Kristin Young - Neslucene Visine

June 8, 2018 | Author: Milena | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

lj...

Description

~1~

Kristin Jang

NESLUĆENE VISINE

~2~

Ubrzano je hodala prema najpoznatijem u svetu, Muzeju voštanih figura “Madam Tiso”, ponosna što baš tu radi i što svakoga jutra do posla mora da prepešači podužu deonicu kroz londonske ulice. Ugledala je svoju vitku figuru na staklu jednog izloga i s ponosom zaključila da čovek ne mora baš uvek zbog lepog tela da opterećuje mozak. Eto, ona drži svoju težinu pod kontrolom, a ipak nije opterećena brojanjem kalorija, nego živi opušteno i jede šta joj padne na um. Doduše, ne dozvoljava baš da joj često na um padnu čokolada, kolači sa šlagom, biftek u sosu, beli hleb, sladoled od vanile i torta sa jagodama, pite od višanja i... I tako, dok je nabrajala šta bi sve katkad sebi dozvolila da je Engleska zaista slobodna zemlja, i da su na prestižnim radnim mestima jednako dobrodošle simpatične debeljuce i namirisane vitke “lutkice”, nemarno je mahala torbom u krug. Valjda je toliko sebi mogla da dozvoli? Mahala je da bi joj u toj maloj igri vreme do Muzeja brže prošlo, dok na svojoj mišici nije osetila nežan, ali ipak odlučan stisak muške ruke. Digla je glavu i sledila se pred oštrim pogledom plavih očiju visokog muškarca koji je mogao imati oko trideset godina. Ali, tek što su im se pogledi sreli, osmeh se razlio preko njegovog lica i ublažio prvobitnu srdžbu. Odahnula je. Opet se uverila da su muškarci meki kao pamuk pred ženskom lepotom. I du su lepe žene “jači pol” na našoj planeti, naročito ako imaju bar malo pameti da svoju lepotu pretvore u “oružje vladarke”, pred kojim će da padne svaki muškarac. - I ja volim da se igram. Mislio sam da su Engleskinje hladne i da hodaju ulicama smrtno ozbiljne, a one se igraju tašnama! - rekao je, kroz osmeh, i polako pustio njenu mišicu, kao da žali što to mora da učini. Galina Blumental ga je pogledala ljubopitljivo. Nije trebalo ništa da ga pita, znao je šta je interesuje. - Dolazim iz zemlje u kojoj se život ne shvata baš toliko ozbiljno, jer tamo život i ne vredi baš tako mnogo kao u Engleskoj. Dakle, ja sam Rus, Viktor Sofronov. - Drago mi je, ali ja sada moram da idem. Žurim na posao. Do viđenja - rekla je i krenula. Ali, on je stao ispred nje i nije joj dozvolio da prođe.

~3~

- Molim vas, ne žurite toliko! Neće vam pobeći posao. Samo još jednom da vidim vaše oči! - rekao je i zgrabio je za bradu, podigao lice i zagledao se u njene oči. Da joj na neki čudan način nije prijao taj dodir, pozvala bi “hobija”, jer ovako nešto u Londonu prosto se ne toleriše. Da te čovek tek tako zgrabi za bradu i da zuri u tebe, a ti da se ne pomeraš i da to trpiš - ne, to je čista ludost! Pa ipak, zašto ne dozvoliti sebi malo ludosti? Galina se grohotom nasmejala, i širom otvorila oči. - Baš me zanima šta to ima u njima? Mislila sam da su moji aduti u punim usnama, u glatkom licu pravilnih crta, u vitkoj liniji i dugim nogama, kad ono... - Ne, draga gospođice, oči su najvažnije! One sve govore. One su lepota lica. A vi imate nešto u svojim očima, nešto potpuno nedokučivo. Ne mogu da ih “pročitam” tako odjednom, ali... Nije važno, kad se slegnu utisci biće mi sve jasno. - Govorite kao da su vam oči profesija. - Naravno da jesu! E, ovaj je potpuno lud, a ja još luđa što sa njim razgovaram, pomislila je, okrenula se i pošla niz ulicu. S vremena na vreme se osvrtala iza sebe, i primetila da je onaj čudni Rus u stopu prati. Postalo joj je pomalo nelagodno zbog toga ali, nije se stvarno plašila. Ipak je htela da proveri da li je zaista prati, pa je ušla u jednu prodavnicu, uverena da će on ući za njom. Sad kada uđe za mnom, biće jasno da me prati, i ja ću morati da pozovem “bobija”, razmišljala je dok je čekala da uđe za njom. Ali, on je prošao pored prodavnice, a da se nije ni osvrnuo, i produžio niz ulicu. Galina je izašla i krenula svojim putem, koji se, gle čuda, podudarao sa njegovim! Sada je izgledalo da ona njega prati! A to već nikako ne može biti povod da pozove “bobija”, mada je baš tako nešto bila planirala. Išla je za njim, pomalo uvređena što je zaposeo njenu putanju, pa sad mora da ga prati u stopu. Gde li je krenuo? Nije se dugo pitala. Rus je išao pravo prema Muzeju “Madam Tiso”! Kada je ušao unutra,

~4~

Galina je ljutito lupila nogom u betonsku stazu, i pomislila da je to sada već previše. Ali dobro, svi stranci koji posete London, jure pravo u Muzej voštanih figura. Uvek su turistički atraktivni likovi pesnika, vladara i državnika, glumaca, pevača, Hitlera i koga sve ne, jer izgledaju baš kao živi, tu su pred tobom, a neki su vekovima već mrtvi! Šta li ima u tim voštanim figurama što tako magično privlači posetioce? Možda je to upravo njihova bizarnost? Dobro je što ih voštane figure privlače, jer ona od toga živi! Prikuplja informacije o novim figurama u muzejima širom sveta, istražuje javno mnjenje i otkriva koji lik nedostaje kolekciji u “Madam Tiso”, ugovara poslove, učestvuje u kreiranju turističkih ponuda Londona, kontaktira sa ljudima - ukratko, ima veoma uzbudljiv, uz to dobro plaćen posao. Jedina mana tog posla je što nema mnogo vremena za lični život, ali dobro, tek joj je dvadeset pet godina, ima vremena za sve, život je pred njom, a ljubav uvek dolazi iznenada, ne vredi da je planira ili da se za nju sprema, a još manje, da traga za njom! - Gospodin Čarlton je već pitao za tebe. - Pa šta ja tu mogu? - Očekuje te u sali za sastanke, gosti iz inostranstva su već stigli. Požuri, molim te, znaš da ne voli kada neko kasni - dočekao ju je na ulazu u Muzej viši kustos Džared Alderman, i užurbano otvarao vrata pred njom. - Vrati se na svoje radno mesto, znam i sama da otvaram vrata. A gospodin direktor, ako može da nade boljeg menadžera od mene, neka slobodno izvoli! - hladno je odgovorila Galina, i krenula uz stepenice do sale za sastanke. Ušla je u salu kao kraljica: visoko uzdignute glave, sa stavom “ne može mi niko ništa”, i krenula prema mestu na kojem uvek sedi - prema stolici u desnom uglu kod dugog, masivnog stola. U sali je već bilo nekoliko muškaraca i tri žene. Kad pogrešiš, najvažnije je da grešku ne priznaš, a kad zakasniš, bitno je da se ne pravdaš i da ne objašnjavaš, pomislila je i, pre nego što je sela, ovlaš prešla pogledom preko prisutnih. Bolje da nije! Jer kada je videla da onaj upadljivi Rus koji je buljio u nju, sedi na počasnom mestu u sali, samo što se nije srušila od neprijatnog iznenađenja. Uhvatila se za sto da ne bi pala.

~5~

Viktor je, međutim, mirno gledao Galinu, i kroz osmeh prokomentarisao - Kako divno iznenađenje! Gospođice, nisam očekivao da ću vas ponovo sresti, pa još u Muzeju voštanih figura?! - Ne bih se složila sa vama da je iznenađenje divno, ali šta je tu je! Ja, znate, radim ovde! - Vas smo čekali? Vi ste Galina Blumental? Sada mi je lakše! Bio sam pomalo ljut što moram da čekam, ali sada vidim da se isplatilo! - Uostalom, vi ste krivi što kasnim... - počela je Galina priču zbog koje se odmah pokajala. Drastično je prekršila osnovno pravilo posla, da uvek bude hladna, odmerena, pristojna i poslovna. Izvršni direktor Dejv čarlton ju je prostrelio pogledom, koji je odlično razumela. Spustila je ton. - Oprostite što kasnim, možemo da počnemo sastanak! Počeo je sastanak u kojem je sve bilo tako umilno, slatkorečivo, uravnoteženo i upadljivo odmereno. Vodio se razgovor o uslovima pod kojima bi mogao da se sklopi važan posao: da se u čuvenom “Centru za mikro-hirurgiju oka” u Sankt Peterburgu, izrađuju očne proteze za voštane figure u “Madam Tiso”. Dok su Englezi ozbiljno iznosili argumente, nudili cene, definisali uslove, Viktor Sofronov je netremice gledao Galinu kao da se ruga engleskoj dosadnoj pristojnosti. U miran tok razgovora, pun uobičajenih fraza, on je uneo “poplavne talase” izazivajući neposredniju komunikaciju. Galina je osećala nelagodnost, i očekivala je da se svakog trena dogodi neki eksces, koji će u paramparčad da razbije ovu englesku poslovnu farsu, i razotkriti drhtanje tih ljudi pred novcem koji je bio u pitanju. Jer, sklapanje posla sa “Centrom za mikrohirurgiju oka” značajne bi pojeftinilo izradu figura, a dobit bi delili ljudi koji učestvuju u poslu, ili je možda u pitanju i dodatni interes? Ko je taj Viktor, direktor klinike, jedan od tih ruskih mafijaša koji su pokupovali sve što vredi, pa i klinike, ili pak neki obični tehničar? Viktor je gledao Galinu kao da ga se uopšte ne tiče taj razgovor, a Galina se pitala, da li je moguće da njene kolege tolerišu ovog divljaka sa Istoka?! Zar nikome ne pada na pamet da ga izbaci odavde, iz ovog društva u kojem je sve tako “ravno” i samo Viktor “štrči”.

~6~

Iz nekog razloga, međutim, Dejv se neprestano smeškao Viktoru, a ostali su ga gledali kao da će uskoro svi da kleknu pred njim i da počnu da ga mole. Galini ništa nije bilo jasno, a više nije mogla ni da izdrži Viktorov pogled, pa se izvinila i izašla. Tako je skandal napravila ona, a ne Viktor. Svesna činjenice da će da pretrpi užasne kritike, ali nije više mogla protiv sebe. Zbog nečega im je taj “nekultivisani” Rus bio bitan, a ona nije mogla da zaključi zbog čega - svi su mu se klanjali, a ona je želela da ga ošamari! Nije dugo čekala da sazna zbog čega se tako ponašaju prema njemu. Posle jednog časa, director Dejv Čarlton je ušao u njenu kancelariju, i pozvao ju je na razgovor.

Nikada pre nije osetila takvo poniženje: ulazila je u direktorovu kancelariju pognute glave, kao krivac čija je krivica utoliko veća što ne zna da je definiše, niti da joj otkrije uzrok. Stajala je kraj vrata, i oglušila se o poziv direktora da sedne. Čekala je da na nju prospe gomilu prekora i da joj na kraju izrekne kaznu što je Muzeju pokvarila posao od istorijske važnosti. Znala je da je pravdanje uzaludno. U zapadnjačkom sistemu vrednosti, ma koliko se moralisti trudili da stvari drugačije predstave, posledice su sve, a namere ništa. Ako je svojim afektivnim napuštanjem sastanka izazvala finansijsku štetu, niko je neće pitati šta je prethodilo takvom nastupu, i da li je ona zaista kriva? Počela je grozničavo da razmišlja: šta da radi ako ostane bez posla? Jer, posle svega, i to je moguće. - Sedite, Galina! Ne mogu da razgovaram dok stojite - rekao je pomirljivim tonom - ili joj se to samo učinilo? - Neka, stajaću. Recite. Pretpostavljam da će razgovor kratko trajati i stoga... Dejv je ustao, prišao stolu i izvukao stolicu, a zatim uz blagi naklon rukom pokazao na nju. Nije imala izbora - sela je, ali je i dalje gledala u pod, kao dete koje je silno zgrešilo. - Vidite, Galina, moram sa vama da obavim jedan krajnje poverljiv razgovor - počeo je, a zatim napravio značajnu pauzu da vidi njenu reakciju.

