. „Budući da je u pitanju knjiga puna opisa, slika, knjiga koja neprestano iznosi nove podatke, ona predstavlja odličan instrument za vežbanje umetnosti mnemotehnike...“ „Zaista?“ upita Kinez začuđeno. Zatim iz jedne niske komode koja se nalazila pored njega izvuče nekakav svitak hartije koji razastre ispred sebe i, ne skidajući pogled sa Italijana, upita: „Kako se nastavlja posveta koju si počeo da čitaš?“ Huang se okrete ka Tomazu pomalo zabrinut. Činilo se da će ovaj zadatak biti od presudnog značaja. Ali Tomazove usne razvukoše se u blagi osmeh i on poče da recituje, dok je Huang nastavio da prevodi. Ovo će vam redom isprićati ova knjiga: sve ono što je gospodin Marko Polo, mudri i plemeniti građanin Venecije, video i uradio. Ali, isto tako i ono što nije video, već je ćuo od uglednih ličnosti od poverenja. Stoga će o viđenim stvarima reći onako kakvim ih je video, a o ostalima šta je o njima ćuo, kako bi naša knjiga bila verodostojna i bez ijedne laži... „Dobro, to je dovoljno“, prekide ga stari dvoranin. „Nisam dao da se prepiše ostatak italijanskog teksta i nemam ovde ceo prevod, koji car čuva kod sebe. Dovoljno mi je ono što si rekao, kao dokaz.“ Zatim se ponovo osmehnu sa očiglednim zadovoljstvom. Ustade i priđe zidu ove male odaje. Ponovo izvuče nešto iz jednog ormana i vrati se da sedne. Među kožnim koricama koje otvori pred njihovim očima nalazio se još jedan mali list. Bio je to samo fragment pergamenta, pohabanih ivica i starinskog izgleda. Tokom vremena, vlaga je nagrizla potku i mastilo se sada providelo i na drugoj strani lista: obe strane bile su ispisane, i već sada je bilo teško razlikovati koja slova pripadaju kojoj strani. Čovek pruži Tomazu kožne korice i pergament, koji je dodirivao kao da se radi o nekakvoj svetinji. Zatim naredi: „Čitaj odavde, ali

ne dodiruj papir.“ Grocio se usredsredi na tekst. I ove rečenice, napisane drhtavom rukom, zbijenim rukopisom i u žurbi, bile su na italijanskom. Poče da čita, zaustavljajući se kada bi naišao na reči koje nije mogao da protumači, a sada je već postalo uistinu teško razlikovati jedan redak od drugog. ...neizbežna odluka... patnja... nismo mogli da otkrijemo... tajnu koju je Veliki kan želeo da odamo... za nas je put prema Orijentu i njegovim kraljevstvima zauvek zatvoren. Samo u hrišćanstvu... ova tajna može biti saćuvana... Kinez zatim okrenu fragment, pažljivo rukujući njime uz pomoć dva štapića, a Tomazo pročita drugu stranu. ...uteha, ali i moć... Na kraju, naiđe na dva praktično nečitljiva retka i nekoliko reči. ...sumnja u jeres, čak previranje vere mnogih... To je bilo sve. Mandarin lagano zatvori korice i zapečati ih, čvrsto povezavši tanke vrpce svile koje su tu bile prikačene. Tomazo, iznenađen ovim tako starim dokumentom, pokuša da dokuči: „Izgleda da je i ove reči napisao Marko Polo...“ „To i mi mislimo“, potvrdi Kinez, „zato što smo ih dobili kao odlomak iz dnevnika ovog evropskog trgovca...“ Zapadnjak podiže glavu: „Iz dnevnika koji mu je bio ukraden u Turskoj, na poslednjoj etapi njegovog povratka u domovinu!“ „Da, tako je“, reče čovek. Zatim ustade i vrati malu dragocenost u orman. Opet sede, nasmeši se, nagne se napred i reče pomirljivim tonom: „Sada morate poći, moji ljudi će vas vratiti do vašeg konačišta. Niko ne sme da zna da smo se sreli, a naročito ne smete

prozboriti ni reči o onome što sam vam pokazao...“ Huang odmah ustade, Tomazo se pobuni: „Ali ja...“ „Imajte poverenja, Grocio iz Venecije. Nakon ove noći, vaš susret sa Sinom neba je blizu. Vrlo blizu. I neće više biti potrebe za novim susretima i molbama. Idite!“ Tomazo pristade da izađe napolje. U hodniku je bilo mračno, ali se ona tri čoveka koja su ih čekala odmah pojaviše i ispratiše ih do kolibe, nekim potpuno drugačijim putem. Zabrinuše se kada primetiše da ispred kolibe i dalje stoji onaj stražar kojeg je Li Tadou postavio da ih čuva prethodnih nedelja. Sutradan, Huang je tražio da mu Tomazo ispriča sve što je znao o Marku Polu, a što je toliko interesovalo dostojanstvenika dvora kojeg su upoznali prethodne noći. Italijan rado udovolji prijateljevoj znatiželji, zato što je na taj način mogao da još jednom razmisli o mnogim tajnama tog sastanka. „Marka Pola smatraju prvim Evropljaninom koji je putovao na Istok i stigao do najudaljenijih kutaka našeg sveta. Sa ocem i stricem postao je čak ministar i ambasador na dvoru velikog Kublaj-kana, u vreme kada je Kina bila pod mongolskom vlašću, posle osvajanja legendarnog Džingis-kana...“ „Ali, to se dogodilo pre mnogo vremena.“ „Prošlo je od tada više od tri veka.“ „Ali od kakvog značaja mogu biti život i avanture tog čoveka posle toliko vremena?“ Bilo je to pitanje koje je mučilo i Grocija. Onaj kineski plemić je čitanju fragmenata Marka Pola pripisao vrednost tajnog znanja. I moralo je biti tako: koji bi smisao inače imale reči kao što su „uteha“ i „moć“ ili izraz „promena vere“? Zatim, tu je bila i reč „jeres“, koja je u svesti Venecijanca odmah izazivala viziju krvi, bola i iznuđenih priznanja... „O čemu razmišljaš?“ upita prijatelj trgovac. Tomazo se trže i obuzda rđave misli: „Slušaj. Budući da je za račun velikog vladara mnogo putovao i obavio mnoge misije, Marko

Polo je o tome pričao jednom prijatelju iz zatočeništva, izvesnom Rustikelu. Tako je nastala knjiga koju svi znaju kao Milion, punu novina koje niko pre u zemljama Istoka i Kine nije čuo. Ali ta knjiga zasnovana je na sećanjima Marka Pola, a ne na zabeleškama koje je pravio tokom putovanja.“ „Ali zašto? Sigurno je umeo da piše, ako je bio trgovac...“ „Zaista jeste pisao i crtao. Ali na povratku u Veneciju, dok je prolazio kroz Tursku, ukrali su mu dnevnik, sa tekstovima i skicama o istraživanjima i susretima tokom tolikih godina. Vratio se kući tako što je hiljade otkrića sačuvao jedino u sećanju.“ „Ukrali su mu dnevnik? Znači da je stvarno krio neku tajnu.“ „Lopovi su oteli Polu torbe i sve dragocenosti koje su se u njima nalazile. Verovatno su tek kasnije primetili da su uzeli i Markove papire. Tada su možda odlučili da ih bace, ili pak da ih sačuvaju iz puke radoznalosti, pošto je skoro sasvim sigurno da nisu znali da čitaju...“ „Ili su ih prodali onome ko je ponudio najviše“, prokomentarisao je Kinez. „To ne znamo“, zaključi Italijan. „Činjenica je da je sam Marko Polo smatrao da su nepovratno izgubljeni, a budući da su ga držali u zatvoru kao ratnog zarobljenika, ispričao je svoje avanture Rustikelu. Tako je nastala knjiga koju je onaj velikodostojnik imao kod sebe. U Evropi su napravljena mnoga izdanja ove knjige, a bila je i prevođena i ilustrovana. Nalazi se na policama biblioteka svih prinčeva, plemića i bogatih građana...“ „Ali ako se radi o knjizi koja postoji u toliko primeraka, zašto joj evnuh pridaje toliki značaj i zahteva da mu se prevede, naglašavajući nam da nikome ne otkrivamo da je poseduje?“ „Evnuh? Onaj čovek je takođe dvorski evnuh?“ „Da, među najstarijim i najpoštovanijim zbog svoje mudrosti. On je jedan od trojice kojima sam dostavio tvoj izveštaj i, kao što vidiš, odmah je pokazao interesovanje, iako ga prikriva maksimalnom rezervisanošću...“ Tomazo je ćutao. Odsutno je posmatrao, kroz prozor, dva

stražara koja su, kao i obično, stajala ispred kućerka, čavrljajući među sobom. Nalazili su se tu već od ranog jutra. „Jedan evnuh se prema nama odnosi sa prezirom i stavlja nas pod nadzor“, razmišljao je naglas, „drugi podmićuje vojnike ovog prvog i organizuje kratki tajni susret kako bi se uverio da sam ja upoznat sa životom Marka Pola i njegovom slavnom knjigom. Zatim mi pokazuje komad starog pergamenta, koji bi mogao pripadati dnevniku za koji je i sam Polo smatrao da je izgubljen...“ Okrete se. Huang ga je pažljivo slušao. „Prava misterija“, zaključi zabrinuto. „Došao sam u Kinu da učim o vašoj kulturi u školi najboljih učitelja, a osećam se skoro kao zatvorenik. Povrh svega, prva provera tog mog znanja traje neverovatno kratko i nema za predmet neku istočnjačku knjigu, već jednu knjigu sa Zapada, koju veoma dobro poznajem i koju u Italiji čitaju deci uveče pred spavanje...“ Huang se nasmeja. Da, situacija je stvarno bila neobična. Zatim se ponovo zainteresova i upita stranca: „Molim te da mi sada razjasniš nešto. To što ti znaš napamet mnoge stranice Miliona ne čudi me mnogo, budući da znam za tvoje neobično pamćenje. Ali, kako si mogao da sa tolikom sigurnošću tvrdiš da je onaj drugi fragment takođe pripada Marku Polu?“ „Samo treba dobro da razmisliš. Pergament je požuteo a tekst je delimično uništen. Ono malo reči što je preostalo, očigledno se odnosi na neko putovanje. I najzad, to mi je pokazano posle ispita znanja, koji sam položio iz originalne knjige poznate u celoj Evropi: ovi redovi nisu deo knjige koju ja poznajem, ali potiču iz istog pera. U to sam siguran. Međutim, ima tu nešto drugo što mi nije jasno...“ „Šta je u pitanju?“ „Ne razumem zašto se radoznalost i carevo interesovanje za Polove rukopise smatra neprikladnim, pa čak i opasnim, toliko da se drži u tajnosti. Šta o tome imaš da kažeš ti koji poznaješ sve spletke ovog dvora?“ Huang raširi ruke, sa pogledom zbunjenog čoveka koji se nalazi pred nekakvom nerešivom enigmom. „Ne mogu ti pomoći. Ipak, u jedno sam siguran: Ako nam je taj čovek rekao da će nas car uskoro primiti, to će se i dogoditi.

Izgledao je oduševljeno, kao da je upravo otkrio nešto čime će njegov gospodar biti veoma zadovoljan. Očigledno, pošto te je sreo i potvrdio tvoja znanja, u prednosti je u odnosu na druge evnuhe.“ „Ima li sve to neki cilj?“ „Naravno. Evnuh koji ima najčešći pristup Sinu neba i uživa u njegovoj naklonosti, istovremeno ima i najveći uticaj pri izboru guvernatora provincija kao i u administraciji državnih dobara. Svaki evnuh predstavlja jednu struju, a car Van Li ne može da se oslobodi njihovog uticaja.“ „A onaj što nas je zatočio ovde, ima li on mnogo uticaja?“ „Zove se Sji Madung i igrao se sa Sinom neba dok je ovaj bio još dete. Skoro su istih godina i potomak je vrlo ugledne porodice plemića. Neki čak“, dodade trgovac spuštajući ton, „kažu da je on u stvari Van Lijev brat. Brat koji nije priznat, naravno...“ „A kako to da Sji Madung nema bespogovornu nadmoć nad ostalim evnusima?“ „Zato što car ne može da dopusti sebi rizik da bude optužen da daje prednost nekom evnuhu. Ima mnogo ministara i mora pažljivo da održava ravnotežu moći. Oni sami, isto tako, pažljivo motre jedni na druge i međusobno se nadgledaju. Uglavnom, kada je u igri neki državni posao, svaki od njih pretenduje na deo toga „Ali, to je anarhija!“ Huang se namršti, kao da je prvi put čuo ovu reč. „Ne“, uzvrati, „to je tradicija.“ Tomazo je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim je upitao: „A noćni susreti, kao kada se lopovi spremaju za neko nedelo, da li i oni čine deo tradicije?“ Huang se nasmeši. „Ništa ne sme da te začudi u Zabranjenom gradu. Ali, nemoj se srditi. Ubrzo ćemo sve znati. U međuvremenu, ti pokušaj da se preslišaš što više stranica knjige Marka Pola, ali o tome nikome ne reci ni reči. Jesi li razumeo?“ „Ne boj se“, potvrdi Italijan, „ionako nemam čime da ubijem vreme...“

Bledo sunce je mnogo puta izašlo i zašlo, kao i sjajna mesečina. „Huang, ni danas nema nikakvih vesti sa dvora?“ „Nijedna, ali svaki dan može biti onaj u kojem će nas pozvati da idemo pred cara.“ Kineski trgovac se nasmeši i ponudi svom prijatelju šolju čaja koji je spremio na slabašnoj vatri u kolibi. Grocio bez reči srknu vruće aromatično piće i poče da razmišlja. Dva susreta sa dva moćna dostojanstvenika: to je bio bilans njihovog tromesečnog boravka u Pekingu. Više puta, dok je njegovo nestrpljenje raslo, a sve gušći sneg padao na krovove Zabranjenog grada, razmišljao je o Li Tadouu i Sji Madungu. Kod prvog je zapazio krajnju nadmenost, a kod drugog ozbiljan izgled, škrte reči i očigledno zadovoljstvo njegovim poznavanjem knjige Marka Pola. Ponovo je razmišljao o nepovezanim rečenicama onog fragmenta dnevnika koji je Venecijanac izgubio, pitajući se kakav su značaj te reči mogle imati za tog Kineza i na koji način je on služio caru velikog dela Azije. I što je više razmišljao, sve više je bio zbunjen. Nije to bilo ono što mu je Huang obećao kako bi ga ubedio da napuste Varanasi, a nije bilo ni ono za čim je tragao. Nije se plašio, ali ovo gomilanje tajni zabrinjavalo ga je svakim danom sve više. Sve dok mu jednog ledenog popodneva s kraja februara nije postalo jasno. Odlukom njegovih domaćina, odlukom cara. Ovog puta, u njihovoj maloj kolibi, iznenadiće ih neočekivana poseta moćnika.

9. Kada su ih probudili, bili su već utonuli u obamrlost popodnevnog sna. Sada su se mučili da je se otresu. „Savladao si svaki naš zadatak. Videli smo da si strpljiv. Umeo si da čekaš. To je u isto vreme znak vernosti i uravnoteženosti, što su osobine pravih mudraca. Da si se ponašao drugačije, ni vrlo duboko poznavanje stare knjige koju smo ti pokazali ne bi ti bilo dovoljno da pridobiješ naše poverenje...“ Dostojanstvenik napravi kratku pauzu, kao da želi da se uveri da ga je njegov sagovornik razumeo. Zatim nastavi: „Stranče, u našim očima čovek si dostojan poverenja. Zbog toga je naš car odlučio da ti poveri zadatak od najvećeg značaja...“ Tomazo prekide gosta i pokaza na Huanga, koji je sedeo oborene glave. Mirnim glasom, pobuni se: „Doveden sam u Kinu da bih bio predstavljen Sinu neba. Međutim, umesto toga se, još jednom, nalazim pred jednim velikim mandarinom. Rekli ste mi da je car želeo da upozna moje umeće. Gde je on? Hoću da govorim sa njim!“ Džang Hou, šćućuren na svojoj stolici, duboko uzdahnu i prezrivo ga pogleda. „Ne teraj me da se pokajem zbog pohvala kojima sam te upravo obasuo. I ne pokazuj mi sve tvoje nepoznavanje naših običaja. Sin neba nema potrebu za tvojim umećem. Nema potrebu za umećem bilo kog čoveka. I nema nikakvu potrebu da upozna baš tebe.“ Grocio ne odgovori. Očekivao je pomoć svog prijatelja trgovca, koji ga je nemoćno posmatrao. Huang je bukvalno drhtao od straha. Pred njim je bio treći i najmoćniji evnuh dvora. Ako bi se umešao, rizikovao bi sopstveni život. Tomazo je brzo razmišljao. Stavili su ga na probu i ništa mu nije preostalo nego da se prilagodi. Obrati se dostojanstveniku pomirljivim, ali ne i popustljivim tonom.

„U jednoj stvari imate pravo. Strpljiv sam. Čvrsto verujem da se do znanja može doći mnogim putevima, uključujući i one neočekivane.“ Džang Hou se suvo nasmeja. „Dobro si to rekao. I ne znajući, možda si predvideo šta će se dogoditi u budućnosti. Zato što ćeš iz zadatka koji ćeš sada dobiti možda izvući mudrost mnogo veću od one obične kojoj sada težiš.“ Tomazo, iznenađen, osmotri Kineza. „Šta želite od mene?“ Evnuh umesto odgovora izvuče iz nabora svoje odore jedan novi komad pergamenta, čvrsto uvijen. Pruži ga Italijanu, koji naglas pročita naškraban tekst. Ovo sam video svojim očima... ukrotiti sile prirode... mrtvi... poražene sile podzemlja... samo tako je veliki Temudžin mogao sagraditi svoje carstvo... tamo gde on leži... danas, uprkos mojoj ćutnji, priča se nastavlja, a ako Lazareva sekta bude htela da rasvetli... Grocio se trže. Ovo pominjanje nekakve sekte, Lazareve sekte, o kojoj nikada nije čuo da se govori, raspali odmah njegovu maštu. I ne promače mu da je tekst u ruci Džang Houa bio značajniji od onog koji im je Sji Madung pokazao pre mesec dana. Kao što je i ona Huangova priča o mučnoj podeli zadataka i počasti među dostojinstvenicima dvora nesumnjivo bila istinita. Uputi moćniku pogled pun pitanja. „Ponovo te pitam, Džang Hou. Šta hoćete od mene?“ „Jednu tajnu, Evropljanine.“ „Tajnu? Kakvu tajnu?“ „Tajnu Džingis-kana.“ Dok je njegove slušaoce obuzimalo sve veće čuđenje, mandarin svečano dodade: „Tajnu sile i nemoći, pobede i poraza, naređivanja i poslušnosti. Tajnu Carstva stepa.“

Tomazo položi ruke na kolena i sklopi oči. Sedeći prekrštenih nogu, duboko uzdahnu i razmisli o rečima ovog korpulentnog evnuha. Zatim se nasmeja, skoro zaboravivši na prisustvo ostalih. Njegov prijatelj Nikola, a još više njihov zajednički učitelj Ðordano Bruno, smatrali bi to znakom sa neba. Nisu verovali u boga Rimske crkve, nisu verovali u paganske bogove, nisu verovali u praznoverje. Ali verovali su da je sudbina naroda i zemalja vezana za sudbinu univerzuma putem neke neuhvatljive niti, u jednoj gustoj potki, sposobnoj da ujedini sva živa bića, siromašna i bogata, moćna i slabašna. Delićem uma, Tomazo u trenu pomisli na pogubljenog učitelja, na Pandita, na bramana Tadžija i na svog mladog prijatelja alhemičara: svi tako različiti, a ipak tako slični. lako još nije znao skriveni smisao reči Džang Houa, shvati da je ova nova tajna povezana sa njegovim istraživanjem, i sa svima koji su tragali pre njega: bila je to „tajna Džingiskana.“ Upravo je od toga trebalo da krene kako bi rešio sumnje koje su ga uvek mučile. Možda bi ga Lazar, uskrsnuli, jedna od najtajanstvenijih ličnosti Svetog pisma, mogao odvesti do samog srca tajne. Ponovo otvori oči, nestrpljiv da sazna. „Šta znači ono što si rekao?“ Džang Houa nije trebalo moliti. „Veliki Kublaj-kan, kao što si već i sam shvatio, bio je poverio Marku Polu jednu značajnu misiju.“ „Kakvu misiju?“ „Trebalo je da pređe zemlje Azije u potrazi za tajnom Džingiskana, njegovog slavnog dede, ili Temudžina, što je bilo drugo ime nadenuto ovom vojskovođi kada se rodio na obali reke Onon.“ Tomazo još nije razumeo. „Objasnite mi to bolje, gospodine.“ Evnuh nestrpljivo uzvrati: „Razmisli, stranče. U jednom sasvim kratkom periodu, Džingis-kan je izgradio ogromno carstvo, koje se prostiralo od zemlje Ðina, naših predaka, do visoravni Persije, naseljenih sledbenicima Muhameda, udaljenih od Pekinga mesecima

putovanja. A sve to postigao je sa vojskom od jedva sedamdeset hiljada ljudi. Svi su se još tada pitali kako je to uspeo. I zašto je, nakon njegove smrti, sva ta moć tako brzo nestala. Prema legendi, on je sahranjen u Mongoliji, blizu jedne planine nepoznatog imena, zajedno sa četrdeset devica i četrdeset konja koji će mu pričinjavati zadovoljstvo na drugom svetu. Nadam se zbog njega da je stvarno bilo tako, zato što je za samo nekoliko decenija njegovo carstvo pokazalo znake strašnog nejedinstva. Kublaj se pitao kako je moguće da se sve to dogodilo i prihvatio je odgovor koji mu se činio najlogičnijim.“ Grocio je počinjao da shvata, ali je pustio sagovornika da završi svoju priču. „Kublaj je znao da Džingis-kanu, da bi ujedinio i sačuvao mir u svim tim ogromnim oblastima, nisu bile dovoljne vojničke sposobnosti njegovih vojskovođa ili žestina u borbi i svirepost njegovih ljudi, kao ni diplomatska sposobnost njegovih izaslanika. Jedino je uz pomoć nekakve moćne sile mogao da savlada otpor mnogih naroda, da porazi deset puta brojnije vojske, da mudro vlada i vodi carstvo u prosperitet. Kublaj je bukvalno goreo od želje da to dokuči, a misiju da otkrije tu tajnu poverio Marku Polu, koja se ipak, na kraju, poigrala sa njim...“ Tomaza podiđoše žmarci dok je ovo slušao. Brojni potomci starih mongolskih osvajača još su živeli u Pekingu, a njihove grube crte lica nepogrešivo su ih odavale. Kao od stene isklesani, lišeni bilo kakve blagosti, pri prvom pogledu ulivali su strah. Izgledalo je da smenjivanje generacija nije ostavilo traga na tim divljim licima. Možda je Marko Polo pronašao ono što je tražio. Možda je otkrio tajnu toliko veliku da je ne bi tako lako odbacio i otkrio Kublaj-kanu, već je zadržao za sebe. Ali bi u tom slučaju njegov povratak u Evropu umnogome podsećao na bekstvo, bekstvo prepuno strepnje i strahova, bekstvo od sigurne smrti. „U čemu se sastojala ta pomoć?“ Evnuh pokaza na fragment koji je Italijan držao u rukama. „Ne znamo: u savetima najvećih mudraca koji su se ikada rodili u

Aziji? U skrivenoj magiji koja je činila nemoćnim njegove neprijatelje na bojnom polju? U bogatom semenu zbog kojeg su polja njegovog carstva uvek bila plodna? Možda je ovaj Mongol imao sve to, ključ koji je ujedinjavao narode i savladavao podele, ključ mira među narodima. A možda mu je to poklonila tajanstvena sekta o kojoj je pisao Marko Polo.“ „Zašto ste zvali baš mene?“ „Ti češ pronaći taj ključ.“ „Ja?“ „Ti koji dolaziš iz njegove zemlje, tražićeš dnevnik evropskog trgovca i blago koje je u njemu sakriveno. Ti ćeš otkriti tajnu Lazareve sekte. Zbog toga smo te pozvali i to je zadatak koji ti poveravamo.“ Tomazo ne odgovori. One nepovezane rečenice, koje je Polo napisao, prepune sumnje i nesigurnosti, uznemiravale su ga, dovodeći ga do jednog zaključka: tajna Džingis-kana bila je opasna. Pošto se iznenada zabrinuo, upita grubim glasom: „Zašto tvoj car želi da poseduje toliku mudrost? I zašto baš ja moram da mu pomognem da ostvari svoje planove? Teško je upravljati takvim znanjem, a u pogrešnim rukama ono može prouzrokovati veliku štetu. Koji kralj ne bi iskoristio priliku da osvoji svet?“ Džang Hou skupi kapke dok mu oči ne postadoše dva tanka razreza, usečena u oblo lice. Savlada se s teškim naporom. „Ti si jedan glupak...“ progunđa. „Koje druge zemlje misliš da je naš vladar hteo da doda svojima? Naše carstvo je toliko veliko i ima u svom sastavu tako različite narode, da mu opreznost nalaže da ga dalje ne proširuje. Ne...“ odmahnu glavom, smirujući se, „nije žudnja za osvajanjem razlog zbog kojeg Sin neba želi tajnu Džingiskana.“ „A zašto, onda?“ Grocio je insistirao. Imao je pravo da zna. Kinez jasno izgovori reči: „Sin neba želi da odbrani Kinu, zemlju velikih reka, carstvo koje odoleva milenijumima. I gori od želje da

dinastija Ming ostane na tronu još dugo, kako bi naš narod i dalje bio srećan kao što je sada. Upravo je ova dinastija pre više od dva veka oterala Mongole i samo sa dinastijom Ming će biti moguće da se izbegne da Srednje Carstvo ponovo padne pod dominaciju varvara.“ Tomazo je gledao mandarina pravo u oči. „Imam li slobodu da sam izaberem svoju sudbinu?“ „Ne.“ „Mogu li da odbijem?“ Džang Hou se nasmeja. „Ne možeš... a znam i da nećeš. Dugo smo te procenjivali, Tomazo Grocio, i znamo da će tvoja žudnja za znanjem nadmašiti strah i bilo kakvu drugu prepreku.“ „Ali kako ću to učiniti?“ „Nećeš biti sam. Tvoj prijatelj Huang Minšaa poći će sa tobom. Bili ste zajedno mesecima, na putovanju, kao i ovde u Pekingu. Sada ste vezani dvostrukom niti.“ Trgovac pokuša da se pobuni, ali ga autoritativni pogled evnuha natera da ućuti. „Imaćete oružanu pratnju i carevu propusnicu koja će vas štititi sve dokle se pruža njegov uticaj.“ Tomazo strese ramenima. „To su bezvredne pojedinosti. Moje pitanje je imalo drugo značenje.“ „Šta želiš da kažeš?“ „Kako ću pronaći ono što tražimo? Odakle da počnemo? I koliko ćemo vremena imati?“ Džang Hou podiže ruku, pozivajući ga da se strpi. „Nije ostalo ništa od starih papira koji svedoče o putovanja Marka Pola u ime Kublaj-kana. U ono vreme, Mongoli su se koristili mnogim strancima, poveravajući im brojne misije. Ali malobrojnost i veliko neznanje osvajača sigurno nije koristilo carskoj administraciji, koja se već dugo pokazivala nedovoljnom. Sumnjam da je bio napisan bilo kakav izveštaj o istraživanjima evropskog trgovca. Čak

i da jeste sastavljen, sigurno je izgubljen.“ Grocio pokaza na fragmente. „A ovo? Kako ste došli do njih?“ „Jedan mongolski trgovac koji je stigao sa brda Alkaj doneo ih je u Peking pre skoro godinu dana. Ali to je jedino što znamo o njihovom poreklu. Tek ih je nedavno jedan od naših najboljih pisaca i prevodilaca pronašao u Carskom arhivu i tako nam omogućio da shvatimo njegov značaj. Tamo, kod planine Alkaj, uputićeš se da započneš svoja istraživanja.“ Italijan je ćutao, a zatim je ispustio jedan dubok uzdah. Posmatrao je Huanga koji će mu biti saputnik, zatim uputi evnuhu zabrinut pogled: „Moraćemo da prođemo morem i kopnom ovaj veliki kontinent, savladamo najviše planine, pobedimo vrućine pustinje, istrpimo monsunske kiše. Suočićemo se sa opasnostima i bolestima koje će dovesti u opasnost naše živote. Koliko će sve to trajati?“ „Mnogo godina. Ali ne boj se. Uz pomoć neba, naš car će još dugo živeti. Dok vi budete sledili tragove dnevnika Marka Pola, mi ćemo ostati ovde i strpljivo iščekivati vaše izveštaje i, najzad, vaš povratak.“ Grocio obori glavu. „Kakva će biti kazna ako ne izvršim svoju misiju?“ Prve senke večeri sada su se već spuštale na kolibu. „Platićeš životom, stranče. Ali, ako uspeš...“ „Šta ću dobiti od cara?“ Džang Hou sa mukom ustade sa stolice, dok su Tomazo i Huang Minšaa učinili isto. Govorio je u ime svog gospodara: „Otkrij tajnu Džingis-kana, čarobnjaku sa Zapada, i car će ti pokloniti najveća blaga carstva. Ni novac, ni žene, ni moć, već slavu kineskih mudraca...“ Grocio se sagnu u jedan kratak naklon. U njegovom srcu nastao je veliki metež. Mislima je već putovao visoravnima centralne Azije. I bio je iskren kada je obećao: „Pokušaću... pokušaću svim svojim

bićem.“

10. „Mogu da prepoznam neodobravanje u tvom pogledu...“ Huang se baci na kolena u podnožju prestola Sina neba. Velika sala Nebeske harmonije bila je prazna. Paževi i nosači bili su oslobođeni dužnosti. Vladar je čak i svojim najbližim savetnicima uputio znak da požure i udalje se. Ostali su samo on, na prestolu, i trgovac. Među bezbrojnim sjajnim stubovima njihovi glasovi snažno su odzvanjali, odbijajući se od skupocenog mermernog poda ka visokim tavanicama ukrašenim mozaicima. „Moj gospodaru, vi imate punu moć na zemlji, moć nad sudbinama ljudi koji na njoj žive. Možete postupati onako kako verujete da je najbolje...“ „Ali?“ Huang ne odgovori. Car Van Li blagonaklono se nasmeši. „Oprostićeš mi, Džang Hou, što sam uzeo tvoj identitet prilikom poslednjeg susreta sa strancem. Ja sam car i ne mogu se baš pokazivati ljudima tako niskog ranga. Ova mala prevara omogućila nam je da izbegnemo carska pravila ponašanja... i dozvolila mi je da zadovoljim svoju radoznalost: da konačno upoznam tog mudraca koji je toliko raspalio tvoju maštu proteklih meseci.“ Džang Hou, koji je sada već dugo nosio odeću trgovca Huanga, zadovolji se ovim komplimentom. Dobro je obavljao svoju dužnost i bio je svestan toga. Otkad je napustio dvor, osećao se čak korisnijim za svoju zemlju. Dobrovoljno se udaljio od mnogobrojnih problema koji su potresali Peking: gomila troškova mnoštva parazita koji su živeli u Zabranjenom gradu, korupcija zvaničnika, uznemirenost vojske plaćenika ulogorene u blizini prestonice i iznad svega, sve snažniji pritisak Mandžuraca koji su počeli da navaljuju na Srednje carstvo sa severoistoka. U toku poslednje tri godine, otkako mu je Van Li dao zaduženje, učinio je mnogo za učvršćenje ugleda Kine u

zemljama u unutrašnjosti Azije... iako je zbog ovog odsustvovanja morao da se bori da sačuva sopstveni autoritet među carevim dvoranima. Žurno potvrdi careve reči: „Ne sumnjam da, zahvaljujući njegovom znanju i oštroumnosti, možemo imati koristi za naše ciljeve. Bilo je lako privoleti ga na našu stranu. Zatrovanim medom sklonio sam njegovog prijatelja Nikolu, koji je ionako bio krkog zdravlja. A on, kad je jednom ostao sam, pao je u moje ruke kao zrelo voće, ne sumnjajući da sam razvlačio mrežu oko njega. Bilo je potrebno mnogo strpljenja, ali sada ćemo uživati u rezultatima našeg rada...“ „Sjajno si to obavio“, složi se car „i još jednom si se pokazao kao moj najverniji sluga Ali sada te očekuje još teži zadatak. Ne ostavljaj stranca samog ni za trenutak. Izvuci ga iz kandži naših neprijatelja, spoljnjih ili unutrašnjih. Znaš na šta ciljam: čuvaj se Li Tadouovih intriga i njegovog prgavog karaktera, a naročito oštroumnosti Sji Madunga, onog koji je naizgled izuzetno uravnotežen i smiren...“ Dostojanstvenik se nasmeja sam za sebe: dva evnuha su prebledela kada su ga prepoznala odevenog kao trgovca, pored učenog Zapadnjaka, ali se nisu usuđivali da otvore usta. Čak i oni, ma koliko bili moćni, morali su da se povinuju carevom zakonu. „...Zaštiti ga, najzad, i od njega samog: neću da padne kao žrtva istih sumnji kojima su podlegli njegovi prethodnici. Put i istraživanje Tomaza Grocija ne mora da se završi kao putovanje Marka Pola. Vrati ga ovde, sa tajnom Džingis-kana. Ako pokuša da pobegne od svoje sudbine, donesi mi barem tajnu. Zahvaljujući njoj, Kina će vladati celim svetom: svi narodi i sve zemlje biće nam potčinjeni. A tvoja moć neizmerno će se uvećati.“ Huangove oči su sijale. „Biće izvršena tvoja volja, moj gospodaru.“

11. „Nisi odavde, zar ne?“ Samo jedno pitanje bilo je dovoljno da se onaj trgovac uznemiri. Lazar je tako otkrio da u Galileji mora da bude mnogo oprezniji nego što je pretpostavljao. Ovaj drugi bio je uporan: „Nećeš da odgovoriš? Kako se zoveš?“ „Ja sam Natan iz Vitanije“, odgovori odlučno. Trgovac je odmeravao odgovor: „Natan iz Vitanije... znači, Judejac?“ „Naravno, čudi li te to?“ „A zašto si u gradu?“ „Tražim posao. Zemljoradnik sam, ali su Rimljani konfiskovali zemlju koju sam obradivao za jednog gazdu u Jerusalimu...“ „Radiš za nadnicu?“ „Da. Želim da izbegnem ropstvo. Od porodice mi je ostalo nekoliko rođaka, ali nemam više kuću i moram da krenem od nule..“ „Nemoj previše da mi se žališ, tako me nećeš ganuti. Mnogo prosjaka dolazi ovde u Kapernaum. I često su to osobe nesrećnije od tebe. Slušaj: nemam ništa da ti ponudim, ali ako produžiš ovim putem, stići ćeš na jedan trg gde punom parom grade novu sinagogu. Pitaj njih za posao, znam da im treba radna snaga, zato što su u ovom periodu zemljoradnici na poljima zbog berbe...“ „Gradi se nova sinagoga?“ „Da. Ona stara je bila suviše mala, kažu rabini...“ Tračak sumnje u glasu ovog trgovca privuče Lazarevu pažnju. Čovek nastavi: „...Grad se uistinu širi, a u njega dolaze ljudi izdaleka...“ Lazar ga ohrabri, srdačnim tonom: „Onda, eto i mene ovde, zar ne? I ja svake subote idem u sinagogu!“ Trgovac mu se osmehnu: „Biće da je tako... ipak, nije samo zbog toga...“ Dok je izgovarao sledeću rečenicu, blago se nagnuo napred

prema Lazaru, kao da mu poverava neku tajnu. „Radi se o tome da u prethodnoj sinagogi nešto nije bilo u redu...“ „Zbog čega tako mislite?“ Trgovac, koji je bio navikao da zna svaki detalj o događanjima u ovom i drugim gradovima, nastavi ubedljivo: „Srušili su staru sinagogu i sada grade ovu novu, malo veću, ali na istom terenu. Ipak, odlučili su da ne iskoriste ni jedan jedini kamenčić one stare!“ Lazar izvuče zaključak za sebe, ali je glumio naivnost kako bi saznao još ponešto: „A... šta to znači?“ „Zar ne razumeš, tikvane? To znači da je stara sinagoga bila prokleta!“ Lazar se zamisli: „Prokleta... To se desilo i u Hebronu, nakon što su pre nekoliko godina Rimljani naoružani izvršili upad na subotnji dan i ubili mnogo ljudi koji su se našli tamo. Bilo je rečeno da su u pitanju pobunjenici i da zbog toga nisu imali milosti... Ali tada je sinagoga bila očišćena i posle četrdeset dana vernici su ponovo počeli da je posećuju...“ Trgovčevo lice poprimi izraz nadmoćnosti: „Verujem da je bilo tako, kao što kažeš. Ali ovde se dogodilo i nešto gore!“ Sada je Lazar bio stvarno začuđen. „U onoj sinagogi“, nastavi čovek, „propovedao je mnogih subota Isus iz Nazareta, onaj lažni prorok, prokletnik kojeg je Sinedrion osudio na smrt! Štaviše: počeo je da baš ovde seje svoje laži... a mnogo sveta mu je poverovalo!“ „Isus iz Nazareta je propovedao u sinagogi? Zar su mu dozvolili da to čini?“ „Naravno. I ne samo to: Među onim zidovima on je koristio magiju uz pomoć demona i to uvek u subotu, na taj način pokazujući otvoren prezir prema najsvetijem od svih zakona!“ Lazar shvati da je neprijateljstvo u odnosu na Isusa dostiglo neočekivan intenzitet. Zapita se kako će moći da nastavi sa svojim istraživanjem. Trgovac ga je netremice posmatrao, zadovoljan utiskom koji su njegove reči ostavile na stranca. „Zato je neophodno sagraditi novu sinagogu“, zaključi ponosno.

Zatim ponovi: „Idi tamo, dakle, ako tražiš posao.“ Uskrsnuli se zahvali i odlučnim korakom udalji se putem sa kojeg su odzvanjali glasovi pijace. Na samom trgu, iskopavanje temelja za novu građevinu još nije bilo završeno. Lazar primeti da na gradilištu nije bilo mnogo radnika. Predstavi se nadzorniku i ponudi se da radi. Nadzornik je sedeo na jednom kamenom bloku i hladio se nekakvom improvizovanom lepezom. Saslušao je Lazarevu ponudu i odmerio ga od glave do pete kako bi procenio da li je dovoljno jak. Lazar reče da je spreman da počne odmah da radi, ali ga ovaj zaustavi. „Trebalo bi da dođe rabin“, reče. „On odlučuje o tome ko može da radi na ovom gradilištu...“ Ne ostavivši strancu vremena da odgovori, ustade i ode da pokuca na vrata jedne od kuća koje su gledali na trg. Odatle izađe jedan stariji čovek koji krenu prema Lazaru, sumnjičavo ga posmatrajući. Čim mu se približio, pitao ga je kako se zove i odakle dolazi, a zatim ga upita strogim glasom: „Znaš li šta gradimo ovde?“ „Sinagogu... tako sam čuo.“ „Tačno. Onda znaš da ovaj posao ne može da se radi nečistim rukama.“ Lazar pognu glavu u znak poniznosti. „Mislim da mogu da budem dostojan toga“, odgovori. „To ćemo tek da vidimo. Pođi za mnom.“ Starac ga odvede u svoju kuću, zatvori vrata i poče da ga ispituje: „Jesi li Jevrej?“ „Jesam.“ „Jesi li obrezan?“ „Da.“ „Pokaži mi.“ Lazar podiže tuniku i razveza pojas. Starac mu proveri penis i zadovoljno klimnu. Zatim nastavi ispitivanje: „Znaš li Šemu?“7 „Da.“ „Izrecituj je.“ „Počuj, Izraele: Gospod je naš Bog, jedini Gospod. Volećeš svog

Gospoda Boga svim srcem, svom dušom i svom svojom snagom...“ „Dobro, to je dovoljno. Izvršavaćeš naređenja nadzornika bez pogovora. Plata je jedan denar8 dnevno, za rad od zore do sumraka. Danas počinješ praktično od sredine dana, zato ćeš dobiti pola denara. Moraš se sam pobrinuti za obroke, ali moći ćeš da spavaš u štali, tu pored, gde čuvamo alat za rad. Imaš li neko pitanje?“ „Ne.“ „Počni da radiš i budi ponosan što učestvuješ u jednom tako svetom poslu!“ Lazar prihvati sa odobravanjem i izađe. Koji minut kasnije, siđe u iskopinu sa motikom u ruci i poče da razgrće i iznosi zemlju na površinu u prostranim vedrima, istovarujući je u kolica koja su tu bila postavljena u tu svrhu. Uveče su se delile plate. U tišini i skrušenog izgleda, zauze poslednje mesto u redu, kako bi primio svojih pola denara. Zatim zapazi da barem polovina radnika, sve muškarci koje je video da rade sa mnogo energije, ne stoji u redu sa ostalima, već su ostavljali alatke u štalu a zatim se raštrkali duž gradskih ulica. Upita čoveka koji je stajao u redu ispred njega: „A oni? Njih ne plaćaju?“ Ovaj mu se zlobno osmehnu i odgovori: „Oni rade samo da bi izbegli osudu!“ „Kakvu osudu?“ „Onu za sledbenike Isusa. Mnogi su mu ovde verovali. A sada, kako ne bi bili isključeni iz sinagoge i obeleženi ljagom, otplaćuju dug kaznom dobrovoljnog rada na izgradnji nove sinagoge.“ Lazar je nastavio da posmatra radnike koji su se udaljavali. Jedan od njih uđe u jednu kuću, nedaleko od trga. „Dakle, to su ljudi iz Kapernauma...“ zaključi. „Naravno, to su ljudi iz Kapernauma koji ne žele da ih oteraju iz grada u kojem su rođeni. Onaj Isus je napravio lepu gungulu ovde.“ Kada je na njih došao red, primiše platu, a zatim su večerali svi

zajedno u jednom bivaku, improvizovanom u dnu iskopine, gde je bilo svežije. Lazar je vrlo malo govorio o sebi, a mnogo je slušao. Ali radnici koji, kao i on, nisu imali kuće, dolazili su iz drugih gradova i nisu ništa znali – ili su se pretvarali da ne znaju – o onome što je njega interesovalo: delovanje Isusa u gradu u kojem je počelo njegovo propovedanje. Kasnije, dok se uspavljivao opružen na smrdljivoj slami štale, pokušao je da sagleda situaciju. Bio je u Kapernaumu, dobro prikriven, ali baš ovde, na mestu gde je Isus tako dugo propovedao i načinio mnoga čuda, njegovo ime bilo je okruženo sumnjom i strahom. I dok je razmišljao kako da uspe da razgovara sa onima koji su videli učitelja na delu i koji su mogli da znaju o tome više od njega, zaspao je, praćen zvučnim hrkanjem njegovih drugova u muci. Sačekao je, a njegovo strpljenje bi nagrađeno. „Grad je pun špijuna Sinedriona, a isto tako i Rimljana“, obavesti ga posle nekoliko dana, kao da tome ne pridaje nikakav značaj, jedan od radnika pokajnika koji je stanovao nedaleko od gradilišta. Ova poverljivost iznenadi Lazara koji je već počeo da očajava plašeći se da neće moći da probije zid ćutanja koji je obavijao događanja iz prošlosti. „A šta žele da otkriju?“ upita oprezno. „Traže Isusove sledbenike...“ reče ovaj, posmatrajući ga ispitivačkim pogledom. Uskrsnuli odglumi začuđenost. „Nemoj misliti da ja...“ „Ćuti!“ prekide ga ovaj drugi i spusti glas. „Shvatio sam ovo po tome kako se ponašaš kada si u društvu sa drugima – vrlo si ljubazan i pokušavaš da ublažiš muku: ili si i ti sam špijun, a ako jesi, obaveštavam te da ovde nema ništa da se otkrije, ili si pak... jedan od njih. Ali lukav si, zato što si se prikrio na najbolji mogući način.“ Lazar nije uspeo da zadrži blag osmeh.

„Šta ti misliš? Šta ako si ti špijun?“ „A ti, imaš li ti nešto da sakriješ?“ Nekoliko dugih trenutaka posmatrali su se u tišini. Na neki način su se obojica razotkrili i nisu želeli dalje da se skrivaju. „Pustimo da prođe još koji dan“, predloži pokajnik, posle ću moći da te ugostim u mojoj kući na jednu noć. Da li bi ti to pričinilo zadovoljstvo?“ „Pozivaš me na pravu večeru? Zašto da ne?“ „Onda smo se dogovorili. U mojoj kući moći ćemo na miru da razgovaramo.“ Nakon što su nedelju dana proveli u radu, a da nije bilo nikakvih problema i da nisu privlačili pažnju, jedno veče uputiše se prema skromnoj pokajnikovoj kući. Škripava vrata kućerka vodila su u jednu jedinu sobu u kući. Tri domaćinova sina sedela su na zemlji, na pohabanim prostirkama. Domaćinova žena pozdravi Lazara naklonom pošto je velom prekrila glavu i pozva ga da sedne, izvinjavajući se zbog skromne večere kojom su mogli da ga počaste. Jeli su u skoro potpunoj tišini, koju je povremeno prekidao smeh dece, uzbuđene prisustvom stranca. Kada su završili sa večerom, smestiše decu u ugao sobe na iste one prostirke na kojima su večerali i sačekaše neko vreme da se uspavaju pri slaboj svetlosti koju je bacala jedna mala uljana lampa. Sasvim neočekivano, žena započe razgovor. „Moj muž mi je mnogo pričao o tebi ovih dana...“ reče, obraćajući se Lazaru sa širokim osmehom. „A šta tu ima da priča?“ reagova stranac. „Ne uznemiravaj našeg gosta“, reče čovek, zamolivši je da ćuti. Potom se obrati Lazaru: „Moja žena želi da kaže da od pre nekoliko dana razmišljam o tebi, i tome kako se ponašaš na gradilištu. Vidim da si jedan plemenit čovek čiji je um obuzet mislima koje se ne tiču posla kojim se bavimo. Pitam se... za čim tragaš. Ali, ako ne želiš da pričaš o tome, ne brini. Moja porodica i ja nudimo ti svoje prijateljstvo i kao što vidiš, nemamo šta da krijemo...“

Lazar ohrabri novostečenog prijatelja, prislonivši mu ruku na rame. „Isto tako ni ja nemam ništa da sakrijem, ne boj se. Samo sam radoznao da saznam šta se događa u gradu. Pitam se...“ oklevao je. Domaćin ga ohrabri: „Kakva te pitanja muče, Natane iz Vitanije?“ „Pa, pitam se, na primer, u čemu se tačno sastoji tvoja krivica...“ Pokajnik baci pogled ka ženi, i oni kao da su se na tren dogovarali pogledom. Ona odgovori umesto njega: „Moj muž nije učinio ništa strašno, a za ono malo što jeste učinio, uistinu ne uspeva da se pokaje...“ Lazar je ćutao. Nije želeo da podstiče nikakvu sumnju. Žena, ohrabrena muževljevim pogledom, nastavi: „Bio je jedan od četvorice koji su, vođeni entuzijazmom zbog onog što se događalo u gradu, odveli Isusu jednog svog prijatelja koji je bio potpuno paralizovan...“ „I, šta je on učinio?“ Čovek nastavi priču: „Isus se nalazio u jednoj kući, a pred njegovim vratima stvorila se velika gužva. Bilo je mnogo, tih dana, onih koji su hteli da ga vide, dodirnu...“ „Da ga dodirnu? Zašto?“ „Kako bi ih izlečio.“ Lazar se zamisli. „Onda je istina...“ reče posle trenutka tišine. „Što se tiče tih ozdravljenja, čuo sam samo ponešto, nepovezane i zbunjujuće priče...“ „Jeste istina, da. Ovde ima mnogo onih koji su to videli svojim očima!“ reče žena, ohrabrena. „A šta se dalje desilo sa vama i vašim prijateljem?“ upita Lazar čoveka. „Naš prijatelj je mesecima bio paralizovan. Želeo je samo da umre. Predstavljao je teret, kako za sebe, tako i za svoju porodicu. Mi smo želeli da mu pomognemo i sigurno ne bismo odustali pre nego što pokušamo. Pričalo se da je Isus izlečio mnoge bolesne, zašto ne bi i njega?“ „I onda, šta je bilo dalje?“

„Onda su nas svi primetili“, reče čovek blago se osmehujući, „i zbog toga sada ne mogu da izbegnem već moram javno da se pokajem.“ Zatim se ponovo uozbilji i nastavi priču: „Pošto zbog gužve nismo mogli da udemo u kuću na vrata... popeli smo se na krov...“ „Na krov? Ali, rekao si da je Isus je bio u kući.“ „Naravno, zaista smo se popeli na krov i spustili dole našeg prijatelja zajedno sa njegovim nosilima.“ „A kada ste se našli unutra?“ „Isus mu se obratio i ubrzo nakon toga on sam ustade, na sopstvenim nogama, noseći svoju ležaljku u rukama!“ Lazar oseti drhtavicu. „Šta mu je to Isus rekao?“ Čovek rezignirano raširi ruke. „To nikada nismo saznali. Prijatelj nije hteo da nam to kaže. Tvrdio je da je to tajna koja mora da ostane samo između njih dvojice. Oni koji su bili u kući, čuli su da je Isus izgovarao nešto neobično, nešto što se odnosilo na oproštaj grehova. Ali, Isus je to govorio zbog jevrejskih učenjaka koji su došli da ga ispituju. Međutim, nešto jeste došapnuo izlečenom čoveku, a zatim mu zabranio da to otkrije. A ovaj je poštovao to naređenje...“ Lazar nije mogao da sakrije svoju zainteresovanost: „A taj čovek, izlečeni, gde je on sada?“ „Nije više ovde, već dugo“, odgovori ovaj drugi. „Niko ne zna gde je završio. Nakon što je Isus napustio Kapernaum i lutao oko jezera Genezaret, kroz ostale gradove Galileje, stigavši čak do Samarije i konačno, Judeje, izlečeni je nastavio da odlazi u sinagogu, molio se, zahvaljivao Bogu za čudo koje mu se desilo...“ „Ali rabin sinagoge i ostali gradski učenjaci nisu ga gledali dobronamerno“, nastavi žena. „Nisu se usuđivali da mu učine ništa loše ili da ga oteraju iz grada, zato što su ljudi dolazili da ga vide i pričali o tome da su bili svedoci čuda, pokušavali da od njega saznaju tajnu njegovog ozdravljenja. On, međutim, nije mnogo govorio o tome. Svima je ponavljao da je zahvalan ’lsusovom Bogu’.

Zatim je jednog dana poklonio sinagogi jednu ciglu sa natpisom koji je sam uklesao. U znak zahvalnosti prema Svemogućem, rekao je, i kao kao uspomenu na čudo koje ga je izlečilo pred tolikim svedocima. Dao ju je rabinu, koji je prihvati, istina protiv svoje volje, obećavši da će je ugraditi u jedan ugao spoljnjeg zida, ali kasnije to nije učinio i sakrio ju je odmah, pre nego što je pala noć... rekao je da je ta cigla bila prokleta.“ „A taj čovek?“ „Ne znamo šta se s njim desilo“ reče žena. „Tog istog dana, on pozdravi svoje malobrojne prijatelje, među kojim su bila i ona četvorica koja su ga nosila kod Isusa, a zatim nesta. Neko je bio rekao da ga je video kako se udaljava putem ka Judeji, noseći na ledima, umotana, svoja nosiia.“ Lazar je posmatrao slabašni plamen svetiljke. Prvi trag koji mu je bio naznačen, izgleda da se odmah ugasio. Ali odlučio je da se ne predaje. „Taj čovek“, upita, „nije bio prvi čovek kojeg je Isus izlečio u ovom gradu, zar ne?“ „Ne, u prethodnim danima izlečio je mnoge, kao što sam ti već rekao. Zato smo i otišli kod njega...“ odgovori Lazarev prijatelj. „Ali, bio je prvi paralizovani“, dodade žena sa izvesnom dozom ponosa. „Ostali nisu bolovali od toliko teške bolesti! On i njegovi prijatelji“, reče pokazujući na muža, „verovali su da Isus ima još veće moći! I bili su u pravu!“ „Da“, reče čovek, „a sada, vidi gde sam. Isus je umro kao najgori zločinac, izlečeni prijatelj je nestao, a meni sleduje da čitavu sezonu radim bez plate.“ „Onaj natpis koji je izlečeni urezao“ upita Lazar, „šta je pisalo?“ „Misliš da smo mogli da ga pročitamo? Video ga je samo rabin...“ Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina. Deca su tiho hrkala. Svetlost uljane lampe lagano se gasila. U ovoj porodici ulje je bilo luksuz. Lazar učtivo reče da je umoran i da je vreme da pođe na spavanje. Ali žena je imala još jedno pitanje: „A ti stranče, zar nisi čuo da se priča nešto o tom Isusu u Judeji? Kažu...

da je čak uskrsnuo jednog čoveka!“ Lazar je netremice posmatrao ženu. „Ne, ne znam ništa o tome. Nikada nisam imao ništa sa njim, niti su mi o njemu pričali tako detaljno kao vi. I zahvaljujem vam na tome...“ Sledećeg jutra, Lazar se ponudi da prati kolica kojima su zemlju iz jame odnosili van grada. Pošto su stigli u polje, on i čovek koji je gurao kolica stadoše da istovaruju zemlju iz kolica u jednu jamu. Kao što je i pretpostavljao, među zemljom koju su doneli nalazilo se i kamenje od koje je bilo izgrađena stara sinagoga. Iznenadi se, ipak, što ga je bilo tako malo. „Rabinu nije bilo dovoljno dobro“, našali se njegov drug, „ali za mnoge obične ljude koji grade kuće sopstvenim rukama vredi čak i ako je prokleto.“ Lazar se gorko nasmeja. Nada da će među ovim ostacima naći kamen sa natpisom koji je urezao izlečeni paralitičar, sada je dakle bila još manja nego što je očekivao. Dok su se vraćali natrag na gradilište, ne obraćajući pažnju na nosača koji je nastavljao da čavrlja i da se šali, on zaključi da postoji samo jedna mogućnost da pronikne u ovu tajnu. Posle podne, kao što se često događalo, video je rabina kako izlazi iz svoje kuće kako bi otišao u jednu od svojih poseta nekom uglednom građaninu ili da obavi kakav kućni obred. Pogledom je ispratio rabina, znajući da će ovaj biti odsutan najmanje nekoliko sati. Čim se rabin udaljio, Lazar prevari nadzornika, požalivši se na jak bol u leđima. „Danas ću uzeti samo pola dnevnice. Sada moram da potražim neku hladovinu da se odmorim i sutra ću biti kao nov...“ Odnese svoj alat u štalu i dobro obrati pažnju da ga niko ne gleda. Našavši se unutra, hitro je delovao. Nije bilo teško pomeriti vratašca koja su povezivala štalu sa delom kuće za stanovanje.

Pretresao je svaki ugao, nastojeći da sve stvari ostavi na mestu na kojem ih je i zatekao. Tu se nalazila jedna polica sa uredno složenim svicima papira, pribor za pisanje, odeća za molitvu, kao i uobičajeni kućni nameštaj. Pope se u sobu na spratu. Bila je to jedna prostrana i osvetljena odaja sa šarenim tepisima rasprostrtim po zemlji, na koje su gosti mogii da se smeste i razgovaraju. Pregleda zidove i ne nađe ništa. Zaključi da je ideja da je rabin mogao sačuvao onaj natpis bila pogrešna. Siđe u prizemlje i požuri da izađe. Potom mu pogled privuče jedan detalj: na pisaćem stolu stajao je, umotan, jedan list pergamenta. Raširi ga i vide da je rabin na njemu podvukao nekoliko redova teksta. Pročita i otkri da se radi o jednoj vrsti izveštaja za sveštenike Jerusalimskog hrama. Uskrsnuli se nasmeši: izgleda da je rabin bio veoma zabrinut i da je želeo da isključi mogućnost da narod u Kapernaumu možda nastavi da sledi Isusove bezumne propovedi. Upravo se spremao da vrati smotuljak na mesto kada začu korake nekog ko se približavao vratima i ko je ubacivao ključ u bravu kako bi ih otvorio. Lazar nije imao mnogo vremena za razmišljanje. Odmah se žurno uputi ka drvenim stepenicama i prikri se u sobi na spratu. Međutim, nije uspeo da ostane potpuno tih. Rabin uđe, na trenutak zastane na pragu, sumnjičav, a zatim upita napetim glasom: „Ima li... koga?“ Lazar ne odgovori, već zadrža dah. Starac zakorači u sobu, zagledajući oko sebe. Zatim poče da se penje na sprat. Uskrsnuli u trenutku odluči da odigra na jednu jedinu kartu koja mu je preostala. Čim se rabin pojavio u odaji, nasrnu na njega sa leđa, energično ga stegnu i zapuši mu usta, uvrnuvši mu pri tom ruku iza leđa. Čovek jauknu od bola i straha. „Ako budeš zvao u pomoć, iseći ću ti ruku, a zatim ću te ubiti“, prosikta mu u uvo.

Ovaj drugi energično potvrdi da se slaže. Drhtao je. „Sada ću ti osloboditi usta, zato što moramo da razgovaramo, jesi li razumeo?“ Ovaj drugi dade znak da pristaje. Lazar oslobodi starčeva usta, a ovaj odmah poče da se buni i postavlja pitanja: „Ko si ti? Ti si... špijun Sinedriona? Nemam ništa da sakrijem, to možeš i sam da vidiš!“ „Špijun Sinedriona...“ ponovi Lazar, a zatim odmah odgovori starcu: „Da, ja sam špijun Sinedriona. Otkrili smo da u tvojim izveštajima nedostaje jedna važna pojedinost!“ „A šta bi to moglo da bude?“ zabrinu se rabin. „Među raznim đavolskim rabotama koje su se događale ovde u gradu, bilo je i nekakvo navodno izlečenje jednog potpuno paralizovanog čoveka, je li to istina?“ „Da... izvestio sam o tome!“ „Naravno, ali nisi rekao sve!“ Ovaj drugi je cmizdrio: „Napisao sam sve što sam znao, kunem se!“ „Nedostaju dve pojedinosti koje su pobudile našu sumnju... ne znamo gde je završio taj izlečeni čovek, a znamo da je došao kod tebe, da te pozdravi, pre nego što je krenuo...“ „Da... da. Otišao je, ali nije mi rekao gde ide. Mislim da ni sam nije znao gde se uputio. Buncao je nešto o „Isusovom Bogu“ i hteo je da ode na hodočašće prateći njegove tragove...“ „I nije ti više ništa rekao? Razmisli dobro!“ „Dao mi je jedan kamen sa nekim bogohulnim natpisom. Nisam nikada o tome govorio iz prostog razloga što sam taj kamen odmah uništio...“ „A šta je bilo napisano na njemu?“ upita Lazar pojačavši svoj stisak. „Bio je... bio je nacrtan jedan krug. Sunce, mislim. I jedan trougao čiji je vrh dodirivao ovaj krug. A ispod je bila napisana neka nerazumljiva reč...“ „Koja reč?“ „Dhanamjaya... Nisam mogao ga je razumem, a oni simboli su mi

izgledali čudno. Izlečeni čovek je javno objavio da obožava nekog lažnog boga... a ja sam uništio to bogohulno svedočanstvo poštovanja...“ Lazar ublaži stisak. Rabin napravi korak napred, a zatim se sruči na tepih, zadihano jaučući od bola. „Znam dosta o tome“, reče mu Lazar strogo. „I verujem ti. Sada me pusti da izađem i vodi računa o tome da nikome ništa ne kažeš o ovoj... poseti.“ Zatim se zaputi prema vratima, ali pre nego što je krenuo da silazi stepenicama, dodade: „Zadrži moju poslednju dnevnicu, dajem je za izgradnju čiste sinagoge.“ Petnaest dana hoda tragom jednog radoznalog hodočasnika. Prema Egiptu, zemlji ljudi koji obožavaju Sunce. Poneko se i dalje sećao da je video jednog čoveka kako prolazi glavnim drumom, sa nosiljkom prebačenom preko ramena. Taj čovek je sada već sigurno bio stigao u Heliopolj, grad smešten na velikoj delti Nila, na luku antičke imperije, jednom od najznačajnijih kulturnih centara ove rimske provincije. Lazar nije znao da li će se paralizovani čovek zadržati u ovom gradu. Ali bio je ubeđen da svoje istraživanje mora početi odatle, i zato nije gubio vreme i uvukao se među gomilu vernika koji su donosili darove, palili tamjan i upućivali molitve Hatori, boginji plodnosti, koja je na zidovima glavnog hrama bila prikazana kako doji sina boga Ra, božanstva Sunca. Okružen raspevanom gomilom i odjecima melodija svetih pesama, uskrsnuli je posmatrao ovu sliku i molio se da ga intuicija nije prevarila. Pošto se udaljio od vernika, među kojima su se mogli videli mnogi Rimljani i Grci posvećeni proučavanju drevnih božanstava i egipatska kulture, stiže na prag svete građevine, pred svečanu kapiju na kojoj je nekoliko sveštenika primalo ponude hodočasnika. Nije imao ništa da ponudi i nije govorio jezik tih ljudi, ali kad je došao pred jednog sveštenika pokuša da se predstavi pokazujući svoju dragocenost: zlatni trougao. Čovek posegnu za predmetom, ali ga Lazar povuče i prouči

reakciju Egipćanina koji je video njegovu amajliju. Izgubivši strpljenje, sveštenik ga grubo otera. Zatim produži do drugog sveštenika, gurajući ljude koji su negodovali zbog ovog nasrtljivog stranca. I njemu pokaza malu dragocenost, koja kod ovog nije izazvala nikakvu reakciju osim iskrenog čuđenja. Učini tako i sa trećim i četvrtim čovekom u hramu. Odjednom ga neka snažna ruka zgrabi za rame i energično ga protrese. „Ej! Ma šta to radiš?“ povika na njega jedan čovek na aramejskom. Lazar se okrenu. Ovaj hodočasnik, koji je kao i on dolazio sa Istoka, bio je ljut, ali i znatiželjan. „Nadaš se da će te ovi razumeti?“ reče mu. Zatim ga privuče k sebi, osmotri zlatni trougao i reče mu: „Hoćeš li da ga prodaš, ako već nećeš da ga pokloniš?“ „Ne. Pokušavam da otkrijem da li je čovek koji ima isti ovakav predmet bio ovde pre mene... Možeš li ti da popričaš sa njima? Pomozi mi! Odužiću ti se!“ Čovek se obrati jednom od sveštenika, zanemarujući navalu ljudi koji su se gurali iza njih pružajući ruke. Pokaza trougao i razmeni nekoliko reči sa Egipćaninom. Ovaj odmahnu glavom, ali pokaza dvojici stranaca na sveštenika koji je stajao nekoliko koraka napred. Stigli su do njega i uspeli da se sporazumeju. Ovog puta, sveštenik odreagova osmehom na zlatni trougao. Zatim dade znak ostalima da ih puste da prođu. Pošli su za njim, popeli se kratkim stepeništem i prošli kroz jedan široki hodnik sa svodovima. Primetio je da se na zidovima nalaze natpisi i slike koje su slavile bogove i prikazivale scene iz svakodnevnog života – neke su bile fine izrade, neke jednostavnije i ne toliko prefinjenih crta. Lazar shvati da se radi o slikama koje su poklonjene hramu u znak sećanja na milost ili kao zahvalnost zbog posredovanja u nekoj važnoj stvari.

Međutim, u jednom delu tog širokog zida nalazio se predmet za koji se uskrsnuli nadao da će ga videti: nosiljka, obešena o klin, nosiljka čoveka koji je nekada ležao na njoj, a danas slobodno hoda. Uzbuđen, upita svog pomoćnika gde je čovek koji je doneo ovu ponudu. Svešteniku nije bilo teško da mu odgovori. Prevodilac se okrenu i reče Lazaru: „Tvoj prijatelj, Jevrejin, posvetio se bogu Ra. Položio je ispit pročišćenja i sada pohađa školu hrama.“ Srećan zbog ovih vesti, uskrsnuli zagrli čoveka koji mu je to rekao, a zatim ga nagradi jednim denarom. Boginja koja je nudila jednu dojku sinu boga Ra, nepomično je prisustvovala sceni. Šakal je zavijao na nekoj dalekoj pustinjskoj dini. Noć se spustila u svaki kutak. Plamen slabe vatre obasjavala je dva čoveka koja je spojila sudbina. Sedeli su na tepihu od trave, a pored njih je u tišini proticao Nil. Lazar privede kraju svoju priču i položi na zemlju zlatni trougao koji mu je poklonio čovek koji je bio leprozan, a sada je esenski Učitelj pravednosti. Učenik hrama boga Ra uze predmet koji se presijavao na svetlosti vatre i položi ga na trougao koji je već imao kod sebe. Bili su identični. Zagonetne reči koje je Isus izgovorio prilikom izvršenja dva čuda bile su, naprotiv, različite. „I ti kažeš da su svi oni koje je Isus izlečio dobili od njega trougao i po jednu reč... magičnu?“ Lazar se osmehnu. I za njega je sve to i dalje predstavljalo veliku enigmu. Međutim, poneke pojedinosti sada su mu bile jasnije. „Ne, ne svi“, odgovori, „već samo oni koji su prvi izlečeni od neke bolesti. Prvi u nizu: prvi gubavac, prvi paralizovani, i tako dalje...“ „I na kakvo te to razmišljanje navodi?“ „Činjenica je da je Isus, kada sam ga upoznao, u poslednjoj fazi

njegovog života učitelja, u Judeji, činio izlečenja, a ja sam tome prisustvovao... ali nikome, siguran sam, nije dao takav predmet ili otkrivao neku tajnu reč. Kada sam video da je to učinio prvo gubavcu, a zatim tebi u Kapernaumu, gradu gde je počeo da isceljuje ljude, pomislio sam da je tako...“ „Reci mi“, zausti čovek koji je želeo da postane Egipćanin, „zar ne misliš da je on došao iz Egipta?“ Lazar odmahnu glavom: „To ne znam...“ Ovaj drugi je bio uporan:“Kažeš da ti je bio prijatelj i da te je vaskrsnuo iz mrtvih. Ali znaš li da je u detinjstvu živeo ovde, na periferiji ovoga grada?“ „Znao sam to, ali nije mi se činilo da on tome pridaje mnogo značaja...“ „Dojio ga je Egipat, kao i mladog boga prikazanog na zidovima hrama, a ti kažeš da ova činjenica nije bila značajna?“ „Samo kažem da je tajna o njemu skoro nedokučiva... ne veruješ u to?“ Učenik hitro skoči na noge. Izgledalo je da je razgovor bio završen. „A ja kažem da je on krenuo odavde“, reče sa ubeđenjem, „i zato ću i ja ponovo krenuti odavde.“ I Lazar ustade. „Tvoja odluka je ispravna“, reče. „Ali je isto tako ispravno pokušati da se razjasni tajna o njemu. Ti i mnogi drugi bili ste izlečeni. Ja sam uskrsnuo. Možda je moj zadatak da shvatim vezu kojom smo zauvek povezani.“ Čovek koji je sada izgledao kao pravi Egipćanin potvrdi ozbiljnim glasom: „Onda je ovo za tebe“, reče pružajući Lazaru svoj zlatni trougao. „Meni više ne treba, a ti si od Isusa dobio život, najveći dar. Reč koju je meni uputio prilikom izlečenja, i koja nije izrečena ni na jednom od nama poznatih jezika, već znaš.“ I rastadoše se posle jednog nemog zagrljaja.

