Krivicno Pravo Seminarski Raad

UNIVERZITET UNION NIKOLA TESLA FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO

SEMINARSKI RAD

KRIVIČNO PRAVO

TEMA

NUŽNA ODBRANA

PROFESOR

STUDENT

Prof. dr Milan Milošević

Svetlana Janošević, I0163-11

Aleksinac, 2015

SADRŽAJ: UVOD........................................................................................................................................3 POJAM NUŽNE ODBRANE....................................................................................................4 OSNOV NUŽNE ODBRANE...............................................................................................4 ELEMENTI NUŽNE ODBRANE.............................................................................................5 NAPAD..................................................................................................................................5 ODBIJANJE NAPADA.........................................................................................................6 PREKORAČENJE NUŽNE ODBRANE..................................................................................8 ISTORIJSKI RAZVOJ INSTITUTA NUŽNE ODBRANE......................................................9 NUŽNA ODBRANA U RIMSKOM I KANONSKOM PRAVU..........................................9 NUŽNA ODBRANA U SRPSKOM PRAVU........................................................................9 ZAKLJUČAK..........................................................................................................................11 LITERATURA:........................................................................................................................12

UVOD Da bi učinjeno delo bilo krivično delo ono mora da ima sve opšte elemente krivičnog dela, kao i posebne elemente krivičnog dela o kome se radi. Naime, zakonska definicija krivičnog dela glasi: “Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno“ 1. Ova nam definicija ukazuje na četiri opšta elementa krivičnog dela i to: 1) delo (radnja); 2) predviđenost u zakonu; 3) protivpravnost; 4) krivica. U slučaju nepostojanja nekog od ovih elemenata, može se govoriti o isključenju postojanja krivičnog dela. Ono se javlja u slučajevima kada učinjeno delo ima sva obeležja krivičnog dela predviđena zakonom, ali nije protivpravno ili nije skrivljeno. Takvi slučajevi se smatraju osnovama za isključenje postojanja krivice i protivpravnosti, odnosno krivičnog dela. Zakonik nabraja sledeće osnove: 1) Delo malog značaja; 2) Nužna odbrana; 3) Krajnja nužda; 4) Sila i pretnja; 5) Neuračunljivost; 6) Stvarna zabluda; 7) Pravna zabluda. To su opšti osnovi isključenja krivice i protivpravnosti2. Što se tiče nužne odbrane, to je samostalan institut krivičnog prava, a prvi tragovi o proučavanju ovog instituta potiču još od Aristotela. Ona se spominje još u rimskom pravu, postojala je i u Dušanovom zakoniku, starom francuskom krivičnom zakoniku iz 1791. godine itd. Takođe, ustanovu nužne odbrane poznaje i građanskopravna materija. Treba napomenuti, da se sem ovih osnova u teoriji krivičnog prava razmatraju i neki drugi osnovi isključenja krivičnopravne odgovornosti, a to su tzv. posebni osnovi isključenja krivice ( društvene opasnosti) i protivpravnosti, u koje se ubrajaju: službeno ovlašćenje, naređenje pretpostavljenog, pravo disciplinskog i vaspitnog kažnjavanja, samopovreda i pristanak povređenog3.Ove slučajeve Krivični zakonik izričito ne reguliše, ali su predviđeni u drugim oblastima zakonodavstva, a svoje mesto i značaj u krivičnom pravu stiču na osnovu principa jedinstva pravnog poretka jedne zemlje, odnosno, ako je nešto dozvoljeno u jednoj oblasti prava, ne može biti zabranjeno u drugoj.

1 Krivični zakonik Republike Srbije, Član 14. Stav 1. 2U literaturi se koristi i naziv Opšti osnovi isključenja društvene opasnosti i protivpravnosti. S tim u vezi, videti: Čejović, prof. dr Bora i Miladinović, prof. dr Vidoje, Krivično pravo – Opšti deo, Studentski kulturni centar, Niš, 1995, str. 142. 3Vid. B. Čejović i V. Miladinović, Op. cit. str. 157.