~7~

Galina, međutim, nije reagovala. Brzina kojom je njeno samopouzdanje prešlo put od dna do vrha potpuno ju je iscrpela, i ona više nije imala snage ni da sluša pažljivo svog direktora, a kamoli da odreaguje na njegove reči. - Nadam se da ćete razumeti delikatnost situacije u kojoj se nalazimo, i da ćete ozbiljno shvatiti da je u pitanju poslovna tajna koju nipošto ne smete odati! - Budite precizniji, molim vas. - Da li ste zainteresovani da nam pomognete u jednom poslu, a da za uzvrat, ukoliko uspešno obavite posao, dobijete materijalnu nadoknadu koja će vam omogućiti, malo je reći sasvim lagodan život, već i ispunjenje mnogih snova? Pogledala ga je sumnjičavo. Ako je ovo uvod u saopštenje da je upravo ostala bez posla, ne razume zašto izgleda baš tako? Mogao je jednostavno da joj kaže: otpušteni ste! - Ako ne možete odmah da odgovorite, razumeću. Ali ne mogu da verujem da vas uopšte ne zanima o čemu se radi? - rekao je Dejv, sada već očigledno zbunjen. Galina se trgla: izgleda da ovde neko zaista ozbiljno računa na nju! Izgleda da se katkad afektivno ponašanje u poslu isplati. Samo, kako da znaš da li ćeš posle toga potpuno pasti da se više nikad ne podigneš, ili ćeš uzleteti do neslućenih visina? - Naravno da me zanima o čemu se radi! Samo, mislila sam da me zovete zato Što sam onako nekontrolisano napustila sastanak. Ne znam da li ste primetili, ali onaj gospodin iz Rusije je tako manijakalno gledao u mene da sam prosto morala da izađem. Dejv se nasmejao - Svi smo to primetili. Ko bi mogao da vam zameri što ste izašli!? Ali, upravo tako uporan pogled tog Rusa inspirisao nas je da baš vama poverimo jedan važan posao. - Slušam vas. - Potrebno je da otputujete na neko vreme u Sankt Peterburg! - Ne, samo to ne tražite od mene! Da li ste primetili koliko se on razlikuje od nas? Oni svi su divlji narod... - Galina Blumental, nismo više deca! Moramo priznati da ih je mnogo da bismo ih tek tako ignorisali. Moramo takođe priznati da sve više nadiru na Zapad, i da ih ništa ne može zaustaviti. - Ne, ali njima nije mesto ovde!

~8~

- Bez obzira na to šta mislite o tome, jedan Rns je kupio “Čelzi”, tu englesku svetinju, nacionalni ponos, instituciju za koju smo mislili da nikad nikom ne sme pripasti nego Englezima. Vremena se menjaju, točak sreće se okreće, a Rusi su veliki narod u svakom pogledu. Samo... nisu baš tako svemoćni! Možemo da im doskočimo samo ako ih “udarimo tamo gde su najranjiviji”. - A to je? - Emocije! - Ne razumem? - Rusi su čudan narod - u stanju su da naprave najveću glupost ako nešto vole ili mrze. - Kakve to veze ima sa mojim poslom? - Dozvolite da završim pa onda zaključite - rekao je Dejv, posle kraće pauze nastavio - Njima, to jest, slovenskim narodima, jedino emocije komanduju - ne pristaju na ucene, ne možeš ih novcem kupiti, ali ako nešto žele, ili nekoga zavole, ili im se neko dopadne - sve će da učine svoju želju da zadovolje. Eto, takvi su, i mi bi to trebalo da iskoristimo. Galina ga je pogledala i zamišljeno upitala - Zar i vi niste spremni da učinite sve za svoje želje? - Jesam, ali ne po svaku cenu! - Mislite da oni ne pitaju za cenu? - Znam to! - Dobro, recite mi šta očekujete od mene? Dejv je ustao, prošetao oko stola, a zatim počeo - Vidite, Galina, potrebno je da steknete Viktorovo poverenje. Iz nekih razloga, opčinjen je vašim izgledom. Kada ste izašli, pet minuta je govorio o vašim očima, kao da je pesnik, a ne lekar. - On je lekar? - Da, čuveni doktor Sofronov. O njemu se priča da je čudotvorac. Zahvaljujući njemu, danas u svetu ima na hiljade manje slepih ljudi nego što bi ih bilo bez doktora Sofronova. Galina je morala da prizna sebi da oseća divljenje, ali i izvesnu zavist. Međutim imala je i želju da se osveti tom Rusu koji ju je jutros tako uznemirio i nepristojno gledao.

~9~

- Ali ne razumem - šta radi lekar u Muzeju voštanih figura? upitala je Galina. - Kako šta? Očne proteze za voštane figure prave se u “Centru za mikrohirurgiju oka”, gde on radi. A taj doktor Sofronov pravi najbolje proteze. - Malopre ste rekli da je oftalmohirurg, a ne protetičar? - Da, on jeste oftalmohirurg, ali i protetičar. Rusi nisu zapadnjaci oni ne priznaju uske specijalizacije i u većini slučajeva svašta rade. Ako je neko vrhunski hirurg, to uopšte ne znači da ne ume da popravi motor u automobilu. Naprotiv, dobar hirurg obično i to radi! - Ne mogu da verujem! - Je li? A znate li kako njihovi najpoznatiji profesori sa elektrotehničkog fakulteta sviraju violinu? Ne? - Ne znam, zaista... - A znate li ko je, po mišljenju mnogih kritičara, najveći ruski književnik svih vremena? Anton Pavlovič Čehov! Lekar! - Onda zaista ne čudi što je oftalmohirurg istovremeno oftalmoprotetičar. Ali i dalje ne znam koja je moja uloga u toj priči. - Najpre mi recite: da li ste spremni da idete u Rusiju? Prenula se, kao da joj je neko dotakao bolnu ranu koju taji od sveta, i kao da ju je više zabolelo to što su drugi otkrili ranu, nego što će sada da “rovare” po njoj. - Baš u Sankt Peterburg? - Da, baš tamo! Stegla je srce i odgovorila, ni sama ne zna zbog čega - Da, otići ću tamo! Šta treba da radim? - Treba da “upijate” informacije. Sve moguće informacije u vezi sa voštanim figurama Muzeja “Panoptikum” u Sankt Peterburgu. - Vi mi predlažete da se bavim nekom vrstom kulturne špijunaže? - Zašto tako zovete našu radoznalost? - Zato što se ne radi o pukoj radoznalosti koja je sama sebi cilj, već o interesu, bojim se - čistom materijalističkom interesu. - Dobro, pa šta ima loše u tome? Više vam se dopada kada neko nešto radi iz čiste zlobe, kada nekoga pokreće mržnja, a ne interes? Hi mislite da...

~ 10 ~

- Mislim da nekoga može i ljubav da inspiriše. - U vašem slučaju, čini mi se da ne gajite neke naročite simpatije prema doktoru Viktoru. Prema tome, biće vam lakše da obavite posao. Ako vam je materijalni interes suviše prozaičan motiv, neka vam motiv bude inat! - Zašto mi to govorite? - Zato što mi se katkad učini da u vama ima ruske krvi. Za tipičnu Engleskinju suviše strasno radite svoj posao, i suviše malo polažete na napredovanje u struci. Danas ste bili u stanju da prihvatite otkaz ako treba, samo da više ne sedite u onoj sali. - Zar to nije normalno? - Za tipičnu Engleskinju - ne. Za Engleskinju koja poznaje Rusiju i koja je na neki način vaspitavana u sistemu vrednosti koji je sinteza zapadnjačkih i ruskih etičkih principa, takav gest je nešto sasvim prirodno! - Dobro, ako ste završili “etičku elaboraciju”, možete da mi date konkretna uputstva: kada krećem, gde i sa kim? - Putovaćete sa doktorom Viktorom. - Zašto baš sa njim? Otkud znate da će pristati? - On se mnogo obradovao kada je čuo da neće sam putovati do Sankt Peterburga. Tamo ćete se javiti na adresu koju vam dam, i narednih meseci obilazićete sve muzeje, galerije i ustanove u tom gradu na Nevi. Ne zaboravite da Sankt Peterburg mnogi smatraju kulturnom prestonicom Evrope, iako se Pariz grohotom smeje na takve pretpostavke, a Rim hoće da pukne od muke i na samu pomisao. Tu je Ermitraž, u njemu imate posla nekoliko dana, zatim Puškinova opera, pa... - Nisam sigurna da mi je jasna moja misija, ali eto - prihvatam! I, šta da radim sa informacijama koje tamo dobijem? - Bićemo u kontaktu! Ne zaboravite, vaš prevashodni zadatak je da se sprijateljite sa doktorom Viktorom, i da steknete njegovo bezrezervno poverenje... - Želite li da ga zavedem? - pitala je, ne bez primesa prezira i negodovanja. - Mislim da to nije neophodno - uostalom, sami odredite granicu do koje možete da idete u ovom poslu. U svakom slučaju, mi vam nećemo određivati granice, ali ćemo vas nagraditi za važne informacije.

~ 11 ~

- Koja je informacija ona ključna? - Za sada to ne mogu da vam otkrijem - mislim da će biti mnogo uzbudljivije da sami otkrijete šta je za Muzej “Madam Tiso” najvažnije, jer ćete tako lakše i otkriti tu tajnu koja nas toliko kopka. Pogledala ga je ispod oka i u sebi mu odala priznanje: zaista ju je zaintrigirao, i zaista je u njoj probudio želju da putuje i da otkrije šta to “Panoptikum” u Sankt Peterburgu ima što “Madam Tiso” još uvek sanja, i šta je to što siromašniji istok može da ima, a što bogati zapad nikakvim novcem ne može da kupi? - Dogovoreno! Pristajem! - rekla je svečano, ustala i izašla iz kancelarije, uz opasku: - Idem da pakujem stvari, a vi pošaljite ujutro vozača po mene da me vozi na aerodrom. Jer, kao što rekoste: bićemo u kontaktu! Nije mu rekla koliko se plaši leta avionom! Uostalom, eto lepe prilike da se tog straha zauvek oslobodi, jer biće prinuđena ko zna koliko puta da leti od Engleske do Rusije, i obrnuto, a najsigurniji način da se čovek oslobodi iracionalnog straha je da se sa njim što češće suočava. Tako je bar mislila. Uostalom, možda je zbog još jednog neobjašnjivog straha odlučila da putuje u Sankt Peterburg i da tamo živi neko vreme.

Ujutro je vozač došao po nju i pozvonio ispred vrata malog, iznajmljenog stana. Roditeljska kuća bila je udaljena od Muzeja sat i po vožnje, tako da je odlučila da iznajmi stan u blizinu i živi sama. Iznenadila se kada je u autu videla Viktora Sofronova. Mislila je da će tek na aerodromu da se sretne sa njim. Ne bi se baš moglo reći da se obradovala zbog toga. Za razliku od nje, Viktor je bio srećan što neće sam putovati čak ni do aerodroma. - O, kako divno, veliko iznenađenje! Mnogo sam zavoleo London, jer mi se u njemu događaju lepa iznenađenja. Prvo su mi se dogodile divne, plave oči, pa onda opet divne, plave oči!

~ 12 ~

- U Londonu se takvo ponašanje svrstava u prilično problematično i graniči se sa pristojnim. A kod doktora se pristojnost prosto podrazumeva i nikada... - U Rusiji se ponašanje poput mog tretira kao izraz oduševljenja, a tamo oduševljenje nikome ne smeta. - Nama smeta sve što je napadno. Uostalom, recite mi već jednom zašto buljite u mene? - A vi recite meni kakve su vam to oči? Sjajnije oči još nikad nisam video! Kad ih čovek gleda ne zna da li su pune suza da bi svakog trena zaplakale, ili su sjajne od radosti. Takav sjaj u oku i najtalentovaniji slikar bi teško naslikao. Da, da, mislim da umetnici ne mogu ono što priroda može. Niko ne može, i da će čovek propasti onog časa kada uobrazi da je prevazišao prirodu. - Nisam znala da lekari toliko filozofiraju. - A ja nisam znao da devojke tako grčevito drže torbe, kao da su pune dragulja, a i da jesu - čudna mi čuda. Slobodno spustite torbu na sedište, zašto je držite na krilu? - Pa, onako. Koliko dugo se putuje do Sankt Peterburga? - Sve zavisi: ako vam vožnja bude prijala, stići ćete začas! Ako vam zbog nečega bude neprijatno, trajaće nepodnošljivo dugo i potpuno će da vas izmori. - Znači, ne zna se koliko traje? - Naravno da se ne zna! Kad putujete u Rusiju, morate najpre da se pomirite sa tim da je sve relativno. U tome je nevolja, ali i draž života u Rusiji, jer shvatite da mnogo toga ipak zavisi od vas. - Izuzev onoga što je najvažnije! - Da, ali na ono što vi mislite da je “najvažnije”, mi obično ne pridajemo nikakav značaj. Jer ionako smo preemotivni. Kad bismo još i na te vaše ,,važne” stvari gledali, gde bi se to završilo? Uostalom, ko smo mi da bi mogli da određujemo šta je važno? Nekome je najvažniji cvet na livadi, a nekome, pak, da živi sto godina. Nosač je izneo njihove stvari, prošli su carinsku kontrolu, popili kafu u aerodromskom bifeu, i ušli u avion britanske aviokompanije. Galini je na neki način laknulo što će da sedi pored Viktora, jer je on bio njen jedini poznanik u avionu. Nije mogla čak ni da zamisli da putuje sama, bez igde ikoga poznatog.

