L.J.Smith - Vampirski dnevnici 10-Lovci,Rađanje sudbine.pdf

~1~

L. Dž. Smit

Lovci:Rađanje sudbine X deo serijala Vampirski dnevnici

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

~2~

1. Dragi Dnevniče, Sinoć sam užasno sanjala. U snu je sve bilo onako kako je zaista bilo na javi pre nekoliko kratkih sati. Ja sam, kao, u onoj podzemnoj odaji društva Vitale, a Itan me drži kao taoca, pritiskajući mi hladan nož pod grlo. Stefan i Dejmon nas obazrivo posmatraju, tela su im napeta, i samo čekaju trenutak kada će jedan od njih dvojice uvrebati priliku da poleti prema meni i da me spase. Međutim, znala sam da će krenuti prekasno. Znala sam da će mi Itan, uprkos njihovoj natprirodnoj brzini, preseći vratne žile i da ću umreti. Toliko bola je bilo u Stefanovim očima. Srce mi se slama kad pomislim da zbog moje smrti više ne bi imao volje za životom. Ne bih volela da umrem a da Stefanu jasno ne stavim do znanja da sam izabrala njega i da za mene postoji samo on - i da je sva moja neodlučnost ostala iza nas. Itan me je privukao još bliže sebi; njegova ruka me je držala čvrsto poput čelične šipke, nimalo ne popuštajući stisak. Osetila sam kako mi se ledena oštrica noža zariva u kožu. Itan je, međutim, odjednom pao kao klada; iza njega je stajala Meredit raspuštene kose, gnevnogi odlučnog lica kao boginja osvete i podignutog koplja posle smrtonosnog udarca koji mu je zadala pravo u srce. To je trebalo da bude trenutak olakšanja i radosti. U stvarnom životu i jeste bio: tog trenutka sam se radovala što sam ostala živa, što ću se naći u Stefanovom zagrljaju, u kome se uvek osećam sigurno. Međutim, u snu je Mereditino lice bilo zablesnuto snopom čistobele svetlosti. Osećala sam kako mi biva sve hladnije, kako mi se telo smrzava a uzburkana osećanja stapaju u jezivo hladnu smirenost. Duša me je napuštala, a nešto grubo i nemilosrdno... nešto strano... polako se useljavalo u telo, neumitno zauzimajući njeno mesto. U jeku bitke sam dopustila sebi da zaboravim ono što mi je Džejms rekao: da su me roditelji obećali Čuvarkama i da mi je suđeno da postanem jedna od njih. Sada je kucnuo čas da uzmu ono što im je obećano. Kad sam se probudila, bila sam prestravljena. Elena Gilbert je zastala i podigla olovku sa stranice dnevnika, dvoumeći se da li da nastavi. Činilo joj se da će ono čega se najviše plaši postati još stvarnije ako to pretoči u reči. ~3~

Osvrnula se po sobi u internatu, koja je postala njen novi dom. Dok je spavala, Boni i Meredit su se vratile i ponovo otišle. Boni se očigledno samo izvukla iz kreveta i otišla, a ni njenog laptopa nije bilo na radnom stolu. Po Mereditinoj strani sobe, koja je obično bila besprekorno sređena, jasno se videlo koliko je ta devojka iscrpljena: krvlju umazana odeća, koju je nosila dok se borila protiv Itana i njegovih sledbenika-vampira, ležala je na podu. Oružje tog mladog lovca na vampire bilo je razbacano po krevetu, odgurano u jednu stranu, kao da se bila sklupčala pored njega da spava. Elena uzdahnu. Možda će Meredit razumeti kako se oseća. Znala je kako je to kada su ti drugi već skrojili sudbinu i kad otkriješ na kraju da su sve tvoje nade i snovi uzaludni. Meredit je, međutim, ipak prigrlila svoj usud. Za nju nije bilo ničeg važnijeg od toga niti ičeg što je volela više nego da bude lovac na čudovišta i da štiti nedužne. Elena sama nije smatrala da bi baš toliko mogla da uživa u svojoj novoj sudbini. Ne želim da budem Čuvarka, napisala je u očaju. Čuvarke su mi ubile roditelje. Mislim da to nikada neću preboleti. Da nije bilo njih, moji nesebični roditelji sada bi bili živi, a ja sama ne bih morala stalno da strepim za živote ljudi koje volim. Čuvarke veruju samo u jedno: u Red. Ne u Pravdu. Niti u Ljubav. Nikada ne bih volela da budem takva. Ne želim da postanem jedna od njih. Svejedno, imam li izbora? Kako je Džejms pričao, to će se prosto desiti samo od sebe, postaću Čuvarka - i to neću moći da izbegnem. Moći će odjednom početi da se manifestuju, tako da ću se neminovno promeniti da bih bila spremna na svaki užas koji usledi. Protrljala je lice nadlanicom. Iako je dugo spavala, oči su joj bile nadražene i umorne. Još nikome nisam rekla, napisala je. Meredit i Dejmon su primetili da sam se uznemirila posle odlaska Džejmsu, ali ne znaju šta mije ispričao. Mnogo šta se sinoć dogodilo, tako da nisam ni stigla da im kažem. Moram da porazgovaram sa Stefanom o ovome. Znam da će, kada to budem učinila, sve biti... bolje. Ipak, plašim se da mu kažem. Kada smo Stefan i ja raskinuli, Dejmon mi je predočio da treba da donesem odluku i izaberem. Jedan od dva puta pred kojima sam se našla vodio je ka dnevnoj ~4~

svetlosti i nudio mogućnost da budem obična devojka i živim relativno normalno, kao obično ljudsko biće uz Stefana, a drugi u noć, što bi značilo da ću prigrliti Moć, avanturu i sve ono uzbudljivo što tama sobom nosi, ali s Dejmonom. Izabrala sam svetlost, izabrala sam Stefana. Ipak, ako mi je suđeno da postanem Čuvarka, da li je onda put tame i Moći neizbežan? Da li ću postati neko ko može da učini nezamislivo - da oduzima živote nedužnih ljudi punih ljubavi, kakvi su bili moji roditelji? Kako mogu u isto vreme da budem i obična devojka i Čuvarka? Elena se prenula iz misli kada je začula okretanje ključa u bravi. Zatvorila je dnevnik somotnih korica i brzo ga ćušnula pod dušek. „Ćao", rekla je kada je Meredit ušla u sobu. „Ćaos", uzvratila je Meredit i osmehnula joj se. Njena tamnokosa drugarica nije spavala više od nekoliko sati - otišla je da lovi vampire sa Stefanom i Dejmonom pre nego što je Elena otišla u krevet, a priđe je i ustala pre nego što se Elena probudila - ali ipak je izgledala okrepljeno i bila raspoložena, a njene oči, sive kao dim, blistale su; čak su joj se i maslinasti obrazi pomalo rumeneli. Svesno potiskujući napetost, Elena joj je uzvratila osmehom. „Jesi li ceo dan spašavala svet, superheroino moja?", upitala ju je Elena, zadirkujući je samo malčice. Meredit podiže uvek lepo izvijenu obrvu. „Pa, u stvari", reče, „upravo sam se vratila iz čitaonice u biblioteci. Da nemaš i ti, gospođice, neki rad da predaš?" Elenu samo nešto preseče preko stomaka. Pored svega onoga što se desilo, ni nakraj pameti nije joj bilo dokle su iz kog predmeta stigli. Dosad je uživala na predavanjima, a u srednjoj školi je čak bila među najboljim đacima, ali u poslednje vreme su joj druge stvari postale važnije. Stvarno, treba li da preda neki rad? Kakvo to veze sad ima? Ta sumorna i onespokojavajuća misao obrvala ju je. Ako moram da postanem Čuvarka, onda obrazovanje nije važno. „Hej", doviknula joj je Meredit, očigledno pogrešno protumačivši Elenin iznenadni izraz potištenosti. Prišla joj je i uhvatila je za rame hladnim i snažnim prstima. „Nemoj da se sekiraš zbog toga. Rasturićeš u svim predmetima." Elena je progutala knedlu i klimnula glavom. „Ma znam", procedila je, osmehnuvši se na silu. ~5~

„Doduše, jesam se malo sinoć bavila spašavanjem sveta s Dejmonom i Stefanom", rekla je Meredit skoro stidljivo. „Ubili smo četiri vampira u šumi pored kampusa." Pažljivo je podigla svoje koplje za ubijanje vampira s kreveta i obuhvatila ga oko glatke površine na sredini. „Stvarno je super osećaj kad radim ono za šta sam obučavana. Za šta sam rođena." Elena se malo trže od tih njenih reči: Za šta sam rođena? Svakako je morala da kaže Meredit nešto što joj sinoć nije rekla. ,,I ti si me spasla", rekla joj je kratko Elena. „Hvala ti." Mereditine oči su zasjale nekom posebnom toplinom. ,,U svako doba", uzvratila je vedro. „Potrebna si nam - znaš i sama." Hitro je otvorila uzak crni kofer za koplje i spakovala oružje. „Treba da se nađem sa Stefanom i Metom u biblioteci da bismo pokušali da izvučemo tela iz tajne odaje društva Vitale. Boni je rekla da njene čini zapečaćenja neće dugo potrajati, a pošto je pao mrak, trebalo bi da ih se rešimo." Elenu je opet žacnula napetost u grudima. ,,A šta ako su se drugi vampiri vratili?", upitala je. „Met nam je rekao da valjda postoji još neki ulaz." Meredit je slegnula ramenima. ,,E zato ću ja da ponesem koplje", odgovorila je. „Nema još mnogo Itanovih vampira, a i ti koji su preostali uglavnom su novopreobraćeni. Lako ćemo se Stefan i ja izboriti s njima." „Dejmon neće poći s vama?", upitala je Elena ustajući s kreveta. „Mislila sam da ste ti i Stefan ponovo zajedno", odgovorila je Meredit. Upitno i strogo je pogledala Elenu. ,,I jesmo", uzvratila je Elena i osetila kako joj se vrelina penje u obraze. „Bar ja tako mislim. Trudim se da... opet nešto ne pokvarim. Dejmon i ja smo samo prijatelji. Bar se nadam. Nego, učinilo mi se da si rekla da je Dejmon pre toga bio s vama u lovu na vampire." Meredit opusti ramena. „Aha, jeste bio s nama", snuždeno reče. „Uživao je u borbi, ali bivao je sve tiši kako je noć odmicala. Izgledao mi je pomalo..." Oklevala je. „Ne znam, možda malo umorno." Meredit je ponovo slegnula ramenima, ali odmah je vedro dodala: „Znaš ti Dejmona. On hoće da ti se nađe, ali pod sopstvenim uslovima." Uzimajući jaknu, Elena joj reče: „Idem i ja s tobom." Htela je da vidi Stefana, da ga vidi bez Dejmona. Ukoliko želi da krene sa Stefanom tom

~6~

stazom okupanom suncem-bila Čuvarka ili ne - onda mora da iznese sve svoje tajne na svetlost i da mirne savesti stane pred Stefana. Kada su Elena i Meredit stigle u biblioteku, Stefan i Met su već bili tamo i čekali su ih u skoro praznoj prostoriji na čijim je vratima bilo ispisano KANCELARIJA ZA NAUČNA ISTRAŽIVANJA. Stefan je pogledao Elenu pravo u oči i osmehnuo joj se ozbiljnog lica, pa se odmah postidela. Zbog nje je preživeo sve i svašta poslednjih nekoliko nedelja, a u poslednje vreme su bili dugo razdvojeni, pa je imala utisak kao da kreću iz početka. Pored njega je sedeo Met. On je izgledao užasno. Bio je ispijen i bled i sav nekako namrgođen, a u ruci je čvrsto držao veliku baterijsku lampu. Po očima mu se videlo da je stalno napet i iznuren. To što su vampiri iz društva Vi-tale pobijeni za jedne je bilo pobeda, ali ti vampiri su ipak bili Metovi prijatelji. On se nekad divio Itanu, misleći da je obično ljudsko biće. Elena se našla pored njega i stegla ga za ruku, pokušavajući da ga uteši bez reči. Osetila je kako su mu se pod njenim dodirom mišići napregli, ali ipak joj se približio. „Spustimo se, onda", rekla je Meredit žustro. Ona i Stefan su urolali mali tepih na sredini sobe da bi prišli vratima u podu, koja su još bila prekrivena rasutim biljem koje je Boni prethodne noći rasula da bi sprečila vampire da izađu,ujedno ih i štiteći tim travama. Uprkos tome, lako su otvorili vratanca. Dejstvo čini očigledno je slabilo. Dok se njih četvoro, jedno za drugim, spuštalo niza stepenice, Elena se ljubopitljivo osvrnula oko sebe. Prošle noći su bili toliko pometeni spašavanjem Stefana da zapravo nije stigla da osmotri ono što je okružuje. Stepenice na prvom kraku bile su od glatkog drveta i pomalo nestabilne, a vodile su na sprat krcat policama za knjige. „Gomile knjiga", promrmljala je Meredit. „Kamuflaža." Drugi krak stepeništa bio je sličan prvom, ali kada je Elena stala na prvi stepenik, nije osetila klimatanje kao na prethodnom stepeništu. Gelender je bio gladak pod njenom rukom, a kada su stigli do odmorišta, pred njima se ukazao dugačak i prazan hodnik, čija su oba kraja nestajala u tami. Tu je bilo hladnije, a pošto su na trenutak zastali, Elena se stresla od jeze. Kada su počeli da silaze niz treće stepenište, nesvesno je uhvatila Stefana za ruku. On je nije gledao jer mu je pogled bio uprt u stepenište pred njima, ali već sledećeg trenutka je osetila kako su je njegovi prsti, prepleteni s ~7~

njenima, stegli čvršće da bi je umirili. Od njegovog dodira iščezla je sva napetost iz Eleninog tela. Sve će biti u redu, pomislila je. Stepenice trećeg kraka bile su čvrste i stabilne, napravljene od teškog ispoliranog tamnog drveta koje je sijalo pod prigušenom svetlošću. Gelender je bio sav izrezbaren. Elena je opazila glavu zmije, izduženo telo hitre lisice u begu i druge oblike koje je, prolazeći, teže razaznavala u mraku. Kada su stigli na dno poslednjeg kraka, pred njima su se ukazala bogato izrezbarena dvostruka vrata iza kojih se nalazila sala za sastanke društva Vitale. Reljefni motivi na vratima temom su bili nalik na one na gelenderu: bilo je tu raznih životinja u pokretu, izvijenih zmija, vijugavih mističnih simbola. Na sredini obaju krila stajalo je veliko stilizovano slovo V. Vrata su bila zatvorena lancem, onako kako su ih i ostavili. Pošto je jednom rukom držao Elenu, Stefan je drugom polako skinuo lanac, koji je snažno zveknuo ostavši da visi niz jedno krilo. Meredit ih je otvorila uz tresak, u svom uobičajenom maniru. Zapahnuo ih je otužan miris krvi koji je podsećao na miris gvožđa. Prostorija je odisala mirisom smrti. Met je odlučno uperio lampu dok je Meredit tražila prekidač. Naposletku je prostorija pred njima oživela pod svetlošću: oltar se nalazio u prednjem delu sale, okrenut na stranu, a nekoliko metara dalje ležala je posuda s krvlju. Zidovi su ostali umrljani dugim prugama masnog crnog dima od ugašenih baklji. Beživotna tela vampira ležala su u lokvama lepljive, poluosušene krvi, grla rasporenih Dejmonovim i Stefanovim očnjacima, a na nekim grudima videle su se rane od uboda Mereditinim kopljem. Elena je nervozno pogledala ubledelog Meta. On nije bio tu tokom borbe; nije video masakr svojim očima. Povrh svega, lično je poznavao te ljude i video tu prostoriju kada je bila lepo ukrašena za ceremoniju.Razgledajući unaokolo, Met je gutao knedle, što su i ostali mogli da primete. Nekoliko trenutaka kasnije, namrštio se i jedva čujnim glasom upitao: „Gde je Itan?" Elenin pogled je odlutao prema mestu ispred oltara gde je Itan, vođa Vitale vampira, držao nož pod njenim grlom, ka mestu gde ga je Meredit probola kopljem. Meredit se ote prigušen krik neverice. Pod je na tom mestu bio taman od Itanove krvi, ali njegovo telo kao da beše u zemlju propalo. ~8~

2. Topla krv, slatka od požude, briznula je Dejmonu u usta, nadražujući mu čula. Mazio je devojčinu meku zlatastu kosu, usana snažno priljubljenih uz njen mek i gladak vrat. Osećao je kako joj pod kožom struji krv, pulsirajući u ujednačenom ritmu srca. Ispijao ju je žudno, u velikim gutljajima, kao neko ko ne može da ugasi žeđ. Zašto je uopšte prestao to da čini? Znao je on zašto, naravno: zbog Elene. Tokom čitave protekle godine, sve je uvek radio zbog Elene. Svakako, koristio je on povremeno svoju Moć da bi privoleo žrtve da pristanu. Ipak, činio je to s nelagodom jer je bio svestan da Elena to ne odobrava, i svaki put su ga proganjale njene plave oči, ozbiljne i prodorne, prozirući ga, otkrivajući da se njegov nagon probudio. On za nju nije bio dovoljno dobar, nije se dao ni porediti s mlađim bratom, koji mu je ličio na plašljivu vevericu. Kad mu se učinilo da su se Stefan i Elena konačno razišli i da će zlatokosa princeza najzad biti samo njegova, prestao je da pije svežu krv. Umesto nje je pio hladnu i ustajalu krv bljutavog ukusa uzetu od bolničkih davalaca. Čak je probao i odvratnu životinjsku krv, kojom se hranio njegov brat. Dejmonu se prevrnuo želudac pri samom prisećanju, pa je sada duboko i žudno ispijao opojnu devojčinu krv. To i jeste srž vampirske prirode: moraš da upijaš život, ljudski život, da bi održavao cikluse sopstvenog natprirodnog života. Od svega drugog - od mrtve krvi u vakuumiranim kesama, na primer, ili od krvi životinja - samo životariš kao sopstvena senka, pri čemu i Moći slabe. To ubuduće neće smetati s uma. Jeste se bio malo zaboravio, ali sada je opet onaj stari. Devojka mu se meškoljila u naručju, prigušeno mumlajući od šoka, pa je odaslao umirujuću dozu Moći ka njoj da bi se opet opustila i primirila. Kako se ono zove? Tonja? Tabi? Teli? Ovo joj ionako neće naškoditi. Bar neće biti trajnih posledica. Prilično dugo nije povredio nikoga čijom se krvlju nahranio - bar ne mnogo i ne kada je dobro raspoložen. Eto, devojka će lepo otići iz šume i vratiće se u dom sestrinstva bez težih posledica, eventualno s blagom vrtoglavicom i nejasnim sećanjem na veče provedeno ~9~

u razgovoru sa izuzetnim mladićem čijeg lica neće moći sasvim jasno da se seti. Biće ona dobro. Da li ju je pak izabrao zato što ga njena duga plava kosa, plave oči i meka koža podsećaju na Elenu? E pa, to se ne tiče nikoga sem njega samog. Na kraju ju je pustio i blago je pridržao da bi valjano stala na noge, budući da se blago teturala. Bila je izvrsna -doduše, ni prineti Eleni, ni izbliza toliko sočna i zamamna - ali večeras ne bi bilo mudro uzimati više krvi. Lepa jeste, nema zbora. Pažljivo joj je namestio kosu da pada preko ramena da bi sakrio tragove na vratu, a ona je samo treptala i gledala ga ošamućena, širom otvorenih očiju. Oči ne treba da joj budu ovakve, dođavola. Treba da budu tamnije, kao čist lapis lazuli, i da budu oivičene gustim trepavicama. A i kosa joj je očigledno ofarbana, zaključio je kada se pažljivije zagledao. Devojka mu se nesigurno osmehnula. „Biće bolje da se vratiš u svoju sobu", rekao joj je Dejmon. Odaslao je talas zapovedničke Moći prema njoj i nastavio. „Kasnije se nećeš sećati da si me upoznala. Nećeš znati šta se desilo." „Bolje da se vratim", začuo se eho iz njenih usta, ali glas nije trebalo da bude takav, ni boja ni ton, ništa nije bilo kako treba. Lice joj se ozarilo. „Dečko me čeka", dodala je. Dejmon je osetio kako se nešto u njemu prelomilo. Namah je ščepao devojku i grubo je privukao sebi. Ne trudeći se da bude nežan, ravnodušno je zario zube u njen vrat i počeo razjareno da ispija njenu sočnu, vrelu krv. Time je hteo da je kazni, i sam je to uvideo, i u tome je baš uživao. Pošto se više nije trudio da je drži u transu, devojka je počela da vrišti i da se opire, udarajući ga pesnicama po leđima. Dejmon ju je savladao jednom rukom. Vesto je izvukao zube iz njenog vrata i ponovo zagrizao da bi proširio rane, ispijajući krv sve više i brže. Njeni udarci su bivali sve slabiji i naposletku je počela da se klati u njegovom naručju. Kada joj je telo potpuno omlitavilo, jednostavno ju je pustio, pa se stropoštala na šumsko tlo uz tup udarac pri padu. Na trenutak je unezvereno zurio u tamu šume oko sebe, osluškujući neprekidnu pesmu zrikavaca. Devojka je nepomično ležala pored njegovih ~ 10 ~

nogu. Iako mu više od pet stotina godina nije bilo potrebno da diše, sada je dahtao i skoro da mu se vrtelo u glavi. Dotakao je sopstvene usne i video da mu se s prstiju cedi krv. Mnogo je vremena prošlo otkako je poslednji put toliko izgubio kontrolu. Verovatno stotine godina. Nemo je posmatrao zgrčeno telo pred sobom. Devojka je sada delovala sićušno, njeno lice beše i bezizražajno i spokojno u isti mah, a na njene ubledele obraze padala je senka tamnih trepavica. Dejmon nije bio siguran da li je živa ili mrtva. Shvatio je da i ne želi da to otkrije. Uzmakao je nekoliko koraka, osetivši čudnu nesigurnost, a onda se okrenuo i dao u beg, jureći brzo i nečujno kroz šumsku tamu; čuo je jedino lupanje sopstvenog srca. Uvek je radio samo ono što bi hteo. Kukumavčenje zbog nečega što je vampiru prirodno jeste nešto što više priliči Stefanu. Ipak, dok je trčao, stran osećaj ga je žackao negde u dnu stomaka, ne baš slabašan nagoveštaj grize savesti. „Ali rekla si da je Itan mrtav", kukala je Boni. Primetila je da je Meredit, koja je sedela pored nje, ustuknula i ujela se za jezik. Naravno, Meredit sigurno ludi i od same pomisli da je Itan preživeo; ona ga je i ubila; uglavnom, bar je mislila da jeste. Mereditino lice je bilo ozbiljno i kao pod maskom; ništa nije otkrivalo. „Trebalo je da mu odrubim glavu za svaki slučaj", procedila je Meredit, pomerajući baterijsku lampu levo-desno da bi osvetlila kamene zidove tunela. Boni je klimnula glavom za sebe, uvidevši nešto što je već trebalo da pretpostavi: Meredit je bila besna kao ris. Meredit je pozvala Boni dok su ona i Zander večerali, skoro uoči samog zatvaranja studentske menze, da bi je upozorila da je Itan nestao. Na sastanku joj je baš bilo slatko i opušteno: naručili su po hamburger i kokakolu, a Zander je prikleštio njenu nogu između svojih ispod stola i krišom krao pomirit od nje. A eto gde su ona i Zander sad, u tajnim podzemnim tunelima ispod kampusa - traže vampire s Metom i Meredit. Elena i Stefan su radili isto to, ali u šumi oko kampusa. Ovo nije baš najromantičniji sastanak otkako smo se

~ 11 ~

smuvali, pomislila je Boni i slegnula ramenima, mireći se sa situacijom. Doduše, kažu da parovi treba da imaju zajednički hobi. Met je koračao pored Meredit. Bio je ozbiljan i odlučan da istera sve do kraja; hodao je stisnutih vilica i sve vreme gledao pravo preda se, niz dugačak i mračan tunel. Boni je bilo žao Meta. Jeste svima bilo teško, ali Metu je sada bilo sto puta teže. „Jesi li uz nas, Mete?", upitala je Meredit, očigledno čitajući Bonine misli. Met uzdahnu i poče da masira vrat kao da su mu mišići napregnuti i ukočeni. „Mhm, uz vas sam." Zastao je i duboko udahnuo. „Samo..." Glas mu je zamro, a onda je nastavio. „Možda nekima od njih možemo da pomognemo, jelda? Stefan može da ih nauči kako da žive kao vampiri a da ne povređuju ljude. Čak se i Dejmon promenio, zar ne? A Kloi..." Obrazi su mu porumeneli jer su ga svladala osećanja. „Niko od njih nije ovo zaslužio. Nisu znali u šta se upuštaju." ,,U pravu si", rekla je Meredit, nežno ga uhvativši za rame. „Nisu zaslužili." Boni je znala da se Met sprijateljio sa simpatičnom brucoškinjom Kloi, ali tada je shvatila da je prema njoj osećao mnogo više od naklonosti. Meredit se sigurno grozno osećala kada je kopljem probola grudi nekome u koga se Met zaljubio, a verovatno je još gora bila svest o tome da tako mora biti. Zanderu je u očima bilo neke blagosti, pa je Boni shvatila da razmišljaju o istom. Uzeo ju je za ruku, obuhvativši je svojim snažnim prstima, a Boni se još više šćućurila uz njega. Međutim, kako su počeli da se kreću duž jedne mračne krivine u tunelu, Zander je odjednom pustio Boni i zaštitnički stao ispred nje, a Meredit je podigla koplje u pripravan položaj. Boni, koja je za delić koraka bila iza ostalih, nije videla dve priljubljene prilike koje su se naslanjale na zid dok se nisu razdvojile. Ne, nisu bile priljubljene kao dvoje zaljubljenih, kako je upravo shvatila, već je to vampir stezao žrtvu. Met se ukočio i samo je nemo zurio u njih prigušivši krik. Odjednom se začu režanje i u tami blesnuše iskeženi zubi vampira, te devojka, ne viša od same Boni, svom snagom odgurnu žrtvu od sebe. Žrtva je bila muškog pola i samo se stropoštala pored nje. ~ 12 ~

Boni je zaobišla Zandera, sve vreme držeći na oku vampira koji se pribio uza zid. Nesvesno je ustuknula kada je videla kako vampir zuri u nju, kako je ta razjarena zver prikiva svojim tamnim pogledom, ali nastavila je da se kreće dok se nije našla pored žrtve i kleknula pored nje da proveri puls. Bio je ujednačen, ali dečko je ozbiljno krvario, pa je skinula jaknu i pritisla mu je uz grlo da bi mu zaustavila krv. Ruke su joj drhtale i morala je da se usredsredi da bi ih umirila i obavila što treba. Primetila je da se mladićeve oči brzo pomeraju ispod kapaka, kao da ružno sanja, ali i dalje je bio u nesvesti. Devojka - vampirica, podsećala je sebe Boni - sada je posmatrala Meredit; telo joj je bilo napeto, spremno i na borbu i na beg. Uzmicala je kako joj se Meredit približavala, priterujući je uza zid. Meredit je još više podigla koplje ciljajući posred devojčinih grudi. „Čekaj", zavapila je devojka promuklim glasom podižući ruke. Pogledala je iza Meredit i kao da je tek tada opazila Meta. „Mete", izustila je. „Pomozi mi. Molim te." Netremice je gledala u njega, očigledno se koncentrišući, a Boni je tog trenutka uvidela da vampirica pokušava da upotrebi Moć da bi naterala Meta da uradi ono što joj odgovara. Svejedno, nije joj to pošlo za rukom - verovatno još nije bila dovoljno snažna - a trenutak kasnije je zakolutala očima i skljokala se niza zid kao vreća. „Bet, mi zaista želimo da ti pružimo šansu", rekao je Met vampirici. „Znaš li šta se desilo sa Itanom?" Devojka je snažno zavrtela glavom da bi ih uverila, pa joj je duga kosa zalepršala oko glave. Čas je gledala u Meredit, čas u tunel iza sebe, i polako je počela da uzmiče krećući se ukoso. Meredit je krenula za njom i, primičući joj se, sve vreme je prislanjala koplje na grudi vampirice. „Ne možemo da je ubijemo tek tako", Met je rekao Meredit s tračkom očaja u glasu. „Ne moramo ako postoji drugo rešenje." Meredit je frknula od neverice i još se bliže primakla vampirici - ili Bet, kako ju je Met nazvao - a ona je iskezila zube i prigušeno zarežala. „Samo čas", rekao je Zander i zakoračio preko nesvesnog tela Betine žrtve, očešavši se o Boni. Pre nego što je Boni shvatila šta se dešava, Zander je otrgao Bet od Meredit i pribio je uza zid tunela. „Hej!", uzviknula je Meredit ozlojeđeno, a onda se zbunjeno namrštila. Zander je uporno gledao Bet u oči, ozbiljnog i smirenog lica. I ona je zurila ~ 13 ~

u njega, a njene unezverene oči polako su počele da se smiruju, mada se čulo kako teško diše. „Znaš li gde je Itan?", upitao ju je Zander tihim, smirenim glasom, a Boni se učinilo da nešto nalik na nevidljiv talas Moći kruži između njih. Nije prošla ni cela sekunda, a s Betinog lica je nestalo one usplahirenosti, ali i svih drugih osećanja. „Krije se u skrovištu na kraju tunela", odgovorila je. Po njenom glasu čovek bi zaključio da je pospana, da je utonula u misli. „Jesu li i ostali vampiri s njim?", upitao ju je Zander ne skrećući pogled ni načas. „Jesu", rekla je Bet. „Svi će tamo ostati do ravnodnevice, kada će se ostvariti svi Itanovi snovi." To je za dva dana, pomislila je Boni. Ostali su joj rekli da Itan namerava da vrati Klausa iz mrtvih. Stresla se i od same pomisli. Klaus pripada redu Prvobitnih vampira i stvarno je oličenje grozote, nešto najstrašnije što je ikada videla. Ipak, da li oni to stvarno mogu da izvedu? Itanu je potrebna i Stefanova i Dejmonova krv, koju on nije uspeo da uzme, a bez nje ne može da izvede vradžbinu uskrsnuća. Valjda ne može. „Pitaj je kakva im je strategija odbrane", rekla je Meredit, ubacujući se u plan ispitivanja. „Da li ima jaku odbranu?", nastavio je Zander. Betina glava se tržnu jer je ukočeno klimnula glavom; izgledala je kao marioneta nevidljivog lutkara. „Niko ne može da dopre do njega", odgovorila je istim pospanim, monotonim glasom. „Dobro se krije, a svako od nas bi dao život da ga zaštiti." Meredit je klimnula glavom, očigledno vagajući i formulišući sledeće pitanje, ali Met ju je preduhitrio. „Možemo li da je spasemo?", upitao je, a Boni se srce steglo od bola u njegovom glasu. „Pa, možda da nije bila toliko gladna..." Zander je svu svoju pažnju usmerio na Bet, a Boni je ponovo osetila kako iz njega izvire još jedan talas Moći. „Želiš li da povređuješ ljude, Bet?", tiho je postavio pitanje. Bet se zakikotala nekako zlobno i promuklo iako joj je lice i dalje bilo bezbojno i krajnje bezizražajno. Taj smeh je bio prva emocija koju je pokazala otkako ju je Zander nekako omađijao da otupi i govori samo ~ 14 ~

istinu. „Ja ne želim da ih povređujem - želim da ih ubijam", odgovorila je, a i u njenom glasu se čulo da joj je sve to zabavno. „Nikada nisam bila ovoliko puna života." Zander odstupi hitro i graciozno kao divlja mačka. Istog trenutka, Meredit brzo krenu napred i zari koplje pravo u Betine grudi. Kada se začulo kako drvo para meso, Bet pade ničice i gotovo bešumno. Utom je Metov krik od šoka i bola zaparao tišinu. Betina žrtva, koja je ležala pokraj Boninih nogu, blago se promeškoljila, vrteći glavom levodesno. Boni je nesrećnog dečka instinktivno pomazila da bi ga umirila, a drugom rukom mu je i dalje pritiskala rane na vratu. „Sve je u redu", rekla mu je tiho. Meredit se prkosno okrenu prema Metu. „Morala sam", reče. Met je pognuo i glavu i ramena. „Znam", promrmljao je. „Veruj mi, znam. Nego, eto..." Premeštao se s jedne noge na drugu. „Bila je fina devojka pre nego što joj se ovo dogodilo." „Žao mi je", rekla mu je Meredit tiho, a Met je klimnuo glavom, i dalje gledajući u zemlju. Potom se Meredit okrenula prema Zanderu. „Kako si to izveo?", upitala ga je. „Kako si je naterao da progovori?" Zander je malčice porumeneo. „Pa, ovaj", zamuckivao je i smeteno slegnuo ramenom. „Postoje neke stvari koje mi, Prvobitni vukodlaci, možemo da izvedemo ako vežbamo. Eto, na primer, umemo da nateramo ljude da govore istinu. Ne pođe nam za rukom kod svakoga, ali mislim da je sada vredelo pokušati." Boni ga je upitno posmatrala. „Nisi mi to pominjao", rekla mu je. Zander se spustio na kolena i pogledao preko Betine onesvešćene žrtve. Gledao ju je pravo u oči, a njegove su zračile iskrenošću i otvorenošću. „Izvini", reče. „Iskreno, nisam baš razmišljao o tome. To je samo jedna od uvrnutih stvari koje znamo da radimo." Krv kao da je sporije isticala iz onesvešćenog dečka, pa se Boni malo oslonila na pete. Zander je podigao obrve s nadom u očima, a ona mu se osmehnula. Zaključila je da mora da otkrije sve te „stvari koje zna da radi". „Zvuči kao da su to prilično korisne moći", rekla je posmatrajući kako se Zanderovo lice opušta i zari od vedrog osmeha, od radosti. Meredit je pročistila grlo. Još je posmatrala Meta; pogled joj je bio pun sažaljenja, ali glas joj je bio ozbiljan. „Svi moramo da se priberemo što pre. ~ 15 ~

Ako Itan i dalje pokušava da digne Klausa iz mrtvih, moramo smesta da smislimo neki plan." Klaus. Kamen po dnu tunela pod Boninim kolenima odjednom je postao leden. Klaus je za nju predstavljao simbol tame, nasilja i straha. U Felovoj Crkvi su ga porazili samo zahvaljujući posredovanju više sile, jer su duhovi Felove Crkve ustali protiv njega. Nešto takvo teško da će se ponoviti. Šta im je sada činiti? Boni je na trenutak zatvorila oči jer joj se zavrtelo u glavi. U njoj je još bilo živo sećanje na tamu koja je nadolazila odnekud ispod njih, gusta, nestrpljiva da ih uguši, da ih proguta. Nešto zlo se bliži.

~ 16 ~

3. Elena je uplela prste u Stefanove i uzdrhtala već od tog blagog dodira. Imala je utisak da je prošlo mnogo vremena otkako su poslednji put bili sami, a odavno mu nije bila ni dovoljno blizu da bi ga dodirnula. Shvatila je da se čitave večeri oslanjala na njega, prelazila palcem preko njegovih prstiju, obavijala mu ruke oko struka, mazeći mu prstom ključnu kost: pokušavala je da ga dodiruje kad god i koliko god je mogla, da učini sve da bi osetila jednostavnu, zadovoljavajuću realnost čiji je on glavni deo, najzad ovde i sada, s njom. Noć je bila topla i prijatna, a zemlja pod njihovim nogama bila je obrasla mekom mahovinom. Šumsko lišće je romorilo pod prstima povetarca, a kroz krošnje se gdegde videlo nebo puno zvezda. Sve je to ličilo na romantičnu šetnju kroz šumu, ako se izuzme činjenica da su se dali u potragu za krvožednim vampirima. „Ništa ne osećam", rekao je Stefan. Zaštitnički ju je držao za ruku, ali njegove tamnozelene oči gledale su nekuda u daljinu i Elena je znala da on koristi Moć da bi pretražio šumu. „Nema vampira niti ikoga ko je povređen ili uplašen, koliko mogu da odredim. Mislim da ovde nema nikoga." „Ipak, nastavimo da tragamo. Za svaki slučaj", nagovarala ga je Elena. Stefan je klimnuo glavom. Njegove pretraživačke Moći imale su svoje granice: moćniji od njega lako je mogao da se sakrije od njegovih talasa, mnogo slabijeg od sebe nije ni mogao da uoči, a pojedina bića, poput vukodlaka, uopšte nije mogao da nanjuši. „Znam da ne bi trebalo da razmišljam o tome pored svega što se trenutno događa, ali ja samo želim da malo budemo sami", tiho mu je priznala. „Stvari se mnogo brzo odvijaju. Ako Itan oživi Klausa... imam osećaj da nemamo još mnogo vremena." Stefan je pustio Eleninu ruku i nežno joj dodirnuo lice, okrznuvši joj prstima obraze i prevoj obrve, a palac mu je zalebdeo iznad njenih usana. Oči su mu potamnele od strasti, a onda joj se osmehnuo. Poljubio ju je, isprva nežno. O, otelo se Eleni u mislima, a onda je pomislila: da. Kao da je samo i čekao da mu potvrdi. Poljupci su mu tada postali sve strasniji. Njegova šaka u njenoj kosi se nežno stegla u pesnicu, a onda su ~ 17 ~

počeli da se kreću unazad dok se ona nije priljubila uz neko stablo. Osetila je hrapavu koru drveta na golim ramenima, ali je nije bilo briga; samo ga je izgladnelo i neobuzdano ljubila. Ovo je prava stvar, pomislila je Elena. Kao toplina doma. Tada je osetila snagu njegove ljubavi, u koju se potpuno utopila. Da, odaslala je. Hoću još. Umovi su im se prepleli, a Elena se opustila, uljuljkujući se u lagan, dobro poznat vrtlog Stefanovih misli i osećanja. U njoj je bilo ljubavi nepomućene, nepoljuljane ljubavi -ali uvek je tu bilo i bola kajanja zbog toga što su izgubili toliko vremena. Najjače osećanje bila je radost zbog olakšanja. Ne znam kako bih uopšte živeo bez tebe, odaslao joj je Stefan. Ne bih ni želeo da živim večno a da znam da nisi moja. Pri pomisli na večni život, Elena oseti odjek teskobe. Uz izuzetak nasilne smrti, večni život je dosuđen Stefanu. On će živeti večno i nikada neće ostariti. Zauvek će biti lep mladić od osamnaest godina. A ona? Hoće li se ona promeniti s godinama i umreti uz večito mladog Stefana? Nije sumnjala da će on ostati uz nju bez obzira na sve. Bilo je i drugih mogućnosti. Jednom je već bila vampir i mnogo je patila zbog odvojenosti od prijatelja i porodice,običnih ljudi, i zbog toga što je morala da se krije od sveta živih. Znala je da joj Stefan nikako ne želi takav život. Ipak, i to je bila jedna od mogućnosti iako nikada nisu razgovarali o tome. Njen um je otplovio do one boce sakrivene u dnu ormara u njenoj kući, ali brzo je odagnala tu misao. Dok je s drugaricama boravila u Mračnoj dimenziji, od Čuvarki je ukrala samo jednu bočicu vode večnog života. Njeno postojanje i izbor koji joj je nudila stalno su joj bili duboko u podsvesti. Međutim, nije bila spremna da donese tu odluku, da okonča svoj život smrtnice. Uglavnom, još nije mogla da učini takvo što. Još je odrastala, još se menjala. Da li je sada onakva kakva stvarno želi da bude do kraja života? Puna je mana, nezrela je. Ako bi popila vodu večnog života ili postala vampirica, samo bi se pred njom zatvorila vrata koja još nije spremna da zatvori. Želela je da ostane ljudsko biće. Jedno ju je izjedalo iznutra: hoće li sada biti obično ljudsko biće? Može li da bude ljudsko biće ako već treba da postane Čuvarka? O svemu tome je razmišljala u usamljenom kutku uma dok se ostalim delom prepuštala slatkim Stefanovim usnama, telu priljubljenom uz njeno i snažnim talasima ljubavi kojima su šumila njihova srca. Izgleda da su, ~ 18 ~

međutim, neka od tih drugih osećanja doprla do njega, taman toliko da reaguje. Šta god da odlučiš, Elena, biću uz tebe, govorio joj je mislima, uveravajući je blagim glasom. Zauvek. Koliko god tvoja večnost bude trajala. Bilo joj je jasno da to znači da će Stefan razumeti čak i ako bi se opredelila za život običnih smrtnika, za put starenja i smrti. Ima mnogo razloga da odabere to. Ni Stefan ni Dejmon nikada neće ostariti i nikada se neće promeniti, i zato će u njihovom životu uvek postojati izvesna praznina. Bilo im je jasno da je deo njihove ljudske prirode zauvek izgubljen. Međutim, kako da se pomiri s mišlju da će jednog dana morati da se razdvoji od Stefana? Nije želela ponovo da zamišlja svoju smrt, da zamišlja kako umire i ostavlja ga samog. Elena se čvršće priljubila uz hrapavu koru drveta i još strasnije ga poljubila, osetivši da njenim venama struji glad za životom uz skoro bolan kontrast osećanja. Već sledećeg trenutka se odmakla od njega. Mnogo šta mu nije rekla otkako je došao u Dalkrest. I nema nameru da opet krene tim putem - da ga voli a da ga u isto vreme isključuje iz određenih segmenata svog života. „Moram nešto da ti kažem", rekla mu je. „Treba da znaš sve. Ne mogu ne mogu da krijem stvari od tebe, više ne." Stefan se namrštio, upitno je posmatrajući, a ona je oborila pogled i zagledala se u svoju ruku koja je nervozno gužvala njegovu košulju. „Juče mi je Džejms pre borbe nešto ispričao", smandrljala je. „Ja nisam ono što sam mislila da jesam, ne baš tačno. Čuvarke su izabrale moje roditelje - one su me stvorile - a moji roditelji su navodno bili primorani da me daju kada napunim dvanaest godina da bih postala Čuvarka. Moji roditelji su to odbili i zbog toga su nastradali. To nije bila obična saobraćajna nesreća. Čuvarke su ih ubile. Sad, kad sam sve to saznala, očekuju da postanem jedna od njih! Zamisli!" Stefan je načas delovao zaprepašćeno, a onda mu je s lica progovorilo sažaljenje. „O Elena", otelo mu se, pa ju je ponovo privukao sebi da bi je utešio. Elena se opustila i našla utehu u njegovom zagrljaju. Hvala bogu, Stefan tu pomisao da će postati Čuvarka, hladni čuvar reda i mira, nije shvatio kao nešto što treba proslavljati, iako će joj to doneti Moć. „Pomoći ću ti", rekao joj je Stefan. „Ako želiš da pokušaš da se nekako nagodiš i izbegneš to, ili da se boriš protiv toga, ili da prođeš kroz to. Šta god da odlučiš." ~ 19 ~

„Znam", rekla je Elena prigušenim glasom jer je naslonila lice na njegovo rame. Odjednom je osetila kako mu je telo postalo napeto i primetila da osmatra unaokolo. „Stefane?" Pogled mu se gubio nekuda u daljini, usne su mu bile stisnute, a oči na oprezu. „Izvini, Elena", rekao je kad se Elena odmakla od njega da bi ga pogledala u oči. „Moraćemo da ostavimo ovaj razgovor za kasnije. Upravo sam osetio nešto. Neko je povređen. Vetar je promenio pravac i sada jasno osećam miris krvi." Elena je potisnula emocije, prisiljavajući sebe da se vrati u stanje trezvenosti i zdravog razuma. Sve to, sve njene nedaće i pitanja mogu da sačekaju. Pred njima je posao koji treba obaviti. „Kuda?", upitala je. Stefan ju je uzeo za ruku i poveo dublje u gustiš. Na tom mestu se zvezde više nisu videle od drveća, pa se po onom gustom mraku saplitala o korenje i kamenje. Stefan ju je pridržavao da ne bi pala i vodio je dublje u šumu. Trenutak kasnije, izbili su na čistinu. Eleni je bio potreban sekund da joj se oči prilagode, da uoči tamnu siluetu kojoj se Stefan obazrivo približavao. Zapravo, kretao se ka ljudskom biću koje je, sklupčano, ležalo na zemlji. Oboje su brzo kleknuli pored tela, a Stefan je pažljivo i nežno okrenuo tu osobu na drugu stranu. Telo se tromo pre-vrnulo na leđa. Devojka, shvatila je Elena. Devojka njenih godina, bledog i bezizražajnog lica. Zlatasta kosa joj je sijala pod svetlošću zvezda, ali vrat joj je bio obliven krvlju. „Je li mrtva?", prošaputala je, jer je devojka ležala sasvim nepomično. Stefan je dodirnuo devojčin obraz, a onda je pažljivo prešao prstima preko njenog vrata, ispod tankog traga od krvi, ne dodirujući zgusnutu crvenu tečnost. „Nije mrtva", rekao je, pa je Elena othuknula od olakšanja, „ali izgubila je mnogo krvi." „Biće bolje da je što pre vratimo u kampus", reče Elena, ,,a ostalima ćemo reći da su vampiri pošli da love po šumi. Kasnije možemo da se vratimo i ispitamo ko je krivac." Stefan je zurio u devojčine rane, a usne su mu bile čudno izvijene u nedokučivu grimasu. „Elena, ne... ne verujem da su ovo uradili Itanovi vampiri", rekao je oklevajući. ~ 20 ~

„Kako to misliš?", zbunjeno je upitala Elena. Neka žila joj se zabola u koleno, pa se promeškoljila da bi se bolje na-mestila, oslanjajući se na hladno tlo. „Ko bi drugi mogao da uradi nešto ovakvo?" Stefan se namrštio i ponovo nežno dodirnuo devojčin vrat, i dalje pazeći da ne dodirne krv. „Pogledaj rane", reče. „Vampir koji joj je ovo učinio bio je besan i nemaran, ali iskusan je. Ujed je čist i na savršeno je odabranom mestu, jer se odatle dobija najviše krvi žrtve." Blago je pomazio devojku po kosi kao da želi da je uteši. Kao da mu nije bilo dobro, vilice su mu bile stisnute, a i gledao je kroz trepavice. „Elena, ovo je uradio Dejmon." U Eleni se sve skupilo, ali samo je zavrtela glavom zalepršavši kosom. „Nije", reče. „Ne bi on tek tako ostavio nekoga da umre u šumi." Stefanov pogled već beše nekud odlutao, pa je instinktivno posegla za njegovom rukom da bi ga utešila. On je samo zatvorio oči i nagnuo se prema njoj. „Valjda posle petsto godina umem da prepoznam Dejmonov ujed", rekao je s tugom u glasu. „Ponekad mi se učini da se promenio, ali on se, izgleda, nikad neće promeniti." Težina tih reči i samog ga je pogodila koliko Elenu, pa je samo pognuo ramena. Elena na trenutak nije mogla da udahne, pa je samo gutala, odjednom osetivši vrtoglavicu i mučninu. Dejmon? Slike su joj prolazile kroz glavu: Dejmonove tamne oči kao bezdani, crna vatra besa, oštar pogled pun gorčine. Katkad blaži i topliji, kada gleda u nju ili u Stefana. Tvrd oklop poricanja počeo je da joj steže grudi. „Ne", rekla je i, gledajući u Stefana, ponovila još uvere-nije. „Nije on. Dejmon pati, zbog nas - zbog mene." Stefan klimnu glavom gotovo neprimetno. „Nećemo dići ruke od njega. Promenio se i učinio je mnogo šta za nas, za sve nas. Stalo mu je, Stefane, i izvući ćemo ga iz ovoga. Nije je ubio. Nije prekasno." Stefan ju je pažljivo slušao. Nekoliko trenutaka kasnije, umorno je protrljao lice, koje se uozbiljilo od odlučnosti. „Neka ovo ostane tajna", reče. „Meredit i ostali ne smeju da saznaju šta je uradio." Setila se izraza Mereditinog lica dok je vitlala onim svojim kopljem i samo je progutala knedlu. Meredit je lovac i neće oklevati da ubije Dejmona ukoliko zaključi da je opasan po nedužne ljude. ,,U pravu si", procedi tanušnim glasićem. „Ne smemo nikome da kažemo."

~ 21 ~

Nagnuvši se preko tela onesvešćene devojke, Stefan je ponovo uzeo Eleninu ruku u svoju. Ona ju je čvrsto stegla i samo su se pogledali, prećutno se saglasivši. Udružiće snage; daće sve od sebe i spasiće Dejmona. Sve će biti u redu.

~ 22 ~

4. Elena nikome nije rekla da su pronašli devojku u šumi. Ona i Stefan su je drmusali i polivali hladnom vodom po licu ne bi li je sami osvestili, da ne bi morali da je vode u bolnicu. Krv je probila kroz zavoje koje su joj stavili na rane - Stefan je rekao da ju je Dejmon gadno ugrizao - a na kraju ju je Stefan napojio sopstvenom krvlju iz vena na zglavku, napravivši grimasu, da bi ubrzao zarastanje rana. Smatrao je da nije u redu to što radi, Elena je to znala: razmena krvi je nešto zaista intimno, nešto što za Stefana predstavlja ljubav, ali šta su drugo mogli da urade? Nisu mogli da je ostave da umre. Kada se devojka konačno osvestila, Stefan je uticao na nju da zaboravi šta se desilo, a zatim su joj on i Elena pomogli da se vrati u dom sestrinstva. Do zore, kada su je ostavili, već se sva rumenela i smejala, ubeđena da je pijančila i ostala dokasno i da je provod bio sjajan. Vrativši se u svoju sobu u studentskom domu, Elena je pokušala da zaspi, ali bila je previše umorna. Okretala se i prevrtala pod čistim pamučnim prekrivačima, prisećajući se razočaranja u Stefanovim očima kada joj je rekao: Dejmon je to uradio i potisnutog napada panike koji je videla kada je pomislio: Ovo mora da ostane tajna. Znala je da se Dejmon još hrani ljudskom krvlju, ali obično joj je polazilo za rukom da ne razmišlja o tome. Međutim, on nikada nikome nije ozbiljno naškodio - bar nije bilo dugoročnih posledica. Sada je svoju Moć koristio da bi navodio lepe devojke da mu svojevoljno daju krv, a zatim bi ih ostavljao samo s mutnim sećanjem na veče provedeno sa šarmantnim i tajanstvenim muškarcem sa italijanskim naglaskom. Ako bi se i toga setile. Ponekad bi im prosto ostala samo rupa u sećanju. Naravno, to nije u redu. Elena je bila svesna toga iako Dejmon nije bio. Devojke tokom tog čina nisu pri sebi. Njegov je jedini cilj da uzme svoju dozu, ali one toga nisu svesne i nikada ne znaju šta se zapravo desilo. Elena je bila sigurna da bi se pošteno razbesnela i da bi joj svakako bilo odvratno kad bi se to desilo njoj samoj, ili Boni, ili bilo kome do koga joj je stalo. Doduše, verovatno bi mogla da ignoriše sve te činjenice budući da je na kraju Dejmon zadovoljan a žrtve bar prividno neozleđene - tako da je vuk sit a koze na broju i nikome ništa ne fali.

~ 23 ~

Ipak, ovog puta se očigledno nije potrudio da bude pažljiv prema devojci niti da joj sve to olakša. Ostavio ju je da iskrvari tamo, u šumi, a kada se probudila, počela je da vrišti na sav glas. Elena se stresla prisećajući se svega i pripala joj je muka od grize savesti. Da li je to činjenica koju ona prenebregava? Možda Dejmon sve vreme napada ljude krijući to od nje, a možda je i cela ta priča o ošamučenoj, onesvešćenoj i naposletku srećnoj žrtvi čista laž. Možda se on stvarno promenio, i to njenom krivicom. Da nije to Dejmon uradio u besu, zato što je Elena izabrala Stefana? Elena je još jednom pozvala Dejmona, ali pošto se ponovo oglasio signal govorne pošte, odabrala je opciju „prekinuti poziv". Celog jutra je pokušavala da ga dobije i već mu je poslala nekoliko poruka, ali on se nije javljao i nije odgovarao na poruke. “Je li to bio Stefan?", upitala je Boni izlazeći iz kupatila i odmotavajući peškir u koji beše uvila kosu. Crvene lokne su se razletele na sve strane. „Je l' krenuo?" „Svi stižu za minut, otprilike", odgovorila je Elena, ne ispravljajući Boninu pretpostavku. Dogovorili su se da se tog dana sastanu i da počnu da smišljaju odbranu od Vitale vampira da bi ih sprečili da ožive Klausa. I zaista, uskoro su svi bili tamo (osim Dejmona): Meredit je sela na svoj krevet, a njene sive oči budno su motrile dok je pažljivo oštrila lovački nož; Met je, pogrbljen, sedeo na Eleninoj stolici pored radnog stola, i dalje bled; Boni i Zander su se šćućurili jedno uz drugo na Boninom krevetu, slatki i srećni na talasima nove ljubavi uprkos ozbiljnosti situacije. Dok ih je Elena posmatrala, Zander je Boni promrmljao nešto na uvo, a ona je sva porumenela. Stefan je seo na krevet, pored Elene, i uzeo je za ruku. I sada, posle godinu dana, osećala je kako joj se žmarci uzbuđenja penju od prstiju pravo do srca. Piljila je u njega neko vreme, upinjući se da pronađe trag uznemirenosti od prethodne noći, znak da je uspeo da stupi u kontakt s Dejmonom, ali ništa nije otkrila. „Dobro, narode", rekla je Meredit prevlačeći palac preko oštrice noža. „Otkrili smo da se Itan krije..."

~ 24 ~

„Čekaj", prekinula ju je Elena. „Imam nešto važno da vam kažem." Stefan ju je ošinuo prodornim pogledom, pa je shvatila da je pogrešila zato što je mislila da je smiren. Zbog tajne o Dejmonu, bio je napet kao struna. „Ovaj", promucala je jer ju je obuzela neka neobična teskoba. Setila se kako su se svi osećali zbog hladnih i strogih Čuvarki koje su sretali u Mračnim dimenzijama, pogotovo onih koje su joj oduzele Moći (bilo je užasno bolno - nikako nije mogla da zaboravi koliko je bolelo kada su joj odsekle Krila) i koje su odbile da otrgnu Dejmona od smrti. Međutim, ponosito je isturila bradu i tvrdoglavo krenula dalje. „Upravo sam otkrila da sam Čuvarka", rekla je hladnim tonom. Zavladao je muk. Mučnu tišinu najzad je prekinuo Zander. „Čuvarka čega?", upitao je s nelagodom, pogledom tražeći od Boni da mu objasni o čemu je reč. Boni se namrštila i širokim pokretom ruke pokušala da dočara sveobuhvatnost. „Pa, svega", rekla je neodređeno. „Ako Elena misli na one Čuvarke." Pogledala je Elenu da bi ona potvrdila, pa je plavokosa klimnula glavom. „To su ti neke odvratne žene - uglavnom, liče na žene, a šta su ne znam - i njihov posao je da vode računa da se u univerzumu sve odvija kako treba. Ipak, ne razumem kako Elena može da bude Čuvarka. One ne žive ovde, nego u nekakvoj paralelnoj dimenziji. One nisu sasvim ljudska bića, bar ja tako mislim, ne znam." Okrenula se prema Eleni, a na licu su joj se u isti mah očitovale iskrenost i zbunjenost. „Na šta si tačno mislila, Elena?", upitala je. Elena je skrenula pogled i zapiljila se u zid. Imala je osećaj da joj je koža lica previše zategnuta, a oči su počele da je peku. „Džejms - moj profesor istorije - poznavao je moje roditelje, jer su zajedno išli na koledž. Bio im je veoma blizak prijatelj", pričala je svojim drugarima, privolevši sebe da ostane pribrana. „Rekao mi je da su pristali da dobiju dete koje će postati Čuvar na Zemlji. Prema njegovim rečima, trebalo je da me obučavaju Čuvarke kada budem napunila dvanaest godina, ali moji roditelji nisu pristali da me daju." Glas joj je blago zadrhtao, pa je uporno gledala u reprodukciju Matisa, koju beše okačila iznad kreveta. Oslonjena na Stefanovo rame, našla je utehu u čvrstini i blizini njegovog tela i nije gledala ni u koga.

~ 25 ~

Meredit joj je prišla i tanušnom rukom je uhvatila za rame. Već sledećeg trena se i Boni ugurala na krevet i pogledala Elenu onim krupnim smeđim očima, sada punim saosećanja. „Mi smo na tvojoj strani - i sama to znaš, Elena", rekla joj je Meredit smireno, a Boni je klimnula glavom. „Jesmo li sestrinstvo velosiraptora ili nismo, a?", kazala je, a Elena nije mogla da se ne nasmeje toj zajedničkoj fori. „Ako se Čuvarke namerače na jednu od nas, neka znaju da su se nameračile na sve tri. Iako su one prilično zastrašujuća bića. Nećemo im dati ni da nam priđu." Elena se nasmejala napola histerično. „Hvala vam. Stvarno. Ne verujem, doduše, da se iz ovoga mogu izvući. I ne znam šta tačno znači biti Čuvarka na Zemlji." „Onda neka to bude prva stvar koju ćemo istražiti", trezveno reče Meredit. „Alarik dolazi ovog vikenda. Možda on nešto zna ili će bar znati kako da otkrije šta su zapravo Zemaljski Čuvari." Alarik - Mereditin verenik, slobodno se može reći - za temu svoje doktorske teze odabrao je paranormalne pojave i sve u vezi s paranormalnim, pa se često susretao sa svim i svačim, što im je mnogo pomagalo. „Ma sigurno ćemo smisliti nešto, Elena", uveravala ju je Boni. Elena je zatreptala da bi odagnala suze. Boni i Meredit su se još više privile uz nju, na trenutak isključujući sve ostale, mada je Elena i dalje bila duboko svesna Stefanovog prisustva. Uvek je mogla da se osloni na to da će onu koja je ugrožena braniti druge dve. Čuvale su leđa jedna drugoj još otkad su im najveća briga bile siledžije i strogi nastavnici u osnovnoj školi. Stefan ju je još čvršće privio uza se. Met i Zander su ih, sedeći preko puta, posmatrali sa skoro istovetnim izrazima saosećanja i zabrinutosti. Meredit je u pravu: Elena nije sama. Odahnula je i opustila ramena, oslobodivši se dela tereta koji je nosila u sebi otkako joj je Džejms odao tajnu njenog rođenja. „Baš mi je drago što Alarik dolazi. Sjajna ti je ta ideja da ga zamolimo da otkrije što može. Možda i Džejms može još nešto da nam kaže", rekla je Elena. Zamišljeno je zakačila pramen kose iza uva. ,,U stvari, bolje bi mu bilo da nam kaže još neke stvari. On je znao za ovo još pre nego što sam se ja rodila. Valjda je za ovih dvadesetak godina uspeo da otkrije nešto korisno." Zatim je pljesnula rukama da bi odagnala sve svoje strahove. ~ 26 ~

„Zasad moramo da se usredsredimo na Itana i njegove vampire." Osetila je kako ona stara Elena izbija na površinu, snažna i puna energije, spremna da kuje planove. Stefan ju je stegao za koleno ustajući s kreveta. „Večeras imamo poslednju priliku da zaustavimo Itana", rekao je stojeći nasred sobe i sve ih posmatrajući mrtav ozbiljan. Iako mu je lice delom bilo u senci, videlo se da je napet, a njegove oči, obično zelene kao lišće, bile su tamne kao pomrčina. „Sutra je ravnodnevica i zato će prelaz između sveta živih i sveta mrtvih biti najkraći. Oni će upravo tada pokušati da ožive Klausa. Meredit, kako stojimo sa oružjem?" Utom je i Meredit ustala i otvorila ormar, vadeći razne torbe pune oružja: njeno specijalno lovačko koplje sa šiljcima od raznih materijala, od srebra do jasenovine, sa sićušnim iglama na vrhu, napravljeno da usmrti svakakva bića s kojima lovac može da se suoči; čitav asortiman noževa različitih veličina, oštrih kao žilet, od dugačkih srebrnih bodeža do tankih, praktičnih noževa za čizmu; behu tu i koplja, šurikeni, mačete, topuzi i mnogi drugi predmeti čija imena Elena nije mogla ni da nasluti. „Čoveče", otelo se Zanderu, koji je ležao na stomaku na Boninom krevetu i posmatrao čitav prizor. Pogledao je Meredit sa sasvim novim poštovanjem i pomalo zastrašeno. „Ti jedna vrediš kao čitava vojska." Meredit je blago porumenela. „Možda neko ima utisak da krećem u odbranu od nuklearnog napada, ali ja volim da budem pripremljena i opremljena." Ovoga puta je iz ormara izvukla drveni sanduk. „Imam i ovo. Alarik mi je pomogao da sve prikupim pre nego što počne školska godina." Otvorila ga je, a njen pogled, uprt u Stefana, mogao se protumačiti skoro kao izvinjenje; on se trgao i ustuknuo, odaljivši se od sanduka. Elena je istegla vrat da bi videla šta je unutra. To je u stvari bila neka biljka, koja je ispunjavala sanduk sve do vrha. Ahaaa. Sanduk je bio pun vrbene. Toliko vrbene beše dovoljno da onesposobi čitavu koloniju vampira - ukoliko bi smislili način da ih nekako istrljaju njome ili da ih nateraju da je pojedu. Na kraju krajeva, uz to nijedno natprirodno biće neće moći da utiče na njih. „Dobro", odsečno reče Stefan, oporavljajući se od instinktivne reakcije na vrbenu. „To bi moglo vrlo dobro da nam posluži. Idemo dalje. Mete, šta bi mogao da nam kažeš o podzemnim tunelima?" ~ 27 ~

Elena je osetila kako je sva ustreptala od ponosa kada se Stefan obratio Metu, zamolivši ga da na brzinu skicira sve čega se seća i sve što je čuo o tajnom skrovištu i mreži tunela društva Vitale. Stefan je klimao glavom i postavljao pitanja, pažljivo osvežavajući pamćenje Metu, podstičući ga da se priseti i najsitnijih pojedinosti. Metove oči su bile širom otvorene, a glas mu je postajao sve odlučniji dok je Stefan nastavljao da ispituje; Met kao da je počinjao da slaže kockice na nov način i da nazire konačnu sliku. Stefan se promenio. Kada se tek pojavio u Felovoj Crkvi, bio je sav tih i suzdržan, izbegavajući da ostavi ma kakav utisak na ljudska bića iz svog okruženja. Elena je znala da se osećao bolesnim jer nije mogao da bude među smrtnicima a da ne širi smrt i očaj. Sada je odavao utisak rođenog vođe. Kao da je osetio da ga Elena posmatra, okrenuo se prema njoj, a njegove usne su se razvukle u osmeh, upućen samo njoj. Znala je da se ta promena u njemu odigrala zbog nje i zbog svega onoga što se dogodilo prošle godine. Svakako, šta god da je Dejmon učinio - bez obzira na to što je ponovo tonuo u nasilje, a i tome je bila uzrok - sada je u Stefanu bilo nečega čime je mirne duše mogla da se ponosi. Zar nije tako? „Možemo li nešto da uradimo sa svom tom vrbenom?", iznenada je upitala Boni. „Na primer, da je spalimo, da je nekako pretvorimo u oblak dima koji će ispuniti tunele? Kad bismo zatvorili ostale izlaze, svi vampiri bi pobegli u to svoje skrovište. Mogli bismo da ih sateramo tamo i spalimo tu kuću. Onda bismo ih sve imali na jednom mestu." „To ti je dobra ideja, Boni", rekao je Stefan. Zander se oduševljeno saglasio, a Boni se ozarila od zadovoljstva. Baš smešno, pomislila je Elena, što su se svi prema Boni ophodili kao prema najmlađem članu družine, kao prema nekome koga treba zaštititi, a zapravo nije tako; ona odavno više nije takva osoba. „Čime još raspolažemo?", upitao je Stefan zamišljeno, hodajući tamoamo po sobi. „Mogao bih da organizujem svoje momke da nam pomognu", predložio je Zander. „Mi smo već neko vreme na tragu Vitale vampirima. Nećemo biti jaki koliko bismo bili da je mesec u odgovarajućoj meni, niti može svaki od nas desetorice da se preobrazi ako nije pun mesec, ali nismo loši kad se udružimo..." Glas mu je zamro. „Ako nas hoćete", dodao je. „Znam da nije svakome od vas prijatno u društvu vukodlaka, a da budem iskren - ni mi ~ 28 ~

baš ne obožavamo vampire. Ništa lično." Gledao je čas u Stefana, čas u Meredit, koja je još držala nož kraj noge. Meredit je, naravno, bila ta koja bi se najpre pobunila zbog uvođenja Čopora u njihovu družinu. Boni ih je uveravala da je Zanderov čopor drugačiji od vukodlaka s kojima su dotad imali posla - da su oni dobri i da su više kao psi čuvari nego kao divlje životinje. Međutim, Meredit je odgajana da lovi čudovišta. Uprkos svemu tome, polako je klimnula glavom okrenuvši se Zanderu i samo je rekla: „Treba da iskoristimo svu pomoć koja nam je dostupna." Boni i Meredit su se pogledale preko sobe i Bonine usne se razvukoše u osmejak zadovoljstva. „Kad smo već kod 'sve pomoći koja nam je dostupna'", reče Meredit, „gde je Dejmon?" Pogledala je Elenu, pa Stefana, ali niko joj nije odmah odgovorio. „Evo prilike da se oslonimo na njega. Trebalo bi da ga pozovete i da ga obavestite o planu." Na licu joj se videlo sažaljenje, ali i odlučnost, pa je Elena shvatila da Meredit okleva zato što je Elena gotovo bila u vezi s Dejmonom dok su ona i Stefan bili razdvojeni. Kad bi samo znala istinu, pomislila je u sebi, ali ona ne sme da sazna. Stefan i ja ne smemo da odamo Dejmona. „Hoćeš li ti da ga pozoveš, Elena?", upitala je Boni bojažljivo. Elena i Stefan se pogledaše. Stefanovo lice je ponovo bilo bledo, ali videlo se da se obuzdava, tako da Elena nije primetila ni najmanju pukotinu u njegovom oklopu kada je opušteno i nenametljivo odgovorio umesto nje: „Ne, ja ću ga pozvati. Ionako moram da porazgovaram s njim." Elena se ujela za usnu i klimnula glavom. I sama je želela da vidi Dejmona - očajnički je to želela, da vidi šta ga muči, želela je da mu pomogne da to prevaziđe - ali on joj nikako nije odgovarao na pozive. Možda je sve što je Dejmon hteo od nje bilo da ga ostavi na miru. Nadala se da će bar Stefan uspeti da dopre do njega.

~ 29 ~

5. Kada je Stefan pokucao na vrata Dejmonovog stana, Dejmon ih je skoro istog trena otvorio, pa se besno zapiljio u njega i posegao da mu zalupi vratima ispred nosa. „Stani", rekao mu je Stefan zaglavivši rame između vrata i dovratka. „Sigurno si osetio da sam to ja." „Znam da bi nastavio da kucaš i da bi našao način da uđeš da ti nisam otvorio", zarežao je Dejmon. „Zato sam ti otvorio. A sad odlazi." Dejmon je izgledao kao olupina čoveka. Svakako, ništa nije moglo u tolikoj meri da naruši lepotu gospodstvenih crta njegovog lica, ali izgledao je napeto i iscrpljeno, a koža preko jagodičnih kostiju sva mu je pobledela od iznurenosti. Usne su mu bile blede, oči krvave, a obično zaglađena kosa sada je bila sva razbarušena. Stefan se nije obazreo na bratovljeve reči i samo se nagnuo da bi ga naterao da ga pogleda u oči. „Dejmone", obratio mu se ozbiljnim tonom, „sinoć sam našao devojku u šumi." Samo bi onome ko nije poznavao Dejmona toliko dugo i tako dobro kao Stefan - dakle, svakome sem Stefanu - promakao onaj sekund zatečenosti na Dejmonovom licu koje je odmah potom poprimilo izraz hladnog prezira. „Jesi li ti to došao da mi popuješ, mlađani bratiću moj?", upitao je. „Bojim se da sad nemam vremena, ali može nekog drugog dana, važi? Ili sledeće nedelje?" Pogledao je Stefana iskosa, a zatim ravnodušno skrenuo pogled. I eto, tek tako, Stefan se ponovo osetio kao dete,kao da nisu prošli vekovi i kao da je još kod kuće, a njegov neustrašivi, divni, prezira dostojni stariji brat, od koga uvek pobesni, podseća ga da je uvek on glavni. „Još je bila živa", mirno je nastavio Stefan. „Odveo sam je u dom. Sada je dobro." Dejmon slegnu ramenima. „Jao, kako si ti divan. Uvek izigravaš neustrašivog viteza." Stefan brzo ščepa Dejmona za ruku. „Dođavola, Dejmone", prosiktao je iznerviran, „prestani već jednom da igraš igrice. Došao sam da ti kažem da moraš da budeš na oprezu. Da si ubio onu devojku, navukao bi bedu na vrat." ~ 30 ~

Dejmon je samo treptao. ,,I to je sve?", procedio je malo manje neprijateljskim tonom. „Hoćeš da budem na oprezu? Spopala te je želja da mi izigravaš tatu i da me grdiš, a? Da nećeš možda i da mi zapretiš, bratiću?" Stefan uzdahnu i svom težinom se nasloni na dovratak, gubeći volju za raspravom. „Da li bi se nešto i promenilo ako bih te izgrdio, Dejmone?", pitao ga je. „Ili ako bih ti zapretio? To na tebe nikad ne deluje. Samo želim da prestaneš da ubijaš. Ti si mi brat i potreban si mi, kao što sam potreban i ja tebi." Dejmonovo lice je ponovo bilo skriveno ispod neprobojne maske, pa je Stefan ispitao svoje reći. Ponekad ga je razgovor s Dejmonom podsećao na hod po minskom polju. „Uglavnom, ti meni jesi potreban", rekao mu je. „Spasao si mi život. To si, ako nisi primetio, često činio tokom prošle godine." Dejmon se naslonio na suprotnu stranu dovratka i pogledom pokušavao da dokuči šta je Stefan naumio, ali i dalje je ćutao. Stefan je poželeo da sazna šta se Dejmonu vrzma po glavi, pa je odaslao ispitivački pipak Moći prema bratu da bi otkrio u kakvom je raspoloženju, ali Dejmon mu se samo podrugljivo osmehnuo i lako mu pokvario plan. Stefan je pognuo glavu i počeo da masira koren nosa palcem i kažiprstom. Hoće li i tokom dugih vekova koji dolaze biti ovako? Hoće li ovako biti zauvek? „Slušaj", reče. „Dovoljno je što drugi vampiri haraju kampusom, ne moraš sad i ti ponovo da počneš da loviš. Itan je još živ i namerava da oživi Klausa sutra uveče." Dejmon se na trenutak još jače namrštio, a zatim mu je lice poprimilo blaži izraz. Kao da je bilo isklesano u kamenu. „Ne možemo da ga sprečimo bez tebe", nastavio je Stefan suvih usta. Dejmonove oči, crne kao noć, nisu ništa odavale, a zatim se, u munjevitom trenu, osmehnuo kako samo on ume. „Izvini", reče, „ali nisam zainteresovan." „Molim?" Stefan se osetio kao da ga je neko šutnuo u stomak. Mislio je da će ga Dejmon zasuti izgovorima i sarkazmom, a posle onoga kada ga je Dejmon spasao od Itana, ravnodušnost je bila poslednja stvar koju je očekivao od njega.

