Laurie Faria Stolarz 3 Srebrna Je Za Tajne

1

Lori Ferija Stolarc

SREBRNA JE ZA TAJNE Za Eda, mamu i Rajana s ljubavlju i zahvalnošću

Naziv originala: Silver is for secrets LAURIE FARIA STOLARZ Prevod: Irina Vujičić Copyright © 2009 za Srbiju Leo commerce, Beograd

Za izdavača: Nenad i Slađana Perišić Izdavač: ID Leo commerce, Beograd

2

PRIZNANJA Kako da zahvališ osobi koja je bila tu od prve reci Plave, koja je pročitala sve tvoje skice, sve do jedne, koja ti okreće strane, najčešće dvadeset četiri sata dnevno, bez obzira na to koliko je zauzeta? Osobi koja te podržava i bodri, koja je obično više ponesena tvojim radom nego ti, čak i posle dvadeset skica? Laro Cajses, stvarno ne znam kako da ti zahvalim. Neprocenjiv si prijatelj, kritičar i jedan od najtalentovanijih pisaca koje poznajem. Posebno zahvaljujem svojim divnim izdavačima, Megan Artvud, Endruu Karu i Beki Cins, izdavačka kuća LleweUyn. To što obraćate pažnju na detalje, dajete neprocenjive sugestije i vaš smisao za humor čine da pisanje i izdavanje postanu zadovoljstvo. Hvala Li En Feriji zato što je čitala jednu od poslednjih verzija romana Srebrna je za tajne zahvalna sam ti što si posvetila pažnju detaljima. Hvala Tei Bendan i Stivenu Goldmanu koji su bili uz mene od Plave i čitali delove ovog romana. Hvala i poručniku Frenu Hartu iz Burlingtona, policijska stanica Masačusets, zato što je odgovarao na moja pitanja u vezi s nautičkim propisima. Na kraju, veliko hvala svim prijateljima i članovima porodice u mom uglu vi znate ko ste svim fanovima koje sam upoznala, koji su mi pisali mejlove i pisma podrške i ohrabrenja; to je, zaista, najbolji deo.

3

JEDAN Kasno je, posle tri ujutro, ali ne mogu da zaspim. Osećam kao da se u meni odigrava teška borba, kao da su mi creva uvezana nevidljivim kanapom i kao da ih neko na drugom kraju vuče, terajući me da ostanem budna. Dajem sve od sebe da umirim taj osećaj okrenem se nekoliko puta u krevetu, namažem malo ulja od pačulija i nane na tačke pulsa na vratu i čak se izvučem iz kreveta da napravim umirujući čaj od sušene lavande i ružmarina, pošto je to običan lek za privremenu nesanicu. Ali, ne pomaže. Što se više trudim da ga ignorišem, to je uže u mom stomaku čvršće vezano. Ne mogu da se otarasim tog osećanja koje me neprekidno izjeda da će se desiti nešto strašno. Izmilim iz kreveta, opet, obujem stare, iskrzane papuče trudeći se da budem tiha da ne bih probudila Dreu i Amber koje spavaju u krevetima udaljenim samo nekoliko stopa. Navučem duksericu preko pamučne pidžame, zgrabim nešto od pribora za bacanje čini i krenem na plažu iza naše kućice. Mesec je jasan. Kao poljubac nasred plavo-crnog neba, dve boje u kovitlacu, poput mermerne ploče. Nađem mesto, tik ispred vode, tamo gde talas dodiruje pesak i kleknem. Topao, slan povetarac miluje mi lice i mrsi kosu štipajući me po koži. Izvadim iz torbe neophodne sastojke za čini teglicu morske soli i termos pun kišnice okupane mesečinom. Moja baka, koja me je naučila skoro svemu što znam o činima, naglašavala je važnost darova koje prinosimo prirodi. Govorila je da nam se sve ono što podarimo prirodi trostruko vraća. Sednem na pesak, hladan poput pudera, i posmatram punoću meseca zamišljajući kako moja koža upija svedost i kako energija budi moju dušu. Sipam malo morske soli u termos i podignem ga prema mesečini. Zatim kažem: „O, meseče u punoj moći, molim te da ove jezive noći primiš dar koji će ti iz okeana doći. I tražim od tebe, srcem svim, pomoć u činima ovim. Pomozi telu mom da mi na jeziku nemuštom kaže više o tom. Neka je blagosloven put tvoj." Iskopam u pesku rupu od šest inča, uspem smesu u nju i prekrijem je kamenjem. Zatim legnem i gledam u mesec razmišljajući o tome koliko sam se promenila za ovih nekoliko godina. Donedavno sam koristila čini da sprečim 4

pokušaje svog tela i svojih čula da me upozore na nešto. Sada ih koristim da izoštrim te instinkte. Zatvorim oči i koncentrišem se na svoje telo i na ono što mi ono može reći zamišljajući kako energija sunca izvlači odgovore iz moje srži. Ali, ne osećam ništa. Posle nekoliko munuta meditiranja o činima, nemam jasniju sliku o tome zašto ne mogu da spavam. Pa šta je to? Kakav je to osećaj u meni? Zašto ne mogu da se opustim? Zašto se osećam kao da će se pukotine mog sveta razderati? Nažalost, odgovori ne dolaze tako brzo. Znam da moram malo da odspavam. Uzmem termos i pođem ka svojoj sobi ostavljajući na plaži dar mesecu. Ležim na leđima, na svežoj posteljini. Odjednom se osećam usmerenije, opuštenije. Zamišljam kako energija meseca prodire kroz plafon, kroz moj pokrivač, razlivajući se po meni i uspavljuje me. Sledeće što znam jeste da sam prekrivena njome. Probudim se nekoliko sati kasnije i nađem je svuda na jastuku, na čaršavu, u pramenovima kose. Sednem na krevet i primetim tamne mrlje boje višnje na podlakticama i zglobovima. U grudima mi se stvara čvor. Trudim se da ga razvežem, da udahnem duboko. „Stejsi?", pita Drea, prevrćući se po krevetu. „Jesi li dobro?" Ali ne mogu da odgovorim. Probam da obrišem lice primećujući nove fleke. Ruka mi drhti na usnama. Pokušavam da je zaustavim, ali preko mojih prstiju krene tanak mlaz krvi. Svetlo se upali u našoj sobi. „O, bože!" Drea skoči s kreveta. „Stejsi, šta se desilo?" Držim začepljen nos, pokušavajući da zaustavim krvarenje i pogledom tražim kutiju s maramicama. Amber se uspravi na krevetu i nagne se preko svoje Supermen lutke na naduvavanje da bi bolje videla. Još uvek držeći ruku na nosu, zgrabim čarapu s poda i pritisnem je na nozdrve. „Dobro sam", kažem im kroz čep od pamuka. „Samo mi je dos mavo pvokvavio." ,,Malo prokrvario?", pita Drea. „Izgledaš kao unakažena Keri Vajt na maturi", kaže Amber. „Ko?", pita Drea. „Keri Vajt. Znaš? Keri od Stivena Kinga."

5

Ignorišem njihove šale i pritisnem jače čarapu na nos da bi krvarenje prestalo, znajući da bi trebalo da budem zahvalna jer je ovo, očigledno, odgovor na moje molitve, na čini. Htela sam da mi se moje telo obrati, da mi da neki znak trag, zapravo zašto se osećam ovako loše. I to je to. Pogledam dole u mrlje krvi na jastuku i zapitam se šta bi to moglo da znači. „Treba da nagneš glavu unazad", kaže Drea. „Osim ako ne želiš da je popiješ", dobaci Amber. „Odvratno." Drea pruži ruku i uzme čašicu sladoleda s čokoladnim mrvicama iz mini-frižidera. „Evo", kaže. „Mislim da treba da držiš nešto hladno na potiljku da bi zaustavila krvarenje." Umesto toga, stavim na nos čašu sladoleda od banane sa mrvicama keksa i bademima i bacim pogled na sat; tek je prošlo šest spavala sam najmanje dva sata, a ipak ne mogu da se setim šta sam sanjala. Protrljam nos da se uverim da je krv stala i odem do komode da se pogledam u ogledalo. Gore je nego što sam mislila. Izgledam kao da me je neko prebio. Sasušeni mlazevi krvi oko nosa i na usnama. Uzmem pramen svoje duge crne kose i shvatim da su krajevi takođe umrljani krvlju. Pitam se koliko dugo mi je tekla krv iz nosa pre nego što sam se probudila i kako sam uopšte mogla da spavam u tom neredu. Sednem na ivicu kreveta i izbrojim u sebi do deset. Pitam se jesam li išta sanjala. I ako jesam, da li je to bilo u vezi sa krvlju. Odmahnem glavom jer ne znam. Čini se da je jedino sigurno da ne mogu da se otarasim tog osećaja mrtvačke težine koja mi pritiska srce i spušta se prema utrobi. „Stejsi, bez uvrede, ali stvarno mi se gadiš." Drea pogladi kosu i veže je gumicom; zlatna elipsa izgleda kao kruna na njenoj glavi. „Zar ne misliš da treba da se opereš?" „Da i ne pominjemo mesto zločina na tvom jastuku", dodaje Amber pokazujući krvave mrlje na mom krevetu. Izvučem ogrtač iz gomile odeće na podu. „Idem da se istuširam." „Bar će te to naučiti da ne kopaš nos." Amber čvrsto zgrabi Supermena i jedan od njenih mnogobrojnih pramenova nalik na praseće repiće boje maline zabio mu se u oko. Odgovaram tako što zatvorim vrata iza sebe.

6

DVA Posle tuširanja i osvežavajuće šetnje plažom krenem prema kući. Na moje iznenađenje, svi su već ustali. Dok Pi Džej u kuhinji podgreva u mikrotalasnoj kutiju za kutijom sendviča sa sirom i jajima, Amber maže tost puterom i Nutelom, Čed prelistava sportske strane lokalnih novina u dnevnoj sobi; Džejkob gleda TV. Džejkob je prestao da surfuje po kanalima i ustao da me dočeka poljupcem. „Hej, lepotice." „Ćao svima", kažem, uvlačeći se u njegov zagrljaj koji je kao dah svežeg morskog vazduha. „Sad je dosta", kaže Amber umačući prst u teglu Nutele i lizne veliki grumen na prstu. „Ako kuvar ništa ne spremi za doručak, niko neće. U pitanju je čast." „Ni reči više, kolačiću", kaže Pi Džej, ližući svoj masni prst. „Mogu da kuvam satima." „Ne jede mi se baš nedokuvani pasulj." Čujem da se u spavaćoj sobi nekoliko puta uključuje i isključuje fen za kosu. Drea prvo rasprši kosu na sve strane dok je suši, a posle provede sat i po pokušavajući da vrati svaki pramen na mesto, jedan po jedan. Čed je prestao da prelistava novine da bi pogledao kako me Džejkob drži za ruku, zbog čega skoro pomislim da bi trebalo da se odmaknem. Ali ne uradim to. Tako je čudno što smo svi otišli zajedno na odmor. Mislim, drugo je kad smo skupa u školi, na časovima, u kafiću i praviš se da ti nije neverovatno neprijatno da vidiš svoju bivšu s nekim drugim. Ali, potpuno je drugačije kad je tvoj bivši sa svojom bivšom i kad se desi da ti je to najbolja drugarica. Onda sve postaje još neprijatnije zbog zajedničkog života, i pre nego što postaneš toga svesna, tvoj sadašnji, koji ti mnogo znači, može da se oseća škartirano. Prevod: Čed i ja smo bivši. Čed je sa Dreom. Ja sam Džejkobova devojka. Svi smo pod istim krovom na odmoru. Džejkob oseća našu uznemirenost. Stegnem mu ruku i povedem ga da postavimo sto. U međuvremenu, Pi Džej je privremeno odustao od ideje da spremi jaja u mikrotalasnoj i vadi karton pravih jaja iz frižidera. Pokušava da ih ispeče u šerpi za špagete. „Pa, kako ti je njuška?", pita me Amber. „Ja i Drea smo se baš uplašile za 7

tebe. Mislim, izgledala si kao izmasakrirana motornom testerom." Pi Džej nekoliko puta doda gas u blenderu da bi povećao tenziju. „Amber nam je rekla da si čačkala nos sve do njegove krvave smrti." , Ignorišem ga i pogledam ka Džejkobu, osećajući da on shvata da nešto nije u redu, nešto više od običnog krvarenja iz nosa. Prodorno me gleda i grize usne, skoro kao da očekuje da iznesem sve na videlo. Ali, ja skrenem pogled, pokušavajući da sve okrenem na šalu. Bar zasad. „Dobro sam", kažem redajući nekoliko tanjira na sto. „Koje olakšanje", uzvrati Amber. „Samo mi reci da znam ako treba da uradim nešto strašno, na primer, da večeras nosim kabanicu u krevetu." „Mogla bi da pređeš kod Pi Džeja", odgovorim. Amber se okrene da ga pogleda s brade mu je kapljalo žumance. „Više volim tvoje primitivne navike nego njegove, bar na jedan dan." „To nisu baš navike", kažem. „Svejedno", kaže ona. „Ja, ti i Drea, zajedno na spavanju, kao u stara vremena to je jedini siguran način da sprečimo međusobno ubijanje." „Definitivno ima pravo, zbog toga smo se i dogovorili da spavamo ovako, kao prijatelji, u roditeljskom režimu." „Ili, možda, moja mala zavodnice, samo pokušavaš da sprečiš sebe da me iskoristiš usred noći", zareži Pi Džej na Amber. „O, molim te", kaže Amber. „Da moram da delim sobu sa tobom..." Amber zgrabi jaje iz kartona i razbije ga u šerpu za špagete pretvorenu u tiganj. „Ima li pitanja?" „Znači, sad si okej?", pita Čed. „Mislim, ne treba da ideš lekaru? Moj tata je morao da ide na kauterizaciju nosa." „Mora da je bio veliki kopač", dobaci Pi Džej, češući nos. „Dobro sam", kažem i nakašljem se. „Aha", kaže Pi Džej. „Dobro je. Mislim, izgleda da neće ponovo da piša u krevet." „Ili da povraća", kaže Amber, kao da nam treba podsetnik. „Ili bilo šta sočno." Pi Džej zavuče prste u šerpu s jajima koje muti i izvadi šaku ljigavog belanceta. Ono mu iscuri iz ruke i pljusne u šerpu. Ponekad apsolutno prezirem svoje prijatelje. Govore o prošloj godini kada sam non-stop povraćala, što je bio propratni efekat košmara koje sam imala. I o godini pre te, kada su me noćne more terale da piškim u krevet. Džejkob i dalje gleda u mene. Znam da hoće da razgovaramo o krvarenju iz nosa. I ja hoću da pričamo o tome, ali ne pred svima, kao sad. Ipak ovo treba

8

da bude zanimljiv raspust, leto bez stresa. Normalno. „Pa, zašto su svi ustali tako rano?", pitam trudeći se da promenim temu. „Nismo imali izbora", kaže Amber. „Kad si otišla, Pi Džej je mislio da će biti zabavno ako se bude ponašao kao da je jedanaestogodišnjak, ponovo. Ušunjao se u našu sobu da bi mi umočio ruku u činiju punu vode." „Pa gospođica Nedodirljiva pravi scenu iz horor filma i budi celu kuću svojim kukavičkim vrištanjem. Mislim, ozbiljno", kaže Pi Džej, mažući nožem tartar sos na sendvič sa sirom i jajima, „treba li da ode kod velikog, moćnog čarobnjaka u Oz po mrvicu hrabrosti?" „Ne", odgovori Amber, „ali možda ti treba da odeš po mrvicu ozbiljnosti?" „Šta sad to treba da znači?" „Ako cucla odgovara." Ugura mu svoj kažiprst pun Nutele u usta da ga ućutka. „Nemoj da me izazivaš svojim perverznim idejama o zavođenju, moja mala jezičaro", odvrati on, radosno oblizujući čokoladu sa usana. Pi Džej se napući na nju, a Amber mu uzvrati tako što mu raščupa kosu, njegove kratke pramenove koji prkose gravitaciji, izblajhane do platinaste boje lutke Kena da bi se uklapao u ambijent plaže, pretpostavljam. „Da li je neko rekao jezičara?" Drea uđe u dnevnu sobu i seda pored Čeda. Prebaci noge preko njegovog krila i preko sportskih strana. Istog trenutka sam shvatila zašto toliko vremena provodi sređujući kosu. Mislim, savršena je kao iz reklame za šampon. Sjajni, lepršavi, zlatni talasi, malo razbarušeni, taman koliko treba. Uhvatim pramen svoje kose i primetim da je malo suvlja nego obično i da verovatno treba da je skratim. Oglasi se zvono na vratima i Amber skoči od stola, bukvalno gazeći sve što joj se našlo na putu do vrata uključujući i mene. „Možda je neki od onih macana iz bratstva pored nas. Mislim da sam videla da me šmeka jedan od njih juče." Uvuče se u uski šorts Superžene, prstima prebroji svoje repiće sedam, njen srećan broj, i onda povuče vrata tako jako da lupe u zid. „Izgleda da je neko malo zagoreo", kaže Drea. Amber ne obraća pažnju na komentar, njen široki osmeh se skljokao na pod. Tu je stajala devojka, možda nekoliko godina mlađa od nas, ali slatka, ne

9

može se poreći. Onako slatka kao što se viđaju na TV-u, duga, ravna kosa crvena od kane, srcoliko lice sa žutim naočarima za sunce, u super uskoj majici dugih, zvonastih rukava, sa maramom preklopljenom kao da je suknja. Bacim pogled prema Džejkobu da vidim da li je primetio, ali on se potpuno isključio, gleda neki šou na TV-u, u pozadini publika viče. „Da?", kaže Amber. „Ćao. Ja sam Klara. Pitala sam se da li su Marsi i Greg u ovoj..." „Čekaj", upadne joj Amber u reč. „Zar se mi ne znamo odnekud?" Klara lagano odmahne glavom kao da i ona pokušava da se seti Amber. „Jesi bila u Školjki striperu juč...?" „Zaboravi", kaže Amber. Korakne prema njoj da bi pogledala iza, u nadi da je povela nekog od onih zgodnih prijatelja. „Ti si odsela pored nas?" Ona pokaže na kućicu s desne strane, na kojoj su momci iz bratstva okačili svoj znak, velika grčka slova Ali, obeležavajući svoju teritoriju. „Jeste", zacvrkuće Klara, pokazujući u suprotnom smeru. „Ja sam nekoliko kuća niže." „Aha." „Znači Marsi i Greg nisu odseli ovde?" Klara virne iza Amberinog ramena. „Ko?" Amber sad izgleda načisto iznervirano. Uzdahne duboko i pogleda u svoje nokte na nogama: na jednoj roze-žuta šahovska tabla, na drugoj žuto-bele šare. „Marsi i Greg", ponovi Klara. „Prošlog leta su bili u ovoj kući." „Ne", kaže Amber, ponovo bacajući pogled na nokte. ,,Oh, pa onda... izvinite na smetnji", kaže Klara. „Videla sam da se neko uselio i mislila sam da su možda oni." „Ne tako brzo, mala moja Avon devojko." Pi Džej iskorači ispred Amber, sklonivši je s puta. Izvadi salvetu i baci je na prag, kao crveni tepih, da bi pozvao Klaru unutra. „Nikako ne možeš da odeš, a da ne probaš moje specijalitete." „To nije ta vrsta usluge od vrata do vrata", kaže Amber. „Ne obraćaj pažnju na nju", uzvrati Pi Džej, pružajući Klari odvratni sendvič s nedokuvanim jajima. „Ona je sama kost i koža. Počasti se zalogajem mojih đakonija. Nadam se da voliš tartar sos." „Jedina đakonija koju možeš da joj ponudiš jeste da odeš do pekare na plaži i da nam doneseš pravi doručak", kaže Amber. „Samo ti peckaj", zareži on na Amber.

10

„Ćao", kažem, trudeći se da spasem devojku od Pi Džejevih kandži. Predstavim svakoga i Klara mahne u znak pozdrava. „Odakle si?", pita Drea. Iskobeljala se iz Čedovog krila i novina da bi joj prišla i upoznala se. „Hartford", odgovori Klara. „Moji roditelji su poreklom odavde, svakog leta ovde iznajmljujemo kuću. Tu sam već nedelju dana." „Super", kaže Čed, radeći sa svojom kosom onu poznatu stvar kao da kaže ja sam nešto kao kul maneken. Prođe prstima kroz peščanosmeđe lokne, jedan pramen mu zgodno padne kod desnog ugla oka. „Znači, moći ćeš da nam pokažeš ono što ovde vredi videti." Drea zastane za trenutak da odmeri traku golog stomaka između majice i marame hula devojke. Zatim krišom pogleda Čeda, uhvativši ga u trenutku nespretnosti. „Definitivno", kaže Klara stavljajući naočare za sunce na glavu kao privremenu traku za kosu. „Svideće vam se da letujete ovde. Odlični klubovi, super prodavnice. U centru se nalazi neverovatna poslastičarnica gde prave najbolji sladoled, frapee i te stvari." „Zvuči kalorično", kaže Drea, sada proučavajući mali deo butine koji je provirivao ispod Klarine marame. „Valjda i jeste", kaže Klara smejući se. Zastala je da namesti krajeve marame možda da pokrije nogu. „Ali, srećom, ne moram da brinem o tome." Na trenutak pogleda Dreinu zadnjicu. „Imaš neki problem?", pita Drea, očigledno primetivši pogled. „A?" Klara odmahne glavom glumeći nevinost. „Ignoriši je", ubaci se Čed. „Zvuči kao super mesto." „Pa, moraćemo da odemo", kaže Klara još više se kikoćući. Drea pročisti grlo. Položi glavu na Čedovo rame i prostreli ga pogledom. „Hajdemo u šetnju." „Okej", odgovori on ne mrdajući. „Sada", proČedi ona, utiskujući svoje jagodičaste usne u njega. „Hoću malo vazduha s plaže." Čed joj se pokori i oni odu. ,,Mislim da i meni treba malo vazduha", kaže Amber. „To i nekoliko momaka iz bratstva da mi zaokupe pažnju. Pitam se da li su gladni." Zgrabi poslužavnik s parčićima tosta namazanih Nutelom. „Morali bi da umiru od gladi", kaže Pi Džej grizući svoj sendvič s jajima. „Šta bi sad to trebalo da znači?"

11

„Sama provali." Pi Džej uzme još nekoliko sendviča i ode u svoju sobu. „Samo je ogorčen zato što neću ponovo da budem sa njim." Amber sabije nekoliko salveta u gornji deo kupaćeg u rupu između sisa. „Postaje znojavo", objasni. Pokaže nam znak mira umesto pozdrava i ode. „Vau", kaže Klara. „Izgleda da baš umem da ispraznim sobu." „Ne, uopšte", odgovorim primećujući da je i Džejkob otišao. Čujem škripanje ventila u kupatilu i pretpostavim da je tamo. „Moji prijatelji su samo malo ekscentrični." „Pa, stvarno bih volela da se ponekad družimo", kaže Klara. „Mislim, teško je naći ljude mojih godina. Obično su tu studenti i oni ne vole baš mnogo da se druže s petnaestogodišnjakinjom." „Pa i mi smo neka vrsta studenata", kažem. „Tek smo maturirali i mislili smo da bi bilo zabavno iznajmiti kuću na nekoliko nedelja preko leta to nam je nagrada za krv i znoj u školi." „Totalno", zakikoće se Klara. „Ali, ne izgledaš kao da imaš petnaest godina", dodam primećujući da miriše na puding od karamele. „Mislim, rekla bih da imaš najmanje šesnaest ili sedamnaest." „Hvala", ozari se ona. „Hoćeš moj broj? Možda bih mogla da vas povedem u obilazak kasnije." „Naravno." Pružim joj salvetu i olovku i ona nažvrlja svoj broj smajlije umesto nula. „Možda se vidimo kasnije", kaže ona. Klimnem i krenem da se rukujem sa njom. Tad znam. Tad osetim. Kao da mi se ruka smrzla u njenom dlanu. Kao da se milion tankih iglica leda žarilo u moje vene. Klara će umreti.

12

TRI Klara mi kaže da mora da se vrati u svoju kućicu, a ja samo stojim, ruka me i dalje pecka, još uvek zaleđena od njenog dodira. Deo mene želi sve da izbrblja ono što u srcu osećam da će joj se desiti. Ali, vilica mi podrhtava pri samoj pomisli na reči kako bi one zvučale u vazduhu, kako bi visile iznad nas kao dva gradonosna oblaka. Ipak, ni ne poznajem ovu devojku. Kako da joj kažem da imam taj užasni osećaj da će umreti? Ona se okrene da ode. Ne mogu da se obuzdam. „Jesi li dobro?", pitam je. Njeno lice se zgrči. „Aha. Zašto?" „Onako." Ogromna knedla mi je zaglavljena u grlu. „Rekla si da si ovde sa roditeljima?" Klara klimne i napravi zbunjenu grimasu. „To je dobro", kažem osećajući se malo ohrabreno jer nije sama. „Da, kako da ne", kikoće se ona, „letovanje s mamom i tatom... Neka zabava počne." „Ne, to jeste dobro." Klimnem i koncentrišcm se na nju, razmišljajući da li bi trebalo da kažem nešto više. Ali, šta ako kažem, a ona mi ne poveruje? Ili, još gore, pomisli da sam luda i više nikad ne progovori sa mnom? „Pa, treba da krenem", kaže uzmičući kao da sam je totalno sludela. Ovog puta je pustim u strahu da bi pominjanje bilo čega u vezi sa tim moglo sve da upropasti. Znam da ću imati bolju priliku da zvučim ubedljivo, ako već moram da joj kažem, kad budem mogla da otkrijem nešto iz košmara nešto što će samo ona znati. Potrebno mi je da se naspavam. Promenim okrvavljenu posteljinu, otvorim sve prozore u sobi nadajući se da će me svež vazduh sa plaže i slani miris okeana uspavati. Uvučem se u čiste čaršave i izvučem amajliju koja mi je oko vrata. To je smaragdnozelena bočica od morem uglačanog stakla na srebrnom lančiću. Mama mi ju je poklonila za rođendan. Rekla je da ju je podsetila na mene. To mi je zaista mnogo značilo. Stvarno je volim. Činjenica da je prepoznala moj ukus ne pokušavajući da mi kupi nešto po svom, na primer neki parfem koji obožava govori mi da poštuje ono što jesam i ono u šta verujem. Izvučem čep iz boce i sipam nekoliko kapi ulja od lavande na jagodicu 13

prsta. Slatki biljni miris pomaže mi da se usredsredim, pomaže da se pripremim za ostalo. Razmaženi malo ulja na tačke pulsa na vratu, na slepoočnice, bradu, na oba obraza i izvučem kutiju snova iz noćnog stočića. To je mala drvena kutija koju sam kupila na buvljaku početkom leta glatka, zlatna borovina sa hromiranom kopčom i šarkama. Legnem na krevet, koncentrišem se na udaljeni zvuk plime talasi se razbijaju o stene i survavaju u more. Zatim otvorim kutiju i stavim je pored sebe da bih mogla da uhvatim snove da ne pobegnu u moju podsvest kao prošle noći. Okrenem se na drugu stranu tako da mi se brada oslanja na sitni pesak i osećam da me topli poveratac, koji struji oko mene, pokriva kao ćebe. Jako mi je hladno. Sklupčam se u fetusni položaj i koncentrišem se na sunce koje sija na mene. Ali, izgleda da mi ne pomaže. Protrljam spojene noge i osetim kako mi se koža ježi. „Stejsi...", neko šapne iza mene. Ženski glas, čini mi se. Pokušam da otvorim oči, da se okrenem i pogledam, ali kapci su mi ušiveni, kao da ne mogu da se pomerim. Načuljim uši, ali ne čujem ništa više samo zveckanje zvonceta na vetru negde u daljini i penušanje okeana kad se razbijaju talasi. Udahnem duboko da smirim lupanje u grudima i zamislim kako hladan vazduh izlazi u dugom silovitom vrtlogu iz mojih usta. „Nemoj nikome da kažeš", nastavlja glas. „Klara?" Hoću da pitam, ali kao da ne mogu ništa da izgovorim. Osećam da mi se usne pomeraju, ali ništa ne izlazi. „Ako kažeš, ja ću znati." Sada je još bliže. Osećam njen ledeni dah za vratom. „Ako kažeš, platićeš mi." Zamahnem iza sebe, ali kao da sam zaleđena u mestu. Zubi mi cvokoću, vilica se trese, a koža mi je naježena od hladnoće. Pažljivo osluškujem i pokušavam da potisnem strah, ali kao da su mi pluća puna ledenih iglica koje svaki udah čine sve težim, hladnijim, plićim. Posle nekoliko sekundi ne čujem ništa osim hladnoće kao dug prodoran vrisak koji mi odzvanja u ušima. Pitam se da li je otišla, da li me je ostavila da se smrznem. „Ovde sam, Stejsi", šapuće kao da mi čita misli. Osećam da sam počela da se zagrevam dah mi nije više tako hladan, krik u mojim ušima kao da se povlači. Pored toga, čujem talase i zvonca. Čujem njen plač. Dolazi odnekud ispred mene na pesku, kao da i ona leži. Pružim

14

ruku da je dodirnem, sad mogu da se pomeram, osetim nešto meko, moji prsti su je povukli za kosu, možda. „Nemoj da kažeš", moli ona. Otvorim oči, ali treba mi trenutak da se koncentrišem. Sad je vidim. Okrenuta je leđima ka meni. I ona leži na boku, čini mi se. Ali, tako je bela, gotovo suviše prozirna da bi se videla kao da je prekriva veo. Napregnem oči i primetim crveni trag. Spušta joj se niz leđa i ide dole po nozi. Kao krv. Drhtim od hladnoće, opet me obuzima. „Stejsi", doziva glas. Pomerim usne da kažem, ali opet ništa ne izlazi. „Stejsi..." Treba mi momenat da razaznam da je sada glas drugačiji, dublji. „Na noge lagane, uspavana lepotice", kaže on. Opet zaustim da odgovorim, ali reči su blokirane. Nešto mi prekriva usta i seče dah. Udahnem i to osećanje me probudi. Širom otvorim oči. Još sam u krevetu, još sam u svojoj sobi. Džejkob se mazi kod mene. „Jesi li dobro?", pita odmičući glavu. „Zašto si tako hladna?" Povuče pokrivač preko mene. Ali, ne mogu odmah da odgovorim. Slike iz košmara još mi se vrzmaju po glavi; zatvorim kutiju za snove i zatvorim kopču da moji snovi ne bi imali vremena da pobegnu. „Nisam hteo da te uplašim", nastavlja on, „ali, definitivno moramo da razgovaramo." Klimnem i pokušam da kontrolišem disanje, koncentrišući se nakratko na oblačiće iz mojih usta da vidim jesu li vidljivi na hladnoći. Ali nisu, iako mi se telo još trese, još uvek ukočeno. „Sanjala sam još jedan košmar." „O čemu?" Stisnem vilicu da zaustavim škljocanje zubima i, umesto da odgovorim, ustanem da otvorim prozor. Okean se kotrlja udarajući u stene i ostavlja dug trag u pesku. Pogledam unaokolo gotovo očekujući da se Klara pojavi odnekud. Ali, nema je umesto nje, samo nekoliko džogera, grupica koja radi jogu i skupina brzih šetača. Pogledam prema oblacima trudeći se da razaznam neki oblik iz njihove formacije nalik globusu mesec, sunce, džinovskog leptira. Bilo šta samo da se otarasim tog osećanja tame koje mi tako teško pada na srcu. Ali vidim crvenilo, mrlje boje koja mi burgija kroz glavu i još više me plaši.

15

„Možeš li da mi kažeš nešto više o tome?" Džejkob ustane sa kreveta i uhvati me za ramena od pozadi. Okrenem licem ka njemu baš u trenutku kad mi se kap krvi skotrlja niz usnu.

16

ČETIRI Džejkob svuče majicu i pruži mi je umesto maramice. „Hvala", kažem pritiskajući je na nos i udišuži njegov poznati miris limete. „Možemo li da popričamo o tome?", pita on. „Krv iz nosa... noćne more." Klimnem i udahnem duboko, a prsti mi počivaju na kutiji za snove. „Jesu li unutra?", upita pokazujući na kutiju. „Šta?" „Tvoji snovi?" Osetim kako mi se smešak izvija na licu dok se sećam da me je on učio o kutijama za snove. Brzim pokretom otvorim kutiju. „Bio je to košmar", kažem, ,,a ne san." „O čemu?" Okrenem se prema njemu, gole grudi su mu sada boje karamele, od sunca. Ten mu je takođe tamniji, i mada smo već tri dana zajedno na odmoru, prvi put to primećujem. Vidim da su mu usne malo bleđe od meke kože, da su mu pramenovi kose, inače tamnosmeđi kao orah, postali skoro zlatni od sunca i čini mi se da njegove plavosive oči izgledaju malo svetlije, gotovo srebrne. „Klara", konačno izustim, „devojka koja je došla jutros. Nju sam sanjala." Obrišem nos njegovom majicom da se uverim da je krv stala. „Šta se desilo u snu?" „Videla sam njeno telo, čini mi se." „Čini ti se?" „Bilo je nekako zamagljeno." Zažmurim da bih pokušala da zamislim. „Bilo je tako belo skoro suviše belo da bi se videlo. Ali, onda je sve postalo crveno." „Crveno?" Klimnem. „Kao krv. Kao da ona krvari." „Sigurna si da je to bila ona?" „Znam da je to bila ona. Bio je to njen glas. Rekla mi je da ne kažem nikome." Osećam se čudno što izgovaram te reči, kao da su i same reči tajna. „Šta ti je rekla da ne kažeš?", pita Džejkob. Odmahnem glavom sećajući se kako mi je rekla da ću platiti ako ikome kažem. Ali kako ću platiti? 17

„Bila je to opomena", odgovorim. „Znam da jeste. Nešto će joj se dogoditi." „A krv iz nosa je trag?" Klimnem i pogledam majicu uprljanu krvlju, podsećajući sebe na to da me Džejkob jako dobro poznaje. Nikada ne prestaje da me iznenađuje koliko možemo da osetimo jedno o drugom. „Osetila sam to", kažem. „Kad sam se rukovala sa njom, odmah sam osetila da je u opasnosti." „Izaći ćemo na kraj sa tim. Provalićemo to." „Ponovo počinje", šapnem. Džejkob mi stegne ruku, njegove srebrnoplave oči gledaju pravo u mene topeći me iznutra, čineći da mi srce poskakuje kao u onim ljubićima koje čitaš. Skrenem pogled da bih sadržala koncentraciju. „Izaći ćemo na kraj sa tim", ponovi. „Znam, samo... Mislila sam da će ovo biti leto za opuštanje." On izvadi nešto iz džepa šortsa i stavi mi na dlan. Istog trenutka sam znala šta je. Mogu da pogodim po težini, glatkoći, zaobljenim ivicama i po tome što mi je taj oblik tako poznat. Ponovo počnem da se topim iznutra, srce mi bubnji u grudima. Otvorim šaku da pogledam. Mali kristal, poput kamena, savršeno se uklapa u moj dlan. „Ostavila si ga u mojoj sobi jedne noći. Osetio sam da bi ti sada mogao biti potreban." „Osetio?" Džejkob klimne i pogleda u stranu. Tad mi sinu, tada i ja osetim očigledno i on ima košmare. Čekam da mi ispriča, ali ćuti. „Kako si znao da bi mi kristal mogao zatrebati?", upitam. „Lako", odgovori on. „Zato što te poznajem." „I ti ih imaš, zar ne?" „Košmare." Skloni pramen tamne kose koji mu je pao preko oka. „Ne", kaže skrećući pogled. Ali znam da ne govori istinu. Džejkob i ja imamo jaču vezu od svega što sam ikad iskusila. U stvari, ne možemo biti sličniji. Oboje smo rasli uz domaću magiju, oboje smo osetili pretnje. To nas je i spojilo. Prošle godine je Džejkob sanjao košmare da će me neko ubiti. Samo što tada nije znao ko sam. Znao je samo da dobija opomene o nekoj devojci koja će umreti. Posle istrage i izoštravanja svojih čula, promenio je školu da bi me

18

našao, udaljenu tri hiljade milja. Sledeće što sam saznala bilo je da ovaj dečko, stranac, pokušava da mi spase život. Jedino što nikad nisam imala osećaj da je stranac. Ponekad mi se čini da tačno znam šta misli samo kad ga pogledam. Kao sada. „Ne znam zašto nisi iskren prema meni", kažem. „Nije ono što misliš", odgovori. „Ti nemaš košmare?" „Ne o Klari." „Nego o čemu?", pitam. „Reci mi." „Ne sada", kaže. „Sad treba da se usmerimo na tvoje košmare. Sa svojima mogu da se izborim." Uzme moju ruku i obuhvati je šakama. „Veruj mi." „Verujem ti." „Dobro." Poljubi me u obraz i prisloni usne na moje uho. „Volim te", prošapuće. Nasmešim se i skrenem pogled želeći da mu kažem da i ja njega volim. Ali ne mogu. Izgleda da jednostavno ne mogu da izustim te dve reči iako ih osećam u srcu. Ne znam zašto. Mislim, već sam ih ranije izgovorila: prijateljima, članovima porodice samo ne njemu. Sa njim je drugačije; to je prava ljubav prava stvar, dok nas smrt ne rastavi. Iz nekog razloga, bez obzira na to što mu stalno pokazujem, reči mi zapinju u grlu. „Kaži nešto", kaže. „Šta?" „O čemu razmišljaš?" „O istom o čemu i ti", kažem stidljivo. Džejkob se nasmeši i ugrize donju usnu gledajući mi usta, zbog čega mi obrazi jarko porumene. Znam da je morao da primeti da to ne izgovaram. „Možda bi trebalo da pričamo o nečemu drugom", kažem. „Tačno", kaže on ispravljajući se. „Treba više da razgovaramo o tvojim košmarima." „Ne", uzvratim. „Mislim, hajde da pričamo o nečemu potpuno drugačijem." „Zašto?" „Zato što bih", kažem savijajući kolena prema grudima, „samo pet bednih minuta volela da budem normalna."

19

PET Džejkob ode kako bih pokušala da se malo naspavam, da sanjam novi košmar. Ali, koliko god se trudila, pošto sam otvorila nove bočice ulja od lavande i pačulija, stavila kesicu za uspavljivanje sa mirisom vanile ispod jastuka, jednostavno ne uspevam. Tako sam razbuđena da je to jadno. Umesto da se ljutim što ne mogu da zaspim, provedem neko vreme meditirajući o Klari o njenom imenu, o njenom mirisu na karamele i o onome što sam osetila kad su nam se ruke dodirnule. Ostatak dana sam provela na plaži sa društvom, igrajući odbojku i jedući školjke u lepinji. Ipak sam često mislila na Klaru. Čak sam se pripremila za noć tako što sam na ruci mastilom ispisala veliko slovo AT da bih prizvala snove o njoj. Sve to me ubeđuje da ću, kad se ujutro probudim, imati dovoljno tragova da će jednostavno morati da mi poveruje. Ali, još jednom, jedva da sam i spavala. Na kraju sam se prevrtala po krevetu cele noći, čak sam nekoliko puta probudila Amber i Dreu. Čim uhvatim sebe da dremam, teskoba u grudima, kao žica klavira, podseti me koliko sam napeta, kakav je to teret. Ako ne rešim sve ovo, Klara bi stvarno mogla da umre kao što je Veronika Liman, pre skoro dve godine; kao Mora, tri godine pre toga. Dobila sam opomene u vezi sa njima, ali u Morinom slučaju sam ignorisala košmare i oni su se ostvarili. Kad je Veronika u pitanju, nisam uspela da sve na vreme prokljuvim. Rezultat: dve devojke su mrtve, a ja sam nasmrt preplašena činjenicom da bi još jedna mogla umreti. Pritisnem kapke rukama i okrenem se u krevetu razmišljajući o tome kako se isto to dešavalo Džejkobu prošle godine, kako je imao opomene u vezi sa strancem sa mnom ali osećao se prinuđenim da stavi svoj život na kocku i da pomogne. A šta bi bilo da nije? Da li bih u tom slučaju bila sada ovde? Moram da pomognem Klari; stvarno nemam drugog izbora. Odlučila sam da počnem rano ujutro. Zgrabim nekoliko potrepština za čini i izletim napolje. Sad mi samo treba da budem malo sama. Na plaži je već počela da se stvara gužva iako je još rano. Donose peškire, ležaljke i frižidere sa sokovima što mi pomalo otežava. Ipak, držim se blizu vode. S mukom se probijam kroz vlažan pesak koji mi otežava korake, pokušavajući da se koncentrišem na zapljuskivan je vode, a ne na glasove turista oko mene. Ipak, čujem taj drugi glas. Klarin glas koji me opominje da ne kažem. Kome da kažem? Ili šta? 20

Osećaj hladnoće mi se vraća u prste dok razmišljam o Klari. Svim silama se trudim da ga oteram, ali ipak neće da me pusti. Jeza mi se penje uz mku, preko ramena, do desne strane vrata. Mora da je bar trideset stepeni ovde, ali ipak sam se obmotala duksericom u strahu da ću se potpuno smrznuti. Kad sam videla da sam se dovoljno udaljila od gomile ljudi, sednem na mokar pesak i udahnem slani vazduh, trudeći se da umirim osećaj nervoze. Pogledam prema suncu znajući da ću uspeti da se koncentrišem na važne stvari ako se dovoljno fokusiram na njegovu energiju. Klara. Ponavljam njeno ime, a zatim ga prstom napišem na sitnom, vlažnom pesku. Zamislim kako sunčevi zraci obasjavaju njeno ime i mene otvarajući kanale čiste misli. I pali, u jednoj tački moja šaka, ruka i vrat su manje napeti, manje hladni. Iz džepa dukserice izvadim nekoliko potrepština za čini koje sam ponela staru bočicu od parfema, dugo čuvanu, crvenu olovku i parče papira. Bočica se kupala na mesečini, ostavljena na mom simsu tokom dva kompletna mesečeva ciklusa. Skinem poklopac i stavim je na pesak ispred sebe, zamišljajući da mi topli morski vazduh pročišćava usta; vrelina sunca, kao vatra, preliva se preko stakla. Skinem poklopac crvene olovke i na parčetu papira napišem reči: NEMOJ NIKOME DA KAŽEŠ, nadajući se da će crvena boja da probudi svest. Ubacim papirić u bočicu i začepim je elementima zemlje i vode smesom slane vode iz okeana i peska sa plaže. Stavim zatvarač i podignem je prema vetru. „O, duše, molim te pomozi mi da ovo jasno vidim. Nudim ti zemlju, vetar i more i molim te da mi odgovoriš." Poljubim bočicu i bacim je u okean što dalje mogu. Sudari se sa talasima koji je progutaju na nekoliko sekundi, ali onda iskoči na površinu. Talas mi vrati bočicu. Ponovo je bacim. Ovoga puta jače, ali ona se opet vrati. Umesto da je izvadim iz vode, odlučim da je pustim da pliva na talasima. Možda je trebalo da verujem svojim instinktima umesto da se tako grčevito držim čini. Sada mi instinkt govori da treba da nađem Klaru.