~ 13 ~

Tek što su uzleteli sa piste, Galina je osetila kako se ledeni strah uvlači u njene kosti, i kako rovari i uništava joj samopouzdanje. Više ne vredi da krije, drhtanje je odaje. Skupila se koliko god je mogla, ali nije mogla da postigne ono što je najviše želela u tom času: da se pretvori u lopticu i zavuče negde između dva sedišta, da je niko ne primeti i da se niko ne ruga njenom strahu. - Obožavam letenje avionom! - čula je Viktora i trgla se. Bila mu je zahvalna što je spreman da priča, jer je mislila da će tako lakše da zaboravi strah. Htela je nešto da ga pita, da zapodene neki razgovor, ali usne su joj drhtale a zubi cvokotali. Nije uspela ni reč da prozbori. To, međutim, nije sprečilo Viktora da razvije svoju teoriju najlepšeg, najbržeg i najdostojanstvenijeg putovanja. Dok je ona drhtala od straha, on ju je tešio i uveravao da je letenje avionom najbolja na svetu, iz sasvim određenih razloga. - Da li vas zanima zašto? Pa eto, kao prvo, to je najsigurniji prevoz! - Šta je tu sigurno, pobogu?! - gotovo ljutito ga je upitala, drhteći. - Kako šta? Sve je sigurno! Ako nešto nije u redu sa avionom, ili ako ga napadnu teroristi pa se sruči na zemlju, možete biti apsolutno sigurni da ćete da poginete. Trgla se i ispustila čašu punu soka. - Ala ste me utešili! Vi baš znate čoveku da razbijete strah od letenja. Molim vas, ućutite! - Kako da ućutim kad još nisam završio? Dakle, možete biti sigurni da ćete poginuti i da vas posle niko neće “krpiti” i maltretirati u bolnicama. Lepo umrete kao čovek, odmah! Ne postoji opasnost da ćete da se mesecima vučete po bolnicama, ili da vam odseku noge ih ruke, pa da budete invalid, na teretu sebi i drugima. Trudila se da obuzda drhtanje, koje je njegova priča samo pojačavala. Ali, on je nemilosrdno nastavljao - Ako bi sada recimo

~ 14 ~

otkazao motor, i paf, avion padne, odmah znate na čemu ste! Nema one odvratne neizvesnosti... - Umuknite već jednom! - dreknula je Galina. - Šta vam je? - začuđeno je pitao Viktor. - Kako šta mi je, čoveče? Ja se plašim letenja, a vi navalili da pričate kako ćemo sigurno poginuti ako avion padne... - Pa, da li sam rekao nešto što nije tačno? - Ne, ali... O, Bože, kako se ja bojim! - Stvarno? Plašite se letenja avionom? Pa zašto mi niste rekli? rekao je Viktor, ovoga puta nežno, i zagrlio Galinu. Začudo, prijao joj je ovaj zagrljaj. Privila se uz njega, i posle nekoliko sekundi nekontrolisani strah je počeo da nestaje. Udisala je miris njegovog parfema, osluškivala njegovo disanje, i morala je to sebi da prizna, uživala u blizini muškarca čiju je energiju osečala kao treptaj u svakom deliću svog tela. Imala je odličan izgovor, strah od letenja, i maskirana njime, mogla je opušteno da spusti glavu na njegovo rame i da se pravi kako spava. A Viktor? On je posle pola sata uradio ono što je poželeo: spustio je usne na njenu kosu, a zatim obraze, jedan pa drugi, naizmenično. Zatvorio oči i uživao u svilenkastom milovanju njenih plavih lokni koje su nestašno golicale njegove obraze i usne. Nije se opirala. Znao je da ne spava i da joj prijaju njegovi poljupci u kosu, ali da to nikada ne bi priznala. Posle nekog vremena osmelio se, ili prosto, nije ni mislio šta čini, spustio je svoje usne na njene, i osetio kako se one lagano otvaraju i podrhtavaju od slatkog uzbuđenja, ali oči je i dalje držala zatvorene. Pravila se da spava, a on se pravio kako joj veruje da spava, i kako poljupce i milovanja krade od nje, bez njenog pristanka i odobrenja da u njima uživa. Kao da je ispio otrov sa njenih usana, trgao se i uspravio. Samom sebi je oštro naredio da prestane, jer je prešao sve granice koje čak i Rus ume da postavi.

~ 15 ~

Više je nije milovao po kosi i više nije svoje usne primicao njenim, i čitavo telo je ukočio, kao da mu je nezgodno što se Galina naslonila na njega. A Galina? Ona je potpuno zaboravila na strah od leta, i sada su je mučile druge strepnje - da li ju je on poljubio iz milosrđa, zato što mu je žao zbog njenog prevelikog straha, ili zbog nabujale želje kojoj nije mogao da se odupre? Ako je hteo da olakša moje patnje, učimo je da one postanu još veće, jer sada sva drhtim od želje da se onaj poljubac nastavi, da me i dalje miluje, da ga osetim. Kako sada da izbrišem te trenutke potpune, najslađe opijenosti koju sam ikad osetila, te čarolije čija je lepota bezbroj puta uvećana strahom, tog poljupca koji me je dotakao u nebeskim visinama od kojih se bude sva moja čula, razmišljala je, pitala se, ali odgovora nije bilo. Znala je samo jedno: njena čula, napeta kao strune zbog straha, bila su bezbroj puta osetljivija nego ikad, i taj obični poljubac osetila su kao uragan, kao oluju koja ruši svet, kao doživljaj koji se jednom oseti, ili ne oseti nikad, ali koji se sigurno više neće ponoviti. Viktor je u pravu. Sve je na ovom svetu tako varljivo! Ponekad običan poljubac uzburka više od hiljadu godina ljubavi, ponekad te jedan dodir probudi više nego jato ustreptalih ptica u zoru. A želje... ne, nisam to htela da poželim! Samo ne poljubac sa njim! Ali želje su najjače kad se otmu kontroli, rojile su se misli u njenoj glavi dok ju je ukočenu držala na Viktorovom ramenu, u paničnom strahu da bi mogao otkriti kako ona zapravo ne spava. Bila je sigurna: Viktorov poljubac potpuno je uništio njen strah od letenja!

Kada je stjuardesa objavila da za nekoliko minuta sleću, i da treba da vežu pojas, Galina se trgla kao da joj je neko udario šamar, odmakla se od Viktora i rekla - Izvinite, zaspala sam! Ne znam kako sam mogla to da dozvolim da se tako... Gledao ju je pravo u oči, i ona se sva zajapurila od tog pogleda.

~ 16 ~

- Ne brinite, razumem svaki strah, pa i strah od letenja! - rekao je blago, i tako rasterao njenu bojazan da će je ismejati zbog onog uživanja koje je uzalud prikrivala. Bila mu je zahvalna zbog toga, ali samo do sledećeg trenutka kada ju je on ponovo bacio u dilemu: da li zna ili ne da se ona zapravo samo pravila da spava? - Znate, sa stanovišta emotivnih Rusa, u Engleskoj imaju malo čudno shvatanje poroka. Ali je dobro što dozvoljavaju da porok povlađuje vrlini, i da joj se pokorava. - Ne razumem o čemu govorite? - Upravo smo stigli u Rusiju, i smatram da bi trebalo da znate neke stvari o nama, Rusima. Da biste se bolje snašli i da biste bili manje zbunjeni. - Pa ste našli da mi pričate baš o poroku? Zašto? - Zato što su ovde ljudi manje licemerni nego u Engleskoj. Ne kažem da nisu licemerni, ali su to u manjoj meri. - Opet ne razumem. Je li to nešto na moj račun? - Ne, nego na račun zapadnjačkog sistema vrednosti - na zapadu ljudi uobraze da je nešto porok, ali ne žele toga da se odreknu, nego ga upražnjavaju tajno, a javno ga osuđuju. To mi zovemo licemerje. A na zapadu to zovu “posvećenost vrlini”. Pričam vam to da se ne zbunite. Da ne pomislite loše o Rusima samo zbog toga što se ponekad ponašaju baš onako kako žele, a ne kako se od njih očekuje. I to ne kriju. - Da, u pravu ste, Viktore. U Engleskoj se ponašanje u skladu sa željama zove elementarni nedostatak pristojnosti! Šta mislite na šta bi svet ličio kada bi se svi ponašali onako kako žele? Na primer, idete ulicom i dopadne vam se neka devojka, zar je to razlog da je odmah zgrabite i nasrnete na nju? Mi takve šaljemo u zatvor... - Mi, Rusi, takođe takve šaljemo u zatvor! O čemu vi to govorite? Ja samo hoću da kažem da bi svet bio mnogo tužan kada želje ne bi imale pravo glasa! I da u Rusiji želje imaju veća prava nego na zapadu. - Zašto mi govorite o tome? - Zato da biste više uživali u Rusiji! Možda ćete nekad nešto želeti da uradite, a nećete znati imate li pravo na to. Samo da vam kažem da vam ovde niko neće zameriti ako, na primer... - naglo je zaćutao, uzeo njen kofer u ruke, i rekao - Dosta je bilo filozofiranja! Odvešću vas u

~ 17 ~

hotel, gde vam je direktor vašeg Muzeja rezervisao apartman. Uživajte u Rusiji, i ne zaboravite da sutra zajedno odlazimo u Muzej voštanih figura “Panoptikum”. Upoznaću vas sa direktorom, i pokazaću vam najzanimljivije eksponate.

Ušla je u sobu i bacila se na krevet! Osećala je kako je zarobljena između obaveze da radi sve što od nje zatraži njen pretpostavljeni, i želje da zaboravi na posao, i krene da upozna Rusiju, da oseti Nevu, da vidi svaki kutak Ermitaža, da stane ispod “Aleksandrovog stuba” i doživi istok u svojoj duši. San je polako počeo da se uvlači u njene misli, kada ju je prenuo telefon. Bio je to njen direktor, Dejv Čarlton. - Zdravo, Galina. Kako ste putovali? - Divno! Bilo je to najlepše putovanje u mom životu! - odgovorila je ushićeno. - Vidim, već ste oduševljeni Rusijom. Samo, nemojte da zaboravite vašu “misiju” i da pred naletom ljubavi prema Rusima “zanemi” vaša obaveza prema Muzeju. - Ne brinite, direktore. U Engleskoj sam rođena, u Engleskoj sam odrasla, tu su moji roditelji rođeni; zar mislite da sada odjednom mogu sve da promenim i da zaboravim da je obaveza uvek ispred svega ostalog u životu? - To je naša Galina Blumental! Šta radite sutra? - Najpre ću da obiđem “Panoptikum”, sa doktorom Viktorom Sofronovim, naravno. - Nadam se da je utihnula vaša srdžba prema tom čoveku? Zacrvenela se, a onda se malo pribrala i rekla - Ne brinite, biće sve u redu. Sprijateljili smo se, ako ste to hteli da pitate. - Odlično! Sada se odmarajte, pa ćemo se čuti za nekoliko dana. Spustila je slušalicu, i legla. Zaspala je istog trenutka i sanjala kako šeta pored Neve. Jedan muškarac ju je držao za ruku. Osećala je Viktorov dodir, ali nije mogla da mu vidi lice.

