Krivično Pravo - Skripta

Временско важење кривичног закона (чл.5) Кривични закон ступа на снагу оног дана када је то њиме изричито прописано(то може бити дуже или краће време од његовог доношења). Чешће је дуже, јер је потребно да се грађани упознају са новом кривичнопрaвном материјом. Могуће је прописати да неке одредбе касније ступају на снагу (нпр.када је потребно створити услове за извршење неке нове кривичне санкције). Уколико није изричито прописано важи опште правило да закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у Службеном гласнику. На учиниоца крив.дела се примењује закон који је важио у време извршења дела, изузетак постоји уколико је нови закон блажи за учиниоца, тада је ретроактивност обавезна.(чл.5 КЗ) Уколико је нови закон строжи, никако се не може применити. Уколико се закон после извршења кривичног дела промени више пута, примениће се одредбе које су најблаже за учиниоца. Када се процењује да ли је нови закон блажи може доћи до више ситуација:  Декриминализација - нови закон уопште не предвиђа то кривично дело  Нови основи искључења кривичног дела  Нови основ за ослобођење од казне  Ублажавање казне  Друга могућност за изрицање казне Када се не може утврдити који је закон блажи треба применити закон који је важио у време извршења кривичног дела. Примена блажег закона могућа је и после доношења правосудне предуде, ако је у поступку по правном леку поново дошло до отварања главне расправе Код Закона са ограниченим трајењем нема ретроактивности, примењује се тај закон без обзира на то кад се суди (само ако је тим законом ретроактивност изричито прописана). Просторно важење кривичног законодавства

Територијални принцип (важење нашег кривичног законодавства за дела учињена у земљи) Представља основни принцип важења нашег кривичног законодавства, остали се примењују само када се не може применити територијални принцип. Кривично законодавство Републлике Србије примењује се на сва кривична дела која су учињена на територији Србије без обзира на држављанство учиниоца. Под појмом територије Србије се подразумевају сувоземна територија унутар граница, водене површине као и ваздушни простор над њима. Овај принцип се проширује принципом заставе брода и регистрације авиона(на домаћем броду и авиону ма где да се налазили важи наше право) Постоји и могућност да се кривично гоњење странца уступи страној држави, али само ако постоји реципроцитет. Додатни услов је да је за учињено кривично дело прописана казна затвора до 10 год. или да се ради о кривичном делу угрожавања јавног саобраћаја. У случају када је дело учињено на територији Србије, а у страној држави покренут или довршен кривични поступак, кривично гоњење у Србији предузеће се само по одобрењу републичког јавног тужиоца. Изузетак од примене овог принципа предвиђа међународно јавно право, а односи се на лица која уживају потпуни дипломатски имунитет. Реални, персонални и универзални систем (важење нашег КЗ за дела учињена у иностранству) Реални (заштитини) принцип: кривично право једне државе примењује се на сва кривична дела учињена на штету те државе или њених грађана. o примарни реални принцип: наш КЗ важи за сваког ко у иностранству учини кривично дело против уставног уређења и безбедности РС (изузимајући кривично дело изазивања расне, верске или националне мржње), или уколико учини дело фалсификовање домаћег новца. У овим случајевима важи принцип апсолутне примене нашег права. Страна судска пресуда има значаја само утолико што се казна издржана у иностранству урачунава се у ону коју изрекне домаћи суд.

o

супсидијарни реални принцип: за странца који у иностранству учини неко друго кривично дело против РС или против њених држављана. Услов: да се странац затекне на нашој територији, или да јој буде екстрадиран. (пасивни персонални принцип)

Персонални принцип: наш КЗ се примењује и на наше држављане који у иностранству учине неко друго кривично дело, ако се затекне на нашој територији или јој буде екстрадиран. Примениће се чак и ако касније учинилац постане наш држављанин. (активни персонални принцип). Овај принцип има за циљ да наши држављани не избегавају кривичну одговорност за кривична дела учињена у иностранству, с обзиром да, по правилу, не могу бити екстрадирани страној држави. Универзални принцип: КЗ РС важи и за странца који према страној држави или према странцу у иностранству учини кривично дело за које се у тој земљи може изрећи казна од 5 год. или тежа. Услови су: да се странац затекао на нашој територији, а није екстрадиран, и да је то дело кажњиво и по закону земље у којој је учињено. У пракси се по правилу врши екстрадиција странаца тако да до примене овог принципа долази врло ретко. Посебни услови за примену супсидијерног реалног принципа, персоналног и универзалног - нема кривичног гоњења у ова 4 случаја: 1) Ако је учинилац потпуно издржао казну у иностранству 2) Ако је у иностранству прав.пресудом ослобођен или му је казна застарела или опроштена 3) Ако је према неурачунљивом учиниоцу извршена одговарајућа мера безбедности у иностранству 4) Ако је за крив.гоњење по страном закону био потребан захтев оштећеног, а он није поднет Казна издржана у иностранству урачунаће се у домаћу, ако ју је издржао у целини неће доћи до кривичног гоњења. (изузетак је Примарни реални принцип, када се поново примењује наше право, наравно казна се урачунава)-чл.11 Општи појам кривичног дела

Одређивањем општег појма кривичног дела бави се само општи део кривичног права. Ту се утврђују нека општа обележја која мора поседовати свако појединачно понашање да би се сматрало кривичном делом. Осим тих општих обележја, постоје посебна обележја сваког конкретног кривичног дела што представља материју посебног дела кривичног права. До недавно је код нас био заступљен класични појам кривичног дела (немачка доктрина) Уобичајено је да се кривично дело одређује у: 1) формалном смислу-то су његови правни елементи 2) материјалном смислу-то је његова суштина, садржина У нашој теорији се полази од тога да је кривично дело дело човека којим се проузрокује повреда права (предност даје реалистичком схватању). Његови даљи формални елементи који су неспорни су противправност, одређеност у закону и виност (кривица). Општи појам кривичног дела чине само правни, формални елементи због поштовања начела правне сигурности и начела законитости. Материјални елеменат (друштвена опасност) омогућио би арбитрерност у примени кривичног права. Кривично дело је радња која је у закону предвиђена као кривично дело, која је противправна и која је скривљена. Овако одређен општи појам кривичног дела има следећа четири елемента: 1. радњу 2. предвиђеност у закону 3. противправност 4. кривицу Међусобни однос између појединих елемената општег појма крив.дела:  Радња је субстантив, сви остали елементи су атрибути, тј.одређују каква радња мора бити да би представљала кривично дело. Радња је због тога носећи елемент.  Редослед није дат произвољно, и он се не може мењати. Врло је битна и постепеност у утврђивању остварености наведена четири елемента. Увек се при решавању конкретног случаја полази од радње, а завршава кривицом. Четири елемента су уствари 4 степена, или нивоа кроз које се мора

проћи да би се на крају констатовало да је учињено кривично дело.  Приликом утврђивања да ли су испуњена битна обележја законског описа кривичног дела долази до значајног сужавања круга радњи која би могла бити кривична дела. Уколико не постоји неки од услова за искључење противправности (нпр.убиство у нужној одбрани), може се констатовати да је учињено кривично неправо, тј.кривично дело у објективном смислу. За постојање кривичног дела потребно је и утврдити кривицу учиниоца. Три прва(објективна) елемента могу постојати без четвртог(кривица), али никако обрнуто! Радња кривичног дела Радња је вољни телесни покрет, или вољно пропуштање да се преузме телесни покрет. Радња има 3-струку ф-ју:  као основни елемент она је виши појам који обухвата све облике кажњивог понашања  као повезујући елемент она представља носећи елемант кривичног дела јер се сви остали елеманти појављују као атрибути радње  као разграничавајући елемент она искључује из појма радње догађаје и радње које не могу представљати радњу кривичног дела (нпр.мисли, радње у несвесном стању) Пошто је од посебног значаја разграничавајућа функција треба указати на следеће: Нема радње кривичног дела када је предузета под утицајем апсолутне силе тј неодољиве силе која потпуно искључује доношење и реализовање одлуке чиме се искључује вољна радња а тиме и кривично дело. Радње нема ни код губитка свести (потпуног) – ако је делимично, решава се на плану урачунљивости. Компулзивна сила и претња утичу на доношење одлуке која се јавља као изнуђена, оне утичу на вољу учиниоца али је не искључују чиме не искљујују ни постојање радње (овде се питање поставља на плану кривице) Врсте радњи кривичног дела: Радња извршења (предузима је извршилац) и радња саучесништва (предузима је саизвршилац, подстрекач, помагач)

Радња чињења и радња нечињења (пропуштања)Разликују се од припремних радњи које не улазе у биће кривичног дела. Алалогно овој подели постоји и подела кривичних дела на кривична дела чињења (комисивни деликти) и кривична дела пропуштања (омисивни деликти). a) права кривична дела нечињења: могу се извршити само нечињењем и њихова радња извршења је тако у закону постављена (пр. непријављивање припремања крив.дела) b) неправа кривична дела нечињења: њихова радња је постављена као радња чињења, али се могу извршити и нечињењем (пр. крив.дело убиства). За ова дела је централно је постојање дужности да се предузме чињење а лице код којег је та дужност постојала назива се гарант. Та дужност постоји на основу: (1)законског прописа, (2)правног посла, (3)претходног чињења гаранта којим је створио опасно стање.

Алтернативно и кумулативно прописана радња извршења Код алтернативно прописане радње: може бити испуњена било која од алтернативно прописаних радњи (пр.ратни злочин - убиства цивилног становништва,расељавање и пресељавање, колективно кажњавање, узимање талаца...) док код кумулативно прописане радње морају бити остварене све прописане радње изврешења (најчешће 2-пр. непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди - да извршилац проузрокује повреду и да га остави без помоћи) Последица Последица кривичног дела, као и узрочна веза, припада предвиђености у закону (бићу кривичног дела). Радња увек проузрокује неку врсту последице. Али, та последица није увек неопходна за постојање кривичног дела. Само уколико се изричито захтева њено наступање, она је неопходна за постојање кривичног дела – уколико је садржана у законском опису (бићу) кривичног дела. Последицу у ширем смислу имају сва кривична дела и њу процењује законодавац када доноси одлуку о томе да ли ће

неко понашање предвидети као кривично дело ило не. У ужем смислу-поједина кривична дела, код њих се приликом казне одмерава интензитет повреде или угрожавања заштићеног дела. Има кривичних дела која немају последицу као конститутивни елеменат бића кривичног дела, па је нема потребе ни утврђивати, где довршетак радње извршења значи и довршење кривичног дела - то су делатносна кривична дела. Дела која имају последицу у зак.опису и која се у сваком конкретном случају мора утврђивати су последична кривична дела. С обзиром на врсту последице, код последичних кривичних дела разликујемо:  Кривична дела повреде  - последица је оштећење или уништење објекта радње  Кривична дела угрожавања  - последица се састоји у апстрактној (могућој) или конкретној опасности (која је наступила). Код кривичних дела са апстрактном опасношћу (нпр.уклањање знакова којима се указује на опасност) није потребно да се постојање последице утврђује у сваком понкретном случају. У том погледу она су слична делатносним кривичним делима јер и код једних и код других последица није садржана у бићу кривичног дела. Код конкретне опасности наступање последице мора се у сваком конкретном случају доказати јер она улази у биће кривичног дела. Лице које погађа последица називамо пасивни субјект. Код неких дела оно је истовремено и објект радње тј.лице на коме се предузима радња извршења, док код других то није случај. Битно је да се ради о лицу које је оштећено кривичним делом. Узрочност Питање узрочности се поставља само код оних кривичних дела код којих је наступање последице садржано у бићу кривичног дела – код последичних кривичних дела (док делатносна и дела са апстрактном опасношћу не). Основни проблем узрочности састоји се у диференцирању једног од

мноштва услова који доприносе наступању последице и његовом означавању као узрока. Две теорије су настојале да реше ово питање: Теорија адекватне узрочности  узроком неке појаве се сматра онај услов који је адекватан,тј.типичан у том смислу да редовно проузрокује одређену последицу. Проблем се јавља управо у утврђивању узрока у атипичним ситуацијама (хемофиличар може да умре од обичне посекотине). Ова теорија је погодна као допунски критеријум да се сузи круг услова који се према теорији еквиваленције могу сматрати узроком. Теорија еквиваленције  (теорија једнакости услова)узроком неке последице сматрају се сви услови који су на било који начин довели до забрањене последице. Condicio sine qua non-узрок је онај услов без кога последица не би наступила! Њена слабост је што сувише проширује појам узрока. Такође, она не може да реши проблем двоструке узрочности (два учиниоца истовремено пуцају у жртву) као ни проблем непредвидиве узрочности (лице А пошаље лице Б у шуму по невремену у нади да ће га убити гром што се и догоди). Допунски критеријум би могао бити степен вероватноће - ако је вероватноћа мала, онда се обзира на жеље и намере неког лица нема узрочности. Значајан део наше судске праксе прихвата теорију еквиваленције, с тим што селекција услова врши на плану кривице. Правилније би било да се селекција врши применом других критеријума који узрок своде на питање објективне могућности управљања током догађаја од стране учиниоца. Данас се питање узрочности разматра у оквиру проблематике објективног урачунавања. Према тој тероји узрочност је само неопходна претпоставка да би се неко дело могло објективно приписати одређеном учиниоцу.  У првој фази установљава се постојање фактичке везе између радње и последице полазећи од формуле сondicio sine qua non.  У другој фази се поставља питање да ли је учинилац могао да управља током догађаја. Пошто не постоји апсолутна могућност владања догађајем довољно је да је то лице својом радњом створило или повећало опасност из које је проистекла последица.

 Да би се последица некоме могла објективно урачунати, неопходна је и правна оцена које се решава на нивоу оставрености објективног бића кривичног дела.

(извршилац к.д.двобрачности је у браку), место и време извршења

Узрочност код кривичних дела нечињења: Ту цела прича почиње другачије - од друштвеног значаја кривичног дела пропуштања. Неко лице није урадило нешто што је требало и зато је последица наступила. Његово чињење би искључило наступање дате последице. То значи да је потребно утврдити повезаност између пропуштања одр.радње и наступања последице.(condicio sine cum qua non). Треба поставити питање да ли би последица изостала да је лице (гарант) предузело радњу коју је било дужно да предузме. Потребно је да повезаност између пропуштања и последице крив.дела буде таква да је скоро извесно да последица не би наступила да је радња гаранта била предузета.

Умишљај и нехат имају двоструку функцију:  битни елементи бића кривичног дела,  облици кривице  Намера претпоставља постојање умишљаја усмеравајући га на остварење одређеног циља (нпр.кривична дела против имовине - намера да се за себе или другога прибави противправна имовинска корист). Она појачава вољни елемент код умишљаја. Код кривичних дела у која је унета, учинилац одређено дело предузима не само са умишљајем, него и са одређеном намером, али је за постојање кривичног дела ирелевантно да ли је она остварена.  Нехатна кривична дела, по природи не могу садржати намеру или побуду, али је сам нехат, тамо где је предвиђен, обележје субјективног карактера. Нехатна кривична дела немају самостално биће већ њихов опис полази од описа умишљајних кривичних дела, с тим што се као субјективни елемент уместо умишљаја предвиђа нехат. Нехат се као субјективно обележје уноси посебном нормом. Умишљај се, пошто је правило, прописује општом нормом.

Предвиђеност у закону – обухвата биће кривичног дела и услове кажњивости Предвиђеност у закону неке људске радње као кривичног дела значи остварење битних елемената законског описа (бића) кривичног дела. Предвиђеност у закону, осим бића, обухвата и услове кажњивости – они заједно чине формалну страну предвиђености у закону. Материјалну страну чини друштвена опасност. Биће кривичног дела Биће обухвата скуп повезаних обележја која чине посебне појмове појединих кривичних дела, тј. биће чине поједина кривична дела предвиђена у посебном делу КЗ, и оно представља мост између општег и посебног дела. Обавезни елемент бића кривичног дела је радња извршења, док су сви остали елементи факултативног карактера и говоре о томе ко предузима радњу, како, на чему, чиме, где... Обележја бића могу бити:



објективна: радња извршења, последица, предмет радње, средство (вартено оружје), лично својство (нпр.службено лице), лични однос (нпр.сродство) или лични статус извршиоца



субјективна: умишљај, нехат, намера, побуда

Квалификовани и привилеговани облици бића кривичног дела Разликујемо основна обележја бића (скуп свих основних чини основни облик неког крив.дела) и допунска обележја бића кривичног дела (квалификаторне и привилегујуће околности). Допунска обележја бића дају делу карактер лакшег ил тежег облика. Прописујући квалификаторне околности законодавац прописује теже (квалификоване) облике неког кривичног дела и строжу казну. (нпр. убиство ако је учињено на подмукао начин) Код привилегујућих околности закон прописује лакше (привилегујуће) облике и предвиђа блажу казну у односу на основни облик. (нпр.чедоморство због постпорођајне депресије) *Посебан облик квалификованог облика бића кривичног дела је конструкција кривичног дела квалификованог тежом последицом.

Разлика између квалификаторних и отежавајућих околности јесте у томе што квалификаторне околности представљају битно обележје бића кривичног дела, и што су обухваћене његовим законским описом, док отежавајуће околности стоје ван бића кривичног дела и служе суду као критеријум за одмеравање казне. Веза између квалификаторних и отежавајућих околности је што је законодавац од великог броја отежавајућих околности изабрао неке типичне које увек заслужују строже кажњавање у односу на случајеве када нису ту. Исто важи и за привилегујуће и олакшавајуће околности

Основни критеријум за разликовање правих од неправих о.у.и. је постављање хипотетичког питања: Да ли би норма којом је предвиђено неко кривично дело уопште имала смисла ако би се изоставио објективни услов инкриминације? ⫸ Лични основ искључења кажњивости су додатне околности које утичу на кажњавање, тј.некежњавање одређених лица. Код неких кривичних дела прописано је да одређена лица неће бити кажњена иако су остварена сва битна обележја бића кривичног дела. Нпр. неће се казнити код кривичног дела непријављивања припремања кривичног дела за ово дело брачни друг учиниоца, сродник у правој линији, брат и сестра... такође не спадају у биће кривичног дела, меродавно је да они постоје, а не и да ли учинилац зна за њих.