~ 31 ~

Dejmon je slegnuo ramenima, ispravio se i popravio odelo, brišući izmišljenu trunčicu prašine s prednjeg dela svoje crne košulje. „Dosta mi je više", rekao je opuštenim tonom. „Dojadilo mi je da se petljam u posliće tvojih ljudskih ljubimaca. Ako Itan oživi Klausa, nek se onda on bakće njim. Sumnjam da će mu to izaći na dobro." „Klaus će se setiti da si ga ti napao", rekao mu je Stefan. „Poći će da te traži." Dejmon se opet nasmešio, ovog puta podignute obrve, a načas je iskezio snežnobele zube. „Sumnjam da ću mu ja biti glavna meta, braco moj", uzvratio je. U pravu je, razmišljao je Stefan prisećajući se. U toj užasnoj poslednjoj bici protiv Klausa, Dejmon je Prvobitnog probo kocem od belog jasena, sprečivši ga da Stefanu zada smrtonosni udarac. Međutim, nije on ubio Klausa. Stefan je osmislio strategiju napada na Klausa i dao je sve od sebe da ga ubije. Međutim, na kraju ipak nije uspeo. Elena je bila ta koja ga je usmrtila, vodeći čitavu armiju mrtvih protiv Prvobitnog vampira. „Eleni", otelo se Stefanu od očajanja. „Potreban si Eleni." Bio je ubeđen da će to delovati, da će Dejmonovo srce smekšati. Dejmon je uvek popuštao zbog Elene. Međutim, ovog puta je jedina reakcija bio podrugljiv osmeh. „Siguran sam da ćeš sam umeti to da središ", rekao je hladnim, ravnodušnim glasom. „Sada si ti odgovoran za Elenu, a ne ja." „Dejmone..." „Dosta." Dejmon podiže ruku da bi ga upozorio. „Rekao sam ti. Ja sam s tim završio." Zatim brzim pokretom zalupi vrata Stefanu u lice. Stefan je naslonio čelo na njih; osećao se poraženo. „Dejmone", ponovio je. Znao je da Dejmon može da ga čuje, ali iz stana je dopirala samo tišina. Polako se odmakao od vrata. Biće bolje da ga ne pritiska, pogotovo sad kad nije baš najbolje raspoložen. Kad je ovakav, Dejmon je kadar svašta da uradi. „Zaista mi je drago što si svratila, Elena", rekao je profesor Kembel. „Brinuo sam o tome šta će biti s tobom" - krišom se osvrtao i spustio je glas iako u njegovoj kancelariji nije bilo više nikoga - „posle našeg poslednjeg razgovora." Zapiljio se u nju nekako obazrivo, a njegovo lice, koje je uvek ~ 32 ~

imalo ispitivački i pomalo samozadovoljni izraz, sada je bilo pod senkom nesigurnosti. „Izvinite što sam onako pobegla, Džejmse", rekla mu je Klena zureći u šolju slatke bele kafe kojom ju je poslužio. „Prosto, eto... kad ste mi rekli da sam Čuvarka i kad ste mi ispričali pravu istinu o onome što se desilo mojim roditeljima, bilo mi je potrebno neko vreme da na miru razmislim o svemu. Prošlog leta sam lično upoznala nekoliko Čuvarki. Bile su zaista moćne, ali bez imalo ljudskosti." Još nije mogla da prihvati činjenicu da će zaista postati jedna od njih. I sama pomisao je bila toliko ozbiljna i zastrašujuća da ju je njen um uporno izbegavao, usredsređujući se na konkretnije i neposrednije nevolje, kakva je jurenje vampira po kampusu, na primer. Ruke joj blago zadrhtaše, te se kafa uzburka. Pažljivo je vratila šolju u stabilan položaj. Džejms ju je blago potapšao po ramenu. „Nego, malo sam istraživao i mogu da ti kažem da imam dobre vesti", reče. „Baš bi bilo fino da čujem dobre vesti, za promenu", rekla je tiho, skoro molećivo. „Nije mi baš jasno kakav treba da bude ljudski Čuvar. Hoću li se ja razlikovati od Nebeskih Čuvara?" Džejms se osmehnuo prvi put otkako je ušla u kancelariju. „Posle našeg razgovora", objašnjavao joj je, „stupio sam u kontakt sa svim svojim kolegama koje su studirale mitologiju ili magiju, zapravo, sa svakim ko možda nešto zna o Čuvarima." Pošto je sada trebalo da prenese informaciju, Džejms više nije imao onaj ispitivački izraz i kao da se nekako raširio; ramena su mu se opustila kada je zavukao palčeve u prsluk. „Prema legendi", rekao je glasom kojim je predavao, „Ljudski Čuvari su retka bića, ali na Zemlji ih uvek ima po dvoje-troje. Uglavnom su im i roditelji regrutovani onako kako su Čuvarke regrutovale tvoje roditelje, a onda bi deca, još na pragu adolescencije, dospevala u ruke Čuvarima na obuku." Elena je na trenutak zatvorila oči od straha. Nije mogla da zamisli kako je predaju Čuvarkama niti da tako mlada izgubi život običnog smrtnika. Ali da su je predali, njeni roditelji bi još bili živi. „Kada ljudski Čuvari zađu u prve godine zrelosti - to je otprilike doba u kome si ti sada, Elena", nastavio je Džejms, „rasporede se po mestima gde ~ 33 ~

ima mnogo puteva moći, to jest po mestima gde je koncentracija natprirodnih sila visoka." „Kao ovde", odvrati Elena. ,,I u Felovoj Crkvi." Džejms je klimnuo glavom. „Dokazi jasno ukazuju na to da Čuvari vrbuju potencijalne roditelje u mestima na kojima se ukršta mnoštvo puteva moći", rekao je. „Tako ljudski Čuvari mogu da ostanu blizu svojih domova." „Ali čime se tačno bave ljudski Čuvari?", upitala je Elena. „Šta ja treba da radim?" Tek tada je postala svesna da toliko snažno steže solju da je lako može slomiti, pa ju je spustila na sto i uhvatila se za stolicu. „Uloga ljudskih Čuvara je da štite nedužne od natprirodnih bića na zemlji", odgovorio je Džejms. „Oni su tu da održavaju ravnotežu. Izgleda da se kod Čuvara razvijaju i razne moći, zavisno od toga šta je potrebno mestu u kome se nalaze. Dakle, nećemo znati koje ćeš tačno moći imati sve dok ne počnu da se bude." „To da štitim nevine nekako bih i mogla", rekla je Elena. Nesigurno mu se osmehnula. Nije baš bila sigurna povodom tog „održavanja ravnoteže". Po njenom mišljenju, Čuvarke Nebeskog suda su bile toliko opsednute ravnotežom i redom da su zaboravile na nedužne. Ili su možda nedužni zapravo bili jedina briga Čuvara na Zemlji. Međutim, ako je to istina, zar ne bi neko od njih spasao njene roditelje? Džejms joj je uzvratio osmehom. „To sam i ja mislio", rekao je tonom kao da najbolje čuva za kraj, „ali moj je kolega locirao jednog od ostalih Čuvara na Zemlji." Izvadio je papir iz fascikle s radnog stola i pružio joj ga. Bila je to kopija fotografije u boji slabije rezolucije. Na njoj se neki tamnokosi mladić, možda godinu-dve stariji od Elene, smešio fotografu. Malo je skupio kapke jer mu je sunce bleštalo u oči, a zubi su mu se belasali kao sneg - pravi kontrast spram preplanule kože. „Zove se Andres Montez; on je ljudski Čuvar i živi u Kostariki. Moji izvori nisu uspeli da otkriju mnogo o njemu, ali pokušaće da stupe u kontakt s njim. Nadam se da će pristati da dođe u Dalkrest da bi s tobom podelio sve što zna." Džejms je oklevao, a zatim dodade: „Doduše, budući da je Čuvar, pretpostavljam da verovatno sve zna o tebi." Elena je pažljivo posmatrala Andresovo lice na slici. Želim li da upoznam još jednog Čuvara?, zapitala se. Ipak, njegove tamne oči zračile su dobrotom. ~ 34 ~

„Ne bi bilo loše da porazgovaram s nekim ko bi mogao da mi kaže šta da očekujem", rekla je Džejmsu podigavši pogled. „Hvala vam što ste ga pronašli." Džejms je klimnuo glavom. „Obavestiću te čim bude došao ovamo", reče. Uprkos vesti da negde postoji još neko poput nje, neko ko će sve razumeti, Eleni se nešto prevrnulo u stomaku i imala je osećaj da strmoglavo pada u neki ponor, u vrtlog, u nešto mračno i nepoznato. Da li će Andres znati da joj kaže ono što je najviše zanima? Da li će ostati ista kada je sustigne njena sudbina?

~ 35 ~

6. Stefan, Elena i pet vukodlaka budno su motrili na senovito skrovište Vitale vampira s brda, odakle su imali dobar pogled. Čekali su bilo kakav znak da se deo plana dodeljen Meredit i njenoj ekipi odvija kako treba, to jest da su vampiri društva Vitale saterani u svoje tajne tunele i time u skrovište. Posavetovali su se sa Alarikom telefonom i on im je ukazao na to da će Vitale vampiri izvesti ritual vaskrsnuća na dan ravnodnevice, tačno u ponoć, pa su Stefan i Meredit odlučili da provale unutra pre zalaska sunca, kada je verovatnije da vampiri obitavaju unutra, u podzemlju, da bi izbegli dnevnu svetlost. Sada se svetlost kasnopopodnevnog sunca odbijala od prozora skrovišta, pa je svaki pokret iznutra ostajao skriven iza prozorskih okana. Čed, jedan od Zanderovih drugara iz Čopora, magistar hemije, pomogao im je da naprave delotvorni gas od Mereditinih zaliha vrbene i kojekakve naprave koje su podsećale na tempirane bombe što će pokrenuti proces i pogurati dim u tunele. Stefan je upravo zamišljao kako Meredit i njena ekipa - Met, Zander i još tri vukodlaka - postavljaju posude s gasom, jednu po jednu, zatvarajući jedan izlaz za drugim da vampiri ne bi mogli da pobegnu nikuda osim u skrovište. Boni, koju je štitio drugi pripadnik Zanderovog čopora, bila je u biblioteci, gde je bacala čini ne bi li sprečila vampire da se popnu kroz tunel. Stefan se nervozno meškoljio jer mu je bilo krivo što nije sa ostalima ispod zemlje. Čuo je eksplozije daleko pod zemljom, mada je samo neko sa istančanim sluhom vampira mogao to da čuje. Pored njega je stajao Čed, koji se trgao od tog zvuka, pa je Stefan morao da se ispravi: sa sluhom vampira ili vukodlaka. Čed je, kao i Zander, bio vukodlak koji može da menja obličje bez uticaja meseca. Preobražen u vuka, nečujno je tapkao pored Stefana i Elene, ne skidajući pogled sa skrovišta. Tiho je frknuo i seo, zabacivši uši. „Čed kaže da je dim od vrbene dosad trebalo da ispuni tunele", rekao je vukodlak u ljudskom obliku, prevodeći s jezika vukova. „Uskoro bi trebalo da uočimo nešto." Elena je stala bliže Stefanu i u istom trenutku su se pogledali. Bilo je vrlo neobično posmatrati Čopor na delu: grupa kavgadžija, budalastih momaka koji psuju, za tili čas se preobrazila u ozbiljan i sposoban tim. Svi ~ 36 ~

vukodlaci koji se već behu pretvorili u vukove budno su motrili i stalno su bili u pokretu, a njihova mišićava i snažna tela glatke dlake očito su spremno iščekivala svaki zvuk i miris koji će dopreti do njih. Vukodlaci u ljudskom obliku budno su pratili svaki pokret svoje vučje braće, spremni da delaju, ponašajući se kao da se pripadnici Čopora bez prestanka i bez reči sporazumevaju među sobom. Možda je tako i bilo. Stefan to nije znao, ali zaključio je da vukodlaci ne žive toliko usamljenički koliko vampiri. To jest, ako imaju svoj čopor. Čed je stao, spreman kao zapeta puška; dlaka duž leđa mu se nakostrešila, a uši su mu se podigle, oprezno osluškujući. „Ušli su", kratko ih je obavestio jedan od vukodlaka u ljudskom obliku taj se zvao Danijel, ako je Stefan dobro zapamtio - pa je vampir samo klimnuo glavom. I sam je čuo kako se vratanca u podu u podrumu skrovišta otvaraju, kao i bat koraka Meredit, Meta i preostalih članova Čopora dok su, penjući se, izlazili iz tunela. Ako se bombe od vrbene aktiviraju kako treba, vampiri će biti saterani u skrovište pred njima. „Krećemo", reče Stefan. Zander je naredio ostalim članovima Čopora da na tom zadatku slušaju Stefana kao gospodara, pa su se poredali iza njega bez reči, oni u ljudskom obliku rame uz rame, a vukoliki idući pored njih. Elena je klimajući glavom odgovorila Stefanovom upitnom pogledu: trebalo bi da požuri i da je pusti da ga sledi. Meredit i ostali su kretali u borbu i on bi trebalo da bude s njima. Stefan se okrenuo od nje kao da ga je neko otrgnuo - beše je čvrsto stegao jer je toliko često bivala u opasnosti -ali znao je da će je čuti ukoliko joj bude potreban. Usmerio je svoju Moć i dao se u trk. Vukodlaci su lako pratili njegov tempo, a Elena je primetila da ljudi i vukovi, grabeći prema svom odredištu, neobično liče jedni na druge. Njihova Moć, neshvatljivo drugačija od njegove, bila je snažna i nepokolebljivo usmerena ka cilju. Njenom punom naletu, energičnom, divljem i sirovom, ni Stefan nije mogao da se odupre. Osećaj je bio neverovatan. Nakratko su se zaustavili na proplanku ispred doma društva Vitale, skrivenog u šumi blizu kampusa. Nešto nije bilo u redu. Čed je nakrivio glavu i tiho zacvileo. Ostali vukovi su počeli da ga oponašaju, a dva vuka su nestrpljivo koračala tamo-amo ispred ulaza u skrovište. ~ 37 ~

„Kažu da vampiri nisu unutra", saopštio im je Danijel. Stefan je to već shvatio. Pažljivo je osluškivao i već je mogao da čuje kako Meredit korača i psuje sebi u bradu dok se sa ekipom kreće kroz kućicu. Osim toga - ništa. Stefan je svojom Moći svakako mogao da odredi prisustvo grupe moćnih vampira, kakvi su oni koji pripadaju društvu Vitale. „Polazimo", rekao je Stefan i uputio se ka ulaznim vratima. Uspeo je da slomi bravu brzo stisnuvši pesnicu, pa je lako ušao - tu očigledno niko nije živeo godinama. Na trenutak mu se zavrtelo u glavi od slabog mirisa vrbene, koji je dopirao iz ulaza u tunel u podrumu, ali um mu se ubrzo razbistrio. „Mi smo", prigušeno je doviknuo kada je čuo da su njegovi prijatelji zastali na spratu, a usna jednog vuka se izvila kao da mu se smeje. Oni, naravno, ne moraju da upozoravaju jedni druge; svaki član njihovog Čopora svakog časa je tačno znao gde se ostali nalaze. Cela ekipa je odmarširala uza stepenice da bi se našla sa ostalima, zakrčivši uzani hodnik nečega što je nekada verovatno bilo lovački dom. Zander, koji se pretvorio u prelepog vuka čistobele dlake i istih neboplavih očiju kakve je imao u ljudskom obliku, tiho je zarežao, pa se Čopor okupio oko njega, a Stefan je otišao do Meta i Meredit. „Tuneli su bili prazni kada smo prošli", promrsila je Meredit smrknuto. „Ili imaju neke izlaze za koje mi ne znamo, ili nisu bili tamo kada smo aktivirali dimne bombe." „Misliš li da su izašli da love?", upitao je Met raširenih očiju, vidno zabrinut. Stefan je zavrteo glavom. ,,I pored svojih značaka društva, koje ih štite od sunca, ne bi se usudili da love danju. Sunčeva svetlost previše zamara nove vampire", objasnio im je dubokim glasom. „Zakasnili smo. Sigurno su već otpočeli s ritualom uskrsnuća. Možda ga izvode pri izlasku meseca, a ne u ponoć." Onako iznerviran, tresnuo je pesnicom o zid, od čega se na malteru protegla dugačka pukotina. Utom se začulo iznenadno pomeranje odnekud s druge strane već napuklog zida. Istog trena se sve vučje glave okrenuše prema izvoru zvuka, a i Stefan je stao kao ukopan, osluškujući.

~ 38 ~

„Ovde ima nekoga", preveo je Danijel. „Zander kaže da je ona u prostoriji na kraju hodnika." Ona. Dakle, to nije Itan, već neka od njegovih sledbenica. Stefan je prvi krenuo prema vratima, sasvim tiho. Zander je nečujno i meko koračao pored njega, a Meredit je stupala tik iza njega s kopljem u pripravnom položaju. Bio je svestan da Met i ostatak Čopora, spremni i napeti kao strune, čekaju da krenu poslednji da bi im dali prostora. Naglim, silovitim udarcem nogom, Stefan je provalio vrata, odmah podigavši ruke da bi odbio napad. U prostoriji koja je bila najudaljenija od vrata, šćućurena, ležala je devojka kovrdžave kose; ruke beše podigla da bi zaštitila lice, a oči joj behu raširene od straha. Izgledala je toliko ranjivo da je Stefan na trenutak zastao oklevajući, iako je istog trena video šta je ona. Meredit se progurala pored njega i uperila koplje ka devojčinim grudima, tik iznad njenog srca. „Ne!", doviknuo je Met iz dovratka, probijajući se kroz čopor vukodlaka. „Stanite, ljudi." Prešao je preko sobe i stao ispred devojke. Ona je spustila ruke, a na licu joj se videlo da se začudila. „Mete?", prošaputala je. „O Kloi", promrmljao je Met ucveljeno. Podigao je ruku da bi je pružio prema njoj, ali načas je oklevao da je dodirne, pa mu je ruka neko vreme samo stajala u vazduhu. Metova drugarica Kloi, setio se Stefan. Kloi, prva devojka za koju se Met zainteresovao otkako ga je Stefan upoznao, još otkad je izlazio sa Elenom. Metova ruka klonu pored tela, pa se Stefan zapita da li se Met setio kakav je okrutni ubica postala njegova prijateljica Bet, jer kao da se već mirio s Kloinom sudbinom. „Gde su ostali vampiri?", upitala ju je Meredit hladno, pritiskajući devojčine grudi kopljem. „Otišli su u šumu", odgovorila je Kloi jedva čujnim, prestravljenim glasom. „Tamo će izvesti ritual uskrsnuća." Stefan je zavrteo glavom. „Itan ne može da izvede taj čin bez Dejmonove krvi", rekao je, gotovo i sam osetivši u sopstvenom glasu da ne želi da poveruje u to. ~ 39 ~

Kloi napola slegnu ramenima, gledajući u svakog ponaosob. „Nemam pojma", rekla je bespomoćno. „On je rekao da ima sve što mu treba." Itan je posekao Dejmona u borbi. Bilo je sasvim moguće da je uspeo da nakupi malo krvi ili da je posle okršaja našao krvi koliko mu treba. Stefan proguta knedlu, osetivši kako mu usta najednom postadoše suva. ,,A zašto ti nisi s njima?", upita je Met. „Nisam htela da pođem", odgovorila je drhtavim glasom. Njen izgubljen pogled je odlutao ka Metu, pa se nervozno namrštila, kao da joj je veoma važno da je Met razume. „Osećam se kao da... za jedan deo mene, Itan kao da je središte univerzuma, ali um mi govori koliko je on užasan. Pokušavam da se oduprem tom osećaju. Ne želim nikoga da povredim." Oči su joj bile pune suza, a Met je stisnuo vilice sa izrazom najdubljeg očaja i nesigurnosti u očima jer nije znao šta da radi. „Pokušavaš da se odupreš vezanosti za gospodara", blago joj reče Stefan. „Teško je ali izvodljivo, a tvoja prisilna opsednutost Itanom s vremenom će oslabiti. Možeš da odbaciš ovakav život ako to zaista želiš." „Ne znaš koliko to želim", zavapila je očajna Kloi. „Možeš li, molim te, da mi pomogneš?" Stefan je zaustio da nešto kaže, ali Met ga je prekinuo. „Stani", ponovio je. „Stefane, Bet je isto to rekla - da ne želi nikoga da povredi i da joj je potrebna pomoć. Samo nas je lagala." Zander se hitro i nečujno došunjao do njih. Polako je prišao Kloi i onjušio njene ruke. Propeo se na zadnje noge i spustio prednje šape na Kloina ramena. Ona je ustuknula, ali on nije delovao zabrinuto kada joj je onjušio lice, samo joj je nekoliko dugih trenutaka zurio pravo u oči. „Da li nam govori istinu?", upitala je Meredit. Ogromni beli vuk je ponovo stajao na sve četiri. Okrenuo se, okrznuvši pogledom ostale članove Čopora u ljudskom obliku. „Kaže da je iskrena", preneo im je Danijel, „ali i da je slaba. Možda je i previše za nju da se bori protiv sopstvene prirode." Kloi je jecala, nezaustavljivo, svladana beznađem. Meredit, koja je još stajala držeći koplje spremno da poleti, samo upitno podiže obrvu i neodlučno pogleda u Stefana. I Met se okrenuo prema njemu, a u očima su mu sijale nada i nestrpljivo iščekivanje njegovih reči. Ubrzo je shvatio da su sve oči uprte u njega, da svi čekaju njegovu odluku. ~ 40 ~

„Pomoći ćemo ti", izgovorio je polako, „ali prvo ti moraš da pomogneš nama." Met je othuknuo od olakšanja i oborio sve prepreke između sebe i Kloi. Ona se zahvalno naslonila na njega klimajući glavom Stefanu u znak odobravanja, a suze su joj se slivale niz lice. „Ako hoćete da zaustavite Itana", reče, „moraćemo da požurimo."

~ 41 ~

7. Sunce je već zalazilo kada su Elena i ostali stupili u šumu. Našla se sa svojim drugarima pošto su otišli iz skrovišta, a Stefan joj je tiho ispričao šta se desilo dok su pratili trag koji im je Kloi naznačila. Činilo im se da prilično dugo lutaju mračnom šumom i svi su bili napeti i ćutljivi. Grančice su šibale Elenu po licu, pa je poželela da ima oštar noćni vid vampira ili vukodlaka ili Mereditine dobro izbrušene lovačke instinkte. Činilo joj se da je čak i Met, koji je teško ali stoički koračao pored nje, ne odvajajući pogled od Kloi, rede naletao na granje i šiblje nego ona sama. Malo joj je nedostajalo da poželi da joj već dodele te Čuvarske Moći; verovatno će joj dobro doći, želela ih ona ili ne. U daljini se najzad ukazao pramičak narandžaste svetlosti, te su se svi odmah ćutke zaputili tamo. Elena je skoro trčala, jedva dolazeći do daha. Stefan i Čopor naposletku su usporili da bi prilagodili tempo Meredit i Metu, pa je uspevala da održi korak s družinom. Dok su se približavali, shvatila je da treperava svetlost dolazi od neke vatre na otvorenom. Vukovi ispred nje načuljili su uši. Tek tako, bez najave, oni i Stefan se dadoše u trk, krupnim koracima prelazeći razdaljinu i ostavljajući ljudska bića za sobom. Kloi je zaostajala nekoliko koraka. Met i Meredit obuhvatiše Elenu oko ramena snažnim rukama i povukoše je između sebe, jureći za ostalima. Ona je posrtala, oštar bol probadao ju je sa strane, ali oni su je pridržavali, te je ostala u pokretu. Trenutak kasnije, i sami su mogli da čuju ono što su Stetan i Čopor odavno čuli. Do njih je već dopirala turobna pesma koju kao da je izvodio neki hor. Odjekivala je u Eleninoj glavi, probijajući joj slepoočnice. Iz jednoličnog žamora izdvajao se prodoran glas koji je nekoga dozivao. Nije mogla da odredi kojim jezikom govore, mada joj se činilo da je posredi neki stariji, grlen jezik. Nije latinski, pomislila je, ali mogao je biti grčki ili staronorveški, ili možda neki još stariji, drevni jezik nastao po nastanku sveta. Zupčanici su se vrtoglavo okretali u njenoj svesti. Sumerski. Jezik Inka. Ko bi to znao? Kada je izbila na čistinu, oči su počele da je peku od dima i jarke svetlosti rasplamsale vatre, pa je isprva samo videla nejasne mračne siluete koje su se njihale oko vatre. Kada joj se vid prilagodio, ugledala je Itana kako peva na čelu svog hora, i dalje izgledajući kao maturant, što odavno ~ 42 ~

više nije bio. Čela blago nabranog od usredsređenosti, podigao je pehar pun guste, tamne krvi, kao da je to obično vino. Zašto li ga odmah ne prekinu?, pomislila je Elena i tek tada je pred sobom ugledala tela koja su se izvijala u borbi. Stefan je, surov i graciozan u isti mah, kidao vrat visokom, blago pogurenom vampiru. Elena ga je prepoznala kao nekoga koga je viđala u kampusu pre nego što su se kandidati za društvo Vitale preobrazili u vampire. Nedaleko odatle, vodila se i borba vukodlaka; vukovi su opkolili ljudska bića štiteći ih dok su se borili udruženim snagama, i svaki od njih je u svakom trenutku bio savršeno svestan pozicije ostalih saboraca. Vampiri koji nisu odmah stupili u obračun stali su ukrug oko Itana, braneći ga od napada da bi, neometan, mogao da nastavi ritual. Meredit se već beše upustila u bitku, a srebrni krajevi njenog koplja bleskali su na svetlosti vatre. Svesni da nemaju natprirodne Moći, Elena i Met su se držali ruba proplanka. Kloi je stajala malo dalje od njih, ne odvajajući pogled od okršaja koji joj se odvijao pred očima. Grickala je usnu ovivši ruke oko sebe, a Elenu je, dok ju je posmatrala, prožeo oštar bol saosećanja: setila se sebe kada je bila tek preobraćena vampirica, svoje nestrpljivosti i čežnje i načina na koji je svaki pokret gospodara delovao na nju kao dozivanje. Kloi je sigurno na mukama i sigurno se jedva uzdržava od borbe. Met je posmatrao Kloi čela nabranog od brige, ali ipak se držao na odstojanju. Stajao je ukoso da bi zaštitio Elenu, kako od Kloi tako i od ostalih vampira društva Vitale. Sigurno je zapamtio da se novom vampiru ne može verovati. Elena je stegla njegovu za ruku u znak zahvalnosti. Još jednom joj je na um palo: Ako već moram da postanem Čuvarka, ovo je odličan trenutak da mi se jave neke Moći. Pokušala je da odredi da li se nešto u njoj menja, imajući utisak da jezikom opipava zub koji se klati, ali nije osetila ništa drugačije. Nije bilo ni nagoveštaja buđenja Moći, što je nakratko osetila posle povratka iz mrtvih, kada su u njoj sazrele tajnovite i opasne Moći Krila. Sada je samo obična smrtnica Elena, kakva je svaki dan, i nikome nije ni od kakve koristi. Posmatrala je prizor i primetila kako se jedan vampir zaleteo na ogromnog belog vuka - Zandera - zgrabio ga za bok veoma spretno i silovito i oborio ga postrance. Teško telo je tresnulo o zemlju blizu oboda ~ 43 ~

proplanka i ostalo da leži nepomično. Eleni se srce steglo. O ne, pomislila je, pa je nesvesno koraknula napred, ali Met ju je zadržao. O Boni. Vuk se nije micao, a Elena nije mogla da odredi da li još diše. Međutim, ubrzo se polako pridigao na noge, blago se zanoseći zadnjim krajem. Na njegovom čistobelom krznu bilo je mrlja od krvi i blata. Zander se ljuljao, ali kao da je povratio ravnotežu i, režeći, bacio se u borbu. U iznenadnom naletu snage, oborio je vampiricu na kolena, a Danijel je s kocem u ruci dovršio posao hitrim zamahom. Kada je Elena stigla na proplanak, svi su bili zaokupljeni borbom, pa nije bilo načina da probije obruč vampira oko Itana da bi ga sprečila da izvodi ritual. Međutim, Meredit je počela da se vrti kao derviš, oružje joj je letelo na sve strane, pa se, polako ali sigurno, borba preokrenula. Meredit i Stefan su se pogledali, a ona je ona počela da krči sebi put do vatre, lagano se približavajući Itanu iako je morala da nakrivi koplje da bi napala jednog vampira i oborila ga na zemlju. Elenine oči su jedva ispratile njene pokrete kada je iz korica na boku izvukla lovački nož i odrubila mu glavu žestokim zamahom. Telo se zateturalo unazad i stropoštalo se na zemlju, i odjednom se kroz uskomešanu gomilu između Stefana i Itana ukazao prolaz. Stefan je odgurnuo vampira protiv kojeg se donedavno borio i, skočivši visoko preko Mereditine glave, dočekao se na zemlju pravo ispred Itana. Posle toliko prekida, najzad je zavladao muk i vradžbina je konačno prekinuta. Stefan je poleteo i dograbio Itana za vrat tik iznad dušnika, pojačavajući stisak. Mlađi vampir je zakrkljao i stao da otvara usta kao da hoće nešto da kaže, očajnički pokušavajući da dohvati Stefana rukama. Posegavši slobodnom rukom da bi opipao šta je na zemlji, Stefan je podigao kolac. Itanove zlataste oči razrogačiše se kada Stefan pritisnu kolac na njegove grudi. Elena je čula kako Kloi tiho jeca, ali mlada vampirica nije se pomakla. „Zbogom, Itane", rekao je Stefan. U njegovom glasu nije bilo besa, već samo neminovnosti sudbine koja dolazi po svoje. Iako je bio tih, Elena ga je čula, a čuli su ga i ostali. Svi su obustavili borbu, odgurujući neprijatelje, pogleda uprtih u Stefana i Itana. Kao da je svako zadržavao dah. Utom su vampiri zarežali i zakričali, batrgajući se da bi doprli do svog gospodara. Međutim, vukovi su se kretali brže nego što je Elena mogla i zamisliti, nagrnuvši kroz razbijeni obruč oko Itana i Stefana, zadržavajući vampire. ~ 44 ~

Elena je duboko udahnula od olakšanja. Stefan je stigao na vreme. Izbegli su ono najgore. Klaus, Prvobitni vampir, luđak nad luđacima, ipak će ostati pod zemljom. Iz Itanovih očiju samo što ne beše suknuo plamen, ali njegove usne, dok je gledao u Stefana, polako su se izvile u odvratan osmeh. Prekasno, rekao mu je pomerajući usne, a pehar koji je držao u ruci poleteo je unazad. Gusta crvena krv prosula se po vatri. Čim je plamen dohvatio krv, ona je buknula visokom plavom buktinjom. Elena je ustuknula i zaklonila oči pred iznenadnim praskom zaslepljive svetlosti. Svi se oko nje sklupčaše - kako vampiri i ljudska bića, tako i vukodlaci. Proplanak u plamenu se punio dimom. Elena je drhtala, kašljala, oči su joj suzile, a osetila je i kako se Met pored nje trese krkljajući. Kada se dim najzad povukao, usred plamena se ukazala visoka prilika zlatne kože koja je poprimila oblik ljudskog bića i iskoračila iz vatre. Elena je znala ko je to. Kao i kada ga je ugledala prvi put, pomislila je da izgleda kao sam đavo, ako je đavo uopšte zgodan i lep. Bio je nag kad je izašao iz vatre; telo mu je bilo gipko i mišićavo, a glavu beše uzdigao visoko i ponosito. Kosa mu je bila bela, a oči plave. Smejao se pun radosti, ali mahnitim smehom, i svaki njegov pokret je bio nagoveštaj razaranja. Munja je sevnula, a on je zabacio glavu i prsnuo u zloćudni smeh. Klaus se vratio iz mrtvih.

~ 45 ~

8. Elena nije mogla da se pomeri. Kao da je odumrla, jer su joj udovi bili teški i ukočeni. Srce joj je lupalo sve brže, nalet krvi bubnjao joj je u ušima, ali ostala je pribrana. Zastavši pored vatre, Klaus se protegao i nasmešio držeći ruke ispred sebe. Polako ih je okretao i zagledao, diveći se svojim dugim prstima i snažnim nadlakticama. „Bez ijedne ogrebotine", rekao je. Govorio je tiho, ali njegove reči su odjekivale proplankom. „Opet sam živ i zdrav." Zametnuo je glavu da bi video mesec u trećoj četvrtini visoko iznad njih i osmehnuo se još šire. „Opet sam kod kuće", rekao je. Itan se izmigoljio iz Stefanovog stiska koji je popustio jer Stefan nije mogao da veruje svojim očima i pao je na kolena. „Klause", obratio mu se sa strahopoštovanjem. Klaus ga je krajičkom oka pogledao odozgo, i ravnodušno i znatiželjno u isti mah. Itan je sa ekstazom u očima zaustio da mu kaže još nešto, ali pre nego što je uspeo da progovori, Klaus je ispružio ruku i, obuhvativši mu vilicu šakom, samo ga snažno stegao. Uz grozan zvuk pucanja žila, Itanova glava odlete s ramena kao zatvarač s tegle. Telo mu se beživotno skljoka na stranu kao džak smeća. Klaus podiže glavu u ruci i izdiže je iznad sebe, a niz ruke mu se slivala krv. Oko njega su Itanovi sledbenici drhtali od straha kao pruće, ali niko se od njih nije pomakao. Kloi je stajala pored Elene i tada joj je preko onemelih usana preleteo krik. Stefan je kroz trepavice posmatrao Klausa, lica isprskanog Itanovom krvlju, iskosivši telo da bi zauzeo najbolji položaj za napad. Ne, zavapila je u sebi prestravljena Elena, pokušavajući da mislima odvrati Stefana od tog pokušaja. Nije zaboravila razmere Klausove snage. Kao da je čuo njene misli, Stefan se malo povukao unazad, obazrivo pogledavši svoju okupljenu trupu, ali svi su užasnuto posmatrali Klausa. Klaus je pogledao Itanovo otromboljeno lice, a zatim je zavrljačio otkinutu glavu u stranu. Prineo je desnu šaku ustima i zamišljeno liznuo Itanovu krv dugačkim ružičastim jezikom. Eleni se prevrnuo želudac. Dovoljno je bilo to što je tako brutalno ubio Itana, ali bilo je nečeg bestidnog u načinu na koji je bezobzirno i čulno uživao u ukusu krvi koja mu se do maločas u mlazevima slivala niz ruku. ~ 46 ~

„Izvrsno", rekao je Klaus ushićeno. „Više volim ukus čoveka nego vampira, ali ovaj je baš bio mlad i svež. Krv mu je još slatka." Hladnim pogledom je prešao preko čistine. „Ko je sledeći?", upitao je. Češljajući poljanu osvetljenu vatrom, pogled mu se zaustavio na Eleni. Podigao je glavu kao pas koji je nešto nanjušio, pa mu je s lica nestalo one ravnodušnosti; zamenila ju je budnost svih čula. Elena je progutala knedlu. Usta su joj se osušila, a srce poče da joj lupa kao mala, uplašena ptica zarobljena u grudima. Oči su mu bile plave-plavcite, ali ne svetloplave kao Metove niti kao tropsko nebo, kakve su Zanderove. Klausove oči su bojom podsećale na tanak led preko mračne vode. „Ti", obratio joj se Klaus skoro blagim tonom. „Hteo sam opet da te vidim." Ovog puta se osmehnuo i raširio ruke. ,,I evo tebe na mom ponovnom rođenju da mi poželiš dobrodošlicu. Dođi k meni, malena moja." Elena nije želela da se pomeri, ali ipak je, posrćući, krenula prema Klausu; noge su joj se same gegale, kao da njima upravlja neko drugi. Čula je kako je Met usplahireno doziva: „Elena!" Zgrabio ju je za ruku, donekle je zaustavivši, na čemu mu je bila neizmerno zahvalna. Međutim, nije imala vremena da mu zahvali: Klausova moć nad njom uzimala je danak. „Da li da te ubijem sad ili odmah?", upitao ju je intimnim tonom, kao da su ljubavnici. „Koliko mi se čini, ovog puta nemaš oko sebe armiju razjarenih duhova, Elena. Mogao bih da završim s tobom za sekund." „Stani." Stefan je zakoračio prema njemu prkosno i nepokolebljivo. Meredit je krenula za njim, te su stajali rame uz rame, probadajući Klausa pogledom. Iza njih se pojavio Zander sa svojim Čoporom vukodlaka, što u ljudskom što u vučjem obliku. Rasporedili su se tačno između Elene i Klausa. Zander je netremice gledao Klausa širom otvorenih očiju, a dlaka na vratu beše mu nakostrešena i uzdrhtala. Pošto su mu se usne polako povukle sa zuba, beli vukodlak zareža. Klaus ih je sve posmatrao blago iznenađen, a zatim se nasmejao kao da gleda neku komediju. „Još okupljaš sledbenike, je li, devojčice?", doviknuo je Eleni preko gomile. „Na kraju krajeva, možda u sebi stvarno imaš duha moje Ketrin."

~ 47 ~

Maznim pokretom je zgrabio Stefana za vrat i podigao ga, a zatim ga je, bez imalo napora, zavitlao i bacio u stranu kao da je krpena lutka. Elena je vrisnula kada je Stefan tresnuo o zemlju s druge strane vatre i ostao da leži nepomično. Meredit, odavno u pripravnom položaju, istog trena hitnu koplje prema Klausovoj glavi. Samo je ispružio ruku i uhvatio ga maltene dok je još bilo u Mereditinoj ruci, i ne pogledavši je. Nehajno je bacio koplje u stranu kao da je čačkalica, baš kao maločas Stefanovo telo, i zaputio se kroz gomilu, usput bezobzirno, surovo i vešto obarajući u stranu Zanderove vukove i Itanove vampire. S druge strane plamena, Stefan je došao sebi i polako se pridizao na noge. Elena je dobro znala da on, i pored svoje vampirske brzine, neće moći da dođe do Klausa pre nego što je se Klaus domogne. Pre nego što je stigla i da trepne, Klaus se stvorio tik ispred nje, a njegovi prsti su je već snažno stezali, nanoseći joj bol. Zabacio joj je glavu i okrenuo njeno lice prema sebi, primoravši je da ga pogleda pravo u one ledene oči koje su se smejale. „Dugujem ti smrt, lepotice", rekao joj je smešeći se. Elena je osećala kako Kloi drhti pored nje i kako je Met drži za ruku, leden od straha. Ipak, nije je puštao. „Ostavi je na miru", oglasio se Met, a Elena je dobro znala koliko se upinje da mu glas ne zadrhti. Klaus se nije osvrnuo i nije skidao pogled sa Elene. Tako su neko vreme zurili jedno u drugo, a Elena je davala sve od sebe da joj se i u očima vidi prkos. Ako će je već ubiti, ona sigurno neće plakati, niti će ga na kolenima preklinjati za milost. E vala, neću da mu učinim to zadovoljstvo, pomisli. Snažno se ugrizla za usnu iznutra, pokušavajući da preusmeri misli sa straha na fizički bol. Odjednom se pored nje stvorio Stefan. Zgrabio je Klausa za ruku iz sve snage, ali to beše kao da je uštinuo vola za rog. Klaus ju je još jače stegao za vilicu i sve vreme ju je gledao pravo u oči. Činilo joj se da taj trenutak traje čitavu večnost. Nov nalet razjarenosti, usijaniji nego ikada do tada, bujao je u Klausovim očima. „Ubiću te", rekao joj je skoro nežno, stiskajući joj lice među prstima toliko snažno da je i nesvesno zastenjala od bola i nemoći. ~ 48 ~

„Ali neću još. Hoću da me čekaš, da razmišljaš o tome kako dolazim po tebe. Nećeš znati kada, ali znaj da će to biti uskoro." Brzim pokretom ju je privukao sebi, a onda je, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, nežno poljubio njene usne hladnim usnama. Još je imao zadah truleži, a od ukusa Itanove krvi na usnama došlo joj je da povrati. Najzad je popustio stisak i pustio je. Elena se oteturala nekoliko koraka unazad, grozničavo brišući usta. „Videćemo se mi još, malecka", dobacio joj je Klaus, a onda je nestao toliko brzo da Elenine oči nisu stigle ništa da vide. Met ju je uhvatio, te nije ni stigla da padne na zemlju. Trenutak kasnije, već su je držale Stefanove snažne ruke, pa ju je Met pustio. Svi su samo nemo gledali i treptali kao da im je Klaus isprao mozak. Vampiri društva Vitale međusobno su se nepoverljivo gledali, a pre nego što su Meredit i ostatak ekipe mogli da se saberu dovoljno da nastave borbu, vampiri su počeli da se razilaze, to jest da beže glavom bez obzira, pretvorivši se u prestrašenu rulju što glavinja. Meredit je posegla za kopljem koje je nosila za pojasom, ali bilo je prekasno. Namrštila se i ćutke prešla preko proplanka da bi ga uzela, prevrćući ga u rukama da bi odredila koliko je oštećeno. Zanderu je krzno bilo krvavo i ućebano od borbe i samo je stajao oborene glave, pa su ostali članovi Čopora jedva dočekali da se okupe oko njega. Jedan vuk je počeo brzo da mu liže ranu, pa se Zander naslonio na njega. Kloi nije krenula za ostalim vampirima. Štaviše, ostala je pored Meta grizući usne tupim zubima i zureći u zemlju. Trenutak kasnije, on ju je pažljivo zagrlio jednom rukom, a ona se samo još više šćućurila uz njega. Elena je umorno uzdahnula i pustila da joj glava klone na Stefanovo rame. Još je osećala Klausov ogavni poljubac na usnama. Suze su joj navirale. Itan je mrtav, ali ništa nije gotovo. Borba tek počinje. U krošnji drveta, visoko iznad proplanka, velika crna vrana je rastresla perje, posmatrajući bojno polje pod sohom. Proučavao je čitavu bitku, razmišljajući o tome da li je nešto možda moglo biti obavljeno drugačije, agresivnije. ~ 49 ~

Ali ne, tu više nema mesta za njega. Nije želeo da ga vide niti da iznova ima posla sa Elenom i Stefanom, a nije želeo ni da se meša u njihove nevolje. Međutim, osetio je miris krvi i paljevine i krenuo je tim tragom, što ga je dovelo dotle. I posle svega, još imaš potrebu da štitiš Elenu i Stefana, zar ne?, govorilo mu je nešto iznutra. Upravo to ga je i vuklo da se i sam upusti u borbu; neki skoro neprirodan nagon terao ga je da radi ono za šta je stvoren: da ubija. Kada je video kako je Klaus izdigao i odbacio njegovog brata, sve u njemu se napreglo, spremno za napad. Kada se pak arogantni Prvobitni vampir drznuo da dotakne Elenu -srce mu je uporno ponavljalo da je to i dalje njegova Elena - Dejmon je odleteo do oboda proplanka, a njegov obično ujednačeni puls podivljao je od besa. Ipak, on im nije potreban, ne žele ga više; s njima je završio. Pokušao je ma kakvi pokušao, dao je sve od sebe, čak se i promenio - sve zarad Elenine ljubavi i zarad prijateljstva koje je najzad zaživelo među braćom. Posle toliko vekova tokom kojih je brinuo samo o sebi, Dejmon se odjednom obreo u Eleninom svetu, upleten u mrežu života smrtnih tinejdžera. Toliko se promenio iznutra da je jedva sam sebe prepoznavao. Ali to više nije važno. Naposletku je Dejmon ipak ostao po strani. Klaus je otišao, a nikome od njih pride ništa ne fali. To nije njegova borba. Više nije. Sve što sada ima jeste plašt noći i hladna uteha da može da se osloni na jednu jedinu osobu - na sebe. Moja je sva sloboda ovoga sveta, pomislio je gorko u sebi.

~ 50 ~

9. Met je istegao vrat da bi pogledao preko Stefanovog ramena kroz škripava vrata napuštene kućice za čamce. Unutra je bilo mračno i videlo se da tamo odavno više niko ne zalazi, pa je nagonski čvršće stegao Kloi za ruku. „Ovde ćete zasad biti na sigurnom", rekao im je Stefan. Elena i ostali su se zaputili ka kampusu, potreseni i tihi još od okončanja borbe, ali Kloi više nije imala kuda da ode. „Ne znam šta sad da radim", rekla je ona. „Ne mogu da se vratim u dom društva Vitale. Hoćete li mi pomoći?" Met ju je uzeo za ruku, osetivši kako ga obuzima talas grize savesti i sažaljenja. Da je samo znao da ne treba da veruje Itanu. Ostali kandidati za članstvo bili su nevine žrtve, ali dobro je poznavao vampirsku ćud. Kako to da nije ništa posumnjao? „Kud god da kreneš, ja idem s tobom", rekao joj je Met i nije hteo ni da čuje njeno protivljenje. Zato ih je Stefan doveo ovamo. Met je protrljao vrat, ispod potiljka, i osvrnuo se oko sebe. Sigurna ili ne, ta kućica je svakako izgledala sumorno. Stefan je rekao da studenti više ne dolaze tu, a Met je odmah uvideo i zašto. To je nekad bilo spremište za čamce veslačkog tima Dalkresta, ali novi dokovi i kućica za čamce bili su sagrađeni bliže reci. Otad se veštačko jezerce na koje je kućica izlazila pretvaralo u glib i mulj. Na muljevitom dnu jezera beše ostalo još samo malo već ustajale vode pune algi i žabokrečine, a i samo spremište za čamce beše prepušteno na milost i nemilost vremenu i vlazi. Smrdljiva voda je zapljuskivala drvene stubove i smekšala daske u podu. Iznad njihovih glava se kroz poluraspadnuti krov na pojedinim mestima videlo noćno nebo. „Nisam siguran da Kloi treba da živi u ovakvim uslovima", polako je izgovorio Met, ne želeći da uvredi Stefana. Stefanu se usne razvukoše u osmeh pun gorčine. „Prva lekcija koju ćete oboje morati da naučite jeste da ona više i neće živeti normalno. Zapravo, neće živeti uopšte - više ne." Kloi, koja je sedela pored Meta, samo je pogurila ramena i prekrstila ruke kao da se brani. „Ja se još osećam živom", promrmljala je. Met je čekao da nakrivi usne i da se nasme-je - tad bi se staroj Kloi, ljudskom biću, ~ 51 ~

pojavila rupica na obrazu - ali ona je samo nemo i smrknuto zurila u svoje noge. „Kako ti je tako ti je, Kloi", rekao joj je Stefan. Zvučao je kao glas razuma. „Dok ne naučiš da opstaješ a da pritom ne povređuješ ljudska bića, ne smeš da budeš u njihovoj blizini. Bilo kakav miris ili zvuk može da probudi želju u tebi. Biće ti potrebno mnogo vremena i uzdržavanja da dođeš dotle da sebi možeš da veruješ, a dotad ćeš morati da se skrivaš u senkama i da živiš samo na mestima gde ljudska noga nikada ne bi kročila. Po odvodima za kanalizaciju. Po pećinama. Po mestima spram kojih će ti ova kućica delovati kao hotel s pet zvezdica." Kloi klimnu glavom i pogleda Stefana krupnim, iskrenim očima. „Učiniću sve što budem morala", reče. „Dobila sam drugu priliku razumem to. Dovešću sebe u red." Stefan joj se slabašno osmehnu. „Iskreno se nadam, Kloi", reče. Već svima poznatim pokretom, umorno je protrljao koren nosa dvama prstima i okrenuo se prema Metu. ,,U ponečemu možeš da joj pomogneš", rekao mu je. „Mlada je. Važno je da uvek dobija krv u izobilju, jer u suprotnom neće moći da razmišlja ni o čemu drugom." Met je zaustio da mu nešto kaže, ali Stefan ga je prekinuo. „Ne tvoju krv. Životinjsku krv. Ako pođeš s njom u šumu kad krene da lovi, možeš da joj pomogneš da ostane trezvena i da se drži što dalje od ljudi. I sam možeš da joj donosiš životinje kada se ne bude osećala najbolje." Met je klimnuo glavom, a Stefan se okrenuo prema Kloi. „Sada si brza i snažna; moći ćeš da uloviš jelena ako hoćeš. Ako se usredsrediš, trebalo bi da možeš i da dozoveš manje životinje - ptice i zečeve. Pokušaj da ih ne ubiješ ako možeš, ali to ćeš svakako činiti sve dok ne budeš naučila da se obuzdavaš." „Hvala ti, Stefane", rekla je Kloi ozbiljnim tonom. „Vežbaj duboko disanje", dodao je Stefan. „Bavi se meditacijom. Osluškuj otkucaje sopstvenog srca i navikni se na njegov novi, sporiji ritam, kakav će imati odsad, pošto si preobražena. Ponekad ćeš biti prilično uzrujana zbog toga, pa bi trebalo da nađeš način da se smiriš. Pomaži joj u svemu, Mete, nađi joj se. To će joj pomoći da se smiri i da sredi misli." „Dobro", uzvrati Met. Obrisao je znojave ruke o farmerice i ponovo klimnuo glavom. „Možemo mi to." ~ 52 ~

Pogledao je Stefana pravo u oči i iznenadio se ugledavši vampirov izraz lica. Videlo se da je, uprkos tonu koji je odavao govor hladnog razuma, duboko zabrinut. „Život ti je ipak ugrožen", blago je rekao Metu. „Ne bi trebalo da te ostavim s njom." „Ja ga neću povrediti", rekla je Kloi. Oči joj se ispuniše suzama, no ona ih je ljutito otrla nadlanicama. „Meta nikada ne bih mogla da povredim." Stefanovo saosećanje sada je bilo upućeno njoj. „Znam da ne želiš da ga povrediš", rekao joj je, „ali znam i to da sada jasno čuješ Metov krvotok i to kako mu srce lupa, i da svuda oko sebe osećaš neodoljiv i sladak miris njegove krvi. Ne možeš baš da razmišljaš kad ti je on blizu, zar ne? Deo tebe prosto želi da ga ugrize, da zarije zube u tu meku kožu na njegovom vratu, da pronađe venu punu-puncitu slasne, tople krvi, tik ispod uva." Kloi je stegla zube, ali vrh belog očnjaka izvirio je iz njenih čvrsto stisnutih usta i posekao joj usnu. Met se stresao shvativši da su se Kloini oštri vampirski očnjaci izdužili dok je Stefan govorio i da je spremna da ga ujede. Met je već imao odlučan stav i nije se poveo za instinktom da pobegne od nje; naprotiv, prišao joj je i jednom rukom joj obgrlio ramena. „Prebrodićemo mi ovo", rekao joj je, čvrsto rešen. Kloi je udahnula duboko i polako, pa još jednom, očigledno se trudeći da se smiri. Nekoliko trenutaka kasnije, ramena su joj se malo opustila, a Met je primetio da joj vilice više nisu onako čvrsto stisnute i da su joj zubi opet normalni. „Šta bi još trebalo da radimo?", upitala je Kloi Stefana odlučnim glasom. Stefan slegnu ramenima i zavuče ruke u džepove. Odšetao je do dovratka i zagledao se u mračnu površinu jezera. „Kad se sve sabere, jedino što je važno jeste da ti stvarno želiš da se promeniš", rekao joj je. „Ako to dovoljno želiš i ako imaš snažnu volju, uspećeš u tome. Neću da te lažem, nije lako." „Želim to svim srcem", uzvratila je Kloi, a u očima su joj ponovo zasjale suze. „Neću nikoga povrediti. Ja nisam takva, čak ni sada. Neću da budem ovo u šta sam se pretvorila." Zatvorila je oči, a suze su joj potekle preko trepavica slivajući se u srebrnastim mlazevima niz obraze. „Ne smeš da se hraniš krvlju ljudskih bića", upozorio ju je Stefan. „Ako Met ili bilo ko drugi bude povređen, čak i ako ti bude žao, uradiću ono što moram da bih zaštitio ljude oko sebe." ~ 53 ~

„Ubićeš me, znam", izustila je Kloi tanušnim glasićem, mireći se s neminovnošću. Oči su joj i dalje bile zatvorene.Samo je obgrlila sebe rukama kao da se brani. ,,U redu je", rekla je. „Ne želim tako da živim." “Ja ću preuzeti odgovornost za nju", rekao je Met. I sam je sebi zazvučao preglasno. „Neću dozvoliti da se desi išta loše." Kloi mu se približila još malo i kao da je našla utehu u njegovom zagrljaju. Met je nije puštao. Ona može biti spašena, znao je to. Nije dovoljno pazio, nije na vreme shvatio ko je zapravo Itan. Međutim, Kloi za njega nije izgubljena, još nije. ,,U redu", reče Stefan tiho, posmatrajući ih. „Sa srećom." Rukovao se s Metom, a onda se okrenuo i otišao toliko brzo da Metove oči nisu mogle da isprate njegove pokrete, bez sumnje se zaputivši pravo Eleni. Kloi se privila uz Meta i naslonila glavu na njegovo rame. On je naslonio obraz na njeno čelo, osetivši mekotu njene tamne kovrdžave kose na svojoj koži. Čvorić tuge u stomaku podsetio ga je da je sve to veoma opasno i da nije sasvim siguran u šta se upušta. Međutim, Kloi je bezbrižno disala pored njega i jedino o čemu je mogao da razmišlja bilo je to da bar imaju priliku. „Boni, dobro sam", rekao je Zander, pomalo se smejući. „Izdržljiv sam ja, imaj to na umu. Ma superizdržljiv. Ja sam heroj, bre." Uhvatio ju je za ruku i povukao kraj sebe na krevet. „Nisi ti superizdržljiv, nego povređen, eto šta si ti", oštro je uzvratila Boni. „Nemoj da mi se tu praviš mačo, to ti kod mene ne pali." Istrgla je ruku iz njegove i ćušnula na njega kesicu s ledom. „Stavi to na rame", naredila je. Našli su se ispred biblioteke ubrzo pošto je svanulo i odmah je primetila da je Zander povređen. Opet je bio u ljudskom obliku i, dok je jurio sa Čoporom laganim, dugim koracima, i dalje je izgledao skoro graciozno kao uvek, ali ipak se uzdržavao od onog njihovog koškanja, drugarskih kavgi i grubih udaraca kao izraza ljubavi, što je bilo njihovo uobičajeno ponašanje mimo dužnosti. Pošto se polako izmakao van domašaja Markusovih i Enrikeovih ruku, koje su vrebale da ga ščepaju i uvuku u igru, i vesto izbegao Kemdenov zahvat rukom oko glave, Boni je shvatila da je Zander sigurno gadno povređen. ~ 54 ~

Stoga ga je odvela u kafeteriju i naručila jaja, slaninu i slatke pahuljice, jer je znala da ih obožava. Zatim su se vratili u Zanderovu sobu u internatu, gde ga je naterala da skine majicu da bi mogla da pregleda povrede. Boni je obično vrebala svaku priliku da gvirne u Zanderove izvajane pločice na stomaku, ali sada su joj ljubičastocrne modrice koje su se pojavile na ramenu i duž boka kvarile sliku. „Boni, nisam toliko povređen, kad ti kažem", insistirao je on. „Ne moraš toliko da brineš o meni." Doduše, zavalio se na krevet i nije ni pokušao da ustane, pa je shvatila da se Zander oseća mnogo gore nego što želi da prizna. „Doneću ti neki brufen", rekla mu je, a on se uopšte nije pobunio. Probrljala je po fioci radnog stola, pronašla bočicu i istresla preostale dve tablete na njegov dlan, a onda mu je donela bocu vode. Zander se uspravio na laktove da bi popio tablete i trznuo se. „Lezi kad ti kažem", grdila ga je Boni. „Ako mi obećaš da ćeš ostati u krevetu i probati da odremaš, mogla bih da da ti donesem onaj svoj specijalni čaj za brz oporavak." Zander se nacerio. ,,A zašto ti ne legneš pored mene?", predložio je. „Kladim se da će mi biti mnogo bolje i prijatnije ako budeš tu." Potapšao je dušek pored sebe. Boni je oklevala. To je za nju, u stvari, bila veoma primamljiva ideja. Baš kad je pošla da se ušuška pored njega, začulo se kako neko žustro kuca na vrata. Boni gurnu Zandera u krevet, pošto je hteo da ustane. „Ja ću otvoriti", reče. „To je verovatno neko od tvojih drugara." Doduše, Zanderovi drugari iz Čopora i nisu se pretrzali od kucanja, ali možda su hteli da budu fini jer su pretpostavili da je Boni kod njega. Kucanje se začulo još jednom dok je Boni išla ka vratima. „Evo, idem, nije smrt za vrat", promrmljala je otvarajući vrata. U hodniku je, s rukom u vazduhu jer je očigledno htela da pokuca još jednom, stajala neznanka plave kose ošišane na duži paž. Njeno lice sitnih, jasnih crta bilo je, usled iznenađenosti, odraz Boninog lica. „Je l' tu Zander?", upitala je devojka namrštivši se. „Pa", zausti Boni, osetivši se odbačeno, „jeste, nego je..." ~ 55 ~

Zander se već stvorio iza nje. ,,E ćao, Šej", javio se pomalo nesigurnim glasom. Doduše, ipak joj se osmehnuo. „Šta ćeš ti ovde?" Šej - kakvo je to ime?, pomisli Boni. Devojka je samo gledala u Boni umesto da odgovori, pa je Zander pocrveneo. „Uh, da, Boni, ovo je Šej, drugarica iz mog starog kraja. Šej, ovo je moja devojka, Boni." „Drago mi je što sam te upoznala, Boni", rekla je Šej ne preterano toplim tonom i podigla obrvu. Dobro je odmerila Zanderove gole grudi, a pogled joj se zadržao na ljubičastoj modrici, pa su mu obrazi pocrveneli kao bulke. „Vidim, bio si zauzet", izjavila je. „Hajde, uđi", pozvao ju je sklanjajući se od vrata i pošao da potraži majicu. „Eto, baš sam stavio led na rame." ,,I meni je drago", rekla je Boni kasnije nego što je trebalo, sklonivši se da Šej prođe. Otkad to Zander ima drugarice? Ako se izuzmu Boni i njene drugarice, bio je okružen isključivo muškim svetom. „Moram da porazgovaram s tobom. Nasamo", rekla je Šej Zanderu pogledavši ga značajno, a onda je pogledom prostrelila Boni. Zander je prevrnuo očima. „Malo nežnije, Šej", reče. „Ali dobro. Boni zna za mene i ostatak Čopora." Šejina druga obrva se pridruži prvoj, pa su obe stajale uzdignute. „Misliš li da je to pametno?", upitala ga je. Zanderove usne se razvukoše u poluosmeh koji je Boni obožavala. „Veruj mi, nije to najčudnija stvar koju Boni zna", dodao je. „Dooobro", polako je izgovorila Šej. Streljala je Boni dugim, procenjivačkim pogledom, pa je Boni prkosno isturila bradu i zapiljila se u nju istom merom. Najzad je Šej samo slegnula ramenima. „Pretpostavljam da više nemam prava da ti dajem savete kao nekad", govorila je sve tišim glasom, kao da se boji da neko možda prisluškuje iz hodnika. „Šalje me Veliki vučji savet", rekla je tiho. „Nisu baš najsrećniji što čuju da u Dalkrestu ima vampira, pa su mislili da možda ja mogu da vam pomognem da odredite odakle da počnete." Zander stisnu vilice. „Hvala, ali i sami znamo šta treba", odbrusi. „Ih, ne budi takav", reče mu Šej. „Ne pokušavam da izigravam komandanta." Ispružila je ruku i nežno ga dodirnula, zadržavši se neko vreme u tom položaju jer očigledno nije žurila da je pomeri. „To mi je bio ~ 56 ~

dobar izgovor da te posetim", rekla je još nežnije. „Žao mi je što se sve onako završilo kada smo se poslednji put videli." Boni je pogledala u svoje telo. Šej je gledala u Zandera kao da na svetu ne postoji niko drugi, pa se Boni zapitala da li je možda nestala i da li su umislili da su ostali nasamo. Ali ne, tu je, ista ona Boni od krvi i mesa. „Aha", rekla je iznenađeno jer je posložila sve deliće Šejine priče. „Ti si vukodlak." Mogla je to odmah da primeti: i pored Šejine uredne paž frizure s pramenovima koji su se njihali pri hodu, i pored ženstvenih crta, ipak je bilo primetno da se kreće kao Zander i članovi njegovog Čopora, samouvereno i graciozno,kao da je u svakom trenutku sasvim svesna svog tela, a da na to i ne mora da pomisli. Pride je dodirnula Zandera onako kako on dodiruje drugare iz Čopora, lako, skoro kao da je njeno telo deo njegovog. Boni nikad nije tako dodirivao. Nije da je mogla da se požali na to kako nju Zander dodiruje - uvek je to činio vrlo slatko i pažljivo, kao da drži nešto najdragocenije na svetu -ali ipak to nije bilo isto. Nije bilo nikoga ko bi mogao da načuje njihov razgovor, ali Šej je prostrelila Boni pogledom. „Pričaj tiše", prosiktala je ljutito. „Izvini", uzvratila je Boni. „Samo nisam znala da postoje Prvobitni vukodlaci ženskog pola." Šejine usne se razvukoše u podrugljiv osmejak. ,,Pf, naravno da postoje", frknu ona. „Pa šta misliš, ko je rodio Prvobitne vukodlake?" „Kada nas Veliki vučji savet šalje da ispitamo teren, obično mlađe vukove deli na čisto muške i čisto ženske Čopore", objasnio je Zander. „Smatraju da bi naš učinak bio slabiji kad bi nas izmešali." „Očigledno je da ne uzimaju u obzir to da nam se pažnja može odvratiti i na drugi način", rekla je Šej podbadajući. Njen pogled uprt u Boni bio je leden, ali Boni je pomislila da sigurno nije prolazila kroz pakao cele prošle godine da bi je sad omalovažavala nekakva umišljena vukodlačka nametljivica. Baš kad je Boni zaustila da kaže Šej da malo pripazi na stav, Zander ju je uhvatio za ruku jer je, izgleda, osetio kako će reagovati. „Slušaj, Šej, stvarno moram malo da se odmorim", brzo je dobacio. „Ispričaćemo se kasnije, važi? Pozovi ili mene ili nekog od momaka, pa ćemo se naći i dogovorićemo se o svemu." Boni je nakratko imala utisak da ~ 57 ~

se Šej zbunila, a zatim ju je Zander ispratio, nastojeći da je se što pre otarasi, i brže-bolje zatvorio vrata za njom. „Znači... drugarica iz starog kraja?", upitala je Boni čim je ona izašla. „Nešto se ne sećam da si je pominjao." „Pa, ovaj", zamuckivao je Zander. Čarobne duge trepavice dodirivale su mu obraze kad je oborio pogled, jer je izbegavao da je pogleda u oči, a to što joj je sada bio sav sladak lako je moglo da joj odvuče pažnju. Uprkos tome što mu je na čelu pisalo kriv po svim tačkama optužnice. Boni se odjednom nešto prevrnulo u stomaku. „Postoji li nešto što mi nisi rekao?", upitala je. Zander se nelagodno premeštao s noge na nogu; obrazi su mu se zajapurili, a Bonin stomak se polako pretvarao u bubanj mašine za pranje veša. „Pa jesmo li rekli da među nama više nema tajni?" Zander je uzdahnuo. „Sve mi se čini da će ovo zazvučati kao da je ne znam šta, a nije", uzvratio je. „Zandere", jedva je mogla da izdrži. „Veliki vučji savet je hteo da Šej i ja budemo zajedno", priznao joj je Zander. Obazrivo ju je pogledao odozdo, kroz trepavice. „Oni su, khm, valjda hteli da mi budemo kao mužjak i ženka u paru. Da završimo školu i da se onda, kao, venčamo i da imamo potomke vukodlake. Mislili su da ćemo biti jači kao par." Boni je samo treptala. Mozak joj je stao jer se sav usmerio na jednu informaciju: Zander i Šej su nekada planirali da se venčaju? „Međutim, nikako nismo mogli da se složimo", brzo je nastavio. „Kunem ti se, Boni, među nama prosto nije bilo hemije. Svađali smo se skoro bez prestanka. I zato smo raskinuli." „Aha", reče Boni. Sva se pomela, pa je imala utisak da ulaže silan napor da bi sastavila kratku, smislenu rečenicu. „Znači, Veliki vučji savet određuje kime ćeš se oženiti?", upitala je najzad, postavivši najopštije od svih pitanja koja su joj se vrzmala po glavi. „Pa, pokušava", odgovorio joj je Zander, posmatrajući je unezvereno. „Oni ne mogu... ne mogu da me nateraju da uradim nešto što ne želim. Ni oni to ne bi hteli. Fer su, stvarno." Njegove neboplave oči, ona plavet tropskog raja, sada behu uprte u nju; bojažljivo joj se osmehnuo i spustio svoje tople ruke na njena ramena. „Boni, ti si ona koju volim", rekao joj je. „Veruj mi." ~ 58 ~

„Verujem ti", rekla mu je, a zaista je tako i mislila; to mu je prosto zračilo iz očiju. Voli i ona njega, i on to zna. Zander se blago trgao kada ga je zagrlila, pa je popustila stisak, pazeći na njegove povrede. ,,U redu je", rekla mu je glasom punim nežnosti. Međutim, kada je podigla glavu da bi je Zander poljubio, u glavi joj je još odzvanjala ona reč koje nije mogla da se oslobodi i koja je budila nemir u njoj. Auuu. Stefan i Elena su se privili jedno uz drugo na njegovom krevetu, a ona je naslonila glavu na njegovo rame. Stefan se opustio od njenog dodira, osećajući mekotu njene kose na svom obrazu. Taj dan kao da nije imao kraja. Ipak, Elena je na sigurnom, zasad. Barem je ovog časa u Stefano-vom zagrljaju i niko i ništa neće je povrediti. Čvršće ju je zagrlio. „Hoće li Kloi biti dobro?", upitala ga je. Stefan je susprezao grohotan smeh, pa se i Elena nasmejala. „Šta je?", upitala je. „Ti brineš za Kloi", reče. „Klaus se zarekao da će te ubiti, a tebe zanima da li će Kloi biti dobro. Gotovo da je nisi ni poznavala dok je bila ljudsko biće." Ipak, trebalo je da pretpostavi. Elena izgleda ranjivo, ali žilava je i ima čeličnu volju. I ništa joj nije važnije od toga da zaštiti svoje prijatelje, svoj grad, čitav svet. Možda je oduveki bila Čuvarka, pomislio je Stefan. „Ne prestajem da mislim o onome što je rekao Klaus", rekla mu je Elena i utom je osetio kako se njeno telo streslo. „Bojim se, ali ne mogu ni da prestanem da brinem o svima ostalima. Metu je potrebna Kloi, zato je i meni stalo do nje. Plašim se da nemamo još mnogo vremena. Trebalo bi da svako od nas bude s ljudima koje voli." Poljubila je Stefana samo mu okrznuvši usne. Kada je ponovo progovorila, glas joj je drhtao. „Tek što smo ponovo pronašli jedno drugo, Stefane. Ne želim ništa više da propustim. Samo želim da budem uz tebe." Stefan ju je poljubio, ovog puta strasnije. Volim te, rekao joj je mislima. Štitiću te sopstvenim životom. Elena je prekinula poljubac i osmehnula mu se, a u očima su joj zablistale suze. „Znam", reče. ,,I ja tebe volim, Stefane. Neizmerno." ~ 59 ~

Sklonila je kosu i zabacila glavu, dajući mu svu slobodu i ponudivši mu čari svog dugog i tananog vrata. Stefan je oklevao - prošlo je mnogo vremena od poslednjeg puta - beše to pre nego što su raskinuli pa se pomirili - ali ona je privukla njegove usne svojoj koži. Stefanu se mutio razum. Ispunjavala ga je toplina od strujanja Elenine krvi - toliko opojne, toliko pune životne snage da je u isti mah imala ukus šampanjca i slatkog nektara. Među njima više nije bilo nikakvih prepreka niti zidova, a u Eleni je osetio beskrajan izvor nežnosti kojem nije mogao da se načudi. Tako su i zaspali, privijeni jedno uz drugo. Tama im je pretila sa svih strana. Ipak, ako ništa drugo, bar će večeras biti zajedno, jedno drugom svetlost.

