Kriminalistika - skripta

POJAM KRIMINALISTIKE I NJEN ODNOS SA DRUGIM KRIVICNIM NAUKAMA Kriminalistika je nauka koja pronalazi, usavrsava i primenjuje odredjene naucne ili na prakticnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpodesnija da se krivicno delo ptkrije i razjasni, otkrije ucinilac i obezbede dokazi, kao i da se spreci izvrsenje planiranih krivicnih dela. Jednostavnije receno, kriminalistika je nauka o tehnici, taktici i metodici istrazivanja i sprecavanja krivicnih dela. Kriminalisticka tehnika proucava i primenjuje metode i sredstva iz oblasti prirodnih i tehnickih nauka pomocu kojih se pronalaze, obezbedjuju i tumace tragovi i predmeti krivicnih dela da bi se razjasnile bitne okolnosti vazne za rasvetljavanje krivicnog dela i identifikaciju ucinioca ili drugog lica. Kriminalisticka taktika se bavi oblicima krivicnih dela, nacinom izvrsenja, strucnim znanjem, vestinama, navikama, obicajima, shvatanjima, nacinom zivota, psihologijom i tipologijom ucinioca krivicnih dela. Kriminalisticka metodika proucava fenomenologiju svake vrste krivicnog dela ponaosob i posebnosti koje vaze za otkrivanje, razjasnjavanje, presudjivanje i sprecavanje odredjene vrste krivicnog dela. Na osnovu KZ i ZKP-a vrsi se primena naucno-tehnicke metode za takticki i metodicki nacin koji se primenjuje pri isledjivanju i sudjenju krivicnih dela, sto dovodi do toga da se time ne bavi samo u kriminalistici vec i u krivicnom pravu i postupku. Veza izmedju krivicnog procesnog prava i kriminalistike sastoji se u tome sto kriminalistika pri izradi naucnih metoda isledjenja i sudjenja polazi od osnovnih teoretskih postavki nauke krivicnog procesnog prava. Upravo te naucne metode, primenjuju se u krivicnom postupku sa ciljem da se istraznim i sudskim organima omoguci puno ostvarenje ciljeva pravosudja. Krivicni postupak propisuje pravne okvire i forme za delatnost sudskog postupka, a kriminalistika daje ovom okviru realni sadrzaj. Kriminalistika se ne primenjuje samo u krivicnom postupku, vec i u gradjanskom postupku (taktika i tehnika saslusanja, uvidjaj, psihologija iskaza, vestacenje mastila, dokumenata…) Svoju primenu, kriminalistika nalazi i u upravnom pravu registracijom koja se vrsi upravnim putem. Kriminalna fenomenologija, kao sastavni deo kriminalistike, doprinosi gradji drugih kriminoloskih disciplina, pre svega sociologija i etiologija kriminaliteta, jer se ne moze zamisliti istrazivanje uzroka kriminaliteta bez poznavanja zivota prestupnika i pojavnog oblika kriminaliteta. Kriminalistika, koja je u tesnoj vezi za krivicnim pravom, zajedno sa psihijatrijom i psihologijom uveliko doprinosi izgradnji sudske psihologije, kao samostalne naucne discipline. MEDJUNARODNA (Interpol)

SARADNJA

U

BORBI

PROTIV

KRIMINALITETA

Medjunarodna organizacija kriminalisticke policije – Interpol je organizacija cija je osnovna namena borba protiv medjunarodnog kriminaliteta. To je jedna medjunarodna organizacija u okviru koje policija svake drzave uziva svoj puni suverenitet. Po pocetka 20. veka nije postojala potreba za stvaranje ovakve organizacije. Tek se 1914. godine na Prvoj medjunarodnoj sudskoj, policijskoj i krivicnopravnoj konferenciji u Monaku, na kojoj su prisustvovali delegati iz 24 drzave, ojacala ideja o stvaranju organizacije. Prvi svetski rat prekinuo je realizaciju te ideje, koja je nastavljena na drugoj konferenciji 1923. godine u Becu, gde su prisustvovali delegate 19 drzava (medju njima i Jugoslavija).

Tada je stvorena Medjunarodna organizacija kriminalisticke policije koja je zivela do 1938. godine i brojala 34 drzave clanica. Po zavrsetku II svetskog rata, 1946. godine u Briselu, generalni inspektor belgijske policije Luvaz, organizovao je ponovo mnedjunarodnu konferenciju, na kojoj je Medjunarodna organizacija nastavila sa radom. Tom prlikom osnovan je i Generalni sekretarijat Interpola sa sedistem u Parizu. U nasoj zemlji, ako i u ostalim, postoji nacionalni centralni biro Interpola koji je u stalnoj vezi sa sedistem Interpola u Francuskoj. Interpol se sastoji iz sledecih organa: Generalna skupstina, Izvrsni komitet, Generalni sekretarijat i Naciolani centralni biro u svakoj drzavi clanici. U clanu 2. Statuta Interpola, regulisan je zadatak Interpola koji se ogleda u pomaganju i razvoju medjunarodne pomoci svih kriminalistickih sluzbi u okviru zakona onih zemalja koje su njegove clanice, pridrzavajuci se opste deklaracije o pravima coveka. Takodje, zadatak Interpola jeste i potpomaganje i pruzanje pomoci svim institucijama koje ucestvuju u borbi i prevenciji kriminaliteta. Interpol razmenjuje i prikuplja podatke o uciniocima krivicnih dela, vrsi identifikaciju sumnjivih osoba za kojima je raspisana poternica, lisava slobode ucinioce za koje postoji odgovarajuci nalog suda neke drzave i td. Podrucje rada Interpola obuhgvata sledece delikte: ilegalna trgovina drogama; falsifikovanje i proturanje novca i cekova; falsifikovanje umetnickih slika i drugih umetnickih predmeta; kradja, prevara, provala i ubistvo; prostitucija i trgovina belim robljem. OSNOVNA NACELA KRIMINALISTIKE Osnovna nacela kriminalistike su: 1) NACELO ZAKONITOSTI – podrazumeva da se organi kojima je drustvo odredilo zadatke u suzbijanju kriminaliteta moraju strogo i dosledno pridrzavati zakonskih propisa; 2)NACELO OPERATIVNOSTI I BRZINE – podrazumeva brzo i odlucno ali smisljeno postupanje. Brzina reagovanja na kriminalna ponasanja predstavlja nuznost u savremenim uslovima borbe protiv kriminaliteta. Operativnost u radu se ne vezuje za kancelarisjko delovanje, vec za dinamicnu i kontinuiranu aktivnost na svim mestima gde se mogu otkriti i prikupiti dokazi, cinjenice i informacije za utvrdjivanje krivicnog dela i otkrivanja ucinioca; 3) NACELO METODICNOSTI – podrazumeva da svako postupanje u konkretnom krivicnom slucaju mora biti prouceno i planirano pre nego sto je preduzeto. Aktivnosti na sprecavanju i otkrivanju dela koje se odnose na gonjenje po sluzbenoj duznosti, na pronalazenju dikaza, identifikovanju ucinilaca, pronalazenja mesta gde su se pocinioci skrivali i slicno, moraju biti unapred isplanirana, jer u takvim procesima cesto mogu nastati nepredvidjene situacije i poteskoce; 4) NACELO TEMELJITOSTI I UPORNOSTI – Ovo nacelo u tesnoj je vezi aa nacelom metodicnosti i nacelom operativnosti i brzine. Medjusobno se nadopunjuju, jer operativnost i brzina u reagovanju ne trpi brzopletost i povrsnost. Brzo ali temeljito pripremljena i sa razumnom upornoscu sprovedena akcija je osnovna pretpostavka za uspesno okoncanje. 5) NACELO OBJEKTIVNOSTI – podrazumeva savesno i temeljno prikupljanje i proveravanje svih cinjenica i dokaza koji doprinose tome da nevin ne bude osumnjicen, okrivljen, optuzen ili osudjen a da krivac ne izbegne krivicnu odgovornost i zasluzenu

kaznu. Povrsno, olako i jednostrano donosenje i prihvatanje ocena i zakljucaka, suprostavlja se ovom nacelu. 6) NACELO JEDINSTVENOG RUKOVODJENJA RADOM U RASVETLJAVANJU KRIVICNIH DELA – podrazumeva istovremeno angazovanje vise ovlascenih sluzbenih lica u rasvetljavanju teskih i slozenih krivicnih dela. Njihov broj zavisi od prirude i karaktera slucaja. U takvim prilika celokupnom aktivnoscu se rukovodi iz jednog centra, kojim rukovodi obicno jedan covek ili ekipa, i odatle se usmerava rad osvih ucesnika, sto znaci da su svi ucesnici podredjeni i ponasaju se prema uputstvima centra. 7) NACELO KOORDINACIJE I SARADNJE – podrazumeva potpunu i stalnu saradnju izmedju organa unutrasnjih poslova, a cesto i saradnju izmedju organa unutrasnjih poslova sa ostalim drustvenim snagama. Ta saradnja ogleda se u medjusobnom obavestavanju o novim pojavnim oblicima krivicnih dela, o kretanju lica stavljenim pod pojacan nadzor, zajednicka i koordinirana delatnost u suzbijanju konkretnih kriminalnih pojava i medjusobna razmena iskustava. 8) NACELO CUVANJA SLUZBENE TAJNE – podrazumeva obavezu svakog ovlascenog sluzbenog lica da cuva sluzbenu tajnu, jer cesto konacan ishod preduzetih radnji, mera i akcija zavisi od ocuvanja sluzbene tajne. ZLATNA PITANJA KRIMINALISTIKE Zlatna (osnovna) pitanja kriminalistike su pitanja na koja treba potpuno i tacno odgovoriti da bi se jedno krivicno delo smatralo rasvetljenim u kriminalistickom smislu. Postoji 8 zlatnih pitanja, koja se mogu podeliti u dve grupe, objektivna (1-5) i subjektivna (6-8). Zlatna pitanja kriminalistike obuhvataju niz razlicitih kriminalistickih i krivicnopravnih aspekata a to su: 1. Objektivno-identifikacioni aspekt (Sta se dogodilo?) – Ovo pitanje odnosi se na definisanje samog dogadjaja u predmetnom smislu. Sa stanovista kriminalistike ti dogadjaji mogu biti dogadjaji deliktne prirode (krivicno delo, prekrsaj, delo koje podrazumeva disciplinsku krivicu i delo koje se odnosi na krivicu u gradjanskopravnom smislu) i dogadjaji koji nisu deliktne prirode (visa sila, slucaj, zades). Postupak svrstavanja odredjenog dogadjaja u neku od ovih grupa se naziva diferencijalna kriminalisticka dijagnoza. 2. Prostorni (mesni) aspekt (Gde se dogodilo?) – Ovo pitanje odnosi se na dva lokaliteta: u uzem smislu (mesto izvrsenja krivicnog dela) i u sirem smislu (mesto krivicnog dogadjaja). Mesto izvrsenja krivicnog dela je mesto gde je ucinilac radio ili bio duzan da radi, mesto gde je posledica nastupila, a ako je u pitanju pripremanje i pokusaj krivicnog dela onda i mesto gde je po umisljaju ucinioca posledica trebala da nastupi. Mesto krivicnog dogadjaja, oznacava se kao “lice mesta” i to je svaski proctor na kome se mogu naci tragovi krivicnog dela ili predmeti koji su u nekoj relevantnoj vezi sa izvrsenim krivicnim delom. 3. Vremenski aspekt (Kada se dogodilo?) – Ovo pitanje se odnosi kako na odredjivanje vremena izvrsenog krivicnog dela tako i na odredjivanje drugih relevantnih vremenskih momenata. Prema vremenu izvrsenja krivicnog dela, krivicno delo se smatra ucinjenim u vreme kada je ucinilac radio ili bio duzan da radi, bez obzira kada je posledica nastupila. U druge relevantne vremenske momente spada vreme nastupanja

posledice, vreme delovanja svih drugih ucesnika u nastalom krivicnom delu, vreme prisustvovanja svedoka. Vreme je potrebno precizno odrediti u godini, mesecu, danu, casu i minutu. Medjutim, cesto to nije moguce, pa se pristupa sto preciznijem odredjivanju. 4. Modalni (nacinski) aspekt (Kako se dogodilo?) – Ovo pitanje se odnosi na nacin izvrsenja koji je izuzetno znacajan kako sa stanovista krivicnog prava (gde je nacin izvrsenja bitan element krivicnog dela) tako i sa stanovista kriminalistike (gde je nacin izvrsenja veoma bitna okolnost u pogledu krivicnih dela sa nepoznatim izvrsiocem). Naime, nacin izvrsenja ima izuzetno distinktivan karakter, jer mnogi ucinioci primenjuju specifican nacin izvrsenja, koji na neki nacin prestavlja neku vrstu njihovog “potpisa”. Iz toga proizilazi i vaznost kriminalisticke evidencije prema nacinu izvrsenja (MOS), u kojoj su registrovani kriminalci, odnosno grupe kriminalaca, prema specificnom nacinu izvrsenja krivicnog dela. 5. Instrumentalni aspekt (Cime je delo izvrseno?) – Ovo pitanje je vazno ukoliko je prilikom izvrsenja krivicnog dela korisceno odredjeno sredstvo. Upotrebljeno sredstvo takodje ima znacajan distinktivan karakter i povezano je sa nacinom izvrsenja. Cesto nije lako utvrditi koje se konkretno sredstvo upotrebilo u odredjenom slucaju sto zavisi ne samo od vrste krivicnog dela veci od ustaljenih navika i stecenim vestinama sa tim sredstvom . 6. Subjektivno-identifikacioni aspekt (Ko je izvrsio krivicno delo?) – Ovo pitanje se smatra centralnim, jer se krivicni postupak moze pokrenuti i voditi samo ukoliko je ovo pitanje pozitivno reseno. Potrebno je da postoje relevantni dokazi i dovoljan dokazni kredibilitet koji ukazuju na osnovanu sumnju da je odredjeno lice pocinilo krivicno delo. Odredjeno lice se moze tretirati kao ucinilac krivicnog dela, tek kada protiv njega bude donesena pravosnazna sudaska odluka kojom je utvrdjeno da je on ucinio krivicno delo koje je bilo predmet optuzbe. 7. Viktimoloski aspekt (Ko je zrtva krivicnog dela?) – Kada je rec o ovom pitanju, treba znati da zrtva ponekad nije isto sto i osteceni krivicnim delom. Izmedju zrtve i ucinioca mogu postojati brojne relevantne veze, cije otkrivanje i pravilno tumacenje ima izuzetni znacaj za identifikaciju ucinioca, razjasnjavanje i dokazivanje krivicnog dela. 8. Motivaciono-uzrocni aspekt (Zasto je delo ucinjeno?) – Ovo pitanje se odnosi na motiv krivicnog dela, odnosno motiv ucinioca da izvrsi krivicno delo. Motiv izvrsenja smatra se bitnim elementom kod nekih krivicnih dela, tj. predstavlja kvalifikatornu okolnost. Vecina ucinilaca deluje po odredjenom motivu, ali se to ponekad ne moze jasno uociti pa cak ni pretpostaviti. PLANIRANJE KRIMINALISTICKIH AKTIVNOSTI (opsta razmatranja, verzije i plan) Svaka kriminalisticka akcija, u pretkrivicnom ili krivicnom postupku, u operatiovnom ili procesnom obliku, podrazumeva izvodjenje aktivnosti sa sto manjim utroskom vremena, snage i sredstava/ Bez detaljnog planiranja nije moguce sprovesti svestrano i kompletno istrazivanje krivicnog dogadjaja, njegovog razjasnjenja, niti otkrivanje i identifikovanje ucinioca, jer bi se u suprotnom sve aktivnosti odvijale spontano i stihijski, uz veliki uticvaj slucajnosti. Planiranje kriminalistickih aktivnosti zapocinje se u trenutku kada se

radnjama prvog zahvata (pre svega uvidjajem) prikupe sve u tom momentu dostupne kriminalisticke relevantne informacije. Detaljno izradjen plan omogucava da se utvrdi kojim se cinjenicama se raspolaze u trenutku zapocinjanja kriminalistickih aktivnosti i na koji nacin i u kom vremenu ce se pribaviti nove informacije i time prosiriti cinjenicna osnova. Izrada plana podrazumeva prethodno formulisanje kriminalistickih verzija, kao i primenu odredjenih tehnickih planiranja. - KRIMINALISTICKE VERZIJE su objasnjavajuci zakljucci nadleznih organa pretkrivicnog ili krivicnog postupka, o svim kriminalisticki relevantnim elementima odredjenog krivicnog dogadjaja, a koji se temelje na svim dostupnim informacijama u trenutku njihovog formulisanja, pri cemu se neke cinjenice utvrdjuju kao nesumljive dok se druge zasnovane na pretpostavkama. Kriminalisticke verzije imaju dve osnovne funkcije: objasnjvajucu i planirajucu. Objasnjavajuca funkcija kriminalistickih verzija se ogleda u teznji da se krivicni dogadjaj objasni u potpunosti i hipoteticki razjasni, sto se u potpunosti postize odgovaranjem na sva osnovna (zlatna) pitanja kriminalistike. Cesto nije moguce dati odgovor na sva pitanja sa sigurnoscu, pa su tako ti odgovori hipotetickog karaktera, tj. zasnovana su na osnovu pretpostavki. Planirajuca funkcija kriminalistickih verzija se ispoljava kroz process proveravanja svih pretpostavki sadrzanih u verzijama. Hipoteticki segment kriminalistickih verzija na taj nacin odredjuje i predmet proveravanja, sto predstavlja polaznu osnovu za pravljenje detaljnog plana kriminalistickih aktivnosti. Proveravanje pretpostavki zasniva se na intenzivnoj misaonoj analizi svih postavljenih hipoteza, pri cemu nje neophodno: 1. sto realnije proceniti da li su postavljene bas sve moguce verzije; 2. izvrsiti definitivnu procenu pouzdanosti utvrdjenih realnih segmenata verzije; 3. oceniti koji bi izvori informacija mogli, na koji nacin i sa kolikim stepenom dokaznog kredibiliteta potvrditi ili negirati osnovanost postavljenih pretpostavki; 4. utvrditi kojim se konkretnim kriminalistickim aktivnostima mogu otkriti izvori informacija, na osnovu kojih je moguce potkrepiti ili negirati postavljene hipoteze; 5. odrediti sto preciznije nacin, mesto i vreme vrsenja svih potrebnih radnji cime se stvara plan. Pretpostavka koja se proverava moze se smatrati istinitom tek kada je potvrdjuju sve utvrdjene cinjenice i kada je apsolutno dokazana netacnost ostalih pretpostavki. PLAN KRIMINALISTICKIH DELOVANJA – Razvoj i usavrsavanje metoda planiranje dovele su do razvoja nove egzaktne tehnike, poznate kao mrezno planiranje, kojom se u savremenoj kriminalistici vrsi planiranje kriminalistickog delovanja. Mrezno planiranje se odvija u tri osnovne faze: I faza (u kojoj se vrsi analiza strukture, tj. posmatra logicka zavisnost poslova koji moraju da se izvrse); II faza (u kojoj se vrsi procena vremena za svaku delimicnu aktivnost, tj. proracun vremenskih termina) III faza (u koju spadaju svi ostali uticajni faktori, pre svega troskovi obavljanja odredjenih aktivnosti, raspoloziva sredstva, radna snaga…). Najveca prednost tehnike mreznog planiranja odnosi se u velikim izrazajnim mogucnostima, tako da se za svaku planiranu aktivnost formulisu 4 vremenske koordinate (vreme najranijeg moguceg pocetka, vreme najranijeg moguceg zavrsetka, vreme najkasnijeg moguceg pocetka, vreme najkasnijeg moguceg zavrsetka). Kada se odrede sve kriminalne aktivnosti koje se trebaju preduzeti, onda se odredjuje mesto, vreme, modalitet njegovog preduzimanja i subjekti koji ce ih vrsiti.

NACINI SAZNANJA ZA KRIVICNO DELO Raznovrsni su nacini i izvori saznja da se priprema krivicno delo, da je izvrseno krivicno delo, ili da je individualno odredjeno lice koje ga je izvrsilo. Samim tim, uobicajena je sledeca podela: 1.Delatnost organa unutrasnjih poslova; 2. Delatnost radnih organizacija, preduzeca i drugih asocijacija gradjana; 3. Delatnost drugih drzavnih organa; 4. Prijava ostecenog; 5. Prijava gradjana (svedoka); 6. Anonimne i pseudonimne dostave; 7. Samoprijavljivanje; 8. Javno pogovaranje. - DELATNOST ORGANA UNUTRASNJIH POSLOVA – odvija se u procesu blagovremenog saznanja o cinjenicama koje ukazuju ili dokazuju da je izvrseno krivicno delo, odnosno na osnovu kojih se moze utvrditi i pronaci ucinilac krivicnog dela. Prema tome, delatnost organa unutrasnjih poslova jeste otkrivanje i rasvetljavanje krivicnih dela i ucinioca, primenjujuci adekvatne metode. Za njih je karakteristicna, tzv. operativna delatnost, koja izmedju ostalog podrazumevasprovodjenje i koriscenje operativnih taktickih mera i sredstava, pomocu kojih dolaze do pocetnih saznanja o krivicnim delima i njihovim uciniocima. Organizovanim, planskim i smisljenim postupanjem, neposredno zapazaju i na taj nacin dolaze do saznanja o krivicnom delu i uciniocu. Cesto sluzbena lica ne mogu sve sama licno da vide, zbog cega se u svom delovanju orijentisu i na osnovu pomoci gradjana. - PRIJAVE KAO IZVOR SAZNANJA – Krivicna prijava je jedan od cestih nacina saznavanja za krivicna dela. Krivicnom prijavom se smatra svako obavestenje dato u pismenom ili usmenom obliku, sa ciljem da se ukase na postojanje krivicnog dela za koje se goni po sluzbenoj duznosti, ili da se pokrene krivicno gonjenje. Podnose je osteceni, drzavni organi, organizacije udruzenog rada i svedoci. 1) Prijava ostecenog – lice koje je osteceno u krivicnom delu po pravilu samo podnosi prijavu za to delo. Kod nekih krivicnih dela (npr. seksualni delikti), ovo je jedini nacin saznanja za ucinjeno krivicno delo. Osteceni moze prijavu podneti pismeno ili usmeno javnom tuziocu ili organu unutrasnjih poslova. 2) Prijave organizacija udruzenog rada (preduzeca) – Prema ZKP ove organizacije su duzne da prijave krivicna dela za koja sazna u vrsenju sluzbrnr duznosti , bez obzira ko je krivicnim delom ostecen. Ta organizacija javlja se kao podnosilac prijave za krivicno delo. 3) Prijava inspekcijskih sluzbi – Sve inspekcije su strucne sluzbe koje u oblasti privrednog poslovanja vrse kontrolu i pri tom otkrivaju prekrsaje, privredne prestupe i druga krivicna dela za koja su duzna da ih prijave. 4) Prijava zdravstvenih radnih organizacija – Klinike, bolnice, dispanzeri, ambulante i sluzbe hitne pomoci cesto su u prilici da saznaju za pojedinacne vrste krivicnih dela, i obavezni su da ih prijave nadleznim organima bilo usmeno ili pismeno. 5) Prijave gradjana – Gradjani mogu biti ocevici krivicnih dela ili na neki drugi nacin doci do saznanja o ucinjenom krivicnom delu. - ANONIMNE I PSEUDONIMNE DOSTAVE – su pismena obavestenje ciji je podnosilac nepoznat. Anonimna dostava je nepotpisana, a pseudonimna je potpisana izmisljenim imenom. Prema motivima iz kojih se podnose, mogu se podeliti na dobronamerne, zlonamerne i obmanjujuce. Dobronamerne anonimne i pseudonimne dostave podnose dobronamerni gradjani u zelji da obaveste nadlezne organe o pripremama izvrsenja krivicnog dela, o izvrsenom krivicnom delu ili njegovom uciniocu. Razlozi za anonimnost su razliciti, kao npr. strah od osvete, rodbinske veze, izbegavanje svedocenja pred sudom i sl. Zlonamerne anonimne i pseudonimne dostave su podnose

zlonamerni gradjani, iz razlicitih motiva, kao npr. mrznja,ljubomora, osveta i sl. Obmanjujuce anonimne i pseudonimne dostave najcesce podnose izvrsioci krivicnih dela ili njegovi saucesnici u zelji da unesu dezinformaciju ili pogresno usmere rad na rasvetljavanju izvrsenog krivicnog dela. U najvecem broju slucajeva dobronamerne dostave su istinite a zlonamerne i obmanjujuce su lazne. Kako god, nije dostave se ne sme smatrati verodostojnom i istinitom dok se ne proveri njena sadrzina. - SAMOPRIJAVE – Desava se da se pojedina lica samoprijavljuju kao izvrsioci krivicnih dela, sto najcesce cine usmeno. U pogledu verodostojnosti, samoprijave mogu biti istinite i lazne. Istinite podnose pravi izvrsioci. Najcesce su to izvrsioci koji su krivicno delo ucinili u afektnom stanju, iz nehata, a ima i onih koji se prijave kao izvrsioci jednog krivicnog dela kako bi na taj nacin sebe pokrili za druga izvrsena krivicna dela. Neistinito se samoprijavljuju lica koja nisu izvrsila krivicno delo, vec je to delo ucinilo neko drugo lice. Motivi laznog samoprijavljivanja su razni, i mogu se svrstati u 2 grupe. Prvu grupu motive cine motive kao sto su ljubav prema pravom uciniocu zbog cega se preuzima odgovornost na sebe, a drugu grupu oni motive niske pobude kao npr. blagost zakona prema maloletnicima, novcana nagrada i sl. - JAVNO POGOVARANJE – je pronosenje vesti o tome da je izvrseno neko krivicno delo, ili da je individualno odredjeno lice izvrsilo neko krivicno delo za koje se goni po sluzbenoj duznosti. Javno pogovaranje moze biti istinito, delimicno istinito ili izmisljeno. UVIDJAJ Uvidjaj predstavlja sistem raznovrsnih kriminalistickih radnji kojima se na mestu dogadjaja opazaju (neposredno ili posredno) sve bitne okolnosti nastupelog dogadjaja, te se pronalaze i strucno obradjuju tragovi i predmeti uz misaonu rekonstrukciju krivicnog dogadjaja, a u cilju prikupljanja i registrovanja svih kriminalistickih relevantnih informacija, radi razjasnjenja krivicnog dogadjaja i prikupljanja dokaza. Uvidjaj se preduzima kada je za utvrdjivanje ili razjasnjenje kakve vazne cinjenice u krivicnom postupku potrebno neposredno opazanje. Na ovaj nacin zakonom se upucuje na odredjenu procenu od strane nadleznog organa da u konkretnoj situaciji treba preduzeti uvidjaj, jer se na taj nacin moze doci do znacajnih informacija. Uvidjaj nije samo prikupljanje materijalnih dokaza, vec i informacije koje mogu biti od znacaja u resavanju krivicnog dela. Uvidja ima dualisticki karakter (krivicnoprocesni i kriminalisticki), pa se cilj vrsenja uvidjaja moze izraziti na dva nacina: 1) Na bazi njegove krivicnopravne forme (odnosi se na utvrdjivanje ili razjasnjenje neke vazne cinjenice u postupku); 2) Na osnovu kriminalisticke sadrzine uvidjaja (ogleda se u nastojanju da se na odredjenom prostoru i u odredjenom vremenu prikupi sto veci broj podataka koji blize razjasnjavaju krivicno delo omogucujuci njegovo dokazivanje, otkrivanje i identifikovanje ucinioca). U procesnom smislu, predmet uvidjaja mogu biti lica, stvari i prostor. U kriminalistici se pod pod uvidjajem prvenstveno podrazumeva mesto krivicnog dogadjaja, koje je znatno sire obuhvaceno. Pod mestom dogadjaja ne podrazumeva se samo mesto izvrsenja gde je ucinilac preduzeo radnju izvrsenja ili propustio njeno izvrsenje, vec i mesto gde je posledica nastupila, odnosno kod pokusaja i pripremanja mesto gde je prema umisljaju ucinioca trebala da nastupi posledica kao i sva ona mesta gde se mogu naci tragovi i predmeti krivicnog dela. Opsta kriminalisticka pravila za vrsenje uvidjaja odnose se na:

1) Organizacija uvidjajnih organa (preventivno-pripremne aktivnosti) – Uvidjajni organ je genusni pojam za odredjivanje subjekta koji je nadlezan za sprovodjenje uvidjaja, a po ZKP, to mo biti istrazni sudija ili organ unutrasnjih poslova. U pretkrivicnom postupku uvidjaj prvenstveno vrsu istrazni sudija, dok organ unutrasnjih poslova uvidjaj moze obaviti ukoliko istrazni sudija nije u mogucnosti da odmah izadje na mesto dogadjaja. Prethodna organizacija uvidjajnog organa je od vitalnog znacaja kada je rec o kvalitetnom sprovodjenju uvidjaja gde se uvidjaj posmatra kao jedna od najvaznijih mera koja zahteva hitno reagovanje uz temeljit, sistematski i planski pristup. Prethodna organizacija uvidjajnog organa u vidu preventivno-pripremnih aktivnosti podrazumeva organizovanje i funkcionisanje stalnih dezurstava, formiranje specijalizovanih ekupa za vrsenje uvidjaja, organizovanje sistema veza, javljanja i obavestenja, obezbedjenje tehnicke opreme, preventivno organizovanje odgovarajucih sredstava u slucaju potrebe da se obave nuzne intervencije, drzanje u pripravnosti sluzbenih pasa, raspolaganje dovoljnog broja vozila. Ekipa za vrsenje uvidjaja treba da bude kadrovski dobro sastavljena, odnosno da u njenom sastavu pored istraznog sudije budu i kriminalisticki tehnicari, operativci organa unutrasnjih poslova, fotografi i snimatelji, lekari sudske medicine… 2) Opsta pravila upotrebe tehnickih sredstava i metoda prilikom sprovodjenja uvidjaja – Uloga tehnickih sredstava prilikom sprovodjenja uvidjaja je ogromna, a efikasnost i strucnost presudno utice na dokaznu vrednost uvidjaja. Kriminalisticka tehnika spada u oblast koja se veoma brzo razvija. Uvidjajni organi moraju da budu u najvecoj mogucoj meri uskladjeni sa novim tehnickim mogucnostima, i da ih brzo uvode u kriminalisticku praksu. Narocito je vazno da tehnicari sa sobom nose kriminalisticke tasne (nesesere) koje sadrze neophodne instrumente kriminalisticke tehnike za rad na mestu dogadjaja. 3) Opsta kriminalisticko-takticka pravila za sprovodjenje uvidjaja – Ova pravila ostvaruju ostvaruju svoju funkciju u izgradnji najefikasnijeg metoda otkrivanja, dokazivanja i razjasnjavanja krivicnih dela, a ta pravila su: (1) Obezbedjenje mesta dogadjaja – prethodi uvidjaju i predstavlja neku vrstu “konzerviranja” zatecenog stanja do dolaska uvidjajnog organa. Radi se o kriminalistickom zahvatu koji ima karakter hitne radnje, a sve radnje koje se tokom njega preduzimaju odnose se na: odredjivanje granica mesta dogadjaja kako se tragovi i predmeti krivicnog dela ne bi ostetili ili izmenili; lisenje slobode ili sprecavanje bekstva ucinioca ukoliko je zatecen na mestu dogadjaja; ukazivanje medicinske pomoci ili organizovanje prevoza do najblize zdravstvene ustanove povredjenim zrtvama; zadrzavanje drugih lica koja su se nasla na mestu dogadjaja do dolaska istraznog sudije. (2) Sprovodjenje uvidjaja kroz faze – smatra se da je uvidjaj slozena radnja koja se mora odvijati kroz pojedine faze, te faze su: a)Verbalno-informativna faza – u kojoj se prikupljaju brojne kriminalisticki relevantne informacije verbalnim putem, koje se vrsi kroz razgovor sa sluzbenim licima koja su obezbedjivala mesto dogadjaja i preko vodjenja informativnih razgovora. b) Staticka faza – u kojoj se uvidjaj prvo vrsi na nacin na koji se ne remeti i ne menja zateceno stanje na mestu dogadjaja. Sto znaci da se prvenstveno preduzima pazljiv, metodican i sistematski pregled. Tu vazi poznato pravilo “prvo ocima, pa rukama”. c) Dinamicka faza – u kojo se obavljaju aktivnosti kojima je cilkj fiksovanje, osiguranje i bezbedno pakovanje pronadjenih tragova i predmeta. Pronadjeni predmeti se pomeraju sa mesta ii z polazaju u kojem su zateceni u cilju

detaljnog posmatranja i da bi se utvrdilo da li na njima postoje do tada neuoceni tragovi. (3) Zapisnik o uvidjaju i njegovi kriminalisticki prilozi – Zapisnik o uvidjaju predstavlja pisani dokument, sastavljen u zakonsko predvidjenoj formi, koji sadrzi sva zapazanja uvidjajnog organa o cinjenicama koje su tokom uvidjaja utvrdjene. Zapisnik ne sme das obuhvata nikakva lazna i lizna zapazanja, zasnovana na pretpostavkama ili predrasudama. Takodje, u zapisnik se ne unose zapazanja iz obavljenih informativnih razgovora, o njima se sastavlja sluzbena beleska. Zapisnik o uvidjaju ima tri osnovna dela: a) Uvod – sadrzi naziv organa koji sprovodi uvidjaj, pravnu kvalifikaciju dela povodom koga se uvidjaj vrsi, tacno vreme pocetka i zavrsetka uvidjaja, podatke o licima koji su ucestvovali u uvidjaju uz oznacenje njihovog svojstva. b) Opisni deo – je najznacajniji deo zapisnika jer sadrzi cinjenicnu esenciju na osnovu cega zapisnik ima znacaj dokaza. U ovom delu se opisuje samo mesto dogadjaja, radnje koje su preduzete tokom uvidjaja i njihovi rezultati. Sve radnje koje se unose u zapisnik moraju biti prema redosledu njihovog izvodjenja. Vazno je i napomenuti sve promene koje su nastale na mestu dogadjaja od momenta izvrsenja dela pa do uvidjaja. c) Zavrsni deo – sadrzi potpise rukovodioca uvidjaja i zapisnicara, kao i eventualne primedbe na sadrzaj zabelezenog kao i na sam uvidjaj od strane pojedinih ucesnika. Uz zapisnik se prilazu i prilozi (sacinjene fotografije, snimci, skice, crtezi…) REKONSTRUKCIJA I KRIMINALISTICKI EKSPERIMENT Rekonstrukcija je krivicnoprocesna (istrazna) a istovremeno i kriminalisticka radnja, koja se vrsi radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrdjenja cinjenica koje su od znacaja za razjasnjnje stvari. U pogledu nacina vrsenja rekonstrukcije, ZKP predvidja da se ona sprovodi tako sto ce se ponoviti radnje ili situacije u uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima dogadjao odigrao, s tim da se ukoliko se prema iskazima svedoka odredjene radnje ili situacije razlicito objasnjavaju, rekonstrukcija ce se obaviti za svaki od njih ponaosob. Pri tom se mora voditi o predvidjenim uslovima, a to su: 1) prostornoambijentalni uslovi (rekonstrukcija se vrsi na mestu dogadjaja ciji izgled treba sto pribliznije da bude izgledu u vreme izvrsenja krivicnog dela); 2) vremensko-meteoroloski uslovi (rekonstrukcija se obavlja u isto doba dana i godine, pod slicnim atmosferskim i drugim vremenskim prilikama kao one sto su vladale u vreme izvrsenja krivicnog dela); 3) ostali takticko-tehnicki uslovi (u toku rekonstrukcije se upotrebljavaju ista sredstva i predmeti kojima je izvrseno krivicno delo). Rekonstrukcija ima i svoj eticki sadrzaj koji se ogleda u tome da se njome ne vredja javni red i moral kao i da se njome ne dovodi u opasnost zivot ili zdravlje ljudi. U izuzetnim situacijama, rekonstrukcija se moze vrsiti i na specijalno konstruisanim maketama u vestacko stvorenom i proporcionalno umanjenom ambijentu. Rekonstrukcijom se ostvaruju razliciti ciljevi od kojih su najvazniji: a) da se isprave propusti ucinjeni prilikom vrsenja uvidjaja kao i da se otklone protivurecnosti i nelogicnosti nastale usled nestrucnog i povrsnog uvidjaja; b) da se utvrdi nacin izvrsenja dela kada se to nije moglo postici samo prilikom vrsenja uvidjaja; c) da se potvrdi odbrana okrivljenog ili da se proveri i dokumentuje tacnost njegovog priznanja; d) da se proveri tacnost iskaza ostecenog i svedoka u pogledu okolnosti za mesto izvrsenja krivicnog dela; e) da se provere nalaz i misljenje vestaka ili da mu se obezbede povoljni uslovi za vrsenje vestacenja. Rekonstrukcija se mora unapred pripremiti tako sto ce istrazni sudija sprovesti pripremne radnje, a to su:.identifikacija mesta i koriscenje

zapisnika o uvidjaju i njegovi prilozi, na osnovu cega postavlja sve predmete na mestu dogadjaja u odgovarajucem polozaju; zatim provera da li su ispunjeni svi potrebni uslovi za obavljanje rekonstrukcije; postavljanje svih ucesnika u krivicnom delu na odgovarajucem mestu. Nakon pripremnih radnji, pristupa se rekonstrukciji gde istrazni sudija sto manje intervenise i utice kako bi se sto realnije vestacki ponovilo i pokazalo izvrsenje krivicnog dela. Kriminalisticki eksperiment je svesno i plansko uvodjenje nekih novih cinjenica preduzimanjem odredjenih radnji ili izlaganjem dejstvu odredjene okolnosti, u sporno cinjenicno stanje, u cilju utvrdjivanja novih dokaza, proveravanje postojecih dokaza kao i prikupljanja svih relevantnih informacija radi otkrivanja uslova i uzroka nastanka krivicnog dela. Kriminalisticki eksperimenti se mogu klasifikovati u tri grupe: 1) Eksperimenti za utvrdjivanje mogucnosti da se izvrsi odredjena radnja, pri cemu se proveravaju fizicke sposovnosti, vestine i druge sposobnosti nekog lica; 2) Eksperimenti za odredjivanje mogucnosti da se vide, cuju ili na drugi nacin uoce odredjene cinjenice; 3) Eksperimenti za utvrdjivanje uzajamnog polozaja i uzajamnog delovanja nekog mehanizma a takodje i za razumevanje i utvrdjivanje nacina stvaranja i nastanka odredjenih tragova. PRETRESANJE Pretresanje je vazna krivicnorpocesna radnja koja se najcesce obavlja u toku istrage. Pretresanje se vrsi na osnovu odluke suda koji je donosi u obliku naredbe, koja mora biti u pisanoj form ii obrazlozena.To je formalni uslov, dok se materijalni uslov odnosi na postojanje verovatnoce da ce se pretresanjem pronaci tragovi krivicnog dela ili predmeti vazni za krivicni postupak. Pretresanje se preduzima ukoliko je verovatno da ce se na taj nacin uhvatiti ucinilac krivicnog dela za kojim se traga, pronaci les ili delovi lesa, pronaci tragovi krivicnog dela ili pronaci predmeti vazni za krivicni postupak. Objekti pretresanja mogu biti lica i njohov prtljag, prostorije, prevozna sredstva i slobodan prostor. Po ZKP-u pretresanje se obavlja tokom dana ali se izuzetno moze vrsiti i nocu. Pretresanje stana i drugih prostorija je cesto sastavni deo kriminalisticke aktivnosti usmeren ka otrkivanju, rasvetljavanju i dokazivanju krivicnih dela. Svako pretresanje odlikuje se nizom bitnih specificnosti koje ga razlikuju u odnosu na sva druga pretresanja. Od velike vaznosti je pripremanje pretresa. Medjutim, mnogi slucajevi zahtevaju hitnost usled cega ne postoji vreme za temeljite pripreme. Bitno je izraditi operativni plan koji se dobija odgovorom na 6 vaznih pitanja: Sta ili koga traziti? Kod koga traziti? Kada traziti? Kako traziti? Gde traziti? Sa kakvom opremom i koliko sluzbenika traziti? O svakom pretresanju stana i drugih prostorija se pravi zapisnik koji potpisuje lice kod koga se ili na kome se vrsi pretresanje, kao i lica cije je prisustvo obavezno. Prilikom pretresa se privremeno oduzimaju samo oni predmeti i isprave koji su u vezi sa svrhom pretresanja i svaki od njih se ponaosob unosi u zapisnik. *Grupno pretresanje je takvo pretresanje koje se u pogledu jedne krivicne stvari vrsi istovremeno na vise razlicita mesta, tj. kod vise lica. Ta mesta mogu biti na podrucju jedne ili vise opstina, regiona pa cak i drzava. *Ponovljeno pretresanje je ponovno vrsenje pretresa na istom mestu iz razloga sto je prethodno pretresanje izvrseno povrsno, brzopleto ili neblagovremeno, ali i iz razloga sto postoji mogucnost da se situacija izmenila nakon prethodnog pretresa. *Pretres slobodnog prostora je pretres na mestima

kao sto su dvorista, vocnjaci, njive, i drugi slobodni prostori. Na takvim mestima se najcesce sakrivaju lesevi, delovi leseva i predmeti krivicnih dela. *Pretresanje prevoznih sredstava je pretres u automobilima, autobusima, kamionima i ostalim motornim vozilima ali i delova i oprema vozila, iz razloga sto poseduju konstrukcione supljine koje se mogu iskoristiti za skrivanje. *Pretresanje lica se vrsi ako je verovatno da ce se pronaci tragovi krivicnih dela ili predmeti vazni za krivicni deo. *Pretresanje odece se vrsi tako sto se deo po deo skida sa pretresanog i pretrazuje. Pocinje se od glave pa ka stopalima. VODJENJE INFORMATIVNIH RAZGOVORA SA GRADJANIMA Informativni razgovori koje sa gradjanima obavljaju sluzbena lica organa unutrasnjih poslova su neformalne prirode i bez procesne vrednosti, tako da njihovi rezultati po pravilu ne mogu da imaju dokazni znacaj u postupku, ali imaju ogromnu vaznost za prikupljanje informacija i pronalazenje dokaza. Bodjenje razgovora se moze obaviti: 1) Na mestu dogadjaja u toku vrsenja uvidjaja ili neposredno po njegovom okoncanju; 2) Pozivanjem gradjana; 3) Razgovorom sa pritvorenicima; 4) Razgovor sa licima koji se nalaze na izdrzavanju kazne zatvora ili druge kr. sankcije. Razgovor sa gradjanima na mestu dogadjaja ima veliki operativni znacaj jer je moguce da se prilikom izlaska na licu mesta tu zateknu ocevici i drugi potencijalni svedoci. Pozeljno je i naknadno pozvati lica sa kojima je vec obavljen informativni razgovor, radi eventualnog prikupljanja novih podataka. Od lica koja se nalaze u pritvoru ili na izdrzavanju kazne zatvora ili druge krivicne sankcije se mogu prikupiti veoma znacajne informacije. Prilikom vodjenja informativnog razgovora sa licima lisenim sloode, veoma je vazna prethodna priprema i temeljno izucavanje licnosti sagovornika. Posebno je vazno da se ovim licima ne daju nikakva lazna obecanja o mogucem smanjenju njihove kazne ili oslobadjanje od nje. Uspesno vodjenje informativnog razgovora podrazumeva kvalitetne pripreme i utemeljenu procenu da li se radi o potencijalnom svedoku, ostecenom, zrtvi ili osumljicenom, i prilagodjavanje kriminalisticko-tehnickom pristupu. Ispitivanje gradjana koji se ponovno pozivaju na informativni razgovor, odvija se u tri dela: Uvod (gde se gradjaninu objasnjava razlog vodjenja razgovora sa njim); Slobodno pripovedanje (gradjanin se pusta da svojim recima slobovno isprica sva svoja zapazanja o dogadjaju) i Ispitivanje (cime se otklanjaju sve nejasnoce uocene prilikom prethodne daze i preciziranje i proveravanje vec pruzenih obavestenja). PRACENJE I PRISMOTRA Pracenje prestavlja operativnu kriminalisticku meru koja se sastoji u tajnom sledjenju odredjenih lica u kretanju, kao i u neprimetnom posmatranju tih lica, u cilju zapazanja i registrovanja svih okolnosti koje su znacajne za razjasnjavanje konrketnih krivicnih slucaja. Pracenjem se ostvaruju sledeci ciljevi: prikupljanje osnovnih podataka o osobi koja je object pracenja; utvrdjivanje identiteta sumljivih osoba bez legitimisanja; upoznavanje okoline u kojoj osumnjiceni zivi uz zapazanje svih drugih sumnjivih osoba koje su povezane sa osumnjicenim; otkrivanje tajnih slonista i skrovista osumnjicenih; utvrdjivanje eventualnih priprema osumnjicenih za izvrsenje novog kr. dela; hvatanje ucinilaca prilikom izvrsenja kr. dela; utvrdjivanje i koriscenje najpogodnijeg trenutka za

pretres stana i drugih prostorija. Postoji vise vrsta pracenja, koja se mogu podeliti u vise grupe: 1)Podela prema subjektu koji ga realizuje (ovlasceno sluzbeno lice ili dobronamerni gradjanin ili saradnik policije); 2) Podela prema nacinu na koji se vrsi (pracenje pesacenjem ili pracenje nekim prevoznim sredstvom); 3) Podela prema prostoru u kome se preduzima (pracenje u otvorenom ili pracenje u zatvorenom prostoru). Osnovni uslov uspesno izvedenog pracenja je njegova tajnost, tj. neprimetnost ili neuocljivost. Takvo realizovanje pracenja, zahteva prethodnu kvalitetnu obavljenu pripremu. Te pripremne aktivnosti se ogledaju u detaljnom upoznavanju licnosti koju treba pratiti, njegove navike, krug osoba medju kojima se krece… Pracenje se obustavlja kada se ostvari svrha njegovog preduzimanja, ali i u situaciji kada je uoceno od strane pracenog lica, mada se tada moze po potrebi i nastaviti. Prismotra je operativna kriminalisticka radnja koja se ogleda u tajnom posmatranju i nadziranju odredjenih lica ili odredjenih prostora u cilju pribavljanja informacija o ponasanju nadziranih lica, njihovom identitetu ili prisustvu odredjenih osoba na posmatranim mestima. Prismotrom se ostvaruju razliciti ciljevi, medju kojima su najznacajniji: pronalazenje lica za kojim se traga, sticanje uvida u zivotne i profesionalne navike osumljicenih, prikupljanje podataka o njihovom ponasanju, otkrivanje saucesnika ili prikrivaca u izvrsenom kr. delu… Prismotra se cesto preduzima u duzem vremenskom periodu. Prismotru, kao i pracenje, treba u najvecoj mogucoj meri prilagoditi svim okolnostima u kojima se ona obavlja. ZASEDA I HVATANJE OSUMNJICENOG Zaseda predstavlja operativno-takticku meru, koja se sastoji u prikrivenom rasporedu sluzbenih lica organa unutrasnjih poslova, na onim mestima gde bi se prema osnovnim ocekivanjima, mogli naci ucinioci krivicnih dela ili druga lica povezana sa krivicnim delom. Osnovni ciljevi postavljanja zasede su zaticanje osumljicenih prilikom izvrsenja krivicnog dela ili prilikom pripreme za izvrsenje kr. dela; tajno sacekivanje osoba koje su u bekstvu; sprecavanje ilegalnih prelazaka drzavne granice; hvatanje i lisavanje slobode odredjenih lica; utvrdjivanje identiteta sumnjivih osoba. Osnovne osobine zasede jesu organizovanost i tajnost. Svi ucesnici u zasedi moraju u svakom trenutku da tacno znaju svoj zadatak u okviru planom napravljene podele rada. Efikasnost zasede cesto zavisi i od tehnicke opremljenosti operativaca koji zasedu realizuju (npr. primena aparata za nocno osmatranje prilikom realizacije nocne zasede). S obzirom na raspored sluzbenih lica, zasede mogu da budu: 1) Celna (frontalna) – postavlja se tako da je ljudstvo rasporedjeno priblizno u pravoj liniji, te okrenuto prema smeru iz kog de ocekuje dolazak lica zbog kog je zaseda postavljena i rukovodilac se nalazi i sredini formirane zasede; 2) Paralelna – postoji kada je ekipa podeljena na dva dela i rasporedjena u dve paralelne linije, tako da su ljudi okrenuti jedni prema drugima; 3) Polukruzna (potkovicna) – postavlja se na otvorenom prostoru kada je poznat ocekivani pravac kretanja osumnjicenog. Clanovi ekipe su poredjani u obliku polukruga, tako da je otvor prema smeru iz kog se ocekuje nailazak osumnjicenog; 4)Kruzna – predstavlja opkoljenje osumnjicenog i ona se postavlja kada je poznat siri prostor u kome se osumnjiceni nalazi, ili na mesto na kome se ocekuje dolazak osumnjicenog ali nije poznat smer kojim ce na to mesto doci. Hvatanje osumnjicenog (lisenje sobode) se preduzima kada su ispunjeni zakonski osnovi za preduzimanje te radnje kao i kada se proceni da je to opravdano u