12. „Gde ćemo da idemo, Tomazo?“ Zabranjeni grad i sam Peking sada su im bili za leđima i već dva dana su mamuzama terali svoje konje, jašući ka severu. Putovali su sami, jer su tako odlučili, odbivši naoružanu pratnju, koju im je velikodušno ponudio Džang Hou. Jedina pratnja bili su im rezervni konji, koji bi im mogli biti korisniji od bilo kakve čete vojnika. Za slučaj da bude bilo neophodno da se brane, poneli su kratke sablje i bodeže. Ali, nije postojalo nijedno oružje koji bi mu bilo po volji, razmišljao je Grocio. Što se tiče Huanga, nadao se da neće nikada morati da ga vidi kako koristi oružje. Nisu krenuli na ovo putovanje da bi se borili. Nije bio njihov zanat da ubijaju. Okrenu se prema prijatelju trgovcu. Došlo je vreme da zadovolji njegovu radoznalost. „Daleko odavde“, odgovori, „prema cilju prema kojem nas sam Marko Polo vodi.“ A na Kinezov upitni pogled, odgovori: „Tamo gde on leži: tako govori odlomak iz dnevnika ovog velikog putnika. To je jedini nagoveštaj o mestu na koje smo se uputili i Venecijanac nam ga je ostavio, smatrajući, očigledno, da je od suštinske važnosti.“ „Ali, niko ne zna gde je Džingis-kan sahranjen“, usprotivi se odmah Huang. „I Džang Hou je tvrdio da se ne zna gde je njegov grob. Zar ne bi bilo bolje da nađemo onog trgovca? On bi nam rekao kako je došao do onih fragmenata...“ „Šta znamo o tom trgovcu? Samo jedno: da dolazi sa brda Alkaj. Znaš li ti da mi kažeš gde se nalazi taj vrh?“ Kinez ne odgovori. Iako su pokušavali da odrede položaj brda Alkaj, nijedan od dvorskih geografa nije bio u stanju da im odgovori na to pitanje. Prema onome šta su znali, moglo bi se nalaziti na bilo kojoj tački Azije. „I dakle?“ upita Kinez, dezorijentisan. „Zašto smo se uputili

prema severu? Kako misliš da nađemo grob Džingis-kana? I kako možemo uspeti u jednom poduhvatu koji nikada niko nije umeo da dovede do kraja?“ Grocio je ćutao, kao da je time želeo da dobije na vremenu. Zatvori oči i usredsredi se. Zatim stade glasno da recituje: Znajte da su svi veliki kanovi, potomci Džingis-kana sahranjeni blizu jedne velike planine, zvane Alkaj. Velike gospodare Tatara tamo su odnosili iz mesta na kojem su umrli, čak i ako bi to bilo na sto dana puta do ove planine. Reći ću vam još nešto: kada su tela velikih kanova nosili da ih sahrane na ovoj planini, svi ljudi koje bi sreli duž puta mrtvaca, u prostoru od četrdeset dana puta, osetili bi oštricu mača i bili ubijeni. A kada bi ih ubijali, govorili su im: „Idete da služite vašem gospodaru na drugom svetu.“Isto tako su ubijali i konje, čak i one najbolje, kako bi ih gospodar imao na raspolaganju na onom svetu. Tomazo ponovo otvori oči i suoči se sa sumnjičavim i začuđenim izrazom na licu trgovca: „Jesi li već čuo ovu staru priču o sahranjivanju mongolskih vladara? To su reči iz Miliona, Marka Pola. Zar ti se ne čini kao neobična podudarnost? Pronađemo brdo Alkaj, Huang, prijatelju moj i pronaći ćemo trgovca koji je prodavao svoju robu u Pekingu. Sa njim, otkrićemo tajnu Džingis-kana...“ „A tajanstvena Lazareva sekta? Šta povezuje Marka Pola i velikog Temudžina?“ Grocio ne odgovori. Od kada mu je car pokazao one fragmente dnevnika venecijanskog trgovca, nije prestajao da postavlja sebi ista pitanja. Međutim, na njih nije imao odgovor. Tomazo se do savršenstva sećao pasusa iz Jevanđelja po Jovanu koje je pripovedalo čudesnu priču o Mesijinom prijatelju. Lazar iz Vitanije, brat Marije i Marte oboleo je od teške bolesti. Kada su mu dve žene uputile poziv, Isus je odgovorio učenicima: „Ova bolest nije na smrt, već na slavu Božju, da se Sin Božji proslavi

kroz nju.9“ Pripremao se, dakle, da ga izleči. Bio je uporan u toj svojoj nameri i tako je umirio otpor učenika koji, uplašeni zbog progona, nisu hteli da se vraćaju u Judeju. „Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim.“ Onda rekoše učenici njegovi: „Gospode, ako je zaspao, ustaće.“ A Isus im beše rekao za smrt njegovu, oni pak mišljahu da govori o počinku sna. Tada im Isus reče otvoreno: „Lazar umre. I milo mi je zbog vas što nisam bio onde, da verujete; nego hajdemo njemu!“ Onda Toma, zvani Blizanac, reče ostalim učenicima: „Hajdemo i mi da pomremo sa njim!“ Jer Isus još ne beše došao u selo, nego beše na onome mestu gde ga srete Marta. A Judejci, koji behu sa njom u kući i tešahu je, kad videše Mariju da brzo ustade i izađe, pođoše za njom govoreći da ide na grob da plače onde. A Marija, čim dođe gde beše Isus i videše ga, pade pred noge njegove govoreći mu: „Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro moj brat. Onda Isus, kad je vide gde plače, i gde plaču Judejci koji dođoše sa njom, potrese se u duhu i sam se uzbudi, i reče: „Gde ste ga metnuli?“ Rekoše: „Gospode, dođi da vidiš!“ Isusu udariše suze. Onda Judejci govorahu: „Gle, kako ga ljubljaše.“ A neki od njih rekoše: „Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slepome učiniti da i ovaj ne umre?“ A Isus se opet potrese u sebi, i dođe na grob. A to beše pećina, i kamen ležaše na njoj. Isus reče: „Sklonite kamen!“ Reče Marta, sestra umrloga: „Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu.“ Reče Isus: „Ne rekoh li ti da ako veruješ, videćeš slavu Božju?“ Tada skloniše kamen gde ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore, i reče: „Oče, blagodarim ti što si me uslišio. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruju da si me ti poslao.“ I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: „Lazare, izađi napolje!“ I izađe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano. Isus reče: „Razdrešite ga i pustite neka ide.“ Onda mnogi od Judejaca koji behu došli Mariji, videći šta učini Isus, poverovaše u njega. Upravo su tog dana, znao je Tomazo, Judejci odlučili da ubiju Isusa. Zato što je Kaifa, vrhovni sveštenik, propovedao da je bolja

smrt pojedinca nego opasnost za celu naciju: Rimljani ne bi dozvolili širenje mesijanskog pokreta, koji je podstakao Isus. A Lazar? Grocio, kao i njegov učitelj Bruno i mnogi drugi pre njih, nije nikada poverovao da je Lazar stvarno uskrsnuo. Bio je uveren da su Isusovi učenici, koji su sastavljali Sveto pismo, predstavili u čoveku iz Vitanije začetnika nove religije koji mora da napusti svoj stari život da bi se uzdigao u novo postojanje u Svetom Duhu. Eto zašto je Toma Blizanac rekao: „Idemo i mi da umremo sa njim!“ Radilo se o svojevrsnom obredu inicijacije na koji su svi novi sledbenici morali da pristanu. Ali sada je bio tu i onaj nagoveštaj Marka Pola. Ako bi samo Lazarevo udruženje htelo da rasvetli... Šta da rasvetli? I koje udruženje? Sekta koja je u Lazaru i njegovoj sudbini pronašla nadahnuće? Sekta koju je Lazar osnovao još za života? To će izvesti ovu biblijsku ličnost van legendarnih stranica jevanđelja i doprineti ubedljivosti priče. Tomaza prođe jeza. Proleće je najzad stiglo nakon hladnih zimskih meseci i oni su već odavno napustili bogatu i plodnu Kinu. Jednog jutra, pošto su savladali prevoj Hutag-Ulul, konačno su videli kako se pred njima pruža ogromna mongolska stepska visoravan. Nepregledno more niske gorke trave, jedine oskudne hrane nomadskih životinia. „Ovo je nemoguć poduhvat“, gunđao je sumnjičavi Huang, zaprepašćen ovim prostranstvom. „Na koju stranu da se uputimo?“ „Ne preostaje nam ništa drugo nego da idemo napred i nađemo neko naseljeno mesto“, odgovori Grocio ohrabrujućim tonom. „Potom ćemo sigurno naći nekog ko može da nam pokaže pravi put...“ Jahali su bez zaustavljanja, osim da nešto pojedu i odspavaju, i

prelazili razne vodene tokove i savladali mnoge travnate doline. Međutim, morali su da sačekaju sumrak trećeg dana da bi zapazili crne šatore koji su se isticali na horizontu, presijavajući se na odblesku zalazećeg sunca. Ti šatori bili su jedino što se izdvajalo u pustinji stepe i Tomazo iznenada oseti kako ga obuzima jaka želja da sedi pored vatre, da razgovara sa ljudskim bićima sličnim sebi, da čuje živi glas. Već dugo putuju nemi, obuzeti crnim mislima, pustim zemljama na severu Kine. Pogled na šatore za tren oka razbi turobnost njegove duše. Nasmeši se Huangu, koji mu uzvrati osmeh, takođe ohrabren ovim prizorom. Odmah primetiše da u blizini malog logora stado ovaca pase retku travu ravnice. Čuvao ih je jedan pastir na konju. Približiše se, lagano podbovši konje. „Zašto ima samo dva šatora?“ začuđeno upita Tomazo. „Mongoli ne žive u plemenu kao nomadi ostalih naroda“, objasni mu Kinez. „U logoru uvek ima malo šatora i oni pružaju utočište samo jednoj porodici. Mongoli su ponosni na svoju nezavisnost i ne žele ni sa kim da dele ova veoma široka prostranstva. Tvrde da mogu da brinu sami o sebi i da im ne treba ništa iz spoljnjeg sveta. Između dva logora ima nekoliko dana hoda.“ Zatim iznenada dodade pomalo prezrivim tonom: „Jesu divljaci, ali i njihovo društvo danas je bolje nego ništa...“ Pastir podiže ruku u znak pozdrava. Na sebi je imao čizme koje su mu dosezale do kolena i usku jaknu do pojasa. Bez reči, prihvati konjske uzde i pomognu im da sjašu. Zatim ih pozva da uđu u njegov šator. Grocio prvi pređe prag i baci pogled unaokolo. Šator je bio okrugao, a njegova unutrašnjost prijatna i prostrana. Nakloni se s poštovanjem ispred malog kućnog oltara i shvati, zahvaljujući suncu koje je provirilo spolja, da je taj oltar okrenut ka severu, naslutivši da sve u ovom sićušnom ambijentu služi da preslika univerzum. Vrata su se nalazila na suprotnoj strani, okrenuta prema jugu, a

centralni kočevi na sredini, između oltara i ulaza, kao da se radi o osovini sveta. Uzbuđen, oseti da ovi, od njega tako daleki ljudi, predstavljaju potomke iste one zemlje koja je i njega rodila, i shvati da ga nešto veoma duboko povezuje sa njima. I počasno mesto se takođe nalazilo na severnoj strani, pored mesta koje je pripadalo domaćinu kuće: Tomazo mirno sede, prekrsti noge, zahvalivši glavi porodice jednim klimoglavom. Domaćin se zvao Had. Zatim žena, koja se zvala Gunga, pristavi čajnik na peć kako bi zagrejala vodu za čaj. „Zar ne biste više voleli da živite u pravoj kući?“ upita Huang Mongola. „Ako imaš kuću, ne možeš da se krećeš“, odgovori on jednostavno, zanemarujući nadmen ton trgovca. I dodade da se ove godine, da bi pronašao dobre pašnjake, selio već tri puta, zajedno sa svojom porodicom. Saznali su da mu ne treba više od jednog sata da rasklopi šator, koji su oni nazivali ger. „Živite li ovde unutra tokom cele godine?“ Tomazo je razmišljao o ledenim temperaturama zimskog perioda i sumnjao je da zidovi šatora napravljeni od klobučine mogu da zaštite porodicu od hladnoće. Čovek objasni: „S jeseni se pomeramo niže na pašnjake, da smestimo stada na sigurno, i koljemo mnogo koza i ovaca za jelo kako bismo ojačali telo. Ali, nemamo bolji smeštaj od ovoga.“ Zatim se čovek, radoznao, nagnu prema Huangu i prošaputa mu nešto na uvo. Kinez prihvati i okrete se Grociju: „Had pita kako je moguće da se ovde našao stranac koji dolazi iz tolike daljine...“ Tomazo odgovori, ne skrećući pomirljivi pogled sa domaćina: „Reci mu da tražimo brdo Alkaj. Reci mu da smo sigurni da se nalazimo na pravom putu. Pitaj ga da li je ikada čuo to ime.“ Trgovac prevede pitanje, ali iz zbunjenog izgleda pastira odmah mu bi jasno da ovaj nije nikada čuo da neko govori o tom brdu. Na licima dvojice gostiju ocrta se razočaranje a nomad, skoro kao da se

izvinjava zbog svog neznanja, žurno naredi ženi da pruži šolju vrućeg čaja Grociju. Zatim im se ponovo obrati. „Kaže da će ti ispričati priču o mladom Temudžinu, ali tako da ćeš stvarno saznati kolika je snaga mongolskog naroda.“ Tomazo se namesti da sluša i ispruži se na prostirci koju je Gunga pripremila za njih. I tako je, dok je noć polako osvajala stepu, pastirov glas lagano prodirao do njihove svesti, obamrle od topline šatora i umora. Skoro kao da peva, starac je pripovedao i zaustavljao se samo da popije kiselo kobilje mleko. „U vreme kada je rođen veliki Temudžin, u Mongoliji je živelo trideset nomadskih plemena. Ta plemena često su se svađala, i bila su grabljiva, nesposobna da slušaju naređenja jednog vođe. I Temudžin je kao dečak iskusio istu tu neslogu, zato što je, kada je imao devet godina, njegovog oca Jesugeja otrovao pripadnik protivničkog plemena. U pitanju je bila osveta: Jesugej, vođa plemena niskog ranga bio je ranije opljačkao te ljude. Prepušteni sami sebi, Temudžin i njegova braća su, da bi preživeli, pecali i lovili rovce, dok je majka skupljala bobice. Ali mladić je bio inteligentan i zaključio je da odmah treba da stekne saveznike. Jedan od njih bio je i Jamuka, koji je postao njegov anda, pobratim. Drugi je bio Togrul, vođa jednog prijateljskog plemena. Upravo su oni pomogli Temudžinu kada su mu protivnici oteli mlađanu ženu, devojčicu Borte. On ju je uz pomoć oružja vratio natrag i to je bila prva bitka u kojoj je ovaj vođa izvojevao pobedu.“ Pastir napravi pauzu i srknu gutljaj mleka. „Kada je već postao muškarac, Temudžin je osvajanjima stavio pod svoju kontrolu mnoga mongolska plemena, dozvoljavajući im da zadrže plen iz pljačkaških pohoda. A kada je porazio klan koji je ubio njegovog oca, nije imao milosti ni prema kome. Muškarce su klali, žene silovali i odvodili u ropstvo, zajedno sa decom, i danas od tog plemena nije ostalo ni traga. Ali je predodređeni isto tako morao da se čuva izdaje svojih prijatelja. Jamuka i Togrul, koji su mu već dugo bili saveznici i koji su postali ljubomorni na njegovu sve veću moć, snažno su mu se suprotstavili, sve dok njihova vojska nije bila

uništena u jednoj svirepoj bici koja je trajala tri dana. Najzad je Temudžin porazio i Najman, poslednje moćno neprijateljsko pleme. Sa njima je u bekstvu bio i Jamuka. Kada su ga uhvatili, tražio je brzu smrt i vođa mu je udovoljio: on sam odrubio mu je glavu. Sada već ništa nije moglo da zaustavi uspon Jesugejevog sina i neposredno pre nego što je navršio četrdeset godina, kuriltai, velika mongolska narodna skupština ga je krunisala kao Džingis-kana, to jest Snažnog vodu, Vladara okeana, Gospodara sveta. Od toga dana, počele su da se rađaju legende o njemu, a sve su počinjale ovako: „Bio jednom jedan sivo-plavi vuk čiju su sudbinu odredila Vrhovna nebesa. Njegova žena bila je jedna riđa košuta...“ Ove priče pripovedao mi je moj otac, ja sam ih pričao svojim sinovima, a oni će ih pričati mojim unucima. Tako će slava Džingis-kana, ponosa našeg naroda, trajati večno. Tomazo se strese, razmišljajući o onome što je upravo čuo. Pusti da prođe nekoliko trenutaka tišine, a zatim upita: „Tvoja priča je veoma interesantna, starče, a mi putujemo upravo tragovima Džingis-kana, osvajača. Šta da uradimo kako bismo pronašli pravi put?“ Čovek razmisli nekoliko trenutaka. Najzad reče: „Pouzdajte se u mudrost naše tradicije. Samo tako ćete stići tamo gde želite.“ I baš na ove reči, Grocio zatvori oči, utonuvši u dubok san. Zahvalan što iznad glave ima krov, koji mu je iako krhak, pružao sigurnost posle više nedelja putovanja. Orao se vratio. Raščupanog perja i sa komadima mesa u kljunu, slete na ruku Teraja, sokolara koji je, kao i njegovi preci hiljadama godina pre njega, negovao lovački instinkt ove svirepe životinje. „Kada su Mongoli došli na svet“, rekao je, „orao je već drhtao na njihovoj ruci.“ Iako je bio vešt, ovaj čovek se mučio da zadrži grabljivicu koja je širila svoja velika krila, podstaknuta željom da nastavi svoj let.

Teraj je često lovio na ovom brežuljku. Posmatrao je kako njegova prijateljica veličanstveno obleće u sve užim krugovima, sve dok ne razazna plen i ustremi se na njega. Onda je on skakao na konja i kretao za njom: morao je da stigne pre nego što ona kandžama ne uništi krzno uhvaćene životinje ili pre nego što žrtva rani pticu batrgajući se u agoniji. „Ovde nikada ne pada kiša“, prićao je, „i kamenje ove zemlje nemoguće je obrađivati. Umro bih da nije moje prijateljice.“ Držao je svoju ženku sa ljubavlju. Ova životinja, još agresivnija od mužjaka, svojom je glađu i svojim neverovatno oštrim okom nadoknađivala Terajevo siromaštvo, pribavljajući hranu za sebe i za svog čoveka. Grocio nije razumeo kako je uspeo da zadobije naklonost ove životinje. „Nije je teško uhvatiti. Ispletem mrežu i raširim je negde na otvorenom, pričvrstivši je tankim kočevima. U sredinu stavim jednog uginulog zeca i živog gavrana. Kada se orao spusti da preplaši gavrana i ukrade zeca, zamka škljocne i mreža padne na nju. Prave teškoće nastaju kada pokušam da je pripitomim.“ Tog su jutra videli jedan pravi primer surovosti: kandže su joj kožnim vrpcama bile vezane za jedan komad drveta, a taj komad drveta bio je vezan za jedno uže. Svaki put kada bi pokušala da poleti, životinja je završavala udarajući kljunom o tle. „Batrgala se čak dva dana“, objasni ovaj Mongol, „ali sam ja strpljiviji od nje. A kada se, iscrpljena preda, mogu da je dresiram tako da se posle lova opet vrati meni.“ Sada je životinja ponovo bila spremna da se vine u let. Ali bi je čovek u poslednjem trenutku zadržao, šapućući joj nešto na uvo, umilnim i ohrabrujućim glasom. Zatim svečano izjavi: „Gde se zaustavi da ščepa plen, to će biti pravac kojim ćete ići, pravac na kojem će se pojaviti brdo koje tražite.“ Ispruži ruku, a orao odmah polete, parajući vazduh mahanjem svojih krila. Leteo je visoko, sve više i više, sve dok nije postao samo nejasna tačka na nebu tamne nijanse azurne boje. Kada je bila već veoma daleko od svog gospodara, videše je kako se

zaustavlja, veličanstveno lebdeći na vazdušnoj struji. Trenutak kasnije videše je kako se spušta. Napravi u vazduhu samo dva kruga, a zatim se obruši prema tlu. Nisu shvatili koju je životinju opazila, kome je sudbina dodelila strašni stisak tih kandži. Ali mogli su da zamisle kako steže kandže oko svoga plena i udara je kljunom u glavu, više puta, dok je ne ubije. „Hajdemo“, reče Teraj. Ubrzo stigoše do velike grabljivice. Jedna predivna lisica je upravo prestala da se batrga među njenim kandžama. Mongol uputi kratak zvižduk i orao se vrati da bi se smestio na njegovu ruku. On joj stavi kapuljaču na glavu, spreman da se vrati kući. Zatim se okrenu prema Tomazu i Huangu, dok je slobodnom rukom pokazivao prema istoku. „Orao se uputio tamo gde izlazi sunce. I vi ćete, takođe, poći tim pravcem. A tamo ćete naći odgovor na vaša pitanja.“

13. Plaćeni ubica je sedeo pored vatre, na oprezu. Vrlo slab plamen, tek malo jači od crvenila upaljenog žara, prekrivao je sopstvenim telom, krijući ga tako od pogleda. U ovoj ogoljenoj ravnici, lišenoj bilo kakvih uzvišenja ili drveća, čak je i kratkotrajni odblesak mogao da bude primećen na razdaljini od jednog kilometra. A on sigurno nije želeo da ga njegovi „klijenti“ primete. Sa apetitom je pojeo ispečenu pogaču, zatim brzo pokrio ostatke vatre i ogrnuo se krznima životinja koja su ga noću štitila od hladnoće. Zvezdano nebo, jedini svedok njegovog kretanja, izgledalo je preteće. Pre nego što je zaspao, pažljivo ga osmotri. Prepoznao je Dubhe i Merak, dve najveće zvezde Velikih kola: linija koja ih je povezivala označavala je put ka Polarisu, u Malim kolima, znaku nebeskog severnog pola. I u ovome pronađe potvrdu za ono što je već zaključio u toku dana, zahvaljujući posmatranju sunca. Kinez i Evropljanin uputili su se na istok, a od toga je sada već prošlo mnogo vremena. Dobro je znao šta oni traže, ali nije znao da li su to i pronašli. U svakom slučaju, imao je precizna naređenja. Nije morao nikoga da ubije sve dok ne bude sasvim jasno da su se opasno približili cilju. Poštovaće naređenja. Nije uživao u ubijanju. I naravno, samo u zamenu za jednu lepu gomilu novca mogao je da prihvati da ubije dvojicu najmoćnijih i najopasnijih ljudi u Kini. Plaćeni ubica bio je na oprezu. Znao je sa kim ima posla i šta treba da učini. Nije smeo da rizikuje da pogreši. Ravnica reke Onon pružala se pred njima, u nedogled. Letnje kiše prekrile su je vodenim plaštom, iz kojeg su sada izranjali bogati

pašnjaci: jednom rečju, pastiri su ponovo mogli da krenu u svoju večnu nomadsku skitnju, u potrazi za sočnijom travom. „Negde ovde u ovim krajevima“, reče Huang tihim glasom, punim poštovanja, „rođen je jednog dana dečak kome su dali ime Temudžin. I zato se, baš na ovom mestu, hiljade dečaka skupljaju svake godine da proslave uspomenu na njega. Među njima će se možda naći neko ko će u budućnosti izvoditi poduhvate kakve je on izvodio...“ Grocio ne odgovori. Zbunjeno je posmatrao hiljade vrlo mladih nomada kako jašu u ravnici, u jednoj vrtešci bez kraja, i tako ispoljavaju svu svoju životnu snagu i žestinu. „To je proslava koja se zove Naadam“, objasni trgovac. „U dva dana, mali Mongoli će se takmičiti u mahnitim trkama konja, odmeravaće snage u gađanju lukom i strelom i valjaće se po zemlji u žestokoj borbi.“ Tomazo primeti da je najmlađi od učesnika možda mogao da ima pet godina, dok najveći, po svoj prilici, nije imao više od dvanaest. Primetio je da među njima ima mnogo devojčica. „Eto nečega što kod nas ne bi bilo moguće...“ „Mnogo toga što je kod Mongola moguće, nije moguće kod civilizovanih naroda“, frknu Huang. „Veliki Džingis je uvek sa sobom vodio žene u bitku. Sledile su muškarce, sa preciznim zadacima.“ „Kojim?“ „Da nožem ubijaju ranjene i da sakupljaju strele.“ Grocio je, zbunjen, posmatrao Kineza: „Huang, ima nešto kod tebe što ne razumem...“ „Da čujem šta te to muči“, odgovori suvo ovaj drugi „Uvek pokazuješ veliko divljenje prema Džingis-kanu... ali isto tako i veliki prezir prema njegovom narodu.“ „Veoma cenim tog osvajača“, odgovori bez prećutkivanja trgovac, „univerzalnog genija koji može da učini svoj narod jačim od zemlje. Sažaljevam i mrzim tu masu neznalica. Čak ni pod vođstvom jednog tako velikog vođe nisu bili u stanju da se uzdignu iz svog primitivnog stanja. Imali su svet u šaci i ispustili su ga.“

Zatim, primetivši nekakvo iznenadno komešanje, podbode mamuzom konja i uputi se prema središtu logora: „Pođi za mnom! Nešto se događa!“ Kada su sjahali, morali su da naprave širok luk da bi se probili kroz gomilu odraslih. I odmah shvatiše šta je to navelo ove ljude da zanemare takmičenje dečaka i sakupe se oko šatora. Tamo se odvijala jedna mnogo interesantnija predstava. Grupa kineskih vojnika nasrnula je na četiri Mongola neuglednog izgleda, okrivljenih za neko nedelo. Huang se nakezi kada je čuo svoje zemljake. „Šta se događa?“ upita ga Tomazo. „To su kradljivci stoke“, odgovori trgovac, „i dobiče zasluženu kaznu za svoj prestup. Krađa ovaca, koza i konja u jednoj zemlji koja od ovih životinja živi, veći je greh od ubistva.“ Vojnici su batinama mrcvarili trojicu Mongola. „Zašto je četvrti vezan za kolac?“ „On je vođa... prvo moraju njime da se pozabave.“ Čovek je na sebi imao pocepanu odeću. Velike mrlje od krvi pojavile su se na njegovom telu i licu, koje je bilo nateklo od udaraca i na njemu nije bilo više prepoznatljivih ljudskih crta. Bio je bez svesti Grocio shvati da je upravo on iskusio najveću kaznu. Međutim, nikada ne bi ni pomislio da će videti svog prijatelja kako se pogledom dogovara sa vođom vojnika i približava se mučeniku. Tomazo se prenerazi, naslućujući šta će se dogoditi. Huang uze mač koji mu je dodao oficir i podiže ga u vazduh, držeći ga pravo ispred sebe. „Jesi li spreman da platiš za svoje grehe?“ prosikta na osuđenog. Čovek vezan za kolac jedva da je podigao glavu. Nije imao snage ni da pusti glas. Kinez snažno udari. Oštrica prodre u telo Mongola u visini desnog ramena, zapara duž grudnog koša i izađe nešto niže, pored levog boka. Okupljena masa je utihnula, i moglo je jasno da se čuje šištanje iz pluća i snažan zvuk cepanja mesa. Tomazo, potresen ovim prizorom, nagnu se da povraća.

I odjednom se seti onoga što je Marko Polo govorio o mongolskoj pravdi. Pravda će se izvršavati onako kako ja kažem. Istina je da ako neko ukrade neku malu stvar, neće zbog toga izgubiti život. On će zaista dobiti sedam udaraca batinom, ili dvanaest ili dvadeset četiri, i tako sve do sto sedam, prema težini prestupa. Ali, ako neko ukrade toliko da zbog toga mora izgubiti život, kao što je konj ili neka druga krupna stvar, biće presečen mačem napola. I samo ako plati devet puta više od vrednosti ukradenog dobra, moći će da se spase. Još je bio povijen prema zemlji, ustiju prepunih gorkog ukusa, kada oseti kako mu se nečija ruka spustila na rame. „Na ovaj način dajemo lekciju svima, pa tako i deci. I dajemo je u skladu sa njihovim zakonom.“ Pogleda prema Huangu, koji se ironično osmehivao: „Nama se sviđa da poštujemo običaje potčinjenih naroda...“ Grocio se trže, preplašen, i prvi put se upita ko je u stvari čovek koji se odaziva na ime Huanga Minše, kineskog trgovca. Tomazo ugleda Karakorum, staru prestonicu Carstva stepa, kako se iznenada pruža pred njim. Velika i jasno vidljiva, zauzimala je široku ravnicu u podnožju brda. Odlikovala se jasnoćom gradskih četvrti i pravilnim rasporedom ulica. Tomazo zamisli stare majstore, graditelje Džingiskana koji su sa ovog istog mesta nekada davno odlučivali kakav će oblik dati gradovima. Posmatrao je zemlju oko sebe, pogodnu za obrađivanje i vode reke. Nije ga čudilo što je vojskovođa izabrao jedno tako pogodno mesto da na njemu podigne grad. Proceni da, zapravo, u Mongoliji nema mnogo takvih mesta kao što je ovo. Sada je od grada ostala samo gomila ruševina. I samo jedan čovek ga je čuvao. Bio je to nomad koga su Kinezi plaćali da drži svoje zemljake dalje od ovog mesta. „Bespotrebna briga“, primeti Huang, „i uludo bačen novac.“

U Pekingu se plaše da bi ovi ljudi mogli da naprave od Karakoruma svetilište nekadašnje mongolske veličine. Greše. Danas pastiri misle samo na svoje životinje.“ Zatim dodade: „To je mesto smrti. Ali se mi ipak moramo ulogoriti ovde na jednu noć...“ Sjahaše sa konja i potražiše zaklon kakvog zida, koji bi mogao da ih barem delimično zaštiti od svežine noći. Iako je bilo leto, temperatura značajno opadala posle zalaska sunca. Zatim, dok su kuvali šaku riže na vatri, Tomazo se obrati čuvaru grada, koji do tog trenutka nije izgovorio ni reč. „Gde je živeo Džingis-kan?“ Čovek se trže iz svoje uobičajene tišine i odgovori: „Niko od nas ne veruje da je Temudžin stvarno živeo u nekoj od ovih palata.“ „Šta želiš time da kažeš?“ „Bio je nomad i siguran sam da je živeo kao svaki Mongol, hiljadama godina unazad. U šatoru, van grada, pod zvezdama. Ovde su možda živeli dostojanstvenici i visoki činovnici...“ „Nemoj da dozvoliš da te prevare reči ovog čoveka“, umešao se ironično Huang, „šatori imperatora verovatno su bili slični pravim pokretnim palatama.“ Kinez se nasmeja: „Bio je veliki osvajač, ali sigurno nije odbijao pogodnosti koje su išle uz njegov položaj...“ Grocio se osvrnu oko sebe. „To su veličanstvene ruševine...“ „Naravno“, potvrdi sa ponosom Mongol, „teško da će zemlja ikada videti nekog drugog vođu, tako moćnog i ambicioznog, kao što je bio Džingis-kan. A Karakorum oslikava svu njegovu snagu.“ Zatim, pokazujući na ono što je ostalo od zidova, objasni: „Bili su vrlo visoki i dugački pet hiljada koraka, zato što su morali da zaštite samo srce Carstva stepe. Palata Džingis-kana bila je sazdana od mermera, poduprta sa šezdeset četiri velika drvena stuba. U krugu grada, bile su izgrađene džamije, crkve, zgrade svih vrsta, magacini i konjušnice.“ „Gde je nabavljao novac koji je bio potreban da sve ovo sagradi?“ „Ovde je, stranče, prolazio jedan ogranak Puta svile“, reče i pokaza prema zapadu. „Temudžin je kontrolisao saobraćaj koji je povezivao Kinu sa zemljama odakle ti potičeš. Carstvo jeste

sagradeno na krvi ratnika, ali je njegovo srce kucalo zahvaljujući trgovcima i zanatlijama. Džingis-kan se ovde vraćao po završetku svakog pohoda i ovde je primao moćne strance. Često su dolazili evropski izaslanici, ali isto tako ruski i kavkaski prinčevi, a naravno i Kinezi.“ „Kada se baci pogled na ove ruševine, ne bi se reklo da je slava Karakoruma dugo trajala“, primeti Grocio. „Šta se dogodilo?“ Čuvar na trenutak razmisli. Sada se već bio sasvim uživeo u ulogu pripovedača i pričao je sa istim onirn sanjalačkim izrazom na licu koji su zapazili kod nomada Hada. „Kada je Džingis-kan umro, u Karakorumu se sastala Velika skupština koja je izabrala njegovog sina Ogedaja za kana. I Ogedaj još više ulepša grad, učinivši ga jednim od najčuvenijih i najmoćnijih u svoje vreme. Ogedaja je nasledio sin Gujuk, koji je morao da se bori sa mnogim protivnicima kako bi se održao na vlasti. Međutim, on umre mlad i Karakorum ostade bez vladara, sve dok za vladara nije izabran kralj Mongke, koga je potom nasledio Kublaj, unuk Džingis-kana.“ Mračna senka pređe Huangovim licem i Kinez prosikta: „Znamo dobro ko je bio...“ Ovaj drugi pretvarao se da ga nije čuo: „Kublaj, izabrani kan, posvetio se prvo stvaranju blagostanja u carstvu, reformišući administraciju. Zatim je osetio onaj zov rata koji je imao u svojoj krvi i krenuo je u osvajanje sveta. Kada je odlučio da preseli prestonicu u Kinu, Karakorum, voljeni Džingisov grad, postade običan provincijski centar. Sve dok ga, vek i po posle njegovog stvaranja, Kinezi iz dinastije Ming nisu opljačkali, porušivši ga skoro do temelja. Hteli su da se osvete za tlačenje koje su trpeli od ruke mojih predaka i priča se da su tom prilikom ubijeni mnogi Mongoli, a više od sedamdeset hiljada bilo je zarobljeno.“ „Istorija sledi svoj tok“, komentarisao je Huang, „i niko ne može da je menja...“ Tomazo se udalji na nekoliko koraka od vatre.

Sa prilaza glavnom gradskom središtu isticale su se, sa leve i desne strane, na svetlosti zalaska sunca, ruševine najvećih palata prestonice. Potom se sagnuo: svetlucanje nekakvog metalnog predmeta privuklo je njegovu pažnju. Bio je to kovani novac. Utisnuti profil vojskovođe bio je okrenut prema istoku. Tamo je, Venecijanac je to znao, bilo čuvano bogatstvo na koje je Džingis-kan spuštao zlokoban pogled. Istok, Kina: to je bilo srce njegovih želja. Međutim, tek je njegov unuk ostvario te ambicije: potčiniti hiljadugodišnju civilizaciju oko Žute reke i Plave reke. Grocio sakupi šaku peska. Kroz prste mu iskliznu jedan komad kože, možda deo nekog remena. Shvati da je ceo svakodnevni, obični život Karakoruma, sa svih svojih hiljadu detalja, bio sahranjen pod njihovim nogama. Da bi ugledao svetlost dana, bilo bi dovoljno jednostavno razgrnuti zemlju koja ga prekriva. Najzad ga trže Huangov glas, raspršivši mu misli. Kinez mu se bio približio i nije krio svoju zabrinutost: „Krećemo sutra rano ujutru. Da bismo stigli do mongolskih planina, moramo da pređemo jedan dobar komad puta. A tvoja nadanja da će nam neko pokazati put do tamo pokazala su se uzaludnim. Ni čuvar stare prestonice, koji sigurno nije najveća neznalica među Mongolima, nikada nije čuo za Alkaj...“ Tomazo se diže na noge i pogledom zagrli prostranstvo ruševina Karakoruma. „U pravu si, niko do sada nije znao da nam kaže gde se nalazi mesto na kojem je sahranjen Temudžin. Ali sigurni smo da smo na pravom putu. Pored toga, imam jednu ideju...“ Nasmeši se na začuđen pogled svog druga. „Huang, vreme je za povratak u civilizaciju.“ Plaćeni ubica mamuzom podbode konja, uputivši se lagano niz padinu brežuljka. Pitao se šta se dogodilo.

Kinez i Italijan bili su napustili pravac koji su sledili nedeljama, i koji bi ih odveo do planina severoistoka Mongolije, i iznenada skrenuli ka jugu. Kada je sunce bilo već visoko na horizontu, shvati da se nije radilo o nekom trenutnom, slučajnom skretanju, i baci pogled na kartu. Dva čoveka mogla su da se upute jedino ka velikom gradu Modotu. Šta su očekivali da će tamo pronaći? Sigurno ne samo zalihe hrane. Mora da je nešto drugo bilo u pitanju. Razmisli i shvati da može postojati samo jedna mogućnost. Trebalo je da se sretnu sa nekim. Plaćeni ubica nesvesno dodirnu prstima dršku mača. Naslućivao je da se približava vreme kada će morati da dela. Nekakva hladna jeza prođe mu niz kičmu.

14. Lice Džingis-kana posmatralo ga je sa portala palate guvernera Modota, glavnog mesta najveće mongolske provincije. Tomazo nije mogao a da ne pomisli ironično: „Dostojanstvenik koga je Van Li poslao da upravlja ovom zemljom je Kinez i nije glup. Zna da ovim pokazivanjem lica starog osvajača pribaviti za sebe neophodnu podršku... uprkos daru koji duguje Sinu neba.“ Venecijanac se približi velikoj bronzanoj ploči, fine izrade. Na osvajačevom licu isticale su se grube istočnjačke crte Mongola, sa naglašenim četvrtastim podbratkom. Tanki brkovi spuštali su se do uglova njegovih usta na kojima su se isticale pune usne, a jedan čuperak kose virio je ispod kape okićene perjem, koja je obeležavala njegov rang. Nos mu je bio jak ali i tanak, pogled namršten: ali oči pune života nisu davale nikakav odgovor na to šta je to inspirisalo ovog čoveka da krene u osvajanje sveta. Njegovi potomci mislili su o njemu kao o velikom osvajaču, mirotvorcu i ujedinitelju. Ostali narodi smatrali su ga demonom koji je izašao iz tame da bi kao vođa gomile đavola, sejao smrt i rušio svet. Niko nije znao kako je to izveo, a to je bilo ono što je mučilo i cara Van Lija. Kako su njegove vojske mogle netaknute da pređu sve te ne pristupačne pustinje? Ko im je dao sposobnost, i to tako brzo, da sagrade smrtonosne katapulte, ko im je otkrio tajnu neugasive vatre? Kako su uspeli da skrenu tok Amu Darje, velike reke, da bi poplavili i osvojili grad Urgenč? Tomazo je razmišljao o oskudnoj pomoći koju mu je u ovom slučaju nudio Marko Polo. Ni on, ni Milion, nisu se udubljivali u pojedinosti oko izuzetnih osvajanja Džingis-kana. A da jesu, imalo bi šta da se ispriča. Naročito za jednog putnika koji se mnogo više bavio nekim mnogo manje istaknutim ličnostima. Grocio se u mislima vrati škrtom odlomku koji je govorio o tome. Dogodi se da 1187. godine Tatari proglasiše za svog kralja

Džingiskana. Bio je to čovek velike hrabrosti, mudar i odvažan. Kada je bio proglašen za kralja, svi Tatari koji su živeli u tim krajevima dođoše k njemu i prihvatiše ga za gospodara. Džingis-kan je upravljao dobro i snažno, tako da je privukao neverovatno mnoštvo Tatara. Kada Džingis vide koliko mu se Tatara pridružilo, pripremi se da sa njima osvaja druge zemlje. I mogu vam reći da je za vrlo kratko vreme osvojio osam provincija. Međutim, nije činio ništa loše onima koje je uhvatio, niti je krao njihova dobra. Naprotiv, oni bi krenuli za njim da osvajaju druge krajeve; i na taj način je osvojio mnoge oblasti. I svaki narod rado je išao za ovim gospodarom, uvidevši njegovu dobrotu. Kada Džingis vide da ga okružuju toliki ljudi, reče da želi da osvoji ceo svet. Tomaza nisu iznenadile prekomerne pohvale koje je Marko Polo izrekao na račun Temudžina. Bio je u Kini u vreme Kublaja, direktnog potomka Džingisa, kada su nomadi gospodarili velikim delom Azije i sigurno je da mu je vojskovođa bio predstavljen u najboljem svetlu. Ali ga je začudilo da jedan strog posmatrač, kakav je Venecijanac bio, nije sebi postavio suštinska pitanja. Nije se upitao na koji je način taj vođa nomadskog naroda, raštrkanog i ne tako brojnog, držao pola sveta u jedinstvu. Koje je nepoznate vrline i moći crpeo da bi ostvario svoje delo. I zašto su sećanja na te moći vrlo brzo progutale magle vremena. „Vi nemate kose oči. Odakle dolazite?K Guverner uzdrhta. Nije bio navikao da ga neko ispituje na taj način i grubo je odreagovao: „Ja sam taj koji ovde postavlja pitanja, stranče!“ Zatim se okrete Huangu, koji se bio spustio na jedno koleno. „Zašto se tvoj prijatelj ne nakloni u znak poštovanja? I kako može sin Srednjeg carstva da bude u društvu jednog tako prostog i neotesanog čoveka?“ Trgovac odgovori ne podižući glavu.

„Jeste li videli našu propusnicu, moj gospodaru. Znate da dolazimo iz Pekinga. Zbog toga tražimo prijem, nadajući se da ćete nas saslušati...“ Čovek dade znak i stražari izađoše. Zatim radoznalo pogleda Tomaza Grocija. „Oduvek živim ovde, zato što sam ovde rođen. Ali su moji preci rođeni na zapadu. Bili su sinovi“, objavi guverner ponosno, „velikog kraljevstva Horezma. Ovde su stigli kao zarobljenici, patili su u ropstvu sve dok su Mongoli, neka im je ime večno prokleto, upravljali svetom. Tek su im pad Mongola i dolazak na presto dinastije Ming omogućili da postanu slobodni. Ja nisam Kinez, ali upravljam jednom provincijom carstva. A moje srce je vlasništvo velikog Van Lija.“ Dostojanstvenik se približi velikim prozorima koji su gledali na trg Modota. Naredi putnicima da se približe i upita: „Pogledajte samo kako se ovde radi! Čujete li kako čekići lupaju po gvožđu? Osećate miris žara koji omekšava metal? One zanatlije su moja braća: svi dolazimo iz iste zemlje...“ I dok je njegov pogled lutao u prazno, nastavi da priča, ne obraćajući pažnju na svoje posetioce. „Moji preci su u lancima izašli kroz velika Vrata radosti u Samarakandu. Kroz ta ista vrata na put su odlazili trgovci koji su pratili Put svile. Grad je u to vreme brojao dvesta hiljada stanovnika, a njegove zanatlije proizvodile su sedla, bakarne svetiljke, porcelan, srebrne oštrice. Vodovod je navodnjavao ravnicu, a vrtovi su cvetali. Samarkand je, kao i Buhara, Merv, Herat i Nišapur, bio vrlo bogat grad i razvijao se pod vođom Muhamedom, vladarom kraljevstva Horezma. Ali, sve je to iznenada nestalo kada su se Džingis-kan i njegove horde pojavile pred gradskim zidinama. Iskrsnuše kao gomila stepskih skakavaca i srušiše sve što im se našlo na putu. Bili su brojniji od mrava i skakavaca, brojniji od zrnaca pustinjskog peska i kišnih kapi. Ko bi mogao da im se suprotstavi? Muhamed je imao vojsku od sto hiljada ljudi, ali ni to nije bilo dovoljno da se suprotstavi Mongolima. On je to znao i zbog toga je napustio grad sa dobrim delom svojih ljudi.“

Čovek protrese glavom: „Pokazao se kao vrlo razuman i oštrouman vođa u razdoblju mira, ali plašljiv i poguban u vreme rata. Razmišljao je o očuvanju loze plemena i verovao da je bolje braniti posede tako što će se povlačiti. Tako je i bilo sa nama – posle samo jednog dana borbe, naši plemići otvoriše vrata grada i zatražiše milost. Ali Džingis-kan se nije pokazao milosrdnim i skoro niko nije spasao glavu. Hteo je da se osveti za neku veoma tešku nepravdu...“ Grocio je već znao ovu priču. Nju mu je pričao sam Huang za vreme dugih dana jahanja kroz stepu. Ali, dajući priliku guverneru da kroz ovu priču da sebi oduška, pridobiće njegovu naklonost. Zato mu se obrati tonom punim poštovanja. „Na kakvu se to nepravdu odnosilo, moj gospodaru?“ „Kada su se njegovi posedi raširili do granice sa posedima kraljevstva Horezma, Mongol posla Muhamedu, u znak prijateljstva, karavan od četiri stotine pedeset trgovaca, natovaren ćilibarom, slonovom kosti, zlatom i belom kamiljom vunom. Ali, guverner Utrara, sumnjajući da su ovi špijuni, ubi trgovce. Jedna takva sramota možda je mogla da se ispravi, ali Muhamed tada načini još veću grešku. Kada je Džingis poslao izaslanika sa zahtevom da mu vladar isporuči guvernera Utrara kako bi ga kaznio, kralj je ubio glasnika i poslao nazad njegovu glavu. Bio je to besmislen potez: Mongoli veruju u nepovredivost glasnika, i stoga ubistvo glasnika predstavlja za njih jedan nečastan zločin.“ „Šta je kan učinio da bi se osvetio?“ „U Samarkandu, mnogi vojnici nisu hteli da se predaju i hiljadu njih našlo je utočište u džamiji. Mislili su da će ih Alah zaštititi. Verovali su da se Mongoli neće usuditi da ih ubiju na tom mestu, ali osvajačima to nije baš ništa značilo: ubili bi ih bilo gde. Da bi ih isterali, koristili su zapaljive strele, i to je bio početak pokolja. Gradske zidine bile su srušene, kao i tvrđava koja je dosezala do najviše tačke, a bio je uništen i vodovod. Poginulo je skoro sto hiljada ljudi. Ali su se zato mnogi spasili zahvaljujući zanatu kojim

su se bavili. Kovači, tkači, sokolari, pisari, lekari: Mongoli su odveli trideset hiljada ljudi, sve one koji su mogli da posluže da ojačaju njihovu zemlju. A sa njima je sigurno pošlo na hiljade žena i dece. Među tom gomilom, bili su i moji preci.“ Čovek prokle strašne događaje iz prošlosti. Zatim zaključi: „Muhamed je potcenio Mongole. Mnogi njegovi oficiri, preplašeni, nisu se pokazali kao odani i razni gradovi su se pobunili protiv njega, otvarajući vrata osvajačima. Inalčug, guverner Utrara koji je naredio da budu ubijeni izaslanici Džingis-kana, borio se do kraja, gađajući neprijatelja čak i opekama sa vrha svoje tvrđave. Nikada se nije saznalo kakvu je sudbinu doživeo na kraju. Osvajači prođoše kapiju tvrđave i gradskih zidina. I iz Utrara su se brojne zanatlije uputile prema Mongoliji. Doživeli su tužnu sudbinu, prognani iz svog doma... ali ipak je i to bilo bolje nego da su bili živi isečeni na komade.“ Guverner zaćuta. Najzad se okrenu prema dvojici posetilaca. Veo prošlosti iščeznuo je sa njegovog lica. Ponovo je to bio čovek od vlasti, praktičan i efikasan, koji je svojom sposobnošću zadobio poverenje Sina neba. „Recite mi šta mogu da učinim za vas. Pomoći ću vam na bilo koji način kako bih zadovoljio našeg cara.“ Tomazo odgovori: „Moj gospodaru, želimo da razgovaramo sa tvojim najsposobnijim geografom.“ „Evo, stranče, ovo je najbolja karta ovih oblasti, na kojoj su prikazana prostranstva koja sežu sve do Kine i visoravni centralne Azije...“ Deng Sjao, carski geograf, otvori pred njima veliku mapu Mongolije. Saopšti da je on sam napravio, na kraju jednog dugotrajnog posla ličnog izviđanja teritorije, posla koji je trajao godinama i koji je obavljao po nalogu Pekinga. Tomazo je pažljivo posmatrao kartu i, kao što se i moglo očekivati, odmah shvati da iz nje neće saznati mnogo toga.

Karta je prilično detaljno beležila imena lokaliteta udaljenih do tri meseca putovanja od Modota, ali se nije moglo pouzdati u to da je njihov položaj verno naznačen. Ni razmernik nije bio precizan i saglasno tome, razdaljine su određivane približno. Tomazo pomisli kako ovaj model nije mogao da se meri sa onim koji je sada u upotrebi u Evropi, zahvaljujuči Flamancu Merkatoru. Ovaj beše pronašao način da na karti prikaže sve neravnine zemljine površine, uzvišenja i udubljenja, raspoređujući meridijane geografske dužine i paralele geografske širine. Te linije su mogle u svakom trenutku da pomognu onome ko je hteo da pronađe kurs ili pravac puta. Kinezova karta nije prikazivala ništa od svega toga. Međutim, u jednom uokvirenom polju bila su prikazana imena, sa kratkim opisom i istorijatom mesta. „Deng Sjao, možeš li da mi pokažeš gde se nalazi brdo Alkaj?“ „Brdo Alkaj?“ Čovek od nauke se zamisli: „Ne poznajem nijednu planinu koja nosi to ime. A ako ja za nju nisam čuo, sumnjam da ona zaista postoji...“ Ali Tomazo je bio uporan. Hteo je da proveri jednu skoro neverovatnu mogućnost, jednu davnu pretpostavku. Zbog toga su došli do Modota i zbog toga upita: „Imate li neku stariju kartu?“ Ovaj drugi potvrdi. „Naravno! Ima karata koje je sačuvao moj prethodnik...“ „Ne“, odgovori nestrpljivo Grocio. „Neka mnogo starija karta... Najstarija u arhivu.“ Geograf je pogledao u guvernera, koji mu dade znak pristanka: mora se udovoljiti izaslaniku iz Pekinga. Čovek se zatim kratko nakloni, povuče se i nestade na nekoliko minuta. Kada se vratio, raširi na stolu jednu kartu, koja je bila dosta veća od prethodne. Na širokom pergamentu, reke su vijugale krivudavim tokom i nizali su se oštri planinski lanci, svaki nalik jedan drugom. Izgledalo je kao da je sastavljena na osnovu mašte, ili neproverenih priča, pre nego na ličnoj analizi teritorije. „Evo“, obavesti ih Deng Sjao, „ova potiče od pre više od dva

veka.“ Iako je bila očigledno neprecizna, Tomazo ju je posmatrao sa velikom pažnjom, pregledajući tačku po tačku. Sve dok najednom ne proključa od zadovoljstva: „Možda smo ga pronašli! Gledajte ovde!“ Guverner, geograf i Huang nagnuše se nad kartom, pogledom tražeči naznačeno mesto. Sitnim jarkocrvenim slovima, bilo je označeno brdo Nurvalfaj. „I, dakle?“ upita trgovac, radoznao. „Zar ne razumete? Tokom vremena se imena geografskih lokaliteta menjaju. Ali, u mnogima od njih često ostane trag prethodnog... Nurvalfaj zvuči slično kao Alkaj, podudaraju se neki vokali ovih imena, i jedino je na ovoj karti koje ima takvu podudarnost.“ Zavuče ruku u džep i izvuče kovanicu. „Sada, ako me intuicija ne vara...“ Snažno ogrebe pergament na mestu koje je označavalo brdo Nurvalfaj, sve dok se ispod ne pojavi jedan niz analognih znakova. „Vidite li?“ reče začuđenim drugovima. „Često, da bi se uštedeo papir ili pergament, u vreme kada ih nije lako naći, ili ako stari dokument više ne može da posluži, nova se imena pišu preko starih. Pogledajte ovde...“ Ispod imena brda Nurvalfaj pojavio se drugi toponim: pet izlizanih, ali još čitljivih slova: A-l-kaj. Huang je zadivljeno posmatrao svog prijatelja, ali Grocio nije obraćao pažnju na njega. Njegovo lice poprimi zamišljen izraz i on poče da korača velikom dvoranom uzduž i popreko. Ostali su ga pratili, razmišljajući u tišini. „Trgovac koji se pojavio u Pekingu rekao je da dolazi iz okoline brda Alkaj. A isto to ime pronašli smo u Milionu Marka Pola. Verovali smo, dakle, da je brdo zadržalo isto ime za sve ovo vreme. Ipak smo, kao što se ispostavilo, pogrešili.“ „Ostaje da se shvati“, umeša se u razgovor Huang, i dalje zbunjen, „zašto taj trgovac, koji je naš savremenik, koristi toponim star četiri veka...“ Tomazo raširi ruke. „Za neko vreme, tvoje pitanje ostaje bez odgovora.“

Zatim, okrenuvši se prema Deng Sjaou, naredi: „Donesi nam najnoviju mapu koju imaš. Proverićemo koje današnje ime odgovara brdu koje se jedno vreme zvalo Nurvalfaj, a u još davnijem vremenu Alkaj.“ Geograf ponovo otvori na stolu kartu koju je prvu doneo, onu koju je sam pripremio. I za kratko vreme, on pokaza ono što su tražili. Brdo se zvalo Gurvan Nur. Sada su znali gde da idu. Plaćeni ubica nije kod sebe imao više od tri srebrna novčića. Priča o strancu i Kinezu, koje je car poslao da u Mongoliji traže tajanstvenu planinu, brzo je postala neobična legenda, prenoseći se od usta do usta dvoranama palate. I dok je vođi carskih stražara bilo teško prići i podmititi ga u tako kratkom vremenu, vojnici koji su nadgledali ulaze u guvernerove odaje odmah su izgledali pristupačniji. Sa zadovoljstvom su odgovarali na strančeva pitanja i to ne samo zbog toga što ih je bio primereno nagradio. Njegova radoznalost za njih je predstavljala razonodu, zadovoljstvo zbog toga što im je taj dan konačno učinila različitim od ostalih. Nije se često događalo da im toliki zanimljivi posetioci dolaze iz stepe. „Tražili su neku planinu...“ „Ne znamo koju, ali sigurno krije u sebi neko blago.“ „Ma kakvo blago, glupane. Traže neke papire...“ „Papire? A šta bi sa njima učinili? U potrazi su za blagom Džingiskana...“ „Svejedno, blago ili papiri, sada znaju koja je planina...“ „Ne, ne znaju. I stvarno traže selo u podnožju te planine. A o tom selu ne znaju ništa...“ Ubica ih je pustio da pričaju. Nije slušao ostatak njihovih nagađanja, zato što je čuo ono što mu je bilo potrebno. Italijan i trgovac su se tek udaljili od Modota. Pustio ih je da idu,

siguran da će ih stići za kratko vreme. Ali sada je znao da se opasno približavaju cilju. Delovaće te iste noći. Huang naglo otvori oči, instinktivno se probudivši. Iznad njega je stajao neki čovek koji se spremao da na njegovu glavu spusti teško sečivo. Naže se na bok i mač se zari u prekrivač za sedlo koji je koristio kao jastuk. Zada jedan udarac napadaču i ovaj pade, ispuštajuči prigušen jecaj. „Šta se dogada? Šta se događa?“ Tomazo se probudi i naglo skoči na noge. Ugleda dve figure kako se bore pored njega, na svetlosti meseca. „Tomazo, pomozi mi! Pomozi mi!“ Huang i ubica su se borili, kotrljajući se po zemlji. Grocio grozničavo napipa svoje stvari, tražeći bodež. Preturao je posvuda, još napola slep od sna i pomrčine, sve dok ne zaroni prste u neku toplu i lepljivu tečnost. Prinese ih brzo usnama: krv! Ko je bio ranjen? Pokrenu se još više zadihan, pretražujući po ono malo prtljaga što su imali, ali ga očajničko cviljenje natera da se okrene. Bio je to njihov napadač. Tomazo shvati da je završio na žaru koji se još nije bio do kraja ugasio. Dok su mu niz lice tekle suze od brige i očaja, Grocio je ipak uspeo da zgrabi nož. Bez razmišljanja se baci na dvojicu koji su se borili. Kada je uspeo da razazna grubi profil napadača, udari najjače što je mogao. Pogodi ga, ali ne oseti da se sečivo zarilo u meso. Onaj jauknu od bola i ustade. Posrtao je nekoliko trenutaka, zatim se udaljio trkom, vukući jednu nogu.

„Prati ga! Zaustavi ga! Moramo otkriti ko je...“ Tomazo je posmatrao kako se tamna prilika udaljava, obasjana mesečevom svetlošću, a zatim ugleda druga opruženog na zemlji, lica iskrivljenog od bola. „Prati ga, prati ga...“ Kinezov glas izgubio se u teškom uzdahu. Huang se onesvestio. Grocio se nagnu pored njega. Svetlo, bilo mu je neophodno svetlo da bi video gde je njegov prijatelj ranjen i koliko je rana bila ozbiljna. Najbrže što je mogao, upali slabašnu vatru, nedovoljnu da zagreje ranjenog druga, ali dovoljno jaku da je mogao da vidi u kakvom je stanju. Huangova odeća bila je pocepana, i imao je jednu duboku ranu na desnoj butini. Meso je izgledalo pocepano, kao da je bilo presečeno oštricom i krvarilo je. Zaustavi krvarenje jednim komadom krpe. Najzad sede zaronivši glavu među dlanove. Udahnu tri puta punim plućima i sačeka da njegovo srce prestane ludački da lupa. Pokušao je da razmišlja. Ko je bio onaj čovek? Zašto je želeo njihovu smrt? Delovao je sam, ili ga je neko platio da ih prati i ubije? Opet pogleda u trgovca. Nije se budio iz nesvesti. Njegovo disanje bilo je isprekidano. Tomazo ga podiže i postavi na konja. Morali su da se vrate u Modot. Tamo bi mogli da leče Huanga. I tek kada se Kinez oporavi, odlučiće da li da nastave svoju potragu i na koji način. Da li je dnevnik Marka Pola uistinu vredeo njihovih života? Plaćeni ubica se udaljavao hramajući. Koža lica mu je gorela, a jednom rukom pritiskao je bok, na

mestu gde mu je Italijan zadao udarac. Osećao je kako mu iz rane curi krv, ali nije mogao da se zaustavi i proveri koliko je ozbiljno. Morao je što brže da se vrati na svog konja i udalji se od logora dvojice putnika. Međutim, kada je stigao do životinje, stropošta se na zemlju. Načini još jedan drhtavi napor da se održi pri svesti. Pocepa platno jedne torbe i zgužva ga, uvukavši ga ispod odeće. Zatim se velikom mukom pope u sedlo. Obgrlivši vrat konja, podbode ga mamuzom. Životinja se lenjo pokrenu. Obamro od bola, čovek razmisli sa ono malo bistrine svesti što mu je preostalo. Nije mogao da se vrati u grad. Znao je da je ranio Kineza i znao je, isto tako, da će se njegovi protivnici vratiti u Modot da bi se ovaj lečio. Tamo će guvernerovi vojnici prevrnuti čitavu prestonicu da pronađu napadača. Ne, morao je da kruži, u širokom luku, i nastavi prema severoistoku, prema planinama, da traži pomoć od prvih nomada koje bude našao. A kada se bude oporavio, sačekaće da tim istim putem prođu Kinez i Italijan. Njegov posao još nije bio završen.

15. „Prevedi mi to, molim te. Ne poznajem tvoj jezik.“ Šaman zajednice, jedine koja je naseljavala neplodne padine Gurvan Nura, držao je u rukama jedan od odlomaka koje je car Van Li poverio Grociju i obratio se Italijanu tihim ali istovremeno i dubokim glasom. Prethodne večeri, stigli su do jedne male grupe kamenih kuća, iscrpljeni i ukočeni od hladnoće. Jesen je kucala na vrata i samo ih je neugasiva želja da privedu misiju kraju nagnala da se upute u ove doline. Da su se zadržali u Modotu nakon što se Huang oporavio, značilo bi da bi sve moralo da se odloži za skoro godinu dana. Bilo bi to previše izgubljenog vremena. Osim toga, zbog onog napada koji su doživeli u stepi, shvatili su da se još neko interesuje za dnevnik Marka Pola i tajne koje je on čuvao. Zato su bili sigurni u to da pokušaj njihovog ubistva nije bio delo nekog običnog bandita. Međutim, ko god da je bio u pitanju, morali su stići pre njega. I njegovih gospodara. Već nedeljama, Huang nije uspevao da pronađe mir. Nazivao je sebe glupakom zato što je potcenio upozorenje koje mu je uputio Van Li, pozivajući ga na oprez. Zato što nije primetio da ih neko prati. A naročito je krivio sebe zbog toga što su pustili napadača da im pobegne. Znao bi kako da ga natera da progovori. Sada, dok su razgovarali sa vračem, trgovac se ponašao kao lav u kavezu. Šaman, šćućuren u uglu svog kućerka, bio je pokriven teškim životinjskim kožama, koje su mu otkrivale samo lice. Na glavi je imao jednu dugačku vunenu kapu koja se završavala tucetom pletenica koje su mu se spuštale na ramena. Na nogama je nosio šarene čizme koje su mu dosezale do butina. Nisu mogli da odrede koliko mu je godina, ali na crtama njegovog lica vreme je ostavilo traga. Međutim, bili su sigurni da je prevalio šezdeset godina. Bio je viši i delovao je uglađenije od ostalih nomada, a i njegovi pokreti bili

su odmereniji. Pažljivo je proučavao onaj fragment, pokušavajuči da nasluti koliko je star i značajan, a sada je pitao šta znače one reči. Bio je ljubazan, ali videlo se da nema poverenja u ove strance. Tomazo pročita. Prirodne sile... mrtvi... sile pakla... jedino tako je veliki Temudžin mogao sagraditi svoje carstvo... tamo gde on leži... Zatim reče: „Tražimo trgovca koji je doneo ovaj fragment u Peking. Znamo da je došao iz tvog sela. Poznaješ li ga?“ Crte na šamanovom licu otvrdnuše. On odmahnu glavom: „Ovde žive samo pastiri. Moja braća nisu dovoljno bogata da bi trgovala sa bilo kim. Kako bi uopšte neko od nas mogao da odnese tako dragocen dokument u prestonicu velikog carstva?“ Tomazo za trenutak ostade miran. Zatim strpljivo upita: „Došao sam kod tebe, jer su me tako savetovali u gradu, smatrajući da si mudar i stručan. Da bismo stigli do tebe, morali smo da prođemo kroz velike opasnosti. Moj drug“, pokaza na Huanga, „čak je rizikovao život, jer su ga napali razbojnici. Želim još ovo da te pitam: na šta je mislio moj predak kada je govorio o ’prirodnim silama’ i ’silama pakla’?“ Vrač je dugo razmišljao pre nego što je odgovorio, sklopivši oči. Bilo je očigledno da je uznemiren. Najzad, njegove reči začudiše Tomaza. „Nemam odgovor za tebe... a i da ga imam, sakrio bih ga od tebe.“ Huang skoči prema njemu, ali ga Grocio stegnu za ruku, zadržavši ga. Morali su da nađu način kako da ubede svog sagovornika da govori, a silom svakako ne bi ništa postigli. Štaviše, udariti na simbol ove zajednice, na ovog religioznog čoveka koji je održavao direktan kontakt sa duhovima otaca, imalo bi sasvim suprotan efekat. Ponovo se obrati starcu. „Zašto?“ Čovek duboko uzdahnu i poče mirno da objašnjava. „Mi, Mongoli, verujemo u mnogo bogova, koji naseljavaju

prostor između neba i zemlje, stranče. Iznad svih je Koke Mongke Tengri, Večno plavo nebo, onaj koji upravlja univerzumom. Ispod njega, poštujemo devedeset devet božanstava ili Tengri, često udruženih među sobom: tu su četiri Tengrija za četiri strane sveta, pet Tengrija vetra, sedam Tengrija groma. Najstrašniji od svih je Erlig-kan, Tengri smrti. Ravnoteža među njima precizna je i delikatna. Zbog toga je bolje ne uznemiravati ih. Samo ja, šaman, u vezi sam sa silama prirode, dobra i zla, neba i pakla. Prizivati ih ili čak pretendovati da ih kontrolišete kako biste vladali, predstavlja svetogrđe.“ „Ipak, stari evropski putnik potvrđuje upravo jednu stvar: da su sve te sile korišćene u stvaranju jednog carstva.“ Čovek odlučno odmahnu glavom: „To je nemoguće. Večno plavo nebo danas prožima svaku stvar i svako živo biće koje postoji na zemlji i sve što živi u Majci zemlji oličava njegovu volju i njegove zamisli. Zbog toga i ono što na prvi pogled ima potpuno jednostavno značenje, zapravo u sebi krije mnoga božanstva, kao što je Natigaj, zaštitnica žena, životinja i berbe, ili Duhove planina i svetih šuma ili Duhove zaštitnike mesta. Niko nije tako lud da pokuša da se uzdigne do tog sveta i pretvori ga u instrument svoje moći.“ „Poštujem tvoje mišljenje, mudrače“, popusti Grocio, „ali ne znamo da li je ’neko toliko lud’, kao što ti kažeš, zaista postojao. A možda i dan danas neko kuje isti plan. Zar ne želiš da nam pomogneš i tako zaštitiš svet od jedne velike opasnosti?“ Vrač ga je prezrivo posmatrao. „Neću upasti u tu tvoju klopku, stranče. Da bi sačuvao svet od opasnosti, čovek ne mora da učini mnogo. A najvažnija od svih stvari koje mora da uradi jeste da nikad ne zaboravi na molitvu i da nudi darove Vrhovnom Tengriju i Duhovima zaštitnicima mesta. Samo na taj način možemo steći njihovu naklonost i obuzdati njihovu srdžbu. Mi, Mongoli, tako se ponašamo od davnih vremena. Čak bi se i Džingiskan, takođe, pre svakog značajnog poduhvata, popeo na neko uzvišenje i devet puta poklonio ženskom božanstvu

Sunca, nudeći žrtve livenice, kumiz, i izgovarajući molitve. Poštovanje tog našeg drevnog sveta svetih prenosi se sa kolena na koleno, a tako se rađaju mitovi i legende koje sačuvane do današnjih dana.“ „Džingis-kan je dakle bio vernik, obožavalac Tengrija...“ „Naravno, on je bio jedan od najodanijih vernika od kada je jedan šaman kao ja prorekao mladom Temudžinu da mu je suđeno da postane gospodar sveta. Veruj mi, on je bio toliko obdaren vrlinama i sposobnostima da nije bilo potrebe za pomoći natprirodnih sila.“ Tomazo je ćutao, ne baš uveren u ovu priču. Ako je njegov sagovornik i nešto znao, nije hteo to da otkrije. „Rečeno mi je“, primeti menjajući temu razgovora, „da je Kan primao na dvoru hrišćane, muslimane, hinduiste i budiste. Zar to nije bilo u suprotnosti sa njegovom verom?“ Nomad se nasmeši, zadovoljan što se sukob pomerio na manje osetljivu temu. „Eto u čemu je tajna njegove veličine. Eto jednog od razloga zbog kojeg je uspeo da očuva mir u jednom tako velikom carstvu. Tolerancija velikog vojskovođe bila je čuvena u celoj Aziji. Istina je da su u gradovima koje je on osvojio bile spaljene džamije i hramovi, ali nije bio njegov običaj da kažnjava čoveka jedino zbog njegovog verskog ubeđenja. Ljudi koji upravljaju zemljama iz kojih ti dolaziš su isto tako promišljeni, sposobni da vide tako daleko u budućnost?“ „Prestani sa tim čarkama, starče!“ Huangov glas je zapovednički odjeknuo u kolibi: „Reci nam gde se krije trgovac koga tražimo ili ćemo te obesiti za noge...“ Čovek se okrenu prema carevom izaslaniku. ,Ja te se ne bojim, Kinezu...“ Huang udari šamar starcu. Ovaj stavi ruku na raskrvavljene usne. I progovori pretećim glasom: „Nećeš me više udarati, stranče. Osim ako ne želiš da te moja braća iseku na komade...“ Podigoše pogled ka malim oknima utočišta i opaziše lica nomada koji su se okupili oko otvora. U savršenom miru, posmatrali su ovu

scenu i slušali. Međutim, bio je dovoljan samo jedan jedini mig vođe zajednice da ih razjari. Tomazo ustade i odgurnu druga. Želeo je da izađe živ iz ovog sela. Osim toga, bili su na korak od cilja i nije smeo da dozvoli da sve propadne: „Daj mi još jednu šansu“, prosikta mu na uvo, „pusti ga da govori...“ Kinez sede na zemlju, šćućurivši se u sam ugao, i obori pogled. Grocio, s druge strane, nastavi razgovor sa starcem kao da se ništa nije dogodilo. „Džingis je rekao: ’Najveća sreća za jednog čoveka jeste da progoni neprijatelja i uhvati ga, dočepa se svega što on poseduje, ostavi njegove žene u suzama i crnini, jaše njegovog konja, koristi tela njegovih žena’ Ovo nisu reči tolerantnog čoveka.“ „Ali je on takođe i čovek koji je priznao: ’Pošto sam postao jak, poželeh da otkrijem kako žive ostali narodi. Trebalo mi je njihovo znanje da bih svoju zemlju učinio boljom.’ Ovo su reči čoveka izuzetne inteligencije. Vojnici Džingis-kana žudeli su za zlatom, nakitom, svilom, konjima i robovima. Ali njemu je plen malo značio. Ratovao je zato što je ratovanje tradicija našeg naroda, ali nije bio željan krvi ili bogatstva pobeđenih naroda. Uvek je bio spreman da uzme najbolje od poraženih. Od Kineza je, na primer, prihvatio savete o tome kako se dobro vlada. I mnogi ljudi iz naroda Ujgura bili su mobilisani kao knjigovođe i učitelji. Na taj način, Mongoli od nepismenih divljaka postadoše sposobni da zapisuju i tumače svoju istoriju.“ „Zašto je onda“, insistirao je Tomazo, „izlazeći iz osvojene džamije u Buhari, Džingis-kan rekao: ’Ja sam božja kazna. Da niste počinili velike grehe, Bog me ne bi poslao na vas’? Zar su to reči čoveka koji je za sebe verovao da je svemogući, čoveka koji se približio samom Bogu...“ Starčeve oči su blistale: „Možda je Džingis-kan stvarno bio Božji izaslanik...“ „Kako je onda njegovo carstvo tako kratko trajalo? Zašto nije odolelo vekovima?“ Nomad se nestrpljivo promeškolji. Zatim reče: „Odgovor na sva

ta pitanja je pred tobom, svakog dana dok prolaziš našom zemljom.“ „Na šta misliš?“ „Mongoli su nomadi, rođeni na konju. To je dovoljno da se objasni zašto naša carstva nisu trajala dugo. Samo je veliki vođa kao što je bio Džingis-kan uspevao da očuva jedinstvo među svojim ljudima. Posle njegove smrti, Mongoli koji su odavde krenuli u osvajanje sveta zadržali su se u dalekim zemljama i zaboravili sopstveno poreklo, ili su se vratili kući i počeli da se svađaju među sobom. Nema nas mnogo, i ako nismo složni, teško da možemo upravljati tako velikim prostranstvima. Zbog toga se i raspala carska Mongolija. Ipak, pazite: istorija se ponavlja...“ Rekavši to, vrati Grociju odlomak dnevnika Marka Pola: smatrao je razgovor završenim. „Tražimo mesto na kojem je sahranjen Džingis-kan. Uvereni smo da se nalazi ovde. Pomozi nam.“ Bio je to Huang koji je govorio uzbuđenim glasom. Stegao je starca za okovratnik, unevši mu se u lice. Ovaj ga odgurnu i upita sa sarkazmom: „Zanima vas gde se nalazi grob velikog vojskovođe? Zašto to niste odmah rekli?“ Ne dodavši više ni reči, izađe iz kućerka i uputi se prema obodu ove male naseobine. Dvojica putnika i grupa njegovih ljudi od poverenja pođoše za njim. Prošao je pored grubih kamenih građevina u kojima su boravili stari i deca, koji su mu bili povereni da brine o njima preko zime, dok su najsposobniji muškarci bili angažovani u katunima. Pokaza strancima, nedaleko od glavnog puta, jednu gomilu kamenja oko koje se skupila nevelika gomila ljudi. „Evo groba Džingis-kana“, reče jednostavno. Grocio i Huang mu se približiše, puni sumnje. Šaman je mirnim korakom pošao za njima dok su se provlačili između okupljenog naroda kako bi bolje videli. Gomila kamenja uzdizala se otprilike do visine dva muškarca, a na sredini je bio poboden jedan kolac. Tomazo shvati – kao što je već video u nomadskom šatoru – da se radi o osovini sveta: kroz ovo drvo tekla je životna energija zemlje. A visoko na njemu, vijorila

se zastava. „U kamenju ovoo, tako nazvanom po jednom skromnom komadu tkanine, stanuju duhovi“, objasni čovek od vere, pre nego što su mu pitanja uopšte postavljena. „To je hram mongolske religije, najjednostavniji i najdelotvorniji koji možeš naći na svetu... a ovde počiva Džingis-kan. Njegov duh nalazi mir u ovom kao i u svim ovooima naše zemlje...“ Dok je Huang, osetivši starčevu ironiju, ključao od besa, Grocio je posmatrao ono šta se događalo pored njih. Red hodočasnika se približilo ovou i strpljivo očekivao da izvrši jedan neobičan ritual: svaki muškarac, žena ili dete pravili su tri kruga oko gomile kamenja, bacajući uvis po jedan kamen prilikom svakog prolaza. Činili su tako deo duše sveta, pomisli Tomazo. Zatim upita, šapućući: „Jedva da mogu da čujem njihove molitve. Šta kažu?“ „Traže od božanstva da se pojavi u njihovom životu.“ „Samo to?“ Šaman odmahnu glavom: „Ne. Mnogi od njih traže od bogova da vrate Mongoliji veličinu iz prošlosti. Prema jednoj našoj legendi, uistinu, duh Džingis-kana će doživeti reinkarnaciju u jednom detetu, kome je suđeno da povede nomade u nova osvajanja.“ Tomaza podiđe jeza. Možda su svi razlozi zbog kojih je ovaj starac prećutao mnoge stvari sadržani u jednom jedinom odgovoru: zašto otkrivati jednom strancu tajnu veličine mongolskog naroda? Ako je takva tajna zaista postojala, bilo bi bolje da ostane neotkrivena do rođenja budućeg Džingis-kana. On će je iskoristiti za dobrobit nove loze plemena osvajača. Upravo se spremao da nagovori Huanga da se udalje, kada oseti nečiju ruku na svom ramenu. „Ja sam...“ Grocio se okrenu i pogleda u lice čoveka koga nije poznavao. „Ja sam trgovac kojeg tražite, ali gubite vreme. Zato što je sve u Pekingu...“ Italijan otvori usta da odgovori, ali nije uspeo da izusti ni reč.

