Lari Tompson, Tragedija Jedne Mladosti

Dušan Kovačević

Lari Tompson, tragedija jedne mladosti (Show must go on) LJUDI IZ POZORIŠTA I LJUDI IZ KUĆE: KATARINA - Upravnica pozorišta. Sve je učinila da predstava "Sirana" bude odigrana. Meñutim... GLUMAC BELI - Osedeo sa 78 godina kad su ga streljali. Nije znao da je do danas samo Prividno živ čovek STEFAN NOS - nesrećni glumac, čija je privatna drama uvek bila veća od pozorišnih uloga DRAGAN i DRAGANA NOS - Stefanovi stric i strina, mirni i dobri ljudi, bivši vozači tramvaja BOJAN i BOJANA NOS - Stefanovi stric i strina, lekari, blizanci Dragana i Dragane OLIVER i OLIVERA NOS - Stefanovi stric i strina, blizanci Dragana i Dragane, Bojana i Bojane, doleteli supersoničnim helikopterom iz Australije SAVA i SAVKA - kumovi svih stričeva i strina Stefana Nosa SPECIJALAC - pripadnik interventnih jedinica „za sprečavanje zločina u naglom eskaliranju” ELEKTRIČAR - radnik Elektrodistribucije. Seče struju i televizijsku seriju „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” POZORIŠNI RADNICI - kao živi i kao glasovi, u meñusobnom ratu zbog plata koje nisu primili i ko zna kad će primiti MALI POZORIŠNI ORKESTAR - sastavljen od glumaca iz predstave Sirana VELIČANSTVENA PUBLIKA - „najbolja na svetu”, koja je sve vreme gledala neodigranu predstavu SKORO VAŽNA NAPOMENA: Dragan, Bojan i Oliver su braća blizanci, oženjeni sestrama bliznakinjama Draganom, Bojanom i Oliverom. Bilo bi dobro da tri brata i tri sestre „igraju” jedan čovek i jedna žena, jer ovaj „slučaj” redak je u celom svetu, a meñu glumcima dosada nepoznat. PRVI ČIN Neće biti odigran zbog bolesti glavnog glumca Stefana Nosa. Predstava se odlaže, uz nesebično razumevanje publike, do pauze. A onda ćemo videti šta će dalje biti. Publika je odavno ušla u salu, ali predstava nije počinjala. Dok su se pojedini gledaoci, ljudi slabih živaca, vrteli i meškoljili pitajući se zašto komad ne počinje, zavesa je mirovala kao teška, čelična vrata. Nešto, očigledno, nije bilo u redu, meñutim, niko nije znao o čemu se radi. A onda su se, negde iza zavese, negde u pozorišnoj zgradi, začuli glasovi; neko je nešto vikao, galamio, a neko je nekoga pokušavao da smiri. Svaña uoči predstave, koja se u polumraku gledali šta čula kao „radio drama”, smirila je nervozne gledaoce (ipak se nešto dogaña!) i uznemirila veliki broj posetilaca, koji su već imali neprijatno iskustvo sa neodigranim predstavama zbog „bolesti glum(a)ca, više sile ili tehničkih razloga”.

Strepeći, pitali su se koje će noćas „opravdanje” biti. Dalek je put do pozorišta, a još teži povratak kući posle uzaludne večeri... U publici su se svi smirili kada se zavesa malo pomerila; zaigrala je za trenutak, a nečija glava provirila, po gledala gledaoce i brzo se povukla. neko je, verovatno, proveravao da li je u sali sve u redu. Nije prošlo nekoliko sekundi (tek toliko da se zavesa umiri), kad se ponovo začuše posvañani pozorišni ljudi, ali sad već mnogo bliže i skoro sa svim razgovetno. Publika je pratila nastavak „radio drame”; žestoku prepirku neke žene (Upravnice pozorišta) i nekog čoveka (glumca, Belog). Trudeći se da „viču tiho”, raspravljali su o glumcu koji je „ponovo kasnio”. GLAS BELOG: Ovo je skandal! Ovo je, jednostavno, nedopustivo! Ovo je... GLAS UPRAVNICE: Ti še, Beli, molim te. GLAS BELOG: Ovo je prevršilo svaku meru, gospoño! Ne može on jedan da vuče za nos nas pedeset! GLAS UPRAVNICE: Beli, molim te... GLAS BELOG: Ako je stvarno bolestan, neka se leči! Nek ide u bolnicu, nek ide u ludnicu, nek se ubije! Godinama viče kako će se ubiti; pa nek se jednom ubije! Ja ću mu lično dati pištolj! GLAS UPRAVNICE: Beli, molim te. Čuće nas gledaoci... GLAS BELOG: Neka čuju, gospoño! Neka čuju! Treba da čuju! Ljudi su platili karte, došli su po ovom vremenu od svojih kuća, obukli se i rešili da vide predstavu, i sad treba da poljube zavesu i vrate se prevareni, kao da nigde nisu bili! Šta će te reći ljudima, zašto nema predstave?! GLAS UPRAVNICE: Ti ćeš im reći da... GLAS BELOG: Ja ću im reći?! Ja ću im reći?! GLAS UPRAVNICE: Ti še, molim te. GLAS BELOG: Ne pada mi napamet, gospoño! Ni govora! Vi ste upravnica, vi izañite pred ljude i recite da nema predstave! Ja mogu, ako treba, da izañem ispred pozorišta i da dozivam publiku, ali da je teram iz pozorišta - nikada! Nikada! GLAS UPRAVNICE: Beli, ti si malo popio... GLAS BELOG: Jesam, gospoño! Jesam! Popio sam! Ja sam se obukao tačno u 7 sati, a vašeg gospodina glumca još uvek nema! Popio sam „malo” da ne bih poludeo i ubio ga kad doñe! Ja ću vam reći nešto, ali najozbiljnije: Neće se on ubiti kao što godinama preti; ja ću ga ubiti! Budite sigurni, ja ću ga jednog dana, kad poludim, zgrabiti za vrat i udaviti! I još ću vam nešto reći... GLAS UPRAVNICE: Možeš li samo malo tiše... GLAS BELOG: Ne mogu! Ne mogu! Ne mogu! Ne mogu! GLAS UPRAVNICE: Siñi u bife, popij jedno piće, smiri se. Ja ću objasniti gledaocima... GLAS BELOG: Šta će te im objasniti?! Šta će te im „objasniti”, gospoño?! Objasnićete im da se predstava otkazuje zbog „bolesti glumca”?! Sačekajte! Sačekajte! Molim vas, sačekajte! Samo da vam još nešto kažem, pa idem! Da ga vi niste razmazili, da ga vi niste „posebno poštovali i cenili”, on bi se drukčije ponašao! Bio bi i bolji glumac i bolji čovek! GLAS UPRAVNICE: Ti to ozbiljno misliš? GLAS BELOG: Najozbiljnije, gospoño! Najozbiljnije... (A onda se, negde iz pozorišta, začuo strašan krik. neko je vrisnuo, nešto je sa treskom palo, dok je neko urlao: UBIĆU TE! UBIĆU TE!... Kad se galama smirila, upravnica je upitala „šapatom”.) GLAS UPRAVNICE: Šta je to, Beli?

GLAS BELOG: Tuku se dekorateri. Danima se tuku. GLAS UPRAVNICE: Zašto se tuku? GLAS BELOG: Pa, znate zašto. Nisu primili platu već dva meseca, a napili su se čekajući vašeg Glumca. Gledaoci će verovatno razumeti zašto nema predstave, ali kad vas dekorateri vide, bojim se da će biti svašta. GLAS UPRAVNICE: A ko se tuče? GLAS BELOG: Mali Aca bije ðuru. Prepodne ga je udario pajserom po leñima, a ðura je već invalid; težak invalid. GLAS UPRAVNICE: Pajserom po leñima? GLAS BELOG: Posred leña, dok je ðura nameštao dekor. Da ga je udario bliže glavi, ubio bi ga. GLAS UPRAVNICE: Gospode Bo že... A zašto ga je udario? GLAS BELOG: Aca je ðuri pozajmio hiljadu maraka, a ðura nema da mu vrati. GLAS UPRAVNICE: Pa što ga ne tuži sudu; što ga bije tim... gvožñem? GLAS BELOG: Da ga tuži sudu? Pa gde vi živite, gospoño? Gde vi živite? U ovoj zemlji ljudi ne odgovaraju za ubistva, a ðura će odgovarati za hiljadu maraka... (A onda se razlegao strašan ženski krik: NE MOJ, ACO! NE MOJ! ACO! UBIĆEŠ GA!... Posle krika vapaja, ponovo se „začula” tišina i razgovor Upravnice i glumca; pričali su bez svañe, ali dovoljno glasno da se sve dobro i razgovetno čulo.) GLAS UPRAVNICE: Je l’ to Lepa vrišti? GLAS BELOG: Lepa. Ona je garantovala Aci da će ðura vratiti pare. GLAS UPRAVNICE: Beli, molim te, učini mi jednu uslugu. Ovako te molim. Sutra ću sazvati hitan sastanak Upravnog odbora, ali večeras moramo odigrati predstavu. Moramo, Beli. GLAS BELOG: Show must go on? GLAS UPRAVNICE: Da, Beli. Da! GLAS BELOG: Kako da odigramo bez glavnog glumca, gospoño? GLAS UPRAVNICE: Doćiće. GLAS BELOG: Neće doći, gospoño. Vi bar dobro poznajete Stefana. Znate ga „izuzetno” dobro! GLAS UPRAVNICE: Doćiće... Ima da doñe. GLAS BELOG: Neće... GLAS UPRAVNICE: Ma, doćiće! Kad ti ja kažem da će doći, onda će doći! Zamoliću publiku da malo sačeka, a ja ću se zaleteti do Stefana, zgrabiću ga za vrat i dovući da igra! Nemam ni ja više živaca, Beli! I ja sam izgubila živce! Ti misliš da sam ja od kamena pa da mogu sve da izdržim! Pogledaj kako mi srce lupa! Udariće me infarkt, eksplodiraće mi srce ko bomba! GLAS BELOG: Smirite se, gospoño. Smirite se, molim vas... GLAS UPRAVNICE: Dosta mi je! Svega mi je dosta! Ja nisam glumica, ja ne umem da „glumim ludilo”! Kad ja poludim, onda ću stvarno biti luda i stvarno ću napraviti trista čuda! Ostaviću vas; vratiću se mužu u Klagenfurt, a vi se ovde batrgajte, sami se borite za pare, klečite malo pred ljudima iz grada i pred sponzorima, da vidite kako je to! Na krpu sam se napravila da bi ste vi imali kakve takve plate! Ni ja nisam primila platu dva meseca, pa nikog ne bijem tim... tim... tim... GLAS BELOG: Pajserom. GLAS UPRAVNICE: Nikog nisam udarila! Trudim se da preživimo ovo užasno vreme

kao iole kulturni i pošteni ljudi, a vi mi, kad god možete, zabadate nož u leña! Umesto da živim u Klagenfurtu ko gospoña, da mirno sedim i gledam svoja posla, ja ovde svaki dan doživim po tri infarkta! Zašto? Zbog čega? Zbog koga? Zbog vas koji se bijete tim... tim... tim... GLAS BELOG: Pajserom. GLAS UPRAVNICE: Tim... tim... gvožñem po leñima! Treba sutra ime da mi se vuče po novinama i televiziji, kako se u „mome pozorištu” dogodio zločin, kako je u „mome pozorištu” radnik ubio radnika dok je nameštao dekor! Treba ja sutra da izañem na ulicu i da gledam ljude u oči, ili da stavim kesu na glavu da me niko ne prepozna! Šta mi to ovde igramo, kakav to moral i etiketu „prodajemo” ljudima, kad u našoj kući ljudski život ne vredi ni 1000 maraka?! GLAS BELOG: Gospoño, molim vas. Smirite se, molim vas. Stvarno će vas udariti infarkt. Umrećete, gospoño. GLAS UPRAVNICE: Nek umrem! Nek umrem kad sam budala! Bolje da umrem nego sutra ljudi da pokazuju prstom na mene, da mi govore iza leña kako sam bila nesposobna, kako je „zbog mene” radnik ubio radnika... sa... sa... GLAS BELOG: Pajserom... Smirite se, molim vas. GLAS UPRAVNICE: Nemam reči! Nemam reči! Da kažem da ste nezahvalni, malo je! Da ste nevaspitani, drski i prosti, malo je! Da niste zaslužili da uñete u pozorište ni kao buba švaba - malo je! Život sam vam poklonila, punih devetnaest godina, a vi mi se svaki dan odužujete uvredama, svañama, tučama! Što sam ja prema vama bolja, vi ste sve gori i gori! Sutra ću da ti otkaz, a predstava će se večeras odigrati, taman se ja gola skinula pred publikom! Taman ja igrala striptiz! Neće se gledaoci vraćati svojim kućama u gorem raspoloženju nego što su došli u pozorište! Neće, dok sam ja živa! Ako vi bojkotujete radove kuće, onda ću ja izaći ispred zavese i počeću da se skidam! Još uvek iz gledam bolje od mnogih vaših „velikih uloga”! Pa ako treba da se brukam, da ljudi sutra o meni svašta pričaju, nek se priča da se upravnica Katarina skinula na sred scene, igrajući striptiz, pošto su je njeni glumci ostavili na cedilu, pošto su je izdali, a ona nije htela da izneveri publiku! Nek se priča! Nek mi sve novine objave sliku kako se svlačim, nek me snimi i CNN, nek ceo svet vidi šta jedna žena radi kad je „muškarci” ostave da se sama bori za čast i dostojanstvo pozorišne kuće, koja je za mene svetinja, a za vas mesto gde se svañate, vreñate, napijate i bijete sa... sa... sa... GLAS BELOG: Pajserom. GLAS UPRAVNICE: Jeste, tim... tim... Od svih stvari u pozorištu, vi se bijete sa... sa... sa... GLAS BELOG: Pajserom. GLAS UPRAVNICE: Kao da ste u nekoj šofeрskoj krčmi na Ibarskoj magistrali! Gvožñem se bijete! Gvožñem usred pozorišta! I još mi ti mrtav hladan kažeš: „Mali Aca udario ðuru”... sa... sa... sa... GLAS BELOG: Pajserom. GLAS UPRAVNICE: Po leñima! Po leñima, a ðura je, kao da ja ne znam, težak invalid! I šta bi se desilo da ga je udario „malo više, bliže glave”, kao što si rekao?! Šta bi se desilo? Predstava bi bila otkazana zbog ubistva u pozorištu, a ja bih već bila na naslovnim stranama novina, kao upravnica koja je „indirektno” kriva za zločin, za smrt jednog radnika, koji je za sobom ostavio dvoje dece! GLAS BELOG: Četvoro.

GLAS UPRAVNICE: Četvoro? Odakle ðuri četvoro dece? GLAS BELOG: Pa, dvoje iz prvog braka. GLAS UPRAVNICE: Dvoje iz prvog braka? ðura je već bio oženjen? GLAS BELOG: Jeste. Dok je radio u Elektrodistribuciji. GLAS UPRAVNICE: Ko je radio u Elektrodistribuciji? ðura? GLAS BELOG: ðura. On vas je slagao da je radio u dečijem pozorištu. Nije on video pozorište dok nije došao kod nas. Zato i ne zna da postavi dekor. Kad se srušio dvorac u „Hamletu” na Leposavu, on je ukucavao dekor. GLAS UPRAVNICE: Majko moja roñena, majko moja, šta ću ja sve ovde čuti i doživeti... GLAS BELOG: Smirite se, molim vas. Gospoño... Šta vam je, gospoño? GLAS UPRAVNICE: Pridržite me. Pridržite me... Umreću... GLAS BELOG: Šta vam je... nije vam dobro? Da pozovem lekara? GLAS UPRAVNICE: Nema meni pomoći, Beli. Nema. Nema. Nema... umreću od vaših svinjarija, od vaših strahota koje činite. Od vaših laži, obmana, prevara... Ali, dok ne umrem, i dok sam ja upravnica ovog pozorišta, predstave će se ovde igrati: Neće se moja publika vraćati kući oborene glave, gledajući u asfalt mračnih ulica, dok po njima pada kiša i uvredljivi pogledi onih koji znaju da su krenuli u pozorište a predstavu nisu videli. Neće to biti, Beli. Neće, dok mi srce ima samo jedan otkucaj... GLAS BELOG: Gospoño, već je prošlo dvadeset minuta, a Stefana nema. Neće doći, rekao sam vam. Prijateljski vam savetujem da odložimo predstavu. Idite vi u vašu kancelariju, lezite i odmorite se, popijte nešto za smirenje, a ja ću se izviniti publici, objasniću ljudima da je Glavni Glumac bolestan, što on u stvari i jeste, jer da je normalan ne bi pravio ovakve gluposti, da vas ja sad držim na rukama skoro na samrti... Stefan vas nikad nije voleo i poštovao kao ja. GLAS UPRAVNICE: Znam, Beli. Znam... To ćeš uraditi samo ako ja sad umrem. Onda ćeš to uraditi... Ja ću izaći i zamoliti gledaoce da sestrpe, da još malo sačekaju, a ti otiñi u moju kancelariju, uzmi flašu vinjaka i odnesi radnicima da se smire, da se ne tuku, i uzmi flašu viskija za glumce, neka se i oni malo opuste... Ja ću Stefana dovesti u pozorište živog ili mrtvog. Pazi šta ti tvoja upravnica kaže, Beli: dovešću ga živog ili mrtvog! Ako bude živ, igraće predstavu a, ako bude mrtav, baciću ga pred publiku, nek ljudi vide da stvarno nije u mogućnosti da igra. Kad se već predstava otkazuje, kad gledaoci budu napustili pozorište, a zajedljivci ih budu pitali: „Šta je bilo? Opet otkazana predstava u Katarininom pozorištu?”, ljudi će im mirno i dostojanstveno odgovoriti: „Jeste otkazana predstava, ali ne zbog lažne bolesti glumca, već zbog prave smrti. Videli smo mrtvog glumca na sceni, nije nikakva prevara.” GLAS BELOG: Je l’ možete da stojite? Bojim se da ne padnete... GLAS UPRAVNICE: Nije mi dobro... Stvarno mi nije dobro... Stefane, Stefane, šta mi radiš, Stefane... GLAS BELOG: Znate šta. Izaćićemo oboje. Ja ću vas diskretno pridržavati. Neka bude kao da Upravnica i jedan glumac mole publiku da se malo strpi. Ili da ja izañem sam? GLAS UPRAVNICE: Ne, ne, ne... Izaćićemo za jedno. Neću ja da se krijem. Nemam ja razlog da se skrivam... GLAS BELOG: Kako hoćete... možete li? GLAS UPRAVNICE: Mo gu... Moram da mogu, a kad moram onda i mogu. (Nekoliko trenutaka je bila tišina, onda je zavesa zadrhtala, i izmeñu krajeva prvo se promolila