Услови кажњивости Субјект кривичног дела То су одређени допунски услови, који су, осим остварења бића, неопходни да би крив.дело постојало и да би њихов извршилац могао бити кажњен. ⫸ Објективни услов инкриминације (објективни услов кажњивости): додатни објективни услов који је законодавац прописао поред бића, и који је неопходан да наступи да би кривично дело постојало. Налази се изван бића кривичног дела, тј.не мора бити обухваћен кривицом учиниоца. Код неких објективних у.и. није неопходна ни узрочна веза. Његово коришћење оправдано је само са циљем сужавања криминалне зоне код поједних кривичних дела (нпр. учествовање у тучи: 2 услова-да је неко лишен живота или да је наступила тешка телесна повреда; непријављивање припремања кривичног дела, о.у.и. би био да није пријављено у време када се још увек могло спречити извршење кривичног дела...). Код нас се овај институт неоправдано широко употребљава употребљава. Често се нешто што представља последицу кривичног дела предвиђа као објективни услов инкриминације, тако да уместо да тај институт има либераторну функцију сужавања криминалне зоне, уствари долази до индиректног кршења начела субјективне одговорности. У вези са тим постоји подела на:  праве објективне услове инкриминације - имају функцију разграничења и прецизирања криминалне зоне  неправе објективне услове инкриминације - ради се о прикривеним обележјима бића кривичног дела

Субјект кривичног дела је човек, као физичко биће које предузима радњу извршења (извршилац) или радњу саучесништва (саучесник). Овај појам је шири од појма кривца јер поред кривца обухвата и лица која без кривице предузимају радњу извршења кривичног дела. Може се послужити и животињом, механичком или природном силом, а може се послужити и другим лицем (код посредног извршилаштва). У кривичном преву Србије од недавно правно лице може бити субјект кривичног дела. Објект кривичног дела  Заштитни објект  (објект заштите), везан је за заштитну ф-ју кривичног права, и увек представља неке апстрактне вредности. Заштитни објект чине добра којима се кривичним правом пружа заштита. Он може бити:  Општи заштитни објект - објекат заштите целокупног кривичног права (добро, интерес, вредност у друштву). Носилац заштитног објекта су и појединац и друштво (дуалистичко схватање). Општи заштитни објект чине основна добра (права) човека и она друштвена добра која су у ф-ји остварења тих права (нпр.право на слободу).  Групни заштитни објект - објекат заштите који је заједнички за једну групу кривичних дела (част и углед,

имовина, живот и тело). Представља основни критеријум за класификацију кривичних дела.  Објект радње - материјални, физички предмет на коме се остварује радња кривичног дела( нпр.туђа покретна ствар). Уколико се ради о лицу, онда је оно пасивни субјект. Појму пасивног субкекта одговара појам жртве, оно је носилац добра које је повређено или угрожено. Сва кривична дела имају заштитни објект, док објект радње имају само нека кривична дела код којих је то изричито законом предвиђено као њихов битан елеменат. Друштвена опасност Материјална страна предвиђености у закону, она је основ и оправдање за прописивање неког понашања као кривичног дела. Она је законодавни мотив инкриминисања, разлог због којег законодавац неко понашање проглашава кривичним делом. Друштвена опасност представља спој између стварности и вредности, она није чисто објективна, а још мање субјективна, вредносна категорија. Коначан суд о друштвеној опасности неког дела треба донети након свестраног разматрања његових карактеристика и његовог значаја и ефеката за појединца и друштво. И код таквог приступа тешко је постићи сагласност - у вези неких понашања постоје различита њишљења у погледу њихове друштвене опасности (нпр.еутаназија, коцкање, силовање жене са којом учинилац живи у брачној заједници, прекид трудноће...) Друштвена опасност и заштитни објект: Друштвено опасни карактер неком понашању даје објекат кривичноправне заштите. Друштвено опасно је оно понашање које повређује или озбиљно угрожава неко право човека, или неко друштвено добро неопходно за остваривање тог права. (дакле, неопходно је прво утврдити заштитни објекат, а после друштвену опасност). Понашање које за предмет напада нема довољно вредно добро, или је интензитет напада недовољан, не може бити друштвено опасно понашање. Противправност

Уколико неко понашање садржи све елементе прописане у законском опису бића кривичног дела, самим тим је понашање противправно. Изузетно, противправност може бити искључена. Разлози уношења противправности у општи појам кривичног дела јесу управо разлози искључења противправности, па би се елеменат противправности могао одредити у негативном смислу као одсуство основа који искључује противправност. Кривичног дела нема када постоји неки од општих основа који искључују противправност. Општи основи искључења противправности се могу поделити у две категорије према томе да ли су прописани Кривичним закоником или нису:  експлицитно прописана КЗ: дело малог значаја, нужна одбрана и крајња нужда  до њих се дошло у теорији или их познају нека страна законодавства: извршење службене дужности, пристанак повређеног, наређење претпостављеног, дозвољени ризик... Дело малог значаја КЗ Члан 18. (1) Није кривично дело оно дело које, иако садржи обележја кривичног дела, представља дело малог значаја. (2) Дело је малог значаја ако је степен кривице учиниоца низак, ако су штетне последице одсутне или незнатне и ако општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције. (3) Одредбе ст. 1. и 2. овог члана могу се применити на кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година или новчана казна. Наше раније законодавство је предвиђало институт незнатне друштвене опасности као општи основ који искључује постојање кривичног дела. У новом КЗ он је замењен институтом који има исту сврху, а то је дело малог значаја. Овај основ искључује и формалну и материјалну кривичну противправност. Дело иако није противправно са аспекта

кривичног права може остати проотивправно са аспекта неке друге гране права. Код неког багателног понашања заштитни објект се не повређује у мери која оправдава кривичноправну реакцију. У овом институту се крије опасност од продора арбитрерности али је она смањена тако што се примена овог института ограничава на дела за која је прописана казна затвора до 5 године или новчана казна. КЗ за примену овог института захтева кумулативно испуњење три услова за искључење постојања кривичног дела по овом основу:  Степен кривице учиниоца је низак  Штетне последице су одсутне (код делатносних дела, код покушаја кривичног дела и код кривичних дела угрожавања) или незнатне (код кривичних дела повреде)  Општа сврха кривичних санкција не захтава изрицање кривичне санкције Нужна одбрана КЗ Члан 19. (1) Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани. (2) Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другога одбије истовремен противправан напад. (3) Учиниоцу који је прекорачио границе нужне одбране може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване нападом може се и ослободити од казне. Један од најстаријих института,познат из римског права. Данас је општеприхваћена али су спорне њене границе. Нужна одбрана је основ који искључује постојање кривичног дела тј.дело учињено у нужној одбрани не може бити кривично дело. Према законској дефиницији одбрана је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другог (нужна помоћ) одбије истовремени противправни напад (сукоб права са неправом). Нужна одбрана има два елемента: напад и одбрану. Услови напада:

1. понашање човека - састоји се у чињењу, а изузетно и у нечињењу 2. уперен против неког правом заштићеног добра 3. противправан - противан нормама, процењује се објективно а не са аспекта нападача. Није дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану или на радње предузете у крајњој нужди. Међутим, дозвољена је у односу на прекорачење нужне одбране. 4. истовремен - истовременост постоји све док напад траје, а то значи све док не престане, као и онда када напад непосредно предстоји. 5. стваран - у противном је реч о путативној нужној одбрани када се та ситуација решава преко стварне заблуде Услови одбране: 1. кроз радњу одбране остварено је биће неког крив.дела 2. управљена је према неком нападачевом добру - уколико би се напад одбијао повредом трећег лица реч би била о крајњој нужди. 3. неопходно потребна за одбијање напада -Требају се у највећој могућој мери штедети нападачева добра, а да се притом не угрозе нападачева добра. Нападнути често с обзиром на своје психичко стање није увек у стању да изабере оптималан начин одбијања. Ризик у том случају сноси наппадач. Од посебног је значаја питање сразмере вредности нападачевог добра и добра које се брани. Нужна одбрана представља право нападнутог тако да он није дужан да се бексвом спасава од напада, али га увек ако може треба избећи. Прекорачење граница нужне одбране постоји онда када су остварени сви услови одбране и напада, осим онога који захтева да је одбрана била неопходно потребна. То је тзв. Интензивни ексцес, за разлику од екстензивног ексцеса који постоји када напад престане. У случају прекорачења граница нужне одбране постоји кривично дело. Прекорачење граница нужне одбране представља факултативни основ ублажавања казне. Под додатним условима, да је прекорачење извршено услед јаке препасти или раздражености изазване нападом, може водити и ослобођену од казне.

Крајња нужда(чл.20) Крајња нужда искључује постојање противправности, тј. представља основ за искључење постојања и кривичног дела. Према законској дефиницији нужда постоји кад је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра или добра другог истовремену нескривљену опасност, која се на други начин није могла отклонити, а да при том учињено зло није веће од зла које је претило (сукоб права са правом). Законски услови за постојање крајње нужде су строжији, захтева се строга еквиваленција. Елементи крајње нужде су опасност и отклањање опасности Услови опасности: 1. да се њоме угрожава било које правом заштићено добро - то су по правилу најважнија добра - живот, телесни интегритет, имовина...Могу се штитити како своја тако и туђа добра. 2. да је нескивљена - на крајњу нужду не може се позвати неко ко је било с умишљајем, било из нехата изазвао опасност. Изазивање опасности из нехата представља факултативни основ з аублажавање казне. 3. да је истовремена - истовременост постоји док траје опасност као и кад непосредно предстоји. 4. да је стварна - путативна крајња нужда решава се у оквиру института правне заблуде. Услови отклањања опасности: 1. да се није могла отклонити на други начин осим вршењем радње којом су остварени сви елементи неког кривичног дела за разлику од нужне одбране лице се мора спасавати и бекством. Ако је већ нужна повреда туђег добра, оно се мора у највећој могућој мери штедети. 2. да учињено зло није веће од зла које је претило - у најгорем случају мора бити једнако. Као и код нужне одбране спорно је да ли треба да буде остварен и субјективни елеменат тј. да је лице свесно опасности и да је свесно отклања.

Прекорачење (ексцес) граница крајње нужде: Прекорачење које је законски релевантно је интензивно а не екстензивно. Постоји када јееповређено добро веће вредности... у том случају кривично дело постоји али то је факултативни основ за ублажавање казне. Уколико је прекорачење учињено под нарочито олакшавајућим околностима, учинилац се може ослободити од казне. Нека лица дужна су да се изложе опасности (ватрогасци, полиција, рудари, пилоти) и тада се не примењује овај институт (изузетак: ако је извесно да ће погинути). Основи искључења противправности који нису предвиђени КЗ  Вршење службене дужности засноване на закону  Нпр. извршење смртне казне,примена принуде од стране полиције, нарушавање неповредивости стана са циљем хватања учиниоца кривичног дела, прислушкивање разговора на основу одлуке надлежног органа... У овим случајевима нема противправности, изузев када дође до прекорачења.  Наређење претпоставњеног  Представља основ искључења противправности само код вршења службене дужности у Војсци Србије, под одређеним условима: да се наређење тиче службене дужности и да није тешко кривично дело, тј. да се за њих може изрећи казна затвора до 5 година или новчана казна. Наређење претпостављеног неће искључити кривично дело у случају да је потчињени знао да извршењем наређења чини кривично дело.  Пристанак повређеног  Код неких кривичних дела не може се дати право појединцу да одлучује о томе да ли ће кривично дело бити искључено. Поставља се питање где повући границу између кривичних дела за која је друштво апсолутно заинтересобано и оних за која би се могла препустити пасивном субјекту да ускључи њихову противправност. Посредно, законодавац признаје значај пристанка повређеног тако што код одређених кривичних дела предвиђа кривично гоњење по приватној тужби или по предлогу. Пристанак повређеног има значај и код повреда нанетих приликом спортских такмичења. Кривично дело ће

бити искључено уколико је повреда нанета у оквиру правила неког спортског такмичења. Ако је до повреде дошло умишљајно, кривично дело ће постојати. Неопходан услов је да је пристанак дат претходно.  Остали услови   дозвољени ризик, постоји само ако је учинилац учинио све што је потребно и уобичајено да опасност сведе на најмању могућу меру (нпр.постављање делековода); основ искључења је друштвено корисна и прихватљива делатност, њене негативне пропратне појаве се могу толерисати.  право на дисциплинско кажњавање малолетне децезакључа га у соби због учења; право на физичко кажњавање је спорно.  обављање лекарске дужности (медицински захвати)морају се вршити по правилима лекарске професије (lege artis) што значи да је захват био индикован, да постоји пристанак пацијента и да је захват извршен у намери лечења (а не експеримента). Појам и теорије кривице КЗ Члан 22. (1) Кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено. (2) Кривично дело је учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико закон то изричито предвиђа. Да би нека радња била кривично дело неопходно је да се она учиниоцу може приписати у кривицу. Кривично је одговоран онај учинилац који је извршио радњу која је у закону предвиђена као кривично дело, која је противправна и која му се може приписати у кривицу. Кривица не може постојати без урачунљивости. Учинилац који је неурачунљив није крив за учињено дело. Урачунљивост је неопходна претпоставка или обавезан елемент кривице, што значи да без ње нема ни кривице. Урачунљивост је способност учиниоца за кривицу која подразумева исправност његовог психолошког апарата.

Урачунљивост се састоји од способности одлучивања и способности расуђивања. Полази се од претпоставке урачунљивости и она се у конкретном случају утврђује само уколико се појави сумња да се ради о неурачунљивом лицу. Елементи кривице су: 1. урачунљивост 2. умишљај или нехат 3. свест о противправности Умишљај КЗ Члан 25. Кривично дело је учињено са умишљајем кад је учинилац био свестан свог дела и хтео његово извршење или кад је учинилац био свестан да може учинити дело па је на то пристао. Умишљај је тежи тепен кривице и он се увек захтева за постојање кривичног дела. Изузетно, код неких кривичних дела предвиђен је и нехат као блажи облик кривице. У старијој доктрини постојао је спор о томе на чему се заснива умишљај, да ли на елементу воље (теорија воље) или свести (теорија свести). Данас су обе превазиђене и полази се од тога да су неопходни и свест и воља. Постоје две врсте умишљаја – директни и евентуални. Обе врсте умишљаја имају 2 елемента: свест (интелектуални) и хтење (волунтаристички). Свест треба да обухвати све битне елементе бића кривичног дела (радњу, последицу, узрочну везу...). То важи и за директни и за евентуални умишљај. Што се тиче нормативних обележја, учинилац не мора знати правну дефиницију јер би онда само правници могли деловати умишљајно, али је довољно да учинилац има представу о чињеничном стању које је законодавац хтео да обухвати правном нормом (паралелно лаичко вредновање). Свест учиниоца не мора да обухвати и противправност. Вољни елемент претпоставља постојање одлуке учиноца да предузме радњу којом ће остварити кривично дело. Он дело жели, или макар пристаје на њега.  ДИРЕКТНИ УМИШЉАЈ = ЗНА + ЖЕЛИ

Висок степен интензитета свести и воље! Разликујемо 3 ситуације: 1) остваривање бића кривичног дела је једини, прави циљ предузимања радње (није потребно да учинилац буде сигуран да ће последица насупити) - нпр. покушаће силовање, иако не зна да ли ће успети да савлада отпор лица. 2) остваривање бића кривичног дела служи само за постизање неког другог циља - нпр. тешко телесно повреди обезбеђење, да би опљачкао банку. 3) учинилац хоће једно дело, али је извесно да ће извршити и друго (могуће је да га уопште не жели) - нпр. хоће да убије једно лице, па постави бомбу у авион, а сви погину, или убије мајку детета, а дете умре од глади.  ЕВЕНТУАЛНУ УМИШЉАЈ = СВЕСТ + ПРИСТАЈАЊЕ Интензитет свести и воље слабије је изражен него код директног умишљаја. Свестан је да постоји могућност да учини кривично дело, али није сигуран да ће до тога доћи. У погледну вољног елемента – он пристаје да учини кривично дело. Разликовање између директвног и евентуалног умишљаја битно је из два разлога: прво, има кривичних дела која се могу извршити само директним умишљајем, а мањи број се може извршити само са евентуалним умишљајем; друго, директни умишљај представља виши степен кривице што је значајно приликом одмеравања казне. Разликовање евентуалног умишљаја и свесног нехата: Разлика је у вољној компоненти - код евентуалног умишљаја учинилац пристеје на последицу, пристаје да учини кривично дело, док код свесног нехата он неће наступање последице, не пристаје да учини кривично дело. Пристајање треба ценити пре свега у односу на последицу јер се по правилу у спорним случајевима ради о последичним делима. Разграничење се врши преко Франкове формуле која поставља питање: Да ли би учинилац предузео радњу да је знао да ће последица наступити? Пр. крив.дело угрожавања јавног саобраћаја. Ако би се тога суздржао реч је о свесном нехату, ако би онда се ради о евентуалном умишљају. Теорија пристајања не решава случајеве када је учинилац равнодушан у односу на последицу! Због тога морамо увести допунске критеријуме:

 нормативна теорија умишљаја - став учиниоца према заштићеном добру (ако се понашао безобзирно према добру, реч је о евент.умишљају).  теорија прихватања ризика - степенује се ризик са аспекта учиниоца, у којој мери учинилац држи да је вероватно наступање последице. За свесни нехат је типично потцењивање последице. Непостојање евентуалног умишљаја не значи аутоматско постојање свесног нехата. И постојање свесног нехата се мора утврдити. Умишљај мора постојати у моменту извршења кривичног дела, односно предузимања радње саучесништва. Претходни и накнадни умишљај могу имати значај само приликом одмеравања казне. Постоји и  АЛТЕРНАТИВНИ УМИШЉАЈ - учинилац предвиђа могућност наступања две или више конкретно одређених последица које се међусобно искључују, а његова воља је истовремено управљена на било коју од тих последица. Уколико је реч о истим последицама, односно умишљај управљен на два или више објеката више вредности, треба узети да постоји оно кривично дело које је и остварено. Спорно је да ли у односу на остале објекте постоји покушај учинилац има један метак а пуца у два полицајца знајући да ће погодити само једног. Да ли постоји свршено кривично дело или стицај са покушајем? Нехат Члан 26. Кривично дело је учињено из нехата кад је учинилац био свестан да својом радњом може учинити дело, али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи спречити или кад није био свестан да својом радњом може учинити дело иако је према околностима под којима је оно учињено и према својим личним својствима био дужан и могао бити свестан те могућности. Нехат је лакши облик, нижи степен кривице од умишљаја. Мора бити прописан законом да би постојало кривично дело извршено у нехату. Умишљај је, дакле, правило,

а нехат је изузетак који мора бити прописан у бићу кривичног дела. Казна је увек блажа у односу на умишљајни облик. У погледу нехатних кривичних дела не примењују се неки институти - покушај, саучесништво у ужем смислу... За разлику од неких умишљајних кривичних дела која могу бити довршена и без наступања последице, нехатна крвична дела подразумевају наступања последице! Управо немаран, непажљив однос учиниоца према могућности наступања последице чини суштину нехатног деликта. Постоје две врсте нехата, али законодавац не прави ту разлику, већ само теорија. Ова два облика нехата се по тежини не могу степеновати. Значај ове поделе је у разликовању свесног нехата од евентуалног умишљаја (горња граница) и несвесног нехата и случаја (доња граница).  СВЕСНИ НЕХАТ - учинилац је био свестан да својом радњом може учинити дело, али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи, што значи да не пристаје на последицу (код евентуалног умишљаја пристаје). Постоје две ситуације: прва, када учинилац прецењује своје способности, и други, када погрешно процењује објективну ситуацију.  НЕСВЕСНИ НЕХАТ - учинилац није био свестан да својом радњом може учинити дело, иако је према околностима под којима је оно учињено и према својим личним својствима БИО ДУЖАН (обј.ел.) и МОГАО (субј.ел.) бити свестан те могућности. Морају бити испуњена оба услова (и обј. и субј.). Дакле, не постоји психичка веза између учиниоца и дела, одстутни су и елементи свести и воље. Кривица се заснива на дужности да се предвиди дата последица, тј. заснива се искључиво на нормативним обележјима, а не психолошким - овде се кажњава људска непажња. Дужност представља правни стандард, и утврђује се на основу тога да ли би просечан грађанин могао да предвиди последицу и зависно од конкретне ситуације. Постојање једног од услова није довољно за несвесни нехат и кривицу. Уколико су способности учиниоца изнад/испод просечног грађанина у односу на конкретну ситуацију нема несвесног нехата. Случај (casus) - нема кривице, ни кривичног дела, јер постоје само објективне компоненте кривичног дела (узрочност), а не и субјективне (нема ни могућности ни дужности да се предвиди наступање последице).

