Kubanska Revolucija

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

КУБАНСКА РЕВОЛУЦИЈА

Предмет: Општа савремена историја од 1939. године

Професор:

Студент:

Александар Растовић Живић

Младен

Кубанска револуција је један од најзначајнијих догађаја у историји Кубе, а и светске историје. Она представља грађански рат који је трајао од 1953. – 1959. године, у коме је кубански народ успео да збаци проамеричку власт и створи сопствено државно уређење. Пре почетка саме револуције на Куби, на челу државе налазио се Фулгенсио Батиста. Батиста је рођен 16. Јануара 1901. године у месту Банес, на источном делу Кубе. Пореклом је био из сиромашне сељачке породице, што га је навело да почне да рано зарађује, још као младић, за живот. Већ 1921. године Батиста почиње да служи у кубанској војсци, где брзо напредује и бива одликован чином наредника. 1934. године обара председника Сан Мартина. У периоду од 1933. до 1940. године имао је велику власт, управљајући државим пословима као сива еминенција кубанских председника. Тада је стекао снажну потпору оружаних снага, која ће му много година касније помоћи да поново дође на власт. Међутим, 10. октобра 1940. године, се мења његова политичка каријера, када побеђује на изборима за председника државе као кандидат демократско - социјалистичке коалиције. На почетку своје владавине, Батиста се показао као ефикасан владар са одличном економском политиком. У току Другог Светског рата Кубу је прикључио на страни савезника, али сама Куба није директно учествовала у ратним окршајима у току самог рата. 1940. године доноси Устав по узору на Сједињене Америчке Државе и њихов систем, којим је Куба уређена као председничка република с дводомним конгресом и саветом министара. Након истека председничког мандата, Батиста није желео да се поново кандидује, већ је напустио Кубу и отишао у Мајами, али се враћа 1952. године на Кубу, са поновно пробуђеним политичким анбицијама. Батиста се поново кандидовао за председника Кубе, надајући се у своју популарност за време претходног мандата. Међутим, увидевши да ће изгубити председничке изборе, Батиста је решио да изврши државни удар. У поноћ, 10. марта 1952. године, у пратњи својих наоружаних присталица, ушао је у Хавану и саопштио да је војска преузела власт. Уз то, војска је заузела градску радио-станицу и главну железничку станицу. Председник Карлос Прио је покушао да пружи отпор, али је на крају морао да затражи азил у мексичкој амбасади. Батиста је овакав потез оправдавао тврдњом да Прио планирао да изведе свој пуч и остане на власти. Већина латиноамеричких држава убрзо је признала Батистин режим, а 27. маја исте године то су учиниле и Сједињене Америчке Државе. У међувремену се окружио саборцима и пријатељима из времена „наредничке побуне“, које је распореди на највише позиције у државним и војним структурама.