kriminalisticko-taktickom smislu. Potrebna je velika opreznost prilikom izvodjenja ove aktivnosti, jer se kao ceste greske javljaju prekasno ali i prerano lisenje slobode. Potrebno je najpre odrediti momenat hvatanja ucinioca a zatim i mesto na kome se moze pronaci i listi slobode. Ukoliko je osumnjiceni u bekstvu, potrebno je postaviti pretpostavke o mogucim mestima gde se krije, uzimajuci u obzir njegovo materijalno stanje, poznate navike i sklonosti, veze sa saradnicima, rodjacima… Trazenje osumnjicenog koji se krije, ili je u bekstvu odvija se kroz tri faze: I (prikupljanje obavestenja od lica za koja postoji saznanje da poseduju informacije o mestu boravka osumnjicenog, posete rodjacima, prijateljima i drugim osobama za koje se smatra da bi mogli biti u kontaktu sa osumnjicenim…) II (organizovanje prismotre i pracenja lica za koja jeverovartno da odrzavaju vezu sa osumnjicenim) III (postavljanje zasede na mestima, gde bi se prema pribavljenim informacijama, mogao naci osumnjiceni). Osumnjiceni koje je potrebno uhvatiti deli se na dve osnovne kategorije: na one za koje se osnovano pretpostavlja da nece pruziti otpor i na one koje se smatraju opasnim i za koje postoji verovatnoca da ce pruziti otpor. Ono sto je vazno za drugu katerogiju lica, jested a se oni hvataju iznenada, na prepad, od strane najmanje dva operativna sluzbenika organa unutrasnjih poslova. Tom prilikom uhvaceni se brzo i efikasno pretresa, po potrebi veze lisicama i velikom brzinom transportuje sluzbenim vozilom do prostorija organa unutrasnjih poslova. Vezivanje se obavezno vrsi kada je opasan kriminalac zatecen u vrsenju krivicnog dela, ukoliko je naoruzan, ako je ranije pokusavao da pobegne, ukoliko odredjene indicije ukazuju na moguce bekstvo, kada se sprovodjenje krivinalca vrsi nocu ili ako se obavlja na terenu pogodnim za bekstvo. RACIJA Racija predstavlja munjevitu policijsku akciju, kojom se preduzima opsezna blokada odredjenih vecih prostora i povrsina radi identifikovanja svih lica zatecenih na tom prostoru te lisavanje lobode pronadjenih osumnjicenih lica ili odredjene kategorije lica (prostitutke, svercere…) Racija predstavlja vid masovnog reagovanja organa unutrasnjih poslova, protiv odredjenih ili nepoznatih ucinilaca za koje postoji osnovana sumnja da su deo poznate kriminalne grupacije. Racija se preduzima na osnovu prijema obavestenja da se na odredjenom mestu cesto ili u neko uobicajeno vreme skupljaju ili nalaze trazene osobe. U toku racije sva zatecena lica se legitimisu, alica koja se zadrzavaju i lisavaju slobode su: poimenicno odredjena lica (lice za kojim se traga), lica koja ne poseduju licne isprace ili poseduju sumnjive isprave, lica kod kojih postoji indicija da su u vezi sa nekim krivicnim delom, lica koja nelegalno poseduju vatreno oruzje, lica koja poseduju sredstva izvrsenja krivicnog dela, lica koji su kupci ukradenih stvari i prikrivaci ucinjenog kr. dela i ucinilaca. Pripremanje racije podrazumeva potpunu tajnost u svim njenim fazama, kao i intenzivno izvidjanje mesta koje treba blokirati. Osnovni uslov za uspesnu realizaciju racije je iznenadno preduzimanje i po potrebi maskiranje sluzbenih lica. TRAGOVI PAPILARNIH LINIJA Vazna osobina papilarnih linija jeste njihova sposobnost da prilikom dodira sa predmetima, ostavljaju na njima tragove. Ti tragovi ostaju dodira plasticnog predmeta, ili sto je povrsina papilarnih linija obojena ili vlazna od znoja. S obzirom na nacin njihovog

nastatanka, sve tragove papilarnih linija delimo na: vidljive (mogu biti obojene (povrsinske) koje ostaju ako je papilarna linija bila obojena krvlju, bojom i sl. i mogu biti reljefni koji ostaju u mekim i plasticnim podlogama.)i latentne (nevidljive) koji ostaju na cvrstim i glatkim povrsinama usled znojavosti papilarnih linija. Obojeni tragovi fiksiraju se putem direktnog fotografisanja uz upotrebu specijalno konstruisane kamere za direktno snimanje tragova otisaka prstiju. Reljefni tragovi se fiksiraju na jedan od sledecih nacina: fotografisanjem pod kosim osvetljavanjem, mulaziranjem, zaprasivanjem praskom za fiksiranje latentnih tragova, pomocu crne stamparske boje i bele hartije. Kada su u pitanju latentni tragovi, s obzirom na to da su pod normalnim uslovima nevidljivi, prilikom njihovog pronalazenja treba posvetitit posebnu paznju. Ovi tragovi se najbolje pronalaze ako se prostorija zamraci pa se povrsine na kojima se pretpostavlja da se nalaze, koso osvetljavaju pomocuy slabe baterijske lampe. Najpoznatije fizicke metode za pronalazenje i fiksiranje latentnih tragova jesu: 1) Zaprasivanje pomocu argentora – Argentor je fino mleveni aluminijumski prah, svetlosive boje, koji ima osobinu da veoma dobro prijanja na povrsinama na kojima se nalaze nevidljivi tragovi otisaka papilarnih linija.Zaprasivanje se vrsi pomocu cetkice od vrlo fine dlake i to se cini vrlo pazljivo i postepeno. Nakon toga, se cistom cetkicom od vrlo fine dlake, otkloni visak praha, tako da ostane samo prah koji se nalepio na tragove papilarnih linija. Posto je na ovaj nacin trag izazvan, on se fiksira pomocu tzv. Snajderove folije, koja je crne boje.Jedna strana ove folije premazana je zelatinskom smesom koja je lepljiva. Ta strana se polako nalepi na izazvani traf i ravnomerno se pretisne da bi se na nju preneli svi delici argentorata koji su se nahvatali na papilarne linije. 2) Zaprasivanje pomocu grafita – Zaprasivanje fino mlevenim grafitnim prahom vrsi se na isti nacin kao i argentoratom, s tim sto se za fiksiranje koristi transparentna folija. Njome se dobija pozitivni trag, jer se ova folija providna pa se moze posmatrati i sa neotisnute strane. 3) Izazivanje pomocu magnetne cetkice – Ovo je novija metoda, pogodna da se njome fiksiraju otisci na relativno grubim i poroznim povrsinama. Magnetna cetkica je spravica nalik naliv-peru. To je suplja magnetna cevcica u cijoj supljini je montiran klip koji se pomera nanize i navies. Kad se klip pomera na dole on se namagnetise a pomeranjem nagore se razmagnetise. Namagnetisani vrh naprave prinosi se sudu u kojim se nalazi prah. Magnet privlaci fine sestice prava i na vrhu napravice se stvara neka vrsta cetkice. Njome se prevlaci polako preko povrsine. Cestice praha se lepe na tragove papilarnih linija a visak praha se vraca u sud. 4) Izazivanje pomocu plamena – Predmet nadnosimo nad mali glineni sud u kojem sagorevaju kristali kamfora. Predmet drzimo dok ne ocadji. Sasusena supstanca znoja i masnoca na tragu omeksace od toplote i postati prijemciva za talozenje cadji. Zatim se otkloni visak cadji, pomocu cetkice. Medju hemijskim metodama za fiksiranje latentnih tragova otisaka papilarnih linija, najpoznatije su sledece: a) Izazivanje jodnim parama – Kristali joda pri blagom zagrevanju brzo prelaze iz cvrstog u gasovito stanje. Pare koje se dobijaju mogu biti mrkozute ili ljubicaste boje, a imaju osobinu da se athezijom vezuju za masne i vlazne supstance znoja na latentnim tragovima papilarnih linija i da bojadisu te tragove. Postupak je sledeci: Kristali joda se stave u plitku posudu i blago zagrevaju. Nad posudom se postavi hartija na kojoj zelimo da

izazovemo otiske, pa se sve to pokrije zvonom, da bi se postigla zeljena koncentracija para joda. Koncentracione jodne pare kruze po povrsini hartije i vezuju se za tragove papilarnih linija bojadisuci ih. b) Izazivanje srebronitratom – Srebronitrat se u ovom smislu koristi u obliku vodenog rastvora. On reaguje sa hloridima, pri cemu prvo nastaju beli talog srebrohlorida koji se pod uticajem svetlosti redukuje prvo u okside srebra a zatim u elementarno crno srebro. Izazvani otisci imaju ostro ocrtane papilarne linije. Postupak je sledeci: Materijal na kojem treba izazvati otisak se potopi u 5%-ni vodeni rastvor srebronitrata na nekoliko minuta. Ovo se obavlja u mracnoj prostoriji. Zatim se material vadi i susi, takodje u mracnoj prostoriji. Nakon toga, se izlaze suncanoj ili jakoj vestackoj svetlosti. c) Izazivanje ninhidrinom – Ninhidrin je reagens koje veoma osetljivo reaguje sa alfaaminokiselinama i drugim organskim jedinjenjima koja sadrze alfa-amino grupu, dajuci crvenoruzicasto obojenje. Posto se u znoju luce minimalne kolicine ovih jedinjenja, ova metoda je jako pogodna za to. Postupak: Povrsina na kojoj se traze otisci se premaze blagim zamotuljkom vate namocenim u rastvoru (0,8 g kristalnog ninhidrina u 100 ml acetona). Posle 15-20 minuta premazivanje se ponovi a zatim povrsina blago zagreva do pojave ruzicastih tragova. Kada se tragovi pronadju i fiksiraju, potrebno je da se u zapisniku o uvidjaju tacno fiksira mesto i polozaj pronadjenog traga. TRAGOVI STOPALA Vrste tragova covecijeg stopala razlikujemo prema prirodi podloge na kojoj su ostali, prema broju i medjusobnom polozaju samih tragova i prema njihovoj prirodi. Prema prirodi podloge na kojoj su ostali tragovi stopala, tragove delimo na povrsinske (koji ostaju od prljavog ili obojenog stopala na cvrstoj podlozi kao i bosog tabana na glatkoj podlozi) i reljefne (koji ostaju na mekoj, plasticnoj ili rastresitoj podlozi). Prema broju i medjusobnom polozaju, tragove stopala delimo na pojedinacne (koji su medjusobno prostorno nepovezani) i niz uzastopnih tragova levog i desnog stopala. Prema njihoboj prirodi, tragove delimo na tragove bosog stopala, tragove stopala u carapama i tragove stopala u obuci. Fiksiranje tragova stopala zavisi od prirode podloge na kojoj tragovi nastaju. Povrsinski tragovi se fiksiraju na jedan od 3 nacina. 1) Fotografisanjem razmernom fotografijom – Kamera se postavi tako da opticka osa objektiva pada vertikalno na sredinu traga pa se tako snimi. 2) Precrtavanjem (kada nema uslova da se fotografise) – Sa dve strane traga stavi se po jedna tanja letva, a preko nje cista staklena ploca, preko ploce providan papir na koji se ucrtava ceo trag i sve pojedinosti na njemu. 3) Izazivanjem i fiksiranjem jednom od metoda za fiksiranje skrivenih tragova papilarnih linija. Reljefni tragovi stopalafiksiraju se mulaziranjem, tj. odlivanjem pomocu neke plasticne materije kao sto je gipsana kada, rastopljeni vosak i sl. Kod nas se najcesce koristi kasa od fino mlevenog vajarskog alabaster gipsa. Postupak je sledeci: Trag se prethodno pripremi za mulaziranje (otklanjanje sljunka, lisca, grudvica…), potom se napravi smesa (materija) za odlivanje. Potom se pristupa mulaziranju, koji se vrsi na jedan od sledecih nacina: a) Na cvrstoj podlozi – gipsana kasa se uliva u trag po celoj povrsini, ali samo jedan sloj. Zatim se preko tog sloja stavljaju komadi grancica ili zica da vi se trag armirao pa se onda dolije ostatak kase. Kada se gips stegne, mulaz se pazljivo vadi i opere pod mlaznom vodom. b) Na rastresitoj podlozi kasa se sprema na

isti nacin, osim kod snega gde se za vreme pravljenja kaze sud drzi u snegu, da bi se izjednacila temperatura. Pre ulivanja kase na rastresitoj podlozi povrsina traga se prska gumilakom da bi se stvorila tanka zastitna skrama koja sprecava ostecenja finih pojedinosti na tragu. c) U vlaznom snegu kasa se pravi kao za rastresiti sneg, s tim sto se pre ulivanja kaze po celom tragu proseje tanak sloj gipsanog praha. d) Kada se trag nalazi ispod vode, pa se voda ne moze icrpeti – sipa se veca kolicina gipsanog praha koji se natalozi u trag. Kriminalisticko tumacenje tragova stopala sastoji se u izvodjenju zakljucaka o licu koje je moglo ostaviti konkretne tragove. To tumacenje se odnosi na broj ucesnika (odredjuje se prema broju razlicitih tragova), pol i uzrast lica (po vrsti obuce, duzini traga…) visinu lica (merenjem duzine traga jer se zna da je kod normalne osobe duzina stopala 6,876 puta manja od visine), pravac kretanja, nacin hodanja, osobenosti hodanja. Identifikacija tragova se sastoji u utvrdujivanju istovetnosti fiksiranog raga sa tragom stopala za uporedjenje, koje se uzima od osumnjicenog lica. Trag za uporedjenje se dobija tako sto se od osumnjicenog zahteva da pod istim okolnostima ostavi svoj trag koji se kasnije uporedjuje. TRAGOVI BIOLOSKOG POREKLA Cesto izvrsioci prilikom izvrsenja krivicnog dela ne ostavljaju za sobom lako uocljive tragove, ali se zato cesto mogu naci mikrotragovi razlicitog porekla, cije ostavljanje izvrsilac nije mogao da predvidi. Mikrotragovi su tragovi koji se tesko uocavaju, najcesce se golim okom i ne vide, vec se za njihovo otkrivanje koriste razna tehnicka pomagala. Bioloski tragovi cesto mogu biti jedini pouzdan dokaz u identifikaciji ucinioca krivicnog dela. Tragovi bioloskog porekla mogu brzo da promene svoj oblik, zato je neophodno da se po njihovom pronalazenju u zapisnik detaljno opisu i fotografijom dokumentuju a zatim sto hitnije dostaviti ih nadleznoj instituciji na utvrdjivanje svih elemenata koje savremena medicina moze da ustaovi iz odredjenog bioloskog traga 1) KRV I KRVNE MRLJE – se najcesce srecu. Pri dnevnom svetlu, u dovoljno velikoj velicini lako se mogu uociti. Medjutim, teze je njihovo otkrivanje ako se javljaju kao mikrotragovi. Prilikom njihovog pronalazenja, potrebna je detaljna pretraga kako na otvorenom prostoru (gde se sumnja da se osumnjiceni ili zrtva kretao) tako i u zatvorenom prostoru. Po izgledu traga krvi, prof. Lukic je izvrsio podelu na 4 grupe i to: a) Trag slivanja krvi (koji se prema principu sile teze sliva ka zemlji sto moze dati odgovor na polozaj tela prilikom zadobijanja povrede, promenu polozaja tela i sl.) b) Trag krvi u vidu kapi (moze biti razlicitog oblika, u zavisnosti sa koje visine krv pada sto moze dati odgovor na pravac kretanja, polozaj tela, izvor krvarenja i sl.) c) Trag u vidu otisaka ili brisotine (npr. kada se ruke brisu o neku drugu materiju) d) Kombinovani tragovi (kada se na jednom mestu nalaze vise ili svi gorenavedeni tragovi). Nakon otkrivanja, opisivanja i fiksiranja trafova krvi, vrsi se konzerviranje koje se treba obaviti sto brze jer krv brzo menja boju, agregatno stanje i druga svojstva. U savremenoj medicini postoje brojni faktori koji se mogu preko krvi otkriti i pomoci u resavanju konkretnog slucaja. Pored ABO sistema, postoji i MNSs faktor, P faktor, Hp faktor id r. 2) DLAKE - U danasnje, moderno doba, dlaka kao trag pruza dosta mogucnosti da se identifikuje ucinilac krivicnog dela. Ukoliko je dlaka duza od 5 cm lako se moze utvrditi krvna grupa ABO sistema, a ako ima i svoj koren onda i pol. Putem dlake se moze utvrditi i starosno doba.

3) SPERMA – Tragovi sperme su narocito znacajni kao dokazni material u krivicnim delima iz grupe seksualnih delikata. Putem sperme moze se utvrditi cak i krvna grupa ABO sistema i prisustvo gamaglobulina. Iako se puno faktora mogu otkriti putem sperme, cesto su ova dva dovoljna da se izvrsi eliminacija osumnjicenih ili da se identifikuje izvrsilac. 4) PLJUVACKA – Pljuvacka kao trag se moze cesto naci na mestu izvrsenja krivicnog dela (na bacenim opuscima od cigareta, na maramici i sl.). Iz ovih tragova se moze odrediti krvna grupa, ali i starost i pol. Sto je cesto dovoljno da se neko lice identifikuje. Da bi se neki faktor odredio iz pljuvacke, potrebno je da takav trag nije stariji od 10-15 dana. 5) NOKTI – Uz najveci doprinos lekara sudske medicine Petrika Rosea i kriminaliste Mek Donela, danas trag noktiju daje veoma znacajan doprinos. Naime, ljudski nokti (i na rukama i na stopalima) imaju uzduzne brazde koje nisu toliko uocljive sa spoljne strane koliko su sa unutrasnje strane. Ove brazde formiraju se u vreme rasta nokriju. Njihov karakter i raspored je individualan i omogucava identifikaciju lica ali i tacno odredjivanje prsta sa kojeg potice nokat. Takodje, nokti su pogodni za identifikaciju zbog svoje nepromenljivosti. Vestacenje noktiju se vrsi pomocu komparativnog mikroskopa tako sto se uporedjuje deo nokta koji je pronadjen na licu mesta sa uzetim uzorkom od osumnjicenog lica. TRAGOVI BOJE Tragovi boje se najcesce nalaze na mestu saobracajnih nezgoda, ali se mogu naci i kod kradje i drugih kr. dela. Oblik u kome se mogu noci tragovi boje, moze biti od celih komada i ljuspi otpale boje pa sve do veoma sitnih mikroskopsko vidljivim cesticama. Pomocu tragova boje moze se izvrsiti identifikacija predmeta od koga tragovi poticu. Identifikacija tragovima boje se moze izvrsiti na 2 nacina: mehanoskopskim i fizickohemijskim. Mehanoskopska identifikacija tragova voje se zasniva na metodama uklapanja dok se fizicko-hemijska zasniva na metodama za odredjivanje sastava materije. Svaki trag boje je pogodan za fizicko-hemijsku identifikaciju a tek poneki i za mehanoskopsku, jer za fizicko-hemijsku je potreban cak jedan milioniti deo grama traga dok je za mehanoskopsku potrebno da trag bude veci i u celom komadu. TRAGOVI SECENJA I GREBANJA I TRAGOVI STAKLA Tragovi secenja i grebanja spadaju u tzv. kontaktne tragovr. Kao i kod tragova boje, i kod ovih tragova se identifikacija vrsi mehanoskopski i fizicko-hemijski., s tim da bi se identifikacija mogla izvrsiti potrebno je da se osim traga nadje i sumnjivo orudje ili predmet od koga trag eventualno potice. Mehanoskopska identifikacija se zasniva na cinjenici da svako orudje ili predmet (osim onih sa testerastim secivom) prilikom secenja ili grebanja ostavljaju odredjene brazde ciji skup predstavlja individualno obelezje trafa, tj. orudja. Fizicko-hemijska identifikacija se zasniva na tome da prilikom secenja ili grebanja, izvesna makar i mikroskopsi sitna kolicina materijala sa mesta gde je trag nacinjen, ostaje i na orudju.. Tragovi stakla spadaju u tragove koji se najcesce mogu naci na mestima saobracajnih nezgoda ali se mogu naci na mestu izvrsenja nekog krivicnog dela. Mogu se

naci u raznim vidovi, od celih komada pa sve do mikroskopsko citnim cesticama. Identifikacija se moze obaviti na mehanoskopski nacin ili na fizicko-hemijski nacin. Za mehanoskopski je potrebno da tragovi stakla budu u vidu komada sa jasno izrazenim ivicama, dok je ha fizicko-hemijsku dovoljna i jedna mikroskopsko vidljiva cestica. Za identifikaciju je vazno da se pored tragova stakla nadje i staklo za uporedjivanje. TRAGOVI U BRAVAMA I KATANCIMA U kriminalistickoj tehnici, brave i katanci se ispituju u tri osnovna pravca. Prvo, da li je data brava (ili katanac) zaista bila otvorena nekim predmetom osim njoj odgovarajucim kljucem. Drugo, ako u datoj bravi (ili katancu) zaista postoje tragovi koji ne poticu od odgovarajuceg kljuca, onda treba utvrditi od cega ti tragovi poticu, tj. o kakvom se predmetu radi. Ovo utvrdjivanje se vrsi na osnovu analiziranja polozaja, oblika i velicine tragova, kao i na osnovu poznavanja skale predmeta za nedozvoljeno otvaranje. Trece, ako se nadje sumnjivi predmet kojim je moguce otvoriti bravu (ili katanac), treba utvridti da li pomenuti tragovi od njega poticu. Da bi navedena ispitivanja uopste bila moguca, nuzno je strogo voditi racuna da se u bravu ili katanac ne guraju nikakvi kljucevi ili drugi predmeti jer se time samo mogu ostetiti postojeci i naciniti novi tragovi. Takodje ne sme se dozvoliti da se brava ili katanac prethodno rasklapa, a pre demoliranja brave, na njnoj treba oznaciti koja je strana bila okrenuta napolje a koja ka unutrasnjosti prostorije. KRIMINALISTICKA VESTACENJA U krivicnom postupku, vestacenja se mogu podeliti na kriminalisticka i ostala vestacenja. Kriminalisticka vestacenja su ona koja se javljaju gotovo iskljucivo u vezi sa radom pravosudja, tako da su ona u stvari sastavni deo smisljenog, organizovanog i planskog rada na suzbijanju kriminaliteta. Kriminalisticka vestacenja su kreativna, jer se ne ceka uvek zahtev pravosudnog organa, vec se obavljaju i samoinicijativno u cilju unapredjenja i razvoja naucinih dostignuca. Ova vestacenja imaju sve sir iu primenu i veci znacaj a narocito ona pre pokretanja krivicnog postupka (operativni karakter). Matematicke nauke cine osnov antropometrijskih i daktiloskopskih vestacenja. Matematicke metode imaju siroku primenu u kriminalistickim vestacenjima. Tako npr. geometrija je osnov svake metricke fotografije; fotogramerija i stereofotogramerija imaju primenu kod snimanja lica mesta; trigonometrija i opsta geometrija kod utvrdjivanja identiteta stopala i sli; kriptografija (sifrirani tajni tekst)se takodje bazira na matematickim metodama. U kriminalistickim vestacenjima su takodje svestrano prihvacene metode fizike, zbog svoje tacnosti i osetljivosti. Metode fizike se primenjuju kod vestacenja mikrotragova i mikrokolicine materijala. Hemijske metode dolaze do izrazaja u primeni mikrohemija i fizikalno-hemijskih metoda. Ove metode se primenjuju pri ispitivanju zemlje, stakla, baruta, pepela… Bioloske metode se primenjuju pri vestacenju krvnih mrlja, sperme, kose, sline i dlake. Takodje, vestacenje papilarnih linija, nokata i zuba se bazira na bioloskim saznanjima. PRAVAC I OBIM VESTACENJA U KR. POSTUPKU – Pravno regulisanje vestacenja je ograniceno na odredjivanje uslova za njihovo vrsenje, odredjivanje uloge suda i stranaka, kao i prava i obaveze vestaka u krivicnom postupku, dok je samo vestacenje podredjeno pravilima odredjene naucne discipline. Bez obzira sto se