Неурачунљивост Члан 23. (1) Није кривично дело оно дело које је учињено у стању неурачунљивости. (2) Неурачунљив је онај учинилац који није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености. (3) Учиниоцу кривичног дела чија је способност да схвати значај свог дела или способност да управља својим поступцима била битно смањена услед неког стања из става 2. овог члана (битно смањена урачунљивост) може се ублажити казна. Учинилац који је учинио кривично дело у стању неурачунљивости не може бити сматран кривим, односно неурачунљивост искључује кривицу. Оборива је претпоставка урачунљивост. Постоје три метода за утврђивање неурачунљивости:  биолошки: утврђујемо постојање одређених психичких поремећаја учиниоца  психолошки: утврђује се искљученост реализације појединих психичких функција  биолошко-психолошки (мешовити)-спој  и : неурачунљив је онај учинилац који није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима услед: Полазећи од биолошко психолошког метода КЗ захева испуњење и биолошког (један од четири) и психолошког основа (један од два). Биолошки основ се може испољити у четири облика:  Душевна болест (која може бити трајна или привремена) С обзиром на њихов узрок могу бити ендогене - узрок је унутрашњи: манично депресивна психоза, шизофренија и параноја; или егзогене - органски су узроковане повредом мозга, инфекцијом, променама на мозгу...  Привремена душевна поремећеност - алкохолизам, наркоманија, афективна стања, сунчаница, хипнозе...

 Заостали душевни развој (олигофренија) - интелигенција је оштећена без обзира на узрок.  Друге теже душевне поремећености - све оно што не спада у прве три, нпр: психопатије, теже неурозе, гранични поремећаји личности... Психолошки основ се може манифестовати у облику одсуства моћи расуђивања и одсуства моћи одлучивања. Законски услов је постављен алтернативно - захтева се да или учинилац није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима. Оно што кумулативно мора бити остварено је један од облика душевне поремећености (биолошки основ) и један од два облика психичких сметњи (психолошки основ). И биолошка и психолошка компонента морају постојати у моменту извршења кривичног дела. Даље, увек се цене у односу на одређено кривично дело - нпр. лице оболело од параноје може бити неурачунљиво у односу на убиство лица за које сматра да га прогања, али свесно у погледу кривичног дела крађе. Уколико је опасан за околину неурачунљивом учиниоцу се могу изрећи:



Мера безбедности обавезног чувања у здравственој установи

психијатријског

лечења

и



Мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи Битно смањена урачунљивост Битно смањена урачунљивост не искључује кривицу, она је факултативни основ за ублажавање казне. Битно смањена урачунљивост је прелазно стање између урачунљивости и неурачунљивости, способност расуђивања или одлучивања је битно смањена услед 4 биолошка основа и учинилац спада у категорију урачунљивих лица. У погледу биолошког основа услов је исти као и код неурачунљивости, разлике су на психолошком плану (моћ расуђивања и моћ одлучивања). Оне код битно смањене урачунљивости постоје али је бар једна од њих била битно смањена у тренутку извршења кривичног дела.

Учиниоцу се могу изрећи све кривичне које се изричу и урачунљивом учиниоцу (казна, мере безбедности,мере упозорења...), али се казна може ублажити. Битно смањена неурачунљивост мора постојати у тренутку извршења дела, у односу на одређено дело. Мере безбедности:



обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи (уз казну!)



обавезно психијатријско лечење на слободи (уз условну осуду!)

Стварна заблуда Члан 28. (1) Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој стварној заблуди. (2) Стварна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да избегне заблуду у погледу неке стварне околности која представља обележје кривичног дела или у погледу неке стварне околности која би, да је заиста постојала, чинила дело дозвољеним. (3) Ако је учинилац био у стварној заблуди услед нехата, постојаће кривично дело учињено из нехата кад закон такво кривично дело предвиђа. Заблуда је непостојање свести, или постојање погрешне свести о неким околностима. КЗ разликује:  стварна заблуда о стварним обележјима бића крив.дела (стварна заблуда у ужем смислу). Делује у односу на елеменат предвиђености у закону. Код учиниоца не постоји свест о било којој стварној околности која улази у биће кривичног дела (радње извршења, последице, озрочног односа, објекта радње, средства извршења), односно стварне околности која представља обележје кривичног дела - нпр. учинилац да другом лицу сок али се у ствари ради о отрову. Заблуда се односи на неко објективно обележје бића кривичног дела,тј. не може постојати у односу на оно што чини субјективно биће кривичног дела.  стварна заблуда о околностима које искључују противправност (стварна заблуда у ширем смислу). Делује у односу на елеменат противправности. Учинилац је у заблуди у

погледу неке стварне околности, чије би постојање, уз друге услове водило искључењу постојања кривичног дела (пр.путативна нужна одбрана - погрешно држи да постоји напад, тј.да је стваран). Кривичноправни значај:  неотклоњива - учинилац у конкретној ситуацији никако није могао имати праву представу о релевантној околности. Искључује и умишљај и нехат, тј.увек искључује кривицу.  отклоњива (стварна заблуда из нехата) - према околностима и својим личним својствима могао је и био дужан да има представу о релевенатним околностима. Искључује само умишљај, док нехатну кривицу не, тј.постојаће кривично дело из нехата уколико закон такво дело предвиђа. Заблуда о предмету и заблуда о лицу нису кривичноправно релевантни када су предмет или лице истог квалитета (нпр.када је учинилац у заблуди о идентитету жртве, па мислећи да кривично дело врши према једном лицу, изврши према другом) али када се ради о томе да је само одређени предмет или лице са одређеним својством битни елемент, стварна заблуда може да утиче на кривицу учиниоца или на правну квалификацију дела. Што се тиче заблуде о узрочној вези, тј.када учинилац проузрокује последицу на другом објекту а не на оном на којем је хтео, ову ситуацију треба решавати тако да се узме да постоји стицај кривичног дела у покушају (дело које се хтело извршити) и кривичног дела из нехата (дело које је учињено). Правна заблуда Члан 29. (1) Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди. (2) Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено. (3) Учиниоцу који није знао да је дело забрањено, али је то био дужан и могао да зна, казна се може ублажити.

Правна заблуда подразумева непостојање свести о томе да се чини кривично дело, учинилац не познаје право, тј. погрешна представа о томе да неко понашање није предвиђено као кривично дело (нпр. задржи грешком исплаћен новац-чини утају).  Директна правна заблуда: за постојање правне заблуде није нужно да учинилац нема тачну представу о томе да је његово понашање предвиђено управо као кривично дело, довољно је да он уопште не зна да је то понашање забрањено правом.  Индиректна правна заблуда: учинилац погрешно процењује постојање правних основа за искључење противправности, или погрешно сматра да је основ нешто што није предвиђено као основ за искључење противправности. За постојање правне заблуде довољно је одсуство свести о забрањености дела, није потребно да учинилац сматра да је дело дозвољено. Међутим, правна заблуда не постоји када учинилац допушта могућност да је његово дело правом забрањено (евентуална правна заблуда) – не зна да је кривично дело, али мисли да је прекршај или привредни преступ. У неким случајевима, када се заблуда односи на нормативна обележја кривичног дела, веома је тешко разграничити стварну од правне заблуде. Код стварне заблуде у погледу околности које искључују противправност учинилац погрешно држи да постоји нека стварна околност која би искључила противправност када би стварно постојала, а код правне заблуде у погледу основа који искључују противправност он зна све стварне околности, али погрешно сматра да нешто представља основ који искључује противправност. Код понашања које су зло сама по себи (mala in se) и врло су мало подложна променама с обзиром на историјски период, искључено је постојање правне заблуде (нпр.убиство, крађа), док је код понашања која су кривична дела само зато што их закон забрањује и нису предмет моралне осуде (mala prohibita) правна заблуда могућа (нпр.неки прописи из области привредноог и финансијског пословања). Кривичноправни значај:  Неотклоњива правна заблуда (није могао и није био дужан да зна): КЗ експлицитно каже да дело које је учињено у

неотклоњивој правној заблуди није кривично дело. Стварна или могућа свест о противправности, односно забрањености дела законом не подразумева тачно познавање кривичноправне норме. Потребно је да учинилац на један лаички начин зна да чини неправо.  Отклоњива правна заблуда (није знао да је дело забрањено, али је то био дужан и могао да зна): Кривично дело постоји али се казна може ублажити. Сила и претња (принуда)



сила и претња када су за то испуњени услови могу искључити постојање кривичног дела



у неким случајевима ће урачунљивост бити битно смањена, или ће чак постојати неурачунљивост ако услед привремене душевне поремећености учинилац није могао схватити значај свог дела или ниј емогао управљати својим поступцима



у случају да компулзовна сила и претња не искључују кривици, казна се може ублажити

Члан 21. (1) Није кривично дело оно дело које је учињено под дејством неодољиве силе. (2) Ако је кривично дело учињено под дејством силе која није неодољива или претње, учиниоцу се казна може ублажити. (3) У случају из става 1. овог члана као извршилац кривичног дела сматраће се лице које је применило неодољиву силу. Vis absoluta (неодољива сила) је сила таквог интензитета да јој се нико није могао одупрети. Кривичног дела нема пошто нема ни вољне радње. Учиниоцем се сматра оно лице које је применило апсолутну силу - посредни извршилац. Компулзивна сила представља употребу физичке силе према неком лицу с циљем да се оно принуди да изврши одређено кривично дело. Она у већој или мањој мери утиче на доношење одлуке, али вољна радња није искључена. Претња је стављање у изглед неког зла лицу које се принуђава. Да би постојао утицај на лице којем се прети потребно је да буде озбољна и могућа, што се процењује са аспекта лица коме се прети. Код компулзивне силе и претње може се искључити противправост (па и кривично дело) преко института крајње нужде. Питање силе и претње се у зависности од конкретног случаја, а пре свега у зависности од интензитета, може решавати на следеће начине:



апсолутна сила искључује радњу тако да нема основног, почетног елемента кривичног дела

Actiones liberae in causa (скривљена неурачунљивост) Члан 24. (1) Кривица учиниоца кривичног дела који се употребом алкохола, дрога или на други начин довео у стање у којем није могао да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво стање. (2) Учиниоцу који је под околностима из става 1. овог члана учинио кривично дело у стању битно смањене урачунљивости не може се по том основу ублажити казна. Кривица лица које само себе доведе у стање неурачунљивости употребом дрога, алкохола или на другу начин (није могло да схвати значај свог дела или да управља поступцима) утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво стање (једини изузетак од правила да се кривица утврђује у време извршења дела, сад се тај моменат помера уназад). Његове радње су биле слободне у смислу скривљеног започињања узрочног тока који се завршио вршењем кривичног дела у неурачунљивом стању. Ток догађаја има две фазе: у првој урачунљив учинилац проузрокује ситуацију, у којој ће у другој фази, поставши у међувремену неурачунљив извршити кривично дело. Потребно је да је код учиниоца у моменту пре него што се употребом алкохола, дрога или на било који начин довео у стање неурачунљивости, постојала кривица у односу на касније учињено дело:  умишљајна actio libera in causa: учинилац се са умишљајем доводи у стање неурачунљивости у коме врши

кривично дело, у односу на које је постојао умишљај у моменту actio precedens.  нехатна actio libera in causa: код учиниоца постоји у моменту претходног деловања нехат у односу на кривично дело које је касније учинио у стању неурачунљивости, у које је сам себе довео из нехата или са умишљајем. Пример: кривично дело угрожавања јавног саобраћаја:  директни умишљај - свестан је да ће пијан извршити дело и то хоће  евентуални умишљај - свестан је да је пијан и пристаје  свесни нехат – свестан је да је пијан али олако држи да до тога неће доћи или да ће спречити  несвесни нехат - није био свестан да је пијан и да може извршити кривично дело, али био дужан и могао бити свестан те могућности За примену института actio libera in causa потребно је да кумулативно буду испуњена два услова:  да је учинилац сам себе довео у стање неурачунљивости  да је у том стању учинио кривично дело у односу на које је код њега, у моменту пре него што се довео у то стање, постојао умишљај или нехат (уколико је закон за то дело прописао нехатни облик) Учиниоцу који је сам себе довео у стање битно смањене урачунљивости не може се по том основу ублажити казна. Одговорност последицом

за

кривична

дела

квалификована

тежом

Члан 27. Кад је из кривичног дела произашла тежа последица због које закон за то дело прописује тежу казну, та се казна може изрећи ако је учинилац у односу на ту последицу поступао из нехата, а и са умишљајем ако тиме нису остварена обележја неког другог кривичног дела. Постоји већи број кривичних дела која осим свог основног облика имају и теже облике у случају да из основног

обллика произиђе тежа последица. Нпр. извршилац жели да жртву тешко телесно повреди, али из тога произиђе њена смрт; због кривичног дела угоржавања јавног саобраћаја наступи смрт или тешка телесна повреда неког лица. Основно питање је постојање кривице и за ту тежу последицу:  у случају да је учинилац у односу на ту тежу последицу наступао из нехата - изриче се тежа казна коју закон прописује за то дело.  у случају да је учинилац у односу на тежу последицу деловао умишљајно - примењују се правила која важе за стицај кривичних дела, осим ако та тежа последица не представља сама по себи кривично дело (стицај умишљајног дела које је желео и нехата дела које је учинио) За одговорност за кривична дела квалификована тежом последицом потребно је: 1. утврђивање узрочне везе између основног дела и теже последице 2. утврђивање постојања нехата (свесни или несвесни) у односу на ту тежу последицу Да ли основно дело може остати у покушају, а да постоји одговорност за тежу последицу? Може. Нпр.ако дође до смрти женског лица које да би избегло силовање искочи кроз прозор. Ако у односу на тежу последицу постоји умишљај примењују се одредбе за стицај. Изузетно, када тежа последица, сама по себи не представља кривично дело, постојаће одговорност за кривично дело квалификовано тежом последицом. Нпр. један од квалификованих облика силовања силовања је када оно за последицу има трудноћу. Ако је извршилац трудноћу хтео, с обзиром да трудноћа не представља кривично дело, одговараће за кривично дело квалификовано тежом последицом. Нови КЗ и даље оставља спорном ситуацију када се за кривично дело квалификовано тежом последицом може изрећи тежа казна, него применом одредаба за одмеравање казне извршене у стицају. Такви примери су ипак ретки, а и разлика у запрећеној казни је мала. Поред основне ситуације када за основни облик постоји умишљај, а у односу на тежу последицу нехат (умишљај + нехат), одредбе члана 27. примењују се и онда када је основно

дело извршено из нехата, последица (нехат + нехат).

па

из

њега

произађе

тежа

Одговорност за к.д. учињена путем штампе и других средстава јавног информисања Средства јавног информисања се могу користити за извршење више кривичних дела (клевете, позивање на насилну промену уставног уређења). С једне стране кривична дела извршена на тај начин су тежа, а с друге, у примени општих правила о кривици се јављају озбиљни проблеми. Неке земље су у овој области задржале тзв. "систем каскадне одговорности" - одговорност лица по одређеном редоследу, од највишег до најнижег. По том систему се одговорност може спустити до продавца новина уколико не може да одговара неко други изнад њега (уредник, штампар...). Код нас се каскадна одговорност задржала само у једном случају - када уместо издавача одговара штампар. Одговорност за кривична дела учињена путем штампе и других средстава јавног информисања се, према решењу у нашем праву, односи на три категорије лица:  Одговорног уредника - за кривична дела учињена путем новина, телевизије, радија и других јавних гласила. Он, односно лице које га је замењивало у време објављивања информације, сматраће се извршиоцем у три случаја: 1. ако је до завршетка главног претреса пред првостепеним судом аутор остао непознат 2. ако је информација објављена без сагласноти аутора 3. ако су у време објављивања информације постојале стварне или правне сметње за гоњење аутора, које и даље трају. Додатни услов за одговорност одговорног уредника јесте да није био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу неке од тих околности. Питање је како решити случај када је уредник био у отклоњивој стварној заблуди, што ће у пракси чешће бити случај. Тада не може постојати умишљајно, већ само нехатно криивчно дело ако га закон уопште предвиђа. Ово донекле ублажује објективну одговорност сиротог уредника. Тренутком утврђивања аутора, престаје одговорност одговорног уредника.

 Издавача (у вези са њим, изузетно и штампара) уколико је кривично дело извршено путем неповремене штампане публикације као што је књига, уџбеник, монографија. Он одговара ако постоји нека од три ситуације (аутор је непознат, информација је објављена без сагласности аутора, постоје стварне или правне сметње за гоњење аутора). Ако нема издавача или постоје стварне или правне сметње за његово гоњење, узеће се да је извршилац штампар који је то знао.  Произвођача - под истим условима се сматра извршиоцем кривичног дела учињеног путем компакт диска, магнетофонске траке и других аудитивних средстава, филма, видео средстава итд.  С обзиром да се као издавач, штампар и произвођач често јавља правно лице, изричито је прописано да је извршилац физичко лице које је у том правном лицу одговорно за штампање, издавање или производњу.  Примена ових одредби је супсидијерног карактера примењују се само ако се та лица по општим одредбама не могу сматрати кривцима.  Заштита извора информација: Лица чија одговорност овде супсидијерно долази у обзир неће се сматрати извршиоцем кривичног дела због тога што суду или другом надлежном органу нису открила идентитет аутора информације или извор информације, осим у случају да је за то кривично дело за које је најмања казнена мере прописан затвор у трајању од 5 или више година, или је то неопходно да би се извршење таквог дела спречило. Место извршења кривичног дела Члан 17. (1) Кривично дело је извршено како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако и у месту где је у целини или делимично наступила последица дела. (2) Покушај кривичног дела сматра се извршеним како у месту где је учинилац радио, тако и у месту где је

последица по његовом умишљају требало да наступи или је могла да наступи. (3) Саучесник је кривично дело учинио и у месту у којем је предузео радњу саучесништва. Одређивање места извршења неопходно је зато што од тога зависи решавања више питања: просторно важање КЗ, кривична дела која у бићу као конститутиван елеменат садрже одређено место, у КПП одређивање месне надлежности суда... Утврђивање места нарочито је важно код дистанционих кривичних дела, чија се радња извршења предузима у једном месту, а последица наступа у другом. Од три могуће теорије: 1. теорија делатности, 2. теорија последице, 3. теорија убиквитета »»» наш се законодавац одлучио за трећу, тј. теорију јединства места радње и места последице (ubique – лат. свуда, на сваком месту). Код кривичних дела нечињења место радње је, осим места у коме је наступила последица, и оно место где је учинилац био дужан да ради. Код покушаја кривичног дела као место извршења сматра се не само место у коме је предузета радња, већ и оно место у коме је последица према умишљају учиниоца требала да наступи. За саучесништво је меродавно место извршења радње, место последице и место у којем је предузео радњу саучесништва. Време извршења кривичног дела Члан 16. (1) Кривично дело је извршено у време кад је извршилац радио или био дужан да ради, без обзира кад је последица дела наступила. (2) Саучесник је кривично дело учинио у време кад је радио или био дужан да ради. Време извршења кривичног дела важно је за решавање више питања у кривичном праву: временско важање КЗ, застарелост, утврђивање кривице учиниоца, малолетство,

кривична дела која као конститутивно обележје имају неко одређено време... Постоје два могућа решења: 1. теорија делатности - да се временом извршења дела сматра време кад је предузета радња извршења 2. теорија последице - да се временом извршења сматра време кад је наступила последица. Ово време се нарочито разликује код темпоралних деликата. Наш КЗ се определио за теорију делатности, а моменат наступања није битан: кривично дело је извршено у време кад је извршилац предузео радњу извршења, а код кривичних дела нечињења време када је пропустио радњу коју је требало да предузме. И за покушај такође важи да је извршен онда када је предузета радња извршења. Код продуженог кривичног дела као време извршења узима се моменат предузимања последње радње која улази у састав продуженог дела. За саучесника је релевантно време кад је предузета радња саучесништва без обзира кад је предузета радња извршења. Стадијуми извршења кривичног дела Када с говори о кривичном делу подразумева се да је учинилац предузео радњу извршења, као и да је наступила последица, осим код оних кривичних дела код којих законски опис не обухвата и последицу. Међутим, постоје ситуације када кривично дело остаје некомплетно, када учинилац оствари само један део радње извршења, те се због тога поставља питање где је граница криминалне зоне? Разликујемо четири стадијума (фазе) у остварењу кривичног дела: доношење одлуке - не кажњава се, пошто се за мисли нико не кажњава (недостаје први елемент - радња) припремне радње – некажњиве су (недостаје радња и предвиђеност у закону) осим када су као такве предвиђене у закону покушај је кажњив довршено крив.дело – неспорно кажњиво

Припремање кривичног дела

Члан 30.