nečija ruka, pa tek onda Upravnica Katarina i glumac Beli. Pridržavajući Upravnicu /koja se diskretno osmehivala publici/, izvinjavajući se već samim osmehom, glumac Beli, koji je posle jedne teške traume /o kojoj će kasnije biti reči/ posedeo i ostao zauvek bele kose kao sneg, doveo je „gospoñu u najboljim godinama” do proscenijuma, i sam se kiselo osmehujući, jer trebalo je sa vrlo malo biranih, lepih reči opravdati toliko čekanje i, što je još gore, zamoliti strpljive gledaoce da čekaju još toliko, a možda i više. Kad se žamor publike malo stišao, jer su ljudi komentarisali njihov izlazak, pretpostavljajući o čemu se „radi”, upravnica je rekla, držeći sklopljene ruke u visini struka, glasom koji je podsećao na govor ljudi posle preležane teške, neizlečive bolesti.) UPRAVNICA: Dragi gledaoci, ja vam se izvinjavam... BELI: Mi vam se izvinjavamo... UPRAVNICA: Što predstava kasni. Molim vas, uz stvarno veliko izvinjenje, da se još malo strpite, jer jedan od naših glumaca, koji igra glavnu ulogu, imao je manji saobraćajni udes na putu za pozorište. (Glumac Beli, u kostimu iz očekivane predstave „Sirana”, pogledao je diskretno i malo začuñeno ubledelu upravnicu, koja je i dalje pokušavala osmehom da sakrije istinu i mučninu. Uvek elegantno odevena, Katarina je iz trena u tren bivala sve sigurnija; u očima gledalaca videla je razumevanje.) UPRAVNICA: Javljeno nam je pre pola sata da je sve u redu, da nije povreñen, ali, kao što vam je poznato, morao je da se obavi uviñaj i... BELI: I da se napravi zapisnik. UPRAVNICA: Da. Mi očekujemo, svakog trenutka, da se gospodin Stefan Nos pojavi i zaigra svoju veliku, nezaboravnu ulogu, čuvenog Sirana. BELI: Kao što vam je poznato, dragi gledaoci, u našem pozorištu može samo viša sila da nas spreči i onemogući... (Negde u „dubini” pozorišta, daleko iza zavese, za čuo sestrašan, užasan krik nekog čoveka; neko je vrišteći molio.) ðURIN GLAS: Nemoj, Aco, molim te!!! Joooj! Ljudi! Ubiće me! ACIN GLAS: Ubiću te! Ubiću te! ðURIN GLAS: Upravnice! Upravnice!!! ACIN GLAS: Ubiću i tebe i upravnicu! Sve ću vas noćas pobiti! ðURIN GLAS: Ljudi! Ubi me! Nemoj, Aco! Nemoj! Vratiću ti pare! ACIN GLAS: Kad ćeš mi vratiti?! Kad ćeš mi vratiti, svinjo pokvarena?! Odrobijaću ja tebe i pare! Ubiću te pajserom! ðURIN GLAS: Nemoj pajserom! Ljudiiiiiii! Jooooj! Ubimeee! Upravniceeee! (Krici i zapomaganje, jauci i pretnje ubistvom, čuli su se iz magacina pozorišne kuće, negde veoma blizu zavese, neko je trčao, a neko je pokušavao da stigne begunca, usput lomeći stvari i obarajući neke teške predmete... „Predstava” iza zavese, koju je do malopre slušala samo publika, sad je uznemirila i Upravnicu i glumca Belog; stajali su zgledajući se. Samo što su, po njihovom osećanju, ubedili publiku da bude još malo strpljiva, pojavio se novi problem koji je valjalo rešavati brzo i u „hodu”. Već ubledela Upravnica osmehnula se gledaocima, nemoćno šireći ruke, a onda je nešto šapnula Belom; glumac joj nešto odgovorio šapatom, a onda ona opet njemu nešto... I dok su se njih dvoje na brzinu dogovarali, vika, zapomaganje i jurnjava se udaljiše, odlazeći u neki zabiti deo zgrade... Upravnica i Beli konačno su se nešto dogovorili; glumac se diskretno naklonio gledaocima i brzo nestao iza zavese, a Upravnica, koja je jedva stajala, nemoćno klateći rukama kao neko kome se neizdrživo žuri u toalet, obrati se uznemirenim ljudima u sali.) UPRAVNICA: Molim vas, samo dve rečenice. Samo dve reči... U ovim teškim

vremenima, kad se ruši ceo jedan svet, kad se u „hodu” menjaju navike, običaji, zakoni, sa poražavajućim posledicama po naše celokupno društvo, pojedini ljudi su, posle svih ovih užasnih godina, jednostavno izgubili živce i, bojim se, i ono malo razuma. Kao što vam je poznato, dešavaju se nesporazumi i sukobi sa katastrofalnim posledicama. Mi, pozorišni ljudi, „izvoñači umetničkih radova”, kao što je govorio Zo ran, trudimo se da opstanemo... (Iz „dubine” pozorišta odjeknu jedan a odmah zatim drugi i treći pucanj. Uz pucnjavu se začuo i neverovat no piskavi krik neke žene... I dalje zadržavajući osmeh i šireći ruke, Upravnica je pošla prema zavesi, napravila dvatri koraka, zalelujala se i pala. Nepomerajući se, ležala je kao da više nikad neće ustati... nekoliko trenutaka kasnije, pošto je nešto „sredio” iza zavese, vratio se glumac Beli, osmehujući se sve dok nije video Upravnicu o koju se skoro sapleo. Pridižući je, govorio je gledaocima da ne bi unosio još veću paniku.) BELI: Sve je u redu. Radnici su se malo posvañali, podžapali... Ljudi su nervozni, situacija je teška, ali... UPRAVNICA: Ko je pucao? BELI: Inženjer Mandić. UPRAVNICA: Zašto je pucao? BELI: Neki kriminalci pokušali su da opljačkaju pozorišnu blagajnu. UPRAVNICA: Pozorišnu blagajnu? BELI: Da... UPRAVNICA: Pa zar ima kriminalaca koji su spali na pozorišnu blagajnu? BELI: Ima. To je, valjda, kraj. To nisu kriminalci, to su neki očajnici. UPRAVNICA: Ono je vrisnula naša blagajnica Ankica? BELI: Da, žena se uplašila kad je videla razbojnike sa bombama. UPRAVNICA: Sa bombama? Sa bombama? (Upravnica, koja se pridigla i stajala pridržavajući se za glumca Belog, skoro da je ponovo pala u nesvest. Trudeći se da ne uznemiri publiku, Beli je pričao upravnici /govoreći i ljudima u sali/ kao da se nalaze za nekim zajedničkim stolom, u prijateljskom intimnom razgovoru.) BELI: Izvinite, dragi gledaoci, ali, kao što vam je poznato, razbojnički prepadi i nasrtaji na ljudske živote i imovinu naša su svakodnevica... UPRAVNICA: Jesu uzeli pare? BELI: Nisu. Razbežali su se kad je inženjer Mandić za pucao u vazduh. UPRAVNICA: O, Bože... moj Bože... Dragi gledaoci, dragi naši gledaoci, mislim da nema potrebe da o ovome dalje pričamo. Na žalost, bili ste svedoci samo jednog od bezbroj svakodnevnih incidenata po našim ulicama i kućama. BELI: Koji se, na svu sreću, dobro završio. UPRAVNICA: Dobro, Beli. Dobro. Dozvoli mi da završim... Uz moje veliko izvinjenje, zbog sve ga što ste večeras doživeli, zamolila bih vas da sestrpite još samo malo. Ujedno, zahvaljujem na pažnji i razumevanju za probleme koji su nas večeras zadesili. Hvala vam... Hvala vam... Ja ću sad otići da telefoniram, da pitam šta se dogaña sa našim glumcem. Odmah ću vas obavestiti da li je sve u redu. Nadam se da jeste, i da će te uživati u predstavi „Sirana” koju toliko volite... Hvala vam još jednom... Hvala vam... BELI: Hvala vam, poštovani gledaoci. Hvala vam... (Zahvaljujući se i ne okrećući leña „poštovanoj publici”, Upravnica i glumac su se povukli izmeñu krajeva zavese. I dok su se čuli njihovi koraci kako se udaljavaju, i nerazgovetni šapat - verovatno su se na brzinu dogovorili šta im valja dalje činiti - odjeknuo je prodoran zvuk sirene policijskih kola.

Posle bombaškog napada i pucnjave inženjera Mandića, policija je došla na mesto „dogañaja” da obavi svoj posao. Nije prošlo ni minut dva posle dolaska policijskih kola, a iza zavese su se začuli koraci nekog čoveka koji je trčao tamovamo, verovatno pokušavajući da se negde sakrije ili pobegne. A kad su se začuli još neki koraci i povici: STOJ! STANI! PREDAJ SE! STANI! PUCAĆU!... kroz zavesu je izleteo neki čovek /verovatno Mali Aca/ u radničkom kombinezonu, tegleći poveću metalnu šipku; biće da je to bio onaj pajser, koji je Beli pominjao. Skočivši sa bine, protrčao je kroz salu i nestao na drugom kraju, zalupivši jedna od ulaznih /ili izlaznih/ vrata. Sa treskom vrata, izmeñu zavesa, banuo je pripadnik specijalnih jedinica policije; krupan momak u žestokoj uniformi, sa „heklerom” u desnoj ruci i plavim sakoom gornjeg dela kombinezona u levoj - jer je, verovatno, već bio uhvatio begunca, ali se ovaj istrgao ostavljajući mu samo bluzu - zastao je na „rampi” po smatrajući salu i prazan prolaz iza pobeglog radnika. Kad je ugledao mnogobrojne oči gledalaca, specijalac se malo opustio, kao da mu je bilo neprijatno što igra „ulogu” koju nije „naučio”. Osmehnuvši se, obratio se publici, mada nije planirao, jer, bilo je očigledno, nije mogao da ode tek tako kao da se ništa nije desilo i kao da ga niko nije video.) SPECIJALAC: Izvinite... Na ulazu u pozorište, tačnije, na blagajni, dogodio se oružani prepad sa pokušajem pljačkanja društvene imovine i ispaljivanjem metaka iz pištolja, „CZ 7,62” u cilju zaštite kuće i života osoblja, odnosno, blagaj nice. Intervenisali smo što je bilo brže moguće, u rekordnom roku, ali su se napadači udaljili pobegavši u nepoznatom pravcu, ostavljajući za sobom dovoljno tragova da ih već tokom no ći pro na ñe mo, uhap simo i pri ve de mo is tražnom su di ji, koji će ih, zbog go re na ve de nih razloga, uputiti u pritvor do konačne presude, tačnije, do donošenja pravosnažne kazne odreñene zakonom za već pomenuta dela, a u skladu sa uspostavljanjem reda i mira na našim ulicama, koji je, kao što ste obavešteni iz sredstava informisanja, narušen posledicama ratnog okruženja i povratka ljudi sa linija fronta odnosno donošenja oružja svih vrsta i kalibara, uz velike količine eksplozivnih naprava, pogubnih po život grañana. (Pričajući - pravdajući se za sopstvenu neplaniranu „ulogu” - u stavu „mirno”, nalik na nekadašnje bronzane soc-spomenike, Specijalac bi sigurno još govorio, da se izmeñu krajeva zavesa, u „musketarskom odelu”, nije pojavio glumac Beli, osmehujući se publici, kao da im osmehom govori: Konačno je, ipak, sve u redu! Zagrlivši Specijalca, „prijatelja po uniformi”, pokušao je da ga povede sa scene, obraćajući se gledaocima sa kojima se već uveliko sprijateljio.) BELI: Drug vam je ispričao sve ono što sam vam ja već rekao. Hvala vam, druže. Dobro je da ste ponovili moju priču, da gospoda ne pomisle kako im neko negovori istinu... Idemo... Hvala vam još jednom... (Osmehujući se publici, Beli je pokušavao da odvede Specijalca sa proscenijuma, meñutim, uniformisani čovek kao da je bio zaliven za pod; nije se pomerao, gledajući prema vratima kroz koja je begunac nestao.) SPECIJALAC: Gde je pobegao onaj tvoj sa... sa... sa... BELI: Pajserom? SPECIJALAC: Ona šipka je bila pajser? BELI: Jeste... Idemo... Hvala vam... Dragi gledaoci... SPECIJALAC: Znači, udario me je sa... sa... BELI: Pajserom. SPECIJALAC: Ooooooo, pa... Prvo je izubijao onog vašeg radnika, pa je mene udario. Lepo, lepo. Imaćemo o čemu da pričamo kad se sretnemo. Baš lepo... Leña mi je odvalio.

BELI: Hvala vam na brzoj intervenciji... SPECIJALAC: Lepo, lepo... Usred pozorišta... Je l’ i ranije pravio slične incidente? BELI: Jeste, ali ne ovakve. Već smo ga disciplinski kažnjavali... Idemo... Dragi gledaoci... SPECIJALAC: Gde je mogao da pobegne? BELI: U garderobu. Uhvatili su ga naši ljudi i predali vašim ljudima... Dragi gledaoci, predstava će početi, po svemu sudeći, za par minuta. Šef policijske patrole će proveriti, kad je već u pozorištu, da li je saobraćajni uviñaj završen i da li je naš glumac, junak večerašnje predstave i nosilac naslovne uloge, samog Sirana, na putu za pozorište ili je, što ću ja iz ovih stopa odmah saznati, već stigao i oblači se. Ako je tako, a ja se duboko nadam i verujem da jeste, predstava će odmah početi. Zahvaljujući vama i vašem razumevanju, nećete napustiti ovu kuću bez doživljaja koji zaslužujete i koji ste, u krajnjem slučaju, pošteno platili. Druže, hvala vam još jednom... Idemo... Ovuda, ovuda... Hvala vam! (Specijalac je napustio scenu, držeći se za leña, gde ga je, verovatno, begunac udario pajserom. Kad je uniformisano lice otišlo, a Beli ga ispratio pogledom, raširio je ruke nemoćno, kao da i sami gledaoci znaju o čemu se radi.) Viša sila, gospodo... kao što znate, integritet pozorišta je samo na planu čiste estetike, koju je Aristotel davno zapisao; sve ostalo je pitanje nečeg što mi umetnici nismo u stanju da objasnimo, razumemo i sprečimo... Moramo vam reći, ali sad bez ikakvog, i najmanjeg udvaranja, da ste jedna od retkih publika našeg pozorišta, koja je sa toliko strpljenja, tolerancije, pažnje, i, rekao bih, ali stvarno od srca, dobrote, pokušala da nam pomogne da se večerašnja predstava odigra, uprkos svim ovim neprijatnim i neplaniranim dogañajima... (Dok je pričao, povremeno se klanjajući - na mestima koja je publika zaslužila - išao je natraške prema zavesi; usput je, diskretno, dva puta pogledao ručni sat, koji nikako nije mogao da pripada vremenu i kostimu sa mačem i čizmama iznad kolena. Napuštajući scenu, osmehnuo se, dajući podršku publici da izdrži. Prislonivši ruku na grudi, kao da se zaklinje, rekao je, vidno uznemiren dobrotom publike.) Vraćam se za dva minuta da vas obavestim šta se dogaña. Nadam se najboljem. Hvala vam. Hvala vam... Hvala vam... (Provukavši se elegantno izmeñu krajeva zavese, Beli je nestao i ostavio gledaoce u polumraku pozorišne sale. Žamor ljudi, koji su imali razumevanja i strpljenja, prekinuo je užasan krik, a zatim su se čuli udarci, praćeni pretnjama i urlanjem: „Ti ćeš mene da biješ! Mene ćeš da biješ! Majku li ti jebem! Mene si našao da biješ! Mene! Mene! Mene!”... Uz svako „mene”, kao eho, odjeknuo bi tup udarac i jauk nekog čoveka koji je molio: „Nisam hteo! Nisam hteo! Nisam hteo!”... Mučnu, strašnu „zvučnu predstavu” iza zavese, neko je rešio da sakrije od publike; sa ozvučenja se prvo tiho, a onda sve glasnije kako su se pojačavale batine, pretnje, urlici i zapomaganje prebijanog čoveka, čula pesma, koja je bivala sve glasnija i glasnija, dok konačno nije pokrila „nemio dogañaj”. Tom Džons je pevao iz sve snage: „Zelena, zelena trava doma mog”... samo ljudima sa izuzetno dobrim i osetljivim sluhom moglo se učiniti da „kroz pesmu” čuju i neke neljudske krike koji su remetili priču o rodnoj kući okruženoj beskrajno zelenim poljima. Tim istim ljudima je, možda, sve ovo naličilo na neka vremena, kad su ljudi bili prebijani uz muziku kao „prigušivač”... Engleski rudar, koji se odavno obogatio prodajom „trave”, završavao je pesmu u trenutku kad se izmeñu zavesa probio glumac Beli, noseći barsku stolicu i žutu knjigu sa likom jednog od najznačajnijih evropskih pisaca druge polovine XX veka. Namestivši stolicu /jedan metar od „rampe”/, Beli se više oslonio nego što je seo. Pogledavši publiku, sad već bez osmeha /jer znao je da su

ljudi čuli šta se iza zavese dogodilo/, počeo je svoju priču izvinjavajući se i moleći za razumevanje.) BELI: Na moju veliku žalost, i žalost ljudi iz naše kuće, prisustvovali ste dogañajima za koje više nemamo nikakvo opravdanje, izuzev još jedne, poslednje molbe, da nas razumete, da pokušate da nas razumete, jer mi umetnici jednostavno više neraspolažemo bilo kakvim pravom i zakonom, ničim osim naših manjeviše dobrih uloga i loših života... Upravnica vas je najljubaznije zamolila da se još malo strpite. Ona je krenula u susret našem glumcu koji je na putu za pozorište. Nadam se, verujem, da će doći za pe-tšest minuta... Eto, šta da vam kažem... Žao mi je... Dok policija završi uviñaj, dozvolićete mi da vam pročitam dve strane iz zaostavštine jednog od najznačajnijih evropskih pisaca druge polovine XX veka, našeg dragog Danila Kiša, gospodina koji je mnoge godine proveo i u pozorištu... „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove, glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, izmeñu sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od papiermachea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se ruku je svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za ono ga koji njime rukuje, nego mu, naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdno, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograñanin, stvari umetničke iz vanutilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papiermache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuñe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za petšest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimatane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci... (Za trenutak je zastao da pažljivo čita, slušajući zavijanje policijskih kola koja su kružila oko pozorišta, ili su nova kola dolazila kao pojačanje.) ...šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od paprike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, akrebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpa nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića... Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu (negde u bifeu za binske radnike i „tehniku”) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim činom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili strah ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem. Jednog dana, jednom 'kad svi budu pisali pesme', po remboovskom