Bujica krvi izađe sa usana čoveka koji se predstavio kao trgovac, i koji se sada sruši pred njegove noge. Jedan bodež bio je zariven u njegova leđa. Iza njega, ruke još uperene ka ubijenom Mongolu, stajao je oniži Kinez zapuštenog izgleda. Lice mu je bilo delimično u opekotinama, bolno unakažene kože. Podrugljiv, samozadovoljni kez širio se sa njegovih usana, ali nije imao mnogo vremena za likovanje. Huang ga snažno udari mačem i odrubi mu glavu, koja se otkotrlja do Tomazovih nogu. Venecijanac se trgnu, zgrožen, a talas straha prođe kroz okupljenu gomilu. Huang ščepa lobanju plaćenog ubice. Prinese je i pljunu u lice mrtvaca. „Evo čoveka koji je hteo da me ubije!“ Zatim zafrljači glavu. U potpunoj tišini, hodočasnici okružiše telo Mongola koji je bio proboden bodežom. „Ko je to bio?“ Huang je vikao. „Ko je bio ovaj čovek? Neka neko kaže...“ Ali vapaj carskog glasnika završi uprazno. Muškarci i žene prolazili su pored njih, u tišini, gledajući neprijateljski ka lešu ubijenog trgovca. „Niko ti neće odgovoriti, stranče“, svečano izjavi vrač, „ovaj čovek je prekršio pravilo ćutanja...“

16. Videli su kako se službenik oprezno osvrće oko sebe dok napušta Kraljevski arhiv. Uverivši se da ga niko ne prati, udalji se hitrim korakom, podigavši okovratnik ogrtača. U Pekingu je ponovo bila zima i gust sneg padao je na široke ulice carskog grada. Čovek je ispod ruke držao hrpu dokumenata, čvrsto uvezanih. „Šta bi to moglo da bude?“ „Nacrti sporazuma sa zapadnim vladarima“, odgovori Huang Tomazu. „Ovo je, kako izgleda, rad Lin Pjaoa. Prevođenje diplomatskih dokumenata koja potiču iz vaših zemalja na naš jezik. Zaista ne razumem zašto je baš on, koji nije istoričar, određen da prevodi odlomke Marka Pola.“ „Postoji samo jedna mogućnost“, brzo zaključi Grocio. „Tačno“, složi se Huang. „Onaj ko mu je poverio ovaj zadatak hteo je da Lin Pjao ne shvati skriveno značenje teksta koji prevodi. I nadao se da će mu promaći tajne Džingis-kana...“ „Ali čak je i jedan toliko neobavešten dostojanstvenik kao što je Lin Pjao u stanju da proceni vrednost nekih osnovnih informacija...“ Trgovac pogleda prijatelja: „Pitaš se zašto su ga ostavili u životu?“ „Da! Mora da su kupili njegovo ćutanje jednom lepom hrpom zlata...“ „...Ili isto tako ubedljivim pretnjama.“ Italijan ga potapša po ramenu. „Gledaj! Uputio se prema perifernim kvartovima Zabranjenog grada.“ „Sledimo ga do njegove kuće. Priredićemo mu jedno neprijatno iznenađenje. I kladim se da ćemo uspeti da mu ’zagrejemo’ veče...“ Prošla su tri meseca od dana kada je trgovac sa brda Alkaj bio ubijen na njihove oči. Nisu imali nikakve koristi od toga što su ispitali sve stanovnike sela i ponovo onog šamana. „Kao što vidite“, tvrdio je ovaj hladno, „mnogi ovde misle da naše tajne ne treba otkrivati strancima.“ „Ja nisam bilo koji stranac“, odgovorio je Huang, „ja sam Kinez,

koga je poslao car Van Li.“ Starac je pljunuo na zemlju u znak prezira. „Ti si samo jedan Kinez koji je upravo ubio drugog Kineza, i to u mom selu. Vaše prisustvo ovoj će zajednici doneti samo nesreću. Odlazite...“ „Kako se zvao čovek koji je proboden? Pripadao je tvom narodu. Nemoguće je da ga ne poznaješ...“ „Njegovo ime bilo je Berkhan, i to je jedina stvar koju znam o njemu. Imao je običaj da odluta sa svojim stadom. Nekad ga nije bilo čak mesecima. Ali nikada nisam čuo da je odlazio u Peking. To mi deluje nemoguće. Uvek je živeo od čuvanja stada. I nije bio u stanju da prepozna vrednost dokumenata koja ste mi pokazali. Na pogrešnom ste putu...“ Huang ponovo beše podigao ruku prema starcu. Ali ovog puta nije bilo potrebno da ga Tomazo zadržava. Bilo je dovoljno to što su ljudi počeli da preteći stežu krug oko njega. Kinez prosikta: „Ubijen je dok je pokušavao da nam nešto kaže, i to dokazuje da smo na pravom mestu...“ Šaman slegnu ramenima. Zatim izazivački podiže pogled: „Mogu li da se pobrinem za mrtvaca?“ Te večeri, u zaklonu šatora, u samom srcu jedne noći i jednog neprijateljski raspoloženog sela, Grocio se suprotstavi Huangu. „Ponovo pokušaj da koristiš silu i nećemo živi izaći odavde...“ „Ti si koristio ubeđivanje“, odvrati Kinez, „ali nisi daleko stigao.“ Zatim, posle jedne pauze, tužno dodade: „Grešio sam, znam. Nisam morao da ubijem plaćenika. Nisam smeo da dozvolim da me povuče želja za osvetom. Trebalo je da ga poštedim i nateram ga da ispljune ime onoga ko ga je poslao...“ Tomazo sa nestrpljenjem odmahnu glavom: „Ni to ne bi ničemu poslužilo...“ „Zašto?“ „Imali smo u rukama pogrešno ime. Ili pravo ime ali jednog bednog posrednika, samo karike u lancu čiji početak nikada nećemo

naći. Ne... moramo se vratiti korenu čitave ove stvari“, Kinez je ispitivački posmatrao druga. „A to je?“ Tomazo mu se približi. „Onaj čovek mi je, pre nego što je umro, rekao: ’Sve je u Pekingu!’ Siguran sam da se to odnosilo na dnevnik Marka Pola. Ako hoćemo da rasvetlimo ovu tajnu, moramo se vratiti u prestonicu...“ Huang razmisli dok je žvakao komad bajate pogače. S teškom mukom su dobili nešto za jelo. Kako je izgledalo, propusnica koju im je dao Van Li nije mnogo vredela na mestu koje je toliko daleko od Nebeskog carstva. Dugo je razmišljao pre nego što je progovorio. „Plaćeni ubica pokušao je da nas ubije. Nije uspeo u svojoj nameri, ali nije pobegao. Bili smo glupi jer smo mislili da će pobeći. Nastavio je da nas prati i na kraju je zabio onaj isti nož u leđa nomada. Bio je to očigledno suviše važan posao: hteo je da eliminiše nezgodnog svedoka posla zaključenog u Pekingu...“ Tomazo se složi. „Naravno! A pošto ni naši protivnici nisu znali gde se nalazi mongolski trgovac, da bi ga odstranili, čekali su da ga mi isteramo iz jazbine. Ali ko je želeo da mu zauvek zatvori usta?“ „Samo onaj ko je znao iz kog razloga smo ga tražili. To jest, samo onaj ko zna za rukopis Marka Pola...“ „Carski dvor!“ „Da! Kao što ti je pastir rekao, dnevnik ovog putnika nalazi se u Pekingu, a u Pekingu se nalaze i naši protivnici.“ Grocio najednom oseti kako mu dušu obuzima očajanje. „Hoćeš da kažeš da smo sve ove mesece uzalud utrošili? Da smo bačeni na pogrešnu stazu? Da nas je neko namerno udaljio od prestonice...“ Huangov pogled odjednom otvrdnu. „Tačno tako. Nađimo dnevnik Marka Pola i pronaći ćemo onog ko se ovako poigrao sa nama. Neće jeftino proći...“ Tomazo je bio zbunjen. „Ali, kakav cilj imaju naši protivnici?“ „To ne znam. Jasno je, međutim, da igraju jednu veliku i složenu igru, u kojoj smo mi obični pioni.“ Kinezovo lice poprimi zamišljen

izraz: „Mi smo ovaj zadatak dobili od cara, iz usta Džang Houa, jednog od najvećih dostojanstvenika dvora. Ko bi smeo da se suprotstavi volji Sina neba?“ Tomazo ga prekide. „Muči me još jedna, veća sumnja: zašto oni koji su poslali plaćenog ubicu žele da nas spreče da otkrijemo tajnu Džingis-kana?“ Huang, ljutit zbog ovog beskorisnog lutanja u mraku, odbaci ostatke mršave večere ka zidu šatora i opsova. Zatim ustade, odlučnog izraza: „Pripremi se za polazak. Krećemo noćas, pod okriljem mraka. Samo tako možemo da zavaramo naše tragove. Nismo sigurni da je plaćeni ubica bio sam, a onaj koji je dao nalog da nas sledi ne mora da zna da se vraćamo u Peking. Srećom, imamo značajnu prednost...“ „Kakvu?“ „Samo mi znamo poslednje reči trgovca. Mi znamo da je dnevnik u prestonici, ali naši protivnici moraju misliti da se putovanje nastavlja. Kada više ne budu imali vesti o nama, misliće da smo se uputili prema azijskim zemljama, tragovima Džingis-kana...“ „A kada budemo u Pekingu? Hoćemo li se opet predstaviti Džang Houu? Hoćemo li mu ispričati šta se dogodilo?“ „Ne, to nije moguće“, Huang odmahnu glavom. „Zašto?“ „Zato što je on visoki dostojanstvenik dvora. I isto kao i ostali, i iz motiva koje mi ne znamo, može biti uvučen u ovu zaveru. Ne, učinićemo to na drugi način...“ „Ali kako? Zabranjenom gradu ne možemo prići i nećemo moći da se se uvučemo u njega bez dozvole vlasti.“ „Ti zaboravljaš da i ja imam neki položaj na dvoru“, podseti ga Kinez. Sa mojom propusnicom carskog trgovca moći ćemo bez problema da se vratimo u Zabranjeni grad.“ „A zatim?“ „Posle ćemo otkriti šta se krije iza ove spletke. I o tome ćemo direktno podneti izveštaj caru. Samo ako delujemo u potpunoj tajnosti, možemo da se nadamo da ćemo rasvetleti tajnu...“ „Zašto ne prijavimo odmah zaveru, Huang? Zašto? Po kojoj ceni

hoćeš da pridobiješ naklonost vladara?“ Trgovac se nasmeja. „Već imam naklonost Van Lija. Tajnost će nam pomoći da udaljimo svaku pretnju od njegove ličnosti. Ko kuje spletke, napada sigurnost dinastije Ming. U igri je sudbina Kine...“ Vratili su se u Peking nakon putovanja od tri meseca, putovanje koje se odvijalo u nemilosrdnim zimskim uslovima i u potpunoj tajnosti. Često su se osvrtali, ispitujući stepsku visoravan, kilometrima i kilometrima pod snegom, u potrazi za sumnjivim prilikama. Izbegavali su sva sela, tražeći jelo i piće kod malobrojnih nomadskih porodica, raštrkanih u tim samotnim prostranstvima. I sledili su, koliko je to bilo moguće, reke i potoke, terajući konje u vodu kako bi zatrli tragove. Najzad su stigli u Kinu, sigurni da su se otresli svojih progonitelja. U Pekingu su našli smeštaj u Kući trgovaca. Ogromna unutrašnja gostinska soba u Zabranjenom gradu pružala je gostoprimstvo tolikom broju trgovaca, da bi bilo vrlo teško da se otkrije njihovo prisustvo. Osim toga, sa Huangovom propusnicom lako su savladavali sve kontrole. Samo im je Carska palata bila nedostupna, ali nisu imali potrebe da ulaze tamo. Trgovac iz Makaoa poznavao je mnoge osobe na dvoru, a mnoge od njih bile su mu dužne, i jedva su čekale da taj dug izmire. Tako se ispostavilo da im nije bilo teško da dođu do imena Lin Pjaoa, prevodioca od čijeg je rada sve krenulo, pre otprilike dve godine. Sada, pod snežnom vejavicom, sledili su njegove tragove. Na kraju svoje radne smene, ovaj vredni radnik najzad se vraćao kući. „Govori!“ Čovek, kojeg je Huang stezao za grlo, uspeo je tek da procedi, u očajanju: „Ja... ne znam ništa.“ Trgovac steže još jače. „Govori! Hoćeš li da prijavimo caru tvoju izdaju?“

Lin Pjao preblede. Znao je dobro kakva bi bila kazna za jednu takvu optužbu. I najmanja sumnja u vernost dinastiji odvela bi ga pravo na vešala. Odmah shvati da mu nema spasa, ali snažno odgurnu Huangove ruke i odgovori gorkim glasom: „U svakom slučaju, moja je sudbina zapečaćena. Ako budem progovorio, ko će mi garantovati da mi se moji poslodavci neće osvetiti?“ Trgovac ga pusti. „Staviću te pod direktnu zaštitu Sina neba. Niko neće smeti da ti skine dlaku s glave. Ni tvoj gospodar, čak i ako pripada kraljevskoj porodici.“ Čovek je oklevao. Zatim je protrljao vrat i slegnuo ramenima. „Reći ću vam sve što znam. Ja nisam hteo da uđem u ovu igru i, ako to budu želeli, bogovi će me zaštititi. Ali pre svega“, zamolio je blago se naklonivši, „dozvolite mi da pripremim jedan čaj. Pomoći će nam svima da na miru razmislimo...“ I dok je čovek mirnim pokretima pripremao aromatično piće, Huang krupnim koracima pređe malu sobu, koju je vlast zakupila za službenika Kraljevskog arhiva. Popustljivost ovog čoveka ga je zbunjivala. Ili je govorio istinu ili je imao malo toga da sakrije – ili je pripremao neku podvalu. Koji minut kasnije, Lin Pjao im prinese šolje pune čaja. Nije gubio vreme sa uvodom. „Zadatak mi je poveren pre skoro dve godine...“ „Ko ti je poverio takav zadatak?“ Službenik sleže ramenima. „Sreo sam mog klijenta samo tri puta. Najpre je došao tražeći da prevedem odlomak jednog starog pergamenta. Zatim je došao i doneo mi ceo materijal. Najzad je došao da preuzme prevode. I u sva tri slučaja se pojavljivao noću, ovde, u mojoj kući, ulazio bez najave, pokrivenog lica. Ne bih mogao sa sigurnošću da ga prepoznam.“ Čovekov glas nije zadrhtao od uzbuđenja, i Huang i Grocio mu poverovaše. „Šta je tražio od tebe da uradiš?“ „Doneo mi je šezdeset listova pergamenta malih dimenzija, četiri

puta presavijenih, tako da su ličili na paket. I naredi mi da to prevedem na naš jezik. Kada odmota paket i otvori listove, primetih da su bili pocepani po ivicama i shvatih da su iscepani iz neke veće beležnice. Ali, ne bih znao koliko ih je bilo ukupno...“ Tomazo je sada bio uistinu zbunjen. „A kako si ti mogao da prevedeš na tvoj jezik italijanski tekst iz trinaestog veka?“ Huang je odgovorio, gunđajući: „Ovo ne bi bilo Nebesko carstvo, gospodar Azije, da na njegovom dvoru ne postoje prevodioci, sposobni da prevedu sve jezike sveta.“ Zatim upita Lin Pjaoa: „Šta su sadržavali ti listovi?“ „Beleške italijanskog putnika Marka Pola.“ „Da li znaš za Milion.“ Čovek potvrdi. „Međutim, nikada ga nisam imao u rukama i ne bih znao da kažem da li je sadržaj ovih beležaka sličan sadržaju te knjige. Ipak sam više od dva meseca posvetio obavljanju tog zadatka, radeći svako veče do dugo u noć, pod svetlošću lampe...“ „Prepoznaješ li ovo?“ Tomazo mu je pokazao jedan od fragmenata koje je imao u posedu. Lin Pjao primače starinski pergament svetlosti lampe. Nežno ga je dodirivao, kao da u rukama drži kakvu svetinju. Ponašao se kao neko ko gaji duboku ljubav prema knjigama i mudrosti koju one sadrže. „Prepoznaješ li tekst?“ „Deo je materijala koji si ti preveo?“ „Nesumnjivo.“ Huang, nestrpljiv, protrese ga za ramena. „I, šta je u dnevniku Marka Pola pisalo o Džingis-kanu i Lazarevoj sekti? Šta?“ Čovek ne odgovori odmah. Zatim njegove oči poprimiše sanjiv izgled. „Izuzetne stvari, koje bi pričinile radost svakom naučniku. Pored priča o narodima i kulturama, koje nikada ranije nisu otkrivene, tu su bile i tajne koje su, onom ko ih poseduje, mogle da omoguće da gospodari svetom.“ I mirno dodade: „Ali ja sam zaboravio sve, sve...“ „Šta treba da uradim da ti povratim pamćenje?“

„Ništa... sada...“ Lin Pjao im uputi poslednju grimasu, punu ironije, potom razrogači oči i obori glavu. Huang ga pusti i on skliznu na zemlju. Trgovac primače lice njegovim usnama. Bio je mrtav. „Otrov! Ubio se!“ „Odneo je svoje tajne sa sobom“, primeti Grocio. Zatim sa izvesnom dozom bola u glasu, dodade: „Koliko će njih još morati da umre pre nego što se ova priča završi?“ „Naravno da pamtim taj posao. Dogodilo se to pre mnogo vremena, ali bio je to jedan od najunosnijih poslova poslednjih godina...“ „I, kako se to dogodilo?“ „Pribavio sam omot pergamenta od trgovca o kome vi govorite, Mongola sa brda Alkaj. Bio je to jedan prostak kojeg nikada pre nisam video, i koji je očigledno bio ovde prvi put. Izbacio bih ga iz moje radnje da nisam odmah primetio da nudi jedan sasvim izvesno interesantan materijal...“ „Šta želiš da kažeš?“ Čovek raširi ruke. „Znate, u mojem zanatu morate biti bistri. Ja ne poznajem jezike, ali znam dovoljno da mogu da prepoznam tekst sa Zapada. S obzirom na činjenicu da su pergamenti bili vrlo stari... odmah sam shvatio da sam iskopao nešto veliko.“ „I šta si uradio?“ „Pomislio sam da bi moji najbolji klijenti, sve službenici i dostojanstvenici dvora, smatrali ovo moje otkriće veoma interesantnim. Tako, zahvaljujući mojim prijateljima, poteče Zabranjenim gradom vest da imam na raspolaganju rukopisne karte, vrlo stare, poreklom iz Evrope. I sačekah...“ Knjižar antikvar, primeti Tomazo, nije odavao ni najmanji znak nervoze. Pronašli su ga posle dva dana intenzivne istrage u Donjem gradu, gde su se u jednoj celoj ulici nalazile dućandžije koje su se bavile istim zanatom kao i on. Iz predostrožnosti, nikome nisu pokazali odlomke dnevnika Marka Pola. Ali svima su opisivali

bezimenog mongolskog trgovca koji je prodao ovaj materijal. I konačno su pronašli kupca ovih izuzetnih beležaka. „Ko se pojavio?“ Iako je antikvar potpuno miran, Huang ga pritera u ugao dućančića. Međutim, nije bilo potrebe da ga plaši: čovek je otvoreno govorio. „Jedan sluga. Pogledao je pergament i zatražio jedan mali deo dokumenta, kako bi njegov gospodar mogao da proceni njegovu vrednost. Ja sam mu ga dao, na poverenje, iako nisam znao kojoj kući pripada. Imao je svoje, prilično ubedljive načine da me uveri...“ „A zatim?“ „Ubrzo se vratio, sa željom da uzme ceo zavežljaj. I nije ni trepnuo kada sam mu zatražio da plati ogromnu cifru. Otišao je sa svojim paketom, srećan što je zaključio posao. A ja sam, uveravam vas, bio zadovoljniji od njega.“ „Kako je izgledao?“ Čovek sleže ramenima. „Šta bih mogao da vam kažem? Bio je uobičajenog stasa i građe, kao mnogi drugi...“ „Da li bi mogao da ga prepoznaš?“ Antikvar se zamisli za trenutak, pre nego što je odgovorio. „Mogao bih da ga prepoznam, naravno. Ali, kako mislite da to uradimo?“ Pitanje jeste imalo smisla. Nisu sigurno mogli poređati ispred dućana sve stanovnike Zabranjenog grada. „Sećaš li se barem nekog detalja po kojem se razlikovao?“ Čovek je dugo razmišljao. Zatim odgovori: „Možda. Zaista je postojalo nešto što mi je privuklo pažnju i što je neobično za jednog slugu, pa čak i ako je iz kuće visokog ranga.“ „Šta to?“ „Znao je da čita...“ „Eto dokaza“, potvrdi Huang ironičnim glasom, „da čak tupoumnost birokratije ove zemlje može ponekad da predstavlja prednost...“

„Šta želiš time da kažeš?“ Kinez pokaza Tomazu jedan odsečak sa pečatom Kraljevskog arhiva i jedan dugačak, u potpunosti ispunjen formular. Pokaza mu potpis u dnu dokumenta, jasno čitljiv. „Mao Si Ti je ime tajanstvenog sluge koji je kupio dnevnik Marka Pola u Donjem gradu i njegovo prevođenje poverio Lin Pjaou. Ovo je njegov potpis.“ „Ne razumem.“ Huang uputi Tomazu pomirljiv osmeh. „Jednostavno je. Lin Pjao je bio službenik Kraljevskog arhiva i Mao Si Ti je morao da traži specijalno ovlašćenje za korišćenje njegovih usluga. Ovo je jedan zahtev kojim ga, kao što nalaže običaj, ’zakupljuje’. Dobro smo učinili što smo istraživali jednu tako neverovatnu, daleku mogućnost...“ „Što znači...“ „Naravno“, složi se trgovac, „što znači da nam je Lin Pjao ispričao delimično pogrešnu priču. Njegova mušterija nije se pojavila pokrivenog lica. I verovatno ga nije posetio kod kuće, već ovde, u ovim kancelarijama i pri dnevnoj svetlosti.“ „Ako se zaista sve to tako dogodilo, zašto se prevodilac ubio pred našim očima?“ Huang ne odgovori. Morao je da razmisli. Zatim uze Tomaza za ruku, obrativši mu se ostrašćenim tonom: „Mao Si Ti i njegov gospodar kretali su se slobodno sve dok nisu shvatili koliko je važan dnevnik venecijanskog trgovca. Kasnije, shvativši vrednost tih rukopisa, preduzeli su svoje mere opreza...“ „Počevši sa pretnjom smrću Lin Pjaou...“ „Tačno. A taj ko je zastrašio prevodioca sigurno je dovoljno moćan da izvrši svoje pretnje. Eto zašto je Lin Pjao radije izabrao da se ubije nego da otkrije koliko zna.“ „Zaboravivši potpuno na ovo...“ Tomazo je posmatrao obrazac Kraljevskog arhiva: divio se sa kakvom su brigom i elegancijom Kinezi popunjavali čak i jedan nevažan dokumenat kao što je bio ovaj.

„Ipak“, zaključi Huang, „sva njihova potreba za tajnošću nije bila dovoljna u odnosu na revnost kineske birokratije...“ Tomazo je ispitivački gledao prijatelja. „Ipak nam neće biti lako da otkrijemo ko je bio gospodar Mao Si Tiju. U Zabranjenom gradu živi više hiljada poslužitelja i slugu svih vrsta. I s obzirom na ambijent u kojem rade, mnogi od njih su u stanju da čitaju i obavljaju za svoje gospodare poverljive zadatke, kao što je ovaj.“ „U pravu si, ali sada znamo nešto o našem protivniku i možemo da igramo njegovu igru. Imam ideju.“ Tomazo se nasmeši: „Mislim da znam šta si naumio.“ Pošto je primio dobru nadoknadu, knjižar antikvar iz Donjeg grada prihvatio je da baci mamac i proneo glas o tome da se u njegovom dućanu prodaju dragoceni evropski tomovi iz šesnaestog veka. Sada je trebalo samo da se smeste iza dućanćića, sakriveni jednostavnim šatorom i u toku jedne nedelje će njihovo strpljenje biti nagrađeno. Još pre nego se jedna mušterija primakla, trgovac im došapnu: „Pazite! On je!“ Zatim se okrete da ga usluži. „Šta mogu da učinim za vas?“ „Moj gospodar želi da obogati svoju kolekciju štampanih evropskih tekstova. Možeš li da me zadovoljiš, barem ti među svim dućandžijama u ovoj smrdljivoj ulici?“ „Naravno, moj gospodaru. Imate sreće. Imam ovde nešto što vam može odgovarati...“ Tomazo i Huang su slušali ovaj uvod, zamišljajući ljubazne gestove trgovca i nestrpljenje njegovog klijenta. Grocio se nasmeši, poinislivši kako su se ispostavile korisnim knjige koje je godinama nosio sa sobom, na putu po svetu. Bilo mu je teško da se odvoji od njih kada mu je Huang to predložio pre neki dan, ali se nadao da će ih za kratko vreme ponovo imati u svom posedu.

Sada se usredsredio na ono što se događalo nedaleko od njega. I sa najvećim oprezom, pazeći da ga niko ne vidi, provirio je par puta u radnju. „Evo, presvetli gospodine. Vi razumete ove jezike?“ Sluga ozlojeđeno pogleda dućandžiju. „Naravno da ne. Ali će moj gospodar znati da proceni njihov sadržaj. Ipak, reci mi o čemu se radi. Štaviše, napiši mi jednu belešku.“ I antikvar učini kako je od njega traženo, brižljivo navodeći naslove i autore. „Evo... Poveravam njegovim dobrim rukama kopiju De l’infinito universo et mundi italijanskog jeretika Ðordana Bruna, kopiju dela Institutio christianae religionis francuskog jeretika Žana Kalvina i jednu kopiju De revolutionibus orbium coelestium poljskog astronoma Nikole Kopernika...“ Mao Si Ti preuze knjige. Zatim se okrenu i obrati se antikvaru sa notom sumnje u glasu: „Ovi su naslovi izuzetno traženi... Kako si ih dobio?“ Čovek je imao spreman odgovor i nije se dao iznenaditi: „To je zapravo jedna neobična, ali poučna priča. Jedan zapadni diplomata je napustio Peking i uputio se ka japanskim ostrvima, prošle nedelje, i bio je prinuđen da se oslobodi svoje biblioteke pre nego što je krenuo. Japanci žele da izbegnu da se tuđinske ideje previše lako šire na arhipelagu. Ponajviše one religiozne...“ Sluga se namršti: „Razumem šta ti je na umu... da, možda i mi treba da budemo oprezniji...“ I rekavši ovo, zaključi, pre nego što se pozdravio: „Vratiću se kroz dvadeset dana da ti vratim knjigu, ili sa novcem potrebnim da ti ih platim. Kada se vrata radnje zatvoriše, trgovac pređe u prostoriju iza dućana. „Otišao je. Ako hoćete da ga stignete, morate požuriti. Inače ćete ga izgubiti u masi...“ Huang i Tomazo izađoše. Dok su hitrim korakom sledili slugu ulicama i trgovima Donjeg grada, Italijan je razmišljao. Mao Si Ti je prilično jasno izneo antikvaru pretpostavku da će

njegov gospodar odbiti da kupi knjige. Nije to bio tipičan stav za jednog ljubitelja knjiga. Pre je to bio stav onoga ko je u tim knjigama nešto tražio. A ako to ne bude našao u njima, onda će ih se rešiti. „Bio sam u pravu kada sam sumnjao da naši protivnici nisu osobe od...“ Huang trže Grocija iz razmišljanja. Već dugo su sledili slugu, i bili su tek na nekoliko koraka od njega kada su prešli prag Zabranjenog grada. Bilo je dovoljno nekoliko minuta da njegovo odrediše postane sasvim očigledno. „Ko stanuje tamo?“ „Sluga je ušao u Azurni paviljon, palatu koja pruža gostoprimstvo najvećim mandarinima dvora. Sada znamo gde se kriju naši protivnici.“ Igra bi mogla biti vrlo opasna. Tomazo ponovo oseti potrebu da zamoli Huanga da se obrati Džang Houu ili nekom drugom poverljivom carskom ministru. Ali se trgovac pokaza nepokolebljivim. „Ne! Došli smo dovde i izvući ćemo se sami. Moramo pronaći način da ih namamimo u zamku...“ „Vaša gospodstva, časni savetnici Sina neba, neumorni pomoćnici moćnih mandarina carstva! Saslušajte šta proklamuje car u znak sećanja na jednog najodanijih slugu, nedavno nestalog dok je obavljao svoju misiju...“ Tako je najavljivao glasnik prelazeći trgove i palate Zabranjenog grada. A jedna gomila dostojanstvenika, službenika i lakeja brzo se okupljala oko čoveka. Mnogi su ga kratko slušali, taman toliko da shvate o čemu se radi. Drugi su se duže zadržavali, komentarišući veličanstvenost Van Lija, što je javno odavao počast jednoj osobi niskog ranga. Ali niko od njih nije stvarno interesovao Tomaza i Huanga. Smestivši se od jutra u blizini Azurnog paviljona, očekivali su da spaze samo jednog čoveka, onoga koji će ih ođvesti do vođa zavere. I najzad su ga opazili: Mao Si Ti siđe dugim stepenicama koje su

vodile u palatu i približi se glasniku. „...Objavljujemo, dakle, da Sin neba odaje čast uspomeni na trgovca Huang Minšau sa dve hiljade pet stotina motki zemlje koje će biti dodeljene na upotrebu njegovim naslednicima. Određuje se na isti način da njegovo ime bude pomenuto svaki dan, od danas pa u naredna tri meseca, u svim hramovima. Njegova dobra, koja su vojnici Nebeskog carstva preneli iz Mongolije u Peking, prikupljena su u Belom krilu, tamo gde je boravio mesecima pre nego što je napustio Kinu po jednom važnom zadatku, u kojem se naročito istakao. Ko god ima nešto protiv njegove ličnosti i njegovog prošlog dela, neka uputi prigovor kod nadležnih službi. Isto tako, slobodan je pristup Hramu heroja onima koji hoće da slave njegovo ime. Ovo naređuje naš gospodar i vladar Van Li.“ Reakcija je bila trenutna. Čim je čuo šta je glasnik rekao o anonimnom trgovcu Huang Minšai, Mao Si Ti se brzo vrati hitrim korakom. Za nekoliko trenutaka ponovo nestade u unutrašnjosti Azurne palate. Očigledno da su ove vesti izazvale veliko interesovanje njegovog gospodara. „Sada“, potvrdi zadovoljno Huang, „ne preostaje nam ništa nego da čekamo. Odgovorni za zaveru neće čekati da se daju u akciju...“ „Dakle?“ Huangov glas zapara vazduhom poput biča i dva noćna posetioca se ukipiše. „Šta ste došli da tražite među bednim stvarima jednog mrtvaca?“ Uljezi vidno prebledeše. Zatim se lagano okrenuše jedan prema drugom. Iza njih se pojaviše Huang Minšaa i Tomazo Grocio. Izraz na licima onih ljudi se promeni i ocrta se maska besa. „Kučkin sine!“ „Gade odvratni!“ Prošlo je tek nekoliko sati od kada su Italijan i Kinez videli Mao Si Tija kako žuri u Azurnu palatu da javi svojim gospodarima vest o Huangovoj smrti, a sada su se nalazili u maloj kolibi u kojoj su dugo

boravili u toku prethodne zime. Sakriveni u unutrašnjosti, čuli su posetioce kako dolaze u kasne sate i naređuju stražarima da ostanu napolju. Ko god da je bio, želeo je slobodu i nije gajio nikakvu brigu oko tajnosti. Zatim su ih primetili kako ulaze i pale svetiljku. Grocio je, opazivši njihove profile, morao da priguši uzvik iznenađenja: odmah je prepoznao Li Tadoua i Sji Madunga, dvojicu dostojanstvenika koje je sreo prošle godine. Ubrzo zatim, pred ’uskrsnulim’ Huangom potpuno izgubiše hladnokrvnost. Lica iskrivljenog od srdžbe, sasuše bujicu psovki, psujući prostačkim jezikom kočijaša. „Šugavo pseto!“ „Usrani mišu sa đubrišta!“ Huang je vikao, ali njegova cinična grimasa nije nagoveštavala ništa dobro za ove uljeze visokog ranga. I Tomazo je bio zapanjen. Od trenutka kada su ova dvojica ušli, mučilo ga je jedno pitanje: Gde je bio Džang Hou, treći veliki evnuh dvora, jedini preostali mandarin obavešten o njihovim istraživanjima i njihovom kretanju? I on je bio među osumnjičenim organizatorima zavere... Zloba sa kojom su se Li Tadou i Sji Madung obratili Huangu i zlobni smeh sa kojim im je ovaj uzvratio otvoriše konačno jednu spiralu u Grociovoj svesti. Ne, nije mu bilo sve rečeno. Mršavi Sji Madung je bio taj koji otkri istinu, rugajući mu se: „Ne verujem, mudrače Zapada, da si toliko stručan kako se veruje. Inače, ne bi putovao preko cele Azije, a da ne prepoznaš pored sebe lice i ponašanje Džang Houa, jednog od najmoćnijih ljudi Srednjeg carstva...“ Grocio se, zbunjen, okrenu ka svom drugu iz avantura: ,Je li to istina?“ „Istina je“, potvrdi suvo dostojanstvenik. „Zahvaljujući ovoj odori, obišao sam Aziju u tajnosti i obavio mnoge delikatne zadatke za našeg vladara.“ Zatim odmah grubo dodade: „Ali to nije ono što

je sada važno!“ Teška tišina zavlada prostorijom. Tri mandarina su se oprezno posmatrala, profila osvetljenih slabom svetlošću jedne lampe. Bili su spremni da se izvuku, voljni da se zakunu jedan drugome da bi tako sa svoje ličnosti udaljili senku sumnje i nepoverenja. Ali ova je igra, još pre nego što je počela, imala svoje pobednike i svoje poražene. Oklevanje se ugnezdilo u njihovim srcima. Zbog toga je Huang izrekao optužbu. Počasti svoje protivnike jednim ironičnim naklonom: „Dakle, veliki Li Tadou? Onda, moćni Sji Madung? Kako opravdavate vaše prisustvo ovde? Vi, zaista, vrlo dobro znate da je ovo lažni dom jednog lažnog trgovca...“ Pošto mu nisu odgovorili, insistirao je: „Šta ste tražili među stvarima Džang Houa? Zar ne znate da sve što je njegovo pripada vladaru?“ „Naravno!“ odvrati Sji Madung, pokušavajući da na neki način reaguje i izvuče se iz neprilike. „Znali smo u kakvoj misiji si bio angažovan i vest o tvojoj smrti nas je duboko ražalostila. Došli smo ovde da se uverimo da ništa vredno, među plodovima tvog istraživanja, ne izmakne našem caru...“ Huang ih je prezrivo posmatrao: „Dolazite ovde noću zbog toga? Jeste li o tome razgovarali sa Sinom neba? Imate li njegovo ovlašćenje?“ „Nama ne treba nikakvo ovlašćenje“, preteći zareža Li Tadou, „seti se...“ „Istina je“, potvrdi trgovac. „Na dvoru radite ono što vam je volja, ne vodeći računa o potrebama zemlje i zahtevima cara. Brinete samo o sopstvenim interesima...“ „Kako se usuđuješ?“ Huang pljunu na zemlju. „Usuđujem se zato što imam dokaze za to. A ja, koji sam preživeo mač plaćenog ubice kojeg ste vi platili, očigledan sam dokaz da i vaši planovi mogu da se izjalove...“ Trgovac se primače dvojici dostojanstvenika, koji se povukoše za jedan korak unazad.

Sada je govorio dahćući im u lice. „Videli ste me kada sam se pojavio na dvoru sa mudrim Tomazom Grociom. Prepoznali ste me, smatrali da je zgodno da ćutite, zato što se sve odvijalo po carevoj volji. Ali sve što ste učinili pre i posle tih dana, bilo je jedino po volji vašoj pohlepi i gladi za moći.“ „Ne znamo o čemu pričaš...“ „Pribavili ste dnevnik Marka Pola od jednog antikvara iz Donjeg grada. Poverili ste ga prevodiocu i shvatili njegovu ogromnu važnost za sudbinu Kine. Zatim ste svesno predali vladaru samo mali deo rukopisa. Ono što je bilo pokazano i nama. Vrlo dobro znam da ste hteli da me udaljite sa dvora. Na taj način ste mogli da nastavite da obavljate svoje prljave poslove. Ali, zašto ste lagali Van Lija? Zašto mu niste predali ceo dnevnik?“ Dva mandarina, pošto su se našli u škripcu, ne odgovoriše. Zatim, u poslednjem pokušaju da se spase, Li Tadou smognu snage da kaže: „Sigurno bismo razgovarali sa carem kada sve postane jasnije...“ „A kada bi se to dogodilo? Kada biste prvi otkrili tajnu Džingiskana? Pošto biste prvi objasnili šta se krije iza Lazareve sekte? To je vaš način da služite caru?“ Sji Madung podiže glavu, sa izazivačkim izrazom na licu. „Verovao ti ili ne, tako je bilo!“ „Kako mogu da ti verujem?“ zapreti Huang. „Ko mi garantuje da, kada biste saznali ove tajne, ne biste pokušali da sve to iskoristite samo za sebe?“ Na grupu se spusti olovna tišina. „Govorićete sa carem, to je sigurno... Moraćete mnogo toga da mu objasnite: na primer, zašto ste nas pratili, zašto ste pokušali da me ubijete i zašto ste naredili da bude ubijen mongolski trgovac. Siguran sam da će Sin neba sa mnogo interesovanja slušati vaša objašnjenja. Ali, sad je dosta...“ Huang razbi napetost pucnuvši prstima. Vojnici na ovaj gest uđoše u kolibu. I nije bilo potrebe da im se bilo šta objašnjava kako bi shvatili ko sada ima pravu moć.

„Uhapsite ih! Dobiće ono što i zaslužuju za svoju izdaju!“ Nijedna reč izvinjenja što ga je lagao sve ovo vreme. Nijedna reč objašnjenja o njegovom lažnom identitetu. Tomazo, smeten i ucveljen, shvati da o tim argumentima ne bi od Kineza dobio nikakvo razjašnjenje. Osim nekakvog uopštenog opravdanja zasnovanog na razlozima vezanim za državu. Ni saznanje da tolika tajnost nije išla na njegovu štetu nije mu pružala dovoljnu utehu. Bio je samo običan pion u nekakvoj igri većoj od njega, čija pravila i konture ni sada nije u potpunosti razumeo. Huang je na njegova pitanja odgovarao uvijeno. Osim na jedno. Trgovac je shvatio da bar u jednoj stvari Tomazova radoznalost mora biti zadovoljena. „Ko je bio“, upitao je Grocio, „mandarin kojeg sam upoznao prilikom našeg trećeg susreta? Bio je...“ „Da“, svečano objavi Huang, „bio je to on, car Van Li. Želeo je da te lično upozna, naravno inkognito. I kako ova priča ide ka svom kraju, moći ćeš uvek da se pohvališ pred tvojom porodicom i pred tvojim sugrađanima da si sreo najmoćnijeg čoveka na svetu.“ Italijan ga je besno pogledao. „Ja neću...“ „Šta nećeš?“ ukori ga trgovac. Tomazo nije završio rečenicu. Uguši sopstveni nagon da se usprotivi: „Ne želim da budem instrument ni u čijim rukama!“ požele da vikne. Ali se obuzda, shvatajući da ga je isti osećaj obuzeo pre mnogo vremena, kada je car od njega zahtevao da otkrije tajnu Džingis-kana. Onda je zapazio izvesnost toga da je sve povezano, postao svestan da se ništa nije ne događa slučajno i da je onaj zadatak bio znak sudbine. Sada nasluti, iako nejasno, da čak i ono njegovo otvoreno pokoravanje tuđim planovima, predstavlja možda pripremu za nešto veće, za ostvarivanje nekog scenarija u kojem bi

on, Tomazo Grocio bio protagonista, onaj koji otkriva istinu, onaj koji će izvojevati pobedu Dobra nad Zlom. „Neću da idem dalje naslepo...“ izjavi mirno. I ponovi, čineći napor da pobedi sopstvene strahove: „Da bismo dali smisao ovoj priči, moramo pronaći dnevnik Marka Pola.“ „Dao sam već nalog da se od vrha do dna pretresu domovi one dvojice izdajnika“, potvrdi Huang. „Dnevnik će iskrsnuti i konačno ćemo moći da se posvetimo pravom cilju naše misije.“ Tomazo ne odgovori. Više nije mogao da se pouzda u trgovca. Morao je da igra samo za sebe. Ali bilo je neizbežno da učestvuje u igri.

17. Lin Pjao nije lagao. Stezao je u rukama spis koji bi svakom naučniku pričinio veliko zadovoljstvo. Tomazo, koji je dobro poznavao Milion, mogao je da potvrdi kolika je razlika između knjige koja je poznata u celoj Evropi i ove prve, originalne verzije dnevnika pisane rukom. Šezdeset listova debelog pergamenta, gusto ispisanog sa obe strane, bilo je sastavljeno u različitim periodima. Najveći deo napomena bio je datiran i prilično kratak, ne premašujući više od nekoliko redova i odnosio se na period od 1275. do 1291. godine. Marko Polo je, dakle, sastavljao beleške u svakoj fazi svog putovanja i boravka u Kini, naravno sa namerom da ih sredi kada se jednom bude vratio u domovinu. Nije bilo mnogo toga da se vidi u poglavljima Miliona što bi im donelo bilo kakav napredak u istraživanju. Mnoge od onih oskudnih primedbi odnosile su se na mesta, narode i ličnosti koji se neće pojavljivati kasnije u knjizi. Da li su postojali, na primer, Karazi u Iranu? I narod koji je jeo zmije, u jugoistočnoj Indiji? I ko je bio Matagolam, božanstvo koje su poštovali na Pamiru i za koje nikada nije čuo. Italijan je zaključio da sve ovo, iako neverovatno interesantno, nije ništa u poređenju sa jednim, posebnim fragmentom pergamenta. Zbog tih nekoliko redaka mnogo je ljudi već bilo mrtvo, a mnogi su takođe već bili određeni da budu ubijeni. Bio je siguran u to. Drhtavom rukom primače spis svetlosti jedne uljane lampe i pročita naglas. Bio je sam, u svojoj sobi, u svom stanu, u unutrašnjosti Zabranjenog grada. Ali morao je da čita naglas, kako bi dokazao, pre svega samom sebi, da se ne radio o snu. A kada su njegovi vojnici kao nekim čudom bivali izlečeni, njegov ponos i njegova žudnja za osvajanjem sveta je rasla, toliko da i njegovi

najbliži savetnici nisu mogli da ga zaustave. Tako je stalno kretao u nove poduhvate... Sposobnost da ozdrave vojnici, bolesni ili ranjeni u bici. To je ta tajna Džingis-kana. Eto na koji način su njegove trupe mogle da napreduju kroz čitav azijski kontinent, uvek nepromenjenog broja ljudi, puni energije i entuzijazma, nezaustavljivi i posle dugih i iscrpljujućih borbi. Ni katapulti, ni neugasiva vatra, ni specijalna oružja, ni tehnička znanja, pribavljena možda od samih zapadnjaka – ništa od toga Temudžin nije koristio u svojim osvajanjima. Već neku magičnu moć, zato što je jedino magija mogla da opravda onaj izraz: kao nekim čudom. Grocio se zapita ko je preneo tu moć Kanu. Ko je smatrao da je ispravno da u ruke tako svirepog čoveka stavi tako veliku moć. Ko je hteo da, sopstvenom veštinom, pretvori jednu opasnu četu nomada u vojsku pobesnelih sinova satane. Ali osim toga, na koji način je to izveo? Kako se primenjivala ta moć? Marko Polo nije o tome ništa govorio. Tomazo dlanom obrisa čelo. Znojio se, uprkos hladnoći zime koja je prodirala i u odaje Zabranjenog grada. Pitao se zašto se ovaj fragment nastavlja jednom dramatičnom rečenicom, koja je u sebi krila zastrašujuće značenje... I niko ne zna da je Džingis-kan tražio drugu, veću tajnu, takvu da ju je samo Bog mogao znati. To je gospar Marko hteo da otkrije... Neka druga tajna! A kakva je to tajna mogla da bude veća od one o ozdravljenju ranjenih vojnika? Više puta je pretražio ceo pergament u potrazi za nekakvim objašnjenjem. Međutim, nije našao ništa. Čak ni najmanji nagoveštaj Lazareve sekte, osim onoga što su već znali:

Ako Lazarevo udruženje bude htelo da osvetli... Baš za to udruženje su morale biti vezane tajne, a naročito ono ’drugo’, ono ’veće’, što je ’samo Bog’ mogao znati. Nešto tako strašno i veličanstveno da uzdigne čoveka ka božanskom stanju... Grocio je imao utisak da će mu pući glava. Marko Polo nije hteo da otkriva više, bojeći se za sopstveni život, pa čak i za život onoga ko u budućnosti bude čitao stranice njegovog dnevnika. I dobro je pazio da u Milionu ne pomene ništa od ovoga, kako ni na Zapadu ne bi za to saznali. Međutim, ipak je ostavio jedan trag.

Jedan tajanstveni crtež, koji je Venecijanac ubacio na samom kraju svojih beležaka. Tamo gde se pocepani list dnevnika savršeno poklapao sa trećim fragmentom, koji im je pre više meseci pokazao car, putnik je grubo skicirao cvet lotosa sa osam latica. Ali, kakvo je značenje mogao da skriva ovaj crtež? I zašto je Evropljanin ispunio taj dragoceni prostor crtežom jednog simbola, povezanog sa indijskom tradicijom? Tomazo je više puta imao priliku da vidi reprodukciju tantričkog cveta u hinduističkim hramovima i knjigama i nije razumeo na kakvu vezu između cveta i tajne Džingis-kana je Marko Polo hteo da ukaže. Štaviše, uz crtež nije bila napisana nijedna reč objašnjenja.

Kao da je i sama naznaka njegovog značenja bila opasna. Tajna je, izgleda da je hteo da nagovesti trgovac, mogla biti najbolje sačuvana u mislima i u srcima... Grocio zatvori dnevnik. Potraga za istinom nije bila završena. Možda je bio tek na početku. „Otkrio je da si dugo sakrivao svoj identitet od njega. Neće li to biti dovoljno da ugrozi naše napore?“ Car se izgleda uplašio preokreta u događajima. Ali trgovac odgovori bez oklevanja. „Ne, visosti.“ „Kako možeš da budeš siguran u to?“ „Siguran sam da ću umeti da ponovo zadobijem njegovo poverenje. Ali čak i da ne bude tako...“ Huang se zaustavi, zabrinut. Car ga je nestrpljivo gledao sa visine svoga trona. „Dakle?“ „Evropski jeretik će nastaviti svoju misiju uprkos svemu. Jedini motiv koji će ga pokrenuti biće motiv koji ga uvek podstiče: žeđ za saznanjem...“ „Vodi računa da ga ta želja ne skrene s puta. Ne sme ga previše poneti. U protivnom, njegova ambicija mogla bi da postane opasna i da ga okrene protiv nas...“ Trgovac se nasmeši. „Isključujem takvu mogućnost. On je svestan svojih sposobnosti, ali skroman. Osim toga, teška životna iskušenja iskovala su ga poput sečiva od najboljeg čelika. Sada je spreman da preseče svaki čvor neznanja i otvori nam put ka saznanju.“ „Gde ćete se uputiti?“ „Tamo gde on bude smatrao da treba da se uputi kako bi otkrio značenje cveta sa osam latica. I najzad, kako bi otkrio tajnu Lazarevog udruženja, jedne ugledne ličnosti iz svetih spisa sa Zapada, o kojoj mi malo znamo...“

„Dobro, Džang Hou“, otpusti ga car. „Idi i ne zaboravi na obećanje koje sam ti dao. Uspeh u ovom poduhvatu učiniće te vrlo moćnim...“ „Neću zaboraviti vašu ponudu, veličanstvo. Budite sigurni u to...“ Uz jedan duboki naklon, lagano se povlačeći, Huang Minšaa se udalji od Sina neba. Znao je da ga dugo neće videti. Huang se pogleda u ogledalu i nasmeši se. Tajna je bila izgubljena, a svet ju je izgubio iz sećanja. Ali možda se sada potraga koja je trajala vekovima približava svom kraju. Zahvaljujući Italijanovom neznanju, povratiće moći koje mu po prirodi pripadaju. Posmatrao je sopstveno lice. Još je bio jedan od slepaca među ljudima, prinuđen da se upoređuje sa ljudima, služeći se sredstvima ljudi, slab kao oni, smrtan kao oni. Ubrzo će činiti deo povorke bogova. On, sin dve rase Istoka, sin Kine i Mongolije, stvoriće novu povorku gospodara.

18. „Sinedrion je kompletan, Kaifa, što se događa samo u retkim prilikama...“ Veliki sveštenik strogo klimnu prema kancelaru koji mu je saopštavao rezultate brojanja koje tek što je bilo završeno: svojim namrgođenim pogledom hteo je da podvuče da uopšte nije bilo potrebno da taj velikodostojnik saopštava skupštini i svoje lične utiske. Sastanak koji je održan tog dana bio je jedan od uobičajenih, ali tema o kojoj je trebalo da raspravljaju očigledno je pobudila interesovanje svih sedamdeset članova. Bili su prisutni svi fariseji i svi sadukeji, pored starih članova najuglednijih porodica u gradu i Judeji. Sedeli su iščekujući vesti vesti, spremni za borbu, a bila su zauzeta sva mesta u stepenastom polukrugu koji se nalazio iza Kaifinih leđa, koji je sedeo u samo središtu, u prvom redu. U poslednjem redu, najvišem, Ana, moćni tast prvosveštenika, posmatrao je prodornim pogledom sve druge savetnike. Ni toga dana, reče u sebi predsednik skupštine, njegov zaštitnik neće dozvoliti da se nađe u ozbiljnoj nevolji. Došao je i taj trenutak. Pošto je svom glasu dao potrebnu intonaciju, Vrhovni sveštenik pozva uglednike koji su ga okruživali da se pozabave pitanjem koje je držalo u napetosti religijske i političke vođe Svetog grada. „Čestiti ljudi Judeje“, poče, „saslušaćemo najpre izveštaj vođe čuvara Hrama po pitanju javnog reda: nastavlja se bogohulno obožavanje Isusa iz Nazareta, lažnog proroka iz Galileje. Diskutovaćemo zatim o potezima koje ćemo preduzeti povodom toga i koje smatramo neophodnim za borbu protiv ovih podmuklih neprijatelja naše vere i našeg mira.“ Gestom dade znak da uđe najavljeni oficir. Dok je ovaj ulazio, skupštinom se razleže žamor. Kaifa se gorko osmehnu: od noći onog na brzinu obavljenog procesa suđenja Isusu, pre dva meseca, ime ovog iscelitelja i učitelja nije se više izgovaralo

u ovoj dvorani. Činjenica da se pokazalo potrebnim da se i dalje njime bave, značila je da to što je osuđen na smrt nije bilo dovoljno da reši ovaj problem i mnogi od neprijatelja Velikog sveštenika su u ovom trenutku spremali svoje oružje. „Pozdrav tebi, Kaifa. I čast Sinedrionu Jerusalima!“ Komandant čuvara Hrama uživao je glas stručnog i energičnog čoveka. Ako je bilo potrebno, i okrutnog. Sada je stajao mirno, osmatrajući čitavu Skupštinu koja ga je napeto posmatrala, sa svakog sedišta. „Pričaj nam o učenicima Nazarećanina.“ Vojnik odgovori bez oklevanja: „Dobro se skrivaju. Mnogi od njih potražili su utočište u Galileji, što ne zavisi od naše nadležnosti...“ i tu napravi kratku pauzu, zato što je ta opaska služila da ukaže na formalnosti, dok je u stvari, između redova, prećutno ukazivala na to da jerusalimski špijuni drže pod kontrolom čitavu teritoriju Palestine. „...Međutim, znamo da su se vratili svojim prethodnim zanimanjima: ribolovu ili obrađivanju polja. Niko se od njih u ovom trenutku ne bavi podučavanjem i propovedanjem. Među njima ima i onih koji su se ponovo vratili sinagogi svog grada, što je očigledan znak želje da budu u nju ponovo primljeni.“ Kaifa podvuče značaj ovih prvih dobrih vesti: „Dobro, znači da je strah inspirisan našim sprovođenjem pravde rasterao zlobnike i danas im zabranjuje da seju svoje otrovne kletve. A sada mi reci“, dodade ponovo se uozbiljivši, „šta se događa kod groba osuđenog?“ „Ni na trenutak ne ispuštamo njegov grob iz vida. Rimljani koji ga čuvaju na zahtev ove svete skupštine, polako ublažavaju nadzor. Ali mi insistiramo na tome, kako bi se izbegao rizik da neko ukrade telo i izmisli kojekakve laži u vezi sa tim...“ „Kakve laži, Kaifa?“ Glas koji je prekinuo izlaganje beše glas čoveka koji je bio lični neprijatelj Vrhovnog sveštenika, jedan od glavnih predstavnika fariseja. Kaifa se nije osvrnuo da ga pogleda, kako ne bi pred svima pokazao svoju srditost: Taj čovek je odlično poznavao čuda koja je Isus činio. Fariseji su, korak po korak, pratili propovedi rabina, ali su očigledno želeli da se o tome govori u

skupštini kako bi se bacila senka sumnje na odluke prvosveštenika i sadukeja, koji su ubrzali izricanje presude u poslednjim danima života lažnog proroka. „Taj čovek je rekao... da će uskrsnuti posle smrti“, podseti Kaifa sa izvesnim oklevanjem. „Rekao je, više puta, da će nakon izvesnog vremena, biti oslobođen smrti...“ „Zar je ta tvrdnja toliko nepodnošljiva za naše uši?“ ponovi njegov protivnik. „Mi fariseji verujemo u život posle smrti, što je doktrina koja je očigledna u interpretacijama Svetog pisma!“ Ovo svečano iskazivanje ličnih ubeđenja odmah izazva protest polovine okupljenih. Sadukeji su optuživali fariseje: „I vi ste sledbenici Nazarećanina!“ Fariseji su odgovarali: „Borili smo se sa Isusom pre vas i više od vas, svađajući se sa njim na trgovima. Mnogo krivice pronašli smo u tom čoveku, ali ne ovu!“ Na kraju, Ana skoči na noge: „Ćutite svi vi, glupani! Zar ne razumete da Isusovo bezumno obećanje daleko prevazilazi vaša tumačenja?“ Svi zaćutaše i naćuliše uši. Starac nastavi: „Isus iz Nazareta nije govorio o vaskrsnuću poslednjeg dana, kada će Mesija, izaslanik Božji, doći da ponovo izgradi carstvo izraelsko. Ne: on je sam sebi dodelio moć života, zver prokleta!“ Ana je bio besan. Njegov glas, promukao od starosti, odzvanjao je od iskrenog gneva. Kaifa klimnu, zadovoljan: tast je prešao direktno u samu srž. Ni ovoga puta se Sinedrion neće razjediniti, kao što se možda Isus nadao. Ne dozvoljavajući da Skupštini popusti pažnja, starac nastavi: „Zaboravili ste da je izvršavao izlečenja govoreći da u sebi ima snagu Svevišnjeg, nazivajući ga ’Oče moj’ i usudio se čak da inscenira uskrsnuće jednog dečaka, jedne devojčice i najzad ono sa Lazarem, svojim prijateljem? Sa tim lažima, probudio je nade mnogih nedužnih, dok svi mi dobro znamo da je nemoguće da bilo koji čovek poseduje takve moći. Sve ovo nema nikakve veze sa Mojsijevim Zakonom, Prorocima i Svetim pismom, niti sa

tumačenjima mudraca!“ Ana sede. Samo poneki farisej još zatrese glavom, ali u tišini. Kaifa nastavi da ispituje komandanta straže: „Imaš li vesti o Lazaru, Isusovom saučesniku, čije smo hapšenje naredili kako bi mu bilo suđeno, kao i njegovom učitelju laži?“ Komandant odgovori blago pognuvši glavu: „Taj čovek je nestao. Ispitivali smo njegove komšije, prijatelje. Držimo pod nadzorom njegovu kuću, njegove sestre. Ali, od njega nema ni traga.“ To pominjanje sestara podstače radoznalost vođe jedne ugledne porodice iz Jerusalima: „Reci, šta kažu o Isusu i Lazaru, sestre ovog?“ Vojnik pogleda Kaitu pre nego što je odgovorio. Pogledima se prećutno dogovoriše. Zatim progovori: „Ne znaju ništa o Lazaru i mislimo da su iskrene. Međutim, kažu da su uverene da će Isus ubrzo oživeti. Isto kažu i druge žene koje se usuđuju da posećuju grob svakog jutra...“ Žagor čuđenja prođe dvoranom. „A šta znači to ’ubrzo’?“ upita jedan, izražavajući bojazan svih. „Ne znaju to precizno. Kažu: ’Pošto prođe sve potrebno vreme...’“ Žagor se sada pojača. Kaifa pusti da ove reči prodru do duha svih prisutnih, a zatim nastavi: „Ova tvrdoglava nada pretnja je koja visi nad svima nama. Nije važno što su samo žene te koje ga paze. Rimljani u svom neznanju smatraju to običnim ženskim praznoverjem. Njihovi vojnici su im, da bi umirili sopstvene duše, čak pomogli prvih dana posle Nazarećaninove smrti, da pomere kamen koji zatvara grobnicu zato što su žene htele da balzamuju telo. Sada je došlo vreme da se ova iluzija konačno privede kraju...“ „Ali kako“, upita jedan zabrinuti glas iza leđa Vrhovnog sveštenika. Kaifa ustade i obrati se Skupštini. „Moramo da uradimo četiri stvari: pre svega, nastavićemo da nadziremo najpoznatije sledbenike Nazarećanina i pobrinuti se da se i dalje uzorno ponašaju, tako što ćemo negirati svaku nadu u ostvarenje njegove poruke. Zatim, čim Rimljani sklone svog čuvara sa Isusovog groba, mi ćemo ga čuvati i obeshrabrićemo na svaki način posete koje sada imaju za cilj...“

Svi su se slagali sa vrhovnim autoritetom, slušajući ga i potvrđujući njegove reči. „Kao treće, od sada pa nadalje progonićemo sve one koji tvrde da ih je Isus izlečio od bilo kakve bolesti. Moraće javno da poreknu njegova tobožnja čuda ili da doprinesu da se ona protumače kao ono što zaista i jesu: magija, plod zavisti samog satane...“ Sumnja se pojavi na licima nekolicine fariseja, koji su slušali u tišini. Kaifa je dobro znao šta je razlog tom oklevanju: nekima od tih čuda i sami su prisustvovali. Ali, reče sam sebi, sada nije bilo vreme za oklevanje. „Najzad“, nastavi, „i uz pomoć Rimljana, ako je potrebno, pokušaćemo da uhvatimo Lazara i oduzmemo mu život pred celim gradom, štaviše, pred celim Izraelom, za laž koju širi ’uskrsnuli’.“ Još jedno razapinjanje na krst. Jedan čovek lagano je umirao pod suncem, iscrpljujući svoje poslednje snage u neizrecivoj patnji. Borio se za dah, gušeći se. Trudio se da ne izgubi svest, pa čak i pružao drhtave noge, probodene dugačkim klinom kojim su mu stopala bila pričvršćena za drvo. Lazar se raspita kod jednog vojnika, praveći se da je samo površno zainteresovan za sudbinu razapetog čoveka. „Je li dugo onde?“ „Od jutros!“ reče mladić umornim glasom. Isusov prijatelj imao je sada dugu bradu, a koža mu je preplanula od sunca. Bio je to još jedan suptilan trik, kojem ga je naučio egipatski učitelj i koji ga je učinio potpuno neprepoznatljivim. „Mogu li da ga pogledam izbliza?“ upita vojnika. Ovaj se izazivački nasmeja: „Samo ne pokušavaj da ga skineš sa krsta!“ Ne dodajući više ni reč, Lazar se primače. Čuo je rimskog vojnika iza sebe kako sumnjičavo pita: „Ko li je sad ovaj?“ „Ne znam“, odgovori vojnik, „prolazio je tuda... izgleda kao stranac...“

Isusov prijatelj nije se zaustavio. Izlagao se ozbiljnom riziku, znao je to, ali nije mogao da prekine svoju istragu. Stiže do podnožja krsta i učini mu se da je osuđenik izgubio svest. Nije znao ni njegovo ime i plašio se da je možda upravo to čovek koga već nedeljama traži. U tom trenutku, približiše se dve žene. Njihova lica bila su prošarana bolom, ali i puna sumnje. „Šta hoćeš?“ izazivački upita mlađa od njih dve. „Moj brat je već rekao sve što je znao. Hoćeš li još da ga mučiš? Tako ćeš ga samo ranije poslati u smrt!“ Žena pljunu na zemlju. Lazar odlučnim pokretom odbaci zle namere koje su mu bile pripisane. Pogleda stariju ženu, pomislivši da je možda majka ovog mučenika. Razneži se i pokuša da je razuveri: „Ja... ja...“ promuca, „ja sam ga poznavao...“ Sestra se uznemiri i primače mu se, kako bi mogli da razgovaraju šapatom. „Ti si jedan od njegovih prijatelja? I šta ćeš da uradiš? Hoćeš da ubiješ nekog vojnika?“ Lazar podiže pogled i pročita na hartiji, zakucanoj na vrhu krsta, razlog zbog kojeg je ovaj čovek osuđen: „Pobunjenik, ubica jednog rimskog vojnika...“ „Ne, ja ne želim nikoga da ubijem... samo hoću da znam da li je on... čovek kome je Isus iz Nazareta izlečio paralizovanu i neupotrebljivu ruku, u Kapernaumu, u staroj sinagogi...“ Mlada devojka razrogači oči i stade da vrti glavom. Ali majka, sa bleskom ushićenja u očima, jednostavno odgovori: „Da, to je on. Evo šta je uradio, baš sa tom rukom...“ Dok je to izgovarala, pokaza na hartiju okačenu iznad sinovljeve glave. U tom trenutku, začu se zadihani glas kažnjenika. „Ko je... ovaj čovek?“ Sve troje podigoše glave. Žene počeše da jecaju. Nije bilo vremena za gubljenje. Lazar prozbori: „Ja sam prijatelj Isusa, onog koji te je izlečio. Ja sam čovek... kome je vratio život posle smrti... posedujem dve reči koje je Isus izgovorio prilikom izlečenja, i dva zlatna trougla...“

Samo se jedno oko otvori na tom licu nateklom od udaraca. Jednim dugim pogledom, umirući odmeri Lazara od glave do pete, čoveka koji je tvrdio da se vratio sa onoga sveta. „Majko“, reče sa ono malo snage koja mu je preostala u telu, „daj ovom čoveku onaj... znak koji sam ti poverio...“ Žena se uznemiri. „Znak rabina iz Nazareta? A zašto bi trebalo da ga se lišim? Sada mi je to poslednja uspomena na tebe!“ Lazar pogleda ženu. Zapita se kako da je ubedi. Izvuče ispod odore dva preostala dragocena fragmenta i pokaza ih ženi. Ona se trže. „Daj mu i moj“, ponovi osuđeni, „on će... znati šta tačno treba da uradi...“ Zatim se okrenu prema Lazaru i poslednjim daškom glasa prošaputa: „Janardana.“ Isusov prijatelj ponovi ovu reč kako bi se uverio da je dobro razumeo. Zatim od rasplakane žene prihvati treći zlatni trougao. Vide da je stvarno isti kao i druga dva, i odmah ih sakri pod odore. Tada čovek koji je imao jednu paralizovanu ruku i koji je postao ubica, zaćuta. Njegov dah, koji je ranije bio ubrzan, sada se beše zaustavio. Žene su ga posmatrale pogleda zamućenog od suza. Jedan autoritativan glas, iza njihovih leđa, obrati se uskrsnulom: „Ko si ti?“ Bio je to rimski oficir. Lazar se uznemiri. Žene ga instinktivno zagrliše, snažno ga stegnuvši i briznuvši u plač. Oficir ponovi pitanje. „Ti si rođak?“ upita Lazara, koji ga je uzbuđeno gledao. Ovaj potvrdi, i dok su se ostali vojnici približavali da utvrde smrt, odvuče dve žene sa tog mesta smrti.