Припремне радње су радње које могу бити у ближој или даљој вези са радњом извршења. Припремање подразумева постојање умишљаја. Да би се умишљајно припремање дела казнило неопходно је да буде прописано у посебном делу (2 начина: као посебно кривично дело и припремање као фаза у остварењу неког кривичног дела).

(1) Ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши, казниће се за покушај кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, а за покушај другог кривичног дела само кад закон изричито прописује кажњавање и за покушај. (2) Учинилац ће се за покушај казнити казном прописаном за кривично дело, или ублаженом казном.

 Припремне радње одређене као кривично дело - КЗ је припремне радње подигао на ранг радње извршења (припремање за производњу опојних дрога и прављење, набављање и давање другом средстава за фалсификовање). За њих важе општи стандарди за прописивање бића кривичног дела.  Припремне радње у ужем смислу - проблем представља како одредити у чему се оне састоје, као и како поставити границу између радње извршења и припремне радње. Кривичноправна одредба којом се то кажњавање предвиђа са аспекта начела законитости lex certa није довољно одређена. Због тога је законодавац раније (КЗ СРЈ) покушао да да једну општу дефиницију припремних радњи:

 Набављање или оспособљавање средстава за извршење крив.дела  Отклањање препрека за извршење крив.дела  Договарање, планирање, организовање

са

другима

извршења крив.дела

 Друге

радње којима се стварају услови за непосредно извршење крив.дела, а које не представљају радњу извршења Уколико законодавц већ жели да казни припремне радње, да их пропише као посебна кривична дела. КЗ не кажњава припремне радње у ужем смислу (припремање одр.крив.дела) али овај начелни став није доследно спроведен јер се код већине дела против уставног уређења и безбедности РС (чл.305-314) кажњавају и припремне радње. Оне нису код сваког кривичног дела прецизиране као посебно дело већ се то чини у једном заједничком члану. Покушај кривичног дела-појам, врсте и кажњавање

Код покушаја се на субјективном плану захтева постојање умишљаја, а на објективном се захтева да је извршење кривичног дела започето. Дело је започето када је предузета радња извршења, али кривично дело није довршено. Ту недостаје неки од предвиђених елемената бића кривичног дела, а то је по правилу последица. Код покушаја кривичних дела која у свом бићу немају последицу, недостаје део радње извршења. Како разграничити припремне радње од покушаја? Критеријум представља да ли је предузета радња извршења (то је покушај) или није (то су припремне радње). Покушај представља кривично дело (мада непотпуно) док припремне радње стоје ван бића кривичног дела. То се утврђује на основу законског описа радње извршења појединих кривичних дела. Постављање границе између покушаног и довршеног кривичног дела је сложеније код кривичних дела која у свом опису немају последицу (делатносна кривична дела и дела са апстрактном опасношћу). За постојање покушаја кривичног дела је карактеристичан изостанак последице. Учинилац предузима радњу озвршења, делимични или у целини, али последица изостаје. Према томе се разликују:  несвршени покушај: учинилац је предузео само део радње извршења, али је није довршио, те нема ни последице.  свршени покушај: предузео је комплетну радњу извршења, али из неког разлога последица није наступила * Ова подела је значајна пре свега код добровољног одустанка али и код одмеравања казне. Наступање последице искључује покушај. Изостанак последице, с друге стране, не искључује увек постојање

покушаја кривичног дела. Покушај код неких кривичних дела не може постојати због природе кривичних дела (нпр.кривична дела нечињења), или зато што је радња покушаја инкириминисана као кажњиво дело. Код неких кривичних дела не може постојати свршени покушај јер се у том случају ради о свршеном кривичном делу - кривична дела која не садрже последицу и делатносна кривична дела. Конститутивни елеменат покушаја јесте умишљај учиниоца - покушај из нехата не постоји. За покушај је такође карактеристично да је у потпуности остварено субјективно биће кривичног дела тј.да постоји умишљај. Квалификовани покушај тј. тежа врста покушаја постоји онда када је кроз покушај неког тежег кривичног дела довршено неко лакше кривично дело (кроз покушаја силовања буду остварени елементи недозвољених полних радњи). У том случају узима се да постоји само покушај тежег кривичног дела (а не стицај) али околност да је кроз покушај извршено неко лакше кривично дело треба третирати као отежавајућу околност приликом одмеравања казне. Кажњавање за покушај Код којих кривичних дела је покушај кажњив? Код тежих кривичних дела, односно дела за која се може изрећи казна у трајању од 5 година затвора или тежа казна. Покушај може бити кажњив и код лакших кривичних дела за која се не може изрећи казна затвора од 5 год али у том случају је потребно да је код таквог кривичног дела изричито прописано да ће се казнити и за покушај. (нпр. обична крађа) Којом казном се кажњава покушај?Покушај се кажњава истом казном која је прописана за довршено кривично дело, али се казна може ублажити - факултативни основ за ублажавање казне! Неподобан покушај

Неподобан покушај постоји онда када учинилац кривичног дела покуша да изврши кривично дело неподобним средством или према неподобном предмету. Могући су случајеви у којима је неподобно и средство и објект радње. Разликују се две врсте неподобног покушаја:  Апсолутно неподобан покушај постоји кад са одређеним средством или на одређеном предмету ни под којим условима није могуће довршити кривично дело.  Релативно неподобан покушај постоји кад у конкретном случају због деловања одређених околности и услова, са одређеним средством и на одређеном предмету није било могуће извршити кривично дело. Ову поделу треба само условно прихватити јер је некада границу између апсолутно и релативно неподобног покушаја тешко одредити (пуцање из празног али исправног ватреног оружја, пуцање у човека који је мртав али изгледа као да спава). Наш КЗ не прави поделу на ове две врсте неподобног покушаја али ова подела има одређени значај у оним случајевима када је могуће направити разграничење. Заштићено добро код апсолутно неподобног покушаја је мање угрожено него код релативног. Решење у КЗ полази од тога да је оправдано кажњавати за неподобан покушај али предвиђа могућност ослобођења од казне (што укључује и могућност ублажавања казне). Примери за апсолутно неподобан покушај: покушај убиства на лешу, крађа сопствене ствари... Неподобан покушај треба разликовати од: Иреалног покушаја - није кажњив, екстремна варијанта апсолутно неподобног покушаја: учинилац верује да може учинити кривично дело на бесмислен начин (покушај да убије неког црном магијом). Путативног деликта - постоји када неко погрешно држи да оно што чини представља кривично дело.

Члан 31. Учинилац који покуша да изврши кривично дело неподобним средством или према неподобном предмету може се ослободити од казне.

Добровољни одустанак Члан 32. (1) Извршилац који је покушао извршење кривичног дела али је добровољно одустао од даљег предузимања

радње извршења или је спречио наступање последице, може се ослободити од казне. (2) Одредба става 1. овог члана неће се применити уколико учинилац кривично дело није довршио због околности које онемогућавају или знатно отежавају извршење кривичног дела, или због тога што је сматрао да такве околности постоје. (3) Ослободити се од казне може и саизвршилац, подстрекач или помагач који је добровољно спречио извршење кривичног дела. (4) Ако је у случају из ст. 1. и 3. учинилац довршио неко друго самостално кривично дело које није обухваћено кривичним делом од чијег извршења је одустао, учинилац се не може ослободити од казне за то друго дело по истом основу. Циљ института је да се учинилац стимулише да не доврши кривично дело на тај начин што му се ставља у изглед могућност ослобођења од казне у случају да добровољно не доврши започето кривично дело. То је последња шанса за учиниоца, степен друштвене опасности је нижи, и понекад није неопходно учиниоцу изрећи казну. Добровољни одустанак садржи: a) објективну компоненту: да учинилац престане са даљим предузимањем радње:  Код несвршеног покушаја он мора дефинитивно да одустане од дела, да се уздржи од даљег предузимања радње  Код свршеног покушаја мора спречити наступање последице. Добровољни одустанак код свршеног покушаја је могућ само код тзв. темпоралних деликата - кривичних дела код којих последица наступа након краћег или дужег времена након извршења радње. Нема одустанка уколико је покушао да спречи последицу, а није успео; то може само да се третира као олакшавајућа околност. b) субјективну компоненту: да је одлуку донео сам – не постоји добровољни одустанак уколико к.д. није довршено због околности које онемогућавају (апсолутне сметње) или знатно отежавају (релативне сметње) извршење кривичног дела. Добровољност је искључена и онда када је учинилац сматрао да такве околности постоје.

КЗ полази од начелног става да је добровољни одустанак кажњив. Он представља факултативни основ за ословођење од казне. Појам и врсте стицаја кривичног дела (чл.60) Стицај кривичних дела постоји онда када један учинилац једном радњом (идеални стицај) или са више радњи (реални стицај) учини више кривична дела за која му се истовремено суди. Код реалног стицаја у стварности постоји више кривичних дела, док идеални стицај постоји само као представа, као идеја, јер у стварности постоји само једна радња којом је остварено биће 2 или више кривичних дела (нпр.фалсификовање + крађа = реални; више крађа у одређеном временском периоду = исто реални; бацањем бомбе у масу убије више људи, једном изјавом се увреди више лица = идеални). Смисао и сврха постојања стицаја као института је установљавање посебних правила која важе за одмеравање казне за кривична дела учињена у стицају. Ако су учињена иста или истоврсна кривична дела ради се о хомогеном стицају, а ако се ради о различитим делима, о хетерогеном стицају. И идеални и реални могу бити било хомогени, било реални. Дакле, за постојање стицаја потребно је да се испуне два услова: 1) да постоји више кривичних дела учињених од стране истог учиниоца 2) да му се за њих истовремено суди У одређеним случајевима, иако је предузето више радњи или остварено више бића кривичних дела стицај неће постојати:  природно јединство радње: сви појединачни акти заједно чине радњу извршења (па нема стицаја) - нпр.провалник из једног стана украде више покретних ствари, учинилац истом приликом другом лицу упути више увредљивих израза...  привидни стицај: правна конструкција, узима се да, уколико су испуњени одређени услови, не постоји стицај кривичних дела, већ само једно кривично дело; може бити идеални и реални у зависности да ли је предузета једна или више радњи.

Привидни идеални стицај Постоји онда када једном радњом буде остварено биће више кривичних дела али се, и поред тога, сматра да је учињено само једно кривично дело. Ком делу дати предност?  специјалитет - неко кривично дело се појављује само као посебан облик неког другог, општег кривичног дела, и постоји само то друго, посебно кривичних дело (проневера искључује утају). Законски опис једног кривичног дела обухвата и биће другог кривичног дела, с тим што садржи најмање још једно обележје.  супсидијаритет - биће једног кривичног дела је супсидијарно у односу на друго, те се примењује само ако не дође до примене примарног бића. Може бити формални, кад закон упућује (ретко, злоупотреба права на штрајк) и материјални (учествовање у тучи у којој је неко убијен, уколико се утврди ко су извршиоци у односу на њих ће постојати само кривично дело убиства, не и учествовања у тучи; кривично дело учествовања у тучи је супсидијерно у односу на кривично дело убиства).  консумпција - биће једног кр.дела редовно у потпуности обухвата биће неког другог кр.дела под условом да се не ради о специјалитету. Извршење једног дела нужно, или по правилу, доводи до остваривања бића још неког дела. Нпр. када је пасивном субјекту истовремено нанета и лака и тешка телесна повреда, постојаће само тешка јер она обухвата лаку; вршење тешке крађе обијањем стана конзумира и кривично дело нарушавања неповредивости стана.  инклузија - неко дело које се остварује кроз друго дело је багателно у односу на њега. Нпр.убиство пуцањем из ватреног оружја и оштећење одеће жртве.  алтернативитет - два бића су равноправна у потпуности и потпуно је ирелевантно да ли ће се узети да постоји једно или друго кривично дело. Нпр. нема стицаја између тешке крађе извршене проваљивањем и облика тешке крађе када ствар прелази одређену вредност.

Привидни pеални стицај - продужено кривично дело Ради се о правном јединству које полази природне повезаности појединих кривичних дела.

КЗ први пут у наше кривично законодавство уводи институт продуженог кривичног дела. Према законској дефиницији (чл.61 ст.1) продужено кривично дело чини више: (1) истих или истоврсних кривичних дела учињених (2) у временској повезаности од стране истог учиниоца (3) која представљају целину због постојања најмање две од пет следећих околности: a) истоветност оштећеног (исти газда) b) истоврсност предмета дела c) коришћење исте ситуације или истог трајног односа (нпр. конобар у континуитету поткрада) d) јединство места или простора извршења дела (у истом кафићу) e) јединствени умишљај - треба га схватити као умишљај у односу на продужено дело у целини (запослио се да би крао) Кривична дела уперена против личности могу ући у састав продуженог кривичног дела само ако постоји истоветност оштећеног. (чл.61 ст.2) Не могу чинити продужено кривично дело она дела која по својој природи не допуштају спајање у једно дело. (чл. 61. ст.3) Ако продужено кривично дело обухвата лакше и теже облике истог дела, сматраће се да је продуженим кривичним делом учињен најтежи облик од учињених дела. (чл. 61. ст.4) Ако продужено кривично дело обухвата кривична дела чије је битно обележје одређени новчани износ, сматраће се да је продуженим кривичним делом остварен збир износа остварених појединачним делима уколико је то обухваћено јединственим умишљајем учиниоца. (чл. 61. ст.5) Кривично дело које није обухваћено продуженим кривичним делом у правноснажној судској пресуди, представља посебно кривично дело, односно улази у састав посебног продуженог кривичног дела. (чл. 61. ст.6) Уколико се после правноснажне пресуде открије да је учинилац извршио још неко дело које може ући у законски опис продуженог дела, за њега ће му се засебно судити. Појам и врсте саучесништва

од може

Учествовање више лица у остварењу кривичног дела се испољити на врло различите начине (пасивно

посматрање, одобравање...). Потребно је да се саучесништво разграничи како у односу на оне форме учешћа које не заслужују да буду обухваћене крим.зоном, тако и у односу на оно што представља најинтензивнију форму учешћа у остварењу кривичног дела (извршилаштво). Постоје три групе лица која остварују кривично дело: 1. извршилац (непосредни, посредни, саизвршилац) 2. саучесници 3. остала лица чији допринос по интензитету и квалитету није од таквог значаја да у односу на такве форме учешћа треба реаговати кривичним правом Саучесништво је остваривање кривичног дела од стране више лица. То је стицај више лица у једном кривичном делу. Мора постојати и објективна и субјективна веза (свест о заједничком деловању). Субјективна веза мора постојати код саучесника, не и код извршиоца. Саучесништво као инстититут се заснива на рестриктивном схватању појма извршилаштва. Извршилац је оно лице које остварује битне елементе бића кривичног дела, које само предузима радњу извршења. Екстензивно схватање изједначава појмове извршиоца и саучесника, извршилац је било које лице које је учествовало у остварењеу кривичног дела. Код нас је прихваћен рестриктивни појам, који има две варијанте: 1) најуже схватање: извршилац је само оно лице које само врши кривично дело 2) шире схватање: извршилац обухвата и саизвршиоца и посредног извршиоца. Код нас је прихваћено најуже схватање појма извршиоца, што за последицу има сврставање саизвршилаштва у саучесништво. За постојање саучесништва потребно је да је дело извршено или покушано, да је учинилац ушао у криминалну зону. Довољно је да је остварио неку кажњиву фазу кривичног дела (акцесорна природа саучесништва). Од саучесника треба разликовати посредног извршиоца. И ту је реч о учешћу више лица у остварењу кривичног дела, али се лице које предузима радњу извршења сматра само средством, а не извршиоцем. Посредни извршилац је оно лице које остварујући све субјективне елементе наведе другог на остварење кривичног дела, а да се притом тај други не може сматрати извршиоцем јер му у

потпуности недостаје субјективна страна кривичног дела. Посредни извршилац је лице које:  употреби апсолутну силу  доведе извршиоца у неоклоњиву ств.заблуду  има одређено својство које се тражи за кривично дело, и које је натерало друго лице без својства да изврши кривично дело. Саизвршилаштво КЗ (чл.33): Ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело. Разграничавање са помагањем:



за разлику од саизвршилаштва, нехатно помагање је кривичноправно ирелевантно



нека кривична дела може изврштити само више лица, а под тим појмом се подразумева само више саизвршилаца



код помагања постоји могућност ублажавања казне

Осим када се учествује у радњи извршења закон захтева три услова за постојање саизвршилаштва у случају да ни делимично није предузета радња извршења: 1. умишљај 2. заједничку одлуку 3. битан допринос извршењу кривичног дела Теорије које имају за циљ да одреде појам саизвршилаштва: формално-објективна теорија: своди саизвршилаштво само на случајеве када неко макар делимично предузме радњу извршења. То није оправдано јер често неко у остварењу кривичног дела има важнију улогу од извршиоца и није га оправдано сводити на ранг помагача. субјективна теорија: постоји саизвршилаштво када неко дело хоће као своје, кад поступа са извршилачком вољом. Ова теорија занемарује нечији објективан допринос делу, уколико не постоји субјективни критеријум. Као допунски критеријум

се узима лични интерес (случај каде и КГБ агента). У случају да се не утврди постојење личног интереса учесник у делу се своди на помагача. теорија власти над делом (материјално-објективна теорија): саизвршилац је онај који је у свакој фази извршења кривичног дела имао пресудну улогу у смислу да је могао битно утицати на ток извршења кривичног дела. теорија о подели рада: лица су се договорила како да остваре кривично дело, поделили улоге, смислили план... може некога ко је добио улогу помагача да трансформише у саизвршиоца (ову теорију прихвата део наше судске праксе) објективно-субјективна (мешовита) теорија: неопходно је да буду остварене и објективна и субјективна компонента кривичног дела и владајућа је у нашој судској пракси и доктрини. За постојање саизвршилаштва на субјективном плану тражи се општи услов за саучесништво, а то је свест о заједничком деловању. Објективни и субјективни елеменат у конкретном случају морају се посматрати у међусобној вези. Ако неко није предузео радњу извршења већ неке друге радње помагања потребно је да је субјективини елемент изражен у облику извршилачке воље, да постоји заједничка одлука. Јаче изражен субјективни елеменат може донекле компензовати слабије изражен објективни елемент. Објективно-субјективно одређивање појма саизвршилаштва прихваћено је и у нашој пракси: нпр. код кривичног дела тешке крађе лице које чува стражу (помагач) може постојати саизвршилац под додатним условима – договор око поделе украдених ствари, да се крађа није могла извршити без чувања страже... Битно је и разликовање битног од обичног доприноса. Код кривичних дела код којих је посебно својство учиниоца (delicta propria) обележје кривичног дела саизвршилац може бити само оно лице које може бити и самосталан извршилац. Код тзв.својеручних кривичних дела није могуће саизвршилаштво – нпр.силовање. Саизвршилаштво постоји и у случају сукцесивног саизвршилаштва тј. кад се неко придружи другоме у току извршења кривичног дела. Заједничка одлука се може донети и када је већ започето извршење кривичног дела. Нема саизвршилаштва у случају привидног саизвршилаштва тј.онда када два или више лица заједнички

проузрокују последицу без постојања свести о кривичном делу. Овде је реч о извршилаштву, а не о саизвршилаштву. Нужно саизвршилаштво постоји код неких кривичних дела у чији опис бића улази као обавезан елемент да могу бити остварена само од стране два или више лица (нпр.кривичо дело оружене побуне). Саизвршилац се кажњава као да је дело сам извршио, казном која је прописана за одређено дело. Подстрекавање Члан 34. (1) Ко другог са умишљајем подстрекне да изврши кривично дело, казниће се казном прописаном за то кривично дело. (2) Ко другог са умишљајем подстрекава на извршење кривичног дела чији покушај је по закону кажњив, а дело не буде ни покушано, казниће се као за покушај кривичног дела. Подстрекавање је умишљајно навођење другог лица да изврши кривично дело. Стварање одлуке код другог лица да се изврши кривично дело је главна, централна карактеристика подстрекавања. Уколико је код извршиоца већ постојала чврста одлука да изврши кривично дело неће постојати подстрекавање, већ неуспело подстрекавање - психичко помагање. За постојање подстрекавања битно је да је подстрекач код неког лица створио такву одлуку да је НА ОСНОВУ ЊЕ и ЗБОГ ЊЕ кривично дело извршено. Радња подстрекавања може бити свака радња која се креће у распону од благог наговарања до неких форми принуде (молба, обећање, претња, довођење у заблуду, давање поклона односно плаћање за дело, саветовање, ппревара...). Може се вршити вербалним путем, конклудентним радњама, или стварањем ситуације која на неко лице тако делује тако што код њега ствара одлуку да изврши кривично дело. Изједначавање подстрекача са извршиоцем оправдано је само код интензивнијих облика деловања на извршиоца. Радњу подстрекавања не представља само стварање ситуације за коју се претпоставља да ће код неког лица

изазвати одлуку да изврши кривично дело – нпр. наведе љубоморног мужа да се раније врати кући да би затекао жену са љубавником, очекујући да ће он посегнути за оружјем. Онда би свако отварање самопослуге представљало подстрекивање (за кривично дело крађе). Подстрекавање може постојати и у случају модификације већ створене одлуке код подстрекнутог да изврши кривично дело:



одлука се измени тако да подстрекнути изврши неко сасвим друго кривично дело у односу на оно које је одлучио да изврши – постојаће подстрекивање.