Батиста је уживао отворену подршку Беле куће, посебно председника Ајзенхауера. С обзиром на геостратешки битан положај кубанског острва, Вашингтон ни једног тренутка није дозвољавала да амерички интереси на Куби буду угрожени. Веома значајну улогу на очувању Батистине власти имала је и ЦИА. Она је пружала оперативну потпору савезничким режимима када би они били уздрмани. Није познато да ли је ЦИА покушала да помогне Батисти приликом Кастрове револуције, али се у појединим историјским изворима наводи да је он ту помоћ у неком тренутку затражио. Још један битан фактор који је Кубу чинио једним од приоритета спољне политике Вашингтона јесте финансијски интерес великих америчких корпорација. У рукама моћних „United Fruit Company“ из Бостона, и „Standard Fruit Company“ из Њу Орлеанса, биле су све уносне гране кубанске привреде — производњу и извоз шећерне трске, дувана, кафе, банана и цитруса, ланци хотела, коцкарнице, плаже, телефонска компанија, рудници никла, електричне централе, рафинерија нафте, поморски саобраћај, железница... Финансијска моћ тих компанија превазилазила је политичку моћ кубанске државе, па су могле да утичу на доношење кључних одлука и за себе осигурају монополски положај на тржишту. Куба је постала боравиште богатих Американаца који су трагали за забавом и ноћним проводом. Батистин диктаторски режим био је изузено корумпиран. Корупција је била присутна на свим нивоима — од локалне самоуправе, преко провинцијских „моћника“, па све до политичког естаблишмента и војне клике. То је додатно иритирало грађане, који су се свакодневно борили да преживе. У градовима су многе породице живеле по сиромашним квартовима, а у унутрашњости су сељаци од јутра до мрака тешко радили на плантажама. За то време, владајућа класа се богатила на рачун пореских обвезника и од државног новца градила себи луксузне хациенде. Америчка мафија деценијама је третирала Кубу као своју „филијалу“ у којој су под контролом држали коцкарнице, ноћне клубове, проституцију и шверц алкохола и наркотика. Сам Батиста је био добар пријатељ и годинама пословно сарађивао са познатим америчким мафијашем руског порекла Мајером Ланским, који је од Кубе направио велику коцкарницу и користио је као транзит у међународној трговини дрогом. Судство је, такође, било под строгим надзором, а штампа и радио су цензурисани. Батиста је на све начине покушавао да успостави контролу над Хаванским универзитетом, традиционалним језгром отпора диктатури. Сваки студентски или раднички протест растурала је полиција, а репресија је била огољена. Левичарски дисиденти отпуштани су са посла и избацивани са универзитета. Батиста је за обрачуне са опозицијом организовао и специјалну тајну полицију, али су прљаве послове, попут политичких убистава, најчешће обављале разне

гангстерске групе, које су харале предграђима. Батистине снаге су за седам година диктатуре побиле преко 20.000 људи (укључујући Кастрове герилце). Својом диктатуром, корупцијом и развратом огорчио народне масе и студентски покрет на Хаванском универзитету. Забринуо је чак и Американце, који су почели да се плаше да би, у случају да дође до револуције, могли бити угрожени и њихови интереси на острву. Ако је ико био одговоран за појаву Фидела Кастра, то је без сумње био Батиста. Фидел Кастро је рођен 13. августа 1926. године у Мајари. Његов отац је био власник плантаже шећерне трске, на којој је као младић радио и Фидел. Похађао је две језуитске школе — „Ласале“ и „Долорес“, обе у Сантиагу. 1942. године уписао се у језиутску школу „Белен“ у Хавани и успешно је завршио 1945. године, а 1950. године докторирао право на Универзитету у Хавани. Након завршеног факултета Кастро је планирао да се кандидује за место посланика у кубанском парламенту на изборима заказаним 1952. године, али због Батистинног пуча, избори су били отказани. Исте године, млади активиста и адвокат саставља петицију за обарање Батисте, под оптужбом корупције и тираније. Међутим, суд, који је био под надзором самог Батисте, је одбацио његову петицију. Пошто је увидео да Батисту не може да обори са власти законским путем, решио је да то учини оружаним путем. Кастро 26. јула 1953. године са својим саборцима напада касарне у Сатјагу и Бајаму, али безуспешно. Већина његових сабораца били су студенти и скоро су сви саборци били млади људи. После безуспешног напада на Касарне, Фидел и његов брат Раул, успели су да избегну хапшење, али не задуго. Бивају ухапшени и осуђени, Фидел на 15 година затвора, а Раул на 13 година, а затим су пребачени у затвор на острву Пинос. После напада на касарне, Батиста се крваво обрачунавао са побуњеницима. Сам народ био је незадовољан хапшењем Фидела, јер је народ у њему видео мученика и спас који их може извести из незавидне ситуације у којој се нашао под Батистиним режимом. У самом затвору, Фидел наставља да шири своје идеје и политичке ставове међу својим затвореним друговима. Највероватније је у затвору основао покрет „26. Јул“, назван по датуму његовог напада и напада његових активиста на касарне, и као датум почетка борбе против Батисте 1. Ипак, сам Батиста морао је да учини уступке према затвореницима. Под притиском владе, због тешке ситуације у земљи и великог незадовољства народа, а највероватније је утицај на њега имала и ЦИА, Батиста потписује амнестију за Фидела и његове другове, маја 1955. године. То је изазвало велико одушевљене народа. По самом изласку из затвора, Фидел је међу народом дочекан као Бог. Међутим, одмах после изласка из затвора, Фидел се одлучио да са братом Раулом оде у 1

