Kurt Lange- Egipat

KURT LANGE I MAKS HIRMER

EGIPAT ARHITEKTURA PLASTIKA SLIKARSTVO TOKOM TRI MILENIJA

SA PRILOZIMA EBERHARDA OTA I KRISTIJANE DEROŠ-NOBLKUR

SNIMCI MAKSA HIRMERA

RECENZENTT

Prof. dr B R A N K O GAVELA OTO BIHALJI MERIN STRUČNA REDAKCUA

Prof. dr B R A N K O GAVELA PREVOD.

JOVAN MESAROVIĆ

UREDNIK

STANISLAVA RADOVANOVIĆ TBHNIČKI UREDNIK

BRANKA ĐORĐEVIĆ KOREKTOR

N A T A Š A TANASIJEVIĆ-POPOVIĆ

© 1967 BY HIRMER VERLAG MÜNCHEN 1973. ZA SFR JUGOSLAVIJU IZDAVAČKI ZAVOD JUGOSLAVIJA, BEOGRAD, NEMANJINA 34 ŠTAMPA ILUSTRATTVNOG DELA U SR NEMACKOJ STAMPA TEKSTA, OMOTA I POVEZ: BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD, BEOGRAD, VOJVODE MLSLĆA 17

PREDGOVOR

Četvrto izdanje ove knjige, u tiražu od šezdeset do osamdeset hiljada primeraka na šest jezika, pojavljuje se zato što je javnost prethodno izdanje dobro primila. Ovaj uspeh me je podstakao da pripremim ovo novo u tekstualnom i ilustrativnom pogledu znatno bogatije izdanje. Novi snimci značajnih dela arhitekture, plastike, slikarstva i zlatarstva omogućili su da se prikaže mnogo veći broj poznatih dela egipatske umetnosti i da se na taj način znatno obogati i produbi pregled umetničkog stvaralaštva starog Egipta koje je trajalo preko tri hiljade godina. Trostruko veći broj reprodukcija u boji nego u prethodna tri izdanja sada zaista daje celovit utisak o vrsti i značaju koje ima boja u pojedinim oblastima umetnosti Egipta. Takođe je potpuno prerađen i bitno povećan i tekst knjige. Posebni deo o bogovima i hramovima starog Egipta, koji je pisan pod punim nadzorom profesora egiptologije Univerziteta u Hajdelbergu dr Eberharda Ota (Eberhard Otto), predstavlja značajan prilog. Ono što je bitno o svetu mnogobrojnih bogova, koji su se pojavljivali u razrovrsnim oblicima, kao i o njihovom kultu u starom Egiptu, ovde je izneto na najstručniji način i tako je data jasna slika o osnovama egipatske religije. U sledećem delu o spomenicima, u poglavljima koja objašnjavaju epohe koje slede jedna za drugom, dat je širok istorijski osvrt jer je istorija, zajedno sa religijom, osnova da razumemo ne samo postanak nego i celokupno umetničko stvaralaštvo. Vreme kada je Egipat bio svetska sila naročito je osvetljeno sa istorijskog, društveno-političkog i kulturnoistorijskog stanovišta. Sva ova poglavlja napisao sam u tesnoj saradnji i stalnoj razmeni mišljenja s uglednim naučnikom prof. dr Eberhardom Otom i koristeći njegova dela »Egipat, put carstva faraona« i »Oziris i Amon«. Koristio sam glavna literarna dela kao što su tekstovi sa stela Tutmozisa III 1 Ehnatonova Himna suncu, zatim Pesma o Kadešu u kojoj se hvali Ramzes II i njegova hrabrost, kao i dražesni izveštaj o putovanju hetitske princeze, faraonove verenice, u Egipat, zapisan na tzv. svadbenoj steli, što nas sve, zajedno s manjim poetskim tekstovima u grobnicama i drugim pesmama, upoznaje s načinom mišljenja onoga doba. Tumačenje pojedinih prikazanih umetničkih spomenika iz oblasti plastike i slikarstva zasniva se još delimično na objašnjenjima koja je pok. Kurt Lange dao za prva tri izdanja. Međutim, kako je ovo izdanje umnogome prošireno i dopunjeno, prof. dr Eberhard Oto je preuzeo na sebe obradu većine tekstova koji se odnose na ona umetnička dela koja su u ovom izdanju prvi put prikazana. Pored toga, prošireni su pojedini periodi koji su u ranijim izdanjima suviše kratko obrađeni: 12. dinastija Srednjeg carstva; doba sjajnog umetničkog stvaralaštva za vreme Amenofisa III, koga često upoređuju sa Lorencom Veličanstvenim; doba Ehnatona i Tutankamona. Data je takođe iscrpnija analiza hramova iz doba dinastije Ramzesa, onih kolosalnih građevina pred kojima zastaje zadivljen posetilac na svom putu po Gornjem Egiptu. Na kraju, daleko potpunije su prikazani hramovi ptolemejske epohe koji su poslednje veliko umetničko dostignuće antičkog doba na egipatskom tlu. Mnoge misli, naročito one koje se odnose na kulturnoistorijske ocene skulpture i slikarstva, uzeo sam iz dela »Umetnost Egipta« Valtera Volfa (Walter Wolf) koje mi je bilo stalni i veoma cenjeni pratilac na mojim putovanjima kroz Egipat, kao i prilikom proučavanja egipatske umetnosti. 5

Ova knjiga sadrži posebno poglavlje o Nubiji. To je potpuno razumljivo kada se zna da sada ceo svet govori o ugroženim a ipak spasenim nubijskim hramovima. Ovo poglavlje, što mi čini čast, napisala je profesor Kristijana DeroŠ-Noblkur (Christiane Desroches-Noblecourt), šef Odeljenja egipatskih starina Nacionalnog muzeja Luvr u Parizu. U stalnoj saradnji sa egipatskom Službom za starine, ona istražuje hramove Nubije, koje neobično dobro poznaje, i stara se o njima. Egipatskoj službi za starine zahvaljujem što mi je omogućila da u toku tri duga putovanja po Egiptu napravim snimke za ovu knjigu. Ujedno se zahvaljujem za svu podršku i pomoć koju su mi od 1954. godine naovamo pružili: dr Mohamed Mahdi Ibrahim, generalni direktor Odeljenja antike Muzeja E1 Antikana u Kairu; dr Abd-El-Hafiz Abd-El-Aal, glavni inspektor za Gornji Egipat; dr Jakub Farah, inspektor za antičke spomenike u Luksoru i Karnaku; dr Ramadan, inspektor nekropole u Tebi, a takođe i dr Žan Filip Loe (Jean Philippe Lauer), šef francuskih arheoloških istraživanja u Sakkari. Prijatna mi je dužnost da se najtoplije zahvalim i mom prijatelju dr Labibu Habakiju, koji je preko dvanaest godina sarađivao sa mnom i pokazivao stalnu spremnost da mi pruži pomoć u radu. Moja deca, Albert i Irmgard Hirmer, koja je snimatelj foto-odeljenja naše izdavačke kuće, napravili su nove snimke za ovo izdanje i oni zaslužuju moju najsrdačniju zahvalnost za dragocenu saradnju i stalnu spremnost za rad. Isto tako dugujem zahvalnost i Juliji Peci-Asen (Petzi-Asen) koja je kada sam prvi put putovao po Egiptu bila sa mnom i napravila veoma stručne i umetnički nadahnute snimke. Angeliki Bauer-Asen se zahvalujem za pažljivo izrađene snimke koji su ovde priloženi. MAKS HIRMER

Z

ivotni tok ljudskih kultura, kao i život pojedinaca, kreće se između praiskon^kog straha i svesti o starosti. Izgleda da su mnogi narodi pozvani, ali malo ih je koji su odabrani da onim što su postigli budu uzor ili čak da presudno utiču na velike delove sveta i u toku vekova. Daleko manji nego što se obično pretpostavlja je broj tih visokih kultura koje su rano odbacile sve što je varvarsko i kao sređen sistem uspele da izgrade sopstveni stil koji bi mogao da se poistoveti sa najbogatijim i najčistijim mogućnostima ljudskog bića. To sti po pravilu kulture nastale na obalama vodoplavnih reka u čijim dolinama se stanovništvo naseljava razvijajući ratarstvo. Čini nam se da su najdostojnije one kuiture koje su, nezavisno od dostignuća nešto starijih naroda, postigle sopstvenom obdarenošću visok nivo svog izraza, stvorile pismo i, bez oslonca i vidljive podrške, uzdigle se do onih dometa koji čine temelje njihovog razvoja u svetskim razmerama. Takvi proizvodi ljudskog razvoja su sumerska, kineska i egipatska kultura koje su se začele u primitivnim porecima ranog čovečanstva i koje su se, posle moćnog procvata sopstvenih mogućnosti, uhle u ekumenu duha koja nam određuje budućnost. U dramatičnom prizoru pojednostavljenom vremenskom udaljenošću, stara egipatska kultura, preglednije nego ma koja druga, pruža sliku jednog takvog prastvaralačkog života sa svim usponima i padovima koji pripadaju putevima sudbine toga naroda. Činjenica što se stav docnijih pokolenja prema starom Egiptu uvek kretao između precenjivanja i potcenjivanja verovatno se zasniva na jedinstvenoj doslednosti i zatvorenosti egipatskog stila. To se produžuje i do danas i karakteristično je da se javlja i kada su u pitanju stručne ocene. Tako će neki ljudi toliko preterati da će, kao što je rekao Hajnrih Sefer (Heinrich Schafer), u kulturi Egipta videti »jednom dostignuti pa, na žalost, ponovo izgubljeni vrhimski domet«. Nasuprot tome, kod nekih drugih preovlađuje utisak da je Egipat veoma upadljivo, zapravo neshvatljivo nemoćan da se oslobodi arhaičnih okova i krene ka slobodnijem i naprednijem stvaralaštvu u svim područjima. Jedni vide na obalama Nila već jednom proživljene sve faze ljudskog razvitka, što predstavlja veličanstven i poučan primer. Drugi, pak, umesto toga vide samozadovoljno i uporno tapkanje u mestu u veri, umetničkom stvaralaštvu, u vaspitanju mišljenja i vršenju vlasti, dok neosporno ogroman državni uticaj objašnjavaju pukom despotijom i diktaturom sveštenstva. Oni su mišljenja da Egipćani nisu umeli da se koriste svojim velikim duhovnim blagom. Dok je Hegel u svojoj »Filozofiji istorije« s dubokim razumevanjem umeo da protumači egipatsko biće i njegove težnje, dotle je inače toliko oprezni Jakob Burkhart (Jacob Burckhardt), s čudnim predubeđenjem i u osnovi negirajući ga, prošao mimo egipatskog sveta. Kada se posmatra spolja, ova neverovatno zatvorena, osobena i neprenosiva visoka kultura zaista zahteva određeni stav »za ili protiv«. Zato se vrlo retko i nailazi na odmerenu ocenu njene vrednosti koja bi bila lišena fantastičnih domišljanja i preterivanja, s jedne strane, ili negiranja, često motivisanog ličnim predubeđenjima, s druge. Verovatno razlog leži u tome što za ono što je egipatsko ne postoji srednje, pristupačno mišljenje o kome bi se moglo raspravljati. Doduše, strogost pojma egipatsko ne privlači, ali i ne trpi nikakve kompromise. Ako čovek ne želi da bude zarobljenik pogrešnih sudova, mora se prilagoditi, milom ili silom, njegovoj sferi i pokušati da u sebi probudi nešto što bi bilo shčno egipatskom osećanju. Potrebno je imati čula da se kod Grka ponovo oseti prostor koji su oni jednom zauvek otvorili i nađe put povratka ka magički određenom i smirenom poretku na površini da bi se još jednom proniknulo u osmišljenu idealnu realnost slike kojom je čovečanstvo, uprkos sve izdiferenciranosti još u stadijumu SYOg detinjstva, savladalo ono što je neshvatljivo i promenljivo u svetu. Ko nije spreman da ovako vidi sve to, promaSće stvarnu egipatsku sadržinu. Njega će pri tome još estetski privući lepota mnogih dela, ali ne bi trebalo da se zavarava da će mu se jezgro otvoriti. Ono što je egipatsko uvek ima svoju ktimu, bez obzira gde se postavilo. Dovoljno je samo sebi, neiskoristljivo je, nezainteresovano gleda iznad svega što je preko puta. Ima vrlo malo dela koja mogu doći do izražaja i trajno opstati pokraj egipatskih. 7

Odonda kada su francuski vojnici, kopajući utvrđenja u delti Nila 1799. godine, slučajno pronašli »Kamen iz Rozete« koji je vanredno važan ključ za odgonetanje staroegipatskog pisma, arheološki nalazi su bili sve bogatiji i raznovrsniji. Ovaj materijal je dokaz da su stari Egipćani bili narod čiji je likovni izraz bio veoma snažan i samosvojan kao retko koji u svetu. Iako su još u starom veku mnogi egipatski spomenici odneti u Rim, Vizantiju i druge zemlje i uprkos tome što se i u većini muzeja i bezbrojnim privatnim zbirkama na svim meridijanima nalazi blago iz doba faraona, ne može se ni približno sagledati ogromna količina manjih i većih spomenika koji su ostali u zemlji u kojoj su ponikU. Nauka upravo sada sređuje ogromne rezultate, pre svega arheologije i filologije, kako bi ih proverila, utvrdila i koristila za dalja otkrića koja će dovesti do još produbljenijih zaključaka. Paralelno s tim razvija se i nauka o egipatskoj umetnosti i njenim stilovima. Međutim, mišljenja se razgraničavaju oštrije nego ikada jer nova i najnovija ispitivanja sve više otkrivaju specifičnu strukturu egipatskog bića. A da li je širenje saznanja učvrstilo postojeće vrednovanje ili je izmenilo postojeće ocene? Da li doba faraona danas vidimo u novom svetlu koje ga menja očigledno, u svetlu drukčijem od onog u kome su ga još pre sto ili samo pedeset godina videli veliki pioniri egiptologije? Ako je to zaista tako, onda i mi sami, u krajnjoj liniji, želimo da sagledamo nedokučivi svet starog Egipta opterećeni vremenskom uslovljenošću našeg bića i naših htenja? Da li je razumu današnjeg naučnika uopšte shvatljiva suština prirode jednog drevnog prastvaralačkog naroda čiji je način mišljenja nama potpuno stran jer je zasnovan na drugačijim uslovima ljudskog postojanja? Nastojeći da spoznamo, protumačimo i, na kraju, potvrdimo sopstveni stav, zar neminovno ne tražimo svoju sliku u ogledalu? Svaki čovek željan saznanja postaviće sebi ovakva pitanja pre nego što se reši da se obrati izvorima. A ovi izvori nam se još uvek nude! Čemu nas uči posmatranje? Nama će biti isto toliko podstrek koliko i otkrovenje ako pomoću mnogih i raznovrsnih predmeta iz grobova praistorijskih egipatskih nekropola pratimo kako se ono što je stvarno egipatsko sve jasnije izgrađivalo na slikovnom pismu i išlo, prvo pipajući, a zatim postepeno se razvijajući, jasno određenom cilju. Poznato je da su prvobitna naivna izražavanja oblika u svih naroda međusobno toliko slična da često, čak i stručnjak ne može da ih razlikuje u kom području su ponikla ako nema podataka o njihovom poreklu. U tom pogledu Egipat ne čini izuzetak, kao ni stara Grčka. Upravo je istina da se kod naroda naročito obdarenih za umetnost u doba njihovog detinjstva najteže može otkriti njihov docniji razvoj. Ono što je od ljudskih figurina pronađeno u dolini Nila iz predinastičkog doba upadljivo je neujednačeno; delimično je primitivno blago, a delimično strogo, s jedne strane je naturalistički opisno, a, s druge, geometrijski zatvoreno i preneto u jedan sopstveni formalan svet. Retki su primerci koji podsećaju na ono Što je izrazito egipatsko. Sasvim je prirodno da su raspoloženje i slučaj odlučujući za najstarije pokušaje plastičnog oblikovanja u nilskom mulju i glini. Motiv je uhvaćen silovitim zahvatom, često vrlo upečatljivo, ali je izrada još daleko od pravila i zakona. Ako je kao materijal upotrebljen kamen, onda često izgleda kao da same njegove osobine vode ruku u određenom pravcu: lik Čoveka i obličje životinje postaju određeniji. Zato posebno mesto zauzimaju neolitska obličja lovnih životinja rađenih u kremenu i ravne ploče za šminkanje od tvrdog sivkastozelenog škriljca u obliku neke životinje. Upravo ovde konture počinju da se ocrtavaju veoma upečatljivo. Takozvane palete za šminkanje daju čudesno tačnu sUku o nastanku i razvoju načela reda u ranom egipatskom likovnom stvaralaštvu. Vlasnici raznovrsnih ploča, koje su većinom bile probušene radi stavljanja uzice, mešali su na njima malahit i druge materije da bi dobili boje za šminkanje. Pri kraju prastarog doba ploče pretežno imaju poluplastične ukrase grupisane oko središta. Veličina i ukražavanje najlepših primeraka ove vrste isključuje njihovu profanu svakodnevnu upotrebu. Udubljenje za mešanje Šminke usred površine prekrivene figurama jedino podseća na prvobitnu namenu, ah se skoro nikad ne vide tragovi upotrebe. Verovatno se radi o darovima moćnih glavara mesnim božanstvima. A možda su ove palete igrale neku ulogu u kultu. Na kraju su se razvile u pobedničke spomenike zvaničnog karaktera. Sa paleta se može pročitati sve što označava put iz varvarstva u civilizaciju: napuštanje pustote; savladavanje straha od praznina u slici; razvoj od mnoštva likova rasutih nepovezano po površini do smišljene kompozicije; nastanak površine kpja kao neko postolje daje čvrstinu i sigurnost; stvaranje religioznog i državnog simbola koji će važiti nadalje; isticanje i podvlačenje određenog dogadaja koji zaslužuje trajno sećanje. Doživljavamo upadljivo brzo, možda prolaznim tešnjim dodirima nadahnuto sumerskim primerom, ali u osnovi potpuno samostalno oblikovanje pisma iz specifično egipatskog sveta vizuelnih predstava. Od hotimično jezivih scena na tzv. paleti bojnog polja, na kojoj je, pored ostalog, i lav s grivom — koji verovatno predstavlja samog pobednika — i mnoge ptice 8

grabljivice koje kao da su se stuštile na gola tela ubijenih, nastale su predstave određenih istorijskih događaja na zavetnim pločama kraljeva Skorpiona i Narmera. Otelovljena kraljevska moć ruši zidine od opeka osvojenih konkretno imenovanih mesta. Ubijanje savladanog protivnika, koga drži za kosu (a što je shvaćeao kao simbol), razgledanje neprijateljskih voda koji su pogubljeni vezanih ruku i nogu a kojima su odsečene glave stavljene između nogu — postaje državni čin koji bosonogi gospodar dveju kruna vrši na vrlo svečan način. U trijumfalnom pohodu, ispred kralja se nose stegovi i simboli božanskih sila koji potvrđuju njegovu moć i jemče za njegovu zaštitu. Moguće je da su to istovremeno oznake pokrajina i da ukazuju na političku podelu zemlje. Oruđe postaje istorijski spomenik. Ovaj razvojni tok se dešava istovremeno kada se i na svim ostalim područjima napušta sve ono što je neodređeno, neobavezno, što je improvizacija radi zabave. Tektonika prodire tamo gde je nekad vladala popustljivost. Odlučan odbir ograničava tipove sve do upotrebne posude. Prošlo je vreme naročite naklonosti prema raznom i šarenom tvrdomkamenju; izbor se svodi na malobrojne vrste plemenitog kamena. Reljef je plići i na taj način postaje određeniji. Postaje strogo ono što je dotada delovalo nekako mekano u likovima ljudi i životinja. U žilavoj, upornoj borbi svega nekoliko pokolenja osvojena je i izgrađena idealna realnost lika, izrasla iz posmatranja prirode, aU i istovremeno razvijena mimo nje: realnost koja zbog visoke doslednosti sopstvene zakonomerne koncepcije spada među glavna dostignuća Egipta. Na sve prihvatljivijem razjašnjavanju i na sažimanju slikovnih simbola učvršćuje se stil, najodređeniji i najdugotrajniji koji uopšte poznajemo. Sve ovo je vanredno značajno delo prve dve dinastije otprilike između 3000. i 2800. godine pre naše ere. Mi smo skloni da razvitak nekog stila zamišljamo kao prirodno nužno zbivanje, gotovo kao slučajan izraz bića nekog naroda obdarenog u ovom smislu. U stvari, to je u najmanjoj meri stvar slučaja, naprotiv, to je čin volje i rezultat određene napetosti, a takođe i svesno dostignuće jednog intenziteta koji troši mnogo snage i ne može dugo da potraje. Najzad, to je u velikoj meri i rešenost na lišavanje. Kako je kratkog veka i koliko je ugroženo svako stvaralaštvo koje izgrađuje svoj tipičan izraz, svako stvaralaštvo koje je obuzeto požrtvovanom borbom protiv trome neodređenosti koja stalno ponavlja svoje napade. Koliko je mladalačke upornosti tada bilo potrebno da bi se samo ostvario taj sopstveni izražajni svet, koji je zatim kroz punih 3500 godina predstavljao oblikovni okvir za sve manifestacije prirode egipatskog naroda. Uporedo sa sazrevanjem jedne sopstvene »stvarnosti bića« u crtežu i reljefu, sazreva i jedna odgovarajuća arhitektura. Od ćerpiča, kao građevinskog materijala, vodi razvoj preko pravougaone opeke od nilskog blata, sušene na suncu, sve do kamenih blokova, a time i do večnih dela umetnički smišljene monumentalne kamene građevine. Ona kao pretpostavku ima plan, što znači da je kao prvorazredno delo osmišljeno ostvarena. Za ime i delo čoveka, koji je na zahtev sVoga kralja novoosvojeno sredstvo prvi primenio za podizanje prvog velikog i istovTemeno umetnički oplemenjenog kompleksa kamenih građevina koji poznajemo, vezano je obožavanje svih narednih pokolenja. Čak su i Grci videli u njemu boga. Još i danas se na peskovitoj visoravni pustinjskog groblja kod Memfisa, u blizini sela Sakkare, mogu videti bleštavo beli ostaci gradevinskog kompleksa koji je Imhotep sagradio kao večnu rezidenciju u zagrobnom životu velikom faraonu Neter-ketu, danas poznatom pod imenom Džoser. Stepenasta grobnica i kultni hram, kraljevski šator, zgrade za vladu, kapele zemaljskih bogova i skladišta, sve u velikom četvorouglu obuhvaćenom onim visokim zidinama s udubljenjima i izbočinama iz čije se sredine uzdiže 60 metara visoka stepenasta građevina, završena tek pošto je nacrt izmenjen i četvrti put — sve je to moralo da ostavlja ogroman utisak na ljude toga vremena. Metodično otkopavanje ovog kompleksa bilo je jedno od najvećih umetničkoistorijskih iznenađenja našeg veka: u praskozorje razvoja arhitekture upravo ovde je nađen ižlebljeni stub koji, naravno — isto kao i stub sličan snopu koji se istovremeno pojavljuje, kao i prethodni stupanj stuba poput papirusa — još uvek nije oblikovan slobodno, nego se spaja sa jednim delom susednog zida. Kanelirani stub nema pravo podnožje i sličan je nekoj biljci sa ižlebljenom peteljkom, s malim listovima na gorajem delu koji padaju poput kapitela. Posao kamenoresca isto toliko je besprekoran kao i rad zidara koji je uziđivao blokove i okrugle delove od najfinijeg sitnozrnog krečnjaka. Vedri dah mladosti i čistote zrači iz ovog isklesanog kamena. Mada se pretežno radi o prenošenju u kamen već korišćenih prirodnih i upotrebnih formi iz drugih materijala — drveta u obliku celih stabala, stubova i greda, cevi i pletiva prekrivenog glinom — smisao je već usmeren na sopstveni govor kamena. Prvobitna lepota delova građevine poseduje stilsku naglašenost koja se već uzdiže iznad sfere podražavanja. Tad je u službi jedne moćne kultne zamisli poprimilo određeni oblik ono bez čega se arhitektura više uopšte nije mogla zamisliti: stub i stubac, baza i kapitel, okruglo postolje i šuplji oluk, stepenice, zidne niše i risalit (izbočina). Istovremeno se pojavljuje ornamentalni ukras fasade koji teče kao friz i koji otada, kao značajan ukrasni završetak zida, spada u trajni sastavni deo egipatske umetnosti. 9

U odaji sagrađenoj severno ispred stepenaste grobnice nađena je najstarija statua jednog kralja u prirodnoj veličini. To je sedeća statua faraona Neter-keta (Džosera), koji kroz dve rupe, iz kojih su još odavno ukradene sjajne umetnute oči, gleda na građevinski prostor posvećen njegovom posmrtnom kultu. Kraljeva statua imala je tu svoje mesto kao zaloga njegovog ličnog trajanja, kao postojano telo koje je njegov zamenik, ali je istovremeno ipak ispunjeno snagama pokojnikovog stvarnog bića. Statua je pružala trajnoj životnoj moći (Ka) potrebno telesno boravište ako bi ona poželela da boravi u ovozemaljskom svetu i prima žrtvene darove. Izgleda da je iz ove predstave verovanja u zagrobni život izrasla slika za koju je Egipat imao svoje sopstveno čulo. Međutim, pojedinačne statuete kraljeva iz prve dve dinastije, pronađene u hramovima Gornjeg Egipta, dopuštaju pomisao na još jedan drugi koren ovog verovanja. Odsada se statua umrlog, uvek obeležena njegovim imenom, nalazi kako u kraljevskom hramu mrtvih, tako i u gornjem delu grobnice privatnih lica visokog položaja gde ima sopstvenu nepristupačnu prostoriju, tako da kroz razrez u zidu može uvek da posmatra prinošenje darova, da udiše miris tamjana i sluša ritualne molitve koje se odnose na dobrobit vlasnika grobnice. Čovek i žena se jednako ovekovečuju u statui, a često su sa svojom decom sjedinjeni u porodične grupe. Ovome se docnije pridružuju figure posluge: niže, manje strogo rađene statue služavki koje melju žito, ili slugu koji prave pivo. Posluga je spremna da snabdeva svoga gospodara. Na kraju 3. i u toku 4. dinastije je svaki lik uticajnih članova kraljevske kuće, pa sve do takozvanih posebnih glava, bio toliko osoben i očevidan u svom individualnom izrazu da se prikazana osoba više ne može zaboraviti. Već i ovo što je rečeno pruža do izvesne mere odgovor na pitanje oko koga se još uvek živo raspravlja: da li se ovde radi o suštinski tipičnim, prividno individualnim likovima ili o likovnim delima koja su u velikoj meri verna modelu. Uprkos sve širine u uprošćavanju upravo na ovom stepenu razvitka, stalno pada u oči lični pečat pojedinih fizionomija, a često i građe samog tela. Od pronalaženja prekrasne biste kneza Ankhafa ne bi uopšte više smela da se javlja sumnja u to da se, bar u pojedinačnim slučajevima, svesno težilo ka sličnosti lika. U vezi s tim vredi pomenuti da je u ruševinama kraj piramide kralja Tetija, kod Sakkare, 60 cm iznad starog poda, nađen nesumnjivo staroegipatski kalup za posmrtnu masku, skinut s lica jedne još mlade žene. Samo onaj koji je lišen smisla za umetnost i zapleten u teorije neće da shvati da imenu koje jemči trajnost, a koje je ispisano na podestu ili na poleđini kipa, vrlo lako može da odgovara i izvestan lični izraz crta lica, čak i opšteg izgleda, a da se time ne povrede granice, postavljene svakom likovnom stvaralaštvu vezanom za rano doba. Kako bi se inače objasnila velika raznovrsnost onih mnogih čuvenih statua određenih ljudi Starog carstva koje čoveku, osetljivom na to, odmah postaju prisne po imenu, pa takve i ostaju? Bez obzira da li ih osećamo pristupačnim ili ne — s jednim Ramhotepom i jednom Nofretom, s Hemijunom, Tiom, Ranoferom i takozvanim »seoskim kmetom« Kaaperom, sklapa se odmah neka vrsta ličnog prijateljstva iznad razine samog posla. Uprkos sve njihove veličanstvenosti, oko njih zrači nešto lično, pa se pitamo pod kakvim uslovima su oni živeli, kakve su im bile navike i čime su se bavili. Kod statua odredenih ličnosti susednog prednjeazijskog područja to je samo sasvim izuzetan slučaj. Dok statua, koja se nalazi u odaji usred gornjeg dela grobnice ima funkciju da okuplja sile koje se brinu o njoj, dotle reljefne predstave koje — poput plitke plastične tapete neiscrpno bogate motivima — pokrivaju zidove kapele za prinošenje žrtava i druge prostorije kuće umrlog, imaju drugu namenu. Reljefi i statue uslovljavaju se međusobno. To je misaona povezanost koju muzeji samo izuzetno, pa i tad samo nepotpuno, mogu da dočaraju. Ova čarobna slikovnica s njenim mnogim lepim natpisima u hijeroglifima je kao Ijupka, zabavna i poučna panorama života jednog starog pastoralnog carstva kojim se vlada na patrijarhalan način — i ko može uskratiti takav utisak posmatraču neopterećenom posebnim znanjima? U stvari, svaka predstava u ovim ciklusima, prebogatim figurama — koje je Ludvig Kurcijus (Ludwig Curtius) s pravom nazvao jednom od najvećih objektivizacija čovekovog postojanja — povezana je sa žrtvom koju prinose pokojniku kome služe ove prostorije. Pokojnikova potreba za večnim postojanjem se magično obezbeđuje na ovakav način. Ako bi ikad izostalo prinošenje darova pošto poznaje čarobneizreke, pokojnik bi mogao da otelovi ikoristisve što bi mu zatrebalo. Za svaki slučaj ima sve kod sebe. Uložena je briga da mu se obezbedi ne samo hrana, piće, odeća i nega tela nego i radosti lova i društvena razonoda. Ove koliko promišljene toUko i bezazlene predstave pokazuju da se želelo obezbediti čak i razvedravanje i prijatna dokolica. I pored tako širokih kompozicija, motive koji se ponavljaju s lakim izmenama određuje vrlo strog poredak — sve do raspodele pojedinih zona i masa. Kao što se običajem, koji se može dokazati već u 1. dinastiji, želi da se mrtvo telo primenjivanjem raznovrsnih sredstava trajno sačuva, tako se i ovim nastojanjem da se ono snabde sa svim što mu je potrebno, izražava odlučna, do apsurda dosledno sprovedena afirmacija i konzervacije lične egzistencije, što veru Egipta postavlja u dijametralnu suprotnost sa budističkim verovanjem koje negira čovekovo Ja. 10

U međuvremenu je pisani znak dostigao svoj jasni izraz koji se zbog svoje istinitosti i jasnoće više nije mogao prevazići. Sve to treba uporediti s najstarijim počecima na zatvaračima krčaga, uvijenim pečatima, pločicama od slonovače i nadgrobnim spomenicima 1. dinastije da bi se moglo tačno oceniti šta je ovde postignuto. Ono što na početku još nije imalo jasne obrise ni pravu liniju sadje ispravljeno plemenitom čvrstoćom, a trezvena štedljivost u primenjivanju potrebnih sredstava povezana je s najvišom izražajnošću. Pored stroge kaligrafije ovog izražajnog pisma kako nespretno i bespomoćno deluju one sličice koje su bile osnova za sumersko-akadsko pismo, a time i za sistem klinastog pisma Bliskog istoka. Karakterističnoj slici koja sama ili povezana s drugim označava suglasnik, slog, reč i značenje reči (znak) i koja je kroz milenije sačuvala svoju punu lepotu na spomenicima — dok se svakodnevno pisanje sve više pretvara u kurziv — pridružuje se značajni simbol jednostavno kao prizivanje i savlađivanje neprocenjivog. Simbol je, takođe, sazreo do savršene upečatljivosti i svoju magičnu snagu nije izgubio sve doprodiranja hrišćanstva. Čak ni naše oči ne mogu se oteti magičnom čaru njegove smišljenosti. Egipatska skulptura nije bez razloga nazvana trodimenzionalnim hijeroglifom. Svoje prodiranje u prostornu dubinu ona počinje uklesavanjem konvencionalne slike na bočnu površinu četvorougaonog kamena, iako ta dubina nikako ne postaje kvalitet u onoj meri kao što je to u grčkoj skulpturi. Priroda egipatske plastike ne može se potpuno shvatiti bez poznavanja činjenice da je svako egipatsko likovno delo, u krajnjoj liniji, pisano savršenstvo i da svojom nadgradnjom ukazuje na jednu višu duhovnu povezanost, bez obzira koliko god izgledalo da je postalo plastika ili telo. Egipatska plastika skoro nikad nije svrha sama sebi. Zbog toga i neće doživeti da bude cenjena kao čisto estetska vrednost. Nijedan poznavalac ne govori danas više o nepromenljivosti egipatske forme stanja i o umetničkoj vrsti, što se ranije suviše dugo tvrdilo. Teza o arhaičnoj povezanosti koja isključuje bilo kakve promene već je davno opovrgnuta isto toliko odlučno kao i teza o diktaturi sveštenika koja je sprečavala svaki napredak. Odbačeno je i mišljenje o nesposobnosti Egipćana da se uzdignu do analitičkog mišljenja i da odbace »poneti balast prevaziđenih običaja«. Naše znanje o tome i mogućnost uživljavanja stalno su se produbljavali poslednjih decenija. Zar postoji neko ko ne bi mogao da shvati da se divni kontinuitet egipatske kulture, koji je prebrodio sve krize, zasniva upravo na pridržavanju onog što se iskazalo običajem i što je priznato kao vrednost, a što su raniji ocenjivači starog Egipta pogrešno smatrali nečim neobičnim? Međutim, u isto vreme poznato nam je da se ona stalna promena stanja — koja označava svaki život, pa prema tome i život naroda, a koja ovde, u krajnjoj liniji, znači istoriju čovečanstva — u starom Egiptu povremeno dešavala, upravo kretala brzinom koja je rušila osnove, tako da se ovo, povremeno burno zbivanje, koje je značajno za celo čovečanstvo, najjasnije održavalo u egipatskom likovnom svetu. Ovo se naročito odnosi na početak i kraj Starog carstva i na Srednje carstvo čiji se kulturno-istorijski položaj po svojoj važnosti ne može preceniti. Ali i u Novom carstvu, u doba kada je Egipat bio svetska sila, postoji stalna promena: kohko se samo pod 18. dinastijom, iz faze u fazu menja društvena struktura i kako se, pak, Egipćanin 19. i 20. dinastije razlikuje od onog iz 18. Kao prvo ogromno zajedničko delo narodne snage pred nama je u celosti obhkovano Staro carstvo (2778—2263. pre n. e.) oko Memfisa sa svojim strogim društvenim poretkom i zadivljujućom planskom privredom, koja je nemoguće učinila mogućnim, a pojedinca ipak nije oslobodila od ukorenjene povezanosti s grudom zemlje. Pod kraljem Snofruom, čiju veličinu nova iskopavanja kod Dahšura još jasnije iznose na svetlo istorije, i pod sledećim vladarima 4. dinastije, o čijem životu, nastojanjima i delima na žalost znamo suviše malo, izrastaju prave piramide zidane po svojim zakonima. Iz toga doba nisu otkriveni nikakvi znaci o prisustvu vehkog broja zarobljenika, niti o postojanju neke vrste ropstva. Naprotiv, izvori govore o tome da je vladala neka vrsta patrijarhalne pravičnosti. Stoga preostaje jedino pretpostavka da se jedan mladalački snažan i pobožan narod građenjem piramida u teškom radu, ispunjenom oduševljenjem, i sam uzdigao zajedno sa svojim božanskim vladarima. Ni savremeni čovek, naviknut na tehnička čuda, ne može da posmatra bez dubokog uzbuđenja kraljevske grobnice neviđenih razmera čiji oblik vanvremenske lepote mora da je povezan s oblikom kultnog kamena Benbena, u susednom sunčevom gradu Jun-Heliopolisu, a time i sa samim bogom Sunca. To dokazuju i sunčeve barke postavljene slobodno na stenovito tle kraj piramida. Ideja o monumentalnom sunčevom prestolu poklapa se s kraljevskom grobnicom koja vlada vidikom. Ovekovečeni faraon stalno se mistično sjedinjuje sa svojim ocem, bogom Sunca kad se ovaj pojavljuje na bleštavo izglačanim ogromnim trouglovima i odmara na njima za vreme svakodnevnog putovanja po nebu, kao nekad prilikom svog prvog pojavljivanja na tajanstvenom kamenom stubu u Heliopolisu, Kao što pustinjsko podnožje dostiže svoj vrhunac kraljevskom piramidom, tako se životna zajednica završava faraonom koji daje smisao i zadatak svakom ljudskom postojanju. Kao što se porodica, dvor i činovništvo grupišu oko faraona, tako se i njihove grobnice grupišu oko njegovog ogiomnog spomenika. Čak i za današnjeg posmatrača 11

to je kamena slika državnog ustrojstva. Moć »Velikog boga« od krvi i mesa izgledala je Egipćanima toga doba toliko neograničena i sveprisutna da njegova ličnost za života uopšte nije imala sveštenika, niti su joj u odajama grobnice bili potrebni ikakvi likovi boga. Čak neoprezan dodir oznaka njegovog dostojanstva može da usmrti kao udar groma, ako kralj sam svojom željom za isceljenje ne oslobodi od greha neobazrivog. Kada se pojavi faraon, isto kao prilikom pojave božanskih statua u danima svetkovina, čuje se poklik upozorenja: »Zemljo, budi na oprezu! Dolazi bog!« Uprkos svemu tome, ljudi se faraona nisu plašili kao od neuračunljivog tiranskog despota, kao što su dve hiljade godina docnije pokolenja, bez ikakvog razumevanja, to govorila putnicima željnim znanja. O tome svedoči misaoni sadržaj ličnih imena iz doba piramida koji poglavaru države pridaje sve dobre osobine bogova: »Keops se pokazao milostiv«, »Userkaf je prijateljski«, »Pepi nam daje mir«, »Za nas živi Meri-Re«, »Dobra je ljubav kraljeva«. O vehčini predstave koju je narod imao o funkciji vladara kazuje još uvek kameni lik sfinge na državnom groblju kod Gize: ogromni opruženi lav s kraljevskom glavom i kapuljačom, okrenut sunčevom izlasku — uprkos oštećenju i propadanju — najveće je vajarsko delo čovečanstva. Ova prastara sređena država i božansko kraljevstvo, na čijoj se sveopštoj moći zasnivalo njeno postojanje, prebrodila je tokom promena dinastija i namesnika mnoge krize i mnoge unutrašnje zategnutosti, svedokposle petstogodišnjeg potvrđivanja nije počela da se osipa u samom svom sklopu i najzad se iživela pod suviše dugom vladavinom jednog slabog vladara. Izgleda da su svršetkom 5. i nastankom 6. dinastije probih individualni zahtevi o promeni ustrojstva zemlje koje je isuviše sputavalo život. Medutim, Međutim, ni ranije nisu nedostajale oštro profilisane kraljevske hčnosti: hkovi kao što su Neter-ket (Džoser) i Snofru imaju sva obeležja izražene individualnosti. S druge strane, problem bi se suviše pojednostavio ako bi se raniji oblik života zajednice zamišljao kao neka vrsta insektoidnog kolektivnog života kojim upravlja nagon. Ah egocentrično pojedinačno biće sada počinje nesumnjivim i jasnim socijalnim predznacima da se javlja u onim slojevima koji ranije u stvari nisu ni tražih reč. Tako kraljevske piramide postaju manje i nesolidnije gradene, dok se grobnice uticajnih dvorana i feudalaca u razmerama i po broju prostorija sve značajnije proširuju. Dok je kraljevska plastika isprva po rangu daleko prednjačila, kasnije primetno zaostaje za plastikom privatnih hca. Još mnogi drugi znaci govore o tome da su gradski kneževi i feudalna gospoda svoju stvar sve samosvesnije i samovoljnije zastupali protiv kraljevskih prerogativa. Pored toga, odozdo bujaju nove opozicione snage. Provincija, čija se istorijska svest sve više budi, najavljuje svoja traženja. Tako dugo očuvani poredak najzad je uzdrmala jedna socijalna katastrofa u kojoj su široki narodni slojevi zbacih teret obaveza, koje su im očigledno bile nepodnošljive, silom sproveh svoje zahteve za blagostanjem i posedom i time prouzrokovali preokret koji je ostavio nezaštićene i zemlju i običaje. Revolt masa nije se tad zaustavio ni pred spomenicima kraljeva ni pred sadržinom vladinih arhiva. Čak ni posvećeni grobovi nisu ostah pošteđeni. Kameni grobovi iz grobnica velike gospode ukradeni su da bi se sada od njih sagradih grobovi za obične ljude. Tako se raspao jedan kosmos. Sasvim je sigurno da nikakvi spoljni uticaji nisu prouzrokovah ovu totalnu krizu. Prema svemu što nam je poznato, pre punog izbijanja krize egipatsko carstvo nije vodilo neke sopstvene, naročito obimne ih dalekosežne vojne poduhvate, niti je bilo izloženo osetljivim napadima spoljnih neprijatelja. Takode ne može biti govora ni o despotskom preopterećivanju narodne snage, kao što je podizanje ogromnih građevina, jer je davno već prošlo vreme ogiomnih piramida. Uporedo s tim postaje sve jasnije »da ovo radno postignuće u krajnjoj hniji nije značilo porobljavanje naroda, nego je iza toga stajao jedan isto tohko vehčanstven sistem staranja koji je organizovala država a zasnovala vera. Očigledno je postojala neka vrsta državne obaveze rada na osnovu koje je sakupljana slobodna radna snaga pre svega za građevinske radove u toku meseci poplave, dakle u doba godine kad se najlakše mogao sprovesti transport građevinskog materijala, što se u Egiptu uvek vršilo brodovima. A radni učinak u to doba godine pošto je vršen za određenu naknadu (sačuvani su takvi obtačuni) predstavljao je privredno obezbeđenje jednog brojno vehkog dela stanovništva« (E. Oto). I tako su sve veće nesrazmere između gradova oko piramida, božanskih hramova i privatnih posmrtnih zadužbina izuzetih od državnih radova i poreza, s jedne strane, i odgovarajući sve veći nameti na ostalo stanovništvo i zemlju kojom je država neposredno upravljala, s druge strane, najzad doveh do osiromašenja, gladi i teških socijalnih zategnutosti. Davanja bogovima i umrlim, što je na osnovu rehgije bilo prirodno i opravdano, toliko su se nagomilala da su postala praktično nepodnošljiva i dovela u pitanje i samo postojanje širokih slojeva živih. A svako potresanje poretka moralo je, sa svoje strane, najteže da ugrozi snabdevanje glavnih mesta, izraslih u mnogoljudne gradove. Stoga se sme reći da je tok stvari u egipatskom poretku bio neizbežno predodređen i da se zbio po nekoj vrsti sudbinske nužnosti. 12

U »Rečima opomena Ipu-vera« ostao nam je iscrpan opis zbivanja koja su se tad događala, a koje ne možemo da čitamo bez uzbuđenja, zbog čega im stručni svet egiptologa u poslednje vreme posvećuje posebnu pažnju. Ne samo u provinciji nego i u području stare rezidencije, oblici života i umetnička delatnost pali su za čitavo stoleće, i više, ponovo na stepen primitivnosti, čak bespomoćnosti. Ovladali su razulareni nagoni, dok se na dvorovima nekih kneževa javlja nastojanje da se okupi ono što je posle temeljnog preslojavanja preostalo od pripadnika stare tradicije. Celo zbivanje je vanredno značajno za kulturu i civilizaciju. Ako bi se u njemu sagledao prelom značajan samo za Egipat, to bi bila nepotpuna ocena njegovog značaja. To je bio prelom u istoriji razvoja čovečanstva. Došlo se do saznanja da se nekažnjeno može uništavati ono što je oduvek izgledalo kao da poseduje nepovredivo važeću, savršenu trajnost. Videlo se da se kraljevske statue mogu razbiti u paramparčad, da se grobovi mogu oskrnaviti i da se mogu uništiti najpoštovanija svedočanstva prošlosti. Ranije manje ili više zbrinuto, čovečanstvo je time izgubilo osećanje spokojstva i sigurnosti koje je počivalo na nerazumnom poverenju u značaj predanja. Pošto je zadovoljen nagon za materijalnim, pojavila su se pitanja i sumnje. Kraljevi i bogovi se takođe mogu srušiti. Ono što je dotada izgledalo utemeljeno, prikladno ispunjeno dostojanstvom, moglo se preokrenuti u suprotnost... Tek tada je počeo da se svesno ocenjuje gubitak jedne prirodne misaone povezanosti na koju se ranije svesno nije mislilo. I od toga trenutka se kroz sva vremena čuje manje ili više jasna, ali nikad zanemela tužbalica o tome da su sumnjiva sva obezbeđenja protiv prolaznosti i zaborava. U radosti svetkovine i veselju može odjednom da zazvuči nešto kao mukli akord; potajna svest o zaludnosti svih napora za obezbeđenjem večnog života u onome svetu pripada odsada egipatskom duhovnom shvatanju. Narodna duša starog Egipta nije nikad prebolela ovaj odlučni preokret. Potištenost zbog tog događaja zvuči još dovoljno rečito iz pesama koje su zabeležene u tebanskim grobnicama u doba kad je Egipat bio svetska sila i koje su pevane uz harfu: »Čuo sam sve što se precima zbilo.

Njihove kuče su se srušile. Njihovih staništa više nema. Oni su kao nešto čega nikad nije od doba bogova bilo.

Ne pomišljaj na onaj dan kad če se reči »Dođi!« dok sa zavetom svojim putuješ ka zapadu: Pogledaj šta sveštenici u panterovom krzmi sipaju na tle i šta stavljaju na žrtvenike — černu sve to? Proslavi jedan lep dcm na pravi načinl Umnoži dobro svojom promišljenošču! Jer, gle: sudbina ne povečava broj njegovih dana, kraj dolazi kad kucne čas, ništa ga ne može produžiti... Niko ko je otišao neče se vratiti!« O tome kako je ova spoznaja poprimila svoj oblik u običajima Poznog doba ubedljivo govori Grk Herodot: »Na gozbama kod bogatih ljudi odmah posle jela nosi jedan od njih u kovčegu mrtvaca, napravljenog od drveta, koji lepom izradom i bojama jako podseća na pravog mrtvaca, a koji je dugačak svega jedan ili dva lakta, i pokazuje ga svakom gostu govoreći: »Pogledaj ovoga, pij i veseli se, jer kad umreš, bićeš kao i ovaj ovde!« Tako oni rade na njihovim gozbama«. (Citat iz dela »Herodotova istorija« u prevodu Milana Arsenića, Novi Sad, Matica srpska, 1969.) Sa gubitkom nagonskog predubeđenja da su bogovi i kraljevi, čiji se likovi slivaju u svesti čoveka ranih epoha, nužni i nepovredivi, javlja se svest o sopstvenoj odgovornosti pojedinca upućenog na sebe samog. Iz te situacije izrasta Srednje carstvo. Ovom skepsom mogu se objasniti prilozi u grobnicama i bolno pitanje u tekstovima tužbalica Srednjeg carstva. Lična usamljenost — jedno novo iskustvo — govori kroz ozbiljnost likovne plastike. 13

Karakteristično je da je prošlo još dugo vremena dok stečeno iskustvo nije poprimilo svoj zreli oblik u licima kraljevskih statua. A dok se snaga ubedljivosti likova Starog carstva zasnivala na njihovoj nadmoćnoj naivnosti, crte sad izražavaju jednu produhovljenu, vrlo izdiferenciranu svest. Snažni lokalni kraljevi pokušavaju da neobezbeđeno stanje zemlje srede proširenjem i učvršćenjem svoje moći. Instinkt postepeno ponovo ovladava i goni državu ponovo ka centralizaciji. Međutim, plemićke porodice lokalnih vladara suprotstavljaju tome svoja posebna prava, koja su često davno ustanovljena, a kojima se koristilo stanovništvo u raznim prilikama. Kraljevstvo je uspelo da se nametne iz Tebe. Do tada beznačajni provincijski grad, postao je glavni grad zemlje kao zavičaj i rezidencija nove dinastije. Posle oštrih sukoba, snažna i mudra vladavina kneževa Herakleopolisa podlegla je borbenoj plahovitosti kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea, čije sedeće statue snažnih udova, postavljene na prostoru porodičnog pogrebnog hrama u zapadnoj Tebi, govore o bezobzirno primenjenoj energiji. Kao nekad Menes, on je u svojim rukama ponovo čvrsto ujedinio obe zemlje. Sto pedeset godina docnije je veliki Sesostris Kakau-Re potpuno ovladao nad kneževima pokrajina i uspeo da ih podvede pod vrhovnu vlast krune. Ovaj kralj je prekinuo običaj da kneževi grade velelepne i istovremeno za stanovanje pogodne grobnice u steni na obroncima strmog podnožja pustinjske planine duž obala Nila. Novostvorena država bila je opet moćno i hrabro carstvo koje je obuhvataJo područja u koja se Egipat neminovno raspadao u svakoj teškoj političkoj krizi. Svesna svoga cilja, ona je ujedinila snage doline Nila za sve zajedničke zadatke, a pre svega za odbranu od stranih zavojevača. Počinje da se ocrtava nešto slično profesionalnoj vojsci: kraljevska moć se oslanja na stalnu spremnost milicije pojedinih oblasti. Materijalna kultura počinje da cveta. Ali ova država je drukčija od one iz doba Starog carstva kome su zemlje i narod ležali pod nogama kao svojina koja se neosporno i bez dvoumljenja može koristiti. Ovo carstvo sada počiva na sopstvenoj snazi i ono je svesno da je ugroženo i prolazno. Svoju snagu ono ne crpe više iz sloge, nego iz napetosti u zemlji, a njeno jedinstvo sada simbolizuju bogovi zemlje prikazani na bočnim stranama prestola kraljevskih statua. Upravljači države moraju stalno da budu spremni da ne podlegnu protivnicima. Poznato nam je da je Amenemhet I, osnivač slavne 12. dinastije, pao kao žrtva jedne dvorske zavere. Njegov sin i naslednik, Sesostris I, sažeo je tmurna iskustva tih dana u kraljevsku poruku koju je stavio u usta svome ocu: »Ne veruj nijednom bratu, ne poznaj nijednog prijatelja, nemoj da imaš nijednog poverenika; sve to ne valja. Ako spavaš, čuvaj sam svoje srce jer na dan nesreće niko nema vernu pratnju . . . « Nije slučaj što su skoro svi faraoni ove dinastije svoje sinove i prestolonaslednike vrlo rano naimenovali za suvladare. Jemstvo njihove bezbednosti je primer koji sami pružaju: ozbiljno ispunjavanje dužnosti i odgovornost prema sebi samom, što pred narodom potvrđuju sopstvenim životom. Delotvorni Sesostris III i njegov sin Amenemhet III nisu imali nimalo lak život. O tome svedoče njihove statue koje uzbuđuju posmatrača: u obradi forme i u izrazu njihovih lica, ispunjenih bolom i lišenih iluzija, jače je došlo do izraza tadašnje stanje narodne duše nego stvarni izgled vladara. Pažljivo vođenje računa o anatomskoj građi daje statuama ovih dvaju kraljeva lično obeležje, što izaziva uzbuđenje i nešto što istovremeno budi ljudsko saučešće, a što se samo sasvim izuzetno sreće u egipatskoj umetnosti. Srednje carstvo (oko 2060. do oko 1680. pre n. e.), kao drugo doba procvata koje je bilo duboko i moćno po mnogim svojim ostvarenjima, nije ipak odolelo propadanju, koje još očekuje objašnjenje istoričara. Propadanje Srednjeg carstva se proteglo tokom čitave polovine stoleća a da nikakav spoljni nalet nije potresao njegove temelje. Od čega je popustila njegova snaga? Da li je ono propalo zbog uzvišenosti svojih shvatanja i zbog izdiferenciranosti i rezignacije? Ili se vrlo sposobna vladalačka loza degenerisala? Legitimnost poduhvata i dela ovog carstva uživaju kod potomaka glas klasične vrednosti, a u najvećoj meri i pismo čiji nas oblik i sadržina još uvek impresioniraju. Likovna umetnost Poznog doba, koja tada započinje, oslanja se, tu i tamo, s puno poštovanja, na njegova postignuća, hraneći se moćnim likovnim impulsima tih ranijih uzora iznad kojih kao da se širi beskrajna seta, uprkos sve strogosti oblikovanja' Najzad, — a kako bi u takvom stanju moglo drukčije i da bude — sa svih strana se k a o vladaoci nameću žilavi Ijudi koji bezobzirno idu svom cilju, pljačkaši i generali, mada među njima ima i nekoliko pravih, rođenih vladarskih ličnosti. No, od svega toga ostao nam je samo niz imena, oštećeni kolosi i mutne predstave o tim promenljivim, verovatno pretežno varvarskim okolnostima. Pošto su prethodno postepeno naselili deltu Nila razna plemena i rodovi, dolazi do prodora prave bujice stranih naroda iz Azije. Isprva su to rušilačke gomile, šaroliko skupljene pod pritiskom vrlo širokog pomeranja naroda na severu. O njihovoj vrsti i namerama ne postoji nikakav autohtoni monumentalni spomenik, niti stvarni dokaz. 14

Njihovi kraljevi, od kojih neki nose semitska imena, kontrolišu dolinu Nila iz tvrđave Auaris na istočnoj strani delte, nametnuvši Egipćanima jaram strane vladavine za čitav vek. Ovaj još uvek tamni vremenski period predstavlja odsudnu prekretnicu za dalji tok egipatske kulture. Jzgleda kao da je još prilikom propasti Starog carstva u dolinu Nila prodro čitav talas stranaca, ali o tome nema nikakvih tragova koji bi nam bili razumljivi. Međutim, vladavina takozvanih Hiksa u mnogo čemu je izmenila prirodu egipatskog naroda i njegove običaje, mada nam materijalna baština ovih nasilničkih osvajača za sada izgleda prilično oskudna. Od naročitog značaja je činjenica što se od njihovog dolaska egipatsko vidno polje proširilo do svetskih razmera. Tek sad počinje da se stvara jedna egipatska spoljna pohtika u pravom smislu reči. Simbolično je za ovo prisilno otvaranje svetu to što su osvajači upoznali podjarmljene s konjem i kolima i time im otvorih dotada neslućene mogućnosti za budući uspešni način ratovanja. Novo carstvo (1580—1085. pre n. e.), doba svetske sile koje je egipatskoj darovitosti i sposobnostima pružilo najveću prihku da se iskažu, počinje onda kada je jedna mala tebanska vladarska loza, koja se broji kao 17. dinastija, zbacila azijske podjarmljivače i kasnije ih prognala u Palestinu. Snage se sad okreću prema spolja i vidi se da one ne samo da nisu slomljene već su, kao posle nekog nagomilavanja, jače nego ikada ranije. Naravno, sad se ne stvaraju nove osnovne kulturne vrednosti. Nijedna kraljevska statua niti sfinga iz ovog doba svetskog carstva ne može se sadržinom unutrašnjeg i spoljnjeg obhka meriti s umetničkim delima prošhh vehkih epoha. Praktična delatnost stupa na mesto stvaralaštva. Ah je ta delatnost toliko intenzivna i toliko obimna da se kvantitet ovde pojavljuje skoro kao kvahtet. Na svim područjima privremeno se postižu najviši uspesi: to su, pre svega, potčinjavanje i upravljanje palestinskim i sirijskim gradskim kneževima i konačno i potpuno kolonizovanje Nubije, koja je za vreme Hiksa, izgleda, uspela da postane samostalna pod domaćim kneževima. Egipat je sad imperija, što u osnovi ne odgovara njegovom duhu i što je moglo da se održi nekohko stoleća samo krajnjim naporima iz pokolenja u pokolenje. Tebanski gradski bog sad je postao državni bog čiji sjaj nadmašuje sjaj svih ostalih bogova, pa u svoju veličanstvenost uključuje čak i boga sunca Re. U seljački narod, koji je po svojoj prirodi miroljubiv i u kome se od starina priznaje savesni činovnik, a učeni znalac pisma uživa opšte poštovanje kao mudrac, uselilo se iznenada vojničko slavoljublje. Na odsustvu kod svoje kuće, prilikom porodične svetkovine, oficir se gordo kiti »počasnim zlatom« koje dodeljuje kralj. Teba, gornjoegipatski predeo, u čijem su se području dva puta budih impulsi za ponovno osnivanje jedinstvene države, postaje metropola

j

» ... gde blago u kućama golemo leži, to je stovratan grad, a kroz njegova vrata obično izlazi s konjima i s kolima dvesta junaka« : (»Ilijada«, IX, 382—384, preveo Miloš Đurić, Novi Sad, Matica srpska, 1965.)

Prostrana širina ovog plodonosnog predela puni se sve do ruba pustinje ogromnim hramovima i palatama sa sve bogatijim stambenim i zanatlijskim kvartovima. U unutrašnjosti krečnjačkih brežuljaka koji leže ispred zapadnih planinskih venaca nastaju na zidovima pogrebnih odaja, u kojima se moglo i stanovati, oni ciklusi slika koji opisuju šarohki i bučni život toga doba do najmanjih pojedinosti nošnji i običaja. Sve je tu dato: rad činovnika i vršenje poziva, nadzor nad žetvom i radosti lova, karakteristični predstavnici svih rasa iz okohne i iz tuđih krajeva, posne nedelje, vesele svetkovine i na kraju života — svečana plovidba Nilom do Abidosa, pogrebna povorka »na zapad« i pogrebni ritual sveštenika pred uspravljenom i mirisnim uljima premazanom mumijom na vratima grobnice. Ratnička, poslovna i bogata stoleća Tutmozisa i Amenofisa nazivana su dobom procvata carstva faraona. Odista je to vreme u kralju Tutmozisu IH dalo jednog univerzalnog državnika u stilu Cezara — vojskovodu, organizatora i vladara prvog reda; a u Amenofisu HI, koji je voleo sjaj — kraljevskog staraoca o narodnom blagostanju velikog formata. Ah šta je to što, uprkos osećanju mere, vehčanstvenosti i pronalazačke snage, goni čoveka, u krajnjoj liniji nezadovoljnog, od građevine do građevine, od statue do statue, ako je prethodno duboko udubljen pustio da na njega deluju styaralaštva iz doba piramida? Zašto, najzad, s nekom vrstom nostalgije posmatrač vraća misli na zlatnu pustinjsku tišinu područja piramida i pogrebnih brežuljaka Starog carstva kod Sakkare? Tamo gde se nekad izražavalo naivno poverenje u ovaj i onaj svet, pristupačna samosvest i opšteljudsko oduševljenje zbog zlatnog preolnlja sveta, vlada sad društvena konvencija prećutkivanja. I dalje se vaja i shka kao što zahteva magično snabdevanje umrlog u »večnim stanovima«, ah likovi više ne otkrivaju privatna osećanja i mišljenja ljudi. Konvencija je takoreći 15

prodrla u unutrašnjost lika. Učtiva, pa i ljubazna su upadljivo feminizirana kamena lica statua, čak i kod nesumnjivo delotvornih ljudi: oficira i činovnika iz uže okoline faraona. Ali, ona ostaju neprozirna. U njih postepeno prodire ono levantinsko-orijentalno što se jedva može sresti kod likova ljudi starijeg doba. Pojedinačni delovi ovih ostvarenja su impozantni i plemeniti u svojoj vrsti, ali govor njihovih oblika već je suviše nadmoćno savladan da bi zapravo mogao da učestvuje u unutrašnjoj sadržini, tako da se može dogoditi da se pred njihovim gordim izgledom potajno poželi čedna dirljiva plemenitost ranijih doba. Dostojanstvo i mera se ponegde graniče s preteranom istančanošću, a ponegde s preobiljem, dok monumentalno nastupa već sa izvesnim prizvukom nadute hvalisavosti. U obilju umetničko-zanatskih remek-dela sad je ljupko, koji put već i zabavno, ono što je nekad posedovalo uzdržanu smišljenost i oporu otmenost. Ma koliko draž materijala i veština obrade imponovali posmatraču blaga u Tutankamonovoj grobnici, ipak ništa ne može da se ponese s onim intimnim čarom tananog nakita koji je princezama 12. dinastije dat u njihov poslednji stan. Kolosi i velike građevine koje su ranije morale da učvršćuju državnu samosvest, sad sve više služe isticanju moći. Zastoj pod svojevoljnim i jednostranim verskim fanatikom Ehnatonom nije dugo zadržao tok stvari. Njegov autoritativni eksperiment u umetnosti, koji je išao uporedo s njegovim programom verske reforme, sjedinjuje izvesna obeležja dekadencije s prednostima koje su omogućile da pod dletima osetljivih majstora nastanu dela najistančanije lepote. A ovo se odnosi i na druga područja na koja je dvor uticao svojim primerom. U staroj orijentalnoj kulturnoj istoriji nema mnogo ličnosti istog značaja o kojima se istim dahom može reći jednako mnogo i dobrog i lošeg. Verovatno su samovolja i diferenciranje tada ugrožavali egipatsku strukturu, koja se svakako menjala pod spoljnim uticajima, pa je reakcija na očiglednu degeneraciju predstavljala — ako se tako hoće — treće spasavanje carstva. Pri tome se ne sme prevideti da su se u godinama Amarne razvili životno osećanje i klice verovanja, koji su znatno sazreli u sledećim godinama i bez čijih se plodova ne može zamisliti istorija razvoja egipatskog duha. Bilo je vreme da ponovo dođu do izražaja drugi ideali, a ne da se konzervišu stari, dobri običaji, da se povećava imovina i omogući život pun uživanja. Zar se sme omalovažavati Činjenica da su mnoga likovna dela Amarne izvršila dubok, trajan uticaj na umetničko osećanje našeg vremena. Ehnatonovo verovanje nije moglo da pridobije narod. U njemu se suviše apsolutistički isticao zahtev za poštovanjem njegove u osnovi sasvim nepopularne kraljevske ličnosti, nedorasle većini zadataka svog položaja. Međutim, umetnički pravac koji je nadahnuo Ehnaton ulazio je u mnoge spojeve sa starim tebanskim i memfiskim stilovima u godinama Tutankamona i Haremhaba. Posebno se njegov uticaj još dugo održao u skulpturi i reljefu. Zatim sledi otmeni, pomalo namešteni, ali vrlo istančani klasicizam Setija I, koji je kao ratnički vladar energično nastojao da spase ono što je Egiptu preostalo od uticaja, pre svega na severu, posle poraznog vodenja državnih poslova iz doba Amarne. Seti I je očigledno umeo da nađe vanredno sposobne majstore za svoje umetničke radionice. Njegova grobnica s mnogo prostorija, uklesana u srce tebanskih Zapadnih planina, nadmašuje po kompleksu i opremi sve ostale vladarske grobnice u Dolini kraljevskih grobnica, a lepota figurativnog zidnog ukrasa hrama koji je podigao u Abidosu ostaće neizbrisiva uspomena svakog posetioca. S dugom vladavinom njegovog slavnog sina Ramzesa II stiže Egipat potom u onaj problematični period kroz koji neminovno mora da prođe svaka visoka kultura. To je period one prevelike delatnosti u kome uzbuđena živahnost stupa na mesto tihe stvaralačke strasti, ali u kome, s druge strane, postaju jasniji sagledavanje sveta i nedogmatska lična pobožnost. Kao neki večernji odblesak, ovo leži na svetskoistorijski ne naročito velikim, ali na svoj način ipak uglednim predstavnicima takvih kasnih epoha kao što su: jedan Ramzes, jedan Asurbanipal, jedan Nabukodonosor, pa čak i jedan Hadrijan. Naklonost prema kolosalnom i impozantnom sada postaje preterana. Činilo se kao da je cela dolina Nila postala jedna jedinstvena ogromna kamenorezačka radionica koja monarhovoj sujeti treba da d§ monumentalni izraz. Moglo bi se pomisliti da se u ovako masovnom podizanju gradevina i izradi skulptura javlja manija za demonstriranjem razmera koje idu do titanskih apsurda. Pri tome se još uvek stvaraju pojedina dela izvanredne vrednosti. Međutim, posmatrano u celini, ono što služi slavljenju Dobrog boga, sporednih bogova i uspeha iz toga vremena, pada u naglašeno efektno, nesrazmerno, nezgrapno ili nemirno. Sigurno da je u to vreme obrađeno mnogo više kamena nego pod bilo kojim faraonom iz doba piramida. Današnjem putniku je teško da između dela velikog Ramzesa, koja se prosto nameću, otkrije istančanija svedočanstva iz vremena koja su imala pravu kulturu. U toj istorijskoj situaciji ne čudi nas što je za šezdeset šest godina vladavine ovog faraona došlo do izražaja snažno otuđenje u manifestacijama života i u običajima sve do svakidašnjeg govora i plesnih koraka. Elementi razjedinjavanja sa svih strana prodiru u egipatsko biće. Skepsa i satira izrastaju ubrzo do otvorenog ismevanja stvari dostojnih poštovanja. 16

Mnogo stvari se promenilo ulaskom Egipta u područje angažovanja pohtičkih snaga koje prelazi okvire same države. Od sina boga Re faraon je postao kralj-svetski čovek, strane princeze nalaze se u njegovom haremu, a strane etničke grupe stalno se shvaju u dolinu Nila kao naseljenici, kao prijateljski darovi savezničkih vladara ih kao ratni plen dovučen pri trijumfalnom povratku. Već dugo vremena je faraonov dvor u živim diplomatskim odnosima s kraljevima i namesnicima gradova prednjoazijskih država, a u tim odnosima učestvuju i kraljice. Zbog važnih svetskopolitičkih razloga sedište vlade preseljeno je sad u deltu Nila, mada je Teba zadržala stari sjaj, a novogradnje u pogledu razmera bacaju u zasenak sve što je dotada bilo sagrađeno. Treba sopstvenim očima videti moćne dokaze samosvesti toga doba u okolini Luksora da bi se u celosti moglo oceniti šta su ta pokolenja smatrala da mogu postići i šta su savladala titanskim radom. Ogromne razmere građevina i likovnih dela nadmašuju čak i najveća očekivanja. Na svakom kapitelu, shčnom papirusu, srednjeg broda Velike sale sa stubovima u Karnaku moglo bi — a to je izračunato — da stane sto ljudi, dok bi zidine, koje opasuju kompleks građevina Amonovog hrama, mogle bez ikakvih poteškoća da obuhvate deset evropskih katedrala. Ramzes III, kojim počinje 20. dinastija starog Egipta, sledio je u velikoj meri svog istoimenog prethodnika načinom vladarske prakse i podizanjem gradevina. Medutim, uprkos narativnosti reljefnih prikaza koji pružaju mnoge značajne opise tuđih narodnosti i istorijskih zbivanja, u likovne ukrase na zidovima njegovih hramova nezadrživo se uvlače tvrdoća i ogrubljivanje. Osećanje proporcija postaje nesigurno, a ostvarenja su upadljivo nejednake vrednosti: stiče se utisak izvesne iscrpljenosti narodnih snaga, što nije ni čudno posle tako ogromnih naprezanja. Posle 18. dinastije faraoni moraju da budu stalno spremni da brane severne granice, a kao pomoćne trupe uzimaju u najam plaćenike gde god im se nude. U životnim i umetničkim manifestacijama opšte ponašanje se dugo pridržava primera iz doba vehkog Ramzesa Mijamona. Čak i statue privatnih hca zadržavaju izgled njegovog hka. Mnoga pokolenja nisu uopšte mogla zamisliti da neko bude faraon a da ne bude i Ramzes, kao što je docnije Julije Cezar svoje ime ostavio kao baštinu za najveću titulu moći svim vladarima našeg sveta. Promenu u tom smislu donele su posle mnogih unutrašnjih preokreta tek vladavine stranaca, koje se smenjuju u milenijumu koji prethodi našoj eri: Libijci i Etiopljani, Asirci i Persijanci, Grci i Rimljani. Međutim, ono što ponekad izgleda kao osveženje krvi u stavu i izrazu života, često je samo posezanje za postignućima davno prošlih stvaralačkih dana. Prirodno je da su se stalno menjah načini postojanja i shvatanje sveta, dok je u isti mah strano shvatanje s vremena na vreme očigledno delovalo na razvoj sopstvenog ukusa. Bilo je i pravih začetaka novog umetničkog izraza. Doskora smo se vrlo olako odnosih prema prosuđivanju i ocenjivanju fenomena egipatskog Poznog doba. A radi se o punih hiljadu godina najintezivnijeg uzajamnog istorijskog i kulturnog delovanja! Iako staračko đoba Egipta više nije bilo u stanju da ovim začecima pruži dovoljno snage za razvijanje, ipak se ono ni u kom slučaju nije ponašalo tohko dvorski-senilno i nepristupačno kako se danas obično to pretpostavlja. U pogledu ljudskog hka najzad se učvrstio jedan dopadljiv konvencionalan tip koji nema šta da kaže dubljem ispitivanju. Ah, ovaj tip je, uprkos ispražnjenoj formi, dokazao da ima još dovoljno sadržine da posluži kao podsticaj za vehku skulpturu grčke figure mladića, kojoj je bio određen tako besprimeran umetnički razvoj. Uostalom, i u ovom slučaju napravih bismo grešku ako bismo izvodih opšte zaključke. Tako se s telima statua etiopskog i docnijeg doba, koja su izgledala kao naga zbog tesno priljubljene odeće, razvilo osećanje tela koje je zapravo tražilo bujnost kao sredstvo impresije. Obrada akta bila je usmerena više nego ikada ranije ka čulno-plastičnom, mnogo ranije nego što se pred egipatskim očima pojavio neodoljivi i zreh grčki primer. A kad je ovaj najzad razvio svoje privlačne snage, Egipat mu se nije tvrdoglavo opirao. U meduvremenu je, naročito kod portreta, stalno dolazilo do pojave plastičnih i individualno uzbudljivih pojedinosti koje dokazuju da se nije ugasio prastari smisao za zatvoreni, snažno izraženi obhk. Pored uglačanih, hladno i nezainteresovano osmehnutih, ah tehnički po pravilu vanredno savladanih kamenih hca faraona Poznog doba, stoje remek-dela, kao što su savršeno dati Mentemhet u Kairu i jedinstveno obhkovana »Zelena glava« Berhnske zbirke, koja na svoj način spadaju medu najbolja umetnička dela starijeg doba. Naročito pozni memfiski majstorski portreti poseduju^neku odliku oplemenjenosti prema kojoj mnoga proslavljena evropska umetnička dela nose obeležje provincijskog karaktera. Ova tradicija je očigledno imala uticaja na rimski portret kasne repubhke. To što je ne samo za vreme sposobne i vešte 26. dinastije nego čak još i pod poslednjim egipatskim narodnim kraljevima 30. dinastije moglo da dođe do značajnog kasnog procvata umetnosti zasniva se u velikoj meri na upornom pridržavanju Egipta za simbol i tip uslovljen hijeroglifom. A to pridržavanje za jednom utvrđeni sistem poretka, državnog uređenja, verskog kulta i društva bilo je Egiptu korisno do samog kraja. Figurativni slovni znaci još iz ptolemejske epohe, umetnički pravljeni od šarenog fajansa i stakla i uloženi u drvo reprezentativnih kovčega kao izvanredan ukras, ne zaostaju nimalo za delima iz dana mladalačke snage ni po strogosti, ni po lepoti stila 17

i zanatske veštine. U likovima životinja — pre svega ležećih lavova — ispunjenih još uvek uzbudljivom snagom izraza, jedno kasno pokolenje, koje već odavno nije sposobno za efikasnu narodnu odbranu i koje mora da se privikne da bude predmet tuđih računa, svesno i smelo poseže za primerima iz Novog carstva. Ima nečeg čudesnog u postojanosti egipatskog likovnog gledanja u toku hiljada godina. Tome se pridružuju vanredni smisao za izbor i obradu materijala i zanatska veština, što je Egiptu održavalo stalnu sposobnost za značajna dela i u doba staračkog propadanja Zar ova prekrasna stvaralačka snaga ne izgleda kao prirodna posledica dobro organizovanog života jednog naroda? Svojim mnogostrukim kontinuitetom i stalnim promenama unutar svog trajanja, svojim značajnim uzdizanjima i padovima ovaj ogromni životni tok pruža veće mogućnosti za poređenja s drugim kulturama i za dobijanje plodnih uvida za upoznavanje ljudi upravo zbog činjenice što njegove manifestacije deluju na nas upadljivo neposredno, zapravo blisko. I pored toga što je stran u pojedinostima, staroegipatski svet današnjem čoveku sa Zapada postaje ne samo vrlo brzo prisan, nego čak i drag — ako se odlučio da se zadubi u njega. Daleko brže otvara nam se taj svet nego, na primer, stara prednjoazijska, indijska, dalekoistočna, pa čak i stara američka sfera, bez obzira koliko su se one vremenom približile našem vidiku. Čar kojim staroegipatska kultura osvaja mnoge od nas krije opasnost da se prevarimo u njenim osobenostima zbog estetskog zadovoljstva ili nepromišljenog prilagođavanja onoga što je strano sopstvenom načinu gledanja. A to je osobina koju temeljna proučavanja sve oštrije ističu. Kako može da se objasni ovo lako »odomaćivanje« u egipatskom svetu izražavanja, toliko različitom od našeg? Da li nas privlači egzotični čar svih tih ljudi, životinja, biljaka i upotrebnih predmeta koji kao da su izašli iz slikovnice s bajkama čudnog, a ipak nekako poznatog izgleda? Ili leži u tome što je Egipat najusmerenije razvio i primenio onaj opšteljudski, prvobitni način prikazivanja, koji je i način prikazivanja dece i odraslih ljudi koji nisu opterećeni učenjem i uzorima? Izvanredan značaj egipatske arhitekture i skulpture, kao i divno savladanih crteža zasniva se, i pored sve osobenosti, pre svega na ubedljivom i odmerenom vladcmju materijom, na teško odredivoj klasičnoj kakvoći i delovanju, pa stoga i predlažem da ovu kategoriju nazovemo protoklasičnom da se ne bi mešali pojmovi koji su dobili pravo građanstva. Nijedna sumersko-vavilonska skulptura ne može da se takmiči s jednim egipatskim remek-delom u pogledu ravnoteže srazmera i savlađivanja oblika, mada su izražajno vanredno snažna pojedina kultna umetnička dela tog čudesnog naroda. Uprkos unutrašnjeg dostojanstva i snage koje poseduju rane mesopotamske statue, ipak i one — pa čak i veUčanstveni Ijudski likovi zrelog doba Asirije — sadrže nešto etnografsko tuđe, što nas drži na udaljenosti, a što je egipatsko dleto u svima epohama uvek umelo da savlada u korist opšteljudskog. Ni ideal akta, koji je stekao likovni oblik još davno u dolini Nila, ne može se naći nigde u orijentalnom svetu; s druge strane, on je kao uzor vezan za nenadmašno određeni grčki akt. U ovom narodu umetnika, punom srećnih očiju kao što su oči na statuama vajara Adamata, vladao je tajanstveni smisao za onaj sistem pramera stvaralaštva na kome i danas počiva sva snaga ubedljivosti i lepota forme. Sa sigurnim osećanjem Gete stavlja u isti rang »crna i strogo od starog bazalta« oblikovana dela Egipćana i »bele, ljupko od mramora« stvarane skulpture Grka. Dela kao što su kralj Kefren na prestolu dok ga blagosilja bog-soko, feudalni gospodar Ti koji još uvek traje plemićki slobodno kao statua, ili grivasta sfinga Amenemheta III, ne mogu se nadmašiti snagom ni unutrašnje ni spoljne klasičnosti. Ovaj rang potvrduje divljenje koje im ukazuje ceo svet. Ako se želi pojam klasike vezati za pravu antiku, kako bi onda trebalo obeležiti ovaj ubedljivi, u sebi savršeni kvalitet opšteg značaja? I da li se takode može govoriti i o jednom zapravo protohrišćanskom elementu staroegipatske kulture? Od propasti Starog carstva Ozaris sve snažnije prodire u religioznu svest: podmuklo ubijen od svog brata Seta, vaskrsao i opravdan i dalje živi mitski kralj pradavnog doba i bog poljskih plodova, on je u Gornjem Egiptu postao vladar donjeg sveta i sudija umrlih. Prirodno da je ispovest o zemaljskom životu, koju je svaki pokojnik morao da d§ pred ovim bogom, imala oblik negiranja. Ta ispovest se sastojala od uveravanja, koja slede jedno za drugim, u to da čitav niz kažnjivih greški pokojnik nije učinio, pa se u tome i ogleda uticaj magičnih predstava. Sigurno da aktivno duhovno držanje Evrope u tome smislu počinje — da tako kažemo — tek pozitivno-kategoričkim zahtevom Mojsijevih zapovesti: »Nemoj d a . . . « Ovde se prvi put — i to hiljadu godina pre nego što su se slična shvatanja čula u susedstvu — pojavljuje religiozno ubeđenje da život na onom svetu mora da bude zavisan od načina života na ovom svetu, što zahteva pravdanje pred božjim prestolom. A to što se, bez obzira na istovremena usmena uveravanja, pre ulaska u carstvo mrtvih pred očima božjeg sudije mora izmeriti srce — pitamo se da li bi neki narod starog veka ovakvu predstavu tako jasno izrazio u reči i slici kao Egipćani? Kako beznadežno mračan izgleda prema ovome staromesopotamski pojam o onom svetu, kako bi bezbojno i nepotpuno ostalo grčko shvatanje toga pojma kad misterije ne bi otkrivale izvesnu vezu među njima. 18

Sporno je da li se o verovanju egipatskog ranog doba može govoriti kao o jednoj pravoj monoteističkoj tendenciji. Međutim, ne postoji nikakva sumnja da se u počecima egipatske religije, koji su nam dostupni, ističe jedan sveopšti bog čiji lik ispunjava prostrani nebeski prostor, a čije oči sjaje kao Sunce i Mesec. Činjenica je da je ovaj bog neba označavan i obožavan kao »Vehki«, kao »Gospodar svega« i »Ono što jeste«, i da tekstovi, uprkos ranije prenaseljenosti sveta bogova, kako na nadgrobnim natpisima tako i u poukama o životnoj mudrosti, neprestano govore jednostavno o »bogu«. A svakome ko pokazuje dublje religijsko-istorijsko interesovanje solarni monoteizam faraona Ehnatona svakako predstavlja određen pojam. Ovo učenje je uporno isticalo verovanje u jedno sveobuhvatno stvaralačko božanstvo koje istovremeno održava svet, a obožavano je u hku sjajne ploče Sunca, koje svakom stvoru daje sve što mu treba i vodi brigu i o najmanjem. U tome se, naravno, ogleda njegov uticaj, ah se u tom učenju, kohko nam je poznato, ne govori o grehu i ispaštanju, o pravdi i nepravdi. Međutim, ne izgleda slučajno to da su delovi Himne suncu iz Amarne ušh u 104. psalm. A utvrđeno je da je mnoga ljudski produhovljena izreka iz egipatskih pouka o životu još u 7. i 8. veku pre n. e. preuzeta u izraelsko poslovično blago. Od prastarih predstava visoko se izdiže uzvišeni hk majke Izide, koja na svom krilu hrani mistično začetog božanskog sina. Ona je posredstvom grčke umetnosti bez prekida i zastoja prešla u vizantijsku madonu. I zato prahrišćanskim stanovnicima doline Nila nije palo teško da odeću nove vere ukrase starim svetim simbohma i da hrišćanski krst usaglase sa hijeroglifskim krstom Ank koji znači »život«. Ko je uspeo da sačuva svoju slobodu pred stalnim predrasudama saznaće brzo iz izvora da je ljudska priroda Egipćana oduvek posedovala smisao za odmereno i pravično. Svuda se izražava strpljenje nasuprot onome što je nasilno i grubo; raspoloženje koje u sebi nosi nešto simpatično »građansko«, jedno fino osećanje za društvenu uglađenost i za nužnost održavanja mere. Sve ovo izdvaja stanovništvo dohne Nila, koje je po prirodi bilo nežne telesne građe, seljačke miroljubivosti i neumorne želje za pisanjem, od mnogih osvajačkih naroda koji su posle Egipćana uticah na sudbinu istočnih mediteranskih zemalja. Od posebnog značaja je i počasno mesto koje stari Egipat oduvek dodeljuje ženi. Njen položaj je bio bitno povoljniji od položaja antičke Grkinje. Grupe likova iz Starog carstva već pokazuju kako žena stoji ravnopravno pored svog supruga — pošto je stub carstva kao i on. Njena famihjarna oznaka ranga Nebt-hat — »domaćica« — zvuči nam prisno. U egipatskim istorijsko-pravnim odnosima još se jasno raspoznaju matrijarhalne tendencije. Za legitimnost nasledstva na prestolu poreklo od kraljice je isto tohko presudno kao i poreklo od kralja. Zato je najčistija legitimnost zajamčena isključivo brakom faraona sa njegovom sestrom, do čega je dolazilo daleko češće nego što nam to pokazuju sačuvani istorijski izvori. Prihkom jednog suđenja zbog veleizdaje u haremu, vidimo još u doba piramida kako je optužena kraljica saslušavana pred sudijskim većem, koje je kralj sazvao samo za ovu svrhu, ah u kome se nije nalazio vrhovni sudija jer je bio suviše blizak faraonu i zbog toga možda sumnjiv da ne padne pod njegov uticaj. Veliki američki orijentalista Brested (J. H. Breasted) spravom primećuje u vezi s tim sledeće: »Dokaz o kraljevom visokom smislu za pravičnost dostojan je divljenja, kao što je za divljenje pravna svest toga doba što lice osumnjičeno za zaveru u kraljevskom haremu nije bez mnogo obzira odmah bilo osuđeno na smrt. Neposredna smrtna presuda bez pokušaja da se krivica optuženog zakonski utvrdi izgledala bi sasvim opravdana u istoj ovoj zemlji pre samo sto godina.« Prvi ministar Ptahotep je nešto posle 2500. godina pre n. e. objavio kao jedno od pravila za život, koje je sam sastavio, i ovo: »Ako si postigao nešto i osnovao dom, voh svoju ženu u kući kako se pristoji. Brini se za njenu telesnu sreću i prekri joj leđa; masti za negu njenog tela su balzam za njene udove. Veseh joj srce dok god živiš: ona je njiva čije se obrađivanje isplati svakome ko je poseduje«. Jedan savet iz životnih pouka mudrog Anija glasi: »Ne naređuj ženi u njenoj kući ako znaš da je valjana. Ne reci joj: »Gde je ono? Donesi nam ga!« — ako ga je stavila na pravo mesto. I dok ćutiš, neka tvoje oko gleda tamo da bi spoznao njena dobra dela!« Zahvalnost prema majci, ozbiljno shvacenu moralnu obavezu, nastoji još jasnije da probudi u svesti sledeća izreka: »Udvostruči hleb koji nosiš svojoj majci; ponesi majku kao što je i ona tebe nosila. Dok te nosila u tvojim mesecima bio si joj teret; kad si se rodio, mučila se ona i dalje jer su joj dojke tri godine bile u tvojim ustima. Nije se gadila kada te je prepovijala; vodila te je u školu kad su te učih pismu i svakoga dana dolazila je tamo od kuće sa hlebom i pićeffl. A kada postaneš mladić i uzmeš sebi ženu i sam staneš na čelo jednog domaćinstva, seti se da te je rodila tvoja majka i zatim u svemu podigla. Ne dopusti da se ikad požali na tebe i da te prokune: neka nikada do boga ne dopre glas njene žalbe!« Smisao za pravičnost i saosećanje sa ugroženim stalno se ističe u sačuvanim autobiografskim tekstovima. Jasno je da se u stvari nigde i ni u koje vreme nije postupalo tako patrijarhalno-humano kao što žele da nam pnkažu 19

ovi opisi. I pod faraonima je bilo sigurno vrlo malo ljudi koji su u potpunosti odgovarali etičkim postulatima kraljevske dogme. Ali već i navodno držanje ima dokaznu vrednost kao etičko postavljanje cilja, jer daje sliku etičkog ideala koji priznaju i autor i njegovo doba. Izmišljena »Pouka kralja Amenemheta svom sinu« daje osnivaču 12. dinastije, koji je ubijen, prilike da kaže: »Davao sam onome koji je molio i hranio siročad; puštao sam k sebi onoga koji je bio bez poseda, kao i onoga koji je imao ugleda« — i ovim uveravanjima daje predstavu o egipatskom vladarskom idealu tih dana. Henku, knez jedne pokrajine, svojim nadgrobnim natpisom moli stanovništvo svog bivšeg područja da mu prinese posmrtne žrtve, podsećajući ga da se starao o njima: »O, svi vi ljudi oko Zmijske planine i vi veliki vrhovni poglavari drugih pokrajina koji budete prolazili kraj ovoga groba znajte: ja sam Henku koji govori ono što je dobro; darujte vodu i pružite hleb, kolače i pivo Henkuu koga ceni njegov gospodar! Jer, bio sam poštovan, ljubimac vaših očeva, hvalile su me vaše majke, sahranjivao sam vaše starce, a najbednijima među vama skidao sam okove . . . Nikada nisam kćerku nekoga od vas mučio tako da je ruku digla protiv mene . . . Nahranio sam sve one koji su bili gladni oko Zmijske planine i odenuo nage koji su se tamo zatekli. Ispunio sam njene priobalne zemlje govedima, a njene pašnjake sitnom stokom. Nasitio sam vukove iz planina i kraguje na nebu otpacima sitne stoke jer sam želeo da svaki čovek tog kraja bude bezbedan.« Već se u grobnicama 5. dinastije često ponavljaju uveravanja sledeće sadržine: »Merio sam gornjoegipatski ječam s moga imanja siromasima koje sam našao u ovom kraju. A kada sam ovde našao čoveka koji je nekom drugom dugovao žito, sa svoga imanja dao sam to onom koji je potraživao. Sahranio sam o svom trošku svakog čoveka ovog kraja koji nije imao sina. Spasavao sam slabijeg od onoga koji je jači. Savetovao sam oba parničara tako da su obojica bili zadovoljni. Bio sam ljubimac njegovog oca, hvalila me je njegova majka, volela me braća . . . « Značajna su i uputstva kojima faraon po pravilu poučava novopostavljenog prvog ministra o njegovim službenim dužnostima. Ona izviru iz dva teksta zabeležena u četiri grobnice iz vremena kad je Egipat bio svetska sila, ali sigurno potiču iz kasnog Srednjeg carstva. Uputstva počinju ozbiljnim upozorenjem: »Gledaj pažljivo na službenu dvoranu, motri na sve što se tamo dešava, jer od nje zavisi red u celoj zemlji. Nije slatka, ne, nego je gorka služba prvog ministra jer ona znači biti bronza koja okružuje zlato doma svoga gospodara. To znači ne klanjaj se pred kneževima i vlastima i ne stvaraj pristalice među raznim ljudima«. U nastavku se, između ostaloga, kaže: »Strašan je greh pred bogom ako si pristrasan. Ako neki molilac dođe negde iz unutrašnjosti, treba da paziš da sve bude učinjeno po svome redu tako što će se svakom pomoći da dođe do svog prava. Knez pripada javnosti. Voda i vetar saopštavaju o svemu šta on radi; nikada ne ostaje nepoznato ono što je učinio. Najbolja odbrana kneževa je da postupa u skladu s propisima . . . Molilac koji je pozvan ne sme da kaže: Meni nije pomognuto da dođem do svog prava! Gledaj onoga koga poznaješ kao i onoga koga ne poznaješ; onoga koji je blizak kralju kao onoga koji mu je dalek. Knez koji tako postupa neka čvrsto ostane ovde na svom mestu. Ne pređi preko nekog molioca, a da ne saslušaš njegovu reč . . . Ne razljuti se ni na koga bez razloga; razljuti se samo z:bog onoga radi čega se moraš ljutiti. Nerazumno je izazvati preteran strah jer Ijudi tad neće reći: Ovo je pravi čovek. Prvi ministar pre svih ljudi mora da vrši pravdu. Zato ne oklevaj nikad s pravdom i pomisli na to da kralj više voli skromnog nego drskog. Postupaj stoga u skladu s ovim uputstvima koja ti se daju za tvoje dobro, jer tako čovek postaje srećan.« U poukama koje daju ljudi visokog položaja i sa životnim iskustvom, koje se kroz vekove prenose od usta do usta, a omladina ih uči u školi prepisivanjem, nalazimo izreke kao što su sledeće: »Ako želiš da ti bude dobro i da se sačuvaš od svakog zla, čuvaj se lakomosti. Pravi je čovek onaj kome je smernica pravda i koji ide putem na koji ona ukazuje. Gramzivi stiče imovinu, ali ostaje bez groba. Čovek jaka srca koji ne popušta svojim ćudima postaje gospodar samoga sebe i gospodar nad stvarima. Ali onaj koji je slaba srca i koji popušta svojim nagonima, izaziva protiv sebe mržnju umesto omiljenosti. Ako si obradio svoju njivu i ona rodi i bog ti da bogat plod, ne hvali se time pred svojom okolinom. Velika je stvar ako se ume ćutati. Ako si čovek na vodećem položaju, budi strpljiv kada slušaš reči nekog molioca. Ne odbijaj ga pre nego što se od srca izjada. Nije nužno da se ispuni sve ono što je molio, ali već samo dobro slušanje smiruje srce« (Pouka Ptahhotepa, oko 2450. godine pre n. e.). »Čini ono što je pravo dokle god boraviš na zemlji; umiri onoga koji plače; ne muči udovice; ne oteraj nikoga sa njegove baštine; ne ometaj savetnike u njihovoj dužnosti. Čuvaj se toga da nepravedno kažnjavaš. Ne budi srdit; dobro je biti ljubazan. Sagradi sebi trajan spomenik svojom omiljenošću. Dobro držanje pravednog bog radije prima nego žrtveno goveče onog koji čini nepravdu« (Pouka kralja Aktoesa II za njegovog sina Merika-Rea, oko 2100. godine pre n. e.). »Neka ne postoji nesklad između tvog srca i tvog jezika. Tako će se dogoditi da tvoji planovi budu uspešni i da stekneš ugled pred narodom. I tako ćeš sačuvati ugled pred božjim licem: 20

bog mrzi onoga koji dvolično govori i oseća strašnu odvratnost prema nedoslednom čoveku. Ako kod nekog siromašnog imaš veliki zaostatak u potraživanju, podeh ga na tri dela, a dva pusti da propadnu — tako ćeš naći put svome životu. Biti hvaljen kao prijatelj ljudi korisnije je od bogatstva koje ti leži u skladištu« (Pouka Amenemopea, oko 1100. godine pre n. e.). I tako trezvena i poštovanja dostojna humanost starog Egipta govori kroz vekove u dobro smišljenim poučnim izrekama. Već je autor kraljevske pouke za Merika-Rea znao: »Samo čovek nadživljuje smrt, a njegova dela se gomilaju pored njega.« Da h se Egipat sa svim ovim upornim i disciplinovanim radom u službi civilizacije može smatrati kolevkom naše evropske kulture? Lice Egipta okrenuto je Sredozemlju, a ne Africi. Tek nam se u konturama ocrtava ono što su Memfis, prastari grad boga Ptaha, zaštitnika stvaralaca i umetnika, i Jun Heliopolis otkrih i stvorih od bitnih stvari području Sredozemlja? Ne grešimo h, možda, što otkrivanje onog duha koji nas nosi i dalje određuje samo Grcima pripisujemo, a zanemarujemo staroegipatsko, kao što je to još uvek slučaj u našim školama. Je h nam Egipat bio majka? Poričemo li je? Problematika našeg saznanja i tumačenja staroegipatskog bića zasniva se u krajnjoj liniji na tome što modernu metodiku mišljenja moramo da primenimo za razjašnjenje njemu osobenog spoznajnog sveta. Zbog ovog prisilnog stanja danas nama izgleda suviše komphkovano ono što je prirodnom razumu starog Egipćanina izgledalo u stvari najbhže, štaviše neotklonjivo. Najmudriji naučnici sada moraju da se pomuče da bi saznali kakve su bile predstave tih davnih ljudi koji su se oslanjah na prirodu i čiji su životni tokovi bih određeni prvobitnim životnim kretanjima. Ova protivurečnost ima u sebi nečeg grotesknog. Tako, na primer, istraživanje misaonog sadržaja takozvanih tekstova u piramidama zahteva najvišu, skoro bez izgleda na uspeh primenjenu oštroumnost na intelektualnom nivou, što egipatski autori uopšte nisu dostigli. S druge strane, sve ono na šta je rani Egipćanin usmeravao svoju naročitu oštroumnost nama, ljudima današnjice, po prirodi i po celom našem misaonom vaspitanju u stvari je praktično bespredmetno, pa ostaje pored ostalog, zagonetka: šta je to što nas posebno tohko snažno privlači egipatskoj likovnoj umetnosti? Da h je to čudesna simbohčna naivnost kojom se kod njih izražava nešto što se nikad nije potpuno izgubilo — ono opšteljudsko — iskazano jasnim i moćnim oblicima? Ostaje sumnja da mi kod njih najviše cenimo ono što za starog Egipćanina nikako nije bio presudan kvahtet. I zbog toga, dakle, moramo nastojati da osećanje i mišljenje nekadašnjih stanovnika dohne Nila odgonetnemo sredstvima čije se dejstvo zasniva na sasvim drugačijim pretpostavkama. Za ovo je potreban ogroman napor koji laik ne bi mogao savladati. Bez obzira na poznavanje već skoro nepregledive hterature o Egiptu, potrebno je potpuno odstupanje od moderaog objektivno analitičkog shvatanja da bi se u najboljem slučaju samo u obrisima saznalo ono što se prvobitno u magičnom sagledavanju ocrtavalo lako — pa čak i tadaje ishod tog istraživanja najčešće uglavnom neizvestan. Na ovom stanju stvari zasniva se čar i tragika našeg odnosa prema starim Egipćanima. Danas se, vrlo razumno, čuvamo toga da tamo gde tokove njihovih mish i izražavanja ne možemo jednostavno da shvatimo, kažemo da su Egipćani smeteni i nesposobni za metodičko sređivanje svojih pojedinačnih zapažanja, kao što se to do pre kratkog vremena bez razmišljanja tvrdilo sa pozvanih mesta. Ovakva vrednovanja jednog pozitivizma, ponosnog na svoj napredak, imaju danas još samo istorijski značaj. Među upućenima skoro ne postoji više sumnja u to da su stari Egipćani na svoj način bih vrlo jasni i dosledni u mišljenju. Ovo dokazuje svaki njihov teološki sistem, svako remek-delo njihove disciplinovane umetnosti, koja nikako nije slučajno potekla iz čistog osećanja, nego je zahtevala upornu stvaralačku koncentraciju i, najzad, priručne knjige naučnog karaktera, kao čuveni Edvin Smitov (Edwin Smith) papirus. Ah ovo mišljenje se formiralo na jednoj drugoj razini do koje se ne može stići istraživačkim razumom isključivo logičkim putem; ono se formiralo i na drukčiji način nego posthelensko-evropsko mišljenje određeno grčkim primerom. Po egipatskom shvatanju, srce nije bilo samo središte osećanja nego — što je karakteristično! — i razuma. Egipćanin nije misho u pojmovima, nego u hkovima i shkovnim povezanostima. Nasuprot tome, slike nikad nisu vršile toliko malo uticaja na dušu i duh, na društvo, privredu i državu kao u naše doba — kako s pravom kaže Maks Pikar (Max Picard). U suprotnosti s našim voljno određenim, spekulativnim mišljenjem, kod Egipćana se može govoriti o vegetativnom, intuitivnom mišljenju, koje ima svoju uzrocnu tačnost i Čiji rezultati ne moraju da odstupaju od rezultata postignutih drugim misaonim putevima. Ah pošto na osnovu do danas sačuvanih manifestacija egipatslri način

mišljenja možemo rekonstruisati samo pojmovnim putem, postoji uvek opasnost da evropske misaone sadržaje primenimo na egipatsku sferu i da staroegipatskim manifestacijama kao osnovu nametnemo moderne misaone kategorije. Ovde treba uvek biti vrlo oprezan. Najviše ćemo se onome što je specifično egipatsko približiti ako naučimo da ga pre svega shvatimo kao nešto što je nama savršeno strano. Ovaj paradoks odnosi se u izvesnoj meri i na sve što je grčko. Naime, Egipat nam ne pripada kao sastavni deo našeg bića nego kao primer nečega. On nije začetnik od svetskoistorijskog dana mediteranskog čovečanstva koji je doneo evropsko mišljenje, nego se razvija, ostvaruje i ispunjava na opšteljudskoj osnovi kamenog doba i na potpuno osoben način. U iskušenju smo da kažemo da su u staroegipatskoj misaonoj strukturi sve do kraja ostala prisutna izrazita obeležja kamenog doba. Karakterističan za misaono-istorijski međupoložaj Egipta je njegov odnos prema životinjama, što su Grci još začuđeno uvažavali, a Rimljani više nisu razumevali (»Samo bogove poštujem, ne volove« odgovorio je car Oktavijan kad je u Egiptu bio pozvan da iskaže svoje poštovanje svetom biku Apisu). Životinjski rep pozadi na pojasu praistorijskog lovca »zajedno sa uspravljenom zmijom otrovnicom iznad čela«, spada punih tri hiljade godina u ornat vladara, pa su čak i Aleksandar Veliki i Cezari kao vladari Egipta nosili ove oznake faraonskog dostojanstva. Božanstva životinjskog tela, sa životinjskom glavom ili sastavljena od delova tela različitih životinja s dejstvom koje nam je teško razumljivo, duša egipatskog naroda nije samo prihvatala do samog kraja nego i verovala u njih s poverenjem i poštovanjem. Gde bi se u razvojnom području Evrope od pojave Grka mogla zamisliti kraljevska titula »Jaki bik«? Dovoljno je čudno već i to što su Grci, davno posle proširenja i dejstva sofističke misli, biU spremni da Amonov ovnujski rog prihvate u području sopstvenog sveta na Aleksandrovom liku. Karakterističan je egipatski način spoznaje sveta, oslonjen na prirodu i čisto iskustvo; karakteristično je njegovo »zbirno« prikazivanje likova, njegova nagonska i uporna sklonost ka ravnoj površini, njegovo zatvaranje pred opasnošću od prostora i perspektive i, najzad — i pre svega drugog — uporno ostajanje pri magiji, koja neprestano diže glavu kroz sve razvojne faze unutrašnjeg života. Mnogo otkriva činjenica što je Herodot, grčki istoričar klasičnog doba, u svojim izveštajima iz Egipta bio, istina, pun čuđenja i divljenja, ali je već u uvodu napomenuo da stanovnici doline Nila u svemu rade drukčije nego Heleni. Nije slučajno što nam kasni Egipat paroksizmom kulta životinja, sterilnošću svog rituala i čudnim i raznim odstupanjima u stilu nije srodniji, nego nam je naprotiv više tuđ od Egipta ranijih epoha. Ovde takođe ne postoji pravi kontinuitet, niti živo stremljenje napred koje štedro ukazuje na budućnost i koje bi, na neki način, organski išlo zajedno s ranoevropskim; to je zakrečavanje, starenje i, najzad, staračka smrt jednog ljudskog oblika postojanja koje odlazi jer je ispunilo svoje vreme. Ovim se ne menja činjenica što je likovno blago Egipta ušlo u sastav evropske i svetske kulture uopšte. Egipatski stil — koji se po sebi i za sebe mora smatrati jednim od najdostojnijih zakonomernih sistema čovečanstva — pokazao se potpuno neprenosiv svuda gde su ga docnija pokolenja prihvatila s namerom da ga podražavaju. Prilikom umetničkog oslanjanja na staro samozadovoljno likovno oblikovanje, te generacije nisu nikad uspele da se u najboljem slučaju uzdignu iznad zabavnog nesporazuma. Međutim, kao primer jedne ponosne, u sebe sigurae visoke kulture koja se pridržavala samo svojih unutrašnjih zakona, Egipat je izvršio značajan uticaj na one narode koji su se, nasleđujući ga, razvili oko Sredozemnog mora. Njegovo dostojanstvo govorilo je samo za sebe. Ti su narodi od Egipta primili snažne likov ne podsticaje i pustili da ih on povede ka većem stvaralačkom ispunjenju sopstvenog zadatka. Mi neizmerno dugujemo sposobnostima Egipćana za bezbrojne pronalaske u obliku skoro celokupnog zanatskog oruđa, a u velikoj meri i na polju arhitekture. A egpatsko iskustvo i znanje uticali su na sve stvaralačke umove sredozemne sfere: od Mojsija do Solona, Talesa, Platona i Plotina. I to ne kao obavezni uzorak koji treba podražavati, nego kao snažni podstrek za otkrivanje samoga sebe. Ovde se pred očima sviju pružao primer kako se može oblikovati jedno postojanje. Egipatske osobine koje su varvarstvo bez istorije podigle do istorijske civilizacije, a izgradnji države, pravnom poretku, verskim službama, celokupnoj životnoj zajednici dale oblik i posvećenje koje ima vrednost i u našim očima — nisu zasnovale Evropu, ali su pomogle da se i ona uzdigne. Osećanje bojažljivog poštovanja, koje je potomstvo uvek osećalo prema primeru Egipta, može sasvim slobodno i svesnije nego dosada da se uzdigne do zahvalnosti. Ne zbog toga što je Egipat poklonio nešto nama, stranim susedima, nego sa razloga što je sam sebi bio dovoljan i što se ispunio pridržavajući se nepokolebljivo onoga što je jednom spoznao kao pravu vrednost. A time je takođe i nas zadužio.

22

POSEBNI DEO

;

I

i;

DOBA TINITA OKO 3000-2778

1

Lav. Kraj predinastičkog doba. Oko 3000. — Berlin, Državni muzej

4

Pobednička ploča kralja Narmera. Prednja strana. Kralj, sa donjoegipatskom krunom, razgleda poginule na bojnom polju. Škriljac, Visina 64 pm. 1. dinastija. — Kairo, Muzej 3055

5

Pobednička ploča kralja Narmera. Zadnja strana. Kralj, sa gornjoegipatskom krunom, ubija neprijatelja. Škriljac. Visina 64 cm. 1. dinastija. — Kairo, Muzej 3055

6 Nadgrobni spomenik kralja Vadžija (Džet) »Zmije«. 1. dinastija. — Pariz, Luvr

I

Ploča od steatita sa inkrustacijom od šarenog alabastera. Psi gone gazele. Iz grobnice Hemake u Sakkari. Prečnik oko 10 cm. 1. dinastija. — Kairo, Muzej 70104

7

Hetepdijef, sveštenik u Memfisu. Na njegovom ramenu su imena tri kralja 2. dinastije. Iz Mitrahine. Granit. Visina 39 cm. 2. dinastija. — Kairo, Muzej 3072

STARO CARSTVO 3. DINASTIJA • 2778-2723

8

Stepenasta piramida kralja Džosera i kompleks njegove grobnice kod Sakkare

9

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare: zidine s portalom

10

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare: portik ulaznog trema

11

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare: ulazni trem

12

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare: polustubovi u obliku papirusa kod severne palate

13

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare: mali hram, iza njega stepenasta piramida

14

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare: južna grobnica

15

Kralj Džoser — kompleks grobnice kod Sakkare. Zidni reljef u južnoj grobnici: kralj Džoser u kultnoj trci

16/17 Kralj Džoser. Iz serdaba njegove stepenaste piramide kod Sakkare. 3. dinastija — Kairo, Muzej 6008

i

19 Hesire za trpezom (uporedi sl. 18 levo). — Kairo, Muzej 98

18 Drveni reijefi iz pogrebne mastabe Hesirea kod Sakkare. Visina 1,14 m. 3. dinastija. — Kairo, Muzej 98

4. DINASTIJA • 2723-2563

20 Pogled sa Unasove piramide u Sakkari na polje piramida kod Dahšura. U pozadini u sredini tzv. prelomljena piramida, desno tzv. crvena piramida. Obe je podigao kralj Snofru. Počeci 4. dinastije.