одлука се измени код подстрекнутог тако да он изврши тежи обллик кривичног дела (умесно ситне крађе разбојништво) – подстрекивач одговара за теже дело у целини а не само за вишак.



одлука се измени тако да подстрекнути изврши лакши облик – не постоји подстрекивање с обзиром да је постојећа одлука обухватала и лакши облик. Могуће је да се на извршиоца утиче тако што он измени одлуку само у погледу неких елемената остајући у оквиру дела које је већ одлучио да изврши:  промена објекта радње у неким случајевима неће имати карактер подстрекивања (нпр.да украде црно уместо белог вина), док некада хоће (извршилац је одлучио да изврши убиство према једном лицу а подстрекивач измени његову одлуку тако да убије друго лице).  измене у погледу средства, места и времена по правилу представљају псијичко помагање а не подстрекивање.  У складу са акцесорном природом саучесништва потребно је да је дело извршено или покушано.  За подстрекавање није потребно да код подстрекнутог постоји кривица због лимитиране акцесорности.  Није неопходно да подстрекач лично познаје извршиоца, нити извршилац подстрекача.  Подстрекивање се увек односи на конкретно кривично дело.

 Извршилац не мора бити свестан настала под утицајем пострекача, али треба да обухвати свест о узрочној подстрекавања и одлуке да се изврши сва битна обележја тог дела.

да је његова одлука умишљај подстрекача вези између радње кривично дело, као и

 У једном кривичном делу не може постојати стицај више облика саучесништва. Подстрекивање обухвара помагање, а саизвшилаштво подстрекивање.  Подстрекач се кажњава као да је дело сам извршио. Уколико је део остало у покушају, подстрекачу се као и извршиоцу казна може ублажити.  Подстрекивање се у неким случајевима предвиђа као посебно, самостално кривично дело. То се чини или да радња подстрекивања не би представљала саучесништво према општим правилима (кривично дело навођења и помагања у самоубиству – пошто самоубиство није кривично дело због акцесорне природе, ни саучесништво у њему не би могло бити кривично дело), или зато што се жели прописати строжа казна (подстрекивање већег броја лица на избегавање војне обавезе)  Случај неуспелог подстрекивања постоји када подстрекнути дело није ни покушао. Ту се разликују две ситуације:

1. подстрекач није успео да створи ни да учврсти одлуку код подстрекнутог – одговара несвршеном покушају.

2. подстрекач је успео да створи или учврсти одлуку али подстрекнути из било којег разлога није дело ни покушао – одговара свршеном покушају. За неуспело подстрекивање се кажњава под условом да се подстрекивало на кривична дела чији је покушај по закону кажњив. То је једини изузетак од правила да је саучесништво акцесорне природе. Помагање Члан 35.

(1) Ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела, казниће се казном прописаном за то кривично дело, или ублаженом казном. (2) Као помагање у извршењу кривичног дела сматра се нарочито: давање савета или упутстава како да се изврши кривично дело, стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење кривичног дела, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, као и унапред обећано прикривање кривичног дела, учиниоца, средстава којима је кривично дело извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављених кривичним делом.

 Може постојати само пре или у току извршења кривичног дела (после: кривично дело помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела -чл.333).

Помагање је облик саучесништва у ужем смислу код кога се са умишљајем доприноси извршењу кривичног дела. Није нужно да тај допринос буде такав да кривично дело без њега ни у ком случају не би било ивршено. Радње помагања: давање савета или упутства како да се изврши кривично дело, стављање учиниоцу на располагање средства за извршење кривичног дела, стварање услова или отлањање препрека за извршење кривичног дела, унапред обећано прикривање кривичног дела, учиниоца, средства, трагова... С обзиром на радњу помагање може бити:  психичко (давање савета) врши се вербалним путем; у неким случајевима се јавља проблем разликовања од подстрекивања.  физичко

Одговорност саучесника за кривично дело

 За разлику од подстрекивања може бити извршено и нечињењем – нпр.био дужан да чува зграду, а удаљио се и тиме омогућио крађу ствари из тог објекта Није потребно да код извршиоца постоји кривица, довољно је да су остварени објективни елементи кривичног дела (лимитирана акцесорност).  Када се допринос кривичном делу даје преко трећег лица ради се о посредном помагању.  Умишљај мора да обухвати, поред чињенице да својим радњама врши помагање кривичног дела, и све битне елементе тог кривичног дела.

 У погледу кажњавања помагача, закон предвиђа могућност ублажавања казне у односу на ону која је прописана за то кривично дело.  И радња помагања може у одређеним случајевима бити предвиђена као посебно кривично дело - радња помагања не би представљала саучесништво према општим правилима или се жели прописати строжа казна.

Члан 36. (3) Лични односи, својства и околности услед којих закон дозвољава ослобођење од казне, или које утичу на одмеравање казне, могу се узети у обзир само оном извршиоцу, саизвршиоцу, подстрекачу или помагачу код којег такви односи, својства и околности постоје. (4) Лични односи, својства и околности који представљају битно обележје кривичног дела не морају постојати код подстрекача или помагача. Подстрекачу или помагачу који нема такво лично својство, казна се може ублажити.  Одговорност саучесника за учињено кривично дело постоји независно од тога да ли постоји кривица извршиоца. Акцесорна теорија захтева да је извршилац ушао у криминалну зону (довршено дело, кажњив покушај или кажњиве припремне радње) довољно је да је остварио објективне елементе кривичног дела (лимитирана акцесорност).  Саизвршилац одвовара у границама свог умишљаја и нехата, те не одговара за оно што је остварио други саизвршилац. Могуће је да у једном кривичном делу један саизвршилац поступа с умишљајем, а други из нехата. (чл.36 ст.1)  Основи који искључују кривицу извршиоца, не искључују кривично дело саизвршиоца, подстрекача и помагача, код којих постоји кривица. (чл.36 ст. 2)

 Подстрекач и помагач одговарају у границама свог умишљаја. Оно што није обухваћено умишљајем подстрекача или помагача, представља ексцес извршиоца, за који они не одговарају. Постоје 3 ситуације: 1. квалитативни ексцес - извршилац врши неко друго кривично дело, а не оно на које је био подстрекаван; нема одговорности саучесника. 2. квантитативни ексцес - извршилац врши теже кривично дело, а умишљајем саучесника је био обухваћен само основни облик; саучесници одговарају само за основни облик. 3. негативни квантитативни ексцес - врши лакше кривично дело, а подстрекавали су на основни облик; саучесници одговарају за лакши облик.  У оквиру института добровољног одустанка постоји дело добровољно спречавање од стране саучесника. Није довољно да је саучесник одустао од даљег предузимања радње саучесништва, већ да је спречио извршиоца да изврши дело. Када учини све да га спречи али у томе не успе не може доћи до примене ове одредбе, која представља факултативни основ за ослобођење од казне.  Одређени лични односи, својства и околности узимају се у обзир само код оног учесника код којег постоје, и они могу утицатиили на кривицу или на одмеравање казне. Од овог правила постоји изузетакако неки лично однос, својство или околност предстаљају битни елемент бића кривичног дела узима се у обзир и саучесницима иако код њих не постоји – нпр.лице које нема статус службеног лица подстрекава службено лице да изврши кривично дело злоупотребе службеног положаја. (чл.35 ст.3)  Кривично дело квалификовано тежом последицом - саучесници одговарају не за основни облик, већ за квалификовани јер кривично дело квалификовано тежом последицом постоји када се у односу на тежу последицу поступало из нехата. Нпр.ако је неко подстрекавао на кривично дело отмице, а услед тога је наступила смрт отетог лица која се може преписати нехату подстрекача, постојаће одговорност подстрекача. Појам и врсте кривичних санкција

Kривичне санкције су законом предвиђене репресивне мере које се с циљем сузбијања криминалитета примењују према учиниоцу противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело на основу одлуке суда, донете након спроведеног кривичног поступка. Дакле, елементи , односно основна обележја кривичних санкција су: 1. циљ кривичних санкција је сузбијање криминалитета 2. оне су по својој природи репресивне мере – представљају одређено зло за учиниоца кривичног дела или претњу злом. Кривичне санкције теже превенцији репресијом. Степен репресивности појединих кривичних санкција је веома различит – од судске опомене (мера упозорења) па до смртне казне. 3. примењују се према учиниоцу противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело – то не мора бити дело које испуњава све елементе, може да недостаје кривица. 4. морају бити предвиђене законом 5. примењује их, односно изриче суд 6. изричу се у кривичном поступку    

Врсте: казне мере упозорења (условна осуда и судска опомена) мере безбедности васпитне мере

Општа сврха кривичних санкција: остварење заштитне функције кривичног права путем генералне и специјалне превенције. КЗ:“ Општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција је сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством.“ Поред опште сврхе свих кривичних санкција свака врста санкције има своју посебну сврху. КЗ садржи одредбе о посебној сврси три врсте санкција (казне, мере упозорења и мере безбедности), док ЗОМУКД прописује сврху васпитних мера као санкција које се примењују према малолетницима. Наше право познаје и неке мере које, иако имају извесне сличности са санкцијама, нису обухваћене системом кривичних санкцијама – правне последице осуде, одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом...

Појам и врсте казне Казна је законом предвиђена репресивна мера која се у циљу сузбијања криминалитета примењује према учиниоцу кривичног дела на основу одлуке суда након спроведеног кривичног поступка. Најважнија разлика у односу на појам кривичних санкција јесте што се као претпоставка за примену казне тражи да је учињено кривично дело са свим елементима, па и кривицом. (објективно-субјективни појам кривичног дела) Степен репресивности највиши је код казне (садржи у свом бићу одређено зло). То не значи да је казна сама себи циљ, она значи и одређени социјално-етички прекор које друштво упућује учиниоцу кривичног дела. Начело законитости је код казне најдоследније спроведено – осим општих одредби у општем делу, она се прописује за свако поједино кривично дело у посебном делу. Казну најстрожије важи да је изриче само суд у кривичном поступку. Врсте:  затвор (главна)  новчана казна (главна и споредна)  рад у јавном интересу (главна и споредна)  одузимање возачке дозволе (главна и споредна) Највише дилема у систему казни које је предвиђало наше раније законодавство изазивала је смртна казна. Она је прво (1993.) укинута у савезном кривичном законодавству, а после измена и допуна из 2001. систем казни не садржи више смртну казну ни као могућност коју републике могу да искористе, већ је уместо ње предвиђен затвор у трајању од 40 година. Смртна казна је била прописана за кривично дело тешког убиства и тешке случајеве разбојничке крађе и разбојништва. Укинута је изменама и допунама КЗ Србије из фебруара 2002.године. Легитимност ниједне кривичне санкције није спорна у мери у којој је то случај са смртном казном. У европском законодавству су преовладали аргументи против смртне казне. Изменама и допунама КЗ СРЈ из 2003.године у Србији је уведена и казна конфискације имовине. Конфискацијом имовине одузима се легално стечена имовина учиниоца

кривичног дела и она у великој мери погађа и друга лица (пре свега породицу учиниоца). Ова казна карактеристична је била за бивше социјалистичке земље, а аргументи који се против ње су архаичност, неправедност, као и немогућност њеног одмеравања. С обзиром на то да наше право познаје меру одузимања имовинске користи стечене кривичним делом, као и новчану казну, казна конфискације имовине је непотребна. Сврха казне У погледу оправдања казне најважније групе теорија су:  утилитаристичке - казна је нужна и корисна – сузбијање криминалитета.  ретрибутивистичке - идеје сразмерности и праведности. У погледу сврхе формирале су се три теорије:  апсолутна теорија – казна је враћање зла за учињено зло, тј.казна је сама себи циљ. Казна је ретрибуција, одмазда за учињено дело.  релативна теорија циљ казне види у сузбијању вршења кривичног дела односно превенцији која може бити генерална и специјална. Генерална превенција може бити позитивна (састоји се у ојачавању и подржавању оних друштвених и моралних норми које служе као препрека вршењу кривичних дела) и негативна (постиже се засрашивањем потенцијалних учинилаца). Релативна теорија је доминирајућа данас.  мешовита теорија - сврха је и превенција и ретрибуција. КЗ прихвата релативну теорију: сврха је генерална и специјална превенција, при томе акценат ставља на позитивну генералну превенцију.

Казна затвора Иако је могуће предвидети више врста казне лишења слободе код нас је предвиђена само једна врста ове казне – затвор. Наш КЗ одређује општи минимум и максимум казне затвора, тј.њено трајање. Сврха прописивања општег

минимума и максимума јесте да се у оквиру њега код појединих кривичних дела пропише посебни минимум и посебни максимум. Затвор не може бити краћи од 30 дана ни дужи од 20 година. Изузетак: за најтежа кривична дела може се прописати и казна од 30 до 40 година, али се ни она не може изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21. годину живота. Ова казна (30-40) представља посебан случај казне затвора која је уведена као замена за смртну казну. Ако учиниоцу кривичног дела изрекне казну затвора до једне године, суд може истовремено одредити да ће се она извршити тако што ће је осуђени издржавати у просторијама у којима станује уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учинио може очекивати да ће се и на тај начин остварити сврха кажњавања. Осуђени којем је одређено извршење казне затвора на овај начин предвиђен не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција. Уколико осуђени једном у трајању преко шест часова или два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у заводу за извршење казне затвора. Осуђеном за кривично дело против брака и породице који живи са оштећеним у истом породичном домаћинству не може се одредити извршење казне затвора забраном напуштања стана. Затвор се изриче на пуне месеце и године, а до 6 месеци и на пуне дане. Казна од 30 до 40 година се изриче само на пуне године. Условни отпуст Условни отпуст је само фаза у извршењу казне затвора, он суспендује казну, слично као условна осуда. Суштина је у томе да се део казне не извршава, односно да до извршења преосталог дела казне долази само изузетно, тј. у случају опозива условног отпуста, а ако до њега не дође казна се гаси.

Време проведено на условном отпусту у случају опозива не урачунава се у издржану казну. КЗ: општи услови за условни отпуст: 1. да је учинилац кривичног дела издржао две трећине 2. да се за време издржавања казне тако поправио да се са основим може очекивати да неће више вршити кривична дела (да је постигнута сврха кажњавања) Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута дисциплински кажњаван и коме су одузете додељене погодности. Док је код већине кривичних дела условни отпуст правило (суд ће уз испуњење законских услова осуђеног условно отпустити), код неких је то само могућност:

 

који издржава казну затвора од 30 до 40 година;

који је осуђен за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (чл. 370. до 393а), кривична дела против полне слободе (чл. 178. до 185б), кривично дело насиље у породици (члан 194. ст. 2. до 4), кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 246. став 4), кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 305. до 321), кривично дело примање мита (члан 367) и кривично дело давање мита (члан 368);



који је осуђен од стране посебних одељења, у поступцима у сузбијању организованог криминала, корупције и других тешких кривичних дела;



који је више од три пута правноснажно осуђен на безусловну казну затвора, а није извршено брисање или не постоје услови за брисање неке од осуда. Опозивање условног отпуста: Предвиђено је обавезно опозивање уловног отпуста ако осуђени за време док је на условном отпусту учини кривично дело за које је изречена казна затвора преко једне године и факултативно када је изречена казна затвора до једне године. О условном отпусту и опозиву одлучује суд. Раније је постојала посебна комисија образована од стране органа управе, односно министра правде која је могла да суспендује 1/2, па чак и 2/3 казне. Ово решење је представљало основ за арбитереност и такорећи потпуну суспензију судске одлуке о изреченој казни.

Појам и системи новчане казне Новчана казна састоји се у плаћању одређеног новчаног износа у корист државе. Нарочито је погодна за лакша кривична дела, али се може примењивати и на подручју средњег криминалитета. Поред старог система који подразумева прописивање новчане казне у одређеном износу (систем фиксних износа), имамо систем дани – новчане казне, или систем дневних глоба. Он подразумева да се прво одмери казна у временском трајању, тј. у данима, да се после тога утврди новчана вредност, тј. новчани еквивалент једног дана, те да се простим множењем дође до новчане казне која се изриче. Вредност једног дана утврђује се искључиво према имовинском стању учиниоца чиме се постиже да новчана казна једнако погађа и богате и сиромашне. Прво се утврде његови месечни или годишњи приходи, затим се одузму редовни трошкови које има и онда се то дели са бројем дана у месецу, тј. години. Новчана казна у дневним износима (примаран принцип): Прво се утврђује број дневних износа, а затим висина једног дневног износа. Број износа се одмерава на основу општих правила о одмеравању казне. Тај број не може бити мањи од 10, нити већ од 360 дневних износа (дана). Висина дневног износа се одређује тако што се прво утврђују приходи и расходи учиниоца, па се та разлика подели са бројем дана у години. Вредност једног дневног износа не може бити мања од 500 динара нити већа од 50.000, оо динара. Посебни минимум и максимум:  60 д.и. – казна затвора до три месеца  30 – 120 д.и. – казна до шест месеци  60 – 180 д.и. – казна до једне године  120 – 240 д.и. – казна до две године  180 д.и. – казна до три године. Јавља се проблем како утврдити стварне приходе учиниоца. Закон овлашћује суд да може захтевати податке од банака или других финансијских установа, државних органа или правних лица и не могу се позвати на заштиту пословне или друге тајне. Уколико се веродостојни подаци не могу

прибавити, суд ће по слободној процени одредити висину дневних износа. Овај проблем је један од разлога зашто је КЗ задржао и стари систем фиксних износа као резервни. Новчана казна у одређеном износу: Општи минимум је 10.000 динара, а максимум 1.000.000 динара , с тим што је код кривичних дела из користољубља 10.000.000 динара.  до 100.000 динара - до 3 месеца  од 20.000 - 200.000 динара – до 6 месеци  од 30.000 – 300.000 динара – до једне године  50.000 – 500.000 динара – до две године  мин.100.000 динара – до три године. Рок за извршење се одређује у пресуди и не може бити краћи од 15 дана ни дужи од 3 месеца. У оправданим случајевима може се досудити и казна у отплатама с тим што рок исплате не може бити дужи од 1 године. КЗ више не предвиђа принудну наплату неплаћене новчане казне, већ се она аутоматски претвара у тзв. суплеторни затвор за који не важи одредба о општем минимуму (1000 динара – 1 дан затвора). Неплаћена казна се може заменити казном рада у јавном интересу (1000 динара – 8 сати рада). У случају да је исплаћен део новчане казне остатак претвара у затвор. Код високих казни (преко 700.000,00 динара) затвор траје и до годину дана. После смрти осуђеног новчана се казна неће извршити. Рад у јавном интересу Рад у јавном интересу може се изрећи као главна казна (замена казни лишења слободе) и као споредна. Рад у јавном интересу може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до три године или новчана казна. Рад у јавном интересу је онај који је користан за друштво, који не вређа људско достојанство и који се не врши са циљем стицања добити.