21

ŠEST Jedva se prisetim Klarinih reči da je njihova kuća nekoliko kuća dalje od nas s leve strane, mislim. Ima jedna kolibica koja izgleda prilično dosadno, na levoj strani, ležaljke su uredno poslagane na tremu, roštilj sklonjen u ćošak, sa stepenica vise zvončići od morskih školjki. Mislim da je ovo to mesto jer se, takođe, sećam njenih reči da je ovde sa roditeljima, a ne s ispičuturama iz bratstva. Izgleda da su oni ipak zauzeli najmanje tri od četiri kuće desno od nas. Popnem se uz stepenice i pokucam na vrata. Ona se otvore uz škripu kao da nisu bila dobro zatvorena. Ne guram ih, već ponovo pokucam. Još nema odgovora. „Hej", viknem u vrata. Zvončići od školjki zazvone tik iza mene, podsećajući me da sam u košmaru već čula taj zvuk. „Klaro?", pozovem gurajući ivicu vrata da ih još malo otvorim. Zažmurim na trenutak i koncentrišem se na zveckanje. Začujem neki drugi zvuk. Dolazi iznutra s visine, nekako piskavo. Gurnem vrata i otvorim ih. „Klaro, jesi tu?" U dnevnoj sobi je mračno; sve žaluzine su zatvorene. Iz jedne sobe dopire neka vika, kao da se neko bori sa nekim. Potpuno otvorim vrata i zakoračim unutra. Enterijer je isti kao u našoj kućici. Dnevna soba i kuhinja su povezane u jedan veliki otvoreni prostor. Krenem prema uskom hodniku i spavaćim sobama koje se nadovezuju na njega. Ali, sada je tiho. I mračno jedina svetlost dopire od vrata koja sam odškrinula, što se više udaljavam od njih, to je tamnije. Osvrnem se ka vratima i pitam se da li bi trebalo da odem i potražim pomoć, ali trenutno mogu da se koncentrišem samo na glupo zveckanje i na misao da bi Klara mogla biti u opasnosti. Ponovo je pozovem. Još nema odgovora. Krenem prema spavaćoj sobi s desne strane i prislonim uho na vrata. Sve je tiho, osim srca koje mi tutnji u grudima. Položim ruku na kvaku, pretpostavljam da će biti zaključana, ipak se otvori. I udem. Ovde je još mračnije. Pipam po zidovima u potrazi za prekidačem, ali izgleda da nema nijednog. Tresak vrata se začuje iz dnevne sobe, kao da ih je neko zalupio. Možda je 22

samo vetar. Ugrizem unutrašnji deo obraza ubeđujući sebe da je tako, da je morski vetar zatvorio vrata, da ovde nema nikoga i da za nekoliko sekundi mogu da se išunjam odavde. Ali, u tom trenutku začujem bat koraka, daske na podu škripe, kao da se kreće u ovom smeru. Stojim iza vrata i ne dišem. „Hej?", čuje se muški glas koji ne prepoznajem. Zažmurim i pokušam da zamislim sebe na nekom drugom mestu. „Izađi", pevuši on. „Ne ujedam." Stegnem zube i spustim se u ćošak baš u trenutku kad se upalilo svetlo u sobi bojeći sve u crveno. Pogledam plafon i shvatim da je sijalica koja sija u zamračenoj sobi crvena. Na drugom kraju sobe je razvučen konopac za veš sa zakačenim fotografijama, veliki radni sto sa posudama za rastvaranje i police na zidovima. Čujem ga kako diše s druge strane vrata. Stegnem kristal i poželim da je Džejkob ovde da mi pomogne svojom snagom. Zatvorim oči, brojim do dvadeset u sebi moleći se da ne uđe u sobu, da zatvori vrata i ode. Pogledom potražim prozor. U udaljenom uglu postoji jedan, ali izgleda kao da je zakucan. Nekoliko sekundi kasnije svetlo se isključi i on ode, tek tako, zatvarajući vrata za sobom. Čekam nekoliko trenutaka, osluškujući kroz zid udaljavanje njegovih koraka kroz hodnik u dnevnu sobu. Tada začujem kako su se ulazna vrata zalupila kao da je otišao. I ja odem. Ustanem, odškrinem vrata tek toliko da mogu da se provučem, krenem kroz hodnik što brže i tiše mogu. Dođem do vrata dnevne sobe, ali brava neće da se okrene. Okrećem je sve dok ne klikne i ponovo pokušam. Još uvek je zaključana. „Kuda ćeš tako brzo?", pita glas iza mene. Okrenem se. Stoji samo nekoliko koraka dalje, ali još uvek je jako mračno. Jedina svetlost dopire kroz kuhinjski prozor. „Nismo se ni upoznali", nastavi. Stariji je, možda ima tridesetak ili četrdesetak godina, kosmato lice tanku kovrdžavu bradu boje meda i brkove koji štrče na obe strane. „Moram da idem. Izvinite, pogrešila sam." Vilica mi se trese. „Dozvoli da ti pomognem." Protegne ruke i jako zevne, kao da se tek probudio. „Samo sam tražila nekoga. Pogrešila sam", ponovim. „Koga?", pita zakoračivši prema meni. Nosi farmerke isprskane bojom i

23

neku ofucanu staru majicu. „Nikoga." Ruke su mi iza leđa, pokušavam da otvorim bravu u suprotnom smeru. Vučem kvaku, ali se još uvek ne otvara. „Trik-brava", kaže smešeći mi se. Uhvati se za bradu i pogladi je. „Ostani malo. Dozvoli da te slikam." Pomeri se ka dvosedu da uzme aparat baš kad sam pritisnula kvaku i okrenula bravu setivši se kako radi trik-brava u kući mog ujaka. Uspem. Kvaka se pomeri omogućavajući mi da otvorim i izletim kroz vrata niz stepenice. Kad sam stigla do pristojne razdaljine, okrenem se i pogledam. Još stoji tamo. Još me posmatra.

24

SEDAM Grabim ka plaži u želji da što pre pobegnem od njega od njegovog pogleda i od osećanja koje budi u meni osećanja žrtve koja čeka da se nešto desi. Srce mi još čekića, mogu da razmišljam samo o tome šta bi se desilo da nisam pobegla, šta bi on uradio. Nema potrebe ni reći, prvo: verovatno baš i nije bila dobra ideja da odem tamo. Ti zvončići na vetru, njihovo zveckanje tik iza mene na tremu sve to previše me podseća na moj košmar. Kad sam osetila da sam se dovoljno udaljila, zastanem da povratim dah, spustim ramena i podsetim sebe da treba naći Klaru. Prošla sam celu plažu tražeći je, ali u stvari, uopšte nisam gledala. Duboko udahnem i počnem da se povlačim prema našoj kućici sve vreme koncentrisana. Na plaži ima bezbroj ljudi koji se sunčaju. Ali, nigde ne vidim Klaru. „Hej, mačko", obrati mi se neki glas. Amber. Vidim kako nosi nekog mladića iz bratstva na leđima; izgleda kao da bi njegove noge mogle da se otkače svakog trenutka. „Tako mi je drago što te vidim", viknem i krenem da im se pridružim. „Teško jutro?", pita ona. „Užasno." „Detalji?" „Kasnije", kažem primećujući kako se dečko nadviruje preko njenog ramena. „Ćao svima", kaže on, pružajući nogu ka meni kao da treba da se rukujem sa njom. „Ja sam Sali." „Stejsi", uzvratim gledajući krastu na njegovom kolenu, sigurna da je njegova znojava koža poslednje što želim da dotaknem. „Ovo tamo je Kejsi", Sali pokaže nogom prema dečku koji sedi na zemlji i pije iz čaše okrenut ka plaži. Nisam ga ni primetila. Doduše, čini se da ni on mene nije opazio. Nijednom nije skrenuo pogled. Napregnem se da vidim u šta to gleda. Trebalo je da znam. U Dreu. Ona i Čed su se ulogorili na samoj obali sa peškirima, nakrivljenim suncobranom i ručnim frižiderom. Bodre jedno drugo da uskoče u vodu Drea u dvodelnom kupaćem, a Čed 25

u šortsu za kupanje do kolena. „Pa", kaže Amber sijajući kao sijalica od zilion vati, „jesi primetila nešto?" „Šta?" „Duplu nevolju." „A?", napravim grimasu u potpunom nerazumevanju. „Ili duplu zabavu zavisi kako gledaš na to." „Hm, o čemu pričaš?" „Sali i Kejsi su blizanci." Počne da tapše kao na rođendanu. Pogledam opet u jednog, pa u drugog smeđa kosa, tamne oči, obla lica, ista mršava konstitucija s dugim, krivim nogama. „Zar nije super?", osmehne se ona. Apsolutno fenomenalno, pomislim. Klimnem i izlažiram osmeh naprežući se da glumim oduševljenje. „Ima neko noćno krstarenje četvrtkom uveče. Otac jednog momka iz bratstva ima kompaniju za organizovanje krstarenja." „To je samo način da se skupi lova", objasni Sali. „Brodić će isploviti uveče, nekoliko sati će biti usidren i ujutro će se vratiti." ,,I košta samo sto dolara po kabini", nastavi ona. „Ako svi udružimo novac..." Amber izvije obrve, verovatno računajući i tražeći sebi novo mesto za spavanje. Ne raspravlja mi se sa njom o nekom noćnom pijančenju momaka iz bratstva, pa još nekoliko sekundi odmahujem glavom čekajući da prekine. „Je l' neko od vas video Klaru u blizini?", pitam. „Klaru?", Kejsi se isprsi. „Aha, znaš je?", upitam. „Ne baš", odgovori on. „Zašto je tražiš?" „Zato što hoću da razgovaram sa njom." Čujem iznervirani ton sopstvenog glasa. „Zašto?" „Zašto?" Ne zabadaj nos u tuđa posla. Prikrijem tu misao još jednim plastičnim osmehom. „Skoro je bila ovde, ali onda je otišla." Kejsi ponovo počne da zuri u plažu. „On ju je oterao", kaže Sali. „Nisam ja nikoga oterao." „Duhovit način da to pokažeš jeste da joj kažeš da se gubi." „Svejedno", reče Kejsi potegnuvši još jedan cug. „Samo mi je muka od nje.

26

Stalno pokušava da nam se uvali." Okej. Još jedna nelogičnost. Slatka devojka koja voli da se druži sa, očigledno, slobodnim mladićem rezultira takvom iritacijom da on mora da je otera? Šta nije u redu s ovom jednačinom? Kejsi ustane i ode u kuću zalupivši vratima za sobom. „Šta mu je?", pita Amber spuštajući Salija s leđa. Tetura se po tremu kao zvonar Bogorodičine crkve, ne znam da li se šali ili je ozbiljna. „Gaće su mu ušle u dupe." „Mrzim kad se to desi." Amber rastegne svoje gaće. „Ne", kaže Sali. „Mislim, devojka je raskinula sa njim pre nekoliko dana." „Pa kakve to ima veze sa Klarom?", pitam. ,,Au", kaže Amber. „To je stvarno bedak kad devojka raskine sa tobom usred leta..." Odmahne glavom i napući usne glumeći tužan izraz lica. „Pa, znači da nijedan od vas nema devojku?" Kako je suptilna! Sali ne odgovara. Samo posmatra plažu, u Dreinom pravcu, koja sad maže uljem svoje vlažne preplanule noge. „Treba da odem i da porazgovaram sa Kejsijem", kaže Sali. „A ja treba da razgovaram sa Klarom", kažem. „A sa kim ću ja da razgovaram?", duri se Amber. „Pokušaj u kafiću", kaže mi Sali. Pokaže rukom duž plaže. „Mislim da Klara ponekad visi tamo." „Čekaj", kažem. „Nisi mi odgovorio na pitanje." „Koje pitanje?" „Kakve veze ima Kejsijev raskid sa Klarom?" „Pazi, neću ti ništa reći." „Pa, nekako si već rekao", uzvratim. „Vidi, samo mislim da je ona tip devojke koje izazivaju nevolje." „Zato što flertuje?" „Zato što voli da otima tuđe momke." „Pa, izgleda da je sa nama sve u redu u tom slučaju", kaže Amber, „jer nemamo čije momke da uzmemo." Okrenem se da je pogledam lice joj je potpuno ozbiljno uprkos papazjaniji logike. „Idem", kažem već napola sišavši niz stepenice. „Čekaj", Amber me pozove. „Mogu li sa tobom? Tako mi se nešto jede." „Samo ako obećaš da nećeš da pričaš. Sada mi stvarno treba da

27

razmislim." „Ovo je raspust, Stejsi. Ne treba da razmišljaš. Sačuvaj to za septembar." „Tačno, to je tvoj moto." „Nema šanse. Razmišljanje je precenjeno. Više volim da jednostavno osećam." „A šta osećaš sada?" „Potpuno unutrašnje ushićenje", kaže. „Upravo sam zakazala sudar sa dvojicom blizanaca." „Aha, a da li oni to znaju?" „Još ne", odgovori ona, „ali će uskoro saznati."

28

OSAM Drea, besna na Čeda iz nekog nepoznatog razloga, spazi mene i Amber kako idemo prema kafiću i odluči da nam se pridruži. „Šta je uradio?", pita je Amber. „Zaboravio da pohvali tvoj ten?" „Ne želim da pričam o tome." „Zato što sam u pravu?" „Zato što odbijam da govorim o svojoj zreloj vezi sa nekim ko još nije prerastao superheroje iz stripova." Drea zastane da bi pogledala kupaći šorts Superiene koji Amber ima na sebi, kao i ogromno zlatno slovo S na njenim grudima. „To mi kaže osoba koja se još uvek duri da bi dobila ono što hoće!" „Zar ne možete da prekinete?", pitam. „Ionako imam loš dan, a vaša negativna energija dodatno pogoršava stanje." „Zašto?", pita Drea. „Šta se desilo?" „Stvarno mi se sad ne priča o tome. Kasnije, važi?" „Neko ima PMS", kaže Amber. „Malo saosećanja, molim", zatražim. „Mislim na sebe", odgovori Amber. „Vidi", kažem duboko udahnuvši. „Kažem samo da treba da idemo u kafić i očekujem da se obe normalno ponašate ili ću morati da čekam bus." „Volela bih da smo krenule busom." Amber se vuče plažom kao da na svakom članku ima pričvršćene tegove. „Mislim, ovaj pesak je baš težak. Ovo je preteška vežba za noge!" „Možda nije trebalo da nosiš onog dečka iz bratstva na leđima", kažem. „Ova čačkalica je nosila studenta teškog devedeset kila?", pita Drea. „Možda treba da prestanete da brinete o mojim slabašnim mišićima i da se koncentrišete na svoje jake salčiće", uzvrati Amber bacajući pogled na Dreine butine. „Molim?", pita Drea. „Čula si me." Drea stane u raskorak i počne da treska kukovima. ,,Čikam te da nađeš makar jedan jedini gram sala." „Drea", kažem, blokirajući vidik nekom dedi kome se ozbiljno dopalo njeno vrckanje. Otvorio je torbu za plažu u potrazi za naočarima. „Budi ozbiljna. Znaš da se samo šali." 29

„Stvarno?", pita Drea natmureno kriveći usta. Amber slegne ramenima, još jednom odmeri Dreinu zadnjicu i podigne obrvu. „Tako ste grube jedna prema drugoj", kažem. „Ponekad se pitam kako uopšte ostajete prijateljice." „Ma, hajde, Stejsi", kaže Amber. „Grube smo i prema tebi. Nadam se da se ne osećaš izopšteno." „Nažalost, ne." „Ali znaš da su moje verbalne strele zatrovane ljubavlju", nastavi ona. „Ljubavlju?" „Aha, znaš da je to bezopasno." Amber me cmokne velikim, sočnim poljupcem, zatim se okrene i isto uradi Drei. „Mislim, volim vas. Tako ja to pokazujem." „Aha, ali da li moraš baš tako dobro da pokazuješ?" Kafić Školjka striper je ispred nas. Tu se služi roštilj, stolovi su spojeni, a ima i dosta montažnih stolova na pesku. Na krovu je džinovska seksi školjka od plastike. Jedna školjka je ispružena kao peškir, a druga se nadvila iznad nje kao da će da je baci u gomilu. „Zašto hoćeš da pričaš sa Klarom?", pita Amber. „S kim?", Drea me pogledala. ,,S Klarom", ponovim. „Devojkom koja je svratila juče ujutro." „Ona u marami?" Drea se malo zadrži nameštajući bretele bikinija, popravi prstom sjaj na usnama i zabaci kosu iza ramena. „Ta", kažem. „A zašto hoćeš da razgovaraš sa njom?" „Stvarno te zanima?" „Pa, da", kaže Drea doterujući se. „Zato sam i pitala." „Imala sam košmare o njoj." „Šta?!" Drei se otme uzdah. „Još jedan jezivi napad?", pita Amber. „Jeste" „Kako znaš?" Drea nas zaustavi i okrene me ka sebi. „Krv", uzvikne Amber. Ustukne i prekrije usta rukama. „Znala sam... krvava bajka juče ujutro... To je trag, zar ne?" „Šta ti je?", pita je Drea. Pogledam okolo i shvatim da je Amber privukla pažnju; jedna žena je privila bebu uz sebe s preplašenim izrazom na licu, kao da bismo mogle da joj

30

naškodimo. „Hajdemo", kažem, „kasnije ćemo razgovarati o tome." „Nema šanse", kaže Amber. „Treba nam strategija." „Ti treba da držiš jezik za zubima jedno pet minuta." Udahnem duboko i nastavim da šetam grdeći sebe što sam uopšte i pomislila da im kažem van naše sobe. ,,U stvari, čudim se da nam to ranije nije palo na pamet", kaže Drea. „Mislim, nije baš normalno da ti ide krv iz nosa, posebno ne tako." „Da, ali zašto biste pomislile na to?", kažem. „Mislim, dešava se da nos krvari, naročito kad je suv vazduh. Prošlo je devet meseci otkada sam poslednji put imala pojave koje prate košmare." „Plus", kaže Amber, „šta mi treba da mislimo? Svaki put kad ti curi krv ili imaš obilnu menstruaciju treba da budemo u grču da će se desiti nešto loše?" „Čekaj", počne Drea, kao da joj je upravo nešto sinulo. Povuče me za ruku da bi nas opet zaustavila. „Da li ozbiljno pokušavaš da nam kažeš da se neka devojka pojavi u našoj kućici i ti počinješ da sanjaš košmare o njoj? To je baš zeznuto." „Ne", kažem, „zeznuto je to što mi vi ne verujete. Posle svega." „Samo postavljam pitanja, Stejsi. Zar ne misliš da je to baš zgodno? Devojka koju si slučajno sanjala se pojavljuje pred našim vratima?" „Šta hoćeš da kažeš?" „Neću ništa da kažem, samo pokušavam da razumem." ,,U redu." Opet udahnem duboko. „Znam da zvuči ludo, ali juče, dok sam se rukovala sa njom, tačno sam osetila da je u opasnosti." „Znači nije bio košmar?" „Ne, bio je. Bilo je oboje. Imala sam i jedno i drugo." Drea proučava moje lice na trenutak. „Stvarno si ozbiljna, zar ne?" „Naravno da sam ozbiljna. Kako bih mogla da se šalim u vezi sa nečim takvim?" „Ti ne bi mogla", kaže ona. „Zato ti i verujem." Pomazi me po mišici. „Samo mi reci kako mogu da pomognem." „I meni", kaže Amber, nameštajući gaće ko zna koji put tog dana. „Samo mi se nađite. Kad treba da se opustim." „Zabranjeno stresiranje", kaže Amber. „Ili bar ne bez prijatelja kao što su Ben i Džeri." Drea me obujmi rukama. „Hm, izvinite", kaže Amber, „ali poslednji put smo se zvale Drea i

31

Amber." „Beznadežan slučaj", odvrati Drea kolutajući očima. Ne mogu da uradim ništa osim da se kikoćem u znak odobravanja. Čim smo ušle u kafić, pogledala sam prema bašti i videla Klaru. Sedi sama za stolom i pijucka frape. Popnemo se uz stepenice do vitrine sa hranom i ona nas odmah opazi. Prestane da pije i mahne nam. „Hoćeš da i mi pođemo?", pita Drea. „Naravno da hoće", odgovori Amber merkajući poslužavnike s hranom koji se nalaze na policama pored nas. „Ne znam", odvratim. „Možda treba da idem sama." „Stvarno ćeš joj reći?", pita Drea. „Tek tako? Mislim, kako ćeš da joj kažeš?" „Lako", kaže Amber, štrpkajući pomfrit sa nečijeg tanjira. „Izvini, Klaro", glumi ona, „ali imam tako strašan košmar o tebi i, ovaj, imam razlog da verujem da ćeš umreti. Stejsi, imamo li neki vremenski okvir smrti?" Odmahnem glavom. „Mislim da i mi treba da idemo", kaže Drea. „Ili bar ja." Zastane i pakosno pogleda u Amber. „Već sam to doživela. Znam kako je biti žrtva. Možda ću moći da joj pomognem da se smiri." „A ja ne mogu?", buni se Amber. Zgrabi nečiju prženu školjku i stavi je u usta. „Ja sam majstor u smirivanju." „Aha, tako kažu." „Tajm aut", kažem stežući Džejkobov kristal koji mi je još u džepu. Zažmurim samo na trenutak da udahnem energiju sunca koncentrišem se na njenu moć da prosvetli i da da moć. „Hajdemo svi."

32

DEVET Klara izgleda potpuno oduševljeno što smo joj se pridružile za stolom. Mislim da njen osmeh ne može biti širi, niti više zarazan. Sedi na ivici klupe, doslovno poskakujući gore-dole od radosti. Kako da joj kažem ono što moram? „Tako sam srećna što vas vidim", cvrkuće ona. „Jedete? Mogu li da vas častim frapeom ili porcijom pomfrita?" „Klopa za dž?", pita Amber škiljeći u jelovnik. „Tako sam gladna. Uzeću superveliki čokoladni šejk i mega porciju pohovanog luka, molim." „Donesi ih sama", kaže Drea. „Ko je umro i prepustio ti mesto glavne kučke?", pita Amber. „Nije ni čudo što se ti i Čed svađate." „Nisam rekla da smo se svađali", kaže Drea. „Samo smo se malo raspravljali." „Stvarno?" Klara razrogači oči. „Plavokosi mladić, zar ne? On je super sladak!" „Hmm, hvala", odgovori Drea izvivši obrve na ovaj kompliment. „Sigurna sam da će biti spreman da se izvini kad se vratimo." ,,U svakom slučaju...", počnem. ,,U svakom slučaju, dobro znam šta znači imati probleme sa momcima. Viđala sam se sa jednim dečkom koji je u početku bio baš fin. Išli smo zajedno na sva moguća zabavna mesta na klopu, u bioskop, u grad. A onda se nešto izdešavalo i rekao mi je da više ne želi da me vidi." „Zvuči kretenski", kaže Amber gledajući u hot dog koji putuje na nečijem poslužavniku. ,,U redu, stvarno moram da gricnem nešto. Hoće li neko nešto?" Odmahnemo glavama, a Amber ode da naruči. „Pa", kažem trudeći se da navedem razgovor na svoju temu. „Mislim da moramo ozbiljno da porazgovaramo o nečemu." „O, bože", kaže Klara gledajući prema kasi. „Eno je." „Ko?" Drea se okrene da pogleda. U redu, iza Amber, stoji neka devojka. Ima ravnu crnu kosu sa tankim kestenjastim pramenovima i veoma preplanuo ten, kao istopljeni kakao. „Taj tip sa kojim sam izlazila, o kome sam vam pričala... to je njegova bivša." 33

„Pa...", kaže Drea, merkajući njen stil, možda zato što su sve boje na njoj bile savršeno usklađene. Narandžaste japanke se slažu sa kupaćim kostimom, naočarima za sunce i satom na ruci. „Zbog nje nismo zajedno", kaže Klara. „Nikad mi nije rekao da ima devojku. Kad nas je zatekla zajedno, potpuno je poludela." „Kako?", pitam ponovo gledajući tu devojku pitajući se da li bi ona mogla da bude prava pretnja. „Odlepila je", objasni Klara. „Vikala je na njega, na mene... mislim, totalno je naduvala stvar." „Ne znam", kaže Drea. „Bolje neka je bog u pomoći onome ko mene prevari. Zvuči kao da je tvoj dečko totalni kreten." „Valjda", odgovori Klara pijući frape. „Ali, nedostaje mi. Trebalo je da idemo zajedno na krstarenje za nekoliko dana." „Da se on slučajno ne zove Kejsi?", pitam shvativši koliko mi sve ovo zvuči poznato. „Aha", Klara klimne. „Poznaješ ga? Je li ti rekao nešto o meni?" Klarine oči su bile razrogačene od zainteresovanosti, kao da joj je to zaista važno. Na trenutak sam se udubila u posmatranje njenog lica, njenih drhtavih usana kao da bi svakog trenutka mogla da se rasplače i tog pepeljastog tona koji kao da se nadvijao nad njom. „Ne baš", kažem setivši se koliko je Kejsi bio ljut pri samom pomenu Klarinog imena. „Vidi kako bulji u mene", kaže Klara ne skidajući pogled s Kejsijeve bivše devojke. „Kao da sam ja kriva za sve." „Klara", počnem boreći se da uhvatim malo njene pažnje. „Moraš da me saslušaš. Ono što ću reći zvučaće pomalo ludo." „Ali, Stejsi može da ti pomogne", kaže Drea. „Mislim, meni je pomogla." „O, bože", uzvrati Klara. „ Je l' Kejsi nešto rekao? Je l' rekao nešto?" „Ne radi se o Kejsiju", kažem osećajući kako mi se rame ledi. „Bar mislim." Klara nakrivi glavu kao da sam je još više zbunila. „Radi se o tebi", kažem udahnuvši veoma duboko. „Imala sam košmare o tebi." „Molim?!" Njene obrve se izviju kao da smo je uhvatili nespremnu kao da je zaglavljena negde između iznenađenja i zbunjenosti. „Moraš da veruješ Stejsi", kaže Drea. „Znam da zvuči ludo, ali ona vidi nešto u snovima u košmarima i to se ispostavi kao istina. Desilo se pre nekoliko godina sa mnom. Stejsi je imala košmare da će neki tip pokušati da me ubije. I košmari su se obistinili."

34

„Ali ti ipak sediš ovde." „Zahvaljujući Stejsi", nastavi Drea. „Zato što je mogla da predvidi budućnost pre nego što se desi tako da smo mogli da to sprečimo." ,,U redu", kaže Klara. Klima, gleda čas nju, čas mene, verovatno se pitajući koja od nas je luda. „Samo me saslušaj", kažem. „Molim te." Prekrsti ruke i ponovo skrene pogled prema Kejsijevoj bivšoj koja sada sedi za jednim od stolova. Ona i njena prijateljica ugledaju Klaru i počnu da razgovaraju dovoljno glasno da i mi možemo da čujemo njihov neprijateljski ton. Ponovo pogledaju u nas i Klara prestane da ih posmatra. „Klara", kažem. „Slušaš li me?" „Naravno", zakikoće se ona. „Govorila si nešto o svojim košmarima." Grickam unutrašnjost svojih obraza pitajući se kako da joj to izložim, kako da nekako ublažim. Ali onda mi izleti: ,,U nevolji si. U ozbiljnoj nevolji." Klara mi klimne grizući donju usnu kao da se suzdržava da ne prasne u smeh. „Nije šala", kažem. „Da li je sve u tvom životu normalno?" „Normalno?" „Mislim, da li ti se desilo nešto posebno?" „Kako misliš posebno?" Odmahnem glavom pokušavajući da smislim nešto drugo da joj kažem, nešto što će me dovesti do odgovora. „Postoji li nešto što ne želiš nikome da kažeš?" „Na primer šta?", smeje se ona. „Ne znam", kažem sećajući se glasa iz sna. „Postoji li nešto za šta ne želiš da drugi ljudi znaju?" Osećam se glupo dok izgovaram ovo pitanje kao da bi mi ikad rekla, potpunom strancu, svoje najintimnije tajne. Udahnem duboko razmišljajući o tome kako je moja baka uvek znala da postavi pravo pitanje, kako nijedno njeno pitanje nije bilo previše direktno i uvek je dobijala najiskrenije, najpotpunije odgovore kao da je mogla da oseti o čemu su ljudi hteli da razgovaraju. Pa zašto onda i ja ne mogu da uradim isto? „To nije ništa naročito", kaže Klara. „Ponekad i ja imam košmare. Ali ništa strašno se ne dešava. Verovatno je to bilo tek tako." „Ne", kažem. „Kod mene je drugačije. Moji košmari se ostvaruju." „Zašto ne kažeš Klari šta je radila u tvom košmaru?", predloži Drea.

35

„Znaš već, da li je trčala? Da li se skrivala? Da li je radila bilo šta neobično ili značajno?" „Pa", napravim grimasu „Nisam videla baš nju u košmarima." „Šta?!", Drea zine. Uzdahnem, potpuno nezadovoljna sobom i time kako zvučim. „Znam da nema smisla. Ali, moraš mi verovati. Čula sam Klarin glas u snu; sigurna sam u to." ,,I šta ti je moj glas rekao?", pita Klara. „Rekao mi je da ne kažem nikome." Sačekam odgovor nekoliko trenutaka da vidim mogu li reči iz sna probuditi neko sećanje nadahnuti je da mi ispriča nešto značajno. Ali ona izgleda potpuno zbunjeno donja usna joj visi kao da čeka da završim misao. „Šta sam ti rekla da nikome ne kažeš?", pita. „To je to", kažem. „Ne znam." „Vau", kaže kikoćući se kao da sam potpuni luđak. „To je stvarno čudno. Ne znam šta da kažem." „Pazi", kažem naginjući se ka njoj, „desiće ti se nešto važno nešto što bi moglo da bude, pa, ne baš dobro. Tako da, ako se slažeš čak i ako se ne slažeš ja ću paziti na tebe." „Zvuči sjajno", osmehne se ona.,,Mislim, biće zabavno; ovde ume da bude baš dosadno." „Pohovani luk?" Amber prekine neprijatan trenutak tresnuvši poslužavnik o sto. Pretrpan je svim mogućim gricka licama koje zakrčuju arterije pržene školjke, pohovani luk, hot dog, više njih, i četiri veoma velika čokoladna šejka. „Nisam mogla da odlučim šta ću, pa sam poručila skoro sve što mi se jelo." Stavi šejkove ispred nas. ,,I, šta sam propustila?" 63 „Stejsi je upravo pokušavala da ispriča Klari o svojim košmarima, o tome kako se oni ostvaruju." „Aha", kaže Amber upirući pohovanim lukom u Klaru. „Ima da je slušaš, inače ćeš završiti kao đubrivo za maslačke." „Amber", prekinem je. „Toliko o majstoru opuštenosti", uzdahne Drea. „Probaj nešto od ovoga, hoćeš?", kaže Amber potpuno nesvesna svog manjka takta. Usta su joj prepuna prženih školjki. „Izgledaju mi pomalo peskovito."

36

Klara uzme jednu i počne da žvaće. Ne mogu da ocenim da li je nervozna ili gladna ili samo traži način da mi kontrira. „Pa, šta ti misliš?", pita Amber. „O školjkama?", odgovori Klara. „O svemu?" „Biram da ne mislim." Uzme još jednu školjku. „Konačno neko ko vidi stvari onako kako ih ja vidim", kaže Amber. „Zastrašujuća pomisao", kaže Drea uzimajući kolut luka. I sama se prihvatim masnih đakonija. Možda bi svi trebalo da malo blokiramo svoje misli barem nakratko.

37

DESET Kad se vratim u kućicu, zateknem Džejkoba kako vadi namirnice iz kesa. „Ćao", kažem zatvarajući vrata za sobom. On zastane, u ruci mu se ljulja veza šargarepe. „Kako si?" Slegnem ramenima. „Gde su svi?", upita. „Amber i Drea su odlučile da odu na plivanje i mislim da sam videla Čeda i Pi Džeja kako igraju odbojku sa nekim momcima iz bratstva. Kako to da i ti nisi napolju?", pitam. „Temperatura vode je preko dvadeset stepeni praktično banjski uslovi." „Nije mi se išlo." On obiđe pult da bi mi prišao. Uzme me za ruke, osloni čelo na moje i pogleda me pravo u oči u normalnim okolnostima bi mi se kolena pretvorila u žele od svega toga. Ali danas se osećam nesnosno kruto. „Sami smo, ti i ja." „Aha", kažem uspevajući da se osmehnem. „Šta nije u redu?" „Odakle da počnem?" „Shvatiću to kao da si razgovarala sa Klarom", kaže. „To je samo delić mog jezivog prepodneva." „Kako to misliš?" Nastavim da mu pričam o slučajnom susretu s otkačenim fotografom iz komšiluka, a onda skočim s te teme na razgovor sa Klarom. „Verovatno misli da sam luda." „Nije bitno šta misli", kaže on. „Bitno je jedino da ćeš joj ti pomoći." „Znam." „Pa, šta je, onda?" „Izgleda da sam stvarno potresena." Džejkob me obuhvati u zagrljaj gde se osećam sigurno, poljubi mi uho i šapne da će sve biti u redu, da ćemo to zajedno prebroditi. Znam da bi od toga trebalo da se osećam bolje, ali iz nekog razloga me njegovo samopouzdanje nervira. „Obećaj mi samo jedno", kaže. „Nema više upadanja u mračne sobe ludih fotografa, jesi li me čula? Bar ne ako ja nisam sa tobom." „Dogovoreno", kažem izvlačeći se iz zagrljaja. „Mislim da možda samo malo treba da prilegnem." „Hoćeš društvo?" 38

Odmahnem glavom. „Pa, mogao bih bar da ti napravim ledeni čaj?" Opet odmahnem glavom, iako čaj od maline sa kockicama leda sada zvuči božanstveno. „Samo bih htela da dremnem." Dam Džejkobu jedan ledeni cmok u usta i krenem u spavaću sobu, osećajući kako hladnoća mojih leđa snižava temperaturu u sobi s trideset stepeni na minus deset. Zatvorim vrata spavaće sobe i naslonim se na njih. Osećam se kao da sam upravo skinula krunu kraljice kučki sa Dreine glave i stavila je na svoju. Tada primetim bež vazu pored svog kreveta s tankom granom belog jorgovana zbog čega se osećam još gore. Samo što se nisam okrenula i vratila u kuhinju, da serviram Džejkobu specijalitet dana tortu i dve šoljice izvinjenja i pola porcije poljubaca kad začujem kucanje na vratima. Okrenem se da otvorim. To je Džejkob. Na jednoj ruci drži poslužavnik kao konobar. Ulazi u sobu i stavlja poslužavnik sa visokom ledenom čašom čaja od malina pored mog kreveta. „Imao sam osećaj da ipak hoćeš malo." „Previše dobro me poznaješ." Obuhvatim ga rukama i poljubim želeći više od svega da mu šapnem koliko mi znači, koliko ga istinski, ludo volim. Umesto toga samo kažem „Hvala ti za cveće, predivno je." „Da i ne pominjem omiljeni keks određene osobe." Pogledam tanjir sa keksom i oborim ga na krevet sputivši na njegove usne ne šest, ne sedam, nego bar deset poljubaca tako da ovaj prizor bude dostojan neke filmske ccne. „Vau", kaže i prestanemo da se ljubimo. „Trebalo je da ti donesem čaj i keks još mnogo ranije. Šta li bih dobio da sam ti doneo sladoled sa prelivom od istopljene čokolade?" „Baš smešno", kažem podižući se u sedeći položaj. Osim čaja i keksa, doneo je i nekoliko bočica mirisnih ulja. ,,Limunska trava ili jasmin?" „Tako će ti snovi otkriti više." Sipa nekoliko kapi na keramičku posudu i razmaže mešavinu jagodicama prstiju i utrlja mi ulja na čelo, iza ušiju i s obe strane vrata. Miriš slatko, kao cveće u sirupu, kao sveže ubrano voće. Prsti s mu topli na mojoj koži. Džejkob me ljubi pun, dug poljubac koji od mene pravi toplu šećernu pastu, kao med. ,,Lepo sanjaj", šapne ustajući da ide. „Ne", kažem. „Ostani. Pomoći ćeš mi da zaspim."

39

„Baš ono što svaki momak želi da čuje." „Znaš na šta mislim." Ustanem s kreveta i izvadim torbu s dna ormana. Puna je mojih sastojaka za čini. Izvadim šta pić sa mirisom jasmina poprskan jasminovim uljem; to ć mi sigurno pomoći da se bolje koncentrišem na snove. Uzmem i kalem žutog konca, tanku sveću ljubičaste boje pomogne da se rasteraju nedoumice, svećnjak i teglicu kišnice koju sam čuvala. Upalim štapić i stavim ga na držač. Dim se diže u oblik mekih sivkastih spirala. Udahnem i zažmurim pripremajući se za putovanje kroz snove, pokušavajući da zamislim nešto što me podseća na spavanje. Zamišljam kako kiša pada ni prozor, iako je napolju sunčano. Zamišljam je toplu na mojoj koži, da me kupa i priprema za najugodniji san. Otvorim oči i stavim ostale sastojke tako što ih tri puta provučem kroz mirisni dim. Zatim odsečem dugačku nit konca sa kalema i umočim ga u kišnicu. „Ova voda se tri puta kupala u celokupnom mesečevom ciklusu", kažem Džejkobu. „Čuvala sam je za nešto važno." „Gde si naučila te čini?", pita me. „Našla sam ih tamo", pokažem na porodični album koji zauzima najviše mesta u mojoj torbi. Star je, iskrzan i bar petnaest centimetara debeo. Baka mi je dala ovaj album baš pre nego što je preminula. U osnovi, to je svaštara za čini, domaće lekove, nešto poezije i omiljene recepte sve to su pisali moji preci, oni kao ja, koji imaju dar. Otvorim album i pokažem Džejkobu čin koju sad izvodimo koju je zapisala moja praprabaka da bi otkrila tajne. Otkad mi je glas u snu Klarin glas rekao da ne kažem nikome, ubeđena sam da mora da ima neka mračna tajna koja se krije iza svega ovoga. Okrenem konac u kišnici tri puta u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu koncentrišući se na žutu boju boju jasnoće, trudeći se da bude ravnomerno uronjen. Zatim ga izvadim i pređem prstima ćelom njegovom dužinom, nekoliko kapi su pale u teglicu. U međuvremenu je Džejkob sipao na sveću nekoliko kapi mirisnih ulja. Prsti su mu masni od njih, njima pomera sveću od juga do severa, od zapada do istoka i stavlja je u svećnjak na mom noćnom stočiću. „Šta sad?", pita. Uzmem konac i uvežem prvi čvor. „Treba da zavežem po jedan čvor za svako pitanje koje imam za koje želim da mi san da odgovor."

40

,,I koje je prvo pitanje?" „Hoću da znam Klarinu tajnu. Drugo je", nastavim, „zašto nikome ne smem da kažem." Vežem još nekoliko čvorova pitajući se kako ću joj platiti ako nekome otkrijem njenu tajnu. I još nekoliko čvorova za krv zašto mi je nos krvario i kakve to ima veze sa Klarinom tajnom. Obavijem konac oko ljubičaste sveće i upalim fitilj drvenom šibicom da ne bih poremetila energije u sobi. „Čisto kao voda i glasno kao kiša", kažem, „neka ove tajne sagore brzo kao plamen, za sve skriveno i nedorečeno, vcruj mr dovoljno da mi ih otkriješ. Neka je blagosloveno." „Blagosloven bio", ponovi Džejkob. Zajedno se ušuškamo u moj krevet naizmenično pijuckajući čaj od maline, grickajući keks i gledajući kako sveća sagoreva svaki pojedinačni končić.

41

JEDANAEST Mračno je, verovatno je već prošla ponoć, čini mi se da ne mogu da prestanem da drhtim. Sedim sama na plaži, hladni morski vazduh me seče i ježi mi kožu. Svaka kišna kap koja padne na mene pretvara se u led i kotrlja ostavljajući promrzlinu. U daljini vidim nečiju senku kako šeta duž plaže. Škiljim pokušavajući da razaznam figuru. Na prvi pogled deluje kao Klara. Nazirem maramu boje korala, mislim. Tesno je obmotana oko njenog struka. Rese se lelujaju iza nje na vetru. Skoro da mogu da razaznam njenu kosu, tamnocrvenu boju kane koja se vidi samo na mesečini. Zovem je, ali ona odlazi sve dalje i dalje ne obraćajući pažnju na mene. Probam da ustanem, ali ne mogu. Ne mogu da nateram noge da me slušaju. Ledena voda mi se sliva niz čelo, sve do usana. Prodire mi u usta i skuplja se na jeziku. „Nemoj nikome da kažeš", neko mi šapuće u uho. Okrenem se da pogledam, ali ne vidim ništa. Svuda oko mene je mračno. „Ako budeš rekla, znaću", šapuće ona. To je Klarin glas. Okrenem se i pogledam prema vodi, ali nigde je ne vidim. Umesto nje, vidim nečiju senku nekog momka, mislim. Ima snažan stav, ne tako mlitav kao ona i nosi sa sobom neku tamu. „Ako kažeš, platićeš mi." Njen glas dopire odnekud iznad mene. Pogledam gore i vidim da mi nešto kaplje na lice i na nogu. Probam da obrišem to s obraza. Vlažno je i tamno na mojim prstima. Kao krv. „Ako kažeš, nateraću te da krvariš", šapuće ona. Srce mi tupo udara, suze mi liju niz lice. Krv nastavi da teče duž moje butine. Pokušam da je obrišem, ali primetim još krvi na ruci. Svuda je tražim, ali tu je samo ta druga senka, taj tip koji ide prema meni. Bacim se nazad u pesak da bih pobegla od njega, još ne mogu da stojim. Kiša je potpuno natopila plažu, kretanje je otežano. Na rukama i nogama se, ipak, probijam do kućice, dalje od njega. Pošto pređem nekoliko metara, okrenem se i pogledam. I dalje ide ka meni sa nekim buketom u ruci. Ljiljani, možda. Cvet smrti. Oteturam se napred najbolje što mogu pokušavajući da nateram noge da rade kako treba, ali nema svrhe. Kiša nastavlja da zasipa moju kožu koja ima crvenkastu boju, od krvi. Borim se da nastavim. Pesak me usporava i gomila 42

se na mojim šakama i stopalima. „Nateraću te da iskrvariš, Stejsi", nastavlja njen glas. „Krvarićeš dok više ništa ne ostane." Pokušavam da se ponovo uspravim, zamalo da uspem u tome. Ali, posle nekoliko koraka, osetim da su mi noge otkazale i moj svet počinje da se okreće. Osećam se tako slabo. Tako umorno. Kao da bih sve dala da mogu da zaspim. Dva puta udahnem duboko i čujem zveckanje zvončića u daljini. „Samo se odmori sada, Stejsi", nastavlja njen glas. „Odmor će učiniti da sve nestane." Obraz mi je prislonjen na kišom natopljeni pesak. Nateram sebe da otvorim oči. On je još uvek udaljen nekoliko metara, ali svakog trenutka je sve bliže. Brzo trepćem ne bih li uspela da mu vidim lice, ali tako je mračno i zamagljeno, a nikako da prestane da mi se vrti u glavi. Uspem da se podignem uz svu snagu koju sam imala u rukama, opet na kolena i šake. Dođem do stražnjeg ulaza. Posegnem za kvakom, ali se srušim i jako udarim glavu i kuk. Zveket zvončića se pojača, tako prodorno da skoro poželim da poklopim uši rukama. Ponovo krenem prema kvaki; ovoga puta mogu da je obuhvatim prstima. Otvorim vrata. Puzim unutra i zaključam vrata iza sebe. „Amber?", pozovem. „Drea? Ima li koga?" Samo tišina. Ponovo pokušam da ustanem. Kolena mi klecaju dok se borim da stanem na stopala. Pritisnem prekidač za svetlo, iznenadni blesak me skoro zaslepi. Ali, ka konačno uspem da pogledam, vidim da ne znam gde sam To jeste naša kućica, ali sve izgleda drugačije promenjeno kao daje neko preuredio sve naše stvari. Pogledam stočić za kafu. Na njemu je nož. Zgrabim ga da se zaštitim i shvatim da je to, u stvari, nožić za pisma staromodni, s uvijeno: drškom i zašiljenom oštricom. Uhvatim dršku i uputim s prema dnevnoj sobi da se uverim da je zaključano, ali pr nego što stignem tamo, vrata se otvore i tresnu o zid. Tada se sva svetla pogase. Udahnem duboko i dam sve od sebe da se ne rasplačem On je ovde. Unutra. Osećam. Osećam ga. „Izađi", šapuće. „Ne ujedam." Srce mi udara tako glasno, skoro da se može čuti, kao d bi moglo da iskoči svake sekunde. Polako i nečujno idem k ćošku, dalje od mesečine koja dopire sa prozora. Ovde j bezbedno da se osvrnem. On se pomera ispred velikog prozora u dnevnoj sobi. Izgleda kao da je došao iz Džejkobov sobe. Kao da ide

43

pravo ka meni. Ustuknem prema zidu, a kao da ne mogu da se pomerim ne mogu da pobegnem. Kao da sam zarobljena u mestu. „Stejsi", prodahće. Drveni pod škripi svaki put kad za korači prema meni. „Čuješ li me?" Suze mi teku niz lice. Čujem sebe kako cvilim, dah zastaje u grlu. Stežem prste oko noža za pisma, pripremar se za borbu. „Stejsi... Jesi li dobro?" Vuče me za ruku i drmusa me. Sve dok se ne probudim. „Džejkobe", kažem bez daha. „Aha", odgovori on, još uvek ležeći pored mene na kre vetu. „Plakala si." Pogledam dogorelu sveću pored kreveta. Zaspali smo tek kada je plamen sagoreo sve čvorove i kada je Džejkob ugasio sveću. Protresem glavu razočarana što nisam duže spavala, što se ne sećam da su otkrivene bilo kakve tajne. „Izvini", kaže naginjući se da me poljubi. „Jesam li upropastio predznake? Toliko si ječala da sam se uplašio." ,,U redu je", kažem osećajući da njegove usne imaju ukus mora. „Verovatno bih i ja uradila isto." „Da li se sećaš ičega?" Odmahnem glavom, sećam se skoro svega senki na obali, kako nisam mogla da stojim, hladnoće, reči, kako su me jurili, ljiljana. „Smrt", šapnem. „Cvet smrti. Sanjala sam o njemu." „Kakav cvet smrti?" „Baka me je učila da ljiljani znače smrt. Dečko u mom košmaru je nosio ceo buket kao upozorenje koje sam dobila za Dreu pre nekoliko godina." „Kako to misliš?" ,,U košmarima koje sam sanjala o Drei se pojavljivao neki bezlični momak koji je nosio buket ljiljana. Ispostavilo se da je to bio Donovan. Možda bi i ovaj tip trebalo da bude on." Sama pomisao na njega je izazvala žmarce u mojoj kičmi. Posle svega što se desilo, Donovan je poslat u popravni dom dok ne napuni dvadeset jednu godinu. Do tada ima još tri godine. Kad je rekao poroti da je bio zaljubljen u Dreu, što je bila samo vešta maska proglašen je za privremeno neuračunljivog jer je njihovo prijateljstvo poistovetio s ljubavnom vezom. Mislim da su pogrešili u vezi sa njim. Toliko da je drugu žrtvu koja mu se našla na putu proglasio nesrećnim slučajem. I svi su mu verovali. „Da, ali zašto?", pita Džejkob. „To nema nikakvog smisla. On je zatvoren."