21

Princ Rahotep i njegova žena Nofret. Iz njihove pogrebne mastabe u Medumu. Krečnjak. Visina 1,20 m. Počeci 4. dinastije. Kairo, Muzej 223

4. DINASTIJA • 2723-2563

23 Pogled sa Unasove piramide u Sakkari na polje piramida kod Dahšura. U pozadini u sredini tzv. prelomljena piramida, desno tzv. crvena piramida. Obe je podigao kralj Snofru. Počeci 4. dinastije.

21

Princ Rahotep i njegova žena Nofret. Iz njihove pogrebne mastabe u Medumu. Krečnjak. Visina 1,20 m. Počeci 4. dinastije. Kairo, Muzej 223

22

Nofret (uporedi sl.

i II). _ Kairo, Muzej 223

II Princ Rahotep i njegova supruga Nofret. Iz njihove pogrebne mastabe u Medumu. Visina oko 1,20 m. Počeci 4. dinastije. — Kairo, Muzej 223

III Guske iz Meduma. Fragment zidne slike. Iz pogrebne mastabe Nefermaata u Medumu. Visina 28 cm, ukupna dužina 1,72 m. Počeci 4. dinastije. — Kairo, Muzej 136 E

23 Kralj Keops. Sedeća statua od slonovače. Iz Abidosa. Visina 5 cn, Počeci 4. dinastije. - Kairo, Muzej 4244

24 Knez Ankhaf. Iz njegove pogrebne mastabe kod Gize. Krečnjak. Visina 58 cm. Počeci 4. dinastije. — Boston, Muzej likovnih umetnosti

25

Polje piramida kod Gize, pogled sa druma za Sakkaru .Zdesna nalevo su piramide Keopsa, Kefrena i Mikerina. 4. dinasti ja

26 Piramide kod Gize s juga. Sleva nadesno su piramide Mikerina, Kefrena i Keopsa. Ispred Mikerinove piramide su njene tri sporedne piramide

27 Polje piramida kod Gize. Velika sfinga

28

Polje piramida kod Gize. Velika sfinga i hram u dolini kralja Kefrena

29

Južni deo polja piramida kod Gize. Levo je hram u dolini kralja Kefrena sa ulazom za hram mrtvih njegove piramide. Napred Velika sfinga. U pozadini u sredini piramida Mikerina

30 Kralj Kefren (uporedi sl, IV). Diorit, Visina 1,68 m. 4. dinastija. — Kairo, Muzej 138

IV Kralj Kefren. Sedeća statua iz hrama u dolini njegove piramide kod Gize. Diorit. Visina, l,i 4. dinastija. — Kairo, Muzej 138

31

Kralj Kefren (uporedi sl. 30 i IV). — Kairo, Muzej 138

32

Giza. Iz hrama u dolini kralja Kefrena: široki trem i sala sa stubovima

I 33

Giza. Iz hrama u dolini kralja Kefrena: srednji brod sale sa stubovima

35 34

Polje piramida kod Gize. Kefrenova piramida, napred hram mrtvih Mikerinove piramide

Polje piramida kod Gize. Mastaba grobnice jugoistočno od Kefrenove piramide

36 Portret iz kraljevskog groblja kod Gize. Krečnjak. 4. dinastija. — Kairo, Muzej 6003

37 Portret iz kraljevskog groblja kod Gize. Profil glave sa sl. 36. — Kairo, Muzej 6003

38 Portret iz kraljevskog groblja kod Gize. Krečnjak. 4. dinastija. — Kairo, Muzej 6005

39 Kralj Mikerin između Hatore i Mikre, boginje pokrajine Diospolis. Škriljac. Visina 98 cm. 4. dinastija. — Kairo, Muzej 180

40 Kralj Mikerin i kraljica Kamerernebti. — Boston, Muzej likovnih umetnosti

f

I

41

Kralj Mikerin i kraljica Kamerernebti. Škriljac. Visina 1,42 m. 4. dinastija. — Boston, Muzej likovnih umetnosti

42 Glava kralja Mikerina, sedeća statua od alabastera. 4. dinastija. — Kairo, Muzej 157

V Sarkofag iz Gize. Krečnjak, obojen. Uska strana oblikovana kao pročelje palate. Visina oko 1,17 m. 4. dinastija. — Kairo, Muzej 6170

5. DINASTIJA • 2563-2423

43 Sarkofag sveštenika Ravera u obliku palate. Obojen krečnjak. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 519

44

Levo: Stub u obliku snopa papirusa. Granit. Iz hrama mrtvih kralja Ne-user-Rea kod Abusira. Desno: Stub sa kapitelom u obliku paime. Granit. Iz hrama mrtvih kralja Sahu-Rea kod Abusira. Oba iz 5. dinastije. — Kairo, Muzej 221, odnosno 135

45 Piramide kod Abusira. Sleva nadesno: piramide faraona Neferirka-Rea, Ne-user-Rea i Sahu-Rea. 5. dinastija

46 Kralj Userkaf. Granit. Početak 5. dinastije. — Kairo, Muzej

47 Kralj Userkaf. Granit. Početak 5. dinastije. — Kairo, Muzej

48

Faraonska glava sa donjoegipatskom krunom, verovatno Userkafova. Iz Abusira. Škriljac. Početak 5. dinastije. - Kairo, Muzej

49

Faraonska glava s donjoegipatskom krunom, verovatno Userkafova. Iz Abusira. Škriljac. Početak 5. dinastije. - Kairo, Muzej

50 Sveštenik Raver. Stela sa reljefom. Alabaster. Iz njegove pogrebne mastabe kod Gize. Kairo, Muzej

51

Raver. Iz njegove grobnice kod Gize. Krečnjak. Visina 25 cm. — Kairo, Muzej 6265

Ranofer, vrhovni sveštenik Memfisa. Statua bez vlasulje. Iz njegove grobnice kod Sakkare. Krečnjak. Visina 1,85 m. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 224

53

Ranofer, vrhovni sveštenik Memfisa. Levo: statua bez vlasulje; desno: sa vlasuljom. Krečnjak. Visina 1,85 odnosno 1,80 m. — Kairo, Muzej 224 odnosno 225

54 Ranofer, vrhovni sveštenik Memfisa. — Kairo, Muzej 224

55 Ranofer, vrhovni sveštenik Memfisa. — Kairo, Muzej 224

i

56

Ranofer, vrhovni sveštenik Memfisa. Sa vlasuljom. - Kairo, Muzej 225

57 Ranofer, vrhovni sveštenik Memfisa. Sa vlasuljom. — Kairo, Muzej 225

58

Ka-aper (uporedi sl. 59). — Kairo, Muzej 140

59

Ka-aper, sveštenik i visoki činovnik. Iz njegove pogrebne mastabe kod Sakkare, Drvo. Visina 1,10 m. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 140

60 Pisar. Sedeća statua. Iz njegove pogrebne mastabe kod Sakkare. Krečnjak, obojen. Visina 53 cm. 5. dinastija. - Pariz, Luvr

61

Pisar (uporedi sl. 60). Pariz, Luvr

62

Pisar, Obojen krečnjak, oči inkrustirane (uporedi sl. VI). Visina 51 cm, 5. dinastija. — Kairo, Muzej 141

VI

Pisar. Obojen krečnjak. Oči inkrustirane. Iz Sakkare. Visina 51 cm. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 141

VII Služavka koja priprema pivo. Obojena statueta od krečnjaka. Iz Sakkare. Visina 26,7 cm. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 66624

63

Služavka koja melje žito. Iz Sakkare. Obojen krečnjak. Visina 35,5 cm. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 87818

64

Ti (uporedi sl. 65). — Kairo, Muzej 229

65 Ti, vlastelin i dvorski činovnik. Iz njegove pogrebne mastabe kod Sakkare. Krečnjak, ranije obojen. Visina 2 m. 5. dinastija. — Kairo, Muzej 229

66

Iz pogrebne mastabe Tija kod Sakkare. Ti u lovu na nilske konje

67

Iz pogrebne mastabe Tija kod Sakkare. Ti i njegova žena Neferhotpes

68

Iz pogrebne mastabe Tija kod Sakkare. Povratak stada i gonjenje magaraca

69

Iz pogrebne mastabe Tija kod Sakkare. Detalj: povratak stada (uporedi sl 68)

70

Iz pogrebne mastabe Ptahhotepa kod Sakkare. Sa zapadnog zida odaje za prinošenje žrtvi: Ptahhotep za trpezom. 5. dinastija

71

Iz pogrebne mastabe državnog činovnika Ptahhotepa kod Sakkare. Sa istočnog zida odaje za prinošenje žrtava: prikazivanje goveda 1 ptica

72 G o r e : I z pogrebne mastabe Ptahhotepa kod Sakkare. Sa zapadnog zida odaje za prinošenje žrtava. Deo cvcća koje leži kraj nogu umrlog koji jede (uporedi sl. 70): dve vrste egipatskog lokvanja, levo Nymphaea coerulea, iznad toga Nymphaea lotos. Dole: Iz pogrebne mastabe princeze Idu kod Sakkare. Scena klanja. 5. dinastija

I

l

I

VIII

Prinošenje žrtvenih darova. Iz pogrebne mastabe Mehua, prvog ministra pod kraljem Unasom. Sakkara. Visina pojedinih frizova po 34 cm. 5. dinastija

IX

Plesačice; na donjem frizu scena klanja. Iz pogrebne mastabe Mehua, prvog ministra pod faraonom Unasom. Sakkara. Visina isečka slike 97 cm. 5. dinastija

6. DINASTIJA 2423-2263

73

Prividna vrata u pogrebnoj mastabi Atetija kod Sakkare. 6. dinastija. - Kairo, Muzej 239

74

Iz pogrebne mastabe prvog ministra Mereruke kod Sakkare. Hervatetket, njegova žena. 6. dinastija

75

Iz pogrebne mastabe prvog ministra Mereruke kod Sakkare. Iz sale sa stubovima. Mereruka kao sveštenik. 6. dinastija

76

Iz pogrebne mastabe prvog ministra Mereruke kod Sakkare. Predvorje. Vožnja kroz čestar papirusa

77

Iz pogrebne mastabe prvog ministra Mereruke kod Sakkare. Predvorje. Nilski konji pogođeni harpunima

78

Niankre, vrhovpi dvorski lekar. Sedega figura. Iz Gize. Krečnjak. Visina 63,5 cm. 6. dinastija. — Kairo, Muzej

79

Urkuu. Krečnjak. Visina oko 35 cm. 6. dinastija. — Kairo, Muzej

80

Kralj Fiops I. Sa njegove stojeće bakarne statue (ukupna visina 1,77 m). 6. dinastija. — Kairo, Muzej 230

X

Soko iz Hijerakonpolisa. Zlato, oči od opsidijana. Visina 53,3 cm. 6. dinastija. — Kairo, Muzej 4010

SREDNJE CARSTVO 11. DINASTIJA 2133-1992

XI

Kralj Mentuhotep Nebhept-Re (2060—2010). Oko 2040. Peščar, obojen. Visina 1,75 m. — Kairo, Muzej 287

81

Kralj Mentuhotep Nebhepet-Re (2060—2010). Peščar obojen. 11. dinastija. — Kairo, Muzej 287

82

Kralj Mentuhotep Nebhepet-Re pobeđuje neprijatelja. Iz Gebelena kod Tebe. Krečnjak. Visina 27 cm. 11. dinastija. — Kairo, Muzej

83 Sa sarkofaga dveju supruga kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea. Gore: sa sarkofaga princeze Kavit. Dole: jedna od dve duže strane sarkofaga kraljice Ašait. Obe krečnjak. 11. dinastija. — Kairo, Muzej 623, odnosno 6033

84

Beni Hasan. Grobovi kneževa pokrajina iz vremena 11. dinastije. Gore: iz grobnica (br. 15) kneza Bakta. Deo istočnog zida: prizori rvanja i ratovanja. Dole: grobnica (br. 17) kneza Ketija. Pogled sa ulaza na zapadni zid

XII Služavka sa kotaricom s posudama na glavi i guskom u ruci. Statueta od drveta, oslikana. Iz grobnice plemića po imenu Meket-Re, u blizini Dier-el-Baharija. Visina oko 60 cm. 11. dinastija. — Kairo, Muzej

12. DINASTIJA • 1991-1786

85

Portret nepoznate. Iz Lišta. Drvo i drugi materijali. Visina 8,5 cm. 12. dinastija. Kairo, Muzej 4232

86

86/87 Kralj Sesostris I (1971—1928) Tri od deset sačuvanih sedećih statua iz hrama mrtvih kraljeve piramide kod Lišta. Krečnjak. Visina 1,90 m. 12. dinastija. — Kairo, Muzej 301 87 Glava jedne od sedećih statua iz Lišta

88

Horus i Set. Sa prestola jedne od deset sedećih statua kralja Sesostrisa I iz Lišta. — Kairo, Muzej 301

89

Zemaljski bogovi Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa prestola jedne od deset sedećih statua kralja Sesostrisa I iz Lišta, Kairo, Muzej 301

90

Svetilište kralja Sesostrisa I (1971—1928) u Karnaku. 12. dinastija

91

Svetilište kralja Sesostrisa I (1971—1928) u Karnaku. 12. dinastija

mm\\ /.'.V.V.V.V, /.V.V/.V.'J /'V.V.V.V.V

/ » i

/I'I'.V.V/.V

92

Iz svetilišta kralja Sesostrisa I u Karnaku

93

Stubovi zgrade za jubilarnu svetkovinu faraona Sesostrisa I (1971—1928) u Karnaku. — Kairo, Muzej

94

Gornji deo stuba jubilarne zgrade kralja Sesostrisa I u Karnaku (uporedi sl. 93 levo). — Kairo, Muzej

95

Gornji deo stuba sa jubilarne zgrade kralja Sesostrisa I u Karnaku (uporedi sl. 93 desno). — Kairo, Muzej

96

Faraon Sesostris I i bog Atum. Sa stuba jubilarne zgrade faraona Sesostrisa I u Karnaku (uporedi sl. 93 levo). — Kairo, Muzej

97

Kralj Sesostris I i bog Ptah sa stuba jubilarne zgrade kralja Sesostrisa I u Karnaku (uporedi sl. 93 desno). Kairo, Muzej

98

Senui, supruga Hapdžefaja, kneza pokrajine Sijut u Nubiji. 12. dinastija, doba kralja Sesostrisa I Boston, Muzej likovnih umetnosti

99

Senui, supruga Hapdžefaja, kneza pokrajine Sijut u Nubiji. 12. dinastija, doba kralja Sesostrisa I Boston. Muzej likovnih umetnosti

100

Grobnica u steni kneza Sirenpoveta I kod Asuana. 12. dinastija, doba kralja Sesostrisa 1

1

XIII

Knez Sirenpovet II, sin Satet-hotepe, za trpezom. Zidna slika u njegovom grobu u steni kod Asuana. Doba faraona Amenemheta II (1929—1895). 12. dinastija

101

Unutrašnjost grobnice u steni kneza Sirenpoveta II kod Asuana. 12. dinastija, doba kralja Amenemheta II (1929—1895)

102

Nofret. Supruga faraona Sesostrisa II (1897—1879). 12. dinastija. — Kairo, Muzej

103

Guverner Kema. Sedeća statua od granita. Visina 1,15 m. 12. dinastija. - Asuan, Muzej ostrva Elefantine

104

Nadvratak jedne zgrade za jubilarnu svetkovinu u Montuovom hramovnom kompleksu u Medamudu kod Karnaka: faraon Sesostris III (1878—1843) na Sed-svečanosti. Leva polovina reljefa. Krečnjak. — Kairo, Muzej

105

Nadvratak jedne zgrade za jubilarnu svetkovinu u Montuovom hramovnom kompleksu u Medamudu kod Karnaka: faraon Sesostris III (1878—1843) na Sed-svečanosti. Desna polovina reljefa. Krečnjak. — Kairo, Muzej

106 XIV

Kralj Sesostris III (1878—1843) u Hebsed paviljonu (uporedi sl. 104/105)

Tri pektorala s imenima faraona Sesostrisa II (1897—1879), Sesostrisa III (1878—1843) i Amenemheta III (1842—1797). Zlato sa ulošcima od karneola, lapislazulija i tirkiza. Visina 5,2; 6,4; 7,1 cm. — Kairo, Muzej, bez broja; br. 3970; 3971

107

Kralj Sesostris III (1878-1843) u molitvenom stavu. Iz hrama Mentuhotep Nefepet-Rea u Deir-el-Bahariju. Crni granit. Visina 1,50 m. — Kairo, Muzej 6149

I

108

Faraon Sesostris III (1878—1843). Mrki škriljac. Visina 9 cm. — Berlin

109

Kralj Sesostris III (1878—1843). Opsidijan. Visina 10,2 cm. Vašington, Nacionalna umetnička galerija

110

Kralj Sesostris III. Iz Montuovog hrama kod Karnaka. Granit. Ukupna visina sedeće figure 1,68 m. Kairo, Muzej 6049

111

Sfinga faraona Sesostrisa III. Diorit. Visina 42,5 cm. — Njujork, Umetnički muzej Metropoliten

I

s 112

Kertihotep, upravni činovnik pod kraljem Sesostrisom III, Iz okoline Asiuta, Peščar, Visina 75 cm. Berlin

113

Kertihotep, upravni činovnik pod kraljem Sesostrisom III (uporedi sl. 112)

114

Faraon Amenemhet III (1842—1797). Iz faraonovog hrama mrtvih u Havari. Krečnjak. Visina 1,60 m. Kairo, Muzej 284

115

Faraon Amenemhet III (1842—1797) (uporedi sl, 114)

116

Faraon Amenemhet III (1842—1797). Iz Bubastisa, Granit. Visina 76 cm, — Kairo, Muzej

117

Grivasta sfinga kralja Amenemheta III (1842—1797). Iz Tanisa. Crni granit. Visina oko 1 m. — Kairo, Muzej 507 A

118/119

Grivasta sfinga faraona Amenemheta III (1842—1797). Iz Tanisa. Sivkastocrni granit. Visina oko 1 m. — Kairo, Muzej 507 B

120

Ka-statua kralja Hora. Drvo. — Kairo, Muzej 280

121

Ka-statua kralja Hora u njegovoj škrinji u kapeli. Drvo. — Kairo, Muzej 280

NOVO CARSTVO 18. DINASTIJA • 1552-1306

122

Mitrahina. Sfinga od alabastera na mestu hrama boga Ptaha u Memfisu

123

Karnak. Svetilište za barku državnog boga Amona, podigao faraon Amenofis I (1527

1506)

124

Karnak. Iz svetilišta kralja Amenofisa I (1527—1506). Kralj ispred i iza boga Amona

125

Kralj Amenofis I. Deo zidnog reljefa sl. 124

126

Karnak. Hram državnog boga Amona. Desno još uspravno stoji jedan od dva obeliska, koja je podigao faraon Tutmozis I (1506—1494); levo, delovi pilona IV koji je on podigao. Iza toga još stoji jedan od dva obeliska, koja je podigla kraljica Hatšepsut (1490—1468)

XV Hram kraljice Hatšepsut (1490—1468) u Tebi, Deir-el-Bahari. Levo hram mrtvih kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea (2060—2010). U pozadini Zapadne planine sa E1 Kornom

128 Hram kraljice Hatšepsut u Tebi, Deir-el-Bahari. Iz porodilišta: kralj Tutmozis III (1490—1436) i bog Amon

129 Hram kraljice Hatšepsut u Tebi, Deir-el-Bahari. Iz porodilišta: Ahmes, supruga kralja Tutmozisa I i majka kraljice Hatšepsut

130

Hram kraljice Hatšepsut u Tebi, Deir-el-Bahari: gornje dvorište

131 Hram kraljice Hatšepsut u Tebi, Deir-el-Bahari. Iz kapele boginje Hator: kraljica pije iz vimena Hator-krave

132

Sarkofag kraljice Hatšepsut (1490—1468). Crveni kvarcit. Boginja Izida kleči na hijeroglifu za zlato. — Kairo, Muzej 620

134

Karnak. Hram državnog boga Amona. Sa vrha srušenog obeliska od dva koja je kraljica Hatšepsut podigla iza pilona IV Tutmozisa I: bog Amon i kraljica

136

Karnak. Hram državnog boga Amona. Svečani hram koji je podigao kralj Tutmozis III. Zapadna strana

137

Karnak. Hram državnog boga Amona. Svečani hram koji je podigao kralj Tutmozis III. Pogled u njegova tri broda sa jugozapada

138

Karnak. Hram državnog boga Amona. Južno dvorište i sala sa letopisima faraona Tutmozisa III. Iza stubova u oblto, snopova papirusa dva stuba s biljkom sa grba Gornjeg Egipta, plavim lokvanjem (napred), i Donjeg Eg.pta, pap.rusom (pozad.)

139

Karnak. Hram državnog boga Amona. Ogromni reljef na južnom zidu pilona VII. Kralj Tutmozis III ubija pobeđene Azijate

140/141

Faraon Tutmozis III (1490—1436). Sivkastozeleni škriljac. Visina 2 m. — Kairo, Muzej 400

142

Tutmozis III (1490—1436). Sivkastozeleni škriljac. Visina 90 cm. — Kairo, Muzej 404

143

Kralj Tutmozis III (uporedi sl. 142)

144

Kralj Tutmozis III (1490—1436) prilikom prinošenja žrtve. Mramor sličan alabasteru. Visina oko 35 cm. — Kairo, Muzej 428

XVII Kralj Tutmozis III (1490—1436) kadi i izliva tečnu žrtvu (libaciju — prim. prev.) pred Amonom koji sedi na prestolu. Iz škrinje boga koja se nalazila iza hrama kraljice Hatšepsut. — Kairo, Muzej

145

Stela kralja Tutmozisa III iz Karnaka. Amon-Re slavi kraljeve pobede. Crni granit. Visina 1,62 m. - Kairo, Muzej 420

147

Sveta Hator-krava (uporedi sl. 146)

148

Kraljica Merit-Amon. Spoljni kovčeg. Drvo. — Kairo, Muzej 6150

149

Faraon Amenofis II (1438—1412) za vreme prinošenja žrtve. — Kairo, Muzej 448

150

Sarkofag kralja Amenofisa II (1438—1412) u njegovoj grobnici (br. 35) u Dolini kraljevskih grobnica. Duža strana. U srednjem polju dva Udžat-oka, desno je Hapi, a levo Anubis i Kebeksenuf. Iznad toga noćno putovanje Sunca, prema knjizi Amduat (O onome što je u donjem svetu), sa zadnjeg zida prostorije u kojoj se nalazi sarkofag (vidi sl. XVIII)

XVIII Boginja Izida kleči na hijeroglifu za zlato. S leve uže strane sarkofaga u grobnici (br. 35) faraona Amenofisa II (1438—1412) u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe (uporedi sl. 150)

XIX Lov u čestaru papirusa. U grobnici (br. 69) Mene, upravnika njiva i nadzornika opštinskih međaša pod faraonom Tutmozisom III, u Tebi

XX

Userhet u lovu. U grobnici (br. 56) Userheta, sekretara kralja Amenofisa II, u Tebi

XXI

Svečana gozba. U grobnici (br. 100) Rekme-Rea, pApg ministra pod faraonima Tutmozisom III i Amenofisom II, u Tebi

XXII

Svečana gozba. U grobnici (br. 52) Nakta, Amonovog sveštenika pod kraljem Amenofisom II, u Tebi

|M«M

XXIII /XXIV

U grobnici (br. 96) Senufera, gradonačelnika Tebe i upravnika vrtova Amonovog hrama pod faraonom Amenof isom II XXIII Umrli za trpezom, kraj nogu mu je supruga Mereti. Sa jednog stuba velike odaje za kovčeg XXIV Jedan sveštenik vrši kultno čišćenje Senufera i njegove supruge Mereti. Iz velike odaje za kovčeg

XXV

Priprema za svetkovinu. Iz grobnice (br, 38) Džeserkareseneba, brojača žita kraljevske uprave pod Tutmozisom IV, u Tebi

(

J.I

XXVI

Kćerke umrlog Džeserkareseneba. Iz njegove grobnice (br. 38) u Tebi (uporedi sl. XXV)

XXVII

Svečana gozba sa plesačicama i sviračima. Iz jedne nepoznate grobnice u Tebi. Doba faraona Tutmozisa IV/Amenofisa III. London. Britanski muzej

151

Faraon Tutmozis IV (1412—1402) i njegova majka Teo, supruga kralja Amenofisa II. Crni granit. Visina 1,10 m. — Kairo, Muzej 503

152

Kraljica Teo, majka kralja Tutmozisa IV (uporedi sl. 151)

153 Kraljica Mutemveja, supruga faraona Tutmozisa IV, prima svog sina Amenofisa III od boga Amona. Selkis i Neit podupiru ležaj dvoje mladenaca. Iz porodilišta u hramovnoj kući Amon-Mut-Konsovog hrama. Luksor

154

Kralj Amenofis III i kraljica Teje na jubilarnoj svečanosti Sed-svetkovine. U grobnici (br. 192) Kerufa, upravnika imanja kraljice Teje, u Tebi

155

Faraon Amenofis III (1403—1364). Fragment reljefa u krečnjaku iz grobnice (br. 57) Ka-em-heta u Tebi. — Berlin

157 Kraljica Teje, supruga kralja Amenofisa III. Gore: iz Medinet-Guraba kod Fajuma. Tisovina. Visina oko 10 cm. — Berlin. Dole: glava sa Sinaja. Steatit. Visina oko 7 cm. - Kairo, Muzej 4257

156

Kralj Amenofis III (1403—1364), Gips. Visina oko 20 cm. Iz odaje sa modelima vajara Tutmozisa u Aket-Atonu (Tel el Amarna). — Berlin

158

Amenofis, sin Hapua, upravnik građevina kralja Amenofisa III u Tebi. Granit. Visina oko 1,50 m. - Kairo, Muzej 459

159

Amenofis, sin Hapua, upravnik građevina kralja Amenofisa III u Tebi, kao starac. Granit. Visina 1,42 m. — Kairo, Muzej 461

160

»Memnonovi kolosi«. Pilonske statue iz raznetog hrama mrtvih faraona Amenofisa III u Tebi

161

»Memnonovi kolosi«. U pozadini tebanska nekropola ispod Zapadnih planina

162 Teba — istočni deo/Luksor. Amon-Mut-Konsov hram, tzv. Luksor-hram. Pogied s juga, sa krova hotela New Winter-Palace. Sasvim napred hram s velikim predvorjem, zatim se nadovezuje južno Veliko dvorište, zatim Sala sa stubovima, sve iz doba kralja Amenofisa III. Iza toga severno Veliko dvorište i Veliki pilon, oba iz vremena faraona Ramzesa II

163

Teba — istočni deo/Luksor. Amon-Mut-Konsov hram, tzv. Luskor-hram. Južno Veliko dvorište i hodnik sa stubovima koje je podigao faraon Amenofis III, pogled sa istoka

164 Teba — istočni deo/Luksor. Amon-Mut-Konsov hram, tzv. Luksor-hram. Južno Veliko dvorište i predvorje hrama koje je podigao faraon Amenofis III, pogled sa severa

165 Teba — istočni deo/Luksor. Amon-Mut-Konsov hram, tzv. Luksor-hram. Predvorje hrama koje je podigao faraon Amenofis III, pogled sa zapada

166 Iz grobnice (br. 192) Kerufa, upravnika imanja kraljice Teje u Tebi: Sed-svetkovine faraona Amenofisa III. Povorka kraljevih kćeri s kultnim posudama. Leva polovina reljefa

167 Iz grobnice (br. 192) Kerufa, upravnika imanja kraliice Teje u Tebi: Sed-svetkovine faraona Amenofisa III. Povorka kraljevih kćeri s kultnim posudama. Desna polovina reljefa

mmrmt

168/169 Iz grobnice (br. 192) Kerufa, upravnika imanja kraljice Teje u Tebi 168 gore: Plesačice i sviračice prilikom Sed-svetkovine faraona Amenofisa III Dole: pavijan i tele, nastavak gornjeg od dva prikazana friza 169 Dve libijske plesačice sa sl. 168, gore

170 Iz grobnice (br. 192) Kerufa, upravnika imanja kraljice Teje, u Tebi: Nastavak plesova prilikom Sed-svetkovine faraona Amenofisa III. Plesači i plesačice

XXVIII

Iz grobnice (br. 181) vajara Nebamona i Ipukija u Tebi. Kraj vladavine Amenofisa III i početak vladavine faraona Amenofisa IV. Gore: pomen na ulazu u grobnicu; dole: naricanje pred kovčegom

XXIX, 171

171

Iz grobnice (br. 155) Ramosea, prvog ministra pred kraj vladavine faraona Amenofisa III i početkom vladavine faraona Amenofisa IV, Teba XXIX Scene iz pogrebne povorke gore: sale sa stubovima grobnice s dvostrukim frizom pogrebne povorke na južnom zidu; dole: pogrebna povorka

172

Iz grobnice (br. 55) Ramosea, prvog ministra, u Tebi: detalj sa ulaznog zida sale sa stubovima. Kultno pranje Ramosea

173

Iz grobnice (br. 55) Ramosea, prvog ministra, u Tebi: detalj ulaznog zida sale sa stubovima. Svečana gozba, leve grupe. Keši, vrhovni lovac Amonov i jedan nepoznati čovek, iza njih konjički oficir Maj i njegova žena Verel

174 Iz grobnice (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi: detalj ulaznog zida sale sa stubovima. Svečana gozba, treći par. Roditelji prvog ministra Ramosea: Apuja i njen suprug Nebi, vrhovni nadzornik nad Amonovim stadima goveda

175 Iz grobnice (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi: detalj ulaznog zida sale sa stubovima. Svečana gozba, četvrti par. Amenofis, najviši činovnik na faraonovom dvoru u Memfisu, brat prvog ministra Ramosea, i njegova supruga Maj

176

Iz grobnice (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi: detalj ulaznog zida sale sa stubovima Svečana gozba: Maj, Amenofisova supruga (uporedi sl. 175)

177

Iz grobnice (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi: detalj ulaznog zida sale sa stubovima. Svečana gozba: Amenofis, Ramoseov brat (uporedi sl. 175)

178 Iz grobnice (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi: detalj ulaznog zida sale sa stubovima. Jedan od dvanaest donosilaca darova sa papirusom koji su pomagali prilikom prinošenja žrtava Suncu

179

Iz grobnice (br. 57) Ka-em-heta, upravnika kraljevskih arabara pod faraonom Amenofisom III u Tebi. Ka-em-het pri molitvi

180/181 Faraon Amenofis IV, docniji Ehnaton (1364—1347). Jedna od statua-stubova u dvorištu peristiia Ehnatonovog hrama posvećenog bogu Atonu, u blizini hrama državnog boga Amona u Karnaku. — Kairo, Muzej 6015

182 Faraon Amenofis IV, docniji Ehnaton (1364—1347). S jedne statue-stuba u dvorištu peristila Ehnatonovog hrama posvećenog bogu Atonu, u blizini hrama državnog boga Amona u Karnaku. — Kairo, Muzej 6016

183

Kralj Ehnaton, kraljica Nofretete i jedna od kćerki prilikom bogosluženja pred bogom Atonom. Fragment reljefa s jedne balustrade na rampi Atonovog hrama u Aket-Atonu (Tel el Amarna). Krečniak. Visina 1,04 m. — Kairo, Muzej

184

Kralj Ehnaton i kraljica Nofretete sa svojom decom pod Atonovim suncem koje zrači. Reljef u krečnjaku. Visina oko 32 cm. — Berlin 14145

185

Kralj Ehnaton sa svojom porodicom na prozoru za pojavljivanje kraljevske palate. Iz grobnice (br. 25) Ejea u Aket-Atonu (Tel el Amarna)

186

Faraon Ehnaton (1364—1347). Iz jedne grupe skulptura. Steatit, nešto ispod prirodne veličine. Verovatno iz ateljea vajara Tutmozisa iz Aket-Atona (Tel el Amarna). — Pariz

187 Faraon Ehnaton (1364/1358—1347). Gips, mestimično obojen. Visina oko 25 cm. Iz odaje za modele vajara Tutmozisa u Aket-Atonu (Tel el Amarna). — Berlin 21351

188

Kraljica Nofretete, supruga kralja Ehnatona. Kvarcit. Visina 33 cm. Iz Aket-Atona (Tel el Amarna). Kairo, Muzej 6206

XXX Kraljica Nofretete, supruga kralja Amenofisa IV, docnijeg Ehnatona. Iz odaje za modele vajara Tutmozisa u Aket-Atonu (Tel el Amarna). Krečnjak, obojen. Visina oko 50 cm. — Berlin

189

Portret. Fragment statuete mladog činovnika. Obojeni krečnjak. Visina oko 14 cm. Iz Aket-Atona (Tel el Amarna). — Berlin

190/191 Maske od gipsa iz odaje za modele vajara Tutmozisa u Aket-Atonu (Tel el Amarna) 190 gore: Maska mladog čoveka, možda docnijeg kralja Ejea (1338—1334). Visina oko 27 cm. Dole: Maska nepoznatog. Visina oko 23 cm. — Obe u Berlinu 21350, odnosno 21262 191 Maska nepoznatog. Visina oko 18 cm. — Berlin 21356

192

Faraon Tutankamon (1347—1338). Granit. — Kairo, Muzej 457

I

XXXI Jedna od dve statue faraona Tutankamona, koje su stajale kao stražari na ulazu u odaju za sahranjivanje njegove grobnice u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe. — Kairo, Muzej T 96

XXXII Bog Anubis na obojenoj drvenoj škrinji. Iz grobnice faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe. Dužina škrinje 95 cm, ukupna visina 1,115 m. — Kairo, Muzej T 447

XXXIII Drvena škrinja presvučena cizeliranim zlatnim limom, sa scenama iz porodičnog života kralja Tutankamona i njegove supruge Ankesenamone. Iz grobnice kralja Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe. — Kairo, Muzej T 14

XXXIV Drvena škrinja presvučena oslikanim štukom. Na poklopcu: faraon prilikom lova u pustinji. Na dužim stranama: faraon pobeđuje neprijatelje iz Nubije. Iz grobnice faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe. — Kairo, Muzej T 324

193

Stolica od kedrovine faraona Tutankamona. Zadnji naslon. U sredini naslona Heh, bog večnosti, iznad hijeroglifa za zlato. Iznad njegove glave ploča Sunca, a s obe strane ureus-zmije. — Kairo, Muzej 3

194

Presto faraona Tutankamona. — Kairo, Muzej T 1

XXXV

Zadnji naslon prestola faraona Tutankamona. Faraon i njegova supruga Ankesenamon. — Kairo, Muzej T 129 XXXVI Faraon Tutankamon i njegova supruga Ankesenamon u vrtu njihove palate. Ispod toga sluge i služavke koji skupljaju Ijubavne plodove (mandragora). Oslikana ploča od slonovače sa sredine poklopca jedne male škrinje. Visina isečka slike oko 36 cm. — Kairo, Muzej T 1189

195

Spoljna od četiri škrinje za sarkofag u obliku Sed-hrama. Na otvorenim vratima frizovi sa »Džet« stubovima i »Izidinom krvi«. Drvo, pozlaćeno. Visina 5,10 m. Iz grobnice faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica. — Kairo, Muzej T 1319

196

Unutrašnji zadnji zid druge spoljašnje od četiri škrinje za sarkofag s krilatim boginjama Izidom (levo) i Neftis (desno). Drvo, pozlaćeno. Iz grobnice faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica. — Kairo, Muzej T 1320

197

Spoljna kanopska škrinja sa ureusima kao krunom. Drvo, pozlaćeno. Visina 2 m. Od pozlaćenih statueta četiri boginje koje štite škrinju: Izida, Neftis, Neit i Selket, levo se vidi Izida, a spreda Selket. Iz grobnice faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica. — Kairo, Muzej T 985

198

Unutrašnja kanopska škrinja od alabastera. Visina 85,5 cm. Na svakom uglu jedna od četiri boginja koje štite škrinju; napred se vidi Neftis (levo) i Izida (desno). Na podnožju friz od »Džed«-stubova i »Izidine krvi«. Iz grobnice faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica. — Kairo, Muzej T 984

XXXVII

Glava faraona Tutankamona. Poklopac jedne od četiri kanope od alabastera. Visina 24 cm. — Kairo, Muzej T 437

XXXVIII

Posmrtna maska faraona Tutankamona. Masivno zlato sa inkrustiranim kamenjem i tečnim staklom. Visina 54 cm. — Kairo, Muzej T 220

199 Ploča za noge sa srednjeg kovčega faraona Tutankamona. Boginja Izida raširenih krila kleči na znaku za zlato. — Kairo, Muzej T 222

200,

XXXIX

Unutarnji od tri kovčega faraona Tutankamona. Masivno zlato. Visina 1,85 m. — Kairo, Muzej T 219

XL

Ogrlica sa skarabejima i dodatkom u obliku broda i s jedriim velikim skarabejom između dve ureus-/mijc. Zlato, lapislazuli, karneol i tirkiz. Ukupna dužina 50 cm — Kairo, Muzej T 350

XL1 Gore: Grudni štit faraona Tutankamona s likom kraguja Gornjeg Egipta. Zlato sa inkrustacijama emajla i tečnog stakla. Visina 12,1 cm. — Kairo, Muzej T 370 Dole: Privesak s boginjom kraguja juga, Nekbet. Zlato s emajlom. Širina kraguja 11 cm. — Kairo, Muzej T 228

XLII Dva prsna štita faraona Tutankamona. Gore: Sveto oko (Horus ili Udžat-oko), desno ureus s krunom Severa, levo znak boginje kraguja Juga, Nekbet. Zlato s emajlom i tečnim staklom. Visina 5,7 cm. — Kairo, Muzej T 231. — Dole: Plaketa s natpisima i boginjom Nut raširenih krila. Zlato s uloženim tečnim staklom. — Kairo, Muzej T 374

XLIII Prsni štit faraona Tutankamona. Krilati skarabej, levo od njega boginja Neftis, a desno boginja Izida, iznad njega krilata ploča Sunca. Zlato s emajlom i uloženim obojenim tečnim staklom. Dužina 24 cm, visina 16,2 cm. — Kairo, Muzej T 372 XLIV Dva prsna štita faraona Tutankamona. Gore: Oziris između ureusa s krunom Severa (desno) i znaka boginje kraguja Juga, Nekbet (levo). Zlato s emajlom i tečnim staklom. — Kairo, Muzej T 376. — Dole: Džed stub večnosti, kultni simbol Ozirisa, između krilatih boginja Izide (desno) i Neftis (levo). Zlato s emajlom i tečnim staklom. — Kairo, Muzej T 375

201

Bog Kons, sin Amona i Mute, sa crtama kralja Tutankamona koji je statuu posvetio Konsovom hramu u Karnaku. Granit. Visina 2,60 m. — Kairo, Muzej 462

202

Haremhab. Iz hrama boga Ptaha u Memfisu (uporedi sl. 203)

203

Haremhab. Iz hrama boga Ptaha u Memfisu. Granit. Visina 1,17 m. Kjujork, Umetnički muzej Metropoliten

204

Tai, konjušar. Iz Sakkare. Abonos. Visina oko 40 cm. Doba Haremhaba. — Kairo, Muzej 6257

205

Tai, konjušar (uporedi sl. 204)

206/207 Iz Haremhabove grobnice kod Sakkare Privođenje zarobljenika iz pobedonosnog sirijskog pohoda pred državnog vojskovođu Haremhaba. — Lajden

208

Iz grobnice Haremhaba kod Sakkare. Detalj privođenja zarobljenika (uporedi sl. 206 gore)

209 Iz grobnice Haremhaba kod Sakkare. Vrhovni komandant Haremhab srećan zbog svoje pobede i novog odlikovanja dobijenog od kralja Tutankamona (poredi sl. 207)

210

Iz grobnice Paatenemheba kod Sakkare. Slepi harfista. Visina isečka slike 34 cm. Doba Haremhaba. — Lajden

XLV

Slika tavanice u poprečnoj sali grobnice (br. 50) Neferhotepa, Amonovog sveštenika u vreme faraona Haremhaba. Teba

211

Iz grobnice (br. 50) Neferhotepa u Tebi. Slepi harfista peva na gozbi. Vreme Haremhaba. Visina reprodukovanog dela reljefa oko 63 cm

212

Dvostruka sedeća skulptura dvorskog činovnika Maje i njegove žene Merit. Krečnjak. Visina 1,54 m. Doba Haremhaba. — Lajden

213

Sedeća figura dvorskog činovnika Maje. Visina 1,91 m. Doba Haremhaba. Lajedn

214

Merit, supruga Maje. Detalj sedeće figure. Krečnjak. Ukupna visina 1,61 m. Doba Haremhaba. — Lajden

215

Boginja Mut, supruga državnog boga Amona. Fragment ogromne grupe iz Karnaka. Krečnjak. Doba Haremhaba. — Kairo, Muzej 456

216 Dolina kraljevskih grobnica u Zapadnim planinama kod Tebe. Sasvim levo na slici ulaz u grobnicu faraona Setija I, sasvim desno ulaz u grobnicu faraona Ramzesa VI

19. DINASTIJA 1306-1186

XLVI

Faraon Seti I pred Oziris-Kontamentijem u obliku mumije. Oslikan plitki reljef u krečnjaku sa jednog od šest stubova u sali sa stubovima X u grobnici (br. 17) faraona Setija I u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe

217

Iz grobnice (br, 17) faraona Setija I u Dolini kraljevskih grobnica. Boginja Izida, Reljef u hodniku II

219 218 Iz grobnice (br. 17) kralja Setija I u Dolini kraljevskih grobnica. Kralj Seti I prinosi vino jednom božanstvu mrtvih. Reljef u predvorju IX

Iz grobnice (br. 17) kralja Setija I u Dolini kraljevskih grobnica. Kralj Seti I ispred Maate, božanskog otelovljenja prava, reda i istine. Prethodni crtež za reljef s jednog od šest stubova u sali sa stubovima X

220

Iz grobnice (br. 17) kralja Setija I u Dolini kraljevskih grobnica. Gore: Iz prostorije za sarkofag, iza sale sa stubovima X. Prikaz slika-znakova za zvezde, koje s obe strane prate jedanaest, odnosno devet bogova. Dole: Iz prostorije XII. Nebeska krava, koju pridržava bog vazduha Šu, sa po jednom Sunčevom barkom iza njenih prednjih i ispred zadnjih nogu

XLVII

Iz posmrtnog papirusa Džedmaatisankine. Pokojnica pred raznim bogovima i demonima, prema knjizi Umduat (O onome što je u donjem svetu). Verovatno 19/20. dinastija. — Kairo, Muzej

221

Iz grobnice (br. 51) Userheta, vrhovnog sveštenika Kaa kralja Tutmozisa I. Majka i supruga umrlog. Doba kralja Setija I. — Teba

222

Hram faraona Setija I u Abidosu. Trem sa stubovima u Drugom dvorištu

223

Hram kralja Setija I u Abidosu. Pogled sa severa kroz drugi trem sa stubovima

224

Hram faraona Setija I u Abidosu. Mladi kralj Ramzes II i jedan princ prilikom hvatanja bika za žrtvovanje

225 Hram faraona Setija I u Abidosu. Trem božanstava Nefer-tem i Ptah-Sokar. Pogled na severozapadni zid: na oba reljefa koji se vide, kraij Seti I kadi i dariva bogove Sokara i Ptah-Sokara.

7irr7~.Hi—ll'-

226 Hram kralja Setija I u Abidosu. Trem s božanstvima Nefer-temom i Ptah-Sokarom: kralj Seti kadi pred bogom Sokarom

227 Hram faraona Setija I u Abidosu. Svetilište Re-Haraktea. Faraon Seti 1 pred Atumom, svevišnjim bogom Heliopolisa, koji nosi dvostruku krunu

228 Hram faraona Setija I u Abidosu. Ozirisova kapela. Boginja Izida i Jun-Mutef-sveštenik pred deifikovanim Setijem I kao Ozirisom. Oslikan reljef u krečnjaku

XLVIII Hram kralja Setija I u Abidosu. Ozirisova kapela. Boginja Izida, sa oslikanog plitkog reljefa u krečnjaku, sa Izidom i Jun-Mutef-sveštenikom ispred faraona Setija I kao Ozirisa (uporedi sl. 228)

XLIX

Hram faraona Setija I u Abidosu. Izidina kapela. Kralj Seti I sa žrtvenim darovima, sa oslikanog plitkog reljefa u krečnjaku sa sl. L

r~ ; \ N

\

s

V

^•.V-'LI f i r r l i ^ i f e

L

Hram faraona Setija I u Abidosu. Izidina kapela. Faraon Seti sa

žrtvenim darovima pred boginjom Izidom. Oslikan plitki reljef u krečnjaku

LI

Hram faraona Setija I u Abidosu. Ozirisova kapela. Faraon Seti I kao Oziris i bog Tot. Oslikan plitki reljef U krečnjaku

229

Hram faraona Setija I u Abidosu. Ozirisova kapela. Faraon Seti I pred bogom Upuautom

230

Karnak. Hram državnog boga Amona. Pogled sa jugoistoka na trem sa stubovima faraona Setija I i Ramzesa II i na jedan još sačuvani od dva obeliska faraona Tutmozisa I

LII

Karnak. Hram državnog boga Amona, pogled od Svetog jezera. U sredini trem na stubovima, iza toga pilon I, na slici desno obelisci kralja Tutmozisa I i kraljice Hatšepsut, levo pilon VII. U pozadini Zapadne planine

LIII

Karnak. Hram državnog boga Amona. Pogled nagore kroz trem sa stubovima u pravcu juga

231

Karnak. Hram državnog boga Amona. Trem sa stubovima faraona Setija I i Ramzesa II. Pogled ka jugu

232

Faraon Ramzes II (1290—1224) iz Karnaka. — Torino

233

Faraon Ramzes II (uporedi si. 232)

234 Bet el-Vali. Fasada hrama u steni sagrađenog na početku vladavine faraona Ramzesa II. Na frontalnim zidovima hramovskog dvorišta su reljefi koji prikazuju ratne pohode mladog vladara: na južnom zidu je opis nubijskog, a na severnom azijskog pohoda. Na zadnjem zidu dvorišta su tri otvora koji vode u onaj deo hrama koji je isklesan u steni

235

Bet el-Vali. Hram kraija Ramzesa II. Boginja Anuket doji mladog kralja Ramzesa II

236

Luksor. Amon-Mut-Konsov hram. Jugozapadni deo Velikog dvorišta kralja Ramzesa II. Iza toga prolaz sa stubovima kralja Amenof isa III

237

Luksor. Amon-Mut-Konsov hram. Fragment glave s jedne od kolosalnih statua faraona Ramzesa II u Velikom dvorištu

238

Luksor. Amon-Mut-Konsov hram. Ogromna statua faraona Ramzesa II u Velikom dvorištu. Pored kralja mali lik njegove supruge, kraljice Nefertari

239

Luksor. Amon-Mut-Konsov hram. Kraljica Nefertari pokraj jedne od ogromnih statua kralja Ramzesa II u Velikom dvorištu

240

Mitrahina. Ogromna statua faraona Ramzesa II iz hrama boga Ptaha u Memfisu

241

Hram mrtvih kralja Ramzesa II i okolina Tebe i Luksora

242

Nekropola u Tebi, pogled od hrama mrtvih faraona Ramzesa II. Desno grobnice u steni Srednjeg carstva

243

Teba. Hram mrtvih faraona Ramzesa II, pogled sa severa. Napred ruševine skladišta

244

Teba. Hram mrtvih faraona Ramzesa II sa zapada s pogledom na tri glavna broda i dva jugozapadna sporedna broda sale sa stubovima

245

Teba. Hram mrtvih faraona Ramzesa II. Pogled u srednji i severoistočni glavni brod

246 Teba. Hram mrtvih faraona Ramzesa II. Gore: pogled sa jugozapada na Drugo dvorište; dole: severozapadna strana Drugog dvorišta, iza toga veliki trem sa stubovima

LIV

Poprsje jedne supruge ili kćerke faraona Ramzesa II iz njegovog hrama mrtvih (Rameseum) kod Tebe

LV Iz grobnice (br. 66) kraljice Nefertari, jedne od supruga kralja Ramzesa II u Dolini grobnica kraljica kod Tebe. Pogled u predvorje i ulaz u glavnu prostoriju. Sleva nadesno: boginja Selket; na zadnjem zidu niše kraljica Nefertari koju vodi Izida; desno od toga: Kepre s glavom bube; kod ulaza u glavnu prostoriju boginja Maat

LVI

Iz grobnice (br. 66) kraljice Nefertari u Dolini grobnica kraljica kod Tebe. Izida vodi kraljicu Nefertari (uporedi sl. LV)

LVII LVIII

Iz grobnice (br. 66) kraljice Nefertari u Dolini grobnica kraljica kod Tebe. Kraljica Nefertari, levo pred bogom Totom, desno pred Ozirisom

Iz grobnice (br. 66) kraljice Nefertari u Dolini grobnica kraljica kod Tebe. Glavna prostorija. Kraljica Nefertari prilikom obožavanja

247

Abu Simbei. Jedna od četiri ogromne sedeće figure faraona Ramzesa II pred pročeljem hrama (uporedi sl. 248)

248

Abu Simbel. Pročelje hrama u steni koji je podigao faraon Ramzes II sa četiri ogromne sedeće kraljeve figure 249 Abu Simbel. Dva hrama koja je podigao faraon Ramzes II. Gore: dva hrama, pogled sa severa; dole: pročelje manjeg severnog hrama

252

Iz grobnice (br. 8) faraona Merenptaha u Dolini kraljevskih grobnica kod Tebe. Lik mrtvog kralja na poklopcu njegovog sarkofaga od ružičastog granita

20. DINASTIJA • 1186-1070

253

Teba (Medinet-Habu). Hram mrtvih faraona Ramzesa III, pogled s juga

254

Teba (Medinet-Habu). Sa pilona I hrama mrtvih faraona Ramzesa III. Faraon u lovu

f

"fijlTmmM

LIX

Iz grobnice (br. 229) Inherkaua. Umrii pred pticom feniks iz Heliopolisa. 20. dinastija. Doba faraona Ramzesa IV

POZNO DOBA 21-26. DINASTIJA . 1085-525

255 Poklopac spoljnog sarkofaga kralja Psusenesa I (1054-1009). Iz Tanisa. Ružićasti granit. 21. dinastija. - Kairo, Muzej 6337 Gore: gornja strana poklopca s mrtvim faraonom kao Ozirisom. Iza njegove glave zaštitna boginja; dole: donja strana poklopca s boginjom neba Nutom

256 Hor, sin Nes-Amona, prikazan kao kockasto sedište. Granit. Visina 1,10 m. 23. dinastija, vreme kralja Pedubastisa. — Kairo, Muzej

257

Gornji deo grobnice namesnika Motemheta u Tebi. U pozadini Zapadne planine sa E1 Kornom

258

Namesnik Motemhet. Granit. Ukupna visina 1,35 m. 25, dinastija. — Kairo, Muzej 935

259

Amenerdis, kćerka etiopskog kralja Kašte, supruga boga. Alabaster. Visina 1,67 m. 25. dinastija. - Kairo, Muzej 930

260

Sveštenik Petamenofis, prikazan kao kockasto sedište. Granit. Visina 31 cm. Kraj 25. dinastije. — Berlin

261

Bes, »plemić, princ i pratilac njegovog veličanstva« kralja Psametika 1 (663—609). Krečnjak. Visina 32,2 cm, 26. dinastija. — Lisabon, Zbirka C, Gulbenkijana

263

Edfu. Horusov hram. Pogled na južni deo Velikog dvorišta i pilon

£64

Edfu. Horusov hram. Pogled preko Velikog dvprišta na predvorje hrama

265

Edfu. Horusov hram. Pogled kroz predvorje

266

Hdfu. Horusov hram. Pogled na salu sa stubovima i svetiiište s dva predvorja. U svetilištu kapela od granita kralja Nektanebosa II (359—341)

267

Kom-Ombo. Dvostruko svetilište bogova Sukosa i Haroerisa

268 Levo: Dendur, dva stuba s kapitelima u obliku cveta iz pronaosa hrama. Desno: File, Izidin hram; stubovi porodilišta sa sistrum-kapitelima iznad kapitela u obliku biljaka (uporedi sl. 269)

LX

Izidin hram na ostrvu File

269

File, Izidin hram. Prvi pilon, dvorište i istočno pročelje porodilišta, pogled sa severa

270 Kalabša. Hram Mandulisa. Gore: hram za vreme poplave, što se događalo punih četrdeset godina sve dok nije srušen i ponovo izgrađen 1962/63. godine; dole: 1963. godine ponovo izgrađeni hram na svom novom mestu u blizini Asuana sa kioskom iz Kertasija ispred

OPISNI DEO

BOGOVI I HRAMOVI Eberhard Oto

Ko se bavi egipatskim umetničkim spomenicima i starinama svih vrsta ih ko je te spomenike upoznao u samoj zemlji, steći će utisak da je dobar deo zaostavštine Egipćana neposredno povezan s rehgijom i kultom. Likovi bogova u reljefu i punoj plastici, predstave kultnih obreda, kao i zavetni darovi iz grobnica i hramova sačinjavaju veliki deo spomenika koji su stigh do nas. Ah ako pri tome posebno imamo u vidu građevine, onda ćemo zaista teško naći nešto drugo osim hramova i grobnica. U stvari, ovaj utisak nije slučajan, ah ga, svakako, treba donekle ispraviti: malo je ostalo od stambenih kuća, palata i gradova, koji su većinom ležah na plodnoj, stalno obrađivanoj zemlji. Međutim, njihovo postojanje treba, naravno, dodati opštoj slici. Uprkos tome, onaj prvi utisak je utoliko tačan što je život, čak i svakidašnji, bio mnogo dublje prožet rehgioznim predstavama nego u drugim dobima ih u drugim kulturama. I sama država bila je dalekosežna religiozna ustanova, ukoliko se ispoljavala u hčnosti božanskog kralja. Tesna povezanost između kralja i boga ne ispoljava se samo u jednoj vrsti »porodične sličnosti« između njih, tako da se ponekad jedva može razlikovati da h neka statua predstavlja boga ih kralja. Ona je istovremeno i simbol. S druge strane, može se govoriti o izvesnom usmeravanju života ka smrti, ako se imaju u vidu ogromne materijalne pripreme namenjene zagrobnom životu kao što su kompleksi grobnica i njihovo opremanje. Pri tome, senka smrti ne prekriva životnu radost, nego, naprotiv, šarolikost života stremi ka zagrobnom životu, kao što to sasvim očigledno potvrđuju slike u grobnicama u Tebi. Rehgiozna uobhčavanja koja je umetnost, uzeta u najširem smislu reči, prenela do naših dana ne imponuju samo svojim bogatstvom, nego isto toliko i monumentalnošću i lepotom piramida i dvorana u hramovima, kao što pokazuje dvorana u hramu Setija I u Abidosu, ah isto tako i svojim neobičnim izgledom. Ovo poslednje odnosi se, naravno, pre svega na neobičan izgled hkova bogova ih na razne prikaze u kraljevskim grobnicama. Sve te stvari izazivale su podsmeh još kod antičkih grčkih i rimskih autora ih su se smatrale izrazom tajanstvene i duboke misaonosti. Neobičan izgled hkova još je povećan time što ni u kom slučaju ne poznajemo egipatski svet bogova ni toliko kohko nam se čini da poznajemo antički. Ovo nije samo prirodna posledica činjenice da to znanje nije nikad pripadalo opštem kulturnom blagu Zapada, nego potiče otuda što se suština te rehgije ne može shvatiti iz predanja i mitologije Zapada, kao što ni poznavanje zapadnjačkih kultnih građevina, bez obzira da h su to hramovi ih crkve, ne pomaže razumevanju egipatskih hramova. Prema tome smatramo da je opravdano i potrebno da egipatske bogove i njihove hramove proučavamo u njihovoj međusobnoj povezanosti, ah tako da, kad je reč o hramovima, bacimo pogled i na sakralne građevine koje pripadaju kraljevskim grobnicama.

BOGOVI Posmatranje oblika u kojima se božanstvo otkriva Egipćaninu pokazuje jasno da ljudski oblik nije jedini, pa čak ni najvažniji, kojim se služe bogovi. Iz vremena koje pripada praistoriji potiče sposobnost da se božanstvo doživljava u svim prirodnim obhcima. Božanska bića su sazvežđa, Sunce, Mesec i zvezde, Zemlja i Nil, ah takođe i vazdušni prostor između neba i zemlje. Egipćanin otkriva božansku moć u životinjama, pre svega nepripitomljenim, i ostavlja joj oblik u kome se pojavljuje. Međutim, ne mogu se uvek sagledati razlozi zbog kojih Egipćanin veruje u delovanje određene moći koju poseduje ova ih ona životinja. Ni u kom slučaju ne sme se kao razlog verovanja prihvatiti korisnost određene životinje za čoveka. Razumljivo je što su krokodila obožavah kao »gospodara« bizaka i sprudova ih što je oplodna moć bika ih ovna predstavljala otkrovenje božanske plodonosne moći. U drugjm shičajevima možemo otkriti predstave vezane za druge životinje: skarabej je bio simbol večnog nastajanja, prastvaranja, pošto se verovalo da se on sam stvara u kughci koju kotrlja pred sobom, a ovaj oblik kugle povezivao ga je sa loptom Sunca. Brzina leta i oštar vid sokola sažimaju se u predstavu o nebeskom sokolu Horusu, čije su oči Sunce i Mesec, a koji vrhovima svojih krila pokriva krajeve sveta. Međutim, snaga naše mašte potpuno je nedovoljna u mnogim slučajevima. Zašto je zečica smatrana strašnom i opasnom? Zašto je ibis bio jedan od oblika u kojima se pojavljivao Tot, bog Meseca i mudrosti? 25

Mnogo toga što ne možemo da izvedemo iz onoga što nam je poznato proizlazi iz posebne sposobnosti kombinovanja predstava i shka, kao što je povezanost jednog nebeskog boga s velikim sazvežđima kao njegovim »očima«. Tako i jedinstvo ibisa i Tota svakako ide preko izvesne povezanosti koju mi više ne možemo da sagledamo. Pored životinja postoje takođe i biljke čije se delovanje na čoveka samo delimično može uzeti kao objašnjenje božanskog postojanja. Sa drvećem, na primer sa sikomorom (faraonovom smokvom — prim. prev.), povezuju se predstave o zaštiti i hladu. Ali i predmeti se mogu shvatiti kao obhci božanske moći: takvi su sveti znaci i stubovi, kao i obelisci, a posebno, razume se, oružje i znaci kraljevskog dostojanstva — kijača, žezlo, kruna i ureus (amblem zmije na glavi egipatskih kraljeva — prim. prev.). Ako sam oblike božanskoga uzeo kao polaznu tačku, pri čemu sam, naravno, mogao da navedem samo nekoliko primera, ipak iz same formulacije ovog izbora proizlazi ono što je izvanredno važno za razumevanje božanskih oblika: oblik predstavlja samo i utoliko boga ukoliko se njime izražava ono što je božansko. Ovde leži polazna tačka — izvanredno plodan napor za proučavanje istorije rehgije — između potvrdne rečenice »Ovaj lav je bog« i iskazne rečenice »Jedna (izvesna) božanska moć poprimila je oblik jednog lava«. Apstraktno izraženo: ovde počinje razdvajanje između lika i bića boga. Ovo razdvajanje se u Egiptu primećuje toliko rano da možemo smatrati da je bilo nužno dato već doživljavanjem neke božanske moći u nekom opipljivom obliku. I slike bogova, koje su postojale u hramovima, su materijalni likovi u koje bog može da se useh kada to zažeh. Prikazivanje mnogobrojnih oblika bogova svakako se tokom vekova kretalo između ova dva pola. Međutim, sigurno je da je i socijalni položaj posmatrača bio uzrok za razhčita vrednovanja u ovom smislu. Sveti bik Apis u Memfisu, sveti jarac u Mendesu, sveti soko u Filama, mnogobrojne svete krave, ibisi, mačke, majmuni — čiji se broj, uostalom kasnije znatno umnožio — u određenom razdoblju je nekome predstavljao boga, dok je drugome samo ukazivao na neku božansku moć koja deluje u svetu. Trećima, pak, bila su to možda živa otkrovenja jednog boga. Ali i između ovih shvatanja ima čitav niz daljih varijanti. Ako se takve predstave boga mogu sa izvesnom verovatnoćom objasniti doživljajem božanskih moći u tim likovima, onda ljudski lik kao lik boga zahvaljuje za svoje postojanje jednom drugom području. Sigurno je da i čovek može da bude nosilac moći koje su božanske i koje, takođe, deluju u bogu. Na primer, »magija« i mnogobrojne »duhovne pojave« ukazuju na čovekovo vanzemaljsko postojanje. Uostalom, u Egiptu je poznato više slučajeva deifikacije nekog čoveka. AJi ne leži u tome razlog što bog u liku čoveka — i ne samo u Egiptu — zauzima tako posebno mesto. Naprotiv, kao što je pokazao holandski istoričar rehgije G. van der Leuv (Leeuw), bog u ljudskom obliku nužno proizlazi iz toga što mu ljudsko razmišljanje i razgovor o bogu pripisuju čovečje osobine, a takođe i čovečje razmišljanje i delovanje. Ljudske izjave o biću boga utiskuju mu ljudske crte, a ljudski odnos prema bogu pretpostavlja božje postupke prema ljudima koji su shčni ljudskim postupcima. Čovek se ne bi mogao obraćati bogu koji u suštini ne bi imao ljudske osobine. I stoga božanska moć sama po sebi poprima ljudski oblik. U Egjptu ljudski lik nije potisnuo druge likove boga, nego im se pridružio. Bilo bi pogrešno ako bi se u tome videla samo naklonost za očuvanjem onoga što pripada davnoj prošlosti. Sasvim je očigledno da bi isključivo počovečenje boga imalo kao posledicu oduzimanje božanskih osobina svetu koji nije samo ljudski, odnosno prirodi u svim njenim vidovima. Međutim, egipatsko shvatanje boga uvek je sačuvalo krajnje jedinstvo boga, sveta, prirode i čoveka. Ovakvim tumačenjem se sada može objasniti bogatstvo oblika jednog jedinog boga, kao i mešoviti obh'ci bogova. Tako, na primer, bog-pas Anubis, prvobitno bog groblja, a potom, razumljivo, i pratilac mrtvih, može se pored oblika životinje pojaviti i u ljudskom liku ih sa ljudskim telom i psećom glavom. Karakteristično je što ove tri mogućnosti stoje jedna pored druge potpuno ravnopravno. Nikad nije doneta odluka u korist samo jednog oblika. Čak i svete životinje, kao Apis u Memfisu, prikazivane su i kao Ijudi sa životinjskom glavom. Božanske moći, koje su se prvobitno personifikovale u nekom predmetu, poprimaju ljudski oblik, i nose sopstveni sveti simbol na glavi ih u rukama. To se odnosi i na boginju Neit čiji su »atribut« dve ukrštene strele, a koje su prvobitno same po sebi bile ta moć. Ima vrlo malo bogova koji su od samog početka i gotovo isključivo imah lik čoveka. To je pre svega Oziris, bog mrtvih i plodnosti. U njegovom liku je personifikovan pojam o plodnosti zemlje kao izvora života. Ljudski hk služi kao oblik za prikazivanje prvenstveno onih božanstava koja otelovljuju neki pojam ih moć, kojima ne pripada karakteristican oblik ih se zasnivaju na nekoj apstraktnoj predstavi. Boginja neba Nut i bog zemlje Geb većinom su prikazivani u Ijudskom obliku. I Izida, po predanju žena Ozirisova i majka Horusova, pojavljuje se skoro uvek kao žena. Prvobitno ovo možda nije bilo ništa drugo nego veličanstvenost vezana za kraljevski presto. S druge strane, ona je prikazivana i kao ženka kopca i kao lunja; u ovom obliku Izida i njena sestra Neftis predstavljaju narikače koje se staraju o mrtvom kralju. Ptah, bog stare prestonice Memfis, o čijem prvobitnom značenju ne znamo ništa, a koji je docnije važio kao bog stvaralaca (vajara — prim. prev.) i zanatlija, takođe je čovek. Ah za razliku od većine drugih bogova, nije predstavljen kako korača, nego sa sastavljenim nogama, dakle slično mumiji. I prabog stvoritelj Atum u Hehopohsu može da ima lik čoveka. Ako se Atum pojavljuje i kao sveta buba pod imenom Kepre, kao zmija ih kao prahumka, onda to znači da mu se pripisuju i oni obhci u kojima po egjpatskom shvatanju personifikuje pojam praiskonskog upravo stoga što je on kao bog-stvoritelj postojao pre postanka sveta. Na taj način postaje jasno da se bogatstvo i broj oblika egipatskih božanstava povećava zbog svojstva njihovog bića da menjaju svoj hk. U takvom biću boga iskazuju se iskonski doživljaji moći, povezani s razmišljanjem o njihovoj suštini.

Međutim, na menjanje likova pojedinih bogova utiče još jedna činjenica: osobeno egipatsko shvatanje boga. Nije moguće da se ovaj teški i složeni pojam iscrpno prikaže u nekoliko redova. Zbog toga se ovde o tome može reći nešto samo iz onih aspekata koji su važni za razumevanje obličja bogova. Treba poći od toga da egipatski bog ni u kom smislu nije zatvorena ličnost. Uostalom, egipatski pojam ličnosti ne može se uopšte shvatiti polazeći od našeg pojma. Naprotiv, njegova osobenost leži u tome što su granice njegovog bića uvek u pokretu i promeni. On uvek personifikuje mnoge vrste bića, stoga ima i mnogo vrsta njihovog manifestovanja. Pored toga, ni jedno ni drugo od ovih obeležja nije neraskidivo vezano s jednim određenim imenom. Ako se, u pokušaju da se postavi izvesna shema, može reći da jedan bog »postoji« kao određena moć, određeno ime i određeni oblik u kome se pojavljuje, treba istaći da međusobna pripadnost ovih triju komponenata nije stalna, već se uvek može razlučiti i, u odnosu na nekoliko bogova, pojedine komponente mogu međusobno da stvaraju nove veze. Konkretno izraženo to znači: ako dva boga predstavljaju istu ili srodnu moć, oni mogu međusobno da zamene ime ili oblik. Na primer, i bog Oziris i Nil imaju svojstvo bogova plodnosti, prema tome Oziris je takođe i Nil i obrnuto. Bogovi predstavljeni u istom liku prelaze jedan u drugi u pogledu imena i moći. U mnogim mestima Egipta ima bogova-sokola različitih imena. Međutim, zbog istovetnosti njihovog lika oni istovremeno prikazuju i lik boga Horusa. Zbog toga egipatski svet bogova predstavlja skoro nepregledivu mnogostrukost oblika, odnosa i dvosmislenosti koja se ne može obuhvatiti nekim jednostavnim sistemom, a onemogućava i jednosmisleno utvrđivanje i odvajanje jednog boga od drugog. Ovome treba dodati još jedan elemenat koji razdvaja božanstva, ali ih istovremeno i međusobno ponovo spaja: to su njihove kultne zajednice na određenim mestima. Tu deluju dva različita činioca: različiti bogovi mogu da sačinjavaju jednu kultnu zajednicu zbog toga što njihova pripadnost izražava jednu određenu predstavu ili jedan odrederii sistem, kao što pokazuje primer Heliopolisa, ili se mogu zajednički obožavati i biti okupljeni u jednu grupu, većinom porodicu, zbog toga što mesta njihovog obožavanja leže zajedno, kao u Memfisu i Tebi. Ova razmišljanja zvuče pomalo apstraktno, ali trebalo ih je izneti bar ukratko da bi se donekle shvatio egipatski svet bogova. U nastavku ćemo posmatrati dve konkretne pojave koje su prvenstveno uobličile egipatski svet bogova onako kako nam se on predstavlja: božansko kraljevstvo i kultne zajednice vezane za određeno mesto. Odnos faraona prema bogovima ove zemlje je mnogostruk pošto u Egiptu ne bi ni moglo drugačije da bude. Mnogostrukost, svakako, delimično potiče i od stapanja istorijskih perioda koji su sledili jedan za drugim. Ali, s druge strane, kroz nju se izražava i dvostruka uloga kraija kao čoveka i kao nosioca jedne božanske funkcije. Možda najstarijem dobu pripada verovanje da je faraon zemaljsko otelovljenje boga-sokola Horusa. On je Horus utoliko što ostvaruje svoju vladavinu svetom. Naravno, to nije stvarna nerazdvojiva istovetnost, nego samo jednakost izvesne osobine njihovih bića koja je obojici zajednička. Međutim, bog-soko (Horus) ima — iz nama nepoznatih razloga čija se konstelacija gubi u tami praistorije — i jednog partnera, boga pustinje Seta, koji se ponekad pojavljuje u liku čoveka, ali poprima i obličje jedne životinje šiljaste njuške i uspravnih ušiju čije je zoološko određivanje sasvim nesigurno. Ova dva boga su međusobno u neprijateljskom odnosu: Set je Horusu izbio jedno oko, a Horus Setu iščupao mošnice. No između njih postoji i neraskidiva zajednica: oni predstavljaju par koji pripada jedan drugom. Egipćanin pokušava da ovaj par uskladi s pojmovima o drugim parovima. Naime, on želi da ova dva boga shvati kao predstavnike delova svoje zemlje — Gornjeg i Donjeg Egipta. Međutim, ovo nikada ne može da se reši na zadovoljavajući način, jer oba boga očigledno pripadaju gornjoegipatskoj polovini zemlje. Jedno, na izgied mlade razgraničenje nadležnosti koje, možda, uspostavlja prvobitno stanje stvari daje Horusu Egipat, a Setu strane zemlje i pustinju. Njihov odnos prema kralju je takav da on, koji takođe vlada nad oba dela zemlje, može da se smatra da je istovremeno »Horus i Set«. Zatim postoji čitav niz »kraljevskih moći« tj. božanskih bića koja okružuju kralja, koja mu pripadaju mada nisu ravnopravna s njim. Već u rano doba sretamo ih kao kraljeve pratioce čije likove na tzv. standarti nose ispred faraona. To su slike jednog ili dva sokola; šakala Upuauta, nazvanog »otvarač puteva«; često ptice ibis; boga Tota; nekog predmeta poput đevreka koji su Egipćani docnije povezivali s bogom Konsom. Poteškoća da se objasne ove moći leži u tome što ne znamo sa sigurnošću da li i kako bismo mogli da ih spojimo s bogovima istorijskog doba koji imaju isti oblik. Da h je par sokolova onaj isti par bogova nazvanih »dva gospodara«, koji se pojavljuje kao simbol Pete gornjoegipatske pokrajine? Da li šakal predstavlja boga Upuauta iz Siuta? Da li je ibis bog Tot, bog računanja, brojanja i veštine pisanja, koga slave u Petnaestoj gornjoegipatskoj i Petnaestoj donjoegipatskoj pokrajini, u stvari bog Mesecačije su svete životinje ibis i pavijan? Pitanje se zaoštrava u različito rešavanu alternativu: da li se kralj okružuje izborom prvobitnih lokalnih božanstava ili su ta božanska bića, koja istovremeno personiflkuju pojedine njegove osobine, docnije bila obožavana u raznim mestima zemlje kao lokalni bogovi? Sasvim drugi odnos između boga i kralja izražava se u predstavi da je kralj sin jednog boga. Ovaj status sina odnosi se naročito na boga Sunca Re i nalazi mitološko objašnjenje u obliku u kome bog poprima lik kralja-oca i kao takav živi s kraljevom majkom. Ovaj sinovski odnos širi se dotle da se razni bogovi mogu izravnati s bogom Re zbog svojih vladarskih osobina. A odnos otac-sin najiscrpnije nam je prikazan u 18. dinastiji u vezi s državnim bogom Amonom. Prilikom pominjanja kraljevskih moći naveden je pojam lokalnog ili mesnog boga. Zaista, svaki egipatski bog ima jedno ili više mesta gde ga obožavaju i smatraju gospodarem. Na ovom mestu nećemo se baviti pitanjem koliko se stvarno radi o prvobitnim lokalnim bogovima s ogranicenim dometom delovanja, ili koliko je u prvo vreme bogova 27

nevezanih za određeno mesto iz raznih razloga našlo mesto stalnog obožavanja. Međutim, lokalizovanje se pokazalo kao praktičan princip klasifikovanja, a proučavaoje velikih kultnih mesta upoznaje nas s mnoštvom egipatskih božanstava. Prethodna teorijska razmatranja pomoći će tako razumevanju lokalnih zajednica bogova. Zbog toga želim da bogove Heliopolisa, Memfisa, Abidosa, Dendare, Tebe i Edfua u nastavku prikažem u svetlosti njihovih osobina i uzajamnog delovanja. Tu je, pre svega, Heliopolis, »grad Sunca«, čije je ime, preuzeto iz egipatskog jezika, glasilo On. S njegovim imenom povezana su dva religiozna fenomena: devetostrukost Heliopolisa i kult boga Sunca Re od kojih je onaj prvi dokazano stariji u samom gradu. Devetostrukost je jedan teološki sistem od devet bogova koji ni u kom slučaju svojim prapočetkom nisu vezaoi z:a Heliopolis. U ovom sistemu sadržane su božanske moći od prapostojećeg boga stvoritelja sve do živog kralja. Na čelu sistema stoji prabog Amon, većinom prikazivan u ljudskom obliku. No, kao prabiće može da ima i oblik zmije ili bube Kepre. U svojoj stvaralačkoj moći on je muško-žensko i iz samog sebe stvara prvi božanski par, Šu i Tefnut, vazdušni prostor i vlagu. Ova dva božanstva imaju isti značaj kao i par lavova iz bliže okoline Heliopolisa. Sledeću generaciju predstavljaju Nut (nebo) i Geb (zemlja) koji su razdvojeni »vaznesenjem Šua«. Pri ovome treba voditi računa o tome da je, suprotno mitskim predstavama kod većine naroda, u Egiptu nebo uvek žena, a zemlja muškarac. Kao »deca Nute« važe četiri glavna boga Ozirisovog kruga: Oziris i Izida, Set i Neftis. Tako se veza sa istorijskom sadašnjošću ostvaruje time što je živi vladar uvek personifikacija Ozirisovog sina Horusa, a posle svoje smrti vladar postaje Oziris. Njegova povezanost s ovom genealogijom obeležena je i time što je njegovo kraljevstvo u stvari Atumovo i što sedi na Gebovom prestolu. Ovome sistemu devetostrukosti verovatno se tek za vreme Starog carstva pridružio kult boga Sunca Re. Možda se i ne bi smelo postaviti pitanje odakle potiče ovaj kult, nego bi trebalo pretpostaviti da je verovanje u Sunce-Re jednostavno jedna oznaka za Sunce, verovanje koje je postojalo nezavisno od svih stvarnih mesnih bogova. U vreme kada se ovo verovanje sve više isticalo i, takoreći, postalo savremeni vladajući oblik religije, tj. za vreme 4. i 5. dinastije, Heliopolis ga je privukao da bi mu, s jedne strane, pružio središno mesto kulta i da, s druge strane, ne bi izgubio ništa u vezi sa aktuelnošću toga »kulta«. Naravno, Re nije uključen u sistem devetostrukosti. U svojstvu stvoritelja, on se sreće s Atumom i spaja s njim u imenskom sklopu Re-Atum. S druge strane, kao vladar neba i sveta, nije dalek ni Horusu. Ovo pokazuje sklop imena Re-Horus i, naročito, Re-Harakte u Heliopolisu, tj. Re-Horus iz; zemlje svetla. Ovakva ujednačavanja ne mogu, naravno, da se rešavaju bez protivurečnosti pošto se u pojedinačnim slučajevima odnose samo na jedan aspekt božanstava koja su postavljena u međusobne odnose. Tako, na primer, oba boga zauzimaju potpuno različite stavove u odnosu na faraona: faraon je sin boga Re, ali otelovljenje Horusa. Značajno je da Re u kultu ostaje samostalan. Još u vm veku pre n. e. hramovi bogova Atuma i Rea u Heliopolisu potpuno su odvojeni. Kult boga Re imao je dalekosežan značaj za sakralne građevine. Njemu su posvećena svetilišta Sunca 5. dinastije. Još se i u tebanskim hramovima Novog carstva nalaze svetilišta boga Re na krovu hramova ili — kod takozvanih hramova mrtvih — u otvorenom dvorištu prostora koji pripada hramu. Uprkos svih razlika u pojedinostima, sakralne gradevine posvećene Suncu obeležene su time što je mesto kulta uvek pod vedrim nebom i što, verovatno, nikad nije posedovalo »kultne slike« ni u kakvom obliku, pošto je samo Sunce bilo stvarni primalac kulta. Sasvim drukčiju sliku pružaju kultovi Memfisa. Činjenica da su bogovi koje su tamo obožavali stekli toliki značaj, kao što se stvarno i desilo, nije toliko posledica — nasuprot bogovima Heliopolisa — razlika u idejama i predstavama koje su oni personifikovali, koliko toga što je Memfis postao glavni grad Starog carstva i što je u narednim stolećima zadržao poseban značaj za kraljevske rituale (krunisanje, jubileji vladavine). Božanstva Memfisa mogu da posluže kao dobar primer kako se pod uticajem suseda mogu stvarati zajednice bogova. Glavni bog je Ptah koji ima ljudski lik, ali o čijem prvobitnom značaju u stvari ne znamo ništa. Ako je Ptah u vremenu koje je istorija zabeležila važio kao bog umetnika i zanatlija, onda se to svakako zasniva na činjenici da su za vreme Starog carstva umetnici i zanatlije prestonice, tj. najbolji u zemlji, sasvim prirodno potpadali pod njegovu vlast kao glavnog mesnog boga. Odavde je Ptah vrlo lako mogao da preuzme ulogu boga-stvaraoca, pravog demijurga, na koju je imao prava kao bog prestonice. Pored njega stoji lavlja boginja Sakmet čije ime znači »moćna«. Prikazivana je obično kao žena ili kao žena s lavljom glavom. A pošto po shvatanju Egipćana iz pustinje dolaze i bolesti, kuga i druge zaraze, važi ona i kao njihova gospodarica. Stoga je jedna od titula lekara takođe i naziv »Sakmetin sveštenik«. Sakmet čini par s bogom Ptahom i nazivaju je »ljubavnica boga Ptaha«. Kao treće božanstvo Memfisa treba pomenuti Nefertema (»savršeno lep«). Prikazuje se u ljudskom obliku, ali kao atribut na glavi nosi lotosov cvet, što je on u stvari. Sa svoje strane Nefertem je tesno povezan s bogom Re: bog lotosovog cveta je novorođeno dete Sunca. Ova tri toliko različita boga — Ptah, Sakmet i Nefertem — sačinjavaju jednu božansku porodicu kao otac, majka i sin: trijadu iz Memfisa. Tu se susrećemo s pojmom koji je vrlo važan za sistematiku egipatske religije, kao i za sakralne građevine — sa pojmom trojstva. Egipćani vrlo rado stvaraju trojstvo bogova: bilo kao što je otac-majka-sin, bilo kao bog s dve boginje ili slično. Trojstvo može da bude stvoreno na lokalnoj osnovi, kao ovde u Memfisu, ali može da se sastoji i u spajanju bogova koji misaono čine zajednicu. Međutim, u svakom slučaju, osnova je uvek sveta brojka Tri, odnosno celina koja se sastoji od više sastavnih delova. Tri boga predstavljaju sveukupnost božanskih moći, a zajedno sačinjavaju jedinstvenu jedinku. 28

Od mnogobrojnih drugih bogova koje su obožavah u Memfisu pre svega treba još pomenuti svetog bika Apisa, koji je s glavnim bogom Ptahom stavljen u vezu na taj način što je bio smatran kao njegov »glasruk« ih »posrednik«. Zatim postoji bog Sokar, koji je prvobitno verovatno bio jedan htonski bog plodnosti. Izgleda da se pre svega bavio obradom polja, prvenstveno setvom. Međutim, gradski bog Ptah preuzima mnogo od njegovih moći i zbog toga se ova strana njegovog bića izražava spajanjem imena — Ptah-Sokar. Ali kako je Sokar, s druge strane, bio u bliskom prirodnom srodstvu sa Ozirisom kao zrnom koje počiva u zemlji, sveobuhvatno ime boga proširuje se Ptah-Sokar-Oziris. Ovo je lep primer menjanja bogova i njihovih imena, jer se sva trojica mogu pojavljivati ne samo kao pojedinačni bogovi nego i kao jedinstvo. Najzad, medu bogovima Memfisa pomenimo još jednog koji će poslužiti kao primer obogaćivanja sveta bogova deifikacijom nekog čoveka. To je Imhotep, neimar kralja Džosera, koji je hiljadama godina živeo u narodnom sećanju. Docnije je deifikovan pa je dobio sopstveni kult i kalendar proslavljanja, tako da je kao »sin boga Ptaha« primljen u memfiski svet bogova. Abidos se smatra pre svega kao mesto kulta boga Ozirisa. Međutim, ovde je došlo do vanredno značajnog novog tumačenja starih kultova. Prvobitno su se ovde nalazile grobnice kraljeva iz 1. i dehmično 2. dinastije, tj. prvih istorijskih faraonasapočetka 3. milenijuma pre. n. e. Njihovi grobovi stajah su pod zaštitom boga smrti Kontamentija, bića psećeg obhčja čiji hram u Abidosu takođe pripada ranom dobu. Ovde u Abidosu svojevremeno se održavao ritual sahranjivanja umrlog vladara, a odmah nakon toga prestolonaslednik je vršio preuzimanje vlasti. Ovaj ciklus radnji prikazivao je misaoni, a za vreme postojanja carstva zaista i suštinski kružni tok života i smrti. No, već za vreme 2. dinastije većina kraljeva sahranjuje se u okohni glavnog grada Memfisa. Međutim, abidoski kult postoji i dalje i privlači boga Ozirisa. Njemu su sada posvećene pogrebne svečanosti, a njegov sin Horus preuzima vlast umesto njega. Prvobitni kraljevski ritual postepeno se preobhkovao u božanski ritual. Postepeno se takođe i bog Oziris i bog smrti Kontamenti spajaju u boga Oziris-Kontamenti. Abidos i dalje ostaje predmet kraljevskog kultnog staranja. Mnogi faraoni podižu ovde, počev od kraja Srednjeg carstva, svoje prividne grobnice i kultna mesta za svoje statue. A u svim vremenima su privatna hca nastojala da učestvuju u proslavama boga i u njegovom ponovnom oživljavanju time što su podizah stele sa svojim imenom, a delimično i na taj način što su pripremah sopstvenu sahranu. Od kraljevskih hramova najlepši je i najinstruktivniji hram kralja Setija I. Sudeći prema ovome hramu može se jasno sagledati koliko su zahtevi kulta određivah oblike hramova u pojedinim slučajevima. Još davno, tj. za vreme Starog carstva, Oziris, bog podzemnog sveta i plodnosti, posebno je stupao u vezu s bogovima iz kruga kraljeva-bogova. Ključna tačka za razumevanje ove povezanosti je hk samoga kralja, koji je posle smrti postojao Oziris, tako da je živi kralj, kao Horus, nužno morao da bude sin boga. Na ovaj način je najpre stvoreno dvojno božanstvo Oziris-Horus, kao otac i sin. Dalje se udružuju boginje Izida i Neftis i to najpre kao »narikače« koje žale za umrhm bogom. No Izida je takođe i božanstvo sa funkcijom kraljice-majke, pa istovremeno ona postaje Ozirisova udovica, a time i majka Horusova. Tako i ovde imamo trojstvo: otac-majka-sin. U tu zajednicu teško je uvesti i Seta. Njegov neprijateljski odnos prema Horusu prenosi se na Ozirisa. Na pitanje koje se prirodno nameće: kako je umro (mrtvi) bog podzemlja odgovoreno je jednostavno time što je Set, u suštini Horusov neprijatelj, objašnjen kao njegov ubica. Takvo rešenje zaista se ne može prihvatiti. Pored ostalog pri tome se javlja i teškoća što nasuprot prv'obitnom dvojstvu neprijateljske braće Horus i Set, stoji drugo dvojstvo — Oziris i Set. A prema mitu o Ozirisu oba dvojstva pripadaju razhčitim generacijama. Teološki je postojala mogućnost da se Set podeli u dve generacije. Međutim, pošlo se putem odvajanja raznih aspekata Horusa. Odvojen je »stariji Horus«, tj. stari kraljevski bog Horus i Setov partner, od »Horusa deteta«, sina Ozirisa i Izide, koji sad u stvari postaje Setov sinovac. Ovakve nepodudarnosti ne treba da nas čude s obzirom na činjenicu da se egipatski bogovi vrlo slabo pridržavaju jedne hčnosti! Postavlja se pitanje kako bog i njegov kult oblikuju hram u Abidosu? Pre svega se kroz neuobičajeno vehk broj kapela izražava čitav jedan versko-pohtički program. Nailazimo ovde — a to je jedinstven slučaj — na sedam dugačkih kapela, jednu pored druge. Tri kapele, koje leže s desne strane, pripadaju glavnim bogovima Ozirisovog kruga: Horusu, Izidi i Ozirisu. Samo se iz Ozirisove kapele može stići u krilo u kome su se nalazile prostorije za ceremonije ponovnog oživljavanja i vaskrsenja mrtvog boga i u odaje za deifikaciju umrlog graditelja zadužbine Setija I kao Ozirisa. S leve strane priključuju se kapele za jedno drugo trojstvo, naime za Amona iz Tebe, Horusa-na-obzorju iz Hehopohsa i Ptaha iz Memfisa, koji čine smišljeno trojstvo u kome se ujedinjuju glavni bogovi zemlje, a time i njena sveobuhvatnost božanskih moći. Sasvim levo, kao poslednja, nalazi se kapela za faraona, čiju zadužbinu, u stvari, predstavlja ceo kompleks ovoga hrama. Zapadno od hrama, a nepovezan s njim nikakvim prolazom, leži takozvani Ozirisov grob. tj. podzemna imitacija Ozirisovog groba, koji se nalazi na jednom ostrvu, ali koji je u ovom slučaju istovremeno predstavljen i kao grob umrlog kralja Ozirisa-Setija. Stvarni grob Setija I ležao je u Dolini kraljevskih grobova u zapadnoj Tebi. Drugačije predstave bogova, pa stoga i sasvim razhčito građenje hramova, nalazimo u dobro očuvanom kasnoptolemejsko-rimskom hramu u Dendari, koji je posvećen boginji Hator. Preteče ovoga hrama sežu najmanje do 6. dinastije, a sama boginja pripada najstarijim božanstvima koja smo upoznah u Egiptu. Ovome odgovara činjenica što je njeno biće mnogostruko, a obhci pojavljivanja nejedinstveni. Njeno ime znači »kuća Horusova«, pa bi možda to moglo da bude oznaka za nebo, utoliko pre što je Horus bog neba. U svakom slučaju, njeno biće sadrži i astralne crte. Ipak, njen odnos prema bogu nije majčinski — crte boginje-majke u Egiptu pretežno ima Izida—štaviše, Hator 29

fe njegova žena i ljubavnica. I baš otuda ona dobija karakter boginje ljubavi. S druge strane, iza nje se krije i kult svete krave, iako ne možemo dokazati da je to pravi kult krave, odnosno da je u Dendari obožavana takva životinja, kao Apis u Memfisu. Ah, već na pobedničkoj ploči kralja Narmera pojavljuje se, pri krunisanju, dva puta glava boginje s ljudskim hcem, ah s kravljim ušima i rogovima. Skulpturalno se ovo ljudsko-kravlje lice pojavljuje na pahci-fetišu posvećenoj boginji, a i kao kapitel na stubovima. U Tebi ponovo nailazimo na kravu nazvanu Hator kao boginju smrti; međutim, njen odnos prema boginji Hator iz Dendare izgleda u svakom slučaju nesiguran. Naročita crta boginje Hator su njeni raznovrsni odnosi prema inostranstvu, pogotovo prema južnim i istočnim zemljama. Njoj je, na primer, bio posvećen mah hram u Abu Simbelu. Hator je važila kao gospodarica raznih stranih zemalja. Tako je bila »gospodarica Punta«, zemlje izmirne u Africi, koja je bila negde na obalama Somahje. Pod njenom vlašću bio je i Sinaj sa svojim nalazištima tirkiza. Zbog toga je bilo bhsko i shvatanje da se feničanska »gospodarica Biblosa« takođe označava kao Hator. Kao poznata luka za trgovinu drvetom iz Libana, Biblos je Egipćanima bio poznat iz najstarijih dana. Povezanost ove boginje sa Horusom nije živela samo u teologiji i verskim predstavama. Ona je i pored te veze našla čvrst kultni izraz. A ta povezanost se odnosi na Horusa iz Edfua »sa šarenim perjem, gospodara neba, svete krilate ploče Sunca«. Oba božanstva posećuju se međusobno svake godine u velikoj procesiji. Kao njihov sin pominju se dva boga: Ihi, mladi bog muzike, koji verovatno potiče direktno iz kruga boginje Hator kao boginje ljubavi i radosti, i Harsemtus, »Horus ujedinitelj dveju zemalja«, mladalački bog Horus, čije ime jasno pokazuje da je nastalo u istorijskom vremenu. I tako u Dendari takođe imamo trojstvo, mada bi njegov nastanak — suprotno Memfisu — trebalo više da se svodi na verske predstave nego na lokalna stanja. Vrlo je često predstava otac-majka-sin delovala likovno na sakralnu arhitekturu utoliko što u vehkim hramovima Poznog doba, ispred glavnog hrama u desnom uglu od osovine hrama nalazimo takozvanu »kuću rođenja« — mesto rođenja božjeg deteta — koja je postala hram. U Dendari, ispred starije kuće rođenja kralja Nektanebosa iz 30. dinastije, nalazi se jedna takva kuća mlađeg datuma koja je podignuta za vreme cara Avgusta. Shka je sasvim drukčija u glavnom gradu nove države, u Tebi koja je na istočnoj obali obuhvatala današnja mesta Karnak i Luksor, da bi se na zapadnoj obali širila od Medinet Habua i Deir el Medine na jugu, sve do Dira'abu'n-Naga na severu. Usled obilja materijala o ovom gradu i broja tamo sačuvanih građevina jasne su nam po jave, ah njihova mnogostrukost otežava da se ograničimo samo na neke bitne stvari. Gospodar grada je Amon, bog čija je istorija zaista prebogata i u čijem su razvoju imah udela kako povest same države, tako i svešteničke spekulacije. Naravno, njegovo se poreklo gubi u tami prošlosti i tek se za vreme 11. dinastije pominje u Tebi. Njegovo ime možda znači »skriveni« ih »tajni«, kao i »onaj koji ostaje« i sigurno je da u verskom mišljenju stvarno predstavlja princip koji sve nadahnjuje životom. Ipak ne može da izbegne obhcima koje mu daje tradicija. Kao bog prestonice on istovremeno postaje i bog države. Na taj način se nužno sjedinjuje sa bogom Re u dvostrukom imenu Amon-Re, s nadimkom »Kralj bogova« i »Gospodar prestola dveju zemalja«. Kao takav je prikazan u Ijudskom obliku s visokom krunom od peija. Ah, pored toga, pripisuje se da se javlja i u životinjskim oblicima, čije nam obrazloženje i poreklo, naravno, nisu uvek poznati u pojedinostima. To su, pre svega, likovi vepra, guske i zmije. U suštini, to su svakako ustupci narodnom verovanju, mada ovim nisu objašnjeni izabrani obhci. I u Karnaku je takođe stvoreno trojstvo koje je veštačko kao i u Memfisu. Amonova žena je Mut, boginja kraguja, no i za nju nije utvrđeno da h stvarno potiče iz Tebe. Većinom je prikazuju u ljudskom obhku s kragujevim peijem na glavi. Pored toga može da se pojavi i s glavom lava, dakle isto kao i Sakmet iz Memfisa, jer uz Amona, kao gospodara nove prestonice, zauzima isti položaj kao Sakmet uz boga Ptaha, gospodara stare rezidencije (prema H. Bonnetu). Kao treći član, dakle kao »sin« njihov, javlja se bog Kons, koji je — takođe u ljudskom obhku, ah stojeći sa skupljenim nogama kao Ptah — smatran kao bog Meseca, te je i zbog ovoga svoga svojstva u srodstvu s Totom. Ovo tebansko trojstvo posećuje svake godine hram u Luksoru i posmrtni hram kraljeva u zapadnoj Tebi. Pored pomenutih, i mnogi drugi bogovi imah su svoj kult u Tebi. Navešćemo samo najvažnije: Mont sa glavom sokola iz Hermontisa (južno od Luksora); Ptah iz Memfisa; Oziris u mnogim manjim hramovima; Ipet, boginja materinstva, prikazana kao nilski konj koji stoji uspravno; Maat, otelotvorenje istine i pravednosti i drugi. I na zapadnoj strani postojao je čitav niz domaćih bogova. Od manje poznatih pomenućemo: muška prazmija nazvana »onaj koji je završio svoj životni tok«; ženska zmija »koja voli ćutanje« i »zapadni vrhunac planine« koji se uzdiže iznad zapadnog dela grada i nekropole. Važniji je kult jedne krave koja izlazi iz brda, a čija je postojbina očigledno Deir-el-Bahari. Verovatno se ovde radi o nekom starom pastirskom kultu, ah kako je tebanska nekropola izrasla oko nje, postala je gospodarica nekropole i carstva mrtvih. Zbog toga što se javlja u obliku krave nazvana je Hator, da bi se kao takva sada mogla da pojavljuje i u ljudskom obhku. Kao boginja nekropole nosi nadimke: »Poglavar zapadne pustinje«, »Vladarka zemlje pravednih« i shčno. Jedno od najstarijih kultnih mesta Horusa bilo je u Edfuu, u pokrajini koja je nosila ime »Horusovo uzdizanje (na presto)«. Bog se pojavljuje kao soko, kao čovek s glavom sokola i u čistom ljudskom obličju. Njegov odnos prema bogu Reu razhčito se ispoljava. Kao bog neba može da bude izravnat s njim i to izravnavanje se iskazuje u slici krilate ploče Sunca. S druge strane, i sam kralj je Horus i, istovremeno, sin boga Re, te se sada i Horus može označiti kao njegov sin. Stari spor između Horusa i Seta dobio je ovde, u Edfuu, svoj najizrazitiji kultno30

topografski oblik u tzv. kultnoj legendi o Edfuu. Ova legenda je, verovatno, stvorena u doba Ramesida, no pri tome je svakako koristila stara shvatanja kojima su tek docnije dodate nove crte. Zapis o ovoj legendi, koji nam je ostao sačuvan, potiče iz ptolemejskog doba. U njemu se opisuje ratni i pobednički pohod koji je Horus, po zapovesti Rea, vodio protiv »pobunjenika« pod voćstvom Seta. Ovi neprijatelji pojavljuju se kao jaznovrsne životinje, naročito kao krokodili i nilski konji koje je Horus progonio od mesta do mesta, sve dok nije konačno pobedio i osvojio ceo Egipat, a zatim se kao pobedonosni kralj vratio na svoj presto. Ranije smo rekli da je smatran kao muž boginje Hator iz Dendare, kad ga je ona posećivala u Edfuu a on nju u Dendari. Pored toga, u velikom hramu u Edfuu obožavali su i mnoga druga božanstva kao što su Min, Oziris, Sokar i druga. Izvan hrama nalazio se »grob bogova« u kome su bili sahranjeni preci Rea i Hatore, koji su svake godine, prilikom posete ovih dvaju bogova, vaskrsavali pošto bi im bile prinesene žrtve. Razumljivo je što su ovde navedeni samo neki egipatski bogovi i njihova kultna mesta. Ali već i ovaj mali isečak pokazuje koliko su raznorodne snage koje su doprinele stvaranju slike o svetu egipatskih bogova u istorijsko doba. Stremljenja ka međusobnom ujednačavanju bogova i njihovom međusobnom udruživanju, određena teološkim shvatanjima i kultnim uslovljenostima, otežavaju da se u pojedinačnim slučajevima odredi biće jednog boga. Međutim, s druge strane, baš ove namerne nejasnoće izražavaju unutrašnju povezanost svega što je božansko i omogućavaju vernicima da se opredele za mnogostranu raznovrsnost njihovog tumačenja, nasuprot ustaljenoj šarolikosti oblika u kojima se pojavljuju bogovi.