 Мин (60 сати), макс.(360 сати).  Временски период у коме ће се је 1 – 6 месеци (60 сати месечно).

обавити одмерени број сати

Пристанак учиниоца је важан услов за изрицање због међународних конвенција које забрањују присилан рад. У случају да пристанак није дат или осуђени не обави досуђене часове, замењује се казном затвора, а не новчаном казном или условном осудом (сваких започетих 8 сати рада – 1 дан затвора). Уколико учинилац испуњава све своје обавезе везане за рад у јавном интересу, суд му може дужину изреченог рада у јавном интересу умањити за четвртину (1/4). Одузимање возачке дозволе За разлику од мере безбедности забране управљања моторним возилом која се изриче само учиниоцу кривичног дела угрожавања јавног саобраћаја за којег се утврди да опасно управља моторним возилом, ова казна је намењена другачијој категорији учинилаца, изриче се под другачијим условима и има другачију сврху. Услов за изрицање је да је за припремање или извршење кривичног дела коришћено моторно возило. Неопходно је да је сам учинилац управљао моторним возилом. У погледу кривичних дела код којих може бити изречена ова казне, нема ограничења. Може бити изречена и код кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја, уколико нису остварени услови за изрицање мере безбедности забране управљања моторним возилом. У противном предност треба дати мери безбедности (ове две санкције се не могу изрећи заједно). Казна може бити изречена као главна или као споредна уз затвор или новчану казну. Као главна може само за кривична дела за које је прописана казна до две године или новчана казна. Трајање: 1 – 3 године рачунајући од дана правноснажности пресуде. Ако је изречена уз казну затвора, време проведено на издржавању казне затвора не урачунава се у трајање ове казне Ова казна може бити изречена лицу које нема положени возачки испит. Њему се забрањује, а у случају да положи возачки, издавање возачке дозволе. Ако је учинилац прекрши биће замењена затвором (1 год. без дозволе = 1 месец затвора)

Појам и врсте одмеравања казне Утврђивање казни може бити законско и судско, али је само судско одмеравање то у правом смислу речи. Усвојен је систем релативно одређених казни, у ком се казна прописује у веома широком распону. У области одмеравања казне користи се и појам индивидуализације казне, њеном прилагођавању личности учиниоца. Овако стватање (уско) је критиковано, јер доводи до арбитрерности, а тиме и до злоупотреба. Одмеравање може бити: - редовно одмеравање (у оквиру казне прописане за кривично дело) - ублажавање (блаже од прописане) - пооштравање (теже од прописане) Општи минимум и општи максимум не могу се прекорачити код ублажавања док пооштравање у нашем кривичном праву више не постоји (раније је било код вишеструког поврата). У област одмеравања казне спада и ослобођење од казне, а посебни случајеви одмеравања казне постоје код одмеравања казне за кривична дела учињена у стицају и одмеравања казне осуђеном лицу. Када је реч о редовном одмеравању казне основни кртеријуми су: прописана казна, сврха кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности. --- прописани распон - казна затвора се одмеравања између посебног минимума и посебног максимума. Постоје кривична дела где је прописан само посебним минимум (нпр.тешко убиство – 10 година), па се приликом одмеравања примењује посебни максимум од 20 година, и дела код којих је прописан само посебни максимум (лака телесна повреда – до 1 године) па се у том случају примењује општи минимум од 30 дана. Код новчане казне одмеравање се врши о оквиру казнених распона прописаних у општем делу. --- сврха кажњавања - ретрибуција у смислу принципа правдености и сразмерности треба треба да одређује горњу границу приликом одмеравања казне. --- олакшавајуће и отежавајуће околности - представљају непосредни основ за одмеравање казне. Олакшавајуће и отежавајуће околности (чл.54)

КЗ не прихвата прецизирање олакшавајућих и отежавајућих околности, нити садржи њихов каталог, већ се приклања другом решењу које указује на најважније околности које суд мора узети у прооцесу одмеравања казне. На основу тих оклности суд може одмерити и изрећи казну која је у границама прописаним за кривично дело за које се одмерава (посебног минимума и посебног максимума). У зависности од тога како је остварена у конкретном случају један иста околност може бити олакшавајућа тј. Отежавајућа:



степен кривице – урачунљивост, умишљај (односно нехат), свест о противправности као компоненте кривице се могу степеновати. То је нарочито изражено код умишљаја и нехата. У оцени вољног елемента код умишљаја значајно је да ли је учинилац показао посебну безобзирност и упорност. Код нехата, важан је степен непажње. За оцену степена кривице од значаја су и неке форме умишљаја које наше право не предвиђа (предумишљај, мах...). ако се не ради о ретким случајевима у којима је због примене компулзиве силе и претње искључена кривица, дело учињено под њиховим утицајем указује на нижи степен кривице. Битно смањена урачунљивост и отклоњива превна заблуда су факултативни основ за ублажавање казне, али уколико суд нађе да казну није оправдано ублажити, ипак може степен кривице оценити као нижи.



побуде из којих је дело учињено – етички се вреднују (пр. да ли је крао да би обезбедио основне животне потребе или због коцке)



јачина повреде или угрожавања заштићеног добра – не може се процењивати апстрактвно већ се мора конкретизовати. До тога се долази кроз процену начина извршења дела, средстава, а посебно је значајна последица. Покушај зато треба третирати као олакшавајућу околност.



околности под којима је дело учињено у криг ових околности спадао би допринос жртве, односно околност да је жртва дала повод за извршење кривичног дела или је на неки други начин допринела наступању последице.



ранији живот учиниоца – однос учиниоца према друштвеним и моралним нормама које је испољио у свом

животу пре извршења дела, а нарочито да ли их је вршио и раније. Ако је неосуђиван – олакшавајућа околност околност.



личне прилике малолетна деца

учиниоца

–

олакш.

незапосленост,



држање учиниоца после учињеног кривичног дела – помоћ и извињење жртви, накнада штете,стварно кајање; држање у току кривичног поступка (порицање, кајање, лагање, утицај на сведоке...)



друге околности које се односе на личност учиниоца психо физичке особености учиониоца, степен образовања…



околности које нису прописане у чл.54 - ретко се узимају у судској пракси – нпр.пораст кривичних дела за која се суди учиниоцу је отежавајућа околност. Код одмеравања новчане казне суд треба да узме у обзир имовно стање учиниоца. Иако није изричито законом предвиђен наша судска пракса прихвата и принцип забране двоструког вредновања: није дозвољено да се нека околност вреднује два пута, први пут од стране законодавца, када их он предвиђа као конститутивне елементе кривичних дела (или као квалификаторне или привилеговане околности), а други пут приликом одмеравања казне. Обавезна отежавајућа околност: Ако је кривично дело учињено из мржње због припадности раси и вероисповести, националне или етничке припадности, пола, сексуалне оријентације или родног идентитета другог лица, ту околност суд ће ценити као отежавајућу околност, осим ако она није прописана као обележје кривичног дела. Ублажавање казне – законско и судско (слободније) Институт ублажавања казне омогућава суду да под одређеним условима може изрећи казну која је блажа од прописане за кривично дело за које се одмерава казна. То може бити казна која је по мери нижа од прописане (ублажавање по мери) или блажа врста казне од оне која је за то прописана (ублажавање по врсти). Постоји законско и судско ублажавање казне. За разлику од судског ублажавања казне код којег је суд везан

општим правилима и доњом границом, законско ублажавање казне може бити и неограничено када постоји неки од услова за ослобођење од казне (неограничено ублажавање). Законски основи за ублажавање казне:  Прекорачење граница нужне одбране  Прекорачење граница крајње нужде  Изазивање опасности из нехата код крајње нужде  Компулзивна сила и претња  Битно смањена урачунљивост  Отклоњива правна заблуда  Покушај  Помагање  Одсуство личног својства код подстрекача или помагача Неки од наведених услова уколико постоје и додатни услови могу представљати и основ за ослобођење од казне (код прекорачења граница нужне одбране и крајње нужде). Могућност ублажавања казне може се прописати и у посебном делу али је код нас предвиђено само код кривичног дела самовољног одсуствовања и бекства из Војске Србије ако се одбегли добровољно јави надлежном органу. Разлог за ретко коришћење овог института је што се углавном уместо основа за ублажавање прописује привилеговани облик кривичног дела. За судско ублажавање казне потребна су два услова: 1) да постоје две или више нарочито олакшавајуће околности 2) да суд оцени да се у конкретном случају и са ублаженом казном може постићи сврха кажњавања Ову могућност суд врло често користи у пракси што није природи овог института јер би он требало да представља изузетак у односу на редовно одмеравање. Ублажавање је по правилу ограничено:  прописана казна затвора 5 или више година – може се ублажити до 2 године  прописана казна затвора 3 или више година - може се ублажити до 1  прописана казна затвора 2 или више година - може се ублажити до 6 месеци  прописана казна затвора 1 или више година - може се ублажити до 3 месеца  прописана казна затвора испод 1 године – може се ублажити 30 дана

 казна затвора без прописаног посебног минимума – новчана казна или рад у јавном интересу  новчана казна без прописаног посебног минимума – казна се може ублажити до општег минимума (10 000 динара) Ослобођење од казне Институт ослобођења од казне подразумева да учинила кривичног дела не мора увека да буде кажњен било из криминално-политичких разлога, било зато што су циљеви казне већ постигнути. За разлику од ублажавања, суд може ослободити од казне само у оним случајевима који су изричито предвиђени у закону. Они су предвиђени и у општем и у посебном делу. У општем делу прописано је више основа за ослобођење од казне и сви су факултативног карактера: 1. Прекорачење границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване нападом 2. Прекорачење граница крајње нужде учињено под особито олакшавајућим околностима 3. Неподобан покушај 4. Добровољни одустанак 5. Добровољно спречавање извршења кривичног дела У посебном делу код појединих кривичних дела предвиђени су факултативни основи за ослобођење од казне нпр.учинилац кривичног дела давања мита који је дело пријавио пре него што је сазнао да је оно откривено. У случајевима где је предвиђено ослобођење од казне може се и неограничено ублажити казна (ако може више може и мање). Ослобођењем од казне се не дира у постојање кривичног дела, оно постоји са свим својим елементима. То је битна разлика у односу на ситуацију где неће доћи до кажњавања где неће доћи до кажњавања зато што постоји неки од основа који искључују кривично дело (противправност или кривицу). Доноси се осуђујућа пресуда којом се учинилац проглашава оговорним за кривично дело али се ослобађа од казне. Она се уписује у казнену евиденцију, а брише се наступањем законске рехабилитације ако осуђени у року од једне године од дана правноснажности не учини ново

кривично дело. У случају ослобођења од казне, немогу наступити правне последице осуде. Осим наведених КЗ предвиђа још три специфична основа за ослобођење: 1. Ако постоји кривично дело учињено у нехату, где последице тако тешко погађају учиниоца да изрицање казне не би одговарало сврси кажњавања (нпр.кривична дела против безбедности јавног саобраћаја, убиство из нехата...) 2. Поравнање учиниоца и оштећеног (само ако је прописана казна од 3 године или новчана казна) 3. Стварно кајање - захтева испуњење следећих услова: а) да учинилац отклони последице дела или надокнади штету б) да то учини пре него што је сазнао да је откривен в) прописана казна за то кривично дело је затвор до 5 година Поврат Поврат постоји када учинилац који је осуђиван поново учини кривично дело. За разлику од реалног стицаја где се ради о неефикасности државе у погледу примене кривичног права на учиниоца кривичног дела, овде је реч о већ осуђиваном лицу које после осуде поново учини кривично дело. Раније је у нашем праву постојао обичан и вишеструки поврат, а сада постоји само једна врста поврата. За постојање поврата поставља се само један услов: да је учинилац раније осуђиван. Поврат представља факултативну отежавајућу околност. Суд процењује околности које које се тичу односа раније учињеног дела и оног за које му се суди - да ли је раније дело исте врсте као ново дело, да ли су оба учињена из истих побуда, околности под којима су учињена... Раније законодавство је познавало и вишеструки поврат као факултативни основ за пооштравање казне (данас не!). Овај основ није користила ни судска пракса, те је због тога укинут. Одмеравање казне за кривична дела учињена у стицају

У погледу кажњавања не прави се разлика између идеалног и реалног стицаја, али идеални по правилу треба блаже оцењивати јер код њега нема понављања радње кривичног дела. Како одредити јединствену казни - постоје два решења: 1. до јединстване канзе се долази тако што се претходно утврди посебна казна за свако поједино дело у стицају, па се на основу појединих казни долази до јединствене казне (применом једног од три принципа - апсорпција, асперација, кумулација). Примењује се код пунолетних учинилаца. 2. јединствена казна се одмерава без претходног утврђивања посебних казни за поједина дела већ се на разне начине одређују казнени оквири унутар којих се одмерава јединствена казна.  Принцип апсорпције примењује се код најтежих кривичних дела где се може изрећи казна затвора у трајању од 30 – 40 година или више од 20 година, као и у случају нужне апсорпције (за једно дело је утврђена казна од 30 дана, а за друго од 6 месеци, јер се казна преко 6 месеци не може изрицати на дане). Највећа казна апсорбује остале, нпр. 35 и 10 и 5 = 35 година затвора.  Принцип асперације примењује се у случају када су за поедина дела у стицају утврђене казне затвора. Овај принцип је између принципа апсорпције и кумулације. Примењује се када би принцип апсорпције био неоправдано благ према учиниоцу, а кумулација неоправдано сторга и неправедна. Према овом принципу јединствена казна мора бити већа од сваке поједине утврђене казне, али не сме достигнути њихов збир. Јединствана казна је ограничена општим максимумом од 20 година затвора. Нпр.1 и 2 и 3 = казна може бити од 3 год. и 1 месец до 5 год. и 11 месеци.  Принцип кумулације примењује само ако су за кривична дела у стицају утврђене новчане казне. Тада јединствена казна износи њихов збир али не сме прећи општи максимум (систем дневних износа 18 000 000 динара; систем фиксних износа 1 000 000 динара, односно 1 000 000 ако је једно од дела учињено из користољубља).

Ако постоје и казна затвора и новчана казна суд ће изрећи једну казну затвора и једну новчану казну, примењујући принцип асперације у погледу казне затвора, а кумулације у погледу новчане казне. Ако је суд за дела учињена у стицају утврдио само рад у јавном интересу, изрећиће јединствену казну рада у јавном интересу применом принципа кумулације, с тим да она не сме прећи 360 радних часова, а време у ком се мора обавити 6 месеци. Ако се за поједина дела утврди затвор, а за друга малолетнички затвор (код реалног стицаја је могуће да је учинилац нека дела учинио као малолетник, а друга као пунолетник) суд ће изрећи јединствену казну затвора применом принципа асперације (мада може доћи и до примене апсорпције). Oдмеравање казне осуђеном лицу Ако се осуђеном лицу суди за кривично дело учињено пре него што је започео издржавање казне по ранијој осуди, или за кривично дело учињено за време издржавања затвора или малолетничког затвора, суд ће изрећи јединствену казну за сва дела применом правила за одмеравање казне за дела учињена у стицају казна или део казне коју је осуђени издржао урачунаће се у изречену казну затвора. Иако се у тим случајевима не ради о стицају већ пре о поврату, закон га из разлога целисходности изједначава са стицајем. Предвиђена су два изузетка од овог правила: Први изузетак: изрицање казне независно од раније изречене, када учинилац који је осуђен за неко теже дело при крају издржавања казне поново изврши неко теже кривично дело. Други изузетак: осуђени који за време издржавања казне затвора или малолетничког затвора учини кривично дело за које закон прописује новчану казну или казну затвора до једне године, казниће се дисциплински. Урачунавање притвора и раније казне Изречену казну затвора, новчану казну и казну рада у јавном интересу урачунава се време проведено у притвору као и свако лишење слободе у вези са кривичним делом

(задржавање у полицији). При сваком урачунавању изједначује се дан притвора, 8 часова рада у јавном интересу и 100 динара новчане казне. Појам и сврха мера упозорења Условна осуда и судска опомена чине посебну врсту санкција-мере упозорења, адмонитивне санкције. Сврха условне осуде и судске опомене је да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне (условна осуда) или само упозорење (судска опомена) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела. Док се код условне осуде прети већ утврђеном казном, код судске осуда се једино у случају извршења новог кривичног дела може узети као отежавајућа околност. Елементи који одређују сврху и суштину условне осуде и судске опомене су:  избегавање примене казне - избегава се штетан утицај краткотрајних казни лишења слободе и штеде се материјална средства друштва.  утицај на учиниоца да више не врши кривична дела (специјална превенција)  условна осуда је упозорење уз претњу казном - која јо обезбеђује ефиксаност и функционисање Елементи којима се утврђује сврха условне осуде и судске опомене су истовремено и услови за њихову примену: 1. могу се изрећи само ако је у питању лакше кривично дело 2. циљ условне осуде јесте да се избегне примена казне - не треба је користити када се сврха кривичних санкција може остварити само претњом 3. да се ради о учиниоцу код кога се може очекивати да ће условна осуда, тј. опомена довољно утицати да убудуће не врши кривична дела с обзиром на његову личност, раније понашање и околности дела Битни елементи условне осуде су утврђена казна и време проверавања (1 до 5 година). Док траје време проверавања осуђени не сме извршити ново дело. Поред главне обавезе да не изврши ново кривично дело КЗ предвиђа могућност постављања и других обавеза условно осуђеном

(нпр. накнада штете). Рок за испуњење тих обавеза не сме бити дужи од трајања утврђеног времена проверавања. Услови за изрицање условне осуде: 1) објективни (везани за кривично дело и за казну – утврђену или прописану) - може се изрећи када је конкретном учиниоцу утврђена казна у трајању до две године - за то кривично дело запрећена казна не сме бити већа од 10 година - може се изрећи само за утврђену казну затвора, новчану и одузимање возачке дозволе не 2) субјективни (везани за личностс учиниоца) - условна осуда се не може изрећи ако није протекло више од 5 година од правоснажне осуде којом је учиниоцу изречена казна затвора за умишљајно кривично дело - суд узима у обзир личност учиниоца, ранији живот, његово понашање после извршеног дела, степен кривице... Опозивање условне осуде У случају опозивања утврђена казна се изриче и извршава. До опозива долази:  опозивање због новог кривичног дела је обавезно ако је за њега изречена казна затвора у трајњу од две године или строжа казна, а факултативно ако је казна мања од две године или новчана. Суд изриче јединствену казну (изречену казну суд узима као утврђену) применом одредаба за одмеравање кривчних дела учињених у стицају. Ако суд не опозове условну осуду могуће су две ситуације: a)ако суд сматра да за ново кривично дело треба изрећи условну осуду, он изриче јединствену условну осуду и ново време проверавања b)ако суд одлучи да за ново кривично дело изрекне затвор постојаће паралелно и затвор и условна осуда с тим што се време на издржавању казне затвора не урачунава се у време проверавања  због раније учињеног кривичног дела, које је осуђени учинио пре него што је условно осуђен - у питању је такво дело да не би било основа за изрицање условне осуде да се за њега знало. Применом одредаба за одмеравање кривчних дела учињених у стицају утврђује се јединствена казна.