(utopijskom) idealu, ta da će ovi binski radnici, zajedno sa malograñanima koji više neće biti to, nego 'pesnici', ta da će, velim, ova lakrdija izgledati svima njima manjom lakrdijom nego što im se čini, nego što se čini i nama samima, zbog tog saznanja da se nekakav katarsis mora još uvek meriti, odmeravati i uporeñivati, mada neuporediv, sa platom tog binskog radnika i tražiti smisao tog katarsisa u sprezi sa njegovom svešću o svemu tome.” (Završavajući čitanje priče o „smešnoj strani ne potrebnih pozorišnih predmeta” koji koliko sutra mogu oživeti i postati stvarni, glumac Beli je sklopio knjigu, pogledao publiku, a onda se diskretno osvrnuo prema zavesi, kao da nekoga ili nešto očekuje... Zavesa je mirovala bez imalo nade da će se ikada podići. Naklonivši se veoma pažljivo, Beli je bez reči napustio proscenijum ostavljajući barsku stolicu... vratio se posle nekoliko trenutaka noseći gitaru. Iza njega, po malo zbunjeni, ali očigledno već spremni za nastup, izašla su još dva glumca /u kostimima iz „Sirana”/ noseći violinu i kontrabas. Kao da je reč o nekom očekivanom koncertu, Beli je seo na barsku stolicu, a violinista i kontrabasista su stali iza njega.) BELI: Dragi naši dobri i strpljivi gledaoci, dok svi za jedno očekujemo da se naš kolega glumac pojavi, a mi verujemo da će se pojavi ti svakog trenutka, naš Mali Pozorišni Orkestar, koji neki put, za svoju dušu, za peva i za svira, otpevaće vam jednu šansonu iz zemlje čuvenog Nosonje. Neka ova pesma, nadajmo se, bude „prolog” za predstavu koju će te uskoro videti. Uz našu veliku zahvalnost za vaše beskrajno strpljenje, pokušaćemo da vas bar malo oraspoložimo... Bar malo, ako je to ikako moguće, u ovim teškim vremenima... (Pogledavši prvo violinistu, a onda i „musketara” sa kontrabasom, Beli im je tiho dao „tonalitet”, prevukavši prste preko jednog akorda. Glumci-muzičari klimnuli su glavama potvrñujući da su spremni. Posle uvodnog dela, odsviranog na žicama gitare, Beli je zapevao pesmu o Natali; priču o jednoj ljubavi, u kojoj se pominju Moskva i Pariz. Nije pevao kao Žilber Beko, mada se trudio da ga imitira, ali je njegov promukao glas, uz pratnju prijatelja, zvučao dosta dobro. Bilo je očigledno da su tokom dugih noći, posle predstava, pevali ovu pesmu bezbroj puta... I dok je priča o ljubavi jednog Francuza i jedne Ruskinje pevana sve brže i brže, izmeñu zavesa se provukao čovek u radničkom odelu, držeći neku krpu /ili peškir/ preko povreñene glave. Tragovi krvi bili su po licu, plavom kombinezonu i rukama. Zbunjeno posmatrajući publiku, prišao je pevaču; i dok je Beli i dalje ponavljao „Natali, Natali”, nešto mu je šapatom rekao. Beli je klimao glavom, pevajući... Kad je radnik napustio proscenijum, a orkestar bio skoro pri kraju pesme, Beli je dao znak muzičarima da prestanu svirku. Uzimajući barsku stolicu, obratio se gledaocima, pravdajući se molećivo po ko zna koji put.) BELI: Dragi gledaoci, zamolio bih vas za još samo malo strpljenja. Drug, koga ste videli, obavestio me je da moramo dati izjave za policiju. Zahvaljujemo vam na razumevanju, ali, kao što znate, sila Boga ne moli. odmah se vraćam da budemo zajedno do početka predstave. Bićemo zajedno bez obzira na sve šta nam se dogaña. Predstava se mora odigrati! Mora, uprkos svemu! Show must go on! Hvala vam!... Hvala vam!... (Provlačeći se izmeñu krajeva zavese, Beli se klanjao neverovatno strpljivim ljudima u sali. Posle njegovog odlaska na saslušanje /koje se u policijskom žargonu naziva „izjavom”/, svetla u sali su se upalila kao da je neko nešto pogrešio ili kao da je kraj „predstave bez predstave”. I dok su se gledaoci zgledali, čudeći se šta je sad bilo, svetla su nestala, ugasila su se, kao da je cela pozorišna zgrada ostalala bez struje... negde u zgradi Beli je vikao, pitajući nekoga šta se dogaña.)

GLAS BELOG: Šta je sa strujom?! Gde je struja?! Šta je bilo?! DRUGI GLAS: Isekli su nam struju! GLAS BELOG: Koje isekao?! Koje smeo da iseče?! DRUGI GLAS: Ljudi iz Elektrodistribucije! Seku po kućama! Kažu da nismo platili struju pola godine! GLAS BELOG: Kako mogu da iseku za vreme predstave?! DRUGI GLAS: Kažu da se predstava ne igra! GLAS BELOG: Kako oni znaju da se predstava ne igra?! DRUGI GLAS: Bili su u publici! Čekali su da se predstava završi pa da onda iseku! GLAS BELOG: Predstava se ne igra još nekoliko minuta! Stefan je na putu za pozorište! DRUGI GLAS: Uključiće struju kad predstava počne! Otišli su u bife na piće! GLAS BELOG: Zadrži ih, molim te! Naruči im piće na račun kuće! DRUGI GLAS: I nek im nešto odsviraju i otpevaju! Zadrži ih kako znaš i umeš! GLAS BELOG: Bez brige! Rekao sam glumcima da im nešto otpevaju! Pevaće im dok ne počne predstava! (Iz bifea, u prizemlju pozorišne zgrade, začula se pesma: „Mansarda mali stan”... I dok su glumci-pevači zabavljali ljude iz Elektrodistribucije da ostanu do dolaska glumca i početka predstave, izmeñu zavesa se pojavio Beli, držeći upaljenu sveću, koja mu je osvetljavala lice. Izašao je za trenutak, samo da smiri publiku.) BELI: Dragi gledaoci, izvinjavamo se zbog nestanka struje. Molim vas, budite samo malo strpljivi, kao što ste do sada bili. Ekipa Elektrodistribucije je na putu za pozorište. Uključiće struju za par minuta. Odmah se vraćam, samo da ih sačekam. Izbio je kvar na trafo stanici. Molim vas, bez panike. Znate kakva je situacija sa strujom... Hvala vam... Hvala vam... Hvala vam... (Osvetljavajući lice, Beli je napustio scenu, ostavljajući gledaoce u mraku... A onda se, kao iz neke druge priče, začula pucnjava, galama, neki povici na engleskom jeziku i „napeta” filmska muzika. U nekoj drugoj zgradi, ne daleko od pozorišta, u stanu Stefana Nosa - glumca koji je „kasnio” na predstavu - za stolom su sedela dva starija čoveka i dve sredovečne žene, ogrnuti starim kaputima, sa šeširima, kapama, rukavicama i u cipelama, gledajući u bleštavu svetlost ekrana koja im je osvetljavala ili zatamnjivala lica, sve zavisi od scene koju su netremice pratili, bez daha, kao da su paralisani. Grejanja nije bilo, ali to ljudima za stolom nije smetalo da prate svoju dugogodišnju australijsku seriju: „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”... Dragan Nos, Stefanov stric, proćelav čovek blizu šezdeset godina, stvarno je imao poveći nos /kao svi u njegovoj familiji/ po kome su i „dobili” prezime, nekad davno. Njegova žena Dragana gledala je u ekran poluotvorenih usta, bez daha. Do nje je sedela kuma Savka, koja je levom rukom pridržavala muža Savu, ukočenog, skoro mrtvog od silnog pića... Iz televizora se čula neka vika i cika, a onda su odjeknula dva pucnja. Dragana Nos je skočila sa stolice i vrisnula kao da su meci nju pogodili. Njen muž ju je uhvatio za ruku i dalje gledajući u ekran kao da prisustvuje ubistvu „uživo”. Kuma Savka se prekrstila, a kum Sava je ukočenom rukom dohvatio čašicu i ispio rakiju na „eks”. Već šlogiran od pića, nije uspeo da vrati čašicu na sto; kad je spuštao, promašio je sto za pola metra, tako da je čašica pala na pod. Pokušavajući da je podigne, pao je i on, udarivši glavom o parket. Njegov pad nije uznemirio bližnje za stolom; i dalje su pratili dogañaje na ekranu, koje je „podvlačila” neka jeziva, „strašna” muzika... A telefon je uporno zvonio, nervirajući strica Dragana.) DRAGAN NOS: Stefane! Stefane! Digni slušalicu! Zovu te iz pozorišta već dva sata!

Javi se, da im se ja ne javim! Sad su našli da zovu! DRAGANA NOS: Izgleda da opet ’oće da se obesi. DRAGAN NOS: Stefane, nemoj da mi se vešaš o luster! Ako ’oćeš da da se obesiš, izañi u dvorište pa se vešaj! Luster mi ne diraj! (Telefon je ućutao, ali je kuma Savka vrisnula, pokrivajući šakama lice.) KUMA SAVKA: Ja ovo ne smem da gledam! Ubiće ih! DRAGAN NOS: Neće, kumo! Neće! Slobodno gledaj! Laže baraba! Što meni ne doñe da puca na dete, dete li mu jebem lopovsko! KUMA SAVKA: Ubiće ih! Ubiće ih, kume! DRAGAN NOS: Neće, kad ti kažem! Jebaće im Ronald majku! Sad ćeš da vidiš kad se Ronald pojavi sa ovolikom pušketinom! DRAGANA NOS: I u prošloj epizodi, kumo, dok ste vas dvoje bili u zatvoru, pokušali su da ih ubiju, pa je Ronald došao i tako ih izudarao nekim gvožñem... nekim... nekim... DRAGAN NOS: Pajserom, bre! Pajserom! DRAGANA NOS: Tako ih je isprebijao i izlupao im „rosros” na paramparčad! KUMA SAVKA: A koje ovaj plavi mladić? Koje ovaj simpatični dečko? DRAGANA NOS: Vilsonov sin, Lari... Vidiš kako je lep momak. Lep, al siroma. Teška sirotinja. Kriminalci mu sve oteli... E, nema pravde nigde na svetu. DRAGAN NOS: U dugovima je do guše; dovde! Džaba mu sva lepota kad nema prebijenog dolara... Ja vam kažem, oti’će taj zapad u pičku materinu! Ima da pukne ko kesa! Jebo ja taj sistem u kome mogu mladom čoveku da nameste proneveru od pet miliona dolara! KUMA SAVKA: Pa, i meni i Savi su namestili proneveru, a ni smo bili krivi. Uhapsili su nas samo zato... DRAGAN NOS: Drugo ste vas dvoje, Savka! Šta ste vi proneverili?! Sto hiljada maraka! KUMA SAVKA: Nismo, kume! Nismo! Sava je prodao očevu kuću... DRAGAN NOS: I da niste, izašli ste posle dve i po godine. A Lariju prete električnom stolicom! Ovakvog mladića, posle koledža, na električnu stolicu! KUMA SAVKA: Na električnu stolicu? DRAGAN NOS: Jeste! Jeste! Spakovali mu uz proneveru i nekoliko silovanja! Silovao neke babe, kao! Ovakav mladić, koji može da bira, svaki dan da tuca šta hoće... DRAGANA NOS: Je l’ baš moraš toliko da psuješ? Ako su oni tamo prosti, ne moraš i ti... DRAGAN NOS: Ubi mene pravda, ženo! Od muke sam propsovao! Ti bar znaš, dok smo vozili tramvaj, da u tramvaju niko nije smeo da psu je! Niko! Ko opsuje, marš iz tramvaja! DRAGANA NOS: Pa zato ti se i čudim... Evo ga ovaj vampir, sudija Simenson! Sad će da laže kao pas! Joj, koja je to baraba i propalica, kumo! Koji je to zliko vac! SAVA: Komunista... Sima komunista... (Ležeći na podu, kum Sava je „gledao” neku svoju seriju, koja je njega mučila i proganjala.) SAVKA: Nije Sima, Savo. Nije to naš sudija Sima. Ono je australijanski sudija, Simenson. Oće da otera jednog mladića na električnu stolicu. DRAGAN NOS: To samo u Australiji ima!... Kako onaj moj brat Oliver i ona tvoja sestra Olivera žive tamo? Kako mogu da žive u takvoj zemlji?!... C, c, c, c, c,... Pa neće valjda? Neće valjda? (Iz televizora se začula neka tužna muzika. Posle pucnjave, dernjave, cike i vriske, očigledno je bila neka mnogo žalosna scena... Prvo je zaplakala Dragana, a onda

je i Dragan šakama obrisao oči, uzdahnuvši teško, bolno kao da je na samrti.) DRAGAN NOS: Sad će Larija da osude... Ako se izvuče sa doživotnom robijom, dobro je prošao... Posle pet godina koledža, pedeset godina robije! E, jebem te zemljo koja si u stanju mlade ljude da uništavaš, satireš i gaziš! Koja ti je budućnost bez mladosti, majku li ti jebem! DRAGANA NOS: Smiri se, čoveče. Šta ti je? Preležao si tri infarkta. Brat ti je rekao da četvrti nećeš preživeti. DRAGAN NOS: Evo mu sirota majka plače... Vidi majku kako plače... Gde će vam duša, barabe... Pusti me, ženo! Pusti me! Sledeći put kad me udari infarkt, ima da puknem i da pobijem sve oko sebe!... Sirota majka... E, majko, majko, šta si dočekala... Šta si, majko, dočekala... Evo, i ja plačem posle toliko godina... Starice majko, šta ti rade... Rodiš dete, a onda ti ga prokleta zemlja uzme i ubije... SAVKA: Kume, je l’ istina da je tvoj brat Oliver u Australiji neki veliki vrač? Pričali su nam u zatvoru neki ljudi, osuñeni zbog vračanja, da je on tamo... DRAGAN NOS: Jedan od najpoznatijih mañioničara i vidara! Kakav te vrač spopao! Oliver leči mrtve! Njena sestra je umrla, pre osam godina, a još je živa! Je l’ Olivera živa? DRAGANA NOS: Jeste. Ne znam kako, al’ jeste... Prvo su javili da je umrla, a onda da je živa. Kad stigne noćas baš ću je pitati. DRAGAN NOS: Sve leči! Slepi progledaju, sakati prohodaju, teški bolesnici ustaju, a mrtvi su ponovo živi! Pola Australije je povratio iz mrtvih! Šetaju mrtvi ulicama... SAVKA: Je l’ to moguće, kume? Zar je i to moguće? DRAGANA NOS: Jeste, kumo. Da moja sestra nije umrla, ne bih verovala. DRAGAN NOS: Noćas će doći, pa ćeš videti. Nema tu šta da se priča, to mora da se vidi. Evo, garantujem ti, tvoj Sava će prestati da pije posle samo jednog njegovog pogleda. Neće više pogledati čašu! SAVKA: Da i to do živim, pa da umrem. (Savka je pogledala muža Savu, koji je ukočeno ležao na podu, gledajući negde iznad televizora kao da posmatra nekoga u daljini.) SAVKA: Od kad su nas osramotili i oklevetali, više se ne trezni. Nas dvoje, pod stare dane, da zovu Sava i Savka Robija. DRAGANA NOS: Što ga nisi vodila kod Draganovog brata Bojana. Bojan i moja sestra Bojana leče i alkoholičare. SAVKA: Nisam znala, kumo... A, izvinite, kako se to desilo da se tri brata blizanca ožene sa tri sestre bliznakinje? Morate priznati, malo je neobično; ne dogaña se svaki dan. DRAGANA NOS: Sudbina, kumo. Sudbina... Rasli smo u istoj ulici, pa tako... dok se nismo razišli, zabavljali smo se svako sa svakim. Teško smo se raspoznavali. Jednom prilikom... DRAGAN NOS: Dosta, bre! Dosta! Dosta! Sad će dečka da osude na smrtnu kaznu, a vas dve pričate budalaštine! Koji su naši problemi u odnosu na Larijeve! Vidi, majka će da umre u sudnici! E, majko, majko, što ga rodi u prokletoj zemlji! Kako bi ja slatko udavio ovog sudiju, majku li mu jebem razbojničku! Australijo, potonula dabogda!!! DRAGANA NOS: Dragane, ovako te molim. Molim te, nemoj da se nerviraš. Umrećeš, čoveče. Sav si crven, i drhtiš... Dragane... DRAGAN NOS: Ubi me nepravda, bre! Ne mogu više da gledam kako mladog, obrazovanog, poštenog i čestitog dečka teraju da se ubije! Pre dve epizode je pokušao da se obesi zbog baraba! Završio koledž, meñu najboljima, i umesto sad da se kao čovek

skući, da se oženi ćerkom španskog draguljara, da ima familiju i otvori kancelariju u centru Sidneja, on razmišlja - teraju ga! - da se obesi, inače će završiti na električnoj stolici! Ej, bre! Ej, bre, imali to negde na svetu? Je l’ silovao neku babuskaru u nekoj epizodi! Je l’ silov’o?! DRAGANA NOS: Nije... Što jeste - jeste, nije. DRAGAN NOS: Nije! Naravno da nije! Polomiše noge Kardenove manekenke i lepotice za Mis Australije, pred kućom ga čekaju devojke ko da je Bitlsi, ciče i vrište kad ga vide, padaju u nesvest, valjaju se po zelenom travnjaku oko kuće, čupaju busene i jedu zemlju, kidaju mu odelo, vuku ga za kravatu, policija ga čuva ko našeg predsednika, a ovamo ga optužuju da je psihopata, da je noću izlazio i u parku iza Opere sačekivao starije žene posle Pavarotija i silovao ih! Kao, u detinjstvu ga baba tukla i mučila usijanom peglom, pa se sad sveti staricama! Ej, bre?! Ej, bre! Sutra da mi daju milion dolara da odem u Australiju samo na pet minuta, reko bi im: Jebite se i vi i vaših milion dolara! Jebali vas milion dolara kad ste govna! (Sava Robija, koji je sve vreme ležao kao mrtav, pokušao je da ustane, ali nije uspeo; ruke su mu skliznule sa ivice stola; ponovo je pao tresnuvši glavom o pod... A iz susedne sobe, noseći konopac, pojavio se „neodgovorni” glumac Stefan Nos: Koštunjav, proćelav mlañi čovek, zarastao u neurednu bradu, u pidžami i papučama; uzeo je stolicu i odneo je u sobu iz koje je izašao jedan kraj konopca - omča već mu je bio oko vrata... Ni njega, kao ni Savu, ljudi zagledani u televizor nisu primećivali, jer je dogañaj na ekranu bio neuporedivo zanimljiviji... Stefan Nos je imao poveću nosinu, možda najveću u familiji... Navlačeći kapu na uši, kuma Savka je zabrinuto upitala kuma Dragana.) SAVKA: Zašto sve to rade, kume? Zašto upropašćavaju život jednog mladog i visokoobrazovanog čoveka? U kom cilju to čine? DRAGAN NOS: Zato što je predizborna kampanja Larijevog strica Alfreda. Stric može vrlo lako da postane predsednik Australije, meñutim, to njegovim protivnicima nikako ne odgovara, pa prave familijarnu aferu; ako je Lari psihopatski manijak, onda mu ni stric nije bolji. Kao da ja sutra ’oću da budem predsednik Srbije, a nesrećnog Stefana počnu da optužuju kako je silovao starije žene posle opere. Znaš kad bi ja bio predsednik Srbije? Znaš kad? Nikad!... Evo, sad ćeš čuti šta mu se stavlja na dušu. Sad ćeš čuti, Savka, pa reci ko tu nije normalan. (Dragan Nos je pritrčao televizoru i pojačao ton, a onda se brzo vratio na svoje mesto i seo, prekrstivši ruke i noge... Iz televizora se začuo razgovor /u sudnici/ na engleskom, koji su ljudi za stolom netremice slušali kao da se njima sudi.) GLAS TUŽIOCA: Da li ste ikad videli ovu stariju ženu? Pogledajte sliku pažljivo, molim vas... Da li ste je nekad videli? GLAS LARIJA: Ne. Ne... GLAS TUŽIOCA: Sigurni ste, gospodine Tompson? GLAS LARIJA: Da... Nisam je nikada video... Siguran sam. GLAS TUŽIOCA: Gospodine Tompson, pa to je smešno! Izvinjavam se, ali ja se sad moram nasmejati!... Ha, ha, ha, ha, ha!... DRAGAN NOS: Je l’ vidiš kako mu se tužilac smeje? Vidi kretena! Vidi kako mu se u lice smeje, a sudija gleda kroz prozor! (Posle smeha tužioca, začuo se i smeh ljudi koji su pratili suñenje. „Horski smeh” je iznervirao strica Dragana do te mere da je prišao televizoru i pljunuo u ekran. Meñutim, izgleda da je to isto uradio i optuženi, jer je tužilac povikao.) GLAS TUŽIOCA: Vi ste mene pljunuli, gospodine Tompson?! Vi ste mene pljunuli!