HRAMOVI Mada osnovama egipatske religije pripada doživljavanje prirodnih sila, ona se u istorijsko doba veoma udaljila od obožavanja prirode u jednostavnim formama. Uz nekoliko izuzetaka, kult se vrši u hramovima; bog ima svoj dom u kome obitava. Iz celog starijeg doba, tj. iz Starog i Srednjeg carstva, postoje samo vrlo oskudni arheološki ostaci hramova. U najstarije doba građevine su zidane sigurno od trošnog materijala. Prva monumentalna građevina od kamena, koja uključuje i hramove, odnosno kompleks oko stepenaste piramide kod Sakkare, jasno pokazuje kako su građevinske forme od drveta, pletera itd. prenesene u kamen. Tipični egipatski građevinski ornamenti, kao što su žleb i plastični prut, potiču sigurno od toga prenošenja. Drugi razlog zašto nam je tako malo ostalo od hramova Starog i Srednjeg carstva leži nesumnjivo u tome što su ove građevine često rušene i zamenjivane većim za vreme Novog carstva. Sakralna arhitektura Starog carstva za nas je pre svega zastupljena faraonskim posmrtnim hramovima. Ali na osnovu njih ne smemo da izvlačimo zaključke da je ovo doba tako oblikovalo svoje hramove za bogove. Može se dokazati, naime, da su se kraljevski hramovi pravili kao prostorije u kojima su se vršili određeni kultovi, dakle, imali su posebnu funkciju. Međutim, za kult bogova stvarale su se druge prostorije i razumljivo je što su se hramovi bogova razlikovali shodno osobenostima kultova. Pri tome treba imati u vidu misao da jeđan od puteva za razumevanje egipatskih hramova pretpostavlja poznavanje kulta čiji dom i pozornicu predstavlja sam hram. Na početku monumentalne sakralne arhitekture stoji ogromni građevinski kompleks kralja Džosera kod Sakkare, stepenasta piramida sa hramovima koji je okružuju. Naravno, ovom kompleksu, u stvari, prethodi dug razvoj u građenju kompleksa grobova i hramova, čiji je rezultat ovde sažet i »preveden« u kamen. Hramovni kompleks kralja Džosera je jedinstven, ali je, možda, trebalo da ima svoju kopiju u nedovršenom kompleksu hramova kralja Sehemheta, južno od Džoserovog. Nacrt za oba kompleksa očigledno potiče od istog neimara — Imhotepa. Na severnom delu zidina koje opasuju ovaj kompleks nađen je zapis sa imenom i naslovima ovog čoveka. Džoserov hramovni kompleks opkoljen je zidinama, građenim od spoljnih i unutrašnjih izbočina, sa obimom od oko 600x300 metara. Zidine okružuju kao središte stepenastu piramidu koja se jedino vidi iz doline Nila, kao i takozvanu južnu grobnicu, uz južni deo zidina. Hram mrtvih sučeljava se sa severnom stranom piramide. Istočni deo hramovnog kompleksa, u blizinijugoistočnogugla, sadrži jedini prilaz koji se produžava u prolaz sa tričetvrtinskim stubovima. Ovi stubovi oponašaju nosače od snopova papirusa i još ne stoje slobodno nego su zidnim jezičcima vezani sa zidovima. Na severu se nadovezuje takozvano dvorište za Sed-svetkovinu, tj. dvorište okruženo kamenim imitacijama fasada kapela, koje su izgrađene i u prestonici povodom jubileja vladavine (Sed-svetkovine). Ove fasade oponašaju kapele od trske, drveta i rogozine gde su očigledno stavljani egipatski bogovi koji bi prisustvovali jubileju. Na seveni leže takozvana Južna kao i Severna palata, čija stvarna funkcija nije sigurno utvrđena, aJi koje ni u kom slučaju ne spadaju u arhitekturu grobnica, nego takođe predstavljaju kopije građevina iz grada palata. Prilikom »prevođenja« ovih građevina u kamen nisu oponašani samo opšti oblik i ornamentika nego su i pojedinosti, kao što je konstrukcaja drvenih vrata, prenesene u kamen. Čak je »okamenjeno« i poluotvoreno krilo vrata. Građenje monumentalne rezidencije pored faraonovog groba napušteno je u ovom obliku svakako za vreme 3. dinastije. Istovremeno, građevinski oblici doživljavaju pravo prilagođavanja materijalu, zato baš u vreme 4. dinastije preovlađuju kockasti oblici. Tematika, tj. funkcija građevina strogo je prilagođena kultu mrtvih. To znači da od delova građevina Džoserovog hramovnog kompleksa, u stvari, nastavljaju da žive samo dva elementa: sama piramida i hram mrtvih, severno od piramide. Prva geometrijska piramida verovatno je piramida kod Meduma. U svakom slučaju ona je tako zamišljena. Najstarija očuvana piramida je severna, takozvana »Crvena piramida« kod Dahšura. 31

Od 4. pa sve do kraja 6. dinastije hramovni kompleksi kulta sećanja i smrti kralja pokazuju spolja jedinstveno uređenje. Pri tome, naravno, dolazi do mnogo promena koje se delimično zasnivaju na promenama u vršenju kulta, a delimično na razvoju stila. Hram mrtvih koji leži na severu gubi na značaju tokom vremena. Naime, ulaz u piramidu je uvek na njenoj severnoj strani pa se, sasvim razumljivo, samo otuda sahranjivalo. U starije doba takav hram je obuhvatao otvoreno dvorište s jednom ili dve slobodne stele; posle toga dvorište je zatvoreno i u njemu se nalaze jedna prividna vrata. Istočne građevine produžuje se unapred, pružajući se prema dolini Nila. Međutim, one u osnovi nemaju nikakve veze s piramidom, nego se završavaju zidovima koji okružuju piramidu. Ove građevine se raščlanjavaju u tri građevinska dela: hram u dolini, uzlaz i sam hram mrtvih, tačnije nazvan — hram za obožavanje. Hram u dolini dočekuje mumiju koja barkom stiže iz: plodnih krajeva. Njegove prostorije, kako tvrdi Rike (Ricke, 1950), služe ritualima koji predstavljaju kultno-mitsko ponavljanje zanatskih radnji balsamovanja i otvaranja usta. Uzlaz spaja hram u dolini sa hramom za obožavanje. U starije doba nije bio ukrašen. Međutim, na usponu do Unasove piramide sačuvani su reljefi sa istorijskim scenama. Hram obožavanja treba shvatiti kao grupu svetilišta. Njegovim građevinskim elementima pripada pet kapela u kojima je, verovatno, stajalo pet kultnih figura pred kojima se vršio kultni obred. Poslednja prostorija (S), koja se neposredno graničila sa zidom koji okružuje piramidu, sadrži jedan drugi kultni predmet — takozvana prividna vrata. To je kamena, često vrlo bogata imitacija vrata kakva nalazimo i u arhitekturi grobnica privatnih lica. Ona, u neku ruku, predstavljaju prolaz između sveta živih i zagrobnog života kojim mogu da prođu žrtve prinesene umrlom i molitve. Ponovo ćemo naići na njih u hramovima bogova Novog carstva. Pored kraljevskih hramova mrtvih Starog carstva, postoji takođe još jedan tip hramova koji se mogu smatrati hramovima bogova, odnosno svetilištima Sunca iz doba 5. dinastije. Iz ove dinastije samo su faraoni od Userkafa do Menkauhora gradili ovakve hramovne komplekse. Arheološki, pak, poznati su samo hramovni kompleksi Userkafa i Ne-user-Rea. Ova svetilišta imaju nekoliko zajedničkih odlika sa hramovima mrtvih faraona. Svaki od ovih kraljeva podigao je svoj sopstveni hram Suncu. Kao hramovi mrtvih, i oni leže na zapadnoj obali u pustinjskom području i, kao i ovi, sastoje se od hrama u dolini, uzlaza i pravog hrama. Podizanje ovih hramova suštinski je povezano sa okretanjem ka Re-religiji u to doba, o čemu takođe svedoči redovno označavanje kralja kao »sin Rea«. No čudno je vezivanje ovih svetilišta za pojedinačnog kralja, tj. svaki kralj je podigao svoje sopstveno svetilište. Razume se, kult se u njima nastavljao i posle kralja-graditelja, čak i za vreme poslednjih kraljeva dinastije koji nisu sagradili sopstvena svetilišta Suncu. U osnovi se ovde izražava obaveza svakoga faraona prema svom božanskom ocu, što smo uočili i u Novom carstvu kao pojavu dograđivanja hramova svojih prethodnika, odnosno njihovog uzurpiranja. Svetilišta posvećena Suncu razlikuju se od drugih hramova pre svega po tome što njihov kultni objekt leži u otvorenom dvorištu kako bi bog-Sunce uvek imao slobodan pristup. Ovaj kultni objekt izgleda da je u dva starija svetilišta bio u obliku zidanog uzvišenja, dok je docnije na uzvišenju podignut obelisk. Ovi elementi imaju, verovatno, svoj uzor u Heliopolisu i njihov smisao ne bi bio tačan ako bismo ih shvatili kao kultne objekte: u stvari, oni samo nose boga koji se na njih spušta u obliku sunčevih zraka. Svedočanstva koja posedujemo o hramovnim kompleksima iz Starog i Srednjeg carstva nedovoljna su da bismo mogli dobiti bar donekle potpunu sliku onoga što je nekada postojalo. Ali to je dovoljno za utvrđivanje dveju stvari: prvo, broj različitih hramovnih kompleksa bio je verovatno veći nego docnije. Ovo je očigledno u vezi sa većim razlikama u vršenju kulta. Razvoj ide u pravcu jačeg ujednačavanja, da bi u doba Ptolemeja veliki hramovi bili građeni po jednom jedinstvenom planu. I drugo, ovde se može dokazati postojanje svih bitnih građevinskih elemenata hramova Novog carstva. Postoje različite vrste stubova poput biljaka, Hator-stubova, poligonalnih stubova, pilona, jarbola za stegove i obelisaka. Od ranije već postoje oblici svetilišta koji dopuštaju da se izvode zaključci o različitim shvatanjima o biću bogova: to su prividna vrata koja omogućavaju pristup u jedan drugi svet; škrinja za figuru koja prima lik boga; svetilište za barku u kome sveta barka boga ima svoje mesto — da pomenemo samo najvažnije. Zajednički poredak ovih elemenata u pojedinačnim slučajevima određuje se prema zahtevima kulta. Sigurno je da uvek deluje i određena umetnička volja koja ono što je celishodno pretvara u izraz određenog osećanja prostora i dimenzije. Najzad, ne sme se zaboraviti da je savlađivanje tehničkih sredstava pretpostavka za jedno i drugo Na ovom mestu treba se setiti jednog elementa koji se, začudo, gubi u sakralnoj arhitekturi, a to je svod. Konstrukcija svoda i onog prividnog, kao i kupolastog, bila je poznata još od Starog carstva. Prilikom oponašanja starih građevina od trske i drveta u Džoserovom hramovnom kompleksu, za određene građevine već su korišćeni okrugli luk i plitko zasvođeni krovovi. Isto se odnosi i na okrugle građevine. Među kultnim građevinama nalazi se samo jedna drevna vrlo šiljasta kapela za boga Mina, nesumnjivo građevina koja prvobitno nije bila od kamena. Ovakvi arhaični tipovi građevina podižu se i u istorijsko doba u izvesnim kultnim povezanostima; one se većinom od slučaja do slučaja grade od trošnog materijala kao građevine od drveta ili šatori. Korišćenje okruglih lukova i svodova je, uprkos tome, vrlo ograničeno u sakralnoj arhitekturi počev od 4. dinastije. Ovo odustajanje od jednog tehnički mogućnog građevinskog oblika može se objasniti jedino time što su Egipćani za zasvođeno ili vodoravno pokrivanje prostora vezivali određene predstave koje su korišćenje prvog načina u velikoj meri isključivale pri građenju hramova. Širina pokrivenih prostorija zavisi, istina, od moguće dužine kamenih ploča za prekrivanje. U pojedinim slučajevima, pak, svod ili kupola omogućili bi veću širinu prostora. Može se dokazati da je svod primenjivan u gradnji palata primerom palate Ramzesa III u Medinet Habuu, kao i u gradnji skladišta. Sa svodovima se srećemo često u konstrukcijama grobnica, kao i u pojedinačnim prostorijama tebanskih hramova, kao u Deir el Bahariju. I u 32

hramovima rimskog doba u Oazi el Harge zasvođene su pojedine prostorije hrama. Ah, posmatrano u celini, Egipćani su izbegavali ovu, mogućnost pri građenju hramova. Ovo odbijanje se sigurno ne može objasniti samo estetskim razlozima ili osećanjem prostora kod Egipćana. Svakako je potrebno da se ovde ukaže na naglašenu frontalnost pune plastike i strogu ravan reljefa. Osećanja za prave linije i u izvesnom smislu za kockaste obhke spada nesumnjivo među odlučujuće činioce egipatskog shvatanja prostora. Očigledno je da su Egipćani, idući dalje od toga, povezah sa svodom određene predstave koje nisu odgovarale značenju hrama. Treba da se podsetimo na činjenicu da su Egipćani i nebo zamišljali kao ravnu tavanicu iznad zemlje. I zaista se krovovi hramova označavaju kao »nebo« pa saglasno tome i ukrašavaju. S druge strane, izgleda da svod podseća na pećine, a time i na podzemlje. Vrlo je važno saznanje ove činjenice kao primera za predstave koje su imale uticaja na oblikovanje sakralne arhitekture. Ono jasno pokazuje uzajamno delovanje ranije pomenutih shvatanja i njihovo prenošenje u tehničke mogućnosti, odnosno preimućstvo određenih pojmova nad tehničkim mogućnostima. Egipatski hram ne može se uopšte razumeti bez poznavanja njihovih shvatanja o obhcima i potrebama bogova i time uslovljenom vršenju kulta. Pomoć za razumevanje načina na koji se vršilo građenje hramova — u svakom slučaju kad su u pitanju hramovi Novog carstva — pružaju ukrasi i građevinski natpisi i opisi u samom hramu ih na stelama. Po stelama možemo često raspoznati svrhu i oznaku pojedinih ranijih sagradenih delova hrama. U najvažnije natpise ove vrste spada takozvana Građevinska povelja iz Edfua, dugačak tekst sačuvan u dva primerka, koji sadrži povest zidanja hrama sa svima podacima, sa opisom i razmerama svake prostorije i njene svrhe. Ukrašavanje zidina i zidova hrama takođe pomaže razumevanju njegove funkcije. Sigurao je da su ovde nastale tradicije o stavljanju određenih likovnih tema na određene delove hrama. Tako se, na primer, slika kralja koji ubija neprijatelje pre svega nalazi na spoljnoj strani pilona, a prikazivanje bitke sa pomorskim narodima i lova na divljeg bika pokriva spoljnu stranu hrama Ramzesa III u Medinet Habuu. Naravno, ove teme ne kazuju ništa o kultnim funkcijama ovih delova hrama. Međutim, za ukrašavanje unutrašnjih prostorija važi pravilo da verski tekstovi i ritualne scene nashkane na zidovima treba da budu tematski povezane sa svrhom prostorije u kojoj se nalaze. Pa ipak, moramo se odmah i ograditi od toga jer sagledavanje ove povezanosti nije uvek lako i jednostavno zbog jednoobraznosti likovnih rešenja i izvesnog shematizma u njihovoj raspodeh. Uz ova prethodna razmatranja treba u nastavku da se kaže i nešto što će doprineti razumevanju hramova počev od Novog carstva, što će pomoći da se svet bogova, opisan na početku s teološke strane, jače osveth sa stanovišta kulta. Hram je prema egipatskoj definiciji »božja kuća«. Bog, dakle, stanuje u njoj i zbog toga se naše prvo pitanje odnosi na svetinju nad svetinjama: gde se ona nalazi i šta kazuje o načinu stanovanja boga? Njeno egipatsko ime znači »veliko sedište«. To je naziv koji označava i kraljev presto, te ukazuje na predstavu da bog, kao kralj, sedi na prestolu u svom hramu. Pa ipak, mnogoslojna stvarnost nije tako jednostavna. Od čiste oznake stvari prenosi se ime na prostoriju u kojoj je stajao taj presto. Obično se svetilište nalazi u zadnjem delu hrama. Ono je cilj na koji ukazuju prolazi, predvorja i dvorišta. Razumljivo je što je položaj manje pregledan u hramovima sa više delova, kao u Karnaku ili Abidosu, jer su oni, u stvari, skup više svetihšta. Izuzetak predstavljaju i oni hramovi koji služe kao prolazne postaje prilikom procesija, takozvana svetilišta-postaje, koja su zato otvorena i sa prednje i sa zadnje strane. Ona se obično sastoje od jednog jedinog svetilišta okruženog stubovima i zato ih takođe nazivaju »veliko sedište«. Ovome tipu pripada kapela Sesostrisa I u Karnaku, koju je ovaj kralj podigao povodom jubileja svoje vladavine. Svetihšte u unutrašnjosti hrama može da bude oblikovano vrlo različito; svojim oblikom i ukrašavanjem ukazuje na to da su različite predstave o bogu stvorile u njemu svoje obitavalište. Od odsudnog značaja je to da u njemu budu pohranjena dva predmeta kulta: kultni lik i sveta barka. Prvi predmet se čuva u odaji za kultni lik iza ih pored prostorije za barku, ali ista prostorija može da posluži i za čuvanje oba predmeta. Lik boga postavljan je u škrinju koja se mogla zaključavati. Posle svakodnevnog rituala, škrinja je ujutro otvarana a bog našminkan, okićen, odeven, nahranjen itd., kao da se radi o nekoj kraljevskoj ličnosti. Pristup u svetihšte imali su, razumljivo, samo sveštenici. Uostalom, zbog svojih uskih prostorija, zadnji deo hrama ne bi uopšte mogao da primi veći broj ljudi. Bog se javnosti pokazivao samo prilikom svetkovina. Tad je iznošen njegov lik i u povorci nošen u prednja dvorišta ih je, prema mesnom ritualu, posećivao druge hramove. Monumentalne uhce za procesije oivičene sfingama poznajemo, na primer, iz Tebe, gde spajaju Amonov hram u Karnaku sa hramom boginje Mut, a oba hrama sa hramom u Luksoru. Lik boga su stavljah na svetu barku, pa su onda prevaljivali veće udaljenosti po Nilu. Na kopnu su barku nosih na motkama za nošenje. Posete Hatore iz Dendare i Horusa iz Edfua treba zato da zamislimo kao procesiju po vodi. A kad su prilikom krunisanja faraona ili jubileja vladavine bih prisutni bogovi iz cele zemlje, putovali bi takođe brodom do mesta gde se održavala svetkovina. Barka za procesiju, takođe sveta stvar, isto je tako čuvana u svetihštu, određujući svojom razmerom dužinu prostorije kakvu inače ne zahteva škrinja u kojoj se čuva lik boga. Zbog svete barke svetilište može da ima i oblik cele otvorene napred i pozadi, kao u Kom Ombou. Neki hramovi, kao takozvani hramovi mrtvih u zapadnom delu Tebe, koji su u stvari i Amonovi hramovi, ugostili bi boga samo onda kad bi, zbog svečanosti mrtvih u Tebi, posetio zapadnu stranu i odseo u njima za jednu noć, zajedno sa barkom. Na primer, u posmrtnom hramu Ramzesa III u Medinet Habuu smestih bi ga u poslednju prostoriju sa četiri stuba. U onim, pak, hramovima u kojima se obožavalo neko trojstvo nalazimo, sasvim logično, tri svetilišta jedno kraj drugog, kao kod Amon-Mut-Konsovog hrama u Luksoru, u dvorištu kraj zapadne pilonske kule; ili kod hrama Setija I u Abidosu, sa po jednim svetihštem od tri kapele na severnoj i južnoj strani zapadnog dela hrama. Poseban 33

slučaj predstavlja hram u Kom Ombou, koji je bio posvećen bogovima Sukosu i Haroerisu i koji je imao ne samo udvostručeno svetilište nego i sve prilaze i prolaze ka njemu. Kao izuzetno rešenje treba posmatrati način na koji je sagrađen hram Setija I u Abidosu, u kome je podignuto sedam kapela jedna pored druge. Drugačije je građevinsko rešenje svetilišta u velikim hramovima iz ptolemejskog perioda u Edfuu i Dendari, gde je svetilište nalik na monumentalnu škrinju postavljeno u hram i odvojeno od drugih delova hrama hodnikom koji ga okružuje. Na osnovu onoga što nam je poznato o kultnom liku, odnosu prema njemu i njegovom delovanju, ne smemo nikako da ga zamislimo kao neki monumentalni lik boga, dakle, nipošto kao grčke kultne likove. Izgleda da se radi samo o malim, prenošljivim, verovatno drvenim statuetama, koje su sigurno bile bogato ukrašene zlatom i poludraguljima, ah nisu bile velika umetnička dela. Zbog toga se nijedan od očuvanih hkova boga, kao na primer boga Konsa ili boginje Mut, ne može smatrati »kultnim hkom« u užem smislu. Stvarno stanje zaslužuje da se izvrši tipološko umetničko-istorijsko ispitivanje božanskih likova. Naime, ostaje otvoreno pitanje po kojim uzorima su pravljeni likovi bogova u skulpturi, pre svega u sitnoj plastici i u bronzi. Da bismo razumeli kakvu je važnost kultni lik imao za Egipćane, značajno je, takođe, da na reljefima u hramovima, koji pokazuju faraona prilikom vršenja kulta pred bogom, nije prikazan kraljev kultni lik, kome je kultna radnja u stvari i namenjena, nego sam bog, ah sa drugačijim izgledom i ukrasom. Verovatno da već u rano istorijsko doba religiozno razumevanje boga, koji stanuje u ovom hramu, nije više bilo tohko jednostavno da bi bog bio identičan sa svojim likom te da, prema tome, statua ili statueta boga postavljena u škrinju predstavlja boga u svoj njegovoj moći i mnogostrukosti. Prethodno dati pregled obhka bogova isključuje ovakvu jednostavnu mogućnost, mada je to, nesumnjivo, bilo shvatanje neuke mase. Nasuprot tome, hk boga smemo shvatiti jedino kao obhčje u kome bog može da se nastani da bi primio žrtve i obožavanja koja mu se prinose u tom njegovom obliku. Ovo shvatanje ne potvrđuju samo naši zaključci nego i egipatski tekstovi. Takođe i sama arhitektura donosi o tome svedočanstvo potkrepljeno dokazima. Naime, već od Novog carstva nailazimo u hramovima bogova na jedan građevinski elemenat, takozvana prividna vrata, koja — potičući iz arhitekture grobnica i hramova piramida — samim svojim postojanjem ukazuju na nešto što leži iza njih, na nešto što je izdvojeno iz sadašnjosti i prisutnosti; jedino ako ne pretpostavljamo i želimo da u tom elementu vidimo samo jednu beznačajnu ukrasnu shemu. Međutim, ne postoji nikakav razlog za takvo shvatanje. Naravno, prividna vrata ne nalazimo u svim hramovima bogova Novog carstva i sve do danas nije razjašnjeno kako treba protumačiti njihovo postojanje, odnosno nepostojanje. Njihova prvobitna funkcija objašnjava zašto ih nalazimo u takozvanim hramovima mrtvih u zapadnoj Tebi i to u prostorijama posvećenim samom kultu umrlih faraona. Ah, nalazimo ih i u šest od ukupno sedam kapela hrama Setija I u Abidosu. Prividna vrata nedostaju u kapeli Ozirisa, gde se umesto njih nalazi pravi prolaz u prostorije Ozirisovog kulta koje se nalaze iza kapele. U Karnaku ona zatvaraju srednju prostoriju malog hrama Amenofisa II, između IX i X pilona. Prividna vrata takođe ukrašavaju zadnji zid svetilišta od tri kapele za barke Amona, Mute i Konsa u dvorištu 1 hrama u Luksoru. Svetihšte je, ukoliko je o njemu dosada bilo govora, služilo kultu samog — ili samih — gospodara hrama. Međutim, ovom kultu pridružuju se još mnoga druga božanstva mada nam razlog nije poznat u svim slučajevima. U tebanskim hramovima mrtvih srednji trakt kompleksa zauzimaju tri kapele za barke bogova Amona, Mute i Konsa. Levo se nalaze prostorije posvećene kultu lunrhh kraljeva u kojima se takođe nalazi i jedna svečana barka poslednjeg umrlog vladara. Nasuprot tome, otvoreno dvorište sa žrtvenikom s desne strane služilo je kultu boga Sunca. U zadnjim prostorijama hramova 19. dinastije, u hramovima Setija I i Ramzesa III izgleda da je bio obavljan i kult boga Ozirisa i boga plodnosti Mina. U Karnaku, najvećem hramovnom kompleksu Egipta, nailazimo na objedinjavanje najraznovrsnijih kultnih mesta. Veliki hram posvećen je Amonu, »Gospodaru prestola dveju zemalja, kralju bogova«. U docnijem prvom dvorištu, na otvorenom prostoru isprcd hrama, a u južnom njegovom delu, Ramzes III podigao je hram u kome su mogle da se čuvaju barke tri tebanska boga. Seti II je u severnom delu, podigao svetihšte od tri kapele za istu svrhu, ah mnogo manjih razmera. Mut i Kons imaju, pored toga, sopstvene hramove južno od glavnog hrama. Istočno od Amonovog hrama podigao je Tutmozis III svoj takozvani svečani hram s petobrodnim poprečnim tremom. Unutrašnji redovi stubova su takozvani stubovi-šatorske motke, kamene imitacije drvenih motki za šatore, pošto je svečana prostorija za kraljev jubilej nekada sigurno bila vehki šator. Centralni hram je okružen mnoštvom manjih hramova koji služe kao obitavahšte tebanskim, ah i drugim božanstvima: kraj Konsovog hrama stoji hram Ipete, zaštitnice nilskih konja; na severu je hram memfiskog boga Ptaha; na severu i severoistoku su mnogobrojna kultna mesta Ozirisa; u severoistočnom uglu možda je ležao i jedan grob Ozirisa, prema Bargeu (Barguet, 1962). Severno od zidina koje su okruživale Amonov hram stoji hram boga-sokola Monta, takode s više sporednih hramova, medu kojima se posebno ističe hram boginje Maat. O božanskoj zajednici u hramu Setija I u Abidosu već je bilo govora. Vehki hramovi iz ptolemejskog doba bih su naročito bogati sporednim kultovima koji su sada uključeni u hramovni kompleks. U Horusovom hramu u Edfuu, srednja prostorija, koja leži iza samog svetihšta, bila je posvećena jednom posebnom obliku boga; dvostruka- prostorija s leve strane posvećena je memfiskom Sokaru; prostorija s desne strane Mesecu i jednoj Ozirisovoj relikviji, a ostale kapele namenjene su bogovima Reu, Minu i mnogim drugim. Kultne prostorije sporednih bogova okruživale su svetilište i otvarale se prema hodniku koji ga je opasivao. U Dendari se prostorija posvećena jednom kultu Ozirisa nalazila na krovu velikog hrama. 34

Hramovima toga doba pripada, dalje, takozvana »porodiljska kuća« (mamisi) koja leži ispred glavnog hrama, a okrenuta je ulici za procesije. Porodiljske kuće sastoje se od svetilišta, s jednim ili više predvorja, okruženog kolonadom. Ovi stubovi imaju kapitele bogato obrađene u obliku biljaka. Verovatno u osnovi ovog tipa građenja leži senica ili paviljon od asura i sa stubovima od papirusa, u stvari, građevina podignuta van kuće za porođaj i očišćenje egipatske žene. Očigledno je da su ove porodiljske kuće redovno pripadale samom hramu što je u vezi s konformizmom kasnoegipatske religije. Kao osnova služi stara predstava o božanskoj trijadi koju čine otac, majka i dete. Takva trojnost pripada sad svakom većem hramu, a pošto su se bogovi sve više međusobno poistovećivali, beznačajno je da li se boginja-majka zove Neit, Hator, Izida ili slično, a bog-dete Re, Horus, Ihi ili Harsomtus: u ovoj kultnoj povezanosti oni su međusobno jednaki, jer su se majčinski aspekt boginje i detinji aspekt boga ovde učvrstili kao oblik obožavanja. Kao što smo rekli, pristup bogu u njegovom stanu, svetilištu, nije bio slobodan. Ako je trebalo da bog bude pristupačan svima, morao je da napusti svetilište i izađe. Odatle potiče karakter hramova — sličan putu. Oni se napred produžuju sa više sala, dvorišta i ulica za svečane povorke. Ovo istupanje boga u svečanim prilikama povezuje se, posebno u Novom carstvu, s jednom bitnom funkcijom: bog proročanski odgovara na pitanja. Ova funkcija boga ne ograničava se samo na poslove i odlučivanja u svakodnevnom životu, dakle na spremnost da pomogne i običnom čoveku, iako je ova mogućnost rado korišćena naročito u drugoj polovini Novog carstva. Štaviše, tom prilikom se donose i državno-političke odluke. Više kraljeva 18. dinastije izjavili su da ih je Amon, prilikom procesije u njegovu počast, izabrao za kralja. Značajno je da se na ovaj način taj važni čin odigrao u javnosti. Božji »stan« nužno uključuje još čitav niz prostorija koje su potrebne za njegovo kultno opsluživanje. Za činodejstvujućeg sveštenika — a to je teorijski sam faraon koga zamenjuju sveštenici Novog carstva — potrebna je sakristija ili kapela za očišćenje. Prikazi u ovim prostorijama pokazuju, između ostalog, kralja kako ga bogovi Horus i Tot čiste i uvode u hram. U hramu Setija I u Abidosu to je mala prostorija 14 pored prostorija za klanje žrtava. U Karnaku ta prostorija leži u središnoj građevini, južno od svetilišta; a druga takva prostorija, koja pripada svečanom hramu Tutmozisa III, nalazi se negde u sredini istočnog dela sale sa stubovima. U pogrebnom hramu Ramzesa III u Medinet Habuu, kao sakristija je služila prva desna prostorija u odeljenju C ovoga hrama, dok je druga bila verovatno uređena u severozapadnom uglu drugog dvorišta. Istu prostoriju, sa principijelno istom tematikom slika, nalazimo u Edfuu u predvorju (1) levo, ugrađenu u prostor između dva stuba. Za opsluživanje boga naročito je važna »sala žrtvenog stola«, prostorija u kojoj su prethodno pripremljene žrtve postavljane i osvećene pre nego što su prinošene bogu. Kao salu žrtvenog stola treba u hramovima Novog carstva smatrati središni trem koji leži ispred svetilišta, a u hramovima ptolemejskog doba pretposlednji trem ispred svetilišta. U njega su bile postavljene i statue bogova i kraljeva koji su prinošenju žrtve bogu prisustvovali tako reći kao gosti. Hramovi su, pored toga, sadržavali prostorije za pripremanje žrtava, prostoriju za klanje, odaju za miro, spremišta za čuvanje tkanina i odeće, biblioteku i riznicu. Biblioteka, nazvana »kuća knjiga« u hramu u Edfuu nalazi se u predvorju, desno iza stubova i sadrži, pored drugih prikaza, takođe katalog knjiga, očigledno katalog pisanih svitaka koji su se ovde čuvali. Riznica je po pravilu bila ugrađena tako da bude što skrivenija i sigurnija. U hramu Ramzesa III u Medinet Habuu takvu namenu su imale četiri odaje koje su se nalazile levo u sali C. Uska ulazna vrata bila su obezbeđena tako što su se neprekinuto nadovezivala za spoljne zidove čiji su se reljefi nastavljali i preko vrata, tako da se stvarao utisak celovite zidne površine kada su vrata bila zatvorena. U Edfuu je riznica bila jedna duga, uska prostorija, desno od sale sa stubovima. U Edfuu i Dendari istoj svrsi služile su takozvane kripte, uski hodnici koji su se pružali ispod poda ili kroz debele zidove; u Edfuu su pristupačni kroz pod zadnjih prostorija u uglu. U Dendari postoji višespratni sistem ovakvih skrivenih hodnika. Prilazi su zatvoreni pločom u zidu — ili u podu — koja se može izvaditi. Pri tome se, svakako, sećamo priče o Rampsinitovoj riznici koju nam je preneo Herodot. I tako se »božji stan« pokazuje kao kompleks raznolikih prostorija. U tome kompleksu, predstave o biću boga dolaze do izražaja isto toliko koliko taj kompleks mora da ispunjava i sve praktične zahteve za vršenje kalta. Čak i njegovi ukrasni oblici i ornamenti imaju većinom simbolične funkcije, ukoliko ukazuju na prvobitno uređenje određenog dela hrama. A pitanje umetničkog savršenstva nekog hrama može se postaviti tek ako je objašnjena njegova tradicionalna povezanost i funkcionalna određenost. Tek tada može se tražiti pravilno rešenje postavljenog zadatka. Nasleđeni oblici i religiozno doživljavanje u egipatskom svetu bogova ispoljavaju se raznovrsno, kao što je i umetničko osećanje, koje se takođe menja, raznovrsno u oblikovanju zemaljskog obitavališta bogova. I to ide od smelih pokušaja Džosera da svečane šatore i kapele ovekoveči u kamenu, zatim preko savlađivanja oblika u hramovimapiramidama, pa sve do monumetalnih zdanja dinastije Ramzesa i do zatvorenih sistema hramova ptolemejskog doba.

HRAMOVI

NUBIJE

Kristijana Deroš-Noblkur

Isto tako kao u sopstvenoj zemlji, faraoni su bogovima otadžbine podizali hramove i u zemljama koje su se graničile s Egiptom, bez obzira da h su bile osvojene ili savezničke. Ovo je imalo za cilj da simbolizuje moć faraona. U osvojenim područjima u kojima su stvarani garnizoni pružena je time mogućnost vojnicima, a docnije i egipatskim naseljenicima koji su tu dolazih odmah posle osvajanja, da svoje mohtve upute sopstvenim bogovima, bogovima Egipta. U vreme Starog carstva držanje Egipta prema susednim azijskim zemljama je bilo čisto defanzivno. Prodori u pravcu severoistoka imali su očigledno za cilj samo temeljno čišćenje područja bakarnih rudnika na Sinajskom poluostrvu od napada nomada. I druge akcije, koje su svoj vrhunac dostigle u vojnom pohodu na Palestinu, preduzimane u krajnjoj liniji jedino da savladaju opasno susedstvo nomada, a nisu predstavljale agresivnu pohtiku u smislu metodičnog proširenja egipatskog gospodstva na severoistok. I na jugu Gornjeg Egipta ne mogu se dokazati pokušaji da se granica carstva pomeri iza 1. katarakta, a pogranični garnizom ustanovljeni u Edfuu i na ostrvu Elefantini imah su samo zadatak da nadziru pogranični saobraćaj iz Nubije u egipatsko carstvo i, obrnuto, kontrolu karavana koji su putovali na jug. Međutim, da su, s druge strane, Egipćani Starog carstva u toku eksploatisanja nekih mesta koja su ležala iza 1. katarakta prodrh dublje na jug, dokazuje okolnost da je nedavno kod mesta Vadi Halfa, koje leži u blizini 2. katarakta, nađeno naselje kovača i Iivaca, čije osnivanje pada verovatno u doba 4. dinastije. Utvrđeno je, takođe, da su za vreme faraona Kefrena iskorišćavani kamenolomi diorita kod današnjeg mesta Kasr Ibrim, na pola puta između 1. i 2. katarakta. A poznato nam je, takođe, da su iznad 1. katarakta građeni brodovi koji će u toku robne razmeneza izmirnu, ebanovinu i bagremovo drvo, slonovu kost, krzna i ulja, pa čak i za stoku, odvesti Egipćane duboko u južnu Nubiju. Od građevina ovog ranog doba nije ništa očuvano u Nubiji iza 1. katarakta, mada izgleda skoro nezamislivo da su Egipćani, poslati tako daleko na jug u stranu zemlju, živeh bez hramova svojih bogova koje su uvek cenili neobično visoko. Mogućno je da je i vojska poslata na severoistok u toku pomenutih odbrambenih akcija na stranom tlu podizala male hramove svojim božanstvima, ah nama nisu poznati njihovi ostaci. Pohtički odnos Egipta prema područjima na severoistoku Azije u vreme Srednjeg carstva bio je dugo u suštini defanzivne prirode, shčno kao u Starom carstvu. »Vladarev zid«, koji je sagradio Amenemhet I, prvi faraon 12. dinastije, služio je očigledno samo učvršćenju severoistočne granice njegovog carstva u smislu zaštite granica. Tek je Sesostris ffl poveo očigledno ofanzivni vojni pohod čiji je cilj bilo mesto Sikem, današnji Nablus (istočno-severoistočno od Jafe), u brdima centralne Palestine. Utvrđeno je, zatim, da su vehka trgovinska izaslanstva posećivala severnu Siriju, a vrlo je verovatno da su prodirala čak i do Eufrata. Međutim, za izgradnju egipatskog carstva bilo je daleko važnije proširenje moći faraona Srednjeg carstva u pravcu Nubije, kao i konačno pohtičko i vojno obezbeđenje osvojenih oblasti sve do 2. katarakta. Nubijsko zlato je dalo Egiptu njegovu nadmoćnost nad sirijskim državama i predstavljalo je osnovu njegovog sve jačeg privrednog a i spoljnopolitičkog uticaja, koji će se odlučno izraziti već početkom 18. dinastije Novog carstva. Dok su najvažniji rudnici zlata Gornjeg Egipta ležah kod Vadi Hamamata, do koga se stizalo iz Kufta, kao i na području između Edfua i Crvenog mora, najznačajniji rudnik zlata u Nubiji bio je rudnik Um Garajat kod Vadi Alakija koji je bio korišćen sve do srednjeg veka. U poslednje vreme, početkom ovog veka, ponovo je započela njegova eksploatacija. Prilaz ovom rudniku u Vadi Alakiju kontrohsala je tvrđava Kuban, koja je ležala oko 100 km južno od 1. katarakta. Kohko je čvrsto Srednje carstvo držalo u rukama osvojene oblasti na jugu dokazuje činjenica što su mogle da se sagrade tvrđave Buhen i Mirgisa kod samog 2. katarakta, a oko 60 km južno od 2. katarakta, s obe strane Nila, tvrđave Semna i Kuma, čiji je zadatak bio da spreče sve upade sa juga. One su, u stvari, predstavljale stalno branjenu južnu granicu poseda Srednjeg carstva. 36

Stele koje je Sesostris III podigao uz obe tvrđave, od kojih su danas još sačuvane jake zidine, nose reči upozorenja velikog vladara: »Svaki moj sin koji bude održao ovu gratticu koju sam ja napravio, pravije sin moj... Ko je napustio ne boreći se za nju, taj nije sin moj... Jedan svoj lik napravio sam i postavio na granici da biste istrajali kraj nje i borili se za nju!« Sve građevine, bez obzira da li su u pitanju hramovi, čije je podizanje sledilo odmah posle građenja vojnih utvrdenja, ili kuće za namesnika, njegov činovnički štab i okupacione trupe, po svom načinu građenja sledili su u suštini egipatski stil, mada je ponešto prilagođeno mesnim uslovima. Ali duboko ukorenjena težnja Egipćanina da očuva čistim svoje sopstveno nije dopuštala da strani elementi prodru u njegovu veštinu građenja, isto kao što ni u svoju religiju nije primao nikakva strana božanstva. Medutim, suprotno tome, više nubijskih božanstava primilo je egipatske suštinske oblike da bi potom, naravno, bila uključena u egipatski Panteon. Sve što je od sakralnih građevina, malih hramova i kapela nastalo u Nubiji za vreme Srednjeg carstva bilo je, sasvim prirodno, tesno povezano s kompleksom tvrđava. Tako nam je iz prostora tvrđave Mirgise poznat mali hram iz doba kralja Sesostrisa III, jedna od malobrojnih građevina koja nam je ostala sačuvana iz doba Srednjeg carstva. S Novim carstvom, koje je već pod Tutmozisom III prodrlo do Napate, današnjeg Nurija, neposredno pred 4. kataraktom, nastaje vrio obimna građevinska delatnost u pogledu podizanja hramova. U pomenutoj tvrđavi Buhen očuvan je hram koji je podigao Ahmose, prvi kralj 18. dinastije, koji je još bio vezan sa 17. dinastijom. Amenofis II je zamenio ovaj hram jednom novogradnjom. U kompleksu iste tvrđave su Tutmozis III i kraljica Hatšepsut podigli hram Horusu iz Buhena. Isti vladari su u Semni, tvrđavi na zapadnoj obali Nila, sagradili hram nubijskom bogu Dedunu, a u kompleksu tvrđave Kume, koja je ležala na drugoj obali reke, posvetili su mu još jedan hram. U znak sećanja na sve ono što je Sesostris III učinio za kolonizaciju Nubije, faraon Tutmozis III je ovim dvema tvrđavama darivao zadužbine za kult ove najistaknutije vladarske ličnosti Srednjeg carstva. Od nubijskih hramova podignutih i čuvanih za vreme Tutmozisa III treba navesti još pećine kod Elesije sa svečanim natpisom Tutmozisa III, a kao najznačajniju građevinu rane dinastije uopšte — hram u el-Amadi, posvećen bogovima Amon-Reu i Re-Harakteu. Sagradili su ga Tutmozis III i njegov sin Amenofis II, a Tutmozis IV ga je još proširio. Najzad, Amenofis III je u Solebu, nubijskoj Tebi, podigao hram za svoj sopstveni lik na zemlji. Reljefi na zadnjoj strani pilona i kapije između dva dvorišta sa stubovima odnose se na jubilej vladavine ovog vladara koji je voleo sjaj. A u Sedeingi, koja leži nešto južnije, podigao je hram svojoj supruzi Teje, koja je obožavana kao boginja zaštitnica Nubije. Ovde na kolonijalnom tlu stvara se jedan vrlo karakterističan oblik faraonovog kulta koji je nastavljen i pod Ramzesom II. Prisutnost kralja kao boga u hramovnom kultu u vidu njegovog lika, kao i takva prisutnost deifikovane kraljice kakva u to vreme nije bila uobičajena u domovini, spadala je nesumnjivo u idealna sredstva za obezbeđivanje gospodarenja u kolonijama. Podizanje svih hramova u Nubiji nije, naime, bilo samo izraz religioznih osećanja faraona nego je ono vršeno i zbog mnogo važnijih i konkretnijih političkih ciljeva. Nigde na drugom mestu nije podignuto toliko hramova i kapela kao u ovom srazmerno toliko tesnom prostoru, na uskom rubu plodne zemlje s obe strane Nila. Građevinska delatnost u Nubiji je dostigla svoj vrhunac za vreme 19. dinastije, u velikom periodu građenja hramova u Egiptu, u eri koja se za vreme vladavine faraona Ramzesa II ispoljila u zaista gigantskim dostignućima u građenju. Ovaj faraon je izgleda želeo da u Nubiji ostvari opsežno delo na osnovu vrlo tačnog planiranja. Samo između 1. i 2. katarakta podigao je najmanje osam hramova: Bet el-Vali, Gerf Husen, Vadi es-Sebua, ed-Der sa svoja dva hrama, Abu Simbel s velikim južnim i manjim severnim hramom i Akša. U svetilištima tih hramova odgovarajuće božanstvo je tesno povezano s ličnošću kralja, koji se više nego ikad ranije pojavljuje kao božji sin i kao sam bog. Sigurno da će se jednog dana otkriti veze koje međusobno povezuju ova kultna mesta i shvatiti ono što im je zajedničko, jer sva ta mesta su posvećena državnom bogu Amon-Reu i ostalim najvažnijim bogovima kao i ličnosti samog kralja. Svaki hram ima svoju posebnu osobinu, ali svi se odnose na manje ili više snažno ukorenjeni pojam pećine. Bet el-Veli, hram koji je nastao u prvim godinama vladavine faraona Ramzesa II, i Vadi es-Sebua su polupećine; samo prednje i sporedne prostorije svetilišta, kao i ono samo, leže u steni. Ostali deo hrama, koji leži ispred njih, sagrađen je slobodno van brda. Međutim, već je sala sa stubovima hrama u ed-Deru, posvećenog Re-Harakteu, koji izuzetno leži na desnoj obali Nila, uklesana potpuno u steni; a kod hrama u steni kod Gerf Husana, koji je bio posvećen bogu Ptahu, kružni hodnik sa stubovima u dvorištu leži, istina, još na otvorenom prostoru, ali se Velika sala sa stubovima koja se nadovezuje na dvorište već potpuno nalazi u steni, zajedno s upečatljivim statuama kralja kao Ozirisa ispred stubova. Najzad, dva hrama u steni kod Abu Simbela, sagrađena za Ramzesa II i njegovu suprugu Nefertari, koja je takođe učestvovala u kultu, bili su pravi »tavnici«, potpuno u unutrašnjosti brda napravljene pećine, najznačajnije u Egiptu.

Nove ideje na kojima se zasnivaju građevine hramova faraona Ramzesa II i tradicijom vezani planovi za građenje hramova uopšte toliko su prilagođeni ovom hramu u steni i preneseni na njega da nije bilo potrebno da se nešto bitno i principijelno menja u građevinskoj slici ovog hrama. Što se pak tiče zadužbine Ramzesa II u Abu Simbeiu, ulaz se nije sasvim naglo smeo razlikovati od uobičajenih pročelja hramova. Neki ostaci koji su se još do prošlog veka očuvali u Gerf Husenu dopuštaju pretpostavku da je ispred pomenutih verskih građevina bio izrađen pristanišni kompleks za pristajanje barki pobožnih posetilaca i aleja sfinga. Široka terasa, koja odgovara prednjem dvorištu hrama, protezala se od hrama sve do Nila. Suprotno od hramova koji su ležali u širokoj plodnoj dolini kod Tebe, nubijski hramovi su stajali blizu obale, mada znatno iznad normalnog nivoa vode. Da li su ispred ovih hramova ikad bili podignuti obelisci kao kod hramova u Tebi? Ne postoji ništa što bi potvrđivalo ovu pretpostavku. Fasada hrama imala je normalno visoki pilon s dve kule ispred kojih su bili postavljeni parovi ogromnih statua. I Ramzes II se pridržavao ovih pravila kad je podizao hram kod Vadi es-Sebua. Međutim, drukčiji je bio slučaj prilikom oblikovanja fasade velikog hrama u steni kod Abu Simbela. Do svete pećine, koju je već koncipirala 18. dinastija i kakva je sačuvana u Elesiji, vodi uzan prilaz usečen u stenu koja se uzdiže iznad Nila. Njegov jedini ukras bio je nadvratak obeležen krilatom sunčevom pločom i jednim natpisom. Međutim, odjednom se susrećemo s toliko razvijenom fasadom a uz nju i s tako veličanstvenim ukrašavanjem okvira njenog portala da zbog toga pada potpuno u zaborav ulazni otvor. Otvor ostaje tesan, ali je okružen reljefima i završava se vencem da bi se prilagodio klasično gradenim kapijama u tebanskoj ravnici. Obrisi fasade velikog hrama kod Abu Simbela, koja je izvajana na zidu stene u obliku ogromnog trapeza, uslovno podseća na oblik pilona s njegove dve kule koje normalno štite ulaz. Ogromne statue koje igraju istaknutu ulogu u hramovnoj arhitekturi izvajane su u Abu Simbelu iz same stene kao slobodno okrugla plastika: na svakoj strani po dve, ove sedeće figure svojim arhaizovanim prestolima uokviruju ulaz usečen u brdo. I tako se već spolja pokazivao onaj izgled koji je Ramzes II i hteo da d& najveiičanstvenijem hramu u steni carstva faraona. No uprkos svoj monumentalnosti dvadeset metara visokih kolosa, njihova lica pokazuju uravnoteženost i izražavaju Ijudsko osećanje. Veliki trem sa stubovima, koji odgovara dvorištu hrama građenog na otvorenom prostoru, smešten je u steni, a njegovi u preseku kvadratni stubovi, na koje se oslanjaju ogromne figure kralja prikazanog u stavu boga Ozirisa, rađeni su direktno u steni. Kao i u drugim hramovima Ramesida, zidovi su i ovde ukrašeni reljefima s tradicionalnim prizorima u kojima kralj pobeđuje neprijatelje zemlje. Kao i u klasičnim hramovima, put iz dvorišta vodi lakim usponom u manju salu sa stubovima, koji su sa svojim četvorougaonim presekom takođe izvajani u steni. I ovde nalazimo odgovarajuće ukrašavanje zidova reljefima po starom predanju: reljefi pokazuju vladara u pratnji kraljice, tesno povezanog s bogovima u kultnim scenama. Kroz poprečno predvorje koje se nadovezuje i u kome, kao što je uobičajeno, nalazimo devetorstvo bogova (v. str. 28) i povorku gostujućih božanstava koji nisu obožavani u samom hramu, stupa se najzad u svetilište koje se razlikuje od svetilišta u pravim egipatskim hramovima. Nije ostavljeno mesto za posebnu škrinju (naos), ali se u sredini prostorije nalazi u steni izrađen podest, najverovatnije određen za svetu barku. Na zadnjem zidu svetilišta, neposredno u samoj steni, izvajane su figure bogova i jedna široka klupa. U velikom hramu kod Abu Simbela još postoji najznačajnija i najbolje očuvana grupa ove vrste u kojoj se može raspoznati Ramzes II okružen s tri glavna boga carstva: Re-Harakteom, Amon-Reom i Ptahom. Ovi hramovi su ogromni oltari za odmaranje božje barke i oni su je primali u toku izvesnih ceremonija određenih kalendarom, najviše cenjemm u svetu. Ukrašavanje hramova je strogo podredeno konstitutivnom dualizmu Egipta: podeli na sever i jug — u odnosu na onoga koji ulazi — ovde odgovaraju desna i leva strana. Na desnoj strani je sve posvećeno bogu Re-Harakteu iz Heliopolisa, dok leva strana pripada bogu Amon-Reu iz Tebe ili njegovom zameniku, u Nubiji naročito poštovanom bogu Totu. U Nubiji se vrlo retko nalaze tragovi koji ukazuju na značajne verske građevine podignute posle 19. dinastije. Izgleda da je ta zemlja od toga doba pa sve do kraja domaćih dinastija bila zapostavljena od strane egipatskih vladara, pošto Nubija tada više nije bila u žarištu političkih zbivanja, a bila je toliko čvrsto povezana s matičnom zemljom da nije stvarala nikakve političke ili vojne probleme. Pored toga, Egipćani su u to vreme bili prisiljeni da svoje borbene snage koncentrišu na deltu Nila zbog učestalih upada sa severa. Odbrambene borbe protiv pomorskih naroda i Libijaca i unutrašnje razmirice od vremena 19. i 20. dinastije nisu dopustile nikakvu doslednu i energičnu politiku prema jugu. Ova situacija je omogućila stvaranje jedne etiopske države oko Napate, docnije Meroje, s vrlo interesantnom mešovitom egipatsko-afričkom kulturom. Ova država je koncem 8. veka pre n. e. posegla na sever i za kratko vreme je uspela čak da podjarmi staru matičnu zemlju. Vanredno žilava i životna država Etiopljana je od najvećeg značaja za kulturnu i političku istoriju Afrike zbog svoje posredničke uloge između severa i juga. Po završetku vladavine Ptolemeja, koja je usledila posle osvajanja Egipta od strane Aleksandra Velikog, ponovo je vaskrsla stara Nubija, i to u vreme kad su Rimljani svoj južni limes podigli na granici Dodekašoinosa. Nubija je ponovo stekla svoj nekadašnji značaj kao istureno uporište okrenuto tada još tajanstvenoj Africi koja je radala Nil, reku po kojoj su redovno krstarili državni i trgovački brodovi i carskom Rimu donosili danak i robu. Novi gospodari zemlje želeli su mir i red na jugu, a istovremeno su izvlačili korist iz te prirodne saobraćajnice koja je izvirala u unutrašnjoj Africi i do koje su vodile presušene rečne doline bogate rudnicima zlata. Deo Nubije koji je pretežno bio posednut rimskim trupama protezao se do ed-Dake. Hramovi koje su ponovo podigli rimski carevi koji su se 38

osećali kao naslednici faraona pružali su kod Ffle, ostrva boginje Izide, još uvek sliku svetih mesta starog Egipta. Hramovi i kapele, podignuti neposredno uz reku, otkrivaju se u nakitu svojih ljupkih, od motiva cvetova i hstova rađenih kapitela, toliko karakterističnih za Pozno doba. Sa ukrasnih reljefa su nestale istorijske teme. Nasuprot tome, na zidovima hramova rađaju se slike vladara koji se klanjaju mnogim bogovima. Tela boginja i žena u reljefu data su s naglašavanjem čulnog. Iščezli su čisti, uzdržani oblici egipatske klasike. Uz to su kasni reljefi oslikani svetlijim i lakšim bojama nego reljefi ranijih epoha. Sveta mesta kod Deboda, Kertasija, Tafe, Kalabše, Dendura, ed-Dake i Maharake ocrtavaju proširenje Dodekašoinosa na sever i jug. S one strane njegove granice leži zemlja u kojoj još uvek gospodare »varvari«. Ljudi iz južnih zemalja su u to vreme već bih prodrli niz Nil, a etiopska kraljica Kandas čakje ugrožavala Kalabšu, stari Talmis. Rimski prefekt Petronije odbacio je nazad kraljicu zajedno s njenom vojskom i progonio je sve do Kasr Ibrima, rimskog Primisa. Sa zidina ove slavne tvrđave Petronije je posmatrao kraljičino bekstvo na jug. Kako je već daleko bilo ono vreme kad su trupe faraona Kefrena štitile ekspediciju koju je poslao u kamenolome južno od današnjeg Kasr Ibrima da mu donesu vehke blokove diorita za ogromne sedeće figure njegovog hrama u dolini i hrama mrtvih kod Gize! Ali je stara tvrđava Primis vladala ovim putem još u doba Rimljana, a ostaci jedne terase iz toga doba, koja je ležala na južnom obronku stene, kao i delovi arhitekture severne kapije, svedoče o tome da je Rim verovatno zadržao vojne snage na ovom ključnom položaju u blizini južne granice. Docnije, kad se srušila vladavina Rima nad Egiptom i kad je granično područje postalo nesigurno zbog učestalih upada Nobada i Blemija, u Nubiju je u 7. veku prodrlo hrišćanstvo. Poslednji obožavaoci starih bogova — AmonRea i Re-Haraktea, Izide, Manduhsa i Deduna, koji je u nekim nubijskim hramovima primljen u panteon egipatskih bogova — borih su se hrabrošću očajnika za svoje pravo da imaju pristup u svoja svetilišta. Ali uzalud: hramovi su delimično, a ponekad potpuno pretvoreni u crkve. Razbijene su statue bogova i faraona, reljefi iz doba •faraona skinuti su dletom i čekićem. Ozirisov stub je uništen, a mnogobrojni komadi, nagomilani u dvorištima hramova, čak su doprineli podizanju tla. Shke starog verovanja prevučene su malterom i na tako dobijenim novim zidnim površinama nashkani su krst, razni sveci i rođenje Hristovo. Podest božjih barki, shčan postolju, pretvoren je u hrišćanski oltar. Prilikom pretvaranja hrama u hrišćansku crkvu sigurno su morale da se izvrše ceremonije čišćenja i osveštenja, ah je primljen stari ritual iz doba podizanja hrama, samo što je sada jedan drugi simbol stavljen ispod oltara prihkom osveštenja crkve. Svuda tamo u Nubiji gde su nastajala nova hrišćanska naselja na obalama Nila crkvi je bilo rezervisano posebno mesto. Neimari crkava su većinom kao osnovu uzimali plan koji po svojim osnovnim linijama podseća na bazihčld poredak. Ovo nije čudo, pošto se u Nubiji jasnije nego na drugim mestima može pratiti kako su prvi hrišćani nastavih da koriste hramove faraona. Nubijsko-egipatski hramovi koji leže između 1. i 2. katarakta predstavljaju harmoničnu cehnu. Početak je ostrvo File s vehkim hramom boginje Izide i manjim hramom boginje Hator, hramovima u kojima su našh svoj izraz i kult materinstvo i ljupkost boginje ljubavi Hator. Izida je u Egiptu i u celom području Sredozemlja uživala najveće poštovanje i obožavanje još i posle vremena Ptolemeja pa sve do doba Rimljana. Krajnja tačka dugog niza ovih nubijskih hramova je Abu Simbel koji leži severno od 2. katarakta, s manjim hramom u steni koji je posvećen kraljici Nefertari, najomiljenijoj supruzi Ramzesa n, koja se stopila u jedno s boginjom ljubavi Hator. Ah pored ovog manjeg hrama u steni deifikovane kraljice Hator-Nefertari, stoji veliki hram u steni pobednika bitke kod Kadeša, faraona nad faraonima, koji u krajnjoj liniji nije hteo da bude samo sin boga Amon-Rea nego i samog Sunca. Svi nubijski hramovi su rasuti po donjonubijskoj pokrajini Vavat, zemlji koja leži između 1. i 2. katarakta. Između Asuana i Kertasija iz Nila se uzdižu strme stene, ah južno od kamenoloma kod Kertasija, iz kojih su isklesani kameni blokovi za građevine na ostrvu File, a naročito u kraju manje uvale kod Tafe, počinje jedan sasvim nov, čarobno lep predeo. Uokvirene zlatnim peskom zapadne obale i mrkocrnim stenama na istoku, kao nefrit zelene njive plodne zemlje oivičavaju reku koja se presijava šarolikošću svojih sjajnih boja. U skoro neprekidnom nizu ređaju se bele nubijske kuće skladno ugradene u stenu. Njihove fasade su ulepšane šarenim frizovima ih motivima rađenim kao čipkasti ukras. Fajans ugrađen u njihove zabate blešti na suncu, a kraj behh kuća uzdižu se visoke, vitke palme-urmašice koje daju plodove i hlad i predstavljaju bogatstvo Nubije, ih sikomore, svete još iz drevnih dana, ih krošnje dum-palmi čestih u ovom kraju. Međutim, zimi predeo ovde pokazuje sasvim drukčiji prizor nego leti. Žedna, otvorena polja još za vreme žarkog doba godine iznenada preplavljuje Nil koji zemlji donosi novi život. Uprkos svih napora koje su ulagah, faraoni starog doba nisu uspeli da ovaj čudesni dar prirode, jedinu mogućnost navodnjavanja svoje zemlje, akumuliraju tako da preko cele godine raspodele vode po tlu Egipta. I stoga je bilo nužno da se sagradi akumulacioni nasip, što je učinjeno u godinama 1898—1902. kod Asuana, nip'odno od ostrva File. Ova brana, koja je još povećavana 1912. i 1934. godine, akumuhra suvišne vode Nila i omogućava da Egipat preko cele godine bude navodnjen, čak do dometa krajnjih kanala. Sve njene ustave otvorene su od početka meseca jula kad Nil ponovo počinje da raste i omogućuju neometano plavljenje polja. A kad ujesen prihv vode sa juga počne da popušta, ustave se potpuno zatvaraju tako da se sad puni akumulaciono jezero. Sve do nove poplave Nila iz ove prolećne zalihe može da se uzima voda. 39

Već je prva brana, podignuta oko 1900. godine, ugrožavala Nubiju. Posle završetka poslednjeg povećavanja na 51 ra visine u 1934. godini, akumulacione vode dostigle su visinu od 121,4 m iznad morske površine. Od File do Vadi Halfe poplavljeno je sve što je ljudska ruka bila podigla, sem hramova u steni uklesanih u obronke, koji su ostah netaknuti. Ali Nubijci nisu hteli da napuste voljenu zemlju svojih predaka, nego su odlučili da se ne rastaju od svoje domovine bez obzira šta se desilo. Mada su bili proterani sa zemljišta koje su dotad obrađivali, jer ono više nije postojalo, i uprkos tome što su morah da se izdržavaju radom u gradovima koji leže severno od akumulacionog nasipa, svakog leta su se vraćali na svoju zemlju i svojim kućama koje su sad ponovo podigh visoko na stenovitim obroncima i u kojima su živele njihove porodice. Razumljivo je da je sudbina preplavljenih hramova uzbudila sve arheologe, ali problemi i brige koji su proizašli iz ovoga bili su u početku ograničeni samo na uzani krug stručnjaka. U svojoj knjizi »Propast File« Pjer Loti je uzbudljivo opisao tadašnje događaje. Pošto se stanovništvo Egipta od 1900. godine, godine podizanja prvog akumulacionog nasipa kod Asuana, do danas povećalo od devet na dvadeset sedam mihona, dakle tri puta, odlučeno je da se gradi novi visoki nasip Sad el-Alija, 8 km južno od Asuanske brane. S ovim novim akiunulacionim nasipom dobija se budući najviši nivo od 180 m iznad morske površine, što znači da će biti potpuno poplavljeni i dosada nedirnuti hramovi, čak i Abu Sirabel, — da pomenemo samo najvažnije — a da će ostali hramovi, kao na primer Bet el-Vadi, Vadi es-Sebua, i Kalabša, koji su dosad bar jedno kratko vreme godišnje bili van vode, jednom zauvek utonuti u talase Nila. Odmah posle preplavljivanja koja su bila posledica prvog akumulacionog nasipa, briga egipatske Službe za starine i, takođe, evropskih naučnika sastojala se u tome da se preduzme borba protiv tragičnog propadanja tih spomenika. Pojačavanjem zidova, pilona i terasa nastojalo se da se spreči njihovo rušenje, a s druge strane su činjeni napori da se reljefi i natpisi ugroženih hramova osiguraju bar za naučne publikacije. Arheološkim premeravanjima obuhvaćena su najvažnija sela i nekropole stare Nubije. Posle podizanja prvog akumulacionog nasipa svi hramovi Nubije, sem onih u steni, tonuli su redovno punih devet meseci godišnje u vode pune mulja. Nedirnut je ostao samo hram kod el-Amade, pošto je podignut visoko na zapadnoj obali Nila, skoro tačno prekoputa početka velikog karavanskog puta koji je od Koroska vodio za Abu Hamed u Sudanu. Od hramova u steni dotada je bio ugrožen samo hram u pećinama kod Elesije, severno od Kasr Ibrima, već dopola preplavljen vodama Nila. Ipak prvim akumulacionim nasipom Nubija još nije bila potpuno mrtva. A putnik koji se usudio da prkosi žarkoj toploti nubijskog leta nalazio je zemlju još uvek u svoj njenoj lepoti i ukrašenu svim njenim hramovima, mada su neki od njih zbog plavljenja izgubili boje svojih reljefa. Ali kad je trebalo da se ispuni tragična sudbina Nubije i kad je 1955. godine odlučeno podizanje novog akumulacionog nasipa Sad el-Alija, projekta koji se danas završava, svi Nubijci su 1964. godine morah da napuste svoja obitavahšta i naseljeni su severno od Asuana, većinom kod Kom Omboa. Pošto su izvršene pripreme koje će dovesti do konačnog gubitka celokupnog arheološkog blaga, odlučeno je da se uz pomoć inostranih egiptologa izvrši naučno istraživanje i snimanje svih spomenika koje je još trebalo istražiti između 1. i 2. katarakta. Od kraja 1955. godine Centar za dokumentaciju i proučavanje istorije umetnosti i civilizacije starog Egipta, koji je UNESCO osnovao za Egipat, obuhvata u svom radnom programu najpažljivije proučavanje 24 hrama i kapela od strane egiptologa, arheologa i arhitekata, topografa i fotografa. Livci i modelari su sačinih potpun i pouzdan arhiv. Nacionalni geografski institut u Parizu izvršio je fotogrametrijske radove, pri čemu treba naglasiti da je ova tehnika ovde prvi put primenjena u celosti za dokumentaciju arheoloških spomenika i da su zbog podele na okomite preseke omogućene čak i tačne rekonstrukcije. Ah sve ovo predstavlja samo skromni početak u ovom delu međunarodne solidarnosti na spasavanju ugroženih spomenika. U potrebu ove akcije spasavanja uspelo se da se ubedi UNESCO koji je celom svetu uputio apel za zaštitu nubijskih spomenika. Za šest godina docnije spaseno je sve što je predstavljalo staru Nubiju. Rad je bio vrlo opsežan. Radilo se ne samo na tome da se najpažljivije snime i spasu već poznati spomenici nego i da se u područjima koja će biti poplavljena otkriju krajevi u kojima je čovek ikada stanovao; trebalo je pronaći poslednje tragove utvrđenih sela i vojnih uporišta, ostatke manje poznatih ili nepoznatih hramova, otkriti bezbrojne zapise na stenama i krenuti na otkrivanje praistorijske Nubije, čiji su tragovi na višim terasama obale još bih ostah neotkriveni. Nije se moglo dopustiti da Nubija bude potopljena, a da se još jednom ne osvetli vreme carstva Meroje, da se ne pokušaju objasniti tragovi tog čuvenog tajanstvenog plemena čije poreklo i istoriju niko do danas nije još uspeo da odgonetne. I dalje, da h su plemići Nubije sahranjivani kao i Egipćani i da h su hrišćanski episkopi Nubije konačno iščezh posle proganjanja u doba Saladina? Morao je da se učini pokušaj da bi se dobio odgovor na pitanje da h je pravoslavna Vizantija proširila svoju vladavinu preko severnog povratnikasvedojuga?DahseuNubijimogunaćitragovipraistorijskogmešanjaLibijaca s ljudima iz južnog podničja Nila. Ono što su pronašli arheolozi i istoričari daleko je premašilo sve ni\de. Uprkos tome što nisu uspeh da spasu blago uuobičajenom smislu reči, saznanja su ipak bila vanredno značajna u drugom pogledu. Zahvaljujući radu istraživača u 120 mesta iskopavanja, koja su se protezala od Asuana pa sve do 3. katarakta, ovaj deo Nubije predodređen za propast otkrio je svoje tajne. Ne postoji verovatno nijedno područje u svetu koje je bilo ispitano s toliko pažnje, tačnosti i upornosti. 40

Istorija Nubije sad mora ponovo da se piše, a to je danas istorija koja počinje krajem starog kamenog doba i doseže do hrišćanske ere, do vremena kad je malo selo Tamit, severno od Abu Simbela, imalo više od sedam crkava; u doba kad je izdvojeni grad Ikmindi dobio utvrđenu kapiju i njen graditelj na kamenoj ploči uklesao — extra muros — strah stanovništva grada od pljačkaških Nobada i Blemija; u doba kad je živeo Timotej Nubijac, arhiepiskop Ibrima, koga su sahranili ispod hora katedrale, i kad je hrišćansko sveštenstvo Farasa iz godine u godinu ukrašavalo zidove svojih hramova slikama koje su još i danas sačuvane, onoga Farasa u kome je još Tutankamon hteo da podigne jedan hram. Međutim, najvažniji i najteži problem predstavljalo je spasavanje hramova, bez obzira da li su bili građeni od kamena ili uklesani u stenu. Istaknuti stručnjaci su izvršili izbor najvažnijih spomenika da bi se svi hramovi uklopili u jedan određeni plan spasavanja. Pre svega se nastojalo da se spasu hramovi građeni od kamena, od kojih je većina bila podignuta neposredno na obalama Nila. Njihovi zidovi su još pre četrdeset godina bili pojačani tvrdim cementom i godinama su prkosili poplavama. Tri glavne poteškoće sastojale su se u pokrivanju troškova za demontažu i ponovnu motažu, zatim u kratkom vremenskom roku od svega tri letnja meseca kad hramovi nisu bili preplavljeni vodom i, najzad, u odvajanju pojedinih kamenih blokova koji su, kao što je gore rečeno, bili čvrsto stegnuti u svoje okvire od cementa. Spasavanje je ipak moglo da se sprovede. U pitanju je isprva bilo samo spasavanje spomenika u el-Amadi, mada je ovaj mali hram, koji su podigli Tutmozis III i Amenofis II a proširio Tutmozis IV, bio jedini hram unutar Nubije koji je bio u vanredno dobrom stanju, uključujuće i slike boga Amona koje je uništio Ehnaton a obnovio Seti I. U portalu ovog hrama nalazio se i dragoceni natpis Merenptaha koji govori o vojnom pohodu protiv Etiopljana ovog značajnog faraona 19. dinastije. Prostorije koje je obuhvatao ovaj hram bile su još potpuno 'prekrivene reljefima rađenim na finom štuku. Tako su bili prekriveni i svi sastavci kamenih površina te bi prilikom izdvajanja pojedinih kamenih blokova bili uništeni divno očuvani reljefi koji su predstavljali lepotu toga hrama. Pored toga se kod ovog hrama pojavila i poteškoća jer se s jednim njegovim delom moralo postupati prilikom spasavanja, kao s hramom u steni, kao s jednim jedinim blokom. Drugi težak problem predstavljalo je spasavanje nubijskih hramova u steni i hramova na ostrvu File. Ostrvo File, sveto mesto boginje Izide, sa svojim velikim Izidinim hramom, čuvenim kolonadama i svim ostalim manjim značajnim građevinama, bilo je od početka ovog veka plavljeno veći deo godine. Pošto je ležalo kao u nekom velikom jezeru između starog i novog akumulacionog nasipa, jezeru čiji je nivo od sada određivao Sad el-Ali, ostrvo je bilo izloženo neredovnom ali čestom plavljenju. Postavilo se pitanje da li ostrvo treba spasti primenivši jedan projekt koji je već ranije bio uzet u obzir, naime da se ostrva koja okružuju File, među njima i veliko ostrvo Biga, vežu s kopnom pomoću tri nasipa čime bi ostrvo File zauvek bilo zadržano van vode? Isto tako je postojala namera da se dva hrama u steni kod Abu Simbela, koji leže na jednoj lakoj okuci reke, sačuvaju na prvobitnom mestu pomoću nasipa od zemlje i stene. Predradnje za ovaj projekt, čije je finansiranje hteo da preuzme UNESCO, bile su poverene francuskim tehničarima, a sam projekt je podržala većina komiteta raznih zemalja. Međutim, zamisao je napuštena jer je prihvaćen jedan italijanski plan koji se sastojao u tome da se svaki od dva hrama odvoji kao jedan jedini blok koji bi se pomoću hidrauličnih dizalica, koje će po potrebi biti postavljene nastuboveod cementa, podigao na potrebnu visinu tako da bude obezbeđen od voda budućeg akumulacionog jezera, stvorenog novim akumulacionim nasipom. Pri tome se radilo o podizanju na visinu od skoro 70 m. Posle još jedne godine predradnji napušten je i ovaj plan u korist jednog novog plana koji su razradili francuski stručnjaci, a koji predstavlja poboljšanje italijanskog projekta. Podizanje sad ne treba vršiti postepeno i pomoću dizalica i stubova od cementa, nego jedino i isključivo pomoću ogromne ustave podignute oko svakog od dva hrama, pri čemu zidovi ustave mora da dosežu do vrha stena. Vodene mase Nila koje bi prodrle u ustavu podigle bi kao neki ogroman klip oba hrama do vrha stene. Pomoću ustave bi hramovi zatim plivali na površini vode i najzad se »nasukali« na svom konačnom mestu, pri čemu je izbor samog mesta kao takvog bio predviđen za docnije. Ali je zatim napušten i ovaj projekt, sada isključivo iz finansijskih razloga, pa se — gotovo kao poslednji očajnički izlaz za spasavanje Abu Simbela — vratilo na ono što se najlakše može ostvariti: na odvajanje hramova od stene isecanjem na mnoge pojedinačne blokove i ponovno podizanje hrama na vrh stene, iznad najvišeg nivoa vode. Koncem 1966. godine su oba hrama kod Abu Simbela bila skoro potpuno ponovo izgrađena, te se slobodno može očekivati uspešan završetak ovog poduhvata. (Akcija UNESKO-a u vezi sa spasavanjem nubijskih spomenika izvršena je u potpunosti onako kako je bilo zamišljeno — prim. struč. recenz.) Što se tiče spasavanja drugih nubijskih hramova, razumljivo je da je odlučena ponovna izgradnja hramova posle njihovog spasavanja, a ta ponovna izgradnja treba istovremeno da predstavlja ohrabrenje za stvaranje jedne nove Nubije: Nubije u tri zone iznad vode velike brane. Na zapadnoj obali jezera, dugačkog 500 km a širokog mestimično i do 30 km, predviđene su tri oaze, koje će biti navodnjavane pomoću veštačkih vadija, napajanih sađ iz samog Nila. Ove oaze biće naseljene nubijskim porodicama i obuhvatiće i neke hramove, koji treba ponovo da se podignu u okviru što je mogućno sličnijem prvobitnom i tačno u ranijoj orijentaciji po kojoj su nekad bili sagrađeni. Prva oaza je bila predviđena u području između velikog akumulacionog nasipa i Kalabše; druga između Vadi es-Sebua i el-Amade, a treća, najjužnija, treba da obuhvati celo područje iza Abu Simbela. Kao poslednje pomenimo planinski vrh Kasr Ibrim, koji nadvisuje akumulaciono jezero prekoputa bivšeg glavnog grada Anibe. Na tom vrhu, nadamo se, biće ponovo podignuta velika katedrala Nubije, jer se pokazalo da su njeni ostaci vrlo značajni.

Egipatska Služba za starine preuzela je na sebe da sprovede demontiranje i prenošenje raznih hramova kao što su kapele u Tafi i Kertasiju, hramovi u Debodu, Denduru, Maharaki i Vadi es-Sebua/jug; zatim, rastavljanje i vadenje u blokovima tri hrama u steni: Gerf Husen, ed-Der i Abahuda. Sjedinjene Američke Države stavile su na raspolaganje sredstva da se izvade polupećine kod Bet el-Valija, Vadi es-Sebua/sever i grobnica u steni Penuta i ponovo podignu u novim pećinama. Savezna Republika Nemačka je odabrala hram u Kalabši, najveći hram iz doba Rimljana, i prenela ga je, kamen po kamen, na jedno čarobno mesto jugozapadno od velikog akumulacionog nasipa sa koga dominira nad okukom Nila. Kada voda za nekoliko godina naraste do visine pristaništa, moći će opet da se brodom pristane ispred pilona, kao što su nekada činili poklonici boga Mandulisa. Južno, sasvim blizu hrama, ponovo je podignut ljupki kiosk iz Kertasija, ukrašen Hator-kapitelima. Radovi na rušenju hramova otkrili su arheologiji i istoriji umetnosti čitav niz važnih pojedinosti za istoriju i gradnju pojedinih spomenika. Najveće iznenađenje predstavljalo je otkrivanje jama ispod hramova ili njihovih neposrednih sporednih gradevina u kojima su sakrivene statue i reljefi, sklonjeni iz hramova. Uzbudljivi su bili nalazi otkriveni ispod dromosa (svetog puta — prim. prev.) hrama kod ed-Dake, koji u svom današnjem obliku potiče iz vremena Ptolemeja i Rimljana. U njegovim temeljima oslobođeni su kamem' blokovi koji su nekad služili kao zidovi i stubovi jednog hrama koji je Tutmozis HI posvetio bogu Horusu iz Bakija i podigao na kraju onog vadija što je vodio do rudnika zlata. Čak su i reljefi sačuvali izvestan stepen svoje šarolikosti. A tamo gde su nekad hramovi bili pretvoreni u crkve i gde su sada, da bi se sačuvale, skinute freske koje su naslikali hrišćani, oslobođeni su ispod njih reljefi iz doba faraona koji su bili prekriveni mnogo vekova te sad arheolozima otkrivaju mnoge važne stvari. Hram kod el-Amade predstavljao je poslednji i naročito težak problem. Spasavanje ovog hrama, jednog od najstarijih svetih mesta Nubije, izvršila je Francuska, bez obzira na velike finansijske žrtve koje je već bila podnela zbog spasavanja Abu Simbela. Celokupni hram je sa svim svojim prostorijama vrlo komphkovanim radnim postupcima najzad montiran na betonsku podlogu i trostrukim tračnicama prenet na mesto koje je 60 m naviše i 4 km dalje ka zapadu. Oko srećno prenetog jezgra podižu se i delovi koji su pojedinačno prenošeni. T tako je opet omogućeno da se građevine faraona posmatraju u Nubiji. Iako na novim mestima, opet su okružene čarobnim predelima ove južnjačke zemlje. A spasavanje nubijskih hramova, nasledstva egipatskih faraona koje je stiglo do nas, čijoj kulturnoj delatnosti od skoro dve hiljade godina Zapad tohko duguje, pružilo je Zapadu mogućnost da dokaže svoju zahvalnost i pokaže zaista veUku solidarnosL

ILUSTRATIVNI DEO

ARHITEKTURA • PLASTIKA • SLIKARSTVO

Istorijski spomenici Egipta, kojima su se već putnici antike divili kao svetskim čudima, obrazuju nekoliko glavnih grupa koje su upečatljivi izvor velikih epoha procvata staroegipatske kulture. Na uobičajenom putu od Aleksandrije ili Port-Saida za Kairo i dalje kroz srednji i gornji Egipat, posetilac doline Nila nailazi na stare spomenike redom koji uglavnom odgovaraju istorijskom razvoju: od stvaranja države do doba kad su se smenjivali strani gospodari. Prostrano pustinjsko groblje stare severne prestonice Memfisa oko 30 km jugozapadno od današnjeg Kaira, kod današnjeg sela Sakkare, i veličanstveno polje piramida kod današnjeg mesta Gize oko 8 km od Kaira, upoznaju posetioca sa građevinama i likovnom umetnošću Ranog doba (oko 3000—2778) i Starog carstva (oko 2778—2263). A u srednjem Egiptu pojavljuju se pred njim grobnice u steni ukrašene slikama poglavara pokrajina Srednjeg carstva (oko 2050—1680), čije su građevine u slobodnom prostoru, na žalost, skoro potpuno izgubljene za potomstva. U okolini Luksora i u Nubiji posetilac može da upozna veličinu, sposobnost i dostignuća Novog carstva, doba kad je Egipat bio svetska sila (oko 1580—1085). Isti takav utisak steći će se pred ogromnim ruševinama hramova i kraljevskih likova, kao i prilikom posete tebanskim kraljevskim grobnicama, duboko ukopanim u srce Zapadnih planina. Na mestu stare pokrajinske prestonice Dendare, kod Kene, kao i na putu od Luksora za Asuan sa Filama — njegovim ostrvom s divnim hramovima, nailazi posetilac najzad na veličanstvene, začudo sačuvane hramove s kraja Poznog doba, podignute pod makedonsko-grčkim vladarima i rimskim carevima. Kao da je vođen nekom Arijadninom niti, posetilac sledi jedan veliki istorijski razvoj, polazeći kraj spomenika koji su svim docnijim pokolenjima čovečanstva izgledali dostojni poštovanja i divljenja, a koji ostavljaju dubok utisak i na ljude dvadesetog veka, razmažene svim vrstama izvanrednih tehničkih dostignuća. Skoro na svakoj okuci Nila pojavljuju se visoki kameni svedoci jedne gorde prošlosti od nekoliko hiljada godina, svedoci koji pozivaju na produbljeno istorijsko posmatranje i svojom vanvremenskom veličanstvenošću neizbrisivo deluju i na one koji se dotada skoro nisu ni bavili baštinom drevne prošlosti. Duga, uska dolina Egipta dar je Nila, po poznatoj reči Herodota koji je njome prošao oko 448. pre n. e. Moćna reka, koja svojom dužinom od 6.500 km prolazi kroz pola Afrike, iskopala je ovu dolinu u pustinjskoj šljunkovitoj ravni severne Afrike i iz godine u godinu se izlivala, puna olovnosivog masnog, plodonosnog mulja, koji je davao obilne žetve dokle god su ga natapali uređaji za navodnjavanje koje je izgradio egipatski narod. Život i smrt tesno se graniče na ovom jedinstvenom zemljištu. Po širini se ono može skoro svuda okom sagledati: s obe strane je plodna zemlja, sa mnogoljudnim gradovima i često velikim selima, gajevima palmi i oranicama bogatih i bujnih useva, opkoljena bledim obroncima Visoke pustinje. Na dugom putovanju kroz zemlju ovi obronci, čas bhži, čas dalji, stalno prate obale Nila, drevnog svetog davaoca života koji mirno teče i u čiji je tok utkano predanje kao ni u jedne druge reke. Prizor budi misli i osećanja posebne vrste. Ove vode iz tropske unutrašnjosti crne Afrike klizile su preko leđa nilskog konja i oklopa krokodila, lavovi su se napajali njome, nagi žilavi crni lovci tamo gore u Sudanu plovili su mirnom strujom tih voda u svojim splavovima od svežnjeva trske. Coveku koji ima osećanje za istoriju pojavljuju se značajni likovi pred duhovnim očima: kraljevi-bogovi iz doba faraona zajedno sa snažnim likovima Aleksandra Velikog, Cezara, Marka Antonija i besmrtne Kleopatre, likovi hladnokrvnog pobednika Oktavijana, Hadrijana i, najzad, obrisi Napoleona. Svi su oni tlu ove stare čudesne zemlje neizbrisivo utisnuli svoje tragove. Tek se doživljavanjem Egipta zaokružuju intelektualni rezultati takvog putovanja po Sredozemlju. Za onoga koji razmišlja to će uvek predstavljati doba učenja o evropskoj samospoznaji. Nije slučajno što svet na Nilu ima posebnu privlačnost za zapadnjaka žednog utisaka.

RANO DOBA I STARO CARSTVO Nauka je već uglavnom sistematski ispitala ostatke naselja i groblja najstarijih kultura doline Nila, koji su grupisani od ruba Delte do Nubije preko pretpustinjskog pojasa do koga nisu doprli brzaci Nila. To oni koji nisu egiptolozi nisu gotovo ni primetili. Ali zato, duž zapadnog podnožja pustinje, između Kaira i oaze Fajum, putnik stalno nailazi na upadljive građevinske spomenike iz prastarih vremena. Ovde se protežu peskom zasuta polja pokrivena grobovima pored Memfisa, »terazije zemalja«. Već davno su se pretvorile u prah kuće,

sazidane opekom od mulja i sušenom na suncu, ovog velikog grada koji je po predanju oko 3.000. godine pre n. e. osnovao kralj Menes, ujedinitelj zemlje. Još je arapski pisac Abdelatif, koji je živeo koncem 12. veka naše ere, opisao raskoš, obilje i bogatstvo ovog grada kao nešto neshvatljivo čulima i neopisivo. Danas se gajevi palmi i sela Sakkara, Mitrahina i Abusir nalaze na mestu grada o čijem procvatu svedoče samo poneka gomila ruševina i ogromna vajarska dela. Prostrano područje groblja obuhvatilo je grobove iz svih doba egipatske istorije; ono je pružalo bogat plen i pljačkašima grobova, željnim zlata, koji su povremeno dolazili u čitavim družinama, kao što je nudilo važne podatke i naučnicima koji su dolazili da tu vrše istraživanja. Izuzimajući veliku podzemnu masovnu grobnicu za svete Apis-bikove, najznačajniji spomenici ovog područja potiču iz Ranog doba i Starog carstva. U toku poslednjih decenija ovde su iskopavanja otkrila čitav niz velikih grobnica iz Ranog doba sa bogatim darovima koji nose imena kraljeva iz 1. dinastije i dopuštaju pomisao da su to grobovi tih vladara. Za vreme vladavine izuzetno značajnog faraona Džosera, osnivača 3. dinastije, koga spomenici nazivaju imenom njegovog simboličnog oblika kao bog-soko Horus, »Neter-ket« — jedno vešto pokolenje je na ovom čudesnom mestu kod Sakkare stvorilo prve umetnički zamišljene monumentalne građevine od kamena. Od njih poznajemo stepenastu grobnicu vladara koja se veličanstveno uzdiže usred muka pustinje i oko nje, okružene bogato razuđenim zidinama, državne zgrade, kultne građevine i skladišta — »večna rezidencija« iz praskozorja doba piramida. U susedstvu, pod gustim pokrovom pustinjskog peska, ocrtavaju se dalji veliki građevinski kompleksi potonjih kraljeva. Medu njih spada i nedavno istraženi ostatak Sekemketove piramide s mnogim odajama i tajanstvenim kovčegom od alabastera koji je bio prazan kad su ga otvorili. Faraon Snofru, osnivač 4. dinastije koja je podigla velike građevine, sagradio je u južnom pravcu kod Dahšura, dve piramide kvadratne osnove, visoke oko 100 metara. Nedavno istraženi hram-kapija jedne od ovih piramida dao je naučnicima bogate nalaze u statuama i reljefima. Zasad još nije otkriveno ko je podigao danas trostepenu piramidu kod Meduma. Potomci Snofrua krenuli su dalje ka severu i stvorili najpoznatiju od svih grupa piramida: veličanstvenu građevinsku trojnost kod Gize s kojom je povezan još u drevno doba tesanicima upotpunjeni kameni lik velike sfinge. Od okolnih hramova Keopsov je, na žalost, nestao skoro potpuno. Od Kefrenovih građevina održali su se znatni delovi samog hrama mrtvih i hram u dolini, vanredno upečatljiv po strogosti svoje građevinske zamisli. Kultne prostorije ispred piramide Mikerina, takođe građene od moćnih kamenih blokova, kao i građevina u dolini koja im pripada, nisu završene. U okolini velikih kraljevskih piramida nalaze se na nekim mestima manje piramide podignute kao grobnice kraljica. Izgleda da su ove građevine delimično korišćene i u druge svrhe. Njima se često priključuju velike grobnice prinčeva i princeza, dvorskih velikaša i povlašćenih činovnika. Kod Gize one sačinjavaju čitave četvrti grobnica, građenih po ranije utvrđenom planu s uzdignutim uhcama koje teku potpuno pravo između nadzemnih zgrada. Faraoni 5. i 6. dinastije, sa svojim suštinski skromnijim grobnicama, vratili su se u okolinu stepenaste mastabe kralja Džosera. Najvehčanstvenije se danas uzdižu piramide kraljeva Sahu-Rea, Neferirka-Rea i Ne-user-Rea kod sela Abusira. Od svetilišta koje su ovi faraoni podigh svome ocu, bogu Sunca, uz susedni rub pustinje, treba kao primer jednog hrama iz tog velikog doba pomenuti svetilište kralja Ne-user-Rea kod Abu Guraba (ovo svetilište su otkrili i iskopali nemački naučnici) s velikim oltarom od alabastera i već oronulim visokim postoljem na kome se nekad uzdizao široki zidani obelisk. U unutrašnjosti Unasove piramide, koja se srušila do niske humke ruševina, jugozapadno od Džoserove grobnice kod Sakkare, mogu se videti najstariji religiozni tekstovi Egipta za koji se dosad zna. Iz odaje za statue u takvim grobnicama potiču u svetu čuveni likovi pokojnika, rađeni u kamenu ili drvetu, koji nas iznenađuju svojim umetničkim čarom i životnom snagom. S ovim likovima, punim prirodne svežine i izvanredne, jedinstvene veličanstvenosti, prvi put se pojavljuje savršeno izražen onaj tip ljudskog hka koji je grčka plastika, skoro dva milenijuma docnije, uzela kao uzor za prikazivanje mladića koji stoji u svojoj smeloj nagosti. Izvanredno dostignuće naroda predstavlja ono magično delo koje pokazuje brigu za mrtve i koje zidove grobnica čini odista neiscrpnim atlasom života i zbivanja u Starom carstvu. Ova neizmerno bogata likovna hronika, koja je za korišćenje na onom svetu skupila sve ono što je ovozemaljskom životu davalo čar i značaj, s pravom je nazvana jednom od najvećih objektivizacija ljudske prirode. Ovo stvaralačko priznavanje sveta pojava i ovozemaljske sudbine, bez obzira kakva je, ostaće nezaboravno svakome ko je bar jednom u svom životu bio u »večnim staništima«, u grobljima Gize i Sakkare, svakome ko je imao prilike da atmosferu tih groblja neposredno doživi. Ono što je za vreme procvata Starog carstva postignuto u unutrašnjosti egipatske zemlje znatno zaostaje po kvalitetu za onim što je stvoreno u području iz koga je zračio Memfis kao carska prestonica. Reljefi nekih kneževskih grobnica isklesanih u steni kod Elefantine, prekoputa Asuana, mogu se u pogledu kompozicije i zanatske veštine uporedivati s postignućima memfiskih radionica, — ali su to samo izuzeci. Između Abu Roaša zapadno od Kaira i Meduma na jugu razvila se i stvarno dostigla pravo savršenstvo rana faza staroegipatske kulture. Staroegipatsko računanje vremena zasniva se na godinama vladavine kraljeva (faraona). Prema jednoj egipatskoj istoriji koju je, za vreme makedonskog vladara Egipta Ptolemeja II (285—246 pre n. e.), napisao Egipćanin Maneto iz Sebenitosa u delti Nila, doba faraona delimo u dinastije, tj. vladarske kuće. Od osnivanja carstva do poslednjeg domaćeg kralja pre Aleksandra Velikog nabrojano je 30 dinastija. 46

TINITSKO DOBA • 3000-2778 U Palermu se čuva deo kameiiog anala iz Starog carstva i drugi nalazi iz kojih su poznata imena vladara koja nisu sadržana u docnijim spiskovima egipatskih kraljeva: Seka; Haju; Teš i drugi; Skorpion; Narmer. Po egipatskom predanju, istorijsko vreme počinje s faraonom Menesom koji je, verovatno, identičan s jednim kraljem Horus Aha. Samo je ovo ime preneto na savremene spomenike. Egipćani označavaju »ujedinjenje dveju zemalja«, naime Gornjeg i Donjeg Egipta, u jedno carstvo, koje je izvršio Menes, kao konstitutivni događaj. Ovo ujedinjenje zabeleženo je u raznim simboličnim likovnim prikazima kao da ga je svaki kralj ponovo vršio. Tako je, na primer, na prestonom sedištu jedne statue Sesostrisa I ujedinjenje prikazano bogovima Horusom i Setom, odnosno personifikacijama dva dela zemlje, koje biljke sa grbova dveju zemalja obavljaju oko hijeroglifa »ujedinjenje«. U stvari, može se dokazati da je nekoliko kraljeva pre Horus Ahaa vladalo nad celim Egiptom. Verovatno je formula »ujedinjenje dveju zemalja« stvorena iz docnije perspektive da bi se označio završetak jednog dužeg istorijskog procesa.

1. I 2. D I N A S T I J A 1. DINASTIJA. Faraoni: Horus Aha (Menes?); Džer (Hent); Vadži (Džet); Den (Udimu); Adžib; Semerket; Kaa. 2. DINASTIJA. Faraoni: Hetep-sehemui; Neb-Re (Neb-nefer); Nineter; Uneg (poredak nesiguran); Senedž; Peribsen; Hasehen; Hasehemui. Donjoegipatska sporedna dinastija u vreme poslednja dva kralja: Neferka-Re; Neferkasokar; Hudžefa; Džadža (identičan sa Hasehemuiom?); Nebka. Istorijsko doba Egipta počinje s »ujedinjenjem dveju zemalja«. Godina 3000. pre n. e. može se smatrati godinom ujedinjenja carstva. Prve dve decenije sažimaju se pod pojmom doba Tinita jer su njihovi kraljevi, po tradiciji, poticali iz Tinisa u Gornjem Egiptu, a grobnice kraljeva 1. i delimično 2. dinastije (Peribsen, Hasehemui) nađene su u Abidosu blizu Tinisa. Dakle, Gornjoegipćani su se nametnuli za gospodare celokupnog Egipta. Mada su suprotnosti između dveju zemalja potrajale i posle ujedinjenja, a nove borbe se rasplamsavale sve do kraja doba Tinita, gornjoegipatsko kraljevstvo ostalo je do kraja na vlasti. S druge strane, — a to je bitno i presudno u ovom ujedinjenju — nikad se nije išlo za tim da se podredeno donjoegipatsko stanovništvo podjarmi ili čak istrebi. Ovo držanje posebno je simbolizovano time što kralj naizmenično nosi krunu Gornjeg i Donjeg Egipta, a zatim što kralj nije samo »pobedonosni soko Horus«, nego se naziva i »oba gospodara«. Od samog početka visoka državnička mudrost postavila je kao cilj izjednačavanje i stapanje dvaju slojeva i njihovih kulturnih osobenosti. Već od ranog doba Tinita, uporedo sa jačanjem faraonske moći, počinje stvaranje pravog egipatskog sveta u religiji, državi, istoriografiji i umetnosti. Otkrivanje i razvoj hijeroglifskog pisma i uređenje računanja vremena predstavljaju dve osnovne kulturnoistorijske novine toga doba. Nije objašnjeno pitanje da li je predstava o dvostrukom kraljevstvu uslovljavala i dvostruko sahranjivanje. U novije vreme otkrivene su velike grobnice 1. dinastije kod Sakkare, a Volter B. Emeri (Walter B. Emery), koji ih je otkopao, označava ih i delimično pripisuje istim kraljevima za čije se grobove zna da su kod Abidosa. Mnogi podaci govore u prilog tome da drevni grobovi kod Sakkare nisu kraljevske grobnice nego kompleksi za sahranjivanje visokih činovnika, što je sigurno za jedan deo tih grobova. PALATE I GROBNICE-SPOMENICI U ABIDOSU I SAKKARI Opis kraljevske palate Vadžija (Džet) (sl. 6) pruža sliku o arhitekturi palata iz doba Tinita. To su bile građevine od opeka od nilskog mulja, okružene delimično neprekinutim vencem iznad fasade, podeljene stubovima, a delimično jednom vrstom mnogobrojnih kula koje su bile isturene ispred same fasade. Gusto grupisane, među sobom povezane kraljevske grobnice od opeka u Abidosu srazmerno su male, sa jednom središnom prostorijom na koju se nadovezuju skladišne prostorije u obliku niša, a koje su odvojene zidnim stubovima. Neke građevine su s mnogo odaja i sa jednom većom prostorijom za grobnicu i nizom skladišnih prostorija.

Mnogo veće od grobnica u Abidosu su impozantne grobnice otkrivene u Sakkari. Dvema od ovih grobnica V. B. Emeri je odredio istorijsko vreme. Jedna je grobnica kralja Vadžija (Džet), a druga je iz doba kralja Kaa. U oba slučaja radi se o mastabama, grobnicama karakterističnog pločastog oblika, tipičnog osnovnog oblika ovih građevina u toku celog Starog carstva. Kod prve grobnice (crtež 1) radi se o mastabi dužine oko 51 m i širine 21 m, sa spoljnim fasadama oživljenim izbočinama i udubljenjima. Po svom unutrašnjem uređenju, grobnica sledi seljačke tradicije kraljevske grobnice — »kuća za stanovanje«. U sredini je odaja za 47

Crtež 1 Plan pogrebne mastabe br. 3504 iz doba faraona Vadžija (Džet) iz 1. dinastije u Sakkari. U sredini pogrebna odaja, a oko nje skladišne prostorije s prilozima za korišćenje umrlom faraonu. S tri strane izvan spoljnjeg zida redovi grobnica za sluge. Crtež 2 Plan pogrebne mastabe br. 3505 iz doba kralja Kaa iz 1. dinastije u Sakkari. Ispod središnjeg jezgra je pogrebna odaja uklesana u stenu, koja se sa strane nadovezuje na mastabu hrama mrtvih.

sahranjivanje, a oko nje mnogobrojne skladišne prostorije raznih veličina, sve pokrivene zajedničkim krovom. Oko sve četiri strane tako obrazovane mastabe koja je, verovatno, bila visoka oko 8 m, pruža se nizak zid na čijem su gornjem rubu, jedna kraj druge, bile postavljene bikovske glave od gline sušene na suncu, ukrašene pravim bikovskim rogovima. Nije jasno da li je u pitanju ukazivanje na broj žrtvovanih životinja ili su to magijsko-apotropejski simboli. Poseban spoljni zid opasuje celokupni kompleks. Spolja se, na izvesnoj udaljenosti, s tri strane priključuju grobnice za sluge koji su, verovatno usmrćeni otrovom, morali da slede svoga gospodara u onaj svet. Nasuprot mastabi iz doba kralja Vadžija (Džet), grobnica iz doba kralja Kaa, poslednjeg vladara 1. dinastije, pokazuje već razvijenije oblikovanje (crtež 2) time što je grobnici pridodat hram mrtvih, kao docnije kod Džoserove stepenaste piramide i piramida 4. dinastije. I ovde mastaba ima uobičajeni oblik ploče, površine oko 35,5 i 24,5 m i visine od 8,25 m. Njena spoljna fasada samo je sa tri strane nešto oživljena. Oko 5 m debeli zidovi

Crtež 3

48

zatvaraju centralno jezgro sagrađeno od kamenja. Tek ispod toga, uklesana u steni, leži sama odaja za sahranjivanje, dužine 10 m, do koje se sa istoka dolazi hodnikom koji se spušta ka njoj, i sa čije obe strane je priključena po jedna skladišna prostorija. Izgleda da je niski zid oko mastabe i ovde bio okićen bikovskim glavama. Postoje i zidine koje sve opasuju, sada široke skoro 3 m i otvorene na severnoj strani u pravcu hrama mrtvih. Ovaj hram obuhvata kultnu prostoriju u jugozapadnom delu, kao i niz odaja i hodnika. Mastaba i hram mrtvih takođe su opasani drugim jedinstvenim zidom, otvorenim prema istoku, tako da celokupni kompleks ima širinu od 39 i dužinu od nešto preko 65 m. Fasada mastabe još i danas je izvanredno dobro održana. Na izbočinama i udubljenjima fasade jasno je sacuvana debela štukatura na kojoj se nalaze geometrijske slike koje podražavaju oblaganje asurama, sa još uvek vanredno svežom crvenom, crnom, plavom, zelenom i žutom bojom. U samoj odaji za sahranjivanje nađen je sarkofag koji se sasuo. U hramu mrtvih pronađene su ploča-osnova i noge dve drvene statue.

Pogrebna mastaba br. 3503. Verovatno kraljice Merneite. 1. dinastija. Rekonstrukcija.

MANJI SPOMENICI 1 LAV. Šareni granit. Kasno praistorijsko ili ranodinastičko doba. Dužina 32 cm. Berlin, Državni muzeji, br. 22440. Ovaj tip lava s preteći otvorenim raljama i repom koji udara po leđima nađen je i u manjim primercima od sličnog kamena. On nema ploče na kojoj leži i ne pokazuje nikakve izrazite egipatske stilske karakteristike, pa je docnije napušten u korist jednog umerenijeg likovnog rešenja. Zubi sekutići i donji očnjaci vrlo su uočljivi, pošto su izrađeni bušenjem, i izazivaju drastičan utisak krvožednosti ove divlje životinje, što joj daje crte karakteristične za decenije iz doba ujedinjenja kraljevstva oko godine 3000. pre n. e. Te odlike se, međutim, docnije više ne pojavljuju.

horizontale iznad koje su sačuvane noge, imena sedam osvojenih mesta. Ova mesta su slovno-simbolički označena hijeroglifima: sova, mistična ptica Ah, rvač, buba, Ka, škrinja i brod, okruženi zidnim prstenovima sa izboČinama. Njih kidaju kraljevske moći u životinjskom obliku: soko, lav, zmaj, tifon, skorpion — između ostahh. Na suprotnoj strani su bikovi, magarci i jarci poređani u frizovima (zaplenjene životinje ?), a ispod toga biljke i jedan hijeroglif. 4/5

Skriljac. Početak Tinitskog doba. Visina 64 cm. Kairo, Muzej, br. 3055. Otkrivena u Hijerakonpolisu (Kom-el-ahmar). Kao pobednički spomenik ova velika i svečana ploča za šminkanje povezana je s odlomkom ploče koju smo prethodno reprodukovali. POBEDNIČKA PLOČA KRALJA NARMERA.

2 PLOČA. ZA ŠMINKANJE SA PUSTINJSKIM ŽIVOTINJAMA I BIĆIMA iz BAJKE. Škriljac. Kraj praistorijskog doba.Visina

oko 43 cm. Oksford, Ašmolean muzej. Takozvane ploče za šminkanje, čije ćemo najznačajnije primerke opisati u nastavku, spadaju među najvažnije izvore iz doba ujedinjenja carstva. Njihova veličina isključuje praktično korišćenje. Verovatno treba da ih shvatimo kao žrtveni poklon u hramu kod Hijerakonpolisa. Međutim, još nije objašnjeno zašto je baš ovaj predmet odabran kao žrtveni poklon i zašto su na njemu prikazane scene sa istorijskim sadržajem. Spomenik iz Hijerakonpolisa (Kom-el-ahmar): na ivici, suprotno postavljene stoje dve istovetne vitke zveri sa slobodno izrađenim glavama. Obe strane ploče su potpuno ispunjene životinjskim likovima zbog instinktivnog straha od praznina na površinama. Od životinja koje postoje u prirodi zastupljeni su lav, leopard (?), hijena, bivo, žirafa, divojarac, razne vrste antilopa i lovačkih pasa sa ogrlicama, kao i jedna ptica-štakara. Od fantastičnih životinjskih bića upadaju u oči zveri s kratkom njuškom i suviše dugim vratovima, jedan četvoronogi grifon s glavom ptice grabljivice i krihma češljasto raširenim na leđima, kao i jedna uspravna životinja slična šakalu s dvostrukim pojasom i torbicom za ud, koja kao da svira u dugačku frulu (čarobnjak?). Na sredini jedne strane ploče od malahita i drugih materija je udubljenje za mešanje šminke. 3 gore

4 Prednji deo. Gore, s obe strane po jedna glava boginje neba Hator, s goveđim ušima i rogovima, u sredini između njih kraljevo ime. Ispod toga tri friza. Gore: kralj, s donjoegipatskom krunom na glavi, kreće da razgleda zarobljenike koji su sputani pogubljeni, a glave im stavljene između nogu. Iza vladara pratilac s posudom za miro i sandalama svoga gospodara, a ispred kralja, činovnik spriborom za pisanje, kao i četiri stegonoše; na vrh motki uzdignuti su likovni simboli koji prikazuju božansku kraljevu moć. Faraon na sebi ima dugu odeću, pričvršćenu naramenicom na levom ramenu, s dvodelnom ukrasnom pregačom; pozadi za pojasom veštački volovski rep koji spada u ornat; u izdignutoj desnici ceremonijalna mahalica, u Ievoj ruci kijača od kruškovog drveta na čijoj drški dole čuči Horus-soko. Ispred vladaranjegovo ime ispisano slikama soma i dleta. Ispod toga: dva bradata čoveka drže konopcima dve životinje iz bajke čiji dugi vratovi okružuju udubljenje za mešanje šminke. Ovakve životinje ne pojavljuju se samo na sličnim pločama (uporedi sl. 2 i 3 gore) nego i na starim vavilonskim pečatima-svicima. Docnije na to nailazimo u imenu goinjoegipatskog grada Kusai. Ovde se rađa pomisao da se političko ujedinjavanje pretvara u simbol, pa je verovatno da se na ovaj način izražavalo ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta u jednu državu. Naime, Narmer, kao očigledni gospodar obeju zemalja, s dve strane ploče nosi njihove dve različite oblikovane krune. Dole: kralj, u liku divljeg bika, ruši zidine nekog utvrđenog naselja i, istovremeno, gazi po mišici pobeđenog protivnika.

Škriljac. Kraj praistorijskog doba. Visina 32 cm. Pariz, Luvr. Oivičena s obe strane sa četiri istovetne divlje zveri. Pored toga, na strani gde je udubljenje za mešanje, dugovrata životinja iz bajke, lav i ibis, a na suprotnoj strani dve žirafe i palmovo drvo. Oči životinja bile su nekada ispunjene. PLOČA ZA ŠMINKANJE SA ŽIRAFAMA I PALMOM.

5 Zadnja strana. Prikazan je faraon sa gornjoegipatskom krunom kako ubija neprijatelja koga drži za kosu — pobednička shema koja živi kroz sve epohe egipatske istorije. Iza kralja je opet pratilac koji nosi sandale i posudu. Iznad pobeđenog, koji je bačen na kolena, a čija je postojbina označena kao Pokrajina harpuna (?), nalazi se simbolična kompozicija: kralj u liku boga-sokola jezičnom uzdom drži glavu zarobljenika koji izrasta iz 3 dole znaka »zemlja«. Pored toga, šest biljaka (papirus ?) možda POBEDNIČKA PLOČA. Odlomak. Škriljac. Početak Tinitskog označavaju 6.000 zarobljenika, a možda i zemlju Donji doba. Visina oko 28 cm. Kairo, Muzej. Pobednički spomenik nekog vladara, verovatno kralja ( Egipat. Dole: dva naga poginula protivnika sa navedenim »Skorpiona«. Na gornjoj strani ploče, ispod plastične » imenima zemlje i plemena. 49

1 NADGROBNI

KAMEN

KRALJA VADŽIJA

(DŽET)

»ZMIJE«.

Krečnjak. 1. dinastija. Širina 65 cm. Prvobitna ukupna visina 2,50 m. Pariz, Luvr. Potiče iz Abidosa. Jednom grobu pripadala su dva takva nadgrobna kamena. Spomenik iznenađuje svojom umetničkom zrelošću iako delimično još uvek ima zastarelo tretiranje oblika. Sa istančanim smislom za oblikovanje i raspored smešteno je kraljevo Horus-ime: zmija sa uzdignutom glavom u okviru slike palate čija olučastim ukrasima raščlanjena fasada ima tri kule i dve visoke kapije; na tome stoji faraon-bog u obliku sokola. I PLOČICA OD CRNOG STEATITA SA ULOŠCIMA OD ŠARENOG ALABASTERA. IZ grobnice Hemake u Sakkari. 1. dinastija.

Promer 8,7 cm. Kairo, Muzej, br. J. 70104. U grobnici Hemake, kancelara kralja Usafaisa, naslednika faraona Vadžija (Džet), nađeno je dosta probušenih pločica čija upotreba nije sasvim sigurno utvrđena. Možda se radi o pločicama na koje su se stavljala tkačka vretena. Među umetnički najvrednije plocice spada ova koju prikazujemo. U okvir, omedjen ispupčenjem sličnom konopcu, ukomponovane su dve grupe životinja: dva psa

koji love gazele. Dok jedan pas još goni gazelu, drugi je već oborio svoj plen i pregriza mu grkljan. Tematika je već poznata sa paleta (uporedi sl. 2 i 3). Ovo malo remekdelo zaslužuje divljenje ne samo zbog modehranja pojedinosti nego i zbog harmonije kojom je figurativna tema prilagođena datom okviru. 7 SEDEĆA STATUA HETEPDIJEFA. Granit. Kraj 2. dinastije. Visina 39 cm. Kairo, Muzej, br. 3072. Prikazani sedi na podvijenim nogama, a dlanove je položio na butine. Ima kratku kovrdžavu vlasulju i kratku pregaču. Nasuprot docnijim prikazivanjima likova koji kleče ili čuče, ovaj rani primerak nosi u sebi neku težinu i nerešenost, što je takođe podvučeno srazmerno nisko postavljenom glavom. Uprkos tome, obrada lica i živahnost izraza pokazuju umetnikovu darovitost. Na desnom ramenu Hetepdijefa urezana su Horus-imena prva tri faraona 2. dinastije: Hetep-sehemui, Neb-Re i Nineter. Možda je Hetepdijef bio sveštenik njihovog pogrebnog kulta. Prema tome, statua je, možda, nastala tek krajem 2. ili čak početkom 3. dinastije. Ona potiče iz Mitrahine, starog Memfisa.

STARO CARSTVO 3. D I N A S T I J A • 2778—2723 Faraoni: Džoser; Džoser-Atoti (= Sekemket, Džeferti-ank?); Sanakt; Kaba; Neferka; Hu (ni). Političko središte pomerilo se sada u okolinu Memfisa (blizu današnjeg sela Sakkara). Ostvarena su bitna dostignuća na mnogim područjima. Razvoj veštine građenja u kamenu: podizanje stepenaste piramide kralja Džosera s gradevinama namenjenim za rezidenciju, zatim sličnih, nedovršenih monumentalnih kompleksa grobnica kralja Sekemketa i drugih. KOMPLEKS GROBNICE KRA Celokupni kompleks zgrada oko stepenaste piramide kralja Džosera (crtež 4/5) obuhvata kraljev hram mrtvih kod severne fasade stepenaste piramide i južnu grobnicu, a sastoji se, potom, od jednog hrama, palata i kapela koje su faraonu služile za proslavljanje Sed-svetkovina. Veliki trem povezuje jedini ulaz na južnom kraju istočnog zida sa Velikim dvorištem između piramide i južne grobnice. Celokupni kompleks, prvo delo Imhotepa koji je docnije proglašen za božanstvo, predstavlja prvo veliko stvaralaštvo u kamenu. Građevinski oblici još uvek su povezani sa korišćenjem snopova trske kao potpore zidovima ili stabala obrađenih krivom sekirom i sa tavanicama od gusto poređanih okruglih drvenih motki, uobičajenih u zidanju opekama od nilskog mulja. Prekrivanje zidova fajansom u trima prostorijama ispod piramide i u trima 50

RA D Ž O S E R A K O D S A K K A R E

prostorijama u južnoj grobnici nije ništa drugo nego izvanredno originalno u kamenu i fajansu podržavanje asura od biljnog materijala. Sama stepenasta piramida tek se naknadno razvila od prvobitne grobnice pločastog oblika, iz mastabe. Ova mastaba se nalazila iznad 28 m dubokog okna (crtež 6-8), koje je vodilo do odaje s kraljevim grobom, a na koju su se nadovezivali mnogobrojni hodnici (crtež 7). Oni su prvobitno bili ispunjeni potrebama za domaćinstvo i kamenim posudama, kao i tri ranije pomenute prostorije sa zidovima od fajansa i kraljevim reljefima, sličnim onim u južnoj grobnici (sl. 15). Prvobitna veličina mastabe pločastog oblika, iznad koje je naknadno podignuta stepenasta piramida, iznosila je 63 x 63 m, pri visini od 8 m. Izgrađena je od kamenih

Crtež 4

Opšti plan kompleksa grobnice faraona Džosera kod Sakkare.

