KPP kolokvij

dr Milan Milošević dr Almin Dautbegović

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Fakultet za poslovne studije i pravo Beograd, 2014.

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO Autori: dr Milan Milošević dr Almin Dautbegović Izdavač: Fakultet za poslovne studije i pravo u Beogradu Za izdavača: Prof. dr Života Radosavljević, dekan Recenzenti: dr Nedžad Korajlić dr Željko Nikač Urednik: dr Milan Radosavljević Tehnički urednik: Miodrag Mandić Štampa: BEOPRES, Beograd Tiraž: 200 ISBN

SADRŽAJ PREDGOVOR .......................................................................................................13 OBJAŠNJENJE NEKIH IZRAZA, SKRAĆENICA I OZNAKA ................................15 Glava I KRIVIČNO PROCESNO PRAVO KAO GRANA NAUKE .......................................17 1. MESTO KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA U SISTEMU NAUKA .......... 17 2. KRIVIČNO PROCESNO PRAVO I USTAVNO PRAVO ............................... 18 3. KRIVIČNO PROCESNO PRAVO, KRIVIČNO PRAVO I PRAVO IZVRŠENJA KRIVIČNIH SANKCIJA ........................................................... 20 4. KRIVIČNO PROCESNO PRAVO I GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO ... 21 5 KRIVIČNO PROCESNO PRAVO I UPRAVNO PRAVO ............................. 22 6. KRIVIČNO PROCESNO PRAVO, MEĐUNARODNO PRAVO LJUDSKIH PRAVA I DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO ............. 24 7. KRIVIČNO PROCESNO PRAVO, KRIMINALISTIKA I KRIMINOLOGIJA ........................................................................................... 26 8. KRIVIČNO PROCESNO PRAVO I SUDSKA PSIHOLOGIJA .................... 28 9 KRIVIČNO PROCESNO PRAVO I PRAVNA MEDICINA .......................... 29 Glava II KRIVIČNO PROCESNO PRAVO KAO GRANA ZAKONODAVSTVA .................31 1. POJMOVNO ODREĐENJE KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA KAO GRANE ZAKONODAVSTVA ............................................................... 31 2. OSNOVNA OBELEŽJA KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA ..................... 32 3. PODELA KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA............................................. 33 4. IZVORI KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA............................................... 34 5. ISTORIJSKI RAZVOJ KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA ........................ 36 5.1. Optužni (akuzatorski) krivični postupak ................................................. 37 5.2. Istražni (inkvizicioni) krivični postupak .................................................. 38 5.3. Savremeni (mešoviti) krivični postupak ................................................... 40 6. TUMAČENJE KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA..................................... 41 7. GRANICE PRIMENE KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA ....................... 44 7.1. Važenje krivičnog procesnog prava u vremenu ....................................... 44 7.2. Važenje krivičnog procesnog prava u prostoru........................................ 45 7.3. Krivičnoprocesni imunitet ........................................................................ 46 8. POJAM I VRSTE KRIVIČNOG POSTUPKA ............................................... 47 9. TOK KRIVIČNOG POSTUPKA..................................................................... 49 9.1. Predistražni postupak ............................................................................... 50 9.2. Prethodni krivični postupak ..................................................................... 50 9.2. Glavni krivični postupak .......................................................................... 52 9.4. Postupak po pravnim lekovima ................................................................ 53

Glava III NAČELA KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA ......................................................55 1. POJAM I RAZGRANIČENJE ......................................................................... 55 2. NAČELO OFICIJELNOSTI KRIVIČNOG GONJENJA ............................... 56 3. NAČELA LEGALITETA I MUTABILITETA KRIVIČNOG GONJENJA ... 58 4. NAČELO AKUZATORNOSTI ........................................................................ 60 5. NAČELO KONTRADIKTORNOSTI ............................................................. 61 6. NAČELO JAVNOSTI ...................................................................................... 62 7. NAČELO USMENOSTI .................................................................................. 64 8. NAČELO NEPOSREDNOSTI ......................................................................... 65 9. NAČELO ISTINE ............................................................................................. 66 10. NAČELO SUĐENJA U RAZUMNOM ROKU ............................................ 68 11. NAČELO PROCESNE EKONOMIJE........................................................... 70 12. NAČELA SRAZMERNOSTI I ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA .................................................................................................. 71 Glava IV KRIVIČNOPROCESNI SUBJEKTI I STRANKE ....................................................74 1. POJAM I KLASIFIKACIJA KRIVIČNOPROCESNIH SUBJEKATA ........... 74 2. UČEŠĆE GRAĐANA U SUĐENJU ................................................................ 76 3. KRIVIČNOPROCESNE STRANKE ............................................................... 77 4. NAČELA KOJA SE ODNOSE NA KRIVIČNOPROCESNE SUBJEKTE ...... 80 4.1. Načelo odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija ........................................ 80 4.2. Načelo ne bis in idem ................................................................................ 80 Glava V KRIVIČNI SUD .....................................................................................................83 1. POJAM I SASTAV KRIVIČNOG SUDA ........................................................ 83 2. UREĐENJE I ORGANIZACIJA SUDOVA ..................................................... 84 3. IZUZEĆE ........................................................................................................ 86 3.1. Pojam i vrste izuzeća sudija ..................................................................... 86 3.2. Postupak za izuzeće .................................................................................. 87 3.3. Rasprostranjenost izuzeća ........................................................................ 89 4. NADLEŽNOST SUDOVA ............................................................................... 89 4.1. Stvarna nadležnost ................................................................................... 90 4.2. Funkcionalna nadležnost.......................................................................... 92 4.3. Mesna nadležnost ..................................................................................... 93 4.3.1. Redovne mesne nadležnosti ............................................................. 93 4.3.2. Vanredne mesne nadležnosti ........................................................... 95 4.4. Ocena i sukob nadležnosti ........................................................................ 97 5. SPAJANJE I RAZDVAJANJE KRIVIČNOG POSTUPKA ............................. 98 6. PRUŽANJE PRAVNE I DRUGE POMOĆI .................................................... 99