GLAS LARIJA: Jesam, ñubre pokvareno! Jesam! I pljunuću te ponovo! DRAGAN NOS: Tako je, Lari! Tako je, sine! Nego šta! Treba da te zajebava svaka budala! Ako ćeš na električnu stolicu, idi ko čovek! Nek te zlikovci ubiju, ali im bar pljuni... (Dragan Nos nije uspeo da završi rečenicu, jer je u stanu nestalo struje. Kroz prozor se videla ulična svetiljka /sijalica ispod tanjira/ i neki čovek u radničkom kombinezonu kako nešto petlja na banderi. Umesto u ekran, ljudi su gledali čoveka na banderi... Posle prvog šoka, progovorila je Dragana.) DRAGANA NOS: Opet seku struju. DRAGAN NOS: Gde sad, majku li im jebem lopovsku! Gde sad! Gde usred serije! DRAGANA NOS: Čekali su suñenje. DRAGAN NOS: E, pa neće to tako moći, drugovi razbojnici! Neće moći! Nije vam ovo Australija! Nije vam ovo Australija, da radite šta hoćete! (Dragan Nos je otvorio prozor i upitao električara na banderi.) Šta to radiš, druže?! ELEKTRIČAR: Sečem struju, gospodine! DRAGAN NOS: A što sečeš, druže?! ELEKTRIČAR: Zato što mi je nareñeno, gospodine! DRAGAN NOS: A ko ti je naredio, jebo te onaj ko ti je naredio?! ELEKTRIČAR: Nemoj da psuješ, gospodine! Nemoj da psuješ, jer bi mogao da te isečem ko ovu žicu! DRAGAN NOS: Mene ćeš da isečeš? Mene? Pa nije ti ovo Australija, druže! Oćeš možda da me staviš i na električnu stolicu, kad si već električar? (Dok se Dragan Nos svañao sa električarem na banderi, neko je zazvonio na ulaznim vratima, obezbeñenim sa pet brava, šipkama i lanci ma, kao da je reč o trezoru švajcarske banke... Ukućani su se za trenutak uplašeno pogledali, a onda je Dragana Nos pošla prema vratima da ih otvo ri, ali ju je muž Dragan zaustavio.) DRAGAN NOS: Ne otvaraj! Stani! Sačekaj! (Dragan Nos je ispod troseda, u uglu sobe, izvukao metalnu šipku... Savka ih je začuñeno gledala, dok je njen muž Sava i dalje ležao kraj stola, nepomičan.) SAVKA: Šta će ti ta... to... DRAGAN NOS: Pajser. Da se branim ako me napadnu barabe. DRAGANA NOS: A možda su tvoj brat Oliver i moja sestra Olivera? Možda su stigli. DRAGAN NOS: Nisu, ženo. Oliver bi kucao pet puta, a tek onda zvonio dva puta kratko i jednom dugačko. Ovo je neko ko hoće da nas orobi, da nam otme sve što imamo! SAVKA: Kume, pa vi nemate ni šta. Šta mogu da uzmu? DRAGAN NOS: Život. Kriminalcima i psihopatama je slañe da nekom uzmu život nego pare i zlato. Komšiju Lazu ubili su za 100 grama kafe i osam cigareta. Bio je jedan od najsiromašnijih ljudi od 1865. godine, kad mu se familija doselila. Znali su da je unikatna sirotinja, a opet su ga ubili. Zašto? Zato što vole da ubijaju. Ubili su ga pajserom, po pili kafu, popušili cigarete i otišli. DRAGANA NOS: Što im prvo ne pustiš Šarova? Lopovi se boje pasa, naročito ako su pod uticajem droge. DRAGAN NOS: Da znaš da si u pravu. (Dragan Nos je otišao do kredenca, izvukao poveću fioku i iz fioke izvadio kasetofon. Kad je pritisnuo dirku, iz kasetofona se začulo lajanje nekog grlatog, strašnog psa. Prilazeći vratima, držao je lajavi kasetofon kao da vodi psa... meñutim, neko je uporno zvonio, nije se plašio. Provirujući kroz špijunku, Dragan je ugledao nekoga ko ga je smirio.)

DRAGAN NOS: Stefanova švalerka. DRAGANA NOS: Gospoña Upravnica? Što je to fina žena, kumo. DRAGAN NOS: Jeste, mnogo je fina. Muž joj radi, crnči u Klangenfurtu, a ona se ovde švalera sa ovim našim nesrećnikom. Šta je našla na njemu, osim one nosine, ko ovaj pajser. Gledao sam je u parku, kako ga ljubi i moli da se ne obesi. Plakala je i klečala ispod drveta... Evo! Evo! Evo! (I dok je Dragan otključavao silne brave, vadio šipke i skidao lance, njegova žena je ušla u Stefanovu sobu i odmah istrčala, vrišteći.) DRAGANA NOS: Obesio se! Obesio se! Obesio se o luster! DRAGAN NOS: Što o luster?! Prošli put je razvalio luster! Lepo sam mu rekao da ne dira luster! (Dok je grdio nesrećnog „obešenjaka”, otvorio je vrata i u kuću propustio uznemirenu i zadihanu Upravnicu. Čim je ušla, kao da niko ga nema, počela je da se osvrće, tražeći svoga glumca.) UPRAVNICA: Gde je Stefan? Gde je?... Stefane! Stefaneee! DRAGAN NOS: U sobi... nemoj ulaziti! Nemojte ulaziti! (Dragan se isprečio pred vratima, raširivši ruke. I Dragana je pokušavala da zadrži Upravnicu, plašeći se da joj kaže o čemu je reč. Ponudila joj je stolicu da sedne, ali je Katarina odbila, želeći da uñe u sobu.) UPRAVNICA: Pustite me. Molim vas, pustite me. Kasnim na predstavu već sat vremena. Zadržavamo publiku na sve moguće načine. Lažemo ljude da je doživeo saobraćajnu nesreću. DRAGAN NOS: Doživeo je nešto mnogo gore. Neće moći. Objektivno neće moći... UPRAVNICA: Ima da može! Moraće! DRAGAN NOS: Neće. Nemojte ulaziti. Nije za gledanje. UPRAVNICA: Šta mu je? Je l’ bolestan? DRAGANA NOS: Jeste... DRAGAN NOS: Ali više nije. DRAGANA NOS: Izlečio se, siroma. (Upravnica je Dragana sklonila sa vrata, ušla u sobu, vrisnula i zakukala.) UPRAVNICA: Stefane! Stefane! Stefane!... Dajte mi nož! Nož mi dajte! Nož! DRAGANA NOS: Šta će joj nož? Da neće da se ubije? Da digne nož na sebe! DRAGAN NOS: Daj joj nož, da mi se ne dere! (Dok je nareñivao uznemirenoj ženi, Dragan je otvorio vrata balkona, izašao i nastavio svañu sa električarem. Čovek u plavom kombinezonu i dalje je, na vrhu bandere, nešto petljao i radio, povezujući debele kablove.) Oćeš ti sići s te bandere?! Oćeš sići, ili da te ja skidam? ELEKTRIČAR: Mani me se, gospodine... Gledaj svoja posla. DRAGAN NOS: Vrati struju, kad ti kažem! Vrati struju, da se ne bi povlačili po sudovima i grobljima! Prekinuo si mi seriju usred suñenja! ELEKTRIČAR: Ej, bre! Okani me se! Ostavi me da radim! (Dok su se Dragan i električar svañali, Dragana je iz fioke stola izvadila poveći nož. Drhtavim ruka ma dala ga je kumi Savki, moleći je.) DRAGANA NOS: Daj joj, Savka, molim te. Ne mogu da gledam onog na lusteru. Malo, malo, pa se negde okači. SAVKA: Što ne idemo da gledamo seriju kod nas. Nas ne isključuju jer smo povezani sa železničkom stanicom. (Kuma Savka je odnela nož u Stefanovu sobu, iz koje je Upravnica i dalje vikala da joj donesu nož, a Dragana je pokušala da smiri muža, jer je bio na milimetar od infarkta.)

DRAGAN NOS: Poslednji put te opominjem da mi vratiš struju, inače ću te skinuti sa te bandere, taman više nikad ne video seriju! Čuješ li šta ti kažem, barabo električarska! Vraćaj struju, majku li ti lopovsku! ELEKTRIČAR: Gospodine, ako me još jednom opsujete, ubiću vas ovom strujom! Spaliću vas! DRAGAN NOS: Ubićeš me strujom? Strujom ćeš me ubiti? Pa nisam ti ja Lari, barabo jedna! Nije ti ovo Australija, da ubijaš nevine ljude strujom! Idi u Australiju, zaposli se na električnoj stolici! Tamo idi i tamo ubijaj! Ovde nećeš, dok ima pravde. Nije naš Nikola Tesla pronašao struju da ubijaš ljude! DRAGANA NOS: Dragane, molim te... Ajmo kod kume Savke da gledamo seriju; povezani su sa železničkom stanicom. DRAGAN NOS: Beži, ženo! Beži! Neće mene baraba i ološ da tera iz moje kuće!... Silazi s bandere! Poslednji put te opominjem! ELEKTRIČAR: Odjebi me, gospodine... DRAGAN NOS: I oću! Da znaš da oću! (Dragan Nos je zamahnuo pajserom i udario električara po crvenom šlemu. Kriknuvši, električar je pao sa bandere, tresnuvši o beton. Meñutim, električare ne bi zvali „ljudi-mačke” da je pao i odmah na stradao; ponovo je počeo da se penje, noseći presečeni kabl. Dragan je pokušavao da ga udari, ali ga je ogolela žica ubola i na mestu ubila. Mada još uvek jak čovek, toliki napon struje nije izdržao... Dragana je vrisnula, pokušavajući da ga „oživi”, ali je muž ležao da balkonu zauvek uspavan. I dok je žena kukala, iz Stefanove sobe izašle su Upravnica i Savka, noseći onesvešćenog Stefana, kome je o vratu visio komad konopca, kao tanka kravata.) SAVKA: Šta je bilo, kumo? DRAGANA NOS: Ubio ga električar strujom! SAVKA: Trebalo bi ga odma’ zakopati u zemlju. DRAGANA NOS: Bez sahrane?! Šta pričaš, kumo?! SAVKA: Da mu zemlja „izvuče” struju. Tako smo spasli Savu kad ga je grom udario na našoj svadbi. Zakopali smo ga pokraj kafane, i dok je došla torta on se povratio. Jeste bio kaljav... (Savka i Upravnica spustile su Stefana na sto, a onda pritrčale Dragani koja je pokušavala da podigne muža. Tri žene, mučeći se, odnele su ubijenog čoveka u Stefanovu sobu, iz koje se dugo čulo plakanje Dragane... Upravnica se vratila do stola, položila jastuk ispod glave svoga glumca i, milujući ga po licu, pokušavala da ga „oživi”.) UPRAVNICA: Stefane, sunce... Stefane, ljubavi... Stefane, mili moj... Stefane... Stefane... (Zaplakavši se, Upravnica je spustila glavu na rame usnulog glumca. I dok je ponavljala njegovo ime, obeznanjeni Sava, koji je sve vreme ležao kraj stola zaboravljen od svih - ponovo je pokušao da se pridigne hvatajući se prstima za ivicu stola, i ponovo pao tresnuvši glavom o pod... Poljubivši Stefana, kao u bajkama, glumac je otvorio oči i pogledao svoju Upravnicu.) STEFAN: Kaća... Kaća... UPRAVNICA: Živ si. Živ si, ljubavi... Živ si... STEFAN: Zašto si me ponovo spasila, Kaća... Šta mi to radiš... Što me mučiš, ako me voliš... UPRAVNICA: Nemoj ovo nikad više da ti se desi. Nikad više, Stefane. Nikad više, ovako te molim. STEFAN: Ostavi me, molim te... Ostavi me... Šta ću ti ja, kad nisam u stanju ni da se

obesim... Idi u Klagenfurt, Kaća... (Upravnica je maramicom obrisala oči, nakašljala se, uspravila i progovorila odlučnim, pomalo ljutitim glasom, kao da ne razgovara sa čovekom koji je do pre dva minuta visio obešen o luster.) UPRAVNICA: Znaš šta, Stefane. Ja stvarno imam razumevanja i živaca za sve tvoje hirove, ekscese, budalaštine i napade ludila, ali, moram ti reći, nisi fer. Nisi fer, ljubavi. Nisi. Ne možeš, nemaš pravo da „pobegneš” tek tako, da jednostavno ne staneš i ostaviš me samu da se borim protiv celog sveta. Zbog tebe sam ostala ovde devetnaest godina da ratujem sa svima, da se ponižavam i trpim uvrede, da mi se ljudi iza leña smeju i ogovaraju me kako sve podnosim samo da bih bila s tobom... STEFAN: Kaća, molim te... UPRAVNICA: Ja sve to znam, i to je istina, i mene nije briga šta pričaju kaljavi jezici sve ću podneti sa osmehom i prezirom - ali ne mogu više da podnesem tvoje izdaje. Ti se ne ubijaš, ti me izdaješ, Stefane. Izdaješ me i kao prijatelja i kao ženu koja te beskrajno voli. Prošli put si mi obećao da nećeš „nikad više”, a evo, nisi održao reč ni mesec dana. Ti bežiš od mene. Bežiš, Stefane. Bežiš... STEFAN: Ne bežim... UPRAVNICA: Bežiš, Stefane. Bežiš. STEFAN: Ne bežim, Kaća... UPRAVNICA: Bežiš. Bežiš. Kad ja kažem da bežiš, onda bežiš. Pokušavaš da pobegneš, da me ostaviš samu. STEFAN: Nećeš biti sama. Beli će uvek biti pokraj tebe. UPRAVNICA: Beli? Beli?! STEFAN: Beli. Zašto se čudiš? UPRAVNICA: Pa ti stvarno nisi normalan. Nisi, majke mi moje mile. STEFAN: Nudio mi je svoj pištolj da se ubijem. On će te čekati još deset godina, još sto godina ako treba. nećeš biti sama! UPRAVNICA: Zbog njega si rešio da se ubiješ? Zbog Belog? STEFAN: Ne. Ne. Zbog njega ne bih nokte isekao. UPRAVNICA: Zašto si da nas opet pokušao... STEFAN: Bože mili, dokle ću ti pričati da ne mogu vi še... Nemam snage, Kaća... Nemam više snage da gledam ovaj svet, ovu nesreću i zlo. Ja sam mali glumac za ovoliko zlo. Kaća. Sve što igram je smešno i žalosno u odnosu na moj život. Neću da zabavljam ljude, a da odigram svoju nesreću - ne umem... svaki dan imam veću dramu od moje uloge... Pozorište mi postaje tragično smešno... Igram prinčeve, kraljeve, a živim kao pas. Kao pas, uličar. (Iz sobe, u kojoj je ležao nastradali Dragan, uznemireno je izašla kuma Savka, držeći u ruci neki notes. Prilazeći telefonu, rekla je Upravnici.) SAVKA: Izgleda da je umrla i kuma Dragana. Nije mogla da preživi smrt voljenog čoveka. Pala je pokraj kreveta; ne daje znake života... Teško meni šta sam doživela za pet minuta. Odoše mi najbliži i najvoljeniji, ko rod roñeni... A do malopre smo sedeli i gledali seriju... UPRAVNICA: Pozovi hitnu pomoć, ženo! Samo pričaš! SAVKA: Pozvaću Draganovog brata Bojana i Draganinu sestru Bojanu. Oni su oboje lekari... ali, mislim da im nema pomoći... Joj, šta uradiste, kumovi moji!... Halo! Halo! Mogu li da dobijem doktora Bojana i doktorku Bojanu... Kažite im da su im umrli brat i sestra. Brata je ubio električar, a sestra je umrla za mužem... Neka doñu odmah, molim vas. Šta mislite, da zatrpamo Dragana u vlažnu zemlju?... Dobro, dobro... (Spustivši