vestacenje obavlja po pravilima struke i vestine, ono je tako samo sadrzinski odredjeno dok formalne okvire utvrdjuje sud prilikom njihovog odredjivanja. Svako vestacenje ima 3 faze: I (vestak se poziva i oznacava mu se predmet koji treba da ispita); II (vestak licno vestaci); III (vestak daje zakljucak, tj. prezentuje svoj nalaz i misljenje). Nalaz i misljenje moraju se tretirati kao svi drugi dokazi . Pri tom ne sme se dodji do ekspertizacije sudstva, tj. da prerogative sudije prelaze na vestake. Sud ne sme da bude impresioniran cinjenicom da vestak poseduje strucna znanja koja sam sud nema. Definisanje pravca i obima vestacenja spada u rukovodjenje vestacenjem sto spada u nadleznost organa pred kojim se vodi postupak, a to je sud (a samo izuzetno organ unutrasnjih poslova). Utvrdjivanje pravca vestacenja se svodi na navodjenje u pogledu kojim se cinjenicama vrsi vestacenje sto se mora oznaciti u pismenoj naredbi organa koji vodi postupak. SITUACIONO VESTACENJE je vrsta kriminalisticke ekspertize, cija je osnovna odlika da se vrsi na samom mestu dogadjaja u okviru dinamicke faze uvidjaja. Klasicna vestacenja su poprimila iskljucivo kabinetski i laboratorijski karakter, tako da vestaci ne sagledavaju nuznost njihovog rada na mestu dogadjaja.U kriminalistickoj teoriji se istice da situaciona vestacenja obavezno treba vrsiti u 3 slucaja: 1) kada je za resenje krucijalnih pitanja vazno dase ispita celokupna situacija mesta izvrsenja dela; 2) kada je neophodno da se ispitaju uzajamne veze izmedju tragova i predmeta na mestu dogadjaja; 3) kada je tehnicki nemoguce da se stvarni dokazi s mesta dogadjaja dostave stacionarskoj kriminalistickoj laboratoriji. Situaciono vestacenje znacajno povecava informativni volumen, kvalitet i dokazni kredibilitet pribavljenih informacija. KRIMINALISTICKA FOTOGRAFIJA Osnovni zadatak kriminalisticke fotografije je da registruje cinjenicna stanja i obezbedi materijalne dokaze. Zadaci kriminalisticke fotografije su: 1/identifikacija primene retusa ili fotomontaze na ispitivanoj fotografiji; 2/rekonstrukcija nevidljivih, slabo vidljivih, brisanih, zamrljanih, izgorelih tekstova, otisaka ili drugih tragova; 3/rekonstrukcija liuca prema fragmentima i liku fotografije; 4/ utvrdjivanje odnosa daljine i velicine objekata sa fotografije i izracunavanje stvarnih razmera koje su bile u prirodi u trenutku snimanja; 5/ identifikacija lika predmeta na tankim ili tvrdim negativima; 6/ utvrdjivanje kvaliteta tehnoloske obrade fotografija, negative, dijapozitiva i sl. * SNIMANJE CINJENICNOG STANJA – Fotografija je vazno sredstvo da se na licu mesta fiksira ono sto se stvarno dogodilo ii z toga proizilazi da je potrebno snimanje nepromenjinih situacija lica mesta. Ovo nije moguce uvek ostvariti, jer se ne raspolaze uvek odgovarajucim aparatima ili se pak ne moze to uciniti zbog tesne prostorije. Potrebno je ostvariti nis uslova u pogledu osvetljavanja snimanog objekta, sprecavanje deformacije slike i snimanja jednog razmernika sa zeljenim objektom. Sudski fotograf treba da poznaje ne samo zakone otike vec i dejstva spektralnog sastava svetlosti. kako bi se sto vernije reprodukovalo stanje sa lica mesta. * BERTIJONOVA METODIKA FOTOGRAFIJA – Alfons Bertijon je stvorio tzv. metricku fotografiju koja omogucava da se izvrse sve vrste merenja i rekonstruise plan mesta koje se snima na osnovu jedne jedine fotografije. Kod ove metode, fotografski aparat se postavi na visinu od 1,5m, opticka osovina aparata mora biti tacno horizontalna i paralelna sa tlom i da je aparat izvucen na 10 cm. Na ovaj nacin nije potrebno izostravanje jer je na snimku sve ostro od 1,4 m pa do beskonacnosti. Rekonstrukcija

plana prema metrickoj fotografiji se vrsi povlacenjem niza vertikalnih crta i tako se dobija udaljenost pojedinih predmeta na slici. Losa strana ovog sistema je u tome sto se zahteca specijalan aparat koji je skup i glomazan. * HAJNDLOVA FOTOMETRIJA – prof. Hajndl iz Berlina predlozio je jednostavniji sistem koji se sastoji u tome da se u blizini predmeta koji se snima stavi predmet poznatih dimenzija (obicno drvela dascica belo obojena, cija je strana 50 cm i na kojoj su nacrtane crnom bojom dijagonale i podeljene u centimetrima). Aparat se postavi horizontalno da bi opticka osa bila paralelna sa povrsinom tla. Rekonstrukcija se obavlja tako sto se nacrta mreza malih kvadrata od kojih svaki predstavlja deo fotografije. Ovaj sistem polako odumire jer je rekonstrukcija dosta duga i cesto daje samo priblizne rezultate. * STEREOFOTOGRAMETRIJA – Danas se kod onih slucajeva gde se snimanje ne moze ponoviti pristupa stereofotografiji (saobracajne nesrece, avionske nesrece…). Svajcarska fabrika Wild se specijalizovala za izradu uredjaja za fotogrametriju izbliza. Metoda se sastoji u tome sto se istovremeno snima sa dva aparata koji su medjusobno udaljeni 1,2m. Oba snimka se stavljaju u specijalan aparat – autograph (restitutor) pa se zajednicki posmatraju sa oba oka i tako se dobija stereoskopski reljef i perspektiva. Ovaj reljef je oko 20 puta izrazeniji nego u prirodi. Rad na autografu se vrsi pomocu odgovarajucih rucica koje se pokrecu rukama i nogama i za to vreme na drugom delu aparata, na kome se nalazi montirana grafitna olovka, pokrece se i preko papirra prenosi skicu sa autografa. Na ovaj nacin merenje na licu mesta je nepotrebno. Potrebno je samo snimati a sve ostalo se obavlja u laboratoriji. * IDENTIFIKACIONA FOTOGRAFIJA – Bertijon je prvi uveo posebnu vrstu fotografije koja je poznata pod nazivom sinjaleticka.Karakteristike ove fotografije su da se snimanje vrsi uvek pod jednakim uslovima. Ovi snimci se ne smeju retusirati a snimanje se vrsi u razmeri 1:10. Ova razmera omogucava da se utvrdi stvarna velicina svakog dela lica. Lice koje se snima postavlja se na posebno konstruisanu stolicu udaljenu 2m od objektiva, Lice se snima u tri poze: desni profil, lice spread i levi poluprofil. Lica moraju biti tzv. gologlava a na trecem snimku stavljau sesir, kapu, maramu ukoliko ih u svakodnevnom zivotu nose. Ovi snimci daju sve potrebne detalje i karakteristike lica koje su od znacaja za identifikaciju. Pri snimanju zenskih lica, uklanja se kosa iza uva. Sinjaletickom fotografijom se snimaju sva privedena i osudjena lica. U Evropi je sinjaleticka fotografija po pravilu u crnobeloj tehnici dok se u SAD poslednjih godina primenjuje u boji. * FIKSIRANJE TRAGOVA FOTOGRAFIJOM – Pri uvidjaju, u fazi statickog pregleda lica mesta, potrebno je snimiti sve ono sto moze uticati na resenje slucaja. Pri redosledu, prvo se snimaju tragovi koji su kratkotrajno vidljivi, sto isto vazi i kod snimanja tragova fizickih povreda. Pored obicne kolor fotografije, za fiksiranje tragova putem fotografije se koristi i fotografija infracrvenim zracima, fluorescentna fotografija, i rendgenografija. * DOKAZNA VREDNOST FOTOGRAFSKIH SNIMAKA – Fotografiji kao dokaznom sredstvu se pridaje veliko poverenje. Medjutim, fotografska ilustracija moze zavarati organe pravosudja, jer postoje velike mogucnosti za izradu slika “kakve se zele”. Falsifikovanje kontrasta je vrlo lako, smanjivanjem i duzim razvijanjem negative. Nacin manipulisanja pravcem osvetljavanja lica koje se fotografise moze u potpunosti izmeniti fizionomiju tog lica. Takodje izbor perspective pri rekonstrukciji, npr. saobracajne

nesrece, moze se stvoriti utisak da je pesak bio mnogo dalje od vozila nego sto zaista jeste. U izmeni cinjenicnog stanja najdalje ide fotomontaza, kojom se sa 2 ili vise slika moze sastaviti jedna nova sa zeljenim sadrzajem. Nikada se ne moze u potpunosti realizovati objektivan fotografski snimak ali se moze tome teziti. To se cini na taj nacin sto se u zapisnik unose svi podaci o nastajanju snimka (tehnika snimanja, upotreba negative, podaci o kameti, fiksiranje…). Kada su u pitanju kolor fotografije, dobro je da se pored toga snimi i jedna crno-bela fotografija radi uporedjenja. * TAJNA FOTOGRAFIJA – se vecinom vezuje sa rad spijuna. Ali, one se koriste i u druge svrhe, tj. uvek kada se nesto zeli snimiti bez znanja osobe. Najcesce se koriste Minox kamere smestene u rucnom satu, dugmicu od kosulje i sl. Vrednost ovakvih snimaka je velika jer su podesni za reprodukciju dokumenata. Teskocu primene ovakvih vrsta aparata cini to st ose zahteva snimanje iz blizine. A prednost se ogleda sto su povoljni za snimanje kroz maglu. * DALJINSKA FOTOGRAFIJA se koristi kada iz raznih razloga nije moguce pribliziti se licu/predmetu. Najcesce se koriste u momentu izvrsenja krivicnih radnji. Obim i tezina su takvi da je podesna za transport. * MAKRO I MIKRO FOTOGRAFIJA – Makro fotografija je svako snimanje sa zeljom da se dbije snimak znatno veci od snimljenog objekta. Mikro fotografija je snimanje pomocu mikroskopa jer se dobijaju snimljene pojedinosti nesrazmerno vece od prirodne velicine. * TERMOGRAFIJA koristi jednostavan princip: otkriva izvesne toplotne obrasce i daje ih na uvid kao fotografiju ili kao film. Ovi obrasci se nazivaju termogrami i predstavljaju temperaturni profil predmeta. Termografija je grana infracrvene radiomaterije koja meri i belezi infracrvene talase emitovane iz pravca predmeta. Za sada se radi sa dva tipa termografskih instrumenata. Jedan daje pokretnu sliku (kao TV emisija) koja se pojavljuje na ekranu i prati pokrete subjekata. A drugi tip je slican fotoaparatu. Na slici svaki temperaturni nivo oznacava se jednom bojom. * PALIMPSEST FOTOGRAFIJA- Pojam palimpsest potice iz grc. jez. i znaci ponovo izgreben. Ovaj izraz se koristi za stare pergamentske rukopise koji su bili sastrugani ili grebani redi ponovne upotrebe. * HOLOGRAFIJA – je specificna fototehnika kojom se upotrebom lasera dobija trodimenzionalna fotografija. UPOTREBA TEHNICI

MIKROSKOPA

U

SAVREMENOJ

KRIMINALISTICKOJ

Pod mikroskopijom se podrazumevaju sva ispitivanja koja su povezana sa upotrebom mikroskopa. Primenom mikroskopije u kriminalistickoj tehnici, prvi put je stvoren uslov za pocetak istrazivanja novih oblasti tragova, koji su veoma sitni i golim okom nevidljivi. Ostavljanje takvih mikro tragova je neizbezno te je njihovo otkrivanje, tumacenje i identifikacija od velike vaznosti. Prema nameni postoji vise vrsta mikroskopa koji se koriste u kriminalistickoj tehnici. Najpoznatiji su stereo mikroskop i komparativni mikroskop.. Medjutim, danas se sve cesce mogu sresti razne kombinacije mikroskopa sa drugim uredjajima, cime se povecava polje njihove primene. Od takve kombinacije najpoznatiji su polarizacioni mikroskop, mikro-spektrofotometar i laserski mikroanalizator.

STEREO MIKROSKOP predstavlja binokularni opticki instrument koji daje stereo sliku, odnosno sliku predmeta u tri dimenzije. Stereo mikroskop se koristi u vidljivoj i kratkotalasnoj infracrvenoj oblasti zracenja. To se omogucava dodatnim uredjajem pod nazivom infracrveni pretvarac za stereo mikroskop. U kriminalistickoj tehnici, stereo mikroskop se upotrebljava za otkrivanje i tumacenje raznih mikro tragova, kao i za njihovo odvajanje i pripremanje za dalja ispitivanja, tj. fizicko-hemijske analize. Tako se njime vrsi preegled raznih predmeta u cilju otkrivanja tragova materijala sa kojima su dati predmeti bili u dodir. Osim za otkrivanje, stereo mikroskop se koristi i za tumacenje mikro tragova, sto je najcesce slucaj kod ispitivanja brava i katanca. Tom prilikom se na osnovu proucavanja mesta, polozaja, oblika, velicine i intenziteta odredjenih mikro tragova donosi zakljucak da li je i cine vrseno otvaranje brave ili katanca.Stereo mikroskop predstavlja jedan od osnovnih instrumenata u savremenoj kriminalistickoj tehnici. KOMPARATIVNI MIKROSKOP predstavlja opticki instrument za istovremeno posmatranje dva predmeta u istom vidnom polju. On se sastoji od dva mikroskopa, ugradjena tako da u jednom vidnom polju daje istovremeno sliku dva predmeta. Postoji vise vrsta komparativnih mikroskopa, razlicite namene i mogucnosti uvecanja. Tako postoje monokularni, binokularni i komparativni mikroskopi sa ekranom. Prema nameni postoje kom parativni mikroskopi za preparate, za balisticka ispitivanja… U kriminalistickoj tehnici se upotrebljavaju razni komparativni mikroskopi koji obuhvataju opseg uvecanja, pocev od svega 5 puta pa do vise hiljada puta. POLARIZACIONI MIKROSKOP se koristi za veoma usku oblast ispitivanja, tj. njegov domen upotrebe je uzi u odnosu na stereo i komparativni mikroskop. Uglavnom se koristi za ispitivanje vlakana. Bez obzira o kojoj se vrsti vlakana radi (vunena, pamucna, sinteticka…), vecina vlakana je veoma tanka i pod velikim uvecanjem prakticno provodna. Stavljajuci vlakno pod objektiv mikroskopa izmedju polarizatora i analizatora i propustanjem monohromatske svetlosti u okulatoru mikroskopa ne uocavaju se bitne razlike. Sasvim drugacija slika se dobija propustanjem tzv. bele polihrommatske svetlosti. U tom slucaju, osim vidnog polja, specificnu boju dobija i vlakno koje se posmatra, te se lako moze uociti razlika izmedju spornog i nespornog uzorka. MIKROSPEKTROFOTOMETAR predstavlja aparaturu, sastavljenu od jednog mikroskopa i veoma osetljivih fotometra sa mogucnoscu selektivnog merenja u celoj oblasti vidljivog dela spectra zracenja. Nacinjen je tako sto je fotometar sa klinastim filterom montiran na mikroskopu koji se moze koristiti samostalno ili u sklopu aparature. Cela aparatura se moze koristiti za kvantitativno merenje refleksije i apsorpcije, odnosno transparencije. Uvecanje se krece 40-1600 puta, sto omogucava merenje i golim okom potpuno nevidljivih detalja. U kriminalistickoj tehnici ovaj aparat se upotrebljava uglavnom u celini prilikom ispitivanja raznih materija, najcesce mikro tragova boja. Radi se o materijama nepropusnim za vidljivu svetlost gde se mikrospektrofotometar koristi u odbijenoj svetlosti, odnosno za merenje reflekcije. LASERSKI MIKROANALIZATOR predstavlja kombinaciju dva instrumenata. Osnovni uredjaj je laserski izvor svetlosti, tj. laserski zrak a drugi deo je binokularni refleksioni mikroskop sa mogucnoscu uvecanja do 500 puta. Ova aparatura ne koristi nicemu, jer se tek prikljucenjem na spektograf dobija kompletan uredjaj za mikrospektografsku analizu, u kome jednu od kljucnih uloga ima binokularni mikroskop. Vidno polje mikroskopa ugradjeno je u laserski mikro-analizator i omogucava

neposredan izbor, ne samo traga, vec i mesta na mikro tragu koji ce biti podvrgnut mikroelementarnoj analizi. NEVIDLJIVI ZRACI U KRIMINALISTICKOJ TEHNICI Vidljiva sunceva svetlost slozena je iz raznobojnih zrakova razlicitih talasnih duzina. Usled toga, kada kro trostranu prizmu propustimo zrak te svetlosti, on ce se posle dvojnog prelamanja razloziti na raznobojnu traku (spektar) u kojoj su boje poredjane sledecim redom: crvena, narandzasta, zuta, zelena, plava i ljubicasta. Te boje cine vidljivi deo suncevog spectra i obuhvata talasne duzine na koje je covecje oko osetljivo (covecje oko je osetljivo na zrake talasne duzine 380-720 milimikrona). Izvan ovoog spectra se nalaze i zraci, golim okom nevidljivi i oni se nazivaju nevidljivim zracima. Ovi zraci se nalaze kako na strani ljubicastog tako i na strani crvenog spektra. Na strani ljubicastog se nalaze ultraljubicasti, rendgenski, gama i kosmicki zraci. Na strani crvenog se nalaze infrecrveni zraci. U kriminalistickoj tehnici se koriste samo: 1/ ULTRALJUBICASTI ZRACI cija primena se zasniva na pojavi fluorescencije koja se sastoji u timo sto mnoge materije pod dejstvom tih zraka pocinju da svetlucaju (fluoresciraju). Najpodesniji izvor ultraljubicastih zraka koji omogucuje direktnu primenu ovih zraka za ispitivanje tragova jeste kvarc lampa koja se sastoji od jake zivine svetiljke koja daje veliko ultraljubicasto zracenje odredjene talasne duzine. Ova lampa apsorbuje vidljivu svetlost a propusta samo nevidljive ultraljubicaste zrake. 2/ INFRACRVENI ZRACI prodiru kroz neke materije koje ne propustaju vidljive zrake (magla, dim, koza, papir…). Ovi zraci u kriminalistici se koriste za fotografisanje kroz maglu i dim, fotografisanje sadrzina zatvorenih koverti, za rekonstrukciju nagorelih i sagorelih dokumenata, precrtanih tekstova… 3/ RENDGENSKI ZRACI su kratkotalasni zraci koji imaju osobinu da jace i slabije prodiru kroz razlicite materije. Dobro prodiru kroz kozu i misice a slabo ili nikako kroz kosti, metalne predmete… U kriminalistici se koriste za: otkrivanje stranih tela u covecjem organizmu, za otkrivanje nevidljivh tragova, barutnih oreola oko ulazne rane, otkrivanje tajnih tekstova pisanih supstancom koja ne propusta zrake… HEMIJSKE ANALIZE U KRIMINALISTICKOJ TEHNICI Kriminalisticka hemija zauzima vrlo znacajno mesto u istraznoj kriminalistickoj tehnici. Ona primenjuje razne opste hemijske metode koje su prilagodjene specijalnim kriminalisticko-tehnickim istrazivanjima. Postoje razne metode kriminalisticke hemije, medju kojima su najvaznije: 1. HROMATOGRAFIJA je jedna od najvise koriscenih metoda u kriminalistickoj hemiji i sastoji se u vrlo osetljivom rasporedjivanju elemenata ispitivane materije na specijalnom hromatografskom filter-papiru. Ova metoda ima tri vida: papirnu, tankoslojnu i gasnu hromatografiju. Pomocu hromatografije danas se postizu veliku uspesi u istrazivanju u oblasti otrova, droga, mastila, boja. lakova… Posebno je vazna gasna hromatografija koja se koristi za utvrdjivanje koncentracije alkohola u krvi, za utvrdjivanje tragova zapaljivih materija, za analizu masti, ulja parafina, voska, barbiturate…

2/ ELEKTROFOREZA je pojava da joni, koloidi, kao i veci delici, suspendovani u tecnosti, putuju u elektricno polje prema anodi ili katodi, zavisno od toga da li su pozitivno ili negativno naelektrisani. Elektroforeza je metod izdvajanja kojim se iz mesavine izdvajaju hemijki srodne materije koje se ne mogu uspesno izdvojiti samo primenom klasicnih metoda analiticke hemije. 3/ SPEKTRALNA ANALIZA bazira se na cinjenici da atomi elemenata u ekscitiranom stanju emituju elektromagnetne talase koji daju specifican spektar cijim se ispitivanjem moze odredjivati hemijski sastav materije. Postupak tog utvrdjivanja moze biti dvojak: a) Apsorpciona spektralna fotometrija (bazira se na selektivnoj apsorpciji svetlosti koja je propustena kroz materiju); b) Emisiona spektralna analiza (zasniva se na ispitivanju spektra svetlosti koji emituje negativna materija u ekscitiranom stanju). 4/ INFRACRVENA SPEKTROFOTOMETRIJA omogucuje snimanje rotacionih i oscilacionih spektara molekula koji se nalaze u infracrvenom spektralnom podrucju. DAKTILOSKOPIJA Kriminalisticka tehnika u svom delu koji se naziva daktiloskopija, koristi papilarne linije i njihove karakteristike u svoje svrhe, a u cilju najsigurnije identifikacije lica, leseva i ucinilaca krivicnih dela. Rec daktiloskopija potice od dve starogrcke reci: daktilos (prst) i skopein (proucavati). Prema tome, daktiloskopija je naucno-tehnicka kriminalisticka metoda koja se bavi izucavanjem, registracijom , klasifikacijom i uporedjivanjem crteza papilarnih linija na kozi covecijih prstiju, dlanova i tabana u cilju identifikacije lica. Svoju sigurnost daktiloskopija ima zahvaljucuji svojstvima koja imaju papilarne linije, ta osnovna svojstva su: 1. Nepromenljivost (postojanost) crteza – konfiguracija papilarnih linija formira se jos od zacetka u majcinoj utrobi (od 6. mesec trudnoce) i ostaju nepromenjena do smrti, pa cak i izvesno vreme posle smrti. 2. Razlicitost (individualnost) crteza – Crtezi papilarnih linija na prstima, dlanovima i tabanima su osobeni, tako da se svaki covek odlikuje samo po njemu svojstvenim detaljima tih papilarnih linija. 3. Grupisanje crteza – podrazumeva njihovu klasifikaciju i vodjenje daktiloskopske zbirke. 4. Prenosivost crteza – podrazumeva da papilarne linije i njihove karakteristike prilikom dodira ili hvatanja predmeta ostaju na njima. Daktiloskopija se deli na: Registracionu (desetoprstnu, opstu) i Istraznu (monodaktiloskopsku, operativnu). REGISTRACIONA (DESETOPRSTNA, OPSTA) DAKTILOSKOPIJA Registraciona daktiloskopija ima zadatak da putem uzimanja otisaka svih deset prstiju od odredjenih kategorija lica ili klasifikacije tih otisaka, omoguci sto uspesniju identifikaciju lica i nepoznatih leseva. Da bi daktiloskopija mogla da odgovori svojim zadacima, potrebno je: 1. da unapred budu odredjeni obrasci daktiloskopskih kartona (fiseva), 2. da budu odredjene kategorije lica koje ce se daktiloskopirati – registrovati, 3. da postoji odredjeni praktican metod uzimanja otisaka prstiju od lica, 4. da postoji odredjeni sistem daktiloskopske klasifikacije, 5. sistem i mesto vodjenja opste daktiloskopske zbirke.

DAKTILOSKOPSKI FIS jeste specijalni obrazac koji se koristi za daktiloskopsku registraciju lica. Sacinjen je od finog, belog, lakog i cvrstog kartona, formata 18,5x13 cm. Na prednjoj strani fisa, u levom gornjem uglu se upisuju osnovni licni podaci registrovanog lica a u desnom gornjem uglu daktiloskopska formula. Ostali deo prednje strane podeljen je u dva reda sap o 5 pravugaonika u kojima se otiskuju otisci svih prstiju desne i leve ruke. Na drugoj strani, u levom gornjem uglu upisuje se datum daktiloskopiranja, naziv i sediste organa, broj spisa i razlog pritvaranja registrovanog lica, a u desnom gornjem uglu potpisi sluzbenih lica koja su radila na obradi fiseva. Uz daktiloskopski fis, za svako registrovano lice popunjava se i tzv. kontrolnik. To je karton istok kvaliteta i formata. Prva strana sadrzi licne podatke, otisak desnog kaziprsta, daktiloskopsku formulu, osobne znake i svojerucni potpies. Na drugoj strani odstampana je sema za licni opis, na sredini je sinjaleticka fotografija. DAKTILOSKOPIRANJE LICA I LESEVA - Pri registraciji nekoglica, dato lice se treba daktiloskopirati, tj. od njega se uzeti trajni otisci prsta. Pribor za daktiloskopiranje se sastoji od: 1/ dve glatke metalne, bakelitne ili staklene ploce; 2/ specijalne crne stamparske boje; 3/ gumenog valjka koji se okrece oko svoje horizontalne ose; 4/flasice sa benzinom ili spiritusom. Daktiloskopiranje lica se vrsi na sledeci nacin: a) Pregledaju se i po potrebi ciste ruke lica koje treba da se registruje; b) na plocu se istisne crna stamparska boja koja se zatim razmaze valjkom na tanak sloj, valjkom se zatim boja sa jedne ploce prenosi na drugu plocu dok se ne dobije jednaki sloj kao na prvoj. c) pored plose se stavi i pricvrsti daktiloskopski fis; d) lice ostavlja svoje otiske. Kada su u pitanju lesevi, njihovi prsti su ukruceni pa se zato ne mogu uzeti na isti nacin. Kod leseva treba ruke isusiti, farbu razmati po plocici, valjkom pazljivo namazati jagodine prstiju i na kraju u specijalnu kasiku staviti komad papira pa valjanjem prsta dobiti jasan otisak. Kod leseva nadjenih u vodi, koza na jagodicama je naborana. U tom slucaju treba pre daktiloskopije pomocu sprica ubrizgati rastvor glicerina ili rastopljenog parafina, da koza na jagodici nabubri. OSNOVNI OBLICI PAPILARNIH LINIJA – Svi otisci prstiju, mogu se svrstati u tri osnovne grupe: 1/ Lucni – takvi otisci kod kojih papilarne linije idu u vidu lukova sa vecim ili manjim ispupcenjima, od jedne ivice otiska na drugu i ne vracaju se nazad. Razlikuju se cisti lukovi (sa manjim ispupcenjima) i jeloviti lukovi (koji imaju jednu ili vise papilarnih linija u vertikalnom polozaju). 2/ Petljani – su oni kod kojih papilarne linije polaze s jedne strane otiska prstiju, idu ka centru gde se savijaju i vracaju se na istu stranu praveci crtez u vidu petlji. Te petlje mogu biti: leve (papilarne linije polaze s leve strane) i desne (polaze sa desne strane). 3/ Kruzni – su oni u cijim centrima papilarne linije formiraju krugove, ovale, elipse, spirale… VUCETICEV SISTEM DAKTILOSKOPSKE KLASIFIKACIJE obuhvata osnovnu i dopunsku klasifikaciju. Prema osnovnoj klasifikaciji, Vucetic sve otiske prstiju svrstava u 4 glavne i 3 pomocne grupe. Glavne grupe su: Lukovi (koji se obelezavaju cifrom 1 i nazivaju se jedinice); Leve petlje (2 - dvojke); Desne petlje (3 - trojke) i Krugovi (4 - cetvorke). Pomocne grupe su: otisci sa ostecenim papilarnim linijama, slozeni otisci i amputirani prsti. Pored osnovne, Vucetic je uveo i dopunsku klasifikaciju koja omogucava da se otisci iste glevne grupe razvrstaju na veci broj po obimu manjih podgrupa. Dopunskom klasifikaciojom obuhvaceni su samo kaziprst, srednji i domali prst obe ruke.