44

„Koliko ja znam." „Jesi li videla njegovo lice u snu?" „Ne." „Možda je bio neko drugi." Odmahnem glavom, svakom sekundom sve više zbunjena. A onda mi sine. Pogledam Džejkoba, sumornu auru koja ga okružuje. „Jesi li ti sanjao nešto?" On skrene pogled, očigledno ne želeći da mi kaže. „Da li to znači da?" „Rekao sam ti da mogu da izađem na kraj sa tim." „Jesu li tvoji košmari razlog zbog kog si u poslednje vreme tako tih?" „O čemu pričaš?", pita. „Nisam bio tih." „Prošle noći u kafiću jedva da si nešto progovorio. Kad smo se vratili kući, igrali smo domine, a ti si i dalje bio kao mutav. Plus, juče ujutro kad je Klara došla... ćutao si kao zaliven, a kad sam te pogledala, nestao si. Izgleda da u poslednje vreme nisi sav svoj." „Muči me mnogo toga, Stejsi." Opet potone u jastuk i ugrize donju usnu, aura mu je bila smeđesiva. „Znam kako ti je. Trebalo bi da razgovaramo o tome. Je l' ti to meni ne veruješ?" „Kako možeš to da pitaš?" Uhvati me za ruku. „Šta je, onda?" „Ništa." „Dobro." Stegnem vilicu. „Možda mi treba malo vazduha." „Stejsi... čekaj!" Pokušam da ustanem, a kap krvi mi se skotrlja niz usnu. Džejkob zgrabi pakovanje maramica i prisloni mi na nos. „Hvala", kažem uzmičući. „Nemoj da se ljutiš na mene. Radim to zbog nas." Zbog nas? Je li on ozbiljan? Pomisao na to da očekuje da poverujem me još više razbesni. „Tajne ne zbližavaju ljude, već ih udaljuju." „Da li se stvarno tako osećaš?" Pogledam ga, njegove plavosive oči, boje čelika a ipak izgledaju kao da bi svakog časa mogle zaplakati. „Šta ti osećaš?" „Volim te", kaže on.

45

Klimnem i skrenem pogled gutajući neprijatan trenutak. „Kaži nešto." Uzme me za ruku i natera me da ga pogledam. Brada mi podrhtava. Deo mene hoće da viče na njega zato što ne deli svoje tajne sa mnom. Drugi deo hoće da mu kaže koliko mi je stalo. Obujem Amberine papuče u obliku žabe i pritisnem maramice na nos. „Idem da uzmem čašu vode." „To je to?", povisi ton. Ali ne znam šta da kažem i ne želim da me vidi uplakanu zbog ovoga. Oteturam se do vrata kroz hodnik, krajičkom maramice brišući suze da bih videla. Skoro da ne mogu da poverujem svojim očima. To je Klara. Sedi sa Pi Džejem na dvosedu u dnevnoj sobi. On je teši briše njene otekle crvene oči, mazi je rukom i poji je ledenom limunadom. „Stejsi", kaže ona skoro iznenađena što me vidi. Pi Džej uzdahne jer je moje prisustvo osujetilo njegovo zavođenje. „Jesi li dobro?", pitam. Ona odmahne glavom i obriše svoje tamne oči. „Stvarno moramo da razgovaramo."

46

DVANAEST Pitam Klaru da li bi htcla da odemo negde gde možemo na miru da pričamo, ali ona odbije. „Hajde da razgovaramo ovde", kaže. „Nemam šta da krijem." Gleda u Pi Džeja koji još sedi na kauču i time ga podstakne da krene u akciju i počne sa svojim kočoperenjem. „Šta ima?", Džejkob se pojavi iz moje sobe, kosa mu je razbarušena od naše dremke, oči su mu crvenkaste. „Sećaš se Klare?", pitam. Klimne, zastane na trenutak da baci pogled na nju, ali se ubrzo njegov pogled zadrži na meni. Verovatno oseća, isto kao i ja, da imamo nešto da raspravimo. Ali prvo moram da se pozabavim Klarom. Dok Džejkob odlazi u svoju sobu, Klara i ja sedamo za kuhinjski sto. „Pa", počne, usana iskrivljenih u grimasi. „Nešto se dešava." Pi Džej nam se pridruži za stolom, potpuno je okrenut ka Klari kao da je istinski zabrinut, iako znam da samo pokušava da uglavi sastanak sa njom. Povlači pramenove njene kose, valjda proveravajući da li su ravno ošišani, i nalakti se na sto da sluša. „Neko je bio u mojoj sobi", kaže ona. Prsti joj drhte o nervoze. „Kako to misliš?" „Mislim, posle našeg razgovora u Školjki, vratila sam se kućicu da se presvučem i odmah sam primetila." „Šta si primetila?", Pi Džej se još više nagnuo, gotovo joj sedi u krilu. „Neko je pomerio moje stvari." „Koje stvari ?", pitam. „Nasumične na primer, moj dnevnik. Obično ga držim ispod kreveta, ali sada je bio na stolici u uglu. I bade mantil. Ostavljam ga na dnu kreveta, znaš, da bi mi bio pri ruci, ali neko ga je okačio na kvaku." Pi Džej saosećajno odmahuje glavom kao da je to nešto najgore što je ikad čuo, ali trenutno mogu da razmišljam samo o činjenici da je to kliše. Da nemam izvežban šut, nika ne bih uspela da se probijem kroz gomile Amberinog i Dreinog veša nabacanog na podu naše sobe, i, verovatno, ne bih mogla ništa da nađem. „Je li to to?", pitam osećajući nezainteresovanost u sopstvenom glasu. 47

„Mislim, da li je još nešto ispremeštano?" „O da", odgovori ona. „Moja četka za kosu. Bila je na levoj strani od ogledala na komodi. Ne na desnoj." „Možda je tvoja mama ušla dok nisi bila tu i malo pospremila." Klara odmahne glavom. „Moji su otišli da posete neke svoje prijatelje ove nedelje. Sama sam." „Sasvim sama?", pita Pi Džej, na glavi počinju da mu rastu rogovi. Digne se od stola da dohvati kanticu majoneza i teglu kiselih krastavaca iz frižidera. Otvori obe i postavi ih na sto ispred Klare kao ponude. „Hrana utehe, moja mala gospođice." Pogled mu sklizne dole da se divi marami, ili bolje reći, sočnoj butini koja izviruje kroz prorez. „Veruj mi", kaže, „samo nekoliko ovih i svet će ti već izgledati kao mnogo srećnije mesto." Klara nagne glavu ka njemu, kao da ne razume baš najbolje. Pi Džej izvadi jedan veliki, debeli krastavac iz tegle, umoči ga u majonez i zagrize veliki, hrskavi zalogaj. Zatvori oči očigledno uživajući u njemu, kao da je to najbolja stvar na svetu pored tanjira keksa koji mi je Džejkob servirao. Samo što nisam rekla Klari i Pi Džeju da mi je potrebno da neko vreme provedem sama, kad opazim da ona sledi njegov primer. Na moje potpuno i duboko iznenađenje, izvadi veliki zeleni krastavac, umoči celu stvar u majonez i počne da mljacka. „Ovo je, u stvari, baš dobro", kaže osmehujući se prvi put otkako smo sele. Ponovo umoči krastavac i zagrize sve vreme mumlajući i krčkajući. Pi Džej radi isto što i ona, za njega je to najteži test ljubavi, sigurna sam deljenje kantice majoneza. „Stvarno bi trebalo da popričamo o tvojoj sobi", kažem, sileći se da održim užasnuti izraz lica. Još mljackanja. „Hm, Klaro", ponovim pokušavajući da prekinem igru ljubavi i hranjenja koja se odigrava među njima. Klara gleda u Pi Džeja, njene tamne oči su spokojnije nego prethodnog minuta. Osmehuje mu se između zalogaja, malo majoneza se skupilo u uglu njenih usana. „Aha, da", kaže, kao da je zaboravila da sam uopšte prisutna. „Izvini." „Dakle, da li nešto nedostaje?" Odmahne glavom i dograbi još jedan krastavac. „Okej", kažem naprežući mozak da se setim još nekog pitanja. Da nisam imala košmare, da nisam osetila hladne vibracije kad sam je dotakla, verovatno se ne bih ni osvrtala na ove znake. Da ne znam, verovatno bih rekla

48

da ona samo traži pažnju. „Da li su vrata bila otključana?", nastavim. „Da li si primetila da je neki prozor ostao otvoren?" „Pa, da, uvek ostavljam nekoliko prozora da uđe svež vazduh." „U prizemlju?" Klimne glavom. „Imamo samo prizemlje." „Tačno", ugrizem se za jezik. „Znam da zvuči skroz ludo. Da me poznaješ, znala bi da sam totalni manijak za sređivanjem." ,,I ti?", pita Pi Džej slučajno ispustivši krastavac na sto. Pokuša da obriše trag rukom, a onda poliže prste. Klarine oči zasuze i ona počne da objašnjava. „Imam tu maniju da ostavljam stvari na tačno određeno mesto. Ja sam jedna od onih koji imaju mesto za svaku stvar blokčiće u levoj gornjoj fioci stola, kutiju za maramice u desnom uglu stola, gumicu u keramičkoj posudici u obliku školjke na komodi, bele čarape u prednjem delu fioke za čarape, plave čarape..." „Ja imam impresivan štek grickalica", Pi Džej gleda u nju i velikim, značajnim zalogajem načinje drugi krastavac. „Da li bi volela da pregledaš moj magacin, mala moja?" Ignorišem Pi Džeja i koncentrišem se na Klaru. Sad gricka palac. „Stvarno si opterećena time?" Ona klimne. „Sigurna si da jednostavno nisi imala loš dan i da nisi sama ostavila stvari na pogrešno mesto?" „Ne", uzdahne. „Ne razumeš." Udahne duboko da bi se smirila. „Moja mama je slepa. Ceo njen život se svodi na to da sve bude sređeno. Da nije tako, nikad ništa ne bi mogla đa nađe. Pa sam i ja postala takva." „Izvini", kažem. „Nisam znala." „Kako si mogla da znaš? Mislim, nisi vidovnjak." Zastanem kad čujem taj komentar, njegovu britku ironiju, ali odlučim da ne odgovorim. Ponekad mislim da je tajna zahvaljujući kojoj je moja baka dobijala odgovore jednostavno bila držati jezik za zubima bilo joj je ugodno u tišini, znala je da sasluša ljude, kako da ćuti i pusti da joj sami izblebeću odgovore. „Stvarno se plašim, Stejsi. Posebno posle svega što si ranije rekla."

49

„Šta si rekla?", okrene se Pi Džej ka meni. „Rekla je da sam u nevolji", izlane se Klara. „Rekla je da će mi se desiti nešto loše." Klara sklizne u Pi Džejevo naručje, a on mi nečujno usnama kaže „hvala", kao da sam sve ovo izmislila da bih mu pomogla da sredi svoj ljubavni život. Vrata se otvore jednu sekundu kasnije. Amber. Oči su joj prikovane za Pi Džeja i Klaru. „Šta se dešava?" „Radi se o onome o čemu smo već razgovarale", kažem. ,,U vezi sa Klarom." Ali, čini se da joj je Klarino dobro na poslednjem mestu. Amber prekrsti ruke na grudima, vilica odaje da je pod stresom. „Da li je sve u redu?", pitam. „Savršeno", odgovori ne skidajući pogled sa Pi Džeja i Klare koji su zagrljeni kao da im od toga životi zavise. „Ćao, Amber", kaže Klara čija glava počiva na Pi Džejevom ramenu. „Ćao", uzvrati Amber s mrtvački ukočenim izrazom. „Ćao, gospođice nedodirljiva", zaguguče Pi Džej. Obriše trag majoneza sa Klarinih usana i privije je na grudi. „Nešto ti smeta?" Amber odmahne glavom i povuče se u našu sobu, što me je gotovo iznenadilo. Sve vreme se Pi Džej trudio da je ponovo osvoji posle raskida, da i ne pominjemo sve momke sa kojima je u međuvremenu izlazila verovatno ih ima više nego krastavaca koje grickaju zaboravljam koliko ume da bude posesivna prema njemu. „Je li ona okej?", pita me Klara. „Savršeno", odgovara Pi Džej, s ogromnim kezom zalepljenim za lice. „Treba da se usredsredimo", kažem iznenada osetivši oštar bol u glavi. „Gde smo stali?" „Desiće mi se nešto loše", uzdahne Klara. Trljam slepoočnice pokušavajući da se koncentrišem uprkos haosu koji me okružuje. Bez obzira na to koliko njena priča može da zvuči naivno nekoliko stvari razbacanih po sobi, naročito u vreme kad je njena mama otišla u posetu prijateljima Klarin život je zaista ugrožen. Moram da dam sve od sebe da je saslušam, da joj pomognem i da sprečim opasnost pre nego što se desi. „Rekla si da sam u tvom košmaru nešto šaputala", nastavlja. Klimnem, na trenutak razmišljajući o snovima i o onome što sam tačno

50

videla u njima. I tada me strefi. U poslednjem košmaru, u kome puzim po plaži do kućice, kad sam se dovukla do vrata i pogledala oko sebe, videla sam da se ništa ne nalazi na svom mestu, da je sve ispomerano. Baš kao što je Klara rekla. „Hm, Mars zove Stejsi", Pi Džej pucne prstima da mi privuče pažnju. „Čekaj", kažem naginjući se napred pokušavajući da se koncentrišem na Klaru. „Moraš da počneš ispočetka; ispričaj mi o svemu što se desilo ispočetka." „Opet?" Ona nagne glavu. Klimnem i ona posluša ponavljajući svaki detalj o časopisu, bademantilu i četki za kosu. „O", seti se. „I moj nožić za pisma. Obično je u fioci mog stola, ali sad je bio na noćnom stočiću." Srce mi poskoči kad sam se setila nožića za otvaranje pisama koji sam u košmaru koristila za samoodbranu. „Da li je tvoj otvarač za pisma sjajnosrebrne boje sa zakrivljenom drškom i oštricom kao kod noža?" Obrve joj se izviju. „Da, kako si znala?" „Slučajno", ispali Pi Džej. „Važno je da ti ja verujem", kažem. „Verujem da su ti stvari pomerene. I verujem da ih nisi ti ispremeštala." Klarino lice se snuždi i ruke ponovo počnu da joj drhte. Tresu se u vazduhu, pred njenim očima, kao da pokušava da se smiri ili bar da se pribere. Kao da je moje verovanje u njene tvrdnje pogoršalo stanje, kao da je pre mogla da uveri samu sebe da je slučajno sama pomerila te predmete u majčinom odsustvu. „Rekla si mi da će se desiti nešto loše", kaže. „Ne dok sam ja tu", Pi Džej počne da krcka prstima, ali njegovi zglobovi su glasni isto onoliko koliko je on od koristi. „Šta sad?", pita Klara. „Je l' treba da zovem policiju ili tako nešto?" Odmahnem glavom. „Nema dokaza. Misliće da si sama ostavila stvari na pogrešno mesto i reći će da si privremeno neuračunljiva." „Da, ali ti možeš da im kažeš za košmare i šta si sve sanjala o meni." „Aha, i onda će reći da sam ja privremeno neuračunljiva." „Moramo da izvedemo neke čini", kaže Pi Džej spajajući dlanove.

51

„Treba da budeš savršeno koncentrisana gde ostavljaš stvari narednih dana", kažem. „Ako je neko jednom dirao tvoje stvari, sigurna sam da će to ponovo uraditi. Dotad, neka ti prozori budu zatvoreni, a vrata zaključana." „Sad samo treba da sedim i čekam da neko provali i opet mi sve ispremešta? Šta ako budem kod kuće kad dođu? Šta ako hoće da me povrede?" „Neću im dozvoliti", kažem sećajući se krvi i ljiljana smrti u svom košmaru. Kako me je pratio mladić sa buketom u rukama.

52

TRINAEST Kažem Klari da može da ostane kod nas, ali ona odbije i pored mog insistiranja. Pi Džej pristane da je prati sa veselim, širokim osmehom na belim usnama namazanim kremom. „Mislim da i ja treba da pođem", kažem. „Možda ću moći da osetim nešto." „Ne", uzvrati Klara. „Mislim, ne odmah. Nisam sigurna da ću moći da podnesem ako nešto osetiš." „Kad onda?" „Nemoj ni da pomišljaš na to, Stejsi", Pi Džej prebaci ruku preko Klarinih ramena, slučajno zakačivši njeno uho laktom. ,,U mojoj blizini će Klara biti bezbedna kao novčanica od deset dolara u korsetu usedelice." „Da li usedelice uopšte nose korsete?" Klara nagne glavu u razmišljanju. „Samo ti pitaj Stejsi", odgovori on namigujući mi. „Možda bi mogla da dođeš kasnije", kaže mi Klara. „Trenutno bih samo da se uverim da je sve bezbedno na svom mestu." „Verovatno bi trebalo da pozoveš i svoje roditelje", predložim. „Možda bi mogli da se vrate ranije." Klara skrene pogled kao da nije baš sigurna. Ili, možda, još ne želi da im kaže. Ispratim ih do vrata, Pi Džej sa rukom na njenim ramenima i Klara, blago naslonjena na njega, tek toliko da pokaže da je zainteresovana. Pogled na njih dvoje zajedno me podseti da bi trebalo da odem i popričam sa Džejkobom. Krenem prema njegovoj sobi, ali onda se setim kako je Amber izgledala uznemireno. Pokucam pre nego što uđem. Amber leži na krevetu buljeći u plafon, pored nje je tanjir koji je do malopre bio pun keksa i ima mrvice čokolade u uglovima usana. „Jesi li ih videla?", uzdahne. „Pi Džej i gospođica Hula..." Uspravi se u sedeći položaj i prekrsti ruke. „Znam", kažem nameštajući se da sednem pored nje. „Mislila sam da ona juri tog Kejsija", nastavi. „Amber, nisam imala pojma. Mislim, možda malo, ali..." „Šta?", obrazi joj se naduvaju od besa. „Za Kejsija?" „Ne", odgovorim. „Nisam imala pojma da si još zagrejana za Pi Džeja. 53

Mislim, znam da vas dvoje flertujete, ali posle svih njegovih uzaludnih pokušaja da te vrati..." „Jesi normalna?", prasne ona. „Nisam zainteresovana za njega." ,,U redu." „Samo me nervira kad čujem da neka tamo hula devojka rastura veze i onda dođe ovde da se nabacuje mom prijatelju. Mislim, ne moram da budem luda za Pi Džejem da bih brinula zbog njega. Ti bi trebalo da to razumeš bolje od ostalih." Umesto da joj kažem da je imala bezbroj prilika sa Pi Džejem da je svaki put pregazila njegovo srce umesto da naglasim da ona čak i ne poznaje Kejsija (zanemarimo detalje o onome što se desilo između njega i njegove devojke) i umesto da je podsetim na činjenicu da znam šta znači mariti za prijatelja ponekad toliko brinem da umalo ne poginem uzmem ispražnjeni tanjir i krenem da ga hitno dopunim u stanju uzbune. „Stejsi... Čekaj." Okrenem se. „Nemoj da ideš. Samo imam PMS." Ispusti ogroman uzdah. „Otišla sam do komšija da vidim hoće li Sali na plivanje i otkačio me je. Možeš li da veruješ? Pitao me je samo da li imam depozit za krstarenje u četvrtak uveče. Kad smo već kod toga, ideš li?" „Ne ako se ja pitam." „Mogu li, onda, da pozajmim dvadeset dolara?" Ugrizem se za jezik, povedem se za primerom moje bake koja je umela da iskoristi tišinu, misleći u sebi da nije ni čudo što ju je oduvao kad ima takav sebičan, PMS stav. „Sali je rekao da mora da obavi neke posliće", nastavi. „Možda je i morao." „Imao je dasku za surf u ruci, Stejsi. Ja kao nisam dovoljno slatka, ili šta?" „Naravno da jesi." „Pa, šta je, onda?", progunđa. Neko pokuca na vratima. Drea je. „Mogu li da se umešam u razgovor?" „Ne želim da čujem." Amber se svali na krevet. „Nevolje u raju?", pita Drea. „Moj ljubavni život nema raj", progunđa Amber. „Kad malo bolje razmislim, moj ljubavni život nema život." „Zapamti gde si stala", kažem setivši se Džejkoba u susednoj sobi.

54

Krenem prema njegovoj sobi da spasem što se spasti može od svog raja. Pokucam na vrata, ali nema odgovora. „Džejkobe?" Odškrinem vrata, ali unutra nema nikoga. Samo nered kartoni od pice, poluprazne flašice energetskih pića poredane na Čedovom noćnom stočiću. Osim različitih ukusa za grickalice čokolade umesto pice i dijetalne koka-kole umesto energetskih napitaka, njihova soba podseća na našu. Odem do Džejkobovog kreveta. Primetim kutiju za snove na njegovom jastuku. Liči na moju, malecna sa metalnom kopčom, ali umesto od borovine, ova je od orahovine; uzmem je želeći više od svega da saznam šta on sanja i pitam se zašto mi jednostavno ne kaže. Zažmurim i koncentrišem se na kutiju najbolje što mogu, osećam teksturu drveta pod prstima, nadam se da ću naći odgovor. Ali osećam samo vibracije koje mi dolaze od Klare hladnoću i drhtaje. „Šta radiš tu?", pita Drea, prepavši me nasmrt. Kutija za snove mi ispadne iz ruku. „Uplašila si me", kažem. Stoji na dovratku, skrštenih ruku, kao da je ovo njena soba, a ne njihova. „Nisam htela da te uplašim", kaže, „ali, šta radiš ovde?" „Kako ti izgleda?" Amber proviri iza Dreinog ramena i gurne je u sobu da bi mogla da uđe. „Izgleda kao da njuškaš po njihovim stvarima bez nas. Da vidimo", nastavi osvrćući se po sobi. „Ima li ovde nečeg skandaloznog...?" „Jedina skandalozna stvar si... ti!", prekine je Drea. „Istina", Amber se nasmeši na ovaj nenamerni kompliment. Priđe Džejkobovoj komodi i počne da pretura po gornjoj fioci. „Ne pokušavaj", skočim sa kreveta i stanem ispred nje, trudeći se da je sprečim. „Šta ti je sa tim štreberskim stavom? Plašiš se da ćeš naći nešto zanimljivo?" Amber pruži ruku iza mene i izvuče par bokserica iz fioke sive sa tankim crnim prugama. „Kad malo bolje razmislim", kaže ocenjujući plen, „izgleda da bi i njegove stvari mogle biti isto tako dosadne kao i tvoje." „Ali, to se tebe ne tiče", doda Drea. „Samo ne želiš da počnem da šnjuram po Čedovim stvarima." „Ne", kaže Drea prekrstivši ruke na grudima. „Ne želim." Stane iza Amber pomažući mi da je obuzdam pre nego što napravi neku štetu. ,,U redu, neka vam bude", zakrešti Amber. „Ali nemojte meni da plačete na ramenu kad otkrijete da su vaši, naizgled savršeni momci, u stvari,

55

egzotični plesači u noćnom klubu." ,,A o tvojim bivšim da i ne govorimo!", uzvrati Drea. Amber prečuje ovaj komentar i uglavi Džejkobove bokserice u već pretrpanu fioku. Pokuša da je zatvori, ali je prepuna. „Daj", kažem držeći ručku fioke. „Pusti da ja zatvorim." Amber se skloni u stranu i dlanovima pritisnem hrpu odeće. Neće. Počnem da slažem njegove stvari kao palačinke, koliko je god to moguće, i tad ga spazim. Njegov dnevnik. „Džekpot!", cikne Amber. „Ne", kažem. „To je Džejkobovo; poverljivo." „Mora da se šališ? Pusti je da virne. Zar ne želiš da znaš šta piše o tebi?" Stavim dlanove na dnevnik gotovo u iskušenju da bacim pogled da vidim šta to krije od mene, o čemu sanja. Pogledam Dreu, trenutno zauzetu preturanjem po Čedovim stvarima. „Da li si znala da piše dnevnik?", pita Amber. Želim da joj kažem da jesam znala da svako jutro piše dnevnik čim se probudi i da mi ponekad čita delove. Umesto toga joj priznam istinu i odmahnem glavom. „Vidiš na šta mislim?", kaže Amber kuckajući noktom o zube zadubljena u razmišljanje. „Tajno piše dnevnik. Baš kad misliš da dobro poznaješ nekoga..." „O, tako skandalozno", progunđa Drea glave zagnjurene u Čedovu fioku. „Budite ozbiljne! To ništa ne znači. Ja pišem dnevnik." „Da li Čed zna za to?", pitam. „Pa, da... ali šta sa tim?" „Pa zašto onda Džejkob nije rekao Stejsi?", pita Amber. „Slušaj", počne Drea, „to što je tvoj ljubavni život ovih dana više nego bedan ne znači da treba da ometaš tuđe. Stejsi je sigurna u svoj." „Za razliku od tebe", kaže Amber gledajući Dreu u špijunskoj akciji. „Ne njuškam", uzvrati Drea, „samo pomažem Čedu da složi stvari." „Dobro, možemo li onda da počnemo da sređujemo ispod dušeka?", pita Amber. „Zato što mislim da će najzanimljivije stvari biti tamo." „Odustajem", uzdahnem gurajući Džejkobov dnevnik u fioku ispod hrpe majica da ne bih sebe više dovodila u iskušenje. „Nemoj više da razmišljaš o tome", kaže mi Drea. „Treba samo da potegneš temu dnevnika. Sigurna sam da će ti reći sve o tome. Verovatno vam ta tema nikad nije iskrsla."

56

,,U pravu si", kažem. Ali, možda je i dnevnik tajna. Drea pruži ruku da dohvati nešto iz zadnjeg dela Čedove fioke i izvadi nekakvu kutiju. Lice joj se zgrči. Okrene prednju stranu kutije prema nama. Na njoj je slika nekog bradatog momka koji zamišljeno oslanja glavu na palac i kažiprst trljajući bradu. „Šta je to?", pita Amber. Ali, odgovor gleda u nas ispisan plavim i zlatnim slovima: „Farba za bradu i brkove". „Možda nije njegova", kaže Drea. „Kako da ne", nasmeje se Amber. „Mislim, samo zato što je bila u njegovoj fioci, među njegovim stvarima, u njegovom delu sobe..." Drea otvori kutiju i izvadi rukavice za farbanje. „Mislim da Čed ni nema bradu." „Možda mu baš zato i treba", kaže Amber. „Možda namerava da oboji lice." Uhvati kutiju, poljubi sliku Grizlija Adamsa i pročita šifru boje u gornjem uglu: Muževna, zagasito plava, broj 143. Od samog naziva me podilaze žmarci." ,,U redu", kaže Drea. „Mislim da smo dovoljno videle." Preotme kutiju, ubaci rukavice unutra i strpa sve u fioku. U međuvremenu, u mojoj glavi vlada zbrka. Ponovo pogledam Džejkobovu kutiju za snove na krevetu i njegov dnevnik zatrpan među stvarima. „Možda smo svi videli dovoljno." „Jesi li okej?", pita Amber. Umesto odgovora, samo izađem, zalupivši vratima, možda prejako. Buka odjekne po kući. Vratim se u našu sobu i taman da zatvorim vrata, ali me Drea preduhitri. „Stejsi", počne sedajući pored mene na krevet. „Sta je sad?" „Samo sam potresena." „Pa, da... to je prilično očigledno. Radi se o dnevniku?" „O svemu." „Nije o svemu", Amber bukvalno upadne u sobu i u razgovor i sedne na krevet između nas. ,,U pitanju su košmari. Mislim, očigledno buđenje sa licem u lokvi krvi je dovoljan razlog da se svako uznemiri. To i slušanje hula devojke koja se zalepila o Pi Džeja." „Sta sam propustila?", pita Drea. „Klaru", odgovorim. „Malopre je bila ovde." 57

„Jesam li jedina koja misli da je ona običan šljam?" „Zato što je rekla da je Čed sladak?", nasmejem se. „Zato što je smor", pojasni Amber. „Rekla je da joj je neko preturao po stvarima", kažem. „Veruješ joj?", pita me Drea. Potvrdim glavom i sve im ispričam sve što je Klara rekla o svojim ispremeštanim predmetima i o svojoj samoproklamovanoj urednosti. „Pa šta sad?", pita Drea. „Opet sam imala košmar o njoj." „Da li si je ovoga puta videla?" Drea dohvati pribor za nokte iz svoje fioke. „Videla sam njenu senku znam da je to bila ona. Čula sam joj glas." „Šta je rekla u snu?" Drea me uzme za ruku i počne da sređuje moje zdepaste prste. „Šta je rekla?" „Isto što i pre da ne smem da kažem i ako kažem, da ću joj platiti." „Još nešto?" Amber doda Drei lak za nokte. Klimnem gledajući u drečavo zelenu boju. „Rekla je da ću krvariti ako kažem." „Da li krvariš u snu?", pita Drea. ,,U tome je poenta. Mislim da ne. Ima krvi, ali mislim da je njena i da kaplje po meni po mojim rukama kao da sam ja kriva ako se nešto loše bude desilo." „Nemoj tako da razmišljaš", kaže Drea. „Kako da ne razmišljam tako? Mislim, ja ću biti kriva. Meni se ukazuju predskazanja o njoj. Treba da uklonim opasnost." „Daješ sve od sebe", kaže Drea. „Ne možeš da spaseš svet." „Lako je tebi da to kažeš, pošto si videla da ti je Stejsi spasla dupe pre dve godine." Amber se okrene ka meni. „Ali, u pravu je, znaš, ne možeš da spaseš svet bez obzira na to koliko se trudiš." Ne mogu ni da vratim Moru, ni Veroniku. Pogledam svoje ruke i zamislim ih umrljane krvlju. „Jesi li dobro?", pita Drea. „Biću." „Jasno je da ti je tekla krv iz nosa", kaže Amber, „ jer je u košmarima bilo krvi." „Pretpostavljam, ali ne znam. Čini mi se da je to malo previše očigledno." „Znam samo da je to tako odvratno", nastavi Amber. „Mislim, šta ako

58

vodiš ljubav sa Džejkobom i slije ti se niz grlo, na jezik i on završi s ustima punim krvi, kao vampir?" „Samo ti bi pomislila na tako nešto", kaže Drea kolutajući očima. „To nije sve." Progutam knedlu pokušavajući da se opustim, da se koncentrišem na zatupljeni nokat koji Drea lakira. „Donovan je bio u mom košmaru." Drea prestane da maže i pogleda me. Lice joj je bilo potpuno sleđeno. Odmahnem glavom. „Bar mislim da je to bio on. Nisam sigurna. Prema meni je išao neki momak. Nosio je buket ljiljana isto kao u košmaru o tebi." „Posmrtni ljiljani", kaže Drea prekrivajući rukom usta. „Ali ne znaš sigurno da je to bio on", kaže Amber. „Mislim, možda treba da se koncentrišeš samo na ljiljane, možda je bio neko drugi." „Možda", pogledavši u Dreu, u šljiva-ljubičastu auru oko njene glave. Možda nije trebalo ništa da kažem. „Donovan ima još nekoliko godina da odleži u domu", kaže Amber. ,,U pravi si", klimnem da bih odagnala pomisao da bi mogao ranije da izađe. „A osim toga", nastavi ona, „zašto bi jurio Klaru? To uopšte nema smisla. Ako ima nečega, ponovo bi tražio Dreu. Ili tebe." „Je l' to treba da bude utešno?" Drea ispusti bočicu laka i spusti glavu u šake. „Biće u redu", kažem joj, ljutito gledajući Amber. „Naravno", izgovori Amber potpuno nesvesno. Dohvati pribor za nokte i počne da turpija palac. „Sad ne treba da se koncentrišemo na Donovana. Nego na smrt." Tačno, pomislim. Smrt. Kao da samo to otkriće treba da bude dobra stvar.

59

ČETRNAEST Amber i Drea se slože da mi pomognu da uradimo čini za opuštanje. Toliko sam izbezumljena da ne mogu da se pobrinem ni za šta. Naravno, podrazumeva se da sam nervozna zbog činjenice da je Klarin život ugrožen. Ali, osećam da ima još nešto. Nešto zbog čega mi se dlanovi znoje. Nešto što me steže u grudima. Od čega mi se vrti u glavi toliko da moram da sednem. Možda je to Džejkob. Možda je to zbog ove barijere u našoj vezi on neće da se potpuno otvori, a ja ne mogu da mu kažem sve što osećam. Možda je to čist bes. Htela sam da ovo bude obično letovanje poslednja prilika da svi budemo zajedno pre nego što odemo na koledž. Umesto toga, pomažem nepoznatima. Ublažim svoje gorko raspoloženje prstohvatom javorovog sirupa podsećajući sebe da sada ne bih bila ovde da Džejkob prošle godine nije pomogao potpunom strancu. „Stejsi", kaže Amber razbijajući nekoliko jaja u keramičku činiju, „izgledaš tako jadno, kao da si upravo progutala nešto sluzavo i ljigavo." Stojimo oko radnog dela u kuhinji i tamanimo prženice po mom mišljenju najsavršeniju hranu na svetu šećer pomešan sa divnim puterastim hlebom umočenim u sirup. „Pa, trenutno ima mnogo šta slično na tanjiru." Drea sipa kašičicu ekstrakta od vanile u činiju. „Igra rečima nije bila namerna", kaže Amber držeći tanjir pun parčića hleba za umakanje velike izlomljene komade bageta iz pekare. „Tako jadno", odgovori Drea. „Slažem se", pospem cimet u činiju, preko svega nalijem šolju mleka i nekoliko kašičica soka od jabuke. „Otkad su kolači čini?", pita Amber. „Otkad ga pravimo s najvažnijim mogućim sastojkom." Umešam maslac posmatrajući kako se sok od jabuke meša sa smesom u činiji, koncentrišem se na njegovu moć da pročisti i isceli. „Govorimo o puteru?", zeza se Amber. „Ne", kažem. „Pravimo ga zajedno kao prijatelji." „Aha", promumla Amber sekući nekoliko listova putera i spuštajući ih na vreli tiganj. „Sigurna si da nećeš da dodam malo rakije?" „Ozbiljna sam", kažem umačući hleb u maslac. „Sad se osećam usamljeno i, nekako, računam na vas." 60

„Naravno, tu smo za tebe", kaže Drea. „Uradićemo sve što možemo da ti pomognemo!" „Samo podelite nešto od ovoga sa mnom", kažem umačući hleb u ključalu smesu. „Moja baka je govorila da ima nečeg duboko intimnog u deljenju hrane s voljenim ljudima." „Intimno? Deljenje hrane? Voljeni?" Amber podigne obrvu. „Bez uvrede, Stejsi, ali izgleda da je tvoja baba volela da koristi hranu u seksi igrama." „Beznadežan slučaj", uzdahne Drea. Zakikoćem se u znak odobravanja. Sledećih petnaestak minuta provedemo umačući hleb, mešajući puter i jedući prženice dok nam se gomila hrane koju smo pojele ne smuči. Baš mi je to bilo potrebno da budem s njima i da pričamo o normalnim temama, kao što su dilema koju Drea ima u vezi sa bojom losiona za sunčanje i večerašnjom epizodom serije. Kad više nijedna od nas nije mogla da sabije u stomak nijedno parče hleba, stavim teglu napunjenu energijom mesečine na sredinu stola ispred nas. „Sad nastupa oslobađanje od stresa", kažem. „Hajde da naučimo nešto od gospođice Reciklaže", kaže Amber, verovatno primetivši da sam tu teglu uzela iz đubreta. Stavim na sto kutiju spajalica i venac osušene žalfije. Listovi žalfije su kao grančice, smežurani i sivi. Uvežem ih konopcem da bi lakše goreli. „A šta je sa spajalicama?", pita Amber. „One simbolizuju ono što nas na negativan način vezuje u životu. Ako obeležimo te loše činioce, to će nam pomoći da se oslobodimo stresa." „Možda je trebalo da svratimo do knjižare", kaže Amber pokazujući polupraznu kutiju spajalica. „Kakav sam dan imala, biće mi potrebno celo pakovanje." Odvrnem poklopac tegle i postavim kutiju šibica pored nje. Upalim svežanj žalfije i dunem da se plamen razgori. Stvori se mirišljavi dim; duge izvijene pruge krenu prema tavanici. Kružim oko stola držeći žalfiju, kadeći sobu njenim slatkim i bogatim mirisom. „Žalfija će nam pomoći da se oslobodimo ovih negativnih veza." „A da li će nam pomoći da se oslobodimo ovih miliona kalorija koje smo upravo unele?" Drea potapše svoj stomak. „Počinjem", postavim žalfiju na keramičku tacnu na sredini stola i uzmem jednu spajalicu. „Ova spajalica predstavlja stres koji osećam jer

61

pomažem Klari." Bacim spajalicu u teglu. ,,I ja ću dodati stres zbog Klare", Amber dohvati spajalicu i stavi je u teglu. „Zašto tebe stresira?", pita Drea. „Možda zato što flertuje sa Pi Džejem, a on ne može da dopusti sebi da mu neko opet slomi srce." „Ko kaže da će mu slomiti srce?" ,,Oh, molim te", kaže Amber. „Znam ja takve kao što je ona flertuje sa svakim ko nosi pantalone bez ikakve namere da ima nešto ozbiljnije s njim." ,,A, misliš na devojke kao što si ti?", pita Drea. „Je l' to neko ljubomoran?" „Ne bih rekla. Samo nemoj da se iznenadiš kad se mala gospođica Hula sprijatelji s Čedom." Amber spusti još jednu spajalicu u teglu. „Ova je za Salija i za to što ne zna šta propušta." Drea uzme spajalicu i baci je unutra. „Ova je za Čeda, za ono oko čega smo se ranije svađali." ,,A što ste se svađali?", pita Amber. Drea slegne ramenima. „Zbog Stejsi." „Stvarno?" Uzmem spajalicu. „Nije bilo ništa ozbiljno. Samo me je podsetio na nešto u vezi sa tobom i to me je uznemirilo." „Šta to?" „Stvarno je glupo." Drea prevrne očima prema plafonu, onako kako uvek radi kad želi da sakrije ono što oseća. „Pričala sam mu o članku koji sam pročitala u časopisu. Mislim da je zbog načina na koji sam mu prepričavala moj, valjda, piskavi glas i neke reči koje sam upotrebljavala ili je bar tako rekao. Kako god, buljio je u mene stvarno čudno, pa sam ga pitala šta mu je, a on je rekao da ga je moj piskavi glas podsetio na tebe znaš, kad se unervoziš, pa tvoj glas dobije taj visoki C. A onda je, s ogromnim osmehom, rekao kako mu je to slatko to cičanje. Tvoje cičanje." „Oh", kažem. „Ali, moj glas ne ciči." „Pa, ni moj." „Veoma zanimljivo", kaže Amber stavljajući spajalicu na svoju alku. Uzme sledeću i stavi je u teglu. „Kad smo već kod toga da ljubav smara, ova spajalica je za Kejsija jer me danas nije ni pogledao." „Ovu, poslednju, nameniću Džejkobu i nesigurnosti koju osećam s njim."

62

Ubacim je u teglu. „Vas dvoje?", kaže Amber. „Mačji kašalj, treba vam samo malo zajedničkog vremena, bez Klare. Zašto ne budete superromantični i ne rezervišete kabinu na krstarenju o kome svi pričaju?" „U stvari, mislim da si ti jedina koja priča o tome", kažem. „Ne", ubaci se Drea, ispravljajući jednu spajalicu. „Čed mi je ranije pričao o tome. Moglo bi biti zabavno." „Pa, moraćete da me obavestite kako je bilo", kažem. „Jer ja ne idem." „A kako onda misliš da zakrpiš rupe u svom raju?", pita Amber. „Možda im treba samo mala zakrpa", napravim grimasu. „Kao na primer, rolnice od jastoga i šetnja plažom." „Zvuči uzbudljivo", zevne Amber. Narednih dvadesetak minuta provedemo redajući sve što nas nervira, uključujući kupaće kostime, kreme za sunčanje i loše pržene školjke. Onda spustim žalfiju u teglu, zavrnem poklopac, unutra se pušilo i tegla se obojila u ledenosivu. „Neka ove negativne veze napuste naše umove i neka ih zameni ljubav i milosrđe. O žalfijo, molim te da oteraš naš stres i da nam vratiš sreću. Neka je blagoslovena." „Neka je blagoslovena", kaže Drea. „Neka je blagoslovena", ponovi Amber.