~ 18 ~

Nalazi se na “Nevskom prospektu”, toj najvećoj i najvažnijoj ulici u Sankt Peterburgu, o kojoj je sanjala od detinjstva. Godinama se u njoj bori želja da dođe ovde, i potreba da na Rusiju nikad više ne pomisli. Nije mogla da dokuči izvor traume koju nosi od Rusije, ali još u detinjstvu, u njoj su negovali priču da je to jedna “loša zemlja” u kojoj caruje teror, i u kojoj ljude ubijaju samo zbog toga što drugačije misle. I kada je ceo svet brujao o promenama u Rusiji, njena baka i majka su sumnjičavo vrtele glavom i govorile: “Njima ne treba verovati, oni se nikad neće promeniti. Zapamti to!” Stigla je ispred “Aleksandrovskog parka” broj jedanaest u dogovoreno vreme, i osvrnula se oko sebe. Viktora nije bilo. - Hej, uplašila si se, zar ne? Ne brini, Rusi su pametni, svi u Muzeju govore engleski, snašla bi se i bez mene - začula je njegov glas iza sebe, i priznala: to ju je obradovalo! Primetila je da joj više ne persira, što joj je donelo dodatnu radost. Upoznao ju je sa direktorom Muzeja “Panoptikum”, koji je osnovan devedesete godine prošlog veka, i već stekao svetsku slavu. - Dnevno kroz Muzej prođe i do dve hiljade ljudi. Zar to nije impresivno? Šetala je kroz Muzej sa Viktorom, i teška srca priznala sebi da se ove figure razlikuju od onih u Engleskoj - nisu bile tako sjajne, delovale su prirodnije i imale su nekako stvarnije oči, zube i kosu. Njihova sličnost sa živim ljudima bila je zapanjujuća, sjaj u očima bio je neverovatan, tako da su o davale utisak kao da motre na posmatrače. Posmatrala je figure političara i vladara. Bili su tu Ivan Grozni, Staljin, Ruzvelt, Čerčil, Petar Veliki, Jeljcin, Putin i ostali vladari, ali i oni koji su u teoriji stvarali idealne države i gradili likove vladaramudraca: Platon i Aristotel. Naravno, nisu zapostavljeni ni velikani umetničke lepote - Puškin, na primer. Njegova sitna figura bila je u upadljivoj nesrazmeri sa veličinom dela koje je ostavio iza sebe, i sa veličinom tragedije koja još

~ 19 ~

uvek inspiriše zaljubljene muškarce u celoj Rusiji, i izaziva uzdahe devojaka koje čeznu da ih neko nekad zavoli, tako jako, kao što je Puškin voleo svoju draganu. Stajala je zamišljena ispred Puškina i razmišljala: kakva li je bila ta žena koja je na dvoboj oterala velikog pesnika? Iz sanjarenja ju je trgao Viktorov glas. - Znaš li šta mene najviše oduševljava kod voštanih figura? - Ne. Valjda isto što i većinu posetilaca Muzeja. - Ja nisam posetilac - ja radim za ovaj muzej! Oduševljava me ljudski rad koji je uložen u svaku od naizgled tako jednostavnih figura. - O tome nikada nisam razmišljala. - Znam, u Engleskoj razmišljaju samo o komercijalnom aspektu svakog ljudskog dela, pa i voštanih figura. - Iznenadio bi se kada bi saznao... Ne, nije još vreme da ti to kažem. U pravu si: kada bi posetioci samo znali koliko je ljudi angažovano, i koliko truda uloženo u to da bi oni stali ispred voštane figure i zadivljeno rekli: “Kao da je živa!” - Svaka voštana figura iz Peterburga priča je za sebe. Za svaku od ovih figura ja sam posebno vezan - govorio je setno, zagledan u voštanog Napoleona. Ćutala je, očekujući da sazna o voštanim figurama nešto što ne zna, pa da o tome obavesti svog direktora koji će je, sigurno, zvati za koji dan. - Kad samo pomislim da na jednoj figuri dvadeset ljudi radi trideset šest meseci! Svaka dlaka u kosi, obrvama i trepavicama je od prirodne kose, i svaka se posebno ubada. Stvaranje frizure jedne voštane figure zahteva pedesetak hiljada uboda uglom, a ako uz to treba napraviti bradu i brkove, neophodno je još četrnaest hiljada uboda. Nije li to fantastično? - Naravno! Ali ono što je apsolutno fascinantno jesu oči! Ti to nećeš da kažeš zato što sam učestvuješ u njihovom stvaranju. - Da, oči voštanih figura su prave očne proteze koje se izrađuju u “Centru za mikrohirurgiju oka” u kojem, eto, slučajno i ja radim. Ali zato i zubne proteze rade najbolji zubni tehničari u Peterburgu. - Mada, - dopunila ga je ona - ne smemo zanemariti ni rad krojača, kreatora, manikira, pedikira, kozmetičara... svako u ekipi ima svoje mesto, i svako je dovoljno važno da se ne sme zaboraviti.

~ 20 ~

Pogledao ju je sa zahvalnošću - nije očekivao da jedna Engleskinja može na takav način da govori “voštanim figurama”. Šetali su kroz muzej ceo dan, a onda su shvatili da su veoma gladni i da hitno moraju na ručak. Ili večeru, svejedno. Posle večere, šetali su uz Nevu i ćutali. Ispratio ju je do hotela, i na rastanku nežno pomazio po kosi, kao devojčicu.

Narednih nekoliko dana ona je obilazila Sankt Peterburg i razgovarala sa zaposlenima u “Panoptikumu”. Po nekoliko časova posle podne provodila bi sa Viktorom Sofronovim, i to vreme za nju je bilo dragoceno. Shvatila je da su Rusi puni razumevanja za ljudske slabosti, ali i spremni za podvige pred kojima razmaženi zapadnjaci mogu samo da zaneme. Dva dana je gledala kako se prave očne proteze za voštane figure, i iskreno se divila preciznosti, i strpljenju sa kojima se to radi. - Hoćeš li da mi objasniš kako je moguće da tako mnogo ljudi u Rusiji savršeno obavlja tako mnogo poslova? - Šta je tu čudno? - Pa eto, čudno je kako se vi niste upecali u zamku uske specijalizacije - rekla je. Pogledao ju je, pomalo setno, kao da hoće da kaže da Rusi to nisu izabrali već ih je nužda na to naterala. - Na zapadu deci se priređuju razne olakšice, čak su i igračke tako skrojene da se dete igra bez napora. Pedagogija i obrazovanje se svode na to da detetu bude lakše... - Zar to nije prirodno? Samo glupi nepotrebno podmeću leđa, a pametni, upotrebe glavu i rade na najlakši način. I potok teče nizbrdo, zato što mu je tako lakše. - Da, to je prirodno. Čovek jeste izumeo digitron da ne bi morao napamet i pismeno da računa. Ali onda ne treba da se čudimo što su deca zaboravila da računaju, i što ne znaju čak ni tablicu množenja. Dakle, u Rusiji nisu bile dostupne te razne olakšice, pa su ljudi morali

~ 21 ~

da se snalaze na razne načine i da svašta nauče. Ja i dalje verujem da bez muke nema nauke. - Ne dopada mi se to! Ja sam više za lakoću i lepotu, nego za muku! - Kako ćeš doživeti lakoću, ako ne znaš šta je muka? Kako ćeš znati da si uspeo, ako do uspeha ne prođeš trnovit put? Kako ćeš doživeti radost ako ne znaš šta je tuga? - Pa lepo! - Znam, vi na zapadu ste više za nešto neodređeno - nešto što ne liči ni na šta. Da se svi vesele, a niko nije veseo. Da razvrat nije razvrat, jer je sve postalo normalno, i da samim tim vrlina nije vrlina, jer sve je to nekako bledo! Mi volimo snažne emocije! Mi volimo kad oči sijaju, da stvarno sijaju! - rekao je ushićeno, a zatim uhvatio njeno lice rukama, podigao ga, i zagledao se u njene oči. - Tvoje oči imaju sjaj, ti nisi tipična uspešna devojka sa Zapada. Tamo su uspešne žene lišene “sjaja duše”, nalik su na plastične lutke. Namirisane i našminkane, bezlične i bezosećajne. A žena bez emocija i bez sjaja u oku - nije žena! Slušala ga je, kao što nikad nije slušala muškarca. Njenom ženskom srcu je godilo to što sluša. Prvi put je sada pomislila da se žena zaista bitno razlikuje od muškarca, i da je to njena sreća. Bilo joj je žao žena koje su “Jurile uspeh”, i zaboravile da su žene. Bilo joj je žao žena koje su maštale o tome da liče na muškarce, i učinile sve da zaista u svemu liče na njih, osim po spoljašnjosti. Što su više polagale na svoju ženstvenu spoljašnost, to su više gubile svoje od prirode date osobine. Poželela je da oseti šta znači biti žena, prava žena u zagrljaju pravog muškarca. Gledala je Viktorove ruke kako vešto i nežno upravljaju pincetom, i kako precizno popravljaju boju na jednom oku za voštanu figuru. Od pogleda na njegovu ruku, rasplamsale su se strasti u njoj, pomutila se njena sposobnost da razumno rasuđuje, a u sećanju je izbio onaj doživljaj poljupca u avionu, i ona se stresla kao da ju je neko odjednom ubacio u leglo sićušnih, nemirnih leptirića. Pokušala je da obuzda te plahovite ispade sećanja, ali - sve što je mogla da uradi, jeste da izađe i pobegne.

~ 22 ~

Potrčala je “Nevskim prospektom” bezrazložno i očajnički, kao da od sebe beži, svesna da više povratka nema, ali i da nema kuda da ode iz Sankt Peterburga, bar ne još nekoliko dana. Sasvim dovoljno da se pokolebaju njena uverenja, da popusti pred svojim željama, i da, možda, zauvek zatvori vrata Zapada za sobom. - Stani, gde si pošla? - čula je njegov glas, a zatim i osetila njegovu ruku na svom ramenu. Trgla se, i postidela. Zaista, šta se to dogodilo da je potrčala, i dobila želju da pobegne? Pribrala se, i gotovo hladno rekla - Setila sam se priče moje bake. To me je dirnulo i zbunilo, odjednom sam poželela da pobegnem odavde, zato... - Slušaj, imam jedan predlog: hajdemo sada na večeru, u jedan divan restoran u kojem sviraju muziku za igru. Hoću večeras da igram sa tobom, i hoću da mi uz muziku ispričaš tu priču koja je, osećam to, zaslužna za sjaj u tvojim očima. Pristala je bez reči. Zar je vredelo opirati onome što želiš?

U restoranu “Moskva” dočekali su ga kao cara: očigledno su ga poznavali i konobari, i gosti restorana. - Ti si često ovde? - pitala ga je. - Ne, nisam često, već... Vlasnik restorana je bio moj pacijent. Rekli su mu da je beznadežan slučaj. Njegovo oštećenje vida bilo je više od devedeset posto, i očekivalo se njegovo potpuno slepilo. Operisao sam ga i čovek je progledao. Gledala ga je zadivljeno. - Pa ti si... ti si čudotvorac! - Ne, nisam. Ja sam samo kirurg. - Pa valjda je bio hirurg i taj koji mu je rekao da za njega nema nade.