19. „Tako znači, dva moja učenika stranca došla su da me posete, i to zajedno. Čemu mogu da zahvalim ovu posetu? I čemu ta uznemirenost koju čitam sa vaših lica?“ Pandit je govorio srdačnim tonom. Izgledalo je kao da uopšte nije začuđen. Kao da mu je nešto u prošlim događajima nagovestilo da će se Huang Minšaa i Toinazo Grocio vratiti u selo da ga potraže. „Naša poseta, učitelju“, odgovori Venecijanac, „ima jednostavan cilj. Verujemo da samo ti u čitavoj Indiji možeš da odgovoriš na naša pitanja.“ Pandit ne odgovori, a dvojica prijatelja posmatrala su svetlost i senke koje je vatra, ispred koje su sedeli, ocrtavala na njegovom licu. Stigli su u selo tog jutra, zatekavši ga kao što su ga i ostavili pre mnogo vremena. Ovo selo bilo je potpuno isto kao i hiljade drugih sela, izgubljenih u pirinčanim poljima Indije: u njemu nije bilo više od pedesetak skromnih koliba, oko kojih su se svuda unaokolo, dokle pogled seže, prostirala polja. Da bi stigli do njega, napustili su glavni drum koji dolazi sa severa, ostavljajući za sobom šumovite padine brda koja su nagoveštavala nastavak najvećih planina na svetu, i prošli uskom prečicom među poljima, skoro nepristupačnoj za konje. Često su se zaustavljali: da propuste par podjarmljenih bivola, jednu dvokolicu, jednu ženu koja je nosila pregršt košarica, zatim grupu radnika koji su vukli alat. Udaljivši se sa staze, vodili su računa da ne povedu konje u stajaću vodu, punu pijavica. Znali su gde idu i nije bilo potrebe da traže uputstva: možda su baš zbog toga privlačili mnogo sumnjičavih pogleda. Ali niko se nije usuđivao da od njih traži bilo kakvo objašnjenje ili da im sprečava kretanje. A u jednoj tako prostranoj zemlji kao što je bila ova, bilo je teško sresti vojnike hiljada moćnika i vladara. Međutim, kada su se približili Panditovom selu, stvari su se bile promenile. Seljaci, navikli na posetioce, indijske i neindijske, koji

odlaze kod učitelja, posmatrali su ovu dvojicu bez preteranog čuđenja. Radoznalost nije izazivalo njihovo strano poreklo, već to što su činili jedan neobičan spoj: šta su mogli da traže od jednog mudraca jedan Zapadnjak i jedan Istočnjak? Ipak, ni poseta ovog neobičnog dvojca nije promenila utabane običaje stanovnika sela. Venecijanac i Kinez mogli su da se obrate Panditu tek pošto bi ovaj, kao što je imao običaj, ispričao jedan mali fragment tradicionalne priče o ljudima i ženama sa sela. „Dobro znate da ne odgovaram na bilo kakva pitanja.“ Dade Kinezu znak glavom i pogleda Italijana pravo u oči: „Šta vas navodi na pomisao da moram da menjam ovaj sveti običaj?“ Grocio ne odgovori, zato što nijedno objašnjenje nije predstavljalo adekvatan odgovor na takvo pitanje. Ali otvori bisage i iz njih izvuče svoje blago. Pred Panditovim očima pojavi se tajni dnevnik Marka Pola i tajanstveni crtež lotosovog cveta sa osam latica. I prvi put od kada su ga upoznali, dva posetioca videše da se lice ovog čoveka ozarilo izrazom iskrene radoznalosti. „Kako ste ga dobili?“ Tomazo se nasmeši u sebi. I ispriča mu kroz kakve su sve opasnosti morali da prođu kako bi se vratili u Indiju. „Često sam viđao cvet lotosa među simbolima vaše religije“, zaključi Venecijanac. „Tokom boravka u Varanasiju, shvatio sam koliko je za Indijce značajan ovaj znak čistote i lepote. Mnogi plemići su ga usvajali kao sopstveni grb. Ali ne sećam se da sam ikada video lotosov cvet sa osam latica. Možeš li nam ti, Pandite, reći kakvo je njegovo značenje?“ Stari mudrac je oklevao, a njegov nemir bio je očigledan. Možda je, usudi se da se ponada Grocio, u ovome pronašao dobar motiv da odstupi od pravila kojih se tako strogo držao. Možda će, ako odgovori na pitanje stranih putnika, svi imati koristi od toga. Osim toga, nadao se Tomazo, možda se jedan odgovor može pokazati korisnim za celokupnu ljudsku zajednicu. Najzad, turoban izraz na Panditovom licu je smekšao. Nekakav

tajni osećaj ubedio ga je da im pokloni poverenje. „Cvet lotosa sa osam latica vezan je za jednu od najvećih tajni naše religije, koju su mnogi mudraci proučavali, bez uspeha. Potpuno je razumljivo što ti to nisi nikada ranije zapazio: vreme da se ova zagonetka razreši tek treba da dođe, a u međuvremenu, naša kultura zahteva da se ovaj simbol ne prikazuje. Kada dođe vreme, tajna će biti otkrivena i lotos sa osam latica će postati znak dostupan svima.“ Huang i Tomazo nagnuše se prema starcu. Bili su nestrpljivi da otkriju na koju se tajnu odnosi ovaj simbol. „Čitam na vašim licima veliku želju“, primeti Pandit, „ali ne mogu odmah da zadovoljim vašu radoznalost.“ „Zašto ne možeš?“ „Zato što su prvo potrebna druga objašnjenja.“ Starac još jednom pogleda list lotosa, koji je tako jednostavno nacrtao Marko Polo. Zatim upita: „Znate li šta je to čakra?“ „Čakra predstavlja sedam energetskih centara od kojih se sastoji naša svest i koji su smešteni u našem telu. Regulišu odliv energije u čoveku: dozvoljavaju joj da slobodno teče ili joj sprečavaju da prolazi kroz udove. Možda te neće začuditi da znaš“, reče obraćajući se Grociju, „da na tvom jeziku čakra znači ’točak’ ili ’vrtlog’.“ Pandit se spremao da nastavi, ali ga Italijan prekide. „Kako možeš da kažeš, učitelju, da su čakre smeštene u mom telu, kada čine i sastavni deo moje svesti? Kako mogu biti u isto vreme nešto fizičko i nefizičko?“ Čovek od vere nastavi sasvim jasno da objašnjava. „Čakre nisu fizička stvar. To su pojave svesti, kao što je na primer aura, prsten svetlosti koji okružuje svakog čoveka, a samo mali broj ljudi to opaža. One su gušće od aure, ali ne toliko guste kao fizičko telo. Deluju sa telom preko dva najveća kola: žlezda i nerava. Svaka čakra udružena je sa jednom od sedam najvećih žlezda i sa jednom grupom nerava. Zatim je povezana sa specifičnim delovima tela i određenim fiziološkim funkcijama, upravo sa onima koje kontrolišu nervi ili žlezde udružene sa tim

čakrama... moja objašnjenja su ti dosadna, Huang?“ Trgovac iz Makaoa pokazivao je nestrpljenje i Indijac je to primetio. Ali nije mu ostavio vremena odgovori: „Put saznanja je trnovit“, podseti dvojicu putnika, „i na kraju krajeva, vi ste došli kod mene.“ „Oprosti mi, učitelju“, izvini se Huang, „i molim te da nastaviš.“ Pandit se osmehnu i nastavi: „Čakra oslikava naše odluke i naš način da odgovorimo određenim životnim situacijama. Kada odlučim šta da mislim, šta da osećam i preko kojeg čula ću da doživljavam svet koji me okružuje, otvaram i zatvaram čakru.“ „Ponovi još jednom...“ umeša se Tomazo. „Sve ono što osećaš, šta opažaš, sva moguća stanja svesti, svaka stvar koju doživljavaš može biti podeljena u sedam kategorija.“ Pandit se sada obraćao direktno njemu: „Svaka od tih kategorija povezana je sa jednom specifičnom čakrom i ta čakra stavlja se u pokret dok ti doživljavaš, osećaš, opažaš. Eto zašto kažem da čakre predstavljaju u isto vreme deo fizičkog tela i izvesni nivo svesti.“ „Mogu li da osetim njihovo funkcionisanje?“ „Naravno. Možeš da osetiš dobro ili loše funkcionisanje čakri. Kada tvoja svest oseća napetost, ta napetost prenosi se u određeni deo tela u nerve koji su sa njim povezani. Ovaj deo sigurno kontroliše jedna od čakri. A kada napetost traje neko vreme ili je mnogo jakog intenziteta, stvara se ono što vi Zapadnjaci zovete ’simptom’.“ Grocio začuđeno pogleda Pandita. „Kako je moguće, učitelju, da tako dobro poznaješ moju kulturu?“ „Treba slušati, uvek slušati, eto u čemu je tajna“, odgovori čovek suvo. „Primao sam ovde mnoge posetioce i nikada nisam zahtevao da me nečemu nauče, ali sam slušao sve ono što su mi pričali...“ Venecijanac nije progovarao. Zatim upita: „Zašto ti to ne zoveš simptom?“ „Zato što ja ne posmatram stvarnost kao vi, Evropljani. Vi nastojite da merite i računate svet... ipak, posmatrajući detalj,

zaboravljate celokupnost. Tražite odgovor za svaki problem, ali zanemarujete probleme koje ne razumete. Ne slažem se sa ovim metodom. Mene interesuje ono što stoji iza simptoma i što ne uspevamo da opazimo. A na tom se mestu krije istina...“ „Ne razumem te...“ „Vrlo je jednostavno, Tomazo. U tvom svetu, slepac kaže: ’Ne mogu da vidim’ U mom svetu, slepac zna i kaže: ’Sprečen sam da vidim’ U tvom svetu, hromi čovek žali se na svoju bolest, u mom onaj ko ne uspeva da hoda mora samo da napusti situaciju koja ga čini nesrećnim.“ Grocio razmisli neki trenutak, pre nego što pokuša da donese zaključak. Zatim reče: „Dakle, simptom mi saopštava, kroz moje telo, koji problem zahvata moju svest.“ „Tačno tako. Eto zašto mudra osoba prihvata poruku koju joj prenosi simptom i menja sopstveni način postojanja i delovanja. Za kratko vreme, kada se napravi nov izbor, simptom će napustiti njegovo telo. Ali sve se to događa samo u onoj meri u kojoj sama osoba učini promenu mogućom. To jest u meri u kojoj je stvarno sposobna da se oslobodi ograničenja...“ „Zašto mi nisi nikada pričao o čakri, dok sam bio sa tobom?“ „Zato što me to nikada nisi pitao.“ „I veruješ da sada mogu da razumem suštinu?“ Panditovo lice poprimi zamišljen izraz, Zatim potvrdi, oštro: „Pogrešio si pitanje. Trebalo je sam da se zapitaš: ’Zašto hoću da naučim da razumem suštinu?’“ Još jednom, Tomazo odbi da direktno odgovori na provokaciju mudraca. Nikakvo objašnjenje ne bi ga zadovoljilo. Uostalom, i sam je imao poteškoće da razume kakav ga je to motiv naveo na ovaj put. Zato pomenu onaj tajanstveni cvet lotosa: „’Zašto’ koje mi tražimo sakriveno je u onoj osetljivoj kreaciji prirode. Nisi nam još objasnio kakva je to veza između lotosa i čakre.“ Indijac objasni, sasvim jednostavno: „Kao što si i sam doživeo, Grocio, u našem svetu i našem životu sve je povezano. Na isti način funkcionišu i čakre. Svaka od njih je povezana, tajanstvenom

vezom, sa određenim čulom, jednom bojom, jednim elementom... i jednim lotosovim cvetom. Prva čakra, na primer, povezana je sa crvenom bojom, sa čulom mirisa, sa zemljom i lotosom od četiri latice. Međutim...“ „Međutim?“ „Cvet lotosa sa osam latica“, Panditov glas bio je tih i dubok, i posetioci osetiše u njemu duboko poštovanje koje je ovaj mudar čovek osećao prema tajnama prirode, „nije povezan ni sa jednom od glavnih čakri. Mnoge tradicije ga ipak svrstavaju u osmu čakru, čakru koja sažima sve ostale i koja nije još otkrivena. Čakra koja sve čini mogućim...“ „Na šta ciljaš, učitelju?“ Sada je Huang postavio pitanje. „Između svesti, tela i čakri postoji tajanstvena i podzemna veza. Ko ovo spozna, naučiće da je telo jedna velika mapa svesti i da su čakre sredstva za bolje razumevanje sopstvene ličnosti, kao i drugih ljudi. Prema našoj tradicij“, Pandit snizi glas skoro do šapata, „onaj ko otkrije najskriveniju tajnu te veze, može sve. Njemu ništa nije zabranjeno...“ „Džingis-kan je stigao sasvim blizu. Znamo da je mogao da ozdravljuje svoje ljude...“ Pandit potvrdi, a novi nemir pojavi se na njegovom licu: „Da... ali kao što ste i sami otkrili, on je krenuo u potragu za jednom, još većom tajnom. Koja je to tajna bila, ne znam. Ali je sigurno bila u vezi sa osmom čakrom, sa cvetom sa osam latica. To potvrđuje ovaj grubi crtež. Sada vas pitam: zašto je krvožedni mongolski osvajač Azije goreo od želje da poseduje tu tajnu? I pitam tebe, Tomazo, drugi put: zašto bi baš ti trebalo da pribaviš tajne najveće mudrosti?“ Italijan ne odgovori. Pognu glavu i zagleda se u plamen vatre. Ispod cepanica, koje su se najvećim delom pretvorile u pepeo, žar se još pušio. Znao je da, šta god učinio, neće moći da ubedi učitelja u dobrotu svojih namera. Sačeka da Pandit donese odluku. Strpljivo, nadajući se da će ispravna intuicija pokrenuti srce ovog Indijca. Sve

dok njegovo čekanje ne bude nagrađeno. „Povešću te ka otkriću prvih sedam čakri“, najzad progovori ovaj čovek, uzdahnuvši, „to mogu da učinim i nema ničega lošeg u tome. To je znanje koje su mnogi u prošlosti zaslužili da dobiju. I ti si takođe pokazao neophodnu inteligenciju i mudrost. Ali posle toga...“ Ovde njegov glas dobi jednu svečanu notu, „posle toga će sve biti u tvojim rukama. Ja ne poznajem tajnu osme čakre. Ne znam gde se nalazi i ne znam za koju je moć vezana. Doći će red na tebe da to otkriješ, izlažući se raznim opasnostima i rizicima, ako zaista budeš hteo da se otisneš u avanturu ka jednom tako neprohodnom terenu.“ „Spreman sam“, odgovori Grocio. I dodade: „Siguran sam, učitelju, da će me tvoja pomoć zaštititi od svake opasnosti.“ Prođoše tri dana od onog prvog susreta sa Panditom, a da stari Indijac ne dodade više ništa na tu temu. Niti im ponudi bilo kakve instrukcije. Dva stranca uzalud su čekala da im ukaže na put koji treba da slede kako bi uspešno završili svoju potragu. Ali nisu imali od njega nikakve pomoći. Sve dok ujutro četvrtog dana Huang Minšaa ne oseti da njegovo strpljenje popušta. „Tomazo, poduhvat koji si se obavezao da izvršiš predstavlja samo polovinu našeg istraživanja. Ja moram preći drugi put...“ „Na šta misliš, prijatelju trgovče?“ „Mi treba da obavimo jednu jasno određenu misiju za Sina neba. A nećemo moći da je izvršimo ako ne otkrijemo tajnu Lazareve sekte.“ „Ona može biti povezana samo sa cvetom lotosa sa osam latica. Obojica smo u to sigurni. Šta nam je drugo potrebno?“ „Moramo otkriti da li takvo udruženje i dalje postoji, gde se nalaze njegovi članovi i kako deluju. Jesi li čuo Pandita: nikada nije čuo da se o tome govori. Ubeđen sam da će te lotos odvesti jednom teorijskom i još delimično nerazumljivom saznanju. U najkraćem: mi moramo pronaći ljude od krvi i mesa. Upravo oni se kriju u samom

srcu tajne za kojom tragamo.“ Tomazo je oklevao. Nije više imao potpuno poverenje u Huanga i borio se između želje da ga zadrži blizu sebe, kako bi mogao da kontroliše njegovo kretanje, ili da ga pusti da ode kako bi pribavio informacije od suštinske važnosti za njihov poduhvat. Na kraju je odlučio. Ako stavi Kineza na probu, to će biti najbolji način da se procene njegove stvarne namere. „Ne želim da se odvajam od tebe“, reče „ali u pravu si. Odakle ćeš krenuti u tvoje istraživanje?“ Huang se zbunjeno osvrtao oko sebe. I sam je sebi postavljao isto pitanje, a da nije nalazio adekvatan odgovor. Nije imao u rukama ni kakav koristan trag. Upravo mu Grocio priskoči u pomoć. „Apolonije iz Tijane...“ Trgovac ga začuđeno pogleda. „Ko je taj?“ „Već nedeljama, od kada smo otkrili da je Džingis-kan imao moć da leči svoje vojnike, u glavi mi se stalno ponavlja to ime: Apolonije iz Tijane. I nije slučajno...“ „Na šta ciljaš?“ Venecijanac nije skrivao svoje uzbuđenje. „Poveži dve činjenice. Prva je ova: u dnevniku Marka Pola našli smo samo nagoveštaj Lazarevog udruženja. Ali mi znamo da je on otkrio tajnu o tome: samo takvo saznanje moglo ga je uzdići do te mere da se njegovo ime spominje sa toliko poštovanja. Logično je, dakle, pretpostaviti da je u toku svoje misije koju je obavljao za Kublaj-kana posetio mesta i sreo osobe koje su mu pomogle da dođe do tolikog znanja. Druga činjenica: mnoga mesta pomenuta u dnevniku uopšte se ne pojavljuju u Milionu. Veruješ li da je u pitanju zaboravnost? Ja sam uveren da nije. Evropski putnik nije hteo da na bilo koji način rizikuje da jedna toliko značajna tajna padne u pogrešne ruke.“ „Ali kakve veze sa svim tim ima čovek kojeg si malopre pomenuo?“

„Apolonije iz Tijane je, dragi moj Huang, prema predanju bio jedan od glavnih čudotvoraca antičkog doba. On je živeo u isto vreme kada i Isus i Lazar i izlečio mnoge ljude, tako da je glas o njemu proneo među svim narodima Bliskog i Dalekog istoka. I znaš li šta je neverovatno? Da je u toku svog života prošao kroz sve zemlje koje je Marko Polo naveo u svom dnevniku, i to upravo one zemlje koje je Venecijanac kasnije isključio iz svoje knjige...“ „Gde vodi ova tvoja priča?“ „Ne znam da li će nas Apolonije odvesti do Lazareve sekte. Ali ako postoji jedan mudrac iz prošlosti koji nas može uvesti u sve to, onda je to upravo on. Malo je ostalo od sećanja na njega, ali ono što znamo o njemu, uvek ga je činilo prisutnim u umu mog učitelja Ðordana Bruna. Možda je upravo na njega i njegove radove mislio“, dodade Tomazo zamišljeno, „kada nas je pozivao na ponovno čitanje jevanđelja.“ „Dobro“, zaključi Huang, ponovo ispunjen nadom. „Vodiću se stranicama dnevnika Marka Pola i ući ću u trag tog antičkog iscelitelja. Siguran sam da će se naši putevi ponovo ukrstiti. Toga dana ćemo zajedno otvoriti vrata tajne...“ „Šta moram da učinim, učitelju, da bih se približio znanju prvih sedam čakri?“ Bilo je to veče tridesetog dana otkako su stigli kod Pandita. I po ko zna koji put, Grocio je starom Indijcu postavljao isto pitanje. Odgovor je uvek bio isti. „Ništa, Tomazo.“ „Hoćeš li da kažeš da ću dobiti to blago, a da ni prstom ne mrdnem?“ „Ne. Želim da kažem da se neće ništa dogoditi ako pokušaš da ostvariš svoj cilj sa velikim nestrpljenjem. Pusti neka vreme radi za tebe...“ „Ne razumem...“ „Ne moraš da razumeš. Posveti se radu, kao što ja činim već

decenijama, i svaka će se stvar razjasniti u pogodnom trenutku.“ Tomazo odloži alat i sede ispred kolibe, razočaran. Ipak, nije trošio energiju u razmišljanjima koja ga ne bi nikuda odvela. Obećao je da će se prepustiti rukama mudraca i morao je da se strpi. Položi na kolena dnevnik Marka Pola. Malo redaka je ostalo da privede kraju svoj rad na prevođenju. Zatim će se rastati od Kineza koji ga je dve godine pratio širom zemalja Azije. „Plemeniti preci, molim vas. Budite naklonjeni mojoj misiji. Dopustite da vratim u posed ono što mi po pravu pripada. Srušite sve prepreke na mom putu. Dozvolite mi da za kratko vreme stignem do istine.“ Huang se zadrža u razmišljanju još koji trenutak. Zatim brižljivo spakova statue vuka i sokola i zatvori svoju torbu. Sada je znao šta treba da radi. Italijan, plemeniti čovek, prešao je ceo put mudrosti: u to nije bilo sumnje. On će se poslužiti Tomazovim poštenjem da stigne do cilja, a zatim će eliminisati jednog tako opasnog suparnika. U međuvremenu, nije mogao samo da sedi skrštenih ruku i posmatra. Moraće da pojuri sudbinu. Bio je red na njega da otkrije dali Lazarevo udruženje zaista postoji ili je samo proizvod mašte Marka Pola. I ako je takvo udruženje nekada stvarno postojalo, morao je da otkrije kako je u prošlosti ta velika tajna pala u ruke njegovih predaka. I kako se potom izgubila...“ Mogao je ponovo slobodno da dela i sada će tu slobodu moći da iskoristi na najbolji mogući način. U jednom veoma dalekom mestu, postojao je neko ko je očekivao vesti od njega, i on sam bio je nestrpljiv da primi savet. Izađe iz kolibe pre nego što se pojavila prva svetlost zore. Nije budio Tomaza i Pandita. Uzjaha konja i uputi se prema severu.

20. Huangovo srce divlje je zakucalo. Čovek koji ga je posmatrao sa drvene pločice izložene na ulazu medicinske škole sigurno nije bio Egipćanin. Bio je visok i mršav, ćelav, odeven u grčku odoru, sa dugom tunikom i širokom pelerinom koja mu je prekrivala ramena, a na nogama je imao kožne sandale. Ten mu je bio svetao. Nije bilo ni traga istočnjačkoj nošnji, tipičnoj za muslimanski Egipat, niti maslinastom bojom kože karakterističnom za ljude koji su živeli u ovom mestu. Pored toga, njegove crte lica bile su reprodukovane na sasvim prirodan i realističan način, što je bilo suprotno tendenciji da se stilizuju crte lica, kako je diktirala umetnost ovog podneblja. Pločica je delovala vrlo staro i mogla je imati stotine godina. Ko zna kada je postavljena tu da uputi prolaznike. „Mogu li ti pomoći, stranče?“ Huang pogleda mladog Egipćanina koji mu je postavio pitanje. Zastao je na ulazu i uporno posmatrao Huanga otkada se ovaj zaustavio pred slikom. „Da, hoću da razgovaram sa tvojim učiteljem...“ „Ovde smo svi učitelji“, objasni nadmeno student, „i u isto vreme učenici...“ Zatim se okrenu, dajući znak Kinezu da ga sledi. Huang je stigao u Aleksandriju pre nekoliko dana i tog jutra je već počeo da očajava, misleći da su njegova istraživanja u zastoju. Ipak, bio je siguran da se nalazi na pravom putu, jer je to potvrđivao dnevnik Marka Pola. U gradu koji je osnovao Aleksandar Veliki spavali smo u jednom karavan saraju širokom kao nijedan koji smo do tada videli. A kada se moj otac Matija razbole od jednog teškog oboljenja zuba, obratili smo se najboljim lekarima Egipta. Ljudi iz mesta ispričali su nam

da u Aleksandriji postoje mnoge medicinske škole, različite po poreklu, mudrosti i tradiciji. I uputiše nas, kao u najbolju od svih, u školu koju su zvali grčka škola... Danima je beskrajno kružio po lekarskom kvartu, dok ga noge nisu zabolele, a da nije pronašao ništa. I skoro da je došao do zaključka da je ta tradicija koja je bila tako živa pre četiri veka, sada potpuno izgubljena. Niko nije čuo za školu koju su osnovali i koju vode Grci. Sve dok nije video ovu pločicu. Sada je sedeo u jednoj unutrašnjoj dvorani škole, u društvu velikog učitelja. „Aleksandrija je kosmopolitski grad, naviknuta je da milenijumima pruža utočište ljudima svih rasa i zanata. Pretpostavljam, međutim, da se ne događa svaki dan da sretnete nekog Kineza. Štaviše, jednog Kineza zainteresovanog za medicinu...“ Čovek je pažljivo posmatrao Huanga. „Šta vas je navelo da me potražite?“ Izaslanik Pekinga odluči da igra otvorenih karata. „Ono što me stvarno interesuje jeste onaj natpis...“ Egipćanin izvi obrvu. „Jesam li vas dobro razumeo?“ „Da, dobro ste me razumeli. Ko je čovek čiji je lik prikazan iznad ulaza u vašu školu?“ Lekar odmeri svog gosta, nesiguran u to može li da ima poverenja u njega. Zatim reče, sa skeptičnim prizvukom: „Grci, Rimljani, Arapi, Mameluci, Otomani... mnogi osvajači uzimali su ovaj grad pod svoje okrilje. I svi su, znajući kakva je kolevka kulture Aleksandrije bila, hteli da u njoj ostave svoj pečat. To su učinili na način tipičan za osvajače, namećući svoju tradiciju prethodnoj tradiciji i zavaravajući se da će tragovi koje oni ostave, ostati tu zauvek. Nisu znali da će i drugi poći njihovim putem...“ Zatim umorno zaključi: „Ko te je poslao da me izazivaš?“

Huang ga začuđeno pogleda. „Nisam špijun, učitelju. Ne moraš se plašiti...“ i smešeći se, dodade: „Ali ti si sasvim izvesno jedan ugledan čovek, poštovan musliman. Nije li opasno za tebe da se izražavaš na ovaj način?“ Lekar se opusti. „Oprosti mi, stranče, ako sam se prevario u vezi sa tobom.“ Zatim jednim pokretom ruke odagna svaku sumnju i nastavi: „Sigurno bi bilo mnogo mudrije koristiti druge reči, ali reći ću ti u poverenju... Uostalom, oslanjam se na naklonost i privrženost mojih studenata: neka mi oproste za neku, možda nesmotrenu izjavu. Od mene mogu mnogo da nauče i ne verujem da bi me potkazali...“ „Ko je onda čovek čiji je lik prikazan na drvenoj pločici koja natkriljuje ulaz?“ „Naš osnivač, Grk koji je stvorio školu i postavio temelje primenjivanja medicinske nauke...“ „Kako se zvao?“ Učitelj tužno slegnu ramenima. „To ne znam. Tragovi tako stare prošlosti s vremenom su se izgubili. Znamo samo da je došao iz sela Tijana u Kapadokiji. Ali ne znamo ništa drugo o njegovom životu...“ „Ali zašto i dalje držite njegovu sliku na ulazu?“ „Zato što ga ljudi poistovećuju sa našom školom, iako ne znaju ni ko je on ni šta predstavlja za nas. On je naš simbol i ne možemo ga se nikada odreći.“ Huang, koji je za trenutak poverovao da je najzad otkrio nešto opipljivo, oseti kako mu se razočaranje uvlači u dušu. „Valjda je ostao neki trag njegovih predavanja u vašoj svakodnevnoj praksi...“ „Naravno! Ovo...“ Čovek ustade i otvori jedan ormarić malim ključem, i izvuče nekakvu pljosnatu kutijicu pravougaonog oblika. Otvori je pokazujući njen sadržaj Kinezu: jedno sečivo, izuzetno oštro i sa savijenom drškom. „To je hirurški nož, najpogodniji za rukovanje i najefikasniji koji sam ikad video. Probija kožu ne oštećujući donje mišiće. Predanje

kaže da ga je koristio upravo osnivač i stoga se vekovima prenosi sa učitelja na učitelja...“ Egipćanin spusti glas. „U stvari, priča se i to da je taj čovek imao čudotvorne moći. Priča se da je vodio uzoran život, takav da je živeo u simbiozi sa prirodom i možda je upravo zbog toga bio sposoban da pravi čuda, proriče i vrši ozdravljenja. Prema legendi je jednog dana, baš ovde u Aleksandriji, vratio u život jednu mladu Rimljanku, položivši ruke na nju i izgovorivši nekoliko nerazumljivih rečenica...“ Čovek podiže ruku da umiri Huangovo uzbuđenje. „Ja ne verujem u te bajke, stranče. A naša nauka je strahovito superiorna u odnosu na nauku od pre hiljadu i pet stotina godina. Možda je baš zbog toga svaka pojedinost njegovog rada izgubljena...“ I ništa više od tog priznanja nije dobio prijatelj Tomaza Grocija dok je bio u egipatskoj Aleksandriji. U letnjoj žezi, čak su i one zelene i plodne doline izgledale kao da ih je spržila svetlost sunca. Bio je potpuno iznenađen pejzažom: izvanredni oblici stena naveli su Huanga na pomisao da se ne nalazi na Zemlji, već na Mesecu. Kamenje nalik glini, koje su oblikovali voda i vetar, stvaralo je neobična uzvišenja velikih dimenzija, razasuta tu i tamo između brežuljaka, nalik ogromnim pečurkama. Pošto je ovo kamenje bilo meko i trošno, meštani su ga koristili kako bi od njega napravili prebivalište. Ovi muškarci i žene nisu živeli u kućama ili kolibama kao svi narodi sveta, već u pećinama. Huang nikada nije video ništa slično. Kada ga pastir pozva da ga sledi, pope se sa njim do praga kamenog kućerka, prešavši brzo iz spoljašnje vrućine u prijatnu svežinu unutrašnjosti i uđe u svet koji je izgledao kao iz bajke. Podsećao je na kuće za lutke. Čovek jednim gestom udalji decu koja se igrala u glavnoj sobi,

zadirkujući se na ćilimu. Zatim pretrese jedan mali orman i kada nađe ono što je tražio, okrenu se prema gostu. „Pogledaj...“ Pastir otvori šaku pred Huangovim očima. U njegovoj ruci iznenada zasvetluca jedan srebrni novčić. „Moja porodica ga odavno čuva.“ „Koliko vremena? Decenijama? Vekovima?“ Stanovnik Tijane iz Kapadokije slegnu ramenima. „To ne znam. Ali znam da je u pitanju jedan tako dug period da smo svi zaboravili koliko vremena je...“ Huang nije gubio vreme. Uzevši novčić u ruke, shvati da je zaista našao jedan značajan trag. Ščepa venecijanski dukat, skovan 1245. godine: o tome je govorilo naličje dragocenog novčića. Bio je to nedvosmislen znak prolaska Marka Pola kroz ovo selo. I neosporan dokaz da je putnik u svojim kratkim i često nejasnim naznakama, sadržanim u dnevniku, uistinu upućivao na Apolonija. U svoje vreme, i on je sledio tragove ovog čudotvorca. Tomazo je bio u pravu. Huang pogleda pastira koji ga je radoznalo i ispitivački posmatrao. „Daj mi ga“, grubo zatraži, „potreban mi je za moja istraživanja...“ Čovek osta ponosan pred strancem. „Ne bih ti ga ustupio ni za sva blaga ovog sveta. Duhovi mojih predaka bi se pobunili.“ Kinez se brzo pokrenu. Udari pastira i izvadi nož iz korica. „Ja ću zadržati ovaj novčić. Uveravam te da se radi o vrlo značajnom poslu...“ „Moraćeš prvo da me ubiješ...“ „Neće biti potrebno“, potvrdi Huang i pruživši ruku, privuče k sebi najmlađeg od pastirovih sinova. Dete koje imalo oko dve godine, osećajući da će biti odvojeno od svoje porodice, poče odmah da plače. Kinez prinese nož njegovom grlu. Pastirova žena zajauka. „Nećeš to uraditi...“ prosikta čovek, prebledevši. „Naprotiv, upravo to ću učiniti“, nasmeja se podrugljivo Huang,

„ako me na to primoraš.“ Privuče ono siroto dete svojim grudima, praveći tako sebi štit i dodade: „Sada ću izaći odavde i popeću se na konja. Ti se nećeš pomeriti sve dok sunce ne počne da zalazi. Ostaviću tvog sina na ulazu u dolinu, zdravog i bezbednog. Ali, ako primetim da me pratiš...“ „Šta ćeš uraditi?“ zajeca pastirova žena. „Prerezaću mu grkljan.“ „Mama, pomozi mi!“ Žena izgubi svest, dok je njen muž drhtao u grčevitom naporu da se obuzda da ne skoči na Azijata. „Budite mirni...“ Huang se lagano povuče do izlaza iz kolibe. Sačeka da mu se oči priviknu na zaslepljujuću svetlost sunca, dok je dete vrištalo i ritalo se u očajanju. Kada se pope na konja, ono dvoje seljaka još je bilo unutra. Mališan zaneme od straha. Kinez mamuzom podbode konja, siguran da ga neće slediti. „Činio je dobro mnogima. Zbog toga ga mi hrišćani slavimo kao sveca, iako ni u Rimu, ni u Konstantinopolju nisu hteli da ga beatifikuju...“ Mala kuća bila je napola sakrivena u uglu unutrašnjeg vrta i samo onaj ko je znao za njeno postojanje mogao je da je pronađe bez poteškoća. Huang je razumeo razloge za toliki oprez. „Muslimanske vlasti grada ne zabranjuju ovaj kult?“ „Samo ako se vrše kakvi javni obredi. Kada se poštuje u privatnosti doma, tolerišu ga, bez problema. Ja sam dugo trgovao između Italije i Grčke i uveravam vas da je ona loša slika o islamu na Zapadu ipak preterana...“ Čovek zatim pokaza na crkvicu i dodade: „Ipak je bolje da se ne izlaže suviše pogledima. Zbog toga su se, u vreme kada je Atina prešla u islam, vlasnici kuće pomerili ovde. Isprva se, kako potvrđuju dokumenti, nalazila pored ulaza, na putu. Ali meni je bilo draže da je zadržim u vrtu...“ Hrišćanin, jedan debeljuškasti i bradati Grk, koji je mogao imati pedesetak godina,

obrati se slici i zaboravljajući na prisustvo gosta, uputi joj nekoliko površnih reči molitve. Huang je tako imao priliku da posmatra predmet njegovog poštovanja. Bila je to slika sa koje ga je, na način izuzetno sličan onome koji je video u egipatskoj Aleksandriji, nasmejani Apolonije posmatrao sa skrovitog mesta. I na toj slici nosio je odoru grčke izrade, koja se sastojala od dugačke bele tunike, koju je već bio video na suprotnoj obali Mediterana. Jedna uljana svetiljka stalno je gorela u podnožju crkvice, pored nekoliko kamenih gromada pravilnog oblika koje su tu bile vešto poređane. „To su zavetni darovi“, objasni čovek, „i izraz su zahvalnosti onih kojima su molitve uslišene, onih kojima se ovaj svetac smilovao.“ „Hoćeš da kažeš da otvaraš vrata svog doma ostalim vernicima?“ „Naravno“, odgovori ovaj sa mirnim ponosom, „moja vera to zahteva od mene... U stvari je, kao što znaš, u ovom gradu postojalo jedno još verodostojnije svedočanstvo Apolonijevog kulta, ali su ga muslimani uništili...“ Huang se složi. Upravo je to svedočenje došao da traži. U Atini, središtu grčkog sveta i domovini filozofije koju proučavaju učeni ljudi najvećih italijanskih gradova, posetili smo jedan mali hram. Beše nam rečeno da je podignut u vreme Rima i upravo voljom imperatora Karakale. Visok kao dva muškarca ali uzak, nalazio se u jednom proširenju trgovačke četvrti, a ukrašavao ga je samo jedan natpis. Bio je ispisan na latinskom, jeziku koji trgovci kao što smo mi ne poznaju. Ali ni meštani nisu mogli da ga razumeju. Preveo ga je jedan sveštenik, otpadnik pristao uz Vizantiju. Natpis je glasio: „Ovde dobijamo milosti grčkog iscelitelja, koji podučava matematiku i medicinu i koji nije nikada ništa zahtevao od bilo kog muškarca i žene. Neka bogovi sačuvaju uspomenu na njega. U malom hramu, kao što je i moglo da se očekuje, Huang nije

pronašao ništa. Ali dok se raspitivao o tome, susreo se sa hrišćanskim trgovcem, koji ga je odveo svojoj kući kako bi mu pokazao sakrivenu crkvicu. „Ako se drvo prepoznaje po plodovima, kako što je rekao Isus“, dodao je, „plodovi Apolonija iz Tijane bili su puni ljubavi, altruizma, tolerancije i božanske mudrosti. Gde god da je išao, širio je svoje znanje bez nadoknade, za dobrobit čoveka. I zato je bio progonjen...“ „Kako to misliš?“ „Mnoge su pojedinosti iz njegovog života izgubljene, ali znamo da je, kada je došao iz Atine, malo posle svoje šezdeset pete godine, počeo da podučava u podnožju Akropolja. Rimski imperatori Neron i Domicijan primorali su ga da ode u izgnanstvo zato što nisu blagonaklono gledali na ono što je propovedao. Ali njihovi pokušaji da mu cenzurišu ponašanje bili su beskorisni: njegovo ponašanje je bilo čisto i besprekorno i oni su morali da ga pozovu da se vrati u domovinu. Te iste vlasti priznale su da ni za šta nije mogao da bude kriv. Istina je da je mnogo kasnije veliki Karakala hteo da mu ukaže počast i pokloni mu hram koji ti tražiš...“ Huang je dugo razmišljao o tim rečima. Zatim primeti, zbunjen: „To što mi pričaš je zaista vrlo čudno. Ti si hrišćanin i poštuješ Apolonija kao sveca. Međutim, i jedan paganski car želi da mu digne oltar. Misliš li da je on stvarno verovao u tvog boga?“ Čovek se nasmeši i raširi ruke. „Siguran sam da jeste. U svom srcu sigurno je priznavao Hrista kao Božjeg sina...“ „Koliko ti je poznato, imao je posebne moći?“ Grk spusti glas: „Mi verujemo da je Apolonije bio u stalnom kontaktu sa svojim unutrašnjim učiteljem, dušom, i da mu je to omogućilo da shvati pravu suštinu svake stvari koja postoji u prirodi. To je podrazumevalo i ljude, koje bi izlečio kada je bilo potrebno...“ „Ali, ja sam čuo da se nije bavio samo dušom i da je takođe vršio izlečenja tela. Čak mi je otkriveno da je vaskrsavao mrtve...“

Trgovac se trgnu. „Samo je naš Gospod Isus činio takva čuda. Apolonije je bio jednostavan čovek, od krvi i mesa kao i mi, i tako sličan nama. Upravo zbog toga smo toliko vezani za njega. Ali, nikada nisam čuo da je pravio čuda...“ U tom trenutku, jedan sluga zatraži prijem. Kucali su na vrata, i bilo im je neophodno prisustvo domaćina. Huang je sedeo u tišini među biljkama u vrtu. Nije dobio ništa. Otkrio je tragove Apolonija iz Tijane, ali su mu oni za kratko vreme nestali pred nosom. Vratiće se u Aziju. I pre nego što ponovo pođe u potragu za oskudnim sećanjima na ovog čudotvorca, proveriće jedan nagoveštaj koji je ponuđen u dnevniku Marka Pola. Nagoveštaj koji je samo on bio u stanju da protumači.

21. Nekakav čudan miris uvuče mu se u nozdrve. Dopirao je iz kuhinje, i bio je prijatan. Načulji uši kako bi čuo razgovor između dve žene. „Misliš li da će mu se svideti?“ upita jedna zabrinuto. Zatim odzvoni nečiji smeh i začu se jedan samouveren odgovor: „Naravno, gospođo! Kako možete da sumnjate u to?“ „To je njegova prva supica...“ „Pa šta onda? Taj dečak je gladan kao vuk. Od kada je stigao u ovu kuću, samo ulazim i izlazim iz dućana. Budite sigurni da će pojesti i supicu i još ponešto uz to...“ Tomazo se osvrnu oko sebe, začuđen. Sve je bilo ogromno... ili je on bio vrlo mali. Ležao je glave položene na beli jastuk. A sa obe strane, štitile su ga visoke drvene ograde. Ali, od čega? Pogleda u svoje ruke: prsti su mu bili sićušni i nije se razlikovao jedan zglavak od drugoga. Beše utonuo u bele pokrivače, a tavanica sobe činila mu se vrlo visokom, nedostižnom. Zapazi da su zidovi oslikani freskama, što je bila odlika bogatih stanova i pokuša da pogledom istraži drvene grede. Nije uspeo u tome. Shvati da se nalazi u kolevci i da mu je pogled zamućen, kao kod novorođenčeta. Međutim, razmišljao je kao odrasli. Video je sebe u telu deteta, ali misli koje su mu prolazile kroz glavu sigurno nisu bile misli jednog odojčeta. Onaj miris je sada postajao sve jači i on pogleda prema vratima. Začu nečije korake kako se približavaju, dok ne prepozna dve žene. Rozina, debela i vesela služavka koja ga je dojila. I gospa Ðovana. Njegova majka. Ušle su u sobu i približavale se njegovom krevecu. Žena koja ga je rodila nosila je tanjir u ruci. Primeti kako služavka postaje sve veća i oseti da mu se pogled muti, sve dok više nije mogao jasno da je vidi. Oseti kako ga lagano podiže.

Jednom rukom pridržavala mu je potiljak, a drugom ga je obgrlila. I njegova majka se takođe približi. „Jesi li gladan, zlato moje?“ Oseti kako mu suze naviru na oči i začu sopstveni glas kako odgovara, zagugutavši od zadovoljstva. „Baš si gladan... sada ćemo ti dati papicu...“ I dok ga je služavka pridržavala, njegova majka umoči prst u tanjir a zatim ga pažljivo uvuče među njegove usne. On zamljacka i oseti kako mu kapi mlake tečnosti prolaze između jezika i nepca i slivaju se u grlo. Odmah prepozna taj ukus. Prvi put u svom životu probao je supu od mesa. Znao je da će mu u budućnosti to postati omiljeno jelo. Mahao je rukama, zadovoljan. Majka se nasmeši, a i služavka klimnu, zadovoljna. „Bravo... bravo...“ Tomazo pogleda ženu i otvori usta. Ali ovaj put odbi hranu. Poče da plače. Glasno. Sve jače i jače, u jecajima koji su mu tresli telo. „Ali... šta se to sada događa?“ Dve žene, zbunjene, pogledaše jedna drugu. „Izgledalo je da mu se mnogo sviđa!“ Nisu shvatile da plače od radosti. Jedna ruka ga prodrma. „Majko! Majko!“ Ruka koja ga je dodirivala nije bila nežna ruka žene. Otvori oči i shvati da pored njega stoji Pandit. Čovek sačeka da se Grocio potpuno probudi. Zatim reče: „Ispričaj mi šta si sanjao.“ Venecijanac je razmišljao o snu koji se upravo raspršio. Nikada mu se nije desilo da, dok sanja, oseti tako žive emocije. „Sanjao sam da se nalazim u mojoj kući u Italiji. I da sam mali, vrlo mali. Tek novorođenče. Bilo je... Bilo je...“ Indijac ga je ohrabrujuće gledao, ali je Tomazo oklevao. „Dakle, kako je bilo? Ne boj se.“ Jeretik se osmehnu. „Bilo je... lepo.“ Pandit ne reče ništa. Očekivao je još koju reč pojašnjenja. Zato Grocio nastavi, mirno prepričavajući san, završivši sa onim čudnim

plačom. „Već dugo nisam imao takav osećaj blaženstva. Miris i ukus supe bili su izuzetni jaki. Vratili su me nazad za čitav jedan život. I bilo je kao da...“ Stari mudrac ga je strpljivo posmatrao. Zatim mu reče: „Moraš naučiti da se izražavaš bez prećutkivanja, i da se ne stidiš onoga što osećaš.“ „Bilo je kao da sam pronikao u jedan potpuno nepoznati deo sopstvene ličnosti. Ili, bolje rečeno, zaboravljeni... Ima li sve to smisla?“ Čovek potvrdi. Oko njih, selo beše utonulo u tišinu. Stanovnici su spavali, tražeći odmor od dnevnih napora. Mesečeva svetlost osvetljavala je skromnu okućnicu ispred Panditove kolibe... a Tomazo iznenada oseti sumnju. „Kako si mogao da me probudiš baš u onom trenutku?“ Indijski učitelj se nasmeši, ali ne odgovori... ne na to pitanje. „Sada ću ti reći koji smisao vidim u tvom snu.“ Tomazo ostade u iščekivanju, dok se ovaj drugi šepurio pored njega, tražeći pogodan položaj da prekrsti noge. „Savladao si prvo iskušenje. Otkrio si tajnu prve čakre.“ Italijan je začuđeno posmatrao Pandita. „Ali... nisam ništa učinio!“ Starac odmahnu glavom i nastavi: „Prva čakra smeštena je ispod svete kosti, gde boravi kundalini, životna energija, a njen glavni aspekt je nevinost. Nevinost je kvalitet zahvaljujući kome osećamo čistu radost, bez ograničenja koja nameću predrasude ili uslovljavanja. Nevinost nam daje jednostavnost i poverenje u život, i daruje nam ravnotežu i sigurnost. Eto zašto si plakao od sreće...“ „Osećao sam se...“ „Osećao si se nahranjenim, zbrinutim, zaštićenim. Ponovo si doživeo čistu radost koju oseća dete na majčinim grudima, kada u svemu zavisi od nje, ali ni za trenutak ne sumnja da mu ona neće dati ono što mu treba. U snu je tvoje unutrašnje biće pronašlo potpuno zadovoljstvo i ispoljilo ga na najjednostavniji način: plačući od radosti...“ Tomazo se nasmeši. Zatim primeti da se Pandit namrštio. „Učitelju, ti nisi zadovoljan...“

Čovek odmahnu glavom. „Zadovoljan sam. Ali isto tako i zabrinut...“ „Zašto?“ „Savladao si iskušenje, ali u snu.“ „Zar to nije dovoljno?“ „Znači da je sama suština tvoje ličnosti i dalje neiskvarena...“ „Pa?“ „Dostići ćeš istinu tek kada sve prepreke, strahovi i napetosti koje svaki dan postavljaš između sebe i sveta budu srušene. Noć: to je jedini prostor, jedino vreme kada tvoje unutrašnje biće ima slobodu. A to nije dobro.“ Tomazo obeshrabreno uzvrati: „Ti strahovi i te napetosti, učitelju, nisu bezrazložne. Sam svet je taj koji ih je stvorio. A ja sam na neki način njihov uzrok, ali i žrtva. Dobro vam je poznato šta mi se sve desilo u životu. Neću nikada više moći da se rešim toga...“ Indijac snažno odmahnu glavom. „Grešiš!“ „Ne razumem.“ „Da bi živeo u harmoniji sa svetom znači da moraš da mu povlađuješ. To je put do unutrašnjeg mira. Borba sa svetom razbija tu harmoniju. Ne treba da se suprotstavljaš svetu da bi ga pobedio. Posmatraj...“ „Šta?“ „Malopre si rekao da su ti se u snu širom otvorila vrata prema jednom aspektu tvoje ličnosti, sad već zaboravljenom. Ali ti si kao takav postojao. Nevinost večno živi u nama i ne može biti uništena. Tvoj život jeste pomutio njen smisao, ali je nije izbrisao. I čim je mogla, nevinost se vratila i pojavila kao čista radost...“ „Šta treba da učinim?“ „Moraš da dozvoliš svom unutrašnjem biću da izroni i kada si budan, ubuduće, uvek. Ti si ga odavno napustio, ali kao što si video, ono nije napustilo tebe. I spremno je da se vrati...“ „Ponovo te pitam“, zahtevao je Grocio nestrpljivo, „šta treba da učinim?“ Pandit ustade i vrati se na svoju prostirku.

„Sada spavaj. Kada dođe trenutak, shvatićeš...“

22. Godinama nije dodirnuo ženu. I brzo mu se u sećanje vrati lik one devojke na obali Ganga, pre skoro dva leta. Bilo je to dan nakon Nikoline smrti, i sećao se koliko ju je jako želeo. Međutim, nije se ništa dogodilo. Devojka je prošla pored njega, izazovna i u isto vreme nedostižna, a on nije ukaljao njenu čednost. Nije je tražio, niti je priželjkivao, samo se tako, jednostavno, pojavila. Bio je stranac u stranoj zemlji koji zazire od plaćene ljubavi. Sada je, ipak, sve bilo drugačije. Izazov je bio očigledniji, ali dozvoljen. I nije postojao nijedan razlog koji bi ga mogao navesti da odbije to zadovoljstvo. U stvari, znao je da, prihvatajući taj ritualni poziv, ispunjava jedan prastari zakon koji se oduvek poštovao: odavanje počasti boginji Vami i sveštenicama koje su obavljale svoju službu. U velikom hramu na reci Narmada, u gradu koji se zove Jabalpur. Devojka položi tabane na donji deo svog stomaka. Ležala je na leđima, savijenih nogu. Netremice ga je posmatrala svojim dubokim, crnim zenicama, kakve su mogle da imaju samo žene iz tih oblasti. Prihvati je za gležnjeve i pusti da ud pronađe prirodni put ka vagini. Onda stade da ulazi polako i pažljivo, ne dozvoljavajući sebi da stigne do dna. Samo je glavić lagano ulazio i izlazio iz devojke. Ponovi ovaj pokret devet puta a zatim se zaustavi. Sačeka da zadovoljstvo oslabi. Zatim podiže devojčino levo stopalo, prinese ga usnama i vrhom jezika poče da joj liže mali prst. A kada vide da je zatvorila oči, ponovo uđe u nju. Još devet puta gurnu svoj penis u vaginu i devet puta ga izvuče, puštajući da mu zadovoljstvo pomuti razum.

Hteo je da svoje uživanje dovede do vrhunca, a da ipak ne doživi orgazam. Najzad se povuče, leže i šćućuri se pored nje. Vide kako sunčeva svetlost ulazi kroz tanku pamučnu zavesu i pade u nekakvu blagu obamrlost. Malo kasnije, mlada sveštenica položi dlan na njegov trbuh i probudi Tomazove osećaje. Sada su oboje sedeli pravih leđa, naslonjeni jedno na drugo. Staviše ruke na stomak i ispustiše napolje vazduh koji im je ispunjavao grudi. Zatim lagano udahnuše kroz nos i opet osetiše kako im se abdomen širi da prihvati vazduh. Grudni koš im se podizao, od osnove pluća do ramena i oni na nekoliko trenutaka zadržaše dah. Ne sklanjajući ruke sa abdomena, počeše da izdišu kroz usta i tela stadoše da im se opuštaju. Ponovo spustiše ramena i grudni koš i stomak im se isprazni. Vrlo brzo, ostadoše praznih pluća, a zatim počeše iz početka. A kada ponoviše dovoljno ciklusa disanja, osetiše kako im se slobodna energija njihovih tela penje prema glavi. Njihova svest sada je bila ispražnjena, a um bistar. Sada su mogli dostići novu radost u zadovoljstvima seksa. Sada su mogli ponovo da počnu. Devojka se namesti četvoronoške, oslanjajući se na dlanove i kolena. Tomazo, iza nje, položi na njene slabine desnu ruku, koju je prethodno umočio u ulje sandalovine, i stade dugo da je masira. Žena je stenjala od zadovoljstva. Italijan opet uđe u nju, a da nije duboko prodro. Pusti da samo glavić sklizne u vaginu i zatvori oči, osluškujući telo žene. Mlada devojka ga je pratila ritmičkim kontrakcijama unutrašnjih mišića i laganim njihanjem karlice. Ali ovaj put, nakon svakih devet pokreta, ona je uzmicala prsima kako bi što dublje prodro u nju. A kada oseti pritisak penisa na grlo materice, oslobodi još jedan jecaj užitka. Nastavili su dugo to da rade, jer je tradicija nalagala da devet pokreta treba ponoviti devet puta. Samo tako će seksualni čin

pronaći savršenu uzvišenost. A kada najzad oseti sopstvenu seksualnu energiju kako se nezadrživo koncentriše na glavić, Venecijanac odluči da više ne čeka. Pozva devojku da se okrene i naže se nad nju. Savi joj kolena, gurajući joj bedra prema prsima. Onda je zakloni svojim telom. Tomazove oči sada su bile na nekoliko centimetara od ženinih. Zari se sasvim duboko u njenu utrobu i završi u nekoliko obilnih talasa. Izvrnu se na prostirku. I dok mu je osećaj zahvalnosti ispunjavao dušu, pade u dubok, ali kratak san. Devojka se ponovo probudi. Bila je spremna da se popne na njega. Tomazo se nasmeši i pomilova je po licu. „Ne“, dade joj znak, „ovo je dovoljno.“ Bio je zadovoljan. Mera je bila ispoštovana. Nakon nekoliko dana, Grocio se vrati selo. „Jesi li pronašao semenje koje si tražio?“ upita Pandit. „Naravno“, odgovori Venecijanac i smesti dve vreće pored ulaza u kolibu. „Bilo je mnogo onih koji su ga prodavali u trgovačkom kvartu. I sam sam se začudio da su neke biljke, tipične za Ameriku, stigle i u Indiju...“ Nasmeši se, razmišljajući kako će njegov učitelj biti prvi, na ovoj obali reke, koji će pokušati da gaji kukuruz. Zatim mu ispriča o svom iskustvu u hramu Vame, a mudrac ga je veoma pažljivo slušao. „Savladao si drugu probu“, reagova spokojno. „Otkrio si tajnu druge čakre.“ „Na koji način, učitelju?“ Pandit dobročudno namignu. „Važno je shvatiti kada treba da se stane...“ I Italijan shvati da je, kada je na kraju ljubavnog čina uspeo da se

obuzda, odbijajući još jedno spajanje, dostigao i saznao kako da dostigne savršenu ravnotežu. Želeo je da dođe do orgazma, istina je. Kada je zadovoljstvo bilo na vrhuncu, morao je da se zaustavi. Iako je iskušenje i dalje bilo jako. Ali sve se to odvijalo u njegovom umu i u njegovom srcu, a da pri tom nije ni primetio šta se događa. Kako je uspeo da pronađe pravu obalu da uz nju pristane? Pripremi se da sasluša Panditovo objašnjenje. „Druga čakra nalazi se u središtu abdomena i to je čakra koja je povezana sa hranom i seksualnošću. Upravlja komunikacijom tela sa unutrašnjim bićem, kako bi ti mogao da znaš za čim tvoje unutrašnje biće ima potrebu i u čemu nalazi zadovoljstvo. Otkriti tajnu druge čakre znači biti u stanju da slušaš svoje unutrašnje biće.“ Učitelj je delovao vrlo zadovoljno i Venecijanac bi srećan zbog toga. „Nemoj da se čudiš mom zadovoljstvu, Tomazo: veseli me to što znam da nisi sanjao. Bio si sasvim budan, tako da si mogao da u potpunosti upravljaš svojim čulima. Sledio si zdravu i prirodnu potrebu unutrašnjeg bića. I bio si u stanju da shvatiš kada da se zaustaviš. Napravio si korak napred ka izvršenju zadatka koji sam pred tebe postavio.“ „Verujem da je instinkt bio taj koji me je vodio...“ „Naravno, složi se indijski učitelj, „ali ne samo instinkt. Bio si strpljiv i nisi tražio ono prvo i najintenzivnije zadovoljstvo. Osim toga, upražnjavajući sa sveštenicom vežbe disanja, dao si drugačiji odušak svojoj seksualnoj energiji i dozvolio si kundaliniju da prođe kroz celo telo. Ta energija više nije bila koncentrisana samo u tvojim slabinama, već rasuta kako bi obasjala celu tvoju ličnost. Uključujući i tvoj um...“ „Misliš li da je moje unutrašnje biće već spremno da izroni na površinu?“ upita Tomazo, pun nade. „O, ne“, odmahnu glavom Pandit, „suviše je rano. Ali ono nije više toliki zatvorenik kakvo je bilo pre nedelju dana. Dobar si učenik i brzo učiš...“ Venecijanac ne odgovori, pohranivši te reči u svojoj duši da o njima razmišlja.

Nakloni se učitelju i izađe. Očekivao ga je posao u poljima.

23. Za nov susret sa Učiteljem pravednosti, monasi manastira u Kumranu poštedeše gosta iskušenja i prolazaka mračnim putevima. Lazara odvedoše na drugi nivo glavnog zdanja manastira. Dok su koračali, monah koji ga je pratio čak mu dozvoli da se nekoliko minuta zadrži u skriptorijumu, jednoj od dvorana koje su najbrižljivije čuvali. Uskrsnuli otkri da je u svakom satu dana, kao i u tom trenutku, bilo najmanje petnaest članova ove zajednice koji su revnosno prepisivali stare rukopise. Videvši to, razveseli se: uskoro će im biti potrebno sve znanje ovog središta znanja. Nije dugo čekao u odaji na gornjem nivou. Čovek kojeg je Isus izlečio od gube i prokletstva nečistote uđe nekoliko minuta posle njega i toplo ga pozdravi. „Neka je dug život uskrsnulom! Neka te blagoslov Svevišnjeg prati na svakom koraku...“ Lazara ohrabriše ove reči i očigledno zadovoljstvo onog koji ih je izgovorio: „Neka Svevišnji blagoslovi i tebe i tvoju braću, Učitelju, zato što su se ovoga puta vaša vrata spremno otvorila da prihvate umornog hodočasnika, kojeg mnogi mrze i muče hiljadama pitanja...“ Učitelj klimnu i sede na prostrani ćilim rasprostrt na zemlji, u samom središtu sobe. Lazar učini isto. „Znam za tu mržnju koje bi želeo da se oslobodiš u zagrobnom životu. Sinedrion je odlučio da izbriše svaki trag božjeg milosrđa sa ovog tla i zbog toga, osim tebi, preti i svima onima koji kažu da ih je Isus izlečio. Jesi li to znao?“ Lazar se namršti: „Nisam. To če moje istraživanje učiniti još težim...“ Učitelj potvrdi tužnu vest i odmah promeni temu: „Ali, pre svega, da te pitam: jesi li razumeo bar neki fragment tajne božjeg proroka?“ Kao odgovor, Isusov prijatelj prostre na ćilim, ispred svog sagovornika, tri zlatna trougla koja je posedovao.

„Evo“, reče. „Imam ove trouglove, i tri reči: Devadatta, Dhanamjaya i Janardana.“ Učitelj sasvim jasno i sigurno ponovi prvu reč, onu koju mu je Isus uputio kada ga je izlečio; zatim izgovori polako i ostale dve. Bilo je očigledno da one za njega nemaju nikakvo prepoznatljivo značenje. „To nisu reči nekog jezika koji poznajem niti govor naroda Fenikije ili Sirije... A ovi fragmenti svetlosti?“ dodade posmatrajući ona tri trougla. „Navode me da pomislim samo na jedno mesto“, reče Lazar, „iako na nepotpun način...“ „Na šta misliš?“ „Na piramide Egipta. Jedan paralizovani čovek iz Kapernauma, prvi koga je Isus izlečio od teške bolesti, ubeđen je u to. Tamo sam ga i pronašao. Priča se da je Nazarećanin, koji je u detinjstvu bio izgnanik u Egiptu, naučio tamo tajnu moći bogova i došao među nas da nam je otkrije...“ Učitelj je razmišljao. „Isus, sveštenik kulta boga Ra... zapravo je... obožavalac Sunca?“ „Da.“ „Ali kako jedan pravi Jevrej, vaspitan u veri Avramovoj i neprijatelj idola, može obožavati Sunce umesto svog tvorca?“ Lazar se složi. Delio je tu sumnju. „Čudno je, kao što kažeš. Osim toga, rabin iz Nazareta jeste mnogo propovedao, ali nikada na taj način...“ Obojica su ćutali, sledeći tok svojih misli. Učitelj uze tri trougla. Naslaga ih jedan na drugi kako bi se uverio da su svi jednaki, zatim ih rasporedi jedan pored drugog. „Nijedan simbol naše vere ne sadrži ovaj geometrijski element. Judina kuća predstavljena je kao lav koji riče. Vera i obožavanje Svevišnjeg označene su svećnjakom sa sedam krakova, što nas podseća na sveti broj... ali nam je trougao nepoznat, kao znak...“ „Ipak, tu se naše istraživanje ne završava“, reče Lazar. Gledajući učitelja pravo u oči, nastavi sigurnim glasom: „Do sada sam otkrio prva tri čuda: jednog gubavca, jednog paralitičara i čoveka sa

jednom paralizovanom rukom. Svakom od njih odgovara po jedna, različita reč i po jedan trougao. Ne znamo sa sigurnošću da li reči koje poznajemo već čine jednu kompletnu rečenicu, niti da li trouglovi čine jednu figuru. Ali znamo da je Isusovih čuda bilo mnogo, i to različitih vrsta... Ne, naša potraga nikako nije završena...“ „Slažem se, nedostaju razni elementi. Prvi slepac, prvi nem čovek...“ „Ili osobe koje pate od bolesti kojih ne možemo ni da se setimo...“ Učitelj se zagledao kroz prozor koji je gledao na nebo bez ijednog oblačka. Njegov pogled bio je spokojan. Lazar pomisli da možda u sebi izgovara neku molitvu. Zatim se čovek okrenu uskrsnulom i reče mu: „I šta ćeš sada učiniti, Lazare iz Vitanije?“ „Provešću koji dan sakriven ovde, ako mi dozvolite. Moji progonitelji su sve uporniji i uporniji, i svaki put kada prolazim kroz neki grad ili selo i raspitujem se o ljudima koje je Isus izlečio, ostavljam očigledne tragove svoje sumnjive istrage...“ „Slažem se“, reče učitelj. „A zatim?“ „A zatim ću krenuti prema gradovima koje do sada nisam posetio, gde još nisam izazvao sumnju...“ „Onda prihvati dva saveta.“ „Slušam te.“ Lazar se oseti srećnim što može da podeli teret svoje potrage sa ovim mudrim čovekom. „Prvi savet je da se uputiš u Jerihon, oazu koju je podmukli Irod pretvorio u rimski grad. Mi eseni smatramo ga sramotnim, budući da je pun slika lažnih bogova, i zato smo ga okružili pustinjacima isposnicima koji borave na obližnjim planinama, gde se mole za iskupljenje zbog tolikog idolopoklonstva. Ali Isus se nije plašio da prođe kroz taj grad i da u njemu nakratko boravi. Čak je i tu izvodio svoja čuda. Znam da je izlečio jednog slepca, dok je stajao na drumu i prosio milostinju...“ Lazar se nasmeši: „Nastavi, molim te.“ Učitelj se nagnu napred i zagleda se u oči svog prijatelja. „Drugi savet“, izgovori polako, „jeste jedno iskušenje...“

„Iskušenje?“ „Prešao si jedan deo puta i vera u Isusovu moć, vera koju ti poseduješ u najvećoj meri jer te je povratio iz smrti, jača u tebi...“ „I, dakle?“ Lazar oseti kako mu se u srce uvlači nekakva nelagodnost. „I, dakle, volja se ispunjava: ti, koji si živ, nasleđuješ od njega magične reči i magične znake. Zašto ne proveriš svoje moći?“ Isusov prijatelj skoči na noge. ,Jesi li lud? Kako bih mogao da izbegnem posledice jednog takvog pokušaja? I samo da probam, okrenuo bih sve protiv sebe!“ Učitelj je sedeo i hladnokrvno ga posmatrao: „Razmisli, takvo iskušenje možeš samo da odložiš, ali ne i da izbegneš. Moraš da budeš oprezan, svakako. Ali pokušaj da otkriješ da li je put koji prelaziš stvarno isti kao i put proroka koji te je spasao...“ Lazar je stao da nervozno šetka po sobi. Učitelj ga pusti da se smiri, zatim ustade i uhvati ga za ramena: „Slušaj me. Nećemo požurivati stvari. Sad se odmori i moli se Svevišnjem. On će te nadahnuti, kao što je to do sada činio. Znaš da se tvoja potraga nastavlja, ali ne znaš kakav će ishod imati. Hteo sam te izazovem ovim predlogom kako bih ti po mogao da budeš spreman na sve. Možeš li to da razumeš?“ „Da“ reče Lazar, „ali se plašim.“ „To je znak mudrosti“, prokomentarisa Učitelj pravednosti i jednim snažnim zagrljajem pozdravi se sa svojim tajanstvenim gostom. Rimski put peo se prema kapijama grada, punog najrazličitije robe i putnika. Lazar nije očekivao takvu živost na ulicama. „Dan je trka na hipodromu. Danas niko ne želi da propusti takav događaj. Ostali su samo eseni na planinama, ali oni preziru ovu pagansku zabavu...“ Uskrsnuli zahvali ovom pričljivom putniku kojeg je sreo i nastavi da sledi talas posetilaca, koji su u grupama pričali o kvotama koje će odigrati na jednu ili drugu ekipu. Neki su brojali novac i glasno razmenjivali prognoze.

Mnogi prosjaci rasporedili su se po rubovima puta pokazujući svoju bolest. Pružajući ruke i kukajući, pokušavali su da ugrabe makar delić ovog talasa bogatstva. „Smiluj se na mene, brate, ne drže me noge!“, „Pomozi mi! U ratu sam izgubio obe ruke!“, „Jedan novčić za mene, neka te Svevišnji blagoslovi, paralizovan sam!“, „Pomoć za jednog sirotog slepca!“ Lazar nije uspevao da skrene pogled sa ovog prizora ljudske patnje. Oni plašljiviji, koji su zauzeli mesta u drugom redu i koji se nisu usuđivali da podignu glas, probudiše u njemu najveće sažaljenje. Približi se jednom slepcu i stavi mu novčić u ruke. „Danas je tvoj srećan dan!“ izjavi ovaj ubedljivo. „Nadajmo se“, odgovori Lazar, zatim uze čoveka za ruku i upita ga: „Kako se zoveš?“ Ovaj zaćuta na trenutak, iznenađen pažnjom koja mu je bila ukazana. Sa očima koje su gledale u prazno, izgledalo je kao da se osvrće oko sebe tražeći pomoć. Zatim reče: „Ja sam... Ruben, prijatelju. Markov sin. Zašto me to pitaš?“ Bio je preplašen i Lazar pokuša da ga ohrabri. „Ne boj se, nov sam ovde i... hteo sam samo da te nešto pitam...“ „I ti, takođe? Čuvari Hrama su već prošli, juče i prekjuče. Ko si ti?“ Pre nego što je Lazar mogao da odgovori, jedan čovek lica i ruku unakaženih ožiljcima strašnih opekotina, približi se, preteći: „Šta se događa, Rubene? Uznemirava li te ovaj čovek?“ „Još jedan špijun Sinedriona“, odgovori slepac, stežući Lazarevu ruku kako bi ga sprečio da se udalji. „Ali, ovog puta je sam, koliko sam razumeo...“ dodade zadovoljno se osmehnuvši. Onaj unakaženi čovek obrati se strancu neprijateljskim tonom: „Ja sam taj koji štiti ove jadne prosjake...“ I iskorišćavaš ih... pomisli Lazar. „I ako ima problema, ja sam taj sa kojim moraš da razgovaraš, jesi li razumeo?“

„Nisam učinio ništa loše... i nisam špijun Sinedriona!“ Međutim, ovaj drugi nije hteo da ga ostavi na miru. Zavuče ruku ispod tunike i pokaza da ima nož. Ostali prosjaci se približiše, radoznali. „Ali šta onda hočeš?“ insistirao je čovek sa teškim opekotinama, „Da te možda nije ovaj jadni slepac pokrao?“ „Ne...“ „Je li te na neki način uvredio, umesto da ti zahvali za tvoje milosrđe?“ „Samo smo razgovarali...“ objasni Lazar. „Hteo je informacije! O nama, kao i svi ostali!“ povika slepac, držeći ga i dalje uz sebe. Zaštitnik grupe klimnu prema nekom ko se nalazio u gomili prolaznika. Uskrsnuli to primeti i pokuša da oslobodi ruku, ali ga taj saučesnik koji je bio pozvan u pomoć steže sa leđa za ramena i prisloni mu vrh nekog oružja uz leđa. „Sada pođi za nama“, prošaputa, „i nemoj da se prenemažeš. Ovo je naš grad, možemo odmah da te ubijemo, ovde, pred svima i budemo na sigurnom i pre nego što se ti sručiš na zemlju.“ Lazar se složi i pusti da ga odvedu. „Naučite ga pameti!“ ohrabri ih slepac dok su se udaljavali. Ostali prosjaci smejali su se Lazaru u lice, dok je prolazio pored njih. Uđoše u grad i odmah skrenuše u jednu usku bočnu ulicu. Kada su stigli pred ulaz jedne kuće, čovek koji je držao Lazara ugura ga unutra, širom otvorivši jednu kapiju, koja se odmah zatvori iza njegovih leđa. Uskrsnuli pade na zemlju i pre nego što je mogao da ustane, neko drugi mu sa strane zadade udarac. „Nisi špijun Sinedriona, kažeš?“ žestoko povika na njega. „Šta onda hoćeš? Ovi ljudi su naši! Šalju te iz Jerusalima? Govori!“Nastavio je da ga udara svom snagom, dok se Lazar s mukom održavao na nogama. Zatim, iznenada, dobi udarac u stomak i probode ga jeziv bol. Zavrte mu se u glavi i oseti da će se onesvestiti. „Ubija me“, pomisli i ponovo se stropošta na zemlju. Onaj drugi se zaustavi i poče da ga

pretresa. Istrese mu novac iz tunike. Ponovo ga ispipa i oseti u jednom džepu nešto tvrdo i oštro. Lazar pokuša da se pobuni, ali ga savlada osećanje mučnine i vrtoglavice, a onaj, brundajući od zadovoljstva, već beše izvadio tri zlatna trougla i sada ih je posmatrao sa velikim interesovanjem. „Pa mi ovde imamo jedno pravo malo bogatstvo!“ reče. Zatim se pripremi da šutne nezaštićenog stranca, još jače. U tren oka, Lazar uspede da se povrati i promrmlja: „Ja... ja sam... vrač...“ Drugi se blokira. „Šta kažeš, ko si?“ upita prezrivo. „Ja sam egipatski vrač... ja sam... iscelitelj...“ Čovek ga zgrabi za kragnu i podiže ga na noge. Unevši mu se preteći u lice, reče: „Sad me slušaj, svinjo: Moram da uzmem tvoje zlato i da ti malo sredim njušku, kako bih tebi i tvojim prijateljima ubio volju da dolazite ovde i kradete nam zaradu... Ili bi više voleo da te ubijem zato me smatraš budalom?“ Lazar mu odgovori, trudeći se da mu glas bude što mirniji: „Možeš sve da uzmeš, ali vrati mi zlatne trouglove, oni su... prokleti...“ Ovaj drugi je oklevao, a zatim ga ponovo baci na zemlju i još jednom ga šutnu. Ali ne onoliko snažno. Zatim stade nervozno da šetka po prostoriji i, kao da je iznenada doneo nekakvu odluku, izađe iz kuće i zaključa kapiju. Lazar je bio na zemlji i teško je disao. Pokušavao je da dovede svoje misli u red, ali ga je obuzela panika: onaj čovek je otišao i odneo sa sobom Isusove trouglove. Palo je veče. Zatočen u odaji iz koje je bilo nemoguće izaći, Lazar je uspeo da se povrati. Pronađe i malo vode, popi i osveži se. Kako je vreme prolazilo, njegove nade da će preživeti bivale su sve jače, iako se i dalje pitao šta će mu učiniti i kako bi mogao ponovo da se dokopa trouglova. Kasnije, u noćnoj tami, kapija se širom otvori.

Čovek koji ga je tukao sada je bio u društvu dvojice koji su nosili baklje. Njegov mučitelj obrati mu se sa prezirom: „Dođi, iscelitelju!“ Izvedoše ga i gurnuše ga na pustu ulicu. Zatim polako izađoše iz grada i napustiše drum, uputivši se u polja. Niko nije govorio. Lazar se plašio za svoj život: „Činite grešku, nisam učinio ništa loše i vaši poslovi me ne interesuju!“ Međutim, ovi ljudi mu ne odgovoriše. Pošto su prešli dobar komad puta, skrenuše u jedan šumarak. Na jednom proplanku, usred gustog šiblja, gorela je vatra oko koje se bila okupila mala grupa ljudi. Lazara gurnuše među njih, u samu sredinu, a on se osvrnu oko sebe i shvati da su se svi prosjaci Jerihona izgleda okupili na ovom mestu. Prazne očne duplje, polomljeni ekstremiteti, sada neobično srasli, tela sakata ili unakažena odsecanjem ili opekotinama, okruživala su ga sa svih strana. Skoro svi su se podrugljivo osmehivali, netremice ga posmatrajući pogledima punim mržnje. Pored njega, čovek koji ga je tukao čitavo posle podne podiže glas kako bi nadjačao opšti žamor: „Evo ga ovde, prijatelji! Doveo sam vam jednog iscelitelja... iz Egipta!“ Izgovorivši to, podiže mu ruku visoko uvis, zbog čega ga probode neopisiv bol. Lazar glasno zajauka i svi se nasmejaše. „Iscelitelj izgleda ima poteškoća da izleči sam sebe...“ prokomentarisa vođa ove bande, izazivajući nova ismejavanja i poneku prostačku šalu. Zatim, načinivši jedan pokret, ponovo pridobi pažnju svih prisutnih i nastavi ozbiljnijim glasom: „Ipak, on bi mogao stvarno da izleči nekog od vas...“ Zavlada tišina. Čovek se pakosno nasmeja i nastavi: „Zar to nisi već činio?“ Lazar zapazi da su sada svi nekako zbunjeni. „Znate za iscelitelje, je l’ tako? Pa dobro, evo još jednog. Ima kod sebe magične simbole koje, kako tvrdi, samo on može da koristi...“ i pokaza publici tri zlatna trougla koja zatrepereše pri svetlosti vatre. Reakcija prosjaka na te predmete bila je iznenađujuća.

