Krvne grupe

Крвна група

је опис карактеристика црвених крвних зрнаца код особа. Две најважније класификације су ABO и Rh фактор.

ABO групе: Крв се дели на 4 крвне групе, у зависности да ли у еритроцитима постоје одређени протеини. То су: A, B, AB и O. Хемијске анализе су доказале да носиоци крвне групе A имају у мембранама еритроцита специфичан протеин аглутиноген A (антиген A). Кад се крв крвне групе A дâ неком ко нема дотични протеин, али зато у крвној плазми има истородно антитело (аглутинин α или анти-А) доћи ће до аглутинације. Крв крвне групе B садржи аглутиноген B на еритроцитима, крв крвне групе AB садржи оба протеина, а крв нулте крвне групе (O) не садржи ни један од та два протеина. Последица ове појаве је та да крв крвне групе O не може да прима крв крвних група A, B и AB, него само своје крвне групе, а носилац крвне групе AB не може да даје крв крвним групама A, B и O, јер оне не поседују оба протеина. Стога, за O групу се каже да је универзални давалац (јер крв било које крвне групе може да прими крв O групе), а за групу AB се каже да је универзални прималац (јер садржи оба проте

Трансфузија крви: (лат. Transfundere -прелити) је процес преношења крви или њених продуката из крвног система једне особе у крвни систем друге. Трансфузија може спасити живот у многим ургентним стањима када долази до обимног крварења, а може се користити и за надокнађивање изгубљене крви у току разних лекарских интервенција или код појединих обољења (тежи облик анемије, тромбоцитопенија итд). Особама које пате од хемофилије или српасте анемије потребне су готово свакодневне трансфузије крви.

Трансфузија крви се зависно од њеног извора може поделити у две основне групе:

• •

хомологну трансфузију, у којој се користи ускладиштена крв других људи, и аутологну трансфузију, у току које се користи ускладиштена крв самогпацијента. Крв се може примити само интравенозним путем.

Индикације за трансфузију: Опште је правило да изгубљену крв и њене елементе треба у потпуности надокнадити и то оном брзином којом се појавио губитак. Индикације за трансфузију крви су различите и обухватају следећа стања: • • • • • • • • • •

смањени волумен циркулишуће крви настао услед крваренја оекотина, акутног панкреатитиса и др; анемија (малокрвност) изазвана смањеном концентрацијом еритроцита, тј. хемоглобина; недостатак фактора коагулације (у случају хемофилије, фибриногенопеније и сл); слабост организма изазвана малнутрицијом, траума и постоперативне болести (компликације); фетална еритробластоза; токсикоза дојенчади, неке заразне болести (тифус, сепса); болести узроковане радиоактивним и јонизујућим зрачењем, и друга обољења.[9]

Контраидикације за даваоце крви Центри за трансфузију крви у различитим државама прописују услове које добровољни даваоци крви морају задовољити. Неке од најчешћих контраиндикација су: • • • • • • • • • •

претходно боловање од маларије или хепатитиса, злоупотреба интравенозних дрога, примање људских хипофизних хормона, ризично сексуално понашање (различито дефинисано), употреба одређених медикамената, неухрањеност велики губитак телесне тежине у скоријем периоду, малокрвност, тетовирање у претходних 12 месеци, трудноћа итд.

Даваоци (донатори) крви: Крв могу дати особе оба пола, старости од 18 до 60 година. Размак између два давања крви треба да буде три месеца. Даваоца треба прегледати пре узимања крви. Даваоц не сме да буде особа која болује од: Сифилиса, хепатитиса, рака, душевних болести, туберкулозе, сиде, маларије,анемије...

Аутотрансфузија

Кеса са концентрованим еритроцитима Аутотрансфузија је терапијски поступак којим се болеснику узима крв, адекватно се обрађује и чува, и затим поново даје у случају потребе. Користи се најчешће код хируршких операција или терапије цитостатицима у фази ремисије. То је, заправо, вид трансфузије у којој су давалац и прималац крви једна особа. Принцип аутотрансфузије базиран је на чињеници да организам у себи поседује резерве крви, а да укупна количина исте није неопходна за иницирање обављања функције органа.

Rh фактор Поред поделе на ABO групе, постоји и резус фактор (Rh фактор), који је добио назив по Резус мајмуну код кога је и први пут откривен. Сви људи се деле на Rh+ (рх позитивне) и Rh- (рх негативне). Људи са Rh+ крвљу стварају резус протеин, док га људи са Rh- крвљу не стварају. При трансфузији, поред ABO група, пази се и на овај фактор. Тако да је O- крвна група најуниверзалнији давалац јер, поред тога што не садржи ни један од два аглутиногена, она не садржи ни резус протеин. Сходно томе, AB+

крвна група је најуниверзалнији прималац, јер садржи сва три протеина. Код трудноће, Rh фактор се наслеђује. Ако је мајка Rh-, постоји шанса од 50% до 100% да ће дете бити Rh+ (под условом да је отац Rh+). Током порођаја, фетусна крв може да дође у контакт са крвљу из плаценте и када реагују, може да се покрене стварање имуног одговора код мајке. Мајка ће после порођаја неминовно створити антитела и трајно ће доћи до промене имунитета. Оваква ситуација се сада медицински решава.

Интерреакција: Како би се опасност од посттрансфузијских реакција избегла, пре давања урадити интерреакција. Врши се мешање узорака плазм примаоца са еритроцитима даваоца , и обрнуто, еритроцити примаоца са плазмом даваоца. Ако не дође до реакције аглутинације, крв даваоца није потпуно компатибилна са крвљу примаоца и не сме се давати.