~ 23 ~

- Jeste on hirurg, ali ima jednu manu. Misli da je nemoguće da slep čovek progleda. A ja ne mislim ništa. Samo radim svoj posao. I nikad ne odustajem pre nego što pokušam. Galina je sada bila potpuno sigurna da prema Viktoru oseća apsolutno divljenje. I više od toga: gledala je u njega kao u pravog, pravcatog čudotvorca, vanzemaljskog čoveka, genija. Da se nisam možda zaljubila, pitala se, i odmah sebi odgovorila: ma ne, kako da se zaljubim u čoveka kojem se toliko divim? Ne, to bi bilo kao da se zaljubim u... u Ajnštajna, na primer! Večerali su uz ćaskanje o doživljajima s posla. Sve što je mogla da ispriča, Galini je delovalo tako banalno i trivijalno prema dramama koje su se odvijale u Viktorovom poslu. On je ljudima širom sveta spašavao vid! U “Centar za mikrohirurgiju oka” dolazili su mladi i stari iz Moskve, Pariza i Londona, iz Švedske i Poljske, iz Švajcarske. Medicinska velesila Švajcarska priznala je da su Rusi nenadmašni u hirurgiji oka, a samo veliki su velikima mogli da odaju priznanje. Posle večere plesali su uz francuske šansone i balade “Bitlsa”. Igrala je kao da vodi ljubav: predano, posvećeno, u zagrljaju muškarca kojem je otvorila srce. - Pričaj mi šta te veže za Rusiju, a šta te u njoj plaši? Znam da nešto ima. Hoću da mi kažeš večeras, ili da mi ne kažeš ništa. Ova noć je stvorena za iskrena srca. Počela je priču tihim glasom -Moj pradeda je bio crkveni velikodostojnik u vreme carske Rusije. Zvao se Jurij Belov. Pomazio ju je po kosi, kao da je hrabri. Osetila je to, i nastavila - Imao je dvorac na Nevi i oženio se Natalijom, ćerkom velikog ruskog spahije Romana Plastinina. U miraz mu je donela veliko imanje. Kada su crvenoarmejci pobedili, otišao je u Zimski dvorac gde je bilo sedište komunističke vlade da preda džak zlatnika. Bio je pošten i verovao je da komuniste vodi ideja o svetskoj pravdi. - Znam, moj deda je bio komunista. I otac je bio komunista. I oni su verovali u pravdu. - Pričala mi je baka, koja se tek kasnije rodila, u izgnanstvu. Njoj je njena majka govorila, i rekla joj je da to prenosimo sa generacije u

~ 24 ~

generacije. Da se ne zaboravi, i da više niko nikada ne kroči u Rusiju. A mene je stalno nešto privlačilo, nisam znala šta... - Ja sam te privlačio! I ti si mene privukla. Takav sjaj u očima nikad nisam video! Pričaj mi šta je bilo sa tvojim pradedom? - Pradeda je mislio da je njegovo bogatstvo bilo nepravedno stečeno, i jedva je čekao da ga sa nekim podeli. Zato je komuniste dočekao kao spasioce svoje duše. - Mnogi su ih tako dočekali. - Ali, komunisti su mu uzeli bundu, pokupili zlato, a njega bacili u ledenu Nevu. Pravim čudom je preživeo i nekako pokupio tri sina i jednu kćer i otišao u Istanbul, odatle se tri godine smucao po svetu i najzad se obreo u Parizu, na poziv prijatelja Francuza koji su od pobede “crvenih” tragali za njim. Posle je iz Pariza otišao u London, i tu je dobio još dvoje dece - moju baku i još jednog sina, koji je umro odmah posle rođenja. - Kakva slučajnost! Moj pradeda je bio čuveni crvenoarmejac, u prvim Lenjinovim borbenim redovima, ali ja nisam ponosan zbog toga. Komunizam je ubijao kreativnost i oblikovao neradnike koji su navikli da žive na tuđi račun, da ih izdržavamo mi koji radimo za troje. Ali dobro, to su već lične stvari. Iznenađen sam! Znači, tvoji koreni su u Sankt Peterburgu, a to znači da nisi slučajno ovde došla. - Ne, nisam slučajno, kod mene se ništa ne dešava slučajno. Mada, meni je sve to delovalo daleko, dok jednom nisam osetila želju... Htela sam da upoznam Ruse. Da vidni kakvi su. - Jedan sada stoji pred tobom i čeka da mu pružiš srce na dlanu. Proradila je “ruska krv” u meni, želim da se napijem, da budem pijan od ljubavi, a za posao, to ćemo lako! U rukama tako lepe žene, svaki posao ide sam od sebe, bez napora i suvišnih reči. Želela si da upoznaš jednog Rusa - dobila si ga! Tvoj sam! Osvojila si me svojim očima. Galina je stajala i slušala otvorenih usta. Pružila je ruke i obavila ih oko njegovog vrata, nastavljajući igru na podijumu. - Nikada nisam ovako igrala! Kako ti divno igraš! Posebno. Ti sve posebno radiš. Ali igra... - Galina, ja ne znam da igram kao ostali! Ja kad igram, izjavljujem ljubav. Ja sam se zaljubio, Galina! Mislila je da sanja.

~ 25 ~

Lebdela je u njegovim rukama, nošena nežnim zvucima francuske muzike, u oblake gde je prvi put osetila njegove usne, u predele u kojima caruju snažna osećanja, u zemlju u kojoj još nikad nije bila. Nosio ju je uz zvuke muzike, i više joj nije bilo važno gde je, i ko je gleda, i da li neko uopšte gleda. Išla je za njim držeći ga za ruku. Izašla je za njim, ušla u njegov auto, i pošli su, a da ni sama nije znala gde ju je poveo.

Našla se u jednoj prostranoj sobi, u kojoj je bio samo veliki krevet, ogromna polica sa knjigama, sto i dve stolice. U toj sobi bio je i Viktor. Njegove ruke su šetale ispod njene bluze, strpljivo kao da pred sobom ima nežna krila leptira, on je dodirivao njenu kožu na leđima, igrao se sa ustreptalim bradavicama na malenim, okruglim grudima, šetao prstima po njenim bedrima i kukovima, budio jezikom uspavane ćelije u telu, i najzad našao ono mesto u koje je željno zaronio, i oslobodio svoje uzdahe i treptaje, svoje ljubavne reči i milovanja, obećavao najsjajniju zvezdu i odmah potom je ponudio Galini na dar. Galina je te noći otkrila kako Rusi vole, i saznala je šta je prava ljubav, i šta je prava strast. Razumela je ono što joj je Viktor govorio: treba nešto osetiti sasvim, ili ga se zauvek odreći. Osrednjost je bolest koja se može izlečiti samo u Rusiji, govorio je on. I to samo još malo, dok čitav svet zaista ne postane jedno globalno selo, u kojem svi isto misle i isto dišu. I slepilo je bolest koja se može samo u Rusiji izlečiti, rekao joj je Viktor te večeri dok su plesali. Galina je, zadovoljna i srećna, zaspala na Viktorovom ramenu, sigurna da je tek sada progledala, i da je ugledala divne životne prizore. Za tu noć vredelo je preći onako dug put, za tu noć vredelo je prevazići strah od letenja. Za ovu noć vredelo je živeti, pomislila je Galina pre nego što je zaspala.

~ 26 ~

Probudili su je Viktorovi poljupci, ili zraci sunca koji su navalili na njene kapke i nisu odustajali sve dok ih nije otvorila. - U Rusiji je čak i sunce uporno, i ne odustaje dok ne ostvari ono što je naumilo - požalila se mazno Viktoru. - Ja sam ga nagovorio da bude tako “agresivno” prema tebi, jer više ne mogu da čekam da se probudiš! Hoću da te ljubim dok si budna! - rekao je i njeno lice prekrio poljupcima. Bilo je to najlepše buđenje koje je doživela. A onda je zazvonio telefon. Javio se, prozborio nekoliko rečenica, i počeo da se oblači, užurbano kao da mu je svaki sekund dragocen. - Slušaj, ljubavi, moram hitno u bolnicu. Doneli su dečaka koji je povredio oba oka. Ne smem dozvoliti da dečak oslepi. Obuci se, pojedi nešto, tamo ti je frižider, i čekaj me u Muzeju “Panoptikum” u četiri posle podne. Imam sastanak sa krojačima. Moramo da uskladimo boju očiju sa bojom tkanine carice Ane. Volim te. - Ali, gde se nalazi ovaj stan? Kako ću naći Muzej? Nemarno je izvadio hrpu novčanica iz džepa i stavio ih na sto. - Ljubavi, pozovi taksi! Izvini što mi je stan u neredu, ne mogu da stignem da ga sredim. Imam lepši i veći stan u Moskvi, ali šta mogu kad više volim da radim u Sankt Peterburgu. Odoh ja. Ne zaboravi da te volim, ljubim, obožavam... Zdravo! Istrčao je i ostavio Galinu da se još malo izležava u krevetu, uživajući u sećanju na najlepšu noć u svom životu. Dok je od bake slušala najstrašnije priče o Rusiji, ni slutila nije da će svoju najlepšu noć da doživi baš u Rusiji. Doručkovala je, a zatim počela da razgleda knjige na Viktorovoj polici. Bilo joj je žao što ne zna ruski jezik - odlučila je da ga nauči, jer, ipak, to je jezik njenih predaka. Sa čežnjom je posmatrala knjige Dostojevskog i Cehova, i obećala sebi da će ih jednoga dana čitati na ruskom. Srećom, na policije bilo i knjiga na engleskom jeziku, tako da je ipak mogla bar da zaviri u neki deo Viktorove biblioteke. Bila je srećna zbog toga, činilo joj se da je sve što je Viktorovo, posebno vredno i lepo, i da ima neprocenjiv značaj za njen lični život. I za život Rusije. U tri sata posle podne pomislila je da je vreme da pozove taksi.

~ 27 ~

Galina nije znala da je toga dana njen direktor Dejv Carlton organizovao čitavu potragu za njom i da je, u nastupu nestrpljenja i vođen intuicijom da je Galina na tragu važnih saznanja, odlučio da u Sankt Peterburg pošalje i Džareda Aldermana, da pomogne Galini da brže i lakše plasira važne podatke u Muzej “Madam Tiso”. Pošto je Džaredu ispričao gde je Galina odsela i kako da je nađe, skrenuo mu je pažnju i na to da je sasvim moguće da je Galina zavela Viktora, kako bi od njega izvukla strogo čuvane tajne vezane za voštane figure u “Panoptikumu”. - Znam da prema Galini gajiš posebnu naklonost, zato shvati njeno eventualno zbližavanje sa Viktorom kao deo posla, i nemoj da ispoljavaš i najmanje znake ljubomore, jer bi to moglo biti kobno po “misiju” zbog koje Galina boravi u Rusiji.

Naravno, Galina ništa nije znala o dogovoru koji su postigli Dejv i Džared, i nije ni slutila da je očekuju burni dani. Mirno je sela u taksi i ležerno ušla u Muzej. Namerno je došla pola sata ranije. Naslađivala se čekanjem svog voljenog Viktora. Sa svakim minutom koji je prolazio rasla je njena želja da ga vidi, a sa njom i obećanja koja očekivani susret nudi. Kada je ušao u Muzej potrčala mu je u zagrljaj, i dugo ostala pripijena uz njega. - Hej, malena, mislim da je ovo previše! Strpi se, poljupci su za našu sobu i za podijum za igru. Ovo je Muzej, ovde dolaze ozbiljni ljudi i besposleni turisti... - Ma hajde, ne budali! Rekao si da ovde mogu da povlađujem svojim željama, a ja, eto, želim da te ljubim i grlim, i da nikad ne prestanem... - Au, neverovatno je kako Engleskinje sve doslovno shvataju! Draga moja, da li si nekad čula za stilske figure kao što su alegorija, hiperbola i tako to i tome slično... Prekinula ga je poljupcem, a onda se naglo primirila i rekla - Hej, u pravu si moram malo da sačekam, pa će mi tvoji poljupci biti još slađi. A sad, hajdemo da vidim nove voštane figure.

