Kraljice i Lazarice Ljiljana Pešikan

Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

Lutka i obred "Scena", časopis za pozorišnu umetnost, knj. II, br. 5-6, god. XXXVI, septembar - decembar, Novi Sad 2000, 44-46. Lutka uopšte, pa i scenska, kod nas se, gotovo po pravilu, prvenstveno vezuje za decu, a tek potom za relativno apartne pozorišne eksperimente ili, pak, kulture udaljene od nas u prostoru i vremenu - poput dalekoistočnih pozorišnih formi, ili narodskog satiričnogrotesknog lutkarskog teatra, tipa Panča ili Petruške, te pokladnih i karnevalskih lutaka i maski. Verovatno najređe, lutka "za odrasle" traži se u dalekoj kulturnoj istoriji, u obrednoj praksi tradicionalnih zajednica. Upravo na Balkanu, sticajem specifičnih istorijskih okolnosti, ovi su se obredi, na širokom prostoru i u nizu raznolikih formi, očuvali tokom XIX, a fragmentarno, u znatno manjem obimu, i do polovine XX veka. Obredi koji su, negde od zimske kratkodnevice do letnje dugodnevice, izvođeni da bi se osiguralo uspešno otpočinjanje i razvoj godišnjeg ciklusa "ljudske, skotske i zemaljske" plodnosti, ali i niz drugih obreda koji su pratili značajne poduhvate u životu pojedinca i zajednice, ili su bili sprovođeni za njihovu zaštitu - bitno su povezani s korišćenjem lutke i maske. Pri tom, teško je nedvosmisleno odrediti gde je u ovim obredima granica između maske i lutke i da li je ovo razgraničenje uopšte moguće uspostaviti. S jedne strane, sreće se neposredna upotreba lutke, koja u obredu ima vrlo značajnu ulogu. Na primer, u istočnoj Srbiji i delovima Bugarske sahranjivana je u vreme suše lutka od krpa, pečene zemlje ili sušenih plodova - German - kako bi se izazvalo padanje kiše. (Ako bi kiša počela neumereno da pada, German je iskopavan iz zemlje.) Dakle, lutka ne samo da se koristi u magijsko-obrednoj manipulaciji, već ima i bitnu vlastitu ulogu, upravo ona treba da izazove (ili prekine) padanje kiše. Slično je i kod "potrećavanja", običaja koji nalaže da se, u slučajevima kada ubrzo umru dva člana porodice, umesto trećeg, koji bi prema verovanju morao umreti za njima, sahrani lutka. Ovako upotrebljena lutka nije samo predmet koji se daje, žrtvuje umesto čoveka, već, prevashodno, ono što može igrati ulogu čoveka, biti zamena za njega u svetu mrtvih. Donekle slična jeste i uloga ubijenog vuka. Sve do polovine XX veka, po Kosovu i južnoj Srbiji očuvao se običaj da mlađi ljudi prose "na vučinu", odnosno, da nose mrtvoga vuka ili njegovu slamom ispunjenu kožu na štapu, obilaze domaćinstva, i kroz pesmu traže darove: Dajte vuku svega dosta Da ne kolje oko mosta. Ili:

Dajte vuku slanine, Da ne slazi s planine. Ili: Dajte vuku parice, Da ne kolje jarice. Dakle, vučja koža ili ubijeni vuk ne nose se samo kao dokaz da treba nagraditi lovce koji su ga ubili već i kao posrednik, zaštitnik, onaj ko će, budući savladan, morati da štiti zajednicu koja ga je porazila, pomažući joj da, preko njega, uspostavi sa svetom divljine složeni odnos dara i uzdarja. U svim navedenim slučajevima lutka je predmet obredno-magijske manipulacije koja se zasniva na animističkim predstavama o njenoj prirodi. Ona, istovremeno, jeste mrtva (parčad tkanine i sušeni plodovi, koža ili telo ubijene životinje), ali i "nešto sasvim različito". Ako su obred ili magijska manipulacija ispravno izvedeni, lutka je i živa, dovoljno da uspostavi bezbedan komunikacioni most s nadmoćnim silama: s davaocima kiše, svetom mrtvih, svetom šumskih demona. Još složeniji odnos maske - lutke - čoveka uspostavlja se u obrednim povorkama poput koledarske, lazaričke, kraljičke, dodolske. S jedne strane, recimo, mlađi muškarac u potpunosti pokriven životinjskom obrazinom s rogovima i upolje izvraćenim krznom, naoružan klepetušama i drvenim oružjem, ili devojčica svučena "gola do košulje" i pokrivena granama, lozama, cvećem, i likom i imenom (oala[1]odnosno dodola[2]) postaju nosioci, animatori lutki, koje imaju svoju u okviru obreda ustanovljenu ulogu. Kada je reč o koledarima, u koje spada oala, trebalo je da oni rasteraju neprijateljske demone (karakondžule), učine bezbednim rođenje malog Boga (Božića) i ritualnu sahranu staroga (Badnjaka), te da tako doprinesu napretku zajednice i uspešnom otpočinjanju godišnjeg ciklusa plodnosti, dok su dodole svojom igrom, kretanjem po polju i kvašenjem, po principu imitativne magije, trebale da izazovu kretanje oblaka i padanje kiše. S druge strane, bitan deo ove moći oala ili dodola (ili bilo koja druga figura iz obredne povorke) imaju, upravo, zbog prirode svojih animatora. Koledarske maske moraju nositi mlađi muškarci, dodole su, kao i lazarice[3], morale biti seksualno nezrele devojčice (devojčica tri puta ide u lazarice dok se ne uda), ili, kada je o kraljicama[4] reč, devojke dozrele za udaju. Tek stapanjem moći obrazine, lutke i njenog animatora, moglo se u toku obreda obrazovati nešto treće - medijator koji u pravo vreme ("u dobar čas") i kako treba ("kako se valja") uspostavlja most između ljudske zajednice i onostranog, onog, drugog sveta, koji je izvor rađanja, blagostanja, izobilja, zdravlja, ali, isto tako, i smrti, bede i bolesti. Obredna praksa, maska i lutka tradicionalnih kultura nude se lutkarskom teatru ne kao mogući predmet rekonstrukcije, kopiranja, već, pre svega, kao izvor bogate likovnosti, muzičkih ritmova, igre i kao povod za "uozbiljenje" lutke, za suočavanje sa svom složenošću njene geneze i značenja koja ona nosi.

Da je tako, potvrdila je i predstava Mitovi Balkana, koju je po scenariju i u režiji Srboljuba Stankovića izvela lutkarska scena Narodnog pozorišta Toša Jovanović iz Zrenjanina. Upravo ova predstava prva je u nas pokazala kakve mogućnosti arhaična obredna praksa balkanskih naroda nudi lutkarskom teatru. Uz to, pionirski karakter i otklon od ustaljene prakse nisu bili jedini i primarni kvaliteti ove predstave. Polazeći od kalendarskih obreda plodnost, mitova o nastanku sveta i vršeći svojevrsnu mitizaciju radne svakodnevice čoveka, Stanković je uspeo da ostvari originalnu, estetski i značenjski sugestivnu predstavu. Upravo smenjivanjem mitsko-obredne priče, poput igre dodola, sa svevremenim segmentima čovekove svakodnevice, kakav je pravljenje sneška, daje predstavi precizan ritam i značenjsku celovitost. Svakodnevni, opstanku okrenut ljudski rad sakralizuje se i obremenjuje složenim simboličkim značenjima. Tako se alatke na sceni pojavljuju i kao produžetak ljudske ruke i kao otelovljenje njene stvaralačke moći, a uzdizanje žitnog polja i kosidba, inače jedan od najupečatljivijih segmenata predstave, oblikovani su kao svečani vrhunac religijske i praktične delatnosti kolektiva što su oni za tradicionalne zajednice kojima se ova predstava inspirisala odista i bili. Preplićući različite životne tokove tradicionalne zajednice, Srboljub Stanković je u Mitovima Balkana stopio kosmičke i socijalne ritmove, sugestivno ocrtavajući jednu od mogućih pozicija čoveka i njegove zajednice u prirodi i oblikujući suštinsku prepletenost i međusobnu uslovljenost prirodnih i socijalnih ritmova i načina kojima se oni međusobno usklađuju. Prva kod nas, ova predstava otvara tako uvid u drevne obrede kao uzor i inspiraciju za pojedinačna ostvarenja lutkarskog teatra, ali i uvid u moguću genezu lutke i njenih mnogostrukih funkcija - pozorišnih i ostalih. Napomene 1. Oala znači ala - demonsko biće, što je uloga jednog od članova koledarske povorke. 2. Predvodnica ženske obredne povorke koja priziva kišu. 3. Devojčice koje su išle u obrednu povorku na Lazarevu subotu, nedelju dana pre Uskrsa. 4. Kraljice su ženska obredna povorka koja je obilazila selo i seoski atar o Duhovima, sedam nedelja po Uskrsu.