DAKTILOSKOPSKA FORMULA obuhvata otiske svih 10 prstiju i pise se u vidu razlomka. U brojitelju se opisuju oznake otisaka prstiju desne ruke a u imenitelju leve ruke. Jedan prst u osnovnoj klasifikaciji moze se oznaciti jednim od sledecih oznaka: 1, 2, 3, 4, X, X1, O. MONODAKTILOSKOPIJA Prema opstoj – desetoprstnoj daktiloskopiji, za identifikaciju lica je potrebno raspolagati otiscima svih deset prstiju na osnovu kojih se sastavlja potpuna daktiloskopska formula. U retkim slucajevima, uz vece napore i strpljiv rad moze se izvrsiti identifikacija i na osnovu nekoliko otisaka. Rec monodaktilografija je sastavljena od tri starogrcke reci: monos (jedan); daktilos (prst) i skopien (proucavati). Prema tome, istrazna daktiloskopija (monodaktiloskopija) je daktiloskopska metoda koja se bavi proucavanjem klasifikacije i registracije svakog pojedinog prsta ponaosob u cilju uspesnije i brze identifikacije. Ova metoda sluzi pre sveg aza otkrivanje nepoznatih izvrsilaca krivicnih dela, pomocu tragova otisaka prstiju pronadjenih na mestu izvrsenja krivicnog dela. Monodaktiloskopska zbirska se sastoji iz 2 dela i to: zbirka otisaka prstiju poznatih izvrsioca krivicnih dela i zbirka neidentifikovanih tragova otisaka prstiju. U Srbiji se za monodaktiloskopsku klasifikaciju primenjuje kombinovani Vucetic-Milerov sistem. Razlika monodaktiloskopskog sistema klasifikacije u odnosu na daktiloskopski jeste ta sto se glavne grupe obelezavaju rimskim a ne arapskim brojevima i sto ovde ne postoje pomocne grupe, vec se njihove oznake koriste za dopunske.

KRIMINALISTICKA ODOROLOGIJA U poslednjih 10-ak godina razvija se kriminalisticka odorologija kao novi deo kriminalistike. Rec odorologija sastavljena je od latinske reci odor (miris) i grcke reci logos (nauka). Tako kriminalisticku odorologiju mozemo da odredimo kao nauku o mirisima koja se koristi za ostvarivanje ciljeva kriminalistike – za identifikaciju objekata po mirisu. U kriminalistici se mirisi cesto posmatraju kao specificni tragovi. Pri tome se razlikuju tragovi koji se javljaju kao izvori mirisa i tragovi koji su sami mirisi. Kao izvori mirisa javljaju se cvrsti i tecni objekti koji daju mirise. To su ljudi, zivotinje, insekti, biljke i drugi predmeti i tela organskog i neorganskog porekla. U tragove – izvore mirisa coveka spadaju: cvrste i tecne materije koje covek odaje od sebe; predmeti kosi se nalaze u stalnom kontaktu sa telom coveka i predmeti koji su privremeno u kontaktu sa telom coveka. Tragovi – izvori sopstvenog mirisa su predmeti i objekti organskog i neorganskog porekla koja imaju sopstveni miris. Predmeti koji su u stalnom kontaktu sa telom coveka poprimaju mirise svojstvene coveku ali istovremeno poseduju u svoj sopstveni miris. S druge strane, tragovi – izvori sopstvenog mirisa, kroz kontakt sa covekom, takodje mogu poprimiti i njegov miris i izvesno vreme sadrzati odorolosku informaciju o njemu. Tragovi mirisa, posto nemaju svoj stalan oblik, poseduju sposobnost rasejavanja. Pod uticajem pojava kao sto su vetar, vlaga, toplota i sl. oni se sire u prostoru. Pri tom menjaju svoju koncentraciju. Za mirise je karakteristicna topljivost u lipidima is to se bolje rastvara u njima, miris je intenzivniji. Takodje, vecina materija u tvrdom ili tecnom stanju ima odredjeni parni napon. On nekad utice na

povecano odavanje molekula mirisa u vazduh, pa tako dolazi do njegovog osecanja. Ispitivanja su pokazala da telo coveka za 24h odaje u okolnu sredinu oko 800 ccm znoja, masnoce i drugih mirisnih stvari. Tragovi kod kojih izvori mirisa nisu povezani sa covekom su mirisi biljaka, zivotinja i zmelje. Dok ne dodju u dodir sa covekom ne sadrze nikakvu odorolosku informaciju o njemu. PRIMENA TEHNICKIH SREDSTAVA U KRIMINALISTICKOJ ODOROLOGIJI – Koriscenje istraznih pasa kao bioloskih detektora mirisnih informacija ima svoje prednosti ali i nedostatke. Iz tog razloga. postoji potrebaza tehnickim sredstvima pomocu kojih bi bila moguca objektivna analiza mirisa. Jedno od najprostijih resenja za otkrivanje mirisa je alkotest, kojim se otkriva postojanje i kolicina alkohola u izdahnutom vazduhu. Najpoznatiji model analizatora mirisa je model Mankrifa koji ima 6 karakteristika: 1. brzo reaguje na mirisne materije; 2. dovoljno je osetljiv; 3. zahteva strujanje vazduha nad osetljivom povrsinom; 4. zahteva odmor pre sledeceg eksperimenta; 5. brze se prilagodjava jacim mirisima; 6. omogucaja jasno razlikovanje mirisa. Na slicnom principu zasnovan je i model “Elektronski nos” Rozana i Spensa. Temelji se na dejstvu da se pod uticajem predmeta koji odaje miris menja jacina elektricnog toka. Posebno znacajna je i Gasna hromatografija koja se koristi za odredjivanje alkohola u krvi, tragova zapaljivih materija kod paljevina i sl. Tehnika se zasniva na fenomenu apsorpcije – koncentracije jedne materije na povrsinu druge. IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU GENETSKOG KODA Identifikacija lica na osnovu njihovog krajnje individualnog genedskog koda (sifre, genoma) predstavlja novu identifikacionu metodu koju je prvi primenio u eksperimentalne svrhe prof. Alex Jeffreys. Ova tehnika u svetu je ocenjena kao revolucionarna jer je brzo uoceno da pruza zaista velike mogucnosti u mnogim oblastima. * BIOLOSKA ZASNOVANOST TEHNIKE GENETSKIH OTISAKA – Svaki covek poseduje svoj sopstveni genetski kod, koji se naziva genom. Taj kod je zabelezen u jezgru svake celije organizma. Kod je sastavljen od 48 hromozoma koji su pretezno komponovani od dezoksiribonukleinske kiseline (DNK), a sama DNK je sastavljena od 4 baze koje grupisanjem u dugi niz obrazuju hromozom. Duz citavog molekula DNK, povezuju se medjusobno u obliku svojevrsnog lanca osnovni nizovi nukleotida koji se oznacavaju slovnim znacima: A (adenin); G (guanin); C (citozin); T (timin). Ova povezivanja nukleotida predstavljaju osnov za pouzdanu identifikaciju i garantuju biolosku individualnost. Za analizu genetskog koda je neophodno imati nesto veci uzorak nego za tradicionalnu analizu. Bioloski material za analizu moze biti raznovrstan (krv, sperma, pljuvacka, dlaka, vaginalni sektet, delici mekih tkiva ili kostiju). Tehnika genetskih otisaka se zasniva na izdvajanju dezoksiribonukleinske kiseline iz bioloskog materijala koji se ispituje. Molekul DNK se upotrebom posebnih restriktivnih enzima deli na niz posebnih fragmenta koji se potom razdvajaju procesom elektroforeze. Razdvojeni delici molekula DNK se potom prenose na najlonske ili nitrocelulozne membrane, gde se i fiksiraju, tako sto se na njih deluje ultraljubicastim zracima uz termicku obradu na temperature od 80o C. Potom se na membrane deluje radioaktivnim cesticama koji se vezuju za one delice DNK koji sadrze elementarne senkvencije. Kada se na membrane prisloni rendgenska folija, na njoj se fragmenti prenose u vidu zatamnjenih traka i to ustvari predstavlja genomski otisak, koji kasnije slui za identifikaciju i uporedjenje.

* PRIMENA TEHNIKE GENETSKIH OTISAKA – Slucajevi prve primene ove nove metode se prvenstveno odnosila na utvrdjivanje ili osporavanje ocinstva. Genetskim ispitivanjem uzorka krvi deteda, majke i pretpostavljenog oca, sa skoro 100% sigurnoscu se moze utvrditi ili osporiti ocinstvo. Osim utvrdjivanja srodstva u prvom stepenu, postoji mogucnost utvrdjivanja dalekih srodnickih odnosa. Identifikacija na osnovu genetskog koda DNK dozivela je je svoju kriminalisticku ekspanziju kada su zahvaljujuci ovoj tehnici razjasnjeni vrlo komplikovani slucajevi, prvenstvo u pogledu silovanja i ubistava. Da bi se ucinilac mogao identifikovati, neophodno je da je na mestu dogadjaja pronadjen odredjeni bioloski material za koji je izvesno da potice od ucinioca. Nesumnjivo je da je ovaj metod od izuzetnog znacaja u krimninalistici. INDICIJE Indicije (osnovi sumnje, osnovi podozrenja) su utvrdjene cinjenice koje ukazuju da postoji, odnosno da ne postoji krivicno delo ili koje ukazuju na blizu odnosno dalju vezu izmedju tog dela i nekog lica. Najcesci izvori indicija su: prijave, obavestenja svedoka, razgovor sa osumnjicenim licima, uvidjaj, pretresanje stana i drugih prostorija, pretresanje lica i prevoznih sredstava, prepoznavanje lica ili stvari… Indicije se mogu manifestovati pre, za vreme i nakon izvrsenja krivicnog dela. Neki od njih su: - Ispoljavanje volje za izvrsenje krivicnog dela (manifestuje se kroz usmene ili pismene izjave kojima neko iskazuje volju i nameru da izvrsi krivicno delo); - Priprema za izvrsenje krivicnog dela (ispoljava se pre, za vreme i posle izvrsenja krivicnog dela i iza toga se krije motiv. Motiv je unutrasnja ili spoljasnja pobuda koja odredjenu licnost podstice na izvrsenje dela. Motivi su razliciti: koristoljublje, osveta, ljubomora, zadovoljenje seksualnog nagona…); - Uzivanje materijalne koristi stecene izvrsenjem dela (ispoljava se u vezi krivicnih dela izvrsenih iz koristoljubivih pobuda kao sto us kradje, prevare, primanje mita…); - Psihicko dejstvo krivicnog dela na izvrsioca (kr. delo moze izazvati psihicke nemire kod izvrsioca i takvo psihicko dejstvo moze se razlicito manifestovati i nejednakog je intenziteta. Najcesca psihicka dejstva su: secanje krivice, griza savesti, nemir, nespokojstvo…); - Prisutnost na mestu izvrsenja krivicnog dela (prisutnost omogucuje pravilnu orijentaciju u otkrivanju izvrsioca i uspesno eliminisanje lica, koja su po bilo kom osnovu dovedena u vezu kao eventualni izvrsioci. Da li je neko lice u kriticno vreme bilo na mesto izvrsenja utvrdjuje se na osnovu stvari koje su ostavljene ili odnete sa lica mesta, tragova koji su ostali na mestu izvrsenja, tragovi koji su ostali na telu, odeci i obuci ili preko obavestenja dobijenih od strane gradjana); - Telesna i psihicka svojstva, zanat, znanje i profesionalno iskustvo (tokom uvidjaja i ostalih radnji se moze utvrditi da li je krivicno delo ucinjeno strucno i spretno, sa iskustvom ili bez, da li je levoruk ili desnoruk, da li raspolaze izvesnim znanjem…); - Poznavanje okolnosti koje drugima nisu poznate ili nepoznavanje okolnosti koje su poznate vecem broju ljudi (profesionalni kriminalci obicno se pripremaju za kriminalne akcije i nastoje da upoznaju prilike i druge okolnosti); - Ucestvovsnje u izvrsenju krivicnog dela; - Nacin izvrsenja krivicnog dela

PREPOZNAVANJE Prepoznavanje predstavlja emotivnu pojavu koja pociva na utisku prisnom, vec poznatom. Nas ZKP, za razliku od drugih, jedini ima opis postupka prepoznavanja po kome se od svedoka prvo trazi da opise ili da navede znakove po kojima se razlikuju pa se tek posle pokazuje radi prepoznavanja lica i predmeta i to zajedno sa drugim, njemu nepoznatim licima, odnosno predmetima iste vrste. Razlikuju se 6 vrsta prepoznavanja: 1. PREPOZNAVANJE LICA – tu se najcesce radi o prepoznavanju okrivljenog. Pre prepoznavanja je potrebno utvrditi sposobnost percepcije lica koje vrsi prepoznavanje, a to znaci voditi racuna o uzrastu, pol, kulturu, profesiju… Potrebno je dalje utvrditi u kojim uslovima je lice zapazilo okrivljenog a zatim i uzeti detaljan opis lica. Prepoznavanje se treba vrsiti u slicnim uslovima kakva su bila u stvarnosti. Nije dobro da prepoznavanje bude javno, u tom smislu se koriste transparentna ogledala. Broj lica koja se predocavaju svedoku treba da bude 5-8, kao i to da ta lica treba da budu slicna (razlika u visini do 5 cm, u tezini do 10 kg, starost 5-8 god).Rezultate je potrebno fiksirati u zapisniku kao i sve okolnosti pod kojima je ova radnja izvrsena. Prepoznavanje sluzi samo kao indicija i ne moze biti jedini dokaz u postupku. 2. PREPOZNAVANJE LESEVA – je veomaotezano, kako zbog promena koje nastaju posle smrti tako i zbog psihickog stanja u kome svedok vrsi prepoznavanje. Les se posmatra odozgo i pritom treba imati na umu odsustvo mimike i delovanje m,rtvacke ukocenosti na fizionomiju. Cesto je tesko prepoznavanje zbog odsustva odevnih predmeta na lesu . Otuda se preporucuje tzv. toaleta lesa (umivanje, oblacenje, cesljanje, zatvaranje usta, stavljanje glicerina u oci…). Prepoznavanje lesa treba da se kombinuje sa prepoznavanjem licnih stvari pokojnika. Najsigurnije sredstvo prepoznavanja je uzimanje otisaka. 3. PREPOZNAVANJE STVARI – je dvojako. ZKP razlikuje predmete koji mogu sluziti kao dokaz i predmete koji su u vezi sa kr. delom. 4. PREPOZNAVANJE VOZILA – Potrebno je voditi racuna o tome da je prepoznavanje stvari vidjenih u pokretu teze, kao i da je teze prepoznavanje slicnih brojeva kao sto su 0, 6, 9. 5. PREPOZNAVANJE MESTA DOGADJAJA – omogucuje pronalazenje tragova na osnovu kojih se moze dalje uspesno usmeriti istraga. Potrebno je pustiti lice koje vrsi prepoznavanje, da samo odvede komisiju do mesta dogadjaja. 6. PREPOZNAVANJE FOTOGRAFIJA, CRTEZA I PROJEKCIJA LICA, LESEVA, STVARI I MESTA DOGADJAJA – Vecinom se radi ili o amaterskim fotografijama ili o fotografijama profesionalnih fotografa koje su retusirane. Potrebno je pokazati sto vise fotografija. Prepoznavanje na osnovu crteza se primenjuje u slucajevima kada se raspolaze samo licnim opisom koje daju ostecene osobe. SASLUSANJE OKRIVLJENOG Ispitivanje kao radnja u krivicnom postupku sluzi kao izvor saznanja o cinjenicama relevantnim za postupak. Mogu se odnositi kako na kr. delo tako i na ucinioca. Ispitivanje je slozena radnja u taktickom i psiholoskom pogledu i predstavlja krivicno-procesnim zakonom regulisani odnos ispitivaca prema okrivljenom, kako bi ga naveo na davanje

istinitog priznanja ili pak na saradnju u pogledu prikupljanja dokaza koji idu u prilog njegove nevinosti. Iz toga proizilaze dva glavna cilja ispitivanja: saznanje o cinjenicama dela i saznanje o odbrani okrivljenog. Smatra se da je nekorisno i protivno taktici sukobljavati se sa okrivljenim pri ispitivanju jer to onemogucava stvaranje nuznog poverenja. Pri tom je potrebno izbegavati izraze kojim se okrivljeni oznacava kao zlocinac. Ispitivanje se vodi neutralno i ne treba se pokazivati radost kada dodje do priznanja. Ukoliko okrivljeni laze, treba ga pustiti da se sto vise uplete u sopstvene lazi. Pre ispitivanjam potrebna je detaljna priprema i planiranje. Pripreme se satoje u prikupljanju i proucavanju cinjenica o okrivljenom, o krivicnom delu… Na osnovu prikupljenih podataka, potrebnoj je odrediti odgovarajucu taktiku. Elementi psiholoske prirode su posebno vazni, jer je ispitivanje psiholoska borba u kojoj pobedjuje intelektualno nadmocniji. Za vreme ispitivanja, potrebno je tako sedeti da se moze okrivljeni dobro posmatrati i zapazati. Neophodno je izbegavati laganje pri ispitivanju od strane istraznog sudije, koji takodje ne treba da pokazuje svoja osecanja, vec treba da bude objektivan i miran. U pogledu elemenata takticke prirode preporucuje se da ispitivanje vrsi samo jedan istrazni sudija. Od ovog pravila treba odstupiti kada se radi o ispitivanju zene, za koju postoje podaci da je psihicki neuravnotezena i sklona ekscesima. Neophodno je upoznati okrivljenog sa njegovim pravima u postupku, zatim utvrditi fizicki i pravni identitet okrivljenog kao i redosled predocavanja pojedinih doklaza. Dogadjaj treba izlagati i ispitivati onim redom kako se dogodio. Okrivljenog ne treba prekidati. Svaki iskaz treba proveriti, a pri ispitivanju potrebno je udovoljiti opravdanim molbama okrivljenog, jer je to cesto put za sticanje poverenja i pravnog kontakta. SASLUSAVANJE SVEDOKA TAKTIKA SASLUSAVANJA - Saslusanje svedoka predstavlja istraznu radnju koja se sastoji u uzimanju iskaza od sobe za koju se pretpostavlja da nije izvrsilac krivicnog dela koje se istrazuje i da je opazala njegovo izvrsenje ili pak da su joj poznate druge okolnosti od znacaja za razjasnjenje konkretne krivicne stvari. Postoje odredjena pravila koja se moraju primenjivati prilikom saslusavanja svedoka. Neophodno je poznavanje psihologije lica. Po drzanju, ponasanju i nastupu mogu se steci prvi neposredni utisci o licu. Preporucljivo je da se licu postave neka pitanja koja nisu u vezi sa krivicnim slucajem i koja treba da posluze da se uspostavi kontakt. Treba nastojati da se uspostavi odnos poverenja. Da bi se to postiglo ne sme se zauzeti hlafan, odbojan, strogo zvanican i krut stav. Drzanje sluzbenog lica u toku saslusanja treba da bude odmereno i neutralno. Eventualno uporno poricanje ili ocigledno davanje laznog islaza ne sme da poremete stalozenost sluzbenog lica.Posebnu paznju treba obratiti na mogucu tzv. forenzicnu zbunjenost (uzbudjenje sto se prvi put saslusava i nalazi u sluzbenim prostorijama, strah od eventualne odgovornosti i sl.). U izjavama svedoka treba razlikovati “iskaz o cinjenicama” od onih “delova iskaza koji sadrza misljenje i pretpostavke”. Kod saslusanja, mora se imati u vidu i faktor Zamora. U tom slucaju treba preklinuti saslusavanje. Tok samog saslusanja treba tako usmeriti da svedok izlozi sve sto mu je poznato o cinjenicama i okolnostima krivicnog dela ili ucinioca, opstim, samostalnim slobodnim i neometanim izlaganjem. Dozvoljena pitanja su ona pitanja koja doprinose preciznosti, potpunosti i jasnoci iskaza i koji ne sputavaju slobodno izlaganje.

To mogu biti: 1/dopunjujuca pitanja (postavljaju se kada se pretpostavlja da svedok zna za neke cinjenice koje nisu recene ili nisu do kraja objasnjene); 2/podsecajuca pitanja (imaju cilj da osveze pamcenje svedoka na odredjene cinjenice kako bi se dobio potpuni odgovor); 3/kontrolna pitanja (postavljaju se da se proveri istinitost i potpunost iskaza). Nedozvoljena pitanja (sugestivna) su ona pitanja koja su tako formulisana da direktno ili indirektno se utice na sadrzinu odgovora svedoka. Tu spadaju: a/direktno sugestivna (kojima se otvoreno sugerira kako treba odgovoriti); b/iskljuciva ili odlucna (usmerena su ka popunjavanju praznine u pamcenju svedoka ili lica ali su tako formulisana da direktno sugeriraju odgovor); c/alternativna (daju sasvim ogranicen izbor odgovora koji najcesce moze biti sa “da” ili “ne”); d/kapciozna (formulisana su tako da je svedok izjavio nesto sto on stvarno nije rekao). SPECIFICNOSTI SASLUSANJA POJEDINIH KATEGORIJA SVEDOKA – Cinjenica da postoji dosta razlicit odnos lica prema krivicnom delu i uciniocu, kao i razlike u polu i uzrastu, objektivno unosi izvesne specificnosti u odnosu na samu psihologiju lica, koja se mora odrzavati i uvazavati. 1/ Osteceni, kao i zrtve krivicnog dela, nalaze se u posebnom odnosu prema krivicnom delu i uciniocu. Zbog toga, on je uzbudjen, razdrazen a cesto i preplasen. Treba nastojati da se najpre osteceni smiri i sredi a zatim ga pustiti da sam ispirica svoju verziju dogadjaja. Za to vreme se moraju praviti beleske, a nakon toga se ostecenom postavljaju pitanja. Treba znati da osteceni cesto preteruju o pojedinostima da bi svesno ili nesvesno krivicno delo prikazali tezim nego sto jeste. 2/ Zene, zbog psihofizickih osobina po kojima se razlikuju od muskaraca, na razlicite nacine dozivljavaju, shvataju i reaguju na pojave i zbivanja. Pozeljno je da se prilikom uspostavljanja kontakta postupa pazljivo, sa razumevanjem evotivnih stanja i ubedjenja, a narocito treba apelovati na osecanje, materinstvo, saosecanje i porodicu. 3/ Deca i maloletnici takodje imaju posebne psihofizicke osobine. 4/Stare osobe, zbog svojih godina podlezu odredjenim psihofizickim promenama. Karakteristika je da stariji ispoljavaju veoma intenzivnu povezanost sa sopstvenim interesima. PROVERAVANJE I OCENA ISKAZA SVEDOKA je obavezno. Najbolji nacin proveravanja iskaza svedoka postize se uporedjivanjem s avec utvrdjenim podacima i cinjenicama na uvidjaju, sa pronadjenim tragovima, dokazima… Mogu se koristiti i druge istrazne radnje: rekonstrukcija dogadjaja, suocenje, prepoznavanje, pretresanje, ponovno saslusanje istog svedoka. PRIMENA TEHNICKIH SREDSTAVA ZA SNIMANJE ISKAZA U KRIVICNOM POSTUPKU ZNACAJ VODJENJA ZAPISNIKA U KRIVICNOM POSTUPKU – Zapisnik o pribavljanju iskaza je procesni dokument koji odrazava tok i rezultat procesne radnje saslusanja svedoka ili okrivljenog, i sluzi kao izvor podataka o onome sto je u vezi sa krivicnim dogadjajem lice opazalo ili cinilo i pred sudom o tome saopstilo. Vazna uloga zapisnika proizilazi iz cinjenice da i najbolje saslusanje nema nikakvog znacaja ukoliko nije registrovano zapisnikom. Ispravno sastavljenim zapisnikom u kome su unite sve verodostojne relevantne izjave svedoka ili okrivljenog, ostvaruje se osnovna svrha krivicne procedure a to je da niko nevin ne bude osudjen a da se krivcu izrekne krivicna sankcija. Prema ZKP u zapisnik se u obliko pripovedanja ubelezava samo bitna sadrzina