„Evo ih!“ povika neko. Svi koji su to mogli, popeše se na vrhove prstiju i posmatraše ta tri predmeta kao da ih prepoznaju. Čovek koji je pokazivao ove tri figure ostade zapanjen. „Šta znače ovi simboli?“ upita. Međutim, među slepima, sakatima i paralizovanima koji su se nalazili pored njega, nastade prava pometnja. Neki od njih su plakali, drugi su podizali poglede i ruke prema nebu, kao u nekoj neujednačenoj molitvi. „Tišina!“ zaurla onaj čovek, razjaren. Lazar je bio potpuno impresioniran. „Taj znak je znak Isusa, Vartolomejevog iscelitelja!“ povika neko iz gomile. Vođa se povrati: „Bedne životinje! Verujete u svaku bajku! Vartolomej se pretvarao da je slep, i vi to vrlo dobro znate! Onaj Isus je samo hteo da ga raskrinka, a on je posle pričao kako je izlečen. A pošto je nastavio da to ponavlja... morali smo da ga ubijemo!“ Nakon ove pretnje, ponovo zavlada tišina. Na ovu vest, Lazaru je srce htelo da iskoči iz grudi. Njegov je mučitelj, naprotiv, bio zadovoljan efektom svojih reči. „Ali, ne bojte se“, nastavi. „Ove noći niko od vas neće umreti. Štaviše...“ reče pokazujući na stranca, sa neprijateljskim osmehom na licu, „možda ćemo doživeti jedno isceljenje, jedno pravo isceljenje!“ Niko ne progovori ni reč. Vladala je napeta atmosfera iščekivanja. Lazar začu kako vetar šušti među granama drveća. Zatvori oči i promrmlja jednu molitvu iako u tom trenutku nije bio siguran kojem je bogu upućena. Kada je ponovo otvorio oči, onaj čovek je stajao pred njim, podrugljivo ga posmatrajući: „Sada ćemo se malo zabaviti“, reče. „Izaberi jednog, onog kojeg ti želiš, i izleči ga, tu pred svima. I mi ćemo te osloboditi...“ Lazar pruži ruku: „Daj mi moje amajlije, ne mogu ništa bez njih.“ Ovaj drugi mu ih vrati, a zatim se povuče unazad, pokazujući širokim pokretom na onu skupinu očajnika punih nade. Uskrsnuli se osvrnu oko sebe. Nije bilo nijednog gubavca, jer

takav ne bi mogao sedeti među ostalima. Svaki od njih imao je neko uistinu ozbiljno telesno oštećenje. Međutim, nekoliko paralizovanih sedelo je ili ležalo tu pred svima. Primače se i pokaza na jednog od njih. „Donesite ga ovde“, reče. Odmah donesoše pred njegove noge čoveka koji je bio izabran. Bio je to jedan mladić koji ga je netremice posmatrao, pogledom punim straha. „Kako se zoveš?“ upita Lazar smešeći mu se i uzimajući ga za ruku. „Malko“, odgovori ovaj tihim glasom. „Malko!“ ponovi Lazar želeći da ga svi čuju. „Želiš li da ozdraviš?“ Čovek potvrdi jednim nekontrolisanim pokretom glave, ali ne uspede da progovori ni reč, već ga neprekidno posmatraše pogledom punim straha. Lazar podiže ruku u kojoj je držao tri trougla, pruži drugu ruku prema bolesniku i povika: „I ja to želim! Neka bude izlečen zato što ja kažem: Dhanamjaya!“ Izgledalo je kao da je ceo kosmos stao za trenutak, koji je svima izgledao kao čitava večnost. Mladi bolesnik ispusti jecaj. Spusti pogled na celu svoju figuru, nepokretnu od bola. Glava i ruke grčevito su mu se tresle. Napregnu se čitavim telom. Zatim klonu na zemlju i predade se, urlajući i plačući, zbog nepobedive težine tog tela koje je i dalje ostalo nepokretno. Lazar, očiju zamagljenih od suza, vide neverovatan bol na licu čoveka koga je obmanuo. Zatim obori glavu. Osećao se malaksalo, iscrpljeno, i želeo je da umre. Začu se jedan glas koji ga je optuživao: „Varalico... Ubico! Koga si hteo da prevariš?“ Zatim se čovek okrenu okupljenima i silovito zaurla: „Ubijte ga! Ubijte ga vi! Rukama, nogama, zubima!“ I dok ih je podsticao, primače se Lazaru i udari ga pesnicom u lice, najjače što je mogao. Zvuk udarca za para vazduhom, a krv odmah stade

da šiklja iz strančevog nosa. „Ubijte ga!“ opet je besomučno urlao. Udari ga pesnicom još jednom dok je Lazar nepomično stajao pred njim, ne pokušavajući ni da se brani. U jednom trenu, gomila se okupi oko njih. Koščate ruke vukle su Lazara sa svih strana i najzad ga oboriše na zemlju. Začuše se povici i kletve. Neko ga udari u povređeni nos, neko ga steže za rebro, bolno od batina koje je već dobio tog dana. Zavrištao je od bola, a zatim se njegova svest pomuti. Došao je čas da oseti teskobu smrti koja je pokušavala da ga ščepa. Onesvesti se. „Evo ga ovde, onaj uskrsnuli!“ Lazar je tek bio otvorio oči. Jedan čovek lica unakaženog od ožiljaka i samo jednom rukom, stajao je nagnut nad njim i uputio mu iskrivljeni osmeh. Jedan slepac, koji se tiho smejuljio, dade mu komad vlažne krpe. „Uskrsnuli i lažni iscelitelj“, reče. Bio je red na njega da se našali. Lazar se osloni na laktove i pri svetlosti baklji koje su osvetljavale sobu usredsredi pogled na dvojicu pomagača. Upita: „Šta se dogodilo?“ Čovek uništenih crta prestade da se smejulji: „Dogodilo se to da je jedan zlobni čovek zauvek prestao da nudi nadu najnesrećnijima...“ Slepac, i dalje u veselom tonu, uskoči: „...Dok je jedan lažni iscelitelj razotkriven... Ali odmah mu je oprošteno zato što imamo dokaz da je i on bio izlečen...“ Lazar sede. Disao je širom otvorenih usta, dok su ga nos i bok nepodnošljivo boleli. Ipak, njegova svest povratila je bistrinu: „Je li istina da je slepac koga je Isus izlečio na rimskom putu ubijen?“ „Tako je, sumnjali smo u to, i dobili potvrdu ove noći...“ Lazar pognu glavu, pogođen ovom vešću. Čovek koji ga je netremice posmatrao nastavi da govori: „Živimo u strahu, Lazare iz Vitanije. Zlobni ljudi, kao onaj koji te je udarao, beskrupulozno nas iskorišćavaju. A mi ne umemo da reagujemo. Milostinja koju dobijamo na drumovima je sve što imamo, to je naš

život...“ „I sada, pošto ste ubili onog čoveka, treba da budete kažnjeni, zar nije tako?“ Slepac odgovori pomirljivim glasom: „Potrebni smo im. Kad umre jedan gospodar, dođe drugi. Za nas se stvari ne menjaju mnogo...“ „Da“, nadoveza se drugi. „Ti si, međutim, našao ono što si tražio...“ i pokaza Lazaru jedan zlatni trougao, po svemu sličan onima koje je slepac držao na dlanu. Lazar ih sve uze i naslaga jedan na drugog: bili su identični. Prvi put je sada primetio i to da su iste težine. Slepac mu objasni: „Čovek koga je Isus izlečio od slepila bio je Vartolomej, jedan moj drug u nevolji i prijatelj. Pošto je dobio tu milost, hteo je da sledi Isusa, da postane njegov učenik. Ali ovaj mu reče da ostane, da sačeka, da vodi brigu o svojim prijateljima, naročito o onim najnesrećnijima. Ubedi ga u to, obećavši mu da će se vratiti. Na kraju je Isus otišao, a Vartolomej učini kako mu je bilo rečeno...“ Uskrsnuli je slušao i u isto vreme posmatrao četiri trougla: „Dakle, vi ste sačuvali dragocenost koju mu je Isus dao, kao i ostalima, u trenutku isceljenja. Međutim, da li mu je možda uputio jednu reč na nekom nerazumljivom jeziku?“ Slepac polako izgovori: „Hrsi... kesa. Hrsikesa. Vartolomej je neprekidno ponavljao ovu nerazumljivu reč. Mnogi od nas su je naučili...“ Zatim se, zabavljen, ponovo nasmeši i dodade: „Ali, pazi: već smo je isprobali. Ne funkcioniše. Barem ne sama, i ne kada je mi izgovaramo... setićeš se toga?“ Lazar uzvrati osmehom i prepusti se ovim ljudima, da vode brigu o njemu koliko su mogli, tako unesrećeni.

24. Sezona monsuna pretila je nad dolinom svojim redovnim popodnevnim pljuskovima i zagušljivom zaparom u ostatku dana i noći. U tami ispunjenoj glasovima noćnih ptica, Tomazo je, opružen na prostirci koja mu je služila kao krevet, ležao nepomičan i pokušavao da se usredsredi na pravilno i ujednačeno disanje. Pokušavao je da smanji znojenje, kako bi mogao da se preda snu koji mu je bio toliko potreban nakon dana provedenog u radu. Pandit je sada bio daleko. Bez njegovih priča, koje su ga opuštale, sve je bilo teže. Italijan pomisli da su te priče sada već postale prirodan završetak dana za čitavu zajednicu, kao što se deci čitaju bajke pred spavanje. To razmišljanje ga zabavi i umiri. Neki minut kasnije, utonuo je u onaj prvi, duboki san. Njegovi udovi lagano su se opuštali, topeći malo-pomalo napetost koja se nakupila tokom napornih sati rada. Iznenada se probudi kao žrtva jedne mračne slutnje. Nije bio u stanju da odredi da li je prošao samo jedan sat ili dobar deo noći. Njegova čula sada su bila na oprezu, kao da je tišinu sna razbio nekakav snažan udarac. Preplavilo ga je osećanje da mu preti nekakva neposredna opasnost. Ali, isprva nije ništa primetio. Bilo je mračno, kao i pre. Ptice i noćne grabljivice ćutale su. Polako se okrenu, i dalje opružen na prostirci. Pažljivo osmotri senke i poče da sumnja u sebe. Onda opazi blesak: neobičan sjaj svetlosti, jedva primetan na zidu. Skoči na noge. U istom trenutku, začu jedan daleki krik: „Vatra! U pomoć!“ Istrča napolje i shvati šta se dešava: krov jedne od najudaljenijih koliba goreo je u plamenu. Tada i ostali stanovnici sela proviriše iz svojih koliba. „Požar! Treba im pomoć!“ povika Tomazo.

Mnogi mu odgovoriše i počeše da trče tamo gde je pretila opasnost. On se vrati u kolibu i stade da traži vedro, jednu od retkih stvari koje je Pandit smatrao neophodnom. Izgubi malo vremena, zgrabi posudu i požuri napolje. Izašavši na trem, zastade. Njegov pogled sezao je do naseljenog središta sela i to mu omogući da primeti jednu još ozbiljniju pretnju: sada su plamenom bile zahvaćene dve kolibe. Ona koju je prvu primetio gorela je jače. Iz druge, međutim, jedva da se dizao poneki nejasan odsjaj. Ipak, druga koliba nije se nalazila blizu prve. Bila je na drugom kraju sela. „Napadaju nas!“ pomisli. Vide da svi trče prema kolibi koja je svojim plamenom privlačila najveću pažnju. Sigurno su se plašili da se požar ne proširi. On potrča prema drugom žarištu i stiže tamo za minut. Ovde su u pomoć pritekli samo stanari zapaljene kolibe i mali broj komšija: žene, deca, par staraca. Pokuša da organizuje pomoć, dozivajući ostale i pokušavajući da obuzda paniku onih nesrećnika. Uspeo je da, nedaleko od mesta katastrofe, sastavi lanac od kofa punih vode koju je prikupio od kiša. „Ostavite ovu kuću!“ naredi. „Uzmite vodu, zemlju, pokrivače, prostirke i ugasite svaki i najmanji plamen koji napadne neku od obližnjih koliba.“ Pomagači se baciše na posao. Ali bilo ih je malo, bili su nemoćni i uplašeni. Deca su plakala, stari proklinjali i spoticali se. Tomazo ih je podsticao da nastave, a zatim otrča da potraži pomoć. Dok je odmicao, molio se da onaj ko je upalio ove lomače nije već podmetnuo vatru u nekoj drugoj kolibi sa druge strane naseljenog središta. Stiže bez daha do mesta na kojem se okupilo najviše sveta. Vikao je uzbuđeno, privukavši tako pažnju određenog broja krepkih i snažnih ljudi i posla ih da nadziru plamen dokle god je potrebno. Zatim sam potrča prema Panditovoj kolibi, nadajući se da ga intuicija nije prevarila.

Prođe kroz središte sela, izbi pred kolibu i nasluti prisustvo plamena iza kuće. „Prokletnici!“ uzviknu. Pohita iza ovog malog zdanja, i u velikoj žurbi zamače za ugao. Zatim ga, iz pomrčine, neko udari motkom u stomak. Posrnu, pritisnuvši dlanove na mesto udarca. Zavrte mu se u glavi. Vide da je, koji metar od njega, jedna upaljena baklja bačena na tlo. Reče: „Ma šta...“ i primi drugi udarac, ovog puta u potiljak, koji ga posla na zemlju. Oseti da gubi svest, ali ga uzavreli adrenalin u ovim napetim trenucima održa budnim. Njegov napadač je očigledno mislio da ga je lišio svesti, zato što prestade da ga udara i poče da ga grdi psovkama: „Stranče, kurvin sine! Slugo đavola! Ulizice boginje Kali! Umrećeš u plamenovima ove proklete kuće!“ Tomazo osta nepomičan, licem priljubljen uz travu. Poznavao je taj gnevni i iskrivljeni glas. Njegov napadač nije bio neko ko je došao sa strane: bio je to stanovnik sela! Ne prestajući da mu preti i da ga proklinje, zaputi se da uzme baklju. Zatim se vrati. Kada mu je skoro sasvim prišao, Tomazo skoči. Otkotrlja se par metara na jednom boku, zatim uspe da skoči na noge i odbrani se od udarca koji je ovaj drugi pokušao da mu zada motkom. Baklja se ponovo otkotrlja na zemlju, a dvojica koja su se sada borila, gledala su se licem u lice. „Radžive!“ povika Italijan. „Jesi li poludeo? Šta to radiš?“ „Kopile! Gotovo je sa vrebanjem moje žene!“ Tomazo je bio jači od ovog Indijca, jednog mladog i koščatog seljaka, ali je ovaj bio ponet napadom srdžbe i histerije i suprotstavljao mu se pesnicama, zubima i noktima. U jednom trenutku, Indijac pljunu Grocija u lice. Shvatio je da neće uspeti da ga savlada i nemoć je činila da poludi još više. „Vrati se u pakao koji te je stvorio!“ opet povika. Zatim se

zaustavi, prestade da viče i sruši se na zemlju. Plakao je i opet proklinjao stranca. „Ubij me, zmijo! Tako ćeš moći da uzmeš moju ženu!“ Tomazo ga je posmatrao, teško dišući i boreći se protiv mučnine. Stezao je motku u ruci i osećao nagon da je razbije o glavu idiota koji je nastavljao da ga vređa. Izdaleka su pristizali glasovi pomagača. Iz dve zapaljene kolibe sada su se podizali visoki plamenovi. Snažan blesak oslikavao se na krošnjama tamne šume iza njih. „Jesi li sve ovo učinio... iz ljubomore?“ upita Grocio s nevericom, osećajući novi talas ubilačkog nagona. „Moja Anja samo tebe gleda!“ cmizdrio je ovaj drugi. „Anja“, pomisli Tomazo. Ovaj par venčao se pre samo jednog meseca. I on je, kao i svi, prisustvovao ceremoniji venčanja i slavlju. Mlada je bila prelepa, najlepša devojka u selu. Seti se da je prva od dve zapaljene kolibe bila upravo ona koja je pripadala mladencima. Druga, njenim roditeljima. Kleknu na kolena i položi ruku na mladićevo rame. „Moli se da ove noći niko ne umre“, prosikta, „inače ću ja lično biti taj koji će ti prerezati grlo, i to pred svima!“ Ova strašna pretnja sasvim spontano pređe preko njegovih usana i samog ga zaprepasti. Shvati da je osećao da je prirodno da izgovori te reči neumoljive osude upućene krivcu. Oklevao je. Onaj drugi se ispruži po zemlji i ponovo ga izazva: „To je ono što želiš, priznaj! Ubij me onda odmah! Spali me! Spali me!“ Ali nešto se beše slomilo u srcu Panditovog učenika. Istina je to što govori ovaj čovek, reče sebi. Više puta je, na dan proslave, pogledom obuhvatio nevestine savršene obline. Maštao je, u jednom trenutku lenje klonulosti, o slasti njihove prve bračne noći. Zar su njegove pohotljive misli bile tako očigledne? Iznenada donese odluku. Baci motku na zemlju i uhvati Indijca za ramena. „Ustaj!“ naredi inu. „Ove noći niko neće umreti... a ni sutra...“ Odvuče ga u pravcu povika stanovnika sela, koji su se trudili da obuzdaju požar.

Pandit nije hteo da otkriva Tomazu razlog zbog kojeg se bio udaljio iz sela. Nije ga bilo mesec dana, na veliko čuđenje učenika i svih stanovnika oblasti. Niko se nije sećao kada se poslednji put dogodilo tako nešto. I, iako je goreo od želje da sazna šta ga je nateralo da se udalji, Grocio odluči da poštuje volju starog mudraca. Zbog toga, kada se Pandit vratio u selo, nije pitao gde je bio ili sa kim se susretao. Pandit je, štaviše, bio taj koji je pitao Tomaza šta se sve značajno dogodilo za vreme njegovog odsustva. Već su mu bili ispričali o požaru i tajanstvenom piromanu, verovatno pridošlom sa strane – u šta su svi bili ubeđeni – koji ga je izudarao, da bi kasnije iščeznuo u noći. Pandit je, vidno zadovoljan što se ponovo nalazi u kući, sa velikom pažnjom slušao Tomazov izveštaj, kako bi saznao istinu. Odmah razbi tajne sumnje Venecijanca, odobrivši mu, bez oklevanja, ono što je učinio. „Savladao si treće iskušenje, Tomazo. Otkrio si tajnu treće čakre...“ „Na koji način, učitelju?“ „Treća čakra nalazi se malo ispod grudne kosti i povezana je sa delovima svesti koji se odnose na kontrolu, moć i slobodu. Treća čakra omogućava osobi da u potpunosti bude samo svoja, i da to postigne sa lakoćom, zato što joj pribavlja potpunu sreću i zadovoljstvo...“ „Ima li to veze sa onim uvređenim i ljubomornim mladoženje i... sa mojom željom da ga ubijem?“ zabrinuto upita Italijan. „Kada deo tela koji zauzima treća čakra zahvati kundalini, životna energija, svest dobija snažan osećaj pravednosti i morala. Zato si uspeo da rešiš vrlo teško pitanje, i to na najbolji mogući način. Oslobodio si svoje unutrašnje biće, i postao otvoren da vladaš sopstvenom moći rasuđivanja, u odnosu na njega... i na sebe. Nije bez razloga treća čakra označena kao centar moći’...“ Tomazo razmisli o tim rečima. Bio je zadovoljan što je savladao zadatak, rešivši ga bez

prethodnog upozorenja i pomoći sudbine. Pandit zaključi: „Tvoj greh je zanemarljiv, kako se čini. Svaki muškarac primetio bi Anjinu lepotu, pa i u danu kada postaje žena nekog drugog muškarca koji je ludački voli. Međutim, sada znaš da i najmanja slabost može da dobije neverovatnu snagu u duši čoveka koji je nesiguran u sebe. Tačno je da si bio milostiv i popustljiv prema tom biću sličnom sebi, i nisi se prepustio svojim zadovoljnim pogledima. Shvatio si da moraš da budeš odgovoran u trenutku ludosti onog mladića: ubiti njega značilo bi raniti i tvoju savest.“ Tomazo ustade i nasmeši se. „Hvala ti“, reče. „I nadam se da me nikada nećeš zaboraviti.“

25. Njegovo putovanje zađe u drugu etapu: posle jezera Tiberijada, u srcu Galileje, na redu je bilo more. Ono pravo, beskrajno. Mediteran: srce Rimskog carstva. Lazar je zastao, zadivljen i uplašen, na brežuljku koji se izdizao iznad Sidonskog zaliva. Video je na severu zidine feničanskog grada, greben koji je štitio unutrašnjost luke, ostale bedeme, pretrpane gatove koji su vrveli od užurbanih utovara i istovara robe iz celog poznatog sveta. Nad čitavim prizorom dominirala je tvrđava, koju su osvojili Rimljani, a dalje ka severu, na vrhu jednog brda, ocrtavao se sjaj hiljadu boja hrama boga isceljenja Ešmuna, podignutog na podijumu od kamenja pravougaonog oblika, visok više od dvadeset pet metara. Iz grudi ovog putnika podiže se jedan duboki uzdah. Jerusalim, jedini grad koji se mogao uporediti sa ovim koji mu je stajao pod nogama, poznavao je sličnu živost samo prilikom najvećih praznika. Ovde su, naprotiv, neprekidno dolazili i odlazili ljudi svih rasa. Lazar pomisli na svog izgubljenog prijatelja koji mu je povratio život: „Zbog čega si dolazio ovde? Hteo si da izazoveš paganskog boga na njegovom terenu? Da isceljuješ više i bolje od njega?“ Vetar mu nije dao odgovor. Uskrsnuli se vrati prema glavnom drumu koji se blago udaljavao od obale kako bi ušao u grad kroz velika istočna vrata. Pomešan sa masom, shvati da mu baš ta vreva, koja ga je zabrinjavala, omogućava da se oseća kao bilo ko drugi. Njegov dolazak u Sidon neće biti primećen. Desetine obolelih, skoro svi u pratnji prijatelja i porodice, strpljivo su čekali u redu da budu primljeni u unutrašnjost hrama. „Eskulap je strpljiv bog“, čuo je nečiji komentar, „zato i mi moramo da budemo takvi.“ Reči su bile upućene čoveku

opruženom na nosilima, mokrom od znoja jedne jake groznice. Ovaj odgovori samo nemoćnim pogledom, kao da se to ne odnosi na njega. Lazar dobi dragocen podatak u tom deliću razgovora: Ešmun je postao Eskulap. Uz podršku Rima, nekad ponosnim protivnikom, grčko svetilište pobedilo je feničansko. Polako je koračao, nastojeći da ne bude previše upadljiv. Malo dalje, već kod ulaza, još jedan dobro obavešteni čovek objašnjavao je nekom bolesniku: „Ako uspemo da budemo primljeni do sumraka, ove noći ćeš spavati u hramu. Sanjaćeš, ako ti bog to dozvoli, a sutra nakon buđenja, sigurno će ti biti bolje...“ Lazar uđe u svetu zgradu. Visoki zidovi i dragoceni mermerni stubovi bili su živopisno dekorisani. U samom središtu, pak, aula je bila prazna i bilo je dovoljno prostora da bolesnici mogu da se opruže u snu koji će ih, bar na neko vreme, osloboditi patnje. Lazar napravi širok krug oko sale. U jednom dubokom udubljenju, nekoj vrsti bočne kapele zaklonjene tamnom zavesom i slabo osvetljene, zapazi drvenu ogradu koja je okruživale jedan čudan spomenik. Bio je to krevet od kamena. Zidovi, na kojima su vekovi ostavili traga, bili su ukrašeni čitavim nizom slika na kojima su bile predstavljene erotske scene: jedan bog, sa raskošnim penisom u erekciji, sjedinjavao se sa raznim ženskim božanstvima. Prizore su upotpunjavali i razni kosmički simboli: sunce, mesec, kiša, klasovi zrelog žita, grozdovi vinove loze i drugi plodovi zemlje. Nije mogao da odvoji pogled od tih crteža, iako je u isto vreme osećao i nagonsku odbojnost jednog Jevreja koji je smatrao da ova umetnost nije ništa drugo nego pagansko razmetanje perverzijom. Jedan veseo glas trže ga iz razmišljanja. „Osećaš nostalgiju za antičkim ritualima, stranče?“ Lazar se osvrnu. Jedan sveštenik hrama, našminkan i namirisan kao neka žena, upadljivo prepredenog izraza lica, posmatrao ga je sa širokim osmehom. „Danas ovde očekujemo, nemirnih snova, samo milost boga koji

isceljuje. Ali nekada su se na ovom svetom mestu prizivale moći koje su stvarale zdrav život, život u svom punom sjaju!“ Lazar nije uspeo da na vreme kaže ovom čoveku da ga to pitanje ne interesuje. Ovaj ga je posmatrao kao da želi da se dogovori sa njim oko nekog dobrog posla. „Gledaj!“ reče mu, pokazujući ležaj. „Na ovom krevetu, kada bi mesec bio mlad, sveštenice plodnosti su vekovima nudile svoja tela. Širile su noge kako bi primile dar muškarca. Pokazivale su bujne grudi, željne poljubaca i milovanja. Raspletale su svoje duge mirisne kose na kamen jedinog oltara na kojem se prinosila žrtva koja je čoveku davala sve, umesto da mu oduzima...“ I protiv svoje volje, Lazar otkri da je veoma zainteresovan da sazna nešto više o tome. Sveštenik primeti taj osećaj divljenja i iznenađenja u očima posetioca i približi mu se. „Mlad si“, prišapnuo je, „sigurno si snažan...“ i stade da mu zagleda lice, leđa, listove nogu i prašnjave tabane, dok je kružio oko njega laganim koracima. Zatim se unese u lice nepoznatog: „Ne gubi vreme ovde“, posavetova ga spustivši glas, zavereničkog tona. Zatim, videvši da se stranac iznenadio, potraži između njegovih nogu deo tela za koji je verovao da ga je uzbudio svojim rečima. Lazar, ne mogavši da sakrije uticaj koji su na njega ostavile one slike i razgovor, naglo ustuknu, kao da je sveštenik pokušao da ga probode. Čovek prasnu u pohotljiv smeh: „Ah, naivko! Poročan i naivan!“ Uskrsnuli, crven u licu i besan, okrenu se da ode. Ali ga onaj drugi steže za ruku i prosikta mu na uvo: „Odeš li tako, u trku, ja ću vikati da si ukrao neku ponudu bogu!“ Isusov prijatelj zastade. Nije želeo da privlači pažnju na sebe. „Šta hoćeš od mene?“ upita, nakon što se smirio. „Reci mi odakle dolaziš“, odgovori drugi. „Dolazim iz Vitanije u Judeji...“ „Jevrej!“ obradova se Feničanin. „I šta onda?“ pobuni se Lazar oslobodivši se jednim naglim trzajem iz ruku sveštenika.

„Jedan meštanin je pre nekoliko meseci postao novi prorok drevne religije. On i njegovi sledbenici uvereni su da je potrebno obnoviti kult Astarte, lepe boginje, boginje života!“ Lazar pokuša da pokaže kako i sam zna ponešto o tome: „Ali ta boginja ima jedan svoj hram u gradu, uvek ga je imala!“ „Pravo kažeš“, prokomentarisa ovaj drugi, „ali Astarta treba da bude obožavana u svetim šumarcima, gde će devojke koje su se zavetovale na zadovoljstvo i mladi muškarci kojima su one dodeljene izvršiti obred, pod svetlošću baklji i zvezda... Naš zemljak je nastavio da gaji takve vrtove...“ „Ne interesuje me!“ pobuni se Lazar i ponovo, ali ovoga puta polako, pokuša da se udalji. Sveštenik osta nepomičan, posmatrajući ga kako se udaljava. Zatim dodade: „Ipak, ono što je najbitnije jeste da za onog proroka kažu da ga je poslao... jedan čudotvorac iz Galileje...“ „O kome govoriš?“ „O nekom Jezulu. Iscelitelju, kako se priča. Eto kako se kroz ta dva proroka, jednog feničanskog i jednog galilejskog, ujedinjuju kult Ešmuna i kult Astarte, princip muškog iscelitelja i princip ženskog stvaraoca. Ne misliš li da je to interesantno?“ Lazar je razmišljao. Šta li mu to ovaj sveštenik otkriva? Čovek nastavi: „Ovo te interesuje, vidim...“ „Šta bi to bilo?“ „Hoćeš li da upoznaš proroka hrama boginje Astarte? Krije se, znaš. Mnogi sumnjaju u njegove propovedi iako mu noću, iz straha od boginje, prepuštaju kćerke. Taj čovek ima veliku moć govora. Izuzetno je rečit. Ponekad se, u pratnji poveće grupe sledbenika, pojavljuje na trgu ili u luci i drži nadahnute govore... Ljudi ga slušaju, razgovaraju, oduševljavaju se, a pre nego što Rimljani dođu da rasteraju gomilu koja se okupila, on je već pobegao. U međuvremenu je uspeo da ugovori, sa onima koji su hteli da ga slušaju, jedan noćni obred koji se zatim održava u blizini, na brdima, tamo gde se može zabosti sveti kolac koji se izdiže ka nebu...“ Lazar je ćutao. Feničaninove reči su ga uznemiravale. Ali je ovaj

trag bio i suviše dragocen. „Onda?“ upita drsko sveštenik. „Hoćeš li da upoznaš proroka... i njegove obrede?“ Judejac se nasmeši: „Bilo bi mi dovoljno da ga čujem na trgu, za sada...“ „Ne boj se onog što će se danas dogoditi.“ Čekali su već jedan sat, na pijaci, šetajući između tezgi. Sveštenika su svi prepoznavali, a on je klimanjem glave pozdravljao svoje poznanike, sve muškarce, od kojih su mnogi bili odeveni u skupe odore, u pratnji posluge. „Samo su bogati ovde zbog proroka?“ upita Lazar s nelagodom. „Prorokova poruka upućena je svima“, odgovori Feničanin. Zatim nastavi da se šali: „Boginja ne pravi razliku među ljudima, dovoljno je da budu... obdareni. Kao što znaš, novcem se može kupiti sve, ali ne i muškost!“ Iznenada, trgom zavlada nekakvo neobično uzbuđenje. Poneko ubrza korak, vukući za sobom i prijatelja; drugi su pokazivali na mesto na kojem se okupila masa. Čuli su se povici, zvižduci i bodrenja. „Dođi!“ reče sveštenik, ohrabrujući ga. Lazar ga je sledio. Morali su da kruže kako bi se probili kroz gužvu. U samom središtu ovog dešavanja, na jednoj klupici, stajao je čovek koji je na sebi imao skupocenu izvezenu odoru koja se presijavala na suncu. Na njegovim grudima, vrlo upadljivo se isticao jednakostrani zlatni trougao. Čovek je podizao ruke u jednom širokom, teatralnom pokretu i pozivao ljude oko sebe: „Slušajte me! Naćuljite uši, ljudi svih plemena! Govorim vam jezikom koji svako može da razume, samo ako sluša!“ Iz mase su se čuli povici ohrabrenja: „Govori, proroče! Pričaj nam o tvojoj gospodarici!“ Neki su se smejali, ali su mnogi pažljivo pratili pokrete i reči čoveka koji se isticao u masi. „Najavljujem vam novo doba Astarte! Najavljujem vam život koji ne umire! Energiju koja prolazi kroz sve zvezde i stiže u centar našeg bića! Najavljujem vam radost zajedništva sa boginjom, sa

zemljom, sa majkom svih nas! Otvorite svaki deo vaše svesti da biste razumeli tajnu koja se nalazi u vama i koja se manifestuje kroz zadovoljstvo. Prepoznajte vaše poreklo i naći ćete cilj vašeg postojanja!“ Sada je publika pratila govornikove reči u tišini. Lazar je morao da prizna da je njegova retorika poput magneta držala pažnju slušalaca. I dok je čovek koji se zavetovao Astarti nastavljao da govori, Lazar nije mogao da skine pogled sa onog velikog zlatnog trougla na njegovim grudima. Primeti da je vrh trougla okrenut nadole i shvati da taj simbol ukazuje na večno žensko načelo, princip zemlje koja je spremna da bude oplođena božjim semenom, isto tako kao što je žena spremna da primi plodonosnu moć muškarca. Prorok koga su svi netremice pažljivo posmatrali, nadahnuto je nastavljao: „Vaši očevi znali su kako da ukažu čast principu života! Zbog toga su prvo sagradili gradove sa izuzetno visokim zidinama i gostoljubive luke koje mogu da prime brodove koji još i dan-danas prevoze obilje dobara sa Istoka u svaki deo sveta. Bili su moćni i poštovani! Svuda su oplođavali nove zemlje semenom civilizacije i bogatstva. I sve to zato što su poznavali tajnu stvaranja sveta!“ Lazar se osvrnu okolo. Odjek ovog govora punog energije dopirao je do svakog ugla trga. I sveštenik boga Ešmuna, koji je stajao pored njega, slušao je otvorenih usta. Nastavi da posmatra proroka i zapita se kako je to Isus mogao da se prikaže kao iscelitelj ovom čoveku. Onda razrogači oči, trgnuvši se zbog jednog iznenadnog saznanja. U tom trenutku, njegov pratilac ga trže iz razmišljanja, munuvši ga laktom: „Jesi li čuo?“ „Ne, šta?“ „Zakazao je okupljanje za večeras“, šapnu mu Feničanin. Zatim mu se primače i dodade: „A ja sam shvatio na koje mesto je mislio...“ Lazar vrati pogled na govornika i primeti da se ovaj iznenada sakrio, uspevajući da se probije kroz masu i da nestane. Iza njega su već odzvanjali grubi glasovi jednog odreda rimskih

vojnika, koji su bez mnogo obzira udarali mačevima koga su stigli: „Napravite mesta! Raziđite se! Ovakva okupljanja su zabranjena!“ Lazar i sveštenik hitro se udaljiše. „Onda? Hoćeš li doći?“ ispitivao ga je ovaj drugi. Lazar nije oklevao: „Doći ću, sigurno. Jesi li stvarno shvatio gde je mesto sastanka?“ „Pouzdaj se u mene“, odgovori ovaj sigurno. Potom ga zagrli, ali sa nekakvom lažnom, iritirajućom prisnošću. Lazar mu ne uzvrati. Rastadoše se, zakazavši sastanak za jedan sat pre zalaska sunca. Put ka mestu okupljanja bio je krivudav i Lazar se plašio napada neke hijene ili planinskog lava. Ipak, brzo su napredovali, zahvaljujući tome što ih je sveštenik vodio, i nakon što su savladali čitav niz vrhova i udubljenja, obraslih gustom vegetacijom, opaziše na jednom proplanku, skoro u potpunom mraku, svetlucanje plamičaka vatre. Kada su stigli sasvim blizu, čuli su kako odzvanjaju pesme i instrumenti. Među svim tim zvukovima, isticalo se besomučno udaranje doboša koje je podsećalo na ritam otkucaja srca. Lazar proceni da ova rasuta gomila broji nekih stotinak osoba. Bilo je još onih koji su izranjali iz šume, kao što su učinili i njih dvojica u tom trenutku. Scena za obred bila je jednostavno nameštena, ali je imala mnogo draži. Bile su upaljene tri vatre, raspoređene kao tri vrha jednakostranog trougla. Na taj način je svetlost plamena reprodukovala crtež koji se isticao na prorokovoj odeći. U središtu tog ograničenog prostora nalazili su se jedan kolac, zaboden u zemlju, i jedna kamena ploča, koja treba da posluži kao krevet i pokrivač sa mekanim jastucima obloženim svilom boje purpura. Jedna mlada žena bila je položena na ovaj dragoceni ležaj, potpuno naga, raširenih nogu i ruku. Mahala je glavom u ritmu doboša koji je odzvanjao iz tame. Belina njene kože isticala se na

tamnoj osnovi purpura. Na njenom trbuhu, vrha okrenutog prema Venerinom bregu, bio je nacrtan trougao. Iza nje, duž strane koja je činila osnovu simbolične ograde, bilo je raspoređeno još jedanaest žena u belim haljinama, koje su pevale litaniju. Ostatak proplanka bio je ispunjen samo muškarcima. Uskrsnuli zapazi da je među njima bilo osoba raznih narodnosti, pa čak i nekoliko rimskih vojnika. Prođoše dugi minuti iščekivanja. Sada je broj onih koji su prisustvovali ceremoniji bio udvostručen, ali niko više nije izlazio iz okolne vegetacije. Muzika, doboš, glasovi – sve je utihnulo. Prorok boginje Astarte, u svojoj dragocenoj odori, kretao se od vrha trougla ka centru, držeči u jednoj ruci maslinovu grančicu. Pratio ga je jedan dečak, sa lovorovim vencem na glavi, koji je u ruci držao nekakvu skupocenu posudu punu vode. Kada su stigli do one žene, sveštenik umoči listove masline u vodu i obilno poprska njeno telo, izgovarajući molitve. Zatim dade grančicu mladom pomoćniku, koji se udalji hodajući unazad. Zavlada potpuna tišina. Prorok podiže ruke ka nebu i povika: „Adonis! Tamuz! Oziris!“ Lazar je pažljivo slušao. U dugoj pauzi koja je usledila nakon prizivanja jednog feničanskog, jednog vavilonskog i jednog egipatskog božanstva, svi prisutni su pognuli glave u znak poštovanja. Sa ona tri imena, pomisli Judejac, bila su pomenuta sva božanstva naroda koji se ovde okupio. Prorok nastavi: „Baal Šamin! Baal Adir! Baal Ešmun! I svi vi, moćni bogovi neba, tvorci života! Budite prisutni u meni, u mom principu života. Prizivam vas sve i prizivam Jednog, moćnog gospodara neba, supružnika Astarte, boginje zemlje! Majke svih živih!“ Zatim spusti pogled na ispruženu ženu i dodade, spustivši glas: „Budite u meni, zato što izvršenje obreda neće za mene biti osuda, već će se zbog vašeg milosrđa otkriti izvor večnog života!“

Rekavši to, skide odoru, i ne osvrnuvši se, pusti da sklizne na zemlju. Sada je i on bio nag. Lazar primeti da je na njegovom trbuhu, vrha na pupku, bio nacrtan trougao, identičan onom naslikanom na telu devojke samo obrnuto okrenut. Čovekov penis bio je u erekciji, kao dokaz njegove snažne muškosti. Ne dodajući više ni reči, sveštenik kleknu između raširenih nogu žene, zatim se pruži preko nje i lagano prodre u nju. Devojka jeknu i odmah se u gustoj šumi začu udaranje doboša, pesma i zvuk instrumenata. U ritmu te hipnotišuće muzike, kako se ritam pojačavao, čovek u više navrata gurnu svoj ud u dubinu ženine utrobe i najzad, izvivši leđa i zabacivši glavu unazad, oslobodi iz grla krik i tri puta dozva ime ime vrhovnog principa. Onda izvuče penis i postavi ga u centar trougla nacrtanog na trbuhu žene. Sa njega je kapala sperma i krv: dokaz, vidljiv svima, da je u pitanju bila devica. Videvši to, skupinom se zaori jedan bestidan krik veselja. Zatim, dok su se ostali doboši priključivali onom koji je pratio ceremoniju, sve okupljene zahvati neobuzdano uzbuđenje. Preplaviše sveti prostor, dovukoše u njegov centar žene koje su čekale i počeše orgiju bez ikakvih stega. Tela se pomešaše u kolektivnom delirijumu. Lazar, uznemiren tom predstavom, izvuče se iz te izmešane gomile, načinivši nekoliko koraka unazad i sakrivši se u tmini. Nastavio je da promatra scenu smestivši se iza jednog grma. Tako vide kako se prorok povlači, sasvim mirno i staloženo, kroz uzbuđenu masu, uzima svoju odoru i udaljava se prema šumi, sam. Uskrsnuli stiže sveštenika koji se u hodu oblačio i pozva ga: „Svešteniče Astarte!“ Čovek se, začuđen, okrenu prema njemu, ali ga nije video i stade pogledom da istražuje šiblje u tami. „Ko je?“ upita. „Ko to odbija izvršenje obreda?“ Lazar odlučno odgovori: „Odbijam da se pridružim ovoj zverskoj

orgiji zato što poznajem čisto poreklo života koji se tamo slavi...“ „A koja bi to bila čistota o kojoj govoriš?“ prorok je bio spreman na prepirku i zato ne čekajući odgovor, dodade: „Čistota, sama po sebi, predstavlja smrt. Nijedno biće na zemlji ne može joj umaći i pored toga što se drži daleko od nje!“ Zatim načini nekoliko koraka, razgrćući nisko granje u pravcu odakle mu se učinilo da je čuo sagovornika. „Pokaži se!“ povika. „Neću ti učiniti ništa nažao. Već znam da si, kad govoriš o čistoti i prezireš radosti života, sasvim sigurno Judejac...“ Dok je ovaj govorio, Lazar skliznu iz šume i pojavi mu se iza leđa. Odatle ga ponovo pozva: „Svešteniče Astarte!“ Ovaj se naglo okrenu, preplašen. „Šta hoćeš, zaboga!“ Judejac se nasmeši i prokomentarisa: „Vidim da se osećaš vrlo dobro! Čemu to duguješ?“ „Blagonaklonosti bogova“, reče prorok. „Ne sumnjaš u to, valjda?“ Lazar zakorači napred i pokaza se, pod slabom svetlošću meseca. Sada su se netremice posmatrali, a odjeci muzike i ritam doboša kao da su iščezavali u daljini. „I tvoji odgovori su vešti, kao i tvoje govorničko umeće. Svojim glasom i snagom svojih argumenata privlačiš slušaoce da pristupe jednom kultu koji ne mogu da odobrim... Da li i tu sposobnost duguješ blagonaklonosti bogova?“ „Ko si ti?“ upita Feničanin. „Ja sam Lazar iz Vitanije. Jedan Judejac, dakle, kao što si pretpostavio. Isti iscelitelj koji je tebi povratio sluh i moć govora, i mene je uskrsnuo iz mrtvih. Zato što si bio gluv i nem, ili si tek mogao da promrmljaš poneku rečenicu, zar nije tako?“ „Ti si poznavao Jezula? Ti si... hodao sa njim?“ „Zvao se Isus i bio je rodom iz Nazareta, u Galileji... Bili smo prijatelji, to da, ali ja sam nisam očekivao da on može toliko da učini za mene. Sve do dana kada je neizlečiva bolest došla po svoje, do dana moje smrti.“ Sveštenik boginje Astarte sa poštovanjem dodirnu ruku Isusovog

prijatelja. „Moji rođaci su me odneli njemu“, reče. „Ja nisam znao ko je on. Živeo sam izolovan od sveta. Kada su došli do njega, zamoliše ga da mi pomogne...“ „A šta je on učinio?“ „Pogledao me je i nasmešio mi se. Onda me odveo u stranu, daleko od male grupe ljudi koja ga je svuda pratila. Kada smo ostali sami, stavi mi prste u uši i dotače mi jezik prstom koji je prethodno umočio u svoju pljuvačku. Zatim pogleda u neba i izgovori reč koju tada još nisam mogao da čujem. Ali odmah posle toga začuh zvuke. Preplašen, ustuknuo sam, pokušao sam da ga pitam ko je i tada primetih, sa još većim strahom, da mogu tečno da govorim...“ Lazar sa odobravanjem klimnu i odmah upita: „A reč koju je izgovorio da bi te izlečio, da li ti je ikada ponovio, nakon što si ozdravio?“ Prorok odrečno odgovori: „Ne, izrekao ju je samo jednom, a kasnije, u trenutku oduševljenja, dok su se moji rođaci radovali zajedno sa mnom, nisam bio spreman i nisam imao srca da mu postavljam bilo kakva pitanja.. Lazar se namršti: „Ne koristi svoj jezik za laganje!“ reče pretećim glasom. „Ali tako je bilo“, insistirao je ovaj drugi „on je odmah otišao. Rekao je...“ „Šta je rekao?“ „Da nikom ne otkrivamo ono što se dogodilo.“ „A šta ste vi uradili?“ „Bili smo začuđeni, vest se raširi gradom i kao što to obično biva, neko je poverovao da je istinita, ali bilo je više onih koji su slegali ramenima i odbijali da poveruju da je iz Galileje mogla doći bilo kakva istina, a kamoli božanska moć isceljenja!“ Lazar se na trenutak zamisli. Primeti kako se kroz šumu neki ljudi udaljavaju sa mesta na kojem se orgijanje bližilo kraju. „Znam da mi ne govoriš celu istinu!“ tvrdio je sa sigurnošću. „A šta te navodi na takvu pomisao?“ „Simbol koji je izvezen na tvojoj odori, figura koju si

reprodukovao i sa tri obredne vatre: ista kao ona koju si naslikao na trbuhu one nesrećne devojke i na tvom...“ „Sveti trougao? Pa to je najstariji simbol koji mnogi, zahvaljujući meni, ponovo otkrivaju. Predstavlja jedinstvo muškog i ženskog principa. To je ključ reda koji vlada u univerzumu, kao što se neba spuštaju do zemlje i obasipaju je svojim semenom, oplođavajući je...“ „Zaboravljeni simbol, dobro kažeš. A ko je tebe podsetio?“ opet upita Lazar. Feničanin je oklevao, a zatim neubedljivo odgovori: „Bilo je to... bilo je to jedno otkriće... koje mi je nagovestila boginja...“ Lazar nasrnu na sveštenika i zgrabi ga za odoru. Unese mu se u lice i prosikta: „Ne odustaješ od svojih praznih priča? Lažeš! Isus ti je dao taj simbol, a ti si to protumačio onako kako je tebi izgledalo ispravno, zar nije tako?“ „Šta... šta želiš time da kažeš?“ „Želim da kažem da ti je on dao zlatni trougao“, reče Lazar, a zatim ga pretrese i izvuče na svetlost njegovu dragocenost: „Poverio ti je trougao, koji je po svemu jednak ovima. Vidiš? Imam četiri ovakva trougla i znam da su nekako povezani. Svakom odgovara po jedna, različita reč isceljenja, a zajedno, ovi simboli i reči otkrivaju tajnu tog svetog čoveka kome tvoji obredi sigurno ne služe na čast!“ Feničanin se povlačio unazad, očiju uprtih u otvoren dlan koji je Lazar pružao prema njemu. „Onda?“zapreti mu Judejac. Sada je prorok gledao Isusovog prijatelja sa iskrenim čuđenjem: „On nije ništa rekao protiv bogova ovoga grada. Nije me učio drugom zakonu. Pokazao mi je put slušanja i propovedanja, istraživanja istine... a ja sam ih sledio. Istražujući naše drevne božanske tradicije, shvatio sam da je on bio prorok Iscelitelja, odnosno Ešmuna, dok ja moram biti prorok Majke, to jest Astarte... Zašto želiš da opovrgneš da je ovaj moj put onaj pravi? On nije to činio!“ Lazar obori pogled i smireno spremi fragmente tajne koje je imao u svom posedu. Zatim odgovori: „I ti si, kao i svi ostali, video samo

jedan aspekt velike tajne i verovao si da je to sve. Među onima koje je Isus izlečio, jedan je postao tajni vođa jednog sasvim čistog dela Izraela; drugi je krenuo ka Egiptu; treći se borio protiv Rimljana; četvrti se posvetio, dok je mogao, pomaganju nesrećnima, kakav je i sam bio... a ti si prekopavao po uspomenama tvog naroda, izvlačeći ono što ti se činilo vrednim. Ali istina, pravi izvor života za sve, istina je iznad tih nagađanja: svaki od principa u koje ste verovali pošto ste sreli Isusa sadrži u sebi nešto dobro, zato što je deo istinitog. Ali, meni je ponovo dat život, a ne samo izlečenje. Ja sam, stoga, taj koji može da razume sve, shvataš li to?“ Ali, ovaj drugi odmahnu glavom. Potom se ohrabri i reče sa ponosom preobraćenika: „Ne! Ti bi hteo da ubiješ nadu koja živi u meni i koju prenosim ovim ljudima! Hoćeš da negiraš večni princip svetog jedinstva između neba i zemlje, između čoveka i žene!“ Lazar se uzdrža da ga opet ne napadne. Sada se bojao da neće moći da se obuzda. Onda se trže: „Slušaj me. Ni od koga nisam zahtevao da me sledi niti da odustane od onog što radi, od onog u šta veruje. Još ne poznajem, zaista, najbolji put, a još manje istinu kojoj bih se mogao obavezati. A ipak, sam Isus nije ostao ni sa jednim od njih, već je nastavio svojim putem: nije ostao u Egiptu, nije se borio sa Rimljanima, nije živeo čineći milosrđa i udeljujući utehu... i nije delio sa tvojim narodom kult ove boginje. Zar ti sve ovo ništa ne govori? Tako je kao što sam ti rekao: Svako od vas poseduje samo deo tajne. Tražim od tebe samo da se ne suprotstavljaš mom istraživanju. Razumeš li to?“ Prorok boginje Astarte pogleda u nebo. Kroz grane je video hiljade zvezda. „Između neba koje nas prekriva i zemlje koju gazimo, pred našim očima uvek postoji novi dan, novo sutra. I u svakom se godišnjem dobu obnavlja, ako to želimo da vidimo, tajna života koji ne umire. A ti misliš da postoji tajna veća od ove?“ „To ne znam. Ali, znam da je onaj koji te je izlečio verovao u to. I umro je zbog toga. Želiš li da se suprotstaviš njegovoj volji?“ Čovek je i dalje oklevao. Zatim obori glavu. „Ne“, odgovori.

„Onda mi daj tvoj trougao i ponovi mi reč koja te je izlečila. Samo tako će Isus, koji ti je dao ove simbole kako bi njegova propoved ostala živa, ostaviti trag koji se neće izgubiti i koji ne negira tvoj... već ga upotpunjuje.“ Tog trenutka, doboši zaćutaše. U iznenadnoj tišini, jedna noćna ptica ispusti svoj krik, koji zagospodari tamom. „Sledi me“, reče prorok. „U mojoj kući ćeš dobiti odgovore na sva tvoja pitanja.“

26. U pitanju je bio samo jedan nejasan nagoveštaj. I bilo je promaklo čak i učenom Tomazu Grociju. Ali ne i Huangu koji je znao kakva se priča krije iza toga. Stigavši na ono veliko vodeno ogledalo koje mi Evropljani zovemo more, a azijski narodi jezero, sasvim blizu brda Irkuan, naiđosmo na zakopane glave Džingisove vojske. Mnogi su znali za njihovo postojanje, ali se malo njih usuđivalo da im se približi, zato što su se plašili zlokobnog uticaja tih mrtvih... Kineza nije čudilo što je Venecijanac prevideo ovaj trag. Samo onaj ko je poznavao događaje mogao je dobro da ih interpretira. „Basen koji mi zovemo more, a azijski narodi jezero, sigurno je Kaspijsko more“, bio je pretpostavio Italijan, prilično siguran, „i znamo da je mongolska vojska zaista stigla do tamo. Ali na šta je mislio Marko Polo kada je pisao o ’zakopanim glavama’? Ili kada je govorio o ’mrtvima’?“ Huang nije odgovorio na to pitanje. Pomagao je nestrpljivom i uzbuđenom Tomazu u njegovom redovnom poslu prevođenja i odmah je shvatio važnost tog citata. Međutim, odlučio je da se njime pozabavi sam, pošto uđe u trag Apoloniju iz Tijane. I sada je stajao tamo, na ivici jedne velike jame, na istom onom mestu na koje je upućivao putnik iz trinaestog veka: na desetak kilometara od brda Irkuan, pored Kaspijskog mora, u podnožju jednog kamenitog planinskog venca. „Šta misliš o tome, stranče?“ Kinez ne odgovori, ali bilo je očigledno: kamena tela, visine čoveka, tek iskopana iz zemlje, bez sumnje su reprodukovala mongolske crte lica. Bili su to „mrtvi“ o kojima je govorio Marko Polo.

Jedna grupa radnika iskopavala je čitav dan kako bi na sunce iznela dve figure, samo mali deo blaga za koje su znali svi u dolini, ali koje niko nije želeo da dira. Kavkaske vlasti, moravši da požure zbog nekog drugog posla, ostavile su Huangu odrešene ruke, ne propuštajući ipak da mu prikače jednog državnog poverenika: jednog plećatog i debeljuškastog tipa, koji se odmah sprijateljio sa strancem. Kinez je prošao šest sela pre nego što je uspeo da prikupi potrebne radnike i samo je obećanje odlične plate ubedilo ove ljude da se približe prokletom mestu. Isplatilo se. Huang siđe na dno jame i pažljivo pogleda jednog od ratnika oslobođenih iz zemlje. Bio je odeven kao da je živ, po uzoru na svoje stvaraoce nekoliko vekova ranije, na koje je po svoj prilici izuzetno ličio. Imao je na sebi laganu ratničku opremu od konjske kože, otvrdnule u životinjskoj mokraći, koja mu je omogućavala veliku okretnost i lakoću pokreta. U ruci je nosio jedan mali drveni štit, kojim je štitio lice. Ispod raskopčane odore virila je svilena tunika najgušćeg tkanja, koja je trebalo da ublaži dejstvo neprijateljskih strela. Statua je bila ukrašena kompletnom opremom za bitku: bili su tu drveni luk, tetive i rog, dva toboka prepuna strela, jedno kukasto koplje, jedna kriva sablja i jedan bodež remenom vezan za nogu. Na čizmama, gvozdene pločice štitile su listove noge. Jedna pojedinost ispuni radošću Kinezovo srce: prvi ratnik imao je duboko rasekotinu na nozi, dok je ruka drugoga bila čak otkačena i položena na zemlju. Radnici su toliko sakaćenje pripisivali nedovoljnoj opreznosti onog ko je slagao statue, ali on je znao da nije bilo tako. Huang uputi pogled u visinu. Na ivici jame, kolebljivi fizički radnici očekivali su njegovo naređenje. „Uradili smo dovoljno za danas“, primeti. „Vraćamo se u logor. Nastavićemo sutra.“

Ljudi, zadovoljni što su mogli da idu, ostaviše alat i napustiše mesto iskopavanja. Niko od njih nije izgledao naročito zainteresovan i niko nije postavljao pitanja o ovoj čudnoj „vojsci“. Uveče je, ipak, ispred vatre, Tomazov prijatelj morao da odgovara na pitanja državnog poverenika. „Kako to, stranče, da te toliko interesuju te zakopane statue? Leže tamo vekovima i nikada nisu privukle ničiju pažnju. Štaviše, loš glas koji ih bije oduvek je odbijao meštane. Barem je bilo tako sve dok nisu videli tvoje zlato...“ Kinez objasni, pruživši ruke prema plamenu kako bi se ogrejao: „Rado ću ti to otkriti. Ali samo ako pokažeš potrebnu pažnju...“ Ovaj drugi ljubazno prihvati i Huang poče da priča: „Mongoli su uvek imali velike generale, taktički sposobne, odvažne i imali su disciplinovane trupe. Među najvažnijim komandantima bila su i četiri Džingis-kanova sina, koje mu je rodila prva žena Borte. To su bili: Ðoči, Čagataj, Ogedej i Tolaj, svi istaknuti borci u bitkama. Generali najvišeg ranga, međutim, bili su drugovi po oružju velikog vojskovođe za vreme borbi među plemenima, a među njima Džebe i Subetaj nisu imali rivale kojih bi se plašili. U toku silovitog napredovanja kroz Aziju, upravo su njih dvojica stigli do Kaspijskog mora. Zemlje zapada bile su im potpuno nepoznate, ali im nije nedostajalo hrabrosti da se prihvate poduhvata. Krenuli su sa samo dvadeset hiljada ljudi i sa velikom željom za osvajanjem u srcu. Poraziše odmah dve vojske planinskih vojnika bele boje kože, pređoše snežne vrhove usred zime, potukoše Turke u proleće. Zatim se nađoše pred visokim plavokosim ljudima, azurne boje očiju, koji izazvaše nomade na dvoboj kod jedne velike reke. Dok su azijski streki šarali vazduh strelama, beki napadoše, ali tada konjanici iščeznuše u dimu koji se podigao iz plamena balege, koje su zapalile mongolske žene. Kada se dim raščistio, beki otkriše da nije skrivao samo streke laganih oklopa, već i konjanike naoružane kopljima, mačevima i buzdovanima. Neprijatelji nomada stadoše da se povlače u panici i nasta pokolj. Te noći, opijeni pobedom, Džebe i Subetaj večerali su na jednom

velikom drvenom kovčegu u čijoj su se unutrašnjosti gušila tri bela princa. Nisu osetili oštricu mača zato što po nomadskoj tradiciji, krv nekog poštovanog ratnika ne sme biti prosuta po zemlji. Nakon što su pobedili u toj velikoj bici, komandanti odlučiše da se vrate nazad. Naišli su na najveću reku koju su ikada videli i najzad se opet spojili sa Džingiskanom. Kada su ga stigli u stepama velike majke Azije, blistali su od zlata i nakita, njihovi konji bili su natovareni balama svile i džakovima novca, a mnogi su gradovi još plakali zbog njihovog prolaska...“ „Hoćeš li da kažeš da su zakopani ratnici, čije su poreklo ljudi iz ovih krajeva izgubili iz sećanja, u vezi sa prolaskom Mongola?“ „Naravno“, odgovori Huang. „Ja sam stigao dovde po nalogu mog cara. On voli da prikuplja tragove naše slavne prošlosti i dao mi je zadatak da organizujem ekspediciju tokom koje ću pronaći statue i vratiti ih u Kinu...“ „Pružićemo ti svu potrebnu pomoć“, odgovori čovek, „naročito ako je tvoj gospodar voljan dobro da plati. Treba nam mnogo novca za borbu protiv razbojnika i naroda iz planina...“ Zatim zevnu. „Oprosti mi. Tvoja priča je veoma interesantna, ali već je kasno...“ Pozdravi se i povuče se u svoj šator, dok Kinez ostade da razmišlja ispred vatre koja se polako gasila. Kada je prošao jedan sat, Huang ustade. Ali nije otišao da legne. Sačeka da se poslednji glasovi utišaju, a onda se u tišini uputi prema oblasti jama, opremljen malom lopatom i jednom jednostavnom svetiljkom. Znao je šta traži i baš zbog toga je bio naredio da dvojicu ratnika iznesu na svetlost dana. Sada je trebalo samo da sakupi plodove strpljivog čekanja, koje je trajalo godinama. Siđe u jamu, položi svetiljku na zemlju i stade da kopa između dve statue. Kroz koji minut, oseti da dodiruje nešto metalno. Saže se i poče mahnito da kopa rukama. Bila je tu jedna gvozdena kutija. Izvuče je na svetlost i otvori je,

izvlačeći iz nje nekakav pergament. Pošto je bio ispisan krupnim i jednostavnim mongolskim slovima, mogao je da ga pročita bez problema. Sricao je lagano ove reči: Devadatta Dhanamjaya Janardana. Huang sede na zemlju, ošamućen od emocija. Dakle, predanje koje su mu poverili njegovi preci bilo je istinito. Glineni ratnici bili su napravljeni da proslave velike podvige Džingis kana, ali je sigurno da nomadi nisu trošili toliko vremena i energije samo zbog toga. Ne, oni su posedovali nekakvu veliku tajnu. Huang je znao zašto su zakopali na stotine statua pored Kaspijskog mora, blizu krajnjih granica njihovih osvajanja. Kada se u budućnosti budu vratili tu, ta tajna formula omogućiće im da ponovo izleče ratnike. One od ilovače, i one od krvi i mesa. I zahvaljujući tom činu, sve nove bitke biće dobijene. Kinez zaplaka od radosti. Konačno je imao u rukama toliko željenu formulu izlečenja. Imao je u rukama prvu tajnu Džingis-kana. „Znao sam da tvoja priča smrdi i dobro sam učinio što sam te sledio...“ Huang se trže, kao da ga je neko probudio iz dubokog sna. Državni poverenik mu se obraćao podrugljivim tonom, sa ivice jame, iznad njega. „I onda? Šta piše na pergamentu? Ako je tebi interesantno, biće sigurno i mojim gazdama...“ Kinez je ostao miran. Obuhvati pogledom nisku i plećatu figuru birokrate, koja se ocrtavala u tami noćnog neba, primeti njegov zlobni osmeh i oseti kako u njemu brzo raste bes. Niko ga neće odvojiti od ovog, toliko značajnog otkrića. „Nećeš, dakle, da mi odgovoriš? Moram da zovem...“ Huang zgrabi Kavkasca za gležanj i povuče ga u jamu. Pre nego što je nesrećni čovek mogao da reaguje, ščepa ga za

gušu i steže što je jače mogao. Čovek je mahao nogama i rukama, ropćući i koprcajući se u gomili zemlje u rupi koju su radnici iskopali. Zatim ispusti očajnički jecaj davljenika. Začu se zvuk kostiju koje se lome. Državni poverenik ispusti poslednji uzdah u svom životu. „Idiote!“ pomisli Huang penjući se. „Spavaćeš zauvek sa ratnicima Džingis-kana.“ Izađe iz iskopine i udalji se sa svojim blagom. Kada je zora probudila radnike, izaslanik kineskog cara već je bio daleko. „Evropljanin o kome si mi pričao nije lagao. Nekada, možda u vreme Grka i Rimljana, ova pustinja bila je još zelena i sigurno bogata životom, jer su njom tekle velike reke. Danas, ovde raste samo najotpornija vegetacija, sposobna da se prilagodi suvoj klimi... Huang je začuđeno posmatrao jedan veliki brest. Izdaleka je primetio kako svojom gustom krošnjom dominira nad kamenom panoramom koja se pružala svuda unaokolo, dok mu se na leđima magarca približavao kako bi pronašao hladovinu. I još jednom mu ovo izuzetno zelenilo usred kamenog sivila, potvrdi da je Marko Polo govorio istinu. Zovu je dolina brestova. Kažu da ih ima pedeset, a zasađeni su tu pre više milenijuma. Mi smo ih izbrojali trideset devet, rasutih na širokom prostoru od četiri dana hoda. Danas, u centru tako čudne šume, podiže se jedan manastir vrlo sličan tvrđavi, nastanjen pustinjacima koji oblače jednostavnu i prostu tuniku od beloglana... Kada je stigao do bresta, Kinez sede da se okrepi, zajedno sa svojim novim pomoćnikom. Dečak je takođe nosio tuniku kakvu je opisao Venecijanac, istu kakvu je nosio i Apolonije iz Tijane i čije je pominjanje u dnevniku navelo Huanga da se uputi u pustinju Sirije. Po naređenju velikog učitelja, tog dana je dečak pratio stranog

gosta, koji je stigao u manastir prethodne večeri, u izviđanju doline. Iako je strancu ukazao dužno poštovanje, vođi zajednice se odmah učinilo očiglednim da ovaj ne ide u šumu kako bi se osamio i meditirao. Stoga, narednog jutra odluči da više ne odugovlači i pripremi se da ga primi u svojoj ćeliji. „Pogledaj kroz prozor“, reče mu kada su ostali sami. „Šta vidiš?“ „Vidim jedan red mladih ljudi: prolaze dvoje po dvoje stazom koja iz ovog skrivenog mesta vodi prema vrhu velike doline. I juče sam, pre nego što sam se udaljio sa tvojim učenikom, video to isto. Gde idu?“ „Odvajaju se od zajednice, ali pošto su novi sledbenici, ne tražim od njih da se dugo zadržavaju u pustinji. Danas je nošnja manje teška nego nekada, i izgubili smo navike koje su bile karakteristične za naše praočeve...“ „Šta će da rade, onda kada ostanu sami u dolini?“ „Boriće se sami sa sobom i sa pustinjom, sa ovim opustošenim predelom, pogodnim tek za život koza. Ješće zalogaj sira i piće gutljaj vode. A kada se vrate ovde, kada padnu senke, njihova će duša biti očišćena od mnogo prljavštine koja se nakupila od sveta...“ Kinez se naježi, primetivši da hodaju bosi. Kamenje će izmučiti njihova stopala dok ne počnu da krvare. „Sam naš osnivač tako se oblačio i putovao bosonog. Ali, ne boj se...“ nasmeši se monah. „Kada prođe njihova prva nedelja, biće im dozvoljeno da navuku obuću. Nikome ne želimo zlo, i uglavnom su to početnici. Kako vreme bude proticalo, oni će sami utvrditi koji stepen žrtve može da podnese njihovo telo i njihov duh.“ Huang se okrenu prema svešteniku: „Zašto mi pokazuješ i pričaš sve ovo?“ Čovekov izraz lica bio je nedokučiv. Onda reče, jednostavno: „Oni znaju šta traže... a ti?“ Kinez se nije branio. Raširi ruke i prizna: „Interesuje me vaša sekta, učitelju, i izvor vašeg znanja. Možeš li da mi pričaš o osnivaču zajednice?“

„Mi nismo neka posebna vera, stranče. Možda je bolje reći da okupljamo sve vere sveta. Propovedamo jedan oblik života zasnovan na isposništvu, uzdržanosti i meditaciji. Što se tiče našeg osnivača, bio je mudrac, putnik koji je obišao sve zemlje planete. Zvao se Apolonije. Pre nego što je došao ovde i stvorio zajednicu, posetio je pobožne ljude svih rasa. A nama je podario nekoliko osnovnih pravila...“ „Kakvih?“ „Putovati i hodati, a da se ne nosi ništa sa sobom. Hraniti se vegetarijanskim jelima, a ne mesom: tvrdio je da je uistinu najčistija hrana ona koju proizvodi zemlja i da meso uznemirava i muči dušu. Upravo da se ne bi mučio, iz svojih mršavih obroka isključio je i vino...“ Huang načini jedan nestrpljiv pokret. „Samo to?“ „Ostala njegova učenja zahtevaju da se ne ubije nijedno biće, kako se ne bi poremetila životna ravnoteža; da se ne oseća zavist, zloba i mržnja, da se suzdržimo od klevetanja i srdžbe. To je malo pravila, ali ona su dovoljna da oslikaju kako treba da izgleda savršen život. Mi ih poštujemo, svom snagom naših srca.“ „Ništa drugo?“ Čovek ga ispitivački pogleda. „Šta ti u stvari tražiš, stranče?“ Huang izvuče iz odore list pergamenta i pokaza monahu lotosov cvet sa osam latica, koji je Marko Polo nacrtao u svom dnevniku. „Jesi li ikada video ovaj simbol?“ Ovaj odgovori sa sigurnošću. „Ne! Koje značenje ima?“ Kinez vrati svoje blago među nabore odore. „To je upravo ono što moram da otkrijem. I pošto vi ni na koji način ne možete da mi budete od koristi, još danas ću krenuti dalje, kako bih nastavio svoje istraživanje na drugom mestu...“ Trube su širile vazduhom svoje potmule note, a duboki zvuk ovih instrumenata spusti se sa planinskog vrha prema bezdanu doline koja se nalazila ispod.

Huang je pažljivo posmatrao potporne zidove hrama, koji su izgledali kao da su spojeni sa strmim stenama i zapita se kako su ljudi mogli da na tolikoj visini sagrade jednu građevinu, tako veliku i moćnu. Onda začu nekakvu zvonjavu, toliko čistu da su samo instrumenti skovani božanskom rukom mogli da je proizvode. Nije bilo teško naći traženo mesto. Svi su na Tibetu znali gde je. Hram pozlaćenih zvona uzdiže se tamo gde se uzdah muči da izađe iz usta i sigurno je najčuveniji u Aziji. Ne zbog vrline njegovih monaha, niti zbog bogatstva blaga koje ima u sebi. Već zbog velike mudrosti koju će vam otkriti. Ako si čovek mudar i bogobojažljiv ili si moj čitalac, u taj hram se moraš zaputiti... „Tražio si me, stranče?“ Kinez se okrenu prema mestu odakle je dopirao taj slabašan glas. Iza njegovih leđa, pojavio se jedan prilično star monah: nasmejan, s mukom se pridržavao za jednu motku. Obrijana glava i narandžasta odora koja mu je dijagonalno padala preko tela odavale su njegovu religiju: bio je sledbenik Bude. „Da, učitelju. Tražio sam vas, jer su mi ukazali na vas kao na najstručnijeg poznavaoca svetskih religija na Tibetu...“ Monah se nasmeši: „Taj ko mi pripisuje takvu zaslugu, preteruje. Ali jeste tačno da se interesujem za druge vere, a naročito za druge vernike. Njihova srca su ta koja volim pažljivo da istražujem, radije nego njihova verovanja. Sedi i reci mi šta te je dovelo k meni...“ Huang sede na jastuk i prekrsti noge. Na dva koraka od njega, jedna visoka drvena balustrada nudila je očima posetioca pogled na velelepnu panoramu, dok mu je proređeni visinski vazduh golicao nozdrve. I monah sede. „Dakle?“ „Tražim informacije o životu i delima jednog antičkog mudraca,

koji je živeo pre mnogo vekova. Zvao se Apolonije i dolazio je iz jednog gradića u Maloj Aziji. Predanje kaže da je takođe putovao i u ove krajeve. Jeste li ikada čuli da se priča o njemu?“ „Da, iako njegovo postojanje ostaje za mene najvećim delom tajna...“ odgovori ovaj drugi. Huang oseti drhtavicu. Nije očekivao da će sa takvom lakoćom otkriti nešto ovde gore, na krovu sveta. „I šta znate o njemu? Molim vas, udovoljite mojoj radoznalosti...“ „Neće mi biti teško da ti udovoljim. Mi čoveka o kome govoriš znamo pod imenom Gautama. On je jedan od najvećih mudraca koji su svojom posetom počastvovali ovaj hram i ćelije koje su mu pripojene. Hronike tvrde da je došao među nas sa četrdeset godina i zadržao se pet godina, nakon čega nas je napustio...“ „A gde se uputio, kada je otišao odavde?“ Monah raširi ruke. „Ko to zna? Možda dalje na istok, prema Kini ili Japanu, možda na neko drugo mesto: bio je vrlo mudar, ali nije se zamarao tražeći jedinstveni izvor odakle je, kako je verovao, poticala ta mudrost. Sve u svemu, na kojem god mestu da je bio pre ili posle boravka u našoj kući, širio je svoja znanja prenoseći božanske poruke. Pošto je bio skroman, nikada nije govorio u prvom licu, već je uvek ukazivao na mudrost i učenje nekog starijeg i mudrijeg učitelja. Osim toga, nije se ograničavao na rečima, već je vrednosti svoga učenja pokazivao i praktično. Znam da je, pošto je napustio Budine doline, putovao ka Indiji, da bi se potom vratio u zemlju dve reke, Mesopotamiju. I tamo je, takođe, došao u dodir sa iluminatima i inicijatima tog mesta...“ Huang je začuđeno slušao tu priču. „Kako možete da znate sve te stvari iz njegovog života i o godinama koje su usledile nakon njegovog boravka ovde, kada tvrdite da o njemu znate tek nešto malo više od imena?“ „Mudraci i asketi sa kojima je živeo podučavali su ga kako da ostane u vezi sa njima i dok se nalazi na putu po svetu. Oni su stvarno stekli i preneli i njemu one skrivene moći koje poseduje

svaki čovek a koje samo retki uspevaju da kontrolišu i upravljaju njima: pronicljivost, telepatija, bilokacija. Ne znam da li je sve to istina. Sigurno je da su u manastir stizale mnoge vesti koje su se odnosile na Gautamu...“ Kinez pokaza pobožnom čoveku lotosov cvet sa osam latica. „Šta znate o ovome?“ Starac je posmatrao Huanga kao da je hteo da pogledom dospe do njegovog srca. Zatim sa naporom ustade i kleknu ispred jedne drvene statue Bude, obojene u žive boje. Kod njegovih stopala gorela su različita kandila. Monah upali još dva takva, jedno za sebe, a drugo za stranca. Zatvori oči i položi ruke na kolena. Tek kada je završio ovaj mali ritual, vrati se i stade pred stranca. „Zar stvarno veruješ“, upita ga, „da ja mogu da ti otkrijem nešto više od onoga što ti već znaš?“ Izaslanik Pekinga se povuče, pogođen ovim izazovom. „Šta hoćete da kažete?“ „U tvom glasu, u tvojim pokretima i tvom pogledu može da se prepozna da si veoma zabrinut da nešto saznaš. Shvatio sam da si stigao na prag jedne mračne tajne. Međutim, danas možda niko na svetu ne može da odgovori na tvoje pitanje.“ Huang se osvrnu okolo. „Šta je, onda, tražio Apolonije na jednom ovakvom mestu?“ „I on je tražio potvrdu. Potvrdu jedne nade: da svaka religija ima u sebi deo istine i da se nijedna ne može smatrati njenim jedinim nosiocem. A kada je otišao, već tada je sigurno znao da je kult bez idola i simbola najuzvišeniji od svih.“ Onda dodade: „Sada idi. Rekao sam ti ono što sam znao...“ Monah isprati Huanga do vrha dugih stepenica koje su vodile posetioce do podnožja hrama. Razmeniše iskrene pozdrave. Ipak, iako se osmehivao, njegovo srce bilo je puno teskobe. Vrativši se na veliki balkon na kojem je bio primio Kineza, dade znak jednom novajliji. Zatim sede i sačeka. Koji tren posle, jedna

zavesa se pomeri i pojavi se drugi gost. Pridošli se šćućuri ispred monaha. „Je li mnogo otkrio?“ „Ne. Tragovi Apolonija sada su bledi i mešaju se sa tragovima hiljadu drugih ljudi koji su prolazili ovim zemljama...“ „Ti, međutim, nisi zadovoljan...“ Stari budista uzdahnu. „Ovaj čovek je uporan. Velika žeđ za nagradom ga nadahnjuje i siguran sam da će uspeti da otkrije ono što ga interesuje.“ Indijac na trenutak razmisli. „Misliš li da moramo nešto da učinimo kako bismo ga zaustavili?“ Monah snažno odbi ovaj predlog. „Apsolutno ne! Ne može se suprotstaviti toku događaja. Zlo i Dobro moraju preći svoj put i stići da se sukobe...“ „A kako da se ponašamo kada dođe taj trenutak?“ Čovek sa Tibeta se nasmeši. „Kako nam bude govorilo srce. Delovaćemo prikriveno, prema Lazarevim učenjima. Osim toga, dobro znaš da najteži deo neće čekati na nas...“ „Istina je...“ Ovoga puta je budista bio taj koji se zabrinuo. „Misliš li da tvoj učenik neće uspeti?“ „Ko to može da predvidi?“ odgovori gost. Ustajući, dodade: „Kao što si sam rekao, kada Zlo i Dobro budu učinili svoje, saznaćemo...“ „Vraćaš li se u selo?“ „Da. Jednomesečno odsustvovanje mnogo je više od onoga što mogu sebi da dopustim...“ Monah klimnu ka gostu i pozdravi ga skupivši dlanove pred licem. Nije ga ispratio do izlaza. Nije bilo potrebe za tim. A Pandit, srca koje je sada mučilo hiljade briga, peške se udalji

prema ravnici.

