Lajbnicovo učenje i Volterova kritika u Kandidovom svetu

Lajbnicovo učenje i Volterova kritika u Kandidovom svetu Autor: Miloš Popović Optimizam je svojstven dušama koje imaju samo jednu jedinu dimenziju, dušama koje ne vide bujicu suza što nas okružuje... Federiko Garsija Lorka

Ilustracija uz roman Kandid iz 1803. godine (Wikimedia Commons)

Lajbnicovo učenje o monadama Po Lajbnicovom shatanju, prostorno – vremenski svet stvari i bića sastoji se iz monada. Monade su duhovne suštine, a izvor nalaze u Bogu, najvišoj monadi. Bog je ona sila koja celu prirodu i sve monade u njoj ujedinjuje u svet, dajući mu najsavršeniju moguću formu, te je tako osnov prestabilirane (unapred odreĎene) harmonije koja postoji izmeĎu monada. Monade mogu da opažaju okolinu, svaka iz svog ugla, ali ne mogu da deluju jedna na drugu. Ne postoje dve apsolutno iste monade, ni dva ista trenutka u životu jedne monade. Stvarnost se, prema Lajbnicu, sastoji iz jednog neograničenog broja bestelesnih i prostih pojedinačnih supstancija, čija je suština snaga predstavljanja. Otuda samo duše čine stvarnost: sve monade je, putem jedinstvenih razlika snage predstavljanja (manjeg i većeg savršenstva), tvorac doveo zauvek uspostavljenu harmoniju― jedna monada sadrži onoliko savršenstva koliko u drugima postoji nesavršenosti, te one zajedno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulni oblik opažanja agregata monada je telo, a ljudska duša je posebna centralna monada koja putem razmene svojih opažaja stoji u uzajamnom odnosu sa svojim oblikom predstavljanja i u sebi pokreće razvoj putem oticanja i priticanja opažajnog materijala. Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja ili percepcije. Lajbnicova „Teodiceja“ (1710. god) pokušava da pomiri ideju o Bogu kao navišoj monadi sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet koji je stvorio „najbolji od svih

mogućih svetova“. Lajbnic govori da Bog uvek čini ono što je najbolje i da je mogao da stvori svet u kome zlo ne postoji, ali takav jedan svet ne bi bio “najbolji od svih mogućih svetova”. “Najbolji mogući svet” je onaj u kome je količina dobra maksimalizovana, uprkos činjenici da neka dobra nužno povlače za sobom izvesna zla, odnosno, količina “dobrog” u odnosu na “zlo” u našem svetu veća je nego što bi mogla da bude u bilo kom drugom od mogućih svetova, stoga je ovaj naš najbolji.

