KPP

Krivično procesno pravo Skripta Luka Perišić

Opšti deo Pojam, predmet i zadatak krivičnog procesnog prava Krivično procesno pravo je grana krivilnog zakonodavstva koja uređuje krivični postupak, u kome dolazi do rasvetljenja i rešenja krivične stvari. Postoje tri shvatanja pojma krivičnog procesnog prava. Prvo shvatanje se zasniva na davanju primata kirivčnoprocesnoj radnji, koja se shvata kao realan (fizički) fenomen, zbog čega se ovaj pojam krivičnog procesnog prava naziva realističkim pojmom krivičnog procesnog prava. Kod realističkog pojma kao osnovno i bitno obeležje krivičnog procesnog prava uzima se krivičnoprocesna radnja, koja se sa krivičnoprocesnim subjektima pojavljuje kao osnovni krivičnoprocesni pojam. Drugo shvatanje zasniva se na davanju primata krivičnoprocenom odnosu, koji se shvata kao pravni fenomen, usled čega se ovaj pojam krivičnog procesnog prava naziva jurističkim pojmom. Polazeći od ovog, krivično procesno pravo definiše se kao „sistem pravnih propisa kojima se određuju krivičnoprocesni subjekti i regulišu njihovi krivičnoprocesni odnosi radi rasvetljenja i rešenja krivične stvari, te tako i ostvarenja krivičnopravne zaštite društva – države.“ Treća grupa shvatanja zasniva se na jednakom vrednovanju i krivičnoprocesne radnje i krivičnoprocesnog odnosa, usled čega se ovako određen pojam krivičnog procesnog prava naziva i realističko – jurističkim ili mešovitim pojmom krivičnog procesnog prava, čime se želi otklanjanje negativnih posledica oba, prethodno pomenuta, pojma krivičnog procesnog prava. Autori koji zastupaju ovo shvatanje pojam krivičnog procesnog prava određuju tako što daju dve odvojene ili jedinstvene definicije ovog prava. Određivanje krivilnog procesnog prava jednom definicijom prisutno je, pre svega, kod ruskih krivičnoprocesnih teoretičara gde se ističe da je „krivično procesno pravo sistem zakonom utvrđenih radnji organa ilseđenja, tužilaštva i suda, kao i pravnih odnosa ovih organa sa građanima i organizacijama i pravnih odnosa između samih organa pri rasvetljavanju i rešavanju krivične stvari.“ Imajući na umu izložena shvatanja, u određivanju pojma krivičnog procesnog prava trebalo bi poći od osnovnih obeležja, koja čine suštinu i bitnu sadržinu ove grane prava. S obzirom na ovo, pojam krivičnog procesnog prava može se odrediti na sledeći način: Krivično procesno pravo je sistem pravnih propisa kojima se određuju krivičnoprocesni subjekti i regulišu njihovi krivičnoprocesni odnosi koji nastaju preduzimanjem krivičnoprocesnih radnji i to sve sa ciljem rasvetljenja i rešenja krivične stvari kao predmeta i zadatka krivičnog procesnog prava. Kao osnovna obeležja krivičnog procesnog prava javljaju se: krivičnoprocesni subjekt; krivičnoprocesni odnos; krivičnoprocesna radnja; predmet krivičnog procesnog prava i zadatak krivičnog procesnog prava. Predmet krivičnog procesnog prava je krivična stvar (causa criminalis) koju u krivičnom postupku kroz ostvarivanje krivičnog procesnog zadatka treba rasvetliti i rešiti. Krivična stvar je realan događaj, koji svojim sadržajem ukazuje na određeno krivično delo i na određeno lice kao izvršioca tog krivičnog dela. U teoriji krivičnog procesnog prava razlikuje se krivična stvar u nepravom i pravom smislu. Krivičnom stvari u nepravom smislu smatra se situacija u kojoj se raspolaže dokazima koji govore u prilog osnova sumnje, tj. dokazima koji omogućavaju sumnju u to da je izvršeno krivično delo. U takvom slučaju reč je o pretkrivičnom postupku. Krivičnom stvari u pravom smislu smatra se situacija u kojoj postoji osnovana sumnja, znači postoje činjenice i okolnosti koje opravdavaju sumnju da je određeno lice učinilo određeno krivilno delo, i kao takva prisutna je u svim fazama krivičnog postupka. Pokretanje i trajanje krivičnog 2

postupka vezano je za postojanje osnovane sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo, čime zakonodavac doprinosi pravnoj sigurnosti građana i otklanja mogućnost neosnovagno preduzimanja krivičnog gonjenja. Zadatak krivičnog procesnog prava je rasvetljenje i rešenje krivične stvari i primena materijalnog krivičnog prava na tako rasvetljenju i rešenu krivičnu stvar. Drugim rečima, zadatak krivičnog procesnog prava je utvrđivanje, putem pravosnažne sudske odluke, osnovanosti krivičnog zahteva izloženog u optužnom aktu tužioca i ostalih uzgrednih zahteva. Ovaj zadatak se ostvaruje u krivičnom postupku i iscrpljuje se postizanjem pravosnažne sudske odluke, do koje dolazi nakon preduzimanja delatnosti krivičnoprocesnih subjekata u krivičnom postupku. Pored opšteg zadatka krivičnog postupka, postoje i posebni zadaci pojedinih stadijuma i faza krivičnog postupka, koji se uklapaju u opšti zadatak krivičnog procesnog prava. Tako, zadatak istrage, kao posebne faze prethodnog krivičnog postupka, je prikupljanje dokaza i podataka koji će omogućiti rešenje pitanja da li će u datoj krivičnoj stvari doći do podizanja optužnice ili do obustavljanja postupka, zatim prikupljanje dokaza za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i prikupljanje drugih dokaza koji bi mogli biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje pokazuje celishodnim s obzirom na okolnosti slučaja.

Izvori krivičnog procesnog prava Krivično procesno pravo je zakonsko pravo. Njegovi izvori su zakonski propisi doneseni od nadležnih zakonodavnih organa. Pored zakona, kao izvori krivičnog procesnog prava javljaju se i međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Pojava međunarodnih ugovora kao izvora krivičnog procesnog prava posledica je potrebe da se pojedina pitanja, naročito iz oblasti pružanja međunarodne krivičnopravne pomoći, regulišu međunarodnim ugovorima. Oni su sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i kao takvi imaju neposrednu primenu, s tim da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom. Prema tome, izvori krivičnog procesnog prava su zakoni, međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Postoje različiti kriterijumi za klasifikaciju ovih izvora. Npr., prisutna je podela na međunarodne i unutrašnje izvore. Pod međunarodnim izvorima krivičnog procesnog prava podrazumevaju se međunarodni ugovori (bilateralni i multilateralni), a pod unutrašnjim izvorima podrazumevaju se mnogobrojni zakoni Republike Srbije. Zatim, tu je i podela izvora krivičnog procesnog prava na izvore u užem i izvore u širem smislu. U užem smislu to su pravni propisi koji regulišu krivični postupak u kome se donosi odluka o krivičnom delu, učiniocu i krivičnoj sankciji, a izvori krivičnog procesnog prava u širem smislu odnose se na ozbezbeđenje uslova za vođenje krivičnog postupka. U teoriji, prisutna je i podela na glavne (osnovne) i sporedne (dopunske) izvore. Glavni izvori su oni zakonski propisi koji se u celosti odnose na krivični postupak i kojima se regulišu osnovna – glavna pitanja krivičnog procesnog prava. Dopunski izvori su oni zakonski propisi koji (i pored toga što regulišu materiju drugih pravnih područja) sadrže pojedine odredbe koje se tiču i krivičnog procesnog prava. Običaji nisu izvori krivičnog procesno prava. Isti je slučaj i sa sudskom praksom. Naime, i pored ogromnog uticaja prakse viših sudova na primenu prava od nižih sudova, ni sudska praksa nije izvor krivičnog procesnog prava. Sudovi samo primenjuju zakon u konkretnom slučaju i za konkretan slučaj. Osim toga, ni doktrina (i pored toga što utiče na stvaranje pravnih normi) nije izvor prava. Ona predstavlja samo izlaganje teoretskih postavi i naučnu obradu pozitivnog prava.

Važenje krivičnog procesnog prava

3

Važenje krivičnog procesnog prava u vremenu Primena jednog zakona počinje sa njegovim stupanjem na snagu a prestaje sa njegovim ukidanjem. Prema izričitoj odredbi URS kod nas zakoni stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, osim ako se iz naročito opravdanih razloga, utvrđenih pri njihovom donošenju, ne predvidi da stupaju na snagu ranije. Nakon njegovog stupanja na snagu, zakon se primenjuje sve dok ne dodje do njegovog ukidanja. Ukidanje zakona može biti izričito ili prećutno. Izričito ukidanje zakona postoji onda kada se prelaznim i završnim odredbama novog zakona izričito naglasi da stupanjem na snagu tog zakona prestaje da važi dosadašnji zakon. Prećutno ukidanje postoji onda kada se novim zakonom u potpunosti reguliše materija koja je bila predmet regulisanja ranijeg zakona. Za krivičnoprocesne zakone važi pravilo po kome se novi zakon primenjuje i za rešavanje krivičnih stvari čije je rešavanje započelo po starom zakonu. Međutim, primena novog zakona nema uticaja na krivičnoprocesne radnje koje su preduzete po starom zakonu i rezultati dobijeni njihovim preduzimanjem imaju istu procesnu vrednost kao i rezultati krivičnoprocesnih radnji preduzetih po novom zakonu. Izuzetak od ovog pravila predviđen je samo za one postupke u kojima je rešavanje krivične stvari pri kraju. Važenje krivičnog procesnog prava u vremenu Na teritoriji jedne države ne mogu se primenjivati strani zakonski propisi, niti domaće zakonske propise mogu primenjivati strani organi. U pogledu prostornog važenja krivičnoprocesnih zakona primenjuje se tritorijalni princip, što znači da se na teritoriji jedne države primenjuje krivičnoprocesno zakonodavstvo te države. Nadležnom istražnom organu krivičnog postupka može biti dozvoljeno prisustvo izvođenju pojedinih istražnih radnji od naših organa, pri čemu oni mogu da stavljaju određene predloge u pravcu uspešnog preduzimanja te radnje. Državnu teritoriju čine deo površine zemlje i odgovarajući pojas mora (obalno more), sa pripadajućim delom podzemlja i vazdušnog prostora inzad suvozemne i vodene površine. Međutim, od ovako shvaćenog pojma teritorije postoje i određeni slučajevi proširenja pojma teritorije kao i slučajevi njegon ograničenja (tzv. eksteritorijalnosti). Slučajevi proširenja pojma teritorije odnose se na domaće brodove, bez obzira na to gde se oni nalazili u vreme izvršenja krivičnog dela, na domaći civilni vazduhoplov, dok je u letu i domaći vojni vazduhoplov, bez obzira gde se on nalazi u vreme izvršenja krivičnog dela. Naime u sva tri slučaja primenjuje se naše krivično zakonodavstvo. Sa druge strane, postoje mesta i objetki na koja se ne mogu primenjivati naši krivičnoprocesni zakoni. Takva su privilegovana mesta (službene i druge prostorije) na osnovu međunarodnog prava, kao i strani ratni brodovi koji se nalaze u našim teritorijalnim vodama, sa dozvolom naših nadležnih organa.

Važenje krivičnog procesnog prava u odnosu na lica Naše krivično procenso, odnoso krivično zakonodavstvo uopste primenjuje se na sva lica (domaća i strana) koja na teritoriji Republike Srbije učine krivično delo. Uz ovo, naše krivično zakonodavstvo primenjuje se i prema licima koja izvrše krivično delo van teritorije Srbije, pod uslovom da su ispunjene pretpostavke koje je zakon propisao za dopunske principe po pitanju primene našeg krivičnog zakonodavstva. Krivičnoprocesni imunitet je ustanova krivičnog procesnog prava putem koje se vrši ograničenje važenja krivičnoprocesnih zakona u odnosu na određene kategorije lica. Krivičnoprocesni imunitet 4

se kreće od zabrane pokretanja i vođenja krivičnog postupka prema određenom licu, do zabrane vršenja pojedinih krivičnoprocesnih radnji i zabrane preduzimanja mera lišenja slobode prema licu koje uživa imunitet. Prema obimu zaštite lica koja ga uživaju, krivičnoprocesni imunitet može biti potpun ili delimičan. Potpun krivičnoprocesni imunitet određeno lice uživa onda kada se prema njemu, sve dok uživa imunitet, ne može pokrenuti krivični postupak niti preduzeti bilo koja krivičnoprocesna radnja zbog izvršenog krivičnog dela. Prema licu koje uživa delimičan krivičnoprocesni imunitet može doći do preduzimanja određene krivičnoprocesne radnje, ako postoji sumnja da je ono izvršilo krivično delo, i pored toga što to lice uživa imunitet. Prema svome dejstvu, krivičnoprocesni imunitet može biti apsolutan i relativan. Apsolutni krivičnoprocesni imunitet se ne može oduzeti zaštićenom licu, što znači da se prema njemu ne može voditi krivični postupak ni posle prestanka funkcije zbog koje je uživao takav imunitet. Relativan krivičnoprocesni imunitet je takav imunitet koji može biti oduzet određenom licu i na taj način prema njemu se pokrenuti i krivični postupak zbog izvršenog krivičnog dela. Pokretanje i vođenje krivičnog postupka protiv lica koje uživa krivičnoprocesni imunitet može biti uslovljeno prethodnim ili naknadnim oduzimanjem imuniteta. U slučaju gde je predviđeno prethodno oduzimanje imuniteta zaštićenom licu, nadležni organ prema takvom licu može preduzeti radnje krivičnog postupka tek pošto je takvom licu oduzet imunitet. Kod naknadnog oduzimanja imuniteta, nadležni organ može započeti krivični postupak protiv takvog lica, ali je obavezan da odmah po narušavanju imunitetskih prava zatraži od nadležnog organa donošenje odluke o oduzimanju imuniteta takvom licu. Krivičnoprocesni imunitet se reguliše izvorima domaćeg i međunarodnog prava. Što se tiče domaćih izvora tu su na prvom mestu Ustav, a potom i odgovarajući zakoni. Ustavom Republike Srbije pitanje imuniteta rešeno je za: narodne poslanike, predsednika Republike, predsednika i članove Vlade, sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika. Narodni poslanici republičke skupštine uživaju opšti imunitet i on kao taav sprečava da se protiv njih, za vreme trajanja mandata, pokrene i vodi krivični postupak za bilo koje krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora, pod uslovom da se narodni poslanik pozove na imunitet. No, sa druge strane nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne isključuje mogućnost Narodnoj skupštini da uspostavi imunitet. Pored ovog, procesni imunitet štiti narodne poslanike i od pritvaranja. Bez odobrenja Narodne skupštine narodni poslanik ne može biti pritvoren osim ako je zatečen u vršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina. Međutim, ovako propisan imunitet narodnih poslanika je relativan, budući da Narodna skupština može poslaniku oduzeti imunitet i dati odobrenje za krivično gonjenje. Predsednik Republike uživa imunitet kao i narodni poslanik i o istom odlučuje Narodna skupština. Predsednik i članovi Vlade uživaju imunitet kao narodni poslanici, a o tome odlučuje Vlada. Sudije ustavnog suda uživaju imunitet kao narodni poslanici. Razlika je jedino što o njihovom imunitetu odlučuje sam sud. Sudije, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca uživaju imunitet samo u pogledu lišenja slobode što znači da ne mogu biti pritvoreni bez odobrenja nadležnog organa. U slučaju sudije, to je Visoki savet pravosuđa, a kod javnog tužioca i njihovog zamenika to je nadležni odbor Narodne skupštine. Pored ovog, njihov imunitet vezan je samo za krivična dela učinjena u vršenju pravosudne funkcije. Pored domaćih državljanja i jedan krug stranih državljana uživa krivičnoprocesni imunitet. Reč je o međunarodnom pravnom imunitetu, koji se sastoji u tome da se prema licima koja ga uživaju ne može u stranoj zemlji u kojoj borave, odnosno u kojoj su akreditovani, pokrenuti postupak, niti mogu biti izvedeni pred sud. Tumačenje krivičnog procesnog prava Tumačenje krivičnog procesnog prava je misaona aktivnost putem koje se utvrđuju pravi smisao i značenje određenog propisa, koji čini izvor krivičnog procesnog prava, a s ciljem njene adekvatne i pravilne primene. Kod tumačenja krivičnog procesnog prava, primenjuju se opšta 5

pravila tumačenja prava, s tim što postoje i određene specifičnosti. One se javljaju posebno kod pitanja ekstenzivnog tumačenja i mogućnosti primene analogije. Prema tome prilikom tumačenja krivičnog procesnog prava koriste se različiti metodi tumačenja: jezičko, logičko, sistematsko, istorijsko, ciljno i uporedno tumačenje. Prema subjetku tumačenja, razlikuju se autentično, sudsko i doktrinarno tumačenje krivičnog procesnog prava. Autentično tumačenje daje onaj subjekt koji je doneo pravnu normu, dakle, to je Narodna skupština Republike Srbije. Ovo tumačenje je obavezno za sve organe koji primenjuju zakon, čija se norma na ovaj način tumači. Zbog toga se ovo tumačenje naziva još i zakonskim, odnosno i obaveznim ili pravnim tumačenjem. Sudsko tumačenje je tumačenje koje vrše sudovi prilikom primene krivičnoprocesnih propisa na konkretan krivični slučaj. Ono ima obaveznu snagu samo za krivičnu stvar na koju se odnosi. Ali, potrebno je istaći činjenicu da sudska praksa, i to posebno viših sudova, ima veliki uticaj na primenu pojedinih procesnih normi. Ona, bez sumnje, po samoj svojoj prirodi utiče na shvatanje i primenu zakona. Doktrinarno (naučno) tumačenje krivičnog procesnog prava je tumačenje koje daje krivičnopravna nauka. Ono je rezultat slobodne delatnosti naučnika i nema obaveznu snagu, ali je njegov značaj veliki. Ono, posredno, utiče kako na praktičnu primenu, tako i na stvaranje krivičnoprocesnog zakona. Poseban vid tumačenja krivičnog procesnog prava predstavljaju načelni pravni stavovi i načelna pravna shvatanja Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđuju se sa ciljem obezbeđenja jedinstvene primene zakona i drugih propisa u Republici na Opštoj sendici Vrhovnog kasacionog suda i na sednici njegovih odeljenja. Sudovi pravnog leka, kao neposredno viši sudovi, imaju uticaj na jedinstvenu primenu krivičnoprocesnih zakona prilikom odlučivanja po pravnom leku. Naime, u postupku po pravnim lekovima viši sud (sud pravnog leka) može vraćajući npr. predmet na ponovno suđenje provestepnom sudu, pored drugih primedaba, predočiti nižem sudu i svoje pravno shvatanje u pogledu adekvatne primene zakona. Međutim, pravno shvatanje višeg suda izraženo u ovako datim primedbama nije obavezno za niži sud. Niži sud je obavezan samo da izvede sve procesne radnje i raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao viši su u svojoj odluci.

Pojam i vrste krivičnog postupka Krivični postupak je zakonom regulisano preduzimanje krivičnoprocesnih radnji od strane krivičnoprocesnih subjekata, i to sve s ciljem donošenja odluke suda o krivičnom delu, odgovnorosti učinioca, krivičnoj sankciji i drugim procesnim odnosima koji su u vezi sa krivičnim delom a zahtevaju učešće i odluke suda. Ovako shvaćen pojam krivičnog postupka započinje podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta i završava se, po pravilu, odlukom suda koja se donosi posle završenog glavnog pretresa, odnosno nakon upotrebe odgovarajućeg pravnog leka. U zavisnosti od vrste i težine krivičnog dela i određenih svojstava njegovih izvršilaca ZKP predviđa tri vrste krivičnih postupaka: opšti (redovni), posebni (osobeni) i pomoćni postupci. Opšti ili redovni krivični postupak je takav krivični postupak koji se, po pravilu, sprovodi za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko tri godine. Posebni ili osobeni krivični postupci su krivični postupci u kojima se, kao i u opštem ili redovnom krivičnom postupku, rešava krivična stvar i donosi odluka o delu, učiniocu i sankciji. Osnovna razlika između ove dve vrste krivičnih postupaka je u vrsti i težini krivičnih dela za koja se sprovode i u svojstvima njihovih izvršilaca. U posebne ili osobene krivične postupke spadaju: skraćeni krivični postupak; postupci za izricanje krivičnih sankcija bez glavnog pretresa; postupak prema maloletnicima; postupak za krivično delo organizovanog kriminala; postupak za ratne 6

zločine; postupak za primenu mera bezbednosti, za oduzimanje imovinske koristi, za opozivanje uslovne osude i za puštanje na uslovni otpust. Pomoćni postupci su takvi postupci koji po svojoj prirodi doprinose rešavanju određenih procesnih pitanja od čijeg pravilnog rešavanja zavisi uspešno sprovođenje i okončavanje krivičnog postupka u datoj krivičnoj stvari. Shodno ovome, osnovna razlika između pomoćnih postupaka sa jedne strane i opštih i posebnih postupaka sa druge strane, je to što se u okviru opšteg i posebnog postupka rešava krivična stvar i donosi odluka o delu, učiniocu i sankciji, dok je u okviru pomoćnih postupaka regulisana primena samo određenih krivičnopravnih i krivičnoprocesnih instituta, kao i učešće naše ili strane države u međunarodnoj borbi protiv kriminaliteta. U pomoćne postupke spadaju: postupak za donošenje odluke o brisanju osude, prestanku mera bezbednosti i pravnih posledica osude; postupak za naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarivanje drugih prava lica neopravdano osuđenih i neosnovano lišenih slobode; postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica; postupak za pružanje međunarodne pravne pomoći i izvršenje međunarodnih ugovora u krivičnim stvarima i postupak za izdavanje poternice i objave.

Tok redovnog krivičnog postupka Početak redovnog krivičnog postupa obeležen je njegovim pokretanjem, a završetak donošenjem konačne pravosnažne i izvršne sudske odluke o krivičnoj stvari i njenim upućivanjem na izvršenje. Prvostepeni krivični postupak je postupak koji se odvija pred prvostepenim sudom i ima dva stadijuma: prethodni (pripremni) krivični postupak i glavni krivični postupak. Svaki od ova dva stadijuma ima po više faza. Prethodni (pripremni) krivični postupak je prvi stadijum prvostepenog krivičnog postupka i traje od pokretanja krivičnog postupka pa do stupanja optužnice na pravnu snagu. U ovom stadijumu dolazi do rasvetljenja krivične stvari do stepena verovatnoće, što se postiže izvođenjem manjeg ili većeg broja dokaza, radi utvrđivanja pravno relevantnih i drugih činjenica, koje čine sadržinu krivične stvari. Osnovni zadak ovog stadijuma krivičnog postupka je rasvetljenje i rešenje krivične stvari do stepena koji će omogućiti nastavak postupka, ili njegovu obustavu, ako se utvrdi da konkretni događaj nema obeležje krivičnog dela, odnosno ako postoje procesne smetnje za dalje vođenje krivičnog postupka. Prethodni (pripremni) krivični postupak ima dve faze. To su: istraga i optuženje. Istraga je redovna faza prethodnog krivičnog postupka, do koje dolazi kad postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo. O sprovođenju istrage odlučuje sud (istražni sudija ili vanraspravno veće). Njen osnovni cilj je prikupljanje dokaza i podataka neophodnih za donošenje odluke o podizanju optužnice ili o obustavi krivičnog postupka. Izuzetno, kada već raspoloživi dokazi o izvršenom krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za podizanje optužnice, zbog čega ovlašćeni tužilac smatra da nije potrebno sprovođenje istrage, on predlaže podizanje neposredne optužnice ili direktno podiže istu. U ovakvim situacijama izostaje istraga, kao prva faza prethodnog postupka. Optuženje je druga faza prethodnog krivičnog postupka i sastoji se od podizanja optužnice i njene kontrole. Ova faza prethodnog krivičnog postupka započinje podizanjem optužnice, a završava se stupanjem optužnice na pravnu snagu ili obustavom krivičnog postupka. Glavni krivični postupak je drugi stadijum prvostepenog krivičnog postupka, koji započinje stupanjem optužnice na pravnu snagu i traje sve do donošenja prvostepene sudske odluke. Ovaj stadijum krivičnog postupka posvećen je utvrđivanju istine u krivičnoj stvari i njenom presuđenju. S obzirom na činjenicu da se sudska odluka (po pravilu presuda, a izuzetno i rešenje) može zasnivati samo na dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu može se zaključiti da je ovaj stadijum krivičnog postupka i najvažniji deo postupka. Glavni krivični postupak se u celosti odvija pred sudom, pri čemu je pripremanje glavnog pretresa u nadležnosti predsednika veća, a glavni pretres i donošenje presude u nadležnosti 7

sudskog veća, a predsednik veća neposredno rukovodi postupkom i preduzima odgovarajuće procesne radnje. Glavni krivični postupak ima tri faze: pripremanje glavnog pretresa, glavni pretres i donošenje presude. Pripremanje glavnog pretresa je prva faza glavnog krivičnog postupka, koja počinje stupanjem optužnice na pravnu snagu, a u nadležnosti je predsednika veća. On zakazuje glavni pretres i pribavlja (po svom nahođenju ili po predlogu stranaka) dokaze za glavni pretres. Pored toga, predsednik veća, u ovoj fazi glavnog krivičnog postupka, donosi i rešenje o obustavljanju krivičnog postupa u slučaju odustanka tužioca od optužnice i nenastavljanja gonjenja od oštećenog. Posmatrano sa aspekta svoje arhitektonike glavni pretres ima pet etapa. To su: otvaranje glavnog pretresa, koje je u nadležnosti predsednika veća koji, pored otvaranja zasedanja, objavljuje i predmet pretresa, sastav sudskog veća i utvrđuje postojanje potrebnih pretpostavki za održavanje glavnog pretresa; početak glavnog pretresa, koji je posvećen iznošenju optužbe; saslušanje optuženog; dokazni postupak i reč stranaka. Donošenje presude je poslednja faza glavnog krivičnog postupka i sastoji se od sledećih etapa: izricanje presude (presudu izriče sudsko veće u tajnom zasedanju, posle usmenog većanja i glasanja, a odluka je doneta kada je za nju glasala većina članova veća; objavljivanje presude, koje se vrši u za to propisanom roku, i to, po pravilu javno; pismene izrade presude i dostavljanje presude zakonom određenim licima. Postupak po pravnim lekovima je fakultativne prirode, jer dolazi samo u slučaju kada je ovlašćeni subjekat uložio pravni lek. Postupci kod redovnih pravnih lekova pokazuju daleko veću međusobnu sličnost nego postupci po vanrednim pravnim lekovima. Za razliku od redovnih pravnih lekova, postupci po vanrednim pravnim lekovima su izrazito osobeni i po svojoj prirodi i po svom toku.

Odnos krivičnog procesnog prava i drugih grana prava i naučnih disciplina (ustavnog prava, krivičnog prava i kriminologije) Odnos krivičnog procesnog prava i ustavnog prava Ustavno pravo, kao osnovna grana prava, predstavlja sistem pravnih normi koji utvrđuju politički oblik društva – države, sistem vlasti i odnose u njemu, kao i položaj čoveka u njemu. Kao takav ustav je najviši i osnovni zakon i sva pozitivna prava imaju izvorište u ustavu i samim tim moraju biti u skladu sa ustavom. Analogno ovome i izvorište krivičnog procesnog prava kao posebne grane prava nalazi se takođe u ustavu. I krivično procesno pravo je izgrađeno na načelima koja su sadržana u ustavu i kao takvo mora da bude u skladu sa ustavom. Posmatrano sa druge strane, ustavno pravo delimično dobija svoju konkretizaciju i svoju realizaciju kroz krivično procesno pravo. Dodirne tačke između ustavnog prava sa jedne strane i krivičnog procesnog prava sa druge strane, ispoljavaju se na polju sloboda i prava čoveka i građanina, osnovnih načela uređenja pravosuđa, kao i na polju nekih pitanja koja se neposredno odnose na krivično pravo, ali su značajna za odnos između ustavnog prava i krivičnog procesnog prava. Ustav Republike Srbije sadrži određene odredbe koje se neposredno odnose na sve tri oblasti, a na taj način i na materiju krivičnog procesnog prava. Pored prava na odbranu, Ustav je svakome zajamčio i pravo da, u skladu sa zakonom, u postupku pred sudom ili drugim državnim organom podrobno, na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega. Pored odredaba čisto krivičnoprocesnog prava Ustav sadrži i posebne odredbe koje se odnose neposredno na krivično pravo ali su i značajne za odnos između ustavnog i krivičnog procesnog 8

prava. Ove odredbe se odnose na predviđenost krivičnog dela i kazne u zatvoru, na pretpostavku nevinosti okrivljenog, i pravo na rehabilitaciju i naknadu štete. Kao treća oblast koja karakteriše odnos ustavnog prava i krivičnog procesnog prava jesu ustavne odredbe koje se odnose na organe pravosuđa.1 Odnos krivičnog procesnog prava i krivičnog prava Krivično pravo je sistem zakonskih pravnih propisa kojima se, s ciljem zaštite društvenog i ekonomskog uređenj određene države, utvrđuju uslovi za primenu kazni i drugih krivičnih sankcija prema učiniocima krivičnih dela. Između krivičnog procesnog prava i krivičnog prava postoji tesna funkcionalna povezanost, u kojoj krivično procesno pravo omogućuje ispunjenje osnovnog cilja krivičnog prava, prava na kažnjavanje. Krivično pravo odrešuje predmet krivičnom procesnom pravu, jer krivična stvar može biti samo onaj događaj koji u sebi sadrži krivično delo predviđeno u krivičnom zakonu i učinioca tog dela, dok krivično procesno pravu uređuje krivični postupak, u kome jedino može doći do rasvetljenja i rešenja krivične stvari a time i do realizacije prava na kažnjavanje. Očigledno je da su ove dve grane prava u takvoj neposrednoj zavisnosti, da jedna bez druge ne može ostvarivati svoj zadatak. Pored tesne povezanosti ove dve grane prava, postoji i njihova relativna samostalnost, koja je sadržana u činjenici da svaka od ove dve grane prava ima predmet, sadržinu i zadatak. Prema tome, pogrešna su shvatanja po kojima se odnos između ove dve grane prava određuje kao odnos materije i forme na osnovu toga izvlači zaključak o krivičnom pravu kao materijalnom, a o krivičnom procesnom pravu kao formalnom pravu, a zajednički im je naziv krivično pravo u širem smislu. Odnos krivičnog procesnog prava i kriminologije Kriminologija se može definisati kao samostalna nauka koja, koristeći saznanja i istraživačke postupke nauče o čoveku i društvu, empirijski proučava kriminalni fenomen, tj. zločin, njegovog izvršioca i žrtvu, kriminalitet i način na koji društvo reaguje na kriminalno ponašanje. Kriminalna fenomenologija prikuplja i sistematizuje: pojavne oblike krivičnih dela (delikventsku tehniku i taktiku), životne forme prestupnika i saznanja o posebnim pojavama kod svake pojedine vrste krivičnog dela (kriminalna morfologija, kriminografija). Međusobna veza krivičnog procesnog prava i kriminalne fenomenologije ogleda se prevashodno na polju činjeničnog i pravnog oformljenja krivične stvari. Naime, pri rešavanju ovog pitanja organu krivičnog postupka pružaju određenu pomoć i saznanja iz ove grane kriminologije. Kriminalna etiologija je grana kriminologije koja za predmet proučavanja ima izučavanje i utvrđivanje korena, neposrednih uzroka i uslova kriminalnog ponašanja. Kao takva, kriminalna etiologija ulazi u problem determinizma kriminaliteta, u objektivne i subjektivne faktore koji ga prouzrukuju i uslovljavaju, u analizu ličnosti delikventna i njene interakcije sa društvenom sredinom. U okviru kriminalne etiologije tretiraju se osnovni kriminološki problemi koji se u literaturi najčešće označavaju izrazom „kriminogeni faktroi“. U okviru kriminologije javlja se posebna oblast, viktimologija, koja za predmet proučavanja ima kriminološke probleme koji su povezani sa žrtvom krivičnog dela. Viktimologija posebno izučava odnos žrtve i kriminalca, ulogu žrtve u genezi kriminalnog ponašanja, ličnost žrtve i njene biološke, psihološke i sociokulturne karakteristike, kao i doprinos kriminalca u obeštećenju žrtve za pričinjenu uvredu i sl. Ovaj prilaz povezan je najpre sa etiološkim istraživanjima u kriminologiji, koja su pokazala da je žrtva često u stanju da „doprinese“ uzrocima ili na drugi način izvršenju određenog krivičnog dela, što znači da se među faktorima koji izazivaju kriminalno ponašanje može naći i ponašanje žrtve krivičngo dela. 1

Pročitati više u knjizi, strane 22-24.

9

Odnos krivičnog procesnog prava i viktimologije dolazi do izražaja pri utvrđivanju činjenica koje se odnose na ličnost učinioca krivičnog dela u krivičnom postupku. Naime, u savremenom krivičnom procesnom pravu sve je više, sasvim opravdano, prisutan zahtev za što svestranijim izučavanjem ličnosti učinioca krivičnog dela jer je to jedan od veoma važnih preduslova za izricanje adekvatne krivične sankcije, a i jedan od osnovnih preduslova za uspešnu resocijalizaciju, u postupku izvršenja ovako izrečene krivične sankcije. Kriminala terapeutika je grana kriminologije koja za predmet proučavanja ima preventivne i represivne mere u borbi protiv kriminaliteta i izgrađuje naučni sistem njihovog efikasnog sprovođenja u život. S obzirom na ovakav predmet proučavanja, poznavanje kriminalne terapeutike omogućava državnim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da na najbolji način reše konkretnu stvar. Ovo zbog toga što se samo sa adekvatnom krivičnopravnom merom može postići željeni cilj postupanja državnih organa u vezi sa konkretnom krivičnom stvari.

Odnos krivičnog procesnog prava i drugih grana prava i naučnih disciplina (penologije, kriminalistike, sudske psihologije i sudske medicine) Odnos krivičnog procesnog prava i penologije Krivično pravo je u tesnoj vezi sa penologijom. Penologija je nauka o izvršenju krivičnih sankcija koje je izrekao sud u krivičnom postupku. Odnosno, penologija je nauka o postupanju sa delikventima koja svojim proučavanjem nastoji da, u skladu sa normama i principima koje nalaže, kao i u skladu sa dostignućima drugih društvenih i prirodnih nauka, iznađe najbolja sredstva i načine tog postupanja, radi što uspešnije resocijalizacije i socijalne rehabilitacije delikventa i sprečavanja delikventskog ponašanja uopšte. Kao takva, i pored toga što je samostalna naučna disciplina ona je u tesnoj vezi, u uzajamnoj zavinosti , i sa krivičnim pravom i sa krivičnim procesnim pravom. Bez ova dva prava postojanje penologije je bespredmetno, jer predmet izvršenja mogu biti samo one krivične sankcije koje su predviđene krivičnim zakonom i koje su izrečene u krivičnom postupku. Sa druge strane, zavisnost kivičnog procesnog prava i krivičnog prava od penologije ogleda se u tome što se penologija stara o sprovođenju izrečene sankcije u život a time i o postizanju resocijalizacije osuđenog pa je ona u isto vreme i poslednja etapa u ostvarivanju krivičnopravne zaštite. Odnos krivičnog procesnog prava i kriminalistike Kriminalistika se kod nas uobičajeno određuje kao nauka koja proučava, pronalazi i usavršava naučne i na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva, koja su najpogodnija da se otkrije i razjasni krivično delo, otkrije i privede krivičnoj sankciji učinilac, obezbede i fiksiraju svi dokazi radi utvrđivanja (objektivne) istine, kao i da se spreči izvršenje budućih planiranih i neplaniranih krivičnih dela. Drugim rečima, to je nauka o tehnici, taktici i metodici operativnih, istražnih i drugih sudskih radnji, kao i o sprečavanju kriminaliteta. Kriminalistika se tradicionalno deli na taktiku, tehniku i metodiku. Između kriminalistike i krivičnog procesnog prava postoje brojne višeslojne dodirne tačke. Naime, krivično procesno pravo svojim propisima predviđa obim i formu delatnostni krivičnoprocesnih subjekata, a kriminalistika pruža pomoć krivičnoprocesnim subjektima u konkretnoj realizaciji prava i dužnosti. Recimo, krivičnoprocesno pravo propisuje radnje dokazivanja i zakonske uslove njihovog sprovođenja, a načinom i metodama sprovođenja tih radnji, 10

sa ciljem ostvarenja njihovog maksimalnog efekta bavi se kriminalistika. Krivičnoprocesno pravo određuje pravne i etičke okvire primene kriminalističkih taktičkih načina i tehničkih metoda. Najtešnja veza između kriminalistike i krivičnog procesnog prava postoji u sferi rada sa dokazima (dokaznog prava). Krivičnoprocesno pravo izučava i propisuje samo formalnu stranu rada sa dokazima (subjekti koji ih mogu prikupljati, pod kojim uslovima i u kom postupku), a kriminalistika izučava realnu informaciono-gnoseološku (spoznaju) stranu nastanka, korišćenja i vrednovanja dokaznih informacija. Kriminalistika se posebno bavi metodama sudskih veštačenja, načinima pribavljanja materijala za veštačenje, određivanjem pitanja koja ulaze u predmet konkretnih veštačenja, međusobnim odnosima sudije i veštaka u toku određivanja, provere, prezentacije i procene veštačenja. Kriminalistika izučava dokaznu vrednost pojednih metoda veštačenja.

Odnos krivičnog procesnog prava i sudske psihologije Postoje različita shvatanja sudske psihologije. Prema nekim autorima sudska psihologija je naučna disciplina koja se bavi psihičkim zbivanjima i njima odgovarajućim ponašanjem učesnika svih sudskih postupaka, i to kako krivičnog, tako i građanskih i drugih. Shodno ovom shvatanju psihologija krivičnog postupka je samo deo sudske psihologije i ne sačivanja posebnu naučnu disciplinu, već može biti samo predmet jedne studije. Nasuprot ovome, prema drugoj grupi autora pod pojmom sudske psihologije podrazumeva se u stvari samo psihologija krivičnog postupka, pa je prema ovom shvatanju psihologija krivičnog postupka posebna naučna disciplina. Za osnov ispravnosti ovakvog prilaza u određivanju pojma sudske psihologije uzima se činjenica da su psihička zbivanja u krivičnom postupku dovoljn o obimna i celovita da bi mogla da predstavljaju predmet posebne psihološke discipline, te se tako pod sudkom psihologijom u stvari podrazumeva psihologija krivičnog postupka. Shodno ovakvom pristupu ističe se da se (sudska psihologija) bavi proučavanjem psihologije učesnika u krivičnom postupku (okrivljenog, svedoka, veštaka) pa se u literaturi pominje i kao psihologija krivičnog postupka, što možda predstavlja adekvatniji naziv. Imajući na umu neospornu činjenicu da je psihološka problematika krivičnoprocesnih učesnika i samog krivičnog postupka veoma složena i raznovrsna ima opravdanja za izdvajanje i razvijanje psihologije krivičnog postupka kao samostalne naučne discipline, isto kao što je postojalo opredeljenje za osamostaljenjem posebne nauke krivičnog procesnog prava. Rečju, krivični postupak nosi sa sobom i vlastitu psihologiju i njegovom proučavanju posvećena je upravo psihologija krivičnog postupka. Znanja iz ove naučne discipline posebnu primenu imaju u procesu dokazivanja. Zbog ovog, posebno se govori o psihologiji saslušanja okrivljenog, svedoka, veštaka, maloletnog lica i dr. Zato je neophodno da sudija poseduje određena znanja iz oblasti sudske psihologije. Posedovanje ovih znanja omogućava sudiji da uspešno zaključuje o istinitosti i vrednosti iskaza okrivljenog, svedoka, veštaka, odnosno omogućava sudiji da ocenjuje ne samo ono što ova lica manifestuju živom rečju, već i njihova psihička doživljavanja u toku iskazivanja, te na osnovu toga izvodi i zaključak o istinitosti njihovog iskaza. Od primene znanja iz oblasti sudske psihologije od strane sudije u krivičnom postupku treba razlikovati slučajeve u kojima je neophodno angažovati psihologa u svojstvu veštaka radi objašnjenja određenih psiholoških pitanja. U ovakvom slučaju reč je o primeni znanja opšte psihologije od strane stručnjaka – psihologa u ulozi veštaka u krivičnom postupku. Odnos krivičnoprocesnog prava i sudske medicine

11

Sudska medicina ima za predmet izučavanja uzroke nasilne, sumnjive, neznane smrti, kao i područje telesnih povreda. Ona tumači patološko-anatomske i patološko-fiziološke promene povređenog organizma, kliničke manifestacije pojedinih povreda, izučava uzroke nastanka smrti i povreda, promene koje nastaju na lešu posle smrti. Do primene sudske medicine u sudskom postupku dolazi kod veštačenja povreda ili smrti koje nastaju kao posledica izvršenja krivičnih dela. Imajući na umu značaj rezultata do kojih se dolazi na osnovu primene sudske medicine u krivičnom postupku, ZKP izričito ukazuje na neke slučajeve u kojima je neophodna pomoć ove naučne discipline. To su slučajevi pregleda i obdukcije leša; trovanja i telesnih povreda. Sudsku medicinu u krivičnom postupku primenjuju sudski veštaci, dajući odgovor na stručno pitanje čije rešenje zahteva specijalizovano znanje posebnih stručnjaka. U okviru sudske medicine postoje određene grane čija saznanja naročito dolaze do primene u krivičnom postupku. To su: traumatologija, nozologija i teratologija. Traumatologija je takva grana sudske medicine koja za predmet proučavanja ima povrede i nasilnu smrt usled tih povreda. U okviru ove grane može se posebno govoriti o toksikologiji čiji su predmet proučavanja otrova i njihova dejstva na organizam čoveka. Predmet proučavanja nozologije su uzroci prirodnih oboljenja i prirodne smrti. Na kraju, predmet proučavanja teratologije je nakaznost i smrt usled nje.

Načelo oficijelnosti i legaliteta krivičnog gonjenja Načelo oficijelnosti krivičnog gonjenja Načelo oficilejnosti krivičnog gonjenja sastoji se u tome da se krivični postupak pokreće i vodi od strane nadležnog državnog organa po službenoj dužnosti – ex officio. Ovo načelo ustanovljava pravo i dužnost nadležnog javnog tužioca da preduzme krivično gonjenje bez obzira na stav oštećenog o tome. Načelo oficijelnosti se javlja kao nužna posledica same prirode krivičnog dela. Izvršenjem krivičnog dela narušava se pravni poredak za čije je čuvanje zadužena država, te otuda i njeno pravo i dužnost da narušioca pravnog poretka kazni. Izvršenjem krivičnog dela za državu se rađa kazneni zahtev koji ona ostvaruje putem krivičnog postupka. Shodno ovom načelu država ima pravo, čim je krivično delo izvršeno, da preko svojih nadležnih organa goni učinioca, da protiv njega otpočne krivični progon, bez obzira na to da li je krivičnim delom povređen i čiji pravni interes. Krivično gonjenje, shodno ovom načelu, vrši se isključivo u društvenom interesu. Krivično postupanje se ne sme dovesti u zavisnost od volje povređenog ili oštećenog lica, što će reći da u krivičnom postupku ne vlada, kao u građanskom postupku, dispozitivno načelo. Za državnog organa, u čijoj je nadležnosti gonjenje učinilaca krivičnih dela, dovoljno je da je reč o krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti i na osnovu toga odmah nastaje za njega pravo pokretanja i vođenja krivičnog postupka, bez čekanja na inicijativu od strane oštećenog ili drugog lica. Načelo oficijelnosti krivičnog gonjenja u našem krivičnom procesnom pravu predviđeno je kao pravilo. Krivična dela za koja važi načelo oficijelnosti krivičnog gonjenja su krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, a krivična dela za koja ne važi ovo načelo su krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi i krivična dela za koja se krivično gonjenje preduzima po predlogu oštećenog lica. Krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi, kao i krivična dela za koje se krivično gonjenje preduzima po predlogu predstavljaju izuzetak od načela oficijelnosti krivičnog gonjenja. 12

Načelo legaliteta krivičnog gonjenja

Prema načelu legaliteta krivičnog gonjenja javni tužilac je obavezan da preduzme i produži krivično gonjenje ako su ispunjeni zakonski uslovi za to, odnosno ako postoje dokazi, koji govore u prilog potrebnog stepena sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Prema načelu legaliteta krivičnog gonjenja pokretanje i vođenje krivičnog postupka ne zavisi od volje javnog tužioca, jer pokretanje krivičnog postupka za javnog tužioca nije samo mogućnost, već obaveza. Kod odlučivanja o pokretanju i vođenju krivičnog postupka javni tužilac treba samo da oceni postoji li verovatnoća da su u konkretnom slučaju ispunjeni svi zakonski uslovi za krivičnu odgovornost konkretne osobe, pa ako smatra da su ti uslovi ispunjeni on je po zakonu dužan da je krivično goni. Načelo legaliteta krivičnog gonjenja u našem krivičnom procesnom pravu se odnosi na ceo tok krivičnog postupka. Javni tužilac nije obavez samo da pokrene krivični postupak za delo za koje se goni po službenoj dužnosti kad za to postoje zakonski uslovi, već je obavezan i da vrši krivično gonjenje u sklopu postupka sve dok za to postoje zakonski uslovi. Načelu legaliteta krivičnog gonjenja suprotno je načelo oportuniteta krivičnog gonjenja. Prema načelu oportuniteta, ovlašćeni tužilac u svakom pojedinom slučaju ceni da li je celishodno pokrenut krivični postupak za čije su pokretanje ispunjene sve zakonske pretpostavke. Prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja ovlašćeni tužilac, a to znači i javni tužilac, ne mora da pokrene krivični postupak i pored toga što su za njegovo pokretanje ispunjene sve zakonske pretpostave, ukoliko smatra da to nije u konkretnom slučaju celishodno (oportuno). U praktičnoj realizaciji načela oportuniteta krivičnog gonjenja javni tužilac nema pravo na proizvoljni izbor između gonjenja i negonjenja, već samo pravo na ocenu da li je, s obzirom na javni interes, krivično gonjenje celishodno ili ne. 2

Načelo optužbe (akuzatornosti) i materijalne istine Načelo optužbe (akuzatornosti) Ovo načelo izraženo je u poznatoj postavci nemo iudex sine actore, što znači da nema suda bez tužioca, odnosno da nema postupka bez optužbe. Dakle, ukoliko nema optužbe sud ne može ni da pokrene niti da vodi krivični postupak po službenoj dužnosti. Sa druge strane, sama činjenica postojanja optužbe obavezuje sud da o njoj donese odluku, a u slučaju njenog povlačenja, da obustavi krivični postupak ili izrekne presudu kojom se optužba odbija, što zavisi od faze krivičnog postupka u kojoj dolazi do povlačenja optužbe. Krivični postupak se pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca. U slučaju da nema zahteva ovlašćenog tužioca, tj. odgovarajućeg optužnog akta, ne može doći do pokretanja krivičnog postupka. U svojstvu ovlašćenog tužioca može da se pojavi, u zavisnosti od prirode i težine krivičnog dela, javni tužilac, oštećeni kao tužilac (supsidijarni tužilac) i privatni tužilac. Javni tužilac je ovlašćeni tužilac za sva krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, a oštećeni kao supsidijarni tužilac javlja se u svojstvu ovlašćenog tužioca kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti u slučaju kada javni tužilac smatra da nema zakonskih uslova za krivično gonjenje. Na kraju, privatni tužilac je ovlašćeni tužilac za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi.

2

Pročitati više u knjizi, strane 51-53.

13

Načelo materijalne istine Društveni interes, zbog koga se i vodi krivični postupak, zahteva da se utvrdi potpuna i neosporna istina o činjenicama koje čine osnovu krivične odgovornosti okrivljenog, jer kažnjen sme biti samo onaj okrviljeni čija je krivična odgovornost potpuno i neosporno utvrđena. Odnosno, sudska odluka mora da počiva na istini. Istina do koje se dolazi u krivičnom postupku predstavlja veran odraz krivičnog događaja u svesti sudje, ali ona nije apsolutna istina. Istina do koje se dolazi u krivičnom postupku, iako predstavlja najveći stepen izvesnosti do koga se sredstvima krivičnog postupka može doći, samo je relativna istina, koja ne isključuje mogućnost dokazivanja suprotnog. U krivičnom postupku u izvesnom broju slučajeva dolazi do kasnijeg utvrđivanja istine, koja je suprotna istini utvrđenoj u prethodnom krivičnom postupku. Uz sve ovo, ova istina je, u izvesnom smislu, istovremeno i subjektivna, jer isti materijal može da ostavi različite utiske na one koji ga cene i dovede do različitih ocena raznih sudova. U kojoj će meri odraz krivičnog događaja u svesti suda biti veran krivičnom događaju koji se desio zavisi od kvaliteta i kvantiteta dokaza. Uz to, formiranje odraza krivičnog događaja u svesti sudije vrši se u krivičnom postupku postepeno i zavisno od prikupljenih i izvedenih dokaza, putem kojih subjektivna istina treba što je moguće više da se približi subjektivnoj. Tek takva istina je materijalna istina, budući da pod njom podrazumevamo najveći stepen izvesnosti do koje sudima može doći u krivičnom postupku. 3

Načelo neposrednosti, usmenosti i javnosti Načelo neposrednosti Načelo neposrednosti se sastoji u tome što sud u krivičnom postupku saznaje neposredno sve dokaze, činjenice i okolnosti važne za ostvarivanje krivičnoprocesnog zadatka. Između krivičnog suda i izvora saznanja nema posrednika. Sud u krivičnom postupku neposrednim saslušanjem svedoka, veštaka, saslušanjem okrivljenog i neposrednim uvidom u isprave koje se čitaju i razmatraju, neposredno saznaje sve dokaze. Neposrednost postupka omogućava sudu da kod krivičnoprocesnih subjekata sagleda i njihova psihička stanja i reagovanja i da iz toga izvuče zaključkeo istinitosti ili neistinitosti njihovog iskaza, što se posrednim postupkom ne može postići. Načelo neposrednosti prisutno je u toku celog krivičnog postupka, a njegova primena dolazi najviše do izražaja na glavnom pretresu, jer sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu. Načelo usmenosti

3

Pročitati više u knjizi, strane 55 i 56.