Ернесто Гевара, Сећања на Кубанску револуцију, Београд 2008

Мексико, сматрајући то најбезбедније за њих. Фидел у Мексику ради на прикупљању новца, оружја и људи за предстојећу инвазију на Кубу. Подршку је нашао у емигрантима са Кубе, који су побегли у Мексико због Батистине диктатуре. 1955. године Раул Кастро упознаје у Мексику младог доктора и будућег револуционара, Ернеста Гевару2. Ернесто Гевара, познатији као Че Гевара или само Че (што је био назив за странце у Јужној Америци, код Кубанаца назив за Аргентице), рођен је 14. маја 1928. године у месту Росарио у Аргентини. Већ са 4 година му је установљено да болује од астме, па се из здравствених разлога са родитељима сели из Буенос Аиреса у Кордобу. Међутим, његова болест неће га спречити да се бави спортом и физичком активношћу. 1948. године враћа се са породицом у Буенос Аирес да би уписао медицински факултет, које је завршио 11. априла 1953. године. За време студија бива позван на регрутацију, али због астме је одбијен. После завршених стидија, Че одлази у Гватемалу, где се бори на страни свргнутог председника Арбенса, али пошто је акција неуспела, морао је да се склони у Аргентиску амбасаду, после чега добија пасош и одлази у Мексико. У Мексику се запослио као лекар, где упознаје Раула, који га убрзо повезује са Фиделом. После упознавања са Фиделом, Фидел му објаснио план предстојеће револуције на Куби. Че је у почетку мислио да је то лудост, али се предомислио, приступивши покрету „26. Јул“. Че је сматрао да то може бити његова револуција коју цеолог живота тражио3. Фидел је убрзо позива и Алберта Баја, учесника грађанског рата у Шпанији, ради обучавања својих људи. Бајо је успео да за само 3 месеца обучи чланове Фиделовог покрета, уобичајном обуком која траје 2 до 3 године. У самој обуци се истакао посебно Че, који је био најбољи појединац. Сам Че је превасходно желео да буде војни лекар, није се ни надао акцији, али убрзо мења интересовање, и постаје најбољи члан обуке. Приближавао се дан њиховог почетка револуције. Бајо је се противио Фиделовој одлуци да јавно износи своје планове и говори да ће се убрзо вратити на Кубу, да то не би искористили његови противници (превасходно Батиста). Међутим, Фидел га није слушао, говорећи да народ треба да зна шта му се спрема и да треба да га дочека и 15. новембра 1956. године најављује повратак на Кубу. План је био да се бродом „Грендма“ искрца до планине Сијера Маестре, одакле ће са својим члановима покрета кренути даље у акцију.

2

Исто

3

Исто

Сам план транспорта и искрцавања није пошао по плану. Прво је дошло до преоптерећења брода људством – 82 путника, а такође и товаром – 18 тона намирница (хране, нафте, оружја...). А затим долази до откривања самог брода од стране Батистиних снага. Највероватније је дошло до издаје од стране њиховог водича, како ће то касније у свом дневнику навести Че4. Револуционари су морали да искачу са брода да би се спасили. Када су стигли до обале, били су без оружја, и буквално голоруки су морали да се крију од Батиситних партола и авиона. Ипак су успели да се докопају обронка планине Сијера Местре, али по веома високу цену, јер је само њих 12 од 80 преживело (међу њима су били Фидел и Раул, Че, Алмеида, Камило...). Сам Батиста није знао да ли су Фидел и његови другови преживели. На Сијера Маести револуционар су стационирали своју базу. Овде су имали велику подршку тамошњег сељачког становништва, од којих су се појединци придружили покрету. Че се овде показао као одличан вођа, па му је Фидел приликом потписивања једног документа наредио да се потпише као „Ел Команданте“, што ће од тада па надаље и стално чинити5. Че је био вођа и веома строге дисциплине (нпр. за спавање на стражи, кажњени војник је био кажњен са 3 дана без хране, које је и онако било у малим количинама6), али и поред тога, био је веома популаран и вољен међу револуционарима и народом. Такође, Че ће бити најзаслужнији за почетак рада радио – станице, под називом „Радио Ребелда“ (што значи побуњенички радио), преко кога ће се емитовати новости и поруке народу Кубе од стране чланова покрета. Радио – станица ће кренути са радом фебруара 1958. године. Сазнавши да је Фидел преживео, Батиста је решио да се коначно обрачуна са њим. Он је у ту сврху спремио операцију „Верано“, где су његове трупе требале да изненаде Фидела и његове другове на планини Сијера Маестре. Операција „Варано“ трајаће од 26. јуна 1958. године до 8. августа 1958. године, а предводиће је генерал Кантило. Међутим, до план операција није прошла како је планирано. У битци код Ла Плате Батистине снаге су претрпеле пораз од стране револуционара, које је предводио Че. Иако су јединице генерала Кантила биле бројније, револуционарне снаге су биле способније и обученије за герилски начин ратовања.