datih iskaza a sluzbeno lice slobodno procenjuje sta predstavlja bitnu sadrzinu iskaza, u cemu se moze i pogresiti. OSNOVNI NACINI REGISTROVANJA ISKAZA U KRIVICNOM POSTUPKU – Iskazi u kr. postupku se mogu registrovati na dva nacina i to: 1. sastavljanjem zapisnika; 2. tonskim i video snimanjem iskaza. Zapisnik moze da se sastavlja tako da se svi iskazi unose u njega apsolutno doslovno, tako da se nip o cemu ne razlikuju od onoga sto je zaista izgovoreno. Drugi nacin sastavljanja zapisnika se ogleda u prepricavanju datog iskaza od strane sluzbenog lica koje sastavlja zapisnik.Ovakav zapisnik, koji je zasnovan na principu unosenja samo bitnih sadrzaja datih izjava, moze se sastaviti na 3 nacina. Prvi nacin je da se zapisnik sastavi naknadno, odnosno posle slusanja iskaza u celini. Drugi nacin je da se zapisnik sastavlja recenicom po recenicom istovremeno sa davanjem iskaza. Treci nacin je da se zapisnik sastavlja po fazama, koje obuhvataju logicko povezane delove iskaza, izmedju kojih se pravi pauza u saslusanju da bi se iskazi uneli u zapisnik. Kod zapisnika se nastojo da se inkriminisane reci unesu doslovno, onako kako su zaista kazane. Kada je u pitanju tonsko i video snimanje iskaza, ZKP predvidja niz odredbi koje se na to odnose. Istrazni sudijaje u obavezi da prethodno o tome obavesti lice koje se ispituje. Snimak mora da sadrzi sve podatke koje se inace unose i u pismenom zapisniku, podatke o identifikaciji lica cija se izjava snima kao i navod u kom svojstvu to lice daje izjavu. Istrazni sudija moze odrediti i da se tonski snimak u celini ili delimicno prepise, pri cemu ce se taj prepis pregledati, overiti i prikljuciti zapisniku o preduzetoj krivicnoprocesnoj radnji. Uvidom u tonske snimke, sud moze da dobije mnogo potpuniju sliku ne samo sadrzine iskaza, vec i psihickog stanja njegovog davaoca, njegove zrelosti, iskrenosti i dusevne razvijenosti. Tonsko i video snimanje iskaza je narocito znacajno na glavnom pretresu, kada se proceni da bi n\ponovno pojavljivanje zrtve na sudu moglo prouzrokovati teske psihicke posledice, tj, da dozivi sekundarnu viktimizaciju. Kao izuzetno znacajno u dokaznom smislu, ispoljava se tzv. snimanje iskaza svedoka in articulo mortis, kada se pretpostavlja da lie nece doziveti saslusanje na glavnom pretresu. PRIMENA POLIGRAFA U KRIVICNOM POSTUPKU ISTORIJA POLIGRAFA – Drustvo se oduvek susretalo sa laznom odbranom okrivljenog i protiv te pojave pokusavalo da se bori na razne nacine. Tako npr. u staroj Kini se okrivljenom licu davalo da pri saslusanju zvace pirinac, koji je posle nekoliko minuta morao da ispljune. Ako je i posle zvakanja pirinac suv, okrivljeni je proglasen krivim.Prvi pokusaj primene nauke radi otkrivanja lazi datira jos iz 1875. godine kada je italijanski filozof Moso proucavao strah i njegov uticaj na rad srca. On je pronasao tzv. ergograf koji je belezio zatezanje misica, slicno danasnjem pletismografu. 1879. godine Galton je poceo sa svojim eksperimentima na polju asocijacije i izveo tzv. asociacionoreakcioni test. Svajcarski psihijatar Jung je kasnije ovu metodu usavrsio i stvorio listu pazljivo izabranih i stimulativnih reci koje su pri intervjuu budile odredjene asocijacije. Kasnije 1921. godine, pojavio se Larson sa svojim radom o poligrafu za otkrivanje lazi (slican danasnjem poligrafu). TESTIRANJE POLIGRAFOM – Poligraf je instrument koji je konstituisan tako da moze istovremeno beleziti vecinu promena pri laganju koje nastaju u organizmu ispitanika. Vecina poligrafa belezi disanje, krvni pritisak, puls i psihogalvanski refleks.

Ispitaniku na poligrafu, postavljaju se odredjena pitanja u jednom nizu na koja on odgovara po svojoj volji sa “da” ili “ne”. Pre ispitivanja pneumografska cev se stavlja na prst ispitanika i njome se beleze sve promene koje nastaju pri disanju. Oko misice se stavlja gumeni jastucic aparata za merenje krvnog pritiska. Merenje psihogalvanskog refleska vrsi se na taj nacin sto se electrode pricvrste na dlan ruke ili pomocu jedne alke i kasike na prst osobe. Da bi jedna osoba stekla pravo da testira poligrafom, potrebno je ne samo da poznaje funkcionisanje aparata, nego da poznaje i tehniku pripremanja testa, vodjenja ispitivanja i da ima odgovarajucu praksu u interpretaciji rezultata dobijenih na poligrafu. Radi uspesnog testiranja, potrebno je da ispitivac bude sam sa ispitanikom i da testiranje vrsi uz njegov potpuni pristanak. Oblik i izgled prostorije u kojoj se vrsi testiranje je takodje znacajan za uspesni tok testiranja. Osnovni uslovi su dobra ventilacija, prijatno osvetljenje, odgovarajuci komfor. U sobi se ne sme nalaziti telefon ili automat sa svetlom ili zvukom. Na zidovi ne smeju biti slike ili drugi predmeti koji bi odvracali paznju. POLIGRAFSKI TESTOVI – Pored testa vrhunca napetosti (ROT), kontrolnih, relevantnih i irelevantnih pitanja, postoji niz drugih testova koja mozemo grupisati uglavnom po cilju koji se njima zeli postici. Po ovakvom grupisanju, razlikujemo identifikacioni test, test sa imenima, grupni test i generalni test koji imaju svrhu brze eliminacije kada se radi o sirokom krugu sumnjivih osoba. Prigodni testovi i lokacioni testovi se kombinuju sa testovima za pronalazak nestalih osoba radi uspesnije utvrdjivanja sudbine nestalih lica. Postoje i testovi za proveru iskaza zrtve kao i testovi za proveru verodostojnosti iskaza svedoka. Eksperimentalni laboratorijski testovi ne sluze samo u eksperimentalne svrhe, vec se sanjima vrsi i prvo testiranje. Najpoznatiji su: test sa kartama, starosni test, test simulirane kradje, lokacioni test i test otrovnog pera. Kada se zavrsi prethodno testiranje, ispitivac cita polako pitanja koja ce postaviti ispitivanoj osobi i tako ga upoznaje sa tekstualnim delom testa ali i sa ritmom i bojojm glasa. Desava se da nekad ispitanik jos prilikom citanja da odgovor na neko pitanje. Tada treba videti da li je to pitanje pogresno stavljeno u test ili je mozda odgovor ispitanika jedan znak koji ukazuje na zelju za priznanjem. U tom slucaju ispitanika treba osloboditi prikljucka i otpoceti ispitivanje u klasicnom smislu. Tada je preporucljivo da ispitanik sam sastavi pismeno priznanje. Najcesce vrste testova koje se primenjuju su metode relevantnih i irelevantnih pitanja i test vrhunca napetosti (ROT). Metoda relevantnih i irelevantnih pitanja se naziva i direktnom metodom, a sastoji se od serije relevantnih pitanja koja se ticu delikta koji se istrazuje, a pomesana su sa irelevantnim pitanjima koja imaju zadatak da olaksaju napetost. Kao dopuna ovoj metodi, uvodi se obicno kontrolno pitanje i tzv. kompleks krivice. Ovim pitanjima se zeli dobiti reakcija ispitanika na lazi koje se ocekuju od njega jer ispitanik cvrsto veruje da ih ispitivac ne zna. Kompleks krivice (strah neduznog) su pitanja kojima se zeli videti reakcija prilikom laznog optuzivanja okrivljenog za neki izmisljeni delikt. Tehnika testa vrhunca napetosti (ROT) je razrada eksperimentalnog testa s kartama. Poenta ovog testa se sastoji u neminovnom priblizavanjukriticnog pitanja koje moze da poznaje samo krivac, dok kod nevine osobe koja od niza pitanja ne zna koje je kriticno pitanje, ne izaziva specificnu reakciju na poligrafu. POLIGRAFSKE REAKCIJE I NJIHOVA INTERPRETACIJA – Grafikon pneumagrafa belezi sve promene u disanju za vreme ispitivanja, i ove promene se mogu pojaviti u sledecim vidovima: promene u ritmu disanja, u amplitude disanja, u razmacima

izmedju udisaja i izdisaja. Ritam disanja moze biti prikazan stepenastim ili skokovitim promenama u osnovnim linijama. grafikona tako da u pojedinim slucajevima dovode i do tzv. bloka – potpuni gubitak osnovne linije na grafikomu. Ovakve promene ukazuju na pokusaj obmane ispitivaca. Na kardio-sfigmografu znaci obmane pokazuju obicno i ocekivane promene koje su bile zapazene i pre testiranja, kao sto su crvenilo ili bledilo. Kod nekih je zapazeno da se krvni pritisak postepeno povecava pri postavljanju kriticnog pitanja, dok je kod nekih obrnuta situacija. Grafikon galvanografa pokazuje znake obmane kroz nagli vertikalni porast a reakcija ima cesto sliku tzv. dvostrukog sedla, kao i dugotrajnost reakcije koja je posledica uzbudjenja i sporo prelazenje na osnovni nivo visine linije. Treba imati u vidu da reakcija na prva 3-4 pitanja ne znaci i krivicu ispitivane osobe vec njenu nedovoljnu pripremu za testiranje za sta nosi krivicu ispitivac. Da bi se ovakve greske izbegle, postoje dva nacina. Prvi je da se prekine ispitivanje i da se ispitivanom licu kaze da je nepotrebno uzbudjena, a drugi nacin je napraviti nekoliko prvih potpuno irelevantnih pitanja. Ako bi ispitivana osoba postigla takav stepen koncentracije, da sebe dovede u hipnoticko stanje u kome bi mehanicki odgovarala sa “da” ili “ne”, onemogucilo bi se poligrafsko ispitivanje. Takodje osobe koje se ispituju ne treba da zadrzavaju kasalj, kijanje ili zevanje, vec to treba slobodno da ucine i nakon male pauze da se nastavi ispitivanje. Ako je osoba koja se ispituje kriva i na relevantna pitanja laze, taj strah od lazi se odrazava na njene fizioloske funkcije kje registruje aparat. Prisustvo straha moze biti i kod osoba koje govore istinu ali su u tom trenutku u strahu da ih masina pogresno ne procita, da ne budu lazno okrivljena i sl. Iz toga proizilazi da promana emotivnog stanja, nije uvek znak krivice. Postoje 4 razlicite reakcije i to: 1/ Ako je reakcija na kontrolna pitanja jaca od reakcije na relevantna pitanja, poligraf ukazuje na nevinost; 2/ Ako je reakcija na kontrolna pitanja manja od reakcije na relevantna pitanja, onda se sumnja na krivicu; 3/ Ako su reakcije podjednake, onda je to granicni slucaj koji ukazuje da je potrebno promeniti test; 4/ Ako je reakcija na kontrolna pitanja slaba a na pitanja iz kompleksa krivice daleko izrazenija, radi se o nevinoj osobi. SIMPTOMSKA SLIKA PONASANJA ISPITANIKA NA POLIGRAFU – predstavlja veoma znacajan momenat koji najbolje pokazuje da ne treba ocekivati od poligrafa resenje slucaja, vec da je on tzv. proteza koja pomaze u pojedinim slucajevima organima gonjenja da brze izvrse eliminaciju verzija jednog kr. dela i sl. Krivac pri testiranju obicno ne pokazuje neki veci strah osim onih koji se i pre poligrafskog ispitivanja nalaze na ivici priznanja. Krivci na poligrafskom ispitivanju imaju tendenciju d aim se suse ruke, da gledaju u stranu, da imaju nervozne pokrete ruku, da se cesto zale na izmisljene bolove. Cesto pokusavaju da pokvare reakcije na taj nacin sto stalno pomeraju prste, kaslju, menjaju ritam disanja i sl. Nevina lica imaju drugaciju simptomsku sliku. Kod njih je jasnije izrazeno zadovoljstvo jer cvrsto veruju u mogucnost skidanja sumnje i vise su smirenije. Iako je vec receno, da uplasenost moze postojati i kod nevinih i kod krivih, razlika se ogleda u tome sto se kod nevinih u toku testiranja uplasenost povlaci. SASLUSANJE POSLE POLIGRAFSKOG TESTIRANJA je preporucljivo, jer testiranje ponekad ukazuje na neke verzije i momente koje su bile ispustene iz vida pre pocetka testiranja. Saslusanje je preporucljivo i pre i posle poligrafskog ispitivanja. Razlika izmedju saslusanja pre i posle testiranja ogleda se u cinjenici, da se za saslusanje posle testiranja poseduje neka vrsta pomoci, u vidu rezultata poligrafskog testiranja koji ispitivana osoba i dalje ne zna.

OTKRIVANJE KRIVICNIH DELA MALOLETNIKA KRIMINALISTICKE POSTAVKE: 1. Maloletnici vrse u vecini slucajeva krivicna dela u grupi. Posebno deca i mladji maloletnici.; 2. Maloletnici cesto bivaju podstrekivani od mladjih punoletnih lica, koja su im nekada i vodje; 3. Pri otkrivanju kriminaliteta maloletnika, u veci slucajeva nailazi se na losu saradnju sa roditeljima i bliskim saradnicima; 4. Druzenje sa kaznjavanim licima, obicno vodi maloletnika u delikvenciju; 5. Alkohol kod maloletnicke delikvencije igra znacajnu ulogu; 6. Maloletni delikventi nalase ne nesto ispod prosecnog stupnja inteligencije i cesce su psihicki osteceni; 7. Maloletni delikventi izbegavaju nastavu u skolama, neuredno ispunjavaju svoje obaveze na random mestu, cesto menjaju radno mesto kada su zaposleni, kao i mesto stanovanja i tada obicno zive neprijavljeni; 8. Maloletni delikventi pri vrsenju krivicnih dela, nanose niz nepotrebnih steta na licu mesta; 9. Mladji maloletni delikventi vrse vise krivicnih dela i stoga predstavljaju vecu drustvenu opasnost; 10. Maloletni delikventi najcesce vrse kradje; 11. Delikventne maloletnice u velikom broju slucajeva pored krivicnih dela, odaju se prostituciji i cesto boluju od venericnih bolesti; 12. Mladji maloletnici najcesce kradju prehrambene artike i alkoholna pica, a stariji tehnicku robu; 13. Uspeh rasvetljavanja krivicnih dela maloletnika zavisi od brzine otkrivanja, jer protekom vremena unistavaju se tragovi, a maloletnici cesto menjaju domicil i vrse citav niz krivicnih dela pri svojim “skitnjama”; 14. Politika otkrivanja maloletnih delikvenata u nasoj zemlji nije zadovoljavajuca, tako da veliki broj maloletnika ostaje nekaznjen, bilo zato sto nije otkriven, bilo zbog blage politike primene sankcija prema njima; 15. Maloletni delikventi za vreme pripremnog postupka, kao i za vreme izvrsenja vaspitnih i kaznenih mera, vrse takodje krivicna dela; 16. Maloletnici vrse krivicna dela uglavom po danu ili u prvi sumrak. 17. Maloletni delikventi skoro uvek vrse prethodni izbor objekta gde ce vrsiti provalnu kradju i u okviru prethodnih priprema posecuju lice mesta; 18. Na mestu okupljanja i sastajanja maloletnih telikvenata, uglavnom se vrse dogovaranja o izvrsenju krivicnog dela; 19. Mladji maloletni delikventi vecinom ne koriste alat za provalne kradje ali koriste zatecene predmete, dok stariji maloletnici vecinom nose provalnicki alat; 20. Maloletni delikventi uglavnom krivicna dela vrse u neposrednoj blizini mesta stanovanja; 21. Nacin izvrsenja krivicnog dela od strane maloletnika je obicno primitivniji u odnosu na izvrsenje odraslog lica, bez dovoljo pripreme i retko uz primenu

alata i cesto ponavljaju krivicno delo na istom mestu istim nacinom; 22. Maloletnici ukradenu robu sakrivaju uglavnom blizu svog mesta stanovanja i nastoje da se na najbrzi nacin oslobode ove robe prodajuci je. 23. Daktiloskopiranje maloletnih provalnika pokazalo se korisnim, jer su maloletnici vecinom recidivisti; 24. Prvi susret sa maloletnim delikventom je veoma vazan kako za rasvetljavanje krivicnog dela, tako i za resocijalizaciju tog maloletnika; 25. Svedocenje i ispitivanje dece i maloletnika moze korisno posluziti u istrazivanju krivicnih dela, pod uslovom da saslusanje i ispitivanje vrsi strucno lice. INFORMATIVNI RAZGOVOR SA MALOLETNIKOM KOJI JE OSUMNJICEN Prvi kontakt sa maloletnikom u pogledu koga postoje osnovi sumnje da je ucinio krivicno delo je veoma znacajan, stoga se pre zapocinjanja razgovora, on mora detaljno planirati, sto ukljucuje znanja o maloletnikovom zivotu, uslovima u kojima zivi, odnosima prema porodici i skoli.Kriminalisticka taktika smatra da prilikom vodjenja informativnog razgovora sa osumnjicenim maloletnikom, ne treba se nositi uniforma, jer ona moze izazvati negativne psiholoske efekte na maloletnika. Sluzbeno lice treba da se ponasa lezerno i ne treba da zaboravi cinjenicu da prvi susret sa maloletnikom uvek prouzrokuje odredjenu napetost, pri cemu se kod maloletnika cesto javlja strah i strepnja, a neki mogu da budu i drski. U kontaktu sa maloletnikom, ne sme se nastupiti naglaseno prijateljski jer i to moze kod njih razviti nepoverenje te bi se oni zatvorili u sebi i stvorili psiholoski odbrambeni oklop, ali se sa druge strane ne treba postaviti nip revise strogo. Takav katastrofican pristup moze samo udaljiti maloletnika od sluzbenog lica. Veoma je stetan i moralizacioni pristup koji se ogleda u kritici opalog morala omladine. Apsolutno je zabranjeno i uticanje na slobodu volje pri davanju iskaza.Posebno treba obratiti paznju na zamaranje maloletnika prilikom vodjenja informativnog razgovora. Maloletniku je potrebno na jasan i razuman nacin pokazati spremnost da mu se pomogne prilikom objasnjavanja krivicnog slucaja ali mu se jasno i izricito mora ukazati na to da je rec o kaznjivom delu. Maloletniku se situacija u kojoj se nasao mora objasniti na njemu razumljiv i realan nacin bez zastrasivanja posledicama (sindrom baba roge) i nikako mu se ne treba obecavati pomoc koja prelazi granice zakona (princip stapa i sargarepe). INFORMATIVNI RAZGOVOR SA DETETOM ILI MALOLETNIKOM KAO POTENCIJALNIM SVEDOKOM Kada se proceni da je dete ili maloletnik potencijalni svedok, svrha informativnog razgovora se svodi na prikupljanje svih obavestenja koja omogucuju potpuno razjasnjenje krivicne stvari. Kao poseban problem namece se vrednovanje obavestenja koja pruzaju deca (do 14 godina zivota). Mnoga zakonodavstva zabranjuju saslusanje dece mladjih od 7 godina, ali sa druge strane kriminalistika ipak dokazuje da takvo dete moze dad a odredjene korisne informacije i podatke o delu i uciniocu, narocito ako se radi o zrtvi zlocina gde je dete jedina osoba koja moze da pruzi podatke (npr. seksualni delikti). Sa psiholosko-medicinskog stanovista, saslusanje takvog detete, pa cak i uz pomoc psihologa i roditelja, je veoma bolno. SASLUSANJE DECE I MALOLETNIKA KAO SVEDOKA U kriminalistickoj taktici se kao osnovno pravilo istice da bi bilo veoma opasno potcenjivati mogucnost i stepen zrelosti deteta, ali se one ne smeju ni precenjivati.

Postavlja se pitanje na koji nacin ocuvati balans izmedju potcenjivanja i precenjivanja, tj. na koji nacin dostici realnost u takvoj proceni deteta. Prvi preduslos se ogleda u poznavanju svih bioloskih i psiholoskih karakteristika deteta. Potrebno je saznati niz psiholoskih, socijalnih, bioloskih, psiho-socijalnih i bio-psiholoskih karakteristika deteta ili maloletnika.U psiholoske karakteristike koje je potrebno utvrditi spadaju: dusevna zrelost; kvalitet govora; sposobnost zapazanja; sposobnost pamcenja; sklonost ka mastanju; stepen intelektualizacije dozivljaja; stepen emotivnosti; stepen samosvesti. U socijalne karakteristike spada: karakteristike toka redovnog skolovanja; nacin ponasanja deteta u odnosu na drugu decu; delovanje razlicitih tipova mikro-socijalnog okruzenja na dete; ostali vidovi socijalne adaptacije deteta i njegovih socijalnih aktivnosti. Psihosocijalnu karateristiku podrazumeva moralno ponasanje deteta. Bio-psiholoska karakteristika obuhvata ispitivanje seksualnog ponasanja deteta. Opsti je stav da podatke o detetu ili maloletniku ne treba prikupljati samo od roditelja, ali sa njima svakako treba obaviti prethodni razgovor. Decu i maloletnike treba da saslusava specijalizovani sudija za tu vrstu svedoka, koji treba da ima iskustva sa tim ali i znanje iz decije psihologije. Najbolje je da saslusanje obavlja zena koja ima decu slicnog uzrasta, dok je preporucljivo da zensku decu saslusava zena. Preporucuje se da izgled prostorije gde se vrsi saslusanje, bude prilagodjeno uzrastu tog deteta/maloletnika, da ne bi osecali strah i neudobnost. OTKRIVANJE KRIVICNIH DELA U VEZI SA ZLOUPOTREBOM DROGA Kriminogeni znacaj narkomanije se ogleda u tome sto je vrsenje prekrsaja i krivicnih dela od strane narkomana dosta cesto. Smatra se da uzivaoci opojnih droga pribegavaju proneverama, falsifikatorima, prevarama i utajama, dzepnim kradjama, da bi dosli do materijalnih sredstava za kupovinu droga. Nije redak slucaj i da su uzivaoci izlozeni ucenama, prostituciji i dr. Otuda kriminogeni znacaj narkomana se ogleda u tome sto on moralno, socijalno, materijalno i zdravstveno propada. Uzivaoci droga dolaze u sukob sa zakonom samo onda kada ujedno rasturaju ili razmenjuju drogu ili kad izvrse neko krivicno delo da bi dosli do sredstava za kupovinu droge. Takodje i kada pribegavaju falsifikovanju ili kradji blanko overenih recepata da bi na legalan nacin podigli vece kolicine droge. Postoje brojne zablude u vezi sa narkomanijom. Najgore medju njima jesu: da ne treba tabletomaniju i mladu narkomaniju izjednacavati sa klasicnom narkomanijom; da je krijumcarenje opojnih droga u nasoj zemlji samo tranzitnog karaktera i da se kod nas ona ne zadrzava. Samo propisima, narkomanija se ne moze suzbiti. vec je potrebno preduzeti niz drugih preventivnih mera. Uzroke treba traziti u rastrzanosti, nemirima i borbi za egzistenciju koja odredjene licnosti tera u dozivljaju neceg nerealnog, u imaginarni svet. Narkomani su po pravili labilne prirode. Sebicni su i traze od porodice da se u potpunosti zrtvuje za njih, dok oni nisu u stanju ni da ispune svoje osnovne obaveze. Kao i alkoholicari, i narkomani o sebi misle sve najlepse. Vecinom su nezadovoljni i imaju kritizerski odnos prema svemu. Na recima su hrabri a u sustini se dodvoravaju , jer su nesigurni i plasljivi. Postepeno gube normalna osecanja, postaju lazljivi i varaju. Spoljni izgled im je obicno zapusten, ponasaju se nebrizljivo i prpadaju moralno i zdravstveno. Narkomaniji se vecinom odaju mladi ljudi (12-25 godina),a sam proces lecenja je dosta dug i iziskuje dosta materijalnih sredstava. Pri tom uvek treba imati na umu da bolesnik-narkoman kada napusti psihijatrijsku ustanovu nije izlecena osoba. U njemu jos dosta dugo su aktuelni brojni unutrasnji konflikti. Postoje