~ 60 ~

10. „Obezglavljeno telo koje je prošle nedelje pronađeno u šumi u blizini koledža Dalkrest identifikovano je i utvrđeno je da je reč o apsolventu tog koledža, Itanu Krejnu", objavila je lepa voditeljka u jutarnjim vestima na televiziji, a čelo joj se nabralo od ozbiljnosti. „Predstavnici policije još nisu dali zvaničnu izjavu o tome da li je Krejn žrtva ubistva ili je posredi nesrećan slučaj, ali sudeći po ranama koje je zadobio, nije utvrđena veza između Krejnove smrti i najskorijih napada životinja koji su se dogodili u šumi." Voditeljka je prešla na sledeću vest, a Meredit je isključila televizor šišteći od besa. „Sigurno misle da su svi gledaoci budale", promrmljala je. „Kako je, molim te, nesrećan slučaj ako ti neko usred šume otkine glavu?" Iako u dnevnom boravku studentskog doma nije bilo nikoga osim njih petoro - Elene, Boni, Meredit, Stefana i Zandera - Elena se osvrnula oko sebe pre nego što je odgovorila tihim glasom. „Ne žele da zavlada još veća panika." Prazan boravak jasno ukazuje na to koliko su svi uplašeni, pomislila je Elena. Tokom prve dve-tri nedelje od početka semestra, ta prostorija je uveče bila krcata momcima i devojkama koji su gledali televiziju, muvali se ili čak dolazili da uče. Sada su se, međutim, svi zatvarali u svoje sobe predostrožnosti radi, sumnjajući da je neko od njihovih prijatelja iz kampusa možda nepoznati ubica. I Elena je stalno bila na oprezu. Ona i njene drugarice neprestano su proveravale svoje oružje nastojeći da predvide Klausov sledeći potez. Koliko su one mogle da utvrde, zasad nije preduzimao ništa. „Ovonedeljni čas psihologije mi je otkazan", rekla je Boni ostalima. ,,A jedva da iko dolazi na književnost. Mnogi su otišli." Zaćutala je, a krupne smeđe oči su neko vreme gledale čas u Elenu, čas u Zandera. „Otac hoće da se vratim kući i da pokuša da povrati novac za školarinu. Kaže da bih mogla da se vratim sledeće godine ukoliko policija reši sve slučajeve napada i nestanaka", požalila im se. „Nećeš valjda da se vratiš kući?", upita je Elena. Bonin otac se uvek postavljao previše zaštitnički i prema njoj i prema njenim starijim sestrama, tako da Elenu ta vest nimalo nije iznenadila. ~ 61 ~

„Naravno da se ne vraćam", odgovorila je Boni nepokolebljivo. „Potrebna sam vam ovde, valjda." Još više se priljubila uza Zandera i zabacila glavu na njegove grudi da bi mu se osmehnula. On joj je uzvratio toplim i širokim osmehom, a Elena nije mogla da odoli da se i sama ne nasmeši. Zander je bio baš pravo muško - nije, doduše, bio njen tip, ali bilo je divno videti Boni s nekim ko je toliko voli i ko prosto sija od zadovoljstva kad god su zajedno. Stefan je pročistio grlo da bi obratili pažnju na njegove reči. „Ne znam gde se Klaus hrani, ali ne verujem da su tela pronađena u šumi njegovih ruku delo. Na svim kanalima kruže vesti da su to zapravo napadi životinja, pa sam ja, ovaj" - pomalo postiđen, pogledao je u sopstvene cipele „primorao policajca da mi nađe policijski izveštaj s mesta zločina. Ubistva su izvedena zaista traljavo; zaista se može pomisliti da je neka životinja napadala ljude, tako da to nije tek priča za javnost, bar što se policije tiče." „Dakle, ti misliš da ljude ubijaju novi vampiri, a ne iskusan vampir kakav je Klaus", zaključila je Elena. Stefan ju je pogledao i odmah je znala da misli isto što i ona: nije ni Dejmon. Osetila je snažno olakšanje. Ako bi Dejmon prešao tu granicu, ako bi ponovo počeo da ubija - nije znala šta bi radili. Nije mogla da zamisli da ga izdaju, da ga predaju drugima, niti da ga love kao životinju. Odnos između Stefana i Dejmona mnogo se promenio. Elena je znala da će Stefan ubuduće štititi svog brata po svaku cenu, da će mu njegov život biti važniji od svih drugih života, osim možda Eleninog. Međutim, to se još nije dogodilo. Nikad se i neće dogoditi, odlučno je rekla Elena u sebi. Možda je Dejmon jednom izgubio samokontrolu, ali nije načinio trajnu štetu. Ona devojka je dobro. Ubice su, u stvari, novi vampiri, oni koje je itan preobratio u to što su sada. Meredit ju je posmatrala, a njene sive oči bile su pune saosećanja. „Ljudi i dalje umiru iako njihov ubica nije Klaus", rekla je blago. Tek tada je Elena shvatila da je glasno othuknula od olakšanja zaključivši da krivac nije Dejmon, te da je Meredit, srećom, pogrešno protumačila njenu reakciju. „Dok se Klaus ne pojavi, možemo samo da nagađamo koju igru igra i šta smera", nastavila je Meredit. Pramen tamne kose pao joj je preko obraza, pa ga je zakačila iza uva. „Ali možemo da sredimo Vitale vampire. Nije nam pošlo za rukom ono s dimnim bombama u tunelima, a ionako ne možemo da dobijemo više dima ako ne nabavimo mnogo, mnogo više vrbene nego ~ 62 ~

što imamo sada. Trebalo bi danonoćno da patroliramo da bi studenti bili bezbedniji." Probrljala je po rancu, izvadila mapu kampusa, pažljivo obeleženu crvenim mastilom, i prstom zaokružila jednu oblast na njoj. „Evo, ovde sam obeležila područje na kojem obično love, pa bismo mogli da patroliramo po šumi i na sportskim terenima na kraju univerzitetskog kompleksa. Treba da se organizujemo i da se pobrinemo da u noćne patrole odlaze dovoljno snažni borci, koji mogu da se izbore s grupom mladih vampira." ,,A šta ćemo tokom dana?", upitala je namrštena Boni i posegla za mapom. „Svi oni nose lapis lazuli, zar ne? To znači da mogu da odlaze u lov u bilo koje doba." Uznemiren, Stefan se promeškoljio sedeći pored Elene na kauču. „Iako sunčeva svetlost ne može da ih ubije, danju će se ipak primiriti", objasnio im je. „Vampirima sunce smeta i kad nose lazurni kamen. Za njih je najprirodnije da se kreću noću, pa je ne propuštaju ukoliko nisu primorani na to." Elena ga iznenađeno pogleda, ali ništa ne reče. Stefan je danju živeo s njom, a noću je spavao. Da li i njemu sunce smeta? Da li se mnogo promenio samo da bi bio s njom? „Onda bi noćne patrole trebalo da budu dovoljne, bar zasad", zaključila je Meredit. Zander je pažljivo proučavao mapu, pa je njegova plava kosa bila blizu Bonine crvene. „Mogu da uredim sa svojim momcima da preuzmemo neke patrole", ponudio se. Stefan mu je klimnuo u znak odobravanja i zahvalnosti. Meredit se okrenula prema Eleni, a pogled njenih sivih očiju bio je bridak kao sablja. ,,A šta je s Dejmonom?", upitala je. „On bi nam stvarno mnogo pomogao." Elena je oklevala. Stefan je pročistio grlo. „Moj brat nam trenutno nije na raspolaganju", rekao je tonom koji nije odavao nikakve emocije, „ali obavestiću vas ako se nešto promeni." Meredit steže usne. Elena je jasno mogla da zamisli šta je njenoj drugarici na pameti: tek što je tokom leta i jeseni dokazao da je dostojan saveznik, nepodnošljiv ali uvek tu kad zatreba, rešio je da ih ostavi na cedilu - sad kad u kampusu vlada haos? ~ 63 ~

Pitanje je, doduše, da li je Meredit uopšte tako razmišljala; ništa nije rekla, već je, gledajući kroz trepavice, samo duboko uzdahnula: ,,A ti, Boni? Postoje li čini koje nam mogu poslužiti prilikom patrole?" „Postoji nekoliko čini zaštite koje već znam, a koje bi mogle dobro da vam posluže", odgovorila je Boni zamišljeno. „Pozvaću gospođu Flauers da vidim šta mi još preporučuje." Elena se osmehnula svojoj drugarici, koja je sedela preko puta. Kada je otkrila da ima dar za vradžbine i čarolije, Boni je postala samouverenija. Mala kovrdžava je podigla pogled i primetila da je Elena posmatra, pa joj je uzvratila osmehom. „Pobedićemo ih, jelda?", izustila je tiho. ,,I Klausa ćemo pobediti, čim se pojavi." „Pa, prošlog puta smo ga sredili, ako ništa drugo", odgovorila je Elena vedro. Boni se pak uozbiljila, a Meredit je ponovo dohvatila mapu i, zamišljena, počela da je prevrće i zagleda. Stefan je sedeo pored Elene; uzeo ju je za ruku. Svi su se dobro sećali svega što im je bilo potrebno da bi pobedili Klausa kada su se prvi put suočili s njim: Dejmon i Stefan su se tada borili udruženim snagama, a bila je tu i vojska mrtvih iz Felove Crkve, koja se digla iz zemlje na kojoj je pala u bici. Teško bi to mogli da ponove. Čak su i tad jedva preživeli. „Sada smo jači", kazala je Boni nesigurno. „Zar nismo?" Elena se usiljeno osmehnula. „Naravno da jesmo", uzvrati. Pošto ju je Meredit uhvatila za ruku, Elena je utehu i snagu dobijala i od Stefana i njegove ljubavi, i od svoje drugarice Meredit. Boni je ponosito podigla glavu. S njenog lica je zračio prkos, pa je i Zander, koji je sedeo pored nje, seo pravo. „Kada smo zajedno, niko nam ništa ne može", rekla im je Elena i prešla pogledom preko njihovih lica, na kojima se moglo pročitati samo jedno osećanje - odlučnost. Umalo je ubedila i samu sebe.

~ 64 ~

11. Elena je navlačila svoje najizdržljivije čizme - savršene za noćno trupkanje po šumi - kada je zazvonio telefon. „Halo?", javila se pogledavši na sat. Za manje od pet minuta treba da se nađe sa Stefanom i trojicom Zanderovih drugara iz Čopora da bi krenuli u patrolu po kampusu. Namestila je telefon između uva i ramena i žurno zašnirala čizme. „Elena." Kroz slušalicu je dopro glas dobro raspoloženog Džejmsa. „Imam dobre vesti. Stigao je Andres." Elena je stala kao ukopana, a zatim je počela da petlja s pertlama. „Ooo", uzvratila je neodređeno. Čuvar ljudskog porekla je ovde, u Dalkrestu? Progutala je knedlu i progovorila malo sigurnije. „Da li želi da se odmah nađemo?", upitala je. „Krenula sam nekuda, ali mogla bih..." „Ne, ne", prekinuo ju je Džejms. „Iscrpljen je, ali rado će porazgovarati s tobom ako svratiš ovamo sutra oko devet ujutro." Spustio je glas kao da ne želi da neko načuje njegove reči. „Elena, Andres je izuzetno biće", rekao je sav srećan. „Jedva čekam da se upoznate." Vezala je kosu u rep kakav vezuju poslovne žene, zahvalila Džejmsu i prekinula razgovor najbrže što je mogla. Izuzetno biće, ponavljala je u sebi. To može svašta da znači. Nebeske Čuvarke koje je upoznala jesu bile izuzetna bića, toliko izuzetna da su joj oduzela i roditelje i Moć. Maltene su je obogaljile. Džejms očigledno smatra da je Andres fin. Trudila se da odagna misli o Zemaljskim Čuvarima dok je trčala kroz kampus da bi se pridružila ostalima. Nema svrhe da sada brine o tome; ionako će ga uskoro upoznati. Stefan i vukodlaci su je čekali na samom obodu šume. Tristan i Spenser već se behu pretvorili u vukove i nemirno su njušili vazduh načuljivši uši da bi uhvatili sumnjiv šum. Tršavi Džared, i dalje u ljudskom obličju, stajao je pored Stefana s rukama u džepovima. „Stigla si", rekao je Stefan kada im je prišla. Nakratko ju je privio uza se i zagrlio. „Spremna?" Zaputili su se dublje kroz šumu; Tristan i Spenser su stupali po boku podignutih glava i repova, zverajući na sve strane. Bilo je mnogo napada u samom kampusu i a okolini, a Elena je znala da pripadnici Čopora ~ 65 ~

smatraju da nisu ispunili svoju dužnost, to jest da nisu očuvali bezbednost studenata Dalkresta. I ona i njene drugarice osećale su se tako: jedino su one znale kakvi natprirodni užasi vrebaju tamo, pa su jedine i mogle da zaštite druge ljude. Boni, Meredit, Zander i još dva druga iz Čopora patrolirali su sportskim terenima, nastojeći da obezbede taj deo kampusa. Elena je priželjkivala Meta uza se, onako tihog, upornog i snažnog, ali on je sada živeo osamljeno s Kloi. Stefan ih je svakog dana obilazio i obaveštavao je ostale da Kloi napreduje, ali da još nije spremna da se približi nikome od njih. Noć je bila vedra i zvezdana i sve se činilo mirnim. „Izvini što kasnim", rekla je Elena Stefanu uhvativši ga podruku. „Džejms me je pozvao baš kad sam htela da pođem. Kaže da je Andres ovde. Sutra ću ga upoznati." Baš kad je Stefan zaustio da joj odgovori, vukovi su stali kao ukopani načuljivši uši i zagledavši se u daljinu. I Stefan se naglo okrenu ka izvoru zvuka. „Proverite to", rekao im je, pa Spenser i Tristan odjuriše u šumu. Stefan i Džared su samo mirno stajali, oprezno osluškujući kako oni odmiču sve dok se nije začulo zavijanje u daljini. „Lažna uzbuna", preveo je Džared, pa se Stefan malo opustio. „Nanjušili su stari trag." Vukovi su dokaskali iz šume visoko podignutih repova. Iako su bili sasvim različiti kao ljudska bića, Tristan i Spenser su mnogo ličili jedan na drugog kao vukovi; dlaka im je bila siva i glatka, ali Zander je u vučjem obliku bio krupniji od njih. Razlikovali su se samo po tome što su Spenseru uši bile crne po vrhovima. Videvši ih kako se vraćaju, Džared je pognuo ramena i sklonio duge šiške sa čela. „Moram da naučim da se preobražavam i bez meseca", procedio je iznerviran. „Kad odlazim u izvidnicu kao čovek, osećam se kao slepac koji bespomoćno tumara." „Kako to uopšte radite?", upitala je Elena radoznalo. „Zašto samo neki od vas mogu da se pretvaraju i bez meseca?" „Sve je stvar vežbe", odgovori Džared smrknuto, a kosa mu opet prekri lice. „Teško je, potrebno je mnogo vremena da se to nauči. Eto, ja još nisam uspeo da ovladam tom veštinom. Možemo i da naučimo da se ne

~ 66 ~

preobrazimo kada je mesec pun, ali to je još teže, a kažu i da je bolno. Niko to ne radi ukoliko ne mora." Spenser je ponovo onjušio vazduh i zalajao. Džared se nasmejao ne trudeći se da prevede. Stefan se okrenuo da bi video u šta to gledaju, a Elena se zapitala šta li su to Stefan i vukovi - i Džared - osetili u noćnom vazduhu. Tek tada je postala svesna da je ona jedino obično ljudsko biće u družini i da je upravo njen vid najslabiji. „Hoćeš li da pođem s tobom?", upitao ju je Stefan kada su pošli dalje. „Da upoznaš Andresa?" Elena je zavrtela glavom. „Hvala, ali mislim da bi to trebalo da obavim sama." Ako već treba da se promeni i da postane nova osoba, mora biti dovoljno jaka da se s tim suoči sama. Čitave noći su patrolirali šumom i nisu pronašli ni vampira ni telo. Kad je počelo da sviće na horizontu, Elena je pri slaboj svetlosti praskozorja ugledala dva vuka kako im se približavaju teškim korakom. Naposletku su vukovi, oborenih glava, stali pored nje. Bila je toliko pospana da se oslanjala na Stefana i ostajala prisebna tek da bi koračala nogu pred nogu. Utom se Spenser i Tristan naglo ispraviše i dadoše u trk, a njihovi gipki udovi izvijali su se pod sivim krznom. „Da nisu nanjušili vampire?", uznemireno je upitala Džareda, ali on je zavrteo glavom. „To su naši", reče on, a onda i sam potrča toliko brzo da Elena ni u snu nije mogla da ga stigne. Kada su ona i Stefan savladali sledeći brežuljak, pred njima su se ponovo ukazala prostranstva šume i kampus kao na dlanu. Bila je toliko umorna da nije bila svesna toga da su napravili krug. Pošto su prevalili pola puta niz brdo, Spenser i Tristan su se zaustavili da bi pozdravili jednog sivog vuka i onog velikog belog u kojeg se Zander pretvorio. Mahali su repom, a Džared je požurio da im se pridruži, čatav prizor su posmatrale i Boni i Meredit, i još jedan pripadnik Čopora, koji je bio u ljudskom obličju. Boni je nešto rekla, te su se svi razišli. Vukodlaci, i ljudi i vukovi, okrenuše se kao jedan i pojuriše nazad u šumu, sa Zanderom na čelu. „Šta to bi?", upita Elena kada se ona i Stefan pridružiše Boni i Meredit.

~ 67 ~

„Pošto je smena završena, moraju da se vrate u prvobitan oblik i da obave svoja čoporska posla", odvrati Boni opušteno. „Rekla sam Zanderu da ćemo biti dobro. Jeste li otkrili nešto?" Elena je zavrtela glavom. „Sve je bilo mirno." ,,I kod nas", nadovezala se Meredit, vesto vitlajući kopljem dok su se vraćali u studentski dom. „Možda su se novi vampiri zasad pritajili pošto su preživeli krizu žeđi za krvlju tokom preobražaja." „Nadam se da je tako", rekao je Stefan. „Možda ćemo uspeti da ih nađemo pre nego što još neko umre." Boni se stresla. „Znam da je glupavo", reče, „ali skoro da želim da Klaus što pre uradi to što je naumio. Sve vreme sam nervozna. Imam utisak da me vreba iz svake senke." Elena je dobro znala na šta Boni misli. Klaus im je za petama, spreman da im se osveti. Znala je to: još je osećala onaj njegov ledeni poljubac, kojim kao da je zapečatio svoje obećanje. Već smo jednom porazili Klausa, ponavljala je u sebi. Međutim, novo saznanje nije joj dalo mira. Kao da je nešto u njoj bilo duboko svesno da se život kojim je dotad živela bliži kraju. „Žao mi je." Iz Elene je nešto navrlo. „Klaus hoće da kazni mene, ali svi ste u opasnosti. Za sve sam ja kriva, a pride nemam ni Moći da vas zaštitim." Boni se zapiljila u nju. „Da nije tebe, Klaus bi nas odavno sve uništio", rekla je strogo. Stefan je klimnuo glavom. „Niko ovde ne misli da si ti kriva", reče. Elena trepnu. „Dobro, ako vi kažete", uzvratila je nesigurno. Boni prevrnu očima. „Ma nismo ni mi mačji kašalj, ako nisi primetila", reče. „Ako hoćeš da spremna uđeš u borbu protiv Klausa, možda bi trebalo da počneš da razvijaš svoje čuvarske Moći", savetovala ju je Meredit. Sanjivo sunčevo oko počelo je da nazire krovove univerzitetskih zgrada milujući ih toplom jutarnjom svetlošću, pa je Elena instinktivno usporila i ispravila se okrenuvši lice bunovnom horizontu. Zaključila je da je Meredit u pravu. Ukoliko želi da zaštiti svoje prijatelje, i sve ljude u kampusu, treba da bude jača. Mora da postane Čuvarka. Pošto je odspavala svega nekoliko sati, Elena se bunovno oteturala niz dvorište noseći kafu u ruci. Pošla je do Džejmsove kuće, koja se nalazila ~ 68 ~

malo dalje od kampusa, pokušavajući da se doseti šturih podataka o Andresu. Džejms joj je rekao da ima dvadeset godina i da su ga Čuvarke odvojile od porodice kad je bio dvanaestogodišnjak. Šta se onda desi sa čovekom?, zapitala se Elena. Čuvarke koje je upoznala, one koje pripadaju Nebeskom sudu, svoje su obaveze shvatale ozbiljno. Andres sigurno dobro vlada Moćima i odgovornošću Čuvarskog reda, ali ona nije imala nimalo iskustva u tome, mada nije sumnjala da su dobro brinule od njemu od samog početka, bar u pogledu njegove fizičke dobrobiti. Međutim, šta biva s detetom običnog čoveka kada ga vaspitavaju ta hladna i bezosećajna bića? Naježila se od same pomisli na to. Dok je prilazila Džejmsovim vratima, Elena je zamišljala da će je dočekati Zemaljski Čuvar hladnog pogleda, koji će je ravnodušno pozdraviti i koji će je naučiti samo onome što lično smatra potrebnim znanjem. E pa, moraće da nauči da s njom neće moći tako. Ni ceo Nebeski sud pun Čuvarki na vrhuncu svoje Moći nije uspeo da je privoli da im se povinuje, pa neće ni jedan Andres. Vođena takvim mislima, Elena je prišla vratima Džejmsove kuće i pozvonila. Otvorio joj je Džejms. Bio je ozbiljan, ali ne i zabrinut. Oči mu behu razrogačene od nekakvog strahopoštovanja i bio je ponet uzbuđenjem - kao da, učini se Eleni, prisustvuje istorijskom događaju koji ni sam dokraja ne razume. „Drago dete, baš mi je milo što si došla", rekao je požurujući je da uđe. Blago ju je gurkao jednom rukom, a drugom je prihvatio praznu solju. „Andres je u dvorištu." Otpratio ju je kroz malu i besprekorno sređenu kuću i pokazao joj izlaz u dvorište. Pošto se vrata zatvoriše za njom, iznenadila se shvativši da ju je Džejms ostavio samu. Dvorište se kupalo u vodoskocima zlatastozelene svetlosti sunca koje se probijalo kroz lišće velike bukve. Na travi ispod drveta sedeo je tamnokos mladić koji je podigao glavu kada je ugledao Elenu. Čim ga je pogledala u oči, sva napetost je iščilela iz nje i osetila je kako joj je u duši zavladao mir. Osmehnula mu se sasvim spontano.

~ 69 ~

Andres je polako ustao i prišao joj. „Zdravo, Elena", pozdravio ju je i zagrlio. Isprva se iznenadila zbog zagrljaja i bilo joj je pomalo čudno, ali ubrzo ju je prožela ospokojavajuća toplina, pa se samo nasmejala. Andres ju je pustio i sam se nasmešio, a osmeh mu je bio čist i iskren izraz radosti. „Izvini", reče. Tečno je govorio engleski, ali jasno se mogao razaznati južnoamerički naglasak. „Ali dosad nisam upoznao nijednog Zemaljskog Čuvara, pa sam, eto... imao osećaj da te već poznajem." Elena klimnu, a oči počeše da joj se pune suzama. I sama je osetila da postoji nešto što ih veže, neka spona koja bruji od energije i vedrine, i još jednom se iznenadila pošto je uvidela da te pozitivne vibracije koje su strujale njenim telom ne potiču samo od Andresa. Navirale su i iz nje i tekle prema njemu; obasipala ga je sopstvenom srećom. „Osećarn se kao da, posle mnogo vremena, ponovo vidim nekoga iz svoje porodice", rekla mu je. Nisu mogli da prestanu da se smeše jedno drugom. Andres ju je uhvatio za ruku i nežnim dodirom je usmerio prema drvetu, pa su seli pod njega zajedno. „Imao sam ja Vodiča, naravno", rekao je. „Svog dragog Havijera. On me je i odgajao, ali prošle godine je preminuo" - Andresovo lice je poprimilo izraz neizrecive tuge, a smeđe oči mu se zamagliše - ,,i od tada sam sam." Utom se ponovo razvedrio. „Ali eto, sad si ti tu, pa mogu da ti pomažem onako kako je meni Havijer pomagao." „Havijer je bio Čuvar?", iznenađeno je upitala Elena. Bilo joj je jasno da je Andres voleo Havijera, a ljubav je bila poslednje osećanje koje su u njoj zazivali Čuvari. Andres se stresao u šali. „Bože sačuvaj", reče. „Čuvari žele dobro svetu, ali hladni su, zar ne? Zamisli da neko od njih vaspitava dete na pragu zrelosti. Ne, Havijer je bio Vodič. Bio je to dobar čovek, i mudar, ali prvenstveno biće puno ljudskosti. Zapravo, i svešteno lice i učitelj." „O." Neko vreme je razmišljala, pažljivo ubravši vlat trave i iskidavši je na komadiće, sve vreme posmatrajući svoje ruke. „Mislila sam da sami Čuvari brinu o deci ljudskih bića koju odvedu sa sobom. Ja nisam... moji roditelji nisu hteli da me daju. Pretpostavljam da bih imala Vodiča da su me odveli kad sam bila mala."

~ 70 ~

Andres je klimnuo ozbiljnog lica. „Džejms mi je rekao za tvoju situaciju", reče. „Žao mi je zbog tvojih roditelja i voleo bih da mogu da ti ponudim neko objašnjenje za to.I pak, pošto ti nisu dodelili Vodiča, nadam se da mogu da ti pomognem ovim što znam." „Da", reče Elena. „Hvala ti. Hoću da kažem, zaista to cenim. Da li..." Oklevala je da postavi pitanje, pa je iskidala još jednu travku. Jedno je kopka. To sigurno ne bi pitala nekog neznanca, ali zbog te njihove povezanosti srećom i radozna-lošću bila je slobodna da se obrati Andresu. „Šta misliš: da li bi bilo bolje da su moji roditelji dopustili da me odvedu? Jel tebi drago što su te Čuvari odvojili od porodice?" Andres je naslonio glavu na stablo i uzdahnuo. „Nije", priznao je. ,,I dan-danas mi moji nedostaju. Kamo sreće da sam mogao da ostanem s njima. Međutim, za njih sam ja bio dete koje pripada Čuvarima, a ne njima samima. Te veze su zauvek prekinute." Okrenuo se i pogledao je. „Ipak, uspeo sam da zavolim Havijera i bio sam mnogo srećan što sam imao nekoga pored sebe dok sam prolazio kroz preobražaj." „Preobražaj?", upita Elena uspravivši se, a i sama je osetila kako joj iz povišenog glasa izbija uznemirenost. „Kako to misliš - preobražaj?" Andres ju je ohrabrio osmehom, toplina u njegovim očima malo ju je opustila, a da toga nije ni bila svesna. „Sve će biti u redu", rekao joj je tiho, a deo nje mu je poverovao. I Andres se uspravio i obgrlio kolena. „Nemaš čega da se plašiš. Kada ti budu dodelili prvi zadatak kao Čuvaru, Vrhovni Čuvar će doći da ti objasni šta moraš da uradiš. Tvoje Moći će početi da se razvijaju kada dobiješ zadatak. Dok ga ne završiš, nećeš moći da razmišljaš ni o čemu drugom. Bićeš potpuno opsednuta potrebom da ga završiš. Vrhovni Čuvar se vraća po obavljenom zadatku i oslabađa te opsednutosti." Slegnuo je ramenima videvši da ga posmatra. “Ja sam dosad imao svega nekoliko zadataka, ali čim bih ispunio jedan, jedva sam čekao da stigne nov, a Moći koje sam pritom razvio imam i sada." „Da li je to preobražaj o kojem govoriš?", upitala je, ne znajući više šta da misli. „To razvijanje Moći?" Želela je Moć da bi porazila Klausa, ali nije joj se dopadala ta pomisao o promeni, o tome da će je nešto naterati da se promeni. Andres se nasmešio. „Bićeš snažnija kad postaneš Čuvar", rekao joj je. „Postaćeš i mudrija i moćnija, ali ipak ćeš ostati ono što jesi", dodao je. ~ 71 ~

Elena je progutala knedlu. To je zapravo bila srž njenog plana. Budući da joj Klaus dahće za vratom, Moći će joj biti i više nego dobrodošle, ali bilo joj je potrebno da im pristupi odmah, a ne da čeka da Vrhovni Čuvar odluči da se pojavi. „Postoji li način da probudim te Moći pre nego što dobijem zadatak?", pitala ga je. Kad je Andres zaustio da je upita zašto - videlo se da ga je to zbunilo, pa se namrštio - prekinula ga je da bi mu objasnila. „Ovde se pojavilo jedno čudovište", reče. „Veoma star i veoma okrutan vampir, koji namerava da pobije moje prijatelje i mene. Verovatno još mnogo ljudi priđe. Što više aduta imamo u borbi protiv njega, to bolje." Andres je klimnuo sa izrazom krajnje ozbiljnosti na licu. „Moje Moći nisu baš za okršaje, ali mogu ti poslužiti, a ja ću ti svakako pomoći koliko god budem mogao. Nijedan Čuvar nema iste Moći. Doduše, sigurno postoji način da otkrijemo koje su tvoje i kako ih možeš potaći." Elena je zasjala od zadovoljstva. Ako joj pođe za rukom da sama pristupi Moćima koje su joj Čuvari namenili, neće biti njihova alatka; postaće oružje. Sama će biti oružje. „Možeš li da mi ispričaš kako si se osećao kada si prvi put pristupio svojim Moćima?", podsticala ga je da nastavi da joj priča. „Dakle, to te zanima." Andres je seo pravo i skrstio noge. „Prvo što treba da imaš na umu", rekao je, „jeste to da je Kostarika potpuno drugačija zemlja od ove." Pokazao je rukom prizor pred sobom, malo dvorište i kuću, niz kuća ispred njih i iza njih, jesenje nebo okupano suncem u to prohladno jutro. ,,U Kostariki ima mnogo netaknute prirode, područja zaštićenih zakonom da bi životinje i biljke živele mirno. Ljudi u Kostariki često koriste izraz pura vida - to znači čist život, a kada to kažemo, bar kad ja to kažem, mislimo na našu povezanost sa svetom prirode." „Tamo je sigurno predivno", rekla je Elena. Andres se nacerio. „Naravno da jeste", reče, ,,a ti se sigurno pitaš zašto ti govorim o ekologiji umesto o Moći. Gledaj." Zatvorio je oči i kao da je prikupljao snagu, a onda je spustio dlanove na zemlju. Utom se začu nekakav romor, isprva toliko tih da je Elena jedva išta opazila, potom sve glasniji. Pogledala je Andresovo lice i videla da se

~ 72 ~

isključio i da, sav usredsređen, i dalje osluškuje nešto što ona još ne beše čula. Dok ga je posmatrala, iz zemlje na kojoj su počivale njegove ruke pred njenim očima je počela da raste trava, vlati su mu provirivale između prstiju i uzdizale se sve dok mu se ne bi omotale oko ruku. Malo je otvorio usta i duboko udahnuo. Odnekud iznad njih se začulo nešto nalik na cvrčanje, a kada je podigla glavu, videla je da se na granama bukve razmotavaju izdanci novog lišća, zeleni i čudnovati među požutelim jesenjim lišćem. Iza nje se začu tup udarac, pa se osvrnula i opazila da se jedan oblutak dokotrljao do njih. Osvrnula se oko sebe i uočila da se oko njih obrazovao prsten od oblutaka i sitnijeg kamenja koje je bilo nekako okrenuto prema njima. Andresu se kosa malo podigla; jasno je videla da mu vlasi stoje uspravno od energije. Izgledao je moćno i dobroćudno. „Eto", rekao je najzad otvorivši oči. Moć kojom je dotad zračio kao da je malo oslabila. Zvuči ubrzanog rasta biljaka i kretanja kamenčića više se nisu čuli. Oko njih se još osećala rastuća energija koja je čekala da se raspline. „Imam moć da prizovem snagu prirode i da je usmerim da bih se odbranio od natprirodnih sila. Kad moram, kadar sam da podignem kamenje da leti kroz vazduh ili da nateram drveće da korenjem prikuje moje neprijatelje za zemlju. Moja snaga hrani zemlju, a priroda moju snagu uvećava. Ona je delotvornija u Kostariki zato što tamo ima mnogo područja netaknute prirode, te i mnogo više sirove prirodne energije nego ovde." „Rekla bih da su tvoji talenti i ovde prilično delotvorni", reče Elena uzevši gladak beli oblutak sa zemlje i ljubopitljivo ga prevrćući među prstima. Andres se nacerio i skromno pognuo glavu. „Bilo kako bilo", reče, „prvi zadatak su mi dodelili kada sam imao sedamnaest godina. Već bejah proveo oko pet godina na Havijerovoj obuci i jedva sam čekao da se dokažem. Neko biće je ubijalo mlade udate žene u varošici u kojoj smo živeli, pa je Vrhovna Čuvarka došla k meni - prepala me je svojim stavom jer je delovala moćno i usredsređeno - i saopštila mi da sam zadužen da mu uđem u trag i da ga ubijem." „Kako si ga našao?", upitala je Elena. Andres je slegnuo ramenima. „Lako je bilo naći tu zver. Čim su mi dodelili posao, nešto me je iznutra vuklo prema njemu. Ispostavilo se da je ~ 73 ~

to bio demon u obliku crnog psa. Pravi demon, ne polutan kakvi su vampiri ili vukodlaci. Privlačila ga je griza savesti, naročito krivica zbog preljube. Havijer me je naučio načelima pristupanja Moćima, ali kada sam ih prvi put stvarno prizvao, osećao sam se kao da sam usisao ceo svet u sebe. Uspeo sam da dozovem vetar koji je razneo psa u vihoru", stidljivo se osmehnuo Eleni. „Možda ću ja otključati te svoje Moći, kakve god one bile, ukoliko uspem da prizovem sile prirode i da se stopim s njima kao ti", reče Elena. Andres kleknu tik ispred nje. „Zatvori oči", reče, i ona ga posluša. ,,E sad", nastavio je, a Elena je osetila kako joj nežno dodiruje obraz, „duboko diši i usredsredi se na svoju povezanost sa zemljom na kojoj stojiš. Tvoji talenti neće biti poput mojih, ali imaće korene u ovoj zemlji, na mestu gde si počela, baš kao što je bilo i sa mnom." Elena je disala duboko i polako, usredsredivši se na tlo pod nogama, na toplinu sunčeve svetlosti na ramenima i na mek dodir trave koja ju je golicala po nogama. Bilo joj je prijatno, ali nije osetila nikakvu tajanstvenu povezanost sa svetom oko sebe. Stegla je zube i pokušala još jednom. „Stani", prekinuo ju je Andres da bi je umirio. „Previše si napeta." Njegov levi dlan više nije bio na njenom obrazu, već je osetila da je seo pored nje, a onda ju je uzeo za ruku. „Hajde da probamo ovako. Usmeriću deo svoje povezanosti sa zemljom ka tebi. Dok ja to budem radio, ti treba da zamisliš kako toneš sve dublje u sebe. Sva vrata u tebi koja su obično zatvorena otvoriće se i tvoja će se Moć osloboditi." Elena nije bila sasvim sigurna kako da „zamisli da tone sve dublje u sebe", ali ipak je još jednom duboko i polako udahnula i pokušala da se uživi, svesno nateravši sebe da se opusti. Zamišljala je da prolazi kroz hodnik od zatvorenih vrata i da se vrata otvaraju kada im priđe. Kroz ruku joj se širio talas prijatne toplote i blago joj je bridelo tamo gde ju je Andres dodirivao. Ipak, zar nije doživela mnogo snažnije osećanje onda kada je dobila Moć Krila, pre nego što su joj ih Čuvarke oduzele? Tada je u njoj kiptela neverovatna energija, energija tih sputanih, moćnih krila koja su bila deo nje i koja je mogla da raširi kad bi za to došlo vreme. Sada nije osećala ništa posebno. Vrata koja su se otvarala bila su samo plod njene mašte, ništa više. Otvorila je oči. „Mislim da ovo ne deluje", rekla je Andresu. ~ 74 ~

„Vidim i ja", rekao je, tužan, i otvorio oči da je pogleda. „Žao mi je." „Nisi ti kriv", rekla je Elena. „Znam da želiš da mi pomogneš." „Da." Andres ju je čvršće uhvatio za ruku i pogledao je zamišljeno. „Mislim da opuštanje i vizualizacija neće biti tvoje Moći", reče. „Probajmo nešto drugo. Mogu, na primer, da pokušam da probudim tvoje zaštitničke instinkte." To će verovatno biti delotvornije. „Hajde, zatvori oči", nastavio je, a Elena posluša. „Želim da se usredsrediš na zlo", rekao je. „Razmišljaj o zlu s kojim si se suočavala u svojim pustolovinama, o zlu protiv koga moraš da se boriš - zapravo, protiv kojeg ćemo se boriti oboje." Elena je prizivala sećanja. Setila se Ketrininog lepog lica koje se izobličilo kad je vrisnula od gneva i rasporila Dejmonove već okrvavljene grudi; i pasa praznog pogleda u Felovoj Crkvi koji su stalno režali i koji su se urotili protiv svojih gospodara; Tajlera Smolvuda u trenutku kada mu se izdužuju očnjaci i onog bolesnog sjaja u njegovim očima kada je pokušao da napadne Boni; Klausa kako izaziva munju, hvata je rukom i baca na njene prijatelje; lice mu je sijalo od zla. Prizori iz sećanja navirali su vrtoglavom brzinom. Redale su se slike bezobzirnih i okrutnih kicune blizanaca, Misao i Siničija, kako se grohotom smeju dok pretvaraju decu Felove Crkve u krvožedne ubice, fantoma koji je nahuškao Stefana i Dejmona jednog protiv drugog da, van sebe od ljubomore i gneva, polete jedan drugom za vrat; Itana, nepromišljenog Itana, kako izdiže pehar pun krvi iznad glave i priziva Klausa iz mrtvih. A tek kada je Klaus, sav obasjan zlatnom svetlošću, iskoračio iz vatre... Reka lica i prizora nadirala joj je iz sećanja. Setila se Boni kako se grohotom smeje u pidžami s nacrtanim sladoledom; Meredit, čije se vitko telo graciozno izvija pri skoku, poput labuda; Meta kako je grli na maloj maturi; Stefana i njegovih toplih očiju, njegovih ruku kako je grle. Iz sećanja joj je izronilo i lice njene partnerke iz laboratorije, devojaka iz studentskog doma, neobičnih lica iz kafeterije i još ponekih koje je sretala samo u prolazu na predavanjima; zapravo, svih onih koje je trebalo da zaštiti, kako prijatelja tako i nedužnih nepoznatih ljudi. Dozvala je i lice Mereditine prijateljice Samante, ubice vampira, prodorne i zabavne, i prizora u njenoj sobi kada su je vampiri društva ~ 75 ~

Vitale ubili; i Kristofera, finog Metovog cimera, koga su usmrtili u dvorištu kampusa. Naposletku, setila se devojke koju je Dejmon ostavio u šumi ošamućenu i prestrašenu i kojoj je iz ujeda na vratu curila krv. Elena je tada osetila kako se nešto u njoj odmotava, otvara, ne naglo kao vrata niti kao da širi Krila Moći, već kao da u njoj nešto buja, raste kao cvet. Polako je otvorila oči i videla da je Andres sasvim blizu nje. Okruživala ga je aura čistozelene svetlosti. Grudi su joj se skupile jer je svetlost bila toliko lepa da je znala da je to dobrota u najčistijem i najjasnijem mogućem smislu, mada nije znala otkud joj to. „Predivna je", otelo joj se od strahopoštovanja. Andres je otvorio oči i nasmešio joj se. „Osećaš li nešto? Bilo šta?" Glas mu je bio prožet uzbuđenjem. Elena klimnu. „Vidim svetlost oko tebe", reče mu. Andres umalo poskoči od radosti. „To je odlično", rekao joj je. „Čuo sam za to. Sigurno vidiš moju auru." „Auru?", upitala je sumnjičavo. „Hoće li nam to stvarno pomoći da pobedimo zlo?" Takva moć joj je delovala nepouzdano, previše nju ejdž. Andres se nacerio. „To će ti pomoći da odmah osetiš da li je neko dobar ili zao", rekao joj je, ,,a čuo sam da vežbom možeš da naučiš i da uđeš u trag neprijatelju." „Sada jasnije uviđam kako mi to može poslužiti", priznala je Elena. „Neću baš umeti da uništavam zla stvorenja jednim pokretom, kao ti, ali i ovo je dovoljno za početak." Andres je neko vreme samo zurio u nju, a onda je počeo da se smeje. „Možda ćeš uskoro doći i do te lekcije", reče. Ni Elena nije mogla da prestane da se smeje, pa se samo bespomoćno naslonila na njega i smejala se iz dubine duše. Osetila je silno olakšanje; bilo joj je toliko drago da nije znala šta će od radosti. Otkrila je Moć a da nije morala da čeka da joj Vrhovna Čuvarka dodeli zadatak. Pošto je sada potakla tu Moć, pomislila je da će možda moći da je razvije i da u njoj ima još pupoljaka koji treba da se otvore. Ovo je samo početak.

~ 76 ~

Meredit je stupala pored ulazne kapije kampusa, ostavljajući tragove patika u prašini pored puta. Ranije je uvek bila disciplinovana i uvek je uspevala da ostane pribrana, ali otkako je obuku zamenila primenom lovačkih veština u izravnim borbama protiv vampira, postajala je sve nervoznija. Uvek je želela da bude u pokretu, da nešto radi - naročito sad kad je jasno da čudovišta opsedaju kampus. Sad kad Samante više nema deo nje se i dalje gušio pri prisećanju na bilo šta u vezi s tim - ona je jedna od nekoliko preostalih zaštitnika. Koža joj se ježila jer je osećala nešto zlo u vazduhu, nešto što nije kako treba i što joj nije bilo u vidokrugu. Jedva je čekala da vidi Alarika. Ta njena misao kao da ga je prizvala, jer se na putu ka kampusu, u daljini, najzad ukazala mala siva „honda". Meredit mu je mahnula dok je parkirao automobil i odmah potrčala k njemu, svesna svog blesavog osmeha, na koji nije davala ni pet para. „Pa gde si ti?", rekla je dok mu je prilazila. Alarik se protegnuo kada je izašao iz kola, a ona ga je strasno poljubila. Bila je svesna da moraju da smišljaju taktiku i plan - i nadala se da imaju sreće i da je Alarik u svom istraživanju otkrio nešto što im može pomoći u borbi protiv Klausa - ali sada je samo htela da uživa u čarima trenutka sa Alarikom, u njegovom zagrljaju, dodiru njegovog čvrstog tela koje je bilo dokaz da je zaista tu, u dodiru njegovih mekanih usana, njegovom mirisu, zapravo u mešavini mirisa kožne jakne, nekog biljnog sapuna i mirisa samog Alarika. „Nedostajala si mi", rekao joj je, načas naslonivši čelo na njeno pošto su se dobrano izljubili. „Nije isto preko telefona." ,,I ti meni", uzvratila je Meredit, misleći to svim srcem i svom dušom. „Volim tvoje pege", rekla je uzgred i usnama okrznula zlatne tačkice na njegovom obrazu. Krenuli su put kampusa držeći se za ruke. Meredit mu je usput objašnjavala šta je šta: pokazala mu je biblioteku, kafeteriju, studentski dom, svoju spavaonicu. Ljudi pored kojih su prošli žurno su koračali u grupama i oborene glave, izbegavajući poglede. Kada su stigli do sale za vežbanje, Meredit je malo okle-vala pre nego što se zaustavila ispred nje. „Ovde vežbam. Teško mi je... Nekada sam ovamo dolazila sa Samantom", rekla je Alariku. „Imala je mnogo takmičarskog duha i bila je mnogo pametna. Gurala me je napred na zaista ~ 77 ~

pozitivan način." Naslonila se na Alarika na trenutak, a on ju je poljubio u kosu. Krenuli su dalje, ali Meredit nije mogla da prestane da razmišlja o Samanti. Samanta je bila prva osoba koju je upoznala kao predstavnika višegeneracijske loze lovaca na vampire. Njeni roditelji su napustili lovačku zajednicu. Budući da su joj ubili roditelje dok je bila vrlo mala, nije imala priliku da upozna još nekog lovca. Njih dve su mnogo naučile jedna od druge. Naravno, voli da i Elenu i Boni - one su joj najbolje drugarice, maltene sestre - ali niko je nije razumeo bolje od Samante. A onda su je Itan i Vitale vampiri tek tako ubili. I baš je ona pronašla njeno telo. Bilo je toliko raskomadano da im je čitava soba bila umazana krvlju. Meredit je osetila kako joj lice poprima bolnu grimasu i kako joj iz glasa izbijaju bes i tuga. „Ponekad mislim da ovome nema kraja", rekla je Alariku. „Uvek se pojavi novo čudovište. Povrh svega, Klaus se vratio iako smo ga jednom ubili. Treba da nestane." „Znam", reče Alarik. ,,I ja bih rado promenio neke stvari. Klaus je tvoju porodicu zavio u crno i naposletku si ga porazila. U pravu si, tada je sve trebalo da se završi." Zastali su pored jedne klupe ispod krošanja, a on je seo i povukao Meredit da sedne pored njega. Uzeo ju je za ruku i pogledao je u oči, a lice mu je zračilo ljubavlju i zabrinutošću. „Reci mi iskreno, Meredit", reče joj. „Klaus ti je maltene uništio porodicu. Kako se osećaš?" Meredit je zadržala dah jer je to bilo upravo ono o čemu je izbegavala da razmišlja još otkako je Klaus iskoračio iz plamena. Klaus je napao njenog dedu, pa je deda poludeo. Oteo je Kristijana, njenog brata blizanca, i preobratio ga u vampira, a nju je pretvorio u živog poluvampira, u nešto što svaka lovačka porodica ima pravo da prezire. Onda su Čuvarke promenile sve stvorivši realnost kakva bi bila da Klaus nikada nije kročio u Felovu Crkvu. Kristijan je sada ljudsko biće Meredit ga nikada nije upoznala, ali on je u toj realnosti odrastao s njom - i u centru je za vojnu obuku u Džordžiji. Deda im je zdrav i srećan i uživa u penzionerskim danima u domu za stare na Floridi, a Meredit nije potrebno da se hrani krvlju i nema oštre mačje zubiće. Međutim, i ona i njene

~ 78 ~

drugarice još se jasno sećaju kako je bilo pre toga. Niko se iz njene porodice ne seća, ali ona se seća, i to vrlo dobro. „Prestravljena sam", priznala mu je Meredit. Okretala je ruku igrajući se Alarikovim prstima. „Klaus je spreman na sve, ali kad znam da je on negde tamo, da vreba i smišlja nešto, prosto... Ne znam šta da radim." Stegla je vilice i podigla glavu opazivši da je Alarik gleda pravo u oči. „On mora da umre", rekla je tiho. „Ne može da počne iznova, ne sada." Alarik klimnu glavom. „Da", reče, a sažaljenje u njegovom glasu zameni poslovan ton. „Imam dobre vesti, bar se nadam." Otvorio je ranac koji je nosio o jednom ramenu i, izvadivši svoju svesku, stao da prevrće stranice. Najzad je našao podatak koji je tražio. „Znamo da je beli jasen jedino smrtonosno drvo za vampire, je l' tako?", upitao je. „Tako kažu", odgovorila je Meredit. „Prošlog puta smo Stefanu napravili oružje od belog jasena, ali ispostavilo se da nije baš delotvorno." Setila se kako je Klaus istrgao koplje od belog jasena Stefanu iz šaka, a zatim ga slomio i njime ubo Stefana. Kako je Stefan zavrištao kada mu se hiljadu smrtonosnih ivera žarilo u telo... Nikada to neće zaboraviti. Bio je na ivici smrti. Potom je Dejmon ranio Klausa kopljem od tog drveta, ali Klaus je ipak uspeo da izvuče okrvavljeno drvo iz svojih leđa i samo je pobednički likovao, i dalje moćan, kadar da obori i Stefana i Dejmona na kolena. Sada, eto, nemamo ni Dejmona uza se, sumorno je pomislila. Prestala je da zapitkuje Elenu i Stefana gde je Dejmon. Ionako je uvek bio nepredvidiv. „Ovako", počeo je Alarik sa smeškom na usnama. „Postoji legenda naroda sa Apalačkih planina koju sam otkrio pri istraživanju i koja kaže da je drvo belog jasena, zasađeno kad je mesec pun i uz još neke okolnosti, mnogo ubojitije po vampire nego bilo koje drugo drvo. Beli jasen takvog magijskog porekla oborio bi Klausa." „Svakako, ali kako ćemo pronaći takvo drvo?", upitala je i podigla obrvu. „Aha. Već znaš gde se ono nalazi, zar ne?" Alarik se još šire osmehnu. Sekund kasnije, obgrlila ga je oko vrata i poljubila. „Ti si moj heroj." Alarik je sav pocrveneo. Rumenilo mu se razlilo od vrata do čela, ali svakako mu je prijalo to što je čuo. „Ti si heroj", odvrati. „Ako nas posluži sreća, imaćemo pravo oružje protiv Klausa." ~ 79 ~

„Dakle, put pod noge", reče Meredit. „Ali prvo moramo da se pobrinemo da kampus bude sasvim bezbedan. Klaus se pritajio i nemamo nikakav trag ni predstavu o tome gde bi mogao biti, pa se zasad moramo usredsrediti na tek preobražene vampire." Skrušeno se osmehnula Alariku i stala da tare patike o beton. „Važno je da se suočimo s neposrednom opasnošću, svakako, ali i ovo je dobro." Alarik uze njenu šaku među svoje. „Šta god da ti zatreba, tu sam", reče ozbiljnim glasom. „Ostaću ovde dok vam budem potreban. Dok me budeš želela." Uprkos ozbiljnosti situacije, uprkos zbrci koja je obeležila njenu prošlost i skoro izvesnom užasu budućnosti, Meredit nije mogla da se ne nasmeje. „Dok te budem želela?", rekla je flertujući i pogledala ga odozdo kroz trepavice, topeći se od Alarikovog osmeha. ,,E pa, nećeš ti više nikud mrdnuti od mene."

~ 80 ~

12. Kloi se nečujno šunjala kroz šumu, izvodeći svaki pokret krajnje precizno. Naglo je nakrivila glavu i pokušala da nasluti iz kog je to grma, jedva čujno, dopro sušanj. Met je išao za njom noseći ranac o jednom ramenu. I on se trudio da hoda najopreznije što može, ali pod nogama mu je krčkalo granje i šuštalo lišće, pa se stalno trzao. Kloi je nekoliko trenutaka samo treptala, a onda je stala, onjušila vazduh i protegla ruke ka žbunju s njihove leve strane. „Hajde", promrmljala je toliko tiho da ju je Met jedva čuo. Začu se šuškanje i jedan zec promoli njušku između lišća, zureći u Kloi razrogačenih očiju dok su mu uši drhtale. Kloi ga je zgrabila toliko brzo da zec nije znao šta ga je snašlo. Samo je ciknuo i utom je ležao mirno i pokorno u njenim rukama. Kloi je zarila lice u svetlosmeđe zečje krzno, a Met ju je posmatrao kako guta, izdvojen ali i blagonaklon. Jedna kap krvi se skotrljala niz bok životinjice, ostavivši dug, lepljiv trag pre nego što je kanula na šumsko tlo. Probudivši se iz obamrlosti, zec se trznuo šutirajući zadnjim nogama. Potom se više nije micao. Kloi je obrisala usne nadlanicom i položila majušno telo na zemlju posmatrajući ga s dubokom tugom. „Nisam htela da ga ubijem", rekla je tihim, tužnim glasom. Zabacila je kratke uvojke i pogledala Meta kao da ga preklinje da joj oprosti. „Izvini. Ovo ti se sigurno čini odvratnim i bolesnim." Met je izvadio bocu vode iz ranca i pružio joj je. „Ne moraš da se izvinjavaš", rekao je. Prizor ispijanja životinjske krvi jeste bio odvratan i mučan, ali svakako manje nego kada ga je video prvi put. I vredelo je: Kloi nije zapadala u krize; kao da joj beše dovoljno da pije životinjsku krv. To je bilo najvažnije. Kloi je isprala usta, ispljunula ružičastu vodu u žbunje, a zatim uzela gutljaj. „Hvala", rekla je drhtavim glasom. „Teško je, nije da nije. Ponekad sanjam krv. Pravu ljudsku krv. I nikako ne mogu da oprostim sebi sve ono što sam uradila, onda, kada smo se nalazili sa Itanom. Mislim da to sebi nikad neću oprostiti. A Itan - kako sam uopšte mogla da mu verujem?" Njene usne kao u Kupidona zadrhtaše. ~ 81 ~

„Hej, polako." Met ju je uhvatio za ruku i nežno je prodrmao. „Itan nas je sve nasamario. Da me Stefan nije spasao, bio bih u situaciji u kakvoj si ti." „Pa, jeste." Kloi se naslonila na njega. „Izgleda da ti spašavaš mene." Met je upleo svoje prste u njene. „Nisam bio spreman da te izgubim." Kloi je nagnula lice prema njemu. Oči su joj sijale. Met joj je okrznuo obraz usnama, a zatim i usta; bio je to samo kratak dodir usana, koji je bivao sve strasniji. Zatvorio je oči i prepustio se mekoti njenih usana. Imao je osećaj da ponire. Svakim danom koji je proveo s Kloi pomažući joj da ne krene putem tame, kao svedok njene snage, voleo ju je sve više. Meredit se protegla i tiho zevnula. Jedino što je razbijalo tamu sobe beše osvetljen ekran laptopa. Elena i Boni su čvrsto spavale, a Meredit je čežnjivo pogledala u sopstveni krevet. Od silnih noćnih patrola i dana provedenih u fiskulturnoj sali, poslednjih dana se samo zavuče u krevet i zaspi kao top, ne sanjajući ništa. Međutim, za razliku od ostalih smerova, njena predavanja književnosti i dalje su se održavala, a povrh svega je morala da preda seminarski rad. U srednjoj školi je imala sve petice, a ponos joj nije dozvoljavao da ne završi rad u zadatom roku niti da obavi nešto reda radi, ma koliko umorna bila. Privolevši sebe da se usredsredi, Meredit je zevnula i otkucala: Odnos Ane i Vronskog je od njihovog prvog susreta vodio ka međusobnom uništenju. Usredsređena na učenje ili ne, i dalje je lovac, još je besprekorno odmereno oružje, još je izdanak loze Sulezovih. Trgla se čim je čula Bonin glas s drugog kraja sobe. „On ne voli da bude sam", naglo je progovorila Boni. Njen obično prodoran glas sada je bio dubok i imao je onaj skoro metalni prizvuk koji je nagoveštavao novu viziju. „Boni?", ispitivala je Meredit situaciju. Boni nije odgovorila, a Meredit je uključila stonu lampu da bi osvetlila ostatak sobe, pazeći da joj ne uperi svetlost pravo u lice. Bonine oči behu zatvorene, mada je Meredit videla da se pomeraju ispod kapaka kao da će se probuditi ili pak kao da nešto vidi u snu. Lice joj je bilo napeto, pa je Meredit ćutke pokušala da je umiri i, idući na prstima preko sobe, blago uhvatila Elenu za rame i prodrmusala je. ~ 82 ~

Eleni se u snu otelo mmf, a onda se okrenula i promrmljala: „Šta? Šta je?" Razdražena, samo je treptala dok se nije rasanila. „Pst", prošaputala je Meredit, a zatim se tiho obratila Boni: „Ko ne voli da bude sam, Bon?" „Klaus", odgovorila je Boni istim mrtvačkim glasom, a Elena je razrogačila oči jer je shvatila šta se zbiva. Kosa joj je bila razbarušena od prevrtanja u snu, ali samo se uspravila u krevetu i odmah posegla za sveskom i olovkom na stolu. Meredit je sela na Bonin krevet i čekala, nemo posmatrajući usnulo lice svoje sitne drugarice. „Klaus hoće svoje stare prijatelje", reče Boni. „Upravo doziva jednog." U snu je podigla tanušnu belu ruku i mrdnula prstom kao da doziva nekog iz tame. „Mnogo je krvi", dodala je onim hladnim glasom, a ruka joj se, kao otkinuta, ponovo spustila pored tela. Koža na Mereditinim rukama se naježila. Elena je nažvrljala nešto u svesci i podigla je: na papiru je velikim slovima pisalo PITAJ JE KOGA. Na osnovu dotadašnjih iskustava, zaključile su da je bolje da samo jedna osoba postavlja pitanja dok je Boni obuzeta vizijom, da se ne bi zbunila i probudila iz transa. „Koga Klaus doziva?", upitala je Meredit smirenim glasom. Srce joj je lupalo od same pomisli, pa je prislonila ruku na grudi kao da će ga time umiriti. Svako koga Klaus smatra prijateljem svakako je njihov neprijatelj. Boni je zaustila da odgovori, ali je oklevala. „Poziva ih da mu se pridruže u borbi", rekla je trenutak kasnije ravnim glasom. „Vatra se toliko rasplamsala da se ne vidi ko dolazi. To je samo Klaus. Klaus, krv i vatra u tami." „Šta Klaus namerava?", upitala je Meredit. Boni nije odgovorila, kapci su joj se ubrzano pomerali, a njene guste i tamne trepavice bacale su senku na njene blede obraze. Disala je sve dublje. „Da je probudimo?", zapitala se Meredit. Elena je zavrtela glavom i napisala još nešto. PITAJ JE GDE JE KLAUS. „Možeš li da nam kažeš gde je Klaus sada?", upita Meredit. Boni je, uznemirena, vrtela glavom po jastuku. „Vatra", reče. „Tama i plamen. Krv i vatra. Hoće da se svi pridruže njegovoj borbi." Pod uticajem neke sile, iz grla joj se oslobodio strašan kikot, ali izraz lica nije joj se promenio. „Ako bude po Klausovom, sve će se okončati u krvi i vatri." ~ 83 ~

„Možemo li da ga zaustavimo?", upita Meredit. Boni ništa nije rekla, ali bivala je sve uznemirenija. Počela je da udara po dušeku rukama i nogama, isprva slabo pa sve jače, a naposletku kao da je udarala po bubnjevima. „Boni!", uzviknula je Meredit i skočila na noge. Udahnuvši žudno kao da je dugo bila pod vodom, Boni se umiri, a oči joj se naglo otvoriše. Meredit dohvati sićušnu devojku za ramena. Tren kasnije, i Elena se stvorila pored njih i uhvatila Boni za ruku. Bonine smeđe oči su još trenutak bile širom otvorene i kao da su gledale nekud u daljinu, ali ona se ubrzo namrštila, pa je Meredit videla kako malecka postepeno postaje ona stara. „Pobogu!", jauknula je Boni. „Šta radite? Pola noći je!" Odmakla se od njih. „Prestanite", rekla je ljutito, trljajući ruku na mestu gde ju je Elena zgrabila. „Imala si viziju", odvrati Elena odmakavši se da bi joj dala više prostora. „Sećaš li se ičega?" „Fuj." Boni napravi grimasu. „Kako se sama nisam setila da je to! Uvek mi ostane čudan ukus u ustima kad god mi se to desi. Uh, kako to mrrrzim." Pogledala ih je obe. „Ničega se ne sećam. Šta sam to brbljala?", upitala je bojažljivo. „Je l' nešto loše?" „Ma krv, vatra i tama", procedila je Meredit. „Uobičajene stvari." „Sve sam zapisala", rekla je Elena i pružila Boni svesku. Boni je pročitala beleške i prebledela. „Klaus doziva nekoga?", upita. „O ne. Dakle, biće još čudovišta. Ne možemo... to nikako ne može biti dobro po nas." „Šta mislite, koga to doziva?", pitala se Elena. Meredit je uzdahnula i počela da šeta između kreveta. „Mi i ne znamo mnogo o njemu", reče. „Znamo da je čudovište od hiljadu godina", dodala je Elena. „Mogu samo da zamislim koliko je zla Klaus počinio u životu." Uprkos žustrim koracima, Meredit podiđe jeza. Jedno je sigurno: taj od koga Klaus traži da mu se pridruži sigurno je poslednja osoba koju oni žele da vide. Odlučno je prišla laptopu da bi ga isključila i otišla do ormara da izvadi kofer sa oružjem. Nije vreme da bude odličan đak. Mora da se pripremi za rat. ~ 84 ~

13. „Mislim da sada bolje vidim u mraku", rekla je Elena Stefanu kad je podigla granu i zadržala je da bi on mogao da prođe. Noć je oživela od mnoštva zvukova i pokreta, od šuštanja lišća do hitrih koraka nekog sićušnog glodara po žbunju. Sve je bilo drugačije nego kad su ona i Stefan prošlog puta izviđali šumu. Elena nije znala da li je ta nova svest izravno vezana za Moć koja se postepeno širila njenim telom ili je zbog saznanja da ima Moć postala opreznija. Stefan se osmehnuo, ali nije joj ništa rekao. Jasno je osećala da se sav usredsredio na odašiljanje talasa sopstvene Moći ne bi li pronašao nekog vampira u šumi. Kada se duboko usredsredila, videla je Stefanovu auru, predivnu plavu auru protkanu tankim linijama bledosive, za koje je smatrala da predstavljaju grizu savesti i sumnju kojih se nikada nije dokraja oslobodio. Međutim, živa plavet je bila mnogo jača od sivila. Poželela je da Stefan može da vidi svoju auru. Ispružila je ruku prislonivši je tik iznad njegove kože. Plavetnilo joj se obavilo oko ruke, ali ništa nije osetila. Mrdala je prstima posmatrajući kako Stefanova aura kruži oko njih. „Šta to radiš?", upitao ju je Stefan i okrenuo ruku da bi upleli prste. Još je budno motrio kroz tamu koja ih je okruživala. „Tvoja aura...", zaustila je, a onda zaćutala. Nešto im se približavalo. Stefan ju je nemo upitao šta je posredi, a kada je Elena udahnula da bi nastavila da govori, obavilo ju je nešto mračno i lepljivo, proževši je jezom do kostiju, pa je imala utisak da ju je neko povukao na dno zaleđene reke. Zlo. Bila je sasvim sigurna. „Ovuda", rekla je brzo i povukla Stefana za ruku potrčavši kroz šumu. Grane su je udarale u trku, a jedna joj je na obrazu ostavila dugačku ogrebotinu koja je bolno bridela. Elena se nije obazirala na to. Osećala je da je nešto vuče i nije mogla da odvrati misli od težnje da što pre stigne do cilja. Zlo. Ona mora da ga zaustavi.

~ 85 ~

Posrtala je i saplitala se trčeći po opalom lišću, a Stefan bi je svaki put uhvatio podruku pre nego što bi počela da pada i vratio je u ravnotežu. Načas je zastala da bi uhvatila dah. Ispred sebe je videla nešto crveno nalik na rđu, ispresecano bolesnožutom bojom. Ni nalik na umirujuće boje Stefanove ili Andresove aure, ni izdaleka. Dok je posmatrala, ona boja rđe - boja sasušene, stare krvi - skupljala se i širila oko žute boje žuči, neprestano pulsirajući. Shvatila je da su to dve aure - i da jedna dominira. Nešto ju je vuklo da požuri. „Jasno vidim", rekla je glasom prožetim očajem. „Desiće se nešto loše. Požuri." Nastavili su da trče. Jasno je osetila kada je Stefan svojom Moći opazio ono što je ona videla zato što je naglo ubrzao i povukao je umesto da je prati. Pred sobom su ugledali vampira koji je čvrstim stiskom prikivao žrtvu za drvo; dve prilike su se u tami stopile u jedan obris. Obavijale su ih treperave aure i prizor je bio mučan. Tek što je stigla da shvati da je to pred njenim očima upravo ono za čijim je tragom išla, Stefan je ščepao vampira, odvojivši ga od ljudskog bića, i zavrnuo mu vrat veštim pokretom. Zatim je odlomio granu s drveta i zario mu je u grudi. Žrtva vampira je tupo tresnula o zemlju, nekako se dočekavši na ruke i kolena. Njegova žućkasta aura utom je počela da gubi onu bolesnu nijansu, poprimivši bledosivu boju kada se dečko skljokao na lišće pod drvetom. Elena je pala na kolena pored njega i brzo izvadila baterijsku lampu da bi ga pregledala, a Stefan je odvlačio telo vampira - pripadnika društva Vitale - nekud u žbunje. Žrtva beše mladić veoma kratke crne kose. Bio je bled, no puls mu je bio ravnomeran, disanje plitko ali ujednačeno. Krv je curila iz ujeda na njegovom vratu, pa je Elena skinula jaknu s njega i njome pritisnula ranu. „Mislim da je dobro", rekla je Stefanu kada se vratio i stao pored nje. „Odlično si to obavila, Elena", reče on i duboko uzdahnu. „Doduše, još mu odnekud ističe krv." Elena ga je pregledala lampom. Nosio je donji deo pidžame i majicu kratkih rukava i bio je bos. S tabana mu je curila krv. „Sigurno ga je vampir prizvao da dođe iz doma", shvatila je. „Dakle, tako je dospeo u šumu." ~ 86 ~

„Postaju sve veštiji", reče Stefan. „Trebalo bi da češće postavljamo patrole oko kampusa. Možda bismo tako mogli da zaustavimo neke od njih pre nego što stignu do svojih žrtava." „Zasad bi bilo najbolje da ovog momka vratimo kući", odvrati Elena. Crnokosi mladić je jecao dok su mu Stefan i Elena pomagali da ustane. Sivilo njegove aure postepeno se punilo nitima boje koja je jasno odavala uzrujanost, pa je Elena pretpostavila da se polako budi. ,,U redu je", tešila ga je blagim glasom, osetivši šapat Stefanove Moći kada je počeo da mrmlja da bi ga umirio i pripremio za povratak u dom. Međutim, nekako nije mogla da se usredsredi na to da mu pomogne. Koža joj je bridela i duboko u sebi je osećala poriv prema nečemu neodređenom. Nešto je još postojalo tu. Neko zlo, i to vrlo blizu. Elena je prepustila Stefanu da preuzme telo vampirove žrtve i sklonila se, pokušavajući da svojom Moći otkrije gde se krije to zlo. Ništa. Bar ništa određeno - samo ta teška, sumorna izvesnost da nešto nije u redu i da nije daleko. Napregla je sva čula, posmatrala i tragala za tračkom ma kakve aure. Ništa. „Elena?", pozvao ju je Stefan. Videlo se da mu ne predstavlja teret to što sam drži žrtvu, ali upitno ju je pogledao. Elena je zavrtela glavom. „Osećam nešto", rekla je, polako izgovarajući reči, „ali ne mogu da odredim odakle to dolazi." Nekoliko trenutaka je gledala u tamu, ali i dalje nije razaznavala odakle dopire to mučno osećanje. „Možda je bolje da nastavimo sutra", najzad reče. „Jesi li sigurna?", upita Stefan. Pošto je klimnula, samo je prebacio dečka preko ramena i uputio se prema kampusu. Elena je krenula za njim, ali pre toga se još jednom osvrnula oko sebe, osećajući nelagodu. Šta god bilo posredi, zaklanja se nekakvim štitom od Stefana i nje, i to bolje nego što bi u meli mladi vampiri. Dakle, posredi je neko staro biće. Neko od zlog soja. Da nije Klaus u blizini? Da hoće, mogao bi odmah da ih pobije. Pri toj pomisli, Elenu obuzeše muka i panika. Snažniji je od Elene i Stefana zajedno. Drveće oko nje odjednom je postalo mračnije i zlokobnije, kao da Klaus vreba iza nekog stabla. Ubrzala je korak, ne odvajajući se mnogo od Stefana. Jedva je čekala da ugleda svetla kampusa. ~ 87 ~

Boni nije puštala Zanderovu ruku dok su, idući za Meredit, obilazili ivice fudbalskog terena. Te večeri nisu nabasali ni na jednog vampira, a i zvezde su sijale kao dragulji. „Baš volim da patroliram s tobom", rekla mu je. „Kao da smo u romantičnoj šetnji - izuzev mogućnosti da nas napadnu vampiri." Zander joj se osmehnuo i zanjihao njihove spojene ruke. ,,Ič se vi ne brin'te, gospoj'ce", rekao joj je otežući u govoru kao zapadnjaci, mada nije baš umeo da ih oponaša. Ja sam vi najboljši vukodlak u ovem gradu i ima da ve pazim ki malko vode na dlanu." “Jel uvrnuto što mi je ovakav naglasak seksi?", upita Boni Meredit. Meredit je koračala ispred njih, a kad se okrenula, pogledala je Boni, značajno podigavši obrvu. „Da", reče kratko. „Vrlo si čudna." Utom se u daljini začu otegnuto zavijanje koje je odjekivalo iz pravca brda oko kampusa, pa Zander nakrivi glavu osluškujući. „Momci nisu našli ništa", reče. „Otići će na picu čim se Kemden vrati u prvobitan oblik." „Hoćeš li da se nađeš s njima?", upita Boni. Zander je privuče sebi i obgrli je oko ramena. „Ne, ukoliko ti nećeš", reče. „Mislio sam da bismo možda mogli da visimo malo u mojoj sobi, da gledamo neki film ili tako nešto." „Propustićeš klopu, Zandere?", začu se zajedljiv glas iza njih. „Dakle, stvarno je voliš." Meredit se okrenu kao vihor, a Boni shvati da se njena drugarica razbesnela zato što nije osetila da im se ta devojka približava. „Ćao, Šej", pozdravila ju je Boni rezignirano. „Meredit, ovo je Zanderova stara drugarica Šej." Vukodlak, dodala je otvarajući usta kad Šej nije gledala. „Nadam se da vam ne smeta da vam se pridružim", rekla je Šej uhvativši korak s njima i stala sa Zanderove druge strane. „Spenser mi je rekao da ćete patrolirati ovuda." „Što više, to bolje", odvrati Boni, strogo se suzdržavajući da ne škrguće zubima. „Baš bih volela da upadnem u neku borbu", rekla je Šej vrteći ramenima. „Imam utisak da samo sedim i razvlačim se otkako sam došla ovamo. Zander može da vam opiše koliko se uznemirimo kad samo sedimo u četiri zida." ~ 88 ~

„Aha, primetila sam", reče Boni. Zander je ubrzao korak da bi stigao Šej, pa je skinuo ruku s Boninih ramena. Ponovo ga je uhvatila za ruku, ali uvidela je da mora da požuri da bi uhvatila korak s njima. Meredit je oklevala, gledala čas u jedno čas u drugo, i baš kad je zaustila da se obrati Šej, ona ju je prekinula. „Jeste li čuli?", rekla je, pa su se i Zander i Meredit i Boni ukopali u mestu da bi oslušnuli. Boni ništa nije čula, ali Zander se osmehnuo i nežno gurnuo Šej laktom. „Belorepi jelen na planinskom sedlu", reče. Osmehnuli su se jedno drugom jer je to bilo nešto što je razumelo samo njih dvoje. „O čemu vi to pričate?", upitala je Boni. Šej se okrenula prema Boni. „Kad smo bili mali, Veliki vučji savet nas je podelio u buduće čopore, pa smo se u tim grupama igrali zajedno. Kad smo Zander, ja i ostali imali po petnaest godina, naš Čopor je proveo nedelju dana lutajući po planinama blizu mesta gde smo odrasli." Osmehnula se Zanderu, a Boni je počela da nervira ta njihova intimnost. „Uglavnom", nastavila je Šej, „na tom putovanju, pošto smo cele noći jurili u Čoporu, Zander i ja smo otišli do jezerceta skrivenog u borovoj šumi da se napijemo vode. Tamo smo zatekli jelene i lako smo mogli da odvojimo jednog od njih - tada smo bili obični vukovi, pa nam je bilo prirodno da lovimo u tom obliku - ali oni su nas samo posmatrali, a iza njih je izlazilo sunce. I" - slegla je ramenima - „bili su mnogo lepi. Ne znam, taj trenutak kao da je bio samo za nas." Osmehnula se i prvi put je izgledala kao da ne želi da podbada Boni. Prosto se prisećala. Nagnula je lice ka blagom povetarcu. „Osećaš li?", upitala je Zandera. Boni nije osećala ništa, ali Zander je onjušio vazduh i uputio Sej još jedan nostalgičan osmeh. „Borovina", reče. Šej mu je uzvratila osmehom, pri čemu joj se nos nabrao. Trenutak kasnije, Meredit je pročistila grlo, pa su ponovo bili u pokretu, osmatrajući teren da bi otkrili moguću opasnost, a Zander je stegao Boninu ruku. „Znači, može film?" „Naravno", odgovorila je Boni rasejano. Nije mogla da ne primeti da Zander i Šej imaju istovetne pokrete i kako je Zanderu jedno uvo načuljeno ~ 89 ~

i dok razgovara s njom jer osluškuje zvuke iz daljine koje Boni nikada neće moći da čuje. U tom trenutku joj je palo na um da između nje i Zandera postoje izvesne razlike koje njih dvoje možda nikada neće moći da prevaziđu. Možda Boni nikada neće naći svoje mesto u Zanderovom svetu. Uglavnom, ne kao Šej.