1: Stepenasta piramida (sl. 8 i 13), proizišla iz prvobitno u preseku kvadratne mastabe (m); na severu se nadovezuje hram mrtvih kralja Džosera (2). 3: Dvorište sa serdabom u jugozapadnom uglu, gde je nađena kraljeva statua (sl. 16 i 17). 4: Veliko dvorište s oltarom (u blizini južne ivice piramide) i s dva kamena slična slovu »B« koji su verovatno bili oznake cilja i služile kralju prilikom njegove trke za vreme Hebsed-ceremonije (sl. 15). 5: Ulazni trem (sl. 11). Na njegovom zapadnom kraju je portik (sl. 10); ispred njegovog istočnog kraja je jedina kapija u spoljnim zidinama (sl. 9). 6: Hebsed-dvorište s prividnim kapelama Gornjeg Egipta na zapadnoj strani, a donjoegipatskim na istočnoj. Ove kapele bile su određene da prime bogove Gornjeg i Donjeg Egipta kad bi prisustvovali Sed-svetkovini. 7: Mali hram (sl. 13). 8: Dvorište ispred Severne palate. Na njenoj istočnoj strani fasada sa papirus-polustubovima. 9: Dvorište Južne palate. 10: Južna grobnica (sl. 14). U njenoj unutrašnjosti, dubokoj 28 m, prostorije sa zidovima obloženim fajansom, a u jednoj od njih reljef kralja pri kultnoj trci (sl. 15). — Zapadnu stranu kompleksa grobnice zauzimaju tri prividne terase. Galerija srednje terase skrivala je hiljadu posuda i bila prepuna ljudskih kostiju. U sredini severnog krila kompleksa grobnice nalazi se još jedan veliki oltar.

ruševina, sa oplatom od kvadratnog tesanog kamena koja je posle svuda unaokolo pojačana do debljine do 3 m. Duž istočne strane ugrađena su 32 m duboka okna koja su vodila u po 30 m duge poprečne galerije (crtež 6 i 7). Okna su sadržavala grobove i grobovske dodatke

kraljica i rano umrle dece kraljevske porodice. Pošto tokom vremena prvobitni obim za sve njih nije bio dovoljan, mastaba je proširena u pravcu istoka, čime je prvobitni kvadratni oblik pretvoren u pravougaoni s dužom osom istok-zapad (crteži 4 i 8).

Crtež 7 Poprečni presek kroz stepenastu piramidu u visini njene osnove s unošenjem kraljevskog okna dubokog 28 m, kao i hodnika koji se odvajaju od njega, i tri prostorije obložene fajansom (x). Na istočnom rubu piramide okna za prilaz grobnicama kraljica i kraljevske dece. Ka severu piramidi se priključuje hram mrtvih. U pravcu istok-zapad ovaj presek prikazuje samo oko dve trećine površine ukupne konačne osnove piramide.

Crtež 6 Uzdužni presek stepenaste piramide u pravcu jug-sever. M: prvobitna. na planu kvadratna mastaba. Pi: Prvobitna stepenasta piramida sa četiri stepenice. P2: Konačna piramida sa šest stepenica. Ispod originalne mastabe 28 m duboko okno sa pogrebnom odajom u granitu.

Crtež 8 Uzdužni presek kroz stepenastu piramidu u pravcu istok-zapad. Ispod prvobitne mastabe (m) okno duboko 28 m s pogrebnom odajom u granitu (GR). Po strani levo, jedna od tri prostorije sa zidovima obloženim fajansom (B). Na istočnom rubu mastabe jedno od 32 m dubokih okana koja vode do grobnica kraljica, odnosno kraljevske dece.

Činjenica da je mastaba zbog male visine bila niža od zidina kompleksa grobnica i zbog toga spolja nevidljiva, verovatno je navela neimara Imhotepa da podigne grobnicu koja se stepenasto uzdiže i koja se vidi izdaleka, »gigantsko stepenište koje se uzdiže ka nebu, a koje treba da olakša uzlet duše mrtvog faraona ka Suncu, svom ocu Reu« (Lauer). 52

Piramida koja se upočetku uzdizala sa četiri stepenice, najzad je produžavanjem površine svoje osnove i ose sever-jug, a naročito ose istok-zapad, pretvorena u izduženu, 60 m visoku, piramidu sa šest stepenica. Ona se još i danas uzdiže pred nama kao svedočanstvo o jednom velikom faraonu i jednom genijalnonrneimaru iz ranog doba Starog carstva i egipatske kulture uopšte.

8-17 8 Pogled sa Unasove piramide ka severoistoku. U prednjem planu južni deo spoljneg zida, ispred toga građevina od opeka od mulja; s druge strane, južna grobnica koja se nadovezuje na spoljni zid. Pozadi toga je Veliko dvorište, na čijoj se severnoj ivici uzdiže stepenasta piramida. Istočno od Velikog dvorišta još se vide ostaci hrama i Hebsed-dvorišta. U daljini kao tamna traka, plodno zemljište; iza njega bledi obronci istočnog podnožja pustinjske visoravni kod Ture. 9 Južni kraj istočne strane zidina sjedinom kapijom. Ponovo podignute korišćenjem starog tesanog kamena. Zidine su opasivale celokupni kompleks grobnice u dužini od 545 m (=1.000 egipatskih lakata) u pravcu sever-jug, a u pravcu istok-zapad od 277 m, i prvobitne visine od 20 m. Po uzoru na drevne mastabe, snabdevene su na zapadnoj strani ispustima. Na svoja četiri boka, zidine imaju četrnaest bastiona. Jedina kapija na južnom kraju istočnog dela vodi pravo u ulazni trem (sl. 11), a odatle kroz portik (sl. 10) u Veliko dvorište. Udubljenja koja su u osam redova napravljena na gornjem delu zidina, odgovaraju kiajevima drvenih greda koje su radi učvršćenja bile ugrađivane u zidove od opeka od mulja. Ovde, pak, u kamenom zidu, ova udubljenja predstavljaju elemenat veoma lepog osveženja. Kao i kod ostalih građevina u kompleksu grobnice, materijal je tura-krečnjak sa obronaka susedne istočne obale Nila. Verovatno ove zidine podražavaju u malom »beli zid« kojim je osnivač Menes okružio glavni grad Memfis. 10/11 Portik i trem sa stubovima, pogled od ulaza prema istoku. Trem sa stubovima, dugačak 54 m, sačinjavaju dva reda od po 20 tročetvrtinskih stubova u obliku snopova trske, visokih 5,92 m, a svaki od njih zatvara krajeve kratkih poprečnih zidova. Dva obuhvatna dužinska zida imaju u svom gornjem delu, između poprečnih zidova, otvore slične prozorima. Tavanica trema podražava u kamenu drvenu tavanicu pravljenu od gusto i poprečno poređanih polukružnih drvenih motki (sadašnja krovna konstrukcija se ne vidi na slici). Portik sačinjava osam stubova poređanih u parovima s obe strane kratkih spojnih zidova. Ovde se, takođe, potpuno može da vidi da je oblikovanje gornjeg dela usklađeno tročetvrtinskim stubovima trema: stubovi koji leže na cilindričnim podnožjima pokazuju na svom gornjem delu »pruće od trske« koje kao da je učvršćeno zaštitnim pokrovom. Na ulazu ispred portika nalazi se zid s otvorenim vratima, takode izrađenim od kamena. 12 Fasada na istočnoj ivici dvorišta ispred severne palate. Polustubovi u obliku papirusa, biljke sa grba Donjeg Egipta. 13 Hram Pravougaoni plan, okrugle motke u ugaonim partijama. Unutar tri zida (kao njihovi završeci) kanelirani tročetvrtinski stubovi, koji su se — kao u tremu sa

stubovima — verovatno nekad završavali pokrivnicom, abakus-pločom. U južnom delu istočne strane hramovnog zida opet poluotvorena vrata od kamena, ovde otvorena prema unutrašnjosti. 14 Ugao zida na južnom grobu sa frizom od zmija. Ovaj zid, ponovo sazidan od starih ostataka, pripadao je gornjem delu građevine južnog groba koji je porušen već za vreme 19. dinastije. Zidne površine raščlanjene su nišama prividnih vrata. Okrugle motke podsećaju na drvene motke sa kojih su se asure od trske odvijale kada su se zatvarali otvori. Na pola ustremljene zmije šarke sa grba, koje krunišu zid, predstavljaju pratip simboličnog ukrasnog oblika, omiljenog sve do najkasnijeg doba, a ukazuje, verovatno, na Donji Egipat. Postoje dobri razlozi za pretpostavku da su u južnom grobu sahranjeni kraljevi unutrašnji organi. Kompleks sadrži 28 m duboko okno koje, kao kod piramida, vodi u odaju obloženu granitom. Kraj okna vodi u pravcu istoka do niza prostorija koje su, kao i tri prostorije ispod piramide, obložene pločicama od fajansa tirkizno plave boje. Dve prostorije imaju po tri stele koje podražavaju ulazna vrata, a svojim reljefima prikazuju faraona (sl. 15). 15 Kralj Džoser prilikom kultne trke. Jedan od šest zidnih reljefa u južnoj grobnici. Kralj, sa gornjoegipatskom krunom na glavi, prikazan je prilikom jedne kultne trke, propisane krunidbenim ritualom, koja se u određenim vremenskim razmacima ponavlja kao jubilarna svetkovina. Kralj je uzdigao ceremonijalnu mahalicu i još jedan kraći predmet koji ne može da se odredi sa sigurnošću. Pred kraljem je dugačka motka za nošenje s likom nekog božanstva u obliku šakala ispred koga je uspravljena zmija sarka. Iznad vladara lebdi božanski soko sa znakom života. S desne strane hijeroglifi koji donose isceljenje. Ispred faraonove glave njegovo Horus-ime: Neter-ket. Ceo reljef ima okvir od fajansa. Vanredno je uspelo prikazano trčanje: u dugom koraku stopala kao da samo prstima dodiruju tle. Uprkos plitkosti reljefa, izvanredno dobro su izvajane anatomski važne partije kao što su ključna kost, kolena i muskulatura, naročito nogu, a isto tako i celo divno napeto telo i oblik vrlo živog lica. 16/17 Faraon Džoser. Krečnjak, tragovi bojenja. Kairo, Muzej, br. 6008. Sedeći kip prirodne veličine nađen je u serdabu (neosvetljenoj prostoriji), izgrađenom na severu do same stepenaste piramide, čiji izbočeni čeoni zid ima dva otvora za posmatranje. To je najstariji kraljevski lik u prirodnoj veličini koji poznajemo. Izvađene su oči koje su bile inkrustirane. Kraljevska kapuljača, sa šiljastim završetkom, vlasulja u strukovima i dugi kroj brade su neuobičajeni i predstavljaju oznaku starosti ove statue, koja deluje izvanredno individualno načinom oblikovanja lica. Na ploči podnožja urezani su titula i ime kraljevo, koga spomenici iz istog doba uvek nazivaju Neter-ket. Ime Džoser tek se docnije pojavilo. Ostaci boja: ogrtač beo, koža mrka, kosa crna.

53

Crtež 9 Piramide od 3. do 12. dinastije u prostoru između Kaira i Dahšura. Na jugu još dve piramide kod Lišta (Amenemhet I i Sesostris I), dalje od Meduma (Hufni], produžio Snofru), kao i piramide kod Havare (Amenemhet III) i Ilahuna (Sesostris II), obe u Fajumu.

GROBNICE KRALJEVA 3. DINASTIJE POSLE DŽOSERA Posle impozantnog kompleksa grobnice kralja Džosera s veličanstvenom stepenastom piramidom, iz doba 3. dinastije sačuvane su još sledeće grobnice, delimično s piramidama. Tu je pre svega nezavršena piramida faraona Sekemketa (otkrio M. Z. Goneim 1951-52), verovatno naslednika kralja Džosera, u blizini jugozapadnog ugla zidina grobnice Džosera. I ova, nikad dovršena piramida trebalo je da bude opasana naročito brižljivo gradenim zidinama. Na ovom zidu bojom su ispisani titula i ime Imhotepa, onog istog koga smatraju neimarom Džoserovog kompleksa. Od kralja Sanakta sačuvana je samo gruba mastaba od opeka kod Bet Kalafa, oko 460 km južno od Memfisa. Takozvana piramida u slojevima u Zavijet-el-Arjanu (između Sakkare i Gize) verovatno je bila određena za grobnicu kralja Kabe. Neferka je na

istom mestu podigao temelje jedne takode nedovršene grobnice. Hu(ni), zabeležen i kao Ahu, započeo je oko 60 km južno od Memfisa (odnosno od Sakkare) veliku piramidu u Medumu koju je, verovatno, završio tek Snofru, prvi kralj 4. dinastije. Ova gorda piramida trebalo je kada se završi da dostigne visinu od 90 m, sa osnovama od 135 x 135 m i uglom ukošenosti od 51° 52'. Još pre mnogo vekova skinuta je sa ovog spomenika poslednjeg kralja 3. dinastije spoljna oplata i danas se jedino sačuvana unutrašnjost jezgra sa strmim, skoro potpuno okomitim zidovima uzdiže ka nebu poput džinovske kule. Uprkos tome što je sada samo ruševina, piramida u Medumu izaziva najsnažniji utisak o građevinskoj delatnosti Starog carstva.

POGREBNA MASTABA 3. DINASTIJE Pogrebnu mastabu Hesirea, koji je kao »poznanik kraljev« i »velikaš Juga« spadao među visoke činovnike Džoserovog doba, istaknućemo na ovom mestu kao primer radi njene celovitosti i reljefnih ukrasa.

Smisao ovakvih likovnih prikaza namirnica ispred umrlog u njegovom grobu zasniva se na predstavi starih Egipćana da će umrli, dokle god bude imao na raspolaganju jela i pića, pa makar samo na slici, njegov »Ka«, tj. neprolazna snaga njegovog bića, moći i dalje da postoji.

18/19 DRVENE REUEFNE PLOČE IZ POGREBNE MASTABE HESIREA u SAKKARI. Visina 1, 14 m. Kairo, Muzej, br. 98.

U jedanaest niša unutrašnjeg hodnika mastabe (crtež 10) nađeno je jedanaest reljefnih drvenih ploča (različito održanih). Šest najbolje održanih reljefa nalaze se u muzeju u Kairu. Na jednoj ploči Hesire je prikazan u stojećem stavu sa štapićima — znacima svog dostojanstva i priborom za pisanje, a na drugoj ploči vidi se kako sedi za trpezom. Na slici gde sedi ima vlasulju u uvojcima, a na drugoj u strukovima. Portret i slovni znaci su čudesno sveži i istančano izrađeni. Oblici lica i pojedinosti građe tela obrađeni su izvanredno realistički, što predstavlja pravi izuzetak na docnijim egipatskim reljefima. 19 Detalj reljefne ploče repiodukovane na sl. 18, levo. Hesire u levoj ruci drži dugački štap i žezlo svog dostojanstva u obliku kijače. Na ramenu mu visi pribor za pisanje koji se sastoji od daske sa posudom, sitaste kanije i posude za vodu. Stolica ima visoke kopitaste životinjske noge i sedište izvedeno od motke papirusa. Iznad stola, koji čine stalak i ploča s takozvanim hlebovima — u stvari na njemu zamišljenim — nalaze se razne namirnice.

Crtež 10 Plan pogrebne mastabe Hesirea kod Sakkare. E: Ulaz na južnom kraju mastabe. Dok je glatki istočni zid unutrašnjeg hodnika bio oslikan, zapadni zid imao je jedanaest niša, a u svakoj se nalazio veliki drveni reljef s likom pokojnika u polovini prirodne veličine (sl. 18). Na severoistočnom uglu mastabe je takozvana spoljna niša. U sredini bloka mastabe, izvan odaje za sahranjivanje, još jedna »skrivena niša«.

4. D I N A S T I J A • 2723—2563 Faraoni: Snofru; Keops (Knum-kufu); Džedef-Re; Kefren (Kaf-Re); Mikerin (Menkau-Re); Šepseskaf. Jedno posebno predanje navodi posle Kefrena još dva njegova brata: Hor-Dedefa i Baf-Rea. Ptolemejski istoriograf Maneto tvrdi da iza Šepseskafa sledi još jedan kralj, Tamftis. Usmereno sažimanje i vođenje svih narodnih snaga bogokraljevskom državnom moći. Građenje velikih piramida s kompleksima njihovih hramova. Ograničavanje obilja tipova i odvraćanje od kitnjasto-imitativnog u korist jednostavnog moćnog oblikovanja. Ograničavanje na jednostavne monumentalne oblike pogađa i opremanje privatnih

grobnica. Zbog toga su vrlo mala naša znanja o istoriji toga doba. Kolebanja u predanju o redosledu kraljeva posle Keopsove vladavine dopušta pretpostavku da su postojale sporedne ili neprijateljske dinastije. I činjenica što je Šepseskaf svoju grobnicu sagradio u južnom delu Sakkare a kao oblik grobnice nije odabrao piramidu nego mastabu, ukazuje na unutrašnje zategnutosti. Piramide faraona 4. dinastije protežu se duž istočne ivice Zapadne pustinje preko relativno prostranog područja na dužini većoj od 140 km u pravcu sever-jug. Od Snofruovih piramida dve se uzdižu kod Dahšura (sl. 20), više od 40 km južno od Gize, a treća piramida kod Meduma, čije je građenje verovatno završeno za njegova života, nalazi se skoro 125 km južno od Gize. S druge strane, ostaci piramide Džedef-Rea, Keopsovog naslednika, leže kod AbuRoaša, 17 km severozapadno od Giz«. Pored prestonice Memfisa, južno od današnje Sakkare, leži jedino pogrebna mastaba Šepseskafa, poslednjeg kralja 4. dinastije.

SPOMENICI RANE 4. DINASTIJE 20

III

POLJE PIRAMIDA KOD DAHŠURA

GUSKE NA PAŠI IZ POGREBNE MASTABE NEFERMAATA, SINA KRALJA SNOFRUA I NJEGOVE SUPRUGE ATET U MEDUMU.

Pogled sa Unasove piramide u Sakkari prema jugu na polje piramida kod Dahšura. U sredini pozadine takozvana prelomljena piramida (visine 97,4 m), desno takozvana crvena piramida (visina 104,4 m), najstarija kraljevska grobnica u čistom obliku piramide. Obe građevine podigao je osnivač 4. dinastije, faraon Snofru.

Slika na malteru. Rana 4. dinastija. Visina friza 28 cm, ukupna dužina 1,725 m. Kairo, Muzej, br. 136 E.

21/22/11 RAHOTEP I NJEGOVA ŽENA NOFRET. Krečnjak, obojen. Visina oko 1,20 m. Kairo, Muzej, br. 223.

PRINC

Potiče iz grobnice princa u Medumu, koji je, verovatno, bio jedan od sinova kralja Snofrua. Kao vrhovni sveštenik u Heliopolisu, vojskovođa itd., Rahotep je zauzimao niz najviših položaja. Kao miljenica kraljeva, njegova supruga Nofret pripadala je kraljevoj sviti. Po živosti impresije i svežini boja ova kompozicija nema premca među staroegipatskim statuama. Oči od mutnog i prozirnog kvarca su uložene izvanredno vešto i optočene okvirom koji podražava crno našminkane ivice kapaka. Leve bočne površine sedišta u obliku kocke s visokim naslonima grubo su obrađene u to staro vreme. Princ ima na sebi jednostavnu pregaču, a na uskoj ogrlici od cevastih bisera visi amulet. Nofret — ovo omiljeno žensko ime znači istovremeno »dobra« i »lepa« — odevena je u tesnu mantil-haljinu. Traka za vezivanje kose ima šaru sa cvećem. Treba obratiti pažnju na uobičajeno razlikovanje boje kože kod muškarca i žene, na što stalno nailazimo i kod obojenih reljefa. Mada se u liku Rahotepa još može osetiti dah drevne prošlosti, on ipak sasvim jasno i realistički prikazuje svoje doba i sirovi seljački soj od koga su proizišli faraoni 4. dinastije. Široka ramena, snažne ispupčene grudi i mišićave ruke svedoče o njegovom seljačkom poreklu, a budno i inteligentno lice govori da je baš taj soj bio sposoban da izgradi državu takve političke moći kao što je to učinila 4. dinastija. U suprotnosti s Rahotepovim likom stoji Nofret, kod koje je prvi put u egipatskoj umetnosti lepota ženskog tela izražena i otelovljena. Kao što odeća dopušta da njeno telo zrači i izrez haljine skoro neprimetno oslobađa lepe grudi, tako je čudesno lepo oblikovana i glava puna života skoro zagonetnog izraza kroz koji progovara »s kosmičkim povezano, animalnočulno biće žene« (V. Volf). 56

Među vanredno živim slikama životinja, poznatim još od Ranog doba, guske zauzimaju posebno mesto. Stroga, donekle suva simetrija friza gubi se u istančanosti kolorita i u šarenilu boja kojima su prikazane razne vrste gusaka, što nikad više nije dostignuto u egipatskom slikarstvu. Iz ove raznovrsnosti prikazivanja životinja i biljnog sveta, što nagoveštava okolnu prirodu, nastala je žanr-slika, uprkos kompozicije u vidu friza. 23 KRALJ KEOPS. Sedeća statueta od slonovače. Otkrivena u Abidosu. 4.dinastija. Visina 5 cm. Kairo, Muzej. Ova statueta je jedini potpuno sačuvani portret graditelja velike piramide. Pronašao ju je Flinders Petrie (1902) u području hrama boga Kontamentija kome se negde u doba 6. dinastije pridružio bog Oziris i stopio s njime u jedno biće. Kralj na glavi nosi »crvenu krunu«, tj. krunu Donjeg Egipta; ona je izlomljena na svom gornjem delu. U desnoj ruci drži bič; leva ruka spuštena je niz butinu. Faraon na sebi ima kratku pregaču. Na sedištu u obliku kocke spreda je urezano njegovo ime. Uprkos malih dimenzija, statueta odražava Keopsovu energiju i snagu.

24 KNEZ ANKHAF. Krečnjak obložen štukom, obojen. Visina 58 cm. Boston, Muzej likovnih umetnosti. Potiče iz kneževog groba kod Gize. Kao treći muž princeze Heteferes, Ankahaf je bio zet kralja Keopsa. Pored toga, prvi ministar i rukovodilac kraljevih građevina. — Poprsje očigledno ima drukčiju kultnu namenu nego ostale kneževe statue koje su dosad otkrivene. Oblici su modelirani u sloju štuka, stavljenog na krečnjačko jezgro. Ruke su odsečene do pazuha, a trup ispod grudi. Poprsje je obojeno crvenkastomrkom bojom. Uši su iz nejasnih nam razloga skinute kao kod tzv. »glava koje mogu da se zamenjuju«, odnosno »odvojenih glava« toga vremena, s kojima je ovaj nalaz očigledno blisko srodan. Izvanredno realističko crtanje lica, sa ulaženjem u individualne pojedinosti oblika daju ovom poprsju posebno mesto među likovnim spomenicima ovoga doba.

POLJE

PIRAMIDA

KOD

GIZE

Keopsova piramida Mastabe Heleferesa

Rovovi za b a r k e

Mastabe 4.

i

5. dinastije

Kefrenov« piramida Hram za o b o ž a v a n j e

'"iinmii(ii«i»vmm< Grobovi u

Kempbelov g r o b

; .Amenofisa II Hram sfing«

Mikerinova

piramida

Hram za o b o ž a v a n j e ^ -

Pl

f 2

Hram u dolini

P1

Crtež 11 Polje piramida kod Gize s piramidama Keopsa, Kefrena i Mikerina. Kod južnog dela Keopsove piramide dve Sunčeve barke, otkrivene 1954. Sa istočne strane piramida nalazi se uvek hram mrtvih do koga vodi uzJaz od hrama u dolini, koji je očuvan kod piramida Kefrena i Mikerina, dok je kod Keopsove piramide uglavnom razrušen. Severozapadno od Kefrenovog hrama u dolini nalazi se sfinga.

Ovo prostrano područje grobova obuhvata, pored tri najpoznatije piramide, prostrano područje grobova visokih ličnosti 4. a takođe i 5. dinastije. Svaki kompleks piramida sastoji se od četiri građevinska dela koji leže jedan iza drugog. Međusobno povezani, oni se šire

uzbrdo od ivice plodne zemlje do obronaka pustinjske visoravni: ulazni hram, odnosno hram u dolini; strmi uzlaz pokriven i prorezima osvetljen; hram mrtvih ispred piramide, u kome je vršen kult za sahranjenog vladara, i najzad, sama piramida kao monumentalni završetak. 57

U severnom delu polja leži najstarija i, istovremeno, najveća piramida — Keopsova, sina Snofrua i Heteferese. Dužinom strana u osnovi od okruglo 230 m = 440 egipatskih lakata (severna strana: 230,253 m, južna strana 230, 454 m) i uglom uspona od 51° 52', ova piramida je dostizala nekad visinu od 146,6 m (današnja visina je 137,2 m). Na zapadu se na nju nadovezuje kraljevsko groblje s ulicama mastaba koje vode sa severa na jug i sa istoka na zapad. One su u doba 4. dinastije po jedinstvenom planu određene za članove kraljevske kuće i visoke državne dostojanstvenike. S južne strane, pak, ovaj prostor je ograničen zidom. Ispred piramide, kao što se još i danas može videti kod dve mlađe piramide kod Gize, nalazio se hram mrtvih do koga je vodio uzlaz od hrama u dolini na rukavcu Nila. Neposredno ispod istočne strane piramide nalaze se dva udubljenja za Sunčeve barke. Dve barke, otkrivene tek 1954. leže na južnoj strani piramide. Istočno ispred Keopsove piiamide nalaze se tri male piramide za najbliže srodnike, verovatno faraonove kćerke. U produžetku je još jedno polje mastaba. U sredini plana je piramida Kefrena, Keopsovog sina. Sa prvobitnom dužinom bokova od 212,25 m (danas 210,5 m) i uglom uspona od 52° 20', dostizala je visinu od 143,5 m (danas 136,4 m). Na njenom vrhu očuvan je dobar deo oplate koja je nekada prekrivala celu piramidu. Hram mrtvih, uzlaz i — pre svega — hram u dolinu ove piramide najbolje su očuvani. Najjužnija i najmanja od ove tri piramide je Mikerinova. Njene strane imale su nekada u osnovi 84,4 m (danas 79,64 m), a ugao uspona je 51°. Njena visina iznosila je nekada 66,4 m (sada 62 m). Hram rartvih, uzlaz i hram u dolini i ovde su sačuvani u ruševinama iz kojih se može videti kako su ove gradevine izgledale. Ispred njene južne strane takođe se nalaze tri male piramide. Između uzlaza Kefrenove i Mikerinove piramide širi se još jedno prostrano polje mastaba, većinom dostojanstvenika 5. dinastije. Sa strane, severno od početka uzlaza Kefrenovog hrama, u dohni leži sfinga. Ispred nje je hram sfinge (ne treba ga zameniti s Kefrenovim hramom u dolini koji je u stručnoj literaturi često označavan kao hram sfinge). Građevinski plan piramida, u pojedinostima različit kod svake piramide, prikazaćemo principijelno pomoću Keopsove piramide koja je nadmašila sve ostale veličinom uopšte, kao i oblikovanjem unutrašnjih prostorija. Njeno jezgro sastoji se od neravnomerno postavljenih grubo obrađenih kamenih blokova. Stoga je jezgro bilo obloženo oplatom od dobro izravnatog i obrađenog krečnjaka u dubini od 5,25 m. Plan unutrašnjeg oblikovanja tri puta je menjan. Ulaz koji kao kod svih piramida leži okrenut severu, ovde na visini od 15 m, spušta se najpre za 19 m, da bi zatim ponovo vodio naviše. Na mestu prevoja uspon je s nekoliko ogromnih granitnih blokova bio zaštićen od pljačkaša grobova. Put vodi u Veliki trem koji se penje pod uglom od 26,5°; visok je 8,5 m dugačak 47 m i maksimalno širok 2,14 m. Obložen glačanim krečnjakom iz Mokatama, trem predstavlja remek-delo kamenorezačke veštine. Iz trema vodi kratak hodnik do predvorja koje je zatvoreno sa četiri granitna bloka. Žatim 42,28 m iznad osnove piramide sledi kraljeva grobnica duga 5,2 m 58

u pravcu sever-jug, a široka 10,43 m u pravcu istok-zapad. Prostorija je obložena granitom iz Asuana. Na njenom zapadnom kraju nalazi se faraonov sarkofag od granita. Od grobnice vode napolje dva propusta za provetravanje pod različitim uglom uspona. Promer im je 15 x 20 cm, a dužina 53 odnosno 71 m, što je verovatno bilo uslovljeno verskim propisima. Iznad grobnice je sistem od četiri horizontalne kamene tavanice nad praznim prostorima i račvasti krov napravljen od kamenih blokova nagnutih jedan prema drugom u cilju otklanjanja pritiska temena piramide na kraljevsku grobnicu.

Crtež 12 Uzdužni presek po osi jug-sever kroz Keopsovu piramidu.

25 PLRAMEDE KOD GLZE, POGLED SA DRUMA ZA SAKKARU.

Ni sa koga mesta se tako upečatljivo ne može sagledati dominantna visina Keopsove piramide koja se, desno na slici, još i danas uzdiže svojom visinom od 137,2 m, kao sa druma za Sakkaru koji prolazi istočno od polja piramida kod Gize. Jasno se mogu videti uz Keopsovu i tri sporedne piramide. Najjužnija od njih, zbog perspektive, može se razaznati negde ispred sredine Kefrenove piramide. 26 GRUPA PIRAMIDA KOD GIZE VIDENA S JUGA.

Na snimku se jasno mogu videti hramovi mrtvih koji leže istočno ispred dveju mlađih piramida: Mikerinov (na slici izgleda kao da leži ispred Kefrenove piramide) i Kefrenov (na slici ispred Keopsove piramide). U pozadini desno, kao tamna traka, plodno zemljište se proteže u pravcu Kaira. 27-29 SFINGA KOD GIZE.

Kameni lik — ogromni lav koji leži, s kraljevskom glavom prekrivenom kapuljačom, izvajan je od jezgra krečnjačkog kamenoloma iz koga je faraon Keops dobavljao blokove za građenje svoje piramide i za gornja odeljenja grobnica velikodostojnika. Vehčanstveno delo

obično se pripisuje dobu faraona Kefrena. Međutim, neke pojedinosti, kao što su tip lica i unazad povucene bočne površine marame, ukazuju na stariji nastanak. U vreme dok je Egipat bio svetska sila, ova sfinga je važila kao lik boga Sunca Re-Haraktea iz Heliopolisa. — Šape i spoljni delovi trupa zidani su od tesanog kamena. U toku 1925/26. godine, prilikom ponovnog potpunog otkrivanja ovog džinovskog spomenika, glava je osigurana potpornjima od cementa postavljenim s obe strane ispod kapuljače. Na obrazu ispred uva nalaze se ostaci crvenkastomrke boje. Oštećenja na glavi izazvali su ikonoborci oko 1380. godine n. e. i docnije, još jednom Mameluci. Uprkos ogromne veličine (visina oko 20 m, dužina 73,50 m), spomenik se skladno uklapa u svoju sredinu. Njegova veličina postaje očigledna na sl. 28 kad se baci pogled na Kefrenov hram u dolini pred nogama sfinge. 27 Keopsova piramida u pozadini sfinge. 28 Neposredno ispred sfinge ostaci hrama koji je sigurno postojao za vreme faraona Kefrena. Ukošen prema prednjem planu, stoji jedan spomenik iz Novog carstva. Iza sfinge »uzlaz« koji vodi od Kefrenovog hrama u dolini do hrama piramide. Preko glave sfinge vidi se arapsko groblje. Sasvim levo u pozadini su piramide kod Abusira. 29 Južni deo polja piramida kod Gize, pogled sa istoka. Ispred su ruševine hrama verovatno posvećenog sfingi, levo se priključuje Kefrenov hram u dolini. Od njega stari uzlaz vodi do hrama mrtvih ispred Kefrenove piramide (na slici desno). U pozadini, u sredini slike, je Mikerinova piramida. KRALJ KEFREN • HRAM U DOLINI I HRAM MRTVIH ISPRED NJEGOVE PIRAMIDE Hram u dolini, često nazivan »kapija«, ležao je na jednom rukavcu Nila. Veličanstvena jednostavna građevina je masiv skoro kvadratnog plana. U velikoj meri se odlikuje lepotom srazmera, tako da i danas izaziva divljenje sjajem plemenitog materijala — karakterističnim odlikama giađevina 4. dinastije. Ispred dva ulaza na njegovoj istočnoj fasadi verovatno je ležao po jedan par sfingi. Oba ulaza vode u poprečni hodnik iz čije se sredine može stići do »širokog trema« (B). Na nju se nadovezuje trobrodni »duboki trem« (T). Monolitni granitni stubovi su visine 4,10 m. Prostorije su svetlo dobijale kroz kose otvore, koji još uvek postoje. Uza zidove saie nekada su stajale 23 kraljeve statue. Četvorougaoni tragovi njihovih postolja još se ocrtavaju u vidu otvora u popločanom podu (sl. 32). Iz jugozapadnog ugla »široke sale« vodi hodnik ka grupi od dva puta po tri skladišne odaje. U severozapadnom uglu otvara se prilazni hodnik za uzlaz. Hram mrtvih, podignut istočno ispred piramide, sačinjava takođe kameni masiv od moćnih tesanika, ali od mesnog krečnjaka s oplatom od granita, dok susedne prostorije izgleda kao da su isklesane u tom granitu. U velikom dvorištu (H), koje je bilo ukrašeno drugim faraonovim statuama, prinošene su žrtve. Ovo je jezgro takozvanog »javnog« dela hrama. Njegovi stubovi bili su

Crtež 13 Hram mrtvih i hram u dolini kralja Kefrena. TT: Hram u dolini. Od njega u severozapadnom pravcu vodi 494,6 m dugi uzlaz do hrama mrtvih ispred sredine istočne strane piramide (P). Njegovo zapadno krilo je priključeno spoljnjem zidu piramide (M). BH: Široki trem u preseku sa stepenastim sužavanjem od istoka ka zapadu. Na njegovim krilima s obe strane priključena je po jedna prostorija za koje se smatra da su serdabi. TH: Duboki trem. H: Veliko dvorište. Na njega se nadovezuju pet kapela (K). S: Svetilište s prividnim vratima.

od granita iz Asuana, a ispred njih se nalazilo ukupno dvanaest sedećih kraljevih statua. Na zapadu se priključuju pet kapela(K) u kojima je faraon bio obožavan pojedinačno, po svakom od svojih pet imena. Svaka kapela sadržavala je po jednu faraonovu statuu i, svakako, po jednu barku. Ove barke sigurno su odgovarale onoj grupi odpet barki koje su iskopane kraj hrama mrtvih. Iza toga

se nalazio »intimni« deo hrama sa kultnom nišom svetilišta (S), pristupačan samo svešteniku koji je obavljao obred. Ispred Velikog dvorišta, u pravcu ulaza, opet je sistem »duboke sale« (TH) i ispred nje je »široka sala« (BH) kao kod hrama u dolini, samo je ova poslednja prostranija. 30/31, IV Sedeća statua. Diorit. Visina 1,68 m. Kairo, Muzej, br. 138. Figura koja sedi zajedno sa osam drugih manje-više potpuno očuvanih kraljevih statua nađena je u »bunarskom oknu« hrama u dolini. Samo ovoj statui, upravo glavi vladara pridodat je kralj-bog-Horus u obliku sokola koji stoji na zadnjem naslonu prestola i daje faraonu moć svoga bića. U egipatskom plastičnom oblikovanju kraljeva, ova veličanstvena alegorija sreće se vrlo retko, a nikad više u ovako konačnom obliku. Presto ima noge poput lavljih šapa; po dve prednje noge povezane su grivastom glavom u prednji deo lavljeg trupa. Na stranama prestola nalazi se simbol ujedinjenja dveju zemalja, koji se sastoji od hijeroglifa Sema koji znači »ujedinjavati«, oko koga su ispletene biljke sa grbova Gornjeg i Donjeg Egipta: papirus i tzv. »krin«. Na podestu ispod nogu spreda desno i levo nalazi se ime. Kraljeva desnica, stisnuta u pesnicu, drži savijenu KRALJ KEFREN.

maramu čiji krajevi padaju u nejednakim dužinama. Između peta okruglo udubljenje nejasnog značenja. Iznad sredine čela, tesno uz kapu, stavljena je dopola uspravIjena zmija šarka sa grba: ona predstavlja kraljevsku moć i preti uništenjem neprijateljima »velikog boga«. U ovoj statui je »ideja potpuno ovladala nad prirodom. Sve ono što je samo jedno, slučajno, prolazno isključeno je i na njihovo mesto stupilo je ono što je od opšte vrednosti, što je postojano, trajno«. To je »vanvremenska stvarnost jednog višeg sveta postojanja«. »U tome leži tajna što su se u ovoj statui slili u nerazdvojno jedinstvo najsvežiji život i sadržina večnosti; a to je ono što pored potpune životne svežine ubedljivo ističe ono što je božansko. Tako je Egipćanin 4. dinastije predstavljao sebi božanskog faraona, otelovljenje boga svetova, zalogu svetskog poretka, uporište vere« (V.VoIf). 32/33 KEFRENOV HRAM U DOLINI.

32 Ukošen pogled iz »širokog trema« s jedinim redom stubova u trobrodnu salu sa stubovima »dubokog trema«. 33 Srednji brod »dubokog trema«, pogled iz »širokog trema«.

GROBNICE 4. DINASTIJE Pločasti oblik mastabe, na što ukazuje i samo njeno ime (mastaba = klupa), vidi se iz rekonstrukcije na crtežu 14. Jednostavna monumentalnost je odlika ovih grobnica koje su ležale duž puteva što su pod pravim uglom vodili ka dvema velikim piramidama, Keopsovoj i Kefrenovoj. Zidane od velikih kamenih blokova, ove mastabe 4. dinastije nisu, u skladu sa voljom velikih vladara, posedovale kultne prostorije ukrašene slikama, mada su slike još od 3. dinastije u Sakkari i Medumu obeležavale mastabe državnih velikaša (sl. 18/19, 21/22/11). Sad je bilo dopušteno samo jedno malo mesto za prinošenje žrtava, prigrađeno uz istočnu stranu mastabe, koje je služilo za sklanjanje opreme, za prinošenje žrtava i kao skladište. Pošto je, zajedno sa kultnom prostorijom, takode ponovo nestalo mračno odeljenje sa statuom, ostalo je samo okno i odaja za kovčeg obložena tesanikom od krečnjaka i jednostavni sarkofag od krečnjaka. Posle sahranjivanja okno bi se obično zasulo i tako zatvorilo. U malom predsoblju između okna i odaje s kovčegom bili su postavljeni portreti, tzv. »glave za zamenjivanje« (sl. 36-38). 34 POLJE MASTABA - GROBNICA STAROG CARSTVA, iza toga Kefrenova piramida i njen hram mrtvih. Južno od uzlaza ka hramu mrtvih Kefrenove piramide ređaju se mnogobrojni gornji delovi privatnih grobnica činovnika, pre svega iz 5. dinastije. U njihovim odajama za statue nađene su mnoge skulpture koje predstavljaju vlasnike grobnica i njihovu poslugu. Ispred istočne strane piramide (koja leži u senci) jasno se vidi hram mrtvih. 60

35 MIKERINOV HRAM MRTVIH, snimak sa jugoistočnog ugla Mikerinove piramide. U pozadini je Kefrenova piramida. 36 - 38 iz KRALJEVSKOG GROBUA KOD GIZE. Krečnjak. Prirodna veličina. Kairo, Muzej, br. 6003 i 6005. Ove odvojeno rađene glave pripadaju jednoj grupi koja je, izgleda, u suštini bila ograničena na grobnice bez statua članova kraljevskih kuća Keopsa i Kefrena u Gizi, mada su se slične skulpture pojedinačno nalazile i na drugim mestima. One potiču iz podzemnih odaja za kovčeg u kojima su bile smeštene (u njihovom prilazu) okrenute prema oknu. Kosa je glatka kao tesna kapuljača, oči nisu uložene, oblici lica obrađeni su u velikim površinama i jednostavno tako da deluju više kao slika. Uši su često manje ili više odsecene. Na zadnjem delu glave i na potiljku nalaze se okomita užlebljenja, a na vratu, iznad osnove, različiti plitki okomiti urezi. Ovo ukazuje na neki lokalni pogrebni običaj koji se, možda, zasnivao na drevnim predstavama, a na koji se, verovatno, ukazuje u tekstovima sa piramida (izreka 373): »Ustani! Uzmi svoju glavu, skupi svoje kosti, uspravi svoje udove!« Po H. Junkeru, ove su glave bile određene da duši koja luta posluže pri povratku u grobnicu, u izvesnom smislu, kao fizionomski putokaz do sahranjenog tela koje im pripada. Na ovom mestu treba još jednom ukazati da bista kneza Ankhafa (sl. 24), koja se čuva u muzeju u Bostonu, očigledno nije fragment neke kneževe statue, nego verovatno tip-preteča docnijih pravih »glava za zamenjivanje« kakve pokazuju sl. 36-38. PORTRET

Crtež 14 Grupa mastaba grobnica 4. dinastije iz ptičje perspektive. Levo na slici su dve presečene mastabe koje pokazuju duboko okno koje vodi u odaju za sahranjivanje.

PLASTIKA IZ DOBA

ARAONA MIKERINA

39 KRALJ MIKERIN IZMEĐU DVE BOGINJE. Zeleni škriljac. Visina 98, odnosno 95 cm. Kairo, Muzej, br. 180, odnosno 149. Potiču iz faraonovog hrama u dolini kod Gize. Više takvih grupa — trijada nadeno je u jednom skrovištu u hramu u dolini koji nije bio završen kad je faraon umro, nego je u doba njegovog naslednika Šepseskafa privremeno završen kao građevina od opeka. Ove grupe — trijade podeljene su danas između muzeja u Kairu i Bostonu. Desno od kralja, koji nosi krunu Gornjeg Egipta, nalazi se boginja Hator, a s leve je boginja Mikra, zaštitnica pokrajine Diospolis čiji simbol nosi iznad glave. Međusobna pripadnost boginja i kralja ne izražava se samo time što su zajedno postrojeni u jednoj porodičnoj grupi, nego i po porodičnoj sličnosti crta njihovih lica. Stalno nailazimo na to da se lik boga obhkuje po faraonovom liku. Boginje ovih trijada su prvi plastični likovi bogova Starog carstva. Ali boginje su obeležene kao božanstva samo svojim atributima, a ne obhkovanjem u celini. Naprotiv, po svom tipu potpuno su slične tipu Mikerinove žene čiji se lik, spojen s kraljem u jednu grupu (sl. 40/41) takode nalazio u kraljevom hramu u dolini.

40/41 KRALJ MIKERIN I KRAUICA KAMERERNEBTI. Škriljac, ostaci bojenja. Visina 1,42 m. Boston, Muzej likovnih umetnosti.

Potiče iz kraljevog hrama u dolini, ispred njegove piramide u Gizi. Nedovršeno, samo delimično izglačano delo predstavlja najstariji dosada poznati primer tipa koji je docnije postao sasvim uobičajen kao statua privatnih lica i razvio se u porodičnu grupu. Uočljiva je razlika izmedu kraljevog snažnog muškog lica sa izrazom žive inteligencije i više vegetativnog izraza kraljičinog hca, što može poslužiti kao dokaz da umetnost toga vremena nikako nije bila podređena nekim šablonima 0 idealnom liku. Karakteristična crta ove grupe leži u tome što je u držanju faraona i njegove supruge izbegnut svaki izraz osećanja. Oba lika su potpuno samostalna i samo jedan kraj drugog postavljeni delovi jedne celine, a da čovek 1 žena psihološki nisu stopljeni u jednu celinu. Bez ikakvog pokreta jednog prema drugom i ičeg trenutnog, što se tako lako moglo izraziti time što bi kraljica zagrhla kralja, postignut je utisak monumentalne i vanvremenske miirnoće. Kompozicija je lišena svakog izraza osećanja. 42 FARAON MIKERIN. Gornji deo sedeće statue od alabastera. Prirodna veličina. Kairo, Muzej, br. 157. Potiče iz kraljevog hrama mrtvih ispred njegove piramide kod Gize. Materijal daje naročitu draž ovom fragmentu. Nije isključeno da ova statua od alabastera ne predstavlja Mikerina, nego njegovog sina i naslednika Šepseskafa, s obzirom da je on dovršio grobnicu posle očeve smrti.

SARKOFAG U VIDU PALATE V Gize. Obojeni krečnjak. 4. dinastija. Visina oko 1,17 m. Kairo, Muzej, br. 6170. Bogato ukrašeni sarkofag ponavlja na (ovde reprodukovanoj) uskoj strani motiv vrata kao razdvajanja u različitim oblicima. Sredina je istaknuta nagoveštajem triju suviše visokih vrata, od kojih su svaka krunisana »zaštitnim« simbolom. Desno i levo se priključuju dve niže imitacije vrata. Iznad toga, polovinom sarkofaga, SARKOFAG

NEPOZNATOG.

IZ

pruža se friz s nagoveštajima od po šest prozora. Sa izvesnim izmenama, ovi motivi se ponovo javljaju na lepom, sarkofagu sveštenika Ravera sličnom fasadi palate, (sl. 43), zatim na fasadi grobnica iz Ranog doba (crtež 3) i, najzad, na spoljnjem zidu kompleksa grobnice faraona Džosera (sl. 9) u Sakkari. Raznovrsno bojenje pojedinih arhitektonskih delova podiže plastičnu lepotu spoljnih strana sarkofaga, te — slično onima sa sl. 43 — daje vanrednu predstavu o uništenim fasadama samih palata. 61

5. D I N A S T I J A • 2563—2423 Faraoni: Userkaf; Sahu-Re; Neferirka-Re; Šepseska-Re; Ne-user-Re; Menkauhor; Asosi; Unas (Onos). Kult boga Re — religija Sunca iz Heliopolisa, postaje sada državna religija. Jače se ističe značaj visokih sveštenika i državnih činovnika. Procvat vajarstva. Kao što su prvi kraljevi kratkotrajne 3. dinastije Džoser i njegov naslednik Sekemket svoje grobnice podizali u neposrednoj blizini Memfisa, glavnog grada države, kraj zapadne ivice pustinje blizu današnje Sakkare, kao što nedovršena piramida Neferke leži jedva 20 km severnije, kod današnjeg Zavyet-el-Arjana, i kao što je grobnica poslednjeg faraona 4. dinastije opet podignuta blizu Memfisa — tako se u ovom istom kraju nalaze i piramide 5. dinastije i prvih dinastija koje su došle posle nje. Ove kraljevske grobnice nisu građene ni približno tako brižljivo i sa željom da večito traju kao piramide Džosera, Snofrua, Keopsa, Kefrena i Mikerina. Ostaci tih grobnica danas predstavljaju još samo gomile kamenja naslaganih u obliku piramide, bez one kristalne plemenitosti koja odlikuje piramide 4. dinastije. Pored same Džoserove stepenaste piramide leže piramide kraljeva Userkafa i Unasa, a nešto dalje na jugu uzdiže se piramida kralja Asosija. Oko 10 km severno, kod današnjeg Abusira, uzdiže se trijada piramida faraona Sahu-Rea, Neferirka-Rea i Ne-user-Rea (sl. 45). Nešto severnije, kod Abu Guraba, nalaze se ostaci dva dinastička »svetilišta Suncu« kraljeva Userkafa i Ne-user-Rea, jedina dva značajna ostatka svetilišta s obeliscima posvećenim Suncu. Ovi hramovi pojavili su se za vreme 5. dinastije, a njihov oblik sačuvan nam je, srećom, u jednom hijeroglifskom liku.

Crtež 16 Piramide kod Abusira i svetilišta Suncu u blizini Abu Guraba. Najpotpunije je poznato svetilište Suncu kralja Ne-user-Rea. Njegovo arhitektonsko i duhovno središte je veliki obelisk u otvorenom dvorištu koji je trebalo da bude nosilac boga, njegovo sedište, na koji su se, kao svoje prvo odmorište, spuštali zraci Sunca prilikom sunčevog izlaska. Ispred obeliska u dvorištu otvoren oltar. Na jugu od celokupnog svetilišta zidani brod kao simbol barke u kojoj bog Sunca svakodnevno prelazi preko neba.

ARHITEKTURA SARKOFAGA I GRAĐEVINA 43 Krečnjak. Kairo, Muzej, br. 519. Potiče iz Raverovog groba kod Gize. Sarkofag je izrađen naročito brižljivo kao palata s vratima, prozorima i ukrasnim nišama. Zato pruža dobru predstavu o konstrukciji i ornamentalnom ukrašavanju palata od opeka od nilskog mulja sušenih na suncu. RAVEROV SARKOFAG.

Stub, koji svojim promerom uglavnom odgovara stubu s kapitelom u obliku palme iz hrama mrtvih kralja Sahu-Rea, koji se vidi desno na slici, predstavlja jedan od prvih primera onog tipa stuba čiji su kapiteli napravljeni od određenog broja nerascvetanih cvasti papirusa, dok sam stub ima isto toliko stabljika papirusa. To je oblik stuba i kapitela koji se očuvao do Poznog doba, mada izmenjen i kompleksnije oblikovan.

44 DVA TIPA STUBOVA I KAPITELA IZ HRAMOVA MRTVIH DVEJU PIRAMIDA KOD ABUSIRA.

44 levo Stub u obliku snopa papirusa iz hrama mrtvih kralja Ne-user-Rea kod Abusira. Kairo, Muzej, br. 221. 62

44 desno Granitni stub s kapitelom u obliku palme iz dvorišta sa stubovima u hramu mrtvih faraona Sahu-Rea kod Abusira. Granit iz Asuana. Visina kapitela (od najnižeg prstena do gornje površine abakusa) 2 m . Kairo, Muzej, br. 135.

Listovi palme su više puta povezani i uzdignuti u lisnatu krunu. Na najnižoj traci višestruka petlja. Na samom stubu ispisano ime i titula vladara. — Subovi u obliku palmi iz Abusira su dosada najstariji i istovremeno najlepši primerci ovog tipa koji se i posle više od dve hiljade godina pojavljuje u hramovima iz doba Ptolemeja. 45 PLRAMIDE 5. DINASTIJE KOD ABUSIRA.

Snimak pokazuje tri najbolje očuvane piramide od četiri koliko ih ima kod Abusira. U prednjem planu je piramida faraona Ne-user-Rea, iza nje levo, kralja Neferirka-Rea, a desno, kralja Sahu-Rea. Ove piramide

5. dinastije nisu nikad dostigle visinu piramide kraljeva 4. dinastije. Najveća od njih, piramida kralja NeferirkaRea, visoka je svega 70 m. I sa njih je skinuta prvobitna oplata. Ove piramide, kao i komplekse hramova koji im pripadaju, ispitao je i objavio rad o njima 1902—1908. godine Ludvig Borhart (Ludwig Borchardt) u ime Nemačkog orijentalnog društva. Oko 500 m severozapadno od piramide kralja SahuRea, leži sunčevo svetilište kralja Userkafa čija se piramida nalazila kod Sakkare. U blizini donjeg hrama njegovog svetilišta Suncu nađen je faraonov portret, reprodukovan na sl. 48/49. Idući još oko 750 m na severozapad, otkopano je kod Abu Guraba sunčevo svetilište kralja Ne-user-Rea.

PLAS TIKA 46/47 Granit iz Asuana. Visina 67 cm. Kairo, Muzej, br. 6051. Potiče iz hrama mitvih kraljeva piramide kod Sakkare. Nedostaje trup uz ovu strogo oblikovanu, odista monumentalnu glavu. Po sadašnjem stanju našeg znanja ovo je najstarija monumentalna statua staroegipatskih faraona. Zenice su označene bojom čiji tragovi su sačuvani. K R A U USERKAF.

48/49 GLAVA U PRIRODNOJ VELIČINI NEKOG KRALJA (USERKAF?)

5.DINASTIJE.Metamorfni škriljac. Otkrivena 1957, prilikom švajcarsko-nemačkih otkopavanja kod donjeg hrama sunčevog svetilišta kralja Userkafa kod Abusira. Kairo, Muzej. Faraon nosi krunu Donjeg Egipta, tzv. crvenu krunu Severa, čiji je gornji deo odlomljen. On nema brade. Obrve i produženi razrez kapaka više su ornamentalno oblikovani nego kod kralja Userkafa (sl. 46/47). Na ovom portretu lice deluje mekše i mladalačkije. Zato se pomišljalo da ovo i nije kraljev portret, nego lik neke boginje i to možda boginje Neit. 50 Visina 84,5 cm. Kairo, Muzej, br. 6267. PotiČe iz Raverovog groba kod Gize. Na gornjem delu je ispisano zvanje i ime prikazanog koji je bio u svoje doba ličnost na visokom položaju. Titula glasi: »Semsveštenik, sveštenik-čitač, čuvar tajne božje reči (hramovskog arhiva), pratilac boga Mina, Raver«. Očuvani su ostaci boje. Telo i odeća dati su samo uklesanim obrisima. Materijal deluje plemenito svojom meko bleštavom prozračnošću. STELA OD ALABASTERA S REUEFNOM SLIKOM RAVERA.

51 Krečnjak. Visina 25 cm. Kairo, Muzej, br. 6265. Potiče iz Raverovog groba kod Gize. Odlomak jedne statue u prirodnoj veličini. Produhovljeno lice formalno je blisko granitnom portretu faraona Userkafa (sl. 46,47).

Potiče iz Ranoferove pogrebne mastabe kod Sakkare. Telo pokazuje ostatke boja; boja kože je svetlo narandžastomrka, kosa crna, a okovratnik na ramenima je naslikan. Na ploči podnožja su natpisi. Kratko podšišana kosa statue reprodukovane na sl. 52, 53 levo i 54/55 čini Ranofera našto starijim nego na drugoj strani sa kosom koja pada na ramena (sl. 53 desno i 56/57). Međutim, utisak razlike u godinama uslovljen je očigledno samo frizurom. Sigurno je da obe statue prikazuju vrhovnog sveštenika u najboljem dobu njegovog života. Razlika u frizuri kod nadgrobnih statua iste ličnosti nije pojedinačna pojava, kao što je i opšte prikazivanje kod više statua postavljenih u pogrebnu mastabu po pravilu bilo različito. To je očigledno slučaj kod dve Ranoferove figure, od kojih je vitkiji lik idealizovan, a ta idealizacija je još i vlasuljom naglašena. Na uspravnoj statui Ranofer ima na sebi po ivici posuvraćenu običnu pregaču, a na drugoj (sa vlasuljom), kraću svečanu pregaču s nabranim ukrasnim Čvorom na pojasu. U svojstvu vrhovnog sveštenika u hramu boga Ptaha, koji je kao bog-stvaralac već vrlo rano postao zaštitno božanstvo kamenorezaca, Ranofer je takođe bio vrhovni rukovodilac kamenorezaca i kao takav sigurno imao na raspolaganju najbolje snage za vajanje kipova za sopstvenu pogrebnu mastabu. I zaista, ove dve statue spadaju među najistaknutija plastična dela toga doba. One su personifikovani izraz feudalnog doba koje je započelo za vrema 5. dinastije, jer su otmeno držanje i muška ozbiljnost bili ideal i piincip plemića toga doba. Dok idealizovana Ranoferova statua sa vlasuljom deluje samo srazmerama i veličanstvenošću, drugi lik deluje izrazito gordo i vrlo samosvesno, u velikoj meri zbog držanja i izraza glave.

RAVER.

52 - 57 RANOFER. VRHOVNI SVEŠTENIK U HRAMU BOGA PTAHA U MEMFISU. Krečnjak s tragovima boja. Visina stojećih

figura 1,85, odnosno 1,80 m. Kairo, Muzej, br. 224 i 225.

58/59 KA-APER, SVEŠTENIK I VISOKI DRŽAVNI ČINOVNIK. DrVO.

Visina 1,10 m. Kairo, Muzej, br. 140. Potiče iz njegove pogrebne mastabe kod Sakkare. Nadimak »Šek-el-beled«, tj. predsednik seoske opštine, prikačio se ovoj čuvenoj figuri od trenutka kad su je domaći radnici za vrema iskopavanja spontano tako nazvali zbog sličnosti sa sopstvenim predsednikom. 63

Nađen je s drugom, do butine sačuvanom drvenom statuom koja prikazuje Ka-apera kao vitkog čoveka s kovrdžavom vlasuljom. I lik žene bio je sačuvan do bedara još u mastabi. Prvobitna površina statua bila je presvučena tankim slojem štuka, ali je on zajedno s bojom uništen na svim figurama. Oči su napravljene od kvarca i drugog materijala i uložene u bakarni okvir. Statue Ka-apera i njegove žene su najstariji primeri korišćenje drveta za egipatske privatne statue većih razmera. No, ne sme se prevideti da presvlaka od štaka koju su statue imale u svom prvobitnom stanju, a takođe i oslikavanje, nisu dopuštali da se vidi osnovni materijal. Na prikazanoj statui su zamenjeni desno stopalo i leva noga do kolena. Čvornovati štap koji je dat figuri umesto palice — oznake dostojanstva, ne pripada skulpturi. Desna ruka je nekada držala kratko žezlo. Mada ova statua, koja pripada ranoj 5. dinastiji, nosi uzevši u cehni možda još tragove ukočenosti, ona ipak deluje samo kao izraz dostojanstva prikazanog sveštenika. Njegova laka gojaznost nimalo ne odbija. 60/61 ČINOVNIK KOJI PIŠE. Iz sopstvene pogrebne mastabe kod Sakkare. Krečnjak, obojen. Visina 53 cm. Pariz, Luvr. Koža je obojena crvenkastomrko, a kosa crno. Oči se, kao obično, nalaze u bakarnom okviru i napravljene su od alabastera, crnog kamena i srebra (zenica). Radi se o liku Kaija, sudije i poglavara pokrajine. Izvesno je da je iz toga doba ovo najznačajnija statua čoveka koji piše. Delo nesumnjivo pokazuje prisnu sličnost sa živim modelom, što je još posebno naglašeno sasvim prirodno reprodukovanim pojedinostima tela i glave. Pa ipak se i ova statua, i pored prividnog naturalizma, mora shvatiti samo kao idealni lik čoveka koji piše uopšte, a ne kao portret samoga Kaija. U simbol je pretvoren sam poziv, a ne pojedinac u čiju pogrebnu mastabu treba da se useli ova sedeća skulptura.

62/VI Krečnjak, obojen. Visina 51 cm. Kairo, Muzej, br. 141. Potiče iz Sakkare. Leva ruka drži svitak papirusa, a desna je spremna za pisanje. Boja tela narandžastomrka, kosa crna. Oči su uložene u bakarni okvir kapaka, koji STATUA NEPOZNATOG PISARA.

je danas pozeleneo; dužica je od kristala, beline od alabastera, a zenica je bakarni klin. Uzdržan, ispitujući izraz lica psihološki je vanredno dobro dat. Figura je delo velike umetničke vrednosti. Kod skulptura ovog tipa ne radi se o podaniku koji ume da piše, koji možda sluša diktat svoga šefa, nego o visokim činovnicima koji su želeli da budu ovekovečeni u punoj snazi svog visokocenjenog znanja i veštine. Za razliku od pisara u Luvru, statua u Kairu je daleko više idealizovana i više ukrašena vlasuljom i okovratnikom. Kao osnovni motiv opšteg oblikovanja treba smatrati piramidalno građenje figure koja sedi što, nasuprot skulpturi u Luvru, u velikoj meri podređuje prirodno držanje čoveka koji piše. Iznenađuje predstava iskrivljenog zglavka desne ruke što je posledica ideje o načinu na koji je rešena ova figura. VII SLUŽAVKA KRAJ KACE ZA PREVIRANJE JEČMA ZA PIVO. IZ

Sakkare. Obojen krečnjak. 5. dinastija. Visina 26,7 cm. Kairo, Muzej, br. 66624. Skulpturalni prikazi posluge i zanatlija (uporedi sl. 63) dopunjuju u izvesnom smislu »scene iz života« sa slika u pogrebnim mastabama. Ponekad se rad zanatlije može jasnije razaznati na skulpturi nego na reljefima ih slikama. Jednostavna prirodnost i bliskost životu tih skulptura predstavljaju vedru suprotnost svečanom držanju reprezentativne plastike koja predstavlja veliku gospodu. 63 Krečnjak, obojen. Visina 35,5 odnosno 32 cm. Kairo, Muzej, br. 114 odnosno 87818. Tip je dat sirovo, ali sveže i živo. Podseća na izreku jednog mudraca toga doba, koju nam je sačuvalo predanje: »Jedan dobar govor skriveniji je od zelenog dragulja — a ipak se nalazi kod služavki koje stoje nad mlinskim kamenom«. Ovakve statue posluge često su u prostoriji za statue (»serdab«) gornjeg dela grobnice okružavale figuru svoga gospodara, snabdevajući ga i posle smrti uobičajenim životnim potrebama. Ove statue nisu oblikovane toliko strogo po pravilima kao figure gospode koje su u svom držanju i odeći određene društvenim konvencijama. SLUŽAVKA KOJA MELJE ŽITO.

GROBNICE 5. I RANE 6. DINASTIJE Figure ličnosti prikazanih na sl. 52-62, VI i 64/65, koje su sve bile nosioci visokih državnih zvanja, a često istovremeno i sveštenici, potiču iz sopstvenih pogrebnih mastaba kod Gize ili Sakkare. Kao što je rečeno, uskoro posle početka 4. dinastije nije više bilo mesta za figure ili reljefe umrlog u njegovoj mastabi jer su morali da se liše prostorije za prinošenje žrtve i serdaba. Međutim, ovo stanje se menja početkom 5. dinastije. Grobnice vodećih ličnosti sada su velike građevine s mnogo prostorija, mada spoljni oblik pogrebne građevine i dalje ostaje oblik starovremenske mastabe. Prostorije potrebne 64

za kult i obožavanje umrlog izgledaju još uvek kao da su izdubljene u masivnosti njihove celine koja, bez prozora i ukrasa, izgleda kao ogromna kamena ploča. Ono što dominira nije toliko prostor koliko opšti masiv od čvrstog kamena. U serdabu, koji se po pravilu priključuje na odaju za prinošenje žrtve, postavljena je figura umrlog ili nekoliko njegovih statua. Samo uzan prorez za gledanje vezuje serdab sa svetom živih i omogućuje da do njega dopru žrtvene molitve. Za razumevanje egipatske plastike uopšte, a posebno vajarstva Starog carstva, treba stalno imati pred očima da ta skulptura, ukoliko

potiče iz grobnice, uopšte nije trebalo da bude viđena i da, stoga, u pogledu svog oblikovanja nije stvarana za posmatrača. Ovo važi već i za statuu faraona Džosera (sl. 16/17). U ostalim prostorijama mastabe život velikaša se prikazuje u odabranim scenama. Treba napomenuti da se ovim prizorima samo u neznatnoj meri želi zadržati individualni život, kao i da postoji čitav niz tema koje su tabu u pogledu prikazivanja, kao što su rođenje, venčanje, u velikoj meri smrt i sahrana, zatim faraon i dvor, a takođe kultne radnje i bogovi. Sledeći reljefi iz tri najznačajnije grobnice kod Sakkare, koje delimično pripadaju 5. a delimičuo ranoj 6. dinastiji, pružaju primer raznolikih slika iz života. Planovi te tri pogrebne mastabe prikazani su na crtežima 17-19, smanjeni u istoj srazmeri. U grob Tija, koji je bio vrhovni

64/65 Ti. Krečnjak s tragovima bojenja. Visina 2 m . Kairo, Muzej, br. 229. Iz njegove pogrebne mastabe kod Sakkare. Vedra, mladalačka plemenitost odlikuje ovaj lik (nešto iznad prirodne veličine) vlastelina i dvorskog činovnika Tija. Na kosi tragovi crne boje; telo je bilo crvenkastomrko. Na postolju zapisi. Nos je (prilično nevešto) popravljen. Neki delovi kovrdžave vlasulje nisu u prvobitnom stanju. 66-69 U

POGREBNOJ

MASTABI

TUA

KOD

SAKKARE.

IZ

PROSTO-

RIJE Z A P R I N O Š E N J E Ž R T V E .

Zidni reljefi izvedeni su u krečnjaku i, manje ili više, pokazuju tragove starih boja.

Crteži 17—19 Mastabe-grobnice 5. i rane 6. dinastije. — Crtež 17: Mastaba Tija (Sirina 33,9, dubina 43,7 m). I: ulaz. II: trem sa stubovima; iz njega vodi podzemni hodnik do odaje za sahranjivanje. VI: Prostorija za prinošenje žrtava s najčuvenijim reljefima (sl. 66—69); uz nju serdab s tri proreza za gledanje za prvobitne tri statue. (sl. 64/65). — Crtež 18. Mastaba Ptahhotepa (širina 26,7 m). Južno od trema sa četiri stuba prostorija za prinošenje žrtava za Ptahhotepa (P) (sl. 70—72), a na zapadu za njegovog sina Akethotepa (A). — Crtež 19: Mastaba Mereruke (širina 21,1 m). E: Ulaz. U prostoriji 1, između ostalog, reljef sa sl. 76/77; u prostoriji 4 reljef sa Hervatethetom (sl. 74); u tremu sa stubovima (13) na površinama stubova reljefi s likom umrlog (sl. 75). Na severu prividna vrata s figurom umrlog. Prostorije označene sa B pripadale su delu grobnice supruge umrlog, Hervatethete, a piostorije označene sa C, delu groba koji je pripadao sinu Meritetiju.

nadzornik nad piramidama faraona Neferirka-Rea i Ne-user-Rea i sunčevim hramovima Sahu-Rea i njegovih naslednika, prvo se ulazi u prostrani trem sa stubovima. Podzemni hodnik vodi iz njega u pogrebnu odaju, dok drugi dugački hodnik vodi u prostoriju za prinošenje žrtve, uz koju je s južne strane priključen serdab u kome su nekad bile postavljene tri statue (na njegovoj istočnoj strani, sl. 66/67). Mastaba Ptahhotepa, vrhovnog sveštenika piramida kraljeva Asosija, Ne-user-Rea i Menkauhora, sadrži i prostorije njegovog sina Ahethotepa. Mastaba prvog ministra Mereruke, koja ima 31 prostoriju, obuhvata i pogrebne prostorije njegove supruge Hervatethet i njihovog sina Meritetija.

66 Ti posmatra lov na nilske konje. Na severnom zidu: Ti se čunom vozi kroz čestar papirusa koji uokviruje jedan rukavac Nila. Na cvetovima, u svojim gnezdima, su mnogi ptići koje roditelji hrane ili ih brane od ihneumon-pacova ili mošusne mačke. Nekoliko ptica leži na jajima. Ispred Tijevog čuna nalazi se čamac čija posada harpunima lovi nilske konje: jedan mužjak okreće glavu s otvorenim raljama, a drugi pregriza krokodila. Mladi nilski konj pokušava da se popne na leđa svoje majke. Voda je puna raznih riba. U ovoj kompoziciji vidi se u čamcu levo, pored skeledžije koji rukuje čakljom, jedan čovek kako udicom peca soma. 65

67 Ti i njegova žena Neferhotpes. Na južnom zidu prikazan je Ti, naslonjen na dugački ceremonijalni štap, i njegova žena Neferhotpes kako posmatraju ljude koji donose divljač i goveda za žrtvu mrtvima. Antilope na gornja dva friza su vezane kratkim omčama za zemlju. Goveda imaju ukrašene ogrlice, a povodac im je stavljen oko donje vilice. Ispred Tija (u visini njegove podlaktice) stoji upravnik imanja sa odmotanim spiskom inventara. 68/69 Stada magaraca, ovnova i goveda. Gore: stado magaraca koje radi vršidbe gone preko guvna (istočni zid prostorije za prinošenje žrtava). Dole: na gornjem frizu gone se ovnovi preko zasejane njive da bi seme uterali u zemlju; pozadi bradat čovek s torbicom za seme. Na donjem frizu goveda prelaze gaz u ritovima Nila. Jedan od nagih pastira nosi na ramenu novorodeno tele da se ne bi udavilo. 70-72 U POGREBNOJ MASTABI PTAHHOTEPA KOD SAKKARE.

70 Ptahhotep za trpezom. Reljef u krečnjaku na zapadnom zidu prostorije za prinošenje žrtava, obojen. Prirodna veličina. Ptahhotep sedi na stolici s lavljim nogama i pruža ruku ka jelu na stolu, dok levom rukom prinosi nosu posudu s mirom na kojoj piše »najfinije mirisno ulje za svetkovine«. Pored uobičajenog okovratnika na ramenima i dokolene pregače, on ima na sebi i leopardovo krzno, što pripada jednom od njegovih svešteničkih zvanja. Ispod stolice može se razaznati osoba kako kleči, a koja je docnije izbrisana. Kao posledica nastalih razmirica, često je dolazilo do brisanja likova rodaka. Iznad površine stola s poredanim čudnim stvarima, koje mogu da predstavljaju hlebove ili kolače, prikazano je obilje zaklanih ptica i raznih namirnica. 71 Prikazivanje stada. Reljef u krečnjaku sa istočnog zida prostorije za prinošenje žrtava. Pred vlasnika grobnice, koji se na slici ne vidi, a koga treba zamisliti desno od isečka slike, dovode stada s njegovih imanja. Dole su ždralovi i guske, iznad njih dva friza goveda. U gornjem registru, koji nije reprodukovan, nalaze se prizori iz stočarskog života, kao npr. teljenje krave i drugo. Podela zida u trake i relativna jednostavnost teme stavili su umetnika pred naročiti zadatak. Značajno je kako je umetnik predmete koje je prikazivao, s jedne strane, sažimao u grupe, dok je, s druge strane, ove grupe vrlo vešto međusobno povezivao na različite načine. Posledica toga je da pojedini redovi nisu postali ni neraščlanjeni delovi, niti su se razložili u nezavisne pojedinačne grupe.

72 dole U POGREBNOJ

MASTABI PRINCEZE IDU KOD SAKKARE

Prikazano je ritualno kianje. Oborenoj životinji se odvaja plećka. Sluga koji seče dovikuje čoveku koji pridržava: »Drži čvrsto!« Na^ levoj strani neki drugi čovek odnosi plcćku i vrč. Čovek, koji stoji levo u slici, oštri nož. VIII/IX Iz

POGREBNE

SAKKARE.

5.

MASTABE

PRVOG MINISTRA

MEHUA

KOD

DINASTUA.

Mastaba Mehua, koji je bio prvi ministar pod kraljem Unasom, leži sasvim blizu gospodareve piramide. Odlikuje se ne samo lepotom svojih slika nego, pre svega, bojama koje su izVanredno dobro očuvane na velikim površinama. Od mnogih slika u grobnici, koje između ostaloga pokazuju zlatare pri radu, istaknućemo one koje su ovde reprodukovane. Zidno slikarstvo ove grobnice — koja je, naravno, bila nepristupačna za javnost — zato što je većinom vanredno očuvano, može da posluži kao primer da se objasni posebni stil polihromije egipatskog zidnog slikarstva. Kod ovog polihromnog slikanja ne radi se nikako o kolorizmu; nikad se nije pokušalo da se uhvati raznobojnost prirode, na što je Egipćanina mogla da navede dolina Nila sa bogatim sjajem svetla i igrom boja njenog pejzaža. Boje koje deluju čisto optički i koje se međusobno stapaju nisu korišćene u cilju iluzionističkog dejstva, nego se boja koristi samo da bi se likovi izolovali od pozadine i međusobno i kao takvi učinili elementarno opipljivim. Tako je pozadina često sivkastoplava ne zbog toga da bi dočarala boju neba, nego da bi stvorila jasnu i za oko mirnu pozadinu za Iikove koji se kreću ispred nje. Voda je stereotipna kad se prikazuje na slici: simbolički plava, crna ili zelena, a niko nikad nije pokušao da nekako podražava vode Nila koje mogu da svetle u hiljadu boja i njihovih preliva. Kod likova je telo muškarca crvenkastomrko, dok je telo žena svetložuto do žućkastobelo, iako je ten egipatskog muškarca i žene isto tako u suštini isti kao kod nas ili ma gde drugo na svetu. Uvek se radi samo o opipljivom isticanju i o prikazivanju čoveka i stvari u odnosu na površinu kao celinu. Ovo shvatanje polihromije, kome je dalek i stran svaki kolorizam, predstavlja karakteristiku stila egipatskog slikarstva. Princip ostaje uvek isti, bez obzira što se u umetničkim delima rađenim sa više finoće iz docnijih stoleća koriste raznovrsnije boje nego u strožije vreme Starog i Srednjeg carstva. VIII

72 gore Lokvanji Oštrina posmatranja prirode vidi se po tome što se kod lokvanja, desno ispod Ptahhotepovog stola (sl. 70), pravi razlika između njihove dve vrste odomaćene u Egiptu: plavog lokvanja (Nymphaea coerulea) sa užim laticama čašice i cveta i egipatskog lotosa (Nymphaea lotus) sa širim laticama koji ne treba mešati s pravim lotosom iz Indije i istočne Azije (Nelumbo nucifera). 66

Prikazivanje čitavih redova nosača žrtava spada među slike koje se ponavljaju u grobovima u razna doba. Po predmetu uska tema dobija posebnu draž veštinom variranja pojedinosti. Tako se ovde kod nosača ptica u donjem redu menja broj i držanje ptica koje će prineti kao žrtvu. I životinje zatvorene u pletene kaveze jedva liče jedna na drugu po vrsti i kompoziciji. U gornjem redu međusobno se jasno razlikuju svi nosači.

Ređanje likova skoro bez ikakve povezanosti, potpuni nedostatak dubine slike i retkost presecanja, a sve to naglašeno dobro očuvanim bojama — to su osobine koje ovde savršeno karakteristišu stil Starog carstva suprotno maniru zbijanja pojedinačnih likova i njihovog postepenog postrojavanja pri obrađivanju iste teme u docnije doba.

IX

Plesna scena. Prikazan je tzv. »Hator ples« koji izvode devojke iz harema. U donjem delu isečka slike, u plesu učestvuju jedna »upravnica« i jedna »pomoćnica«. Odeća devojaka sastoji se od kratke pregače, nakita i marame oko vrata. U Čudnu frizuru upletena je kugla. Dve devojke koje stoje levo daju takt udarajući rukama.

6. D I N A S T I J A • 2423—2263 Faraoni: Teti; Fiops (Pepi) I; Meren-Re I; Fiops (Pepi) II; Meren-Re II; kraljica Nitokris (Neit-aker). Povećanje moći i uticaja teritorijalnih mesnih feudalnih porodica dovodi do slabljenja centralne vlasti. Sve više osvaja mesto narasla samosvest pojedinca, što se izražava u dužini i opširnosti biografija i u bogatstvu njihovih grobnica. Građevinska delatnost živa je u celoj zemlji. Od Fiopsa II, između ostalog, potiče i preteča velikog hrama Hatore u Dendari. Kraljevske piramide su po srazmerama manje nego piramide faraona 4. dinastije, a nalaze se u Sakkari. Faraoni 5. dinastije podizali su svoje piramide na rubu pustinje blizu Memfisa, isto kao i faraoni 6. dinastije. Zapadno od današnje Sakkare okupljene su piramide kraljeva Tetija, Fiopsa I i Fiopsa II, Meren-Rea, a u njihovoj blizini su još i ostaci piramida vladara 7. dinastije, kao kralja Ibija (uporedi crtež 9), i iz 8. dinastije, kao Džedka-Rea i drugih. Grobnice velike gospode sada se češće podižu u provinciji. Nakon suviše duge vladavine Fiopsa II, posle koga su još došli Meren-Re II i kraljica Nitokris, uz ubrzano raspadanje svih veza osveštanih vremenom, nastupila je kriza koja je dovela do totalnog preslojavanja i koja je kulturu Egipta vratila na stepen primitivnosti.

GROBNICE 73 PRTVIDNA VRATA IZ POGREBNE MASTABE ATETIJA KOD SAKKARE. KreČnjak, obojen. Kairo, Muzej, br. 239.

Naročito bogato razuđena prividna vrata opremljena figurama pokojnika karakteristična su za privatne grobnice 6. dinastije. Ateti, nazvan Ankres, stoji u vratima koja vode u carstvo mrtvih. Kao vrata pravih kuća i ova imaju nadvratak i okiugli balvan za pričvršćivanje asure kojom se zatvara otvor. Iznad toga u jednoj niši, Ateti je prikazan na reljefnoj ploči kako sedi za trpezom; uz ovo su hijeroglifima i2nete želje za njegovo odgovarajuće snabdevanje. S obe strane prividnih vrata Ateti je prikazan udubljenim reljefom u vlasulji u strukovima i s pregačom koja napred odstoji, dok ga njegova statua prikazuje s kovrdžavom vlasuljom i u svečanoj pregači. 74-77 U POGREBNOJ MASTABI PRVOG MINISTRA MERERUKE KOD SAKKARE. Reljefi u krečnjaku s ostacima boja.

74 Hervatetket, žena Mereruke. Slike su na istočnom zidu prostorije 4. Pored Hervatetkete vidi se jedna noga i donji deo pregače njenog supruga, prikazanog u prirodnoj veličini. Ona ima na sebi tadašnju jednostavnu haljinu sa naramenicama. Na ramenima leži širok okovratnik. Glavu okružuje ukrasni obruč s trakama, a na zglavku desne ruke nalazi se ukras u obliku niza poređanih koturova. Kraljica uživa u mirisu plavog lokvanja.

75 Reljef Mereruke na stubu. Skoro prirodne veličine na jednom od šest stubova prostorije za prinošenje žrtava, oblikovane kao sala sa stubovima. Kao sveštenik, Mereruka nosi leopardovo krzno, pored pregače i okovratnika na ramenima. U desnoj ruci drži dugačku palicu svog dostojanstva, a u levoj kijaču — žezlo. 76 Vožnja po čestaru papirusa. Ulazna prostorija. Na južnom zidu prikazana je kompozicija: u lakom čamcu od vezanih stabljika trske, koji četiri čoveka potiskuju čakljama, Mereruka za rep hvata ihneumon-pacova, koji lakomo gleda u gnezdo puno mladih morskih lasta čiji ioditelji preplašeno lepišaju oko pacova. Sasvim levo još jedan ihneumonpacov (koji u stvarnosti ne može tako da se vere) sa svojim plenom, jednim ptićem. Na cvastima papirusa stoje i leže na jajima raznovrsne ptice. U vodi ribe i nilski konji, a jedan od njih pregriza krokodila. 77 Nilski konji pogođeni harpunima. Ulazna prostorija, severni zid. Tri nilska konja, na čijim se trupovima već nalaze konopci za hvatanje, okreću se raširenim raljama prema svojim lovcima koji im se s obe strane približavaju u čunovima i gađaju ih novim harpunima. Iz ralja debelokožaca štrče debele krive kljove, veoma cenjeni trofeji za rezbarske radove. Levo je zid od ravnomerno poređanih stabljika papirusa. U sredini barski rastavić, na njemu žabe i skakavci, jedan od njih zasićen. 67

SKULPTURA 80

78 STATUA

VRHOVNOG DVORSKOG LEKARA

NIJANKREA.

Iz

njegove pogrebne mastabe kod Gize. Krečnjak. Rana 6. dinastija. Visina 63,5 cm. Kairo, Muzej, br. 6138. Ovaj sedeći kip je interesantan primer popuštanja stroge tipologije pred kraj Starog carstva. Time što je desna noga koso postavljena, a desna podlaktica sledi liniji golenice, postignuta je asimetrija koja je dotada po pravilu izbegavana. Pravom levom i ukošenom desnom nogom stvara se utisak kao da predstavljeno lice tog trenutka žeh da se spusti u uobičajeni položaj čučanja. Izgleda da je svesno tražen utisak pokreta što nekada kodfigura koje sede i čuče iz doba Starog carstva nije uopšte bilo uobičajeno. Ne reprodukuje se više mirno sedenje nego prelazni trenutak sedanja. Obradom pojedinosti, naročito živim, koncentrisanim izrazom lica učenog lekara, ova skulptura je remek-delo toga doba kojim je vrlo svesno napušteno sve što je tradicionalno. Očigledni preokret shvatanja i oblika prikazivanja znači svesno napuštanje statičkog u korist dinamičkog momenta. 79 URKUU. Gornji deo figure od krečnjaka s tragovima bojenja. Visina fragmenta oko 35 cm. Kairo, Muzej. Zadivljuje realistično i živo shvatanje koje kao da preskače dotada ustaljene konvencije i dopušta da se naslute napetosti i mene kojima je bio izložen Egipćanin 6. dinastije, a s njim, nužno, i njegova likovna umetnost. Na mesto vanvremenske dostojanstvenosti izraza starijih skulptura, ovde kao da je nastupila neka nova klasna svest.

KRALJ FIOPS I. Bakar i druge materije. Ukupna visina stojeće figure 1,77 m. Kairo, Muzej, br. 230. Potiče iz Hijerakonpolisa (Kom-el-ahmar). Statua prirodne veličine iskucana je u bakarnom limu, kao i manja figura njegovog sina Meren-Rea, sa kojom je zajedno nađen. Pojedini delovi su liveni. Delovi su spojeni zakivcima i bakarnim klincima pričvršćeni za drveno jezgro. Dosada nije nađena nijedna ovako velika metalna statua iz Starog carstva, mada su skulpture od bakra poznate još iz 2. dinastije. Kruna nedostaje. Nasuprot vajarstvu 5. dinastije, izraz lica je daleko Ijudskiji i individualniji. Inkrustirane oči daju liku živost koja očarava.

X GLAVA SOKOLA SA UREUSOM I KRUNOM OD PERJA, IZ HIJERAKONPOLISA. Visina glave 10 cm, Kairo, Muzej, br. 4 0 1 0 .

Zlato, oči su od opsidijana. Izgubljeni trup bio je sigurno izrađen od bakarnog lima na drvenom jezgru. Ovaj predmet je jedan od najznačajnijih sačuvanih primeraka zlatarske veštine Starog carstva. Nađen je ispod oplate poda hrama u Hijerakonpolisu. Sasvim tačno utvrđivanje datuma postanka nije više mogućno. Zlatna glava s očima od opsidijana bila je postavljena na drveni trup (koji se u međuvremenu raspao), prekriven bakarnim pločama, u obliku sokola koji leži. Ispod kljuna nalazila se kraljeva statueta od bakra. Visoka kruna od perja, koja ukrašava glavu sokola i koja je atribut božanstava, izrađena je od jedne zlatne ploče; ostalo je iskucano i cizelirano. Svojom jednostavnošću i izvamednim stilom delo izaziva neobičan ut isak

PRVO MEĐUDOBA 7—10. D I N A S T I J A • 2263—2133 O krizi koja je zahvatila Egipat pred kraj 6. dinastije bilo je govora onda kada smo pretresali istoriju te dinastije. Ona je predstavljala slom religioznog i političkog sistema starog sveta, takvog sveta kakav je bio utvrđen od ujedinjenja carstva oko 3000. godine pre n. e., a pre svega od vladara 4. i 5. dinastije, slom u koji su i umetnosti bile uvučene na katastrofalan način. Gubitak visokog stila u umetnosti ukazuje na dubinu jednog preokreta koji se može pratiti kako u vajarstvu tako i u reljefu; ta nagla promena je zahvatila i pismo koje je, takođe, bilo deo likovne umetnosti. Slom državnog uređenja doveo je do značajnog jačanja samosvesti i samostalnog delovanja. U Memfisu je niz efemernih vladara upravljao u toku svega nekoliko generacija, koje se računaju kao 7. i 8. dinastija. Kneževi iz Herakleopolisa ih smenjuju kao 9. i 10. dinastija. Domet njihove vlasti obuhvatao je svakako Deltu, koju su štitih od naseljavanja iz Azije. Nasuprot tome, njihova vlast nad južnim delom Gornjeg Egipta je u najboljem slučaju bila samo nominalna. Tamo su u stvari vladale i međusobno se borile suverene porodice kneževa — poglavara pokrajina. Iz jedne od tih porodica potiče osnivač docnije 11. dinastije čiji su počeci istovremeni sa počecima herakleopoliske dinastije. Umetnička dela toga doba, tzv. doba 8—10. dinastije, vrlo su retka kako u Gornjem tako i u Donjem Egiptu. Nasuprot tome, literatura Donjeg Egipta doživela je značajan procvat. Njeni obhci i tematika određivali su takođe i literarno stvaralaštvo Srednjeg carstva. 68

SREDNJE CARSTVO Putnik koji prolazi dolinom Nila uzalud će na starim mestima tražiti dobro očuvane građevine iz Srednjeg carstva. Poznato nam je da ih je bilo mnogo: od Delte pa dalje sve do gornje Nubije može se dokazati postojanje rezidencija, hramova i utvrđenja, dok su moćni faraoni 12. dinastije sahranjivani u piramidama kao i veliki kraljevi Starog carstva. Ali sudbina baš tih piramida, koje još štrče iz peska kod Dahšura, Lišta, Havare i Ilahuna, karakteristična je za sudbinu spomenika te epohe koja je otkrila toliko mnogo značajnih stvari za razumevanje intelektualnoistorijskog razvoja ne samo starog Egipta. Sagrađeni od opeka, skromnih srazmera i samo spolja obloženi oplatom od kamena, koja je skoro svuda propala, ovi spomenici su uništeni i postali bezoblične humke. Njihovi hramovi mrtvih su toliko razoreni da im položaj obeležavaju još samo delovi terena pum otpadaka i ruševina. Koliko je težak ovaj gubitak kazuju nam zadivljeni opisi antičkih posetilaca i pojedinačni delovi građevina prekriveni plitkim reljefima i ukrasnim natpisima. Ono što strani podjarmljivači, poznati pod imenom Hiksa, nisu uništili, palo je kao žrtva užurbane građevinske delatnosti u doba kad je Egipat bio svetska sila i nerazumevanja docnijih pokolenja koja su te građevine zloupotrebljavala kao zgodne kamenolome. U okolini Karnaka (u blizini današnjeg Luksora) u kome je, kao u središtu Amonovog kulta koji se tada razvijao, postojalo dosta kraljevskih spomenika iz Srednjeg carstva, uspelo je istraživačima da od blokova koji su docnije bih uzidani u druge građevine rekonstruišu jednu kapelu od krečnjaka Sesostrisa I i povrate druge vrlo lepo ukrašene delove građevina. Francuski istraživači otkrili su u području susednih hramova kod Medamuda delove arhitekture sa izvanredno lepim reljefima s jednog građevinskog kompleksa Sesostrisa III. U Medinet Madiju, na jugozapadnom rubu Fajuma, pustinjski pesak je skrivao, naravno vrlo oštećeno, svetihšte Amenemheta III, kao jezgro jednog mnogo mlađeg kompleksa. A još uvek se u slavu Sesostrisa I uzdiže visok obelisk — najstariji dosada obelisk tog karakterističnog tipa — na mestu Juna (prastari grad posvećen Suncu i docniji Heliopolis), severoistočno od Kaira. Ali sve ovo može samo nagoveštajima da nadoknadi gubitak utisaka koje su sigurno budili veliki hramovi toga doba u Tanisu, Heliopolisu, Krokodilopolisu, Koptosu, Tebi i drugim mestima, kao i prostrani hram mrtvih Amenemheta II — čuveni »lavirint« klasičnih putopisaca — ispred njegove piramide kod Havare. I pogrebni hram kraljevske loze Mentuhotepa, u stenovitom kazanu kraj Deir-el-Baharija kod Tebe, može se danas još samo donekle naslutiti prema njegovim temeljima. Suštinski bolju predstavu o osećanju prostora toga doba pružaju nam grobovi u steni kneževa pokrajina Srednjeg carstva. U Donjem Egiptu, pre svega kod Beni Hasana, el-Beršea, Meira, Asijuta i kod južne granice zemlje prekoputa Asuana, fasade i prostorije uklesane u stenu zadivljuju lepotom svoje koncepcije i srazmerama. Beni Hasan je nekad blistao čuvenim, danas na žalost vrlo izbledelim bojama zidnih slika svojih grobnica. Kao najmlađi od ovih kompleksa jedne životne zajednice kojom se još vladalo na patrijarhalan način, uprkos rastuće faraonske moći, mogu se smatrati arhitektonski vanredno rešene, sada na žalost veoma razorene kneževske grobnice iz Kau-el-Kebira kraj El-Badarija. Skulpture te epohe rasute su danas po velikim svetskim muzejima i spadaju među njihove najdragocenije posede: to su likovi faraona rađeni čisto i strogo, portreti vladara puni samotne hrabrosti i saznanja bez iluzija; skulpture vajane s razumevanjem za anatomske osnove izraza fizionomija kao retko pre toga i skoro nikada docnije u egipatskoj umetnosti. Zastupljeni su svi formati: od ogromne statue do male statuete. I skoro svako rešenje — bez obzira da h je više tipsko ih individualno — očuvalo je svoj rang i pod tako nepovoljnim uslovima kakve pruža postavljanje u nekoj modernoj velegradskoj zbirci. I privatne statue iz grobnica često svojom jednostavnom veličanstvenošću shvatanja i plastičnom obradom nadmašuju skoro sve što je sledeća, vanredno delatna epoha Egipta kao svetske sile postigla na svom području. Nijedno doba procvata stare orijentalne skulpture nije umelo da svojim Ijudskim likovima osvoji saosećanje ljudi, saosećanje koje privlači i današnjeg čoveka kao da su se još u ono vreme postavljali, rešavah i savlađivali i njegovi problemi kao što je to umelo zrelo doba moćne 12. dinastije starog Egipta.

11. D I N A S T I J A . 2133—1992 Jedna kneževska loza, poreklom iz okoline Tebe, preuzela je na sebe zadatak da reorganizuje pohtičke prihke. Boreći se s kneževinom Herakleopolis, ona je uspela da ponovo ujedini zemlju, ne ukidajući u početku povlastice feudalnih porodica. Prvi vladari su kneževi Antef, Antef Sehertaui, Antef Vah-ank i Antef Nebtepnefer. Polazeći od svoje kneževine, ova loza je započela »ujedinjenje« carstva. Ovo delo je zatim završio Mentuhotep Nebhepet-Re (2060—2010), koji je dva puta menjao svoje ime pa se dugo smatralo da se radi o tri nosioca imena Mentuhotep. Međutim, razlog za njegova tri različita imena možda leži u tome što je doba vladavine ovog ujedinitelja carstva sadržavalo razne faze: od nasleđene vladavine nad pokrajinom do vladavine nad ponovo i najzad ujedinjenim Egiptom. Konačna pobeda ovog prvog Mentuhotepa nad Herakleopolisom pada 2040, tako da u stvari tek ta godina označava pravi početak Srednjeg carstva. S naslednicima Mentuhotep Sankka-Reom i Mentuhotep Nebtaui-Reom završava se 11. dinastija. 69

HRAM MRTVIH MENTUHOTEP NEBHEPET-REA Građenjem hrama mrtvih Mentuhotep Nebhepet-Rea u stenovitom kazanu kod Deir-el-Baharija kod Tebe počinje nov procvat arhitekture i likovnih umetnosti. Ovaj hram mrtvih, sazidan uz samu stenu, predstavlja neku vrstu sinteze groba u steni i groba u piramidi. U tim razmerama i ovako građen od kamena on predstavlja jedinu kraljevsku grobnicu ove vrste. Sam hram podignut je oko kamenog središnjeg dela kvadratne osnove. Na njegovom vrhu nalazi se srazmerno mala piramida sa stranama dužine 20 m. Ceo kompleks bio je izgrađen piramidalno. Ispred donjeg središnjeg dela hrama od kamena bio je, pred jugoistočnom fasadom, izgrađen trem sa stubovima. Kosa rampa vodila je do gornjeg stepenika, u stvari dela u kome se nalazio hram. Tremovi sa stubovima, slični onim ispred donjeg središnjeg dela, uokviravali su kultni hram na jugoistočnoj fasadi i na severoistočnoj i jugozapadnoj strani. Njegova tavanica je ležala na tri (na severozapadnoj strani dva) reda osmougaonih, tzv. protodorskih redova stubova. Šest malih kapela Iežalo je na severozapadnoj strani. Uz područje hrama priključivalo se manje dvorište sa stubovima iz koga je jedno okno vodilo u odaju za sahranjivanje. Već sasvim uklesana u stenu bila je dvorana sa svetilištem koja je zatvarala

Crtež 20 Rekonstrukcija hrama mrtvih Mentuhotep NebhepetRea u stenovitom kazanu kraj Deir-el-Baharija kod Tebe. Za plan uporedi crtež 27.

niz prostorija. Osam redova od po jedanaest stubova nosili su njenu tavanicu. U samu piramidu bila je ugrađena još jedna odaja za sahranjivanje.

SKULPTURA I RELJEF XI /81 (2060—2010). Peščar, obojen. Visina 1,73 m. Kairo, Muzej, br. 287. Naden je u jednoj odaji u kraljevom hramu mrtvih, u oknu poznatom pod imenom Bab-el-hosan, izdubljenom u steni kraj Deir-el-Baharija kod Tebe. Savršeno neoštećena ogromna sedeća statua bila je potpuno uvijena u zavoje kao mumija. S krunom Donjeg Egipta na glavi, kralj sedi na neukrašenom kockastom sedištu s visokim postoljem u stavu Ozirisa, odeven u jubilarnu odeću. Koža mu je obojena maslinastocrno, kaput beličasto, a kruna tamnocrveno. Iz ovog nalazišta poznato je još nekoliko grublje rađenih figura faraona koje sede ili stoje. Kao drugi ujedinitelj carstva uživao je docnije veliki ugled, a njegov pogrebni hram bio je mesto jedne velike tebanske svečanosti, nazvane »lepa svečanost pustinjske doline«. KRALJ MENTUHOTEP NEBHEPET-RE

82 KRALJ TELJA.

MENTUHOTEP

NEBHEPET-RE POBEĐUJE

NHPRIJA-

Desna polovina reljefa u krečnjaku s tiagovima boje. Visina 27 cm, širina celog komada reljefa 52 cm. Kairo, Muzej. Potiče iz Gebelena, 28 km južno od Tebe. Kralj je prikazan na tradicionalan način, kako ubija jednog libijskog poglavicu. Pobeđeni, koga kralj drži za kosu, ima u desnoj ruci pero koje označava njegovu narodnu pripadnost. Na njegovom pojasu je pozadi pričvršćena duga riba poput kraljevskog repa. Ovo ukazuje na to da su ovaj moćni vladar i njegovi veliki naslednici iz 70

12. dinastije u svojim poduhvatima u većoj meri bil zainteresovani za inostranstvo nego što je to bio slučaj u Starom carstvu. 83 SA SARKOFAGA DVEJU ŽENA KRALJA MENTUHOTEP NEBHEPET-REA.

Gore: Sa sarkofaga kraljice Kavit. Krečnjak s ostacima boja. Kairo, Muzej, br. 623. Kraljica Kavit sedi na stolici, prinosi zdelu za piće usnama, a levom rukom drži svoje ogledalo. Dok joj služavka udešava kovrdžavu frizuru, jedan sluga, koji stoji ispred nje, sipa joj piće. Dole: Sarkofag kraljice Ašait, u celoj dužini. Krečnjak sa tragovima boje. Kairo, Muzej, br. 6033. Kraljica Ašait posmatra scene na jednom poljoprivrednom dobru. Oba sarkofaga nađena su u Deir-el-Bahariju. U njima su, u drvenim kovčezima, bile sahranjene Kavit i Ašait, supruge kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea. Reljefi na zidovima imaju oštru, strogo izražajnu istančanost. Upoređivanje čovečjeg lika, predstavljenog jedanput u masivnoj, čvrstoj figuri kralja (sl. XI i 81), a u drugom slučaju u previtkim likovima na sarkofazima (sl. 83), ukazuje na borbu za novi stil. Možda nije slučajno što se posle Drugog međudoba, za vreme 17. i rane 18. dinastije, takođe pojavljuje prekomerno izdužavanje ljudskog lika, pa to i ovde odražava tadašnji ideal lepote.

XII ŽENA KOJA NOSI ŽRTVENE DAROVE. Iz GROBA MEKET-REA u TEBI (Deir-el-Bahari). Obojeno drvo. 11. dinastija.

Visina 1,10 m. Kairo, Muzej, br. 6081. Kao što su od kraja Starog carstva figure posluge i zanatlija stavljane u grobnice otmenih pokojnika, tako

se umrlom daju i figure nosača žrtava. Reprodukovana drvena statua sasvim očuvanih boja prikazuje mladu devojku odevenu u dugačku haljinu sa naramenicama koja u desnoj ruci drži gusku, a levom pridržava kotaricu na glavi. Predmeti u kotarici veiovatno predstavljaju vrčeve sa zatvaračima od nilskog mulja.

GROBNICE U STENI KOD BENI HASANA Južno od Abu Kurkasa, na istočnoj obali Nila, leže jedna kraj druge grobnice u steni kod Beni Hasana. Ukupno ih ima 39, a potiču od kneževa i velikaša starog grada Monet-Kufua, većinom iz doba 11. dinastije. Mnoge od ovih grobnica značajne su ne samo po svom opštem arhitektonskom oblikovanju nego i zbog važnih

i sl. 84 dole). Scene rvanja ne predstavljaju razlaganje jedne takve borbe u pojedine niene faze, nego, naprotiv, prikazuju vrlo pažljivo nacrtane pojedine stavove i zahvate boraca. Radi jasnoće, tela dvaju boraca su uvek obojena svetlo, odnosno tamno. Ono što je ovde, uslovljeno temom, dato u pogledu presecanja

Crteži 21—24 Beni Hasan. Plan i uzdužni presek (oba zapad/istok) grobnice br. 17 kneza Ketija (21/22) i (obe istok/zapad) grobnice br. 18 nekog nepoznatog (23/24). Sve u srazmeri 1 :300.

natpisa i vanredno lepih mada slabo očuvanih slika. Pored običnih grobnica u steni s nekoliko odaja ali bez stubova, poznat je niz drugih grobnica sa stubovima u obliku snopova papirusa i kapitela poput lotosa. Među ovima ima ih nekoliko ispred čije se glavne sale nalazi predvorje sa stubovima između bočnih zidova. 84 gore Grobnica u steni (br. 15) kneza Bakta u Beni Hasanu. 11. dinastija. Isečak islikanog istočnog zida. Dva stuba, danas slomljena, nosili su tavanicu pravougaone sale. U mnogobrojnim frizovima koji leže jedan iznad drugog, prikazani su prizori takmičenja u rvanju. Tri najgornja friza vide se na isečku. Ovakve scene, koje se vrlo retko mogu videti u grobnicama Starog carstva, spadaju u omiljenu tematiku doba s kraja Starog i, posebno, u vreme Srednjeg carstva (uporedi

i držanja tela dopire do same granice onoga što se u egipatskom stilu uopšte moglo prikazati. S tim se jedino mogu uporediti reljefi bitaka iz Novog carstva. 84 dole Grobnica u steni (br. 17) kneza Ketija u Beni Hasanu. 11. dinastija. Pogled sa ulaza na zapadni zid. Trem uklesan u steni nosila su dva reda stubova u obliku snopa koji su sa osnovom i giedama takođe bili isklesani iz susednih stena. Pored spiska žrtava za umrlog koji se razaznaje desno dole, na zadnjem zidu se nalazi devet frizova sa temama iz života. U prvih šest gornjih frizova ove zidne slike prikazani su vrlo impresivno razni zahvati u rvanju, a zatim borbene jedinice i juriš na jednu tvrdavu. 71

Crtež 25

Beni Hasan. Zidna slika na istočnom zidu grobnice br. 15 kneza Bakta (uporedi sl. 84 gore).

12. D I N A S T I J A • 1991—1786 Faraoni: Amenemhet I (1991—1962); Sesostris I (1971—1928); Amenemhet II (1929—1895); Sesostris II (1897—1879); Sesostris III (1878—1843); Amenemhet III (1842—1797); Amenemhet IV (1798—1790); kraljica Sebekneferu-Re (1789—1786). Ova dinastija, čiji osnivači nisu bili kraljevskog porekla, očigledno je sve do vremena Sesostrisa III morala da se bori za sigurnost svog postojanja. Sa toga razloga vladari bi pretendenta na presto obično rano naimenovali za koregenta. U Srednjem Egiptu u pokrajinama su još vladale kneževske porodice. Međutim, njihova vladavina predstavljala je praktično samo feudalno dobro koje im je kralj dodelio. Oni su nestali pod Sesostrisom III. Svedoci socijalnog preobražaja prošle epohe su gradovi sa građanima koji su, s jedne strane, davali posao i životne mogućnosti novim socijalnim slojevima, a s druge strane su, kao glavni gradovi pokrajina s plaćenim gradonačelnicima, potkopavali ostatke teritorijalne vlasti pokrajinskih kneževa. U to vreme je Nubija sve do 2. katarakta kao kolonija bila čvrsto pod egipatskom vladavinom. Sesostris III je tamo uredio granični pojas koji je do pojedinosti kontrolisao granični saobraćaj. Odnosi sa Azijom bili su do doba Sesostrisa III, izgleda, prijateljski i široko rasprostranjeni; postojala je trgovinska razmena sa čvrstim diplomatskim formama. Tek pod Sesostrisom III čujemo o vojnim pohodima. Utvrdeno je da je pred kraj dinastije i u sledećih sto godina u Egiptu bio neuobičajeno velik broj Azijaca kao radnika i zanatlija. Mada se ne može govoriti o »tajnom naseljavanju«, ova činjenica sama po sebi svakako je utrla put vladavini Hiksa (v. str. 75). Pod jakim kraljevima, svesnim svojih dužnosti, došlo je do novog vehkog procvata kulture. Građevinska delatnost bila je velika već pod Sesostrisom I. Vajarstvo ponovo stvara savršenom veštinom. Vehki su i uspesi umetničkog zanatstva. Statue kraljeva, čije glave deluju produhovljeno, kao i najbolji privatni portreti, odražavaju ozbiljni etos toga doba. Glavni grad premešten je sad u kraj oko srednjoegipatske oaze Fajum. Kraljevske piramide leže između Memfisa i prilaza Fajumu, na rubu zapadne pustinjske visoravni: kod Dahšura piramide Amenemheta II i Sesostrisa III, kod Lišta piramide Amenemheta I i Sesostrisa 1, kod Ilahuna i Havare u Fajumu piramide Sesostrisa II, odnosno Amenemheta III. Od Sesostrisa I ostao je u Hehopohsu jedan obehsk, najstariji dosada poznati obehsk vitkih oblika koji se od toga doba uobičajio. 72

I

SPOMENICI IZ DOBA FARAONA SESOSTRISA I I NJEGOVIH PRVIH NASLEDNIKA 85 Drvo i druge mate ije. Visina 8,5 cm. Kairo, Muzej, br. 4232. Nađena u Lištu u blizini piramide Sesostrisa I. Oči su bile inkrustirane. Kosa, sada na temenu oštećena, rađena je od drugačijeg drveta nego glava i prekrivena je crnom pastom u koju su utisnute zlatne pločice složene u ornamente. Po obradi i izrazu lica ona svedoči o istančanom umetničkom osećanju i po tome može da se uporedi sa lepim, produhovljenim ženskim likovima iz epohe kad je Egipat bio svetska sila. GLAVA NEPOZNATE.