4

Исто

5

Алеида Марћ, Сећање – Мој живот уз Че Гевару, Београд 2007

6

Ернесто Гевара, Герилско ратовање, Београд 2006

После пораза код Ла Плате, генерал Кантило је спремио нову тактику против револуционара. Планирао је да са својим јединицама опколи Фиделове трупе и тако опкољене их уништи. Он је у својој намери делимично успео, али потпуну пропаст Фиделове војске је спречио Че, који је успео да заустави групу од 1500 људи, која је требала да окружи Фидела. Кантило се сукобио са Фиделом у битци код Лас Мерцедеса у којој је однео победу. Ипак, Фидел је успео да спаси своје јединице својом лукавом и вештом дипломатијом. Наиме, Фидел је после пораза затражио примирје и преговоре, које је што више одуговлачио како би омогућио својој војсци да побегне и притаји се на безбедном месту. Фидел је у својој тактици успео, а генерал Кантило је тако остао без жељених резултата, тако да је значај његове битке био безначајан. После битке код Лас Мерцедеса, револуционари настављају са војним успесима и полако су почели да се приближавају Санта Клари, последњој препреци пре Хаване. План покрета је био да Че оде до Санта Кларе и сачека долазак Фидела, да би кренули у заједничку акцију заузимања града. Као по договореном плану, Че је крануо ка Санта Клари. На путу до Санта Кларе, Че бива поздрављан од стране одушевљеног народа, међу којим је био веома популаран. 28. децембра Че стиже у Санта Клару. Че је применио приликом заузимања града посебну тактику: своју војску, од 150 људи, је поделио у 2 дела, од којих је јужни део војске први сусрео и започео окршај са браниоцима Санта Кларе. Сазнавши да Батиста шаље воз са оружјем и муницијом у Санта Клару, као помоћ браниоцима, Че је наредио својом тзв. „самоубилачком“ одреду (специјалној јединици која је била задужена за најжешће задатке) да заузме брдо Капиро, у чијем подножју је требао воз да стане. „Самоубилачки“ одред успео је да прво заузме брдо Капиро, а затим и зароби воз и заплени оружје и муницију7. Иако је план био да се сачека Фидел, Че је по свом нахођењу кренуо сам у заузимање Санта Кларе. Својом вештом тактиком је успевао да заузме постепено град, иако је однос снага био 10:1 у корист Батистиних снага. Че је такође имао и подршку народа, који му се придруживао, како би он заузимао одређени део града. Батиста немајући куд, покушао је и лажном информацијом, како је Че погинуо, да ослаби револуционаре, али га је убрзо Радио Ребелда демантовао, тако што се сам Че обратио на радију. Че је ускоро освојио цео град, а сам Батиста наредио је својим генералима да не предају град без његове дозволе и ни по коју цену. Међутим, они су то ипак урадили без његовог знања 31. децембра, када је Санта Клара и званично заузета. После заузећа Санта Кларе, Батиста је увидео да је његов пораз неминован, па напушта земљу и одлази у Доминиканску Републику. Одатле ће убрзо отићи за Шпанију, пошто није добио дозволу за улазак у 7