~ 90 ~

14. Elena se nervozno prevrtala po krevetu; čaršav se sav umotao oko nje, a i stalno je okretala jastuk da bi joj obraz bio na hladnijoj strani. Na drugom kraju sobe, Meredit koja je nešto promrmljala u snu, a zatim je opet zavladao muk. Elena je bila iscrpljena, ali nije mogla da zaspi. Bilo im je potrebno mnogo vremena da zbrinu mladića koga je vampir napao u šumi i da ga vrate u studentski dom, a zadržalo ih je i to što je Stefan uticao na njega da zaboravi sve što se desilo. Nisu ni znali da li je Stefanova Moć sasvim delovala na njega: budući da se Stefan hranio samo životinjskom krvlju, njegova Moć nije bila snažna kao Moć vampira njegovih godina koji su pili ljudsku krv. Međutim, nije briga bila uzrok Elenine nesanice. San joj nije hteo na oči zato što se nije mogla otresti onoga što je osetila u šumi, onog prisustva neke mračne, zle sile koja ju je vukla sebi i nagona kojom je njena Moć pokušala da je odvede nekud. Štaviše, osećaj je bivao sve jači. Nešto posred grudi vuklo ju je da ustane, govoreći joj smesta i požuri. Uspravila se u krevetu. Moć u njoj nagonila ju je da se da u potragu za tim što nije u redu i što odnekud vreba i terala ju je da dovede stvari u red. Mora to učiniti - bez pogovora. Bacila je pogled ka Meredit i Boni, koje su spavale. Meredit je ležala na leđima položivši lepo oblikovanu ruku preko očiju, a Boni se beše čvrsto sklupčala na jednoj strani kreveta, ruke podmetnute pod obraz; izgledala je kao dete. One bi sigurno htele da ih probudi, da ih povede sa sobom. Odmah je odbacila tu pomisao. Pomislila je na Stefana, koji je bio u istoj zgradi, iznad nje, i koji je verovatno čitao ili sedeo na balkonu posmatrajući zvezde. Nerado je odlučila da ne pozove ni njega. Moć joj je govorila da je to što je tamo čeka namenjeno samo njoj. Verovala je svojoj Moći: Andres joj je rekao da će se njene veštine razviti kada joj budu potrebne. Njena Moć će je štititi. Išunjala se iz kreveta i navukla farmerice i džemper, pazeći na svaki pokret da ne bi probudila Meredit. Ponela je čizme u ruci da bi izašla u hodnik na prstima. ~ 91 ~

Bilo je veoma mračno dok je prolazila kroz dvorište, a mesec je plovio nisko nad krovovima kampusa. Zurila je i nije bila sigurna da li drhti od prohladnog vazduha ili od onog peckanja iznutra koje ju je vuklo napred. Sto se više udaljavala od kampusa, naposletku se odvaživši i da krene kroz šumu, sve se slabije odupirala nagonu. Koračala je sigurno i ne posrćući kao da je dan, iako nije uključila lampu koju je nosila u džepu. Osećaj da nešto nikako nije u redu bivao je sve jači. Srce joj je lupalo kao ludo. Pitala se da li je nekome trebalo da kaže šta se zbiva. Bar je mogla da im ostavi poruku. Da li će Stefan moći da je nađe ako se ne vrati? Šta ako, tako sama u šumi, naleti na Klausa? Hoće li je njena Moć zaštititi? Ono osećanje u grudima odjednom je postalo toliko snažno da je počelo da je guši, uhvativši je nespremnu. Nestalo je iznenada, kao što se i pojavilo. Nešto se pomaklo u tami ispred nje, pa je brzo uključila lampu. Na deblu koje je ležalo usred šume, u tami, sedeo je Dejmon. Njegove zift-crne oči sijale su na svetlosti lampe. Dejmon. Kad ga je ugledala, imala je osećaj da ju je neko šutnuo u stomak. Kriknula je u sebi: Dejmon! Za tih više od godinu dana, postao je deo njenog svakodnevnog života. Sve vreme je bila zaokupljena Dejmonom i Stefanom i svim tim složenim međusobnim odnosima. Onda je on, bez ikakvog upozorenja, samo nestao. A eto ga sad tu, pred njom. Izgledao je... hm, izgledao je poželjno kao i uvek, sav moćan, zategnutih mišića, glatke kože i zaglađene kose. Bio je divlja zver koju je htela da pomazi iako je znala da ne srne da je dira. Izabrala je između dvojice braće i bilo joj je zaista drago što je izabrala Stefana. No to nije značilo da je slepa za Dejmonovu lepotu. Ipak, bio on stvaran ili ne, lice mu je izgledalo ozbiljno kao da je isklesano od belog mermera. Njegove oči nalik na bezdane posmatrale su je. Podigao je ruku da bi se zaklonio od svetlosti lampe. „Dejmone?", izustila je nesigurno, spustivši lampu. Nešto u njemu obično bi smekšalo kad bi je video, ali ovog puta je bio ukočen. Samo je stajao ćutke, nepomičan. Odlučila je da utone u sebe i da probudi svoju novu Moć ne bi li uočila Dejmonovu auru. ~ 92 ~

Ooo. Izgledala je grozno. Oko Dejmona se obavio tamni oblak. Taj oblak nije bio izraz čistog zla, ali zla je svakako bilo u njemu, i zla i bola, i još nečeg - nekakve tuposti i suzdržanosti; imala je utisak da je sam sebe umrtvio da ne bi patio zbog nečega. Oko njega su se kovitlale neobične nijanse crne, sive i plavosive, a neke niti su naglo iskakale i povlačile se toliko blizu njegovog tela da ga je jedva videla. Dejmon se nije micao dok je zurio u nju, ali aura mu je ličila na olujno more. Sve je to bilo protkano finom mrežom boje sasušene krvi, koja je prožimala čitavu auru vampira kojeg je Stefan te večeri ubio. „Jesi li to pio ljudsku krv?", neočekivano ga je upitala. Hoće li možda to objasniti jačinu onog nagona, onaj osećaj da nešto nije kako treba koji je imala dok je išla ovamo? Dejmon se zlobno osmehnuo i nakrivio glavu, pažljivo je posmatrajući. Kada joj se učinilo da će se ćutanje nastaviti unedogled i da joj sigurno neće odgovoriti, samo je ravnodušno slegnuo ramenom i rekao: „Zar je važno?" „Dejmone, ne možeš tek tako...", zaustila je, ali Dejmon ju je sasekao usred reči. „Takav sam kakav sam, Elena", rekao je istim ravnodušnim tonom. „Ako si mislila da sam drugačiji, samo si lagala sebe, jer ja te nikada nisam obmanjivao." Elena se umorno spustila na deblo kraj njega i položila lampu između njih, uzevši ga za ruku. On se ukočio, ali nije se odmah odmakao. „Valjda znaš da mi je stalo da tebe?", kazala je. „Bez obzira na sve. I uvek će tako biti." Dejmon je zurio u nju hladnim pogledom, a onda je na-merno počeo da izvlači prste iz njenih. Ruke su mu bile hladne i stegnute kad ju je odgurnuo. „Odlučila si, Elena", rekao je. „Siguran sam da te Stefan željno iščekuje." Elena se malo odmakla od njega, pošto je to očigledno želeo, pa je spustila ruke na krilo. „Stefanu je stalo do tebe", reče. „Volim Stefana, da, ali i ti si mi potreban. Potreban si nam oboma." Dejmon nakrivi usta. „Ne možeš uvek da dobiješ ono što želiš, zar ne, princezo?", reče on podrugljivo. „Rekao sam i Stefanu - s vama sam završio."

~ 93 ~

Nemo ga je gledala i upinjala se da ponovo uoči njegovu auru. Čitavog tog dana je često budila svoju novu Moć, pa je imala utisak da napinje mišiće za koje nije ni znala da ih ima. Kada joj je to još jednom pošlo za rukom, ustuknula je: Dejmonova aura je tokom razgovora postajala sve tamnija, a sada je poprimila olujnosivu boju s primesama crvene i crne. Oblak oko njega je bivao sve gušći i sumorniji. Ono malo plave progutale su tamnije nijanse. „Vidim ti auru, Dejmone", rekla je. „Sada imam Moć." Dejmon se namršti. „Tamna je, ali još ima dobra u tebi." Sigurno ima. Nije znala da li to može da pročita iz njegove aure - još nije znala dovoljno o aurama; to je tek trebalo da nauči - ali dobro ga je poznavala. Umeo je on da bude i naporan i sebičan i nepredvidiv, ali u njemu će uvek biti dobrote. „Vrati nam se, molim te." Dejmon je odvratio lice od nje i primetila je da, kroz tamu u daljini, uporno posmatra nešto što ona ne može da vidi. Kliznuvši na kolena, spustila se pored debla, obuhvatila mu lice rukama i okrenula ga ka sebi. Zemlja je bila ledena, kamenje joj se zarivalo u kožu, ali to nije bilo važno. „Molim te, Dejmone", reče. „Sam stvaraš nevolje. Ne mora da bude ovako." Samo je nemo zurio u nju. „Dejmone", preklinjala je, a oči su je pekle, „molim te, ne budi takav." Dejmon je naglo ustao odgurnuvši je, a Elena je izgubila ravnotežu i pala na tvrdu zemlju. Brzo je ustala, otrla prašinu i zgrabila baterijsku lampu. „Dobro", reče. „Odlazim, pošto to želiš, ali dobro me saslušaj." Skupila je snage da ponovo ublaži glas. „Ne čini ništa zbog čega ćeš se kajati, ma koliko se ljutio na mene. Sačekaćemo da budeš spreman, koliko god ti vremena trebalo. Mi te volimo. Volimo te i Stefan i ja. Znam da ne želiš da te volim na taj način, ali znaj da te ipak volim i da to nije uzalud." Dejmonove oči ponovo zasjaše pod svetlošću lampe. Načas je pomislila da će joj nešto reći, ali on je samo prkosno piljio u nju, kao da mu je srce od kamena. Zaista se više nije imalo šta reći. „Zbogom, Dejmone", kazala je i nekoliko puta koraknula unazad, a onda se okrenula da nađe put iz šume. Oluja suza se spremala u njenim grudima, pa je požurila da stigne u svoju sobu pre nego što je obrva bol. Ako sada zaplače, neće moći da se zaustavi. ~ 94 ~

15. Dragi Dnevniče, Ne mogu da prestanem da brinem za Dejmona. Meredit i Boni su se zaputile u planine u potrazi za blagoslovenim stablom belog jasena, pa u sobi vlada mrtva tišina. Kada sam ovde sama, prazninu mi ispune misli o tome kako je Dejmon bio ljut i hladan kada sam sinoć naišla na njega u šumi. Aura mu je bila toliko tamna da me je prestravila. Još nisam rekla Stefanu da me je sopstvena Moć odvela Dejmonu. Kazaću mu već, čim budemo nasamo - najzad sam naučila lekciju o tome šta se dešava kad dopustim da se neka tajna ispreči između nas. Stefan je, međutim, bio baš zauzet u poslednje vreme. Tu je za sve nas: sparinguje s Meredit, istražuje sa Alarikom, a sada kada je Zander otišao u planine s njima i Boni, udružio se i sa Čoporom. Daje sve od sebe da bi me zaštitio od Klausa, da bi zaštitio sve nas. Gde god Klaus bio, sve se odvija po njegovom planu - sad sam stalno napeta. Znam da on to i hoće; to mi je i sam rekao - ali ne mogu da se obuzdam da ne poskočim svaki put kad vidim neku senku. Svakim danom se sve više plašim, ali sam i ljuta na sebe: ne želim da se osećam onako kako bi Klaus hteo. Ali kad sam sa Stefanom, opustimo se i utonemo u svet koji je samo naš. Uprkos opasnosti koja nam visi nad glavom, tu smo sigurni. Kada sam u Stefanovom zagrljaju, ponadam se da ćemo možda i uspeti da pobedimo Klausa. Ponekad sam ubeđena da zajedno možemo sve. Da možemo da se spasemo, ali i da spasemo Dejmona, iako on to ne želi. Neko pokuca na vrata, pa je žurno sakrila dnevnik pod dušek i otrčala da pusti Stefana da uđe. On je veći deo dana proveo sa Čoporom pošto su Zander i ostali otišli i tek kad ga je najzad ugledala shvatila je koliko joj je nedostajao. Tamna talasasta kosa padala mu je preko čela, a jedno oko mu je prekrivala mrlja od blata. „Šta je ovo?", upitala ga je prešavši prstom preko nje. Stefan je napravio grimasu. „Ako hoćeš da te Čopor prihvati, izgleda da prvo moraš dopustiti da te dobrano namuče", rekao je. „To me je Šej gurnula u žbunje."

~ 95 ~

Elena se uzdržavala da bi joj lice bilo ozbiljno, ali nije mogla da se ne nasmeje zamišljajući taj prizor, pa se i Stefan razvedrio, a bore umora oko usana odmah su se izgubile. „Mislim da je odlepila zato što je Zander otišao iz grada s Boni", kazala je i pružila ruku mimo njega da bi zatvorila vrata. Čim su se vrata zatvorila, Stefan ju je privio uza se. Zagladio joj je kosu i nežno je poljubio u vrat, tik iznad mesta gde bije damar. Ona je zabacila glavu priljubivši se uz njega dok joj je on obavijao ruke oko struka. „Jesi li patrolirao po utvrđenim rutama sa Čoporom između tih rvačkih zahvata?", upitala ga je. „Možemo li malo da budemo sami dok se ostali ne vrate?" „Mhmm, mislim da bismo mogli", odgovorio je Stefan, nežno prelazeći prstom preko njenog obraza, zagledan u njeno lice. „Kad bismo bar imali predstavu o tome gde je Klaus", nastavio je, a glas mu je poprimio ozbiljan ton. „Može da bude bilo gde, spreman za napad." „Znam." Podišla ju je jeza. „Imam osećaj da nam je neki crni oblak sve vreme nad glavom. Kad bih samo otkrila sve svoje Čuvarske Moći! Ako ću već imati pravu Moć, zašto mi je odmah ne daju? Svi smo u opasnosti i mnogo se nerviram zbog toga što se od mene očekuje da štitim svakoga, a ja ipak nisam kadra da to činim." ,,A šta je sa onim zlom što ti se juče ukazalo u šumi?", upitao je Stefan. „Jesi li ga ponovo osetila?" Elena je oklevala. Sad ima priliku. Obećala je sebi da će reći Stefanu šta se dogodilo čim budu ostali nasamo bar nakratko. Međutim, nije želela da ga povredi, niti je htela da mu kaže koliko je gnevan i suzdržan njegov brat bio. „Sinoć sam ga ponovo osetila", rekla je naposletku, „ali više ga ne osećam." „Stvarno?", upita on. „Jesi li tada mogla bolje da odrediš odakle dolazi?" Pošto je opet odlagala odgovor, nežno ju je uhvatio za bradu i pridigao joj lice. „Elena, ovo je važno. Ta osećanja su nam možda prvi pravi trag do Klausa. Prećutkuješ li mi nešto?" I sama je osetila kako se trgla, ali Stefan je strpljivo čekao. Usne su mu bile meke, ali odavale su utisak ozbiljnosti. „Šta je bilo, ljubavi?", upitao je. „Sinoć sam sledila taj trag i odveo me je u šumu", počela je, nervozno se igrajući narukvicom koju je nosila. „I, eto, našla sam izvor." Kao da skače s ~ 96 ~

litice, ispričala je sve: „Nije to bio Klaus niti Vitale vampiri. To je bio Dejmon." „Ali osećala si prisustvo zla", uzvratio je Stefan, vidno zbunjen. „Jesam." Elena uzdahnu. „Možda to nije bilo sušto zlo. Dejmon nije zao, oboje to znamo, ali nije baš ni da čini samo dobro. Mislim da ona devojka koju smo našli nije jedina koju je napao. Njegova aura je bila puna nečeg... nasilnog. Nekog besa." „Znam", reče. „Rekao sam ti kakav je bio kad sam pokušao da razgovaram s njim. Mislim da treba da ga ostavimo na miru. Dejmon nije osoba koju možeš da kazniš. On će prosto uraditi ono što je naumio, naročito ako pokušaš da ga kontrolišeš." „Sigurno postoji nešto što možemo da preduzmemo", rekla je ona. Sopstveni glas joj je zvučao promuklo, ogrubeo od muke. Stefan ju je uhvatio za ruku i pogledao je. Nemir mu je obojio tamne oči. „Nikada nećemo biti samo nas dvoje, zar ne?", tužno reče. „Dejmon će uvek stajati između nas, čak i kada ne bude blizu." „Nije tako, Stefane!", uzviknula je ogorčeno. Stefan je oborio pogled i tužno posmatrao njihove prepletene prste. „Pogledaj me!", bila je uporna. Polako je podigao glavu i ponovo je pogledao u oči. „Tebe volim, Stefane. Stalo mi je do Dejmona i on jeste deo mene, ali to nije ništa u poređenju sa onim što osećam prema tebi. Postojimo samo nas dvoje, ti i ja, i tako će uvek biti. Zauvek." Privukla ga je bliže, očajnički želeći da mu pokaže da je sve što govori istina. Usne su im se spojile i dugo se nisu razdvajale. Stefane, mislila je u sebi, eh, Stefane. Prepustila se i dokraja mu otvorila svoj um. Tako ogoljena i ranjiva, pokazala mu je ljubav koju oseća prema njemu i radost zbog toga što je najzad kraj njega. Stefan je, začudo, polako počeo da upija njena osećanja. Osetila je kako blago pritiska zidove koje je ona davno podigla u umu, iza kojih su se krile sve male lajne kojih se stidela, iza kojih je bio sakriven deo nje koji je uvek skrivala od njega. Sada je pak sve te prepreke uklonila pokazavši mu da za njega u njenom srcu postoji samo ljubav, ljubav samo prema njemu. Uzdahnuo je, a usne su mu i dalje bile priljubljene uz njene. Bio je to izdah kratak ali dovoljan da Elena oseti kako se njegovim telom širi spokoj jer je najzad shvatio da je on za nju jedini na svetu. ~ 97 ~

Dok se par čvrsto grlio, velika vrana je sa spoljašnje strane prozora grčevito stezala kandže oko grane drveta obavljenog tamom. Doduše, nije ni gajio snažnu nadu. Uvek je sa Elenom davao sve od sebe, davao joj je ono što ona, mislio je, želi od njega, pokazivao joj ono što je imao da ponudi. Promenio se zarad nje. A ona mu je okrenula leđa i izabrala Stefana. I dalje nije osećala ništa prema njemu; sve i ako jeste gajila izvesna osećanja prema njemu, ona se nikako nisu mogla uporediti sa onima koja je gajila prema Stefanu. Neka im bude. Zašto bi brinuo o tome? Lepo je rekao i Stefanu i Eleni: s njima je završio. Ma, završio je sa svima njima. Šta, pa zar treba da juri za jednom običnom smrtnicom kada ima ceo svet pun žena na raspolaganju? Raširio je krila i s grane se vinuo u noć. Nošen blagim ljuljuškanjem povetarca iznad kampusa, prepustio se razmišljanju o tome koje mesto treba da mu bude sledeće odredište. Mogao bi, na primer, da ode na Tajland. Ili u Singapur. Ili u Japan. Nikada nije provodio mnogo vremena u Aziji; možda je sada došlo vreme da osvaja nove krajeve, da ponovo postane tajanstveni stranac hladnog pogleda, da zaplovi novim morima nepoznatih ljudi dok se on, vuk samotnjak, kloni svakoga i uvek drži po strani. Baš dobro što ću ponovo biti malo sam, rekao je sebi. Na kraju krajeva, vampiri i nisu životinje koje žive u čoporu. Zadubljen u misli o svojoj budućnosti, posmatrao je staze kampusa i ulice grada koji se prostirao pod njegovim krilima. Ubrzo se pod njim ukazala usamljena prilika mlade plavuše koja beše pošla na trčanje. Kosa joj je bila vezana u rep, a u ušima je imala sićušne slušalice. Kakva budala, prezrivo je pomislio. Zar ne zna koliko je ovo mesto opasno u ovo doba? Ne dopustivši sebi da još jednom razmisli o svojoj nameri, Dejmon se lagano spustio na pločnik svega nekoliko metara iza trkačice i ponovo preuzeo ljudsko obličje. Zastao je na trenutak i vrlo pažljivo popravio odeću, a u glavi su mu odzvanjale reči koje mu je otac davno rekao: gospodin se poznaje po tome koliko pažnje pridaje svom izgledu i kroju odela koje nosi. Zatim je hitrim i gracioznim koracima krenuo prema devojci, oslobodivši malo Moći da bi se kretao brže - brže od svakog ljudskog bića.

~ 98 ~

Odigao ju je sa zemlje lagano kao da je ubrao cvet s peteljke i stegao je u zagrljaj. Ona istog trena prigušeno ciknu. Neko vreme se opirala dok joj je zarivao oštre očnjake u grlo, a zatim joj se telo umirilo. Nije bilo razloga da stane, više ue. Osećaj je bio tako dobar. Toliko dugo je sve te svoje devojke umirivao, trudio se da ne osete bol, pa mu je nalet njenog čistog adrenalina prostrujao kroz organizam kao raketa. Bilo je još bolje nego sa onom devojkom u šumi, koja je već bila ošamućena i mlitava od gubitka krvi kada je prinudno počeo da je smiruje svojom Moći. Halapljivo je gutao njenu krv, hraneći svoju Moć. Ritam njenog srca je usporio, počelo je da kuca isprekidano, i najzad je došao onaj zamamno slastan trenutak kada se njen sve sporiji puls poklopio s neprirodnim ritmom njegovog. Njen život je polako uvirao u njega, grejući mu hladne kosti. A onda je sve - otkucaji srca, kolanje krvi kroz vene, sve - sve je stalo. Pustio je da joj telo padne na pločnik i obrisao usta jednom rukom. Bio je sav opijen, jer je kipteo od energije koju je upio u sebe. Konačno, pomislio je pobedonosno ali s gorčinom, opet sam onaj stari, pravi Dejmon. Na nadlanici mu je ostala mrlja devojčine krvi, koju je samo olizao, ali ukus nekako nije bio kako treba, nije bio sladak kakav bi trebalo da bude. Kako je osećaj čisto fizičkog zadovoljstva ispijanja krvi do smrti žrtve jenjavao, osećao je kako mu se ispod grudi zavlači neki oštar bol. Pritisnuo je ruku na grudi. U sebi je osetio veliku prazninu - ponor u grudima koji je zjapio i koji ni sva krv, sva krv najlepših devojaka na svetu nikada neće moći da ispuni. Protiv svoje volje je pogledao telo pokraj svojih nogu. Dakle, moraće negde da ga sakrije. Ne može tek tako da je ostavi da leži na pločniku, da je svi vide. Devojčine oči su ostale otvorene, više ne videći ništa, ali kao da su i dalje beživotno zurile u njega. Tako je mlada, pomislio je. „Žao mi je", rekao je jedva čujnim glasom. Posegao je rukom i pažljivo joj zatvorio oči. Tako je izgledala spokojno. „Stvarno mi je žao", ponovio je. „Nisi ti ništa kriva." Nije više bilo ničega što bi se moglo kazati ili učiniti. Bez imalo napora, podigao je devojčino telo i poneo ga sa sobom u noć. ~ 99 ~

16. „Dobro", izustio je Alarik, malo zadihan. „Ako je verovati ovim smernicama, beli jasen treba da se nalazi na obali potoka svega pola kilometra odavde." “Je l' do tamo sve uzbrdo?", kukala je Boni sklanjajući znojem ulepljene crne uvojke sa očiju. Prethodnu noć su proveli u nekom štrokavom motelu i rano su krenuli na put. Imala je utisak da se eonima penju uz taj uzan planinski put. Isprva je bilo zabavno; rodio se prelep sunčan dan i neko vreme je ispred njih letela jarkoplava sojčica, što je izgledalo kao dobar znak. Međutim, posle nekoliko sati, Boni je bilo vruće i mnogo je ožednela, a povrh svega su morali da idu dalje. „Hajde, Boni", reče Meredit. „Nema još mnogo." Meredit je, vidno raspoložena, koračala na čelu kolone, opuštena i bodra kao da šeta po stazi kampusa. Boni ju je mrko posmatrala otpozadi: prizor Meredit u dobroj formi ponekad ju je izvodio iz takta. Boni je prkosno zastala i otpila malo vode iz svoje čuture dok su je ostali čekali. „Pretpostavimo da nađemo taj čarobni beli jasen. Šta ćemo onda?", upitao je Zander, uznemireno se premeštajući s noge na nogu dok su čekali. Šej ne bi zadržavala ekipu, ogorčeno je razmišljala. Utom ju je Zander dobronamerno ćušnuo laktom dok je vadio svoju čuturu, pa se osetila malo bolje. „Hm, ne bismo smeli da ga posečemo", ozbiljno odvrati Alarik. „To je drvo od velikog duhovnog značaja i ono štiti ovaj kraj, a ujedno je i jedino oružje koje bi moglo da nam posluži protiv Klausa. Kako sam čuo, to je prilično veliko drvo, tako da bismo mogli da uzmemo bar nekoliko grana jer time nećemo mnogo naškoditi stablu." „Ponela sam sekiru", rekla je Meredit ushićeno kada su ponovo bili u pokretu. „Napravićemo mnogo kočeva, što više to bolje, da bi svako od nas imao bar po nekoliko." Iskosa je pogledala Zandera. „Uglavnom, svako ko bude u ljudskom obliku tokom borbe protiv Klausa." “Jes' teško držati kolac šapama", saglasio se Zander. „Trebalo bi da sakupimo i lišće", ubacila se Boni. „Prelistavala sam knjige vradžbina i mislim da bismo mogli da upotrebimo jasenovo lišće za ~ 100 ~

otrove i tinkture, jer bi nam ono pružilo kakvu-takvu zaštitu od Klausa. Delovalo bi kao što vrbena deluje na Moći običnih vampira." „Odlična ideja", odvrati Zander, obgrlivši joj ramena jednom rukom. Boni se naslonila na njega, dopustivši mu da malo preuzme njenu težinu. Noge su je mnogo bolele. „Svaka vrsta pomoći biće nam i više nego dobrodošla", rekla je Meredit, pa su ona i Boni razmenile poglede. Od njih četvoro, koliko ih je pošlo na ekspediciju u planinu, samo su njih dve već imale iskustva s Klausom, te su jedino one znale koliko su ozbiljne okolnosti u kojima se nalaze. „Volela bih da je i Dejmon s nama", jadikovala je Boni. ,,S njim bismo imali mnogo bolje šanse u borbi." Ona je bila posebno vezana za Dejmona, još od onda kada je bila ludo, do ušiju zaljubljena u njega. Dok su zajedno putovali kroz Mračnu dimenziju, brinuli su jedno o drugom. Dejmon se na kraju i žrtvovao zarad nje, gurnuo je u stranu i primio smrtonosan udarac drveta na mesecu Donjeg sveta. Pramenovi koje su mu Boni i Elena ostavile na telu pomogli su mu da se priseti ko je i šta je kada je ustao iz mrtvih. Baš ju je bolelo to što im je sada okrenuo leđa. Meredit se namrštila. „Pokušala sam da razgovaram sa Elenom o njemu, ali nije htela da mi kaže šta se dešava s njim. Stefan kaže da je Dejmonu potrebno da neko vreme bude sam i da će se pojaviti." „Dejmon bi uradio sve za Elenu, zar ne? Samo ako zatraži to od njega", izletelo je Boni, pa se ugrizla za usnu. Dejmon je već dugo opsednut Elenom; stvarno je bilo čudno i prosto uznemirujuće to što je Elena u opasnosti a Dejmona nema ni od korova. Meredit je samo zavrtela glavom. „Nemam pojma", reče. “Ja njega nikada nisam razumela." „Skoro smo stigli", reče Alarik ohrabrujući ih. „Trebalo bi da bude pravo pred nama." Boni je čula žubor potoka. Zander je zastao. „Osećate li?", upita njušeći vazduh. „Nešto gori." Već iza sledeće okuke, na mestu gde je staza zavijala u šumu, ukazao se dugačak pramen crnog dima koji se gubio ka nebu. Boni i Meredit su se uznemireno pogledale i dale se u trk, a Boni je sasvim zaboravila da je noge bole. I Alarik i Zander su ubrzali, pa su, skrećući niza stazu, svi trčali. Alarik se prvi zaustavio, a s lica mu se moglo pročitati da su mu sve lađe potonule. „To je ono", reče u neverici. „To je taj beli jasen." ~ 101 ~

Razjareni plameni jezici uveliko su ga gutali i drvo već beše skoro sasvim ugljenisano. Jedna grana je na njihove oči tresnula o zemlju, pršteći varnicama na sve strane pri udarcu o tlo i pretvarajući se u garež. Alarik je skinuo košulju i natopio je vodom iz boce, a zatim je najbrže što je mogao potrčao prema razularenoj vatri. Boni je pojurila za njim. Učinilo joj se da vidi kako se dve pognute prilike udaljavaju niz stazu, pa su Zander i Meredit krenuli u poteru za njima, ali ona nije mogla da se usredsredi na to: morala je da pokuša da spase drvo. Dok se približavala, vrelina je bivala sve nepodnošljivija; bila je poput zida koji ju je sprečavao da priđe. Škrgućući zubima, počela je da gazi plamičke koji su palacali iz trave oko zapaljenog drveta. Od dima su je peckale oči, a pošto je počela i da ga udiše, kašljala je i krkljala kao luda. Koža na ruci ju je pekla jer ju oprljio vreo pepeo, pa ga je brzo obrisala. Alarik je bio bliže stablu i udarao je po vatri mokrom košuljom, a zatim se, ogaravljenog lica, zateturao unazad, gušeći se. Sav njihov trud da ugase požar bio je uzaludan. Boni ga je zgrabila za ruku i povukla unazad. „Prekasno je", rekla mu je teška srca. Kada se okrenula, videla je kako Zander i Meredit, kao da teraju ovce, potiskuju ono dvoje ljudi koje je opazila na stazi. Zander je čvrsto držao za mišicu krupnog tamnokosog mladića, a Meredit beše položila koplje na grlo devojke koja je bila s njim. Poznata mi je, pomisli Boni, ošamućena. Trenutak kasnije, taj osećaj se iskristalisao u činjenicu, pa ju je preplavio gnev. Ta visoka devojka duge kestenjaste kose nekad joj je bila bliska koliko i Meredit i Elena: beše to Kerolajn. Zajedno su proslavljale rođendane, zajedno su smišljale šta će nositi na balovima u srednjoj školi, provodile su noći jedna kod druge. Međutim, Kerolajn se promenila. Sve ih je izdala, a kad ju je Boni videla poslednji put, Kerolajn je bila trudna, nosila je vukodlake blizance i, onako zaražena demonima kicune blizanaca i pakosna, izgledala kao da je sišla s uma. Usijana lopta besa u stomaku sve joj se više nadimala i samo je nezaustavljivo pojurila napred. Kako se Kerolajn usuđuje da se pojavi sada, posle svega što se desilo, i da im i dalje radi iza leđa? ~ 102 ~

Utom se onaj mladić, koji ju je građom podsećao na bika, istrgao iz Zanderovog stiska, a Zander ga je istog trena okrenuo i ponovo naterao da se kreće ispred njega duž staze. Boni mu je tek tad videla lice. Zastala je, a onaj uzavreli bes namah se preobrazio u led. Setila se tih grubih crta koje su se groteskno izobličile u siktavu njušku divlje zveri. On je bio ubica. Nekada ju je posmatrao s mržnjom, svašta joj je govorio, hteo je da je pojede. Tajler Smolvud. Vukodlak koji je ubio Sju Karson i pobegao iz Felove Crkve, ostavivši Kerolajn trudnu. Vukodlak koji je pomogao Klausu. „Stani! Meredit, stani", preklinjala je Kerolajn. Pošto ju je držala, Meredit je mogla da vidi samo jednu stranu Kerolajninog lica. Primetila je da joj se niz obraz slivaju suze, ostavljajući čiste brazde kroz garež od paljevine. Ono što je ostalo od stabla survalo se na zemlju; od treska je uvis poletelo bezbroj varnica, a ka nebu je i dalje sukljao gust crn dim; Meredit je osetila kako se Kerolajn trgla od tupog udarca stabla o tlo. Polako je popustila stisak i odaljila koplje od Kerolajninog grla da bi mogla da je pogleda u oči. Kerolajn je duboko i isprekidano uzdahnula i sasvim okrenula lice prema Meredit. Njene mačkaste zelene oči bile su razrogačene od užasa. Meredit ju je posmatrala, a iz očiju joj je sevao bes. „Kako si mogla da mu pomažeš, Kerolajn?", upitala je razgnevlje-no. „Zar se ne sećaš da te je Klaus kidnapovao?" Kerolajn je zavrtela glavom. „Ti si luda", rekla joj je, a Meredit nije mogla da veruje da razbarušena i uplakana Kerolajn i dalje može da govori s toliko prezira. „Nikome ja ne pomažem." „Ma da, samo si danas, eto, rešila da zapališ logorsku vatricu, pa si našla baš ovo drvo?", upitala je Meredit, a iz reči joj je praštao sarkazam. „Pa... tako nekako", procedila je namrštena Kerolajn. Prekrstila je ruke preko grudi kao da se brani. „Desilo se sasvim slučajno." Ovde nešto ozbiljno nije kako treba, pomislila je Meredit. Na Kerolajninom licu nije bilo ni grize savesti ni prkosa. Prestravljena jeste, to je očigledno, ali izgleda da stvarno ne laže. Meredit uzdahnu. Jeste da bi bilo dobro da se dočepa onoga ko je odgovoran za uništenje njihovog jedinog oružja, ali počela je da sumnja da je Kerolajn ta osoba. ~ 103 ~

Pored njih se začu koškanje. Zander je zarežao dok se tukao s Tajlerom. „Pusti ga, Zandere", reče Meredit. „Samo mi reci da li Kerolajn govori istinu." Zander je ponovo zarežao, pa je gurnuo Tajlera kolenom u grudi i oborio ga na zemlju. Meredit je zurila u njega. Zander je obično bio opušten; nikada ga nije videla takvog: zubi su mu se belasali, iskeženi od besa. Sada je izgledao i krupnije, nalikovao je zveri, a kosa mu je bila raščupana. Meredit se setila da joj je jednom rekao da mu oni koji su protiv svoje volje preobraženi u vukodlake ne mirišu kako treba, ne kao Prvobitni. Stojeći iza nje, bliže vatri, Boni se oglasila glasom promuklim od dima. „Zandere", doviknu. „Zandere, pusti ga!" Zander je čuo Boni - Meredit, izgleda, nije čuo - pa je nerado pustio Tajlera i ustao. Doduše, bio je napet, spreman da ga ponovo napadne, posmatrajući kako se Tajler polako pridiže na noge i kako otire prašinu sa sebe. I dalje su obazrivo posmatrali jedan drugog. ,,U redu", reče Zander. Polako se udaljio od Tajlera, mada su mu usne još bile razvučene kao u psa koji reži, a zatim je pogledao Kerolajn. Prišao joj je, toliko blizu da je mogao da joj onjuši vrat. „Reci mi šta tražiš ovde", reče. Zgrožena, Kerolajn je ustuknula, ali Meredit ju je uhvatila za ruku i primorala je da priđe Zanderu. „Zašto si ovde, Kerolajn?", upitala ju je strogo. Smeđokosa devojka ih je posmatrala puna srdžbe. „Ne moram ja vama da se pravdam", odgovorila je. „Samo kampujemo. Požar je izbio nesrećnim slučajem." „Dakle, nije vas Klaus poslao ovamo?", upitala je Boni sumnjičavo. „Ti nikad nisi volela da kampuješ, Kerolajn." „Ovo nema nikakve veze s Klausom", bila je nepokolebljiva Kerolajn. ,,A ti, Tajlere?", upitala je Meredit. „Da te nije tvoj stari gospodar poslao ovamo?" Tajler je brže-bolje zavrteo glavom. „Ne želim više ništa da imam s tim stvorom", brzo je uzvratio. „Pa, Zandere?", tiho mu se obratila Meredit. ~ 104 ~

„Govore istinu ili ono što stvarno smatraju istinom", reče Zander. „Ipak, nešto mi ovde ne štima. Mirišu mi... čudno." „Klaus ih je primorao", rekla je Meredit ravnim tonom. „Znaju samo ono za šta im je Klaus rekao da je istina, a sigurno im je rekao da dođu ovamo da kampuju. Ne možemo njih smatrati odgovornima za to što je drvo spaljeno. Nisu oni krivi." „To je smešno", ubacila se Kerolajn. „Niko nas nije primorao ni na šta." Međutim, u glasu joj se čulo da je nervozna i nesigurna. Tajler ju je zaštitnički zagrlio oko struka. „Ne vidim zašto je to toliko strašno", uveravao ih je Tajler. „Pa šta i ako smo hteli da ga spalimo - drvo ko i svako drugo. Zašto bi Klaus uopšte mislio o tome?" Meredit je naslonila koplje na nogu. Ovde se neće boriti ni protiv koga. Tajler kakvog je poznavala u najgorim danima Felove Crkve možda i jeste zaslužio da bude ubijen, ali izgleda da, sudeći po načinu na koji štiti Kerolajn, više nije takav. „To drvo je bilo veoma dragoceno", rekla je tiho. „Žao nam je", rekla je Kerolajn. Meredit se setila da Kerolajn nikada nije umela da se izvini kako treba. „Nemate razloga da mi verujete, ni meni ni njemu, ali ne bih učinila ništa da vas povredim, makar posredi bilo i obično drvo. Ako su sećanja koja imam o Felovoj Crkvi stvarna, nekada smo bile drugarice. I to dobre drugarice", dodala je gledajući čas u Meredit, čas u Boni, ,,a ja sam sve upropastila." „Pa jesi", uzvratila je Boni iskreno. „Ali sve je to prošlo." Kerolajn joj se osmehnu s nelagodom, a Boni joj nesigurno uzvrati osmehom. „Čega se sećate u vezi s Felovom Crkvom?", nastavila je Meredit. Tajler je progutao knedlu, jasno se videlo, i privukao Kerolajn sebi. „Čudovišta i svega - to je istina, zar ne?", upitao je drhtavim glasom. Boni klimnu. Meredit je znala da ne bi mogla da podnese ni da tu priču pretoči u reči. Kap krvi mu kliznu niz čelo, verovatno od neke ogrebotine koju mu je napravio Zander, a on je brzo obrisa slobodnom rukom. „Jednog jutra sam se probudio i setio kakav mi je bio život dok je sve bilo normalno, ali setio sam se i te lude priče u kojoj sam bio vukodlak i radio, khm..." Obrazi su mu pocrveneli. „Loše stvari." ~ 105 ~

„Loše stvari su se dešavale, ali onda se sve promenilo", rekla mu je Meredit. „Većina ljudi se toga ne seća, ali znaj da je sve to istina." Bilo bi previše komplikovano da im sad objašnjava kako je Elena spasla Felovu Crkvu time što je uslovila Čuvarke da izmene događaje od prošle godine. Za većinu maturanata, ta poslednja godina u školi je protekla sasvim normalno: nije bilo ni vampira, ni vukodlaka, ni kicune blizanaca. Međutim, šačica ljudi, od kojih svako ili ima neku natprirodnu Moć ili nekakav Uticaj, ipak se sećala obeju verzija događaja. „Sećaš li se Klausa?", ubacio se Alarik. „Jesi li ga video pošto si otišao iz Felove Crkve? Makar u snovima?" Meredit mu je uputila pogled odobravanja. Klaus je mogao da posećuje ljude u snovima, znali su to. Možda je Tajleru ili Kerolajn ostalo neko sećanje koje bi moglo da im pomogne, bez obzira na to što ne mogu da se sete da je neko uticao na njih. Tajler, međutim, zavrte glavom. „Nisam ga video još od Felove Crkve", reče. „Hoćeš da kažeš - još od onda kada si oteo Kerolajn i tako mu doveo Stefana?", reče Boni zajedljivo. „Kako ste se vas dvoje opet našli?" Tajler je crveneo kao bulka, a Kerolajn ga je uzela za ruku i provukla svoje duge, tanke prste kroz njegove mesnate. „Ja sam svejedno čekala Tajlerove bebe. Ta sećanja se podudaraju u obema verzijama stvarnosti, u to nema sumnje. Zato smo, kad smo se našli, odlučili da je najbolje da pokušamo da odgajamo svoju decu zajedno." Slegnula je ramenima. „Cela ta priča - Klaus i sve to - sada mi deluje kao neki davni san. Preselili smo se kod moje bake. Ona nam je stvarno mnogo pomogla oko blizanaca." I upravo to - izbor verzije događaja koji joj je najviše odgovarao, kao i to što se toga uporno držala - to baš liči na Kerolajn, pomislila je Meredit. Nikada nije imala mašte. „Znaš, Tajlere", ubacila se Boni, „trebalo bi da stupiš u kontakt sa svojim rođakom Kejlebom. On te je tražio po Felovoj Crkvi i čini mi se da je bio prilično zabrinut." Pa eto, može i tako da se kaže, razmišljala je Meredit. Kejleb ih je proganjao, izvodio vradžbine i bacao čini na njih da bi posejao neslogu između Elene i ostalih, samo zato što je sumnjao da se oni kriju iza Tajlerovog nestanka, a smatrao ih je krivima i zbog toga što i on ima dvostruka sećanja. ~ 106 ~

Kerolajn je spustila ruku na Tajlerovo rame, a Meredit nije mogla da ne zapazi jedan detalj. „Skratila si nokte", reče. Kerolajn je oduvek imala duge, savršeno nalakirane nokte, još otkako su prestale da prave pite od blata i počele da razgovaraju o momcima. „Aha", reče Kerolajn, zagledavši se u svoje ruke. „Pa da, morala sam da ih skratim da ne bih izgrebla blizance. Mnogo vole da mi sisaju prste." Oklevala je, ali je dodala: „Hoćete li da vidite fotografije?" Boni je radoznalo klimnula glavom, a Meredit joj se pridružila, pa su videle fotografije dve bebe u Kerolajninom mobilnom telefonu. „Brajana i Luk", reče. „Vidite li kako su im oči plave?" Meredit je tada zaključila da je došlo vreme da oprosti Kerolajn i Tajleru. Ako se Kerolajn toliko promenila da joj je sada više stalo do beba nego do izgleda, a ni Tajler više ne pokušava da izigrava glavnu facu, njih dvoje verovatno više ne predstavljaju opasnost. Jeste da su sve upropastili time što su spalili beli jasen, ali to, izgleda, nisu učinili iz zle namere. Razmenili su još nekoliko reči, a zatim je svako otišao na svoju stranu. Kerolajn i Tajler su se vratili niz stazu, a njoj je kosa lepršala po preplanulim ramenima. Baš neobično, pomislila je Meredit dok ih je posmatrala. Kerolajn im je prvo bila veoma bliska drugarica, zatim zakleti neprijatelj, a sada prema njoj više nije osećala ništa. „To je bio jedini način da pobedimo Klausa... To jest, jedino sam to našao među izvorima", rekao je Alarik, ožalošćeno gledajući u gomilu pepela i ugljenisane komade blagoslovenog stabla jasena. ,,A da sakupimo malo pepela? Možda nam zatreba za nešto", upitala je Boni puna nade. „Možda od njega možemo da napravimo nekakvu mast, kojom, na primer, možemo da premažemo običan kolac?" Alarik je zavrteo glavom. „Neće to upaliti", rekao joj je. „Gde god da sam čitao o tome, jasno piše da drvo ne sme da bude oštećeno." „Ma naći ćemo nešto drugo", procedila je Meredit kroz zube. „Sigurno postoji još nešto na šta nije otporan. Doduše, postoji i jedna dobra stvar u svemu ovome." „Koja?", upita Boni. „Nadam se da ne misliš na Kerolajn, jer dve-tri slike ne mogu da izbrišu sve što je uradila. A bebe će, po svoj prilici, više ličiti na Tajlera nego na nju."

~ 107 ~

„Dobro, dobro", bila je nestrpljiva Meredit da im kaže, „nego, je l' se sećaš kad smo ti rekle da si u sobi imala viziju, ono kad si rekla da Klaus priziva jednog od starih prijatelja da mu pomogne?" Pokazala je rukom prema prilikama koje su se udaljavale niz stazu, nestajući iz njihovog vidokruga. „Ako je to bio Tajler, on nam ionako nije pretnja. To znači da se ne suočavamo s drugim neprijateljem." „Da", kazala je Boni zamišljeno i obgrlila se rukama. „Ako se ta vizija uopšte ticala Tajlera."

~ 108 ~

17. Meredit je ćudljivo čistila blato iz šara na đonovima svojih planinarskih čizama, izbacujući grudvice zemlje na patosnice auta. Sedela je pored Alarika, koji ih je vozio natrag u kampus. Između obrva mu se pojavila bora od zadubljenosti u misli, pa joj je bilo jasno da on sada razmatra sve mogućnosti, pokušavajući da problem s Klausom sagleda iz svakog mogućeg ugla. Osetila je kako je prožima talas ljubavi prema njemu, pa ga je uhvatila za koleno i stegla. Alarik ju je pogledao sa strane i nasmešio joj se. Okrenula se ka zadnjem sedištu i videla da je Boni čvrsto zaspala, oslonivši glavu na Zanderovo rame. Zander ju je sasvim privukao uza se, priljubivši obraz uz njenu kosu. Međutim, dok ju je Meredit posmatrala, nad Bonino lice se nadvio neki nemir; stezala je usne, a obrve su joj se skupile, pa je delovala namršteno. Počela je da se uvija, da podvija noge pod sebe, a onda je zarila lice u Zanderove grudi. „Ne", promrmljala je, a glas joj je bio prigušen jer su joj usne bile priljubljene uz Zanderovo telo. Zander se osmehnuo i još čvršće je stegao uza se. „Sanja nešto", rekao je uznemirenoj Meredit. „Sva je slatka kad priča u snu." „Stani ovde", oštro reče Meredit Alariku. On je istog trena parkirao automobil pored puta, a Meredit je brzo probrljala po fioci za rukavice. Hvala bogu, Alarik je u kolima imao papir i olovke. „Šta je bilo?", upitao je Zander, vidno uznemiren. Onako priljubljena uz njega, Boni je snažno vrtela glavom, a njene crvene lokne rasuše mu se po grudima. Sve vreme je mrmljala, ispuštajući zvuke koji su jasno ukazivali na to da je bar u snu u nevolji. „Ne sanja ona, nego pada u trans", rekla mu je Meredit. „Boni", obratila joj se, trudeći se da joj glas bude blag i umirujući. „Boni, šta se dešava?" Boni je jauknula i počela da se bacaka, a zatim joj se telo izvilo od Zanderovog. Zander je, zapanjen, razrogačio oči i čvrsto je stegao da se ne bi povredila. „Boni", ponovi Meredit. ,,U redu je. Reci mi šta vidiš."

~ 109 ~

Boni udahnu kao da se davi, a zatim se njene krupne smeđe oči naglo otvoriše i ona odjednom zavrišta. Alarik se trgao od iznenađenja, udarivši laktom u volan. Pošto nije prestajala da vrišti, automobil je umalo zavibrirao od buke. „Boni, prestani!" Zander je pokušao da je privuče uz svoje grudi da bi je umirio i da ne bi pala sa sedišta drmusajući se. Najzad se umirila, vrištanje je zamrlo i ostali su još samo jecaji. Zatim se osvrnula oko sebe i pogledala ostale. „Šta se desilo?", upitala je promuklim glasom. „Imala si viziju, Boni", odvrati Meredit. „Sve je u redu." Boni je zavrtela glavom. „Nisam", prošaputala je, a glas joj je bio promukao i previše napregnut od vrištanja. „Nije to bila vizija." „Kako to misliš?", upitao je Alarik. „To je bio samo san." Videlo se da je mnogo smirenija, pa ju je Zander oprezno pustio iz čvrstog stiska i uhvatio za ruku. „Samo san?", upitala je Meredit sumnjičavo. Boni je ponovo zavrtela glavom, ovog puta veoma polako. „Pa, ne baš", reče. „Sećaš li se onoga kad sam sanjala da je Klaus zarobio Elenu? Nakon..." Oklevala je da to izgovori. „Nakon što je Elena umrla. Sećaš li se tih snova koje mi je slala? Kad je Klaus napao? Mislim da mi je Klaus poslao ovaj san." Meredit i Alarik se pogledaše. „Ako on može tako da joj uđe u um, kako ćemo je zaštititi?", upitala je tiho, a on je zavrteo glavom. „Šta se desilo u snu?", upita Zander, mazeći je po ruci. „Ne znam... kao da sam bila u nekom vojnom logoru, tako nekako", mrštila se Boni, očigledno pokušavajući da se seti. „Svuda unaokolo je bilo drveća. Klaus je imao čitavu grupu ljudi oko sebe. Stajao je ispred njih i govorio im koliko su snažni i da su sada spremni." „Spremni za šta?", brzo upita Meredit. Boni napravi grimasu. „Nije rekao tačno, ali sigurna sam da nije posredi ništa dobro", odgovorila je. „Nisam mogla da vidim koliko je ljudi bilo, niti da im razaznam lica. Čini mi se da ih je bilo baš mnogo. Sve mi je nekako bilo zamagljeno i nejasno, ali jasno sam razabrala Klausa."

~ 110 ~

„Okuplja vojsku", reče Meredit, a u srce joj se zavuče neizmerna tuga. Ionako više nemaju čarobno drvo jasena, jedino oružje protiv Klausa. Povrh svega, on više nije sam. „Ima još", reče Boni. Pognula je ramena i zgrčila se, privijajući se uza Zandera kao da se zaklanja od nekog. Videlo se da je očajna i uplašena jer joj je lice bilo samrtnički bledo, a oči crvene od suza. „Kada je završio govor, pogledao je pravo u mene, tako da sam shvatila da me je on doveo tu. Napravio je pokret kao da će me uhvatiti za ruku, ali samo ju je ovlaš dodirnuo prstima." Ispružila je tu ruku ispred sebe i zagledala se u nju, a usne su joj drhtale. „Ruka mu je bila vrlo hladna. I rekao mi je: 'Dolazim, malecka. Dolazim po tebe.'"

~ 111 ~

18. Stefan je gurnuo Elenu iza sebe kada se ustremio na vampira, rasporivši mu vrat izduženim očnjacima. Spenser, koji je dotad stajao pored njega, već pretvoren u vuka, poleteo je kao topovsko đule na drugog vampira iz društva Vitale i oborio ga na zemlju, ali on ga je silovito odgurnuo sa sebe pravo među police s knjigama čim je stao na noge. Police su se zanjihale i popadale po vukodlaku, pa ga Elena više nije videla. Elena je zgrabila kolac najčvršće što je mogla i zaškrgutala zubima. Osećala je prisustvo zla svuda oko sebe, a neki unutrašnji nagon vukao ju je da požuri, da učini nešto. Nije imala natprirodnu snagu kao Stefan ili vukodlaci, niti kao vampiri protiv kojih su se borili, ali ako napad izvede brzo i ako bude imala sreće, možda će uspeti da smakne jednog ili dvojicu. Zapravo, uopšte nisu očekivali da će zateći ijednog vampira u biblioteci. Da jesu, verovatno bi došli bolje pripremljeni i bar bi poneli oružje, a sigurno bi poveli i još nekog člana Čopora sa sobom. Krenuli su u rutinsku patrolu i slučajno resili da svrate do biblioteke da bi proverili da li je sala za sastanke i dalje zaključana. I tu, sprat iznad ulaza u tu prostoriju, naišli su Elena se osvrnula, brojeći - najverovatnije na preostale vampire društva Vitale, izuzev Kloi, koja je bila skrivena i na sigurnom s Metom. Osam vampira. Obično bi nabasali samo na jednog vampira za veče, i to uhvativši ga usred lova. Nisu ni slutili da su vampiri i dalje u dosluhu, jer kao da se behu razišli svako na svoju stranu. Da su znali da još sve rade udruženo, Elena i ostali bi bili obazriviji ili bi im bar nekako brže ušli u trag. Spenser je ponovo bio na nogama i divlje je režao dok je kidao bok jednom vampiru, koji se mahnito otimao. Stefan je bio jači od tih mlađih vampira, pa su mu pored nogu već ležala dva tela, ali i dalje ih je bilo više. Dvojica ščepaše Stefana za ruku i grubo ga okrenuše da bi treći mogao da ga zakuca ramenom, visoko podigavši kolac. „Ne!", povikala je Elena prestravljeno. Pojurila je na vampire koji su držali Stefana, ali neko ju je zgrabio za rame, pa se okrenula i ugledala visokog tamnokosog mladića. Bila je ubeđena da je tog momka na početku godine viđala na predavanjima iz hemije.

~ 112 ~

„Nema uplitanja", rekao je podrugljivo. „Mislim da bismo mogli malo da pravimo društvo jedno drugom." Elena se opirala, ali nije mogla da pomeri ruku, a on ju je zgrabio za kosu da bi zabacila glavu i ogolila vrat. Krajičkom oka je primetila da je Stefan zbacio jednog vampira sa sebe, ali neko ga je opet zakucao. Još se borio, a to što ga još niko nije zakačio kocem beše prava sreća. Vampir koji ju je držao nakezio se, a zubi su mu se izduživali, postajući sve veći i oštriji kako je pružala otpor. Ne može ovako da se završi, pomislila je, onako ošamućena. Neću da umrem ovako. Uspela je da oslobodi jednu ruku baš kad je na stepenicama nešto zalupalo. Začuli su se koraci i komešanje tela. Još nekoliko polica se sručilo na zemlju, pa su se knjige rasule svuda po podu. Vampir koji ju je držao podigao je pogled, a zatim ju je pustio i pao unazad. Iz grudi je počela da mu se širi velika krvava mrlja. Iza njega je, ispruživši koplje, stajala Meredit. „Hvala", reče Elena. Usta su joj bila suva od straha. „U bilo koje doba", uzvrati Meredit s divljačkim osmehom na licu. „Samo me podseti da mu kasnije odrubim glavu." Zatim je otperjala niz prostoriju uzdignutog koplja i nekud se izgubila. Veliki beli vuk - Zander, naravno - pridružio se Spenseru na drugom kraju prostorije, tako da su se borili rame uz rame, režeći i parajući meso neprijateljima. Alarik je projurio pored Elene s kocem u ruci, a iza njega je, ispruženih ruku, stajala Boni, bacajući čini za zaštitu. Alarik je proburazio jednog od vampira koji su držali Stefana, te je Stefan mogao da sredi ostale koji mu nisu dozvoljavali da se pomeri. Za nekoliko minuta, borba je bila okončana. „Stigli ste u pet do dvanaest", reče Stefan. „Hvala vam." „Zanderu treba da zahvalite. On je čuo da se vodi neka borba dok je prolazio pored biblioteke", reče Meredit podigavši pogled s mesta odakle su ona i Alarik vukli tela vampira preko poda da bi ih spakovali na urednu gomilu u uglu. „Moraćemo da spalimo ova tela, ali čini mi se da smo sad konačno završili sa Itanovim vampirima. Osim Kloi, naravno." „Hvala bogu", odahnu Boni. Iz torbe je izvadila raznovrsne trave i počela da iscrtava neke oblike i da baca čini da bi ih usmerila u pogrešnom pravcu, nadajući se da niko neće prići telima dok ih se ne budu otarasili. „Međutim, moramo da rešavamo mnogo veći problem." ~ 113 ~

„Klaus, znam", reče Elena, pognuvši ramena. „Nismo uspeli da stignemo do drveta na vreme. Pride je Boni imala viziju", reče Meredit. „San, ne viziju", oštro je prekide Boni. „Izvini, san", ispravi se Meredit. „Ona misli da joj je Klaus dopro do uma, da joj preti, a sudeći po onome što je rekao, izgleda da je spreman za napad." „Nije mi jasno zašto nas upozorava", reče Zander. I on i Spenser su ponovo bili u ljudskom obličju. Zander je Spenseru previjao rame, u koje ga je udarila polica s knjigama. Meredit i Elena se pogledaše. „Klaus voli da muči svoje žrtve", reče Meredit. „Za njega je sve to igra." ,,E pa, mislim da bismo sad mogli malo da okrenemo batinu", predložila je Elena. Stefan je klimnuo, pretpostavljajući šta je naumila, i osmehnuo joj se da samo ona vidi. Ionako ju je podsticao da podrobnije istraži svoje nove Moći. „Mogu da pokušam da ga nađem svojim Moćima", rekla je ostalima. „Kad bismo mogli da otkrijemo gde se krije sa svojim saveznicima, znali bismo i šta radi i s kim sarađuje. Uhvatili bismo ga nespremnog." „Možeš li to odmah?", upitao je Alarik posmatrajući je s radoznalošću profesionalca. Elena klimnu glavom. Opuštajući telo, duboko je udahnula i zatvorila oči. Isprva nije osećala ništa posebno. Polako je postajala svesna da ono osećanje prisustva zla koje ju je obuzelo kada je bila uvučena u borbu nije dokraja iščezlo. Još je postojala neka stalna i ne previše izražena pokretačka sila, osećaj da nešto nije kako valja i da ona to mora da reši. To osećanje ju je preplavilo, pa je ponovo otvorila oči. Pramičci crne i kao rđa crvene aure lebdeli su u vazduhu ispred nje kao oblak dima. Pružila je ruku prema njoj, ali boje su počele da joj se kovitlaju oko prstiju bez imalo težine, baš kao onda kada je dodirnula Stefanovu auru. Moći joj sigurno postaju sve jače: ono što je dotad bilo samo osećanje postajalo je nešto konkretno, jer se taj crno-crveni trag kretao uza stepenice i zamicao iz biblioteke. Zamišljala je kako se udaljava, kako prelazi preko dvorišta i sportskih terena iza kampusa. Elena je pratila pramenove boje, a ostali su krenuli za njom.

~ 114 ~

„Opet u šumu", kaza Boni idući iza Elene, ali Elena je verovatno nije ni čula. Boje je nisu vodile u šumu; samo su se rasprostrle preko terena i oko kućice sa opremom. Bubnjanje u njenoj glavi bivalo je sve jače zbog osećaja da nešto nijeuredunijeuredunijeuredunijeuredunijeuredu. „Klaus se ovde krije?", upita Zander, zvučeći pomalo zbunjeno. „Zar ovo donekle nije javno mesto?" Ne, pomislila je Elena, nije Klaus. U tom času je shvatila koliku je grešku napravila. Taj trag i taj osećaj da nešto nije u redu behu joj poznati. Dejmon. Sve vreme ih je, u stvari, vodila k njemu. Prošao je samo delić sekunde između trenutka kada je ona to shvatila i kada je čitava grupa skrenula iza ugla kućice za opremu. Neodlučno je zakoračila, ali bilo je prekasno da promeni pravac. Dejmon je ispijao krv nekoj novoj plavokosoj koju beše čvrsto privio uza se; usne mu behu priljubljene uz njen vrat, a oči čvrsto zatvorene. Krv im je oboma tekla niz vrat, pa se na Dejmonovoj crnoj košulji širila vlažna mrlja od krvi. Svi stadoše kao ukopani, čak i Meredit. Elena je, ne razmišljajući, brzo stala između ostalih i Dejmona. „Ne", rekla je, uputivši te reci Meredit. Najviše joj je muka zadavala upravo devojka-lovac, jer ona ne bi oklevala da ubije Dejmona. „Nemoj", rekla joj je. Brzo je pogledala Dejmona, koji je nakratko otvorio oči. U pogledu mu se videlo da se iznervirao, jer je izgledao kao mačka koju čačkaju dok jede. Zatvorio je oči i još dublje zario zube u devojčin vrat. Boni prigušeno kriknu. „Dođavola, Elena - šta?", povika Meredit. „Vidiš da će je ubiti!" Iz nedirnute ravnoteže, Meredit polete u stranu s podignutim kopljem, a Elena se brzo pomeri i stade između nje i Dejmona. Neko šmugnu pored Elene s druge strane, pa se ona dopola okrenu da bi zaustavila tu osobu. Bio je to Stefan, koji je gurao Dejmona da bi ga odvojio od plena. Dejmon je zarežao, ali nije pokušao da je ponovo dohvati. Stefan je napeto posmatrao svog brata dok je pridržavao devojku, a zatim ju je pažljivo predao Alariku. „Meredit, molim te", govorila je Elena tanušnim glasom, iz kojeg je očajanje dopiralo i do njenih ušiju. „Molim te, nemoj. Nešto nije u redu s njim. To je Dejmon, on nam je spasao život, znaš i sama. Borio se na našoj

~ 115 ~

strani u mnogim bitkama. Ne smeš da ga ubiješ. Moramo da otkrijemo o čemu je reč." Stefan je već držao Dejmona za ruke, ali Dejmon se, razdražen, izvio oslobodivši ramena i odgurnuo ga od sebe. Kad se Elena okrenula prema njima, Dejmon je, uspravljen, popravljao odelo. Zatim joj je uputio blistav ali neprijateljski osmeh. Trag od krvi koja mu je curila iz usta niz bradu polako se sušio. „Ne treba mi da me štitiš, Elena", reče. „Umem ja sam da brinem o sebi." „Molim te, Meredit", ponovila je Elena ne obazirući se na njegove reči i ispružila ruke prema drugarici preklinjući je. „Ma, daj", podsmevao se Dejmon, ovog puta se sarkastično osmehnuvši Meredit. „Molim te, Meredit. Jesi li sigurna ko su ti ovde saveznici, lovče?" Meredit je spustila koplje za jedno desetak centimetara, ali je Elenu posmatrala hladno i strogo. „Čudno koliko ste ti i Stefan brzo pohrlili da ga zaštitite", rekla je ledenim tonom. „Koliko dugo ovo traje?" Elena se trže. „Znala sam da je Dejmon još pre nekoliko dana počeo da lovi", reče. „Žrtve su, doduše, na kraju bile dobro." I samoj joj je bilo jasno koliko je to jadan izgovor. Sto je još gore, ni sama nije bila sigurna da li veruje u to - Dejmon je onu devojku koju su ona i Stefan našli u šumi ostavio; mogla je da umre. Ko zna šta je sve još uradio? Ipak, nije mogla ni da dopusti da ga Meredit ubije. „Ja ću preuzeti odgovornost za njega", brzo je dodala. „Evo, ja i Stefan. Pobrinućemo se da više nikog ne napadne. Meredit, preklinjem te." Stefan je klimnuo glavom i čvršće stegao ruku svog brata, kao da ne da neposlušnom detetu da mrdne. Dejmon im se oboma podrugljivo smejao. Meredit je siktala kroz zube od besa. ,,A ti?", rekla je trznuvši bradu prema Dejmonu. „Šta imaš još da kažeš u svoju odbranu?" Dejmon je isturio bradu i osmehnuo joj se hladno i arogantno, ali nije ništa rekao. Eleni se srce steglo: Dejmon je očigledno rešio da bude maksimalno nepodnošljiv. Trenutak kasnije Meredit je uperila koplje u Elenu i zadržala ga ispred nje tek da je ne ubode. „Ne zaboravi", reče. „Ovo je od sada tvoj problem. Tvoja odgovornost, Elena. Bude li nekog ubio, biće mrtav odmah sutradan. I samo da znaš da razgovor o ovome nije završen." ~ 116 ~

Elena je osetila da joj je Stefan prišao povukavši i Dejmona sa sobom i da je stao uz njeno rame kao snažna podrška. „Razumeli smo", rekao je ozbiljnim glasom. Meredit ih je sve ljutito gledala, vrteći glavom, a zatim se okrenula i otišla bez ijedne reči. Alarik i Boni su krenuli za njom, pridržavajući Dejmonovu žrtvu, i samo su se još čuli isprekidani jecaji nesrećne devojke. Zander i Spenser su dugo i zamišljeno odmeravali braću Salvatore i Elenu, a zatim se pridružiše ostalima. Elena je zadrhtala iznutra: pripadnici Čopora mogu da budu opasni neprijatelji ako pomisle da Elena nije na njihovoj strani. Čim su njeni prijatelji zamakli niz okuku staze i izgubili joj se iz vida, Elena se gnevno, kao vihor, okrenula da bi se Dejmonu unela u lice. Stefan se pak, čvrsto stežući Dejmonovu ruku, oglasio pre nego što je ona progovorila. „Budalo jedna", rekao mu je hladnim glasom, drmusajući njegovu ruku da bi naglasio svoje reči. „Na šta si mislio, Dejmone? Hoćeš li da poništiš sve dobro što si učinio?" Uz svako novo pitanje, drmusao ga je sve više. Dejmon odgurnu Stefanovu ruku, a onog podrugljivog osmeha nestade. „Mislio sam na to da sam vampir, mlađi brate, što je očigledno lekcija koju ti još nisi naučio", reče i obrisa krv sa usana. „Dejmone...", ote se Eleni od ogorčenosti, ali Dejmon joj već beše okrenuo leđa. Odjednom se nekud izgubio. Nekoliko trenutaka kasnije, s drveta s druge strane sportskog terena polete velika vrana, a njeno prodorno graktanje odjeknu kroz noć. „Možda nećemo uspeti da spasemo Dejmona", reče joj Stefan zabrinuto, uzevši je za ruku. „Izgleda da ovog puta nećemo uspeti." Elena klimnu glavom. „Znam", reče, „ali svejedno moramo da pokušamo." Pogledom je pratila pticu, koja je, dok je letela iznad kampusa, bila samo tačka na nebu. Uprkos onome što je obećala Meredit, nije bila sigurna da li će moći da spreči Dejmona da radi ono što mu se prohte. Ona i Stefan, međutim, nikako ne smeju da dozvole da Dejmon umre. Ni sama nije znala kada se to dogodilo, ali njena želja da spase Dejmona postala je njen najvažniji cilj.

~ 117 ~

19. Elena je čitave prethodne godine učestvovala u okršajima, pa joj borba nije bila strana. Da nije bilo tih okolnosti, ona, toliko mlada, ne bi ni pomišljala na oružje i strategije odbrane. Stara Elena bi bila zaokupljena putovanjima u Francusku i divnim haljinama. Međutim, sada su borbe protiv zla budile uzbuđenje u njoj, ma koliko joj bilo mrsko da to prizna. Koračala je rame uz rame sa svojim prijateljima i saveznicima, a sve oči su bile uprte u nju, očekujući od nje da im bude vođa. Do sada su zajedno napredovali i drugi su od nje očekivali da ih vodi bar je tako bilo do sada. Meredit se držala po strani otkako su ona i Stefan stali u Dejmonovu odbranu. Čopor ih je stalno sumnjičavo odmeravao, pa je Elena gotovo mogla da vidi kako im se kosa kostreši. Zazirali su od nje. Kad se, pre neki dan, slučajno okrenula, primetila je da Šej pilji u nju pretećim pogledom. Imala je utisak da je poslednjih dana i Boni izbegava. Samo Andres nije promenio stav prema njoj iako mu je ispričala šta se dogodilo. Njih dvoje su prethodnog dana ponovo zajedno pokušavali da probude još neku Eleninu Moć, ali zasad im to nije polazilo za rukom. Bila je baš utučena zbog toga što su skoro svi njeni prijatelji odjednom počeli da sumnjaju u nju. Noć nakon što su Dejmona uhvatili na delu, Elena i Stefan su se našli u njegovoj sobi. „Radimo ono što je ispravno, zar ne?", upitala ga je tada, a vrele suze su joj pekle uglove očiju. „Ne možemo da napustimo Dejmona iako se naši prijatelji plaše." Stefan ju je pomazio po leđima da bi je umirio. „Sve će biti u redu", rekao joj je, ali Elena je osetila sumnju i bol u njegovom glasu, koji su bili odraz njenih osećanja. Morala je da preklinje Meredit da ponovo pođe s njom da bi pokušala da odredi gde je Klaus. Ipak, najbolje bi bilo da ga nađu pre nego što napadne, u to je bila sigurna, a ovog puta su okupili sve saborce koje su mogli. Klaus je mnogo moćan; možda bi im efekat iznenađenja dao izvesnu prednost. Još malo utehe pružalo im je i to što su se nadali da će im i dnevna svetlost poslužiti. Sunčeva svetlost svakako smeta Kloi, pomislila je Elena. Onih rupica u obrazima te kovrdžave devojke nije bilo nigde dok se, pognute glave, čvrsto pribijala uz Meta. Izgledala je ophrvano umorom i očajanjem, a i Met

~ 118 ~

je, iako prav i oprezan kao vojnik na straži, delovao iznureno, jer su mu crte lica bile grublje a lice ispijenije nego pre samo nekoliko nedelja. Zander i njegov Čopor Prvobitnih vukodlaka, naprotiv, behu na vrhuncu snage i prosto nisu znali šta će sa sobom od tolike energije. Dok ih je Elena posmatrala, Zander je zgrabio za ruku visokog, tršavog Markusa i uvio je, primoravši ga da padne na kolena. Obojica su se smejala i psovala dok je Markus šutirao Zandera. Pridružila im se čak i Šej, koja je dotad stajala malo dalje od Čopora, pa je veselo zakričala sedeći na Džaredovim ramenima dok se on neprestano vrteo ukrug pokušavajući da je zbaci. Mesec je te večeri trebalo da bude pun, pa su vukodlaci bili euforični od adrenalina, osećajući da dolazi doba preobražaja. Stefan se kretao među njihovim prijateljima, smireno nudeći uputstva i reči ohrabrenja. Vukodlaci su se utišali da bi ga poslušali, a izrazi na njihovim licima odavali su oprez. Boni i Alarik su prečešljavali knjigu vradžbina koju je Alarik pronašao, pa su pokazivali Stefanu šta su pronašli, očigledno ga pitajući za savet. Možda i jesu ljuti na njega zbog toga što štiti Dejmona, ali ipak mu svi veruju, shvatila je Elena. Bila je zaista ponosna. Meredit se ućutala jer se spremala za boj. Oštrila je noževe i glačala koplje, a lice joj je nalikovalo neprobojnom štitu, jer nije odavalo nikakvo osećanje; uporno nije htela da pogleda ni Stefana ni Elenu. Elena je nagonski pošla prema njoj. Nije znala šta bi joj rekla, ali Meredit je dobro razumela šta je odanost: znala je da će joj drugarica oprostiti iako se ne slaže s njom. Međutim, tek što je načinila nekoliko koraka, osetila je da ju je neko uhvatio za ruku. Okrenula se i ugledala Andresa, koji joj se bojažljivo osmehivao. „Došao si", rekla mu je, a iz nje je izviralo čisto zadovoljstvo. „Ti si me pozvala", odgovorio je. „Moramo da se udružimo u borbi protiv zlih sila na ovom svetu, zar ne?" „Svakako", ubacio se Stefan prilazeći im. Elena je predstavila jednog drugom i primetila da se Andres namrštio i da je malo uzmakao jer mu je očigledno tek tad doprlo do svesti da je Stefan vampir, iako mu je to već pomenula. Međutim, ubrzo je prijateljski stegao Stefanovu ruku, pa se opustila. Pomislila je da će Andres proniknuti u Stefanovu dušu i videti koliko je dobar, bez obzira na to što je vampir, ali nije bila sasvim sigurna u to. Čuvarke Nebeskog suda nisu se ni toliko potrudile. ~ 119 ~

Kada se upoznao sa Andresom, Stefan se obratio Eleni. „Mislim da smo svi na broju, pa možemo da pođemo", rekao joj je. „Jesi li ti spremna?" „Jesam", reče Elena. Zatvorila je oči, duboko udahnula, osetila kako je Andres hrani svojom Moći, pa se otvorila da energija poteče u nju. „Misli na zaštitu", rekao joj je Andres glasom koji je bio jedva čujniji od šapata. „Misli na to da braniš od Klausa one koje voliš." Usredsredila se i, kao i ranije, u njoj su, jedna za drugom, počele da se rascvetavaju neke cvasti. Osetila je poznatu zlokobnu sivoplavu boju Dejmonove aure preko kampusa, ali preusmerila je misli i pokušala da se usredsredi bolje. Klaus. Klaus. Postojalo je još nešto, nešto masno i mračno, poput koprene prljavog dima. Bilo je još gore od Dejmonove aure, mnogo gore. Naglo je otvorila oči. „Ovuda." Čak je i Meredit, koja je očito bila u najboljoj kondiciji u grupi, bar među ljudskim bićima, imala utisak da pešače satima. Već behu zašli duboko u šumu, a sunce odavno beše prešlo zenit i približavalo se horizontu; polako su gubili prednost koju im je pružala dnevna svetlost. Elena je ipak nastavila da hoda pravo i samouvereno kao da korača obeleženom stazom između drveća s jasnim putokazima. Meredit je sklonila kosu s vrata i vezala je u konjski rep da bi se rashladila. Nastavila je da hoda iza Elene, potiskujući sećanje na poslednju situaciju u kojoj je dozvolila da ih Elena vodi, na gnusan prizor kada je Dejmon neutaživo ispijao krv žrtve. Dobar ratnik se usredsređuje na bitku koja je pred njim, a ne na razmirice u sopstvenoj vojsci. Prolazili su kroz močvarno područje, pa su, koračajući, za sobom ostavljali barice koje su se cedile iz zemljišta. Elena odjednom stade i pozva ostale da joj priđu. „Veoma smo blizu", reče im. „Tik iza onog šumarka." „Jesi li sigurna da je to Klaus?", upita Meredit, a Elena zavrte glavom. „Uglavnom, reč je o većoj grupi vampira", reče. „To jasno osećam. Ko bi drugi mogao biti?" Stefan klimnu glavom. „I ja ih osećam." Sada kad su svi znali kuda da nastave, Elena je i sama nastavila sa Alarikom i Boni, koji su počeli da mrmljaju, očigledno bacajući čini za ~ 120 ~

zaštitu i skrivanje, i koji su hodali ruku ispruženih preda se. Andres im se pridružio; duboko je disao, kao da upija Moć. Došlo je vreme da najsnažniji ratnici stanu na čelo kolone. Stefan i Meredit su hodali uporedo, a Meredit je sve vreme njihala koplje. Stefan je bio u stanju pripravnosti i gotovo da je stajao na vrhovima prstiju. Usta su mu bila malo otvorena, pa je Meredit primetila da su mu se oštri očnjaci izdužili, svakog trenutka iščekujući napad. Žacnuo ju je neki blag, neočekivan bol: ne mnogo davno, pored nje se borio Dejmon, koji je izuzetan saborac, brz, hrabar, neumoljiv. Stefan je takav, ali za njega borba nema onu draž koju ima za Dejmona. Da je Dejmon pouzdaniji, gde bi im bio kraj? Zander, Šej i još četiri vukodlaka iz Čopora, koji su mogli da menjaju oblik i bez punog meseca, već se behu preobrazili, pa su stupali pored Stefana i Meredit. Kretali su se nečujno, podignutih repova i načuljenih ušiju, iskeženi kao da će svakog trenutka početi da reže. Zander i Šej su predvodili Čopor; bili su pravi tandem, idući sasvim u korak jedno s drugim. Ostalih pet vukodlaka, koji nisu mogli da se preobraze pre nego mesec izađe, budno ih je i oprezno pratilo, baš kao prava porodica vukova. Za njima su išli Met i Kloi, u sredini kolone, između ratnika i ostalih. Probijali su se iza poslednjeg šumarka i pažljivo koračali da ne bi izazvali ni šum. Boni i Alarik su samo otvarali usta, ne izgovarajući vradžbine naglas da ne bi nagovestili svoj dolazak neprijatelju. Međutim, kada su najzad izbili na čistinu, ugledali su Klausa odevenog u pohaban mantil, kog se užasnuta Meredit setila još od pređašnjih susreta u Felovoj Crkvi. Bio je sav ozaren i očigledno odlično raspoložen, jer se smejao kao lud. Okruživala ga je ogromna grupa vampira, koja je brojčano višestruko nadjačavala njihove borbene redove. Sve oči su bile uprte u njih, budno motreći na svaki pokret. Vreme kao da je stalo - Meredit je jasno videla lica svih vampira. Međutim, jedno lice joj je posebno zaokupilo pažnju, a zbunjenost joj je zaprečila misli. Da li je moguće? Elena. Međutim, Elena je stajala iza nje, a na njenom licu nikada nije bilo toliko mržnje i pakosti. Utom je shvatila šta je posredi: kosa je bila svetlija, oči svetlije plave, a lepo lice je zračilo mahnitom zluradošću. To nije bila Elena. Pred njom je stajala Ketrin. Nekako se vratila iz mrtvih. ~ 121 ~

A dalje, baš iza Ketrin, ugledala je još jedno poznato lice. Srce joj je umalo stalo u grudima. Nije ono Kristijan. Njen brat je sada ljudsko biće; Čuvarke su se pobrinule za to. Bar je tako trebalo da bude. Međutim, pred njom jeste stajao on, glavom i bradom; prepoznala ga je sa slika koje je čuvala kod kuće. Osmehnuo joj se s druge strane proplanka kao najbliskijem biću. Opazila je da ima izdužene zube. Ruka kojom je držala koplje načas joj je zadrhtala i imala je utisak da joj je neko izmakao tlo pod nogama. Međutim, ponovo je snažno stegla oružje i zauzela borbeni stav. Mislila je da joj je porodica na sigurnom, da im se Kristijan vratio kao obično ljudsko biće. Kao da joj se ceo svet srušio u tom trenutku, ali bila je svesna da joj tek predstoji teška borba.