Optimizam u Kandidu Na samom početku romana Kandid (Glava I) susrećemo se sa Lajbnicovim učenjem, predstavljenim u vidu lika učitelja Panglosa. Od Voltera saznajemo da Panglos predaje metafizičko-teologo-kosmolo-nigologiju, da divno ume dokazivati da nema posledica bez uzroka i da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Već u uvodnim redovima naslućujemo Volterov kritičko ― ironijski odnos prema metafizičarima XVIII veka, prvenstveno usmeren prema Lajbnicu i Kristijanu Volfu, odnosno prema njihovoj optimističkoidealističkoj filozofiji. Zanimljivo je napomenuti reči profestora Panglosa kojima je podučavao Kandida: “Dokazano je da ništa ne može biti drugačije nego što je. Jer, budući da je sve stvoreno sa izvesnom svrhom, sve mora neminovno imati najbolju svrhu. Prema toma, oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost: trebalo je reći da je sve ne može bolje biti.” Iluzija o životu u najboljem mogućem svetu od svih svetova, za Kandida biva raspršena već u prvom poglavlju kada ga gospodin Baron isteruje iz svog zamka, koji je za Kandida predstavljao najbolji od svih mogućih zamkova, no “mladi metafizičar” je u tom trenutku suviše naivan da bi primetio krah svoje optimističke ideologije pri njenom prvom kontaktu sa surovom reanošću. U narednim poglavljima, dolazi do novih sukoba Kandidovog naivnog optimizma sa brutalnom stvarnošću sveta, odnosno, otpočinje Volterov postupak kojim prikazuje koliko je kosmološki optimizam koji zastupaju Lajbnic i Panglos udaljen od stvarnosti. Veliko pitanje koje se tiče Lajbnicove filozofije, jeste pitanje postojanja zla u svetu― ako je ovo najbolji od svih mogućih svetova, otkuda zlo u ovom svetu? Kandova epizoda sa Bugarima (Glava II i III), bojno polje sa trideset hiljada mrtvih vojnika, dva zapaljena sela na čijim ostacima leže zaklane žene, deca i starci predstavljaju upravo dokaz o postojanju zla, toliko snažnog da stvori jedan ovakav prizor bez konkretnog povoda. Ovom epizodom, kao da Volter postavlja Lajbnicu pitanje: Gde će Vaš optimizam pronaći uzvišeni uzrok ovoj stvarnoj posledici? Lajbnic na to, kroz usta učitelja Panglosa odgovara: “To je nešto neminovno u najboljem od svih svetova, jedan neizbežan njegov sastojak”(13 str.) Četvrto poglavlje donosi nam ponovni susret Kandida i učitelja Panglosa u Holandiji, nakon što su obojca proterani sa imanja u Vesfaliji. Panglos, koji je tada već bolovao od sifilisa, osut gnojavicama, iskrivljenih usta i pocrnelim zubima reče Kandidu da je gospoĎica Kunigunda, najveća Kandidova ljubav, silovana i mrtva. Čuvši kobne vesti, Kandidi se onesvesti, te po svom ponovnom buĎenju izgovori: “Ah, ti najbolji svete, gde si?”(12 str.) Nakon susreta sa crnom realnošću smrti bližnjih, ratom, silovanjima i ubistvima služeći u bugarskoj vojsci, Kandid počinje da sumnja u svoji ideologiju. Panglosova bolest, do koje ga je dovela “ljubav, hraniteljka svemira”, u Kandidu probudi još jednu iskru sumnje u najbolji od svih mogućih svetova, navodeći ga da upita svog učitelja: “Kako je kod vas taj lepi uzrok mogao proizvesti tako odvratnu posledicu? Meni je donela samo jedan poljubac i dvadeset udaraca nogom u stražnjicu.” Zanimljivo je osvrnuti se na govor anabaptista Jakova u nastavku (Glava IV), kroz koji Volter provlači kritiku Lajbnicovog optimizma, usmerenu na pojam tehne: “Mora da su ljudi pomalo iskvarili prirodu, jer nisu roĎeni kao vuci, a postali su vuci. Bog im nije dao ni topove od dvadeset četiri funte, ni bajonete, a oni su sami sebi načinili topove i bajonete da se uzajamno tamane.”(14 str.) Ono što se potpuno kosi sa Lajbnicovom filozofijom jeste pojam tehnologije. Zašto bi ljudi u najboljem mogućem svetu od svih svetova stvarali išta novo, te, iako to čine, zašto bi stvarali naprave koje će im pomoći da se meĎusobno ubijaju? Kandid će odgovor na ovo pitanje dobiti u Eldoradu.

Čitava ova priča, zaokružuje se petim i šestim poglavljem. Kandid i Panglos, u pratnji anabaptista Jakova stižu u Lisabonsku luku, u kojoj doživljavaju brodolom. Jakov gine, a Kandid i njegov učitelja stižu u grad pogoĎen ogromnim zemljotresom. Nakon zemljotresa, “domaći mudraci” odlučiše da prirede auto-de-fe protiv zemljotresa. Panglosa obesiše zbog jeresi, dok su Kandida šibali po stražnjici u taktu. Sve strašniji susreti sa stvarnošću koja nimalo ne liči najboljoj od svih stvarnosti, Kandida navode da pomisli: “Ako je ovo najbolji svetu, kakvi li su tek oni drugi?”(18 str.) Zašto je Panglos morao da umre, zašto je predobri anabaptist Jakov morao da se udavi, zašto je prelepa Kunigunda morala da ostane silovana i mrtva, gde je uzrok ovih posledica u najboljem mogućem svetu, otkuda zlo i zbog čega je naneto nekom ko to nikako nije mogao zaslužiti? “Sve je to neophodno”, odgovara ćoravi doktor Panglos, “ i nesreće pojedinaca čine opšte dobro; otuda, što je više pojedinačnih nesreća, utoliko je sve bolje”. (14 str.)