Ернесто Гевара, Сећања на Кубанску револуцију, Београд 2008

САД. Боравио је неко време у Португалији где је радио у једном осигуравајућем друштву. Али се после тога враћа у Шпанију, где умире 6. август 1973. године у Гвадалмини, у 73. години живота, од последица срчаног удара. После заузећа Санта Кларе, Фидел долази, и бива задовољан Чеовим успехом, иако је прекшио његову наредбу и кренуо сам на Санта Клару. 1. јануара 1959. године Че и Фидел тријумфално улазе у Хавану, што ће и званично означити победу револуционара. После свргавања диктатуре, на чело државе долази Фидел Кастро, док ће Че постати прво директор Народне банке Кубе, а затим министар индустрије. Че ће бити задужен и за чишћење Батистиних присталица у војсци, јер је на Куби после победе револуционара, дошло до формирања суда налик на Нинбершки процес. 8. фебруара 1959. године Че је добио држављанство почасног грађанина Кубе8. Фидел Кастро је доласком на власт био веома непријатељски расположен према Сједињеним Америчким Државама, које су се пријатељски односиле према Батисти и често се мешале у унутрашње послове Кубе док је он био на власти. Након што је Кастрова влада национализовала рафинерије нафте, шећеране и погоне за производњу електричне енергије 1960. године Сједињење Америчке Државе су престале да купују кубански шећер и увеле економски ембарго према Куби. 1961. године САД су покушале уз помоћ кубанских избеглица да изврше инвазију у Заливу свиња. Инвазија у Заливу свиња је био покушај инвазије наоружаних кубанских избеглица у јужној Куби који су планирале и финансирале Сједињене Државе са циљем збацивања владе Фидела Кастра 1961. године и означила је врхунац америчких акција усмерених против Кубе. ЦИА је почела да регрутује и обучава кубанске избеглице за време Ајзенхауерове администрације, како су се тензије између Вашингтона и Хаване затезале, месецима пре него што су нарушени дипломатски односи са Кубом у јануару 1961. године. Првобитни план је захтевао искрцавање избегличке бригаде у близини старог колонијалног града Тринидад, који се налазио у централној провинцији Санкти Спиритус приближно 400 km југоисточно од Хаване у подножју планина Ескамбрај. Избор Тринидада је обезбеђивао бројне могућности да ће избегличка бригада моћи искористити то у своју корист током инвазије. Према Кенедијевим наређењима, критични детаљи плана су промењени, а тиме су уклоњене биле какве шансе за успех без америчке помоћи. Кенеди је наводно био под утицајем неких у Стејт Дипартменту, укључујући старог кубанског помоћника Вилијама Виланда, блиског пријатеља Самер Велес. Ови измењени детањи су укључивали промену 8