~ 122 ~

20. Ljudi su jurili oko Elene na sve strane, sudarajući se, pa se pripila uz jedno drvo. Zaglušna buka se razlegala proplankom - povici, stenjanje, tupi udarci tela koja udaraju jedna o druga. Klausova vojska je zaista bila velika, ali i njeni prijatelji su se dobro držali. Stefan se uhvatio ukoštac s jednom plavokosom devojkom, a lice mu se pretvorilo u masku furije. Kada je Elena na trenutak ugledala devojčino lice, učinilo joj se da joj je srce stalo. Ketrin. Ketrin je na njene oči umrla onda u grobnici; gledala je kako vrišti na sav glas dok joj se lice brazda pukotinama iz kojih suklja plamen. Otkud ona sad ovde? Ketrin je podigla ruku i izgrebla Stefana po licu prstima savijenim u kandže, ali on joj je snažno uvrnuo ruku i, režeći, oborio je na zemlju, pa Elena više nije mogla da ih vidi. Meredit se borila protiv zgodnog tamnokosog mladića, čije lice je Eleni bilo odnekud poznato. Bili su dostojni protivnici; ubistveno vesto i brzo blokirali su udarce jedno drugom. Meredit je izgledala napeto i ozbiljno, a na njenom licu nije bilo onog žara od kog je obično blistala u prethodnim borbama. Met i Kloi su se upustili u borbu s jednom vampiricom. Kloi je štitila Meta sopstvenim telom i trznula je vampiričinu glavu unazad, pokušavajući da je okrene tako da je Met probode kocem kroz srce. Vampirica je režala i uvijala se u Kloinom klinču. S drugog kraja proplanka začuo se divljački urlik, od kog se Eleni naježila koža na vratu a kosa digla na glavi; pogledala je prema horizontu: sunce je već bilo nisko, a pun mesec se upravo pojavljivao na večernjem nebu. Ostali vukodlaci su se preobražavali usred borbe, pa su vampiri koji su se borili protiv njih dok su još bili u ljudskom obličju počeli da uzmiču, budući da se Čopor silovito obrušio na njih. Zander i Šej, čije je krzno bilo prepoznatljivo po crvenkastoj nijansi, u tom trenutku su zajedno oborili jednog vampira; prikovali su ga za zemlju svojim teškim telima i počeli da mu kidaju meso. Boni i Alarik su neprestano ali napeto izgovarali mantre na latinskom. Andres je stajao pored Elene i tiho mrmljao na španskom. Ona ga je pogledala iskosa i primetila da mu je aura toliko čista da može da je vidi bez imalo napora: krug boje bukvinog lišća u proleće širio se oko njegovog ~ 123 ~

tela, dodirujući njihove saveznike u borbi. Shvatila je da on, kao i Boni i Alarik, koristi svu Moć koju može da prizove da bi zaštitio svoje prijatelje. Borili su se svom snagom, ali i dalje je bilo mnogo vampira, najmanje dvadeset. Među njima je bilo i muškaraca i žena različitih rasa i etničke pripadnosti, ali svi su bili mladi i lepi. I svi su imali nešto istovetno, nešto divlje u izrazu lica; kao da su bili Klausov odraz u ogledalu. Lica su im bila izobličena od iščekivanja i zaslepljenosti mržnjom. Žudeli su da se bore, čeznuli su da ubijaju - Elena je to jasno videla. Jedan zlatokosi dečko, koji je izgledao mlađe od Elene - verovatno je još bio srednjoškolac - na zemlji se rvao s jednim vukodlakom i smejao se grohotom, a lice mu je bilo umazano krvlju. Ketrin je ovde. Te reči su odzvanjale u Eleninoj glavi kao da su važnije od činjenice da je Klausovim uskrsnućem oživeo njihov najstariji neprijatelj. Ketrin je ovde... A Itan je iskoristio Dejmonovu i Stefanovu krv da bi oživeo Klausa, koji ih je i pretvorio u to što su sada. Klaus je okupio stare prijatelje. Osetivši grč u stomaku, Elena se zapitala: da li su ovo sve vampiri koje je Klaus preobratio, pa ih je sada okupio kao pleme divljaka, kao porodicu? Možda mu je njihova krv poslužila da oživi Ketrin, da bi odgajao svoje najdraže dete kao što su i njega odgajali? Prolazeći kroz krvavo bojište, Klaus se, ozarenog lica, zaputio pravo prema njoj. Zaista je lepo građen, pade joj na um nevažna misao, ali deluje zastrašujuće. Njegove ledenoplave oči su bile širom otvorene, a zlatasta koža mu je svetlucala na mesečini. Njegovi savetnici su mu se sklanjali s puta - njegova deca, zapravo - te se kretao bez napora. Nešto mu je sijalo u ruci. Podišla ju je jeza jer je shvatila da je to isukan bodež. Nije mogla da se pomeri. Imala je osećaj da sanja kako joj se Klaus približava sa onim bolesnim osmehom, klizeći kroz uskomešanu gomilu, naposletku stavši toliko blizu da je mogla da oseti metalni miris krvi kojim je odisao. Uzeo ju je za ruku sasvim nežno i osmehnuo se još šire. Bez imalo napora, paralisao ju je svojom Moći, a kada je pogledala u stranu, opazila je da je Andres zinuo od užasa i shvatila da je i njega učinio bespomoćnim. I Stefan se opirao Klausovoj Moći, očajnički pružajući ruke da bi dohvatio Elenu pre nego što bude prekasno.

~ 124 ~

„Zdravo, lepojko", rekao joj je Klaus blago kao da se dobro poznaju. „Mislim da je kucnuo čas. Zar se ne slažeš? Spreman sam da te probam, da osetim kakav ukus imaš." Sečivo bodeža je blesnulo na jasnoj svetlosti meseca kada ga je podigao. Užas joj je zatreperio telom kada je, pri odblesku, na dršci razaznala runske simbole i još neke šare. S mesta ispod sečiva, neka čudna zverka iskrivljene glave, nalik na guštera, okrutno joj se cerila, a zatim je bodež nestao iz njenog vidnog bolja pošto joj ga je Klaus prislonio uz vrat. Stefane, odaslala je telepatski. Videla ga je preko poljane, ono njegovo lice, ukočeno od očajanja i bespomoćnosti. Iako je trebalo da postane Čuvarka, uvek je mislila da će se sve rešiti i da će moći da bude obična devojka, srećna pored njega. Shvatila je da će mu srce prepući bez nje i tada ju je prožela beskrajna tuga zbog njega i zbog života kakav su mogli imati. Osetila je kako joj ledeno sečivo prelazi preko grla, a zatim vrelinu krvi koja je linula. Klaus se nagnuo bliže, pa je osetila njegov hladni, smrdljivi zadah. Iznenada se odmakao. Shvatila je da se krv zaustavila. Više nije ni osećala bol. Rana joj je, izgleda, zarasla čim ju je Klaus preklao. Klausovo sečivo ne može da me ubije. Zato što sam Čuvarica?, pomislila je, onako ošamućena. Klaus je zaurlao od besa i ponovo joj presekao vrat. Elena je ponovo osetila oštar bol, ali rana je, izgleda, opet zarasla. Sada su i ostali videli šta se zbiva, mada su i dalje samo nemo stajali, nemoćni zbog Klausovog mentalnog stiska. Elena je pogledala Stefana, koji je, sa užasom u očima, video kad ju je Klaus odgurnuo od sebe. „Tvoj čarobnjak i veštica su našli način da te zaštite, jelda?", podrugivao se. Kipteo je od gneva dok je piljio u Boni i Alarika, koji su instinktivno ustuknuli, prebledevši od straha, a zatim se ponovo okrenuo prema Eleni. „Ne brini, lepotice, to me neće sprečiti da te probam." Spustio je glas skoro do šapata, a zatim je prstom prešao preko ruba Elenine gornje usne. Smešio se, ali iz očiju mu je izbijao gnev. „Smisliću ja način da raščinim te njihove tričarije, budi sigurna u to." Podigao je glas, polako razgledajući proplanak. „Mojoj deci i meni se baš sviđa ovde", razglasio je. „Na sve strane sveza, mlada krv - kao gozba bez prestanka." Neki od prisutnih vampira zakliktaše u znak odobravanja. Ponovo se osmehnuo, a oštri beli očnjaci su mu sijali. Još jače ju je stegao za bradu i povukao je napred. „Na kraju", procedio je kao da se obraća ~ 125 ~

nekome baš bliskom, „nijedan od tvojih prijatelja neće preživeti kad ga se ja dočepam." Okrenuo se i žurno krenuo preko poljane. Dok je prolazio pored Čopora, umrtvljenog i nemog od njegove Moći, laganim i brzim pokretom je zgrabio vuka koji mu je bio najbliži - shvatila je da je to Čed, jer ga je prepoznala po vretenastom telu i belom belegu na vratu - i lakim zamahom ga tresnuo o drvo. Čula je kako se kosti lome, a onda se izmrcvareni vuk samo skljokao niz drvo i ostao nepomičan. Klaus se nacerio, a nebom je sevnula munja. „On je tek prvi. Videćemo se svi uskoro." Lagano je odšetao i nehajno se zaputio u šumu. Njegovi vampiri su se stopili s bojom noći i krenuli za njim. Kada je Klausova vojska nestala, Elena je osetila da je ona Moć više ne drži i samo se srozala na kolena. Članovi Čopora koji su prvi uspeli da se pokrenu odjurili su do Čeda. Zagledavši se preko proplanka, Elena je posmatrala Stefana. Stajao je bled i nepomičan, a kad su im se pogledi sreli, Elena je u njima videla odraz sopstvenog straha.

~ 126 ~

21. „Elena,o Elena", govorio joj je Stefan mazeći joj kosu, osećajući nezadrživ nagon da je privuče sebi i da je više nikada, nikada ne pusti. „Mnogo sam se plašio da ću te izgubiti. Da ću te izneveriti." Čim je Klaus otišao s poljane, popustile su sve natprirodne stege kojima ih je držao paralisane, pa je Stefan odmah otrčao do Elene i čvrsto je zagrlio. Još su stajali na bojnom polju. Svi oko njih su lečili rane, ali on nije mogao da se odvoji od nje ni na tren. „Dobro sam", rekla mu je Elena i prislonila njegovu ruku na svoj obraz da bi osetio da je topla i da kipti od života. Sama sebi je pak zvučala zbunjeno. „Kako sam dobro, čoveče? Klaus mi je prerezao grkljan." „Znaš li ti, Andrese?", upitao je Stefan i okrenuo se Čuvaru iza sebe. Iza njega su obigravali Meredit, Alarik i Boni. Boni je preko čistine posmatrala kako se vukodlaci okupljaju oko Čedovog tela, ali ipak je ostala uz ljudska bića da bi ostavila nasamo. Nekoliko koraka dalje, na mestu gde se poljana dodirivala s drvećem, stajali su Met i Kloi i šaputali jedno drugom. „Ne znam šta ju je tačno zaštitilo", odgovorio je Andres, polako izgovarajući reči. „Rekao bih da znaš", oštro uzvrati Stefan. „Reci nam." Bio je svestan da bi trebalo da se ljubaznije ophodi prema Andresu; na kraju krajeva, on je jedini koji Eleni može da pomogne da se preobrazi u Čuvarku. Međutim, još je bio prepadnut, još je u sebi osećao strašnu prazninu koju je iskusio videvši kako Klaus prevlaci bodež preko Eleninog grla. I bio je uheđen da Andres zna mnogo više nego što im govori. „Čuo sam da se ponekad Čuvarima kojima su dodeljeni izuzetno opasni zadaci pruža posebna zaštita", reče Andres. Pun mesec je osvetljavao proplanak, pa se pri jasnoj svetlosti videlo koliko mu je lice ispijeno i bledo. „Najčešće ih od smrti štite paranormalnim sredstvima. Moć - Čuvarske Moći - ne mogu ih učiniti besmrtnima zato što moraju da ostanu u skladu s prirodom. Neko će oboriti Elenu kolima ili će možda umreti od neke bolesti, ali ovo što smo videli potvrđuje da nju ne može ubiti ni vampirski ujed, ni vradžbina, niti" - odmahnuo je rukom u pravcu kojim su se udaljili Klaus i njegova svita - „čarobni bodež." „Ako Klaus i njegovi vampiri ne mogu da je ubiju", ubacila se Meredit, iscerivši se od radosti, „to znači da imamo oružje. Elena je bezbedna." ~ 127 ~

Andres se namrštio. „Čekajte", reče. „Njoj natprirodne sile ne mogu ništa. Ako Klaus to shvati, ubiće je konopcem ili običnim kuhinjskim nožem." Stefan se trže, a Andres ga sažaljivo pogleda. „Žao mi je", reče. „Razumem ja to. Teško je voleti krhko ljudsko biće." Zavijanje vukova zapara noć; urlici neizrecive tuge zbog gubitka razlegali su se poljanom iz podnožja drveta pod koje je Čed pao. Vukovi su u Čoporu dojurili do njega čim ih je čelična šapa Moći pustila. Njušili su izmrcvareno telo palog vuka, cvileći i režeći, pokušavajući da utvrde ono što je Stefanu bilo jasno još otkako je Čed tresnuo o zemlju - da je mrtav. I ne samo ljudsko biće, pomislio je Stefan sumorno. Nijedno smrtno biće ne može pobeći kandžama smrti. „Moramo da se obavežemo na ćutanje", rekao je, posmatrajući zaprepašćena ljudska lica. „Niko ne sme da sazna za Elenine Moći, niti za to da je Čuvarka. Niko. Ako Klaus sazna, naći će način da je ubije." Od silnog straha, obuzeše ga mučnina i vrtoglavica. Kad bi Klaus saznao Eleninu tajnu... Unezvereno se osvrnuo oko sebe. Budući da su sad tu i pripadnici Čopora, bilo ko od njih lako bi mogao da se izlane i da je oda. Meredit ga pogleda u oči kao da ga izaziva. „Ja je nikad ne bih odala", reče. „Dajem časnu reč lovca i izdanka loze Sulezovih." Met je već svesrdno klimao glavom. „Ni ja neću reći nikome", svečano je obećao, a Kloi je stajala pored njega širom otvorenih očiju, i sama klimajući. Na ćutanje su se obavezali i Boni, Andres i Alarik. Stefan je čvrsto držao Elenu uza se i poljubio ju je još jednom pre nego što ju je pustio, a onda se zaputio preko čistine. Približivši se krugu vukova u žalosti, tiho je progovorio: „Zandere." Veliki beli vuk je spustio glavu pored Čedove, a kada mu je prišao Stefan, trgao se i zarežao u znak upozorenja. „Izvini", reče Stefan. „Veoma je važno. Ne bih vas prekidao da ne moram." Zander je prislonio njušku na Čedovu glavu, a zatim je ustao i udaljio se od kruga vukova. Šej se po navici pomerila i zauzela njegovo mesto. Legla je pored Čedovog tela kao da tako može da uteši zauvek usnulog vuka. Kada je stao ispred Stefana, Zander se ukočio, a zatim se zgrčio. Mišići su mu se skupljali i širili. Po gustom krznu počeše da izbijaju delovi gole kože, a onda se zateturao na zadnjim nogama pošto se položaj zglobova

~ 128 ~

menjao uz zvuk pucketanja. Stefanu je odavno bilo jasno da se ponovo pretvara u ljudsko biće i da je taj preobražaj sigurno veoma bolan. „Prilično boli kad menjaš oblik dok je mesec još pun", rekao je Zander osorno kada je konačno stao ispred Stefana u ljudskom obliku. Oči su mu bile crvene od suza i samo je ovlaš prešao rukom preko lica. „Šta hoćeš?" „Žao mi je zbog Čeda", reče mu Stefan. „Bio je odan vašem Čoporu, a nama ostalima vredan saveznik." Čed je stvarno bio fin dečko, iskren i vedar momak, pomislio je Stefan. Srce mu se steglo kada je shvatio da je za Čedovu smrt kriv zapravo on: Klaus je u taj deo sveta došao da bi osvetio Ketrin, koja je, u stvari, pratila Stefana. Njih dvoje su bili prisutni u Stefanovom životu tokom svih tih godina, a sve se završilo smrću tog vretenastog, druželjubivog devetnaestogodišnjeg vukodlaka, koji nikome nikad nije učinio ništa nažao. „To je rizik koji preuzimamo kada ulazimo u borbu - svi to znamo", kratko mu je odgovorio Zander. Njegovo obično otvoreno lice sada je bilo bezizražajno: kada Čopor oplakuje, za strance nema mesta. „Da li je to sve?" „Nije. Potrebna mi je tvoja reč. Klaus večeras nije ubio Elenu samo zbog njenih Čuvarskih Moći", rekao je Stefan. „Ti i Čopor morate da se zakunete da nikome nećete reći da je ona Čuvarka." „Vukovi su odani", odvrati Zander. „Nikome nećemo reći." Okrenuo se od Stefana i vratio se krugu vukova u dva duga koraka, menjajući oblik u pokretu. Pošto se behu priljubili jedno uz drugo na obodu proplanka, Met je, uzevši Kloi za ruku, osetio kako sva drhti, kako je pomalo prožima jeza. Njemu je bilo hladno, ali vampirima ne može biti hladno, zar ne? „Jesi li dobro?", upitao ju je tiho. Kloi je prislonila drugu ruku na grudi kao da teško diše. „Ma to je zato što je ovde bilo mnogo ljudi", reče, „pa mi je bilo teško da se usredsredim. Zbog krvi - mogla sam da osetim miris svačije krvi. A kada je onaj vuk pao..." Razumeo je šta je htela da kaže. Sveza krv je liptala Čedu iz nosa i usta dok je umirao i tada je osetio da se Kloi ukočila pored njega. ,,U redu je", tešio ju je. „Hajdemo u kućicu za čamce. Prosto još nisi bila spremna da se nađeš u gomili, pogotovo stoga što svačiji puls ubrza tokom bitke." ~ 129 ~

Kad je pažljivo pogledao, opazio je kako joj se oblik vilice menja dok joj očnjaci rastu i protiv njene volje. Ne pominji više ubrzan puls, rekao je sebi. Kloi je okrenula glavu u stranu pokušavajući da sakrije izdužene očnjake, ali Met je primetio još nešto. Blizu njenih usta, duž vilice se video dugačak trag od krvi. „Odakle ti to?", upitao ju je Met, osetivši oštrinu u svome glasu kada je pustio njenu ruku. „Molim?", trgla se Kloi, prešavši prstima preko lica. „Ne znam... Ne znam na šta misliš." Međutim, ipak je oborila glavu da bi izbegla Metov pogled. „Jesi li ti to pila krv?", upitao ju je Met pokušavajući da se smiri, da je ne uplaši. „Čedovu krv, kada je umro? Znam da to ne zvuči previše strašno dok je u vučjem obliku, ali vukodlaci su ipak ljudi." Blagi bože, otkad ja u to verujem?, zapitao se. „Nisam!" Kloi razrogači oči, pa joj beonjače zasjaše. „Nisam, Mete, ne bih to uradila!" Grubo je trljala lice pokušavajući da otre mrlju. „Sve vreme smo bili zajedno!" Met se namršti. „Ne baš sve vreme", protivrečio joj je. „Izgubio sam te iz vida tokom borbe." I Kloi je znala da su bili razdvojeni. Zašto je onda govorila suprotno? Kloi je snažno vrtela glavom. „Nisam pila ničiju krv", bila je uporna. Međutim, nervozno je odvraćala pogled i gledala u sve drugo osim u njega, a Metu se prevrnuo želudac kada je shvatio da tek sad ne zna u šta da veruje. Kloi uzdahnu. „Molim te, Mete", rekla je tiho. „Dajem reč da te ne lažem." Suze su zasjale u njenim krupnim smeđim očima. „Neću to da uradim. Neću da se pretvorim u nešto čega se svi plaše." ,,I nećeš", obećao joj je Met. „Ja ću te čuvati." Kloi mu se primakla i prislonila čelo na njegovo, pa su tako stajali i ćutali neko vreme, samo dišući u tišini. Hoću i mogu da joj pomognem, obećao je Met sebi.

~ 130 ~

22. Stefan je priljubio Elenu uza se, provlačeći prste kroz njenu svilenkastu kosu, i osetio na svojim grudima kako joj srce kuca. Kada je dodirnuo njene usne svojima, rekle su mu da je uplašena i umorna, ali i začuđena zbog svojih novih Moći. Elena je pak osećala da su u njemu pomešani strah i ljubav, a i oduševljenje zbog nove zaštite koju je Elena nosila u sebi. Ona ga je neprestano uveravala u svoju ljubav odašiljući mu talase nežnosti, koje je on rado uzvraćao. Za njega je oduvek bilo pravo čudo što bi svet na trenutak stao kad god bi mu Elena bila u zagrljaju, ma koliko okolnosti bile loše. Ova devojka ljudskog porekla njegova je svetlost i njegovo uporište, jedina nepromenljiva na koju može da se osloni. „Lepo spavaj, ljubavi moja", rekao joj je, nerado je puštajući iz zagrljaja. Elena ga je još jednom poljubila pre nego što je otišla u svoju internatsku sobu i zatvorila vrata. Bilo mu je mučno da gleda kako odlazi; nikako nije mogao da se otrese onog prizora kada joj je Klaus prerezao vrat. Doduše, Boni i Meredit će biti s njom. Elena je uvek bila snažna i nezavisna, a sada ima i sopstvenu Moć. Ionako joj je blizu, ukoliko joj zatreba. Teškim koracima je prevalio dva kraka stepenica između Elenine i svoje sobe i zaključao vrata. U njegovoj sobi je bilo mračno i tiho, pa je pomislio da ne bi bilo zgoreg da legne iako ne može da spava, da na nekoliko sati prosto pusti svet da se okreće bez njega. Čim je zatvorio vrata za sobom, krajičkom oka je primetio da se nešto zabelasalo na balkonu. Ketrin. Učinilo mu se da mu je srce, koje je ionako kucalo izuzetno sporo, na trenutak stalo. Ona se graciozno naslonila na ogradu balkona, prividno mlada i lepa u dugoj beloj haljini. Sigurno je doletela i čekala ga da se pojavi. Prvo što mu je palo na pamet bilo je da zapreči vrata balkona da ne bi mogla da uđe. Druga misao mu je bila da se naoruža kocem i da je napadne. Međutim, već je odavno lako mogla da uđe: on nije živ, pa ne postoji prepreka koja će sprečiti nijednog vampira da uđe u njegovu sobu. Nema svrhe ni da je napadne, pošto ga već vidi kako prilazi, pogleda uprtog u staklo na vratima terase. ~ 131 ~

„Ketrin", progovorio je izašavši na balkon, trudeći se da mu glas bude ravan. „Šta hoćeš?" „Dragi moj Stefane", podsmevala se, „zar se tako dočekuje prva ljubav?" Osmehnula mu se. Nije mu bilo jasno kako mu je palo na pamet da ona i Elena liče. Njihova lica svakako su bila slična, ali Elenine crte behu nekako izrazitije, kosa joj beše plavlja, a i oči joj behu tamnije plave boje. Ketrin je izgledala kao beskućnica i bila je sva krhka, u skladu s dobom iz kog je poticala, a Elena je bila mišićavija i snažnija. Ljubavi i topline koje je uvek bilo napretek u Eleninim očima kod Ketrin nije bilo ni u tragovima - u njoj je bilo samo nekakve pakosti i mržnje. „Da li te je poslao Klaus?", upitao je ignorišući njenu opasku. „Gde je Dejmon?", upita Ketrin nastavljajući da igra istu igru. Koketno je zabacila glavu. „Vas dvojica ste se baš dobro slagali kad sam vas videla poslednji put. Šta, nije se valjda prijateljstvo već ubuđalo?" Stefan joj nije odgovorio, pa se još šire osmehnula. „Dejmon je trebalo da prihvati moju ponudu. Bio bi srećniji da je ostao sa mnom." Stefan je slegnuo ramenima; nije hteo da pokaže Ketrin da mu se zavukla pod kožu. „Dejmon te više ne voli, Ketrin", dodao je osvetoljubivo. „Ti više nisi ona koju on želi." „Ah, da, Elena", reče Ketrin. Prišla mu je i prstima prešla preko njegove ruke, pogledavši ga odozdo kroz trepavice. „Nju ostavi na miru", brecnuo se Stefan. „Više nisam ljuta na Elenu", rekla je blagim glasom. „Imala sam mnogo vremena za razmišljanje. Pošto me je ubila." „Stvarno?", reče Stefan bezosećajno, uzmakavši od Ke-trininih dodira, jer je ruku namemo ostavila na njegovoj. „Dakle, pošto si bila mrtva, imala si dovoljno vremena da prevaziđeš ljubomoru prema Eleni?" Videvši da ne reaguje na njen pritvorni nevini flert, Ketrin se ispravila, a lice joj je poprimilo odlučniji izraz. „Iznenadio bi se kad bi shvatio šta sve možeš da naučiš dok si mrtav", reče. „Sve sam videla, a vidim i šta se dešava između Elene i Dejmona. Štaviše" - nasmejala se, a njeni dugački i šiljati očnjaci su se zabelasali na mesečini - „izgleda da Elena i ja imamo mnogo više zajedničkog nego što sam mogla i da sanjam." Stefan se nije obazirao na žaoku osećanja koje ga je obuzimalo kad bi pomislio na Elenu i Dejmona zajedno. Sada veruje Eleni i neće se uplesti u ~ 132 ~

Ketrininu mrežu. „Ako joj samo dlaka zafali s glave, njoj ili bilo kome nedužnom od ovih ljudi ovde, ubiću te i neću trepnuti", rekao joj je. „Ali ovog puta ćeš ostati zauvek mrtva." Ketrin se grohotom zasmejala; njen zvonak i melodičan smeh nakratko ga je vratio u bašte očeve palate mnogo života unazad. „Jadni moj Stefan... Uvek odan i pun ljubavi. Znaš, nedostajala mi je ta tvoja strast." Pomazila ga je po obrazu hladnom i mekom rukom. „Baš mi je drago što te opet vidim." Zatim je uzmakla i preobrazila se iz vretenaste figure u lepršavoj beloj haljini u snežnobelu sovu koja je, stojeći na ivici ograde, brzo raširila krila i vinula se u noć. Boni je piljila kroz prozor Zanderove internatske sobe. Bila je to duga noć, a sada je svitala zora bojeći nebo praskozorja nad dvorištem u ružičasto-zlatne tonove. Svratila je još pre jednog sata, čim ju je pozvao da joj kaže da mu je potrebna. Kada je stigla, Zander ju je čvrsto zagrlio, stežući je uza se, čvrsto zatvorenih očiju, kao da bar na trenutak želi da isključi sve ostalo. Ostali iz Čopora već behu otišli i još su samo Šej i Zander bili tu, nagnuti nad Zanderovim radnim stolom iza Boni, praveći nacrte planova borbenih strategija. „Tristan nije snažan koliko bi trebalo da bude", govorila je Šej. „Ako se pobrinemo da se kreće između Enrikea i Džareda, lakše će nadoknaditi snagu, pa će mu se povreda prednjeg levog stopala brže zalečiti." Zander zamišljeno uzdahnu. „Tristan je istegao tetivu još početkom godine, ali sve sam mislio da mu se to smirilo. Ja ću vežbati s njim da bih video može li da se vrati na staro." „Dotad moramo da se postaramo da mu neko uvek čuva leđa", reče Šej. „Markus jeste snažan, ali ume da stane i da se predomišlja. Šta ćemo s tim?" Boni do te večeri nikako nije bilo jasno šta znači kad kažu da je Zander alfa. Pripadnici Čopora su te noći oplakivali Čeda - prvo kao vukovi, a kada je mesec zašao, i kao ljudi. Zavijali su, a kasnije su i držali govore u njegovu čast, prolivali suze, sećali se svog druga. Zander je sve vreme brinuo o svemu, bio je tu za svoje prijatelje i tešio ih tugujući s njima.

~ 133 ~

A sada, kada je noć već bila na izmaku, on i Šej su neumorno smišljali kako će ubuduće najbolje zaštititi Čopor. Uvek im je najvažnija od svega bila dobrobit Čopora. Boni je sada dokraja razumela zašto je Veliki vučji sa-vet izabrao alfa ženku za Zandera kada je bio mlađi, i to ne samo za prijatelja već i za partnera. Boni se okrenula kada je Zander ustao. „Dobro", rekao je trljajući oči. „Sutra ćemo nastaviti. Po podne ćemo okupiti momke, da vidimo šta rade i kako su." „Odoh ja, pa ću te pozvati za nekoliko sati, kad se probudim", odvrati Šej, i sama ustajući od stola. Zagrlili su se, a ona je ostala uz njega još minut. Kad se konačno odvojila od Zandera, ukočeno je klimnula Boni u znak pozdrava. ,,Videćemo se kasnije, Boni", rekla joj je hladnim glasom. Vrata su se zatvorila za Šej, a Zander je istog trena ispružio ruke ka Boni. „Hej ti, mala", reče, ne skidajući osmeh s lica. Iako mu se u očima videlo da je skrhan bolom, razoružao ju je tim osmehom, pa mu je prišla i obavila mu ruke oko vrata. Međutim, iako su bili toliko blizu, nešto u tom zagrljaju je bilo drugačije. Zander je sigurno osetio da je stegnuta, pa se verovatno zato odmakao i pogledao je onim svojim krupnim plavim očima, pokušavajući da otkrije šta nije u redu. „Šta je bilo?", tiho ju je upitao. „Jesi li dobro? Znam da nikome od nas nije lako." Boni je osećala da je oči peku, pa je morala da oslobodi jednu ruku i pusti Zandera da bi ih protrljala. To je baš ličilo na njega: prijatelj mu je umro, celu noć je proveo tešeći i štiteći svoj Čopor, a sad, povrh svega, brine i o tome šta je s njom. „Ma dobro sam", reče. „Samo sam umorna." Zander je uhvati za ruku. „Hej, hej", reče. „Ozbiljno, šta je bilo? Reci mi." Boni uzdahnu. „Volim te, Zandere", rekla je polako i zaćutala. Zander skupi kapke i malo se namršti. „Zašto to zvuči kao da na kraju postoji ali?", upita. „Stvarno te volim, ali nisam sigurna da sam ja prava osoba za tebe", rekla je glasom prožetim očajem. „Kad vidim tebe i Šej zajedno... kako brinete jedno o drugom, kako se borite rame uz rame, kako zajedno brinete ~ 134 ~

o Čoporu - ja ništa od toga ne bih umela. Možda je Veliki vučji savet u pravu kada ti govori ko je za tebe." „Veliki vučji... Boni, kakve oni veze imaju s ovim? Ne mogu oni da odluče šta ja želim", odvrati Zander povisivši glas. “Ja ne mogu da budem to što oni očekuju, Zandere", reče ona. „Ne znam. Možda nam je oboma potrebno malo vremena da razmislimo šta nam budućnost donosi. I šta je najbolje za nas. Iako bi to značilo..." Nije mogla da završi rečenicu, pa je morala da proguta knedlu pre nego što je nastavila. „Iako bi to značilo da više nećemo biti zajedno." Gledala je u svoje stisnute ruke, koje je neprestano uvijala, jer nije mogla da ga pogleda u oči. „Stvarno te volim", rekla je ogorčeno, „ali možda to nije najvažnije." „Daj, Boni", govorio je Zander pokušavajući da je urazumi i stajući između nje i vrata. „To je smešno. Možemo sve to da rešimo." „Pa, nadam se", reče Boni. „Ali znam da nisam ona koja treba da bude pored tebe, bar ne sada." Trudila se da govori suvislo, ali čula je kako je glas izdaje. Zander je zabrundao protiveći se i ponovo pokušao da je zaustavi, ali ona se izmakla. Morala je da napusti tu sobu pre nego što izgubi petlju. Bila je ubeđena da čini pravu stvar, ono što je najpametnije - Zander ima svoju odgovornost i zato mu je potreban neko ko može da razume sve to i ko bi mu bio pravi partner u svakom smislu - ali ako ne ode istog trena, pašće na pod ničice i, onako na kolenima, uhvatiće ga za noge preklinjući da joj ne da da ode. „Boni", ubeđivao ju je Zander dok ga je gurala od sebe. „Ostani." Nastavila je prema vratima ne odgovorivši mu. Zavladala je mučna tišina i samo je još čula kako se Zander strovalio na krevet od muke i neverice. Upinjala se da se ne osvrće, ali nije mogla da ne pogleda Zandera još jednom, krišom, dok je zatvarala vrata za sobom. On se, sav očajan, presamitio, kao da treba da izbegne udarac. Možda radi ono što je ispravno, a možda je upravo upropastila najbolju stvar koja joj se ikada dogodila. Prosto nije znala.

~ 135 ~

23. Glupe Čuvarke, pomislila je Elena, žurno izlazeći iz fiskulturne sale. Ako hoće nešto od mene, zašto mi lepo ne kažu? Sparingovala je s Meredit pre Mereditinog jutarnjeg predavanja i sada je jurila kao vetar da bi stigla u sobu. To što je bila sama u kampusu činilo ju je nervoznom. Nije bila sigurna da li je posredi samo paranoja, ali osećala je da joj je nešto blizu. Previše blizu. Čuvarke su opasni igrači; sve se svodilo na to. Niti su izravne, niti su iskrene. Uopšte nisam kao one, ljutito je govorila u sebi. Ne više, odavno ne. Andres bez sumnje nije bio ni nalik njima, što ju je donekle tešilo. Krajičkom oka je opazila neku priliku; možda joj se samo učinilo da se nešto pomaklo. Dok je prolazila kroz dvorište kampusa, sve vreme ju je podilazila jeza od osećaja da je neko posmatra. Izgleda da je neko prati. Naglo se okrenula, ali na mestu gde je taj neko trebalo da bude zapravo nije bilo nikoga. Ipak, bila je ubeđena da je nešto videla. Vrat joj se sav naježio i samo je utučeno pognula ramena. Da nije Klaus tu negde? Upotrebila je Moć da bi ga pronašla, ali ništa nije osetila. Nigde nije videla nikakvu posebnu auru. Izvadila je telefon i pozvala Stefana. Nije htela da rizikuje, a i svakako bi se osećala sigurnije kad ne bi bila sama. Gde je sav onaj narod? Usred jutra, nigde žive duše - doduše, kampus postaje sve prazniji otkako su studenti počeli da strepe, predavanja se uveliko otkazuju, ali trebalo bi da bar neko prođe. Stefan se nije javljao. Ćušnuvši telefon u torbu, ubrzala je korak. Baš kad je bila nadomak doma, odnekud iza nje začu se hladan, zapovednički glas. „Elena Gilbert." Stala je kao ukopana, a zatim se sasvim polako okrenula. „Da?" Iza nje je stajala visoka žena koja je delovala poslovno, između ostalog i zato što plavu kosu beše vezala u urednu punđu i zato što je nosila jednostavno teget odelo. Plave oči sa zlatnim iskricama ozbiljno su posmatrale Elenu. To nije bila Rajanen, Čuvarka Nebeskog suda koja je već jednom pokušala da regrutuje Elenu u njihove redove, ali toliko je ličila na nju da je Elena morala pažljivo da se zagleda da bi se uverila. Ta sličnost ju je kopkala: Rajanen nimalo nije bila prijatna osoba, nimalo. ~ 136 ~

Na brzinu je pokušala da pročita auru te žene, ali nije videla ništa sem bele svetlosti. Odmerivši je za tren oka, žena joj se obrati bezbojnim glasom: “Ja sam Majlija, jedna od Vrhovnih Čuvarki, i došla sam u svojstvu ovlašćenog lica kome ćeš položiti zakletvu o pripadnosti redu Čuvara, ali i da bih ti dodelila prvi zadatak." Elena se namah sledila. To je odavno priželjkivala, zasigurno. Da li je, ipak, sasvim spremna? „Samo trenutak", reče. „Volela bih da mi kažete još nešto pre nego što položim zakletvu. Jeste li vi jedna od onih Čuvarki koje su ubile moje roditelje?" Čuvarka se namrštila, pa joj se pojavila bora između obrva, izvijenih u savršene lukove. „Nisam ja ovde da bih raspravljala o prošlosti, Elena. Ti si dala sve od sebe da bi probudila svoje Moći i pre nego što sam se ja pojavila. Dovela si ovamo još jednog Zemaljskog Čuvara da te vodi i podučava. Na osnovu tvojih postupaka, jasno je da željno iščekuješ da preuzmeš svoje odgovornosti i nove sposobnosti koje imaju samo Čuvari. Dobićeš informaciju koja ti je potrebna čim budeš položila zakletvu." Uzrujana i zbunjena, Elena je počela da gricka usnu. Sve što je Majlija rekla istinito je. Elena je već prihvatila činjenicu da će postati Čuvarka. Bez obzira na to što su njeni roditelji poginuli, ništa što Majlija bude rekla neće moći da joj ih vrati. Mora da misli na sve one ljude koje može spasti svojim Čuvarskim Moćima, razvijenima do krajnosti. Majlija slegnu ramenima i nastavi. „Ti si predodređena da postaneš Čuvarka", reče smireno. „Nisam to mogla da sprečim kao što ne bih mogla da sprečim lišće da žuti u jesen." Lice joj je odjednom poprimilo izraz nekoga ko voli da se šali, pa je izgledala neizmerno ljudskije od ostalih predstavnica svog reda. „Možda bih i mogla to da sprečim, ali bilo bi teško izvesti to i naposletku bih naškodila i tebi i tvom svetu. Ono što će biti biće." Tračka malopređašnje vedrine nestade s njenog lica, pa se ponovo ozbiljno zagleda u Elenu. „Vreme brzo prolazi", reče joj. „Odgovori s da ili ne: da li si spremna da položiš zakletvu i preuzmeš svoj zadatak?" „Da", odgovori Elena i strese se. Njen pristanak je bio neopoziv. Nema više predomišljanja - bila je svesna toga. Međutim, upravo će joj dati Moć koja joj je potrebna da bi se borila protiv Klausa.

~ 137 ~

„Onda, dođi", reče Majlija. Povela je Elenu iza ćoška doma, a zatim ka udubljenju u zidu gde je rastao hrast. Zatvorila je oči na tren, pa je trepnula i otvorila ih. „Ovde nam niko neće smetati. Klekni i ispruži ruku." Oklevajući, Elena je klekla na hladnu travu ispod drveta i ispružila desnu ruku ispred sebe. Majlija joj snažno okrete šaku dlanom naviše i iz džepa izvadi mali srebrni bodež ukrašen plavim kamenjem. Pre nego što se Elena dozvala od čuda, Majlija brzo i zavojito prevuče sečivo preko njenog dlana i iz sveže brazde nikoše sitne kapi krvi. Elena zašišta od bola i nagonski povuče ruku, ali Majlijin stisak bese snažan. „Ponavljaj za mnom", reče. „Ja, Elena Gilbert, zaklinjem se da ću svoje Moći primenjivati zarad dobrobiti ljudskog roda. Rado ću prihvatati dodeljene zadatke i staraću se da ispunim svaki od njih. Štitiću slabe i vodiću jake. Potvrđujem da su moji zadaci namenjeni višem dobru i neka mi stečene Moći budu oduzete ne budem li ih ispunila, zbog čega ću biti predata Nebeskom sudu." Elena je oklevala -predata Nebeskom sudu? - ali Majlijine oči behu uprte u nju, a svuda oko sebe je osećala prisustvo Moći. Krv joj je tekla niz zglob dok je ponavljala Majlijine reči, a Majlija ju je stiskala kada bi oklevala. Njena krv je s ruke kapala na korenje starog hrasta i natapala zemlju. Kada je Elena izgovorila poslednje reči, posekotina na dlanu je zarasla, ostavivši samo ožiljak u obliku osmice. „Simbol beskonačnosti i Nebeskog suda", rekla je Majlija, malo se nasmešivši Eleni. Pomogla joj je da ustane i ceremonijalno je poljubila u oba obraza. „Dobro došla, sestro." „Šta znači 'izgubiti svoje mesto na Zemlji i biti predat Nebeskom sudu'?", upitala je Elena. „Ja sam ljudsko biće -moje mesto je ovde, na Zemlji." Majlija se namrštila i nakrivila glavu da bi je bolje pogledala. „Ti više nisi ljudsko biće", reče. „To je cena koju moramo da platimo." Zaprepašćena, Elena je samo zinula, a Majlija je odmahnula rukom da bi promenila temu i nastavila. „Ali ostaćeš na Zemlji sve dok budeš obavljala svoje dužnosti kako treba. Sada ću ti dodeliti prvi zadatak. U tvom kampusu se pojavio jedan stari vampir koji je načinio mnogo štete svuda po svetu. Snažan je i promućuran, ali ti si se već suočila s njim i uspela da pobegneš neozleđena. Porazićeš ga zahvaljujući iskustvu, sad kad Moć buja u tebi. Donedavno je bio miran." ~ 138 ~

Elena je klimnula razmišljajući o vremenu kad je Klaus bio mrtav. „Međutim, ponovo je počeo da ubija i opet nam je privukao pažnju. Njegova sudbina je zapečaćena", nastavila je Majlija. „Moraš da ubiješ vampira Dejmona Salvatorea." Elena samo zinu. Ne, pomislila je sluđeno. Valjda Klausa, sigurno je to htela da kaže. Dok su se Elenine misli kovitlale, Majlija se začas okrenula, izvadila bogato ukrašen zlatni ključ iz džepa i okrenula ga u vazduhu. „Ne!", jedva promuca Elena. Uzalud, bilo je prekasno. Vazduh je zatreperio i Majlija je nestala.

~ 139 ~

24. Stefan je imao snažan deja vu. Eto ga opet kako, teška srca, stoji ispred Dejmonovih vrata od tamnog drveta, spreman da moli svog brata iako dobro zna da njegove reči neće imati odjeka. Čuo je kako se Dejmon tiho kreće po stanu, kako prelistava knjigu, čuo je kako plitko diše, a znao je da i Dejmon može da čuje njega kako stoji tu, u hodniku, i okleva. Pokucao je. Kada je otvorio, Dejmon nije odmah počeo da reži, već ga je samo uporno i strpljivo posmatrao, čekajući da mu se obrati. „Znam da ne želiš da me vidiš", reče Stefan, „ali mislio sam da bi trebalo da ti kažem šta se događa." Dejmon je pošao unazad i pokazao Stefanu da uđe. „Kako god hoćeš, mlađi brate", rekao je razdragano. „Doduše, bojim se da ne mogu da te ponudim da ostaneš dugo pošto imam sastanak sa sočnom malom apsolventkinjom." Još šire se osmehnuo kada je video da se Stefan trgao. Odlučivši da ne odgovori na to, Stefan se sručio u jednu od hromiranih svetlozelenih stolica u Dejmonovoj ultramoderno opremeljenoj dnevnoj sobi. Dejmon je izgledao bolje nego prilikom njegove prošle posete. Odeća i kosa behu mu doterane besprekorno i sa stilom, a njegovo bledo lice beše malčice rumeno, što je bio jasan znak da se Dejmon skoro hranio bez ikakvih ograničenja. Stefan je napravio grimasu pri samoj pomisli na to, pa ga je Dejmon upitno pogledao, podigavši obrvu. „Znači, nešto se događa?", podsticao ga je da počne. Poslednje reči je izgovorio podrugljivim tonom. „Ketrin se vratila", ravnodušno reče Stefan. Kad je osmeh nestao s Dejmonovog lica, osetio je zadovoljstvo. „Klaus ju je nekako vratio iz mrtvih." Dejmon je polako treptao. Duge, crne trepavice načas mu prekriše oči poput koprene, a onda se ponovo okrutno osmehnuo. „Dinamični duo je ponovo zajedno, a?", zapita. „Ti i tvoji mali ljudi verovatno imate pune ruke posla." „Dejmone." Stefan je čuo zaprepašćenost u sopstvenom glasu. Dejmon jeste podigao zid oko sebe, ali pravi Dejmon još beše tu negde. Zar ne? Sigurno mu je još stalo do Elene, a valjda mu je i dalje stalo i do Stefana. Valjda nije mogao toliko da se promeni za to kratko vreme? Ako namerava da sprovede svoj plan protiv Klausa, Dejmon će morati da bude uz njih. ~ 140 ~

„Klaus je namerio da otkrije istinu o Eleni", brzo mu je rekao. „Nameravali su da iskoriste Ketrin kao oružje protiv tebe. Videće da si se odvojio od nas. Preklinjem te, nemoj im ništa reći. Pretpostavljam da te više ne zanima niko od nas, ali priseti se bar koliko mrziš Ketrin i Klausa." Nakrivivši glavu, Dejmon je, udubljen u misli, odmera-vao Stefana kroz trepavice. „Brate, ja nikad nisam bio najslabija karika", reče. „Ali reci mi: kakva je to istina o Eleni? Baš me zanima." Stefanu se zaljuljalo tlo pod nogama, pa je na trenutak zatvorio oči. Ispao je prava budala. Uopšte nije pitao Elenu o pojedinostima ponoćnog susreta s Dejmonom u šumi, pa je bez razloga pretpostavio da mu je Elena rekla da je Čuvarka. Trebalo je da drži jezik za zubima, te Dejmon ne bi predstavljao opasnost, bar ne u vezi s tim. Ipak, Dejmon je već mogao da zna da je Elena mogući Čuvar i da su oni odavno namislili da im se ona pridruži. Ona mu je rekla da su joj Čuvarke ubile roditelje da bi je se dokopale. Znao je i to da Elena sada ima Moć i da može da vidi aure. Bude li sve to odao Klausu i Ketrin, uvaliće ih u još veću nevolju. Bolje je, onda, da ga upozori tako što će mu otkriti samo deo istine. Je l' tako? Stefan blago zavrte glavom. Nikako ne može znati šta će Dejmon uraditi. Dejmon ga je i dalje posmatrao; oči su mu svetlucale i videlo se da ga je to potaklo, a Stefan se osećao neprijatno jer je imao utisak da mu se ta neodlučnost jasno oslikava na licu i da neko ko ga poznaje dugo kao Dejmon može sve da pročita s njega. „Elena je povezana sa Čuvarkama", odgovorio mu je na kraju. „Klaus bi to upotrebio protiv nje čim bi mu se ukazala prilika. Molim te, Dejmone. Kažeš da te je baš briga, ali nadam se da ne želiš da Klaus ubije Elenu. Klaus te je umalo uništio." I sam je čuo molećivu notu u svom glasu. Molim te, brate, odaslao je, ali nije bio siguran da li mu Dejmon čita misli. Molim te. Ne ostavljaj nas. Tako ćeš samo naneti bol svima nama. Dejmon se nakratko osmehnuo i pucnuo prstima ispred Stefana pre nego što se okrenuo, dajući mu znak da treba da se gubi. „Niko meni ne može da nanese bol, braco", rekao mu je preko ramena. „Bar ne na duže staze. Ali ne brini, siguran sam da ću umeti da se izborim s Ketrin ako mi se pojavi na vratima." Stefan se primakao svom bratu da bi ga ponovo pogledao u oči. „Ako mi se nešto desi", rekao mu je natmureno, „obećaj mi da ćeš brinuti o Eleni. ~ 141 ~

Nekad si je voleo. Mogla je i ona tebe da voli da... da su stvari bile drugačije." Šta god se desilo, Elena ne sme ostati nezaštićena. Učinilo mu se da je Dejmon na trenutak skinuo onu masku ravnodušnosti, jer je zategao usne, a njegove oči, crne kao ponoć, posmatrale su ga kroz trepavice. „Kako to misliš, ako ti se nešto desi?", upitao je osorno. Stefan zavrte glavom. „Ništa", reče. „Samo su opasna vremena, to je sve." Dejmon je piljio u njega još nekoliko trenutaka, a zatim se ona maska naglo vratila na svoje mesto. „Sva vremena su opasna", reče, a na usnama mu zatitra slabašan osmejak. ,,E sad stvarno izvini..." Odšetao je ka kuhinji, a Stefan je tek nekoliko minuta kasnije shvatio da se više neće vratiti. Stefan je polako ustao. Oklevao je još nekoliko trenutaka pre nego što je pošao ka vratima. Susret je prošao dobro koliko se moglo očekivati: Dejmon nije jamčio da će držati jezik za zubima, ali nije im ni pretio, a priđe je otvoreno izrazio prezir pri samoj pomisli da na bilo koji način pomaže Ketrin i Klausu. Što se tiče Elene i njene sigurnosti, sve što je Stefan mogao da uradi bilo je da mu kaže to što je imao. Znao je da će njegov brat, ako stvarno bude nevolje, uraditi pravu stvar. Stefan mu se javio pri odlasku, mada ni na to nije dobio odgovor, a zatim je izašao. Koliko je uspeo da zaključi, Dejmon je odleteo kroz prozor i uveliko je kružio nad kampusom kao vrana. Snuždio se zbog toga što se nije lepo oprostio od brata, ali nastavio je da hoda. Ako obojica prežive, daće sve od sebe da on i Dejmon obnove bratsku vezu. Nije smeo da prestane da se nada tome, ali isto tako nije znao ni kada će se to desiti, ni kako. Možda je izgubio brata na još vek ili dva. Od te pomisli, osetio se neizrecivo usamljeno.

~ 142 ~

25. Met je vukao noge dok se vraćao u kućicu za čamce. U ruci je držao džak u kome se nešto snažno ritalo; bio je to zec koji je udarao nogama i pokušavao da se izmigolji. Kloi će umeti da ga smiri dodirom svoje Moći. Met nije voleo da hvata životinje da bi se ona hranila. Uvek mu je bilo žao jadnih malih stvorenja, čije su oči bile razrogačene od užasa. Međutim, postao je odgovoran za Kloi, a njoj je bilo potrebno mnogo krvi da bi zadržala samokontrolu; Stefan ih je na to upozorio. Nimalo nije pomoglo to što ju je Klausova vampirska vojska prestravila. Oni su mnogo moćniji od nje, a ona je znala da neće imati milosti za vampiricu koja je stala na neprijateljsku stranu. Što je još gore, uzbuđenje zbog bitke je u njoj samo raspirilo nagon za ispijanjem ljudske krvi. Nije verovala sebi u blizini ljudi, pa je samovala u kućici za čamce još od preobražaja. Nikada ne bi mogla da povredi Meta; dokaz je bilo to što ga je svake večeri čvrsto držala u zagrljaju; osećala je kako je Metovo telo toplije od njenog kada bi u tami ugnezdila glavu na njegovo rame. Daska je zaškripala pod Metovom težinom, pa je pogledao nadole i video da voda zapljuskuje drvene grede po kojima hoda. Na doku se opet začula škripa, ovog puta malo dalje, kao da još neko hoda po njemu. Zastao je. Tu nije trebalo da bude nikoga. Ponovo je koraknuo napred, sasvim oprezno, i opet čuo odjek daske koja škripi u daljini, za njegovim korakom. „Hej!", uzviknuo je kroz tamu, a onda se osetio kao budala. Ako su njegovi neprijatelji napolju, poslednje što bi trebalo da uradi jeste da privuče njihovu pažnju. Napravio je još nekoliko koraka ka ulazu u kućicu. Škripa se nije ponovila; samo je nešto bućnulo u plitko jezero. Možda je one zvuke pravila neka životinja. Trčeći, uleteo je unutra i zatvorio vrata uz tresak. Šta ako se neko dočepao Kloi? Pogled mu je odlutao ka prizoru na sredini kućice. Pred njim je pobedonosno stajao Klaus. Koža mu se presijavala kao srebro na mesečini koja se probijala kroz rupe na krovu. Njegovo krupno telo prekrivao je pohaban mantil, a u naručju je držao oklembešeno i krvavo telo nepoznate devojke. ~ 143 ~

Blagi bože. Baš je mlada, možda je brucoškinja, možda čak lokalna srednjoškolka. Duga tamna kosa bila joj je sva ulepljena od krvi koja joj je postrance curila s vrata. Bila je svesna i nije se opirala, ali gledala je u Meta prestravljeno, poput ulovljenog zeca kada ga pusti iz džaka i pruži Kloi, te mu je pripala muka. Nesvesno je spustio vreću i čuo kako je tupnula o pod, pa se zec brzo iskobeljao i poleteo ka vratima. Mora da pomogne ovoj devojci. Klaus je načas samo trepnuo i Met se sav ukipio, a mišići su mu se bespomoćno napinjali, zarobljeni silom koja im nije dala da se pomaknu. „Zdravo, momče", reče Klaus, nasmešivši mu se luđački. „Hoćeš li da se pridružiš zabavi? Tvoja devojka i ja smo te čekali." Met je ispratio Klausov pogled do Kloi, koja je sedela sklupčana u uglu, što dalje od Klausa i one devojke, kolena privijenih uz grudi. Na vratu je imala ranu od ujeda jer je, izgleda, Klaus pio i njenu krv, i bila je samrtnički bleda. Mora da jede, pomislio je Met, poželevši da može da joj da onog zeca koga je ulovio. Kloi je očigledno bila uplašena, ali na njenom licu beše još nečeg. Utroba mu se zgrčila kada je prepoznao to osećanje: bila je to glad. „Nego, gde smo ono stali?" Klaus se okrenuo prema Kloi. „Ah, da. Samo se prepusti, prosto je ko pasulj." Glas mu je bio nežan i utešan. „Ispričaj mi sve. Ispričaj mi tajnu koju ovi ljudi kriju. Kako su veštac i veštica zaštitili Elenu od mene? Ako mi kažeš, dozvoliću ti da mi se pridružiš. Nećeš biti sama. Nema potrebe da se plašiš niti da osećaš grizu savesti." Napravio je kiselu i prezrivu grimasu kada je izgovorio reč ljudi, a onda je spustio glas. „Probaj ovu devojku", reče joj. „Uzmi je slobodno. Znam da možeš da osetiš koliko joj je krv slasna. Ovo nije život za tebe; ne možeš se večno skrivati, stideti i hraniti gamadi. Dođi k meni, Kloi", dozivao ju je, sada već zapovednim tonom. Kloi se polako ispravila i ustala. Pogled joj je bio uprt u Klausa i devojku, koja je tiho jecala u Klausovom naručju. Met je video kako se Kloina vilica nekako pomerila i bilo mu je jasno da joj očnjaci rastu. Klaus ju je pozvao rukom, pa je nesigurnim korakom krenula ka njemu. Upinjući se da vikne, da nekako zaustavi Kloi, Met je shvatio da mu se i jezik oduzeo kao ostali delovi tela, da ga i dalje drži ona Klausova sila. Uspeo je tek da jedva čujno zajauče. Kloi ga je ipak čula. Olizala je usne, a zatim joj je pogled lagano skliznuo s devojčinog vrata na Meta. Dugo je zurila u njega, a zatim je koraknula ~ 144 ~

unazad, pribijajući se uza zid. Kosti lica su joj se isticale, a sasušeni trag od krvi na njenom vratu ispucao je i raspršio se kada je zavrtela glavom. „Neću", rekla je jedva čujnim glasom. Klaus se ponovo osmehnuo i isturio devojku ispred sebe. „Hajde, dođi", požurivao ju je. Žrtva je jecala zatvorenih očiju, a lice joj se sve nabralo od očajanja. Kloi se i dalje pripijala uza zid, nesumnjivo omamljena dugačkim potočićem krvi koji se slivao niz devojčino grlo, tvoreći baricu na podu kraj njenih nogu. Klaus je uhvatio Kloi za ruku. „Reci mi ono što hoću da znam i biće tvoja. Veoma je ukusna." Privukao ju je bliže. Ona je prigušeno kriknula, a nozdrve su joj se raširile jer je bivala sve bliže mirisu krvi. Polako se prepuštala, primičući se. Klaus je pustio njenu ruku i pomazio je po obrazu. „Taaako", rekao joj je kao da govori detetu. „Tako. Eto." Obuhvativši joj odostrag glavu šakom, snažno ju je pogurao naniže do grla devojke koju je držao. Met je pokušao da se odupre, ali nije mogao da se makne ni milimetar, niti da dozove Kloi. Ona se neprestano oblizivala. Zatim se naglo odmakla od Klausa i izbegla njegovu ruku. „Neću!", ponovila je, ovog puta glasnije. Klaus je zarežao od gneva kao divlja zver i brzim pokretom slomio vrat devojci koja je krvarila, bacivši je na pod kao vreću. „Reci svojim prijateljima da ću im se uskoro javiti", rekao je hladnim, gotovo bezličnim glasom. Nije zvučao onoliko sumanuto kao kada im se obično obraćao, a Metu se srce steglo od straha. „Otkriću ja istinu. Sve ću ih uništiti, jedno po jedno, dok ne dobijem ono što hoću." Dok je izlazio, pogledao je naviše i, podigavši ruku prema nebu, prizvao munju. Utom je grom iz vedra neba udario pravo u kućicu, koja je planula kao stog sena. Prelistavajući stranice udžbenika psihologije, Boni je odlučno potisnula misao o Zanderu. Nedostajao joj je - naravno - ali biće ona dobro. Ne podižući pogled, Boni je proverila šta rade ostali u njenoj sobi. Sa Eleninog kreveta se čulo blago škripanje olovke po papiru, jer je verovatno zapisivala nešto u svoj dnevnik. S poda se čuo tih žamor - to su Meredit i Alarik šaputali jedno drugom držeći se za ruke; izgleda da su rešili da dva ~ 145 ~

minuta ne oštre oružje i ne prevrću knjige vradžbina, već da prosto uživaju jedno u drugom. Sve je bilo u redu izuzev oštrog bola koji joj je probadao srce. Neko je snažno pokucao na vrata, pa su svi uznemireno pogledali ka njima, spremni da zauzmu borbeni stav. Meredit je skočila i dograbila nož iz svog radnog stola, sakrivši ga iza sebe dok je otvarala vrata. U sobu su se istog trena uteturali Met i Kloi, oboje krvavi i prekriveni pepelom. Meredit je prva reagovala, zgrabivši Kloi i okrenuvši je svetlosti da bi bolje pogledala ujed na vratu. Rana je bila hladna i vlažna, ali i jeziva, a Kloi bi se onesvestila na Mereditinim rukama da Alarik nije pritrčao i preneo mladu vam-piricu u Boninu radnu stolicu. „Šta se desilo?", povikala je Boni. „Klaus", dahtao je Met. „Klaus nam je došao u kućicu. Tamo je - o bože ostavio je telo tamo. I zapalio ju je. Siguran sam da je bila mrtva pre nego što je počela da gori." Elena je mahnito otkucala poruku i, trenutak kasnije, tu se stvorio i Stefan, koji je odmah shvatio sve. Kleknuo je ispred Kloi i prstima joj pažljivo pregledao ranu. „Neće se oporaviti samo životinjskom krvlju", rekao je Metu, koji je sve posmatrao s napetošću nekoga ko nikako nema mira, usana stegnutih i bledih, ,,a od ukusa ljudske mogla bi da poludi." Ugrizao se za zglavak i prislonio ga uz Kloi-ne usne. „Ovo nije najbolje rešenje, ali bar je najmanje zlo." Met stegnuto klimnu dok je Stefan držao za ruku malu vampiricu koja je žudno ispijala krv s njegove ruke. ,,U redu je", reče joj. „Dobro ti ide." Kada je popila dovoljno da zaceli ranu koju joj je Klaus napravio, ona i Met su im ispričali sve što se dogodilo. „Klaus mi je ponudio da pijem krv te devojke pod uslovom da mu kažem šta znam o Eleni i zašto nije mogao da je ubije svojim bodežom", rekla im je. Oborila je pogled. „Bilo mi je vrlo..." Zaćutala je. „Zamalo da pristanem." „Ali nisi", ubacio se Met. „Kloi je stvarno odlično reagovala. Uspela je da se odupre Klausovoj Moći što sputava volju." ~ 146 ~

„Ali rekao je da će nas hvatati jedno po jedno dok ne dobije ono što mu treba, jelda?", upita Boni tanušnim glasom. „To ništa ne valja. Ne samo što ne valja nego je strašno." Srce joj je lupalo kao da ima bubanj u grudima. Elena je uzdahnula, zabacivši kosu iza ušiju. „Znali smo da će nam biti za vratom", istakla je. „Da", odvrati Boni drhtavim glasom, „ali, Elena, on može da mi uđe u snove. To je već učinio, onda kada nam je rekao da dolazi." Obujmila se rukama i duboko udahnula da bi zvučala pribrano. „Nisam sigurna da mogu da ga sprečim da vidi ono što ga zanima u mojim snovima." Nastupila je neprijatna tišina. „Toga se nisam setila", priznala je Meredit. „Žao mi je, društvo", rekla je Elena, a glas ju je izdavao. „On se okomio na vas zbog mene. Kad bih samo mogla da vas zaštitim. Moram nekako da ojačam." „Hoćeš, ne brini", rekla je strogo Meredit. ,,A i nisi ti kriva", tešila ju je Boni, želeći da joj pruži podršku i da odagna sopstveni strah. „Ako ćeš stvarno morati da umreš, onda neka nas sve i pobije." Elena se slabašno osmehnu. „Znam, Boni", reče, „ali sve i ako dobijem više Moći, ne znam kako možemo da te zaštitimo u snu." „Postoji li način da štiti samu sebe dok spava?", upita Stefan okrenuvši se Alariku, stručnjaku za istraživanja. „Na primer, da bude svesna dok sanja ili slično?" Alarik zamišljeno klimnu. „To je dobra zamisao", reče. „Odmah ću pogledati." Osmehnuo se Boni da bi je ohrabrio. „Smislićemo nešto. Kao i uvek." ,,I ostaćemo zajedno", rekao je Stefan osvrnuvši se, a u njegovim očima, zelenim kao lišće, bilo je odlučnosti. „Klaus nas neće slomiti." Začu se žagor odobravanja, a Boni instinktivno uze Meredit i Meta za ruku. Ubrzo su se svi držali za ruke, a Boni je osetila kako treptaji Moći struje ukrug, možda od Elene, možda od Stefana, možda od nje same. Najverovatnije su strujali od svih zajedno. Međutim, nije osetila samo prisustvo Moći. Svi su bili nervozni i uplašeni. Svako od njih je mogao da bude Klausova sledeća meta, a niko nije znao šta će biti njegov sledeći korak. ~ 147 ~

26. Stefan i Elena su se najzad osamili u Eleninoj sobi i trudili su se da bar nakratko budu zajedno neometani. Boni, Meredit i Alarik su otišli u biblioteku da istražuju oblast kontrole snova, a Stefan je Metu i Kloi ponudio da prenoće u njegovoj sobi budući da je njihovo skrovište na jezeru uništeno. Stefan joj je dlanom nežno obuhvatio obraz. „Da li je sve u redu?" Zabrinuo se zbog onoga što je video u Eleninim očima. Elena je mislila da je prilično dobro sakrila strah, ali Stefan je uvek umeo da prodre ispod svih njenih maski. Bilo joj je drago što su konačno sami. Nije htela da ostali saznaju, ne još. Njima zaštita Dejmona nije značila koliko njoj i Stefanu. „Danas me je posetila Vrhovna Čuvarka i morala sam da položim zakletvu Čuvarskog reda", rekla mu je. „Dodelila mi je prvi zadatak." Stefan se načas ozario. „Ali to su divne vesti", reče. „Sada ćeš moći da se suprotstaviš Klausu jačom Moći, zar ne?" Elena zavrte glavom. „Nije moj zadatak da ubijem Klausa", objasnila mu je ukratko. „Hoće da ubijem Dejmona." Očiju razrogačenih od neverice, Stefan je ustuknuo i sklonio ruku s njenog obraza. „Neću to uraditi, naravno", reče mu. ,,I sam to znaš, ali moramo da smislimo način da to zaobiđemo. Ako prosto odbijem da učinim to, one će me" - nešto joj je zastalo u grlu - „predati Nebeskom sudu. Onda više neću biti na Zemlji." „Ne." Stefan je ponovo zagrli, ovog puta jače. „To se nikada ne sme desiti." Elena je prislonila lice uz njegov vrat. „Ne mogu to da uradim", prošaputala je. „Čuvarka mi je rekla da je Dejmon ponovo počeo da ubija, ali ipak nikako ne bih mogla da privolim sebe da ga povredim." Osetila je da se Stefan sav ukočio od tih vesti, ali kada ga je pogledala u oči, videla je u njima suštu odlučnost. „Elena, ja volim svog brata, ali ako on ubija nedužne ljude, moramo da ga zaustavimo. Po svaku cenu." „Ne mogu da ubijem Dejmona", ponovi Elena. „Čuvari su mi već oduzeli dvoje bližnjih i neću im dozvoliti da mi oduzmu još nekog. Moramo da smislimo nešto drugo." ~ 148 ~

,,A šta ako se Dejmon promeni?", upita Stefan. „Ukoliko više ne bude predstavljao opasnost za ljude, hoće li Čuvarke promeniti odluku?" Elena zavrte glavom. „Ne znam", reče, „ali Dejmon nas neće slušati; sasvim se zatvorio. A da mu kažemo da su Čuvarke raspisale poternicu za njim?" Stefanu iskrivi usne u nešto nalik na smešak, smešak obojenom tugom, i to samo na tren. „To možda ne bi bilo loše", reče. „Doduše, znajući ga, verujem da će se zainatiti i da će namerno napadati dvostruko, samo da bi im prkosio. Dejmon bi se smejao i đavolu ako bi mu se prohtelo." Elena klimnu. Bilo je upravo tako, a dobro je znala da je i Stefanu mnogo žao brata i da je očajan jer ne zna šta mu je činiti. „Možda će Andresu nešto pasti na um", doseti se. „On o čuvarskom poslu zna mnogo više nego mi. Ipak, jesi li sigurna da možeš da mu veruješ?" „Naravno da mogu", odvrati Elena ne oklevajući. Andres je oličenje dobra - to nije trebalo preispitivati. Osim toga, borio se s njima protiv Klausa. Čvrsto ju je stegao za rame i pogledao je pravo u oči, ozbiljnog lica. „Znam da možemo da verujemo Andresu kad nam kaže da je nešto ispravno", reče, „ali da li mu možemo verovati pri spašavanju vampira - i to nasilnog? Čak ni ja nisam siguran da je to ispravno." Elena proguta knedlu. „Mislim da mu mogu verovati i da će me podržati", reče obazrivo, „čak i ako se usprotivim Čuvarkama. Veruje u mene." Očajnički se nadala da je sve tako kako je rekla. Stefan joj se tužno osmehnu. „Onda ćemo sutra porazgovarati s njim", reče joj. Privukao ju je u još jedan zagrljaj i provukao prste kroz njenu kosu. „A večeras ćemo odvojiti malo vremena za nas, samo za tebe i mene", nastavio je promuklim glasom. Nastupila je duga tišina jer su prosto uživali u tome što su jedno uz drugo. „Ne želim da ubiju Dejmona", rekao je Stefan naposletku. „Želim da se promeni. Međutim, ako budem morao da biram između tebe i njega, sigurno ću odabrao tebe. Nema sveta u kom bih mogao da živim ako u njemu ne bi bilo tebe, Elena. Ovog puta ti neću dozvoliti da se žrtvuješ."