27. „U pomoć! U pomoć!“ Seljak, nejasna tamna figura pri oskudnoj svetlosti predvečerja, mlatarao je očajnički u vodi, dozivajući u pomoć. Ali u to doba se više niko nije zaustavljao na obali reke. U sezoni monsuna, nemajući posla u polju, ljudi i žene su provodili svoje vreme snabdevajući se alatom, brinući se o stoci, opravljajući kolibe ako je to bilo potrebno. Posvećivali su se svim zanimanjima za koje nije bilo prostora u vreme setve i žetve. A Tomazo, koji je živeo sa njima, ali nije bio jedan od njih, uputio se prema obali reke, malo pre trenutka kada će sa Panditom pojesti jedan skroman obrok. Razmišljao je u to vreme o događajima poslednjih meseci. Maštao je o avanturama i opasnostima kroz koje je u tom istom trenutku Huang verovatno prolazio. Tako je bilo i tog dana. „U pomoć... U pomoć...“ Glas čoveka činio se sve slabijim. Nije smeo da gubi vreme. Podiže kratku tuniku koju je oblačio ujutru i uveče i baci se u tamnu vodu. Zbog obilnih kiša, reka je postala veća i brža: kada je stigao, seljak je već bio malaksao. Indijac, preplašen zato što nije znao da pliva, koprcao se i nekontrolisano mlatarao rukama, gutao vodu i pljuvao. Nije ga bilo lako zgrabiti, a kada je Tomazo uspeo da ga uhvati, ovaj ga obgrli svim preostalim snagama. Tomazo na tren potonu i naguta se vode. Stisak čoveka prenese mu svu njegovu paniku i njegov strah. Venecijanac poče da se batrga i besno povika: „Budi miran! Opusti se i uspećemo!“ Ali ga onaj nije slušao i nastavio je da se uvija. Iako ga je davljenik ometao, Grocio se zamahnu nogama i slobodnom rukom zapliva prema obali sa koje se bacio u vodu.

Primeti kako joj se lagano približava. Međutim, bila je to iluzija i on se iznenadi što, kada se bacio u vodu, nije ni za tren pomislio da neće uspeti. Rečna struja bila je vrlo jaka, a čovek koji se sad već bio onesvestio, prilično težak. Pre nego što će izgubiti svest, Tomazo je imao toliko vremena da pomisli na Ðordana Bruna. Potopljen u vodu, pogleda koji se mutio, vrati u sećanje plamenove lomače na Kampo dei fjori. Učitelj je umro u vatri, on će se utopiti. Shvati koliko život može biti nepredvidljiv i izgubi svest. Povrativši svest, otvori oči i ugleda nebo iznad sebe. Mesec, napola sakriven iza oblaka, obasjavao je zemlju oko njega. Pokušao je da podigne glavu, ali nije uspeo. Blaga kiša kvasila mu je lice: ožedneo, pređe jezikom preko usana ne bi li sakupio neku kap. Začu glasove u blizini i shvati da se i dalje nalazi na obali reke. Nije bio mrtav. Jak osećaj zahvalnosti preplavi mu srce. „Poslao sam Amartija da te traži. Stigao je ovde baš u trenutku kada si se ti bacio u vodu. Potrčao je nazad da potraži pomoć i srećom, kada su te izvukli iz vode, bio si još živ. Ovo su ljudi koji su te spasili...“ Pandit, nagnut nad njim, dade znak grupi seljaka koji su bili zapalili vatru na nekoliko koraka od njih. Tomazo pridiže i sede. Vrtelo mu se u glavi i osećao je veliku želju da povraća. Mora da je popio mnogo bljutave vode iz reke. Onda zapazi na zemlji telo čoveka koga je pokušao da izvuče na obalu. „Još se nije osvestio?“ upita. „Mrtav je“, odgovori Pandit. „Nije uspeo...“ Venecijanac zaroni glavu među dlanove i zaplaka. „Nemoj da plačeš. Učinio si sve što si mogao. Taj čovek je bio pijan. To su nam rekli njegovi sinovi koji su bili na drugoj obali i videli ga kako se udaljava od kuće. Mora biti da se okliznuo i pao u reku, a da to nije ni primetio. Njegov čas je očigledno bio kucnuo...“

Italijan obrisa suze, a Pandit mu položi ruku na rame. „Savladao si četvrto iskušenje, Tomazo. Otkrio si tajnu četvrte čakre.“ Grocio podiže pogled pun pitanja. „Četvrta čakra nalazi se usred grudi i zato je zovemo i čakra srca. Vrlo je značajna...“ Indijski učitelj pogleda crnu površinu vode i nastavi. „U četvrtoj čakri nalazi se naš duh, naše pravo biće, koje je večno čisto i nepromenljivo, poput nekog dijamanta skrivenog u nama, svedok svih naših delovanja. Ono zaživi kada naša pažnja postaje svesna i konačno se veže za duh. Kada prestanemo da se poistovećujemo sami sa sobom i kada više ne dopuštamo da nama upravljaju refleksi. Tada počinjemo da se krećemo ka duhu, koji je naša prava priroda.“ Tomazo razmisli. Kao i obično, značenje reči ovog starca nije mu odmah bilo razumljivo. Ali potrudi se i nasluti šta je učitelj hteo da mu kaže. „Kada me je onaj čovek stegao, skoro da sam se ugušio. Ali osetio sam da me je stezao u očajničkom pokušaju da sačuva sopstveni život. U tom trenutku, poželeo sam da ga spasem po svaku cenu.“ Pandit se složi. „Ne čudi me. Čakra srca daje prednost iskazivanju milosti i ljubavi. Poklanja nam osećaj odgovornosti i plemenitog ponašanja prema drugim bićima. Kada je u potpunosti osvetljen kundalinijem, sve naše brige, sumnje i strahovi bivaju uništeni. Prepuštamo se potpunom poverenju i sigurnosti i zbog toga možemo da pomognemo drugima.“ „Ali, nisam uspeo da mu spasem život...“ „Nije važno. Nisi mogao da ga spaseš i možda to nije pravedno. Ali, ono što se računa je drugo...“ „Šta?“ „Iskusio si zagrljaj onog čoveka, osetio si ono što je on osećao, kao da se tebi dešava. Osetio si potpunu, bezuslovnu ljubav i želeo

si da ga spaseš po svaku cenu. To je ono što se računa. Kundalini je neobuzdano potekao tvojim telom i naveo te da se baciš među talase...“ Tomazo pognu glavu i nastavi da plače. Nije bio ganut svojim altruizmom i svojom hrabrošću. Nije bio tako ohol i nadmen. Dirnuo ga je taj tok ljubavi od čoveka ka čoveku, od jednog stvorenja ka drugom stvorenju. Iznenada shvati da je bio, u jednom kratkom trenutku, oruđe opšteg Dobra. I molio se da se to ponovo desi.

28. Tomazo završi sa doterivanjima jedne male drvene ploče, dodajući u dnu jedan znak svetle boje, koji je označavao nadu. Pločica nije imala više od pet pedalja sa tri i da bi završio taj posao morao je da uloži svu svoju pažnju i veštinu. Već dugo nije slikao i vrlo brzo je primetio da više nema mirnu ruku i oko za detalje, ono što ga je krasilo u godinama provedenim u Varanasiju. Osim toga, nije bio navikao da radi u žurbi. Ali, baš zbog toga se sada osećao zadovoljnim: teškoće ga nisu zaustavile i uspeo je da obavi svoj zadatak. Kada ga je Pandit prethodnog dana izvestio o ženinom zahtevu, nije uspeo da sakrije čuđenje. „Nisam nikada čuo da ovde neguju takav običaj.“ „Pričao sam meštanima o tvojoj umetnosti. A želja ove žene rodila se iz srca. Molim te da prihvatiš...“ „Odmah se prihvatam posla“, složio se Venecijanac, srećan što će biti koristan zajednici koja ga je primila i sada se zajedno sa učiteljem uputio u centar sela. Žena ga pogleda sa zahvalnošću i uze iz njegovih ruku pločicu, ne progovarajući. Zatim je dugo ispitivački posmatrala lice svoga muža, koga je Grocio naslikao po sećanju. Njene oči se ovlažiše i ona nekoliko puta poljubi, kroz suze, sliku čoveka sa kojim je delila ceo jedan život. Najzad, okružena decom i celim selom, baci sliku među plamenove koji su se sada već visoko podizali. U nekoliko minuta, plod Tomazovog truda pretvori se u pepeo zajedno sa truplom Indijca, a on se začudi koliko su ovi ljudi staloženo prihvatali smrt. Ne viču, ne kukaju, ne proklinju boga, već prihvataju sudbinu onakvom kako je zapisana. Točak života zatvorio je jedan krug i vode ogromne zemlje će biti, još jednom, nahranjene telom jednog od svojih bezbrojnih sinova.

Pre nego što je sunce započelo svoju parabolu zalaska, pokojnikov pepeo će se razasuti nad velikom rekom koja je zapljuskivala obale sela. Na povratku kući, Pandit primeti da njegov učenik jeca. „Zašto plačeš, Tomazo?“ Italijan sakri lice od učitelja, braneći se. Ali, pošto je ovaj insistirao, priseti se: „Tačno pre dve godine, na isti ovaj dan, spalili smo Nikolino telo.“ „A šta tvoje srce ispunjava tugom?“ „Saznanje da nisam učinio sve što je bilo u mojoj moći da ga spasem.“ „Jesi li siguran u to što kažeš? Zar mi nisi rekao da si dao sve od sebe?“ Venecijanac ne odgovori. Nije ga to ražalostilo. Zapravo se osećao odgovornim zbog toga što ga je mlađi prijatelj pratio pri bekstvu iz Rima, imajući poverenja u njega, njegovu mudrost i njegovo iskustvo. A nije preživeo u izgnanstvu. „Vodio sam ga kroz pustinju progonstva, učitelju. I nisam bio u stanju da ga odvedem do svetlosti. Ja sam video kraj pustinje, on nije. Njegova smrt će zauvek mučiti moju savest...“ „A onda?“ insistirao je Pandit, „Zbog čega liješ gorke suze? Zbog njega ili zbog samog sebe?“ „Šta hoćeš time da kažeš?“ odgovori ozlojeđeni Venecijanac. Osetio je da se u starčev glas uvukao nagoveštaj sumnje i udalji se od njega razljućen, ne sačekavši odgovor. Od tog trenutka do večeri ne razmeniše ni reč. Sve dok se Grocio nije pojavio pred Panditom da zatraži pomoć. „Tražio si da ti objasnim smisao tvojih suza, Tomazo, i zadovoljan sam što si iskusio suštinsku sumnju... Zahvaljujući tome, savladao si zadatak. Otkrio si tajnu pete čakre.“ Na upitni pogled učenika, Pandit se pripremi da objasni. „Peta čakra nalazi se u dnu grla i to je čakra diplomatije, čistih, iskrenih odnosa sa drugima i veselih rastanaka. Kada ga životna energija kundalinija otvori, otklanja sve ono što nam grize savesti i

što nas muči, i daje nam ljubaznost i milosrđe. Tendencije da vladamo nad drugima ili da se osetimo podređenim u odnosu na druge, osećaj superiornosti ili inferiornosti i sve ljubomore biće otklonjene kada kundalini nahrani ovu čakru.“ Tomazo je zbunjeno posmatrao Pandita. „Ne razumem. Tačno je da se osećam krivim zbog Nikoline smrti. To sam i sam priznao. Ali u kakvoj vezi je ovo sa petom čakrom?“ Učitelj ga je gledao kao što se gleda dete koje se pretvara da nije razumelo. „Verujem da si me i suviše dobro razumeo... Osećaj krivice ne rađa se iz tvoje stvarne odgovornosti. Više puta si tvrdio da si učinio sve što si mogao kada je sudbina došla po tvog prijatelja. I ja sam uveren da je to istina. Tvoj osećaj krivice potiče od nečeg sasvim drugog...“ „Šta bi to moglo da bude?“ „Ti si se osećao superiornim u odnosu na njega. Bio si stručniji, oštroumniji, pametniji, prilagodljiviji. Ne mučiš sebe bolom zbog njegove smrti, već zbog tvoje nesposobnosti. To te čudi i ispunjava te gorčinom“, zaključi, dok je Tomazo crveneo, „jer se nisi ispunio očekivanja. Očekivanja u odnosu na sebe samog, ne njegova očekivanja...“ „Učitelju...“ „Tišina!“ Panditov glas postao je rezak. „Smrt Nikole Pizanija ne pogađa tvoja osećanja, već tvoj ponos. Eto zašto i dalje, na tolikoj vremenskoj distanci, patiš zbog toga do suza: povređeno samoljublje još nije prestalo da žiga tvoje srce. Ali danas, pred čistim bolom one žene i mojim pitanjima, sumnja se konačno uvukla u tvoju dušu. I sada znaš...“ „Šta znam?“ „Gde se završava bol zbog povređenog ponosa i počinje bol zbog nedužnog i izdanog bića. Samo ako iskusiš toliku svest, peta čakra ti omogućava da opaziš jedinstvo i činjenicu da smo svi sastavni deo

univerzuma...“ Grocio je znao da je Pandit u pravu i nije se bunio. Iako mu je bilo teško da to prizna čak i u svojim najskrivenijim mislima, uvek se ponašao kao zaštitnik svog mlađeg druga. Ali, na nesreću po Nikolu, događaji nisu opravdali tu njegovu ideju. Pokorno upita: „Na koji način ću u budućnosti primetiti da peta čakra deluje u meni?“ „Na isti način na koji je delovala danas. Znaćeš da životna energija kundalinija prolazi kroz petu čakru kada budeš slobodno sledio intuiciju i onda će znanje drugog bića slobodno proticati kroz tebe. Moja pitanja ti više neće biti potrebna i tvoji ciljevi će se tada ostvarivati sa velikom lakoćom. Činiće ti se da tvoji bližnji, bliski i daleki brinu o tvojim potrebama bez ikakvog napora sa tvoje strane. I nećeš imati potrebe da se namećeš snagom ili lukavstvom...“ „Biće to prava milost za mene.“ „Zaista, peta čakra jeste poznata i kao čakra obilja. Ali zapamti: samo ako dopustiš intuiciji da te vodi, samo ako napustiš lažni ponos superiornosti, moći ćeš da stekneš bogatstvo univerzuma i ljudi koji u njemu žive...“ Počeše da jedu i među njima ponovo nasta tišina. Ne progovoriše ni reči do sledećeg jutra.

29. „Imam ih pet... i ne uspevam da pronađem ostale. Istražujem mesecima. Sada već izgleda da su se i špijuni Sinedriona umorili od gonjenja...“ Lazar pokaza staroj ženi svojih pet zlatnih trouglova. „Pogledaj ih, da li te podsećaju na nešto?“ Ona drhtavom rukom uze jedan od njih i stade intenzivno da ga posmatra. Stigao je ponovo u Kapernaum, nedaleko od Galilejskog jezera pošto je prethodno sreo i ispitivao muškarce i žene mnogih gradova i sela te oblasti i Galileje, neprekidno tražeći osobe koje je Isus izlečio. Čuo je toliko priča, da je mogao da napiše čitavu knjigu. Ali, među onima koji su ozdravili čudom proroka iz Galileje, neki su bili zametnuli svoje tragove i skrivali su se; drugi su poricali da su ikada bili bolesni; oni koji su, naprotiv, imali hrabrosti da mu priznaju, nisu bili prvi koji su lečeni od nekog naročitog oboljenja. Ovo sa taštom Simona, vođe sledbenika, kojeg je Isus zvao Petar, bio je njegov prvi kontakt, posle skoro godinu dana od raspeća, sa grupom onih koji su činili deo njegovih pristalica. Sada je žena delovala kao da su je savladale emocije. Njegovo malo blago sigurno ju je na nešto podsetilo. Lazar sede i sačeka da se starica odluči i odgovori mu. Nežno joj uze trougao iz ruke i zadrža ga pred njenim očima, tako da može da ga vidi: „Videla si ga i ranije, je l’ tako?“ Žena potvrdi i reče: „Da.“ „Kome je bio dat? Ko je bio bolesnik kojeg je Isus izlečio i posle mu ga dao?“ Osmeh otkri bore na tom licu na kojem su godine teškog rada ostavile traga: „To sam bila ja.“ Lazar se začudi. „Ti? Nisam mislio...“ Žena ispruži ruku i pomilova lice uskrsnulog.

,Ja sam jedna od osoba koje tražiš iako nisam nikada mislila da će moja priča imati nekog značaja.“ Lazar se zagleda u njene tamne oči: „A od čega te je izlečio?“ „Od jedne uporne groznice koja me je često napadala, sasvim iznenada, i danima me ostavljala bez snage Svaki put je bilo sve gore. Toga dana kada je Isus prvi put došao u našu kuću, pratili su ga ljudi koji su raspravljali i koji su bili uzbuđeni zbog reči koje je on malo pre toga izgovorio u sinagogi. Njih petorica ušla su na ova vrata: on, Petar, Andrija i dva ribara: Jakov i Jovan...“ „Njegovi prvi učenici.“ „Tada nisu još bili odlučili da li da budu njegovi sledbenici. Nisu znali da li da ga smatraju ludakom ili svecem. Tog dana, na primer, on je insistirao da dođu ovde...“ „A tebi je bilo loše...“ „Čim su ušli, Petar zamoli ostale ljude da se udalje ili da se barem smire. Zatvori vrata i reče Isusu da ja bolujem i da ne zna kako bi mogao da mu pripremi nešto za jelo...“ „A on?“ „On mi se približio. Nasmešio mi se, uzeo me za ovu ruku i pomogao mi da ustanem. Sećam se da me je bolela svaka kost, znojila sam se i osećala jaku žeđ. Htela sam da ga zamolim da me ostavi na miru, ali čim sam stala na noge, odmah se osetih bolje...“ „A onda?“ Žena se nasmeja: „I onda ništa. Bilo mi je dobro i pripremila sam večeru.“ I Lazar se nasmeši. Žena ga nežno pogleda i ustade. „Sada ću pripremiti nešto i za tebe. Pogledaj se: izgledaš kao da si ovog trenutka izašao iz groba!“ Uskrsnuli prihvati ovo spontano gostoprimstvo. Dok je ona pripremala jelo, zadremao je, opružen na jednostavnoj škrinji koja je zauzimala jednu stranu male sobe. Ona ga pusti da se odmori, nastavi pripremanje jela i probudi ga kada je noć već uveliko pala na grad, da bi podelila sa njim jedan topli obrok posle meseci suve hrane.

Jeli su. Lazar se osećao dobro i zato prepriča starici svoje avanture iz prethodnog perioda. Zatim se vrati svojoj misiji: „Kada te je Isus izlečio, da li je možda izgovorio jednu reč na nekom nepoznatom jeziku?“ „Jeste.“ „Sećaš li se te reči?“ „Rekao je: Kamaduh. Ne znam šta znači, ali svako jutro i svako veče ponavljam tu reč i mislim da se zbog toga osećam dobro.“ „A trougao?“ „I to mi je dao.“ „Imaš li ga ovde kod sebe?“ „Ne, kod Petra je. Već ga je i ranije nosio kao amajliju. Dala sam mu ga da ga koristi, jer su stalno negde išli i imali mnogo neprijatelja. Plašila sam se za njega i verovala da ovaj predmet može da ga zaštiti. I ovde, u Kapernaum, stizali su glasovi o njihovim poduhvatima i o sve većoj slavi Isusovoj. Zatim smo saznali da je osuđen i ubijen...“ „I Petar se od tada nije vratio. Je li to tačno?“ Žena tužno potvrdi. „Krije se. Ostali učenici su se vratili da nastave ono što su radili ranije. I on još ribari, verujem, ali je primljen u službu kod nekog na istočnoj obali jezera, gde Isusovi neprijatelji imaju manju moć i odakle može brzo da pobegne u Hipos ili prema Gadari... ili čak prema Damasku.“ „Sama si, znači...“ „Sama sam, već dugi niz godina. Sada kada je Isus mrtav, svi ga se odriču, a i mene su dugo ispitivali i nadgledali. Stara sam, iako se osećam dobro. Ali čemu sada služi moje zdravlje?“ U Hiposu je najveći deo stanovništva bio paganski, i zato se negovao paganski jezik i paganska kultura. Ispod jednog trema koji je gledao na trg sa pijacom, Lazar primeti jednog učitelja kako drži lekciju iz geometrije svojim mladim učenicima. Govorio je grčki. Ovaj pogodi pogodi uskrsnulog više nego hramovi i oltari na

kojima su u gradu goreli tamjani namenjeni bogovima. Taj čovek, važnog izgleda i strogoće, neophodne da se održi disciplina, objašnjavao je svoju materiju, crtajući na školskoj tabli geometrijske figure, koje su dečaci preslikavali na svoje pločice. Jedna od tih figura bio je trougao. Lazar se približi, upravivši pogled na taj crtež, kao da prisustvuje nekom otkriću. Učitelj prekide nastavu i uputi strancu upitan pogled. Tada se i učenici okrenuše prema njemu. Neki među njima počeše da se kikoću. „Šta hoćeš?“ upita učitelj na grčkom. Lazar ga nije razumeo. Ovaj drugi, frknuvši, nastavi da mu govori na aramejskom: „Interesuje li te geometrija?“ Uskrsnuli potvrdi: „Učitelju, da li bi dao jedan čas samo meni?“ „Samo jedan? Nemoguće je da nešto naučiš za samo jedan čas...“ „Želim nešto da ti pokažem. Platiću ti!“ „To je očigledno“, prokomentarisa Grk sa izvesnom pretpostavkom. Zatim odmeri od glave do pete svog sagovornika i po njegovom izgledu, pomisli da se radi o nekom siromašnom seljaku bez zemlje. „Stvarno možeš da platiš?“ upita osorno. Lazar pokaza pola denara. „Dobro“, zaključi nastavnik, „dođi ovde večeras, dva sata pre sumraka, dogovoreno?“ Lazar se pojavi tačno na vreme. Učitelj ga uvede u jednu malu odaju. Raščisti sto koji je zauzimao središte sobe i ponudi svog gosta da sedne. „Dakle, šta hoćeš da saznaš?“ Isusov prijatelj izvuče iz svoje bisage pet jednakih trouglova i poslaga ih na stolu. Čovek se zainteresova. „Vidim da si bogat“, prokomentarisa. „Ne interesuje me zlato, osim kao simbol svetlosti. Interesuju me

figure... ili, bolje rečeno, figura“ reče Lazar. Grk naslaga zlatne trouglove jedan preko drugog. „Pet jednakih trouglova“, zaključi. „Jednakostranih, rekao bih...“ „Zamisli da ih ima šest“, prekida ga posetilac. Učitelj pažljivo pogleda stranca. Zatim klimanjem glave prihvati ovu interesantnu pretpostavku: „Šest trouglova. Imaju ukupno trideset šest jednakih strana i osamnaest jednakih uglova. Od šezdeset stepeni, ako znaš šta to znači...“ Tada Grk ustade i izvuče iz jedne male škrinje svoju školsku tablu. Mirnom rukom nacrta jedan jednakostrani trougao i stade da linijama povezuje uglove i centar. U međuvremenu je objašnjavao sve ono što mu je bilo poznato na ovoj figuri. Lazar je slušao i razmišljao. Onda stade da požuruje učitelja: „Ali, koju figuru bi moglo da sastavi šest međusobno povezanih delova?“ Ovaj drugi uze pet predmeta i rasporedi ih u krug, tako da im se vrhovi spajaju u jednom zajedničkom centru. „Nedostaje jedan“, zaključi, „ali kao što vidiš, mogao bi se dobiti jedan šestougaoniksa šest jednakih strana i šest jednakih poluprečnika koji polaze iz centra, a svaki ima dužinu jedne stranice trougla...“ Lazar je netremice posmatrao ovu sliku, očaran: „Zbir šest figura... daje sedmu... potpunu?“ „Kao što vidiš“, odgovori učitelj. „A prvo svojstvo koje izgleda interesantno na ovoj figuri jeste da se ona tačno upisuje u jedan krug, koji ima isti centar kao šestougaonik, a za poluprečnik, stranu svakog od trouglova.“ Čovek nacrta figuru i oko nje krug.

„Krug bi“, reče Lazar, „bio... osma figura...“ Grk se namršti: „Na šta misliš?“ „Na brojeve: šest sjedinjenih elemenata koji se kompletiraju u sedmu realnost, bude uspomenu na jedan, za nas Jevreje sveti broj: Svevišnji je stvorio svet za sedam dana, a sedmi, subota, za nas je sveti dan. Zbog toga slavimo našu veru paleći jedan veliki svećnjak sa sedam plamenova...“ „Sedam plamenova“, dodade učitelj, „kao sedam planeta...“ „Da“, objasni Lazar, „ali ovde nemamo sedam istih elemenata: šest svetala, ako hoćemo i... i...“ „I jedan zatvoreni univerzum koji ih okuplja. Ali, sada pazi...“ Mudrac uze svaki od trouglova čiji je vrh bio okrenut ka centru šestougaonika i okrenu ih prema spolja. Kada je završio, pokaza gostu rezultat.

Uskrsnuli skoči na noge, impresioniran: „To je...“ Grk se nasmeši: „Zvezda sa šest vrhova, ako dodamo trougao koji nedostaje: šest zraka svetlosti koji se odvajaju iz jednog jezgra života.“ Lazar stade da šeta po sobi: „Dakle, sedma figura je izvor svetlosti koja obasjava spoljašnjost...“ Bio je ushićen. „Ovo te uznemirava“, primeti matematičar, obraćajući se Lazaru sa najvećim poštovanjem. „Mogu li da te pitam zašto?“ Putnik koji mu je tog jutra prekinuo predavanje, pogleda ga kao da ga ne vidi. „Sedmi“, reče, „sedmi sam ja.“ Sledeće večeri ponovo se sretoše. Nakon njihovog prvog susreta,

Grk je postao srdačan i pozvao ga je da večera sa njim. „Ova vrsta tajni me izuzetno fascinira“, zaključio je. „Osim toga, sledbenik sam pitagorejaca, antičkih mudraca koji propovedaju da je u broju i figurama koje iz brojeva uzimaju oblik, sadržan čitav univerzum i sve njegove tajne...“ Za vreme obroka, pošto mu je Lazar ispričao doživljaje koje je imao prilikom pronalaženja onih pet fragmenata, radoznalost matematičara neizmerno se uveća. Nije nikada čuo ništa o Isusu, reče, ali je znao da su Galileja i Judeja zemlje proroka, božjih izaslanika, iscelitelja. „A vaš hram u Jerusalimu“, nastavljao je, „smatra se jednim od najsvetijih mesta na svetu...“ „Može biti“, odgovori mu Lazar, „ali prorok koji je delio ove simbole nije smatrao to zdanje središtem svoje vere...“ „A koje je onda mesto smatrao svetim?“ upita Grk. Lazar je dugo razmišljao pre nego što je odgovorio: „Centar celog kosmosa bio je on. Zato što se tamo gde bi se on pojavio božja moć manifestovala kroz zdravlje ljudi.“ Još dugo su razgovarali. Jedina tema koja učitelja ostavi zbunjenog bila je priča o uskrsnuću samog Lazara. Ovog puta, pošto je saslušao svog gosta, osta u nedoumici: „Govoriš mi o uskrsnuću iz smrti... o već sahranjenom telu? Zar nije lakše razumeti uskrsnuće duše? Bio si probuđen, ne poričem to, ali, da kažemo, iz lutanja tamom...“ Lazar odmahnu glavom: „Prijatelju, imaš slobodu da mi ne veruješ. Bio sam mrtav i svi su me oplakivali već nekoliko dana: moje sestre, moji prijatelji i poznanici, svi oni koji su me videli, bolesnog, kako kopnim iz dana u dan i najzad podležem bolesti. Onda dođe Isus, pozva me napolje, ja začuh njegov glas i izađoh na svetlost: živ kao što me vidiš ovde kako jedem sa tobom.“ Grk zaćuta i nastavi da gleda u oči ovog čudnog čoveka koji mu je donosio nagoveštaj uznemirujućih saznanja. Onda, ne dodavši ni reč na ovu temu, raščisti sto i prostre po njemu jednu rolnu pergamenta na kojem beše nacrtao zvezdu koju su sastavili prethodno veče. Na crtežu su, međutim, sada bile dve nove

pojedinosti. Lazar ih primeti i zatraži razjašnjenja. „Dakle, gledaj“, poče da izlaže matematičar. „Zvezda koju smo skicirali juče može se dobiti ukrštanjem dva jednakostrana trougla: tako da je vrh jednog okrenut naviše, a vrh drugog, naprotiv, okrenut naniže...“

„Dva ukrštena trougla!“ Lazar pomisli na muški i ženski simbol proroka iz Sidona i ispriča tu epizodu svom učitelju. Ovaj drugi potvrdi: „Napravio sam ga upravo misleći na tu simboliku, jedinu koju poznajem, a koja koristi trougao kako bi saopštila dvostruko načelo univerzuma i na taj način ukazuje, spajanjem u samo jednu figuru, na energiju koja sve rađa i sve održava u životu. Gledaj sada ovo: naša zvezda ima šest vrhova i dvanaest jednakih strana, ali zasnovana je na dvostrukom trouglu. Dakle, imamo pravilan redosled koji sadrži tri puta dva, šest... i dvanaest. Na kakvo te razmišljanje navode ovi brojevi?“ Uskrsnuli nije oklevao: „Tri je sveti broj, za nas, a ponovljen dva puta je, kako da kažem... sveti broj, u pravom smislu te reči. Šest, naprotiv, označava nekompletnost, koja mora biti ispunjena nekim višim principom. Skoro da je koban broj... Ali dvanaest... to ne bih znao.“ Grk nastavi: „Dvanaest je simbol savršenstva, oduvek. Na kakvu te pomisao navodi dvanaest sati dana, dvanaest sati noći, dvanaest meseci u godini, dvanaest sazvežđa...“ Lazar je slušao, potpuno očaran. Matematičar nastavi. Zabavljao ga je utisak koje su njegove reči ostavile na Judejca: „I to nije sve. Vidiš li ove brojeve, koje sam pridružio svakom vrhu zvezde?“

„Da. Pet, zatim dva, zatim pet, onda dva... šta to znači?“ „Znači da u nizu brojeva koji ne mogu biti deljivi sa tri, brojem koji je u osnovi naše figure i koji je i sam jedan od tih brojeva, svakom tom broju prethodi broj dva, a broj pet dolazi posle njega. Tako dobijamo redosled: dva, tri, pet, formiran od tri prva broja oslonjena na trojku kao centar. Sada zapažaš da je zbir cifara dva uzastopna vrha uvek sedam, sa kojeg god vrha da počnemo računanje. Sedam, sveti broj, stoga je jedna nepromenjiva veličina u redosledu koji se zasniva na obimu zvezde...“

„Eto opet sedmice...“ prekide ga Lazar, razmišljajući sam za sebe. „Nisam završio“, nastavi Grk. „Zbir svih dvojki i petica zvezde, plus broj tri, na kojem se sve zasniva, iznosi dvadeset četiri, to jest dva puta dvanaest, što je, moglo bi se reći, savršenstvo savršenstava: kosmički broj, razumeš?“ Lazar ustade, i dalje netremice posmatrajući crtež i brojeve. Učitelj iz Hiposa zadovoljno prokomentarisa ovaj složen sklop objašnjenja: „Tri i još tri, dvanaest i još dvanaest...“ „I jedna šestica koja se dopunjuje u jednu sedmicu, izvor svake svetlosti.“ Lazar je opet bio uzbuđen. „Ne znam kako da ti platim“, reče posegnuvši u svoju torbu. „Pusti sad to“, reče Grk smešeći mu se. „Biće dovoljno da me obaveštavaš o toku svog istraživanja.“ Zatim ustade i stade ispred svog gosta. Položi mu jednu ruku na rame i dodade: „Ovo nije samo geometrija. Tačno je: ne uspevam da poverujem u tvoju tvrdnju da

si uskrsnuo. Osim toga, telo je jedan odvratni zatvor: kakva korist od toga da budemo pozvani natrag pošto smo ga konačno napustili. Ali čitav niz izlečenja o kojima si mi pričao, navodi me da mislim na jedno duboko olakšanje, na jednu manifestaciju božanske moći, koju slika koju ti je tvoj Isus stvorio, izgleda potvrđuje. Doći ćeš da mi pričaš o tvojim budućim otkrićima. Obećavaš li mi to?“ Lazar ga upita: „Kako se ti zoveš?“ „Zovem se Apolonije, iz Tijane, u Kapadokiji. Sigurno nikada nisi čuo za mene. Ipak, ja nisam neki prosti učitelj iz provincije...“ „Ne? A ko si, onda?“ „Ja sam čovek koji traži istinu. Napustio sam vrlo prestižne škole da bih je tražio, po cenu sopstvene žrtve.“ Uskrsnuli se nasmeši ovoj izjavi čistog ponosa. Približi se Grku, pogleda ga pravo u oči i reče mu: „Prijatelju. Za sada ti ne mogu otkriti sve aspekte ove tajne. Ali se kunem da ću, ako pronađem moj put, jednog dana doći da ti o tome ispričam.“ Te noći je spavao u učiteljevoj kući. Sledećeg jutra, nastavi da prelazi istočnu obalu jezera. U danima koji su usledili, Lazar se nadao da će prepoznati Petra kao najjačeg u maloj grupi ljudi koji su sa jednog čamca istovarivali noćni ulov. Ali, prevario se. Onda primeti jednog koji se na grub način pogađao oko cene svoje robe sa nekim kupcima. Kada se približio da ga bolje pogleda, ovaj skoro povika na njega: „Imaš li novca za trošenje? Ako nemaš, udalji se, ovde se ne deli milostinja!“ Jednog jutra, najzad, usmeri svoju pažnju na jednog momka koji je držao čamac snagom svojih ruku, stojeći u vodi, dok su ostali istovarivali bez usidravanja, kako bi odmah ponovo krenuli. Na čamcu koji je bio malo veći od prosečnog, vođa poduhvata je stajao i podsticao ostale. Čovek koji je stajao u vodi beše okrenut leđima uskrsnulom, ali ga on pozva sa obale: „Petre!“ Ovaj se lagano okrenu i pogleda ga, ne odgovorivši. Bio je to on i, Lazar je bio siguran u to, prepoznao je Isusovog prijatelja koji ga je

pozvao sa obale. Ali ga odmah otera, odlučno: „Šta gledaš? Ovde nema nikakvog Petra i nema posla za tebe!“ Lazar ostade za trenutak ostade bez reči, zatim pomirljivo podiže ruke i izvini se: „Zamenio sam te sa nekim drugim!“ reče glasno, kako bi ga svi čuli. Onda se obrati vođi: „Stvarno nema posla za mene?“ Ovaj potvrdi jednim grubim pokretom i nastavi da daje naređenja svojim ribarima. Ubrzo zatim, uskrsnuli se udalji šetajući uz obalu. Sledbenik se, naprotiv, otisnu sa ostalima u potrazi za velikim jatom riba, koje su primetili prilikom povratka iz noćnog lova. Sve se zbilo u nekoliko sekundi, ali scena nije promakla jednom lažnom trgovačkom posredniku iz Betsaide, koji je već mesecima motrio na Petra po nalogu Sinedriona. Posle dva sata, baš kao što je špijun predvideo, Lazar se opet našao u blizini i posmatrao je grupu u kojoj momak beše sakrio sopstveni identitet. Zatim, kada je posao bio završen, snažni ribar iz Galileje se uputi putem koji je vodio u unutrašnjost, noseći ribe koje su činile njegovu platu za napornu noć, uvijene u nekakvu krpu. Špijun koji je vukao ručnu dvokolicu punu korpi poče da ga sledi. U gradu, među gužvom koja je vladala na pijaci, vide da se ona dvojica ponovo sreću i ovog puta se prepoznaju. Čim su se zatvorila vrata, zagrliše se. Petar blago prekori Isusovog prijatelja: „Kako ti je samo palo na pamet da dođeš i pozoveš me po imenu, pred svima?“ Lazar je bio neraspoložen: „Imaš pravo, ali vreme prolazi i opreznost sada već izgleda suvišna. Još koliko ćeš se skrivati?“ Učenik odmahnu glavom, neutešan. „Mislio sam da neću još dugo“, reče, „ali se čekanje odužilo i naše nade su sve slabije. Možda ti imaš pravo: čak i naši najgori neprijatelji počinju da smanjuju nadzor...“ Lazar pogleda ribara u oči: „Na koje nade misliš?“

Ovaj drugi ga pogleda sa nevericom: „Dobro znaš na šta ciljam. Isus je više puta rekao da će uskrsnuti, a upravo si ti dokaz da je znao o čemu govori.“ „Ali se ne vraća, zar ne?“ „Ne. Barem ne još...“ Lazar sede na zemlju, na jednu od starih prostirki koje su činile skoro sav nameštaj ove rupe. Petar učini isto i namesti se ispred njega, u tišini, leđa naslonjenih na zid, prekrštenih nogu, oslonivši ruke na kolena. Izgledao je kao dete umorno od igre u kojoj je potrošilo svu svoju energiju. Uskrsnuli je gledao čoveka koji je, kako je Nazarećanin rekao, bio taj koji će da povesti svoju braću. „Jesi li radio cele noći?“ upita ga brižno. „Da.“ „Hoćeš li da pripremim nešto za jelo? Hoćeš li... da spavaš?“ Petar mu uputi gorak osmeh: „Neki drugi umor me uništava. Ne mogu da nastavim ovako. Moraću da odem i odavde. Ukrcaću se, možda u Tiru, ili u Sidonu. Ceo svoj život sam živeo na jezeru i preživeo sam i njegove iznenadne nepogode. Mogao bih da prođem kao mornar, zar ne?“ Lazar pusti razočaranog prijatelja da se izjada. Onda privuče njegovu pažnju i svečanim gestom izvuče iz bisage pet dragocenih trouglova. Petar ih pogleda i uzviknu: „Konačno jedan znak! Kako si ih dobio?“ Uskrsnuli odgovori sričući pravilno reči koje su odjekivale u polutami sobe kao svečano proročanstvo: „Imam ih zato što je Isus hteo da ih pronađem. Jedan za drugim. I sada sledim jednu nit koja prolazi kroz celo postojanje Učitelja. Još ne znam gde će me odvesti, ali shvatio sam da ne smem da se zaustavim...“ Zatim se pognu napred. Vođa sledbenika je netremice gledao ove figure, kao da je hipnotisan. Lazar ponovo privuče njegovu pažnju: „I ti ćeš mi pomoći i konačno obaviti deo misije koja ti je bila poverena.“ „Ali kako?“ upita ovaj drugi uzbuđeno.

„Tako što ćeš mi dati dve dragocene stvari. Pre svega, trougao koji mi nedostaje, onaj koji je vezan za izlečenje tvoje tašte koja je bolovala od groznice...“ „Evo ga“, reče odmah Petar i pokaza jedan kraj svoje pohabane odore. „Ušiven je unutra.“ I ne dodavši više ništa, pocepa šav i priključi svoj zlatni simbol ostalima. „Sada ih je šest“, zaključi. „To je ružan broj: sigurno mora postojati i sedmi.. Lazar se nasmeši: „Videćemo. Sada ćeš mi dati i drugu stvar koja mi je potrebna.“ Sada i Petar živnu: „Da, postoji takođe i jedna tajanstvena reč...“ „Već mi je poznata: Kamaduh, zar ne?“ „Da...“ Uskrsnuli osloni leđa na zid i opusti se: „Poznato mi je i ostalih pet...“ i ispriča mu o svom putovanju, istraživanju i o svojim otkrićima, uključujući i ona najskorija, kao i susret sa ribarevom taštom. „Sad je red na tebe“, zaključi. Petar je još razmišljao o onome što je čuo. Gledao je Lazara kao da nije razumeo njegove poslednje reči. „Na mene? Šta mogu da učinim kada ne znam skoro ništa od čitave ove priče?“ Lazar ga ohrabri: „Možeš ponovo da mi ispričaš, ne izostavljajući ni najmanju pojedinost, sve čega se sećaš o čudu koje mi je podarilo novi život. Počevši od onog trenutka kada ste saznali da sam oboleo...“ Pošto je saslušao Petrovu priču, Lazar nastavi da razgovara sa njim o tajnama koje još nisu rešene i odlučujućim časovima svog života. Učenikovo svedočenje potvrđivalo je da je Isus sa namerom zakasnio da dođe u Vitaniju, pošto je saznao da je njegov prijatelj ozbiljno oboleo. Ali nije to uradio zbog straha da će biti uhapšen. Pokrenuo se, naprotiv, odmah pošto su bile iscrpene i poslednje nade u ozdravljenje bolesnika. „Hteo je da bude siguran da sam mrtav, nema sumnje u to“, zaključi Lazar. „Nije trebalo da me izleči: trebalo je da me uskrsne i

to pred mnoštvom svedoka koji su došli da plaču nad mojim grobom!“ „Jednu stvar ne znamo“, reče Petar. „Ako je svima onima koje je prve izlečio od neke određene bolesti, Isus dao po jednu reč i po jedan simbol... zašto to nije učinio i sa tobom?“ „Možda zato što sam ja bio jedini koji nije mogao da vidi svog spasioca na delu“, pretpostavi Lazar. „A tvoje sestre? One su pričale sa Isusom, čak su ga prekorile što ti nije ranije priskočio u pomoć...“ Lazar izrazi sumnju: „Da su dobile nešto od njega, Marta ili Marija bi mi to rekle...“ Petar je naglas razmišljao: „Možda... možda to nisu učinile zato što im je Isus naložio da sačekaju pogodan trenutak.“ U tom trenutku, vrata se otvoriše uz snažan tresak a četiri čoveka upadoše u sobu. Petar skoči na noge, Lazar posegnu ka svojim bisagama, tražeći nož. Jedan iz grupe, prislonivši mač na Petrovo grlo, naredi im da se predaju: „Budite mirni! Obojica! Ima još ljudi, napolju...“ Lazar pokuša da ustane. Međutim, jedan od uljeza uhvati ga za ramena i prinudi ga da ostane da sedi. Petar je takođe morao da se smesti pored njega. „Ko vas šalje?“ upita uskrsnuli. „Nisi ti taj koji postavlja pitanja. Stoga odgovori: on je Simon, zvani Petar i to znamo odskora. Ti si, pak, Lazar iz Vitanije?“ Petar baci pogled ka prijatelju. Lazar spremno odreagova: „Grešiš. I ja sam jedan od Isusovih sledbenika. Zovem se Tadej i iz Jerusalima sam...“ Špijun se zagleda u Lazara: „Tadej, kažeš?“ „Poznajemo tog Lazara o kome govoriš, ali on je pre izvesnog vremena pobegao prema Istoku...“ Reči Isusovog prijatelja prekide jedan oštar Petrov jauk. Odlučnim pokretom, špijun je bio zasekao jedan dubok rez na sledbenikovoj ruci, iz kojeg odmah poteče krv. Lazar krenu prema prijatelju, ali ga zaustavi jedna snažna ruka.

„Ne govori mi ono što već znam...“ nastavi vođa grupe i dalje ga netremice posmatrajući. „Lazar je pobegao, to da. Ali trebalo bi da se već vratio, posle sveg ovog vremena...“ Zatim, obraćajući se svojim ljudima, naredi: „Izvedite ih napolje!“ Petar pokuša da se pobuni: „Ne možete da nas uhapsite! Nalazimo se na autonomnoj teritoriji, pozivamo se na vlast Dekapolja!“ Špijun se zlobno nasmeja: „Bravo Petre, dobro si to rekao. Samo, pogrešio si vreme: danju jeste pod zaštitom paganskih vlasti... noću vas, naprotiv, stiže senka Hrama. Zato ćemo putovati kao dobri prijatelji, kako ne bismo privlačili pažnju. U zoru ćemo već biti u Judeji, jesi li razumeo?“ Potom dade znak da ih izvedu napolje. U polumraku videše da ih napolju čeka odred vojnika i razni konji. Osim toga, ulica je bila pusta. Špijun došapnu Lazaru: „Hrabro, Tadeje. Tvoje putovanje je skoro završeno, a poslednji deo puta, kao što vidiš, nećeš ići peške...“ I zaista, za njega i Petra bila su pripremljena dva konja. „Penji se!“ požurivao ga je jedan od stražara. Lazar uzjaha, a pored njega, i Petra nateraše da se popne na životinju. Međutim, čim se sledbenik smestio i zgrabio uzde, Lazar šutnu prijateljevog konja u slabine, ovaj odskoči u stranu, odbacivši na zemlju špijuna Sinedriona. Lazar odmah pogodi pesnicom najbližeg konjanika, koji se previ i zaječa od bola. Konj udarenog čoveka se prepade, poče da se rita i glasno da rže. Uskrsnuli odlučno podbode svoju životinju i doviknu Petru: „Sledi me!“ Krenuše. Dva stražara koja su već bila u sedlu krenuše odmah za njima. Ostali izgubiše dosta vremena pre nego što i oni krenuše u poteru. Lazar se uputi pravcem prema jezeru. Petar mu doviknu: „Idi ka jugu! Sve do stražarske kule!“ Uskrsnuli pomisli da je ta ideja bila dobra: neki od stražara sa kule zapitaće se ko to sa oružjem goni ljude po ulicama grada i daće

znak za uzbunu. Međutim, kada su stigli na obalu, primeti da su tri gonitelja stigla pre njih, i sada pokušavaju da im preseku put. Poče da ga hvata panika, i zato zaustavi konja i osvrnu se za sobom. Petar ga odmah sustiže, zaustavi se i sjaše na zemlju. Na maloj razdaljini iza njih, dva gonioca podbadala su svoje konje mamuzama. „Šta da radimo?“ upita Lazar, „Naoružani su!“ Petar ga naglo povuče: „Dođi!“ i trkom se uputi prema obali. Prve grupe ribara već su se pripremale da krenu u ribolov. Dva begunca dođoše do jednog čamca i stadoše da ga guraju dublje u vodu. „Ej! Šta radite? Lopovi!“ urlali su iznenađeni ribari. Jedan od njih dohvati Petra za odeću, ali ga sledbenik, koji je bio viši od njega za čitav pedalj, udari pesnicom. Lazar je veslom zapretio drugom ribaru. U tom trenutku, gonioci stigoše na obalu urlajući. Čovek koji se borio sa Lazarom preplašen se okrenu, a ovaj to iskoristi da ga odlučno odgurne. Zatim udari prvog od dvojice stražara koji nasrnuše na njega, sa mačevima izvučenim iz korica. Drugi se stražar, međutim, spremao da zamahne oštricom mača, ali pre nego što je odlučio da to učini, oklevao je, setivši se naređenja da ove ljude treba uhvatiti žive. Iskoristivši ovo oklevanje, Lazar skoči na čamac. Ušavši do pojasa u vodu, Petar odgurnu čamac još dalje prema dubini, skoči u njega i poče njim vešto da upravlja, kako bi se što pre udaljili. Zanemarujući bol ranjene ruke, ribar iz Galileje uspe da se za kratko vreme otisne daleko od obale. Utonuše u pomrčinu, dok su se svetla grada i pretnje gonilaca gubile za njima. Lazar sede i opipa odoru. Njegovo blago bilo je spaseno. „Gde idemo?“ upita Petar koji je nastavljao energično da vesla. „Tamo gde još imamo nekog prijatelja...“ odgovori ovaj drugi. „Hoće li poći za nama?“ Učenik se nasmeši: „Ne tako brzo. Naći će neki čamac, ali ne

poznajem nijednog stražara Hrama koji se razume u ribolov, zanat koji nije plemenit. Ako pak slučajno silom nateraju nekog ribara da vesla za nama, taj nema toliko energije, koliko imam ja!“ Malo kasnije, razviše jedno malo jedro. Kada je prošao jedan sat, oni koji su se i dalje nalazili na drugoj obali jezera, videše kako dva nesrećna ribara dolaze i iskrcavaju se. Jedan od njih je, ko zna kako, bio ranjen u ruku.

30. Kucali su na vrata bez trunke nežnosti. Tomazo pođe da otvori i zastade iznenađen. Na ulazu u kolibu stajalo je najmanje petnaest ljudi, besnih izraza lica, koji su u rukama stezali motke i srpove, a bila su tu i dva ili tri duga noža. „Gde je?“ upita bez uvodnih objašnjena jedan koji je izgledao kao vođa. „Pandit?“ odgovori Tomazo. „A ko drugi, ako ne on? Ti si tu. Jesi li sam?“ Tomazo pokuša da ostane miran. „Da, sam sam.“ „A gde je on?“ Italijan je oklevao. Ponovo pomisli da je ovog puta učitelj stvarno preterao. I priseti se razgovora koji su vodili pre nekoliko sati. „Zašto, Tomazo? Zašto ne prihvataš da me slediš?“ Italijan nije odgovorio i tvrdoglavo je ćutao. Mučila ga je sumnja, ali nije imao hrabrosti da o tome govori. Onda je, pošto je učitelj bio uporan, progunđao: „Ne možemo da na taj način prekršimo pravila zajednice...“ Pandit, pre iznenađen nego ogorčen, raširi ruke. „Vratiću se pre večeri. I molim te da se ne udaljavaš. Želim da te nađem ovde kada se vratim. Štaviše, ako možeš, pripremi mi nešto da pojedem...“ „Onda?“ Neprijateljstvo one gnevne gomile postajalo je sve očiglednije. Tomazo se plašio da im se suprotstavi, između ostalog i zato što, reče sam sebi, u dubini duše nije odobravao ponašanje svog gosta. Uostalom, sada je bio sam, i sam će da trpi posledice. „Pustimo to“, umeša se jedan koji je stajao pozadi. „Znamo bar gde je otišao. Hajdemo tamo, da rešimo stvar na naš način. Ako je potrebno, ubićemo tog bednog pacova na Panditove oči. Ovog puta

će on naučiti nešto od nas, pošto mu je starost do te mere pomračila razum!“ Svi prihvatiše ovaj predlog, a poneko čak sa očiglednim zadovoljstvom. Tomazo pomisli kako su sigurno pili u tih nekoliko sati koliko su proveli hrabreći se da naprave pometnju i osude svog duhovnog oca. Plašeći se najgoreg, odreagova: „Ne, čekajte! Hoćete li da se isprljate nečistom krvlju pre nego što se suočite sa učiteljem i zatražite od njega objašnjenje? I kunem se da nije otišao tamo gde vi mislite“, slaga. „Pominjao je neke trave koje leče bolove u nogama od kojih pati već neko vreme. Vratiće se iz šume... sutra. Dođite tada ovde i popričajte sa njim. Posle toga ćete odlučiti šta da radite.“ Onaj koji je prvi govorio ispitivački pogleda stranca. Tomazo izdrža njegov pogled, dok se u sebi molio da je bio uverljiv. „Učinićemo kako kažeš“, zaključi Indijac. Onda se okrenu i ubedi ostale. „Na kraju krajeva, ljuti smo na Pandita baš zato što je on naš vođa. Nemoguće je da je poludeo do te mere i da hoće da nas iskušava. Ali sutra, sutra ćemo se uveriti. Zar nije tako?“ Onda odoše, dok je poneko ipak gunđao zbog njihove neodlučnosti. Tačno u vreme večere, stari mudrac se vrati u malu kolibu. I nije bio sam. Tomaza obuze talas nekakvog neraspoloženja, ali se nije usudio da opterećuje starca svojim strahovima, a pogotovo ne u prisustvu svedoka. Zatim usredsredi pogled na figuru koja je hodala pored Pandita pri svetlosti zalaska sunca i dobi potvrdu svojih najgorih pretpostavki. Bio je to Pintar, seoski parija. Njihovi životi bili su u opasnosti, a njegov strah se sada sjedini sa besom zato što ga Pandit nije poslušao. Italijan odmahnu glavom u znak neodobravanja i širom otvori

vrata dvojici pridošlica. Pintar je živeo sasvim izvan sela, a njegova kuća bila je najbednija od svih. Nosio je na čelu naslikan znak svoje nečistoće, a preživljavao je od ono malo ribe koju je lovio u reci. Jedino se Pandit među svim stanovnicima kraja usuđivao da mu se približi. I to samo zahvaljujući ogromnom poštovanju koje je uživao u zajednici. Da nije bilo tako, ni stari mudrac ne bi mogao sebi da dozvoli da održava vezu sa njim. Zato je Tomazo odbio da ga prati tog popodneva. Primiti pariju u kuću i sedeti za istim stolom sa njim bilo je previše čak i za učitelja. Kada je pre nekoliko nedelja posetio selo, mnogi su upravo tu posetu protumačili kao uzrok poslednje loše žetve, tajanstvene smrti nekoliko bivola, i ozbiljne bolesti jednog deteta. U nesreći, sujeverje je preuzelo nadmoć. Mnogi su se kleli da sada nečisti mora biti potpuno izolovan, kao što najstariji i sveti zakoni propisuju. Grocio je bio preplašen i zato je, nakon što je zatvorio vrata, bacio jedan dug pogled unaokolo, nadajući se da niko neće primetiti šta se događa. Međutim, znao je da će se vest brzo proširiti po zajednici i već je zamišljao da te večeri verovatno neće biti onog uobičajenog razgovora sa učiteljem, već će imati jedan grub susret sa nepredvidivim posledicama. Odlučno se obrati onoj dvojici: „Ne možemo da budemo ovde, svi zajedno! Danas posle podne došli su mnogi da te traže, učitelju, i to da te nateraju da prekineš kontakt sa njim...“ zaključi, pokazujući na pariju, ali ga nijedanput nije pogledao. Pandit je mirno reagovao: „Jesu li tebi pretili?“ upita suvo. „Ne, ali...“ „Onda ćemo jesti zajedno. Ako, međutim, želiš da odeš, učini to odmah! Tako će svi videti da si se odvojio od mene!“

Tomazo se posrami. Samo mu je razum, naviknut da sledi racionalna pravila ponašanja, govorio da je bio u pravu. U duši, znao je, bio je to kukavičluk. Nije se usudio da sedne i posluži Panditu jela koja je brižljivo pripremio za njega. Sa skrivenom namerom – iako to nije hteo da prizna ni samom sebi – da kasnije stane u odbranu mudraca... ili da ga prepusti njegovoj sudbini. „Nije dobro to što si učinio, učitelju!“ Vrata su se zatvorila u polutami. Parija je tek bio napustio kuću, a Grocio nije odoleo nagonu da Indijcu odmah izloži svoje neslaganje. Nedugo nakon toga, muškarci i žene doći će da slušaju njegove priče, ali biće naoružani i još više pijani i uzbuđeni. Tomazo je želeo da vidi kako će se stari učitelj suprotstaviti njihovom oružju. „Zašto me prekorevaš, učeniče sa zapada?“ Grocio oseti ironiju sa kojom je Pandit naglasio njegovo nepripadanje zemlji Ganga, ali se ne zabrinu zbog toga. Štaviše, unese u glas jednu notu skoro zaštitničke nežnosti. „Poznajem vašu kulturu dovoljno dobro da znam šta čak ni jedan učitelj mudrosti ne može sebi da dozvoli!“ „Pričaj mi o tome, onda...“ „Kao što si mi ti sam u više navrata pričao“, odgovori Venecijanac, „Brama, bog stvaranja, stvarao je ljude izvlačeći ih iz raznih delova svoga tela. Od njega nastadoše četiri kaste. Bramani su sveštenici i čuvari nauke i nastali su od njegovih usta. Kšatrije, ratnici i vladari, dolaze od ruku božanstva. Vajšije, zemljoradnici, pastiri i trgovci, bili su poreklom iz njegovog trbuha. I najzad, iz stopala ovog božanstva rodiše se šudre, robovi.“ „Prava je šteta što u ovoj priči nema mesta za ljude kao što je Pintar...“ Ni ovog puta Italijan nije obratio pažnju na starčevu ironiju. „Brama je, zapravo, mislio na sve“, zaključi, „i tako stvori i parije iz prašine kojom su bila prekrivena njegova stopala. Ali, baš iz tog razloga, oni ne čine deo nijedne kaste... A kako sudiš o ovim nedodirljivim ljudima, Tomazo? Šta misliš o činjenici da žive na

marginama, potcenjeni i lišeni bilo kakvog ugođaja? Ne veruješ da su i oni Božji sinovi?“ Venecijanac uzmače, iznenađen. Hteo je da igra na Indijčevom terenu, ali upravo on ga je sada podsetio na jedno od osnovnih načela religije u kojoj se rodio. Oseti da ga celog savladava sramota i jedno potpuno novo saznanje. Ne dodade ništa, širom otvori vrata i izađe napolje. Trčao je stazom, glasno dozivajući: „Pintare! Pintare!“ Njegova slutnja pokaza se tačnom. Na obodu sela, pariju je uhvatila grupa usijanih glava, ona ista koja ga je čekala od popodneva. Sada su ga opkolili i zasipali uvredama. On je bio opružen na zemlji i cvileo je, tražeći milost. Već su ga bili udarali, a samo bojazan da će se uprljati njegovom krvlju sprečavala ih je da ga ne raskomadaju. Dok je pristizao, Tomazo začu kako neko viče: „Zapalimo ga! To je jedini način!“ i već je prinosio baklju ispruženom telu. „Onda ćete morati da zapalite i mene!“ zaurla Italijan snagom očajnika, proguravši se kroz gomilu. Nastupi trenutak nestvarne tišine. Svi su netremice posmatrali stranca. Čulo se samo pucketanje plamena baklje i detinji plač nesrećnika. Na kraju se upravo Pintar umeša: „Ne, pusti ih da to učine!“ povika. „Umoran sam. Nemam ništa! Nisam niko i ništa! Želim da umrem!“ Jedan od ljudi stade ispred Tomaza, posmatrajući ga pogledom punim mržnje. „Onda?“ upita sa prezirom. „Hoćeš li da se skloniš?“ Tomazo oseti kako mu sada čitavim telom kola nemoćni bes. „Svi ste vi ludi! I slepi!“ povika. Zatim zgrabi iz ruke svog neprijatelja upaljenu baklju i poče da vitla praveći krugove u vazduhu, oko sebe i parije. Ostali uzmakoše, ali jedan među njima povika: „Udri ga!“ Iz tame doleti, fljuknuvši, jedan nož, koji je bacio neki vešt lovac i koji pogodi Tomaza u ruku u kojoj je držao baklju. Snažan, ledeni

bol prostruja kroz rame učenika mudrosti. Pusti baklju da padne, ispusti jauk i sruči se na kolena. Sada su svi trijumfalno urlali i spremali se da se bace na njega i Pintara. U tom trenutku odjeknu Panditov glas, u svoj svojoj snazi. „Šta se ovde događa?“ Starac izroni iz šipražja. Bio je miran, a iz začuđenog pogleda njegovih širom otvorenih očiju zračio je autoritet. „Mora li neko da umre?“ upita. Onda, ne sačekavši odgovor, ode do središta male gomile, pokupi baklju sa zemlje i na opšte čuđenje, baci se na pariju i bez oklevanja mu zapali laganu odoru koja ga je štitila od večernjeg povetarca. Uzvik čuđenja zaori se grupom. U tren oka starac je bio zahvaćen plamenom, koji obavi i dugačku belu kosu koja mu je padala niz potiljak. Tomazo, koji je klečao vrlo blizu, oseti vrelinu plamena koji mu okrznu lice i smesta odreagova, bacivši se na mudraca, pokušavajući da obuzda vatru svojim telom. I druge ruke, koje su odmah bacile oružje na zemlju, pohitaše da ugase lomaču. Kroz koji sekund, sve je bilo završeno. Pandit je, opružen na mokroj travi, posmatrao zvezde. Dva čoveka, zbunjena, mucala su izvinjenja. Svi drugi su bili pobegli. Pintar je pokušavao da previje Tomazovu ranu. Nakon tri dana, starac prihvati da sa učenikom prokomentariše ono što se dogodilo. „Savladao si jedno neočekivano iskušenje, Tomazo. I otkrio si tajnu šeste čakre.“ Italijan, sasvim dezorijentisan, nije znao šta da kaže. Sigurno se preterano odvažio kad se, prvi put, usudio da ispravi Pandita. Tako što ga je kritikovao zbog toga što je hteo da isprovocira osetljivost svoje braće, razdražujući ih. Sada nije bio siguran da li razgovara sa

njim ozbiljno ili mu se prosto ruga. „Objasni mi, učitelju...“ upita oprezno. „Šesta čakra nalazi se u centru čela i baš zbog toga se zove ’treće oko’. To je čakra opraštanja i milosti. Opraštanje je moć da se odbaci bes, mržnja i ozlojeđenost, i da se u skromnosti otkrije plemenitost i velikodušnost duha. To je čakra koja razbija egoizam, ograničenja, navike, pogrešne ideje i sve naša pogrešna poistovećivanja. To su uska vrata koja otvaraju put svesti kako bi se uspela ka konačnom odredištu, koje predstavlja sedmi centar.“ Sada je bio siguran da se učitelj nije šalio sa njim. Ipak, još nije shvatao. „Ja nisam dao oproštaj... Čak sam mislio da je ispravno izbeći opasnost kojoj si nas izložio... Kritikovao sam te. Mrzeo... sam te. A Pintara sam mrzeo još više!“ „Tačno. Bio si, međutim, sposoban da primiš oproštaj i to te isto tako čini zaslužnim.“ „Kakav oproštaj?“ „Primio si Pintarov oproštaj. Seoski parija je tražio tvoju pomoć i ti si mu je odbio. On, čovek velike dobrote duše, hteo je da ipak sedi u našoj trpezariji, a njegova ljubaznost značila je da ti je oprostio...“ „Kako možeš da budeš tako siguran da sam prihvatio oproštaj?“ „To mi govori toplina sa kojom si mu pomogao, u trenutku kada je trebalo odlučiti da li da ga prepustiš sudbini ili da rizikuješ život za njega...“ Italijan nije mogao da sakrije svoju zbunjenost. Onda uzmače, uznemiren mudračevom sposobnošću introspekcije: „Nisam imao mnogo zasluge u svemu ovome...“ „Možda ne odmah. Nije mi promakla činjenica da si odbio da mu dodirneš ruku. Niti sam propustio da zapazim tvoju brigu da se ne zaprlja hrana zbog njegovog prisustva...“ „I dakle?“ „Onda se, međutim, nešto promenilo. Slušaj...“ Pandit sede. „Šesta čakra je povezana sa dubokim delom našeg bića, koji nazivamo Duh, i sa onim što smatramo duhovnošću. To je mesto na kojem se nalaze prave, iskrene motivacije i činjenica je da upravo iz ovog nivoa svesti upravljamo našim delima i našim životima. To je

čakra koja vodi naša vančulna opažanja, to jest sva naša unutrašnja čula koja su povezana sa onim spoljnjim i pomoću kojih naš duh komunicira sa drugim duhom. To je čakra koja nam omogućava da shvatimo da događaji fizičkog sveta nisu ništa drugo nego manifestacija zajedničkog stvaranja između bića koja su umešana u te iste događaje. Zaslužan si barem za ovo: slušao si svoja unutrašnja čula i pustio da te ona vode...“ Ovog puta se Tomazo složi: „Ja... verovao sam jednom glasu koji je dolazio iz samog središta mog duha. Bio je to jedan snažan i razgovetan glas, koji me je ubedljivo pozvao da se suprotstavim onome što se događalo. I pored toga što sam poželeo da sledim njegov savet, bojao sam se da ne ispadnem lud.“ Pandit odmahnu glavom. „To što si čuo je muzika unutrašnjeg glasa, glasa koji ne zavisi od spoljnjih događaja. Tvoj narod ga smatra plodom bolesti, ali ga naše predanje ceni kao neophodno sredstvo za jedan kompletan duhovni rast. Samo onaj ko oseća i sluša unutrašnji glas može da se približi sedmoj čakri.“ Tada Pandit predloži učeniku: „Sada idi da potražiš Pintara. Još se ne usuđuje da izađe iz svoje kolibe i pomišlja da ode zauvek. Pronađi ga i zamoli ga da se vrati. Večeraćemo ponovo zajedno... jednog dana će ljudi shvatiti.“ Tomazo izađe iz kolibe. I to veče, njegovom voljom i voljom učitelja, parija Pintar je bio glavni gost dok su pripovedali priče o Indiji.

31. Slabašna svetlost zore u Jerusalimu počela je da osvetljava groblje. Od dva čuvara Hrama, koji su bili postavljeni da nadgledaju Isusov grob, jedan je dremao na zemlji, uvijen u ogrtač, dok je drugi sedeo na jednoj steni, i zamišljeno žvakao stručak trave. Žene su posmatrale ovaj prizor sa izvesnog odstojanja. U rukama su držale posude sa mirišljavim uljima. „Rekli su nam istinu“, zaključi Marija iz Magdale. „Rimljani su se umorili od bdenja nad učiteljevim telom. Sada se o tome brinu ljudi Sinedriona...“ Njena prijateljica bila je veoma zabrinuta. „Kako ćemo pomeriti onaj veliki kamen?“ Marija se ugrize za usne. Bilo je jasno da ne postoji nikakva mogućnost da posmrtnim ostacima pruže uobičajenu brigu. Egipatski učitelj koji ih je podučavao tom osetljivom zadatku, bio se preporučio da nadzire čin balsamovanja. Mesecima je to bilo moguće, zahvaljujući toleranciji Rimljana prema svim oblicima kulta koji nisu dovodili u opasnost javnu sigurnost. Međutim, Sinedrion nije gajio to isto razumevanje. „Hajdemo“, reče. Dve Isusove sledbenice krenuše kroz maslinjak. Čim ih je video da dolaze, stražar ustade i pozva svog kolegu. Sa prezrivim izrazom na licu, oni krenuše prema njima. Kada su im se približili toliko da su mogle da ih čuju, obrati im se grubim glasom: „Zašto ste došle? Ovde je sahranjen jedan zločinac! Sinedrion je naredio da se spreči bilo kakav čin...“ htede da kaže ’obožavanja’, ali se na vreme ispravi i reče jednostavno, „brige prema lešu razapetog...“ Marija ostade mirna i pokuša da prozre namere vojnika. „Da li to znači da više nećemo smeti da dolazimo ovde?“ Čovek nije bio dobio druga naređenja i zadovolji se da potvrdi samo ono što mu je bilo naređeno: „Više ne možete da uđete. Grob

će ostati zapečaćen, zauvek...“ Marija pogleda prijateljicu, koja je stajala oborenog pogleda, žalosna. „Dolazićemo svakog jutra... da se pomolimo za pokojnika. Mi i druge žene koje su ga poznavale...“ Čovek razmeni sa kolegom jedan zloban osmeh. Ovaj odnos žena prema Isusu probudi u njima pohotljive misli. „Zar ne bi bilo bolje da jurite za nekim živim i zdravim čovekom?“ našali se vulgarno, dok je pogledom istraživao ženine haljine, pokušavajući da ispod vela nazre čuvene obline ove prostitutke o kojoj se toliko govorilo. Marija se obrati prijateljici: „Udaljimo se, ovi ljudi nisu dostojni da slušaju naše reči.“ Narednog dana, u isto vreme, vratile su se u većem broju i kada su se približile ulazu u grob, otpevaše jednu pesmu, izrecitovaše jedan psalam žalosti i zapališe tamjan. Među njima su bile Marta i Marija, iz Vitanije, Lazareve sestre. Kad su napustile kuću Salome, jedne od najbogatijih žena u grupi, koja ih je bila ugostila, ove dve Isusove prijateljice pratile su uhode. Mesecima su ih držali na oku, sad već bez suvišne diskrecije. Tog jutra je Lazar, već navikao da se kreće u tajnosti, iz daljine pratio sestre, kao i špijune koji su ih nadgledali. Kasnije, uz pomoć jednog momka sa pijace kojem je udelio jedan sitan novčić, uspede da dostavi poruku Mariji iz Magdale. Sledećeg jutra, između molitvi i pesama, žena je uspela da obavesti sestre uskrsnulog: „Vaš brat je živ. U gradu je i želi da vas vidi...“ Dve žene se prepadoše: „Kako da to izvedemo? Neprekidno nas nadgledaju!“ „Neće biti teško“, nasmeši se mlada devojka. „Sutra ćete ponovo izaći... ali to nećete biti vi: vaše haljine će obući dve Salomine robinje, koje će kružiti ulicama grada i doći dovde. Produžićemo molitvu onoliko vremena koliko je potrebno da ljudi Sinedriona

ostanu ovde, dok će Lazar ući u kuću i tako ćete moći da razgovarate...“ I zaista, sutradan se dve sestre i brat ponovo zagrliše posle dugih meseci razdvojenosti i nemira. Uskrsnuli u kratkim crtama ispriča o svojim istraživanjima, pokaza sestrama šest trouglova i postavi im pitanje zbog kojeg je najviše i rizikovao susret: „Razgovarale ste sa Isusom kad sam već bio sahranjen. Vi ste ga ukorile što nije stigao na vreme, a on vam je obećao da će mi ponovo dati život, ovde i u večnosti. Zar nije tako?“ „Da, kao što smo ti već rekle, toliko puta...“ potvrdi Marija. „Ali znale ste da se Isus namerno zadržao u Galileji, nakon što je primio vest o mojoj bolesti, kada ste svi već znali da ću umreti?“ Sada su obe bile sumnjičave. „Hteo je da ti umreš?“ uznemireno upita Marija. „Da, hteo je da ja umrem i da budem sahranjen u grobu, istom ovakvom u kakvom je on sada... ali postoji nešto značajnije što moram da vas pitam i ako znate, morate da mi odgovorite.“ Ovakav ton začudi dve žene. „Nikada ti ništa nismo sakrile...“ reče Marta. Lazar je pogleda u oči i upita: „Vaskrsavajući me, da li je Isus izgovorio jednu reč na nekakvom nepoznatom jeziku?“ Sestre se pogledaše. „Ne“ reče Marta odlučno. „Pamtim svaku i najmanju pojedinost od onog dana. Naredio je da se otkotrlja kamen, zamolio Boga s neba i zahvalio mu se kao da je milost koju mu je tražio već bila podarena. Zatim je na tren zaćutao i na kraju samo rekao: „Lazare, izađi napolje!“ Tada si ti izašao, i dalje uvijen u povoje u kojima si bio sahranjen...“ „I nije vam posle dao jedan zlatni predmet, sličan ovima ili... u obliku jedne figure sa šest strana koja može stati u centar zvezde koju one zajedno čine?“ „Nije“, odgovori Marta. „Nije“, potvrdi Marija. Lazar sede, zamišljen. Vrata tajne opet su se zatvarala. Oseti da

ga obuzima dubok umor. Marija ga je sada posmatrala raširenih očiju, kao da je došla do jednog iznenadnog saznanja. „Ti...“ reče drhtavim glasom, „ti tražiš... tajnu uskrsnuća!“ Lazar potvrdi, zaroni glavu među dlanove i tiho zaplaka, dajući oduška napetosti koja se nakupila tokom svih ovih teških meseci. „I misliš da ti je Isus ostavio tu tajnu u nasleđe?“ upita Marta sumnjičavo. „Zašto to onda nije učinio direktno? Čemu ove tajne, ovaj simbol rasut u rukama različitih ljudi... Ovo vreme koje uzaludno prolazi, dok se njegovo obećanje da će se vratiti među nas ne ostvaruje?“ Sada je žena ispoljavala sve svoje razočarenje. Marija prekori sestru: „Zar više ne veruješ u učiteljevo obećanje?“ Međutim, pre nego što je žena mogla da odgovori, Lazar se umeša, ozbiljnim glasom: „Isus će uskrsnuti... kada ja budem shvatio njegov put tako što ću ga i sam preći, u celosti...“ Onda podiže pogled i osmotri sestre: „Ovo je ’potrebno vreme’ o kojem je tako često govorio. To je vreme koje je potrebno da bih ja, koji sam živ, postao čovek koji može njemu da podari život...“ Marta sede. „Ne razumem...“ reče rezignirano. Marija se, međutim, ponovo ohrabri, uze bratovljeve ruke u svoje i reče: „Ja, naprotiv, razumem jednu stvar. Ako moraš da pređeš ceo učiteljev put, sada ti nedostaje jedan deo, onaj najduži, a to je njegova mladost. A taj deo ima samo jednog svedoka...“ „O kome govoriš?“ upita Lazar namrštivši se. „Govorim o njegovoj majci. O ženi koja ga je stvorila i koja je živela sa njim do punoletstva. Do dana kada je postao ’neko’ svima nama, kada je počeo da propoveda i isceljuje.“ Marta je slušala i potvrđivala: „U pravu si“, reče. „Marija iz Nazareta ima poslednji ključ koji tražiš. Taj ključ je toliko značajan da ga ona, iako nema čega da se boji, kao i sve mi, žene, čuva negde daleko odavde.“

32. Prinesoše bolesnika na jednoj nosiljci napravljenoj od užadi. Ljudi se razdvojiše u dva krila kako bi napravili prolaz i Huang je sada mogao da posmatra iz blizine, procenjujući situaciju. Rekli su mu da je ranjeni bio izbačen iz sedla i da je zatim njegova životinja pala na njega. Sada je bio bez odeće, nepokretan, paralizovan. Pokušavao je da govori, ali nije uspevao u tome. Sa njegovih usana čulo se samo cviljenje puno očaja. Samo je njegov pogled, neverovatno zažaren, istovremeno svedočio o njegovom strahu i želji za životom. Grudni koš mu je delovao zgnječeno, a velike plave mrlje razasute po celom telu nisu obećavale ništa dobro. Kinez proceni da će biti mrtav kroz koji sat. Zatim začu kako se jedan snažan glas izdiže iznad mase, praćen zveketom tanjira, i nadjačava žagor Mongola iz Tanu-Ola: „Evo ga! Pustite ga da prođe! On je šaman našeg plemena! On jeste vrač, ali ga niko nije vračem imenovao. Tako je rođen. On je mudar čovek koji sluša duhove, čovek koji u sebi nosi životnu energiju i koji vidi u tami, tamo gde se mogu razlikovati samo nejasne senke.“ Verni sledbenik šamana primače se tik uz umirućeg. Zatim prisloni svoje lice na njegovo i pozva ostale da se rašire u krug. Morali su da oslobode prostor neophodan za obred. Tada se pojavio šaman. Huang ga je posmatrao sa velikom pažnjom. Čovek je bio pokriven dugačkim ogrtačem od šivene kože, koji mu je padao sve do stopala. Maska mu je otkrivala oči, ali je izmenila crte lica. Bio je vitke građe, zamišljenog pogleda, usredsređen na svoju misiju. Kretao se kao da je sam, a izgledalo je kao da ga ne interesuje prisustvo plemena i da uopšte ne čuje njihove glasove. Približi se nosilima i, dok se graja stišavala u očekivanju konačnog čina, zgrabi prašinu u šaku, izgovarajući ponizne molitve i prosipajući zemlju na tle, zrno po zrno.

