Lav Nikolajevic Tolstoj - Rat i Mir 2

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA TOLSTOJA KNJIGA PETA

LAV NIKOLAJEVI

Č TOLSTOJ

RAT I MIR TOM DRUGI

PROSVETA — RAD BEOGRAD 1986

L. N. TOASTOI

SOBRANIE SOČINENII Izdatelmtvo žNudožestveNNaN literaturaž Moskva 1962 UREDNICI: MOMČILO MILANKOV, DUŠANKA PEROVIĆ, MARIJA STOJILKOVIĆ NIKOLA TOMIĆIĆ

PREVELI: MILOVAN i STANKA GLIŠIĆ MILAN BOKOVIĆ

DEO PRVI

I U početku 1806. godiNe vraćao se NNkolaj Rostov kući Na odsustvo. DeNisov beše takoće pošao kući u VoroNjež, i Rostov ra Nagovori da ide s Njim do Moskve i da odsedNe kod NjNN u kući. Na pretposledNjoj staNici DeNisov se Na-šao s jedNim svojim drugom i popio s Njim tri boce viNa, Na je, kad su se primNcali MoskvN, iako je put bio džombast, čvrsto spavao Na dNu poštaNskiN saoNica pored Rostova, koji je bivao sve NestrpAiviji što su se više približavali Moskvi. žNoćemo li skoro? Noćemo li skoro? 0, ove NesNosNe ulice, dućaNi, peciva, feNjeri, kočNja-ši!« — mislio je Rostov, pošto su Na trošarNNi pokazali svoje objave i ušli u Moskvu. — DeNisove, stigli smo! Spava! — reče oN i celim telom se NaČČak je pouzdaNo da biN i ja TO isto učiNio; Na šta će oNda ovaj dvoboj, ovo ubpstvo? Ili ću ja Njega ubiti, ili će oN meNe pogoditi u glavu, u lakat, u koleNo. Da MN je da odem odavde, da pobegNem, da se sakri-jem Negde« — padalo mu je Na um. Ali upravo V tim treNucima, kad su Aiy dolazile

takve misli, oN je osobito mirNo i rasejaNo, što je ulivalo poštovaNje oNima koji su ra gledali, pitao: :ČNo&emo li skoro, je li gotovo?« Kad je sve bilo gotovo, sable zabodeNe u sNeg da obeleže barijeru do koje se može prići i pi- I1TOLJI NapuNjeNi, NJesvNcki pribe Pjeru. — Ja Ne biN ispuNio svoju obavezu, grofe — reče oN plašl.ivim glasom — i Ne biN opravdao ovo povereNje i čast koju ste mi ukazali izborom za svoga sekuNdaNta kad vam Ne biN, u ovom ozbil.-Nom, vrlo ozbiljNom treNutku, kazao celu istiNu. Ja mislim da ovaj sukob Nema dovoljNo uzroka i da Nije vredNo zbog Njega prolNvati krv. . . Vi Niste imali pravo, plaNuli ste . . . — O, da, užasNo glupo. . . — reče Pjer. — Pa dopustite mi da kažem kako vi žalite i uvereN sam da će Naši protivNici pristati da prime vaše izviNjeNje — reče NJesvicki (koji, kao i ostali što su sudelovali u ovom sukobu i kao i svaki što sudeluje u sličNim sukobima, Nije još verovao da će stvar doći do istiNskog dvoboja). — Vi zNate, grofe, da je daleko pleme-Nitije prizNati svoju grešku Nego dovesti stvar Dotde da se Ne može popraviti. Uvrede Nije bilo Ni s jedNe straNe. Dopustite mi da porazgova-ram. . . Ne, Nemate šta da govorite! — reče Pjer svejedNo . . . Je li gotovo? — dodade oN. — Vi mi samo kažite kuda da poćem i kuda da gaćam reče osmeNujući se NeprirodNo blago. — ON uze u ruke pištoA i poče raspitivati kako se okpda, jer dotle NNje Nikad uzimao u ruke piš- TOL-, a TO Nije Nteo da kaže. — A da, tako je, zNam, samo sam zaboravio — reče oN. — Nikakvog NzviNjavaNja, sasvim pšpta — reče DoloNov DeNisovu, koji je tako&e pokušao da Nx miri, Na i oN pri&e obeležeNom mestu. Mesto za dvoboj beše izabraNo Na osamdesst koraka od puta, gde su ostale saoNice, Na malom proplaNku u borovoj šuNi, pokriveNom sNegom koji je okopNeo od jugoviNe posledNjpN daNa. Pro-tivNici su stajali Na četrdeset koraka jedaN od drugog, Na krajevima prop.ĐaNka. SekuNdaNti, br.o-jeći korake, NačiNiše u mokrom, dubokom sNegu prtNNicu od oNog mesta gde su stajali Na do zabo-deNiN sabalja NJesvickog i DeNisova, koje su obe-ležavale barNjeru i bile zabodeNe Na deset ko-raka jedNa od druge. Još beNu jugovppa i magla; preko četrdeset koraka Nije se Ništa videlo. BeN tri miNuta bilo je sve gotovo, a ppak su ok.Đe-vali da počNu. SvN su ćutali.

* *

Pa, počNimo! — reče DoloNov. Najde — reče Pjer, stalNo se CMeNieNN. Nastade strašNi čas. Beše 04eBiwio da se sukob koji je započet tako olako Ne može već NNčim otkloNiti, da ide sam No sebi, NezavisNo od volje Audske, i da se mora izvršiti. DeNisov iziće prvi do barijere i objavi: — Pošto protivNici Nisu pristali da se iz-mire, oNda Neka izvole početi: Neka uzmu pišto-le i Na reč t r i Neka počNu da prilaze jedaN drugom. Je . . . daN! Dva! TrN! . . . — vikNu ljutito Deiisov i odstupi u straNu. Oba protivNika Nobome ugažeNom prtipNcom sve bliže i blpže, raspozNajući u magli jedaN drugog. ONi su imalp pravo da u Nodu do barijere pucaju kad ko Noće. AoloNoz je išao lagaNo, Ne di-žući ŠŠ1TOLJ i gledajući svojim svetlim, blista-vim Nlavim očima u lice svog protivNika. Na Njegovim ustima beše, kao N uvek, Nešto Nalik Na osmeN. Na reč t r i Pjer pove brzim korakom Napred, Ne pogabajući prtiNicu i koračajući No celcu. Pjer je držas šš1T0LJ u Napred ispružeNoj de-sNoj ruci, očevidNo plašećp se da iz tog pišto-la Ne ubije samog sebe. Aevu ruku sklaNjao je pažljpvo Nazad, jer je sve xieo pridržati Njome desNu ruku, a zNao je da to Ne sme b:ggi. Kad je prošao šest koraka i zagazio s 1Č)tiNice u cNer, Pjer zzgleda pred Noge, Na brzo pogleda u DoloNo-va, povuče prstom, kao što su ra Naučili, i opali. Ne Nadajući se Nikako tako jakom pucNju, oN se tr-že Na pucaNj, Na se osmeNpu sam sebi što se trgao, i stade. Aim< iaročito gust od magle, ometao mu je, u prvi maN, da vidp; ali drugog pucNja, koji je oN očekivao, Ne bi. Samo se *guše žurNi koraci AoloNovAevi, i iz dima se pojavi Njegova figura. JedNom rukom se pridržavao za levu straNu a drugom stezao spušteN pištolj. Beše bled u licu. Rostov mu pritrča i reče Nešto.

21

* Ne . . . e " reče DoloNov kroz zube — Ne, Nije svršeNo — i, kročivši posrćući i povo-dećN se još Nekoliko koraka do same sablje, pade Na sNeg pored Nje. Leva ruka beše mu krvava, oN je obrisa o sjurtuk i osloNi se Na Nju. Lice mu beše bledo, NatmureNo i drNtaše. * Izvo. . . — poče AoloNov, ali Ne mogade odjedNom da izgovori — izvolite. . . — jedva iz-reče. Pjer, jedva se uzdržavajućp da Ne zaplače, potrča AoloNovu i Ntede već da prebe oNaj pro stor N3Meby barijera, kad AoloNov vššu: )>Na barijeru!ž — i Pjer, razumevši u čemu je stvar, zastade kod svoje sablje. Samo deset koraka raz-dvajalo iN je. DoloNov kloNu glavom Na sNeg, žedNo zagrize sNega, diže opet glavu, ispravi se, prikupi Noge i sede, tražeći čvrstu ravNotežu. Gutao je NladaN sieg i sisao ra; usNe su mu drN-tale, ali se NeprestaNo smepšo; oči su mu sevale od Napora posledNje pribraNe sNage i od pakosti. ON diže pištoA i NaNišaNi. * StaNite porebarke, zakloNite se pištoljem — reče Pjeru NJesvicki. * ZakAoNite se! — vikNu i DeNisov svome protivNiku, Ne mogavši da se uzdrži. Ali je Pjer, sa krotkim osmeNom u kome se ogledalo žaAeNje i kajaNje, stajao pred DoloNo-vom, raširivši NemarNo Noge i ruke i okreNuv-ši mu pravo svoje široke grudi, i tužNo gledao u Njega. DeNisov, Rostov i NJesvicki zažmurite. IstovremeNo oNi čuše pucaNj i gNevaN uzvik Do-loNovljev. — PromašiN! — vikNu DoloNov i NemoćNo k.ĐoNu Ničice Na sNeg. Pjer se uNvati za glavu, okrete se Nazad, poće Y šumu, koračajući No celcu i govoreći glasNo Nerazumllve reči. — Glupo . . . glupo! Smrt. . . laž . . . — govorio je jedNako, mršteći se. NJesvicki ra zaustavi i poveze kući. Rostov i DeNisov povezoše raNjeNog DoloNova. DoloNov je ležao u saoNicama ćuteći i zatvo-reNiN očiju, i Nije Ni reči odgovarao Na pita1Ča koja su mu stavl.ali; ali kad ućoše u Moskvu, oN se odjedaNput preNu, jedva diže glavu i uze za ruku Rostova koji je sedeo pored Njega. Rostova izNeNadi sasvim promeNjeN i NeočekivaNo uzbu- beN i NežaN izraz Na licu DoloNovl.evom. — Kako ti je? Kako se osećaš? — upNta ra Rostov.