~ 149 ~

Nije mu odgovorila, ne želeći da da nijedno obećanje koja možda neće moći da ispuni. Nadala se da je ljubav što struji među njima dovoljna. Za neko vreme. Elena i Stefan su već narednog jutra sedeli sa Džejmsom i Andresom u Džejmsovoj maloj kuhinji okupanoj suncem. Svako od njih je pred sobom imao po šolju kafe i kolačiće, a Stefan nije prestajao da meša svoju kafu. Nije je pio, već je to činio samo da bi zaokupio ruke. Nije mnogo ni jeo ni pio, ali ljudi su se osećali prijatnije misleći da on ima iste biološke potrebe kao oni. Taj jutarnji prizor zaista je bio prijatan i samo ga je malo pomutio Džejmsov izraz krajnje zbunjenosti. „Ne razumem", rekao je, zbunjeno gledajući čas Elenu, čas Stefana. „Zašto pokušavate da spasete vampira?" Elena je zaustila da nešto kaže, ali ipak je zatvorila usta i porazmislila trenutak-dva. „On je Stefanov brat", objasnila im je ukratko. ,,I mi ga volimo." Zaprepašćen, Džejms je pogledao Stefana, a Stefan je pokušavao da se seti da li Džejms zna da je i on vampir. Nije bio sasvim siguran u to. Elena je nastavila. „Dejmon se borio na našoj strani i spasao mnoge ljude", reče. „Moramo da mu pružimo priliku da se popravi. Ne možemo tek tako da zaboravimo sve dobro što je učinio." Andres klimnu. „Oklevate da ga ubijete pošto smatrate da se njegovi pogrešni koraci mogu kontrolisati na drugi način." Džejms je zavrteo glavom. „Nisam siguran da bi ispijanje ljudske krvi moglo da se nazove pogrešnim koracima", reče. „Žao mi je, Elena, ali ne mogu da ti pomognem." Stefana je obuzela napetost koje je i sam postao svestan kada je video da je iskrivio kašičicu za kafu. „Potrudićemo se da utičemo na njega da se popravi", reče Elena, odlučno isturivši bradu. „Više neće predstavljati opasnost ni za koga." Andres uzdahnu i ispruži ruku na sto, a na njegovom licu više nije bilo ni traga vedrine. „Položila si zakletvu", tiho reče. „Čuvari veruju u pravila, a sada, budući da si prihvatila njihova pravila, moraćeš ili da ispuniš zadatak ili da snosiš posledice. Čak i ako rešiš da ga ne ispuniš i pristaneš da te predaju Nebeskom sudu, zadatak će samo biti prosleđen nekom drugom Zemaljskom Čuvaru." Napravio je grimasu, a Stefanu se srce steglo. Andres im je zapravo rekao da će možda baš njemu dodeliti zadatak ~ 150 ~

da ubije Dejmona. Ako Elena slučajno ispadne iz igre, moraće da se bore protiv Andresa. Eleni su oči sijale od suza. „Sigurno postoji rešenje", promucala je. „Kako mogu da prizovem Vrhovnu Čuvarku da se vrati? Možda ću moći da je ubedim da promeni odluku. Klaus je mnogo opasniji od Dejmona. Iako se ne slažete sa mnom povodom njegovog spašavanja, uvidećete da je Klaus taj u koga treba da upremo prstom." „Ne možeš da je prizoveš", tužno joj saopšti Andres. „One se pojavljuju samo kad dodeljuju zadatak i nakon što je zadatak ispunjen." Polako je zavrteo glavom. „Elena, ovde je sve crno-belo. Verovatno već osećaš nagon da ispuniš svoju misiju, zar ne? Biće ti samo gore." Elena je zaronila lice u šake, oslonivši se laktovima na sto. Stefan joj dodirnu rame, pa se nagnula k njemu dok joj je mislima slao podršku. Ubrzo je podigla glavu, usana stisnutih od odlučnosti. „U redu", reče. „Onda ću smisliti nešto drugo. Neću odustati." „Pomoći ću ti koliko god budem mogao", reče joj Andres, „ali ako tvoj zadatak budu prosledili meni, neću imati izbora." Elena klimnu i žustro ustade. Baš kad je Stefan hteo da ustane da bi krenuo za njom, ona mu spusti ruku na rame i nežno ga gurnu na stolicu. „Ovo moram sama da obavim", objasnila mu je kao da se izvinjava. Nežno ga je poljubila toplim usnama, a Stefan se potrudio da joj mislima pošalje svu svoju ljubav i sve poverenje. Moram i ja nešto da udesim, odaslao joj je. Nije znao kad će se vratiti. Panika ga je svladala kad je shvatio da se možda vide poslednji put. Zagrlio ju je jače i držao je tako najduže što je mogao. Elena, čuvaj se, molim te. Bilo je lako naći Dejmona. Čim se prepustila nagonu koji je čitavog dana damarao u njoj, a da pritom gotovo nije ni prizvala svoju Moć, staza ka Dejmonu se otvorila pred njom i samo je trebalo da prati crnilo prošarano crvenom bojom. Taj unutrašnji glas ovog puta ju je odveo do oronule zgrade s natpisom BILIJAR KOD EDIJA. Mesto je bilo otvoreno, ali na parkingu beše tek nekoliko automobila. Više je delovalo kao noćni lokal. Ona nikada nije izlazila na takva mesta, pa je bila pomalo nervozna dok je prilazila vratima.

~ 151 ~

Bila sam u Mračnoj dimenziji, podsećala je sebe. Ja sam Čuvarka. Ovde nema ničega što bi me uplašilo. Otvorila je vrata i hrabro zakoračila unutra. Šanker ju je na trenutak pogledao pravo u oči, a zatim se vratio svom poslu, brisanju čaša. Neka dva čoveka su sedela za okruglim stočićem u uglu, pušila i tiho razgovarala. Nisu je ni primetili. Samo je jedan sto za bilijar bio slobodan. Na sredini prostorije je ugledala Dejmona kako se naginje preko bilijarskog stola i nišani štapom. Delovao joj je snažno u onoj kožnoj jakni, čak snažnije i manje elegantno nego obično. Oniži mladić svetlije kose beše se nadneo nad njega. Kada je postigao pogodak, Dejmon je podigao pogled ka njoj, a njegove crne oči su bile hladne i nisu odavale ništa. „Kraj partije", rekao je kratko svom saigraču iako je na stolu bilo još obojenih kugli. Uzeo je rolnu novčanica sa ivice stola i zavukao je u džep. Momak s kosom boje peska hteo je da se pobuni, ali samo se ujeo za usnu i zagledao se u pod, ne rekavši ništa. „Ti baš nećeš da odustaneš, zar ne?", reče joj Dejmon, stvorivši se ispred Elene u nekoliko brzih koraka. Odmeravao ju je tamnim očima. „Rekao sam ti: neću ti više pomagati, princezo." Osetila je kako je obliva rumenilo. Dejmon ju je uvek nazivao princezom, ali ovoga puta u tom nadimku nije bilo one ljubavi kojom ju je nekad obasipao. Kao da je želeo da je se otarasi, kao da ga je prosto mrzelo da izgovori njeno ime. Samo se ukočila od neverice, a talas besa joj je pomogao da progovori. ,,U nevolji si, Dejmone", rekla mu je oštro. „Vrhovni Čuvari te hoće mrtvog. Zadužili su mene da te ubijem." Načas joj se učinilo da se iznenadio, pa je brzo nastavila. „Ne želim to da uradim", rekla mu je, dopustivši da joj iz glasa izleti molećiva nota. „Ne mogu to da učinim. Možda nije prekasno. Ako ne budeš više radio to što radiš..." Dejmon slegnu ramenima. „Uradi ono što moraš, princezo", uzvrati vedro. „Čuvari ni ranije nisu uspeli da me ubiju - pa ne brinem previše." Hteo je da se vrati, ali Elena mu je preprečila put. „Dejmone, ovo treba da shvatiš ozbiljno. Stvarno će te ubiti." Dejmon uzdahnu. „Iskreno", reče, „mislim da su malo preterali. Pa šta ako sam nekoga ubio? Uh, strašno, jedna devojka manje-više. Ionako ih ima

~ 152 ~

na milione." Pogledao je preko njenog ramena u svoj bilijarski sto. „Džimi, hajde, popakuj ih." Imala je utisak da ju je neko tresnuo u stomak, pa je samo zurila u njega ne dišući, a kada se pribrala, krenula je za njim do stola. Džimi je poređao kugle, pa je Dejmon započeo novu partiju, pažljivo birajući ugao. „Kako to misliš? Stvarno si ubio nekoga?", jedva čujno je promucala naposletku. Dejmonovo lice je poprimilo nov i nepoznat izraz, ali ubrzo je opet bio onaj stari. „Bojim se da sam se malo zaneo", nastavio je vedrim glasom. „Šta ćeš, dešava se i najboljima." Jedna kugla je završila u rupi, a zatim je prešao na drugu stranu stola da bi postigao još jedan pogodak. Eleni su navrla sećanja: setila se prizora iz šume, devojke koju su ona i Stefan našli onesvešćenu, i one čiju je krv Dejmon ispijao blizu sportskih terena. S njima je na kraju sve bilo u redu, zar ne? Ona i Stefan su se pobrinuli da obe stignu kući. Užas je polako počeo da je prožima kada je najzad shvatila šta je hteo da kaže. Dakle, ubio je još nekoga, nekoga koga nisu našli. Nadala se da će ga to proći, ali on je, eto, opet ubio, a ona to nije ni znala. Napregla se da bi mu videla auru, ali nije morala jer ju je gotovo odmah opazila. Nije mogla da poveruje svojim očima i samo se trgla, zaprepašćena. Aura mu je bila veoma tamna i crnilo je progutalo sve ostale boje; još je samo u tragovima bilo ispresecano tankim linijama boje osušene krvi. Tu sigurno ima još nečega. Videla je tračak zelenkastoplave blizu Dejmonovog tela, ali i on je iščezao brzo kako se i pojavio; ponovo je zavladala neprobojna tama. Taj obris joj je ipak ulivao nadu. Za Dejmona još ima nade. Još ga nije izgubila. Ne sme da ga izgubi. Nagonski je pošla za Dejmonom, ka drugoj strani stola, i dodirnula ga po ruci. Mišići mu se zgrčiše kao da će se odmaći, ali ipak se nije pomerio; zatim se opustio. „Molim te, Dejmone", ubeđivala ga je. „Znam da ti nisi takav. Ti nisi ubica, nisi više. Ja te volim. Preklinjem te." Dejmon pažljivo spusti štap na sto i ljutito je pogleda, a čitavo njegovo telo je odisalo napetošću i usiljenošću. „Voliš me?", upitao je tihim glasom, koji ju je uplašio. „Uopšte me ne poznaješ, princezo. Nisam ti ja ker da ti ležim na krilu - ja sam vampir. Znaš li šta to znači?" Elena nesvesno ustuknu, jer ju je uplašio besa u Dejmonovim očima, a on se podrugljivo ~ 153 ~

napućio. „Džimi", ponovo je doviknuo preko ramena, a momak s kojim je igrao bilijar odmah se stvorio pored njih, i dalje držeći štap u ruci. „Da?", uzvratio je nesigurno, a Elena je iz njegovog glasa razabrala da se plaši Dejmona. Osvrnuvši se unaokolo, primetila je da je šanker brzo odvratio pogled, kao da se i sam plašio. Ona dvojica koja su sedela za stolom u uglu izgubila su se dok je ona razgovarala s Dejmonom. „Daj mi svoj štap", reče Dejmon, a Džimi mu ga odmah pruži. Dejmon ga bez po muke prepolovi onako kako bi Elena pocepala papir, a zatim pažljivo pogleda delove koji mu ostadoše u rukama. Iz jedne polovine su stršili dugački i oštri iveri i tu polovinu je Dejmon pružio Džimiju. „Sad uzmi ovo i ubadaj se", rekao mu je utešnim glasom. „Nemoj da prestaneš dok ti ja ne kažem." „Ne, Dejmone! Ne radi to", brzo je rekla Džimiju. „Odupri se." Džimi je piljio u štap i oklevao. Elena je jasno osetila kada je Moć zavarničila, jer se Džimijev pogled izgubio u daljini. Izgledao je kao da sanjari, a onda je odjednom podigao štap i snažno ga zario sebi u stomak. Kada je štapom dodirnuo telo, samo se začulo kako je glasno izdahnuo, ali na licu mu se videlo da ga to nimalo ne dotiče, jer mu je veza uma i tela bila prekinuta. Džimi je izvukao štap, a iz rane je potekao mlaz krvi. „Prestani!", povikala je Elena. „Jače", naredio je Dejmon, ,,i brže." Džimi se povinovao, pa je stao da grubo zariva štap sve brže. Krv mu je kuljala niz košulju. Dejmon je posmatrao prizor sa osmejkom i zažagrenih očiju. „Biti vampir", obratio se Eleni, „znači imati kontrolu. I obožavati krv. Nimalo se ne moram baviti ljudskim bolom, ništa više nego što ti brineš o bolu insekta koga zgaziš dok šetaš ulicom." „Prestani, preklinjem te", zavapila je užasnuto. „Nemoj više da mu nanosiš bol." Dejmon se još šire osmehnu, pa odvrati pogled od Džimija i svu pažnju posveti Eleni. Međutim, Džimijeve ruke su nastavile da prave iste pokrete, te je i dalje zarivao polovinu štapa u stomak a da Dejmon nije ni obraćao pažnju na njega. „Prestaću samo ako odmah odeš odavde, princezo", reče joj Dejmon. Elena je treptala da ne bi zaplakala. Jača je ona nego što on misli. Dokazaće mu to. „Dobro", reče. „Odlazim. Samo da znaš" - opet se usudila ~ 154 ~

da ga dodirne po ruci, brzo ali nežno - „ono što si prvo rekao tačno je. Ja nikad ne odustajem." Nešto se nakratko promenilo u Dejmonu kada ga je dotakla, njegovo smrknuto lice kao da je načas poprimilo blaži izraz, pa je imala utisak da je prodrla do njega. Međutim, sekund kasnije je opet bio hladan i rezervisan, i više nego ranije. Brzo se okrenula i otišla uzdignute glave. Dok je odlazila, čula je kako Dejmon nešto govori oštrim glasom, pa je Džimijevo bolno stenjanje utihnulo. Da li je umislila da se Dejmonovo lice na tren promenilo? Molim te, Bože, da jeste, preklinjala je u sebi. U onom neznancu kojeg je ostavila za sobom svakako je ostalo nečeg od Dejmona kojeg je volela. Ne sme da ga izgubi ni po koju cenu. Međutim, nešto ju je steglo u grudima jer se zapitala da li je prekasno.

~ 155 ~

27. Nebo kasnog popodneva se prelivalo tamnoplavim i zlatastim nijansama, a Stefan je bio zahvalan drveću na tome što je bacalo senke i štitilo ga. Koji još vampir zapodeva kavgu po dnevnoj svetlosti? Jasno je mogao da zamisli kako Dejmon cinično postavlja to pitanje i sam odgovara: Pa, neki mnogo glup vampir, Stefane. Sunce ga je pomalo umaralo, kao i uvek, a svest o svetlosti je neprestano treperila u njemu kao tup bol u glavi uprkos tome što je nosio prsten koji ga je štitio. Klaus je stariji od Stefana, i jači. Njemu sunce sigurno ne smeta toliko. Međutim, nije želeo da sretne Klausa u tami. Od same pomisli, naježila mu se koža na vratu: iako je vampir toliko dugo, sada se on bojao čudovišta koje je vrebalo iz mraka. Zaustavio se stigavši na šumski proplanak gde se odvijala borba protiv Klausove porodice. Krvlju se najbolje privlači vampir. Stefan je pustio da mu očnjaci porastu, a zatim se, trgavši se, ugrizao za zglavak. „Klause!", viknuo je napravivši polukrug, pa je sa ispružene ruke krv kapala na tlo oko njega. „Klause!" Zastao je i oslušnuo zvuke šume: krckanje grančica po kojima je gazila neka zverčica, šibanje vetra kroz krošnje. U daljini, u pravcu kampusa, čuo je kako dvoje ljudi šeta kroz šumu i smeje se. Ni traga od Klausa. Duboko je udahnuo i naslonio se na stablo, prislonivši raskrvavljenu ruku na grudi da bi je zaštitio. Razmišljao je o toplini Eleninog tela, o njenim nežnim poljupcima. Mora da je spase kako zna i ume. Odnekud iza njega, začuo se dubok glas koji ga je radoznalo pozdravio: „Zdravo, Salvatore." Stefan se okrenuo kao vihor i umalo se sapleo od iznenađenja. Kako nije čuo da mu se matori vampir približava? Klausov otrcani mantil je bio prljav, ali on ga je nosio kao da je kraljevski plašt. Kad god bi ga ugledao, Stefan bi prvo zapazio koliko je visok i koliko su mu oči svetle, a pogled prodoran. Klaus mu se osmehnuo i ponovo stao previše blizu. Toliko je zaudarao na krv, dim i trulež da je Stefan osećao mučninu. „Zvao si me, Salvatore?", obratio mu se Klaus. Prijateljski mu je spustio ruku na rame. ~ 156 ~

„Hteo sam da razgovaramo", odvrati Stefan, trudeći se da ne ustukne pred Klausovom rukom. „Imam predlog." „Da pogađam." Klaus se još šire osmehnu. „Misliš li da bismo mogli da rešimo svoje razmirice kao gospoda?" Zvučao je oduševljeno. Njegovi prsti su mu stiskali rame kao čelične stege, pa su Stefanu klecnula kolena. Klaus je veoma snažan, snažniji čak nego što je Stefan pamtio. „Stvarno cenim to što ste ti i tvoj brat dali krv da bih ja oživeo, ali znaj da u ovoj igri ja imam najbolje karte, Salvatore. Stoga uopšte ne moram da igram po tvojim pravilima." „Pa, ne držiš baš sve najbolje karte. Ne možeš da ubiješ Elenu", izletelo mu je, a Klaus je nakrivio glavu i upitno ga pogledao. „Hoćeš li mi reći zašto?", upitao ga je. „Nije ti valjda dojadila tvoja zlatokosa lepotica? Baš sam se pitao zašto je i dalje ljudsko biće. Da bi sebi ostavio izlaz za beg od večne ljubavi? Pametno, nema šta." „Hteo sam da kažem da ona ne može biti ubijena", uporno je nastavljao. Ponosito je podigao glavu da bi delovao samouverenije. Klaus mu mora verovati. „Ubij mene. Mene najviše mrziš." Klaus se grohotom nasmeja, pa se ukazaše njegovi oštri očnjaci. „Pa i nisi mnogo pametan", reče. „Više si plemenit i malodušan. Dakle, Elena je ta koja vrda. Radije bi da ostari i umre nego da zauvek ostane u tvom zagrljaju? Možda ta tvoja ljubav i nije toliko ozbiljna koliko ti misliš." „Ja sam onaj koga kriviš za Ketrininu smrt", nastavio je Stefan neometeno. „Pokušao sam da te ubijem još u Felovoj Crkvi. Radi sa mnom što hoćeš: ubij me, uvrsti me u red svojih sledbenika. Neću se opirati. Samo Elenu ostavi na miru. Nećeš moći da je ubiješ, pa je se mani." Klaus se kikotao. Odjednom ga je snažno privukao sebi i onjušio ga, duboko udišući, pritisnuvši nos na vrat mlađeg vampira. Matori je zaudarao na nešto sladunjavo i trulo, te se Stefanu utroba prevrtala. Klaus ga odgurnu od sebe brzo kao što ga je pre toga privukao sebi. „Smrduckaš mi na laži i na strah", procedio je. „Elena može umreti i ja ću biti njen dželat. I sam to znaš, pa se zato i plašiš." Stefan je naterao sebe da pogleda Klausa pravo u oči, bez straha. „Ne. Ona je nedodirljiva." Izgovorio je to kao nepobitnu činjenicu, bar se potrudio da tako zvuči. „Ubij mene."

~ 157 ~

Klaus ga je utom udario, skoro iz dosade. Stefan je poleteo kroz vazduh i, uz tresak, udario o stablo, skljokavši se na zemlju. Jedva je uhvatio dah. „Eh, Salvatore", nadneo se nad Stefana koreći ga kao da je dete. „Stvarno te mrzim iz dna duše, ali ne želim da te ubijem. Više ne." Ležeći na zemlji, Stefan je nekako podigao glavu i progunđa u sebi: Pa šta onda hoćeš? „Mislim da je bolje da ubijem Elenu, a da tebe ostavim u životu", reče mu matori vampir, a zubi mu se zabelasaše na sunčevoj svetlosti. ,,I to ću je ubiti pred tobom da bih se uverio da ti se slika njene smrti zauvek urezala u sećanje i da će te pratiti kud god da kreneš." Razvukao je usne u još širi osmeh. „To će biti tvoj usud." Nemilosrdni se okrenuo i polako krenuo preko proplanka, namerno ne upotrebivši natprirodnu brzinu vampira. Trenutak pre nego što mu je zamakao iz vidokruga, osvrnuo se i nakratko podigao dva prsta ka glavi u znak pozdrava. „Videćemo se uskoro", reče. „Posetiću i tebe i tvoju dragu." Stefan je samo pustio da mu glava klone na šumsko tlo. Leđa su mu bila sva izubijana od Klausovog udarca. Nije ostvario svoju nameru. Klaus je ubeđen da postoji način da ubije Elenu i vidi se da se neće smiriti dok ne otkrije kako. Čim bude mogao, Stefan će se vratiti Eleni i ostalima i daće sve od sebe da im pomogne da se reše Klausa. Međutim, neka ledena, beskrajna tuga zavukla mu se u srce, pa se na tren prepustio i utonuo u tamu koja ga je uvlačila u sebe.

~ 158 ~

28. Boni je koračala bosa kroz kampus, a oko gležnjeva joj je landarala pidžama s naslikanim sladoledom u kornetu. E strava, pomislila je obeshrabreno. Opet sam zaboravila da se obučem. „Jesi li spremna za test?", upita Meredit, razdragano hodajući pored nje. Boni je stala i sumnjičavo je pogledala. „Kakav test?", upita Boni. „Pa mi nemamo nijedno zajedničko predavanje, koliko znam." „Ih, Boni", uzdahnu Meredit. „Proveravaš li ti nekad poštu? Ispostavilo se da su nas sve izmešali, pa sad svi moramo da polažemo maturski ispit iz španskog, koji smo propustile, inače nećemo dobiti diplomu." Boni se zapiljila u nju i sva se ukočila od užasa. „Ali ja sam učila francuski." „Pa da", reče Meredit. „Zato je trebalo da učiš sve vreme. Hajde, požuri, zakasnićemo." Skoro je potrčala, pa je Boni požurila za njom, saplićući se o pertle svojih dubokih starki. Čekaj malo, pomislila je. Zar nisam do malopre bila bosa ? „Sačekaj malo, Meredit", doviknula je, jer je morala da zastane da bi došla do daha. „Mislim da je ovo san." Meredit je nastavila da trči; njena gipka i prava figura udaljavala se niz stazu, a njena duga tamna kosa je lepršala na vetru. Ovo je svakako san, pomisli Boni. Štaviše, prilično sam sigurna da sam ovo već sanjala. „Mrzim ovaj san", promrmljala je. Pokušala je da se seti tehnika svesnog sanjanja o kojima je razgovarala sa Alarikom. Ovo je san, ljutito je ponavljala u sebi. Ništa od ovoga nije stvarno i mogu da promenim sve što poželim. Pogledala je niz svoje telo i naterala pertle da se vežu same, a zatim je pidžamu zamenila uskim farmericama i crnom majicom. ,,E sad je već bolje", reče sebi u bradu. „Dobro, zaboravi test. Mislim da želim..." Mogućnosti su joj se rojile u glavi, ali brzo ih je sve zaboravila, jer se ispred nje iznenada stvorio Zander. Predivni, mili Zander, koji joj je silno nedostajao. Pored njega je stajala Šej. „Mnogo mrzim svoju podsvest", promrmljala je sebi u bradu.

~ 159 ~

Zander je posmatrao Šej sa osmejkom, s mnogo ljubavi, onako kako bi samo nju trebalo da gleda. Dok ih je Boni gledala, on je nežno pomazio Šej po obrazu i podigao njenu bradu ka sebi. Promeni to!, zavrištala je Boni u sebi kada su im se usne spojile u nežnom poljupcu koji je potrajao. Pre nego što je stigla da se usredsredi, sve je na sekund postalo crno i osetila je da ju je neko snažno cimnuo. To ju je baš zabolelo. Neko kao da ju je istrgao iz tog sna. Kada je otvorila oči, obrela se na nekom drugom mestu, gde joj je vetar zaplitao prste u uvojke. Stojeći sasvim blizu, sa osmehom na licu, posmatrao ju je Klaus glavom i bradom. „Zdravo, crvenperčice", pozdravio ju je. „Je l' te tako zvao Dejmon?" „Otkud ti to znaš?", zapita Boni sumnjičavo. ,,I gde sam to ja?" Vetar je bivao sve jači, nabacujući joj kosu na lice, pa je uporno morala da je sklanja. „Dobro sam pročeprkao po tvom umu, crvenperčice", odvrati Klaus. „Još ne mogu da pristupim baš svemu, ali uspeo sam da iščačkam poneku sitnicu." Razvukao je osmeh, čineći joj se čak prijatnim. U stvari, baš je dobro građen, pomislila je zgroženo, samo da nije lud, što očigledno jeste. „Stoga sam resio da baš na ovom mestu proćaskamo." Misli joj se malo razbistriše, pa se osvrnu oko sebe. Bili su napolju, na platou nadsvođenom kupolom. Svud unaokolo se prostiralo plavetnilo, a ispod njih su se videli obrisi zelenila. Gospode. Izgleda da su baš visoko. Boni se silno plašila visine. Trudila se da ne gleda u ponor koji je zjapio odasvud, pa je samo nepomično stajala nasred platoa, što dalje od ivica, i ljutito posmatrala Klausa. „Ma nemoj?", reče mu. Nije mu baš uzvratila istom merom, ali i to je bilo dobro s obzirom na okolnosti. Klaus se samo kezio. „Naišao sam na jedno tvoje sećanje vezano za obilazak kampusa za brucoše. Obilazak je obuhvatao i posetu zvoniku, zar ne? Ali ti si rekla" - odjednom je svuda oko njih jezivo odjeknuo Bonin glas, naizgled šaljiv ali osetno prožet strahom - „'Sine, nema šanse da se popnem toliko visoko, ima da vrištim u snu narednih nedelju dana!'" Kada je Bonin eho utihnuo, Klaus se nacerio. „Zato sam pomislio da bi ovo bilo baš prijatno mesto za intiman razgovor." Boni se toga živo sećala. Zvonik je bio najviša građevina u kampusu i veoma popularno mesto, ali ona nije mogla ni da ga pogleda a da joj se želudac ne skupi od straha. Zander je sa ortacima često pravio žurke po krovovima zgrada, ali to su bila mesta mnogo prostranija od zvonika, na ~ 160 ~

kojima je uvek bila bezbedno udaljena od ivica. Povrh svega, na tim je žurkama Zander uvek bio uz nju, a njegovo krupno telo i čvrsta i sigurna ruka brisali su svaki strah. Čvrsto je resila da ne pokaže Klausu da je ima u šaci. Prkosno je prekrstila ruke i odlučno ga pogledala. „To sam se ja šalila", slagala je. „Samo me je mrzelo da se penjem uz one silne stepenice." „Zanimljivo", uzvratio je Klaus smešeći se kao budala, a zatim je podigao ruke. Nije je dodirivao, ali odjednom je, protiv svoje volje, počela da uzmiče kao da je neko snažno gura. Uzmicala je dok leđima nije udarila o ogradu na ivici platoa, pa joj se od muke otelo prigušeno uuuhh. „Nemoj da me lažeš, crvenperčice", blago ju je prekorio, krenuvši prema njoj. „Nanjušio sam tvoj strah." Boni je stegla zube i ništa nije prozborila. Nije se osvrnula iza sebe. „Odaj mi Eleninu tajnu, ptičice", tiho ju je nagovarao. „Ti si njena veštica, što znači da je sigurno znaš. Zašto nisam mogao da je ubijem u borbi? Da li si ti zaslužna za to?" „Nemam pojma. Možda ti je nož bio tup", pokušala je da bude duhovita. Nesvesno je kriknula kada su joj noge odjednom zamlatarale kroz vazduh. O bože - visila je u vazduhu kao lutka na nevidljivom koncu. Zatim ju je nevidljivi konac trgnuo unazad, pa je gležnjevima udarila o ogradu i od bola prebrajala sve zvezde, a zatim ostala da visi u vazduhu. Oduzela se od straha kada je na tren pogledala dole i videla kampus daleko, daleko pod sobom. Brzo je zatvorila oči. Ne daj da padnem, molila se. Molim te, Bože. Srce joj je lupalo toliko snažno da nije mogla da diše. „Znaš, kažu da, ako umreš u snu, zapravo umireš u stvarnom životu, u sopstvenom krevetu", rekao joj je tiho, pa je imala utisak da stoji tik kraj nje, ,,a iz iskustva mogu da ti potvrdim da je to prilično tačno." Grohotom se nasmejao, sav uzbuđen i sav odvratan. „Ako te ispustim, skupljače te sa zidova tvoje sobe barem nekoliko nedelja", reče, „ali to se ne mora dogoditi. Samo mi reci istinu i spustiću te nežno da nežnije ne može biti. Časna reč." Očiju čvrsto zatvorenih, Boni je samo stegla zube. I da je nameravala da izda Elenu - to, naravno, nije htela da uradi, a čvrsto je sebi obećala i da neće, ni po koju cenu - nije verovala da će Klaus ispuniti zadato obećanje. ~ 161 ~

Onako ošamućena, setila se da je Viki Benet umrla na Klausovim rukama. Svu ju je bio rasporio, a njene krvi je bilo na sve strane; kao da je neko dete prosulo ukrug kofu crvene boje po svetloružičastim zidovima njene sobe. Možda je Klaus ubio Viki na spavanju. Zacerekao se, a vazduh oko Boni opet je čudno da zatreperio. „Šta se događa?" Dobro je poznavala taj zbunjen i preplašen glas. Naglo je otvorila oči. Pored nje se, u vazduhu, pojavio Zander. Visio je kao i ona; sav život kao da se bese povukao iz njega, pa ju je prestravljeno gledao razrogačenih očiju, mnogo plavljim nego inače. Mlatarao je rukama kao da pokušava da se uhvati za nešto, ali nije bilo ničeg sem vazduha. „Boni?", promucao je promuklim glasom. „Šta se događa, pobogu?" „Tvoja devojka, ili bivša devojka, neće da mi kaže ono što želim da znam", reče mu Klaus. Sedeo je na ogradi zvonika mlatarajući nogama sa otvorene strane. Nasmešio se Zanderu. „Pomislio sam da ću je podstaći ako dovedem tebe." Zander ju je preklinjao pogledom. „Boni, reci mu, molim te. Ne mogu više da izdržim. Spusti me." Prestravljena Boni je gutala knedlu za knedlom. „Zandere", mucala je. „Zandere, o ne. Nemoj da ga povrediš." „Za sve što se bude desilo Zanderu bićeš kriva jedino ti, crvenperčice", podsetio ju je Klaus. A onda kao da joj se nešto složilo u glavi. Priberi se, začula je glas u svom umu. Glas neke pribrane i cinične osobe, kakva je Meredit. Zander se ne plaši visine. Upravo suprotno - obožava je. „Prestani", rekla je Klausu. „To nije Zander. To je nešto što si ti izmislio. Ako misliš da si iskopao nešto među mojim sećanjima, znaj da to obavljaš traljavo. Zander uopšte nije takav." Klaus glasno zareza od ljutine, a Zander kojeg je sam stvorio oklembesio se u vazduhu, klonuvši glavom. Zaista je izgledao kao da je mrtav iako je znala da to nije stvarno, pa je morala da odvrati pogled. Naravno, sve vreme je bila svesna da je sve samo san, ali zaboravila je ono što je najvažnije pri upravljanju snovima: da je sve izmišljeno.

~ 162 ~

„Ovo je san", promrmljala je za sebe. „Ništa nije stvarno i mogu da promenim sve što poželim." Pogledala je u lažnog Zandera i sama ga izbrisala iz sna. „Vidi, vidi, pa mala i nije toliko glupa", primetio je Klaus, a zatim je samo otvorio šaku i ona je počela da pada. Udahnula je, obuzeta strahom, a zatim se setila da treba da izmisli podlogu pod sobom. Zateturala se kad je sletela i izvrnula gležanj, ali nije se povredila. „Još nije gotovo, crvenperko", reče joj Klaus sišavši sa ograde i polako joj priđe hodajući po vazduhu kao da gazi po čvrstom tlu, a prljavi mantil mu se lelujao na vetru. Sve vreme se cerekao, a u tom njegovom smehu bilo je prizvuka nečega što ju je plašilo. Sasvim nesvesno, napregla je um i oduvala ga najdalje što je mogla. Klausovo telo je poletelo unazad, savitljivo kao krpena lutka, pa je imala samo sekund da primeti kako se iznenađenost na njegovom licu pretvara u gnev pre nego što je odleteo toliko daleko da je ostao samo crna tačka na horizontu. Boni je sve vreme pratila tu tačku i videla je da je naposletku prestala da pada, da se okrenula i podigla vraćajući se ka njoj. Kretala se neverovatno brzo, pa je ubrzo jasno videla siluetu velike ptice grabljivice, verovatno orla, kako je preleće u niskom letu. Vreme je za buđenje, pomislila je. „To je samo san", reče. Ništa se nije desilo. Klaus je sve bliže, bliže nego što je mislila. „Sve je samo san", ponovila je, ,,i mogu da se probudim kad god ja hoću. Želim da se probudim odmah." Odmah se i probudila i bilo joj je toplo ispod ćebenceta u udobnom krevetiću. Duboko uzdahnuvši od čistog olakšanja, Boni je zaplakala - toliko silno da se gušila od isprekidanih jecaja. Pipala je po radnom stolu da bi našla mobilni telefon. Pred očima su joj promicali prizori iz sna, Zander napetog lica, Zander kako bespomoćno visi u vazduhu, kako ljubi Šej. To nije bio pravi Zander, mogla je to trezveno da zaključi, ali svejedno joj je bilo potrebno da mu čuje glas. Baš kad je htela da pritisne dugme s plavom slušalicom, zastala je da bi razmislila još jednom. Nije fer da ga pozove, zar ne? Ona je ta koja je rekla da treba da naprave pauzu da bi Zander mogao da razmisli o tome šta je za njega ispravna ~ 163 ~

odluka, ne samo za njega samog nego za njega kao alfa mužjaka i vođu Čopora. Ne bi bilo u redu da ga pozove samo zato da bi se sama osetila bolje, samo zato što je Klaus upotrebio njegov lik u njenom snu. Isključila je telefon i vratila ga na sto, plačući sve neutešnije. „Boni?" Dušek se ugnuo kada je Meredit prešla sa svog kreveta i sela na ivicu njenog. „Jesi li dobro?" Odlučila je da ujutru sve ispriča i Meredit i ostalima. Veoma je važno da saznaju da je Klaus ponovo uspeo da joj se uvuče u san i da su joj tehnike koje je Alarik pronašao pomogle da mu se suprotstavi. Sada, međutim, nikako nije mogla da razgovara o tome, naročito ne u mraku. „Ružno sam sanjala. Ostani još minut, hoćeš li?", bilo je sve što je rekla. „Hoću", odgovorila je Meredit, a Boni je osetila mršavu ali snažnu ruku svoje drugarice na svojim ramenima. „Sve će biti u redu", rekla joj je, nežno je tapšući po leđima. „Nisam baš sigurna u to", odvrati Boni. Naslonila je glavu na rame svoje drugarice i gorko zaplakala.

~ 164 ~

29. Meredit je ćušnula beleške iz ekonomije u torbu i krenula niz univerzitetsko dvorište. Prvi put posle mnogo vremena, imala je utisak da je u kampusu sve kao obično: grupice studenata su sedele na travi, parovi su šetali stazama i držali se za ruke. Jedan dečko je džogirao prolazeći pored nje, pa se sklonila u stranu. Posle smrti poslednjeg vampira iz društva Vitale, nije više bilo napada po kampusu, a strah koji je vladao među studentima jenjao je. Verovatno zato što nisu znali da iz mračnih senki sada vreba mnogo opasniji neprijatelj. Klausova vojska sigurno i dalje lovi, ali sada su se pritajili. To je dobro, naravno, ali to znači i da će Mereditino predavanje, posle tri otkazana, biti održano. Moraće da nadoknade mnogo materijala do kraja semestra. Meredit će morati i da uči, i da vežba, i da patrolira, a čvrsto je odlučila i da provodi što više vremena sa Alarikom dok on bude u Dalkrestu. Usne su joj se same razvukle u osmeh čim je pomislila na njega: na njegove pege, na njegov bridak um, na njegove poljupce. Pogledala je na sat i shvatila da ima samo nekoliko minuta da stigne na zakazanu večeru s njim u gradu. Kada je ponovo podigla pogled, ugledala je Kristijana kako ćutke sedi na klupi niz stazu. Pogledi im se sudariše. Zavukla je ruku u torbu tražeći nožić koji je nosila sa sobom. Nije mogla da nosi koplje na predavanja, a i nije očekivala nevolje u kampusu usred dana. Došlo joj je da udari samu sebe: baš je ispala budala što je dozvolila sebi da spusti gard. Kristijan je polako ustao i krenuo prema njoj, podigavši ruke uvis da bi joj stavio do znanja da nema loše namere. „Meredit?", tiho joj se obratio. „Nisam došao da zapodevam kavgu." Meredit je čvršće stegla nož u torbi, trudeći se da se to ne primeti. Bilo je previše ljudi unaokolo da bi je napao; ugrozio bi živote nedužnih prolaznika. „Nije mi se tako činilo onda u šumi", podsetila ga je. „Nemoj da se pretvaraš da ne radiš za Klausa." Kristijan slegnu ramenima. „Borio sam se protiv tebe", reče, „ali trudio sam se da te ne povredim." Iz sećanja su joj navirale scene obračuna s Kristijanom tokom borbe protiv Klausovih vampira. Bili su toliko ravnopravni da je bilo očigledno da su ih obučavali isti roditelji: svaki njegov udarac nagonski je odbijala; kad god bi pak krenula na njega, on bi ~ 165 ~

taj potez predvideo. „Razmisli malo", rekao joj je. „Klaus me je preobratio pre samo nekoliko nedelja, ali ja se sećam i onoga odranije. Nekada smo ti i ja sparingovali, ali ja sam sada i vampir i lovac. Sada sam i snažniji i brži od tebe. Lako sam mogao da te ubijem da sam hteo." To je bilo tačno. Meredit je oklevala, a Kristijan se sklonio sa staze i ponovo seo na klupu. Oklevajući čitav tren, Meredit je sela pored njega. Doduše, nije puštala nožić, ali nije mogla da se odupre radoznalosti, jer ju je zanimalo sve u vezi s Kristijanom - njenim bratom, i to blizancem. Bio je viši i krupniji od nje, ali kosa mu je bila smeđa baš kao njena. Imao je majčina usta i rupicu u levom obrazu kad se smešio, a nos mu je bio istog oblika kao očev. Kada ga je najzad pogledala u oči, u njima je videla tugu. „Ti se mene uopšte ne sećaš?", upitao ju je. „Ne", reče Meredit. „Čega se ti sećaš?" U njenoj verziji stvarnosti, Klaus je oteo Kristijana još dok je bio beba i sam ga je odgajao. Međutim, u svetu koji su Čuvarke naknadno izmenile, njen brat je navodno odrastao s njom dok nije upisao srednju školu, kada se odselio u internat. Većina ljudi sa elementima natprirodnog na ovom svetu - Tajler, na primer - ima zasebna sećanja na obe verzije događaja. Da li se sad Kristijan seća obaju detinjstava pošto ga je Klaus opet pretvorio u vampira? Kristijan je, međutim, vrteo glavom. „Sećam se kako sam odrastao s tobom, Meredit", reče. „Ti si moja sestra bliznakinja. Mi smo..." Nasmejao se tužno i kao u neverici i othuknuo, opet zavrtevši glavom. „Sećaš li se kako nas je tata naučio Morzeovoj azbuci? Kad nam je rekao da nije loše da to znamo, za svaki slučaj? Pa smo potom, pre spavanja, njome kuckali poruke jedno drugom po zidu koji je delio naše sobe. Sećaš li se?" Pogledao ju je pun nade, ali Meredit je zavrtela glavom. „Jeste me tata naučio Morzeovoj azbuci, ali nisam imala kome da kuckam poruke." „Klaus mi je rekao da me je u tvojoj realnosti on odveo od kuće i pretvorio u vampira kad smo bili vrlo mali. Ipak, čudno mi je što me se baš nimalo ne sećaš. Mi smo... bili smo nerazdvojni", reče joj Kristijan. „Nekad smo, na primer, svakog leta zajedno odlazili na plažu kad sam se vraćao kući za raspust. Sve do prošlog leta, kada sam upisao srednju. Stalno smo nalazili sitne životinjice i stavljali ih u ona jezerca koja je pravila plima; to ~ 166 ~

su, kao, bili naši akvarijumi." Njegove sive oči, obrubljene gustim crnim trepavicama, posmatrale su je tužno i posvećeno. Mnogo su ličile na njene, mada su možda bile svetlije za nijansu. Sada su je pak neizmerno podsećale na majčine. Trgla se kad joj je do svesti doprlo da je vojska možda već obavestila njihove roditelje o njegovom nestanku. „Žao mi je", rekla mu je, a to je zaista i mislila. „Ne sećam se čak ni da sam odlazila na plažu kao dete. Pretpostavljam da su moji roditelji - naši roditelji - izgubili volju za porodičnim odmorima posle tvog nestanka." Kristijan uzdahnu i zari lice u šake. „Sve bih dao da si imala priliku da me upoznaš dok sam bio ljudsko biće", reče. ,,U jednom trenutku ležim u kasarni okružen gomilom momaka i pitam se koji me je đavo naterao da odmah posle srednje škole odem u vojsku, a već u sledećem me neki vampir odvodi i slaže mi celu priču o tome kako sam ja njegov i kako sada stvari polako dovodi u red." Još jednom se tužno nasmejao. „Toliko dugo vežbam, a onda dozvolim sebi da me pokupi prvi vampir na kojeg naiđem. Tata će poludeti." „Nisi ti kriv", rekla mu je Meredit i trgla se shvativši da će njihov tata stvarno pomahnitati kad bude saznao za to sigurno. Naravno, više će se rastužiti i sve će mu se smučiti, ali svakako će pomisliti da je trebalo da se opire jače. Kristijan cinično podiže obrvu i upitno je pogleda, pa se oboje nasmejaše. Baš je uvrnuto, pomisli Meredit: tim rečima ju je podsetio na to šta znači biti dete Nanda Suleza i u tom trenutku je zaista imala osećaj da joj je Kristijan brat. „Baš mi je krivo što nisam došla kući da te upoznam dok si još bio ljudsko biće", rekla mu je. „Sve sam mislila da ima vremena." Da li bih bila drugačija da sam odrasla sa svojim bratom?, zapitala se. Zbog Klausovih napada na njenu porodicu, njeni roditelji su se mnogo promenili: u ovoj realnosti, oni nisu izgubili dete, nisu stalno bili na oprezu i otvorenije su iskazivali roditeljsku ljubav. Da je odrastala uz takve roditelje i uz Kristijana, uz nekoga s kim bi stalno mogla da se takmiči, nekoga ko bi joj pomogao da opravda roditeljska očekivanja i ko bi znao sve porodične tajne - kakva li bi onda bila? Ne bi se osećala onoliko usamljenom tokom onog kratkog perioda u kom je poznavala Samantu: lovca kao što je i sama, i vršnjakinju. Da sam imala brata, sve bi bilo drugačije, pomislila je setno. ~ 167 ~

„Nimalo me ne zanima Klausova poslednja igra", reče joj Kristijan. „Sada sam vampir i teško mi je da se borim s tim.Nije mi lako da se oduprem osećaju koji me obuzima kad sam pored Klausa. No takođe sam i tvoj brat. Još sam Sulez. Toga nikako ne želim da se odreknem. Možda bismo mogli malo da visimo zajedno? Tako ćeš me bolje upoznati." Opet onaj tužni pogled. Meredit proguta knedlu. „Važi", reče i konačno opusti prste na dršci noža. „Mogli bismo da pokušamo." Dragi Dnevniče, Moram da se pripremim. Ukoliko Čuvarke ne promene moj zadatak, moje Moći će biti sasvim usmerene na misiju da nađem i uništim Dejmona, a ne Klausa. Stoga ću morati sama da se izborim s Klausom, sama da otkrijem svoju Moć. Andres i ja smo danas čitav sat pokušavali da još više oslobodimo moje Moći. Uopšte nam nije išlo. Andresu je palo na pamet da bi mi moglo koristiti ako bih naučila da pomeram predmete mislima, pa je rasporedio papiriće svuda po Džejmsovoj kući i podsticao me da zamišljam da štitim svoje prijatelje od zla tako što ću ih razbacati na sve strane. Bilo je zaista mučno zamišljati da su Stefan, Boni ili Meredit prepušteni Klausu na milost i nemilost, i zaista sam htela da ih spasem. Svesna sam da bih mogla da okrenem borbu u našu korist kad bih u pogodnom trenutku mogla da podignem kolac mislima, ali nisam uspela da pomerim nijedan papirić. Pripremiću se koliko god budem mogla. Ako već ne mogu da upotrebim svoje Čuvarske Moći da bih pobedila Klausa, boriću se protiv njega licem u lice. Budući da ne može da me ubije ništa što je natprirodno, u prednosti sam. Meredit i Stefan su me obučavali da se borim i da koristim oružje. Klaus je mnogo gori nego što bi Dejmon ikada mogao biti: kad pogledam unazad, mogu da nabrojim mnoštvo Dejmonovih dobrih dela; koliko je samo puta spašavao živote nedužnih,ne pomišljajući da ih ubije - Boni, na primer, pa ljudska bića u Mračnoj dimenziji, i pola naše škole. Pa eto, i mene je spasao. Dugujem mu svoj život. Čak i kad bi ponekad počeo da se koleba, otrgao bi se iz tame koja ga je neodoljivo privlačila i prelazio na pravu stranu, na stranu na kojoj treba spašavati bespomoćne. Znam da je opet krenuo pogrešnim putem... Zastala je. Mučna joj je bila i sama pomisao da Dejmon ponovo ubija. Međutim, duboko je udahnula i suočila se sa istinom. ~ 168 ~

... ali možda smo Stefan i ja krivi zato što mu nismo pokazali da nam je mnogo stalo do njega. Prosto, umalo sam izgubila Stefana i, kad smo ga spasli, samo sam želela da ga zagrlim čvrsto, čvrsto, da mi ga više niko ne otme. Potrebni smo Dejmonu mada on to ne bi priznao ni po cenu života, ali borićemo se kroz tamu koja ga je uzela pod svoje. Spasićemo ga. Ako samo podsetim Čuvarke na sve što je Dejmon učinio za nas, uvideće da on u duši nije zao. Valjda trezveno razmišljaju, bez obzira na to što su hladnog srca i uvek suzdržane. Nekada sam mrzela i samu pomisao da postanem Čuvarka, da postanem neko ko gubi svoju ljudsku prirodu. Međutim, sada mi postaje jasno da je to dar, da mi je ukazano sveto poverenje da štitim svet. Kao predstavnica Čuvarskog reda, mogu da predupredim smrt mnogih ljudi, da spasem one koji pate. Kada mi bude data sva Moć, moći ću da se poslužim njome i da slobodno gađam svoje mete. I dalje mogu da budem ona koja će ubiti Klausa. „Pozvala sam Alarika i rekla mu da ćemo se videti za jedan sat", rekla je Meredit, „ali moram prvo da porazgovaram s vama." Pažljivo i precizno je usula kašičicu šećera u čaj, pa je Elena zaključila da se Meredit upinje da ostane pribrana da ne bi pomahnitala. Pomislila je i da ih je sigurno zato i okupila tu, u kafeteriji - njih troje: Elenu, Boni i Meta - svoje najstarije prijatelje, najuži krug ljudi s kojima je prošla sito i rešeto. Meredit voli Alarika svim srcem i uzda se u njega, kao što se Elena uzda u voljenog Stefana, ali ponekad je čoveku potrebno da uz njega budu najbolji prijatelji. „Kristijan hoće da opet budemo porodica", reče Meredit. „Ne želi da se bori na Klausovoj strani. Ali kako da mu verujem? Pitala sam Zandera da li može da nanjuši nešto u vezi s Kristijanom, ali on nije bio siguran. Kaže da njegova Moć ponekad ne deluje na osobu koja je obuzeta osećanjima." Saosećajno je pogledala Boni. „Nedostaješ mu", rekla je, a Boni je spustila pogled. „Znam", reče tiho, „ali ja nisam osoba koja je njemu potrebna." Elena joj steže ruku ispod stola. Met protrlja vrat. „Možda Kristijan i govori istinu", predloži on. „Kloi se odvojila od Itana i prestala da pije krv. Postoje i dobri vampiri - mi to dobro znamo. Stefan je pravi primer za to." ,,A gde je Kloi?", upita Boni. „Ti si sve vreme s njom." „Stefan ju je odveo u šumu da lovi", odgovori Met. „Plaši se da odlazi sama otkako ju je Klaus napao, ali Stefan joj je rekao da ne može večito da ~ 169 ~

se krije ako misli da preživi. Posle imam utakmicu, pa će on da joj pravi društvo i da joj pomogne da utoli žeđ." „Čini mi se da Kristijan stvarno želi da da sve od sebe", reče Elena Meredit. „Ne znaš koliko mene boli to što sam izgubila Dejmona. Da znaš samo koliko je bio nasilan! Imala sam utisak da želi da dignem ruke od njega." Nije rekla Meredit i ostalima da joj je Dejmon bez imalo grize savesti priznao da je opet ubio, ali prepričala im je brutalnu, zastrašujuću scenu za bilijarskim stolom. Meredit je zurila u čaj. Naposletku je pogledala Elenu u oči. „Možda bi i trebalo", rekla joj je tiho. Elena je to odmah opovrgla vrteći glavom, ali Meredit je nastavila po svome. „Znaš šta je on sve kadar da uradi, Elena", rekla je. „Ako stvarno želi da ponovo radi naopako, imaj na umu da je dovoljno jak i pametan da to i ostvari. Možda su Čuvarke u pravu. Možda nam je on i ozbiljnija pretnja od Klausa." Elena je stisnula pesnice. „Ne mogu, Meredit", reče, a glas ju je izdavao. „Prosto ne mogu. A ne mogu da dozvolim ni da to učini neko drugi. Reč je o Dejmonu." Sada je ona pogledala Meredit u oči. „Kristijan je deo tvoje porodice - zato ne možeš da ga ubiješ a da mu ne pružiš priliku. E pa, Dejmon je postao deo moje porodice." Širom otvorenih očiju, Boni je gledala čas u jednu, čas u drugu. „Šta ćemo sad?", upitala je. „Ovako", odjednom se javio Met. „Meredit je bila lovac kada je upoznala Stefana i Dejmona, iako mi ostali to nismo znali. Tada je mrzela vampire, zar ne?" Sve tri su klimale. ,,E pa" - okrenuo se prema Meredit „kako si to prevazišla?" Meredit je bila zatečena i samo je treptala. „Pa", počela je polako, „znala sam da Stefan nije ubica. Videla sam koliko voli Elenu i da se trudi da zaštiti ljude. Dejmon..." Oklevala je. „Dugo sam mislila da ću verovatno ubiti Dejmona. To je bila moja dužnost. Međutim, on se promenio. Stao je na stranu dobra." Smrknuvši se, pogledala je u sto. „Elena, dužnost i odgovornost su veoma ozbiljne stvari. Ja sam lovac, ti si Čuvar, i obe treba da spašavamo živote nedužnih ljudi od zla. Ne možeš to da prenebregneš." Eleni se oči napuniše suzama. ~ 170 ~

„Upravo tako", saglasi se Met. ,,A šta ako se Dejmon opet promeni? Kad bi počeo da se ponaša drugačije - možda biste vi mogle da ga ubedite, mene nikad ne bi poslušao - mogli bismo da dokažemo Čuvarkama da on nije opasan." „Čuvarke, eto, ne brinu za Stefana, i to s razlogom", dodala je Boni. „Možda", reče Elena. Osetila je kako se pogurila, pa se po navici uspravila. Neće odustati ma koliko neizvodljivo ta zamisao delovala; mora da ubedi Dejmona da promeni ponašanje. „Možda ću ga urazumiti. Prvi put nisam uspela, ali to ne znači da ne mogu da oprobam nov pristup", rekla je privolevši sebe da svoje reči oboji bodrošću. Ne srne da odustane, a već će smisliti način da Dejmona opet prevede na stranu dobra. „Ili da ga zaključamo dok se ne promeni", našalio se Met, mada je potom pomislio da to i nije loša ideja. „Možda će Boni i Alarik naći nekakvu vradžbinu za smirenje. Smislićemo već nešto." ,,E to nam treba", reče Meredit. Elena je pogleda, a Meredit joj se skrušeno osmehnu. „Možda će se Dejmon promeniti na vreme da ga spasemo", rekla je, ,,a možda i Kristijan govori istinu. Ako nas posluži sreća, nijedan od njih dvojice neće morati da umre." Posegla je preko stola i stegla Eleninu ruku. „Daćemo sve od sebe", rekla je, a Elena je klimnula i uzvratila stisak. „Bar imamo jedni druge", rekla je Elena i pogledom odgovorila saosećajnim pogledima Boni i Meta. „Šta god se desilo, izdržaću ako vi budete uz mene."

~ 171 ~

30. Za razliku od brata, koji je otišao toliko daleko da se upisao u srednju školu Robert E. Li u Felovoj Crkvi da bi ušao u školski fudbalski tim, Dejmon nije posebno uživao u igranju fudbala. Nikada nije voleo timske sportove, čak ni dok je bio mlad i živ. Osećaj da je anonimni pojedinac u grupi, tek zupčanik u velikoj mašineriji čiji je cilj da prekotrlja loptu s jednog kraja terena na drugi, vređao je njegovo dostojanstvo. Nije pomagalo ni to što Met voli sport - uporno je podsećao sebe da treba da ga zove Mat. Ovde, na terenu Dalkresta, on je zvezda; eto, neka i on ima neko preimućstvo - to ne može da mu ospori. Sada, međutim, pet stotina godina nakon što je prestao da diše, svakako neče traćiti vreme gledajući ljudska bića kako trče s jednog kraja terena na drugi i guraju se oko jedne lopte. S druge strane, gužva... Zaključio je da voli da bude u gužvi na fudbalskoj utakmici. Svi su puni energije i usredsređeni na istu stvar; krv im snažno pulsira pod kožom, od čega im se obrazi zajapure. Voleo je mirise na stadionu: miris znoja, piva, hot-dogova i entuzijazma. Dopadali su mu se šareni kostimi navijačica i mogućnost da će na tribinama izbiti tuča kad se strasti uzburkaju. Sviđalo mu se kako se svetlost prelama na terenu kada se igra noću i tama po uglovima tribina. Voleo je... Misli su mu odlutale kada je ugledao devojku plave kose koja je sedela sama na tribinama, leđima okrenuta njemu. Svaka pojedinost te figure zauvek mu je ostala u sećanju:prvo ju je posmatrao sa strašću i posvećenošću, a zatim s mržnjom. Za razliku od ostalih ljudi, nikada je ne bi pomešao sa Elenom. „Ketrin", izgovorio je kroz uzdah, probijajući se ka njoj. Nijedno ljudsko biće ne bi ga čulo u toj gužvi, ali Ketrin je okrenula glavu i osmehnula mu se tako ljupko da je prvi nagon da je napadne netragom nestao pod lavinom sećanja. Setio se stidljive devojčice koja je, pre mnogo godina, sa svojim ocem doputovala iz Nemačke u palatu njegovog oca, još dok je on bio ljudsko biće a Ketrin skoro nedužna kao da je i sama obična smrtnica. Tada mu se tako osmehnula. Stoga je odoleo porivu da je napadne, pa je samo seo na sedište pored nje i pogledao je, trudeći se da mu lice ne oda nikakvo osećanje. ~ 172 ~

„Dejmone!", uzviknu Ketrin, ali osmeh joj je izbliza bio otrovan zločestošću. „Nedostajao si mi!" „Budući da si mi tokom poslednjeg susreta skoro rastrgla vrat, ne mogu da uzvratim istim osećanjem", odvratio je hladno. Ketrin je napravila grimasu kao da se kaje. „Dakle, ipak nije tačno kada kažu da se prošlost zaboravlja", uzvratila je, napućivši se. „Dođi, izviniću ti se. Sve je to ostalo za nama, zar ne? Živimo, umiremo, patimo, prebolimo. I eto nas." Spustila je ruku na njegovu i zagledala se u njega prodornim, svetlim očima. Dejmon joj grubo odgurnu ruku. „Šta ćeš ti ovde, Ketrin?", upita. „Zar mi je zabranjeno da posećujem omiljenu braću?", odvrati Ketrin, odglumivši da se uvredila. „Znaš, prva ljubav se ne zaboravlja." Dejmon je pogleda pravo u oči, uporno se trudeći da mu lice ostane bezizražajno. „Znam", reče, a Ketrin samo zatrepta, prvi put delujući nesigurno. „Ovaj...", procedila je, ali njene nesigurnosti nestade za tren, pa mu se opet smešila. „Naravno, i Klausu dugujem nešto", rekla je bezvoljno. „Na kraju krajeva, on me je vratio u život i hvala nebesima na tome. Smrt je bila grozna." Podigla je obrvu i pogledala ga. „Čujem da ti znaš sve o tome." I jeste, dobro je znao da je smrt grozna, ali za njega su prvi trenuci po buđenju bili gori. Međutim, odagnao je te misli. „Kako nameravaš da se odužiš Klausu?", upitao je vedro, skoro kao da se dosađuje. „Reci mi kakvi se sad opasni planovi kuju u toj tvojoj lukavoj glavici, Fraulein?" Smeh joj je zažuborio sa usana kao planinski potok, s kojim ga je uporedio u sonetu koji joj je posvetio dok je još bio mlad. Dok sam još bio budala, pomislio je, a ta misao ga je razgnevila. „Dama mora imati svoje tajne", rekla mu je, „ali reći ću ti ono što sam rekla i Stefanu, najdraži moj Dejmone. Više nisam ljuta na vašu Elenu. Sada može da bude mirna, što se mene tiče." „Iskreno, baš me briga", odgovorio joj je hladno, ali osetio je kako mu onaj čvor zabrinutosti u grudima polako popušta. „Nije te briga, naravno, srce moje", tešila ga je Ketrin, a kada je spustila ruku na njegovu, nije je sklonio. „Nego", potapšala ga je, „hoćeš li da se malo zabavimo?" Pokazala je glavom prema fudbalskom terenu, gde su navijačice vrtele pomponima izvan linije auta. Dejmon oseti kako ona ~ 173 ~

odašilje blag talas Moći i primeti da je devojka skraja, zaledivši osmeh, ispustila pompone. Pogled joj je odlutao u daljinu i činilo se da hoda u snu, ali telo joj se pritom izvijalo u sporom ritmu nekog otmenog plesa; basadanca, setio se; taj ples nije video stotinama godina. „Sećaš se?", upitala je tiho, stvorivši se pored njega. Tako su nekad plesali zajedno u velikoj dvorani očeve palate; Dejmon to nikada neće zaboraviti. Bilo je to one noći kad je napustio univerzitet i vratio se kući, obrukavši oca. Tada ju je video prvi put. On je hipnotisao drugu navijačicu i naterao je da zapleše u istom ritmu, ali muškim korakom. Iskorači jednom nogom i stani na vrhove prstiju, iskorači drugom, nagni telo ka partneru, skupi noge, ruka na stranu, dama te prati. Gotovo da je čuo muziku, koja je dopirala iz sećanja čuvanog vekovima. U publici oko njih zavlada metež, jer su devojke pomele posmatrače. Okupljeni behu zbunjeni formalnošću plesa i bezizražajnošću na licu navijačica. Stadionom se raširi nelagoda zbog osećaja da nešto nije kako treba. Ketrin se opet zasmejala zvonko kako samo ona ume i zamahala rukom u ritmu dok su se sve navijačice delile u parove, sinhrono plešući. Elegancija njihovih pokreta nije bila u skladu s kratkim kostimima jarkih boja. Utakmica se nastavljala - igrači očigledno nisu shvatali šta se zbiva. Ketrin se nasmešila Dejmonu, a oči kao da su joj zasjale od ljubavi - bar mu se tako učinilo. „Znaš, mogli bismo opet da se zabavljamo zajedno", reče mu. „Ne moraš da loviš sam." Dejmon se zamislio nad tim. Nije joj verovao; bio bi budala ako bi joj verovao posle svega što mu je učinila. Ali opet... „Možda, na kraju krajeva, i nije loše što si se vratila", rekao joj je. „Možda."

~ 174 ~

31. Prislonivši telefon uz uvo, Elena je ponovo odslušala poruku koja joj je stigla govornom poštom. Nije mogla da poveruje da je Džejms rekao to što je čula. Međutim, poruka je glasila tako kako je glasila. „Elena, drago dete", rekao joj je Džejms, a iz glasa mu je izbijao tračak ushićenosti, „mislim da sam uspeo. Mislim da sam otkrio kako ćemo ubiti Klausa." Zatim je napravio stanku kao da se zamislio, pa je nastavio, opreznije. „Samo sve moramo podrobno da osmislimo. Dođi do mene čim čuješ poruku, pa ćemo razgovarati. Za ovaj metod... Uglavnom, treba obaviti izvesne pripreme." To je bio kraj poruke. Elena je smrknuto i ogorčeno pogledala telefon. Baš liči na Džejmsa da govori u zagonetkama i da ne prenese nijednu korisnu informaciju. Ipak, ako je zaista nešto otkrio... Grudi su joj se nadimale od radosti i uzbuđenja. Svest o tome da je Klaus uvek tu, pored toga što njene Čuvarske Moći moraju da se usmere na Dejmona, za nju je bila prevelik teret. Nije znala kada će se dogoditi katastrofa, ali nešto ju je iznutra neprestano kopkalo upozorenjem da se to može dogoditi svakog časa. Međutim, ako Džejms ima ideju, možda se svemu tome može stati na kraj. Dok je niz dvorište kampusa okupano suncem žurila ka Džejmsovoj kući, Elena je brzo poslala poruku Stefanu, javivši mu da dođe tamo. On je stao na čelo njihove vojske protiv Klausa, preuzevši odlučivanje i organizaciju patrola, a ona se trudila da razvije svoje Čuvarske Moći i htela je da on bude tu da čuje Džejmsovo rešenje. Već beše stigla do vrata Džejmsove kuće, a Stefan joj još nije bio odgovorio. Verovatno je bio na predavanju; rekao joj je da su mu predavanja iz filozofije ponovo počela, više od nedelju dana nakon što je u kampusu pronađeno beživotno telo studentkinje. Nema veze, ispričaće mu sve kad bude došao. Pozvonila je i nestrpljivo počeknula da se vrata otvore. Pošto je prošao čitav minut, pokušala je ponovo, a zatim je pokucala na vrata. Niko se nije pojavljivao. Koliko se sećala, Andres je planirao da to popodne provede u biblioteci, pa da izađe na večeru.

~ 175 ~

Džejmsu je sigurno nešto iskrslo. Ponovo je izvadila telefon i pozvala ga. Zvonilo je, zvonilo, zvonilo. Elena je nakrivila glavu. Bila je prilično sigurna da čuje melodiju Džejmsovog telefona kako dopire iz kuće. Dakle, izašao je i zaboravio telefon, razmišljala je unervozivši se i počela da se premešta s noge na nogu. To ne mora nužno značiti da nešto nije u redu. Da li da sedne na trem i sačeka ga tu? Verovatno će i Stefan uskoro stići. Pogledala je na sat. Bilo je pet. Ako je dobro zapamtila, Stefanu se predavanje završava oko pola šest. Dotad će, doduše, već pasti mrak. Nije baš želela da ga čeka tu, sama, u mraku. Pogotovo ne sada kada Klausova vojska može da se pojavi iza svakog ćoška. A šta ako nešto stvarno nije u redu? Zašto bi je Džejms pozvao da odmah dođe, a onda otišao nekud tek tako? Ako je unutra, a ne javlja joj se... Puls joj je ubrzavao. Htela je da pogleda kroz prozor na tremu, ali žaluzine su bile zatvorene, pa je videla samo sopstveni zabrinuti odraz. Smislila je šta će i uhvatila se za kvaku. Lako ju je pritisnula i vrata su se odmah otvorila. Zakoračila je unutra. Nisu je vaspitali da radi takve stvari tetka Džudit bi se zgranula kad bi čula da je u nečiju kuću ušla nepozvana ali bila je sigurna da će Džejms to razumeti. Već je zatvarala vrata za sobom kada je opazila krvav trag. Bio je i dugačak i širok, a krv još beše sveza, u visini ruke, kao da je neko prošao niz hodnik nemarno obrisavši ruke o zidove u prolazu. Stala je kao ukopana, stao joj je i mozak, ali ipak je nekako krenula napred. Nešto iznutra ju je vrišteći upozoravalo: Stani, stani!, ali noge su joj hodale same, kao da više nije upravljala njima, pa je samo obamrlo koračala niz hodnik ka uvek sređenoj kuhinji, u kojoj joj je uvek bilo prijatno. Kuhinja je još bila obasjana suncem, koje se do nje probijalo kroz prozore na zapadnoj strani. Od bakarnih lonaca okačenih po zidovima svetlost se odbijala i prelamala, rasipajući se u svim pravcima. Svuda, po svim sjajnim površinama, bilo je tamnih mrlja od krvi. Džejmsovo telo je ležalo presamićeno preko kuhinjskog stola. Elena je na prvi pogled znala da je mrtav. Sigurno jeste - niko ne bi preživeo da mu se utroba tako prospe po podu - ali svejedno mu je prišla. I dalje nije upravljala sopstvenim udovima, ali shvatila je da je stavila ruku na usta da ~ 176 ~

joj se vrisak ne bi oteo iz grudi. Uložila je mnogo napora da bi sklonila ruku sa usta i progutala knedlu. O bože. „Džejmse", dozivala ga je i prstima mu opipala vrat da bi mu našla puls. Koža mu je još bila topla i lepljiva od krvi, ali nije bilo otkucaja srca. „Jao, Džejmse, o ne", mrmljala je, preneražena. Srce joj se slomilo. Setila se da je on skoro bio zaljubljen u njenu majku dok je bio student; bio je i očev najbolji prijatelj. Možda je ponekad bio malo dosadan i možda nije uvek bio hrabar, ali uvek joj je pomagao. Bio je vrlo pametan i imao je smisla za humor; uopšte nije zaslužio da umre tako, i to samo zato što joj je pomagao. Ni na trenutak nije posumnjala da je neko drugi kriv za to: sigurno ga je Klaus ubio zato što je bio na njenoj strani. Probudila je svoje Čuvarske Moći pokušavajući da mu oseti auru i da vidi da li išta može da učini za njega, ali oko njegovog tela više nije bilo nikakve boje. Džejmsovo telo je bilo tu, pred njom, ali nije bilo više ničega što ga je činilo živim bićem. Vrele suze su joj se u potocima slivale niz lice, ali ona ih je gnevno otirala. Ruka joj je bila ulepljena Džejmsovom krvlju, pa je, pošto je osetila mučninu, uzela jednu kuhinjsku krpu i obrisala je pre nego što je ponovo uzela telefon. Žarko je poželela da Stefan bude tu. Pored njega bi se sigurno osećala bolje. Nije se javljao. Elena mu je poslala kratku poruku, na osnovu koje je bilo jasno da je uznemirena, i ostavila telefon. Mora da ode odavde što pre. Neće izdržati više ni trena u toj prostoriji koja je podseća na klanicu, gledajući Džejmsovo telo na stolu, nalik na tužnu i praznu školjku nekadašnjeg živog bića. Imala je utisak da je ono optužuje. Stefana može sačekati i napolju. Baš kad je htela da pođe, nešto joj je zapalo za oko. Pažnju joj je privukla jedina stvar koja nije bila isprskana krvlju i koja se nalazila na kuhinjskom stolu. Bila je to čisto-bela hartija za pisma koja je izgledala skupoceno. Isprva ju je samo posmatrala. Činila joj se poznatom. Polako i skoro protiv svoje volje, vratila se do stola i uzela hartiju. Okrenula ju je i videla da je i s druge strane čistobela. Prošlog puta je na papiru bilo vidljivih otisaka prstiju, prisetila se. Možda je Klaus oprao ruke pošto ih je obrisao o zid. U njoj je ključao dugo nakupljan gnev. Zaista bi bilo surovo skrnavijenje... ako je Klaus, nakon ovoga što je ~ 177 ~

uradio jadnom Džejmsu, oprao ruke nad porcelanskim umivaonikom koji je Džejms brižljivo održavao besprekorno čistim i obrisao ih o Džejmsove pažljivo složene peškire. Znala je šta je čeka u Klausovoj poruci, ali svejedno se ukočila od groze bespomoćnosti i zašištala kroz zube kada su na papiru počela da se pomaljaju crna slova, ispisana odsečnim pokretima koji su se uvek završavali naniže kao da ih je neko usecao nevidljivim nožem. Pri svakoj pročitanoj reči, obuzimao ju je sve jači gnev. Elena... Rekao sam ti da ću otkriti istinu. Svašta mi je ispričao pre nego što sam ga pustio da umre. Do skorog viđenja, Klaus Elena se presamitila kao da ju je neko udario u stomak. Ne, pomislila je. Nije valjda tako. Posle svega što su prošli, Klaus je uspeo da otkrije njenu tajnu. Sada je našao način da je ubije - u to nije bilo sumnje. Mora da se pribere. Mora da nastavi. Stresla se jer joj je telo drhtalo od jeze i samo je duboko udahnula. Pažljivo je presavila papir i stavila ga u džep. Trebalo bi da ga vide Stefan i ostali. I dalje se kretala kao robot kada je za sobom snažno zatvorila Džejmsova ulazna vrata. Na farmericama joj je ostala mrlja od krvi, pa ju je nesvesno protrljala, a zatim je podigla ruku i zapiljila se u crvene tragove. Odjednom se samo zgrčila i, bez ikakvog upozorenja organizma, počela da povraća po žbunju pored vrata. On zna. Gospode, Klaus zna.