I POJAM NUŽNE ODBRANE Nužna odbrana iako je prvobitno nastala u vezi sa krivičnim delom ubistva, predstavlja jedan od najstarijih instituta opšteg dela krivičnog i prekršajnog prava. Iako su vremenom nastale različite teorije koje opravdavaju nužnu odbranu, ona kao institut danas nije sporna. Ona je opšte prihvaćena kako u teoriji tako i u praksi.Ono što je danas kod nužne odbrane sporno jesu njene granice4. Kao što je već u uvodu rečeno, nužna odbrana se ubraja u osnove isključenja krivice i protivpravnosti i to u opšte osnove. Prema Krivičnom zakoniku Srbije 5, delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani, neće se smatrati krivičnim delom. Inače, nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. Dakle, institut nužne odbrane, ustvari je institut koji negira postojanje krivičnog dela. Uslovi za postojanje instituta nužne odbrane određeni su Članom 19. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Ti uslovi mogu se podeliti na osnovne uslove, koji se odnose na preteću opasnost i uslove koji se odnose na otklanjanje opasnosti. Iz definicije instituta nužne odbrane, kako je određeno u našem Krivičnom zakoniku, za njeno priznavanje, neminovno je postojanje određenih uslova: prvo postojanja napada i drugo, nužni uslovi za odbijanje napada. Naizgled, uslovi su vrlo jednostavni, ali ocena i procena istih uslovljena je isključivo konkretnim, faktičkim situacijama.

OSNOV NUŽNE ODBRANE U vezi sa nužnom odbranom, prvo pitanje koje se pojavilo kao sporno, jeste pitanje pravnog osnova krajnje nužde. U teoriji krivičnog prava, povodom ovog problema, definisala su se različita gledišta. 4Vid. Stojanović, prof. dr Zoran, Krivično pravo-opštideo, Službeni glasnik,Beograd,2009,str.142. 5Član 19. stavovi 1. i 2.

Prema subjektivnoj teoriji, osnov koji isključuje krivično delo kod nužne odbrane je nepostojanje vinosti, kao psihičkog odnosa učinioca prema izvršenom delu. Naime, prema toj teoriji, učinilac koji je učinio delo u nužnoj odbrani, u trenutku izvršenja dela bio je nepodoban za uračunljivost, jer kod njega nije postojala podobnost da shvati značaj svog postupka. Sledeće shvatanje o osnovu krajnje nužde jeste objektivna teorija. Stavovi koje ona zastupa svode se na to da nužna odbrana predstavlja jedno pravo, pa kao pravo, ona je osnov neprotivpravnosti6, odnosno osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela. Po teoriji društvenog ugovora, taj osnov proističe iz jedne klauzule koja postoji u ugovoru koji su sklopili pojedinci sa državom. Po toj klauzuli, pojedinci su zadržali za sebe pravo da se, u slučaju neposredne opasnosti, sami brane. Interesantno je istaći i teoriju delegiranja javne funkcije, na osnovu koje učinilac dela u nužnoj odbrani štiti pravni poredak u ime države. On se nalazi u situaciji u kojoj država ne može pravovremeno da interveniše svojim aparatom prinude, pa on to sam čini. U ovakvoj situaciji, država prenosi, to jest, delegira pravo na nužnu odbranu na lice koje se nalazi u nužnoj odbrani U savremenoj teoriji krivičnog prava, preovlađuje shvatanje da se nužna odbrana opravdava neophodnošću odbrane radi odbijanja napada, s obzirom na to da odbijanje napada predstavlja veću korist za društvo od zaštite pravnih dobara napadača. Delo izvršeno u nužnoj odbrani nije društveno štetno, njemu nedostaje obeležje društvene opasnosti. Prema tome, iako delo izvršeno u nužnoj odbrani pokazuje sva obeležja krivičnog dela, ono se zbog nepostojanja društvene opasnosti i protivpravnosti, ne smatra krivičnim delom.