 због неиспуњења одређених обавеза (нпр. накнада штете). Суд може продужити време за испуњење обавезе (морају да постоје оправдани разлози), или заменити ту обавезу неком другом, или опозвати условну осуду. Рокови за опозивање условне осуде: само у току времена проверавања, а изузетно у року од једне године од дана протека времена проверавања. Условна осуда са заштитним надзором Условна осуда са заштитним надзором представља спој континенталног и англосаксонског типа условне осуде. Према условно осуђеном лицу предузимају се активне радње, кроз које му се пружа помоћ и заштита и истовремено врши надзор с циљем избегавања новог кривичног дела. Овде је у питању учинилац код којег се с обзиром на његову личност, раније владање, природу и околности извршеног дела…може очекивати да више неће вршити кривична дела АЛИ уз надзор! Критеријум за опредељивање за ову врсту условне осуде није тежина кривичног дела већ оцена да се учинилац неће узржати од вршења кривичних дела уколико буде препуштен сам себи. Трајање надзора може се кретати само у оквиру времена проверавања, а може и краће: ако суд тако одлучи и ако суд утврди да је испуњена сврха заштитног надзора. Садржину заштитног надзора чине следеће обавезе: Основна обавеза је да се јавља органу надлежном за вршење заштитног надзора у одређеним роковима. Допунске обавезе су:  оспособљавање учиниоца за одређено занимање  прихватање одређеног запослења  испуњавање обавеза издржавања породице, деце  уздржавање од посећивања одређених места, локала…  благовремено обавештавање о промени места боравка  уздржавање од алкохола и дроге  лечење у одређеној здравственој установи… Ако не испуњава обавезе суд га може опоменути, заменити обавезу другом, продужити трајање обавезе или опозвати условну осуду.

Судска опомена Судска опомена је најблажа санкција за пунолетне учиниоце и не доводи до ограничавања права и слобода учиниоца. Намењена је најлакшим облицима криминалитета. Она значи социјално етички прекор за учињено дело и истовремено упозорење учиниоцу да уколико поново изврши кривично дело да може очекивати примену неке теже кривичне санкције. Услови морају бити кумулативно испуњени: 1. да се ради о кривичном делу за које је прописан затвор до једне године или новчана казна 2. да постоје олакшавајуће околности које чине кривично дело нарочито лаким Први услов познаје и изузетак: код кривичних дела где је то изричито прописано може се изрећи судска опомена и онда кад је прописан затвор до три године > нпр.опасна лака телесна повреда када је учинилац био изазван непристојним или грубим понашањем оштећеног. При одлучивању о судској опомени суд узима у обзир личност учиниоца, ранији живот, степен кривице… Судска опомена може се изрећи за кривична дела у стицају ако за свако од тих дела постоје услови за изрицање судске опомене. Не може се изрећи малолетном лицу јер за њих ЗОМУКД предвиђа судски укор, ни војним лицима за кривична дела против Војске РС јер се њима може изрећи дисциплинска казна. Судска опомена зато што представља најблажу санкцију изриче се пресудом (нови ЗКП). Уз судску опомену могу се изрећи и већина мера безбедности: обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, забрана вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом, одузимање предмета, јавно објављивање пресуде... Судска опомена не повлачи правне последице осуде и брише се из казнене евиденције наступањем законске рехабилитације у року од годину дана. Мере безбедности – појам, сврха, врсте и систем

Код мера безбедности специјална превенција је у првом плану, док је генерална превенција споредан ефекат који је изражен у знатно мањој мери него код казне, или је сасвим одсутан. Осим тога, казна представља и социјално-етички прекор одговорном учиниоцу, док је мера безбедности вредносно неутрална санкција заснована на опасности учиниоца у смислу поновног вршења кривичног дела. Избор, врста и трајање мере безбедности одређује се на основу процене опасности учиниоца. Сврха мера безбедности је отклањање стања или услова који могу бити од утицаја да учинилац убудуће врши кривична дела (стања – психичка стања учиниоца, тражи се постојање узрочне везе између његовог стања и учињеног дела; услови – повезаност личности учиниоца и његове средине и прилика). Врсте:  обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи  обавезно психијатријско лечење на слободи  обавезно лечење наркомана  обавезно лечење алкохоличара  забрана вршења позива, делатности и дужности  забрана управљања моторним возилом  одузимање предмета  протеривање странца из земље  јавно објављивање пресуде  забрана приближавања и комуникације са оштећеним  забрана присуства одређеним спортским приредбама Иако мере безбедности нису, као што је то случај са казном, предвиђене код појединих дела већ се примењују на основу одредаба општег дела, начело легалитета примењује се и у односу на њих:  никоме не може бити изречена мера безбедности за дело које, пре него што је учињено, није законом предвиђено као кривично дело  не може му се изрећи мера безбедности која није прописана законом пре него што је дело учињено. Трајање је одређено код сваке посебно, једина која има неодређено трајање је мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи. Мере безбедности су по правилу допунске санкције уз казну, условну осуду, судску опомену… Само када је у питању

неурачунљив учинилац могуће је самостално изрећи две мере безбедности: обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, и меру обавезног психијатријског лечења на слободи. Уз ове две мере му се могу изрећи и неке друге мере безбедности: забрана вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом, одузимање предмета... Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи Може се применити према учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости, или учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио потивправно дело предвиђено у закону као противправно дело. За примену ове мере морају бити испуњена два услова:  постојање озбиљне опасности да ће учинилац учинити теже кривично дело - КЗ захтева да та опасност буде озбиљна, тј. да постоји висок степен вероватноће да ће учинилац поновити кривично дело  да је за отклањање опасности потребно његово лечење и чување у здравственој установи. КЗ ограничава примену ове мере безбедности само на случајеве када постоји вероватноћа да ће учинилац вршити тежа кривична дела због њене природе и неограниченог трајања. Као критеријум шта је теже кривично дело користи се она запрећена казна која је услов и код покушаја кривичног дела (5 година или више). У односу на неурачунљиве учиноиоце ова мера безбедности изриче се као самостална санкција, битно смањено урачунљивом учиниоцу се изриче уз казну или условну осуду и извршава се пре казне (викаријски систем). Време проведено на лечењу урачунава се у казну. Ако је то време краће од казне, суд ће га упутити или на издржавање остатка казне или ће га пустити на условни отпуст (зависно од успеха лечења, здравственог стања осуђеног, време проведеног у здравственој установи). Ова мера безбедности се изриче на неодређено време, а о отпуштању одлучује суд решењем након спровођења посебног поступка. Тај поступак се спроводи по службеној

дужности, на предлог здравствене старатељства.

установе

или органа

Обавезно психијатријско лечење на слободи Изриче се самостално неурачунљивом учиниоцу, а у два случаја битном смањено урачунљивом лицу - уз условну осуду и условни отпуст. Такође је реч о неурачунљивом или битно смањено урачунљивом лицу који је опасан али је за отклањање те опасности довољно његово лечење на слободи. У савременој психијатрији постоји схватање да се у неким случајевима бољи успех у лечењеу може постићи у нормалним животним условима. Иначе, опасност мора бити озбиљна као и код мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, али се не захтева да то буде опасност од поновног чињења тежих кривичних дела, већ било којих кривичних дела. Ова мера безбедности траје најдуже 3 године. Уколико наступи ризик и последица, или он самовољно напусти лечење претвара се у меру обавезног лечења и чувања у здравственој установи. Обавезно лечење наркомана Предвиђена је за учиниоце који су кривично дело извршили услед зависности од употребе опојних дрога (не тражи се да је био под утицајем дроге) и да услед ове завосности постоји озбиљна опасност да ће и даље чинити кривична дела. Најчешће се ова кривична дела врше у свесном стању да би се дошло до дроге и то су првенствено кривична дела против имовине. Може се изрећи уз казну затвора, новчану казну, условну осуду, судску опомену, ослобођење од казне. Уз затвор може дуже од затворске казне, али максимум: 3 год. Када је изречена уз казну затвора извршава се у заводу за извршење казне затвора или специјалној установи (време се урачунава). Уз остале кривичне санкције максимум 3 године, извршава се на слободи (амбулантно), али ако се не подвргне лечењу на слободи принудно се извршава у здравственој установи.

Обавезно лечење алкохоличара Предвиђена је за учиниоце који су кривично дело извршили услед зависности од употребе алкохола и да услед ове зависности постоји озбиљна опасност да ће и даље вршити кривична дела. Повремено узимање алкохола је друштвено прихватљиво и зато треба раликовати обично пијанство од алкохолизма. За разлику од наркомана алкохоличари врше кривчна дела под непосредним утицајем алкохола. Ако су дошли у стење неурачунљивости ова мера нбезбедности може бити изречена уколико су остварени услови за примену института actiones liberae in causa. Може се изрећи уз казну затвора, новчану казну, условну осуду, судску опомену, ослобођење од казне. Уз казну затвора ограничена је трајањем казне затвора. Извршава се у заводу за извршење казне затвора или специјалној установи (време се урачунава). Уз новчану казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење од казне изршава се на слободи (амбулантно), и не може трајати дуже од 2 године. (могућност принудног извршења) Забрана вршења позива, делатности и дужности Забрана вршења позива, делатности и дужности може се изрећи урачунљивом и неурачунљивом учиниоцу уколико је даље вршење делатности опасно. Опасност треба схватити у смислу опасности од вршења кривичних дела у вези са вршењем неког позива, делатности или дужности. Урачунљивом може бити изречена уз казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење од казне, а неурачунљивом уз меру безбедности. Састоји се у забрани вршења: 1) позива 2) одређене службе 3) одређене делатности 4) свих или неких дужности везани за usus fructus abusus туђом имовином или за чување туђе имовине

У случају да је изречена уз условну осуду, условна осуда се може опозвати ако прекрши забрану вршења позива, делатности или дужности. Ова мера безбедности може трајати 1-10 година, рачунајући од дана правоснажности одлуке, време проведено у затвору – здравственој установи не урачунава се у време трајања мере. Мера се под одређеним условима може скратити ако су протекле три године. Забрана управљања моторним возилом Предвиђена је за учиниоце кривичног дела угрожавања јавног саобраћаја. Она се може изрећи уколико тежина кривичног дела, околности под којима је извршено или раније кршење саобраћајним прописима показују да је опасно да он и даље управља моторном возилом одређене врсте или категорије. Мера безбедности се извршава одузимањем возачке дозволе одређене врсте или категорије, а ако се изриче лицу које нема возачкудозволу, а положи испит, не може му се идати возачка. Ако има страну возачку дозволу мера безбедности обухвата забрану управљања на територији РС. Ова мера безбедности може трајати од 3 месеца до 5 година. Мера се може скратити одлуком суда ако су протекле 3 године. У случају када је изречена уз условну осуду постоји могућност опозива ако прекрши меру. Одузимање предмета Jедина мера безбедности стварног карактера. Одузимају се они предмети који су употребљени или намењени за извршење кривичног дела и који су настали извршењем кривичног дела. 1) употребљени или намењени за извршење кривичног дела - предмети којима се предузима радња извршења. Предмети који се користе за предузимање припремних радњи, или предмети које учинилац користи после извршења кривчиног дела не представљају предмете који се одузимају

применом ове мере безбедности (нпр. ауто којим сам се довезао на место злочина).

пресуде може да допринесе да се отклони или умањи та опасност

2) предмети који су настали извршењем кривичног дела (нпр.фалсификовани новац). Ова мера не примењује се у односу на предмете који представљају корист до које је учинилац дошао његовим извршењем. Услов је да су предмети у својини учиниоца. Изузетак: а) ако постоји опасност за општу безбедност, б) ако постоји опасност да ће тај предмет поново бити употребљен, али тада треће лице,тј. власник има право на накнаду штете од учиниоца.

Пресуда се објављује о трошку учиниоца кривичног дела (у целини или у изводу). Изриче се уз казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење од казне. Мора се извршити у року од 30 дана од дана правоснажности пресуде.

Ова мера је факултативног карактера али може се предвидети и као обавезна, нпр.код кривичног дела фалсификовања новца. Протеривање странца из земље Протеривање странца из земље састоји се у протеривању са територије Србије лица страног држављанства или лица без држављанства за време које одреди суд у оквиру законског распона од 1 до 10 година. Услов је непожељност боравка странца у Србији - суд узима у обзир природу и тежину кривичног дела, побуде, начин извршења (нарочито ако постоји поврат). Ова мера има потпуно другачију тежину за странца који живи у Србији где ради или студира, у односу на странца у транзиту. Не може се изрећи док странц ужива право азила. Помиловањем се може укинути или одредити краће трајање ове мере безбедности. Јавно објављивање пресуде КЗ предвиђа две ситуације када ова мера може да се примени:  код кривичних дела учињених путем средства јавног информисања - циљ је да се отклоне неке даље штетне последице учињеног дела.  код кривичног дела које је проузроковало опасност по живот или здравље људи, под условом да објављивање

Забрана приближавања и комуникације са оштећеним Суд може учиниоцу кривичног дела забранити приближавање оштећеном на одређеној удаљености, забранити приступ у простор око места становања или места рада оштећеног и забранити даље узнемиравање оштећеног, односно даљу комуникацију са оштећеним, ако се оправдано може сматрати да би даље вршење таквих радњи учиниоца кривичног дела било опасно по оштећеног. Трајање ове мере не може бити краће од шест месеци нити дуже од три године, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у затвору, односно у здравственој установи у којој је извршена мера безбедности не урачунава у време трајања ове мере. Може се укинути пре истека времена за које је одређена, ако престану разлози због којих је одређена. Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи меру забране присуствовања одређеним спортским приредбама, када је то ради заштите опште безбедности неопходно. Мера се извршава на тај начин што је учинилац кривичног дела дужан да се непосредно пре почетка времена одржавања одређених спортских приредби лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици, на подручју на којем се учинилац затекао и да борави у њиховим просторијама за време одржавања спортске приредбе. Трајање мере не може бити краће од 1 нити дуже од 5 година, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да

се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере. Ако суд изрекне условну осуду, суд ће одредити да ће се та осуда опозвати, ако учинилац прекрши забрану присуствовања одређеним спортским приредбама. Ако и после издржане казне затвора, учинилац прекрши забрану присуствовања одређеним спортским приредбама, односно ако не изврши дужност јављања, суд који је изрекао меру, може га казнити затвором од тридесет дана до три месеца. Одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом Основ и начин одузимања С обзиром да се ради о мери која не представља кривичну санкцију већ меру sui generis регулисана је у посебној глави КЗ (глава седма). Одузимање имовинске користи прибављене кривичних делом обавезно је, тј. нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом. Корист се одузима судском одлуком којом је утврђено да је кривично дело учињено. Одузима се новац, предмети од вредности и свака друга корист од кривичног дела, а ако одузимање није могуће учинилац ће се обавезати да плати новчани износ који одговара прибављеној имовинској користи. Имовинска корист се одузима и од трећег лица на које је пренесена без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности. Од преношења имовинске корсти на другог треба разликовати стицање имовинске користи за другог. У том случају она се безусловно одузима као и када је учинилац стекао за себе, а овим је обухваћено и прибављање имовинске користи за правно лице. Смислу и сврси ове мере одговара широко схватање појма имовинске користи - сваки имовински ефекат који представља противправну добит за учиниоца (не само новац и предмети него и уштеде, услуге, имовинска погодовања и сл.). У пракси се често јавља проблем утврђивања висине имовинске користи. Ако учинилац отуђи предмете, без накнаде или уз мању вредност од тржишне, а не постоји могућност да се одузме од лица на које је пренето, одузима му се новчана вредност тог предмета коју је имао у време извршења кривичног дела. Одузима се и незнатна имовинска корист. Уколико би утврђивање изазвало несрезмерне тешкоће

или одуговлачења поступка, суд је овлашћен да утврди ту висину по слободној процени. Заштита оштећеног Уколико постоји лице које је непосредно оштећено кривичним делом, његови интереси имају предност у односу на меру одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом. У вези са односом имовинскоправног захтева оштећеног и мере одузимања могуће су три ситуације: 1. Ако је у кривичном поступку усвојен имовинско-правни захтев оштећеног, суд ће изрећи одузимање имовинске користи само уколико она прелази досуђени имовинско-правни захтев оштећеног у том износу. 2. Када имовинскоправни захтев није досуђен у кривичном поступку већ је оштећени упућен на парницу, он може тражити да се намири из одузете имовинске користи, ако покрене парницу у року од 6 месеци од дана правноснажне одлуке којом је упућен на парницу. 3. Када оштећени у кривичном поступку није пријавио имовинско-правни захтев, може тражити намирење ако покрене парницу у року од 3 месеца од дана сазнања за пресуду одузимања имовинске користи, тј. најкасније 3 године од дана правноснажности те пресуде. Одузимање имовине проистекле из кривичног дела Посебан Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела из 2013. предвиђа знатно шире могућности за одузимање имовине за коју није неопходно да је утврђено да је прибављена кривичним делом. Довољно је да је донета правноснажна пресуда за неко од кривичних дела из области организованог криминала – није потребно утврђивати везу између учињеног дела и имовине која се одузима. У смислу тог закона имовином проистеклом из кривичног дела сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника, оставиоца, правног следбеника или трећег лица која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. Иако тај закон знатно олакшава одузимање имовине за коју се сумња да је прибављена кривичним делом он доводи у питање остваривање неких принципа правне државе. Његово доношење је имало за циљ да се омогући одузимање и оне имовине за коју није утврђено да је прибављена кривичним делом.

Уколико власник успешно не оспори постојање очигледне несразмере, та имовина ће се решењем суда трајно одузети. Правне последице осуде Наступање правних последица осуде Правне последице осуде наступају аутоматски, по сили законе код осуде за одређена кривична дела или на одређене казне. Оне су у нашем прави сврстане у две категорије: оне које за правну последицу имају престанак, односно губитак одређених права (прва категорија) или забрану стицања одређених права (друга категорија). Правне последице осуде не могу наступити када је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, условна осуда (ако не буде опозвана), судска опомена, или када је учинилац ослобођен од казне. Могу наступити само када је изречена казна затвора. Могу се предвидети само законом, забрањено је њихово прописивање подзаконским актима. Врсте правних последица осуде Престанак или губитак одређених права:

 

престанак вршења јавних функција

престанак радног односа или престанак вршења одређеног занимања, звања



губитак одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државног органа/локалне самоуправе Забрана стицања одређених права:

 

забрана стицања одређених јавних функција

 

забрана стицања чина војног старешине

забрана стицања одређених звања, позива, занимања или унапређења у служби забрана добијања одређених дозвола

Почетак и трајање правних последица осуде

Правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених права могу се прописати у трајању до 10 година (општи максимум). Време проведено на издржавању казне не урачунава се у време трајања правних последица осуде. Рехабилитацијом престају све правне последице осуде. Уколико нема рехабилитације одлуку о престанку може донети суд када протекну три године од дана издржане, застареле или опроштене казне. Рехабилитација и давање података из казнене евиденције Рехабилитација подразумева поновно успостављање ранијег положаја осуђеног лица као пуноправног грађана и стављање у заборав његове криминалне прошлости (даје му се статус неосуђиваног лица). Отклањају се правне последице осуде и кривична осуде се брише из казнене евиденције. Оправдање рехабилитације проналазимо у принципима праведности и сразмерности - неправедно је да неко целог свог живота, и после издржане казне, трпи негативне последице своје осуђиваности. КЗ познаје законску рехабилитацију која наступа по сили закона, и судску, до које долази одлуком суда по молби осуђеног лица. Законска рехабилитација (ex lege) се даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана, или која су се по закону сматрала неосуђиваним. Настаје ако: 1. лице које је оглашено кривим, а ослобођено од казне, или коме је изречена судска опомена у року од годину дана од правноснажности пресуде не учини ново кривично дело 2. лице коме је изречена условна осуда, а у току проверавања и годину дана по истеку тог рока не учини ниједно кривично дело 3. од дана када је казна извршена, застарела или опроштена, а протекло је: 1 година – ослобађање од казне, судска опомена, условна осуда (рок почиње кад истекне време проверавања)

3 године – новчана казна, казна рада у јавном интересу,одузимање возачке дозволе, затвор до 6 месеци 5 година – казна затвора 6 месеци - 1 године 10 година – казна затвора 1 – 3 године Судска рехабилитација се даје лицу које је осуђено на казну затвора преко 3 године, али не преко 5 година. Преко 5 година нема рехабилитацијени под којим условима. Услов за судску рехабилитацију је да је протекло десет година од дана издржане, застареле или опроштене казне. Може се дати лицу које је више пута осуђивано, ако су испуњени услови за рехабилитацију у погледу сваког кривичног дела за које је осуђен. Казнена евиденција садржи личне податке о учиниоцу кривичног дела, о кривичном делу за које је осуђен, податке о казни, условној осуди, судској опомени, ослобођењу од казне и опроштеној казни, као и податке о правној последици осуде. Подаци о брисаној осуди никоме се не могу саопштавати, тј. осуда се стварно брише из евиденције. Ко има приступ подацима? Суд, јавни тужилац, орган унутрашњих послова, орган ЗИКС, органи коју учествују у поступку давања амнестије, рехабилитације или одлучивања о престанку правних последица осуде. Подаци се дају и органу старатељства када је то потребно, а могу се под додатним условима ("постојање оправданог интереса заснованог на закону") дати и на захтев државног органа, предузећа, али само ако још трају правнепоследице осуде или мере безбедности… Нико нема право да од грађана тражи да поднесе доказе о својој осуђиваности или неосуђиваности (изузев ради остваривања права у иностранству, на захтев самих грађана). Амнестија Амнестија је акт законодавног органа (Народне скупштине) којим се у форми закона поименично неодређеном кругу лица даје: 1. Ослобођење од кривичног гоњења (аболиција) 2. Потпуно или делимично ослобођење од извршења казне 3. Замена изречене казне блажом казном 4. Рехабилитација

5. 6.