brojne akcije koje se preduzimaju protiv narkomana, ali vecina njim ima za posledicu da narkomani ne ostavljaju drogue vec se samo povlace u dublju ilegalnost i sa jos vecom opreznoscu, gde prilikom medjusobnih kontakata koriste nadimke, koje nakon odredjenog perioda menjaju. Kada su u pitanju krijumcari, oni uvek za transportere biraju ljude iz svoje bliske sredine. Umesto nagrade za transport, ostavljaju im deo droge, pa se na taj nacin transporteri pretvaraju u prodavce. U pogledu suzbinja krijumcarenja, osnovni princip rada je dosta naporan i zahteva raspolaganje nizom tehnickih sredstava, upornost i obavezno poznavanje psihologije narkomana i krijumcara. Krijumcarenje nije spontana aktivnost, vec predstavlja organizovanu kriminalnu delatnost, koja je teska i slozena za suzbijanje. Prosecna starost krijumcara je oko 30 godina i to su uglavnom lica muskog pola. Otkrivanje krijumcara od strane carinskih organa zasniva se na sposobnosti carinskih radnika da na osnovu percepcije uoce indikacije koje upucuju na stvaranje osnova sumnje o putnicima koji preko granice iligalno prenose opojne droge. Narkomani imaju svoje uobicajene izraze koji mogu da koriste za lakse otkrivanje narkomana ali i za sprecavanja dogovaranja pri lisavanju slobode i suocavanju. Najznacajniji izrazi za uzimanje droga jesu: fix (intenzivno uzimanje bilo koje droge); pljuganje (pusenje marihuane i hasisa); siranz (injekcija, spric); cilim (lula za pusenje hahisa); fles (stanje u koje se dolazi posle fixa ili pusenja); stone (stanje koje traje 5-6 sati i u njemu postoji potpuna indiferentnost, labilnost i delimicna nesposobnost fizickih pokreta); trip (putovanje, a ponekad se koristi kao izraz za meru – jednu dozu); spid (stanje koje dovodi do omni-potencije i npr. setnja narkoma u ovom stanju traje dugo i besciljno); coming down (vracanje u normalno stanje); dzanki (stanje kada se ne moze izaci iz osamucenosti), paranoja (kada se besciljno i izbezumljeno traga za drogom); o.k. (prebrinuta briga – nabavljena droga); koktel (uzimanje vise droga smesanih koje licu donose fles, trip i stone); zamena (uzimanje raznih tableta u nedostatku droga); flying up (stanje osecanja letenja). INDIKATORI KRIJUMCARENJA – Postoji niz indikatora koji ukazuju na to da se u konkretnom slucaju moze raditi op krijumcarenju. Postoje 3 grupe indikatora. 1/ Psihicki indikatori predstavljaju spoljasnje manifestacije psihe odredjene licnosti. Promene koje se tom prilikom desavaju manifestuju se: dolazi do promena u govoru (u vidu zamuckivanja, zastajkivanja, dobijanje nenormalne boje glasa…) u pogledu tela (javlja se motorni nemir, klacenje nogama, trljanje ruku, drhtanje…); promene na ocima (unervozen pogled, nervozno gledanje levo desno, izbegavanje pogleda, buljenje ispred sebe…) usne (suse se, blede ili crvene, podrhtavanje brade, naglaseno gutanje pljuvacke) 2/ Indikatori audiovizuelne prirode se zapazaju culom vida i sluha, a oni se ticu: odece (nesklad kao npr. skupa odeca jeftin auto); predmeti prtljaga i robe (nesklad izmedju prtljaga i vozila); vozila, vozaci i putnici …. 3/ Takticki indikatori podrazumevaju osobine osoba koje se profesionalno bave krijumcarenjem. Tu spadaju: nudjenje poklona, hvaljenje nase zemlje, preterana ljubaznost, pricanje raznih sala … OTKRIVANJE, RAZJASNJAVANJE I DOKAZIVANJE UBISTVA Ubistvo je protivpravno lisenje zivot coveka i jedno od najtezih krivicnih dela. Ubistvo se moze izvrsiti rrazlicitim sredstvima koja mogu biti fizicka (oruzje, orudje, davanje otrova…) i psihicka (prouzrokovanje bola, straha…); direktna (koja presuzima direktno

izvrsilac) i indirektna (preko drugog lica). Motivi za ubistvo mogu biti razliciti, kao npr. politicki, koristoljublje, mrznja, osveta, ljubomora, uvreda casti… Rad na rasvetljavanju ubistva najcesce pocinje otkrivanjem lesa ili delova lesa. O otkricu nekog lesa, obavestavaju se najpre organi unutrasnjih poslova. Kada je ovlasceno sluzbeno lice obavesteno o otkricu lesa, ono mora odmah pismeno da fiksira datum i vreme prijema obavestenja, nacin na koji je primio obavestenje, mesto gde je les nadjen, ime i adresa lica koje obavestava i nacin na koji je ono saznalo za to. Prva mera po izlasku na lice mesta je ustanoviti da li je posredi ziv a onesvescen covek ili les. Uvidjajna ekima po dolasku na lice mesta obavlja sledece radnje: a) utvrdice ko je otkrio ubistvo; b) utvrdice ko je sve bio na licu mesta; c) utvrdice da li je polozaj lesa ostao nepromenjen ili su vrsene neke promene; d) utvrdice koji tragovi poticu od zlocina a koji su kasnije nastala; e) preduzece mere da se pronadju, skupe i stave pod nadzor svedoci dogadjaja; f) fotografisace lice mesta. U nekim situacijama moguce je nametanje dilema da li je odredjena smrt posledica ubistva, samoubistva ili zadesa. Takve dileme se resavaju aktivnostima usmerenim ka postavljanju diferencijalne kriminalisticke dijagnoze. koja obuhvata prikupljanje, proveravanje i selekcionisanje svih informacija koje potkrepljuju jednu ili drugu verziju, poput svojevrsnih kriminalistickih simptoma, i formulisanje odgovarajuceg zakljucka. OTKRIVANJE, RAZJASNJAVANJE I DOKAZIVANJE SILOVANJA Silovanje je krivicno delo koje se sastoji u prinudi na obljubu zenskog lica sa kojim se ne zivi u bracnoj zajednici, upotrebom sile ili pretnje da ce e neposredno napasti na zivot ili telo tog ili njemu bliskog lica. Tezi oblici kr. dela silovanja postoje u slucaju kada: 1/ je nastupila usled silovanja teska telesna povreda zenskog lica (posledicni aspekt); 2/ kada je silovanje izvrseno od strane vise lica (brojcani aspekt - grupno silovanje); 3/ ako je silovanje izvrseno na narocito svirep ili ponizavajuci nacin (modalni aspekt). Najtezi oblici postoje: 1/ s obzirom na uzrst zrtve (ako je delo ucinjeno prema maloletnom licu); i 2/ s obzirom na drasticniju tezinu posledice (ako je nastupila smrt zenskog lica). Kroz istoriju kod primitivnih naroda u srednjem veku, silovanje je bilo kaznjivo samo kao akt koji je smanjio prodajnu vrednost devojke, dok se silovanje zena bez stalnog boravka nije ni kaznjavalo. U doba prosvetiteljstva se sumnjalo u mogucnost da uopse dodje do cina cilovanja, i kaznjavalo se samo ako je silovanje bilo grupno. Prema jednom empirijskom istrazivanju, postoji 9 osnovnih karakteristika izvrsilaca silovanja, a to su: 1. ucinioci su prosecne starosti 29 godina; 2. ucinioci su vecinom sa srednjom skolom, dok je broj nepismenih znatno manji; 3. veci broj ucinioca je ozenjeno; 4. vecina ucinioca je u vreme izvrsenja kr. dela zivi u nesredjenim stambenim uslovima; 5. cak 4/5 njih obavlja fizicke poslove; 6. skoro polovina ucinioca su recidivisti; 7. velika vecina je zadovoljavajuceg dusevnog stanja; 8. u vreme izvrsenja, su uglavnom pod dejstvo alkohola; 9. oko 12% izvrsilaca je ravnodusno u odnosu na zrtvu. Kada su u pitanju zrtve silovanja, one su po pravili lica mladjih starosnih kategorija, a cak 40% njih je maloletno. Cak 2/3 zrtva silovanja je od ranije poznavalo izvrsioca. Za izvrseno silovanje se najcesce saznaje na osnovu prijave koju je podnela zrtva. Medjutim cak 30-40% tih prijava je lazno,a motive laznih prijava mogu biti razlici (primoravanje lica da skolpi brak, osveta…). Prva mera koja se preduzima po prijemu obavestenja da je izvrseno silovanje je obezbedjenje pretpostavljenog mesta dogadjaja i stvaranje uslova za vrsenje uvidjaja. Uvidjajem se

mogu pronaci tragovi koji se dele na bioloske (sperma, vaginalni secret, krv, dlake, pljuvacka) i druge tragove (stopala, zemlje i prasine, otisci prstiju…). Takodje, na licu mesta se mogu pronaci i razni predmeti koji mogu biti od znacaja za identifikaciju ucinioca (deo odece, sat, cigarete…). Ukoliko se proceni da je to potrebno, moguce je sprovesti i rekonstrukciju. Rekonstrukcija se koristi kao dopuna za uvidjaj, a u nekim slucajevima i kao zamena za uvidjaj. Veoma je vazno i vodjenje informativnog razgovora sa potencijalnim svedocima, u cilju prikuplanja sto vise relevantnih informacija. Najvaznije operativno-takticke mere koje treba preduzeti jesu: 1/ upotreba foto-albuma (to je klasicna operativna evidencija); 2/ pravljenje crteza tj. foto robota osumnjicenog; 3/ obilazak terena sa zrtvom; 4/ upotreba MOS evidencije; 5/ prismora i koriscenje kriminalistickih mamaca. UTVRDJIVANJE CINJENICNOG STANJA KOD SAOBRACAJNIH NEZGODA Utvrdjivanje cinjenicnog stanja kod saobracajnih nezgoda je uslovljeno pravilno izvrsenim uvidjajem, prikupljanjem licnih i materijalnih dokaza i uspesnim vestacenjem tih dokaza. Izlazenjem na mesto dogadjaja, organ ovlascen za vrsenje uvidjaja pristupa obavljanju spleta uvidjajnih radnji na osnovu kojih ce doci do potpunog saznanja o onome sta se zapravo dogodilo. Da bi uvidjaj bio uspesan, organ mora da ima jasno izradjen plan delovanja u toku rada na licu mesta. Nekoliko bitnih oblasti odredjuje sadrzinu njegovih postupaka, a to su: 1/ Organ koji vrsi uvidjaj na mestu nezgode kada stigne posle prijema obavestenja, prve podatke o toku dogadjaja i njegovim posledicama dobija od lica koja su vrsila obezbedjenje mesta nezgode. O tome ga obavestava rukovodilac patrole saobracajne policije ili policajac javnog poretka. 2/ Prikupljajuci podakte o mestu nezgode organ koji vrsi uvidjaj je duzan da da tacne elemente na osnovu kojih se odredjuje mesto na saobracajnici na kojoj je doslo do saobracajne nezgode; 3/ Vreme dogadjaja i meteoroloske prilike na kriticnom mestu u to vreme znacajno doprinose boljem i potpunijem razumevanju ponasanja ucesnika u saobracaju koji su svojim postupcima doprineli nastanku saobracajne nezgode. 4/ Osobine saobracaja su takodje vazan podatak za potpuno upoznavanje svakog konkretnog dogadjaja; 5/ Podaci o ucesnicima u saobracajnoj nezgodi su narocito brojni i znacajni; 6/ U pogledu vozila neophodno je prikupiti podatke o tipu, marki, godini proizvodnje, boji, tehnickoj ispravnosti i o promenama koje su na njima vidljive; 7/ Tragovi su najznacajniji za utvrdjivanje toka saobracajne nezgode. Konkretne radnje koje se u praksi obavljaju pri kriminalistickoj obradi lica mesta su: a) detaljan pregled lica mesta i okoline; b) oznacavanje mesta gde je nadjena nastradala osoba i mesta gde su nadjeni tragovi; c) sacinjavanje “kroki” crteza (po kome se kasnije pravi skica lica mesta); d) fotografisanje sireg i uzeg lica mesta; e) fiksiranje, pakovanje i oznacavanje tragova; f) detaljan pregled vozila nastradale osobe; g) fotografisanje svih tragova od odbeglog vozila; h) fiskiranje, pakovanje i oznacavanje tih tragova; i) prisustvovanje pregledu i obdukciji lesa; j) detaljan pregled odece i obuce svih nastradalih osoba; k) fiksiranje, pakovanje i oznacavanje tragova nadjenih na odeci i obuci; l) pisanje izvestaja o nadjenim tragovima, kao i o svim kriminalisticko-tehnickim radnjama preduzetim na licu mesta. Kada su u pitanju tragovi kod saobracajnih delikata, oni se mogu podeliti u 4 grupe.

1. Tragovi na tlu mesta saobracajne nezgode (tragovi guma-pneumatika; tragovi boje vozila; tragovi slomljenih farova i migavaca vozila; ukrasne lajnse, radkapne i delovi bocnih retrovizora); 2. Tragovi na nastradalom u saobracajnoj nesreci (tragovi guma-pneumatika vozila; tragovi boje vozila, tragovi razbijenog vetrobranskog stakla; ostali tragovi vozila); 3. Tragovi na vozilu ostalom na licu mesta saobracajne nezgode (mehanicka ostecenja i tragovi boje); 4. Tragovi na sumnjivom vozilu (tragovi ljudskog porekla; tragovi odece nastradalih; tragovi kontakata sa drugim vozilima). VESTACENJE DOKUMENATA Dokumenat se moze vestaciti da bi se izvrsila identifikacija potpisa, rukopisa, cifara, pisace masine, pecata i stambilja, zatim da bi se utvrdili tragovi radiranja, hemijskog brisanja, prepravljanja, dopisivanja i td. VESTACENJE POTPISA se vrsi u cilju utvrdjivanja da li je sporni potpis koji se nalazi na nekom dokumentu, napisalo lice na cije ime glasi ili je napisan od strane osumnjicenog, okrivljenog ili drugog lica. S obzirom da se potpisi mogu falsifikovati, potrebno je obratiti paznju na sledece: a) ukoliko re radi o falsifikatu nacinjenom kopiranjem, treba prikupiti potpies, nastojeci da se medju njima nadje i potpies koji je sluzio kao model za kopiranje; b) ukoliko se radi o potpisu nacinjenom imitiranjem, za poredjenje se treba prikupiti potpisi osumnjicenih, tj. oni treba da po diktatu napisu istim pismom i istim sredstvom potpise za uporedjenje; c) ukoliko se radi o potpisu dobijenom na prevaru (podmetanjem indiga), neophodno je pribaviti sto vise originalnih potpisa, kako bi se menju njima eventualno nasao i onaj koji je neosporan, a prilikom cijeg nastanka je podmetnut indigo. VESTACENJE RUKOPISA je cesto potrebno kako bi se utvrdilo da li je osumnjiceni, okrivljeni ili drugo lice napiosalo tekst racuna, priznanicu, anonimnu prijavu i sl. Za uspesno vestacenje potrebno je prikupiti neosporni rukopis svih lica koji dolaze u obzir kao pisci spornog teksta. Neophodno je da ta lica, vise puta napisu sporni tekst istim sredstvom i istim pismom pod slicnim uslovima pod kojima je nastao i sporni tekst., pri tom treba onemoguciti svaku eventualnu nameru za promenom rukopisa. VESTACENJE CIFARA – Cifre su po nacinu formiranja i detaljima slabije izrazene od rukopisa ali ako se radi o ciframa koje su napisane prirodno, te individualno izrazene, uz odgovarajuci materijal za uporedjenje, moze se sa sigurnoscu identifikovati pisac spornih brojeva. VESTACENJE PISACIH MASINA – Pisace masine se uglavnom koriste za pisanje anonimnih dostava, tekstova neprijateljske sadrzina i slicno jer izvrsioci smatraju da je njihova identifikacija teza. Primenom savremenih metoda i koriscenjem zbirke otisaka pisacih masina moze se sa sigurnoscu tvrditi marka i model pisace masine, izvrsiti identifikacija same masine, daktilografija, kao i da li je izvrseno dopisivanje teksta. VESTACENJE TAKSENIH I DRUGIH MARAKA – Da li je jedmna marka originalna ili falsifikovana, utvrdjuje Zavod za izradu novcanica. U domen kriminalisticko-tehnickih vestacenja spada utvrdjivanje da li je taksena marka, nalepljena na nekom dokumentu, vec bila u upotrebi ili ne.

IDENTIFIKACIJA APARATA ZA FOTOKOPIRANJE – Vestacenje fotokopija u cilju identifikovanja aparata na kome su izradjene, ima tri faze. U prvoj fazi vrsi se odredjivanje procesa na koma se zasniva funkcionisanje aparata (najcesci procesi su direktni elektrostaticki process za koji se koristi posebna vrsta papira i indirektni elektrostaticki process za koji se koristi obican papir). U drugoj fazi, vrsi se utvrdjivanje marke i modela aparata za fotokopiranje, pomocu preliminarnog ispitivanja fotokopija i hemijske analize tonera. U trecoj fazi, vrsi se individualizacija aparata cija je grupna pripadnost prethodno utvrdjena, a to se cini pomocu pronalazenja razlicitih ostecenja i defekta na samom aparatu i uporedjivanju sa onima na kopiji. VESTACENJE OTISAKA PECATA I STAMBILJA utvrdjuje se odgovarajucim kriminalisticko-tehnickim metodama. Potrebno je da se u cilju uporedjenja prikupi sto vise otisaka originalnog pecata ili stambilja, otisnutih u isto vreme kada je nastao i sporni otisak. UTVRDJIVANJE TRAGOVA PREPRAVLJANJA I REKONSTRUKCIJA TEKSTOVA – Da bi se izvrsila promena sadrzine jednog dokumenta, moze se vrsiti mehanicko radiranje, hemijsko brisanje, dopisivanje ili neposredno prepravljanje postojecih reci i brojeva, Mikroskopskim ispitivanjem pod kosim svetlom sa sigurnoscu se dokazuje ostecenje hartije nastalo radiranjem. Primenom UV zracenja utvrdjuju se tragovi hemijskog brisanja. LINGVISTICKA ANALIZA TEKSTA obuhvata: 1/ dijalektolosku pripadnost; 2/ stepen poznavanja i upotrebe pravopisa; 3/ vrste sintagmi i njihova upotreba; 4/ sintaksa recenica; 5/ cesta upotreba nekih izraza; 6/ tematska analiza; 7/ stepen obrazovanja i opsta kultura. Prilikom ovakve analize ostvaruju se dva cilja: identifikacija izvrsioca i izvrsnje selekcije u vecem broju osumnjicenih. PRIORITET PISANJA – UKRSTENI POTEZI – Na pojedinim dokumentima, treba utvrditi da li je prvo napisan tekst a zatim potpies, i sl. S obzirom na mogucnost kriminalisticke tehnike, u vecem broju slucajeva se moze utvrditi prioritet poteza. ISPITIVANJE UNISTENOG (POCEPANOG) I SAGORELOG MATERIJALA se vrsi primenom odgovarajucih metoda, medju kojima je i IC zracenje, cime se u potpunosti ili delimicno rekonstruise tekst na sagorelim i pocepanim dokumentima. PODSETNIK ZA VESTACENJE DOKUMENATA – Potrebno je da se sporna dokumenta sto pre upute na vestacenje, jer odlaganje moze otezati ili onemoguciti otkrivanje izvesnih cinjenica. Istrazni sudija je duzan da prilikom slanja dokumenata na ispitivanje, pruzi izvesne podatke o okolnostima pod kojima je sporni dokument sacinjen. Kao najcesci problem jeste utvrdjivanje autenticnosti potpisa na spornom dokumentu. Ispitivanje dokumenata se moze vrsiti iz mnogih razloga, koji se svrstavaju u 8 osnovnih grupe: 1. dokumenti sa sumnjivim potpisom (racuni, priznanice, ugovori, testamenti…); 2. dokumenti koji sadrze lazne izmene (cekovi, racuni, priznanice, ugovori, i razne druge isprave); 3. dokumenti pisani rukom a cija se autenticnost sumnja ( testamenti, potvrde, diplome..); 4. dokumenti za koje se smatra da nisu napisani onog dana koji je na njima oznacen kao datum izdavanja; 5. dokumenti kod kojih se ispituje papir upotrebljen prilikom njihovog sacinjavanja; 6. sporni dokumenti koji su napisani pisacom masinom;

7. dokumenti koji se ispitiuju jer se njima moze identifikovati lice po rukopisu (preteca pisma, anonimna pisma, ucenjivacka…) 8. autenticni dokumenti u koje se sumnja. FALSIFIKOVANJE NOVCA VESTACENJE NOVCANICA – vrsi se u Zavodu za izradu novcanica. Ukoliko se radi o falsifikatu papirne novcanice, nacinjenom slobodnom rukom ili precrtavanjem, moze se primenom kriminalisticko-tehnickih metoda dokazati falsifikat i eventualno izvrsiti identifikacija samog izvrsioca. Krivicna dela falsifikovanja novca spada u najteza krivicna dela, pogotovo ako se radi o falsifikatu novca u vecem obimu. VRSTE FALSIFIKATA NOVCA – Falzifikati metalnog novca mogu biti izradjeni od: 1/ sasvim drugog metala, tj. legure od autenticnog novca; 2/ od istog metala kao autenticni novac ali sa manjom tezinom; 3/ od istog metala ali sa manjom finocom, tj. sa manjim sadrzajem plemenitog metala; 4/ od istog metala, iste tezinee i iste finoce. Falsifikovanje metalnog novca se uglavnom vrsi na 2 nacina: Prvi je jednostavniji i podrazumeva livenje metalnog novca u specijalnim kalupima od gipsa, metala i sl. Ovakav novac ima slab i ne mnogo ostar reljef ii vice su lose izradjene. Drugi, precizniji nacin, jeste stancovanje tj. utiskivanje reljefa putem jakog pritiska pomocu specijalno izradjenih matrica. FALSIFIKATI NOVCANICA – Po nacinu izrade, falsifikati novcanica se mogu podeliti na rucno izradjene falsifikate i falsifikate izradjen fotokopiranjem originalnih novcanica. (I) Kod rucno izradjenih falsifikata mozemo razlikovati falsifikate izradjene: 1/ rukom (grubi falsifikati sa dosta uocljivim nedostacima); 2/ stampanjem rukom izradjenih falsifikata (ima izgled istrosene novcanice); 3/ prepravljanjem originalnih novcanica nizih apoena na veci apoen (moze se izraditi mehanickim putem (secenjem delova novcanica) i hemijskim putem (brisanjem delova novcanica)); 4/ skracivanje originalnih novcanica (vesto se rezu originalne novcanice na 2-3 dela, ali kod svake na drugom mestu, a zatim se vestim spajanjem dobija falsifikat novcanica); 5/ prepravljanje nevazecih novcanica. (II) Falsifikati izradjeni fotokopiranjem originalnih novcanica su mnogo cesci. Za razliku od originalnih novcanica koje se rade u dubokoj stampi, falsifikati su u ravnoj – ofsej stampi, pa je samim tim falsifikat bez dubine, ostrine i reljefa. Papir originalnih novcanica sadrzi u sebi odrejdene sigurnosne znakove kao sto su: vodotisk, svileni koncici, kruzici – plansete, sigurnosna metalna nit, boja papir, fluorescentne materije, lumiscentni znakovi, materije u boji koje reaguju na elektronske aparate, giljose. POSTUPAK U SLUCAJU POJAVE FALSIFIKOVANOG NOVCA – Radi ispitivanja novca u cilju utvrdjivanja da li je falsifikovan ili ne, vrsi se naucno-tehnicko ispitivanje i analiza sastava hartije, odnosno metala, boje, velicine, tezine. Ovo ispitivanje se vrsi u Zavodu za izradu novcanica ili u trezoru za strane valute. Postoje brojna pomagala kao sto su lupa i ultravioletna svetlost koja doprinosi brzem otkrivanju.