II

ELEMENTI NUŽNE ODBRANE Na osnovu zakonske definicije proizilazi da nužna odbrana ima dva elementa. To su napad i odbijanje napada.

NAPAD Napad je svako delovanje,svaka radnja upravljena na ugrožavanje, povredu ili izlaganje opasnosti nekog pravnog dobra. U principu, napad predstavlja aktivnu radnju, odnosno određeni telesni pokret, te se preduzima činjenjem. Nečinjenje koje bi se sastojalo u neispunjavanju zakonskih obaveza,po pravilu, ne može se smatrati napadom, iako je to protivpravno ponašanje.Izuzetno, u nekim životnim situacijama i nečinjenja odnosno propuštanja , mogu imati karakter ozbiljnog ugrožavanja, a samim tim i napada. 7 Nužna odbrana, kako je rečeno, dozvoljena je i protiv ozbiljnog i protivpravnog napada koji neposredno sledi. Istovremeni napad i napad koji neposredno sledi u institutu nužne odbrane izjednačeni su. 6B.Čejović i V.Miladinović, Op. cit. str. 146.

Da bi postojao napad kao element nužne odbrane, on mora da ispunjava određene uslove. Prvi uslov, koji napad mora da ispuni, da bi se smatrao elementom nužne odbrane, jeste taj da kao napad može da se pojavi samo delatnost čoveka. U suprotnom, ukoliko bi napad dolazio od životinje, onda bi mogla da postoji samo krajnja nužda8. Dalje, potrebno ja da napad, kao element nužne odbrane ima svojstvo protivpravnosti. Dakle, neophodno je postojanje ne bilo kakvog, već protivpravnog napada 9.Napad se smatra protivpravnim ukoliko predstavlja povredu ili ugrožavanje nekog pravnog dobra, a ta povreda ili ugrožavanje nemaju svoj pravni osnov, odnosno nije preduzet na osnovu nekog zakonskog ovlašćenja. U stvari, svojstvo protivpravnosti je sadržano u pojmu napada. Napad je protivpravan i nema uslova za nužnu odbranu ako učesnici sukoba stupaju u određenu životnu situaciju, te gde su oba (ili više njih) nalaze u protivpravnom napadu. Protivpravnost se ocenjuje prema sadržini drugih zakona kojima se regulišu razni odnosi u državi i društvu. Moguće je da u određeno vreme neki napad bude protivpravan, a da kasnijim izmenema drugih zakona taj postupak učinioca bude dozvoljen.10 Protivpravni napad može biti usmeren protiv čoveka i svakog njegovog dobra. Objekat odbrane može biti bilo koje pravno dobro ili interes. Iz zakonskih definicija o nužnoj odbrani nesumljivo proizilazi da je nužna odbrana dozvoljena kako pri napadu na dobro11napadnutog lica, tako i pri napadu na dobro drugog lica. Pod napadom na pravno dobro „lica“ podrazumevaju se kako fizička, tako i pravna lica kao i napad na dobro raznih organizacija, udruženja, država i ostalog. Znači, svaki napad na dobro lica ili dobra skupina ljudi bez obzira na njihov formalan naziv. Sledeći uslov koji napad mora da ispuni da bi se moglo govoriti o postojanju nužne odbrane, jeste i da je napad stvaran, to jest, da je objektivan i realan. Najtipičniji takav primer stvarnog napada javlja se pri nasrtaju na život i telesni integritet drugoga. To su situacije kada napadač pri preduzimanju napada upotrebljava oružje ili opasno oruđe. Ako je neko zbog sticaja okolnosti pogrešno smatrao da je napadnut, te u uverenju da je neophodno, radi odbrane od „uobraženog” napada,preduzeti mere, te povredi dobro napadača, radilo bi se o tzv. putativnoj nužnojodbrani. 7Tosusituacije,primeraradi,akomajkanećedahranidete;akoskretničarodbijedapomeriskretnicuil iakomedicinskoosobljepropuštadauodređenovremedajelekovebolesnicimabezkojihbizaodređe novremekododređenihbolesnikanastupilasigurnasmrt. 8B.Čejović i V.Miladinović, Op. Cit. str. 147. 9Nijeznačajnodalijenapadač uopštebiokriv,nitiimauticaja činjenicadalijedelonapadačakažnjivo.Stoga ćeseuzetidajenapadprotivpravaniodlicakojejepotpunoneuračunljivoikojezbog životnedobinijekrivičnoodgovorno. 10Takoprimeraradi,považećimzakonima ( utrenutkupisanjarasprave ) zakupodavacbilostambenihiliposlovnihprostorija,poistekuugovoraozakupu,akozakupacnećeda seiseli,nijeovlašćendazakupcasamprisilnoizbacujeizprostorija. 11U „dobro“ se može svrstati: život, telo, imovina itd.