Ševrie (Henri Chevrier) ponovo osvojio predanim istraživačkim radom. 92 Atum, prabog svemira, koji dariva faraona »životom« okrećući se prema njemu, vodi Sesostrisa I KeperKa-Rea pre itifaličnog glavnog boga stare Tebe, AmonKamutefa, »bika njegove majke«. Gore, kao zaštitni bogovi zemlje, lebde kraguj i soko sa znakom života u kandžama. Natpisi, izvedeni u dubokom reljefu fino izrađenim hijeroglifima, pored navođenja prizora sadrže uglavnom kraljeve titule i imena, kao i želje za njegovu sreću.

86/87 I. Tri od deset kraljevih sedećih statua nađenih u Lištu. Krečnjak sa ostacima boja. Visina 1,90 m. Kairo, Muzej, br. 301. Zajedno sa sedam ostalih vrlo sličnih sedećih statua kralja Sesostrisa I, nađene su u jednom skloništu pogrebne kapele kraljeve piramide kod Lišta. Ovde prikazane statue se ističu istančanošću obrade, a posebno glava statue na sl. 87. Desna ruka, stisnuta u pesnicu, drži smotanu maramu. Brada je vrlo fino obradena. Obrve, spuštene do korena nosa, daju licu čudno napet izraz. KRALJ SESOSTRIS

88/89 RELJEFI NA PRESTOLU DVEJU OD DESET STATUA SESOSTRISA I iz LIŠTA.

93-97 STUB SA GRAĐEVINE ZA JUBILARNU SVETKOVINU FARAONA SESOSTRISA I u KARNAKU. Ukupna visina 3,35 m. Kairo,

Muzej. Oštećeni stub, čije su dve strane ovde prikazane, potiče iz hrama podignutog povodom jedne jubilarne svetkovine, a koji je Sesostris I podigao kao dar bogu u posvećenom kompleksu Karnaka. Ostatke blokova toga hrama koristio je docnije Tutmozis I za popunjavanje poda jednog od svojih dvorišta u Karnaku. Likovni prikazi i slovni znaci odgovaraju onima na stubovima u hramu istoga kralja (sl. 90—92) po dubini reljefa i lepoti izvođenja.

89 Bogovi zemalja (često nazivani i bogovi Nila), punih tela i sa spuštenim grudima, imaju na glavi biljke sa grbova Severne zemlje (papirus) i Južne zemlje (»krin«). Zastupajući božanski par Horus-Set, oni pletu biljke koje im odgovaraju oko znaka »ujedinjenje«. Gore na znaku ime kraljevo.

94/95 Reljefi sa hijeroglifima gornjih delova. Na četvorouglu ispod sokola i uzdignutog prednjeg dela zmije kraljevo Horus-ime: »Ankmesut« (»život porođaja«), iza toga odozgo na niže nadovezuju se titule kao: »Nesut bjtj« (»kralj Gornjeg i Donjeg Egipta«), »Nefer Nuter« (»dobri bog«), »Neb taui« (»gospodar dveju zemalja«), i, kao uvek uokvireno ovalom, prestono ime »Keper-Ka-Re«, što otprilike znači: »Stvarati (keper = postati, nastati) je moć bića (Ka) boga Sunca (Re)«. Gore lebde soko i kraguj kao zaštitna božanstva dveju zemalja. Zatim natpis želi slavljenom vladaru da i dalje bude obdaren životom (Ank), trajanjem (Džed), srećom (Uas) i zdravljem (Seneb) doveka kao i sam bog Sunca.

90-92

96 Sesostris I i bog Atum.

88 Horus s glavom sokola i Set sa svojom čudnom dugouhom životinjskom glavom kao bogovi zemalja pletu papirus i »krin«, biljke sa grbova Gornjeg i Donjeg Egipta, oko hijeroglifa »ujedinjenje« na kome je ispisano faraonovo ime između znakova za blagoslov.

I u KARNAKU. Krečnjak. Otkrivanjem starih blokova od krečnjaka prekrivenih reljefima, koji su u Karnaku bili ponovo ugrađeni u pilon faraona Amenofisa III, uspelo je, zahvaljujući najbrižljivijim restauratorskim radovima, da se obnovi izgled ovog svetilišta. Ono je posvećeno bogu Amonu koji se stopio sa itifaličnim bogom plodnosti Minom, a pripadao je Amonovom hramu podignutom u Karnaku. Rampe s plitkim stepenicama vode s obe strane u unutrašnjost zgrade, gde je na podnožje mogla da se stavi kraljeva statua. Građevina je verovatno podignuta povodom jubileja njegove vladavine. Među najinteresantnije natpise spada spisak egipatskih pokrajina s naznačenjem njihovih područja, njihovih gradova i bogova. Oni ukrašavaju donji red tesanika na severnoj i južnoj strani. Zbog gubitka skoro svih kultnih građevina 12. dinastije utohko nam je dragocenije ovo svetilište, koje je Anri SVETILIŠTE KRALJA SESOSTRISA

97 Sesostris I i bog Ptah. Crte kralja i boga se podudaraju. Ptah, kome je postojbina u stvari Memfis, ali koji je, pored lokalnih božanstava, visoko poštovan u celom carstvu kao tvorac svih stvari i bog umetnosti, ima zatvoren oblik tela, karakterističan za njega, kao i za bogove Ozirisa, Mina i Konsa. Kralj ga drži za glavu i deh s njim dah života. Ovo nemo, gordo stapanje faraona i boga sadrži nešto što daje izvanrednu dostojanstvenost izrazu egipatske umetnosti. 98/99 Sivi granit. Visina 1,68 m. Boston, Muzej likovnih umetnosti. Nađeno u Kermi u Nubiji gde je Hapdžefaj, knez pokrajine Sijut, suprug kneginje Senui, bio guverner pod KNEGINJA SENUI.

73

Sesostrisom I. Kneginja, koja je iz stare i ugledne porodice, ima na sebi jednostavnu dugu haljinu, a u desnoj ruci drži cvet. Posebni kvalitet vajarskog rada svedoči o tome da je delo stvoreno u kraljevskoj radionici u prestonici i da je, kao naročiti dokaz kraljevske milosti, poslato Hapdžefaju, rukovodiocu važne inostrane službe na jugu. 100/101, XIII GROBNICE U STENI POKRAJINSKIH KNEŽEVA 12. DINASTUE u ASUANU.

stuba i nišom, na čijem zadnjem i bočnim zidovima po jedna porodična slika umrlog (u sredini sa sinom — sl. XIII; desno s majkom Satet-Hotepom, levo sa sinom i suprugom). XIII Sredr\ja slika niše: Sirenpovet sedi na stolici s lavljim nogama i pruža levu ruku prema darovima koji su mu prineseni. Njemu preko puta stoji sin sa cvećem. Uokvireni natpis sadrži ime kraljevo. 102

II (1897—1872). Iz Tanisa. Tamni granit. 12. dinastija. Visina 1,65 m. Kairo, Muzej, Opšti katalog br. 382. Kraljica sedi na kockastom prestolu s niskim naslonom, Na grudima ima nakit, samo sasvim plitko urezan. Zbog tesne dugačke haljine s naramenicama izgleda da je gornji deo tela skoro nag, ali noge su pokrivene tako da se donji deo tela prilagođava vajarskoj zamisli bloka, te se oblici tela samo naziru. Teška kovrdžava vlasulja s glavom ureus-zmije predstavlja skoro suviše težak okvir za ovo fino lice. Oči su bile inkrustirane. Natpisi na sedištu i ploči-podnožju daju titulu i ime kraljičino. NOFRET, SUPRUGA KRALJA SESOSTRISA

100 Grobnica u steni kneza Sirenpoveta I, sina SatTjenije, kod Asuana. Pod Sesostrisom I knez je vladao Elefantinom. Slika prikazuje dvorište s pogledom na pročelje grobnice. Na šest stubova koji su nosili krov trema, natpisi i likovi gospodara grobnica. Levo od vrata, na zadnjem zidu, veliki lik pokojnika, iza njega slede njegov sluga sa sandalama i njegova dva psa. Zatim slede scene: knezu privode goveda; iz svoga čuna knez ostima hvata ribe. Desno od vrata: pokojnik sada okrenut suprotno, iza njega tri sina; gore, žene sa cvećem u malom tremu sa stubovima.

103 101/XIII

Sedeća statua od granita. 12. dinastija. Visina 1,15 m. Asuan, Muzej ostrva Elefantine. Statua prikazuje kako knez, reprezentativno se držeći, sedi na jednostavnoj starinskoj stolici bez naslona. Ima poludugačku vlasulju i dugačku pregaču. Po umetničkom savršenstvu delo ne zaostaje za statuama faraona toga doba. Na bočnoj površini sedišta zapisana je posmrtna molitva bogu Anubisu, kao i zabeleška da je ova statua zadužbina njegovog sina Sarenputa. STATUA GUVERNERA KEME.

GROBNICA U STENI KNEZA SIRENPOVETA I I , SINA SATETHOTEPE, KOD ASUANA.

101 Vlasnik groba bio je savremenik faraona Amenemheta II. Napred je neislikana sala sa stubovima u kojoj s desne strane stoji granitni sto za žrtvovanje. Zatim slede hodnik, s obe strane po tri niše, a u svakoj iz stene izvajana statua pokojnika u obliku Ozirisove mumije. Na kraju hodnika, mala prostorija sa četiri

SPOMENICI IZ DOBA FARAONA SESOSTRISA III 104-106

107-110

III NA SED-SVETKOVINI. Krečnjak s tragovima boje. Kairo, Muzej. Iz Medamuda kod Karnaka. Nadvratak sa zgrade podignute povodom jedne jubilarne svetkovine (egipatski = Heb-sed) u krugu hrama boga Montua. Simboli drevnih glavnih mesta Donjeg i Gornjeg Egipta snabdeveni rukama — levo Behdet (Damanhur), desno Nubt (Ombos) — pružaju slovni znak za bezbrojne godine vladavine kralju koji, odeven u jubilarni ogrtač — desno s gornjoegipatskom, a levo s donjoegipatskom krunom — sedi na prestolu u lako gradenoj kapeli (uporedi sl. 106). Sa dolaktica simbola vise slike-brojke čija vrednost raste sa visinom i preteruje u izražavanju broja željenih godina vladavine. Levo dole prilazi bog Amon iz Tebe, a desno bog Montu, s glavom sokola iz Hermontisa, da bi tek krunisanom kralju doneli »sav život i sreću«. A gore, na nebu punom zvezda, širi kiila zmijama uokvirena božanska ploča Sunca. Na kraljevim prstenovima njegovo lično ime: Senvosret (muž boginje Vosret — »snažne«) i prestono ime: Ka-Kau-Re (»rađanje moći boga Sunca«).

PORTRETI KRALJA SESOSTRISA

KRALJ SESOSTRIS

74

III (1878—1843). Na portretima kralja Sesostrisa III — sačuvalo ih se preko trideset mada manje ili više oštećenih, ali uvek u umetnički vanredno značajnim primercima — javlja se bitna promena stila do koje je došlo u toku 120 godina između prvih kraljeva 12. dinastije (sl. 87 prikazuje odličan portret Sesostrisa I, drugog kralja te dinastije) i doba Sesostrisa III. Oseća se kako je razvoj kulturne istorije u toku od tih preko stotinu godina izmenio ljude, njihov način mišljenja i njihovo umetničko shvatanje. Na mesto još stereometrijski-kubnog građenja glave u statua ranijih faraona 12. dinastije, kod Sesostrisa III pojavljuje se lice živo u svim njegovim delovima, što pokazuje koliko su se umetnici već približili prirodi i tražili da kod portreta obuhvate i ono što je duhovno. U velikoj meri se koristi svetlo i senka da bi se osvetlilo ono što je najintimnije u biću prikazanog lica. Portreti ni jednog drugog kralja egipatske istorije ne odražavaju toliko čoveka, težinu kraljevskog dostojanstva i, čak. njegova najintimnija osećanja kao portreti faraona Sesostrisa III.

107 Kralj Sesostris III. Crni granit. Iz Deir-el-Baharija, Teba. Hram Mentuhotep Nebhepet-Rea. Visina sačuvanog dela statue oko 1,50 m. Kairo, Muzej. Kralj, sa staračkim borama ispod očiju i iznad korena nosa, ravno je položio ruke na faraonsku plisiranu pregaču. Na kraljevim grudima, naznačen plitkim reljefom, nalazi se amulet koji visi na lancu od cevastih bisera, što je čest slučaj kod kraljevskih likova 12. dinastije, ali dopire takođe i do 13. dinastije. Ova statua je dosada najstariji primer ovog plastično impresivnog likovnog motiva koji se obično tumači kao molitveni stav. »To je molitveni stav u kome se kralj, iako sa izvesnim samopouzdanjem, smerno potčinjava božanstvu, poveravajući njegovoj zaštiti sebe i državu. Božanstvo, dakle, stoji iznad kraljevskog dostojanstva i države koju ono predstavlja te može da im oduzme svoju blagonaklonost. Prema tome, bog, faraon i država nisu više jedno. Kraljevsko dostojanstvo je, istina, ne u teoriji, ali u praksi postalo ovozemaljska ustanova koja je izgubila svoju religioznu podršku i stoga joj je potrebno herojsko ulaganje svih snaga njegovih predstavnika da bi se ovaj gubitak nadoknadio proširenjem političke moći. Monumentalna skulptura ne služi samo tome da ovo potvrdi i iznese pred oči nacije nego i da državu učini vidljivom i opipljivom i da je učvrsti u narodu. I stoga je sadržinu svog značenja država iz oblasti religije pomerila u oblast politike« (V. Volf). Ova figura je, zajedno sa pet daljih statua Sesostrisa III (od toga dve bez glave), nađena u Deir-el-Bahariju. Tu je kralj Sesostris III podigao zadužbine za kult ujedinitelja carstva Mentuhotep Nebhepet-Rea, kao i nekoliko svojih stojećih statua. 108 Faraon Sesostris III. Mrki škriljac. Visina 9 cm. Berlin, Državni muzeji. Gornji deo tela ureus-zmije na čelu spušta se sve do površine čeone trake. To je slučaj i kod jedne male glave od granita iz Asuana koja prikazuje Sesostrisa III s gornjoegipatskom krunom, a nalazi se u Berlinu (Inv. br. 9526), i kod glave koja se čuva u Kulturnoistorijskom muzeju u Beču. Ovo posebno obeležje povezuje ove tri umetnički istaknute skulpture u jednu grupu koja, možda, potiče iz iste radionice. 109 Fragment glave. Opsidijan. Visina 10,2 m. Vašington, Nacionalna umetnička galerija (Zbirka C. S. Gulbenkijan). Poreklo nepoznato. Ovaj s pravom čuveni portret predstavlja sasvim sigurno Sesostrisa III, a ne — kao što se obično smatra — njegovog sina i naslednika Amenemheta III. Bogatstvo izraza lica je neiscrpno. Kad ga kraljevska kapuljača s trostrukom citom, karakterističnom za zrelu 12. dinastiju, ne bi označavala kao faraona, moglo bi se pomisliti da je to neki renesansni papa. I u pogledu vajarskog savlađivanja materijala, ovaj mali portret od tvrdog i krhkog opsidijana je prvorazredno remek-delo. 110 Sedeća statua. Tamnosivi granit. Ukupna visina 1,68 m. Kairo, Muzej, br. 6049. Iz Medamuda kod Karnaka. Na grudima amulet koji visi na lancu od bisera različitog oblika. Ruke i delovi nogu dopunjeni.

111 III. Diorit. Visina 42,5 cm, dužina 73,5 cm. Njujork, Umetnički muzej Metropoliten. Na grudima ispisano kraljevo ime. Na tipično oblikovanom lavljem telu iznenađuje kraljevo lice zbog naglašenog portretnog karaktera. SFINGA KRALJA SESOSTRISA

112/113 Mrki kristalni peščar. Iz okoline Asijuta. Visina 75 cm. Berlin, Državni muzeji. Potpuno neoštećena sedeća figura spada među vajarski najsavršenije statue privatnih lica u egipatskoj umetnosti i sigurno je najznačajnija sedeća statua sa ogrtačem Srednjeg carstva. Na sedištu i podnožju nema natpisa. Prema ukusu toga doba, ovekovečeni je zaogrnut dugim ogrtačem. Pokret desne ruke koja pridržava ogrtač izaziva pomisao kao da predstavljeno lice hoće da se povuče u sebe. Snažan, siguran ritam određuje postavku figure sve do samih nogu; vajarstvo cele jedne kulture dostiže ovde svoj vrhunac. Vrlo plastična živost zrači iz glave, podvučena još bistrinom pogleda ispod teških kapaka, nosem i ustima opuštenim prema uglovima. »Etičko-humana crta uselila se u lice: crta na koju smo nailazili i kod kraljevskih statua (kod Sesostrisa III) i koja oznacava odlučnu promenu u odnosu na portret Starog carstva« (V. Volf). Ova statua, za koju se tvrdilo da spada u ranu 12. dinastiju, mora se vezati za kasnu 12. dinastiju i najverovatnije pripada kraju vladavine faraona Sesostrisa III. UPRAVNI ČINOVNIK KERTIHOTEP.

XIV Iz 12. dinastije. Potiču iz grobnica princeza Sit-Hator i Mereret, koje leže u blizini piramide Sesostrisa III kod Dahšura, a spadaju među najlepše i najdragocenije zlatarske radove svoga doba.

TRI PEKTORALA.

XIV gore Pektoral sa kartušom i imenom kralja Sesostrisa II (Ka-Keper-Re). Iz grobnice princeze Sit-Hator. Visina 5,2 cm. Kairo, Muzej. (Napomena prevodioca: pektoral znači naprsni nakit, a pektoral sa kartušom — ukras sa natpisom). Osnovna zlatna ploča ima male komade poludragulja uložene u ćelije lemljenjem. S obe strane imena faraona Sesostrisa II stoje dva kraljevska sokola iznad hijeroglifa za zlato. Iznad kraljevske kartuše je tri puta znak boga na tzv. asuri za žrtvovanje. Ovaj niz znakova, koji čine srednju osu pektorala, može se pročitati kao: »Neka bogovi budu zadovoljni kraljem Ka-Keper-Reom«. Umetnička jasnoća i jednostavnost odlikuju ovaj plemeniti komad nakita. XIV Sredina i dole Dva pektorala iz groba princeze Mereret. Našao ih je Morgan 1894. Visina 6,4 odnosno 7,1 cm. Kairo, Muzej, br. 3970 odnosno 3971. XIV Sredina Pektoral s imenom faraona Sesostrisa III. U ćelijama zlatne ploče-osnove opet su lemljenjem uloženi komadići poludragulja. Kao prethodni i sledeći, i ovaj pektoral se nosio na lancu napravljenom od poludragulja. U svojoj opštoj konfiguraciji pektoral predstavlja kapelu čiju tavanicu čini jedan šuplji žleb. Ovu

75

tavanicu s obe strane podupire po jedan cvet lokvanja iz čijih peteljki raste još po jedan cvet okrenut ka sredini. Sredinu slike, opet, zauzima kartuša s kraljevim imenom, ovde s imenom kralja Sesostrisa III (Ka-Kau-Re); iznad njega ledbi boginja kraguja Nekbet s raširenim krilima. Kartušu s imenom nose u kandžama dva pernata kraljevska grifona koji imaju glave boga Horusa, s visokirh krunama od perja, a svaki gazi po dva savladana protivnika. XIV dole Pektoral s imenom faraona Amenemheta III. Zlatarski rad; inkrustiranje dragog kamenja je isto kao

i kod dva prethodna. Pektoral opet ima opštu konfiguraciju kapele, a nad imenom kralja Amenemheta III (Ni-Maat-Re) opet lebdi boginja kraguja Nekbet s raširenim krilima. Hijeroghfski dodaci narušavaju jasnoću poretka. Kod boginje nalazimo dodatak: »Gospodarica neba, gospodarica dveju zemalja«, a kod kraljevog imena: »Dobri bog, gospodar dveju zemalja, Ni-Maat-Re, koji pobeđuje sve strane zemlje«. I simbolika pobede postala je bogatija rečima. Umesto grifona kao u pektoralu kralja Sesostrisa III, ovde sam vladar savladava neprijatelja. U slobodne prostore ubačena su imena neprijateljskih naroda.

SPOMENICI IZ DOBA KRALJA AMENEMHETA III 114-116 STATUE KRALJA AMENEMHETA I I I ( 1 8 4 2 — 1 7 9 7 ) . 1 1 4 / 1 1 5 Kralj Amenemhet III. Sedeća statua. Tvrdi žućkasti krečnjak. Visina 1,60 m. Kairo, Muzej, br. 284. Statua sigurno potiče iz kraljevog hrama mrtvih kraljeve piramide kod Havare u Fajumu, a nadena je prilikom kopanja kanala u blizini piramide, na mestu »lavirinta« antičkih putopisaca. Svojim produhovljenim, smireno-ozbiljnim svečanim izrazom ova statua prirodne veličine spada među najznačajnije statue faraona, sačuvane iz starog doba Egipta. Na grudima visi amulet na lancu od bisera. Upadljiva je veličina ušiju, svakako uslovljena nekom namerom umetnika.

116 Kolosalni portret. Sivi granit. Iz Bubastisa. Visina 76 cm. Kairo, Muzej. Monumentalna, ali isto toliko i upečatljiva su dva ogromna portreta od sivog, krupnozrnastog granita iz Bubastisa od kojih se jedan čuva u Kairu, a drugi u Londonu. Verovatno su pripadali džinovskim statuama faraona Amenemheta III, dakle statuama kakve nam Muzej u Kairu pokazuje u primeru mramorne sedeće figure kralja Mermešaua iz 13. dinastije. Ta statua potiče iz Tanisa, a sa svojih 3,60 m visine je daleko iznad prirodne veličine. Oči portreta koji se nalazi u Kairu bile su inkrustirane i imale su trepavice od metala. Ovaj značajni portret, isto kao i onaj iz Londona, nagoveštajima akademizma već ukazuje na stil 13. dinastije. 117-119 D V E OD ČETIRI AMENEMHETA III.

POZNATE

GRIVASTE

SFINGE

KRALJA

Iz Tanisa.

117 Grivasta sfinga od crnog granita. Dužina 2,20 m. Kairo, Muzej, br. 507 A.

Od ukupno četiri zajedno nađene figure sfinge ovog tipa ovo je jedina čiji je trup ostao neoštećen. Gornji deo glave sa ušima i delovima lica je popravljen (precizno popravljene uši, uporedi sl. 111). Nametljivo veliki natpis na visokoj osnovi potiče iz doba Ramzesa II i navodi njegovu kraljevsku titulu i ime. Na ramenu se vide tragovi brisanja jednog kraljevskog imena iz doba Hiksa. Zbijena snaga tela govori rečito o duhu koji je vladao u doba nastanka ovih skulptura. 118/119 Grivasta sfinga od sivkastocrnog granita. Visina oko 1 m, dužina skoro 2 m. Kairo, Muzej, br. 507 B. Od četiri nađene, ova sfinga ima najbolje očuvano, lice. Kod ovog posebnog tipa sfinge faraonovo lice nije, kao što je uobičajeno, uokvireno vladarskom kapuljačom, nego neposredno svečano stilizovanim uvojcima lavlje grive. ». . . Svakako se samo umetnik toga ranga smeo usuditi i ljudski hk lavovskih dimenzija uspešno povezati s pravim trupom lava, stvorivši ogroman, nezaboravan utisak« (Hajnrih Šefer). Koncem Novog carstva jedan od vladara je naredio da mu se titula i ime uklešu u grudi grivaste sfinge. 120/121 njegovoj škrinji nalik na kapelu. Drvo. Kairo, Muzej, br. 280. Potiče iz groba nekog nepoznatog faraona kraj južne piramide od opeka kod Dahšura. Dvostruka ruka na kraljevom temenu predstavlja otelovljenu neprolaznu moć bića (Ka) vladara. Na danas nagom telu prvobitno su se svakako nalazili pojas i pregača od drukčijeg materijala. Oči su napravljene od kvarca, alabastera i drugih materijala i, kao obično, inkrustirane u bakarni okvir kapaka. Ruke su nekad sigurno držale žezla. Ovoj lepoj skulpturi danas nedostaje nekadašnja obojena presvlaka od štuka. KA-STATUA KRALJA HORA U

D R U G O MEĐUDOBA U 13. dinastiji (1785—1633) vladali su mnogi faraoni od kojih su neki značajniji, poznati i po velikim upečatljivim statuama, nosili imena Sebekhotep, Mermešau (= general) i Neferhotep. Utvrdene su njihove građevine u oba dela zemlje. Ah do promena na prestolu dolazilo je tako brzo da u ovo doba kontinuirani element države nije više bila dinastija nego uprava. Pored 13. dinastije u zapadnoj Delti vladala je istovremeno i tzv. 14. dinastija.

Oznaka »doba Hiksa« za epohu koja sledi potiče otuda što je tada došlo do navodne »provale« Hiksa. Ime znači »vladar stranih zemalja« i koristilo se u Egiptu u doba 12. dinastije da bi se označile poglavice iz Azije. No njihovu vladavinu verovatno ne smemo zamisliti kao nasilno osvajanje zemlje. Naprotiv, raspad jedinstva carstva i propast političke moći prosto su pozivali etnički izmešana, iz svojih prvobitnih obitavahšta proterana plemena da »tajno nasele« Deltu i osnuju državice u samom Egiptu. Razlikujemo dve dinastije Hiksa. 15. dinastija obuhvata tzv. »Velike Hikse«: Sevoseren-Rea, Kijana, Avoser-Re Apofisa, Nebkepeš-Re Apofisa, Aaseh-Rea i Aakenen-Re Apofisa. Prestonica im je bio grad Auaris u severozapadnoj Delti. Istovremeno teče dinastija tzv. »Malih Hiksa« koja se računa kao 16. dinastija. U stvari su, verovatno, sve četiri dinastije (13—16.) povremeno uporedo vladale jer se Egipat sastojao od više vazalnih država pod vrhovnom vlašću Hiksa iz Auarisa. Jedna od tih vazalnih država bila je Teba i njeni vladari su preteče docnije 17. dinastije. Oni su posle 1600. godine započeh borbu protiv Hiksa i njihovih egipatskih i inostranih vazala. Poslednji kralj 17. dinastije Kamose prodro je sve do Auarisa, prestonice Hiksa. Njegov brat i naslednik Ahmose vezuje 17. i 18. dinastiju.

NOVO CARSTVO Kraj koji je nekad zauzimala Teba, grad sa sto kapija — njeno staroegipatsko ime je Veset — uprkos uništavanju starih spomenika, još uvek je prava pozornica dostignuća onih pokolenja koja su, po prestanku tuđinske vladavine Hiksa, proširila područje egipatske države do velikog carstva i doveli do trećeg, vrlo bogatog procvata nacionalne kulture. Kao što nam piramide i grobnice kod Gize uglavnom predstavljaju Staro carstvo, tako nam svet spomenika u Tebi i oko nje otelovljuje suštinu Novog carstva: doba preduzimljivih ratničkih kraljeva; proširenje dometa egipatske moći sve do gornjeg Eufrata; mnogostrani i obimni razvoj svih urođenih stvaralačkih snaga. Tek je sama činjenica potčinjavanja prednjoazijskih tuđinskih naroda — koji su se pojavih u fazi već razvijene i samosvesne gradske kulture — i potrebe da se vodi vehka svetska politika dopustila da potpuno sazre bogata nadarenost egipatskog naroda i dostigne svoj najviši mogući razvoj. Putnik koji sledi tragove istorije u dohni Nila neće to nigde sagledati toliko očigledno kao u tremovima sa stubovima, dvorištima hramova i mnogobrojnim grobnicama Tebe, nekadašnje metropole pune raskoši i sjaja, čiju je konačnu sudbinu prorok Naum pretećim pokhkom predskazao kao zadnji sud omrznutom asirskom gradu Ninivi: ». . . smatraš li da si bolja od grada No-Amona, koji je ležao na talasima Nila i svuda okružen bio vodom, kome je tvrdava bila morska pučina, a vode mu — njegove zidine? Snaga mu je bila Nubija i mnogoljudni Egipat, A Punt i Libija bili mu podrška — pa ipak je morao da bude proteran i zarobljen; njegova deca su bila po ulicama smrvljena, bacana je kocka za njegove plemiče, a sve njegove velmože baciše u lance i okove.« Putnik koji prolazi kraj ogromnih ruševina svuda će se podsećati na osvajanje i pljačkanje Tebe od strane svirepih ratničkih hordi Asurbanipala, ah i na docnije nevolje koje joj je donela rimska vojska poslata radi gušenja ustanaka, kao i zbog fanatizma pripadnika novih oblika religije. Zaista, mestimično se stiče utisak da snage uložene u ogromna razaranja nisu zaostajale iza onih stvaralačkih snaga koje su nekad podigle u slavu bogova i faraona ovaj iz kamena uobhčeni, po svojoj veličini i jačini dejstva mestimično preteški divovski svet. Iz doba početaka tebanske sakralne arhitekture Novog carstva, u području velikog Amonovog hrama kod današnjeg sela Karnaka, u blizini Luksora a gde je bila nekada Teba, imamo nedavno restauriranu kapelu od alabastera iz vremena kralja Amenofisa I. Prvi podstrek za velike građevine 18. dinastije predstavlja u stvari terasasti hram kraljice Hatšepsut koji je ona pomoću svog genijalnog kancelara i miljenika Senenmuta podigla'oko 1940. godine pre n. e. u tebanskoj nekropoli, ispred strmih obronaka zapadne stene kazana kod Deir-el-Baharija. Kako široko zamišljeni kompleks, toliko privlačan modernom shvatanju, tako i ukrašavanje shkama, koje još često žive čarobnim sjajem starih boja, deluju na današnjeg posmatrača nekom lakom i vedrom harmonijom kakvom vrlo retko zrače spomenici iz perioda Egipta kao svetske sile. U muzikalnosti celog kompleksa vlada nešto što pripada ženi-kraljici čiju čar nije mogla da ukloni ni razorna mržnja ogorčenog kraljičinog suparnika, kralja Tutmozisa III. 77

Ovaj žilavi osvajač i realni političar, po sposobnostima nadmoćan među faraonima iz doba kad je Egipat bio svetska sila, ostavio je dosta spomenika u starijem delu hramovnog područja Karnaka. Ukrštena zgrada njegovog kamenog šatora za svetkovine kod starog svetilišta u Karnaku govori isto toliko rečito o uspesima postignutim na vojničkom i diplomatskom polju u Palestini i Siriji, koliko i zidovi i stubovi njegovih sala za letopise. O tome govore isto tako i, na zidovima njegova dva pilona, velike konture vladara koji simbolično ubija svoje zaklete neprijatelje. Objektivno usmerenu, trezveno nadmoćnu inteligenciju ovog moćnog vladara karakterišu, veličanstvenije nego sve građevine podignute u čast njegovih pobeda, suvi stručni izveštaji o vojnim pohodima, uklesani u kamene zidove prostorija. Bogato doba Amenofisa III došlo je do najpotpunijeg kraljevskog izražaja u njegovom hramu mrtvih najsvečanijem od svih tebanskih hramova, koji se uzdiže usred današnjeg Luksora, višem čak nego što su visoki »Memnonovi kolosi«. Plemenitost njegovih visokih stubova, svečano prostranstvo njegovog drugog dvorišta i kultnih prostorija, ukrašenih reljefima, zauvek ostaju u sećanju i tim više izazivaju žaljenje zbog propasti hrama mrtvih i palate Amenofisa III, na lapadnoj obali Tebe, faraona koji je toliko voleo sjaj. Gde god naišli na njih, ruševine iz toga doba deluju dubokim dostojanstvom shvatanja i majstorstvom izvođenja. Mada više ne poseduju polet i svežinu ranog doba Tutmozida, ipak se na njima impozantno odražavaju sigurnost i samosvest jedne životne zajednice ponosne na svoje bogatstvo i čvrstu društvenu organizaciju. Ovo najupečatljivije dolazi do izražaja u grobnicama u steni velikaša toga doba: u grobnicama Ka-em-heta, Kerufa ili Ramosea. Iz dana faraona Amenofisa IV, docnijeg Ehnatona, nema monumentalnog svedočanstva u ruševinama Tebe. Ostaci njegovog svetilišta Suncu, istočno od područja Karnaka, jedva se razaznaju u pesku. Kralj Haremhab je, posle pada vladavine Atona, kamene blokove većim delom koristio za dva svoja sopstvena, danas delimično srušena pilona na putu od hrama Amonovog do hrama boginje Mut. Od divovskih statua jeretičkog kralja, najočuvanije potiču iz porušenog dvorišta hrama i prenesene su u muzej u Kairu.

Crtež 26 Plan Tebe. Na istočnoj obali Nila su današnja mesta Luksor i Karnak; na zapadnoj obali nekropola koja se nadovezuje na plodnu zemlju. Jednostavnosti radi, kod hramova mrtvih zabeležena su samo imena faraona. Biban el-Harim znači Dolina grobnica kraljica, a Biban el-MuIuk — Dolina kraljevskih grobnica. U blizini današnjih naseljenih delova Kurnet-Murai, Deir-el-Medina, Šek-Abd el-Kurna, EI-Asasif i Dira Abu'n-Naga leže najvažnije nekropole tebanskih velikaša.

78

Sa izuzetkom terasastog hrama kraljice Hatšepsut kod Deir-el-Baharija, hrama za svetkovine Tutmosisa III u Karnaku i Amon-Mut-Konsovog hrama u današnjem Luksoru, sve najznačajnije velike građevine Tebe potiču skoro isključivo iz doba 19. i 20. dinastije. Poznavaoci starog Egipta ne mogu a da ne zažale što naročito Ramzes II u svojoj velikoj želji za građenjem nije propustio nijednu priliku da starim svetilištima udari pečat svoga duha dogradnjom dvorišta ili bar upadljivim natpisima i reljefima. Njegova božanska i faraonska samosvest potisnula je često i neopravdano u pozadinu ono što je bilo istančanije i smirenije, ukoliko ga nije i potpuno ugušila. Ako neko ovlaš i na brzinu pregleda glavne znamenitosti doline Nila, steći će varljivo uverenje da posebna dostignuća iz doba Ramzesa II u pogledu kohčine materijala i obima radova predstavljaju najznačajniju monumentalnu baštinu iz ere Egipta kao svetske sile. Volja vladara, ma koliko da je vladar popularan, ne može nekažnjeno da iscrpljuje snage naroda. Bez obzira što srazmere pojedinih delova gradevina ne zadovoljavaju, bez obzira što kraljevske statue-kolosi na mnogim mestima deluju kao dekoracije siromašne sadržinom, ipak ne treba da nam se pomuti pogled kad posmatramo to, na svoj način ipak veličanstveno delo stvarano tim preteranim htenjem i ostvareno u doba Ramzesa II i njegovih naslednika. Iz ovog spektakla govori jedan nov osoben patos. Uprkos svih unutrašnjih ograda, ipak se stiče nezaboravan doživljaj kad se kroči u šumu stubova beskrajnog trema u Karnaku, sličnog bazilici; kad se u Rameseumu stane ispred divovskih stubova figura deifikovanog faraona; kad čovek dopusti da odrazi jedne još uvek velike istorije deluju na njega sa zidova dobro očuvanog hrama u Medinet Habuu, u čijem se građenju kralj Ramzes III takmičio sa svojim istoimenim prethodnikom koji je i posle smrti imao uticaja na donošenje odluka; kad u grobnici Setija I, oca velikog Ramzesa II, u oslikanim prizorima vanredno bogato očuvanim, nade ono što su ostali dužni neuspelo restaurirani zidovi njegovog hrama mrtvih u Tebi (kod Kurne). Slika stare Tebe bila bi nepotpuna bez ovog krajnjeg ostvarenja materijalno mogućnog pod žezlom tih ujedinitelja i izvršilaca uporne volje, koje je sudbina darovala Egiptu u sumraku njegove velike istorije. Međutim kao merilo za ocenjivanje ukupnog umetničkog dostignuća Starog Egipta, koje se ostvarivalo tokom tri milenijuma, ne sme se uzeti taj svet spomenika, pod Setijem I još ubedljivo plemenit, ah pod drugim i trećim Ramzesom usmeren više na spoljne efekte i demonstraciju moći! A onaj ko se zamorio od tremova, kolonada i divovskih statua u hramovima, neka sam i mirno pođe u tišinu mnogobrojnih prostorija grobnica u pojedinim grobljima na obroncima Zapadne planine. Tamo gde je slikareva četkica često morala da zauzme mesto vajarskog dleta zato što nepovoljni sastav obližnjeg krečnjaka nije dopuštao pravi rad u reljefu, tamo će naći ono što veliki gradevinski kompleksi nisu mogli da mu pruže, a što svet starih još više približuje srcu: draž i čar privatnog života, intimnost opuštanja u porodičnom krugu, svečanu društvenost uz zvuke struna i pesmu, devojke nežnih udova u plesnom ritmu, s očima kao u antilope i grudima koje pupe ispod poluprozirnih nabranih haljina; setvu, žetvu, zahvalnost božanstvu — isto kao i molitvu kojom se nešto traži, izraženu u produbljenoj, često vrlo ličnoj pobožnosti, — i najzad sve ono što, iako suprotnost, isto toliko pripada životu, a što je Egipćanin smatrao toliko važnim. To su bile pogrebne povorke u području »večnih stanova«, nesuzdržana prastara žalba i svečano sprovedeni ritual pred još jednom uspravljenom i ukrašenom mumijom na vratima grobnice. A zatim, na kraju Doline kraljevskih grobnica, posetilac može da pređe pogledom po onim mestima čija je istorija povremeno bila neobičnija nego što bi mogla da to smisli pesnička mašta. On sme da stupi u kapije i hodnike toga tajanstvenog podzemnog sveta u kome su sahranjeni najmoćniji vladari Novog carstva, i sme, najzad u jednoj od najskromnijih među svim tim grobnicama u steni, nekad prepunim bogatstava, da posmatra smireni zlatnosjajni lik prerano umrlog faraona Tutankamona, onaj divni spoljni kovčeg koji, kao poslednju u njegovom grobu preostalu dragocenost, čuva u sebi posmrtne ostatke ovoga mladog pokojnika. Neke od građevina i grupa grobnica Novog carstva, raspoređene van Tebe po dolini Nila i sve do granice Sudana, s pravom se već odavno smatraju kao naročito značajne zbog njihovog impozantnog izgleda ili zbog posebne lepote njihovih slika. Dva hrama naročito privlače pažnju: hram mrtvih Setija I, podignut u Abidosu na drevnom svetom mestu koji je dovršio njegov naslednik Ramzes II, i ne manje poznati veliki hram u steni Ramzesa II kod Abu Simbela u Nubiji čiji su ga kamenoresci oteli od planinske stene koja zatvara dohnu u blizini obale Nila. Mada se kod ciklusa reljefa u Abidosu, koji zidove oživljuju delimično još oshkanim likovima, radi o sakralnim slikama, ostvarenim gotovo akademskom hladnoćom i realnošću, ipak se na kraju moramo složiti s onim pozvanim ocenjivačima koji ih stavljaju među najbolje što je egipatski reljef uopšte dao. S druge strane, to su bile grube ruke onih koji su, uklanjajući čitave stene odista herkulskim radom, vajanjem oslobodili one divove koji smireno sede na prestolu ispred pročelja hrama u Abu Simbelu i skoro 10 m visoke kraljevske statue velikog trema sa stubovima. A kad se stupi pred neki od tih giganata i kroči kroz visoku kapiju, iznad koje još uvek vlada bog Sunca s glavom sokola, tada padaju svi prigovori o jednom sumnjivom umetničkom shvatanju koje se, u nekoj vrsti staračke hibridnosti, upustilo u takmičenje s prirodom planinskih stena te ustupaju mesto jednoj iskrenoj istorijskoj dirnutosti. Ono što kod ostalih nubijskih hramova Ramzesa II, delimično takođe u stenu uklesanih, kao i onih kod Bet el-Vahja, Gerf Husena, es-Sebue i ed-Dera, traži podršku okoline i često razočarava provincijskim zanatstvom, sazrelo je ovde na krajnjem jugu, u Abu Simbelu, u veličanstveno dostignuće.

79

18. D I N A S T I J A • 1552—1306 18. DINASTIJA, PRVA FAZA

• 1552—1436

Faraoni: Ahmose (1552—1527); Amenofis (Amenhotep) I (1527—1506); Tutmozis I (1506—1494); Tutmozis li (1494—1490); kraljica Hatšepsut (1490—1468); Tutmozis III (1490—1436). Pod poslednjim regentima tebanske 17. dinastije (Sekenenre Ta'a I i II, Kamose, Ahmose) počinje oslobodilačka borba koja se završila proterivanjem i progonjenjem Hiksa i ponovnim obuhvatanjem celog Egipta u jednu državu. Posledice su bile ogromne za zemlju, njenu pohtiku i kulturu. Pojam kraljevske vlasti pojavljuje se sad s jednim novim, vrlo ličnim pečatom. U toku poslednjih borbi za isterivanje Hiksa, uspelo je faraonu Ahmoseu (1552—1527), bratu kralja Kamosea, poslednjeg vladara 17. dinastije, da zauzme Auaris, tvrdavu Hiksa u donjoj delti Nila. Njegov sin Amenofis I (1527— 1506) prešao je posle njegove smrti granice Egipta i stigao sve do južne Palestine. Prilikom stupanja na presto on je preuzeo već ujedinjenu i učvršćenu zemlju. Još je njegov otac proširio granice Egipta prema jugu i severu. Kao i njegova majka Ahmes Nofretere, i on je docnije deifikovan. Uostalom, on je bio prvi koji je sproveo odvajanje mesta za kult mrtvih od grobnice i podigao prvi hram mrtvih u području tebanske nekropole. Pri tome je njegova grobnica skrivena u brdima iza nekropole, ah još ne leži u Dolini kraljevskih grobnica. Njegov sin Tutmozis I (1506— 1494) stigao je u svojim vojnim pohodima na jug do 3. katarakta, a u pravcu severa, prvi od egipatskih faraona, sve do Eufrata. Iz njegovog braka s Mutnofretom rodio se Tutmozis II (1494—1490), a iz docnijeg braka s Ahmesom — kraljica Hatšepsut (1490—1468). U međuvremenu se rana 18. dinastija uzdigla do moći i vehčine. Dve ličnosti stupile su sad na istorijsku pozornicu: kraljica Hatšepsut i kralj Tutmozis III. Po svojim političkim idejama bili su potpuno suprotni, ah oboje su istom upornošću stremih svojim ciljevima, verujući u svoju najvišu božansku misiju i iz najvišeg osećanja dužnosti prema državi. Borbu za vlast između kraljice Hatšepsut i kralja Tutmozisa III ne treba posmatrati samo kroz samosvest ova dva vladara, osobenu za to doba, nego i kroz lične razlike koje su postojale između njih. Kraljica Hatšepsut je bila sestra i supruga kralja Tutmozisa II. Međutim, u kratkom braku s njim nije imala muškog potomka. Tutmozis III bio je sin Tutmozisa II, ali od jedne inoče. Docnije se verovatno oženio s jedinom kćerkom iz braka Tutmozisa II sa Hatšepsutom. Posle smrti Tutmozisa II, kraljeva udovica Hatšepsut vladala je u ime maloletnog pastorka i nećaka, docnijeg Tutmozisa III, ali je zastupala svoju sopstvenu pohtičku koncepciju. U suprotnosti s »ekspanzionističkom pohtikom« svoga doba, nastojala je da vodi relativno konzervativnu pohtiku i ugledala se na primere velikih faraona Srednjeg carstva. Da bi sprovela svoje vladalačke planove proglasila je sebe faraonom i koristila svoje savetnike, pre svega kancelara Senenmuta, koji je, naravno, najzad pao u nemilost. Neizvesno je da li je Tutmozis III sačekao njenu smrt ili ju je izazvao. U svakom slučaju, posle njene smrti uništio je sve uspomene na nju, a godine njene vladavine dodao je svojima. Tutmozis III je vrlo naglašeno produžio tzv. ekspanzionističku politiku. U stvari radilo se o tome da on reaguje na svetsku političku situaciju: od doba Hiksa su Egipat, Palestina, Sirija, Mesopotamija i Mala Azija sačinjavali jedan jednoobrazni politički svet iz koga se više niko nije mogao povući. Osvajanja na jugu (sve do 4. katarakta) i na severu (Eufrat je više puta dostignut i prebrođen) doprinela su da egipatsko carstvo stvori čvrst politički položaj u tom svetu. Kao vrlo smeo i uporan vojskovođa Tutmozis III je u sedamnaest ratnih pohoda utvrdio Egiptu preimućstvo za punih sto godina. U zemlji je nova situacija imala dalekosežne posledice: ratnici u bornim kohma i stalna vojska stvorili su nov društveni sloj. Sa stranim plaćenicima, zanathjama i njihovim ženama prodirala su strana materijalna, a u priličnoj meri i duhovna dobra, koja su bila prilagodena i izazvala nov procvat kulture u Egiptu. Od građevina rane 18. dinastije iz doba Amenofisa I treba pomenuti samo ostatke hrama mrtvih ovog kralja u Tebi (kod Dira Abu'n-Nage) i svetilište od alabastera u Karnaku (sl. 123—125), a iz vremena Tutmozisa I — samo ruševine njegovih građevina u Karnaku (sl. 126, str. 81). Prvi veliki procvat arhitekture i likovnih umetnosti počinje pod kraljicom Hatšepsut, od čijih građevina treba u prvom redu pomenuti terasasti hram u Tebi (Deir-el-Bahari) (sl. XV/XVI, 127—131). Umetnička oprema ovog hrama završena je za vreme Tutmozisa III (naravno, posle uništenja slika i statua kraljice Hatšepsut). O građevinama ovog kralja u Karnaku (sl. 136—139) biće govora prilikom opisivanja hramovnog kompleksa u Karnaku. U pogledu istorije arhitekture, naročito su interesantni mali hramovi poput peripterosa kraljice Hatšepsut i kralja Tutmozisa III u Medinet Habuu (crteži 29 i 68), kao i Tutmozisa III u Karnaku (crtež 57) pošto ovi hramovi predstavljaju do izvesne mere preteče docnijih obhka grčkog peripteralnog hrama. 80

S P O M E N I C I IZ D O B A

KRALJEVA

AMENOFISA I

122 SFINGA OD ALABASTERA NA MESTU HRAMA BOGA PTAHA u MEMFISU. Visina 4 m. Dužina 8 m.

Ponovo je podignuta na mestu nalazišta u gaju palmi kod sela Mitrahine i 1953. godine obezbeđena zidanim podnožjem. Ovaj spomenik je dugo smatran kao delo iz doba Ramzesa II, međutim, stilska obeležja ukazuju na to da ga treba pripisati ranoj 18. dinastiji. 123-125 KARNAK. SVETILIŠTE ZA AMONOVU AMENOFIS I (1527—1506).

BARKU,

PODIGAO

Od niza tremova i sala sa stubovima, koje su podigli još kraljevi rane 18. dinastije u Karnaku, srećom je sačuvana mala kapela od alabastera, 7 m duga, iznutra i spolja ukrašena reljefima iz doba Amenofisa I. 123 Ova kapela od alabastera strogih oblika rekonstruisana je od delova koji su bili ugrađeni u pilon III i sad se uzdiže kraj takođe ponovo podignutog svetilišta iz doba faraona Sesostrisa I (sl. 90—92), severno od prvog Velikog dvorišta Amonovog hrama. 124/125 Zidni reljef iz unutrašnjosti svetilišta Amenofisa I. Kraljevski ktitor stoji pred bogom Amonom koji žezlom daruje »stalan život«. Desno ponovo Amenofis I, koji ovde nosi takozvanu plavu krimu (Kepereš; često

(1527—1506)

I TUTMOZISA I

(1506—1494).

nepravilno nazivanu »ratni šlem.« Ovde se po prvi put na spomeuicima može dokazati da »ratni šlem« predstavlja krunu). Na kraljevom licu naročito se zapažaju individualne crte, a posebno neegipatski oblikovani lako povinuti nos. 126 KARNAK. HRAM DRŽAVNOG BOGA AMONA. PILON ( I V ) I OBELISK TUTMOZISA I, KAO I OBELISK KRALJICE HATŠEPSUT.

Pogled prema istoku sa srušenog pilona III Amenofisa III, koji sa istoka zatvara Veliku salu sa stubovima. Desno još stoji jedan od dva obeliska od granita iz Asuana, koje je Tutmozis I podigao ispred tadašnjeg ulaza u hram. Obelisk je visok 21,75 m, a osnova je kvadrat sa stranicom od 1,84 m. U sredini posveta Tutmozisa I. Bočne redove slova dodali su Ramzes IV i Ramzes VI koji smetaju zato što su prepunili površinu. Levo su ostaci pilona IV koji je podigao njegov naslednik Tutmozis I. Iza toga još stoji jedan od dva obeliska koje je podigla kraljica Hatšepsut, visine 29,5 m i širine osnove od oko 1,62 m. Sa sve četiri strane ukrašen je jednim okomitim redom slova, a s obe strane se pojavljuju likovni prikazi na gornjem delu koji prikazuju kraljicu Hatšepsut i kraljeve Tutmozisa I i III kako prinose žrtve pred bogom Amonom. Težina ovog obeliska proračunata je na 325 tona, dok obelisk Tutmozisa I teži svega oko 143 tone.

S P O M E N I C I IZ D O B A K R A L J I C E HATŠEPSUT (1490—1468) XV/XVI,

127-131

TERASASTI HRAM U DEIR-EL-BAHARUU.

Hram kraljice Hatšepsut bio je posvećen vrhovnom bogu Amonu, ali u izvesnim svojim delovima i boginji Hator, bogu Anubisu i bogu Sunca Re-Harakteu. Isto toliko služio je i posmrtnom kultu same kraljice i njenih roditelja Tutmozisa I i njegove druge supruge Ahmese. Kad je Tutmozis III, u svojoj mržnji protiv dugogodišnje suparnice na kraljevskom prestolu, naredio da se izbrišu i unište likovi kraljice Hatšepsut u hramu (kao i u kraljičinim građevinama u Karnaku i drugim mestima), to je u krajnjoj liniji imalo svoje razloge u politički dijametralno različitom stavu dva vladara. Mada su 22 godine namesništva kraljice Hatšepsut značile doba mirne izgradnje u zemlji i miroljubivih trgovinskih ekspedicija, ipak je u toku te dve decenije ponovo izgubljeno sve ono što je Tutmozis I već bio postigao u pogledu spoljnopolitičkih uspeha Egipta kao buduće svetske sile. Do hrama, koji leži oslonjen uz strmu stenu Zapadne planine (sl. XV) i koji izgleda kao da posreduje između života ispred njega u nekadašnjem gradu Tebi i tajanstvenog sveta smrti koji je snivao u brdu iznad njega, sa ivice plodne zemlje vodila je aleja sfinga sve do kapije Donje terase (sl. 27/28), oivičene palmama i lozom. Od nje je vodila rampa gore do Srednje terase. Ispred potpornog zida njenog pročelja, a s obe strane kraja rampe, sagrađen je po jedan trem sa stubovima. Nedo-

vršeni trem sa stubovima i s kapelama u steni završava njen severoistočni bok i nailazi na čeoni sistem tremova sa stubovima, podignutim ispred potpornog zida Gornje terase (sl. 130), do koje se takođe stiže rampom. Od dva trema sa stubovima koji leže s obe strane ove rampe, a sa severozapada zatvaraju Srednju terasu, levi je posvećen opisu ekspedicije u Punt, zemlju mira i tamjana (na južnoj obali Adenskog zaliva), dok desni (sl. 127) na svojim reljefima kao temu ima božansko začeće kraljice Hatšepsut od boga Amona i njeno rođenje: kako se Amon, koga vodi bog mudrosti Tot, pribhžava kraljici Ahmes, koja od njega prima božansko dete; kako kraljevsku majku Ahmes (sl. 129)uporodilištevode Knum s glavom ovna i žaboglava Heket, pomagačica pri porođaju; kako Hator prinosi božansko kraljevsko dete Hatšepsut Amonu kao vrhovnom bogu; zatim dalji reljefi koji su, međutim, obnovljeni za vreme Ramesida. S one strane pomenutih vanredno upečatljivih tremova sa stubovima Srednje terase leže delovi hrama posvećeni bogu Anubisu i boginji Hator. Na porodilište se na severozapadnoj strani nadovezuje Anubisova kapela, oteta od stene (sl. 127), s predvorjem od dvanaest stubova sa po šesnaest ivica; prema jugozapadu se na Puntov trem nadovezuje svetilište boginje Hator s dve poprečne izdužene sale čiji stupci, odnosno okrugli stubovi, delimično imaju kapitele u obliku Hatorine glave. Zatim sledi kapela od tri prostorije, isklesane u steni, sa zidnim reljefima vanredne lepote (sl. 131). 81

Gornja terasa ima iznad svog snažnog potpornog zida trem koji je danas skoro potpuno porušen, a čiji je krov nosio unutrašnji red šestostranih stubova i spoljni red ogromnih statua kraljice Hatšepsut. Granitna kapija vodila je u Veliku salu s dva reda stubova oko njene sredine. Na njenom severozapadnom zidu smenjuju se veće i manje niše u kojima su nekad stajale kraljičine statue. Duboko ukopano u steni leži svetilište. Priključena uz jugozapadni ugao Velike sale, nalazi se kraljeva pogrebna kapela, kao i sve njene sporedne prostorije takođe uklesane u steni. Ništa ne bi moglo bolje da prikaže plemenitu lepotu ovog hrama nego tekst uz reljef koji pokazuje Amona koga vodi Tot pred Ahmesu, a koji se nalazi u tremu posvećenom rođenju kraljice Hatšepsut: »Došao je ovaj divni bog, sam Amon, gospodar prestola dveju zemalja, pošto je poprimio lik njenog supruga. Našli su je kako počiva u lepoti svoje palate. Probudila se od miomirisa boga i nasmejala se pred njegovim veličanstvom. On joj žurno pride i polude za njom i izgubi svoje srce. Ona je mogla da ga gleda u obličju boga, pošto joj se bio približio. I kliktala je, gledajući njegovu lepotu. Njegova Ijubav prožimala joj je udove. Palata je bila preplavljena miomirisom boga; svi njegovi mirisi bili su iz Punta, zemlje tamjana. Veličanstvo toga boga činilo je s njom Štogod je poželelo. A ona ga je radovala sobom, i Ijubila ga.« XV Terasasti hram kraljice Hatšepsut, pogled sa istoka. Hram posvećen državnom bogu Amonu, koji je ponovo u velikoj meri obnovljen, imao je, kao što je napomenuto, svetilišta boginje Hator i Anubisa, boga mrtvih. Ostale prostorije bile su određene za posmrtni kult vladarke i njenih roditelja Tutmozisa I i Ahmese. Veličanstveni građevinski kompleksi ispred strmina stenovitog kazana zauzima deo dvorišta hrama mrtvih kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea (vidi se na slici levo).

naredio da se dletom izbriše prikaz kraljice Hatšepsut na ovom delu zida, o kome će biti reči u daljem tekstu. 127 Predvorje Anubisove kapele i porodilište. Pogled iz severnog (nedovršenog) trema sa stubovima na predvorje Anubisove kapele sa četiri reda od po četiri šesnaestoivična (»protodorska«) stuba i na porodilište s dva reda od po jedanaest stubova. 128 Tutmozis III i bog Amon. Porodilište, 2. red stubova, 4. stub s juga. Faraon ima na glavi krunu ukrašenu rogovima i perjem, a preko kose dijademu optočenu zmijama. On stoji s podignutom otvorenom levom rukom, a u desnoj drži kijaču od kruškovog drveta, ispred boga Amona koji mu stavlja ruku na rame. Svih dvadeset i dva stuba porodilišta imaju na svakoj od svoje četiri strane delimično lik kraljice Hatšepsut, koji je Tutmozis III docnije izbrisao, delimično lik Tutmozisa III ali uvek kako stoji pred Amonom. Likovi boga Amona izbrisani su docnije za faraona Ehnatona da bi tek pod Ramzesom II bili površno obnovljeni. 129 Porodilište, zadnji zid. Kraljičina majka Ahmes. Krečnjak, oslikan. Kraljica Ahmes, supruga Tutmozisa I i majka kraljice Hatšepsut, prikazana je pri kraju trudnoće. Zatim bog Knum, ovnujske glave, koji ljude oblikuje od gline, i žaboglava boginja-primalja Hekmet vode kraljicu na porođaj. Ahmesa na glavi ima kragujevu ćubu ispod koje se spušta kosa u dugim pramenovima. 130 Gornje dvorište s ostacima sale sa stubovima. Dvorište leži do same stene; njegovu sredinu zauzimala je Velika sala sa stubovima. Koptski monasi, koji su u ranim danima hrišćanstva ovaj hram pretvorili u manastir (Deir-el-Bahari = severni manastir), teško su oštetili zidove koji su nekad bili ukrašeni reljefom koji prikazuje jednu svečanu povorku. U sredini dvorišta između stubova vezanih pregradama, podignutih ispred građevine iz doba Ptolemeja, nalazi se prilaz svetilištu. U severozapadnom uglu dvorišta, desno je zid dvorišta sa oltarom i vrata koja vode u Amonov trem. Zapadni zadnji zid dvorišta (koji se pruža po celoj širini slike) sadrži niz većih i manjih niša sa slikama Tutmozisa III i kraljice Hatšepsut pred božanstvima. U većim nišama stajale su statue kraljice Hatšepsut koja je predstavljena kao Oziris, a od kojih je sačuvano nekoliko donjih delova. 131

XVI Oslikani zidni reljef u tremu sa stubovima ispred Anubisove kapele. Boginja Mut u obliku kraguja, koju slovni znaci na reljefu označavaju kao gospodaricu zvezdanog neba koje je prikazano iznad nje, drži u kandžama pečatni prsten, znak za »bezbrojne godine«. Gore, slovni znaci složeni kao rebus kazuju ime kraljice Hatšepsut; iznad Ka znaka friz od uspravljenih zmija šarki sa grba koje na glavi nose drvenu ploču Sunca uokvirenu kravljim rogovima. Ispred ukrasnih rogova naizmenično je po jedan znak za »trajanje« i za »život«. Tutmozis III je 82

SREDNJA PROSTORUA U SVETILIŠTU BOGINJE HATOR.

Kraljica Hatšepsut pije iz vimena Hator krave. Boginju Hator u obliku krave obožavali su kao zaštitnicu grada mrtvih, verovatno u daljem razvoju jednog starog lokalnog kulta krave (uporedi i sl. XVII, kao i 146/147). Na kovrdžavu kraljičinu frizuru pričvršćena je zaštitna zmija faraonskog dostojanstva. Sačuvani su ostaci boja. Kako srednja, tako i zadnja od tri prostorije Hatorine kapele, od kojih svaka leži uzdignuta za po jednu stepenicu, sadrže reljefe izvanredne lepote stila i izrade. U srednjoj prostoriji velika figura kraljice — koju je

Crtež 27 Hramovi iz Deir-el-Baharija kod Tebe. Desno: terasasti hram kraljice Hatšepsut; levo: hram mrtvih faraona Mentuhotep Nebhepet-Rea.

83

Tutmozis III izbrisao — prinosi žrtvu Hator kravi, koja se sa svoje strane pojavljuje u barci ispod baldahina, a njen mali sin Ehi stoji ispred nje sa sistrumom u rukama. U zadnjoj sobi je na obe strane prikazana kraljica kako se hrani iz vimena Hator krave (sl. 131), dalje, na zadnjem zidu, kraljica između boginje Hator i Amona, a u nišama još Hatšepsut i Tutmozis III kako oboje žrtvuju mleko i vino boginji Hator. 132 SARKOFAG

KRALJICE

HATŠEPSUT,

FRONTALNA

STRANA.

Tamno crveni kvarcit. Kairo, Muzej, br. 620. Potiče iz groba kraljičinog u Dolini kraljevskih grobnica (Biban el-Muluk) kod Tebe. Sarkofag ima isti oblik kao i sarkofag njenog oca Tutmozisa I, koji je takode dospeo u Muzej u Kairo. Oba sarkofaga pred-

oštećena, ali je odlično restaurirana. Naročitu draž ima istančano nagoveštena ženstvenost vladarke koja sedi na prestolu kao faraon. 134 VRH SRUŠENOG OBELISKA KRALJICE HATŠEPSUT U KARNAKU.

Granit iz Asuana. Kraljica je podigla iza pilona IV svoga oca Tutmozisa I (uporedi i sl. 126) dva obeliska od kojih je jedan ceo sačuvan, a od drugog je ostao ovaj fragment koji leži danas u blizini severnog ugla Svetog jezera. Ona na glavi ima plavu krunu i kleči pod zaštitom boga Amona. Gore, ispod zvezdama posutog znaka za nebo, titula i krunidbeno ime vladarke (Kemare: »Pravedan poredak u svetu je moć bića boga Sunca«; lično ime Hatšepsut može se prevesti kao »najviša plemićkinja«),

Crtež 28 Hram kraljice Hatšepsut u Tebi (Deir-el-Bahari), pogled sa severoistoka. Rekonstrukcija. U pozadini hram mrtvih faraona Mentuhotep Nebhepet-Rea.

stavljaju izvanredno rađena dela. Okružena slovnim znacima, Izida kleči na znaku nub — »zlato« i stavlja ruku na znak ren, prsten večnosti.

kao i želje za njeno zdravlje. Ime (»Amon-Re, gospodar neba«) i lik boga uništeni su za vreme faraona Ehnatona, a obnovljeni na početku 19. dinastije. Jasno se raspoznaju prerađene površine.

133 Krečnjak. Prirodna vehčina. Njujork, Umetnički muzej Metropoliten. Iz Tebe, Deir-el-Bahari. Sedeća statua je sastavljenog tela sa prestolom; ranije je bila vlasništvo Državnih muzeja u Berlinu, dok je glava nađena prilikom američkih iskopavanaja u Deir-el-Bahariju. Glava je bila dehmično KRALJICA HATŠEPSUT.

84

135 SENENMUT, KANCELAR POD KRALJICOM HATŠEPSUT. CRTEŽ LIKA iz NJEGOVE GROBNICE ispod terasastog hrama u

Deir-el-Bahariju. Širina osnove poprsja 26,5 cm. Blizu kraja uskog hodnika, uklesanog u steni i dugog preko 100 m, koji vodi do tri odaje grobnice u steni

kancelara Senenmuta, na mestu koje je začudo ostalo neoštećeno iako su izbili krečni kristali koji su pokrili zidove hodnika, nalazi se vanredno živ i očigledno vrlo naturalistički crnobeli portret ovog moćnog čoveka. Skromnog porekla, Senenmut je spadao među najznačajnije ličnosti rane 18. dinastije. Kao arhitekt i tehnički organizator rukovodio je izgradnjom kraljičinog terasastog hiama; kao »veliki upravitelj kraljičinog imanja« bio je tesno povezan s njom, budući u njenoj službi i za vreme namesništva, koje je ona posle smrti svoga supruga Tutmozisa II vodila za svog pastorka prestolonaslednika Tutmozisa III, kao i nakon što se sama proglasila za faraona. Pošto je Senenmut postao i upravitelj imanja i vaspitač maloletne jedine kraljičine kćerke Nofru-Re, još više se učvrstio njegov poverljivi položaj i pojačao njegov

uticaj na kraljicu, što ovoj, naravno, nije smetalo da u toku poslednjih godina svoje vladavine sruši ovog čoveka koji je postao suviše moćan. Njegovo zvanje vaspitača princeze ovekovečeno je u nizu statua na kojima je prikazan s princezom Nofru-Re, između ostalog i na čuvenom kockastom sedištu, koje se danas nalazi u Berlinu. Ove statue, koje su kao poklon kraljice bile postavljene u nizu hramova, očigledno je trebalo da izraze tesni odnos kancelarov s kraljevskom kućom, a njegov lik se, mada na skrivenom mestu, može naći čak među hramovskim reljefima u Deir-el-Bahariju. Senenmut nije sahranjen u grobnici iz koje potiče ovde reprodukovan lik — njegovo ime je tamo izbrisano — već najverovatnije u vanredno koncipiranoj ali danas skoro potpuno porušenoj grobnici (br. 71) u području Šek Abd el-Kurne.

Crtež 29 Takozvani Mali hram u Medinet Habuu, preteča docnijih grčkih hramova okruženih stubovima (peripteralni — prim. prev.) Severno od prostora koji će docnije zauzimati veliki hram faraona Ramzesa III, podignut je mali peripteralni hram kao jubilarni hram kraljice Hatšepsut. Docnije ga je pregradio kralj Tutmozis III, a znatno je povećan u vreme Ramzesa III i Ptolemeja. U prvobitnom izgledu prednji deo hrama sastojao se od kvadratne prostorije za svetu barku, oko koje se pružao kružni hodnik od četvorougaonih stubova koji su međusobno bili vezani niskim ogradama. Zadnji deo imao je široku salu čiju su tavanicu nosila četiri stuba, kao i šest priključenih odaja.

SPOMENICI

IZ

DOBA

KRALJA

136/137 HRAM ZA SVETKOVINE KRALJA TUTMOZISA I I I .

U širini od 44 m (pri 16 m dubine) uzdiže se hram za svetkovine kao poprečna građevina od peščara u istočnom delu hramovnog kompleksa u Karnaku, na mestu danas prekrivenom ruševinama i s vrlo malo

TUTMOZISA

III

(1490-1436)

ostataka građevina, gde su se nekad nalazile kultne građevine Srednjeg carstva. Dva reda od po dvanaest stubova s kapitehma koji izgledaju kao izvrnuta zvona — kod kojih se u velikoj arhitekturi samo još ovde može dokazati oblik sličan šatorskim motkama — nose srednji brod, koji je graditelj očigledno zamislio kao velik šator 85

za svetkovine. Dva broda, koji se graniče sa srednjim, omedeni su spolja niskim stubovima koji odgovaraju stubovima srednjeg broda. Preko unutrašnjeg arhitrava, zajedno sa spoljnim zidom koji više ne postoji, oni nose petougaone ploče tavanice, a iznad ovih su produženi novim stubovima. Time je postignuto da su dva bočna broda isto toliko visoki kao i srednji brod. Svetlo dobijaju kroz otvore slične prozorima između dograđenih stubova. Kraj svakog od ova dva bočna broda verovatno se nadovezivao još po jedan niži brod koji je bio pokriven pomenutim petougaonim kamenim pločama, a spolja omeden zidom koji danas više ne postoji. Položaj hrama za svetkovine u opštem kompleksu državnog hrama u Karnaku pokazuju crteži 58 i 59.

koso i, manje ili više, izvijeno ka spoljnoj strani, treba ukazati »da su Egipćani od doba kralja Džosera umeli da zamisle liniju zvona u cvasti papirusa« (Hajnrih Šefer) 1 da je i cvet lokvanja, kad su ga podražavali u peharima od fajansa, sve više i više prelazio u cvet papirusa. Prema tome, u jednom i u drugom slučaju stremi se ka zvonastom oblikovanju, bez obzira na prirodni oblik koji se vrlo mnogo stilizuje. Ne može se usvojiti ni eventualni prigovor da je lokvanj odomaćen u flori i Gornjeg i' Donjeg Egipta, jer u obrnutom slučaju isto važi i za papirus pošto se on rasprostire od severnog kraja afričkog kontinenta pa sve do tropske Afrike. Dakle, ovaj cvet nije odomaćen samo u Donjem Egiptu.

138

TUTMOZIS III POBEĐUJE AZIJATE. Reljef u krečnjaku na južnom zidu zapadne kule pilona VII. Faraon s donjoegipatskom krunom pobeđene, koji uzdižu ruke moleći za milost, drži levom rukom kao pravi ljudski grozd, strogo formalno složen, a desnicom podiže na udarac kijaču od kruškovog drveta. Gore desno prilazi bog Amon. Dole u dugim redovima, imena osvojenih neprijateljskih naselja; svako ime je okruženo ovalom. Iz gomjeg dela svakog ovog ovala izrasta gornji deo tela jednog ,azijatskog zarobljenika kome su luke vezane na Ieđima.

139 KARNAK. DVORIŠTE I PRVASALA S LETOPISIMA FARAONA TUTMOZISA I I I u HRAMU DRŽAVNOG BOGA AMONA.

Pogled iz jugozapadnog dela starijeg dvorišta, koje je takođe podigao Tutmozis III, na Prvu salu s letopisima sagrađenu u ovom dvorištu. Napred su ostaci dva stuba, sa po šesnaest ivica, koji su nekad nosili tavanicu tiema na zapadnoj i južnoj strani dvorišta. Usred sale s letopisima uzdižu se dva stuba od granita iz Asuana na kojima je nekad ležala tavanica. Oba stuba su okićena biljkama sa grbova Gornjeg i Donjeg Egipta: severni stub papirusom, simbolom Donjeg Egipta, a južni stub tzv. krinom, ovde u stvari vrlo stilizovanim plavim lokvanjem, simbolom Gornjeg Egipta. Nadovezujući se na Prvu salu s letopisima, jugoistočno leži Druga sala s letopisima, u čijoj je sredini podignuta kapela za svetu barku Amonovu. Dugi natpisi su naročito dobro očuvani na severnom zidu Druge sale s letopisima. U ovim slavnim »letopisima« kralja Tutmozisa III, koji predstavljaju »kamen-međaš u povesti egipatske istoriografije« (E. Oto) navedeno je sedamnaest kraljevih vojnih pohoda, a naročito opširno prvi pohod o osvajanju Megida. Mada su neki od ovih pohoda bili više kaznena ekspedicija nego prava vojna akcija, ipak je većina težila jednom velikom cilju, a to su bili: Eufrat, podjarmljivanje neprijateljske države naroda Mitana i slamanje otpora kneza iz Kadeša na reci Oronti, koji je pomoću manjih sirijskih državica uporno i stalno stvarao koalicije protiv Egipta. Kadeš je osvojen tek u šestom pohodu, a tek u sedmom je pala odluka protiv Mitana. Da bismo objasnili biljke s grbova Egipta, izvajane na dva stuba Prve sale sa letopisima, osvrnućemo se kratko na tzv. krin, simbol Gornjeg Egipta. Botaničkogeografski je jasno da se ne radi o krinu u pravom botaničkom smislu, tj. o pripadniku vrste Lilium koji egipatska flora ne poznaje. Blizu pomisli je, a i zbog samog oblikovanja glatke peteljke bez čvorova, da u tzv. krinu treba videti cvet koji se toga trenutka otvara, jednu od dve vrste lokvanja, odomaćenu u Egiptu, i to plavu Nymphaeu coeruleu. Od četiri ukrštene latice čašice korišćene su dve, koje se i vide ukošene sa strana dok je pupoljak s još neotvorenim laticama cveta u sredini između njih. Naziv »krin« verovatno potiče od anglosaksonskih egiptologa koji su prvi dali ime ovom cvetu-simbolu, a engleski naziv za lokvanj (Nymphaea) je: »water-lily«. Kad se od latica čašice dve crtaju polu86

KARNAK.

140/141 III. Tvrdi sivozeleni škriljac. Visina 2 m. Kairo, Muzej br. 400. Potiče iz Karnaka. Od mnogih manje ili više očuvanih statua velikog faraona ističe se ova stojeća statua izvanrednim vajarskim radom i snažnim dejstvom. Ovo je odista pravi trijumfalni spomenik. Za vladarev stas je svakako karakterističan kratak vrat između snažnih ramena; nos plemenito-smelog oblika je vrlo individualan, a uvo je obrađeno upadljivo naturalistički. Tutmozis III nosi ovde visoku krunu Južne zemlje sličnu čunku. On gazi preko devet lukova urezanih u površinu podnožja, što predstavlja simbole naroda koje je Egipat podjarmio. Po držanju i odeći, ovo se delo još uvek nadovezuje na kraljevske likove iz Starog carstva tako kako ih je postavio Mikerin, a Srednje carstvo dalje razvijalo. Pa ipak, on odiše novim dvorskim duhom rane 18. dinastije koji je ovde u punom smislu reči stvorio jedno novo oblikovanje. Novo je što je mladalački vitko telo puno elastičnosti, što na licu »lebdi istančan, jedva primetan osmeh«, što je profil produhvljen i što su usta i uši dati vrlo izražajno. Ovom statuom pred nas u prvom redu stupa Tutmozis III kao čovek, a ne više bog-faraon, za kakvog ga je proglasila državna dogma; nije čak ni junak, mada je to u stvari i bio zbog udarne snage svog pobedonosnog rukovođenja vojskom. KRALJ TUTMOZIS

142/143 III. Tvrdi sivozeleni škriljac. Visina 90 cm. Kairo, Muzej, br. 404. Iz Karnaka. I ova mala statua, koja kralja prikazuje u odeći faraona Starog carstva, izvanredna je po istančanosti stila i zanatskom majstorstvu. U desnoj pesnici je sačuvan »štap za punjenje«, koji se razvio od napuštenog okruglastog dela za zatvaranje i koji poprima KRALJ TUTMOZIS

raznolike oblike kod kraljevskih statua Novog carstva, a da se njegova svrha ne može uvek ubedljivo odgonetnuti. Napred, na kopči pojasa kraljevo krunidbeno ime, Menkeper-Re (klinastim pismom preneto kao Manakpirija) uokvireno u kraljevskom prstenu.

kao Reu zauvek«. Ispred i iza faraonove glave i ispred glave boga posetioci su kasnije ispisali svoja imena slovima iz knjiga. Polukrug iznad slike ispunjen je krilatom pločom Sunca; »Veliki bog i Behedeta (= Horus iz Edfua); on dariva život«, kao i faraonskom titulom i imenom.

144 KRALJ TUTMOZIS

145

XVII

III. Crni granit. Kairo, Muzej, br. 420. Stela je nađena u hramu u Karnaku, pilon VI, i bila je prvobitno takođe postavljena u kraljevom hramu za svetkovine. Slika u gornjem polukružnom polju stele u simetričnom poretku dva puta pokazuje kralja kako pred uspravljenim »Amon - Reom, kraljem bogova, gospodarom neba«, prinosi tamjan (levo) i vino (desno). Iza faraona oba puta stoji deifikovano otelovljenje grada Tebe; dakle, jedna vrsta gradske boginje. Obe na glavi nose slovni znak za »Tebu«, a drže znak za život i, shodno oznaci »pobedonosna«, strele i Iuk, dok boginja na slici levo ima još i srpasti mač. Iznad boginje, kao njihovo sopstveno ime, stoji oznaka zemlje »svome gospodaru zemlja koja leži na suprotnoj strani«, zatvorena u zidni prsten kao u neku kartušu. Time je pre svega označen deo grada koji leži na zapadnoj obali, a to je upravo deo koji je deifikovan zbog svog značaja. Ispod likovnog prikaza u polukrugu počinje tekst koji sadrži govor boga Amona upućen faraonu Tutmozisu III, u kome on slikovitim jezikom hvali moć i dela kraljeva. Druga polovina govora pokazuje oblikovanjem pismenih znakova na steli ritam paralelno građenih rečenica u govoru boga Amona. Svaki red ima čvrste sastavne delove:

III PRILIKOM ŽRTVOVANJA. Beli kamen sličan mramoru. Kairo, Muzej, br. 428. Mala, jedva 35 cm visoka statua rađena je meko i brižljivo. Na tradicionalan način prikazuje faraona koji kleči u trenutku kad nekom božanstvu žrtvuje vino u dva kuglasta vrča. Retki kamen je sigurno smatran kao skupocen materijal za rad. Hrbat nosa izgleda da je nešto izravnat suvišnim obrađivanjem. »Živi obrisi poseduju harmoniju, stas plemenitost, obrada kamena brižljivost i tehničko savršenstvo, što može da postigne samo jedna potpuno sazrela umetnost i čovek iskusan u životu i u umetnosti« (V. Volf). ZADNJI ZID KAPELE BOGINJE HATOR, ZADUŽBINA KRAUA TUTMOZISA I I I iz Deir-el-Baharija. Kairo, Muzej.

Kraljeva Hator-kapela nalazi se u strmoj steni Deir-elBaharija, severno od hrama kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea. Iz nje potiče statua Hator krave s faraonom Amenofisom II kako pije iz njenog vimena i ponovo stoji pred njom, a koja je danas takođe postavljena u muzeju u Kairu (sl. 146/147). Kapela boginje Hator verovatno je pripadala hramu kralja Tutmozisa III koji je ležao između hramova faraona Mentuhotep NebhepetRea i kraljice Hatšepsut; njega sada otkopava jedna poljska ekspedicija. Slika na zadnjem zidu kapele prikazuje faraona u ritualnoj odeći kako prinosi tamjan i vodu sedećem Amon-Reu »gospodaru prestola dveju zemalja, gospodaru neba«. Iznad kralja su njegovo ime i blagoslov: »Darovan životom i svim zdravljem, čije je srce radosno kao srce Rea zauvek«. Natpisni red iza boga kaže: »Dajem ti sav život i zdravlje, sve trajanje, svu radost, >»Govori

Amon-Re,

gospodar prestola

dveju

TAKOZVANA PESNIČKA STELA KRAUA TUTMOZISA

»Ja dolazim k tebi...« »Ja dopuštam da zagaziš...« »Ja dopuštam (Ijudima) da te vide kao ...« Reči koje su uvod u redove mogu se i u tekstu jasno raspoznati kao raščlanjeni elementi.

zemalja:

Dolaziš k meni i klikćeš kad vidiš moju lepotu, sine moj, pomoči1 moja, Men-Keper-Re, koji večno živi: Izlazim2 radi tebe i srce mi je radosno zbog tvog lepog dolaska u moj hram. Moje ruke sjedinjuju se s tvojim udovima kao zaštita tvog života. Kako je slatka tvoja Ijupkost na mojim grudima3. Ja dopuštam da traješ u mome domu i činim čuda za tebe4. Ja ti dajem pobedosnu snagu prema drugim zemljama. Ja širim slavu i strah pred tobom u svim zemljama i stvaram stravu pred tobom sve do stubova neba. Ja činim tvoj ugled velikim u svim telima. Ja širim tvoj ugled i dalje od naroda devet lukovas jer su velikaši svih stranih zemalja sažeti u tvojoj pesnici. Ja ispružam svoje ruke i vezujem ih zbog tebe. Ja okivam hiljade i desetine hiljada Jumtijua6, a Severnjaci su zarobljeni u stotinama hiljada. Ja dopuštam da

tvoji protivnici padnu pod tvoje sandale.

Ti gaziš po neprijateljima, zlonamernim, i tebi sam predao zemlju po celoj njenoj dužini i širini. I zapad i istok je pod tvojim

nadzorom.

Ti hodiš po svim stranim zemljama, a srce ti je puno radosti. Nema nikoga ko može da se približi tvom veličanstvu, jer ja sam ti vodič. Ti stižeš do njih sviju, pošto si prebrodio obrnute vode Naharine"1 u pobedi i u snazi koje sam ti naredbom dodelio.

87

Oni čuju tvoje poklike (uprkos tome) što su ušli u svoja skrovišta (?) Ja oduzimam njihovim nosevima vazduh života. Usadujem u njihova srca strah pred tvojim veličanstvom. Moja Aket-zmija8, koja je na tvojoj glavi, sagoreva ih. Ona zarobljava mračnjake9. Ona spaljuje stanovnike ostrva10 svojim plamenim dahom. Ona odseca glave Azijata, tako da niko od njih ne preostaje, a (i) potomstvo je potpalo pod njenu moć. Ja dopuštam da se glas tvoje pobede pronese kroz sve zemlje, dok ti je moja ureus-zmija11 podložna. Ne može da bude pobuna protiv tebe u okrugu neba; (nego) oni dolaze s dankom na svojim ledima, klanjajući se tvome veličanstvu kao što sam naredio. Ja dopuštam zlonamernim napadačima da dođu u tvoju blizinu, ali pri tome njihova srca sagorevaju, a njihovi udovi

drhte.

Ja dolazim k tebi i dopuštam da zgaziš velikaše iz Džahijan, i prostirem ih ispod tvojih nogu, u njihovim stranim zemljama. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo gledaju kao gospodara svetiosti; i ti sijaš pred njima kao moj lik. Ja dolazim k tebi i dopuštam da zgaziš stanovnike Azije i da smakneš glave beduina iz Retenua. Ja dopuštam da vide tvoje veličanstvo odeveno u svoj ornat, kako se mašaš oružja na bojnim kolima. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš Istočnu zemlju, a ti gaziš po onima koji su u području božje zemlje13. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš Zapadnu zemlju, a zemlje Kefe i Isija pod tvojom su vlašću. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao Sešed-sazvežde1*, koje izbacuje svoj vatreni oganj, a (takode) daje i svoj dažd. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao upornog mladog bika sa šiljastim rogovimao, koji se ne sme napasti. Ja dolazim k tebi. Ja dopuštam da zgaziš stanovnike ostrva; zemlje Metena drhte od straha pred tobom. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao krokodila, gospodara straha u moru koji se ne sme napasti. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš stanovnike ostrva; ostrva Sredozemlja su pod tvojim pobedničkim pokličem. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao pomagača koji se pojavio na leđima svog divljeg bika. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš zemlju Libijaca. (Oaze?) su u okviru tvoje moći. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao lava, a ti od njih praviš gomile leševa po njihovim dolinama. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš krajeve zemalja. Granice mora leže u tvojoj pesnici. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao krilatog15, koji grabi sve što sagleda po svojoj volji. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš one u Zemlji početka. Okovao si stanovnike peska kao zarobljenike. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao gornjeegipatskog šakala (= Upuaut), gospodara brzog trka, koji krstari obema zemljama. Ja dolazim k tebi, i dopuštam da zgaziš troglodite. Zemija... je u tvome zahvatu. Ja dopuštam da tvoje veličanstvo vide kao tvoj bratski par16. Njihove ruke skupio sam u pobedi za tebe. Tvoj sestrinski par17 sam radi tvoje zaštite stavio iza tebe. Ruke moga veličanstva leže na nebu, i ja uklanjam zlo. Ja se brinem o tvojoj zaštiti, Sine moj koga volim, Horuse, snažni biku, koji se pojavio u Tebi, koga sam začeo u božanskom telu. Tutmozis koji večno živi, koji za mene čini sve što želi moj Ka. Ti si moj stan podigao kao delo večnosti, povečao si i proširio ono što je ranije nastalo, jedna ogromna vrata (po imenu): Men-Keper-Rre; njegova lepota je svečano raspoložila Amon-Rea. Veći su tvoji spomenici od svega što su podigli kraljevi koji su ikad postojali. Ja sam ti naredio da ih podigneš. Tako da sam sada zadovoljan njima. Ja ti dopuštam (stoga) da beskrajno godina traješ na Horusovom prestolu i da žive vodiš do večnosti.«

(Prevod po tekstu Kurta Setea, Dokumenti 18. dinastije)

1 Misli se na Horusa kao pomoćnika svog oca Kao Sunce 3 Misli se na zagrljaj boga i kralja 4 Ovo je izraz i za proročanstvo koje bog daje kralju 5 Misli se na ukupnost nastanjene zemlje 6 Ovo je stara oznaka za susedne zemlje, prevedeno i kao »trogloditi« 7 Zemlja između gornjeg toka Eufrata i Tigrisa 8 »Svetleća« kao ime ureusa 9 U suprotnosti sa sjajem zmije i° U Sredozemlju; ovde i dalje se mešaju stvarnai polumitska imena zemalja

11

2

88

13 14 15 1« 17

Opet ureus Ovo je Sirija Misli se na istok, pre jsvega jugoistok Sazvežđe za koje se, očigledno, smatralo da je u vezi s promenama vremena; istovremeno se misli i na kralja koji gađa strelama Horus Horus i Set Izida i Neftis; moglo bi se, međutim, pomisliti i na dve zaštitnice boginje koje se nalaze iza kralja, a pored teksta, u polukrugu stele; deifikovana personifikacija grada Tebe nosi nadimak »pobedonosna«

18. DINASTIJA, DRUGA FAZA

• 1436—1364

Faraoni: Amenofis II (1438/1436—1412); Tutmozis IV (1412—1402); Amenofis III (1402—1364). Produžavaju se političke smernice kojima se pošlo u prvoj fazi dinastije i s njima povezani društveni i kulturni razvoj. U ličnostima faraona Amenofisa II i Amenofisa III imamo pred sobom vrlo samosvojne i samosvesne vladarske ličnosti. Od Amenofisa II poznato nam je nekoliko spomenika koji nam prenose njegovu ratničku i sportsku delatnost. Pod Amenofisom III izgleda da se već osećaju nagoveštaji propadanja. Ljubav prema raskoši, dovedena je do krajnje istančanosti, a uz to i potreba i želja za sve većom monumentalnošću građevina. U svojoj ekstremnoj samosvesti sam kralj je porušio brane kraljevskoj tradiciji. Ovo dokazuju mnogi prikazi koji ne priliče njemu kao kralju, kao što je, na primer, statueta u sirijskoj nošnji, ah i njegova ženidba Tejeom, koja nije bila kraljevskog porekla, a koju je Amenofis III stalno isticao u skulpturama, shkama i tekstovima. Bila je to sigurno žena izvanrednog značaja. Zahvaljujući svom nadmoćnom položaju koji je pre svega izborio Tutmozis III sa svojih sedamnaest uspešnih vojnih pohoda, a koji su njegov sin Amenofis II i njegov unuk Tutmozis IV dalje izgradili i ojačali, Egipat je sada bio najmoćnija država starog sveta i raspolagao ogromnim bogatstvom. Vlast Egipta protezala se od Nubije do Eufrata, priznata od vladara i naroda najrazličitijih rasa i jezika. Najzad su uspostavljeni mir i sporazumevanje između Egipta, s jedne strane, i vehkih prednjoazijskih država Mitanije, Vavilona i, takođe, Hetita, s druge strane. Njihovi vladari — a svi su se nazivah vehkim kraljevima — bih su u stalnim diplomatskim odnosima s Egiptom. Postojala je široko razvijena trgovina i razmena dobara: bakar sa Kipra, hetitsko srebro i lazurno kamenje iz Vavilona razmenjivani su za nubijsko zlato Egipta, koji je u to vreme zauzimao poseban položaj kao jedina zemlja antičkog sveta koja poseduje zlato. Prijateljstvo između tih država bilo je zapečaćeno brakovima faraona s azijatskim ženama. Tako je Mutemveja, supruga Tutmozisa IV, bila kćerka mitanskog kralja Suterne; Amenofis III, pored svoje glavne supruge Teje, imao je kao sporedne žene visokog položaja sestru, a docnije i kćerku vavilonskog kralja KadašmanEnlila I (1390—1372). U 10. godini svoje vladavine oženio se sa Gilukhepom, sestrom mitanskog kralja Tušrate, koja se u kraljevski hram uselila s 317 devojaka iz Mitanije. Dvadeset godina docnije Amenofis III je zaprosio kćerku toga vladara, mladu Tadukhepu. Kako se njen dolazak u Egipat dogodio neposredno pred smrt Amenofisa III umesto za njega, ona se zatim očigledno venčala s Amenofisom IV, docnijim Ehnatonom. To je žena koja je skoro sasvim sigurno u Egiptu nosila ime Nofretete. Građevinska delatnost u drugoj fazi 18. dinastije dostiže vrhunac delima koja je podigao Amenofis III. U zapadnom delu Tebe, u blizini današnjeg Medinet Habua gde još stoje ruševine jedne palate ovoga kralja, podignut je, dalje prema istoku, njegov veliki hram mrtvih. Već u doba naslednika faraona Amenofisa III, ovaj hram je raznet skoro u potpunosti. Pored vrlo malo fragmenata, danas su još očuvane dve ogromne kraljeve sedeće statue koje su nekad stajale s obe strane ulaza u njegov hram i još iz klasične starine bile čuvene kao Memnonovi kolosi (sl. 160/161). Na istočnoj obali Nila, u današnjem Luksoru, Amon-Mut-Konsov hram svedoči o klasičnosti arhitekture u doba Amenofisa III (sl. 162—165). U Karnaku od njega potiče pilon III, danas skoro potpuno porušen, koji je nekad zatvarao prema zapadu građevine iz vremena Tutmosida. SPOMENICI IZ DOBA FARAONA AMENOFISA II (1438/1436—1412) 146/147 HATOR KAO BOGINJA SMRTI U OBLIKU KRAVE.

Peščar,

obojen. Dužina 2,25 m. Kairo, Muzej, br. 445. Potiče iz Tebe. Grupa je nađena u Deir-el-Bahariju (uporedi str. 87), u maloj kapeli koja ima tavanicu poput bureta i obojene ukrase na tavanici i zidovima. Pošto je kapela bila zadužbina Tutmozisa III, mogla bi i ova grupa da potiče odatle. Međutim, oštećeni kraljev lik ispred krave obeležen je kao Amenofis II kartušom stavljenom na pregršt papirusa. Između rogova boginje u obliku krave, iznad ploče Sunca s glavom ureus-zmije a ispred njene sredine, uzdižu se dva visoka stilizovana pera. Po egipatskim verskim predstavama boginja izlazi iz čestara papirusa, što je nagovešteno s nekoliko peteljaka sa naizmenično otvorenim i zatvorenim cvastima koje se priljubljuju uz nakit na vratu i glavi. Na međuzidu, ispod tela životinje, ponovo je prikazan Amenofis II kako kleči i pije iz vimena Hatore. 148 Prelazi prirodnu veličinu. Visina lica do početka kose 35 cm. Kairo, Muzej, br. 6150. DRVENI KOVČEG KRALJICE MERIT-AMON.

PotiČe iz kraljičinog groba u Tebi, Deir-el-Bahari. Merit-Amon se smatra kćerkom Tutmozisa III, istovremeno i suprugom njegovog sina i naslednika Amenofisa II, ali je smatraju i za kćerku Amenofisa I. Ogromni spoljni kovčeg od kedrovine je remek-delo tebanskog umetničkog zanatstva. Izraz hca, posebno usta, izvanredno je istančan. Inkrustirane oči su od crnog i belog kamena, a ivice kapaka, obrve i crte šminkanja od tamnoplavog topljenog stakla. Udubljenja u prvobitno pozlaćenoj kosi ispunjena su plavom bojenom pastom. U gornji deo poklopca kovčega urezana je pernata šara koja je sasvim drukčije stilizovana na donjem delu kovčega. Podlaktice su prekrštene ispod grudi; ruke stisnute u pesnice drže žezlo u obliku papirusa i amulete, koji znače »zelen« i »biti svež«. 149 II PRILIKOM ŽRTVOVANJA. Granit. Kairo, Muzej, br. 448. Motiv kralja koji kleči pred božanstvom i drži ploču za žrtvovanje predstavlja novinu tog vremena. Uprkos neuobičajenog frontalnog izgleda zbog mosta između ploče za žrtvovanje i kraljevih butina, statua vrlo živo FARAON AMENOFIS

89

deluje na posmatrača zahvaljući savršeno datom izrazu lica. Skulptura deluje snažno i vedro, kao što faraonovo lice, slobodno okrenuto božanstvu, zrači beskrajnom unutrašnjom harmonijom. »Kad bi lik ustao, bio bi vitak i visok i u svojoj vedrini, lišenoj ceremonijalnog dostojanstva, prikazao bi mladalačko-pobedničku svest pokolenja koje osvaja svet« (L. Kurcijus). Kad se govori o Amenofisu II treba napomenuti da u pogledu energije i žeđi za delanjem nije zaostajao za svojim ocem, a mogao se pohvaliti svojom telesnom izdržljivošću, snagom i veštinom: »Niko nije bio u stanju da nategne njegov luk; sa kola u trku probio je strelom četiri bakarne ploče; sam je veslao kad bi se posada njegove barke zamorila; poznavao je sve veštine Montua (boga rata) i niko mu nije bio ravan na bojnom polju«. Ovom velikom kraljevskom statuom spomenik kod velike sfinge u Gizi (uporedi sl. 90) daje klasično jasnim jezikom jedinstvenu pohvalu telesnoj snazi i veštini. 150/XVIII Iz ODAJE ZA SARKOFAG U GROBNICI (BR. 35) KRALJA AMENOFISA II u DOLINI KRAUEVSKIH GROBNICA.

150 gore Noćno putovanje Sunca kroz donji svet. Prikaz na zadnjem zidu odaje za kovčeg pokazuje, prema knjizi Amduat »Šta je u donjem svetu«, prvi čas (levo) i drugi Čas (desno) noćnog putovanja Sunca kroz donji svet. U gornjem i donjem registru prvog časa prikazani su i imenovani bogovi i demoni koji vladaju ovim časom i ovim područjem. Međutim, sunčeva barka nedostaje u ovom prikazu knjige. Levo je postavljena

barka Kepre, sunčeve bube, koja prati boga Sunca da bi ujutro bila na licu mesta. Drugi čas donosi bića koja su tamo nastanjena, takođe u gornjem i donjem registru. Srednji registar pokazuje pet barki, od kojih se Sunčeva pokreće veslima. Ona sledi iza ostale četiri barke i nosi boga u škrinji i njegovu pratnju. 150 dole Duža strana sarkofaga. Na pročelju su predstavljena kao najupadljiviji motiv dva ornamentalno oblikovana oka, simbol koji se susreće već na kovčezima Srednjeg carstva i koji može da ima dva tumačenja: ove oči imaju moć lečenja i treba da odagnaju svako zlo; s druge strane, prihvatljivo je i tumačenje da se umrlom omogućava da uz njihovu pomoć može baciti pogled unazad, u svet živih. Zatim su prikazana tri boga koji umrlom treba da osiguraju bezbednost u zagrobnom životu: desno je Hati, levo Anubis s glavom šakala i Kebek-Senuf; prvi i poslednji spadaju među ona božanstva kojima je posebno poverena zaštita utrobe. XVIII Leva uska strana sarkofaga. Prikazana je boginja Izida kako kleči na znaku za zlato. Ruke je položila na Šen-prsten, simbol sveobuhvatne beskonačnosti. Ona za umrlog faraona govori molitvu Gebu, bogu zemlje, u čijoj se vlasti nalazi umrli: »Govori Izida: Gebe, (položi) svoje ruke oko Ozirisa kralja Aa-keperu-Rea blaženog! Osvetli mu lice, otvori mu oči«. Suprotna strana prikazuje boginju Neftis.

MLADIĆKA SLAVA NASLEDNIKA PRESTOLA I DOCNDEG FARAONA AMENOFISA II NA SPOMEN-KAMENU VELIKE SFINGE KOD GIZE Njegovo veličanstvo je zauzelo presto kao faraon, kao lep i smeran mladić koji je osamnaest godina na sopstvenim nogama navršio pun snage. On je upoznao veštinu boga rata. Niko mu nije bio ravan na bojnom polju. Poznavao je veštinu jahanja. Niko mu nije bio sličan u ovoj velikoj vojsci. Niko u njoj nije mogao da napne njegov luk. Niko nije mogao da ga stigne u trci. Snažnih ruku, nikad se nije zamorio kad je veslao. Plovio je na krmi vesiačkog broda sa dve stotine Ijudi. Krenuli su zaveslajima. Prošli su pola miije plovidbe i bili su jadni, iscrpljene snage. Nisu mogli da dođu do daha. A njegovo veličanstvo tad snažno zgrabi svoje veslo, dugo dvadeset lakata. Razmahnu i dovesla do obale svoj brod, pošto je tri milje prešao ne prekidajući veslanje. Lica koja su ga posmatrala bila su ozarena kad je ovo učinio. Napeo je tri stotine jakih lukova, da uporedi rad njihovih zanatlija; da sazna ko ništa ne zna, a ko razume svoj posao.

90

Tada je učinio ovo što moram da vam ispričam: Stupio je na svoju poijanu za vežbanja i našao da su bile postavljene četiri ploče od azijskog bakra a sve zajedno debele čitav pedalj. Dvadeset lakata bilo je između jednog koca i sledećeg. Tad se pojavi njegovo veličanstvo u kolima kao bog rata u svoj svojoj snazi. On uze svoj luk i stavi četiri strele odjednom. Pa se odveze dole i izbaci strele na njih kao bog rata u svom ukrasu. Njegove strele pojaviše se iza (ploča), a pogodio je i sledeći kolac. To je nešto čega nikad ranije nije bilo. Niko nije čuo da se priča da je ko izbacio strelu na bakarnu ploču, da je prodria kroz nju i pala na tle, izuzev faraona velike moći, koga je Amon ispunio snagom spremnog na boj kao bog rata, Faraona Donjeg i Gornjeg Egipta, Amenofisa II. Kad je bio dečak voleo je svoje konje. Radovao se njima i timario ih, znajući potrebnu veštinu, iskusan da ih uči, jer je proučio (pravi) način. U palati je to saznao njegov otac

Horus, snažni bik, okrunjen u Tebi. Srce njegovog veličanstva bilo je radosno kad je to saznao obradovano onim što se govorilo o njegovom najstarijem sinu. Govorio je svome srcu: Biće gospodar celog sveta bez premca, jer traži snagu i raduje se snazi. On je lep dečak dostojan Ijubavi, ali još nije razuman. Još nije u godinama da vrši posao boga rata. Ali već prenebregava sigurnost svoga tela, pretpostavljajući joj snagu. Bog mu je stavio u srce (tako) da čini da mu sačuva Egipat i preda mu svet.

Njegovo veličanstvo je govorilo onima koji su bili kod njega: Neka mu se da divna zaprega iz staja moga veličanstva, koje su u Memfisu. Recite mu: preuzmi je i čuvaj. Teraj konje i obuzdavaj ih, ako su jogunasti. A kad su kraljevom sinu saopštili da preuzme jednu zapregu iz kraljevskih staja, učini kako mu je naloženo. Rešep i Astarte radovali su se zbog njega. Činio je sve što mu je srce poželelo. Stvorio je neuporedive konje, koji se nisu zamarali kad je on držao uzde, koji se nisu oznojili u brzom trku.

TEBANSKE GROBNICE U STENI U opis spomenika iz doba faraona Amenofisa II i Tutmozisa IV može se uključiti i pregled kompleksa i oblikovanja tebanskih grobnica u steni i njihovih zidnih slika. Medu ovde iznete primere spadaju grobnice Mene (sl. XIX) u Rekme-Rea (sl. XXI), još iz vremena faraona Tutmozisa III. Njihove slike spadaju među najznačajnije u tebanskim grobnicama. No, kompleks tebanskih grobnica u steni proteže se mnogo dalje od vremena pomenutih kraljeva, čak i mnogo dalje od 20. dinastije, te sadrži izvanredne i pre svega tematski posebno interesantne slike još i iz tog kasnog doba. Na ovom mestu može se samo napomenuti da su, s druge strane, u Tebi poznate grobnice u steni s umetnički vrlo značajnim slikama još iz Srednjeg carstva. Osnovni oblik tebanskih grobnica u steni iz 18. do 20. dinastije može se u suštini sagledati iz planova na crtežima 30—34 koji prikazuju najvažnije oblike grobnica: prednje dvorište, po pravilu kvadratne osnovne površine za čije mesto je izravnata kosina planinskog obronka, bilo je mesto gde su vršeni prvi obredi sahranjivanja. Kroz vrata se ulazilo u prvu pravougaonu prostoriju, predsoblje ili poprečnu salu. Na njenom levom uskom zidu su obično prividna vrata, a na desnom je prikazan spomenik pokojnika. Zatim sledi nešto kraći i uži trem iz koga se ulazilo u kultnu kapelu sa sedećom statuom pokojnika i njegove porodice. Ispod ove kapele sakrivena je odaja za sahranjivanje do koje se, različito u pojedinim grobnicama, stizalo okomitim oknom, kosim hodnicima ili strmim stepenicama. Zidovi poprečne sale i dugog trema bili su ukrašeni reljefima, često i slikama nenadmašne raznolikosti na kojima su prikazani poljski radovi i lov, koji umrlom obezbeđuju ishranu, a često i radost i zadovoljstva svečanih trenutaka. Predstavljene su zatim scene osveštenja, ritualnog čišćenja i žrtve umrlog. Brižljivost kojom su opremljene grobnice tebanskih velikaša potvrđuje činjenica da su u čitavom nizu tih grobnica, umesto običnih slika na podlozi od štuka, postavljani reljefi u krečnjaku koji su prvobitno takođe bili oslikani. Na primer, da navedemo samo nekoliko iz doba Amenofisa III — grobnice Kerufa (sl. 154, 166-170), Ka-em-heta (sl. 155, 179) i Ramosea (sl. 1 7 2 178), a iz doba faraona Haremhaba — grobnicu Neferhotepa (sl. 211). U grobljima u steni u blizini današnjih

mesta Šek Abd el-Kurna, Deir-el-Medina, El-Asasif Kurnet-Murai i Dira-Abu'n-Naga očuvalo se do naših dana još više stotina grobnica otmenih privatnih lica i visokih državnih činovnika. Sve grobnice u steni, naravno, nemaju izgled kao što je ovaj opisani, mada je on najčešći i, takoreći, tipičan. Kod grobnice prvog ministra Ramosea (crtež 36/37) biće pokazan mnogo bogatiji i obimniji kompleks grobnice. Samo varijantu normalnog tipa, — da navedemo još jedan primer — predstavlja grobnica (br. 85), Amenemhaba, oficira pod kraljem Tutmozisom III, s malom salom sa stubovima umesto pravougaonog predsoblja i »dugim tremom« oblikovanom u vidu krsta (crtež 32). Posebne vrste je, zatim, grobnica (br. 96 B), kneza Senufera koji je pod Amenofisom II bio upravnik vrtova Amonovog hrama (crtež 34). Ispod kultnih prostorija toga hrama, dostupna strmim stepenicama, nalazi se odaja s kovčegom koja nije bila pristupačna porodici pokojnika; to je skoro kvadratna sala sa stubovima s poprečnim pravougaonim predsobljem. Bogato ukrašavanje slikama ove sale, koja je u celini oslikana kao venjak, po svojoj funkciji je čisto funerarne prirode (sl. XXIII, XXIV). XIX 69) MENE, koji je pod Tutmozisom III bio upravnik obradive zemlje i nadzornik međaša. Duboka prostorija, desni zid. S obe strane čestara papirusa do koga dopire zaliv, prikazan je Mena sa članovima svoje porodice u čunu od trske. Levo Mena ubija ptice bacajući se na njih specijalnim drvenim predmetom, a desno ostima nabada nekoliko riba. Rukavac Nila, prikazan dole kao traka sa cikcak šarom, vrvi od vodenih ptica, riba i lokvanja. Devojka, u čunu levo, naginje se da bi uzbrala lokvanj. TEBA, U GROBNICI (BR.