OTKRIVANJE, KRIMINALA

RAZJASNJAVANJE

I

DOKAZIVANJE

PRIVREDNOG

Logicka posledica pravnog regulisanja privrednog sistema ili konkretne ekonomske politike jeste kazneno-popravna zastita normi koje taj sistem ili tu politiku regulise. Prisvajanje poverene drustvene ili drzavne imovine i nezakonito sticanje koristi veoma su ceste pojave, posebno u prometnim, prvestveno trgovinskim organizacijama. Jedan od posebno opasnihj vidova napada na drustvenu imovinu jeste kriminalitet u spoljnoj trgovini koji se ispoljava u krsenju propisa iz oblasti spoljno-trgovinskog, deviznog i kreditno-monetarnog poslovanja. Neazurno knjigovodstcvo, neuskladjen rad likvidature i knjigovodstva, a time i neblagovremeno pracenje zaduzenja i razduzenja racunopolagaca jedan je od razloga koji doprinosi krsenju zakona. Samostalno nabavljena roba od strane pojedinih racunopolagaca omogucava zloupotrebu koja se cesto Pravda sumnjivim racunima. Takodje, kod popisa se cesto uocavaju niz slabosti. Netacno i neodgovorno se obavjaju popisi, a i sastav popisnih komisija veoma pogoduje vrsenju krivicnih dela u prometnim organizacijama, prvenstveno trgovackim . Vreme popisa, koje se vrsi najcesce jednom na kraju kalendarske godine, po pravilu se unapred zna. Najcesce se manjak pokriva ubacivanjem pozajmljenog novca u Pazar ili pozajmljivanjem roba iz drugih prodavnica, koja se vraca nakon izvrsenog popisa. Nije retko ni da istaknute cene na robin e odgovaraju stvarnim cenama na kalkulacijama, a clanovi popisne komisije to ne proveravaju. Cesto se ne vrsi ni primopredaja duznosti racunopolagaca prilikom odlaska na bolovanje ili godisnji odmor ili u povratku sa njih. Fond rizika, odnosno procenat rizika i kala, u izvesnim slucajevima prerasta u javni oblik nezakonitog zahvatanja drustvenih sredstava. Ako se u poslovanju racunopolagaca pojavi manjak, on se njima kroz odredjeni procenat priznaje kao razduzenje. Nedozvoljena kontrola pri isporuci robe iz kruga proizvodne organizacije je takodje izvor zloupotreba. U radnim organizacijama cija se delatnost obavlja na terenu, kao sto su gradjevinske organizacije, priroda posla i odsustvo kontrole predstavlja izvor napada na drustvenu imovinu. Ponekad ddobronamerni stimulansi za vecu produktivnost takodje prouzrokuju zloupotrebu. Prilikom otkupa tzv. kabaste robe ili njenog uskladistenja (otpadni materijali, kamenje, sljunak…) najcesce se vrsi zloupotreba od strane magacionera i otkupljivaca jer na takvoj robi nije moguc precizan popis. Zakup poslovnih prostorija privatnika je ucestala pojava koja dovodi do stete i krivicnih dela. Cesto vlasnici prostorija posto dodju na duznost poslovodje, zaposljavaju u tim prodavnicama svoje ukucane i njima prepustaju vodjenje poslova u prodavnici. Retki su slucajevi da u takvim prodavnicama ne dolazi do manjkova. Oblik napada na drustvennu imovinu je i kupovina zaostalih tehnologija, placanje iznad stvarne trzisne cene, prihvatanje nepovoljnih uslova i sl. Vrlo pogodno tle za pojavu privrednog kriminaliteta je odsustvo unutrasnje kontrole i neuredno organizovana i vodjena evidencija poverene imovine. Cesta je pojava da ne dolazi do pokretanja disciplinskog postupka za povredu radne duznosti u ovakvim slucajevima i da se to ne cini ni u onim slucajevima kada je doslo do pokretanja krivicnog postupka. Do saznanja za izvrseno krivicno delo privredne prirode, dolazi se: a) na osnovu prijava clanova radnih kolektiva i drugih dobronamernih gradjana; b) koriscenjem tzv. legalnih izvora saznanja; c) neposrednim zapazanjem radnika organa unutrasnjih poslova; d) radom na razjasnjavanju konkretnih slucajeva; e) primenom metoda operativnog rada; f) na osnovu anonimnih i pseudonimnih prijava. Dokazivanje ovih krivicnih dela zahteva

strpljiv, uporan i temeljan rad. Dokazivanje se najcesce moze postici uvidom u odgovarajucu evidenciju i dokumentaciju; iznenadnom kontrolom od strane inspekcijskih organa; pretresanjem i razgovorom sa osumnjicenim… OTKRIVANJE I RAZJASNJAVANJE KRADJA Kradja je najtipicnije krivicno delo protiv imovine koje se ispoljava kao oduzimanje tudje pokretne stvari u nameri da se njenim prisvajanjem sebi li drugom pribavi protivpravna imovinska korist. Prema vrsti stvari koja se oduzima, kradje se dele na: kradja vozila; kradja delova motornih vozila; goriva; umetnickih predmetal arheoloskih i opstih dobara; tehnicke robe; novcanika; novca; hartija od vrednosti i td. Prema mestima na kojima se kradja vrsi, kradje se dele: kradje iz stanova; iz garderoba i cekaonica; u preduzecu; hotelu; vozu, autobusu; kampovima; plazama i td. Ucinioci kradja mogu se podeliti prema 4 kriterijuma: 1. ucinioci koji su specijalizovani za vrsenje odredjenih vrsta kradja i oni koji nisu; 2. delikventi koji kradju vrse planski i oni koji su situacioni izvrsioci; 3. ucinioci iz kruga porodice i posebno bliska lica; 4. vrste delikvenata prema vrsti kradje. KRADJA UMETNICKIH PREDMETA, ANTIKVITETA I KULTURNIH DOBARA – Objekt oduzimanja kod ovakvih kradja jesu predmeti velike dragocenosti zbog svog umetnickog i kulturnog znacaja, istorijskog porekla ili retkosti. Tu spadaju dela likovnih i vajarskih umetnika, predmeti od istorijskog znacajal predmeti u vezi sa zivotom i radom istorijskiih licnosti i td. Kriminalisticke delatnosti usmerene ka otkrivanju i razjasnjavanju ovih delikata pocinju obavestenjem o ucinjenom krivicnom delu. Potom je neophodno primeniti posebna pravila za otkrivanje i razjasnjavanje. Prvi korak se sastoji u brizljivom pravljenju kruza lica koja su znala ili mogla da znaju o postojanju umetnicke dragocenosti. Potom je potrebno proceniti sve inicijalne faktore koji ukazuju da su neka od tih lica posebno “tipovala” na tu dragocenost. Potrebno je voditi racuna o moticu, o ranijoj osudjivanosti, o ponasanju nakon izvrsenog dela i sl. Treba imati na umu da su ovakve kradje cesto “po narudzbini” i od toga zavisi dalji pravac planiranja aktivnosti. U najvecem broju slucajeva dolazi do krijumcarenja ukradenih umetnickih dela. Iz tog razloga, Interpol se poslednjih godina intenzivno priprema za modernizaciju svoje kompjuterske banke, cije je sediste u Lionu, Francuska. KRADJA MOTORNIH VOZILA se sastoji u oduzimanju tudjeg motornog vozila u nameri da se njegovim prisvajanjem za sebe ili drugog pribavi protivpravna imovinska korist. Krivicno pravo poznaje jos jedno slicno delo, “oduzimanje vozila” koje se sastoji takodje u oduzimanju motornog vozila, ali bez namere da se pribavi protivpravna imovinska korist, vec da se oduzeto vozilo upotrebi za voznju. Kriminalisticka delatnost usmerena ka otkrivanju i razjasnjavanju kradje motornih vozila zapocinje obavestenjem o ucinjenom krivicnom delu. Potom je neophodno proceniti da li se radi o kradji ili oduzimanju vozila, za sta je merodavno vreme koje je proteklo od nestanka vozila. Neophodno je sto brze napraviti uvid u sve relevantne kriminalisticke evidencije, te obaviti kontrolu mehanicarskih radionia. Kada se pronadje vozilo za koje se sumnja da je ukradeno, kao najvazniji izvor materijalnih dokaza se koristi vestacenje. Gradjani cesto ne postupaju dovoljno oprezno u odnosu na zastitu svojih vozila od kradje. PROVALNE KRADJE spadaju u teske kradje, koje se odlikuju posebnim nacinom izvrsenja, tako da se pod njima podrazumeva oduzimanje tudjih pokretnih stvari

obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih prostora. Provalne kradje se mogu podeliti na one koje se vrse nasilnim otvaranjem brava, reza i katanaca; nasilnim otvaranjem vrata, prozorskih mreza, izloga i resetaka;ulazenjem u prostorije preko krova ili busenjem plafona, odnosno kopanjem kroz zid. Izvrsioci provalnih kradja su najcesce profesionalni kriminalci koji ova dela vrse u vidu zanata. Veoma su hladnokrvni i drski, detaljno planiraju izvrsenje dela a cesto se i udruzuju.Prilikom vrsenja provalnih kradja, upotrebljavaju se razliciti alati. Alati se dele na one koji se i inace koriste u zanatstvu i na one koji su specijalno konstruisani za obijanje i provaljivanje. O izvrsenim provalnim kradjama se saznaje preko prijave ostecenih, nakon cega se treba sto hitnije obaviti uvidjaj. Smi tragovi pronadjeni na licu mesta mogu da ukazu na ucinioca ili cak da ga identifikuju. Krug potencijalnih ucinilaca je moguce odrediti pregledom kriminalisticke evidencije po nacinu izvrsenja ili odredjivanjem kruga osova koji bi mogli biti potencijalni ucinioci. RAZBOJNICKE KRADJE I RAZBOJNISTVA – Razbojnicka kradja postoji kada ucinilac zatecen na delu kradje, upotrebi silu ili pretnju da ce neposredno napasti na zivot ili telo, u nameri da zadrzi ukradenu stvar, dok je razbojnistvo oduzimanje tudje pokretne stvari upotrebom sile ili pretnje da ce se neposredno napasti na zivot ili telo, u nameri da prisvajanjem stvari za seve ili drugog pribavi protivpravnu imovinsku korist. U svojoj sustini, razbojnistvo je opasnije delo, jer mu prethodi cvrsta resenost da se oduzimanje stvari izvrsi upotrebom sile ili pretnje. Oruzana razbojnistva su narocito opasna. Najsuroviji razbojnici se ne maskiraju jer nakon izvrsenja dela likvidiraju svoje zrtve, dok se obicni razbojnici po pravilu maskiraju. Razbojnistva se po pravilu detaljno planiraju. Izvrsenju prethodi saznbanje o imovinskom stanju potencijalne zrtve, stepen obezbedjenosti objekta koji se napada, uobicajene navike zrtve… O izvrsenju razbojnistva, i razbojnicke kradje se saznaje po prijavi ostecenog lica. Neophodno je hitno reagovati, jer razbojnistva i razbojnicke kradje se odlikuju sa relativno malim ostavljanjem tragova. Prilikom razgovora sa zrtvom razbojnistva, potrebno je ispoljiti veliku strpljivcost i takticnost u postupanju, uspostaviti kranje korektan odnos u nastojanju da se zrtva u sto vecoj meri opusti i smiri. Nakon prikupljanja prvih informacijja, preduzimaju se ostale mere prvog zahvata (organizuju se blockade u pravcu bekstva izvrsioca, potere…). Ukoliko su predmet izvrsenog dela dragocenosti, neophodno je sprovesti rigoroznu kontrolu nad licima za koja se sumnja da se bave trgovinom takvih predmeta. DZEPNE KRADJE su kradje stvari koje je zrtva nosila uz sebe ili pri sebe. Ova krivicna dela se cesto vrse, i veliki broj ucinioca ostaje neotkriven. Dzepne kradje se vrse na mestima koja se karakterisu guzvom (autobuske stranice, javni prevoz…). Gledano pod anima, vreme izvrsenje dzepnih kradji jeste pred neki praznik kada su prodavnice, ulice i javni prevozi ispunjeni gradjanima, a gledano u dnevnim satima, dzepne kradje se najcesce desavaju u vreme kada se obicno ide na posao ili kada se sa njega vraca. Najcesce zrtve dzeparenja se mogu svrstavi u 4 kategorije: 1/ lica koja noce novcanike ili novac u spoljnim dzepovima odece, narocito u zadnjem dzepu pantalona; 2/ Lica koja su nedovoljno oprezna na mestima gde je velika koncentracija ljudi; 3/ Lica koja se usled alkolisanosti, bolesti, velikog umora ili iz drugog razloga nalaze u stanju koje ih cine lakim plenom za dzeparose; 4/ lica koja dolaze iz drugih gradova. Nacini izvrsenja dzepnih kradji su razliciti. Najcesce je oduzimanje predmeta iz spoljasnjih dzepova metodom “dva prsta”, tako sto se stvari iz dzepa vade kaziprstom i srednjim prstom.

Jedan od najdrskijih i naopasnijih nacina dzeparenja je tzv. “markec” koji se ogleda u tome sto dzeparos ziletom ili drugim ostrim secivom, presence spoljni ili unutrasnji dzep i tako dodje do plena. IZNUDA I UCENA Iznuda i ucena spadaju u grupu krivicnih dela protiv imovine, ali se njima, iz koristoljubivih pobuda, na jedan perfidan i nehuman nacin napada i sloboda volje, time sto se zrtva prinudjava da nesto ucini ili ne ucini na stetu svoje ili tudje imovine. I za iznudu i za ucenu je karakteristicno da se vrse u nameri pribavljanja sebi ili drugome protivpravnu imovinsku korist. Sudska praksa pokazuje da su ova krivicna dela sve brojnija i u zargonu nazivaju se reketom, reketiranjem. Ovakva dela najcesce se vrse u prikrivenoj, indirektnoj formi, kada se od zrtve koja je imucna, ili se bavi nekom profitnom delatnoscu trazi naknada za pruzanje zastite koja nije ni trazena. Kriminalci pri tom sami naglasavaju licima kojima nude zastitu, sta bi sve moglo d aim se dogodi ukoliko bi odbili njihove usluge. Iznudom, zrtva ne trpi samo ekonomsku stetu, vec podnosi i velike dusevne patnje, strah, bol, nemoc i ponizenje. Ucena se vrsi posrednim putem, slanjem anonimnih ili pseudonimnih pisama, kao i telefonskim razgovorima. Prinuda se kod ucene realizuje specificnom, kompromitujucom pretnjom, cija se sustina ogleda u jasnom nagovestavanju otkrivanja neke tajne zrtve ili njoj bliskog lica, koja bi mogla naskoditi njihovoj casti i ugledu. Ucenjivaci se mogu sluziti i nekonstruisanim, cak i moto-montiranim materijalima. Zrtva ucene ne trpi samo na materijalnom planu vec podnosi i teske dusevne patnje. Zrtve iznuda se cesto plase da prijave izvseni delikt, plaseci se osvete kriminalaca, dok ucenjena osoba cesto ne zeli da prijavi ucenu jer se plasi da se njena tajna ne obelodani. Iznudjivaci su lica sklona nasilju, s tim sto oni silu i pretnju primenjuju na nesto prefinjeniji nacin, dok se ucenjivaci mogu okarakterisati kao veoma koristoljubivi kriminalci. Za izvrsenu iznudu ili ucenu se po pravilu saznaje od zrtve. Kada zrtva podnosi prijavu, potrebno je veoma pazljivo uspostaviti kontakt sa njom, osloboditi je straha i uveriti je da je u njenom interesu da otkrije punu istinu. O ovim deliktima moze se saznati i od strane bliskih rodjaka i ostalih lica, koja imaju neke podatke i informacije. Zrtvi se u razgovoru postavlja niz pitanja: od toga da li zna o kome je rec, kako se to lice prvi put javilo, nacin izvrsenja iznude ili ucene. STRATEGIJA SAVREMENOG TERORIZMA Sa aspekta kriminalistike, terorizam je vrsta organizovanog kriminaliteta. Teroristi nastoje putem razlicitih teroristickih akcija da ostvare svoje ciljeve koji su uglavnom politicki obojeni i idu i do jasno ispoljene zelje za osvajanje vlasti. Tehnickoj opremljenosti terorista morala se suprotstaviti i odgovarajuca opremljenost policije. Terorizam, kao poseban vid organizovanog kriminala, trazi modernije i savremenije shvatanje u kriminalistici. Terorizmu pogoduje savremeni brz razvboj tehnologije, dobre komunikacije i posebno laka ranjivost nekih oblasti zivota. Do pisanih radova i uputstava terorista dosta se tesko dolazi. Jedan od najpoznatijih mini prirucnika jeste “Prirucnik za gradjanskog gerilca, autora Karlosa Marigela, clana uzeg rukovodstva KP Brazila, koju napusta i postaje jedan od vodje gerilaca u oblasti Sao Paola. Ubijen je od strane policije novembra 1969. godine, u 58. godini zivota. U ovom prirucniku, govori se o liku i

osobenosti gradskog gerilca, njegovom nacinu zivota i izdrzavanju, tehnickoj pripremnosti i vrsti oruzja za odrejdene akcije. Marigela poseban znacaj pridaje poznavanju terena, prikupljanju informacija i odlucnosti u izvodjenju akcija kao sto su napadi, invazije i upadi, okupacije, zasede, ulicne borbe, strajkovi, eksproprijacija oruzja, municije i eksploziva, egzekucija, kidnapovanje, terorizam… Na kraju prirucnika Marigela navodi 7 grehova gradskog gerile: neiskustvo; hvaljenje svojim akcijama; uobrazenost; rad preko svojih snaga; nepromisljenost; napad neprijatelja kada je najljuci; improvizacija. Pored ovog, postoje jos nekoliko znacajnih pisanih materijala, kao sto su: “Pravila bezbednosti i stil rada Crvene brigade” – Korado Aluni (sadrzi pravila ponasanja u razlicitim situacijama u kojima se mogu naci brigadisti, kao npr. uhapsenima se savetuje da daju samo one podaktke koji su upisani u dokumentima koje nose); “Prirucnik za samopomoc – SR Nemacka” (daje detaljna upustva o tome kako se sabotira nuklearni reactor, kako se prave bombe i gde se postavljaju na zastitnim ogradama, zgradama i dalekovodima). U zelji da se uspesno suprotstave nadiranju teroristickih akcija, policije pojedinih zemalja izdale su razna upustva kako za svoje ljudstvo tako i za sire gradjanstvo. Stejt Department (SAD) izdao je 8 zapovesti i saveta americkim diplomatama i poslovnim ljudima za slucaj otmice: 1. Pokusajte da ostanete mirni i pazite na situacije kako bi mogli da ih iskoristite; 2. Ne pokusavajte da se branite ili borite fizicki; 3. Pokoravajte se upustvima onoliko koliko mozete; 4. Ne razgovarajte o akcijama koje bi mogle da preduzmu vasa porodica i prijatelji; 5. Dobro upamtite svako kretanje; 6. Upamtite osobine vasih otmicara; 7. Ne ocekujte dobru priliku za bekstvo; 8. Izbegavajte provokativne primedbe. Postoje i tzv. 4 pravila igre, koje je objavila Americka policija a oni su: a) upoznati protivnika; b) otezati i stvoriti utisak kod otmicara da je uspostavljeno uzajamno poverenje; c) do pregovora ne treba doci previse brzo; d) hladnokrvnost. Kada su u pitanju pisma terorista potrebno je odmah po prijemu, predate ih laboratoriji koja ce pristupiti pronalazenju latentnih tragova prstiju. Ako je marka ili koverat zalepljen pljuvackom, moguce je i iz nje utvrditi podatke o posiljaocu. U dosta zemalja stvaraju se tzv. antiteroristicke policije, koje se posebno uvezbavaju za ovakve prilike. Ono sto je vazno da zna svako sluzbeno lice koje obavlja pregovore jeste pre svega potreba smirivanja emovionalne napetosti kod otmicarara, i davati mogucnost otmicaru da veruje da on vodi pregovore. Psihicko smirivanje otmicara pojedinca nastupa 6-12 sati nakon otmice, a kod grupe otmicara 4-6 dana. I Interpol je ukljucen u borbi protiv terorizma, sto mu je omoguceno na Generalnoj skupstini Interpola odrzanoj u Kjotu 1967. i Teheranu 1968. godine, kada su postavljeni zahtevi da Interpol krene u akciju protiv terorizma, a narocito otmice aviona. OTKRIVANJE I RAZJASNJAVANJE KOMPJUTERSKOG KRIMINALITETA Kompjuterski kriminalitet predstavlja oblik kriminalnog ponasanja, kod koga se koriscenje kompjuterske tehnologije i informatickih sistema ispoljava kao nacin izvrsenja krivicnog dela, ili se upotrebljava kao sredstvo ili cilj izvrsenja, cime se ostvaruje neka krivicnopravna relevantna posledica. Iz ove definicije proizilaze 3 osnovna elementa kompjuterskog kriminaliteta: nacin izvrsenja, sredstvo izvrsenjal posledica kriminalnog delovanja. Kompjuterski kriminalitet moze da se ispolji koriscenjem, ostecenjem, zloupotrebom ili bilo kojom drugom manipulacijom dva osnovna segmenta

kompjuterskog sistema: hardvera i softvera. Hardver je skup elektronskih i elektromehanickih sprava koje zajedno sacinjavaju kompjuterski sistem, a softver je skup uputstava koja se daju kompjuteri, koriscenjem nekog od programskog jezika. Stete koje nastupaju vrsenjem kompjuterskih krivicnih dela, po pravilu su veoma velike i cesto su tesko sagledive.Ucinioci ovih dela mogu se podeliti na zlonamerne (koji deluju radi ostvarenja imovinske koriste ili nanosenja stete) i ucinioci koji nisu motivisani ni ostvarivanjem imovinske koristi ni prouzrokovanjem stetnih posledica, vec traze zadovoljstvo u neovlascenom prodiranju nekog obezbedjenog informacionog sistema. Ucinioci ovih krivicnih dela, poznati su pod nazivom “hakeri” i oni koristeci svoje racunarsko znanje, uz pomoc modema upadaju u tudje kompjuterske sisteme. U osnovne pojavne oblike kompjuterskog kriminaliteta, spadaju: 1/ Protivpravno koriscenje usluga i neovlasceno pribavljanje informacija (sastoji se u neovlascenoj ili ovlascenoj upotrebi kompjutera za ostvarivanje potreba nekog neovlascenog korisnika); 2/ Kompjuterkse prevare (su najsiriji vid kompjuterskog kriminaliteta koji cesto prouzrokuje enormne stetne posledice, a sve to u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi za sebe ili drugog); 3/ Kompjuterske sabotaze i kompjuterski terorizam (sastoji se u unistenju ili ostecenju kompjutera i drugih uredjaja za obradu podataka u okviru kompjuterskih sistema, ili brisanju, menjanju, odnosno sprecavanju koriscenja informacija sadrzanih u memoriji informatickih uredjaja); 4/ Provaljivanje u kompjuterski sistem (oznacava jedno vrlo suptilno, elektronskim putem izvedeno, narusavanje tajnosti pojedinog kompjuterskog sistema, odnosno neovlasceni elektronski upad u centralni kompjuterski sistem i njegovu bazu podataka); 5/ Zloupotreba interneta (ogleda se u koriscenju mogucnosti tog sistema za vrsenje odredjenih krivicnih dela). Otkrivanje i dokazivanje kompjuterskog kriminaliteta podrazumeva izuzetno savestan pristup organa otkrivanja i gonjenja, pri cemu je za istrazivanje kompleksnijih slucajeva, neophodno angazovanje i posebnih informatickih eksperata. OTKRIVANJE I RAZJASNJAVANJE EKOLOSKIH DELIKATA Savremene drzavne organizacije i moderni pravni sistemi su poslednjih decenija dosledno konstituisali ekolosko pravo kao jedno od elementarnih prava coveka. Ekolosko pravo ima svoju primenu preko normi krivicnog rpava. Medjutim, da bi doslo do primene normi materijalnog krivicnog prava i eventualnog izricanja krivicnih sankcija, neophodno je prvo voditi krivicni postupak i dokazati ekoloski delikt, a njegovo potpuno razjasnjenje i prikupljanje dokaznih informacija ostvaruje se kriminalistikom. U tom smislu neophodno je teziti poboljsanju i razvijanju specificnih metoda i tehnika pribavljanja informacija o ugrozenosti covekove okoline, pri cemu je neophodno: a) poboljsanje komunikacije i saradnje izmedju ekoloskih ustanova, inspekcija i zavoda; b) formiranje posebne banke informacija o postojecim i potencijalnim zagadjivacima zivotne sredine; c) razvijanje sistema javljanja i obavestavanja; d) sistematsko i dosledno nadziranje potencijalnih zagadjivaca; e) koriscenje izvora informacija koje se nisu u dovoljnoj meri ili nisu se uopste koristili; f) bolje upoznavanje fenomenoloskih oblika ekoloskih delikata; g) sprovodjenje edukativnih programa za sluzbenike organa unutrasnjih poslova; h) formiranje specijalnih jedinica za brzo reagovanje u zaristima ekoloskog kriminaliteta; i) realno procenjivanje stepena opasnosti u podrucjima koji su ekoloski ugrozena. Informacije o izvrsenom ekoloskom deliktu, mogu se pribaviti koriscenjem razlicitih

izvora, koji se mogu podeliti na direktne i indirektne. U direktne spadaju: neposredno opazanje organa unutrasnjih poslova; kriminalisticka procena stanja ugrozenosti na osnovu zapazenih indicija; opservacije koje su rezultat istrazivanja drugih slucajeva. Indirektni izvori informacija su: obavestenje gradjana; prijava inspekcijskih organa; javno pogovaranje; sredstva masovnog informisanja; obavestenja od strane zavoda, i raznih ustanova; obavestenje privrednih subjekata; obavestenja Interpola. Prilikom suzbijanja slucajeva ekoloskog kriminaliteta, neophodno je da se hitno preduzmu sve potrebne kriminalisticke radnje u skladu sa principom operativnosti i brzine. Razjasnjavanje ekoloskih delikata podrazumeva davanje sto potpunijeg odgovora na niz pitanja: 1. Objektivno-identifikacioni aspekt (Sta se dogodilo?) 2. Prostorni aspekt (Gde se dogodilo?) 3. Vremenski aspekt (Kada se dogodilo?) 4. Modalni (nacinski) aspekt (Kako se dogodilo?) 5. Instrumentalni aspekt (Cime je delo izvrseno?) 6. Subjektivno-identifikacioni aspekt (Ko je izvrsio delo?) 7. Viktimoloski aspekt (Ko je zrtva?) 8. Motivaciono-uzrocni aspekt (Zasto je delo ucinjeno?)