Žuto blato ili zlatan vrt? Nastavak teksta bavi se istim pitanjima, ovog puta predstavljenih u vidu lika starice. Ona je, kao i većina likova koje susrećemo unutar sveta Kandida, prošla kroz svakojake nevolje, koje, tokom putovanja brodom, prepričava Kandidu i Kunigundi. Svoju mučnu povest zaključuje rekavši im: “…zatražite od svakog putnika da vam ispriča svoju prošlost, pa ako se naĎe samo jedan koji nije često prokleo život, koji nije često rekao sebi da je najnesrećniji čovek na svetu, bacite me strmoglavce u more.” (35 str.). Epizoda sa staricom prenosi važan deo Volterove poruke ― život i svet su puni zla i dovoljno je samo da pogledamo oko sebe, pa da prepoznamo patnju u svakoj osobi koju sretnemo. Petnesta glava romana Kandid donosi novu Volterovu kritiku Lajbnicovoj filozofiji. Kandida susrećemo u Paragvaju kako razgovara sa Kunigundinim bratom koji je postao paragvajski jezuit. Kandid mu reče da želi da se oženi njegovom sestrom, što užasno ražesti sina gospodina Barona. Nakon kraće borbe Kandid ubi Kunigundinog brata, te, osvojen užasom koji je ovaj čin prouzrokovao u njemu, izgovara: “Ubio sam svog bivšeg gospodara, svog prijatelja, svog šuraka. Nema boljeg čoveka na svetu od mene, a evo, ubio sam već tri čoveka i meĎu njima trojcom dvojca su sveštenici.”(43. str.) Upravo ovde, Volter nas upućuje da primetimo ogroman jaz izmeĎu idealističko optimistične filozifije Lajbnica i stvarnosti na koju je treba primeniti. Surova realnost naterala je Kandida na ubistva ― u najboljem od svih mogućih svetova ubistvo ne bi ni trebalo da postoji, a čovek koji je toliko voĎen idejom o “najboljem svetu”, u njemu postaje trostruki ubica. Nastavak romana vodi Kandida i njegovog slugu Kakamba u “izgubljeni grad” Eldorado. Volterov konstrukt Eldorada sadrži izvesne utopističke karakteristike: u njemu se graĎani ne služe novcem, nemaju sveštenike ili policiju, sve kuće sagraĎene su od zlata ili od srebra, dodatno ukrašene dragim kamenjem; svi ljudi su slobodni i svi veruju u jednog istog boga koji im je dao apsolutno sve što im je potrebno, samim tim i dovoljno. U Eldoradu ne postoji Palata pravde ili Skupština, već Palata nauke, “s galerijom od dve hiljade koraka, prepuna matematičkih i fizičkih sprava” (54. str.) Ono što za Voltera predstavlja “najbolji od svih mogućih svetova”, ogleda se u usmeravanju tehnoloških napredaka u korist nauke i znanja, a ne masovnih ubistava, u globalnom zadovoljstvu naroda onime što im je dato od Boga, kao i funkcionisanju društva na nivou kolektivne svesti. Možemo reći da je Eldorado u okviru Kandidovog sveta, najbolji od svih mogućih svetova, što i sam Kandid priznaje: “ Zacelo, ako je sve dobro, onda je to samo u Eldoradu, a ne i ostalim zemljama sveta.” Nakon vremena provedenog u magičnom Eldoradu, Kandid će pred nas izaći kao potpuno drugačiji lik nego što je bio na početku ovog romana. Stigavši u Surinam, Kandid ugleda crnca bez desne noge i bez šake, čija ispovest o teroru vlastelina nad

robovima i načina na koji ih kažnjavaju natera Kandida da konačno izgovori: “O, Panglose, ti nisi predviĎao da ima ovakvih grozota. Sad je svršeno. Moram se odreći tvog optimizma.”(58 str.) Nakon nebrojeno mnogo sukoba optimizma i surove stvarnosti, Kandid se potpuno oslobaĎa Lajbnicove idelističke filozofije. Pošto je video naličje “najboljeg od svih mogućih svetova” Kandid se skrasio na imanju, negde u Turskoj. Upravo na tom imanju, teče razgovor izmeĎu njega i učenog doktora Panglosa: “Ja znam i to”, reče Kandid, “da treba da obraĎujem svoj vrt” ― “Imate pravo”, reče Panglos, “ jer kada je čovek postavljen u Edenski vrt, postavljen je tamo da radi, što dokazuje da čovek nije roĎen u besposlici”. “Dobro je sve to rečeno”, odgovori Kandid, “ali treba da obraĎujemo svoj vrt”. Kandida ovde vidimo sličnog stanovnicima Eldorada: zadovoljnog pruženim životom u samostalnoj zajednici, potpuno slobodnog i srećnog. Volter je dozvolio Kandidu da se na kraju iskupi za sve filozofske grehove koji je počinio verujući lažnim iluzijama o predodreĎenoj harmoniji i o maksimalnoj dobroti ovog sveta. Videli smo kako Lajbnicova idealistička filozofija postaje prah pri kontaktu sa surovom reanošću kakva je predstavljena u Kandidu. Lajbnicov kosmološki optimizam može postajati samo u “najboljem od svih mogućih svetova”, kakav svet Kadida zasigurno nije.