Укидање правних последица осуде Укидање одређених мера безбедности (забрана вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом и протеривање странца из земље)

Амнестијом може бити обухваћено било које кривично дело ако се амнестија везује за висину казне, или пак да се амнестирају лица без обзира на врсту и висину изречене казне ако се амнестија везује за одређено кривично дело. Њом се могу обухватити и учиноци по неком другом критеријуму старости, полу, здравственом стању (нпр.инвалиди)... Односи се само за учињена кривична дела, а не и за убудуће (чак иако су иста обележја бића новог кривичног дела). Давањем амнестије не дира се у права трећих лица која се заснивају на осуди (пре свега имовинскоправни захтев). Помиловање Помиловање је институт којим се мења дејство судске одлуке у погледу изречене кривичне санкције, или пак спречава доношење те одлуке у случају да до кривичног гоњења још није дошло. Помиловање има дејство само у односу на поименично одређено лице које се може: 1. Ослободити од гоњења (аболицију) 2. Потпуно или делимично ослободити од извршења казне 3. Заменити изречена казна блажом или условном осудом 4. Рехабилитовати 5. Укинути или скратити трајање правне последице осуде 6. Укинути или скратити трајање мере безбедности Помиловање је акт милости, у искључивој надлежности председника Републике Србије. Закон о помиловању регулише поступак помиловања: покреће се молбом осуђеног лица, или по службеној дужности (Министарство правде); молбу могу поднети и законски заступник, брачни друг, сродник у правој линији, брат, сестра, усвојилац, хранилац или старалац); молба се може поновити у року од 1 године (код осуде преко 3. године), односно 6 месеци (осуда испод 3 године); ако се ради о ослобођењу од кривичног гоњења поступак се покреће само по службеној дужности; такође се не дира се у права трећих лица која се заснивају на осуди (пре свега имовинскоправни захтев).

Појам застарелости и застарелост кривичног гоњења Застарелост је законски основ за гашење кривичних санкција услед протека одређеног времена што за последицу има губитак права државе или на кривично гоњење или на извршење изречене кривичне санкције. Она наступа протеком одређеног времена од извршења кривичног дела или од правноснажности пресуде којом је изречена кривична санкција. Држава се сама одриче тог права, јер кажњавање више није легитимно. Кривично гоњење и извршење казне не застарева једино за кривично дело геноцида и ратног злочина, као ни за кривична дела за која по међународним уговорима застарелост не може да наступи. Рокови за застарелост кривичног гоњења (РЕЛАТИВНА ЗАСТАРЕЛОСТ)- меродавна је прописана казна за учињено кривично дело:



25 година од извршења кривичног дела ако се може изрећи затвор од 30 до 40 година



20 година од извршења ако се може изрећи затвор преко 15 година



15 година од извршења ако се може изрећи затвор преко

10

  

10 година од извршења ако се може изрећи затвор преко 5 5 година од извршења ако се може изрећи затвор преко 3

3 година од извршења ако се може изрећи затвор преко 1 године



2 године од извршења ако се може изрећи затвор до 1 године или новчана казна



Продужено кривично последњег дела



Кривична дела нечињења - рок се рачуна од престанка дужности на чињење



Темпорална последична дела - рок се рачуна од наступања последице



Стицај – рок се рачуна за свако дело посебно

дело

–

предузимање

радње

Обустава застарелости: престаје да тече за време за које се по закону гоњење не може отпочети или продужити (нпр. душевна болест учиниоца). Престанком сметње рок наставља да тече од момента у коме је обустављен. Прекид застарелости - рок тече од почетка: 1. предузимањем било које процесне радње против учиниоца 2. учињено ново (теже или исто) кривично дело АПСОЛУТНА ЗАСТАРЕЛОСТ: наступа протеком двоструког рока предвиђеног за релативну застарелост кривичног гоњења (рок увек тече!) Застарелост извршења кривичних санкција КЗ прописује рок за застарелост извршења главних казни (РЕЛАТИВНА ЗАСТАРЕЛОСТ):

      

25 година од осуде на затвор у трајању од 30 – 40 година 20 година од осуде на затвор преко 15 година 15 година од осуде на затвор преко 10 10 година од осуде на затвор преко 5 5 година од осуде на затвор преко 3 3 година од осуде на затвор преко 1

2 година од осуде на затвор до једне године, осуде на новчану казну, рад у јавном интересу или на казну одузимања возачке дозволе Када су новчана казна и казна одузимање возачке дозволе изречене као споредне казне, рок за застарелост такође износи 2 године. Застарелост мера безбедности: обавезно психијатријско лечење у здравственој устаноси, обавезно психијатријско лечење на слободи, обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара и одузимање предмета - 5 година од правноснажности одлука којима су те мере изречене

забрана вршења позива, дужности и делатности, забрана управљања моротним возилом, протеривање странца из земље - кад протекне време на које су изречене јавно објављивање пресуде - 30 дана од правноснажности пресуде Рокови застарелости за извршење казни рачунају се од дана правноснажности пресуде или одлуке о опозивању условне осуде. Такође може доћи до обуставе и прекида застарелости као и код застарелости кривичног гоњења, с тим што овде не долази до прекида у случају извршења новог кривичног дела. АПСОЛУТНА ЗАСТАРЕЛОСТ наступа кад протекне двапут онолико времена колико се по закону тражи за застарелост извршења казне. Кривичноправни статус малолетника у праву

нашем кривичном

Кривично право се не примењује у односу на лица која нису достигла одређени старосни узраст, јер код њих не може постојати кривица, односно кривично дело. КЗ одређује доњу старосну границу: лице испод 14 година старости сматра се дететом и на њега се не примењују кривичне санкције већ само мере које предвиђају законски прописи којима се уређују породични односи. Горња граница малолетства је 18 година: млађи малолетници 14-16 и старији малолетници 16-18. С обзиром на изразите специфичности ове материје, она је у Србији регулисана посебним законом ЗОМУКД. Одредбе КЗ важе ако нису у супротности са ЗОМУКД. Посебне одредбе овог закона под одређеним условима примењују се на сва лица која су кривично дело учинила као малолетници, тј. и на она која су у време суђења била пунолетна, а изузетно и на лица која су кривично дело учинила као млађи пунолетници (18-21). Малолетници имају посебан кривичноправни статус. На првом месту није кажњавање малолетног учиниоца, већ васпитање и обезбеђивање његовог правилног развоја (социјализација). Понекад се код малолетничког права примењују одредбе неких других права (нпр.породичног

права, социјалног старања...). Оно такође има своју заштитну функцију. Санкције за малолетнике – појам, врсте и специфичности

Створене су посебне врсте кривичних санкција које су намењене малолетницима: васпитне мере и малолетнички затвор, а уз ове две мере могуће је изрећи и одређене мере безбедности. Само старијем малолетнику се може изрећи казна (малолетнички затвор). Наше право не дозвољава примену судске опомене и условне осуде према малолетнику. То је зато што се уместо судске опомене примењује судски укор. Општа сврха кривичних санкције је да се надзором, пружањем заштите и помоћи, као и обезбеђивањем општег и стручног оспособљавања утиче на развој и јачање личне одговорности малолетника, утиче на васпитање и правилан развој његове личности. (специјална превенција пре свега) Васпитне мере и малолетнички затвор не повлаче правне последице које се састоје у забрани стицања одређених права. Специфичности санкција за малолетнике долази до изражаја и код стицаја:  више васпитних мера = једна васпитна мера  више малолетничког затвора = једна казна малолетничког затвора  затвор + малолетнички затвор = затвор (за одрасле)  малолетнички затвор + васпитна мера = малолетнички затвор ( казна малолетничког затвора апсорбује васпитне мере) Ова одредба примењује се и када се после изречене васпитне мере или малолетничког затвора утврди да је малолетник пре или после њиховог изрицања извршио кривично дело. Међутим, када је дело извршено за време извршавања казне малолетничког затвора изрећиће му се казна малолетничког затвора независно од претходне казне, а ако је за то дело прописана новчана лазна или затвор до једне године, казниће се само дисциплински. Новина коју доноси ЗОМУКД је могућност примене васпитних налога  мере sui generis које немају карактер

кривичне санкције. Основна њихова сврха јесте да се избегне покретање кривичног поступка и примена кривичних санкција. Услови за њихову примену:  да се ради о кривичном делу закоје је прописана казна до 5 година или новчана казна,  да постоји признање  однос малолетника према учињеном делу и оштећеном. Васпитни налози могу трајати најдуже шест месеци и могу бити:  поравнање са оштећеним (накнада штете, извињење, рад...)  редовно погађање школе или редован одлазак на посао  укључивање у рад хуманитарних организација или послове социјалног или еколошког садржаја. Васпитне мере упозорења и усмеравања  Судски укор изриче се ако је из односа малолетника према учињеном кривичном делу и његове спремности да убудуће не врши кривична дела, може закључити да је довољно да се малолетник због учињеног кривичног дела само прекори. Судски укор је најблажа васпитна мера (није оправдано изрицати га код тежих кривичних дела).  Посебне обавезе:  да се извини оштећеном  да накнади проузроковану штету  рада редовно похађа школу или да не изостаје са посла  да се без накнаде укључи у рад хуманитарних организација  да се укључи у одређене спортске активности  да се подвргне одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности алкохола и дрога  да се укључи у појединачни или групни третман у одговарајућој здравственој установи  да похађа одређене курсеве, испите  да не може да напусти место пребивалишта без сагласности суда и посебног одобрења органа старатељства Осим обавезе да се извини оштећеном која због своје природе није везана за временски период, остале обавезе могу

трајати до једне године. Надокнадити штету малолетник може својим радим, али тако да он не траје више од 60 сати у року од 3 месеца, док рад у хуманитарним организацијала и сл. не може бити дужи од 120 часова у периоду од најдуже 6 месеци. Васпитне мере појачаног надзора  Васпитна мера појачаног надзора од стране родитеља, усвојиоца или стараоца Суд је изриче ако су нека од ових лица пропустили да врше потребну бригу и надзор над малолтеником, а у могућности су да ту бригу и надзор врше и то се од њих са основом може очекивати. Суд затим овим лицима даје потребна упутства и дужности које треба предузети за васпитавање малолетника, његово лечење и отклањање штетних утицаја. Суд може одредити да орган старатељства проверава извршење ове мере. Трајање: 6 месеци - 2 године.  Васпитна мера надзора у другој породици Кад родитељ, усвојилац или старатељ нису у могућности да врше надзор над малолетником. Орган стар.проверава вршење ове мере. Малолетник ће бити примљен у хранитељску породицу. Трајање: 6 месеци - 2 године. Извршење се обуставља кад престане потреба и кад родитељ, усвојилац или старатељ стекну услове да врше надзор.  Васпитна мера појачаног надзора органа старатељства Ако родитељ, усвојилац или старатељ нису у могућности да врше надзор над малолетником, а нема услова за надзор у другој породици. Трајање: 6 месеци – 2 године. Малолетник и даље живи код родитеља, усвојиоца или стараоца, а појачан надзор врши службено лице Органа старатељства.  Васпитна мера појачаног надзора уз дневни боравак у одговарајућој уставнови за васпитавање и образовање Изриче се уколико је уз неку од претходно наведених мера потребно и ангажовање стручних лица, са циљем васпитања, образовања малолетника. Трајање: 6 месеци – 2 године. Као и код претходне мере, остаје код родитеља, усвојиоца, стараоца, али је у обавези да посећује ову установу. Тај боравак не сме да омета његово редовно школовање или одлажење на посао.

Заводске васпитне мере  Васпитна мера упућивања у васпитну установу Изриче се малолетнику над којим треба обезбедити вршење сталног надзора од стране стручних васпитача у општој установи за васпитавање маолетника. Траје: 6 месеци – 2 године. Њено трајање се не одређује приликом њеног изрицања, већ суд о томе накнадно одлучује, тако што сваких 6 месеци разматра да ли постоје основи за њено обустављање или замену другом васпитном мером.  Васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом Изриче се малолетнику према коме треба применити појачане мере преваспитавања. То је најригорознија васпитна мера која се граничи са казном малолетничког затвора (суштинска разлика: није казна, већ васпитна мера???). Траје: 6 месеци - 4 године. Њено трајање се не одређује приликом њеног изрицања, већ суд о томе накнадно одлучује, тако што сваких 6 месеци разматра да ли постоје основи за њено обустављање или замену другом васпитном мером.  Васпитна мера упућивања у посебну установу за лечење и оспособљавање Изриче се према малолетницима који су ометени у психофизичком развоју и суд је може изрећи уместо 2 претходне мере. У том случају може трајати највише 3 године уз разматрање на сваких 6 месеци. Она ће се изрећи и уместо мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, ако се могу обезбедити услови лечења и чувања. Кад наврши 21. годину прелази у установу где се извршава мера безбедности обавезног психијатријско лечење и чување

Измена одлуке о васпитним мерама и обустава њиховог извршења Под условима предвиђеним законом суд може обуставити извршење васпитне мере, заменити је другом васпитном мером или одлучити да се васпитна мера не изврши ако је од њеног изрицања протекло одређено време, а извршење још није започело (код судског укора нема обуставе). Ограничење које се тиче минималног рока пре чијег се истека не може заменити или обуставити је 6 месеци.

Основи за обуставу или замену:  формални: кад се појаве неке нове околности, кад малолетник или његови родитељи не поступају по налогу или неиспуњења одређених обавеза  суштински: постигнути успех у васпитању малолетника  обустава – значи да је постигнута сврха мере  замена – сврха се не остварује, или се остварује али може боље другом мером Малолетнички затвор До кажњавања малолетника долази само изузетно, по правилу се према њима примењују васпитне мере. Малолатнички затвор је једина казна која се може применити према малолетном учиниоцу. Казнити се може само старији малолетник уз испуњавање још два услова:



Објективни: законом прописана казна тежа од 5 година затвора.



Субјективни: високи степен кривице - изнад просечног степена; не постоји у случају смањене урачунљивости, отклоњиве правне заблуде, компулзивне силе, претње... Поред ових обавезних услова суд мора у конкретном случају до закључка да због природе и тежине кривичног дела не би било оправдано изрећи васпитну меру . Општи минимум је 6 месеци, а општи максимум има 2 границе:  малолетнички затвор не може бити дужи од 5 година  постоје два изузетка кад се може изрећи казна до 10 година - ако је учињено кривично дело за које се може изрећи казна затвора од 20 или 30 – 40 година и код кривичних дела учињених у стицају од којих су најмање два дела запрећена казном тежом од 10 година Посебни рокови застарелости за малолетнике:

 ако је прошло 10 година од осуде на малолетнички затвор

преко 5 година  ако је прошло 5 година од осуде на малолетнички затвор преко 3 године

 ако је прошло 3 година од осуде на малолетнички затвор до

3 године Условни отпуст малолетних учинилаца Постоји и код казне малолетничког затвора и код васпитних мера упућивања у васпитну установу и васпитно поправни дом. Услови:  да је малолетник у васпитној установи или дому провео најмање 6 месеци  малолетник се може условно отпустити ако с обзиром на успех у васпитању треба основано очекивати да убудуће неће вршити кривична дела и да ће се добро владати Условни отпуст траје, као и код пунолетних лица, онолико времена колико износи остатак неиздржане казне. О условном отпусту одлучује суд. Уз условни отпуст може се одредити и нека од мера појачаног надзора, уз могућност примењивања једне или више посебних обавеза. Опозив може бити факултативан (ако казна за ново дело не прелази једну годину) или обавезан (ново кривично дело је изречена казна преко једне године). Примена васпитних мера на пунолетна лица која су извршила кривично дело као малолетници До тога долази зато што кривично дело буде откривено касније, или је учинилац постао пунолетан у време вођења кривичног поступка. У случају да је дело учинио као млађи малолетник поставља се питање да ли је уопште целисходно пунолетном учиниоцу изрицати било коју санкцију. У вези са тим ЗОМУКД искључује сваку могућност суђења, односно изрицања било које кривичне санкције пунолетном лицу које је навршило 21 годину, а кривично дело је извршило као млађи малолетник. Ако се ради о лицу које у време суђења није навршило 21 годину (још увек је млађи пунолетник) њему се под одређеним условима може судити уа дела која је учинио као малолетник. Може му се изрећи васпитна мера посебних обавеза, васпитна мера појачаног надзора од стране органа

старатељства, васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом или казна малолетничког затвора. Уколико је пунолетно лице у време суђења је навршило 21 годину, а извршило дело као старији малолетник може му се изузетно уместо казне малолетничког затвора изрећи казна затвора или условна осуда. У овом случају треба се кретати у оквиру распона који је предвиђен за малолетнички затвор. Казна затвора у овом случају има исто правно дејство у погледу рехабилитације, застарелости, условног отпуста и правних последица осуде као и казна малолетничког затвора. Примена васпитних кривичних дела

мера

на

млађе

пунолетне

учиниоце

У случају да неко лице учини кривично дело после навршених 18.година, на њега се примењује кривично право које важи за пунолетне учиниоце кривичних дела. Међутим, постоје услови да се под одређеним условима на такво лице примене санкције које се примењују према малолетницима. Физичка, душевна зрелост не наступа код свих лица у истом старосном добу (18 година). Кривично право настоји да ублажи ту оштру границу увођењем нове категорије учинилаца – млађа пунолетна лица (18-21), којима се могу изрећи одређене васпитне мере. За изрицање васпитних мера пунолетном лицу потребно је:  да учинилац има тај статус и за време извршења кривичних дела и за време суђења  да се ради о таквом лицу код кога би се с обзиром на његову личност и околности под којима је дело учињено могло очекивати да ће се васпитном мером постићи сврха која би се остварила кажњавањем