Tada zagrme glas nekog drugog njegovog pomagača: „On je šaman. Došao je da izvrši svoje delo. On, koji je naučio da razume i da upravlja energijom univerzuma sa samo jednim ciljem: da leči bolesne. Već milenijumima poseduje ovu moć i stavlja je u službu sveta. Niko ne zna kako su je njegovi preci stekli. Možda su to naučili posmatrajući prirodu, u vremenima koja su toliko stara da ih niko više ne pamti. I zbog toga se čini kao da je imaju oduvek. Ili su je dobili od bogova, velikodušnih u svojoj dobroti. Ali niko od njih ne zadržava tu moć za sebe. To je moć namenjena dobru. A dobro, po svojoj prirodi, pripada svim ljudima.“ Novo zveketanje tanjira najavi da je kratko ritualno predstavljanje bilo završeno. U potpunoj tišini, vrač poče da udara u doboš koji je nosio vezan za svoje skute. Udarao je po njemu jednim velikim čekićem, prekrivenim kožom, a iz instrumenta je izvirao jedan dubok i oštar zvuk, koji je izazivao jezu, tako snažnu da je svima poskakivalo u grudima. Udarao je po njemu u početku polako i lagano, a zatim sve brže i jače, dok se i njegovo telo, korak po korak, prilagođavalo tom noćnom ritmu. Čovek sklopi oči, i to kao da je bio neki znak. Svi nomadi počeše da igraju sa njim oko nosila. Čas u lenjim i opreznim pokretima, čas ubrzavajući rukama i nogama. Svi su pratili njegov ritam, a ovaj siloviti i nepovezani ples ni po čemu nije ličio na ono što je Huang viđao na svojim putovanjima. Nad čitavim prizorom dominirao je glas iscelitelja, koji za kratko vreme postade snažan urlik, sposoban da nadmaši buku koju su izazvale stotine pobesnelih tela. Obavijen senkama tame koja se spustila na obronke planine, čovek se mahnito tresao, kao da više ne upravlja sobom. Neka nezavisna volja vodila je njegovo telo. Izgovarao i izvikivao nekakve nejasne molitve, dok je rukama doticao polunago telo bolesnika, koji se obilno preznojavao uprkos žestokoj hladnoći. Izaslanik Pekinga oseti strah: neki duh, neki demon bio se dočepao tela ovih nomada. Instrumenti su sada stvarali silnu buku.

Kao da je ta muzika otrgla vrača, bolesnika i pastire od stvarnosti. Huang pokuša da se usredsredi. Osvrnu se okolo, dok su mu dim, svetlost baklji i besomučni zvuk doboša zamagljivali misli: „Gde se ja to nalazim“, upita se, „i ko su svi ovi ljudi?“ Zatim se iznenada sve završi. Vrač pade na zemlju i muzika smesta utihnu. Nomadi, zadihani, rasteraše malo-pomalo delirijum iz sopstvenih srca i zaćutaše. Svi upraviše pogled prema nosilima. Protekoše dugi trenuci nade i iščekivanja. Umirući ispusti jecaj pun očajanja. Ali se ništa ne dogodi. Čovek nije uspeo da povrati pokretljivost ruku i nogu... A Huang oseti nekakvo žiganje u srcu. Nadao se da će vraču, povlašćenom da bude u direktnoj vezi sa duhovima predaka, biti podarena čast da ozdravi bolesnika. Ali, nije bilo tako. Razočaran, udalji se od gomile i šćućuri se pored svog šatora, ispred plamena vatre. Primetio je obeshrabrenje na licima pastira, koji su sada morali da se rastanu od svog prijatelja. Razmisli: šta da učini sada? Prođe jedan sat, tokom kojeg su se hiljade misli i pretpostavki gomilale u njegovoj svesti. Zatim, kada se mesečev srp pojavi visoko na nebu, on ustade i krenu prema kolibi iscelitelja. Slaba svetlost jedva da je obasjavala šamanovo sklonište. Čovek se odmarao, okružen svojim sledbenicima. Huang ga pogleda i reče: „Oče!“ Šaman se trgnu kada začu da ga neko tako zove. Iako je izgledao iscrpljeno, učini napor i upravi pogled ka pridošlici: „Huang, sine moj! Jesi li to stvarno ti?“ „Ja sam, oče! Spavaj sad i ne zamaraj se...“ „Ne, ne! Nismo se videli već dugo...“ Zatim dodade, oklevajući: „Jesi li mi ti javio magične reči?“ Kinez obori glavu: „Da, to sam bio ja. Živeo sam u iluziji da će se ponovo ispuniti čudo naših predaka...“

Starac odmahnu glavom. „Dobro si rekao: iluzija! A ja sam glup što sam poslušao tvoj savet...“ Huang se primaknu roditelju. Stegnu mu šaku među svoje dlanove. „Jesi li mnogo umoran?“ Ovaj drugi odgovori, uzdišući: „Znaš kako stoje stvari... Dok igram oko bolesnika, gubim svest o samom sebi. I moram da je izgubim. Jedino tako postajem most preko kojeg prolazi energija duhova kako bi se ponovo spojila sa energijom sveta, jedino tako božanska volja teče u meni i obraća se silama prirode. Da se ne žrtvujem, sve to ne bi moglo da se desi. I ne bih mogao da pokušam da izlečim moje prijatelje... Ali me to košta.“ Čovek zastade i ponovo pokuša, s naporom, da se podigne. Opet pade na prostirku, ponovo se žaleći: „Izgubio sam energiju mladosti i sve češće me ova misija čini iscrpljenim. Možda će jednog dana sam moj duh napustiti moje telo, željno konačnog mira. Ali, ne mogu pobeći od sudbine. Naročito kada je zadatak suviše težak ili kada ga je čak nemoguće ostvariti...“ Šaman je aludirao na ono što se dogodilo malopre, a Huang oseti očigledan prekor, upućen direktno njemu. „Veruješ li da je ova formula nedovoljna?“ „Verujem da je nekompletna. Međutim, mislim da ni kompletna ne bi funkcionisala...“ „Ne razumem na šta ciljaš“, odgovori posetilac nestrpljivo. Mudrac se nasmeši, a u njegovom pogledu pojavi se blesak ironije. „Ja sam, sine moj, uvek pokušavao da se ponašam pravično. Ali, to nije dovoljno. Čovek koji će sprovesti ovu formulu u delo mora biti mnogo više od toga. Mora biti veliki mudrac. A ti“, ovde njegov glas postade grub, „ti koji tražiš samo moć, ne bi mogao da je koristiš čak i da je poseduješ. Tvoja duša nije čista...“ Kinez planu. „Ono što ti smatraš pohlepom za moći, oče, jeste volja da se

dobije natrag ono što nam pripada. Naši preci su osvojili tajnu izlečenja. Oduzeta nam je, ali se zbog toga ne moramo predati sudbini...“ Vračev pogled postade leden. „Oduzeta nam je zato što smo je dali najkrvoločnijem od svih osvajača. I pošto putuješ za račun Sina neba, reci mi: šta ćeš raditi onda kada se tajna opet nađe u tvojim rukama? Hoćeš li je dati svom gospodaru? Ili ćeš je zadržati za sebe?“ Pošto mu sin nije odgovorio, nastavi prezrivim tonom: „Varaš se ako veruješ da će se sve ostvariti samo sa jednom formulom. Pre bilo koje formule, postoji jedno pravilo: poštuj čoveka i prirodu. Ne smeš naškoditi samom sebi, ne smeš naškoditi drugima, ne smeš naškoditi Majci zemlji. Ako ne usvojiš ove zakone, nijedna formula te neće spasiti...“ Kinez obori pogled. Znao je da bi, da je formula funkcionisala, starac sada govorio drugačijim tonom. Međutim, sve je ispalo drugačije. Huang odbi da se raspravlja i izađe iz šatora bez pozdrava. Za sobom je čuo glas čoveka koji ga je stvorio: „Već čujem plač dece i žena! Vidim lica mrtvih, posečenih oštricama mačeva! Molim te, sine, nemoj da prodaš svoje srce silama zla...“ Kinez zapuši uši i natera se da ne sluša. Zatim uzjaha i zauvek napusti zemlju Mongoliju. Zemlju njegovih očeva. Prema priči tibetanskog monaha, Apolonije se, pošto je napustio hram zlatnih zvona, bio uputio u Indiju. Ali, sa kojim ciljem? Dnevnik Marka Pola nudio je o tome samo jedan bledi nagoveštaj. U šumama na severu Zemlje, žive skriveni, životom isposnika, neobični ljudi. Nazvani su, na grčki način, gimnosofisti, što znači „goli

mudrac“. Tvrde da pripadaju sekti zvanoj „digambara“ i stvarno obilaze šume i gradove potpuno goli. Ali takav čin bestidnosti izgleda da ne vređa ni muškarce ni žene. Tako da smo i mi sami morali brzo da se priviknemo da ih viđamo u takvom stanju... Huang je ponovo razmišljao o ovom odlomku dok je posmatrao prizor koji se ukazao pred njim. Jedan čovek, mršav poput skeleta, sedeo je na ivici puta. Njegovo telo nije imalo prirodnu boju kože: bilo je potpuno prekriveno pepelom, i izgledalo je neprozirno i sivkasto. Kosa, upletena u jednu vrlo dugačku pletenicu, spuštala mu se na leđa, dok mu je obraze prekrivala neuredna brada. Jedan prost pojas oko struka, pričvršćen na slabinama, pokrivao mu je genitalije, krijući ih od pogleda. Asketa je uperio pogled ispred sebe, a jednu ruku podigao je prema nebu. „Sedi tako nepomičan već nedelju dana“, šapnu Kinezu na uvo neki čovek, „i svi se mi nadamo da će se zadržati u tom položaju sve dok mu se ruka ne ukoči. Mudrac bi tako postao za nas uvek prisutan znak potrebe da se gleda u nebesa, a ne u zemlju...“ Huang nepoverljivo pogleda pridošlicu. „A ko ste vi?“ „Zar je to važno?“ odvrati Indijac, koji je izgledao kao osoba visokog ranga. „Ko god da sam, sposoban sam da opazim radoznalost u vašim očima... Veliku radoznalost i veliko nestrpljenje. Šta vam treba?“ „Hteo bih da ispitam ovog svetog čoveka. Mislite li da je to moguće?“ Indijac iskaza sumnju. „Možda večeras, kada se masa raziđe. Ali mudrac se nikada ne pomera iz svog stava meditacije. Samo tako može da izdrži ovaj veliki fizički napor. Neće biti lako nagovoriti ga da govori...“ „Ipak ću pokušati. I ako mi pomognete, daću vam odgovarajuću

nagradu.“ Čovek se nakloni. „Istraživanje znanja nema cenu. Ne treba mi nikakva nagrada. Posle sumraka ću se naći ovde sa vama...“ I održa reč. Te iste večeri, znatno kasnije nego što je sunce završilo svoj hod po horizontu, Huang i Indijac se konačno nađoše sami licem u lice sa gimnosofistom. Ovaj u međuvremenu ne beše promenio svoj položaj, pa i sada, kao i mnogo sati pre toga, prazno gledaše ispred sebe, dok je desnom rukom pokazivao ka nebu. Kinez je bio zadivljen i u isto vreme zabrinut zbog tolike postojanosti. Sve dok, pošto ga je Indijac ohrabrio, ne postavi starcu svoja pitanja. „Čemu želiš da nas podučiš tim svojim stavom, mudrače?“ Stranac ne dobi odgovor. „Zašto je tvoja ruka podignuta?“ Više uzdaha začu se iz čovekovih usta. Huang, zbunjen, baci pogled ka svom pratiocu i opet pokuša. „Koliko vremena misliš da ćeš ostati među nama?“ Ali Indijac ne odgovori ni ovog puta. Obeshrabren, Huang odluči da učini poslednji pokušaj. „Jesi li ikada čuo za jednog drevnog grčkog mudraca, zvanog Apolonije?“ Kinez ne dobi nijednu reč odgovora. „Šta da radim?“ izaslanik Pekinga obrati se Indijcu. „Gde mogu naći nekog prijatelja ovog čoveka, nekog ko mu je nadređen, nekoga ko će odgovoriti na moja pitanja?“ Ovaj drugi odmahnu glavom. „Među gimnosofistima ne postoji hijerarhija. Nemaju vođe, nemaju hramove, nemaju pravila. Lako ih možeš pronaći, ali se bojim da ćeš svuda naići na zid ćutanja...“ „Slušaj!“

Huang i Indijac se, začuđeni, okrenuše prema isposniku. Da nisu bili sigurni da su čuli njegov glas, pomislili bi da sanjaju. Reči su izlazile sa njegovih usana, a da nijedan mišić na njegovom licu nije promenio položaj. Čovek je govorio, ali je nastavio da netremice gleda ispred sebe. „Jednog jutra, tamo gde protiču dve reke slične Gangu i Brama putri, jedan gimnosofista srete čoveka po imenu Apolonije. Pošto otkriše obostranu mudrost, odlučiše da zajedno putuju tri dana, tokom koja razmeniše spoznaje i znanja. U jutro četvrtog dana se razdvojiše, zadovoljni korisnim iskustvom koje su stekli. Uglađeno se rastadoše prethodne noći, po mraku, dok su ih jedva obasjavale zvezde, kao i slabašna svetlost lampe koja im je olakšavala hodanje. Gimnosofista reče: ’Apolonije, hoću da ti izložim sadržaj naše upanišade’. I upita: ’Šta zapažaš na nebu?’ ’Noć je mladog meseca’, odgovori Grk, udišući svež vazduh punim plućima. ’Tačno’, nastavi Indijac. ’Vidiš, mislim da su tvoji filozofi bili blizu istine kada su upoređivali biće sa nebeskom sferom. Međutim, njegova priroda sličnija je mesečevoj, pre nego sunčevoj ili nekoj od drugih planeta. Posmatraj, u stvari, kako se otkriva pred nama iz noći u noć, sve do svoje punoće, a zatim kako se skriva dok se, po svoj prilici, ne ugasi. Sada mi reci: koja od ovih noći po tvom mišljenju najbolje predstavlja identitet bića?’ ’To svakako mora biti noć punog meseca’, odgovori Apolonije. ’Nije baš tako’, uzvrati ovaj drugi, lagano odmahujući glavom. ’To je noć najveće iluzije. Nasuprot tome, u noći mladog meseca biće se ne pokazuje kao mesec već se manifestuje kao ne-biće. U ovoj noći se suština i postojanje sjedinjuju u jedno i garantuju obnavljanje i bivstvovanje, oživljavajući univerzum u sebi. Zato ti predlažem da zameniš mesta ovim varljivim terminima i da prvu noć nazoveš noć odsutnosti, a drugu noć prisutnosti. Samo na taj način jedna nužno evocira drugu i sve to na osnovu intuicije našeg unutrašnjeg čula, više nego na osnovu bilo kog racionalnog iskustva. Stoga je prema

našem predanju sedamnaesta noć posvećena bramanu. U njoj nije dozvoljeno ubiti nijedno živo biće, pa bio to čak i običan gušter.’ I pošto se za trenutak duboko zamisli, zaključi: ’Znaj da, na kraju krajeva, ne postoji stvarna razlika između bramana, bića i svojeg ja. I ti si zaista Ono, dragi moj: glava i žbica točka postojanja zapravo su tvoje ja. Na tebi je da ga pustiš da se okreće sve dok se sam ne zaustavi ili da prekineš njegovo kretanje kako bi gledao dalje.’ Apolonije sasluša ovu priču, razmisli i sačuva je u svom srcu. Narednog jutra se ova dva čoveka rastadoše i svaki od njih krenu svojim putem. Grk je sa sobom poneo prtljag zapadnog znanja, obogaćenog mudrošću gimnosofiste. Gimnosofista je poneo sa sobom prtljag istočnjačkog znanja, ukrašenog filozofijom Grka. Obojica pobraše plodove ovog susreta.“ Isposnik je zaćutao i, kao i uvek, izgledao je potpuno nepomičan. Huang je sa izuzetnom pažnjom slušao priču o Apoloniju i o gimnosofisti. Hteo je da Indijcu postavi još pitanja. Bilo je, međutim, očigledno da neće dobiti odgovor. „Čemu je hteo da me poduči?“ upita Huang svog pratioca kada su se udaljili. „Možda da je previše teško ponovo dostići izvor znanja“, razmišljao je ovaj, „ili da se znanje uvek rađa mešanjem kultura...“ ,Je li to dovoljno?“ „Ne...“ ovaj drugi se zaustavi. „Ja verujem da je hteo da ti ponudi i nekakvu naznaku puta koji treba da slediš.“ „A to je?“ „Gde su se sreli gimnosofista i Apolonije?“ „Tamo gde uporedo teku dve reke slične Gangu i Bramaputri...“ „Tačno! Tako je rekao isposnik...“ Čovek u beloj tunici preblede i zgrabi Huanga za ruku. „Neka su hvaljena nebesa! Konačno si stigao među nas!“ Kinez se nalazio u gradu Erbilu u Mesopotamiji i tri dana je kružio nadugačko i naširoko u potrazi za nekim tragom.

Bez rezultata. Sve dok se nije sreo sa ovom osobom. Nije mogao da se prevari: njegova odeća govorila je više od hiljadu reči. Zaustavivši ga pod nekim lažnim izgovorom, zatražio je da ga sasluša, navodeći mu pasus Marka Pola. U Erbilu, u zemlji dvaju reka, izučavaju se tako čudna i duboka učenja da hiljadu knjiga ne bilo dovoljno da se to shvati. Najčudnije od svih je ono koje se zasniva na izreci jednog drevnog mudraca: „Niko se ne rađa i ne umire – sve je samo varljivi privid...“ Reakcija ovog čoveka bila je tako neočekivana, da je ostavila Huanga iznenađenog. „Zašto zahvaljuješ nebesima zbog mog dolaska?“ Vavilonac ga zbunjeno pogleda, a onda njegovo lice ozari jedan široki osmeh. „Shvatio sam...“ reče spuštajući glas, „ne znaš da li možeš da imaš poverenja u mene. To je tačno...“ I šapnu mu na uvo: „Budi večeras ovde, iza zidova stare oskrnavljene sinagoge...“ Zatim mu okrenu leđa i brzo utonu u hiljade glasova i povika pijace. Huang, začuđen, shvati da ga je zamenio sa nekim drugim čovekom, ali odluči da ostane u igri: ko god da je bio u pitanju, i taj će ga isto tako voditi ka njegovom cilju. Uveče, nije bilo potrebe da postavlja pitanja. Pošto se uputio na mesto koje mu je naznačeno, dva čoveka ogrnuta širokim ogrtačima mu sasvim tiho dadoše znak da ih sledi. Ušavši u dvorište sinagoge, obraslo kupinama i zatrpano otpacima, potražiše jedna vratašca skrivena gustom vegetacijom. Otvorivši ih, uđoše u podzemne prostorije napuštenog hrama. Ovde se njihovo ponašanje u potpunosti promeni. Pošto su otkrili lica, kleknuše ispred Huanga i uz naklon mu stegnuše ruke.

„Dobro došao, božji izaslaniče.“ „Naš život će se, zahvaljujući tebi, promeniti...“ Kinez, dirnut ovim dočekom, dade im znak da ustanu a ova dvojica ga, pošto su ustali, povedoše kroz dugački hodnik koji se naglo spuštao u mrak. Samo je svetlost baklje osvetljavala potpuni mrak, a vlaga je počela da im se uvlači u kosti. Stigoše do drugih, teških gvozdenih vrata. ,Jesi li spreman, učitelju?“ upitaše Huanga. „Braća su obaveštena...“ Kinez se složi i vrata se pred njim širom otvoriše. Prizor koji je ugledao ostavi ga bez daha. Raspoređeni u krug oko velike centralne peći u kojoj je goreo izuzetno visok plamen, stajali su, u dva reda, ljudi u tunikama od belog lana, koje je već neko vreme umeo da raspozna. Njihova lica bila su obrijana, kose ošišane, pogledi bistri, kao kod nekoga ko iščekuje neki odlučujući i presudan događaj. Svi pogledi bili su uprti u njega. Huang zakorači u salu, a jedan od prisutnih krenu mu u susret. I on kleknu ispred njega, blagosiljajući ga i zahvaljujući mu. „Zovem se Burpal“, reče, „i mogu ti u ime svih nas potvrditi radost zbog tvog dolaska...“ „Ne poznajete me“, odgovori Kinez, „samo jedan od vaših me je video, i to prvi put tek danas. Kako možete imati poverenja u mene?“ Vođa sekte se nasmeši. „Samo vrlo iskren čovek je mogao da traga, kao što si to učinio ti, citirajući našeg učitelja na svetlosti sunca, pred svedocima i to u jednom gradu gde se vlast bori protiv svake jeresi. Samo neko iskren... ili neki špijun. A ti svakako ne izgledaš kao špijun...“ „Dakle, znate o kome hoću da vam govorim...“ „Naravno, stranče koji si došao izdaleka. Ovde si da nam pričaš o Apoloniju iz Tijane.“ „Onda znaš i na koju njegovu misao ću se osvrnuti?“ „Naravno“, odgovori ovaj sa sigurnošću, „a ako mi dozvoliš, dovršiću citat umesto tebe. On potiče iz jednog dela naslovljenog

Najuzvišenija načela života i glasi ovako: ’Niko se ne rađa i ne umire – sve je samo varljivi privid. Umiranje nije ništa drugo do prolazak od supstance do suštine, a rađanje, naprotiv, od suštine do supstance. Ništa od onog što je večno neće nikada umreti. Duša, odenuta telom, doživljava detinjstvo, mladost, starost, da bi ga potom napustila i posle izvesnog perioda bila odevena nekim drugim telom’ To su bila razmišljanja našeg osnivača u odnosu na smrt i reinkarnaciju. A on je, kao što su videli njegovi savremenici, lečio i vraćao u život već sahranjene. Postoji li još kakvo iskušenje kojem ćeš podvrgnuti istrajnost naše vere?“ „Ne, to je dovoljno...“ Žamor ushićenja raširi se među pristalicama. „Dobro“, uzdahnu Vavilonac. „Već vekovima Apolonijevi vernici očekuju da neki mesija konačno dođe i probudi nam srce svojim učenjem, kao što je i sam obećao. I danas je taj dan došao...“ „Još ne, učitelju“, zaustavi ga Huang. „Kako to misliš?“ odgovori ovaj, dok se oduševljenje vernika pretvaralo u iznenadno razočaranje. Huang ne odgovori odmah. Podiže jednu ruku, pozivajući ih da budu tihi i pođe prema centru skupa. Nije smeo da pogreši. Ako ih ne uveri da je na njihovoj strani, ubiće ga. Oseti kako mu hladan znoj vlaži leđa. Zatim, svečanim glasom izgovori: Devadatta Dhanamjaya Janardana. Pošto začuše ove reči, snažan uzvik prokulja iz grla članova sekte. Svi kleknuše na kolena. I vođa sledbenika Apolonija iz Tijane potvrdi prigušenim glasom: „Ovo su čarobni zvuci koje smo čekali. Zašto kažeš da taj dan još nije došao? Hoćeš li da uništiš našu nadu?“ Huang pusti da prođe jedan dug trenutak, sve dok tišina opet ne zavlada nad celim skupom.

Onda objavi: „Braćo moja, nisu još sve reči svete formule u našim rukama. Ja jesam, kako vi kažete, mesija koga su poslale hiljade Apolonijevih sledbenika, rasutih po Istoku i Zapadu. Dostojno radim na zajedničkom cilju: da iznesem na svetlost tajnu našeg učitelja. Tajnu koju je on sam, pošto ju je jednom otkrio, želeo da raširi među svojim ljudima. Tajnu koja je nestala zajedno sa njim, i tako bila izgubljena. Ali moje istraživanje nije još završeno. I treba mi vaša pomoć...“ „Reci“, reče vođa sekte, „i učinićemo za tebe sve što može da ti pomogne...“ Huang mu položi ruku na rame i nežno ga upita: „Reci mi nešto o našem voljenom osnivaču. Pričaj mi šta je učinio za vas ovde, u ovom gradu.“ Čovek mu ispriča: „Kada je stigao u Erbil, bio je mnogo star. Osnovao je sektu, bogatu najboljim umovima ove oblasti, zato što je osećao potrebu da svetu ostavi sintezu svog znanja. I poduči mnoge od nas. Onda nestade, pre nego što je proširio svoje poslednje i najtajnije učenje...“ „Je li umro u ovom gradu?“ „Ne. Kao što sam rekao, nestao je. Jednog dana, kada je već navršio osamdeset godina, peške izađe iz Erbila i nikada se ne vrati. Niko ga više nije video i niko ne zna šta ga je odvelo u smrt. Zbog toga nikada nije postojao njegov grob. Tražili smo ga nadaleko, ali su svi naši napori bili uzaludni...“ „A gde je, prema vašem predanju, Apolonije stekao svoju mudrost?“ „Znamo samo da je sve počelo u Persiji. Kada je osnovao našu školu, njegovo znanje je bilo potpuno i on sam je pričao da je prva, osnovna znanja stekao baš u Persiji...“ „Gde u Persiji, gde?“ „U Savehu, gradu Mudraca.“ Huang je, nepomičan, uživao u ovom otkriću. Sada je znao gde se nalazi izvor tajne. Ali je takođe znao da neće dostići veličinu sam. Bio mu je potreban Tomazo Grocio.

I mudrost njegovog čistog duha.

33. Tomazo je ječao, pogođen osećajem potištenosti kakav nikada pre nije iskusio. Sanjao je i bio je svestan da je to san. Ali mu zbog toga nije bilo ništa manje neprijatno kada se našao licem u lice sa svojim ocem. Takva scena mu se povremeno vraćala da mu uzburka noći i uvek je imala isti ishod. „Istina je u Božjim rukama, sinko...“ „Istina je u rukama onoga koji je traži poštenjem.“ Otac ga je ispitivački posmatrao, iznenađen tolikom tvrdoglavošću. „Nikada ne bih pomislio da će tvoje uvođenje u dominikance imati ovakav kraj. Zahvaljujući mom uticaju, uvek sam uspevao da te spasem najgorih muka. Ali i ja ću biti nemoćan ako odeš u Rim. Brunova sudbina je zacrtana, a približavajući se tako blizu lomači jeretika, rizikovaćeš da i sam budeš spaljen. Je li to ono što želiš?“ „Ne, to nije ono što tražim. Ali ne mogu da ostavim samog svog učitelja u njegovom poslednjem času...“ „Tvoj učitelj, tvoj učitelj!“ ljutio se čovek. „Šta ti je drugo doneo osim briga i prezira tvojih drugova?“ Tomazo nije odgovarao, a otac ga je preklinjao: „Ako nećeš da uradiš to zbog sebe ili zbog mene, učini to zbog tvoje majke!“ Onda se, bez reči, očeva figura iznenada smanjila, skoro kao da je iščezla. Ali te noći bilo je drugačije. Frančesko Grocio se ponovo pojavi pred Tomazom. Bio je na pragu smrti, opružen na jednom krevetu i uvijen u jedan beli čaršav. Mršav i iscrpljen od starosti, svojim telom jedva da je ispunjavao tek deo velikog ležaja. Pod i snežnobeli zidovi oko čoveka odbijali su svetlost dve lampe, takođe izrazito bele. Samo dve statue, par polunagih Venera, ukrašavale su nenameštenu sobu. Sin je video oca, ali otac nije video sina.

Jeretik se primače umirućem i začu krkljanje u grlu. Ugleda mrežu bora na licu i užaren pogled, svedoke života koji još nije prihvatao skori kraj. Tomazo pokuša nešto da kaže, ali iz njegovih usta ne izađe nikakav zvuk. Pruži ruku, kako bi stegao očevu, ali prstima ne dohvati ništa osim vazduha. Video je sam sebe kako plače ne krijući suze. Onda otac otvori oči i pruži ruku ispred sebe. „Svetlo“, dahtao je, „još svetla...“ Pa i pored toga što je znao da je u snu njegova priroda bestelesna, oseti dodir očeve ruke na licu. Čovek se srećan nasmeši i umre. Tomazo primeti kako mu u susret dolazi nekakva izuzetno bela svetlost i preplavljuje ga, i onda se opet sve promeni. Od dana kada je pošao za Rim, i kada je shvatio da nikada više neće videti oca, beše iskusio osećaj velike izolovanosti i samoće, skoro kao da se našao zatvoren u kakvoj ljušturi. Kao da ga je mučilo opasno slepilo i gluvoća, vrlo teško je video i čuo osobe oko sebe. Sada se njegove oči i njegove uši otvoriše. Do njega su dopirali snažni glasovi, pojavljivala su se lica, jasna u svakom detalju. Kontakt sa svetom ponovo je bio potpun. Njegovo lice više nije bilo obliveno suzama. Tomazo se ponovo rađao u jednom novom životu. „Savladao si sedmo iskušenje. Otkrio si tajnu sedme čakre, najveće od svih...“ Trgnuvši se iz sna, Tomazo pogleda učitelja. Tek su bili ustali i hteo je da mu sve odmah ispriča. Dok su mu svi detalji još bili živi u sećanju i pre nego što minuti i sati razvodne silinu emocija. „Sedma čakra nalazi se na vrhu glave i povezuje nerve i čudesnu tajnu koju predstavlja naš mozak. Sedma čakra povezuje sve prethodne čakre i sažima njihove odgovarajuće kvalitete i zbog toga je nazivaju čakrom krune. To je poslednji kamen međaš razvoja

ljudske svesti, zato što nam omogućava da uđemo u jedno novo kraljevstvo opažanja i poklanja nam direktno i apsolutno poznavanje stvarnosti. Na ovom nivou ostvarenje sopstvenog bića je potpuno.“ „Moj otac je bio tako živ, tako prisutan...“ „Ono što si osetio je čista empatija, osećaj jedinstva, iskustvo onog što oseća druga osoba kao da si u njoj, kao da si ti ona...“ I dodade: „Sećaš li se kada si savladao prvo iskušenje? Sećaš li se dana kada si upoznao tajnu prve čakre i životne energije, kundalinija, kada je bila konačno probuđena u tebi?“ „Naravno!“ „Danas si zaključio ciklus iskušenja, sa jednim drugačijim snom. I ako mi je onoga dana tvoj san prouzrokovao brigu, danas mi donosi veselje. San je u isto vreme najvarljivije i najautentičnije od svih iskustava i ništa ne može biti istinitije od želje koja je u tebi sazrevala do kraja ovog dugog hoda...“ „O kakvoj želji govoriš?“ „Kao što te čakra korena vodila u novi odnos sa tvojom majkom, čakra krune vodi te u jedan potpuno nov odnos sa tvojim ocem. Svaki dijalog sa njim bio je u jednom trenutku prekinut, i nije važno kako se to dogodilo niti ko je za to odgovoran. Ono što se računa je samo ovo: Gde god da je tvoj otac i bilo šta radi, vratio se da bude deo tvog života. Ti si on, a on je ti...“ Tomazo je hteo da postavi Panditu pitanje, ali se na to odluči tek posle dugog oklevanja: „Veruješ li da je još živ, učitelju? Ove noći je moj san bio mnogo drugačiji od prethodnog. Video sam oca kako umire...“ Učitelj uputi učeniku pogled pun nežnosti. „To ne znam. To ne mogu znati. Ali pogledaj ispod površine... Pomirio si se sa čovekom koji ti je podario život. I u tom trenutku si osetio unutrašnju svetlost...“ „Da, istina je. Tada sam osetio da se ponovo rađam, u jednom novom životu...“ „Unutrašnja svetlost izbija iz najdubljeg dela tvog bića, to je tačka

svesti koja blista od inteligencije. Zovemo je i bela svetlost: to je najfiniji element među onima koji čine univerzum, a njegovo opažanje, po mom mišljenju, znači ispunjenje tvog puta.“ „Sta hoćeš time da kažeš?“ upita Italijan, iznenada uznemiren. „Hoću da kažem da ja više nemam čemu da te podučim. Evo šta konkretno možeš da naučiš od svog sna: od sada pa nadalje, umećeš da zadržiš svoju nezavisnost od svake vlasti. Poštovaćeš je, ali ćeš sačuvati svoju slobodu. I bićeš slobodan čak...“ „Čak?“ „Čak i od božanske vlasti...“ Te iste večeri, kao da je sudbina sve isplanirala, Huang se vrati u selo. Umoran i izgladneo, pojavi se u sumrak, jašući u sedlu svog konja. Pandit i Italijan dočekaše ga sa uzvicima radosti. „Imam mnogo toga da vam ispričam“, behu njegove prve reči, „ali sada želim nešto da pojedem...“ Bio je odsutan jednu godinu, tri meseca i četrnaest dana. Sada je, reče sam za sebe Pandit, mogao da se upusti u konačnu fazu borbe između Dobra i Zla. A niko nije mogao da zna kakav će ishod imati ta borba.

34. „Zaustavi se, stranče. Na pogrešnom si putu...“ Lazar se sav zadihan okrenu prema čoveku koji je sedeo ispred ulaza u svoju malu kuću, i koji ga beše ljubazno oslovio. Bilo je vrlo toplo, a uspon uz brdo mnogo strmiji nego što je pretpostavio. Starac mu pruži jedan vrč, do vrha pun vode, i ovaj to dočeka sa zahvalnošću. Podigavši glavu kako bi ispio ceo sadržaj, oseti blagu vrtoglavicu. Ovoga puta je, reče sam sebi, stvarno preterao. Nikada posle onog strašnog iskušenja u pustinji u okolini Kumrana, nije zahtevao toliko od svog tela. „Na pogrešnom sam putu?“ upita vraćajući vrč. „A gde to misliš da sam se zaputio?“ Ovaj drugi se začudi. „Pa, prema hramu Apolona, naravno, u koji se stiže kroz šumarke Dafne...“ reče namignuvši strancu. „Šumarke Dafne...“ ponovi uskrsnuli kao da ga ta naznaka uopšte ne interesuje. Kad je stigao iz Antiohije, posle puta koji je trajao tri nedelje, nije mislio na božanstva grada. Bila je to istina, reče sebi: prestonica rimske provincije Sirije bila je slavna po orgijastičkim kultovima koji su se održavali u čast grčkog boga u šumama koje su okruživale moćne zidine na istoku. Sklopi oči koje su ga pekle zbog kapi znoja koje su mu se slivale sa čela i seti se scena koje je video u Sidonu. Starac ga trgnu iz razmišljanja. „Za danas je tvoj put završen. Jedna prostirka, jedan jastuk, komad kozjeg sira i dve masline, ne bih mogao da ti uskratim...“ Lazar ponovo zahvali klimanjem glave. „Platiću vam“, obeća. „Videćemo“, nasmeši se onaj dok je ustajao i pokaza mu da uđe u njegov dom. Jeli su zajedno, razmenjujući pokoju novost o mestima koja su ih

okruživala. Lazar zapazi da mu je čovek koji ga je ugostio ulivao takav mir kakav već dugo nije osetio. Sazna da je ovaj ceo život proveo na obroncima ove planine i da se nikada nije mrdnuo odatle. „A zašto bih morao?“ upita ovaj veselo, pokazujući širokim osmehom krezuba usta. „I u grad retko idem. Jednom godišnje, kada se održava povorka u čast boga, ulazim rano ujutru kroz Gvozdena vrata, prelazim kanal i lagano prelazim glavnu ulicu. Sviđa mi se da, pre nego što sve ispuni uzbuđena masa, posmatram pripreme za slavlje, oslikane stubove i vence... Ali, pre sredine jutra, već sam na povratku kući. Sedim napolju i slušam muziku, koja uz pomoć vetra dopire dovde...“ Lazar ga je slušao, a jednostavnost ove osobe ga je nekako činila slobodnijim. „A kojeg boga obožavate?“ upita ga radoznalo. Čovek se uozbilji. „Obožavam zemlju koja mi vraća ono što joj dajem. Nebo koje mi nudi vodu, svetlost, toplotu. Obožavam... dah mojih koza, dok ga imaju... To su sve božanstva kojima ne treba prinositi žrtve u hramu. Čitav svet je jedan pravi hram. Da li si ikada zimi sedeo cele noći budan, napolju, i posmatrao zvezde. Da li si ikada primetio njihovo kretanje, dok se u tebi stvara osećaj da vreme više ništa ne znači?“ „Nisam“, priznade Lazar. I shvati da je sreo čoveka koji nije bio toliko naivan kao što je mislio. Stoga je ćutao, očekujući neki novi izazov ovog mudraca. Ali starac pređe na novu temu. „I šta tražiš na Silpiju?“ upita rasejano. „Ovde ne stanuje... skoro niko.“ Lazar se zainteresova zbog ovog neobičnog oklevanja. „Zašto kažete ’skoro’ niko?“ „Zato što je uspon neprohodan, a brdo neplodno i negostoljubivo. Ponekad tu nađu utočište razbojnici, bande ljudi koji danju silaze u grad kako bi izvršili neku pljačku, a uveče se žurno vraćaju da bi se sakrili u nekoj pećini...“ „Znači, ovo je savršeno mesto za jednog begunca“, prokomentarisa Lazar zagledavši se u starca i iščekujući kakva će

biti njegova reakcija. „Ti si u bekstvu?“ začudi se domaćin. „Ne verujem. Ne bi se zadržao ovde kod mene sve ovo vreme. Kada patrole vojnika dolaze da love zločince, ja sam jedan od prvih koga ispituju, znate li to?“ Lazar se blago nagnu napred i upre pogled u čoveka koji prestade da reže sir na kriške. „Dakle, znate šta se sve događa tu okolo, zar ne?“ Čovek se zagonetno nasmeši. „Može tako da se kaže...“ Uskrsnuli nastavi da ga netremice posmatra: „Tražim jednog čoveka i jednu ženu. On je mlad. Ona je starija. Mogla bi mu biti majka...“ „Čudan par“, prokomentarisa seljak. „Oni su Jevreji, kao i ti?“ „Da, Jevreji. Prema onome što znam, možda su se sklonili ovde pre otprilike dva-tri meseca. Ali niko ih ne traži. Ne ovde u Antiohiji...“ „A zašto bi došli ovde?“ „Traže mir. Ona se krije. On joj pomaže i tako izvršava volju njenog sina koji je mrtav. Jeste li ih videli? Ili možda čuli da se o njima priča?“ Starac odgovori bez oklevanja: „Ne, morao bih da primetim njihov prolazak. I znao bih za njihovo prisustvo na brdu. Možeš da uštediš trud...“ Lazar nije insistirao iako ga je bolelo što je morao da prizna mogućnost da je sledio pogrešnu stazu. „Odmori se sada“, predloži onaj drugi. „Probudiću te kada se sve zvezde pojave na nebu. A ako budeš hteo da me učiniš srećnim, bdećeš sa mnom u tišini.“ „Sada pogledaj u pravcu severa.“ Bili su obavijeni tamom, ali je nebo iznad njihovih glava izgledalo poput kakvog tepiha ukrašenog dragim kamenjem. Starčev glas vodio je Lazara u istraživanje kakvo nikada pre nije pokušao. Postupno, kako je nastavljao sa svojim objašnjavanjem, čovek je postajao sve življi, sve više oduševljen tim noćnim prizorom,

poklonivši poverenje strancu kao da mu je pokazao kakvo svoje blago. „Sazvežđe Velikog medveda je vrlo nisko na horizontu. Ako produžiš na istok, videćeš sazvežđe Risa, zatim Blizance, Kastora i Poluksa, koji sijaju u paru.“ Svaki deo objašnjenja bio je praćen dugom tišinom. Uskrsnuli nije više bio u stanju da proceni koliko su vremena proveli u posmatranju zvezda. „Sada se penji od Blizanaca ka zenitu, ali polagano... evo Kočijaša. Ono što jako svetli je Berenikina kosa. Iznad Kočijaša videćeš Perseja...“ Ispod glava su podmetnuli dva jastuka, jedini luksuz u pastirovoj kući. Bili su udobno opruženi na travi i opušteni. „Na zapadu je sazvežđe Kasiopeja. Ako je budeš dugo fiksirao pogledom, imaćeš osećaj kao da se podižeš sa tla. I zaista, kroz nekoliko minuta težina tvoga tela počeće da se smanjuje, ako se potrudiš da izvedeš ovu vežbu.“ Lazar se usredsredi i posle nekoliko minuta otkri da je to tačno. Nije samo posmatrao zvezde: putovao je između njih. Prošao je jedan dug trenutak. Zatim se glas ponovo začu, vodeći ga sa sobom do neodređenih daljina, kroz tišinu koja je prodirala u njegovu svest i koja ju je praznila: „Sada nastavi prema zapadu, ali ostani visoko. Otkrićeš Cefeja... to malo ispod njega je Zmaj...“ Isusov prijatelj nikada se nije osećao bolje. Jedno duboko osećanje obuzimalo ga je u potpunosti. Osećao se malim, a u grudima mu se steglo zbog osećaja zahvalnosti i mira... „...To su Mala kola... I Herkul...“ Oseti uzbuđenje koje ga je prožimalo, a da nije mogao da pruži nikakav otpor. „A evo i Lire...“ Poče da plače, ali nije izgubio dah: štaviše, disao je mirno i ujednačeno. Starac je ćutao, osluškujući uzdržani dah stranca, i njegovu ustreptalost zbog žestokog uzbuđenja. Pusti da prođe neko

neodređeno vreme, koje je Lazaru izgledalo kao čitav njegov život. Zatim obori pogled i sasvim smireno iznenadi gosta rečima, izgovorivši ih istim tonom kojim je opisivao nebeska čuda: „On je prati obasipajući je poštovanjem. Pruža joj mnogo pažnje, kao da mu je majka... Ili boginja zaštitnica koja je sišla sa neba na zemlju da ga vodi. Ponekad piše, sakuplja uspomene na prošlost kojoj oboje ne daju da umre...“ Lazar se zahvalno okrenu ka pastiru. Shvati da je stekao poverenje ovog čoveka, koji nikada, čak i da je izložen najstrašnijem mučenju, ne bi otkrio ono što je znao. Starac odgovori na njegov osmeh: „Ona je jedna izuzetna žena, zaista. Bili su ovde najviše jedan sat, ali ostavila je aromu svoje blagosti i duboke unutrašnje harmonije...“ Lazar objasni: „To je majka čoveka koji mi je dao život nakon što sam umro. Izaslanik je Boga, čije sam prijateljstvo, ne znam na koji način, zaslužio. On je sada mrtav, ubili su ga njegovi neprijatelji...“ „I ona nosi u sebi bol zbog tog poraza“, zaključi starac. Onda živahno nastavi: „Ali nije samo to u njoj. Posmatrao sam je i slušao. U dubini duše, kao da nešto iščekuje...“ Lazar potvrdi: „Njen sin, Isus iz Nazareta, izveo je tokom svog života mnoga čudotvorna izlečenja. Pred kraj je više puta rekao da će uskrsnuti iz mrtvih...“ Starac je ćutao i nastavio da posmatra nebo. Sada je bio tamo, pomisli Lazar, gde je obično tražio svoje odgovore. Polarna zvezda ostade mirna na svome mestu tokom čitavog ostatka noći. Marija ga nežno dodirnu, a njen dodir bio je blag poput milovanja. „Lazare“, reče, ponavljajući ime koje joj je Jovan naglasio malopre. „Ja sam“, odgovori on, „čovek koji više od bilo koga drugog duguje tvom sinu...“ Sedoše. Na jednom improvizovanom stolu usred pećine bili su razastrti pergamenti, postavljeni uz instrumente za pisanje.

Jovan uze jednu od tih rolni i pruži je Lazaru. „Čitaj“, reče mu. Uskrsnuli je posmatrao redak koji mu je Jovan označio i poče naglas da čita. Onda se razbole neki Lazar iz Vitanije, sela njegovih sestara Marije i Marte... Ali se Lazar tu zaustavi i podiže pogled ka ženi: „Čemu ovo služi, Marija?“ Ona ga pogleda sa čuđenjem. Ni Jovan nije razumeo. Pastir koji ga je dopratio do ovog tajnog i dobro zaštićenog mesta je ćutao, sedeći na pragu i ne mareći mnogo za velike tajne o kojima se tu unutra raspravljalo. Isusova majka mirno odgovori: „Služi za sećanje. Dok čekamo da se tajna okonča...“ Lazar odmahnu glavom: „Tajna je, majko, sada u našim rukama: na neki način koji mi još nije poznat, ispunjenje Isusovog obećanja zavisi od nas.“ Marija ustade. Pogleda Jovana, koji je netremice posmatrao Lazara kao da je poludeo. Ali Lazar se ne dade zbuniti, već iz svoje odore izvuče šest zlatnih trouglova. Žena ih vide i prinese dlanove ustima, razrogačivši oči, u kojima skoro da se mogao prepoznati strah. „Prepoznaješ ih, zar ne?“ upita Lazar. „On ih je imao kod sebe i davao ih je ljudima kojima je ponovo darivao zdravlje, koristeći razne reči ozdravljenja, za svakog po jednu. Meni, koga je uskrsnuo, kao što se vi sećate i kao što ste napisali ovde, nije dao ništa. Ali je hteo da posle njegove smrti upravo ja budem taj koji će pronalaziti sve ove delove, jedan po jedan. Evo, imam ih šest: to su vrhovi jedne zvezde, bez sumnje. Plakao sam noćas zato što ovaj dobri čovek, koji vas štiti, hrani svoju dušu posmatranjem zvezda i zbog toga iz njegovog srca izlazi samo dobro, umesto egoizma i strasti...“

Marija uze šest fragmenata u dlanove i odmeri im težinu. „Posle toga, nikada ih više nisam videla...“ reče. Zatim poče da se priseća: „Isprva su činili jednu, jedinstvenu figuru. Potom je Isus hteo da ih razdvoji. Dao je jednom zlataru iz Damaska da to uradi. To je bilo njegovo prvo putovanje, pre nego što se dugo zadržao u Judejskoj pustinji, iznad Jordana. Od onda je samo jednom svratio kući... da bi mi ostavio ovo... ali mi ne dade nikakvu reč“, i rekavši to, Isusova majka izvuče iz nedara jedan zlatni privezak, koji je nosila oko vrata i brižljivo ga skrivala ispod jednostavne haljine skromne domaćice. Podiže dragoceni predmet i pokaza ga učeniku i uskrsnulom. „Rekao je da ga ja čuvam, jer sam mu ja dala život smrtnika. Zamolio me je da ga jednog dana vratim jednom plemenitom, dobrom čoveku kada bude došao trenutak njegovog rođenja u večnom životu...“ Privezak nije bio trougao. Bilo je to središte zvezde, šestougaonik sa šest jednakih strana. Jovan sastavi celu figuru, koja je sada mogla da stane u dlan. „A Isus“, upita učenik Mariju, „kako je on dobio ovu dragocenost?“

35. „U Persiji Safavida, prijatelji moji, nema mesta za bilo koju veru koja nije šiitski islam. Unapredili su umetnost i kulturu, stvorili bogatstvo saobraćajem i trgovinom, uspešno su ratovali sa sunitima Otomanskog carstva. Međutim, cena koju su platili oni koji nisu hteli da se pokore njihovoj dominaciji, bila je visoka...“ Zoroastrijski sveštenik ne reče više ništa i osvetli put svojim gostima dok su se spuštali dugim i klizavim kamenim stepenicama. U Savehu, jedini hram drevne religije vatre koji je preostao u celoj Persiji bio je sakriven u duboko u unutrašnjosti gradske kule. Namesnik prestonice znao je da taj hram postoji i dopuštao je da vernici Ahura Mazde, dobrog boga svetlosti i mudrosti, jednom nedeljno dolaze tamo da slave svoje obrede prema učenjima proroka Zaratustre. Ali ništa od svega ovoga nije smelo da izađe na videlo u javnosti, kako ne bi izazvalo srdžbu mulaha, sledbenika religije koju je pre mnogo vekova, u vreme Ahemenida i Sasanida, prihvatila čak i kraljevska persijska dinastija. „Onda je došao Muhamed“, zaključi sveštenik, „i sve postade teže...“ Stigoše u samo srce mesta molitve. Tamo dole, u potpunoj tami, goreo je samo mali plamen večne vatre, koji im je ipak osvetljavao put i pomagao im na taj način da ne padnu. Opipavajući, pronađoše zidove grobnice i nasloniše se na njih, u tišini se diveći simbolu ovog izuzetnog kulta. „To je slaba, ali neugasiva svetlost“, reče ponosno sveštenik, „svetlost koja gori vekovima i koja se nikada nije ugasila, dovoljna da zagreje srca vernika.“ Čovek se zadrža nekoliko trenutaka u molitvi. Onda, svojom svetiljkom upali baklje, okačene o zid. Tada i oni ugledaše jedinstven prizor. Plamen je izvirao iz jednog tamnog kamena, postavljenog na ravnu i okruglu stenu, sličnu vodeničnom kamenu. Izgledalo je kao

da taj plamen ne stvaraju niti drva, niti bilo koji drugi zapaljivi materijal i činilo se kao da se plamen stvara ni iz čega. „Sigurno“, pomisli Tomazo „sigurno se stvara iz mešavine smole i petroleja. Sasvim je nalik onom koji je koristio Džingis-kan kako bi zapalio gradove svojih neprijatelja...“ Ovde je, naprotiv, vatra imala svrhu nebeskog mira. Grocio baci pogled okolo. Odaja u kojoj su se nalazili bila je kružnog oblika i skromnih dimenzija. Zaratustrini sledbenici nisu se dugo zadržavali ispred plamena i nisu klečali, kako je bilo uobičajeno u hrišćanskim crkvama: jednostavno su posmatrali simbol energije stvaranja, usredsređujući na nju svoju pažnju i svoje molitve. Zatim bi odlazili... Tomazo još jednom pokuša da pronađe nekakav trag iz kojeg bi mogao da dobije inspiraciju. Ali, uzalud. Osećaj obeshrabrenosti uznemiri njegov duh. Naznake koje je dobio od Huanga u Erbilu nikako nije mogao da poveže sa ovim hramom: ako Apolonije iz Tijane i jeste ovuda prošao, nije za sobom ostavio nikakav trag. Što se tiče Miliona Marka Pola, enigma je isto tako bila nerešiva. „Ponovo mi prepričaj“, pozva ga sveštenik, „onaj odlomak iz knjige o kojoj si govorio.“ Grocio stade da pripoveda, dok su ga u tišini slušali zoroastrijanac, Pandit i Huang. Persija je velika i plemenita oblast, ali je sada opustošena, jer su je napali Tatari. Tu se, međutim, nalazi grad koji se zove Saba i iz kojeg su krenula tri mudraca da odaju poštovanje Hristosu kada se rodio. U tom gradu su, takođe, sahranjena ta tri Mudraca, u jednoj lepoj grobnici, i tamo se još nalaze celi i sa kosom na glavi. Jedan se zove Baltazar, drugi Melkior, a treći Gašpar. Gospar Marko se u ovom gradu više puta raspitivao za ova tri mudraca: niko nije znao da kaže ništa o njima, osim da su tu nekada davno sahranjeni.

Kako bi saznali više o tome, napustili su Sabu i nakon tri dana puta pronađoše zamak zvani Galazaka, što bi na francuskom jeziku bilo zamak obožavalaca vatre. Istina je da stanovnici zamka obožavaju vatru, i reći ću vam zašto. Kažu da su u stara vremena tri mudraca otišla iz ovog kraja kako bi ukazala čast tek rođenom proroku, ponevši sa sobom tri poklona: zlato da zna da je ovozemaljski gospodar, tamjan da zna da je Bog, i smirnu da zna da je večan. A kada su stigli tamo gde se Bog rodio, najmlađi prvi ode da ga vidi i učini mu se da su vršnjaci; za njim pođe srednji, a onda i najstariji, a svakome od njih učini se da je njegov vršnjak; i pošto je svaki od njih ispričao šta je video, bejahu zadivljeni i odlučiše da odu svi zajedno. Kada odoše, svakom od njih učini se da je Hristos ono što je zaista i bio, to jest detešce od trinaest dana. Onda mu pokloniše zlato, tamjan i smirnu, i dete sve prihvati. Nakon toga, on dade trojici kraljeva jednu malu zatvorenu kutiju, a oni krenuše natrag u svoju zemlju. Tri mudraca jahala su nekoliko dana i tada poželeše da vide ono što im je dečak poklonio. Otvoriše kutiju i unutra pronađoše jedan kamen. Hristos im je to dao kako bi ih pozvao da budu postojani u veri koju su tek prigrlili, baš kao kamen. Kada su videli kamen, veoma se začudiše i baciše ga u jedan bunar. Ali, kako su bacili kamen u bunar, jedan plamen vatre spusti se sa neba i pade unutra. Kada tri mudraca videše ovo čudo, pokajaše se zbog onoga što su učinili. Uzeše tu vatru i odnesoše je u svoju zemlju, kako bi je ostavili u jednoj crkvi. I do dana današnjeg održavaju njen plamen da gori i obožavaju je kao Boga; poštuju je i prinose joj žrtve; a kada se plamen ugasi, idu do izvora koji je uvek upaljen. Nikada nisu upalili ovu svetu vatru sa nekog drugog mesta osim sa izvora. Eto kako i zašto obožavaju vatru ljudi iz Persije. Istinu vam govorim, sve ovo su ispričali gosparu Marku Polu. Po završetku priče, četiri čoveka ostadoše nema. Tomazo, Pandit i Huang osećali su da neka tajanstvena nit sjedinjuje Mudrace i Isusa Hrista, koji je dalje bio povezan sa tajnim

istraživanjima Marka Pola, a ta istraživanja, na kraju, sa potragom koju su sada oni sami sprovodili. Međutim, još nisu mogli da nazru ni potku ni pravac tog putovanja na koje su se zaputili. Zaratustrin sledbenik nastavi razgovor: „Evropski putnik je verovao da se kult vatre rodio iz kamena koji je prorok Isus poklonio trojici mudraca, ali varao se. Nije znao da mi taj plamen obožavamo hiljadama godina, mnogo vremena pre nego što su nastale druge religije, koje su danas raširenije od mazdeizma...“ Izgovorivši ovo, nakloni se svojim stranim posetiocima. „Ti sam, međutim, tvrdiš da poznaješ priču o tri mudraca...“ „Naravno, i ubeđen sam da su stvarno sahranjeni u ovom gradu: naše predanje to potvrđuje. Ipak, niko više ne zna gde se nalaze grobovi. Osim toga, nije rečeno da su kraljevi ikada živeli u Sabi ili bar da su tu ikada bili. Što se tiče tog sahranjivanja, verovatno je vaš prethodnik želeo da ulepša sopstvenu priču. Jedna pojedinost navodi me da na to mislim...“ „Koja?“ „Da su tela mudraca sačuvana sa bradom i kosom. U Persiji nismo nikada imali običaj da balzamujemo leševe.“ „Zašto?“ „Mi telo smatramo nečistim i verujemo da ga duša napušta tri dana nakon smrti. U drevnim vremenima, tela mrtvih bila su izlagana na uzvišenjima kako bi se grabljivci hranili njihovim mesom. Međutim, danas nam muslimanske vlasti zabranjuju da upražnjavamo ovaj običaj i tako Kule tišine ostaju prazne. Da bismo izbegli bilo kakve sukobe ili trzavice, sada sahranjujemo naše pokojnike...“ Tomazo je bio zbunjen. U ovih poslednjih nekoliko godina, više puta su se uverili da ni Milion, ni dnevnik Marka Pola, ne lažu. Sada je, međutim, sumnjao da je zoroastrijski sveštenik možda u pravu, a da je venecijanski putnik pogrešio.

„Šta te navodi na sumnju?“ upita ga Pandit. „Mnogo toga ne deluje mi uverljivo“, odgovori Grocio, „ali jedna stvar pre svih...“ „Koja?“ „Marko Polo nije mogao da ne zna da se posmrtni ostaci tri mudraca nalaze u Evropi, u Nemačkoj, u gradu Kelnu. Tamo je sačuvan jedan sarkofag koji sadrži njihove mumificirane mošti. Po našem predanju, otkrila ih je sveta Jelena tokom svog hodočašća u Svetoj zemlji. Ona ih je odnela u Konstantinopolj, zajedno sa ostalim značajnim svedočanstvima hrišćanske religije, kao što je krst na kojem je Isus razapet, i poklonila ih bazilici Svete Sofije. Potom su mošti odnete u Milano, odakle ih je Fridrih I, vladar Svetog Rimskog carstva, poslao u Keln 1164. godine. U tradiciji Evrope postoje brojni tekstovi koji ovu priču opisuju do detalja. Zašto, dakle, Marko Polo u Milionu kaže da su tri mudraca sahranjena ovde?“ I odmah zatim dodade zabrinutim glasom: „I pre svega, ako ne tri mudraca, koga je onda Apolonije stvarno sreo ovde?“ Naravno, ni Pandit ni Huang nisu mogli da odgovore na ova pitanja. Kada se Huang bio vratio u selo u Indiji, Tomazo i Pandit su željno slušali priču o njegovim avanturama, dočekavši kao poruku spasenja savet koji je Kinez dobio u Erbilu: da se uputi u Saveh u Persiji, grad koji je Marko Polo nazvao Saba. Grocio se, ohrabren rezultatima Kinezovog istraživanja, odmah bacio na posao, pitajući se da tri mudraca mogu zaista da predstavljaju ključ rešenja njihovog istraživanja. Morao je da pronađe vezu između njih, između Apolonija i Lazara. Međutim, to nije bilo jednostavno. Tomazo se dobro sećao odlomka Jevanđelja po Mateju koje govori o dolasku mudraca do Isusovih jasli. A kada se Isus rodi u Vitlejemu judejskom u dane Iroda cara, gle,

dođoše mudraci od Istoka u Jerusalim i rekoše: „Gde je car judejski koji se rodi? Jer videsmo njegovu zvezdu na Istoku i dođosmo da mu se poklonimo.“ Kada to ču car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim sa njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, pitaše ih gde će se Hristos roditi. A oni rekoše: „U Vitlejemu judejskome, jer tako prorok napisao: ’I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čemu nisi najmanji među gradovima Judinim; jer će iz tebe izaći Vođa koji će biti pastir naroda moga Izrailja.’“ Onda Irod, tajno dozvavši mudrace, saznade od njih kada se pojavila zvezda. I poslavši ih u Vitlejem, reče: „Idite i raspitajte se dobro za dete, pa kada ga nađete, javite mi, da i ja dođem da mu se poklonim.“ A oni, saslušavši cara, pođoše, i gle, zvezda, koju su videli na Istoku, iđaše pred njima, dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kad videše zvezdu, obradovaše se veoma velikom radošću. I ušavši u kuću, videše dete sa Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši riznice svoje prinesoše mu dare: zlato, tamjan i smirnu. I primivši u snu zapovest da se ne vraćaju Irodu, drugim putem otidoše u zemlju svoju.10 Bio je to odlomak nejasnog značenja, koji je zvanična tradicija Rima jednostavno smatralo za simbol velikog strahopoštovanja i pokornosti koje je ceo svet osećao i dugovao Sinu Božjem. Tako su ga učili u dominikanskoj školi u Veneciji. Ali njegov učitelj Ðordano Bruno ovom je odlomku uvek pridavao šire i dublje značenje, kao da veza između ovih ličnosti ima sasvim drugačije korene i nadmašuje okvire susreta u Vitlejemu. Bruno nije imao vremena da proučava drevne dokumente, a pogotovo ne da putuje i da istražuje izvore tog znanja. Taj zadatak bio je dodeljen Tomazu. Ko su bila, i šta su stvarno bila ta tri mudraca? Reč „mudraci'“, to je dobro znao, dolazila je iz grčkog jezika i predstavljala je titulu rezervisanu za sveštenike Zaratustrinog kulta. Kulta rođenog znatno pre hrišćanstva i islama, prema sećanju vođe

zajednice mazdeista iz Saveha. Ali ono što su tačno radili svakog dana ti kraljevi-sveštenici tokom svoje misije, obavijeno je velom tajne: koje prerogative, kakve moći, kakvo obrazovanje su imali, to niko nije znao. Ðordanu Brunu nije promaklo da je ista grčka reč magos11 u Jevanđelju po Mateju prevedena sa „mudrac“, u Delima apostolskim sa „vračar“. I da tu sasvim sigurno nije imala laskavo značenje: bio je čuven onaj događaj sa Elimom, kada se usprotivio Pavlu za vreme njegove misije na ostrvu Salamina. I opet se u Delima Apostolskim koristi prezriv izraz, „gatar“, i odnosi se na Simona koji je pokušao da potkupi Petra u Samariji. Šta su zajedničko imali Elima, Simon i Mudraci? I zašto je Crkva pravila razliku između dva „vrača“ i tri „mudraca“ koja su odala poštovanje Isusu? Možda zato, smatrao je Tomazo, što ni rimska Crkva nije mogla sebi da dozvoli da potcenjuje Mudrace. Crkvena hijerarhija, iako je težila da razlikuje dobro od zla, i da veliča sopstvenu misiju i figuru Isusa Hrista potcenjujući razne kultove i proroke, znala je nešto o Mudracima, nešto što ju je sprečavalo da ih svede na „vračeve“. Šta, pitao se Tomazo, šta li su to znali? I u kakvoj je vezi ta tajna bila sa Isusom? I da je bilo nekog odgovora, razmišljao je Grocio, on se izgubio u vekovima i niko se stvarno nije potrudio da to iznese na svetlost dana. Štaviše, mnogo toga pokušano je da se sakrije, pa čak i u novija vremena, kada je kanonska tradicija usvojena a opasnost od uticaja pagana smanjena. Tomazo je znao da su u Bibliji kralja Jakova, Mudraci bili nazvani jednim arhaičnim terminom koji je istovremeno označavao filozofa, učenjaka i značajnu ličnost: što je bilo mnogo više od nekog običnog „mudraca“. Međutim, ovo predanje doživelo je osudu i niko više nije hteo da rizikuje i istražuje o tome. Pošto je izvorno i dublje značenje reči magos potpuno izgubljeno,

svako je vezivao ličnosti i zadatke Mudraca za ulogu koja bi mu odgovarala, zadovoljavajući se najočiglednijim rešenjima. Pošto su po Mateju bili skloni posmatranju zvezda, Tomazovi učitelji teolozi zaključili su da su kraljevi bili astrolozi, a istočnjačko poreklo navodilo je na zaključak da su Persijanci. U Rimu su priznavali da su Mudraci možda bili zoroastrijski sveštenici. Ali ništa više. Sada Grocio sa gorčinom pomisli na činjenicu da kada je pobegao iz Italije, još mnogi njegovi najugledniji istovernici nisu razlikovali astronomiju od astrologije. I da za njih Mudraci nisu bili pravi učenjaci, kakvim ih je on, sa druge strane, smatrao. Nažalost, ni njegova žeđ za saznanjem nije ga mogla odvesti dalje. I sada, zatvoren u srcu jedinog zoroastrijskog hrama u celoj Persiji, sumnjao je u to da je ikada stvarno otkrio prirodu tajne Mudraca. Suviše je vremena proteklo od događaja u kojima su učestvovali. Suviše je snage potrošeno u pokušaju da se izbriše sećanje na njih i njihovo značenje. „Je li to sve?“ Huang je postavio to pitanje. Kinez se nadao da će od sveštenika boga Mazde dobiti najdragocenije informacije i sada se mučio da obuzda nestrpljenje. „Da, ovo je taj hram, i ništa više...“ „Nije moguće, nije moguće!“ povika Azijat. „Ne može biti da smo pogrešili!“ Čovek ne odgovori, zbunjen. Onda uzbuđeno dodade: „Naš kult se razvija ovde unutra, ispred večne vatre... ali ispod ove odaje postoji još jedna...“ „Zašto mi to nisi ranije rekao?“ upita Huang, preteći se približivši Persijancu. Tomazo ispruži ruku i zadrža prijatelja. Zatim se obrati svešteniku.

„Šta krije ta soba?“ „Ništa“, odgovori sveštenik odmahujući glavom, „zbog toga sam i zaboravio na nju. Nekada je korišćena kao prostorija u kojoj se čuvalo blago. Ali već je vekovima prazna: mulasi primoravaju naš narod da daje poklone vlastima, i tako mi, da bismo preživeli, činimo velike žrtve...“ „Kako se ulazi u sobu o kojoj govoriš?“ Umesto odgovora, čovek napipa u polutami jedno mesto na zidu, iza večne vatre. Dobro je poznavao njegov položaj, zato što je do njega otišao naslepo i prepoznao ga sa velikom sigurnošću. Jedna tajna vrata otvoriše se u zidu, a njih četvorica zaputiše se kratkim stepenicama koje su vodile naniže. Odaja sa blagom, kako je rekao sveštenik, nalazila se tačno u osovini hrama i činilo se da je prazna. Ipak, iako je izgledala kao da je već dugo napuštena, ni prašina ni paučina nisu je uprljale, a vazduh koji su tu udisali nije bio vazduh iz zatvorene prostorije – kao da je neki pročišćavajući dah s vremena na vreme prolazio kroz ove zidove. „Jesi li siguran da neki kanal ne povezuje ovu prostoriju sa spoljašnošću?“ „Naravno“, odgovori zoroastrijanac. „Oduvek svežinu vazduha koji se udiše u ovoj sobi pripisujemo veličini duhova koji su je posećivali u davnim vremenima...“ Četiri čoveka podigoše baklje visoko, ali ništa ne izroni iz mraka. „Ovde dole nema ničega, već sam vam rekao. I ja tu ulazim prilično retko...“ „Ima li još nekih tajnih vrata?“ upita Huang „Ne“, odgovori sveštenik. Tomazo oseti kako mu razočaranje zaposeda srce. Onda spazi nešto ispod svojih stopala. Kameni pod nije bio gladak. U kamenu je nešto bilo urezano. „Spustite baklje!“ naredi prigušenim glasom. Kada svetlost obasja pod, ugledaše jedan veliki simbol, uklesan u finom kamenu. Bio je to lotosov cvet sa osam latica. Najednom shvatiše da su stigli do cilja.