~ 178 ~

32. „Hvala što si došla", reče Kristijan. Nasmešio se Meredit s klupe za tegove. „Znam da se ne sećaš", dodao je, „ali nekad smo često vežbali zajedno." „Stvarno?", otelo se Meredit, jer ju je to baš zanimalo. To nije bilo nimalo nesuvislo: svako dete koje bi vaspitavao njen otac težilo bi besprekornoj fizičkoj spremi. „Ko je od nas dvoje bio bolji?" Kristijan se široko osmehnu. ,,E, povodom toga se zapravo vatreno raspravljalo", odgovori. „Bila si malo brža od mene i bolja s kopljem i u borilačkim veštinama, a ja sam bio snažniji i bolji s noževima i lukom i strelom." „Ma da." Meredit je smatrala da dobro barata noževima. Naravno, u njenoj stvarnosti - pravoj stvarnosti, podsećala je sebe - mnogo je iskusnija od Kristijana u neposrednim borbama. „Možda bi trebalo da proverimo da li je i dalje tako", rekla mu je izazivački. „Znaš, prilično sam ojačala." Kristijan se naceri. „Meredit", reče, „pa ja sam sada vampir. Prilično sam siguran da sam i ja jači nego ranije." Čim su mu te reči prešle preko usana, snuždio se. „Vampir", ponovio je, protrljavši usta rukom. „Još mi je teško da poverujem, znaš?" Zavrteo je glavom. „Postao sam ono što sam mrzeo najviše na svetu." Podigao je pogled i upro ga u Meredit, pa je primetila da mu je lice bledo i tužno. Namah ju je preplavilo sažaljenje. Dobro se sećala vremena pre nego što su Čuvarke sve promenile i kako se osećala kada je saznala u šta ju je Klaus pretvorio - u ljudsko biće s mačjim zubićima kao u vampira i žeđu za krvlju. To je prošlo, ali sad je Kristijan preobraćen i neutešan. „Znaš, postoje i dobri vampiri", rekla mu je. „Eto, na primer, moji prijatelji, Stefan i Kloi. Oni su se borili s nama protiv Klausa. Stefan je spasao mnogo ljudi." Kristijan klimnu, upijajući njene reči i potvrđujući, ali nije progovarao. „Dobro", reče Meredit, potrudivši se da oponaša ton kojim joj se otac obraćao kad bi hteo da joj kaže da je vreme za trening i da nema više glupiranja. Kristijanu ne vredi da sedi i očajava. „Dosta brige. Pokaži šta znaš." ~ 179 ~

Kristijan se nakezio jer mu je promena raspoloženja dobro došla, a zatim je legao na klupu i podigao ruke stegavši šipku iznad sebe. „Nakači tegove", reče joj. „Baš da vidim koliko sam sad snažan." To ju je donekle rastuživalo jer ju je podsećalo na Samantu, na to kako su zajedno vežbale, podstičući jedna drugu da se bore srčanije, duže, bolje. Možda će on hteti da sparinguju malo kasnije, pomislila je dok je dodavala tegove na šipku iznad Kristijana. Počela je s tegovima od sto kilograma, koje je podigao bez po muke, ironično se osmehnuvši. „Daj još", reče. „Ovo sam mogao da podignem još dok sam bio običan smrtnik." Pošto u teretani nije bilo nikoga, nije morala da pazi na to koliko će tegova nakačiti kako se ljudi ne bi začudili. Kristijan je podizao sve što bi stavila, a njegove tanke ali mišićave ruke pomerale su se gore-dole kao klipovi. „Baš sam snažan", rekao je poletno, smešeći joj se iz ležećeg položaja. Meredit je prepoznala taj osmeh. Takav osmeh je viđala u ogledalu kada bi se iznenada obradovala. Na primer, kada je osvojila crni pojas. Ili one noći kada ju je Alarik prvi put poljubio. Možda će moći da prevaziđu sve to i da postanu dobar tim. Meredit je dopustila sebi da zamisli kako ona i Kristijan zajedno odlaze u lov. On jeste vampir - dobre duše, ponavljala je u sebi srdito, baš kao Stefan - ali takođe je i lovac. Od loze Sulezovih. „Sad si ti na redu", rekao joj je, smestivši šipku na oslonce. Šipka je bila toliko opterećena tegovima da se savila od težine. Meredit se nasmeja. „Znaš da ne mogu baš toliko da podignem. Neka bude da si ti pobedio." „Ma daj", odvrati Kristijan. „Skinuću nešto tereta pošto si ljudsko biće. I to žensko." Meredit podiže pogled, spremna da ga pošteno nagrdi, jer to što je žensko nije imalo nikakve veze s tim koliko tereta može da podigne, ali u njegovim očima je videla da je samo zadirkuje. Utom joj je sinulo da je on stvarno njen brat. Kristijan poče da skida tegove i da ih vraća na mesto. ,,U redu", reče Meredit i poče da se pretvara da pažljivo briše klupu iako na njoj nije bilo znoja: vampiri se očigledno ne znoje. Kristijan joj je ostavio oko sedamdeset kilograma - teško ali podnošljivo - i posmatrao ju je kako podiže. ~ 180 ~

“I?”,počela je trudeći se da zvuči opušteno, usredsređena na podizanje i spuštanje šipke, „kako je to?" „Šta?", uzvratio je odsutno. Mogla je da ga osmotri tek krajičkom oka i, kad ga je pogledala tako iskosa, videla je da posmatra tegove i razmišlja o tome koji treba da doda. „To kad si vampir." „Ah, na to si mislila." Počeo je da šeta po prostoriji, tek malo izvan Mereditinog vidokruga, ali u glasu mu se čulo da se zadubio u misli, gotovo kao da sanjari, iako ga je sasvim jasno čula. „To je večita jurnjava, kao da si stalno pod adrenalinom", reče. „Osećam sve mirise, čujem i najtiše zvuke. Sva čula su mi izoštrena, ono, milion posto. Kažu da ću steći više Moći, da ću moći da se pretvaram u životinje i ptice i da teram ljude da rade što ja hoću." Ta pomisao ga je uzbudila; u glasu mu više nije bilo gorčine koja je izbijala malopre, dok je govorio o tome da je postao ono što najviše mrzi, pa je Meredit poželela da mu vidi lice. „Može još?", upitao je, vidno raspoložen, stojeći tik iznad nje s još tegova u ruci. Osmeh mu je bio blag, ali nije odavao nijedno osećanje. „Može", rekla je, a on je, umesto da joj pomogne i vrati šipku na ležište, samo pridržao šipku jednom rukom i naslagao još tegova sa obe strane. Meredit je zastenjala kad ju je pustio: bio je to teret veći od onog koji je obično podizala, ali ipak je mogla da izdrži. Možda joj je i bilo previše, ali nije htela da Kristijan to sazna. Na neki smešan način, i dalje su se takmičili, uprkos tome što je njegova snaga bila natprirodna, pa je odlučila da istraje. Kristijan je i dalje stajao veoma blizu nje, posmatrajući kako podiže teret, a njoj su se ruke tresle od opterećenja posle samo nekoliko odizanja. „Opažam mnogo više pojedinosti, znaš", odjednom je izjavio. „Čak odavde mogu da čujem kako ti struji krv u venama." Meredit se sledila i ostala bez daha. Način na koji je govorio o njenoj krvi govorio je da ga hvata glad. „Uzmi šipku", naredila mu je. „Preteška mi je." Morala je odmah da ustane. Kristijan je uhvatio šipku, ali nije je vratio na ležište, već je dodao još tegova.

~ 181 ~

„Prestani", procedi Meredit. Toliki teret nije mogla da izdrži, a Kristijan je to sigurno znao. Obrela se u nebranom grožđu, u ozbiljnoj nevolji, ali morala je da ostane smirena da Kristijan ne bi shvatio da se plaši. „Zaboravila si jednu stvar u vezi s vampirima", rekao je Kristijan i osmehnuo joj se onim bratskim osmehom kao da je zadirkuje. „Tata bi se baš razočarao." Pustio je šipku i ona je pala na Mereditine grudi; toliki teret nikako nije mogla da izdrži. Šipka joj je izbila vazduh iz pluća, ali Meredit je uspela da je uspori dovoljno da joj ne slomi grudnu kost. Nije više imala ni vazduha ni energije ni za šta osim za zaštitu grudi od smrtonosnog tereta šipke. Nije mogla da diše niti da govori, pa je samo okrenula glavu prema njemu; puls joj se ubrzavao i, lišena daha, prigušeno je jauknula. Niko je neće čuti. Mogla bi i umreti tu, na rukama rođenog brata. Kristijan je govorio i dalje. „Na osnovu naše obuke, Meredit, trebalo bi da znaš da je tek preobraćeni vampir sasvim usmeren na svog gospodara." Možda bih mogla da je pomerim, razmišljala je. Nije mogla da diše, a teret joj je izbio sav vazduh iz pluća. Pred očima su joj zaigrale crne tačkice. „Meni je samo Klaus važan, on i ono što on hoće", reče joj Kristijan. „Budući da si dobar lovac, trebalo je da znaš da ta veza nadilazi sve drugo. Ne znam odakle ti ideja da mi moja ljudska porodica" - poslednju reč je izgovorio kao da se gnuša - „znači više od njega." Meredit je bespomoćno odgurivala šipku, a već joj se vrtelo od bola. Očajna, pokušala je da mu da znak očima: dobro, kako god, budi Klausov ako moraš, samo me nemoj ubiti ovako. Pusti me da ustanem, da se borimo kao što smo obučeni. Kristijan je kleknuo pored nje i uneo joj se u lice. „Klaus želi da umreš", prošaputao je, ,,i ti i tvoji prijatelji, a ja ću učiniti sve što mogu da on bude zadovoljan." Njegove sive oči, iste kao majčine, gledale su pravo u njene kada je uhvatio šipku koju je grčevito stezala i još jače je pritisnuo na njene grudi. Načas joj je pred očima sve bilo crno. U tom crnilu su se crvene ruže rascvetavale i nestajale, pa je Meredit, polusvesna, shvatila da joj to um šalje nasumične signale dok se polako gasi zbog nedostatka kiseonika. Imala je osećaj da lebdi, da pluta na moru tame. Baš bi mi prijalo da se malo odmorim, pomislila je. Mnogo sam umorna. ~ 182 ~

Ubrzo je kroz tamu zagrmeo neki glas, doprevši do njenog uma; bio je to glas njenog oca. Meredit!, dozivao ju je. Taj glas je odavao nestrpljenje; bio je strog ali ne neprijatan, baš onakav kakvim bi je isterao iz kreveta da optrči nekoliko krugova pre odlaska u školu, podstičući je da trenira tekvondo onda kada joj je jedino bilo stalo do izlazaka s drugaricama. Ti si od Sulezovih, grmeo je taj glas. Moraš da se boriš! Uloživši gotovo nadljudski napor, Meredit je otvorila oči. Maglilo joj se i imala je utisak da je usporena kao kad se kreće pod vodom. Kristijan više nije pritiskao šipku. Sigurno je pomislio da više ne može da se opire. Prikupila je ono malo snage što joj beše ostalo i odigla šipku odgurnuvši je, a s njom i svog zatečenog brata vampira, te se on obreo ispod nje. Stigla je još da načas opazi iznenađenje i gnev na Kristijanovom licu, a onda je počela da beži koliko su je noge nosile, mada ih gotovo nije ni osećala; srce je htelo da joj iskoči iz grudi i nije mogla da uhvati dah, ali izletela je iz teretane kao metak, pa kroz fiskulturnu salu pravo napolje, na staze kampusa. Morala je da uspori približavajući se domu jer su je noge bolele, a pluća su joj gorela pošto je adrenalin počeo da opada. Upinjala se da se kreće, ali samo je posrtala i spoticala se. Kristijan može da je stigne i ščepa svakog trenutka. Dotad je, doduše, mogao da je uhvati da je hteo. Obrevši se ispred doma, smogla je hrabrosti i snage i okrenula se. Nije bilo nikoga. Nameravao je da je ubije krišom, kad bude sama, i nema sumnje da će pokušati ponovo. Nekako je otključala vrata i uteturala se unutra, skljokavši se na prvi stepenik. Još nije mogla da dođe do daha. Zagrcnula se zajecavši. Želela je da upozna svog brata, ali njega više nema; on je deo Klausove porodice. Dok je trljala istegnute mišiće, Meredit je, onako otupela, shvatila šta je čeka. Moraće da ubije Kristijana.

~ 183 ~

33. Dejmon je pažljivo olizao krvav trag s ruke i osmehnuo se Ketrin. Kada je zora već bila na izmaku, jedan par je ušetao u šumu, pa su oni nabasali na njih dvoje i nahranili se njima. Već je i jutro odmicalo, pa su se slapovi sunčeve svetlosti mazno probijali kroz krošnje, slivajući se na šumske staze i ostavljajući za sobom crne i zlataste senke. Dejmon se osećao ispunjeno i zadovoljno, bio je spreman da se vrati kući i prespava najsunčaniji deo dana. Iz svesti mu je doprla blaga nelagoda pri sećanju na izbezumljeno lice žrtve, ali odgurnuo je to sećanje u zapećak uma: on je vampir i treba da radi to što radi. Ketrin je nakrivila glavu, nežno se lupkajući po usnama, i pogledala ga upitno i oprezno kao mala ptica pevačica. „Zašto nisi ubio svoju žrtvu?", upitala je. Samo je slegnuo ramenima da ne bi morao da se pravda i stavio naočare za sunce, koje je dotad držao u džepu. Iskreno govoreći, ni sam nije bio siguran zašto nije ubio devojku tog jutra niti zašto nije ubijao svoje žrtve do tada, još od one plave trkačice koju je ulovio pre više od nedelju dana. Jasno se sećao kako se dobro osećao dok je ubijao, onog naleta adrenalina kada nekome oduzima život, ali nije posebno žudeo da ponovi to iskustvo, pogotovo ne zato što je ukus u ustima potom uvek čista griza savesti. Nije hteo da oseća ništa prema svojim žrtvama; samo je hteo da im pije krv i da ode. Ako je to značilo da treba da ostanu u životu, nije imao ništa protiv. Sakriven iza naočara za sunce, nije izgovorio ništa od toga, ali nasmešio se Ketrin malčice podrugljivo i upitao: ,,A zašto ti nisi ubila onog svog?" „Pa, moramo malo da se pritajimo. Serijska ubistva bi izazvala paniku u kampusu. Klaus želi da ljudi budu srećni, jer će ih tako lakše loviti, sve dok ne završi s tvojom devojkom i njenim prijateljima." Odmerila je Dejmona gladeći dugu zlatastu kosu, a on se uporno trudio da mu lice ostane bezizražajno. Šta god Ketrin htela od njega, sigurno to neće dobiti pominjući Elenu. „Naravno", reče Dejmon. Zatim dodade: „Znaš, otkako si se vratila iz mrtvih, mnogo si pametnija i praktičnija, draga moja." Ketrin se osmehnu pokazavši jamice na obrazima i teatralno se nakloni. Lagano su šetali kroz šumu uživajući u cvrkutu vrabaca, zeba i crvendaća po krošnjama. Iz daljine se čulo da se i detlić bacio na posao, ~ 184 ~

vredno kuckajući u svom brzom ritmu, a Dejmonu nisu promakli ni hitri koraci i šuškanje krznenih životinjica po niskom rastinju. Protegao se kao pravi hedonista i pomislio na svoj krevet. „Dakle", progovorila je Ketrin, prekinuvši prijatnu tišinu. „Elena." Kada je drugi put izgovorila to ime, otezala je slogove kao da kuša jelo: ,,E-leeena." „Šta s njom?", upita Dejmon. Zvučao je opušteno, ali ipak je osetio kako mu se neprijatna vrelina penje uz vrat. Ketrin ga je pogledala očima plavim poput dragulja, prodorno kao da sve zna, a Dejmon se namršti, skriven iza naočara. „Pričaj mi o njoj", nagovarala ga je blagim glasom. „Želim sve da znam." Dejmon je zastao i privukao Ketrin sebi da bi ga pogledala pravo u lice. „Mislio sam da više nisi ljuta na Elenu", izjavio je, potrudivši se da ne zvuči upitno. „Trebalo bi da je ostaviš na miru, Ketrin." Ketrin je samo damski slegnula ramenima. „Nisam ljuta na nju", uzvrati, „ali Klaus jeste." Oči joj zasjaše. „Mislila sam da ti više nije stalo do Elene. Znaš, bio si izričit u vezi s tim. Zašto nećeš malo da mi pričaš o njoj?" „Prosto..." Dejmonu je srce zatreperilo u grudima, kucajući u ritmu bržem od uobičajenog vampirskog, usporenog. „Prosto ne želim", naposletku reče. Ketrin se tiho nasmeja; smeh joj je bio vrlo lep i zvonak. „Eh, Dejmone", reče i podsmešljivo zavrte glavom. „Možda si opasan u teoriji, ali srce ti je čisto. Šta se desilo?" Okrenuo je glavu od nje napravivši grimasu i pustio njenu ruku. „Moje srce nije čisto", procedio je zlovoljno. „Raznežio si se", reče mu Ketrin. „Više ne voliš da povređuješ ljude." Dejmon podiže naočare da bi ih bolje namestio i slegnu ramenima. „Proći će i to." Dodirnula mu je obraze hladnim rukama, a zatim mu je lagano skinula naočare da bi mu se zagledala u oči. „Ljubav menja čoveka", reče. „To nikad ne izbledi, ma koliko mi to želeli." Podigavši se na vrhove prstiju, nežno ga je poljubila u obraz. „Nikad nemoj napraviti grešku koju sam ja napravila, Dejmone", reče mu tužno. „Ne opiri se ljubavi, u kakvom god obliku ona bila." ~ 185 ~

Dejmon je podigao ruku da bi dodirnuo obraz gde ga je Ketrin poljubila. Odjednom nije znao gde se nalazi i ostao je sasvim zbunjen. Vratila mu je naočare i uzdahnula. „Ništa ti ne dugujem, Dejmone", kaza, „ali uhvatila me je neka seta. Tvoja Elena je sada na predavanju. U Rouds holu. Ne znam šta je Klaus naumio, ali nešto smišlja - to je sigurno. Možda bi trebalo da odeš tamo i da ga zaustaviš." Zgrabivši naočare, samo ju je zbunjeno pogledao. „Molim?" U Ketrininim očima je bilo neke blagosti i čežnje, ali glas joj je bio strog. „Biće bolje da požuriš", rekla mu je, podigavši obrvu. Osetio se kao da neko živo biće pokušava da mu iskoči iz grudi, ogromna životinja koja kandžama prokopava put. Da li je to što oseća zapravo ljubav? „Hvala ti", uzvratio joj je rasejano. Udaljio se nekoliko koraka, a zatim se dao u trk. Upotrebio je Moć i brzo se preobrazio, osećajući kako mu se telo uvija dok se pretvara u vranu. Vinuo se visoko i, nošen vazdušnom strujom, stuštio se prema kampusu.

~ 186 ~

34. Elena je izašla iz kabineta za englesku književnost, polako idući za svojim kolegama brucošima. Gurnula je svesku s beleškama u torbu i zašnirala je, a kad je podigla glavu, ugledala je Andresa kako je strpljivo čeka u holu, tik ispred učionice. „Ćao", pozdravila ga je. „Šta se događa?" „Stefan i ja smatramo da nije dobro da sada budeš sama", odvratio je, uhvativši korak. ,,I on i Meredit imaju predavanja, pa ću te ja ispratiti do tamo kuda si krenula." „Pa sad i ja imam svoje Moći, znaš", rekla mu je malčice nadmeno, „iako ih još ne mogu upotrebiti u borbi. Nisam baš bespomoćna dama u nevolji." Andres je klimnuo glavom i naklonio se polako i svečano. „Oprosti mi", uzvratio je zvanično. „Jednostavno, ne smatram da iko od nas sada treba da bude sam. Dokaz za to je Džejmsova smrt." „Šalim se, izvini", reče Elena. „Znam da je i tebi teško, pogotovo stoga što si živeo u Džejmsovoj kući." Andres opet klimnu. „Jeste", reče. Videlo se da se upinje da je ne rastuži: zabacio je ramena i nabacio osmeh. „Ipak, moram da iskoristim priliku i da provedem malo vremena sa svojom šarmantnom i čarobno lepom prijateljicom." ,,E pa, ako je tako, u redu", uzvratila je, prihvativši ruku koju joj je Andres džentlmenski ponudio. Dok su prolazili kroz hodnik, pažljivo ga je pogledala sa strane. Uprkos svoj toj učtivosti i vedrini, bio je unezveren i krajnje iscrpljen,a bore oko očiju behu mu izraženije. Izgledao je kao da ima više od dvadeset godina. Džejmsova smrt svima im je teško pala. Ovog puta su bili svesniji toga što se dogodilo nego kad je umro Čed. Pride se to zbilo u Džejmsovoj kući, ne na bojnom polju, a to je značilo da ih smrt može zateći bilo gde. Kada bi se poslednjih nekoliko jutara pogledala u ogledalu, lice koje bi videla u odrazu bilo bi smrtno ozbiljno, a oko očiju bi su tamneli sivi krugovi. Svejedno, svima je jasno da moraju da nastave borbu, makar zarad ostalih. Zviždanje u mraku - tako ljudi zovu nastojanje da se oraspoložiš i okuražiš u nevolji čineći bilo šta što te bar malo smiruje.

~ 187 ~

Saosećajno mu je stegla za ruku, upitavši: „Navikavaš li se na Metovu sobu?" Policija je zatvorila Džejmsovu kuću radi istrage, pa je Met ponudio svoju sobu Eleninom posetiocu. Soba je bila prazna jer se Met vratio s Kloi u dopola izgorelu kućicu za čamce, u kojoj su ostali da žive. „Ih", ote se Andresu, a lice mu se odmah opusti od osmeha. Već behu ušli u lift, pa je pritisnuo dugme za prizemlje. „Studentski život je za mene veoma neobično iskustvo. Stalno se nešto dešava." Elena se silno smejala kada joj je Andres ispričao kako mu je u tri sata ujutro u sobu uleteo pijani brucoš i kako je on sam bio sav smeten pošto je iz učtivosti morao da vrati uljeza u njegovu sobu, ali utom su osetili snažan trzaj lifta, koji je iznenada stao. „Šta to bi?", izustila je unezvereno. „Možda problem sa električnim instalacijama", odgovorio je Andres, ali u njegovom glasu je bilo sumnjičavosti. Elena je ponovo pritisnula dugme za prizemlje, a lift je turobno zaječao i počeo da se drmusa. Oboje su kriknuli i instinktivno pokušali da održe ravnotežu uhvativši se za zidove. „Oprobaću dugme za slučaj nužde", reče Elena. Stisnula ga je, ali ništa se nije dogodilo. „Čudno", reče i trže se od nesigurnosti u sopstvenom glasu. „Ni ono ne radi." Nije znala šta im je činiti. „Imaš li neko oružje?", upitala ga je. Andres je vrteo glavom. Sav je prebledeo. Lift se ponovo zatresao, a zatim se i svetio isključilo, pa su ostali u mrklom mraku. Elena je napipala Andresovu toplu ruku i čvrsto je stegla. „Je l' ovo... Šta misliš, da li je ovo puka slučajnost?", prošaputala je. Andres joj uzvrati stiskom da bi je umirio. „Ne znam", odgovorio je uznemireno. „Vidiš li nešto?" Ne vidim ništa, naravno, zaustila je da kaže. U liftu je bilo mračno kao u rogu. Nije videla čak ni Andresa, iako ju je on zaštitnički privukao uza se. Tada je shvatila na šta je mislio, pa je načas zatvorila oči, ponirući duboko u sebe da bi dozvala svoju Moć. Kada je otvorila oči, ugledala je živu i toplu zelenu boju Andresove aure kako svetli u tami. Međutim, na rubu njene svesti bilo je nečeg drugog. Približavala im se još gušća tama. Osećala je bol dok ju je posmatrala, jer joj se činilo da ono turobno crnilo dahće kroz spoj vrata, bezoblično kao ~ 188 ~

magla. Instinktivno je zatvorila oči i okrenula glavu, šćućurivši je na Andresovo rame. „Elena!", uplašeno je povikao. „Šta je bilo?" Dugo se ništa nije događalo. U jednom trenutku se opustila uprkos opasnosti - ma nije ništa, pomislila je kada ju je preplavio talas olakšanja, ovde nema ničega. „Sve je u redu", rekla je, a iza njenih reči krio se stidljiv osmejak. „Samo, eto..." Utom je ploča s tavanice uletela kao da ju je neko ugurao nogom, a onda je oko njih zavladala još crnja tama. Trgla se i podigla pogled, naprežući se da nazre bar nešto. „Zdravo, lepotice moja", začu se iznad njih Klausov glas. „Čekala si me, zar ne?" Zvučao je raspoloženo, kao čovek koji je došao da porazgovara sa starim prijateljem. „Zdravo, Klause", uzvratila je Elena, upinjući se da joj glas ne zadrhti. Priljubila se uz Andresa. Imala je osećaj da pada. „Saznao sam šta si ti", obznanio je samozadovoljno, prosto grcajući od sreće. Odnekud s boka lifta začu se glasan tresak, pa Elena i Andres poskočiše zadržavajući dah. „Saznao sam tvoju tajnu." Baaam. „Ne mogu da te ubijem natprirodnim silama." Baaam. „Dakle, moji vampiri ne mogu da te ubiju." Baaam. Elena je shvatila da on to udara o bočni zid lifta svojim velikim crnim čizmama. Sigurno sedi na ivici pristupnog otvora za popravke i mlatara nogama. Još jednom je šutnuo zid i veselo im dobacio: „Ali znaš šta? Ako ja sad presečem ovaj kabl na vrhu lifta, nećeš preživeti." Elena je instinktivno čučnula. Vozila se liftom svakog dana i nikad nije pomislila koliko su krhke te mašine. Kabinet za književnost se nalazio na devetom spratu, pa su visili iznad duboke, duboke provalije, a samo su ih kablovi držali da ne propadnu pravo do podruma. Andres je tiho i plitko udahnuo, a Elena je primetila da njegova aura, zelena kao trava, počinje da se širi. Pokušavao je da podigne zaštitni zid oko njih, kao onda kada su se borili protiv Klausa i njegovih vampira. „Prestani s tim", prasnuo je Klaus iznad njih i poslao crnu munju koja je udarila u Andresov zeleni štit, razbila ga i spljoštila kao izbušen balon. Andres urliknu od bola. ~ 189 ~

Elena zaštitnički obgrli Andresa, osetivši pod rukama da se on upinje da pokuša ponovo. Disao je isprekidano, prestrašen. „Moja moć dolazi iz zemlje, Elena", prošaputao je. „Mnogo smo visoko, nisam siguran da ti mogu mnogo pomoći kad ovako visimo u vazduhu. Pokušaću." Iznad njih se, iz tame, začu Klausov podrugljiv smeh. „Da nisi malo zakasnio, sinko?", rekao je, a zatim se nekoliko puta oglasi čudno struganje, kao da se metal tare o metal. „Preseca kablove", jedva čujno joj došapnu Andres. Oko njega se ponovo pojavila slaba zelena svetlost jer se napinjao da raširi svoju auru, ali njoj je bilo jasno da on neće stići da je uveća dovoljno brzo da ih zaštiti. Dakle, to je to, pomislila je, pa je brzo uhvatila Andresa za ruku. Nikad se dotad nije toliko plašila padanja, ali srce joj je sad sišlo u pete. Utom se odozgo začu tup udarac, pa još jedan, a onda usledi komešanje, nekakvo pesničenje, i odjednom neko telo prolete pored njih i snažno tresnu o pod. Ubrzo joj je bilo jasno da su kraj njihovih nogu dva tela koja se šutiraju i reže jedno na drugo. Trudila se da se usredsredi dišući duboko i, trenutak-dva kasnije, ponovo je ugledala Klausovu auru, još crnju, kako nasrće na neku drugu, krvavocrvenu, išaranu olovnosivom i jarkoplavom, tako da su se sve te boje izmešale, podsećajući je na loptu koja se kotrlja. „Dejmone", prošaptala je. U tami je jedva razabrala kako je Dejmon zbacio Klausa sa sebe i ustao. „Elena", jedva je izustio. Nov nalet Klausove Moći namah ga je zakucao za zid. Zastenjao je od bola. Elena je krenula napred, pokušavši da ga povuče k sebi, ali Klaus ga je sve vreme pritiskao svojom moći, doslovno ga prikovavši. Klaus se zlokobno cerekao. Odjednom blesnu neka zelena svetlost. Neko kao da je otkačio Dejmona, pa je sa zida pao pravo na Elenu. Ona je posrtala pokušavajući da ga zadrži na tren, koliko mu je bilo potrebno da se osovi na noge. „Izvedi je odavde!", povika Andres. „Ne mogu dugo da izdržim!" Klausovo lice se izobličilo od gneva jer je bio zarobljen sjajnim štitom zelene svetlosti, Andresovom aurom, i izgledalo je još sablasnije pod tom svetlošću. Dok je Elena piljila otvorenih usta, Klaus je uspeo da provuče ruku kroz zeleni zastor, ali utom ju je Dejmon zgrabio i poleteo ka otvoru na tavanici. ~ 190 ~

Tek što je stigla da udahne, Dejmon je nogom probio vratanca na tavanici i ona se obrela na popločanom podu ispred lifta, na poslednjem spratu zgrade. Tu nije bilo kabineta, već samo profesorskih kancelarija, a u hodniku je vladala grobna tišina. Dejmon je ležao pored nje, i dalje je čvrsto stežući; kao da je dahtao. Krv mu je curila iz nosa, pa je izvukao ruku ispod nje i obrisao je rukavom. „Moramo da se vratimo", rekla mu je čim joj se vratio glas. Dejmon se zapilji u nju. „Šališ se?", izustio je skoro šapatom. „Jedva smo se i ovako izvukli." Elena je tvrdoglavo vrtela glavom. „Ne možemo da ostavimo Andresa tek tako." Dejmon ju je već streljao pogledom. „Tvoj prijatelj iz lifta je sam odlučio", uzvratio je hladno. „Hteo je da te spasem. Misliš li da će mi zahvaliti ako se sad vratim tamo umesto da te sklonim odavde?" Tresak iz lifta razleže se zgradom. Elena brzo ustade, pridržavajući se za zidove. Bila je sva slomljena, ali odlučna. Kao da je bila od stakla i čelika. „Vraćamo se zajedno", reče mu. „Baš me briga šta je Andres odlučio. Ne idem odavde bez njega. Odvedi me dole." Dejmon je stegao zube i samo je još jednom prostrelio pogledom, a ona je samo stajala i odbijala da se pomeri. Dejmon je najzad opsovao sebi u bradu i ustao s poda. „Negde treba da ostane zapisano da sam pokušao da te spasem", kazao je zgrabivši je za ruke i privukavši je uza se, ,,i da si najtvrdoglavija osoba koju sam upoznao." ,,I ti si meni nedostajao, Dejmone", reče Elena, zatvorivši oči i prislonivši lice uz njegove grudi. Dejmon ju je sigurno obavio plastom svoje Moći dok su se provlačili kroz otvor na vrhu lifta, budući da je imala utisak da se sve odigralo namah i da gotovo ništa nije osetila. Doduše, pri povratku se nije mnogo trudio da je zaštiti. Kosa joj je poletela uvis, a koža lica ju je peckala od brzog kretanja kroz vazduh. Drži me čvrsto, ponavljala je u sebi, ali htela je da vrišti jer nije mogla da se otme utisku da nezaustavljivo propada. Sleteli su na vrh lifta podigavši oblak prašine. Elena je počela da se guši: napad kašlja je potrajao nekoliko minuta, te je sve vreme brisala suze. ~ 191 ~

„Moramo da uđemo tamo", rekla je mahnito, pipajući oko sebe po mraku čim joj se glas povratio. Lift se bez sumnje raspao kada se survao na dno okna; umesto ravnih metalnih površina, napipala je oštre ivice i dugačke izlomljene delove uništenih greda i ostataka zidova. „Možda je Andres još živ", rekla je Dejmonu. Kleknula je i počela da pipa tamo gde su, na vrhu lifta, bila vratanca. Otvor kroz koji su Klaus i Dejmon prošli morao je još biti tu negde. Dejmon je zgrabi za obe ruke. „Ne", reče. „Ti sad možeš da vidiš aure, zar ne? Upotrebi svoju Moć. Ovde nema nikoga." Bio je u pravu. Čim je Elena pogledala očima natprirodnih sila, videla je da nema ni traga od Andresove zelene aure, niti od onog groznog crnila koje je Klaus nosio sa sobom i od kojeg joj se ledila krv u žilama. „Misliš da su mrtvi?", prošaputala je. Dejmon se gorko nasmeja. „Baš", reče. „Klausa ne može da ubije običan pad lifta. A da je tvoj drugar ljudskog porekla sa štitom umro unutra, već bih nanjušio njegovu krv." Vrteo je glavom. „Ne, Klaus je opet pobegao. I poveo je tvog Andresa sa sobom." „Moramo ga spasti", reče Elena, a pošto joj Dejmon nije odgovorio, samo ga je uhvatila za kožnu jaknu i privukla sebi da bi se zagledala u njegove bezdan-crne oči i da bi on u njenim očima pročitao da to moraju učiniti. Mora da joj pomogne, hteo on to ili ne. Neće mu dozvoliti da se opet izvuče. „Moramo spasti Andresa."

~ 192 ~

35. Elena se brzo kretala. Nije mogla da se zaustavi niti da razmišlja o tome šta je sa Andresom, kao ni o tome da li je možda već prekasno. Mora da ostane hladne glave, usredsređena na cilj. Izvadila je telefon i pozvala ostale, pa im je ispričala šta se dogodilo, rekavši da treba da se pripreme za borbu i da dođu na proplanak u šumi na obodu kampusa. „Ponovo dižemo ustanak protiv Klausa", svečano je objavila Dejmonu, brzo vrativši telefon u torbu. „Ali ovog puta ćemo pobediti." Zaustavili su se kod Elenine sobe da bi ostavila školsku torbu, a kada su stigli na proplanak, ostali se već behu okupili. Boni i Alarik su zajedno prelistavali knjigu vradžbina, a Stefan, Meredit, Zander i Šej su razgovarali o taktici na drugom kraju proplanka. Elena je primetila da je Zanderov pogled odlutao ka Boni, zagledanoj u knjigu. Ostali su bili zaokupljeni oštrenjem kočeva i sređivanjem oružja. Na proplanku je zavladala tišina kada se Elena pojavila s Dejmonom. Meredit je čvršće stegla koplje, a Met je zaštitnički privukao Kloi. Elena je gledala u Stefana, koji je iskoračio k njima ozbiljnog lica. „Dejmon me je spasao od Klausa", obznanila je glasno da bi je svi čuli. „On se sada bori na našoj strani." Stefan i Dejmon su nemo posmatrali jedan drugog sa suprotnih krajeva poljane. Stefan je samo smušeno klimnuo. „Hvala ti", reče. Dejmon slegnu ramenima. „Hteo sam da se držim po strani", objasnio je, „ali čini mi se da ne možete da izvedete ovo bez mene." Stefanu se usne i protiv volje razvukoše u poluosmeh, a zatim braća krenuše za svojim poslom - Dejmon ka Boni i Alariku, a Stefan ka Eleni. „Jesi li sigurna da si dobro?", upitao ju je, nežno je pomazivši po ramenima kao da lično želi da se uveri da nije povređena. „Dobro sam", odgovorila mu je i poljubila ga. Stefan ju je priljubio uza se, pa se udobno smestila u njegov zagrljaj, utešena njegovim snažnim stiskom. „Andres je zadržao Klausa, Stefane. Bio je veoma hrabar i rekao je Dejmonu da me izbavi odande. Njih dvojica su me spasli." Nije dozvolila jecaju da izleti iz grla. „Ne smemo dozvoliti da ga Klaus ubije." ,,I nećemo", obećao joj je Stefan, promrmljavši kroz njenu kosu. „Stići ćemo tamo na vreme." ~ 193 ~

Elena je šmrcala da bi suzbila suze. „Ti to ne možeš znati." „Da, ali daćemo sve od sebe", uzvrati Stefan. „Valjda će to biti dovoljno." Sunce je već bilo nisko na nebu i popodnevna svetlost je rasipala svoje zlato po travi između drveća. Elena je narednih nekoliko minuta oštrila kočeve. Nisu imali blagosloveno drvo, ali i običan beli jasen barem će malo povrediti Klausa, a njegove potomke može ubiti bilo koje drvo. „Dobro", reče Stefan na kraju, pozivajući sve da se okupe. „Mislim da smo sada spremni. Pripremili smo se najbolje što smo mogli." Elena je pogledom prešla preko okupljenih: Meredit i Alarik su se držali za ruke i delovali snažno i spremno. Bonini obrazi su se rumeneli a svaka lokna joj je štrcala za sebe, pa ipak je prkosno isturila bradu. Met i Kloi su bili bledi ali odlučni. Zander je, još u ljudskom obliku, povremeno bacao pogled ka Boni zbunjeno i čežnjivo, a oko njega su bili Šej i ostali vukodlaci. Delio ih je brisani prostor. Dejmon je stajao sam s druge strane kruga i posmatrao Elenu. Kada je Stefan pročistio grlo pripremajući se da održi govor, Dejmonov pogled je bio uprt u njega. Pomirio se sa sudbinom, pomislila je Elena. Nije srećan, ali više nije ljut. Stefan se blago osmehnu Eleni, koja je stajala pored njega, a zatim pređe pogledom po ostatku grupe. „Naći ćemo Andresa", reče. „Danas ćemo ga spasti i ubićemo Klausa i njegove vampire. Sad smo tim, svi skupa. Niko niko od prisutnih, od ljudi u kampusu i u ovom gradu - neće biti bezbedan dokle god Klaus i njegovi sledbenici budu živi. Već smo videli na šta su sve spremni. Ubili su Džejmsa, dobrog i izuzetno obrazovanog čoveka. Ubili su i Čeda, mladog i pametnog čoveka koji nam je ostao odan do kraja." Prisećajući se, vukodlaci su se razgnevili i uskomešali, ali Stefan je nastavio. „Napadali su nedužne ljude po kampusu i po čitavom gradu proteklih nedelja, ali i pre toga su vampiri iz Klausovih vojnih redova klali nedužne po ćelom svetu. Moramo da učinimo koliko možemo. Jedino mi možemo da rasteramo tamu zato što jedino mi znamo šta se zaista događa." Pogledao je Dejmona i njih dvojica su se dugo gledala u oči, sve dok Dejmon, najzad, nije prvi skrenuo pogled i počeo da se igra rubom rukava jakne. „Došlo je vreme da zauzmemo stav", reče Stefan. Začu se žamor odobravanja. Svi su se okretali jedni drugima uzimajući oružje i zauzimali borbene položaje, spremni za napad. Elena je brzo i ~ 194 ~

snažno zagrlila Stefana, goreći od neizmerne ljubavi. Zaista je davao sve od sebe da se pobrine za svakoga. „Jesi li spremna, Elena?", upitao ju je Stefan, a ona ga je pustila i klimnula, brzo obrisavši oči rukom. Disala je duboko, ponirući u sebe, misleći na zaštitu, na zlo, pokušavajući da nađe okidač za Moć onako kako ju je Andres naučio. Kada je otvorila oči, osetila je snažan poriv da poleti ka Dejmonu, kome se nije mogla odupreti. Ne mogavši da odoli, krenula je napred, ali je osetila kako je Stefanova ruka čvrsto steže, sprečavajući je da se pomeri. „Ne", uzdahnuo je. „Moraš da nađeš Klausa." Klimnula je i izbegla Dejmonov iznenađen i zbunjen pogled. Nagon da nasrne na Dejmona bio je neizdrživ: pokušala je da mu se odupre, ali dobro je znala da je to zapravo Čuvarke podsećaju da treba da obavi zadatak. Ponovo je zatvorila oči, počela duboko da diše i usmerila misli na Klausa. Prizori su se brzo smenjivali: ređala su se sećanja na njegov hladan i surov poljubac, na njegov smeh dok je udarao čizmama o zid lifta s tavanice, na silovitost kojom je zavitlao Čeda pre nego što ga je tresnuo o drvo, načinivši od njega izmrcvarenu ljušturu. Kada je otvorila oči, onaj mračni nagon iznutra povukao ju je ka mestu izvan proplanka, daleko od Dejmona, ali ovog puta je gotovo mogla da oseti ukus one guste, crne, otrovne magle od koje beše sačinjena Klausova aura. Krenula je onuda kuda ju je vodila Moć, a njeni prijatelji su je pratili koračajući jedni za drugima, ne udaljavajući se previše. Zander, Šej i vukodlaci koji su mogli da menjaju oblik i bez punog meseca preobražavali su se u pokretu, kaskajući pored ljudskih bića načuljenih ušiju da bi uhvatili neki šum koji bi nagovestio napad i otvorenih usta, njušeći mirise koje je donosio vetar. Kretali su se duž periferije kampusa, držeći se drveća da ne bi upadali u oči. Elena je očekivala da će je Moć odvesti dublje u šumu, prema mestu gde su se borili protiv Klausa, ali ona ju je, naprotiv, vukla nazad, ka kampusu. Na najudaljenijem kraju kampusa nalazile su se stare staje. Kako su se približavali, neka odurna isparenja tame počela su da je vuku prema zgradi, a ista takva tama se polako navlačila preko neba. Iznad staja su se ~ 195 ~

nadneli preteći niski crni oblaci. Zander je povio uši napred, rep mu se ukočio, a jedan od vukodlaka koji su još bili u čovečjem obliku - Markus, pomislila je Elena - nakrivio je glavu kao da osluškuje. „Zander kaže da se sprema oluja, ali ne obična", preveo im je Markus. „Da", reče Elena. „Klaus može da upravlja munjama." Vukodlaci su je neko vreme posmatrali unezvereno; čupave glave su im bile podignute, uši uspravne, a zatim im je pažnju privuklo nešto kod vrata na stajama, pa su postali još obazriviji. „On zna da mi dolazimo", napeto reče Stefan. „To se vidi po ovim olujnim oblacima. Spreman je za nas. Boni, Alariče, vi budite sa strane. Držite se dalje od same borbe, ali bacajte čini koliko god možete. Dejmone, Meredit, Kloi -hoću da vi budete sa mnom na prvoj borbenoj liniji. Zandere, radi sa Čoporom ono za šta misliš da je najbolje. Mete, Elena, vi ponesite oružje, ali budite pozadi." Elena klimnu. Delom sebe je htela da se pobuni zbog toga što će morati da bude u prikrajku, iza svih, dok se njeni prijatelji budu borili, ali to je ipak imalo smisla. Ona i Met jesu snažni, ali manje od vampira ili vukodlaka, a nisu ni kadri da zaštite ni sebe ni druge kao čarobnjaci. Ako je već određena da ubije Dejmona, pretpostavljala je, dobiće te čarobne borbene Moći kad za to dođe vreme, ali nije joj bilo sasvim jasno koliko će učinkovito biti to što će moći da vidi aure i da nekome uđe u trag sad kad treba da se sukobe s Klausom. Kad su došli do vrata, svi su zastali oklevajući. „Pobogu, ljudi", frknu Dejmon prezrivo. „Oni već znaju da smo ovde." Elegantnom čizmom italijanske izrade šutnuo je vrata staje, lako ih otvorivši. Dejmon je ostao živ samo zahvaljujući svojim neverovatno brzim vampirskim refleksima. Čim su se vrata otvorila, masivna i dobro zašiljena greda je poletela odozgo; očigledno je bila nameštena da se pokrene kad se vrata otvore. Dejmon se samo iskrenuo, dovoljno da ga greda okrzne samo po ramenu, od čega je poleteo unazad i pravo kroz vrata. Srećom, nije dobio udarac u grudi. Grčevito se uhvatio za ranu i, presamićen, pao u prašinu. Elena je naglo pojurila napred, jedva svesna da Met pokušava da je stigne. Ostali borci su nagrnuli kroz vrata kao bujica: Meredit je uletela ~ 196 ~

mašući kopljem, Stefanovo lice se sve izobličilo od besa, a vukodlaci su utrčali u punom trku, spremni za okršaj. Elena je, uz Metovu pomoć, sklonila Dejmona s puta ostalima i opipala mu grudi da bi proverila kakva je rana. Greda mu je probola rame, pa je u mesu zjapila rupa veličine obeju Eleninih pesnica. Zemlja pod njim je već sva bila crna i vlažna od krvi. „Izgleda mi prilično ozbiljno", rekao je Met. „Neće me ubiti", promrsi Dejmon, čvrsto se držeći za ranu kao da će tako sastaviti razmaknute krajeve. „Vraćajte se u borbu, budale." „Moglo bi da te ubije ako bi bilo ko prošao ovuda s kocem", prasnu Elena. „Ne možeš da se braniš takav." Moć ju je opet podsetila na zadatak, gurajući je ka Dejmonu toliko snažno da ju je sve svrbelo. Sada ne može da se brani, podgovaralo ju je nešto iznutra. Dokrajči ga. Osetila je da neko stoji iza nje i, dok je stigla da se okrene, Stefan je, na tren se povukavši iz borbe, kleknuo u baricu od krvi pored brata i pregledao ga. Njih dvojica su se samo gledali nekoliko trenutaka, a Elena je znala da se sporazumevaju bez reči. „Hajde", reče mu Stefan. Zagrizao je sopstveno meso pored zglavka i prineo ruku bratovljevim usnama. Dejmon ga je pogledao kao da je sišao s uma, a zatim je počeo žudno da ispija, pa mu je jabučica na vratu skakutala gore-dole. „Hvala", promrsi najzad. „Sačuvaj mi nekog vampira. Stižem začas." Opružio se da bi se malo povratio. Elena je primetila da mu rana zarasta kao da je ušiva nevidljivi lekar; ispod rasparane kože već se ukazivalo mlado, novo tkivo. Stefan se okrenuo i odjurio u staju kao vihor, a za njim je poleteo i Met. Elena se nagnula nad Dejmona. Čekala je u blatu sve dok se on, onako iznuren, nije pridigao na laktove i polako ustao. „Uh", otelo mu se. „Sad baš i nisam u najboljem izdanju, princezo, ali uništili su mi jaknu i dali mi razlog da ih sravnim sa zemljom." Osmehnuo joj se, ali bio je to samo slab odjek uobičajenog blistavog osmeha. „Tako je - a i zašto ne, kad si već tu", uzvratila je Elena, ali teško joj je padalo da toliko ozbiljnu situaciju oboji humorom. Oduprla se želji da mu pomogne da uđe u štalu, no kad su stigli do vrata, on je već snažno koračao. ~ 197 ~

Unutra je već bilo pakleno. Dejmon je opsovao i, provukavši se pored nje, brzo se umešao u borbu. Njeni prijatelji su se hrabro borili. Meredit se kretala kao da pleše, zadajući udarce i izbegavajući napade brzonogog protivnika, vampira maslinaste puti - to je sigurno bio njen blizanac. Boni i Alarik su stajali na suprotnim krajevima štale, visoko podignutih ruku, i glasno bajali, bacajući čini zaštite na svoje saveznike. Primetila je da je tu i Andres, vezan i obešen o zid. Iako su mu i ruke bile vezane, nekako ih je položio na zemlju i stvorio zeleni oblak zaštitne Moći. Vukodlaci su se kretali kroz gomilu boreći se zajedno, i oni u ljudskom obličju i oni u vučjem, kao pravi Čopor. Dejmon, Stefan, pa čak i Kloi uhvatili su se ukoštac s vampirima. Utom se iza Kloinog protivnika pojavio Met i probo ga kocem. Eleni se odjednom razbistrilo. Držala se pozadi, kako joj je Stefan i rekao, jer je navikla da je smatraju krhkom, da bude slabiji borac od ostalih. Ali sad joj natprirodne sile ne mogu ništa. Čvrsto zgrabivši kolac, jurnula je u zahuktalu gomilu pod naletom adrenalina. Nosila ju je Moć, nagnavši je da pogleda ka Dejmonu. Videla je da se tuče s jednim od Klausovih vampira i da je u žaru borbe iskezio zube, sav krvav. Moć ju je prisiljavala da ga napadne, ali pokorila je unutrašnje nagone. Ne Dejmona, rekla je sebi strogo. Jedan vampir tamne puti uhvatio ju je za rame i okrenuo je kao da je perce; lice mu je blistalo. Poleteo je da joj zarije očnjake u vrat. Samo zahvaljujući ludoj sreći i brzim refleksima, uspela je da ga izbegne i da mu zarije kolac u grudi. U prvom naletu, kolac se nije zario dovoljno duboko da bi prodro do srca. Načas su i Elena i vampir zurili u dopola zariven kolac, koji je virio iz grudi, a onda je Elena skupila snagu i zarila ga do kraja. Vampir je pao na zemlju i skvrčio se. Sav je prebledeo i delovao je mnogo sitnije. Elenu je uhvatio divljački zanos pobednika, pa se osvrnula da potraži novog protivnika. Međutim, vampira je bilo na sve strane. U središtu zbivanja ugledala je lice koje je sijalo od zadovoljstva - Klausa. Nekoliko metara dalje, Stefan je proburazio svog protivnika i jurišao je na Klausa iskeženih zuba.

~ 198 ~

Klaus je izdigao ruke ka otvoru u oronulom krovu, probudivši grmljavinu, a utom je sevnula i munja. Nasmejao se grohotom i usmerio je ka Stefanu, ali Boni, i sama brza kao munja, podigla je ruke i povikala na latinskom. Strela munje je, parajući vazduh, naglo promenila pravac, udarivši u jednu od starih staja, čija su vrata izletela od siline udara. Staja je odmah počela da gori i bilo je jasno da će ubrzo izgoreti do temelja. Klaus zaurla kao divlja zver; bio je to prodoran i gnevan urlik. Ponovo je brzo podigao ruke i Stefan je izgubio tlo pod nogama. Elena vrisnu i pokuša da se probije do Stefana, ali na putu do njega je bilo mnogo prepreka jer su se posvuda vodile pojedinačne borbe. Zašto ne mogu da oslobodim još neku svoju Moć?, besnela je u sebi. Osećala ih je u sebi, znala je da su tu, iza zaključanih vrata njenog uma, i bila je duboko svesna da bi bila jača kad bi nekako doprla do njih. Nagon koji je Moć u njoj budila bio je neizdrživ, pa je protiv svoje volje odvratila pogled od Stefana i potražila Dejmona, koji je baš tad rastrgao vrat svom neprijatelju. Namah je sve shvatila. „Dejmone!", doviknula je, i on se stvorio pored nje, otirući krv sa usana rukavom. „Jesi li dobro?", upitao ju je. „Bori se protiv mene", rekla mu je Elena, a on se zapiljio u nju kao da je poludela. „Bori se protiv mene!", ponovila je. „Tako ću otključati svoje Moći." Dejmon se namršti. Zatim klimnu glavom i udari je u ruku. Nije je udario snažno, bar ne prema svojim merilima, ali udarac ju je zaboleo i izveo iz ravnoteže. Nešto u Eleni se prolomilo i dokraja otvorilo, a neka Moć je počela da joj struji telom. Odjednom je shvatila kako će to izvesti. Kiptela je od Moći koja je samo čekala da bude oslobođena, spremna da se svom silinom izlije na Dejmona. Ne na njega, ponovila je svojoj Moći. Ne na Dejmona. Samokontrola je iziskivala mnogo napora, i to samo da bi odvratila pažnju od njega i usmerila je na Klausa i Stefana. Odmahnula je rukom i jedna greda na pojati se odvojila i poletela na Klausa, oborivši ga, pa se Stefan nekako podigao. Začu se prigušen vrisak, kao da je neko jedva čujno ciknuo. Elena ga je ipak čula kroz potmulu lomljavu drveta što se urušavalo pod plamenim ~ 199 ~

jezicima, pa se brzo okrenula i ugledala Boni u kandžama Klausovog vampira, kako ga šutira i batrga se. Jednom rukom joj beše zapušio usta da ne bi mogla da izgovara čarobne reči. Nošena gnevom, Elena je zgrabila zašiljenu dasku i proburazila vampira, posmatrajući kako se rastaje od života dok pada na zemlju. I Klaus je opet bio na nogama. Stefana je drugi Klausov potomak prikovao za zemlju, a bliže njoj beše Dejmon, koji se obračunavao s krupnim, crvenokosim vampirom koji je izgledao prilično krvožedno. Viking, pomisli Elena. Klaus je dozivao munje svuda oko sebe, pa je vazduh bio pun crnog dima od kojeg su se svi gušili. Ne!, pomisli Elena, pa pohita prema Klausu probijajući se kroz plamene jezike. Morala je da drži vatru dalje od svojih prijatelja i da stvori plameni krug oko Klausa. Sada je svud oko nje gorelo. Kad se osvrnula, videla je da je tamo gde se bore njeni prijatelji vazduh čistiji i učinilo joj se da će pobediti. Dok je posmatrala prizor, opazila je kako Meredit prislanja koplje na grudi svog brata, tamo gde je srce, i kako joj on nešto govori. Bili su daleko od nje, a i zapaljeno drvo je pucalo previše glasno da bi Elena čula njegove reči, ali na Mereditinom licu se pojavio najtužniji smešak koji je ikad videla. Utom mu je zarila koplje u srce. Elena je neprestano kašljala. Nije mogla da dođe do daška svežeg vazduha usred sveg tog dima, a i oči su je pekle. Umom je izvijala vatru prema Klausu. Doduše, ta nova Moć ju je iscrpljivala i malo joj se vrtelo u glavi. Osećala je kako Moć polako čili pošto više nije bila usmerena na Dejmona, pa se trudila da iskoristi to malo što joj beše preostalo. Ponovo se zakašljala i počela da krklja. Klaus ju je streljao pogledom punim čiste mržnje. Posegao je prema njoj onim prljavim rukama, umazanim pepelom, blatom i krvlju, i uspeo samo da je dodirne po ruci. Skupila je snagu i svu je usmerila u svoju novu Moć, primoravši vatrene jezike da se dignu više i pregrade njene prijatelje od Klausovih vampira, da ih razdvoje. Njena vojska je počela da se povlači na suprotnu stranu, dalje od mesta u staji gde beše namerila da se suoči s Klausom. Oko Klausa i Elene je već urlala vatrena stihija. „Elena! Elena!" Čula je njihove povike svuda unaokolo i krajičkom oka je opazila Stefana. U agoniji, nemo ju je posmatrao; utom su zidovi popustili i urušili se na nju i Klausa, oborivši ih na zemlju. ~ 200 ~

36. Stefan je stiskao pesnice do iznemoglosti. Zarivajući nokte u dlanove, pokušavao je da bar malo rasprši maglu očajanja koja ga beše obavila. Elena nije mrtva. U to nikad neće poverovati. Zavladala je crna tama noći, a vatrogasci su konačno ugasili požar koji je stare staje sravnio sa zemljom. Pažljivo su pretraživali po ruševinama, izvlačeći telo za telom. Izvan ograđenog prostora, skriveni iza šumarka, Stefan i ostali su stajali i čekali. Meredit i Boni su se priljubile jedna uz drugu, a Boni je bila sva uplakana. Andres je sedeo na zemlji zbunjen, ne progovarajući, pogleda uprtog u vatrogasce koji su se sporo kretali. Stefan se setio izraza Eleninog lica kada se plameni zid obrušio na nju. Izgledala je kao da se predaje i miri sa sudbinom. Delovala je vrlo spokojno kad ga je pogledala poslednji put, dok su se plameni jezici izdizali visoko između njih. Zid je pao veoma brzo - kako je i mogla da izbegne udar? Neko mu je spustio ruku na rame. Kada se okrenuo, ugledao je Dejmona kako smrknuto gleda u ono što je ostalo od štale. „Ona nije tamo, tek da znaš", reče mu Dejmon. „Imala je sreće koliko je teška. Uopšte nije ostala zarobljena ispod zida." Stefan se naslonio na bratovljevu ruku, samo malo. Bio je umoran i žalostan, a Dejmonovo prisustvo pružalo mu je mnogo utehe. „Umrla je dva puta pre nego što je završila srednju školu", rekao je Dejmonu ogorčeno, „pa ne znam da li bih baš mogao da kažem da je imala sreće. I oba puta smo lično mi bili krivi za to." Dejmon uzdahnu. „Doduše, oba puta se vratila", uzvratio je blago. „Ne može to svako. Zapravo, teško da iko to može." Usne mu se razvukoše u poluosmeh. „Osim mene, naravno." Stefan se odmače, a oči su mu plamtele od ljutine. „Nemoj da se šališ", promrmljao je tiho, sav gnevan. „Kako možeš - ti, od svih ljudi - kako možeš sad da se šališ na taj račun? Zar ti ni najmanje nije stalo?" U biti, to nije trebalo da ga iznenadi. Proteklih nedelja, Dejmon je pokazao - svojim nasiljem i kapricom - da mu gotovo nije stalo ni do koga od njih. Dejmon ga je pogledao, a u njegovim tamnim očima je bilo neke staloženosti. „Stalo mi je", reče. „Znaš da mi je stalo. Čak i onda kad to ne ~ 201 ~

želim. Ali ubeđen sam da nije mrtva. Ako ne veruješ da je imala sreće, razmisli malo o Klausu. Njega ne može da ubije običan požar." „Vatra ubija vampire", tvrdoglavo mu je protivrečio Stefan. „Čak i matori." „Pobogu, video si valjda da se igrao munjama", reče mu Dejmon, stresavši se. „Njega teško da išta može da ubije." Vatrogasci su obustavili potragu; zaista su prevrnuli svaki ugarak i svako zrnce prašine i sada su prekrivali tela crnim platnima. Proveriću, nemo je rekao Stefanu i, pretvorivši se u vranu, poleteo kroz noć i sleteo na drvo blizu leševa. Vratio se nekoliko trenutaka kasnije i ponovo poprimio ljudski oblik. Malo se zateturao pre nego što je dotakao zemlju stopalima, napravivši samo nekoliko pokreta, koji su bili manje graciozni i elegantni nego inače. Stefanu je kao kroz maglu dopiralo do svesti da su svi tu, da se svi njihovi saveznici tiskaju uz njih, ali samo je nemo gledao Dejmona, preklinjući ga da mu skrati muke. Otvorio je usta, ali pitanje koje je hteo da postavi nikako mu nije prelazilo preko usana. Da li je Elena tamo?, pomislio je, očajan. Kaži mi. Ako Elene više nema, ako je položila svoj život da bi ih spasla, Stefan će umreti do jutra. Za njega ništa nema smisla bez nje. „Elena nije tamo", ukratko ih je izvestio Dejmon, ,,a nije ni Klaus. Ono su sve Klausovi potomci." Boni je isprekidano zajecala od olakšanja, a Meredit ju je stegla za ruku toliko snažno da su joj zglobovi pobeleli. „Sigurno ju je Klaus odveo", reče Stefan. Misli mu behu odlutale, pa se polako vraćao u stvarnost jer je život ponovo dobio smisao. „Moramo da ih pronađemo pre nego što bude prekasno." Pogledao je u Dejmona; prolećnozelene i crne oči su piljile jedne u druge kao nikada do tada i obojica su imala isti izraz: i na jednom i na drugom licu borili su se strah i nada. Dejmon klimnu. Stefan je popustio stisak kojim je grčevito stezao Dejmona za košulju i na tren ga je snažno zagrlio, nastojeći da mu prenese svu ljubav i zahvalnost koje nikada ne bi umeo da pretoči u reči. Dejmon je opet bio onaj stari. Ako iko može da mu pomogne da spase Elenu, onda je to Dejmon. ~ 202 ~

„Možeš li ti nekako da nam pomogneš?", upitao je Stefan Andresa. Čuo je molećivu notu u sopstvenom glasu. Svi oko njih su napeto iščekivali odgovor. Boni je previjala Šejino rame, stavljajući joj zavoj na gadan ujed koji joj je naneo neprijateljski vampir, ali njeni spretni prsti se ukočiše od nervoze kada je Sej tiho jauknula. „Nadam se da mogu", odgovori Andres. „Pokušaću." Kleknuo je i položio dlanove na zemlju pod drvećem. Dok ga je posmatrao, Stefan je u vazduhu osetio pucketanje Moći. Andres se nije micao i samo je skupio kapke, usredsređujući se. Mlade vlati trave su nicale iz zemlje obavijajući mu se oko prstiju. „Ovo nije učinkovito koliko Elenina tragačka Moć", objašnjavao je, „ali ponekad mogu da utvrdim prisustvo ljudi. Ukoliko dodiruje Zemlju, znaću gde se nalazi." Andres kao da je eonima sedeo tako nepomičan, a na licu su mu se mogli pročitati samo spokoj i budnost. Kako je zarivao prste sve dublje u zemlju, zavlačeći jagodice u tlo u podnožju bele breze, na njenim granama su se kao mali fišeci razmotavali novi listovi. „Brže", naredio je Dejmon tihim i skoro pretećim glasom, ali Andres nije reagovao na to; nije se čak ni trgao. Toliko duboko je utonuo u sebe - ili u svoj razgovor sa zemljom, Stefan nije bio siguran šta je posredi - da ih više nije čuo. Stefanu je srce lupalo snažno kao da će prepući; koliko se sećao, puls mu je bio toliko ubrzan samo uoči preobražaja u vampira. Stalno je stezao i opuštao pesnice, suzbijajući poriv da prodrma Andresa. Čuvar je davao sve od sebe, a ometanjem bi ga samo usporio. Ipak, Elena mu nije izbijala iz misli. Odnekud izbliza, čuo je Meta kako kroz šumu doziva: „Kloi! Kloi!" Mlada vampirica je uspela da utekne iz staje - Stefan je bio siguran da ju je video, crnu od pepela ali nepovređenu. Međutim, sada od nje nije bilo ni traga ni glasa. Stefanu se srce stezalo od sažaljenja. I Metova devojka je nestala netragom. „Čudno", reče Andres. To je bila prva reč koju je izgovorio posle dužeg ćutanja, pa je opet privukao Stefanovu pažnju. Andres je zabacio glavu da bi pogledao u Dejmona i Stefana, a čelo mu se nabralo od zbunjenosti.

~ 203 ~

„Elena je živa", reče. „Siguran sam da je živa, ali nekako kao da je pod zemljom." Stefan samo što se nije skljokao od olakšanja: živa je. Pogledao je Dejmona kao da želi da mu on potvrdi da je dobro čuo. „Da nije u tunelima?", upita, a Dejmon klimnu. Klaus ju je sigurno odveo u tunele koji su presecali podzemlje ispod kampusa, u prostor koji je koristilo društvo Vitale. Meredit, koja je dotad sedela blizu Alarika, skoči na noge lagane. „Gde je najbliži ulaz?" Stefan je pokušao da se priseti brojnih prolaza koje im je Met iscrtao pre nego što su se upustili u borbu s vampirima tog mračnog društva. Na mapi u njegovom umu bilo je mnogo praznog prostora i nedocrtanih ulaza zato što je Met prošao tek kroz delić nečega što je podsećalo na ogroman i zamršen lavirint, skriven ispod kampusa, a možda i ispod čitavog grada. Ipak, od onoga što je znao... ,,U vampirskom skloništu", odlučno uzvrati Stefan.

~ 204 ~

37. Elena je udarila ramenom o nešto tvrdo, pa je tiho promrmljala. Samo je htela da malo odspava, ali neko joj nije dao da se odmori. Noge su je mnogo bolele. Glava joj je treskala o nešto, pa je kao kroz maglu uspela da odredi u kom je položaju. Shvatila je da je neko vuče za noge i da joj se drugi deo tela vuče po zemlji. Taj neko ju je povukao za kosu i trznuo joj glavu. Kad ju je pustio, zastenjala je od muke. Polako je otvorila oči. „Jesi li se probudila, malecka?", upita Klaus vedrim glasom koji ju je uznemiravao. Shvatila je da je on vuče. Iako je bilo mračno, on je znao kad se probudila. Tišinu je zaparao njegov turobni, odvratni smeh, od kog se sva zgrčila. „Ne mogu da te ubijem ni svojim zubima ni bodežom, ali običan nož će poslužiti, šta kažeš? Mada bih mogao, na primer, da te vežem i bacim u jezero da se udaviš. Šta misliš?" Usta su joj bila suva, pa je tek posle nekoliko pokušaja uspela nešto da izgovori. „Ako mene pitaš", najzad je progovorila promuklim glasom, „mislim da će me Stefan spasti." Klaus se ponovo zasmeja. „Tvoj mili Stefan neće moći da te nađe", reče. „Sada više niko ne može da te spase." Nisu bili u skrovištu još otkako su odatle izašli s Kloi, od one noći kada je Klaus oživeo. Kada su stigli, u podrumu se još osećao blag miris vrbene, pa je Stefan odmah počeo da se češe. Meredit je kopljem odigla vratanca u podu, a Stefan je prvi počeo da se spušta. Za njim su krenuli i ostali. Zapravo, svi su pošli naoružani, noseći baterijske lampe i razne svetiljke, svi napeti i spremni za borbu, svi osim Meta. Met je ostao pozadi da bi tražio Kloi. Boni, Alarik i Meredit su bili bledi i iznureni i kretali su se jedno uz drugo. Šej, Zander i ostali vukodlaci nisu se razdvajali, vrebajući svaki šum ili miris u tami. Dejmon, Stefan i Andres su bili prethodnica, probuđenih čula kako bi uočili trag do Elene. Imali su utisak da su prešli kilometre kroz podzemne prolaze koji su se sužavali kako su zalazili dublje. Betonski prolazi su se smenjivali s prašnjavim tunelima čiji su zidovi bili gola zemlja. Andres je često zastajkivao i dodirivao pod i zidove; oslušnuo bi prstima pre nego što bi im pokazao kuda dalje. ~ 205 ~

„Jeste li došli ovim putem kada ste zadimili tunele?", upita Stefan Meredit dok su nestrpljivo čekali pri jednom zastoju, a ona je umesto odgovora samo zavrtela glavom, širom otvorenih očiju. „Otišli smo u dubinu mnogo veću od one koju sam pripisivala tunelima", rekla je. „Nisam znala da je društvo Vitale izgradilo nešto ovako složeno." „Pitam se da li su to oni izgradili", neočekivano se umeša Boni. „Oni jesu koristili tunele, ali čini mi se da je ovo postojalo mnogo pre njih. I da ovde ima nečeg jezivog." Koračajući ćutke, Alarik je podigao lampu visoko, osvetlivši niz ninskih simbola, duboko urezanih u kamen iznad njih. „Ne vidim ih jasno", rekao je, „ali sigurno su ispisani mnogo vekova pre osnivanja Dalkresta." Tama koja ih je pritiskala sa svih strana, primetio je Stefan usredsredivši se, bila je prožeta mnogim drevnim, bezvremenim tajnama. Kao da je, izvan njihovog vidokruga, postojalo nešto ogromno, uspavano, umotano samo u sebe, čekajući da se probudi. Grudi su mu bile tesne od strepnje. Elena... Više nije čula Klausove teške korake, ali i dalje ju je nešto vuklo. Obuzeo ju je užas kada je shvatila da je on vuče sebi i da joj udovi samo bespomoćno mlataraju: nije mogla da se odupre nevidljivoj sili kojom ju je zarobio. Bila je mnogo umorna. Tog dana je koristila Moć više nego ikada ranije, pa se osećala iznurenom i bespomoćnom. Slabo se opirala kad ju je Klaus podigao, uzevši je u naručje nežno kao bebu. „Pusti me", prošaptala je promuklo. Osetila je kako je Klaus mazi po kosi i stresla se od odvratnosti koju je u njoj izazvao taj nežni dodir u tami. Opirala se, ali bila je na izmaku snage; njegova Moć ionako joj nije dala mnogo slobode. „Mogao sam da te ostavim da izgoriš", prošaptao je skoro nežno, kao da govori devojci koju voli, „ali u tome nema nikakvog poetskog izraza, zar ne? Možda moj ujed ne može da ti naškodi, ali baš želim da osetim ukus krvi devojke koja toliko očarava vampire. Nikada nisam probao krv Čuvara. Da li je tvoja krv posebno slatka?"

~ 206 ~

Priljubio je usne uz Elenin vrat, a ona se sva zgrčila. Više nije mogla da se opire. Zario joj je grube i žedne očnjake u kožu, ali ona je imala osećaj da joj je rasporio vrat. Pokušala je da vrisne, ali iz grla joj se oteo samo jecaj. Ovako ne može da me ubije, podsećala je sebe, očajna, ali ipak se osećala kao da sav život ističe iz nje. Andres je stajao nepomično, rukom se oslanjajući na kamen. „Šta je bilo?", odsečno upita Stefan. Andres otvori oči. Bio je utučen. „Više je ne osećam ", reče. „Bila je vrlo blizu, a sada... više ne dodiruje Zemlju. Stvarno ne znam gde je." „Elena! Elena!", povikao je Stefan i potrčao, protutnjavši pored grupe. Ne smeju je izgubiti. Iza sebe je čuo bat Dejmonovih čizama kako ga prati u stopu. Umakavši snopovima baterijskih lampi, njih dvojica su krenuli zavojito i obreli se u mrklom mraku. Stefan je usmerio Moć ka očima da bi mogao da vidi. Upravo tu, pred njima, ukazao se Klaus. Glava mu je bila podignuta, a krv mu se slivala sa usana i curila mu niz bradu. U naručju je držao Elenu, koja nije davala znake života, a njena svilenkasta zlatna kosa, sada umršena i prljava, padala je preko Klausove ruke. Stefan zareza i potrča prema njemu. Klaus polako pređe ružičastim jezikom preko usana, a onda se strese sa osmehom na licu. Polako se stropoštao na zemlju, i dalje se smešeći, pa je i Elena pala s njim. Stefanu srce siđe u pete. Bezglavo je pojurio prema njoj. Ležala je nasred staze, nepomična i bleda; glava joj je bila okrenuta na stranu, a oči joj behu zatvorene. Krvi je bilo posvuda, a njena bela majica sada je bila tamna, prljavocrvena. Grlo joj je bilo prekriveno usirenom krvlju. Pored nje je, međutim, kao bačena igračka, nepomično ležao Klaus. Iako nije imao nikakvih vidljivih rana osim tananog mlaza krvi u uglu usana, Stefanu je bilo sasvim jasno da je mrtav. Niko u kome je bilo i trunke života nije izgledao kao on. Izgledao je kao da je sve što ga je činilo onim što jeste nestalo unepovrat, pa je od nekadašnjeg bića ostala samo voštana figura. To telo nije bilo ni nalik na onog Klausa koji je zauzdavao munje, kome se koža zlatila od prljavog gneva. Sada je izgledao kao loše očuvan leš. ~ 207 ~

Elena pak... Stefan se iznenadio kad se Elena pomakla. Oči su joj se pomerile ispod kapaka. Brzo ju je uzeo u naručje. Bila je veoma bleda, ali puls joj je bio ujednačen. Nad njih se nadneo Dejmon, usana izvijenih od strepnje. „Preživeće", promrmlja Dejmon, delom Stefanu, delom sebi u bradu. Stefan je zaustio da se saglasi s njim, ali iz grudi mu je potekao isprekidan jecaj. Počeo je da je ljubi, prekrivajući joj obraze, usne, čelo i ruke lakim poljupcima. „Stefane", promrmljala je jedva čujno i slabašno se osmehnula. „Stefane moj." „Šta se desilo?", upitala je Boni kad su ostali dotrčali iza okuke i okupili se pored njih. Samo je Andres nepomično stajao pored same krivine i začuđeno zurio u Elenu. „Ona je Izabrana", rekao je bez daha. „Šta to znači?", upitala je ošamućena Elena, i dalje se smešeći. Podigla je ruku i pomazila Stefana po obrazu. Andres kao da je onemeo. Gutao je, oblizivao se, opet gutao i kao da se sav pogubio. „Postoji jedna legenda", nesigurno je počeo priču. „Legenda o Čuvarima. Ona kaže da će Čuvar pod zakletvom, potomak Vrhovnog Čuvara, jednog dana sići na Zemlju. Njegova krv, krv Čuvara, prenošena generacijama, biće anatema za najstarija stvorenja tame." „Šta to znači?", upitao je nervozno Stefan. Andres podiže lampu i uperi je u Klausov jadan, skvrčen leš. „To znači", rekao je, još ne mogavši da dođe sebi od čuda, „da je Elenina krv ubila Klausa. Sada može da ubija Prvobitne, može da ubije svakoga iz te malobrojne grupe vampira i demona koji hodaju Zemljom još od nastanka ljudske civilizacije... a možda i odranije. To znači", dodade, „da je Elena veoma dragoceno oružje." „Čekaj malo", ubaci se Dejmon. „To ne može biti tačno. Ja sam pio Eleninu krv. I Stefan je pio Eleninu krv." Andres slegnu ramenima. „Možda su njena svojstva fatalna samo po Prvobitne. Bar tako kaže legenda."