Takođe, napad ne sme biti izazvan ili skrivljen. Shodno tome, ne postoji pravo na nužnu odbranu ako je napadnuti izazvao napad ili ga uopšte svesno skrivio.

ODBIJANJE NAPADA Odbijanje napada pedstavlja svaku delatnost usmerenu na otklanjanje, sprečavanje ili odbijanje napada. U odbijanju napada može se učiniti povreda bilo kog napadačevog pravnog dobra. Napad se po pravilu odbija od sebe ili svog pravnog dobra. Međutim, u nužnoj odbrani može se naći i lice koje odbija napad sa trećeg lica, povredom nekog pravnog dobra napadača. Na primer, ako lice A napadne lice B, lice C može da se nađe u nužnoj odbrani prema licu A, da bi otklonilo napad koji je bio upravljen na lice B. U teoriji krivičnog prava ovaj slučaj nužne odbrane poznat je kao nužna pomoć. Odbijanje napada, isto kao i sam napad, mora da ispunjava određene uslove da bi se moglo govoriti o nužnoj odbrani, kao o osnovu isključenja društvene opasnosti i protivpravnosti. Pre svega, da bi se odbijanje napada okarakterisalo kao element nužne odbrane, neophodno je da povreda ili ugrožavanje pravnih dobara napadača, sadrži sva formalna obeležja krivičnog dela. U slučaju odsustva povrede ili ugrožavanja pravnih dobara napadača, nema ni nužne odbrane u krivičnopravnom smislu. Kao sledeći uslov, koji odbijanje napada mora da ispuni, jeste to da se odbijanje napada vrši povredom nekog pravnog dobra samog napadača. Odbijanje napada, dakle, mora biti usmereno protiv napadača, protiv njegovog bilo kog pravnog dobra, a ne i protiv nekog drugog lica. U korišćenju prava na nužnu odbranu napadnutom licu ne pripada pravo da ugrozi ili povredi pravno dobro drugog lica. Okolnosti dogadjaja, međutim, mogu biti veoma različite. Naime, napadnuti u odbijanju napada može biti prinuđen da povredi ili ugrozi tuđe pravno dobro. Može se dogoditi da dodje do povrede ili ugrožavanja pravnog dobra napadača i trećeg lica. U odnosu na povredu pravnog dobra napadača učinilac bi postupio u nužnoj odbrani, a u vezi sa povredom pravnih dobara drugog lica nalazio bi se u krajnjoj nuždi (ako su za nju ispunjeni svi uslovi). Radi zaštite svojih pravnih dobara, pa i najvrednijih, kao što su život i telesni integritet, lice koje odbija napad ne može, pri tom, radi zaštite svojih pravnih dobara izlagati riziku pravna dobra trećih lica, a pogotovu njihove živote. Međutim, smatra se da postoji nužna odbrana ako su prilikom odbrane povređena dobra trećeg lica, koja je napadač koristio kao sredstvo za svoj napad. Da bi odbijanje napada predstavljalo element nužne odbrane, izmeđe odbrane i napada mora postojati odnos istovremenosti.S obzirom da napad predstavlja opasno ponašanje, za taj pojam je presudan i vremenski odnos ustanovljen između nagoveštenih i budućih činjenica napada. Odbrana bi morala započeti istovremeno sa napadom. To je istina, po pravilu, faktično pitanje. Jer, često napadnuto lice nije u mogućnosti da reaguje istog trenutka kad je započeo napad. Poziciju takvog lica ne treba tumačiti na njegovu štetu i protivno cilju i suštini nužne odbrane, kakvih stavova ima među nekim teoretičarima. Suština je u tome, da je napad počeo kada je nastala opasnost i da napad traje sve dok postoji opasnost po pravno dobro lica koje se brani. Napad je prošao kada su pravna dobra povređena, odnosno kada se opasnost i ostvarila. Napad je prošao i u situaciji ako je napadač preduzeo sve radnje napada, ali sticajem okolnosti do povrede pravnih dobara nije došlo. 12 Za odbranu je presudno da je napad započeo ili da neposredno predstoji. Dok traje napad il neposredno postoji opasnost od napada, nužna odbrana je dozvoljena. 12Naprimer:kadajelice, kojejepokušalosilovanjepobeglo,iliakojelopovpobegao, ostavljajućistvarikojejeprethodnouzeodaponese.