XX I Z GROBA (BR. 56) USERHETA, sekretara kralja Amenofisa II. Duboka prostoiija, levi zid. Sa svojih kola, u koja su upregnuta dva ždrepca, Userhet lukom i strelom lovi divljač polupustinje: gazele, hijene, zečeve itd. Vegetacija područja nagoveštena je TEBA.

91

žbunovima cveća. Uzde su obavijene oko lovčevog struka, a na njegovim leđima i na samim kolima vise tulci sa strelama. — Između okomitih crta za odvajanje redova lovačke slike nije uneseno nikakvo pismo. XXI TEBA. I Z GROBA (BR. 100) REKME-REA,

koji je bio prvi ministar pod Tutmozisom III i Amenofisom II. Duboka prostorija, desni zid. Dva dela jednog friza koji je oslikan s nekoliko traka, jednom iznad druge. Svečana gozba prikazana je na oba friza. Gospođe koje kleče u parovima s lokvanjima u rukama i kosom namazanom mirom primaju pred početak svetkovine mirisne materije, nakit i druge dragocenosti od svojih sobarica. Sviračice sviraju na harfi; muzikom lautairučnim bubnjevima započinje svetkovina pri čemu devojke pljeskaju rukama. XXII TEBA. I Z GROBA (BR. 52) NAKTA,

Amonovog sveštenika i činovnika pod Amenofisom II. Poprečna prostorija, levi zadnji zid. Svečana gozba u nekoliko frizova. Gornji friz: slepi svirač harfe. Iza njega šest žena u svečanim haljinama sa sobaricom. One drže lokvanje u ruci; druga žena daje onoj do sebe da miriše plod mandragore (ljubavna jabuka). Srednji friz: tri učesnika gozbe, takođe s lokvanjima u ruci. Ispred njih posude na postoljima od štapova, veliki pehar s mirisnom masti, uz to cveće i grožđe, kao na nekoj mrtvoj prirodi. Donji friz desno: tri sviračice sa harfom, lautom i dvostrukom oboom. Za kupice na temenima smatra se obično da su pune mirisne masti, određene da natopi mirisom frizuru, zajedno s okovratnikom na ramenu i gornjim delom odeće. Međutim, S. Šot (S. Schott) smatra da one, možda, označavaju samo upotrebu mira.

XXIII Pokojnik za trpezom. Na levom prednjem stubu. Pokojnik s minđušama, okovratnikom i lančićem sa dva znaka za srce, držeći u rukama Kerep-žezlo i cvet, sedi iza stola za žrtvovanje. Pokraj njega na asuri kleči njegova žena Mereti. Drvo koje je uokvirilo ovaj par je jedan od oblika boginje Zapada pod čijom krošnjom umrli nalazi hlad i hranu. Natpisi daju imena prikazanih lica i želje da se uživa u svakodnevnim žrtvama. XXIV Kultno čišćenje. Tavanica sale sa stubovima oslikana je lozom, što joj je dalo ime »grobnica« venjak. Na reprodukovanoj slici prikazan je prizor obreda sahrane koji prema ukusu tog vremena predstavlja pokojnike onako kako su izgledali dok su bili živi. Senufer i njegova žena Mereti stoje jedno kraj diugog odeveni i okićeni, kao što bi to činili i prilikom svečanosti na zemlji mada se obred, u stvari, vršio na statuama i mumijama. Od tog obreda prikazan je čin očišćenja umrlog što vrši Sem-sveštenik, odeven u krzno pantera. Iznad njega se nalaze obredne formule koje prate radnju. Iznad umrlog i njegove žene mogu se pročitati njihove titule i imena. Ispred Senuferovog lika nalazi se tekst koji izražava želju da pokojnik (tj. njegova statua) prati boga Amona kad ovaj prilikom svetkovina u dolini bude putovao iz Karnaka u zapadni deo Tebe da bi počivao u hramu Henket-ank, hramu mrtvih kralja Tutmozisa III. xxv/xxvi koji je pod Tutmozisom IV kao »brojač pšenice« bio činovnik kraljevske uprave. Poprečna prostorija, desni zadnji zid. TEBA. I Z GROBA (BR. 3 8 ) DŽESERKARESENEBA

XXIII/XXIV

XXV Priprema za svetkovinu. Sobarica s vencem za kosu, ukrasnim lancem i ukrasnim pojasom uređuje kosu gospodarice koja sedi ispred nje na niskoj naslonjači s lavljim nogama. Druga sobarica unosi ogrlicu ispletenu od latica i hstova lokvanja. Iza toga na postoljima, posude prekrivene lozom u velika zdela puna mirišljave masti.

gradonačelnika Tebe i upravnika vrtova Amonovog hrama pod faraonom Amenofisom II. Slike iz Velike sale sa stubovima koja je bila odaja za kovčeg.

XXVI Kćerke umrlog. Prva kćerka, koja je već udata i »gospodarica kuće«, pruža ukrasni okovratnik ocu koji sedi ispred nje, dok

TEBA. I Z GROBA (BR. 9 6 ) SENUFERA,

Crteži 30—34 Grobnice u steni tebanske nekropole u doba Novog carstva. — Crtež 30: Shematski plan. — Crteži 31—34: Planovi grobnica Mene (br. 69), Amenemhaba (br. 85), Ka-em-heta (br. 57) i Senufera (br. 96 B). Broj statua umrlog i članova njegove porodice u kapelama prve tri grobnice naznačen je ucrtavanjem podnožja statua. Strelice označavaju pravac sever-jug.

92

druga drži pripremljenu zdelicu s opojnim pićem. Ispred kćerki postolje od štapova s lokvanjima, iza njih vrčevi na postoljima prekriveni lozom i grozdovima. Dole sviračica na harfi. Ljupkost, plemenitost i svežina društvenog ophođenja toga doba otelovljeni su u ovim likovima punim života. XXVII PRIZORI SA GOZBE. Iz jedne tebanske grobnice. Ime vlasnika nije poznato. Britanski muzej, br. 37984. Doba faraona Tutmozisa IV ili Amenofisa III. Prikaz gozbe spada među teme na koje se nailazi u većini tebanskih grobnica 18. dinastije. Opisuje se gozba, po svom obeležju potpuno svetovna, u čast umrlog na »Lepoj svetkovini pustinjske doline«. U gornjoj poprečnoj slici isečci pokazuju Četiri sviračice, jedna od njih je s dvostrukom frulom, a ostale tri daju takt udarajući rukama. Ispied njih plešu dve nage devojke. Donja

uspravna slika pokazuje u gornjem registru okupljene žene u raskošnim svečanim haljinama, sa skupocenim nakitom i cvećem. U donjem registru opet sviračice, ovde s lautima, a jedna ponovo s dvostrukom frulom. Ova samo delimično očuvana zidna slika po ljupkosti izvođenja spada među najbolje predstave ove teme. Umetnik vrlo upadljivo koristi mogućnosti grupisanja presecanjem i nagomilavanjem. Obhkovanje lica en face dveju devojaka vanredno je retko za egipatsku umetnost čak i u ovom zrelom dobu stvaralaštva 18. dinasdje. Od pesme koja se peva za vreme plesa sačuvano je samo nekoliko stihova: »... cveće je dao Ptah, a Geb pustio da raste, . .. njegova lepota je u svakom telu; Ptah je stvorio ovo svojim rukama, da obrađuje svoje srce, kad su ribnjaci puni sveže vode i zemlja preplavljena Ijubavlju prema njemu ...«

DOBA FARAONA TUTMOZISA IV (1412—1402) 151/152 KRALJ TUTMOZIS IV I NJEGOVA MAJKA KRALJICA TEO.

Granit. Visina, 1,10 m. Kairo, Muzej, br. 503. Potiče iz Karnaka. Neuobičajen je način ovakve izrade kraljevog lika sa loptastom kovrdžavom vlasuljom, optočenom zmijom i znakom za život u desnoj ruci. Levom rukom faraon je obgrlio svoju majku, iznad

čijih je uvojaka kose, koji padaju do grudi, raširena kragujeva ćuba. Grupa kao celina, s dva hka koji su daleko jedan od drugog, izgleda čudno prema nekadašnjim zatvorenim grupama likova, a pre svega iz Ranog doba. Očigledno je da sad sve stremi ka individualnijem i realnijem oblikovanju forme u celini, posebno čoveka.

SPOMENICI IZ DOBA FARAONA AMENOFISA III (1402—1364) PLASTIKA 153 KRALJICA MUTEMVEJA, IZABRANA ZA SUPRUGU KRALJA TUTMOZISA I V , ZAČINJE S BOGOM AMONOM SVOG PRVOG SINA AMENOFISA I I I .

Reljef je pesnički prikaz kako su božanskog sina Amenofisa III začeli vrhovni bog Amon i još devičanska verenica Mutemveja, kćerka Artatame, kralja mitanskog carstva, izabrana za suprugu faraona Tutmozisa IV. Slika prikazuje par, desno boga Amona, levo buduću kraljevu majku Mutemveju u ložnici, koju podupiru zaštitne boginje Selket i Neit. Drugi reljef, još bolje očuvan nasuprot ostalim reljefima istog ciklusa, nalazi se u porodilišnoj prostoriji Amon-Mut-Konsovog hrama u Luksoru. Devetnaest reljefa celog ciklusa, koji je posvećen začeću i rođenju kralja Amenofisa III sve do njegovog priznanja kao sina od strane božanskog oca Amona, ponovo preuzimaju onu predstavu o faraonu kao sinu boga, koja se može pratiti još od početka Starog carstva. Ovaj motiv je, na umetnički vrlo značajnim reljefima, već prikazan u porodilištu hrama kraljice Hatšepsut kod Deir-el-Baharija (uporedi str. 82 i ono što je rečeno za sl. 129). Reljefi koji su u tri reda postavljeni jedan iznad drugog na zapadnom zidu prostorije prikazuju u pojedinostima sledećih devetnaest scena. Donji red: Amon; Hatora grli Mutemveju; Amon i faraon; Amon u razgo-

voru s bogom Totom; sjedinjenje Amona s Mutemvejom (sl. 153); Amon i Knum, bog stvaralaca, s glavom ovna; Knum na lončarskoj ploči oblikuje dva dečaka, Amenofisa III i njegov Ka u prisustvu Hatore. Srednji red: Tot objavljuje Mutemveji da će postati faraonova majka; Mutemveju pred kraj trudnoće vode Hator i Knum u porodilište; rodenje kralja i njegovog Ka uz pomoć božanskih primalja; Amon, kraj Hatore i Mute, drži na svojim rukama novorođenče Amenofisa III. Gornji red: dve božanske dojkinje hrane dete i njegov Ka u prisustvu majke Mutemveje i boginje Selket; devet božanstava drže kraljevsko dete; Heka drži dete i njegov Ka na rukama, iza toga bog Nila; Amon od Horusa prima kraljevsko dete i njegov Ka; Knum i Anubis; dete i njegov Ka pred Amonom; dete i njegov Ka pred Sešatom, boginjom pisara. Ovi većinom divni reljefi su od vanrednog umetničkog i ikonografskog značaja, ali su, na žalost, vrlo slabo očuvani. Ništa nije ni preduzeto da se bar danas prenesu na zaštićenije mesto ili da se bar odlivi u gipsu sačuvaju za potomstvo. Iz njih govori ideja o vehkom vladaru — božjem sinu koja je bila proširena u celom antičkom svetu sve do Aleksandra Velikog, predstava koja je u krajnjoj liniji sačuvala svoj značaj sve do hrišćanskog doba i preneta u hk Hrista. 93

111 III I KRALJICA TEJEprilikom 3. jubilarne svetkovine u čast 36. godišnjice kraljeve vladavine, 1366. godine. Iz Kerufove grobnice (br. 192). Amenofis III sedi na prestolu prilikom svoje treće jubilarne svetkovine (Hebsed) s povijenim štapom i mahalicom, s plavom krunom na glavi, na visokom sedištu, u lako građenoj kapeli čiji krov nose stubići u obliku cvetova. Iza njega sedi kraljica Teje, njegova glavna supruga, sa savitljivom mahalicom kraljice i znakom života u rukama, s dijademom i božanskom visokom krunom od perja na glavi. Njen presto je figurativno najbogatije uobličen: na bočnom naslonu faraon kao lav gazi neprijatelja; između lavljih nogu stolice predstavljeni su Azijat i Crnac, kao savladani iskonski neprijatelji Egipta, vezani za znak »ujedinjenje«. Nasuprot tome, kraljevo sedište pada u oči svojom jednostavnošću. Horus soko, oblikovan kao zadnji naslon, obuhvata faraone svojim krilima. Na krovu friz od zmija šarki s grba i poređani viseći giozdovi. Noge kraljevskog para počivaju na nožnim klupicama u obliku kovčežića. Ispod toga ređaju se imena osvojenih naselja u ovalima iz kojih se uvek uzdiže gornji deo tela jednog zarobljenika s rukama vezanim na leđima. Mestimično sačuvani ostaci boje. KRALJ AMENOFIS

155 III. Reljef u krečnjaku, skoro prirodna veličina. Berlin. Glava koja je vlasništvo Državnih muzeja u Berlinu, pripada jednom reljefu iz grobnice u Tebi Ka-em-heta (br. 57) nastojnika kraljevih žitnica ili, kako bismo danas rekli, ministra ishrane kralja Amenofisa III. Ovaj reljef, slično onom u grobnici (br. 192) Kerufa (sl. 154), vrlo istančanim radom predstavlja faraona na prestolu ispod baldahina. Na kraljevoj glavi plava kruna s trakama i ureus-zmija. Iznad ramenog okovratnika dvostruki zlatni lanac. AMENOFIS

156 III. Gips. Visina oko 2 0 cm. Berlin, br. 2 1 2 9 9 . U pitanju je višedelni odliv, rađen prema glavi jedne velike statue kralja Amenofisa III. Poznato nam je da je više takvih portreta bilo postavljeno u Aket-Atonu. Gornji deo lobanje rađen je tako da može primiti krunu. Po svom prigušenom realizmu ovaj odliv, a svakako i original koji više ne postoji, pripada već poslednjim godinama vladavine kralja Ehnatona, iz koje je sačuvan niz radova iz ateljea vajara Tutmozisa (uporedi sl. 186— 189 i maske sl. 190/191). Puna, kratkovrata glava vrlo dobro se slaže s ostalim očuvanim kraljevim statuama. Bio je nižeg rasta, a u starijim godinama debeo i glomazan. AMENOFIS

Kad govorimo o hčnosti faraona Amenofisa III uopšte, treba na ovom mestu dodati da njegov lik kao vladara jedva odgovara onome što se očekuje na osnovu divnih kraljevih likova u grobnicama Ka-em-heta (sl. 155) i Kerufa (sl. 154), i na osnovu umetničkog sjaja njegove tridesetosmogodišnje vladavine. Jer je njegovo vreme, posle kraljice Hatšepsut i faraona Tutmozisa III, predstavljalo drugi vrhunac razvoja umetnosti 18. dinastije 94

i dalo ogromna dela, pre svega hramove i palate, danas na žalost većim delom potpuno uništena. Rođen 1415, Amenofis III je već 1402. godine postao faraon posle smrti svog oca Tutmozisa IV koji je vladao svega deset godina. Druge godine njegove vladavine, dakle 1401 /1400, pada njegova ženidba s Tejom, koja nije bila kialjevskog porekla, ali koja je značila najviše za Amenofisa III kao čoveka i kralja, uprkos pet kćeri azijatskih kraljeva koje je Amenofis III imao kao sporedne žene (uporedi str. 89 i 95), pored svog velikog hrama. Amenofis III je, istina, učestvovao u jednom vojnom kaznenom pohodu protiv Nubije kadjeimao 18 godina, ali uopšte nije bio vojnička priroda i nikad nije učestvovao na čelu svoje armije u nekom vojnom pohodu protiv Azijata, nasuprot svome dedi Amenofisu II i pradedi Tutmozisu III. Već u svojoj 25. godini se gotovo sasvim povukao iz političkog života da bi se posvetio svojim građevinama i zadovoljstvima života. Pošto je u 30, 33. i 36. godini vladavine proslavio svoju jubilarnu svetkovinu, Sed-svetkovinu, Amenofis III je umro 1364. u 38. godini svoje vladavine i u 51. godini života. Iz braka sa Tejom imao je isprva samo kćerke. Na divnom reljefu iz Kerufove grobnice iz 1366. godine, godine treće Sed-svetkovine kralja Amenofisa III, osam njegovih kćerki je prikazano kako vrše obrede. Tek posle petnaest godina braka s Tejom, oko 1385. došao je na svet jedini sin, Amenofis IV, docniji Ehnaton. Posle njega, kao poslednja kćerka, rođena je Bakitaton (»Atonova robinja«). Ime najmlađe princeze koje je, nasuprot imenima starijih princeza vezanih s Amonom, bilo povezano s Atonom, dokazuje kult Atona, mada još ne kao jedinog boga. Međutim, ovaj kult je vršen još pre Amenofisa IV, dok je pred kraj vladavine kralja Amenofisa III očigledno poprimio čvršće oblike. 157 KRALJICA TEJE

Gore: Mala glava od tisovine i drugih materija. Visina 10,7 cm. Berlin, br. 21834. Mala glava potiče iz jedne palate kod Medinet-Guraba u Fajumu, gde je bilo udovičko sedište stare kraljice. Teme i potiljak pokriveni su glatkom kapuljačom u obliku mreže od beličastog plemenitog metala. Preko te metalne kapuljače stavljen je omotač od gipsa i platna, obložen plavim biserima zamišljenim kao kovrdže vlasulje, od kojih je nekoliko još sačuvano. Celo i slepoočnice obuhvatala je široka traka od zlatnog lima. Iznad toga bili su umetnuti prednji delovi dveju kraljevskih zmija, koje danas nedostaju, a čija su se tela spuštala sa temena. U ušima pločasti nakit od zlata i lapislazulija. Inkrustirane oči su od crne i bele mase, a obrve i ivice kapaka od crnog drveta. Na licu ostaci crvene boje. Na temenu klin za pričvršćivanje ukrasa od perja. Izrez na vratu odgovara gornjoj ivici ramenog okovratnika. Mali portret sigurno je bio postavljen na telo od drugog drveta. Po oštrini svog obeležja ovo malo delo rečito svedoči o veštini portretisanja tih godina i očigledno pripada kasnom dobu Ehnatonove vladavine, dakle vremenu neposredno pre 1347. godine. Upoređenje sa sigurno utvrđenim kraljičinim portretima nesumnjivo dokazuje da se radi o Ehnatonovoj majci.

Dole: Mala glava od steatita. Visina oko 7 cm. Kairo, Muzej br. 4257. Ovaj mali portret, nađen u jednom hramu na Sinaju, izvajan je u sivozelenom steatitu koji deluje skoro kao škriljac. Između glava dveju ureus-zmija u kosi, u sredini dijademe nalazi se ime kraljice Teje u prstenu za ime. Svojim oštro izraženim jabučicama, uskim prorezima očiju i isturenim ustima, ovo lice nosi nesumnjive portretne crte bliske s malom glavom od tisovine u Berlinu. I ovaj portret ima čudan odbojni i skoro oholi izraz lica, izazvan opuštenim krajevima usta. Kao što je već bilo nagovešteno kad se govorilo o ličnosti Amenofisa III, kraljica Teje nije uopšte bila kraljevske krvi. Njena majka Tuja bila je sigurno čisto egipatskog porekla. Otac Juja, o čijim precima i mestu rođenja nije poznato ništa sigurno, bio je za vreme Tutmozisa IV sveštenik-prorok boga začeća Mina koji je uživao veliko poštovanje u Gornjem Egiptu, pre svega u Koptosu, današnjem Kuftu, pa sve do Crvenog mora. Posle smrti faraona Tutmozisa IV izgleda da mu je uspelo da postane savetodavac kraljice-namesnice Mutemveje, majke prestolonaslednika Amenofisa III. Posle ženidbe mladog, jedva petnaestogodišnjeg kralja, godine 1401 /1400, sa Tejom, koja verovatno još nije imala ni punih deset godina, uzdigao se Juja do položaja starešine kraljevih konja i upravljača kola, po današnjim pojmovima do položaja konjičkog generala. Njegova titula »usta i uši kraljeve« govori o tome da je bio najpoverljiviji savetnik mladog kralja. Tuja je, sa svoje strane, postala »kraljičina telesna dojkinja«, »od Hatore odlikovana« i »kraljevska majka velike kraljevske supruge«. Položaj kraljice Teje bio je neobičan, kakav nije postojao do nje. Bila je prva kraljica čije je ime stajalo u kraljevskim nazivima, a takođe i na zvaničnim spisima. Njeno ime se pojavljuje čak i n? lspravama kojima se zaključuju ženidbe njenog supruga Amenofisa III sa stranim princezama iz Vavilona i Mitanije (uporedi rečeno na str. 89), a zatim još i sa jednom kćerkom kralja Tarhundarabe iz Arzave u gornjoj Kilikiji. Nije poznato kakvu su ulogu igrale ove azijatske princeze u odnosu na Teju kao prvu suprugu faraonovu. Uprkos tome što su bile kraljeve sporedne žene visokog ranga, one se jedva i pominju posle velikih svečanosti dočeka

i venčanja izvršenih zbog državnih potreba. Izgleda da je ćutanje haremskih odaja prekrilo i njih, kao i mnoge stotine drugih žena. 158/159 AMENOFIS M U D R I , SIN HAPUA.

158 Iz mlađih dana. Sivi granit. Kairo, Muzej, br. 459. Potiče iz Karnaka. Ovaj mudrac, docnije poštovan kao božanstvo kome je u tebanskom gradu mrtvih bio dodeljen sopstveni hramovni kompleks, bio je jedan od najviših upravnih činovnika i rukovodilaca građenja pod Amenofisom III. Ovde je prikazan kako piše zamišljeno spuštene glave. 159 U dubokoj starosti. Sivi granit. Visina 1,42 m, Kairo, Muzej, br. 461. Ova figura je rađena prema tipu mudraca s kraja Srednjeg carstva, koji je ovde još jednom prihvaćen sa razloga koji nam je nepoznat. Starački izraz crta lica ovog vanredno uglednog savetnika krune ima portretski karakter. Razlog što je, kao što je gore napomenuto, Amenofis Mudri uživao božanske počasti, što se njegov hram u Tebi po svemu može uporedivati s kraljevskim hramovima mrtvih i što su njegove statue postavljene u tebanskim hramovima služile kao posrednici između boga i ljudi, leži u tome što su Egipćani u ličnostima kao što je mudri Amenofis videli otelovljenje svog ljudskog ideala koji treba da bude deifikovan. »Celokupna problematika egipatskog kulta ličnosti postaje jasna u ovoj ličnosti koja se istorijski može potpuno dokazati. Zajedno sa Imhotepom, prvosveštenikom Heliopolisa i glavnim arhitektom kralja Džosera, i takođe s grčkom boginjom Higijom, Amenofisa Mudrog za vreme Ptolemeja obožavaju kao boga zdravlja u Deir-el-Bahariju. Smatra se da mu je otac bik Apis iz Memfisa, čije je ime na egipatskom bilo skoro istovetno Hapuovom. Ovaj slučaj deifikacije zaslužuje da bude pomenut kao istorijski dokaz, jer potvrđuje jasnije od mogih reči koliko se Egipćanin još uvek zalaže za svoj stari kulturni ideal »mudraca«, organizatora i činovnika; u istorijskom samoocenjivanju Egipćana ovaj ideal je uvek stajao ispred sveštenika ili ratnika« (E. Oto).

GRAĐEVINE 160/161 TEBA. MEMNONOVI KOLOSI.

Dva kolosa još sačuvana do visine od oko 19,5 m, imali su prvobitno (zajedno s kraljevskim krunama koje danas više ne postoje) ukupnu visinu od 21 m, a predstavljaju Amenofisa III. Zajedno s nizom drugih kolosa ukrašavali su pročelje s kapijom kraljevog hrama mrtvih. Docniji faraoni skoro su potpuno razorili ovaj hram, a kameni blokovi su ugrađeni na drugim mestima. Svaki kolos je isklesan od jednog jedinog komada stene iz okoline Heliopolisa. Amenofis III sedi na kockastom

prestolu. Ispod faraonove titule i imena strane prestola pokazuju likove dva boga koji pletu oko znaka »ujedinjenje« biljke s grbova Gornjeg i Donjeg Egipta, papirus i lokvanj. Kraj severnog kolosa (na slici desno) s leve strane kralja stoji njegova majka Mutemveja, a s desne supruga Teje. Jedna treća figura između nogu je uništena. Ovaj severni kolos je čuveni »zvučni Memnonov stub« starog veka. Po izlasku sunca nekada su se iz njega čuh reski zvuci. Za vreme rimskih careva ovaj kolos je bio cilj mnogih putnika, među njima i cara Hadrijana i njegove supruge Sabine. Posle rekonstrukcije, koju je 95

izvršio car Septimije Sever, kolos je izgubio sposobnost da zazvuči. Predanje tvrdi da je ovaj zvuk žalobni kiik Memnona, Etiopljanina, koga je Ahil ubio u trojanskom ratu, a koji pri i zlasku sunca pozdravlja svoju majku Eos. 162-165 AMON-MUT-KONSOV HRAM U TEBI/ISTOK (LUKSOR).

Koncepcija ovog hrama koji je bio posvećen državnom bogu Amonu, kao i njegovoj supruzi Muti i njihovom sinu Konsu, bogu meseca, pripada Amenofisu III. Pod njegovom vladom sagrađeni su najlepši delovi hrama. S obzirom na to da severoistočni delovi hrama pripadaju docnijem dobu, počnimo opis hrama delovima koje je Amenofis III sagradio na osnovu svog prvog plana, mada je, u krajnjoj liniji, zvanični ulaz u hram u svojoj celini ostvaren tek s pilonom koji je podigao Ramzes II. Dalji put kroz hramovni kompleks ide prvo kroz Veliko dvorište (I), koje je takođe sagradio Ramzes II. Tek tada se, ulazeći u Salu sa stubovima (II), stiže u deo hrama koji je sagradio Amenofis III. Prvi plan sagrađen pod faraonom Amenofisom III, obuhvata Veliko »Drugo« dvorište (III) i pravi hram na koji se nadovezuje na jugozapadu dom Amonov.

Prostorije slične ćelijama na severozapadnoj i jugoistočnoj strani celokupnog kompleksa služile su za čuvanje ceremonijalne odeće i posuđa. Iz Drugog dvorišta (III) vodio je narteks od četiri puta po osam stubova u prvu salu hrama. Kolonade s dva reda stubova nalazile su se na ostalim trima stranama Drugog dvorišta. Po prvobitnom planu trebalo je da jedan pilon sa severoistoka zatvara dvorište. Međutim, pre nego što je on završen, faraonov neimar je izmenio svoj plan i započeo izgradnju veličanstvene sale sa stubovima (II) od koje su, naravno, završeni samo sedam parova srednjih stubova, visoki skoro 16 m s kapitelima u obliku otvorenih cvasti papirusa. Nije poznato da li je trebalo da ova planirana sala sa stubovima dobije jednako visoke stubove ili je uzdizanjem srednjeg broda trebalo da dobije oblik bazilike, shčno docnijoj Velikoj sali sa stubovima u Karnaku. Izgradnja hramovnog kompleksa nastavljena je tek pod kraljevima Haremhabom i Ramzesom II. Za vreme ovog poslednjeg nastalo je Veliko »Prvo« dvorište (I) s pilonom, s ogromnim statuama i obeliskom na prednjem kraju. Zbog toka Nila morala je osa dvorišta da bude skrenuta za 7 stepeni prema istoku. Tu usmerenost ose imao je već i mah hram iz doba Tutmozisa III u blizini

Crtež 35 Amon-Mut-Konsov hram, Teba-istok/Luksor. Plan. Levo (jugozapadno od celokupnog kompleksa) zgrađa hrama, u njoj svetilište (A) i porodilište (M). — III: Veliko dvorište sa stubovima Amenofisa III — II: Sala sa stubovima Amenofisa III. — I: Veliko dvorište i, zatvarajući ga prema severoistoku, veliki pilon Ramzesa II.

U severoistočnom delu hrama nalazila se prvo sala sa stubovima (sa sporednim prostorijama na užim stranama), koja je u poznoj antici pretvorena u crkvu. Na nju se nadovezuju dve manje sale s tavanicom koju su nosili po četiri stuba (zadnja sala pretvorena je docnije u svetihšte Aleksandra Velikog [A]). Zatim je dolazila poprečna pravougaona četvrta sala sa stubovima sa po dva puta šest stubova i, najzad, svetilište čiju su tavanicu opet nosila četiri stuba. S obe strane ovog središnjeg niza sala sa stubovima nalazile su se kapele, od kojih je prednja istočna kao »porodihšte« svojim zidnim reljefima opisivala venčanje kraljice Mutemveje s Amonom (sl. 153) i rođenje kralja Amenofisa III. 96

severnog ugla dvorišta. Kolonade sa stubovima, dubine od po dva stuba, okružuju sve četiri strane dvorišta. Aleja sfinga s glavama ovna vodila je od kapije pilona do državnog svetilišta u Karnaku, gde se završava pred trijumfalnim pilonom (X) Haremhaba (uporedi crtež 51). 162 Hramovni kompleks, pogled s krova hotela New Winter Palace. U pozadini slike vidi se pilon koji se sastoji od dve kule od kamenih blokova s obe strane kapije. Kosi zidovi kula uokvireni su zaobljenom gredom i gore zavišeni šupljim otvorom. Od dva obeliska koji su se nekad uzdizali ispred portala stoji samo jedan, vidljiv

na slici, dok drugi od 1836. godine ukrašava Place de la Concorde u Parizu. Ispred kula pilona bile su postavljene ogromne kraljeve statue. — Na pilon se najpre nadovezuje Prvo dvorište s dvostrukim redom stubova, koje je sagradio Ramzes II. Zatim dolazi veliki prolaz sa stubovima, sa sedam parova skoro 16 m visokih stubova koji imaju kapitele u obliku otvorenih cvasti papirusa. Iznad njih su još očuvani abakus i arhitrav. Zidove prolaza sa stubovima, danas skoro upropašćene, ukrasio je Tutankamon reljefima koji prikazuju proslavu velike Opet-svetkovine u Tebi. Kralj Haremhab je, naravno, Tutankamonovo ime na reljefima zamenio svojim imenom.

163 Prolaz sa stubovima i Veliko južno dvorište (III), pogled s istoka. Sasvim napred desno, deo spoljnih zidova Prvog dvorišta. 164 Pogled sa severa u Veliko južno dvorište (III). Levo na slici kolonade jugoistočne i, sasvim desno, severozapadne strane. Na kraju dvorišta predvorje, narteks samog hrama. 165 Predvorje hrama gledano sa zapada. Kapiteli stubova u obliku snopova papirusa su, kao obično, oblikovani kao svežanj cvasti papirusa u obliku pupoljka (uporedi sl. 44 levo).

GROBNICE IZ DOBA KRALJA AMENOFISA III 170

166-170 TEBA. IZ GROBNICE (BR. IMANJA KRALJICE TEJE.

192),

KERUFA,

Plesači i plesačice u raznim plesnim pokretima

UPRAVITELJA

Iz grobnice, čije građenje pada pred kraj vladavine faraona Amenofisa III i koja na mnogim svojim reljefima prikazuje scene kraljeve treće Sed-svetkovine povodom 36. godine vladavine, već je prikazano na slici 154 glavno mesto s kraljevskim parom na piestolu. Po finoći obrade reljefa, po savršenoj jasnoći, po lepoti crtanja i brižljivom posmatranju i prenošenju svih pojedinosti, ova grobnica spada među najveća umetnička ostvarenja svoga doba, mada je izvanrednim sjajem svojih reljefa nadmašuje skoro istovremena grobnica (broj 155) prvog ministra Ramosea (sl. 171 — 178). 166/167 Povorka osam kraljevskih princeza. Vitke, zaista kraljevske devojačke pojave u priljubljenim, dugim haljinama su kćerke kralja Amenofisa III. One se spremaju da posipanjem vode iz žrtvenih posuda posvete mesto proslave Sed-svetkovine svog oca, koja svoj vrhunac dostiže uzdizanjem Džed-stuba. Na kovrdžavim frizurama, s kojih sa strane pada širok pramen uvojka, one nose čudan ukras, ranije verovatno ulepšan bojama. Između parova princeza, kao i ispred prvog para, još niz pokrivenih žrtvenih krčaga na postoljima od pruća. Prikazivanje osam princeza, koje su ovde sve date u cvetu prvih devojačkih godina, potpuno je idealističko. Kako su se Amenofis III i Teje venčali 1401/1400, a pošto su se pre 1385. godine, kad približno pada rođenje davno željenog prestolonaslednika, u braku rađale samo kćerke, a posle 1385. samo kćerka po imenu Bakitaton, proizilazi da se doba prikazanih princeza u 1366. godini kretalo u stvari izmedu 33. i oko 18. godine. 168/169 Plesačice i sviračice na kraljevoj Sed-svetkovini. U ovoj kompoziciji, koja nije razjašnjena u svim pojedinostima, na gornji registar sa stranim devojkama verovatno Libijkama koje plešu pantomimu punu pokreta, nadovezuje se donji registar, opet s plesačicama i sviračicama. U produžetku gornjeg registra, iza jedne škrinje, prikazani su još tele koje skače, majmun i plovka koja poleće.

XXVIII TEBA. SCENE IZ GROBNICE (BR. 181) VAJARA NEBAMONA I IPUKUA, koji su radili poslednjih godina vladavine

faraona Amenofisa III i u prvim godinama vladavine njegovog sina Amenofisa IV, još pre njegove verske i umetničke revolucije. Poprečna prostorija, levi zid. Gore: Pomen mrtvim na ulazu u grobnicu. Na ulazu u grobnicu sveštenik umrlih na uspravljenim i ukrašenim mumijama vrši obred čišćenja polivanjem vodom i ceremonijom »otvaranja usta«. Ispred mumija, čiji je gornji deo po običaju opremljen maskama i pred kojima stoje visoki strukovi cveća na peteljkama, čuče žene koje nariču i miluju zavojima umotane noge pokojnika; najviša žena noktima grebe svoje grudi i posipa se zemljom po glavi. Dole: Naricanje pored škrinje s pokojnikom. Žene i posluga nariču zbog pretrpljenog gubitka i istovremeno nežno stavljaju ruke na škrinju s pokojnikom, ukrašenu peteljkama papirusa i postavljenu na sanke, koju će muškarci konopcem odvući do grobnice. Iz kovčega vire pramac i krma barke mrtvih na kojoj u obliku malih statua stoje boginje Izida i Neftis, zaštitnice mrtvih. 171, XXIX, 172-178 Iz GROBNICE (BR. 55) PRVOG MINISTRA RAMOSEA U TEBI.

Široko isplanirana grobnica Ramosea, koji je bio prvi ministar i starešina glavnog grada u poslednjim godinama vladavine Amenofisa III i u prvim godinama vladavine Amenofisa IV, docnijeg Ehnatona, i posle pošao za svojim mladim kraljem čak i u Aket-Aton na svega nekoliko godina, nastala je u kasnijim godinama vladavine kralja Amenofisa III. Tad je opremljena i većim delom svojih ukrasa, zidnih slika na jugozapadnom zidu, kao i divnim reljefima na ulaznom zidu jugoistočne strane Velike sale sa stubovima. U ovim delovima ona predstavlja završetak umetničke faze poznih godina faraona Amenofisa III. Nasuprot tome, iz prvih godina posle smrti Amenofisa III potiču reljefi na severo97

zapadnom zidu Velike sale sa stubovima, o kojima će na kraju biti govora. Grobnica je ostala nedovršena zbog preseljenja dvora iz Tebe u novu prestonicu Aket-Aton. Ispred grobnice (crtež 36/37) nalazi se Prednje dvorište. Njegov nepravilni oblik bio je uslovljen susednim, već sagrađenim grobnicama. Uzan i kratak hodnik vodi iz Prednjeg dvorišta u Glavnu salu, čiju tavanicu nose četiri reda od po osam stubova u obliku snopova papirusa (danas većinom uništenih, ali delimično nadoknađenih rekonstrukcijama). Iz jugozapadnog ugla glavne sale stiže se dugim podzemnim hodnikom u bogato oblikovanu odaju za sahranjivanje koja nikad nije bila korišćena i koja leži 17 m dublje. Ispred nje se na izravnatoj površini nalazilo predvorje i sporedne prostorije. Na glavnu salu nadovezuje se na istom nivou manja niska sala s osam stubova u obliku snopova papirusa, a zatim, još jedna manja prostorija s nišama. Poslednje dve prostorije, kao i severoistočni zid glavne sale, ostali su bez slikanih ukrasa. Zidna slika na jugozapadnom zidu grobnice u dva friza jedan iznad drugog (sl. 171 /XXIX) predstavlja pogrebnu povorku vlasnika grobnice. Jugoistočni ulazni zid je prekriven slavnim reljefima od kojih su najznačajniji reprodukovani na slikama 172—178.

Dok severna strana ulaznog zida pokazuje korišćenje posvećenog ulja i pomasti, kao i kultno čišćenje Ramosea (sl. 172), južna polovina, nadovezujući se na Ramoseovo prinošenje žrtve Suncu, prikazuje u dva reda »Svetkovinu u kući blaženstva, koja je podignuta u gradu mrtvih«. Ovo je osvećena svečana gozba u kojoj učestvuju Ramose i njegova supruga Merit-Ptah, zajedno s najbližim rođacima. Pri tom se većinom ponavljaju lica u donjem i gornjem (slabije očuvanom) frizu ovoga reljefa. Slike 173—177 pokazuju levu i srednju partiju donjeg reljefnog friza koje su najbolje očuvane. Prvo, reljef na slici 173. Levo je Keši, vrhovni lovac Amonov, a iza njega neko nepoznato lice, zatim sledi

171/XXIX Zidna slika na jugozapadnom zidu: Ramoseova pogrebna povorka. Kao što pokazuje gornja slika 171, cela pogrebna povorka, koja zauzima celokupnu širinu zida, podeljena je u dve zone postavljene jedna iznad druge. Od dve donje slike na slici 171,gornjaod ovih delimičnih slika daje zadnje polovine dveju zona u koje je podeljena povorka. Donji deo slike, kao i slike XXIX, pokazuje samo prednju polovinu donje zone povorke. Sledeći opis počinje s pročeljima povorki i ide s desna na levo. Od dve zone slika, gornja, s većim figurama, slabije je očuvana. Vide se: nosači darova; ljudi koji koračaju ritualnim pokretom; stoka pred simbolom koga vuče na saonicama i kovčezi mrtvih sa znacima Ozirisa i Izide, opremljeni delovima barke mrtvih koji štrče iz kovčega, a na kojima stoje Izida i Neftis kao boginje mrtvih; iza toga, sveštenici i tužna pratnja. Donja zona prikazuje obrede prilikom uspravljanja mumije ispred vrata grobnice; žene koje nariču, stoje ili kleče (sl. XXIX dole); nosače darova s peteljkama papirusa; grupe žena koje stoje i nariču gledajući gore prema kovčegu mrtvih (sl. XXIX gore); ljude koji nose nameštaj za grobnicu, znakove dostojanstva i vrčeve; najzad, ponovo niz otmenih učesnika u sahrani u belim odećama koje padaju preko listova. 172—178 Reljefi na ulaznom tj. jugoistočnom zidu. S obe strane ulaza jugoistočnog zida prikazan je Ramose kako prinosi žrtve. Levo žrtvuje bogovima u prisustvu svoje supruge i posluge svoga doma. Desno prinosi žrtve Suncu u pratnji dvanaest mladića poređanih u tri reda, koji mu asistiraju. Tri mladića srednjeg reda (sl. 178) izvajani su s osećanjem izvanredne istančanosti. 98

Crtež 36 Grobnica (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi. Plan razmera oko 1 :400.

Crtež 37

Grobnica (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi. Presek kroz glavnu salu grobnice.

Maj, konjički oficir, s Verelom, svojom ženom, kraj sebe. Maj i nepoznati drže u rukama strukove lokvanja. Zatim slede Ramoseovi roditelji (sl. 174), prvo majka Apuja, »ljubimica bogova«, pa otac Nebi, nastojnik Amonovih stada u severnom području i nastojnik žitnih ambara u području pokrajina u Delti. Odvojeni scenom postavljanja jela i lokvanja slede (sl. 175—177) Ramoseov brat Amenofis, jedan od najviših činovnika i najviši službenik na kraljevom dvoru u Memfisu, sa žezlom svog dostojanstva, dvostrukim nizom zlatnih pločica oko vrata i njegova supruga Maj, prva dvorska dama i »kraljičina ljubimica«. Njih dvoje su bili roditelji Ramoseove supruge Merit-Ptah, tako da je Ramoseov brat ovome istovremeno bio i brat i tast. Desni završetak donje kompozicije reljefa sačinjava slabije očuvani i zato ovde nereprodukovani prikaz Ramosea kako blagosilja obed i njegove supruge MeritPtah. Zatim još jednom dolaze Ramoseov brat i njegova žena, a između njih opet njihova kćerka Merit-Ptah, Ramoseova supruga. Sličan je prikaz i scene na gornjem frizu ovoga reljefa. 173—177 Reljef s gostima svečane gozbe. Izvanrednom finoćom obrađeni su tip i ličnost svakog lika na ovom reljefu. U uravnoteženom bogatstvu okvirnih i ukrasnih oblika ističu se ova veoma pažljivo vajana lica, ispunjena nekom skrivenom čulnošću, koja su, međutim, uvek i produhovljena. Ovde se otkriva celovitost jedne kulture kroz savršenu lepotu ovih plemićkih parova. Ovaj čarobni način prikazivanja sveta iznosi nam pred oči jedan razvoj doveden do njegovih krajnjih granica. Naime, Ehnatonova revolucija u umetnosti pošla je posle toga odlučno sasvim drugim putem. Međutim, prirode osetljive na umetnost biće uvek dirnute ovim krajnjim razvojem kasnog doba Amenofisa III kao jednim od najsavršenijih humanističkih ostvarenja u umetnosti. 173 Keši i jedan nepoznati čovek, Maj i njegova supruga Verel. 174 Ramoseovi roditelji Nebi i Apuja. 175 Amenofis, Ramoseov brat, i njegova žena Maj. 176 Maj, žena Ramoseovog brata. 177 Amenofis, Ramoseov brat. 178 Jedan od mladića koji Ramoseu pomažu prilikom njegovog prinošenja žrtava Suncu. Prikazani mladić, kao i njegova dva pratioca (u reljefnom redu ima ukupno

dvanaest mladića), pokazuju vanrednu otmenost u crtežu i modelovanju. S punim čarom mladosti spaja se pojava snažne muškosti. Umetnost reljefa na jugoistočnom zidu Ramoseove grobnice ne bi se mogla bolje okarakterisati nego rečima V. Volfa: »Izvanredno nežni reljef je bogato modeliran. Prefinjeni i harmonični likovi, nemirna predstava umetničkih vlasulja i kao dah tanka odeća puna nabora, pripadaju do krajnosti istančanom i produhovljenom velegradskom društvu, osetljivim, pomalo morbidnim nosiocima jedne prezrele kulture kasnog doba. Ovi ljudi vode život u savršenoj lepoti i dostojanstvu; oni proslavljaju neprekidnu svetkovinu. Njihovom osećanju života lepa, meko zaobljena linija daje savršeni izraz; opora strogost doba Tutmosida izgubila se u nedoglednim daljinama. Čovek mora pomisliti da je to doba sigurno imalo osećanje da živi u jednom fin de siecle; iza njegovog luksuza i elegancije vrebao je taedium vitae, iza skladnosti ovih lepih lica preti opasnost da će zavladati dosada. Dalji uspon ovog stila izgleda nezamisliv.« Severozapadni zid velike sale sa stubovima ima reljefe s obe strane vrata koja vode u malu Duboku salu s osam stubova u obliku snopova papirusa. Ovi reljefi pripadaju već dobu posle smrti Amenofisa III. Reljefi koji se nalaze levo od vrata potiču očigledno još iz samog početka vladavine Amenofisa IV, a svakako ne padaju posle 3. godine njegove vladavine. Prikazan je Amenofis IV na prestolu ispod baldahina kako zajedno s boginjom Maat, koja sedi na prestolu iza njega, prima Ramosea koji pristupa prestolu. Sve je još rađeno u stilu vremena Amenofisa III. Nasuprot tome, sasvim drugačiji su reljefi koji potiču iz 4. godine faraonove vladavine, a nalaze se s desne strane vrata (crtež 38). S ljudima iz kraljeve pratnje, s leve strane slike i u dve zone (nisu reprodukovane), prikazani su Amenofis IV i njegova kraljevska supruga Nofretete na prozoru za pojavljivanje njihove palate u trenutku kad odlikuju Ramosea. Iznad kraljevskog para pojavljuje se Aton sa zracima koji se završavaju rukama. Uprkos teških razaranja koja je reljef pretrpeo od proganjanja tebanskih pravovernika koji su odbacivali Ehnatonovu jeres, ipak se raspoznaje suvonjavo, skoro staračko lice faraona. Ovde je već potpuno izražen stil koji će docnije biti toliko karakterističan za prvih devet godina Ehnatonovog doba u Aket-Atonu. Ovo važi i za reljefe koji se dalje nadovezuju. Dok je na levom reljefu Ramose još pun i ima uspravno muško držanje, na reljefu desno od vrata (crtež 38 desno) pretvorio se u suvonjavog, duboko naklonjenog dvoranina s izbočenim 99

Crtež 38 Reljefi desno od vrata severozapadnog zida u velikoj sali sa stubovima grobnice (br. 55) prvog ministra Ramosea u Tebi. Levi deo: kralj Amenofis IV i kraljica Nofretete na prozoru za pojavljivanje svoje palate sa koga Ramosea odlikuju »počasnim zlatom« u obliku lanaca i drugih predmeta. Desno se nadovezuju (na slici se više ne vide) dvorani s delegacijom stranih poslanika (delom Nubijaca, delom Azijata).

potiljkom, tohko karakterističnim za novi stil. Isto se odnosi i na scenu koja se nadovezuje još dalje desno (na crtežu 38 nije više pokazana) u kojoj Ramose primljeno počasno zlato predaje slugama, a u istoj meri, najzad, i na reljefe u zoni ispod pomenute u kojima je prikazan prijem stranih poslanika (na crtežu 38 takođe više nije prikazano). 179 TEBA. IZ GROBNICE (BR. 5 7 ) KA-EM-HETA,

koji je pod faraonom Amenofisom III bio »nastojnik ambara«,

visok upravni činovnik, a po današnjim shvatanjima, u stvari, ministar ishrane. Nalazi se kod ulaznih vrata. Ka-em-het uzdignutih ruku govori molitvu bogu sunca Atonu. Po dvorskom ceremonijalu, uzdržavanju od svakog glasnog izražavanja osećanja i naglašenoj odmerenosti svih slika, ova se grobnica uključuje u srednje godine vladavine kralja Amenofisa III, dakle oko 1390/1380. Uz široki rameni okovratnik Ka-em-het nosi dvostruki zlatni lanac iz beočuga sličnih lećama, počasni poklon faraonov veoma zaslužnim oficirima i činovnicima.

18. DINASTIJA, TREĆA FAZA

•

1364—1306

Faraoni: AmenofisIF/Ehnaton(1364—1347); Tutankamon (1347—1338); Eje(1338—1334) Haremhab(1334—1306). Amenofis IV/Ehnaton, sin faraona Amenofisa III i njegove supruge Teje, nadmašuje individualizam svoga oca i pomaže da se probije jedna latentna verska struja: vera u Atona, sunčevu loptu, kao jedinu božansku moć. Istovremeno, kao jedini ovlašćeni tumač svog učenja, zahteva za sebe položaj sličan proroku. Verska i politička netrpeljivost s konzervativnim snagama navode ga da svoju rezidenciju preseli u Aket-Aton (današnji Tel el Amarna) u Srednjem Egiptu. Tamo su za njim pošli njegovi sledbenici. Progone se stare sile, naročito Amon i njegovo sveštenstvo. Zapostavljanje pravih vladarskih dužnosti dovodi do kraha spoljne politike i privrede. Posle Ehnatonove propasti, kao kraljevi koji imaju prestonicu ponovo u Tebi i opet priznaju Amona i ostale bogove, dolaze: njegov zet Tutankamon, a posle njegove jedva devetogodišnje vladavine, za svega četiri godine, faraon Eje, prvobitno »božji otac«, »nosač mahalice s desne strane kraljeve« i »upravitelj kraljeve konjušnice«, jedan od najvernijih Ehnatonovih pristahca i sledbenika. 100

Spasilac carstva je Haremhab, u početku vrhovni vojskovoda, a faraon posle Ejeove smrti 1334. godine. Pod njim počinje ponovno uspostavljanje spoljnopolitičkih odnosa i pokušaj da se povrati uticaj Egipta. U unutrašnjosti zemlje dosledno se sprovodi ponovno uspostavljanje starih kultova bogova i hramova, uporedo sa potpunim anatemisanjem jeretika Ehnatona i njegovog učenja i sa uništenjem njegove prestonice Aket-Atona. Nemilosrdo otklanjanje svih posledica Ehnatonovog doba prati ponovna izgradnja uprave i novo uređenje države. Od građevina iz Ehnatonovog vremena u njegovoj prestonici Aket-Atonu nije nam ništa sačuvano. Kompleks velikog Atonovog hrama, kao i kraljevska palata, poznati su nam samo po rezultatima iskopavanja. Slike u grobnicama koje su bile uklesane u planinske obronke na ivicama grada delimično pokazuju izgled vila i vrtova. Potrebno je da se kaže još ponešto o životu i ličnosti faraona Amenofisa IV, docnijeg Ehnatona, jer godine njegove vladavine predstavljaju prekretnicu u istoriji svetske sile Egipta. Za vreme 36-godišnje vladavine njegovog oca Amenofisa III, svetsko carstvo Egipta stajalo je u zenitu svoje najveće ekspanzije i svoje najjače političke i vojne moći. Ali i sam Amenofis III jedva da je pomišljao na dalje izgrađivanje položaja Egipta u prostoru starog sveta. Strast za lovom, prekomerna želja za građenjem i stalni porast prohteva za zadovoljenjem ličnih i najhčnijih želja, u velikoj meri i zaista ogromni harem, odvraćali su kralja od njegovog vrhovnog političkog zadatka kao vladara. Tako se vršilo značajno i sve brže kretanje u pravcu apsolutne vladavine, vrlo vezane za faraonovu ličnost. Željom za sjajem i preteranom strašću za monumentalnim — setimo se njegovog ogromnog, danas iščezlog hrama mrtvih u zapadnom delu Tebe s preko 20 m visokim sedećim statuama njegove ličnosti ispred pilona, o čemu još svedoče Memnonovi kolosi, kao i velikog veštačkog jezera u njegovoj palati-gradu, takođe u zapadnom delu Tebe — njegov lik se oštro odvaja od njegovih istinski velikih kraljevskih prethodnika na prestolu. Sa skoro despotskom samovoljom i dotada nepoznatim isticanjem svog privatnog života spajala se želja ovoga vladara za hčnom deifikacijom još za njegova života, što su sasvim otvoreno izražavali hram u nubijskom Solebu, sagraden za njegov lični lik na zemlji, i hram podignut za njegovu suprugu Teje u nubijskoj Sedeingi. Amenofis IV bio je vezan za ovaj svet. Kasno rođenom, bolešljivom kraljevskom sinu priroda nije dala mogućnost da svoju izrazitu ambiciju i nagon za afirmacijom ostvari u ratničkim delima, koja su predstavljala slavu njegovih vehkih predaka Tutmozisa III, Amenofisa II i Tutmozisa IV. Izrazito egocentričan i despotski, ali isto toliko izrazito apolitičan, on se fanatično zaleteo u zamisao da svojom vladavinom zasnuje novo shvatanje sveta. Ova zamisao doživela je svoj vrhunac u tome što je sve egipatske bogove, čak i državnog boga Amona, istisnuo Aton, sunčeva lopta, u koga se jedino smelo verovati. Medutim, treba naglasiti da verovanje mladog faraona u Sunce nije ni u kom slučaju moralo da izazove raskol do koga je, na nesreću, došlo. »Ono što je Atona učinilo Amonovim protivnikom nisu bili ime i hk kao »novog« boga,

Crtež 39

Veliki Atonov hram u Aket-Atonu. Svetilište. Rekonstrukcija na osnovu reljefnog prikaza u grobnici (br. 4) kralja Merirea I u Aket-Atonu.

101

nego verski temperament njegovih sledbenika« (E. Oto). Versko obožavanje Sunca dobilo je još za vreme 5. dinastije svoj konačni oblik verovanjem u Rea. Svoj spoljni, opipljivi oblik ono je našlo tad u građenju svetilišta Suncu, čime je faraon »ispunio jednu obavezu prema svom božanskom ocu«. Obožavanje boga Sunca Rea održalo se u toku svih sledećih godina da bi ponovo oživelo za vreme 18. dinastije. Tutmozis IV je smatrao da ga je za faraona izabrao bog Sunca Re, drevni bog Sunce-stvaralac, a ne Amon. Taj isti Tutmozis IV je na jednom svom natpisu na skarabeju izričito naglasio da je azijske zemlje podjarmio u Atonovo ime. Nije li već ovo prvi nagoveštaj raskola koji će docnije, krajem 18. dinastije, najdublje uzdrmati samo postojanje Egipta? Uzdizanje Atonovog značaja nailazimo i kod Amenofisa III. Ne treba zaboraviti da je njegova najmlađa kćerka nosila ime Bakitaton (»Atonova robinja«), dok su imena ranije rođenih princeza još vezana za Amona; zatim da je jedna četa kraljeve garde nazvana po Atonu i da je zlatna barka kraljevskog para na veštačkom jezeru u Tebi/zapad nosila ime »Sjaj Atonov«. Uprkos tome što u suprotstavljanju Amon-Aton dolaze do izražaja i zategnutosti između Amonovog sveštenstva i kralja, ipak je presudan činilac nesumnjivo bilo versko stremljenje toga doba. Tokom svoje ekspanzije u Aziji, Egipćanin svetskog carstva je naučio da pojam verovanja u Sunce upozna na širokoj osnovi. Jer svi narodi i religije s kojima je Egipat tad bio u odnosima prihvatali su na neki način obožavanje Sunca. »Novi (egipatski) svet očigledno je tražio novog boga, neopterećenog teološkim doktrinama i u takvom obliku pojavljivanja koji bi bio shvatljiv za svakoga. Naime, Egipćanin je uopšte bio naklonjen tome da svaki novi oblik svog sveta potčini jednom novom bogu. Imamo dovoljno svedočanstava iz doba Amenofisa IV iz kojih se može razaznati jedan nov pojam boga koga će kao gospodara celokupnog života, svega rašćenja i napretka u njegovom delovanju doživeti ne samo u granicama Egipta nego u svim narodima na celom svetu. Ako bi se suprotnost Amon-Aton objašnjavala formulom, možda bi trebalo reći: Amon je bio egipatski nacionalni bog, a Aton svetski bog«. Bilo bi pogrešno ako bi se u liku boga Atona videla jedna nova kraljeva tvorevina. Iz ovoga proizlazi da do nesrećnog rascepa, koji se u stvarnosti odigrao pod Amenofisom IV/Ehnatonom, nije moralo da dođe samo sa verskih razloga. Njegovi koreni ležali su isto toliko u menjanju kraljevog lika u zemaljskolični, koji je s Ehnatonom dostigao krajnju tačku, kao i u netrpeljivosti između faraona i sveštenstva koja je, posmatrano ekonomski, došla usled povećanja imovine hramova, a posmatrano politički, usled naglašeno povećanog uticaja Amonovog proroka na nasledstvo prestola, i, najzad, u isprepletanosti boga i faraona. Nije razjašnjeno kako je u 6. godini vladavine Amenofisa IV došlo do potpunog raskida s prošlošću i da li je, što je vrlo verovatno, do toga došlo zbog zaoštravanja suprotnosti s Amonovim sveštenstvom. U svakom slučaju, kralj je svoje dotadašnje ime Amenofis (tj. »Amon je zadovoljan«) promenio u Ehnaton (tj. »Aton to želi«), napustio Tebu i preselio se u novoosnovanu prestonicu Aket-Aton (tj. »Atonovo mesto svetla«), kod današnjeg Tel el Amarne u srednjem Egiptu. Na području omeđenom sa četrnaest graničnih sela, prosto su izrasle iz zemlje palate, upravne i stambene zgrade i hramovi. Atonov hram se, naravno, razlikovao od dotadašnjih egipatskih hramova. Kao otvoren hram mogao se uporediti sa svetilištem Suncu 5. dinastije Starog carstva. Njegovo svetihšte, koje je možda građeno po ugledu na hram posvećen Suncu u Heliopolisu koji nam je ostao nepoznat, sastojalo se u suštini iz niza od četiri otvorena dvorišta. Pod otvorenim nebom prinošene su žrtve Atonu na vrlo velikom oltaru koji je imao svoje dvorište, drugo sa istoka. Oko 175 stolova za žrtvovanje ispunjavali su dva dvorišta koja su ležala iza ovoga, a u najzapadnijem dvorištu uzdizao se još portik sa po četiri stuba na oba svoja krila. Od po dve faraonove statue postavljene između njih, figure sa severne strane portika imale su crvenu krunu, a južne polovine belu krunu. Naročito upadljivo je što se van samog hrama nalazilo još oko 800 stolova za žrtvovanje, tako da izgleda kao da su mnogi velikodostojnici iz AketAtona imah svoja sopstvena mesta za prinošenje žrtava.

Crtež 40 Veliki Atonov hram u Aket-Atonu. Svetilište. Plan (1 : 800). Svetilište je ležalo u temenosu, nazvanom Perhaj (»kuća svečanosti«), razmera 800 x 275 m. U njemu je, oko 300 m udaljen od svetilišta, ležao Gem Aton (»sastajalište Atonovo«) sa šest dvorišta odvojenih pilonima i, opet, s mnogim stolovima kao i u Perhaju.

102

Pravi venac vrtova i redova drveća s ribnjacima okružavao je stambene zgrade, a sve je očigledno bilo stvoreno za uži krug povlašćenih i uglednih kraljevih pristalica. Nije potpuno objašnjeno ko su bili te ugledne ličnosti. Sigurno je da su stari i provereni faraonovi ljudi, kao što pokazuje primer prvog ministra Ramosea, napustili kralja ili ih je on otpustio. Da su se u kraljevoj pratnji nalazih pustolovi, dokazuju reči koje su istovremeno i biografija kao: »Bio sam niko i ničiji sin; faraon je od mene stvorio nešto«. Međutim, značilo bi otići suviše daleko ako bismo pokušali da izvučemo zaključke o rasi i poreklu velikodostojnika s kraljevog dvora na osnovu dvadesetak portreta i maski pronađenih u ateljeu vajara Tutmozisa u Aket-Atonu. Naučne interpretacije njihovih karaktera suviše su različite da bi mogle pružiti neki ozbiljan sud. Posledice preseljenja prestonice u Aket-Aton su bile skoro nesagledive za Tebu u kulturnom i privrednom pogledu. Zbog progonjenja svih drugih bogova, a naročito državnog boga Amona, odmah su svim hramovima, kao i svim vršiocima hramovnih službi, ukinute kraljeve subvencije, a u istoj meri i vršiocima državnih zvanja u celokupnoj upravi velikog državnog aparata. Veliki deo dotada vladajućih slojeva bačen je, takoreći preko noći, u bedu i siromaštvo. Kod njih se plamena mržnja svakako usmerila na faraona. Državu su u užasnim razmerama zahvatih potpuni nered i zapuštenost u upravi i privredi. Politički položaj Egipta bio je katastrofalan već svega nekoliko godina posle preseljenja rezidencije. Po prirodi potpuno apolitičan, a takođe i lišen svakog osećanja odgovornosti prema svojim spoljnopolitičkim zadacima, faraon je u verskoj reformaciji video svoj jedini i krajnji zadatak. U trenutku kad je Ehnaton stupio na presto, Egipat je spoljnopolitički došao do tačke na kojoj je samo snažna kraljevska ličnost, okrenuta svom snagom datim problemima, mogla da ovlada događajima. Samo je Nubija ostala verna, a s njom se održalo i bogatstvo u zlatu, kao i ljudske i materijalne rezerve potrebne carstvu. Inače je Egipat za svega nekoliko godina izgubio sve svoje posede i sav svoj uticaj na Severu. Još pod Amenofisom III je mitanski kralj Tušrata tražio pomoć protiv Hetita, čija je država stalno jačala. Tušrata je docnije pao u bici sa hetitskim kraljem Šupilulijumašom I, a niegov sin je morao da prizna vrhovnu vlast Hetita. Posle poraza mitanskog carstva, ratove je sada povela Asirija pod Asurubalitom, okrenuvši se, naravno, prvo protiv Hetita. Egipatska vrhovna vlast prema severnoj Siriji i Eufratu skoro se uopšte nije više osećala. Uzalud su se Ehnatonu obraćah severnosirijski gradovi, ugroženi, s jedne strane, od Itakame iz Kadeša i, s druge strane, od Azirua iz Amurua. Feničanski lučki gradovi, a na kraju takode i Biblos, pripali su Aziruu, koji je, naravno, morao da prihvati vrhovnu vlast Šupilulijumaša I, a Egipat nije uopšte intervenisao ni protiv Azirua, niti protiv Hetita. Isto tako nepovoljno razvijale su se stvari i u Palestini. Za pola ljudskog veka raspalo se ono što su izgradila pokolenja snažnih, sposobnih vladara koji su planski radili. Ni državnička nadarenost vojskovođe i docnijeg kralja Haremhaba, kojim se završava doba 18. dinastije, niti vreme Ramesida, ma koliko veličanstveno izgledalo spolja, nisu mogh da izleče smrtni udarac koji je Ehnaton zadao egipatskoj državi. Kad se Egipat krajem doba Ramesida — a to se ne može dovoljno oštro naglasiti — uprkos divovskih napora najvećih vladara te dve dinastije, raspao kao carstvo, bile su krive unutrašnje pohtički nerazmrsive konstelacije toga doba. Ali, Ehnaton je bio stvarni začetnik sloma. O misliocu i pesniku Ehnatonu svedoči himna Atonu, nadena u grobnici kralja Ejea u Aket-Atonu. Žar Ehnatonove proročke duše govori iz ove himne, kojoj je — svesno ili nesvesno — vrlo sličan docnije nastah 104. psalam. Medutim, on daleko zaostaje iza himne po toplini i čistoti osećanja i po lepoti i jednostavnosti reči. Bilo šta da se kaže protiv Ehnatona, sigurno je da njegova himna Atonu spada među najveća dela svetske književnosti. Lepa je tvoja pojava u mestu svetla na nebu, Ti večiti Atone, koji živiš od samog početka! Tvoje sjajno uzdizanje u izvoru svetla Ispunjava sve zemlje tvojom lepotom; Ti si dobar i velik, pun sjaja i lebdiš visoko nad svim zemijama Tvoji zraci obuhvataju zemlje sve do ruba tvog stvaranja! Tvoja Ijubav ih savladava za tvoga sina; Ti si daleko, a ipak su tvoji zraci na zemlji — Imamo te pred očima, a ipak ne shvatamo tvoj hod! A kad stigneš u smiraj zapada Zemlja padne u tamu kao da je zamrla. Kad se jutrom digneš na obzorju, I zasijaš kao Aton po danu, Tama beži od tebe, Čim daruješ svoje zrake.

Obe zemlje otpočinju praznik, One se bude i ustaju na noge; Ti im dopuštaš da se podignu!

Sva stoka je zadovoljna svojom pašom, Drveće i biljke su ozelenili. Ptice odleću iz svojih gnezda, I lepršaju krilima u slavu tvoje snage! Sva mlada divljač skače na noge, Sve što leti i što se spušta Živi, jer si ti izašao iznad njih! Brodovi plove niz vodu i uz vodu, Svaki put je otvoren jer ti svetliš. Ribe skaču u reci pred tvojim licem; Tvoji zraci prodiru do dubina mora! Ti koji činiš plodnim utrobe žena I iz semena stvaraš Ijude, Ti koji sina hraniš u utrobi njegove majke

103

I smiruješ ga da ne bi plakao, Ti dojkinjo, u majčinoj utrobi! Dahom oživljuješ svakog svoga stvora: Kad napusti utrobu da bi disao na dan svog rodenja, Ti mu otvaraš usta i daješ što je potrebno. Ptičica u jajetu govori u karnenu svoje Ijuske, A ti joj daješ vazduh da bi je održao u životu; Dao si joj rok u jajetu kada da ga razbije, Ona izlazi na vreme i govori koliko ume, I trči na svojim nožicama čim je izišla. Kako su neizmerna tvoja dela! Skrivena su Ijudskim pogledima, 0 jedini bože, koji nema sličnog sebi! Ti si stvorio zemlju po svome srcu, Ti sam i jedini, S Ijudima, stadima i svim drugim životinjama: Što na zemlji borave i idu nogama, Što lebde u visini i lete krilima, Planinske zemlje Siriju i Nubiju 1 ravnu zemlju Egipat. Ti stvaraš Nil u donjem svetu, Ti ga dovodiš gore po svom nahodenju, Da bi održao narod u životu, Kao što si ga sebi stvorio, Ti, gospodar svih njih, koji se muči radi njih, Ti, gospodaru svih zemalja koji za njih zasvetliš, Ti, Atone dana, svemočni! Ti puštaš da žive sve daleke planinske zemlje: Stvorio si Nil i na nebu, Da teče nadole i do njih, I udara talasima o planine kao more, Da im napoji njive po njihovim potrebama; Koliko su milostivi tvoji planovi, ti, gospodaru večnosti! Nil na nebu dao si stranim narodima, Svoj divljači iz planinskih pustinja, svemu što trči nogama; Ali Nil Egipta izvire iz donjeg sveta.

Tvoji zraci majčinski napajaju svaku njivu, Kad ti zasvetliš, njiva živi i klija za tebe! Ti praviš godišnja doba da završe tvoja dela, Zimu da ih rashiadi, Jaru leta da te osete! Ti si nebo stvorio dalekim da bi na njemu izlazio I video sve što si sam stvorio. Sjajan u tvom liku kao živi Aton, Zoreći, svetleči, odlazeći i ponovo dolazeći. Ti stvaraš milione likova iz samoga sebe, Gradove, zaseoke i njive, puteve i reke Svako oko vidi te preko puta sebe, Kao Atona dana iznad zemlje. (Ali) (kad) odeš. I kad san se spusti na sve oči kojima si dao snagu da gledaju, Kad niko (više) ne vidi šta si učinio, Ti si (još uvek) u mome srcu. Nema nikog drugog koji te poznaje, Izuzev tvoga sina. I njemu si dopustio da shvati tvoje biće I tvoju snagu. Zemlja je u tvojoj ruci (I Ijudi) kako si ih stvorio; Kad graneš, oni ožive, Kad zadeš, oni se upokoje: Ti sam si vreme života, Mi živimo u tebi. Oči gledaju tvoju lepotu. Otkako si osnovao Zemlju, Ti si je uzdigao za tvog sina, Koji je proizišao iz tebe samog, Faraona Gornjeg i Donjeg Egipta, koji živi od istine, Gospodara kruna, Ehnatona, neka dugo poživi — I za veliku kraljevsku suprugu, od njega voljenu, Gospodaricu dveju zemalja, Nefer-nefru-aton Nofretete, Koja nek živi i bude mlada uvek i doveka.

Međutim, treba primetiti da je mogućnost ličnog odnosa prema bogu, pokrenuta u to doba, isprva bila odbačena zbog Ehnatonove despotske egocentričnosti. Jer put do Atona vodio je isključivo kroz faraonovu ličnost i Aton je bio bog samo toga kralja koji je jedini shvatio i ostvarivao božje zapovesti. I više: Ehnatonovo učenje poriče totalnost života; ono previđa, tačnije, žeh da previdi »da pored sveta svetlosti, lepote i postojanja stoji svet noći, bede i ugroženosti, da je smrt nužna dopuna života«. »Svedeno na formulu: Aton — kako je video Ehnaton — ne skida s prestola samo državnog boga Amona, nego i Ozirisa« (E. Oto). Ne znamo ništa o tome kako su završili Ehnaton i njegova prestonica Aket-Aton. Poznato nam je samo da se Nofretete najzad odvojila od svog supruga i preselila u sopstvenu palatu u severnom delu Aket-Atona. Ona i Teje, već stara majka kraljeva, koja je iz svog udovičkog prebivališta u Medinet-Gurabu (Fajum) posećivala svog sina u Aket-Atonu — shvatile su najzad sudbinu koju je Ehnaton sebi pripremio. Semenkkare, suprug najstarije Ehnatonove kćerke Meritatone, izgleda da je poslednje tri godine pre propasti Aket-Atona bio kraljev suvladar i posredovao u odnosima s Tebom. Ime njegove supruge izmenjeno je u Meritamon. Njegova smrt skrivena je tamom, kao i Ehnatonova. Tutankaton, verovatno sin Ehnatonov i kćerke vavilonskog kralja Buraburijaša II, a kao suprug treće kćerke Ankesenpaatone, istovremeno i kraljev zet, vratio se u Tebu i formalno započeo »restauraciju« države u ime starog vremena i državnog boga Amona. Aket-Aton je razoren, a ime Ehnaton izbrisano. Prema nastaloj situaciji, Tutankaton je svoje ime izmenio u Tutankamon, a ime svoje supruge u Ankesenamon. 104

Najvažnija hčnost pred kraj 18. dinastije je vrhovni vojskovođa Haremhab koji je donosio sve merodavne odluke, najmanje već poslednjih godina Ehnatonove vladavine, a sasvim sigurno u toku vladavine faraona Tutankamona (1347 — 1338) i Ejea (1338 — 1334). Sa rezidencijom u Memfisu, Haremhab je bio »čuvar na granici carstva«, a njegovim odbrambenim borbama u južnoj Palestini može se zahvaliti što je ona ostala vojni mostobran Egipta. Kad se Haremhab 1334. godine posle Ejeove smrti proglasio za faraona, ozakonio je ovo božijim sudom: Horus, bog njegove postojbine, odredio je njegovu vladavinu. a Amon ga je izabrao. Analogno izračunavanju godina vladavine od strane Tutmozisa III, Haremhab svoju vladavinu računa od godine smrti Amenofisa III, dakle od 1364. Na taj način je izgledalo kao da je i spolja izbrisan poslednji trag prethodne zlosrećne ere. I odista, tek godine Haremhabove vladavine predstavljaju konačni završetak doba koje je započelo stupanjem na presto Amenofisa IV/Ehnatona pa do smrti kralja Ejea. Isključivo je Haremhabova zasluga što je otklonjena neposredna ugroženost Egipta i što je pobedonosnim borbama u južnoj Palestini stvorena bar operacijska baza za buduće poduhvate. Spisak osvojenih gradova, koji je Haremhab dao da se upiše u hramu u Karnaku, ne treba smatrati kao znak trijumfa nego više kao »izraz svesnog priznanja jedne tradicije koja obavezuje«. Haremhab je takođe konačno zaustavio i raspad u unutrašnjosti zemlje. U Karnaku je sačuvan edikt u kome su sadržane sve odredbe čiji je autor stvarno sam Haremhab, a kojima je cilj bio da se konačno uklone sve neprilike u zemlji. Pre svoje smrti, 1306. godine, dvadeset osam godina posle stupanja na presto, Haremhab je mogao reći da je uspeo da svoje carstvo, Egipat — mada je zauvek izgubilo stari sjaj — politički opet tohko učvrsti, a vojnički toliko ojača da je izgledalo kao opet pozvano za nove uspone i nov položaj vehke sile.

UMETNIČKI SPOMENICI IZ DOBA FARAONA AMENOFISA IV/EHNATONA (1364—1347) Koliko god da je vladavina kralja Amenofisa IV, docnijeg kralja Ehnatona, bila nesrećna za Egipat kao državu — samo je energijom i vojnim genijem Haremhaba, vrhovnog vojskovođe pod Tutankamonom i Ejeom i kraljem posle smrti ovog poslednjeg, otklonjena politička katastrofa — tohko je Ehnatonovo doba bilo značajno za razvoj umetnosti u Egiptu. Potpuni prelom nastao je ubrzo pošto je on seo na presto 1364. godine. Bilo bi pogrešno ako bi se u ovom prelomu videla samo promena stila uslovljena jedino opštim umetničkim razvojem. Naprotiv, prelom je bio uslovljen Ehnatonovom samouverenom politikom i rađanjem sasvim novog životnog osećanja a i, pre svega, novim proročkim, i, istovremeno, netrpeljivim kraljevim stavom prema ostalom svetu, pa čak i prema najvišim hčnostima u njegovoj okolini. Bio je to »spoljni prodor misaonog kruga zastupljenog i podržanog u liku Amenofisa IV«. Nova umetnost je »rezultat nasilnog revolucionarnog čina i radikalnog prekida s tradicijom« (V. Volf). U krajnjoj liniji, umetnost u vreme faraona Amenofisa IV, docnijeg Ehnatona, bila je oruđe propagande, koju je kralj »planski pokretao da bi stvorio autoritet sebi i svom učenju«. Jasno je da je kralj uticao na oblikovanje umetnosti u godinama svoje vladavine, što proizlazi i iz natpisa njegovog vajara Bekija, u Asuanu, koji sebe označava kao »pomoćnika koga poučava samo njegovo veličanstvo«. Početak preobražaja umetnosti može se utvrditi s 4. godinom vladavine Amenofisa IV, dakle 1360. Ovo proizlazi iz kasnih reljefa na severozapadnom zidu (i to desno od vrata) Vehke sale sa stubovima u grobnici (broj 55) prvog ministra Ramosea u Tebi, nizom reljefa u kome je novi stil već potpuno prodro i koji predstavlja uopšte jedan od najmarkantnijih primera ove umetnosti uprkos tome što su reljefi nastah čak dve godine pre kraljevog useljenja u novu rezidenciju Aket-Aton (kod današnjeg Tel el Amarna). Faraonova samosvest, njegov zahtev da bude priznat kao sin božji, njegova zamisao, jasno izražena u himni Atonu, da je jedini prorok novog boga, kao i osećanje da samo njegova milost može podanicima da pruži lično blagostanje u njihovom životu i svetlost sunca posle smrti, odredili su, u krajnjoj liniji, isto tohko sopstveno biće kraljevo kao i ulagivačku pokornost svih njegovih podanika, čak i najviših. Već u kompleksu Amonovog hrama u Karnaku, dakle još poslednjih godina pre useljenja u novu prestonicu, Amenofis IV je svoj naglašeni odnos prema Atonu — koji nije izgledao sasvim neuobičajen pošto se začeci posebnog obožavanja Atona nalaze možda već kod Amenofisa III, pa čak i kod Tutmozisa IV — pokazao podizanjem hrama posvećenog Atonu, od koga su ostale očuvane četiri faraonove statue visoke oko 4 m. Podsećajući na drevne Ozirisove stubove u kojima se faraon stapao s Ozirisom, statue u Karnaku nameću pomisao da se Amenofis IV u tim figurama, čije poprsne ploče i narukvice nose Atonovo ime, prikazao kako se sjedinio s bogom Atonom i, prema drevnom običaju, dao mu svoje crte. Prikazivanje kralja je neuobičajeno. Savremenici, koji su kroz mnoge vekove videli svoje kraljeve prikazane u plemenitom i snažnom muškom obličju, sigurno su ove hkove smatrah »degenerisanim« i kao ismevanje stare osveštane tradicije. No sigurno je da ovi kraljevi likovi nisu ovako obhkovani zbog toga što se Amenofis IV u tolikoj meri zalagao za apsolutnu istinu da bi, istine radi, uprkos svemu dopustio da se prikaže njegovo po svemu neplemenito obličje, nego su, naprotiv, ove statue u svojoj vrlo velikoj stilizaciji očigledni izraz kraljevog fanatičnog, rasplamsanog prorokovanja i skoro do mahnitosti raspaljene duhovne napetosti. Zaista, faraonove statue u Atonovom hramu u Karnaku izgledaju kao nasilni revolucionarni čin prema svemu što je dotada postojalo u egipatskoj umetnosti. Ovaj prekid s tradicijom našao je svoj konsekventni produžetak kad je posle podizanja nove prestonice AketAtona kraljeva rezidencija premeštena tamo u 6. godini njegove vladavine. 105

Crtež 41 U grobnici (br. 25) Ejea u Aket-Atonu (Tel el Amarna). Skica celokupnog reljefa koji prikazuje kako kralj Ehnaton i kraljevska porodica daruju Ejea počasnim zlatom (uporedi sl. 185).

Nisu nam sačuvane velike statue stvorene u godinama neposredno posle preseljenja u novu prestonicu sve do pred sam slom i Ehnatonovu smrt. Divlji fanatizam onih koji su bih protivnici apostate Ehnatona bez milosti i potpuno je uništio sve javno postavljene statue, zajedno s gradevinama u Aket-Atonu posle njegovog sloma. Samo manji i veći reljefi, pre svega u privatnim grobnicama faraonovih velikodostojnika, preostali su iz perioda od jedva osam godina pred slom. Samo nam oni govore o stilu u Aket-Atonu. Najzad, oni se nadovezuju na grupe reljefa koji se nalaze desno od vrata na severozapadnom zidu Vehke sale sa stubovima u Ramoseovoj grobnici u Tebi. Druge primere pružaju dela kao što su: obožavanje Atona (sl. 183); slika kraljevske porodice pod sunčanim zracima Atonovim (sl. 184) i kompozicija koja je povezana s pomenutim obožavanjem Atona na 14 graničnih stela oko Aket-Atona koje su obeležavale gradsko područje. Zatim su tu i reljefi, slični onom na slici 184, u obliku preklopnih oltara od krečnjaka kakvi su sačuvani u Kairu i na drugim mestima. Kao što je pomenuto, najznačajniji spomenici su svih 25 nedovršenih grobnica u steni, u zapadnoj padini planine istočno od Aket-Atona, a među njima, pre svega, velika grobnica docnijeg kralja Ejea koja nam najbolje otkriva umetnost reljefa u Aket-Atonu (crtež 41 i sl. 185) uprkos razaranja koja su i tamo vršena. U suprotnosti s grobnicama u Tebi, ovde se uvek primećuje stavljanje u pozadinu vlasnika grobnice i naročito naglašeno i programatsko isticanje faraona i njegove porodice pod zracima Atona-Sunca; uvek je naglašena ideja da je Ehnaton, kao jedini »Atonov sin«, posrednik između boga i ljudi i da je baš taj jedini bog »sazdao svet« za svoga »sina« (Ehnatona) i »veliku kraljevsku suprugu« (Nofretete). Iz ovog treba razumeti zašto su Nofretete i njena deca prisutni oko kralja prilikom svih radnji. Ovo vrlo upečatljivo pokazuje reljef u grobnici Ejea u Aket-Atonu na kome kralj, stojeći sa svojom porodicom na prozoru za pojavljivanje svoje palate, zajedno sa suprugom i kćerkama, baca zlatne lance kao nagradu visokom dostojanstveniku Ejeu. Obnaženost tela na pomenutim kao i na mnogim drugim reljefima, kao što je npr. reljef sa kraljevskim parom koji se ljubi dok se vozi kolima u hram, iz Ahmoseove grobnice (broj 3), ih to čini na gozbi u grobnici Hujea (broj 1), dokaz je isticanja prirodnog, osećajnog i trenutnog raspoloženja, u stvari, otkrivanja intimnih osećanja koja su sve do tada brižljivo prikrivana. Važna je činjenica što je na mnogim reljefima pokušano, više nego ikad ranije, da se postigne dubina prostora, dakle treća dimenzija, i time prikaže stvarni svet, uglavnom naglašenim presecanjima likova, bočnim nagomilavanjem ih pravim otvaranjem dubina, kao u reljefu s prikazom obala Nila kod Aket-Atona u grobnici Meja (broj 14). Nigde se Egipćanin u svojoj umetnosti nije tohko pribhžio perspektivi. 106

Treba istaknuti da je Ehnaton tek pošto je navršio 41. godinu, dakle u poslednjim godinama svog života, shvatio opasnost od političkog sloma i napustio prenaglašeno i isključivo obožavanje Atona, a time i naglašeni monoteizam. On je to učinio iz političkih razloga nastojeći da postigne sporazum s Amonovim sveštenstvom, a time i sa starom rezidencijom Tebom, pri čemu je preko svog zeta (a možda i polubrata) Semenkkarea radio na uspostavljanju odnosa s Tebom. Tada je ponovo došlo do brze promene stila. Kao što je uskoro posle stupanja na presto ovaj faraon »svoju umetnost svesno razvio i koristio kao sredstvo verske propagande, sad je svojim umetničkim skretanjem na stare staze potvrdio svoj izmenjeni stav« (V. Volf). Stil je postao smireniji, osloboden od rastočavanja i presecanja, a unutarnje zakonodavne egipatske stilske snage ponovo su se izražavale jezikom umetnosti. Nastao je stil koji se opet približio dobu faraona Amenofisa III i koji izgleda kao njegovo produženje. To je stil koji se obično naziva »Amarna-stil«, mada pripada samo završnoj fazi jedanaestogodišnjeg postojanja prestonice Aket-Aton i jedva ima neke veze s umetnošću koju je faraon Ehnaton prvobitno nadahnuo svojim političkim programom. To je stil kome pripadaju najznačajnija dela iz kasnog doba Aket-Atona, većinom iz ateljea vajara Tutmozisa. Tu spadaju u svetu čuveno poprsje kraljice Nofretete (sl. XXX), danas u Berlinu, i kraljičina poprsja rađena u kvarcitu (sl. 188) koja se nalaze u Kairu i Berlinu, kao i odlivci u gipsu glava kralja Amenofisa III (sl. 156) i Ehnatona (sl. 187), male glave od kvarcita kraljevskih princeza i nekoliko visokih činovnika (sl. 189); tu je vanredno značajna sedeća statua Ehnatona u Luvru (sl. 186), takođe i zanimljive maske od gipsa od kojih je dvadesetak ostalo očuvano do danas. Ove su maske, začudo, ostale sačuvane uprkos opšteg razaranja Aket-Atona, verovatno zato što su ta dela bila u fazi završavanja i nalazila se u vajarskom ateljeu i tako izbegla besu gomile. Sva ova dela — a ovo treba naročito naglasiti — nemaju praktično nikakve veze s Ehnatonovom programatskou. umetnošću koja je započela u Karnaku i bila propagirana za prvih osam godina njegovog boravka u Aket-Atonm U ovoj umetnosti poslednjih Ehnatonovih godina u Aket-Atonu nastaju i umetnička dela iz doba mladog faraona Tutankamona, kao i dela koja je postavio oko svoje rezidencije u Memfisu njegov vrhovni vojskovođa Haremhab. Od svih ovih umetničkih dela u krajnjoj liniji put vodi prvo do umetničkih dela iz vremena Setija I. 180—182 IV, DOCNUI EHNATON. Crvenkastomrki peščar, obojen, s tragovima samo plave i crvene boje. Visina potpuno očuvane statue oko 4 m . Reprodukovane su dve najbolje očuvane od četiri sačuvane stojeće statue. Kairo Muzej, br. 6015, 6016. Potiče iz dvorišta sa stubovima Atonovog hrama, koji je faraon uskoro posle stupanja na presto sagradio na istočnom rubu područja Karnaka. Očuvani su delovi oko 30 četvorougaonih stubova, ali samo četiri od kraljevskih statua koje su bile postavljene ispred tih stubova. One nose ime Amenofis. Međutim, pojedine statue nose različite krune. U rukama, koje su prekrštene na grudima, nalazi se krivo žezlo i ceremonijalna mahalica. Vajanje obrisa duge brade upadljivo naglašava da se radi o veštačkoj bradi, pričvršćenoj ispod podbratka. Kraljevska kapuljača (hat) ima na statui sa slike 182 (Kairo, Muzej, br. 6016) deo koji se s obe strane završava na grudima, a koji podržava uvijene kovrdže, isto kao i (na slici nevidljivi) deo perčina koji pada na leđa. Ispred same sredine kapuljače tih statua je glava ures-zmije. Na grudima i mišicama, na četvrtastim pločama — ime Aton, okruženo faraonskim prstenovima. Statua na slici 180/181 (Kairo, Muzej, br. 6015) ima kraljevsku pregaču čiji kroj ističe uvećani trbuh. Na pojasu su ispod pupka ispisani titula i Amenofisovo kraljevsko ime koje ni posle konačnog raskola iz 1358. godine nije promenjeno u Ehnaton. FARAON AMENOFIS

183 KRALJ EHNATON, KRALJICA NOFRETETE I JEDNA NJIHOVA KĆERKA PRILIKOM BOGOSLUŽENJA PRED ATONOM. Sa balu-

strade rampe Atonovog hrama u Aket-Atonu (Tel el Amarna). Beli krečnjak. Visina 1,04 m. Kairo, Muzej (bez broja).

Ehnaton, s krunom Gornjeg Egipta s trakama, i kraljica, sa čije se glave spušta kapuljača slična kesi, podižu u svakoj ruci po jednu posudu za žrtvovanje. Iza njih jedna princeza s pletenicom oko čela maše sistrumom, kultnom čegrtaljkom. Iznad njih bog Aton u vidu sunčeve ploče Čiji se zraci završavaju rukama. Zraci koji su upravljeni na kralja i kraljicu pružaju znak »život«. Ispred njih, dva stalka za žrtvovanje na kojima leže lokvanji, koji se takođe okreću Atonovim zracima, kao što se kaže u jednoj himni Suncu: »Oni (cvetovi) se okreću njegovom (božanskom) sunčanom oku«. Natpisi kazuju titule kraljevskog para. Odeća je savremena i lišena obreda tiadicije. Na grudima i mišicama faraon ima ispisano ime boga Atona, okruženo prstenom kraljevskog imena. 184 Krečnjak. Visina oko 32 cm. Berlin, br. 14145. Ovakve kompozicije sačinjavaju srednje polje oltara kakvi su građeni u kućama prestonice. Kralj Ehnaton i kraljica Nofretete sede jedno nasuprot drugom na klupicama prekrivenim jastukom, a noge u sandalama počivaju na nožnim jastučićima. Na kraljevoj glavi plava kruna, ovde optočena vencem zmija. Kraljica Nofretete nosi, skoro samo njoj svojstvenu, krunu-kapuljaču koju obuhvata traka slična dijademi, a oko koje su se ovile faraonske zmije. U društvu roditeljskog para tri nage princeze; jednu miluje otac, dok se najmanja igra sa zmijom koja visi s kraja dijademe njene majke. Gore bog Aton kao sunčeva ploča čiji se zraci završavaju rukama koje kraljevskom paru pružaju znak »život«. Trake kapuljača lepršaju kao da se porodica nalazi negde napolju na vetru. Iza kralja poslagani vrčevi za vino okićeni vencima. KRALJEVSKA PORODICA POD ZRACIMA SUNCA.

107

185 KRALJ EHNATON SA SVOJOM PORODICOM NA PROZORU ZA POJAVLJIVANJE KRALJEVSKE PALATE. U grobnici (br. 25)

Ejea u Aket-Atonu. Levi ulazni zid Velikog trema koji su prema planu podupirala 24 stuba u obliku snopova papirusa. Krečnjak. Visina reprodukovanog dela reljefa oko 1,60 m, a celog reljefa (crtež 41) 2,24 i 3,78 m. Ispred gornjeg dela ragastova prozora za pojavljivanje je Atonova sunčeva ploča. Njeni zraci se opet završavaju rukama, a oni zraci koji su ispred kralja i kraljice pružaju im opet znak »život«. Kraljevski par izgleda kao da je potpuno nag. Za divljenje je životu blisko, meko vajanje kraljičinih grudi. S prozora obloženog jastucima kralj, kraljica i tri kćerke bacaju »počasno zlato« u obliku zlatnih lanaca, posuda i prstenja Ejeu i njegovoj supruzi koji stoje ispod prozora kao nagradu za Ejeove zasluge. Dražesne su dečji uposlene kretnje malih princeza iza njihove majke. Gospodar grobnice »božji otac, nosilac mahalice s kraljeve desne strane, i upravitelj kraljevske konjušnice«, uprkos visokih zvanja koja zauzima, klanja se ponizno i pokorno pred kraljevskim parom — koliko je to različito prema prikazima u tebanskim grobnicama iz vremena Amenofisa IV i docnije kad se vlasnik grobnice pojavljuje kao slobodna i velika ličnost, kakva je bila i na zemlji. Ono, pak, što se odigrava po strani od glavne scene u pet frizova, predstavlja rečit odraz servilnosti na glavnoj slici. Jedinstvenim pokretom, koji teče kao neka S-krivina, klanjaju se svi pred kraljevskim parom, a sve niže što je manji rang pojedinca. Na gornjem frizu su upravljači kola, ispod njih pisari, nosači lepeza i drugi važni dvorani, zatim dvorska straža i vojnici: neposredno u visini kraljevskog para stoji vrhovni sveštenik Atonovog hrama, jedan velikodostojnik i najviši nosači mahalica. Sasvim dole, u dva friza koje treba zamisliti kao da teku jedan za drugim, vide se jedan iznad drugog sluge koje skaču uvis od oduševljenja kao dečaci zbog poklona koje je dobio njihov gospodar. Završetak desno je pilon Atonovog hrama. 186

jedne grupe statua. Steatit. Visina 64 cm. Verovatno je iz ateljea vajara Tutmozisa u AketAtonu. Pariz, Luvr. Radi se o fragmentu kompozicije: kralj sa svojom suprugom Nofretete, čiji je Iik uklonjen s obzirom na razdvajanje kraljevskog para u poslednjim Ehnatonovim godinama. Kraljica je uostalom, posle odvajanja živela u svojoj sopstvenoj tzv. Severnoj palati u Aket-Atonu. Mada lice u mnogome još podseća na lik sa statua u Karnaku, sve je već ublaženo i oplemenjeno. Pred nama se ne pojavljuje opsednuti duh, nego čovek koga je život oslobodio od ponora u koje ga je gonio njegov verski fanatizam. To je lice u koje je jedan veliki umetnik iz poslednjih godina Aket-Atona uklesao plemenitost i dobrotu proroka-mudraca. FARAON EHNATON. IZ

Odlično sačuvana glava pokazuje faraona u stilu čistog portreta, ali oplemenjenog, smirenog i slobodnog od opsednutosti fanatika, skoro kao običnog čoveka. Ova statua je sušta suprotnost »Glavi proroka« iz Berlinske zbirke (br. 21348) u kojoj potpuno dolazi do izražaja »biće verskog mislioca i zanesenog proroka«. Međutim, umetničko dostignuće ovde reprodukovane glave faraona Ehnatona leži baš u tome što je uprkos približavanja životnoj stvarnosti ovaj portret ipak uzdignut na značajan i neprolazan oblik života, oblik koji je došao do izražaja u doba pre faraona Amenofisa IV, a ovde ponovo oživeo. 188 Mrki kvarcit, tragovi boja. Visina 33 cm. Kairo, Muzej, br. 6206. Pronađena 1933. godine u jednoj kući u Aket-Atonu u toku iskopavanja koja je vršilo Egipatsko istraživačko društvo. Ovo je sigurno delo iz poslednjih godina umetničke delatnosti u Aket-Atonu. Zatiljak je sigurno trebalo da bude prekriven kapuljačom od drugog materijala. Na nedovršenom portretu svugde se primećuju tragovi šiljastog dleta. Neke partije nisu dovoljno obradene. Obrve, ivice kapaka i čeona traka označeni su crnom bojom. Uz poznate kraljičine portrete, ovim relativno kasnim nalazom dobijen je još jedan divni lik nenadmašen po plemenitosti pojave i bića, te spada među najveća dostignuća egipatske umetnosti. KRALJICA NOFRETETE.

XXX NOFRETETE. Krečnjak, obojen. Visina oko 50 cm. Berlin, br.21300. Ovo poprsje, čuveno u celom svetu po svojoj lepoti, potiče iz prostorije s modelima vajara Tutmozisa u Amarni. Radi se o radioničkom primerku biste, vanredno brižljivo radenom i u pogledu boja. Razlog zašto je ovaj portret samo radionički model objašnjava okolnost što samo desno oko ima potrebne inkrustacije. Uloženo oko sastoji se od ljuske od gorskog kristala postavljene preko tankog sloja crne voštane boje. Boja kože je crvenkasta, kruna je plava, čeona traka žuta, a traka preko krune i rameni okovratnik su višebojni. Obrve i ivice su crne, usne jako crvene. Na gornjim kapcima tanka bora. Kruna-kapuljača pravljena je skoro isključivo za kraljicu Nofretete. Stroga postavka poprsja nalazi svoju punu uravnoteženost u shvatanju profila kod koga moćna, daleko unazad isturena kruna stoji u smelom kontrastu s vitkim, vanredno nežno zaobljenim vratom koji vodi ka plemenitom profilu lica. Na ovom licu čarobne lepote, bez obzira sa koje strane se gleda, posmatrača ne pleni toliko ljupkost koliko igra između skoro smele skladnosti oblika i nervozne napetosti izraza lica koje izgleda kao da će planuti svakog trenutka. KRALJICA

187

189

Gips, mestimično obojen. Visina oko 25 cm. Ivice kapaka i obrve obeležene crnom bojom. Tanke crne linije oko očiju povučene su i od nozdrva do uglova usta. Potiče iz prostorija za modele vajara Tutmozisa u Aket-Atonu. Berlin, br. 21351.

Obojeni krečnjak. Visina oko 14 cm. Berlin, br. 14113. Lepa glava, s mladalačkim mekim izrazom lica, leži na upadljivo isturenom vratu koji pojačava popunjeni potiljak. Oči su obojene crno i belo, usne crveno, a koža

KRALJ EHNATON.

108

GLAVA STATUETE JEDNOG ČINOVNIKA."

crvenomrko. Ovo ljupko, plemenito delo smatrano je ranije za portret neke princeze, ali je danas utvrđeno da predstavlja fragment statuete jednog činovnika. Okrugli, daleko istureni potiljak bio je omiljeni efekat vajarske umetnosti sve do kasnog doba Egipta. On se u umetnosti Aket-Atona pojavljuje vilo upadljivo, naročito kod kraljevskih princeza na njihovim statuama, kao i na reljefima (uporedi sl. 184 i 185). Na ovoj glavi mladog činovnika nedostaju pojedina izbočenja i udubljenja koja doprinose da su čudni potiljci princeza na njihovim najboljim portretima tako verni modelu.

190 gore Maska nekog čoveka. Gips s ostacima boje. Visina oko 27 cm. Berlin, br. 21350. Oči su izdubljene da bi primile inkrustaciju. Na čelu i gornjim kapcima mnoge tanke paralelne crte. Između nosa i gornje usne i u desnom oku crte crvene boje (zabeleške za korekturu?). U celini se radi o stilizaciji prirodnog oblika koja deluje vrlo individualno. Profil je sličan tačno utvrdenim Ejeovim portretima, ali se sa sigurnošću nikako ne može pomišljati na identifikaciju.

MASKE U GIPSU IZ PROSTORIJE ZA MODELE VAJARA T U T MOZISA u A K E T - A T O N U (Tel el Amarna).

190 dole Maska nekog čoveka. Gips dopunjen fragmentima koji mu pripadaju. Visina oko 23 cm. Berhn, br. 21262. Svojom očiglednom vernošću modelu, portret predstavlja rečit i izvanredno živi hk muškarca.

O samim maskama od gipsa treba reći da je proces njihovog stvaranja započeo tako što se glineni otisak pravio sa živog lika. Pošto se glina u najkraćem vremenu raspada na suvom egipatskom vazduhu, odliv u gipsu morao je da bude napravljen još dok je original u glini bio vlažan. Od ovog negativa je zatim odliven i pozitiv u gipsu. Pošto bi se razbio negativ od gipsa, maska je u principu bila završena u stanju u kome je dospela do nas.

191 Maska nekog čoveka. Gips. Visina oko 18 cm. Berlin, br. 21356. Pretpostavljalo se da je u pitanju posmrtna maska kralja Amenofisa III. Međutim, ovo je vrlo malo verovatno. Naprotiv, kao i kod većine nadenih maski verovatno se radi o glavi neke ličnosti bhske kraljevskom dvoru u Aket-Atonu.

190/191

UMETNIČKI SPOMENICI IZ DOBA FARAONA TUTANKAMONA (1347—1338) 192

je imao oko 15 godina, Tutankamon se mogao roditi Karnaka. Sivi granit. Skoro najranije oko 1370. godine. Prema tome je 1347. zauzeo prirodna veličina. Kairo, Muzej, br. 457. presto u svojoj 23. godini, a umro je kad mu je bilo 32 Delimičan snimak statue oštećene u donjim partijama, godine. Kristijana Deroš-Noblkur čak smatra da je koja mladog kralja prikazuje u »starom stojećem stavu«, Tutankamon vrlo kasni sin kralja Amenofisa III i s rukama za molitvu ravno položenim na faraonsku pre- kraljice Teje. Prilikom Tutankamonovog rođenja, kralj gaču. Počeci mišića za kretanje glave na dvema ključ- je bio u 34—35. godini svoje vladavine. Shodno tome, njačama su plastično naglašeni zbog produženog uticaja Tutankamon je rođen oko 1369—1368; na presto je stupio kad mu je bilo 21 godina, a umro je kad je imao 30 godina. umetničke tradicije Aket-Atona. Nastojalo se da se u crtama lica nađu nagoveštaji Oba proračuna praktično se ne razlikuju u pogledu da je mladi kralj plućni bolesnik. Ovu nedokazivu pret- Tutankamonovih godina života. postavku očigledno je izazvalo saznanje o njegovoj Ankesenamon, jedva 24-godišnja Tutankamonova ranoj smrti, kao i okolnost što se tkivo tela mumifici- udovica koja je pre braka s njim, u svojoj dvanaestoj ranog vladara prilikom ispitivanja pokazalo kao vrlo godini — tada još s imenom Ankesenpaaton — već bila nežno i iscrpeno. udata za Ehnatona i rodila mu svoje prvo dete, jednu Statua je rađena mekim stilom koji odlikuje plastična kćerku, obratila se posle Tutankamonove smrti — svadela iz poslednjih godina Aket-Atona, a bliska je skulp- kako sa znanjem Ejea, uz koga je vršila svoje dužnosti turama kao što je Ehnatonova u Luvru (slika 186). kao vladarka posle smrti svoga muža — hetitskom kralju Kao i kod ovog poslednjeg »sve ekstatično i propagan- Šupilulijumašu I s dva pisma, čiji se prepis nalazi u dističko iz doba proboja reformacije pretvorano je u arhivu u Hatuši (Bogazkoy). U prvom pismu, koje je produhovljenu lepotu punu mere. Sasvim tiho, ali tako za Hetita bilo isto toliko neočekivano kao što je ono bez da se ne može prečuti, u njima titra odjek Ehnatonovog presedana i za jednu egipatsku kraljicu, ona piše: »Moj suprug je mrtav, a nemam sina. Ljudi kažu da imaš glasa« (V. Volf). Uz Tutankamonovu biografiju pomenimo još da je on, mnogo sinova (da su tvoji sinovi odrasli). Ako mi pošasudeći prema jednoj proširenoj pretpostavci, stupio na lješ jednog od tvojih sinova, uzeću ga za supruga, jer presto već u svojoj devetoj godini. Tome se, međutim, neću da uzmem nijednog od mojih slugu (podanika) suprotstavlja činjenica da je Tutankamon, još pre Ehna- da bih ga načinila svojim suprugom«. Pod podanikom tonovog uklanjanja, bio njegov zet kao suprug Ankesen- nije mislila ni na koga drugog nego na Haremhaba. paatone docnije Ankesenamone, treće od pet Ehnatonovih Pošto se kralj Hetita plašio prevare i zasede, usledilo kćeri, kao i da je prvo nosio ime Tutankaton. Kao što je drugo i urgentnije pismo koje je imalo za cilj da ukloni je rečeno na str. 104, Tutankamon je verovatno bio podozrenja kralja Šupilulijumaša I, a završavalo se i Ehnatonov sin iz njegovog braka sa kćerkom vavilon- rečima: »Daj mi jednog od tvojih sinova i on će biti skog kralja Buraburijaša. Ako pretpostavimo da se moj suprug i faraon u zemlji Egiptu«. Jasno je da ovo Amenofis IV/Ehnaton oženio s njom još kao princ kad nije bila samo čežnja mlade udovice da se ponovo uda, KRALJ TUTANKAMON.

IZ

109

nego u velikoj meri i mržnja protiv generala Haremhaba. Kad je Šupilulijumaš I najzad poslao princa Zananzu, ovaj je pao kao žrtva Haremhabove policije. Posle toga je nastalo ratno stanje izmedu Hetita i Egipta; ubice mladog princa su uhvaćene i pogubljene, a

Palestina ponovo napadnuta. Međutim, kad je Haremhab sam stigao na bojište, nije došlo do neprijateljskog sukoba između Hetita i njega. Tako je Haremhab sačuvao Egipat od toga da hetitski princ postane faraon.