~ 28 ~

- Da, baš to sam hteo da ti pokažem - imamo novog Ivana Groznog. Baš sam se namučio oko očiju - hteo sam da izgledaju surovo, ali da ipak u njima ostane tračak nade da u svakom čoveku postoji bar klica dobrote. Gledala je figuru i morala da prizna: uspeo je u onome što je zamislio. Ivanove oči bile su surove, ali ne i beznadežno zle. - Reci mi, molim te, koliko uopšte ima figura u “Panoptikumu”? upitala ga je. Pogledao ju je, kao da ga je njeno pitanje iznenadilo, ali je ipak odgovorio - Ima ih mnogo manje nego po svetu. Ovo je jedini Muzej voštanih figura čiji eksponati šetaju svuda po svetu, i koji uvek imaju mnogo više eksponata van muzeja, nego u muzeju. - To znam. Ali mi nije jasno kako to figure izdrže? - Zato što su te figure, kao i sve ostalo u Rusiji, nešto posebno! ogovorio je spremno. - A šta ih to čini tako posebnima? - upitala je prostodušno. - Ono što voštane figure iz Peterburga čini posebnima, jeste njihova izdržljivost: mogu da podnesu temperature od minus trideset do plus četrdeset pet stepeni. Zato je “Panoptikum” jedini u svetu muzej voštanih figura koji ima više gostujućih figura, nego onih u stalnoj postavci - četiri stotine figura se nalazi u muzeju, a više od hiljadu “šeta” po svetu - u Grčkoj, Španiji, Švedskoj, Mađarskoj, Portugaliji... - Zaista? A zbog čega su te figure izdržljivije od figura u “Madam Tiso”, na primer? - Tajna je u materiji koja se dodaje pčelinjem vosku da bi figure postale otpornije. - Zaista? Pa u Rusiji sve ima svoju tajnu! Koje su to materije, da li se zna? - Tajnu o tome znaju samo dva čoveka u Sankt Peterburgu, i strogo je čuvaju. Bilo je pokušaja da se ta tajna otkrije, bilo je i pretnji, i ucena, ali ljudi koji znaju ko čuva tajnu, ne bi nipošto odali vlasnike tajni, jer bi to bilo strašno. Usledili bi pritisci, a ko zna da li bi oni sve to mogli da prežive. - Misliš, da li bi izdržali da ne odaju tajnu? - Naravno da bi izdržali, takva pitanja se uopšte ne postavljaju, nego se radi prosto o njihovoj fizičkoj bezbednosti. Mogao bi neko da im zapreti, a neko bi mogao i da ostvari tu pretnju. Možeš li da zamisliš

~ 29 ~

koliko bi u svetu najpoznatiji muzeji voštanih figura platili da znaju tajnu - kako vosak da učine otpornim? Nikada neće saznati tu tajnu! - Zašto si tako siguran? - Zato što je već bilo pokušaja da se ta tajna kupi. Na zapadu misle da se sve može kupiti. Ne znaju da neka znanja prosto nemaju cenu, i ne daju se čak ni ako je cena - život. Gledala ga je zadivljeno, sigurna da on zna koja su to dvojica naučnika koji znaju tajnu formulu supstance koja se dodaje pčelinjem vosku da bi figure postale čvrste i sposobne da se šetaju po izložbama širom sveta. Ipak, htela je da se uveri u to. - A ti, ti znaš ko zna tajnu? - Naravno da znam! - I nikome je ne bi rekao? - Nikome! - Čak ni ako bi te emocije na to navele? - Čak ni tada! - rekao je on i Galina je, ko zna zašto, posumnjala da je Viktor jedan od te dvojice ljudi koji znaju tajnu voštanih figura iz Peterburga. Bila je gotovo sigurna da Viktor zna koja se to materija dodaje vosku, i zbog toga je počela još više da mu se divi. Divila mu se više nego gradu koji je upravo proslavio tri veka postojanja, i za to vreme preživeo ono što je malo koji grad u svetu: revolucije i ratove, procvat i pad jednog naroda, i njegovo ponovno uzdizanje iz pepela. Bila je potpuno zaboravila zbog čega je zapravo došla u Sankt Peterburg, bila je potpuno zaboravila na svog direktora i na Muzej u kojem je radila. Mislila je samo na noć koja je čeka, i već je počela da drhti od poljubaca koje je unapred osećala na svojoj koži. Dočekala je tu noć i ispratila je sa strahom da će joj biti poslednja u životu, jer ko toliko uživa za jednu noć, proživeo je više nego onaj ko hiljadu godina živi bez ljubavi. Šta još da očekuje od života? Da joj je neko tada rekao da će kraj sveta, ne bi zažalila; probala je sve što je u njemu vredelo probati.

~ 30 ~

Ležala, je u krevetu svog apartmana i odlagala trenutak ustajanja. Kuda da žuri kad više za žurbu nema mesta? Više je ne zanima ni posao, ni Muzej u kojem je radila. Sada želi da svoj život posveti Viktoru, i da bude aktivan učesnik njegovog uspeha u poslu. Jer, svoj uspeh je već postigla, dokazala je da može da ispuni najstrože norme poslovnog sveta, i da u njemu dostigne vrh. Sada je želela svoju porodicu, želela je decu i miran život pored Viktora. Viktor radi važan posao, pomaže ljudima da progledaju, ili im daruje zdravlje da ne izgube vid, od njegove ruke zavisi toliko toga. Od njene ruke, na ovome svetu zavisi tako malo. Odlučila je da bude njegov pomoćnik u poslu. Da mu omogući sve dodatne uslove, tako da on može nesmetano da radi. Osluškivala je bat njegovih koraka niz stepenište hotela. Nikada nije hteo da ide liftom, jer je bio uveren da je lift najveći neprijatelj čovekove dobre kondicije. Bila je ponosna na njega! Tražili su Viktora, stizali su mu pozivi za rad iz mnogih svetskih klinika, nisu ga pitali za cenu, platili bi koliko god traži, ali on nije hteo da se veže ni za jednu kliniku. “Moja misija je da pomažem ljudima kojima je moja pomoć potrebna, ma gde oni bili. Zato ću se odazvati da povremeno radim u ma kojoj klinici na svetu, ali da radim samo u jednoj klinici - to nikako!” odlučno je odgovarao. Galina je sklopila ruke i zahvalila Bogu Što je upravo ona upoznala taj dragulj ljudske dobrote i ljudskog umeća koje tako mnogo znače stotinama ljudi na svetu. Iznenadila se kada je čula da neko kuca na vrata. Mislila je da je Viktor, i sva srećna, ustala je iz kreveta da ga dočeka kraj vrata. Ali, to nije bio Viktor Upravo je stigao Džared Alderman, a u tom trenutku, zazvonio je i telefon u njenoj sobi. Na vezi je bio Dejv Čarlton. Osetio je treptaje radosti u njenom glasu. - Direktore, zamislite šta sam saznala: “Panoptikum” je sasvim, sasvim poseban muzej voštanih figura! One su čvršće nego ostale

~ 31 ~

voštane figure, mogu da putuju po svetu i taj muzej je do sada voštane figure izlagao u nekoliko desetina zemalja sveta. - Odlično, Galina, odlično! Na pravom ste putu! Da li ste saznali u čemu je tajna čvrstine tih figura? - Ne, znam samo da mogu da izdrže neverovatan raspon temperature od minus... - Znam to, znam, ali da li ste saznali u čemu je tajna? Šta dodaju pčelinjem vosku da bi bio tako čvrst? - Ne, to još nisam saznala. To je strogo čuvana tajna, za nju znaju samo dva čoveka u Muzeju. - Da, pretpostavlja se da je jedan od njih Viktor. - I ja mislim da on zna. Znate, on je toliko pametan, on svašta zna, prosto ne možete da zamislite... - počela je da brblja ushićeno, željna da celom svetu saopšti koliko je Viktor poseban, pametan, vešt i svemoćan u svemu. Nije znala koliko je opasno kad ljubav dobije krila i uništi opreznost, ponekad toliko važnu. - Prema tome, sada vam je jasno koji je vaš zadatak. Drago mi je da nisam to ja morao da vam kažem, sami ste otkrili šta je vaš zadatak. Izvršite ga i nećete zažaliti, verujte mi! - rekao je Dejv, ali nije sačekao da Galina odgovori. Veza se prekinula i Galina je slegla ramenima i spustila slušalicu bilo joj je svejedno. Uostalom, učinilo joj se da je čula bat koraka u hodniku svog apartmana, ali ko bi to sada mogao da bude? Viktor je otišao, Džared je upravo ušao i stoji kraj nje - prema tome, sigurno joj se priviđaju zvuci koraka od silne želje da se Viktor vrati i da legne pored nje. A pošto Viktora nije bilo tu, a Džared je uporno stajao i čekao da se pozdravi sa njom, nije imala drugog izbora - prišla mu je i prijateljski ga zagrlila. I sa njim je poželela da podeli sreću. Zašto li je velika sreća tako nestrpljiva i velikodušna, zašto toliko čezne da se raspe na sve ljude oko sebe i da čitav svet obasja novom, veselijom svetlošću? - Džared, prijatelju moj stari, kada bi samo znao koliko sam srećna! Reči su suviše nemoćne da opišu makar delić ovoga što osećam, kada bi samo znao koliko mi je lepo! Džared se malo izmakao i odmerio je od glave do pete.

~ 32 ~

- Da, izgledaš upravo srećno. Veoma srećno! Znači li to da si uspela? - Da, Džared, ja sam uspela i više nego što sam sanjala! - Znači, čuveni doktor Sofronov je pao pred tvojim čarima i odlučio da razveže jezik? Osvojila si ga? - Da, mislim da sam ga osvojila! On je moj! - Odlično! Sada samo strpljivo i polako, dok ne dođeš do krucijalnih informacija - rekao je Džared poverljivo. Tada je Galina sasvim jasno čula korake u hodniku, a čula je i kako se vrata zatvaraju. Da li je budna sanjala zvuk vrata, da li je zaista neko koračao kroz njen apartman, da li je zaista tu bilo još nekoga? Nije to mogla znati. Za svaki slučaj, otišla je do vrata i izvirila na stepenište. Na stepeništu nikoga nije bilo. Lift je upravo kretao, a ko je bio u liftu, saznala je tek nekoliko meseci kasnije. Ali je pre toga, to saznao Džared Alderman.

Vratila se u dnevnu sobu apartmana i sela pored Džareda. Sipala mu je piće, i uz piće upitala - Zašto si ti došao? - Da ti pružim podršku, ako ti je potrebna. - Ma ne, meni više ništa nije potrebno. - Znači, sigurna si da sama možeš da dođeš do informacija koje tražiš? - Ne znam do kojih informacija? Sve što sam saznala, već sam rekla Dejvu, a osim toga... - Hajde, Galina, nemoj preda mnom da se praviš nevešta - oboje znamo zašto si zapravo došla u Sankt Peterburg, i na šta si zapravo pristala kada si pristala da doputuješ ovde. - Ne razumem o čemu govoriš? - Pa dobro, kad već hoćeš da pričamo potpuno otvoreno, reći ću ti: od mene ne moraš ništa da kriješ. Znam da je tvoj cilj prvenstveno da

~ 33 ~

otkriješ koju supstancu u “Panoptikumu” dodaju pčelinjem vosku da bi figure dobile takvu čvrstinu i izdržljivost. Pogledala ga je šokirano, kao da je upravo čula vest da se nalazi na Marsu, a ne na Zemlji. - O čemu to govoriš? Tu tajnu niko još nije uspeo da otkrije, niti će uspeti. Kako misliš da ja... I Džared je nju pogledao u čudu, kao da ne veruje sopstvenim ušima. Pitao ju je - Zašto se sada praviš nevešta? Muzej “Madam Tiso” računa na tebe i na tvoj uticaj na Viktora. Uostalom, zar nisi pristala? - Na šta? - Kako na šta? Dejv mi je rekao da ste otvoreno razgovarali i da ti je nagovestio da računa pre svega na emocije tog Rusa, jer ma koliko bili pametni i obazrivi, kad vole, Rusi potpuno gube razum i u stanju su da kažu sve što ih pitaš. Ustala je i počela nervozno da šeta po sobi. - Žao mi je, bio je to strašan nesporazum. Nikada ne bih pristala da iskoristim tuđe emocije u svrhu špijunaže. Bila sam spremna da prikupljam sve informacije koje su dostupne i da radim na tome da saznam što više, ali ne i da ja otkrivam toliko brižljivo čuvane tajne. To nikako ne bih pristala! - Ali, ti i Dejv ste sklopili prećutan dogovor. - Žao mi je, ali ja mu nikada tako nešto nisam obećala. Osim toga... Džared Alderman više nije mogao da je sluša, ustao je i nervozno šetao po sobi. - Šta sada da radim? Dejv će da poludi, uprava Muzeja ima da poludi, svi računaju na tebe, a ti se ponašaš kao da te Muzej “Madam Tiso” više ne zanima. - Pa i ne zanima me! - Molim? Znaš li šta to znači? - Znam! - Očigledno ne znaš! Dobićeš otkaz, devojko! - To i hoću! Ne želim više da radim u Muzeju. - Ali zašto? - pitao je Džared, i slomljeno seo na stolicu, kao da očekuje odgovor od kojeg mu preti opasnost da će pasti u nesvest. - Zaljubila sam se!