Ako je došlo do do povrede pravnog dobra ili njegovog ugrožavanja i ako je napad već očigledno prestao bez izgleda da bude nastavljen, nužna odbrana ne bi bila dozvoljena. U teoriji krivičnog prava se smatra da je napad svršen kada je delatnost napadača prekinuta i kada kod njega ne postoji namera da napad neposredno produži. Poslednji uslov, koji se zahteva da ga odbijanje napada sadrži, jeste da odbijanje napada može da se vrši samo onom povredom, ili ugrožavanjem pravnog dobra napadača, koja je nužna, odnosno neophodna za odbijanje napadača. Povreda napadačevog pravnog dobra mora biti nužna-neizbežna radi odbijanja napada. Pod merom nužne odbrane ili neizbežne odbrane podrazumeva se takva odbrana bez koje se napad nebi mogao odbiti. Intezitet, primerenosti nužne odbrane intezitetu napada, procenjuje se objektivno. Za tu ocenu nije merodavno mišljenje napadnutog. Za tu ocenu merodavan je intezitet napada i vrsta povrede koja preti. Pri proceni nužnosti- srazmere potrebne odbrane intezitetu napada, a time i povrede ili ugrožavanja napadačevog dobra uzimaju se u obzir sve konkretne okolnosti. Te okolnosti su brojne i neiscrpne , počev od ličnosti napadača i napadnutog, srazmere u fizičkoj snazi, njihovih ranijih odnosa, mesta i vremena napada, sredstva kojim se to čini. U principu, ako je napadač bez ikakvog oružja ili oruđa, odbrana tim sredstvima nebi bila nužna. Ali, ako je takva nesrazmera u fizičkoj snazi da bi napadač jednim udarcem pesnice mogao da obori napadnuto lice,nebi se moglo uzeti da odbrana nožem nebi bila dozvoljena. U vezi sa ovim, kako smatra dr Toma Živanović “ ...nije potrebna ekvivalencija ( ili srazmernost ) između dobra napadnutog i dobra povređenog ( ili ugroženog) u odbrani”13