Алеида Марћ, Сећање – Мој живот уз Че Гевару, Београд 2007

зоне икрцавања Бригаде 2506 на два места у провинцији Матанзас, 202 km југоисточно од Хаване на источном крају полуострва Запата, у Заливу свиња. Искрцавање би се одвило на плажама Гирон и Ларга. Ова измена је ефикасно одсекла везу са побуњеницима у Ескамбрајском "Рату против бандита. Кастрова влада је била упозорена од стране агената КГБ-а. 17. априла 1961 године, три лета лаког бомбардера Б-26 носећи ознаке Револуционарног ваздухопловства су бомбардовала кубанске аеродроме Сан Антонио де Лос Бањос, међународни аеродром Антонио Масео и аеродром код Сијудад Либертада. „Операција Пума“, шифровано име дато офанзивним против-авионским нападима на Кубанске револуционарне снаге, је захтевала дводневне ваздушне нападе широм острва да би се ефикасно уклонило кубанско ваздухопловство, обезбеђујући да ће комплетну ваздушну надмоћ Бригаде 2506 пре стварног искрцавања у Заливу свиња. Ово није успело јер ваздушни напади нису настављени како је првобитно планирано - било је ограничено одлукама највиших нивоа америчке владе. Кастро је такође имао сазнање о инвазији и склонио је авионе на безбедно. Од авиона Бригаде 2506 који су се постројили ујутро 15. априла, један је имао задатак да обезбеди ЦИА изговор за инвазију. Модификованом двоседу Б-26Б који је коришћен за ову мисију је пилотиран капетан Марио Зунига. Пре полетања, поклопац једног од два мотора авиона је уклоњен од стране техничара, пуцано је на њега, а затим је враћен да би се добио утисак да је на авион пуцано са земље током његовог лета. Капетан Зунига је полетео из базе Никарагви у нисколетећу мисију која ће га одвести до најзападније кубанске провинције Пињар дел Рио, а затим на североисток према Ки Весту, Флорида. Када је био изнад острва, капетан Зунига се нагло подигао на висину на којој би га могле детектовати америчке радарске инсталације северно од Кубе. На тој висини и на безбедној удаљености северно од острва, капетан Зунига је радиом затражио помоћ и захтевао тренутну дозволу да слети у базу морнаричке авијације Бока Чика неколико километара североисточно од Ки Веста. Овај извештај је у очигледној супротности са извештајем кубанске владе да су ловци Си фури којима су управљали Кубанци и можда неки левичарски чилеански пилоти одани Кастру напали старије и спорије Б-26 бомбардере којум су управљале инвазионе снаге. До саопштења капетан Зуниге свету током преподнева 15. априла, сви осим једног бомбардера Бригаде 2506 је враћено преко Кариба у троипочасовном лету до њихове базе у Никарагви да би се напунили и опремили. Међутим, након слетања, посаде су се среле са поруком из Вашингтона која је наређивала неодређено мировање свих даљих борбених операција против Кубе. 17. априла, четири транспортера је пребацило 1.511 кубанских избеглица у Залив свиња. Њих су пратили два пловила за пешадијско искрцавање у власништву ЦИА, који су носили залихе и опрему. Ова

мала армија се надала ће наићи на подршку локалног становништва, намеравајући да пређе острво до Хаване. ЦИА је претпоставила да ће инвазија запалити искру масовног устанка против Кастра. Међутим, до времена када је инвазија почела, Кастро је већ био погубио неке осумњичене за сарадњу са Американцима и ухапсио остале. Затвореници су били држани под претњом смрћу ако инвазија успе. Иако су се кубанске снаге на месту искрцавања предале, ускоро је постало јасно након контакта са кубанским појачањем да избеглице неће добити ефикасну подршку на месту инвазије и да ће највероватније изгубити. Извештаји са обе стране описују тенковске битке које су укључивале тешку совјетску опрему. Кенеди се изјаснио против пружња америчке ваздушне помоћи заустављеној инвазији (иако су четворица америчких пилота убијени на Куби током инвазије) због свог противљења да се обзнани интервенција. Кенеди је такође отказао неколико таласа бомбардовања (само су се два десила) на приземљено кубанско ваздухопловство, које би могло да обогаљи кубанско ваздухопловство и да ваздушну надмоћ нападачима. Амерички маринци нису послати, чак иако су постојали бродови за подршку спремни за искрцавање у потребном тренутку. Ток догађаја заједно са чињеницом да је сва војна сила била спремна, али је потом повучена и/или није искоришћена подржава теорију да на највишим нивоима можда нису сви знали за планирану операцију. Конкретно, чини се могућим да се рачунало се тиме да ће припремана војна опција добити поршку председника Кенедија када му се предочи тренутна „криза“ као и већ израђено решење. Председник Кенеди је одлучио да не искористи ову могућност, што наводи на закључак да је можда управо сазнао за далеко одмакло логистичко планирање које је овим догађајима претходило. Неуспех инвазије у Заливу свиња је нанело велико срамоту Кенедијевој администрацији и учинила Кастра опрезним на будуће америчке интервенције на Куби. Међутим, Кенедијева администрација је наставила неспособне тајне операције на Куби, касније покренувши Кубански пројекат да би „помогли Куби да збаци комунистички режим“. Тензије ће опет имати врхунац у Кубанској ракетној кризи 1962 године. Кубанска ракетна криза је један од критичних момената Хладног рата, који је свет довео на ивицу нуклеарног уништења. Сукобу је претходило размештање америчких ракета средњег домета (2400км) у Турској 1959. године. Сличне ракете су постављене и у Италији. Одговор на то је био када је 1962. године СССР инсталирао нуклеарне ракете на Куби, што су Сједињене Америчке Државе прогласиле за претњу својој безбедности и повреду интересне сфере. Криза је ескалирала крајем октобра 1962. године блокадом Кубе од стране САД. После вишедневног натезања и „игре живаца”, у којој су главни актери били Џон Ф. Кенеди, Никита С. Хрушчов и Фидел Кастро, Совјетски Савез је повукао оружје, а заузврат добио гаранцију