14

Ovim načelom rešava se rešava se pitanje načina preduzimanja krivičnoprocesnih radnji, odnosno, krivičnoprocesne radnje se preduzimaju usmeno, putem žive reči, glasa ili pokreta. Krivičnoprocesne stranke i drugi učesnici krivičnog postupka svoja kazivanja u krivičnom postupku iznose putem žive reči, glasa ili pokreta, što važi i za sam sud. Načelo usmenosti doprinosi lakšem i bržem sprovođenju načela kontradiktornosti i raspravnosti, služi oživotvorenju načela neposrednosti i javnosti i doprinosi potpunijem utvrđivanju istine u konkretnoj krivičnoj stvari. Po svojoj prirodi ovo načelo posebno pruža mogućnost sudu da na osnovu sagledavanja psihičkih doživljavanja prilikom iskazivanja izvede i zaključak o verodostojnosti iskaza. Načelo usmenosti se primenjuje u toku celog krivičnog postupka, a svoju najpotpuniju primenu dostiže na glavnom pretresu. Ceo glavni pretres uređen je uglavnom kao usmeni postupak Načelo javnosti Načelo javnosti je ustavnog karaktera. Naime, ovo načelo izričito je predviđeno u Ustavu Republike Srbije u članu 142. stav 3. gde je propisano da je raspravljanje pred sudom javno i može se ograničiti samo u skladu s Ustavom. Načelo javnosti u krivičnom procesnom pravu može se posmatrati u užem i širem smislu. Posmatrano u užem smislu načelo javnosti označava pravo krivičnoprocesnih stranaka i pravo svakog trećeg neposredno zainteresovanog punoletnog lica da prisustvuje radu suda i prati njegov rad. Načelo javnosti, posmatrano u širem smislu, obuhvata još, i: mogućnost saznavanja dana i časa glavnog pretresa; mogućnost objavljivanja izveštaja o preduzetim procesnim radnjama i donetim odlukama i mogućnost objavljivanja spisa postupka. Javnost u užem smislu može biti opšta, ograničena i stranačka. Već isnezesena javnost glavnog pretresa obuhvata i javno objavljivanje sudske odluke donesene na osnovu održanog glavnog pretresa. Izreka presude, odnosno rešenja mora biti uvek objavljena javno, bez obzira na to da li je ili ne bila isključena javnost sa glavnog pretresa. Javnost može biti isključena samo kod objavljivanja razloga presude (rešenja), i to samo u slučaju ako je javnost bila isključena na glavnom pretresu.

Načelo raspravnosti (kontradiktornosti), zaštite lične slobode i procesne ekonomije Načelo raspravnosti (kontradiktornosti) Načelo raspravnosti (kontradiktornosti) sastoji se u pravu krivičnoprocesnih stranaka da u krivičnom postupku iznose sopstvene stavove o pitanjima koja su vezana za krivičnu stvar i da se izjasne o stavovima suprotne stranke, što doprinosti utvrđivanju istine u krivičnom postupku, odnosno svestranom, potpunom i zakonitom ostvarivanju krivičnoprocesnog zadatka. Svoju osnovu ovo načelo nalazi u poznatoj postavci audiatur et altera pars koja obavezuje da se u postupku, pri raspravljanju krivične stvari, čuje i druga strana. Načelo neposrednosti sprovodi se u krivičnim postupcima na dva načina. Prvo, neposrednim susretom stranaka pred sudom, jer na taj način krivičnoprocesne stranke imaju najveću mogućnost 15

da usmeno, živom rečju ili pokretom (neposredno), iznose svoje stavove, predlažu dokaze i da istovremeno odgovore na tvrdnje i navode suprotne stranke. Drugi način praktičnog sprovođenja ovog načela je neposrednim putem. Ovim načinom krivičnoprocesne stranke praktično realizuju načelo raspravnosti (kontradiktornosti) podnošenjem zahteva, predloga i pravnih sredstava koja se po pravilu podnose pismeno. Posmatrano po pojedinim fazama krivičnog postupka, načelo raspravnosti (kontradiktornosti) svoju najpotpuniju realizaciju ostvaruje na glavnom pretresu. Načelo raspravnosti (kontradiktornosti) u određenoj meri prisutno je u postupku po pravnim lekovima, gde se realizuje kroz pravo krivičnoprocesnih stranaka da podnose pravne lekove i daju odgovor na podnete pravne lekove, kao i kroz njihovu mogućnost da, u određenim slučajevima, usmeno i kontradiktorno raspravljaju o krivičnoj stvari i pred sudom pravnog leka. Načelo zaštite lične slobode Za razliku od drugih načela ovog karaktera ovo načelo, bar u izričitom obliku. nije poznavalo naše ranije pozitivno krivičnoprocesno zakonodavstvo. Njegovo normiranje u sadašnjem pozitivnom zakonodavstvu rezultat je nastojanja da se preduprede zloupotrebe i nepravda ili prekomerno ograničenje slobode osumnjičenog i okrivljenog. Kao takvo, ovo načelo ne nalazi osnovu samo u ustavu već i u opštem stavu prema ličnoj slobodi apostrofiranoj kako u međunarodnim aktima tako i u najvišim pravnim aktima države. Iz ovih akata načelo zaštite lične slobode preneseno je u ZKP u kome je predviđeno da lice lišeno slobode mora biti odmah obavešteno, na svom jeziku ili na jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i istovremeno upoznato da nije dužno ništa da izjavi, da ima pravo da uzme branioca koga sam izabere i zahtevati da se o lišenju slobode obaveste njegovi najbliži. Pored ovog, predviđeno je i to da lice koje je lišeno slobode bez odluke suda, mora biti odmah sprovedeno nadležnom istražnom sudiji. Načelo procesne ekonomije Načelo procesne ekonomije je u uskoj vezi sa efikasnošću krivičnog postupka budući da se ona sastoji od dve međusobno tesno i nerazdvojno povezane komponente. To su brzina postupanja i zakonito rešenje krivične stvari. Iz ovih razloga efikasnost krivičnog postupka ne sme se svesti samo na njegovo vremensko trajanje. Nasuprot, razlozi kriminalne politike opravdavaju brzinu postupanja samo do one mere dok to ne utiče na zakonitost vođenja krivičnog postupka i donošenje pravilne i zakonite sudske odluke. Načelo procesne ekonomije znači da se krivičnoprocesni zadatak, tj. rasvetljenje i rešenje krivične stvari realizuje sa što manje utroška vremena i sredstava. Mogu se izdvojiti dve grupe faktora od kojih zavisi praktična realizacija načela procesne ekonomije. Prvo, to su normativni faktori sadržani u kvalitetu zakonske norme, a drugo su subjektivni faktori i odnose se na procesne subjekte koji treba da realizuju te zakonske norme. Na kraju, posebno treba istaći to da brzina, odnosno efikasnost krivičnog postupka ne sme da ide na štetu zaštite sloboda i prava učesnika postupka, odnosno na štetu utvrđivanja istine, kao osnovnog cilja vođenja krivičnog postupka uopšte.

Pojam, osnovna obeležja i klasifikacija krivičnoprocesnih subjekata Pojam i osnovna obeležja krivičnoprocesnog subjekta Krivičnoprocesni subjetki su nosioci zakonom određenog fonda prava i dužnosti, čijom realizacijom se ostvaruje krivično procesni zadatak. 16

U teoriji krivičnog procesnog prava javljaju se tri različita shvatanja po pitanju svojstva krivičnoprocesnog subjekta. To su tzv. usko shvatanje, prema kome svojstvo krivičnoprocesnog subjekta imaju samo ona lica koja su neophodna da bi se mogao zasnovati, teći i okončati krivični postupak, tj. samo ona lica čije je prisustvo u postupku obavezno. To su ovlašćeni tužilac, okrivljeni i sud. Zatim, tu je i tzv. srednje shvatanje, prema kome svojstvo krivičnoprocesnog subjekta imaju, pored nosilaca osnovnih krivičnoprocesnih funkcija, i nosioci sporednih krivičnoprocesnih funkcija. Rečju, prema ovom shvatanju svojstvo krivičnoprocsnog subjekta ima „svaki vršilac procesne radnje.“ Na kraju, prisutno je i treće, tzv. najšire shvatanje, prema kome svojstvo krivičnoprocesnog subjekta ima svako lice koje, na bilo koji način, učestvuje u krivičnom postupku, pa i publika koja prisustvuje glavnom pretresu. Krivičnoprocesni subjekt je procesno sposobno fizičko lice ili pravno lice koje, na osnovu zakonom propisanih mu prava i dužnosti, vrši u krivičnom postupku određenu funkciju s ciljem ostvarivanja krivičnoprocesnog zadatka. Kao osnovna obeležja opšteg pojma krivičnoprocesnog subjekta javljaju se: - Svojstvo krivičnoprocesnog subjekta može steći, kako fizičko, tako i pravno lice, s tim što se u svojstvu nekih krivičnoprocesnih subjekata može da pojavi samo fizičko lice (npr. u svojstvu okrivljenog i svedoka), a u svojstvu nekih krivičnoprocesnih subjekata samo pravno lice (npr. u svojstvu suda); - Samo procesno sposobno lice može da stekne svojstvo krivičnoprocesnog subjekta. Procesnu sposobnost čini njegova stvarna i operativna legitimacija. Stvarna legitimacija se zasniva na odnosu javnog lica prema krivičnoj stvari i od tog odnosa savisi i svojstvo u kome se to lice može da pojavi u krivičnom postupku. Tako, jedno lice se može pojaviti kao stvarno legitimisano sa utuženje konkretnog krivičnog dela samo ako je ovim delom oštećeno. Sa druge strane, lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo konkretno krivično delo ima stvarnu legitimaciju za sticanje svojstva okrivljengo u krivičnom postupku. Operativna legitimacija predstavlja sposobnost jednog lica da svoja prava i dužnosti u krivičnom postupku realizuje sopstvenom delatnošću i zasnovana je na njegovom uzrastu i duševnom zdravlju. Ukoliko jedno lice ne poseduje operativnu legitimaciju, onda ono svoja prava i dužnosti u krivičnom postupku može realizovati preko zakonskog zastupnika; - Posedovanje zakonom predviđenog fonda prava i dužnosti. Svaki krivičnoprocesni subjekt poseduje određeni fond prava i dužnosti koji je različit i zavisan od svojstva u kome se u krivičnom postupku javlja konkretni krivičnoprocesni subjetk; - Krivičnoprocesni subjekt je izvršilac pripadajućih mu prava i dužnosti, i to sve s ciljem ostvarivanja krivičnoprocesnog zadatka. Izvršilaštvo može biti neposredno ili posredno. Kod neposrednog izvršilaštva konkretnu krivičnoprocesnu radnju preduzima sam nosilac prava i dužnosti, a kod posrednog izvršilaštva krivičnoprocesnu radnju preduzima ovlašćeno lice; - Posredni izvršilac koji je takođe krivičnoprocesni subjekt. Pored iznesenog, razlika između neposrednog i posrednog nosioca prava i dužnosti ogleda se i u činjenici da kod neposrednog nosioca nije, po pravilu, moguća zamena (izuzetak su dopunske sudije, zamenik javnog tužioca i moguća zamena veštaka), a kod posrednog nosioca ta mogućnost postoji (dozvoljena je mogućnost zamene i izabranog i postavljenog branioca i punomoćnika).

Klasifikacija krivičnoprocesnih subjekata 17

Klasifikacija krivičnoprocesnih subjekata moguća je po više kriterijuma. Međutim, kao najprihvatljivija javlja se ona klasifikacija koja za svoju osnovu ima vrstu delatnosti, odnosno vrstu funkcije koju obavlja krivičnoprocesni subjekt u krivičnom postupku. U skladu sa ovim kriterijumom, koji se zasniva na već izvršenoj podeli krivičnoprocesnih funkcija na glavne i pomoćne (sporedne), moguće je izvršiti podelu svih krivičnoprocesnih subjekata pre svega na glavne i pomoćne (sporedne) krivičnoprocesne subjekte. Glavni krivičnoprocesni subjekti su nosioci glavnih krivičnoprocesnih funkcija i svojstven im je neposredni interes za ostvarivanje krivičnoprocesnog zadatka. U glavne krivičnoprocesne subjekte spadaju: ovlašćeni tužilac s funkcijom optužbe, okrivljeni s funkcijom odbrane i krivični sud s funkcijom suđenja. U okviru ove grupe krivičnoprocesnih subjekata moguća je i njihova unutrašnja klasifikacija na krivični sud i krivičnoprocesne stranke (ovlašćeni tužilac i okrivljeni). Pomoćni krivičnoprocesni subjekti su nosioci pomoćnih (sporednih) krivičnoprocesnih funkcija i svojstven im je, po pravilu, posredni interes za rešenje krivične stvari.

Načela krivičnoprocesnih subjekata Osim osnovnih načela krivičnog procesnog prava, koja se u određenoj meri odnosne i na krivičnoprocesne subjekte, postoje i određena načela koja su specifična za krivičnoprocesne subjekte. Po svom karakteru, načela krivičnoprocesnih subjekata spadaju u grupu posebnih krivičnoprocesnih načela. Načelo odeljenosti krivičnoprocesnih funkcija Načelo odeljenosti krivičnoprocesnih funkcija (načelo monofunkcionalnosti) znači da je svaki krivičnoprocesni subjekt nosilac samo jedne, zakonom određene, funkcije u krivičnom postupku. Ovo načelo zabranjuje sticaj različitih krivičnoprocesnih funkcija u rukama jednog krivičnoprocesnog subjekta. Prema tome, dve ili više, ni osnovnih ni sporednih, krivičnoprocesnih funkcija ne može, po pravilu, vršiti jedan krivičnoprocesni subjekt. Načelo neponovljivosti krivičnoprocesnog subjekta u istoj krivičnoj stvari (načelo ne bis in idem) Načelo neponovljivosti krivičnoprocesnog subjekta u istoj krivičnoj stvari znači da jednom pravnosnažno presuđena krivična stvar ne može biti predmet novog krivičnog postupka, čiji je osnovn u postavci ne bis in idem odnosno „ne dvaput, ne ponovo u istome“. Ovo načelo zabranjuje i pkretanje i vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog za krivično delo koje je već rasvetljeno i rešeno u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku. Eventualni pokušaj pokretanja krivičnog postupka u već pravosnažno okončanom krivičnom postupku sprečava se isticanjem prigovora presuđene stvari – res iudicata. Ovo načelo je relativne prirode, jer ne važi u postupku po vanrednim pravnim lekovima, kojima se mogu pobijati pravnosnažne sudske odluke i voditi postupak po njima. Međutim, sa druge strane, ovo načelo ne dopušta ni da o istoj krivičnoj stvari istovremeno teku dva krivična postupka. Polazeći od činjenice da ovo načelo važi samo u slučaju kada se utvrdi identitet između već ranije pravnosnažno rešene krivične stvari i novoutužene krivične stvari postavlja se pitanje njihovog međusobnog identiteta. U vezi sa ovim pitanjem jedinstven je stav o neophodnosti postojanja identiteta, kako u pogledu krivičnog dela tako u pogledu učinioca (objektivni i subjektivni identitet).

18

Pojam suda i krivičnog suda i uređenje i organizacija sudova Pojam suda i krivičnog suda Sudovi su samostalni organi državne vlasti koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. Vršeći sudsku vlast sudovi štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. Sudska vlast je nezavisna od zakonodavne i izvršne vlasti, a sudija sudi i presuđuje samo na osnovu ustava, zakona, drugih opštih akata i po svojoj savesti. Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte nadležnosti i posebnim sudovima (privredni sudovi, privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, viši prekršajni sudovi i upravni sud.), a kao sudovi opšte nadležnosti javljaju se osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i vrhovni kasacioni sud Srbije. U vezi sa pojmom suda treba napomenuti i to da kod sudova razlikujemo njihovu pravosudnu i upravnu funkciju. U prvom slučaju sudovi sude i presuđuju krivičnu, građansku i upravnu stvar, dok se u drugom slučaju staraju o svome uređenju i radu. Kad je reč o ovoj drugoj funkciji suda, onda se obično ima na umu tzv. sudska uprava koja služi vršenju sudske vlasti. Krivični sud nije poseban sud, već je to teoretski naziv za sud opšte nadležnosti u slučaju kada on rasvetljava i rešava krivičnu stvar. Uređenje i organizacija sudova

Na području ove Republike postoje četiri vrste sudova opšte nadležnosti. To su: a) Osnovni sudovi, koji se osnivaju za teritoriju jedne ili više opstina i stvarno su nadležni da, za određena krivična dela, sude u prvom stepenu; b) Okružni sudovi koji se osnivaju za teritoriju više opšitna i stvarno su nadležni da sude u prvom stepenu za određena krivična dela; c) Apelacioni sudovi, su novoformirani sudovi na području Republike Srbije. Osnovana su četiri apelaciona suda, i to u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, i oni su neposredno viši sudovi za više i osnovne sudove; d) Vrhovni Kasacioni Sud kao najviši sud u Republici. Kao takav stvarno je nadležan da odlučuje shodno zakono o redovnim i vanrednim pravnim stvarima. Uslovi za izbor nekog lica za sudiju mogu se klasifikovati na opšte i posebne uslove. Opšti uslovi su jedinstveni za sudije svih sudova i to su: a) domaći državljanin; b) završen pravni fakultet; c) položen pravosudni ispit; i d) da je lice dostojno dužnosti sudije. Posebni uslovi se tiču radnog iskustva kandidata i zavisni su od vrste suda: dve godine za sudiju osnovnog suda; šest godina za sudiju višeg suda; osam godina za sudiju apelacionog suda i dvanaest godina za sudiju vrhovnog suda. Jedna od bitnih karakteristika sudijske funkcije je njena stalnost.

19

Donošenje odluke o izboru sudije je u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije, i to na predlog visokog saveta pravosuđa koji u predlaganju sudije uzima u obzir samo stručnost i dostojnost kandidata. Do prestanka sudijske dužnosti može da dođe u tri slučaja: na zahtev sudije, kad sudija navrši radni vek ili kad bude razrešen.

Stvarna, mesna i funkcionalna nadležnost krivičnog suda Pod nadležnošću krivičnog suda podrazumeva se pravo i dužnost krivičnog suda da u krivičnom postupku rasvetli i reši određenu stvar. Za određivanje nadležnosti krivičnog suda postoje različiti kriterijumi. To su, pre svega, vrsta i težina krivičnog dela, svojstva učinioca, teritorija na kojoj krivični sud vrši sudsku funkciju i vrsta krivičnoprocesne radnje. S obzirom na ove kriterijume razlikujemo tri vrste nadležnosti krivičnog suda. To su: stvarna, mesna i funkcionalna nadležnost. Stvarna nadležnost krivičnog suda određuje se prema prirodi i težini krivičnog dela i svojstvu učinioca, mesna nadležnost prema jurisdikcionom području određenog suda, a funkcionalna nadležnost prema vrsti radnje i poslova koje preduzima krivični sud u toku krivičnog postupka. Stvarna nadležnost krivičnog suda Stvarna nadležnost krivičnog suda predstavlja pravo i dužnost krivičnog suda da u zakonito pokrenutom i sprovedenom krivičnom postupku sudi i presudi određenu krivičnu stvar. Kao kriterijujem dodeljivanja određene krivične stvari u stvarnu nadležnost konkretnog krivičnog suda zakonodavac je uzeo prirodu i težinu krivičnog dela i određena svojstva učinioca. Stvarna nadležnost krivičnog suda regulisana je Zakonom o uređenju sudova. Prvostepena stvarna nadležnost krivičnog suda podeljena je između osnovnih sudova, kao sudova nižeg ranga i viših sudova, koji su sudovi višeg ranga i to prema težini krivičnog dela (kazna zatvora do deset, odnosno preko deset godina) kao osnovnom kriterijumu. Osnovni sud: Osnovni sud u prvom stepenu sudi za krivična dela za koja je kao glavna kazna predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do deset i deset godina ako za pojedina od njih nije nadležan drugi sud i odlučuje o molbi za prestanak mere bezbednosti ili pravne posledice osude za krivična dela iz svoje nadležnosti. Osnovni sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud i vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki drugi sud. Osnovni sud u prvom stepenu sudi u stambenim sporovima; sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa; o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa; o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom; sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada. Osnovni sud pruža građanima pravnu pomoć, međunarodnu pravnu pomoć i vrši druge poslove određene zakonom. Zakonom se može predvideti da u određenim vrstama pravnih stvari postupaju samo neki osnovni sudovi sa područja istog višeg suda. Viši sud: Viši sud u prvom stepenu: 20

1. sudi za krivična dela za koja je kao glavna kazna predviđena kazna zatvora preko deset godina; 2. sudi za krivična dela protiv Vojske Srbije; odavanje državne tajne; pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja; izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti; povreda teritorijalnog suvereniteta; udruživanje radi protivustavne delatnosti; organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina; povreda ugleda Republike Srbije; povreda ugleda strane države ili međunarodne organizacije; pranje novca; odavanje službene tajne; kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika; ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja; ubistvo na mah; silovanje; 3. sudi u krivičnom postupku prema maloletnicima; 4. odlučuje o molbi za prestanak mere bezbednosti ili pravne posledice osude za krivična dela iz svoje nadležnosti; 5. odlučuje o zahtevima za rehabilitaciju; 6. odlučuje o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija sredstvima javnog informisanja. 7. sudi u građanskopravnim sporovima kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije; u sporovima o osporavanju ili utvrđivanju očinstva i materinstva; o autorskim i srodnim pravima, zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i oznaka geografskog porekla ako nije nadležan drugi sud; u sporovima o objavljivanju ispravke informacije i odgovora na informaciju i naknadi štete u vezi sa objavljivanjem informacije; 8. sudi u sporovima povodom štrajka; povodom kolektivnih ugovora ako spor nije rešen pred arbitražom; povodom obaveznog socijalnog osiguranja ako nije nadležan drugi sud; povodom matične evidencije; povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica ako nije nadležan drugi sud; Viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova: 1. o određivanju mera obezbeđenja prisustva okrivljenog; u skraćenom krivičnom postupku; 2. na rešenja u građanskopravnim sporovima; na presude u sporovima male vrednosti; u izvršnim i vanparničnim postupcima. Viši sud vodi postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, izvršava Viši sud vodi postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, izvršava krivičnu presudu inostranog suda, odlučuje o priznanju i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka ako nije nadležan drugi sud, odlučuje o sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja i vrši druge poslove određene zakonom. Apelacioni sud: Apelacioni sud odlučuje o žalbama: 1. na odluke viših sudova; 2. na odluke osnovnih sudova u krivičnom postupku, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud; 3. na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud. Apelacioni sud odlučuje o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadležan viši sud, o prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova kad su sprečeni ili ne mogu da postupaju u nekoj pravnoj stvari i vrši druge poslove određene zakonom. Vrhovni kasacioni sud: Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom. Vrhovni kasacioni sud odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga. 21

Vrhovni kasacioni sud utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom. Ako zakonom nije drukčije određeno, Vrhovni kasacioni sud o pravnim sredstvima odlučuje u veću od troje sudija. Odluke Vrhovnog kasacionog suda bitne za praksu sudova i svi načelni pravni stavovi objavljuju se u posebnoj zbirci. Mesna nadležnost krivičnog suda Mesna nadležnost krivičnog suda predstavlja pravo i dužnost stvarno nadležnog krivičnog suda da rasvetli i reši krivičnu stvar sa svoje teritorije. Mesne nadležnosti krivičnog suda u celosti su regulisane ZKP. S obzirom na različite odnose krivičnog dela i okrivljenog prema teritoriji jednog suda, postoje različiti kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda, a mogu se klasifikovati na redovne i vanredne mesne nadležnosti. Redovne mesne nadležnosti imaju prioritet u primeni, uzimaju se kao pravilo, dok se vanredne mesne nadležnosti primenju po izuzetku, samo onda kada se ne može primeniti ni jedan od kriterijuma za redovne mesne nadležnosti. Kod redovne mesne nadležnosti krivičnog suda razlikujemo tri kriterijuma za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda: mesna nadležnost prema mestu izvršenja krivičnog dela; mesna nadležnost prema mestu prebivališta ili boravišta okrivljenog i mesna nadležnost prema mestu hvatanja ili samoprijavljivanja okrivljenog. Po pravilu, mesna nadležnost krivičnog suda određuje se prema mestu izvršenja krivičnog dela. Tek posle nje u obzir dolazi određivanje mesne nadležnosti prema prebivalištu ili boravištu okrivljenog, a tek potom određivanje mesne nadležnosti prema mestu hvatanja ili samoprijavljivanja okrivljenog. Polazeći od činjenice da postoje i takvi krivični slučajevi kod kojih je nemoguće odrediti mesnu nadležnost krivičnog suda primenom redovnih kriterijuma, ZKP je predvideo i određena posebna pravila na osnovu kojih se određuju vanredne mesne nadležnosti krivičnog suda: nadležnost prvenstva; nadležnost po koneksitetu; delegirana nadležnost i forum ordinatum – određena nadležnost. U primeni ovih kriterijuma za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda Zakonik nije, kao kod redovne mesne nadlženosti, propisao nikakav redosled primene. Vanredna mesna nadležnost po principu koneksiteta postoji u slučajevima kada je jedno lice izvršilo više krivičnih dela (subjektivni koneksitet); kada je više lica učestvovalo u izvršenju jednog krivičnog dela (objektivni koneksitet), odnosno u slučaju kada je više lica učestvovalo u izvršenju više krivičnih dela (mešoviti koneksitet). U svim slučajevima koneksiteta, po pravilu, vodi se jedinstven postupak, s tim što koneksitet utiče na pitanje mesne nadležnosti tek nakon prethodno rešenja pitanja stvarne nadležnosti krivičnog suda. 16.3Funkcionalna nadležnost krivičnog suda Funkcionalna nadležnost krivičnog suda reguliše pitanje podele poslova u okviru stvarno i mesno nadležnog krivičnog suda u toku jednog krivičnog postupka, odnosno ova nadležnost reguliše pitanje ko i u kom sastavu, u stvarno i mesno nadležnom krivičnom sudu, preduzima odgovarajuće radnje u toku postupka po jednoj krivičnoj stvari. Tako, u skladu sa ovom nadležnošću određeno je da istražni sudija rukovodi istragom i izvodi radnje dokazivanja. Predsednik sudećeg veća priprema glavni pretres i rukovodi glavnim pretresom. Funkcionalna nadležnost krivičnog suda, po svojoj vrednosti, istovetna je stvarnoj nadlženosti, usled čega se na nju primenjuju sve odredbe ZKP koje se odnose na stvarnu nadležnost krivičnog suda.

22

Sukob nadležnosti i spajanje i razdvajanje krivičnog postupka Sukob nadležnosti Sukob nadležnosti može biti negativan ili pozitivan. Kod negativnog sukoba nadležnosti dva ili više sudova odbijaju nadležnost za rešavanje konkretne krivične stvari, dok kod pozitivnog sukoba nadležnosti oni prisvajaju nadležnost za postupanje u konkretnoj krivičnoj stvari. Sukob nadležnosti moguć je kako između sudova iste vrste (mesna nadležnost), tako i između nižih i viših sudova kada ovi postupaju kao prvostepeni sudovi (stvarna nadležnost). Po pravilu, sukob nadležnosti izaziva sud kome je krivični predmet ustupljen na postupak, a on smatra da je nadležan sud koji mu je ustupio predmet ili neki drugi sud, usled čega on pokreće postupak za rešavanje sukoba nadležnosti. Nenadležan sud, sud koji je u sporu oko sukoba nadležnosti, dužan je da preduzme one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja. Krivični sud ne može izazvati sukob nadležnosti jedino u slučaju kada mu je predmet ustupljen po odluci nadležnog drugostepenog suda, a ovaj je doneo tu odluku povodom žalbe protiv odluke prvostepenog suda koji se oglasio nenadležnim. U ovakvom slučaju sud kome je predmet ustupljen vezan je odlukom drugostepenog suda u poglednu nadležnosti. Sukob nadležnosti između sudova razrešava zajedničkim rešenjem neposredno viši sud. Pre nego što se donese rešenje povodom sukoba nadležnosti sud će zatražiti mišljenje javnog tužioca koji je nadležan da postupa pred tim sudom, kad se krivični postupak vodi po njegovom zahtevu. Prilikom odlučivanja o sukobu nadležnosti sud može po službenoj dužnosti izvršiti i delegaciju mesno nadležnog suda za datu krivičnu stvar.

Spajanje i razdvajanje krivičnog postupka

ZKP je predvideo kao pravilo da se u slučaju kada je jedno lice izvršilo više krivičnih dela (subjektivni koneksitet), kao i u slučaju kada je više lica izvršilo jedno krivično delo (objektivni koneksitet) sprovodi jedinstveni krivični postupak i donosi jedna presuda. Kod subjektivnog koneksiteta , tj., ako je isto lice okrivljeno za više krivičnih dela pa je za neka od tih nadležan niži a za neka viši sud, za sva krivična dela biće nadležan viši sud. Međutim, ako su za sva dela u sticaju nadležni sudovi iste vrste, postupak će se voditi pred onim sudom koji je prvi započeo postupak po zahtevu ovlašćenog tužioca. Ako postupak još nije započet biće za sva dela nadležan sud kome je prvo podnesen zahtev za pokretanje krivičnog postupka. Kod objektivnog koneksiteta, tj., ako je u izvršenju jednog krivičnog dela učestvovalo više lica u svojstvu saizvršilaca ili saučesnika (podstrekača ili pomagača) ne postavlja se problem određivanja stvarne nadležnosti krivičnog suda jer je u pitanju samo jedno delo, pa je stvarno nadležan isti sud. Kada je u pitanju mesna nadležnost, za sve saizvršioce nadležan je, po pravilu, sud koji je kao nadležan za jednog od njih prvi započeo postupak. Za saučesnike, prikrivače, lica koja su pomagala učiniocu posle izvršenja krivičnog dela, kao i za lica koja nisu prijavila pripremanje krivičnog dela, izvršenje krivičnog dela ili učinioca, nadležan je, po pravilu, sud koji je nadležan za izvršioca krivičnog dela. U navedenim slučajevima subjektivnog i objektivnog koneksiteta dolazi po pravilu do spajanja postupka i posledica tog spajanja je vođenje jedinstvenog postupka i donošenje jedinstvene presude. 23

Kod mešovitog koneksiteta, tj., ako je u izvršenju više krivičnih dela učestvovalo više lica, do spajanja krivičnog postupka može doći po odluci suda. Naime, u takvoj situaciji sud može odlučiti da se sprovede jedinstven postupak i donese jedna presuda, ali samo pod uslovomda između izvršenih krivičnih dela postoji međusobna veza i ako postoje isti dokazi, tj., samo ako se jedinstveni postupak pokazuje kao celishodan. Stvarna nadležnost krivičnog suda za sprovođenje jedinstvenog postupka se određuje prema najtežem delu, a mesna nadležnost (ako su dela iste stvarne nadležnosti, a sa područja raznih sudova) prema prvenstvu otpočinjanja postupka. Od iznesenog opšteg pravila po kome se u slučaju subjektivnog i objektivnog koneksiteta sprovodi jedinstveni krivični postupak i donosi jedna presuda postoji izuzetak. Po istom sud koji je nadležan za odlučivanje o spajanju postupka može iz važnih razloga ili razloga celishodnosti, sve do završetka glavnog pretresa, odlučiti i o razdvajanju krivičnog postupka, tj., odlučiti da se postupak za pojedina krivična deila ili protiv pojedinih okrivljenih razdvoji i posebno dovrši ili preda drugom nadležnom sudu. Odluku (rešenje) o razdvajanju postupka nadležni sud donosi po saslušanju javnog tužioca kada se krivični postupak vodi po njegovom zahtevu. Inicijativa za razdvajanje postupka može poticati kako od samog suda tako i od krivičnoprocesnih stranaka.

Izuzeće sudija Izuzeće sudie i sudije porotnika je ustanova krivičnog procesnog prava putem koje se iz krivičnog postupka odstranjuje sudija i sudija porotnik kada postoje razlozi koji ih čine nepodobnim za vršenje sudske funkcije ili pobuđuju sumnju u njihovu nepristrasnost. ZKP razlikuje obavezno i fakultativno izuzeće. Razlika između ove dve vrste izuzeća nije samo u razlozima za izuzeće već i u vođenju postupka radi izuzeća. Obavezno izuzeće (isključenje) sudije Sudija ili sudija porotnik ne može vršiti sudijsku dužnost u sledećim slučajevima: -

-

-

Ako je oštećen krivičnim delom. Izuzeće po ovome osnovu nastupa bez obzira na činjenicu da li je oštećeni sudija ili sudija porotnik postavio imovinskopravni zahtev ili se odrekao odštetnog zahteva; Ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u prvoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena Ostali stepeni srodstva mogu biti razlog za fakutltativnog izuzeće; Ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem i oštećenim u odnosu staraoca, staranika, usvojioca, usvojenika, hranioca ili hranjenika; Ako je u istom krivičnom predmetu vršio radnje dokazivanja, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog odnosno tužioca, ili je saslušan kao svedok ili kao veštak. Ovaj razlog za izuzeće posledica je načela odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija prema kome svaka funkcija mora imati posebnog nosioca; Ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom. Pod nižim sudom, u smislu ovog razloga razume se sud niži od onog koji sada odlučuje, bez obzira na to da li je prvostepeni ili drugostepeni.

Fakultativno izuzeće sudije

24

Za razliku od pojedinačno navedenih i konkretizovanih razloga za obavezno izuzeće (isključenje), razlozi za fakultativno izuzeće nisu u ZKP na taj način precizirani, već se uopšteno navodi da će do izuzeća sudije ili sudije porotnika doći “ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrastnost”. Razlozi za ovu vrstu izuzeća su raznovrsni, a kao najčešći javljaju se: jako naglašeno prijateljstvo i drugarstvo, prisni ili neprijateljski odnosi, srodstvo u daljem stepenu od srodstva koje predstavlja osnov za obavezno izuzeće (isključenje), različiti odnosi zavisnosti – nadređenost ili podređenost između sudije ili sudije porotnika i drugih krivičnoprocesnih stranaka. Postupak za izuzeće U zavisnosti od razloga za izuzeće inicijativa za pokretanje postupka za izuzeće može doći od samog sudije, odnosno sudije porotnika, ali i od krivičnoprocesne stranke. Sudija ili sudija porotnik čim sazna da postoji koji od razloga za njegovo obavezno izuzeće (isključenje) ili fakutltativno izuzeće dužan je da prekine svaki rad u datoj krivičnoj stvari i da o tome obavesti predsednika suda, koji će nakon utvrđivanja postojanja razloga odrediti zamenu. U slučaju fakultativnog izuzeća sudija može, do donošenja odluke predsednika suda o izuzeću, da preduzima radnje za koje postoji opasnost od odlaganja. Kada je reč o izuzeću predsednika suda zameniće ga sudija tog suda najstariji po imenovanju, a ako to nije moguće, predsednik neposredno višeg suda će odrediti zamenu. Zahtev za izuzeće krivičnoprocesne stranke mogu podneti do početka glavnog pretresa, a ako je u pitanju razlog za obavezno izuzeće (isključenje) za koji je stranka saznala docnije, zahtev se može podneti odmah po saznanju za taj razlog. Zahtev za fakultativno izuzeće predsednika suda, stranke i branilac mogu podneti najkasnije u roku od pet dana od dana prijema poziva za glavni pretres. Ukoliko je reč o sudiji višeg suda, zahtev za njegovo izuzeće se može staviti u žalbu ili u odgovoru na žalbu. Ako je u pitanju obavezno izuzeće sudija ili sudija porotnik čim sazna da je takav zahtev stavljen dužan je da obustavi svaki rad na predmetu, a ukoliko je posredi fakultativno izuzeće može do donošenja rešenja o zahtevu za izuzeće da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja. O zahtevu za izuzeće sudije ili sudije porotnika odlučuje predsednik suda. Ako se zahteva izuzeće predsednika suda ili predsednika suda i sudije ili sudije porotnika, odluku o izuzeću donosi predsednik neposredno višeg suda. Jedino u slučaju ako se traži izuzeće predsednika Vrhovnog kasacionog suda odluku o izuzeću donosi opšta sednica tog suda. Uloženi zahtev za izuzeće može se rešenjem usvojiti, odbaciti ili odbiti. Protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za izuzeće žalba nije dozvoljena. Rešenje kojim se zahtev za izuzeće odbacuje donosi se iz procesnih razloga, dakle, ako je podnesen posle proteka roka (kada je reč o fakultativnom izuzeću), ako nije poimenično naveden subjekt čije se izuzeće traži, odnosno ako nije izložen razlog zbog koga se izuzeće traži. Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje žalba nije dozvoljena. Zahtev za izuzeće biće odbijen ako je neosnovan. Protiv rešenja kojim se zahvet za izuzeće odbija u stadijumu pre podignute optužnice dozvoljena je samostalna žalba i o njoj rešava sud. Međutim, ako je rešenje kojim se zahtev za izuzeće odbija doneto posle podignute optužnice žalba se na ovo rešenje može izjaviti samo u okviru žalbe na presudu.

Pojam, uređenje i organizacija Javnog tužilaštva URS predviđa da je Javno tužilaštvo samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, te da se osnivanje, organizacija i nadležnost javnog tužilaštva uređuju zakonom. 25

Javno tužilaštvo Republike Srbije čine Republičko javno tužilaštvo, apelaciona javna tužilaštva, viša javna tužilaštva, osnovna javna tužilaštva i javna tužilaštva posebne nadležnosti. Funkciju javnog tužilaštva u skladu sa načelom monokratskog uređenja vrši javni tužilac. Javna tužilaštva posebne nadležnosti su Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine. Republičko javno tužilaštvo, Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine, osnivaju se za teritoriju Republike Srbije. Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine imaju sedište u Beogradu. Apelaciono javno tužilaštvo osniva se za područje apelacionog suda. Više javno tužilaštvo osniva se za područje višeg suda, a osnovna javna tužilaštva se osnivaju za područje osnovnog suda. Osnivanje, sedište i područja apelacionih, viših i osnovnih javnih tužilaštava uređuju se posebnim zakonom. Javno tužilaštvo može imati posebno odeljenje, koje se obrazuje za gonjenje određenih krivičnih dela, u skladu sa posebnim zakonom. Tužilaštvo za organizovani kriminal može imati odeljenja van svog sedišta, u skladu sa posebnim zakonom. Radom javnog tužilaštva rukovodi javni tužilac koji je nosilac uprave u javnom tužilaštvu i odgovoran je za pravilan, tačan i blagovremen rad javnog tužilaštva. On određuje organizaciju i rad javnog tužilaštva, odlučuje o radnim odnosima zamenika javnog tužioca i osoblja, otklanja nepravilnosti i odugovlačenje u radu, stara se o održavanju samostalnosti i ugleda javnog tužilaštva i vrši druge poslove na koje je ovlašćen zakonom ili drugim propisom. Nadležnost javnog tužilaštva vrši javni tužilac neposredno ili preko zamenika. Zamenik javnog tužioca može, i bez posebnog ovlašćenja, da preduzme svaku radnju na koju je javni tužilac ovlašćen. Zamenik javnog tužioca obavezan je da izvrši sve radnje koje mu javni tužilac poveri. Niži javni tužilac podređen je višem a niže javno tužilaštvo višem. Odnosno, svaki javni tužilac je podređen republičkom javnom tužiocu, a svako javno tužilaštvo Republičkom javnom tužilaštvu. Javnog tužioca kao i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Visokog saveta pravosuđa. Posmatrano sa aspekta uslova za izbor tužioca, odnosno njegovog zamenika, može se konstatovati to da su oni identični uslovima za izbor sudije za područje za koje se osniva konkretno tužilaštvo, i to kako po pitanju opštih uslova tako i po pitanju konkretnih uslova koji se tiču radnog iskustva u pravnoj struci. Javni tužilac se bira iz reda javnih tužilaca ili zamenika javnih tužilaca, odnosno među licima koja ispunjavaju propisane uslove za izbor, na period od šest godina i može biti ponovo biran. Javni tužilac kome funkcija prestane na lični zahtev ili ako ne bude ponovo izabran, obavezno se bira na funkciju zamenika javnog tužioca koju je obavljao pre izbora. Ukoliko je biran za javnog tužioca višeg stepena iz nižeg javnog tužilaštva, tada se nakon prestanka funkcije javnog tužioca obavezno bira na funkciju zamenika javnog tužioca u javnom tužilaštvu višeg stepena, kojim je rukovodio. Ako je javni tužilac izabran među licima koja nisu bili zamenici javnog tužioca, nakon prestanka funkcije, takvo lice se obavezno bira na funkciju zamenika javnog tužioca u javnom tužilaštvu u kojem je bio javni tužilac. Odluku o izboru donosi Državno veće tužilaca. Pre isteka vremena na koji je biran ili pre navršenja radnog veka funkcija javnom tužiocu može prestati samo pod uslovima i iz razloga predviđenim ovim zakonom. Mandat zamenika javnog tužioca koji je prvi put izabran na funkciju traje tri godine, a svaki naredni izbor je trajan. Pre isteka vremena na koji je biran ili pre navršenja radnog veka funkcija zameniku javnog tužioca može prestati samo pod uslovima i iz razloga predviđenim ovim zakonom. URS predviđa osnivanje Državnog veća tužilaca, samostalnog organa koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u skladu sa Ustavom, a Ustavom je određen i sastav ovog organa, način izbora njegovih članova, kao i trajanje njihovog mandata. Državno veće tužilaca ima 11 članova, od čega su tri člana po položaju (republički javni tužilac, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine) i osam izabranih članova koje bira Narodna skupština u skladu sa zakonom. Izborne članove čine: šest 26

javnih tužilaca ili zamenika javnih tužilaca sa stalnom funkcijom, od kojih jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje petanest godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta, i oni se biraju na pet godina.

Načela uređenja javnog tužilaštva Načelo inokosnog (monokratskog) uređenja Suština načela inokosnog (monokratskog) uređenja javnog tužilaštva ispoljava se u tome što javno tužilaštvo, kao samostalni državni organ, predstavlja i njegovu funkciju vrši samo jedno lice – javni tužilac. Ne postoji vršenje poslova i odlučivanja u zbornom sastavu. Nadležnost javnog tužilaštva vrše Republički javni tužilac, apelacioni javni tužilac, viši i osnovni javni tužilac. Ovako utvrđenu nadležnost javnog tužilaštva javni tužilac vrši neposredno ili preko zamenika. Načelo hijerarhijske potčinjenosti nižeg javnog tužioca višem javnom tužiocu Ovo načelo proizlazi iz samog načina uređenja i organizacije Javnog tužilaštva. Prema izričitoj odredbi zakona niži javni tužilac podređen je višem a niže javno tužilaštvo višem. Odnosno svaki javni tužilac podređen je Republičkom javnom tužiocu i svako javno tužiaštvo Republičkom javnom tužilaštvu. Ovakav međusoban odnos ovog državnog organa svoju praktičnu realizaciju nalazi i u tzv. obaveznim uputsvima višeg javnog tužioca. Naime, viši javni tužilac može nižem izdati obavezno uputstvo za postupanje. Uputstvo se izdaje u pismenoj formi, a niži javni tužilac, koji smatra da je obavezno uputstvo suprotno zakonu, može izjaviti prigovor Republičkom javnom tužiocu, preko javnog tužioca koji je izdao obavezno uputstvo. Protiv obavezno uputstva Republičkog javnog tužioca prigovor nije dopušten. Slično ovom, javni tužilac može takođe svom zameniku izdati obavezna upustva za postupanje, i to u pismenoj formi. Zamenik javnog tužioca koji smatra da je uputstvo suprotno zakonu dužan je da pre njegove primene zatraži mišljenje neposredno višeg javnog tužioca, i to preko javnog tužioca koji je izdao uputstvo. Načelo devolucije Načelo devolucije javlja se kao posledica načela hijerarhijskog uređenja javnog tužilaštva. Suština ovog načela ogleda se u pravu višeg javnog tužioca da preduzme funkciju krivičnog gonjenja, odnosno pojedine radnje iz nadležnosti nižeg javnog tužioca. Zakon o javnom tužilaštvu predviđa da viši javni tužilac može preduzeti sve radnje na koje je ovlašćen niži. Načelo supstitucije Viši javni tužilac može nižeg ovlastiti da postupa u stvarima iz nadležnosti drugog nižeg javnog tužioca. Načelo supstitucije predstavlja pravo višeg javnog tužioca da ovlasti nižeg javnog tužioca da preduzme funkciju krivičnog gonjenja, odnosno pojedine randje iz nadležnosti drugog nižeg, nadležnog javnog tužioca.

27

Nadležnost, izuzeće i imunitet javnog tužioca Nadležnost javnog tužioca Pitanje stvarne i mesne nadležnosti javnog tužioca rešeno je ZKP i ZJTRS, i to skoro na istovetan način kao i pitanje stvarne i mesne nadležnosti sudova. Javni tužilac postupa pred odgovarajućim sudom saglasno zakonu. Mesna nadležnost javnog tužioca određuje se prema odredbama koje važe za nadležnost suda onog područja za koje je tužilac postavljen. Pitanje nadležnosti za rešavanje sukoba nadležnosti između pojedinih tužilaca zavisi od toga o kojem je tužiocu reč. Sukob nadležnosti između javnih tužilaca rešava zajednički neposredno viši javni tužilac. Nenadležni javni tužilac dužan je da, dok se ne reši sukob nadležnosti, preduzima one procesne radnje kod kojih postoji opasnost od odlaganja. O svim procesnim radnjama preduzetim u postupku sukoba nadležnosti, zbog opasnosti od odlaganja, nenadležni javni tužilac obavezan je da obavesti nadležnog javnog tužioca. Izuzeže javnog tužioca Sa ciljem obezbeđenja što potpunije objektivnosti i nepristrasnosti u radu ovog državnog organa zakonom je predviđen inistut izuzeća javnog tužioca. Inistitut izuzeća javnog tužioca karakterišu dve osobenosti. Prov, odredbe o izuzeću sudija i sudija porotnika shodno se primenjuju i na javne tužioce i lica koja su na osnovu zakona ovlašćena da javnog tužioca zastupaju u postupku. O izuzućeu javnog tužioca odlučuje, po pravilu neposredno viši javni tužilac, a o izuzeću zamenika javnog tužioca odlučuje javni tužilac. O izuzeću republičkog javnog tužioca primenjuje se odgovarajuća odredba zakona. Imunitet javnog tužioca U svome radu javni tužilac, kao i njegov zamenik, uživaju imunitet. Javni tužilac i zamenik javnog tužioca ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje u vršenju tužilačke funkcije, osim ako je reč o krivičnom delu kršenja zakona od strane javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. U postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u vršenju tužilačke funkcije, odnosno službe, javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca, ne može biti lišen slobode bez odobrenja nadležnog odbora Narodne skupštine. Znači, procesnopravni imunitet tužioca i njegovog zamenika odnosi se samo na lišenje slobode. U svemu ostalom, krivično gonjenje i krivični postupak prema njima, pa i za krivično delo učinjeno u vršenju tužilačke dužnosti, mogu biti preduzeti bez obzira na njihovu funkciju. Javni tužilac i zamenik nikome nisu odgovorni za mišljenje dato u vršenju dužnosti.