~ 34 ~

Džared je tog časa skočio sa stolice i uzviknuo - Zaljubila se? U koga? - U Viktora Sofronova. - U onog Rusa što je trebalo da ga osvojiš i “vrtiš oko malog prsta”? - Da, baš u njega. Preduhitrio me je. Osvojio me je i može da me “vrti oko malog prsta”. Potpuno sam mu odana, spremna da poslušam bilo šta da traži od mene. S tim što sam sigurna da od mene može da traži samo lepe i divne stvari. Jer me voli. - Voli, voli, voli! Hajde, ne trabunjaj mnogo, kod Rusa je to prolazno osećanje. - Ne, kod Rusa je to večno osećanje. Sudbinsko. Najvažnije i jedino važno. - Ne, reci da se šališ! Molim te, reci da to nije istina. - Ne šalim se. Istina je. Udaću se za njega. Za njega je ljubav svetinja! Džared se uhvatio za glavu kao da očajava, i počeo da šeta kao ranjena zver u kavezu. - Svetinja, svetinja? Kod njih je sve prolazno, kao pijanstvo. Traje burno i dramatično, ali brzo se otrezne. - Ne, kod Viktora ljubav nikad neće proći! - O, majko moja, čije ja grehe ispaštam kad moram da slušam ove besmislice? Samo je posao svetinja, sve ostalo je varljivo i prolazno, zar to nisi naučila već odavno? - Sve što je važno naučila sam otkad sam došla u Rusiju. Prema tome, možeš slobodno da se vratiš u London i da poručiš Dejvu da se udajem i da traži drugog menadžera. - Dobro, ja sam odseo u ovom istom hotelu i biću tu bar još tri dana. Ako ti zatrebam, ili ako se predomisliš, javi se. Strpljenje me izdaje, više nisam sposoban da slušam buncanje zaljubljene žene. Zdravo, Galina, i ne zaboravi - ja sam u sobi broj 25, drugi sprat. - Imaću to u vidu. Osim toga, ne brini, dolaziću ja u London, sa Viktorom. Znaš, on često dolazi u London i operiše na jednoj klinici kada ga pozovu zbog nekog delikatnog slučaja. - Da, da, a možda se sretnemo i u Parizu, pošto i tamo Viktor ponekad operiše.

~ 35 ~

- Naravno, otkud znaš? Operiše i u Parizu. On smatra da čovek koji ima dar mora da ga podeli sa drugima, jer Bog ga i jeste obdario da bi to drugima delio, a ne da tavori i propada... - Kao što rekoh, nisam više sposoban da slušam tvoje buncanje. Do viđenja. - Do viđenja, prijatelju dragi! Vidimo se u Londonu! Jednog dana... Mislila je da će to biti ko zna kad...

Otišla je do Muzeja “Panoptikum” poslepodne, kako se i dogovorila sa Viktorom. Pošto je došla malo ranije, ušla je unutra i zaustavila se kraj figure Ane Ivanovne, ruske carice iz osamnaestog veka. Zašto ju je ta Ana toliko fascinirala? Bila je to rođaka Petra Prvog, najvećeg ruskog prosvetitelja i reformatora. U sedamnaestoj godini ostala je udovica i po tadašnjim običajima na ruskom dvoru, trebalo je da ode u manastir, ali njen ujak, Petar Drugi, preselio ju je iz Petrograda, današnjeg Sankt Peterburga, u Kurlandiju, kod Finske. Bila je okružena strancima, tako da je umesto nje vladao Petar Drugi. Posle njegove smrti hiljadu sedamsto tridesete godine, ona postaje carica. Rusi na dvoru hteli su da ograniče njenu vlast, ali ona to nije dozvolila. Jedva je dočekala da diše punim plućima i živi iz čistog zadovoljstva, što je u to vreme bila carska privilegija. Opisivali su je kao odvratnu, debelu i za glavu višu od svojih udvarača. Uživala je u lovu, a na dvoru je okupila oko sebe klovnove, kepece i ljude sa grbom ili sa nekom drugom manom. U Petrogradu je postojao jedan dvorac od leda. Ona je jednom neposlušnom dvoraninu, za kaznu, naredila da prvu bračnu noć provede u tom dvorcu. Posmatrala je figuru debele carice, pored koje je bila figura kepeca, i uvek kada bi je videla, pitala bi se: da li je ta žena bila mnogo nesrećna ili mnogo zla? Izašla je iz Muzeja da je niko ne zapazi.

~ 36 ~

Stajala je kraj vrata i čekala Viktora, jer više nije htela da ulazi bez njega, i gledala u pravac iz kojeg je trebalo da naiđe. Kad ga je ugledala, lice joj se ozarilo, a telo ustreptalo. Potrčala mu je u zagrljaj, ali nije stigla i da ga zagrli, jer je postavio ruke kao branu ispred sebe, i dodatno je odbio ledenim pogledom. Na trenutak se uplašila, a onda se nasmejala i pomislila da je Viktor čudan, i da je sigurno to jedna od njegovih neobičnih šala i ponovo pokušala da ga zagrli. Ponovo bez uspeha. - Šta se dogodilo? - upitala ga je uplašeno, i sva pretrnula pred njegovim pogledom koji je bio pun prezira, gotovo mržnje. - Ništa se nije dogodilo, srećom! Bog je bio milostiv prema meni, i na vreme mi pružio dragoceno saznanje, tako da nisam potonuo baš do dna, ali je malo nedostajalo - rekao je, i dalje gledajući kroz nju. - Dragi, ne znam o čemu govoriš? Hajdemo negde da na miru porazgovaramo - rekla je i pružila mu ruku koja je ostala da visi u vazduhu. - Ne idem ja nigde više sa tobom. Molim te da od sada zaboraviš na mene i da ne pokušavaš bilo šta da objasniš. Najviše mrzim loša objašnjenja. Zapravo, to uopšte ne mogu da podnesem. Prema tome, mi smo završili, više ne želim čak ni da ti se javim na ulici ako te nekad negde sretnem. - Ne, ja to ne mogu da poverujem! Objasni mi o čemu se radi, ne možeš tek tako da me ostaviš... - Misliš da ne mogu? Do viđenja! - rekao je, okrenuo se i otišao. Potrčala je za njim i dalje uverena da se radi o nekakvoj šali. Rusi zaista ponekad imaju Čudan smisao za humor. Stigla ga je i uhvatila za ruku, ali on se nije ni osvrnuo. Stresao je njenu ruku sa svoje, kao mušicu koja ga dosadno opseda, i nastavio dalje, bez reči. Stala je kao ukopana. Sada je znala da je kraj, iako nije znala zbog čega, šta se dogodilo, i da li ju je Viktor uopšte voleo, ili se samo pravio da je zaljubljen. Ali kako može onako da vodi ljubav ako me ne voli! Kako može onakve reči da šapuće, ako nije zaljubljen, pitala se, dok su suze lile iz očiju i pretile da potope njenu dušu.

~ 37 ~

Setila se tada šta joj je Džared Alderman govorio: “Kod Rusa je svaka emocija prolazna kao oluja”. I snažna kao oluja. Bez obzira koliko je to bolelo, morala je da prihvati da je Džared bio u pravu. Šetala je pored Neve do kasno u noć, plakala i proklinjala sudbinu koja ju je dovela u Rusiju. Prekorevala je sebe što nije poslušala baku koja joj je uvek govorila da nikad, ama baš nikad ne zakorači u tu daleku, neobičnu zemlju velikih ljudi, velikih potresa i velikih zabluda. Bilo je kasno da se kaje: došla je Rusiju i tu je ostavila svoje srce. Znala je da više nikada neće moći tako jako da se zaljubi kao ovde, i da više nikada neće upoznati takvog čoveka kao što je Viktor. Bez obzira što se njena povređena sujeta borila da izbije u prvi plan, i što je sebe stavljala na prvo mesto, Galina je morala da prizna: i dalje se divi Viktoru, i dalje misli da je on najveći čovek kojeg je lično upoznala. Na neki čudan, bolan način, bila je ponosna što voli baš tog čoveka, i bila je spremna da plati cenu koju zahteva ljubav prema njemu. Pristala je na patnju, ali nikada ne bi pristala da se odrekne ljubavi prema Viktoru.

Slomljena i zbunjena, ali ne i očajna, vratila se u svoj apartman i legla u krevet koji je još mirisao na Viktora. Ušuškala se u pokrivač i šaputala sebi - Uživaj u ovom mirisu još malo, dok sasvim ne nestane. A onda ti ostaju samo uspomene. Ponovo je zaplakala. Plakala je pola sata, a onda obrisala suze, ponosno digla glavu i naglas rekla - Pa šta? Nisu ni uspomene malo što sam od njega dobila! Legla je i zaspala, bez jasne ideje šta dalje treba da radi. Ujutru ju je probudilo kucanje na vratima. Ustala je i užasnuto ustanovila da je prošlo podne. Otvorila je vrata i nije se iznenadila kada je ispred njih videla Džareda Aldermana.

~ 38 ~

Njegov dolazak videla je kao slamku spasa, koja će je izvući iz ove očajne situacije. Bila joj je potrebna uteha prijatelja, i blaga reč bliskog čoveka. Baš onako kako ne dolikuje Engleskinji, a dolikuje Ruskinji u stanju haotičnih emocija, zagrlila je Džareda i na njegovom ramenu počela očajnički da plače. On ju je poveo do fotelje, seo na nju, smestio svoju drugaricu u krilo, stavio njenu uplakanu glavu na svoje rame, i dugo je mazio po kosi, sve dok nije prošao prvi nalet tuge. - Hej, pa ti si se izgleda zaista zaljubila kao u filmu? Onako ozbiljno, i smrtno! - pokušao je da se našali. Nije se naljutila, samo je klimnula glavom, ustala iz njegovog krila i upitala ga - Hoćeš li da popijemo po jednu votku? - Ako to pomaže u ovakvim situacijama, hoću, naravno. Donela je bocu votke, ali se nisu zaustavili na jednoj - pili su sve dok nije osetila kako se čitav Sankt Peterburg okreće oko njene glave. Bilo je to prejako piće za njenu naviku da pije samo voćne sokove. Posle joj je bilo muka, Džared joj je držao glavu, stavljao hladne obloge, donosio mineralnu vodu da ublaži bolove u stomaku, i najzad rekao - Nikada ni pomislio nisam da ću postati nešto kao tvoja najbolja drugarica, koja će sa tobom da deli muku nesrećne ljubavi. Hajde sad sedi i lepo mi ispričaj šta se dogodilo. Učinilo joj se da će zaplakati, ali nije. - Nemam pojma! - hladno je rekla i nastavila - On je jednostavno rekao da više ne želi da me vidi. I da mu je žao što me je upoznao. - Eto, rekao sam ti da je ljubav kod Rusa veoma prolazna. - Ma ne verujem da je to u pitanju. A možda i jeste. U svakom slučaju, hoću odmah da se vratim u London. Više ne mogu da podnesem Sankt Peterburg u kojem nisam sa Viktorom. - Misliš da ćeš ga zaboraviti u Londonu? - Ne mislim. Ali hoću da otputujem. - Šta će direktor reći na to? - To me ne zanima. - Svesna si toga da te, verovatno, čeka otkaz? - Ako me ne čeka, sama ću ga tražiti. Ne mogu više da radim posao koji će me podsećati na Viktora.

~ 39 ~

- Zar nisi rekla da ne želiš da ga zaboraviš? - Naravno da ne želim da ga zaboravim, ali svejedno. Čeka me otkaz. Bolje je da direktor pomisli kako to sama želim, nego da likuje nad mojim porazom. - I, šta nameravaš da radiš? - Ne znam. Počeću ispočetka. Pa nisam valjda toliko stara da ne mogu započeti neki novi posao. - Imaš li ušteđevine? - Imam. Mislim da nekoliko meseci ne radim, hoću da učim ruski. Posle ću da vidim šta ću. - Zar posle svega želiš da naučiš ruski jezik? - Oduvek sam to želela. Viktor me je ubedio da svojim željama treba izlaziti u susret, a ne bežati od njih. - Vidim, on je poželeo da te ostavi i brže-bolje to ostvario. - Pa neka! Možda je bolje tako! - rekla je Galina i ponovo se rasplakala. Džared je ćutao dok se nije isplakala. Onda joj je rekao - Da uzmem ja avionske karte za prvi let do Londona? Ili ćeš možda brodom? Koliko znam, ne podnosiš let avionom. - To je prošlost! Obožavam putovanje avionom. Zahvaljujući Viktoru. Taj čovek... Ne, neću ponovo da plačem, on je zaista od mene načinio neku sasvim drugu, drugačiju Galinu. - Dakle, da kupujem karte, ili ćeš da ostaneš ovde još neko vreme da se nadaš kako ćete se pomiriti? - Nema svrhe. On kada nešto odluči - to je definitivno. Prema tome, putujemo!

Vratili su se u London, ali tamo ih nije dočekao otkaz! Direktor Dejv Čarlton je zahvalio Galini što je saznala makar i tu informaciju da samo dva čoveka znaju tajnu voštanih figura, a uprava Muzeja je napravila koncept razvoja i plan rada koji podrazumeva proširenje stalne postavke, bez gostujućih izložbi.