63

PETNAEST Nekoliko minuta nakon naših čini, uđe Džejkob. „Ćao", kaže gledajući teglu punu dima. „Ćao." Ustanem. Amber i Drea se instinktivno dignu od stola da nas ostave same. „Domaći", kaže Amber bezuspešno pokušavajući da otkravi atmosferu. „Mogu li da razgovaram s tobom?", pitam ga. Umesto da sačekam odgovor, samo mu priđem. Obavijem ruke oko njegovog struka i ugnezdim bradu ispod njegovog vrata. „Shvatiću to kao znak da više nisi ljuta na mene?", kaže on. „Ne", odvratim. „Jesam." „Pa, onda to znači da bih morao češće da zabrljam." „Baš smešno", kažem osetivši da miriše na limun. „Hajdemo napolje." „Napolje?" Klimnem. „Kao na sastanak. Kao normalni." „Prijalo bi mi malo normalnog." Stegne me veoma snažno. „Šta si imala na umu?" „Ništa fensi. Šta misliš o pikniku na plaži? Ne bi trebalo da je gužva u ovo vreme. Ljudi su se, verovatno, razišli na večeru." „Zvuči savršeno." Iako ne mogu ni da zamislim da progutam još jedan zalogaj, napunili smo korpu krekerima, sirom, svežim voćem i izabrali mesto blizu okeana. Pričali smo duže od sat vremena i gledali kako sunce rudi i spušta se nad nama. Dobar je osećaj biti normalan, ćaskati o onome što nas čini srećnima kako se u bioskopu u gradu prikazuje maraton Hičkokovih filmova i možda bi trebalo da odemo, kakvo olakšanje što u septembru polazimo na isti koledž i kako je umirujuće zaspati uz šum okeana koji zapljuskuje pesak. Spustim glavu na njegove grudi i zažmurim udišući nežni miris kokosovog ulja. Uživam u svakom trenutku. Ali, uprkos tome što se zaista dobro osećam, ipak želim moram da ga pitam o onome što je bilo ranije. „Kuda si otišao kad je Klara došla?" „Izašao sam u šetnju." „Nisam videla da odlaziš." „Izašao sam na prednja vrata. Nisam hteo da smetam vama dvema." 64

Prinese moje prste ustima i lagano ih poljubi. Slegnem ramenima. „Kaže da joj je neko preturao po stvarima. Ali, ne znam. Osećam da ni ima mnogo više od toga." „Naravno da ima", kaže. „Osetila si više dok ste se rukovale; osetila si više i u košmarima. Samo je pitanje vremena kad će se desiti nešto krupno." „Ne ako se ja pitam." „Sigurna si u sebe?" ,,U vezi s Klarom? Mislim da jesam." ,,A u vezi s ostalim?" Zastanem pokušavajući da smislim nonšalantan način da se izvučem, a da ne ispadnem njuškalo. Ali, pošto je tako očigledno da sam stvarno njuškala, da ne bih vređala njegovu inteligenciju, unesem mu se u lice i kažem: „Videla sam tvoju kutiju za snove." Džejkob klimne s izrazom iskusnog pokeraša, kao da nimalo nije iznenađen. „Mislim, videla sam je spolja. Na tvom krevetu", nastavim. Džejkob se ispravi terajući me da se pridignem. „Šta si radila u mojoj sobi?" „Tražila sam te. Videla sam je na tvom krevetu." „Bio sam u šetnji", ponovi. „Znam", kažem primećujući taj glupi piskavi nervozni ton sopstvenog glasa. „Već si to rekao." Klimne, kao da i sam zna kao da namerno izbegava odgovor. „Hoćeš li mi reći ili treba da te molim?" „Radim to za tebe, Stejsi." „Kako mi pomažeš time što kriješ nešto od mene?" „Moraćeš da mi veruješ." Stegnem zube svesna činjenice da ću zaista morati da mu verujem, ali znajući da to nije fer. „Nadala sam se da imaš kutiju za snove da bi mi pomogao, možda da nekako vidiš moje košmare, da bismo sanjali isto." „Voleo bih to", kaže. Lice mi se zgrči na njegov odgovor, kao da mu je tog trenutka prvi put sinula ta ideja. Ceo dan sam mislila da je to odgovor da je već počeo da sanja o Klari i da je video nešto o njoj što je smatrao da ne bih mogla da podnesem. I šta ćemo sad?

65

Hoću da ga pitam i za dnevnik, ali osećam da bi mi to donelo titulu najnesigurnije devojke/njuškala naravno, drugo mesto bi pripalo Drei. Pre nego što uspem da išta izustim, osećam kako mi ljubi ruku, zatim se naginje i ljubi mi usne šaljući milion žmaraca duž moje kičme. „Ponosan sam što si tako hrabra." Taj kompliment me potpuno obori s nogu. Mislim, nisam ranije razmišljala o sebi na taj način. Osmehnem se i prepletem svoje prste sa njegovim, još osećajući njegov ukus u ustima kao javorov sirup s vanilom na mom jeziku. „Stvarno to misliš?" On klimne. Njegove sive oči boje granita me gledaju pravo, kao da zaista tako misli. Kao da jesam hrabra, uprkos napetosti koju osećam zbog njega, Klare i svega ostalog. Poljubimo se još nekoliko puta, osećajući vrelinu dlanova kad god se dotaknu. Trenutak hipnotiše, tako je neverovatno dobro da osećam da bih mogla potpuno da se napijem od njega bez ikakvih rezervi koje sam imala, bez ikakve nepoverljivosti prema našem odnosu. On očigledno radi ono što misli da je najbolje. Naravno, tada nas prekine Pi Džej, ostavljajući veliku prazninu u našim dugoočekivanim zajedničkim momentima. „Ćao deco", otpeva. Klara stoji nekoliko koraka iza njega s rancem preko ramena. „Jesmo li prekinuli nešto vredno snimanja?", pita Pi Džej. „Ćao ljudi", kažem. „Treba da razgovaramo." „Šta nije u redu?" Uspravim se. „Opet se desilo", kaže Klara. Baci ranac na pesak i pridruži nam se. „Šta?", pita Džejkob. Klara mu se osmehne, ali ne odgovori. „Dakle?", pitam pokušavajući da je sprečim da otvoreno očijuka sa mojim dečkom. „Jesu li vaši cimeri tu?", konačno izgovori. „Mislim da i oni treba da čuju ono što imam da kažem." Odmahnem glavom pomenuvši da je Čed bio napolju kad sam poslednji put proverila pitajući se zašto to jednostavno ne može da ispljune zašto joj je potrebna publika. Ipak, pokupim ostatke našeg piknika i krenemo unutra da nađemo Dreu i Amber. U našoj su sobi. Drea maže neku narandžastu smesu na Amberino lice

66

vide joj se samo oči, nozdrve i usne. „Za manje od desetak minuta", objasni mi Drea ,,Amber će imati kožu meku kao bebina guza. Sve je prirodno bukvalno možeš da pojedeš masku." „Neki drugi put", kažem. „Ne znaš šta propuštaš!" Drea podigne pogled s tegle da prouči moju kožu, verovatno primećuje pege mešavimu opekotina od sunca i bledila. „Klara hoće nešto da nam kaže", saopštim ignorišući ovaj pogled. „Zašto?", promumla Amber ispod maske. Slegnem ramenima i sačekam da krenu za mnom. Amber sa skrštenim rukama i stegnutim usnama. Svi sednemo za kuhinjski sto. „Čemu ovolika drama?", pita Amber. „Ti pitaš nas za dramu?", kaže Pi Džej. ,,A šta je to radioaktivno na tvom licu?" „To je maska od gline." „Jesi li sigurna da nisu sline od svinje?" „Ti mi kažeš, ti s ustima belim kao dupe?! Izgledaš kao da si ljubio Mekdonaldsovog klovna", uzvrati Amber. „To se zove krema za sunčanje", objasni Pi Džej. „Zaštitni faktor 65... " ,,U slučaju da nisi primetio, sunce baš i ne prži posle pet popodne." „Izvinite što vas prekidam", kaže Klara. „Samo..." Ali, ne može da nastavi. Nekoliko puta duboko udahne da se smiri, ali potpuno je potresena oči joj suze, ruke joj drhte. „Dozvoli mi, moja mala gospođice", Pi Džej je poljubi u teme, i nekoliko pramenova mu se zalepi za namazane usne. „Zamislite", kaže. „Napolju sunčano, na plaži gomila ljudi, sunčaju se i zabavljaju u pozadini. Jedan neverovatno sladak par, mladić i devojka, krče sebi put kroz gužvu duž obale načičkane kućicama." „Tajm aut", kaže Amber mahnuvši rukom. „Ko su to dvoje neverovatno slatkih ljudi u ovom scenariju?" Pi Džej zapanjeno otvori usta. „Ako nećeš lepo da se igraš, mali moj bodljikavi žbunu, vrati se na prljavo igralište s koga si dopuzala." ,,U redu", kažem trudeći se da ubrzam radnju. „Očigledno su taj neverovatno zgodan par Klara i Pi Džej." „Dobro je da imamo bar jednu pametnu glavicu koja je danas popila svoj sok od šargarepe." Pi Džej mi se odobravajuće osmehne i moram da suzbijem svoju nervozu. Ili to, ili će priča potrajati do sitnih sati.

67

Džejkob baci pogled na sat. „Pa, šta se desilo?" „Desilo?!", počne opet Pi Džej. „Šetali smo duž plaže, gledajući svoja posla kad smo videli tog nepoznatog čoveka s pipcima koji se usudio da pita ovde prisutnu Klaru da mu pozira sutra popodne za neke slike." „Čekaj", kaže Drea, „zašto si rekao da ima pipke?" Pi Džej nervozno zakoluta očima. „Zato što je imao pipke." „Stvarno?!" Drea pogleda u Džejkoba i uzdrži se da ne prasne u smeh. „Ne prave pipke, samo jezive brkove s uvijenim krajevima." „Čekaj malo", kažem. „Da li je to onaj tip koji živi pored u kućici s velikim tremom na zadnjoj strani?" „Da", odgovori ona. „Znaš ga?" „Pa, srela sam ga", kažem. „Ranije, jednom kad sam te tražila." Klara izgleda nekako iznenađeno; malo nagne glavu i sledeće sekunde nastavi. „Tip je, izgleda, totalni čudak. Videla sam ga na terasi kako slika devojke sa plaže bez njihovog znanja. Načula sam da neke devojke u kafiću pričaju kako je on neverovatno dobar fotograf, kako honorarno radi za Vupfue i Esquire, ali ne znam. Mislim, malo je uvrnut. Ovo nije prvi put da me pita za poziranje." Klimnem pitajući se da li bi trebalo da ponovo odem u njegovu kućicu kad on ne bude tu, sećajući se te jezive dnevne sobe i njegovog pogleda koliko je želeo da me fotografiše. „Šta si odgovorila?" „Pa, naravno, opet sam rekla ne, ali to ga nije sprečilo da me i dalje onako urokljivo gleda. Posle toga smo Pi Džej i ja otišli mojoj kući. „Vrata nisu ni bila zaključana", kaže Pi Džej milujući Klaru prstom. „Svako je mogao da se ušunja." „Zašto nije bilo zaključano?", pitam. Klara slegne ramenima. „Smor mi je da nosim ključ, naročito kad sam u kupaćem." Potvrdim glavom pred njenim nedostatkom zdravog razuma, videvši da nosi i duksericu s dva potpuno normalna džepa. To i neku drugu maramu oko struka crvenu sa svetlozlatnim cvetovima. „Koja je tvoja kućica?" „Broj 24. Ona sa zvončićima od bambusa. Sigurno si ih čula. Tako su

68

jezivi, ali mom tati se sviđaju." Klimnem pitajući se da li su to zvončići koje sam čula u košmaru. „Možemo li da čujemo ostatak priče? Danas?", progunđa Amber. „Imam osećaj da mi lice gori." Uzme papirni tanjir i počne da maše kao lepezom. „Ušli smo u moju sobu i...", nastavi Klara i opet joj kreću suze. „Neko mi je preturao po fiokama." „Kako znaš?", pita Džejkob. „Jer su bile otvorene." „Bar jedna od njih", nasmeje se Pi Džej. „Koja?" Nagnem se prema Klari i uzmem je za drhtavu ruku. Osetim nešto hladno, probadajuće kako mi struju kroz ruku i obavija mi se oko vrata. „Fioka s mojim donjim vešom," pocrveni. „Što?" Drei se otme iznenađeni uzdah. „Jesu li našli nešto zanimljivo?" Amber izvuče salvetu iz gornjeg dela kupaćeg i pruži je Klari koja šmrkće. „Ne znam šta su našli." Klara zastane za trenutak i pogleda u pruženu salvetu. „Ali preturali su mi po stvarima." „Kako možeš da budeš sigurna?", pita Džejkob. „Izdajnički tragovi", kaže Pi Džej. „Čipka viri iz fioke, bretele razbacane, gaćice na sve strane. Kao da je veš odlučio da napravi žurku dok je gospodarica odsutna. Znate izreku, dok mačke nema..." „Tako si uvrnut", Amber zgužva salvetu i baci je na njega. „Ostavi to za posle, o kraljice perverzija!" Pi Džej onjuši lopticu i stavi je u džep. „Hoćeš da kažeš da ti je neko napravio raciju među gaćama?" Dodam Klari maramicu i ona je zahvalno uzme. „Sigurna si da nisi na brzinu istrčala iz kuće i ostavila razbacane stvari?", pita Drea. „To su me i policajci pitali." „Zvala si policiju?" Osetim da su mi se oči razrogačile. Klara klimne. „Čak su i došli. Ali nisu bili iznenađeni, ni ljuti, niti bilo šta." „Zato što vrata nisu bila zaključana, ni prozori zatvoreni", objasni Pi Džej. „Napisali su izveštaj i rekli da se, verovatno, neki dečko šali sa mnom." „Ili uvode novog člana u bratstvo", kaže Drea. „Policajci su pomenuli i to." „Alooo", kaže Amber, pucnuvši prstima, „koje bratstvo prima nove

69

članove usred leta! ?" „Policija će proveriti", kaže Klara. „Porazgovaraće sa momcima iz susedne kućice." „Kažem ti", nastavi Amber, „nisu oni. Kejsi i Sali su bili previše fini i slatki da bi radili tako nešto." Pogledam Amber, potpuno pometena njenom logikom. Mislim, fini i slatki? Izgleda da sam nešto propustila. „Verovatno ima puno momaka smeštenih u kućama bratstva. Ranije sam primetila da me neki od njih gledaju na plaži", kaže Drea. „Znam", strese se Klara. „Neki su tako neotesani. Otvoreno bulje u... svakoga." Amber uzdahne umesto odgovora, a Drea zine iz čistog prezira. ,,U svakom slučaju", kažem obavijajući Dreu oko struka, bukvalno je sprečavajući da zvekne Klaru u glavu. „Klara, očigledno je da večeras ostaješ kod nas." „Ako vam nije problem", odgovori ona, tapkajući nos i oči salvetom. „Zvala sam roditelje. Bili su spremni da se vrate večeras, ali pošto su udaljeni četiri i po sata vožnje, već je kasno. Krenuće čim ustanu ujutro." „Svakako", kažem odobravajući. „Insistiramo da ostaneš ovde." „Rekao sam joj da ćete to reći." Pi Džej obuhvati Klaru rukama prislanjajući je na grudi. „Super", kaže Amber, prstom guleći masku i prinoseći je usnama da proba kakvog je ukusa. „Nema ništa bolje."

70

ŠESNAEST Pre odlaska u krevet, pokušamo da se dogovorimo ko će gde spavati da bi Klari bilo što udobnije. Kad je Pi Džejev pokušaj da je odvuče u svoj krevet propao, ponudim se da spavam na kauču i da joj prepustim svoj. Osim što je Amber odbila da spava u sobi s nekim koga ne poznaje prvi put to čujem ni Džejkobu nije prijatno da ponudi svoj krevet jer ne zna gde da sakrije stvari (kutiju za snove i dnevnik). Pored toga, Drea mrzi Klaru, a Pi Džejev krevet je previše smrdljiv za bilo koga drugog, Čeda nije briga gde spava, ali je Klara totalno odlepila na samu pomisao da bi mogla spavati u sobi s momcima. Na kraju je rešeno da spava na kauču u dnevnoj sobi, sama. Pre nego što legnem, nekoliko puta udarim jastuk da bih postigla optimalni nivo rastresitosti i pogledam antistres teglu na stočiću pored kreveta. Zapravo mi dosta pomaže. Osećam se mnogo spokojnije nego pre, gotovo preporođeno i zato me sav ovaj haos oko rasporeda spavanja nije naterao da uzmem jastuk i odem da prespavam na pesku čemu bih verovatno pribegla pod normalnim okolnostima. Zažmurim, zahvalna što smo Džejkob i ja uspeli da prevaziđemo neke nesuglasice, i svom snagom se koncentrišem na Klaru. Ali, ipak... Ne mogu da zaspim. Stalno mi se motaju iste misli: moj san, njen glas, krv, njene ispreturane stvari. Bez obzira na to koliko puta sam premotavala isti film u glavi, nisam se nimalo približila odgovoru. Treba mi još jedan košmar. Treba da ponovo prokrvarim, da tačno shvatim šta moje telo pokušava da mi kaže. Pružim ruku prema antistres tegli usmeravajući svoje misli na žalfiju i poklopac koji je potpuno pocrneo. Tada osetim da mi dolazi san. Takođe, u tom trenutku me pozove Klara. Sednem i pogledam Amber i Dreu da vidim da li čuju kako me Klara doziva. I dalje spavaju, potpuno nesvesne njenog glasa. Skliznem u papuče i krenem prema dnevnoj sobi da vidim šta hoće. Ali nije tu. Kauč je namešten za spavanje jastuci poredani na uzglavlju, a ćebe razvučeno po dužini, ali Klare nema. „Stejsi", doziva. „Potrebna si mi." Glas dopire iz kupatila. Okrenem se da pogledam; vrata su zatvorena, ali kroz ključaonicu vidim da je svetlo uključeno. „Klara?" Tiho pokucam. Nema odgovora. 71

„Klara?" Pokucam malo glasnije. I dalje ništa. Naslonim uho na vrata. Slavina je odvrnuta, možda me ne čuje. Možda pere kosu. Probam da je pozovem još nekoliko puta i da glasnije pokucam, ali izgleda da ništa ne pomaže. Stavim ruku na kvaku i pritisnem. „Klara", kažem provirujući unutra. Voda teče u lavabo, ali ona nije tu. Proverim tuš kabinu prazna. „Stejsi", opet me zovne. Sad se njen glas čuje iz kuhinje. Zavrnem slavinu i krenem ka njoj. Ali, nema je u kuhinji, ni u dnevnoj, ni u našoj ni u muškoj sobi. A ipak, još čujem kako me doziva. Izađem na zadnji trem. Napolju je ledeno. Uši me zabole od hladnoće. Sva sam se naježila. „Stejsi, treba mi tvoja pomoć." Skoro kao da je njen glas deo vetra koji me zaglušuje. Pogledam prema vodi, ali mračno je. Jedina svetlost dolazi od poslednje četvrti meseca. Njegov odraz je naslikan na površini okeana. Zakoračim na pesak prateći njen glas, ali izgleda da se sve više udaljava što ga više pratim. Sad je samo šapat mnogo tiši nego malopre. „Klara", ponovo pozovem. Neke senke me prate. Okrenem se da pogledam ko je to. Ne vidim ništa dalje od nekoliko metara. Talas okeana brzo nadolazi, sad je udaljen za dužinu ruke od mene. Možda je Klara otišla na plivanje. Ili još gore možda nije mogla da zaspi, pa je otišla da se prošeta na svežem vazduhu. Osećam da se sve brže krećem, gotovo da trčim po pcsku pod bledom mesečinom. U daljini se čuju zvončići napregnem se da razaznam da li su od bambusa, da li im je zvuk malo dublji nego zveket metalnih, ali nisam sigurna. Kad god pokušam da se koncentrišem na zvončiće, čini se da ih Klarin glas nadjačava. Sad izgovara moje ime jecajući, kao da je povređena. Pogledam prema nizu kućica i na trenutak mi se učini da me neko gleda kroz prozor. Stanem i počnem da škiljim, ali je previše mračno. Svesna sam samo osećaja da me neko posmatra. Da me prati. Hodam još nekoliko minuta duž plaže. Napred je jedna ulična svetiljka. Nekoliko puta zatreperi osvetljavajući obalu stenovito pristanište koje se od okeana proteže ka ulici. Zastanem nakratko i pogledam figuru na svetlosti. Još uvek je udaljena nekoliko kuća, ali vidim nekoga. Stoji na steni i drži buket. Znam da su to ljiljani. Osećam to. Osećam smrt. Kao da je svuda oko mene. Koža mi je sve hladnija. Prsti su mi ukočeni. Zatvorim oči i zamislim

72

sunce. Njegovu toplotu. Razgibam prste da vidim mogu li još uvek da ih pomeram. Mogu. Otvorim oči. Osoba s buketom je nestala. Umesto nje, na pesku leži nekakav dug, uzan brežuljak. Tada shvatim. To je Klara. Okrenuta mi je leđima, ali prepoznajem maramu boje korala. Priđem i vidim kako joj se duga linija krvi sliva niz butinu. Pokušam da je okrenem, da vidim gde je ranjena, ali nađem samo još krvi na ruci i na stomaku. Ja sam kriva. Zakasnila sam. „Klara?", kažem pomalo drhteći, osećajući kako mi treperi u stomaku. Približim sebi njeno telo, spremajući se da joj pružim prvu pomoć. Tada vidim flašicu ispod njene ruke. Bočica mog starog parfema, ona koju sam koristila kad sam izvodila čini na plaži, kad sam napisala: NEMOJ NIKOME DA KAŽEŠ na papiriću, ubacila ga u bočicu i bacila je u more. Uzmem je. Poruka je još unutra. Otvorim je, a papir klizne lako kao kad sam ga ubacivala. Odmotam ga, neposlušni prsti mi drhte. Pročitam reči osetivši da mi lice poprima zbunjen izraz PLATIĆES MI! Ponovo pogledam bočicu da se uverim da je moja. Jeste. Klarino telo se trgne, kao od hladnoće. Više puta uzviknem njeno ime i išamaram je onako kako to rade na TV-u kad proveravaju da li je neko svestan. Ali izgleda da nije. Telo joj je mlitavo. Koža joj je bleda. Prislonim ulio na njena usta da vidim da li mogu da joj osetim dah na obrazu. Ali ništa. Proverim puls na zglobu, i tada osetim da me neko cima. Kao da me budi. U sobi se uključi svetlo, od čega zaškiljim. Čini mi se da me Drea budi. Sedi pored mene na krevetu. Ruka joj je na mom ramenu. Amber me drmusa s druge strane. Lice joj je potpuno prekriveno zelenkastom maskom od aloje, umesto prethodne narandžaste. „Nekako si čudno disala", kaže Drea. ,,I buncala si. Grudi su ti skakale gore-dole." ,,I to ne na dobar način", doda Amber. „Plus", nastavi Drea, „stalno si vikala Klarino ime i od toga sam i ja počela da sanjam košmare." „Stvarno?", kažem udahnuvši duboko. „Ne sećaš se?", pita Drea. „Ne", odgovorim trljajući slepoočnice. „Mislim da se sećam. Samo nisam provalila da se mrdam tamo-amo." Pogledam na sat: dva i pet ujutro. „Gde je Klara?" „Kauč siti, tamo gde i treba da bude", kaže Drea. „Ne", odgovorim sedajući u krevetu. Kapljica krvi mi klizne niz usnu. 73

Probam da je zaustavim prstima, ali mi se cela šaka umaže krvlju, kao u snu. Kao da je to Klarina krv, a ja sam već zakasnila. „Odvratno!", vrisne Amber. Skine papuču u obliku žabe i baci je na mene. „Misliš da će to nešto pomoći?", pita Drea dodajući mi pakovanje maramica. Uzmem maramice i skočim s kreveta, bukvalno se saplićući o Amber. „Čekaj", zovne me Drea. „Kuda ćeš?" Naglo otvorim vrata naše sobe i pojurim u dnevnu. Baš kao što sam sanjala, Klara nije tu.

74

SEDAMNAEST Bez razmišljanja izjurim iz kuće i krenem ka plaži sigurna da ću tamo naći Klaru sećajući se kako me je dozivala u košmaru kao da joj je stvarno bila potrebna moja pomoć. Posrćem po pesku ne skidajući oka s vode pod svetlošću mesečine. Ali, nigde je ne vidim. Pomislim da se, možda, vratila svojoj kući. Možda je zaboravila nešto važno sočiva ili neki lek, omiljenog medu... Sećam se da je pomenula broj 24 i sablasne zvončiće na tremu sa zadnje strane. Čini mi se da sa svih strana dopiru zvuči zvončića duboki bariton, tiho zveckanje i sve moguće vrste zvona istovremeno. Krenem ka kućici broj 24 još uvek pritiskajući nos maramicama. Na terasi je uključeno svetlo i veliki zvončići od bambusa lelujaju se na vetru, baš kao što je Klara rekla. Zastanem na sekund da proverim nos i udahnem duboko. Čini se da je krvarenje prestalo. Sabijem prljave maramice u džep pidžame i osmotrim mesto. Uprkos svetlu, izgleda da unutra nema nikoga. Potpuni je mrak. Ipak krenem stepenicama, osetivši iznenada kao da me neko posmatra, kao da me neko prati. Osvrnem se i spazim neke senke na plaži. Možda je to samo plod moje mašte. Mračno je, jedino svetio dopire od mesečine i nekoliko spoljnjih sijalica na obližnjim kućama. Od same pomisli na to da je, možda, neko u kući podilaze me žmarci koji mi se preko ruke spuštaju duž kičme. Udahnem duboko sećajući se da sam u košmaru mislila kako me neko gleda s prozora susednih kućica. Pogledam prema Klarinoj kući pitajući se da li sam na pravom mestu. Ili je to možda kuća onog fotografa. Pogledam susednu, ali teško je reći. Previše je mračno, a sve kućice izgledaju isto. Progutam svoj strah u dubokom uzdahu i približim se vratima, sve vreme se prisećajući osećaja bliske smrti iz sna. Kao da sam još uvek u njemu. Kao da me prikiva u mestu. Držim amajliju koja mi je oko vrata hrabreći sebe. Bar Klarini roditelji nisu tu, pa mogu da pozvonim bez brige hoću li ih probuditi. Pritisnem zvono nekoliko puta osvrćući se da vidim da li me neko prati, istovremeno pokušavajući da razaznam Klarino telo na plaži. Ili osobu koja nosi buket ljiljana. Prođe neko vreme, ali niko ne dolazi do vrata. Probam da okrenem kvaku 75

i, na svoje veliko iznenađenje, shvatim da je otvoreno. Zaškrgućem zubima setivši se koliko puta smo rekli Klari da zaključava kuću i kako su se ona i Pi Džej ranije vratili ovamo da provere da li je sve zaključano. Odškrinem vrata. „Klaro?" Čekam nekoliko sekundi. Srce mi glasno bubnja zaglušujući me. Niko ne odgovara. Još malo otvorim vrata i provučeni ruku pipajući po zidu u potrazi za prekidačem. Nađem ga i upalim svetio. Kao što je Klara i rekla, svaka stvar ima svoje mesto daljinski upravljači poredani na stočiću u dnevnoj sobi, kolekcija keramičkih delfina na polici u savršenom krugu, jastuci na kauču sortirani po veličini i boji, podmetači za čaše u desnom uglu stola, salvete u levom. Krenem hodnikom prema spavaćim sobama. „Ima li koga?", pitam. Srce mi još jače udara. Sva vrata su zatvorena. Probam da otvorim jedna sa leve strane. Dodirom tražim prekidač, ali izgleda da ne mogu da ga nađem. Pođem još malo napred, sasvim otvaram vrata zbog svetla koje dopire iz dnevne sobe. Vidim lampu pored kreveta. Uključim je. Očima treba nekoliko trenutaka da se priviknu na svetlost. Ovo je Klarina soba. Krevet je prekriven svetloružičastim prekrivačem sa jastucima boje kajsije. Na noćnom stočiću je diskmen i nekoliko plišanih meda. Zakoračim unutra, gotovo ostanem bez daha. Na zidu, pravo ispred mene, nalaze se reči iz mog košmara: PLATI ĆEŠ MI. Vilica mi podrhtava. Srce mi tutnji. Koža mi je hladna kao led. Reči su napisane tamnocrvenom bojom kao krv. Stegnem zube da bih zaustavila cvokotanje, istog trenutka, čujem zvuk iz dnevne sobe otvaranje i zatvaranje vrata. Pribijem leđa uza zid, iza vrata, napisane reči još bulje u mene. Na sekund pomislim da bi trebalo da isključim svetio, ali znam da će to posetilac primetiti, ko god da je. Drveni pod škripi. Samo je pitanje trenutka. Zgrabim keramičku vazu s noćnog stočića spremajući se za borbu. Koraci se približavaju. Zvuči kao da ima više ljudi. Vrata Klarine sobe se otvore uz tresak. Podignem vazu iznad glave. „Ima li koga?", pita glas. Drea? Uđe u sobu, leđima okrenuta ka meni. „Šta ti radiš ovde?", prodahćem. 76

Drea poskoči primetivši me iza sebe. „Ne", kaže Amber, probijajući se da uđe u sobu pored Dree. „Pitanje je šta ti radiš ovde?" „Tražim Klaru", kažem spuštajući vazu sa strane. „Pa mi smo tražile tebe", odgovori Amber. „Potpuno si nas izbezumila takvim istrčavanjem." „Aha", dodaje Drea. „Pokušale smo da te pratimo na plaži. Nekoliko puta smo te pozvale." „Stvarno?" „O bože", uzvikne Drea gledajući reči koje se protežu na zidu. „Je li to krv?" Amber odmahne glavom. „Boja." „Kako znaš?", pitam. „Isparavanja. Definitivno neka vrsta poludisperzije." „Neću ni da pitam", kaže Drea. „Moramo da pozovemo policiju", kažem. „Možda mogu da nađu otiske ili tako nešto." „Da, a kako planiraš da im objasniš šta mi tražimo ovde?", pita Amber. „Da li je ijedna od vas čula za provalu? Misliće da smo to mi uradile." „To je smešno", kaže Drea. „Nikome ne bi palo na pamet da bi neka od nas to mogla ikada da uradi!" „Šališ se?", pita Amber. „Klasičan primer. Devojke se otimaju za istog dečka. Jedna od njih postane previše posesivna i počne da preti smrću. Iskrade se iz svoje sobe dok svi spavaju da bi pokazala maloj hula devojci koliko je nervira to što ova pokušava da joj nabije rogove na glavu." „To je tako glupo." Drea frkne. „Stalno se dešava. Zar ne gledaš krimi serije?" „Očigledno pričaš o sebi", kaže Drea. „A šta je s tvojom ljubomorom zbog Pi Džeja i Klare?" „To se teško može nazvati ljubomorom", kaže Amber. „I njeno ime je Drolja, a ne Klara." „Hej, šta je ovo?", pitam podižući neke fotografije s poda. „Šta je na njima?", pita Drea. „Teško je reći." Amber ih uzme i okrene da bi bolje videla. „Izgleda kao deo nečije ruke." Nagne glavu zbog perspektive. „Ovo bi

77

moglo biti čelo... ili nečiji guz." „Foto otpad", uzdahne Drea. „Šta sad treba da radimo? Da čekamo dok se Klara ne vrati i ne vidi sama?" „Predlažem da pregledamo đubre", kaže Amber tražeći kantu za otpatke. „Tu se krije prljavština." „Bukvalno", doda Drea. „Ne, ozbiljno. U krimi serijama najbolje tragove nalaze u smeću." Amber priđe ogledalu da ukloni ostatke maske od aloje. „Odbijam da kopam po đubretu", kaže Drea mašući svojim manikirom od trideset dolara. „Dobro, hajde onda da odmaglimo odavde. Možemo sačekati da Klara ovo vidi. Bilo bi glupo dovoditi sopstvenu guzicu u vezu s ovom zbrkom." „Moja guzica je već povezana s ovom zbrkom", kažem. „Zar si zaboravila moje košmare... da će joj se desiti nešto loše? Moramo da je nađemo. Moramo prestati da mislimo na sebe, barem na pet minuta!" Drea klimne glavom. „Stejsi je u pravu... iako je ona krava!" ,,U redu", kaže Amber. „Hajdemo pre nego što se predomislim." Amber vrati neuspele slike na pod pored kreveta, a ja stavim vazu na noćni stočić i isključim svetla. Bolje da policija zatekne stvari tačno tamo gde ih je neko ostavio, i zato ni ne zaključamo vrata za sobom. Krenemo ka svojoj kućici tešeći sebe rečima da će Klara biti tamo i da ćemo otići pravo u policiju da im sve ispričamo ako je nema. Otvaramo vrata svoje kućice i zateknemo Klaru kako sedi na kauču pokrivena ćebetom koje joj je Drea pozajmila. Ali, nije sama. Ona i Čed su okrenuti jedno prema drugom i dodiruju se kolenima. Čed pogleda Dreu i odskoči bar jednu stopu unazad. „Hej, otkud vi? Mislio sam da ste u svojoj sobi!" Klara počne da se kikoće bez ikakvog očiglednog razloga i krene da pokriva noge ćebetom. „Da, otkud vi? Gde ste bile?" „Mi treba da postavimo to pitanje", odgovori Drea prekrštajući ruke na grudima. „Zašto?" Klara nakrivi glavu glumeći zbunjenost. „Samo sam izašao da popijem malo vode", kaže Čed pokazujući stočić za kafu kao da bi tu trebalo da se nalazi čaša vode. „Izgleda da si malo zalutao", kaže Drea.

78

„Video je da sam fan Bruinsa*." Klara izbaci grudi ponosno pokazujući belu, crnu i zlatnu boje tima. „To mi je srećna pidžama!" „Gde si bila malopre?", pitam prekidajući njeno glupavo kikotanje. „Kako to misliš?", pita. „Izašla sam iz sobe, a tebe nije bilo." Opet nagne glavu. ,,Oh", kaže kao da se tek sad setila, „bila sam u kupatilu." „Pidžama ti se pokvasila?" „Ne", zakikoće se. „Prala sam kosu nad lavaboom. Nisam htela da se tuširam jer sam se plašila da ću vas probuditi." Klimnem, setivši se košmara gde sam, u potrazi za Klarom, slušala vodu kako teče nad lavaboom. „To me je podsetilo", nastavi Klara. „Drea, donela sam ti malo onoga..." „Čega?" „Onog... balzama za kosu... Mislila sam... da će biti dobar za tvoje iskrzane krajeve." „Ja nemam iskrzane krajeve!", prasne Drea. Uhvati pramen kose i počne da pokazuje krajeve. „Nemaš?" Klara nakrivi glavu po ko zna koji put. „Ups, izvini, samo tako izgleda." ,,U redu", prekine ih Amber. „Možda svi treba da se vratimo u krevet pre nego što probudimo Pi Džeja i Džejkoba." Čed ustane s kauča i krene prema kuhinji kao da se ništa nije desilo. „I, to je to?", pita ga Drea. „To je sve što imaš da kažeš u svoju odbranu?" „Šta treba da kažem?" Izvadi bokal vode iz frižidera. „To mi je omiljeni tim!" „Ja sam kriva", proČedi Klara. Prstima prođe kroz svoju raspuštenu kosu. „Htela sam da proćaskam s nekim i bilo mi je potrebno društvo. Čed je bio fin i popričao je sa mnom", osmehnu se ona srećno. „Jesi li pijana?", pita je Amber. „Pa, što se mene tiče, možeš da ćaskaš sa Čedom celu noć!", kaže Drea. „Nemoj to da radiš, preteruješ!", ubaci se Čed. Ali, uprkos njegovim molbama, Drea mu uputi oštar pogled, utrči u našu sobu i zalupi vrata za sobom. „Nije ljuta, zar ne?", pita Klara tonom malo previše visokim da bi bio iskren. ____________________________________________ * Boston Bruins, hokejaški tim. (Prim. prev.)

79

„Ne", kaže Amber. „Popizdela je. Naravno, ne mogu reći da nisam ovo predvidela." Amber sledi Drein primer, ostavljajući mene da joj ispričam šta se desilo u njenoj sobi. Pogledam Čeda, a on skrene pogled praveći se da je potpuno zaokupljen srkanjem vode iz bokala. „Klaro, moramo ozbiljno da razgovaramo", kažem. „Žao mi je", odgovori ona zarivajući lice u šake. „Nisam mislila ništa loše. Samo sam htela da se sprijateljimo." Čed podvije rep i vrati se u svoju sobu noseći bokal, kao da ne čuje ništa od ovoga. Udahnem duboko i pogledam na sat. Tek je prošlo tri. Možda će nekoliko sati sna nešto promeniti. Možda će nam pomoći da odredimo šta nam je važno i da dobro sagledamo situaciju. „Ostaješ do ujutro, jasno? Mislim, bar do devet ili deset?" „Naravno", odgovori brišući nevidljive suze. „Kuda bih išla?" „Dobro. Pričaću s njima i raspravićemo to ujutro." „Čekaj, kuda ste išle?" „Kasnije ćemo o tome, važi?" Ona klimne nevoljno, čini mi se. Ni ja to ne želim. Skoro da ne mogu da poverujem da ostavljam nedovršen razgovor. Ali, možda je tako najbolje, zasad.

80

OSAMNAEST Vratim se u svoju sobu i, baš kao što sam i očekivala, njih dve ne pomišljaju na spavanje. Sede na Amberinom krevetu, na jastucima obrubljenim perjem, na posetljini s leopardovim šarama i citiraju Klarine rečenice podrugljivim tonom. „Ovo mi je srećna pidžama", imitira je Amber. Zakikoće se veoma glasno, nagne glavu u stranu i razvuče majicu kao da ima šišarke umesto bradavica. „Šššš", kažem. „Sve ćete da probudite." „Mrzim je", kaže Drea, prigušenim glasom. „Mislim, mrzim je." „Reci nam šta stvarno osećaš?", zezam je. „Ne mogu da verujem! Kako ima obraza!", hukče Drea. ,,I to pošto smo joj dozvolili da spava na našem kauču!" „I da jede našu hranu", sikče Amber. „Špijunirala sam je dok je jela kanole pre spavanja." „Dabogda joj sve otišlo u kukove!", kaže Drea. „Šta misliš, zašto ih prikriva onim glupim maramama?!" „Mrzim je", ponovi Drea. „Mrzim i Čeda." Zarije glavu u Amberin jastuk. „Znam", šapnem dok sedam na svoj krevet. „Sve ovo je užasno... Ali, i dalje mislim da treba da joj pomognemo." Drea podigne glavu i pogleda me otvorenih usta, u neverici. „Šališ se?! Ne pada mi na pamet da joj pomognem!" „Zar ne misliš da možda, malo, preteruješ?!" „Nemoj da braniš Čeda! Videla sam šta sam videla! Plus, jesi li čula šta je rekla o mojoj kosi?" „Slažem se", šapne Amber. „Čak je ni ne poznajemo!" „Znam, ali mislim da stvarno nemamo izbora. Mislim, slažem se da je odvratna i mislim da ču crči ako još jednom budem čula to njeno kikotanje, ali ovde je reč o njenom životu. Moramo da joj pomognemo!" „Mi?", pita Drea. ,,U redu", kažem, osećajući da škrgućem zubima. „Ne ljuti se, Stejsi", kaže Amber. „Moraš priznati da nije lako pomoći nekome ko se otvoreno nabacuje tvom dečku!" „Čekaj, je l' mi sad pričamo o Pi Džeju ili o Čedu?" „Šta je to s tobom i Pi Džejem?", pita Drea. „Prosto je", šapne Amber. „Ja se njemu sviđam. On se meni ne sviđa. Svi 81

su srećni." „Osim Pi Džeja", kaže Drea proveravajući da li su joj krajevi iskrzani. „Idem u krevet", okrenem se spremna da se sklupčam pod ćebetom. „Sledeći je Džejkob", kaže mi Amber. „Samo čekaj. Prvo se umešala između Kejsija i njegove devojke; zatim je počela da flertuje s Pi Džejem; pa onda Čed... znaš da je on sledeći." „Imam malo više poverenja u Džejkoba", prasnem. „A možda sam mislila i da mogu da imam poverenja i u vas dve." Legnem na leđa i okrenem se na stranu, razmišljajući o antistres činima koje smo juče izvodile, o tome kako pružaju osećaj sigurnosti. Prekrijem se pokrivačem preko glave. Nekoliko sekundi kasnije, Drea priđe i otkrije me. „Nećeš nas ignorisati", kaže. „Zašto ne? To vi upravo meni radite!" „Izvini, u redu?! Ali, Amber je u pravu; teško je sažaljevati nekoga ko ti preotima dečka." ,,I sprda se s tvojom kosom", doda Amber. „Je l' to znači da treba da je ostavimo da umre?" Uspravim se. Drea se ugrize za usnu i pogleda u stranu. „Niko nije ništa rekao o umiranju." „Da", kažem, „jer neću dozvoliti da se to desi s vama ili bez vas." „Dobro, dobro, pomoći ćemo toj maloj drolji!" Drea klimne u znak odobravanja, a ja ne mogu da zadržim osmeh, iako deo mene želi da se i dalje ljuti. Narednih nekoliko minuta im šapatom ispričam o košmaru koji sam imala rano ujutro. Nekoliko puta ponovimo sve detalje, od Klarinog poziva do njenog tela na plaži. „To je tako uvrnuto", šapne Drea. „Zašto bi sanjala da je bočica koju si bacila u more kod Klare?" „Jednostavno", kaže Amber. „Očigledno da je Klara na neki način povezana s bočicom, sa porukom u njoj." „Da, ali u mom košmaru poruka je bila drugačija", podsetim ih. „Ah, reči nisu", objasni Amber. „Mislim, rekla si da ti je njen glas rekao da ne kažeš nikome i da ćeš platiti ako budeš rekla." Klimnem. „Ah, taj deo me zbunjuje. Na zidu njene sobe je samo pisalo: 'Platićeš mi.' Nije se pominjala nikakva tajna." Uhvatim amajliju koju nosim oko vrata primećujući kako bi verovatno trebalo da dopunim ulje od lavande.

82

„Pitam se da li je to tuđa tajna", kaže Drea. „Mislim, možda ona zna nešto što ne bi trebalo i neko joj zbog toga preti." „O tome sam i ja razmišljala", kažem. ,Ali, to nema nikakvog smisla. Ako joj neko preti zbog neke tajne, zašto je on..." „Ili ona", opomene nas Amber. „Tačno", kažem. „Zašto bi iko ispreturao njenu fioku s donjim vešom?" „Je l' treba da vam nacrtam?" „Ti si preturala po Džejkobovoj fioci s donjim vešom...", objasni Drea. „Da, ali to je bilo slučajno! Nikad to ne bih uradila smišljeno!" „Možda ipak treba da ti nacrtam!", kaže Amber. „Budi ozbiljna", kažem. „Šta misliš, zašto ti je hladno u košmarima?", pita Drea. „Možda zbog gubitka krvi." „Da, ali zašto Klara krvari? Ima li neku ranu ili nešto?" Odmahnem glavom. „Ne znam. Ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali izgleda da je sa svakim košmarom krvarenje sve jače, kao da je sve bliža smrti.'' „Što znači da bi se i tvoje krvarenje iz nosa, takođe, moglo pogoršati", zaključi Drea. Klimnem i pogledam svoju posteljinu. Na njoj je tanki mlaz sasušene krvi od jutros. „Treba ti gvožđe i multivitamin." „Svakako", klimnem. „Da", kaže Drea. „Mislim, poslednje što ti treba jeste vrtoglavica zbog prevelikog gubitka krvi i slični problemi." Klimnem u znak odobravanja, upisujući u svoj zamišljeni spisak stvari koje treba da uradim i odlazak do apoteke po neke vitamine. „Šta kaže Džejkob o svemu ovome?", pita Drea. Slegnem ramenima. „Kaže samo da je tu za mene, hoće da pomogne i zna da mogu da izađem na kraj sa ovim." „U pravu je", potvrdi Drea. „Ti to možeš." „Znam... Samo... I on ima košmare." „O čemu?", pita Amber. Odmahnem glavom. „Neće da mi kaže. Prvo sam mislila da je nešto u vezi s Klarom znaš vidi nešto iz budućnosti i misli da ja neću moći to da podnesem. Ali sad ne znam."

83

„Zašto neće da ti kaže?" „Mislim da neće jer pretpostavlja da već imam dovoljno briga." ,,I logično je", kaže Drea. „Mislim, moraš priznati da si na ivici." „Blago rečeno." Amber se nakašlje. „Znam", kažem. „Ali i vi morate priznati da se ne dešava svakog dana da imam nečiji život u rukama." Bukvalno, pomislim, pogledavši u svoje prste, zamišljajući krvave mrlje po njima, kao u svojim košmarima. „Ne", odvrati Amber. „Bolje rečeno svake godine." „Tačno tako", uzdahnem. „Osećam da tu ima nešto više od Klarinog života i Džejkobove tajnovitosti nešto što jednostavno ne mogu..." „Treba da mu veruješ, Stejsi", nastavi Drea. „Možda samo nije spreman da ti prizna svaku sitnicu. Mislim, ima stvari koje ni ja nisam rekla Čedu o svojoj prošlosti." „Reci mu", Amber protrlja dlanove. „Ne znam", kaže Drea. „Pokušala sam da mu kažem neke gluposti, neka razmišljanja, blamove..." „Bla.. bla...bla", otpevuši Amber. „Stvar je u tome što", nastavlja Drea, „iako nisam rekla Čedu za sve, ne znači da ga ne volim. Možda ću mu jednog dana reći, možda i neću. Ali, mislim da će te stvari zastareti, pre nego što Čed bude počeo da kopka po njima." „Kapiram", odvratim. „Dobro, jer nikad neću priznati da sam to rekla, ali, volela bih da me Čed voli makar mrvicu onoliko koliko tebe voli Džejkob." Drea pogleda svoje ruke, belo-roze nalakirane nokte i jedan malecni trag na jednom od njih. Uzmem joj ruku i stegnem je. „Čed te voli, znam to." „Da, voli me, ali drugačije, znaš? Nije to isto kao ono što ti imaš sa Džejkobom." „Vi bar imate koga da ogovarate", prekine nas Amber. „Moj poslednji dečko je ovaj ovde Supermen." Pokaže lutku na naduvavanje, sumnjivo ostavljenu u ugao sobe pore njenih kaiševa od veštačke kože i veštačkog krzna. Ustane da isprazni sadržaj ručnog frižidera i vadi ne jednu, već dve kutije sladoleda. „Da nahranimo svoj ego", kaže dodajući nam kašike. Sedimo jedna pored druge na mom krevetu i dodajemo jedna drugoj kutiju utehe, potišteno jedući.

84

DEVETNAEST Pošto smo proždrale sav preostali sladoled, Amber, Drea i ja odspavamo još nekoliko sati. Kad sam ustala, umesto da se istuširam, zgrabim šorts s poda i već nošenu majicu i krenem ka dnevnoj sobi da nađem Klaru. Opet nije tu. Čed i Amber sede za stolom, doručkuju i pričaju o krstarenju sutra uveče ko bi trebalo da bude sa kim u sobi kad se uzmu u obzir finansije, parovi, tiho ili glasno hrkanje. „Je l' ti ideš?", pita me Čed. „Sumnjam", odgovorim gledajući u zatvorena vrata kupatila i pitajući se da li je Klara unutra. „Da, to je i Džejkob rekao", kaže Čed. „Stvarno?" Potvrdi glavom oblizujući prste. „Dobro", kažem, „drago mi je što smo na istim talasnim dužinama." Iako se deo mene pita zašto mi Džejkob nije sam rekao. Prežvakavala sam tu pomisao zajedno sa suvim cerealijama direktno iz kutije, a onda bacim pogled na prazan kauč. „Ko je u kupatilu?" „Zar treba da pitaš?" Amber me pogleda, lica još crvenog od maske s glinom. „Kome još treba više od sat vremena da se isfenira?" „Pa gde je Klara?" „Koga je briga?", prostenje Amber. „Mislim da mi lice bridi." Zgrabi kutiju sladoleda i prisloni je na obraz. „Jedino što će ti pomoći da zalečiš lice jeste vreme, prava aloja i ovo." Uzmem nekoliko jaja iz frižidera i razbijem ih o činiju odvajajući belanca od žumanaca. „Mora da se šališ", kaže ona. „Ni najmanje, u mojoj porodici belanca su poznata kao lek za opekotine, a pošto nisam ponela aloju na letovanje, moraću da ih upotrebim." Pokažem Amber da nagne glavu. Umočim prste u činiju s belancima i razmažem providnu, kašastu masu na njeno lice. Zapravo, opekotina i nije toliko gadna; više liči na opekotinu od sunca i mestimično oljuštenu kožu na obrazu. „Ahhh", mrmlja Amber u znak odobravanja. „Ko bi rekao da sluzava sirovost može ovoliko da prija! Čekaj", zastane ona. „Dozvoli da preformulišem." „Mislim da sam upravo izgubio apetit", kaže Čed. 85

„Mogu li onda da pojedem ostatak tvog danskog peciva?" Amber krene da uzme hranu iz njegovog tanjira, ali Čed je brži. „Zar te majka nije učila da deliš?", pita ga. „Zar tebe majka nije učila da ne mažeš jaja po licu?" „Baš si duhovit", progunđa Amber kolutajući očima. Čed uzme još jedan zalogaj i mrlja preliva od maline mu se zalepi za čekinje na licu. „Šta je to?", pita Amber. Nagne se prema njenu i zagleda mu se u lice. „Šta?" Čed protlja bradu. „Je l' ti to pokušavaš da pustiš bradu?" Uštinem je u nadi da će shvatiti. „Ne znam", nastavi ona. „Izgleda kao brada, ali možda je i nešto drugo neka mrlja i, možda, farba za kosu?" Čedova donja usna se otrombolji i više ne mogu da se uzdržim da ne prasnem u smeh. „Šta to treba da znači?", pita on. „O la la", pevuši Pi Džej, izlazeći iz svoje sobe, spašavajući Amber od daljeg odgovaranja. „Zabavne igre s hranom pre doručka, šta god da je, ja sam za!" „Da li je Klara s tobom?", pitam. Odmahne glavom. „Pa, gde je onda?" „Smiri se", kaže Amber. „Verovatno je izašla da stoji na nekom uličnom ćošku." „Nije smešno." Krenem do vrata kupatila i pokucam, samo da se uverim da Klara nije unutra. „Izlazim za minut!", vikne Drea. „To govori već sat vremena", promumla Čed. Provirim u našu sobu, iako znam da nije ni tamo. Stanem ispred muške sobe i tiho pokucam pre nego što odškrinem vrata. Prazno. „Gde je Džejkob?", pitam. Amber slegne ramenima i ustane. Lice i ruke joj se sijaju od belanca. Pogleda napolje kroz prozor i izađe ostavljajući vrata širom otvorena. Dva minuta kasnije se vrati. „Našla sam Klaru!" „Gde?", pitam. „Kao što sam i rekla", ozari se ona. ,,Ho, ho, ho, srećan Božić!" „Je l' to trebalo da ima nekog smisla?", pita Pi Džej.

86

„Drolja je ispred susednih vrata, flertuje s Kejsijem!", kaže Amber. „Je l' sad jasnije?" „Ozbiljno?", upita Čed. „Kakva loša vest i za tebe!", likuje Amber. „Ona to ne radi, to kažeš samo zato što si ti zagorela i zapaljena!" „Napaljena, ne zapaljena", ispravi ga Amber. „Ako mi ne veruješ, pogledaj sam." Pi Džej ode, a ja za njim. Izađemo ispred i odmah spazimo Klaru. Izgleda da se više koprca nego što flertuje. Stoji s Kejsijem na tremu kućice momaka iz bratstva, ali izgleda uzmenireno, maše rukama pokušavajući da nešto objasni. Čini se da kod Kejsija ta priča ne prolazi. Uđe unutra i ostavi je samu na terasi. Klara pogleda prema nama, odmah nas opazi i počne da se šepuri. „Hej, vi tamo! Je l' neko za doručak?" „Šta se dešava?", pita Pi Džej bezizražajno. „Kako to misliš?", ona nagne glavu. „Šta si radila tamo?" ,,Oh", zakikoće se od tog zvuka se naježim kao kad neko škripi kredom po tabli. „Samo sam svratila da se pozdravim." „Nije baš izgledalo kao prijateljski razgovor", kažem. „Mislila sam da vas dvoje ne razgovarate." „Pa, i ne razgovaramo. Samo sam svratila da mu dam novac za krstarenje. Je l' vi idete? Tako sam uzbuđena!" „I to je to?", kaže Pi Džej ne obraćajući pažnju na njeno pitanje. „Pa, htela sam i da malo izgladim situaciju. Mislim, mrzim kad se neko ljuti na mene, naročito kad nisam kriva." „Pa, jesi li?", pitam. „Pa, da", kaže popravljajući pojas na marami. „Sad nam teče med i mleko, tako nešto." ,,I dalje moramo da razgovaramo", kažem. „Nešto nije u redu?" Klimnem. „To će morati da pričeka, Stejsi, devojko mala", kaže Pi Džej. „Jer Klara ima da izgladi situaciju i sa mnom i da mi objasni neke stvari." „Izvini", kažem, uzimajući Klarinu ruku. Osećam kako hladnoća zrači kroz njenu duksericu i širi se na moje vrhove prstiju. „Moj razgovor ima prioritet!" Ostavimo Pi Džeja i uputimo se prema njenoj kućici dalje na plaži. „Stvarno je sladak!", zakikoće se Klara.

87

„Stvarno je lud, bolje rečeno!" „Moram da pitam", nastavi ona. „Da li je Drea još ljuta na mene?" „Preživeće." „Čed i ja smo samo pričali prošle noći", podseti me. „Ništa više." Odmahnem glavom i ujedem se za usnu, da joj ne bih rekla da nisam od juče. „Pa, da li su oni ozbiljni?" „Molim?!" Stanem i okrenem se da je pogledam pitajući se da li haluciniram ili ona stvarno postavlja to pitanje. „Čed i Drea", objasni. „Juče u kafiću je rekla da su se posvađali. Pitala sam se da li su se pomirili, da li su u ozbiljnoj vezi ili ne." „Klaro, zaboraviću da si me to pitala", kažem. „Zašto?" Obrve joj se izviju kao daje stvarno iznenađena. „Zašto?"Udahnem duboko, progutam ono što sam htela da kažem. „Zato što sad imaš previše briga da bi se bavila momcima." Ona se namršti. „Ima li to neke veze s našim pravcem kretanja?" „Idemo kod tebe", kažem vodeći je u tom pravcu. „Sad?", prodahće Klara. „Zašto?" Klimnem ignorišući njeno drugo pitanje. „Jesu li se tvoji roditelji već vratili?" Klara odmahne glavom. „Rekli su da će krenuti oko osam, što znači da će ostati tamo do podne." „To je, verovatno, dobro", kažem. „Bar zasad." „Zašto? Šta se dešava? Nešto loše?" Klimnem znajući da ne mogu da sakrijem to od nje; samo je pitanje minuta kad će sama uvideti. „O čemu se radi?", ponovo zastane da prouči moje lice. Sakrijem svoj izraz tako što skrenem pogled u stranu, koncentrišući se na oblake u obliku deteline pravo ispred nas. Ne želim da joj otkrijem previše. Hoću da sama vidi reći. Moram da vidim njenu reakciju da li bi to moglo da pomogne da otkrijemo ko je juri. „Videćeš", kažem i krenem. ,,U stvari, planirala sam da te dovedem danas", kaže pokušavajući da se pomiri sa mnom. „Samo... kasnije, mislim, zar ne misliš da treba da provedem još neko vreme kod vas... Da pokušam da izgladim stvari sa Dreom?" „Pa, moram da priznam... Već sam bila kod tebe."

88

„A?" Stane otvorenih usta. „Pošto nisam mogla da te nađem rano jutros, mislila sam da si se, možda, vratila u kućicu." „Ušla sam. Mi smo ušle Drea, Amber i ja." „Šta?", iznenađeno uzdahne. „Išle ste u moju kuću? Bez mene? Tek tako... Provalile ste?!" „Vrata nisu bila zaključana, Klaro. Zabrinuta sam za tebe. Svi smo." „Šta se desilo? Šta si videla?" „Žao mi je", prečujem pitanje. „Znam to nije bilo u redu, ali da me poznaješ, znala bi da sam to uradila samo zato što sam mislila da si možda u opasnosti. Ti jesi u opasnosti", podsetim je. Klara me proučava nekoliko sekundi. „Šta si videla?", ponovi. Umesto da odgovorim, pogledam njenu kućicu. Samo još jedna nas deli od nje. „Hajdemo", kažem i pružim joj ruku. Ona je uhvati. Popnemo se stražnjim stepenicama, zvončići od bambusa tako glasno zveckaju da ne mogu ni da mislim. Obuhvatim kvaku prstima, skoro kao da je to moja kuća i povedem je unutra. Uđemo u njenu sobu. Odmah ga spazi. Izgleda još gore na sunčevoj svetlosti koja sija kroz prozore. Klara počne da drhti i da posrće. Pomognem joj da sedne na krevet i potrudim se da je okrenem od natpisa. Ali, ne može da odvoji oči od njega. „Da li znaš ko je to uradio?", prošapćem. Proguta knedlu i odmahne glavom. „Jesi li sigurna?" Klimne. „Možda je neko ljut na tebe, neko hoće da te uplaši." „Rekla sam ti ne znam!", prasne. Zarije lice u jastuk, prekrije glavu jorganom i otkrije koverat pored sebe na krevetu. Uzmem koverat. Koncentrišem se na njegovu teksturu koju osećam pod rukom. Klara napeto sedne. „Šta je to?" Odmahnem glavom osećajući hladnoću koja dopire s rubova koverte. „O bože", kaže drhtavim usnama. „Gde si to našla?" „Bilo je na tvom krevetu, ispod pokrivača." Prinesem koverat nosu. Miriše na karamelu. Na Klaru.

89

„Šta je?", upita. „Miriše na tebe", kažem. „Šta sad to znači? Pa bilo je na mom krevetu!" „Znam... Samo... Šta god da je unutra... osećam da te nekako drži u šaci." Klara pokrije oči i protrlja čelo. „Ne želim da znam, u redu? Neću da gledam šta je unutra. Ti pogledaj i reci mi da li je loše." „Važi", kažem unapred znajući da je loše. Okrenem se i pocepam koverat koji mi ledi ruku. Zavirim unutra i vidim fotografije. Podsećaju me na one koje je Amber ranije pronašla. Pogledam pod pored kreveta. Još su tu fotografije, valjda, ruke i, možda, guzova. „Šta je to?", pita Klara. Sada gleda pravo u mene. Zavučem ruku u koverat i izvadim fotke. Na njima je Klara. Ima ih bar tridesetak. Čini se da su sve slikane s različitih prozora njene kućice Klara skida majicu, presvlači se u šorts, sprema se za tuširanje, uvijena samo u peškir... „Reci mi!", kaže zahtevno. Pogledam je i grizem donju usnu. „Treba da pozovemo policiju." „Pokaži mi!" Ispruži ruke da zgrabi slike. „Moram da vidim!" „Jesi li sigurna?" Zastane trenutak pre nego što klimne. Pružim ih joj i gledam kako posmatra svaku ponaosob. Usne joj drhte. Brada joj se trese. Pošto je videla desetak, baci ih na krevet i stegne pesnicama jastuk. „Biće u redu!", kažem sedajući pored nje. Uzmem preostale fotografije s poda. „Izgleda da je onaj ko ih je doneo ispustio nekoliko." „Šta?!" Klara ih otme od mene. Bacim pogled na njih preko njenog ramena pokušavajući da razaznam obrise breskve pomešane s crvenim i smeđim mrljama. „Kao da se igraju mnome", cmizdri Klara. „Niko ne radi ovako nešto slučajno. Niko ne pakuje fotografije u koverat, ostavlja ih na tvom krevetu i usput ispusti nekoliko na pod." Još jače stegne jastuke. Zglobovi joj pobele kao kost. „Biće u redu", kažem. „Samo diši. Izborićemo se s ovim." Izvučem maramicu iz kutije pored kreveta i upijem njome potok suza koji joj se sliva niz obraze.

90

Klara udahne veoma duboko izdišući na usta. Pokušava da se smiri. Posle nekoliko minuta i maramica, čini se da je malo ojačala i pribrala se. Gleda u mene i proba da se nasmeši, stisak pesnica na jastuku popusti. „Izvini", kaže. „Zašto?" „Skoro te i ne poznajem. Obično nisam ovakva." ,,Naravno da nisi", kažem tapkajući je po mišici. „Mislim, ovo nije baš uobičajena situacija. Ne dešava se svaki dan da kod kuće zatičeš..." „Ovo", dopuni ona ponovo pogledavši reči. „Hej", kažem okrećući je od zida. „Moraš biti jaka. Moraš pozvati policiju. Dovedi ih ovde. Pokaži im sve." Klara klimne i uzme telefon. „Čekaj", kažem, sprečavajući je da okrene broj. „Misliš li da bi to mogao biti onaj fotograf iz susedne kuće?" „Ne znam", kaže. „Nisam razmišljala o tome... možda." Izgleda da je ta ideja još više uznemiri. Skoro je progrizla sopstveni obraz dok je pozivala broj. Trebalo joj je nekoliko pokušaja dok nije umirila drhtave prste da okrenu pravi. „Halo", promuca. „Ja sam Klara Bejker. Nalazim se u broju 24, Sendi Bič Lejn. Molim vas, dođite odmah." Zastane i pogleda me pravo u oči. „Neko hoće da me ubije."

91

DVADESET Još nisam ni uspela da vratim fotografije u koverat, da osetim nešto putem dodira, a policija je već stigla. Klara govori sve vreme što me, istovremeno, iznenađuje i oduševljava. Mislim da je dobro što otvoreno priča o svemu, ozbiljno shvata situaciju i aktivira se. Odvede ih u svoju sobu kroz dnevni boravak opisujući im svoj jutrošnji dolazak i susret s grafitom, a zatim pominje koverat ispod jorgana. Ali, čudno... ne kaže im da smo Amber, Drea i ja već bile ovde rano jutros i videle poruku na zidu. Gledam je, kao krv crvene reči rastegnute po ćelom zidu i pitam se da li je to namerno prećutala pokušavajući da nas zaštiti. Pretpostavljam da bi to delovalo sumnjivo, kao što je Amber već naglasila. Potisnem misao o tome da su Amber i Drea otvoreno izrazile neprijateljstvo prema Klari. Kad bi policija počela da postavlja pitanja o tome, o našem prijateljstvu, i čula da smo nas tri provalile ovde, to nam baš i ne bi išlo u prilog. Razumem zašto Klara štiti mene, ali se pitam zašto se uopšte trudi da zaštiti njih dve. Osim, naravno, ako joj taj detalj nije izvetrio iz sećanja. Neko vreme razmišljam o tome, ali onda me Klara pogleda i, potpuno crvena u licu, kaže: „Stejsi, sada bih volela da razgovaram nasamo s policajcima." Uzme maramicu iz kutije i prisloni je na oči. Dvojica policajaca gledaju u mene žena s tamnom kosom začešljanom unazad i kovrdžama oko ušiju i stariji, mršav muškarac s malim okruglim naočarima. ,,Oh", kažem, potpuno zatečena. „Posle ću doći kod vas. Onda možemo da nastavimo razgovor." Klimnem i pogledam policajce pitajući se šta će im reći. Žena zapiše moje ime, adresu i telefonski broj. Kaže da će kasnije možda morati da popriča sa mnom čak i ako nemam mnogo šta da kažem u vezi s ovim. I šta sad? Krenem ka našoj kućici jedva čekajući da čujem od Klare šta je ispričala policajcima i da vidim da li su joj rekli nešto od koristi. Pošto su me zamolili da odem kada je ispitivanje tek počelo da se zagreva, znam da ne mogu da se oslonim samo na informacije koje ću dobiti od nje. Očigledno ima još nešto što ne želi da mi kaže. Uđem i zateknem Džejkoba kako sedi u kuhinji i jede zemičku. 92

„Gde si bila?", pita. „To bih i ja tebe mogla da pitam." „Kako to misliš?" „Kad sam ustala jutros, ti si već bio otišao." „Išao sam da plivam." Bacim pogled na njegov kupaći. „Kako ti je, onda, kupaći suv? Kako to da ti kosa nije mokra?" „Napolju je trideset pet stepeni, Stejsi. Ne treba mnogo vremena da se nešto osuši." Klimnem pokušavajući da odlučim treba li da mu verujem. „Pa", pita, „gde si bila?" ,,S Klarom", odgovorim. „Pričale smo s policijom." „Šta se desilo?" „Totalna zbrka." Uzdahnem i naslonim se na vrata. „Jesi li dobro?" „Jesam. Umorna. Gladna." „Je l' bi zemička popravila stanje?" „Samo ako ima debeo sloj džema od jagode." Džejkob ustane i ubaci smrznutu zemičku u mikrotalasnu. Sipa mi šolju hladne kafe, doda malo šlaga baš kako ja volim i stavi je na sto pored namaza od jagode. „Savršeno", kažem već se osećajući bolje. „Hvala ti." „Nema na čemu", kaže sedajući za sto. „Dakle?" „Šta?" „Šta se desilo? Čuo sam za grafite u Klarinoj kući i kako si otišla s njom da joj ih pokažeš." Stojim pored mikrotalasne s tanjirom u ruci i čekam ping. „Bile su tu i slike", dodam. „Klarine fotografije pun koverat." „Jesi li osetila nešto?" Slegnem ramenima. „Isto što i uvek hladnoću, jezu. Ali, osetila sam i nju, kao da sam je namirisala, njen miris karamele." „Pa, ipak su to njene slike." „Znam. To verovatno ni ne znači ništa. Sve ovo je slagalica." Izvadim zemičku iz mikrotalasne i pridružim mu se za stolom. Tako mi treba hrana. „Možda je to uradio neki njen bivši dečko", kaže Džejkob. „Možda je iznervirala nekoga... Možda je mislio da ga vara... Izgleda da ona voli da..."

93

„Flertuje?" „Pa, sad kad si to pomenula." „Očigledno si razgovarao sa Dreom i Amber", kažem mažući tanak sloj džema. „U stvari, pričao sam s Čedom. Rekao je da je ona bila kod njega noćas." „A on je bio bespomoćan?" Zagrizem zemičku i shvatim da je unutra još hladna. Stomak mi krči već više od sat vremena, a sa džemom i nije tako loše. „Ne kažem da je on žrtva", nastavlja Džejkob. „Kažem samo da poznajemo Čeda. A Klaru ne." „Šta sad to znači? Ako ne poznajemo Klaru tako dobro, ne treba da joj pomognemo?" Ustanem i zgrabim parče ubrusa sa rolne i crveni marker s table na frižideru. Na vrhu papira napišem Klarino ime, a ispod njega reči: PLATIĆES MI. Pokušavam da to uradim tako da liči na natpis na zidu s velikim početnim slovima. Za trenutak se koncentrišem na boju razmišljajući o tome zašto je uzeo baš crvenu, ima li tu neke simbolike. Jednostavno, ne znam. Izgleda da ne mogu da razmišljam kako treba. Odgurnem ubrus u stranu i nastavim doručak, nadajući se da će mi dodatna energija iz hrane pomoći. „Nisam to rekao", nastavlja Džejkob posmatrajući moj pokušaj da sklopim poruku. „Mislim da treba pomoći Klari." „Šta je, onda?" „To je pitanje poverenja." „Klara mi, očigledno, ne veruje dovoljno da bi mi sve rekla. A i zašto bi? Nije da nisam provalila u njenu kuću." Otpijem gutljaj ledene kafe u nadi da će smiriti ključanje u meni. Zašto se toliko branim? Očigledno je da Klara voli da flertuje. Mislim, Kejsi, Pi Džej i Čed... a to su samo momci za koje znamo. „Žao mi je", konačno kažem. „Samo sam zbunjena." ,,U redu je." Džejkob se nagne preko stola da mi dohvati ruku. Nije mi smetalo ni to što su mi prsti lepljivi od džema. „Nisi sama u ovome, Stejsi. Hoću da ti pomognem. Želim da ti pomognem." „Znam." „Pa zašto onda ne uradimo zajedničke čini? Nešto što bi nam pomoglo da se usresredimo na Klaru, na poruku, fotografije ili na hladne vibracije koje osećaš." Stegne mi ruku i prodorno me pogleda od čega mi srce poskoči u onom rata-tata-ta ritmu. Zamislim to kao crtani film u kome ogromno crveno srce pumpa s nečijih grudi. „Možda mi samo treba mali predah." 94

„Imaš nešto posebno na umu?" „Kako ti zvuči noćno krstarenje s momcima iz bratstva?" „Šališ se?", pita i iznenađeno izvije obrve. „Čed mi je rekao da nećeš da ideš." „A ti hoćeš?" „Samo sam mislila da je trebalo da me pitaš." „Izvini. Nije mi zvučalo kao da bi ti to bilo primamljivo." „I nije, ali ću možda morati da odem." „Zašto?" „Zbog Klare. Mislim da će ona ići, a ako ona ide, onda moram i ja." Džejkob skrene pogled, očigledno izbegavajući da odgovori na neizgovoreno pitanje. „Pa?", pitam. „Šta?" „Reci da ćeš ići." „Ne znam", uzdahne. „Zvuči mi bez veze." „Da, ali ako ja moram da budem tamo..." „Ne znam", ponovi on. „Ozbiljan si? Možemo da uzmemo zasebnu sobu. Možemo na to da gledamo kao na malo vremena za nas." „Kako?", pita. „Bićeš zauzeta Klarom." „Ne cele noći. Osim toga, mogu da se pobrinem za to da dobije sobu pored naše." „Možda", konačno procedi. „Ne moraš da zvučiš tako oduševljeno." „Samo..." „Samo razmisli o tome, važi?" Pružim ruku preko stola da dodirnem njegove prste. Klimne i nasmeši mi se, i osetim kako mi se obrazi žare. Krenem da posadim najslađi poljubac na svetu na njegovim usnama kad čujem kucanje. Ustanem da otvorim. Policajci. Isto dvoje pozornika iz Klarine kućice stoje ispred mene i sevaju značkama. „Stejsi Braun?", pita policajka. „Moramo da razgovaramo o vašem ulasku u Klarinu kuću rano jutros. Jesu li vaše prijateljice...", ponovo pogleda u notes, „Amber i Drea tu?" Pogledam Džejkoba. On ustane od stola.

95

„Izašle su", kaže. „Znate li kuda su otišle?", pita pandur. Džejkob odmahne glavom ne skidajući pogled s mene. „Nismo ni u kakvoj nevolji", pitam, „zar ne?" „Treba da razgovaramo sa svima", kaže policajka prećutavši odgovor na moje pitanje. „Pa, sad sam samo ja tu. Hoće li to biti dovoljno?" „Zasad." ,,U redu", kažem gledajući u Džejkoba. „Hajde da počnemo."

96

DVADESET JEDAN Pošto još uvek nisam optužena ni za šta uključujući provalu i upad, za šta sam nedvosmisleno kriva policajci se trude da ovaj razgovor izgleda što neobaveznije. Nisu insistirali na tome da odemo sa njima u stanicu i pređemo svaki detalj, već su predložili da mirno popričamo u našoj dnevnoj sobi. Samo se nadam da će Amber i Drea ostati napolju dovoljno dugo dok ne završe sa mnom. Upoznam ih sa Džejkobom. On sedne na kauč pored mene, na čaršav i ćebe koje je Klara tu ostavila. Uhvati me za ruku i stisne je nekoliko puta da bi mi dao do znanja da nisam sama. „Pa", počne policajka osvrćući se po sobi. Pogled joj se zaustavi na papirnim ubrusima, na kojima sam napisala Klarino ime i poruku sa zida dnevne sobe svetlocrvenim markerom. Posmatra ubruse, pa mene. Slova su jasno čitljiva. Zakašljem se da kao da bi joj to na trenutak odvratilo pažnju, kao da će kašalj učiniti da reči nestanu. Ali nije. I neće. Samo bulji u mene i čeka da se slomim da se zidovi oko mene obruše. Pošto se ništa od toga ne desi, ona nastavlja ispitivanje. „Klara je pomenula da ste rano jutros išle u njenu kuću dok ona nije bila tu. Je li to tačno?" Klimnem. „Ali, to smo uradile zato što sam je tražila. Prošle noći je ostala kod nas, ali kad sam se probudila i videla da je nema, zabrinula sam se i otišla sam da je potražim. Mislila sam da se, možda, vratila kući jer je nešto zaboravila. Vrata nisu bila zaključana." Policajac gleda u mene iza onih mikroskopskih naočara. Dam sve od sebe da mu se nasmešim, da razbijem tenziju, ali njegovo lice ostane bezizražajno. ,,U koliko sati je to bilo?", nastavlja policajka. „Ne znam, oko 2:30, možda." Zabeleži to u blokčić. „Da li ste videle da neko dolazi u njenu kući ili odlazi iz nje u to vreme?" Odmahnem glavom i nastavim da odgovaram na ostala pitanja detaljna pitanja o dolasku Amber i Dree; kako su me tražile kada sam, izbezumljena, istrčala iz naše kućice; kako ne, nismo tada videle koverat s fotografijama, ali da, primetile smo grafit; i ne, nemamo nikakvu ideju o tome ko je to mogao 97

uraditi. Ona zastane na trenutak da ubeleži još nešto u notes, vrh njene keramičke olovke ritmično udara o papir. „Da li je", brzo okrene stranicu blokčića, „Čed tu da odgovori na neka pitanja?" Odmahnem glavom pitajući se kako ona uopšte zna za Čeda. Mislim, šta joj je Klara rekla o njemu? „Zašto biste hteli da razgovarate sa njim? Spavao je kad smo jutros otišle do Klarine kućice." „To mogu da potvrdim", kaže Džejkob. „On, Pi Džej i ja delimo sobu." „Nijednom u toku noći nisi čuo da bilo ko od njih ustaje?" „Pa, samo jednom", kaže Džejkob. Eto ti sad. Sta on zamišlja? Stegnem mu ruku veoma jako pokušavajući da ga prizovem pameti. „Ko?", pita ona. „Mislim da je Čed jednom ustao da donese vode, ali to je za njega normalno. Često ustaje noću." „Zbog vode", dodam, kao da joj treba objašnjenje. „Znaš li u koliko sati je ustao?", pita ona. Džejkob odmahne glavom i stisne moju ruku, verovatno mu je žao što je išta rekao. Policajac to primeti. Zagleda se u mene pravo u oči kao da ovo kod njega neće proći. „Pa, to bi bilo sve za sada", kaže ona. Poslednji put pogleda papirne ubruse i izvije jednu obrvu iscrtanu kreonom da bi ostavila utisak. „Verovatno ćemo biti u kontaktu." Pruži mi svoju vizitkartu i doda da poručim Amber i Drei da joj se jave kad se vrate. Policajci odu, a Džejkob i ja se pogledamo. „Šta se upravo desilo?" Džejkob odmahne glavom, potpuno zbunjen, kao i ja.

98

DVADESET DVA Čim su policajci izašli, Džejkob i ja odjurimo u kafić da potražimo ostale. Deo mene je hteo da ostane i sačeka Klaru, da čuje šta je ona ispričala pozornicima, iako nisam baš sigurna da bi mi rekla. Da je htela da čujem, ne bi tražila da odem. Pritisnem amajliju od morskog stakla prstima i udahnem slan vazduh koncentrišući se na zvuk talasa koji udaraju o pesak. Pokušavam da podsetim sebe na činjenicu da prosvedjenje dolazi s razboritošću. Moram da ostanem bistre glave. Džejkob me uhvati za ruku kao da oseća da sam sve nervoznija. „Razotkrićemo mi ovo", kaže. „Policajci samo rade svoj posao." Klimnem ubeđujući sebe da je to istina očigledno su morali da dođu i ispitaju nas. Ipak, mi smo provalile u Klarinu kuću. Prve smo videle natpis na zidu. S njene tačke gledišta, možda smo to i uradile. Udahnem duboko i uđemo u Školjku. Prva nas spazi Amber. Izgleda da su Čed i Drea previše zauzeti nadoknađivanjem propuštenog. Sede za stočićem na rasklapanje, tako blizu jedno drugom da između njih ne bi mogao da se zbije nijedan štapić pomfrita. Ispred Dree, na stolu, nalazi se bombonjera Godiva, Dreina omiljena, jedini izdajnički znak koji dokazuje da je srećni par bio u svađi i da Čed pokušava da izgladi situaciju. „Ćao svima", kaže ona s rukom na Čedovom ramenu. Podigne pogled prema nama na trenutak pre nego što nastavi da bulji u Čeda, poljubi ga u obraze i protrlja čelo o njegove grudi. „Neka neko nađe sobu za ovo dvoje!", uzdahne Amber. „Šta misliš o tome da umesto toga mi nađemo sobu za sebe?" Pi Džej pokuša da zagrli Amber, ali ona ga odgurne. „Nisam ja ničija rezerva!", kaže ona. „Smirite se", kažem prekidajući njihovo zadirkivanje. „Moramo da razgovaramo." „Šta je bilo?", pita Čed pošto prestanu da se cmaču. „Došla je policija. Ispitivali su me o odlasku u Klarinu kuću i o grafitu. Hteli su da popričaju i s vama." „Sa svima nama?", pita Drea. „Pa, sa svima, osim s Pi Džejem i Džejkobom." Ispričam i im detaljno o propitivanju i o tome kako Klara nije htela da prisustvujem, niti da čujem ono 99

što je rekla policiji. Takođe im ispričam o kovertu punom Klarinih fotografija koji sam našla ispod njenog pokrivača. „Zašto bi hteli da razgovaraju s Čedom?", pita Drea. „On čak nije ni bio sa nama jutros kad smo upale u njenu kuću." „Znam", kažem, „ali ništa više mi nisu rekli." Drea izgleda kao da je stvarno zabrinuta za njega. Opet ga poljubi u obraz, kao da je činjenica da nas tri treba da saslušaju potpuno nevažna. „Verovatno je to rutinski posao", kažem sedajući, konačno. „Ne treba da se zalećemo sa zaključcima." „Stejsi je u pravu", kaže Džejkob. „Moramo da pričamo sa Klarom." „Znala sam da ta mala drolja donosi nevolje." Amber baci pomfrit na sto. Pogledam u Pi Džeja pitajući se da li će pokušati da brani Klaru. Ali, nije. Narednih nekoliko minuta diskutujemo o svim otežavajućim okolnostima, sve dok nas jedna nepredviđena okolnost ne prekine. „Ćao svima", zakikoće se Klara. Okrenem se i eto je, stvorila se iza našeg stola, bukvalno niotkuda. „Otkud ti?", pita Čed. Drea mu uputi ubistven pogled, kao da ne sme ni da joj se obrati. „Bila sam kod vas, ali nije bilo nikoga. Užinate ili ručate?", nervozno se zakikoće i pogleda na sat. „Kako je bilo s policijom?", pitam sasecajući njeno pitanje. „Kako si mogla da izbaciš Stejsi dok si razgovarala sa njima?", Amber štrpne još jedan pomfrit i prostreli Klaru pogledom. Nasmeši se umesto odgovora. Pogleda me. „Izvini, samo... htela sam da popričam s njima nasamo." „Zašto?", pita Drea. Klara slegne ramenima. „Htela sam da im ispričam o svojim bivšim momcima i o tako nečemu. Valjda nisam želela da neko čuje te loše stvari." „Misliš da neko od njih radi sve to?" Klara skrene pogled. Obrazi joj se zarumene. „Ne znam. Teško mi je da zamislim da bi bilo ko koga poznajem radio tako nešto, naročito ne neko s kim sam se viđala." Potrudi se da nabaci osmeh, ali mislim da oseća našu netrpeljivost. Dok je Amber odmerava, Drea se umiljava Čedu obeležavajući svoju teritoriju. „Jesu li se tvoji vratili?", pitam. „Konačno. Mama je odlepila zbog ovoga. Vratili su se još dok sam pričala

100

s policajcima baš pred kraj." „Znači, sve si im rekla?" Lagano klimne i ponovo skrene pogled, kao da, možda, ne govori istinu, ili bar ne potpunu istinu. „Sad bar više nećeš biti sama." „Možda možemo da se vidimo kasnije?", odvrati ona menjajući temu. Pogleda u Pi Džeja, ali on jedva da je jednom virnuo u njenom pravcu. Okrene se ka Čedu. „Šta kažeš? Kako ti to zvuči? Mogli bismo da procunjamo po centru. Tamo ima jedna kul prodavnica za surfere s bezbroj dasaka, ako to voliš." „Zašto murija hoće da razgovara sa mnom i s Dreom?", pita Amber ignorišući njen predlog. „Stvarno?" Klara zbunjeno nakrivi glavu. „Policija je malopre bila kod nas", objasnim. Namršti se kao da je iskreno zbunjena. „Možda sam pomenula da ste videle grafit pre mene, ali nisam im dala do znanja da je to čudno, niti bilo šta slično. Rekla sam im da ste me tražile jer ste mislile da sam se vratila kući. Ispričala sam im da vrata nisu bila zaključana." „Kako, onda, misle da smo to mi uradile?", pita Amber trepćući ka njoj. „Žao mi je", kaže Klara. „Ne znam." „Zašto hoće da razgovaraju s Čedom?", pita Drea prekinuvši je. Klara odmahne glavom i ugrize se za usnu, razrogačenih očiju. „Moram da idem", kaže Džejkob usred svega ovoga kao da ne može biti gore. „Kuda?", upitam. „Moram nešto da uradim." Nežno se osmehne, kao da me hrabri, kao da će sve biti u redu. „Šta, na primer? Na odmoru smo; šta to moraš da uradiš?" Ustane. „Kasnije ćemo o tome, važi?" „Mislila sam da bismo mogli na plivanje..." „Kasnije", kaže poljubivši me u obraz. Gledam ga kako odlazi, tek tako, i osećam kako mi srce puca. „Možda je u PMS-u", kaže Amber menjajući znojem natopljene maramice iz gornjeg dela kupaćeg kostima suvim salvetama. Drea se nagne preko stola i stegne mi nadlakticu, očigledno osećajući moje razočaranje. Otvori bombonjeru i ponudi me:

101

„Uzmi, najbolje su kad su malo istopljene." „Ne, hvala." „Možda i ja treba da odem", kaže Čed. Ustane i potapše Pi Džeja po ramenu, dajući mu do znanja da je vreme za ženske priče. „Treba li i ja da odem?", upita Klara kad ostanemo same nas četiri. Lice joj je sasvim crveno, kao da, možda, oseća da je nepoželjna. Odmahnem glavom i pogledam svoj prsten od ametista znajući da moram da se držim prioriteta, da Klarin život zavisi od toga. „Ne", odgovorim. „Ako tuga voli društvo, mislim da si na pravom mestu. Govorim u svoje ime, naravno." „Momci mogu da budu takvi kreteni!", kaže Amber okrenuvši se ka meni. „Jesu li zato svi tvoji momci na naduvavanje?", pita je Drea. „Stvarno?" Klara se zakikoće. „Bar nisu zauzeti", prasne Amber. Klara prečuje ovaj komentar. Sedne na klupu pored Dree, zbog čega se ova malo skupi. „Je li Džejkob još uvek negativan po pitanju krstarenja?", pita Amber. Klimnem. „Definitivno neće da ide... a ni meni se ne ide." „Znači, vas dvoje imate problema?" Klarine oči se odjednom rašire. Odmahnem glavom jer stvarno ne želim da komentarišem složenost svoje ljubavne veze s njom, od svih ljudi na svetu. „On je tako misteriozan", kaže Klara zagrejano. „Mislim, ako ti ne smeta što to kažem. Mislim da je to dobro, znaš. Seksi." Slegnem ramenima. „Prošle noći mi je pričao kako ste bili mnogo opušteniji kad ste tek počeli da izlazite." „Molim ?!" „Misli da si u poslednje vremce pomalo napeta. Jesi li? Ali, valjda imaš razloga ako se uzmu u obzir košmari i sve to." Osećam da mi se donja vilica oklembesila. „Kad si pričala s njim?" „Noćas. U stvari, jutros. Kad ste se vratile iz moje kućice, otišle ste u krevet, ali ja nisam legla. Kad je Džejkob krenuo da izađe, video je da ne spavam, pa smo počeli da ćaskamo. Nadam se da nisam rekla ništa što nije trebalo, mislim, razgovarali smo samo nekoliko minuta. On je stvarno zagrejan za tebe. Veruj mi, nemaš razloga za brigu." Posmatram je kako saosećajno klima glavom i pitam se kako može da sedi ovde i pretvara se da je stručnjak za moju vezu.

102

„Ali, on ima i tamnu stranu, zar ne?", nastavi. „Mislim, izgleda kao da stalno nešto krije. Tako misteriozno." Na njenom licu blista razvučen osmeh, kao da je sve ovo kompliment. Osećam kako mi vilica podrhtava pri samoj pomisli da Džejkob razgovara s njom, dok zamišljam kako se njoj poverava, a sa mnom je bio sve samo ne otvoren. „Nije mi dobro." „Šta nije u redu?", pita Klara. „Šališ se?!" Amber je prostreli pogledom. „Mislim, jesi li stvarno toliko..." Drea joj ubaci bombonu u usta. „Verovatno bi trebalo da krenemo." Ustane od stola i pokaže mi da pođem s njom. „Razgovaraćemo kasnije", kažem Klari. „Sad mi nije baš dobro." Klara klimne kao da razume, kao da je svesna da moja slabost nije posledica glavobolje, vrućine, ili nečega što sam pojela, ali sad me, jednostavno, nije briga. Moram da odem odavde.

103

DVADESET TRI Pošto Amber i Drea ponove sve o svom potpunom preziru prema Klari, podsećajući me na to da je Džejkob bio samo jedna u nizu njenih letnjih diverzija, njih dve odu u policiju da jednom zauvek završe s time. U međuvremenu, vratim se u kućicu da vidim mogu li da nađem Džejkoba i čujem zašto je morao da ode. Kao što sam mogla i da pretpostavim, nije tu. Ali Čed jeste. „Hej", kaže i podigne naočare za sunce na teme. Nosi šorts za kupanje, boje bundeve s fluorescentnožutim prugama sa strane. „Šta ima?" Odmahnem glavom i skrenem pogled. „Mene ne možeš da slažeš, Stejsi", kaže on. „Znam te, sećaš se." „Samo se osećam loše." „Imaš i dobar razlog za to. Šta je s Džejkobom u poslednje vreme?" Sedne na kauč i nastavi da gleda u mene očekujući neki odgovor. „Kako to misliš?" „Ne znam. Nekako se čudno ponaša, zar ne misliš... Nekako se izdvaja." Sednem pored njega na kauč. „Drago mi je što si i ti primetio." „Aha", kaže. „Šta mu je? Jeste se svađali?" „Ne. Bar mislim da nismo." ,,U redu", kaže on zbunjeno. „Nije mi jasno. Mislim, sve to o vezama. Baš kad misliš da je nešto savršeno ono nije." Oborim pogled jer osećam da mi se oči pune suzama. Mrzim sebe što se ovako raspadam pred Čedom bivšim dečkom, od svih ljudi na svetu. „Ne bih previše brinuo o tome", kaže spuštajući ruku na moje rame. „Verovatno je to samo nešto što trenutno proživljava." „Pa zašto neće da to podeli sa mnom?" „Ko zna? Momci ponekad mogu biti baš tajanstveni, naročito kad je reč o vezama. Pitaj Dreu. Ponekad se pitam zašto mi se uopšte i vraća." „Nisi ti tako loš." „Nisi ni ti." Nasmeši mi se, ugrizem se za usnu, odjednom mi se obrazi zacrvene. „Hvala", kažem. „Nema na čemu." Nagne se da me zagrli i ja mu uzvratim zagrljaj 104

zažmurivši. Tako je dobar osećaj zagrliti ga ovako kao prijatelja. Predugo je vremena prošlo. Kad smo raskinuli prošle godine kad je počeo da se viđa s Dreom, a ja s Džejkobom, mislim da smo se silno trudili da se pretvaramo kako nije potpuno blesavo da svi ostanemo prijatelji. Iako je ponekad, najveći deo vremena, ipak bilo. „Hej", kaže Džejkob prenuvši nas. Ide hodnikom prema dnevnoj sobi. „Gde si bio?", pitam gledajući niz hodnik, prema njegovoj sobi. Skočim s kauča, prekinuvši Čedov zagrljaj. „Napolju." „Gde napolju?", pitam. „Treba da vas ostavim da porazgovarate." Čed ustane s kauča, brzim pokretom ruke vrati naočare na nos, zgrabi peškir za plažu sa stolice i izađe. „Pa?", pitam gledajući u Džejkoba. „Morao sam nešto da uradim." „Šta?" Sedne pored mene. „Zašto se nerviraš?" „Mislila sam da ćemo neko vreme provesti zajedno. Htela sam da idemo na plivanje." Džejkob me uzme za ruke i obuhvati ih svojim dlanovima. „Izvini. Dozvoli mi da ti to nadoknadim." Osećam da sam svakim trenutkom sve više napeta, rupa u grudima mi je sve veća, sve mi je teže da izdahnem. Ugrizem se za usnu da ne izgubim dah, potpuno svesna da on izbegava odgovor. „Kako to da mi nisi rekao za razgovor s Klarom prošle noći?" ,,S Klarom?" Klimnem i nastavim sa sisam usnu. „Svi smo pričali s njom." „Ne", kažem. „Rekla mi je da si pričao sa njom kad smo otišli u krevet." Džejkobove obrve se izviju kao da je iskreno iznenađen. „Rekla je da si izašao rano jutros kad smo se vratilie iz njene kuće", nastavim. „Rekla je da ste razgovarali o mojoj napetosti i o tome koliko je sve bilo opuštenije kad smo počeli da se viđamo." „Stejsi..." „Jesi li?" „Otišao sam da prošetam plažom..." ,,U tri ujutro?"

105

„Ne znam, nisam gledao na sat... možda. Ali, nisam stao i razgovarao s Klarom." „Uopšte?" „Možda sam je pozdravio. Možda sam je pitao da li joj je udobno i da li joj nešto treba." „Pa kako onda zna sve to? Znala je koliko dugo se zabavljamo." „To je mogla da sazna od bilo koga." Stegne mi ruke. „Moraš mi verovati. Ja tebi verujem." „Ja tebi ne dajem povod da mi ne veruješ." ;rA ja tebi dajem?" Slegnem ramenima mrzeći sebe zato što sam ovakva, ovako nesigurna. „Šta treba da mislim? Rekao si da si izašao u šetnju u tri ujutro, ali nisi bio tu ni kad smo svi ustali." „Nije to što misliš." „A šta ja to mislim?" „Ne znam da se nisam ni vraćao iz šetnje; da se viđam s nekom drugom, možda. Kako uopšte možeš i da pomisliš tako nešto? Znaš šta osećam prema tebi." Udahnem duboko, ne želeći da ponavljam svoje reći i ne želeći da zvučim kao nesigurno zakeralo. „Mogao sam biti ljubomoran malopre kad sam video da se ti i tvoj bivši dečko grlite na kauču." Prvo pomislim da ga udarim zbog ovoga, posebno zato što je Čed bio tako pun razumevanja i primetio da se Džejkob čudno ponaša. Umesto toga, progutam bes i postavim pitanje koje mi se čini najlogičnijim. „Pa, jesi li?" „Jesam li šta?" Zagledam se u njegove oči znajući da ću moći da procenim da li govori istinu. „Da li si malopre bio ljubomoran na Čeda?" Džejkob me još jednom iznenađeno pogleda. Oči mu se rašire. „Ne." Osećam kako mi donja usna drhti jer je tako lako odgovorio. „Možda je u tome problem", kažem odvajajući ruke od njegovih. Ustanem s kauča. Obuhvatim prstima amajliju oko vrata. „Kuda ćeš?", pita. „Moram nešto da obavim", kažem u nadi da ću zvučati tajanstveno kao on. Povučem se u svoju sobu i zatvorim vrata za sobom.

106

DVADESET ČETIRI Pokušam da pozovem mamu jer mi je potrebna majčinska uteha, ali javi se sekretarica. Super. Ali još je bolje što sam previše depresivna da bih ostavila poruku. Samo spustim slušalicu. Iskreno, ne verujem da bi mi moglo biti gore. Mrzim da budem loš policajac u vezi, a ipak ne znam šta drugo da budem. Mislim, verujem ja Džejkobu više nego išta. Ali, ne mogu da se oduprem ovom osećanju. Ne mogu da se ne osetim prevareno kad skriva nešto od mene i neće da me pusti u svoj svet. I, verovatno, raspreda o problemima naše veze sa ljudima koje, čak, ni ne poznaje. Kad zastanem i razmislim o tome, shvatim da nemam nijednu tajnu pred Džejkobom. Možda je to moj problem. Možda je u pitanju mesec, njegov uticaj na mene ove nedelje. Remeti mi ravnotežu. Ne znam; samo se osećam potpuno otkačeno. Skoro da mi se čini da je ovaj stres u vezi s Klarom jedan od lakših zadataka s kojima treba da izađem na kraj, što, uprkos prilivu samopouzdanja u vezi s tim problemom, i ne govori baš bogzna šta. Otvorim vrata i potražim Džejkoba, ali izgleda da je već izašao. Super. Zaista bi trebalo da legnem i pokušam da zažmurim da bih mogla da sanjam. Ali, pošto ne mogu ni da pomislim da spavanje, krenem da se istuširam u nadi da će mi vruća voda, para i ulje za kupanje pomoći da se bar malo opustim. Stojim pred ogledalom, kosa mi izgleda užasno, baš onako kako se osećam, ako ne i gore kao na onim slikama iz časopisa na temu šta ne treba da radite sa kosom. Krajevi su mi suvi, ispucali od sunca i od nebrige. S prozora uzmem teglu s cvetnim laticama ruže, jorgovan i hortenzije. Levkom sipam čašu vode kojom sa sinoć natopila latice u polupraznu bočicu šampona. Pro tresem je da se sve dobro izmeša. To je recept za koji moja baka tvrdila da kosi vraća život i sjaj pomaže da se oživi duh, pošto se osećam potpuno istrošeno. Sladak miris ruže pomešan s jorgovanom i šamponom od maslac, me zaista malo osveži. Pustim vodu i uđem u kadu sećajući se kako je baka uvek naglašavala važnost tuširanja u pripremi tela za čini. Dobrih dvadesetak minuta provedem pod tušem zamišljajući da sa sebe spiram svu negativnu energiju i ponovo uspostavljam unutrašnji mir. Pošto se osećam mnogo uravnoteženije, obučem bademantil i krenem u sobu. Pitam se da li je istina ono što mi je Klara rekla da je ispričala policiji o svojim bivšim momcima i da li misli da je neko od njih odgovoran. Ali, zašto 107

su onda hteli da razgovaraju s Čedom? Kakve veze on ima sa svim dm? Napregnem mozak u potrazi za odgovorom, pitajući se šta li je Klara sve mogla da kaže. Ne bih bila tako sumnjičava da su policajci tražili da saslušaju i Džejkoba i Pi Džeja, ali ovako izdvajati Čeda to, jednostavno, nema nikakvog smisla. Iscepim list iz sveske i uzmem žutu olovku iz noćnog stočića razmišljajući o tome da li je Kejsi stvarno Klarin bivši. Prema njegovim rečima, jedva da su se uopšte poznavali, ali ona je priču nakitila tako da je ispalo da su u nekoj tajnoj vezi. Napišem reč „ISTINA" na papiru, nadajući se da će žuta boja podstaći razjašnjenje i da će se moji snovi složiti uprkos ovim kontradiktornim rekla-kazala pričama. Savijam papir šapućući reč „istina", sve dok od njega ne ostane sićušna lopta koju ćušnem ispod jastuka. Izvučem torbu sa sastojcima za čini ispod kreveta i uzmem peščani sat. Visok i tanak, napravljen je od pravog duvanog stakla. Spustim ga na noćni stočić i posmatram kako beli pesak svetluca dok klizi u donji deo. Uzmem kutiju za snove, ostavim je otvorenu na svojim grudima, tačno iznad srca. Legnem na leđa, koncentrišem se na pojam vremena. Moram da znam koliko još vremena imam pre nego što Klara umre. Zažmurim, još zamišljam zrnca peska koja ispunjavaju peščani sat. Svakog trenutka sam sve opuštenija. Zagušljivi morski povetarac se uvlači kroz prozor i zasićuje vazduh mirisom kokosa pomešanog sa školjkama, uspavljujući me.

108

DVADESET PET Posle dremanja odlučim da odem na plivanje koje sam toliko želela. Presvučeni se u kupaći, uzmem peškir i izađem. Čudno je da, uprkos tome što je vreme za plivanje, na plaži nema nikoga. Krenem malo dalje duž obale da vidim ima li negde Džejkoba i pitam se da nije, možda, u Školjka striperu. Ali, i tamo je prazno. Prozori za brze porudžbine su zatvoreni, a nestali su i piknik stolovi. Skoro kao da sam se na ubrzanom snimku prebacila u zimu, što bi, možda, moglo da objasni zašto mi je toliko hladno i zašto sam se sva naježila. Odlučim da odem do toaleta da se ugrejem. Javno kupatilo je u centru ogromnog prostora za parking. To je, u stvari, kuća od cigala sa tuševima sa spoljne strane. Prođem s druge strane, do ulaza ženskog toaleta i povučem vrata, razmišljajuči o tome da su obično širom otvorena i pitajući se zašto su danas zatvorena. Vrata se odškrinu, izgleda kao da su zaglavljena. Gurnem kvaku malo jače, ovoga puta obema rukama. Konačno se otvore i sapletem se. Zakoračim unutra i shvatim kako je sablasno bez ljudi koji inače stoje u redu. Mračno je. Jedina svetlost dopire s prozorčića iznad lavaboa. Obazirem se u potrazi za prekidačem, ali izgleda da nema nijednog. Opazim jedan drveni klin za zaglavljivanje vrata. Stavim ga u pukotinu na dnu vrata, tako da spoljna svedost nacrta prugu na podu. Pređem još nekoliko koraka ka unutrašnjosti krećući se sa leve strane gde je obično red i vidim da je zeleni betonski pod sav blatnjav od peska sa plaže i vode. Iz slavina kaplje stalno; na podu su barice. Priđem lavabou u ćošku koji, iz gleda, jedini ne curi. Odvrnem slavinu i topla voda počne da mi miluje prste; nekoliko puta ispljuskam lice. Tada čujem da su se vrata zatvorila, iako sam ih zaglavila. Ostane sama u mraku. „Hej", pogledam preko ramena prema vratima. „Možete li da otvorite vrata?" Niko ne odgovara. Vrata su i dalje zatvorena. Provirim kroz prozorčić iznad, ali je premali; samo mala traka svedosti pruža se od njega preko ogledala i lavaboa. Nečije stopalo zagrebe pesak na betonu; čujem šumove. Ukopam se u mestu i pogledam ogledalo u iščekivanju. „Hej", viknem ponovo. Čujem samo kikot, kao da se neko zeza sa mnom. Polako skrenem iza ugla prema vratima. Što se više udaljavam od prozora, sve je mračnije. 109

„Mene tražiš?", šapne glas. Stanem, oko vrata me oblije hladan znoj. „Klaro?", pitam prepoznavši glas. „Klara je mrtva", odgovori ona, kikoćući se. „Pustila si je da umre." „Ne", odmahnem glavom, podsećajući sebe da treba da dišem i da budem jaka. Napravim još nekoliko koraka, ali ispred vrata je potpuna pomrčina. Ispružim ruke, prsti mi drhte od hladnoće, pipam u potrazi za kvakom. Ne mogu da je nađem. Umesto nje, napipam nešto drugo. Nešto što visi u vazduhu ispred vrata. Obuhvatim ga rukama. Osetim ubod u palac, kao iglom. Dahćem trljajući prst i osetim neku tečnost. Verovatno krvarim. Počnem da sisam palac, a zatim ponovo posegnem za tim predmetom. U nešto meko i gumeno su zabodene igle. Oprezno pipam i dotaknem neku tkaninu. Nastavim da opipavam i naiđem na nekakvu dlaku. Kao kosa lutke. „Za tebe, Stejsi", šapne glas. Dolazi iz pravca vrata, ali ništa ne vidim. Srce mi divlje udara u grudima. Krenem da uzmem taj predmet nalik lutki koji visi s konopca, ali shvatim da je čvrsto vezan. Umesto da probam da je skinem, nastavim da opipavam oko vrata. Pod prstima osećam grube betonske zidove. Osećam da su lepljivi sve je tako vlažno i hladno. „Ovde sam", zacereka se glas. „Ako hoćeš da izađeš, moraćeš da dođeš ovamo." Dopire iz pravca lavaboa. Krenem ka njemu, osetivši gotovo olakšanje što idem prema svetlu. Nešto mi klizi preko usana. Stanem ispred ogledala. Kolena mi klecaju. Na ogledalu, preko mog odraza krvavih usana, protežu se velika crvena slova: KLARA JE BILA OVDE. Ispod natpisa je datum, petak pre dva dana. „Bila je ovde", šapne glas. „Ali sad je više nema. Jer si zakasnila." „Ne", uzviknem boreći se s potrebom za pokrijem uši rukama. „Ja sam tu. I ona je tu. Ti si ona." „Više nisam. Na plaži je. Zar nisi videla njeno telo?" Okrenem se od ogledala i vidim je Klaru. Samo što izgleda drugačije nego obično koža joj je sivkasta, a usne bledomodre. Oko struka nosi koralnocrvenu maramu i ima maslinastozelenu majicu. Drži fotoaparat neki glomazan kao polaroid. Na struku joj je fleka od krvi koja joj se sliva niz noge i pravi baricu na podu. Uđe u kabinu na kraju toaleta, zatvori vrata i zaključa ih za sobom. Ustuknem jedan korak i udarim petom u nešto. Pogledam. Kutija u obliku srca. Krenem da je dohvatim, odmah prepoznavši sjajnozlatnu boju velika Godiva bombonjera. Ruke mi se tresu. Ispustim bombonjeru na pod. 110

„Drea?" šapnem, ali je previše mračno da bih išta videla. Tapkam duž zidova, srce mi tuče u grudima, ruke mi drhte. Mislim da sam napipala šarku. Pratim je prstima sve do štoka, do krila. Posegnem za kvakom, dohvatim je i povučem. Zaključano je. Povučem jače, pokušavam da je gurnem, svom snagom nalegnem na vrata. Nema svrhe. U zamci sam. Krenem nazad ka prozoru ne skidajući pogled s Klarine kabine. Vrata su, još uvek, zatvorena, ali čini se kao da ona nije unutra. Sagnem se da joj vidim stopala, ali kabina je prazna, kao da se išunjala. Ili, možda, stoji na klozetskoj šolji. Ne znam. Samo moram da odem odavde. Popnem se na ivicu lavaboa pitajući se da li ću uspeti da se provučeni kroz prozor. Okliznem se, đon sandale mi sklizne niz keramiku; noga mi upadne u umivaonik, moram da se uhvatim za ivicu prozora da ne bih pala. Laktovima se oslonim na okvir i odškrinem prozor. Zglobovi mi klecaju kao da bih svake sekunde mogla da se srušim. Osvrnem se ka Klarinoj kabini, ali nisam dovoljno visoko da bih mogla da vidim ima li koga. Udahnem duboko i pokušam da se ponovo koncentrišem. Topli povetarac koji dopire spolja me malo umiruje, čini da se osećam kao da nisam u zamci. Nastavim da odglavljujem prozor, ali on se otvori samo do pola. „Ima li koga?", viknem. Ali umesto plaže, napolju je samo okean kao da kupatilo plovi po pučini. U daljini vidim kako se neko davi, kako se bori da ostane na površini. Ne nazirem njegovo lice, ali znam. Osećam. To je mladić od ranije onaj koji nosi buket ljiljana. Čim me opazi, prestane da se bori. Pored njega pluta buket ljiljana. Osećam kako se smrzavam. Vičem da bi me čuo i pokušam da razvalim prozor, ali neće da sc odglavi. Mladić počinje da tone. Provirim u Klarinu kabinu pitajući se može li ona da pomogne, ali kad ponovo pogledam kroz prozor, shvatim da je već nestao. Udahnem duboko, vrti mi se u glavi od njihanja ovog kupatila, od ljuljuškanja okeana. Siđem niz lavabo nestrpljiva da dodirnem čvrsto do. Ispred Klarine kabine se nalazi nešto. Lutka. Mislim da je to lutka koja je bila ispred vrata, obešena o konopac. Siđem pitajući se da li ju je Klara ostavila za mene. S moje usne kapne krv niz lutkino lice. Obrišem nos rukavom i shvatim da lutka liči na mene tamna kosa, svetao ten, iskošene smeđe oči. U telo su joj zabodene igle, kao nečija

111

sumanuta ideja vudua, kao da nije prava nego neka vrsta fatamorgane. U kupatilu je sada mrtvački tiho. Čak je i voda prestala da kaplje iz slavina. Provirim ka prozoru pitajući se da li je mladić s ljiljanima napolju, nadajući se da neće moći da se popne unutra. Obuhvatim lutku rukom istog trenutka kad mi Klara uhvati zglob, zaustavljajući me. Njena plavosiva ruka se pruža ispod vrata kabine. Jako me stegne štipajući mi kožu. Od toga vrisnem.

112

DVADESET ŠEST Sopstveni vrisak me probudi. Još sam u krevetu, u ogrtaču. Peščani sat je još na noćnom stočiću, sav pesak se slio na dno. Sednem i zatvorim kutiju za snove, sigurna u to da slike iz sna leže u kutiji. Kap krvi mi se kotrlja niz gornju usnu. Dohvatim zgužvani toaletni papir iz džepa ogrtača srećna što sam predvidela krvarenje. Posegnem za presavijenim papirićem ispod jastuka i stisnem ga na dlan pitajući se šta je u stvari istina. Zažmurim prizivajući slike iz košmara. Očigledno, Klarina slika je bila neka verzija njenog leša, posledica moje nesposobnosti da je spasem. Zamišljam kako joj krv kaplje niz butinu, na pod i pitam se kako i zašto krvari. Da li je ranjena? Da li ju je neko posekao? Možda to ima neke veze s lutkom. Ali, čudno je da lutka izgleda baš kao ja, da je probodena iglama dugačkim, oštrim iglama, pravo kroz srce. Kao da sam, možda, ja u opasnosti. Udahnem duboko i pomislim na fotoaparat. Izgleda mi previše očigledno da je sve povezano s fotografom iz susedne kućice. Da li je previše očigledno? Možda je on taj s ljiljanima. Možda treba da ga još jednom posetim pre nego što nađem Klaru i hirurškim putem je zašijem za sebe. Bacim pogled na sat. Tek je prošlo tri. Skinem ogrtač i obučem kupaći, navučem šorts i majičicu na bretele, obujem japanke i ubacim u džep kristal koji mi je Džejkob po klonio setivši se ogledala iz košmara. Zažmurim i zamislim reči napisane crvenom bojom Klarino ime, datum od petka, što znači da imam manje od četrdeset osam sati da provalim sve. Ili će Klara umreti. Već sam skoro pred vratima kad me Drea i Amber zaskoče. „Stvarno moramo da razgovaramo", kaže Drea. „Samo ako možete da hodate i pričate", odvratim. „Nemam vremena za gubljenje." „Kuda ćeš?", pita Drea prateći me niz stepenice. „Do kućice onog fotografa." „Onog jezivog tipa sa zulufima?", pita Amber. „Baš tog." „Kul!", uzvikne Amber. „Ovo nije igra", kažem. 113

Drea uzdahne: „Ma stvarno." „Zašto, šta se dešava?" „Bile smo u policiji." „I?" „Riba", kaže Amber. „Velika, sveta skuša." „Molim?" „Dešava se nešto odvratno i ljigavo." „Pa, da", kažem. „Ne", prekine nas Drea. „Pitali su nas neka uvrnuta pitanja o Čedu." „Kao, na primer?" „Na primer, koliko dugo se on i Klara poznaju, koliko dugo se Čed i ja viđamo, da li je Čed nervozan, da li mislim da bi mogao da radi sve to Klari." „Što?", pitam i momentalno stanem. „Ljigavo...", otpevuši Amber. ,,Ne znam šta im je rekla", kaže Drea. „Ali sad bih samo htela da je zavalim posred te nakežene face!" „Da li je Čed već išao u policiju?" „Ne verujem", odgovori Drea. „Ne znam, nigde ga nisam videla." „Provalićemo mi ovo", kažem. „Ali, sad moram da idem." „Osećam se užasno, Stejsi", nastavi Drea. „Morala sam da im ispričam o našoj svađi i da sam ih zatekla kako se grle." „Znam", kažem. „Žao mi je, ali bar Čed neće umreti u narednih četrdeset osam sati." „Imamo V.S.?", pita Amber izvijajući obrve. ,,A?", zbunjeno kaže Drea. „Vreme smrti", objasni kolutajući očima kao da je to sasvim očigledno. „Petak", kažem, „sanjala sam." ,,I sanjala si da je to bio fotografi1" „Ne", kažem odmahnuvši glavom. „Mislim, ne znam. Samo nagađam." „Lično, mislim da je bolje da jurimo Kejsija", kaže Drea. „Videle smo kako se rastao od bivše vikao je na nju pred svima." „Zašto?" Amber slegne ramenima. „Valjda o njenoj ljubomori i posesivnosti prema njemu. Mora da je videla kako balavi gledajući u mene." „Aha, kako da ne", kaže Drea podrugljivo.

114

„Slušajte", kažem. „Nemam vremena. Idete li sa mnom ili ne?" „Ne bih to propustila ni za sve kolačiće sudbine iz Kine", kaže Amber dok vadi jedan iz džepa. Prelomi ga i naglas pročita: „Život je seci uši, pa dupe zakrpi." Nasmeje se i ugura obe polovine kolača u usta.

115

DVADESET SEDAM Popnemo se uz stepenice fotografove kućice i pozvonimo nekoliko puta, ali on ne odgovara. Otvorim žaluzinu i pokucam na staklena vrata. I dalje ništa. „Možda je na snimanju", pretpostavi Drea. „Reci mi", počne Amber, „zašto bi fotograf koji radi za Vog hteo da slika Klaru?" „Očigledno nema ukusa", odgovori Drea. „Mislim, ako je, uopšte, on." Amber skine minđušu, dugačku, srebrnu, cik-cak žicu i kaže: „Pokrivajte me", gurajući je u bravu i petljajući s njom. „Ako to ne upali, imam kreditnu karticu", kaže Drea. „Kod sebe?" Pogledam njenu odeću: majičica na bretele i šorts za surf, bez ijednog vidljivog džepa. „Da, nikad ne izlazim bez nje." „Uspela", kaže Amber. Brava klikne i ona okrene kvaku. „Ušle smo!" Krenemo za Amber, pošto prethodno zaključamo vrata iznutra. Kao i pre, mesto je potpuno mračno, sve žaluzine su zatvorene, nema nijedne lampe na vidiku. „Je l' on trol?", pita Drea. „Možda Klara živi ovde." Amber napravi grimasu kao trol, s očima povijenim nadole i isplaženim jezikom. „Hajde da proverimo mračnu komoru." Povedem ih tamo i kliknem na prekidač. Osećam kako mi se dobro poznata hladnoća spušta na ramena. Raspored u sobi je isti kao ranije crvena sijalica svetli na konopcu za veš gde su okačene fotografije, radni deo je pun posuda s rastvorima, a svi zidovi su prekriveni policama. „Šta tražimo?" „Bilo šta sumnjivo Klarine slike, polaroid, bilo šta što nam se učini neobičnim." „Odakle da počnemo?" Amber podigne fotografiju s poda. Okrene je prema nama: na njoj je pas koji piški na plaži. „Vog, kako da ne", kaže Drea. „Hej, vidite ovo." Amber skine jednu fotografiju sa žice. „Mislim da znam ovu devojku. Čini mi se da radi u Školjka, striperu." Drea i ja priđemo da pogledamo. Devojka u kratkoj haljini na plaži. 116

„O, bože", kaže Drea gledajući niz fotografija. Na žici su okačene samo slike devojaka nesvesnih da ih neko fotografiše, plivaju, mažu kremu za sunčanje po nogama... „Koji perverznjak!", prasne Amber. Drea je već stigla do kraja konopca. „O, bože", izusti. „Na nekima sam ja. A na ovoj je Stejsi." Amber i ja joj se pridružimo u razgledanju okačenih fotki. Mora da ima bar dvesta slika od kojih dvadeset dve prikazuju nas. Drea se igra u vodi s Čedom, grli se s njim, trlja stomak i noge uljem za sunčanje, Amber mazi nečijeg psa i igra odbojku na plaži; ja seđim na obali s Džejkobom i držim noge u vodi. Ima i pregršt Klarinih: Klara u kafiću, Klara se maže kremom, Klara s kornetom u ruci. Stvar je u tome što na njima nema ničeg neobičnog iste su kao i sve druge. „Osećam se tako prljavo", kaže Drea prekrivajući usta. „Pogledajte ovu jasno se vide tragovi kreme." Drea pokaže na belu liniju duž butine. „Iz ovog ugla", kaže Amber proučavajući sliku, „rekla bih da ti je linija od kreme najmanji problem." „Ove su iste kao slike iz Klarine sobe", kažem prekidajući ih. „... one u koverti." „Nemoj da porediš nas s njom", prasne Drea. Udahnem duboko, jedva se uzdržavajući da joj ne otkinem glavu. „Kažem samo to da su one fotografije bile slikane iz prikrajka kao i ove. Nije imala pojma da je neko fotografiše." „Tačno", kaže Amber, „što nas vraća na moju teoriju o perverznjaku." „Mislim da nije on", kažem. „Jesi li slepa?", pita Drea pokazujući rukom na niz fotografija. „Da je to bio on, imali bismo mnogo više od tri Klarine fotografije. Imao bi ceo hram posvećen njoj." „Ne smemo da zaboravimo pun koverat Klarinih snimaka u njenoj sobi", dopuni Drea. „Tačno", potvrdim. „Neko ko napravi toliko nečijih fotografija krišom ona u kućici, ona se presvlači, sprema se za tuširanje... Pomislio bi čovek da je za sebe sačuvao čitavu gomilu. Mislim, ako je toliko opsednut njome..." „Možda i ima gomilu", kaže Amber. „Možda ih je samo sakrio negde." „Pa, hajde da ih nađemo", kažem. Dok Drea skuplja naše fotografije i traži još neke, Amber objavi da ide da pretraži ormarić s lekovima i „blago iz spavaće sobe". U međuvremenu,

117

nastavim da pročešljava mračnu sobu. Probijem se kroz fotoopremu, hemikalije za razvijanje snimaka, fotografije svih vrsta, bukvalno, od igle do lokomotive. „Nema svrhe", čujem kako Amber viče iz druge sobe. „Nema polaroida, nema Klarinih slika, nema leševa u ormanu." ,,U pravu je", kaže Drea, češući se. „Hajdemo odavde. Osećam se odvratno." U tom trenutku se vrata zalupe, kao da je neko ušao. „O, bože", promrmlja Drea. Ugura naše fotografije pod majicu. „Čekajte ovde", prošapuće Amber. Krene ka vratima na prstima i proviri prema hodniku. „U kuhinji je", nečujno kaže, čuvši zveckanje sudova. „Hajdemo." „Nema šanse", procedi Drea. „Sad", šapne Amber. Krene prema vratima kroz hodnik. Krenem za njom, uhvatim Dreu za ruku i izađem iz sobe. Pod škripi pod našim nogama. Srce mi ubrzano kuca, stomak mi zavija. Iz kuhinje dopire neka buka, kao da neko lupa vratima mikrotalasne. Za to vreme Amberini prsti otključavaju bravu. Okrene je. Klik. „Hej, vi", kaže on. Nas tri se sledimo. Stegnem zube i okrenem se da pogledam. Nije tamo. Bacim pogled prema Amber, njene oči su razrogačene u iščekivanju. Iz kuhinje i dalje dopiru neki zvuci zveckanje pribora za jelo i tanjira, možda, ili zvuk otvaranja nekog gaziranog pića. „Da, sad sam stigao", nastavlja njegov glas. „Telefonira", promumla Amber. Okrene se prema vratima, otvori ih širom da bismo mogle da izađemo. Napolju smo. Slobodne.

118

DVADESET OSAM Pošto smo se dovoljno udaljile, prestanemo da trčimo i počnemo brzo da hodamo ne primećujući da smo prošle svoju kućicu. „Čekajte, kuda idemo?", pita Drea. Odmahnem glavom, srce ini i dalje lupa. „Ovo je bilo blizu." „Ali, uspele smo", kaže Amber. „Imale smo sreće", prodahće Drea. „Jer je ogladneo i morao je da telefonira." „Možda", kažem. „O čemu pričate?", pita Amber. „Uspele smo jer smo suvi geniji!" „Ne znam", odgovorim, vodeći nas nazad prema kući. „Možda nije stvarno telefonirao. Možda je samo hteo da tako mislimo." „A zašto bi to radio?", pita Amber. „Ne znam. Čini mi se da je bilo suviše lako." „Lako ili ne", kaže Drea neprekidno brišući dlanove o šorts, „srećna sam što smo se izvukle iz kuće tog jezivog li ka. Mislim da mi treba jedna kupka od najmanje sat vreme na." Drea izvuče naše fotografije iz majice. „Šta mislite, šta radi sa svim ovim slikama?" „Šta mislim šta on radi s njima ili ispred njih?" Amber otme fotografije od Dree i počne da ih lista. „Ma kakvo kupanje, treba da stojim pod šmrkom narednih šest sati!" „U redu", kažem. „Ti se dezinfikuj, a mi ćemo da odlučimo o sledećem potezu. Ali prvo, dajte mi da osetim te slike", krenem da ih uzmem od Amber. „Bolesno", kaže Amber odmičući se. „Znam na šta mislim. Hoću da osetim njihove vibracije." „Postoji mnogo lakši način da vibriraš", kaže, ipak mi pružajući slike. Pređem prstima preko njih. „I?", pita Drea. Koncentrišem se, zažmurim i svaku opipam. „Uvrnuto", kažem. „Ma nemoj", Drea se strese. „Najodvratnije od svega kao da je znao da nije u redu da nas slika, ali kao da ga nije bilo briga." „Aha", kaže Amber. „Jer je psihoperverznjak. Ne treba da budeš genijalac 119

da bi to zaključila." „Zato si i uspela da zaključiš", uzvrati Drea. „Ipak je čudno", kažem ignorišući njihovo podbadanje. „Klarine slike, ostavljene u njenoj sobi odaju drugačiji osećaj hladnoću, kao smrt." ,,A šta je s onim slikama koje smo našle na podu?", pita Amber. „One na kojima je možda ruka, a možda i guzica? Jesi li i te osetila?" Odmahnem glavom. „Podigla sam ih, ali ih je Klara odmah uzela. Misli da ih je neko namerno ostavio." „Kako to misliš?", pita Drea. „Mislila je da je čudno da neko napuni ceo koverat slikama, a onda ispusti nekoliko za sobom." „Ima logike", kaže Amber. „Iako je u pitanju drolja. Ali zašto bi ih neko ostavio? Čak se ne zna ni šta je na njima." Slegnem ramenima. „Ne znam. To nema smisla." „Znate šta ja ne kapiram", počne Drea. „Ako sve to radi taj odvratni fotograf, zašto onda za neke fotografije koristi polaroid, a za neke ne? Jedini polaroidi koje smo našle bili su u Klarinoj sobi." „Tačno", kažem. „Znači, možda nije on." „Ili možda jeste", kaže Amber. „Da ja hoću da slikam nečije psiho fotografije, koristila bih polaroid. Previše je rizično da nosiš film na razvijanje." „Genijalno, Ajnštajne", kaže Drea. „On, očigledno, sam razvija film. Ili ona jeziva soba nije bila dovoljan dokaz za tebe?" Umesto odgovora Amber se počeše po nosu. „Znate da ona planira da ide sutra na krstarenje?", kaže Drea. Klimnem. „Što znači da i ja moram da idem." „Svi ćemo ići", ispravi me Drea. Uhvati me za mišicu podsećajući me da nisam sama u ovome. Popnemo se uz stepenice naše kuće, otvorimo vrata i zateknemo Klaru kako sedi na kauču. Ali, nije sama. Ruke i noge su joj isprepletane s Čedovim. Leži na njemu, usne su joj pritisnute o njegove. Krenem da stanem ispred Dree, da je povučem u stranu i sprečim je da vidi, ali prekasno. Njena usta se otvore pri pogledu na to na njih. Klara otvori oko i vidi nas.

120

,,Oh, vau!", uzvikne. Čed skoči i odmah pružam ruku ka Drei. Uhvatim je za mišicu i osetim kako drhti. Klara se zatetura i sedne, pokrivajući maramom butine i nameštajući majicu. „Drea", počne Čed ustajući. „Bilo je slučajno." „Šta? Da li su se njene usne greškom zalepile za tebe?"' ,,U stvari, to može da se desi", kaže Amber. „Mrzim te!", vikne Drea na njih iako nisam sigurna da li se obraća Klari ili Čedu. „Ne obraćaj mi se! Ne pokušava da mi se izviniš! I poštedi me svojih objašnjenja!" „Ne razumeš!", pravda se on. „To je bila greška. Situacija je, jednostavno, izmakla kontroli!" ,,U pravu je", kaže Klara. „Došla sam jer sam bila uznemirena. Čed je samo pokušavao da me uteši." „Mogao bi i mene neko tako da teši", šapne Amber. Munem je laktom kao odgovor. „Dobila sam nove pretnje", nastavi Klara. „Neko hoće da me ubije." „Moraće da stane u red", prasne Drea. Deo mene želi da pita Klaru o tome, ali trenutno s previše zabrinuta za Dreu. „Možemo li da razgovaramo o ovome?", pita je Čed. „Nemam šta da ti kažem!" Drea ga pogleda poslednji put pre nego što otrči u kupatilo i zalupi vrata za sobom.

121

DVADESET DEVET Umesto da pokuša da izgladi situaciju s Dreom, Čed se uvuče u svoju sobu i zalupi vratima. Kažem Klari da ode i da ću je pozvati kasnije, a Amber i ja krenemo u kupatilo da vidimo kako je Drea. Uprkos tome što se puši od besa, kaže nam da treba da odemo da rezervišemo mesta za krstarenje sutra uveče. „Nemoj sada da brineš o tome", kažem joj. „Ti moraš da brineš o tome", kaže Drea, stežući maramice da obriše nos. „Čula sam da je Sali juče pomenuo da su sva mesta rasprodata. Moram da budem na tom brodu. Moram da pobegnem od Čeda." „Kako možeš sad i da pomišljaš na krstarenje?", pita Amber. „Pre pet minuta se ta drolja žvalavila sa tvojim dečkom. Treba mu tetanus." Drea se blago osmehne, ali se njene usne ubrzo opet izviju nadole. „Možda će na krstarenju biti neki slatki momci slađi od Čeda. Možda se smuvam s nekim od njih. Kako bi mu se to dopalo?" „To!", hrabri je Amber. „Ljubomora je najslađa osveta." „Možda je slatka", kažem, „ali, nije pametna." Amber zakoluta očima. „Prepustite Prepodobnoj Stejsi da se popiša na naše planove!" „Sada bih stvarno volela da malo budem sama", kaže Drea sprečavajući me da planem na Amber. „Nema šanse", kažem nudeći je kutijom papirnih maramica iz ormarića u kupatilu. „Potrebne smo ti." „Potrebna mi je duga, vrela kupka s morskim solima, maskom za podočnjake i dosta čokolade." „Sigurna si?" Klimne. „Biću dobro." „Znači, ako sam dobro razumela, ne kupujemo karte za momke?", kaže Amber. Dobro pitanje, ali ne odgovorim. „Mislim da treba da ih pustimo da se udave", predloži Amber. „Podržavam", smrkne Drea. „To treba da bude noć samo za devojke", nastavi Amber. ,,Nećemo se baš zabavljati", podsetim je. „Moramo da brinemo o Klari." 122

Pogledam Dreu i gotovo zažalim što sam pomenula Klarino ime. „Ne podsećaj me", kaže Drea uzimajući novu maramicu da obriše razmazanu maškaru. „Da, ali tek u petak", ispravi je Amber. „Imamo celu noć u četvrtak za žurku!" Izdahnem razočarano jer ne želim da se svađam s njom nije mi do žurke i trenutno bih dala sve na svetu da nemam Klarinu budućnost na grbači. Pre odlaska, Amber i ja donesemo Drei soli za kupanje, sveže ohlađenu masku (tek izvađenu iz frižidera), moja omiljena ulja za kupanje (od kamilice i ruže) i čokoladne bombone punjene orasima koje je Amber kupila u prodavnici u gradu. Penjemo se uz stepenice do trema kuće momaka iz bratstva, miris ustajalog piva i znoja se oseća u vazduhu. Sali nas dočeka na vratima. „Šta ima?", pita. Ali, mi se još uvek svađamo koliko karata da kupimo. „Čekajte", prekine nas. „Već ste kupili karte." „Molim?", kažemo istovremeno. „Da, prilično sam siguran u to. Sačekajte." Vrati se unutra i donese blokče. Okrene nekoliko listova dok ne nađe našu rezervaciju. Klimne i pročita sva naša imena sva osim Džejkobovog. „Tako su slatki", kaže Amber. „Čekaj", kažem. „Šta je s Džejkobom?" „Onim tihim momkom?" Klimnem. ,,S tamnom kosom." „Da", nastavi Sali. „Rekao je nešto kao da neće moći da dođe." „Zašto neće moći?", prasnem. „Hej, ja sam samo glasnik." Amber mi stavi ruku na rame. „Bar je tebi kupio kartu." „Pa, vidimo se sutra uveče", kaže Sali. „Čekaj, koliko kabina su rezervisali?" Sali proveri na papiru. „Dve." Klimnem, još uvek zbunjena zbog Džejkoba. S obzirom na sve što se među nama desilo, ni sama ne znam zašto. „Trebalo bi da bude dobar provod", kaže Sali.

123

Amber zastane da ga odmeri od glave do pete. „Računaj na to." Odšetamo nazad u svoju kućicu bez reči. Amber dalje drži ruku na mom ramenu u znak podrške. „Jedna od nas treba da vidi kako je Drea", kažem kad smo ušle. „Ja ću", odgovori Amber. „Trenutno imaš dosta razlog za brigu. Idi, sredi situaciju sa svojim čovekom." „Teško mi je da sredim situaciju s njim kad on nikad nije tu." Amber pokuca na vrata muške sobe. „Molim?", vikne Čed iznutra. „Da li je Džejkob tu?" „Jok." Amber izvije usne u znak negodovanja. Ali ne može bi više razočarana od mene. „Rekla sam ti", kažem. Amber uzdahne. „Možda je Drei ostalo još malo čokolade mislim da mi treba malo." Dok ona ide da proveri kak je Drea i da joj opljačka zalihe hrane, zovem Klaru. „Halo?", odgovori ona. „Ćao, ovde Stejsi. Samo sam htela da čujem kako si." „Bilo je i boljih dana." ,,I Drei", kažem. Direkt. Klara ne odgovori. Posle nekoliko sekundi, prekinem tišinu. „Rekla si nešto o nekim novim pretnjama... Šta se desilo?" „Možemo kasnije o tome", kaže. „Idem s roditeljima na roštilj... I s nekim njihovim prijateljima. Trebalo je već da krenem." „Kad se vraćaš?" „Ne znam. Možda kasno. Zvaću te sutra." Oklevam trenutak, ali se setim da imamo više od dvadeset četiri časa. „Bićeš celu noć s roditeljima?" ,,S kim drugim?", pita. „Ne puštaju me van vidokruga na duže od pet minuta." „U redu", ugrizem se za usnu. „Onda se vidimo ujutro. Imamo mnogo šta da raščistimo." „Slažem se", kaže. Ali, ima nečega u tonu kojim je to rekla. Kao da ima neki svoj plan.

124

TRIDESET Odlučim da smiraj dana provedem šetajući po plaži, posvećena toliko potrebnoj meditaciji. Oseka mi pomaže da se koncentrišem; pomaže mi da zamislim kako sva negativna energija odlazi u more. Kad se vratim u kuću, dam sebi oduška ranim odlaskom na počinak. Drea sledi moj primer. Ušuškala se u krevet s gomilom tinejdžerskih časopisa, bombonjerom i svojim dnevnikom. Deo mene želi da joj ispriča šta se desilo s Džejkobom i kartama, ali osećam da bi bilo skoro sebično od mene da je pored njenih ljubavnih problema, opterećujem i svojim. Osim toga, trebalo bi da to raspravim s Džejkobom. Pogledam na sat. Tek je prošlo devet. Pretpostavljam da će Džejkob ući svake sekunde i verovatno će hteti da me vidi. Ali, možda mi je više dojadilo da mu budem uvek pristupačna. Možda bi trebalo da malo on čeka. „Kako si?", pitam povlačeći čaršav do struka. „Nikako", odgovori ona i nastavi da žvrlja po dnevniku, verovatno masakrira Čeda hladnom i tvrdom hemijskom. „Hoćeš da pričamo o tome?" „Misli da sve što zabrlja može da ispravi čokoladom. Ovo je treća bombonjera za dve nedelje." „Zašto mu ovoga puta nisi nagovestila da hoćeš cveće? Bolje je za zube." „Da i ne pominjemo kilažu." Drea mi ponudi bombonjeru u obliku srca. Tad primetim. Istu bombonjeru sam videla u košmaru o Klari. Stegnem zube i odmahnem glavom pitajući se da li, uopšte, treba da je jede. Zatim se podsetim da je od Čeda i da joj on nikad ne bi naudio. „Laku noć", kaže i ugasi lampu. I ja ugasim svoju i utonem u blaženstvo sveže pamučne posteljine ubeđujući sebe da je to samo slučajni deža-vi. Sledećeg jutra, ustanem prva, u 10:30, na svoje veliko iznenađenje jer moje telo nije programirano da spava posle devet. Navučem svoje meke papuče i shvatim da se ne sećam šta sam sanjala i da li sam uopšte sanjala. Pogledam kutiju za snove, na noćnom stočiću sa spuštenim poklopcem. Možda mi telo poručuje da mi treba još odmora. Verovatno mi je i nos zbog toga još suv i ne grabim maramice. Odem u kuhinju da smućkam kafu, uzmem kutiju pirinčanih pahuljica i 125

sednem za sto da uživam u zvucima samoće. Naravno, pre nego što počnem da krčkam, samoća se pretvori u ledenu oluju. Drea i Čed istovremeno izađu iz soba. Drea dobaci Čedu jedan urokljivi pogled pre nego što uđe u kupatilo noseći pregršt kupki i zalupivši vrata za sobom. „Mrzi me", kaže Čed uzevši kutiju krofni s gornje police frižidera. Amber nam se pridruži nekoliko sekundi kasnije. Zevne i sedne za sto. „Šta ima za doručak?" Kliznem kutiju pahuljica ka joj. „Nema šanse." Ustane i počne da šnjura po frižideru u potrazi za puterom od kikirikija i džemom, a zatim uzme kašiku da zagrabi. „O čemu pričamo?", pita dižući nogu na sto, sa sve papučom u obliku žabe. „Drea me mrzi", ponovi Čed. „Pitam se zašto?" Amber namerno oblizne kašiku. „Nisam ja kriv", kaže. „Klara me je zaskočila." „A tvoje usne su izgubile bitku?" Amber zakoluta očima. „Koliko puta sam već čula taj izgovor?" „Bila je uznemirena zbog neke lutke koju je našla u svojoj sobi." „Lutke?", kažem, iznenada pobuđene pažnje. „Aha, neka luđačka lutka probodena iglama kroz srce. Ubeđena je da je ta lutka podseća na nju." „Kako je dospela u njenu sobu ako su joj roditelji kod kuće?", pitam. „Ne znam. Valjda je prozor njene sobe ostao otvoren ili tako nešto. Ta devojka nema mozga." „Zato te je i poljubila!", kaže Amber. Čed prečuje njen komentar i nastavi da mi se pravda. „Pokušavao sam da je umirim, znaš. Ali, izgleda da je ona imala nešto drugo u planu." ,,A prvi deo tog plana bio je da ti jezikom prebroji zube?!", pita Amber. „Stvarno nema mozga!" „Ozbiljan sam, buljila je u moja usta i približavala mi se dok mi, praktično, nije sela u krilo." „Pa zašto, jednostavno, nisi ustao?", pitam. ,,Ne znam; nisam hteo da budem grub." „Vau!", uzvikne Amber. „To bi trebalo da bude najjadniji izgovor svih vremena!" On uzdahne i prođe prstima kroz kosu. „Znam. Zabrljao sam."