III

PREKORAČENJE NUŽNE ODBRANE Institut nužne odbrane po svojoj prirodi je koliziono pravilo. Njime se rešava sukob pravnih dobara. Cilj ovlašćenja sadržanog u nužnoj odbrani je u zaštiti pravnog dobraod protivpravnog napada. Pravo na odbranu nije uslovljeno vrednošću pravnog dobra koje je objekat napada. Stoga se pravno dobro male vrednosti može braniti pa i povredom pravnog dobra veće vrednosti.Ako se pri odbijanju napada izvrši povreda ili ugrožavanje napadačevog pravnog dobra, ali na način i intenzitetomkoji nije bio neizbežan i neophodan i koji nije u srazmeri sa izvršenim napadom14, postojaće prekoračenje ili tzv. eksces nužne odbrane15. U takvoj situaciji,radiće se o krivičnom delu. Ako je nužna odbrana uspostavljena da se štiti pravo od neprava, zloupotreba prava bila bi suprotna suštini i cilju nažne odbrane. Prekoračenje nužne odbrane može postojati samo ako su ispunjeni svi uslovi za nužnu odbranu.To znači, kako je već rečeno, da je postojao napad od čoveka, da je napad bio protivpravan, da je usmeren protiv nekog pravnog dobra, i da je 13Živanović, prof.drToma, Osnovikrivičnogprava-opštideo,Beograd,1935,str.243. 14Npr: ako lice A, da bi sprečilo krađu svog automobila, ubije lice B, koje je pokušalo da ukrade taj automobil. 15Ovaj slučaj reguliše Član 20. Stav 3. Krivičnog zakonika.

bio objektivan, stvaran. To su uslovi napada pri nužnoj odbrani. S druge strane,okviri nužne odbrane sadrže i pravila-uslove pri odbijanju protivpravnog napada i „omeđeni” su:odbijanjem (protivpravnog)napada, koje mora biti istovremeno sa napadom i konačno odbrana mora biti neophodno potrebna. Iako je, kako se vidi, učinilac zbog protivpravnosti napada imao pravo na nužnu odbranu-neophodnu odbranu, ako je isto prekoračeno čini krivično delo i krivično je odgovoran. Stepen njegove krivične odgovornosti nešto je beneficiran kroz dve veoma različite situacije. Prekoračenje granice nužne odbrane može da ima dvostruko dejstvo: da bude osnov za ublažavanje kazne i da bude osnov za oslobođenje od kazne. U prvom redu, predviđena je mogućnost blažeg kažnjavanja samo zbog činjenice da je krivično delo učinjeno u granicama prekoračenja nužne odbrane. To je osnov za ublažavanje kazne ali je pri tom sud pri ublažavanju kazne ograničen uslovima istog zakona.To znači, da ako je za učinjeno krivično delo zaprećena kazna zatvora preko tri godine, ni ublažavanjem se ne može izreći blaža kazna od jedne godine zatvora. Do ublažavanja kazne u slučaju prekoračenja granice nužne odbrane može doći u slučaju kada sud nađe, uzimajući u obzir sve okolnosti pod kojima je izvršeno krivično delo, da postoje razlozi za ublažavanje kazne. Među tim razlozima, na prvom mestu je psihičko stanje učinioca, s obzirom da ugroženost napada izaziva strah „...i druga psihička stanja koja imaju svoj osnov u nagonu samoodržanja...“16. U drugomslučaju,radi se o učiniocu krivičnog dela izvršenog u prekoračenju nužne odbrane učinjenim usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom.I u toj situacija učinilac je krivično odgovoran, ali se može osloboditi od kazne.Postojanje ovih okolnosti omogućuje da se učiniocu ublaži kazna bez ikakvog ograničenja. To znači, primera radi,da se učiniocu krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora najmanje tri godina, može izreći kazna zatvora od 15 dana. Ovde se radi o afektnim stanjima koja mogu da budu izazvana kod učinioca krivičnog dela preduzetim napadom. Ta stanja bitno utiču na postupke lica kod koga se pojave, pa se iz tog razloga može i osloboditi od kazne za krivično delo koje je izvršilo u prekoračenju granica nužne odbrane. Jaka afektna stanja mogu prouzrokovati neuračunljivost kod učinioca krivičnog dela, pa do oslobađanja od krivične odgovornosti može doći na osnovu odredaba o neuračunljivosti17, a ne na osnovu pravnih normi o nužnoj odbrani. IV

ISTORIJSKI RAZVOJ INSTITUTA NUŽNE ODBRANE Nastajanje i razvoj instituta nužne odbrane, a i iz njega nastale, kao svojevrsna transformacija i krajnja nužda, vuče korene još iz antičkog perioda, da bi se dalje unapređivao i razvijao kroz srednji vek, a potom u doba prosvećenosti dobijao i svoj formalni oblik u krivičnopravnim kodeksima tog perioda.Na kraju, da bi se upotpunilo znanje i bolje shvatila suština ovog instituta, korisno je osvrnuti se na njegov nastanak, njegovu prošlost, uzroke i uslove njegovih promena i prilagodjavanjima do današnjeg dana.