Položaj i uloga javnog tužioca u krivičnom postupku Javni tužilac u krivičnom postupku je krivičnoprocesna stranka s funkcijom optužbe i kao takav ima pravo i dužnost da preduzima krivično gonjenje za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti. Javni tužilac je ovlašćeni tužilac za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti. Sa ciljem realizacije ove funkcije zakon je propisao određena prava i dužnosti, odnosno dao javnom 28

tužiocu određena ovlašćenja za preduzimanje krivičnoprocesnih mera i radnji. Javni tužilac je nadležan, tj. ima pravo i dužnost da preduzima sledeće aktivnosti: 1. da rukovodi pretkrivičnim postupkom, 2. da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa Zakonikom, 3. da podiže i zastupa optužnicu, odnosno optužni predlog pred nadležnim sudom, 4. da izjavljuje žalbe protiv nepravosnažnih sudskih odluka i da podiže vanredne pravne lekove protiv pravosnažnih sudskih odluka, 5. da vrši druge radnje određene Zakonikom. U praktičnom ostvarivanju poverene funkcije krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, javni tužilac postupa, po pravilu, po načelu legaliteta krivičnog gonjenja, odnosno obavezan je da preduzme i produži krivično gonjenje ako su ispunjeni uslovi za to, tj. ako postoje dokazi koji govore u prilog potrebnog stepena sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Sa ciljem što poptunijeg i efikasnijeg ostvarivanja poverene mu funkcije, a posebno s ciljem otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca javni tužilac sarađuje, pre svega, sa organima unutrašnjih poslova. Pored organa unutrašnjih poslova javni tužilac u ostvarivanju svoje funkcije sarađuje i sa druigm pravnim licima i građanima. Javni tužilac ovlašćen je da od suda, drugih državnih organa i pravnih lica zahteva da mu dostave spise i obaveštenja koja su mu potrebna za preduzimanje radnji iz njegove nadležnosti, a oni su obavezni da postupe po njegovom zahtevu. S druge strane obaveza je javnog tužioca da od državih organa, pravnih lica i građana prima podneske i izjave u stvarima iz svoje nadležnosti radi preduzimanja radnji na koje je ovlašćen. Javni tužilac je državni organ koji je ustanovljen da štiti ne samo državni, već i opšti (javni) interes. Njega u krivičnim sudskim postupcima mora da karakteriše objektivnost i nepristrasnost. Osnovni zadatak javnog tužioca kao ovlašćenog tužioca u krivičnom postupku jeste objektivno, svestrano i zakonito rasvetljenje i rešenje određene krivične stvari, bez obzira na to da li ona ide na štetu ili u korist druge stranke u postupku. Cilj celokupne procesne delatnosti javnog tužioca u krivičnom postupku ne sme da bude zalaganje za sudsku odluku, koja će po svaku cenu ići na štetu druge strane u postupku, već zalaganje za donošenje zakonite odluke, a to može biti i odluka u korist protivne stranke, ukoliko ona nesumnjivo proizlazi iz zakona. Rečju obaveza je javnog tužioca da u krivičnom postupku doprinosi utvrđivanju materijane istine, usled čega će nekada doći u situaciju da predloži izvođenje i onih dokaza koji idu u korist okrivljenog, da izjavi žalbu u korist okrivljenog, tj. da vrši materijalnu odbranu okrivljenog od eventualne pogrešne i nezakonite sudske odluke.

Pojam i svojstva oštećenog u krivičnom postupku Oštećeni je lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo krivičnim delom. Sticanje svojstva oštećenog lica zavisi od prethodnog ispunjenja dvaju kumulativno propisanih uslova. Prvi je da je krivično delo izvršeno, a drugi da je izvršenjem tog krivičnog dela doški do povrede ili ugrožavanja nekog ličnog ili imovinskog prava, i to bez obzira da li iz toga potiče pravo na imovinskopravni zahtev, i bez obzira na to da li se on ostaruje u krivičnom postupku ili ne. U svojstvu oštećenog lica može da se pojavi lice kojem je povređeno ili ugroženo kakvo imovinsko pravo, lice kojem je povređeno samo lično pravo iz kojeg ne proizlazi nikakav imovinskopravni zahtev, lice kojem je neko pravo samo ugroženo, lice kojem je okrivljeni nadonkadio štetu i sl. U svojstvu oštećenog može da se pojavi kako fizičko, tako i pravno lice Oštećeni se u krivičnom postupku može pojaviti: 1. kao privatni tužilac (kod krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi); 2. kao supsidijarni tužilac (kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, a kod kojih je javni tužilac našao da nema osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja ili kod kojih je u toku postupka odustao od krivičnog gonjenja); 3. s predlogom za krivično 29

gonjenje; 4. s predlogom za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva, koji je nastao izvršenjem krivičnog dela; 5. kao svedok. Da bi jedno lice steklo svojstvo oštećenog u krivičnom postupku, neophodno je da se u tom postupku ono pojavi u zakonom predviđenom roku, i to neposredno ili posredno preko zakonskog zastupnika ili punomoćnika.

Oštećeni kao privatni tužilac Pojam, subjekti i rokovi za podnošenje privatne tužbe Oštećeni se u svojstvu privatno tužioca javlja kod krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi. Kod krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi, privatna tužba je glavna i jedina tužba. Po svojoj pravnoj prirodi privatna tužba je procesna pretpostavka za pokretanje i vođenje krivičnog postupka za krivična dela za koje je zakonom određeno da se gonjenje njegovih učinilaca preduzima privatnom tužbom. Opravdanje predviđanja privatne tužbe, odnosno određivanje jednog broja krivičnih dela za koje se gonjenje preduzima samo po privatnoj tužbi ogleda se u manjem značaju tih krivičnih dela, uslovljenosti postojanja dela subjektivnim osećanjima oštećenog i činjenici da bi gonjenje za ta krivična dela po službenoj dužnosti nanosilo veću štetu oštećenom nego samo krivično delo. Pravo na podnošenje privatne tužbe pripada ovlašćenom licu (oštećenom) kako fizičkom, tako i pravnom licu. Kada su istim krivičnim delom povređena ili ugrožena lična ili imovinska prava više lica, ona su istovremeno ovlašćena na podnošenje privatne tužbe. U ovakvom slučaju gonjenje će se preduzeti, odnosno produžiti, po privatnoj tužbi svakog oštećenog, što znači da je, po pitanju gonjenja učinioca krivičnog dela, pravo svakog od oštećenih nezavisno od prava ostalih oštećenih. Privatna tužba je deljiva i u ličnom i u stvarnom pogledu. Ovlašćeno lice je može podići protiv nekih učesnika ili za neka krivična dela, a protiv drugih učesnika ili za druga krivična dela u sticaju ne. Oštećeni da bi stekao svojstvo privatno tužioca, mora da podnese privatnu tužbu u roku od tri meseca od dana kada je saznao za krivično delo i učinioca. Rok za protitužbu nije vremenski preciziran. Rok za privatnu tužbu teče od saznanja za krivično delo i učinioca, a rok zastarelosti krivičnog gonjenja od dana izvršenja krivičnog dela. Zbog ovog, može se dogoditi da pravo na privatnu tužbu zastari pre nego što zastari pravo na krivično gonjenje i obratno da nastupi zastarelost krivičnog gonjenja pre nego što zastari pravo na podnošenje privatne tužbe. Zastarelost krivičnog gonjenja je čisto objektivna ustanova, nezavisna od saznanja za krivično delo i učinioca, a rok za privatnu tužbu je čisto subjektivan. Pravni položaj privatnog tužioca

30

Oštećeni kao privatni tužilac je u postupku krivičnoprocesna stranka sa odgovarajućim pravima i dužnostima koje su izričito određene ZKP-om. Ova prava i dužnosti (specifična prava i dužnosti privatnog tužioca), faktički, određuju pravni položaj privatnog tužioca i krivičnom postupku. 1.1.1 Prava privatnog tužioca -

Predlaganje dokaza i učestvovanje u njihovom izvođenju Razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz Prisustvovanje radnjama dokazivanja i obaveštavanje o njihovom izvođenju Obaveštavanje o glavnom pretresu i sednici veća Povraćaj u pređašnje stanje Čitanje privatne tužbe na glavnom pretresu Pouka o pravnom leku

1.1.2 Dužnosti privatnog tužioca -

Obaveštavanje suda o promeni adrese i boravišta Naknada troškova krivičnog postupka Korektno ponašanje u postupku

Gubitak svojstva privatnog tužioca Svojstvo privatnog tužioca ovlašćeno lice može izgubiti davanjem izjave o odustanku od daljeg gonjenja (izričiti odustanak) i putem zakonske prezumpacije o odustanku od tužbe (prećutni odustanak). Privatni tužilac koji je odustao od privatne tužbe gubi pravo da ponovo podnese privatnu tužbu po istoj stvari. Opozivanje odustanka nije moguće. Obaveza naknade troškova krivičnog postupka pada na privatnog tužioca, s tim što se okrivljeni i privatni tužilac mogu poravnati u pogledu njihovih međusobnih troškova. Slučajevi prećutnog odustanka privatnog tužioca od tužbe predviđeni su ZKP-om. Smatraće se da je privatni tužilac odustao od tužbe ako ne dođe na glavni pretres iako je uredno pozvan, ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta.

Oštećeni kao supsidijarni tužilac Svojstvo supsidijarnog tužioca u krivičnom postupku oštećeni može da stekne kod krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti a kod kojih je javni tužilac našao da nema osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja ili je u toku postupka odustao od krivičnog gonjenja. Oštećeni kao susidijarni tužilac može goniti samo za činjenično isto delo za koje je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu ili odustao od gonjenja. Pored iznesenog materijalnog uslvoa, da bi oštećeni mogoa da stekne svojstvo supsidijarnog tužioca moraju biti ispunjeni i formalni uslovi koji su vezani za rok i određeni način preduzimanja, odnosno nastavljanja krivičnog gonjenja. Svojstvo supsidijarnog tužioca, odnosno pravo da pokrene ili produži već pokrenuti krivični postupak, oštećeni stiče u sledećim slučajevima: - Kada javni tužilac odbaci krivičnu prijavu zato što smatra da nema uslova za krivično gonjenje. Razlog odbačaja krivične prijave pravno je irelevantan za mogućnost sticanja svojstva supsidijarnog tužioca od oštećenog; - Kada istražni sudija rešenjem obustavi istragu zbog odustanka javnog tužioca od gonjenja u toku istrage ili po završnoj istrazi. O obustavljanju istrage oštećenog obaveštava istražni sudija. U slučaju prekida istrage oštećeni ne može steći stvojstvo supsidijarnog tužioca, jer u takvom slučaju nema odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja; 31

-

Kada veće rešenjem obustavi istragu protiv volje javnog tužioca. U ovom slučaju rešenje o obustavi istrage dostavlja se ne samo javnom tužiocu i okrivljenom, već i oštećenom. Protiv ovog rešenja javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe. Međutim, ako je protiv rešenja o obustavi istrage žalbu izjavio samo oštećeni a žalba se uvaži, smatraće se da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje; - Kada javni tužilac odustane od optužnice pre nego što je glavni pretres počeo. U ovome slučaju predsednik veća o tome obaveštava sva lica koja su bila pozvana na glavni pretres, a oštećenog posebno upozorava o pravu da može nastaviti gonjenje; - Kad javni tužilac odustane od optužnice na glavnom pretresu. U ovome slučaju oštećeni je dužan da se odmah, a najkasnije u roku od osam dana, izjasni da li hoće da produži gonjenje. U slučaju da oštećeni nije prisutan na glavnom pretresu, a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta smatraće se da neće da produži gonjenje. O ovakvoj pretpostavi oštećeni se upozorava u pozivu; - Kad javni tužilac na pretresu pred drugostepenim sudom u celini odustane od optužnice. Pored iznesenog, oštećeni se u još jednom slučaju, istina samo u skraćenom krivičnom postupku, može pojaviti u svojstvu supsidijarnog tužioca. To je slučaj kada je oštećeni podneo krivičnu prijavu, a javni tužilac u roku od mesec dana po prijemu prijave ne podnese optužni predlog niti obavesti oštećenog da je odbacio prijavu. U takvom slučaju oštećeni stiče pravo da kao tužilac preduzme gonjenje podnošenjem optužnog predloga sudu. U krivičnom postupku prema maloletnicima ne postoji ustanova supsidijarne tužbe. Jedini ovlašćeni tužilac u ovom slučaju je javni tužilac za maloletnike. Oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja. Ovaj rok je prekluzivan, i sud je dužan da pazi na njega po službenoj dužnosti u toku celog postupka. Ako oštećeni kao tužilac umre u toku trajanja roka za preduzimanje gonjenja ili u toku postupka, njegovi sukcesori mogu, u roku od tri meseca od dana njegove smrti, preduzeti gonjenje, odnosno dati izjavu da postupak nastavljaju. Oštećeni može preduzeti ili nastaviti krivično gonjenje podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta: - Zahteva za sprovođenje istrage, odnosno predloga za dopunu istrage, ako je do odustanka javnog tužioca od gonjenja došlo pre i u toku istrage; - Optužnice, ako je do odustanka javnog tužioca došlo posle podignute optužnice pa sve do završetka glavnog pretresa kao i na pretresu pred drugostepenim sudom. Preuzimajući gonjenje, oštećeni može da ostane pri optužnom aktu javnog tužioca; - Optužnog predloga u skraćenom krivičnom postupku. Takođe, oštećeni može preduzeti ili nastaviti krivično gonjenje i izjavom žalbe na rešenje o obustavi istrage, usmenom izjavom o produženju krivičnog gonjenja i podnošenjem molbe za povraćaj u pređašnje stanje. Pravni položaj oštećenog kao supsidijarnog tužioca 1.1.3 Prava oštećenog kao supsidijarnog tužioca

-

Prava kao javni tužilac

Polazeći od činjenice da se oštećeni u svojstvu supsidijarnog tužioca javlja kod istih onih krivičnih dela za čije je krivično gonjenje primano nadležan javni tužilac (krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti) ZKP je opštom odredbom propisao da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima i javni tužilac. Izuzetak su samo ona prava koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu: 32

-

Pravo preduzimanja, odnosno nastavljanja krivičnog gonjenja; Razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz; Obaveštavanje o glavnom pretresu i sednici drugostepenog suda; Usmeno izlaganje sadržaja optužnice na glavnom pretresu; Neudaljavanje iz sudnice u toku glavnog pretresa; Pravo na povraćaj u pređašnje stanje; Pravo na pouku o pravnom leku; Pravo na vršenje svojih prava preko punomoćnika.

1.1.4 Dužnosti oštećenog kao supsidijarnog tužioca Dužnosti oštećenog kao supsidijarnog tužioca identične su zakonom posebno regulisanim dužnostima privatnog tužioca. Gubitak prava i prestanak oštećenom svojstva supsidijarnog tužioca Oštećeni gubi pravo da se pojavi u svojstvu supsidijarnog tužioca: - Ako u zakonskom roku ne preduzme gonjene; - Ako nije prisutan na glavnom pretresu a uredno je pozvan; - Ako mu se nije mogao uručiti poziv zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta; - Ako, i pored toga što je uredno pozvan, ne dođe na glavni pretres koji je zakazan na osnovu njegove molbe za povraćaj u pređašnje stanje zbog toga što je na prvom glavnom pretresu na koji je takođe bio uredno pozvan, javni tužilac odustao od optužnice pa je doneta presuda kojom se optužba odbija. Pravo ponovnog sticanja svojstva supsidijarnog tužioca stiče se upotrebom instituta povraćaja u pređašnje stanje. Za razliku od gubitka prava oštećenog da se pojavi u svojstvu supsidijarnog tužioca gde oštećeni nije ni stekao ovo svojstvo, kod prestanka oštećenom svojstva supsidijarnog tužioca, prestaje već stečeno svojstvo supsidijarnog tužioca iz sledećih razloga: - Izjava oštećenog kao tužioca da odustaje od krivičnog gonjenja; - Zakonska prezumpacija o odustanku oštećenog kao supsidijarnog tužioca od krivičnog gonjenja; - Ako po završenoj istrazi vođenoj po njegovom zahtevu ne podnese optužnicu, odnosno ne stavi predlog za dopunu istrage u roku od osam dana od prijema poziva; - Ako u roku određenom zakonom ne pokrene ili ne produži gonjenje; - Ako ne dođe na glavni pretres iako je uredno pozvan ili ako nije uredno pozvan a poziv mu se nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta; - Ako u roku od tri dana od dana saopštenja predsednika veća koje rešava o prigovoru protiv optužnice da treba da otkloni pogreške i nedostatke u optužnici ili u samom postupku ili da je potrebno bolje razjašnjenje stanja da bi se ispitala osnovanost optužnice, ne podnese ispravljenu optužnicu ili ne stavi predlog za dopunu, odnosno sprovođenje istrage.

Oštećeni sa imovinskopravnim zahtevom Predviđanje mogućnosti ostvarivanja imovinskopravnog zahteva ovlašćenog lica u krivičnom postupku ustanovljeno je, pre svegam iz razloga celishodnosti. Povezanost krivičnog dela i imovinskopravnog zahteva ukazuje na to da je najbolje i krivičnopravnu i građanskopravnu stranu krivične stvari rešiti u jedinstvenom postupku, pod uslovom da to ne smeta brzom i efikasnom rešenju same krivične stvari. Posmatrano sa aspekta procesa takav postupak je ekonomičniji. 33

Dokazi o krivičnom delu i krivičnoj odgovornosti okrivljenog najčešće su i dokazi o osnovanosti imovinskopravnog zahteva. Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parnici. Imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku može se postaviti jedino prema okrivljenom. U krivičnom postupku nije moguće ostvariti imovinskopravni zahtev prema drugim licima, pa ni u onom slučaju kada su ona dužna da izvrše obavezu umesto okrivljenog ili solidarno sa njim. Imovinskopravni zahtev može da se odnosi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla, pod uslovom da je njihovo ostvarivanje moguće pred parničnim sudom. Predmet imovinskopravnog zahteva ne mogu biti one stvari o kojima se ne može odlučivati u parničnom postupku, kao ni stvari koje nemaju karakter imovinskopravnog odnosa. Jednim predlogom u istom krivičnom postupku, imovinskopravni zahtev se može odnositi i na naknadu štete i na povraćaj stvari, odnosno i na poništaj određenog pravnog posla. Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva podnosi se organu kojem se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak. Ako ima više lica ovlašćenih na podnošenje predloga onda svaki od njih mora samostalno i određeno da podnese predlog u svoje ime. Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva ne mora biti samostalni akt. Oštećeni kao tužilac i privatni tužilac imovinskopravni zahtev, po pravilu, postavljaju u svojoj tužbi. Predlog se može postaviti kako u prethodnom, tako i u glavnom postupku, u krivičnoj prijavi, prilikom saslušanja u svojstvu svedoka i sl. Imovinskopravni zahtev mora biti jasno određen, kako u pogledu vrste tako i u pogledu visine štete, odnosno načina restitucije. Ukoliko je reč o naknadi štete, neophodno je navesti način nastanka štete i tačno odrediti njenu visinu. Kod povraćaja stvari mora se navesti način oduzimanja stvari, opisati stvar što detaljnije i navesti gde se stvar nalazi ukoliko je to poznato. Ako je posredi poništenje pravnog posla treba ukazati o kakvom pravnom poslu je reč, pod kojim uslovima je sklopljen i kakve su posledice. Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva ovlašćeno lice može podneti najkasnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom. Odlučujući o postavljenom imovinskopravnom zahtevu, sud može doneti sledeće odluke: - Dosuditi imovinskopravni zahtev u celini, ili delimično, a za višak uputiti oštećenog na parnicu, ako donese presudu kojom se okrivljeni oglavaša krivim, ili rešenje o sudskoj opomeni, a podaci krivičnog postupka pružaju pouzdan osnov za potpuno ili delimično dosuđenje imovinskopravnog zahteva. - Uputiti oštećenog da imovinskopravni zahtev u celini ostvari u parnici: a) Ako donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kada rešenjem obustavi krivični postupak; b) Ako donese presudu kojom se okrivljeni oglašava krivim, a odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu bi znatno odugovlačilo krivični postupak ili ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov za dosuđivanje imovinskopravnog zahteva u celini, računajući tu i slučaj kada je imovinskopravni zahtev neosnovan; c) U postupku prema maloletnicima kad sud izrekne vaspitnu meru. Maloletnika sud može osuditi na ispunjenje imovinskopravnog zahteva samo ako mu je izrekao kaznu. - Uputiti oštećenog da imovinskopravni zahtev može prijaviti u krivičnom postupku koji će otpočeti ili produžiti nadležni sud kada se oglasi nenadležnim za krivični postupak.

Pojam, osnovna obeležja i položaj okrivljenog u krivičnom postupku Pojam i osnovna obeležja okrivljenog Okrivljeni je lice prema kome se vodi krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršilo krivično delo koje mu se stavlja na teret, ali se ne smatra krivim i poseduje pravo odbrane i 34

druga zakonom određena prava i dužnosti. Okrivljeni je glavni krivičnoprocesni subjekt i kao takav nosilac je funkcije odbrane. Kao i ovlašćeni tužilac i okrivljeni je krivičnoprocesna stranka, i to ravnopravna stranka sa ovlašćenim tužiocem, što je, prevashodno, postignuto zakonom propisanom pretpostavkom nevinosti. Drugo osnovno obeležje okrivljenog je pravo na odbranu, koje karakteriše njegov položaj u krivičnom postupku. Za lice protiv koja je pokrenut i vodi se krivični postupak ZKP je dao i određene nazive: okrivljeni, optuženi i osuđeni. Okrivljeni je lice protiv koja je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili protiv koga je podneta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba. Optuženi je lice protiv koga je optužnica stala na pravnu snagu, a osuđeni je lice za koje je pravosnažnom presudom ili pravosnažnim rešenjem o kažnjavanju utvrđeno da je krivično odgovorno za određeno krivično delo. Osuđenim se smatra i optuženi kome je izrečena sudska opomena, jer rešenje o sudskoj opomeni ima tretman presude kojom se optuženi oglašava krivim. Sva ova lica obeležavaju se u ZKP i zajedničkim nazivom okrivljeni, usled čega se o značenju izraza okrivljenih može govoriti u širem i užem smislu. Položaj okrivljenog u krivičnom postupku 1.1.5 Prava okrivljeno u krivičnom postupku Osnovno pravo okrivljenog u krivičnom postupku je pravo na odbranu koja može biti lična i stručna. Lična odbrana je odbrana koju vrši sam okrivljeni, a stručna odbrana je odbrana koju vrši branilac. Odbranu okrivljenog, u izvesnom smislu, vrši i sud i drugi državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku, jer u skladu sa načelom utvrđivanja materijalne istine, obavezni su da sa jednakom pažnom ispituju i utvrde kako činjenice koje terete okrivljenog tako i one koje mu idu u korist. U vezi sa pravom na odbranu, okrivljenom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist. Dalje, okrivljenom se mora saopštiti da nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja, a zabranjeno je prema okrivljenom upotrebljavati silu, pretnju, obmanu, obećanje, iznude, iznuđivanje ili druga slična sredstva da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja ili nekog činjenja koje bi se protiv njega moglo upotrebiti kao dokaz. Pravo okrviljenog na odbranu je ustavno pravno. URS u članu 33. stav 1. predvđida da je svakome ko je okrivljen zajamčeno pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane. Takođe, predviđeno je da niko ko je okrivljen a dostižan je sudu ne može biti kažnjen ako mu nije bilo omogućeno da bude saslušan i da se brani. Iz prava na odbranu okrivljenog proizilazi i nekoliko drugih prava: - Pravo da bude saslušan, čime mu se pruža mogućnost da se, ako to želi, izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete; - Pravo da već na prvom saslušanju bude upoznat sa krivičnim delom koje mu se stavlja na teret i sa osnovama optužbe i dokazima koji ga terete; - Pravo na obezbeđenje dovoljnog vremena za pripremanje odbrane; - Pravo da blagovremeno bude poučen o pravu na branioca. 1.1.6 Dužnosti okrivljenog Okrivljeni u krivičnom postupku ima dužnost prisustvovanja krivičnom postupku i dužnost obaveštavanja suda o promeni adrese i boravišta.

35

Mere za obezbeđenje priustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka (poziv, dovođenje i zabrana napuštanja boravišta) Polazeći od činjenice da se krivični postupak vodi protiv individualno određenog lica ustanovljena je dužnost okrivljenog da priustvuje krivičnom postupku. Izuzeci od ovog pravila izričito su propisani ZKP. Zakonik je predvideo i određene mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka. Ove mere nisu sankcije prema okrivljenom, već mere koje služe isključivo ciljevima postupka i kao takve određuju se u skladu sa propisima konkretnog postupka. ZKP predviđa sledeće mere: poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor. Prilikom odlučivanja koju će od mogućih mera primeniti nadležni organ mora da vodi računa o tome da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom. Određena mera se mora ukinut po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi koji su je izazvali, odnosno zameniti drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi. Poziv Poziv je najblaža i redovna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku. Obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku na ovaj način vrši se u slučaju kada okrivljeni treba da bude saslušan ili kada treba da prisustvuje izvršenju drugih krivičnoprocesnih radnji. Poziv okrivljenom upućuje sud. Pozivanje okrivljenog vrši se dostavljanjem zatvorenog pismenog poziva, posredstvom državnog organa ili pošte. Pismeni poziv za okrivljenog sadrži: naziv suda koji poziva, ime i prezime okrivljenog, zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, mesto gde okrivljeni ima da dođe, dan i čas kada treba da dođe, naznačenje da se poziva u svojstvu okrivljenog i upozorenje da će u slučaju nedolaska biti prinudno doveden, službeni pečat i ime i prezime sudije koji poziva. Kada se okrivljeni prvi put poziva, poučiće se u pozivu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju. Dovođenje Dovođenje je druga mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, i može se primeniti ako je doneto rešenje o pritvoru, ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe a svoj izostanak ne opravda, i ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva. Nadležni organ odluku o primeni ove mere donosi u formi pismene naredbe. Naredba o dovođenju sadrži: ime i prezime okrivljenog, zakonski naziv krivičnog dela uz navođenje odredaba krivičnog zakona, razloga zbog koga se naređuje dovođenje, službeni pečat i potpis sudije koji naređuje dovođenje. Naredbu za dovođenje izdaje sud a njeno izvršenje povereno je organima unutrašnjih poslova. U postupku izvršenja naredbe o dovođenju policijski službenij predaje naredbu okrivljenom i poziva ga da pođe sa njim. Ako okrivljeni to odbije dovešće se prinudno.

Zabrana napuštanja boravišta

36

Zabrana naputštanja boravišta je treća mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Mogućnost primene ove mere postoji u slučaju ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo. U takvim slučajevima sud može, obrazloženim rešenjem, zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta. Uz meru zabrane napuštanja boravišta okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili sastajanje sa određenim licima, može mu biti naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu, odnosno privremeno mu može biti oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola. Međutim, ovim merama okrivljenom se ne može ograničiti da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem, kao ni da obavlja svoju profesionalnu dužnost. Rešenjem o određivanju navedenih mera okrivljeni se upozorava na to da se protiv njega može odrediti pritvor u slučaju da prekrši izrečene zabrane. Zabranu napuštanja boravišta u toku istrage određuje i ukida istražni sudija, a posle podignute optužnice predsednik veća. Ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, pre donošenja rešenja kojim se mera nalaže ili ukida sud traži mišljenje javnog tužioca. Mera može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravosnažnosti presude, s tim što su istražni sudija ili predsednik veća dužni da svaka dva meseca ispituju da li je primenjena mera još potrebna.

Mere za obezbeđenje priustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka (jemstvo) Jemstvo je mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i za nesmetano vođenje krivičnog postupka koja se primenjuje u slučaju da prema okrivljenom treba odrediti ili je već određen pritvor zbog bojazni da će pobeći kao i u slučaju ako uredno pozvani optuženi očigledno izbegava da dođe na glavni pretres. Ako se okrivljeni ima staviti u pritvor ili je već stavljen u pritvor samo zbog bojazni da će pobeći može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu uz jemstvo. Okrivljeni prema kome je određen pritvor po nekom drugom osnovu ne može se pustiti na slobodu uz jemstvo. Jemstvo se sastoji u moralnoj obavezi i materijalnoj garanciji okrivljengo ili drugog lica. Moralna obaveza se sastoji u davanju izjave od okrivljenog ili drugog lica da okrivljeni neće pobeći do kraja krivičnog postupka, uz obećanje okrivljenog da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište. Jemstvo može biti lično i stvarno i sastoji se u polaganju gotovog novca, hartija od vrednosti, dragocenosti ili drugih pokretnih stvari veće vrednosti koje se lako mogu unovčiti ili čuvati; u stavljanju hipoteke za iznos jemstva na nepokretna dobra lica koje daje jemstvo ili u ličnoj obavezi jednog ili više građana da će u slučaju bekstva okrivljenog platiti utvrđeni iznos jemstva. Materijalnu garanciju daje takođe okrivljeni ili drugo lice ili i okrivljeni i drugo lice zajedno, a visina materijalne granacije uvek glasi na novčani iznos. Visina novčanog iznosa jemstva nije određena ni u pogledu najvišeg ni u pogledu najnižeg iznosa, ali se visina novčanog iznosa jemstva određuje s obzirom na težinu krivičnog dela, lične i porodične prilike okrivljenog i imovno stanje lica koje daje jemstvo. Sudbina datog jemstva zavisi kako od ponašanja okrivljenog, tako i od okončanja krivičnog postupka. U zavisnosti od ova dva kriterijuma jemstvo traje dok se ne ukine ili zadrži. Do ukidanja jemstva u toku krivičnog postupka može doći ako se okrivljeni ne odazove na uredan poziv suda a izostanak ne opravda ili ako se protiv okrivljenog, pošto je ostavljen na slobodi, pojavi neki drugi zakonski osnov za pritvor. Po okončanju krivičnog postupka do ukidanja jemstva dolazi kada rešenje o obustavi postupka postane pravosnažno i kada presuda postane pravosnažna. Međutim, u slučaju da je 37

pravosnažnom osuđujućom presudom izrečena kazna zatvora, jemsto se ukida tek kada osuđeni počne da izdržava kaznu. U svim slučajevima ukidanja jemstva položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari se vraćaju, a hipoteka se ukida. Ako okrivljeni pobegne za vreme trajanja jemstva dolazi do zadržavanja jemstva, a vrednost data kao jemstvo pripada pravosudnom budžetu. Odluka o jemstvu donosi se u formi rešenja koje u toku istrage donosi istražni sudija, posle podignute optužnice ili veće na glavnom pretresu. Rešenje kojim se određuje jemstvo kao i rešenje kojim se ukida jemstvo donosi se po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, ako se postupak vodi po njegovom zahtevu.

Mere za obezbeđenje priustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka (pritvor) Pritvor je najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku. Sastoji se u preventivnom ograničavanju slobode kretanja okrivljenog i nametanju propisanih uslova življenja za određeno vreme. Pritvor se može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ZKP i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom. Obaveza je svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. U toku celog postupka doći će do ukidanja pritvora čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen. U slučajevima kada osnov po kome je određen pritvor prestane da postoji, ali se istovremeno javi drugi osnov za određivanje pritvora, ukinuće se, po službenoj dužnosti, pritvor po dotadašnjem a odrediti po novom osnovu. Pritvor se određuje pismenim rešenjem nadležnost suda. Rešenje o određivanju pritvora sadrži: ime i prezime lica koje se pritvara, krivično delo za koje se ono okrivljuje, zakonski osnov za pritvor, vreme lišenja slobode, pouku o pravu na žalbu, obrazloženje osnova i razloga za određivanje pritvora, službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor. Rešenje o pritvoru predaje se licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 24 sata od časa lišenja slobode, a u spisima se mora naznačiti čas lišenja slobode i čas predaje rešenja. Osnovi za određivanje pritvora Materijalni uslov za određivanje pritvora je postojanje osnovane sumnje da je lice izvršilo krivično delo. Formalni uslovi za određivanje pritvora podeljeni su u nekoliko kategorija i precizno su nabrojani u ZKP. Pritvor se može odrediti: 1) Protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od četrdeset godina, ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti dela; 2) Protiv optuženog kome je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, ako se optuženi već ne nalazi u pritvoru, a to je opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela; 3) Protiv lica koje se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva; 4) Protiv lica za koje postoje okolnosti koje ukazuju na to da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju na to da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače. Sud mora svoju ocenu o postojanju navedenih razloga za pritvor zasnivati na određenim okolnostima, a ne na pretpostavkama; 38

5) Protiv lica za koje osobite okolnosti ukazuju na to da će ponoviti krivično delo ili da će dovršiti pokušano delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti; 6) Protiv uredno pozvanog optuženog koji očigledno izbegava da dođe na glavni pretres.

Nadležnost za određivanje pritvora Određivanje pritvora je u isključivoj nadležnosti suda, a funkcionalna nadležnost za odlučivanje o pritvoru zavisi od stadijuma i faze krivičnog postupka u kojoj se određuje pritvor. U istrazi pritvor određuje pre svega istražni sudija. U slučaju ako se istražni sudija ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, odluku o tome donosi vanraspravno veće suda. Vanraspravno veće suda je funkcionalno nadležno i za donošenje odluke o produženju pritvora. Posle predaje optužnice o određivanju ili produženju pritvora rešava samo veće. Pritvor se određuje rešenjem koje se predaje licu na koje se odnosi odmah a najkasnije u roku od 24 časa od lišenja slobode. Protiv rešenja o pritvoru pritvoreno lice može izjaviti žalbu veću u roku od 24 časa od časa predaje rešenja. Žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi odmah se dostavljaju veću, a žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Veće o žalbi odlučuje u roku od 48 časova. Trajanje pritvora Pitanje trajanja pritvora nema samo ustavni karakter već i karakter norme koja je kao takva prisutna i u najznačajnijim međunarodnim aktima koji tretiraju slobodu i prava čoveka uopšte. Vreme trajanja pritvora je ograničeno samo u istrazi. Tako, na osnovu rešenja istražnog sudije okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode. Posle toga okrivljeni se može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora, i to najviše dva meseca, o čemu odlučuje vanraspravno veće suda. U slučaju da se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža zakna, Vrhovni kasacioni sud može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca. Dakle, maksimalno trajanje pritvora u istrazi je tri, odnosno šest meseci, što zavisi od težine krivičnog dela za koje se sprovodi istraga. Posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, na predlog tužioca odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća. Veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih mesec dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu. Ukidanje pritvora Do ukidanja pritvora dolazi kada prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili kada istekne vreme trajanja određenog pritvora. Nadležni organ za donošenje odluke o ukidanju pritvora zavisi od faze krivičnog postupka u kojoj se donosi ta odluka, a do donošenja odluke o ukidanju pritvora dolazi po službenoj dužnosti ili na predlog ovlašćenog tužioca, što je u zavisnosti od razloga za ukidanje pritvora. U skladu sa ova dva kriterjijuma nadležnost i postupanje nadležnog organa u postupku donošenja odluke o ukidanju pritvora rešena je na sledeći način: - U istrazi odluku o ukidanju pritvora donosi istražni sudija, i to uz saglasnost s ovlašćenim tužiocem. Kada se pritvor ukida zbog isteka roka trajanja pritvora istražni sudija donosi rešenje o ukidanju pritvora po službenoj dužnosti samostalno, bez predloga i bez saglasnosti. Kada između istražnog sudije i ovlašćenog tužioca ne postoji saglasnost za 39

-

ukidanje pritvora, istražni sudija će zatražiti da o tome odluči veće koje je dužno da odluku donese u roku od 48 časova. Posle predaje optužnice sudu pa do završetka glavnog pretresa odluku o ukidanju pritvora donosi vanraspravno veće suda (do početka glavnog pretresa) odnosno raspravno veće suda (početka glavnog pretresa). Pre donošenja odluke o ukidanju pritvora pribavlja se mišljenje javnog tužioca u slučajevima kada se krivični postupak vodi po njegovom zahtevu. Protiv rešenja suda kojim se odbija predlog za ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena.

Branilac (obavezna odbrane)

stručna

odbrana,

položaj

i

prestanak

funkcije

Branilac je pravno obrazovano lice (po pravilu advokat) koje zastupa interese okrivljenog u krivičnom postupku. Pravo okrivljenog da ima branioca u toku celog krivičnog postupka zagarantovano je kako Ustavom i drugim domaćim zakonodavstvima, tako i nizom međunarodnih akata. Sadržinu odbrane čine procesne radnje koje se preduzimaju sa ciljem da se utvrde činjenice i okolnosti u korist okrivljenog i da se primene propisi koji su najpovoljniji za okrivljenog i na taj način da se dobije za njega najpovoljnija sudska odluka. Odbrana je osnovno ljudsko pravo koje podlogu nalazi i u činjenici da čovek ne treba da gubi ljudsko svojstvo i u slučaju vršenja krivičnih dela. Odbrana pruža zaštitu okrivljenom od eventualnih sudskih grešaka ili nezakonitog rada i na taj način istovremeno se javlja i kao jedna od garancija pravilnosti rada pravosuđa. Zbog svega ovoga, suština odbrane, njen obim i funkcionisanje nisu samo stvar okrivljenog i njegovog branioca već je to istovremeno i stvar pravosuđa i društva kao celine. Naime, u savremenom – mešovitom tipu krivičnog postupka, kome pripada i naš krivični postupak, i pored toga što je funkcija odbrane odvojena od funkcije suđenja, ni organi koji vode krivični postupak nisu oslobođeni obaveze utvrđivaja činjenica koje idu u prilog okrivljenog. U tom smislu postoji obaveza suda i drugih državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da istinito i potpuno, sa jednakom pažnjom ispituju i utvrde, kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist. Stručna odbrana u krivičnom postupku po svojoj prirodi može biti fakultativna i obavezna. Ovakva podela je nužna i pored toga što se razlika između ove dve odbrane ogleda samo u tome što fakultativnog branioca uzima sam okrivljeni ili to za njega čine lica koja mu mogu obezbediti branioca, a obaveznog branioca okrivljenog određuje sud u slučajevima u kojima je stručna odbrana obavezna. Obavezna stručna odbrana Učešće branioca u krivičnom postupku obavezno je samo u krivičnim stvarima u kojima je činjenična i pravna situacija složenija, u kojima je podignuta optužba za teško krivično delo usled čega može doći do izricanja i najtežih krivičnih sankcija, kao i u slučajevima u kojima okrivljeni zbog svojih određenih fizičkih ili intelektualnih karakteristika nije u stanju da se sam brani. Učešće branioca u ovakvim krivičnim slučajevima zakonodavac ne prepušta vollji okrivljenog vež osigurava prinudnim pravnim normama, odnosno propisuje obaveznim. Postoji više slučajeva kada odbrana okrivljenog ima karakter imperativnog prava i pored svoje različitosti. Sve slučajeve obavezne odbrane okrivljenog možemo svesti na tri grupe okolnosti. To su: karakter spora (njegova važnost, složenost, visina zakonom propisane kazne i dr.); lična svojstva okrivljenog (maloletnost, fizički i psihički nedostaci i dr.) i procesne teškoće. U zavisnsoti od razloga nastupanja obavezne odbrane, okrivljeni u krivičnom postupku mora da ima branioca od sledećeg procesno trenutka: 40

-

Prilikom prvog saslušanja ako je nem, gluv ili nesposoban da se sam brani, kao i kad se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina ili teža kazna. U vezi sa procesnim trenutkom nastupanja obavezne odbrane valja istaći obavezu istražnog sudije da licu lišenom slobode, koje mu je dovedeno, odmah saopšti da može uzeti branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju, a ako je potrebno i pomogne mu da nađe branioca. Ako lice lišeno slobode ne obezbedi branioca u roku od 24 časa kad je poučeno o tome pravu ili izjavi da neće da uzme branioca, postavlja mu se branilac po službenoj dužnosti u slučaju obavezne odbrane. U protivnom saslušaće se bez odlaganja; - Donošenjem rešenja o suđenju u odsustvu okrivljenog, okrivljeni kome se sudi u odsustvu mora imati branioca; - U postupku prema maloletnicima maloletnik mora imati branioca već od prvog saslušanja; - U postupku za primenu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi okrivljeni mora imati branioca posle stavljanja predloga za izricanje mere bezbednosti. Obavezna odbrana, bez obzira na razlog nastupanja obaveznosti, traje do pravnosnažnosti presude. Do ovog trenutka traje i obaveza nadležnih sudskih organa da vode računa o postojanju stručnog branioca, odnosno o njegovom postavljanju po službenoj dužnosti. Izuzetno, i u postupku po vanrednim pravnim lekovima obaveznost odbrane nastavlja se prema onim okrivljenim prema kojima je izrečena kazna zatvora od četrdeset godina. Pravni osnov pojave izabranog branioca u krivičnom postupku u slučajevima kada se branilac određuje od strane suda je rešenje o postavljanju branioca koje donosi nadležni sudski organ. To je predsednik suda pred kojim se vdi krivični postupak. U slučaju da okrivljeni u toku postupka, iz bilo kojih razloga ostane bez branioca, a sam ne uzme drugog branioca, predsednik suda pred kojim se vodi postupak postavice takođe branioca po službenoj dužnosti zbog obaveze održavanja kontinuiteta stručne odbrane. U postupku prema maloletnicima branioca okrivljenom maloletniku postavlja sudija za maloletnike u slučaju da sam maloletnik, njegov zakonski zastupnik ili srodnici ne uzmu branioca. Okrivljeni ima pravo da branioca koji mu je postavljen po službenoj dužnosti zameni braniocem kojeg je sam izabrao. Položaj branioca u krivičnom postupku Položaj branioca u krivičnom postupku određen je skupom njegovih prava i dužnosti koji su u najvećem stepenu identični za sve vrste odbrane, a propisani prvenstveno ZKP, ali i Zakonom o advokaturi i Kodeksom advokatske etike. 1.1.7 Prava branioca u krivičnom postupku Položaj branioca u krivičnom postupku karakterišu dve grupe prava. Prva grupa su prava koja ima i sam okrivljeni u krivičnom postupku u tom smislu branilac je ovlašćen da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni. Međutim, okrivljeni može unapred da spreči preduzimanje krivičnoprocesne radnje od strane branioca, a može i naknadno odustati od već preduzete radnje svog branioca. Druga grupa prava branioca koja karakterišu njegov položaj u krivičnom postupku su prava koja su propisana isključivo za branioca. Posmatrano po pojedinim fazama krivičnog postupka osnovna prava branioca u krivičnom postupku su: - Da prisustvuje istražnim i drugim radnjama; - Da bude obavešten o radnjama kojima može prisustvovati; - Da razgleda krivične spise i razmatra dokaze; - Prava branioca kada je okrivljeni u pritvoru; 41

-

Pravo branioca da predlaže dokaze; Prava branioca na glavnom pretresu: a) Pravo na aktivno učešće kod saslušanja optuženog i izvođenja dokaza uopšte; b) Pravo na završnu reč; - Prava branioca kod redovnih pravnih lekova: a) U postupku kod redovnih pravnih lekova prava branioca su, u najvećem broju slučajeva, izvedena iz prava optuženog kao stranke; b) Jedan od subjekata prava na izjavljivanje žalbe na presudu prvostepenog suda je i branilac optuženog. Overeni prepis presude dostavlja se, osim optuženom i braniocu. U slučaju održavanja pretresa pred drugostepnim sudom na isti se obavezno poziva i branilac, i to sa pravom aktivnog učešća. Pored obrazlaganja žalbe, odnosno odgovora na žalbu, može na pretresu da iznosi nove činjenice i dokaze: a) U slučajevima u kojima je moguća žalba na presudu drugostepenog suda branilac ima pravo podnošenja žalbe, a u slučaju učešća na sednici veća suda trećeg stepena njegova prava su identična pravima u slučaju kada učestvuje na sednici veća drugostepenog suda; b) Kada je protiv rešenja dozvoljena žalba, položaj branioca je identičan položaju branioca kod žalbe na presudu prvostepenog suda. Naime, u postupku po žalbi na rešenje dolazi do shodne primene odredaba o postupku po žalbi na presudu prvostepenog suda. - Prava branioca kod vanrednih pravnih lekova. 1.1.8 Dužnosti branioca u krivičnom postupku -

Dužnost predaje punomoćja;

-

Dužnost prisustvovanja glavnom pretresu;

-

Dužnost korektnog ponašanja u postupku.

Prestanak funkcije branioca

ZKP poznaje dva načina prestanka branilačke funkcije, u zavisnosti od toga da li je reč o izabranom ili postavljenom braniocu. To su: opoziv punomoćja i razrešenje postavljenog branioca. Pravo je okrivljengo da u svako doba može da opozove punomoće, i to bez obaveze davanja obrazloženja zašto to čini. Prava i dužnost branioca prestaju kada okrivljeni opozove punomoćje. O opozivu punomoćja treba da se obavesti sud. Do razrešenja postavljenog branioca može doći u sledećim slučajevima: - Kada okrivljeni umesto branioca postavljenog od suda sam uzme drugog branioca; - Ako postavljeni branilac, iz opravdanih razloga, sam zatraži da bude razrešen; - Ako postavljeni branilac neuredno vrši svoju dužnost. Umesto razrešenog branioca predsednik suda postavlja drugog branioca, a o razrešenju branioca obaveštava se Advokatska komora.

Rokovi i termini u krivičnom postupku

42

Pojam, cilj i vrste rokova i termina u krivi;nom postupku Rok je određeni razmak vremena u kome se krivičnoprocesna radnja mora, može ili ne sme preduzeti. Od ovako određenog pojma roka u krivičnom postupku treba razlikovati pojam termin (ročište). Termin u krivičnom postupku je tačno određeno vreme (trenutak određen danom, časom i mestom) za preduzimanje krivičnoprocesne radnje ili za učestvovanje u krivičnoprocesnoj radnji sa drugim licima. Za razliku od roka koji se po pravilu odnosi na prava ili obaveze preduzimanja krivičnoprocesne radnje od strane više lica u određenom periodu, ali ne i u istom trenutku, za termin (ročište) je karakteristično istovremeno preduzimanje određene procesne delatnosti od više procesnih subjekata, i to na jednom mestu. Npr., dan, čas i mesto održavanja glavnog pretresa. Cilj utvrđivanja rokova i termina u krivičnom postupku je praktično ostvarivanje načela procesne ekonomije. Klasifikacija rokova u krivičnom procesnom pravu vrši se prema različitim kriterijumima. Posmatrano sa aspekta koji ih određuje u krivičnom procesnom pravu razlikuju se zakonski i sudski rokovi. Zakonski rokovi su oni rokovi čije je trajanje neposredno određeno zakonom i ne mogu ih menjati ni sud ni stranke svojim sporazumom, osim kad je to zakonom izričito propisano. Međutim, ako je u pitanju rok koji je ZKP odredio radi zaštite prava odbrane i drugih procesnih prava okrivljenog, taj rok se može skratiti ako to izričito zahteva okrivljeni pismeno ili usmeno na zapisnik pred sudom. Zakonski rokovi se dele na one koji su određenog trajanja (npr. 15 dana) i na rokove čije trajanje nije vremenski ograničeno, nego je vezano za nastupanje nekog procesnog trenutka. Sudski rokovi su oni rokovi čije je trajanje odredio sud. Ovi rokovi mou se određivati u zakonom određenim granicama ili pak diskreciono na osnovu opšteg ovlašćenja u zakonu. Sudski rokovi mogu biti pravi i nepravi. Kod pravih sudskih rokova određivanje roka u potpunosti je prepušteno krivičnom sudu. Kod sudskog roka u nepravom smislu reči zakon dovoljava sudu da, inače zakonom predviđeni rok, pod određenim uslovima produži ili da ga skrati. Prema kriterijumu dejstva roka na preduzimanje procesne radnje rokovi se dele na dilatorne i peremptorne. Dilatorni rokovi su takvi rokovi kod kojih je ostvarivanje određene procesne aktivnosti moguće tek po proteku tog roka. Peremptorni rokovoi su takvi rokovi u okviru kojih se može, odnosno mora preduzeti određena procesna delatnost od ovlašćenih subjekata, jer se protekom roka može izgubiti pravo na njeno preduzimanje. Najzad, prema kriterijumu posledice koja nastupa propuštanjem roka rokovi mogu biti prekluzivni i instruktivni. Prekluzivni rokovi su oni rokovi čije propuštanje dovodi do gubitka prava na preduzimanje krivičnoprocesne radnje, a time i do gubitka prava koje bi se ostvarilo preduzimanjem te radnje. Instruktivni rokovi su oni rokovi kojima je dopušteno preduzimanje neke procesne radnje, s tim što propuštanjem roka ne dolazi do gubitka tog prava, ali može dovosti do disciplinske odgovornosti jer su oni propisani radi jačanja procesne discipline. Računanje, početak i završetak rokova Rokovi se računaju na sate, dane, mesece i godine. Polazeći od činjenice da od poštovanja rokova u krivičnom postupku zavisi ostvarivanje niza prava krivičnoprocesnih subjekata, kao i od činjenice da je u krivičnom postupku ispunjenje određenih dužnosti krivičnoprocesnih subjekata takođe vezano za rok, ZKP je posebno regulisao pitanje načina računanja rokova, a u okviru toga je posvetio posebnu pažnju računanju početka i završetka rokova. Rok počinje da teče od prvog narednog časa, odnosno dana kada je dostavljanje ili saopštavanje izvršeno. Čas ili dan kada je dostavljanje ili saopštavanje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kata treba računati trajanje roka ne uračunava se u rok. Jedan dan se računa 24 časa, a mesec se računa po kalendarskom vremenu. 43

Rokovi koji su određeni po mesecima, odnosno godinama završavaju se protekom onog dana poslednjeg meseca, odnosno godine koji po svom broju odgovara danu kada je rok počeo. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu rok se završava poslednjeg dana tog meseca. Međutim, ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ini neki drugi dan kada državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana. Povraćaj u pređašnje stanje Povraćaj u pređašnje stanje je institut krivičnog procesnog prava kojim se otkljanjaju štetne posledice do kojih dolazi propuštanjem roka od strane određenog krivičnoprocesnog subjekta, zbog razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu tog subjekta. Povraćaj u pređašnje stanje ne postoji kao opšti institut, već samo kao institut predviđen za izričito određene slučajeve u zakonu. Pravom povraćaja u pređašnje stanje mogu da se u određenim procesnim situacijama koristi okrivljeni, privatni tužilac, oštećeni kao supsidijarni tužilac i oštećeni koji nije uredno pozvan na glavni pretres, na kome je doneta odbijajuća presuda zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja. Okrivljeni ima pravo da traži povraćaj u pređašnje stanje samo ako iz opravdanih razloga propusti rok za izjavu žalbe na presudu ili na rešenje o primeni mere bezbednosti ili vaspitne mere, ili o oduzimanju imovinske koristi. Protiv drugih odluka suda ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za izjavu žalbe. Materijalni uslov za povraćaj u pređašnje stanje je da je okrivljeni iz opravdanih razloga propustio rok za izjavu žalbe na pomenute sudske odluke. Formalni uslov za traženje povraćaja u pređašnje stanje su da okrivljeni u roku od osam dana od prestanka uzroka zbog koga je propustio rok podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje i da istovremeno sa navedenom molbom preda i žalbu protiv jedne od navedenih odluka. O molbi za povraćaj u pređašnje stanje odlučuje predsednik veća koje je donelo presudu ili rešenje koje se pobija žalbom. Pre donošenja odluke o molbi predsednik veća može izvesti ili narediti da se izvedu potrebni dokazi. Predsednik veća može molbu usvojiti i rešenjem dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje. Protiv rešenja kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje žalba nije dozvoljena, dok je u suprotnom slučaju dozvoljena. Molba za povraćaj u pređašnje stanje ne zadržava izvršenje presude, odnosno rešenja o primeni mere bezbednosti ili vaspitne mere ili o oduzimanju imovinske koristi. Sud koji je nadležan za rešavanje molbe može odlučiti da se sa izvršenjem presude ili rešenja zastane do donošenja odluke po molbi. Kada će sud odlučiti da se zastane sa izvršenjem, zbog podnete molbe za povraćaj u pređašnje stanje, faktičko je pitanje koje se rešava u svakom konkretnom slučaju uz uzimanje u obzir svih okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega činjenice kakav je izgled za uspeh molbe. Institut povraćaja u pređašnje stanje može se primeniti u sledećim slučajevima: - Ako privatni tužilac, iz opravdanih razloga, nije mogao doći na glavni pretres ili nije moga blagovremeno da obavesti sud o promeni adrese ili boravišta; - Ako oštećeni, koji nije uredno pozvan, ili je uredno pozva, ali iz opravdanih razloga nije mogao doći na glavni pretres, na kome je doneta presuda kojom se optužba odbija, zbog odustanka javnog tužioca od optužnice; - Ako oštećeni kao tužilac, koji je uredno pozvan, ne dođe na glavni pretres.

Troškovi krivičnog postupka Pojam i vrste troškova

44

Troškovi krivičnog postupka su izdaci učinjeni povodom krivičnog postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka i izdaci za preduzete radnje dokazivanja pre istrage. Troškovi krivičnog postupka obuhvataju: 1. Troškove za svedoke, veštake, tumače i stručno lice, kao i troškove uviđaja; 2. Troškove prevoza okrivljenog; 3. Izdatke za dovođenje okrivljenog; 4. Putne troškove službenih lica; 5. Troškove lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškove porođaja osim troškova koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje; 6. Troškove tehničkog pregleda vozila, analize krvi i prevoza leša do mesta obdukcije; 7. Nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagrade i nužne izdatke njihovih punomoćnika; 8. Nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovog punomoćnika; 9. Paušalni iznos za troškove koji nisu obuhvaćeni. Ovaj iznost troškova krivičnog postupka obuvahta sudske troškove u postupku, i utvrđuje se u okviru iznosa određenog republičkim propisom, s obzirom na trajanje i složenost postupka i imovno stanje lica obaveznog da plati ovaj iznos. Naknada troškova u toku trajanja krivičnog postupka Kada je reč o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti, onda se troškovi, kao i nužni izdaci postavljenog branioca i postavljenog punomoćnika oštećenog kao i tužioca isplaćuju unapred iz sredstava organa koji vodi krivični postupak, a docnije se naplaćuju od lica koja su dužna da ih nadoknade po odredbama ZKP. Kod krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi ove troškove, po pravilu, unapred isplaćuje privatni tužilac. Međutim, sud je dužan da prilikom donošenja odluke o obezbeđenju, odnosno plaćanju svakog od ovih troškova vodi računa o tome od koga potiče predlog za preuzimanje krivičnoprocesnih radnji i u čijem se neposrednom interesu one preduzimaju. U zavisnosti od ova dva kriterijuma moguće je da ovi troškovi terete ne samo drugu stranu u krivičnom postupku već i vlastita sredstva suda. Ovo će se desiti onda ako je sud po službenoj dužnosti odlučio da se preduzmu izvesne krivičnoprocesne radnje u interesu utvrđivanja istine.

Definitivna naknada troškova krivičnog postupka Pitanje definitivne naknade troškova krivičnog postupka rešava se prilikom presuđenja krivične stvari i zavisno je od sudske odluke. U zavisnosti od ovog kriterijuma moguća su sledeća rešenja: - Kada je sud doneo osuđujuću presudu, bez obzira na to da li je osuđen na kaznu, da li je osuđen uslovno ili bezuslovno, obaveza naknade troškova krivičnog postupka pada na okrivljenog. Izuzetak je okrivljeni maloletnik, buduću da se on može osuditi na plaćanje troškova krivičnog postupka samo ako je prema njemu izrečena kazna. Lice koje je okrivljeno za više krivičnih dela neće se osuditi na naknadu troškova u pogledu dela za koja je oslobođeno optužbe, ukoliko se ti troškovi mogu izdvojiti iz ukupnih troškova. Slično ovom, u presudi kojom je više okrivljenih oglašeno krivim sud će odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od njih, a ako to nije moguće osudiće sve okrivljene da solidarno snose troškove, s tim što će se plaćanje paušalnog iznosa odrediti za svakog okrivljenog posebno. Odlukom o troškovima krivičnog postupka, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da nadoknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka, ako utvrdi da bi 45

plaćanjem ovih troškova bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izrdžava; - U slučaju kada se obustavi krivični postupak ili kada se donosi presuda kojom se okrivljeni oslobađa optužbe, ili kojom se optužba odbija, sud će odlučiti da troškovi krivičnog postupka, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i naknada njegovog branioca padaju na teret budžetskih sredstava. Od ovakvog rešenja o troškovima krivičnog postupka izuzeti su sledeći slučajevi: - Ako je lice svesno podnelo lažnu prijavu. U ovakvom slučaju troškove krivičnog postupka snosiće lice koje je svesno podnelo lažnu prijavu; - Ako su u pitanju krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi, privatni tužilac je dužan da nadoknadi pomenute troškove krivičnog postupka. Ako ima više privatnih tužilaca svi će oni snositi troškove krivičnog postupka solidarno. Moguće je poravnanje privatnog tužioca i okrivljenog u poglednju plaćanja troškova u slučaju da je krivični postupak obustavljen usled odustanka privatnog tužioca od optužbe. Pored opštih pravila o naknadi troškova krivičnog postupka, ZKP je na poseban način rešio tri pitanja u vezi sa naknadom troškova krivičnog postupka. To su: - Troškovi prevođenja na jezik nacionalnih manjina koji nastaju primenom odredaba ZKP o pravu pripadnika nacionalnih manjina na upotrebu svog jezika nadoknađuju se iz budžetskih sredstava; - Okrivljeni, oštećeni, supsidijarni tužilac, privatni tužilac, branilac, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, tumač i stručno lice snose troškove svog dovođenja, odlaganja radnje dokazivanja ili glavnog pretresa i druge troškove postupka koje su prouzrokovali svojom krivicom, kao i odgovarajući deo paušalnog iznosa. - Nagradu i nužne izdatke branioca i punomoćnika privatnog tužioca ili oštećenog dužno je da plati zastupano lice, bez obzira na to ko je po odluci suda dužan da snosi troškove krivičnog postupka, osim ako nagrada i nužni izdaci branioca padaju na teret budžetskih sredstava. Ako je okrivljenom bio postavljen branilac, a plaćanjem nagrade i nužnih izdataka bilo bi dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili izdržavanje lica koje je on dužan da izdržava, nagrada i nužni izdaci branioca isplatiće se iz budžetskih sredtsava. Na isti način će se postupiti i u slučaju ako je oštećenom kao supsidijarnom tužiocu bio postavljen punomoćnik.

Odluka o troškovima Odluka o troškovima krivičnog postupka može biti sadržana u odluci kojom se rešava sama krivična stvar a u određenim slučajevima donosi se posebno rešenje o troškovima krivičnog postupka. Posebno rešenje o troškovima krivičnog postupka doneće se u sledećim slučajevima: - Ako nedostaju podaci o visini troškova presudom ili rešenjem o krivičnoj stvari rešava se samo pitanje ko je dužan da snosi troškove krivičnog postupka, a pitanje visine tih troškova rešava se posebnim, naknadno donesenim rešenjem koje donosi istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća kada se traženi podaci pribave; - Kada se pojedini subjeti (osim okrivljenog i privatnog tužioca) obavezuju na plaćanje troškova koje su izazvali svojom krivicom; - Kada se okolnosti zbog kojih okrivljenog treba osloboditi dužnosti da nadoknadi troškove krivičnog postupka utvrde posle donošenja odluke o troškovima krivičnog postupka. Kada je o troškovima krivičnog postupka odlučeno posebnim rešenjem, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje vanraspravno veće. U svim navedenim slučajevima odluku o troškovima krivičnog postupka donosi prvostepeni sud pred kojim je pokrenut i vođen krivični postupak. Ako je ovaj sud doneo presudu kojom se optužba odbija zbog njegove nenadležnosti, onda će odluku o troškovima doneti nadležni sud. Dalje, o dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka koji nastanu kod višeg suda odlučuje konačno taj 46

sud, shodno odredbama koje važe u pogledu troškova pred prvostepenim sudom. Troškovi žalbenog postupka odmeravaju se prema prirodi odluke koja je doneta u tom postupku (oslobađajuća, osuđujuća presuda i sl.), a ne prema tome da li je žalba imala uspeha ili ne. Shodno ovome, okrivljeni čija je žalba imala uspeha po pitanju izmene vrste ili mere kazne, ali nije uspela da izmeni karakter odluke (presuda je i dalje ostala osuđujuća) snosi troškove žalbenog postupka.

Podnesci i zapisci u krivičnom postupku Ponesci u krivičnom postupku Podnesci su takva pismena saopštenja kojima se stranke i druga ovlašćena lica obraćaju organima koji vode ili su nadležni da vode krivični postupak. Zapisnici su takva pismena koja sačinjava krivični sud ili drugi organ nadležan za vođenje krivičnog postupka. Podnescima u smislu ZKP smatraju se: privatne tužbe, optužnice i optužni predlozi oštećenog kao tužioca, predlozi, pravni lekovi i druge izjave i saopštenja učesnika u postupku upućena organima pred kojima se vodi postupak. Podnesci se podnose nadležnom organu pismeno, neposredno ili posredno (poštom), ili se daju usmeno na zapisnik. Podnesci moraju biti razumljivi ili sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti. Ako je podnesak nerazumljiv, ili ako ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će podnosioca podneska pozvati da podnesak ispravi, odnosno dopuni i odrediće mu rok za takvo postupanje, uz istovremeno upozorenje podnosioca na posledice propuštanja. Zapisnici u krivičnom postupku Zapisnik u krivičnom postupku je pismeno ozvaničenje procesne radnje od strane organa nadležnog za vođenje krivičnog postupka. ZKP je izričito propisao obavezu nadležnog državnog organa da o svakoj radnji preduzetoj u toku krivičnog postupka sastavi zapisnik istovremeno kad se radnja vrši, a ako to nije moguće, onda neposredno posle toga. 1.1.9 Sadržina zapisnika Zapisnik ima dva dela: uvod i glavni deo zapisnika. Uvodni deo zapisnika sadrži: naziv državnog organa pred kojim se vrši radnja, metso gde se vrši radnja, dan i čas kad je radnja započeta i završena, imena i prezimena prisutnih lica i u kom svojstvu prisustvuju, kao i naznačenje krivičnog predmeta po kome se preduzima radnja. Glavi deo zapisnika je njegov najvažnijideo i treba da sadrži bitne podatke o toku i sadržini preduzete radnje, odnosno, da bude autentičan prikaz rezultata preduzete procesne radnje. Rukovodeći se tom idejom, u zapisnik se u obliku pripovedanja ubeležava samo bitna sadržina datih izjava i iskaza. 1.1.10 Sastavljanje zapisnika Zapisnik se, po pravilu, sastavlja istovremeno sa vršenjem krivičnoprocesne radnje. Jedino ako to nije moguće, onda se zapisnik sastavlja neposredno posle toga. Zapisnik, po pravilu, piše zapisničar, ali kada se vrši pretresanje stana i lica, ili kada se radnja preduzima van službenih prostorija organa, a zapisničar se ne može obezbediti, zapisnik može pisati lice koje preduzima radnju. 47

Sadržinu zapisnika određuje službeno lice koje rukovodi procesnom radnjom, tako što kazuje glasno zapisničaru sta će uneti u zapisnik. Zapisničar ne može, prateći tok procesne radnje, sam da rezimira šta će ući u zapisnik. Ovakav način sastavljanja zapisnika istovremeno obezbeđuje i kontrolu vođenja zapisnika od strane učesnika, što se ne bi moglo ostvariti, ako bi zapisničar prateći procesnu radnju beležio po svom nahođenju. 1.1.11 Potpisivanje zapisnika Zapisnik potpisuje saslušano lice, a ako se zapisnik sastoji od više listova, onda ispitano lice potpisuje svaki list. Na kraju zapisnika potpisaće se tumač, ako ga je bilo, svedoci, čije je prisustvo obavezno pri preduzimanju istražnih radnji, a pri pretresanju i lice koje se pretresa ili čiji se stan pretresa. Nepismeno lice, umesto potpisa, stavlja otisak kažiprsta desne ruke, a zapisničar ispod otiska upisuje njegovo ime i prezime. Ako ispitano lice odbija da potpiše zapisnik ili da stavi otisak prsta, to će se zabeležiti u zapisniku i navešće se razlog odbijanja. Zapisnik obavezno potpisuje lice koje je preduzelo radnju i zapisničar. Zapisnik koji ne bi potpisalo lice koje preduzima procesnu radnju i zapisničar (ako je učestvovao u radnji) nema vrednost, ako se ovaj nedostatak ne otkloni. Procesna radnja je bez vrednosti ako je zapisnik o njenom preduzimanju potpisalo lice inače ovlašćeno na preduzimanje, ili zapisničari koji nisu učestvovali u radnji. 1.1.12 Kontrola i ispravka zapisnika Jedno od sredstava za postizanje autentičnosti sadržaja zapisnika jeste i njegova kontrola. Kontrola zapisnika se vrši tako što saslušano lice, lica koja obavezno prisustvuju radnjama u postupku, kao i stranke, branilac i oštećeni ako su prisutni, imaju pravo da pročitaju zapisnik ili da zahtevaju da im se pročita. Na to njihovo pravo dužno je da ih upozorava lice koje preduzima radnu, a u zapisnik se unosi da li je upozorenje učinjeno i da li je zapisnik pročitan. Zapisnik će se uvek pročitati ako nije bilo zapisničara, što će se naznačiti u zapisniku. Ako je bilo prigovora u pogledu sadržine zapisnika u zapisniku će se navesti i ti prigovori. U vezi sa kontrolom ispravke zapisnika posebno treba istaći obavezu urednog vođenja zapisnika, kao i to da se u zapisniku ne sme ništa brisati, dodavati ili menjati. Precrtana mesta moraju ostati čitka, a sva preinačenja, ispravke i dodaci unose se na kraju zapisnika i moraju ih overiti lica koja potpisuju zapisnik. Ispravka zapisnika vrši se pre potpisivanja zapisnika i ulazi u zapisnik. 1.1.13 Magnetofonsko, filmsko i drugo snimanje istražnih radnji Pored pisanog zapisnika, ZKP je za beleženje istražnih radnji predvideo i mogućnost magnetofonskog, filmskog i drugog snimanja. Istražni sudija može odrediti da se izvođenje radnje dokazivanja snimi pomoću uređaja za zvučno ili optičko snimanje. A pre snimanja, istražni sudija mora da obavesti lice koje se saslušava da će se vršiti takvo snimanje. Istražni sudija može dozvoliti licima, koji imaju opravdani interes za to, da vrše magnetofonsko snimanje izvođenja radnje dokazivanja. Snimak radnje mora da sadrži podatke koje prema ZKP mora da sadrži deo pismenog zapisnika, a zatim i podatke potrebne za identifikaciju lica čija se izjava snima, kao i podatak u kom svojstvu to lice daje izjavu. U slučaju kada se snimaju izjave više lica, mora se obezbediti to da se iz snimka može jasno razaznati ko je dao izjavu. Magnetofonski snimak radnje dokazivanja ne isključuje obavezu vođenja pismenog zapisnika o istražnoj radnji, a u zapisnik o istražnoj radnji unosi se i to da je izvršeno magnetofonsko snimanje, ko je snimanje izvršio, da li je lice koje se saslušava prethodno obavešteno o snimanju, da li je snimak reprodukovan i gde se magnetofonska traka čuva ako nije priložena spisima predmeta.

48

Kontrola magnetofonskog snimka vrši se tako što se na zahtev saslušanog lica snimak odmah reprodukuje, a ispravke ili objašnjenja tog lica se takođe snimaju. Magnetofonska traka čuva se u sudu do vremena do koga se čuva i sam krivični spis. 1.1.14 Izdvajanje zapisnika Zapisnik o preduzimanju određene procesne radnje je sastavni deo krivičnog spisa i kao takav se u krivičnom postupku koristi prilikom donošenja odluke o krivičnoj stvari. Međutim, u pojedinim slučajevima, na iskazima okrivljenog i drugih lica ne može se zasnivati sudska odluka. Sa ciljem onemogućavanja korišćenja takvih zapisnika u krivičnom postupku oni se izdvajaju iz spisa odmah, a najkasnije po završetku istrage, odnosno davanja saglasnosti istražnog sudije za podizanje optužnice i bez sprovođenja istrage. Odluku o izdvajanju ovakvih zapisnika donosi istražnih sudija, rešenjem protiv kojeg je dozvoljena posebna žalba. Po pravosnažnosti ovog rešenja izdvojeni zapisnici se zatvaraju u poseban omot i čuvaju kod istražnog sudije i ne mogu se pregledati niti koristiti u postupku.

Uviđaj Uviđaj je dokazno sredstvo koje se sastoji u neposrednom i u zakonskoj formi preduzetom čulnom opažanju suda ili drugog nadležnog organa, činjenica koje su važne za ostvarivanje krivičnoprocesnog zadatka. Uviđaj se preduzima kad je za utvrđivanje ili razjašnjavanje kakve važne činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje. Ovo je jedini (materijalni) uslov za vršenje uviđaja. Druge, ni materijalne ni formalne uslove, ZKP ne predviđa. Preduzimanje uviđaja može se vršiti za svako krivično delo koje ostavlja promene u spoljnom svetu, koje se zadržavaju i posle učinjenog krivičnog dela. Međutim, nezavisno od toga u odnosu na koje krivično delo se vrši, svaki uviđaj mora da karakteriše blagovremenost, objektivnost u radu, aktivnost organa koji preduzima uviđaj, metodičnost i doslednost. Obaveza je organa koji vrši uviđaj ne samo da svestrano, potpuno i realno sagleda sve činjenice radi kojih se vrši uviđaj, već i da tačno i precizno fiksira činjenice koje su putem preduzetog uviđaja neposredno opažene. Aktivnost orgaka koji preduzima uviđaj znači da taj organ, a to je po pravilu sud, određuje i izvodi uviđaj po službenoj dužnosti u svim onim slučajevima kada je to neophodno za ostvarivanje krivičnoprocesnog zadatka. Aktivnost organa koji preduzima uviđaj znači i njegovu stvaralačku aktivnost u procesu vršenja uviđaja. Na kraju, metodičnost i doslednost u vršenju uviđaja znači da se uviđaj izvodi planski, po utvrđenom redosledu preduzimanja odgovarajućih radnji. Predmet uviđaja mogu biti: prostor – mesto (i to ne samo metso izvršenja krivičnog dela – lice mesta, već i svako drugo metso gde se mogu opaziti činjenice koje se utvrđuju u krivičnom postupku), predmeti – stvari i lica, i to kako okrivljeni i oštećeni, tako i druga lica. Vlasnik ili držalac prostora, objekta ili predmeta na kojem se vrši uviđaj ne može uskratiti pravo ovlašćenom organu da vrši uviđaj. Telesni pregled osumnjičenog ili okrivljenog preduzeće se i bez njegovog pristanka ako je potrebno da se utvrde činjenice važne za krivični postupak, a telesni pregled drugih lica može se bez njihovog pristnka preduzeti samo onda ako se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi određeni trag ili posledica krivičnog dela. Telesni pregled okrivljenog ili drugih lica može se smatrati uviđajem samo onda ako ga vrši sam organ krivičnog postupka, a ne veštak. U teoriji krivičnog procesnog prava prisutne su razne klasifikacije uviđaja, što je u zavisnosti, pre svega, od kriterijuma klasifikacije, među kojima posebnu pažnju zaslužuju dve: prema kriterijumu predmeta uviđaja i prema kriterijumu vremena vršenja uviđaja. Prema kriterijumu predmeta uviđaja razlikujemo: uviđaj mesta izvršenja krivičnog dela (uviđaj „lica mesta“); uviđaj svakog drugog mesta gde se mogu opaziti činjenice koje se utvrđuju u krivičnom postupku; uviđaj stvari (predmeta); pregled okrivljenog, oštećenog ili drugih lica, itd. 49

Prema kriterijumu vremena vršenja uviđaja razlikuju se istražni i raspravni uviđaj. Istražni uviđaj je takva vrsta uviđaja koja se preduzima u pretkrivičnom postupku i u istrazi, a raspravni uviđaj preduzima se na glavnom pretresu i drugim raspravnim zasedanjima suda, posle kojih dolazi do presuđenja krivične stvari. Dokazna snaga raspravnog uviđaja veća je od dokazne snage istražnog uviđaja, jer se raspravni uviđaj izvodi na samom pretresu i predstavlja neposredno opažanje suda, dok se sa činjenicama do kojih se došlo u istražnom uviđaju krivični sud na samom pretresu upoznaje posredno, preko zapisnika o uviđaju, te je samim tim njegova dokazna snaga manja. U svojstvu subjekta koji je ovlašćen da odred i izvrši uviđaj javlja se, po pravilu, krivični sud u inokosnom ili zbornom sastavu, a izuzetno u ovome svojstvu može se pojaviti i organ unutrašnjih poslova. U svojstvu pasivnog subjekta kod uviđaja mogu da se pojave okrivljeni, oštećeni i druga lica, pod uslovom da postoji verovatnoća da oni nose na sebi tragove krivičnog dela koji predtsavljaju važne činjenice za rasvetljenje i rešenje krivične stvari. U pretkrivičnom postupku uviđaj po pravilu vrši istražni sudija po propisima koji važe za vršenje uviđaja u toku istrage. Ako uviđaj može sprovesti i organ unutrašnjih poslova, pod uslovom da istražni sudija nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta i da je reč o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do deset godina. Ako istražni sudija stigne na lice mesta u toku vršenja uviđaja, on može preduzeti obavljanje uviđaja. U toku istrage uviđaj, po pravilu, vrši istražni sudija, ali vršenje uviđaja može poveriti istražnom sudiji na čijem području treba preduzeti uviđaj. U glavnom krivičnom postupku pred prvostepenim sudom uviđaj se može obaviti na glavnom pretresu i izvan glavnog pretresa. Kada se uviđaj vrši izvan glavnog pretresa onda ga obavlja predsednik veća ili sudija član veća, dok uviđaj koji se vrši na glavnom pretresu obavlja samo veće suda. U postupku pred drugostepenim sudom primenjuju se analogne odredbe ZKP koje važe za uviđaj na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom. Primarna nadležnost za određivanje i vršenje uviđaja u našem krivičnom procesnom pravu poverena je, dakle, sudu, a sekundarna, samo izuzetno, organima unutrašnjih poslova. Uviđaju mogu prisustvovati tužilac, oštećeni, okrviljeni i branilac, a obaveza je organa koji vrši uviđaj da te subjekte obavesti o vremenu i mestu obavljanja uviđaja, osim ako postoji opasnost od odlaganja. Organ koji vrši uviđaj obavezan je da o izvršenom uviđaju sačini zapisnik. Ukoliko se uviđaj izvodi na glavnom pretresu njegovo izvođenje se unosi u zapisnik o glavnom pretresu. Ako je posredi istražni uviđaj, ili uviđaj koji se izvodi izvan glavnog pretresa, onda se o takvom uviđaju sačinjava poseban zapisnik i potpisuje ga organ koji je vršio uviđaj i zapisničar. U zapisnik o uviđaju se, pored podataka o toku i sadržini preduzete radnje, posebno unose i podaci koji su važni s obzirom na prirodu takve radnje, ili za utvrđivanje istovetnosti pojedinih predmeta (opis, mere i veličina predmeta i tragova, stavljanje oznake na predmetima itd.), a ako su napravljene skice, crteži, planovi, fotografije, filmski snimci i sl. to će se navesti u zapisniku i priključiti zapisniku. Zapisnik o uviđaju van glavnog pretresa, u kasnijem postupku pojavljuje se kao isprava, služi kao dokaz i pročitaće se na glavnom pretresu radi utvrđivanja njegove sadržine, o čemu se unosi posebna konstatacija u zapisnik o glavnom pretresu.

Rekonstrukcija krivičnog događaja Sa ciljem proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su značajne za razjašnjenje krivične stvari ZKP ovlašćuje organ koji vodi postupak da odredi rekonstrukciju krivičnog događaja. Reč je o radnji o čijoj pravnoj prirodi postoji spor u teoriji krivičnog procesnog prava, a koja se, posmatrano sa aspekta svoje sadržine,sastoji u ponavljanju krivičnog događaja (radnje ili situacije) u veštački postavljenim uslovima koji treba da odgovaraju istinskim uslovima iz prošlosti u kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao. Rekonstrukcija događaja vrši se, po pravilu, na mestu na kome se događaj zbio i obavlja se tako da se, po mogućnosti, izvede ceo 50

događaj kako to sledi iz iskaza okrivljenog, svedoka, veštaka i drugih dokaza, kao i na osnovu činjenica koje su organi utvrdili vlastitim opažanjem. Pri simuliranju događaja, po mogućnosti, aktivno sudeluju okrivljeni, oštećeni i drugi akteri događaja, a ako to nije moguće, zamenjuju ih druga lica. Upotrebljavaju se ista ili, ako je to nemoguće, slična materijalna sredstva (oružje, oruđe i sl.) kao ona koja su bila upotrebljena kod stvarnog događaja. Prilikom rekonstrukcije mogu se, po potrebi, ponovo izvesti pojedini dokazi. Organ koji vrši rekonstrukciju može zatražiti pomoć stručnog lica kriminalističko-tehničke, saobraćajne ili druge struke, odnosno može na rekonstrukciju pozvati i veštaka ako bi njegovo prisustvo bilo korisno za davanje nalaza i mišljenja. Položaj stručnog lica i veštaka kod rekonstrukcije događaja je isti kao i kod uviđaja. Rekonstrukcija događaja ne sme se vršiti na način kojim se vređa javni red ili moral ili se dovodi u opasnost život i zdravlje ljudi. Rekonstrukcija krivičnog događaja može, ako se ispravno sprovodi, da pruži veoma korisne podatke za rasvetljenje i rešenje krivične stvari. No, i pored toga prisutni su određeni prigovori protiv nje. Oni se uglavnom odnose na pitanje da li je u društvenim naukama, a posebno u krivičnom procesnom pravu dozvoljen eksperiment i da li ga je ovde moguće besprekorno izgraditi i izvetsi. Naime, smatra se da je skoro nemoguće, u veštački stvorenim uslovima, da se unutar čoveka ponove sva ona zbivanja i doživljavanja koja su se već jednom odigrala u njemu i da se ispolje na istin način kao što su se već ispoljila u prošlosti. Prema rezultatima dobijenim rekonstrukcijom događaja treba se odnositi kritički a dokaznu vrednost rezultata dobijenih rekonstrukcijom događaja treba posmatrati u vezi sa drugim dokazima.

Saslušanje osumnjičenog Pod saslušanjem osumnjičenog podrazumeva se saslušanje svakog lica protiv kojeg se još ne vodi krivični potsupak, ali za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo. U ZKP predviđeni su određeni slučajevi u kojima se može, ali i slučajevi kada se mora podrvći ispitivinaju osumnjičeno lice o nekim njegovi ličnim podacima i o krivičnom delu zbog kojeg je sumnjivo. Saslušanje osumnjičenog mogu da izvrše organi unutrašnjih poslova i istražni sudija, a u određenim slučajevima i javni tužilac. Organ unutrašnjih poslova može, sa ciljem prikupljanja obaveštenja da sasluša osumnjičenog, i tada osumnjičeni ima pravo da uzme advokata. Uz ovo, organ unutrašnjih poslova ima, takođe, pravo da sasluša osumnjičenog i po odredbama o saslušanju okrivljenog, ako on na to pristane, u tom slučajue se takvo saslušanje vrši uz prisustvo advokata. O takvom saslušanju organ unutrašnjih poslova će obavestiti nadležnog javnog tužioca koji može prisustvovati saslušanju. Zapisnik o ovakvom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može da se koristi kao dokaz u krivičnom postupku. Organ unutrašnjih poslova može lice lišeno slobode, odnosno osumnjičenog zadržati radi saslušanja do 48 časova od časa lišenja slobode. Pre pokretanja krivičnog postupka osumnjičenog mogu da saslušaju i istražni sudija i javni tužilac. Istražni sudija to realizuje u nekoliko slučajeva. Prvo, kada mu lice lišeno slobode bude dovedeno, u kom slučaju pre nego što odluči šta će učiniti sa tim licem (da li će ga pustiti ili će mu odrediti pritvor) on mora da ga sasluša. Drugo, pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage istražni sudija mora da sasluša osumnjičenog, osim ako postoji opasnost od odlaganja. Treće, pre davanja saglasnosti za podizanje optužnice bez sprovođenja istrage (tzv. neposredne optužnice) istražni sudija mora da sasluša osumnjičenog protiv koga treba da se podigne optužnica. Bez prethodnog saslušanja osumnjičenog protiv koga treba da se podigne optužnica. Bez prethodnog saslušanja osumnjičenog istražni sudija ne može dati saglasnot bez obzira na ispunjenost drugih uslova. U pogledu pozivanja, odbrane i saslušanja osumnjičenog primenjuju se odredbe o pozivanju, odbrani i saslušanju okrivljenog. Pored organa unutrašnjih poslova i istražnog usdije i javni tužilac ima mogućnost da sasluša okrivljenog. Ovom mogućnošću on može da se koristi u situaciji kada odlučuje o odlaganju krivičnog gonjenja.

51

Saslušanje okrivljenog Saslušanje okrivljenog je dokazno sredstvo koje se sastoji u izjavi okrivljenog o krivičnom delu koje mu se stavlja na teret i ima za cilj da se stavi do znanja okrivljenom za koje se krivično delo okrivljuje, ali i da se okrivljenom kroz saslušanje pružni mogućnost da se brani. Saslušanje okrivljenog je veoma važno dokazno sredstvo, jer su u njegovom iskazu sadržane činjenice koje idu u korist ili na štetu okrivljenog, ali pod uslovom da okrivljeni bude aktivan prilikom svog saslušanja, a posebno ako prilikom saslušanja svoje navode potkrepljuje činjenicama koje idu u njegovu korist ili na štetu. Saslušanje okrivljenog određuje sud, po svom nahođenju ili na predlog neke od stranaka, kad smatra da je to potrebno radi rasvetljenja i rešenja krivične stvari. Saslušanje okrivljenog, kao posebna radnja dokazivanja, obuhvata saslušanje okrivljenog u istrazi, saslušanje optuženog na glavnom pretresu i na raspravi pred drugostepenim sudom. Procesne formalnosti za saslušanje okrivljenog uopšte ogledaju se u sledećem: 1. U toku krivičnog postupka saslušanje okrivljenog se vrši više puta – u prethodnom postupku, na glavnom pretresu, na pretresu pred drugostepenim sudom, na ponovljenom pretresu nakon ukidanja prvostepene presude i vraćanja na ponovno razmatranje; 2. Saslušanje okrivljenog može se obaviti samo u prisustvu javnog tužioca, dok oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i branilac mogu da prisustvuju saslušanju okrivljenog; 3. Na početku saslušanja pribavljaju se, odnosno proveravaju podaci neophodni za utvrđivanje identiteta okrivljenog (ime i prezime, matični broj, nadimak ako ga ima, ime i prezime roditelja, gde je rođen, gde stanuje i sl.), zatim podaci na osnovu kojih se upoznaje njegova ličnost (ranija osuđivanost, stručna sprema, da li se protiv njega vodi postupak za koje drugo krivično delo, i sl.), a potom i podaci iz optužbe; 4. Okrivljenmo će se, već prilikom prvog saslušanja saopštiti da ima pravo na branioca i da branilac ima pravo da prisustvuje njegovom saslušanju. Zatim će se upozoriti na to da sve što izjavi može da bude upotrebljeno protiv njega kao dokaz, saopštiće mu se zašto se okrivljuje i osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznosi svoju odbranu niti odgovara na postavljena pitanja; 5. Okrivljenom, koji to zahteva, omogućiće se da, neposredno pre prvog saslušanja, pročita krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage; 6. Saslušanje okrivljenog treba vršiti tako da se u punoj meri poštuje njegova ličnost. Prema okrivljenom se ne sme upotrebiti sila, pretnja ili drugo slično sredstvo da bi se došlo do njegove izjave, priznanja ili nekog činjenja koje bi se protiv njega moglo upotrebiti kao dokaz. Cilj ovih zabrana je ne samo dosledna primena načela humanosti u krivičnom postupku, već i očuvanje autentičnosti volje okrivljenog prilikom davanja iskaza. Što se tiče toka i načina saslušanja okrivljenog, trebalo bi istaći sledeće: - Okrivljeni se saslušava usmeno, i ima pravo da se koristi svojim zabeleškama. Saslušanje okrivljenog se ne može vršiti tako da okrivljeni sam napiše svoj iskaz i preda ga sudu. Okrivljeni ima pravo da se koristi zabeleškama u pogledu datuma, cifara, imena i sličnih podataka, ali u slučaju korišćenja zabeležaka okrivljenom se ne omže dozvoliti da čita zabelešku kao iskaz ili kao deo iskaza. Na ovaj način u potpunosti je obezbeđeno načelo neposrednosti; - Saslušanje okrivljenog sastoji se od dve faze. Prva faza je slobodno izlaganje okrivljenog i u njoj se okrivljenom mora omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu. Druga faza saslušanja okrivljenog sastoji se u postavljanju pitanja, ukoliko je potrebno da se dopune praznine ili otklone protivrečnosti i nejasnosti u njegovom izlaganju. Okrivljenom treba postavljati pitanja jasno, razgovetno i određeno, tako da ih može potpuno razumeti. Prilikom saslušanja okrivljenog izričito je zabranjeno postavljati kapriciozna i sugestivna pitanja; - Ako je okrivljeni gluv postaviće mu se pitanja pismeno, a ako je nem pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način izvršiće se putem tumača koji je 52

sposoban da se sa okrivljenim sporazume. Ako okrivljeni ne zna jezik na kome se vodi krivični postupak njegovo saslušanje mora da se obavi preko tumača koji mora biti zaklet da će verno preneti pitanja koja se postavljaju okrivljenom kao i izjave koje bude davao okrivljeni; - Okrivljeni se saslušava, po pravilu, u prisustvu branioca. U odsustvu branioca može biti saslušan ako se izričito odrekao tog prava, a odbrana nije obavezna, ako branilac nije prisutan, iako je uredno obavešten o saslušanju, a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca, ili ako za prvo saslušanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 sata od časa kada je poučen o ovom pravu, osim u slučajevima obavezne odbrane. ZKP je predvideo i sredstva za kontrolu i proveravanje istinitosti iskaza okrivljenog: - Ako se docniji iskaz okrivljenog razlikuje od ranijih, a naročito ako okrivljeni opozove svoje priznanje, pozvaće se da iznese razloge zašto je dao različite iskaze, odnosno zašto je opozvao priznanje; - U slučaju kada dva subjekta daju različite iskaze o istim činjenicama pod daljnjim uslovom da su te činjenice važne za rešenje konkretne krivične stvari može se odrediti suočenje. Istovremeno se mogu suočiti samo dva lica, što će reći da okrivljeni može biti suočen sa svedokom ili drugim okrivljenim. Suočenje se sprovodi tako što se suočeni postavljaju jedan prema drugom i od njih se zahteva da jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali. Tok suočenja i izjave pri kojima su suočeni konačno ostali unosi se u zapisnik; - Predmeti koji stoje u vezi sa krivičnim delom ili koji služe kao dokaz pokazaće se okrivljenom radi prepoznavanja, pošto ih prethodno opiše. Prethodno opisivanje predmeta potrebno je da bi se ustanovilo da li je okrivljeni zaista prepoznao stvar. Ako se ti predmeti ne mogu doneti, okrivljeni se može odvesti na mesto gde se oni nalaze. Za slučaj da su povređeni neki od navedenih propisa kojima se uređuju procesne formalnosti saslušanja okrivljenog, ZKP predviđa posebnu procesnu sankciju koja se sastoji u tome da se na iskazu okrivljenog pribavljenom uz takvu povredu propisa ne može zasnivati sudska odluka. Za sastavljanje zapisnika o saslušanju okrivljenog važe opšti propisi o zapisnicima u krivičnom postupku. Iskazokrivljenog unosi se u zapisnik u obliku pripovedanja (tako da okrivljeni govori u prvom licu), a postavljena pitanja i odgovori na njih unose se u zapisnik samo kad se odnose na krivičnu stvar.

Priznanje okrivljenog Iskaz okrivljenog može se manifestovati kao priznanje ili poricanje izvršenja krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Priznanje okrivljenog je iskaz kojim on priznaje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, dok kod poricanja osporava izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Poricanje, a posebno priznanje mora biti izrično. Prećutno priznanje ZKP ne poznaje. Izričito je zabranjeno (predstavlja krivično delo) od okrivljenog iznuđivati priznanje. U teoriji krivičnog procesnog prava prisutne su različite klasifikacije priznanja: - Vansudsko i sudsko priznanje u zavisnosti od toga da li je dobijeno u krivičnom postupku ili van krivičnog postupka (u pretkrivičnom postupku). I jedno i drugo priznanje imaju dokaznu vrednost koja se ceni po slobodnom uverenju, ali je dokazivanje vansudskog priznanja složenije, jer se mora utvrđivati pod kojim okolnostima i sa kojom sadržinom je dato, što kod sudskog priznanja otpada i dokazivanje se svodi samo na proveravanje istinitosti priznanja i eventualnog proveravanja da li je slobodno dato; - U zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je dato razlikuju se dve vrste sudskog priznanja: priznanje u istrazi i priznanje na glavnom pretresu. Ovo razlikovanje posebno je značajno u pogledu procesnih posledica priznanja u odnosu na obaveze suda na preduzimanje drugih dokaznih radnji; 53

-

Potpuno i nepotpuno (delimično priznanje), što je u zavisnosti od toga da li okrivljeni priznaje sve činjenice koje mu se stavljaju na teret ili pak samo neke od njih; - Istinito i lažno priznanje; - Dobrovoljno i neizbežno priznanje. Dobrovoljno priznanje je takvo priznanje koje je dato kao rezultat slobodne volje okrivljenog, dok je neizbežno priznanje takvo priznanje koje okrivljeni daje zbog toga što je priešnjen već otkrivenim činjenicama i okolnostima koje jasno govore o tome da je on izvršilac krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Priznanje orkviljenog je značajan dokaz u krivičnom postupku. Prema ZKP procesne posledice priznanja okrivljenog različite su i zavise, pored ostalog, od faze postupka u kojoj je ono dato. Kada okrivljeni prizna izvršenje krivičnog dela, organ koji vodi postupak dužan je da i dalje prikuplja dokaze o krivičnom delu, samo ako je priznanje očigledno lažno, nepotpuno, protivrečno ili nejasno i ako nije potkrepljeno drugim dokazima. U slučaju da je do priznanja došlo na glavnom pretresu, onda ono oslobađa sud od izvođenja drugih dokaza osim u slučaju kada su u pitanju dokazi od kojih zavisi vrsta i mera krivične sankcije. Najveći procesni značaj priznanju okrivljenog zakonodavac daje u slučaju kada je ono dato u postupku kažnjavanja i izricanja uslovne osude od strane istražnog sudije. Naime, u slučaju potpunog priznanja okrivljenog, odnosno osumnjičenog, datog u prisustvu branioca istražnom sudiji, odnosno organu unutrašnjih poslova (kada ovaj organ osumnjičenog saslušava po odredbama o saslušanju okrivljenog, u kom slučaju se taj iskaz može upotrebiti kao dokaz) potkrepljenog i drugim dokazima prikupljenim u istrazi, javni tužilac može odmah nakon završetka istrage, a najkasnije u roku od osam dana, u podignutoj optužnici predložiti da se umesto glavnog pretresa zakaže posebno javno ročište pred istražnim sudijom, na kome se, nakon saslušanja stranaka i uz izričit pristanak okrivljenog, može doneti presuda.

Iskaz svedoka Svedok je fizičko lice koje nije okrivljeno, a poznato mu je nešto o činjenicama koje se utvrđuju u krivičnom postupku i koje organ koji vodi krivični postupak pozove da o tim činjenicama da svoj iskaz. Da bi jedno lice dobilo svojstvo svedoka u krivičnom postupku potrebno je da to lice može da da obaveštenja o krivičnom delu, učiniocu krivičnog dela i drugim važnim okolnostima i da to lice bude pozvano od strane organa krivičnog postupka radi davanja iskaza. U krivičnom postupku u svojstvu svedoka može se pojaviti svako lice bez obzira na njegovu starost, psihičke i fizičke karakteristike, pod uslovom da je sposobno da opaža činjenice o krivičnoj stvari i da ih kasnije reprodukuje. U krivičnom postupku samo okrivljeni ne može biti svedok. Kao svedoci mogu se pozvati i ona lica u pogledu kojih bi se mogla pojaviti sumnja o njihovoj podobnosti za svedočenje zbog povezanosti sa krivičnim delom, odnosno pristrasnosti, kao što su oštećeni, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac. Takođe sudija, sudija porotnik, javni tužilac ili lice koje ga zastupa u krivičnom postupku i zapisničar ne mogu vršiti svoju funkciju ako su saslušani kao svedoci. Funkcija veštaka i svedoka se isključuje po pravilu, ali ne i obavezno. U zavisnosti od toga na koji način je lice saznalo za činjenice o krivičnoj stvari razlikuju se dve kategorije svedoka: lica koji iz vlastitog – neposrednog opažanja znaju nešto o činjenicama koje se utvrđuju u krivičnom postupku (tzv. pravi svedoci) i lica koja su o tim činjenicama saznala na neposredan način (tzv. svedoci po čuvenju). ZKP je predvideo obavezu organa koji ispituju svedoka da uvek pita otkud mu je poznato ono o čemu svedoči, tj. na koji način je saznao činjenice o kojima iskazuje. Kao svedoci ne mogu se saslušati: - Lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja službene ili vojne tajne, dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti. - Branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio; - Maloletno lice koje, s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti, osim ako to sam okrivljeni zahteva. Kod ove kategorije maloletnika kao svedoka sud prvo, po službenoj dužnosti, ceni da li je maloletnik, s obzirom 54

na uzrast i duševnu razvijenost sposoban da shvati značaj prava da ne mora svedočiti. U slučaju da nađe da svedok ne raspolaže takvom sposobnošću ne može ga saslušati kao svedoka, osim ako to sam okrivljeni zahteva. Ako je kao svedok saslušano lice koje se ne može saslušati, na takvom iskazu svedoka ne može se zasnivati sudska odluka. Predmet svedočenja su činjenice o krivičnom delu, učiniocu i drugim važnim okolnostima krivičnog slučanja. Činjenice koje su predmet svedočenja rezultat su čulnog opažanja svedoka i pripadaju prošlosti. Sadašnje činjenice sud utvrđuje neposredno uviđajem ili veštačenjem, a ne putem svedoka. Položaj svedoka u krivičnom postupku 1.1.15 Dužnosti svedoka Dužnosti svedoka u krivičnom postupku su: - Dužnost odazivanja pozivu; - Dužnost svedočenja - Dužnost davanja istinitog iskaza. 1.1.16 Prava svedoka Pored dužnosti , svedok u krivičnom postupku ima i određena prava. Tako, svedok ima pravo na naknadu troškova koji su nastali njegovim svedočenjem (troškovi prevoza, troškovi boravka u drugom mestu i naknada za izgubljenu zaradu). Svedoku ne pripada nikakva nagrada za samo svedočenje. Zatim, svedok ima pravo na izuzeće. Na kraju, tu su i prava svedoka koja su identična opštim pravima drugih krivičnoprocesni subjekata, kao što su prava na zakonito i humano postupanje. Način saslušanja svedoka Saslušanje svedoka u istrazi sprovodi, po pravilu, istražni sudija pred kojim se vodi postupak, ali to može uraditi i istražni sudija na čijem području treba preduzeti tu radnju. U fazi pripremanja glavnog pretresa, saslušanje svedoka obavlja predsednik veća ili sudija član veća, ili pak istražni sudija onog suda na čijem se području svedok nalazi. Na glavnom pretresu saslušanje svedoka vrši predsednik veća, a i ostali članovi veća, tužilac, optuženi, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik i veštak mogu postavljati pitanja svedoku. Saslušanje svedoka je, po pravilu, usmeno. Prilikom saslušanja svedok svoj iskaz ne može čitati, ali mu se može dozvoliti da se pri davanju iskaza služi svojim beleškama. Ako je svedok gluv postaviće mu se pitanja pismeno a on će odgovarati usmeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Svedoci se salsušavaju ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka. Saslušanju svedoka u prethodnom krivičnom postupku ne mogu prisustvovati drugi svedoci, a na glavnom pretresu nesaslušani svedoci, čime se otklanjaju uticaj iskaza saslušanog svedoka na druge svedoke. Krivičnoprocesne stranke mogu, ne samo da prisustvuju saslušanju svedoka, već i da, preko suda ili po njegovom odobrenju, same postavljaju pitanja svedoku i da traže da on bliže i određenije iznese pojedina obaveštenja. Posle obaveznih upozorenja o pravima i dužnostima, od svedoka će se uzeti podaci o njegovom identitetu kao i podaci o njegovom odnosu sa okrivljenim i oštećenim. Zatim se prelazi na saslušanje svedoka o samoj krivičnoj stvari koje se sastoji iz njegovog slobodnog izlaganja i saslušanja postavljanjem pitanja. Svrha postavljanja pitanja je to da se iskaz svedoka upotpuni, da se dobiju jasna i određena obaveštenja, da se otklone neslaganja i protivrečnosti, kao i da se 55

proveri ono što svedok saopštava. Prilikom saslušanja svedok će se uvek pitati otkud mu je poznato ono o čemu svedoči. U slučaju kada se kao svedok saslušava oštećeni, pitaće se da li želi u krivičnom postupku da ostvaruje imovinskopravni zahtev. Sa ciljem što veće zaštite maloletnika pred sudom ZKP je propisao i neka posebna pravila za saslušanje maloletnog svedoka: - Pozivanje kao svedoka maloletnog lica koje nije navršilo 16 godina vrši se preko njegovih roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, osim ako takav način pozivanja nije moguć zbog potrebe da se hitno postupa ili iz drugih okolnotsi; - Prilikom saslušanja maloletnog lica, a naročito ako je ono oštećeno krivičnim delo, obaveza je suda da postupa obazrivo, kako saslušanje ne bi štetno uticalo na psihičko stanje maloletnika, a ako je to potrebno saslušanje maloletnog lica obaviće se uz pomoć pedagoga ili drugog tsručnog lica; - U slučaju ako se kao svedok saslušava lice mlađe od 14 godina, veće može odlučiti da za vreme njegovog saslušanja isključi javnost; - Ako maloletno lice prisustvuje glavnom pretresu kao svedok ili oštećeni, udaljiće se iz sudnice čim njegovo prisustvo nije više potrebno. O saslušanju svedoka sastavlja se zapisnik. Za sastavljanje i ovog zapisnika važe opšte zakonske odredbe po kojima se sastavlja zapisnik o svkaoj preduzetoj radnji u toku krivičnog postupka. Ako se salušanje svedoka vrši na glavnom pretresu, ono se unosi u zapisnik o glavnom pretresu.

Veštačenje Pojam, predmet i vrste veštačenja Veštačenje je posebno dokazno sredstvo koje se sastoji u utvrđivanju činjenica važnih za krivični postupak i davanju mišljenja o zapaženim činjenicama (odnosno ili jedno ili drugo) na osnovu stručnog znanja ili veštine lica koja su nezainteresovana u postupku, i u slučajevima kada opšte znanje sudije i njegova stručna pravna sprema za takvo nešto nisu dovoljni. Veštačenje, po pravilu, obuhvata dve operacije: otkrivanje činjenica važnih za krivični postupak putem posebnih stručnih znanja ili naročite tehničle veštine (nalaz veštaka) i davanje stručnog mišenja o otkriveim činjenicama (mišljenje veštaka). Veštak je procesno nezainteresovano lice (stručnjak s vanpravnog područja) kojem je organ krivičnog postupka naredio da na osnovu svoje stručne spreme ili veštine stečene vršenjem poziva utvrdi i oceni (ili samo jedno ili drugo), činjenice važne za kriviči postupak i o tome da svoj nalaz i mišljenje (ili samo jedno ili drugo). Predmet veštačenja mogu biti samo važna činjenica, za čije je utvrđivanje ili ocenu nužna primena posebnog stručnog znanja ili umeća. Predmet veštačenja u krivičnom postupku mogu biti: mesto, stvari i živa bića. Predmet veštačenja ne mogu biti pravna pitanja. Sudija ne može određivati veštaka za pravna pitanja niti od veštaka drugih stručnosti zahtevati odgovor na pravna pitanja. Veštačenje se može poveriti pojedincu (stručnjaku), stručnoj ustanovi ili državnom organu. U krivičnom procesnom pravu prisutne su razne vrste veštačenja. Kriterijumi klasifikacije veštačenja su brojni i raznovrsni, a među njima posebnu pažnju zaslužuju sledeći: - Prema predmetu veštačenja, odnosno vrsti činjenica koje se utvrđuju ili ocenjuju primenom posebnog stručnog znanja ili umeća razlikuju se: pregled i obdukcija leša; veštačenje telesnih povreda; veštačenje duševnog zdravlja okrivljenog; telesni pregled okrivljenog i drugih lica i veštačenje poslovnih knjiga; - Prema kriterijumu vrste stručnog znanja i umeća koje se primenjuje prilikom veštačenja razlikuje se: sudsko-medicinsko; sudsko-psihijatrijsko; knjigovodstveno; kriminalističkotehničko i tehničko veštačenje; 56

-

-

Prema kriterijumu broja stručnih lica koja vrše veštačenje razlikujemo individualno i kolektivno veštačenje. Veštačenje je individualno ako je povereno jednom veštaku, a kolektivno (timsko) u slučaju kada je veštačenje poverneo dvojci ili više veštaka. Dalje , u zavisnosti od vrste stručnog znanja određenih veštaka, kolektivno (timsko) veštačenje može biti pravo (kada u veštačenju učestvuju stručna lica-veštaci, koja poseduju stručno znanje iste vrste) i kompleksno (kada u veštačenju učestvuju veštaci sa različitim stručnim znanjima); Prema kriterijumu razlikuju se: prvo, dopunsko i ponovno veštačenje; Prema kriterijumu vaze krivičnog postupka u kojoj se vrši veštačenje razlikuju se istražno i raspravno veštačenje.

Položaj veštaka u krivičnom postupku 1.1.17 Dužnosti veštaka Dužnosti veštaka su: - Dužnost odazivanja pozivu; - Dužnost davanja nalaza i mišljenja; -

Dužnost brižljivog razmatranja predmeta veštačenja;

-

Dužnost tačnog navođenja svega zapaženog i iznošenja mišljenja nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke i veštine.

1.1.18 Prava veštaka Prava veštaka su: -

Pravo upoznavanja sa predmetom, odnosno materijalom koji je predmet veštačenja;

-

Pravo razmatranja spisa;

-

Pravo pregledanja dokaza i aktivnog učešća u istrazi i na glavnom pretresu;

-

Pravo na nadoknadu.

1.1.19 Odrežovanje veštaka Veštačenje određuje i veštaka imenu organ koji vodi krivični postupak, tj. istražni sudija, sudija ili veće suda, zavisno od faze krivičnog postupka. Do određivanja veštačenja od strane organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku može doći samo ako istražni sudija nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta. Tada organi unutrašnjih poslova mogu odrediti svako potrebno veštačenje, osim obdukcije i ekshumacije leša ako je reč o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do deset godina zatvora. Određivanje veštačenja i imenovanje veštaka vrši se pismenom naredbom u kojoj se navodi u pogledu kojih činjenica se vrši veštačenje i kome se ono poverava. Jedino u slučaju kada se veštačenje poverava stručnoj ustanovi ili državnom organu, imenovanje veštaka vrši starešina ustanove, odnosno organa. 57

1.1.20 Izuzeće veštaka Do izuzeća veštaka iz osnova zbog kojih dolazi i do izuzeća sudije I sudije porotnika. Za veštaka se ne može odrediti ni lice koje ne može biti saslušano kao svedok ili je oslobođeno od dužnosti svedočenja, kao ni lice prema kome je krivično delo učinjeno, a ako je takvo lice ipak određeno za veštaka, na njegovom nalazu i mišljenju ne može se zasnivati sudska odluka. Za veštaka se ne može odrediti ni lice koje je zaposleno kod oštećenog ili okrivljenog, ili je zajedno sa njima ili nekim od njih, zaposleno kod drugog poslodavca. Za veštaka se, po pravilu, neće odrediti ni lice koje je saslušano kao svedok. ZKP je predvideo i posebne osnove koji se odnose samo na izuzeće kod pojedinih vrsta veštačenja. Npr., kod pregleda i obdukcije leša za veštaka se ne može odrediti lekar koji je lečio umrlog. Nalaz i mišljenje veštaka Nalaz veštaka sadrži konstataciju činjenica značajnih za postupak, koje je veštak opazio i sipitivanjem utvrdio, dok mišljenje predstavlja njegov stručni stav o konstatovanim činjenicama, odnosno veštakovo rešenje postavljenog zadatka i odgovor na postavljena pitanja. Saopštavanje rezultata veštačenja može se učiniti na dva načina. Rezultat veštačenja fiksira se u zapisniku o saslušanju veštaka, u koji se odmah unose nalaz i mišljenje veštaka. Veštaku se može odobriti da naknadno podnese nalaz pismeno, odnosno mišljenje u roku koji mu odredi organ pred kojim se void postupak. Ako je veštačenje povereno stručnoj ustanovi, odnosno državnom organu, nalaz i mišljenje veštaka daju se u pismenoj formi. Međutim, bez obzira na koji od navedenih načina je veštak dao svoj nalaz i mišljenje, organ pred kojim se vodi krivični postupak može, po potrebi, tražiti od veštaka ili stručne ustanove, odnosno državnog organa objašnjenje u pogledu datog nalaza i mišljenja.

Isprave Pojam i podela isprava Posmatrano uopšte u krivičnopravnoj teoriji razlikuju se pojam isprave u širem i užem smislu. U širem smislu isprave su sve stvari materijalne prirode, predmeti izrađeni od čoveka i pismena sačinjena od čoveka koji u uslovima krivičnog postupka doprinose rasvetljenju važnih činjenica i okolnosti u krivičnoj stvari i njenom rešenju. Isprava je svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak. Za postojanje isprave shvaćene u najširem smislu potrebna su dva uslova: da je u pitanju predmet koji je po svojoj sadržini takav da je podoban za dokazivanje neke činjenice i da je činjenica koja se tim predmetom dokazuje pravno relevantna, da je značajna za neki pravni odnos. Pod pojmom isprave u užem smislu podrazumeva se pismena isprava izdata od pojedinca ili nekog pravnog lica,koja sadrži neku izjavu od značaja za pravne odnose. Ovako shvaćena isprava može: a) u sebi sadržavati činjenice koje ulaze u biće ili corpus delicti jednog krivičnog dela (npr. uvredljivo pismo) i u ovom slučaju isprava se javlja kao predmet na kome je ili pomoću koga je izvršeno jedno krivično delo, dakle kao predmet uviđaja; ili b) u sebi sadržavati veštakovo mišljenje; c) u sebi sadržavati priznanje okrivljenog; ili d) u sebi sadržavati izjavu svedoka; ili e) može u sebi, najzad, sadržavati činjenice iz kojih se da izvesti zaključak ili da jedno krivično delo postoji, ili da je izvesno lice učinilac jednog krivičnog dela. U ovom slučaju se isprava po svom sadržaju javlja kao indicija ili osnov podozrenja. Pribavljanje isprava, odnosno njihovo otkrivanje, prikupljanje i obezbeđivanje vrši se na isti način kao i kod drugih dokaznih sredstava. 58

Isprave se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Prema kriterijumu forme i svojstva autora isprave se dele na javne i private. Javne isprave su one isprave koje je u propisanom obliku izdao organ ili ustanova u granicama svoje nadležnosti kao i isprava koju je u takvom obliku izdala ustanova ili organizacija u poslovima koje vrši na osnovu javnih ovlašćenja. Privatne isprave su sastavljene od privatnih lica, bez učešća javnog organa koji bi ih overio. Prema kriterijumu sredstava upotrebljenih za izražavanje volje (pismo, figura, zvuk) isprave se dele na grafičke, figurativne i fonografske. Prisutno je i razlikovanje isprava prema kriterijumu da li su one unapred, prilikom njihovog pravljenja, određene da posluže kao dokaz (npr. pismeno napravljen ugovor) ili su takve koje služe kao dokaz, ali nisu unapred određene za to. Procesna upotreba i dokazna vrednost isprave Isprave, kao i ostali dokazi, upotrebljavaju se u krivičnom postupku kao dokaz na taj način što se pomoću njih izvodi dokazivanje i ocenjuje šta one dokazuju u konkretnom slučaju. Dokazivanje ispravom izvodi se njenim čitanjem i prilaganjem sudskom spisu. Čitanjem isprave organ postupka saznaje za činjenice koje se utvrđuju u postupku. Ako je, iz nekog razloga, ispravu nemoguće priložiti sudskom spisu, bitan sadržaj isprave unosi se u zapisnik. Pre nego što organ postupka pristupi oceni isprave kao dokaza, treba prethodno utvrditi da li se ona uopšte može upotrebiti kao dokaz, pa je neophodno prethodno ustanoviti ko je autor isprave, odakle autoru poznate činjenice koje iznosi u ispravi, koji su subjekti, pored autora, učestvovali u stvaranju isprave i kada i gde je isprava nastala. Dokazna vrednost isprave ceni se, na osnovu opštih pravila o oceni dokaza, tj. po slobodnom uverenju i na osnovu prvo pojedinačne ocene, a potom u vezi sa ostalim dokazima.

Pretresanje stana i lica Pretresanje stana i lica je radnja dokazivanja koja se preduzima ako je verovatno da će se pretresanjem okrivljeni uhvatiti ili da će se pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti u vezi sa krivičnim postupkom. Pretresanje stana i drugih prostorija obuhvata kako pregled stana i drugih zgrada i sličnih objekata (npr. aviona), tako i pregled svih ili pojedinih stvari koje se u njima nalaze, dok pretresanje lica obuhvata kako spoljašnji, tako i unutrašnji pregled tela upotrebom medicinskih i drugih sredstva, pod uslovom da nisu štetna za zdravlje ili da se ne protive razlozima morala. Odluku o pretresanju donosi, po pravilu, sud (u zavisnosti od faze postupka istražni sudija ili predsednik veća), pismenom, obrazloženom naredbom. Samo izuzetno, ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez naredbe suda ući u tuđi stsan ili druge prostorije i po potrebi sprovesti pretresanje. Naredba o pretresanju, pored ostalog, mora izričito i tačno sadržati cij pretresanja, tj.mora tačno da se označi okrivljeni koji se traži, odnosno predmeti ili stvari koje se traže. Pretresanje može preduzeti i sam sud a može pretresanje poveriti i organu unutrašnjih poslova, što se u praksi po pravilu i čini zbog njihove operativnosti i posebne stručnosti. Pretresanju stana mogu prisustvovati tužilac i branilac, odnosno advokat, o čemu će se lice na koje se odnosi naredba o pretresanju poučiti. Naredba o pretresanju, po pravilu, predaje se pre početka pretresanja licu kog koga će se ili na kome će se pretresanje izvršiti, a lice na koje se naredba odnosi poziva se da dobrovoljno preda lice, odnosno predmete koji se traže. Po pravilu, pretresanje se vrši danju, s tim što se može vršiti i noću ako je danju započeto pa nije dovršeno ili ako postoje razlozi za pretresanje bez naredbe. Obaveza je organa koji vrši pretresanje da pozove držaoca stana i drugih prostorija da prisustvuje pretresanju, a ako je on odsutan poziva se njegov zastupnik ili neko od odraslih ukućana ili suseda. Pretresanju stana ili lica prisustvuju obavezno da punoletna građana kao svedoci. Prisustvo svedoka je ne samo zakonska,već i ustavna obaveza. Svedoci se pre početka 59

pretresanja upozoravaju na to da paze kako se pretresanje vrši, kao i da imaju pravo da, pre potpisivanja zapisnika o pretresanju, stave svoje prigovore ako smatraju da sadržina zapisnika nije tačna. Kada se pretresanje vrši u prostorijama državnih organa, preduzeća ili drugih pravnih lica, poziva se njihov starešina da prisustvuje pretresanju ali se od njega ne traži odobrenje za pretresanje. Pretresanje i pregled u vojnoj zgradi obavlja se po odobrenju nadležnog vojnog starešine. O svakom izvršenom pretresanju stana ili lica sastavlja se poseban zapisnik koji može pisati i lice koje vrši pretresanje, a potpisuje ga lice kod koga je, ili na kome je izvršeno pretresanje i lice čije je prisustvo obavezno. Sadržinu zapisnika o pretresanu čine uslovi u kojima je pretresanje izvršeno, njegov tok i rezultati. U vezi sa ovim poslednjim valja istaći to da se prilikom vršenja pretresanja privremeno oduzimaju samo oni predmeti i isprave koji su u vezi sa svrhom pretresanja u pojedinom slučaju, a u zapisniku se tačno naznačavaju predmeti i isprave koji se oduzimaju, a isto se unosi i u potvrdu koja se odmah izdaje licu od koga su predmeti, odnosno isprave oduzete. Uslučaju da se prilikom pretresanja stana ili lica nađu predmeti koji nemaju veze sa krivičnim delom zbog koga je pretresanje naređeno takvi predmeti će se opisati u zapisniku i privremeno oduzeti, a o oduzimanju će se odmah izdati potvrda. O ovome se odmah obaveštava javni tužilac radi pokretanja krivičnog postupka. Ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka oduzeti predmeti će se odmah vratiti, osim ako postoji neki drugi zakonski osnov po kome bi se ti predmeti imali oduzeti. ZKP predviđa i mogućnost vršenja pretresanja stana i lica i bez naredbe i bez prisustva svedoka. Samo ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez naredbe da uđu u tuđi stan i druge prostorije id a po potrebi izvrše pretresanje u sledećim slučajevima: 1) ako držalac stana to traži; 2) ako neko zove u pomoć; 3) radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog; 4) radi lišenja slobode odbeglog učinioca koji je zatečen priv izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti; ili 5) radi otklanjanja ozbiljne opasnosti po život i zdravlje ljudi ili imovinu veće vrednosti. Pri ulasku u stan ne sastavlja se zapisnik već se držaocu stana izdaje potvrda i u njoj se naznačava razlog ulaženja u stan, odnosno u druge prostorije. Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka izvršiti pretresanje lica samo prilikom izvršenja rešenja o privođenju prilikom lišenja slobode, ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad ili sumnje da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku.

Privremeno oduzimanje predmeta i postupanje sa sumnjivim stvarima Privremeno oduzimanje predmeta Privremeno oduzimanje predmeta je krivičnoprocesna radnja kojom se od fizičkih ili pravnih lica oduzimaju predmeti koji se po odredbama Krivičnog zakonika mogu oduzeti u okviru mere bezbednosti oduzimanja predmeta ili predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku. Oduzimanje predmeta vrši po pravilu sdu (istražni sudija), a ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu to učiniti u pretkrivičnom postupku ili kad izvršavaju nalog suda. Lice koje drži predmet dužno je da ga preda, a u slučaju da odbije dag a preda može se kazniti novčanom kaznom. O oduzimanju predmeta sačinjava se zapisnik ili se konstatacija o tome unosi u zapisnik o drugoj procesnoj radnji prilikom koje je došlo do oduzimanja predmeta. U zapisnik o oduzimanju predmeta ili konstataciji o tome koja se daje u zapisniku o drugoj procesnoj radnji daje se opis predmeta i obezbeđuje se po potrebi i drugi način utvrđivanja od koga se predmeti oduzimaju izdaje se potvrda, a oduzeti predmeti predaju se na čuvanje sudu ili se na drugi način obezbeđuje njihovo čuvanje. Državni organi mogu uskratiti pokazivanje ili izdavanje svojih spisa i drugih isprava, ako smatraju da bi objavljivanje njihove sadržine bilo štetno za opšte interese, pri čemu moraju navesti razloge koji opravdavaju neizdavanje, i to tako da oni budu dovoljno jasni da ubede sud, i dovoljno 60

uopšteni da se ne otkrije ono što se odbijanjem izdavanja želi sačuvati kao tajna. Ako je uskraćeno pokazivanje ili davanje spisa i drugih isprava, konačnu odluku o tome donosi vanraspravno veće suda. Preduzeće ili drugo pravno lice može zahtevati da se ne objave podaci koji se odnose na njihovo poslovanje. Kada se vrši privremeno oduzimanje spisa koji mogu poslužiti kao dokaz, izvršiće se njihov popis, a ako to nije moguće, spisi će se staviti u poseban omot i zapečatiti, a vlasnik spisa može na omot staviti svoj pečat. Prilikom otvaranja ovih spisa pozvaće se lice od koga su spisi oduzeti da prisustvuje otvaranju omota. Ako se ono ne odazove pozivu ili je odsutno, omot će se otvoriti, spisi pregledati i popisati u njegovom odsustvu. Pri pregledanju spisa mora se voditi računa o tome da njihov sadržaj ne saznaju neovlašćena lica. Istražni sudija, sam ili na predlog javnog tužioca, može narediti da poštanska, telegrafska i druga preduzeća, društva i lica registrovana za prenos informacija zadrže i njemu, uz potvrdu prijema, predaju pisma, telegrame i druge pošiljke koje su upućene okrivljenom ili koje on odašilje, pod uslovom da postoje okolnosti zbog kojih se sa osnovom može očekivati da će ove pošiljke poslužiti kao dokaz u postupku. Pomenute pošiljke otvara istražni sudija u prisustvu dva svedoka, a pri otvaranju pazi da se ne povrede pečati, dok će se omoti i adrese sačuvati. O otvaranju pošiljki sačinjava se zapisnik. Ako interesi postupka dozvoljavaju, sadržaj pošiljki može biti saopšten u celini ili delimično okrivljenom, odnosno licu kome je pošiljka upućena, a može mu se pošiljka i predate. Kada je okrivljeni odsuta, pošiljka će se vratiti pošiljaocu ako se to ne protivi interesima postupka. Pitanje konačne sudbine privremeno oduzetih predmeta zavisi, kako od vrste privremeno oduzetog predmeta,tako i od vrste odluke kojom se okončava krivični postupak. Kada je izrečena presuda kojom se okrivljeni oglava krivim, njome se može, a u određenim slučajevima i mora, izreći mera bezbednosti oduzimanja predmeta, bez obzira na to da li su oni svojina okrivljenog ili trećeg lica. Ovi predmeti mogu se odlukom suda predate po odredbama izvršnog postupka, kriminalističkom muzeju ili drugoj ustanovi ili se mogu i uništiti. Kada se izreknu oslobađajuće presude ili donese rešenje o obustavi postupka pre presude, posebnim rešenjem, predmeti se oduzimaju samo ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, u suprotnom, oni se vraćaju vlasniku, odnosno držaocu.

Postupanje sa sumnivim stvarima Prilikom pretresanja stana ili lica, kao i prilikom izvršenja naredbe o privremenom oduzimanju predmeta može se dogoditi da se kod okrivljenog nađe stvar za koju se ne zna čija je, ko je vlasnik. U takvom slučaju reč je o tzv. sumnjivim stvarima i organ koji vodi postupak opisaće tu stvar i opis, u formi oglasa, objaviti na table skupštine opštine, na čijem području okrivljeni živi in a čijem je području krivično delo učinjeno. U oglasu će se pozvati vlasnik da se javi u roku od jedne godine od dana objavljivanja oglasa, uz upozorenje da će se u protivnom stvar prodati, a dobijeni novac uneti u pravosudni budžet. Ako je reč o stvarima veće vrednosti, objavljivanje se može izvršiti i putem dnevnih listova. Ako su u pitanju stvari koje su podložne kvarenju ili je njihovo čuvanje vezano sa znatnim troškovima, one će se odmah prodati, po odredbama koje važe za izvršni postupak, a novac predate na čuvanje u sudski deposit. Na ovaj način postupiće se i kad stvar pripada odbeglom ili nepoznatom učiniocu krivičnog dela. Ako se u ostavljenom roku niko ne javi za stvari ili za novac dobijen od prodaje stvari, donosi se posebno rešenje da stvar postaje državna svojina, odnosno da se novac unese u pravosudni budžet, a vlasnik stvari ima pravo da, u parnici, traži povraćaj stvari ili novca dobijenog od prodaje stvari. Rok zastarelosti za ostvarivanje ovog prava teče od dana objavljivanja oglasa.

61

Pojam, vrste, struktura i donošenje sudskih odluka Pojam, vrste i struktura sudskih odluka Sudska odluka je vrsta procesne radnje kojom sud ili drugi ovlašćeni državni organ, koji u datom momentu rukovodi preduzimanjem određene krivičnoprocesne radnje izražava svoj stav po pitanju na koje se odluka odnosi. Sudske odluke mogu se odnositi na upravljanje krivičnim postupkom ili na rasvetljavanje i rešenje krivične stvari. Svaki započeti krivični postupak mora biti završen donošenjem sudske odluke, a ona može da se tiče bilo obustave krivičnog postupka, odbacivanja optužnog akta ili pak donošenja oslobađajuće, odnosno osuđujuće presude. Ali u toku trajanja krivično postupka donosi se više odluka i ovim odlukama se ne okončava, već samo upravlja krivični postupak. Prethodno izneseni pojam sudske odluke je rodni pojam i odnosi se na sve oblike odlučivanja organa krivičnog postupka. Odluke suda i drugih državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku, mogu imati oblik (formu) presude, rešenja i naredbe, pri čemu ih ZKP nije pojmovno odredio, niti je opštom odredbom odredio kada će se koja od ovih odluka doneti. Presuda je takva odluka suda kojom se konkretna krivična stvar zaključuje i smatra raspravljenom za određenu instancu. Presudom se, po pravilu, za određenu instancu rešavaju kako krivičnopravna tako i krivičnoprocesna pitanja. Presuda je najvažniji sudski akt i nju može doneti samo sud, i njome se okončava krivični postupak. Samo izuzetno, okončanje krivičnog postupka, može naći svoj izraz u formi rešenja kao posebne vrste sudske odluke (npr. kada se prema okrivljenom izrekne sudska opomena). Rešenje je takva odluka suda ili drugog ovlašćenog organa koji učestvuje u krivičnom postupku kojom se, po pravilu, rešavaju samo pojedina, pre svega krivičnoprocesna pitanja u toku krivičnog postupka. Od ovog opšteg pravila postoje i izuzeci, i u njima se rešenjem definitivno rešava određena krivična stvar kao celina. Naredba je takva sudska odluka kojom se rešavaju samo pitanja koja se odnose na upravljanje krivičnim postupkom. Po svojoj sadržini naredba predstavlja tehničku pripremu, odnosno obezbeđenje sprovođenja neke procesne radnje. Promenom prilika i okolnosti naredba može biti opozvana i zamenjena, a ne mora uvek da sadrži i pismeno obrazloženje. Izričito je propisano da presudu donosi samo sud, a rešenja i naredbe donose, pored suda, i drugi organi koji učestvuju u krivičnom postupku. Većinu odluka u krivičnom postupku sud donosi u zbornom sastavu. Odlučivanje o zbornom sastavu je osnovni organizacioni oblik sudskog rada u krivičnim stvarima. U zbornom sastavu krivični sud odlučuje uvek kada se rešava o osnovnom predmetu krivičnog postupka, osim ako je reč o krivičnim delima za koje je stvarno nadležan sudija pojedinac. U svim slučajevima kada se odluka donosi u zbornom sastavu primenjuje se, pored načela slobodnog sudijskog uverenja i načelo većine sudskog odlučivanja. Svaka pismeno izrađena sudska odluka ima tri dela: uvod, izreku (dispoziciju) i obrazloženje. Naredba nema uvek obrazloženje (naredba za dovođenje). Donošenje sudskih odluka Prilikom donošenja sudskih odluka mogu se razlikovati četiri momenta: izricanje, saopštavanje, pismena izrada i dostavljanje sudskih odluka. Svaka od ovih etapa ima svoje osobenosti, a njihova međusobna povezanost ogleda se u tome što proizlazi jedna iz druge, te time čine jednu celinu, koja se označava kao donošenje sudskih odluka. 1.1.21 Izricanje sudskih odluka Opšta pravila izricanja sudskih odluka veća, tiču se većanja i glasanja. 62

Većanjem i glasanjem rukovodi predsednik veća, pri čemu je dužan da se stara da se sva pitanja svestrano i potpuno razmotre. Rukovođenje znači stavljanje pitanja na pretresanje i upravljanje diskusijom, dok rukovođenje glasanjem znači određivanje pitanja o kojima treba da se glasa, prikupljanje glasova od članova veća redom koji je propisan i utvrđivanje rezultata glasanja. Predsednik veća glasa poslednji. Prilikom odlučivanja u vezi sa krivičnom stvari, pitanja se dele na prethodna pitanja i pitanja o glavnoj stvari. Posle rešenja svih prethodnih pitanja sud prelazi na rešavanje pitanja o glavnoj krivičnoj stvari. Pitanja o glavnoj krivičnoj stvari mogu biti krivičnopravne i krivičnoprocesne prirode. Prvo se glasa o tome da li je optuženi učinio krivično delo i da li je krivično odgovoran, a tek posle toga i u zavisnosti od rezultata tog glasanja, glasa se o tome kakvu kaznu ili drugu krivičnu sankciju treba izreći, potom o troškovima krivičnog postupka, imovinskopravnim zahtevima i ostalim pitanjima o kojima treba doneti odluku. Kada je isto lice optuženo za više kriviččnih dela, glasaće se o krivičnoj odgovornosti i kazni za svako od tih dela, a tek onda o jedinstvenoj kazni za sva dela. Većanje i glasanje mogu da realizuju samo sudije koje su učestvovale u svim fazama glavnog pretresa, a za odluku su potrebni glasovi većine svih članova veća (apsolutna većina). Prilikom glasanja članovi veća ne mogu odbiti da glasaju o pitanjima koja postavi predsednik veća. Većanje i glasanje se vrši na tajnom zasedanju i uvek je usmeno, a u prostoriji u kojoj se vrši većanje i glasanje mogu biti prisutni samo članovi veća i zapisničar. O većanju i glasanju sastavlja se poseban zapisnik u kome je sadržan tok glasanja i odluke koje su donesene i potpisuju ga svi članovi veća i zapisničar. On se zatvara u poseban omot i može ga razgledati samo viši sud kad rešava o pravnom leku. 1.1.22 Saopštavanje sudskih odluka Saopštavanje sudskih odluka je stavljanje sadržine sudske odluke na znanje licu koje treba da bude upoznato sa njenim sadržajem, a krug lica koji treba da bude upoznat sa sadržajem sudske odluke je različit i zavisi, pre svega od vrste i sadržine sudske odluke. Način saopštavanja sudskih odluka zavisi od toga da li su ova lica prisutna ili ne. Kada su zaintersovana lica prisutna, odluka se saopštava usmenim objavljivanjem, a kada su ova lica odsutna, saopštavanje odluka istim se vrši dostavljanjem overenog prepisa odluke. U slučaju kada se odluka usmeno saopštava organ koji vrši saopštavanje naznačuje to u zapisniku ili na spisu, a lice kome je saopštenje učinjeno potvrđuje to svojim potpisom. 45.2.3. Pismena izrada sudskih odluka Izrečena sudska odluka mora biti pismeno izrađena, jer jedino pismeno izrađena sudska odluka je autentičan dokaz o svom postojanju i svojoj sadržini i jedino pismeno izrađena sudska odluka omogućava dalji tok krivičnog postupka. Nema postpupka po redovnim i vanrednim pravnim lekovima bez pismene izrade sudske odluke. 1.1.23 Dostavljanje sudskih odluka Dostavljanje sudskih odluka sastoji se u predaji pismeno izrađene odluke određenim krivičnoprocesnim subjektima. Opštim odredbama ZKP rešene su dve grupe pitanja koje se tiču problematike dostavljanja sudskih odluka. Prva grupa pitanja tiče se vrste odluka koje se dostavljaju, a druga grupa pitanja odnosi se na način dostavljanja sudskih odluka.

63

POSEBNI DEO Pretkrivični postupak (pojam, osnovne karakteristike i krivična prijava) Pojam i osnovne karakteristike pretkrivičnog postupka Pretkrivični postupak predstavlja zakonom predviđenu i naučno prihvatljivu delatnost određenih subjekata, koja se preduzima s ciljem rasvetljenja krivičnog događaja do stepena osnovane sumnje i tako omogućava donošenje adekvatne odluke o pokretanju i vođenju krivičnog postupka. Osnovne karakteristike pretkrivičnog postupka su: - pretkrivični postupak je najtešnje povezan sa prijavljivanjem krivičnog dela i njegovog učinioca. On može da prethodi prijavljivanju krivičnog događaja (podnošenju krivične prijave) i u tom slučaju omogućava njeno pripremanje, ali pretkrivični postupak može da usledi i nakon prijavljivanja krivičnog dela, u kom slučaju ima za zadatak da potkrepi osnove sumnje da je u pitanju određeno krivično delo i njegov učinilac i na taj način omogući pokretanje krivičnog postupka, - zadatak pretkrivičnog postupka je da rasvetli krivični događaj do stepena osnovane sumnje i na taj način omogući pokretanje krivičnog postupka, - radnje subjekata u pretkrivičnom postupku, po pravilu, manifestuju se kroz tzv. potražnje tj. neformalne radnje. Samo izuzetno u pretkrivičnom postupku može doći i do preduzimanja pojedinih istražnih radnji, - u pretkrivičnom postupku mogu da se pojave različiti subjeti, čiji položaj je različit u zavisnosti od prava i dužnosti kojima raspolažu na osnovu zakona, a rukovodeću ulogu ima javni tužilac. Krivična prijava Krivična prijava je krivičnoprocesni akt kojim fizičko ili pravno lice obaveštava nadležnog javnog tužioca o tome da je izvršeno krivično delo. Krivična prijava je najčešći i skoro redovan način saznanja o izvršenom krivičnom delu i učiniocu tog krivičnog dela. U svojstvu podnosioca krivične prijave može da se pojavi kako fizilko,tako i pravno lice. Kao moguće podnosioce krivične prijave ZKP navodi građane, državne organe i javna preduzeća. Neki od ovih subjekata su obavezni a neki nemaju obavezu da prijave krivično delo, što dalje znači da, posmatrano sa aspekta obaveznosti prijavljivanja krivičnog dela, krivična prijava može biti obavezna i fakultativna, tj. dobrovoljna. Obaveza prijavljivanja krivičnih dela propisana je, pre svega, za državne organe i druga ZKP-om određena pravna lica. Oni su dužni da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za koja su saznali na koji drugi način. Obaveza prijavljivanja krivičnog dela u ovome slučaju pada na fizičko lice koje predstavlja državni organ ili pravno lice. 64

Građani su dužni da prijave pripremanje izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći pet godina zatvora ili teža kazna, i to u vreme kada je još bilo moguće sprečiti njegovo izvršenje, a delo bude pokušano ili izvršeno, osim ako između lica koje je izvršilo krivično delo i lica koje zna za to postoji određeni odnos (bračni odnos, krvno srodstvo i sl.). U slučaju izvršenja drugih krivičnih dela građanin treba, ali ne mora, da prijavi krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, dakle postoji moralna a ne i zakonska obaveza podnošenja krivične prijave (fakultativna krivična prijava). Krivična prijava može da bude društvena i lična. U prvom slučaju krivičnu prijavu podnose državni organi i druga zakonom određena pravna lica, a u drugom slučaju građani. Podnoseći prijavu, državni organi i druga ZKP-om određena pravna lica, navešće i dokaze koji su im poznati i preduzeće mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi, što nije slučaj sa ličnom prijavom. Prema načinu podnošenja krivična prijava može biti pismena ili usmena. Pismeno podnesena prijava može biti potpisana ili anonimna. Dalje, sadržina krivične prijave može da bude kako lažna tako i istinita, odnosno potpuna, delimično potpuna ili nepotpuna. U krivičnog prijavi koju sastavlja organ unutrašnjih poslova navode se dokazi za koje se saznalo prilikom prikupljanja obaveštenja. U prijavu se ne unosi sadržina izjava koje su pojedini građani dali prilikom prikupljava obaveštenja, osim iskaza osumnjičenog. Uz krivični prijavu dostavljaju se,kao prilozi: predmeti, skice, fotografije, pribavljeni izveštaji, spisi o preduzetim merama i radnjama, službene zabeleške, izjave i drugi materijali koji mogu biti korisni za uspešno vođenje postupka. U slučaju da organi unutrašnjih poslova posle podnošenja krivične prijave saznanju za nove činjenice, dokaze ili tragove krivičnog dela dužni su da prikupe potrebna obaveštenja i da izveštaj o tome, kao dopunu prijave, dostave javnom tužiocu. Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu, tj. javnom tužiocu. Međutim, predviđena je i mogućnost podnošenja krivične prijave i nenadležnom javnom tužiocu, sudu ili organu unutrašnjih poslova. U takvom slučaju ovi organi će primiti krivičnu prijavu i odmah je dostaviti nadležnom javnom tužiocu. Krivična prijava, bez obzira na to ko je podnosi,ne predstavlja dokaz izvršenja ne samo krivičnog dela koje je u njoj sadržano, već ni jedne činjenice koja je u njoj sadržana. Kriivčna prijava samo ukazuje na krivično delo, obaveštava javnog tužioca, kao organa nadležnog za krivičnog gonjenje, o navodnom izvršenju krivičnog dela i eventualno o izvršiocu. Krivična prijava predstavlja samo povod i osnov za pokretanje krivičnog postupka ali nema značaj dokaza pa ne može biti ni čitana kao dokaz na glavnom pretresu, odnosno sud se u presudi ne može pozvati na krivičnu prijavu.

Pretkrivični postupak (subjekti i radnje) U pretkrivičnom postupku susrećemo više subjekata sa različitim svojstvima, različitim fondom prava i dužnosti, ali i sa različitim doprinosom otkrivanju i razjašnjavanju krivičnog dela i učinioca: - Subjekti koji pripremaju i podnose krivičnu prijavu; - Subjekti koji pružaju potrebne podatke o krivičnom delu i učiniocu krivičnog dela; - Subjekti koji preduzimaju potražnje i radnje dokazivanja u pretkrivičnom postupku; - Subjekti koji rukovode pretkrivičnim postupkom i odlučuju o pokretanju krivičnog postupka. U pretkrivičnom postupku preduzimaju se kako potražne, tako izuzetno i radnje dokazivanja, s tim što je težište na potražnim radnjama. Potražne radnje koje se preduzimaju u pretkrivičnom postupku nemaju krivičnoprocesna obeležja, ne izvode se, po pravilu, po odredbama krivičnog postupka, već uz poštovanje pravila Kriminalistike. Javni tužilac u pretkrivičnom postupku

65

Javni tužilac kao ovlašćeni tužilac za preduzimanje krivičnog gonjenja kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti je rukovodilac pretkrivičnog postupka. Organi koji učestvuju u pretkrivičnom postupku dužni su da o svakoj preduzetoj radnji obaveste nadležnog javnog tužioca, što je izuzetno važno kako za efikasnost pretkrivičnog, tako i krivičnog postupka kao ceine. Organi unutrašnjih poslova i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni su da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca. Javni tužilac je ovlašćeni državni organ koji je nadležan za prijem krivične prijave, kada je reč o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti. Po prijemu krivične prijave, obaveza je javnog tužioca da je razmotri i da donese odluku o primljenoj krivičnoj prijavi. Javni tužilac, sve do donošenja rešenja o sprovođenju istrage, odbaciće krivičnu prijavu: - ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, - ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanje, - ako postoje druge okolnosti koje isključuju gonjenje. Javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju prijave, o čemu, kao i o razlozima za odbacivanje, obaveštava oštećenog u roku od osam dana, a mora mu ukazati na njegovo preuzimanje gonjenja u određenom roku. O odbacivanju prijave obaveštava se i organ unutrašnjih poslova, ako je on podneo prijavu. Javni tužilac, sve do nastupanja zastarelosti, može naknadno pokrenuti postupak ukoliko novopribavljeni dokazi ili obaveštenja, zajedno sa ranijim materijalom, daju osnova za zaključak da postoji osnovana sumnja da je određeno lice izvršilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Druga moguća odluka javnog tužioca nakon prijema krivične prijave je da inicira pokretanje krivičnog postupka, podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta (zahteva za sprovođenje istrage, predloga za podizanje neposredne optužnice, neposredne optužnice, optužnog predloga). U ovakvim situacijama javni tužilac ne donosi posebnu – formalnu odluku u pogledu same krivične prijave, jer podnošenje optužnog akta automatski znači i prihvatanje krivične prijave. Kada podaci koje sadrži krivična prijava i njeni prilozi nisu takvi da javni tužilac može da donese jednu od prethodnih odluka, javni tužilac će pribeći pretkrivičnom postupku. Pravo je javnog tužioca da uvek traži od organa unutrašnjih poslova da ga obaveste o merama koje su preduzeli. Prilikom prikupljanja obaveštenja, odnosno davanja podataka, obaveza je javnog tužioca i drugih državnih organa, odnosno i drugih pravnih lica da postupaju obazrivo, vodeći računa o tome da se ne naškodi časti i ugledu lica na koja se ovi podaci odnose. Kada je učinilac krivičnog dela nepoznat, javni tužilac može predložiti da istražni sudija preduzme pojedine radnje dokazivanja, ako je, s obzirom na okolnosti slučaja, neophodno ili celishodno da se one preduzmu pre pokretanja istrage. U slučaju da se istražni sudija ne složi sa tim predlogom, zatražiće da o tome odluči vanraspravno veće. Zapisnici o tako preduzetim istražnim radnjama dostavljaju se javnom tužiocu. Nakon prikupljanja dopunskih obaveštenja na navedeni način, javni tužilac će, u zavisnosti od stanja stvari, ili odbaciti krivičnu prijavu ili pak pokrenuti krivični postupak. Položaj javnog tužioca u pretkrivičnom postupku, prema ZKP karakterišu i dva njegova nova ovlašćenja. Prvo je vezano za mogućnost odlaganja krivičnog gonjenja, a drugo za mogućnost odbacivanja krivične prijave na osnovu načela oportuniteta krivičnog gonjenja. Javni tužilac može, uz saglasnost suda, odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više sledećih mera: da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da nadoknadi pričinjenu štetu, da plati određeni novčani iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, da obavi određeni društveno korisni ili humanitarni rad, da ispuni dospele obaveze izdržavanja, da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga i da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji. Osumnjičeni je dužan da prihvaćenu obavezu izvrši u roku koji odredi javni tužilac, a koji ne može da bude duži od šest meseci. U slučaju da osumnjičeni izvrši obavezu i uz pristanak oštećenog, javni tužilac će odbaciti krivičnu prijavu. Shodno načelu oportuniteta krivičnog gonjenja javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu pod uslovom: 66

-

da je posredi krivično delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, - da je osumnjičeni usled stvarnog kajanja sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, - da javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. U slučaju odbacivanja krivične prijave po ovom osnovu oštećeni se ne može pojaviti u ulozi supsidijarnog tužioca. Organi unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku Organi unutrašnjih poslova, ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, imaju obavezu da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka. Među najznačajnija ovlašćenja organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku spadaju:

1.1.1 Mogućnost preduzimanja potražnih radnji Prilikom otkrivanja krivičnog dela i njegovog učinoca organ unutrašnjih poslova se javlja i kao aktivan subjekt potražnih radnji. U tome svojstvu organi unutrašnjih poslova mogu da traže potrebna obaveštenja od građana; da preduzmu potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta; da za neophodno potrebno vreme ograniče kretanje na određenom prostoru; da traže potrebna obaveštenja od građana; da izvrše potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga; da raspišu potragu za licem i stvarima za kojima se traga; da u prisustvu odgovornog lica izvrše pregled određenih objekata i prostorija državnih organa i drugih pravnih lica i ostvare uvid u određenu njihovu dokumentaciju, kao i da preduzmu druge potrebne mere i radnje. Pomenute potražne radnje organi unutrašnjih poslova preduzimaju, pre svega, po službenoj dužnosti, tj. po sopstvenoj inicijativi, ali i do preduzimanja ovih radnji može da dođe i na zahtev javnog tužioca. Pored navedenih, organi unutrašnjih poslova mogu preduzimati i druge potražne radnje koje su potrebne za otkrivanje krivičnog dela i njegovog učinioca. Jedini uslov za preduzimanje bilo koje potražne radnje od organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku je postojanje osnova sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. O činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji, a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti, sastavlja se izveštaj ili službena zabeleška. -

Prikupljanje obaveštenja od građana

Radi prikupljanja obaveštenja organi unutrašnjih poslova mogu pozivati građane čija je obaveza da se odazovu na poziv, pri čemu granađi nisu obavezni da daju obaveštenja. Pružanje obaveštenja od građana je samo njihova moralna obaveza. Forma prikupljanja obaveštenja od građana nije zakonom propisana. Prikupljanje obaveštenja vrši se u neposrednom opštenju između nadležnog ovlašćenog službenog lica organa unutrašnjih poslova i građanina, u kome se službeno lice raspituje o krivičnom događaju, a građanin saopštava činjenice i okolnosti koje su mu poznate u vezi sa datom stvari. O dobijenim obaveštenjima može se sačiniti službena zabeleška ili uzeti izjava od odnosnog lica. Organi unutrašnjih poslova ne mogu saslušavati građane u svojstvu okrivljenog, svedoka ili veštaka. 67

Prikupljanje obaveštenja od istog lica može trajati onoliko koliko je neophodno da se dobije potrebno obaveštenje, a najduže četiri sata. Kad organ unutrašnjih poslova prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u pretkrivičnom postupku predviđene Zakonikom, može ga pozvati u svojstvu osumnjičenog, s tim što će se u pozivu upozoriti na to da ima pravo da uzme advokata. Ako organ unutrašnjih poslova u toku prikupljanja obaveštenja oceni da opozvani građanin može biti smatran osumnjičenim dužan je da ga odmah obavesti o delu za koje se tereti i osnovama sumnje, o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom daljem saslušanju, da nije dužan da bez branioca odgovara na postavljena pitanja, kao i da ga u slučaju zadržavanja upozna sa pravima koja mu Zakonik garantuje i da mu omogući korišćenje zakonom propisanih prava. U slučaju da osumnjičeni u prisustvu advokata pristane da da iskaz organ unutrašnjih poslova će ga saslušati po odredbama ZKP o saslušanju okrivljenog. O saslušanju osumnjičenog organ unutrašnjih poslova će obavestiti nadležnog javnog tužioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju. Zapisnik o ovakvom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku. ZKP je predvideo i mogućnost prikupljanja obaveštenja od pritvorenog lica, ako je to potrebno radi otkrivanja drugih krivičnih dela i učinilaca. Odobrenje organu unutrašnjih poslova za ovakvo postupanje daje istražni sudija, odnosno predsednik veća, a obaveštenja se prikupljaju u ustanovi u kojoj okrivljeni izdržava pritvor, i u vreme koje odredi istražni sudija, odnosno predsednik veća, i to u njegovom prisustvu ili u prisustvu sudije koga odredi. Prikupljanju obaveštenja ima pravo da prisustvuje i branilac okrivljenog, ako to pritvorenik zahteva. Ako posle podnošenja krivične prijave saznaju za nove činjenice, dokaze ili tragove krivičnog dela, obaveza je organa unutrašnjih poslova da prikupe potrebna obaveštenja i da izveštaj o tome, kao dopunu krivične prijave, dostave javnom tužiocu.

-

Lišenje slobode

U slučaju postojanja bilo kog razloga za određivanje pritvora protiv određenog lica, organi unutrašnjih poslova mogu takvo lice lišiti slobode. Lice koje su lišili slobode organi unutrašnjih poslova dužni su da, bez odlaganja, sprovdeu istražnom sudiji osim u slučaju primene mere zadržavanja. Prilikom dovođenja, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova obaveštava istražnog sudiju o razlozima i vremenu lišenja slobode. Ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova obavezno je da posebno obrazloži situaciju u kojoj zbog neotklonjivih smetnji nije bilo moguće da se ni u roku od osam sati lice lišeno slobode sprovede istražnom sudiji, o čemu će on sačiniti belešku, odnosno zapisnik u koji će uneti i izjavu lica lišenog slobode o vremenu i mestu lišenja slobode. -

Zadržavanje lica

ZPK poznae dve vrste zadržavanja. Prvo se odnosi na zadržavanje tzv. prezumptivnih svedoka, a drugo na zadržavanje osumnjičenog lica. Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova imaju pravo da lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela upute istražnom sudiji ili da ih zadrže do njegovog dolaska, pod uslovom da ta lica mogu da daju podatke važne za krivični postupak i da postoji verovatnoća da se njihovo saslušanje docnije ne bi moglo izvršiti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama. Cilj upućivanja odnosno zadržavanja lica na mestu izvršenja dela je da istražni sudija obavi saslušanje, čime se obezbeđuje dokaz koji će se moći koristiti u krivičnom postupku, ako do njega dođe. Zadržavanje navedenih lica na mestu izvršenja krivičnog dela ne može da traje duže od šest sati. Druga vrsta zadržavanja odnosi se na osumnjičenog. Organ unutrašnjih poslova može izuzetno zadržati lice lišeno slobode, kao i osumnjičenog radi prikupljanja obaveštenja ili saslušanja najduže 48 sati od časa lišenja slobode, odnosno odazivanja na poziv. O zadržavanju organ unutrašnjih 68

poslova odmah, a najkasnije u roku od dva sata, donosi i zadržanom licu uručuje rešenje, u kojem moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja. Protiv ovog rešenja osumnjičeni i branilac imaju pravo žable istražnom sudiji koji je dužan da o istoj odluči u roku od četiri sata od prijema žalbe. Organ unutrašnjih poslova obavezan je da o zadržavanju odmah obavesti istražnog sudiju koji može zahtevati da mu se zadržano lice odmah sprovede. U slučaju primene ove mere osumnjičeni mora imati branioca čim organ unutrašnjih poslova donese rešenje o zadržavanju, pa ako ga sam ne uzme, onda mu se branilac određuje po službenoj dužnosti, kao i okrivljenom, a saslušanje osumnjičenog se odlaže do dolaska branioca, a najduže za osam sati. Ako ni tada prisustvno branioca ne bude obezbeđeno, organ unutrašnjih poslova će osumnjičenog pustiti na slobodu ili bez odlaganja sprovesti nadležnom istražnom sudiji. -

Fotografisanje osumnjičenog i uzimanje otisaka prstiju osumnjičenog i trećih lica

Organi unutrašnjih poslova mogu, kada je to neophodno radi utvrđivanja istovetnosti ili u drugim slučajevima od interesa za uspešno vođene postupka, uz prethodno odobrenje istražnog sudije, fotografisati osumnjičenog, uzeti otiske njegovih prstiju, javno objaviti fotografiju osumnjičenog i preduzeti radnje potrebne za utvrđivanje njegovog identiteta. 1.1.2 Radnje dokazivanja organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku Osnovna karakteristika svih ovih radnji jeste da se one preduzimaju po pravilima po kojima se preduzimaju i u krivičnom postupku, usled čega imaju procesni značaj i na njima se može zasnivati sudska odluka. Organi unutrašnjih poslova, pod uslovima predviđenim ZKP-om mogu da preduzmu sledeće radnje dokazivanja: privremeno oduzimanje predmeta, pretresanje stana i lica, uviđaj za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina i određivanje veštačenja za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina. -

Nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija

Istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razogovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela: protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti; protiv čovečnosti i međunarodnog prava; ili sa elementima organizovanog kriminala (falsifikovanje i „pranje“ novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim materijama, trgovina ljudima), davanja i primanja mita, iznude i otmice. Mera se određuje naredbom istražnog sudije u kojoj se navode podaci o licu protiv kojeg se mera primenjuje, osnovi sumnje, način sprovođenja, obim i trajanje mere. Mera može trajati najduže tri meseca, a zbog važnih razloga može se produžiti za još tri meseca. Izvođenje mere se prekida čim prestanu razlozi za njenu primenu. Nakon izvršenja mere organ unutrašnjih poslova dostavlja izveštaj i snimke istražnom sudiji, a istražni sudija može odrediti da se snimak u celini ili delimično prepiše i pozvaće javnog tužioca da se upozna sa materijalima dobijenim upotrebom ove mere. Istražni sudija u pretkrivičnom postupku Posmatran sa aspekta svoje pravne prirode i svog zadatka pretkrivični postupak pripada, pre svega, organima unutrašnjih poslova i javnom tužiocu. Do pojave istražnog sudije u pretkrivičnom 69

postupku može da dođe na osnovu predloga – inicijative javnog tužioca, i na osnovu sopstvene inicijative samog istražnog sudije. Javni tužilac obratiće se istražnom sudiji sa predlogom da preduzme pojedine radnje dokazivanja ako je učinilac krivičnog dela nepoznat i ako oceni da bi, s obziorm na okolnosti slučaja, bilo celishodno da se i pre pokretanja istrage preduzmu takve radnje. Ovo je samo mogućnost a ne i obaveza javnog tužioca. Predlog javnog tužioca istražnom sudiji mora da bude konkretan, sa naznačenjem radnji, čije se preduzimanje predlaže, i razlog zbog kojih smatra nužnim i celishodnim njihovo preduzimanje. Zapisnici o preduzetim radnjama dokazivanja dostavljaju se javnom tužiocu. Mogućnost samoinicijativnog preduzimanja radnji dokazivanja od strane istražnog sudije, pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage, vezana je za postojanje opasnosti od odlaganja pojedine radnje. Opasnost od odlaganja mora se odvojeno ceniti za svaku radnju. Istražni sduija može preduzeti bilo koju radnju dokazivanja, a o svemu što je preduzeto, istražni sudija mora obavestiti nadležnog javnog tužioca. Kad postoji sumnja da je izvršeno krivično delo za koje je zakonom propisana kazna zatvora od najmanje četiri godine, istražni sudija može, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, narediti bankarskoj, finansiskoj ili drugoj organizaciji da dostave podatke o stanju poslovnih ili ličnih računa osumnjičenog. U slučaju da se utvrdi da navedeni podaci nisu potrebni za vođenje postupka ili pak ako javni tužilac izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, svi dostavljeni podaci se uništavaju pod nadzorom istražnog sudije, o čemu se sačinjava zapisnik.

Istraga (pokretanje i subjekti) Istraga je prva faza prethodnog krivičnog postupka do koje dolazi kada se na zahtev ovlašćenog tužioca donese rešenje o sprovođenju istrage protiv određenog lica zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršilo krivično delo. Kao prva faza prethodnog krivičnog postupka istraga se, po pravilu, sprovodi u opštem krivičnom postupku, tj. za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora preko tri godine ili teža kazna. Izuzetak su slučajevi podizanja neposredne u kojima izostaje istraga i pored toga što je reč o opštem krivčnom postupku. U skraćenom krivičnom postupku istraga je isključena, a po potrebi, mogu se preduzeti samo određene radnje dokazivanja. U krivičnom postupku prema maloletnicima, takođe, nema istrage, već se sprovodi pripremni postupak. Materijalni uslov za pokretanje istrage protiv određenog lica je postojanje osnovane sumnje da je ono učinilo krivično delo. Pod pojmom „osnovana sumnja“ podrazumevaju se takve situacije u kojima činjenice i okolnosti konkretnog krivičnog događaja upućuju na zaključak, ukazuju na to da je određeno lice izvršilac krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Za razliku od osnovane sumnje kod koje, kao što vidimo, mora da postoji konkretna veza između krivičnog dela i izvršioca, kod osnova sumnje dovoljno je postojanje činjenica i okolnosti koje samo nagoveštavaju postojanje krivičnog dela i učinioca, tj. dovoljno je postojanje samo indicija. Zbog ovog, osnovana sumnja kao osnovni uslov za sprovođenje istrage ne može se zasnivati na pretpostavkama, već na stvarnim, konkretnim podacima, koji su sadržani kako u krivičnoj prijavi, tako i u obaveštenjima prikupljenim od subjekata u pretkrivičnom postupku, kao i u zapisnicima o preduzetim istražnim radnjama, u slučajevima kada su one preduzete pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage. Osnovni zadatak istrage je da se prikupe dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti o podizanju optužnice ili obustavi postupka, odnosno i dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i dokazi koji mogu biti korisni za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim. U istrazi se ne izvode svi dokazi i ne utvrđuju sve činjenice. Istraga ne sme da bude takva da se glavni pretres svede na prosto ponavljanje i proveravanje materijala istrage. Istraga ne sme da bude ni sumarna ni preopširna. Ona mora da bude dovoljna, mora da odgovara svom zadatku.

70

Pokretanje istrage Bez zahteva ovlašćenog tužioca sud ne može odluliti da se sprovede istraga. Istraga se može pokrenuti na zahtev javnog tužioca, oštećenog kao supsidijarnog tužioca ili privatnog tužioca. Zahtev za sprovođenje istrage je krivično procesni akt čija je sadržina određena ZKP-om. Obavezni elementi svakog zahteva za sprovođenje istrage su: označenje lica protiv koga se zahteva sprovođenje istrage (pretpostavljenog učinioca krivičnog dela), opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela i zakonski naziv krivičnog dela, okolnosti iz kojih proizlazi osnovanost sumnje i postojeći dokazi. U slučaju da podneseni zahtev ne sadrži neki od ovih elemenata biće vraćen podnosicu da ga dopuni. Kada je podnosical zahteva javni tužilac, on je obavezan da sa zahtevom za sprovođenje istrage dostavi krivičnu prijavu i sve spise i zapisnike o radnjama koje su preduzete, kao i predmete koji mogu poslužiti kao dokaz ili da naznači gde se oni nalaze. Zahtev za sprovođenje istrage podnosi se istražnom sudiji nadležnog suda. Nakon prijema zahteva za sprovođenje istrage istražni sudija razmotriće spise zahteva i njegove priloge. Zatim će saslušati lice protiv koga se zahteva sprovođenje istrage, osim ako postoji opasnost od odlaganja. Licu protiv koga se zahteva sprovođenje istrage istražni sudija dužan je da saopšti zašto se okrivljuje i koji osnov sumnje stoje protiv njega i da ga pouči da nije dužno da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja. Posle razjašnjavanja relevantnih činjenica i okolnosti istražni sudija će, ako se složi sa zahtevom tužioca,doneti rešenje o sprovođenju istrage koje sadrži sve elemente koje mora da sadrži i zahtev za sprovođenje istrage. Rešenje se dostavlja javnom tužiocu i okrivljenom. Protiv rešenja istražnog sudije o sprovođenju istrage optuženi se može žaliti. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja, a obaveza je istražnog sudije da žalbu odmah dostavi veću. ZPK nije predvideo rokove za odlučivanje o zahtevu za sprovođenje istrage, osim u slučaju da mu je privedeno lice lišeno slobode kao i kada je posredi predmet gde je lice protiv koga se zahteva sprovođenje istrage u pritvoru, jer tada postoji obaveza postupanja „sa naročitom hitnošću“. Ako se istražni sudija ne složi sa zahtevom javnog tužioca za sprovođenje istrage, zatražiće da o tome odluči vanraspravno veće. Rešavajući o neslaganju, veće može doneti rešenje kojim se zahtev odbija, ako nađe da zahtev tužioca nije osnovan ili doneti rešenje o sprovođenju istrage ako nađe da je zahtev tužioca osnovan. Protiv rešenja veća okrivljeni, javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe, koja ne zadržava izvršenje rešenja. Do sprovođenja istrage, dakle, dolazi samo na osnovu rešenja o sprovođenju istrage koje može doneti kako nadležni istražni sudija, tako i veće suda.

Subjekti u istrazi Posmatrano sa aspekta istrage kao celine, u sprovođenju istrage javljau se sledeći subjekti: - Istražni sudija, - Istražni sudija drugog suda, - Organ unutrašnjih poslova, - Stručno lice u istrazi, - Učešće stranak i oštećenog u istrazi.4

4

Pročitati više u knjizi – strane 201,202 i 203.

71

Istraga (proširenje, prekid i okončanje) Proširenje istrage Kada se u toku istrage pokaže da je treba proširiti bilo na drugo krivično delo ili pak protiv drugog lica, istražni sudija o tome obaveštava javnog tužioca i preduzima, samo one radnje dokazivanja koje ne trpe odlaganje, uz obavezu da o svemu što je preduzeto obavesti javnog tužioca. Nakon prijema obaveštenja od istražnog sudije, javni tužilac podnosi zahtev za proširenje istrage, a zatim se sprovodi celokupan postupak povodom donošenja odluke po zahtevu. Prekid istrage Prekid ne dovodi do okončanja, već samo do privremenog zastoja u sledećem preduzimanju radnji dokazivanja, i na taj način do privremenog zastoja celog krivičnog postupka. Prekid istrage može biti obavezan ili fakultativan. Do obaveznog prekida istrage dolazi ako je kod okrivljenog nastupilo privremeno duševno oboljenje ili privremena duševna poremećenost ili kakva druga teška bolest zbog koje se ne može učestvovati u postupku, ili se pojave okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje (ako nema predloga ili odobrenja za gonjenje ili zahteva ovlašćenog tužioca). U ovom slučaju istražni sudija obavezno donosi rešenje o prekidu istrage. Do fakultativnog prekida istrage može doći ako se ne zna boravište okrivljenog, ako je okrivljeni u bekstvu ili, pak, ako okrivljeni nije dostižan državnim organima. Zbog postojanja nekog od ovih razloga istraga se može prekinuti ako takav predlog stavi javni tužilac, ako se postupak vodi po njegovom zahtevu. Javni tužilac, i pored postojanja ovih razloga, može predložiti suđenje u odsustvu ili pokrenuti postupak za ekstradiciju. Donošenjem rešenja o prekidu istrage predaje rad u sprovođenju istrage. Pre nego što se istraga prekine, prikupiće se svi dokazi o krivičnom delu i kriivčnoj odgovornosti okrivljenog do kojih se može doći. Predlog javnog tužioca da se prekine istraga, kao ni donošenje rešenja o prekidu istrage, nemaju karakter odustanka od krivičnog gonjenja. Kada prestanu smetnje koje su prouzrokovale prekid, istražni sudija će nastaviti istragu. Okončanje istrage Istraga se može okončati na dva načina, što zavisi od rezultata do kojih se došlo u njenom sprovođenju. Do obustave istrage dolazi kada rezultati istrage govore u prilog toga da nema mesta optužbi, a do završetka istrage kada rezultati sprovedenih radnji dokazivanja govore u prilog toga da ima mesta optužbi.

1.1.3 Završetak istrage Istragu završava istražni sudija kad nađe da je stanje stvari u istrazi dovojno razjašnjeno, ali o tome ne donosi nikakvu formalnu odluku. Kada je istraga sprovođena na zahtev javnog tužioca, istražni sudija po izvršenoj istrazi dostavlja spise javnom tužiocu, koji je dužan da u roku od petnaest dana: - Odustane od gonjenja, što dovodi do obustave istrage od strane istražnog sudije. Odustanak od krivičnog gonjenja mora biti izričan i dat u pismenoj formi; - Stavi predlog za dopunu istrage, što će učiniti kada smatra da mu dotadašnji rezultati istrage ne daju dovoljno materijala za donošenje konačne odluke. U slučaju prihvatnaja 72

predloga javnog tužioca, posle dopune istrage spisi se ponovo dostavljaju javnom tužiocu i novi rok od petnaest dana za javnog tužioca teče od prijema spisa. U slučaju da istražni sudija ne prihvati predlog javnog tužioca za dopunu istrage, zatražiće da o tome odluči veće i tada se petnaestodnevni rok za postupanje javnog tužioca računa od dana kada mu je saopštena odluka veća o odbijanju njegovog predloga za dopunu istrage; - Podigne optužnicu. Kada je istraga sprovođena na zahtev oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca, po završenoj istrazi istražni sudija im dostavlja samo obaveštenje, a ne i spise istrage, obaveštava ih da u roku od petnaest dana treba da podnesu optužnicu, odnosno privatnu tužbu, a ako to ne učine smatraće se da su odustali od gonjenja i postupak će biti rešenjem obustavljen. Upozorenje se daje u slučaju kad je veće odbilo predlog oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca za dopunu istrage. ZKP nije propisao maksimalan rok trajanja istrage, već je propisana samo obaveza istražnog sudije da, u slučaju da istragu ne završi u roku od šest meseci, obavesti predsednika suda o razlozima zbog kojih istraga nije okončana. Predsednik suda može, po potrebi, preduzeti mere da se istraga okonča. 1.1.4 Obustava istrage Do obustave istrage može doći na osnovu rešenja istražnog sudije ili vanraspravnog veća. Donošenjem rešenja o obustavi istrage, po pravilu, krivični postupak se konačno završava. Istražni sudija obustavlja rešenjem istragu samo kada javni tužilac u toku istrage ili po završenoj istrazi izjavi da odustaje od gonjenja. Izjava javnog tužioca o odustanku od gonjenja mora biti jasna i izričita i data pismeno (posebnim podneskom) ili izjavom na zapisnik, pri sprovođenju neke radnje dokazivanja. Pristanak ili saglasnost okrivljenog nisu potrebni. Ako istražni sudija u toku sprovođenja istrage nađe da postoji neki od razloga za obustavu istrage dužan je da o tome obavesti javnog tužioca, a ako javni tužilac u roku od osam dana ne obavesti istražnog sudiju da odustaje od gonjenja, istražni sudija će zatražiti da veće odluči o obustavljanju istrage. Rešenjem vanraspravnog veća istraga se obustavlja kada veće, odlučujući o bilo kom pitanju u toku istrage, utvrdi: - da delo koje se stavlja na teret okrivljenog nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, - da postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost okrivljenog, a nema uslova za primenu mere bezbednosti, - da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili da postoje druge okolnosti koje isključuju gonjenje (npr. smrt okrivljenog, presuđena stvar, imunitet), - da nema dokaza da je okrivljeni učinio krivično delo. Rešenje o obustavi istrage dostavlja se javnom tužiocu, oštećenom i okrivljenom, a protiv ovog rešenja imaju pravo žalbe javni tužilac i oštećeni. Okrivljeni koji se nalazi u pritvoru pušta se odmah na slobodu. Ako je protiv rešenja o obustavi istrage izjavio žalbu samo oštećeni, a žalba se uvaži, smatraće se da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje.

Podizanje optužnice i postupak sa optužnicom Posle završetka istrage postupak pred sudom može biti nastavljen samo na osnovu odgovarajućeg optužnog akta (optužnice) javnog tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca. Podizanje optužnice je, po pravilu, druga faza prethodnog krivičnog postupka, čiji je zadatak da se ispita osnovanost i održivost optužnice i na taj način omogući bilo nastavljanje ili obustavljanje 73

krivičnog postupka. Do podizanja optužnice kao posebne faze krivičnog postupka može da dođe bilo posle sprovođenja istrage ili pak i bez sprovođenja istrage (podizanje, tzv. neposredne optužnice). Samo izuzetno, kada se raspolaze dokazima koji su potrebni za podizanje optužnice, do ove faze krivičnog postupka može da dođe i bez prethodnog sprovođenja istrage. Tada dolazi do podizanja tzv. neposredne optužnice. Podizanje optužnice, kao posebna faza krivičnog postupka u širem smislu reči sastoji se iz podizanja optužnice, čime se omogućava dalji tok krivičnog postupka i kontrole optužnice, kojim se ispituje osnovanost optužbe i na taj način pruža garancija pravnoj sigurnosti građana. Ova faza krivičnog postupka završava se stupanjem optužnice na pravnu snagu ili obustavom krivičnog postupka. Podizanje optužnice Javni tužilac je, shodno principu legaliteta krivičnog gonjenja, obavezan da podigne optužnicu, u roku od petnaest dana od dana dobijanja spisa od istražnog sudije, ako je prikupljeno dovoljno dokaza koji govore u prilog toga da je okrivljeno osnovano sumnjiv za delo koje mu se stavlja na teret. Ovaj rok može biti produžen za još petnaest dana. U slučaju kada je istraga sprovedena na zahtev oštećenog kao tužioca, rok u kome on može da podgine optužnicu je takođe petnaest dana. Optužnica je strogo formalni akt. ZKP izričito propisuje sadržinu i formu optužnice. Optužnica ima obavezne i fakultativne elemente. Obavezni elementi su: - Elementi koji se odnose na individualizaciju okrivljenog: ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima i podacima o tome da li se i od kada nalazi u pritvoru, ili se nalazi na slobodi, ako je pre podizanja optužnice pušten na slobodu, onda i koliko je proveo u pritvoru; - Konkretizacija krivičnog dela kao činjeničnog stanja: opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, predmet na kome je i sredstvo kojim je izvršeno krivično delo, kao i ostale okolnosti potrebne da se krivično delo što tačnije odredi; - Zakonski naziv krivičnog dela sa navođenjem odredaba Krivičnog zakonika koji se po predlogu tužioca imaju primeniti; - Označenje suda pred kojim će se održati glavni pretres; - Predlog o dokazima koje treba izvesti na glavnom pretresu, uz naznačenje imena svedoka i veštaka, spisa koje treba pročitati i predmeta koji služe za dokaz. Predsednik veća pred kojim se ima održati glavni pretres ne mora da prihvati izvođenje svih dokaza koje tužilac predloži u optužnici; - Obrazloženje optužnice, koja sadrži činjeničnu i pravnu analizu optužbe, činjenice, dokaze i indicije koje potvrđuju tezu optužbe i sadržajnu ocenu odbrane. Obrazloženje treba da bude takvo da pruži potpuno i jasno stav tužioca i svim pitanjima koja su značajna za krivičnu stvar. Fakultativni elementi optužnice odnose se na moguće predloge tužioca da se odredi pritvor protiv okrivljenog koji je na slobodi, ili da se ukine pritvor protiv okrivljenog koji je u pritvoru. Banraspravno veće, najkasnije u roku od 48 sati od prijema optužnice, dužno je da donese odluku o tome predlogu. Jednom optužnicom može biti obuhvaćeno više krivičnih dela ili više okrivljenih samo pod uslovom da se može sprovesti jedinstven postupak i doneti jedna presuda. Tužilac može na glavnom pretresu proširiti ili izmeniti optužnicu, a može i da zameni optužnicu koju je već podneo novom optužnicom. Optužnica se predaje stvarno i mesno nadležnom sudu u onoliko primeraka koliko ima okrivljenih i branilaca i jedan primerak za sud. Kad stigne u sud optužnica se upućuje predsedniku veća pred kojim će se održati glavni pretres, čine on preuzima sledeći postupak u vezi sa prispelom optužnicom.

74

Postupak sa optužnicom Predsednik veća pred kojim će se održati glavni pretres vrši formalnu kontrolu optužnice koja se sastoji u ispitivanju da li optužnica sadrži obavezne elemente, dok se u materijalnu sadržinu i osnovanost optužnice ne upušta. Ukoliko u toku ispitivanja optužnice predsednik veća utvrdi da otpužnica nije propisno sastavljena, vratiće je tužiocu da ispravi nedostatke u roku od tri dana. Ovaj rok može se produžiti na zahtev svakog tužioca, ako postoje opravdani razlozi. Rok za ispravljanje optužnice dat javnom tužiocu je samo instruktivni rok i njegovo propuštanje nema nikavih štetnih posledica za javnu tužbu. Ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac propuste pomenuti rok za ispravljanje optužnice smatraće se da su odustali od gonjenja pa će se postupak obustaviti. Za njih je ovaj rok prekluzivan. Postupak po optužnici nastavlja se dostavljanjem optužnice okrivljenom. Okrivljenom koji je na slobodi optužnica se dostavlja bez odlaganja, a ako se okrivljeni nalazi u pritvoru optužnica mu se dostavlja u roku od 24 sata po prijemu. Ako je pritvor protiv okrivljenog određen rešenjem veća posle podignute optužnice na predlog tužioca, optužnica se predaje okrivljenom prilikom njegovog zatvaranja zajedno sa rešenjem kojim se određuje pritvor. Prilikom uručenja optužnice okrivljeni mora biti poučen o pravu na podnošenje prigovora protiv optužnice. Kada je jednom optužnicom okrivljeno više lica, svakom okrivljenom mora se uručiti potpuni tekst optužnice, a ne samo izvod u onom delu koji se na njega odnosi.

Kontrola optužnice i stupanje optužnice na pravnu snagu Do kontrole optužnice u ovoj fazi krivičnog postupka može da dođe ako je od ovlašćenog subjekta uložen prigovor protiv optužnice ili na zahtev predsednika veća pred kojim treba da se održi glavni pretres. Kontrola optužnice vrši se kako u pogledu činjenične osnove, tako i u pogledu pravnih karakteristika. Konačan rezultat izvršene kontrole optužnice je stupanje optužnice na pravnu snagu ili obustava krivičnog postupka. Kontrola optužnice putem prigovora protiv optužnice Prigovor protiv optužnice je pravno sredstvo kojim okrivljeni i njegov branilac napadaju optužnicu iz stvarnih ili pravnih razloga jer smatraju da nema uslova za dalje krivično gonjenje. Pored okrivljenog prigovor protiv optužnice omže podneti i branilac i to bez naročitog ovlašćenja okrivljenog, ali ne i protiv njegove volje. Prigovor protiv optužnice je lično pravo okrivljenog pa se okrivljeni može odreći prava na podnošenje prigovora protiv optužnice, a može i odustati od već izjavljenog prigovora, bilo svog ili svog branioca. Odricanje od prava na prigovor, kao i odustanak od prigovora moraju biti izričiti, jasni, određeni, nedvosmisleni i pismeno fiksirani pred nadležnim organima. Prigovor protiv optužnice može se podneti nadležnom sudu u roku od osam dana od dostavljanja optužnice. Prigovorom se mogu predlagati novi dokazi ili ukazivati na dokaze čije je izvođenje odbijeno u istrazi. Prigovor protiv optužnice dostavlja se predsedniku veća suda pred kojim će se održati glavni pretres, a on vrši njegovo ispitivanje u pogledu blagovremenosti i da li je podnet od strane ovlašćenog lica. Ako je prigovor neblagovremen ili izjavljen od neovlašćenog lica, predsednik veća rešenjem odbacuje prigovor. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba o kojoj odlučuje veće suda. Ako je prigovor blagovremen i dopušten, on se sa spisima predmeta, dostavlja nadležnom veću 75

suda na sledeći postupak i donošenje odluke. Veće nadležnog suda o prigovoru rešava u sednici na koju može pozvati strane da usmeno izlože svoje stavove. Rešavajući o prigovoru protiv optužnice veće može: - Odbaciti prigovor kao neblagovremen ili kao nedozvoljen, ako je predsednik veća, pred kojim će se održati glavni pretres propustio da odbaci prigovor kao neblagovremen ili kao nedozvoljen; - Vratiti optužnicu tužiocu sa ciljem da se istraga sprovede odnosno da se istraga dopuni ili da se zapaženi nedostaci u sastavu optužnice otklone, ako nađe da postoje greške ili nedostaci u optužnici, u samom postupku ili ako je potrebno bolje razjašnjenje stanja stvari da bi se ispitala osnovanost optužnice. Obaveza je tužioca, u roku od tri dana od dana kada mu je saopštena odluka veća, da podnese ispravljenu optužnicu ili stavi zahtev za dopunu, odnosno sprovođenje istrage. Ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac propuste rok, smatraće se da su odustali od gonjenja i postupak će se obustaviti; - Oglasiti nenadležnim sud kome je podnesena optužnica i po pravosnažnosti rešenja uputiti predmet nadležnom sudu. Sud kome je predmet ustupljen odlukom veća može izazvati sukob nadležnosti. - Doneti rešenje o izdvajanju iz spisa zapisnika o iskazima na kojima se ne može zasnivati sudska odluka. Izdvojeni zapisnici i obaveštenja ne mogu se razgledati niti se pak mogu koristiti u postupku; - Doneti rešenje kojim konstatuje da nema mesta optužbi da se krivični postupak obustavlja, ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost, a ne dolazi u obzir primena mera bezbednosti, nema zahteva ovlašćenog tužioca ili odobrenja nadležnog organa, ako je to po zakonu potrebno, ili postoje okolnosti koje isključuju gonjenje ili nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe. Rešenje o obustavi krivičnog postupka vanraspravno veće će doneti i u slučaju ako je povodom prigovora protiv neposredne optužnice javnog tužioca ili po zahtevu predsednika sudećeg veća za ispitivanje takve optužnice sprovedena naknadno istraga radi boljeg razjašnjenja stanja stvari, pa nakon sprovođenja te istrage veće nađe da postoje razlozi koji ukazuju na to da nema mesta optužbi. Kada vanraspravno veće, rešavajući o prigovoru protiv optužnice, utvrdi da nema mesta optužbi, odbiće prigovor kao neosnovan, što dovodi do stupanja optužnice na pravnu snagu. Slično je i u slučaju kada veće rešava o zahtevu predsednika sudećeg veća za ispitivanje optužnice. Naime, ako veće nakon razmatranja zahteva predsednika sudećeg veća utvrdi da ima mesta optužbi, složiće se sa optužnicom, čime ona automatski stupa na pravnu snagu. Protiv rešenja kojima se sud oglasio nenadležnim žalba je dozvoljena obema strankama. Protiv rešenja predsednika sudećeg veća kojim je prigovor protiv optužnice odbačen kao neblagovremen ili nedozvoljen dozvoljena je žalba okrivljenom. O ovoj žalbi odlučuje nadležno veće suda. Protiv rešenja kojim se postupak obustavlja i odbacuje optužnica žalbu može izjaviti samo tužilac. Žalba je dozvoljena i protiv rešenja o izdvajaju zapisnika ili obaveštenja iz spisa. Protiv ostalih odluka veća donesenih povodom prigovora protiv optužnice žalba nije dozvoljena. Kontrola optužnice na zahtev predsednika sudećeg veća Pored kontrole optužnice na osnovu prigovora protiv optužnice, ZKP je predvideo i mogućnost kontrole optužnice na zahtev predsednika veća pred kojim treba da se održi glavni pretres. Kada prigovor protiv optužnice nije podnesen ili je odbačen, predsednik sudećeg veća može staviti zahtev za ispitivanje optužnice vanraspravnom veću do određivanja glavnog pretresa, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema optužnice u sudu. Postupak vanraspravno veća po zathevu predsednika sudećeg veća za ispitivanje optužnice kao i odluke koje veće donosi su isti kao i postupak po prigovoru na optužnicu. Izuzetak je jedino odredba o odbijanju prigovora kao neosnovanog, kada veće obaveštava predsednika sudećeg veća 76

da nije našlo njegove razloge osnovanim, što znači da se slaže sa optužnicom, čime ona automatski stupa na pravnu snagu. Stupanje optužnice na pravnu snagu Kada je uložen prigovor protiv optužnice, optužnica sutpa na pravnu snagu kad je prigovor odbijen kao neosnovan, a kada prigovor protiv optužnice nije podnesen kao i u slučajevima kada je prigovor protiv optužnice odbačen, momenat stupanja optužnice na pravnu snagu zavisi od toga da li je predsednik sudećeg veća podneo zahtev za ispitivanje otužnice. Ako je predsednik sudećeg veća podneo zahtev za ispitivanje optužnice, optužnica stupa na pravnu snagu kad se vanraspravno veće suda složilo sa optužnicom. U slučajevima kada predsednik sudećeg veća nije podneo zahtev za ispitivanje optužnice, optužnica stupa na pravnu snagu danom kad je predsednik veća odredio glavni pretres, odnosno protekom roka od trideset dana od dana prijema optužnice u sudu u kome predsednik može staviti takav zahtev. Stupanjem optužnice na pravnu snagu završava se prethodni krivični postupak i počinje glavni krivični postupak. Optužnica koja je stupila na pravnu snagu ne može se menjati pre glavnog pretresa.

Neposredno optuženje Materijalni uslov za podizanje neposredne optužnice je postojanje dokaza i drugih podataka koji se odnose na krivično delo i učinioca u meri koja pruža dovoljno osnova za podizanje optužnice. Neophodno je postojanje dokaza koji ukazuju, i bez sprovođenja istrage, na osnovanu sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje se optužuje. Mogu se razlikovati dva načina podizanja neposredne optužnice. Kod krivičnih dela kod kojih je predviđena kazna zatvora u trajanju preko pet godina do započinjanja krivičnog postupka putem neposredne optužnice može da dođe samo u slučaju ako su, pored materijalnog uslova, ispunjeni i sledeći posebni uslovi: da je javni tužilac podneo predlog istražnom sudiji da se, s obzirom na raspoložive dokaze, ne sprovede istraga, da je prethodno saslušano lice protiv koga treba da se podigne optužnica i da istražni sudija nađe da sprovođenje istrage nije potrebno i da, shodno tome, da saglasnost za podizanje neposredne optužnice. Svoju saglasnost sa predlogom tužioca istražni sudija ne izražava nijednom vrstom formalne odluke (naredba, rešenje), već samo obaveštava javnog tužioca i lice protiv koga treba da se podigne optužnica. Obaveštenje je samo administrativnog karaktera i ne može se pobijati nikakvim pravnim lekom ili sredstvom, ali okrivljeni ima pravo prigovora protiv tako podignute optužnice, pored ostalog, i zbog toga što uslovi za neposredno optuženje nisu ispunjeni. Ako istražni sudija smatra da nisu ispunjeni uslovi za podizanje optužnice bez sprovođenja istrage sa predlogom javnog tužioca će se postupiti kao da je stavljen zahtev za sprovođenje istrage. Neposredna optužnica može da se podigne u roku od osam dana od prijeba obaveštenja o saglasnosti, a propuštanjem roka tužilac gubi mogućnost podnošenja neposredne optužnice. Istražni sudija u takvom slučaju uzima predlog tužioca kao zahtev za sprovođenje istrage i donosi rešenje o sprovođenju istrage. Kod krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora do pet godina javni tužilac može, i bez saglasnosti istražnog sudije, podići neposrednu optužnicu kada sam oceni da su se stekli uslovi za takav postupak. U takvom slučaju javni tužilac podiže neposrednu optužnicu i bez sprovođenja istrage, ako prikupljeni podaci koji se odnose na krivično delo i učinioca pružaju dovoljno osnova za optuženje. Uslovi da se okrivljeni prethodno sasluša i da se istražni sudija sa tim složi ovde se ne postavljaju. 77

Neposrednu optužnicu može podneti i oštećeni kao tužilac pod istim uslovima kao i javni tužilac. Predviđen je poseban način kontrole optužnice koju podiže oštećeni kao tužilac, bez sprovođenja istrage, kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina. Ovako podignuta optužnica predaje se predsedniku sudećeg veća, koji pre nego što dostavi optužnicu na prigovor okrivljenom ispituje optužnicu i ako nađe da nema mesta gonjenju zbog toga što delo koje je predmet optužbe nije krivično delo ili postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost, a ne dolazi u obzir primena mera bezbednosti ili nema zahteva ovlašćenog tužioca ili nadležnog organa kad je to potrebno, ili postoje okolnotsi koje isključuju gonjenje traži odluku veća. Ako veće odluči da optužbi nema mesta, postupak se ne obustavlja, već optužba odbacuje, a protiv takvog rešenja veća oštećeni kao tužilac ima pravo žalbe. Ovakav način kontrole odnosi se samo na neposrednu optužnicu oštećenog kao tužioca odnosno privatnu tužbu za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora od tri do pet godina. Sasvim drukčiji način kontrole predviđen za neposrednu optužnicu oštećenog kao tužioca kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora u trajanju preko pet godina. Kontrolu tada vrši istražni sudija prilikom saglašavanja sa predlogom optećenog kao tužioca da se istraga ne sprovede. Ako bi oštećeni kao tužilac podneo optužnicu bez te saglasnosti, kao i bez ispunjavanja drugih propisanih uslova, smatralo bi se da je stavio zahtev za sprovođenje istrage.

Pripremanje glavnog pretresa Pripremanje glavnog pretresa je prva faza glavnog krivičnog postupka, čiji je zadatak određivanje vremena i mesta glavnog pretresa i obezbeđenje prisustva određenih lica i dokaznih materijala za glavni pretres, i na taj način osiguranje brzog i uspenog sprovođenja glavnog pretresa. U ovoj fazi krivičnog postupka može da dođe i do preduzimanja nia drugih procesnih radnji, kao što su izdvajanje zapisnika i obaveštenja. određivanje dopunskih sudija i sudija porotnika, donošenje određene odluke u slučaju odustanka tužioca od gonjenja i sl. Preduzimanje navedenih procesnih radnji je u funkcionalnoj nadležnosti predsednika veća, a izuzetno i u nadležnosti predsednika suda. Zakazivanje glavnog pretresa Zakazivanje glavnog pretresa je u nadležnosti veća pred kojim će se održati glavni pretres. Njegova obaveza je da odredi dan, čas i mesto glavnog pretresa. Kada predsednik sudećeg veća nije uložio zahtev za preispitivanje optužnice, obavezan je da zakaže glavni pretres najkasnije u roku od dva meseca od dana prijema optužnice u sudu, a ako je predsednik sudećeg veća stavio zahtev za preispitivanje optužnice obavezan je da zakaže glavni pretres čim se, s obzirom na odluku veća, glavni pretres može odrediti. Ako predsednik veća ne zakaže glavni pretres u pomenutom roku, obavezan je da obavesti predsednika suda o razlozima zbog kojih glavni pretres nije određen, a ovaj će, po potrebi, preduzeti mere da se glavni pretres odredi. Ovako propisani rok za određivanje glavnog pretresa je instruktivni, njegovo propuštanje nema procesnih posledica i predviđen je kao značajna mera za sprečavanje odugovlačenja postupka. Predsednik veća zakazuje glavni pretres naredbom,kojom se određuje dan, čas i mesto glavnog pretresa. Glavni pretres održava se u sedištu suda i u sudskoj zgradi. Već zakazani glavni pretres može se, iz važnih razloga, odložiti, o čemu odluku donosi, u formi naredbe, predsednik veća po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka. O odlaganju se obaveštavaju sva lica koja su već bila pozvana na glavni pretres.

78

Izdvajanje zapisnika ili obaveštenja Do izdvajanja zapisnika ili obaveštenja na kojima se ne može zasnivati sudska odluka, u ovoj fazi krivičnog postupka, doći će ako predsednik sudskog veća, u toku priprema za glavni pretres, utvrdi da se u spisima nalaze takvi zapisnici ili obaveštenja. Pre određivanja glavnog pretresa, on će doneti rešenje o njihovom izdvajanju iz spisa. Protiv ovog rešenja dozovljena je žalba, a tek po njegovoj pravosnažnosti predsednik veća izdvaja zapisnike ili obaveštenja u poseban omot i predaje ih istražnom sudiji, radi odvojenog čuvanja od ostalih spisa. Pozivanje određenih lica na glavni pretres Pored mesta i vremena održavanja glavnog pretresa, predsednik veća, u naredbi o zakazivanju glavnog pretresa, određuje i lica koja se pozivaju na glavni pretres. To su: optuženi i njegov branilac, tužilac i oštećeni i njihovi zakonski zastupnici i punomoćnici, kao i tumač. Pored ovih lica, koja se obavezno pozivaju, na glavni pretres pozvaće se i svedoci i veštaci koje su predložili tužilac u optužnici i okrivljeni u prigovoru protiv optužnice, osim onih za koje predsednik veća smatra da njihovo saslušanje na glavnom pretresnu nije potrebno. Pravo je stranaka da na glavnom pretresu ponove predloge koje predsednik veća nije usvojio. Radi omogućavanja pripremanja odbrane okrivljenog, ZKP je propisao da se poziv optuženom mora dostaviti tako da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje osam dana. Za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, vreme za pripremanje odbrane iznosi najmanje petnaest dana. Ovako određeni rok može se skratiti samo na zahtev optuženog ili pak na zahtev tužioca, a po pristanku optuženog. Oštećenog koji se ne poziva kao svedok, sud će u pozivu obavestiti da će se glavni pretres održati i bez njega, a da će se njegova izjava o imovinskopravnom zahtevu pročitati. Oštećeni će se upozoriti na to da će se, ako ne dođe, smatrati da nije voljan da produži gonjenje, ako javni tužilac odustane od optužnice. Oštećeni kao tužilac i privatni tužilac upozoriće se da će se, ako na glavni pretres ne dođu, niti pošalju punomoćnika, smatrati da su odustali od optužbe. Određivanje dopunskih sudija i sudija porotnika Postoji obaveza predsednika i članova veća da budu stalno prisutni na glavnom pretresu, što je posledica striktne primene načela neposrednosti. S obzirom na činjenicu da je moguće da neko od članova veća, iz stvarnih ili pravnih razloga, bude sprečen da prisustvuje glavnom pretresu, predviđena je i ustanova dopunskih sudija i sudija porotnika. Na ovaj način izbegava se ponovno započinjanje glavnog pretresa u situacijama, kada bi to, zbog izmenjenog sudskog veća, bilo neophodno zbog principa neposrednosti. Do određivanja dopunskih sudija, odnosno sudija porotnika dolazi u situacijama u kojima je u izgledu da će glavni pretres duže trajati. Tada predsednik veća može zatražiti od predsednika suda da odredi jednog ili dvojicu sudija, odnosno sudija porotnika da prisustvuju glavnom pretresu, kako bi zamenili članove veća u slučaju njihove sprečenosti. Obaveza dopunskog sudije, odnosno sudije porotnika, je da stalno prisustvuje glavnom pretresu. Dopunski sudija, odnosno sudija porotnik, ima samo ulogu posmatrača. On samo prati tok glavnog pretresa, ali ne vrši pravo člana veća niti učestvuje u rešavanju pojedinih pitanja u toku glavnog pretresa.

79

Pribavljanje dokaza U fazi pripremanja glavnog pretresa moguće su i aktivnosti krivičnoprocesnih subjekata u vezi sa pribavljanjem dokaza za glavni pretres. Pravo je stranaka i oštećenog da, i posle zakazivanja glavnog pretresa, zahtevaju da se na glavni pretres pozovu novi svedoci ili veštaci ili da se pribave drugi novi dokazi. Zahtev mora biti obrazložen i specifičan, u njemu se moraju izričito označiti koje bi se činjenice imale dokazati i kojim od predloženih dokaza. Ako predsednik veća odbije predlog za pribavljanje novih dokaza, isti predlog može se ponoviti u toku glavnog pretresa. Pored stranaka i oštećenog, i sam predsednik veća, shodno principu aktivnosti krivičnog suda, može i bez predloga stranaka narediti pribavljanje novih dokaza za glavni pretres. U ovoj fazi krivičnog postupka može doći i do izvođenja nekih dokaza. Ako se sazna da neki svedok ili vešta, koji je pozvan na glavni pretres, a još nije saslušan, neće moći da dođe na glavni pretres zbog dugotrajne boletsi ili zbog drugih smetnji, može se saslušati u mestu gde se nalazi. Do saslušanja može doći bilo na predlog stranaka, ili po službenoj dužnosti. Ove svedoke, odnosno veštake saslušaće, a po potrebi i zakleti, predsednik veća ili sudija – član veća, a njihovo saslušanje može se obaviti i preko istražnog sudije suda na čijem se području svedok, odnosno veštak nalazi. O vremenu i mestu saslušanja svedoka, odnosno veštaka, obaveštavaju se stranke i oštećeni kako bi mogli da prisustvuju njihovom saslušanju, pod uslovom da je, s obzirom na hitnost postupka, to moguće. Pod uslovom da potsoji opasnost od odlaganja, u ovoj fazi krivičnog postupka, može da dođe i do izvođenja i drugih dokaza, ako se oni kasnije ne bi mogli izvesti ili bi njihovo izvođenje bilo skopčano sa velikim teškoćama.

Glavni pretres Glavni pretres je faza glavnog krivičnog postupka u kojoj dolazi do potpunog i svestranog raspravljanja o krivičnoj stvari, što obuhvata raspravu, kako o optužnom aktu ovlašćenog tužioca, tako i o svim dokazima na kojima će se zasnivati sudska odluka, ali i o svim pravnim pitanjima koja se pojave prilikom suđenja u konkretnom slučaju. Sudska odluka može biti zasnovana samo na činjenicama koje su utvrđene dokazima izvedenim na glavnom pretresu. Zadatak glavnog pretresa je da dovede do svestranog i potpunog rasvetljenja krivične stvari i na taj način omogući donošenje adekvatne sudske odluke u konkretnom krivičnom slučaju. Do ostvarivanja ovog zadatka na glavnom pretresu dolazi kroz praktičnu realizaciju niza krivičnoprocesnih principa, koji najviše dolaze do izražaja u ovoj fazi krivičnog postupka. Rukovođenje glavnim pretresom Rukovođenje glavnim pretresmo u nadležnosti je predsednika veća. U svojstvu rukovodioca glavnog pretresa, predsednik veća saslušava optuženog, svedoke i veštake i daje reč članovima veća, strankama, oštećenom, zakonskim zastupnicima, punomoćnicima, braniocu i veštacima. Među najsloženije i najvažnije zadatke predsednika veća, kao rukovodioca glavnog pretresa, spada njegova dužnost da se stara za svestrano pretresanje predmeta, pronalaženje istine i otklanjanje svega što odugovlači postupak a ne služi razjašnjenju stvari. U praktičnoj realizaciji ove dužnosti predsednik veća zabranjuje pitanje ili odgovor na već postavljeno pitanje pojedinih krivičnoprocesnih subjekata ako se ono ne odnosi na predmet. Predsednik veća stara se o održavanju reda u sudnici i dostojanstvu suda i ima pravo da preduzima određene mere prema licima koja ometaju red u sudnici.

80

Predsednik veća ima pravo donošenja sledećih odluka: o sastavljanju posebnog zapisnika o saslušanju svedoka, odnsono veštaka, ako postoje osnovi sumnje da je svedok ili veštak na glavnom pretresu dao lažan iskaz; o prekidu glavnog pretresa; o redosledu izvođenja dokaza. O predlogu o kome ne postoji saglasnost stranaka, kao i o saglasnim predlozima stranaka, koje predsednik ne usvoji odlučuje veće. Veće, takođe, odlučuje i o prigovoru protiv mera predsednika veća, koje se odnose na rukovođenje glavnim pretresom. Odluke veća, u formi rešenja, uvek se objavljuju i sa kratkim obrazloženjem unose u zapisnik o glavnom pretresu. Pretpostavke za održavanje glavnog pretresa Osnovna pretpostavka za održavanje glavnog pretresa je prisutnost pozvanih lica, pre svega, glavnih krivično procesnih subjekata. Ispunjenost ove pretpostavke predsednik veća utvrđuje nakon otvaranja zasedanja. Ako se utvrdi da na glavni pretres nisu došla sva pozvana lica, predsednik veća proverava da li su im pozivi predati i da li su svoj izostanak opravdali. Nedolazak pozvanih lica na glavni pretres dovodi do raličitih posledica, i to kako u odnosu na mogućnost održavanja glavnog pretresa, tako i u odnosu na lice koje se nije odazvalo pozivu suda, što zavisi, pre svega, od procesnog svojstva pozvanog lica u datoj krivičnoj stvari. U vezi sa ovim kriterijumom razlikujemo sledeće situacije: - Odsustvo tužioca sa glavnog pretresa; - Odsustvo optuženog koji je uredno pozvan sa glavnog pretresa: - Suđenje u odsustvu optuženog Optuženom se može suditi u odsustvu samo u slučaju ispunjenja sledećih, kumulativno propisanih uslova: a) Da je optuženi u bekstvu ili da je nedostižan državnim organima. Smatra se da je optuženi u bekstvu kada mu se ne zna ni adresa, ni boravište ni prebivalište, niti bilo koje mesto gde bi se mogao pronaći i pored toga što je pokušano da se preko rođaka, poznanika, raspisivanjem poternice ili na neki drugi način pribavi njegova adresa. Smatra se da je optuženi nedostižan državnim organima ako organ postupka do njega ne može doći zbog pravnih ili stvarnih prepreka. Za suđenje u odsustvu neophodno je da se prethodno iskoriste sva zakonska sredstva za pribavljanje i obezbeđenje prisustva optuženog na glavnom pretresu; b) Da postoje naročito važni razlozi sa suđenje u odsustvu. Težina i društvena opasnost krivičnog dela, kao i teške posledice koje izazivaju veliko interesovanje javnosti mogu biti jedan od razloga za suđenje u odsustvu. Osim toga, kao razlog sa suđenje u odsustvu može biti i interes oštećenog; c) Predlog ovlašćenog tužioca za suđenje u odsustvu; d) Donošenje rešenja veća za suđenje u odsustvu. Protiv rešenja veća dozvoljena je žalba, koja ne zadržava izvršenje rešenja, a o kojoj odlučuje viši sud. - Odsustvo branioca sa glavnog pretresa; - Odsustvo svedoka i veštaka sa glavnog pretresa Ako su svedok i veštak uredno pozvani na glavni pretres, a izostanak nisu opravdali veće može: a) Narediti da se svedok ili veštak odmah prinudno dovede; b) Novčano kazniti svedoka ili veštaka; c) Narediti da se svedok ili veštak na novi glavni pretres prinudno dovede; d) Odlučiti da glavni pretres počne i bez prisustva pozvanog svedoka ili veštaka i u toku glavnog pretresa odlučiti da li, usled odsustva svedoka ili veštaka, glavni pretres treba prekinuti ili odložiti. Otvaranje glavnog pretresa 81

Otvaranje glavnog pretresa je prva faza glavnog pretresa i u njoj se preduzima niz procesnih radnji sa ciljem da se utvrdi da li su ispunjene propisane pretpostavke za održavanje glavnog pretresa i da li su obezbeđeni uslovi za dalji tok glavnog pretresa. Predsednik veća otvara zasedanje i objavljuje predmet glavnog pretresa i sastav veća, a zatim utvrđuje da li su došla sva pozvana lica, pa ako nisu proverava da li su im pozivi predani i da li su svoj izostanak opravdali, tj. utvrđuje da li su ispunjene zakonske pretpostavke za održavanje glavnog pretresa. Predsednik veća, zatim, poziva optuženog i od njega uzima lične podatke. Nakon utvrđivanja istovetnosti optuženog, upućuje svedoke i veštake na mesto koje je za njih određeno, gde će sačekati dok budu pozvani radi saslušanja. Sa ciljem sprečavanja dogovaranja između svedoka, veštaka i stranaka, predsednik veća može preduzeti potrebne mere, kao što su mere izolovanja neispitanog svedoka od stranaka, saslušanih svedoka i publike dodeljivanjem izdvojenih prostorija za čekanje, ali se to ne sme pretvoriti u ograničenje lične slobode. Kada je oštećeni prisutan otvaranju glavnog pretresa, a još nije prijavio imovinskopravni zahtev, predsednik veća će ga obavestiti da može staviti predlog za ostvarivanje tog zahteva i poučiće ga o pravima koja ima u krivičnom postupku. Na kraju, predsednik veća će posebno upozoriti optuženog da pažljivo prati tok glavnog pretresa i uputiće ga da može iznositi činjenice i predlagati dokaze u svoju odbranu, da može postavljati pitanja saoptuženim, svedocima i veštacima i da može stavljati primedbe i davati objašnjenja u pogledu njihovih iskaza.

Početak glavnog pretresa Glavni pretres počinje čitanjem optužnice, odnosno privatne tužbe, koje, po pravilu, čita tužilac, ali predsednik veća, ako je reč o optužnici oštećenog kao tužioca ili o privatnoj tužbi, može sam usmeno izločiti njihov sadržaj. Sledeća procesna radnja u ovoj fazi glavnog pretresa u vezi je sa imovinsko-pravnim zahtevom oštećenog i zavisna je od toga da li je oštećeni prisutan ili ne početku glavnog pretresa. Tako, ako je oštećeni prisutan može obrazložiti svoj imovinskopravni zahtev, a ako nije prisutan, njegov predlog će pročitati predsednik veća. Na kraju ove faze glavnog pretresa predsednik veća proverava – pita optuženog da li je razumeo optužbu. U slučaju da se predsednik veća uveri da optuženi nije razumeo optužbu, ponovo će mu izložiti njenu sadržinu na način da je optuženi može najlaške razumeti. Saslušanje optuženog Do saslušanja optuženog dolazi posle čitanja, odnosno usmenog izlaganja sadržaja optužnog akta i pošto je predsednik veća utvrdio da je optuženi razumeo optužbu. Saslušanjem optuženog na glavnom pretresu rukovodi predsednik veća. Za saslušanje optuženog na glavnom pretresu važe iste odredbe ZKP koje se odnose na saslušanje okrivljenog u istrazi, uključujući tu i njegovo oslobođenje od dužnosti da se izjasni o optužbi i da iznosi svoju odbranu. Saslušanje optuženog na glavnom pretresu predstavlja njegovo slobodno izlaganje o svakoj tači optužbe i iznošenje odbrane. U slučajevima kada optuženi neće da odgovara ili neće da odgovara na pojedina pitanja pročitaće se njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza. Kada optuženi prilikom saslušanja na glavnom pretresu odstupi od svog ranijeg iskaza obaveza je predsednika veća da mu ukaže na odstupanje i da ga upita zašto sada iskazuje drugačije, a po potrebi pročitaće se i njegov raniji iskaz ili deo iskaza. Nakon okončanja ovoh dela saslušanja optuženog, predsednik veća je obaveza da upita optuženog da li ima još šta da navede u svoju odbranu. 82

Saslušanju optuženog ne mogu prisustvovati saoptuženi koji još nisu saslušani. Članovi veća imaju pravo da optuženom neposredno postavljaju pitanja, a tužilac, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik, saoptuženi i veštaci mogu neposredno postavljati pitanja optuženom samo po odobrenju predsednika veća. Pri tome će predsednik zabraniti pitanje ili odgovor na već postavljeno pitanje ako je ono nedozvoljeno, kao i ako se ne odnosi na predmet. Optuženi na glavnom pretresu može slobod da opšti sa svojim braniocem, i ima pravo da se dogovara sa braniocem. Međutim, o tome kako će odgovarati na postavljeno pitanje ne može se savetovati niti sa svojim braniocem, niti sa bilo kim drugim. Kada se završi saslušanje prvooptuženog pristupa se saslušanju ostalih optuženih, ako ih ima, i to po redu utuženja. U postupku saslušanja optuženih obaveza je predsednika veća da, posle svakog saslušanja, upozna saslušanog sa iskazima ranije saslušanih saoptuženih i da ga upita da li ima šta da primeti. Potom će predsednik veća, takođe, upitati ranije saslušanog optuženog da li ima šta da primeti na iskaz docnije saslušanog optuženo. Svaki od optuženih ima pravo da postavlja pitanja ostalim saslušanim saoptuženim. U slučaju da se iskazi pojedinih saoptuženih o istoj okolnosti razlikuju, predsednik veća može suočiti saoptužene. U slučaju da saoptuženi odbije da daje iskaz u prisustvu prvooptuženog, ili i ako okolnosti ukazuju na to da u njegovom prisustvu neće govoriti istinu, veće može odlučiti da se optuženi privremeno udalji iz sudnice. Po povratku pročitaće mu se iskaz saoptuženog, a u pogledu tog iskaza ima ista prava kao i da je prisustvovao saslušanju. Isto tako, po potrebi može se izvršiti i njihovo sučenje. Do privremenog udaljenja optuženog iz sudnice može da dođe i u slučaju kad svedok odbije da da iskaz u njegovom prisustvu ili i ako okolnosti ukazuju na to da u njegovom prisustvu neće govoriti istinu. Dokazni postupak Dokazni postupak je centrali deo glavnog pretresa, na kome mora biti razjašnjena i utvrđena svaka činjenica koja treba da bude osnov sudske odluke. U ovoj fazi glavnog pretresa rasvetljavaju se sve činjenice, za koje sud smatra da su od važnosti za pravilno presuđenje krivične stvari. Inicijativa za izvođenje dokaza može da potekne od stranaka, branicao, oštećenog, punomoćnika, zastupnika i predstavnika pravnih lica koja učestvuju u postupku. Odluku o tome koji će se dokazi izvesti uvek donosi samo sud i protiv te odluke nema mesta žalbi. Priznanje optuženog na glavnom pretresu oslobađa sud dužnosti izvođenja drugih dokaza, osim ako je priznanje očigledno lažno, nepotpuno, protivrečno ili nejasko i ako nije potkrepljeno drugim dokazima i ako su u pitanju dokazi od kojih zavisi vrsta i mera krivične sankcije. Redosled izvođenja dokaza na glavnom pretresu utvrđuje predsednik veća. Saslušanje oštećenog, koji je prisutan, a treba da se sasluša kao svedok, obaviće se odmah posle saslušanja optuženog. Svedok koji nije saslušan, ne prisustvuje izvođenju dokaza, a veštak koji još nije dao svoj nalaz i mišljenje ne prisustvuje glavnom pretresu dok drugi veštak daje svoj iskaz o istom predmetu. Ako se kao svedok saslušava lice mlađre od četrnaest godina, veće može odlučiti da se za vreme njegovog saslušanja isključi javnost, a ako maloletno lice prisustvuje glavnom pretresu kao svedok ili oštećeni, udaljiće se iz sudnice čim njegovo prisustvo nije više potrebno. U slučaju da je svedok ili veštak pri ranijem saslušanju naveo činjenice kojih se više ne seća ili ako pak odstupi od svog iskaza, predočiće mu se raniji iskaz, odnosno ukazaće mu se na odstupanje i upitaće se zašto sada iskazuje drugačije, a po potrebi pročitaće se i njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza. Po odlici veća pročitaće se zapisnici o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih učesnika u krivičnom delu, kao i zapisnici ili druga pismena o nalazu mišljenja veštaka: - Ako su saslušana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći, ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, boletsi ili drugih važnih uzroka; i - Ako svedoci ili veštaci bez zakonskih razloga neće da daju iskaz na glavnom pretresu. 83

Dokazni postupak završava se u momentu kada su izvedeni svi dokazi koje je sud prihvatio, odnosno sam odredio. Ako se ne stavi predlog za dopunu dokaznog postupka ili predlog bude odbijen, a veće nađe da je stanje stvari izviđeno, predsednik veća objaviće da je dokazni postupak završen. Završne reči Po završenom dokaznom postupku stranke iznose svoje mišljenje o materijalu iznetom na glavnom pretresu i daju svoje konačne zahteve, obrazlažući ih rezultatima dokaznog postupka. Predsednik veća daje reč strankama, i to tako što prvo govori tužilac, zatim oštećeni, branilac, pa optuženi. Tužilac u svojoj završnoj reči iznosi svoju ocenu dokaza izvedenih na glavnom pretresu, izlaže svoje zaključke o činjenicama važnim za odluku i stavlja i obrazlože svoj predlog o krivičnoj odgovornosti optuženog, o odredbama krivičnog zakona koje bi trebalo primeniti, kao i o olakšavajućim i otežavajućim okolnostima, koje bi trebalo uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne. Tužilac ne može stavljati određeni predlog o visini kazne, ali može predložiti da se izrekne sudska opomne ili uslovna osuda. Tužilac može izjaviti i da odustaje od optužbe u celini, ili samo u pogledu nekog krivičnog dela, može izmeniti ili proširit optužnicu, a može staviti i predlog u pogledu izvođenja nekih novih dokaza. U svojoj završnoj reči oštećeni može obrazložiti imovinskopravni zahtev, i ukazati na dokaze o krivično odgovornosti optuženog. Isto pravo pripada i njegovom punomoćniku. Branilac i optuženi u svojoj završnoj reči izlažu odbranu a mogu se osvrnuti i na navode tužioca i oštećenog. Posle izlaganja branioca, optuženi ima pravo da sam govori, da se izjasni da li usvaja odbranu branioca i da je dopuni. Kada optuženi nema branioca, on sam u potpunosti, iznosi svoju odbranu. I u slučaju kada optuženi ima branioca poslenja reč uvek pripada optuženom. Ovlašćeni tužilac i oštećeni imaju pravo da odgovore na odbranu, i posle toga branilac, odnosno optuženi, mogu da se osvrnu na te odgovore, ali optuženom uvek pripada poslednja reč. Posle svih završenih govora, obaveza je predsednika veća da upita želi li još neko nešto da izjavi. U slučaju da veće po završenim izlaganjima stranaka ne nađe da treba izvesti još neke dokaze, predsednik veća objavljuje da je glavni pretres završen, nakon čega se veće povlači na većanje i glasanje, radi donošenja presude. Posle objave predsednika veća da je glavni pretres završen ne mogu se više stavljati predlozi niti preduzimati radnje za koje je određeno da se mogu preduzeti do završetka glavnog pretresa. No, i posle povlačenja veća na većanje i glasanje, veće može naći da određene činjenice treba bolje razjasniti, da treba izvesti joše neke dokaze u kom će se slučaju ponovo otvoriti glavni pretres. Na ponovo otvoremnom glavnom pretresu učesnici postupka imaju sva prava koja imaju u toku glavnog pretresa, pre objavljivanja da je on završen. Odlaganje i prekidanje glavnog pretresa

Glavni pretres se, po pravilu, odvija bez prekida. Od ovog pravila postoje izuzeci u kojima dolazi do prekidanja, odnosno odlaganja glavnog pretresa. Do odlaganja glavnog pretresa doći će u slučaju ako na glavni pretres koji je zakazan na osnovu optužnice javnog tužioca ne dođe javni tužilac ili lice koje ga zamenjuje, kao i u slučaju nedolaska na glavni pretres branioca pod uslovom da je reč o obaveznoj odbrani i da ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme durgog branioca, odnosno da ga sud postavi bez štete za odbranu. Do odlaganja glavnog pretresa doći će i u slučaju ako treba pribaviti nove dokaze, ako se u toku glavnog pretresa utvrdi da je kod optuženog posle učinjenog krivičnog dela nastupilo privremeno duševno oboljenje ili privremena duševna poremećenost, kao i u slučaju kada postoje druge smetnje da se glavni pretres uspešno sprovede. Glavni pretres može se prekinuti radi odmora, 84

zbog proteka radnog vremena, kao i zbog toga da se u kratkom vremenu pribave određeni dokazi, odnosno i radi pripremanja optužbe ili odbrane. Rešenje o odlaganju glavnog pretresa donosi veće, a rešenje o prekidanju glavnog pretresa predsednik veća. U rešenju o prekidanju glavnog pretresa uvek se mora navesti kada će se on nastaviti i to se učesnicima postupka usmeno saopštava. Odlaganje glavnog pretreba može biti i na neodređeno vreme i uz određivanje termina održavanja glavnog pretresa. Polazeći od činjenice da se i jedno i drugo rešenje javljaju kao odluke koje se odnose na upravljanje postupkom, žalba protiv njih je isključena. Ako je odlaganje glavnog pretresa trajalo duže od tri meseca, kao i u slučaju ako se glavni pretres drži pred drugim predsednikom veća, ili drukčijim sastavom veća, bez obzira koliko je odlaganje trajalo, glavni pretres mora iznova početi i svi dokazi se moraju ponovo izvesti. Izmena javnog tužioca, branioca, zakonskog zastupnika, punomoćnika ili zapisničara nemaju uticaja na nastavak glavnog pretresa. U slučaju kada je sastava veća ostao nepromenjen i nije proteklo više od tri meseca od dana odlaganja, glavni pretres se nastavlja s tim što predsednik veća ukratko iznosi tok ranijeg glavnog pretresa. Polazeći od činjenice da je prekid glavnog pretresa kraći zastoj i da ne može, po pravilu, da traje duže od osam dana, prekinuti glavni pretres nastavlja se, po pravilu, uvek pred istim veće, i to bez ikakvog ponavljanja. Međutim, ako se prekinuti glavni pretres ne može nastaviti pred istim veće ili ako je prekid glavnog pretresa trajao duže od osam dana, smatra se kao odlaganje i nastav se vrši po odredbama ZKP koje se odnose na nastavak odloženog glavnog pretresa. Zapisnik o glavnom pretresu Zapisnik o glavnom pretresu mora sadržati, u bitnom, ceo tok glavnog pretresa. U njemu se mora zabeležiti sve ono što je značajno za rešenje krivične stvari. Zapisnik piše zapisničar na osnovu glasnog kazivanja predsednika veća. Zapisnik o glavnom pretresu sastoji se iz uvoda i glavne sadržine. U uvodu zapisnika mora se naznačiti sud pred kojim se održava glavni pretres, mesto i vreme zasedanja, ime i prezime predsednika veća, članova veća i zapisničara, optuženog i branioca, oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika ili punomoćnika, tužioca, krivično delo koje je predmet pretresa, kao i to da li je glavni pretres javan ili je javnost isključena. Glavna sadržina zapisnika o glavnom pretresu mora da sadrži, podatke o tome koja je optužnica na glavnom pretresu pročitana, odnosno usmeno izložena i da li je tužilac izmenio ili proširio optužbu, kakve su predloge stranke podnele i kakve su odluke donesene po tim predlozima, koji su dokazi izvedeni, da li su pročitani neki zapisnici i druga pismena, da li su reprodukovani zvučni ili drugi snimci i kakve su primedbe učinile stranke u pogledu pročitanih zapisnika, pismena ili reprodukovanih snimaka. Ako je na glavnom pretresu isključena javnost u zapisniku se mora naznačiti i to da je predsednik veća upozorio prisutne na posledice neovlašćenog otkrivanja onoga što su na tom glavnom pretresu saznali kao tajnu. Iskazi optuženo, svedoka i veštaka unose se u zapisnik tako da se prikaže njihova bitna sadržina. Posle izricanja presude, u zapisnik o glavnom pretresu unosi se i potpuna izreka presude, uz naznačenje da li je presuda objavljena javno.Ako je prilikom izricanja presude određen pritvor prema optuženom, u zapisnik o glavnom pretresu mora se uneti i rešenje o pritvoru. Zapisnik mora biti završen sa zaključenjem zasedanja i potpisuju ga predsednik veća i zapisničar. Primedbe i predlozi stranka u pogledu zapisnika, razlozi zbog kojih pojedini predlozi i primedbe nisu usvojeni, kao i ispravke i dopune izvršene u zapisniku, moraju se zabeležiti u nastavku završenog zapisnika. Nastavak zapisnika potpisuju predsednik veća i zapisničar.

85

Donošenje presude Pojam i vrste presude Presuda je jedna od tri moguće vrste sudskih odluka u krivičnom postupku kojom se konkretna krivična stvar raspravlja u određenoj instanci u svim njenim elementima. U svojoj osnovi ona rešava pitanja optužbe, tako što prihvata ili ne prihvata optužbu, ili uopšte ne ispituje optužbu zbog postojanja određenih pravnih smetnji. Pored ovog, presuda može da sadrži i neke odluke procesnog karaktera (npr.odluku o pritvoru i odluku o troškovima krivičnog postupka). Presudu donosi samo sud, a može je zasnivati samo na činjenicama i dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu. Donošenje presude kao posebna i završna faza glavnog krivičnog postupka obuhvata više raznovršnih delatnosti krivičnog suda, pri čemu prvo dolazi do izricanja presude, potom do njenog objavljivanja, pismene izrade i dostavljanja, a izuzetno može da dođe i do ispravljanja presude. ZKP poznaje tri vrste presuda: presuda kojom se optužba odbija, presuda kojom se optuženi oslobađa od optužbe i presuda kojom se optuženi oglava krivim. U praksi, ove presude skraćeno se nazivaju: „odbijajuća“, „oslobađajuća“ i „osuđujuća“ presuda. S obzirom na vrste odluka koju pojedine presude sadrže u pogledu optužbe moguće je dalje sve presude podeliti na formalne i materijalne. U formalne presude spada presuda kojom se optužba odbija, jer ona ne odlučuje o materijalnoj sadržini optužbe, već samo respektuje odgovarajuće formalne elemente. Za razliku od nje, druge dve vrste presuda su materijalne prirode jer odlučuju o materijalnoj sadržini optužbe. Optuženom koji odgovara za više krivičnih dela u jedinstvenom postupku izriče se jedna presuda. 1.1.5 Presuda kojom se optužba odbija Presuda kojom se optužba odbija je takva vrsta presude kojom se sud ne upušta u raspravljanje o samoj krivičnoj stvari, već samo utvrđuje da postoje određene pravne smetnje da se o toj stvari sudi i zbog njihovog postojanja odbija optužbu. Presudu kojom se optužba odbija sud će izreći u sledećim slučajevima: - Ako je tužilac, od započinjanja pa do završetka glavnog pretresa odustao od optužbe ili je oštećeni odustao od predloga za gonjenje. Odustanak ovlašćenog tužioca od optužbe da bi bio valjan razlog za izricanje ove vrste presude mora biti jasan, određen, izričit i bezuslovan i kao takav unet u zapisnik o glavnom pretresu. Ako javni tužilac odustane od optužnice na glavnom pretresu a prisutni oštećeni izjavi da preuzima gonjenje, ne donosi se presuda kojom se optužba odbija, već se glavni pretres nastavlja i donosi meritorna presuda; - Ako je optuženi za isto delo već pravnosnažno osuđen, oslobođen od optužbe, ili je optužba protiv njega pravosnažno odbijena ili postupak protiv njega rešenjem pravosnažno obustavljen; - Ako je optuženi akotm amnestije ili pomilovanja oslobođen od gonjenja ili se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje. 1.1.6 Presuda kojom se optuženi oslobađa od optužbe 86

Presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe sud će izreći u sledećim slučajevima: - Ako delo za koje se optužuje po zakonu nije krivično delo; - Ako ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost. Izricanje presude kojom se optuženi oslobađa od optužbe po ovome osnovu pretpostavlja prethodno utvrđivanje postojanja krivičnog dela i utvrđivanje činjenice da je optuženi učinilac tog dela. Presuda u ovakvom slučaju mora prvo da utvrdi ove dve činjenice pa tek onda da oslobodi optuženog zbog nepostojanja krivične odgovornosti. Isključenje krivične odgovornosti može biti propisano samo zakonom, a sud može, na osnovu utvrđenih činjenica, samo zaključivati o postojanju ili nepostojanju krivične odgovornosti, ne i utvrđivati njeno isklućenje; - Ako nije dokazano da je optuženi učinio krivično delo za koje se optužuje. Kada je dokazano, odnosno kada nije dokazano da je optuženi učinio delo za koje se optužuje, faktičko je pitanje svakog konkretnog slučaja. 1.1.7 Presuda kojom se optuženi oglašava krivim Presuda kojom se optuženi oglašava krivim je takva vrsta presude kojom se optuženi na osnovu zakonito sprovedenog postupka proglašava krivim za utuženo krivično delo i izriče mu se odgovarajuća krivična sankcija ili se oslobađa od kazne. Izrekom ove vrste presude moraju biti rešena sledeća pitanja: - Za koje se delo optuženi oglašava krivim uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela i od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakonika. Opis krivičnog dela u ovom delu presude treba da sadrži, sažeto prikazano, elemente bića krivičnog dela kako je ono dato u zakonu sa odgovarajućim činjenicama i okolnostima koje ga čine lakšim ili težim; - Zakonski naziv krivičnog dela i koje su odredbe krivičnog zakona primenje (pravna kvalifikacija dela). U slučaju kada odredba krivičnog zakona pod koju se podvodi krivično delo ima više stavova, u izreci presude mora se navesti i stav pod koji se delo podvodi. Bez ovakvog postupanja presuda je nerazumljiva, postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka; - Na kakvu se kaznu osuđuje optuženi ili se po odredbama krivičnog zakona oslobađa od kazne. U slučaju kada je optuženi proglašen krivim za više krivičnih dela u sticaju, u izreku presude se moraju uneti prvo kazne utvrđene za svako pojedino krivično delo, a zatim zajednička kazna koja je izrečena za sva dela u sticaju; - Pitanja vezana za uslovnu osudu u slučaju kada je optuženom izrečena ova krivična sankcija, odnosno za opozivanje uslovne osude ili uslovnog otpusta. U odluci o uslovnoj osudi sud ne osuđuje, već utvrđuje kaznu u određenoj visini ili iznosu i određuje da se kazna neće izvršiti pod određenim uslovima; - Da li se izriču mere bezbednosti i mera oduzimanja imovinske koristi; - Pitanje o uračunavanju pritvora ili već izdržane kazne; - Pitanja vezana za troškove krivičnog postupka, za imovinskopravni zahtev, kao i to da li će se pravnosnažna presuda javno objaviti. U slučaju kada je optuženi osuđen na novčanu kaznu u presudi se mora naznačiti rok u kome se novčana kazna ima platiti i način zamene novčane kazne u slučaju da se novčana kazna ni prinudnim putem ne može naplatiti. Izricanje presude

87

Posle objave predsednika veća da je glavni pretres završen, veće se povlači na većanje i glasanje radi donošenja presude. Presuda se izriče u nejavnoj sednici kojoj prisustvuju svi članovi sudećeg veća i zapisničar, na način predviđen za donošenje sudskih odluka uopste. Veće može u toku većanja doneti i odluku o ponovnom otvaranju glavnog pretresa kada u toku većanja nađe da je, radi razjašnjenja pojedinih pitanja ili radi dopune postupka, potrebno ponovo otvoriti glavni pretres. Presuda se izriče i objavljuje u ime naroda. Samo činjenice i dokazi koji su izvedeni na glavnom pretresu mogu biti osnov za izricanje presude. U oceni dokaza sud nije vezan nikakvim formalnim pravilima niti zakonskim uputstvima, već je slobodan u oceni svakog dokaza (princip slobodne ocene dokaza). Jedina dužnost suda je da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno, a potom i u vezi sa ostalim dokazima i da tek na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica dokazana ili ne.

Objavljivanje presude Do objavljivanja presude, kao posebne faze u okviru njenog donošenja, dolazi posle njenog izricanja i obuhvata čitanje, od predsednika veća, njene izreke i kratko iznošenje razloga presude. Kada sud nije u mogućnosti da istog dana po završetku glavnog pretresa izrekne presudu, odložiće njeno objavljivanje najviše za tri dana, uz obaveu suda da odredi vreme i mesto objavljivanja presude i da to saopšti strankama. Ako presuda ne bude objavljena u roku od tri dana od završetka glavnog pretresa, predsednik veća dužan je da, odmah po isteku roka, o tome obavesti predsednika suda i saopšti mu razloge. Objavljivanje presude vrši se, po pravilu, u prisustvu stranaka, njihovih zakonskih zastupnika, punomoćnika, branioca i javnosti, ali do objavljivanja presude doći će i kada oni nisu pristuni. Ako objavljivanju presude ne prisustvuje optuženi, veće odlučuje o tome da li će mu se saopštavanje presude izvršiti predsednik veća,ili će mu se samo dostaviti pismeni otpravak presude, što mora biti konstantovano u zapisniku o glavnom pretresu. Po objavljivanju presude, predsednik veća poučiće stranke o pravu na žalbu kao i o pravu na odgovor na žalbu. Kada je optuženom izrečena uslovna osuda, predsednik veća upozoriće ga na značaj uslovne osude i na uslove kojih se mora pridržavati. Pismena izrada presude Svaka presuda koja je objavljenja mora se pismeno izraditi u roku od osam dana od dana objavljivanja. Samo u složenim krivičnim stvarima presuda se može pismeno izraditi i u roku od petnaest dana. Ako presuda nije izrađena u ovako određenim rokovima, predsednik veća je obavezan da obavesti predsednika suda o razlozima zbog četa to nije učinjeno. Prekoračenje Zakonikom propisanih rokova za pismenu izradu presude ne može biti osnov za pobijanje presude u pravnom leku. Svaka pismeno izrađena presuda mora imati uvod, izreku i obrazloženje. Uvod presude po svojoj sadržini je stalni deo presude i ne zavisi od vrste presude, a sadržina izreke i obrazloženje zavise od vrste presude. Uvod presude sadrži: naznačenje da se presuda izriče u ime naroda, naziv suda, ime i prezime predsednika, članova veća i zapisničara, ime i prezime optuženog; krivično delo za koje je optužen (naznačenje zakonskog naziva krivičnog dela i njegove pravnke kvalifikacije), da li je optuženi bio prisutan na glavnom pretresu, dan glavnog pretresa, da li je glavni pretres bio javan, ime i prezime 88

tužioca, branioca, zakonskog zastupnika i punomoćnika koji su bili prisutni na glavnom pretresu kao i dan objavljivanja izrečene presude. Izreka presude bez ozbira na vrstu presude, sadrži lične podatke o optuženom i odluku suda o samoj optužbi. Dopunski elementi izreke zavise od vrste presude. Ukoliko je u pitanju presuda kojom se optuženi oslobađa od optužbe i presuda kojom se optužba odbija, izreka presude mora obuhvatiti opis dela za koje je lice optuženo, odluku o troškovima krivičnog postupka i odluku o imovinsko-pravnom zahtevu, ako je bio postavljen. Sadržaj obrazloženja presude zavisi, takođe, od vrste presude, ali u obrazloženju svake presude, sud je obavezan da iznese razloge za svaku tačku presude i da potpuno i određeno iznese koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, zatim, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne sasluša neposredno svedok ili veštak čiji je iskaz, odnosno pismeni nalaz i mišljenje, pročitan bez saglasnosti stranaka, kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično delo i krivična odgovornost optuženog, kao i pri primenjivanju određenih odredaba krivičnog zakona na optuženog i njegovo delo. Osim pomenutog, ako je optuženi osuđen na kaznu, obrazloženje mora da sadrži i činjenice i okolnosti koje je sud uzeo u obzir pri odmeravanju kazne. Primena odgovarajućih odredaba o ublažavanju kazne, oslobađanju od kazne, uslovnoj osudi, merama bezbednosti i oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, mora biti posebno i sadržajno obrazložena. U obrazloženju presude kojom se optuženi oslobađa od optužbe naročito se navodi iz kojih se zakonskih razloga ova presuda izriče. U obrazloženju presude kojom se optužba odbija sud se ograničava samo na razloge za odbijanje optužbe, što znači da se ne upušta u ocenu krivično pravnih pitanja, tj. u rešavanje glavne stvari. Pismeno izrađena presuda mora potpuno da odgovara presudi koja je objavljenja i potpisuju je predsednik veća i zapisničar. Dostavljanje presude Presuda se obavezno dostavlja tužiocu, optuženom i branicou. Optuženom koji nema branioca, presuda se dostavlja lično, odnosno na njegov zahtev licu koje on odredi. Ako optuženi ima brnaioca, presuda se mora dostaviti i braniocu i optuženom, a rok za izjavu pravnog leka teče od dana dostavljanja presude okrivljenom, odnosno braniocu. Optuženom koji se nalazi u pritvoru presuda se mora dostaviti u roku od osam, odnosno petnaest dana. Presuda se, radi mogućnosti ulaganja žalbe, dostavlja i: a) Oštećenom koji nije tužilac, ali ima pravo na žalbu u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka kojom nije zadovoljan; b) Oštećenom, kada je javni tužilac ponovo preuzeo postupak isključivši oštećenog kao tužioca; c) Oštećenom koji nema pravo na žalbu presuda će se dostaviti radi omogućavanja postavljanja zahteva za povraćaj u pređašnje stanje i u slučaju ako je javni tužilac odustao od optužnice na glavnom pretresu na koji oštećeni nije bio uredno pozvan. U ovakvom slučaju presuda se oštećenom dostavlja sa uputstvom o pravnu na traženje povraćaja u pređašnje stanje; d) Overeni prepis presude dostavlja se i licu čiji je predmet oduzet tom presudom, odnosno i pravnom licu prema kome je izrečeno oduzimanje imovinske koristi. Uporedo sa dostavljanjem presude ovim licima dostavlja se i uputstvo o pravu na žalbu. Radi obaveštavanja, overeni prepis pravosnažne presude dostavlja se: a) Svakom oštećenom, ako on to zahteva; b) Drugim sudovima, ako je sud koji je vodio krivični postupak, primenom odredaba o odmeravanju jedinstvene kazne za krivična dela u sticaju, izrekao kaznu uzimajući u obzir i presude koje su doneli ti sudovi. 89

Pojam, zadatak i vrste pravnih lekova Pravni lekovi su pravna sredstva pomoću kojih ovlašćena lica napadaju odluku suda o krivičnoj stvari i traže njeno zakonito rešenje. Mogućnost korišćenja pravnih lekova u krivičnom postupku posledica je neophodnosti da se svaka krivična stvar zakonito, pravilno i pravedno rasvetli i reši, što uvek ne može da se postigne u prvostepenom postupku. Naime, moguće su greške pojedinih krivičnoprocesnih subjekata koje dovode do pogrešne odluke o krivičnoj stvari. Uprkos najsavesnijem nastojanju krivičnog suda da zakonito reši kompletnu krivičnu stvar, može doći do grešaka i zbog propuštanja i nezakonitih radnji od strane stranaka, drugih učesnika u krivičnom postupku, ali i zbog neznanja, nesposobnosti ili nedozvoljenih radnji samih sudija. Usled potrebe da se nezakonite i nepravilne sudske odluke isprave, predviđen je sistem pravnih lekova, sa zadatkamo da, u postupku kontrole, otklone pogrešnu odluku, odnosno da dovedu do zakonitog rešenja konkretne krivične stvari. Celokupan sistem pravnih lekova u domaćem krivičnom procesnom pravu izgrađen je na razlikovanju redovnih i vanrednih pravnih lekova. U red redovnih pravnih lekova spadaju: žalba na presudu prvostepenog suda; žalba na presudu drugostepenog suda; i žalba na rešenje. Vanredni pravni lekovi su: zahtev za ponavljanje krivičnog postupka; zahtev za vanredno ublažavanje kazne; zahtev za zaštitu zakonitosti i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude. Opšte karakteristike pravnih lekova su: - Redovnim pravnim lekovima napadaju se nepravosnažne sudske odluke, a vanrednim pravosnažne sudske odluke; - Redovni pravni lekovi, po pravilu, su suspenzivni, tj. odlažu izvršenje pobijane odluke, a vanredni pravni lekovi, po pravilu, su nesuspenzivni, ne odlažu izvršenje napadnute pravosnažne sudske odluke; - Redovni pravni lekovi, po pravilu, su devolutivni, odnosno povodom redovnog pravnog leka, odlučuje viši sud a ne sud koji je doneo napadnutu sudsku odluku. Izuzetak je jedino žalba na presudu drugostepenog suda, po kojoj u nekim slučajevima odlučuje isti sud (istina u drugačijem sastavu), i žalba na rešenje gde, takođe, postoje takve žalbe o kojima odlučuje isti sud (npr. po žalbi na rešenje o disciplinskoj kazni može odlučivati isto veće nadležnog suda). Od vanrednih pranvih lekova samo je zahtev za ponavljanje krivičnog postupka nedevolutivni pravni lek, a tri preostala pravna leka su devolutivni; - Redovnim pravnim lekovima može se napadati sudska odluka u pogledu svih nedostatak i na tim nedostacima tražiti njeno ukidanje ili preinačenje. Sistem vanrednih pravnih lekova pokazuje razgraničenje osnova –razloga iz kojih se može napadati pravosnažna sudska odluka. Shodno ovome, zahtevom za ponavljanje krivičnog postupka napada se činjenično stanje, zahtevom za vanredno ublažavanje kazne napada se sama odluka o kazni, a zahtevom za zaštitu zakonitosti napada se povreda zakoja i postupka koji je prethodio donošenju napadnute odluke. Isto tako, zahtevom za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude napada se, takođe, povreda zakona u tavkoj pravosnažnoj presudi u slučajevima predviđenim zakonom.

Žalba na presudu prvostepenog suda (pojam subjekti, rokovi i sadržaj žalbe) Žalba na presudu prvostepenog suda je redovan i potpun pravni lek kojim se može napadati i činjenična i pravna osnova presude. Presuda prvostepenog suda nikada se ne ispituje po službenoj dužnosti, već samo povodom žalbe ovlašćenih subjekata. Pravo izjavljivanja žalbe protiv presude prvostepenog suda imaju sledeći subjetki: - Optuženi kao stranka može izjaviti žalbu u svim pravcima u odnosu na sve odluke koje sud može doneti. Optuženi po svom položaju i ulozi u krivičnom postupku ne može tražiti 90

preinačenje presude na svoju štetu, ali može se žaliti protiv oslobađajuće presude radi postizanja oslobođenja po povoljnijem osnovu; - Branilac je ovlašćen da izjavi žalbu na presudu prvostepenog suda i bez naročitog ovlašćenja optuženog, a ograničen je jedino time što ne može izjaviti žalbu na štetu optuženog i ne može izjaviti protiv volje optuženog, osim kad mu je izrečena kazna zatvora od četrdeset godina. Pored žalbe koju je izjavio sam optuženi može postojati i žalba branioca, jer jedna drugu ne isključuju. Kada optuženi ima više branilaca žalbu na presudu može izjaviti svaki od tih branilaca; - Javni tužilac može izjaviti žalbu protiv presude po bilo kom osnovu, i to kako na štetu, tako i u korist optuženog kada je reč o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti. Kod krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi javni tužilac ne može izjaviti žalbu ni na štetu ni u korist optuženog. Prilikom odlučivanja da li će ili neće izjaviti žalbu, javni tužilac vezan je načelom legaliteta, što znači da je obavezan da izjavi žalbu kada za o tima zakonskog osnova; - U korist optuženog, žalbu mogu izjaviti i njegov bračni drug, srodnik po krvi u prvoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra, hranilac i lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici. Ova lica mogu izjaviti žalbu i bez naročitog ovlašćenja optuženog, ali ne i protiv njegove volje, osim kada je izrečena kazna zatvora od četrdeset godina; - Oštećeni ima pravo izjavljivanja žalbe na odluku suda o troškovima krivičnog postupka koje on treba da plati optuženom ili optuženi njemu. Izuzetak od ovog pravila je jedino slučaj kada je oštećeni imao svojstvo supsidijarnog tužioca, pa je od njega preuzeo gonjenje javni tužilac. U takvom slučaju oštećeni može izjaviti žalbu zbog svih osnova zbog kojih se presuda može pobijati. Isto tako, i oštećeni koji ima svojstvo tužioca (supsidijarnog ili privatnog) može, kao stranka, izjaviti žalbu po bilo kom žalbenom osnovu; - Na kraju, u krug ovlašćenih subjekata koji mogu izjaviti žalbu spada i lice čiji je predmet oduzet, ili od koga je oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom. Rok za izjavljivanje žalbe na presudu prvostepenog suda, za sva krivična dela za koja se sprovodi redovan krivični postupak, je petnaest dana od dana dostavljanja prepisa presude. Neuredna dostava prepisa presude ne proizvodi pravno dejstvo. Pravna pouka data u pogledu roka za podnošenje žalbe relevantna je za stranku na koju se odnosi, pogotoo kada je posredi odluka koja se mora lično uručiti. Kada je pravna pouka data od suda pogrešna, a stranka je u granicama roka iz pouke uložila žalbu, žalba se smatra blagovremenom. Blagovremeno izjavljena žalba ovlašćenog lica ima suspenzivno dejstvo, sprečava da se presuda izvrši dok po žalbi ne bude odlučeno i dok odluka doneta po žalbi ne bude dostavljena stranci. Suspenzivno dejstvo ima i rok za žalbu jer se, takođe, zastaje sa izvršenjem presude protiv koje još može biti izjavljena žalba. Neblagovremena, kao i nedozvoljena, žalba nemaju suspenzivno dejstvo. Sadržaj žalbe Žalba treba da sadrži sledeće elemente: 1) označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba, 2) osnov za pobijanje presude, 3) obrazloženje žalbe, 4) predlog da se pobijana presuda potpuno ili delimično ukine ili preinači, 5) potpis lica koje izjavljuje žalbu. Pored navedenih elemenata, u žalbi se mogu iznositi i nove činjenice i novi dokazi, ali je u takvom slučaju žalilac obavezan da navede i razlog zašto to ranije nije izneo. Sud će se u prihvatanju novih dokaza i činjenica rukovoditi samo interesima krivičnog postupka, tj. neophodnošću ostvarivanja njegovog zadatka sadržanog u potpunom i pravilnom rasvetljeju krivične stvari. Pozivajući se na nove činjenice žalilac je dužan da navede dokaze kojima bi se te činjenice imale dokazivati, a pozivajući se na nove dokaze, dužan je da navede činjenice koje pomoću tih dokaza želi da dokaže. 91

Osnovi pobijanja presude i postupak po žalbi prvostepenog suda Sve osnove zbog kojih se presuda može pobijati ZKP je svrstao u četiri grupe, a zatim ih je detaljno razradio i odredio njihovu prirodu i dejstvo. Presuda se može pobijati: - zbog grešaka u postupku koje moraju biti bitne, tj. takve prirode da su mogle uticati da se donese nepravilna i nezakonita presuda, - zbog grešaka u suđenju, koje mogu biti greške u primeni materijalnog krivičnog prava zbog pogrešnog tumačenja ili razumevanja, ili pogrešnog podvođenja činjeničnog stanja pod zakon, - zbog grešaka u utvrđivanju činjeničnog stanja, - zbog grešaka u odlukama o krivičnim sankcijama i odlukama o pojedinim krivično-procesnim pitanjima. ZKP sve nedostatke u presudi, zbog kojih se ona može napadati žalbom, deli na apsolutne i relativne nedostatke, pri čemu je sud obavezan da po službenoj dužnosti ispituje presudu u granicama apsolutnih nedostataka, dok će relativne nedostatke ispitivati samo ako su istakntui u žalbi. Bitne povrede odredaba krivičnog postupka Nije svaka povreda odredaba krivičnog postupka osnov za pobijanje već su to samo bitne povrede, odnosno one povrede koje su mogle uticati na to da se donese nepravilna i nezakonita presuda. Apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka su takvi nedostaci u presudi čije postojanje automatski dovodi do toga da takva presuda ne može opstati, mora doći do njene izmene ili ukidanja ako je uložen pravni lek, i to bez potrebe dokazivanja uzročne veze između učinjene povrede i njenog štetnog dejstva na presudu. Bitno je da se dokaže njeno postojanje. Na osnovu samog zakona se neoborivo pretpostavlja da su te povrede postupka morale štetno delovati na zakonito i pravilno donošenje presude. Relativno bitne povrede odredaba krivičnog postupka dovode do izmene ili ukidanja presude samo ako se dokaže da je ta povreda bila ili mogla biti od štetnog uticaja na zakonitost ili pravilnost donete presude. Apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka zakonodavac je, zbog značaja njihove prirode i dejstva, taksativno nabrojao: - Ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravosnažnom odlukom izuzet od suđenja; - Ako je na glavnom pretresu sudelovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti; - Ako je glavni pretres održan bez lica čije je prisustvo na glavnom pretresu po Zakoniku obavezno, ili ako je optuženom, braniocu, oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, protivno njihovom zahtevu uskraćeno da na glavnom pretresu upotrebljavaju svoj jezik i da na svom jeziku prate tok glavnog pretresa; - Ako je protivno zakonu bila isključena javnost na glavnom pretresu; - Ako je sud povredio propise krivičnog postupka po pitanju da li postoji optužba ovlašćenog tužioca ili odobrenje nadležnog organa; - Ako je presudu doneo sud koji zbog stvarne nenadležnosti nije mogao suditi u toj stvari ili ako je nepravilno odbio optužbu zbog stvarne nenadležnosti; - Ako sud svojom presudom nije potpuno rešio predmet optužbe; - Ako je optužba prekoračena; - Ako je presudom povređena zabrana reformatio in peius; - Ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati; 92

-

Ako je izreka presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama ili su ti razlozi potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni, ili ako o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onog što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika. Relativno bitne povrede odredaba krivičnog postupka u Zakoniku su predviđene opštom formulacijom: bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji i ako sud za vreme pripremanja glavnog pretresa ili u toku glavnog pretresa, ii prilikom donošenja presude nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona ili je na glavnom pretresu povredio pravo odbrane, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude. Povreda krivičnog zakona Povreda krivičnog zakona, kao poseban osnov pobijanja presude, odnosi se kako na povrede Krivičnog zakonika, tako i na povrede normi sadržanih u posebnom krivičnom zakonodavstvu. Povreda krivičnog zakona postoji ako je sud povredio neki od već navedenih zakona u pogledu sledećih pitanja: - Da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo; - Da li ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost; - Da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravosnažno presuđena; - Da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti; - Da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta prekoračio ovlašćenja koje sud ima po zakonu; - Da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržavanju kazne. Po svojoj prirodi i težini sve povrede krivičnog zakona su takve da čine apsolutne nedostatke, o njima sud pravnog leka vodi računa po službenoj dužnosti ako su učinjene na štetu okrivljenog povodom bilo čije žalbe. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje kao osnov Pogrešno utvrđeno činjenično stanje postoji kad je sud pogrešno utvrdio neku odlučnu činjenicu, a nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kako u slučaju kad sud nije utvrdio neku odlučnu činjenicu, tako i u slučaju kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, kao osnov pobijanja presude žalbom, može se odnositi samo na odlučne činjenice, što se procenjuje i utvrđuje u svakom konkretnom slučaju. Pod odlučnim činjenicama podrazumevaju se samo one činjenice koje su pravno relevatne, bitne za donošenje sudske odluke. Nove činjenice i novi dokazi samo su sredstvo, pomoću koga se utvrđuje pogrešnost ili nepotpunost utvrđenog činjeničnog stanja, kao posebnog osnova pobijanja presude žalbom. Greške u odlukama o krivičnim sankcijama i odlukama o pojedinim krivičnoprocesnim pitanjima

93

Odluka o kazni, uslovnoj osudi i sudskoj opomeni može se pobijati žalbom i u slučaju kada sud nije prekoračio zakonsko ovlašćenje (kretao se npr. u okviru opšteg i posebnog minimuma i maksimuma određene vrste kazne), ali pri tom nije pravilno odmerio kaznu, s obzirom na okolnosti koje utiču na to da kazna bude veća ili manja, kao i zbog toga što je sud primenio ili nije primenio odredbe o ublažavanju kazne, o oslobođenju od kazne, o uslovnoj osudi ili o sudskoj opomeni, iako su za to postojali zakonski uslovi. Ovde jek krivična sankcija u skladu sa zakonskim odredbama, ali nije adekvatna konkretnom slučaju. Odluka o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi može se pobijati i ako ne postoji prekoračenje zakonskog ovlašćenja, ali je sud nepravilno doneo ovu odluku, ili što nije izrekao meru bezbednosti, odnosno oduzimanje imovinske koristi, iako su za to postojali zakonski uslovi. Iz istih ovih razloga može se pobijati odluka o troškovima krivičnog postupka. Odluka o imovinskopravnim zahtevima, kao i odluka o objavljivanju presude putem štampe, radija ili televizije može se pobijati kada je sud o ovim pitanjima doneo odluku pritvno zakonskim odredbama. Uz izneseno, treba imati na umu i činjenicu da žalba zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog povrede krivičnog zakona izjavljena u korist optuženog sadrži u sebi i žalbu zbog odluke o krivičnog sankciji i oduzimanju imovinske koristi. Postupak po žalbi na presudu prvostepenog suda Postupak po žalbi na presudu prvostepenog suda delimično se odvija pred prvostepenim sudom, a delimično pred drugostepenim sudom. Žalba se uvek podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, za protivnku stranku i branioca. Ako žalba nije podneta u dovoljnom broju primeraka sud će potrebne primerke prepisati o trošku podnosioca. Predsednik veća prvostepenog suda, odnosno sudija pojedinac, ispituje žalbu u pogledu njene dozvoljenosti i blagovremenosti i ako utvrdi da je žalba neblagovremena i nedozvoljena donosi rešenje o odbačaju žalbe. Kada utvrdi da je žalba blagovremena i dozvoljena, primerak žalbe dostavlja se privatnoj stranci, koja može u roku od osam dana od dana prijema podneti sudu odgovor na žalbu. Odgovor na žalbu koji je podnet posle ovog roka ne odbacuje se, već se priključuje spisima ili se naknadno dostavlja drugostepenom sudu, koji će uzeti na razmatranje i ovakav odgovor na žalbu, pod uslovom da već nije doneo odluku o žalbi. Nakon prijema odgovora na žalbu, odnosno isteka za odgovora na žalbu prvostepeni sud dostavlja žalbu i odgovor na žalbu, sa svim spisima, drugostepenom sudu na dalji postupak i odlučivanje. U okviru postupka pred drugostepenim sudom razlikujemo pripremni i glavni postupak, u kome se na sednici veća ili na pretresu raspravlja o krivičnoj stvari, a potom donosi odluka o samoj žalbi. Rukovođenje pripremnim postupkom pred drugostepenim sudom u nadležnosti je predsednika žalbenog veća. Predsednik žalbenog veća određuje sudiju izvestioca čija se funkcija sastoji u pripremanju izveštaja o stanju stvari. Pripremni postupak pred drugostepenim sudom završava se nakon što je javni tužilac vratio spise krivičnog predmeta sudu i nakon što je sudija izvestilac obavio sve potrebne pripremne radnje i na taj način i sam se pripremio da podnese na sednici veća izveštaj o stanju stvari. Zavisno od toga da li se žalbom napada činjenična ili pravna osnova presude, drugostepeni sud sprovodi glavni postupak bilo na sedneci veća, ili na pretresu. Sednicu veća drugostepenog suda zakazuje predsednik veća i o njoj obaveštava javnog tužioca u slučaju kada se postupak vodi za krivično delo za koje se goni po njegovom zahtevu. Pored javnog tužioca o sednici veća obaveštava se onaj optuženi i njegov branilac, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac, koji je u roku predviđenom za žalbu ili za odgovor na žalbu zahtevao da bude obavešten o sednici veća ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom. Ako se o sednici veća obaveštava optuženi koji je u pritvoru ili u ustanovi za izdržavanje kazne, predsednik veća narediće da se obezbedi njegovo prisustvo. 94

Sednicu veća drugostepenog suda otvara predsednik veća, a ona počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari. Sednica veća drugostepenog suda se završava kada sud oceni da je stvar u dovoljnoj meri razjašnjena i da se može preći na donošenje konačne odluke. O sednici veća sastavlja se zapisnik, koji se priključuje spisima prvostepenog i drugostepenog suda. Pretres se pred drugostepenim sudom održava izuzetno ako je potrebno da se, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeninog stanja, izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vradi prvostepenom sudu na novi glavni pretres. Odluku o tome da li će se održati pretres sud donosi na sednici veća. Na pretres pred drugostepenim sudom pozivaju se optuženi i njegov branilac, tužilac, oštećeni, zakonski zastupnik i punomoćnici oštećenog, oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca, kao i oni svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju. U slučaju nedolaska na pretres pred drugostepenim sudom oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca pretres će se održati bez njih. Pretres pred drugostepenim sudom počinje izveštajem sudije izvestioca, koji izlaže stanje stvari, bez davanja svog mišljenja o osnovanosti žalbe. Posle toga, po predlogu stranaka ili po službenoj dužnosti, pročitaće se presuda ili deo presude koji se odnosi na žalbu, a po potrebi i zapisnik o glavnom pretresu. Zatim se poziva žalilaca da obrazloži žalbu, a potom protivnik da mu odgovori. Tužilac može i na pretresu pred drugostepenim sudom u celini ili delimično odustati od optužnice, a može i izmeniti optužnicu ali samo u korist optuženog. U slučaju kada javni tužilac odustane od optužnice u celini, oštećeni ima pravo da preduzme krivično gonjenje u svojstvu supsidijarnog tužioca.

Odluke drugostepenog suda po žalbi Drugostepeni sud može, rešavajući po žalbi na presudu prvostepenog suda, doneti jednu od sledećih odluka: - Odbaciti, rešenjem, žalbu kao neblagovremenu kada utvrdi da je žalba podneta posle zakonskog roka, ako je predsednik veća prvostepenog suda propustio da oceni blagovremensto žalbe ili je to pogrešno učinio; - Odbaciti, rešenjem, žalbu kao nedozvoljenu kada se utvrdi da je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe ili lice koje se odreklo žalbe ili ako se utvrdi odustanak od žalbe, odnosno i ako se utvrdi da je posle odustanka ponovo izjavljena žalba, kao i ako žalba po ZKP nije dozvoljena; - Odbiti, presudom, žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu suda prvog stepena, ako se utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, niti ima povreda zbog kojih sud ispituje presudu po službenoj dužnosti; - Ukinuti, presudom, prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ako se utvrdi da postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka, osim slučajeva kada se prvostepena presuda može preinačiti, zatim, ako se smatra da zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja treba narediti novi glavni pretres pred prvostepenim sudom. Ako se optuženi nalazi u pritvoru, drugostepeni sud će, donoseći ovu odluku, istovremeno i ispitati da li postoje razlozi za pritvor i doneće rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, protiv koga nije dozvoljena žalba; - Ukinuti, rešenjem, prvostepenu presudu i predmet uputiti veću istog suda na rešavanje kada se utvrdi da je on stvarno nadležan za suđenje u prvom stepenu. Ako je žalba izjavljena samo u korist optuženog, a utvrdi se da je za suđenje u prvom stepenu nadležan viši sud, samo iz ovog razloga ne može se ukinuti prvostepena presuda; - Preinačiti prvostepenu presudu, uvažavajući žalbu ili po službenoj dužnosti, ako se utvrdi da su odlučne činjenice u prvostepenoj presudi pravilno utvrđene i da se s obzirom na utvrđeno činjenično stanje po pravilnoj primeni zakona ima doneti drukčija presuda, a prema stanju stvari i u slučaju povreda koje su izuzete od obaveznog ukidanja. Reč je o sledećim bitnim povredama odredaba krivičnog postupka: ako je sud povredio propise u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa; 95

ako je optužba prekoračena i ako je presudom povređena zabrana reformatio in peius. U slučaju ovih povreda ZKP ostavlja slobodu sudu da prema okolnostima u datom slučaju odluči da li će prvostepenu presudu preinačiti ili ukinuti. Prvostepena presuda se, po pravilu, preinačuje presudom drugostepenog suda, osim kada drugostepeni sud nađe da postoje zakonski uslovi za izricanje sudske opomene. Tada će sud napadnutu presudu preinačiti rešenjem i izreći sudsku opomenu. Obaveza je drugostepenog suda da istovremeno i jednom odlukom odluči o svim žalbama i o svim delovima presude koji se pobijaju žalbom.

Žalba na presudu drugostepenog suda i žalba na rešenje Žalba na presudu drugostepenog suda Žalba na presudu drugostepenog suda, kao poseban i samostalan redovni pravni lek, dozvoljena je samo u sledećim slučajevima: - Ako je drugostepeni sud izrekao kaznu zatvora od četrdeset godina ili ako je potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je izrečena takva kazna; - Ako je drugostepeni sud, na osnovu održanog pretresa, utvrdio činjenično stanje drukčije nego prvostepni sud i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovao svoju presudu; - Ako je drugostepeni sud preinačio presudu prvostepenog suda kojom je optuženi oslobođen od optužbe i izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim. Sud trećeg stepena rešava po postupku koji važi za postupak po žalbi na presudu prvostepenog suda, ali se pred sudom trećeg stepena ne može održavati pretres, već o žalbi trećestepeni sud može odlučivati samo na sednici veća. Žalba na presudu drugostepenog suda podnosi se sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u roku koji je isti kao i rok za žalbu na presudu prvostepenog suda. Uz to, i subjekti prava na izjavljivanje i ove žalbe su isti kao i kod žalbe protiv prvostepene presude, osim oštećenog koji nema pravo žalbe protiv presude drugostepenog suda. Za podnošenje žalbe protiv presude drugostepenog suda ovlašćen je javni tužilac koji je nadležan da postupa pred prvostepenim sudom, a ne javni tužilac koji postupa pred drugostepenim sudom. Viši javni tužilac ima pravo žalbe protiv presude drugostepenog suda samo ako se koristi pravom devolucije. Odlučujući po žalbi na presudu drugostepenog suda, sud trećeg stepena može doneti sve odluke koje može doneti i drugostepeni sud. U slučaju kada su veće koje rešava u drugom stepenu i veće koje rešava u trećem stepenu locirani u istom sudu, tj. u vrhovnom sudu, onda u sastavu veća koje odlučuje u trećem stepenu ne može biti sudija koji je učestvovao u suđenju u drugom stepenu. Žalba na rešenje Žalba na rešenje je poseban redovni pravni lek koji se odlikuje određenim osobenostima, koje se odnose na dozvoljenost žalbe na rešenje, rok za podnošenje žalbe, organe nadležne za odlučivanje po žalbi i suspenzivno dejstvo ovog pravnog leka. Posmatrano sa aspekta dozvoljenosti žalbe na rešenje ZKP predviđa sledeće kategorije rešenja: - Rešenja koja se po pravilu, mogu pobijati žalbom Ovde spadaju rešenja istražnog sudije i druga rešenja suda donesena u prvom stepenu, jer protiv njih se može izjaviti žalba uvek osim ako u ZKP nije izričito određeno da žalba nije dozvoljena. - Rešenja koja se, po pravilu, ne mogu pobijati žalbom 96

To su rešenja veća donesena pre i u toku istrage, jer protiv njih nije dozvoljena žalba osim ako u ZKP-u nije drukčije određeno. - Rešenja protiv kojih nije dozvoljena samostalna žalba, ali se mogu pobijati u žalbi na presudu Ovde spadaju rešenja koja se donose radi pripremanja glavnog pretresa i presude. - Rešenja protiv kojih uopšte nije dozvoljena žalba Ako je dozvoljena, žalbu mogu izjaviti stranke i lica čija su prava povređena. To mogu biti: svedoci, veštaci, branilac,lice kome je oduzet neki predmet, kao i drugi subjekti krivičnog postupka kojima su rešenjem suda nametnute neke obaveze ili su im izrečene novčane kazne kao procesne sankcije. Žalba na rešenje, po pravilu ima suspenzivno dejstvo, ako u ZKP nije drukčije određeno. Opšti rok za podnošenje žalbe na rešenje je tri dana od dana dostavljanja rešenja, ako ZKP nije drukčije odredio. Žalba na rešenje podnosi se sudu koji je doneo rešenje u prvom stepenu. O žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje, po pravilu, drugostepeni sud u sednici veća, ako zakonom nije drukčije određeno. Pri odlučivanju o žalbi na rešenje drugostepeni organ se kreće, pre svega, u granicama žalbenih razloga, a po službenoj dužnosti vodi računa samo o tome da li je za donošenje rešenja prvostepeni sud bio stvarno nadležan, odnosno da li je rešenje doneo ovlašćeni organ. Rešavajući po žalbi na rešenje drugostepeni sud može doneti rešenje o odbacivanju žable kao neblagovremene ili kao nedozvoljenje. Zatim, može rešenje odbiti žalbu kao neosnovau i potvrditi rešenje doneto u prvom stepenu. Pored toga, sud pravnog leka može i uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti i po potrebi predmet uputiti na ponovno odlučivanje sudu koji je doneo napadnuto rešenje.

Ponavljanje krivičnog ppostupka Pojam i vrste ponavljanja krivičnog postupka Ponavljanje krivičnog postupka je vanredni pravni lek kojim se napada pravosnažna sudska odluka (presuda ili rešenje zbog nedostatka u utvrđenom činjeničnom stanju, sa ciljem da se u ponovljenom krivičnom postupku ovi nedostaci otklone i na taj način, zakonito, reši konkretna krivična stvar. ZKP predviđa tri vrste ponavljanja krivičnog postupka: - Nepravno ponavljanje krivičnog postupka kada se, na osnovu ranije utvrđenog činjeničnog stanja, bilo preinačuje pravosnžna presuda u pogledu odluke o kazni ili se nastavlja krivični postupak obustavljen zbog određenih procesnih smetnji; - Pravo ponavljanje krivičnog postupka kada se na osnovu novoprikupljenog dokaznog materijala utvrđuje novo činjenično stanje, odnosno kada se, sa ciljem otklanjanja nedostataka u ranije utvrđenom činjeničnom stanju, za koje se saznalo pojavom novih činjenica, dokaza i okolnosti, krivični postupak u celini ili u većem delu ponavlja; - Ponavljanje krivičnog postupka licu osuđenom u odsustvu, kada do ponavljanja krivičnog postupka dolazi nastankom mogućnosti da se već osuđenom licu ponovo sudi u njegovom prisustvu. Nepravo ponavljanje krivičnog postupka 1.1.8 Preinačenje pravosnažne presude bez ponavljanja postupka ZPK predviđa tri slučaja preinačenja pravosnažne presude bez ponavljanja krivičnog postupka, koji se odnose na sticaj krivičnih dela i nepravilnu primenu odredaba za odmeravanje kazne u 97

slučaju sticaja. Prema tome, pravnosnažna presuda može se preinačiti i bez ponavljanja krivičnog postupka u sledećim slučajevima: - Ako je u dve ili više presuda protiv istog osuđenog pravosnažno izrečeno više kazni, a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedintsvene kazne za dela u sticaju; - Ako je prilikom izricanja jedinstvene kazne, primenom odredaba o sticaju, uzeta kao utvrđena i kazna koja je već obuhvaćena u kazni izrečenoj po odredbama o sticaju u nekoj ranijoj presudi; - Ako se pravosnažna presuda, kojom je za više krivičnih dela izrečena jedinstvena kazna ne bi mogla u jednom delu izvršiti zbog amnestije, pomilovanja ili drugih razloga. 1.1.9 Nastavljanje krivičnog postupka Do nastavljanja krivičnog postupka može doći samo u sledećim slučajevima: - Ako je zahtev za sprovođenje istrage odbačen zato što nije bilo zahteva ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog za gonjenje ili potrebnog odobrenja državnog organa, ili su postojale druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje, ili je pak iz istih razloga krivični postupak pravosnažnim rešenjem prekinut ili je optužnica odbačena; - Ako je pravosnažnim rešenjem optužnica odbačena zbog stvarne nadležnosti suda; - Ako je pravosnažnom odlukom suda, povodom zahteva ovlašćenog tužioca za sprovođenje istrage, utvrđeno da nema mesta sprovođenju istrage zato što nije bilo osnovane sumnje da je osumnjičeni izvršio krivično delo, a kasnije se podnesu novi dokazi, koji u vreme ranijeg zahteva nisu postojali, ili za koje ovlašćeni tužilac tada nije znao, a na osnovu kojih vanraspravno veće utvrdi da su ispunjeni uslovi za vođenje krivičnog postupka. Osnovni uslov za nastavljanje krivičnog postupka je prestanak uzroka koji su doveli do donošenja označenih odluka. Pravo ponavljanje krivičnog postupka

Krivični postupak završen pravosnažnom presudom može se ponoviti samo u korist, a ne na štetu okrivljenog. Do ponavljanja krivičnog postupka može doći u sledećim slučajevima: - Ako je presuda zasnovana na lažnoj ispravi ili na lažnim iskazima svedoka, veštaka ili tumača; - Ako je do presude došlo usred krivičnog dela sudije, sudije porotnika ili lica koje je vršilo radnje dokazivanja; Dokazivanje činjenica da su navedena lica (svedok, veštak, tumač, sudija i lice koje je vršilo radnje dokazivanja) izvršili krivično delo vrši se, po pravilu, pravosnažnom presudom: - Ako se iznesu nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji, sami za sebe ili u vezi sa ranijim dokazima, mogu da dovedu do oslobođenja lica koje je bilo osuđeno ili do njegove osude po blažem krivičnom zakonu; - Ako je nekom za isto krivično delo više puta suđeno ili ako je više lica osuđeno za krivično delo koje je moglo učiniti samo jedno lice ili neka od njih; - Ako se, u slučaju osude za produženo krivično delo ili za drugo krivično delo koje po zakonu obuhvata više istovrsnih ili više raznovrsnih radnji, iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi, koji ukazuju na to da osuđeni nije učinio radnju koja je obuhvaćena delom iz osude, a postojanje ovih činjenica bi dovelo do primene blažeg zakona ili bi bilo od bitnog uticaja na odmeravanje kazne. Sud nije ovlašćen za pokretanje ponavljanja postupka po službenoj dužnosti. Ali, ako sud koji bi bio nadležan za odlučivanje o ponavljanju krivičnog postupka sazna da postoji razlog za ponavljanje krivičnog postupka obavestiće o tome osuđenog, odnosno lice koje je ovlašćeno da u korist osuđenog podnese zahtev. 98

Podnošenje zahteva za ponavljanje krivičnog postupka, po pravilu, nije vezano za rok. Zahtev se može podneti i pošto je osuđeni izdržao kaznu i bez obzira na zastarelost, amnestiju i pomilovanje. 1.1.10 Ponavljanje krivičnog postupka licu osuđenom u odsustvu Kad je neko lice osuđeno u odsustvu, krivični postupak se može ponoviti ako je nastupila mogućnost da se licu sudi u njegovom prisustvu i ako osuđeni ili njegov branilac podnese zahtev za ponavljanje u roku od šest meseci od dana nastupanja mogućnosti da se osuđenom sudi u njegovom prisustvu. Dozvoljavajući ponavljanje postupka, u rešenju o dozvoli ponavljanja, sud će, u zavisnosti od stanja stvari, odrediti da se optuženom dostavi optužnica ako mu ranije nije dostavljena, a može odrediti i da se stvar vrati u stanje istrage, odnosno da se sprovede istraga ako je nije bilo. 1.1.11 Postupak za ponavljanje krivičnog postupka Postupak po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka započinje podnošenjem zahteva od strane ovlašćenog lica sudu koji je u ranijem postupku sudio u prvom stepenu. Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka mora da sadrži podatke pomoću kojih se utvrđuje na koju krivičnu stvar i na koju odluku se odnosi i zakonski osnov po kome se traži ponavljanje postupka. U zahtevu se navode i dokazi kojima se potkrepljuju činjenice na kojima se zahtev zasniva. U slučaju da zahtev ne sadrži ove podatke sud će pozvati podnosioca da u određenom roku zahtev dopuni, a ako to ne učini, zahtev će biti odbačen. O zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka odlučuje sud koji je u ranijem postupku sudio u prvom stepenu i to vanraspravno veće tog suda. Prethodni postupak po podnesenom zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka započinje isptivanjem formalne ispravnosti podnesenog zahteva od strane suda. Sud će na osnovu samog zahteva i spisa ranijeg postupka doneti rešenje o odbacivanju zahteva: 1) ako je zahtev podnelo neovlašćeno lice, 2) ako nema zakonskih uslova za ponavljanje postupka, 3) ako su činjenice i dokazi na kojima se zahtev zasniva već bili izneseni u ranijem zahtevu za ponavljanje postupka, koji je odbijen pravosnažnim rešenjem, 4) ako činjenice i dokazi očigledno nisu podobni da se na osnovu njih dozvolji ponavljanje, 5) ako podnosilac zahteva nije postupio po nalogu suda za dopunu podnesenog zahteva. Kada je posredi valjan zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, sud će prepis takvog zahteva dostaviti protivnoj stranci, koja ima pravo da u roku od osam dana odgovori na zahtev. Kad sudu stigne odgovor na zahtev ili kad protekne rok za davanje odgovora, predsednik veća odrediće da se izvide činjenice i pribave dokazi na koje se podnosilac poziva u zahtevu i protivna stranka u odgovoru na zahtev. Posle sprovedenih izviđaja, kad su u pitanju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, predsednik veća će odrediti da se spisi pošalju javnom tužiocu, koji će bez odlaganja, a najkasnije u roku od mesec dana vratiti spise sa svojim mišljenjem. Po povratku spisa od javnog tužioca, sud može odrediti da se izviđaj dopuni. Nakon dobijanja spisa od javnog tužioca, sud može doneti odluku da se zahtev uvaži i dozvoli ponavljanje krivičnog postupka, ili da se zahtev odbije. U rešenju kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka odlučuje se istovremeno i o daljem toku krivičnog postupka: - da se odmah ide na glavni pretres, - da se stvar vrati u stanje istrage, - da se sprovede istraga ako je nije bilo. Do ponavljanja krivičnog postupka kao druge faze toka postupka po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka dolazi nakon stupanja rešenja o dozvoli ponavljanja postupka na pravnu snagu. Od ovog momenta novi postupak teče od faze čije je ponavljanje dozvoljeno, krivična stvar se vraća ili u istragu ili na glavni pretres. 99

Svakom odlukom kojom se novi krivični postupak okončava mora se rešiti i sudbina ranije pravosnažne presude. Ako se novi krivični postupak obustavi do početka glavnog pretresa, sud će rešenjem o obustavljanju postupka ukinuti raniju presudu. Kada sud u novom postupku donese presudu, izreći će da se ranija presuda delimično ili u celini stavlja van snage ili da se ostavlja na snazi. U kaznu koju odredi novom presudom, sud optuženom uračunava izdržanu kaznu, a ako je ponavljanje određeno samo za neko od dela za koje je optuženi bio osuđen, sud će izreći novu jedinstvenu kaznu po odredbama krivičnog zakona.

Zahtev za zaštitu zakonitosti Pojam, uslovi i subjekti prava na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek kojim se, zbog povrede zakona, napada pravosnažna sudska odluka i sudski postupak koji je prethodio izricanju te pravosnažne sudske odluke. Nenadležni javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravosnžanih sudskih odluka i protiv sudskog postupka,koji je prethodio tim pravosnažnim odlukama, ako je povređen zakon. Zahtev za zaštitu zakonitosti može se podići kako u korist tako i na štetu osuđenog. Podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u nadležnosti je Republičkog javnog tužioca, ali inicijativu za podicanje zahteva mogu dati, kako okrivljeni i njegov branilac, oštećeni kao supsidijarni tužilac, privatni tužilac, tako i svaki drugi građanin. Nadležnost, postupak i odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti Odlučivanje o zahtevu za zaštitu zakonitosti u nadležnosti je Vrhovnog kasacionog suda Republike Srbije, koji odlučuje na sednici veća sastavljenom od pet sudija, odnosno u veću od sedam sudija kad odlučuje o zahtevu protiv odluke veća tog suda. Zahtev za zaštitu zakonitosti nema suspenzivno dejstvo, ali sud nadležan za odlučivanje o zahtevu može, s obzirom na njegovu sadržinu, odrediti da se odloži, odnosno prekine izvršenje pravosnažne presude, a i javni tužilac, u slučaju da smatrada postoje razlozi, može zahtevati odlaganje ili prekid izvršenja odluke. Ako zahtev javnog tužioca bude usvojen, odlaganje ili prekid izvršenja traje do donošenja odluke o zahtevu, a odluka o odlaganju ili prekidu prestaje da važi ako javni tužilac, u roku od trideset dana od njenog prijema, ne podigne zahtev. Zahtev za zaštitu zakonitosti mora biti potpuno određen, odnosno, mora biti konkretizovana povreda zakona na koju se tužilac poziva. Pre nego što predmet bude iznesen na rešavanje u sednici, sudija određen za izvestioca može, po potrebi, pribaviti obaveštenja o povredama zakona istaknutim u zahtevu. O sednici veća, na kojoj se rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti, uvek se obaveštava javni tužilac a okrivljeni i njegov branilac, ako je zahtev podignut na štetu okrivljenog. Pri rešavanju o zahtevu za zaštitu zakonitosti sud je strogo i isključivo ograničen samo na ispitivanje povreda zakona na koje se javni tužilac poziva u svom zahtevu. Sud nema pravo da, prilikom odlučivanja o zahtevu, ispitivanje proširi i na druge, eventualno zapažene, povrede zakona. Rešavajući o zahtevu za zaštitu zakonitosti sud može doneti jednu od sledećih odluka: - Odbiti zahteve za zaštitu zakonitosti kao neosnovan, ako utvrdi da ne postoji povreda zakona na koju se javni tužilac poziva u svom zahtevu; - Usvojiti zahtev za zaštitu zakonitosti, kad utvrdi da je on osnovan, a u zavisnosti od prirode povrede zakona, doneti jednu od sledećih odluka: 1) Presudu kojom se preinačava pravosnažna odluka; 100

2) Presudu kojom ukida, u celini ili delimično, odluke prvostepenog i višeg suda, ili samo odluku višeg suda i predmet vraća na ponovnu odluku ili suđenje prvostepenom ili višem sudu. Odluku o tome da li će se ukinuti odluka samo višeg suda ili i prvostepenog i višeg suda zajedno sud donosi u zavisnosti od toga koja od ovih odluka sadrži povrede zakona; 3) Presudu kojom samo utvrđuje povredu zakona, ne dirajući u pravosnažnu odluku, kada je osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podignut na štetu okrivljenog. - Sud može ukinuti ili preinačiti i drugostepenu odluku, iako njome nije povređen zakon, ako drugostepeni sud po odredbama ZKP-a nije bio ovlašćen da otkloni povredu zakona koja je učinjena u prvostepenoj odluci ili sudskom postupku koji joj je prethodio, a sud koji rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti podignutom u korist okrivljenog nađe da je zahtev osnovan i da radi otklanjanja učinjene povrede zakona treba ukinuti ili preinačiti prvostepenu odluku. - Ako se prilikom rešavanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet u korist okrivljenog pojavi znatna sumnja o istinitosti činjenica utvrđenih u odluci protiv koje je zahtev podignut, pa radi toga nije moguće odlučivati o zahtevu za zaštitu zakonitosti, sud će presudom kojom rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti ukinuti tu odluku i narediti da se održi novi glavni pretres pred istim ili drugim stvarno nadležnim prvostepenim sudom. - Odbaciti zahtev od koga je javni tužilac odustao pre donošenja meritorne odluke ili kad je zahtev izjavljen od neovlašćenog tužioca. Za razliku od prethodno pomenutih odluka, koje se uvek donose u vidu presude, odluka o odbacivanju zahteva se uvek donosi u vidu rešenja. U slučaju ako je povodm zahteva za zaštitu zakonitosti pravosnažna presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, kao osnov za ponovno suđenje uzima se ranija optužnica ili onaj njen deo koji se odnosi na ukinuti deo presude. Pravo je stranak da na ponovnom suđenju pred prvostepenim, odnosno drugostepenim sudom, iznose nove činjenice i podnose nove dokaze, a sud je dužan da preduzme sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao sud koji je rešavao o zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Skraćeni krivični postupak (pojam, pokretanje i kontrola optužnog akta i pritvor u skraćenom krivičnom postupku) Pojam, pokretanje i kontrola optužnog akta

Skraćeni krivični postupak je pojednostavljeni vid krivičnog postupka,koji se sprovodi pred sudom samo u prvom stepenu, za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Postupak koji je propisan za teška krivična dela i koji predstavlja minimum zakonskih garancija za pravilno i zakonito suđenje pokazuje se kod lakših i manje složenih krivičnih dela suvišnim, kao nepotrebno rasipanje vremena, truda i sredstava. Zbog ovog, kod skraćenog krivičnog postupka predviđena su odstupanja od redovnog krivičnog postupka i ona ovaj postupak čine jednostavnijim i bržim. Ali, iako jednostavniji i brži, ipak je skraćeni krivični postupak tako koncipiran da ne dovodi u pitanje javni interes ni osnovna prava građana. Njegove specifičnosti ogledaju se u pojednostavljenju njegove arhitektonike i pojednostavljenju izvesnih procesnih radnji. Specifičnosti ovog postupka dolaze do izražaja kod pokretanja postupka, kontrole optužnog akta, zakazivanja glavnog pretresa, samog glavnog pretresa, donošenja presude, žalbe na prvostenpu presudu i postupka po toj žalbi. Kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti krivični postupak se pokreće optužnim predlogom javnog tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca, a kod krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi, privatnom tužbom privatnog tužioca. 101

Jedna od osobenosti skraćenog krivičnog postupka jeste i mogućnost javnog tužioca da podnese optužni predlog i na osnovu same krivične prijave, a ako je krivičnu prijavu podneo oštećeni, a javni tužilac u roku od mesec dana po prijemu prijave ne podnese optužni predlog niti obavesti oštećenog da je odbacio prijavu, oštećeni ima pravo da u svojstvu tužioca preduzme gonjenje podnošenjem optužnog predloga sudu. Optužni predlog i privatna tužba treba da sadrže: podatke o okrivljenom (ime i prezime sa ličnim podacima ukoliko su poznati), kratak opis krivičnog dela, označenje suda pred kojim se ima održati glavni pretres. Predlog o dokazima treba izvesti na glavnom pretresu kao i predlog da se okrivljeni oglasi krivim i osudi po zakonu. U optužnom predlogu može se predložiti da se okrivljeni stavi u pritvor, a ako se okrivljeni već nalazi u pritvoru ili se za vreme sprovođenja istražnih radnji nalazio u pritvoru, naznačiće se u optužnom predlogu koliko je vremena pritvoren. Optužni predlog i privatna tužba podnose se nadležnom sudu u dovoljnom broju primeraka za sud i okrivljenog. Jedna od glavnih odlika skraćenog krivičnog postupka jeste odsustvo istrage kao posebne faze postupka, ali pre podnošenja optužnog predloga javni tužilac može predložiti istražnom sudiji da preduzme određene radnje dokazivanja. Istražni sudija može da se složi sa predlogom javnog tužioca i u takvom slučaju predložene radnje dokazivanja sprovodi što je moguće brže i kraće, a zatim sve spise dostavlja javnom tužiocu. Ako se ne složi sa predlogom javnog tužioca za preduzimanje istražnih radnji, zatražiće odluku vanraspravnog veća. Nakon prijema spisa od istražnog sudije, javni tužilac može odlučiti da podnese optužni predlog ili da rešenjem odbaci krivičnu prijavu. Optužni predlog i privatna tužba ne mogu se pobijati prigovor ili drugim pravnim sredstvom. Kontrolu optužnog akta vrši sud po službenoj dužnosti, pri čemu se prvo utvrđuje nadležnost suda, zatim razmatra pitanje neophodnosti sprovođenja pojednih istražnih radnji ili dopune već sprovedene radnje dokazivanja, a zatim i pitanje da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga, odnosno privatne tužbe. Ako se utvrdi da treba da se sprovedu pojedine radnje dokazivanja zatražiće se da to učini istražni sudija, a istražni sudija ne može da odbije taj zahtev, niti da ceni celishodnost preduzimanja ovih radnji. Kada, pre podnošenja optužnih akata, nisu sprovođene radnje dokazivanja, sud će odbaciti optužni predlog ili privatnu tužbu ako nađe da postoje razlozi za obustavu krivičnog postupka koji se odnose na delo, učinioca ili krivično gonjenje. Kada su sprovođene radnje dokazivanja, pored navedenih razloga, do odbacivanja optužnog predloga ili privatne tužbe doći će i zbog nedovoljnog postojanja dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo za koje se optužuje. Optužni predlog ili privatna tužba odbacuju se rešenjem koje se, sa kratkim obrazloženjem, dostavlja tužiocu i okrivljenom. Ukoliko se, u postupku kontrole optužnog akta, ne donese neko od navedenih rešenja dolazi do zakazivanja glavnog pretresa i krivični postupak ulazi u stadijum glavnog postupka.

Pritvor u skraćenom krivičnom postupku Pritvor u skraćenom krivičnom postupku karakterišu osobenosti koje se tiču razloga za određivanje, njegovo trajanje i kontrolu. Ako postoji osnovana sumnja da je lice učinilo određeno krivično delo, pritvor u skraćenom krivičnom postupku može se odrediti ako se lice krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje očigledno ukazuju na opasnost od bekstva, odnosno, ako je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju na to da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti. Pre podnošenja predloga pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu radnje dokazivanja, ali ne duže od osam dana, a posle predaje optužnog predloga na pritvor u ovom postupku shodno se primenjuju odredbe o pritvoru posle predaje optužnice u redovnom 102

krivičnom postupku, ali je veće suda dužno da svakih mesec dana, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za pritvor. U zavisnosti od faze postupka u kojoj se određuje šritvor, rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi istražni sudija, sudija pojedinac ili veće suda. Kontrola opravdanosti pritvora vrši se, kako po žalbi ovlašćenog tužioca, tako i po službenoj dužnosti.

Zakazivanje glavnog pretresa, glavni pretres i donošenje presude Do zakazivanja glavnog pretresa u skraćenom krivičnom postupku dolazi odmah posle kontrole optužnog akta. Glavni pretres, po pravilu, drži se u mestu suda, ali se može održati i u mestu gde je krivično delo učinjeno ili gde se ima preduzeti uviđaj, pod uslovom da su ta mesta na području tog suda. Ovaj izuzetak može se koristiti u hitnim slučajevima, a naročito onda kada treba izvršiti uviđaj ili kada je to u interesu lakšeg sprovođenja dokaznog postupka. Odobrenje za održavanje glavnog pretresa van mesta suda daje predsednik suda. Krug subjekata koji se pozivaju na glavni pretres kao i način njihovog pozivanja su, po pravilu, isti kao i u redovnom krivičnom postupku, ali okrivljenom će se u pozivu osobeno naznačiti da na glavni pretres može doći sa dokazima za svoju odbranu ili da dokaze blagovremeno saopšti sudu, kako bi se oni mogli pribaviti za glavni pretres, a takođe će se i upozoriti na to da će se glavni pretres održati u njegovom odsustvu ako za to postoje predviđeni uslovi. Okrivljeni se u pozivu poučava da ima pravo da uzme branioca sa tim što se, u slučaju kada odbrana nije obavezna, zbog nedolaska branioca na glavni pretres ili uzimanja branioca tek na glavnom pretresu ne mora odložiti glavni pretres. Upućivanje opoziva okrivljenom mora se izvršiti tako da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje osam dana, a po pristanku okrivljenog ovaj rok se može skratiti. Okrivljenom se uz poziv dostavlja i prepis optužnog akta. Pored okrivljenog na glavni pretres pozivaju se branilac okrivljenog, tužilac, oštećeni i njegov zakonski zastupnik i punomoćnik, svedoci, veštaci i tumač. Nedolazak javnog tužioca koji je uredno pozvan nije smetnja za održavanje glavnog pretresa, a tada oštećeni ima pravo da zastupa optužbu u granicama optužnog predloga i da u svojstvu tužioca izjavi žalbu protiv presude, bez obzira na to da li se žali i javni tužilac. Glavni pretres može se održati i u odsustvu okrivljenog, ako mu je poziv uredno uručen ili ako se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese i boravišta, ako je pre glavnog pretresa bio saslušan i ako prisustvo okrviljenog na glavnom pretresni nije nužno. Ukoliko to smatra potrebnim sud može, i pored ispunjenja ovih uslova, zahtevati lično prisustvo okrivljenog. Glavni pretres u skraćenom krivičnom postupku počinje objavljivanjem glavne sadržine optužnog predloga ili privatne tužbe i teče shodno odredbama o glavnom pretres u redovnom krivičnom postupku, a započeti glavni pretres trebalo bi, po mogućnosti, da se završi bez prekidanja. Sudija koji je sprovodio radnje dokazivanja može postupati na glavnom pretresu. Presuda se izriče i objavljuje s bitnim razlozima odmah po zaključenju glavnog pretresa, a mora se pismeno izraditi u roku od osam dana od dana objavljivanja. Žalbu na prvostepenu presudu i postupak po žalbi u skraćenom krivičnom postupku karakterišu četiri osobenosti: - Oštećeni ima pravo da u svojstvu tužioca izjavi žalbu protiv presude nezavisno od toga da li se žali i javni tužilac; - Rok za izjavljivanje žalbe protiv presude u skraćenom krivičnom postupku je osam dana i računa se od dana dostavljanja prepisa presude; - Stranke i oštećeni mogu se odreći prava na žalbu odmah po objavljivanju presude, a prepis presude im se dostavlja samo ako to zahtevaju. Ukoliko su se obe stranke i oštećei, po objavljivanju presude, odrekli prava na žalbu i ako niko od njih nije zahtevao dostavljanje presude,pismeno izrađena presuda ne mora da sadrži obrazloženje. 103

Osnovne odlike postupka prema maloletnicima

Postupak prema maloletnicima regulisan je na različit način od postupka prema punoletnim licima. Osnovni razlog za to nalazi se u činjenici da se maloletnici, u vreme izvršenja krivičnog dela i pozivanja na krivičnu odgovornost, nalaze u posebnom biopsihičkom stanju koje se karakteriše, pre svega, naglim stepenom izrastanja, velikom kolebljivošću i posebnom podobnošću da se na njih utiče. Odredbe ZMUKD, posmatrasno sa aspekta krivičnog postupka, primenjuju se prema licima za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila krivično delo kao maloletnici, a u vreme pokretanja, odnosno suđenja, nisu navršila dvadeset i jednu godinu. Posle navršene dvadeset i jedne godine života, prema licu koje je kao mlađi maloletnik izvršilo krivično delo, ne može se voditi krivični postupak. Prema licima koja su izvršila krivično delo kao punoletna, a u vreme suđenja nisu navršila dvadeset i jednu godinu života, a do početka glavnog pretresa ustavoni se da dolazi u obzir izricanje vaspitne mere primenjuje se redovni krivični postupak, u koji su ugrađene određene osobenosti krivičnog postupka prema maloletnicima, koje se odnose: na nemogućnost suđenja u odsustvu; stručnu odbranu maloletnika; obazrivo postupanje organa koji učestvuju u postupku; dužnost svedočenja prilikom utvrđivanja profila njihove ličnosti; aktivno učešće u postupku organa starateljstva; pozivanje, po pravilu, preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika; zabranu objavljivanja toka postupka i odluka u tom postupku bez odobrenja suda; najhitnije ukazivanje pravne pomoći; obavezu suda da utvrdi profil ličnosti okrivljenog; mogućnost suda da u pripremnom postupku naredi zaštitne mere prema okrivljenom; i i na izdržavanje pritvora, po pravilu, odvojeno od punoletnih lica. Ako je maloletnik učestvovao u izvršenju krivičnog dela zajedno sa punoletnim licem postupak će se, po pravilu, prema maloletniku izdvojiti i sprovesti po odredbama ovog zakona. Rešenja o spajanju postupka donosi veće za maloletnike višeg suda i protiv njega nije dozvoljena žalba. Osobenosti postupka u odnosu na njegovu arhitektoniku i javnost Postupak prema maloletnicima ima tri stadijuma: pripremni postupak, postupak pred većem za maloletnike i postupak po pravnim lekovima. ZMUKD propisuje da će se javnost uvek isključiti kada se sudi maloletniku, a samo izuzetno na glavnom pretresu može se dozvoliti ograničena javnost. Veće može, s ciljem zaštite maloletnika, takođe narediti da se za vreme izvođenja pojedinih dokaza ili govora stranaka i sam maloletnik udalji iz zasedanja. Zabranjeno je, bez dozvolje suda, objavljivati podatke koji se odnose na tok krivičnog postupka prema maloletniku i odluku donesenu u tom postupku. Zabrana je trajna i vezuje sve organe kojima se odluka suda dostavlja bilo radi izvršenja ili unošenja u evidenciju, kao i sva lica i ustanove, koje po bilo kom osnovu saznaju podatke u toku postupka prema maloletniku. Izuzetno, samo kada je data dozvola za objavljivanje, može se objaviti samo onaj deo postupka, odnosno samo onaj deo odluke, za koji postoji odobrenje, ali ne sme se navesti ime maloletnika i drugi podaci, na osnovu kojih bi se moglo zaključiti o kom je maloletniku reč. Dozvolju za objavljivanje može dati samo sud.

104

Osobenosti postupka u odnosu na organe koji učestvuju u postupku Jedini ovlašćeni organ za pokretanje krivičnog postupka prema maloletnicima je javni tužilac za maloletnike koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. Organ starateljstva ima pravo da inicira pokretanje ovog postupka preko veća za maloletnike, ali i pravo da se upozna sa tokom postupka, da u toku postupka stavlja predloge i da ukazuje na činjenice i dokaze, koji su važni za donošenje pravilne odluke. Obaveza javnog tužioca za maloletnike je da o svakom pokretanju postupka obavesti nadležni organ starateljstva. Obaveza je organa koji učestvuju u postupku prema maloletniku, kao i drugih organa i ustanova od kojih se traže obaveštenja, izveštaji ili mišljenja, da najhitnije postupaju. Sudija za maloletnike obavezan je da obaveštava predsednika suda svakih mesec dana o tome koji predmtei maloletnika nisu okončani i o razlozima zbog kojih je po pojedinim predmetima postupak još u toku. Predsednik suda, u zavisnosti od potrebe, preduzima mere za ubrzanje postupka. Pri preduzimanju radnji kojima prisustvuje maloletnik, a naročito pri njegovom saslušanju, učesnici u postupku su dužni da postupaju obazrivo, vodeći računa o zrelosti, drugim ličnim svojstvima i zaštiti privatnosti maloletnika, kako vođenje postupka ne bi štetno uticalo na njegov razvoj. Osobenosti postupka u odnosu na lice prema kome se vodi postupak Prisustvo maloletnika u krivičnom postupku je obavezno i maloletniku se ne može suditi u odsustvu. Maloletnik mora imati branioca, kako prilikom prvog saslušanja, tako i tokom čitavog postupka. Ako maloletnik, njegov zakonski zastupnik ili srodnici ne uzmu branioca, njega će po službenoj dužnosti postaviti sudija za maloletnike. Branilac maloletnika može biti samo advokat, koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. U postupku prema maloletnicima niko ne može biti oslobođen dužnosti da svedoči o okolnostima potrebnim za ocenu zrelosti maloletnika, upoznavanje njegove ličnosti i prilika u kojima živi. Po pravilu, maloletnik se poziva preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika. Izuzetak je dozvoljen samo ako zbog potrebe hitnog postupanja ili drugih okolnosti nije moguće maloletnika pozvati preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika. No, i slučaj korišćenja ovog izuzetka meru sprovode (maloletnika dovode) službena lica unutrašnjih poslova u civilnoj odeći, vodeći računa o tome da to čine na neupadljiv način. Dostavljanje odluka i drugih pismena maloletniku, vrši se po opštim pravilima o dostavljanju. Maloletniku se ne dostavljaju pismena isticanjem na oglasnoj tabli suda, niti mu se odluka usmeno saopštava. Ukoliko sudija za maloletnike utvrdi da je sredina u kojoj maloletnik živi i radi takva da ga treba izdvojiti iiz te sredine, odnosno da mu treba pružiti odgovarajuću pomoć ili zaštitu ili smeštaj narediće da se on već u toku pripremnog postupka privremeno smesti u prihvatilište, vaspitnu ili sličnu ustanovu, da se stavi pod nadzor organa starateljstva ili da se preda drugoj porodici. Troškovi smeštaja maloletnika isplaćuju se unapred iz budžetskih sredstava i ulaze u troškove krivičnog postupka.

Pokretanje i kontrola pokretanja pripremni postupak

postupka

prema

maloletnicima

i

Pokretanje i kontrola pokretanja postupka

105

Krivični postupak prema maloletnicima pokreće isključivo javni tužilac za maloletnike. Za krivična dela, za koja se goni po privatnoj tužbi, javni tužilac za maloletnime može (ali ne mora) pokrenuti krivični postupak samo ako je oštećeni stavio predlog za pokretanje postupka nadležnom javnom tužiocu za maloletnike u roku od tri meseca od trenutka saznanja za krivično delo i učinioca. Što se tiče kontrole pokretanja postupka prema maloletniku, ona je moguća i prilikom primene načela legaliteta i načela oportuniteta. Ako je primenjeno načelo legaliteta, do kontrole pokretanja postupka može doći na inicijativu oštećenog. Naime, ako javni tužilac za maloletnike u slučajevima u kojima postupa shodno načelu legaliteta ne stavi zahtev za pokretanje postupka prema maloletniku, obavestiće o tomoe oštećenog koji može u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja javnog tužioca za maloletnike, a ako nije obavešten onda u roku od tri meseca od dana odbacivanja krivične prijave, odnosno predloga, zahtevati od veća za maloletnike neposredno višeg suda da odluči o pokretanju postupka. Kada javni tužilac za maloletnike primenjuje načelo oportuniteta, kontrola pokretanja krivičnog postupka prema maloletniku ostvaruje se na taj način što javni tužilac za maloletnike o nepokretanju postupka obaveštava organ starateljstva i oštećenog, a oni mogu u roku od osam dana zahtevati od veća za maloletnike neposredno višeg suda da odluči o pokretanju postupka. Postupak kontrole i u jednom i u drugom slučaju je isti i sastoji se u pribavljanju spisa od javnog tužioca za maloletnike i donošenja odluke u sednici veća na koju se poziva i javni tužilac za maloletnike. Veće za maloletnike može odlučiti o tome da se postupak ne pokrene ili da se prema maloletniku pokrene postupak pred sudijom za maloletnike. Protiv rešenja veća za maloletnike nije dozvoljena žalba. U slučaju kad veće za maloletnike odluči da se prema maloletniku pokrene postupak pred sudijom za maloletnike, javni tužilac za maloletnike mora da učestvuje u tom postupku kao ovlašćeni tužilac. Pripremni postupak Pripremni postupak je prvi stadijum postupka prema maloletnicima i započinje donošenjem rešenja sudije za maloletnike, odnosno veća za maloletnike nadležnog suda, po zahtevu javnog tužioca za maloletnike za pokretanje krivičnog postupka. Zadatak ovog stadijuma postupka prema maloletnicima jeste prikupljanje relevatnih činjenica i okolnosti o krivičnom delu i maloletniku i omogućavanja donošenja adekvatne odluke o sledećem postupku prema maloletniku. Do pripremnog postupka dolazi kad javni tužilac za maloletnike podnese zahtev za pokretanje pripremnog postupka sudiji za maloletnike nadležnog suda. Ako se sudija za maloletnike ne složi sa zahtevom, zatražiće da o tome odluči veće za maloletnike višeg suda. Sprovođenje pripremnog postupka u nadležnosti je sudije za maloletnike. Sudija za maloletnike sam određuje način izvođenja pojedinih radnji, držeći se pri tome odredaba ZKP u onoj meri koja obezbeđuje pravo okrivljenog na odbranu, pravo oštećenog i prikupljanje dokaza potrebnih za odlučivanje. Saslušanju maloletnika u pripremnom postupku moraju prisustvovati javni tužilac za maloletnike, branilac za maloletnike i roditelj, usvojilac odnosno staralac maloletnika. Ispitivanje maloletnika kad je potrebno obaviće se uz pomoće pedagoga ili drugog stručnog lica. U ovom delu postupka posebno će se utvrditi godine maloletnika, okolnosti potrebne za ocenu njegove duševne razvijenosti, ispitaće se sredina ukojoj i prilike pod kojima maloletnik živi, kao i druge okolnosti koje se tiču ličnosti i ponašanja maloletnika. Pripremni postupak završava se kad sudija za maloletnike ispita sve okolnosti koje se odnose na izvršenje krivičnog dela i na ličnost maloletnika, nakog čenja on dostavlja spise javnom tužiocu za maloletnike. Javni tužilac za maloletnike može da postupi na dva načina. Može da zahteva da se pripremni postupak dopuni u pogledu činjenica i okolnosti za koje smatra da su nedovoljno razjašnjene, ili da stavi obrazloženi predlog veću za maloletnike za izricanje krivične sankcije. Predlog javnog tužioca za maloletnike treba da sadrži: ime i prezime maloletnika, njegove godine života, opis i zakonski naziv krivičnog dela, dokaze iz kojih proizlazi da je maloletnik izvršio krivično 106

delo, obrazloženje koje treba da sadrži ocenu duševne razvijenosti maloletnika i predlog da se maloletniku izrekne krivična sankcija.

Postupak pred većem za maloletnike i odluke veća za maloletnike Postupak pred većem za maloletnike je drugi stadijum postupka prema maloletnicima koji započinje zakazivanjem sdnice veća ili glavnog pretresa od strane sudije za maloletnike. Sudija za maloletnike obavezan je da zakaže glavni pretres ili sednicu veća u roku od osam dana od dana prijema predloga tužioca ili od dana završetka pripremnog postupka, ako je on vođen bez zahteva javnog tužioca za maloletnike, odnosno od dana kad je na sednici veća odlučeno da se održi glavni pretres. Ovaj rok može da se produži samo po odobrenju predsednika suda. Na sednicu veća pozivaju se maloletnik i njegovi roditelji, usvojilac, odnosno staralac, javni tužilac za maloletnike, branilac i predstavnik organa starateljstva. Prisustvo sednici veća je obavezno za javnog tužioca za maloletnike, branioca i predstavnika organa starateljstva. Sednicom veća rukovodi sudija za maloletnike. Sednica veća se završava kad se krivična stvar razmotri u dovoljnoj meri, nakon čega se veće povlači u nejavnu sednicu radi donošenja odluke o krivičnog stvari. Vaspitnu meru koja je prema maloletniku izrečena u sednici veća saopštava maloletniku sudija za maloletnike. Kad veće za maloletnike odlučuje na osnovu glavnog pretresa, po pravilu, shodno se primenjuju odredbe ZKP o pripremama za glavni pretres, rukovođenju glavnim pretres, odlaganju o prekidanju glavnog pretresa, zapisniku i toku glavnog pretresa, ali sud može odstupiti od ovih pravila, ukoliko smatra da njihova primena u konkretnom slučaju ne bi bila celishodna. Na glavni pretres prema maloletniku, osim lica koja se pozivaju u redovnom krivičnom postupku, pozivaju se i roditelji maloletnika, usvojilac, odnosno staralac i organ starateljstva. Pri odlučivanju o tome da li će se prema maloletniku izreći kazna maloletničkog zatvora ili vaspitna mera, veće za maloletnike nije vezano za predlog javnog tužioca za maloletnike. Veće za maloletnike može doneti sledeće odluke: 1) Rešenje o obustavi postupka doneće: - kada utvrdi da postoje razlozi za donošenje presude kojom se optužba odbija; - kad postoje uslovi za donošenje presude kojom se optuženi oslobađa optužbe; - kada veće nađe da nije celishodno izreći maloletniku kaznu ni vaspitnu meru 2) Rešenje kojim se izriče vaspitna mera Rešenjem kojim se izriče vaspitna mera maloletniku, maloletnik se ne oglašava krivim, a u izreci ovog rešenja navodi se samo koja se mera izrice. Obrazloženje rešenja sadrži opis dela i okolnosti koje opravdavaju primenu izrečene vaspitne mere. 3) Presudu kojom se izriče kazna maloletničkog zatvora Ova presuda, po svojoj formi, u celosti odgovara presudi kojom se optuženi oglašava krivim. Sa ciljem ostvarivanja imovinskopravnog zahteva oštećeni se upućuje na parnicu. Sudija za maloletnike, kao predsednik veća, pismeno izrađuje presudu, odnosno rešenje, u roku od osam dana od dana objavljivanja presude, odnosno rešenja.

Pravni lekovi u postuku prema maloletnicima Krivični postupak prema maloletnicima karakteriše se pojedinim odstupanjima, u odnosu na redovni krivični postupak, kako kod redovnih, tako i kod vanrednih pravnih lekova. Žalba je dozvoljena, kako protiv presude kojom je maloletniku izrečena kazna maloletničkog zatvora, tako i protiv rešenja kojim je maloletniku izrečena vaspitna mera, odnosno, protiv rešenja o obustavljanju postupka. Žalbu mogu izjaviti sva lica koja imaju pravo na žalbu protiv presude 107

donete u prvom stepenu u redovnom krivičnom postupku, u roku od osam dana od dana prijema presude, odnosno rešenja. Žalba protiv presude, odnosno rešenja, kojom je izrečena kazna maloletničkog zatvora ili zavodska mera zadržava izvršenje, osim ako sud, u saglasnosti sa roditeljima maloletnika, i po saslušanju samog maloletnika ne odluči drukčije. Na sednicu drugostepenog veća maloletnik se poziva samo ako presdenik veća ili veće nađu da bi njegovo prisustvo bilo korisno. Drugostepeno veće može preinačiti prvostepenu odluku izricanjem teže sankcije prema maloletniku samo ako je to predloženo u žalbi. Ako prvostepenom odlukom nije izrečena kazna maloletničkog zatvora ili zavodska mera, drugostepeno veće može tu kaznu, odnosno meru, izreći samo na osnovu održanog pretresa. Drugostepeno veće može i na sednici veća izreći maloletnički zatvord u dužem trajanju ili težu zavodsku meru od one izrečene prvostepenom odlukom. Što se tiče vanrednih pravnih lekova zakonodavac je, u određenoj meri, proširio zahtev za zaštitu zakonitosti i zahtev za ponavljanje krivičnog postupka. Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podići, kako u slučaju kad je sudskom odlukom povređen zakon, zako i u slučaju kada je prema maloletniku nepravilno izrečena kazna ili vaspitna mera. Kod zahteva za ponavljanje krivičnog postupka predviđeno je da će se odredbe o ponavljanju krivičnog postupka završenog pravosnažnom presudom shodno primenjivati i na ponavljanje postupka završenog pravosnažnim rešenjem o izricanju vaspitne mere. Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude, kao i zahtev za vanredno ublažavanje kazne mogu se izjaviti samo u slučaju osude maloletnika na kaznu maloletničkog zatvora.

Postupak za krivična dela organizovanog kriminala U posebnom poglavju ZKP, koji se odnosi na postupak za krivična dela organizovanog kriminala, predviđena su značajnija odstupanja od opšteg krivičnog postupka, koja idu u pravcu povećanja ovlašćenja organa otrkivanja i gonjenja i regulisanja posebnih radnji dokazivanja, kao što su prikriveni islednik, svedok saradnik, kontrolisana isporuka i simulovani pravni poslovi. Odredbama ovog poglavlja Zakonika regulisane su tri grupe pitanja: posebna pravila za krivično gonjenje učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala, postupak oduzimanja predmeta i imovinske koristi i postupak međunarodne sradnje u otkrivanju i krivičnom gonjenju učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala. Odredbe ove glave Zakonika primenjuju se na slučajeve osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo rezultat organizovanog delovanja više od dva lica čiji je cilj vršenje teških krivičnih dela radi sticanja dobiti ili moći. Službena lica koja učestvuju u ovom krivičnom postupku dužna su da hitno postupaju, a podaci do kojih se dođe u pretkrivičnom i istražnom postupku predstavljaju službenu tajnu. Jedna od osobenosti ovog postupka je uvođenje instituta svedoka saradnika. Svedok saradnik ne može biti lice za koje postoji osnovana sumnja da je orgnaizator kriminalne grupe. Iskazi i obaveštenja koje je javni tužilac prikupio u pretkrivičnom postupku mogu se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, s tim što se odluka ne može zasnivati samo na njima. Javni tužilac ima pravo da zahteva od nadležnih organa kontrolu finansijskog poslovanja određenih lica i da nalaže privremenu obustavu isplate, odnosno izdavanja sumnjivog novca, vrednosnih papira ili predmeta. Obaveza je organa unutrašnjih poslova da postupaju po zahtevu javnog tužioca kod preduzimanja određenih mera ili radnji, a u slučaju da oni sami u pretkrivičnom postupku preduzimaju neku radnju obavezni su da o tome odmah obaveste nadležnog javnog tužioca. Pored nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora i komunikacija istražni sudija, na zahtev javnog tužioca može,prema licu za koje postoji osnovana sumnja da samo ili sa drugim licima priprema delo organizovanog kriminala, da odobri i premnu sledećih mera: pružanje simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova i angažovanje prikrivenih islednika, ako se krivično delo organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazivati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano sa znatnim teškoćama. 108

Poseban institut ovog postupka je prikriveni islednik. Njega određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove ili od njega ovlašćeno lice iz reda zaposlenih u državnim organima. Može se saslušati kao svedok, ali tako da se ne otkrije njegov identitet, koji predstavlja službenu tajnu. U postupku za krivična dela organizovanog kriminala pravo je javnog tužioca da određenom svedoku, svedoku saradniku i članovima njihove uže porodice odredi i obezbeđenje posebne zaštite. U slučaju postojanja osnova sumnje ili osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo organizovanog kriminala, pravo je suda da odredi meru privremenog oduzimanja predmeta i imovinske koristi i van uslova predviđenih za oduzimanje predmeta i imovinske koristi u redovnom krivičnom postupku. Na zahtev javnog tužioca o meri odlučuje istražni sudija, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres. O žalbi na rešenje o oduzimanju predmeta i imovinske koristi odlučuje vanraspravno veće suda, a žalba nema suspenzivno dejstvo. Mera može da traje nadjuže do okončanja krivičnog postupka pred prvostepenim sudom, ali do njenog ukidanja može doći i ranije, bilo po službenoj dužnosti ili na zahtev javnog tužioca ili zainteresovanog lica. U postupku za krivična dela organizovanog kriminala u prvom stepenu sudi veće sastavljeno od trojice sudija, a u drugom stepenu veće sastavljeno od pet sudija.

109