Сједињених држава да неће напасти Кубу. Једанаест месеци после договора Кенеди - Хрушчов (до септембра 1963) америчко атомско оружје у Турској је деактивирано. Постигнут је договор о успостављању вруће линије (такозвани црвени телефон) између Москве и Вашингтона. У децембру 1964, Че Гевара је био званични представник Кубе у седишту Уједињених нација у Њујорку9. У свом говору, он је оштро критиковао неспособност УН да се изборе против бруталног апартхејда који се спроводи у Јужној Африци, питајући све присутне „зар УН не могу учинити ништа да то зауставе?“. Че је такође оштро осудио политику САД према црнцима, оптужујући их да их свакодневно дискриминишу, а да њихове убице ослобађају и штите, чак кажњавајући црнце кад захтевају своје право на слободу 10. Гевара је упитао „како они који све ово чине могу себе називати заштитницима слободе?“. Че Гевара је у говору представио Латинску Америку као „породицу од 200 милиона људи које муче исте муке“.Најавио је да ће странице овог дела историје писати „гладне индијанске масе, сељаци без земље, искориштавани радници и напредне масе.“ У овим тренуцима, претио је Гевара, анонимне масе ће почети да пишу сопствену историју „сопственом крвљу“, и повратити „она права којима се сви смеју већ 500 година“. Говор је завршио најављујући да ће „талас гнева“ очистити Латинску Америку и да ће се радничке масе, које „окрећу точак историје, по први пут пробудити из дугог, суровог сна у који су гурнути.“ Убрзо после тога, Че ће увидети да за њега није државнички посао, већ вођење револуција. Говорио је да је свој посао на Куби завршио, али да у свету постоји још земаља којима је потребна његова помоћ и подршка. Тако ће Че, 1965. године отпутовати тајно у Конго, у коме је 1961. године извршен војни удар и заведена диктатура. Ипак, Че овде неће успети да спроведе револуцију због велике неорганизованости, а и недисциплине тамошњих револуционара. За време његовог боравка у Конгу, нико није знао да ли је жив, и осим Фидела, нико није знао где се он налази. ЦИА је чак мислила да је мртав; годину дана је био за њих нестао човек. Чак је и мајчину смрт дочекао у Конгу 11. Ипак, после годину дана и неуспеха, вратиће се у Хавану. У Хавани се Че спремао за нову револуцију, овога пута у Боливији. Тајно прерушен и измењеног лика са лажним пасошем и под лажним именом, Адолфо Мена Гонзалез, новембра 1965. године стиже у Боливију12. Међутим, његов покрет овде није добио подршку тамошњег комунистичког покрета, па се Че био сам са својим присталицама. Убрзо 9