slušalicu, i dalje plačući, Savka se vratila u sobu preminulih kumova, a Upravnica je nastavila da priča Stefanu, moleći ga da ustane i poñe sa njom.) UPRAVNICA: Ako me i malo voliš, ako me bar malo poštuješ kao prijatelja, ustani i poñi sa mnom. Publika te čeka. Tvoja publika kojoj nije ništa bolje nego tebi. Ljudi su došli u pozorište, da za trenutak zaborave sve što ih muči i ubija; nemoj da ih izdaš, Stefane. Šta da kažem ljudima kad se vratim u pozorište? Izvinite, Stefan se obesio. STEFAN: Kaća, molim te... UPRAVNICA: Svi ti ljudi imaju razloga da ne žive kao i ti, ali su ipak smogli snage da se obuku, da doñu do pozorišta, kupe karte i sednu da odgledaju neku drugu priču, malo lepšu nego što je njihov život. Stefane, pozorište i postoji kao neka vrsta anestezije. Nije lek, ali je sigurno uteha. STEFAN: Znam, Kaća... Sve znam, ali ne mogu... Ne mogu više da izlazim na scenu, da pokazujem ovaj moj nos, da se šminkam i oblačim tuña odela, da lepim brade i brkove da mi se ljudi smeju, da se zabavljaju i iz pozorišta odu zadovoljni, a ja onda ostanem sa ovolikom ranom na duši... Posle svake predstave imam prelom duše, Kaća... Sutra ću odseći nos. Uzeću vinogradarske makaze i odsećiću ga, da vidim šta ćete Stefanu Nosu bez nosa davati da igra... Ljudska mana jeste često i vrlina, ali kad se ne zloupotrebljava, kao što vi zloupotrebljavate moj nos. UPRAVNICA: Nije reč o nosu, Stefane. Reč je o komadima u kojima glavni junak, a ne ti, ima poveći nos. Siranu, nos je samo mala mana, da bi se otkrile velike vrline. STEFAN: Nemoj, nemoj da mi pričaš o tome, molim te. Nemoj, ovako te molim... Slušam te priče od malih nogu, od kako sam prohodao. U zabavištu sam igrao Sneška Belića. Nisu mi stavljali šargarepu; samo su mi nos farbali u crveno... U osnovnoj školi igrao sam Pinokija. Učitelj je čak rekao da imam malo veći nos nego što treba. Sad igram Sirana, bez veštačkog nosa... Sutra ću opet igrati nekog... nekog... nekog... Ne mogu više da igram uloge koje zasmejavaju publiku... nije glumac klovn, Kaća. Da sam hteo da budem klovn, bio bih u cirkusu. UPRAVNICA: Mogu li ja tebe nešto da pitam, ali da mi iskreno i pošteno odgovoriš? Iskreno, najiskrenije, Stefane... Da li ti mene voliš? Da li me i malo voliš? STEFAN: Da... Znaš... da te volim... Sve bih odavno napustio i otišao negde na kraj sveta, da tebe nema... UPRAVNICA: Zakuni se, Stefane. Zakuni se da ti bar jednom verujem. STEFAN: Čemu zakletva, ako mi u očima ne vidiš istinu. UPRAVNICA: Ooooo! Bo že moj... Ljubavi moja... Ljubavi, ljubavi, ljubavi, ljubavi... (Sa svakom izjavom ljubavi, upravnica ga je poljubila... A kad se Stefan pridigao na laktove, otišla je do telefona, brzo okrenula brojeve i kao da je sve u redu, javila se Belom.) Beli, molim te, zadrži publiku još samo 10-15 minuta. Dolazimo!... bilo mu je loše, sad je dobro... Ne znam kako, Beli. Smisli nešto. Neka izañu oni tvoji glumcipevači, sa kojima svake noći bančiš do zore, neka zabave gledaoce malo... Predstava se mora odigrati, Beli! Mora! I meni je svega dosta, najrañe bih se ubila nasred scene, ali mi nismo plaćeni da se ubijamo, da oduzimamo sebi život, već da nekom život produžimo, ako možemo, a možemo, moramo da možemo! Izañi lepo, reci ljudima da je sad stvarno sve u redu, da ćemo doći za par minuta. Neka ljudi izañu na pauzu, neka popiju kafu i popuše cigaretu, a ti ih, sa onim tvojim muzikantima, malo oraspoloži. Zaslužili su ljudi kad su toliko bili pažljivi i dobri. Takvu publiku, kao što je ova noćas, može poželeti svako pozorište u svetu... Već ste im pevali? Pa pevajte ponovo. Ponovo pevajte, Beli!

STEFAN: Neću moći, Mima... bolestan sam... Nemam snage da govorim... Duša mi se slomila, veruj mi... samo mi se plače... Igraću i plakaću, a ljudi će se smejati... UPRAVNICA: Je si li rekao da me voliš? Voliš li me? STEFAN: Volim. Volim te, ali... UPRAVNICA: Sad ćeš mi to i dokazati... Ne govorim tebi, Beli! Ne govorim tebi! Znam da me voliš, Beli! Znam!... Jesmo li se sve lepo dogovorili. Nemoj da ja doñem tamo i da igram striptiz kao što sam ti obećala! Ajde, ajde, ti bar umeš sa ljudima... Ljubim te... Za struju ne brini, sad ću pozvati gradonačelnika... I reci onim kriminalcima, onim lopovima, koji su nam da li pare za predstavu, da ću im ja lično vratiti novac. Prodaću stan, spavaću u garderobi... Oću! Oću! (Upravnica je spustila slušalicu, prišla zavesama i počela da ih navlači, govoreći glumcu Stefanu, koji je sedeo na stolu presamićen, kao da mu je kičma polomljena.) Ajde, Stefane... ustani i obuci se. Donela sam ti kostim Sirana... ajde, ljubavi... Navućiću zavese da te manijaci iz solitera ne posmatraju kroz dvoglede... Obuci se, ljubavi... Obuci kostim... STEFAN: Kaća... UPRAVNICA: Molim, ljubavi? STEFAN: Pa, stric i strina su mi umrli. Umrli su pre pet minuta. UPRAVNICA: To se još ne zna, Stefane. Ne može obična žena da konstatuje smrt ljudi kojima je pozlilo. Ako lekari kažu da su umrli, onda ćemo tek verovati. Dok lekari konstatuju šta im je, ti ćeš predstavu odigrati. Za tugu i žalost nikad nije kasno, Stefane. To nas uvek čeka, ali dok čekamo mi moramo živeti kao da se nesreća nikad neće desiti. STEFAN: Njih dvoje su me odgajili, podigli. Zahvaljujući njima ja sam ovo što jesam ili nisam... UPRAVNICA: Zahvaljujući njima i publici. I tvojoj publici. A publika je još uvek živa... Idemo, Stefane... Idemo... A jednog lepog dana, ubićemo se zajedno... (Upravnica je navukla zavese u Stefanovoj kući, istovremeno povlačeći zavese i u pozorištu. Dve kuće su, kao i u životu, bile samo jedna „scena”... Publika je u pozorišnoj sali, bez struje, i dalje čekala da se zavesa podigne i konačno počne predstava koja je kasnila više od jednog časa. Ljudi su bili beskrajno strpljivi, jer ih je teško vreme naviklo na duga čekanja i „filozofski mir”... a onda se zavesa pomerila; na proscenijum je izašao, po ko zna koji put, glumac Beli, držeći sveću u visini nasmejanog lica. Obraćajući se gledaocima, govorio im je stvarno ubeñen u ono što je pričao.) BELI: Dragi naši gledaoci, prijatelji naši, ja stvarno nemam reči kako da vam se zahvalim, kako da vam još jednom kažem hvala na ovolikom strpljenju, razumevanju, pažnji i dobroti. Jedino što vam mogu reći, ali sad sasvim sigurno: predstava će se odigrati! Moram priznati, bilo je većih problema nego što sam vam govorio, ali, evo, upravo dolazim posle telefonskog razgovora sa Upravnicom, koja mi je rekla da je Stefan bio malo povreñen, imao je lakši potres mozga, meñutim, on insistira da igra, jer, kako mi je rekla Upravnica - citiram njene reči koje joj je Stefan rekao: „Kaća - tako mi od milja zovemo našu Upravnicu - Kaća, igraću predstavu pa taman pao nasred scene i umro pred tim divnim ljudima, koji su me toliko čekali! Predstava će se odigrati, jer su ti divni ljudi to zaslužili!...” Kraj citata. Stefan jeste znao neki put da bude hirovit i svojeglav, ali, kad je predstava u pitanju, tu nema razgovora. Jednom prilikom je meni lično rekao: „Kad bih umro danas u podne, a uveče imao predstavu, došao bih mrtav da igram. Publika je svetinja, moj Beli!” To mi je jednom re kao u ma lo... malo... lepšem ras po lo ženju, ali ja sam se da nas uve rio da mi je tog da na govorio istinu. Pa neka sutra neko kaže da

pozorište nije glumcu sve; i porodica, i kuća, i... i... da je predstava počela na vreme, sad bi bila pauza... (Sveća se topila i opekla ruku Belog; osmehujući se i trpeći bol, prebacio je sveću u drugu ruku i dalje osvetljavajući lice.) Dragi naši gledaoci, ja bih vas najljubaznije zamolio da izañete na kraću pauzu, da popijete kaficu i popušite cigaretu, dok Stefan i Upravnica ne stignu iz Urgentnog centra. Biće ovde za pet minuta, Stefanu treba da se obuče dva minuta, što znači, sve u svemu, predstava će početi tačno za 15, najviše 20 minuta. Dok vi budete pili kafu, naš Mali Pozorišni Orkestar će vas zabaviti, jer ste vi to zaslužili. Možete slobodno da naručite i neku pesmu; mi smo ovde zbog vas; da vas nema ni nas ne bi bilo... Muzika! Muzika! Izvolite, gospodo! Povedite našu dragu publiku na zasluženu pauzu! Vidimo se na početku predstave, posle pauze! (Izmeñu zavesa pojavilo se nekoliko glumaca-muzičara obučenih u kostime iz predstave koju su čekali da odigraju. Uz pesmu i svirku, „poveli” su publiku na pauzu. Glumac Beli je, klanjajući se, pokazivao gledaocima da slobodno izañu... Kad je publika krenula u foaje, on je nestao izmeñu zavesa, ostavljajući sveću na proscenijumu da bar ima koliko-toliko svetlosti. Meñutim, nekom ciničnom gledaocu moglo se učiniti da je plamen sveće i za pokoj duše predstave na samrti.) MALI POZORIŠNI ORKESTAR ZABAVLJA PUBLIKU TOKOM ZA SLUŽENE PAUZE Za vreme „zaslužene pauze”, kao što je Beli rekao, dok je strpljiva publika pila kafu (ili sokove), a poneko i nešto oštrije, uz cigarete - ko je pušio - Mali pozorišni orkestar svirao je raznorazne pesme, za sve uzraste, jer je u publici bilo gledalaca „od ruskih romansa do engleske žestoke muzike”. Mali pozorišni orkestar trudio se da svira što je bolje mogao, očekujući da ih neko obavesti o dolasku Stefana i Upravnice... I to je tako potrajalo skoro 15 minuta, a onda je Mali pozorišni orkestar prvi napustio foaje, što je bio znak da i publika uñe u salu i najzad odgleda toliko čekanu predstavu, priču o jednom hrabrom, pametnom i dobrom čoveku, koji je imao samo jedan problem, svoj poveći nos... Foaje, kao i cela pozorišna kuća, bio je osvetljen svećama, jer se očekivalo da će struja „doći” čim počne predstava. Tako su bar obećali ljudi iz Elektrodistribucije. Da li će održati reč, to ćemo videti, ali moramo se nada ti. A i Upravnica je obećala da će nazvati gradonačelnika. Pa, ko ne održi reč - ne ka mu je na čast. Kraj pause

DRUGI ČIN Biće odigran kao Prvi čin ako doñu Upravnica i Stefan. A ako ne doñu, videćemo šta će biti. (Vrativši se u salu, „dobra publika” je zauzela mesta, gledajući zavesu koja je mirovala kao i pre „zaslužene pauze”. Tek posle dva-tri minuta zavesa se pomerila, a na proscenijum je stupio Beli, osmehujući se i donose ći dobre vesti, osvetljen plamenom nove sveće.) BELI: Idu! Idu! Krenuli su! Upravnica vam se lično zahvaljuje na pauzi!... Rekao sam joj da ste bili strpljivi, da se niko nije bunio, da ste popili kafu i da ih čekate! Verujte mi, odigrao sam uloga nisam ne znam koliko, odigrao samo nekoliko hiljada predstava što u našoj zemlji, što u inostranstvu, ali, mogu vam reći, moram vam reći - ne zato što ste vi u

pitanju - da ovakvu publiku, da ljude kao što ste vi, nikad nisam video ni sreo. Sve te priče o publici po svetskim metropolama, koja je uglañena, dostojanstvena i beskrajno tolerantna, nisu ni blizu ovoga što ste vi noćas pokazali. Pamtiću ovu noć za sva vremena. Kad budem otišao u penziju, kad budem jednog dana svraćao u pozorišni bife kao stari glumac, priča ću o ovoj noći i o vama mladim glumcima, kao o jednom od najuzbudljivijih dogañaja u mojoj pozorišnoj karijeri. Jeste, bilo je i nagrada, bilo je i priznanja, bilo je i aplauza na otvorenoj sceni - stajali su ljudi i aplaudirali po pola sata, po sat vremena - bilo je radosti i sreće i ljubavi, ali ovu ljubav koju ste vi noćas nama podarili, to stvarno ne pamtim. Ne, ne i ne! Ovo ja, jednostavno, nisam doživeo. Nisam! Može sutra neko da mi kaže da pričam svašta, da izmišljam, ali, vi ste mi svedoci koliko ste čekali! Ako zatreba, na vas ću se pozvati. Jer naš narod ima običaj da samo odmahne rukom, ovako, i da kaže: „Ma, ajde, šta pričaš!” A onda ću im ja reći: „Šta pričam? Šta ja pričam? Mislite da izmišljam? Mislite da lažem? Pitajte publiku, gospodo, koja te noći nije gledala predstavu dva sata, i niko nije izašao, vratio kartu i uzeo pare”. Budite sigurni da ću to svakome reći od reči do reči, u lice... (Beli se osvrnuo, jer ga je neko negde iz zgrade dozivao: Beli! Beli! Beli!... Osmehnuvši se publici, kao da se izvinjava zbog nekog tamo nevaspitanog čoveka, odazvao se, nepomerajući se.) BELI: Šta je, Miko?! Šta je bilo?! Šta se dereš?! MIKIN GLAS: Gde si?! Šta radiš?! BELI: Pričam sa ovim našim divnim ljudima! Razgovaramo! Sad imamo malo vremena! Sad i ko zna kad! Je l’ došao Stefan?! MIKIN GLAS: Nije! BELI: Pa zašto me onda zoveš? Rekao sam ti da me pozoveš kad doñu! Ne mogu ljudi ovde da sede i da gledaju u zavesu! Valjda u ovoj kući ima i neki domaćin! Je l’ ti ostaviš goste, kad ti doñu na slavu - a svaka predstava je, Miko, naša slava - da se de i čekaju domaćina?! Je l’ ostavljaš goste, Miko?! MIKIN GLAS: Ne! Ne ostavljam! BELI: Pa nemoj onda da se dereš! Pozovi me kad doñu, ali bez dernjave! Ovo je pozorište, Miko! „Kuća tišine uznemirena emocijama”, kao što sam rekao u intervjuu za „Indipendent”! MIKIN GLAS: Neki glumci neće više da čekaju! Oće da idu! BELI: Šta hoće?! Šta hoće „neki glumci”?! MIKIN GLAS: Da idu! Kažu neće više da čekaju! Dosta im je bilo čekanja! BELI: Bože Gospode... Da se prekrstim sto puta... Evo, ako me sad infarkt ne udari, neće nikad... Miko! Čuješ li me?! MIKIN GLAS: Čujem! BELI: Da li ste vi normalni? Da li ste normalni, čoveče? Da nisam osedeo u detinjstvu, u 7-8. godini, sad bih osedeo! Ljudi sede ovde i čekaju sat i po vremena, niko se ne buni, a glumci hoće da idu! Glumci će da napuste pozorište, a publika će ostati da gleda u zavesu! Posada beži a putnici ostaju! Brod tone, posada se spašava, a žene i deca ostaju na palubi, jer u čamcima za spasavanje nema mesta!... Izvini te, dragi gledaoci, moram ovako da mu pričam, jer on ne bi razumeo neko bolje objašnjenje... Miko! Ko krene iz pozorišta, neka ponese sva dokumenta koja je doneo kad se zapošljavao! Neće mu više trebati! Je si li me čuo?! MIKIN GLAS: Jesam! BELI: I nemoj više da me zoveš dok Stefan i Upravnica ne doñu! Nikad više! Znaš kako

si primljen u pozorište? MIKIN GLAS: Dobro! Izvini, Beli! (Beli je za trenutak pogledao u pod, kao da mu nije dobro, a onda je uzdahnuo duboko, „pridržavajući srce”... Podigavši glavu, pogledao je publiku nemoćno se osmehujući.) BELI: Eto, da niste bili prisutni, da vam je ovo neko ispričao, ne bi ste verovali. Eto!... Šta da vam kažem... Sve ste čuli... „Umetnost se raña iz pepela” - nije nego! Umetnost se raña kad se oduprete mediokritetima, polusvetu i budalama. Vi ovde sedite, vi se ne bunite što predstava malo kasni, vi čekate i gledate u spuštenu zavesu, a oni tamo, „glumci neki”, hoće da odu jer više nemaju živaca! Da mi je neko ispričao, da se u nekom pozorištu ovo dogodilo, ne bih mu verovao. Jednostavno, ne bih mogao da verujem... Mada, šta smo sve preživeli i kakvih smo se strahota nagledali poslednjih godina, ni ovo nije neko čudo... Rodimo se različiti, različito se vaspitavamo, ili se ne vaspitavamo uopšte, odrastemo sa različitim moralnim i ljudskim ubeñenjima, a onda, jednog dana, moramo da radimo zajedno. Kako? Ovako!... Kao da vi nemate kuće, pa ste ovde došli da proživite ostatak života! Ko da niste ostavili familije, prijatelje, bolesne roditelje, decu koja mogu svakog trenutka sve da zapale, da vam izgori sva imovina sticana dugogodišnjim i mukotrpnim radom! Kao da se vama ovde čeka ko zna koliko; glumci neće više da čekaju u svojoj kući! Glumci hoće da odu, a vi ćete da ostanete! Pa, dobro! ’Ajde da vidimo i to čudo! Videli smo svašta poslednjih godina, ’ajde da vidimo i to kako glumci prvi izlaze iz pozorišta, a onda, dva-tri sata kasnije, možda u prvo svitanje, i publika! Ili, još bolje: Neka glumci odu iz pozorišta, a vi se, dragi gledaoci, popnite u garderobe, obucite kostime, našminkajte se i izañite na scenu da sami sebi igrate. Ne bih se smeo zakleti da meñu vama nema boljih glumaca od ovih koji hoće da odu i da vas ostave... Šta sve čovek može u životu da doživi, to je čudo jedno! Pišu pisci knjige, pišu romane debele... izvinjavam se ako meñu vama ima i neki pisac jer, kao što mi je jednom rekao jedan moj prijatelj, književnik: „Beli, knjige ne mogu da budu ’debele’, debele mogu da budu krave, ovce i svinje; knjige mogu da budu velike ili male”; znači, pišu, pišu pisci, izmišljaju svašta, dovijaju se i lupaju glavu da smisle nešto što već nije napisano, a život, ovaj naš život obilazi ih kao Formula 1 stara volovska kola. Ako meñu vama ima i neki pisac, možda će mu ova noć i ovaj dogañaj, da glumci napuštaju pozorište pre publike, poslužiti da napiše priču, knjigu ili dramu... možda će, čim se vrati kući, sesti i početi da piše, a onda ćemo mi jednog da nagledati sebe u nekom pozorištu, kako smo sedeli i čekali da predstava počne. Sve je mogu će u ovom ludom svetu... (Beli je, mučenik, pričajući priče, glumio koliko je mogao, trudeći se da zadrži kakvo-takvo raspoloženje publike dok gospodin glumac, Stefan Nos, Upravničin miljenik, ne izvoli da doñe... Pogledavši ručni sat, diskretno, vrteo je glavom i dalje strašno ljut na prijatelje koji su hteli da izdaju pozorište. Nije mogao da se povuče i ostavi publiku da sama čeka. Provukavši prste kroz belu kosu, setio se šta bi još mogao da im ispriča. Osmehujući se, počeo je da pripoveda glasom kao da je reč o prijateljskom ispovedanju.) Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena... Imao sam 7-8 go dina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Meñutim, na žalost, na moju i vašu veliku žalost... Dobro. nije reč o tome... Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8. godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8. godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i