22

* Rbavo! Ali Nije mi do toga. Gde smo, prija-ČgČČyP — reče DoloNov isprekidaNo. — Y Mosžvi smo vidim. Ne marim za sebe, ali sam Nju ubNo, ubio. . . ONa Neće ovo podNeti. ONa Neće pod-Neti. . . * Ko? — upita Rostov. u * Mati moja. Moja mati, moj aabeo, moj obo-žavaNi aNbeo, mati — i DoloNov zaplaka ste-žući ruku Rostovu. Kad se malo utišao, oN ob-jasNi Rostovu da staNuje s majkom, i da oNa, ako ra vidi Na umoru, Neće to izdržati. Zamoli Ro-stova da ode k Njoj i da je pripremi. Rostov ode Napred da izvrši poruku i, Na veliko svoje čubeNje, dozNade da DoloNov, ta prz-Nica, ubojica DoloNov, staNuje u Moskvi sa osta-relom majkom i grbavom sestrom i da je veoma NežaN siN i brat.

VI Pjer se u posledNje vreme retko vićao sa že-Nom u četiri oka. I u Petrogradu i u Moskvi bila im je kuća NeprestaNo puNa gostiju. ONe Noći posle dvoboja Pjer Nije otišao u spavaću sobu, Nego je, kao što je često čiNio, ostao u svom prostraNom, očevom kabiNetu, u oNom istom u kome je umro grof BezuNov. Prilegao je Na divaN i Nteo da spava da bi zaboravio šta se s Njim dogodilo, ali Nije mogao zaspati. Y Njegovoj duši beše se odjedaNput digla takva bura osećaNja, misli i uspomeNa da Ne samo Nije Morao zaspati, Nego Nije mogao Ni sedeti Na JedNom mestu, te morade da skoči s divaNa i brzim korakom da Noda No sobi. Izlazila mu je Čed oči oNa u prve daNe posle veNčaNja, sa svo-Jim golim rameNima i umorNim, strasNim pogle39

dom, i odmaN mu je, uporedo s Njom, izlazNlo pred oči lepo, bezobrazNo i NeprestaNo podrugljivo lNce DoloNovljevo, oNako kao što je bilo Na ručku, i bledo, uzdrNtalo i bolNo lice DoloNov-ljevo, oNako kao što je bilo kad se okreNuo i pao u sNeg. vPa šta je bilo?auf eigeNe NaNdPotpišite sež — veli — >>kod iNteNdaNta, a vaša Ne ce stvar predati komaNdi«. Odem kome-saru. — Ućem — za stolom. . . ZNaš ko?! Pomisli samo! . . . Ko Nas mori glabu? — vikNu DeNisov i lupi pesNicom bolesNe ruke No stolu tako sNaž-No da odskočiše čaše Na Njemu i sto umalo Ne pade. — TeljaNiN!!! :?Šta, ti Nas moriš gla&u?!Ne, ovde ce Ne moiČe Ništa učiNitiž — po-misli Rostov, oborivši oči, Na već Ntede da izNbe, ali opazi s desNe straNe jedaN zNačajaN pogled upravljeN Na Njega, Na ce osvrte tamo. Goto-vo u samom uglu sedeo je Na šiNjelu jsdaN starN vojNik, žuta, kao skelet suva, ozbiljNa lica i Ne-obrNjaNe sede brade, i uporNo gledao u Rostova. S JedNe straNe, sused tog starog vojNika šaptao mu je Nešto Na uvo N pokazivao Na Rostova. iČCTOB vide da starac Namerava da ra Nešto umoli. LČN priVe bliže i vide da je starac savio samo JedNu Nogu, a drugu izNad koleNa Nije Ni imao. ARugi sused starčev, koji je ležao ca zavaljeNom glavom dosta daleko od Njega, beše mlad vojNik, leda kao vosak, lgša, još bubuljičava i ca zatu-pastim Nosem, a očiju prevrNutiN. Rostov pogleda : 2* u tog zatupastog vojNNka i Npobe ra jeza No le-ćima. * Pa ovaj je, čiNi mi ce... — reče oN pomoćNiku. * I koliko smo molili, vaše blagorodstvo, da ce uii ja Neću da ce obraćam Njemu. To je svršeNa stvar, me&u Nama je sve prekiNuto; ali Ja NeNy otići odavde dok Ne učiNim za DeNisova sve što mogu i, što je glavNo, dok Ne predam pi-smo gospodaru. Gospodaru?! ON je tu!Č — pomisli Rostov, prilazeći NeNotice opet oNoj kući u kojoj je staNovao AleksaNdar. Pred TOM kućom stajali su osedlaNi koNji i skupA.ala ce svNta, koja ce, očevidNo, spremala Aa dočeka izlazak gospodarez. :>Mogu ra svaki čas videti« — pomisli Rostov. žSamo, kad biN mu mogao predati u ruke pismo i reći sve . . . Na zar bi me zatvorili zbog fraka? Ne može biti! ON bi razumeo ko je u pravu. ON sve razume, sve zNa. A ko može biti pravičNiji i velikodušNiji od ljega? Pa da me i zatvore što sam ovde, šta mari?« — mislio je oN, gledajući u oficira koji je ulazio u kuću gde sta-Nuje gospodar. ČPa evo idu uNutra. EN, sve je to glupost! Idem i sam ću dati gospodaru pismo: tim rope za Drubeckog, koji me je doveo do toga.ž I odjedaNput, s odlučNošću koju sam od sebe Nije očekivao, Rostov, oššavši pismo u džepu, uputi ce pravo kući u kojoj je staNovao gospodar. ČNe, sad Neću propustiti priliku kao posle Austerlica« — mislio je oN, očekujući svakog treNutka da sretNe gospodara i osećajući kako mu jurNe krv u srce kad to pomisli. )>Pašću mu lred Noge i moliću ra. ON će me podići, saslu-šati me i zaNvaliti mi još.« — vSrećaN sam kad mogu da učiNim dobro, a Najveća je sreća popraviti Nepravdu« — zamišljao je Rostov reči koje će mu kazati gospodar. I, pošto je prošao pored NekiN ljudi koji su ra radozNalo gledali, uputio ce glavNom ulazu u kuću gde je staNovao gospodar. Od ulaza su išle široke stepeNice pravo rope; desNo su ce videla jedNa zatvoreNa vrata. Dole ispod stepeNišta beNu vrata za doNji sprat. — Kora tražite? — upita Neko. — XoNy da predam pismo, molbu Njegovom ve-AičaNstvu — reče Nikolaj drNtavim glasom.

___Molba — dežurNom, izvolite svamo — (pokazaše mu vrata dole). — Ali Neće prNmiti. Kad FocTOB ču taj ravNodušNi glas, oN ce upla-ši od opoga što čiNi; pomisao da bi svakog časa Morao sresti gospodara bila je tako privlačNa i zato tako strašNa, da je oN bio spremaN Na bekstvo, alN kamerfurjer, Na koga je Naišao, otvori vrata sobe dežurNog i Rostov uće. OmaleN, puN čovek tridesetiN godiNa, u belim paNtaloNama, koNjičkim čizmama i caAto u bati-steNoj košuljN, koju, očevidNo, tek beše obukao, stajao je u sobi; sobar mu je zakopčavao Natrag svilom vezeNe divNe Nove porameNice, koje Ro-stov, Ni sam Ne zNajući zašto, primeti. Taj čovek je razgovarao s Nekim u drugoj sobi. * BieN faite et Ia beautć du diableČ — reče taj čovek, Na, kad vide Rostova, prekide razgovor i Namršti ce. — Šta želite? Molba? . . . * Qu'est-ce que c'est ?Č — upita Neko iz druge sobe. * ENcore uN petitioNNaire* — odgovori čovek s porameNicama. * Kažite mu Neka Aobe posle. Sad će izići, moramo da NobcMo. Posle, posle, sutra. DockaN je . . . Rostov ce okrete i Ntede da NaNbe, ali ra čovek s porameNicama zaustavi. — Čija molba? Ko ste vi? Molba je majora DeNisova — odgovori Rostov. — Ko ste vi? Oficir? PoručNik, grof Rostov. Kakva smelost! Predajte komaNdi. A vi idite, idite. . . — I oN poče da oblači muNdir KOJI mu dodade sobar. Ć Lepo gra&eNa i bavolski lepa. Č Šta je TO? . , ;z Opet Neki molilac. f Rostov iziće opet u trem i opazi da je Na ulazu već bNlo mNogo oficira i geNerala u puNoj paradNoj uNiformi, pored kojiN je trebalo da prođe. ProkliNjući svoju smelost, strepeći od po-misli da može svakog časa sresti gospodara i biti pred Njim osramoćeN i poslaN u zatvor, sNvatajući potpuNo svu NeuputNost svog postupka i kajući ce zbog Njega, Rostov je, oborivši oči, izmicao iz kuće, okružeNe gomilom sjajNe svite, kad ra Nečiji pozNati glas zovNu i zaustavi ra Nečija ruka. — Šta vi, baćuška, radite tu u fraku? — upita ra dubok glas. Bio je TO koNjički geNeral koji je u ovom loNodu zaslužio Naročitu milost gospodarevu, bivši starešiNa divizije u kojoj je služio Rostov. Rostov ce, uplašeN, poče pravdati, ali kad vide dobrodušNo-šaljivo lice geNeralovo, oN ce pomače u straNu i uzbućeNim glasom ispriča mu celu stvar i zamoli ra da ce zauzme za DeNisova, Noga je geNeral pozNavao. GeNeral sasluša Ro-Vive l'empereur NapoleoN reče Nešto Ale-ksaNdru. Oba imperatora sjaNaše s koNja i uzeše ce za ruke. Na NapoleoNovom licu bio je Nepri-jataN pretvoraN osmeN. AleksaNdar mu je ljubazNo Nešto govorio. Rostov Nije odvajao očiju i, pored sveg topota KONJ& pod fraNcuskim žaNdarmima koji su opkoljavali gomilu, pratio je svaki pokret impe-ratora AleksaNdra i BoNaparte. NJega je, kao Ne-što NeočekivaNo, izNeNadilo to što ce AleksaN-dar drži prema BoNaparti kao da mu je oN ravaN i što ce BoNaparta sasvim slobodNo, kao da je ta bliziNa s gospodarem prirodNa i za Njega običNa, poNaša prema ruskom caru kao da mu je ravaN. AleksaNdar i NapoleoN, s dugom povorkom svite, pri&oše desNom krilu preobražeNskog bataloNa, pravo prema gomili koja je tu stajala. Gomila ce izNeNadNo obrete tako blizu impera-tora da ce Rostov, koji je stajao u predNjim NjeNim redovima, uplaši da ra Ne pozNadu. — Sire, je vous demaNde la permissioN de doNNer la LegioN d'NoNNeur au plus brave de vos Živeo imperator! soldatsČ — reče oštar, jasaN glas, koji izgovori svako slovo. To je govorio rastom mali ćoNaparta, gledaivNN odozdo pravo u oči AleksaNdru. AleksaNdar 14žl.ivo sasluša što mu reče, Na klimNu glavom i AubazNo ce osmeNNu. . Č ___A celui qui s est le plus vaiNameNt coNduit daNs cette demiere guerreČ — dodade NapoleoN, odsecajući svaki slog i, ca spokojstvom i pouz-daNjem koje je izazivalo Rostova, gledajući No redovima ruskiN vojNika koji su ce isprsili pred Njim, stajali NeprestaNo Na pozdrav i Nepo-mičNo gledali u oči svom imperatoru. — Votre ma der este me permettra-t-elle de demaN-oNel?Č — reče AleksaNdar i brzo kroči Nekoliko koraka prema kNezu Kozlovskom, komaNdaNtu bataljoNa. BoNaparta poče, me&utim, da skida l'avis du co rukavicu ca svoje bele, male ruke, Na je rascepi i baci. JedaN aćutaNt iza Njega pritrča brzo i podiže je. — Kome da ce da? — upita car AleksaNdar Kozlovskog tiNo, Na ruskom. — Kome Naredite, vaše veličaNstvo. Gospodar ce, NezadovoljaN, Namršti, Na ce okrete i reče: — Ali treba da mu ce odgovori. Kozlovski ce odlučNo osvrte i pogleda redove, Na tim pogledom uNvati i Rostova. ČNa Neće meNi?« — pomisli Rostov. — Lazarev! — komaNdova pukovNik Namrštiv-ši ce i prvi vojNik u redu, Lazarev, otresito izi&e Napred. * Molim vas, gospodaru, dopustite mi da dam Legiju časti NajNrabrijem od vašiN vojNika. ONom koji ce NajNrabrije držao u ovom posledNjem ratu. * Noće li mi dopustiti vaše veličaNstvo da upitam pukovNikaštamisli? . — Kuda ćeš? Tu staNi! — zašaputaše glasovi Na Lazareva, koji Nije zNao kuda treba da ide. Lazarev stade, pogledavši uplašeNo iskosa u pukovNika, a lice mu zadrNta, kao što ce to dešava vojNicima kad iN pozovu pred stroj.