16B.Čejović i V.Miladinović, Op. Cit, str. 150. 17Član 23. Krivičnog zakonika

NUŽNA ODBRANA U RIMSKOM I KANONSKOM PRAVU Rimsko pravo uopšte, ne dakle samo krivično,bez obzira na izvesne rezerve i kritike bilo je značajnim delom i ostalo osnovica i modernog krivičnog prava. Razume se, takva ocena odnosi se i na institute nužneo dbrane. U vezi sa nužnom odbranom u rimskom pravu postoje brojni citati: „Silom silu od biti slobodnoje…takodje prirodno pravo to u sebi sadrži”.Pored toga u rimskom pravu postojala je i izreka koja govori o nužnoj odbrani sledeće sadržine: „Protiv opasnosti prirodni razum dopušta braniti se”. Pos adržin i slična prethodnoj postojala je i sledeća izreka: „…jer silom protiv sile braniti se svi zakoni i sva prava dozvoljavaju...“ Rimljani su, opet po shvatanju dozvoljavali nužnu odbranu i pri napadu na pokretnu imovinu. Domašaj nužne odbrane pri napadu na nepokretnu imovinu, bio je ograničen. Ograničenje se sastojalo u tome što odbrana nije bila dozvoljena uvek, već samo pod uslovoma koje bi opasnost od uništenja ili gubitka pokretne imovine bila u srazmeri sa teško kažnjivim delom kao što je ubistvo čoveka, makar i kradljivca18. Kanonsko pravo nastalo je posle rimskog prava i priznavalo je nužnu odbranu kao prirodno pravo. Crkveno pravo je nužnu odbranu smatralo nekažnjivom pod uslovom ako motiv odnosno pobuda napadnutog nije posledica zloupotrebe navodne nužne odbrane. Kao i savremeno krivično i prekešajno pravo i kanonsko pravo je poznavalo prekoračenje nužne odbrane.

NUŽNA ODBRANA U SRPSKOM PRAVU Dušanov zakonik sadržavao je pravne norme, kako iz građanskopravne oblasti, tako i iz krivičnopravne. U ovom zakoniku19je stajalo:”...I gde se dogodi ubistvo, onaj koji je i započeo boj da je kriv iako bude ubijen...”. Iz sadržine ove odredbe proizilazi da je nužna odbrana bila dozvoljena, jer je vinovnik svoje smrti onaj ko je napadač. U zakonu se više ništa ne govori o nižnoj odbrani pa se postavlja pitanje da li je nužna odbrana bila po domašaju ograničena samo na odbranu života i tela ili i zaštitu drugih vrednosti. Iz sadržine Karađorđevog zakonika proizilazi da je nužna odbrana, kao institut bila dozvoljena. Predviđeno je odredba da se ne odgovara za ubistvo „...ako je ubijeni pređe pušku potegao...“20 Za krivično pravo Srbije, izuzetno je značajna 1860. godina. Te godine donet je Kriminalni zakonik za Knjažestvo Srbsko. Pravo na nužnu odbranu sadržala je odredba koja je glasila: „Ni onaj neće biti kriv, nit će se kazniti, koji što učini u nužnoj odbrani, tj. u onolikoj, bez kolike ne bi mogao odbraniti sebe ili drugog od postojećeg nezakonitog napada nečijeg. Ako bi se u takvoj odbrani prepao tako, da bi iz straha učinio više, nego što je za odbranu nužno bilo, ni za to se neće kazniti“. U Krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine takođe se predviđa institut nužne odbrane, „Ono delo koje neko učini u nužnoj odbrani, nije protivpravno. Nužna 18Vid. Tomanović, prof. dr Milić, Nužnaodbranaikrajnjanužda, Službeni list SRJ, Beograd,1995,str. 14 19Član 84. (Dušanov zakonik=Dushan’s Code, prevod Sonja Šoć, SD-Publik, Beograd, 2002, str. 22) 20Paragraf 18. Karađorđevog zakonika iz 1807. god.