~ 208 ~

„A njena krv jeste posebna", zaključi Stefan promuklim glasom. On i Dejmon se brzo pogledaše i obojici je bilo neprijatno. Elenina krv je zaista bila sočna i zamamna, neuporedivo moćnija od bilo koje druge koju je Stefan probao. Samo što je mislio da je tako drugačija zbog ljubavi koju su osećali jedno prema drugom. „Ali...", promucala je Boni, mršteći se. „Tvoji roditelji nisu bili Čuvari, jelda?", upitala je Elenu. Elena je zavrtela glavom. Mutilo joj se pred očima, a kapci su joj postali teški. Bilo joj je potrebno da se odmori i da je pregleda lekar. „Kasnije ćemo razgovarati o tome." Stefan naglo prekinu razgovor, pažljivo podigavši Elenu i nežno je uzevši u naručje. „Moramo da je izvedemo odavde." „Bila ona Izabrana ili ne", ubacila se Meredit, gledajući u čudovište pored svojih nogu, „ubila je Klausa." Svi su se nesvesno opustili i nasmešili. Više nisu imali čega da se plaše.

~ 209 ~

38. „Kloi?", dozivao je Met, bojažljivo promolivši glavu u jednu od praznih baraka oko izgorelih staja. Nebo na istoku je nagoveštavalo praskozorje, ostavljajući tu dugu noć na izdisaju. Staje su već bile opasane trakom koja je ukazivala na to da je pristup zabranjen, a po zgarištu su se još vrzmali vatrogasci, koji su prevrtali po pepelu, i osoblje hitne pomoći, pa je morao da bude tih. Duboko je udahnuo da bi se malo smirio. Negde mora biti, podsećao je sebe. Video ju je odmah nakon borbe; jeste bila iscrpljena, ali nije bila ozbiljno povređena. Verovatno se negde sakrila da bi odole-la iskušenju pred onom silnom krvi koja je liptala i naletu adrenalina u borbi. Sigurno će se uskoro pojaviti. U baraci je bilo tiho i mračno. Podigavši baterijsku lampu, Met je snopom svetlosti prelazio preko golih zidova tog skučenog prostora: tu ionako nije bilo mesta ni za kakvo skrovište. Baš kad je hteo da krene dalje, neka škripa mu je zaparala uši. Dakle, ovde ipak nije sasvim pusto. Uperivši lampu u zemlju, opazio je blesak sjajnih očiju i dugačak rep pre nego što je miš zbrisao. Miš i ništa više. „Kloi!", prosiktao je zaputivši se ka starom ambaru, jedinoj pomoćnoj zgradi koju još ne beše pretražio. Tri vukodlaka, koja su imala najozbiljnije povrede od svih u Čoporu i koja su izgubila najviše krvi, nisu krenula za ostalima kada su se dali u potragu za Klausom i Elenom. Međutim, sad ni njih nigde nije bilo. Ponudili su se Metu da zajedno potraže Kloi, ali on ih je ljubazno odbio: tada je bio uveren da će se ona svakog trena pojaviti odnekud. „Biću ja dobro", rekao je Spenseru. „Pobrini se ti za za svoje povrede. Naći ću je ja već. Verovatno brinem bez razloga." Met je nekako stekao utisak da Spenser u glavi ima više gela za kosu nego mozga, ali Spenser ga je iznenadio prostrelivši ga promućurnim pogledom. „Pazi, drugar", rastezao je onim svojim naglaskom buržuja kome je sve lepo u životu, nekako uspevajući da zvuči opušteno uprkos snažnom bolu koji je očigledno osećao. „Ja ti želim sve najbolje, stvarno, ali s vampirima ti se nikad ne zna..." „Znam", brzo uzvrati Met, trgavši se. To mu je bilo sasvim jasno; štaviše, mogao je da napiše knjigu o tome zašto se ne treba zaljubiti u vampiricu, ali to je bilo onda kada je mislio samo na Elenu, a ne na sebe, i ~ 210 ~

pre nego što je upoznao Kloi. Sada je drugačije. „Naći ću je ja", rekao mu je i bilo mu je smešno to što ga je Spenserova briga toliko ganula. „Hvala ti, svakako. Od srca." Obuzela ga je neka čežnja kada je video kako Spenser i njegovi prijatelji odlaze, jer je imao utisak da će, kada mu se vukodlaci izgube iz vida, ostati poslednji čovek na svetu. Gde Kloi može da bude? Hodali su jedno pored drugog kada su izlazili iz staje pošto se krov urušio. Kloi je uhvatila drhtavica, zenice su joj bile raširene a ruke umazane krvlju, ali bila je tu, pored njega. Odmah potom, kada je zavladala panika pošto su svi shvatili da je Elena ostala ispod zapaljenih krovnih greda, Kloi je jednostavno nestala. Kada je pomislio kako se Klaus najzad dočepao Elene, počela je da ga grize savest. Nema ni Elene, njegove drugarice, devojke koja je za njega dugo bila centar sveta. Hteo je da krene u potragu sa ostalima, ali prvo je morao da pronađe Kloi. Ambar je bio ruševan; jedno krilo širokih dvostrukih vrata bilo je iskrivljeno i visilo je na jednoj šarci. Met mu je prišao oprezno i polako Kloi neće imati nikakve koristi ako se vrata odvale i zakucaju ga u zemlju. Poluraspadnuta vrata su se zaklatila i škripnula, ali nisu otpala kada se provukao kroz uzan razmak između krila. Odmah je uključio lampu. Pred snopom je zaigrala gusta prašina, čije su čestice lebdele posvuda kao pahulje. Unutra se nešto pomaklo, pa je Met pošao napred pomerajući snop svetlosti u svim pravcima. Na suprotnom kraju, nešto se zabelasalo. Kada se približio, video je da je to Kloi. Samo je unezvereno zurila u snop svetlosti baterijske lampe. Posle duge potrage, Metu je bilo potrebno malo vremena da pojmi sve to: najpre je odahnuo od olakšanja - hvala bogu, najzad ju je našao. Zatim je shvatio da je Kloi sva umazana krvlju i da joj u naručju, umrtvljen, leži Tristan. Kloi ga je neko vreme gledala izgubljeno, a zatim kao da je postala svesna svega. Sva se zbunila. Užasnuta, odgurnula je Tristana. Vukodlak je tiho jauknuo od muke kad je tupo tresnuo o pod, a zatim ostao da leži nepomično. „O, ne", otelo joj se. Odmah je kleknula pored njega. „O, ne. Nisam namerno." ~ 211 ~

Met potrča prema njoj. „Je l' živ?" Kloi se zaista trudila da ne posrne, a on je sve vreme bio uz nju, pružajući joj podršku, pomažući joj koliko god je mogao. Život ionako nije fer. Međutim, sad je stajala nagnuta nad Tristanom i pljeskala ga je po telu ne bi li ga probudila. Met je prešao s druge strane da bi pregledao Tristanove povrede. Gospode, jadničak je krvario na sve strane. Mora da joj je mirisao kao božična trpeza. „Mnogo mi je žao, Tristane", prošaputala je Kloi. „Probudi se, molim te." „Tristane, čuješ li me?", upita Met, proveravajući mu puls. Vukodlaku je srce kucalo sporo i ravnomerno, a i disanje mu je bilo ujednačeno. Članovi Čopora su žilavi. Međutim, oči mu nisu bile u fokusu i nije reagovao kada ga je Met dozivao, pomalo ga drmusajući. „Mislim da sam ga, kao, uspavala", reče Kloi preneraženo. „Znaš, kao zečeve." „Moramo da nađemo nekoga da mu pomogne", odvrati Met oštro, ne gledajući je. Nije mu odgovorila. Met podiže pogled i vide da je sva prepadnuta i da je grize savest. Suze su joj se slivale niz okrugle obraze, dubeći tragove kroz mrlje od krvi oko usta. Jednom mu je, u šali, rekla da je mnogo ružna kad plače. Nos joj je procurio, pa ga je protrljala rukavom. U onoj polutami, oči su joj izgledale kao dva crna ponora tuge. „Hajde, hajde", rekao joj je blažim glasom. „Nije to kraj sveta. Počećemo iznova. Nije ni trebalo da kreneš s nama u borbu. Za tebe je bilo preveliko iskušenje da se nađeš usred onog meteža, gde krv pršti na sve strane." Nešto mu je zastalo u grlu kada je trebalo da izgovori reč krv, pa je samo progutao knedlu i nastavio, trudeći se da zvuči samouvereno. „Svako odlepi kada se odvikava od nečega. Vratićemo se u kućicu na jezeru, daleko od svih. Sve će biti u redu." Iz glasa mu je izbijao očaj, i sam je to osetio. Kloi je vrtela glavom. „Mete..." Nije znala kako da počne. „Omaklo ti se", strogo je govorio Met. „Tristan će se brzo oporaviti. I ti ćeš." ~ 212 ~

Kloi je ponovo zavrtela glavom, ovog puta odlučnije, a uvojci koje je Met obožavao razleteli su joj se oko glave. „Neću", rekla je skrhano. „Neću biti dobro. Volim te, Mete, mnogo te volim." Glas ju je izdao i pretvorio se u jecaje, ali nekako je uspela da duboko udahne i da se malo pribere. „Volim te, ali ne mogu više da živim ovako. Stefan je bio u pravu; sada uopšte ne živim normalno. Nisam ni dovoljno snažna. Od takvog života mi neće biti bolje." „Dovoljno si jaka", pobuni se Met. „Ja ću ti pomoći." Već je svitalo, pa je pod mutnom svetlošću video kako su suze našle svoj put kroz mrlje od pepela i krvi na njenom licu, a imala je i tamne podočnjake. „Vrlo mi je drago što sam neko vreme mogla da živim s tobom", reče mu. „Baš si dobro brinuo o meni." Nagnula se preko onesvešćenog Tristana i poljubila ga. Usne su joj bile mekane i imale su ukus gvožđa i soli. Potražila je njegovu ruku i spustila mu nešto malo i tvrdo na dlan. Kad su im se usne razdvojile, jedva čujno je dodala: „Nadam se da ćeš jednog dana naći nekoga ko te zaslužuje, Mete." Potom je ustala. „Nemoj...", promuca Met prestravljeno i krenu za njom. „Potrebna si mi, Kloi." Kloi ga pogleda odozgo. Na licu joj se videlo da je smirena i samouverena. Čak mu se i nasmešila. „Ovako mora biti", rekla mu je. U nekoliko koraka, prešla je ceo ambar i nestala, provukavši se kroz uzani prolaz između krila. Sjajno lice sunca stidljivo se pomaljalo na horizontu, a njeno telo je bilo samo mračna silueta na ružičasto-zlatnoj svetlosti. Plamen buknu i Kloi se pretvori u gomilu pepela. Met je oborio pogled i ugledao mali tvrdi predmet na svom dlanu. Bila je to značkica u obliku slova V, izrađena od plavog kamena. I on je imao svoju: bile su to značke društva Vitale, koje je Itan podelio svima još dok su Kloi i ostali kandidati za članstvo bili nedužna ljudska bića; beše to amajlija od lazurnog kamena, koji je štitio Kloi od dnevne svetlosti. Čvrsto ju je stegao, ne obazrevši se na bol kad su mu se oštre ivice žarile u dlan, i samo je zajecao, bez suza. Znao je da mora da se pribere što pre, jer je Tristanu bila potrebna njegova pomoć. Međutim, nekoliko trenutaka je samo sedeo povijene glave i pustio suze da teku, ne zaustavljajući se. ~ 213 ~

39. Stefan i Elena nisu mogli da prestanu da se dodiruju, da nežno dotiču jedno drugo, da prepliću prste, da se ljube i da jedno drugom miluju obraze. „Živa si", rekao joj je, širom otvorenih očiju. „Mislio sam da sam te zauvek izgubio." „Nema šanse", uzvratila je Elena sa svog kreveta i povukla ga da sedne pored nje, bok uz bok. „Ne idem ja nikud bez tebe." Klaus je mrtav, a ona je ostala živa. Nije mogla čudom da se načudi i u njoj je sve brujalo od radosti. Stefan ju je mazio, sklonivši joj kosu s lica, ali u njegovim očima - punim ljubavi, ali ipak nekako prekrivenim velom zabrinutosti - bilo je nečega što ju je malo spustilo na zemlju. „Šta je sad?", upitala ga je, uozbiljivši se. Stefan zavrte glavom. „Zadatak nije ispunjen", reče. „Možda će te Čuvarke ipak odvesti." Elena se svim silama trudila da ne razmišlja o tome, ali kada je čula te Stefanove reči, samo se ukočila i pustila da je prožme ta misao: Čuvarke su još od nje očekivale da ubije Dejmona, a kazna koja će uslediti ako to ne bude učinila biće odlazak sa Zemlje. To znači da će izgubiti Stefana. „Ja ću te voleti šta god se desilo", reče joj Stefan. Skupio je obrve, a Elena je dobro znala koje se bitke u njemu vode: strahovao je da će je ipak izgubiti, ali i da će izgubiti Dejmona. „Elena, imam poverenja u tebe šta god da odlučiš." Podigao je glavu, a oči koje su je posmatrale sijale su od iskrenosti i nepokolebljivosti. Podigla je ruku i prstima prešla preko njegovog čela kao da želi da mu izbriše bore. „Mislim... Mislim da sam smislila kako ćemo spasti i mene i Dejmona. Bar se nadam da ćemo uspeti." Upravo tada je na poluotvorena vrata Elenine sobe tiho pokucao Andres, a ona ga je pozdravila osmehom. „Kako se osećaš?", upitao je ozbiljno. „Mogu da se vratim kasnije ako odmaraš." „Ne, ne, uđi slobodno", rekla mu je tapšući sedište stolice pored uzglavlja. „Hoću da mi podrobno objasniš šta se zbiva." ~ 214 ~

„Ako nameravate da razgovarate o tim vašim čuvarskim stvarima, ostaviću vas nasamo. Doneću Eleni nešto za jelo", reče Stefan. „Nisam hteo da je ostavljam samu." Još jednom ju je poljubio, a ona je zagrljajem pokušala da mu iskaže svu svoju ljubav i sve poverenje. Kada se odmakao, bore na njegovom licu vidno su se ublažile i izgledao joj je opuštenije. Pogledom joj je govorio da ima svu njegovu podršku za to što je naumila, šta god to bilo, i da će biti uz nju. Zatim je izašao, a Andres je seo na stolicu pored kreveta. „Stefan se baš trudi", izjavio je. „O, da", uzvratila je, zadovoljno se protegnuvši, a zatim se potrudila da malo razmišlja o ozbiljnim stvarima. Umalo je umrla - sad je imala pravo da je malo tetoše, da uživa u neradu bar jedan dan. „Jutros je hteo da mi napravi neki napitak od toplog mleka i vina, navodno zato što sam još slaba i što se oporavljam." Zasmejala se, ali osmeh joj je nestao s lica čim je pogledala Andresa u oči. „Šta je bilo?", upitala je drugačijim, oštrijim tonom i uspravila se. „Šta se desilo?" Andres odmahnu rukom. „Ništa se nije desilo", reče. „Hm, možda bi trebalo da razgovaramo kasnije, pošto se još malo oporaviš. Ono što imam da ti kažem nisu loše vesti, bar ja ne bih tako rekao, ali ti ćeš se..." Tražio je pravu reč. „Iznenaditi", rekao je na kraju. ,,E pa, sad moraš da mi kažeš", odvrati Elena. „Ili ću umreti od brige." Pošto je videla da se Andres zabrinuo, brzo je dodala: „Šalim se, čoveče." „Dobro, onda", reče Andres. „Znaš kako smo te našli u tunelima, zar ne?" Elena klimnu glavom. „Klaus je bio mrtav", reče. „Rekao si da postoji neka legenda prema kojoj je krv Čuvara, potomka Vrhovnog Čuvara, smrtonosna za Prvobitne." Vrtela je glavom. „To je prva stvar koju ne razumem. Kako mogu da imam takvu porodičnu tradiciju a da za to ne znam?" „Ni meni baš nije najjasnije", odgovorio je Andres. „Nebeski Čuvari nemaju decu, bar ja za to nisam čuo. Oni nisu" - namrštio se - „ljudi. Ne u pravom smislu te reči. Uglavnom, ja sam u to verovao. Izgleda da oboje treba još mnogo šta da naučimo." Zavukao je ruku u jaknu i izvadio knjižicu u kožnom povezu. „Doneo sam ti nešto što će ti, nadam se, malo razjasniti pojedine stvari", rekao joj je. „Počeo sam da je čitam, a onda sam shvatio da je namenjena tebi, da nije za moje oči. Policija mi je konačno ~ 215 ~

dozvolila da se vratim u Džejmsovu kuću; tamo sam ovo i našao. Verujem da te je zbog toga i zvao, onda kada ti je rekao da je našao način da ubijemo Klausa, i da je uspeo da je sakrije pre nego što ga je Klaus ubio. To su mu sigurno poslali posle smrti tvojih roditelja." „Mojih roditelja? Šta je to?", upitala je Elena, uzevši knjigu u ruke. Neobično joj je stala u dlan, kao da joj oduvek pripada. Andres je dugo ćutao pre nego što joj je odgovorio. „Mislim da je bolje da to otkriješ sama", najzad reče. Ustao je i potapšao je po ramenu. „Odlazim sad." Elena je klimnula glavom, posmatrajući ga dok je odlazio. Andres joj se osmehnuo i zatvorio vrata za sobom. Pogled joj je radoznalo odlutao ka knjizi. Korice su joj bile sasvim jednostavne, bez utisnutih šara i reči, a bila je uvezana u veoma meku svetlosmeđu kožu. Kada ju je otvorila, shvatila je da je to dnevnik; slova su bila krupna, a pokreti pri pisanju žustri i zavojiti, pa se sticao utisak da je vlasnik bio u žurbi da bi izlio na papir bezbroj misli i osećanja. Neću im dozvoliti da mi uzmu Elenu, pročitala je na sredini prve stranice i naglo udahnula. Brzo je prešla pogledom preko cele stranice, uočavajući imena koja su se nizala: Tomas, njen otac, Margaret, njena sestra. Da nije ovo dnevnik moje majke?, munjevito se zapitala. Odjednom je nešto počelo da je guši, pa je samo treptala kao uplašena ptica. Majka joj je ostala u sećanju kao veoma lepa i staložena žena veštih ruku i toplog srca, koju je Elena volela iz dubine duše i kojoj se divila; čitajući te redove, imala je utisak da je ponovo čuje kako govori. Nekoliko trenutaka kasnije, sabrala se i nastavila da čita. Elena je juče napunila dvanaest godina. Baš kad sam izvadila svećice za tortu iz fioke, beleg večnosti na dlanu počeo je da me peče. Posle svih tih godina, izbledeo je toliko da se više nije ni video, ali kada sam pogledala ruku, videla sam da je odjednom postao jasan kao onog dana kada su me uveli u dužnosti. Znala sam da me to sestre dozivaju, da me podsećaju na ono za šta su smatrale da je moj dug njima. Neću im dozvoliti da mi uzmu Elenu. Ni sada, niti bilo kada. Neću ponavljati greške koje sam načinila u prošlosti svojom nepromišljenošću. ~ 216 ~

Tomas me razume. Uprkos onome što smo se dogovorili kad smo bili mladi, kada je Elena za njega bila tek samo predstava o detetu a ne konkretna osoba kakva je sada, odlučna, vesela i oštroumna, i samom mu je jasno da ne možemo tek tako da im je damo. A Margaret, moja slatka bebica... Čuvarke će hteti da mi oduzmu i nju, sigurno, zbog toga ko sam i šta sam. Moći koje će moje mile devojčice imati skoro su nezamislive. Upravo zbog toga, Nebeski Čuvari, nekada moja braća i sestre, žele da ih se domognu što pre; hoće da ih sami vaspitavaju da bi postale oružje a ne deca, nepokolebljivi ratnici nemilosrdnog pogleda bez trunke ljudskosti u sebi. Nekada sam htela to da im dopustim. Od Ketrin sam se sklonila još dok je bila odojče i pretvarala sam se da sam umrla da bi mogla da ispuni svoju sudbinu i postane ono za šta je predodređena, što sam ja smatrala neizbežnim i ispravnim. Elena je prestala da čita. Njena majka je imala dete pre nje? Ime je sigurno puka slučajnost: Ketrin koju je ona poznavala, Dejmonova i Stefanova Ketrin, bila je stotinama godina starija od nje, a daleko od toga da je Čuvarka. Doduše, mnogo je Čuvarki koje liče na Elenu. Prisećala se lica koja je videla u Nebeskom sudu: sve same uštogljene plavooke plavuše, neumoljive i hladne. Da nije neka od njih njena starija sestra? Ipak, nije mogla da odagna mučnu misao: ova Ketrin je bila njen odraz u ogledalu. Nastavila je da čita. Međutim, Ketrin je bila bolešljivo dete, a Čuvarke su joj okrenule leđa, i njoj i velikoj moći koju je mogla da razvije. Ona neće probuditi svoju Moć još mnogo godina, a one nisu ni verovale da će poživeti dovoljno dugo da dočeka taj dan. Smatrale su da sa ljudskim mladunčetom koje verovatno neće doživeti ni da odraste samo gube vreme. Duša me je bolela zbog nje. Uzalud sam napustila svoju kćer. Posmatrala sam je kako raste sa pažljivo odmerene distance: sva je bila slatka i živahna uprkos bolestima koje su je stalno pratile, i hrabra čak i kada bi je savladao bol; otac ju je obožavao, a voleli su je i ostali članovi porodice. Nije joj ni bila potrebna majka, koju ionako nikada nije ni imala. Mislila sam da je tako bolje. Mogla je da proživi srećan život kao ljudsko biće, iako to ne bi mnogo potrajalo. Usledila je katastrofa. Jedan sluga se ponudio da je pretvori u vampiricu i zauvek je preobrazi, misleći da će je tako spasiti. Moja mila kćer, ovaploćenje života ~ 217 ~

i svetlosti, bespovratno je odvučena pod okrilje tame, a biće koje je izvelo taj gnusan čin bilo je najgore od svoje vrste: zločinac je bio Klaus, jedan od Prvobitnih. Da je Ketrin stekla Moć, da su je Čuvarke načinile jednom od njih, Ketrinina krv bi ga ubila. Međutim, bez takve zaštite, ona ih je samo prosto spojila, vezala ih jedno za drugo nekom zaslepljenošću koju nijedno od njih nije do krajnosti razumelo. Izgubila sam svoju milu devojčicu, čija ljupkost i inteligencija su vremenom oronule, jer je ubrzo potom postala samo pakosna, polomljena lutka, Klausova igračka. Ne znam da li prava Ketrin još uvek živi ispod one maske privida života kojim živi sada. Eleni se ote krik koji je i njoj samoj zaparao uši i prolomio se kroz tišinu kao munja. Istina se više nije mogla poreći. Ketrinina bolest, Klausov okrutni dar, svi detalji koje joj je Stefan ispričao su bili tu. Ketrin, koja ju je mrzela i pokušala da je ubije, koja je volela i Stefana i Dejmona mnogo vekova pre nje i koja ih je uništila, u stvari joj je bila polusestra. Deo nje je želeo da odmah zatvori tu knjižicu, da je zakopa na dno ormara i da više nikada, nikada u životu ne pomisli na nju. Međutim, nije mogla da se odupre znatiželji. Godinama sam lutala, oplakivala svoje dete, okrenula leđa Čuvarima koji su nekada bili moja porodica. Međutim, posle mnogo vekova usamljenosti, upoznala sam svog milog, iskrenog, blistavog genija Tomasa i ludo se zaljubila u njega, do ušiju. Neko vreme smo bili neizmerno srećni. Ubrzo su nas našli Čuvari. Došli su nam i rekli da su Prvobitni svakim danom sve moćniji. Njihove Moći su počele da prevazilaze sve razmere i postali su previše okrutni. Nameravali su da unište ljudski rod, da podjarme svet i da ga utope u tamu i zlo. Čuvari su me preklinjali da rodim još jedno dete. Samo Zemaljski Čuvar čijim venama teče krv Vrhovnog Čuvara može da ubije Prvobitnog tako da više nikada ne može vaskrsnuti. Zbog svoje neobične pozicije - Vrhovne Čuvarke koja je napustila službu da bi živela kao obična smrtnica, jer se zaljubila - bila sam im jedina nada. Tomas je znao sve o mojoj prošlosti. Prepustio je meni da odlučim šta je ispravno, a ja sam odlučila da pristanem, pod određenim uslovima. Nosiću u utrobi dete koje će moći da uništi Prvobitne, ali pod uslovom da ne mogu da mi ga ~ 218 ~

oduzmu. Ta devojčica neće biti podizana da postane oružje, već da bude normalno dete, a kada odraste, moći će sama da odluči da li će razvijati Moći ili neće. Prihvatile su moj zahtev. Elenina i Margaretina krv bila im je toliko dragocena da bi pristale na sve. Sada hoće da ponište taj dogovor. Hoće da mi oduzmu moju dragu Elenu iako je napunila tek dvanaest godina. Spašću Elenu i Margaret kad već nisam uspela da spasem Ketrin. Uradiću i nemoguće. Elena se već zaštitnički postavlja prema svojim prijateljima i svojoj mlađoj sestri. Mislim da će odabrati da postane Čuvarka kada joj taj izbor bude ponuđen i da će odlučiti da štiti svet oko sebe najbolje što bude mogla. Ali to mora biti njena odluka, ne njihova. Margaret je još mala da bih mogla da kažem da li naginje duhu Čuvara. Možda će ona odabrati neki drugi put. Ipak, šta god ja smatrala njihovim konačnim izborom, moraju imati vremena da odrastu pre nego što budu morale da odluče. Bojim se. Čuvari su okrutni i nimalo im se neće dopasti kada budem odbila da im predam Elenu. Sve sam uredila da zaštitim svoje ćerke od Čuvara pre nego što odrastu, za slučaj da mi se nešto desi, meni ili Tomasu. Džudit, moja najbliža prijateljica, pretvaraće se da mi je sestra i odgajaće Elenu i Margaret dok ne postanu zrele. Već sam bacila neke čini: dokle god ih ona bude čuvala, Čuvari neće moći da im uđu u trag. Rado ću umreti da bih zaštitila njihovu nevinost. Čuvari ih nikada neće naći, bar ne pre nego što budu zrele, odrasle žene koje će odlučivati u svoje ime. Ne mogu znati šta mi donosi sutrašnjica. Ne znam šta će se desiti s bilo kojom od mojih kćeri, kao što, uostalom, nijedan roditelj to ne zna, ali dajem sve od sebe da zaštitim Elenu i Margaret, u onoj meri u kojoj nisam bila mudra da zaštitim Ketrin. Samo se molim da će to biti dovoljno. I molim se da će se, jednog dana, i Ketrin nekako vratiti na put svetlosti. I da mojim trima devojčicama niko neće moći da naudi. Eleni su suze u potocima tekle niz lice. Osetila se kao da je neko skinuo teret koji je dugo nosila u sebi. Njeni roditelji zapravo nisu nameravali da je daju Čuvarkama, nisu dobili dete da bi ga tek tako odbacili. Majka ju je volela onoliko koliko je Elena i mislila. ~ 219 ~

Sada mora dobro da razmisli. Skupila je kapke, naslonila jastuke na pročelje kreveta i uspravila se. Margaret je još bezbedna kod tetke Džudit, i to je dobro, a da se udubljuje u razmišljanja o Ketrin i činjenicu da joj je sestra - za to stvarno nije imala vremena. Međutim, činjenica da je ona, Elena, za Čuvare posebno biće, da im je dragocena, da njena krv ima jedinstvene Moći koje su Čuvari očajnički želeli na svojoj strani, stalno joj se vrzmala po glavi. Potvrda da je sve to tačno, koju je našla u majčinom dnevniku, možda je poslednji detalj plana koji je smišljala da bi spasla Dejmona.

~ 220 ~

40. Kockice leda su zveckale u Dejmonovoj čaši kad ju je podigao da nazdravi Ketrin. ,,U tvoje zdravlje, draga", reče. „Za poslednjeg preživelog ratnika Klausove vojske. Imala si sreće što si propustila bitku, zar ne?" Lukavo se osmehnuvši, Ketrin je nekoliko puta izveštačeno trepnula i otpila mali gutljaj, a zatim je lupnula po jastučiću pored sebe na sofi, pozivajući ga da sedne. „Hvala ti što si me upozorio", rekla mu je. „Možda me je Klaus zadužio time što me je vratio u život, ali mislim da mu ne dugujem još jednu smrt. Nisam nameravala da se opet borim protiv tebe i tvoje dražesne princeze. Jeste da sam starija i snažnija od tebe, ali sreća je nekako uvek bila na tvojoj strani." „Nije ona moja dražesna princeza", promrsio je, napravivši grimasu. „Ona pripada Stefanu. Moja, u biti, nikad nije ni bila." „Ma dobro sad", zacvrkutala je Ketrin, „mislim da je to uvek bilo malo zamršeno, nisam li u pravu?" Dejmon je pogleda kroz trepavice. „Znala si da je Elena Čuvarka, zar ne?", želeo je da zna. „Ali nikada nisi rekla Klausu. Zašto, pitam se." Na Ketrininim usnama zatitra tajnovit osmejak. „Dosad je trebalo da naučiš da od devojke ne možeš da tražiš da ti oda sve svoje tajne. A ja sam puna tajni. Uvek." Dejmon se namršti. Nikad nije mogao da izvuče od Ketrin ono što nije htela da mu kaže. Usred njihovog razgovora, neko je pokucao na vrata, pa je Dejmon brzo ustao i otvorio, našavši se licem u lice sa Elenom. Bila je bleda i iscrpljena do iznemoglosti, a činilo mu se da su njene oči, plave kao drago kamenje, bile krupnije nego inače dok su ga posmatrale. Dejmon je podigao obrvu i počastio je svojim čuvenim blistavim osmehom, ne želeći ni sebi da prizna da drhti od nervoze. Znao je da joj je stalo do njega. Pokušao je da joj baci to u lice i da ga porekne, ali to mu nije pošlo za rukom. Međutim, neki unutrašnji nagon ju je navodio da ga ubije, jer je zadatak dodeljen Čuvaru morao biti obavljen. Još otkako ju je spasao u liftu, jasno je osećao da se Elena uzdržava. Još ju je voleo i verovatno će je uvek voleti. Delom sebe je hteo da pogne glavu pred njom, da drage volje primi kaznu koju je ona bila dužna da sprovede. Verovatno je zaslužio ono što će mu se desiti, šta god to bilo. ~ 221 ~

Eleni je pogled odlutao mimo njega, ka Ketrin, pa je još više prebledela, mada je mislio da bleđa ne može biti. Okrenuo se i video da Ketrin stoji sasvim nepomično samo nekoliko metara od nje i da i ona sama posmatra Elenu sa zagonetnim osmejkom. „Dakle, znaš", rekla je Ketrin Eleni, ,,a dovoljno si pametna da to i upotrebiš." „Jesi li ti znala? Još onda kad smo se upoznale?", iznenada je upita Elena. Zazvučala je kao da joj neko izvlači reči protiv njene volje. Ketrin zavrte glavom. „Ponekad možeš mnogo da naučiš kad si mrtav", uzvratila je, a usne joj se razvukoše u širok osmeh. „Šta je to znala?", umeša se Dejmon, gledajući red jednu, red drugu. Ketrin mu je prišla i nežno prešla prstima preko njegove ruke. „Kao što rekoh", reče mu, „svaka devojka ima svoje tajne." Namignula je Eleni. „Otići ću iz grada na neko vreme. Mislim da je bolje da ti se ubuduće sklanjam s puta." Elena klimnu. „Verovatno si u pravu. Zbogom, Ketrin", reče. ,,I hvala ti." Ketrinino lice se ozarilo, obojeno humorom. „Takođe", uzvratila je, a Dejmonu su tada više nego ikad ličile jedna na drugu. Elena se zatim okrenula Dejmonu i obratila mu se strogo poslovnim tonom: „Vreme je da se suočimo sa Čuvarkama. Jesi li spreman?" Dejmon brzo iskapi čašu, a onda snažno tresnu njome o stočić od poliranog čelika, proklinjući u sebi vampirsku toleranciju na alkohol. Mnogo bih se lakše suočio sa ovim da sam bar pripit, pomislio je. „Spreman ko zapeta puška", uzvratio je otežući. Boni je osetila mešavinu jakih mirisa kada je počela da pretura po svojim zalihama lekovitog bilja. „Gde ovu da stavim?", upitao ju je Met, držeći vrećicu ljubičastih latica. „To je jedić. Koristi se za zaštitu", odgovorila mu je Boni. „Stavi ga kod vučjeg drena i petrovca." „Kako ti kažeš", rekao je Met, stavivši jedić u urednu gomilu na određeno mesto pored ostalih biljaka kao da je to najprostija stvar na svetu.

~ 222 ~

To što su radili bilo je još i normalno u poređenju s načinom života koji su svi oni vodili. Boni je ponestalo bilja, što nije ni bilo čudno posle sveg onog bacanja čini za zaštitu i snagu poslednjih nedelja. Moraće da ode do Felove Crkve što pre i da zamoli gospođu Flauers da joj pomogne da dopuni zalihe, sad kad se situacija malo smirila. Promeškoljila se od zadovoljstva pri samoj pomisli na to da će se konačno na miru vratiti kući. Sjajan je osećaj kad si na sigurnom; prošlo je mnogo vremena otkad se poslednji put osećala tako. I Meredit i Elena su izašle, pa je iskoristila praznu sobu i slobodno vreme i prostrla gomilice osušenih i svežih biljaka po podu. Obe njene najbolje drugarice su bile bolesno pedantne i sigurno bi se žalile na mirisnu prašinu i zagušljivost, kao i na izmrvljene ostatke lišća. Bilo je prosto neverovatno brinuti o nečemu bezazlenom - na primer, o tome šta će joj Meredit reći kada bude ugazila u busen ruse (koja se upotrebljava za sreću i dodaje u čini za izvlačenje iz zamki). Ili bar skoro neverovatno. Poslednjih dana, nešto ju je tištalo iznutra. Osećala je prazninu zbog onoga što je izgubila i što se nije moglo izlečiti nijednom travom. Međutim, nije ona bila jedina koja pati. „Mislim da si stvarno mnogo hrabar, Mete", rekla mu je Boni. Met ju je pogledao, iznenadivši se time što je razgovor naglo skrenuo. „Kada ti život da limun..." Misli su mu odlutale, pa nije uspeo ni da završi šalu koja mu više i nije bila smešna. Boni je znala da ga je to što je izgubio Kloi zavilo u crno, ali ipak nije dopustio da ga to promeni. Tome se zaista divila. Pre nego što je stigla da mu to i kaže, neko je pokucao na vrata, a u dušu joj se odmah zavukla strepnja. Čim se neko neočekivano pojavi pred vratima, to je obično nagoveštaj katastrofe. Uprkos tim sumornim mislima, ustala je i otvorila vrata, i u poslednjem trenutku se suzdržala da ne ugura nogom malo semena indijskog jorgovana (za sreću i promenu nabolje) u Elenine papuče. Navaljen na okvir vrata i s rukama u džepovima, pred njom je stajao Zander. Bojažljivo joj se osmehnuo. „Mogu li da uđem?", upitao je. Što leeepo miriše, proletelo joj je u mislima. A i izgledao je kao Apolon, pa je poželela da mu se baci u zagrljaj i da ga nikada ne pusti. Mnogo joj je nedostajao. ~ 223 ~

Međutim, izgubila je svoje pravo da ga grljaka kad god joj to padne na pamet, jer je ona ta koja je otišla. Umesto da mu se baci oko vrata, Boni se samo sklonila u stranu da bi ga propustila, osetivši kako joj se pod bosim nogama krši meko lišće. „O zdravo, Mete", pozdravio je Zander kada je ušao u sobu, a zatim je naglo stao i razrogačio oči opazivši da su po čitavom podu razasute gomilice biljaka. „Zdravo, Zandere", uzvrati Met. „Baš sam hteo da krenem. Imam trening." Met je prostrelio Boni pogledom koji je govorio: Nemoj da uprskaš kad ti se pruža prilika. Boni se osmehnula svom drugaru, jer je brže-bolje izašao. „Auh, čoveče", otelo se Zanderu, koji je zadivljeno po-smatrao nered. Boni je išla za njim. „Meredit će te ubiti. Hoćeš li da ti pomognem da počistiš?" „Paaa..." Boni se osvrnula oko sebe. Sad kad je posmatrala nered njegovim očima, shvatila je da je napravila mnogo veći metež nego što je mislila. „Uh. Ne znam, možda. Nego, sigurno nisi došao zbog toga. Kaži." Zander je uzeo Boni za ruku, pa su se polako kretali kroz lom, pazeći da ne obore nijednu gomilu. Kad su se nekako probili do kreveta, što je najverovatnije bila najčistija površina u celoj sobi - samo zato što joj se nije sviđalo da joj posteljina miriše na mešavinu jakih mirisa - seli su, a onda je on uzeo njene ruke svojim velikim i toplim šapama. „Slušaj, Boni", počeo je, „razmišljao sam o onome što si mi rekla, da je položaj alfa mužjaka u Čoporu zaista velika odgovornost i da uz sebe treba da imam još jednog vukodlaka koji će sve to razumeti, biti mi partner i ispomoć. Sasvim si u pravu. Šej je za to savršena." „Mhm", procedila je Boni jedva čujnim glasom. Nešto u njoj se slamalo, krhko kao osušen list. Pokušala je da nežno izvuče ruke iz Zanderovih, ali on ju je još jače stegao. „Ne", progunđao je tužno. „Nisam dobro izrekao ono što sam hteo da kažem. Moram iz početka. Boni, pogledaj me." Podigla je pogled. Sve joj se maglilo od suza, ali videla je da je oči plave kao more posmatraju. „Tebe, Boni", rekao je nežno, „tebe volim. Kada smo se borili protiv Klausove vojske, video sam kako bacaš čini da zaštitiš sve i tad ti je lice sijalo od nepokolebljivosti. Izgledala si tako snažno, tako moćno, a mogla si lako da ~ 224 ~

pogineš. Mogao sam da poginem i ja, i onda na kraju ne bismo bili zajedno. Zbog toga sam shvatio ono što je odavno trebalo da mi bude jasno kao dan: želim samo tebe." Ono što joj se do maločas slamalo u grudima polako je počelo da se topi, ispunjavajući je toplinom. Svejedno, nije mogla dozvoliti da Zander žrtvuje dobro Čopora zarad nje. „Ali ništa se nije promenilo", rekla mu je najzad. ,,I ja tebe volim, ali šta ako će ta ljubav uništiti sve drugo što ti je važno?" Zander je privuče bliže. „Neće", reče. „Vukovi u Savetu ne mogu da odlučuju koga ću ja voleti. Ja ne volim Šej. Volim tebe. Šej i ja možemo da predvodimo Čopor, ali ako bude spora, radije bih izgubio to nego tebe." Podigao je njenu ruku do svojih usana i nežno je poljubio, a oči su mu sijale kao zvezde. „Sam biram svoju sudbinu", rekao joj je. ,,A moja sudbina si ti. To jest, ako me želiš." „Ako te želim?" Gušeći se u suzama, obrisala je oči, a onda je nežno udarila Zandera u rame. „Budalo jedna", rekla mu je s mnogo ljubavi i poljubila ga.

~ 225 ~

41. „Jesi li sigurna da će ovo poslužiti za ono za šta nam treba?", upitala je Elena Boni. Odlučile su da u Stefanovoj prostranoj sobi, u kojoj nije bilo ni loma ni gužve, izvedu čin prizivanja Vrhovne Čuvarke. Kada je Elena pozvala Boni, ona se odmah pojavila, čvrsto držeći Zandera za ruku. Sva je blistala od sreće, ali kada je Dejmonu pružila napitak koji mu je pripremila, njeno sitno lice se nabralo od strepnje. „Trebalo bi", odgovorila je Boni. „Valerijana će mu usporiti rad srca, a od jedića će disati plitko. Verovatno ćeš se osećati prilično čudno", rekla je Dejmonu, „ali mislim da ti ovo neće naškoditi." Dejmon je pogledao u gust zeleni napitak u čaši. „Neće, naravno", uzvratio je, uveravajući je. „Vampira ne možeš otrovati." „Ubacila sam malo meda da ti ne bude baš odvratno", dodala je Boni. „Hvala ti, crvenperčice", rekao joj je Dejmon i nežno je poljubio u obraz. „Ostvario se ovaj plan ili ne, zahvalan sam ti." Boni se nakezila pomalo zbunjeno, a on je dodao: „Trebalo bi da ti i tvoj vuk odmah odete da Čuvarke ne bi pomislile da ste i vi umešani." Zander i Dejmon klimnuše jedan drugom, a Zander opet uze Boni za ruku. Kada su otišli, ostalo ih je samo troje: Elena, Dejmon i Andres. I Stefan je hteo da dođe, da bude pored brata, jer će mu to možda biti poslednji trenuci života, ali Dejmon mu nije dozvolio. Gnevan Čuvar ume da bude vrlo opasan, rekao mu je. Na kraju krajeva, Majlija će biti besna kao ris. Dejmon je iskapio Bonin napitak i napravio kiselo lice. „Med i ne pomaže mnogo", izjavio je. Elena ga je zagrlila, a on ju je nežno pomazio po leđima. „Šta god se desilo, znaj da nisi ti kriva", reče. Zatim je počeo da se trese i leđima se naslonio na zid, prislonivši ruku na grudi. „Uh", tiho mu je preletelo preko usana. „Ne osećam se baš..." Zakolutao je očima i srozao se niza zid, skljokavši se na pod. „Dejmone!", uzviknula je, ali odmah se prenula. To je i trebalo da se desi. Ovako izgleda ranjivo, pomislila je, i nekako sitnije, pa je naterala sebe da odvrati pogled. Biće joj lakše ako ga ne bude gledala. „Jesi li spreman da prizoveš Čuvarku?", upitala je Elena Andresa, a on klimnu glavom, čvrsto je držeći za ruku. Po stisnutim usnama se videlo da je napet, a u njegovim očima nije bilo uobičajene radosti i topline. ~ 226 ~

Elena se usredsredila na to kako su ona i Andres povezani, na energiju koja je strujala između njih, krećući se ujednačeno i ritmično kao plima. Kada je ta energija počela da protiče ravnomerno, a zatim i da raste, vrata Moći u njoj su se širom otvorila. OHHH. Čim se Moć u njoj oslobodila, sva energija se naglo usmerila prema Dejmonu. Htela je... Nije želela da ga povredi, ne baš. Moć u njoj nije raspirivala bes, već nešto hladno i čisto, nešto što je težilo da ga uništi. Nije to bila osveta, ni strast, već neko hladno naređenje koje je trebalo ispuniti što pre: Metu treba eliminisati. To je sigurno bio osećaj koji te obuzme kad se zadatak ne obavi. Najlakše bi bilo da se prepusti i da obavi to hladno i nemilosrdno, da uradi ono što se od nje očekuje. Ono što i sama želi. Ne. Ne mogu to da uradim. Bar mislim da ne želim. Tek je uloživši doslovno fizički napor uspela da preusmeri pažnju na Andresa. Vrata u njenom umu su bila širom otvorena, pa je jasno videla njegovu raširenu zelenu auru, koja je svetlucala ispunivši polovinu sobe. Duboko se usredsredila, pokušavajući da pomeri sopstvenu zlatnu auru i da je stopi sa Andresovom. Boje su se polako preklopile i izme-šale, obojivši čitavu unutrašnjost prostorije. Moć joj je zapevušila kroz vene, a sve što je videla pred sobom imalo je na sebi poljubac svetlosti. Pogledala je Andresa u oči, primeti-vši začuđenost na njegovom licu. Tako su bili jači, i više nego dvostruko, i ubrzo je osetila da od siline Moći izvikuje reči. „Čuvari!", izgovorila je, držeći Andresa za ruku. „Majlija, dozivam te! Moj zadatak je obavljen." Ništa se nije događalo. Dugo su tako stajali s rukom u ruci, gledajući jedno drugom u oči, a njihove aure su širile Moć po čitavoj sobi. Ipak, nisu osetili nikakvu promenu. Napokon se vazduh gotovo neprimetno zatalasao, kao nečujan odjek univerzuma. Nije bilo vidljive promene, ali Elena je shvatila da ju je neko najzad čuo; kao da je neko na telefonu pritisnuo dugme za uspostavljanje veze posle čekanja. „Majlija", ponovila je. „Ubila sam Dejmona Salvatorea. Sada kada je zadatak ispunjen, dođi i oslobodi me unutrašnjeg nagona."

~ 227 ~

Još nije bilo odgovora. Međutim, Andres je polako počeo da se koči. Zakolutao je očima, a aura mu je bledela, pretapajući se iz živozelene u čistobelu. Prsti su mu drhtali u Eleninoj ruci. „Andrese!", uzviknula je preplašeno. Njegove nevideće oči su je gledale. Sablasna bela aura oko njega ritmično je pulsirala. „Dolazim, Elena." Majlijin strogi glas, koji je zvučao sasvim poslovno, izbijao je iz Andresovih usta. Jasno je mogla da zamisli kako joj je obeležila ime na radnoj tabli pre nego što je zakoračila na nekakve međugalaktičke pokretne stepenice. Pošto je trans minuo, Andres je naglo udahnuo i zateturao se. Napravio je grimasu kao da je osetio neobičan ukus, a zatim je promucao: „Baš... čudno." Elena nije mogla da se odupre nagonu da pogleda u Dejmona. Sada su mu se kosti jasno isticale; kao da mu je ona bleda koža postala tesna, pa se zategla preko njih, a njegova crna kosa je bila sva razbarušena. Mogu da mu slomim vrat čak i umom, pomislila je u sebi, ali brzo se ugrizla za obraz iznutra i, drhteći, skrenula pogled. Majlija je zakoračila iz nigdine i pojavila se u sobi. Odmah je pogledala Dejmona. “Još nije mrtav", rekla je hladno. „Nije." Elena je duboko udahnula. ,,I neću dozvoliti da umre", dodala je. „Morate poništiti zadatak." Vrhovna Čuvarka je samo uzdahnula, ali na licu joj se, kako se Eleni učinilo, videlo da pomalo i saoseća s njom. Međutim, kada joj se obratila, glas joj je bio sasvim smiren. „Znala sam da nije baš dobro da ti kao prvi zadatak dodelimo nešto što te se lično tiče i da ti neće biti lako", rekla joj je. „Izvinjavam se zbog toga i razumem te što si me pozvala da dovršim tvoj posao. Nećeš biti kažnjena zbog svoje nepromišljene vezanosti za ovog vampira. Ipak, Dejmon Salvatore mora umreti." Krenula je prema Dejmonu, ali Andres i Elena su joj se brzo isprečili, napravivši štit od svojih tela da bi sakrili telo onesvešćenog vampira. „Zašto?", planu Elena. To je bilo krajnje nepravedno. „Ima mnogo gorih vampira od Dejmona", odbrusila je prkosno. „On nije ubijao" - nije bila sigurna kako da to sroči, a i sama je uviđala da joj to i nije najjači argument - „sve doskora." Završila je rečenicu neubedljivo. „Zašto ste mi dodelili ~ 228 ~

Dejmona kada su svuda harali stvarno zli vampiri, kakvi su Klaus i njegovi potomci?" Gotovo da je u sopstvenom glasu čula misao koja je visila u vazduhu: On je samo ponekad okrutni ubica. Pustite ga. „Nije tvoje da preispituješ odluke Nebeskog suda", uzvratila je Majlija strogo. „Dejmon Salvatore je nebrojeno puta pokazao da nije kadar da upravlja svojim osećanjima. Nema predstavu o tome šta je ispravno, a šta nije. Mi smatramo da bi mogao da postane opasan po ljudski rod koliko i neko od Prvobitnih." „Da bi mogao", ponovila je Elena Čuvarkine reči. „Dakle, mislite da bi lako mogao da krene stranputicom. Isto tako, vrlo je verovatno da više nikada neće ubijati." „Nismo spremni da preuzmemo taj rizik", uzvratila je Majlija ravnodušno. „Dejmon Salvatore je ubica i time je izgubio svoje pravo da njegov slučaj ponovo razmotrimo. A sad mi se skloni s puta." Kucnuo je čas da stavi sve na kocku. Zato je duboko udahnula. „Znam da sam vam potrebna", rekla je, a Čuvarka se namrštila. „Ja sam ćerka Vrhovne Čuvarke. Ubila sam Klausa i mogu da uništim najopasnije iz redova Prvobitnih, one za koje još ne znate kako da ih se otarasite. Neću vam više pomagati ako ubijete Dejmona." Pogledala je u Andresa i jedva primetno trepnula, a on je klimnuo. Saglasili su se povodom toga da je najteži deo njihovog plana bilo to da nateraju Čuvarku da poveruje da se Elena više neće boriti protiv Prvobitnih i da će dopustiti da nevini stradaju ukoliko ne bude po njenom. Bar je, eto, Andres smatrao da zvuči dovoljno ubedljivo da joj Majlija poveruje. Majlija je nakrivila glavu i zagledala se u Elenu kao da proučava nov i zanimljiv primerak pod specijalnim čuvarskim mikroskopom. „Zar ti je ovaj vampir toliko važan da bi zarad njega rizikovala da budeš kažnjena? Zar hoćeš da te odvedu s matične planete i da te predaju Nebeskom sudu?" Stegnutih vilica, Elena klimnu. „Vampir mora da bude svestan da bi se to obavilo", reče Majlija. Samo se stvorila pored Dejmona i, pre nego što su Andres i Elena stigli da je ponovo zaustave, prislonila mu dva prsta na čelo. On je trepnuo i mrdnuo se, a ona je ustala i ne pogledavši ga. Okrenuvši se, opet je pogledala Elenu. „Jesi li spremna da ugroziš svoj život za Dejmona Salvatorea?", upitala ju je Majlija. ~ 229 ~

„Jesam", istog trena je odgovorila. Nije imala ništa da doda. „A ti, vampiru?", pitala je Majlija. Gledala je preko Eleninog ramena obraćajući se Dejmonu. „Da li ti je toliko stalo do Elene da bi promenio način života zarad nje?" Dejmon je smogao snage da se pridigne i sedne, i dalje se oslanjajući na zid. „Da", odgovorio je sasvim pribrano. Majlija se osmehnula, ali bilo je neke nelagode u tom osmehu. „Ostaje da se vidi", rekla je i posegla prema oboma. Spojila im je ruke, a Elena se osmehnula Dejmonu čim ga je dodirnula. On joj je stegao ruku, uveravajući je da će sve biti dobro. „Eto", rekla je Majlija trenutak kasnije. „Završeno je." Onaj ubilački nagon, ono ledeno osećanje koje joj je govorilo da je on samo nedaća koje se treba rešiti - sve je to iščezlo. Kao da je ta veza naglo presečena makazama. Međutim, umesto toga se izrodilo nešto novo. Neka povezanost je i dalje postojala među njima. Sva su joj čula bila preplavljena Dejmonom, a kao da je i vazduh koji je disala bio sačinjen od njega samog. Njemu se oči raširiše od čuda, a ona je shvatila da čuje kako mu srce kuca u istom ritmu kao njeno. I on je bio iznenađen tim otkrićem, tom živom niti koja ih je povezivala, ali malo ga je obuzeo i strah. Usredsredila je misli da bi videla Dejmonovu auru. Između njenih i Dejmonovih grudi kao da je bila rastegnuta neka pletenica od svetlosti, a njena zlatasta aura i njegova crna, prošarana plavim nijansama kao na paunovom repu, preplele su se. „Sada ste povezani", izrekla je Majlija hladno kao robot. „Ako Dejmon počini ubistvo, Elena umire. Ako Dejmon bude pio ljudsku krv bez znanja žrtve, bez njihove svesne dozvole - dakle, nema više upotrebe Moći niti obmane, već mora postojati svestan pristanak - Elena će snositi posledice. Ukoliko Elena umre, ova veza - to jest kletva - preneće se na člana njene porodice. Ukoliko se ova veza na bilo koji način prekine, Dejmon će se opet naći u središtu naše pažnje i istog trena će biti odstranjen." Dejmon razrogači oči. Kroz ono strujanje koje ih je povezivalo, Elena je osetila Dejmonovu poraženost. „Umreću od gladi", rekao je tiho. Majlija se nasmešila. „Nećeš", odvrati. „Možda će te brat naučiti humanijim načinima ishrane. Ili ćeš možda naći ljude koji će ti dobrovoljno davati krv ako iskreno zaslužiš njihovo poverenje." ~ 230 ~

Ona spona je sada vibrirala od neobične mešavine gađenja i olakšanja, ali Dejmon je opet navukao onaj neprobojni štit. Nikada nije izgledao zatvorenije nego sada. Instinktivno je protrljala grudi da bi odagnala osećanje napetosti. „Veza će jenjavati kako vreme bude odmicalo", rekla im je Majlija skoro saosećajno. „Sada osećate emocije onog drugog zato što je tek uspostavljena." Pogledala ih je. „Zauvek ćete biti povezani, a na kraju će to nekoga od vas dvoje koštati života." „Razumem", rekla joj je Elena, a onda se, ignorišući je, okrenula Dejmonu. „Imam poverenja u tebe", obratila mu se. „Znam da ćeš učiniti sve što budeš morao da bi me spasao. Kao što sam i ja učinila za tebe." Dejmon je dugo zurio u nju onim svojim očima tamnim kao ponor, a Elena je osetila kako se kroz sponu među njima prepliću tuga i privrženost. „Hoću, princezo", dao joj je svoju reč. Usne su mu se razvukle u osmeh kakav Elena dotad nije videla: nije to bio onaj njegov blistavi osmeh od dve sekunde niti onaj podrugljivi osmejak, već je u njemu bilo topline i nežnosti. Tada je onom sponom prostrujala najčistija ljubav.

~ 231 ~

42. Meredit je trčala dvorištem kampusa ujednačenim ritmom i već je bolno hroptala, a i noge su je bolele. Trčala je prilično dugo, kružeći po dvorištu. Znoj joj se slivao u oči, te je stalno treptala. Što je brže trčala, to je manje mogla da razmišlja o bilo čemu osim o tupim udarcima patika o zemlju i ritmu sopstvenog disanja. Dan se polako prepuštao večeri kada je ponovo zašla za ugao zgrade društvenih nauka i potrčala uzbrdo ka menzi. Kada se našla na vrhu, Alarik ju je već čekao. „Ćao", rekla mu je Meredit, zaustavivši se. „Je l' ti to mene čekaš?" Podigla je nogu da bi istegla kvadricepse, jer nikako nije htela da je uhvati grč. „Hteo sam da se uverim da si dobro", odvrati Alarik. „Dobro sam", kazala je bezvoljno. Spustila je nogu, stavila ruke iza glave i savila se toliko da je glavom skoro dodirivala kolena. Osetila je kako joj se kičma isteže, ali osetila je i bol i zamor od dugog trčanja. „Meredit?" Alarik je kleknuo pored nje da bi je dobro pogledao u lice. Ona je uporno posmatrala njegove zlatne pege po nosu i ispod očiju zato što nije htela da se suoči s njegovim zabrinutim očima. Oči su mu bile boje meda spram preplanule kože. „Meredit?", hteo je da dopre do nje. „Možeš li da se razmotaš i staneš da porazgovaraš sa mnom bar minut? Kad te molim?" Meredit se ispravila i stala, ali i dalje ga nije gledala u oči. Počela je da se uvrće čas na jednu stranu, čas na drugu, pa da vrti ramenima. „Moram da istežem mišiće, jer će me boleti", promrmljala je. Alarik je samo stajao, posmatrao je i strpljivo čekao. Posle izvesnog vremena, i sama je shvatila da se ponaša detinjasto zato što izbegava Alarikov pogled, pa se ispravila i pogledala ga pravo u oči. On je i dalje stajao, strpljivo čekajući, a lice mu je bilo blago od saosećanja. „Znam", rekla je najzad. „Znam šta ćeš mi reći." „Stvarno?", upita Alarik. Sklonio joj je s lica dugačak pramen koji joj beše ispao iz repa, a prsti su mu se zadržali na njenom obrazu. „Pošto ni ja nemam pojma šta treba da ti kažem. Ne mogu ni da zamislim kako je to da jednog dana upoznaš brata i da već sutradan moraš da ga ubiješ." ~ 232 ~

„Da", uzdahnula je Meredit i obrisala znoj s lica. „Ni ja ne znam kako se osećam. Za mene, Kristijan skoro da nije bio stvaran. Bio je samo izmišljena priča, koju su Čuvarke mogle da izmene za sekund." Patikom je nacrtala liniju u prašini pokraj staze. „Kad bolje razmislim", reče, „gotovo da ga nisam ni poznavala. Govorio mi je nešto... kao, odlazili smo na plažu kad smo bili mali i tako to, i malo je pominjao tatu. Jasno mogu da zamislim taj svet, svet u kojem smo nas dvoje tim." Šakama je pritisla oči. „Ma sve je to bila laž, i za njega i za mene." Alarik ju je zagrlio, čvrsto je priljubivši uza se. „Nije fer", rekao joj je ozbiljnim glasom. „Klaus je mnogim ljudima uništio život. Na kraju krajeva, ti si bila važan deo mašinerije koja mu je ušla u trag i koja je stala na put novim zločinima, i treba da budeš ponosna na to. A taj drugi život, onaj u kojem je Kristijan odrastao srećan, sa svojom sestrom - to nije bila laž. Svet u kojem te je brat voleo zaista je postojao. To je i dalje istina. I to zahvaljujući tebi i tvojim prijateljima." Zagnjurivši mu lice u vrat, Meredit promrmlja: „Moji roditelji nikada neće preboleti to što su ga opet izgubili." „Možda je bolje što su ga poznavali ovoliko dugo i što su mogli da gledaju kako odrasta umesto da ga izgube kada je imao samo tri godine, kako se dogodilo u svetu kakvim ga ti pamtiš", blago je kazao. „Možda." Spustila mu je glavu na rame, a zatim se naslonila na njega i pogledala prema kampusu. „Znaš li šta mi je Kristijan rekao na kraju? Baš kad je trebalo da ga proburazim kocem, on mi je tiho i pomalo zagonetno kazao: 'Tata bi baš bio ponosan na tebe.' I znaš šta? Bio je u pravu. Možda je Kristijan donekle i želeo da ga ubijem, da budem jaka." Alarik je još čvršće zagrli. „Ti jesi jaka, Meredit. Ti si najhrabrija osoba koju poznajem." ,,I ti si hrabar", uzvratila je Meredit, utonuvši mu u zagrljaj. Setila se Alarikovih čini, toga kako je pokušavao da prizove Moć da ih sve zaštiti tokom borbe, kako kreće na čitavu armiju vampira naoružan samo kocem i knjigom vradžbina. „Mnogo te volim", rekla mu je. „Želim da budeš uz mene zauvek." Alarik je nežno poljubi u vrat. ,,I ja tebe", promrmlja. „Čast je boriti se pored tebe, Meredit Sulez. Imaj to uvek na umu."

~ 233 ~

43. Visoko iznad Elene i Dejmona, zvezde su sijale u tamnoj noći kao svici na usnulim otkosima trave. Vazduh je bio čist i prohladan i mirisalo je na jesen, a Eleni se činilo da je nebo duboko kao more i da bi mogla da se baci u njega i zapliva i tako zauvek ostane među zvezdama. „Uspela si da ih sprečiš da me ubiju", promrsio je Dejmon. „Pretpostavljam da bi trebalo da ti zahvalim?" Spona među njima je brujala od sarkastičnog humora, ali mnogo više od neke napetosti. Bilo joj je zaista neobično što može da mu čita osećanja kao na dlanu i da vidi mnogo više nego što je odavalo njegovo lice. „Jedno hvala bi moglo da prođe", kazala je, pažljivo birajući reči, „ali nije neophodno. Samo ti pazi da mi vratiš uslugu, važi?" Osetila je kako se blago trgao, kako iznenađenost šumi kroz onu sponu. Tada je bezbrižno dodao: „Uh, umalo sam zaboravio. Dakle, sigurna si da te neću povrediti, a?" Elena je stala i uhvatila ga za ruku da bi se i on zaustavio. „Da", rekla je, zagledavši mu se u oči da bi mogao da vidi koliko ljubavi prema njemu nosi u srcu. „Verujem ti. Umeo si da budeš svakakav, Dejmone Salvatore, ali uvek si bio džentlmen." Dejmon je iznenađeno pogleda, a zatim joj se osmehnu s mnogo ljubavi, onako kako joj se prvi put osmehnuo u Stefanovoj sobi. „Pa, kako drugačije", reče, „pogazio bih sva pravila viteštva ako bih razočarao damu." Elena se zametnula i nekoliko minuta samo posmatrala zvezde, uživajući u mekim prstima vetra koji su joj milovali kosu i sklanjali joj je s lica. Budući da je Klaus zauvek mrtav, kao i njegovi sledbenici, te da je Dejmon smiren i spokojan tu, pored nje, sada bi mogla da da sebi oduška i da uživa u predivnoj noći. „Da li to što imaš poverenja u mene znači da ćeš obići još jedan krug sa obojicom braće Salvatore?", upitao je, sve vreme gledajući u zvezde. Upitao je to u šali, ali i s malo prkosa i nabusitosti. Elena je u njegovom glasu osetila i malo žudnje, žudnje i čežnje, koje su prostrujale nevidljivom sponom. To bi u izvesnom smislu bilo sasvim jednostavno: dugo je bila razapeta između njih dvojice; volela je Stefana, a želela Dejmona. U ovom trenutku, baš bi joj prijalo da voli obojicu. Međutim, već je malo odrasla, ~ 234 ~

bar je mislila da jeste, pa je možda došlo vreme da ta vrata zauvek zatvori i da izabere pravi put. „Ti ćeš uvek imati deo mene, Dejmone." Prislonila je ruku na grudi, osetivši kako nevidljiva nit bruji. „Ipak, želim da provedem život uz Stefana." „Znam", odvrati Dejmon. Okrenuo se da je pogleda i nežno, najnežnije, prstima prešao po kosi koja joj je padala preko ramena. „Mislim da je možda došlo vreme da krenem dalje. Svet je velik i ima mnogo mesta koja još nisam obišao. Možda ja ipak pripadam negde drugde." Sasvim neočekivano, Eleni pođoše suze; plakala je neutešno, kao dete, a vrele suze su joj se slivale niz obraze i bradu. „Ne moraš da ideš", gušila se od jecaja. „Ne želim da odeš." „Hej, polako", otelo mu se jer se iznenadio, pa joj se primakao i nežno je pomazio po leđima. „Ne odlazim ja zauvek. Zbog ove čudne stvarčice između nas" - nakratko je dodirnuo svoje grudi - „nikada nećemo biti daleko jedno od drugog." „Eh, Dejmone", grcala je Elena. Dejmon ju je dugo i ozbiljno posmatrao. „Znaš, ovako treba da bude", rekao joj je. „Doduše, nikad se baš nisam upinjao da radim ono što je ispravno, a sve mi govori da ću uskoro i to naučiti." Nagnuo se i nežno okrznuo njene usne svojima. Usne su mu bile meke i hladne i za nju su imale ukus sećanja. Kada se odmakao od nje, samo je još tren stajao pod zvezdama; oči su mu sjale, put svetla kao porcelan svetlucala je na mesečini, a kosa crna kao somot stopila se s bojom noći. „Zbogom, Elena", rekao je. „Nemoj me zaboraviti."

~ 235 ~

44. Stefan je morao dobro da se usredsredi, ali ipak je uspeo da veže kravatu. Izgledao je doterano i elegantno u svom najboljem odelu, bio je svestan toga, baš kako treba da bi parirao svojoj dragoj, zlatokosoj Eleni. Rezervisao je sto u najotmenijem restoranu u gradu da bi svečano obeležili povratak u Felovu Crkvu, njen rodni grad, gde žive tetka Džudit i Margaret. Klaus je mrtav; Dejmon je spašen. Red je da, posle mnogo vremena, uživa u bezbrižnom životu brucoškinje, da živi opušteno, bez straha da se nad njom opet nadvija zla kob. Dakle: francuska kuhinja. Ruže na stolu. Noć kada će zaboraviti sve što je prošlo i uživati u sadašnjosti, kao svaki zaljubljeni par. U jednom dahu je pretrčao dva kraka stepeništa koja su ih delila, leteći na krilima čiste radosti. Elenina vrata su bila odškrinuta. Tiho je pokucao, a zatim ih je blago pogurao. Očekivao je da će se oko Elene vrzmati Meredit i Boni, pomažući joj da se spremi za to svečano veče. Zatekao je sasvim drugačiji prizor: soba je bila obasjana svetlošću sveća, stotinama majušnih plamenova koji su se odbijali od prozorskih okana i ogledala i stvarali očaravajuću igru svetlosti i senke. Nije bilo ni Meredit ni Boni, a kao da i njihove stvari behu nestale. Vazduh je bio ispunjen slatkim mirisima, pa je oko sveca primetio razasuto cveće: orhideje i gardenije, cvetove narandže i astera. Na jeziku cveća, to sve behu simboli različitih lica ljubavi. Odevena u jednostavnu belu letnju haljinu sa čipkastim detaljima, Elena je stajala nasred sobe i čekala ga. Nikada mu nije bila lepša. Svetlost sveca je plesala po njenoj sedefastoj koži s tek nagoveštajem rumenila, u njenim očima, plavim kao dragi kamen, po slapovima njene kose boje zlata, pa je sva sijala kao anđeo. Međutim, nisu njene crte bile najlepši deo prizora, već čista, nepatvorena ljubav kojom joj je lice zračilo. Kada ga je pogledala, u njenom izrazu je bilo beskrajne sreće. „Stefane... Najzad znam kako će izgledati naša budućnost", rekla mu je tiho. Pošao je pravo prema njoj. Kako god da je Elena videla njihovu budućnost, znao je da će on nesumnjivo biti pored nje. Odavno je naučio da je sreća, bar što se njegovog života tiče, usko vezana za život te devojke ~ 236 ~

ljudskog porekla i da za njega na ćelom svetu postoji samo ona. Poći će za njom kud god da krene. Elena je uzela njegovu ruku i čvrsto je stegla. „Volim te, Stefane. To je najvažnije. Moram da se uverim da to znaš zato što se prema tebi nisam uvek ponašala onako kako je trebalo." Stefanu nešto zastade u grlu, ali osmehnu se. „Volim i ja tebe", promuca. „Uvek sam te voleo i uvek ću te voleti. Zauvek." „Sećaš li se našeg prvog susreta? Ispred kancelarije u srednjoj školi samo si prošao pored mene, nisi me ni primetio. Tada sam se zarekla da ćeš biti moj, da ćeš se zaljubiti u mene. Nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da me neki dečko ne primećuje." Nasmešila se ironično, kao da se prekoreva. „Onda si me spasao od Tajlera i bio si vrlo tužan, plemenit i dobrodušan. Htela sam da te zaštitim onako kako si ti mene zaštitio, a kada smo se poljubili, zaboravila sam na ceo svet." Stefan je tiho uzdahnuo prisećajući se, a zatim su im se prsti upleli. „Spasao si me mnogo puta i na mnogo načina, Stefane", govorila mu je, ,,a i ja tebe. Zajedno smo kovali planove i zajedno se borili i pobeđivali sve naše neprijatelje. Niko me ne voli kao ti, a ni ja nikada nikoga ne bih mogla da volim kao što volim tebe. Sada znam šta želim. Želim da budem s tobom zauvek." Pustila je njegovu ruku i posegla za nečim što je stajalo na stolu pored nje, a što on dotad ne beše primetio. Bila je to čaša od srebra, bogato ukrašena zlatnim detaljima i dragim kamenjem, zaista dragocen predmet retke lepote. Bila je puna čiste, prozirne tečnosti koja je najviše podsećala na vodu. Ali ta voda je svetlucala pod blistavom svetlošću. Iznenađeno je pogledao Elenu jer je odjednom shvatio sve, a ona je klimnula glavom, potvrđujući. „Voda iz Fontane večne mladosti i večnog života", izgovorila je svečanim tonom. „Znala sam da će doći dan kada ću je ispiti. Ne želim ni da živim ni da umrem bez tebe. Ima je dovoljno i za ostale, ako se jednog dana budu odlučili na to. Možda neće želeti. Ni sama ne znam da li bih želela da živim večno ako ti nećeš biti uz mene. Ne mogu..." Glas joj je zamro. „Ne mogu da zamislim život bez tebe, ali morala sam da sačekam da budem spremna, da postanem onakva kakva želim da budem do kraja života. Sada znam ko sam." Pružila je srebrni pehar Stefanu. „Ako... ako me ~ 237 ~

ti želiš, Stefane, ako me želiš kraj sebe zauvek, želim da tu večnost provedem s tobom." Stefanu je srce bilo puno i osetio je kako mu se vrela suza skotrljala niz obraz. Toliko je dugo čamio usamljen, kao čudovište. A onda se pojavilo to biće satkano od života i svetlosti i pronašlo ga, odagnavši onu čemernu samoću. „Da", uzvratio je ushićeno. „Elena, sve što želim od večnosti jesi ti." Elena je podigla pehar i iskapila ga, a zatim je, smešeći se, okrenula ozareno lice prema Stefanu i poljubila ga. Njena radost je u njemu odzvanjala kao odjek kada su im se usne spojile, a zatim je talas njene ljubavi zapljusnuo obale njegovog srca i vratio joj se desetostruko snažniji. Zauvek, hučalo je more u njima, zauvek. Stefan je bio van sebe od sreće i nikako je nije ispuštao iz zagrljaja. Shvatio je da je, posle petsto godina lutanja i izgubljenosti u prostoru i vremenu, najzad pronašao svoj dom.

~ 238 ~

45. Dragi Dnevniče, Večnost počinje danas. Pretpostavljam da bi sama pomisao trebalo da bude pomalo zastrašujuća: moje vreme na Zemlji ionako je bilo relativno kratko. Štošta mi se dogodilo, mnogo više nego što većina ljudi iskusi u životu, ali ima još mnogo stvari koje treba da naučim i uradim. Međutim, verujem u Stefana i verujem u večnost. Ne znam šta ću od neke lude, sveprožimajuće sreće. Stefan i ja napokon možemo mirno da uživamo u zajedničkom životu i, iako imamo čitavu večnost pred sobom da saznamo još neke pojedinosti o onom drugom, ipak jedva čekam da čujem: koje boje su oči Stefanove majke? Kakav ukus će imati njegove usne u sunčano prolećno jutro za dvesta godina? Kuda bi voleo da otputuje? Sad možemo da idemo svuda. Imamo sve vreme ovog sveta. Mojoj sreći nema kraja, ali ni to nije sve. Konačno znam ko sam. Prava je ironija, u svakom smislu, to što sam postala Čuvarka, budući da sam ih se plašila i da sam ih prezirala iz dna duše. Međutim, Zemaljski Čuvar je nešto sasvim drugo; Andres me je naučio da mogu da budem saosećajna i puna ljubavi i ljudskosti i da mogu da koristim svoje Čuvarske Moći da bih zaštitila svoj dom, da bih zaštitila ljude do kojih mi je stalo, da bih sprečavala zlo da uništava nedužne. Tu je i moja povezanost s Dejmonom. Najzad znam da brinem o Dejmonu i da u isto vreme volim Stefana. Između Dejmona i mene postoji veza koja će trajati zauvek; ta veza mu neće dozvoliti da ga tama, koja mu je uvek pretila, uzme pod svoje. Gde god bio, znaće da ga nosim u srcu kao što i on nosi mene. Stefan će biti uz mene i u dobru i u zlu. A uz nas će biti svi moji dragi prijatelji, jedinstveni ljudi dobrog srca i čelične volje. Sve ih neizmerno volim. Sva drhtim, ali od iščekivanja. Više se ničega ne plašim i jedva čekam da vidim šta će biti sutra i šta budućnost donosi svima nama.

~ 239 ~