GROBNICA I BLAGO IZ GROBNICE FARAONA TUTANKAMONA Koliko god je Tutankamon bio beznačajan kao vladar, a takav je i morao da bude zbog jadnog stanja države i unutrašnje korupcije, što je stvorio njegov prethodnik i tast, a na šta je naišao u svojim mladim godinama prihkom stupanja na presto — toliko je za buduća pokolenja ostalo značajno blago iz njegove grobnice. To je jedino do danas sačuvano i skoro netaknuto blago iz grobnice jednog egipatskog faraona koje potiče iz doba u kome je plemenitost najviše umetnosti još bila živa a živela i dalje. Po obilju umetničkih dragocenosti koje sadrži, a takođe i po bogatstvu simbolike koju nam dočarava skoro bezbrojnim predmetima, ono predstavlja klasično egipatsko faraonsko blago. Grobnica u kojoj je mladi faraon sahranjen kad je umro, posle vladavine od svega devet godina, nije ona koju je on pripremao za sebe. Naprotiv, još za vreme njegova života počela je izgradnja njegove grobnice na krajnjoj zapadnoj ivici Doline kraljevskih grobnica. Zbog iznenadne kraljeve smrti Eje, koji je postao njegov naslednik na prestolu i koji je sebi, očigledno, još ranije pripremio grobnicu u Dolini kraljevskih grobnica, stavio je mrtvom faraonu na raspolaganje svoju grobnicu, a to je ona koja je svetu danas poznata kao Tutankamonova grobnica. Eje je posle toga naredio da se za njega dovrši grobnica određena za Tutankamona u zapadnom delu Doline kraljevskih grobnica (grobnica br. 23). U malu Tutankamonovu grobnicu (br. 42), koja se sastoji od malobrojnih prostorija, ulazi se sa istoka stepenicama kojima se stiže do hodnika koji u pravom uglu vodi do predsoblja (V) na koje se nadovezuje odaja za kovčeg (G). Osim toga, postoje bočne prostorije, jedna (N) zapadno od predsoblja i tzv. riznica (T) istočno od odaje za kovčeg. Samo odaja za kovčeg (G) ima zidne slike koje na istočnom zidu počinju s faraonovom sahranom. Žatim slede tri slike na severnom zidu: desno Eje, Tutankamonov naslednik, vrši nad njim obred otvaranja usta. U svojstvu kralja Eje ovde nosi plavu krunu, a u svojstvu činodejstvujućeg sveštenika — krzno pantera. Sam Tutankamon prikazan je kao Oziris. Ritual »otvaraiya usta« ima za cilj oživljavanje mumije. Pošto se ovaj obred u stvari svodi na rutinski postupak, vršilac obreda — ovde kralj Eje — vrši to ovde bradvom (stolarskim alatom) kojom dodiruje usta i oči umrlog da bi ih otvorio za večni život. Preobraženog kralja zatim pozdravlja boginja neba Nut, a potom se on ujedinjuje s bogom mrtvih Oziris-Kontamentijem, pri čemu ga prati jedan od njegovih moćnih oblika pojavljivanja, njegov Ka. Na zapadnom delu dvanaest pavijana i sunčeva barka pokazuju »prvi sat noći« da bi Tutankamon, novi Oziiis, na svom putovanju mogao da sledi put ponovnog radanja Sunca. Najzad, na južnom zidu mrtvih kralj, koga slede Anubis i Izida (čiji je lik uništen), stupa pred Hatoru, kao boginju zapada, koja njegovom nosu prinosi znak života. Odaja za kovčeg (G) (crtež 43), jedva 6,50 m dugačka i samo 4m široka, sadržavala je četiri drvene škrinje, jednu u drugoj, presvučene pozlaćenim štukom, a ukrašene prizorima iz donjeg sveta i pogrebnim tekstovima. 110

Spoljna škrinja je bila toliko velika (5,10x3,30 m s visinom od 3,60 m) da je između nje i zida odaje za kovčeg ostao prostor od svega 50 cm. U najmanjoj od ove četiri škrinje nalazio se sarkofag od žućkastog peščara. Njegove strane prekrivene su religioznim slikama i tekstovima. Na njegovim uglovima, rađene u reljefu, stoje boginje Izida, Neit, Selket i Neftis, štiteći pokojnika svojim krilima. Ovaj sarkofag je sadržavao tri kovčega za mumiju koja su imala ljudski oblik: spoljni od drveta, presvučen štukom i bogato pozlaćen; srednji takode od drveta sa zlatnim i staklenim inkrustacijama i nožnom pločom rađenom od zlatnog lima (sl. 199) i unutrašnji kovčeg od masivnog zlata (sl. XXXIX/200). U unutrašnjem zlatnom kovčegu počivala je kraljeva mumija s dijademom oko čela, s amuletima i pektoralima i mnoštvom najdragocenijeg nakita. Glava mumije bila je prekrivena masjcom od masivnog zlata (sl. XXXVIII). Četiri škrinje, unutrašnji i srednji kovčeg, zlatna maska i nakit preneti su u Muzej u Kairu, a otvoreni sarkofag i spoljni od tri kovčega skraljevom mumijom nalaze se još u originalnoj odaji za kovčeg u Dolini kraljevskih grobnica. Čuveno Tutankamonovo blago, koje je danas takođe smešteno u Muzeju u Kairu, nalazilo se većinom u pomenutom predsoblju (V), kao i u tzv. riznici (T). U sporednoj prostoriji (N) bile su smeštene obredne posude, kao i vrčevi za ulje i vino. Ispred prvobitno zazidanog ulaza u odaju s kovčegom stajale su, kao da koračaju kao stražari, dve kraljeve Ka-statue u prirodnoj veličini (slika XXXI). Iako je grobnica opljačkana, što se može jasno ustanoviti i zato što su predmeti postavljeni u grobnici u strašnom neredu, može se utvrditi kako su oni prvobitno bili raspoređeni, a time i pokazati značaj dveju sporednih prostorija (N i T), kao i predsoblja (V). Prostorija (T) koja se u istočnom pravcu nadovezuje na odaju s kovčegom, ili riznica, kako ju je nazvao istraživač Hauard Karter (Howard Carter), imala je kao najvažnije škrinju s kanopama, a na njima, kao i na zidovima, su 22 drvena Naoja, s likovima korišćenim za vršenje arhaičnih obreda u močvarama kod Butoa. To su obredi koji su bili toliko tajanstveni i čiji su koreni dopirali tako duboko u najdalju prošlost da ni sveštenicima iz Tutankamonovog doba sigurno više nije bilo jasno značenje bar jednog dela obreda. Od mnogih ovde datih

kraljevih likova možda je najpoznatija slika kako faraon iz svog čuna u čestaru papirusa ostima ubija neku nevidljivu životinju, simbol pobede pravednog bića i nevinosti nad demonom močvara. Mnoge statuete Ušebtija, »onih koji u zagrobnom životu obavljaju poslove umesto pokojnika« ispunjavali su ostali slobodni prostor u malim škrinjama. U blizini samog ulaza u prostoriji T, koja je prizivala »močvare severa«, bio je postavljen Anubis i stražario, ležeći na svojoj škrinji (slika XXXII); Anubis »koji stvara strah od Ozirisa, bog kapije Severa«. Predsoblje (V) odaje s kovčegom je sigurno odgovaralo »jugu«. U njoj su bili smešteni svi predmeti koji su služili za »potpuno potvrđivarje kialjevstva« Tutankamonovog. Dok su dve faraonove Ka-statue čuvale prolaz u prostoriju za sahranjivanje, tri velika kreveta su podsećala na umotavanje mumije u zavoje. To su divni raskošni kreveti od pozlaćenog drveta, od kojih jedan vrlo stilizovano pokazuje boginju Toeris u obliku nilskog konja, zaštitnicu porođaja, a ovde ponovnog rođenja umrlog; drugi prikazuje geparda kao kraljevog čuvara, a treći — kravu, ovde simbol »uzdizanja u božanske horizonte«. Pored čuvenog zlatnog prestola ovde su se nalazile dve stolice, jedna tzv. sveštenička stolica s natpisima Atona i Amona, i druga, umetnički vrlo značajna, stolica od

kedrovine (sl. 193), s likom boga Heha, simbolom za »milijarde godina«. Tu je, zatim, i jedno od najznačajnijih umetničkih dela, velika škrinja (sl. XXXIV) s mladim faraonom na bornim kolima u lovu i u borbi s neprijateljima iz Azije i Afrike. Potom su tu zlatna borna kola na kojima mlado veličanstvo izgleda kao da blista poput sjajnog sunca. Najzad, da navedemo nešto i od mnoštva manjih predmeta: tu je tunika-dalmatika, koja je verovatno nošena prilikom jubilarnih svetkovina kraljeva. »Ponovnom rođenju«, kao poslednjem činu mističnog preobraženja, bila je posvećena sporedna prostorija (N) zapadno od predsoblja. Pomenimo samo najvažnije: ovde su stajale zlatna prestona stolica, započeta još u kasnom stilu doba Aket-Atona (sl. 194/XXXV) i mala zlatna škrinja (slika XXXIII), oba predmeta s prisnim likovima kralja i njegove mlade supruge koji očaravajući deluju »kao da se bude za život i radosti ovoga sveta«. Tu je i mali kovčežić sa poklopcem od slonovače (sl. XXXVI) koji ponovo prikazuje mladi kraljevski par u jednom venjaku posutom cvećem. Iz prostorije N pomenućemo još malu kutiju i pribor za igru na sreću, »senet«-igru, kao i odeveno kraljevo poprsje, podupirače za glavu i glavu sunčevog deteta Tutankamona na plavom cvetu lokvanja.

IZ POJEDINIH PROSTORIJA ISPRED ODAJE S KOVČEGOM XXXI

STATUA

KRALJA TUTANKAMONA

KAO STRAŽARA

ispred zazidanog ulaza sopstvene odaje za sahranjivanje. Visina bez ploče podnožja 1,75 m. Kairo, Muzej, br. T 96. Prikazana je desna od dve kraljeve Ka-statue skoro prirodne veličine, koje su, okrenute jedna prema drugoj kao svoji sopstveni stražari, prvobitno bile postavljene s obe strane zazidanih vrata njegove pogrebne prostorije. Drvo presvučeno sjajnom crnom smolom. Oči i obrve od zlata. Crni izgled nagih delova tela odgovara obrednim zahtevima. U rukama kijača i štap kao oznake faraonskog dostojanstva. Ove statue umetnički nisu od značaja, ali su upečatljive i važne zato što su statue u to vreme retko postavljane u grobnicama.

NA ULAZU U RIZNICU

XXXII ANUBISOVAŠKRINJA. Drvo, crno lakirano, pozlaćeno na pojedinim mestima. Kandže na šapama od srebra. Oči od alabastera i opsidijana. Visina Anubisa 57 cm, a škrinje (naosa) 54,5 cm. Kairo, Muzej, br. T 447 Anubis, koji leži na škrinji, zatvarao je ulaz bez vrata u riznicu (T na crtežu 42) u kojoj su se nalazile pozlaćene škrinje. Bog mrtvih leži preko pozlaćene škrinje koja stoji na sankama. Budnost čuvara groblja, koga je predstavljala ova životinja slična šakalu, dolazi do izražaja u pažljivom izrazu glave i napetom držanju tela. Škrinja od pozlaćenog drveta u obliku pilona ukrašena je natpisom po ivicama i grupom simbola, Džed

stubom i Izidinom krvlju. Džed-stub, prvobitno verovatno dar u žitu, smatra se kao simbol neprolaznosti. Omča, nazvana »Izidina krv«, spa'da svakako u veliku grupu amuleta u obliku čvorova kojima se pre svega pridaje smisao vezivanja, držanja, i učvršćivanja. Tek od Novog carstva razume ga Egipćanin kao Izidin znak. Neshvatljiva je veza ovog simbola sa krvlju boginje Izide.

IZ PREDSOBLJA (V) I S P O R E D N E P R O S T O R U E ( N )

XXIII DRVENA ŠKRINJA PRESVUČENA ZLATNIM LIMOM. Visina 50,5 cm. Kairo, Muzej, br. T 14. Mala škrinja (naos), čiji oblik krova podseća na stara svetilišta na jugu, leži na osnovi sličnoj sankama, prekrivenoj srebrnom folijom. Kvake na vratima su od tisovine. Zlatni reljefi tri spoljna zida i dva krila od vrata na prednjoj strani prikazuju faraona i njegovu mladu suprugu Ankesenamonu, Ehnatonovu treću kćerku, u raznolikim, vrlo ljupkim i umetnički dragocenim scenama punim čarobne prirodnosti i bezazlenosti. Na frizovima su prikazani faraonski kartuši. XXXIV DRVENA ŠKRINJA OPTOČENA OBOJENIM ŠTUKOM. Visina 44 cm, dužina 61 cm. Kairo, Muzej, br. T 324. Ukupno četiri velike scene na dužnim stranama i na poklopcu škrinje slikane su vrlo živo, istančanom lepotom minijatuie. Na svim horizontalnim slikama Tutankamon je uvek u prvom planu zbivanja, mada nije verovatno da se mladi i slabunjavi faraon ikada nalazio u situacijama kakve su prikazane. Pored toga, politička situacija u Tutankamonovo doba nije bila toliko 111

učvršćena da bi se takve borbe uopšte mogle voditi. Medutim, drastičnost slika, kao i istančano posmatranje svega stvarnog, deluje ipak vrlo ubedljivo. Na poklopcu se, u suprotnim smerovima, nalaze dva prizora iz lova. Jedna slika pokazuje gonjenje hijena, divojaraca, divljih magaraca i nojeva, a druga — savladivanje osam lavova. Ranjeni lav, koji riče od besa i bola, i rarjena lavica, koja umire izdignuta gornjim delom tela i fikćući na napadače, odišu vanrednim realizmom. Kao daleki odjek, to nas podseća na čuvene reljefe s lovom na lavove asirskog kralja Asurbanipala (668-630) sa ortostata njegove severne palate u Ninivi koji danas predstavljaju jedno od najdragocenijih blaga Britanskog muzeja u Londonu. Od kompozicija sa horizontalnih strana škrinje jedna prikazuje bitku sa azijskim narodima (sl. XXXIV dole), a druga borbu s pripadnicima afričkih plemena (sl. XXXIV gore). Kralj, na bornim kolima koja vuku dva konja, svuda dominira sredinom slike. Iza strelca, prikazanog na tri friza, izvedena jedan iznad drugog, slede njegovi vojnici. Divlja, skoro nerazmrsiva, vanredno oživljena bezbrojnim presecanjima, izgleda pometnja u redovima neprijatelja protiv kojih nastupa kralj; tako je i na prizorima iz lova prikazana progonjena divljač. Tome treba dodati skoro neiscrpno bogatstvo pojedinosti i sjajnu karakterizaciju boraca i progonjenih. Ne sme se prevideti ni živo nagoveštavanje prirode. Na dvema užim stranama škrinje nalazi se, dva puta okrenut samom sebi, faraonov lik u obliku sfinge koja svoje šape stavlja na neprijatelja. Povezanost četiri horizontalne slike s velikim reljefima 0 lovu i bitkama ima isto značenje. Nedavno je otkriven još jedan reljef s motivima Tutankamona u lovu, koji je u Karnaku bio uzidan u drugu građevinu. Da ovakve shke stvaraju kroz generacije prave umetničke škole pokazuju — da navedemo samo nekoliko primera—predstave bitke kod Kadeša na pilonu Razmesa II pred Prvim dvorištem Amon-Mut-Konsovog hrama na istočnoj strani Tebe, u Luksoru, kao i reljefi s bitkama i lovom 1 hramu Ramzesa III u Medinet Habuu (sl. 254). Kristijana Deroš-Noblkur vidi u scenama iz rata i lova, onim s opisane škrinje i u većini ostalih, »značenje čiji je cilj da se faraonov uspeh unapred obezbedi i zaštiti«. Ona smatra da i ove slike, u krajnjoj konsekvenci, simbolizuju samo pobedu dobrog nad zlim, »naime uništavanje koje je faraon započeo na zemlji i nastavio na onom svetu svega onoga što koči harmonični tok svetskog zbivanja«. Čak i kraljevske sandale, nađene pored niza drugih stvari u unutrašnjosti škrinje, francuska naučnica smatra da su bile dodate da bi »nogama gazio otelovljene demone«. 193 Zadnji naslon stolice od kedrovine faraona Tutankamona. Kairo, Muzej, br. T 3. Isto kao i presto sa slike 194/XXXV, i ova divno izrezbarena stolica ima lavlje noge. Ukrasi od zlatnog lima, u obliku biljaka s grbova Egipta, otkinuti su prilikom pljačkanja groba. Na leđnom naslonu gore je krilata lopta Sunca između dve ureus-zmije iskucana u zlatnom limu. Na sredini naslona, na znaku za zlato, kleči bog Heh, simbol za »milijarde godina«. Bog u svakoj ruci drži list trske kao simbol nebrojenih godina vladavine, pri čemu svaki od ova dva lista stoji na punoglavcu, 112

znaku za broj deset hiljada. Punoglavci pak sede na »prstenu večnog kružnog toka«. S obe strane Heha i sunca, okruženog ureusima iznad njega, nalaze se imcna i nadimci faiaona Tutankamona. Iza ruku boga Heha stoji kraljevski steg s imenom koje kralj nosi u svojstvu Horusa. Iznad toga predstavljen je uvek Horus s dvostrukom krunom. Natpisi urezani u okvirni deo leđnog naslona sadrže titule kraljeve slave i imena. 194/XXXV PRESTONA STOLICA FARAONA TUTANKAMONA. Kairo, Muzej, br. T 1. Drvena stolica je presvučena zlatnim listićima i bogato ukrašena raznobojnim inkrustacijama od fajansa, stakla i kamenja. Noge su kao lavlje šape; na prednjim nogama s gornje strane pričvršćene su dve lavlje glave od kovanog zlata. Ručni nasloni oblikovani su kao krilate zaštitne boginje u obliku zmija koje na glavi nose dvostruku krunu egipatskih faraona, a svojim krilima obuhvataju kraljeva imena, štiteći time njega samog. Njegovo ime je ovde još Tutankaton što dokazuje da je izrada ovog trona počela još u Aket-Atonu. Međutim, na drugim mestima prestola već piše Tutankamon. Između podupirača koji učvršćuju naslon nalazi se šest zmija, izvajanih u drvetu, pozlaćenih i ukrašenih inkrustacijama, s krunama i pločom sunca. Glave su im od ljubičastog fajansa, krune od zlata i srebra, a ploče Sunca od pozlaćenog drveta. Prostor između nogu i njihovih podupirača bio je popunjen tankom rešetkom koja predstavlja simbol ujedinjenja Gornjeg i Donjeg Egipta; oko znaka za »ujedinjenje« isprepletene su biljke s grbova dveju zemalja. Drevni pljačkaši grobnica otkinuli su biljke rađene u zlatu; ostao je samo znak za ujedinjenje. Ledni naslon prikazuje trem palate sa stubovima od snopova štapova. Njihov gornji završetak je friz od niza kraljevskih zmija (ureus). Sunce (Aton) šalje zemlji svoje zrake koje daju život, a završavaju se rukama. Na prestoluslavljimnogamafaraon sedi najastuku. Na kovrdžavoj vlasulji ukrašenoj dijademom nalazi se trostruka kruna od snopova, opletena zmijama. S njegovog potiljka i ukrasne pregače lepršaju široke trake. Ispred njega stoji kraljica s visokom krunom od perja, u dugoj nabranoj haljini (s uloženim obojenim ešarpama). Kao i kralj, i ona na sebi ima široki rameni okovratnik od cvetnih latica. U levoj ruci kraljica drži malu posudu s postoljem, punu mirisne masti, a desnu je stavila na ukrasni okovratnik svog supruga, dodirujući ga mirisnom tkaninom. Kao i u scenama na zlatnoj škrinji sa slike XXXIII, kralj ima neusiljeno, čisto ljudsko držanje, a kraljica Ankesenamon se s ljupkom nežnošću stara o njemu. Iza kraljice je * postolje od štapova ukrašeno cvećem. Zadnja strana , naslona u nežnom reljefu prikazuje čestar papirusa s vodenim pticama u letu. Ceremonijalna nožna klupica koja pripada prestolu, u obliku male plitke kutije, simbolizuje likove zarobljenika iz azijskih i afričkih naroda protiv kojih se Egipat borio: Sirijce, Libijce, Nubijce i Sudance. Na bočnim stranama klupice prikazano je »ujedinjenje dveju zemaC lja«: s jedne strane, Juga — pomoću dva Afrikanca, ovijena peteljkama lokvanja; s druge strane, Severa — - pomoću dva Azijca, vezana papirusom.

XXXVI OSLIKANA PLOČA OD SLONOVAČE IZ SREDINE POKLOPCA JEDNE MALE ŠKRINJE. Visina 71 cm, širina 51 cm. Visina reprodukovanog isečka oko 36 cm. Kairo, Muzej, br. 1189. Poklopac plitke škrinje je gore lako zaobljen i snabdeven glavom oko koje je, kao i oko druge glave na samoj škrinji, bila omotana uzica za zatvaranje. U drvo škrinje uložene su raznobojne ploče od slonovače. Ploča srednjeg polja pokazuje još vrlo mladog faraona Tutankamona s njegovom suprugom Ankesenamonom devojačkog izgleda. Pretpostavlja se da je ova kompozicija nastala još u toku prvih godina vladavine kraljevskog para. Scena se odigrava u vrtu palate. Kralj se oslanja na štap i podiže levu ruku. Ankesenamona mu obema rukama pruža dva struka papirusa, lokvanje i dva ploda mandragore; ovi poslednji se ponovo vide u pozadani mladog para. Kraljičina dugačka haljina i kratka pregačasta odeća njenog supruga su od nabranog platna i ukrašeni dugim trakama. Iznad kose spletene na poseban način kraljica nosi peharasti ukras s dve ureus-zmije, a između njih čunak, verovatno s izmirnom. Ceo prizor se odigrava u venjaku, što pokazuju loza i grozdovi. Friz ispod glavne slika prikazuje dve služavke koje klečeći beru cveće i plodove mandragore za kraljevski par. Široka ukrasna ivica s motivima biljaka okružuje opšte polje slike; prema spoljnoj strani uz ivicu škrinje, omeđuje je okvir s mnogim obojenim poljima koja su međusobno odvojena sa po četiri svetle crte. Na bočnim zidovima slike na slonovači prikazuju kako se životinje međusobno uništavaju. Životinje dobre naravi, kao pas i gepard, stoje protiv rđavih životinja, kao što su divojarac i divlji bik. Na poleđini prizora iz vrta — kraljeva slika kako usred cvetnog pejzaža sedeći ispred velikog basena s vodom lovi divlje ptice i ribe. Uz mandragoru treba napomenuti da se radi o »Mandragora offirinarum L«, jednoj biljci koja noću cveta, odomaćenoj u celom Sredozemlju. U narodnom predanju ova se biljka naziva alrauna zbog belog često isprepletenog korenja koji donekle liči na ljudski lik. Otrovni sastojci korena, cveta i žutog jagodastog ploda deluju na nervne centre i koriste se kao narkotik i afrodizijak. IZ O D A J E S K O V Č E G O M 1 9 5 SPOLJNA OD ČETIRI SARKOFAG. Drvo presvučeno

ŠKRINJE

KOJE

OKRUŽUJU

pozlaćenim štukom. Dužina 5,08 m, širina 3,28 m, visina 2,75 m. Kairo, Muzej, br. T 1322. Svojim spreda zaobljenim krovom spoljna od četiri škrinje (crtež 45) liči na kiosk za jubilarne svetkovine ispod koga je za vreme proslave vladavine, Sed-svetkovine (sed znači rep ili kraj), svaki faraon sa istekom prvih trideset godina vladavine morao da izvrši obnavljanje svoje životne snage. Pri tome je morao da simulira svoju smrt, a ta prividna smrt je podsećala na smrt plemenskih poglavica iz najranije istorije Egipta. Kralj se na svojoj Sed-svetkovini pojavljivao obučen do pasa u odeću mrtvih, s bičem i Ozirisovim krivim štapom u rukama. Svetkovina se održava prvog dana prvog meseca

drugog godišnjeg doba kad se zemlja ponovo pojavi posle poplave Nila. Kao što je pod tim zlatnim kioskom živi vladar bio obdaren novim životom, tako je u svom grobu umrli kralj Tutankamon dobio potvrdu večnog života od svog oca Rea, Sunca. Kao Atum, Sunce na zahodu, zalazio je za svoje daleko obzorje, nagovešteno profilom zaobljenog krova škrinje. I baš zbog toga u ovoj spoljnoj škrinji skoro jedini ukras predstavljaju Džed-stub, kao simbol trajanja, i Izidina krv, kao znak zaštite i isceljenja. O ova dva znaka rečeno je više uz sliku XXXII. Slika prikazuje prednju stranu s otvorenim desnim krilom vrata. Okomiti red na ivici škrinje znači: ,,Govori Neftis: Faraon, gospodar dveju zemalja, Neb-keperu-Re, sin Rea, Tutankamon, gospodar južnog Heliopolisa, je isti kao jedan od tih bogova, gospodara donjeg sveta". Vrata su podeljena na trake načinjene od po dva Džed-stuba i po dva znaka za Izidinu krv i okružuju u sredini vidno polje s Ozirisom koji čuči. Četiri okomita reda, ispisana ispred njega, nagoveštavaju obred za uništenje Ozirisovih protivnika: »Govori zaštitnik-njegovogoca (Horusovo ime): Branim ispred tebe, ubijam, odsecam noge Ozirisovim neprijateljima; oni su pali i ne postoje više; (tako) je pao (takođe) i svaki neprijatelj Ozirisa kralja Neb-keperu-Rea«. U unutrašnjosti škrinje nalaze se poslednje slike, važne za faraonov put u besmrtnost. Zadnji zid pokazuje božansku kravu tela posutog zvezdama; između njenih prednjih i zadnjih nogu sa Sunčeve barke, od kojih jedna nosi Rea. Šu, bog vazdušnog prostora, podupire kravino telo; osam duhova, kao simboli nebeskih stubova, obuhvataju njene noge. Ova kompozicija se ovde prvi put pojavljuje, da bi se posle nalazila još u grobnicama kraljeva Setija I (uporedi sl. 220 dole), Ramzesa II i Ramzesa III. Ceo prikaz ukazuje na faraonov odlazak u večnost. Zatim su u unutrašnjosti škrinje prikazani barka Henu i pojedina poglavlja iz Knjige mrtvih, kao i dva duha u obliku žene (Džet) i čoveka (Neheh) koji drže nebeske stubove. Oni ukazuju na to da je faraon sada dostigao stanje preživljavanja i stigao do kraja svoga putovanja. On sada poznaje lozinku i, kako kazuje natpis ispod duhova, može da kaže: »Znam imena ova dva boga, ovo je Džet, a ono je Neheh«. 1 9 6 ZADNJA STRANA DRUGE SPOLJNE ŠKRINJE. Drvo presvučeno pozlaćenim štukom. Dužina 3,40 m, širina 1,90 m, visina 2,15 m. Kairo, Muzej, br. T 1320. Kompozicija se gore graniči ornamentom od palmovog lišća a dole prividnim vratima i pokazuje boginje Izidu (levo) i Neftis (desno) sa zaštitnički raširenim krilima, sa znacima za svoja imena na glavi, koji sa svoje strane stoje na hijeroglifu za zlato. Reči koje boginje izgovaraju ispunjavaju prazan prostor u okomitim redovima, pri čemu pravac hijeroglifa uvek odgovara pravcu pogleda dveju boginja. Reči boginje Neftis opisuju kako ju je rodila boginja neba Nut, čiju moć vladanja ona poseduje da bi je koristila za zaštitu umrlog faraona. Izida piikazuje sebe kao majku Ozirisovog s i n a Horusa, što je mrtvi kralj bio za vreme svog života; sad, kao pravedni Oziris u onom svetu, treba da bude zaštićen od svih neprijatelja.

113

Crtež 42/43 Grobnica (br. 62) kralja Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica Crtež 42: Plan 1 : 300. — V: predvorje do koga se stiže stepeništem i hodnikom; S: odaja sa kovčegom (uporedi crtež43); T: tzv. riznica; N: sporedna prostorija predvorja. Crtež 43: Odaja s kovčegom (u shematskom planu) sa četiri kovčega koji se nalaze jedan u drugom; u unutrašnjem (četvrtom) nalazi se sarkofag; u njemu tri kovčega; u unutrašnjem kovčegu (uporedi sl. XXXIX) kraljeva mumija s maskom od zlata (sl. XXXVIII) na glavi.

Ova druga spoljna škrinja, kao i sledeća druga unutrašnja, podražava spoljni izgled hrama Juga, koji je »Velika kuća« (Per-ur), »prestonica kraguja, simbola bele krune Gornjeg Egipta« (crtež 45). Njeni reljefi su još pod uticajem kasne umetnosti Aket-Atona; na oba krila od vrata prikazan je Tutankamon: levo, kako u pratnji Izide odlazi Ozirisu; desno, kako stoji pred boginjom Maat, a prekoputa Re-Haraktea. I tako pokojnik stoji pored dva božanska lika koji će oblikovati njegovo buduće biće: pored Ozirisa, s kojim je isti i pored ReHeraktea, boga Sunca, čiji lik treba da poprimi. U unutrašnjosti ove i sledeće druge unutrašnje škrinje »dešava se misterija: vladar će uskoro vaskrsnuti i stići će do obzorja večnog sveta, vođen po svojoj čudesnoj stazi« (K. Deroš-Noblkur). Najmanja od četiri pozlaćene škrinje podseća po svom oblikovanju na arhaičnu palatu vladara Severa (crtež 46). Ona je predstavljala »Kuću plamena«. Na unutrašnjim zidovima sadržavala je 17 poglavlja Knjige mrtvih sa čuvenim monologom u kome stvaralac objašnjava sopstveno stvaranje i delovanje svoje božanske prirode. Pored toga, prikazani su i svi duhovi koji štite vaze-kanope (u obliku ljudskog lika — prim. prev.).

PREDMETI IZ RIZNICE

197 SPOLJNA ŠKRINJA S KANOPAMA. Drvo presvučeno pozlaćenim štukom. Visina 2,00 m, širina 1,25 m. Kairo, Muzej, br. T 985. Baldahin koji počiva na sankama, a krunisan je nizom ureus-zmija povezanih u friz, prekriva spoljnu škrinju s kanopama koja je u sebi krila sanduk s urnama-kanopama od alabastera (sl. 198). Prilikom otvaranja grobnice 25. novembra 1922, baldahin se, kao i sarkofag i četiri škrinje oko njega, uprkos nereda koji su nekad prouzrokovali pljačkaši grobova, nalazio još na istom mestu na koje je, očigledno, bio postavljen na dan faraonove sahrane. Kao i baldahin, na čija se četiri potporna stuba nalaze faraonovo ime i titula, i škrinja ima krunu od friza ureus-zmija. Na svakoj od njene četiri strane prikazan je kralj i jedan od četiri duha kojima je poverena zaštita kanopa. Ispred sredine svake strane škrinje stoji pozlaćena statua jedne od četiri boginje koje štite kanope: Izida, Neftis, Neit i Selket koje raširenim rukama obuhvataju škrinju kao da žele da se zaštite. Iznad njihovih glava nalazi se natpis s njihovim imenom. One su odevene

Crteži 44—46 Grobnica (br. 62) faraona Tutankamona u Dolini kraljevskih grobnica. Shematski modeli četiri škrinjc, presvučene pozlaćenim štukom, u kojima se nalazio kraljev sarkofag. — Crtež 44: spoljna škrinja u obliku svetilišta Sed-svetkovine. Crtež 45: druga i treća škrinja u obliku svetilišta Juga. — Crtež 46: unutrašnja škrinja u obliku svetilišta Severa.

114

u tesno priljubljene naborane haljine i marame vezane preko grudi. Da bi se pokazalo kako one budno stražare, glave su im okrenute ustranu. Po slobodnom vajanju, ovi ljupki likovi spadaju među najlepše što nam je sačuvano u Tutankamonovoj grobnici. Svaka od njih štitila je po jedan deo utrobe koji su čuvani u četiri kanope u poslednjoj unutrašnjoj škrinji od alabastera. Četiri Horusova sina: Amset, Hapi, Dua-Mutef i Kebek-Senuf bili su duhovi koji su predstavljali produhovljenje organa koji su se nalazili u četiri kanope. Jetra je bila potčinjena Amsetu, a bila je pod zaštitom boginje Izide; pluća potčinjena Hapiju, stajala su pod okriljem boginje Neftis; želudac potčinjen Dua-Mutefu, bio je poveren zaštiti boginje Neit; najzad, creva potčinjena Kebek-Senufu, štitila je boginja Selket. Jedino je srce moralo da ostane u telu. 198

UNUTARNJA ŠKRINJA SA KANOPAMA OD ALABASTERA.

Visina 85.5 cm, dužina strane pri podnožju 54 cm. Kairo, Muzej, br. T 984. Poslednja unutarnja škrinja s kanopama, koja se nalazila u spoljnoj drvenoj škrinji, ima oblik kapele i izrađena je od najfinijeg alabastera. Na četiri ugla nalaze se iste zaštitne boginje: Izida, Neftis, Neit i Selket. Na njih se odnosi i tekst na tiakama hijeroglifa ispod velikog isturenog poklopca škrinje-kapele. Hijeroglifi, urezani na njene Četiri strane i obojeni crno, kazuju reči koje govori svaki od četiri zaštitna duha — Amset, Hapi, Dua-Mutef i Kabek-Senuef — kojima su potčinjeni delovi utrobe u kanopama. Četiri kanope, pak, nalazile su se odvojeno u škrinji od alabestera, podeljenoj na četiri odeljenja.

Podnožje škrinje je Širok friz sa Džed-stubom i Izidinom krvlju, koji se izmenjuju u parovima. Na škrinji i poklopcu se vide metalne alke kroz koje je bila provučena uzica koja ih je spajala s pečatom nekropole. A sve je stajalo na pozlaćenim sankama. XXXVII

POKLOPAC OD ALABASTERA

JEDNE

OD

ČETIRI

koje su sadržavale kraljevu utrobu. Visina poklopca 24 cm. Kairo, Muzej, br. T 437. U starije doba su poklopac i četiri kanope nosili glavu jednog od četiri zaštitna duha kome je bio potčinjen određeni deo utrobe — za Hapija pavijanova, za DuaMutefa pseća, za Kebek-Senufa sokolova, a za Amseta ljudska glava. Međutim, poklopci sve četiri kanope Tutankamove grobnice nose glavu umrlog faraona. Na glavi je marama-kapuljača za sahranjivanje, ukrašena glavama kraguja i ureus-zmije. Oči i obrve su crne, usne crvene. Ali četiri kanope od alabastera nisu čuvale poverene im delove kraljeve utrobe. Ti delovi su se, naprotiv, nalazili u četiri mala, samo 39 cm visoka zlatna kovčega, sasvim iste vrste kao i veliki unutarnji zlatni kovčeg u kome se nalazila sama kraljeva mumija (sl. XXXIX). Jedino je donji deo njegovog tela ovde jednostavnije oblikovan i pokriven samo ornamentima. KANOPE

U vezi s nastankom reči kanopa treba reći da ona potiče od posude u obliku ljudske glave koja je obožavana kao lik boga Kanoposa u donjoegipatskom istoimenom gradu, koji je ležao na jednom rukavcu Nila, u blizini docnije Aleksandrije. U posudama ovakvog oblika već je u doba Srednjeg carstva sahranjivana utroba umrlih.

FARAONOVA POSMRTNA MASKA I TRI NJEGOVA KOVČEGA XXXVIII POSMRTNA MASKA FARAONA TUTANKAMONA. Masivno, kovano zlato s inkrustacijama od dragog kamenja i raznobojnog livenog stakla. Visina 54 cm, širina posmrtne maske u ramenima 39 cm. Kairo, Muzej, br. T 220. Određena da se stavi neposredno na zavojima omotano lice pokojnikove mumije, ova maska je tehničko remek-delo zlatarstva i predstavlja nesumnjivo lice mladog vladara puno života. Faraonova glava nosi Nemset-maramu za glavu s dva bočna kraja, dok je treći, zadnji kraj, skupljen trakom. Na ovoj faraonskoj kapuljači od marame nalaze se glave simboličnih životinja dveju zaštitnih boginja za Gornji i Donji Egipat: glava ureus-zmije i glava boginje kraguja Nekbet iz Elkaba. Obrve i šminka očiju su od lapislazulija, a oči od opsidijana i belog kalcita. Ima upletenu lažnu bradu bogova. Široki rameni okovratnik, izrađen od više redova dragog kamenja i stakla obrađenih u obliku cevčica, završava se sa dve glave sokola. Ne poznajemo nijednu drugu posmrtnu masku iz doba Novog carstva. Ali znamo da su u Starom carstvu mumijama stavljali maske od gipsa i da je još pre početka Srednjeg carstva bilo uobičajeno da se na mumije stavljaju maske napravljene od mase koja ima sličnosti s današnjim papjemašeom.

199 XXXIX 200 T R I KOVČEGA OBLIČJU FARAONA TUTANKAMONA.

SLIČNA

LJUDSKOM

Već je na strani 111 rečeno da je sam sarkofag, koji je i dalje ostao u kraljevom grobu u Dolini kraljevskih grobnica, sadržavao tri kovčega jedan u drugome i da su spoljni od ta tri kovčega i sama faraonova mumija ostala u grobnici, dok su srednji i unutrašnji kovčeg, koji je nekad krio mumiju, preneti u Muzej u Kairu. Sva tri kovčega, a naročito unutarnji, bili su po opštem obliku i držanju strogo prilagođeni mumiji. Nadlaktice mumije bile su priljubljene uz telo, a podlaktice, leva preko desne, povijene prema grudima. Istančanost rada se povećava od spoljnjeg ka unutarnjem od tri kovčega. Upečatljivo različito je obrađen izraz Iica na srednjem i unutarnjem kovčegu. Dok lice na srednjem kovčegu još ima potresan izraz patnje pred nastupanje smrti, unutarnji kovčeg pokazuje lice mladog pokojnika koji je već pobedio ljudske patnje i samu smrt. Smireno i produhovljeno lice mladog kralja koji je postao Oziris (sl. XXXIX/200) izgleda kao da je već iznad svih stvari ovog sveta. 199 N O Ž N A PLOČA srednjeg kovčega. Pozlaćeno drvo, visina 50 cm, ukupna dužina kovčega 2 m. Kairo, Muzej, br. T 222. 115

Izrezbaren u tvrdom drvetu, kovčeg je presvučen štukom, pozlaćen i bogato ukrašen livenim staklom koje podražava boju ahata, lapislazulija i tirkiza. Na zlatnoj spoljnoj strani nožne ploče gravurom je prikazana boginja Izida kako kleči na hijeroglifskom znaku 2a zlato, sa raširenim ukrašenim okovratnikom s privescima i vezanim uzicama. U znak zaštite, ona širi svoje krilate ruke. Tekst u hijeroglifima, koji okružava boginju i produžava se u poprečnim redovima, obećava umrlom kralju zaštitu od svih neprijatelja. X X X I X /200 UNUTARNJI OD TRI KOVČEGA FARAONA TUTANKAMONA. Zlato. Visina 1,85 m. Kairo, Muzej, br. T 2 1 9 .

Ovaj unutarnji kovčeg, rađen od masivnog kovanog 22-karatnog zlata (tj. sadržina finog zlata je 918, 5°/00), sjednobojnim livenim plavim staklom i ukrašen ulaganjem poludragulja, kao što su karneol i lapislazuli, težak je punih 1 1 1 0 , 4 kilograma. Debljina zidova iznosi 2,5—3,5 mm.

Smirenost i kraljevsko dostojanstvo, čime zrači mladalačko lice faraona koji je postao Oziris, potencirani su širokim savršeno mirnim okvirom Nemset-marame za glavu koja je ovde, suprotno marami na maski, od čistog zlata. Simboli su ovde iznad čela kao kod maske: glava ureus-zmije za Donji Egipat i glava boginje kraguja Nekbet iz Elkaba za Gornji Egipat. Oba simbolična božanstva zatim obuhvataju gornji deo tela i ruke Tutankamon-Ozirisa kao krilata božanska bića u vidu ptica. U rukama, lako prekrštenim na grudima, Tutankamon kao faraon još drži krivi štap i mahalicu, drevne oznake svešteničkog dostojanstva. Obrve, šminka očiju i lažna upletena božanska brada opet su ispunjeni livenim stakIom boje Iapislazulija. Vrat je ukrašen dvostrukim lancem beočuga u obliku leće od prirodnog zlata, tamnocrveno obojenog zlata i plavog stakla. U površinu tela ugravirana je nežna šara u obliku perja. Preko dela koji obuhvata noge prostiru se široke krilate ruke boginja Izide i Neftis. Na nožnoj ploči, kao i u srednjem kovčegu, samo finije izrađena — boginja Izida s raširenim krilima.

NAKIT FARAONA TUTANKAMONA Široki lanac je napravljen od pojedinačnih pokretljivih delova koji se sastoje od jednog skarabeja sa sunčevom loptom i dve glave ureus-zmije iznad toga. Privesak se sastoji od simbola sunčevog putovanja. Na sunčevoj barki stoji veliki skarabej koji ispred sebe gura sunčevu loptu u hijeroglifu za horizont, dakle za sunce na izlasku. Desno i levo, poput traka, jedan iznad drugog nalaze se simboli za: »trajanje« (Džed-stub), »život« (krst sa petljom) i »ispunjenje«. Na krmi i pramcu barke su dve ureus-zmije na čijim glavama se opet nalaze sunčeve lopte.

Između mnogih slojeva zavoja koji su omotali kraljevu mumiju, nalazila se grupa od trideset pet predmeta, medu njima divni pektorali, privesci, ogrlice i okovratnici, od kojih su neki ovde reprodukovani. Svi su oni proizvod vrlo istančanog i inventivnog zlatarstva. Njihova simbolika se odnosi na ista božanstva, obrede i znakove koje smo sretali na ukrasu četiri zlatne škrinje koje su zatvarale sarkofag. Više od sto drugih predmeta (prstenovi, amuleti, bodeži i drugo) nađeno je u manje ili više neposrednoj blizini mumije. Kao dokaz koliko je cenjeno gvožđe, zbog čijeg nedostatka je Egipat na kraju podlegao neprijatelju koji je prodro sa severa, treba navesti tri gvozdena predmeta koji su nađeni u neposrednoj blizini mumije, očigledno zbog toga što su bili vrlo visoko cenjeni. Oni dokazuju da su Egipćani već u Tutankamonovo vreme shvatili nadmoćnu vrednost gvožđa, davno pre nego što je Egipat zauvek propao zbog toga što je uporno ostao pri svom bronzanom oružju i zbog svoje nesposobnosti da proizvodi oružje od čelika. Od gvozdenih predmeta treba prvo pomenuti kraljev bodež (Kairo, Muzej, T 226) s jabučicom od gorskog kristala na kraju zlatne drške i sa zlatnom kanijom, ukrašenom šarom palminog lista. U trenutku otkrivanja, gvozdeno sečivo blistalo je kao da je od celika. Tu je, zatim, i narukvica (Kairo, Muzej, T 286) koja je imala od gvožđa izrađeno Sveto oko (uporedi sl. XLII gore). Najzad, ispod samog potiljka mumificiranog tela nađen je mali amulet u obliku podupirača za glavu. I on je bio napravljen od gvožđa. Zahvaljujući ovom simbolu i toploti koju je, navodno, davao ovaj čudesni metal, »trebalo je da se glava umrlog opet podigne kao sunce na obzorju«.

XLI dole PRIVESAK JEDNE OGRLICE. Zlato s inkrustacijama od lapislazuJija, karneola i zelenog stakla. Visina kraguja 6,5 cm, širina 11 cm. Kairo, Muzej, br. T 228. Boginja kraguja Nekbet iz Elkaba je istovremeno boginja gornjoegipatskog kraljevstva i boginja neba. U kandžama nosi dva znaka Šen, simbol beskrajnosti i sveobuhvatne vladavine.

XL D U G I LANAC S PRIVESKOM. Zlato s inkrustacijama od lapislazulija, karneola, feldspata i tirkiza. Ukupna dužina 50 cm. Kairo, Muzej, br. T 350.

XLII gore PRSNI DEO JEDNOG LANCA. Zlato s inkrustacijama od livenog stakla i poludragog kamenja. Visina 5,7 cm, širina 9,5 cm. Kairo, Muzej T 231.

116

XLI gore PEKTORAL U OBLIKU KAPELE. Zlato s inkrustacijama od raznobojnog livenog stakla. Visina 12,1 cm, širina 17,2 cm. Kairo, Muzej, bi. T 370. Pektorali u obliku kapele poznati su iz doba Srednjeg carstva (uporedi sl. XIV). Prostor je ovde popunjen vrlo raznobojnom slikom boginje kraguja Nekbet iz Elkaba (za simboliku v. rečeno za sl. XLI dole). S leve i desne strane Nekbetine glave ispisano je kraljevo ime stitulama: »dobri vladar, gospodar dveju zemalja« i »sin Reov«. Pektoral je nađen sasvim unutar slojeva zavoja preko grudi mumije. Tragovi korišćenja pokazuju da je faraon za vreme svoje vladavine često nosio ovaj divni, šaroliki nakit.

Komad koji je nađen takođe u unutrašnjim zavojima na telu faraonove mumije sastoji se od tri simbola: u sredini »Sveto oko« (Udžad-oko) samog boga neba koje, levo, štiti simbol boginje kraguja Nekbet iz Elkaba a, desno, simbol boginje zmija Uto s donjoegipatskom krunom na glavi. Ovaj simbol oka može da se odnosi na mnoge stvari čija celovitost jemči trajanje sveta. Ono ovde očigledno stoji kao simbol nepovredivosti Egipta koju štite boginje krune dveju zemalja, dakle, dvostruko kraljevstvo. X L I I dole PEKTORAL. Zlato s inkrustacijama od raznobojnog livenog stakla i poludragog kamenja. Kairo, Muzej, br. T 374. Oblik je opet sličan kapeli, kao kod predmeta na slici XLI gore. Pektoral prikazuje boginju neba Nut s raširenim krilima. Iznad nje su imena kralja Tutankamona i njeno sopstveno. Izreka ispod krila obezbeduje faraonu zaštitu krila boginje Nut koja ona širi iznad njega, kao što je bog Sunca Re štitio Venoferovog sina (tj. kralja koji živi kao Horus).

Zlato s inkrustacijama od raznobojnog livenog stakla i poludragog kamenja. Kairo, Muzej, br. T 372. Izida i Neftis obezbeđuju mrtvom kralju zaštitu Rea i Ozirisa i obraćaju se krilatom skarabeju, koji zauzima srednji plan, s kraljevim prstenovima iznad skarabajeve glave, na kojima su ispisana imena. Iznad toga lebdi krilata sunčeva lopta iz koje se dve ureus-zmije višestrukim levim i desnim krivinama pružaju u pravcu gornjih ivica pektorala. X L I I I PEKTORAL.

XLIV gore PEKTORAL. Zlato s inkrustacijama od raznobojnog livenog stakla i poludragog kamenja. Kairo, Muzej, br. T 376. Pektoral u obliku kapele predstavlja zaštitu mrtvog Ozirisa od strane boginja Izide (levo) i Neftis (desno). Bog se ovde zove »gospodar večnosti, vladar beskonačnosti, veliki bog, gospodar nekropole«. Izida i Neftis imaju oblik boginja sa kruna Gornjeg i Donjeg Egipta, ali su redovima hijeroglifa unesenim pored njih nesumnjivo obeležene kao Ozirisove pratilje. Mnogostruko

tumačenje simbolike, koja proizlazi iz mnogostrukosti značenja pojedinih likova i znakova, tipično je egipatska i pruža razne mogućnosti značenja ove simbolike. XLIV dole PEKTORAL. Zlato s inkrustacijama od raznobojnog livenog stakla i poludragog kamenja. Kairo, Muzej, br. T. 375. Oblik predmeta i simbolika njegovih figura savršeno su slični onima s pektorala prikazanog na gornjem delu iste slike. Izida i Neftis, opet krilate, ovde su u ljudskom obličju. Predmet koji štite je Džed-stub koji otelovljuje Ozirisovu neprolaznost, koja može da se tumači i kao božja kičma, a ovde predstavlja samog boga. Imenski prstenovi s ureus-zmijama koje nose krune Gornjeg i Donjeg Egipta navode ime faraona Tutankamona. Ovde se misli na neprolazni oblik postojanja kralja koji se preobratio u Ozirisa. 201 Sivi granit. Visina 2,60 m. Kairo, Muzej, br. 462. Iz Konsovog hrama u Karnaku. Statua koju je svakako podigao sam Tutankamon jedna od mnogih kultnih statua ponovo posvećenih hramovima posle Ehnatonovog razaranja — nosi kraljeve crte, prema drevnom običaju da se kraijev hk prilagodi statui boga koju je on sam podigao. Stojeća statua sastavljena je od fragmenata; na rukama i pokolenicama, na vrhu leve noge i postolju su izvršene dopune. Kao sin Amona i Mute, mladi bog ima upletenu »bočnu pletenicu« koja teško pada na rame iza njegovog desnog uveta. Lažna, upletena i potkresana božanska brada dalje obeležava boga koji je prvobitno kao »putnik-prolaznik« verovatno bio samo mesni bog meseca. Poput kralja drži mahalicu i krivi štap, zatim u desnici žezlo koje je sačinjeno od znakova za život, trajanje i blagostanje. Preko širokog ramenog okovratnika pada na grudi upredeni lanac karakterističan za ovog boga. Posle sloma Ehnatonovog verskog učenja, dleto jednog velikog umetnika ponovo je stvorilo lik jednog od starih tebanskih bogova u duhu poslednje faze umetnosti Aket-Atona. BOG KONS.

DELA IZ DOBA HAREMHABA Dela koja su ovde sažeto prikazana kao stvaranje iz doba Haremhaba nisu nikako dela koja pripadaju isključivo dobu Haremhaba kao kralja, nego većinom onim godinama kad mu je kao vrhovnom vojskovođi rezidencija bila Memfis, bilo u poslednjim godinama Ehnatonove vladavine, bilo u godinama njegovih naslednika Tutankamona i Ejea. Iz toga vremena, u kome je došlo do divnog rascvata kasne faze umetnosti Aket-Atona, potiče Haremhabova statua, danas u Njujorku, koja ga još prikazuje u stavu pisara — službe koju su još iz doba Starog carstva uvek zauzimali najviši dostojanstvenici. Iz istih godina potiču i divni reljefi njegove grobnice koju je sagradio u Sakkari, starom memfiskom gradu mrtvih, kao i stilski vrlo slična grobnica Paatenemheba. Godinama s početka njegove vladavine mogla bi da pripadaju dela stvorena u Neferhotepovoj grobnici u Tebi, a svakako likovi Maje i njegove žene Merit. Ova pretpostavka je vrlo verovatna s obzirom na karijeru koju je Maja napravio pod Haremhabom posle Tutankamonove smrti. Ovim delima bhska je, konačno, statua boginje Mut u Karnaku rađena meko i s puno života.

117

202/203 Memfisa. Sivi granit. Visina 1 , 1 7 m. Njujork, Umetnički muzej Metropoliten. Statua je nekad stajala u hramu boga Ptaha u Memfisu, gradu koji je za vreme 18. dinastije bio rezidencija prestolonaslednika i sedište vrhovnog komandanta vojske. Haremhab je prikazan u sedećem stavu pisara kako levom rukom odmotava papirus koji drži na kolenima, dok desna ruka pridržava odmotani deo. Na stegnu levo školjka s tušem. Prebačen preko levog ramena na drevni način, uklesan je pribor za pisanje, a na desnoj podlaktici je sličica boga Amona u dubokom reljefu. Konture »pisara Haremhaba« su mnogo komplikovanije i opuštenije od oštrih, budnih tipova pisara iz 5. dinastije i njihovih jasnih, čvrstih obrisa. Dok je iz tih skulptura zračilo pažljivo slušanje onoga koji diktira, Haremhabova statua pokazuje već sada u isti mah i velikog vojskovođu carstva i kralja, što će tek docnije postati. U skladu sa duhom kasne umetnosti Aket-Atona, delo zrači istančanom, skoro nervoznom osetljivošću. Međutim, s druge strane ono je u suprotnosti s naglašenom oštrinom kojom su istaknuti nabori na telu i odeći, što odgovara prirodi prikazanog lica i već ukazuje na stil doba Ramesida. HAREMHAB. IZ

204/205 KONJUŠAR TAI. IZ Sakkare. Ebanovina. Visina oko 4 0 cm. Kairo, Muzej, br. 6257. U suprotnosti sa statuom punom energije koja u svim crtama i obrisima pokazuje velikaša zemlje i vrhovnog komandanta Haremhaba, stoji ova skoro nežna i ljupka statueta Taija, jednog od Haremhabovih konjušara. To je vanredno pažljivo klesana statueta koja je, umotana u platno, pronađena 1909, a tek 1936. oslobođena platnenog omotača. Komadić platna još uvek piijanja uz levo oštećeno rame. Ova statueta skladnih razmera pokazuje kako je sigurno i nadmoćno memfiska umetnost umela da prihvati podstreke kasnog doba Aket-Atona i da ih sa stilskim elementima vremena Amenofisa III stopi u plemenito dejstvo puno mere, mada se od ovog poslednjeg razlikuje izvesnim uglačanim površinama i hladnim izrazom. Odnos između odeće i tela rađen je rafinirano. Mada odelo pada daleko preko ramena, mada je od struka naniže skupljeno u bogate nabore (spreda ima ornamentalni ukras sa redom hijeroglifa), gornji deo tela izgleda kao da je nag. Mladalačko Iice uokvireno je finom kovrdžavom vlasuljom i četvororednim okovratnikom.

206-209 Iz HAREMHABOVE GROBNICE KOD SAKKARE. Reljef u krečnjaku s ostacima boja. Visina delova reljefa reprodukovanih na slici 206 je po 78 cm, a najveća visina reljefa reprodukovanog na slici 207 je 90 cm. Lajden, Državni arheološki muzej. Memfiska grobnica moćnog vojskovođe i docnijeg vladara opremljena izvanrednim istančanim umetničkim ukusom, skoro je potpuno propala zbog pljačke njenog umetničkog blaga u naše doba. Nije više poznat čak ni njen tačan položaj. Delovi njenih zidova s divnim reljefima nalaze se po zbirkama u Lajdenu, Beču, Berlinu, Bolonji, Bruklinu itd. Možda i Haremhabova granitna statua u Njujorku (sl. 202/203) potiče iz ove grobnice. 118

206/207 Delovi reljefa reprodukovani na ove tri slike u celini predstavljaju jedinstvenu reljefnu kompoziciju čija se tri dela, kao što su ovde dati, međusobno nešto ukrštaju. Desno (sl. 207 i delimična sl. 209) je prikazan vrhovni komandant Haremhab koji se vratio kao pobednik sa pohoda u Siriju i koga njegov faraon obasipa počastima. On uzdiže ruke, srećan zbog kraljeve milosti. Nedvosmislen je prizvuk poniznog stava iz Ehnatonovog doba. Haremhabova kosa namazana je izmirnom, a ramena su mu prekrivena počasnim zlatnim lancima. Na njegovo čelo je naknadno stavljena kraljevska zmija. Tri sluge, koje se klanjaju, pružaju mu počasne poklone. Pored njega su dva vojnika koji mu odaju poštovanje, a iznad toga, u donjoj polovini, još su vidljive noge dvorskih Činovnika koji se klanjaju s mahalicama kao znakom svog položaja. Levo (sl. 206 i delimično sl. 208) se prikazuje privođenje zarobljenika u nekoliko frizova koji leže jedan iznad drugog. a od kojih je samo jedan potpuno sačuvan. Svaka povorka je u dva reda i likovi se ukrštaju. Ovom nejasnoćom obrisa pojedinih likova stvara se utisak gusto ispunjenog prostora. To je »dramatični pokret masa, koji je psihološki najistančanije izdiferenciran. Iz držanja i lica jednih odražava se opiranje, kod drugih izbija jad, a kod trećih pokornost ili ponos. Između njih koračaju Egipćani koji ih grde ili vuku. Upečatljiva je suprotnost između Semita pod igom, koji se teturajući vuče na čelu povorke bednika, i Egipćanina koji ga vodi i koji se, diveći se, spušta na kolena, potpuno predat prizoru Haremhabovog junačkog lika kome svi kliču« (V- Volf). Egipatski vojni stražari u parovima vode vezane za uže azijske zarobljenike različitih narodnosti koji slede iza njih po dvojica u redu. Pobeđenim neprijateljima stavljeni su okovi na ruke. Semiti nose dugu odeću i duge brade, a glava im je povezana. Naizmenično idu po dva egipatska vojnika i po dva zarobljenika. Narodna pripadnost stranaca je vrlo istančano okarakterisana. Sasvim levo u povorci nalazi se jedna žena koja nosi dva deteta, jedno na leđima i drugo o ramenu. Egipatski vojnik je vodi držeći je nežno za ruku. Za istraživanje istorije naročito su važni pomno obrađeni portreti sa rasnim obeležjem, jer očigledno pokazuju i Indoevropljane koji sad stupaju u istoriju. Svojim mnogobrojnim reljefima Haremhabova grobnica obuhvata najznačajnije i najveličanstvenije delo u reljefu koje je dalo kasno doba Aket-Atona, »ono što je to intelektualno, tako izvanredno živo vreme postiglo u umetnosti (ovde je) uzdignuto do najvišeg savršenstva« (V. Volf). Ali izgleda da se smirenija atmosfera ljudskog postojanja i ponovo stečena duševna ravnoteža raširila, posle Ehnatonovog uklanjanja, i na umetnička ostvarenja Haremhabovog groba. U pogledu tehnike treba istaći da se plitki i visoki reljef ovde koriste jedan pored drugog i da štaviše prelaze jedan u drugi, suprotno obradi reljefa iz doba Aket-Atona, u užem smislu, kad se skoro isključivo koristi plitki reljef. Pošto se pri kraju ove dinastije umetnost ponovo vraća visokom reljefu, »sme se reći da su obe vrste reljefa razvijene do tolike zrelosti da su na savršen način mogle da ispune svoj zadatak da daju odraz produbljenog produhovljenja svoga doba« (V. Volf).

210 Iz GROBNICE PAATENEMHEBA KOD SAKKARE. Krečnjak. Visina na slici reprodukovanog dela reljefa 34 cm. Lajden, Državni arheološki muzej. U Aket-Atonu je grobnica nekog čoveka koji je nosio ovo ime napuštena posle početnih radova. Pošto je Paatenemheb imao rang zapovednika trupa moguće je da je pošao za generalisimusom Haremhabom u njegovu rezidenciju u Memfis i da je identičan s vlasnikom grobnice u Sakkari. Vremenski ova grobnica pada u godine Tutankamonove vladavine, a obrada reljefa se upadljivo podudara s onim u Haremhabovoj grobnici. Istančano oblikovana glava slepog harfiste deluje vrlo individualno, iako je karakteristična u ovoj specifičnoj vrsti prikazivanja slepih harfista; slepi harfista u nešto docnijoj Neferehotepovoj grobnici u Tebi shvaćen je na drugi, skoro bi se reklo veličanstveniji i dramatičniji način. 211 /XLV Iz GROBNICE (BR. 5 0 ) NEFERHOTEPA, AMON-REA POD HAREMHABOM, TEBA.

BOŽANSKOG

212-214 MAJA I MERIT. Krečnjak. Visina 1,54 m. Lajden, Državni arheološki muzej.

212 Maja i njegova žena Merit, koja je kao pevačica služila bogu Amonu, u svečanoj odeći sede jedan kraj drugog na (delimično nedovršenom) sedištu s lavljim nogama. Merit je levom rukom obgrlila svog supruga koji u levoj ruci drži skupljenu maramu za brisanje znoja. Na ženinoj temenoj traci urezan je cvet lokvanja kako visi iznad čela. Otmeno oblikovana grupa pruža nam pravu predstavu o visokom stepenu društvene kulture u Haremhabovo vreme, verovatno već u doba njegovog kraljevanja. Za vreme Amenofisa III postepeno je ovladala ta moda češljanja i odevanja i održala se s izvesnim odstupanjima sve do kraja Novog carstva. Opremi ove grobnice pripadaju i drugi pojedinačni likovi koji slede u daljem tekstu. Verovatno su svi iz groblja kod Sakkare.

OCA

211 Slepi harfist. Visina snimljenog isečka reljefa oko 63 cm. Slika harfista koji peva pesme o prolaznosti svega zemaljskog i na to nadovezuje upozorenje da se uživa u životu dok ovaj traje, spada u česte teme na reljefima u grobnicama Novog carstva. On slavi i život pravednika koji će za to naći sreću i blaženstvo u zagrobnom životu. Reljef prikazuje pevača-harfista okruženog stihovima svoje pesme. Telo je potpuno skriveno odećom. Sve pojedinosti prikazivanja i sva umetnost izraza usredsređeni su na glavu i ruke koje sviraju. Tekst njegove pesme, koja zvuči skoro kao preteča Horacijevog »Carpe diem«, glasi: »Provedi dan u veselju, svešteniče! Stavi pod nos mirisnu mast i fino ulje, a vence i lotosove cvetove... na telo svoje sestre, koju voliš i koja sedi kraj tebe. Neka pesma i svirka zabruje pred tobom. Baci iza sebe sve zlo i seti se radosti, Dok ne dođe onaj dan kad se stiže u zemlju koja voli tišinu. Provedi dan u veselju, Neferhotepe, odlični svešteniče čistih ruku«.

XLV Slika na tavanici u poprečnoj sali grobnice. Ova tavanica predstavlja jedan od najdragocenijih primera onog čisto ornamentalnog slikarstva kakvo je bilo uobičajeno za tavanice otmeno opremljenih grobnica. Izvedena je vanrednom elegancijom crteža i čudesnim skladom sjajnih boja. Dvostruke spirale, cvetovi lokvanja, kao i neodredivi, u krug zatvoreni cvetni ornamenti — možda cvasti papirusa gledane odozgo — okružuju stalnom ravnomernošću mala polja hijeroglifa, koja naizmenično kazuju titulu umrlog »božanski otac« ili njegovo ime »Neferhotep«. Sredina tavanice ukrašena je trakom hijeroglifa s molitvom umrlog upućenom Ozirisu.

213 Maja. Krečnjak. Visina 1,91 m. Lajden, Državni arheološki muzej. Maja sedi na stolici sa lavljim nogama, u levoj ruci stisnutoj u pesnicu drži maramu za brisanje znoja, a na glavi ima u to vreme omiljenu kitnjasto udešenu mušku vlasulju. Odlično su prikazane osobine ovog značajnog čoveka. U vreme sahranjivanja kralja Tutankamona, Maja je bio »vrhovni nadzornik radova na mestu večnosti«. Iz lične privrženosti posvetio je svom kralju jednu nadgrobnu statuu koja je ponovo pronađena u Tutankamonovoj grobnici. Kao nadzornik nekropole učinio je sve za toliko ugroženu bezbednost svih faraonskih grobnica. Pod kraljem Haremhabom bio je jedan od najuticajnijih Ijudi u okolini monarha i vrlo moćan ministar finansija. 214 Merit. Krečnjak. Visina cele sedeće statue 1,61 m. Lajden, Državni arheološki muzej. Na stolici (delimično obrađenoj samo u obrisima) s lavljim nogama sedi Merit u svečanoj, izrazito pomodnoj haljini i s predugačkom ukrasnom vlasuljom. Kao pevačica hrama, drži ispred grudi u levoj ruci kultni simbol (Menit) boginje Hator s odgovarajućim lancem. Pletenice vlasulje ostale su neobrađene na temenu. 215 Iz Karnaka. Fragment jedne ogromne grupe. Krečnjak. Iznad prirodne vehčine. Kairo, Muzej, br. 456. Kao Amonova supruga, boginja ima visoku dvostruku krunu iznad kragujeve ćube prebačene preko glave. Statua potiče od jedne grupe kolosa, verovatno iz doba Haremhaba. Možda crte majčinski osmehnutog lica odražavaju lik kraljice Mutnodžmet, supruge kralja Haremhaba. Kod egipatskih statua mimičko oživljavanje lica predstavlja redak izuzetak što je ovde očigledno pokušano i postignuto razvučenim usnama s lako uzdignutim uglovima i odgovarajućim modelisanjem obraza. Kosa s obe strane ušiju je naknadno obnovljena. BOGINJA MUT.

119

DOLINA KRALJEVSKIH GROBNICA KOD TEBE

Egipćani danas ovu izvanrednu, veličanstvenu kotlinu Zapadnih planina kod Tebe nazivaju Biban el-Muluk, »Kapije kraljeva«. Strmih obronaka i sa masama odvaljenim od stenja, kotlina je ležala pod žarkim zracima sunca, a iznad nje se uzdizao vrh El-Korn (»rog«), prirodna piramida od stenja. Posle Amenofisa I ovde su faraoni 19. i 20. dinastije sahranjivani u grobnicama, često s mnogo piostorija, uklesanim do 210 m u samo srce planine i skoro do 100 m dubine. Sa strane, od dna doline u kojoj je sada izgrađen put, vidi se na snimku (sl. 216) više otvora za grobnice: sasvim levo ulaz u grobnicu kralja Setija I, najveličanstveniju u celom ovom groblju kraljeva; sasvim desno je kapija grobnice Ramzesa VI preko puta koje se nalazi Tutankamonov grob. U starom veku je grčki geograf Strabon nabrojao četrdeset grobnica »koje vredi razgledati«. Prvi opis ove doline iz novijih vremena dao je Englez Ričard Pokok (Richard Pococke) 1737. godine. Sada je poznato šezdeset grobnica, ali samo je sedamnaest sasvim pristupačno. Niz kraljevskih grobnica Biban el-Muluka vremenski počinje s grobnicom faraona Tutmozisa I i od njega se proteže sve do kraja 20. dinastije. Mada su sahranjeni pretežno kraljevi, između ostalih nalaze se ovde i grobnice kraljice Teje, supruge kralja Amenofisa III i Ehnatonove majke. Povremeno je i visokim dostojanstvenicima bilo dopušteno da sebi podignu grobnicu u ovoj dolini. U krajnjem zapadnom ogranku doline, u »Gabanet el-Kurudu«, nalaze se između ostalih i grobnice kraljeva Amenofisa III i Ejea. Nasuprot grobnicama-piramidama koje su bile uobičajene za faraone sve do početka Novog carstva, kraljevske grobnice u Biban el-Muluku uklesane su u stenu kao hodnici, određeni da prime samo sarkofag i dodatke. A kultu umrlog kralja od doba Amenofisa I služio je hram mrtvih podignut u tebanskoj ravnici, na granici plodne zemlje i pustinjskih planina (uporedi crtež 26). Sasvim na zapadnoj strani tebanske nekropole, položena skoro dijametralno prema Dolini kraljevskih grobnica, a u podnožju strmih i visokih stena veličanstvenog, reklo bi se čak preteškog kraja doline leži Biban el-Harim, Dolina grobnica kraljica. Medutim, uprkos imenu ovde se ne nalaze samo grobnice kraljica nego i kraljevskih prinčeva, kao na primer četiri sina Ramzesa III, od kojih naročito treba istaknuti grobnice prinčeva Ka-em-veseta (g obnica br. 44) i Amen-her-kopes-kefa (grobnica br. 55) radi vanredno sveže održanih i velikih slika. Zatim su ovde grobnice nepoznatih princeza (grobnice br. 36 i 40), pa Sitree (grobnica 39), majke faraona Setija I, i Esete, majke kralja Ramzesa VI, kao i grobnica (br. 52) kraljice Titi, supruge jednog od docnijih kraljeva po imenu Ramzes. Kruna svega je grobnica br. 66, podignuta za kraljicu Nefertari (Nofretere-mi-en-mut), najistaknutiju od četiri glavne supruge kralja Ramzesa II (v. sl. LV—LVIII). Gradenje kraljevskih grobnica je raznovrsno u pojedinostima, ali se ipak može utvrditi jedno određeno pravilo. Od ulaza u grobnicu u dubinu vode obično tri hodnika koji se međusobno nadovezuju. Na mnogim mestima hodnika leže male sporedne odaje ili niše za primanje pribora umrlog. Često se negde u hodniku nalazilo i duboko okno čiji je cilj bio da spreči dalje prodiranje pljačkaša grobova, a i da prihvati vodu koja je kapala iz stene. U najjednostavnijim grobnicama jedno predvorje je vodilo u glavnu salu grobnice. U raskošnijim grobnicama pak niže se nekoliko sala pre nego što se stigne do glavne sale, čija je tavanica po pravilu poduprta stubovima. U njoj je pohranjen kraljev sarkofag, obično u malom udubljenju u podu. Na glavnu salu često se nadovezuju sporedne prostorije. Crteži 47—50 i 51—53 pokazuju razne veličine grobnica, date u istim razmerama. Oblik sale u kojoj se nalazio sarkofag u svojoj osnovi je često poprečno pravougaoni, te kod mnogih grobnica po formi u preseku podseća na kraljevsku kartušu, kao npr. u grobnici Tutmozisa I (crtež 47) i Tutmozisa III (crtež 48). Kod starijih grobnica upadljivo je prelamanje ose, o čemu kao primer mogu da posluže grobnice faraona Tutmozisa I (crtež 47), Tutmozisa III (crtež 48) i Amenofisa II (crtež 49). Grobnica kralja Amenofisa III i nedovršena grobnica kralja Tutmozisa IV u svom opštem kompleksu pokazuju čak i dvostruko prelamanje smera kretanja u obliku dvostrukog slova S. Daleko najduža je grobnica kraljice Hatšepsut (br. 20). Niz hodnika ukupne dužine od 213 m vodi do dubine od 97 m. Najveći deo grobnice sačinjavaju hodnici dva puta prekinuti stepenicama. Hodnici se uglavnom pružaju u približno poluovalnom obliku, a na zadnjem kraju se nadovezuje predvorje iz koga se još jednim stepenicama stiže u pogrebnu prostoriju čiju tavanicu drže tri stuba i iz koje se ulazi u tri sporedne prostorije. Početkom 19. dinastije prešlo se na grobnice koje su od ulaza do prostorije sa sarkofagom imale osu u jednom pravcu, o čemu svedoče grobnice kraljeva Setija I (crtež 51), Merenptaha (crtež 52) i Ramzesa III (crtež 53). Govoreći uopšteno, grobnice daju prikaz zagrobnog sveta u kome umrli nastavlja svoj život. Pri tome je tema donjeg sveta obrađena po jednoj posebnoj dogmi: »To je putovanje Sunca kroz dvanaest časova noći, kojima odgovaraju dvanaest okruga donjeg sveta. Bog Sunca stupa u donji svet sa zapada u liku ovna. On stoji na svojoj barci u škrinji koju štiteći zatvara »sveobuhvatna« zmija. Duhovi vuku barku iz okruga u okrug. Prilikom svoje vožnje bog Sunca u pojedinim okruzima daruje pokojnicima svetlost i život za jedan sat. On uvek upravlja podelom žrtava i prima izraze poštovanja. Čim napusti neki okrug, njegovi stanovnici ponovo tonu u mrak i san. 120

t

1

•

Crteži 47—50 Kraljevske grobnice 18. dinastije. Crtež 47: Grobnica (br. 38) kralja Tutmozisa I. 1: predvorje. 2: odaja sa sarkofagom. — Crtež 48: Grobnica (br. 34) faraona Tutmozisa III. Grobnica koja leži u samom stenovitom klancu ima ulaz vrlo visoko. Posle strmog hodnika i stepeništa dolazi 5—6 m duboko okno. 3: predvorje sa spiskom 741 božanstva i demona. 4: odaja za sarkofag s dva stuba. 5—8: sporedne prostorije. — Crtež 49: Grobnica (br. 35) kralja Amenofisa II. Strme stepenice i hodnici koji se duboko spuštaju. 1: okno, u njegovoj dubini odaja (2). 3:predvorje. 4:odaja za sahranjivanje s odajom za kovčeg koja dublje leži (sl. 150 gore), u njoj sarkofag (sl. 150 do!e/XVIII). 5—8: sporedne odaje. — Crtež 50: Grobnica (br. 62) kralja Tutankamona, nacrtana u istoj srazmeri kao ostale reprodukovane grobnice da bi se pokazalo koliko je mala ova kraljevska grobnica. Uporedi crtež 42. — Sve 1 :800. Crteži 51—53 Kraljevske grobnice 19. i 20. dinastije. Crtež 51: Grobnica (br. 17) kralja Setija I. Najveličanstvenija kraljevska grobnica sa značajnim reljefima i slikama. I—III: hodnici i hodnik sa stepenicama. Na zidovima II: Izida (sl. 217) i Neftis. IV—VI: predvorje, u VI reljefi na dva stuba, prvo nacrtani na štuku (sl. 219). VII i VIII: hodnici, u VIII prikaz otvaranja usta. IX: predvorje. Reljefi sa Setijem I pred raznim božanstvima mrtvih (sl. 218). X: Sala sa sarkofagom, na zidovima slike carstva mrtvih prema Knjizi kapija i pećina (vidi str. 122); na šest stubova reljefi kralja Setija I pred Oziris-Kontamentijem. U zadnjem, nešto udubljenom delu (uporedi sl. 220 gore) stajao je sarkofag od alabastera, koji se sad nalazi u londonskom muzeju Soane. XI i XII: bočne prostorije (uporedi sl. 220 dole). XIII: prostorija za prinošenje žrtava. XIV: nedovršena sala. — Crtež 52: grobnica (br. 8) kralja Merenptaha. 1: predsoblje. 2: sala sa stubovima sa srednjim brodom koji je pokriven bačvastim svodom. Tu je sarkofag (sl. 252). — Crtež 53: grobnica (br. 9) faraona Ramzesa III. X: sala sa stubovima s kraljevim sarkofagom. Sarkofag se danas nalazi u muzeju Luvr u Parizu, a poklopac u Kembridžu, u Engleskoj. — Sve 1 : 800.

A ujutro, u dvanaest časova on stiže do istočnog horizonta kroz koji pobedonosno prolazi, pretvorivši se u hk Sunčeve bube, da bi ponovo izišao kao novo dnevno sunce« (E. Oto, »Oziris i Amon«). Slike i tekstovi u grobnicama zasnivaju se na knjigama iz svešteničke literature, kao: Knjiga o onome šta je u donjem svetu ih Amduat ima dvanaest delova, kao što su Egipćani svoj donji svet i zamišljali podeljen u dvanaest pećina prema dvanaest časova noći. U svakom delu je prikazana reka po kojoj bog Sunca, s glavom ovna, zajedno sa svojom pratnjom plovi sunčevom barkom, darujući oko sebe za kratko vreme svetlost i život. Nemani, demoni i duhovi uz obalu pozdravljaju ga na putu, štiteći ga od neprijatelja. 121

I u Knjizi kapija i pećina ide put boga Sunca kroz dvanaest delova donjeg sveta. Između pojedinih delova donieg sveta uzdižu se utvrdene kapije. Njihovi stražari su ogromne zmije čija imena pokojnik mora da zna. Dve zmije koje bljuju vatru i dva boga štite ulaz i pozdravljaju boga Sunca. Iz knjige Slava Reu potiče himna bogu Sunca. Njega, boga Sunca, mora umrh prilikom ulaska u donji svet da pozdravi sa sedamdeset pet imena. Himna je rezervisana za prva dva hodnika grobnice. Knjiga Put u pakao boga Sunca kazuje kako bog Sunca govori pred duhovima i nemanima donjeg sveta. Pored pomenutih predstava onog sveta, pojavljuju se ponekad i slike obreda koji su, kao »otvaranje usta«, povezani s oživljavanjem umrlog; uz to, npr. u grobnici kralja Setija I nalaze se i slike jednog drevnog božanskog mita. Knjigama koje, donekle poučno, opisuju topografiju onog sveta, pored dve gore pomenute i tzv. Knjige o dva puta, pripada i Posmrtni papirus pevačice Amon Džed-Maat-is-anke, čija se sadržina nadovezuje na prvu knjigu, a čiju vrlo lepu i sačuvanu reprodukciju prikazuje sl. XLVII.

19. I 20. DINASTIJA 19. DINASTIJA

• 1306-1186

Faraoni: Ramzes I (1306-1304); Seti I (1304-1290); Ramzes 11 (1290-1224); Merenptah (1224-oko 1204); Seti II, Siptah, kraljica Tausret

20. DINASTIJA

• 1186-1085

Faraoni: Setnakt (1186—1184); Ramzes///(1184-1153);Ramzes IV— RamzesX, RamzesXI(najkasnije 1112-1085).

Novo vladarsko pokolenje, koje obuhvata celu 19. i 20. dinastiju, potiče od jedne donjoegipatske oficirske porodice. Početkom 19. dinastije prestonica carstva konačno je preseljena na sever, na mesto Auarisa, nekadašnje tvrđave Hiksa, u istočnoj delti Nila, južno od Mensaleh jezera i dobila ime »Ramzesgrad«. Nastojanja da se ponovo uspostavi egipatska vladavina nad Sirijom dovela su do ratnih sukoba s carstvom Hetita, koje se protezalo preko srednje i južne Male Azije i koje je, sa svoje strane, pokušavalo da se sve više širi u pravcu Sirije. Prvobitna ratna razračunavanja između mladog kralja Ramzesa II i hetitskog kralja Muvatalija, koja su doživela vrhunac u bici kod Kadeša na reci Oronti, prekinuta su 1269. godine državnim ugovorom između dva carstva, koji su potpisali Ramzes II i Hatušili III. Za vreme faraona od Merenptaha do Ramzesa III pada egipatska borba za opstanak protiv Libijaca na zapadu i protiv tzv. pomorskih naroda, koji su ugrožavali Egipat sa severoistoka i sa mora. Mada je u tim borbama carstvo očuvano u celini, teška ratovanja su do kraja iscrpla njegove privredne moći. Ratni pohodi su uslovili primanje i naseljavanje stranih plaćenika. Time je naročito bio pogođen Donji Egipat u kome je Iežala nova prestonica. A ovo je, sa svoje strane, uslovilo dve pojave osobene za Pozno doba, za vreme posle 20. dinastije: sekularizacija, posvetovljenje kraljevstva i reakcionarno držanje bivše prestonice Tebe. Ogromna građevinska delatnost započela je još za vreme Setija I koji je voleo umetnost. Tako je u Karnaku sagrađen veliki trem sa stubovima u hramovnom kompleksu državnog boga Amona (uporedi niže); u Abidosu je izgrađen kraljev hram mrtvih (sl. 222—229, XLVIII—LI) sa čuvenim ciklusima reljefa, koji su još i danas savršeno očuvani, a po lepoti se takmiče s onima iz grobnice u Tebi (sl. 217—220, XLVI). Nečuvena građevinska delatnost, kako u pogledu broja spomenika tako i u pogledu njihovih ogromnih razmera, usledila je za vreme Ramzesa II. Završavanje Vehkog trema sa stubovima u Karnaku (sl. 230/231, LII/LIII) i Amon-Mut-Konsovog hrama u Luksoru (sl. 236—239), gradnje u Ramzesgradu u Memfisu (odakle je sačuvan kolos iz Mitrahine, (sl. 240); hram mrtvih u Tebi, opšte poznat kao Rameseum (sl. 241—246); hram u steni kod Abu Simbela (sl. 247—250) samo su najmarkantnija dela kralja Ramzesa II, koji je vladao punih 66 godina. Iz doba Ramzesa III pomenućemo samo njegov veličanstveni i uglavnom očuvani hram mrtvih u Medinet Habuu kod Tebe (sl. 253/254). Na kraju gornjeg sasvim sažetog pregleda treba se još malo osvrnuti na posebnu istoriju 19. i 20. dinastije, kao i na neke činjenice i probleme koji su bili vrlo odlučujući u to vreme. 122

Odbacujući sve tradicije, Haremhab je za svog naslednika na prestolu faraona odredio Paramesua, Setijevog sina, pukovnika strelaca i, prema tome, visokog oficira koji je poticao iz Donjeg Egipta, verovatno iz Auarisa, stare tvrđave Hiksa u severoistočnoj delti. Ovo je učinio zbog toga što je Paramesu bio čovek koji će državne poslove i obnavljanje upropašćene spoljne politike voditi snazno i potpuno nezavisno od krugova tebanskog sveštenstva, koji su težili integraciji države, i rođaka stare kraljevske kuće. Sam Haremhab ga je još za svoga života naimenovao za pukovnika strelaca, bornih kola i pešadije, zatim za upravnika svih stranih zemalja, za prvog ministra i, istovremeno, za starešinu proroka svih bogova, tako da je Paramesu u svojoj hčnosti ujedinjavao sve najviše vojne, političke i privredne državne položaje. I tako je posle Haremhabove smrti, bez ikakvog prigovora sa bilo koje strane, Paramesu zauzeo presto kao Ramzes I. U duhu nove ere, pod njim je sprovedeno još za vreme Haremhaba koncipirano rešenje da se prekine zbog spoljnopolitičkih razloga nezgodno vezivanje za Tebu, i prestonica preseli u severni deo zemlje, u Auaris, koji sad kao Ramzesgrad ulazi u istoriju da bi posle propasti carstva Ramesida dobio ime Tanis. Za dinastiju Ramesida samo je Donji Egipat mogao da bude operaciona baza za sve spoljnopolitičke i strateške odluke koje su se odnosile na prestonicu carstva. Samo odavde je na putu bremenitom borbama ponovo mogla da se uspostavi veza sa svetom istočnog Sredozemlja i severozapadnog Bliskog istoka. Premeštanje političkog središta na sever nije uopšte imalo za cilj da se Tebi — kao gradu božanskog faraona i državnog boga Amona i mesta sahranjivanja faraona — oduzme njen dotadašnji kulturni značaj i prede preko njene »osveštane prošlosti«. Naprotiv, Teba je ostala kulturno središte carstva. Kad je Ramzes I umro posle godinu i po dana vladavine, nasledstvo je uobičajenim putem prešlo na njegovog sina Setija I. Carstvo je bilo učvršćeno, ah Fenikija još nije bila ponovo u egipatskim rukama. Sirija više nikad neće doći pod egipatsko gospodstvo, a još manje područje Eufrata, mada je već Tutmozis I, a još u većoj meri Tutmozis III, prodro do Eufrata. Politički i kulturni vrhunac nove ere predstavlja 66-godišnja vladavina Ramzesa II (sina Setija I) i njegovog sina Merenptaha. Ali izgleda da se snaga 19. dinastije, a u početku i samog carstva, iscrpela sa ova tri monarha koji su bili izvanredno energični, delotvorni i uporni u svome cilju. Tek je s Ramzesom in, drugim faraonom 20. dinastije, ponovo na pozornicu stupio vladalački lik najvećeg formata. A u doba Ramzesa XI, poslednjeg iz ove dinastije, uprkos energije i političke sposobnosti ovoga faraona, raspalo se carstvo. Raznorodni i teški su bili spoljnopolitički problemi i opasnosti u doba ove dve dinastije. Kao što će docnije biti rečeno, oni su se u velikoj meri namnožili za tih dve stotine godina koliko su trajale pomenute dinastije. A isto tako teški i opasni bili su unutrašnji problemi, uprkos sjajnih godina vladavine Setija I, Ramzesa II i Ramzesa III. Osvrnimo se sad malo podrobnije na spoljnopolitičke probleme: mada je Seti I u tri vojna pohoda uspeo da Palestinu i Fenikiju ponovo čvrsto podvede pod vlast Egipta, Sirija je i dalje bila pod uticajem hetitskog carstva, što je za Egipat pre svega predstavljalo glavnu i stalnu opasnost. Godine 1285. kod Kadeša na Oronti sukobili su se neprijatelji: Muvatali, kralj Hetita, zajedno s koalicijom sirijskih i maloazijskih kneževa, i kralj Ramzes II, od koga je potekla incijativa za ovaj pohod, na čelu svoje četiri armije koje su nosile imena četiri boga: Amon, Re, Ptah i Set — i plaćenika iz redova Amorita i Šardana. Na početku bitke Hetitima je uspelo da Ramzesa II odseku od tri njegove armije, pa ova bitka ne može da posluži kao dokaz njegovog vojničkog genija, ah tim više svedoči o njegovoj velikoj hrabrosti jer je jedino zahvaljujući njoj uspeo da otkloni poraz. Obe vojske napustile su bojište nepobeđene. Mada je Ramzes II uskoro zatim ponovo prodro do Oronte i zauzeo Tunip, ipak je granica suvereniteta između dva carstva ostala samo reka Nar el Kelb, severno od današnjeg Bejruta. U dvadeset prvoj godini svoje vladavine (1269) Ramzes II je s mladim hetitskim kraljem Hatušilijem III sklopio egipatsko-hetitski mirovni ugovor. Originalni tekst urezan je klinastim pismom u srebrnu ploču, a dva monumentalna prepisa čuvaju se u Amonovom hramu u Karnaku i u kraljevom hramu mrtvih u Tebi. Više prepisa na glinenim pločama sačuvani su u Arhivu hetitske prestonice Hatuša (današnji Bogazkoy). Ovaj »večni« mir koji su sklopila dva vladara predstavljao je ne samo akt razuma nego i spomenik jasnom političkom shvatanju i visokom državničkom osećanju odgovornosti dva potpisnika ugovora. S jedne strane, udaljenost centralnog područja hetitskog carstva od Egipta bila je suviše vehka za odista uspešno ratovanje; s druge strane, Asirci su, otkako je Hatušili III stupio na presto, ugrožavali njegovo carstvo sa istoka, a pomorski narodi nezadrživo sa severa, iz oblasti Crnog mora. No, ti isti pomorski narodi započeli su da pomoću Libijaca srodnih Berberima ugrožavaju i Egipat zapadno od delte Nila; to ugrožavanje je postalo još opasnije zbog društvenih i privrednih poteškoća koje su se već tada naslućivale u unutrašnjosti zemlje. Izgledalo je kao da sve ovo zahteva celokupnu snagu narednih pokolenja kako bi se odbranili od nesavladivih opasnosti. »Svedoci i jemci mirovnog ugovora su bogovi Egipta i hetitskog carstva koji će bdeti nad zakletim ovekovečenim prijateljstvom i kazniti onoga ko bi prekršio ugovor.« Kralj Ramzes II je zaključenje ovog ugovora, u 34. godim' svoje vladavine, krumsao ženidbom s Napterom, kćerkom kralja Hatušilija III. Događaj je zabeležen na više stela. Teskt oholo govori o egipatskoj nadmoćnosti nad Hetitima, ali ipak svedoči o tome da su Egipćani dolazak hetitske kćerke smatrali čudom koje je bog-stvaralac Ptah učinio za Ramzesa II. Položaj koji je mlada Hetićanka zauzimala kao faraonova supruga bio je daleko više istaknut od položaja »velike kraljevske supruge« u Egiptu i očigledno je bio ravan kraljevom. 123

Niže je naveden celokupni tekst sa stela u Karnaku, s ostvra Elefantine kod Asuana i u Abu Simbelu u kome se prvo opisuje odluka hetitskog kralja da svoju kćerku venča s Ramzesom II, zatim odavanje počasti hetitskom izaslanstvu time što je poslata u susret egipatska pratnja za svitu s nevestom, kao i molba koju je kralj Ramzes II uputio Setu, bogu stranih zemalja, da podari lepo vreme; potom zajedničko putovanje hetitske i egipatske pratnje kroz Siriju i, najzad, dolazak princeze u Egipat, i opet dosta neskroman zaključak: Veliki knez Katija pisao je, iz godine u godinu njegovom veličanstvu da bi ga umilostivio. Kralj Ramzes II nije ovo nikad saslušao. A kad su svoju zemlju videli u teškom stanju, pod ogromnom moći gospodara zemalja, reče veliki knez Katija svojoj vojsci i svojim plemićima: Zašto ovo? Naša zemlja je opustošena. Naš gospodar Set je nezadovoljan nama. Nebo nam ne daje kišu... jer smo se borili. I zato preporučujem da damo sve naše stvari, a ispred svega da bude moja najstarija kćerka. Odnesimo dobrom bogu počasni poklon, da bi nam dao mir i da bismo živeli. Dovedena je njegova najstarija kćerka, a s njom divni darovi, mnogo zlata, srebra i dragog kamenja bezbrojne zaprege, desetine hiljada stoke, koza, ovaca i njegove zemlje drugih stvari beskrajno mnogo. I javiše njegovom veličanstvu: Pogledaj šta čini veliki knez Katija. Dovode njegovu najstariju kćerku s mnogim darovima, koji prekrivaju mesto na kome (se nalaze sa svojim blagom). Kneževa kćerka i kneževi iz Katija je nose. Prešli su mnoga brda i teške prevoje i stići će do granica tvog veličanstva. Pošaiji vojsku i plemiće da je dočekaju. Njegovo veličanstvo se obradovalo. Gospodar palate je bio veseo kad je saznao za ovaj izvanredni dogadaj kakav se u Egiptu nije pamtio. Poslao je vojsku i plemiće da je odmah dočekaju. Njegovo veličanstvo se savetovalo sa svojim srcem: Kako je onima koje sam poslao, koji po mom nalogu idu ka Siriji u dane kiše i zimskog snega. Prineo je veliku žrtvu svom ocu Setu i zamolio: Nebo leži na tvojim rukama, a zemlja pod tvojim nogama. Ono što narediš — biće. (Prestani) da šalješ kišu, buru i sneg, dok do mene ne stignu čuda koja si mi dodelio. Njegov otac Set uslišio je sve što mu reče. Nebo je bilo mirno, došli su letnji dani. Vojska je veseio pošla bodra tela i laka srca. Kćerka velikog kneza Katija putovala je u Egipat. Pratili su je vojska, konjica i plemići njegovog veličanstva izmešani s vojskom, konjicom i plemićima iz Katija.

Bile su to (katijske) čete, strelci i konjica, svi Ijudi iz Katija izmešani s Ijudima iz Egipta. Jeli su i pili zajedno. Bili su složni kao braća, i nisu se Ijutili jedan na drugog. Mir i prijateljstvo vladali su medu njima, kao (inače samo među Egipćanima) samim. Veliki kneževi svih zemalja kroz koje su prolazili bili su začuđeni, puni neverice i nemoćni, kad su videii sve te Ijude iz Katija, koji su se ujedinili s kraljevom vojskom. Jedan od tih kneževa reče drugom: Istina je ono što je reklo njegovo veličanstvo.. . Koliko je ogromno ono što vidimo svojim očima. Sve zemlje mu pripadaju kao sluge, zajedno s Egiptom. Ono što je bilo Kati pripada mu kao Egipat, čak i samo nebo podložno je njegovom pečatu, i čini sve kako je on zapovedio. I (mnogo dana zatim) stigli su u grad Ramzesov, u trijumfu velikih čuda pobedonosne sile, u godini 34, u trećem zimskom mesecu. Kćerku velikog kneza Katija, koja je došla u Egipat, izveli su pred njegovo veličanstvo, i poneli za njom bezbrojne darove. Tada vide njegovo veličanstvo da joj je lice lepo kao u boginje. I bio je to velik, čudesan dogadaj, divno, dosad nepoznato čudo, koje se nikad nije prenelo sa kolena na koleno, i koje ni po čemu nije podsećalo na spise predaka. Kćerka velikog kneza Katija, bila je lepa pred srcem njegovog veličanstva. On ju je voleo više od svega drugog, kao nešto najlepše što mu je poklonio njegov otac Ptah. Njegovo veličanstvo joj kao kraljici dade ime Mat-neferu-Re (»ona koja vidi lepotu Rea«), Kćerka velikog kneza Katija, kćerka velike kneginje Katija. Bilo je to nedokučivo, nepoznato čudo, koje se pomoću njegovog oca Ptaha zbilo u Egiptu, i koji ga je odredio kao znak pobede. Zemlja Kati ležala je jednodušno pod nogama njegovog veličanstva. Kad bi sad neki čovek ili žena svojim poslovima putovali u Siriju ili sve do zemlje Kati nije bilo straha u njihovom srcu, jer je moć njegovog veličanstva bila toliko velika.

Već je napred pomenuto da je Egipat ugrožavan od neprijatelja s boka, sa zapada od strane Libijaca, a sa severa od takozvanih pomorskih naroda. 124

Prvi put se libijska opasnost ukazala već za vreme Setija I i naterala ga na rat u drugoj godini njegove vladavine. Ponovno ugrožavanje se javilo pod Ramzesom II, iz čijeg su doba nađena utvrđenja na prostoru od 341 km od AJeksandrije do Um-el-Rakama. Izgleda da je već ovaj veliki vladar bio potpuno svestan opasnosti. U celini se radi o seobi plemena srodnih Berberima. Prvi podstrek seobi naroda dao je pokret baš ovih pomorskih naroda od kojih je jedan deo s područja oko Crnog mora prodro delimično na Bliski istok i u Fenikiju, ah delimično i na Balkan odakle je preko Egejskog mora dopro sve do oblasti Libije; dok je drugi deo — o kome će još biti govora — pošao pravo u Malu Aziju neposredno pre 1185. godine, pregazio i uništio carstvo Hetita i, prodirući odavde sve do Fenikije, ugrozio Egipat sa severa. Tek u petoj godini Merenptahove vladavine, 1219. godine, došlo je do prve teške bitke. Severozapadno od Memfisa, Libijci su pretrpeli potpun poraz uz najteže gubitke. Nove koalicije Libijaca prisilile su Ramzesa III u petoj godini njegove vladavine na veliku odbrambenu bitku nedaleko od Memfisa 1179. godine i ponovo, ali sada konačno, 1173, u jedanaestoj godini vladavine, kada je bila slomljena moć Libije. Reči i monumentalni reljefi govore o ovim pobedama u hramu Ramzesa III, podignutom uz levi bok Velikog dvorišta (između pilona I i II), zatim u hramu Ramzesa III kod Medinet Habua na zapadnoj strani Tebe na čeonim stranama kula pilona I i, najzad, na jugozapadnom zidu Drugog dvorišta; oni govore o pobedama koje su, zajedno s Merenptahovom pobedom, spasle egipatsko carstvo da ne bude pregaženo i uništeno. Mada su i posle toga libijska plemena i dalje nadirala, način njihovog prodiranja bio je bitno drugačiji od onoga iz 1173. godine. Kraljevo političko razumevanje prilika dokazuje činjenica što mu je uspelo da pobeđene uklopi u egipatsku tradiciju i pretopi u egipatski narod. Nije, stoga, uopšte čudo što je Šešonk I, pripadnik jedne libijske porodice poglavica, oko 950. godine seo na presto faraona i zasnovao 22. dinastiju (tzv. dinastiju Bubastida). Isti monarh koji je 1173. godine konačno porazio Libijce, uspeo je još i da odlučno pobedi pomorske narode. Uprkos gubitka Fenikije, ali sačuvavši mostobran, Ramzes III je ipak 1176, osme godine svoje vladavine, pobedio na kopnu i u pobedonosnoj pomorskoj bici ispred samog ušća Niia savladao koaliciju Filistinaca i nekoliko drugih plemena pomorskih naroda i tako spasao Egipat da ne bude potpuno preplavljen pokretom pomorskih naroda. Reljefi u Medinet Habuu takođe svedoče o ovoj pomorskoj pobedi. Medutim, uprkos pobeda Ramzesa III, konačno su bile ugašene sve mogućnosti da se granice carstva makar korak po korak prošire ka severu. Očigledno je da je udama moć bila potpuno iscrpena odbrambenim, mada pobedonosnim borbama. A iznad toga je protivnik u oružju od gvožđa imao nedostižnu prednost u naoružanju. Pored toga, unutrašnjopolitički odnosi su postali već toliko teški da je i sa te strane samo postojanje carstva najteže bilo ugroženo. Tragično je što je Ramzes III, koji je Egipat više puta spasao na bojnom polju, poslednjih mirnih godina vladavine stradao kao žrtva jedne haremske zavere oko nasledstva i umoren je 1153. godine. Na ovom mestu treba u nekoliko reči da se osvrnemo i na Nubiju. Koliko su burna i opasna bila više od dva veka odbrambenih ratova za vreme vladavine Setija I, a još više Ramzesa II, Merenptaha i Ramzesa III u borbama protiv Hetita, Libijaca i pomorskih naroda, toliko su miroljubivi ostali odnosi na jugu carstva, u nubijskoj koloniji, čiji je konačni osvajač Tutmozis III prodro već do Napate, u blizini 4. katarakta. Od samog početka 18. dinastije Nubija je sistematski i planski izgrađivana u koloniju. Ona je bila potčinjena jednom egipatskom guverneru s vrlo širokim i samostalnim ovlašćenjima, visokog vojnog ranga i najviših dvorskih zvanja. Guverner, moglo bi se reći vicekralj, »Kraljevski sin iz Kuša«, oslanjao se na sopstvene vojne jedinice i raspolagao sopstvenim upravnim aparatom. Kolonija je bila podeljena u dva dela: zemlje Vavat i Kuš. Prva je obuhvatala severni deo do 2. katarakta i time je, otprilike, odgovarala kolonijalnom području još za vreme Srednjeg carstva. dok su južni deo prisajedinili Egiptu tek faraoni rane 18. dinastije: Tutmozis I do 3. katarakta, a Tutmozis III, kao što je rečeno, do 4. katarakta. Uvek verna Egiptu Nubija je svojim rudnicima zlata kod Redesiie, Baramije i Vadi Alakija u zemlji Vavat u stvari bila izvor zlata egipatskog carstva, a svojim stanovništvom i ostalim bogatstvima predstavljala je ljudski i materijalni rezervoar, pa je u ogromnim odbrambenim borbama 19. i 20. dinastije bila jedan od najvažnijih stubova carstva. Vrlo veštim načinom Egipat je vekovima prenosio svoju kulturu u nubijsko kolonijalno carstvo. A kulturnom nadgradnjom Egipat je u Nubiji stvorio onu osobenu egipatsko-nubijsku kulturnu simbiozu Etiopljana. Iz etiopskih redova proizišli su posle raspada Egipta tvorci 25. dinastije koji su još jednom privremeno — i poslednji put — ujedinili pod jednim faraonom celokupnu dolinu Nila zajedno s nubijskim kolonijalnim carstvom. Međutim, potrebno je da se baci još jedan pogled na društvene i privredne uslove života. U pogledu unutrašnje politike problemi iz dva veka Ramesida vrlo su raznovrsni. Ipak ćemo ih ovde samo dodirnuti. Zbog otpora koji su pružah Egipćani vojničkom pozivu, vojska se još u ranijim stolećima sastojala većinom od plaćenika, pa je sada zbog sve veće potrebe za vojnicima postajala sve veća i opasnost od spore, ali stalne izmene sastava stanovništva jer su se plaćenici naseljavali u Egiptu zajedno s>a svojim ženama i decom. Egipćani su organizatorsku i upravnu delatnost cenili daleko više od vojničke, pa se za vreme i posle već opisanih pobedonosnih ratova nužno razvio unutrašnji politički sukob pošto ljudi koji su carstvo sačuvali od uništenja nisu bili ocenjeni prema svojim zaslugama. Tako nastali rascep bio je za državu utoliko tragičniji što su vojnički aktivni elementi, koji su, pored toga, za vreme Ramzesa III većinom bili libijskog porekla, došli u sukob sa onim slojevima koji su vodili unutrašnju i privrednu politiku zemlje, a prvenstveno sa sveštenstvom u najširem smislu. 125

Potrebno je da se ovde oceni odnos između faraona, države i sveštenstva pošto je veći deo privrednih mogućnosti zemlje pripadao hramovima, a posebno i zbog toga što je za vreme Ramesida došlo do upadljivog povećanja imovine hramova. Još iz doba Srednjeg carstva, a još više s početka Novog carstva, postoji sudbinska povezanost između kraljeva rođenih u Tebi s njihovim »ocem« bogom Amonom iz Karnaka, kraljem bogova. Ta povezanost između vladalačke kuće i boga, odnosno njegovog sveštenstva, bila je još pojačana jer su, izgleda, preci faraona Sekenenre Ta'a II — koji je još pripadao 17. dinastiji — i njegove supruge Ahhotepe poticali iz redova Amonovog sveštenstva. Ahmes-Nofretere, supruga poslednjeg kralja 17. dinastije, Ahmosea, bila je već »druga proročica Amonova«, a od vremena pomenute kraljice Ahhotepe, majke kraljeva Kamosea i Ahmosea, najstarija po rangu princeza i nosila je titulu i zvanje »božanska supruga Amonova«. Ovo je ponovo oživelo do naročitog značaja u Pozno doba, za vreme 25. tzv. etiopske dinastije. Pošto princeza najstarija po rangu, kao supruga svoga brata, sasvim verovatno postaje i kraljica, predstava 0 kralju — božanskom sinu dobija i svoju snažnu ovozemljasku formu: bog Amon, u kraljevom liku, rađa s kraljicom, svojom božanskom suprugom, budućeg prestolonaslednika koji je prema tome takođe božanskog porekla. Pomenimo samo nekoliko primera koji se odnose na predstave ove vrste — reljefe u mamisi Hatšepsutinog hrama kod Deir-el-Baharija i mamisi u domu Amon-Mut-Konsovog hrama u istočnom delu Tebe/Luksor (uporedi na str. 81 i 96 rečeno za sl. 153). Razumljivo je što su se u doba najvećeg rascvata carstva, odgovarajući religioznom značaju boga Amona, sve više povećavah politički položaj i privredni razmah Amonovog hrama, a time uvećali i posedi hrama kao i upravnog aparata koji mu je bio potčinjen. »Državni hram« u Karnaku sa svojim sporednim hramovima i kraljevskim zadužbinama u zapadnoj Tebi, čiji je broj rastao iz generacije u generaciju, sa svojim sveštenicima i nameštenicima i imanjima koje je posedovao u raznim delovima zemlje, predstavljao je moćan religiozni, politički 1 privredni činilac kakav u ranije doba nije postojao u takvim razmerama« (E. Oto). Amonov provosveštenik, koji je stajao na vrhu ovog moćnog kompleksa, predstavljao je snagom svoje moći ličnost najvišeg položaja i sile. Međutim, treba naročito naglastiti da prvosveštenik nije bio svešteno lice u crkvenom smislu, nego samo jedan od najviših upravnih činovnika. Veliko je pitanje da li se uopšte u vreme 18. dinastije još može praviti razlika izmedu »sveštenika« i »laika«. U svakom slučaju, utvrđeno je da je u doba kraljice Hatšepsut vrhovni sveštenik Hapuseneb istovremeno bio i prvi ministar, tj. čovek koji je stajao na čelu administracije egipatskog carstva i u čijim su se rukama sticali svi konci. I na početku Poznog doba može se videti suštinski ista stvar. Naime, nije postojalo ni praktično ni teorijsko razgraničavanje između duhovne i svetovne vlasti. Herihor, prvi kralj Gornjeg Egipta posle raspada državnog jedinstva, bio je prvobitno »nosilac mahahce s kraljeve desne strane«, prema tome — oficir visokog ranga. Posle smrti Ramzesa XI, poslednjeg Ramesida, kao vicekralj Kuša domogao se vojne vlasti, zatim ključnog pohtičkog položaja prvog ministra i dostojanstva Amonovog prvosveštenika, krunišući, konačno, svoju karijeru time što je postao kralj. Da bismo se vratili u doba Ramesida o kome je ovde prvenstveno reč, treba istaknuti da je poslovanje hramova više nego ikad ranije predstavljalo središte privrednog života. Hramovi su mnogo manje bili isključivo duhovne ustanove, a mnogo više posednici i korisnici vehkih poseda i gospodari prihoda od njih, kao i prihoda koji su im tekli iz kolonijalnih provincija. U toku cele 18. dinastije, a još više za vreme 19. i 20. dinastije — to je doba Ramesida — zbog vekovnog uvećavanja zemljišnih poseda koje su mu darovali kraljevi, zbog povećanja zlata i srebra koje se sticalo naplaćivanjem danka, kao i zbog povećanja broja Ijudi koje su predstavljali dodeljeni zarobljenici, došlo je do toga da je imetak Amonovog hrama u Karnaku svojim posedima u zemljištu, prihodima, plemenitim metahma i ljudima bio u stvari zasebna država u malom. Tome se pridružuju i kraljevski hramovi mrtvih kod Tebe koji postaju sve veći po razmerama i dotacijama iz dinastije u dinastiju, ali i građevine u celoj zemlji, kao što su hramovi Setija I u Abidosu, Ramzesa II u istočnom delu Tebe i u Nubiji i mnoge druge. Očigledno je, dakle, da su hramovna »preduzeća« stajala u središtu privrednog života pri čemu su manje nego ikad ranije predstavljala duhovne ustanove. U mnogo većoj meri oni su bili u pravom smislu reči čisto »svetovni« posednici zemljišta ili prihoda od njega, kao i prihoda iz provincija. Iako je prestonica carstva od početka 19. dinastije bila u Donjem Egiptu, ipak je nesrazmerno veliki deo faraonskih darovanja i zadužbina padao na Tebu, a ne na Auaris, »Ramzesgrad«. Na osnovu čuvenog papirusa Haris iz doba Ramzesa III, od 107.615 ljudi pripadalo je Tebi 86.486=80%, a od 2961 km 2 zemljišta takođe Tebi — 2393 km 2 =80%. Samo je količina zlata koju je dobijala Teba bila znatno manja i sa 34 kg od ukupno 680 kg (=3.648,1 deba) iznosila svega 5%. Zabrinjavajuće veliki deo celokupne narodne imovine bio je pod neposrednom upravom hramova kao posed božanstva. Ne može se dovoljno istaći kakvu su sve pomešanost ovozemljaskog i duhovnog hramovi ujedinjavali u sebi na razne načine. »Religija i kult, vlasništvo nad zemljištem i ljudima, privreda i trgovina, zanatstvo i tehnika bili su skupljeni u ruci boga, jedinog vlasnika« (E. Oto). U nedostatku tačnih podataka ne može se utvrditi koliko je veliki deo narodne imovine bio, tako da kažemo, vlasništvo boga kojim je upravljalo sveštenstvo. Medutim, nužno se nameće zaključak da je ova neizmerna imovina posredno morala da služi i faraonu, jer bi inače ogromno povećanje hramovne imovine moralo 126

predstavljati nepodnošljivo smanjenje »krunskog poseda«, što dinastija ne bi mogla da podnese. »Obe sfere, kraljevstvo i hram, imaju udela u onome što nazivamo državom, i obe su, u krajnjoj liniji, na isti način religiozno određene; iza privreduog odnosa kraljevstvo-hram stoji religiozni odnos kralj-bog« (E. Oto). Kako se pažljivo uravnoteženi sistem rušio čim bi se jedna od dveju komponenata suvereno razvijala — bilo kao apsolutna monarhija, bilo kao teokratija — pokazuje, s jedne strane, Ehnatonov jeretički despotizam i, s druge strane, u Pozno doba, prilikom raspada carstva, teokratija koja je nastala za vreme 21. dinastije kao Amonova božanska država.