je ona odbrana koja je potrebna da se od sebe ili koga drugog odbije istovremeni protivpravni napad. Ako učinilac prekorači granice odbrane sud mu može ublažiti kaznu po slobodnoj oceni a neće ga kazniti ako je on ovo prekoračenje učinio usled jake razdražljivosti,prepasti ili straha.“ I u periodu nakon Drugog svetskog rata svi krivični zakoni kako na nivou federacije, tako i na nivou republika-članica, predviđali su postojanje instituta nužne odbrane. Krivični zakonik FNRJ je shodno tome imao odredbu: „1. Nema krivične a ni prekršajne odgovornosti za dela učinjena u nužnoj odbrani; 2 . Nužna odbrana je takvo odbijanje istovremenog protivpravnog napada koje je neophodno potrebno radi zaštite narodne vlasti, ličnosti i prava lica koje se brani i ličnosti i prava nekog drugog; 3. Za krivično ili prekršajno delo prekoračenja granice nužne odbrane učinilac može biti blago kažnjen, a kada je ovo prekoračenje učinjeno usled razdražljivosti ili prepasti može biti i oslobođen kazne.“

ZAKLJUČAK Nužna odbrana nastala u vezi sa krivičnim delom ubistva, predstavlja jedan od najstarijih instituta opšteg dela krivičnog i prekršajnog prava. Iako su vremenom nastale brojne teorije koje je opravdavaju, ona kao institut danas nije sporna. Međutim, da bi se nekakvo ljudsko delovanje smatralo nužnom odbranom, potrebno je sadrži određene elemente, kao i da ispuni određene uslove – i subjektivne i objektivne. Potrebno je dakle, realno postojanje napada, kao i postojanje neposredne stvarne opasnosti po napadnuto lice, koja iz tog napada preti. Takođe,

potrebno je i da napad ima određena, zakonom definisana svojstva, kao i da aktivnost odbijanja napada ispunjava zakonski normirane uslove. Isto tako, moguće je i prekoračiti granice nužne odbrane, što za posledicu ima uključenje krivične odgovornosti, ali ipak, u takvim situacijama, postoje i uslovi za smanjenje ili čak, ukidanje kazne. Ni državi sa izuzetno efikasnom policijom na planu suzbijanja kriminaliteta, nemoguće je obezbediti da u svakom momentu i na svakom mestu zaštiti napadnutog pojedinca, tako da postoji potreba za postojanja instituta nužne odbrane. Sami zadatak nužne odbrane da zaštiti pravo od neprava dovoljno govori o njenoj važnosti. Ono što treba sprečiti jeste njena zloupotrerba kako bi se sačuvala njena važnost i primena u krivičnom pravu.

LITERATURA:

1. Milošević,prof.drMilan, Krivično pravo, Novi Sad, 2012 2. Stojanović, prof.dr Zoran, Krivično pravo-Opšti deo, Službeni glasnik, Beograd, 2002. 3. Čejović, prof.dr Bora i Miladinović, prof.dr Vidoje, Krivično pravo-Opšti deo, Studentski kulturni centar, Niš, 1995. 4. Tomanović, prof. dr Milić, Nužnaodbranaikrajnjanužda, Službeni list SRJ, Beograd, 1995. 5. Krivični zakonik sa registrom pojmova, autor predgovora Stojanović, prof.dr Zoran, Sl. glasnik RS i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2009. 6. Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/2005