Алеида Марћ, Сећање – Мој живот уз Че Гевару, Београд 2007

10

Ернесто Гевара, Сећања на Кубанску револуцију, Београд 2008

11

Алеида Марћ, Сећање – Мој живот уз Че Гевару, Београд 2007

потом, влада Боливије и Вашингтон су сазнали за Геварино присуство у Боливији и почео је лов на њега, који је обухватао око 1500 људи, што припадника боливијског режима генерала Баријентоса, што оперативаца ЦИА. У наредним месецима је уследио низ ватрених окршаја између Чеове гериле и владиних трупа. Чеа су нагло поново почели да стижу напади астме, изгубио је око 20 килограма, а сељаци су се све мање придруживали добровољним одредима. Штавише, показало се да Индиоси предано сарађују са властима, поготову кад су за то добро награђени. У једном од тешких окршаја, на реци Рио Гранде, 31. августа 1967, војска је из заседе убила 10 Чеових герилаца, укључујући и Тању „Ла Гериљеру“, која је била од почетка Чеовог подухвата у Боливији уз њега13. Дана 8. октобра 1967. код села Ла Игера, након кратког и случајног окршаја ватреним оружјем, боливијска војска је из заседе ухватила Чеа и једног његовог саборца. Че је био рањен у ногу и није могао да се брани. Када су схватили ко је у питању, војници су хитно позвали свог надређеног, капетана Гарија Праду, а он је хитно телефонирао у Ваље Гранде, да би позвао пуковника Зентена, команданта осме дивизије. Шифрована порука обавештења је гласила: „Имамо тату у рукама“14. Феликс Родригез, агент ЦИА кубанског порекла, је својим претпостављенима у Вашингтону одмах јавио о хватању Чеа, потврђујући до тада незваничне новости. За све време од хватања, Че није пристао на испитивање. Око поднева тог 9. октобра, из Ла Паза је стигла шифрована порука: „Издајте пасош за тату“15, што је аутоматски била смртна казна за герилца. У ноћи, 9. октобра, Че је убијен. Тек 17. октобра 1997, пронађени остаци за које се сматра да су Чеови, сахрањени су уз војне почасти у посебно изграђеном маузолеју у кубанском граду Санта Клара, где је Че својевремено водио своје трупе у кубанској револуцији16. Кастро је такође активно помагао револуционарне покрете у Латинској Америци, а у 1970-их и 1980-их и у Африци (Ангола, Етиопија). Године 1979. изабран је за вођу Покрета несврстаних, позицију која му је дала међународни углед. Након што је касних 1980-их СССР почео да спроводи низ социјалних и економских реформи Кастро је оштро критиковао такве експерименте с капитализмом и тврдио како на Куби нема потребе за сличним реформама. Распад Совјетског Савеза 1991. 12

Ернето Гевара, Дневиник из Боливије, Београд 2008

13

Исто

14

Алеида Марћ, Сећање – Мој живот уз Че Гевару, Београд 2007

15

Исто

16

Исто

године прекинуо је доток помоћ Куби изазивајући тиме још веће пропадање посрнуле кубанске економије. Кастро је на такав развој догађаја одговорио 1993. године када је допустио ограничени низ економских реформи и делимичну легализацију приватног предузетништва. Кастро је у децембру 1995. године посетио Кину и изразио своје дивљење домаћинима у њиховом успјешном комбиновању ограничених економских реформи и социјалистичке привреде. По повратку на Кубу, Кастро је ипак критиковао експерименте с приватним предузетништвом који су се указивали на Куби. Тврдио је како је једини начин да се постигне економски раст очување једнопартијске државе, ограничавање приватног предузетништва и брзо утишавање политичких противника. У фебруару 1996. године кубански ратни авиони су оборили два цивилна авиона за која су кубанске власти тврдиле да су нарушиле кубански ваздушни простор. Ови авиони су припадали организацији кубанских избјеглица Brothers of the Rescue који су се посветили помагању кубанских избјеглица. Америчка влада одговорила је на овај инцидент даљњим јачањем економског ембарга што је укључивало и кажњавање страних фирми које инвестирају на Куби. Једном приликом упитан када ће обријати браду и скинути војну униформу (по томе и с цигаретом у устима постао је препознатљив лик у целом свету) одговорио је: „Када се оконча револуција!“. Кастро ће на крају скинути униформу 31. јуна 2006. године, када се повлачи са места председника Кубе због болести, и место председника ће уступити свом брату Раулу.

Кубанска револуција представљала је, а и данас представља један од најзначајних догађаја у историји Кубе, а и историје 20. века, а њен вођа, Фидел Кастро, представљаће вођу, који је остао до краја своје владавине, веран својим идеалима и начелима. Она, такође, представља доказ да један мали народ са огромном сногом воље може да се уједини, збаци диктаторне власти и пркосно одбије сву пресију водећих светских моћника.

Литература:

Eрнесто Гевара, Сећања на Кубанску револуцију, Београд 2008. Ернесто Гевара, Дневник из Боливије, Београд 2008. Ернесто Гевара, Герилско ратовање, Београд 2006. Алеида Марћ, Сећања – Мој живот уз Че Гевару, Београд 2007.