VREME FARAONA SETIJA I (1304-1290) XLVI, 217-220 IZ GROBNICE (BR. 1 7 ) KRALJA SETIJA I U DOLINI KRALJEVSKIH GROBNICA

Već je u više mahova ukazano na ovu grobnicu koja spada među najistaknutije u dolini Biban el-Muluk, kako po svojim razmerama, s dužinom (do sale XIV) od 100 m, tako i po sjaju većinom dobro očuvanih zidnih reljefa i zidnih slika. Na nepristupačnu njenu poslednju, sada više slikama neukrašenu salu sa stubovima br. XIV nadovezuje se još hodnik dugačak 46 m, koji je očigledno trebalo da vodi do daljih sala čije je građenje bilo predviđeno ali nije započeto. Italijanski arheolog Đovani Batista Belconi (Giovanni Battista Belzoni) iz Padove, koji se temeljno obrazovao u Londonu i od 1815. radio kao istraživač u Egiptu, otkrio je ovu grobnicu još 1817. godine. Belconi je iste godine oslobodio od peščanih nanosa hram u Abu Simbelu, a 1818. je ponovo otvorio Kefrenovu piramidu kod Gize. U grobnici Setija I imamo ilustraciju po celoj grobnici ispisanih tekstova iz najvažnijih — na str. 121 i 122 pomenutih — knjiga o svetu mrtvih, naročito iz Knjige o onome šta je u donjem svetu (Amduat) i iz Knjige kapija i pečina. Sve ovo je dato vanredno upečatljivo, uz snažno uživljavanje u sadržaj bezbrojnih slika u obliku razumljivom još i nama. Zatim, umetnički često vanredni reljefi i slike koje prikazuju kralja pred raznim božanstvima. Najzad, u grobnici se nalaze i kompozicije zasnovane na jednom starom božanskom predanju i slikani simboli, kao što je slika nebeske krave. U pojedinostima grobnica pokazuje u svojih trinaest pristupačnih sala i hodnika sledeće (uporedi crtež 51): Hodnik I: Na tavanici slika kraguja koji lebdi, na dva zida slike rađene prema knjizi Slava Reu (uporedi str. 122). Hodnik II: U niši levog zida slika boga Sunca u 37 raznih oblika prema pomenutoj knjizi; dalje su prikazani tekstovi iz Knjige o onome šta je u donjem svetu, a na dva zida istančano rađeni reljefi sa Izidom (sl. 217) i boginjom Neftis. Hodnik III: Levo i desno naslikana je vožnja Sunca u 4. i 5. času noći, prema poglavljima 4. i 5. Knjige o onome šta je u donjem svetu. Predvorje IV: Seti I pred raznim božanstvima. Sala sa stubovima V: Na levom i desnom zidu su upečatljive slike iz carstva mrtvih. Levo vožnja Sunca kroz 4. i desno kroz 5. deo

donjeg sveta, prema poglavlju 4 i 5 iz Knjiga kapija i pečina, a na zadnjem zidu Seti I sa Horusom pred Ozirisom na prestolu, pokraj Hatore i drugih božanstava. Na levom zidu dole još se nalazi interesantan prikaz Horusa sa po četiri predstavnika »četiri ljudske rase«: Egipćaninom, Azijatom (sa šiljastom bradom i šarenom pregačom), Crncem i Libijcem (tetoviranim i s perjem na glavi). Sala sa dva stuba VI: Na stubovima tehnički isto toliko interesantni koliko umetnički izvanredno urađeni prethodni crteži za neizvedene reljefe s kraljem koji stoji pred raznim božanstvima (sl. 219); na zidovima: putovanja sunca u 9, 10. i 11. Času noći prema Knjizi o onome što je u donjem svetu, poglavlja 9—11. Hodnici VII i VIII: Prikazivanje »otvaranja usta« (uporedi str. 110). Predvorje IX: Stilski izvrsno rađeni reljefi delimično dobro očuvanih boja, koji pokazuju kralja pred raznim božanstvima kao što su Oziris, Hatora, Horus-Harsijezis, Izida, Anubis i druga (uporedi sl. 218). Sala X: Prednja sala sa stubovima: na šest stubova kralj Seti I pred Oziris-Kontamentijem (sl. XLVI) i slične slike u finim, obojenim reljefima. Na zidovima prikazi carstva mrtvih radeni prema Knjizi kapija i pečina. Zadnja niža prostorija sa sarkofagom: Ovde je nekad bio faraonov sarkofag od alabastera koji se sada nalazi u Soane-muzeju u Londonu. Kraljeva mumija s vanredno očuvanom Iepom glavom nalazi se u Muzeju u Kairu (br. 6350), kao i poklopac kovčega za mumiju (br. 3881). Na levom zidu prostorije sa sarkofagom prikazan je Seti I kome Harakte prinosi žrtvu i iznad toga (u četiri reda jedan iznad drugog) vožnja Sunca u 1. času noći, prema 1. poglavlju Knjige o onome što je u donjem svetu, a na kraju zida naslikan je Anubis kako vrši obred otvaranja usta na Setiju I-Ozirisu. Na zadnjem i desnom zidu vožnja Sunca u 2. odnosno 3. času noći prema 2. i 3. poglavlju Knjige o onome šta je u donjem svetu. Na zasvođenoj tavanici je kompozicija zvezdanih slika koje s dve strane prati jedanaest, odnosno devet božanstava (sl. 220 gore). Sporedna prostorija XI: Naslikana je kapija i vožnja Sunca u 3. deo donjeg sveta prema Knjizi kapija i pečina, poglavlje 3. Sporedna prostorija XII: Prema jednom starom božanskom predanju, ovde je opisana pobuna Ijudi protiv boga Sunca, njihovo 127

kažnjavanje i spas. Na zadnjem zidu nebeska krava koju podupire Šu, bog vazduha (sl. 220 dole). Sporedna prostorija XIII (odaja za prinošenje žrtava): Na ulaznom i desnom zidu, odnosno na levom i zadnjem zidu prikazana je vožnja Sunca u 6, 7. i 8. času noći, shodno poglavljima 6, 7. i 8. Knjige o onome što je u donjem svetu. Prostorija XIV: Ova prostorija je nepristupačna; nema nikakvih slika; odavde je ulaz u ranije pomenuti 46 m dugački nedovršeni hodnik.

i Kebek-Senuf, koji su takođe predstavnici četiri nebeska pravca i zaštitni duhovi četiri kanope u kojima se čuva utroba mumificiranog pokojnika (uporedi str. 114). Bik koji je nacrtan u sredini prikaza zvezda u stvari prikazuje sazvežđe Velikog medveda. Za postolje bika vezano je uže koje Dunanui, sokolove glave, zateže obema rukama. Ovo uže treba shvatiti kao osovinu sveta. Dunanui je vrlo verovatno zvezdana slika Labuda. Ostale slike, među kojima naročito padaju u oči lik Hesamute, boginje nilskog konja, i boginje Neter-entiimiuni, lavljeg oblika, još nisu identifikovane kao sazvežđe.

XLVI, 217-220 POJEDINAČNE SLIKE IZ GROBNICE SETUA I.

XLVI Potiču iz Sale sa stubovima X, s levog od dva zadnja od ukupno šest stubova. Faraon Seti I pred Oziris-Kontamentijem u obliku mumije. Obojen reljef u krečnjaku. Na šest stubova sale X, koji na sve četiri strane imaju obojene reljefe, prikazano je kako mrtvog kralja primaju bogovi koji hoće da štite i osiguraju njegov zagrobni život. Kralj se, istina, uvek pojavljuje u obliku živog bića, ali je obeležen kao mrtav dodatkom uz ime »pravedan«. Reprodukovani reljef, čije je bojenje naročito dobro očuvano, predstavlja faraona pred Oziris-Kontamentijem (uporedi uz ovo str. 131). Dok na drugim reljefima sa stubovima sale X bogovi pozdravljaju kralja i vode ga za ruku, ovde to nije moguće zbog zatvorene forme Ozirisa. Samo tekstovi ispisani iznad likova objašnjavaju povezanost između boga i kralja. Oni glase: »Oziris faraon Seti I, pravedan, pred Oziris-Kontamentijem«. Oziris kaže: »Dajem ti večnost kao Re, da se uvek pojavljuješ na nebu, svakodnevno«. Iznad boga formula zaštite i blagosiljanja. »Sva zastita, život, trajanje, spas iza njega su kao (i za) Rea.« 217 Levi zid hodnika II. Boginja Izida, sestra i supruga Ozirisova. Natprirodna veličina. Od hijeroglifa u obliku prestola koji obeležavaju boginju vidljiv je još samo donji deo. Prekoputa Izide, na desnom zidu, njena sestra Neftis. Krečnjak s tragovima bojenja. 218 Iz predvorja IX sale sa stubovima X: Seti I dariva jedno božanstvo vinom u krčazima kuglastog oblika. Krečnjak s tragovima bojenja. 219 S prednjeg od dva stuba u Dvostubačnoj sali VI: kralj Seti I pred Maatom, boginjom istine i pravde, a time i kćerkom boga Re. Maat, koja je ovde otelovljenje pravednog poretka sveta koji treba da obezbedi Seti I, pruža vladaru znak za život. Veliko pero, njen atribut, zataknuto za boginjinu traku za kosu, istovremeno je i njen hijeroglif. Zamisao i crtanje su vanredno sigurni i plemeniti. 220 gore S tavanice prostorije sa sarkofagom iza sale sa stubovima X: astronomsko prikazivanje zvezdanih slika; s njihove leve strane jedanaest, a s desne devet božanstava. Red s desne strane predvodi Izida, iza koje slede četiri Horusova sina: Amset, Hati, Dua-Mutef 128

220 dole Iz prostorije XII: božanska nebeska krava s trupom posutim zvezdama. Između njenih prednjih i zadnjih nogu su dve sunčeve barke od kojih prednja nosi boga Re. Šu, bog nebeskog prostora, podupire telo nebeske krave, a osam duhova, kao simboli nebeskih stubova, obuhvataju njene noge. Ovaj prikaz se prvi put pojavio u grobnici faraona Tutankamona (uporedi str. 113), a može se ponovo naći u vreme Ramzesa II i Ramzesa III. Mada pripada docnijem dobu, pokazaćemo još jedno delo povezano s literaturom o mrtvima, a prikazano u kraljevskim grobnicama. XLVII DEO POSMRTNOG PAPIRUSA PEVAČICE AMON D Ž E D - M A A T IS-ANK. Kairo, Muzej, Pozno doba.

Predstave o izgledu onog sveta oduvek su zanimale Egipćane, a postojale su sve komplikovanije i konkretnije kako je vreme odmicalo. Knjige o mrtvima predstavljaju znatan deo egipatske literature. Ona se ne sastoji samo od izreka koje umrlom treba da pruže pomoć od svih opasnosti nego i od knjiga više poučnog sadržaja koje opisuju topografiju onog sveta i koje su nešto ranije pomenute u više mahova (vidi str. 122 i 127 i dalje). Ovde prikazani i vrlo karakteristični, mada prilično kasni posmrtni papirus ilustruje više prizora o tome kako umrli prinose žrtve silama onog sveta. Na frizu gore levo na balustradi, ispred žrtvene gomile stoji bog-Ovan, čest oblik prikazivanja sunca koje prolazi kroz donji svet; približuju mu se dva demona koji nose jednu zmiju. Desna scena pokazuje same pokojnike kako preko žrtvene gomile sipaju vino, a ispred šest nepoznatih božanstava sa životinjskim glavama. Na donjem frizu, koji je produžetak gornjeg, umrli dva puta prinose žrtve ispred dva različita oblika Ozirisa iza koga uvek stoje Izida i Neftis, dok je međuprostor opet ispunjen demonima. Desni Oziris nosi belu gornjoegipatsku krunu i označen je kao »Oziris — gospodar večnosti, vladar živih«; levi Oziris, pak, ukrašen ovnovim rogovima i kompozitnom krunom, nazvan je »Oziris-Kontamenti, vladar života«. On je bog Kontamenti, obožavan od samog početka u Abidosu, a koji se od 6. dinastije stopio u jedno s Ozirisom (uporedi i str. 131). Već prilikom razmatranja o tebanskim grobnicama u steni iz 18. dinastije (str. 91) ukazano je da se u Tebi nalazi još veći broj grobnica u steni ukrašenih slikama iz doba 19. i 20. dinastije. Od njih ćemo pomenuti dve

grobnice koje potiču s početka 19. dinastije, a čije su se slike pre oštećenja ubrajale među najlepše u celoj nekropoli. 221 koji je pod kraljem Setijem I bio prvosveštenik Ka-a (snage bića) faraona Tutmozisa I. Zapadni zid grobnice prikazuje umrlog i njegove sestre prilikom prinošenja žrtava: na gornjem frizu pred Ozirisom a na donjem pred Tutmozisom I (koji ima crnu boju kože). Na severnom zidu je osveženje koje umrli, u prisustvu majke i supruge, prima od boginje drveća, dok dve ptice-duše piju vodu na ivici bazena s vodom. Na uskim trakama ispod toga prikazani su umrli i njegova supruga — levo pred Ozirisom, desno pred Anubisom. Sve ovo zrači ljupkošću, elegancijom i svečanim raspoloženjem. Na reprodukovanom isečku prikazane su Userhetova majka Tavosret i njegova supruga Hatšepsut. Zajedno s umrlim a pod drvetom sikomore oživljenom pticama jedva vidljivim na isečku, dve žene se osvežavaju ponudom koju boginja drveća sipa u podignute pehare. Žene nose trake u kosi i ramene okovratnike od cvetnih latica, zatim ukrasne narukvice, minđuše i čunak s izmirnom na dugim ukrasnim vlasuljama. Vremenu Setija I pripada takođe oštećena grobnica (br. 19) Amenmosea, vrhovnog sveštenika u hramu kralja Amenofisa I. Na kraju procesije koja se kreće ka slici deifikovanog vladara, od koga se traže proročanski odgovori na postavljena pitanja, pojavljuje se rodbina vlasnika grobnice. Potpuno vladanje linijom dovedeno je pred kraj 18. dinastije do najviše jasnoće, što u ovoj grobnici isto toliko zrači i majstorstvom, sigurnošću i plemenitošću. TEBA. I Z GROBNICE (BR. 5 1 ) USERHETA,

222-229, XLVIII—LI HRAM KRALJA SETUA I u ABIDOSU.

Ovaj hram, poznat još iz dana grčkog geografa Strabona kao Memnonion, a 1859. godine najzad otkopan, sagrađen je delimično od čvrstog krečnjaka, a delimično od peščara. Njegovi zidovi sa skupocenim reljefima sazidani su od finog krečnjaka. Plan hrama (crtež 54) predstavlja posebno rešenje sa razloga što kao najvažniji deo svojih kultnih prostorija poseduje sedam kapela poređanih jedna pored druge. Prva kapela (idući od jugoistoka) služila je kultu kralja Setija I, obožavanog kao boga; druga, kultu boga Ptaha — boga-stvaraoca Memfisa; treća, kultu Re-Haraktea (sl. 227). Srednja kapela, četvrta od ukupno sedam, bila je posvećena kultu vrhovnog boga Amona; peta, kultu Ozirisa, boga mrtvih; šesta, kultu njegove sestresupruge Izide; a sedma (najdalje na severozapadu), kultu Horusa, sina Ozirisa i Izide. Plan je i dalje komplikovan time što se na sam hram, s njegovih sedam kapela na jugoistočnoj strani, nadovezuje još bočno krilo s prostorijama koje su bile posvećene daljim božanstvima kao što su Ptah-Sokar i Nefertem, ili su inače bile povezane s hramovnim službama. Potpuno oronuo pilon, okrenut severoistoku, vodio je u isto tako porušeno Prvo dvorište. Prema jugo-

zapadu ga je zatvarao trem sa stubovima, pnstupačan rampom, pošto je ležao nešto naviše. Na nivou ovog prvog trema sa stubovima ležalo je Drugo dvorište od koga je nova rampa vodila do zaravni na kojoj je bio izgrađen ceo ostali kompleks ovoga hrama. Sam građevinski kompleks hrama počinje Drugim tremom sa stubovima koji istovremeno obrazuje završetak Drugog dvorišta (sl. 222). Po prvobitnoj zamisli, ovaj Drugi trem sa stubovima otvarao se sa sedam portala prema Prvoj sali sa stubovima. Kroz ovih sedam portala tiebalo je da prođu jedna kraj druge svečane povorke prema kapelama boga-kralja i šest gore pomenutih božanstava. Već za vreme Ramzesa II zazidano je šest bočnih portala i samo je srednji ostao otvoren. Prva sala sa stubovima, u koju se ulazi iz Drugog trema sa stubovima, u svom dubinskom prostranstvu ima samo dva reda stubova poput snopova papirusa s kapitelima u obliku cvasti. Nasuprot tome, kao što je često slučaj kod sala sa stubovima egipatske arhitekture, poprečna širina je vrlo velika. Svaki od dva reda stubova ima dvanaest Članova. Bočno od spoljnih zidova, a između šest parova stubova, otvaralo se sedam portala za procesije. Istu sliku pruža i druga sala sa stubovima, jedino njena dubina obuhvata tri reda stubova (sl. 223). Ali dok su stubovi prva dva reda oblikovani isto kao i oni u Prvoj sali sa stubovima, stubovi poslednjeg reda rađeni su kao stubovi slični deblu bez kapitela, ali naravno s abakusom gore i okruglom pločom kao bazom. Ovaj poslednji red stubova, kao i prostorije hrama koje se nadovezuju, uzdignuti su za jednu stepenicu. U zidu koji odvaja Prvu od Druge sale sa stubovima nalazi se sedam vrata, prema prvobitnih sedam kapija ulaznog zida hrama. Na Drugu salu sa stubovima nastavlja se sedam pomenutih kapela. U njima je stajala po jedna barka božanstva Čijem je kultu služila kapela. Zidove svih kapela ukrašavaju reljefi s delimično dobro očuvanim bojama. Plemenitošću stila oni se takmiče s reljefima na severozapadnom užem zidu Druge sale sa stubovima i s reljefima i tri male kapele pored unutrašnjeg Ozirisovog trema o kojima će još biti reči. Iza pomenutog niza sedam kapela, a kroz zadnja vrata Ozirisove kapele, stiže se do mnoštva prostorija koje su posebno bile određene za Ozirisov kult i zauzimale čitavu širinu jugozapadne strane. Srednja sala s deset stubova otvara se prema severozapadu u tri male prostorije za kapele, od kojih je zadnja posvećena Izidi, srednja Ozirisu, a prednja Horusu. Istančani reljefi s još dobro očuvanim bojama prikazuju u Ozirisovoj kapeli: Setija I-Ozirisa pred boginjom Izidom i sa Jun-Mutef sveštenikom (sl. 228/XLVIII), Setija I-Ozirisa i boga Tota (sl. LI), kralja Setija I pred bogom Upuautom (sl. 229), kao i tri druge scene. U Izidinoj kapeli prikazani su: faraon Seti I sa žrtvenim darovima stoji pred boginjom Izidom (sl. L i XLIX), kao i pet drugih scena; najzad šest slabije očuvanih reljefa u Horusovoj kapeli. Iz Druge sale sa stubovima u pravcu jugoistoka stiže se u veliki trem koji je bio posvećen Ptah-Sokaru, memfiskom bogu mrtvih, i Nefertemu, Ptahovom mladalačkom sinu (sl. 225/226). Jedna druga vrata Druge 129

Crtež 54 Hram faraona Setija I i Ozirion u Abidosu. Plan (1 :1.200) Na jugoistočnom zidu Prvog dvorista (kod a) slika bitke protiv Hetita kod Kadeša (uporedi str. 123 i 138). U Drugom dvorištu, u drugom tremu sa stubovima i u prvoj sali sa stubovima natpisi i scene koje se odnose na Ramzesa II (b — e); natpis o tome da je Ramzes II završio hram pod d. U Drugoj sali sa stubovima prizori u reljefu (koji se odnose na Setija I (f — i) sa umetnički naročito značajnim reljefom (i). Na Drugu saJu sa stubovima nadovezuje se sedam kapela koje su bile određene za kult kralja koji je obožavan kao bog (I), i božanstava Ptaha (II), Re-Haraktea (III), Amona (IV), Ozirisa (V), Izida (VI) i Horusa (VII). Iza kapela III—V veliki Ozirisov trem s deset stubova i jugoistočno od njega mali Ozirisov trem sa četiri stuba i tri sporedne prostorije. Ka severozapadu na Veliki Ozirisov trem nadovezuju se tri kapele za Horusa (spreda), Ozirisa (u sredini) i Izidu (pozadi); u dvema poslednjim kapelama nalaze se reljefi čije su boje najbolje očuvane. Iza ove tri kapele jedna mala, nikad korišćena prostorija (k). U jugoistočnom krilu hrama nalazi se trem sa tri stuba, posvećen bogovima Ptah-Sokaru i Nefertemu, zatim dolazi hodnik koji vodi u stepenište (s Ramzesom II u borbi s bikovima i drugim kultunim scenama), pa sala za barku (m) sa šest stubova. Ispred ovog, a na severoistoku, kraljevska galerija. Najzad, uz nju se ka jugoistoku nadovezuje kompleks klanice (n) i prostorija s bunarom (o). Iza toga i uzdignuto Ieži kompleks riznice (p) s pet prostorija. Jugoistočno od samog hrama nalaze se ogromna skladišta. U njima (kod T), prostorija s deset stubova koja je služila za kontrolu onog što je uneto u skladište. Jugozapadno ispred hrama je OZIRION. Od ulazne kapije vodi 110 m dugi, prekriveni kosi hodnik do predvorja, odatle kratak hodnik do prednje poprečne sale. Na nju se nadovezuje Centralna sala, kojoj je nasuprot prazna zadnja poprečna sala, okružena potpuno jarkom s vodom prema kome se otvara sedamnaest odaja. U središnoj osi sale dva udubljenja u podu (crno) ukazuju na mesta gde su nekad verovatno stajali prividni sarkofag i prividni kovčeg sa urnom kralja Setija I, kao što je uostalom cela građevina prividna grobnica kraljeva. Prema jednom starom mitu o stvaranju sveta koji se zasniva na predstavi o zemlji koja svake godine ponovo izroni iz nilskih poplava, sala i jarak s vodom koji je okružuje u Ozirionu simbolizuju »prahumku« stvaranja sveta koju zapljuskuje »praokean« (»Nun«). U svojoj celosti tzv. Ozirion predstavlja kenotaf, u stvari prostoriju određenu za Ka umrlog, iz koga je umrli mogao da učestvuje u Ozirisovim misterijama. Njegova duša, primljena u nošenu barku dok je prolazila Ozirisova procesija, zajedno s bogom mogla je da doživi vaskrsenje.

130

sale sa stubovima vode u kraljevsku galeriju koja sadrži spisak egipatskih faraona od Menesa do Setija I. Odavde se stiže do uskog hodnika koji vodi do stepenica sa slikom mladog Ramzesa II i jednog princa kako hvataju bika (sl. 224), kao i u trem sa šest stubova i klupama za žrtvene darove. Od ostalih prostorija pomenućemo još klanicu za žrtvene životinje. O sjaju opreme ovog hrama govori jedan dekret iz koga je uzet sledeći izvod: »77 (Seti I) podigao si svoj hram (boga) kao obzorje neba, koji svojim sjajem zrači u lice. Kultne slike tinitskog kraja od zlata su, a statue bogova počivaju na svome mestu, njihovi likovi su tačno kao u vreme Rea; dragulji su stavljeni u njihove barke... Jedna »Palata« (sam hram) se nalazi tu, bogato ukrašena pravim džam-zlatom iz najbolje od stranih zemalja. Vesele se srca i slave je kad je ugledaju. Jer njena moć daje ugled ovom hramu kao obzorju Rea kad se na njemu pojavi. Tu su i stepenice od srebrne zemije koja blešti kad se pogleda. Njegova ogromna vrata su od drveta iz Libana, a pozlaćena su džam-zlatom, a s druge strane okovana bakrom. Veliki piloni su od krečnjaka iz Ture, a prolazi od granita. Njihova lepota sjedinjuje se s visinom neba i oni se (bratime) s Reom na obzorju. Jezero pred palatom je kao more, jer se njegove obale pogledom ne mogu sagledati, a bistro je kao boja lapislazulija. U njegovoj sredini je svakog dana preobilje papirusa i trske i cvetova lokvanja, a jato ptica tu sleće da bi se osvežilo. Okruženo je drvećem koje se sjedinjuje s nebom, jer je izraslo kao kedrovi na svojim planinama ...« (Citirano iz dela E. Ota: »OZTRIS I AMON«, Minhen 1966.)

Na jugozapadu iza hrama leži tzv. Ozirion, koji nije Ozirisova grobnica, nego bogato opremljena prividna grobnica kralja Setija I. Jer su posmrtni ostaci kraljevi počivali u Dolini kraljevskih grobnica, a činjenica da je Seti I i ovde imao grobnicu svedoči o religioznom značaju Abidosa. Abidos, jedan od najstarijih egipatskih gradova, bio je za vreme 1. i 2. dinastije mesto za sahranjivanje faraona, kao i visokih dostojanstvenika carstva. U ovoj nekropoli u blizini Abidosa, a i u samom gradu, obožavan je zaštitnik nekropole bog Kontamenti, psećeg lika »prvi stanovnik Zapadnog carstva«, tj. carstva mrtvih, koji je ovde imao i svoj hram. Još u rano doba Starog carstva

prodro je Ozirisov kult u Abidos, mada je njegov kult vodio poreklo sasvim sa severa zemlje, iz delte Nila. U toku 6. dinastije Ozirisova slika stopila se sa slikom starog boga Kontamentija iz Abidosa i Oziris je preuzeo stari Kontamentijev hram. I grob Ozirisa, gospodara Zapadnog carstva, premešten je u neposrednu blizinu Abidosa, tamo gde se uzdižu brežuljci Um el Ga'aba, oko 1,5 km jugozapadno od malog, vrlo lepo građenog hrama mrtvih koji je mladi kralj Ramzes II podigao svome ocu i sebi, kao i božanskom trojstvu Ozirisa, Izide i Horusa. To je, kao što je gore rečeno, bilo mesto sahranjivanja 1. i 2. dinastije. Od 6. dinastije nada i želja svih pravovernih Egipćana iz cele zemlje bila je da budu sahranjeni u njihovoj blizini. »Kao najveća sreća smatralo se ako se poslednje prebivalište moglo naći kraj Ozirisovog groba ili ako se pokojnik povremeno mogao tamo samo odneti, ili ako se bar mogao preporučiti milosti Ozirisa, gospodara donjeg sveta podizanjem kenotafa ili spomenika« kaže G. Štajndorf (G. Steindorff). 222/223 ARHITEKTURA

HRAMA.

DRUGI

TREM

SA

STUBOVIMA

I

DRUGA SALA SA STUBOVIMA.

222 Drugi trem sa stubovima na jugozapadnoj strani Drugog dvorišta. Levo od stuba, a na slici desno, pruža se prolaz u sredini trema koji sačinjavaju dvanaest četvrougaonih stubova. Likovni prikazi na stubovima pokazuju kralja Ramzesa II pred raznim božanstvima u dubokom reljefu. On je produžio građenje hrama posle smrti svog oca Setija I, naravno s mnogo grubljim ukrašavanjem. 223 Pogled kroz Drugi trem sa stubovima iz bhzine severnog ugla. Pogled kruži kraj severoistočnog zida trema sa stubovima i prodire kroz tri reda od po dvanaest stubova, koji su nosili tavanicu. Prednja dva reda imaju stubove koji se konično lako smanjuju, a iznad toga tzv. zatvorene kapitele i abakus. Stubovi zadnjeg reda koji stoje na stepenastom uzvišenju sale su tzv. stubovi poput stabla čiji cilindrični završetak neposredno nosi abakus. Jedan od njih može da se vidi u pozadini slike kraj prednjeg stuba. Arhitravi, koji su postavljeni u pravcu (kraćeg) dužinskog smera sale, leže na stubovima, odnosno abakusima. Sa svoje strane oni nose ploče tavanice.

Veliki

Kultne

Druga sala

Prva sala

Drugi trem

Rampa V

Ozirisov trem

kapele

sa stubovima

sa stubovima

sa stubovima

Đrugom dvorištu

Crtež 55

Središni uzdužni presek kroz hram faraona Setija I u Abidosu (oko 1 :475).

131

224 PROLAZNA PROSTORIJA IZA TREMA SOKARA, SEVEROZAPADNI ziD. Kralj

NEFERTEMA I

PTAH-

i princ u lovu na bika. Bikje određenza žrtvu bogu mrtvih s vučjom glavom Upuatu iz Sijuta (»Lykopolis«) (uporedi sl. 229). Mladi Ramzes II je vitkom biku preko rogova prebacio uže za hvatanje, a princ nastoji da zavrtanjem repa savlada životinju koja se otima. Faraon na glavi ima donjoegipatsku krunu s trakama, a nad njim lebdi božanski zaštitni soko s pečatom večnosti s koga na vladara zrače »život« i »blagostanje«. Vrlo živi prikaz u dubokom reljefu potiče već iz doba kralja Ramzesa II koji je završio hram mrtvih svog oca još dok je ovaj bio živ. 225/226 Pogled sa juga na severozapadni zid koji se graniči s kraljevim svetilištem.

TREM NEFERTEMA I PTAH-SOKARA.

225 Kralj Seti I kadi i žrtvuje Ptah-Sokaru, bogu mrtvih memfiske nekropole, koji na jednom reljefu nosi visoku čunkastu krunu s bočno pričvršćenim perjem, koja inače pripada bogu mrtvih Ozirisu. Kralj Seti I je prikazan s raznim pokrivačima glave. Na levom reljefu (uporedi i sl. 226) nosi običnu faraonsku kapuljaču, a na desnom plavu krunu. 226 Kralj pred bogom Sokarom. Seti I levom rukom podiže držač za kađenje u obliku ruke koja se završava glavom kraguja s čankom za tamnjan i zdelu iz koje se dižu mirisi. S desnom rukom iz žrtvenog krčaga sipa vodu preko svežnjeva lokvanja, položenih na oltarski stalak. Na jednoj strani prestola boga Sokara urezan je hijeroglif ujedinjenja dve egipatske zemlje; na podnožju ispod toga izmenjuju se znaci za »život«, »blagostanje« i »trajanje«, koji su u parovima stavljeni na znak za »sve«, tako da naizmenično treba čitati »sve trajanje i blagostanje« i »sav život i blagostanje«. Sokar sa sokolovom glavom pruža kralju levom rukom simbol za »sve«. 227 RELJEFI IZ KAPELE RE-HARAKTEA. KRALJ PRED VRHOVNIM BOGOM ATUMOM.

Kralj, koji je ovde prikazan s kapuljačom u obliku torbice, drži svoje ruke na dvostrukoj kruni glavnog boga Heliopolisa, koji mu pruža život i blagostanje.

funkcija možda bila da nosi materinsku boginju neba. Međutim, ovo njegovo prvobitno biće se povlači iza bića božanskog sveštenika, jer kao takav stiče srodstvo sa Horusom kao s bogom koji — sveštenički — deluje za njegovog oca zbog čega često, kao i ovde, nosi mladalački uvojak. S druge strane ga njegova funkcija povezuje sa sveštenikom Semom koji učestvuje u ritualu, a od koga je preuzeo panterovo krzno. Iza njega na reljefu sledi boginja Izida, koja ovde kao božanska sviračica prati kultnu radnju trešenjem sistruma i zvukom menata (metalnog lanca). Prizor je uzdignut u božanske sfere božanskim likovima Jun-Mutefom i Izidom koji vrše kultne radnje. Tekstovi uz likove označavaju njihovu delatnost. Tako ispred Jun-Mutefa piše: »Kađenje kralja Men-Maat-Rea (tj. Setija I), kome je darovan život«; a kod Izide: »Trešenje sistruma pred tvojim lepim licem, večno, večno«. Iznad Jun-Mutefa je ispisana izreka koja se odnosi na radnju, a koju je predanje prenelo s ritualima: »Dolazi miomiris, dolazi miris boga, njegov miris dolazi tebi, gospodaru dveju zemalja, Men-Maat-Re«. XLIX/L IZIDINA KAPELA: FARAON SETI I SA ŽRTVENIM DAROVIMA PRED BOGINJOM IZIDOM.

Prikazano je prinošenje hrane kao žrtve pred boginjom, čije su statua i barka bile postavljene u ovoj prostoriji. Ona sedi na jednostavnom kockastom prestolu i u rukama drži žezlo isceljivanja i znak za život. Kralj joj na poslužavniku oblikovanom kao asura pruža žrtvenu hranu. Ispod kraljevih ruku je u okomitom redu opisana radnja: »Prinošenje žrtve (Setija I-Ozirisa) svojoj majci Izidi, da bi mu život bio darivan«. Ispred boginje su napisane njene reči zahvalnosti: »Dajem ti vlast nad južnim zemljama i pobedu nad severnom zemljom«. Reči koje izgovara kralj zapisane su kratkim okomitim redovima iznad samog prizora i razlikuju se od obično (npr. sl. 226, 229 itd.) na takvim mestima ispisanih ritualnih izreka po tome što sadrži kraljev poziv upućen narodu: »Govori faraon svojoj majci Izidi u hramu Men-Maat-Rea: Dodite podanici i prinosite žrtve Izidi. Jer sav život je kod tebe i sva jačina je kod tebel« Iznad kralja su napisane njegove titule. Boginja kraguja koja lebdi iznad njega začudo nosi ime boginje zmija Uto. LI

228, XLVIII—LI, 229 RELJEFI IZ KAPELA OZIRISOVOG TREMA.

228

SEVEROZAPADNO

OZIRISOVA KAPELA: SETI I-OZIRIS I BOG TOT. OD

UNUTRAŠNJEG

XLVIII

OZIRISOVA KAPELA: FARAON SETI I KAO OZIRIS, A ISPRED NJEGA JUN-MUTEF-SVEŠTENIK KOJI KADI I BOGINJA IZIDA.

U delu hama koji je posvećen Ozirisu, faraon se većinom pojavljuje u jednakosti bića sa bogom postignutoj posle svoje smrti kao Oziris-Seti I. On je preuzeo oblik pojavljivanja toga boga, zajedno s njegovim atributima i krunom, i više nije onaj koji pruža kult nego onaj koji ga prima (uporedi i sl. LI). Kao takav ovde prima kađenje od strane Jun-Mutef-sveštenika. Njegov naslov preveden doslovno, glasi: »Stub svoje majke« i prvobitno je svakako označavao jednog boga čija je

Kao na reljefu sa slike 228, i ovde Seti I, po biću jednak s Ozirisom, prima kultnu radnju, dok tu radnju vrši jedan bog, ovde Tot s glavom ibisa. Iza faraona prikazanog kao Oziris, nalazi se grupa simbola koja se može svhatiti kao prikaz simbola kraljevske moći sastavljen od različitih elemenata: jedno kraljevo ime, upisano u četvorouglasto polje štita, kruniše Horus-Re, a nosi ga znak za Ka (tj. životna moć). Ovo Ka počiva na tzv. standarti, koja je sa svoje strane snabdevena s dve ljudske ruke; desna ruka nosi nojevo pero, koje je istovremeno hijeroglif za istinu i pravdu, a leva ruka tzv. božanski štap, tj. štap na Čijem je vrhu glava jednog boga, a na kojoj se ponovo nalazi znak za Ka, kao i struk ševara. Ova grupa znakova treba da znači kraljevsko Ka, tj. kraljevsku životnu moć.

Bog Tot drži Setiju I-Ozirisu desnom rukom ispred nosa znak za život, a u levoj nosi dva štapa koji se završavaju biljkama sa grbova Gornjeg i Donjeg Egipta na kojima sede dve ureus-zmije s donjoegipatskom, odnosno gornjoegipatskom krunom na glavi. Red ispred boga kaže: »Prinosim život tvome nosu i dva ureusa za tvoje lepo lice«. Prizor prikazuje ponovno oživljavanje i vraćanje vlasti mrtvom Ozirisu-Setiju. Ovo dokazuje i tekst zapisan iznad boga koji govori: »Govori Tot, gospodar Hermopolisa: Primi sebi život, o dobri bože Horuse, koji si se pojavio u Tebi (jedno od kraljevih imena)/ Neka južna i severna kruna ostanu na tvojoj glavi i neka dve zemlje budu ujedinjene za tvoje potrebe. Ono što Re svojim ustima kaže, jeste: A ti si sin na prestolu svog oca, faraon Gornjeg i Donjeg Egipta, kome niko nije ravan«..

229 Ozirisova kapela: kralj Seti I prima vladarske znake od boga Upuauta s glavom Šakala. Faraon je okićen dvostrukom krunom i u bogatoj ritualnoj odeći. U levoj ruci drži kijaču sličnu kruški, a desnu ruku je podigao. On stoji pred bogom Upuautom, »otvaračem puteva«, jednim starim kraljevskim bogom. Bog predaje kralju krivi štap i tzv. bič kao oznake vlasti. Propratni tekst glasi: »Govori gornjoegipatski Upuaut, vođa dveju zemalja, u gostima u hramu Men-Maat-Rea (tj. Setija I): Dolazim k tebi sa životom i spasenjem; podmladi se poput Horusa kao kralj. Predajem ti krivi štap (i) divnu službu Venofera (= Oziris). Neka tvoje ime bude neuništivo radi onog što si učinio. Dok god nebo traje, potrajaćeš i ti«. Ova predaja vlasti predstavlja neku vrstu ponovnog potvrđivanja u carstvu Ozirisa, izvršenu za mrtvog kralja.

KARNAK. HRAM DRŽAVNOG BOGA AMONA I HRAMOVI MUTE I KONSA 230/231

LII/LIII, uporedi takođe 126, 134, 136-139

H R A M DRŽAVNOG BOGA AMONA U KARNAKU.

Nasuprot drugim velikim građevinama hramova koje su manje ili više stvarane po jedinstvenom planu, hram državnog boga Amon-Rea, »kralja bogova, gospodara prestola dveju zemalja«, dakle hram posvećen bogu egipatskog carstva u Karnaku, predstavlja zbir građevinskih zamisli i građevina čiji počeci potiču još iz 11. dinastije Srednjeg caistva i produžuju se sve do doba Ptolemeja, pa čak i do vremena rimskih careva. Treba već ovde pomenuti da je kompleks hrama u Karnaku na kraju obuhvatio i kult Amonove supruge, boginje kraguja Mute, kao i Konsa, sina Amona i Mute, pa je božansko trojstvo i ovde bilo obožavano kao i u Amon-Mut-Konsovom hramu, u istočnom delu Tebe (Luksoru). Utvrđeno je da je kamen-temeljac docnijeg Amonovog hrama u Karnaku postavljen još za vreme prvog faraona 11. dinastije Mentuhotep Nebhepet-Rea (str. 68). Mada arheološki još ništa nije poznato o ovim počecima, ime hrama se pojavljuje na jednoj steli iz Kurne koja svakako potiče iz doba pomenutog kralja. Od stvaralaštva 12. dinastije stigli su do nas samo neznatni ostaci. Veliki hram Srednjeg carstva, koji je obuhvatao površinu od preko 40 X 40 m, danas je skoro potpuno nestao. Može se još samo raspoznati prostor koji je hram nekad zauzimao. Uspelo je da se ponovno podigne svetilište za Amonovu svetu barku iz doba kralja Sesostrisa I (sl. 90—92), koje nije bilo neposredno povezano sa samim hramom (str. 73). Posle proterivanja Hiksa, težnja faraona počev od 17. dinastije sastojala se u tome da rade na proširenju prvobitnog kompleksa hrama, tim pre što je Amon sad bio državni bog, a njegov hram državno svetilište. Iz vremena kralja Amenofisa I sačuvano je u Karnaku samo malo svetilište od alabastera (sl. 123—125), koje je docnije moglo da se ponovo sagradi od svojih ruševina. Kao i pomenuto svetilište faraona Sesostrisa I, i ovo je bilo podignuto na mestu u čijoj je blizini docnije bio zid koji se pružao od istočnog krila pilona VII prema pilonu IV.

Značajnija građevinska delatnost kralja Tutmozisa I već se može jasnije pratiti. On je celokupni kompleks hrama iz doba 12. dinastije okružio zajedničkim zidom i zatvorio ga sa severa tzv. pilonom IV (pri čemu broj pridodat pilonu označava samo redosled pilona ako se pođe od severa, a ne redosled nastanka). Ispred ulaza ovog pilona IV prema zapadu, Tutmozis I je podigao dva obeliska, od kojih južni (sl. 126) i danas stoji. Tutmozis III je dodao još dva pilona koji više ne postoje. U pravcu zapada vrlo blizu se pridružuje pilon III, koji je, međutim, sagradio tek Amenofis III. Kraljica Hatšepsut je podigla dva obeliska, najveća u Karnaku, na polju između pilona IV i V (ovaj poslednji je takode već podigao Tutmozis I), sa strane, između kapija ova dva pilona. Severni obelisk (sl. 126) stoji još i danas, a nekadašnji južni, odnosno njegov veliki fragment (sl. 134), leži u blizini Svetog jezera. Na polju između pilona IV i V je već Tutmozis I, dakle pre nego što je kraljica Hatšepsut dala da se podignu obehsci, sagradio dvorište od drvenih stubova koji su nosili drveni krov. Od Tutmozisa III ovo dvorište sa stubovima nastaje u svojoj docnijoj verziji, s kamenim stubovima i kamenim krovom i s naknadno postavljenim statuama Tutmozisa I. Tutmozis III je podigao i pilon VI. Kao unutrašnji, ka jugu okrenuti pilon, Tutmozis III je sagradio pilon VII. To je pilon koji na južnom zidu svoje zapadne kule ima veličanstven reljef s prikazom kralja-junaka koji pobeđuje Azijate (sl. 139). Kapija ovog pilona otvara put koji vodi prema hramu boginje kraguja Mute koji leži na svetom jezeru Išeru. A ta boginja je supruga božanskog kralja i državnog boga Amona, majka Konsova. Njen jako porušeni hram potiče od Amenofisa III, mada sam kompleks vodi poreklo još s početka 18. dinastije. Očigledno je još mnogo stariji hram boga Konsa koji je još za vreme Srednjeg carstva imao svog prvog preteču, ali se ne može odrediti ni po natpisima ni arheološki. U pravcu juga i na putu ka Konsovom hramu, posle pomenutog najsevernijeg pilona VII, slede još tri dalja pilona. 133

Pilon VIII je podigla Hatšepsut i on je dobro očuvan i na oba pročelja ukrašen lepim reljefima iz kraljičinog doba, čiji su lik i ime, naravno, često zamenjeni likom i imenom Tutmozisa III. Na njegovom južnom pročelju ponovo se nalazi slika pobede nad neprijateljima koju je ovde izvojevao Amenofis II. Najjužnije pilone IX i X, podigao je faraon Haremhab, većinom od kamenja porušenih građevina Amenofisa IV, docnijeg Ehnatona. Pomenućemo samo da ceo put od Južne kapije, iz tzv. Srednjeg dvorišta između pilona III i IV, sve do pilona X treba zamisliti oivičenim s obe strane statuama kraljeva i sveštenika, kao i privatnih lica. »Privilegija koju su faraoni prvobitno samo od slučaja do slucaja dodeljivali da se u hramu postavi i nečija statua, pružala je tako povlašćenom licu mogućnost da u neprolaznom obliku trajno postoji na svetom tlu i da učestvuje u svetkovinama i žrtvama bogu« (E. Oto: »Oziris i Amon«), Ako se vratimo građevinama koje leže približno na osi zapad-istok hrama, videćemo da posle već pomenutog pilona VI, koji je podigao Tutmozis III, sledi kompleks građevina koje su izgradili ovaj faraon i njegov prethodnik na prestolu, kraljica Hatšepsut. Središnu osu čini svetilište za barku boga Amona. No njegov sadašnji izgled kapele od granita potiče tek iz malobrojnih godina vladavine Filipa III Arhideja (323—317), polubrata Aleksandra Velikog. »Ne znamo koje je starije (svetilište) njime zamenjeno. Mogućno je, mada nije vrlo verovatno, da su Persijanci porušili jedno starije svetilište. U tom slučaju bi njegovo obnavljanje predstavljalo praktičnu potrebu. Ali pitanje o obnavljanju svetilišta vodi ka jednoj starijoj pojavi. Poznato nam je da su, naročito za vreme 18. dinastije, u kratkim vremenskim razmacima obnavljana svetilišta i druga posvećena mesta.

Crtež 56

134

S rezervom iznosimo još jednu pretpostavku: po egipatskom shvatanju novi početak sveta pada istovremeno sa vladavinom faraona koga je Amon izabrao. Sasvim je shvatljivo što ovaj novi početak obavezuje kralja i na podizanje novog božjeg doma« (E. Oto: »Oziris i Amon«). Pod kultnom statuom boga Amona, postavljenom u svetilištu na Svetoj barki, a koja je nošena u svečanim procesijama, ne sme se nikako zamisliti monumentalna kamena figura natprirodne veličine, nego relativno mala statua boga koja se može lako prenositi. Ovaj lik nikad se nije smatrao kao sam bog — bar ne u zvaničnoj teologiji — nego samo kao »njegovo obličje, kao stan u kome bog može da odsedne«, mada je kao takav možda smatran u narodu, u čijoj je duši bilo duboko ukorenjeno verovanje u životnost božjih likova. Sliku svečane procesije na tom hramu Tutankamon i Haremhab su dali na zidovima sale sa stubovima Amenofisa III (crtež 35, II) u Amon-Mut-Konsovom hramu (str. 96 i dalje) u istočnom delu Tebe/Luksoru. Procesija je započinjala svake godine 15. dana drugog meseca, na Novu godinu, a sama svetkovina, danas nazvana Luksorska svetkovina, trajala je u početku, kao i za vreme Tutmozisa III, jedanaest dana, da bi docnije, kao pod Ramzesom III, potrajala čak dvadeset sedam dana. Iz doba Ramzesa II na jugozapadnom zidu Velikog dvorišta (crtež 35, I), koje je ovaj kralj dodao hramu u Luksoru, potiče reljef na kome je prikazan svečano ukrašen pilon hrama kao cilj procesije koja je polazila iz Karnaka. »Faraon je prvo prineo žrtve u svetilištu Karnaka pred barkom boga na kojoj stoji zatvorena škrinja. Zatim sveštenici barku na ramenima nose do Nila odakle ona barkama Mute i Konsa plovi do Luksora. Horovi crkvenih pevača, vojska i velike mase naroda prate ih idući obalom. Kad stignu u Luksor, barke se

Državni hram u Karnaku i njemu priklju&na hramovna područja.

Crtež 57

Državni hram u Karnaku.

unose u hram i počivaju tamo do povratka« (E. Oto: »Oziris i Amon«). Međutim, slike govore samo o toku svetkovine ne otkrivajući njen dublji smisao. U veliku nekropolu u zapadnom delu Tebe bog je stizao u desetom mesecu godine »na lepu svetkovinu pustinjske doline«. Ovo se dešavalo već u doba 12. dinastije. »Tad je Amon doplovio svojom barkom iz Karnaka i posetio Deir-el-Bahari, a to je »pustinjska

dolina«. Na uzvisinama iznad hramova bile su postavljene straže sveštenika koje su motrile i javljale približavanje procesije. U doba 18. dinastije Amona su pratila njegova sabožanstva Mut i Kons. Amon nije posetio samo Deir-el-Bahari nego bar još jedan deo hramova mrtvih u kojima se u to vreme vršio kult, »naravno i u prvom redu hram mrtvih tadašnjeg kralja. Ali, preko toga je i narod učestvovao u svetkovini i zajedno sa svojim pokojnicima proslavljao praznik uz pesmu, jelo i piće. 135

Grob je postajao »kuća radosti srca« u kojoj su učestvovali i pokojnici zahvaljujući žrtvama koje su prinosili njihovi rođaci«. Ako se sada, posle ovog izleta do Svete barke koja je čuvana u svetilištu Amonovog hrama u Karnaku, i procesije čije je središte bila barka, vratimo hramu kao celini videćemo da je svetilište sa severne, zapadne i južne strane bilo okruženo čitavim kompleksom prostorija koje je vrlo verovatno izgradila prvobitno kraljica Hatšepsut. Ali ono što se još danas može nazvati »Hatšepsutinim odajama« samo su krajnje severno i južno krilo ovog prostranog kompleksa. Likovi kraljice u ovim prostorijama su uništeni jer je Tutmozis III naredio da se skinu dletom i čekićem. Prostor zapadno od pomenutih Hatšepsutinih odaja, s jedne strane, i pilona V Tutmozisa I, s druge strane, ispunjavaju građevine Tutmozisa III: sa zapada u obliku dva dvorišta sa stubovima koje je spajao mali pilon VI. Zapadno, tj. spoljno dvoriste okruživala je sa tri strane kolonada s Ozirisovim statuama; istočno, tj. unutrašnje dvorište (sl. 138) je imalo kolonadu s vanredno rađenim stubovima koji su izgledali kao snopovi papirusa. Između dve polovine ovog unutrašnjeg, odnosno istočnog dvorišta leži tzv. Prva sala s letopisima kralja Tutmozisa III, s dva stuba od granita koji u plemenitim reljefima (sl. 138) pokazuju biljke s grbova Donjeg i Gornjeg Egipta (uporedi str. 86). Na ovu salu se prema istoku nadovezuje tzv. Druga sala s letopisima. Njene dve polovine omeđuju svetilište sa severa i sa juga. Pomenuta tzv. Druga sala s letopisima sadrži čuvene letopise faraona Tutmozisa III u kojima vladar izveštava o svojim delima i koji nesumnjivo važi kao »kamen-međaš egipatske istoriografije«. »Nejednakost izmedu opisa pojedinih vojnih pohoda i njihovih uspeha jasno pokazuje da se radi o delu koje potiče iz raznih izvora. Najopširnije je prikazan prvi pohod iz 23. godine (kraljeve), Čiji je vrhunac bilo osvajanje Megida, dok docniji delovi sve više poprimaju karakter čistog nabrajanja. Samo se u prvoj stvari ukazuje i na istorijske povezanosti, u kojima je Tutmozis prvobitno pripremio svoje operacije . .. Ovaj istorijski osvrt kojim se jedno aktuelno zbivanje stavlja u svoju istorijsku povezanost značajno je za egipatski način mišljenja« (E. Oto: »Oziris i Amon«), Istorijskim izveštajima prekriveni su i zidovi pomenute Prve sale s letopisima u kojoj su stubovi s biljkama sa grbova (sl. 138). Na celokupni kompleks prostorija Hatšepsute i Tutmozisa III, zajedno sa svetilištem, nadovezuje se prema istoku veliko polje na kome je 12. dinastija podigla prvi veliki hram Amonu. Od njega nije skoro ništa sačuvano. IstoČno od starog hrama 12. dinastije sagradio je Tutmozis III svoj petobrodni svečani hram u obliku šatora za svetkovine (sl. 136/137), a uz njega još nekoliko Crtež 58 Hram državnog boga Amona u Karnaku. 1: Hram za svečanosti kralja Tutmozisa III. — 2: Svetilište (A), s obe strane dva krila tzv. Druge sale s letopisima Tutmozisa III, na severu i jugu graniče se odaje kraljice Hatšepsut. — 3: Tzv. Prva sala s letopisima Tutmozisa III. — 4: Obelisci kraljice Hatšepsut i dvorište sa stubovima Tutmozisa I i Tutmozisa III. — 5: Obelisci faraona Tutmozisa I (crno) i Tutmozisa III. — 6: Velika sala sa stubovima (oko 1 :1.500).

136

prostorija i sala, među njima i tzv. botanički vrt (B). Na donjim delovima zidova ove prostorije faraon je naredio da se prikažu u reljefu životinje i biljke koje je u 25. godini svoje vladavine doneo iz Sirije u Egipat. Na njima su s puno ljubavi prikazane životinje i biljke i po tome su ovi reljefi pandan pomnom posmatranju prirode u tremu boga Punta i Hatšepsutinom hramu kod Deir-el-Baharija. Jedinstveni zid koji se oslanja o bokove pilona IV opasivao je ceo kompleks starog hrama i građevine iz vremena od Tutmozisa I do Tutmozisa III. Zid verovatno potiče od Tutmozisa III, koji je izgradio i kompleks Svetog jezera (sl. LII) po kome je u danima svetkovina plovila barka boga Amona. Sa spoljne strane pomenutog zida paralelno se pruža istočni spoljni zid koji se na južnom delu hrama oslanja na pilon IV i dalje na bokove istočnih kula pilona VII i VIII, i koji, tamo gde je sačuvan, pokazuje reljefe Ramzesa II. Izvan njegove istočne strane, a ispred linije pilona VII i VIII, leži malo, posmrtnom kultu Tutmozisa III posvećeno svetilište u obliku peripteralnog hrama. Ispred istočnog zida, između pilona IX i X i prodirući u njih, leži hram Amenofisa II. Faraon ga je podigao za svoju prvu Sed-svetkovinu. Srednji, skoro kvadratni petobrodni prostor predstavlja salu sa stubovima u kojoj su po dva leva i desna stuba odvojena širim središnim prolazom od prostora koje čini po pet stubova. Na ovaj prolaz se s obe strane nadovezuju manji prostori sa stubovima. Istančano rađeni reljefi prikazuju faraona pred raznim božanstvima. Faraon Amenofis III je podigao veliki pilon III u produžetku niza pilona od IV—VI, građenih u pravcu zapad-istok. Izvan kompleksa hrama državnog boga, Amenofis III je zatim nekoliko stotina metara dalje na jugu podigao hram boginje Mut, nesumnjivo obnavljajući jedan manji stari hram. Od ovog hrama vodila je aleja sfinga do onog pilona VIII koji je kraljica Hatšepsut sagradila kao kapiju na putu do svetilišta boginje Mute, kome je Tutmozis III na severu dodao pilon VII.

Za vreme faraona Haremhaba, kao što je već rečeno, južno od ova dva pilona podignuti su piloni IX i X. Tako je nastala trijumfalna serija pilona koja se četvorostruko uvećavala kao kruna ulice za procesije koja se pružala od Amonovog hrama do hrama boginje Mut. Istočnu i zapadnu granicu Velike sale sa stubovima, koja predstavlja posebnu slavu Karnaka i koja je još od starina slavljena kao jedno od »svetskih čuda«, čini zapadna strana pomenutog pilona III, koji je podigao Amenofis III, u čije su zidine bile uzidane tuševine danas rekonstruisanih hramova iz vremena Sesostrisa I (sl. 90— 92) i Amenofisa I (sl. 123 — 125), koji su porušeni pod Tutmozisom III zajedno sa istočnom stranom velikog pilona II koji je podigao Haremhab kao kralj. Koncepcija ove sale potiče možda još od Ramzesa I, mada je ovaj prvi vladar Ramesida vladao svega dve godine. Međutim, građenje su u suštini izvršili Seti I i Ramzes II. Ova hipostilna sala (bez zatvorene tavanice — prim. prev.) sa ukupno sto trideset šest stubova, široka 103 m i duboka 52 m, pokiiva površinu od 5.356 m, tj. više od trećine površine crkve Sv. Petra u Rimu. Stubovi dva srednja reda sa 24 m visokcm grupcm srednjeg broda nose kapitele s otvorenim cvastima papirusa, a 10 m niži stubovi ostalih četrnaest redova imaju kapitele s pupoljcima papirusa. Dodaci na stubovima, a između njih prozori s kamenim rešetkama, nadvisuju niže stubove najbliže srednjem brodu s obe strane i tako obrazuju tri srednja broda koji poput bazilika nadvisuju po sedam sporednih brodova u severnom i južnom delu sale. Time ova hipostflna sala predstavlja prototip bazilike, s brojem brodova koji nikad nije ostvaren na hrišćanskom zapadu, a poseduje za egipatske prostorije očigledno tipičnu osobinu da je središnja osa kraća od duže transverzalne ose. Razmere ukupno sto trideset šest stubova su odista gigantske. Dok sto dvadeset dva stuba nižih bočnih brodova, visoka po 14 m, imaju prečnik od 2 m, dvanaest stubova koji čine srednji brod visoki su 24 m a prečnik im je 3,30 m, što je ravno debljini stuba na trgu Vandom u Parizu i Trajanovog stuba u Rimu.

Crtež 59 Velika sala sa stubovima u hramu državnog boga Amona u Karnaku. Presek u visini poprečnog prolaza koji vodi sa severa na jug, s pogledom na severni izlaz. U pozadini pilon I.

137

Reljefi na unutrašnjem i spoljašnjem 2idu severne strane Sale sa stubovima potiču većinom od Setija I. Na reljefima unutrašnjeg zida vidi se kralj pri religioznim radnjama. Na spoljnjem zidu, istočno od severnih sporednih vrata, dva reda reljefa, postavljeni jedan iznad drugog, prikazuju Setija I na njegovim pohodima u Siriji i Palestini: na užoj, čeonoj strani vidi se kralj u Libanonu i njegova borba s beduinima. Nasuprot tome, reljefi na zapadnom krilu spoljnje strane severnog zida, tj. zapadno od severnih sporednih vrata, potiču već od Ramzesa II. Oni prikazuju faraonovu borbu protiv Libijaca, a pre svega protiv Hetita i dostižu vrhunac u slikama donjeg reda koje prikazuju mladog kralja u bici kod Kadeša, koja je bila u petoj godini njegove vladavine — 1285. Vidimo Ramzesa II kako sa bornih kola gađa Hetite, koji beže kolima, na konju i pešice. Vidimo ga, dalje, kako se penje na borna kola i kako tebanskom božanskom trojstvu, kome je pridružena boginja Maat, prinosi na dar zarobljenike vezane konopcima i drugi ratni plen. Ove slike se nastavljaju na reljefima severnog spoljnjeg zida s obe strane južnih sporednih vrata (crteži 58, B i C). Središna slika reljefa je uvek bitka kod Kadeša, koja bi sigurno izazvala propast egipatskog carstva da se završila porazom Ramzesa II. Bitka kod Kadeša i zaista izvanredna hrabrost mladog kralja našli su svoj literarni izraz u čuvenoj dugoj Pesmi o Kadešu koja je fragmentarno sačuvana na zidovima sale sa stubovima u Karnaku i u hramovima Ramzesa II u istočnom delu Tebe (Luksoru) i Abidosu, a skoro u potpunosti u papirusu Sallier III koji se čuva u Britanskom muzeju u Londonu, a koji je pronašao Žan Fransoa Šampolion (Jean Fran?ois Champollion) još 1828. godine. Pisana patosom koji odgovara tome dobu i sa snažnim osećanjem divljenja prema postignutom uspehu, pesma je uzvišena himna posvećena pobedničkoj moći junačkog mladog faraona. Vrhunac zbivanja je kada se u pesmi uzbudljivo prikazuje nevolja mladog kralja koji se, skoro potpuno lišen svoje vojske i okružen bezbrojnim neprijateljima, u osećanju potpune usamljenosti i napuštenosti, krikom obraća za pomoć Amonu, svom božanskom ocu: »Šta je to sada, oče moj Amone? Zar je otac već zaboravio svog sina? Da li sam ikad učinio nešto bez tebe? Zazivam te, oče moj Amone! Sam među tuđinima sam koje ne poznajem. Sve zemlje su se urotile protiv mene. A ja sam sasvim sam i nikog nema sa mnom. Moji vojnici su me napustili, nijedan od mojih boraca na kolima nije se osvrnuo za mnom. Kad sam ih dozivao, ni jedan me nije čuo. Ali ja kličem i primećujem da je Amon za mene bolji od miliona pešaka i stotine hiljada boraca na kolima, od desetina hiljada braće i dece, koji su jednodušni i stoje zajedno. Delo mnogih Ijudi nije ništa; Amon je bolji od njih. Došao sam ovamo po glasu tvojih usta, Amone! i nisam odstupio od tvojih misii«.

138

Dirljiv je trenutak u Pesmi o Kadešu kad je kralj ponovo prikupio hrabrost jer ga je Amon uslišio, pa svom snagom svog mladog srca nastavlja borbu protiv ogromne nadmoćnosti: »Molim se na krajevima zemalja, ali moj glas stiže u Hermontis (ovde verovatno Teba); Amon me čuje i dolazi kad ga pozovem. On mi pruža svoju ruku i ja klikćem; Iza mene on uzvikuje: »Napred! Napred! Ja sam s tobom, ja, tvoj otac. Moja je ruka s tobom i ja sam bolji od sto hiljada Ijudi, ja, gospodar pobede koji snagu voli.« Ponovo sam našao svoje srce, moje srce buja od radosti, i šta zaželiš da učinim — učinjeno je. Ja sam kao Mont, gadam nadesno i borim se levo. Ja sam pred njima kao Baal u svoje vreme. Primećujem da dve hiljade pet stotina zaprega u čijoj sam sredini bio, leže pred mojim konjima razbijene u komade. Niko od njih nije našao svoju ruku da se bori. Srca su im klonula od straha u telima i sve njihove ruke postale su slabe«.

O završetku duge neprijateljske zategnutosti sa Hetitima i o mirovnom ugovoru sklopljenom 1269. u 21. godini vladavine Ramzesa II s mladim hetitskim kraljem Hatušilijem III govori nam, kao prepis originalnog dokumenta (v. str. 123), monumentalni natpis na zidu koji se nastavlja istočno od Južnih vrata hipostilne sale u pravcu pilona VII (crtež 58 D). Oba vladara su shvatila svoju nemoć da odlučno i konačno pobede svog protivnika; shvatih su, takođe, da im ozbiljne opasnosti prete s druge strane (v. str. 124). Na konačnom izgrađivanju Velike sale sa stubovima radilo se još za vreme 20. dinastije. Iz doba 22. dinastije potiče natpis kralja Šešonka I (950—929) iz dinastije Bubastida, na najzapadnijem delu južnog zida koji već prelazi na južni bok pilona II, u kome se slavi pobeda ovog faraona, u Bibliji poznatog pod imenom Sisak, nad Rehabeamom Judejskim, sinom cara Solomona (A). Amon ovde u pet redova vodi vezane konopcem osvojene gradove. Oni su simbolizovani zidanim prstenom koji okružuje njihova imena, pri čemu iz svakog takvog prstena izrasta gornji deo tela po jednog vezanog zarobljenika koji je po svojim crtama označen kao Semit. Ispod toga je jedna od gradskih boginja Tebe, ponovo sa pet redova zarobljenika i najzad, na slici desno, prikazano je pogubljivanje Semita. Južno od Velikog dvorišta, koje leži između pilona II i na kraju građenog pilona I, nedovršene gradevine iz doba Etiopljana, visoke 43,5 m, stoji hram Ramzesa III, a u severozapadnom uglu mali hram Setija II. U sredini Velikog dvorišta uzdizao se prolaz sa stubovima (visokim 21 m) etiopskog kralja Taharke (689—663). Ispred pilona I i idući prema njemu nalaze se danas ostaci one aleje sfinga s glavama ovna koja se prvobitno protezala sve do portala pilonla II i koja je, kao Sveta uhca, vodila od pilona Amon-Mut-Konsovog hrama u

današnjem Luksoru do hrama državnog boga u Karnaku. Svaka od ovih sfinga, koje leže na podestima u obliku kapele, naslanja svoju rogatu glavu na stojeću statuu Ramzesa II, tvorca aleje, koji je postavljen između lavljih šapa sfinge. Sveta ulica je vodila kroz celokupni veliki stambeni deo grada Tebe. Grad je ležao na istočnoj obali Nila i bio toliko proširen da je od današnjeg Luksora dopirao svojim kućama od četiri i pet spratova sve do sadašnjeg malog naselja Karnaka. Istočni ogranak ove Svete ulice vodio je pored ulaza u područje svetilišta boginje Mut do kapije pilona X i odavde, ka jugu, kroz Južnu kapiju koju je sagradio Ramzes IX do Srednjeg dvorišta hrama između pilona III i IV, a zatim je pod pravim uglom skretao udesno.

Crtež 60 Crtež 61

kroz čiju je sredinu, po dužinskoj osi hrama, vodila ulica za procesije, oivičena stubovima. Ova ulica se nastavlja u Drugom dvorištu, koje se nadovezuje s juga, u kome se produžava i prolaz sa stubovima Prvog dvorišta, dok su s njene severne, istočne i zapadne strane sagrađeni tremovi sa stubovima s Hator-kapitelima. Drugo dvorište vodi u hipostilnu salu s dvanaest stubova kao snopovi papirusa, sa po šest stubova u poprečnoj i po dva u dužinskoj osi prostorije. S juga se nadovezuje srazmerno veliki kompleks prostorija oko centralnog svetilišta. U oba dvorišta nalazilo se bezbroj sedećih statua memfiske boginje Sakmet, s lavljom glavom, ljubavnice boga Ptaha, koja je izjednačavana i s boginjom Mut

Karnak. Hramovni kompleks boginje Mut. Opšti plan 1 : 3000. A III: hram Amenofisa III: R III; hram Ramzesa III. Karnak. Hram božjeg deteta Konsa. Plan 1 :1000

Ptolemej III Euerget I (246—221) je na zapadnoj, upravo opisanoj glavnoj stazi Svete ulice podigao portal koji sa jugozapada predstavlja ulaz u kompleks hrama u Karnaku, opasan zidinama. Van zidina jedan kratak niz sfinga koje je podigao Ramzes XI, poslednji iz dinastije Ramesida, vodi do Konsovog hrama koji je zadužbina Ramzesa III. Međutim. njegovo ukrašavanje traje sve do Ramzesa XI. A na ovaj hram se nadovezuju mala svetilišta ptolemejskog doba, kao što je Ipetin hram. S kraćim objašnjenjem moramo se vratiti svetilištu boginje kraguja Mut. Vrlo malo je očuvano od već pomenutog (str. 137) hrama Amenofisa III, kao i od naknadno podignutih građevina iz ptolemejskog doba. Kapija s natpisima Ramzesa III i himnama u slavu boginje Mut iz doba Ptolemeja, kao i s delovima ogromnih statua ktitora Amenofisa III, otvara se u Prvo dvorište

čiji je simbol bio kraguj. Amenofis III je, navodno, za vreme jedne svoje teže bolesti 574 takva kipa posvetio hramu. Čitav niz tih statua sačuvan je na porušenom kompleksu hramova dok se mnogi nalaze u raznim muzejima sveta. Oko svetilišta boginje Mut širi se u polukrugu sveto jezero Išeru. Zapadno od njega su ruševine malog hrama Ramzesa III, severoistočno ispred njega ruševine jednog drugog malog hrama koji je podigao još Amenofis III, naročito interesantnog po reljefima iz kasnog doba Ramesida. Oni prikazuju rođenje, obrezivanje i detinjstvo božanskog deteta Konsa. Takve slike su docnije u doba Ptolemeja obrađene u tzv. mamisima. Na strani 133 i dalje već je pomenut hram boga Konsa, sina Amona i Mute. On je, isto kao i mah hram Ipete koji potiče iz ptolemejskog doba, uključen u zidine državnog hrama, ali je prvobitno svakako pripadao 139

kompleksu sopstvenog hrama koji potiče čak iz Srednjeg kralj Tutmozis III, najseverniji na ulici za procesije carstva. Kompleks sadašnjeg hrama, čije je jezgro i zgra- između hramova Amona i Mute. U pozadini hramovnog dio Tutmozis III, potiče od Ramzesa III. Dovršili su ga kompleksa je pilon I, čija se južna kula visoko uzdiže. i ukrasili reljefima njegov naslednik Ramzes IV, zatim U sredini slike jasno se ističe Velika sala sa stubovima i Ramzes XI i Herihor, tebanski sveštenički kralj 21. koju su podigli Seti I i Ramzes II. Ispi ed nje još samo niski ostaci pilona III u koji se ulivala ulica za prodinastije. Ulaz predstavlja veliki pilon do koga vodi aleja sfinga cesije koja vodi od hrama boginje Mut. Iznad severo(pomenuta na str. 138), koja ide od portala Ptolemeja III zapadnog ugla obalnog zida Svetog jezera vidi se spoEuergeta I (246—211) do samog hrama. Posle njega menik koji je podigao Amenofis III s bogom Sunca dolazi Veliko dvoriste (A) s kolonadom od papirus- Kepreom u obliku ogromnog skarabeja, praboga koji stubova sa zatvorenim kapitelima koja ga okružuje s tri se stopio s Amonom i Reom. Kralj Tutmozis I i kraljica strane. Zatim se nadovezuje bazilikalna Sala sa stubo- Hatšepsut podigli su po dva obeliska, od kojih stoje vima (B) u kojoj su po dva stuba iz dva srednja reda po jedan, na slici desno (kraljičin je sasvim desno). koji nose kapitele kao cvasti papirusa, za 1,5 m viši od U pozadini se vide planine na zapadnoj strani Tebe koje dva spoljna reda koji imaju kapitele poput pupoljaka leže s druge strane Nila. papirusa. U sredini sledeće Duboke sale (D) leži svetilište (C) s božjom barkom. Zatim se nadovezuje još 230 Južni deo Velike sale sa stubovima, pogled sa jedna mala sala sa četiri stuba (E) i oko nje ukupno kapije pilona IV, tj. skoro sa istoka-jugoistoka. Desno sedam prostorija za kapele (F—M). Teški, moćni stubovi od Velike sale sa stubovima vidi se red od šest južnih ove građevine podsećaju u svemu na Amonov hram u stubova srednjeg broda sa kapitelima u obliku otvorenih južnom delu Prvog dvorišta između pilona I i II u cvasti papirusa. Zatim je tu južni od tri visoka broda, državnom hramu koji je takođe podigao Ramzes III. koji je s juga ograničen prvim redom nižih stubova Mesto na kome leži hram nosi ime Benenet, ime koje s kapitelima poput pupoljaka. Pošto iznad arhitrava i je povezano s egipatskom predstavom o prabrežuljku plastičnog pervaza stoji i gornji zid (sa prozorima s i koje nagoveštava da je prilikom stvaranja sveta to kamenim rešetkama), postignuta je ista visina sa srednjim bilo mesto na kome je docnije podignuto Konsovo sveto brodom. Dalje na levo se nadovezuju južni bočni bropodručje kao prvi komad zemlje koji je izronio iz pra- dovi završeni pod Ramzesom II, koji se međusobno okeana. Preneto u antropomorfno shvatanje, to znači graniče s po jednim redom stubova s kapitelima poput rođenje mladog boga. Međutim, o značenju samog boga pupoljaka. Na slici se vide tri od ukupno sedam ovih Konsa koji je takođe svhaćen kao bog meseca i kao stubova. Napred na slici je očuvani obelisk od dva koja »putnik-prolaznik«, malo je poznato izuzev što je je podigao Tutmozis I. smatran kao dete Amona i Mute. Mada je nastao u kasnom ptolemejsko-rimskom dobu, na predstavu o 231 Velika sala sa stubovima. Pogled na poprečni rođenju boga odnosi se i obližnji mali hram Ipete, koji srednji prolaz sale sa stubovima između severnih i južnih takođe nosi ime »porodilište«. Jezgro ovog sinkretizma, sporednih vrata. koji se teško može rešiti, je sledeće: »Jedna trudna Sasvim spolja stubovi s kapitelima poput pupoljaka boginja došla je ovamo i zamolila Amona za dopuštenje najunutrašnjijeg od sedam severnih bočnih brodova, zatim da se ovde porodi. I na tome mestu je rodila božansko isti takvi brodovi koji čine spoljnu granicu severnog od dete. Ovo jezgro je toliko opkoljeno mitološkim spe- tri glavna broda. Iznad arhitrava i venca koji leže na kulacijama da se jedva može utvrditi koji je mitski lik ovim stubovima nalazi se severni gornji zid s prozorima. prvobitno trebalo da bude izražen. Božansko dete se Zatim na slici sledi par stubova s kapitelima poput istovremeno zove Oziris, Horus, Amon i sl. Međutim, cvasti papirusa koji obrazuju srednji brod. Iza toga na odlučujuća je tema ove legende, a ne njeno teološko slici su arhitrav, venac i gornji zid s rešetkastim prozotumačenje« (E. Oto: »Oziris i Amon«). rima i južni završetak južnog od tri glavna broda. — Mada reljefi na stubovima glavnih brodova i severnih Od građevina na severu ovog velikog Amonovog bočnih brodova uglavnom potiču iz doba faraona Setija I, hrama, a skoro sve su jako porušene, pomenućemo ipak su i docniji Ramesidi dali da im se uklešu njihova samo hram boga Ptaha koji leži do samih severnih zidina imena. kompleksa hrama. Ptah, čovekoliki glavni bog Memfisa, dobio je ovde mali hram koji je podigao Tutmozis III. LIII Pogled nagore kroz Veliku salu sa stubovima. Etiopljanin Šabaka (716—701) i nekoliko kraljeva iz Sasvim levo na slici i sasvim desno dva stuba s kapitedinastije Ptolemeja restaurirali su ga i proširili. Šest lima poput pupoljaka kao i severni od tri srednja broda i kapija poređanih jedna za drugom, delimično tek iz gornji zid isprekidan rešetkastim kamenim prozorima doba Ptolemeja, vode do hrama s njegovim malim iznad njegovog arhitrava. Dalje po jedan par od dva dvorištem i tremom, čiju tavanicu nose dva stuba. Sveti- reda po šest stubova s kapitelima kao otvorene cvasti lište, koje leži sasvim pozadi, obuhvata tri kapele. papirusa koji obrazuju srednji brod. Sasvim pozadi, na U srednjoj se još nalazi kultna statua boga (čija glava južnoj strani, ograničenje južnog od tri glavna broda nije sačuvana); desna kapela je posvećena boginji Sakmet, s najbolje očuvanim rešetkastim kamenim prozorom ljubavnici boga Ptaha. u njegovom gornjem zidu, koji se podiže iznad arhitrava nižih stubova s kapitelima u obliku pupoljka. Sasvim LII Pogled na srednji deo Amonovog hrama preko u pozadini sredine slike vide se ostali stubovi s takvim Svetog jezera. Levo se još vidi pilon VII, koji je sagradio kapitelima na unutrašnjoj strani južnih bočnih brodova. 140

NEKOLIKO SPOMENIKA IZ DOBA KRALJA RAMZESA II (1290-1224) 232/233 II. Iz Karnaka. Granit. Visina 1 , 9 4 m. Torino, Muzej starina. Sastavljen je od ostataka bez većih dopunjavanja. Odlomci odgovarajuće statue sa istog mesta nalaze se u Muzeju u Kairu. Faraon Ramzes II sedi na prestolu s prilično visokom osnovom. Fino naborana odeća pokriva mu telo i nadlaktice. U desnoj ruci drži krivi štap, a leva ruka, stisnuta u pesnicu, leži na butini. Na nogama ima sandale. Kralj na glavi ima tzv. plavu krunu. Kao male statuete, koje dopiru samo do listova, sa dve strane prestola stoje supruga Nefertari i jedan sin kraljevskog bračnog para. Ispod kraljevih tabana leži devet lukova koji simbolišu njegovu vlast nad narodima. »Zadatak da se ideji o kralju, spasenoj iz vrtloga doba Aket-Atona, i njenoj obnovljenoj sadržini ponovo da oblik rešen je na savršen način u ovoj veličanstvenoj sedećoj figuri« (V. Volf). Očigledno je da postoji čak i stilska srodnost sa sedećom figurom vi hovnog vojskovođe Haremhaba iz hrama boga Ptaha u Memfisu predstavljenog u času kad piše (sl. 202/203). Međutim, ovde su već prilično daleko prokrčile put stroge forme. Kruna deluje kao da je rađena u metalu, nabori odeće podvlače grubu oštrinu linija, čak je i lice, uprkos meke obrade površina, znatno oštrije i jasnije ocrtano nego na Haremhabovoj statui. Nasuprot tome, unet je i niz detalja da bi se ovde-onde razbio trupasti utisak koji je ostavljala figura u celini. Desna ruka i, još naglašenije, rukav koji prekriva nadlakticu iskaču iz opšteg profila. Donji deo desne ruke koja drži kiivi štap markantno je istaknut, a krivi štap, sa svoje strane, preseca liniju ramena i razbija opštu konturu. Sve to ima za cilj upadljivu, ali sigurno vrlo željenu suprotnost između trupaste forme cele figure i elemenata koji razbijaju tu masu, tako da je u kraljevom liku ostvarena izvesna napregnutost koja, uprkos mladalackog, skoro nežnog lica, ostavlja utisak svesnog vladara jednog velikog i učvršćenog carstva. »U svakom slučaju je Ramzes iz Torina delo u kome je posebna i jedinstvena duhovna situacija doba Ramesida našla svoj najsavršeniji izraz. U njoj sagledavamo jednu novu crtu koja je posledica istorijskog iskustva. Posle zastranjivanja Amenofisa IV, vladarski ideal Ramesida je ponovo našao neprozirnu veličanstvenost i plemenito držanje, povezujući s tim jednu crtu Ijudske toplote i dobrote, pune razumevanja i Ijubaznog držanja, koja je nezamisliva bez reahzma kasne 18. dinastije. Ovaj kralj nije ni nepristupačni bog 4. dinastije, ni nadmoćni junak kao u 12, niti individualni čovek sa svim svojim slabostima kao u kasnoj 18. dinastiji. On je od svega toga upio ponešto u sebe i sve su se te crte stopile u izraz produhovljene pobožnosti. Laki nagib glave, izraz lica okrenut u sebe i nagoveštaj blagog osmeha koji se piimećuje na uglovima usta, izražavaju predavanje božjoj volji« (V. Volf). FARAON RAMZES

234/235 BET E L - V A U . HRAM U STENI KRALJA RAMZESA I I .

Ramzes II je svoj prvi nubijski hram podigao u Bet el-Valiju, na levoj obali Nila, 57 km od Asuana.

Sagrađen u peščaru stnne obale, hram se uzdiže nad jednim vadijem (presušenim rečnim koritom) koji se pruža prema zapadu. Za vreme cara Avgusta ponovo je sagrađen hram kod Kalabše (sl. 270), jedva 100 m južno od Bet el-Valija, u lavnici koju plavi Nil. Ptolemejci su izgradili hram od njegovih ostataka koji u najmanju ruku potiču iz Novog carstva. Lepi mali hram kod Bet el-Valija, s kapijom i otvorenim dvorištem, čuven je po svojim istorijskim reljefima koji predstavljaju ukras severnog i južnog zida dvorišta i prikazuju scene iz pobedonosnih pohoda mladog vladara u Aziji i gornjoj i donjoj Nubiji. To su pohodi koje je vršio u prvim godinama svoje vladavine, dakle u godinama u koje pada i osnivanje ovog hrama. Hrišćani su hram pretvorili u crkvu, ali divni reljefi nisu u celini pali kao žrtva dleta i čekića nego još i danas svedoče o svojoj nekadašnjoj lepoti i sjajnim bojama. U svetilištu koje leži pod zemljom i u njegovom predvorju vidi se Ramzes II, okružen božanstvima rečnih katarakta. Jedan od najljupkijih božanskih likova cele Nubije nesumnjivo je rasna boginja Anuket, pratilja boga Knuma, veoma graciozna i puna divljeg života kao pustinjska gazela. Ovde je prikazana s unutrašnjo- afričkim ukrasom za glavu i u ulozi božanske dojkinje koja Ramzesu II pruža svoje dojke (sl. 235). Zahvaljujući podmlađivanju koje ga čini večnim, a koje prima na ovaj način, kralj stupa u večni kružni tok. Tekst koji prati prikaz odnosi se na boginju. Ona sebe ovde naziva »majka kraljeva, Anuket, gospodarica Elefantine, koja gospodara dveju zemalja, User-Maat-Rea (tj. Ramzesa II) hrani svojim grudima.« 234 Hram u steni. Napred se nalazi propilon, na njega se nedovezuje otvoreno dvorište, a pozadi je predvorje svetilišta koje vodi do poprečne sale i svetilišta izgrađenih u steni. 235

Boginja Anuket pruža svoje dojke Ramzesu II.

236-239 A M O N - M U T - K O N S O V HRAM, ISTOČNI KRAJ TEBE/LUKSOR. VELIKO DVORIŠTE KOJE JE IZGRADIO RAMZES I I .

Već prilikom opisa onih delova Amon-Mut-Konsovog hrama u Luksoru koji su podignuti pod Amenofisom III (str. 96 i dalje) ukazano je na to da je hramovni kompleks sa hramom, jugozapadno Veliko dvorište sa stubovima i Salu sa stubovima podigao ovaj faraon, a da je Ramzes II dodao još jedno veliko dvorište. Ispred ovog dvorišta, najvećeg u celom hramovnom kompleksu, kao završetak je sagrađen veliki pilon s dva obeliska. Od ovog pilona pa sve do državnog hrama pružala se aleja sfinga s ovnujskim glavama nekad kilometrima duga. Ostaci ove aleje sačuvali su se do naših dana ispred pomenutog pilona Amon-Mut-Konsovog hrama u Luksoru i, takođe, ispred državnog hrama u Karnaku, pa mogu da stvore veran utisak o ovoj impozantnoj aleji za procesije. Još i danas je vrlo dobro očuvan pilon Amon-Mut-Konsovog hrama koji na severoistočnim stranama svojih dveju kula monumentalnim reljefima prikazuje prizore bitke 141

kod Kadeša (v. str. 123 i 136). Kako je taj pilon izgledao okićen zastavama prilikom novogodišnje svetkovine i u d a n i m a velikih procesija iz Karnaka u Tebi (v. str. 135) pokazuje već reljef na zapadnom krilu jugozapadnog zida Velikog dvorišta koje je sagradio Ramzes II. Vidimo prvobitna dva obeliska, od kojih jedan sada krasi Place de la Concorde u Parizu; četiri visoka jarbola sa zastavama koje lepršaju na vetru s obe strane portala pilona, zatim, uvek između portala i jednog obeliska po jedna od svega dve sačuvane ogromne kraljeve sedeće statue, kao i sa strane, van obeliska, po dve stojeće kraljeve statue od kojih zapadna još stoji, dok ruševine ukazuju na ostale tri. Najzad, reljef desno od pilona pokazuje rukovodioca svečane procesije, kraljevskog princa i vrhovnog komandanta Amen-her-kopes-kefa. jednog od sinova Ramzesa II i njegove supruge Nefertari-mi-enMute. Unutrašnjost Velikog dvorišta, sa izuzetkom istočnog ugla gde je ugrađena jedna džamija, sa sve četiri strane opasuju sale sa stubovima čiji kapiteli imaju oblik zatvorenih cvasti papirusa. U severnom uglu dvorišta leži trobrodna kapela (v. str. 97) koju je podigao već Tutmozis III, a Ramzes II je docnije ukrasio reljefima. Ona se prema dvorištu otvara Ijupkom salom sa stubovima poput snopova papirusa od crvenog asuanskog granita. U vreme kad se procesija zadržavala u Luksoru, njene tri prostorije za kapele služile su za smeštanje barki Amona, Mute i Konsa koji bi doplovili brodom po Nilu iz Karnaka u Luksor. Reljefi sa žrtvama i himnama bogovima i sa slikama podjarmljenih naroda ukrašavaju svuda unaokolo zidove iza tremova sa stubovima dvorišta. U njegovom jugozapadnom delu, duž celog jugozapadnog boka, kao i pred severozapadnim i jugoistočnim salama sa stubovima koje se dodiruju na uglovima, postavljene su kraljeve stojeće statue visoke 7 m, sve sem jednog jedinog izuzetka izvajane u crvenom asuanskom granitu. Zatim su tu još dve ogromne kraljeve sedeće statue postavljene s obe strane poitala sale sa stubovima Amenofisa III. Koliko plemenitosti poseduju ove statue, zamišljene sigurno više kao dekoracija nego kao umetničko delo, pokazuje divna glava (sl. 237), danas u Velikom dvorištu, koja svedoči 0 nekadašnjem visokom umetničkom kvalitetu skulptura. Mogućno je da je ova glava pripadala pomenutoj, danas uništenoj sedećoj statui faraona Ramzesa II jia izlazu iz Velikog dvorišta. Kako je umetnik kraljevih sedećih statua u ovom dvorištu, uprkos njihovih ogromnih razmera, umeo da stvori i nešto Ijupko pokazuju čarobni likovi kraljice Nefertari-mi-en-Mut, postavljeni više puta kraj jedne noge kraljeve statue i dosežući samo do kolena, delimično kao statueta (sl. 238), a delimično u reljefu (sl. 239). 1 ove sporedne figure govore o faraonovoj povezanosti s ovom najomiljenijom od njegove Četiri glavne supruge, najvišoj ženi carstva čija nam je divna pojava sačuvana u mnogim likovima, a naročito u njenoj grobnici u Dolini grobnica kraljica. Iz književnosti nam je kao oda posvećena ovoj divnoj ženi ostala jedna pesma, nastala u toku jedne od »lepih svetkovina« u Amon-Mut-Konsovom hramu u istočnom delu Tebe/Luksoru. 142

»Kneginja, bogata hvalom, gospodarica draži, slatka od Ijubavi, gospodarica dveju zemalja, lepih ruku sa sistrumima, koja usrećava svog oca Amona. Mnogo voljena s krunom, pevačica lepa lica i divna s perjem, najveća u kući žena gospodara palate, čijom je reči svak zadovoljan. Sve što kaže, učini joj se, sve iepo po njenoj želji. Svaka njena reč prekriva lica zadovoljstvom. Živi se, da bi se čuo njen glas«.

236 Pogled sa severa kroz Veliko dvorište kralja Ramzesa II. Prvo dvorište, dugačko 57 m a široko 51 m, još nije otkopano zbog džamije u njenom severoistočnom delu, posvećene svecu Abu'l-Hagagu koga obožavaju muslimani. Pre uziđivanja ove džamije dvorište je sa sve četiri strane bilo ravnomerno okruženo kolonadama. Između stubova s kapitelima poput zatvorenih cvasti papirusa, a na jugozapadnoj strani i na krajevima severozapadne i jugoistočne strane dvorišta nalaze se kraljeve ogromne stojeće statue od granita, kao što pokazuju slika i plan na crtežu 35, strana 96. Od dve sedeće statue na ulazu u salu sa stubovima Amenofisa III jedna je još sačuvana. Možda je uništenoj drugoj statui pripadala lepa glava sa slike 237. 237 Glava jedne ogromne statue kralja Ramzesa II u Velikom dvorištu. Možda ova glava pripada uništenoj od dve faraonove ogromne sedeće statue koje su bile postavljene na ulazu u Veliku kolonadu Amenofisa III. Osnova koja nosi glavu, a koja se na slici vidi skoro celom širinom, široka je 2,04 m. 238 Ogromna statua kralja Ramzesa II na južnom kraju jugoistočne kolonade. Kralj je na glavi imao krunu rađenu od jednog bloka kamena, ali nije sačuvana. »Štapovi za punjenje« u kraljevim pesnicama završavaju se u obliku pečatnih prstenova. Napred na pojasu i pregači su kraljeva imena. Kraj isturene leve noge stoji kraljica Nefertari-mi-en-Mut s ukrasnom vlasuljom koja pada do grudi i visokom krunom od perja, a njena desna ruka je položena na list njenog supruga. Na donjem delu stuba, na slici levo, a iznad stilizovanih biljaka sa grbova Egipta, ponizno čovečanstvo simbolizovano je vivkom koji čuči i obožavajući uzdiže ljudske ruke. Vivak obožava faraonovo ime koje je postavljeno na znak za zlato, uokvireno kraljevim pečatom, koje nadvisuje sunčeva lopta. Na stubu desno od sredine slike nalazi se Amon-Kamutef, koji je izjednačen s bogom Minom, a iza njega je Izida. Na stubu sasvim desno u reljefu može se razaznati Amon. 239 Donji deo ogromne statue kralja Ramzesa II, u blizini severnog ugla jugozapadne sale sa stubovima u Velikom dvorištu. U suprotnosti s njenom statuom na podnožju iza noge ogromnog Ramzesa (sl. 238), kraljica

Nefertari-mi-en-Mut prikazana je ovde dubokim reljefom. Pored kragujeve ćube ima na glavi i visoku krunu od perja s rogovima i sunčevom pločom. Na stubu levo vidi se kralj Ramzes II kako prinosi žrtvu Amonu. 240 II, OGROMNA STATUA iz MITRAHINE, mesta na kome je nekad bio hram boga Ptaha iz Memfisa. Stojeća figura od krečnjaka bila je, pre nego što su izgubljene noge, visoka preko 13 m. Meko, a ipak vrlo izrazito vajano lice s dugim, lepo povijenim nosem i osmehnutim ustima ima izraziti portretni karakter. Ono zrači nečim od one lične privlačnosti »dobrog boga«, koji je uspeo da još jednom sažme sve snage Egipta i da dolinu Nila ukrasi ogromnim građevinama, spomenicima i statuama od ivice delte Nila pa sve do duboko u Nubiju. Preko ramenog okovratnika, a na ukrasnim trakama, visi prsna ploča (pektoral) u obliku kapele koja se gore završava frizom od ureus-zmija. U sredini, ispod sunčeve ploče obavijene dvema zmijama, nalazi se kraljevo prestono ime: User-Maat-Re Setep-en-Re: »Snažan je pravedni poredak sveta boga Sunca; izabranik boga Sunca«. U samoj kapeli, okrenuti imenu, stoje Ptah i Sakmet, dva božanstva Memfisa. RAMZES

već u vreme 12. dinastije svojom barkom iz Karnaka doplovio do tebanske nekropole na hramovnu svetkovinu (opisanu na str. 135), na »lepu svetkovinu pustinjske doline«, da su ga u svojim barkama pratili njegova božanska supruga Mut i njihov sin Kons i da su oni zajedno s njim predstavljali »jezgro procesije«. Prema tome, počev od 18. dinastije moralo je da bude dovršeno prostorno oblikovanje u unutrašnjosti kraljevskih hramova mrtvih. Ono se najbolje može sagledati u hramu mrtvih kralja Setija I kod Kurne, na severu nekropole kod zapadnog dela Tebe (crtež 62). Središte ovog hrama čine tri duguljaste prostorije, svaka za po jednu od tri božanske barke, kao i dve paralelno postavljene sporedne prostorije. I u hramu mrtvih Ramzesa II, u Rameseumu koji ćemo sad opisati, jasno se raspoznaje trojna podela. Isti je slučaj i u hramu mrtvih Ramzesa III u Medinet Habuu o kome ćemo takođe govoriti, samo što je prostorija za Amonovu barku jače istaknuta kao središte u odnosu na levu i desnu prostoriju za barke Mute i Konsa.

241 - 2 4 6 HRAM MRTVIH KRALJA RAMZESA I I , NAZVAN RAMESEUM. ZAPADNI DEO TEBE.

Pre nego što pređemo na opis samog hrama mrtvih faraona Ramzesa II, iznećemo nekoliko opštih primedbi 0 tebanskim hramovima mrtvih od 18. do 20. dinastije 1 njihovom verskom značaju. Kao što je već nagovešteno na strani 80, početkom 18. dinastije nastupilo je obnavljanje formi kulta mrtvih kraljeva koji je vekovima određivao sliku tebanske nekropole. Radi se o odvajanju mesta za kult mrtvih i kraljevske grobnice, što je izvršeno pod Amenofisom I. Mada je ovaj kralj 18. dinastije bio jedini koji svoju grobnicu nije podigao u Dolini kraljevskih grobnica, nego u blizini svog hrama mrtvih u brdima iza današnjeg sela Dira-Abu'n-Naga i mada je taj hram samo skromna zgrada u poređenju s docnijim veličanstvenim građevinama, ipak je s Amenofisom I započelo prostorno odvajanje grobnice i hrama mrtvih. Tako je i započet onaj veličanstveni niz hramova mrtvih koji se širio ispred strmih obronaka tebanskih Zapadnih planina, počinjući na severu i šireći se iz generacije u generaciju dalje ka jugu sve većim i velelepnijim spomenicima. O hramovima mrtvih faraona od 18. do 20. dinastije i njihovom odnosu prema hramovima bogova uopšte govoreno je uopšteno u uvodnom poglavlju »Bogovi i hramovi« (str. 34). Medutim, treba još podvući da su kraljevski hramovi mrtvih u zapadnom delu Tebe istina u prvom redu bili Amonovi hramovi, ali da su u pogledu oblika kultova koji su tamo vršeni predstavljali »komplikovanu smešu tradicionalnih elemenata i teoloških spekulacija«. Pošto su oni, kao što je rečeno, u prvom redu bili hramovi boga Amona, jasno je da je ovom kralju bogova pripadala sredina hramovnog kompleksa. Međutim, još nije objašnjeno u kakvom obliku je bilo zamišljeno prisustvo boga u hramu. Utvrđeno je da je Amon

Crtež 62 Hram mrtvih faraona Setija I u Kurni, Teba, zapadni deo. Plan zapadne polovine hrama 1 : 800. U sredini (tačkasto) tri prostorije za kult Amonovih barki (A) — očuvano je još postolje za barku — boginje Mut (B) i Konsa (C), kao i dve bočne prostorije koje mu pripadaju. U južnom uglu zapadnog dela hrama (tačkasto) prostorije za kult očevih predaka Ramzesa I sa svetilištem (R).

Kao drugi važan element za oblikovanje hrama mrtvih mora se istaći kult umrlog kraljevskog pretka. Prostorije određene za njega smeštene su po pravilu — gledano od ulaza — levo ispred prostorija božanskog trojstva: AmonMut-Kons. Uporediti za ovo takođe crtež 62. Uostalom, i umrli faraon je, mada još nije objašnjeno od kada i da li u svim slučajevima, raspolagao sopstvenom barkom koja je pratila tri božanske barke prilikom procesije svetkovine u dolini i nosila kraljevu statuu. Jedan od poslednjih kultnih elemenata bilo je kultno mesto za boga Sunca Rea. Ovaj bog, vidljiv na nebu, imao je kao mesto obožavanja oltar u jednom otvorenom dvorištu hrama mrtvih. Njegov kult nije bio u suprotnosti s obožavanjem državnog boga Amona i deifikovanog oca i faraona, jer su Amon i Re važih kao jedan 143

bog, o Čemu svedoči sjedinjenje njihova dva imena u Amon-Re, koje postoji još iz Srednjeg carstva. Najzad, umrli faraon se u trenutku svoje smrti opet vraća svom božanskom ocu Amonu iz koga je, uostalom, potekao i ponovo se sjedinjuje s njim. Treba još pomenuti tzv. prividna vrata, prastari kultni element. Kao monumentalno podražavanje, vrata su bila nužni deo opreme grobnica Starog carstva, a takođe i hramova piramida. »Ona su simbol u punom smislu reči. Kroz njih vodi put u jedan drugi svet. Žrtve položene pred vrata i izgovorene molitve ispred njih preobražavaju se njihovim posredstvom. Ovaj građevinski element igra sad ovde (u kraljevskom hramu mrtvih) svoju odgovarajuću posredničku ulogu za umrlog kralja, čiji je leš počivao daleko u Dolini kraljevskih grobnica, a njegov deifikovani lik boravio na onom svetu« (E. Oto). Treba primetiti da faraoni kasnog Novog carstva nisu imali ništa protiv toga da svoju palatu podignu u neposrednoj blizini svog hrama mrtvih. Ovo važi već za Haremhaba, a posebno za Ramzesa II i Ramzesa III čije su palate, koje se još mogu dokazati, bile najtešnje povezane s Prvim dvorištem njihovih hramova. Suviše bi nas daleko odvelo ako bismo ovde razmatrali sveukupnost tebanskih hramova mrtvih. No kao uzore hramova velikog stila bar ćemo proučiti hramove mrtvih Ramzesa II i Ramzesa III, naročito zbog toga što su građeni po istom planu. Pored toga, zbog relativno vrlo dobre očuvanosti, oni pružaju vanredan uvid u opšte oblikovanje jednog velikog tebanskog hrama mrtvih iz doba 19. i rane 20. dinastije. Ruševine hrama mrtvih kralja Ramzesa II i danas su okružene prostranim zgradama od opeka (sl. 241,243) koje su iznad svoda nosile platformu i očigledno služile kao stanovi, staje i skladišta. Pečat s kartušom na opekama dokazuje da su i ove zgrade podignute za vreme Ramzesa II. Sam hramovni kompleks pocinjao je na jugoistoku s moćnim pilonom, širokim 67 m. Njegova spoljna strana je danas potpuno uništena. Unutrašnja strana, okrenuta prema Prvom dvorištu koje se nadovezuje, pokazuje reljefe koji se posebno odnose na faraonov pohod protiv Hetita i na bitku kod Kadeša iz 1285, u petoj godini kraljeve vladavine. Na reljefu se vanredno živo pokazuju prizori iz pohoda protiv Hetita: život u logoru i vojnici koji pričaju i prepiru se; magarci i konji sa skinutim sedlima i samarima uživaju u slobodi; kraljev ratni savet i batinjanje uhvaćenih špijuna i — što prosto zaustavljaju dah — Hetiti koji iznenada upadaju u logor. Od prvog dvorišta (A) sačuvani su samo delovi severozapadnog zida sličnog pilona. Trem koji je nekad stajao ispred jugozapadnog zida bio je istovremeno pročelje kraljevske palate koja se nadovezivala na njega. Na stiani severozapadnog zida okrenutoj prema dvorištu nalaze se reljefi koji u donjem redu pokazuju bitku kod Kadeša, a u gornjem redu svetkovinu boga žetve Mina, koja je slavljena prilikom kraljevog stupanja na presto. U ovom Prvom dvorištu leže još ostaci neobično velike, slobodno radene kraljeve statue Čija je visina iznosila sigurno 17,5 m, a težina oko hiljadu tona. Širina grudi od ramena do ramena iznosila je 7,11 m; obim laktova 5,33 m; 144

promer mišice je 1,46 m; dužina kažiprsta 1 m, a širina stopala 1,40 m. Uprkos divovskih razmera statua je najbrižljivije vajana i izglačana. Najteži gubitak je što je uništeno lice. Ovo ogromno i upecatljivo delo je Persi Biš Šeli (Percy Bisshe Shelley), koji sam nije video ali je čuo o plemenitosti ovog umetnickog dela i stekao najdublji utisak o njemu, ovekovečio sonetom »Ozimandijas«, godine 1817. Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne: »U pustinji još leže ogromne, i bez tela, dve noge od kamena, a ko potražW htedne videće tu i glavu; bore njenog čela i usne iskrivljene od zapovesti ledne znak su da vajar vide sve strasti toga cara — i srce mu okrutno i šaku koja pleni — pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara. A na postolju samom ovakav natpis ima: »Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni. Gledajte dela moja i strepite pred njima!« To ostalo je samo, a gde kip beše slavan sad ruševine leže sve smrskane na tlima; oko njih na sve strane pust pesak leži ravan. (Prepev dr Ranke Kuić)

Drugo dvorište (B) (sl. 246 gore), koje se nadovezuje na pomenuti zid, imalo je s obe strane, levo i desno, kolonade s reljefima kralja koji prinosi žrtve na trupu stuba. Na njegovoj prednjoj i zadnjoj strani nalazili su se stubovi s figurama kralja Ozirisa, od kojih su očuvane još po četiri koje pružaju veličanstven prizor. Zatim, na severozapadnoj strani dvorišta su (sl. 246 dole) još dve ogromne sedeće kraljeve statue od crnog granita. Niz stubova, koji se nadovezivao pri kraju dvorišta na severo2apadu, nosio je s pomenutim stubovima tavanicu jednog trema, koji se može smatrati pronaosom ili vestibilom (V) Velike sale sa stubovima koja se tu nastavlja i do koje su vodile tri rampe. Iza toga se uzdiže prednji zid tzv. Velike sale sa stubovima (S), hipostila. Sale i prostorije hrama koje zatim slede služile su Amonovom kultu i postavljanju njegove barke za procesiju, kao i barki Mute i Konsa. Velika sala sa stubovima građena je poput bazilike, kao i sala u Karnaku. Viši stubovi dva unutrašnja reda imaju kapitele u obliku otvorenih cvasti papirusa, dok niži stubovi svih ostalih redova nose kapitele poput pupoljaka. Na arhitravu s oba strane unutrašnjih redova nižih stubova podignut je zid s otvorima za prozore. Tako je, analogno razmerama velike hipostilne sale u Karnaku, omogućeno da dva broda, koji se levo i desno Crtež 63 Hram mrtvih Ramzesa II (Rameseum) u zapadnom delu Tebe. Plan 1 :2000. Usred celokupnog kompleksa pravi hram mrtvih. A: Prvo dvorište s ostacima ogromne kraljeve statue (K); B: Drugo dvorište; S: Velika sala sa stubovima; I i II: dve prednje od tri manje sale sa stubovima koje se nadovezuju na Veliku i svetilište (A): bilo je određeno za kult i Amonovu barku; prostorije koje se nadovezuju levo i desno služile su za barku Mute i Konsa. Jugozapadno od hrama kraljevske palate, severoistočno hram kralja Setija I. Svuda oko hramovnog kompleksa zgrade od opeka za stanovanje, skladišta i staje.

r ^ . V . v

• •••••»9« • • • • • • • •

11 ii^j

^

P

a

l

a

l

a

Ramzesa

I I

i H N t vzzzszzzszszz @^ S ? g ž ž ž

['