126

„Jesi", odgurnem činiju pahuljica i pogledam na sat razmišljajući o tome kako bi trebalo da pitam Klaru za lutku jer, verovatno, neću imati mnogo prilike za razgovor zbo glupog krstarenja sa stotinom pijanih momaka. „Treba da vidim kako je Klara." „Hoćeš da pođem i ja?", pita Amber. Odmahnem glavom u nadi da će Klara biti pristupačnija ako budem sama. „Srećno", kaže Čed izvijajući obrve. „Tebi treba sreća", odgovori mu Amber.,,Misliš da si u nevolji zbog policije? Čekaj samo dok te Drea dohvati!" „O čemu pričaš? Zašto sam u nevolji zbog policije?!" „Zar nisi čuo? Kad smo Drea i ja juče razgovarale sa njima, bili su veoma radoznali da čuju sve o tebi." „Zašto?" Amber slegne ramenima. „Izgledalo je kao da si osumnjičen." Ona klimne. „Skoro sam imala utisak da misle da se nešto skandalozno dešava između tebe i Klare." „Zezaš me?" Sad je potpuno iskolačio oči. „Zamisli to", kaže ona ponovo ližući kašiku. „Verovatno treba da odeš u policiju i popričaš s njima", kažem mu. „Otvoreno im reci. Možda je Klara nešto pogrešno protumačila." „Kako?" uzdahne Amber. „Jesi li ozbiljan?!" „Samo im reci istinu", kažem. „Nemaš šta da kriješ." „Zezaš me?", kaže. „Znam kako to ide. Odem kod njih; oni počnu da postavljaju škakljiva pitanja: dok se osvestim, postaću glavni osumnjičeni." Razumem njegov otpor. Kad je Drea bila napadnuta, u prvoj godini, Čed je pristao da ispriča policiji svoju verziju i završio je kao glavni osumnjičeni. ,,I dalje mislim da treba da odeš na razgovor kod njih. Mislim, ako već nemaš šta da kriješ." „Ne znam", kaže. „Možda bi trebalo da imam nešto da sakrijem. Možda će sve izvrnuti. Očigledno je Klara to uradila." „Moram da idem", kažem gledajući prema vratima muške sobe. „Je li Džejkob još u krevetu?" „Aha", osmehne se Čed. „Baš si ga zadržala sinoć." „O čemu pričaš?" „Vratio se tek posle tri." „Stvarno?"

127

Čedovo lice se snuždi, shvativši da je uprskao. ,,Oh", kaže. „Zaboravi da sam išta rekao. Verovatno sam sanjao." „Hvala ti puno", ugrizem se za usnu i okrenem se na peti, iznenada shvativši ko su mi pravi prijatelji, jedva čekajući da se izgubim u tuđim problemima.

128

TRIDESET JEDAN Krenem prema Klarinoj kućici. Veoma je sparno, sunce mi prži teme, a potoci znoja mi se slivaju niz vrat i ispod pazuha. Popnem se uz stepenice i pozvonim. Od zvuka zvončića od bambusa zaboli me glava. Prođe nekoliko sekundi niko ne dolazi da otvori vrata. Provirim sa strane, prema parkingu, ali ne vidim ni auto. Da li je ponovo otišla negde s roditeljima? Pokucam. Nema odgovora. Probam da otvorim vrata. Ovoga puta je zaključano. Savršeno. Prošetam do pročelja. Ispred su neka kola. Na tablicama piše „Njujork" iako bih se mogla zakleti da je Klara rekla da je iz Konektikata. Gepek je još pun stvari, pa pomislim da je to auto njenih roditelja koji su se konačno vratili od prijatelja. Krenem ka stepenicama, ali mi za oko zapadnu kante za smeće. Amber je oduvek govorila da se najbolji tragovi mogu naći preturanjem po đubretu. Dve velike kante za otpatke nalaze se na ivičnjaku između Klarine i susedne kućice. Pogledam da li se na nekoj od njih nalazi pločica s prezimenom, ali otkrijem samo ulubljenja. Nehajno se osvrnem da proverim ima li koga u blizini i i podignem poklopac. Odvratno špageti s mokrim papirnim ubrusima i talogom kafe. Potražim ispod drugog poklopca papirna galanterija svih mogućih oblika. Počnem da prekopavam po reklamnim papirićima, starim novinama i gomilom omotača od čokoladica sve dok, konačno, ne dođem do dna. Tu je konzerva farbe. Izvrnuta je, a crvena boja se prosula na kore pomorandže. Pogledam pažljivije i primetim tragove crvene farbe i na zatvaraču. Pitam se da li je ta boja korišćena za grafit u Klarinoj sobi. I ko ju je bacio ovde? Pogledam susednu kuću i zapitam se ko tamo živi i da li su ove kante za đubre njihove. Ili ju je možda taj ko je ono ispisao po Klarinim zidovima bacio dok je odlazio, da se otarasi dokaza. Ali, ni to nema smisla. Zašto bi neko bacio dokazni materijal na mesto zločina? Umesto da se mučim rešavajući to pitanje sada i ovde, uzmem kantu i krenem ka stepenicama Klarine kuće. Ponovo pozvonim da se uverim da nema nikoga nema i probam kvaku. Vrata se otvore. „Ima li koga?", viknem provirujući unutra. „Klaro?" Na ulazu se nalazi nekoliko kofera, ali čini se da nema nikoga kod kuće. Zašto se, onda, osećam kao da nisam sama? 129

Polako krenem kroz hodnik, prema Klarinoj sobi i vidim da je u strašnom neredu. „Klaro?", viknem pre nego što uđem. Natpis je još uvek tu. Pođem da uporedim farbu s nijansom na zidu, ali kad spazim lutku, poskočim. Leži na njenom krevetu, ušuškana u posteljinu rumenih obraza, crvenkaste kose i očiju zelenih kao more. Baš kao Klara. Naježim se. Osvrnem se da vidim vrata pitajući se ima li koga. Ili da li me neko gleda. Uzmem lutku i shvatim da je probodena kroz stomak. Predem prstima preko leđa pokušavajući da osetim nešto. Slučajno se ubodem na iglu. Jauknem i ispustim je. Srce mi tuče u grudima. Stavim prst u usta ne bih li zaustavila krvarenje. Rana je mala, kao kada vadiš krv. Ponovo dohvatim lutku i koncentrišem se na njene oči. U ležećem položaju su zatvorene kao da je mrtva. Još jednom se obazrem da pogledam oko sebe i nastavim da opipavam njenu gumenu kožu. Prstima joj pređem duž ruku, vrata, preko obraza, ali osećam samo tugu tako mučnu i tešku tugu da mi pritiska pluća i otežava dah. Iza zida dopre zvuk puštene vode. Pogledam gore i shvatim da su najbliža vrata Klarinoj sobi, najverovatnije, vrata kupatila. „Klaro?", uzviknem. Zaobiđem krevet, priđem vratima i prislonim uho na njih. Voda pršti u jakom mlazu, kao da je odvrnuta slavina nad kadom. Pokucam i čujem neko komešanje. Kao da neko s mukom premešta nešto. „Klaro?" Okrenem kvaku. Istog trenutka, vrata se otvore. Obe poskočimo. Klara se zatetura i ja opet ispustim lutku. „Otkud ti ovde?", pita sklanjajući kosu s lica. Izgleda užasno. Oči su joj crvene kao da je plakala, oivičene tamnim kolutovima. „Jesi li dobro?" „Aha", pokuša da odglumi osmeh, ali ne uspeva. „Uplašila si me. Kako si ušla?" „Ulazna vrata su bila otvorena. Probala sam da kucam, ali niko nije otvarao. Zar nisi čula?" „Šta je to?", vrisne ona pokazujući na kantu farbe. Pogleda natpis na zidu i korakne unazad kao da hoće da mi zatvori vrata. „Ne, Klaro čekaj. Ovo sam našla u kanti za đubre, napolju. Ko živi u susednoj kući?" „Molim?"

130

„Je li ono napolju vaše đubre?" Namršti se. „Da." „Pa, onda, mislim da je onaj ko je napisao grafit bacio bočicu dok je odlazio. Moramo da razgovaramo s policijom. Možda mogu da iskoriste ovo kao dokaz." „Moram da idem", kaže uzmičući. „Vidi, Klaro, žao mi je što sam te uplašila, ali moraš da mi veruješ." Udahnem duboko pomislivši da joj verovatno zvučim veoma neubedljivo pošto sam, ne jednom, već dvaput provalila u njenu kuću. Klimne i osmotri me, ivice očiju su joj veoma otečene i crvene. „Na istoj smo strani", nastavim. „Jesi li sigurna?" „Zašto ne bih bila?" Slegne ramenima i obori pogled. „Zbog onoga što se desilo juče... sa Čedom." Stegnem pesnice pri samoj pomisli na to koliko je Drea bila povređena i još uvek je. ,,I dalje sam ti potrebna." „Nisi bila tu, Stejsi", kaže. „Ne znaš kako se to desilo." „Bila sam tamo dovoljno dugo." „Nismo planirali... Jednostavno se desilo." Zažmurim trudeći se da potisnem sliku Klare i Čeda sa spojenim usnama. „Stvarno mu je stalo do mene", objasni. „I meni je stalo do njega." „On ima devojku." „To nije zaustavilo tebe. Rekao mi je da si ga jurila pre dve godine, dok su se on i Drea još zabavljali." Otvorim usta u čudu. „To nije istina." „Kako bih inače mogla znati?" Ugrizem se za unutrašnju stranu obraza da ne bih eksplodirala. „Nije tako bilo, ali to nije ni važno. U opasnosti si i moramo da pričamo o tome." „Koga je briga? Ionako me svi zamrze pet minuta pošto me upoznaju." „Preteruješ", kažem razvlačeći istinu kao karamelu. Virnem u kupatilo iza nje potpuno bela kada koja se slaže s porculanskim držačima i frotirskim peškirima. „Voda još teče."

131

Ona slegne ramenima, zatim klimne kao da se tek sad setila. „Opet je pomerio neke moje stvari tip koji radi sve ovo." Pogleda preko ramena u mali nož za otvaranje pisama na komodi. „Znam da sam ga stavila u fioku." „O?", pitam. Slegne ramenima. „Pretpostavljam. Ostavio mi je nešto." Priđe noćnom stočiću, otvori fioku i izvadi zlatnu kutiju čokoladica u obliku srca. „Našla sam je jutros, ostavljenu na prozoru, između stakla i okvira. Čudno", kaže pogledavši prozor. „Mogla bih se zakleti da sam ga zatvorila." „Klaro...", počnem, oči su mi raširene, srce ubrzano lupa. „Molim?" Ali, nemam pojma šta da kažem. Mislim, zašto bi Klara dobila iste čokoladice kao Drea? Da li je to obična slučajnost? Da li neko pokušava da iscenira kao da Čed radi sve ovo? Ili je, možda, Čed ostavio čokoladice za Klaru jer ga je grizla savest zbog onoga što se juče desilo? „Je li bila neka poruka?" Klimne i pruži mi je čista, bela kartica na kojoj piše: „Za Klaru. S ljubavlju. Ja." Pogledam je. Lice joj je nabrano od čuđenja. „Ovo nem nikakvog smisla." Odmahne glavom. „Ništa od ovoga." „Ne, mislim, ovo stvarno nema smisla. Zašto bi neko na pisao grafit pun mržnje na tvom zidu jednog dana, a sledećeg ti donosio čokoladice i ostavljao ljubavne poruke?" Klara slegne ramenima, zgrabi poruku i tutne je zajedno s čokoladicama u fioku noćnog stočića. „Ko zna? Možda nisu od iste osobe?" „Pokušavaš nešto da mi kažeš?" „Ne, ali možda ti možeš reći meni. Šta se desilo između Dree i onog mladića koji ju je navodno progonio pre nekoliko godina?" „Donovana?" Klimne glavom. „Bio je opsednut njome. To je trajalo sve do trećeg razreda. Opsesija se otela kontroli; mislio je da je njihov odnos nešto više. A nije bilo tako. Nije mogao to da podnese."

132

„Misliš da je hteo da je ubije?" „Jesi li i ti u sličnoj situaciji?", pitam ignorišuči pitanje. „Ne znam. Mislim, zvuči kao da je Donovan stvarno voleo Dreu. Nisam sigurna da li ovaj momak oseća isto prema meni. Ponekad priželjkujem da je tako." „Klaro", kažem, „ne znaš o čemu pričaš." „Možda ti ne znaš." Zadržim dah i izbrojim do deset u sebi, govoreći da je ona samo očajnički željna pažnje. „Gde su ti roditelji?" ,,U kafiću. Treba da idemo na neku celodnevnu izložbu slika. Trebalo je da im se pridružim na ručku kad se spremim." Klara podigne ruku kao da hoće da pogleda koliko je sati, ali ne nosi sat. Umesto njega, na ruci joj je duboka ogrebotina podlivena krvlju duž cele podlektice. „Šta se desilo?", dodirnem joj ruku, a ona me odgurne. „Lutka", odgovori. „Bila je u mom krevetu. Legla sam na nju." „Šta misliš, šta ta lutka znači?" „Šta ti misliš? Očigledno predstavlja mene. Jasno je da hoće da me ubije." „Zašto?" Slegne ramenima. „Možda sam nešto zabrljala." „Misliš, u vašoj vezi?" „Ne mogu sad da pričam", šapne kao da ima još nekoga u sobi. „Čekaj", kažem, „govoriš o Čedu?" „Moram da idem. Moji su izbezumljeni zbog svega što se dešava. Jedva su me pustili na krstarenje." „Klaro..." „Samo nemoj nikome da kažeš za sve ovo." Srce mi poskoči kad čujem te reči reči iz mojih košmara. „O čemu?", pitam progutavši knedlu. „O svemu. Počinjem da mislim da se previše ljudi meša u moja posla." „Ko, na primer?" Umesto da odgovori, Klara ode u kupatilo. Napući usne i skrene pogled na drugu stranu. „Ako budeš rekla, znaću, Stejsi." Ohladim se. ,,A onda ću ti platiti?"

133

Pogleda me, lice joj je izvijeno u obliku velikog uzvičnika. „O čemu pričaš?" „Zaboravi." „Moram da idem", kaže. „Klaro, moramo da razgovaramo." Držim širom otvorena vrata da ne bi mogla da ih zatvori. „Kasnije, važi? Moji roditelji će poludeti ako ne krenem." Ugrizem se za donju usnu. Odjednom osetim potrebu da se vratim i popričam s Čedom, da prokljuvim šta se stvarno dešava među njima. Osim toga, setim se poruke iz košmara da opasnost nastaje tek sutra, što znači da imamo ćelo veče da raščistimo stvari. „Hajde da se nađemo uveče", kažem. „Posle izložbe." „Posle izložbe idem na krstarenje." „Dobro, vidimo se tada." Ona klimne u znak potvrđivanja i ja odem nadajući se da je nisam suviše lako pustila da se izvuče.

134

TRIDESET DVA Krenem pravo ka našoj kućici jedva čekajući da razgovaram s Čedom. Sedi za kuhinjskim stolom, lista časopis i pustoši čips s ukusom pavlake i luka. „Hej", kaže čim se pojavim na vratima. Zatvori časopis da bi mi posvetio pažnju. „Jesi li pričala s Klarom?" „O, da, itekako sam pričala s njom", odgovorim razmišljajući odakle da počnem. „Gde je Drea?" Pogledam prema vratima kupatila, znajući da nije spremna da čuje ono što imam da kažem. „Izašla je s Pi Džejem i Amber. Mene nisu ni pozvali." Nisam iznenađena. „Pa... šta se desilo?" Izraz lica mu je potpuno ozbiljan, a oči su mu širom otvorene kao da zna da se nešto sprema. Prekrstim ruke na grudima. „Mislim da Klara ima utisak da se nešto ozbiljno odigrava među vama." „Ozbiljno?" „Da, znaš, nešto krupno i važno." „Ništa se nije desilo među nama. Pa, ništa ozbiljno", ispravi se. „Jesi li ti ostavio čokoladice na prozoru ispred njene sobe?" „A?" „Kaže da joj je neko ostavio čokoladice s porukom: 'Za Klaru. S ljubavlju. Ja.' Navodno ju je našla čim se ujutro probudila." „To je ludo", kaže Čed. „Zašto bih..." „Bila je to ista bombonjera u obliku srca kakvu si dao Drei." „Što?" Čed ustane od stola. Lice mu je izgubilo svu boju. Klimnem. „Tačno je." „Pa šta to sad znači?", pita. „Misliš da sam je ja ostavio za nju? Misliš da bih bio toliko glup?" „Iskreno, ne znam šta da mislim. Znam samo da ništa od ovoga nema smisla." „To je slučajnost", uzvikne. „Šta to?" „Ista bombonjera. Prodavnica u gradu ima bezbroj vrsta bombonjera." „Možda", kažem, iako ne verujem u slučajnost. „Možda neko pokušava da ti smesti. Jesi li primetio da te neko posmatra u prodavnici slatkiša?" 135

„Posmatra?" „Da, znaš, da li se desilo nešto čudno? Je l' te neko pratio?" „Ne znam", uzdahne. „Uzeo sam kutiju, otišao do kase, platio i izašao." ,,I to je to? Ništa neobično?" „Ne", slegne ramenima. „Moraš da mi veruješ, Stejsi. Ništa se ne dešava između nas dvoje." „Nije bitno kako ti to doživljavaš. Klara misli da tu ima nečega i prilično sam sigurna da je ubedila sebe da i ti tako misliš. Očigledno je to rekla i policiji." „Ona misli da ja radim sve ovo, zar ne?" „Ne znam. Ne verujem. Ali da sam na tvom mestu, bila bih u pripravnosti. Policajci su već pitali Amber i Dreu da li si sklon ispadima." „Ovo je ludo", kaže Čed nervozno češljajući kosu prstima. „Koji bih motiv imao da progonim Klaru? Ma daj..." Odmahnem glavom. „Ko zna šta je još napričala policiji. Ne verujem baš u njeno opažanje." „Ali, ti mi veruješ, zar ne? Znaš da to ne bih uradio." Otvorim usta da nešto kažem, da ga malo umirim, ali ne dozvoli mi. „Uzeću advokata", kaže. „Neću dozvoliti da se ovo svali na mene." „Moraš da se opustiš. Još se ništa nije desilo." „Još", ponovi. Zubi mu škrguću. „Mogu li samo nešto da te pitam?" „Naravno." „Kako si mogao da kažeš Klari da sam te jurila dok si bio s Dreom? Znaš kako je u stvari bilo." „To ti je rekla?" Klimnem. „Laže. Nikad joj to nisam rekao." „Nisi joj pomenuo da smo se viđali?" „Pa, možda sam joj to kazao..." „Svejedno", kažem potpuno umorna od pukušaja da dešifrujem rekla-kazala i tražim dlaku u jajetu. „Da li je Džejkob tu?" Čed pokaže prema njihovoj sobi. Pogledam u tom pravcu, ali vrata su zatvorena. Udahnem duboko i krenem hodnikom do njihove sobe. „Stejsi, čekaj", pozove Čed. Umorna sam od čekanja. Pokucam na vrata. Džejkob mi otvori. „Pitao sam se gde si", kaže mi. „Mislio sam da bismo, možda, mogli da

136

provedemo dan zajedno." „Zašto? Zato što preskačeš krstarenje večeras?" Namršti se. „Kako to misliš?" „Krstarenje je večeras. Uzgred, hvala za karte." „A, da", kaže mršteći se. „Hteo sam da porazgovaram o tome. Misliš da možeš da odgovoriš Klaru od odlaska na krstarenje?" „Brod prepun momaka, noć bez roditelja šta misliš? Uzdahne. „Samo... krstarenje... ne mogu ja to, Stejsi." „Imam jedan dan da otkrijem ko hoće da ubije tu devojku, Džejkobe. Dobro bi mi došlo malo podrške." „Žao mi je", kaže tiho. „Žao ti je... i to je to?!" Pogleda u stranu i osetim kako škrgućem zubima. „Nemoj da se ljutiš na mene", šapne. „Želim da ideš, zato sam ti i kupio kartu." Odmahnem glavom, mešavina ljutnje i razočaranja mi se zgrudvala u grudima. Skrenem pogled da bih sakrila osećanja. „Mislila sam da ćeš biti tu za mene. Izgleda da sam pogrešila." Okrenem se ka vratima očekujući da me spreči. Ali nije.

137

TRIDESET TRI Ostatak dana provedem pokušavajući da se opustim pre krstarenja i da zaboravim Džejkobovu tajnovitost i sebičnost. Trenutno imam mnogo stvari u planu. Ležim na pesku, pijuckam vodu iz flašice i grickam hranu utehe perece s puterom od kikirikija (zbog soli) i gumene crve (zbog šećera). Nekako pomaže. Toplota sunca se upija u moju kožu, zajedno s divnim osećajem hladne slane vode dok plivam leđno kroz talase, i pomaže mi da se oslobodim negativne energije. I dalje sam zbunjena. Da je situacija obrnuta, bila bih uz Džejkoba sto posto. Zašto onda on neće da bude uz mene Kad sam se vratila u kuću, kao što sam i očekivala, njega nema. Uzdahnem i bacim torbu za plažu na pod ugledavši Pi Džeja. Izgleda depresivnije nego ja pre opuštanja na plaži. Sedi u dnevnoj sobi, sklupčan i okrenut ka zidu. „Jesi li dobro?", pitam. „Ma strava", kaže muljajući limetazelenu žvaku u ustima. „Gde su Amber i Drea?" Slegne ramenima. „Nemam blagu ideju." „Šta je s tobom?" „Šta nije?" „Tačno tako", šalim se. Ali, on se ne nasmeje. „Stvarno", kažem. „Šta je bilo?" Krene da mi priča o nekim nebitnim stvarima kako je zabrljao kod Amber misleći da ima neke šanse s Klarom, onda je zabrljao i s Klarom zato što nije bio ,,sportista-macan" kao Čed. „Devojke ne vole macane", odgovorim. „Veruj mi." „Zezaš me?" Rastegne žvaku i uveže je u čvor. „Devojke ne prepoznaju istinski šarm kad ga vide." Uprkos mnogim pokušajima da razveselim Pi Džeja uključujući i zajedničko umakanje kiselih krastavaca u majonez i maraton „Pune kuće", Pi Džej je ostao izduvan kao Amberin Supermen koji se prošle noći probušio i sad leži zgužvan u podnožju njenog kreveta. Ipak, Pi Džej nije dovoljno depresivan da bi otkazao krstarenje. Dok se pakuje za krstarenje, odlučim da počnem da se spremam. 138

Ubacim neki pribor za bacanje čini u torbu, rezervnu garderobu i još neke potrepštine, a onda pogledam grumen kristala na svom noćnom stoćiću. Uzmem ga, znajući da ću ga poneti i želeti više nego išta da Džejkob krene sa mnom. Nekoliko sekundi kasnije, uđu Amber i Drea. Ispostavi se da su provele dan bazajući po svim buticima u centru, što se može zaključiti po gomili kesa kojima su natovarene. „Moramo da požurimo", kaže Amber gledajući na sat. „Ukrcavanje je za manje od sat vremena." „Više mi se i ne ide", kaže Drea. „Pričaj mi o tome", uzdahnem. „Brod je veliki", doda Amber. Iz jedne kese izvuče penu za kupanje i pruži je Drei kao da će joj od toga biti bolje. „Uz malo sreće, nećeš ni videti Čeda. Bićeš prezauzeta rasterivanjem svih onih slatkiša iz bratstva od mene." Izgleda da Drea nije nimalo ubeđena u to. Slegne ramenima i sedne na ivicu kreveta gurajući u svoju torbu pregršt lakova za nokte i pokajničku bombonjeru od Čeda izdajnički znaci da će ovo biti jedna duga noć. Deo mene želi da im kaže da se isti poklon pojavio na Klarinom prozoru, ali ipak odlučim da prećutim. Ne pokušavam da zaštitim Čeda, ali mislim da je tako bolje s obzirom na Dreino stanje i na činjenicu da nisam sto posto ubeđena da ih je on ostavio. Ne vidim nikakvu korist od toga da Dreu dodatno opterećujem time. Do pola sedam Džejkob je ponovo otišao, a Čed i Pi Džej čekaju Amber, Dreu i mene u dnevnoj sobi. Odugovlačim govoreći svima da moram još nešto da proverim u svojoj sobi, na stražnjem tremu, u novinama i pitam ih da li mogu mi daju još samo par minuta da otrčim u kupatilo. Sve to radim jer se nadam da će se Džejkob vratiti u kuću. Bez obzira na to što nismo u dobrim odnosima, samo hoću da se pozdravim. Mislim da to svi znaju i zato udovoljavaju mojim apsurdnim zahtevima. „Moramo da krenemo", konačno kaže Čed. „Ako ne pođemo sada, brod će otići bez nas." „Bukvalno", kaže Amber. Klimnem znajući da su u pravu. U srcu znam da je Džejkob hteo da bude sa mnom, bio bi. Uskočio bi u Amberin „folksvagen" kombi sa svima nama, sklanjajući njene omotače bombona da nađe čisto mesto da sedne i bio bi na putu prema doku. Nekoliko minuta kasnije, Amber parkira kombi kod pristanišne stanice, ali, na sreću, izgleda da imamo još vremena. Gomila ljudi se vrzma unaokolo

139

pregovarajući za kartu u poslednjem trenutku ili za kabinu. Krenemo prema dugačkom, trošnom mostu koji vodi i do broda. Uklonili su veliki deo gvozdene ograde koji opasuje glavnu palubu da bi svi putnici mogli da se ukrcaju. Izgleda da je Drea odlučila da se ne odvaja od Amber i mene da ne bi morala da priča s Čedom. U međuvremenu, Pi Džej daje sve od sebe da izgladi odnose s Amber. Tri puta je ponudio da joj nosi torbe pre nego što mu je, konačno, dozvolila. Rekao joj je da može da pozajmi njegove naočare za sunce, zaštitnu kremu ili pištolj na vodu. Brod je ogroman, kao mlađi brat „Titanika", i dupke pun. Momci iz bratstva su već počeli da se zabavljaju mešaju pića, buše lubenice za punč i stavljaju kišobrančiće na i čaše od izdubljenog kokosa. Jedan od njih nam uzme karte i pokaže nam naše kabine. U međuvremenu pojavi se još jedan i to s punim rukama havajskih venaca. Stavi mi jedan veliki, ljubičasti, debeli venac oko vrata. „Aloha", kaže. „Hoćeš da te venčam?" „Ne, hvala", promucam. Dam mu jedan neubedljivl osmeh, ali ispostavi se da to nije dovoljno. Tip mi se osmehuje od uha do uha. „Stejsi...", kaže Amber udarivši me laktom, najverovatnije poručujući da treba da se igram i prepustim flertu. Ali ovde sam zbog posla. „Ne obraćaj pažnju na nju", obrati mu se Amber posle pauze. „Stejsi ima PMS. Ništa što dobar venac ne bi mogao da izleči." Stavi mi na glavu jedan roze i krenemo ka palubi kao što su nam pokazali. Ima i puno devojaka, većina je skupljena u grupicama i osmatra situaciju. Opazim Kejsijevu bivšu pored stola s grickalicama. Prestane da krčka komad celera i oči joj se napune suzama čim me ugleda, kao da me je možda prepoznala od onog dana s Klarom u kafiću. Osvrnem se unaokolo u potrazi za Klarom. Veliki otvoren prostor popunjen je ležaljkama pričvršćenim za pod i suncobranima, a sa strane su džakuzi s vodom koja se puši. „Hoćeš da se promuvam s tobom i pomognem ti da je nađeš?", pita Amber. Odmahnem glavom i pružim joj torbu. „Vraćam se za nekoliko minuta." „Sigurno?", pita Drea. Klimnem. Amber me podseti gde je naša soba, da moju torbu Pi Džeju, njenom ličnom nosaču, i svi odu niz stepenice.

140

U međuvremenu, osvrćem se po palubi pitajući se da li je Klara uopšte stigla, da li možda treba da odem i pitam momka koji nam je uzeo karte. Pogledam u tom pravcu. Tada ga ugledam. Tada mi utroba zatitra kao da je ispunjava milion malih svitaca. Džejkob.

141

TRIDESET ČETIRI Džejkob čak ni ne zastane da uzme venac pre nego što pođe prema meni. Jako ga zagrlim osećajući više nego ikada koliko smo povezani i koliko ga istinski, luđački, dubinski volim. Privučem ga sebi dišući u njegovu kožu. Miriše na limunsku travu. Nikad više ne želim da se posvađam sa njim. „Otkud ti ovde?", pitam. „Šta se desilo?" Ali, umesto da odgovori, samo me pogleda ozbiljnim izrazom u očima i blago rastvorenim ustima. „Šta nije u redu?", pitam osećajući kako mi se osmeh topi. „Ništa", odgovori pokušavajući da se osmehne. „Kasnije ćemo o tome." Spoljnim delom šake pređe preko mog lica, skoro kao da me proučava. Kao da hoće da me pročita zbog nečega. Sirena broda nas prekine obaveštavajući nas da smo krenuli. „Čekaj", uzviknem. „Klara..." Na trenutak ostavim Džejkoba i krenem prema dečku na ulazu. Zamolim ga da proveri da li se Klara ukrcala. Pročita listu putnika prateći prstom pogled i klimne glavom pošto je našao njeno ime. „Da, soba trideset jedan." „Je li sve u redu?", upita Džejkob, ponovo uz mene. Uzdahnem duboko u znak olakšanja i obuhvatim ga oko ruke. „Jeste", kažem, „za sada je sve baš onako kako treba da bude." Ponudim mu pomoć u raspremanju pre nego što obiđem Klaru, ali on odmahne glavom i zatraži da obećam da ću kasnije doći u njegovu sobu i razgovarati s njim. „Naravno da ću svratiti." Stegnem ga za ruku opazivši da me ponovo analizira, da su mu zubi stisnuti, a lice potpuno ozbiljno. „Šta nije u redu?" „Samo budi oprezna, važi?" „Naravno." Malo jače mu stisnem ruku i osetim da su mu dlanovi znojavi, kako mu se jagodice prstiju utiskuju u moju kožu. „Samo brinem za tebe", kaže. Poljubim ga u obraz, zadržavši se kod njegovog vrata na trenutak, znajući da ima još nešto na umu, ali mi prećutkuje opet. „Treba da krenem", konačno kažem. „Gde je tvoja soba? Dolazim čim budem mogla." Džejkob se osmehne, uzme me za ruku i povede niz stepenice, kroz hodnik, prema sobi. Osetim grč na licu kad vidim koji je broj sobe. Proverim i 142

shvatim da se nalazi odmah pored Klarine, deli ih samo mali prolaz s kupatilom. „Kako se to desilo?", pitam. Džejkob se osmehne malo šire. Spusti torbu da bi uhvatio moju šaku obema rukama. Poljubi mi dlanove podsećajući me na svoju brigu o meni. Kaže mi da je doplatio da bi imao zasebnu sobu pored Klarine, čime je izbacio četvoricu momaka u malu sobu u ćošku. „Previše si dobar", kažem i spuštajući veliki sočan poljubac na njegove usne. Džejkob se povuče u svoju sobu, a ja pokucam na Klarina vrata. Odmah otvori. „Stejsi", kaže vedro. „Drago mi je što te vidim, je li i Džejkob tu?" Proviri u hodnik iza mene. Klimnem. „On je u sobi pored", pokažem u tom pravcu, ali zastanem pitajući se zašto joj je to bitno. „Imala sam osećaj da će doći", kaže puna sebe. „Očigledno ti je bolje", kažem setivši se kako je juče bila neraspoložena (nakon što smo je uhvatili s Čedom) i jutros dok sam bila kod nje. „Zezaš? Osećam se sjajno! Mislim, jesi li videla ovo mesto, osećam se kao filmska zvezda!" „I dalje treba da razgovaramo", kažem. „Nema problema." Širom otvori vrata i vidim da su unutra još tri devojke. „Ovo su Sara, Krista i Melani." „Ćao", mahnem. „Bićemo cimerke noćas", zakikoće se Klara. Ostale tri devojke, od kojih su dve obučene u mini majice sa slovima ,,PU" napred, ne deluju baš zadovoljno zbog ovih novosti. Razmene poglede zbog Klarinog preteranog oduševljenja. „Možemo li da izađemo negde?", pitam je. ,,U stvari", kaže Klara gledajući u nove drugarice, „baš smo krenule gore da malo obiđemo palubu." „Sumnjam", kaže jedna od njih, napućenih sjajnoroze usana, kao da je upravo pojela nešto kiselo. Obavije peškir oko vrata, prekrivajući svoj neravnomerno pocrneli ten, i pokaže svojim izblajhanim drugaricama da krenu za njom. Sve izađu ostavljajući Klaru samu. „Vidimo se kasnije", viče Klara za njima.

143

„U redu je, Klaro", kažem želeći da je prizemljim bar na pet celih minuta. „Šta to?" Odmahnem glavom i uđem u kabinu zatvarajući vrata za sobom. „Moramo da se držimo skupa narednih dana." „Nešto nije u redu?" „Znaš da nije." Udahnem duboko. Nervozna sam od same pomisli što moram to da ispljunem na ovaj način. „Znam dan." Nakrivi glavu i otvori rajsfešlus na torbi vadeći četku za kosu. „Kakav dan?" „Onaj dan", kažem. „Sanjala sam. Dan kada treba da umreš." Klara odgovori tako što pogladi kosu ćelom dužinom i priđe ogledalu da se raščešlja. „Dakle?", pitam. „Šta dakle?" „Slušaš li me?" Njen odraz u ogledalu me gleda. „Naravno da slušam, ali šta mogu? Ne mogu da utičem na tvoje snove!" „To je sutra", kažem progutavši knedlu. „Što znači da ćemo provoditi dosta vremena zajedno narednih dana. Od pola dvanaest večeras, smatraj da si hirurškim putem zašivena za mene." „Od pola dvanaest", zacvrkuće. „Zvuči savršeno. Mislim, želim da mi pomogneš." Još jednom udahnem duboko, pa sačekam da prođu tri otkucaja srca i izdahnem, pokušavajući da se oslobodim osećaja da mi je u grudima slomljeno staklo. „Hoćemo li ići da nađemo tvoje društvo?" Okrene se od ogledala da me pogleda. „Mislim, ovde su, zar ne? Stvarno bih volela da raščistim situaciju s Dreom." Stegnem zube besna zbog činjenice da ništa od ovoga ne shvata ozbiljno. „Jesu li ona i Čed uzeli zajedničku sobu?", nastavi. „Klaro", kažem, „zaboravi na Dreu i Čeda. Mogla bi da umreš sutra." Skrene pogled u stranu i nastavi da se češlja pred ogledalom. „Verujem ti. Mislim, možda zvuči naivno, ali, kao što je Drea rekla nećeš dozvoliti da mi se desi nešto loše, zar ne?" „Pokušaću, ali ipak..." „Tačno tako." Nasmeši se i okrene se od ogledala. Baci mi se u zagrljaj kao da sam joj najbolja drugarica. Potrudim se da joj uzvratim, ali toliko je hladna da samo želim da je odgurnem.

144

TRIDESET PET Klara izvadi neseser sa šminkom i kaže mi da joj dam par minuta da se sredi, pa ćemo se naći na palubi i ispričati s Amber i Dreom. Fantastično. Izbrojim do deset i krenem tamo. Amber i Drea su zauzele dve ležaljke na nekoliko koraka od džakuzija. „Hej", viknem. Amber mi oslobodi malo mesta na donjem delu ležaljke i odmah sednem nestrpljiva da im ispričam sve o Džejkobu i o tome kako je ipak uspeo da se ukrca. „Bar jedna od nas ima pored sebe pravog muškarca." Drea srkne iz kokosovog oraha ukrašenog kišobrančićem jedva nabacivši neki poluiskren smešak stisnutim usnama. , „Ti i Čed ćete se pomiriti", kaže joj Amber. „Uvek se pomirite." „Ne, ako se mala gospođica ho-ho pita." „Mi o vuku...", Amber klimne u pravcu odakle dolazi Klara. Sva se pretvorila u osmeh dok se probija do nas. „Hej, društvo", osmehne nam se ozareno. „Zar brod nije ekstra?" „Ko luda sam od sreće", kaže Amber s ogromnim plastičnim osmehom preko celog lica. „Uzgred", kaže mi Drea ignorišući Klaru, „stavile smo tvoje torbe u sobu." „Ako to, uopšte, možeš nazvati sobom", prekine je Amber. „Više liči na orman. I, što je još gore, nalazi se odmah pored Čedove i Pi Džejeve kabine. Ne možemo da pobegnemo od njih ni na jednu kratku noć." „Pored ili ne", kaže Drea, „držaću se podalje od Čeda na ovom krstarenju." „Žao mi je, nisam htela da vam pravim probleme. Stvarno nisam znala da ste vas dvoje tako bliski." „Hm, da, baš ti je žao", kaže Drea očigledno iznervirana. „Iskreno", brani se Klara. „Mislim, jedva da te ikad pominje." „Zar nemaš još nečiju vezu koju treba da upropastiš?", pita Drea. „Mislim da sam videla jedan srećan par pored činija za punč." „Samo ti zezaj", kaže Klara, „ali seti se sama si rekla da ste se posvađali. Osim toga, moraš priznati da Čed ne izgleda kao momak za duže veze, bar se meni tako čini." 145

„Možda zato što nikad ne bi bio u vezi s nekim kao što si ti." „Jao", šapne Amber. Zaustim da ih prekinem i baš tad se oglase jaki i prodorni zvuci sirena praćeni glasom jednog od momaka iz bratstva koji saopštava da je večera servirana. „Zvonko spasić", kaže Amber. Klimnem u znak odobravanja. Na drugom kraju broda prave roštilj. Vazduh je zagušljiv od mirisa ćumura i slatkih marinada. Ljudi počinju da idu u tom smeru, ostavljajući prazne džakuzije. „Ukazala nam se prilika, dame. Predlažem da uskočimo", Amber zguli sa sebe šorts i majičicu otkrivajući roze kupaći kostim koji se slaže s gumenim sandalama. Izuje ih, pritisne dugme za puštanje mlazova i uroni u nešto što podseća na penušavo blaženstvo prepuno mehurića. „Raj", kaže okrenuvši se ka mlazu. „To izgleda suviše dobro da bih ga propustila!" Drea sledi Amberin primer, skine haljinicu za plažu i uputi Klari značajan pogled dok spušta svoje zmijsko telo u vodu. „Stejsi, moraš da uskočiš!" Pogledam Klaru. „Hoćeš i ti?" „Naravno", klimne. Ne izgleda mi baš previše sigurno. Gricka usnu zatežući krajeve marame vezane oko struka, ne skidajući pogled s Amber i Dree, očigledno osećajući da je nepoželjna. Skinem majicu i teksas šorts i uletim u penušavu vodu obučena u ljubičasti tankini. „Bolje od čokolade, a?", kaže Drea osmehujući se prvi put danas. „Bolje od mnogo čega", kaže Amber značajno podižući i spuštajući obrve. „Ulaziš li?", pitam Klaru. Umesto odgovora, sedne na ivicu džakuzija. „Možda ne. Ne volim da se kupam u zajedničkim bazenima." „Ovo je džakuzi", kaže Drea ispravljajući je. „Ima dovoljno hlora da ubije i najotpornije parazite." „Šta to treba da znači?", pita Klara brišući kapljice koje su je isprskale po oku. „Ništa", odgovori Drea odmeravajući Klarin manikir. Činim sve što mogu da ih ignorišem, koncentrišući se na; opuštajuće mlazove. Ali, ne bih mogla biti nervoznija. Deo mene se slaže s Dreom; ima

146

pravo da bude ljuta. Ali, znam da ne smem nikoga da osuđujem. Mislim, Klara je u pravu. Pre manje od dve godine ja sam uradila isto poljubila sam Čeda, svesna činjenice da je Drea zaljubljena u njega. Ova realnost, zajedno s Džejkobovom tajnovitošću i stresom što moram da spasem Klaru tera me na pomisao da skliznem ispod vode i prepustim se vrtlogu. „Možda sam se dovoljno smežurala", kaže Amber verovatno osećajući napetost u vazduhu. „Je li neko za kobasicu?" „Ja ne, hvala", kaže Drea. „Ali, sigurna sam da će Klara uzeti jednu." „Ili dve", zakikoće se Amber. Uputim im prekoran pogled, ali prekasno. Klara ustane. „Odoh ja", kaže. „Nadam se da nismo rekle ništa pogrešno", Drea glumi da joj je žao. „Nemoj da ideš, to nije ništa značilo." Klara ipak ode. Siđe s palube brišući oči. „Puno vam hvala", kažem i izađem iz vode. „Zar vam je tako teško da budete civilizovane barem jednu noć?" „Pokušala sam", kaže Drea. „Ne znam šta se desilo." „To je bio pokušaj?!" Zgrabim majicu i obučem je. „Stejs... čekaj", kaže Amber. I ona izađe iz džakuzija. „Izvini. Hoćeš da popričam sa njom?" „Ići ćemo zajedno", uzdahne Drea. „Zaboravite", kažem. Da nije Džejkoba, bila bih potpuno sama.

147

TRIDESET ŠEST Pokucam nekoliko puta pre nego što Klara dođe do vrata. „Da?", pita provirujući kroz odškrinuta vrata. „Izvini zbog Dree i Amber", kažem. „Nisu mislile ništa loše, samo..." „Zaboravi." Osvrne se i pogleda u sobu pre nego što zatvori vrata i pridruži mi se napolju. „Moramo da budemo tihe", šapne. „Melani se posvađala s dečkom. Pokušava da se odmori. Prilično je uznemirena zbog toga." Udahnem duboko i podsetim sebe da sam ovde na dužnosti od koje zavisi Klarin život bez obzira na to da li mislim da je ona lažljiva idiotkinja ili ne. „Htele su da dođu da ti se lično izvine", kažem ulepšavajući istinu. „Ne brini za to, nisam besna. Imaju pravo da se ljute na mene. Zabrljala sam." „Sigurno?" „Dobro sam. Ostaću s Melani. Sad ne bi trebalo da bude sama." „Ne znam", kažem. „Možda treba da budeš sa mnom. „A šta bi sa onim od pola dvanaest?", pita. „Rekla si da nisam u opasnosti do sutra, a sutra počinje u ponoć." Pogledam na sat. Tek je prošlo devet. „U redu, možda bi obema prijala mala pauza, ali vraćam se u pola dvanaest. Ni minut kasnije." „Zvuči savršeno", zakikoće se. Zanemarim njeno neobično oduševljenje i kažem joj da o biti u Džejkobovoj sobi do njene, ako joj nešto zatreba. Napravim nekoliko koraka niz hodnik i pokucam na njegova vrata. „Hej", kaže. „Jesi li našla Klaru?" Proviri iza mog ramena tražeći je pogledom. „Sama sam", zatvorim vrata iza sebe. „Ali od pola dvanaest ću je hirurškim putem prišiti sebi za kuk." „Stvarno? Kolike su šanse da se ja prišijem za drugi kuk?" „Džejkobe...", nasmejem se. Ali, lice mu je potpuno ozbiljno, uglovi usana su mu povijeni nadole. „Šta je bilo?", pitam. „Ništa. Samo ću se osećati bolje ako budem uz tebe da ti pomognem." 148

„Zašto imam utisak da mi nešto prećutkuješ?" Odmahne glavom i obori pogled izbegavajući kontakt očima. „Šta je bilo, Džejkobe?", insistiram. „Samo dozvoli da ti pomognem", kaže on gledajući u prste. „Znaš nešto." „Da", odgovori, konačno me pogledavši. „Znam. Znam da bi, da sam ja u nevolji, bila uz mene i pomogla mi, emotivno i fizički." „Čekaj, ko kaže da sam u nevolji?" „Niko", uzdahne. „Ali zašto da rizikuješ radeći sama?" „Ko kaže da sam sama?", pitam. „Naravno da želim tvoju pomoć. Mi smo tim." „Dobro", kaže i ponovo uzdahne. Priljubim se uz njegove grudi dozvoljavajući mu da me ušuška u svoj zagrljaj. Tako je dobar osećaj biti u njegovom naručju ponekad zaboravim koliko. „Jesam li ti već pomenula koliko sam srećna?", pitam. „Ne", osmehne se. „Pa, jesam", kažem sve dublje se uvlačeći u njegovu majicu. Miriše predivno na morsku so i limunsku travu. ,,I šta sad?", šapnem. Umesto odgovora, samo nastavi da me ljubi toplim, ukusnim poljupcem koji mi šalje žmarce po rukama i izaziva vrtoglavicu. Uzme me za ruku i uvede me u sobu. Na noćnom stočiću je sveća s aromom eukaliptusa, plamen treperi, istopljeni vosak kaplje na tacnu. Uzme ćebe s kreveta i raširi ga na podu, kao da smo na izletu. „Imamo još nekoliko sati hajde da ih potrošimo na najbolji mogući način." Gledam ga, njegove granitnoplave oči, i osećam kako mi srce tutnji, a krv počinje da ključa. „Mislim da u poslednje vreme nismo baš bili najsrećniji par." „Nisi ti kriva." „Izgleda da smo oboje krivi. Samo više ne želim da se svađamo." „Onda hajde da se ne svađamo." Uhvati mi šake i okrene se ka meni. „Bar ne večeras. Hajde da prestanemo s tajnama i s ljubomorom..." „Sa stavom kučke?", dodam misleći na neke stvari koj sam mu rekla u poslednje vreme, kako sam se juče naljutila na njega što nije bio ljubomoran. „Na šta misliš?" „Mislio sam da bismo mogli da zajedno uradimo čini za skidanje barijera i da uništimo moć koju poseduju tajne."