od tad me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 svi su se pitali: „Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?”... Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine... ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: „Idi, Garo - još uvek sam bio crn - idi Garo, izañi iz sela pokraj Perinog Kloze ta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i preñi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš”... Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali to su stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: „Kako se zove onaj vrh?” Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. „A onaj ma li potok?” Simin Piš. „Simin Piš?” Jeste. „Dobro!” I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog da na nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena? Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali bilo je sve uzalud, jer su im odgovorili krat ko i jasno: „Vi ste nam dali ta imena!” Šalili smo se. „Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu”... I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena... Ima naroda koji ne znaju da se šale, sve ozbiljno shvataju, a mi to nikako da naučimo... meñutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji... Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka... „Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio”... „Oću, striko, oću.” „Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati”... „Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu.” Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla... Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: „Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim katunima! Kad doñeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!”... Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo po kraj mene... Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepa li su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: „Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez ozira što si tako mala... koliko imati godina?” 7-8, rekao sam. „7-8 godina a već sarañivati sa banditi! Bez obzira što ima ti 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!”... Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali... A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i

oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do dan danas nije jasno... (Njegovu ispovednu priču o sedoj kosi iz vremena kad je imao 7-8 godina, prekinuo je Mikin poziv.) MIKIN GLAS: Beli! Zove te Upravnica! Odma doñi! BELI: Znači, stigli su... Dolazim! Dolazim!... Dragi gledaoci, izvinite ako sam se ja malo više raspričao, ali, verujte mi, sad mi je nekako lakše. O mojoj beloj kosi kruže raznorazne priče po gradu; te posedeo je zbog ovoga, te posedeo je zbog onoga. Jedno ñubre je pronelo glas i o SIDI. Koje znao za SIDU kad sam ja imao 7-8 godina? Znalo se samo za komuni ste, fašiste i naciste... Zahvaljujem vam na strpljenju. Vidimo se u predstavi. Ne igram glavnu ulogu, ali to je već druga priča; da vam ne kvarim raspoloženje, zašto sam za postavljen i zašto su neki drugi glumci „pretplaćeni” na glavne uloge. Neka im je na čast... Vidimo se... Hvala vam... Hvala vam... (I dok se glumac Beli udaljavao sa proscenijuma, provlačeći se leñima izmeñu zavesa, negde se čula sirena, zavijanje kola hitne pomoći... nekoliko trenutaka kasnije, u Stefanovoj kući, kuma Savka je ljutito razvukla zavese, grdeći glumca i njegovu Upravnicu, koja je telefonirala.) SAVKA: Što navlačite zavese, kad i onako nema svetla! Treba da polomim noge u ovom mraku! Gde se ti spremaš, Stefane? Gde se spre maš? (Stefan je obukao kostim Sirana, i upravo je privezivao mač.) STEFAN: Idem u pozorište... SAVKA: U pozorište?! Ideš u pozorište?! (Dok je kuma Savka zgranuto posmatrala Stefana, Upravnica je razgovarala sa Belim, zadovoljna strpljenjem publike u pozorištu.) UPRAVNICA: Znači, pauza je prošla fantastično?... Bravo, Beli!... Jesu svirali oni tvoji?... Aha... A gde je sad publika?... Niko nije otišao?... Sad ću se rasplakati... Glumci su hteli da odu? Glumci?... Koji glumci? Imena mi reci!... Imena!... Aha... Znala sam... Pa ko bi drugi... Reci im, ako odu, da se više nikad ne vrate! Publika čeka dva sata, a oni hoće da odu! Publika ima više razumevanja za naše probleme od naših glumaca! Krećemo za dva minuta. Čekamo taksi... Beli, molim te, izañi i zamoli tu divnu, tu prelepu i veličanstvenu publiku da se strpi još samo desetak minuta. Izañi, pokloni im se do zemlje, izvini se i dok ti divni ljudi čekaju, ispričaj im onu priču, kako su u tvome zavičaju nastala ona odvratna imena... Već si ispričao... Jesu se ljudi smejali?... Pa kako se ne bi smejali, kad ste sami sebe namagarčili. Ispričaj im onda onaj dogañaj kad si pobeleo... Već si ispričao... Bravo, Beli! Bravo! Znaš da ću te predložiti za Oktobarsku nagradu ove godine!... Dobićeš i glavnu ulogu u sledećoj predstavi. Dobićeš, obećavam ti... (Dok je Upravnica razgovarala sa Belim, čekajući taksi, ispred kuće su se zaustavila kola hitne pomoći, uz jezivo zavijanje... kuma Savka je sve vreme pokušavala da skine plašt koji je Stefan oblačio.) SAVKA: Stric i strina ti umrli, a ti ideš da se glupiraš, da praviš komediju, da zasmejavaš narod, da... STEFAN: Pusti me, ženo! Pusti me! UPRAVNICA: Ostavite ga! Pustite ga da se obuče! Nije Stefan ubio strica i strinu!... Dolazimo, Beli! Dolazimo! Nemam vremena da ti objašnjavam ko je ubio strica i strinu. Dolazimo! (Upravnica je spustila slušalicu i pritrčala do Stefana, pokušavajući da ga odbrani od pobesnele žene. I dok su njih dve „razvlačile” Stefana, u kuću su ušli Bojan i Bojana Nos, Draganov brat blizanac - lekar, i Draganina sestra bliznakinja - le kar ka, u belim man ti li ma koji su, ne gde u meñu vre me nu, po crne li od fle ka i bri sa nja ruku... Bojan i Bojana Nos ličili su na preminulog brata i sestru kao što mogu da li če samo blizanci. Sa lekarskim torbicama i belim kapama, po smatrali su dve žene kako

svlače /Savka/ i oblače /Upravnica/ nesrećnog sinovca Stefana, kidajući rukave musketarskog odela. U jednom trenutku Savka je držala levi rukav, a Upravnica desni; Stefan ih je posmatrao kao čovek kome je sve sasvim svejedno... Ugledavši bračni par lekara, kuma Savka je zaplakala, udarajući rukavom bezosećajnog Stefana.) SAVKA: Stric i strina mu umrli, a on se sprema da ide u pozorište da se izmotava i da se krevelji! Njega bi morali da zatvorite u ludnicu, da ga vežete u lance, jer čovek koji može da ostavi mrtvog strica i mrtvu strinu, može i da ubije sto ljudi! UPRAVNICA: Pričate gluposti! Gluposti pričate! Niko nije mrtav dok lekari ne ustanove! Šta ste vi završili pa da konstatujete nečiju smrt?! Molim vas, gospodo, smirite ovu histeričnu i neodgovornu ženu!... Izvinjavam se, a zašto ste vas dvoje tako crni i... BOJAN NOS: Menja li smo točak na kolima hitne pomoći. Vozač ko osoblje štrajkuje, pa sam ja morao da vozim kola, a usput je pukla guma. Kola su u raspadanju... BOJANA NOS: Na kraju sam ja gurala kola dva kilometra... Gde je moja sestra Dragana? SAVKA: U sobi, tamo... Umrla je kad je kuma Dragana električar ubio strujom. Nije mogla da preživi. Voleli su se ko dva goluba. BOJAN NOS: Koje ubio mog brata Dragana? SAVKA: Neki električar. Sekao je struju dok smo mi gledali seriju „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”. BOJANA NOS: Je l’ bilo suñenje? SAVKA: Jeste. Optužili su ga za silovanje nekih žena u poodmaklim godinama. BOJAN NOS: To znamo. To smo videli, ali nas je vaš poziv prekinuo. BOJANA NOS: Kakva je presuda? Šta je Lari dobio? SAVKA: Nismo videli... (Dok su razgovarali, zaobilazili su kuma Savu na podu kao da je reč o nekom povećem predmetu. Ni nesrećni Sava nije davao neke naročite znake života, pa je izgledalo da mu pomoć i nije potrebna... Upravnica je pokušavala da odvede Stefana, ali je on odbijao da poñe, moleći.) STEFAN: Samo da čujem šta je sa stricem i strinom. Ne mogu da odem a da ne znam šta im je. UPRAVNICA: Stefane, molim te. Ovako te molim. Ti im više ne možeš pomoći, a publika čeka već dva sata. Što je mnogo, mnogo je... SAVKA: Električar je presekao struju usred suñenja. Ja mislim, ubeñena sam, da je električar sa one bandere gledao seriju, pa kad je sudija trebalo da uzme reč i da kaže presudu, isekao je struju, namerno! U trenutku kada je sudija udario čekićem po stolu! Ako nije namerno, nek mi je ovo zadnje što govorim! BOJANA NOS: C, c, c, c, c! Kakav smo to narod?! SAVKA: Onda je kum Dragan, normalno, poludeo, zgrabio neki... neki... neko gvožñe... neku šipku... tako, te dužine... kao neki... SAVA: Pajser, Savka... Pajser... SAVKA: Jeste. I sa tim ga udario po glavi, ali je razbojnik imao šlem, pa kad se ponovo uzverao, ubo je kuma visokim naponom u grudi. Tu i tu. Kum je samo rekao: „Ubi me baraba”... Hoćete li da ih vidite i pregledate? BOJAN NOS: Naravno, zato smo i došli... Šta ti je, Bojana? (Bojana Nos se oslonila leñima na zid, pokušava jući da udahne vazduh.) BOJANA NOS: Nije mi dobro... Sve mi se vrti... Kao da vas vidim kroz maglu, na ringišpilu...

SAVKA: Ne bi ja sela ponovo na ringišpil, da me neko ubije! Samo sam se jednom vrtela, u Šapcu na vašaru, kad me je Sava vodio da vidim tele sa tri oka i čoveka bez ušiju; kad sam sišla, išla sam ovako... ovako... ovako... godinu dana! Vodio me posle Sava na ultra zvuk, jer su lekari mislili, pošto sam stalno teturala, da nešto nije u redu sa mozgom, meñutim, ustanovilo se da sam preživela „ringišpilski šok”. Zadužili smo se stohiljada maraka dok sam se izlečila, a onda su nas strpali u zatvor, pa se posle zatvora Sava propio; sve zbog jednog ringišpila... Doktorka Bojana, šta vam je? (Bojana Nos je polako, kao da tone, skliznula niz zid. Uznemireni muž Bojan, sagao se, pokušavajući lupkanjima po obrazima da je „probudi”.) BOJAN NOS: Bojana... Bojana... ženo draga... SAVKA: Da nije to, što je gurala ambulantska kola dva kilometra? Kuća je na vrh brda... BOJAN NOS: Moguće je... Govorio sam joj da ostavimo kola, ali ona nije htela; plašila se da će ih lopovi ukrasti, a to su nam jedina kola u bolnici... Bojana, sunce... Bojana... (Bojan je, pridržavajući ženu, nekako uspeo da je podigne; pomažući joj - uz Savkinu pomoć - uveo ju je u sobu gde su ležali nastradali Dragan i za njim, verovatno, preminula Dragana... Glumac Stefan je prišao vratima, gledajući šta se u sobi dogaña... Kad se začuo krik strine Bojane, i njen vapaj.) VAPAJ BOJANE NOS: Sestro! Sestro! Sestro moja nesrećna! Sestro moja! (Stefan je seo za sto, obgrlio glavu i rekao Upravnici, koja je pokušavala da ga podigne.) STEFAN: Molim te, idi i izvini se publici. Molim te. Ne mogu da stojim... Pašću, ljudi će mi se smejati. Umreću pred ljudima... UPRAVNICA: I Molijer je bio bolestan, pa je izašao i odigrao dva čina. Njegova smrt na sceni je poznata koliko i njegove komedije. Nisi ti veći od Molijera, Stefane. A koliko znam, nisi ni kukavica... Dobro, Stefane, ne moraš da igraš. Ja ću igrati. Ali, učini mi samo jednu malu uslugu, ako me voliš kao što pričaš... voliš li me, Stefane? STEFAN: Da... UPRAVNICA: Poñi sa mnom samo pet minuta do pozorišta, izañi pred tvoju publiki koja je zbog tebe došla u pozorište i reci ljudima sve ovo što si meni rekao. Reci im samo dvetri rečenice, zahvali im i izvini se na čekanju, pokloni im se i vrati se ovde, a onda radi šta hoćeš; ja više nemam snage da te održavam u životu. Razumem sve tvoje probleme, mislim da si u pravu, ali razumi i ti mene jednom, poslednji put... Poslednji put, kunem ti se. (Stefan je pogledao Upravnicu koja ga je prijateljski molila, pridigao se oslanjajući se na sto - kao da diže težak teret - zagrlio je i pošao prema vratima. I izašli bi da se iz sobe nije pojavila kuma Savka, udarajući se pesnicama po glavi.) SAVKA: Teško meni! Teško meni šta sam doživela!... Gde si ti krenuo, Stefane? Gde si krenuo?! STEFAN: Idem do pozorišta samo pet minuta... SAVKA: Šta reče, crni Stefane?! Šta reče, nesrećo nezahvalna?! I druga strina ti je umrla, a ti ideš u pozorište! U kući ti leže dve mrtve strine i mrtav stric, a ti ideš u pozorište?! Oooo, Bože, da li je i ovo moguće? Da li je ovo moguće?! (Stefan je zastao kraj vrata posmatrajući kumu Savku koja je kružila oko stola gledajući put neba /kroz tavanicu/ i šireći ruke kao da nekoga priziva za svedoka... Iz sobe dve mrtve strine i mrtvog strica Dragana, izašao je stric Bojan, trljajući lice šakama kao da se umiva. Kad mu je Savka vrišteći rekla, streljajući Stefana kažiprstom.) SAVKA: Ide u pozorište da igra i zabavlja na rod! Ide u pozorište, a u sobi mu dve mrtve strine i mrtav stric! Puna soba mrtvih! (Stric Bojan je uzeo flašu rakije sa stola, otpio

gutljaj, obrisao usta i mirno rekao, kao čovek koji sve razume i sve prašta.) BOJAN NOS: Neka ide, Savka. Neka ide... Mrtvima nema pomoći, a u pozorištu može nekoga da spase. Idi, Stefane, radi svoj posao. Tvoja publika su moji pacijenti; samo ja znam koliko je ljudima teško... Lekar sam četrdeset godina, ali ovakav slučaj nisam doživeo, nisam čuo i nisam pročitao u medicinskim enciklopedija ma; za sat vremena mrtav brat i dve sestre... A šta je sa kumom Savom? Što spava na ledenom podu? Zašto trese nogama? Da nije u ropcu? SAVKA: Nije, kume. Cipele su mu tesne. BOJAN NOS: Cipele su mu tesne? SAVKA: Da. Cipele su mu pet brojeva manje. Žuljaju ga, mnogo ga žuljaju. BOJAN NOS: Što ne kupi veće cipele?! SAVKA: Nemamo mogućnosti ove godine. BOJAN NOS: A da nije on malo i pod uticajem alkohola? (Upitao je lekar Bojan, primetivši ga prvi put kad se sapleo o noge čoveka koji je ležao po kraj stola.) SAVKA: Jeste. Napio se posle robije, pre godinu dana, i odtad se više ne trezni. Kaže, ne može od sramote i stida da pogleda ljude u oči. Vodila sam ga po lekarima, vidarima, travarima, prorocima, bioenergetičarima, akupunk tu ri sti ma... Sve sam pokušala, sve sam prodala, ponovo smo se zadužili, ali mu, bojim se, nema pomoći... (Bojan se sagao gledajući oči kuma Save i pipajući mu puls na ruci.) BOJAN NOS: Nema, Savka. Ne ma... SAVKA: I vi to mislite, kume? BOJAN NOS: Da... Voleo bih da ima, ali - ne ma. SAVKA: Pa šta da radim, kume? BOJAN NOS: Ništa, kumo. Uradili ste sve što ste mogli; preosta je vam samo da ga sahranite... Umro je... Žao mi je... SAVKA: Umro je?! BOJAN NOS: Jeste. SAVKA: Umro je?! BOJAN NOS: Da... SAVKA: Zauvek?! BOJAN NOS: Zauvek. SAVKA: Oooooo! Oooooo! Oooooo! (Savka je klekla kraj muža, skinula svoj stari kaput i stavila mu pod glavu... Sve vreme, Stefan i Upravnica su posmatrali ljude stojeći kraj otvorenih vrata. Neverovatna količina smrti im je oduzela dah. I dok je kuma Savka cvilela nad sveže preminulim mužem, doktor Bojan je otpio još jedan gutljaj rakije, prolivši malo i pokraj nesrećnog čoveka.) BOJAN NOS: Lekar sam četrdeset godina, ali da za sat vremena preminu brat, dve sestre i kum, to nisam čuo i verujem da se nikad i nigde nije desilo... Idi, Stefane, gledaj svoja posla. Idi, pomozi ljudima, ovde nema pomoći. Ovu „predstavu” piše život, a život je nemilosrdan, gadan pisac. Idi, igraj samo komedije, ljudima je dosta nesreće, zla i smrti... Idi, Stefane, u pozorište! (Odmahnuvši rukom, stric Bojan je krenuo u sobu lelujavim korakom; kraj vrata je zastao, uhvatio se za grudi, duboko udahnuo, poklekao i teturajući nestao u mraku sobe... Sinovac Stefan je potrčao za stricem: ubrzo se začuo njegov poziv nalik na krik.) STEFAN: Kaća!!! Umro je i stric Bojan! (Upravnica je otrčala za svojim glumcem, a kuma Savka je iz džepa haljine izvadila crnu maramu, povezala se, ustala i na stolu