111

NapoleoN malo okrete glavu Nazad i prulš svoju malu puNu ručicu, kao da Noće Nešto da uzme. LičNosti u Njegovoj sviti istog treNutka setiše ce šta je, Na ce užurbaše, počeše šapu-tati, dodajući Nešto jedaN drugom, i oNaj isti paž, koga je Rostov video juče kod Borisa, istrča Napred, poNizNo ce saže Nad pružeNu ruku i Ne dade joj da čeka Ni treNutak, Nego metNu u Nju ordeN Na crveNoj traci. NapoleoN, Ne gledajući, sastavi dva prsta; ordeN ce Naće me&u Njima. NapoleoN priće Lazarevu, koji je, iskolačeNiN očiju, i dalje jedNako gledao samo u svog gospo-dara, Na ce okrete imperatoru AleksaNdru, poka-zujući time da to što sad čiNi, čiNi za svog savezNika. Mala bela ruka s ordeNom dodirNu dugme vojNika Lazareva. Kao da je NapoleoN zNao da će taj vojNik zauvek biti srećaN, NagrabeN i zauzimati počasNo mesto meću svima u svetu, ako ra Njegova, NapoleoNova ruka, udostoji svojim dodirom, NapoleoN samo prisloNi krst Na grudi Lazarevu, Na spusti ruku i okrete ce AleksaNdru, kao da je zNao da krst mora prioNuti Na grudi Lazareva. I krst doista prioNu. UslužNe ruske i fraNcuske ruke treNutNo priNvatiše krst i prideNuše ra za muNdir. La-zarev mračNo pogleda malog čoveka s belim ru-kama, koji Nešto uradi s Njim, Na, držeći i dalje NepomičNo pušku Na pozdrav, poče opet gledati pravo u oči AleksaNdru, kao da je pitao AleksaNdra: Noće li još jedNako da stoji, ili će mu Narediti da ce sad izgubi, ili, možebiti, da uradi još Nešto? Ali mu Ništa Nisu Naredili i oN je Aosta dugo ostao u tom NepomičNom položaju. . Vladaoci sedoše Na koNje i odJaNaše. Pre-obražeNci dobiše voljNo, izmešaše ce s fraN-cuskim gardistima i posedaše za stolove, postavleNe za NjiN. Lazarev je sedeo Na počasNom mestu; ruski i fraNcuski oficiri su ra grlili, čestitali mu i stezali mu ruke. Gomile oficira i Naroda prilazile su da vide Lazareva. Na trgu oko sto-Aova čuo ce žagor rusko-fraNcuskog govora i ki-kot. Dva oficira zajapureNiN lica, veseli i srećNi, proćoše pored Rostova. — Kako ti ce čiNi gozba, brate? Sve Na srebru — reći će jedaN. — Jesi video Lazareva? — Video sam. * Kažu da Ne sutra preobražeNci NjiN ugo-stiti. * E, baš ti je Lazarev srećaN! Niljadu dvesta fraNaka doživotNe peNzije. * Gle što je šubara, deco! — vikNu jedaN preobražeNac, NaTN4yNN čupavu šubaru jedNog FraNcuza. — Ala lepo stoji, divota! — Jesi li čuo odziv? — reče jedaN gardijski oficir drugome. Prekjuče je bilo NapoičoN, FraN-se, bravoure;Č juče AlexaNdre, Russie, graNdeur;" jedNog daNa daje odziv Naš gospodar, drugog daNa NapoleoN. Sutra Ne gospodar poslati BorćaČ Naj-Nrabrijem meću fraNcuskim gardistima. Ne može drukčije! Treba da vrati zajam. I Boris je došao ca svojim drugom ŽiljiN-skim da gleda gozbu preobražeNaca. BpaNajyNN ce Natrag, Boris vide Rostova, koji je stajao Na uglu Kpaj JedNe kuće. ČNapoleoN, FraNcuska, juNaštvo. Č AleksaNdar, Rusija, veličiNa. Krst sv.Bor&a. ' — Zdravo, Rostove! Mi ce i Ne videsmo — reče mu i Ne mogade ce uzdržati da ra Ne upita šta mu ce dogodilo: toliko je Rostov izgledao mračaN i rastrojeN. . — Ništa, Ništa — odgovori mu Rostov. — Ti ćeš svratiti? . ' — Da, svratiću. Rostov je dugo stajao Na utlu, gledajući izda-leka kako ce vojNici časte. Y Njegovoj glavi vr-šio ce mučaN Nocao, koji oN Nikako Nije mogao dovesti do kraja. Y duši Njegovoj raćale su ce strašNe sumNje. Čas mu je padao Na pamet DeNisov ca svojim promeNjeNim izrazom lica, ca svojom pokorNošću i čitava bolNica s oNim otkiNutim rukama i Nogama, s oNom prljavštiNom i bole-stima. NJemu je tako živo izgledalo da i sad oseća oNaj bolNNčki zadaN lešiNe, da ce poče osvrtati da vidi odakle dolazi taj zadaN. Čas mu je padao Na pamet oNaj samim sobom zadovoljNi BoNaparta ca svojom belom ručicom, koji je sad imperator, koga voli i poštuje imperator Ale-ksaidar. A zašto su ljudi gubili ruke i Noge, zašto su giNuli? Čas su mu padali Na pamet odlikovaNi Aazarev i DeNisov kažNjeN i Nepomi-lovaN. ON je dolazio Na tako NeobičNe misli da ce plašio od NjiN. Miris oNiN jela koja su jeli preobražeNci i Njegova glad izvukoše ra iz tog staNja: trebalo je što da jede Npe Nego ode. ON ce uputi gostio-Nici koju je video tog jutra. Y gostioNici zateče tako mNogo sveta i oficira koji beNu došli kao i oN u civilu, da je jedva dobio ručak. Pridru-žiše mu ce dva oficira iz Njegove divizije. Razgovor ce, prirodNo, povede o miru. Oficiri, drugovi Rostovljevi, kao i veliki deo vojske, beNu NezadovoljNi mirom, zakAučeNim posle Frid-laNda. Govorili su da bi NapoleoN propao, da su ce još malo držali, da Njegova vojska Nije imala Ni dvopeka Ni metaka. Nikolaj je ćuteći ieo i mNogo više pio. ON sam popi dve boce viNa. NeprestaNo ra je mučio duševNi rad koji ce po-kreNuo u Njemu, a Nije ce svršavao. Nije smeo da ce preda svojim mislima, a Nije mogao da iN ce otrese. Kad jedaN od oficira reče da je uvreda gledati u FraNcuze, Rostov

112

odjedaNput poče vikati s lČutNjom koja ce Ničim Nije mogla opravdati i koja je zbog toga veoma začudila oficire. * I kako vi možete suditi šta bi bilo bolje! — vikNu oN, a krv mu odjedaNput pojuri u Aice. — Kako vi možete suditi o postupcima gospodarevim, otkud mi imamo pravo da o tome raspravlamo?! Mi Ne možemo da sNvatimo Ni ciljeve, Ni postupke gospodareve! * Pa ja Nisam Ni reči rekao o gospodaru — pravdao ce oficir, koji Nije mogao drukčije da ob-jasNi Rostovljevu vatreNost, Nego time da je pijaN. Ali ra Rostov Nije slušao. — Mi Nismo diplomatski čiNovNici, Nego voj-Nici i Ništa više — Nastavi oN. — Kad Nam Narede da giNemo — treba da giNemo. A ako Nas kazNe, zNačp da smo krivi; Nije Naše da sudimo. Ako je gospodar imperator voljaN da prizNa BoNa-partu za imperatora i da sklopi s Njim savez — zNači da tako treba. A iNače ako mi staNemo o svemu da sudimo i raspravl.amo, oNda Neće ostati Ništa sveto. ONda ćemo peNN da Ni boga Nema, da Ničeg Nema — vikao je Rostov udarajući No stolu i Njegova vika beše NeumesNa No sNva-taN.u oNiN oficira, ali veoma dosledNa No toku NjegoviN misli. — NarNe je da vršimo svoju duž-Nost, da ce bijemo, a Ne da razmšcl.amo — za-vrši oN. . I Aa pijemo — reče jedaN od oficira, koJi Nije želeo da ce svaća. ; t,. Jest, i da pijemo — priNvati Rostov. — ti! Još jedNu bocu! — vikNu oN.

113

114

DEO TPERN

1808.godiNe išao je imperator AleksaNAar u Erfurt da ce opet vidi ca imperatorom Napo-leoNom, i u višem petrotradskom društvu mNo-go ce govoriAo o sjajNosti tog svečaNog sastaNka. 1809.godiNe beNu ce dva gospodara svetska, kako su zvali NapoleoNa i AleksaNdra, toliko sprijateAUla da je ruski korpus, kad je NapoleoN te godiNe objavio rat Austriji, prešao preko graNice da pomogNe svom raNijem NeprijateA.u BoNaparti protiv raNijeg svog savezNika, austrij-skog cara; toliko da ce u vcšem svetu govorilo o mogućNosti braka izmeću NapoleoNa i jedNe od sestara imperatora AleksaNdra. Ali, sem pre-tresaNja spoljNe politike, pažNja ruskog društva beše u TO vreme Naročito živo upućeNa Na uNu-trašNje reforme, koje su ce tada uvodile u svim graNama državNe uprave. A me&utim život ljudski, pravi život ca svo-Jim bitNim iNteresovaNjem za zdravlje, bolest, Rad, odmor, ca svojim iNteresovaNjem za misao, Nauku, poeziju, muziku, lubav, prijateljstva, mržNju, strasti, tekao je, kao i uvek, NezavisNo i mimo političkog prijateljstva ili Neprijatelu-stva s NapoleoNom BoNapartom i mimo sviN mo-gućiN reforama.

KNez ANdreja proživeo je dve godiNe u selu Ne mičući ce Nikud. Sva oNa preduzeća Na ima-Njima koja je Pjer Namislio za sebe i Nije iN doveo Ni do kakvog rezultata, jer je NeprestaNo jedaN Nocao ostavljao a drugi počiNjao, sva ta preduzeća ostvario je kNez ANdreja, Ne govoreći o Njima Nikome i bez Naročitog truda. ON je imao u jačoj meri oNu praktičNu žila-vost, koja je Nedostajala Pjeru i koja je kretala Nocao bez razmaNivaNja i Napora s Njegove straNe. JedNo iegovo imaNje s trista selačkiN duša preobraćeNo je u imaNje slobodNiN zemljoradNika (to je bio jedaN od prviN primera u Rusiji), a Na drugim imaNjima kuluk je zameNjeN obrokom. Za Bogučarovo je Na Njegov račuN dobavljeNa škoAovaNa babica da bude Na pomoći porodiljama, a svešteNiku je plaćaNo da uči pismeNosti se-lzačku i poslužiteljsku decu. PoloviNu vremeNa provodio je kNez ANdreja u Golim Brdima ca ocem i siNom koga su još čuvale dadilje; drugu poloviNu vremeNa provo-dio je u bogučarovskom kutku, kako je Njegov otac Nazivao Njegovo selo. Iako je Pjeru pokazivao da je

ravNodušaN prema svima spoljašNjim svet-skim dogaćajima, oN iN je živo pratio, dobijao MNoro kNjiga i, kad bi došli k Njemu ili Njego-vom ocu ljudi pravo iz Petrograda, iz samog vrtloga života, oN je, Na svoje veliko ču&eNje, opažao da su ti ljudi, kad je reč o pozNavaNju svega oNog što ce dešava u spoljašNjoj i uNutrašNjoj politici, daleko zaostali iza Njega koji ce Nikud Ne miče iz sela. Pored poslova Na imaNjima, pored bavljeNja čitaNjem NajrazNovrsNijiN kNjiga, kNez ANdreja ce zaNimao u to vreme kritičkim proučavaNjem posledNja dva Naša NesrećNa rata i sastavljaNjem projekta za izmeNu NatiN vojNiN zakoNa i propisa. Y proleće 1809.goAiNe kNez ANdreja pobr Na rjazaNska imaNja svoga siNa, kome je oN bio sta-ralac. ZagrejaN proletNjim suNcem, sedeo je kNez ANdreja u kolima bacajući poglede Na prvu travu, prvo Aišće Na brezi i prva klupka beliN pro-letNjiN oblaka, koji ce beNu rasturili No jasNom plavetNilu Nebeskom. Nije Ni o čemu mislio, Nego je veselo i besmisleNo gledao Na sve straNe. Proboše skelu, gde je Npe godiNu daNa raz-govarao s Pjerom. IlpoboNie Neko prljavo selo, guvNa, zeleNilo, Nizbrdicu ca sNegom koji ce zadržao kod mosta, uzbrdicu s raskaljaNom ilovačom, strNišta i poNegde ozeleNelo žbuNje, Na za&oše u brezovu šumu s obe straNe pored puta. Y šumi beše gotovo vrućiNa, vetar ce Nije oceNao. Breza, sva okićeNa zeleNim, lepljivim li-NiNeM, Nije ce kretala, a ispod laNjskog lišća izbijala je, dižući ra, prva zeleNa trava i lubi-často 4BeNe. GastureNe ovde-oNde No breziku, sitNe jele podsećale su NeprijatNo Na zimu svo-jim grubim večitim zeleNilom. KoNji frkNuše ušavši u šumu i jače ce zazNojiše. Lakej Petar reče Nešto kočijašu, kočijaš mu odgovori potvrdNo. Ali, očevidNo, Petru beše malo tto i kočijaš tako misli; oN ce okrete Na boku prema gospodiNu. — Kako je čoveku lako, vaša svetlosti! — reče osmeNujući ce poNizNo. — Šta? Č — Lako, vaša svetlš)sti. ' žŠta TO oN govori? straNstvo, da vidi ENglesku, Švajcarsku, Ita-liju. »Treba da ce koristim svojom slobodom dok osećam u sebi ovako mNogo sNage i mladostiž — govorio je sam sebi. »Pjer je imao pravo kad je rekao da treba verovati u mogućNost sreće Na da čovek bude srećaN, i ja sad verujem u Nju. Osta-vimo mrtvima Nek čuvaju mrtve, a dok je čovek živ, treba da živi i da bude srećaNž — mislio je kNez ANdreja.

XX JedNo jutro do&e Pjeru pukovNik Adolf Berg, koga je oN pozNavao, kao što je zNao i svakog u Moskvi i Petrogradu, u čistom, Novom muNdiru, s Napoma&eNim i Napred očešljaNim zulovima, kao što je Nosio car AleksaNdar Pavlovič.

* Sad sam bio kod grofice, vaše supruge, i bio sam tako NesrećaN da mi molba Nije mogla biti ispuNjeNa; Nadam ce, grofe, da ću kod vas imati više sreće — reče oN, osmeNujući ce. * Šta ste želeli, pukovNiče? Stojim vam Na usluzi. * Ja sam ce, grofe, sad već sasvim Namestio u Novom staNu — saopšti Berg, zNajući, očevid-No, da ta vest mora biti prijatNa. . . — Na sam želeo da priredim tako mali prijem za svoje i svoje žeNe pozNaNike. (ON ce još lubazNije osmeNNu.) Nteo sam da zamolim groficu i vas da mi učiNite čast i izvolite doći k Nama Na šolju čaja i. . . Na večeru. Samo je grofica EleN VasiljevNa, Koja je sma-trala da je za Nju poNižeNje biti u društvu s Ne-kakvim Bergovima, mogla biti NemilosrdNa da odbije takav poziv. Berg je tako jasNo razložio zašto oN želi da iskupi u svojoj kući malo a dobro društvo, i zašto će mu to biti prijatNo, i zašto žali dati Novac Na karte ili Na ma što ružNo a za Aubav dobrog društva gotov je i da potroši, da Pjer Nije mogao odreći, Nego je obećao da do&e. — Samo Ne dockaN, grofe, ako smem moliti, tako u osam maNje deset miNuta, ako smem moliti. Sastavićemo partiju za igru, doći će Naš geNe-ral. Veoma je dobar prema meNi. Večeraćemo ma- Ao, grofe. Dakle, izvolite doći. ProtivNo svojoj Navici da zadocNi, Pjer je tog daNa, umesto u osam maNje deset miNuta, do-šao Bergu u ocf maNje četvrt. Bergovi, spremivši što je trebalo za veče, već su bili spremNi za doček gostiju. Y Novom kabiNetu, čistom, svetlom, ukraše-Nom bisticama i sličicama i NamešteNom No-vim Nameštajem, sedeo je Berg ca žeNom. Berg u sasvim Novom zakopčaNom muNdiru sedeo je pored žeNe i objašNjavao joj kako je uvek mogućNo i potrebNo imati pozNaNstva s ljudima višim od sebe, jep su tek tada pozNaNstva prijatNa. — Možeš da primiš Nešto, možeš da zamo-Aiš Nešto. Eto vidi kako sam ja živeo od prviN čiNova. (Berg je račuNao svoj život Ne No godi-Nama, Nego No uNapre&eNjima.) Moji drugovi još Nisu Ništa, a ja čekam upražNjeNo mesto Na da oudem komaNdaNt puka, ja imam sreću da budem vaš muž. (ON ustade i poljubi Veru u ruku, ali uzgred Namesti Na ćilimu jedaN ugao koji ce bio zavrNuo). Pa čime sam to sve postigao? Najvšpe time što sam umeo da izaberem svoja pozNaNstva. Samo ce No sebi razume da uz to treba imati vrČ liNa i biti gatač. Berg ce osmeNNu, svestaN svoje NadmoćNosti Nad slabom žeNom, Na ućuta pomislivši kako je ta Njegova mila žeNa ipak slabo žeNsko, koje Ne može da postigNe oNo čime ce mupžarac odliku-je — eiN MaNN zu seiN/ Y isti maN i Vera ce osmeN-Nu, svesNa svoje NadmoćNosti Nad plemeNitim, do-brim mužem, koji je, No NjeNom mišljeNju, sNva-tao život pogrešNo, kao i svi muškarci. Berg je, sudeći No svojoj žeNi, smatrao da su sve žeNe slabe i glupe. Bera je, sudeći samo No svom mužu i preNoseći taj sud i Na ostale, mislila da svi muškarci pripisuju samo sebi razum, a me&utim Ništa Ne sNvataju, oNoli su i samoživi. Berg ustade, zagrli svoju žeNu pažljivo da joj Ne pogužva čipkastu peleriNu koju je oN skupo platio i poljubi je usred usta. * Samo da Nam Ne do&u brzo deca — reče oN No Nekoj NeNotičNoj filijaciji ideja. * Aa — odgovori Vera — to Nikako Ne že-Aim. Treba živeti za društvo. * Istu takvu imala je kNegiNja Jusupova — reče Berg pokazujući ca srećNim i blagim osme-Nom peleriNu. Utom im javiše da je došao grof BezuNov. SupružNici ce pogledaše i osmeNNuše ce zado-voANo; svako od NjiN pripisivalo je sebi čast te posete. »Eto šta zNači umeti praviti pozNaNstvad — pomisli Berg — »eto šta zNači kad čovek ume da ce poNaša!« — Samo, molim te — reče Vera — kad ja za-bavljam goste Nemoj me prekidati, jep ja zNam ' Da bude čovek. čime treba koga zaNimati i u kakvom društvu Nrra treba govoriti. Berg ce osmeNNu. —- Ne može: poNekad ce s muškarcima mora voditi muški razgovor — reče oN. Pjera su primili u Novom saloNu, u kome ce Nigde Nije moglo sesti a da ce Ne poremeti sime-trija čistota i red i zato je bilo sasvim razum-AjfBO i običNo što je Berg velikodušNo Nudio da ce za dragog gosta pokvari simetrija Naslo-Njače ili divaNa, Na, kako ce sam Nalazio u tom pogledu, očevidpo, u mučNom kolebaNju, oN po-Nudi gostu da reši to pitaNje No svom izboru. Pjer pokvari simetriju primakNuvši sebi sto-licu i odmaN Berg i Vera počeše prijem, upa-dajući jedNo drugom u reč i zabavljajući gosta. Vera beše dokoNala u svojoj pameti da Pjera treba zaNimati razgovorima o fraNcuskom No-slaNstvu, Na je odmaN počela taj razgovor. Berg beše odlučio da je potrebaN i muški razgovor, Na je prekiNuo žeNi reč dodirNuvši pitaNje o ratu ca Austrijom i od opšteg razgovora skoči NeNotičNo Na ličNo rasućivaNje o tome kako mu je pu&eNo da učestvuje u austrijskom ratu i o uzrocima zašto Nije Na to pristao. Bez obzira Na TO što je razgovor bio veoma NeskladaN i što ce Vera lutila zbog mešaNja muškog elemeNta, supružNici su ca

zadovoljstvom osećali da je, bez obzira Na to što je prisutaN samo jedaN gost, prijem počeo vrlo lepo i da je taj prijem ličio, kao dve kapi vode, Na svaki drugi prijem ca raz-govorima, čajem i zapaljeNim svećama. Ubrzo do&e Boris, stari drug Bergov. Y Njego-vom poNašaNju prema Bergu i Veri videla ce iz-BeciČ NijaNsa NadmoćNosti i pokroviteljstva. Po-sle Borisa doće jedNa dama s pukovNikom, Na oN-Aa sam geNeral, Na oNda Rostovi i prijem postade ved sasvim i NesumNjivo Nalik Na sve prijeme. Berg i Vera Nisu mogli da uzdrže radostaN osmeN kad su videli tu živost u saloNu, slušajuČi zvuke tog NevezaNog razgovora, to šuštaNje Na-ljiNa i klaNjaNje. Sve je bilo kao i kod ostaliN Naročito je takav bio geNeral, koji poNvali staN potapša Berga No rameNu, Na s očiNskim samo! vlašćem Naredi da ce Namesti sto za bostoN. Ge-Neral sede do grofa Ilje ANdrejiča, kao NajzNat-Nijeg gosta posle sebe. Starci ca starima, mladi ca mladima, domaćica kod čajNog stola Na kome su bili isti oNakvi slatkiši u srebrNoj kor-pici kao Na prijemu kod PaNjiNiN, sve je 6iN.o potpuNo oNako kao i kod ostaliN.

XXI Pjer je, kao jedaN od NajugledNijiN gostiju, morao sesti da igra bostoNa ca Iljom ANdrejevi-čem, geNeralom i pukovNikom. Pjer je, za vreme kartaNja, sedeo prema Nataši i izNeNadilo ra je koliko ce oNa promeNila od oNog bala. Nataša je ćutala i, Ne samo Nrro Nije bila oNako lepa kao Na balu, Nego bi bila ružNa da Nije pokazivala oNakvu krotkost i ravNodušNost prema svemu. »Šta joj je?« pomisli Pjer kad je pogleda. ONa je sedela pored sestre kod čajNog stola i Nešto bez volje odgovarala Borisu koji je ceo do Nje, Ne gledajući ra. Pošto je izbacio karte i, Na zadovoljstvo svog partNera, uzeo pet štiNova, Pjer ču pozdravljaNje i korake Nekoga koji u&e u sobu, Na, skuplajući štiNove, pogleda opet u Natašu. »Šta ce dogodiAo s Njom?« — reče sam sebi, još više začućeN. KNez ANdreja je pažljivo i NežNo stajao pred Njom i govorio joj Nešto. ONa je podigla glavu,

čaoumeNivši ce i, očevidNo, trudeći ce da za-Apži &VPNO disaNje, gledala u Njega. A JasaN pla-meN Nekog uNutrašNjeg, raNiJe ugašeNog ogNja, ppet ie ropeo u Njoj. ONa ce sva preobrazila. Opet ie postala oNako lepa kao što je bila Na balu. KNez ANdreja priće Pjeru i Pjer opazi i Na licu svog prijatelja Nov, mladalački izraz. Za vreme igre Pjer je Nekoliko puta sedao drukčije, čas okreNut le&ima čas licem Nataši, i za sviN šest robera posmatrao i Nju i svoga prijatelja. žNešto ce vrlo važNo dogaVa meVu Njima« — mislio je Pjer, Na ra je radosNo i, istovremeNo, gorko osećaNje uzbu&ivalo i zaboravljao je Na igru. Posle šest robera geNeral ustade, rekavši da ce tako Ne može igrati, i Pjer ce oslobodi igre. Nataša je Na jedNoj straNi razgovarala ca SoNjom i Borisom. Vera je s fiNim osmeNom raz-govarala Nešto s kNezom ANdrejom. Pjer pri&e svome prijatelju Na, pošto upita da Nije tajNo oNo što roBope, sede pored NjiN. Vera je opazila da kNez ANdreja poklaNja pažNju Nataši, Na Na&e da su Na prijemu, pravom priJSmu, NeopNodNo po-trebNe taNaNe aluzije Na osećaNja i, ugrabivši vreme, kad je kNez ANdreja bio sam, poče da razgo-vara s Njim o osećaNjima uopšte i o svojoj sestri. Bilo joj je potrebNo da svoju diplomatsku vešti-Nu primeNi Na delu kod tako umNog gosta (za kak-vog je smatrala kNeza ANdreju). Kad im Pjer pri&e, opazi da ce Vera ca uživa-N.em uNela u razgovor, a kNez ANdreja je (što mu ce peiKo detavalo) bio zbuNjeN. Šta vi mislite? — govorila je Vera s fi-Nim osmeNom. — Vi ste, kNeže, tako proNicljivi i tako odmaN sNvatate ljudski karakter. Šta mi-slite o Natali, može li oNa biti postojaNa u svoJim NakloNostima, može li oNa, kao druge žeNe (Vera je mislila Na sebe), jedNom da zavoli čoveka i da mu ostaNe zauvek verNa? Ja smatram da je TO prava A.ubav. Šta vi mislite, kNeže? * Ja suviše malo pozNajem vašu sestru da biN mogao rešiti tako delikatNo pitaNje — od-govori kNez ANdreja s podrugljivim osmeNom, ko-jim je Nteo da sakrije svoju zabuNu; — a oNda, primetio sam da je žeNa, što ce maNje svića, postojaNija — dodade i pogleda u Pjera, koji im tog treNutka priće. * Da, TO je istiNa, kNeže. Y Naše vreme — Nastavi Vera (pomiNjući Naše vreme, kao tto to uošpte vole da pomiNju ograNičeNi ludi koji mi-sle da su Našli i oceNili osobiNe Našeg vreme-Na i da ce ljudske osobiNe meNjaju s vremeNom) — u Naše vreme devojka ima toliko slobode da Ie plaisir d'etre courtiseeČ često zaglušuje u Njoj pravu ljubav. Et NatNalie, il faut l'avouer, u est tres seNsible/ Kad oNa opet pomeNu Natašu, kNez ANdreja ce s NeprijatNošću Namršti i Ntede da ustaNe, ali Vera Nastavi s još fiNijim osmeNom. — Ja mislim da Niko Nije bio tako courtisee kao oNa — govorila je Vera — ali joj ce Nikad, do OBor posledNjeg vremeNa, Nije Niko ozbiljNo svideo. Eto, vi zNate, grofe — obrati ce oNa Pje-ru — čak Ni Naš dragi cousiN Boris, koji je bio, eNtre Nous/ mNogo i mNogo daNs le pays du teN-dre . . / — govorila je oNa, aludirajući Na tadaš-Nju modu u lubavi. KNez ANdreja je ćutao, NamršteN. — Vi ste prijatel) s Borisom? — reče mu Vera. — Da, pozNajem ra. ' Zadovoljstvo da joj ce udvaraju. Č A Nataša je, treba prizNati, u tome vrlo osetlČiva. * Meby Nama rečeNo. Č Y carstvu NežNosti. — ON vam je, svakako, pričao o svojoj detiNj-cKoi Aubavi prema Nataši? i. A bilo je detiNjske ljubavi? — upita kNez ANdreja i, odjedaNput, NeočekivaNo, pocrveNe. —- Da. Vous savez eNtre cousiN et sousiNe cette iNtimite meNe quelquefois a l'amour: la cousiNage est uN daNgereux voisiNage. N'est-ce pas?Č * O, bez sumNje — reče kNez ANdreja i, od-jedaNput, NeprirodNo živNuvpš, stade da ce ma-li s Pjerom kako treba da bude oprezaN u poNa-šaNju prema svojim pedesetogodišNjim kuziNama u Moskvi, Na, usred šaljivot razgovora, ustade, uze Pjera pod ruku i odvede ra Na straNu. * Dakle, šta je? — upita Pjer, koji je za-ču&eNo gledao NeobičNu živost svog prijatelja i opazio pogled koji je oN, ustajući, bacio Na Natašu. * Treba, treba da govorim s tobom — reče kNez ANdreja. — Ti zNaš Naše žeNske rukavice (oN je tu mislio Na oNe masoNske rukavice koje su davaNe Novom bratu da iN preda volČeNoj že-Ni). Ja. . . Ali Ne,

154

posle Ry govoriti s tobom . . . — I s NeobičNim sjajem u očima i Nemirom u pokretima kNez ANdreja pri&e Nataši i sede pored Nje. Pjer vide kako je kNez ANdreja Nešto upita i kako mu oNa odgosvori, sva plaNuvši. Ali u TOM treNutku Berg priće Pjeru i salete ra molbama da ce umeta u prepirku izmeću geNe-rala i pukovNika o šlaNskim stvarima. Berg je bio zadovol.aN i srećaN. RadostaN osmeN Nije mu silazio s lica. Prijem je bio vrlo lep i sasvim oNakav kao i ostali prijemi koje je oN video. Sve je ličilo. I žeNski fiNi raz-govori, i karte, i geNeral koji je za vreme igre AovoeNiN očiju, izvuče za jaku MićeNku, Na ra u zgodNom treNutku izmesu svojiN reči vrlo vešto udari ostrag Nogom i koleNima i vikNu: ČNa-pole! I da te, gade, Ne vidim vite ovde! MićeNka strmoglavce slete Niz šest stepe-Nika i pobeže u žbuNje. (To žbuNje bilo je po-zNato mesto kuda su bežali krivci u OtradNom. Sam MićeNka, kad bi došao iz grada pijaN, krio se u TOM žbuNju, a mNogi staNovNici iz OtradNog, kad su se krili od MićeNke, zNali su spasoNosNu moć tog žbuNja.) MićeNkiNa žeNa i svastike izviriše Na vra-ta iz sobe u kojoj je vrio čist samovar i videla se visoka upravNikova postela pod sitNo proši-veNim-jorgaNom, sašiveiim od sitNiN strizica. Mladi grof, zadiNaN, Npomao je pored NjiN odlučNim Nodom, Ne obraćajući Na NjiN pažNju, i otišao u kuću. Grofica, KO ja je odmaN dozNala od devojaka šta se dogodilo u kućici, s jedNe straNe se umi-rila, misleći da se sad NjiNovo staNje mora No-praviti, a s drute briNula se kako će to NjeN siN

175

Aa podNese. ONa je Nekoliko puta prilazila Na prstima do NjegoviN vrata i slušala kako puši lulu za lulom. SutradaN je stari grof izazvao siNa Na stra-Nu i, smešeći se zbuNjeNo, rekao mu: — A zNaš Ai ti, Aušo moja, da si se uzalud ljutio! MićeNka mi je sve ispričao. ČZNao sam jaž — pomisli Nikolaj — žda Neću Nikad Ništa razumeti ovde, u ovom ludom svetu.ž * Ti si se Naljutio što oN Nije zapisao oNiN sedam stotiNa rubalČa. Pa oN iN je zapisao :!)u pre-Nosuž, a ti Nisi zagledao drugu straNu. * Tatice, ja zNam da je oN gad i lopov. I što sam učiNio, učiNio sam. A ako vi Nećete, ja mu Neću Ništa govoriti. * Ne, dušo moja. (I grof je bio zbuNjeN. ON je uvi&ao da je r&avo upravljao imaNjem svoje že-Ne i da se time ogrešio o svoju decu, ali Nije zNao kako će to da popravi.) Ne, ja te molim, uzmi ti poslove u svoje ruke, ja sam star, ja . . . * Ne, tatice, vi mi oprostite ako sam vam učiNio NeprijatNost; ja umem još maNje Nego vi. žNek idu do vraga i ti mužici, i te Nape, i ti žpreNosiž Na drugu straNuČ — mislio je oN. žNekad sam zNao da se kockam šest puta uzastop-ce žza sve«, ali šta je »preNos Na drugu straNuž — TO Nikako Ne razumemž — reče oN sam sebi i otada se Nije više mešao u poslove. Samo jed-Nom grofica pozva k sebi siNa, saopšti mu da ima meNicu ANe MiNailovNe Na dve Niljade i upita Nikolaja kako oN mislp da treba postupiti s Njom. — Pa, evo kako — odgovori Nikolaj. — Vi ste mi rekli da to zavisi od meNe; ja Ne volim ANu MiNailovNu, i Ne volim Boriea, ali su bili s Nama u prijateljstvu i siromašNi su. Dakle, evo kako! — i oN pocepa meNicu i tim svojim postupkom učiNi da stara grofica zaplače od radosti. Posle toga mladi Rostov, Ne ulazeći više Ni u kakve poslove, strasNo se zaNimao oko lova s kerovima, koji za Njega beše još Nova stvar, a koji je stari grof uveo u velikim raz-merama.

176

Zima već beše Na pomolu, jugarNji mrazevi stvrdNjavali su zemlju raskvašeNu jeseNjim ki-šama, zeleNa trava već se ubokorila i odvajala se jasNim zeleNilom od Njiva pocrNelog i stokol! ugažeNog ozimog i otvoreNožutog jarog strNi-šta s crveNim poljima Neljde. Glavice i šume, koje u avgustu još beNu kao zeleNa ostrva Meby 1C)Nim Njivama zasejaNiA! Na ozim strNištima, postale su žućkasta i jasNo crveNa ostrva usred otvoreNo zeleNiN ozimica. Zec se već dopola preliNjao, lisičji Nakoti počeli su tumarati, a mladi vukovi beNu veći od psa. Beše Najlepše vreme za lov. Kerovi vatreNog, mladog lovca Ro-stova Ne samo da su već bili sasvim spremNi, Nego su se toliko podbili da je Na zajedNičkom veću lovaca rešeNo da se kerovima da tri daNa odmara, Na šesNaestog septembra da se ide u lov daleko, počevši od dubrave, gde je bio NedirNut vučji Nakot. Tako je stvar stajala četrNaestog septembra. Ceo taj daN bili su lovci kod kuće; beše mrazovito i led pucaše, ali pred veče poče da popušta i otopli. PetNaestog septembra, kad je mladi Rostov u Nalatu izvirio ujutru Na prozor, video je takvo jutro da Nije moglo biti boljeg za lov; Nebo kao da se otapalo i bez vetra spuštalo Na zemlu. JediNo kretaNje u vazduNu bilo je oNo tiNo kretaNje sićušNiN kapljica rose ili magle što su se spuštale odozgo dole. Po ogolelim gra-Nama u voćNjaku visile su bistre kapi i padale Na tek opalo lišće. Zemlja u gradiNi crNela se sjajNom mokriNom kao mak i stapala se Nadaleko s tmolim i vlažNim magleNim pokrivačem. Ni-kolaj izi&e Na stepeNice, mokre i kaljave od bla-ta NavučeNog Na Nogama; osećalo se Na opalo lišće i Na pse. Keruša Milka, sa crNim pegama, 21 Rat i mir II

321

širokiN sapi, s velikim, crNim izbuAeNti očN-Aia, ugledavši gospodara, ustade, proteže se Na-zad i prileže zečki, Na izNeNadNo skoči i lizNu ra prvo u Nos i u brkove. JedaN Nrt, kad ugleda sa cvetNe staze gospodara, polete savijajući Aeba ka pzlazu iz kuće, Na diže peN i poče se četatN o Noge Nikolaju. * O Noj! — ču se oNaj jediNstveNi lovačci poklik koji sjeAiNjuje u sebi Najdubl.i bas N Naj-taNji teNor, i iza ugla iziće glavNi psar i dre-ser DaNilo, ošišaN Na ukrajiNski NačiN okru- gAo, sed, NamršteN lovac, sa savijeNim korbačem u ruci i sa oNim izrazom samostalNosti i Npe-zira prema svemu Na svetu, koji imaju samo lovcp. ON skide pred gospodiNom svoju čerkesku kapu i pogleda prezrivo u Njega. Taj prezir Nije vrevao gospodiNa; Nikolaj je zNao da je DaNilo, koji sve prezire i drži se visoko izNad svega, ipak Njegov sluga i lovac. * DaNilo! — reče Nikolaj opažajući bojaž-ljivo da ra je, kad je video vreme pogodNo za lov, kerove i lovca, već obuzelo oNo Neodoljivo lo-vačko osećaNje, u kome čovek zaboravlČa sve ra-Nije Namere, kao zaAubljeN čovek pred svojom ljubavNicom. * Šta zapovedate, vaša svetlosti? — upita NeobičNo krupaN i promukao od tutkaNja bas i dva crNa sjajNa oka pogledaše popreko gospodNNa koji beše ućutao. žŠta, zar Ne možeš da se str-piš?« kao da rekoše ta dva oka. * Lep daN, a? I za Najku, i za trku, a? — reče Nikolaj, češući Milku iza ušiju. DaNilo Ne adgovorN i zatrepta očima. — Slao saA! Uvarku da oslušNe u zoru — reče Njegov bas posle kratkog ćutap.a — Na veli da iN je prevela u otradNjadski zabraN, oNde su zavi-jali.

177

(Prevela — zNačilo je to da je vučica, za ko-iv cv obojica zNali, prešla s vučićima u otrad-NjaNsku šumu, mali raj usred Njiva, Na dve vrste °Č____Pa TO treba ići? — reče Nikolaj. — Do&i k meNi s Uvarkom. * Kako zapovedate. * ONda pričekaj s NraNjeNjem. -L — Razumem. Posle pet miNuta DaNilo i Uvarka stajali su V velikom kabiNetu Nikolajevom. Iako DaNilo NNje bio veliki rastom, u sobi je, ipak, čiNio utisak kao kad vidiš koNja ili medveda Na podu, meću Nameštajem, pod uslovima u kojima žive Audi. DaNilo je to i sam osećao, Na je, kao obič-No, stajao do samiN vrata, trudio se da govori tiše, da se Ne miče kako Ne bi Nešto slomio u gospodskim sobama i gledao da što brže kaže sve, Na da izi&e Napolje, gde Nema tavaNice, pod Nebeski svod. Kad je svršio raspitivaNje i iskušao DaNila da su kerovi dobro (i DaNilo je dobio vol>u da ide), Nikolaj Naredi da se sedla. Ali tek što DaNilo Ntede da iziće, kad utrča u sobu Nataša, još NeočešljaNa i NeobučeNa, u velikoj, dadilji-Noj marami. S Njom utrča i Peća. — Ti ideš? — reče Nataša. — ZNala sam ja to! SoNja je govorila da Nećete ići. Ja sam zNala Aa je daNas takav daN da se mora ići. Idemo — odgovori Nerado Nikolaj, koji DaNas Nije želeo da povede Natašu i Peću, jer je Nameravao da se uputi u ozbiljaN lov. — Ide-mo, ali samo Na vukove: tebi će biti dosadNo. Ti zNaš da je to moje Najveće uživaNje — reče Nataša. — To je ruČkNo — oN ide, Naredio Da se sedla, a Nama Nije Ništa kazao. — Za prepoNe Rus Ne Naje, Najdemo! — vikNu lieNa. 21*

* *

Ali ti Ne možeš ići: mamica je rekla da ti Ne možeš ići — reče Nikolaj Nataši. Ne, ja ću poći, NeizostavNo ću poći — re-če odlučNo Nataša. — DaNilo, Naredi da Nam osedlaju koNje i Nek MiNailo izi&e s mojim po-vodom* — reče oNa psaru. DaNilu je i oNako bilo NeugodNo i teško mro je u sobi, ali da ima još i kakva posla s gospo-ćicom, — TO mu je izgledalo NemogućNo. ON obori oči i poNita da izibe, kao da se to Njega Ne tiče, pazeći da kako NeNotičNo Ne Napravi Neku štetu gospoćici.

IV Stari grof, koji je uvek prirećivao velike lovove, a sad predao to sve pod upravu siNu, beše Tor daNa, petNaestog septembra, dobro raspolo-žeN, Na se spremio da i sam Nobe. Za jedaN sat bili su svi lovci i kerovi pred ulazNim vratima. Nikolaj sa strogim i ozbidu-Nim Aicem, koje je pokazivalo kako oN sad Nema kad da se zaNima sitNicama, proće pored Nataše i Peće, koji mu Nešto pričaNu. ON pregleda sve što je spremleNo za lov, posla čopor kerova i lovce da idu Napred u zasedu, pojaNa svog ri&eg DoNca, Na, zvizNuvši kerovima iz svog povoda, krete preko gumNa u polje koje je vodilo u otrad-NjaNski zabraN. KoNja starog grofa, počišćeNog alata, koga su zvali VifljaNka, vodio je grofov seiz; grof je trebalo da se odveze kolima pravo Na bogaz koji mu je ostavljeN. Beše izvedeNo svega pedeset četiri kera, a s Njima je izišlo šest Audi, koje dresera koje psara. Sem gospode bilo je osam Nrtara, za ko* Dva ili tri kera vezaNa zajedNo. 1ima ie jurilo više od četrdeset Nrtova, Na je tako s gospodskim povodima zajedNo izišlo u polje OKO sto trideset pasa i dvadeset lovaca Na koNjima.

.

ČČ

Svaki ker pozNavao je gospodara i vao. Svaki Aovac zNao je svoj Nocao, mesto i zadatak. Čim su izišli vaN ograde, svi su se bez vike i razgo-vora razredili podjedNako i mirNo putem i No-l.em prema otradNjaNskoj šumi. KoNji su išli preko polja kao No mekom NN-Aimu, šljapkajući, poNekad, kroz bare, kad Npe-laze preko puta. Magla se još spuštala NeosetNo i ravNomerNo Na zemlju; u vazduNu beše tiNo, toplo, bez zvuka. S

vremeNa Na vreme čulo se ili lovačko zviždaNje ili koNjsko frktaNje, ili uda- rac korbačem ili skičaNje kera koji Ne ide kako treba. Pošto su odmakli, otprilike, jedNu vrstu, po-moliše se iz magle u susret Rostovljevim lovci-ma još pet koNjaNika s kerovima. Napred je ja-Nao jedar, lep starac s velikim sedim brkovima. * Zdravo, čiko! — reče Nikolaj kad mu se starac približi. * SvršeN Noc'o marš!... Ama zNao sam — poče čika (bio je to dalji ro&ak i siromašaN sused RostoviN) — zNao sam da Nećeš izdržati i dobro je što si pošao. SvršeN Noc'o marš! — (To je bila omilČeNa uzrečica čikiNa.) — Nvataj odmaN zabraN, jer mi je moj Girčik jasim da Ila-giNovi love u KorNjicima; oNi će ti — svršeN Noc'o marš! — oteti Nakot ispred Nosa. j * Tamo i idem. A Noćemo li sastaviti čopo-re? — upita Nikolaj — da iN sastavimo . . . Kerove skupiše u jedaN čopor i čika pojaNa uporedo s Nikolajem. Nataša, umotaNa mara-mama, ispod kojNN se videlo NjeNo veselo lice sa cjaJNNM očima, dokasa do NjiN, a za Njom Peća i lovac MiNailo i učitelj jaNaNja, koji beše odre&eN da bude pored Nje kao čuvar. Peća se Nečem smejao i tukao i trzao svog koNja. Nataša je ve-što i sigurNo sedela Na svom vraNom Arapčetu i zaustavi ra pouzdaNom rukom, bez NaNqpa. Čika zlovoljNo pogleda Na Peću i Natašu. ON Nije voleo da meša mažeNje sa ozbiljNim lova-čkim poslom. — Zdravo, čikice, i mi idemo! — vikNu Peća. * Zdravo, zdravo, samo Nemojte da zgazite ke-rove! — reče oštro čika. * NikoljeNka, ala je sjajaN ker, ovaj TruNji-Ao! PozNao me je — reče Nataša za svog omilje-Nor Nrta. vPre svega, TruNjilo Nije ker, Nego Nrt« — pomisli Nikolaj i pogleda oštro u sestru, tru-deći se da joj da da oseti koliko su u tom tre-Nutku daleko jedNo od drugog. Nataša to razu-mede. * Nemojte, čiko, misliti da ćemo mi kome smetati — reče Nataša. — Mi ćemo stati Na svoje mesto i Nećemo se maći. * I dobro ćete učiNiti, grofNčice — reče čika. — Samo da Ne padNete s koNja — dodade oN — jer oNda se — svršeN Noc'o marš! — Nemate Na čemu držati. OtradNjaNski zabraN video se kao ostrvo Na sto Nvati i dreseri su mu prilazili. Pošto je koNačNo rešio s čikom odaAa mi je sa-mo jedaNput u životu da ulovim matorog vuka, Na više Ništa Ne želim!« — mislio je, Naprežući N sluN i vid, osvrćući se i levo i desNo i osluškujući i NajmaNji zvuk u NajkaNju. ON opet pogleda desNo i ugleda kako Nešto trči preko prazNe Njive Njemu u susret. &Ne, to Ne može biti!« — pomisAi Rostov, dišući teško, kao što diše čovek kad se dogaća oNo što je davNo očekivao. Dogodila se Najveća sreća — i to tako prosto, bez vike, bez bleska, bez predzNaka. Ro-stov Nije verovao svojim očima, i ta Njegova Ne-verica trajala je više od sekuNde. Vuk je trčao Napred i teško preskoči vododeriNu koja mu beše Na putu. Bio je mator zver, sed No le&ima, s NagrižeNim crveNkastim trbuNom. Nije trčao brzo, očevidNo uvereN da ra Niko Ne vidi. Rostov se osvrte Na kerove, Ne dišući. ONi su ležali, ili stajali, Ne videći vuka i Ništa Ne zNajući. Matori Kapaj savio je glavu i iskezio žute zube, Na glockao Njima zadNje Noge, tražeći ljutito buvu. — Uvat! — prošaputa Rostov i Napući usNe. Kerovi zvecNuše laNcima i skočiše NačuljeNiN ušiju. Kapaj iščeša svoju butiNu, ustade, Na-čuAi uši i lagaNo mrdNu repom, Na kome je vi-sila slepljeNa dlaka. :>Aa pustim? da Ne pustim?Č — govorio je Ni-kolaj sam sebi, dok se vuk primicao k Njemu i odvajao se od šume. OdjedaNput vukova fizioNo-mija se promeNi; oN se trže kad ugleda u ibera uprte ludske ači, koje svakako, Nije još Nikad video, Na lagaNo okrete glavu prema lovcu i za-stade, kao misleći — Noće li Nazad ili Napred. NE! što mu drago, Napred!...« kaŠta je to?ž — pomisli Nikolaj. !ČOtkud iskrsNu oNaj lovac? ONo Nije čikiN.Uvat!« A oNaj mirNi NlagiN, Niko-laj, Nataša i čika leteli su, Ni sami Ne zNajući kako i kuda, samo su videli kerove i zeca i bo-Jali se da Ni za treNutak Ne izgube iz vida tok Najke. Zec beše mator i Nitar. Kad je skočio, oN iije odmaN potrčao, Nego Načulio uši i osluš-

187

I!

Nuo viku i topot koji se začuo odjedaNput sa sviN straNa. Skočio je desetak puta polako, pušta-jući k sebi kerove, Na Najzad, kad je izabrao pra-vac i video opasNost, Načuljio je uši i poleteo što ra Noge Nose. ON je ležao Na strNjici, a Na-pred je bila rudiNa, No kojoj se beše raskaljalo. Dva kera oNog lovca koji ra je uvrebao Našla su se bliže od ostaliN, Na su prvi spazili zeca i poleteli za Njim; ali još mu se Ni blizu Ne beNu primakli, a iza NjiN izlete IlagiNova crveNo pegava Jerza, približi se za dužiNu kera, Na-vali straNovito brzo, okomivši se Na peN zecu i, misleći da ra je uNvatila, skovitla se preko glave. Zec izvi le&a i dade se u još brži trk. Iza Jerze ispade crNo pegava Milka sa širo-kim sapima i poče brzo da juri ka zecu. * Milčice, majka si! — ču se pobedNički uzvik Nikolajev. Izgledalo je da Ne Milka od-maN Napasti i uNvatiti zeca, ali oNa dotera do Njega i prelete Napred. Zec varakNu u straNu. Opet Navali lepotica Jerza i NadNese se Nad sam peN zecu, kao NišaNeći, kako Ne bi sad promašila, da ra ščepa za stražNju Nogu. * Jerzice! sestrice! — ču se plačljiv, pro-meNjeN glas IlagiNov. Jerza Nije slušala Njegovu molbu. Upravo u oNom treNutku kad je trebalo očekivati da Ne oNa uNvatiti zeca, oN varakNu i izbi Na ivicu izmeću strNišta i rudiNe. Opet se Jerza i Milka uporediše i stadoše da jure prema zecu; Njemu je Na ivici bilo lakše, kerovi mu se Nisu tako brzo približavali. * Rugaj! PyraJNNy! SvršeN Noc'o marš! — vikNu u taj maN još jedaN Novi glas i Rugaj, crveN, grbav ker čikiN, istežući se i N3BNJajyNN leća, poravNa se s prva dva Nca, izmače od NjiN, stiže sa strašNim požrtvovaNjem seN do samog zeca, stera ra sa ivice Na rudiNu, još l.uće Na-vali No kaljavoj rudiNi, TONyNN do koleNa, i samo se vide kako se skovitla sa zecom kao klup-ko val!ajući se No blatu. Oko Njega se NačiNi zvezda od kerova. Začas su svi stajali oko gomile kerova. Samo radosNi čika sjaNa s koNja i odseče zecu stražNje šape. Treskajući ra da mu isteče krv, osvrtao se oN uzrujaNo, šarajući očima, Nije zNao što će s rukama i Nogama i govorio je, Ne zNajući sam s kim govori Ni šta govori. »Eio, ovo je Noc'o marš . . . ovo ker . . . gle, preteče sve, i od Niljadu i od jedNe rublje. . . svršeN Noc'o marš!Č — govorio je oN, zadiNaN i obzirući se pakosNo, kao da psuje Nekog, kao da su mu svi bilN Neprijatelji i da su ra svi vrećali, Na je sad uspeo da se opravda. — ))Eto vam ti vaši od Npljadu rubalja — svršeN Noc'o marš! . . . Ru-raj, Na šapu!« — reče i baci keru odrezaNu ka-Aavu zečju šapu; — »zaslužio si — svršeN Noc'o marš!« * Umorila se od trčaNja, oNa je sama triput gsNNla — govorio je Nikolaj, koji takoće Nije slušao Nikog, Niti se briNuo da li Njega slu-šaju ili Ne. * Pa kakav je to prkos! — govorio je Ilagi-Nov seiz. * Da, kad ra priteraju u tesNac, može ra uNva-tNtN svaka džukela — govorio je u jedaN isti maN IlagiN, crveN i jedva dišući od trke i uzbuće-Nja. IstovremeNo Nataša je, zadiNaNa, radosNa i usNićeNa, cikala tako prodirNo da je u ušima zvoNilo. ONa je tom cikom izražavala sve oNo što su i ostali lovci izražavali svojim jedNo-vremeNim govorom. I ta je cika bila tako Ne-običNa da bi se oNa u drugoj prilici morala stideti i svi bi joj se morali začuditi. Čika sam uveza zeca, vešto i Nitro prebaci ra koNju preko sapi, kao da tim prebacivaNjem prekoreva sve, Na, NačiNivši takvu miNu kao da Ni s kim Neće da razgovara, sede Na svog mrkova i odjaNa daAe. Svi se, sem Njega, razićoše Neveseli i jetkp i tek docNije vrati im se pre&ašNja pretvorNa ravNodušpost. Još zadugo su poglsdali u crve-Nog Rugaja, koji je, grbaviN i ukaljaNiN le&a, zveckajući laNčićem, išao spokojNo kao pobe-dilac za čikiNim koNjem. ČPa šta, ja sam kao i svaki ker, dok Ne do&e do Najke. A oNda, držž se!d tako je izgledalo Nikolaju da govori izgled tog kera. Kad je mNogo docNije čika priterao koNja do Nikolaja i počeo s Njim da govori, Nikolaju je polaskalo mro ra čika posle svega što se desilo, još udostojava svog razgovora.

vN Kad se IlagiN pred veče oprostio s Nikola-jem, Nikolaj se beše tako daleko odmakao od ku-će, da je primio čikiNu poNudu da ostavi lov i preNoći kod Njega (čike), u Njegovom seocu Mi-Nailovci. — A kad biste svratili k meNi, svrteN Noc'o marš! — rekao mu je čika — još bi bolje bilo; vidite, vreme je vlažNo, vi biste se odmorili, groficu biste odvezli kolima. — PoNuda čikiNa bi primA.eNa, poslaše lovca u OtradNo No kola; a Nikolaj, Nataša i Peća odoše čiki. Na glavNi ulaz istrča pet velikiN i maliN sluČkitelja muškaraca da dočekaju gospodiNa. De-setiNe žeNa, starNN, velpkNN i maliN, izviriše Na zadNji ulaz da vide lovce koji do&oše. Nalama, žeNa, rocNoba Na koNju, to je kod čikiNe posluge izazvalo toliku radozNalost da su mNogi, Ne yctežyNi se što je oNa tu, prilazili, zagle-

188

dali joj u oči i tu pred Njom pravili svoje primedbe kao o Neksm čudu Koje se pokazuJe a Koje Nije čovek, Na Ne može Ni da čuje Ni da razume šta se govori o Njemu. — GledNi-de, AriNka, kako sedi porebarke! ONa sedi, a NaljiNa joj perja. . . ENe-de ima i roščić! * Bože i svi svetp, Na i Nožić!... * Nuto i kamdžija! — A kako se Nisi preturila? — uplta Naj-slobodNija, obraćajući se pravo Nataši. Čika sjaNa pred vratima svoje drveNe kućice usred voćNjaka, pogleda svoju čeljad, Na vikNu zapovedNički da oii koji Nisu potrebNi odu a da se spremi sve što je potrebNo za doček gostiju i Aova. Sve se rastrča. Čika skide Natašu s koNja i povede je za ruku uz drveNe stepeNice koje su se luljale. Y kući, NeolepljeNoj, s drveNim zidovi-ma, Ne beše mNogo čisto — Nije se videlo da je ljudima što žive u Njoj cilj da Ne bude mrlja, ali se Nije opažala Ni zapušteNost. Y tremu je mirisalo Na sveže jabuke i visile su vučje i lisičje kože. Čika provede svoje goste kroz predsoblje u malu dvoraNu sa stolom Na rasklapaNje i crve-Nim stolicama, Na oNda u saloN s brezovim okru-glim stolom i divaNom, a zatim u kabiNet s No-cepaNim divaNom, izlizaNim ćilimom i sa Nop-tretima Suvorova, oca i majke domaćiNove i s Njegovim portretom u vojNičkoj uNiformi. Y ka-biNetu se jako osećalo Na duvaN i Na kerove. Y kabiNetu čika zamoli goste da sedNu i da se ras-komote kao kod svoje kuće, a oN iziće. Rugaj ka-A-aviN leća ube u kabiNet i leže Na divaN, či-steći se jezikom i zubima. Iz kabiNeta je vodio NodNik u kome su se videli paravaNi s pocepaNim zavesama. Iza paravaNa čuo se žeNski smeN i šaputaNje. Nataša, Nikolaj i Peća raskomotiše ce i sedoše Na divaN. Peća se NasloNi Na ruku i odmaN zaspa; Nataša i Nikolaj sedeli su Nv-teći. Lica su im gorela, bili su vrlo gladNi i Črlo veseli. ONi pogledaše jedNo drugo (posle lova, u sobi, Nikolaj Nije više smatrao za po-trebNo da pokazuje svoje muško preimućstvo pred svojom sestrom); Nataša NamigNu bratu i oboje ce, Ne mogući da izdrže, zakikotaše glasNo, iako još Nisu smislili izgovor zašto ce smeju. Malo docNije ybe čika u kazakiNu, plavim paNtaloNama i kratkim čizmama. I Nataša oseti da je upravo taj kostim, u kome je oNa s čuđeNjem i podsmeNom vi&ala čiku u OtradNom, bio pravi kostim, Ni No čem gori od sjurtuka i frakova. I čika je bio veseo; oN ce Ne samo, Nije Našao uvrećeN smeNom brata i sestre (oN Nije mogao Ni pomisliti da bi ce oNi mogli podsmevati Nje-govom NačiNu života), Nego ce i sam pridružio NjiNovom bezrazložNom smeNu. — To je mlada grofica — svršeN Noc'o marš — kakve još Nisam video! — reče oN, dajući Ro-stovu lulu s dugim čibukom, a drugi, kratak, Nz-deL)aN čibuk uzimajući NavNkNutim gestom izme-by tri prsta. — Ceo daN jaNala, i muškarac da ce ugleda, Na kao da Nije Nšpta Ni bilo! Ubrzo posle čike otvori vrata, sudećN No Nodu, očevidNo bosa sluškiNja, i uće Na vrata s velikim puNim poslužavNikom u rukama debela, rumeNa, lepa žeNa četrdesetiN godiNa, s dvostru-kim PODVOL.KOM i puNim, rumeNim usNama. Gosto-Aubivo dostojaNstveNa, miliN očiju i pokreta, oNa pogleda goste i s lubazNim osmeNom poNizNo im ce pokAoNi. Iako NeobičNo debela, zbog čega je morala da ističe Napred grudi i trbuN a da glavu zabacuje Nazad, ova žeNa (čikiNa doma-ćica) išla je NeobičNo lako. ONa pri&e stolu, spusti poslužavNik, Na vešto svojim belim, pu-Načkim rukama skide i poNamešta No stolu boce. zakusku i poNude. Kad je to svršila, oNa ce od-mače i stade kod vrata s osmeNom Na licu. ČEto, TO sam ja! Sad razumeš čiku?a — govorila je Ro-stovu NjeNa pojava. Kako Ne bi razumeo: Ne samo Rostov, Nego je i Nataša razumela čiku i što su zNačile Njegove NabraNe obrve i oNaj srećaN, zadovol-aN osmeN što ce tek malo razvukao Na Njegovim usNama kad je ušla ANisa FjodorovNa. Na poslužavNiku beNu: travarica, likeri, pečurke, lepiNjice od crNog bratNa s kajmakom, med u saću, med vareN i medoviNa, jabuke, orasi Ne-pečeNi i pečeNi i orasi u medu. Zatim ANisa FjodorovNa doNese i slatko s medom i šećerom, i šuNke, i pile, tek ispečeNo. Sve je TO spremila, skupila i zgotovila ANi-sa FjodorovNa. Sve je to i odisalo ANisom Fjo-dorovNom, i osećalo ce Na Nju, i imalo NjeN ukus. Y svemu ce ogledala sočNost, čistota, beliNa i lrijataN osmeN. — Uzmite, gospoćice grofice — govorila je oNa, dajući Nataši čas ovo, čas oNo. Nataša je jela od svačega i učiNi joj ce da takviN lepiNji-ca s kajmakom, s takvim mirisom slatka, takviN oraNa Na medu i takvog pileta Nije Nikad Ni vi-dela Ni jela. ANisa FjodorovNa izi&e. Rostov i čika zalivali su večeru višNjevačom i razgovarali o proteklom lovu i o drugom što će doći, o Rugaju i o IlagiNovim kerovima. Nataša je utiNa. — I upropastiću, upropastiti, što je mo-gućNo brže upropastiću sebe. To Nije vaša stvar. MeNi će biti r&avo, a Ne vama. Ostavi me, ostavi. Ja te mrzim. — Nataša! — vikNu SoNja uplašeNo. — Mrzim te, mrzim! Ti si mi zauvek Nepri-jatelj! Nataša istrča iz sobe. Nataša Nije više govorila sa SoNjom i klo-NNla je ce. ONako isto uzbućeNa, začu&eNa i kao da je učiNila zločiN, tumarala je oNa No sobama i priNvatala ce čas za ovaj, čas za oNaj Nocao i odmaN ra ostavljala. Ma kako da je bilo teško SoNji, oNa je dobro motrila Na svoju drugaricu. Uoči oNog daNa kad je trebalo da ce vrati grof, SoNja je opazila kako je Nataša celo jutro sedela u saloNu kod prozora, kao da Nešto čeka, i kako je dala Nekakav zNak jedNom oficiru koji je Npomao i za koga je SoNja držala da je ANatol. SoNja je počela jom paiČApvije da motri Na svoju drugaricu i opazila da je Natata za ruč-kom i uveče bila čudNovato i NeprirodNo raspo-ložeNa (odgovarala je rasejaNo Na pitaNja, poči-Njala rečeNice a NNje iN dovrtavala, smejala ce svačemu). Posle čaja SoNja vide kako je zbuNjeNa soba-rica čeka kod vrata NatapšpiN. ONa je propusti, Na oslušNu Na vratima i dozNade da joj je opet predato pisA!o. I SoNji odjedaNput bi jasNo da Nataša ima Neku strašNu Nameru za to veče. SoNja zakuca Na NjeNa vrata. Nataša je Ne pusti. žPobeći će s N