149

Klimnem u nadi da će te čini uspeti, pitajući se da li m ta barijera sprečava da mu kažem šta stvarno osećam premanjemu. Možda koristim njegovu tajnovitost kao izgovor održavam tu barijeru. Koji god da je razlog što postoji ov negativna energija, ona ne može biti zdrava, pa sam više ne go srećna što ćemo pokušati da je uništimo. Džejkob mi stegne ruku, obrazi mu se blago zarumene, kao da mu kroz kožu izbijaju sva osećanja. „Da li si spremna?", pita progutavši knedlu. I ja progutam. Pogledam u stranu mrzeći sebe što to radim. Zato što ne mogu da se potpuno privijem uz njega i šapnem mu koliko ga volim da sam zaljubljena u njega do ušiju. „Volim te", kaže. Uzme me u naručje kao omiljeni dar, šapne mi te dve džinovske reči u uho, a ja mogu samo mu odgovorim u sebi, poljubim ga u obraz i nadam se da mu ne smeta tišina. Sednemo na ćebe i Džejkob pruži ruku da dohvati flašicu iz noćnog stočića. Pokaže mi je. „Ilang-ilang ulje?", kažem čitajući etiketu. „Jesi li ga koristila ranije?" Odmahnem glavom znajući za njegova afrodizijačka svojstva, kako može da otvori čula i umiri nerve. „Ni ja", kaže. „Kupio sam je u biljnoj apoteci u gradu. Čuvao sam ga neko vreme, ali mislim da je sad pravo vreme da ga upotrebimo." Klimnem glavom pitajući se na šta misli i šta planira da uradi. Izvadi još jednu bočicu iz fioke bademovo ulje. Sipa nekoliko kašika u keramičku činiju i doda par kapi ilang-ilanga. Jak egzotičan miris nadvlada slatkastu aromu badema od čega mi se blago zavrti u glavi. Džejkob umoči prste u ulja, mešajući ih dok nisu postala ujednačena bledožuta tečnost. Okrene se ka meni. Oči su mu gotovo suzne. „Je li ti miris previše jak?", pitam. Odmahne glavom i sakrije pogled. „Zašto onda izgledaš tako tužno?" „Nisam", odgovori gledajući me u oči. S ivica kapaka samo što mu ne poteku suze. „Samo želim da sve bude u redu." „Biće", uverim ga. Uhvatim ga za ruku, njegovi nauljeni prsti su meki i topli na mojoj koži. „Sad radimo zajedno. Sve će biti u redu." „Znam." „Šta je, onda?" „Valjda želim da ti budem blizak." Kad je to rekao, tanak mlaz mu se

150

skotrlja iz ugla oka. Nagnem se da poljubim tu suzu, njega, da pomilijem njegove ruke celom dužinom, nadajući se da zna da ga uvek želim uz sebe. Džejkob me pomazi nauljenim prstima duž vrata sve do brade. „Mislio sam da probamo malo aromatične masaže", šapne. Usne su mu stisnute, oči me gledaju netremice, zbog njega gubim ravnotežu, ali prijatno čudno, ali kao da mi to daje stabilnost. „Zvuči dobro." Skine majicu otkrivši svoje preplanule grudi i meku, baršunastu kožu s ogrebotinama tragovima kandži, kao od mačke, preko celih prsa. „Šta ti se desilo?", pitam mazeći svaku ogrebotinu. „Košmar." „Hoćeš da mi ispričaš?" Klimne. „Hoću sve da ti ispričam samo ne sad. Sutra, obećavam." Prihvatim to, sigurna u njegov odgovor da će mi reći sve kad bude spreman. Džejkob posmatra kako ga gledam njegove izvajane grudi i mišiće na stomaku. Želim da mu se zavučem pod kožu i obavijem se oko njega, da se izgubim u tom predivnom mirisu. I ja skinem majicu otkrivši tankini s ukrštenim bretelama. Povučem ivicu želeći da prekrijem struk, ali Džejkob me spreči, kao da mi čita misli. Ponovo me ljubi i šapuće mi u uho da sam lepa, koliko mu značim i da će uvek biti sa mnom. Posegne za putnom torbom i iz nje izvadi jednu srebrnu sveću, dugačku i toliko tanku da je vosak skoro počeo da se topi od toplote njegovih prstiju. Stavi je u svećnjak i nakapa malo bademovog ulja od vrha do dna i oko fitilja da bi je posvetio. „Kako gore", šapne. „Tako i dole." „Divna je", kažem misleći na svetlucavu boju. „Ona je za tajne", kaže. „Da pomogne u sagorevanju svega što se isprečilo među nama. Da nam pomogne da se setimo onoga što je zaista važno." „Zvuči savršeno." Džejkob upali sveću. Nekoliko trenutaka samo sedimo i posmatramo podrhtavanje plamena i osećamo mešavinu mirisa. Koncentrišem se na aromu eukaliptusa s ilang-ilangom. Osećam se lakše, neverovatno smireno. „Ja ću početi." Umočim prste u mešavinu ulja i sednem iza njega. Počnem od ramena, utrljam mu ulja u kožu i osećam njegovu toplotu pod jagodicama

151

prstiju. „Fantastično", kaže. Glas mu je vlažan i svež, kao ova soba. Pritisnem mu prstima mišiće, tamo gde se rebra spajaju s ramenom i primetim da mu je koža vrata opaljena suncem. Premestim se ispred njega klizeći rukama preko njegovih grudi i stomaka. Obožavam dodir njegove kože tako je meka i klizava. „Jesi li dobro?", pita Džejkob verovatno primetivši val toplote na mom licu. Klimnem. Na čelu osećam njegov dah. Podignem glavu, a on me poljubi tako meko, kao dodir baršuna i rastopljenog meda. Utrlja ruke u ulje i počne od mojih ramena, a onda pređe na ruke. Zažmurim. Osetim kako me masira malim kružnim pokretima na dlanu i oko zglobova. Nastavi da mi masira leđa i provuče prste isprod bretela tankinija istog trenutka se trgnem. Ne samo moje srce. Celim telom. „Još uvek si dobro?", pita. Dobro? Osećam se neverovatno savršeno. Prvi put u životu, želim da se sjedinim sa nekim više od svega da budem jedno s njim u potpunosti. Spustim bretele niz ruke da oslobodim ramena, a onda utonemo u pokrivače osvetljeni samo mekim sjajem srebrne sveće. „Sigurna si?", pita. Klimnem. „Volim te", kažem. Te reči slete s mojih usana prirodno kao dah. Džejkob me prekrije svojim telom, poljupcima i ljubavlju. Sunce je tako sjajno da sam gotovo zaslepljena. Samo je ono na nebu savršeni zlatni krug koji sija nad okeanom. Izađem na plažu. Sitan pesak je vruć i tvrd pod mojim no gama. Posmatram okean. Približava se talas noseći zlatne šljokice sunca najlepši prizor koji sam ikad videla. Povetarac s okeana mi se provlači kroz prste, češlja mi kosu; ljulja zvončiće od bambusa koji odjekuju iz blizine. Osećam se budno više nego ikad, otkad znam za sebe. A ipak spavam. Kap krvi mi klizi niz obraz, kao suza. Ali ne mam pojma zašto plačem. Nekoliko minuta kasnije vidim on je. Čovek iz mog košmara. Onaj koji nosi buket posmrtnih ljiljana. Pliva na talasima i sunčevim zracima pokušavajući da se domogne plaže. Škiljim ne bih li razaznala njegovo lice dok se približava. Sad ga vidim. To je Džejkob.

152

Priđe mi očiju punih suza s buketom ljiljana pritisnutim na grudima kao da je njegov, kao da je deo njega. „Ne!", viknem. Ali Džejkob odmahne glavom i obori pogled. „Ne", kažem brišući krvave suze iz očiju da mogu da pogledam. „Ti ljiljani nisu za tebe. Nije došlo tvoje vreme." Džejkob se odmakne dva koraka od mene. Pružim ruku da mu dodirnem lice, ali moji prsti prođu kroz njega. A onda nestane. „Ne!", viknem. Stropoštam se na zemlju njišući se napred-nazad na kolenima. „Ne možeš da me ostaviš. Ne sada. Nikada."

153

TRIDESET SEDAM Probudim se sama i pogledam na sat: 23:28. Gde je Džejkob? Obučem majicu i jednu patiku sve vreme govoreći sebi da je izašao na vazduh ili u kupatilo. Potražim oko sebe drugu patiku. Na podu su izgužvana ćebad. Podignem ih, nađem drugu patiku i, pored nje, zgužvani papirić. Zgrabim ga želeći da to bude poruka od Džejkoba u kojoj piše kuda je otišao. Razmotam ga i pročitam rukom pisane reči:

MORAMO DA RAZGOVARAMO O STEJSI. ČEKAJ ME NA GLAVNOJ PALUBI U 23:15 VEČERAS. DOĐI SAM I NEMOJ NIKOME DA KAŽEŠ. STEJSIN ŽIVOT ZAVISI OD TOGA. Vrti mi se u glavi od pitanja. Šta sad ovo znači? Kad je Džejkob dobio ovu poruku? Zašto mi nije rekao ništa tome? Pritisnem prste na papir trudeći se da osetim nešto. Smrt puzi mi uz ruku i oko vrata, kao milion gladnih termita. Ispustim papirić i otvorim vrata. Okruže me zvuči zvončića od bambusa. Neko je okačio nekoliko kompleta duž hodnika, verovatno da bi sve bilo u havajskom stilu. Pokucam na Klarina vrata. „Da?" Jedna od njenih cimerki proturi glavu kroz od škrinuta vrata. „Klara", uspem da izgovorim bez daha. „Gde je? Gde je Džejkob?" „Ko?" „Klara", ponovim. „Čekaj, jesi li ti Trejsi?" „Ne, Stejsi." „Tačno", klimne devojka. „Rekla je da će se naći s tobom na glavnoj palubi." Krene da zatvori vrata, ali zaglavim stopalo ispred njih da je sprečim. „Molim", obrišem nos. Kap krvi mi se slije niz prst. „Jesi li gluva?" Devojka zakoluta očima. „Glavna paluba. Rekla je nešto o tome da ide da se vidi s dečkom." Okrenem se i potrčim hodnikom. Um mi je zakrčen bezbrojnim pitanjima. Šta to ona smera? Zašto me Džejkob nije probudio? Da li je dobro? Zašto sam ga sanjala? Potrčim uz stepenice preskačući po dve istovremeno. Svuda su glasovi: ljudi su još na žurkama devojke ciče, mladići se smeju. Flaše se kotrljaju po 154

brodskim daskama. „Džejkobe?", pozovem suznih očiju. Srce samo što mi ne eksplodira u grudima. Pratim glasove koji dopiru s glavne palube, ali nigde ga ne vidim. Samo grupice na privatnim zabavama jedne u džakuziju, druge u ležaljkama. Pođem na drugu stranu broda. Osećam užasnu mučninu u stomaku. Progutam knedlu, krv mi se sjuri u grlo. Ipak, nastavljam da hodam napred. Slučajno se okliznem na krpe za pranje i jedva se zadržim da ne padnem. Tako je mračno. Ima samo nekoliko sijalica, strateški raspoređenih po palubi. „Jesi li video Džejkoba?", pitam nekog momka bez lica koga sam srela usput, ali ne sačekam odgovor. Konačno, dođem na drugu stranu palube. Tada ugledam Klaru. Stoji pod jednim od reflektora, licem okrenuta ka meni, ali ne progovara. „Klaro", kažem skoro uplašena njenom pojavom. „Gde je Džejkob?" Njene oči me streljaju pogledom, skoro kao da me progone, tako crne u poređenju s njenom bledom kožom. „Šta se dešava? Gde je Džejkob?", ponovim. „Tušira se", šapne. „Baš ste se mimoišli." „O čemu pričaš?" „Ti si pametnica", kaže pokazujući ćebe rašireno na podu. Na njemu je korpa za piknik i flaša šampanjca, dve čaše i rasute latice ruže. „Kakav je osećaj kad ti neko oduzme voljenu osobu?" Vilica mi se ukoči. „Meni niko nije oduzeo Džejkoba." „Nije se mnogo opirao, znaš. Samo sam mu rekla da sam zatekla tebe i Čeda kako se ljubite na plaži i da sam obećala da nikome neću reći. Rekla sam mu i da se stalno žališ na njegovu tajnovitost, kao i da planiraš da raskineš s njim čim se završi raspust." „To nije istina", kažem opazivši da su obe čaše skoro pune, kao netaknute. „Poverovao mi je... Bio je više nego srećan da obriše svako sećanje na tebe. Zato je služio ovaj piknik. Naravno, nismo ni došli do samog piknika." Odmahnem glavom, znajući u srcu da laže za Džejkoba. Pogledam dole i vidim trag krvi. Proverim nos suv je. Trag krvi se proteže duž palube, prema kupatilu. Bacim pogled prema Klari da vidim je li i ona opazila. Tada prime tim nožić za otvaranje pisama na njenom dlanu. Drugom rukom pritiska ranjenu ruku. Tu je velika krvava

155

mrlja koja joj je uflekala majicu. Malo krvi se slilo niz njen struk, ostavilo trag na butini i napravilo baricu pored stopala. „O bože, Klaro, šta ti se desilo?" Krenem ka njoj i skoro udarim u dugačku metalnu cev koja se kotrlja po palubi. „Dobro sam", šapne. „Samo me ostavi na miru." Glas joj je slab. Telo se leluja pokušavajući da nađe čvrst oslonac. „Šta ti se desilo?", ponovim. „Rekla sam da me ostaviš na miru." „Ne, idemo po pomoć, krvariš!" Umesto odgovora, nasloni se na ogradu, udišući noćni vazduh kao da ne može da se nadiše, kao da je on održava budnom. Ipak krenem ka njoj. „Ne prilazi!", kaže iznenada. Okrene se ne bi li srela moj pogled, oči su joj široke kao mačje. „Ko ti je to uradio?", pitam sada samo pola metra od nje. „Ti!", šapne. „Ti si me isekla. Ti si me ubola u leđa." Zatetura se, držeći se za ogradu. Korakne nekoliko koraka da bi povratila ravnotežu. „Ne", kažem ponovo zakoračivši ka njoj, ne skidajući pogled s nožića za pisma u njenoj ruci. „Nisam." „Donovan je bio jedini mladić koga sam ikada volela", kaže oborivši pogled, suznih očiju. „Uzela si mi ga." „O čemu govoriš?" „Možda me tada nije voleo", šapne, „zbog Dree jer je tada mislio da je zaljubljen u nju. Ali to ne znači da se, pre ili kasnije, ne bi zaljubio u mene." Odmahnem glavom. Pokušavam da shvatim smisao onoga što čujem, pokušavam da svarim podatak da je ona uopšte poznavala Donovana. „Zar ti ne izgledam barem malo poznato?", pita. Proučavam je na trenutak sećajući se Amberinih reči da joj deluje poznato. „Prošle godine sam bila na drugoj godini u Hilkrestu", nastavi. „Donovana su izbacili godinu dana pre toga, još dok sam bila prvak. Je l' ti to osvežilo pamćenje?" Osećam kako mi donja vilica pada. „Skoro sam iznenađena što me ne prepoznaješ", nastavi. „Izgleda da se malo ulaganja u izgled stvarno isplati ili je to, ili ste ti i tvoji samoživi prijatelji previše zauzeti da biste primetili bilo šta izvan vašeg malog patetičnog kruga."

156

„Klaro", kažem ignorišući njene uvrnute ideje, „hajde da nađemo pomoć. Ovde nisi bezbedna." Osvrnem se pitajući se gde je Džejkob, ali primetim kako joj se prsti jače stežu oko nožića. Okrenuta je prema meni i podigne nožić do struka, vrh je crven od krvi. Tako jako pritiska stomak, kao da drži utrobu da se ne prospe. „Zar ne kapiraš?", šapne. „Niko me ne juri. Niko me ne proganja. Kao što niko nije jurio Dreu. Donovan ju je voleo. Možda ga ne bi zatvorili da ti nisi sve zakuvala i zaljubio bi se u mene. Mogao bi da vidi koliko ga volim." „Klaro", kažem, „ne razu..." „Ne, ti ne razumeš." Sada približi nožić podlaktici, mazeći kožu oštricom, kao da seče dlačice na ruci. „Trebalo je da čuješ sebe, kako si glupo zvučala sve te gluposti o tome da sam u opasnosti. Baš kao što je Donovan rekao: ne umeš da gledaš svoja posla. Došla sam ovde jer sam znala gde ćete provesti odmor. Čula sam kako se hvalite u menzi, prošle godine ,,Zar nismo tako posebni što možemo da rezervišemo kuću na samoj plaži", imitira. „Trebalo je da vas neko nauči pameti ti i tvoja takozvana predskazanja. A sad sam vas ja naučila!" „Čekaj", kažem osluškujući kako se negde iza mene kotrlja metalna cev, pitajući se koliko je udaljena. Da li bih mogla da je dohvatim? „Sve si ovo izmislila? Niko te ne proganja?" Odmahne glavom i nasmeje se. „Čak nisam ovde ni s roditeljima misle da sam kod drugarice u letnjem kampu." Pogleda ogrebotine na svojoj ruci, one za koje je rekla da su od lutke i pređe oštricom noža preko njih. Tada mi sine koliko joj je to prirodno. Koliko je očigledno da se seče. Pogledam joj maramu oko bedara, traka leprša na vetru. Zamišljam sve posekotine koje ima ispod te marame. Sećam se da sam jednom čula kako ljudi koji se povređuju biraju mesta skrivena od pogleda. „Isekla si se po stomaku", kažem više kao izjavu nego pitanje. Priđem korak bliže. Vidim da su joj oči odsutne. Klara me ignoriše oslanjajući se na ogradu. Noge su joj nestabilne od ljuljanja broda i od slabosti. „Nadam se da sam tebi i tvojim prijateljima zagorčala živote", šapne, „baš kao što si ti zagorčala meni i Donovanu." Zausti da kaže još nešto, ali brod se zaljulja jače i ona izgubi ravnotežu. Udari leđima u ogradu veoma jako. „Klaro, pazi!", viknem. Pokuša da povrati ravnotežu, ali brod se još više nagne i ona posrne nazad uz ogradu.

157

Uhvatim je za ruku i povučem napred da je sprečim da padne u vodu. „Pusti me", vikne. Krenem da je umirim i položim ruku na dršku noža. Zagledam joj se u oči, bez reči tražeći odobrenje da ga uzmem. „Rekla sam da se skloniš", vrisne preteći mi oštricom. Zarije je duboko u moju podlakticu. Čujem sopstveni jauk. Pođem da izvadim nož iz ruke. Istog trenutka, Klara zgrabi cev koja se kotrljala po palubi. Otprilike je dugačka kao bejzbol palica. Krene na mene s njom, kao da je opsednuta besom. Konačno izvučem nožić za pisma iz ruke i uperim ga u nju da bih se zaštitila. „Klaro ne!" To je Džejkob. Okrenem se da pogledam. Istog trenutka Klara me udari s cevi po ramenu. Nožić mi izleti iz ruke. Čujem sebe kako jaučem od bola od njenog udarca. Cela ruka mi pulsira. Krv mi se sliva niz prste od uboda. „Nazad uz ogradu!" Visoko drži šipku, kao da će me udariti po glavi. Poslušam je, sve vreme razmišljajući o tome kako da se odbranim da je odgurnem i izbacim iz ravnoteže, šutnem u stomak, da sačekam da se brod zaljulja i bacim je u vodu... Osvrnem se da vidim gde je nožić. Samo nekoliko centimetara od njene noge. Džejkob krene prema nama i Klara me udari u drugo rame. „Ne prilazi!", vikne mu. „Ili će Stejsi platiti!" Džejkob stane. Ruke i ramena mi bride od bola. Sagnem se da uzmem nožić, a Klara stane na moje šake. Pokušam da se izvučem, ali ona još jače pritisne moje zglobove. Podignem glavu, spremna da je ugrizem za članak. Krajičkom oka vidim da mi se Džejkob približava. „Uz ogradu!", vikne mu. „Svakim korakom pogoršavaš položaj svoje devojke." Udari me u vrat i izbije mi dah. Obraz mi je priljubljen uz palubu. „Naravno, malopre je nisi nazivao svojom devojkom", nastavi. „Tako si zvao mene." Skloni nogu s moje ruke da bi imala bolji oslonac, a zatim šutne nož za pisma. Krenem da je odgurnem, ali jedva mogu i da dišem. Osećam da mlatim rukama, moji prsti traže. Vidim kako s Klara bori sa šipkom pokušavajući da me zadrži na mestu da održi ravnotežu, ali ipak, kao da vatra kulja iz nje, hrani je adrenalinom i daje joj snagu. „Hajde da sklopimo sporazum", prodahće. „Svaki put, kad tvoj lažljivi dečko zakorači napred, dobićeš udarac šipkom u vrat. Dogovoreno?"

158

Trepnem u znak pristanka. Džejkob okleva, ali onda vidim da pristaje. Ustukne, a ja konačno mogu da gutam. Nastavi da ide unazad, prema ogradi, a Klarin pritisak na moj vrat popušta, tako da mogu da dišem. Udahnem nekoliko puta ležeći na boku. Ne gu bim nožić iz vida sad je samo pola metra od mene. Klara prati moj pogled, pusti me da sednem i udarim je snažno. Zarijem dlanove u njen stomak i ona se zaljulja. Ispusti cev. Posegnem za nožićem. U istom trenutku čujem. Ograda se polomi i Džejkob padne. Zaustavim dah. Njegov krik je dug i strašan i prođe mi pravo kroz srce. Viknem njegovo ime i uspravim se na noge. Potrčim do mesta odakle je pao s ograde. Tu je samo tama, mastiljavocrna voda zapljuskuje brod. Krećemo se tako brzo. Brod ubrzava. „Ne!", viknem. „Stanite!" Pođem da zgrabim pojas za spasavanje i spotaknem se o cev koja se i dalje kotrlja po palubi. Tad primetim da koriste klin za zatvaranje ograde, da je ovaj deo, u stvari, kapija kroz koju smo se ukrcali, i da neko nije stavio klinove s obe strane. Bacim pojas za spasavanje u more i nagnem se preko ivice broda. „Džejkobe", vrisnem nekoliko puta, spremajući se da skočim u vodu. Ivice broda su umazane krvlju, kao da je, možda, udario glavom. Pogledam Klaru pitajući se da li sam još ugrožena, ali ona leži licem u bari sopstvene krvi. Priđem joj. Vidim da joj je marama blago razgrnuta. Na butinama ima sasušene kraste. Sada cvili i pritiska ranu na stomaku. Kapci joj se spuštaju, konačno je bitka u njoj mrtva. Dodirnem joj ruku i osetim koliko je hladna. Usne su joj plave. Potrčim što brže mogu da nađem bar nekog od posade. A kad, konačno, uspem, čini se da ne mogu dovoljno brzo sve da izgovorim kako je Džejkob pao, kako treba da zaustave brod i krenu nazad. I kako Klaru minuti dele od smrti.

159

TRIDESET OSAM Sve što se posle desilo je magnovenje. Brod stane. Dođu obalski čuvari. Izjure čamci za spasavanje. Klara odlazi bolničkim helikopterom. Dođe policija. Uhapse momke iz bratstva. Drugi brod preveze većinu putnika na obalu. A ja samo sedim, emocionalno prikovana za palubu, manje od pola metra udaljena od mesta gde je Džejkob pao. Čekam da se on pojavi na površini. Osećam kao da neće moći da nađe put nazad ako se pomerim s ove tačke. Prilazi mi gomila ljudi. Hoće da i ja odem u bolnicu, čini mi se. Hoće da napustim mesto nesreće. Hoće da pričam sa nekim, da im ispričam šta se tačno desilo, da ogrnem topli kaput, da popijem nešto hladno i da mi previju ruku. Ali neću. Jer to znači da napustim ovo mesto, da napustim Džejkoba. Ne mogu. Amber i Drea me grle. I one plaču šapućući da će sve biti u redu. Da će ga spasilački tim naći. Nadam se da su u pravu. Nadam se da je ovo grozan san, da ću se za nekoliko kratkih sati probuditi iz ovog košmarnog stanja, iako znam da nije. I znam da neću. Mislim da vidim obrise Pi Džeja i Čeda. Mislim da neko vreme sede iza mene. Možda me jedan od njih potapše po ramenu. Možda mi jedan od njih šapne da ih teraju da pre đu na drugi brod. Možda im Amber kaže da odu. Možda i ne. „Stejsi", kaže neka žena. A onda mnogi ljudi počnu da pričaju, ali nemam vremena da obratim pažnju na sve njih. Moram da osmatram vodu. Moram da budem na oprezu zbog Džejkoba. Vreme prolazi. Nekako su mi previli ruku. Nekako su mi prebacili ćebe preko ramena. Ispred mene je šolja nečega i kutija krekera. Amber i Drea su još tu. Čini mi se. Malo-malo pa mi jedna od njih obriše čelo, uhvati me za ruku, poljubi me u obraz i promrmlja nešto. Ili su to, možda, anđeli. Zauzeta sam posmatranjem spasilaca. Većina odlazi i dolazi muvajući se tamo-amo u čamcima za spasavanje koji osvetljavaju velike morske površine. Neki od njih se okrenu da me pogledaju dok se vraćaju. Odmahuju glavama i tiho psuju sebi u bradu. 160

Neki uopšte ne mogu da me pogledaju. „Stejsi", kaže mi neki tanušni glas, „vreme je da krenemo." Odmahnem zaklinjući se da nikad neću otići, da se Džejkob i ja nikad nećemo razdvojiti. Ipak me odvedu šake, ruke i prsti me vuku, prisiljavaju me, nose me govoreći mi nešto uprkos mojim molbama da ostanem i sačekam Džejkoba. „Naći će me!", viknem, tako glasno u sopstvenoj glavi. Nisam sigurna da li me čuju. „Moram da budem ovde zbog njega." Borim se protiv njih, udaram, šutiram, vrištim, vučem noge po palubi. Sve dok ne izgubim snagu. Sve dok ne osetim da sam mrtva iznutra. Sve dok se moje telo ne preda i dok se moj život ne raspadne u paramparčad.

161

EPILOG Isečak iz novina Cape Cod:

„Dobrotvorno krstarenje se pretvorilo u feštu alkohola. Tinejdžerka teško ranjena, mladić nestao SENDIHEJVEN Tinejdžer je nestao, a devojka je prebačena u opštu bolnicu Morli tokom onoga što je trebalo da bude dobrotvorna akcija pod pokroviteljstvom Delta Pi bratstva Univerziteta Pajnvud. Nestali mladić je Džejkob Leblank, 18, iz Vejla, Kolorado. Prema recima zvaničnika, Leblank je pokušao da spreči sukob između dve devojke kad je ograda broda popustila i Leblank pao s palube u petak, pet minuta posle ponoći. U izjavi policajca Džejmsa Rajlija, klin koji je trebalo da drži ogradu bio je, ili olabavljan ili namerno izvađen, zbog čega se ograda olabavila iz ležišta. Obalska straža je stigla posle kratkog vremena od Leblankovog pada. Telo još nije nađeno. Za devojku prebačenu u bolnicu kažu da je van životne opasnosti. Ranije, te večeri, petnaestogodišnjakinja, čije ime još nije objavljeno, ubola je sebe u stomak, prema Rajlijevim rečima, i morala je da primi transfuziju. Rajli kaže da nadležni nisu mogli da odrede da li je to bio slučajan ubod ili pokušaj samoubistva. Tačan uzrok nesreće ostaje nepoznat. Prema jednom izvoru, petnaestogodišnja devojka je glumila žrtvu uhode da bi se približila Leblanku i njegovoj devojci Stejsi Braun, 18, koja je, takode, umešana u incident. Braun je zbrinuta zbog lakših telesnih povreda. Izvor kaže da je ta devojka ostavljala sama sebi poklone i misteriozne poruke, tvrdeći da potiču od anonimnog progonitelja. Njeni roditelji su odbili da daju izjave, a porodični prijatelj tvrdi da su roditelji mislili da im je kći u pansionu kod drugarice. Braunova je, takode, odbila da komentariše. Istraga je u toku. Policija će nastaviti da traga za Leblankom naredna 72 sata. „Strašno je", kaže Rajli. „Trebalo je da on (Leblank) i njegova devojka krenu na koledž za samo nekoliko nedelja. A sada njegovi roditelji pripremaju sahranu."

162

Transkript sa psihijatrijske seanse s doktorkom Atvud (Početak snimka) Dr Atvud: Kako si danas? SB: Obamrlo. Dr Atvud: Razumljivo. Želiš li da pričaš o tome? SB: Ne baš. Dr Atvud: Hoću da znaš da je sve što osećaš potpuno normalno. Dobro je dati sebi vreme za oplakivanje. Zdravo je. To nam je potrebno. (duga pauza) Dr Atvud: Hoćeš li da pričaš o tome šta se desilo posle nesreće? SB: Ne baš. Dr Atvud: O čemu bi htela da razgovaramo? SB: Ni o čemu. Dr Atvud: Jesi li počela da pišeš koncept za ono pismo o kome smo pričali? SB: Ne. Dr Atvud: Stvarno mislim da bi to moglo da ti pomogne, Stejsi. SB: (slegne ramenima) Dr Atvud: Razmišljao sam... Možda bi, takođe, koristilo da napišeš pismo Klari. SB: Ne! Dr Atvud: Znam da ti, u ovom trenutku, ta ideja može izgledati preterano, ali mogla bi da ti pruži odušak za bes. Čak i ako ga ne pošalješ, moći ćeš da istražiš svoja osećanja prema njoj, prema njenim postupcima. SB: Mrzim je. Dr Atvud: Reci mi zašto. SB: Znate zašto. Dr Atvud: Dobro je za tebe da to kažeš. Reci mi, zašto toliko mrziš Klaru? SB: Zato što je odgovorna. Dr Atvud: Za šta? SB: Za ono što se desilo. Dr Atvud: Za šta konkretno? SB: Za sve. Dr Atvud: Šta misliš, kakav je bio njen plan? SB: Da izaziva probleme. 163

Dr Atvud: Probleme za koga? SB: Za sve. Dr Atvud: Uključujući tebe i Džejkoba? SB: (klima) Dr Atvud: Zašto misliš da bi Klara htela da izaziva probleme između tebe i Džejkoba? SB: Zbog Donovana. Dr Atvud: Mladić koga su poslali u popravni dom? SB: (ponovo klima) Dr Atvud: Ona krivi tebe za to? SB: (opet klima) Dr Atvud: Mora da je bila veoma ljuta. SB: Neću više da pričam o tome.

164

Zapisi iz Džeikobovog dnevnika Ponedeljak, 23. avgust Mesec: poslednja četvrt

Imao sam još jedan košmar. Bio je jači i od prethodnog. Sanjao sam da se davim. Pluća su ml bila puna vode i nisam mogao da dišem. Probudio sam se obliven hladnim znojem, a srce mi je jako lupalo. Plašim se da ću se udaviti. Hoću da ispričam Stejsi o tome, ali izgleda da ona ima košmare o nekoj devojci koja je, takode, iznajmila kuću ovde. Izgleda veoma potreseno zbog toga. Računam da ću biti dobro ako se budem klonio okeana. Ali Stejsi hoće da idemo na plivanje. Osećam se kao kreten što krijem nešto od nje, mada znam da je tako najbolje. Ako bi samo pomislila da ću se udaviti, da mi život visi o koncu, sve bi ostavila. Takva je. Trenutno ne želim da joj priređujem dodatni stres. Večeras, kad svi odu na spavanje, otići ću na plažu da probudim proročke čini slanom vodom, semenkama suncokreta i sušenom majčinom dušicom. Nadam se da će mi reći ono što treba da znam. Da li ću se stvarno udaviti? Kako će doći do toga? Hoće li to biti nesrećan slučaj ili nečija nameštaljka? A zatim treba to da sprečim. Utorak, 24. avgust

Sve mi je teže da krijem košmare od Stejsi. Znam da sumnja u nešto. Takođe znam da to stvara jaz među nama. Možda treba da joj kažem. Ali svaki put kad pokušam, imam utisak da nije pravi trenutak. Ona je više nego napeta, nikad je nisam video ovakvu. Ko zna? Možda deo njenog stresa potiče i od mene. Možda oseća nešto o meni i mojim košmarima. Znam da bi mi otvoreno rekla da nešto sumnja. Zar ne? Naravno da bi. Mislim da se košmari poigravaju mojim umom. Postaju sve gori i gori. Prošle noći sam mislio da sam umro u snu. Probudio sam se i štipao sam sebe da se uverim da sam još živ. Na grudima sam imao ogrebotine. Mora da sam sanjao da se probijam do površine i da sam se tada izgrebao. Probudio sam i Čeda. Pitao me je šta nije u redu i rekao sam mu da sam sanjao kako padam. Mislim da mi je poverovao jer me više nije zapitkivao, ali to nije ni važno. Važno je samo da sve shvatim. Sreda, 25. avgust

Stejsi hoće da idem na tu žurku-krstarenje. Ah, očigledno da ne mogu. Ne smem da idem na vodu. Skoro sam iznenađen što to još nije primetila. Insistira da idemo jer ide i Klara. Ne znam za Klaru. Ima kod nje nešto što mi se ne sviđa iako se čini da je ni drugi ne vole. 165

Kupio sam Stejsi kartu za krstarenje, ali znam da to ne pomaže. Znam da hoće moju podršku. Više ne znam šta da radim. Mrzim sve ove tajne. Još više bih. mrzeo ako bi se Stejsi zbog mene okanula pokušaja da spase Klaru. Osećala bi se krivom, znam da bi. Večeras, kad svi zaspe, išunjaću se na plažu da oprobam magiju kristala. Lakše je pobeći u toku noći. Osim toga, imam i energiju meseca. Mislim daje očigledno kad se iskradem tokom dana, kao danas. Znam da sam uvredio Stejsi kad sam tek tako otišao iz kafića. Jednostavno sam morao da obavim čini dok je sunce u zenitu. Znam da joj to smeta. Znam da primećuje. Mrzim da krijem stvari od nje. Četvrtak, 26. avgust

Ovog popodneva sam imao košmar koji me je potpuno izbezumio. Umesto sa sanjam o sopstvenoj smrti, sanjao sam da će sutra Stejsi umreti. U košmaru se ona davila umesto mene. Bio sam tamo, pokušavao da je izvučem iz vode, mislim da sam čak i skočio, ali nisam mogao da joj priđem, kao da je bila samo koji centimetar udaljena od mojih prstiju, ali je svakog trenutka bivala sve dalje i dalje. Probudio sam se u panici, teško dišući, srce mi je tuklo. Kad sam se probudio, našao sam poruku zalep]jenu na spoljnoj strani prozora. Na njoj je bilo napisano moje ime. Nisam siguran šta znači. Mislim da ću umreti ako se nešto desi Stejsi. Moram da budem s njom danas, svaki dan, bez obzira na sve. Ako mi se nešto desi, voleo bih da Stejsi dobije ovaj dnevnik. Anonimna poruka Džejkobu umetnuta u dnevnik

DŽEJKOBE, AKO NE DOĐEŠ NA KRSTARENJE, OBEĆAVAM TI, TVOJA VOLJENA STEJSI ĆE UMRETI. Još transkripta sa seanse s doktoricom Atvud Dr Atvud: Jednom si pomenula kako si osetila da je Klara bila u opasnosti. SB: (klima) Dr Atvud: Da li si joj ispričala za svoja predskazanja? SB: (opet klima) Dr Atvud: Da li sam dobro razumeo imala si predskazanja u vezi s Klarom; ona je mislila da je sve to laž, a sve vreme je bila u nevolji. SB: Da. Dr Atvud: Kakva slučajnost, zar ne misliš? 166

SB: Ne verujem u slučajnosti. Dr Atvud: U šta veruješ? SB: (slegne ramenima) Dr Atvud: Hoćeš da čuješ šta ja mislim? SB: (ponovo slegne ramenima) Dr Atvud: Verujem da si, možda i nesvesno, dala Klari čitavu tu ideju o praćenju. Mislim da je znala, kad je videla koliko brineš o njoj, da će to biti idealan način da sve iscenira, odglumi žrtvu proganjanja. Bio bi to dobar način da ti se približi i zada probleme. SB: (opet slegne ramenima) Dr Atvud: Takođe, mislim da si malo zbunjena zbog nekih stvari na primer zbog onoga što si rekla da si predvidela i zbog onoga što kažeš da si osetila. Ali to je razumljivo. Mnogo šta si preživela. SB: Nije važno šta vi mislite. (duga pauza) Dr Atvud: Psiholog s kojim sam razgovarao na Morliju veruje da je Klarina rana na stomaku možda slučajno nastala daje pokušala da se poseče, ali je preduboko zarila nož. Kako sam razumeo, rana je bila prilično velika. Da nisi bila tamo, ona, verovatno, više ne bi bila živa. Kako se osećaš zbog toga? SB: (ponovo slegne ramenima) Dr Atvud: Da li poznaješ fotografa koji je iznajmio kolibu blizu vaše? SB: Gde ste čuli za njega? Dr Atvud: Čuo sam na vestima da su ga ispitivali nešto u vezi s fotografisanjam devojaka na plaži. SB: (opet klimne) Dr Atvud: Klara je fotografisala samu sebe je li tako? SB: (klimajući) Koristila je tajmer na polaroidu. Dr Atvud: Zanimljivo. Pitam se da li je htela da te navede na pomisao daje fotograf proganja. SB: To nije bitno. Dr Atvud: Zašto ne? SB: (uzdahne) Samo je važno da nađemo Džejkoba. Dr Atvud: Veruješ li da će ga pronaći? SB: U redu je ako vi ne verujete. Nije važno šta bilo ko misli. Dr Atvud: Prošle su četiri nedelje, Stejsi. SB: Ako nemaju telo, ne mogu nekoga da proglase mrtvim, makar bio

167

sedam godina u moru. Dr Atvud: Dakle, planiraš da čekaš sedam godina?

Pismo komisiji za upis na Univerzitet Bikon 1. septembar 2004. Kejsi Devon Predsednik komisije za upis Univerzitet Bikon Tremont 223 Boston, Masačusets 02116 Dragi gospodine Devon, Moja kći, Stejsi Braun, trebalo je da se upiše na vaš fakultet za nekoliko nedelja. Nažalost, moraću da Vas zamolim da odložite njen upis do prolećnog semestra 2005. godine. Stejsi se bori sa traumom zbog gubitka dečka. Sigurna sam da ste čuli da je Džejkob Leblank nestao pre nekoliko dana. Znam da je i on konkurisao za upis na vaš fakultet. Sigurna sam da možete razumeti da Stejsi u poslednje vreme nije pri sebi. Ona, Džejkob i njena prijateljica, Amber Foli, bilo su tako srećni što su primljeni, ali na nesreću, njen upis će morati da pričeka nekoliko meseci. Unapred Vam hvala na strpljenju i razumevanju. Molim Vas, obavestite me ako imate neka pitanja. Iskreno, Morin Braun Još transkripta sa seanse Dr Atvud: Reci mi, Stejsi, da li obično osećaš da možeš da predvidiš opasnost kao što si s Klarom? SB: Ponekad sanjam o opasnosti. Sanjala sam njenu smrt. Dr Atvud: Hmm... Zanimljivo. SB: Zašto? Dr Atvud: Jer si mi prošli put rekla da je Džejkob, takođe, imao košmare o smrti tvojoj smrti, svojoj... a ipak, po tvom mišijenju, još niko nije mrtav. SB: Samo ja. 168

Dr Atvud: Osećaš se kao da si mrtva, Stejsi? SB: Iznutra, da. (kraj snimka)

Pismo Džejkobu Dragi Džejkobe,

Moj terapeut me je posavetovao da ti pišem. Rekla je da će to biti prilika da se oprostimo. Ali, nikada se neću pozdraviti s tobom. Nedostaješ mi, Džejkobe. Ne mogu ni da opišem koliko. Odlučila sam da ostanem ovde, u kućici. Amber ostaje sa mnom. I ona odlaže upis. Jednostavno, ne mogu da te ostavim. Nikad te neću ostaviti, Džejkobe. Dobila sam tvoj dnevnik. Tvoja mama mi ga je dala. Ona i tvoj tata su odmah doleteli iz Kolorada. Dok je uzimala tvoje stvari iz kućice, našla ga je na tvom krevetu. Videla je posvetu za Stejsi, zauvek, s ljubavlju i dala mi ga je. još ne mogu da uđem u tvoju sobu. Pročitala sam tvoje zapise od korice do korice. Volela bih da si mi rekao za svoje košmare. Volela bih da si tražio pomoć od mene. Volela bih mnogo šta. Stalno se u sećanju vraćam na ono što se desilo te noći, na sve što sam mogla drugačije da uradim. Da sam samo prepoznala to stresno osećanje koji mi je nagrizalo srce, gotovo me ostavljajući bez daha. Da sam samo krenula drugim putem do palube kad sam videla Klarinu poruku možda se ne bismo mimoišli. Da sam samo ranije videla klin od ograde možda sam mogla da te upozorim. Da sam... Nikome nisam rekla za ovo, ali ponekad mogu da te osetim. Kao da si tamo negde, pokušavaš da dopreš do mene šaljući mi vibracije da si još živ. Ponekad dok spavam, moram da nateram sebe da se probudim jer te osećam u sebi. Osećam kako mi nervi pulsiraju ispod kože, kako mi krv vri, disanje se ubrzava. Okrećem se u krevetu osećajući kako mi tvoji prsti masiraju vrat, a tvoje usne se spuštaju na rame. Kao one noći. Dugo sam sedela na plaži gledajući talase okeana kako se valjaju ka meni u nadi da ćeš se pojaviti na plaži, dočekati me poljupcem i recima koliko me voliš. I kako ti ja govorim da te volim. Ponekad vidim kako spasilački tim izlazi. Kažu mi da je samo pitanje vremena 169

kad će se pojaviti tvoje telo. Tako te oni sada zovu. Ali, možda ne želim da te nađu. Možda negde duboko u sebi verujem da nisi u ovom moru da te je neko čudo nad čudima izbavilo, da se nisi udavio, da su te spasli neki ribari ili da si otplovio na nekom čarobnom splavu. Palim tanku belu sveću, kao što smo radili prošlog novembra kad smo prećutno objavili svoju ljubav jedno drugom. Stavim sveću pored sebe u pesak. Plamen označava tebe. Da je moja baka tu, rekla bi mi da će tvoj duh biti uvek sa mnom, sve dok živi sećanje na tebe. U srcu znam da je to istina. Uvek i zauvek, Stejsi.

KRAJ

170