upalila sveću... I dok je plakala, gledajući muža, iz sobe sa preminulim stričevima i strinama, izašao je Stefan, noseći poveće hirurške makaze. Upravnica je pokušala da mu uzme makaze, ali ju je Stefan odgurnuo i kao što je ranije obećao, jednim kratkim rezom odsekao nos. Polovina povećeg nosa pala je na pod, a Upravnica u nesvest na trosed kraj prozora.) STEFAN: Nikad više komedija! Nikad više!... SAVKA: Hvala bogu da si se opametio! Trebalo je da umru dva strica i dve strine pa da se ti opametiš! Kum nije ni važan, on je moja nesreća... Crni Savoo! Savoooo, žalosti moja... Ni cipele nove nismo kupili! (Držeći desnu šaku preko odsečenog nosa, koji je krvario, Stefan je pokušavao da probudi onesvešćenu Upravnicu... Kao nalet vetra, u kuću je banuo specijalac /onaj iz pozorišta/ držeći „hekler” u desnoj ruci i neku metalnu šipku u levoj.) SPECIJALAC: Ruke uvis! Ruke uvis! Da se niko nije pomerio! Pucaću! (Savka je podigla obe ruke, a Stefan samo jednu, jer je drugom pridržavao odsečeni nos... posmatrajući glumca u neobičnoj „uniformi”, Upravnicu i ženu povezanu crnom maramom, čoveka na podu i, najzad, komad nosa kraj stola, specijalac je bio više nego začuñen gde je uleteo. Stefan i Savka ćuteći su ga gledali, čekajući da vide o čemu se radi.) SPECIJALAC: Gde je ubica? SAVKA: Koji ubica, druže? SPECIJALAC: Onaj koji je ovim gvožñem udario radnika Elektrodistribucije po glavi, od čega je čovek preminuo posle ukazane prve pomoći u Urgentnom centru, gde su lekari konstatovali frakturu lobanje sa izlivom krvi, što je dovelo do teških komplikacija, usled kojih je gorepomenuti radnik podlegao povredama u 21 čas i 45 minuta, ne dolazeći svesti. SAVKA: Vi mislite na onog električara što je sekao struju? SPECIJALAC: Mislim na radnika koji je obavljao svoju dužnost, drugarice! Na njega mislim, ako smo se dobro razumeli! SAVKA: Razumeli smo se, druže! Razumeli smo se! A da li vam je poznato šta je uradio taj „radnik na svojoj dužnosti”?! Da li vam je poznato, druže?! (Savka je prišla Specijalcu, unela mu se u lice - sklonivši „hekler” kao da je reč o nekoj igrački - i nastavila, vrišteći da ga ispituje.) Da li znate šta je taj električar, taj dobri čovek učinio?! SPECIJALAC: Nisam upoznat, drugarice. Ja sam došao po nareñenju da obavim uviñaj i uhapsim... SAVKA: Mrtvog čoveka! Došao si da uhapsiš mrtvog čoveka, sram te bilo! SPECIJALAC: Ubica je mrtav? SAVKA: Nije moj kum Dragan ubica, druže! On je branio seriju, a ubica je taj tvoj radnik! I to masovni ubica, druže! To što je taj čovek u ovoj kući uradio za sat vremena, to se nikad i nigde nije desilo! Pet ljudi je zbog njega umrlo. Pet čestitih i poštenih ljudi, druže! SPECIJALAC: Pet ljudi? Kojih pet ljudi, drugarice? SAVKA: Dva strica i dve strine ovog mladića bez nosa, i moj muž! Doñite da pogledate! Doñite, druže, da vidite koga ste došli da uhapsite! Ja nisam upoznata sa najnovijim zakonima - možda mogu da se hapse i mrtvi ljudi - ali ovo što je taj tvoj radnik uradio, ovo nije zapamćeno od kako se čovek uspravio na zadnje noge! (Uhvativši Specijalca pod ruku, Savka ga je odvela do vrata sobe, pokazujući kažiprstom preminule kumove i

kume.) Je l’ vidiš šta je baraba učinila?! Je l’ vidiš, druže?! Pogledaj ih kako leže jedni pokraj drugih, a do malopre su svi bili živi i zdravi! Pogledaj ih ako imaš oči i ako ti srce nije od kamena! Dva brata blizanca i dve sestre bliznakinje! Moga Savu i da neračunamo, mada smo kumovi! SPECIJALAC: Polako, ženo! Polako, drugarice! Polako, grañanko! SAVKA: Kako polako pokraj ovoliko preminulih najbližih i najdražih! Kako polako, druže?! SPECIJALAC: Lepo, polako. Ne čujem te kad vičeš... Šta je bilo sa ovim ljudima, drugarice? Šta je bilo, ali samo polako i bez vike. (Specijalac se oslobodio Savkine ruke, seo za sto, spustio „hekler” i metalnu šipku na stolicu, izvadio blokčić iz džepa na panciru, izvukao hemijsku olovku i pogledao Savku koja je kružila oko stola... Za sve vreme njihove vike i objašnjavanja, Stefan je pokušavao da probudi onesvešćenu Upravnicu, meñutim, Kaća je ležala kao da joj nema pomoći.) SPECIJALAC: Polako... Odakle u ulici Marka od Dunava, broj 13, petoro mrtvih ljudi? SAVKA: Evo, ovako, druže. Mi smo gledali australijsku seriju „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”, kad se na onoj banderi, tamo, pojavio taj tvoj dobri električar i isekao nam seriju... SPECIJALAC: Struju, valjda? SAVKA: Za nas je to isto, druže. Kum Dragan, koji je inače, bivši vozač tramvaja, kao i njegova žena a naša kuma Dragana, sedeo je mirno i pljuvao u ekran... SPECIJALAC: Lakše, malo, drugarice... „Sedeo je mirno i pljuvao u ekran”... I, onda? SAVKA: I onda je, kad je bilo suñenje Lariju, kad su treba li da mu izreknu smrtnu presudu, jer su ga nabedili da je silovao neke starije žene... SPECIJALAC: Koje silovao starije žene? SAVKA: Lari. Lari Tompson. SPECIJALAC: Laza Tompson? Znam ja tog kriminalca iz Novog Beograda. Al’ nisam znao da je postao i manijak. (Specijalac je sve pažljivo zapisivao trudeći se da „sustigne” uznemirenu, histeričnu ženu.) SAVKA: Lari Tompson iz Sidneja, druže. SPECIJALAC: Iz Sidneja? Odakle on u Sidneju kad sam ga juče video... SAVKA: Pričam ti o seriji, druže. O Lariju iz serije „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”. SPECIJALAC: Drugarice, molim vas, ostavite seriju na miru! Mi sad pričamo o ljudima iz ove kuće! Šta je bilo posle kumovog „mirnog sedenja i pljuvanja u ekran”? SAVKA: Nestala je struja, a na banderi se taj tvoj električar smejao jer je čekao da počne suñenje, pa da onda iseče seriju. Kum Dragan je mirno ustao, uzeo taj... tu... tu... taj... STEFAN: Pajser. SAVKA: To, i lepo ga ko čoveka zamolio da nam vrati seriju, na šta je električar povikao: „E, dobro je da si mi rekao! Pazi da neću!” I on da, reč po reč, uvreda po uvreda, psovka po psovka od strane električara, sve do trenutka kad je kum Dragan rekao „Nije ti ovo Australija!” i odgurnuo ga tim... tim... STEFAN: Pajserom. SAVKA: Da, i baraba je pala sa bandere, a onda se ponovo uzverala i kuma ubola u grudi visokim naponom, tu i tu! Kum je lego mrtav, mi smo ga uneli u sobu, gde je za kumom preminula kuma, a onda su došli kumovi blizanci, lekari, pa kad su videli šta se desilo, prvo je preminula kuma Bojana za sestrom, a onda moj Sava za samim sobom, jer su nas

tvoji drugovi uhapsili i oterali na robiju nabedivši nas da smo proneverili sto hiljada maraka koje mi u životu nismo videli. Posle smrti moga muža, koji, kao što vidiš, i dalje leži mrtav, kum Bojan je pošao u sobu i srušio se kraj vrata. Stefan, njihov zajednički sinovac, utrčao je kad je već bilo kasno. Pošto je shvatio šta je i on uradio, jer se spremao da ide u pozorište i zabavlja narod, uzeo je medicinske makaze i odsekao nos; pola nosa je na njemu a druga polovina je tu, kao što vidiš, na podu... Evo ga! (Savka se sagla i podigla „drugu polovinu nosa”, dajući je Stefanu, koji je pokušavao da razgovara sa Upravnicom, rekla mu je kao da mu vraća izgubljeno dugme.) Sačuvaj to pa otiñi da ti prišiju. Ljudima prišiju ruku, nogu i... i... onu stvar. Jedan se u Americi obogatio kad mu je žena odsekla pa mu posle prišili, a on napisao knjigu i onda pravio turneje i pokazivao se. SPECIJALAC: A šta je s tom drugaricom? Je l’ i ona mrtva? SAVKA: I ako jeste, nije naš problem. Imamo mi dovoljno naših mrtvih. SPECIJALAC: A zašto ste vi u uniformi, druže? Koja je to paravojna jedinica? (Specijalac je hemijsku olovku uperio u Stefana i njegovu „uniformu”.) STEFAN: Nije ovo uniforma... SPECIJALAC: Nije? Oćeš reći da si u kupaćim gaćicama? Uči me malo šta je uniforma, leba ti. STEFAN: Ovo je kostim, druže. Pozorišni kostim. SAVKA: Iskrvarićeš, Stefane. Idi u bolnicu da ti ga prišiju. STEFAN: Jeste li nekad bili u pozorištu, druže? Bar jednom u životu? SPECIJALAC: Upravo dolazim iz pozorišta, gde je i mene jedan „mirni čovek” udario ovim... gvožñem. Svaki dan neki „mirni čovek” ubije nekoga. Odloži mač, druže! Odloži mač, druže! Odloži mač i sedi tamo! STEFAN: Ovo je pozorišni mač. SPECIJALAC: Ne zanima me čiji je! Odloži mač kad ti kažem! STEFAN: Ne! Ja sam glumac, druže! SPECIJALAC: Nemoj da se raspravljamo, gospodine! Odloži mač! STEFAN: Ne! Ja se vas ne bojim! Mihiz mi je jednom rekao: „Glumac nikad ne sme da bude veća kukavica u životu nego što je heroj na sceni!” SPECIJALAC: Odloži mač! Nemoj da ti ga ja odlažem! SAVKA: Slušaj ga, Stefane. Nije ti ovo pozorište. Nije ti on glumac. STEFAN: Ne! Ne! Meni može da nareñuje samo ova dama! Samo ona! Ova gospoña je moj „komandant”! Ako ona kaže da odložim mač, od lo ži ću ga! (Stefan je govorio sve vreme sa šakom preko nosa koji je krvario. Kad je specijalac ustao, uzevši „hekler” sa stolice, Savka se isprečila izmeñu ljudi u različitim uniformama iz različitih vremena. Borba „heklera” i pozorišnog mača očigledno bi bila neravnopravna.) SAVKA: Nemojte, ljudi! Nemojte, molim vas! Već je puna kuća mrtvih. SPECIJALAC: Odloži mač, gospodine! Odloži mač, poslednji put te opominjem! STEFAN: Pokušaj da mi priñeš, mišu mali. Evo, vezaću levu ruku I oči ću povezati ako treba! I okrenuću ti leña I gleda ću put neba! Priñi, pokušaj mač da mi uzmeš.

Baš bih voleo da vidim i to čudo?! A vi, madam, sklonite se malo, Stanite tamo, ili sedite onde, Videćete nešto što niste videli; Biće vam smešno, zabavljaćete se ludo! Izvoli, mišu! Kreni! Čekam! Evo, udari prvi! (Stefan je izvukao mač i zauzeo borilački raskorak, kao toliko puta na sceni u liku Sirana. Specijalac nije najbolje shvatao pozorište, glumca, njegovu ulogu, video je pred sobom samo čoveka u paravojnoj uniformi sa isukanim mačem) SPECIJALAC: Druže, poslednji put te opominjem da odložiš mač! Spusti mač na pod, okreni se prema zidu i podigni ruke! (Stefan je nastavio da govori stihovima nekog očajnog prevodioca, koji je veliku poeziju prepevao kao „predložak” za neku školsku priredbu.) STEFAN: Šta si rekao, mišu bedni?! Mač da odložim? Da se predam? Da li sam te to dobro čuo? Čuste li i vi, gospo lepa, Šta ova mačja hrana veli! Mač da mu predam? Pa, dobro! Hoću! Izvoli! Uzmi ga! Priñi i uzmi! Mač moj će uzeti svako ko želi Al’ mora prvo da se bori, Da bude dostojan mača mog! (Specijalac ga je gledao ćuteći, dok se Savka krstila šetajući oko stola, jer je predosećala nesreću koju nije mogla da spreči. A kad je Stefan - u liku Sirana - bocnuo Specijalca u grudi, snažni mladić se izmakao, meñutim, musketar je nastavio da ga ubada i izaziva, sve dok jednim nespretnim zamahom nije posekao obraz policajcu. Pogledavši okrvavljene prste /kojima je prešao preko posekotine/ Specijalac je zgrabio Stefana za vrat, podigao ga „na prste” i prislonio uz zid. I dok je Savka vrištala da se smire, moleći ih, u rvanju i gužvi odjeknuo je kratki rafal. Prvo je, teturajući se, pao specijalac, a nekoliko trenutaka kasnije i glumac Stefan... Savka je stajala skamenjena, jer je u celoj kući ostala sama sa osmoro mrtvih ljudi. Šetajući po „razbojištu” i držeći se za glavu, više nije imala snage da izgovori ni jednu jedinu reč; kao da je i za nju, koja je sve prethodne smrti ipak preživela, ovo bilo previše... a onda se začuo zvuk propelera helikoptera koji se spuštao u dvorište. Buka je bivala sve jača i jača, a rotaciono svetlo obasjavalo je Savku i mrtve po sobi. Misleći da je reč o policijskom helikopteru, Savka se sagla nad Specijalcem proveravajući da li je mrtav ili živ. Lupkajući ga po obrazu, govorila mu je da mu olakša muke.) SAVKA: Druže! Druže! Dolaze tvoji! Izdrži, druže! Izdrži! (Meñutim, umesto očekivanih policajaca, u kuću su ušli Oliver Nos i njegova žena Olivera Nos, za koju se pričalo da je odavno mrtva. Oliver je bio ogrnut crnim plaštom, kao što ih nose veliki mañioničari i iluzionisti, a Olivera u dugoj, skupocenoj bundi. Kad ih je ugledala, kuma Savka je raširila ruke i zaplakala se.) Kumovi moji! Kumovi moji! Došli ste u najgore vreme! (Oliver Nos je gledao mrtve ljude sa osmehom kao da je reč o rasutim dečjim igračkama, a njegova žena Olivera Nos, posmatrala je vrata sobe. Ljudi iz „visokog

društva” ponašali su se kao engleski kraljevski par koji je ušao u uroñeničku kolibu na nekom proputovanju kroz jednu od egzotičnih kolonija. Držeći crni štap sa Kristalnom Drškom - štap koji je mogao da čini čuda do sada nepozna ta svetu - Oliver je prihvatio na grudi uplakanu Savku, tešeći je lupkanjem po leñima i mirnim, dubokim sigurnim glasom.) OLIVER NOS: Ne plači, Savka. Ne plači, kumo... Ne plači... nema razloga da tako neutešno plačeš. SAVKA: Kako nema razloga, kume... ti ne znaš šta nas je snašlo... Ti ne znaš... OLIVERA NOS: Zašto ovi ljudi leže na podu? Što ne sede za stolom, kao što su ljudi sedeli dok sam ja bila živa. U moje vreme, za moga života, ljudi nisu ležali po podu. SAVKA: Mrtvi su, kumo. Mrtvi su... OLIVER NOS: Svi su mrtvi? SAVKA: Svi, kume... Svi... I nisu samo oni... Da su samo oni ni po jada... OLIVER NOS: Ima još mrtvih? SAVKA: Ima, kume... Ima, ali ne smem da vam kažem ko su, mogli bi i vi... neću vam ništa reći, taman ja umrla. OLIVERA NOS: A gde su moje sestre Dragana i Bojana? OLIVER NOS: A gde su moja braća Dragan i Bojan? Gde su naši mili i dragi?... Zašto ćutiš, kumo? Nešto skrivaš? Kriješ nešto? (Savka je ćutala i gledala u pod, rešena da neprogovori, jer nije želela da njeno saopštenje bude povod za nove smrti. Oliver joj je podigao glavu pokušavajući da je smiri.) Ne plači, kumo. Ne plači... vidim da vas je snašla velika nesreća, ali svakoj nesreći ima leka. SAVKA: Nema, kume... nema... nema... OLIVER NOS: Smiri se i reci šta je bilo. SAVKA: Ne, ne, ne... ne mogu... ako vam kažem... (Savka mu okrenula leña odbijajući da ispriča šta se desilo, jer se bojala da bi „stara priča” izazvala nove nesreće. Plakala je i odmahivala rukama.) Ne, ne, ne... OLIVER NOS: Savka! Ja sam došao da vam pomognem, a ne da slušam kako ti plačeš! Čekaju me ljudi kojima je teže i mnogo gore nego vama! Reci šta je bilo, pa da idem! Ostavio sam supersonični helikopter da radi jer nemam vremena! OLIVERA NOS: Reci mu, Savka. Reci mu. Oliver nije običan čovek. I ja sam bila mrtva pa mi je pomogao. (Savka je pogledala Olivera, koji je podigao štap sa Kristalnom Drškom kao što ljudi dižu krst pred Sotonom. Kad je Kristalna Drška zasvetlela, u kući se „pojavila” struja, a iz televizora se začuo Pavarotijev glas, jer je, verovatno, serija o Lariju bila vraćena na neku scenu iz opere... Gledajući ozbiljnog, ljutitog čoveka, kome nije bilo do gubljenja vremena, i zaprepašćena Prvim Čudom - dolaskom struje, nesrećna žena je počela da priča, meñutim, nije uspela da se smiri; pričala je i plakala.) SAVKA: Mi smo gledali australijsku seriju... „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”... OLIVERA NOS: I kod vas se prikazuje ta divna serija? I ja sam je gledala dok sam bila živa. OLIVER NOS: Olivera, molim te! Prvo, to nije „divna serija”, i drugo, to nije „kod vas”, jer smo mi kod nas! Nema „kod vas” i „kod nas”! Ceo svet je ili „kod nas” ili nas nema! OLIVERA NOS: Izvini, dragi. U moje vreme, dok sam ja bila živa, bilo je drukčije. OLIVER NOS: Bilo je, dušo. Bilo je. Ali to je bilo pre osam godina. Nastavi, Savka. SAVKA: Kume, jeste li vi vrati li struju? OLIVER NOS: Jesam, kumo. Nastavi.

SAVKA: I onda se tamo, na onoj banderi, pojavio jedan električar koji nam je isekao seriju, pa kad je vaš brat Dragan rekao da nam vrati seriju... OLIVERA NOS: Kako može da se iseče serija? OLIVER NOS: Dosta, Olivera! Neka žena ispriča šta je bilo, da vidim šta da radim! Znaš li koliki nas put čeka po Rusiji... Nastavi, Savka. SAVKA: Kad je kum Dragan rekao da nam vrati seriju, električar ga je ubo strujom tu i tu. Kum je pao i umro; a onda je umrla i kuma Dragana... OLIVERA NOS: Moja najmlaña sestra bliznakinja? OLIVER NOS: Olivera! SAVKA: Kad su došli kumovi lekari, Bojan i Bojana, i kad su videli svoje mrtve, nisu izdržali... umrli su... OLIVERA NOS: I moja sestra Bojana? OLIVER NOS: Olivera! SAVKA: Moj muž Sava je preminuo od samog sebe, a Stefan je prvo odsekao nos... OLIVER NOS: Šta je Stefan uradio? SAVKA: Prvo je sam sebi odsekao nos... OLIVER NOS: Odsekao je nos? Nos je odsekao?! Porodični nos?! Nos koji nosimo hiljadu godina?! SAVKA: Da... lekarskim makazama... OLIVER NOS: ðubre malo! ðubre nezahvalno. Da je odsekao glavu bilo bi mu pametnije! Olivera, šta su ljudi rekli u Australiji kad su me prvi put videli? OLIVERA NOS: „Ovaj čovek ima nos”! OLIVER NOS: Da!... Nastavi, Savka. SAVKA: Posle je ovaj policajac pokušao da uzme mač Stefanu, jer se Stefan mačovao i nešto recitovao, pa kad su se otimali o oružje, oružje je opalilo i ubilo obojicu. A ona gospoña na kanabe tu je švalerka, ljubavnica... Upravnica pozorišta... OLIVER NOS: Hvala, Savka. Sve mi je jasno. Mislim da neće biti problema, Olivera. Idemo. (Odlučnim, oštrim koracima, čovek u crnom plaštu - Oliver Nos, ušao je u sobu gde su ležali najmiliji. Za njim je ušla njegova žena Olivera, kao da odlazi u neku običnu posetu... kuma Savka je zaprepašćeno gledala čas upaljenu sijalicu, čas televizor iz koga je dopirala virtuozna pesma velikog operskog umetnika... nije prošlo ni pola minuta, a na njen užas i strah, iz sobe su izašli živi i zdravi kum Dragan i kuma Dragana, bivše tramvadžije, u svojim dronjavim kaputima.) DRAGAN NOS: Je l’ vidiš, Savka? Je l’ vidiš kakva čuda čini moj brat Oliver? Reko ja tebi da leči mrtve! DRAGANA NOS: Sad oživljava Bojana i Bojanu. Meni je Dragan pričao za Olivera, ali mu ja nisam verovala. (Savka ih je ćuteći posmatrala, polako se povlačeći da je slučajno ne dodirnu, kao da ima posla sa vampirima) DRAGAN NOS: Malo je reći - genije! Malo! Idemo da se provozamo supersoničnim helikopterom. Idemo, Dragana! Oduvek sam želeo da vidim Rusiju! DRAGANA NOS: Čekamo vas, kumo! Idemo sa Oliverom u Rusiju! Tamo on ima puno posla! (Dragana Nos i muž joj Dragan napustili su kuću odlazeći da vide čudo od letelice u dvorištu, koje je i dalje tiho radilo i rotacionim svetlom obasjavalo mrtve po sobi... Uplašena, prestravljena Savka je krenula polako prema sobnim vratima da vidi kako to veliki mag „leči mrtve”. I taman je htela da proviri, kad su iz sobe izašli /živi i zdravi/ Bojan Nos i žena mu Bojana, u crnobelim mantilima, sa lekarskim tašnicama. Dok se

Bojana osmehivala, Bojan se krstio. Napuštajući kuću, lekar je pričao čudeći se kako je sve to moguće.) BOJAN NOS: Lekar sam četrdeset godina. Video sam svakojaka čuda, čuo neverovatne priče, pročitao tolike knjige, ali da neko leči mrtve, to nisam znao ni verovao... BOJANA NOS: Idemo, Bojane! Idemo! Oliver kaže da će uskoro ponovo biti Veliki Svetski Rat; rat hrišćana i muslimana! Biće milijarde mrtvih, imaće posla preko glave, boji se da neće moći sve da izleči! Idemo da mu pomognemo! (Pričajući i kad je izašla iz kuće, Bojana je odvela zbunjenog i zamišljenog muža Bojana, čoveka kome nikako nije „išlo u glavu” da neko oživljava mrtve. To se, jednostavno, kosilo sa svim njegovim znanjima, učenjima i ubeñenjima... A onda se na trosedu pomerila onesvešćena Upravnica, pridigla se i pogledala oko sebe. Kad je ugledala Stefana kako nepomično leži, upitala je Savku.) UPRAVNICA: Šta mu je, gospoño? SAVKA: Pa... kako da vam kažem... Otimali su se o oružje, a onda je oružje opalilo i... UPRAVNICA: I? I? SAVKA: I, kao što vidite... UPRAVNICA: Ubilo Stefana?... Moga Stefana?... SAVKA: Nemojte se bojati, gospoño! Nije to ništa! UPRAVNICA: Šta pričaš, luda ženo? Šta pričaš?! Za tebe to „nije ništa”! SAVKA: Jeste, ali sad nije! U sobi je kum Oliver: on leči mrtve! Već je izlečio kuma Dragana i kumu Draganu, kuma Bojana i kumu Bojanu. Izlečiće i Stefana... UPRAVNICA: Ko leči mrtve? Vi niste normalni! Vi ste... vi ste... Stefane... Stefane... Moj Stefane... (Upravnica je sela na pod pokraj svoga glumca i prijatelja, zagrlila ga i ostala nepomična, kao da je ponovo zaspala... Iz susedne sobe, gde su izlečili bližnje, izašli su Oliver Nos i njegova davno preminula žena Olivera. Gledajući po sobi, proveravajući šta još treba da uradi, Oliver je prišao kumu Savi, pogledao ga ćuteći kao da ga snagom bioenergije leči, a onda ga, posle nekoliko trenutaka, dodirnuo Kristalnom Drškom; kristal je zasvetleo, skoro blesnuo od dodira, a Sava se pomerio i ustao kao da nikad nije ležao i bio mrtav. Čak, nije više ni teturao; izgledao je obično, normalno, smireno... Savka ga je zanemelo posmatrala. Kad je čovek krenuo prema vratima, pritrčala mu je, zagrlila ga i - što njoj nije bilo teško - zaplakala se.) SAVKA: Živ si! Živ si!... Ponovo si živ, srećo moja! SAVA: Šta ti je, ženo? SAVKA: Bio si mrtav! Bio si mrtav sat vremena! Vidiš li mi crnu maramu, crni Savo?! Za kim bi je povezala kad znaš da nemam nikoga osim tebe... Kume, hoće li Sava ostati živ? OLIVER NOS: Da. SAVKA: A koliko dugo, kume? OLIVER NOS: Zauvek. SAVKA: A da li će ponovo piti? Znate, njega je piće zbog nepravde ubilo. OLIVER NOS: Neće. Neće ni piti ni jesti. Ne mora, ako ne želi, ni da diše. Olivera ne diše osam godina. Punih osam godina. SAVKA: Sve to neće raditi a biće živ? OLIVER NOS: Zavisi, Savka, šta ko pod razumeva pod životom? Ja oživljavam ljude, ali nisam čudotvorac. Ne mogu će je mrtvog čoveka ponovo „oživeti”. To ne može niko, pa ni ja.

SAVKA: Pa, šta je Sava sad? Mrtav? Živ? Polumrtav ili poluživ? OLIVER NOS: Prividno Živ čovek. SAVKA: Prividno Živ čovek. OLIVER NOS: Da. Kao i moja Olivera. Kao milioni onih koje sam uspeo da Prividno oživim. Viñaš ih, Savka, svaki dan po ulicama, po autobusima, po pijacama, po parkovima... Ljudi šetaju, pričaju, razgovaraju, čak se neko i nasme je pomalo, ali kad ih bolje pogledaš, ako umeš da posmatraš, videćeš da to nisu živi ljudi; svi su oni mrtvi, samo što imaju Osobine Živih. Ne jedu, ne piju, većina i ne diše, ali ipak obavljaju nekakve poslove koji su takoñe mrtvi kao i oni. I mrtav čovek, mada izgleda kao da je živ, mora da ima neku obavezu, neki cilj da ispuni dan, jer bi u protivnom mogao da primeti da je mrtav, pa bi mu bilo jako teško. (Dok je pričao, Oliver je prišao Specijalcu, pogledao ga, dodirnuo Kristalnom Drškom i „oživeo”. Uniformisani čovek se probudio, ustao, osvrnuo se i napuštajući stan povikao preteći.) SPECIJALAC: Idem po pojačanje! Najebali ste! OLIVER NOS: Meñu policijom i vojskom je veoma mnogo Prividno Živih. Zato i služe tako odano, protiv sebe... Idemo, kumovi. Hoću da vam po kažem jednu zemlju u kojoj je najviše ljudi koji izgledaju kao da su živi. Veliku, lepu, bogatu zemlju, koja je mogla da bude naš Raj. Meñutim, narod te zemlje izvršio je kolektivno samoubistvo početkom veka... Idemo. SAVKA: A Stefan, kume? Šta će biti sa Stefanom? OLIVER NOS: Ništa. Ostaće mrtav. Zauvek mrtav! ðubre nezahvalno i pokvareno! SAVKA: Zašto, kume? Šta je toliko zgrešio? OLIVER NOS: Odsekao je nos! Odsekao je nos svima nama koji smo od tog nosa hiljadu godina živeli! Čovek koji se stidi svoga izgleda i porekla, treba da umre čim se rodi! Umesto da mu nos bude vrlina, da ljudi za njim govore, kao što govore za mnom: „Ovaj čovek ima nos!”, on se stidi sa mog sebe! Ko se stidi sebe, šta očekuje od drugih; da ga poštuju ili da mu se dive?! Naš pradeda je orao zemlju nosom. Hvatao se rukama volovima za repove i nosom orao zemlju! I to ne običnu zemlju, već onaj ljuti krš, sam kamen! Naš deda je radio u rudniku; nosom je kopao ugalj! I to ne treset, već kameni ugalj! Bio je udarnik dvadesetpet puta bez pijuka! A njegov otac je nosom sekao zaleñeni Dunav da bi ðerdap radio i osvetljavao naše kuće, ulice i fabrike! Bio je čuveni Sava Nos - Ledolomac! Svi smo nosom pošteno i teško zarañivali hleb koji jedemo, samo je njemu nos postao „posao” za podsmevanje! U glumce otišao! U glumce! Da se ljudi smeju njegovom nosu i istim smehom vreñaju moga pradedu seljaka, dedu rudara i brata ledolomca! Jede hleb na podsmehu familijarne muke! Meñutim, ima Boga! Zato mu je taj njegov hleb tako gorak! SAVKA: Znači, nema mu pomoći? OLIVER NOS: Nema! Nema! Osvetliću samo njegovo pozorište i ulice oko pozorišta da ljudi lepo odu kućama. A njega neću više nikad ni da se setim! Kao da nije postojao! Nikad više! Neka je zauvek proklet i mrtav! Neka na Onom Svetu izañe pred pradedu, dedu i oca bez nosa; neka im kaže šta je uradio! Neka od stida umre još jednom i na Onom Svetu! (Oliver je podigao štap sa Kristalnom Drškom; kad je kristal zasvetleo, skoro da je blesnuo - u pozorištu se pojavila svetlost. Čak su zasvetlele i neke male sijalice oko proscenijuma i nekoliko lampiona po zidovima sale... A kroz prozor se lepo videlo kako se pale svetla i u okolnim soliterima... Savka je stajala sluñeno, posmatrajući čuda o kojima nije ni u pričama slušala.)

SAVKA: Je l’ to pra va svetlost, kume? OLIVER NOS: Nije, Savka. To je samo Privid Svetlosti. Za Prividno Žive Ljude nije potrebna prava svetlost; dovoljna im je samo iluzija... idemo, čeka nas dugi put! Čeka nas Rusija! (Oliver je izašao prvi, za njim njegova mrtva žena, a za njima kumovi Sava i Savka. Sava je išao kao da ga cipele još uvek žuljaju; verovatno po navici, pošto bolnije mogao da oseća. Na izlasku iz kuće, Savka se prekrstila, jer više nije imala šta da kaže... Ubrzo, po njihovom izlasku, u dvorištu je zaurlao snažni motor supersoničnog helikoptera, a onda je zableštala rotaciona svetlost; elisa propelera je podigla zavesu na prozoru, a zavesu u pozorištu - zatvorila. Pod udarom snažnog vetra, dok se zavesa pomerala, Upravnica je ustala i nesigurnim koracima pošla prema telefonu. Zavesa se sklopila u trenutku kada je uzela slušalicu, i dalje gledajući Stefana uplakanim očima. „Divna publika, najbolja na svetu”, ponovo je bila pred spuštenom zavesom, slušajući kako negde u pozorištu zvoni telefon. Ubrzo su čuli i poznati glas Belog koji je razgovarao sa Upravnicom.) GLAS BELOG: Da?!... Šta je bilo, gospoño?!... Stefan je umro?!... Mrtav je?!... koje oživeo mrtve ljude?!... Da?!... Da!... Nemoj te se čuditi, gospoño! Nemoj te se čuditi! Ja sam vam pričao šta se meni dogodilo kad sam imao 7-8 godina! I ja sam bio mrtav posle streljanja, a onda me je jedan čovek oživeo! Možda je to bio baš taj Stefanov stric... Da... Da... Šta sam ja? ... Prividno Živ Čovek?!... Da... Da... Da... Ma nije moguće?... Dobro, gospoño! Sad ću ja obavesti ti publiku... (Beli je negde, iza zavese, spustio slušalicu. Zavesa je mirovala nekoliko trenutaka, sve dok se on nije pojavio i snuždenim, potištenim, tužnim glasom počeo da priča priču o tragičnom dogañaju koji mu je Upravnica sa opštila.) BELI: Dragi naši gledaoci, prijatelji naši, moram vam saopštiti jednu strašnu, tragičnu vest... Uprkos naporima lekara, naš veliki glumac i prijatelj, Stefan Nos, preminuo je od povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći. Lekari su se borili i učinili sve što su mogli, meñutim, na žalost, pomoći nije bilo... Na samrti, gubeći svest, Stefan je uspeo da izgovori samo tri reči: „Pozdravi mi publiku”... Izvinite što plačem... Izvinjavam se... Eto, i to je život... Jutros smo sedeli i pili kafu, šaleći se i pričajući priče sa mnogo brojnih putovanja... Stefan je bio nasmejan, delovao je baš nekako raspoloženo... Izvinjavam se... Suze mi same teku... Tuga je jača od mene... Kao plamen sveće, život se ugasi za tren... Da ste ga jutros videli, mislili bi ste da će živeti još hiljadu godina... U jednom trenutku, uhvatio me je za ruku (bili smo veliki prijatelji!) i gledajući me onim svojim plavim, detinjastim očima, upitao: „Sećaš li se, dragi prijatelju, kad ne izginusmo one noći u onom ciganskom selu?” „Koje noći, dragi Stefane”, upitao sam ga. „One noći kad smo se vraćali sa turneje po Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Danskoj, Švedskoj... kad smo pregazili ono malo prase.” „A, da, sećam se, kako se ne bih sećao!”... Dok čekamo Upravnicu da vam najiskrenije i najtoplije zahvalim što ste bili strpljivi dok niste gledali predstavu, ispričaću vam i taj dogañaj koji govori upravo o tanušnoj liniji izmeñu života i smrti... Vraćajući se sa jedne od naših velikih turneja, po skoro svim zemljama Evrope, u jednom selu, tu u blizini Beograda, naš šofer autobusa pregazio je malo prase. Malo, simpatično, šarenkasto prase. Kad je izašao i video da nije čovek, a bio se uplašio da je neki čovečuljak, seo je za volan i taman da nastavimo put, iz okolnih kuća su istrčali tamnoputi ljudi sa motkama, lopatama, sekirama i pajserima u rukama. Šofer je izašao i pokušao da spreči demoliranje novog autobusa, nudeći ljudima sto maraka. Ne! Nisu hteli ni da čuju! Traži li su jedanaest hiljada maraka! Jedanaest hiljada maraka zajedno obično

prase, povikali smo mi umetnici iz autobusa? Jedanaest hiljada?! Jedanaest hiljada, bili su uporni ljudi, udarajući po autobusu. Jedanaest hiljada ili ćemo vas sve pobiti! To nije obično prase! To je cirkusko prase! Od tog praseta je živelo celo selo! Prase je znalo da igra, da skiči nekoliko pesama, da hoda po žici i da čita i piše... Da čita i piše? povikao je Stefan, jer stvarno što je bilo previše, bilo je! Ajde da im čovek poveruje da je umelo da igra, da skiči neke pesme i da hoda po žici, ali da je prase umelo da čita i piše... (Beli je zastao u pričanju neobičnog dogañaja, jer se iza zavese začula neka tiha muzika. Nije znao šta se dogaña; izvinjavajući se publici još jednim osmehom, pošao je da vidi o čemu se radi, ali se u tom trenutku zavesa polako povukla i na sceni se pojavio neki neobičan prostor, kao da je reč o noćnom klubu. Na vrhu bleštavih stepenica stajala je Upravnica ogrnuta crnim, dugim plaštom, sa okovratnikom od plavog somota. Mali Pozorišni Orkestar /u kostimima iz neodigrane predstave/ svirao je nešto nalik na bluz... Silazeći niz stepenice, uplakana Upravnica je počela svoj striptiz, kao što je obećala Belom. Mekim, izazovnim koracima, spuštala se skidajući prvo plašt, pa gornji deo klasičnog kostima, zatim suknju, a onda bluzu... Kad je ostala u crnom korsetu, podigla je desnu nogu na barsku stolicu i oslobodila prvu „žabicu” na čarapama... Beli je stajao sa strane, gledajući je zapanjeno. Jednostavno, nije mogao da veruje da će ta ozbiljna i stroga žena održati datu reč. Kad je Upravnica skinula i grudnjak, već i sama postiñena tim što radi, Beli joj je pritrčao i pokrio je svojim muskeratskim plaštom. Smirujući je /jer je Upravnica počela histerično da plače i drhti/ poveo ju je sa scene, nekome nareñujući.) BELI: Navucite zavesu! Navucite zavesu! Nema predstave! Ako nema predstave, neće biti ni sriptiza!... Dragi naši gledaoci, izvinjavamo vam se na svemu što ste noćas doživeli. Pokušali smo sve što smo mogli, ali... Karte možete vratiti na blagajni i uzeti vaše pare, mada ne stojimo najbolje... još jednom vam se izvinjavamo. Vidimo se... Hvala vam. Hvala vam. Hvala vam... bili ste divni! Nećemo vas nikad zaboraviti! Hvala vam... (Beli je odveo uplakanu Upravnicu pokušavajući usput da je uteši i smiri. Grleći je i pričajući joj nešto, nestali su u tami iza scene... Zavesa se, posle njegovog nareñenja, polako sklopila, dok je Mali Pozorišni Orkestar i dalje svirao bluz iz neodigranog striptiza). I TO JE BIO KRAJ PREDSTAVE KOJA NIJE BILA ODIGRANA