Tomazo pruži svoju baklju Huangu i kleknu na zemlju. Crtež je u svemu bio sličan onom koji je Marko Polo skicirao u svom dnevniku. Venecijanski putnik posetio je ovo mesto tokom svog istraživanja: sada je u to bio siguran. Ali, zašto je ovaj tajanstveni oblik preneo u svoje beleške? Bilo je dovoljno nekoliko sekundi da Grocio shvati. Venecijanac je bio u Savehu, ali nije hteo da reprodukuje sve što je video. I zaista, oko lotosovog cveta bila je ispisana jedna rečenica. „To je neka drevna formula...“ Tomazo pretrnu, a čak i pri oskudnoj svetlosti baklje njegovi drugovi primetiše da je prebledeo. Zatim je bolje osmotri i reče: „Nije u pitanju nijedan od jezika zemalja odakle ja dolazim. To je neki istočnjački jezik...“ okrenu se prema Panditu. „To je sanskrt... jezik na kojem su sastavljene svete knjige tvoje religije...“ „Izgovori je, Grocio“, zavapi Huang na vrhuncu uzbuđenja. „Samo ti možeš to da učiniš, zato što si ti stekao unutrašnje znanje koje je potrebno da se ove reči pretoče u stvarnost. Izgovori je i konačno ćemo znati da li smo izvršili zadatak koji nam je poverio Sin neba...“ „Ne izgovaraj je, Tomazo“, pozva ga Pandit spokojnim glasom. „Ne znaš kakvo je stvarno značenje ovih reči i kakve posledice one sa sobom nose. Mogli bismo sva trojica da umremo, i tako bi tajna formule nestala sa nama...“ „Izgovori je, Grocio!“ „Ne čini to, učeniče!“ Tomazo se osvrnu i pogleda u ona dva čoveka, nametnuvši im tišinu, ne izgovarajući nijednu reč. Sada je znao. Stigli su u srce Lazarevog kruga. Na njega je bio red da otkrije tajnu.

36. U Hiposu se Lazar ponovo našao pred živahnim prizorom grupe đaka, napregnutih i spremnih da se bore protiv rasejanosti i prate predavanja grčkog učitelja. Toga se dana govorilo o muzici. Ali, umesto da podučava dečake kako da otpevaju neku veselu pesmicu, sledbenik pitagorizma pokušavao je da ih uvede u tajne proporcije matematičke harmonije. Da bi im to što bolje objasnio, govorio im je o tajanstvenoj lepoti pravilnosti kretanja nebeskih sfera. Uskrsnuli, koji je ove njegove napore pratio držeći se po strani, smeškao se u sebi videvši koliko se trudi. Odjednom ga jedan od đaka primeti i bez ikakvog stida pokaza ostalima na njega: „To je onaj stranac koji je od učitelja želeo ceo jedan čas za sebe“, došapnu drugovima. Dečaci stadoše da ga posmatraju i da se šale na račun njegovog izgleda umornog putnika. Učitelj se okrenu u pravcu u kojem su njegovi učenici pokazivali i prepoznavši tajanstvenog istraživača iz Judeje, pohita da ga dočeka zagrljajem. Iznenađeni dečaci naglo zaćutaše. „Jesi li se vratio zato što si otkrio nešto važno?“ upita brižno Apolonije. Lazar se nasmeši: „Da. Sada ćemo videti da li si stvarno ljubitelj istine kakvim se smatraš.“ „Sačekaj samo malo“, odgovori Grk. „Završiću čas, a onda idemo kod mene kući.“ Svim prisutnim učenicima bilo je očigledno učiteljevo uzbuđenje. On poče da priča sa još više zanosa, završivši najbrže što je mogao temu koju je do malopre predavao sa toliko truda, i zaboravivši da učenicima zada zadatke za naredne dane. Stoga, dok su prolazili pred veselim pogledom Judejca, dečaci su ga gledali sa izvesnim poštovanjem. Odmah potom, dva čoveka se zajedno uputiše glavnim drumom,

razmenjujući poslednje novosti, ne obraćajući pažnju na gužvu i galamu grada. Ostatak popodneva i čitavo veče posvetili su jednom žestokom sučeljavanju mišljenja. Već je uveliko bila noć kad Apolonije izvuče zaključak iz njihovih priča: „Razumem tvoje emocije“, reče, dosipajući mu još jednu čašu pića. „Čak i ja, koji sam se čitavog života inspirisao idealom nepokolebljivosti mudraca, ne uspevam da gospodarim svojim srcem, dok moj duh leti daleko kako bi zamislio posledice onoga o čemu si mi pričao...“ Lazar se složi, zamišljen. Osećao se bolje, sada kada je mogao da po redu izloži sve ono što je bio otkrio. Nekoliko trenutaka je u tišini netremice posmatrao čoveka koji mu je posvećivao toliko pažnje. Između njih, položena na zemlju, ležala je zvezda sa šest vrhova koju je pre nekoliko dana jedan vešt zlatar iz Antiohije sastavio u jedinstven komad. „Postoji jedno pitanje koje nastavlja da me muči od kada sam te danas ponovo video...“ nastavi Grk. Lazar je netremice posmatrao učitelja: „Govori, barem neću biti samo ja čovek pun sumnji...“ Matematičar sede: „Razumem zašto si tražio moj savet kada si me prvi put sreo: video si me kako deci objašnjavam pitanja iz geometrije koja su te, očigledno, interesovala, a ja sam ti pomogao da pročitaš svojstva zvezde koju si nosio sa sobom. Ali, zašto si se vratio kod mene sada kada imaš potvrdu da si deo jednog tako velikog plana?“ Lazar objasni: „To sam ti obećao. Pošto nisi hteo da ti platim, već si tražio da dođem i da ti ispričam o mojim otkrićima... A onda, kada sam se vraćao iz Antiohije bio si mi usput...“ Grk se uozbilji: „Ne šali se, Lazare iz Vitanije. Sve ono što si mi ispričao: o tvom čudotvornom uskrsnuću, o šest trouglova koji odgovaraju isto tolikom broju isceljenja, o šest zagonetnih reči, o sedmom elementu u ruci majke proroka Isusa... Sve mi ukazuje na to da smo na pragu otkrića jedne svete tajne. Ne može biti da te je ka meni vratilo samo poštovanje prema jednom neodređenom

obećanju.“ Uskrsnuli obori pogled. Na nebu je sijala zvezda, kao nemi svedok mnogih neizvesnosti i sumnji. Apolonije je bio u pravu: bio je trenutak da privede istraživanje kraju, sledeći intuiciju koja ga je dovela dotle. „U mojoj priči nedostaje samo jedan deo“, poče „a taj deo govori o nepoznatim, stranim ljudima, ljudima čije jezike, a ni vere ne poznajem... ljudima koji mi ulivaju nekakvu neobjašnjivu zebnju...“ Oklevao je. Grk ga ohrabri: „I ja sam stranac“, reče, „ipak, sa mnom možeš da razgovaraš...“ „Ne radi se samo o jeziku i o poreklu: čini mi se kao da ove osobe ne dolaze sa nekog mesta na ovom svetu, ma koliko ono bilo udaljeno. Izgleda... kao da dolaze sa nebesa, vođene nekakvim uzvišenim mudrostima.“ Apolonije zapazi da se njegov prijatelj uznemirio. „Lazare, o kome govoriš?“ „O ljudima kojih se Marija seća, ljudima koje poznaju po imenu Mudraci: pojavili su se u trenutku Isusovog rođenja. Bili su stranci, bogati i mudri, poštovaoci vatre, učitelji nauke o zvezdama, moćni vračevi, ali iznad svega... oni koji uskrsavaju proroke.“ Matematičar skrenu pogled na plamen vatre koja je gorela u kaminu. Te reči, izgovorene sa zebnjom, rađale su u njemu sećanja i iznenađujuće asocijacije. „Mudraci?“ upita zamislivši se. „Kao što sam ti rekao, to je ime po kojem ih Marija, Isusova majka, pamti“, potvrdi Lazar. Odmah potom dodade: „Slušaj: došao sam kod tebe zato što mislim da poseduješ znanje šire od mog, znanje u vezi sa svim ljudima ovog sveta koji nas okružuje. Ni Učitelj pravednosti, kojeg eseni smatraju božjim izaslanikom, nije znao šta da misli kada je video ovu zvezdu. Kao što je i ispravno. Njegova svest obuzeta je tradicijom Izraela: od Patrijarha, od Zakona, od Spisa, od Proroka. Ali događaji vezani za ovaj simbol, starijeg su porekla, daljeg i šireg... Treba mi pomoć neke čiste duše,

koja se razlikuje od moje. Duše čoveka koji traži istinu, ali kojeg ne sputavaju činjenice i koji će mi pomoći da ih vidim u jednom potpuno drugačijem svetlu od onog na koje sam navikao. Možeš li to da razumeš?“ Apolonije pogleda uskrsnulog, zatim vrati pogled na plamen vatre. „Mogu da razumem“, odgovori. Zatim se usredsredi, kao da razmišlja o nečem drugom, a onda progovori sigurniin glasom: „Pomoći ću ti, ako mogu. Ali pre svega moramo da razjasnimo jednu stvar.“ „Reci.“ „Ja mogu da poznajem deo mudrosti sveta. Ali ti, i samo ti, posvećen si jednom znanju čije dimenzije još ne možemo da pojmimo. Ne očekuj od mene odgovore koji će ti skratiti put: put je tvoj i ti si taj koji ga mora preći voljom jednog Boga koji te je izabrao i koji nam je još nepoznat.“ Lazar se složi. „Dobro“, zaključi Grk. „Sada mi mirno ispričaj sve što znaš o tim neobičnim mudracima.“ Narednog jutra, učenici učitelja iz Kapadokije doživeli su još jedno iznenađenje: učitelj ih pozdravi toplo i saopšti im novosti. Nekoliko dana, reče, škola će biti zatvorena, dok novi učitelj, jedan mlad i sposoban čovek rodom iz Gadare, ne dođe na njegovo mesto, pošto on mora da se spremi za jedan daleki put. Tajanstveni stranac stajao je pored njega, već spreman da nastavi putovanje. Rasturivši se trgom u grupicama, đaci počeše da iznose maštovite pretpostavke o zagonetnoj ličnosti koja je odvela mudrog Grka. Krenuše oko podneva. Grk je spakovao svoje tekstove i najdragocenije instrumente u jednu prostranu torbu koju je potom privezao za sedlo magarca kojeg je tog jutra pribavio. Dok su se udaljavali, Lazar sa mnogo uvažavanja prokomentarisa Apolonijeve pripreme: „Neko drugi će preuzeti tvoju školu, a ti si, da bi se pripremio za ovo putovanje, potrošio dobar deo svoje ušteđevine...“

„Ovo je najvažnija prilika u mom životu“, odlučno odgovori Grk. „Osim toga, putovao sam mnogo više nego što ti misliš i imao sam i druge škole u Kapadokiji i u Siriji. Gde god da sam podučavao, našao sam načina da zaradim za hleb, ali nikada nisam naučio toliko mnogo koliko mogu da naučim sa tobom!“ Zaputiše se na sever. Apolonije se odlučio za ovaj pravac zato što su mu druge pretpostavke o mestu porekla Mudraca izgledale manje verovatne: „Posmatrači zvezda i obožavaoci vatre?“ rekao je. „Sigurno nisu u pitanju Egipćani. Po ostalim darovima koje su ponudili toj porodici – tamjan i druge vrste začina – možemo, međutim, zaključiti da se radi o Arabiji... Ipak, iz tih zemalja sigurno mogu doći bogatstva, ali ne i neka duboka mudrost. Sećaš li se priče o Solomonu? Kraljica od Sabe došla je kod njega sa sjajnim darovima, ali ga je dugo ispitivala ne bi li se dokopala barem delića njegove mudrosti...“ „Tebi su poznata naša predanja? Spisi naših mudraca i proroka?“ Apolonije se nasmeši: „Podsetio sam te da si ti blagosloven... Dok sam ja samo jedan skromni učenjak...“ Lazar je netremice posmatrao prijatelja. „I dakle, zašto da idemo na sever?“ „Zato što je to put za Orijent: proći ćemo Damask, putovaćemo uz rub velike arapske pustinje, a onda ćemo se spustiti duž Eufrata, sve do mesta na kojem se ova reka uliva u Tigar. Odatle ćemo ući u oblast carstva Parćana, koje zovu Suzijana. Izbeći ćemo velike gradove i dospeti na visoravan, koja se prostire duž obronaka planinskog venca Zagros...“ Opis ovog pravca putovanja uplaši uskrsnulog: „To je veoma dug put. Jesi li siguran da baš tamo treba da idemo?“ Apolonije mirno potvrdi: „Herodot, veliki istraživač, opisao je u svojoj Istoriji tradiciju i verovanja obožavalaca vatre koji žive baš u ovim planinama. Tome još dodade da se na istoku, od Mesopotamije do doline Inda, hiljadama godina neguje nauka posmatranja zvezda...“ U nedeljama koje su usledile, dok su se odmarali tokom svog

laganog napredovanja i za vreme duge plovidbe velikom vavilonskom rekom, Lazar je imao priliku da mnogo toga nauči od svog govorljivog prijatelja. S druge strane, Apolonije ga je neprekidno ispitivao u vezi sa Isusom i njegovim čudima. „Tu nije u pitanju samo znanje“, prokomentarisa jednog dana dok su bili ulogoreni na periferiji velikog grada Suze. „A šta jeste, onda?“ upita Lazar. „Moć. Štaviše: izvor svake moći...“ Nakon skoro dva meseca putovanja, jalovi klanci iranske visoravni dočekaše ih sa svom svojom negostoljubivošću. U jednom velikom selu, putničkom i trgovačkom centru u kojem su pastiri ove oblasti razmenjivali svoja dobra, Lazar i Apolonije prvi put videše hram u kojem se obožavala vatra. Sveštenik, ponosan što može da pruži gostoprimstvo dvojici stranaca, otprati ih do svete odaje, gde je zahvaljujući njegovoj velikoj brizi, gorela večna vatra. „Nevolja je ako plamen umine“, podseti Persijanac. „Životni ciklus bi se prekinuo i sile Dobra nestale, a mračne sile bi se obrušile na naš grad, na naše porodice, na naše pašnjake, na ono malo obradivih polja. Potoci bi presušili, a nebo ne bi više davalo svoje darove: sunčevu svetlost i vodu...“ „Da li bi paljenje druge, nove vatre sprečilo ove nevolje?“ upita Apolonije. Sveštenik se namršti: „Ne postoji neka druga, nova vatra, kako ti kažeš. Vatra koju mi obožavamo večna je i jedinstvena!“ Grk se promeškolji: „Nisam hteo da te uvredim“, reče. „Oprosti mi za moje neznanje...“ „Nije važno“, odvrati ovaj drugi. „Ti dolaziš izdaleka i sigurno si mislio na obred koji se vrši u Ktesifontu, prestonici Parćana koji gospodare nama već vekovima. Budući da su prvobitno bili samo divlji nomadi, pokušavaju da se oplemene preuzimajući persijsku kulturu...“ „Pričaj nam o tom obredu“, ohrabri ga Lazar.

Persijanac objasni: „Još su poslednji persijski kraljevi dodelili sebi čast da gase svetu vatru prilikom smrti prethodnog vladara i obeleže početak sopstvene vladavine obredom ponovnog paljenja vatre. Sve to treba da naglasi da univerzum umire i ponovo se rađa sa novim gospodarom sveta...“ Sveštenik je ove poslednje reči izgovorio sa izrazom gađenja na licu. Lazar i Apolonije posmatrali su se u tišini i očekivali su da sveštenik nastavi izlaganje. Posle pauze, on progovori: „To je jedna obična ludost! Mi, pravi obožavaoci vatre, znamo da je u pitanju primitivno bogohuljenje: niko ne može da dodeli sebi moć da podari život!“ Lazar oseti da ga obuzimaju duboke emocije: „Hoćeš da kažeš... da život koji se ugasio mora biti ostavljen u mraku, zato što nam smrt pokazuje... da ovo nije pravi život?“ Persijanac oseti zabrinutost u tom pitanju. Zagleda se u stranca i upita ga: „Valjda ne sumnjaš u to? Jesi li ikada prisustvovao smrti nekog čoveka ili makar ptice, ili cveta? Jedina stvar koju možemo da učinimo pred smrću jeste da pustimo da se živi hrane telima mrtvih. I zaista, ostavljamo leševe naših pokojnika na vrhovima visokih kula, zato što ih tu ptice mogu proždrati.“ Apolonije se umeša: „Ali bog koji je darovao vatru života... zar nije on taj koji je čuva njen večni plamen? Zar ne bi mogao on sam... oživeti vatru koja se ugasila?“ Sveštenik se povuče korak unazad, uznemiren. „Ko ste vi?“ upita zabrinuto. Grk je ćutao, ali Lazar progovori mirnim glasom, pokazavši Persijancu zvezdu sa šest krakova, koja blesnu pri svetlosti vatre: „Ja sam Lazar iz Vitanije u Judeji. I ja sam... uskrsnuo iz mrtvih.“ Stari Baltazar beše se smestio na centralnom sedištu u velikoj dvorani, ukopanoj u samom srcu planine Širkuh. Upravo pristigla vest sa juga bila je namenjena njemu, i zato su ga odmah pozvali da dođe iz svoje ćelije, obučen u skupocene odore, sa počastima koje se ukazuju princu na dan njegovog stupanja na presto. Taj obred i ta pažnja iznenadiše mnoge. Do toga dana, u stvari,

Baltazar je u zajednici imao nižerazrednu ulogu. Godinama je neprekidno, dok ga je vid služio, posmatrao zvezde i strpljivo beležio pojave koje su, naizgled, remetile nebesku ravnotežu. Dane je, međutim, provodio razmišljajući o drevnim rukopisima i obavljajući jednostavne poslove: obrađivao je mali vrt, ručno izrađivao prosta oruđa i instrumente za svakodnevnu upotrebu. Živeo je mirno, skoro uvek je ćutao, svakoga je pozdravljao klimanjem glave i blagim osmehom, i ništa i nikoga nije pitao. Izgledalo je kao da od njega nema šta da se nauči i nije uživao nikakav autoritet. Dok je bio sposoban i dok mu je životno doba dozvoljavalo da učestvuje u Vrhovnom savetu staraca, odlazio je na zasedanja i pažljivo slušao, tiho odobravajući reči nekog od učesnika, kao da se uvek slagao sa svima. Izgledalo je kao da je bio jedini u celoj zajednici koji nije radio na sopstvenom razvoju, na vaspitavanju mladih, na poboljšanju odnosa sa spoljnjim svetom. Niko od učenika škole nije znao pravi motiv tolike originalnosti, i mnogi su se zadovoljavali zaključkom da je jednostavno u pitanju jedna interesantna i neškodljiva ličnost. Međutim, toga dana, posle tolikih godina, nešto se pokrenulo, a stari Baltazar iznenada je postao protagonista jednog tajanstvenog događaja koji je stvorio atmosferu nekakve neodređene napetosti. Uzbuđenje se moglo pročitati u pogledima najstarijih monaha koji su se okupljali oko centralne dvorane ubrzavajući korak i razmenjujući značajne poglede. Pošto su najugledniji članovi ušli, iznenadili su se kada su čuli Vrhovnog učitelja kako čita imena mnogih od njih sa nekakve liste, koja nikada pre nije korišćena. Potom prozvane pozvaše da izađu. Po završetku ove brižljive selekcije, ispred spokojnog starca sedela su dvadeset četiri čoveka, obavijena svečanom tišinom. Ne gubeći vreme, na Učiteljev znak dvojica prisutnih širom otvoriše jedna sporedna vrata, koja su vodila u malu bočnu odaju. Tu je čekao jedan čovek. „Priđi bliže“, reče Vrhovni učitelj. Pokazavši na Baltazara,

dodade: „Smesti se naspram poslednjeg od časnih starina, proroka Istoka.“ Čovek je bio onaj zoroastrijski sveštenik koga su Lazar i Apolonije sreli u podnožju brda Zagros. Lagano priđe i bojažljivo se zagleda u starca koji mu je bio predstavljen. Stajao je pred živom legendom, i to je znao. I mnogi od prisutnih trgli su se kada su čuli titulu kojom je oslovljena ta skromna osoba, čije su prisustvo skoro ignorisali. Svi pomisliše na istu stvar: upravo su se Stari proroci Istoka pre trideset osam godina zaputili ka zemljama s one strane Eufrata i Tigra, prešli Arabijsku pustinju i stigli do ravnica duž obala mora. To hodočašće, nepoznatog ishoda, jeste bilo hod po zemlji, ali hod koji je vođen putem zacrtanim na nebu, u potrazi za, kako se govorilo, velikim blagom ili izuzetnim otkrićem. „Poštovani!“ reče Učitelj, obraćajući se Baltazaru. „Tvoje čekanje je završeno. Tvoji drugovi umiru od želje da dočekaju ovaj dan, a taj dan je stigao. Pogledaj dar koji je ovaj čovek doneo za tebe...“ Dade znak čoveku koga su uveli, a ovaj pruži ruku i pokaza starcu zlatnu zvezdu sa šest krakova. Baltazar nije uspeo da obuzda emocije. „Braćo!“ uzviknu, skočivši na noge. Zatim uze dragulj iz ruku posetioca i podiže ga visoko, drhtavom rukom. „Braćo!“ ponovi. „Zvezda besmrtnosti je vraćena. Zvezda sa šest vrhova, koja u sebi sadrži trojku, sedmicu i dvanaesticu u savršenoj ravnoteži, i koja je dokaz manifestacije drevne moći čovečanstva, stigla je do nas. Samo jedan čovek za koga je sačuvan najveći dar bogova i koji ga obnavlja za sve nas, može ga imati kod sebe!“ Iz Učitelja provali molitva: „Neka je hvaljen Ahura Mazda u večnosti!“ „Neka je hvaljen!“ odgovoriše u horu svi ostali. „Neka je hvaljen Zaratustra, prorok!“ „Neka je hvaljen!“ Ali starac, koji je i dalje držao dragocenost u ruci, osvrnu se oko sebe i svečano izjavi: „Ne, braćo. Moć koja je u osnovi ovog dara

jeste moć koja je u osnovi svakog dobra i svake poznate vere. Ona je pre Ahura Mazde, pre bilo kog božanstva, čije se ime pominje sa strahom u mnogim delovima sveta i na različitim jezicima. Ona nije poznata ni tebi, Učitelju, koji si dostojan da vodiš ovu zajednicu pravednika koji gaje večnu vatru i mudrost. Ona je zaista više i od samog boga: ona je princip, početak koji nema kraja i u odnosu na nju, svi su drugi principi koje ljudi zovu bogovima kao vrhovi ove zvezde...“ Sam Učitelj širom otvori oči dok je slušao ove reči. „Njeno se ime ne može izgovoriti“, zaključi starac nadahnutim tonom, „njena se priroda ne može spoznati, njena moć... jeste život koji kuca u svakom od nas!“ Lazar i Apolonije čekali su pod šatorom logora koji su njihovi vodiči postavili sa iznenađujućom brzinom. Uputili su se ka snežnim vrhovima Šir Kuha, uvek izloženim vetrovima. Sledili su sveštenika obožavaoca vatre, uvereni da se više pouzdaju u njega zbog njegove ustreptale želje nego zbog njegovih motiva. Sada, dok su im ljudi iz pratnje pripremali toplo jelo, kroz bistri i hladni vazduh posmatrali su širinu pustinje Kavir, prema severu, i pustinju Lut, na istoku. Pre dva dana, pošto ih je opet pozvao da mu se povere i pošto ih je pozdravio sa dubokim poštovanjem, sveštenik ih je napustio i uspeo se uz surove obronke. Sada je Lazar zabrinuto razmišljao: poverili su Persijancu zvezdu sa šest vrhova. Bilo je očigledno da ova dragocenost strancu izgleda kao svetinja. Da li su dobro postupili kada su mu poklonili poverenje? Dok je primao ovu sjajnu zvezdu i brižljivo je smeštao u unutrašnji džep odore, čovek je izgovorio zagonetne reči: „Sada će se zvezda vratiti svojoj kući.“ Zatim je, netremice posmatrajući Lazara, dodao: „Međutim, ti ćeš biti kralj te kuće.“ Apolonijev glas trže Lazara iz razmišljanja: „O čemu razmišljaš?“ Uskrsnuli odgovori, nastavljajući tok svojih misli: „Da su

jednostavno hteli da prisvoje zvezdu, ovi ljudi su nas mogli gurnuti u neku od provalija pored kojih smo prolazili...“ „Dakle, naše čekanje ima neki smisao“, zaključi Grk. „Gde misliš da je otišao?“ upita Lazar posle kratke pauze. Apolonije je posmatrao obronke planine. Nisu se videle građevine, niti prilazi bilo kakvoj pećini koju bi grupa isposnika mogla da koristi kao sedište svog povučenog života. „Na vrhu planine sigurno živi neki usamljeni sveti čovek. Možda neki starac, čuven po svojoj uzdržljivosti i mudrosti...“ „Možda“, dodade Judejac, „tu živi jedan od mudraca koji je došao da poseti Isusa neposredno posle njegovog rođenja...“ „I koga je ovaj sreo, tajno, u godinama kada je upućen u tajne vere koja nikada nije otvoreno najavljena nijednom narodu. Tajne koje neko čuva među ovim planinama...“ Lazar izvede zaključak iz njihovog zajedničkog razmišljanja: „Dakle, i ti misliš da je Isus bio ovde?“ Prijatelj je netremice posmatrao ogromno prostranstvo pustinje. „U pravu si: nema drugog objašnjenja“, odgovori. „Prema Marijinom svedočenju, Isus je primio ovu zvezdu na dar kada je bio novorođenče. Odmah posle toga, dogodi se jedan strašni, nepromišljeni progon: mnogi dečaci bili su tada ubijeni, sa jedinim ciljem da među njima bude ubijen i on. Zatim njegova porodica pobeže u Egipat i tamo Isus provede godine detinjstva, hraneći se živom inteligencijom tajni te zemlje. Posle toga se vratiše u Nazaret a dečak izraste u pravog naslednika naroda Avramovog: upoznao je hram i njegove obrede, proučavao proroke i njihova obećanja, slušao skromne propovedi u sinagogi...“ „Ali ni to nije bilo dovoljno da pruži odgovore na njegova pitanja...“ umeša se Lazar. „Naravno. Čim je stasao u muškarca, počeo je da provodi sve više vremena u pustinji na istoku Jordana. Sigurno je sa sobom nosio zvezdu, čije pravo poreklo niko od njegovih rođaka nije poznavao...“ Nastupi tišina. Ovo nije bio prvi put da ova dvojica u toku putovanja pokušavaju da rekonstruišu Isusova kretanja.

„Zvezda ga je vodila...“ nastavi Lazar. „Da, to sam shvatio. Pokazivao ju je trgovcima i usamljenim monasima u pustinji. Pokazivao ju je i esenima, koji su je verovatno smatrali amajlijom kakvog mrskog paganskog kulta...“ „Najzad, iako je sve više rizikovao da će mu je neko ukrasti, naišao je na pravu osobu. Na nekog ko mu pokaza put Istoka, put obožavalaca vatre, sledbenika proroka koji je živeo šest stotina godina pre njega...“ Apolonije se namršti: „Dakle, bog koji mu darova moć izlečenja i uskrsnuća... to je bog ovih ljudi? A zašto on to nije otvoreno objavio, i udružio svoju misiju sa čudima?“ Lazar se nasmeši: „Govorio sam o jednom moćnom proroku koji je živeo pre šest stotina godina... ali je svet još stariji, prijatelju moj... Razumeš li? Svaka od religija koje poznajemo pripisuje sebi moći spasenja. Ali ovde govorimo... o onome ko ove moći stvarno poznaje!“ Sutradan, u smiraj dana, sveštenik se vrati kod njih. Nije izgledao kao neko ko je proveo čitava tri dana izložen divljim vetrovima. Njegovo je lice, štaviše, odavalo radost, pre nego umor. Lazar ga odmah upita za zvezdu i čovek mu otkri da je više nema kod sebe. „Kome si je dao?“ povika uskrsnuli. Persijančev odgovor ga iznenadi: „Vratio sam je onome ko ju je poklonio Isusu, pre toliko godina. On je taj koji te očekuje i ko će ti je ponovo pokazati.“ Ne gubeći vreme, povede ih pre mraka u nevidljivu pukotinu pećine, koja je zapravo predstavljala ulaz u lavirint tunela u kojima je živela zajednica vračeva Širkuha. U dvorani su se sada nalazila njih trojica. Lazar je stajao naspram starca u kraljevskoj odori i Učitelja zajednice. „Ne srdi se“, posavetova ga Učitelj. „Moraš shvatiti ogromnu važnost onoga što se događa. Kao nosilac zvezde, ti bi mogao da

budeš...“ Oklevao je. Njegovo znanje i njegovo iskustvo činili su ga neprikosnovenim vođom zajednice posvećenih. Ali ovi su sati poremetili njegovu veru i stavili na ozbiljna iskušenja njegove najdublje nade. Pogleda u starca, a ovaj nastavi: „Mogao bi da budeš novi prorok besmrtnosti.“ Ove reči odjeknuše salom skoro kao pretnja. Lazar raširi ruke: „Otkrio sam vam sve što znam. Pričao sam vam o Isusu iz Nazareta, do njegove smrti na krstu i njegove sahrane. Rekao sam vam da me je on uskrsnuo. Sada znate da je rastavio zvezdu na sedam delova: jedan deo dao je majci, šest krakova poklonio je šestoro ljudi koje je izlečio od šest različitih bolesti. Svakome je otkrio po jednu reč izlečenja... A ja, ponovo rođen, dobio sam zadatak da sakupim sve ovo nasleđe, spojim ga i...“ „Ponovo ga odneseš izvoru“, zaključi starac smešeči se. Uskrsnuli uhvati taj osmeh i oseti ohrabrenje: „Znači, verujete mi!“ Starac se ponovo uozbilji. „Ne donosi ishitrene zaključke, Lazare iz Vitanije. Pre svega, mi smo mislili da je Isus izabrani... Međutim, nakon godina koje je proživeo u ovim planinama, pričajući jedino sa mnom i posle njegovog javnog propovedanja, zvezda se vraća... Tako što ju je doneo neko drugi... O kome nismo nikada ništa čuli, dok je onaj izuzetni čovek čak umro kao neki zločinac!“ Lazar obori glavu, ogorčen: „Znači, mislite da sam ja... nekakav lopov? Nekakav... izdajnik?“ Starac ustade i primače mu se. Lazar podiže pogled i susrete pogled onih bistrih, jasnih očiju, iznenađujućih za jednog čoveka sa Istoka. „Moć o kojoj govorimo“, nastavio je starac, „san je mnogih uzvišenih duhova i proroka, i sveštenika mnogih religija. A ti, ti sam, da li bi mogao da poneseš taj teret?“ Uskrsnuli izdrža starčev ispitivački pogled i tiho odgovori: „Da, mogao bih. Ako je to volja bogova.“ Starac stade da korača po sali. Zatim se okrenu, opet pogleda Lazara, koji je očekivao da će mu se obratiti, i reče: „Ako si

uskrsnuo... smrt te neće uplašiti.“ Onda se ponovo približi i odlučno zaključi: „Želiš moć? Dobro: mogao bi da dosegneš ništavilo i izgubiš se u njemu...“ „Šta to znači?“ zabrinuto upita Isusov prijatelj. „Uskoro ćeš otkriti“, odgovori Baltazar. „Živi sa nama i strpljivo očekuj otkrivanje svoje prave prirode...“ I dalje je to bio on. Video je sopstvenim očima, čuo glasove i zvuke sopstvenim ušima, prepoznavao mesta i osobe. Ali je takođe znao da se nalazi iznad sopstvenog tela, okupanog znojem i ubrzanog disanja. Lebdeo je u vazduhu, toga je dobro bio svestan. Ostali ga nisu primećivali, čak i kada bi stao pred njih. On je njih, naprotiv, i video i čuo. Da ga je neki glas, sa onog sveta u kojem je ranije živeo ili ovog u kojem se sada našao, upitao: „Ko si ti?“, on bi odmah odgovorio: ,Ja sam Lazar iz Vitanije!“ To bi učinio sa takvom sigurnošću, kao što je sada pokušavao da povrati svest kao da mu je to jedina garancija pred opasnošću koja mu je pretila. Pred njim se, međutim, nalazilo njegovo telo, opruženo na nosilima. Oko njega su sedeli Baltazar, Učitelj i Apolonije. Prijatelj koji ga je pratio od Hiposa, nije uspevao da zadrži svoju srdžbu: „Otrovali ste ga! Ako ste sumnjali u njega, mogli ste da ga podvrgnete drugim iskušenjima, a vi ste ga otrovali... i to krišom!“ Baltazar odgovori strancu grubim rečima: „Razumem tvoju uznemirenost“, izgovori ravnodušno, „ali nismo imali drugog izbora: ako se ovaj čovek vratio iz mrtvih, neće se plašiti smrti.“ „Dakle, mogao bi stvarno da umre!“ povika preneraženi Apolonije. Ovaj drugi potvrdi. „Da. Teško da će njegovo telo pobediti otrov koji smo mu dali da popije...“ reče, a na jedan ljutit pokret Grka, odmah dodade: „Ipak... nije nemoguće. Ovaj otrov potiče od jedne retke formule koja služi da stavi dušu ispred smrti: ona zatim odlučuje šta će stvarno učiniti sa sobom, pre nego što životna energija tela bude konačno ugrožena...“

Učitelj matematike i geometrije, negovatelj pitagorejske filozofije, sedeo je pomiren sa sudbinom, pored svog saputnika na ovom neverovatnom putovanju. Čitava scena odvijala se pred očima Lazareve duše, koja je lebdela par metara iznad glava prisutnih, dok je Lazarevo telo i dalje ostalo opruženo i nesvesno. Lazar, koji je sve posmatrao, reče sebi: „Dakle, umirem“, i to ga ne iznenadi, niti se zbog toga uplaši. Naprotiv, oseti da ga neka blaga ali sigurna snaga podiže u visinu. Preplavi ga neka duboka ravnodušnost: bio je to umor, potreba za odmorom, bila je to odvojenost od bilo kakve želje i strasti, bilo je to nežno prepuštanje nečemu mnogo većem. Ispod njega, ostajalo je njegovo telo i trojica živih koji su ga zabrinuto posmatrali. Lazar primeti da Apolonije plače i zapita se: „Zašto?“ Ali je njegov um već bio na nekom drugom mestu. Video je dugačak hodnik sa jednom svetlom tačkom u dnu, veoma daleko. Putovao je prostorom u pravcu te svetlosti. Sve se događalo tako da nije činio nikakav napor, a ipak, neobjašnjivo, ne protiv njegove volje. Onda je video stvari za koje je verovao da ih je zaboravio. Video je godine svog detinjstva, mlade roditelje, sestrice, igračke, svađe. Drugove iz Vitanije, sinagogu. Nemire adolescencije i mladosti... Nije uspevao da se zadrži ni na jednoj pojedinosti, ali se u toj brzoj viziji sećao svega, znao je sve o sebi, onako kako se nikada pre nije spoznao. Posmatrao je sebe kao da je u pitanju neko drugi ko je čitavog života mogao da ga posmatra. U međuvremenu je ona svetlost postajala sve jača, sveprožimajuća. U toj svetlosti je još jasnije razlikovao pojedine figure: jednog rimskog vojnika koji je jednog dana učestvovao u raciji u Vitaniji i iako je bio sam, sa svojim mačem i ohološću, pred njihovim preplašenim očima demonstrirao je svu vekovnu moć Rima. Vide

nekog čoveka, koji je za sebe tvrdio da je poslat od Boga, kako glasno propoveda da je obaveza svakog vernika da se pobuni protiv tlačitelja. Video je najdraže prijatelje kako kreću sa njim i napuštaju porodice u suzama. Vide jedno venčanje na koje je bio pozvan u Kani u Galileji i... Oseti ponovo, ne pod nepcima, već u srcu, ukus nekog izvrsnog vina... Stigao je do kraja tunela. Svet one svetlosti širom se otvarao pred njim. Pripremi se da ga prigrli. Da se konačno preda. Oseti potpuni mir. Ali u tom trenutku... Kao da saznade nešto novo. Neka iznenadna spoznaja sevnu kroz njega. Naglo se zaustavio. Sve stade. Sila koja ga je podizala privuče ga još malo, a onda se pokoleba. „Ja“, reče, kao da se nekome obraća, „ja sam već bio... iznad!“ Tek što je formulisao ovu misao, ponovo se stvori u sobi u kojoj je ležalo njegovo telo. Ponovo je video šta se događa u njegovom svetu. Apoionije, Baltazar i Učitelj sada su bili nagnuti nad njegovim telom koje nije više ležalo nepomično, već u stanju grozničave uznemirenosti. „Jeste li čuli?“ upita Apolonije. „Da. Nema sumnje“, odgovori starac sa notom radosti u glasu. „Rekao je: ’Ja sam već bio iznad... !’ Izgovorio je ove reči sa iskrenim iznenađenjem“, prokomentarisa Učitelj. „Šta to znači?“ upita Grk. Baltazar se pridiže. Njegovo se lice ozarilo: „Znači da nas nije lagao i da se moramo pomiriti sa očiglednim: Isus je oživeo jednog običnog čoveka i sada je on taj koji će nas podučiti putu života. On ima moć da to učini, a svi mi, sledeći ga, možemo to otkriti u nama!“ Sada se Lazar, koji je prisustvovao sceni, smesti pored sopstvenog tela. Dok je netremice posmatrao svoje usne, udahnu vazduh boreći se protiv divljeg pritiska paralize koja je bila sve snažnija.

Pokuša da se stopi sa tom masom, sada tako dalekom od njega, masom koja trpi, ograničena i ugrožena. Pokuša da napravi nekakav pokret, da se pobuni, ali oseti da njegovo telo to odbija. Pomisli da je opet bolestan, izmučen, učini mu se da vidi sebe starog i bolnog. Zaječa opterećen težinom te vizije. U tom trenutku i iz usta opruženog čoveka izađe jedan jauk, skoro nalik tužnom plaču deteta. Tada, i pre nego što se dogodilo, znao je da se vratio. Dva meseca kasnije, dva su čoveka na konju prelazila preko jedne uske doline, između obronaka divlje planine. Bio je to poslednji deo njihovog puta kroz brda Zagros. Pred njima se, dokle god im je pogled sezao, pružala jednolična zelena ravnica. „Dolina Tigra“, najavi Apolonije sa olakšanjem u glasu. „Konačno!“ prokomentarisa njegov prijatelj. „Da nisam u svom jadnom životu već mnogo puta doživeo da se stvari sasvim neočekivano promene, zakleo bih se samom sebi da više nikada neću prelaziti preko planinskih lanaca...“ Nastaviše u tišini. Ova nova etapa puta postavljala je pred njih hitan problem cilja. Rastajući se sa Lazarom, pošto ga je dugo grlio, starac izjavi da je spreman da napusti ovaj svet, sada kada je njegova misija bila izvršena: „Proživeću opet svoje poslednje godine kao stari monah koji svojim skromnim prisustvom probuđuje radoznalost mnogih mladih učenika.“ Zatim je, uozbiljivši se, osmotrio izabranog i upitao ga drhtavim glasom: „Mogu li se usuditi da te pitam... Ukratko...“ Lazar mu se toplo nasmeši i zagrli ga. Starac beše briznuo u plač, i bile su to suze radosnice i suze olakšanja, suze čoveka koji je izvršio veliki poduhvat zahvaljujuči godinama iskustva. Ipak, bio začuđen zbog toga što je to sve uspelo. „I ja ću“, reče uskrsnuli, „izaći odavde praćen radoznalim pogledima učenika, koji će misliti da su videli kako prolazi neki posetilac, neki trgovac... U najboljem slučaju neki sveštenik ili učitelj

neke vere ili nekog drugog predmeta. I tako će biti uvek za onog ko me bude sreo, a da me ne poznaje. Tačno je: Skrivanje će i dalje biti najbolja odbrana ovog neprocenjivog dara i garancija da je taj dar stvarno namenjen svima.“ Starac obori glavu i povuče se jedan korak unazad. Osećao je da mora pustiti ovog čoveka da pođe bez obavljana drugih ceremonija. Lazar prihvati ovaj nemi poklon i zaključi: „Razumeo sam da me pitaš gde ću poći i kada ću pokazati svoju moć. Odlučio sam da započnem novi život koji će u sebi sadržati tajnu moći koja ujedinjuje sve druge. Ljudi će joj dati ime i karakteristike jedne nove religije i vezaće je za Isusa iz Nazareta. Kao što to uvek biva, mnogi će je smatrati za jedini put spasenja. Ali ko bude imao oči da vidi, moći će da otkrije ono što već dobro znamo: u svojoj suštini ona upućuje, kao i sve druge religije, na jedno mesto koje nije daleko od srca svakog čoveka.“ Nakon što je izgovorio ove svečane reči, uskrsnuli se udalji u društvu svog vernog prijatelja stranca. Sada su sa lakoćom napredovali prema obrađenim prostranstvima, naseljenim brojnim narodima. Uveče, pored vatre, suočili su se sa temom koju svih ovih nedelja putovanja nisu smeli da dodirnu. „Mislio... sam“, zausti Apolonije. „Šta si mislio?“ ohrabri ga Lazar. „Pa dobro, ukratko... pitao sam se šta ću ja raditi pored tebe... Ko ću biti...“ Grk zaćuta. I prorok je takođe ostao nem. Odgovor na ovo pitanje neće poteći od njega. „Mlad sam...“ nastavi Grk. „Mlad si“, složi se uskrsnuli. „Pratio sam te kako bih učio i susreo sam se sa tajnom koja je mnogo veća od mene. Naučio si me rečima izlečenja, i zato ću moći da idem svetom i lečim patnje koje muče tela. Ali iznad svega, naučio si me da svaki čovek može u sebi da otkrije izvor moći dobra

i života: zato ću, gde god da odem, svakoga podučavati dužnosti da traži istinu.“ Lazar se nasmeši prijatelju: „Dobro si to rekao, mudri čoveče.“ Apolonije je netremice posmatrao plamen vatre. „Naši se putevi ovde razdvajaju, Lazare iz Vitanije. Ne znam gde ćeš poći. I ne želim da to saznam sada: siguran sam da ću jednog dana, dok budem prolazio drumovima sveta, čuti za neki događaj koji si ti učinio mogućim i koji će biti čuven po dobru, jer se rađa iz onog drevnog, čistog izvora sa kojeg se ti nisi plašio da piješ. Sada ću i ja suditi, na osnovu plodova ljubavi i znanja, je li dar života pronašao neki novi način da privuče ljude k sebi... Ja, međutim, želim da potražim izvor sa oruđima koja imam: da slušam, da pamtim, poredim, povezujem...“ Lazar ustade. Isto učini i njegov prijatelj. Zagrliše se. Apolonije oseti da ga celog obuzima neka neugasiva snaga. Kada su odlazili na počinak, Lazar mu reče: „Spavaću dubokim snom. Sutra ujutru izaberi konja koji ti se najviše sviđa i pođi sa prvom svetlošću zore.“

37. Tomazo se osvesti. Kao da se probudio iz nekakvog dugog sna, otvori oči i ugleda iznad sebe Panditovo lice. „Šta se dogodilo?“ Čovek mu pokvasi lice vodom. „Napravio si pravi izbor...“ Grocio se uspravi i sede, potom osmotri tamu oko sebe. Osećao je jaku glavobolju, ali se ipak setio gde se nalazi: bio je u sobi sa blagom zoroastrijskog hrama u Savehu u Persiji. „Sveštenik je otišao da traži pomoć...“ „Zašto?“ upita Italijan. Međutim, ne dobi odgovor. Slaba svetlost dve baklje, postavljene u pukotine zida, raspršivala je tamu ovih podzemnih odaja. Tomazo pokuša da klekne dok ga je Pandit pridržavao. Međutim, kada rukom dotače hladno meso nekog tela, ponovo se sruči na zemlju. Huang je ležao pored njega. Grocio primeti strah i zbunjenost na licu svog učitelja. „Molim te, reci mi. Šta se dogodilo? Šta se desilo sa Huangom?“ „Kinez je mrtav.“ „Mrtav? Kako je to moguće? Ovde smo samo nas trojica!“ „Ti si ga ubio...“ odgovori jednostavno Pandit. „Ne verujem u to!“ ustuknu prestrašeni Italijan. „Ipak, tako je“, potvrdi učitelj. I objasni umornim glasom: „Ubio si ga ti i to snagom tvog opredeljenja za dobro. Odlučio si da ne izgovoriš one reči, zar ne?“ Tomazo potvrdi. Bila je to istina: dobro se sećao tog svog poslednjeg izbora. Sada se jasno prisećao i izraza mržnje na Kinezovom licu. Bila je to poslednja stvar koju je video pre nego što se onesvestio. „To je bilo dovoljno da Huang umre“, nastavi tihim glasom stari

mudrac. „Da si odlučio drugačije, on bi još bio živ a ja bih bio mrtav...“ „Ne razumem...“ „Danas su se sukobili Dobro i Zlo. Nema šta tu da se razume. Dobro je pobedilo...“ „Znači, ja...“ „Da, Tomazo. Bio si oruđe jedne duge bitke. A to što je bitka dobijena, tvoja je zasluga...“ Tomazo pokaza na mrtvo Huangovo telo. „Da li je stvarno bilo potrebno sve ovo?“ „Bilo je potrebno da se sve ovo dogodi. Tajna naše sekte bila je ugrožena i Dobro i Zlo morali su da se sukobe. Sada istorija čovečanstva može da pronađe nov početak...“ Tek tada Grocio shvati, a izraz divljenja ozari mu lice. „Ti si, učitelju, član Lazareve družine?“ Mudri Indijac se nasmeši. „Da...“ Sveštenik, sledbenik Zaratustre, pobrinuo se za sve. Pod okriljem noćne tame, zanemarivši zabrane muslimanskih vlasti, stranci su zajedno sa mrtvim prijateljem ispraćeni do mesta koje su sami izabrali. Sada su, na vrhu Kule tišine, Tomazo i Pandit bdeli nad Huangovim telom. Duvao je hladan vetar dok je bleda svetlost koja se pomaljala nad istokom najavljivala zoru. Sa izlaskom sunca, vazduh će postati topliji, a oštro oko ptica grabljivica sa visina nazreće Kinezov leš. Tomazo sa sažaljenjem pogleda telo čoveka koji ga je toliko dugih godina pratio po zemljama Azije. I dalje nije shvatao kakav je to plamen stvarno zahvatio njegovo srce, do te mere da se odlučio za smrt. „Starče!“ „Reci...“ „Kakvu je ulogu imao Huang u čitavoj toj priči?“ Pandit odgovori: „Jedan od njegovih predaka bio je vrač koji je preneo Džingis-kanu tajnu ozdravljenja vojnika. On je bio član Lazarevog udruženja, najmlađi i briljantan u svoje vreme i bio je

iskreno uveren da će Mongol iskoristiti tu moć u svrhu dobra. Bio je ubeđen da će čak i toliki mrtvi u ratovima Džingis-kana biti odgovarajuća cena, cena koja mora da se plati za ujedinjeni svet u kojem više neće biti sukoba...“ „Bio je lud...“ „Ne. Uzdao se u svoje bližnje. Ipak, ni on nije poznavao tajnu svih tajni, onu za kojom je veliki osvajač uzaludno tragao čitavog života. Još nije bio zakoračio preko najvišeg praga znanja...“ Tomazo nestrpljivo upita: „Misliš na... moć da otrgne čoveka iz smrti i vrati ga u život?“ Pandit se okrenu prema Grociju. „Da, dobro si rekao...“ Italijan pretrnu. „Za to se borio Huang?“ „Da, i sreća je što je poražen. Niko nikada neće saznati šta bi učinio sa svojom novostečenom moći...“ „A šta se dogodilo sa Džingis-kanom?“ „Nikada nije otkrio ono za čim je tragao i na taj način je svet oslobođen sudbine žalosti i bola. Onaj ko je vodio udruženje u to doba odlučio je da od tada znanje više nikada neće biti darovano ljudima koji poseduju moć. Nikada više...“ Grocio se zamisli nad onim što je upravo čuo. Potom upita: „Šta će se sada dogoditi?“ Indijski mudrac se nasmeši. „Savladao si iskušenje, Tomazo. Kada je trebalo da izabereš između moje molbe i Kinezovog naređenja, poslušao si svoje srce i otkrio tajnu osme čakre.“ „Objasni mi to bolje...“ „Osma čakra nalazi se u potiljku i vezana je za auru koja okružuje telo svakog čoveka. Stavlja pojedinca u direktnu vezu sa svetom i omogućava mu da bude u jedinstvu sa tim svetom. Samo mali broj ljudi može da opazi njeno prisustvo. Zato što su ostvarili sopstveno biće i duboko spoznali sebe. Onaj ko je dostigao ovaj nivo dostojan je da se približi cilju, da upozna tajnu mantre života i smrti:

to je bio Huangov cilj, cilj Džingis-kana, nagrada pravednika...“ Tomazo ostade bez reči. Pandit mu dalje otkri: „Mantra života i smrti pripada najuzvišenijem sistemu uma, a mudrac koji se njome bavi napušta uobičajeni način da opaža sopstveno biće i svet oko sebe. On se bavi životnim tokovima i u stvarnosti realizuje ono što je prethodno pokrenuo putem moći svojih misli. Tako otkriva jedno carstvo u kojem vreme nema ni mere ni kraja: jedno unutrašnje, sveto carstvo slično ogromnom lotosu sa osam latica...“ „Sada shvatam vezu između lotosa sa osam latica i Lazarevog udruženja...“ umeša se Tomazo. Starac se složi. Potom nastavi: „Mantra života i smrti ostala je sačuvana kroz mnogo vekova tako što se bez prekida prenosila, ali uvek samo najzaslužnijima. Sa bilo kojeg mesta na zemlji da potiču, bilo kojoj religiji i kulturi da pripadaju. Mantra pruža mistične moći koje vlast ne može da razume niti da ih kontroliše. Eto zašto se oni tako svirepo bore protiv našeg udruženja: što manje razumeju sa čim imaju posla, snažnije nasrću na nosioce nove mudrosti.“ Zatim svečano zaključi: „Nema veće moći pod kapom nebeskom od čudotvorstva. Ne postoji tajna, ni mudrost, ni veće čudo od ovog: lečiti ljudsko telo, povratiti krv koja je prolivena, oterati smrdljivi dah smrti. To je doživeo Lazar, otac naših očeva. Tako je on postupio. To isto činiće i njegova loza, sve dok ciklus dobra ne bude okončan.“ Izgovorio je ove poslednje rečenice kao da sam sebi izriče neko proročanstvo, kao da izvršava nekakav obred, izgovarajući molitvu i upozorenje. Kao da su ove reči, prenošene od usta do usta, prešle trnovit put, kroz vekove, kako bi stigle do njih. Kao da im je, nekim isto tako neprohodnim i tajanstvenim putevima, suđeno da osvetle sve vekove koji će uslediti. Grocio upita: „A tri mudraca?“ „Samo se u vrlo retkim slučajevima desi da se uloga moćnog čoveka i izabranog podudari. Sa Mudracima je upravo tako bilo.“

„Oni su zapravo bili daleko složenije figure nego što smo uvek verovali...“ „Nisu bili samo sveštenici, ili samo astronomi ili astrolozi. Posedovali su jedno veoma staro znanje, koje im je omogućavalo da ubiju demone ili da ih zarobe, kao i da leče bolesne. Bili su poznati po tome što su negovali duhovnu svetlosti i borili se protiv mraka, i zahvaljujući tome, uživali su veliko poštovanje...“ Tomazo je razmišljao o onome što mu je Pandit pričao. Sada mu se sve činilo jasnije. Kao Mudraci, bili su prvi astronomi u istoriji čovečanstva. Kao ljudi od moći, bili su kraljevi koji su vladali Persijom, u vreme Vavilona i Medije. Ali pre svega, oni su bili sveštenici. I kao sveštenici, pratili su zvezdu, njihov simbol vere, kako bi stigli do mesta na kojem je rođen jedan kralj. Po Mateju, Mudraci su bili prva verska vlast koja je poštovala Hrista. Od tri dara koja su doneli sa sobom najznačajniji je bio poslednji, mirišljava smola, smirna, zato što se od ove biljke dobijalo sveto ulje kojim je Isus bio miropomazan kako bi bio prepoznat kao spasitelj, kralj i iscelitelj božanskog porekla. To je značilo da su Mudraci došli do jasli u Vitlejemu potpuno svesni religioznog i kosmičkog značaja tog rođenja. „Tvoja pretpostavka je tačna“, potvrdi Pandit. „Mudraci su vladara kojem su došli da odaju poštovanje smatrali predstavnikom Boga, jedinog Boga, Boga svih vremena i mesta, kojeg je poštovalo i zoroastrijsko otkrovenje.“ Italijan pogleda indijskog učitelja, potpuno šokiran. „Hoćeš li možda da kažeš da moja religija potiče od kulta boga Mazde?“ „Ne. Niko od nas ne zna od koga su Mudraci primili božansko učenje. Ipak, to dokazuje da sve religije u istoriji potiču sa istog izvora.“ Tomazo je dugo razmišljao o učiteljevim rečima. Zatim upita: „Jesu li upravo Mudraci preneli učenje mantre izlečenja Apoloniju iz Tijane?“ Pandit blago klimnu.

„Jeste, oni su to učinili, ali posredno, preko Lazara, koji je dobio na dar najveću tajnu...“ „I gde se sve to dogodilo?“ „Daleko od Saveha, u oblasti planina Zagros. Tamo je kasta mudraca uvek nalazila utočište u teškim trenucima, kada bi vlast odbijala njihovu pomoć i kada je bilo mudrije udaljiti se od sveta...“ „Znači, naše prisustvo u gradu...“ „Predanje koje govori o Mudracima u Savehu vekovima je vešto smišljano, kako bi se uklonila svaka opasnost. Ali zaista, hram iz Saveha je u davnim vremenima“, ovde Panditov pogled zaiskri, „bio jedan od glavnih centara religije Ahura Mazde i našeg udruženja...“ Italijan je oklevao: „Učitelju, postoji još nešto što ne razumem...“ „Reci.“ „Lazar je bio Judejac, Vračevi su bili zoroastrijanci, ti si Indus, a ja sam hrišćanin... Kako se to sve uklapa?“ „Prosto je. Ti si dospeo do velike tajne otkrivajući čakre. Lazar i Apolonije su to postigli počevši od drevne numerologije i učenja pitagorejaca. Ostali su sledili taj put, a možda će jednog dana slediti neke drugačije puteve... Ali obrati pažnju na ono što je važno: postoji drevna mudrost božanskog porekla, kojoj ne znamo izvorne korene i kojoj se na kraju sve vraća. Zadatak koji je pred ovom mudrošću jeste da širi dobro čitavim svetom...“ „I tome je posvećena Lazareva družina?“ „Da“, potvrdi starac. „Lazar je, nakon što je doživeo prosvetljenje, osnovao udruženje kojem i ja sam pripadam, i čiju si tajnu tražio svim svojim snagama. Sam Lazar“, dodade indijski učitelj, dok mu je pogled iskrio blistavim sjajem, „obavi svoju prvu misiju prosvetljenog u Palestini...“ Tomazo širom otvori oči od iznenađenja i oseti da uživa u ovom izvanrednom otkriću. Znao je na šta je ciljao Pandit. Zatim se napregnu da razmisli o istoriji čovečanstva i konačno uvide potku i tok one niti koja je ujedinjavala drevnu religiju u Indiji sa Mudracima, a zatim njih povezivala sa Hristom, i na kraju Isusa sa Lazarom i Apolonijem.

Bila je to nit rođena iz jednog izvora, koju je potom istorija odmotala u hiljadama različitih tragova, kroz mnoge kultove i verovanja različitih naroda. Dok je tako razmišljao, ponovo ga obuze onaj blagotvoran osećaj koji je već dva puta iskusio: onoga dana kada je dobio zadatak od cara Van Lija i one večeri kada je otkrio da je Huang zapravo Džang Hou, moćni dostojanstvenik dvora. U tim prilikama, uprkos tome što nije sve išlo kako je predviđeno, osetio se delom nekog većeg, uzvišenog plana, odbijajući da se suprotstavi događajima. Sada je polako dolazio do saznanja da je na njega red da nastavi tu nit istorije. Njegova se sudbina ostvarila. Najzad upita: „Od čega se tačno sastoji mantra života i smrti?“ Starac izgovori Tomazu nekoliko čudnih reči: „Devadatta... Dhanamjaya... Janardana...“ Grocio ih prepozna. To su bile reči one rečenice koja je bila ispisana oko lotosa sa osam latica, u podzemnim odajama hrama boga Mazde. „Ovo je formula najveće tajne, tajne života i smrti...“ Tomazo ponovi u sebi ove melodične i u isto vreme nerazumljive reči. „Upamti: njihova delotvornost zavisi od čistote duha onoga ko ih izgovara, od kontrole svih sila koje se bore u njemu samom. I nemoj da zaboraviš drevnu legendu o borbi između bogova i demona, koju sam ti jednom prilikom ispričao: kao Kaca, nećeš nikada moći da iskoristiš formulu za samog sebe...“ Italijan se složi i posle kratke pauze izjavi: „Vratiću Huanga u život...“ Indijski učitelj odobri tu njegovu odluku. „To je izbor velike mudrosti. Dobro ne može postojati ako nema zla da mu se suprotstavlja. Saznanje da je Huang u životu i da postoji negde na svetu, pomoći će ti da na najbolji način ispuniš svoju sudbinu...“ Tomazo ustade i priđe mrtvom neprijatelju.

Sa istoka, zora je već počela da rudi.

38. Sa prvim svitanjem, dvojica čuvara hrama spavala su dubokim snom. I dalje su nadgledali grob čoveka razapetog na krst, ali je opasnost sada svima izgledala daleka. Prošle su skoro dve godine od dana kada je sahranjen. Jutarnje molitve onih žena bile su sve ređe: sada su dolazile samo jednom nedeljno, u sve manjim grupama. Čovek koji je laganim korakom prelazio preko vrta, nasmeši se, zastavši ispred dve sklupčane figure. Saže se i na vlažnoj zemlji prstom nacrta zvezdu sa šest krakova. Zatim oko nje opisa krug u koji se ta figura savršeno uklapala. „Šest vrhova...“ promrmlja, „sa srcem vatre čini sedam, i jedan krug... kako bi došao osmog dana.“ Sede. Da je u tom trenutku neko tuda prolazio, prisustvovao bi jednom zanimljivom prizoru: čovek je sedeo pravih leđa, nogu prekrštenih u položaj lotosa, i izgledalo je kao da bdi nad dvojicom jadnih, iscrpljenih vojnika, na mestu koje su čuvali. Posle nekoliko minuta, uskrsnuli izbrisa svoj crtež, ustade i nagnu se prema velikom kamenu koji je zatvarao ulaz u grobnicu. Nasmeši se, posmatrajući dva čoveka koja su mirno spavala, poput dece. „Znam šta treba da uradim“, reče sam za sebe. Potom se udalji. Te večeri, u jednoj jerusalimskoj krčmi u četvrti koja je bila rezervisana za strance, među pijanim vojnicima i radnicima hrama koji su se svađali oko skromnih dobitaka na kocki, Lazar dovrši svoj posao. Pred njim je stajao jedan vrlo snažan čovek, grubog izgleda i nezgrapnih pokreta. Pošto je saslušao predlog stranca, nasmejao se i opsovao: „Samo to treba da uradim... za trideset srebrnih denara?“

upita nepoverljivo. „Trideset denara da uradiš ono što sam ti rekao... i da nestaneš iz grada...“ „Ali na koji period da nestanem? Pa ja živim ovde!“ Lazar ga umiri: „Biće dovoljan jedan mesec. Onda ćeš moći da se vratiš i nastaviti da živiš svoj život...“ Čovek je i dalje bio sumnjičav: „A šta ako se sve pročuje? Onaj grob interesovao je mnoge, do pre nekog meseca: Rimljane i sadukeje...“ Uskrsnuli se približi čoveku i pogleda ga pravo u oči: „Reći ćeš da si uzeo novac da bi oskrnavio jedan grob?“ Odgovor je bio odlučan: „A zašto ne?“ Sada je čovek netremice posmatrao ovog stranca koji mu je predložio jedan tako interesantan zadatak. Lazar nije oborio pogled, zatim se nasmešio i zagonetno odgovorio: „Čini kako ti je volja... možda ti i poveruju.“ Dva dana kasnije. U dogovoreno vreme. Lazar je, dobro sakriven, posmatrao trojicu ljudi koje je unajmio kako sa lakoćom izvršavaju zadatak: jedan stražar je spavao, a drugi je dremao glave oslonjene na veliki kamen. Zatim su ta dvojica onesvešćena i odvučena nedaleko od pećine. Kamen je brzo otkotrljan. Sve je išlo po planu. Zatim se ona trojica hitro udaljiše, šaka punih nagrade za dobro obavljen posao. Prorok života lagano je koračao napred. Trenutak jeste bio svečan, ali morao je da bude siguran da ga niko neće primetiti. „Dvadeset četiri meseca od dana Isusove smrti“ reče. „Završen je ciklus od dvanaest, dva puta.“ Njegove se reči izgubiše u tišini. Samo su masline, neke od njih stare vekovima, bile svedoci onoga što se događalo. Ulaz je sada bio širom otvoren: crna praznina koja je gledala prema vrtu. I nema. Zaustavi se ispred, steže u ruci amajliju i izgovori šest reči

izlečenja. Zatim podiže pogled ka nebu pa ga spusti ka zemlji, zagledavši se u onaj neprozirni mrak. Potom izgovori sedmu reč i najzad povika: „Isuse, izađi napolje!“ Rekavši to, okrenu se, udalji se od groba i uputi se iz Jerusalima, odlučnim korakom kroz kamenitu dolinu. Minut kasnije već je bio daleko: bio je tek običan stranac, stigao u Sveti grad za Pashu, neznanac koji napušta grad po završetku proslave. Mrtvac izađe, posle nekog vremena, koliko mu je bilo potrebno da se oslobodi zavoja u koje je bio umotan. Izađe, a vid mu zaslepi jutarnja svetlost. Nedaleko odatle, dva čoveka ležala su na leđima, dok je njihovo oružje bilo bačeno na zemlju. Uskrsnuli stidljivo promuca: „Lazare... gde si?“ Nije bilo odgovora. Jedan vojnik tiho zastenja. Čovek se uputi prema gradu. U potragu za svojim učenicima.

EPILOG „Ostavite nas same!“ Svešteno lice udalji stražare ovim grubim rečima. Potom čovek koji je stajao naspram njega prekide tišinu: „Kako ste uspeli da me pronađete?“ „Mi znamo sve, mladi prijatelju. Vest o vašem prisustvu na Zapadu stigla je u Rim još kada ste napustili Zlatni rog kako biste pristali na grčku obalu.“ „Treba li da se smatram zatvorenikom inkvizicije?“ Kardinal ne odgovori, puštajući da prođe nekoliko minuta u tišini. Posmatrao je svog gosta. Dakle, to je bio Tomazo Grocio, učenik Ðordana Bruna, jeretik na čije je tragove Belarmino bez oklevanja nahuškao svoje najopasnije dželate. „Recite mi barem ko ste...“ Tomazo se nije plašio. Kardinal uzdahnu i odluči da progovori. „Ja sam kardinal Madruci.“ Grocio zaneme od iznenađenja. Pred njim je stajao jedan od najvećih predstavnika rimske kurije, crkve iz Trenta i zagovornika kontrareformacije. Nije shvatao šta se događa. Sigurno se ovome nije nadao kada je rešio da se vrati u Evropu i Italiju kako bi obavio svoju misiju prosvetljenog. „Šta hoćete od mene? Zašto me ne uhapsite?“ Madruci je netremice posmatrao Italijana. „Mogao bih da vas pitam šta radite u Rimu, kada znate da je u njemu vrlo opasno. Ali na kraju krajeva, to već znam. Ili me možda ne interesuje...“ Tomazo, sve više zbunjen, nije znao kako da odgovori i zato sačeka. „Hteo sam da vam dam ovo...“ Sa velikom jednostavnošću, Madruci pruži Grociju list rukopisa, presavijenog načetvoro.

„Šta je to?“ upita nesigurno nekadašnji dominikanac. Onda, ne čekajući odgovor, otvori list. I istog trenutka prepozna rukopis Ðordana Bruna. Začuđen, podiže pogled ka Madruciju. „To je predstavka koju je Bruno na kraju pokazao Svetoj inkviziciji. Svih ovih godina čuvao ju je kardinal Belarmino. Samo ja, pored njega, znam za nju. I nisam imao teškoća da je pribavim. Čitajte...“ Preuzvišeni kardinali, ekselencije Svete stolice, najzad sam se odlučio. Ako to stvarno može da mi posluži da sačuvam život, spreman sam da stavim na raspolaganje Svete majke crkve svoja najznačajnija otkrića. I dakle, dokumenta u mom posedu, sada brižljivo sakrivena, do kojih sam došao nakon hiljadu iskušenja u pustinji Egipta i koja potiču od najstarijih korena naše vere, potvrđuju sledeće. Nakon što je proveo život u radu i mirnom pomaganju svojoj braći, naš Gospod Isus umro je u životnom dobu dostojnom poštovanja, u sedamdeset osmoj godini, i bio sahranjen pored majke i rođaka. Tako je jedan od najvećih proroka koji su se ikada pojavili na licu zemlje zaključio sopstveno zemaljsko postojanje. Ali je još ostao živ Lazar, jedini preživeli od svih očeva naše religije. Isusov prijatelj, čiju je stvarnu misiju malo njih poznavalo, nastavio je da još dugo čini dobro širom sveta. Ako me ostavite u životu, moći ću da privedem kraju istraživanja koja su od najveće važnosti za samu našu veru i za spas svih vernika. Stoga vas opominjem... Tomazo zatvori oči, ganut ovim otkrićem. Isus je doživeo starost. I u ovom pogledu, jevanđelja nisu govorila istinu. Međutim, ova pojedinost nije previše uznemirila Grociov duh. Već dugo je znao da ostaje mnogo toga što tek treba da shvati o Hristovom životu. Više ga je uznemirio onaj nagoveštaj o Lazaru, potpuno neočekivan.

Njegov učitelj je znao. Ili se barem približio istini. U jednom trenutku slabosti, ponadao se da će moći da trampi sopstveno znanje za život i tako se spase Svete stolice. Kada je bilo završeno čitanje, Tomazo Grocio je netremice posmatrao čoveka koji ga je zaustavio dok je tog jutra prolazio kroz kapije Svetog grada. Kardinal objasni: „Belarmino nije znao koliko ste vi i Pizani bili upoznati sa Brunovim učenjima i idejama. I nije mogao da podnese to što ste otišli iz Rima i tako zapretili da širite katoličkim svetom te čudne teorije. Madruci se blago osmehnu: „Belarmino, moj učeni kolega, zaslepljen sopstvenom teologijom, nikada nije shvatio da se najveće istine ovog rukopisa ne odnose na Hrista. Smatrao je da je nagoveštaj o Lazaru glupost...“ Grocio shvati, polako. „Vi ste...“ Madruci ga pogleda pravo u oči, sa iskrenošću i poštovanjem. „Da, jesam. Član sam udruženja. Ali nisam nikada dostigao duhovne visine do kojih ste se vi popeli na Istoku.“ „Kako znate...“ „Rekao sam vam da mi znamo sve. Ne insistirajte...“ I odmah dodade: „Vi zadržite rukopis i odlučite šta ćete učiniti sa njim. Jedini ste koji poseduje neophodan ugled i znanje. Ja sam, sa svoje strane, izbegao da se rukopis pojavi u javnosti i da se tako dovede u opasnost rad naše braće. I naći ću načina da ovaj naš susret ostane u potpunosti sakriven. Poslušajte moj savet. Udaljite se iz Rima...“ Madruci ustade. Pošto je uputio brz naklon mladom Venecijancu, izađe iz sobe. Tomazo, zanemeo, stegnu u rukama molbu Ðordana Bruna. I sede da razmisli. Senke večeri spuštale su se na Tibar. Dok je sedeo na obali reke, Grocio još jednom pročita retke na teškom listu rukopisa koji je držao na kolenima. Krivi i drhtavi, ispisani uzbuđenom rukom, rukom onoga koji je znao da ima malo mogućnosti da preživi. I vrati mu se u sećanje, bolnom snagom,

izgled poludelog i besnog Bruna, one večeri koja je prethodila lomači. Uzdahnu i produži pogledom po drugoj obali reke, kojom su plovile čamdžije koje su nosile svoju robu u dalje kvartove. Zatim donese odluku. Pocepa rukopis svog učitelja. Lagano, sa odlučnom mirnoćom, iscepka ga na komade, puštajući da se njegovi delovi raspu po vodama Tibra. Posvetio je svoj život traganju za istinom. Ali sada je znao da istinu ne treba uvek pokazivati svetu. Niko ne treba ni najmanje da sumnja u to da Lazarevi sledbenici bde nad čovečanstvom. Stegnu ogrtač oko sebe. Čak i u Rimu, u ovo godišnje doba bilo je hladno. Iste večeri napusti grad, uputivši se na sever. Osećao je da sada više nikada neće biti sam.

ISTORIJSKA ZABELEŠKA Ðordano Bruno, veliki italijanski filozof, umro je na lomači 17. februara 1600. godine, nakon suđenja koje je trajalo osam godina. Poslednje zasedanje u procesu koji je vođen protiv njega održano je 20. januara. Tom prilikom pojavio se kardinal Belarmino koji je doneo i predstavio poslednju odbrambenu predstavku – molbu – koju je optuženi uputio na razmatranje papi Klementu VIII. Taj spis nije uzet u razmatranje pošto je, kako je zabeleženo, isteklo četrdeset dana koliko je jeretiku odobreno da se pokaje. Upravo na tom zasedanju, Bruno je osuđen na smrt. Sadržaj te poslednje poruke ostao nam je nepoznat: taj spis jeste postojao, kako brižljivo potvrđuju službeni spisi sa suđenja, ali niko osim Belarmina nije mogao da ga pročita. Barem ne pre smrti njegovog autora.

1

U prevodu Vuka Karadžića 2 I dođoše njemu sa oduzetim, koga nošahu četvorica; Novi zavet, prevod Vuka Karadžića 3 Veliko veče kod Jevreja; prim.prev. 4 Sud, sudnica; 5 Novi zavet, prevod Vuka Karadžića; 6 U doslovnom prevodu: Dar od Boga; prim.prev. 7 Shema’Yisroel – najpoznatija jevrejska molitva 8 Rimski srebrni novac; prim.prev 9 Jevanđelje po Jovanu, 11:4; Novi zavet, prevod Vuka Karadžića 10 Novi zavet, Jevanđelje po Mateju, prevod Vuka Karadžića 11 U originalu Magi