~ 40 ~

- Prema tome, za sada nas ne zanima koju supstancu Rusi dodaju vosku - do daljeg, putujuće izložbe biće njihova specifičnost, mi ćemo morati da nađemo neku drugu karakteristiku po kojoj će naš muzej biti jedinstven u svetu. A vi, Galina, ostajete deo našeg najužeg tima ukoliko to želite, naravno! Galina je zahvalno pogledala Džareda, jer je znala da su velike zasluge njegove za to što je sačuvala radno mesto.

Džared se još neko vreme, dva-tri meseca, ili malo više, nadao da će moći da osvoji Galinino srce i da je natera da zaboravi Viktora, sve dok se u Muzeju nije pojavila Šeron Vels, simpatična devojka i vrsni poznavalac istorije engleske umetnosti. Galina se radovala što je Džared konačno našao osobu kakvu zaslužuje, ali je bila pomalo tužna što će od sada moći manje vremena da provodi sa njom. Za tu tugu imala je i jedan poseban razlog, za koji je mislila da je samo njena tajna. Nije ni sanjala da je Džared naslutio šta se sa njom dešava još pre mesec dana kada je iz čista mira pala u nesvest kada ih je zapahnuo miris sveže obojenih voštanih figura u ateljeu Muzeja “Madam Tiso”. Džared ju je uhvatio na vreme da ne padne na tvrdi, popločani pod, i bez reči joj doneo kocku šećera i čašu vode. Narednih dana više puta je bio u prilici da posmatra njeno lice koje menja boju kao nebo posle kiše: čas postaje rumeno, čas belo kao kreč, da bi se odjednom zajapurilo i zaplamtelo kao da će da zapali sve oko sebe. Razgovarao je sa Šeron o svojoj prijateljici Galini, i ona mu je rekla da možda ne treba da brine zbog toga. - Ako je tvoja drugarica imala momka, možda je trudna! - rekla mu je Šeron, i tada se Džared lupio po čelu i uzviknuo - O Bože, opet je u njoj proradila “ruska krv”! Koliko je poznajem, rodice to dete, i obožavaće ga, jer ona i dalje misli da je Viktor jedan poseban čovek kakav se nikad više neće roditi.

~ 41 ~

- U pravu je: svako od nas je poseban čovek. I svakoga ljubav čini još vrednijim i većim - odgovorila je Šeron i zagonetno pogledala Džareda. On je razumeo i pomislio u sebi: “Zaista, ne bi bilo loše da imamo jednu malu, slatku bebu”.

Za nekoliko meseci svima je postalo jasno da Galina čeka bebu. Više je nisu odavale mučnine, koje su, uostalom, prošle niti poseban sjaj u očima. Svi su imali mnogo očiglednije razloge da poveruju u to da će uskoro postati mama. Galina je bila sve krupnija i ponosno je oblačila trudničke haljine koje su isticale njen okrugao stomak. A kada je Džared saznao da i Šeron čeka bebu, odjednom se u njemu probudio neki čudni instinkt da zaštiti sve bebe ovoga sveta, pa je odlučio da načini jedan nerazuman korak: da otputuje u Sankt Peterburg i pronađe tog neodgovornog Rusa, koji uživa u lepoti ljubavi dok traje, i pri tom ne misli na posledice. - Najpre ću ga pitati - ako već nije želeo dete, zar nije čuo za poslednji izum nauke i tehnike - kondom? Zar su u Rusiji toliko daleko od civilizacije da ni toliko ne mogu da priušte svojoj devojci - sigurnu ljubav, bez neželjenih posledica, razmišljao je, a onda se setio i naglas rekao - Ma kakve neželjene posledice! Galina je više od svega želela da ima njegovo dete! A on, skot jedan, pokazaću mu ja samo da ga vidim, ne može to tako... Zatražio je od direktora nekoliko slobodnih dana i otputovao. Galina nije ni slutila zašto narednih dana nije viđala svog prijatelja. Osećala je prazninu i mnogo joj je nedostajao. Nije se usuđivala da nešto više pita njegovu devojku, jer se plašila da li će to razumeti na pravi način? Narednih dana usamljenost se svalila na njena nejaka pleća, i ona je svaku noć osećala kao nepodnošljiv teret. Tešila se osluškivanjem pokreta u stomaku - zamišljala je tu jednu malu, slatku, plavokosu devojčicu, ili pak jednog dečaka. Nije znala da li više želi dečaka ili devojčicu.

~ 42 ~

Džared Alderman se nije mnogo namučio da nađe Viktora, bilo je dovoljno da ode u “Centar za mikrohirurgiju oka” i da tamo pita za doktora Sofronova. Istog dana sedeo je sa njim u restoranu “Moskva” i razmišljao kako da počne priču. - Čekam. Hoćete li mi reći zašto ste želeli da se sretnete sa mnom? - započeo je razgovor Viktor, bez mnogo izgleda da će prijateljski da primi ovaj neočekivani susret. - Zbog Galine! - kratko je odgovorio Džared, i otpio piće da malo povrati hrabrost. Viktor se namrštio i krupne graške znoja izbile su mu po čelu. Očigledno mu je bilo neprijatno, što je Džareda dodatno naljutilo i ohrabrilo ga da bude oštar. - Znate, u Engleskoj se pravi džentlmen ne ponaša tako kao vi. - Nego kako?! Dozvoljava da ga devojka u koju se zaljubi vuče za nos, da ga zavede iz tako niskih, odvratnih pobuda? - Kakvih pobuda? O čemu govorite? - Nemojte da se pravite naivni! - Ne pravim se ja naivan, nego vi! Ne znate da se zaljubila u vas? Namerno ste je zaveli... - Ne, ona je došla u Sankt Peterburg da bi otkrila tajnu voštanih figura. Sa mnom je spavala zato da bi mi izmamila informacije, a ne zato što se zaljubila, kao što sam naivno mislio. Imam trideset jednu godinu, a toliko sam naivan da me je stid! Džared je počeo da se smeje, a zatim je ustao i zagrlio Viktora. - Šta vam je, čoveče? - pitao je Viktor i pokušao da odgurne Džareda. Džared se i dalje radosno smejao i kroz smeh objašnjavao - Dobro je, Viktore, dobro je da si ti zaista bio zaljubljen. Uplašio sam se da ništa nisi osećao prema Galini. Da si se samo poigrao sa njom. O, Bože, kako mi je laknulo! - Ne znam zašto vam je laknulo! Ja se jesam zaljubio, a ona... - Ona je takođe osečala...

~ 43 ~

- Znam, osečala je samo želju da od mene dobije informacije. Džared je lupio rukom o sto jer nije znao kako drugačije da dobije malo vremena i kaže ono zbog čega je prevalio toliko dug put. Pogledao je Viktora u oči i počeo da govori - Smiri se i saslušaj me! Galina je došla u Sankt Peterburg zbog toga da prikupi što više informacija o Muzeju, i o tome kakve su mogućnosti kulturne saradnje sa vašim institucijama kulture. Međutim, ona nikako nije htela da tebe iskoristi na taj način, naročito ne otkad se zaljubila u tebe. - Ona se zaljubila? Otkud znaš? - sada već usplahireno pitao je Viktor ne krijući nadu. - Znam pouzdano. A otkud u tebi sumnja da je ona samo htela da te špijunira? Viktor se namrštio i odjednom se uozbiljio. - Moram ti priznati: jednom sam spavao kod Galine u apartmanu. - Dobro, i? - Bila je to naša najlepša noć. Ujutru sam otišao, ali sam nešto zaboravio, pa sam se vratio. Čuo sam kako razgovara telefonom i kako govori o tajni Muzeja voštanih figura. Čuo sam i tebe kako od nje tražiš da sazna tajnu. Džared se nasmejao. - Sećam se. Izašla je jer joj se učinilo da je neko ulazio. Mislila je da joj se privida. Tada mi je priznala koliko je zaljubljena u tebe - rekao je Džared. - Ali, nju ste ipak ovde poslali da bi, na neki način, špijunirala, zar ne? - To je sada prošlost - špijunskih afera je bilo i manjih i većih, ali države i ljudi zbog toga nisu prekidali prijateljstva i saradnju. Zapravo, Dejv je u nastupu samoljublja pomislio da bi Galina mogla da dobije neke tajne informacije, a Galina nikada ni pomislila da se od nje očekuje da otkriva krucijalne tajne. Ona je razumela da treba samo da sazna ono što inače svako može da sazna. Osim toga... - rekao je Džared, i značajno napravio pauzu pre nego što je nastavio - Osim toga, možeš da budeš zahvalan Dejvu Čarltonu da nije imao tako suludu ideju, ti ne bi imao nikakve šanse da za dva meseca postaneš tata! Viktor je skočio sa stolice i počeo da šeta oko stola, da grli Džareda, zatim da ga pušta, pa da ga opet grli, i da pri tom neprestano ponavlja - Šta kažeš, tata? Ja ću postati tata? Galina je

~ 44 ~

trudna? Reci da je to istina, molim te, reci da je to istina! Hej, šta čekaš, smesta idemo u London! Konobar, hej, taksi, konobar, zovite aerodrom, proverite kad ima prvi let za London, ne, ja više ne mogu da čekam ni jedan jedini minut, krećemo... - Au, šta mi je trebalo da se sa Rusima petljam! - vajkao se Džared. - Slušaj me, čoveče, nije ti aerodrom tramvajska stanica, ne poleću avioni za London na svakih pet minuta. Uostalom... - Ne mogu da čekam ni jedan dan više! - Baš ste vi Rusi čudan narod: čekate sedam meseci, a onda ne možete da sačekate još jedan dan! Dobro, hajdemo na aerodrom, pa ćemo tamo sedeti i čekati dok ne naiđe prvi avion za London. Hoće li ti tako biti lakše? - Naravno da hoće! - uzviknuo je Viktor i zagrlio Džareda. - Ti si moj najbolji, najveći, najvažniji prijatelj! Moj najengleskiji i najruskiji prijatelj na svetu! Ipak nisu otišli na aerodrom: u međuvremenu, Džared je uspeo da objasni Viktoru da bi bilo glupo, smešno i neprimereno jednom budućem ocu da “dreždi” na aerodromu, da ozbiljni ljudi dolaze sat vremena pre leta, a ne sede tamo kao poslednje besposlene babe. Otputovali su u London tek sutradan. Džared je odmah odveo Viktora do Galininog stana, a onda ga tu ostavio. Pre nego što je pozvonio na vrata, Džared ga je upitao - Hej, reci mi dok još ne uđeš kod Galine, da li zaista znaš tajnu izdržljivosti voštanih figura iz “Panoptikuma”? Viktor se nasmejao i rekao - Šta ti pada na pamet! Nisam ja hemičar, nego očni hirurg i protetičar! Tu tajnu znaju samo dva čoveka, ja čak ne znam ni koja su to dva čoveka. - Tako sam i mislio - rekao je Džared i pošao niz stepenice. Tog trenutka vrata su se otvorila i na njima se pojavila Galina. - Kakva je to buka na stepeništu? Hej, čekaj, Džared, ne idi, molim te! - vikala je Galina za Džaredom tako očajnički da se on vratio, i upitao je šta hoće. - Sačekaj, molim te, ne ostavljaj me, nije mi dobro! Privida mi se da vidim Viktora, ali ne, to je nemoguće! - Slušaj, Galina, to priviđenje je već tvoj problem! Odoh ja, a ti gledaj šta ćeš sa njim! - rekao je Džared i otrčao niz stepenice.

~ 45 ~

Viktor je stajao ispred vrata i zaljubljeno gledao čas u Galinino lice, čas u njen stomak. - Ljubavi moja, možeš li mi oprostiti? - Mogu, ako me voliš! - Ako te volim? Kako je to mala, bleda, nikakva reč, kako je to malo u odnosu na ovo što osećam, kako je divna tvoja beba, kako su tvoje oči divne... Volim te, Galina! Pogledala ga je i prepustila se njegovom zagrljaju i njegovim poljupcima. Grlili su se i ljubili ispred vrata, plakali od radosti i smejali se, sve dok jedna susetka nije izašla iz stana i upitala ih - Oprostite, a zašto to radite tu? Zašto ne uđete u stan? Galina je pogledala susetku i ozbiljno odgovorila - Nismo se setili! Baš vam hvala što ste nas podsetili. Viktore, čuješ li? Ulazi unutra... Vrata su se zatvorila za njima, a susetka je ostala ispred svojih vrata i kroz osmeh promrmljala sebi u bradu - Možda se zaista nisu setili! KRAJ PDF BY FOXY

~ 46 ~

View more...

Comments

Copyright ©2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF