KRV I Hematopopeja

 

3 . K R V I H E M AT O P O J E S A

STRUKTURNI ELEMENTI KRVI Krv predstavlja jedno od specijalizovanih vezivnih tkiva. Ona je jedino tečno vezivno tkivo a istovremeno i jedino vezivno tkivo u čijoj izgradnji učestvuju ćelije i vanćelijski matriks, ali ne i vlakna. U morfološkom organizovanju krvi učestvuju ćelijski elementi – eritrociti koji se tradicionalno označavaju kao crvena krvna zrnca i leukociti koji se tradicionalno nazivaju belim krvnim zrncima, strukturirani elementi koji nisu u pravom smislu ćelije – krvne pločice kao i vanćelijski matriks – krvna plazma. Krv se smatra lokalizovanim vezivnim tkivom budući da kruži unutar krvnih sudova. Ona, s jedne strane, nosi kiseonik iz pluća i hranljive materije iz crevnog sistema do drugih tkiva dok do pluća nosi ugljen-dioksid a do  bubrega materije materije koje predstavljaju predstavljaju proizvod razlaganja razlaganja jedinjenja jedinjenja koja sadrsadrže azot. Uloge krvi su, međutim, daleko brojnije. Krv Krv,, naime, ima esencijalnu objedinjujuću ulogu jer prenosi hormone od mesta njihove sinteze do mesta na kome se ispoljava njihovo delovanje. U krvnoj plazmi su, pored toga,  prisutni i globulini među kojima su i antitela pa na taj način učestvuje u odbrani organizma. Crvena krvna zrnca i krvne pločice su pravi strukturirani elementi krvi. Leukociti, kako oni koji se nazivaju granularnim i podrazumevaju hetero te rofil filne ne,, eo eozi zino nofil filne ne i ba bazo zofil filne ne gr gran anul uloc ocite ite,, ta tako ko i agranularni  – limfociti i monociti – prisutni su i u drugim tkivima. U njima oni ispoljavaju svoje delovanje i završavaju svoj kratkoveki život, a krv i krvne sudove koriste da  bi dospeli do određenog mesta mesta u organizmu.

O značaju koji krv ima u organizmu govori i jedan stih iz  Levitske knjige (17, 11): „Telesni život je u krvi“.

organizmu odraslog okočini 5.5 oko l krvi54% što krvi. predstavlja približno 7%Unjegove telesne težine.čoveka Krvna ima plazma Među ćelijskim elementima, koji predstavljaju 46% krvi, najviše ima eritrocita – 4.5 do 5 x 1012/l, dok krvnih pločica ima 250-300 x 109/l. Granulociti, koji zajedno sa agranularnim leukocitima čine tek 1% ukupne zapremine krvi, neujednačeno su zastupljeni – u odnosu na ukupan procenat leukocita leukocita heterofilnih ima najv na jviš iše, e, iz izme među đu 50 i 75% 75%,, eo eozi zino nofil filni nihh te tekk 2 do 4% 4%,, a ba bazo zofil filni nihh im imaa sa samo mo do 1%. Prisutnost agranularnih leukocita takođe je neujednačena – monocita ima od 2 do 8%, a limfocita može biti između 20 do najviše 40%.

Krvna plazma Krvna plazma predstavlja tečnost koja je po svom sastavu veoma bliska intersticijskoj tečnosti. Najvećim delom je čini voda – 91-92%, dok proteina i rastvorenih organskih i neorganskih supstanci ima veoma malo – 7-8% i 1-2%, respektivno.  Krv i hematopojesa

095

 

 Nada M. Šerban

fibrinogen (MM 33.000 Da) fibrinogen (MM imunoglobulini   (MM od 80.000 do imunoglobulini više miliona Da) albumini (MM albumini  (MM oko 59.000 Da)

Među proteini Među proteinima ma najzna najznačaj čajnij nijii su fibrinoge fibrinogeni, ni, glo globul bulini ini i alb albumi umin. n. Fib Fib-rinogen, protein koji sintetišu hepatociti, parenhimske ćelije jetre, nužan je za formiranj formi ranjee fibrin fibrinaa tokom proce procesa sa koag koagulaci ulacije. je. Imuno Imunoglobul globulini, ini, funkc funkcional ionalni ni molekuli imunog sistema predstavljaju najznačajniji deo globulina. Albumini, koje takođe sintetišu hepatociti, odgovorni su za osnovni osmotski pritisak koji krv vrši na zidove krvnih sudova. U krvnoj plazmi su, u veoma malom procentu, prisutne krajnje raznorodne rastvorene supstance: elektroliti koji, na primer, obuhvataju jone kalcijuma, natrijuma, kalijuma, magnezijuma, hlora, potom hranljivi molekuli – glukoza, amino-kiseline, lipidi, zatim supstance koje imaju regulatornu ulogu poput hormona, enzima i vitamina kao i neproteinske supstance koje sadrže azot  – urea, mokraćna kiselina, kreatin itd., i, najzad, najzad, kiseonik i ugljen-dioksid. Mnoge slabo rastvorljive ili nerastvorljive supstance prenose se posredstvom krvne plazme zahvaljujući tome što se vezuju za albumin ili pak za α i β globuline. Tako se, na primer, posredstvom albumina prenose lipidi, neki hormoni ili joni metala koji obrazuju komplekse sa transferinima.

eritrocit prema grčkim rečima erythros,  crven i kytos, šupljina * Eritrociti malog broja sisara – kamile i lame, na primer, kao i svih drugih kičmenjačkih grupa u zreloj formi posedu ju relativno krupan nukleus. Oko njega se često zapaža svetao prostor koji odražava proširenu perinukleusnu cisternu. Smisao ovog proširivanja još uvek nije  poznat.

Slika 3-01. Oblik eritrocita transmembranski proteini značajni za  povezivanje sa citoskeletom: glikoforin   glikoforin protein traka 3  3 

Eritrociti – crvena krvna zrnca Eritrociti su ćelije koje omogućavaju prenošenje kiseonika i ugljen-dioksida. Smatraju se jedinim pravim ćelijama krvi premda u funkcijski zreloj, morfološki diferenciranoj formi kod većine sisara nemaju nukleus*. Crvena krvna zrnca su ćelije relativno malih dimenzija. Kod ljudi prečnik im se kreće oko 7.5 µm. Oblikom podsećaju na bikonkavan, dvostrano udu bljen disk čiji je periferni region deblji od središnjeg (Sl. 3-01) – debljina eritrocita u perifernom delu iznosi 2.6 µm dok je u središnjem regionu samo 0.8 µm. Ovakav oblik obezbeđuje povećanu površinu ćelije čime je olakšana razmena gasova. Eritrociti su veoma gipki – sa lakoćom se prilagođavaju nepravilnom obliku kapilara kao i promenama njihovog prečnika. Oni, isto tako, sa lakoćom ponovo stiču svoj prethodni, bikonkavan oblik. Ova osobina eritrocita veoma je značajna budući da je njihov prečnik veći od prečnika najmanjih kapilara (3 µm). Sigurno da ćelijska membrana eritrocita predstavlja onu plazminu mem branu čija je struktura najbolje izučena. Kako, bar kada je o većini sisara reč, ne poseduju nukleus i citoplazmine organele, eritrociti su dragocen „izvor“ lako izdvojivestrukturno-funkcijskih ćelijske membrane pa je otuda plazmine ona postala model-sistem za izučavanje osobenosti membrane eukariotske ćelije. U ćelijskoj membrani eritrocita prisutni su glikoproteini koji, poput proteina traka 3, obezbeđuju prenošenje jona kalcijuma i bikarbonata ili, poput glikoforina (Sl. 3-02) koji na svojim spoljašnjim segmentima nose antigene i određuju neke krvne grupe. Za razliku od glikoforina koji kroz lipidni dvosloj  prolaze samo jedanput, protein traka 3 prolazi više od deset puta. Premda u membrani mogu biti usamljeni, daleko češće formiraju dimere. Između glikoproteina ćelijske membrane, s jedne strane, i elemenata unutrašnjeg ćelijskog skeleta koji su prisutni u podmembranskom citoplazminom sloju, sa druge, na dva mesta je uspostavljen direktan kontakt (Sl. 3-02). Ujedinjeni, oni ostvaruju „zajednicu“ „zajednicu“ koja obezbeđuje fleksibilnost eritrocita.

096  Krv i hematopojesa 

 

Osnovi histologije – radna verzija

Osnovu podmembranskog citoskeleta predstavlja višeugaona mreža (Sl. 3-03) koju formiraju molekuli spektrina i kratki aktinski filamenti. Ovim komponentama pridružen je čitav niz proteina koji učestvuju u strukt str ukturi urira ranju nju akt aktins inskog kog fila filamen menta ta ili upo upovez veziva ivanju nju spe spektr ktrins inskoko-akt aktins inske ke mreže sa glikoproteina glikoproteina membrane. membrane. Ka svakom svakom aktinskom filamentu, koji se čes esto to ozn znač ačaava kao pro roto tofil filaame ment nt bu budu dući ći da ga fo forrmi mira ra sa samo mo 13 do 15 molekula G-aktina, usmereno je pet do sedam spektrinskih molekula.

vezu između glikoforina i spektrina ostvaruju: aktinski protofilament protein 4.1

glikoforin  protein traka 3 lipidni dvosloj plazmine membrane drugo mesto vezivanja

 prvo mesto vezivanja

citoplazma  protein traka 4.1  paladin

ankirin

tropomiosin

tropomodulin

aducin

spektrin

aktinski  protofilament

 protein kinaza

dematin

Slika 3-02. Veze koje podmembranski citoskelet uspostavlja sa ćelijskom membranom eritrocita Aktinskom Aktin skom protofila protofilamentu mentu pridr pridružen užen je tropomiosi tropomiosinn koji učestvuje učestvuje u njenjegovom ojačavanju. Procese polimerizovanja i depolimerizovanja aktinskog sk og fila filame ment ntaa spr preečav avaj ajuu pr prot oteein inii tr trop opom omod oduuli linn, pr pris isuuta tann na „mi minu nus“ s“ u strukturiranju aktinskog protofilamenkraju i aducin, aducin, prisutan prisutan na „plus“ kraju aktinskog aktinskog protofila protofilamenta menta (Sl. ta učestvuju: 3-02 i 3-03). Međutim, aducin, obrazovan od α i β pod-jedinica, potropomiosin red uloge završnog proteina pokreće i udruživanje spektrina i F-aktitropomodulin aducin na. Značajnu komponentu spektrinsko-aktinske mreže predstavlja i dematin  protein dematin koji je pridružen aktinskom protofilamentu (Sl. 3-02 i 303). Istraživanja su pokazala kako je dematin, obrazovan od tri podjedinice, funkcijski nužan za održavanje oblika eritrocita i za mehanička svojstva njegove membrane a njegovo vezivanje za aktin reguliše cAMP-zavisna kinaza. Spektr Spe ktrin in je fibri fibrilni lni pro protei teinsk nskii dim dimer er obr obraz azova ovann od α i β lanca. lanca. Ovi Ovi lanci lanci nisu simetrični, drugim rečima na njima se razlikuju regioni „glave“ i regioni „repa“. U uspostavljanju veze između repova spektrinskih dimera i aktinskog filam fil amen enta ta,, s je jedn dnee st stra rane ne,, i ve veze ze sa ci cito topl plaz azmi mini nim m do dome meni nima ma gl glik ikof ofor orin ina, a, sa druge, učestvuje protein 4.1. Na taj način ostvareno je prvo mesto vertikalnog  povezivanja citoskeleta citoskeleta sa membranom (Sl. (Sl. 3-02). Drugo mesto povezivanja spektrinsko-aktinske mreže i membrane ostvareno je približno na sredini spektrinskog dimera. Posredstvom globularnog  Krv i hematopojesa

097

 

 Nada M. Šerban vezu između proteina traka 3 i spektrina ostvaruju: ankirin   ankirin paladin

 protein traka 4.1

 proteina ankirina i paladina spektrin spektrin je vezan vezan za protein protein traka 3 (Sl. 3-02 i Sl. 3-03)). Posle izlaganja plazmine membrane eritrocita delovanju deterdženta Triton X-100 spektrinsko-aktinsku mrežu, koja u 90% slučajeva ima šestougaonu dok ostatak može imati petougaonu ili sedmougaonu formu, moankirin tropomiosin

tropomodulin  protein traka 3

spektrin aducin

 paladin aktinski protofilament

dematin glikoforin

citoplazmina površina lipidnog dvosloja Slika 3-03. Komponente višeugaone mreže podmembranskog citoskeleta eritrocita

Konstatovano je da jedan broj naslednih bolesti crvenih krvnih zrnaca  potiče od grešaka na nivou komponenti citoskeleta i membranskih proteina sa kojima uspostavljaju vezu. Sferociti, eritrociti loptaste forme, karakteristični za naslednu bolest sferocitozu, predstavljaju rezultat netačnog prepisivanja genskog zapisa za ankirin ali mogu  biti posledica i nepostojanja dematina. Eliptocite, eritrocite elipsoidne forme, odlikuje nedostatak jedne od formi glikoforina što sekundarno dovodi do modifik di fikaci acija ja i u ni nivo vouu pr prot otei eina na 4. 4.1. 1.

098  Krv i hematopojesa

guće je izdvojiti i posmatrati kao samostalnu „organelu“. Međutim, ukoliko se primene drugačiji postupci za njeno izdvajanje, mreža u daleko većem  procentu pokazuje petougaoni i sedmougaoni izgled. izgled. Koliko su dosadašnja istraživanja pokazala, u izgradnji podmemranskog citoskeleta ne učestvuju motorni proteini pa se smatra da je njena nesumnjiva fleksib flek sibiln ilnost ost koj kojaa omo omoguć gućava ava pov povrat ratnu nu pro promen menuu obl oblika ika eri eritro trocit citaa za zasno snovan vanaa na fosforilovanju i defosforilovanju pojedinih komponenti. Ovi procesi  podrazumevaju aktivnost protein kinaza lokalizovanih u blizini pojedinih strukturnih komponenti spektrinsko-aktinske mreže (Sl. 3-02) U citoplazmi eritrocita, u kojoj nema citoplazminih organela, prisutno  je oko 33% hemoglobina, proteina za koji se vezuju kiseonik i ugljen-dioksid. Kada je za njega vezan kiseonik, hemoglobin biva transformisan u oksihemoglobin, a kada je vezan ugljen-dioksid u karbaminohemoglobin. Ove dve forme hemoglobina mogu se transformisati jedna u drugu. Ukoliko se, međutim, za hemoglobin veže ugljen-monoksid, hemoglobin prelazi u karboksihemoglobin, jedinjenje koje više ne može da se transformiše ni u  jednu od prethodne dve forme hemoglobina. Pored hemoglobina, u citoplazmi eritrocita nalaze se i enzimi uključeni u metabolizam glukoze. Kako u ovim ćelijama nema organela, a to podrazumeva da nema ni mitohondrija, glukoza predstavlja jedini izvor energije.

 

Osnovi histologije – radna verzija

Eritrociti žive relativno dugo, oko 120 dana. Ostareli eritrociti bivaju uklonjeni u koštanoj srži, tamo gde dolazi i do njihovog formiranja, ili pak u slezini – fagocituju ih bilo pravi makrofagi bilo retikularne ćelije koje  poseduju fagocitne sposobnosti. sposobnosti. Krvne pločice Pored eritrocita, i krvne pločice predstavljaju prave strukturirane elemente krvi. One se, kao što je već istaknuto, kod sisara ne mogu smatrati ćelijama nego, uzimajući u obzir njihov nastanak*, visokoorganizovanim delovima citoplazme. Međutim, druge kičmenjačke grupe poput, na primer, ptica poseduju ćelije koje su funkcijski ekvivalenti krvnim pločicama. Nazivaju se trombociti i to su prave ćelije koje poseduju nukleus a u citoplazmi sve uobičajene citoplazmine organele.

* videti kasnije megakariopojesu

trombocit prema grčkim rečima thrombos, ugrušak i kytos, šupljina

U sadejstvu sa endotelskim ćelijama i sa oko 13 proteina krvne plazme krvne pločice formiraju krvne ugruške i učestvuju u procesu obnavljanja oštećenog zida krvnog suda. U tom procesu dolazi do izražaja njihova sposobnost adhezije. Međusobno prijanjanje omogućava okoloćelijski polisaharidni omotač krvnih pločica koji ima znatnu debljinu – 15-30 nm – i  bogat je glikozaminoglikanima i glikoproteinima. Krvne pločive su obično diskoidno-bikonveksnog oblika (Sl. 3-04), ali mogu imati i izduženu formu. Na osnovu vrste i rasporeda struktura koje ih odlikuju razlikuju se dva regiona koji se označavaju kao hijalomera  i granulomera. glikokaliks

marginalni snop

hijalomera aktinska mreža glikogenska granula granulomera otvoren kanalikularni sistem tamna granula α-granula

λ-granula marginalni snop

granulomera

hijalomera

aktinska mreža otvoren kanalikularni sistem Slika 3-04. Morfološka organizacija krvne pločice

Hijalomera predstavlja perifernu oblast koju karakteriše kružno raspoređen snop mikrotubula nazvan marginalnim snopom (Sl. 3-04). Obrazuje ga deset do 15 mikrotubula koje održavaju diskoidni oblik krvnih pločica. U hijalomeri se zapaža i prisustvo nepravilnih, tamno kontrastiranih cevčica malog prečnika koje čine tamni tubularni sistem. Pretpostavlja se da one  Krv i hematopojesa

099

 

 Nada M. Šerban

 predstavljaju ostatak endoplazminog retikuluma u čijem lumenu bi mogli  biti magacionirani joni kalcijuma. Pored mikrotubula u hijalomeri, ali i u granulome gran ulomernom rnom regionu regionu prisutna prisutna je mreža aktinskih aktinskih filamenata filamenata koja tokom formiranja krvnog ugruška doprinosi promeni oblika krvnih pločica. U središnjem delu krvnih pločica, granulomeri, uočavaju se granule, po neka mitohondrija, peroksisomi, kao i sistem kanala organizovanih u vidu otvorenog kanalikularnog sistema (Sl. 3-04). Ovi kanali, koji su u kontinuitetu sa plazminom membranom, obezbeđuju povećanje površine krvnih pločica i time olakšavaju oslobađanje aktivnih molekula iz citoplazme. Životni vek krvnih pločica je relativno kratak, do deset dana, pa brojne glikogenske čestice prisutne u granulomernom regionu predstavljaju dragocen izvor glukoze. Krvne pločice odlikuju tri vrste granula – α-granule, tamne granule  i λ-granule (Sl. 3-04). Alfa granule su najbrojnije i imaju najveće dimenzije  – od 200 do 500 nm. U njima su magacionirane brojne komponente koje su uključene u proces formiranja krvnog ugruška poput proteina koagulacije, molekula adhezije, citokina, aktivatora i angiogenih molekula. Nesumnjivo da neki od ovih molekula predstavljaju rezultat sintetske aktivnosti ćelija od kojih pločice nastaju. Međutim, istraživanja su pokazala da jedan broj supstanci dospeva posredstvom endocitose i poreklu da su u ovaj proces uključena uiα-granule multivezikularna tela. O endocitotskom određenih molekula u ovim granulama svedoči i sastav njihove membrane. Ona, naime,  poseduje i neke transmembranske proteine koji odlikuju plazminu membranu membranu krvnih pločica. Unutrašnjost ovih granula organizovana organizovana je na specifičan način (Sl. 3-04). Uz membranu su prisutne vezikule i cevčice malog prečnika od oko 20 nm, potom se uočava elektron-svetla oblast dok je u središtu granule elektron-taman region. Tamne granule, koje se ponekad označavaju i kao δ-granule (Sl. 3-04), sitnije su od α-granula – prečnik im se kreće između 250 do 300 nm. U njima se nalaze kalcijum, ADP i ATP, serotonin, histamin, pirofosfataza, kao i faktori koji olakšavaju prikupljanje i prijanjanje krvnih pločica, ali i vazokonstrikciju. Po svemu sudeći da čitav niz supstanci koje odlikuje ove granule u njih dospeva, kao i u slučaju α-granula, posredstvom endocitotskih mehanizama. Treća vrsta granula, λ-granule (Sl. 3-04), predstavljaju lizosome i sadrže najmanje 13 kiselih hidrolaza kao i katepsine D i E ali i još neke proteine. Hidrolitički enzimi koji odlikuju ove granule uključeni su u proces resorbovanja krvnog ugruška. Praćenje formiranja krvnog ugruška u in vivo uslovima pokazalo je da ono  predstavlja izuzetno složen proces u koji su uključene brojne komponente koje imaju strukturnu ali i regulatornu ulogu. Pojedine etape koje dovode do obrazovanja ugruška precizno su vremenski i prostorno povezane. Endotelske ćelije neoštećenog krvnog suda sintetišu prostacikline i azot-monoksid koji sprečavaju prikupljanje krvnih pločica uz površinu krvnog suda (Sl. 3-05). Ovome doprinose i tropomodulin i molekuli slični heparinu koji su prisutni na lumenskoj strani membrane endotelskih ćelija i inaktiviraju specifične spec ifične fakto faktore re koagu koagulaci lacije. je. 100  Krv i hematopojesa

 

Osnovi histologije – radna verzija

heterofilni hetero filni granul granulocit ocit krvna plazma  podepitelska lamina kolageno vlakno

eritrocit krvna pločica endotel  podepitelsko vezivo

fon Vilebrandov faktor tkivni tromboplastin

 promena oblika krvne pločice

oštećena endotelska ćelija

oslobađanje sadržaja iz α- i δ-granula

fibrinsk fibri nskaa mre mreža ža

oslobađanje saržaja iz λ-granula

obnovljena endotelska ćelija

aktivatori plazminogena

Slika 3-05. Etape u formiranju i uklanjanju krvnog ugruška  Krv i hematopojesa

101

 

 Nada M. Šerban

Erik Adolf fon Vilebrand (Erik Adolf von Willebr Willebrand, and, 1870-1949) 1870-1949) finski finski lekar internista

Međutim, ukoliko do oštećenja dođe, endotelske ćelije prestaju da sintetišu inhibitore koagulacije i počinju da luče tkivni tromboplastin, fon Vilebrandov faktor kao i endotelin. Tkivni tromboplastin i fon Vilebrandov faktor utiču na prikupljanje krvnih pločica koje naležu na kolagena vlakna u ogoljenom podepitelskom vezivu (Sl. 3-05). Endotelin pak predstavlja moćan vazokonstriktor koji smanjuje izlivanje krvi izvan krvnog suda. Paralelno sa tim dolazi do izbacivanja sadržaja iz α- i δ-granula krvnih pločica (Sl. 3-05) a ADP uz još neke komponente prisutne u ovim granulama podstiče njihovo dalje prikupljanje. Krvne pločice priljubljuju se jedna uz drugu velikim delom zahvaljujući polisaharidnoj komponenti plazmine membrane. One menjaju i svoj oblik zahvaljajući aktivnosti aktinskog citoskeleta u perifernom regionu. Ova faza u formiranju krvnog ugruška često se označava kao faza aktivacije krvnih pločica. Prikupljanju krvnih pločica doprinose tkivni tromboplastin i tromboplastin oslobođen iz krvnih pločica. Oni deluju na protrombin prisutan u krvnoj  plazmi, pretvaraju ga u trombin, enzim koji olakšava prikupljanje krvnih  pločica. Pored toga trombin se ponaša kao hemoatraktant – na mesto oštećenj teć enjaa priv privlač lačii hete heterofi rofilne lne gra granul nuloci ocite, te, mon monoci ocite te i lim limfoc focite ite koj kojii dop doprin rinose ose regeneraciji oštećenog mesta. Trombin deluje i na endotelske ćelije krvnog suda povećavajući njihovu propustljivost kao i adhezivnost leukocita. U ovim ćelijama trombin podstiče i proizvodnju brojnih molekula uključenih u  proces regeneracije regeneracije endotela, endotela, a izgleda da direktno deluje deluje i na glatke mišićne ćelije prisutne u zidu krvnog suda stimulišući njihovu proliferaciju. Tokom faze prikupljanja faktori prisutni u krvnoj plazmi, u oštećenom krvnom sudu i u krvnim pločicama pokreću sukcesivnu interakciju oko 13  proteina plazme koji omogućavaju da se u prisustvu kalcijuma fibrinogen, takođee prisutan takođ prisutan u krvnoj krvnoj plazmi plazmi,, pretvori pretvori u fibrin fibrin koji polime polimerizuj rizujee u kratk kratkaa vlakna koja formiraju mrežu (Sl. 3-05). Ona doprinosi daljem prikupljanju krvnih pločica. Tako obrazovan krvni ugrušak štiti oštećene endotelske ćelije i omogućava im da se obnavljaju. U približavanju slobodnih krajeva endotelskih ćelija značajnu ulogu imaju aktinski i miosinski molekuli krvnihh plo ni ploči čica ca.. Oni Oni,, for formi mira raju jući ći fil filam amen ente te ko koji ji uz ut utro roša šakk ATP TP-a -a do dovo vode de do kontrahovanja ugruška, na taj način doprinose međusobnom približavanju endotelskih ćelija. Kada je endotel krvnog suda obnovljen ugrušak biva uklonjen. Endotelske ćelije sintetišu i oslobađaju aktivatore plazminogena (Sl. 3-05) koji pretvaraju  plazminogen prisutan u krvnoj plazmi u plazmin koji pokreće odlepljivanje ugruška. Ovom procesu svoj doprinos pružaju i krvne pločice iz kojih se oslobađaju hidrolitički enzimi magacionirani u λ-granulama.

Leukociti, bela krvna zrnca Leukociti, U krvi čoveka prisutan je oko 1% leukocita. Kao što je već pomenuto, prema tome da li se u njihovoj citoplazmi nalaze ili ne nalaze granule, razlikuju se granularni i agranularni leukociti. U okviru granularnih leukocita razlikuju se tri tipa ćelija – heterofilni (polimorfonuklearni), eozinofilni i bazofilni granulociti. Premda Premda se klasifi klasifikuj kujuu u agr agranu anular larne ne leu leukoc kocite ite,, limfociti i monociti u svojoj citoplazmi, kao što je ranije rečeno poseduju azurofilne granule. 102  Krv i hematopojesa 

 

Osnovi histologije – radna verzija

Kada se na svetlosnom mikroskopu posmatraju razmazi krvi, granulociti se, između ostalog, međusobno mogu razlikovati i na osnovu načina na koji se boje granule u njihovoj citoplazmi. Boje tipa Romanovski – na primer metilensko plavo ili pak azuri (proizvodi oksidacije metilensko plavog) – koje se često koriste za bojenje razmaza krvi pokazuju pokazuju bazofiliju dok eozin,  budući da je kisela boja, pokazuje pokazuje acidofiliju acidofiliju (eozinofiliju). Ukoliko se koristi mešavina ovih boja bivaju obojene granule granule u heterofilnim heterofilnim granulocitima. Ova kategorija kateg orija granuloc granulocita ita često često se naziva i neutrofiln neutrofilnim, im, ali ovakv ovakvoo imeno imenovanje vanje ne ukazuje na postojanje više vrsta granula u njihovoj citoplazmi, već ih lažno predstavlja kao „neutralne“ ćelije, pa se može pomisliti kako se te granule gran ule boje bilo nekim neutraln neutralnim im bojama bilo da na bazofilne bazofilne i acido acidofilne filne  boje reaguju neutralno. neutralno. Kako leukociti nisu pravi ćelijski elementi krvi budući da svoju ulogu u ćelijskoj i humoralnoj odbrani organizma ispoljavaju, kao što je već istaknuto, u drugim vezivnim tkivima, njihove morfološke odlike i neki vidovi njihovih funkcija razmatrani su u okviru pregleda ćelija vezivnih tkiva. U krvnom toku leukociti su nepokretne ćelije, njih krvni tok nosi pasivno a napuštaju ga  procesom nazvanim nazvanim dijapedesa (Sl. 3-06). 3-06).

heterofilni heter ofilni granul granulocit ocit

   i    k   s   s   k    j    i    l   i   r   e   t    ć  a   n  m   a   v   r   a    l    i   p   a    k

   t   s   a    l    b   o   r    b    fi

Slika 3-06. Dijaledesa heterofilnog heter ofilnog granul granulocita ocita

FORMIRANJE ĆELIJA PRISUTNIH U KRVI Proces tokom koga dolazi do formiranja diferenciranih ćelijskih elemenata  prisutnih u krvnom toku naziva se hematopojesa. Ona podrazumeva obrazovanje, diferenciranje i sazrevanje pravih ćelija krvi – eritrocita, strukturiranih elemenata krvi – krvnih pločica, i onih ćelija koje krvni tok koriste ne bi li dospeli do svih regiona u organizmu u kojima se njihovo dejstvo u punoj meri ispoljava – granularnih i agranularnih leukocita. Pored ovih ćelija, hematopojetički proces dovodi i do formiranja mastocita, dendritskih ćelija, ali i osteoblasta i osteoklasta. Istraživanja su pokazala da su hematopojetički procesi izuzetno intenzivni budući da se kod ljudi, na  primer, svakog dana formira oko 2 x 1011  eritrocita i 1010  belih krvnih zrnaca. Hematopojetičkim, specijalizovanim vezivnim tkivima nazivaju se ona tkiva u kojima se odigrava proces hematopojese. Hematopojetička tkiva nisu istovetna u embrionu i u odraslom organizmu. Tokom embrionskog razvoja kičmenjaka koje odlikuje formiranje vanembrionskih tvorevina,  posebno placentnih sisara, sisara, hematopojesa počinje počinje u krvnim ostrvcima koja se uočavaju u oblasti vitelusne kese. U krvnim ostrvcima uglavnom se formiraju eritrociti, makrofagi i megakariociti, ali se ove ćelije razlikuju od onih koje nastaju u hematopojetičkim tkivima odraslog organizma. Eritrociti, naime,  poseduju nukleus a formiranju makrofaga ne prethodi stupanj monocita. Hematopojetičku ulogu zatim ima i aorta-gonado-meson aorta-gonado-mesonefrosni efrosni region u okviru koga se uočavaju hematopojetičke ćelije pridružene endotelu ventralnog dela dorzalne aorte. Hematopojesa u ovom regionu je privremena a podrazumeva formiranje eritrocita, granulocita i limfocita. Potom hematopojetičku ulogu  preuzima i jetra kao i slezina. U periodu oko rođenja hematopojetičke ćelije iz jetre migriraju u koštanu srž koja se diferencira paralelno sa formiranjem skeletnih elemenata.

hematopojesa prema grčkim rečima haima, haimatos , krv i poiesis, praviti

 Krv i hematopojesa

103

 

 Nada M. Šerban

Kod odraslog organizma najvećeg broja sisara jedino hematopojetičko tkivo je koštana srž. Ona je lokalizovana u sunđerastom koštanom tkivu nekih dugih kostiju, u kičmenim pršljenovima i u grudnoj kosti. Treba, međutim, naglasiti da u određenim okolnostima jetra i slezina mogu ispoljiti hematopojetičke funkcije. Zanimljivo je da kod glodara slezina odraslih jedinki čuva svoja hematopojetička svojstva. Koštana srž se javlja u dve forme – u formi crvene i žute koštane srži. Crvena koštana srž odlikuje novorođene i mlade organizme dok žuta koštana srž odlikuje odrasli organizam. No, bez obzira da li je reč o jednoj ili o drugoj formi, koštana srž je uvek izgrađena od vezivne strome i hematopojetičke komponente. Vezivnu stromu formiraju ćelije strome i sinusoidni kapilari (Sl. 3-07). Pod ćelijama vezivne strome podrazumevaju se retikularne ćelije i njima veoma slične adventicijske ćelije. Ove dve vrste ćelija mnogi istraživači označava ozna čavaju ju kao ćelij ćelijee slične fibroblastima. fibroblastima. Prek Prekoo svojih nasta nastavaka vaka retik retikularn ularnee i adventicijske ćelije uspostavljaju međusobni kontakt i na taj način formiraju svojevrsnu mrežu. U organizovanju ove mreže učestvuju i neveliki snopovi

makrofag adventicijska ćelija vanćelijski matriks ćelija slična adipocitu retikularno vlakno

retikularna ćelija endotelska ćelija sinusoida Slika 3-07. Histološke komponente strome koštane srži

retikularnih vlakana. Pločasti nastavci adventicijskih ćelija postavljeni su uz osnovicu endotelskih ćelija i na taj način im pružaju mehaničku potporu  budući da ovaj tip kapilara kapilara ne odlikuje podepitelska lamina. Komponente vezivne strome su i makrofagi. U žutoj koštanoj srži uočavaju se i ćelije u čijoj citoplazmi postoji lipidno telo (Sl. 3-07). Nazivaju se ćelijama sličnim adipocitima a ne adipocitima belog masnog tkiva budući da prema nekim istraživanjima one nastaju transformacijom retikularnih ćelija. Sa starošću organizma postupno raste broj ćelija sličnih adipocitima, a sma-njuje se količina hematopojetičke komponente. Retikularne i adventicijske ćelije imaju umerenu količinu citoplazminih organela uključenih u sintetske procese i nešto elemenata lizosomskog sis104  Krv i hematopojesa

 

Osnovi histologije – radna verzija

tema. Međutim, ove ćelije pod dejstvom određenih stimulusa mogu da vrše fagocitosu. Glavninu onih hematopojetičkih ćelija koje iz nekog razloga nisu pravilno razvijene ipak uklanjaju makrofagi. Oni fagocituju i ostarele eritrocite. Otuda se u njihovoj citoplazmi uočavaju krupni fagosomi i  preostala tela (Sl. 3-07). Unutar okaca mreže koju formiraju retikularne i adventicijske ćelije kao i retikularna vlakna smeštene su slobodne ćelije koje predstavljaju hematopojetičku komponentu koštane srži. One se nalaze u različitim stupnjevima formiranja budućih zrelih ćelija prisutnih u krvnoj plazmi. Pored ćelijskih elemenata, važnu komponentu vezivne strome predstavlja ju i komponente vanćelijskog matriksa – kolageni kolageni tipa I i III, fibronektin, laminin i proteogli proteoglikansk kanskii molekuli. molekuli. Laminin, Laminin, fibronekti fibronektinn i hemon hemonektin ektin,, struk struk-turni glikoprotein koji odlikuje ovaj matriks, vezuju se za odgovarajuće receptore na površini ćelija i tako ih povezuju sa matriksom. Koštana srž ima mnogobrojne funkcije. Pored obrazovanja ćelija krvi, ona  je, kao što je već pomenuto, prostor u kome se jednim delom odvija uklanjanje ostarelih eritrocita premda ne treba zanemariti doprinos makrofaga u slezini*. U koštanoj srži takođe se čuva i gvožđe. Čuvanje gvožđa je veoma značajno za obnavljanje hemoglobina, ključnog jedinjenja koje odlikuje eritrocite a vezuje kiseonik ugljen-dioksid. je obrazovan od globina i porfirinskog jezgra.i Po obavljenoj fagocitosi obavljenoj faHemoglobin gocitosi i razlaganju ostarelih eritrocita eritr ocita globin se se u makrofagi makrofagima ma brzo brzo razlaže. razlaže. Porfir Porfirinsko insko jezg jezgro ro pak biva transformisano u bilirubin, pigment žuči. Gvožđe se prenosi posredno, uz pomoć jednog liganda, transferina, proteina krvne plazme, a čuva se u citoplazmi makrofaga i mladih eritrocita u formi feritina, gvožđe-proteinskog kompleksa i hemosiderina. Fagocitne ćelije – makrofagi i retikularne ćelije  – tako t ako uskladišteno gvožđe predaju ćelijama koje su na putu diferenciranja u eritrocite.  Na odvijanje hematopojetičkih procesa utiču unutarćelijski regulatori i spoljašnji signali. Aktivnost unutrašnjih regulatora – faktora transkripcije, molekula uključenih u prenošenje signala i u odvijanje ćelijskog ciklusa  – moduliraju spoljašnji signali. Oni pak obuhvataju citokine, koje mnogi označavaju kao hematopojetine, i molekule vanćelijskog matriksa. Neki od hematopojetina u koštanu srž dospevaju, slično hormonskim supstancijama, krvnim tokom. Druge sintetišu ćelije vezivne strome i izlučuju u vanćelijsku sredinu u kojoj oni parakrino deluju na hematopojetičke ćelije. U trećem slučaju molekuli-spoljašnji signali bivaju umetnuti u plazminu membranu ćelija vezivne strome pa je nužno da hematopojetičke ćelije sa njima stupe u direktan kontakt. U hematopojetine svrstavaju se interleukini, faktori koji stimulišu kolonije označeni skraćenicom CSFs*, faktor matičnih ćelija, faktori rasta, kao i eritropojetin i trombopojetin, na primer. Hematopojetine sintetišu ćelije strome ali i monociti, endotelske ćelije, limfociti i fibroblasti. Zajedno sa ćelijama koje ih sintetišu, hematopojetini i molekuli vanćelijskog matriksa formiraju hematopojetičke mikrosredine koje su od ključnog značaja za odvijanje hematopojese. Pitanje porekla ćelija krvi razmatrano je tokom više od jednog veka i u  jednom periodu dovelo do formiranja dve u osnovi oprečne teorije. Jedna,

 Neka istraživanja pokazuju da po obavljenom fagocitovanju eritrocita i spajanjufagosomasakomponentamalizosomskog sistema dolazi do razdvajanja cito plazme eritrocita i njenog akumuliranja u prostor između membrane fagolizosoma i eritrocitne membrane. Ovako izdvojena citoplazma iz fagolizosoma biva uklonjena posrestvom mehurastih izvrata dok eritrocitna membrana biva fragmentisana. Sa napredovanjem procesa razgradnje, u fagosomu se primećuje postupno smanjenje gustine a prestaju da se zapažaju strukturni elementi eritrocita.

* videti poglavlje posvećeno histološkoj organizaciji limfoidnih organa.

* prema anglosaksonskom izrazu Colony-Stimulating Factors

 Krv i hematopojesa

105

 

 Nada M. Šerban

* PHSC  PHSC prema  prema anglosaksonskom izrazu Pluripotent Hematopoietic Stem Cell

„Slika“ ovog nukleusa na preparatima  pripremljenim za posmatranje na svetlosnom mikroskopu podsećala je histologe na „površinu blago ustalasane vode“ ili, pak, na „tigrovu kožu“.

* long-term i short-term stem cells anglosaksonskih autora

* u okviru poglavlja Potporno vezivno tkivo videti Koštano tkivo

106  Krv i hematopojesa 

monofiletička, zasnivala se na ideji da sve krvne ćelije potiču od jedne zajedničk zaje dničkee predačke predačke ćelije, ćelije, dok je druga, polifiletičk polifiletička, a, bila zasno zasnovana vana na ideji da svaka krvna loza – eritrocitna, granulocitna, monocitna, limfocitna i loza krvnih pločica – ima svoju sopstvenu predačku ćeliju. Zahvaljujući uvođenju novih metoda i njihovom usavršavanju danas je opšteprihvaćeno gledište da je  poreklo svih krvnih loza monofiletičko, monofiletičko, drugim rečima da sve ćelije prisutne u krvi potiču od jedne zajedničke predačke ćelije. Ta majka-ćelija majka-ćelija svih krvnih ćelija nazvana je pluripotentnom  hematopojetičkom matičnom ćelijom (Sl. 3-08). Ona se označava skraćenicom PHSC* i poput svih ćelija vezivnih tkiva potiče od mezenhimske ćelije (Sl. 2-02), a nastaje još u veoma ranom  periodu embrionskog razvoja. razvoja. Pluripotentnu hematopojetičku matičnu ćeliju negdanji histolozi nazivali su hemocitoblastom. Priznavali su da ga nije morfološki jednostavno opisati, a na preparatima posmatranim na svetlosnom mikroskopu prepoznati. Govorili su da je nevelikih dimenzija i da ima relativno malu količinu citoplazme u odnosu na veličinu nukleusa. On je pretežno euhromatski, sa hetero het erohro hromat matski skim m delom organ organizo izovan vanim im u finu mre mrežu. žu. Naj Najčeš češće će su u nje njemu mu istaknuta dva nukleolusa. Citoplazmu hematocitoblasta, koja je na histološkim  preparatima bledo plavičasto obojena, smatrali smatrali su slabo bazofilnom. Ovakvom PHSkažu ćelije se može 0.005% dodati iukupnog podatakbroja da jećelija ona relativno retkaopisu – procene da danas ona predstavlja hematopojetičkog tkiva. Pored toga, pojam pluripotentna hematopojetička matična ćelija obuhvata dve populacije matičnih ćelija nazvanih dugoročno samoobnavljajućim odnosno kratkoročno samoobnavljajućim PHS ćeli jama*. Ćelije proistekle iz deoba dugoročno samoobnavljajućih ćelije imaju pluripotentne odlike majke-ćelije i na taj način se održava stalna količina hematopojetičkih matičnih ćelija. Proliferacijom kratkoročno samoobnavljajućih ćelija uglavnom nastaju ćelije koje u pogledu potentnosti nisu istovetne sa majkom-ćelijom i mogu se smatrati opredeljenim ćelijama. Treba istaći da najveći broj hematopojetičkih matičnih ćelija ne odlikuju česte deobe. Smatra se da ovo mirovanje, nedeljenje, predstavlja mehanizam zaštite genetičkog materijala od mogućih grešaka do kojih može doći tokom  proliferacije. Malobrojnost ali i nepostojanje preciznih morfoloških odlika onemogućavaju da pluripotentna hematopojetička matična ćelija bude lako uočena na preparatima pripremljenim za posmatranje na svetlosnom mikroskopu. Međutim, ako se primene metodi koji ističu specifične obeleživače njene ćelijske membrane poput, na primer, CD34, hematopojetička matična ćelija može se zapaziti. Obeleživač označen skraćenicom CD34 je integrisani membranski glikoprotein koji reguliše adheziju hematopojetičkih ćelija za ćelije strome. Treba, Treba, međutim, pomenuti kako mala podpopulaci ja hematopojetičkih matičnih ćelija ne eksprimira CD34 a ima pokazatelja ko ji ukazuju da upravo od ovih ćelija nastaju one koje eksprimiraju ove markere. Ispitivanja su pokazala kako lokalizacija hematopojetičkih matičnih ćelija u koštanoj srži nije slučajna. Njihov najveći broj je, naime, smešten u perifernom regionu koštane srži, uz površinu endosteuma*. Ćelije koje  proističu iz njihovog opredeljenjivanja i diferenciranja susreću se u regionima

 

Osnovi histologije – radna verzija

 pluripotentna hematopojetička matična ćelija

multipotentna mijeloidna „matična“̉̉ ćelija „matična“

multipotentna limfoidna „matična“̉ „matična“̉ ćelija

CFU-LyB

CFU-EMeg

CFU-Meg

CFU-GM

CFU-E

CFU-M

CFU-G

CFU-Eo

CFU-Ba

B-limfocit megakarioblast

T-limfocit

eritroblast

monocit

heterofilni granulocit

T-limfocit  pomagač  plazmocit

megakariocit eritrocit krvne pločice

CFU-LyT

makrofag

eozinofilni granulocit

citotoksični T-limfocit

 bazofilni granulocit

Slika 3-08. Hematopojetičko stablo  Krv i hematopojesa

107

 

 Nada M. Šerban

* prema anglosaksonskom izrazu Colony Forming Unit, jedinica koja formira koloniju granulocita, eritrocita, monocita i megakariocita ** S za spleen, slezina. Slezina se pominje da bi ostalo zabeleženo kako su u tom organu prvi put nedvosmisleno  pokazane matične ćelije. Naime, kada se u slezinu miševa ozračenih letalnom dozom X-zraka, koja za sobom povlači nestanakhematopojetičkihmatičnihćeli ja koštane srži, ubrizga suspenzija ćelija koštane srži neozračenog miša-davaoca, dolazi do formiranja malih čvorića koji odgovaraju kolonijama  pojetičkih ćelija. Ispitivanja su hematopoka zapokazala da je svaki od čvorića obrazovan od mešavine od oko milion hemato pojetičkih ćelija svih vrsta, a potiču od  jedne jedine matične ćelije i to po svemu svemu sudeći kratkoročno samoobnavljajuće  pluripotentne matične ćelije.

* prema anglosaksonskom izrazu Burst Forming Unit, jedinica u „navaljujućem“ naletu

udaljenim od endosteuma, a što su ćelije više uznapredovale u diferenciranju  bliže su krvnim sudovima. Kada stupe u dodir sa faktorom matične ćelije, SCF koji je umetnut u  plazminu membranu ćelija vezivne strome, kratkoročno samoobnavljajuće  pluripotentne matične ćelije okončavaju interfazni period svog života  proliferacijom. Rezultat ove deobe mogu biti dve ćelije koje su istovetne sa majkom-ćelijom ili pak jedna od njih može biti multipotentna mijeloidna matična ćelija  ili multipotentna limfoidna matična ćelija (Sl. 3-08). Proliferaciju PHS ćelije podstiču interleukini IL-1, IL-3 i IL-6. Multipotentna mijeloidna matična ćelija često se označava skraćenicom CFU-GEMM* odnosno CFU-S**. Multipotentna limfoidna matična ćelija, označena skraćenicom CFU-L predstavlja matičnu ćeliju limfoidne loze. Ona može dati rodonačelnu, unipotentnu ćeliju B-limfocitne loze, CFU-LyB  ili rodonačelnu ćeliju T-limfocitne loze, CFU-LyT. Od CFU-LyB linije procesom diferenciranja nastaju B-limfociti koji, kada su aktivirani, dovode do formiranja plazmocita (Sl. 3-08) i memorijskih B-limfocita. Kako se sazrevanje B-limfocita kod ptica odigrava u divertikulumu crevne cevi označenom kao bursa Fabricii, Fabricijusova kesa ovi limfociti se označavaju B-limfocitima. Smatra se da se proces diferenciranja B-limfocita kod sisara odigrava u koštanoj srži premda ima mišljenja kako  bi ovaj proces mogao da se odigrava i u nekom od segmenata limfoidnog tkiva crevne cevi. Od CFU-LyT procesom sazrevanja i diferenciranja pod uticajem određenih hematopojetina nastaju sve klase T-limfocita (Sl. 3-08). Ovaj proces se odigrava u timusu pa se ova klasa limfocita zato naziva T-limfocitima. Smatra se da od multipotentne limfoidne matične ćelije i to najverovatnije od CFU-LyT rodonačelne rodonačelne ćelije nastaju i NK ćelije. Multipotentna mijeloidna matična ćelija pod uticajem SCF SCF,, ali i IL-1, IL-3 i IL-6 proliferiše i daje neku od rodonačelnih ćelija mijeloidne loze (Sl. 3-08). Pri tome treba istaći da neke od rodonačelnih ćelija odlikuje bipotentnost. Bipotentna eritrocitno-megakariocitna ćelija označena skraćenicom CFU-EMeg ćelija, preko prelaznog oblika označenog skraćenicom BFU-EMeg*, dovodi do formiranja unipotentne rodonačelne rodonačelne CFU-E ćelije i unipotentne CFU-Meg erit-i rodonačelne  ćelije. Rodonačelne ćelije procesom nazvanim ropojesa  odnosno megakariopojesa   omogućavaju formiranje eritrocita krvnih pločica, respektivno. Prethodničke forme eitrocitne i megakariocitne loze odlikuju zajednički i jedinstveni j edinstveni faktori transkripcije dok u diferenciranoj formi, bar kod sisara, ovi u funkcijskom smislu pravi elementi krvi ne poseduju nukleus. Međutim, biološki smisao ne posedovanja nukleusa još uvek nije do kraja objašnjen. Ima mišljenja da ne posedovanje nukleusa eritrocite i krvne  pločice povećava povećava njihovu fleksibilnost kada se nađu u cirkulaciji. Zanimljivo  je da su istraživanja vezana vezana za neke obeleživače obeleživače koji odlikuju rane forme ove krvne loze ukazala na mogućnost da bipotentna eritrocitno-megakariocitna ćelija nastaje, možda direktno, od dugoživeće pluripotentne hematopojetičke matične ćelije (Sl. 3-08). Bipotentna ćelija označena skraćenicom CFU-GM  preko unipotentne rodonačelne CFU-G  ćelije dovodi dovodi do formiranja formiranja heterofilnih heterofilnih gran granulocit ulocitaa

108  Krv i hematopojesa

 

Osnovi histologije – radna verzija

a preko unipotentne rodonačelne CFU-M ćelije procesom označenim kao monopojesa dovodi do obrazovanja monocita. Od rodonačelne CFU-Eo ćelij  ćelijee formira formiraju ju se eozino eozinofilni filni gran granulocit ulocitii dok  CFU-Ba ćelija vodi ka formiranja bazofilnih granulocita. Proces formiranja sva trii tipa granulocita, bez obzirakao na razlike koje postoje granulopojesa između CFU-G, CFU-Eo CFU-Ba ćelija označava ili mijelopojesa. Treba pomenuti kako CFU-EM i CFU-GM ćelije nisu jedine bipotentne rodonačelne ćelije hematopojetičkog stabla. Pored njih postoje i rodonačelne ćelije koje dovode do formiranja B-limfocita, s jedne strane, i do formiranja makrofaga, sa druge. Pokazano je da i rana forma rodonačelne ćelije T-limfocitne loze u timusu poseduje, doduše u maloj meri, mijeloidni potencijal. Smatra se da i ćelije vezivne strome nastaju od mezenhimskih ćelija koje direktno ili indirektno daje CFU-F*  ćeliju koja se diferencira u retikularnu ćeliju ili u ćeliju sličnu adipocitu. Retikularna ćelija može da se transformiše u makrofag koštane srži ili u adventicijsku ćeliju ili da ostane nepromenjena  – retikularna ćelija. ćelija. Treba Treba pomenuti kako se smatra da i ćelije koje prikazuju antigene i to posebno one koje se označavaju kao dendritske ćelije, kao i mastociti svoje izvorište imaju u koštanoj srži. Pitanje podsticaja koji pokreće i usmerava deljenje i dalju sudbinu kćeri-ćelija rodonačelne ćelije ka nekoj od ćelijskih loza nalazi odgovore u dvema mogućim hipotezama. Po jednoj, koju zastupaju deterministi, smatra se da su signali koji pokreću proces hematopojese spoljašnji, drugim rečima zasnovani na delovanju hemopojetina, dok se po drugoj, stohastičkoj, procesi smeštaju u ravan slučajnosti. Početne ćelijske forme u koštanoj srži zaista su neprekidno izložene delovanju proizvoda ćelija vezivne strome i brojnih molekula koji su prisutni u međućelijskim prostorima. Izdvojene su relativno brojne supstancije za koje je pokazano da nesumnjivo imaju ulogu stimulusa i pokazano je da u određenim stupnjevima razvoja ćelije na svojoj površini poseduju receptorske molekule koji na te stimuluse mogu pozitivno odgovoriti, znači usmeriti ih u pravcu eritroblastičke, mi jeloblastičke ili neke druge loze. Međutim, još uvek se ne zna koji signal  pokreće pojavu tih receptora niti koji sve receptori odlikuju najprimitivnije

* prema anglosaksonskom izrazu Colony Forming Unit-Fibroblast

 

ćelijske forme.ćelija A upravo uprav o pojava tih receptora je fundamentalna za mehanizam diferenciranja krvi. Na ovakvim razmišljanjima je i zasnovana hipoteza slučajnosti. S druge strane, pokazano je da ćelije koje su u određenom  pravcu diferenciranja uznapredovale utiču na sudbinu prethodničkih formi mehanizmom povratne sprege što ide u prilog determinističkoj hipotezi. Prevaga jedne ili druge hipoteze ili, pak, zasnovanost obeju pokazaće se tek kada budu do kraja poznati svi mehanizmi uključeni u početne faze procesa hematopojese.

Eritropojesa Pod eritropojesom podrazumeva se proces koji dovodi do formiranja i sazrevanja crvenih krvnih zrnaca. Tokom Tokom određenih faza eritropojese dolazi do značajnog povećanja broja eritropojetičkih ćelija. Ćelije eritrocitnog genealoškog stabla trpe nekoliko osnovnih promena – njihova veličina kao  Krv i hematopojesa

109

 

 Nada M. Šerban

i veličina nukleusa postupno se smanjuju, nukleusi postaju piknotički i na kraju bivaju odstranjeni, a citoplazma, u kojoj ima sve manje citoplazminih organela, biva ispunjena sve većom količinom hemoglobina (Sl. 3-09). Smatra se da eritropojetička serija počinje unipotentnim rodonačelnim CFU-E ćelijama . One su malih dimenzija – prečnik im se kreće između 7 i 9 μm – i u odnosu na količinu citoplazme imaju krupan nukleus. On je euhromatski, ispunjeni difuznim hromatinom i u njemu se jasno zapažaju  jedan do dva nukleolusa. Na preparatima posmatranim na svetlosnom mikroskopu citoplazma je bledo plavičasto obojena, a na transmisionom elektronskom mikroskopu u njoj se uočava prisustvo relativno dobro razvijenih citoplazminih organela. Smatra se da ova ćelija po mnogim svojim morfološkim odlikama podseća na limfocit.  proeritroblast

 bazofilni eritroblast

 polihromatofilni eritroblast

ortohromato ortohr omatofilni filni eritro eritroblast blast

odstranjivanje nukleusa

eritroid eritrocit Slika 3-09. Shematski prikaz eritropojese  eritropojese 

Rezultat deobe CFU-E ćelije predstavljaju proeritroblasti, prve ćelije kojee se sa sigurn koj sigurnošć ošćuu mogu ident identifik ifikova ovati ti na pre prepar parati atima ma pos posmat matran ranim im na svetlosnom mikroskopu. Proeritroblast je krupna ćelija, prečnika od oko 20 μm (Sl. 3-09 i 3-10). Citoplazma Citoplazma mu je veoma bazofilna – odlikuje se  prisustvom velike količine slobodnih ribosoma i poliribosoma. Nukleus je krupan, loptast, ali se na njegovoj površini mogu uočiti dva zaravnjena mesta. U nukleusu se zapažaju dva do tri nukleolusa. Proeritroblast prolazi kroz dva 110  Krv i hematopojesa 

 

Osnovi histologije – radna verzija

bazofilni ni eritro eritroblasti blasti deobna ciklusa i daje kćeri-ćelije koje su označene kao bazofil (Sl. 3-09). Bazofilni eritroblast je okruglasta ćelija nešto manjih manjih dimenzija dimenzija od majkemajke-ćelije – prečnik mu se kreće između 10 i 15 μm. Nukleus je loptast, sa nešto više heterohromatskih oblasti nego što je to slučaj sa nukleusom proeritroblasta (Sl. 3-10), a u njemu se zapažaju fragmenti nukleolusa. Citoplazma je bazofilnija – premda se u njoj zapaža sve manje manje citoplazminih organela organela i dalje je  prisutna velika količina slobodnih ribosoma i poliribosoma. Snopovi mikrotubula na periferiji ćelije formiraju prsten koji održava okruglastu formu ovih ćelija ćelija.. Bazofilni Bazofilni eritr eritroblas oblastt deli se se dva puta i daje polihromatofilne eritroblaste (Sl. 3-09). Poli Po lihr hrom omat atofi ofiln lnii er erit itro robl blas asti ti su ma manj njii od ma majk jkee-će ćelij lijee – pr preč ečni nikk im se kreće između 10 i 12 μm, ali su neizmenjenog oblika (Sl. 3-10). Nukleusi, ekscentrično postavljeni, još su tamniji, povećana je količina heterohromatskih regiona. Nukleolusi se više ne uočavaju. I u citoplazmi dolazi do promena  – na preparatima posmatranim na svetlosnom mikroskopu zapaža se da je obojen obo jenaa delimi delimično čno baz bazofil ofilno no a del delimič imično no aci acidofi dofilno lno,, pa otu otuda da i potič potičee nji njihov hov naziv. Promena bojenih odlika citoplazme predstavlja rezultat postupnog nagomilavanja novosintetisanog hemoglobina. U citoplazmi se na preparatima

 posmatranim na je transmisionom elektronskom mikroskopu uočavaju retke mitohondrije dok broj drugih organela značajno smanjen. Mogu se zapaziti i skupine feritina prečnika od 0.1 do 0.3 μm koje se nazivaju siderosomi. I  polihromatofilni eritroblast se deli i daje ortohr ortohromatofil omatofilne ne eritro eritroblaste blaste (Sl. 3-09). Orto Or tohr hrom omat atofi ofiln lnii er erit itro robl blas ast, t, ko koji ji se če čest stoo na nazi ziva va eo eozi zino nofil filni nim m er erit itro ro- blastom ili normoblastom, više ne može da se deli, ali se zato u njemu odigravaju procesi diferenciranja koji postupno vode ka formiranju zrelog eritrocita. Manjih je dimenzija od prethodne ćelijske forme – prečnik im iznosi od 7 do 12 μm. Njegova citoplazma je takoreći u potpunosti acidofilna  jer je došlo do značajnog nagomilavanja hemoglobina. Nukleus ovih ćelija  je u potpunosti heterohromatski i piknotički (Sl. 3-10). U citoplazmi citoplazmi ima još samo retkih mitohondrija kao i sitnih i retkih siderosoma a druge organele se ne zapažaju. Zanimljivo je da u uklanjanju organela nisu angažovani hidrolitički enzimi lizosomskog sistema nego proteasomi. Nukleus biva  postupno potiskivan ka periferiji ćelije i na kraju izbačen (Sl. 3-09). Pri tome, dolazi i do gubljenja jednog dela citoplazme. Tokom ove faze dolazi i do redistribucije glikoproteina plazmine membrane. Naime, onaj njen deo koji okružuje nukleus i citoplazmu oko njega odlikuju glikoproteini u čijoj izgradnji ne učestvuje sijalinska kiselina. Glikoproteini u čijoj izgradnji učestvuje sijalinska kiselina karakteristični su za plazminu membranu eritroida i zrelog eritrocita. Smatra se da u procesima redistribucije ovih glikoproteina značajnu ulogu imaju spektrinsko-aktinske komponente citoskeleta i protein 4.1 čija je sinteza na ovom stupnju eritropojesa intenzivna. Intenzivno je i eliminisanje transferina.  Na preparatima posmatranim na svetlosnom i na transmisionom elektronskom mikroskopu može se uočiti da su ćelije eritroblastičke loze priljubljene uz retikularnu ćeliju i zajedno obrazuju eritroblastičko ostrvce (Sl. 3-10). Retikularna ćelija svojim relativno debelim citoplazmatskim  Krv i hematopojesa

1111 11

 

 Nada M. Šerban

nastavcima koji se završavaju čupercima mikroresica obuhvata eritrocite u formiranju. Ona pruža mehanički oslonac ovim slobodnim ćelijama i procesom nazvanim rofeocitosa predaje im feritin. Egzocitosom, naime, feritin biva izbačen iz retikularne ćelije i u međućelijskom prostoru priljubljuje se uz  bazofilni eritroblast

ortohromato ortohr omatofilni filni eritro eritroblast blast

 proeritroblast

retikularna ćelija eritroid  preostalo telo  polihromatofilni eritroblast Slika 3-10. Eritroblastičko ostrvce  ostrvce 

 polisaharide na površini eritroidnih ćelija ćelija i u njih ulazi ulazi procesom endocitose. endocitose. Potom dolazi do fragmentisanja membrane endocitotske vezikule i feritin, koji se tako našao u citoplazmi eritroidne ćelije, ugrađuje se u hemoglobin. Ove ćelije, međutim, gvožđe mogu preuzeti i na drugi način, posredstvom njegovog prenosioca transferina. Mlad eritrocit, eritroid, ima prečnik od 7.2 do 9 μm. U njegovoj cito plazmi zapaža se još po neka retka mitohondrija kao i nešto siderosoma. Ukoliko se svež razmaz krvi boji sa brilijantsko kresil plavom bojom ili sa 9-amino-akridinom, u njegovoj njegovoj citoplazmi citoplazmi uočava uočava se fina plavičasta mreža.

* prema anglosaksonskom izrazu Granulocyte/Macrophage Colony-Stimulating Factor 

112  Krv i hematopojesa

Zbog njenog prisustva ove ćelije se ponekad nazivaju retikulocitima. Dugo se smatralo da ta mreža predstavlja odraz prisustva elemenata granuliranog endoplazminog retikuluma. Međutim, posmatranje tankih preseka koštane srži na transmisionom elektronskom mikroskopu pokazalo je da ih u eritroidu više nema već da pod dejstvom ovih boja dolazi do precipitiranja  preostalih poliribosoma. Tokom završnog koraka ka formiranju zrelog eritrocita, uspostavlja se podmembranski citoskelet čije se komponente povezuju sa citoplazmatskim domenima glikoproteina ćelijske membrane.  Na odvijanje eritropojese utiču eritropojetin, GM-CSF*, IL-3 i IL-4. Eritropojetin je hormon koji se sintetiše u endotelskim ćelijama kapilarne mreže intersticijuma bubrega i to kada koncentracija kiseonika u krvi opadne. On deluje na diferenciranje CFU-E ćelije i podstiče mitose BFU-E ćelija. Već posle 48 časova po sintetisanju ovog hormona, u krvi se pojavljuju novi eritrociti.

 

Osnovi histologije – radna verzija

Megakariopojesa Megakariopojesom označava se proces formiranja krvnih pločica. On podrazumeva (Sl. 3-08) usmeravanje bipotentne CFU-EMeg ćelije ka unipotentnoj rodonačelnoj ćeliji ove krvne loze, CFU-Meg ćeliji. Ona se pak diferencira u megakarioblast (Sl. 3-11), ćeliju prečnika od 15 do 25 μm. Megakarioblast odlikuje odliku je bledo bledo bazofilna bazofilna citop citoplazma lazma,, okru okruglast glast nukle nukleus us koji na svojoj povrpovršini poseduje uvrate a primećeni su i dvorežnjeviti nukleusi. Nukleus je euhromatski sa većim brojem nukleolusa. Megakarioblast je ćelijska forma megakariocitne loze koja je sposobna za proliferaciju koja dovodi do, doduše nevelikog povećanja broja ćelija. Na ovaj proces utiču brojni faktori poput mnogih interleukina ali i GM-CSF kao i eritropojetina. Uz sadejstvo sadejstvo tromb trombopoje opojetina, tina, relativno relativno specifičnog specifičnog hemop hemopojeti ojetina na megakariocitne loze, ovi faktori podstiču i netipično smenjivanje mitotskih ćelijskih ciklusa. Naime, u ćeliji se odigrava udvajanje centriola i replikacija DNK, ćelija iz G2 faze ulazi u mitosu ali njen rezultat nisu dve kćeri-ćelije. Ovaj fenomen dovodi do poliploidije a količina DNK biva i 30 puta veća nego u drugim ćelijama. Detaljnija proučavanja ovog fenomena pokazala su kako ćelija u svakom od ciklusa ulazi u profazu praćenu raskidanjem nukleusnog ovoja i formiranjem deobnih vretena i prolazi kroz metafazu i anafazu A, ali anafaze B, telofaze i citokinese nema. Ovaj proces mnogi istraživači označavaju pojmom endomitosa. Međutim, upravo fragmentisanje nukleusnog ovoja tokom profaze ukazuje na razliku između ponašanja megakarioblasta i fenomena endomitose. Smatra se da poliploidiju megakarioblasta omogućava jedinstven regulatorni mehanizam koji se ispoljava u anafazi. Treba, međutim, istaći da nivo na kome ovaj mehanizam deluje još uvek nije do kraja sagledan. Tokom procesa udvajanja DNK povećava se veličina nukleusa ali i količina citoplazme pa se i prečnik ćelije uvećava i iznosi oko 45 μm. U citoplazmi se uočava veliki broj cisterni granuliranog endoplazminog retikuluma, veoma dobro razvijen Goldžijev aparat kao i brojni centriolarni parovi. Od svakog centriolarnog para mikrotubule se zrakasto šire i upravljene su ka periferiji ćelije. Kada nukleus stekne višerežnjevitu formu a u citoplazmi počnu da se uočava uoč avaju ju gran granule ule spe specifi cifične čne za krv krvne ne plo pločic čice, e, gov govori ori se o promegakariocitu (Sl. 3-11). Promegakariocit i dalje raste i menja položaj – postupno se približava sinusoidnom kapilaru. Povećanje količine citoplazme praćeno je intenzivnim sintetskim procesima. Oni su, s jedne strane, usmereni ka formiranju proteina  prisutnih unutar sekretnih granula, a sa druge ka sintezi receptora za fibrinogen i fon Vilebrandov faktor. faktor. Ovi receptori bivaju usmereni ka površini ćelije. Tre ba istaći kako kako su istraživanja istraživanja pokazala da sadržaj u granulama krvnih pločica ne predstavlja rezultat isključivo sintetske aktivnosti ćelija megakariocitne loze. Jedan deo supstancija koje odlikuju na prvom mestu α-granule ali i tamne granule u njih dospeva endocitosom posredovanom receptorima kao i onom koja ne zahteva određene receptore. Posrednik između endocitotskih vezikula i granula su multivezikularna tela koja su u početku veoma brojna dok su granule malobrojne. Primećeno je da sa povećanjem veličine ćelija megakariocitne loze dolazi do smanjenja broja multivezikularnih tela a povećanja broja granula.

Zanimljivo je da između trombopo jetina i eritropojetina postoji visok ste pen homologije u nivou N-terminalne  polovine što može posredno ukazati na bliskost megakariocitne i eritrocitne loze.

 Krv i hematopojesa

113

 

 Nada M. Šerban

centriola demarkacioni membranski sistem

 pseudopodija megakarioblast granule  promegakariocit mikrotubula

krvne pločice megakariocit

 pro-pločica

   d    i   o   s   u   n    i   s

Slika 3-11. Etape u formiranju krvnih pločica 114  Krv i hematopojesa

 

Osnovi histologije – radna verzija

U perifernim delovima citoplazme promegakariocit uočava se početak formiranja demarkacionog membranskog sistema (Sl. 3-11). On predstavlja razgranatu međusobno povezanu mrežu tubula koja je u kontinuitetu sa  plazminom membranom. Poreklo demarkacionog membranskog sistema dugo je bilo nejasno. Mislilo se da njegove komponente mogu poticati od specifične spec ifične,, neob neobičneformeglatkogendopl ičneformeglatkogendoplazmin azminogretikulum ogretikuluma,od a,od Goldž Goldžijevo ijevogg aparata ili, pak, mogu biti duboki uvrati ćelijske membrane. Eksperimenti sa ubrizganim feritinom razrešili su dilemu pokazujući da plazmina membrana form fo rmir iraa ovaj ovaj spe speci cifič fični ni me memb mbra rans nski ki si sist stem em ko koji ji pr pred edst stav avlj ljaa sv svoj ojev evrs rsnu nu membransku rezervu značajnu za diferenciranje krvnih pločica. Nesumnjivo da deo ovog sistema učestvuje u formiranju otvorenog kanalikularnog sistema i tamne tubularne mreže, komponenti koje odlikuju krvne pločice. Megakariocitom se označava diferencirana ćelija megakariocitne loze čiji se prečnik kreće između 50 i 100 μm. Postavljena je uz sam sinusoidni kapilar i svoje citoplazmatske nastavke velikih dimenzija, koji se ponekad nazivaju pseudopodijama, provlači između endotelskih ćelija i kroz otvore unutar endotelske ćelije i tako usmerava u šupljinu krvnog suda (Sl. 3-11). U citoplazmi megakariocita više se ne uočavaju centrosomi a mikrotubule se  pomeraju ka periferiji ćelije i postavljaju se paralelno sa njenom površinom (Sl. 3-11). Istraživanja su pokazala kako u ovojtubularna fazi megakariopojese uspostavlja otvoren kanalikularni sistem kaosei tamna mreža. Dalje etape u formiranju krvnih pločica podrazumevaju promene u nivou pseudopodija. Naime, one se transformišu u citoplazmatske nastavke znatne dužine – od 100 d0 500 µm – unutar kojih se odvija proces proces razvoja  pojedinačnih krvnih pločica. Ovi nastavci, koji se često označavaju kao  prethodnici krvnih pločica ili pro-pločice, mogu biti međusobno povezani i formirati svojevrsnu mrežu (Sl. 3-11). Nesumnjivo da demarkacioni mem branski sistem obezbeđuje dovonju rezervu membrana za formiranje prvo  pseudopodija a potom i pro-pločica. One podsećaju podsećaju na perle međusobno povezane tankim citoplazmatskim mostovima budući da se čitavom njihovom dužinom uočavaju lokalna proširenja čiji prečnik odgovara prečniku krvnih  pločica. Istraživanja su pokazala kako značajnu ulogu u izduživanju i usmeravanju  pro-pločica imaju mikrotubule. Pored toga, one omogućavaju i kretanje strukturnih komponenti krvnih pločica ka slobodnim završecima pro-pločica. Na slobodnom kraju pro-pločice mikrotubule formiraju petlju koja  predstavlja začetak marginalnog snopa. Treba istaći kako su ispitivanja u in vitro uslovima pokazala da megakariociti gajeni u prisustvu trombopojetina formiraju dinamičnu mrežu pro-pločica a da se diferencirane krvne pločice odvajaju isključivo od njihovog slobodnog kraja. Međutim, još uvek nije sa  preciznošću utvrđeno kako do ovog oslobađanja dolazi. U svakom slučaju takoreći čitava citoplazma megakariocita biva transformisana u masu pro-pločica koja se odvaja od nukleusa okruženog nevelikom količinom cito plazme (Sl. (Sl. 3-11). 3-11). Istraživanja Istraživanja su pokazala kako svaki megakariocit prosečno 4 „oslobodi“ oko 10  krvnih pločica. Treba pomenuti kako još uvek nema pouzdanog objašnjenja biološkog značaja poliploidije koja odlikuje megakariocitnu lozu. Jedno od objašnjenja  Krv i hematopojesa

115

 

 Nada M. Šerban

 pretpostavlja da višeploidna ćelija koja poseduje veliku količinu citoplazme i veoma aktivan sintetski aparat proizvodi više krvnih pločica od manje  ploidne ćelije.

mijelopojesa prema grčkim rečima myelos, srž i poiesis, praviti

Mijelopojesa (granulopojesa) Mijelopojesom ili, pak, granulopojesom naziva se proces tokom koga dolazi do formiranja i sazrevanja ćelija ćelija granulocitne loze – heterofilnih, eozinofilnih i ba bazo zofil filni nihh le leuk ukoc ocita ita.. Tom pr prili iliko kom m do dola lazi zi do po pove veća ćanj njaa br broj ojaa i sm sman anje jenj njaa veličine mijeloblastičkih ćelija, citoplazma biva obogaćena granulama a nukleus postupno menja svoju formu i od loptastog postaje režnjevito-potkovičast (Sl. 3-12). Promene oblika nukleusa praćene su promenom njegovog  položaja u citoplazmi – on postupno zauzima ekscentričan ekscentričan položaj. Kao što je već istaknuto, granulociti nemaju zajedničku rodonačelnu ćeliju već unipotentne rodonačelne CFU-Eo i CFU-Ba ćelije dovode do formir for miranj anjaa eoz eozino inofiln filnih ih odn odnosn osnoo baz bazofil ofilnih nih gra granul nuloci ocita ta dok bip bipote otentn ntnaa CFU-GM  ćelija preko unipotentne rodonačelne CFU-G ćelije dovodi do formiranj formi ranjaa heter heterofilni ofilnihh granu granulocita locita (Sl. 3-08) 3-08).. Među Međutim, tim, pojed pojedine ine ćelij ćelijske ske forme ovih granulocitnih loza imaju neke zajedničke odlike što omogućava da se morfološki vid granulopojese može detaljnije razmatrati na primeru nastanka heterofilnih granulocita. Od promijeloblasta diferenciranjem nastaje mijeloblast  (Sl. 3-12),  prva ćelija granulocitne loze koja se može identifikovati na preparatima  posmatranim na svetlosnom svetlosnom mikroskopu. mikroskopu. To je krupna ćelija prečnika između 14 i 20 μm koja ima okrugao, euhromatski nukleus u kome se uočavaju tri do pet pet nukleo nukleolus lusa. a. Citop Citoplaz lazma ma mu je je bazofil bazofilna na a sad sadrži rži ume umeren renuu kol količi ičinu nu citoplazminih organela i dosta slobodnih ribosoma i poliribosoma. Mijeloblast se razvija u promijelocit. Promijelocit je ćelija krupnija od mijeloblasta – prečnik joj se kreće između 18 i 24 μm. Nukleus mu je blago bubrežast i unekoliko ekscentrično  postavljen, a u njemu se pored nukleolusa zapažaju veoma osmiofilne grupaci je hromatina (Sl. 3-12). U citoplazmi se nalaze brojne cisterne granuliranog endoplazminog retikuluma, slobodni ribosomi kao i poliribosomi, a i mitohondrije. Sintetski procesi su aktivirani i sa trans-strane diktiosoma odvajaju se ne nesp spec ecifi ifičn čne, e, az azur urofi ofiln lnee gr gran anul ule. e. U nj njim imaa se na nala laze ze hi hidr drol olit itič ički ki en enzi zimi mi.. Promijelociti mogu da se dele dajući nove promijelocite.  Neki od ovih promijelocita tokom sledećih sedam do osam dana diferenciraju se u mijelocite . To su okruglaste ćelije manjih dimenzija od promijelocita – prečnik im se kreće između 10 i 16 μm, a i nukleusi su im manji. Ekscentrično su postavljeni, imaju blago eliptično-ulegnutu formu i veću količinu heterohromatina od ćelijske forme koja im prethodi (Sl. 3-12). Uz ulegnuće na površini nukleusa smešten je Goldžijev aparat. Na stupnju mijelocita u njihovoj citoplazmi dolazi do pojave granula specifičnih za heter heterofi ofiln lnu, u, eo eozi zino nofil filnu nu od odno nosn snoo ba bazo zofil filnu nu lo lozu zu.. Sp Spec ecifi ifičn čnee gr gran anul ulee se odvajaju od cis-strane Goldžijevog aparata (Sl. 3-12) i njihov broj se povećava. Nespec Nespecifič ifične, ne, azu azurofi rofilne lne gra granul nulee pri prisut sutne ne su u citoplaz citoplazmi mi svi svihh mij mijelo elocit cita. a. Mijelociti su poslednje ćelijske forme u granulocitnim lozama koje imaju sposobnost proliferacije proliferacije a dovode do formiranja heterofilnih, eozinofilnih odnosno bazofilnih metamijelocita.

116  Krv i hematopojesa 

 

Osnovi histologije – radna verzija

 promijelocit azurofilna azuro filna granu granula la

mijeloblast  promijelocit

 promijelocit

specifična granula

heterofilni mijelocit

tercijerna granula

heterofilni hetero filni metam metamijelo ijelocit cit

heterofilni hetero filni granu granulocit locit sinusoid

Slika 3-12. Granulopojesa – formiranje formiranje heterofilnih heterofilnih granulocita  Krv i hematopojesa

117

 

 Nada M. Šerban

Metamijelociti su, takođe, okruglaste ćelije, ali nešto manjih dimenzija od mijelocita – prečnik im varira između 12 i 15 μm. Bubrežasta forma nukleusa još je izraženija, a povećana količina heterohromatina dovodi do njihove tamnije obojenosti i/ili kontrastiranosti. U citoplazmi se uočava postupno smanjenje broja citoplazminih organela (Sl. 3-12) kao i pojava znatne količine glikogenskih čestica. Metamijelociti nemaju sposobnost deljenja. Diferencirajući se daju zrele granulocitne ćelijske elemente. To diferenciranje podrazumeva dalju  pro-mene oblika i veličine nukleusa – on postupno postaje ne samo manji nego u većoj ili manjoj meri režnjevit (Sl. 3-12). U početku je dvorežnjevit a u sluč slučaju aju het hetero erofiln filnih ih met metami amijel jeloci ocita ta mog moguu se uoč uočiti iti i nuk nukleu leusi si „tr „traka akasto stog“ g“ oblika. Kada je diferenciranje u potpunosti obavljeno, zreli granulociti ulaze u sinusoidne kapilare koštane srži provlačeći se između endotelskih ćelija (Sl. 3-12). Granulociti u krvnom toku provode relativno kratko vreme, između osam i 12 časova. Proces formiranja granulocita podstiče grupa hemopojetina poput, na  primer, GM-CSF GM-CSF, faktora koji stimuliše kolonije granulocita i monocita, zatim G-CSF, faktora koji stimuliše kolonije granulocita, kao i nekih interleukina, a sintetišu ih, pošto su aktivirane, brojne ćelije – monociti, makrofagi, limfociti, limfo citi, fibro fibroblast blasti,i, endot endotelske elske ćelij ćelijee kapil kapilara. ara..... Monopojesa Monopojesom se naziva proces tokom koga se u koštanoj srži obrazuju i sazrevaju monociti, ćelije koje svoju funkciju ispoljavaju tek kada se nađu u vezivu i transformišu u jednojedarne makrofagne ćelije, ali predstavljaju i predhodničke ćelije višejedarnih makrofagnih ćelija*. Kao što je već istaknuto, bipotentna CFU-GM ćelija može krenuti bilo ka granulopojesi koja dovodii do formi dovod formiranja ranja hete heterofiln rofilnog og gran granulocit ulocitaa bilo ka monoc monocitnoj itnoj lozi. Njen Njenoo usmeravanje ka monocitnoj lozi podstiču GM-CSF, interleukin-3 i M-CSF, faktor koji stimuliše kolonije monocita a prva ćelijska forma se označava kao promonoblast (Sl. 3-13). Po svojim morfološkim odlikama on je veoma azurofilna azuro filna granu granula la

 promonoblast

monoblast Slika 3-13. Monopojesa Monopojesa  

monocit sinusoid

 blizak promijeloblastu – odlikuje ga loptast euhromatski nukleus dok se u slab sl aboo ba bazo zofil filno nojj ci cito topl plaz azmi mi za zapa paža ža re rela lati tivn vnoo ma mala la ko koli liči čina na ci cito topl plaz azmi mini nihh 118  Krv i hematopojesa 

 

Osnovi histologije – radna verzija

organela. Promonoblasti se diferenciraju u monoblaste pa u promonocite (Sl. 3-13) a ovaj proces podrazumeva rastenje ćelije, postupnu promenu oblika nukleusa koji postaje bubrežast i zauzima ekscentričan položaj u ćeliji, kao i poja pojavu vu azur azurofil ofilnih nih gra granul nula, a, liz lizoso osoma ma koj kojii odl odliku ikuju ju zre zrele le mon monoci ocite. te. Ove ćelijske forme imaju sposobnost proliferacije a kćeri-ćelije promonocita daju monocite  (Sl. 3-13), ćelije koje se posredstvom krvnog toka usmeravaju ka vezivnim tkivima i u njima mogu biti podstaknuti da se diferenciraju u makrofage. Monociti žive znatno duže od granulocita, između 60 i 90 dana.

Limfopojesa Limfopoja, proces tokom koga dolazi do formiranja i sazrevanja limfocita,  podrazumeva da se od multipotentne limfoidne matične ćelije formiraju dve limfoidne grane. Jedna daje ćelije koje se usmeravaju ka venskom sinusu koji ih odvodi do timusa, primarnog limfoidnog organa u kome dolazi do njihovog umnožavanja i sazrevanja. Rezultat tog procesa su T-limfociti koji se označavaju kao citotoksični T-limfociti ili CD8 ćelije i T-limfociti  pomagači ili CD4 ćelije. Druga grana daje ćelije koje ostaje u koštanoj srži u kojoj kod sisara dolazi do formiranja zrelih B-limfocita. Ova grana limfopojese podrazumeva niz ćelijskih koje,B-ćeliju izmeđuiostalog, obuhvataju prostupnjeve B-ćeliju,  pre B-ćeliju,formi nezrelu zreo B-limfocit (Sl.limfoblast, 3-14). Ove definiše ekspresija niza recepto torra na njih ihoovoj površini, rearanžiranje imunoglobulinskih gena, kao i promene u veličini ćelija. Ćelije endosteuma* krvni sud zrela B-ćelija B-ćelija u apoptosi antigen sopstvenog organizma čvrsto vezan za receptorski kompleks

antigen sopstvenog organizma labavo vezan za receptorski kompleks B-limfocitni receptorski kompleks za antigen

nezrela B-ćelija receptor pre B-ćelije

receptor za interleukin-7  pre B-ćelija

 pro B-ćelija interleukin-7

ćelija strome Slika 3-14. Faze sazrevanja B-limfocita  B-limfocita 

koje omeđavaju prostor u kome je smeštena koštana srž, kao i retikularne ćelije koje čine osnovu njene strome, sintetišu različite citokine koji su nužni za umnožavanje i ćelijsko diferenciranje B-limfocita. U procesu sazrevanja  Krv i hematopojesa

119

 

 Nada M. Šerban

B-limfocita od posebnog značaja je interleukin-7 koga sintetišu ćelije strome a pro B-ćelija na svojoj površini poseduje odgovarajući receptor. Kada se interleukin-7 veže za receptor, pro B-ćelija se transformiše u pre B-ćeliju čiju površinu odlikuje CD10 i koja počinje da eksprimira receptor koji u nezreloj B-ćeliji može biti IgM ili IgD*. Pored njega površinu nezrele Bćelije odlikuju i združeni imunoglobulini α i β. Svi oni zajedno predstavljaju kompleks receptora antigena. Za ovaj kompleks se potom vezuju sebi svojstveni antigeni. Od jačine njihovog vezivanja za limfocitni receptorski kompleks zavisi da li će se nezrela B-ćelija transformisati u zrelu ćeliju, ili će biti aktivirani procesi programiranog ćelijskog umiranja (Sl. 3-14). Ukoliko se, naime, sebi svojstveni antigen labavo veže za zreo B-limfocit, ona preživljava i odlazi u cirkulaciju dok njegovo snažno vezivanje pokreće apoptosu B-ćelije. Treba istaći kako najveći broj istraživača smatra kako i poreklo NK ćelija treba posmatrati u okviru one grane hematopojetičkog stabla koja počinje multipotentnom limfoidnom matičnom ćelijom. Brojna istraživanja, posebno intenzivna poslednjih desetak godina,  pokazala su da i dendritske ćelije vode poreklo iz koštane srži i to kako iz mijeloidne matične ćelije tako i iz limfoidne matične ćelije.

120  Krv i hematopojesa