Glava VI JAVNI TUŽILAC....................................................................................................101 1. POJAM I POSTANAK ..................................................................................... 101 2. UREĐENJE I ORGANIZACIJA JAVNOG TUŽILAŠTVA ............................ 102 3. STICANJE SVOJSTVA JAVNOG TUŽIOCA ................................................ 104 4. POLOŽAJ JAVNOG TUŽIOCA U KRIVIČNOM POSTUPKU ................... 105 5. NADLEŽNOST I SARADNICI JAVNOG TUŽIOCA.................................... 107 6. OPTUŽNI AKTI JAVNOG TUŽIOCA........................................................... 108 6.1. Optužnica.................................................................................................. 109 6.2. Optužni predlog ........................................................................................ 109 Glava VII OŠTEĆENI U KRIVIČNOM POSTUPKU ..............................................................111 1. POJAM I SVOJSTVA OŠTEĆENOG U KRIVIČNOM POSTUPKU ............ 111 2. ZAKONSKI ZASTUPNICI I PUNOMOĆNICI ............................................. 111 3. SUPSIDIJARNI TUŽILAC .............................................................................. 113 3.1. Pojam i svojstvo ........................................................................................ 113 3.2. Procesni položaj supsidijarnog tužioca .................................................... 115 4. OŠTEĆENI SA PREDLOGOM ZA KRIVIČNO GONJENJE ........................ 116 5. OŠTEĆENI SA ILI BEZ IMOVINSKOPRAVNOG ZAHTEVA .................... 117 6. OŠTEĆENI KAO SVEDOK 7. PRIVATNI TUŽILAC ...................................................................................... 119 7.1. Pojam i procesni položaj ........................................................................... 119 7.2. Privatna tužba i protivtužba .................................................................... 121 Glava VIII OKRIVLJENI I BRANILAC OKRIVLJENOG ........................................................123 1.POJAM OKRIVLJENOG ................................................................................. 123 2. PRETPOSTAVKA NEVINOSTI OKRIVLJENOG ......................................... 125 3. POLOŽAJ OKRIVLJENOG U KRIVIČNOM POSTUPKU .......................... 126 4. SASLUŠANJE OKRIVLJENOG KAO OPŠTA DOKAZNA RADNJA .......... 127 5. SASLUŠANJE OSUMNJIČENOG................................................................... 129 6. BRANILAC OKRIVLJENOG .......................................................................... 131 6.1. Pojam i svojstvo ........................................................................................ 131 6.2. Vrste branilaca okrivljenog ....................................................................... 133 6.3. Položaj branioca u krivičnom postupku ................................................... 135 Glava IX PREDMET I ZADATAK KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA ...............................138 1. PREDMET KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA.......................................... 138 2. PRETHODNA PRAVNA PITANJA ................................................................ 139 3. IMOVINSKOPRAVNI ZAHTEV .................................................................... 140

3.1. Pojam i sadržina ....................................................................................... 140 3.2. Postupak ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.................................. 142 3.3. Odluke suda o imovinskopravnom zahtevu ............................................. 143 4. TROŠKOVI KRIVIČNOG POSTUPKA ......................................................... 144 4.1. Pojam i vrste troškova............................................................................... 144 4.2. Postupak naknade troškova ...................................................................... 145 5. ZADATAK KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA.......................................... 147 Glava X KRIVIČNOPROCESNE RADNJE ..........................................................................149 1. POJAM I VRSTE KRIVIČNOPROCESNIH RADNJI .................................. 149 2. FORMA I VREME VRŠENJA KRIVIČNOPROCESNIH RADNJI............... 150 3. ROKOVI IZVRŠENJA KRIVIČNOPROCESNIH RADNJI ........................... 151 3.1. Pojam i vrste rokova u krivičnom postupku............................................. 151 3.2. Ročišta, nalozi i termini u krivičnom postupku ....................................... 153 4. POVRAĆAJ U PREĐAŠNJE STANJE ............................................................. 154 5. KRIVIČNI SPISI .............................................................................................. 155 6. PODNESCI U KRIVIČNOM POSTUPKU .................................................... 155 6.1. Pojam i vrste ............................................................................................. 156 6.2. Elektronski podnesak ................................................................................ 156 7. ZAPISNICI I OBAVEŠTENJA ....................................................................... 157 7.1. Sadržina i forma zapisnika u pretkrivičnom i krivičnom postupku........ 157 7.2. Postupak sa izdvojenim zapisnicima i obaveštenjima ............................. 159 8. BELEŽENJE KRIVIČNOPROCESNIH RADNJI UREĐAJIMA ZA TONSKO ILI OPTIČKO SNIMANJE ...................................................... 159 9. DOSTAVLJANJE PISMENA ........................................................................... 160 10. RAZMATRANJE SPISA ............................................................................... 162 Glava XI ČINJENICE I DOKAZI U KRIVIČNOM POSTUPKU ...........................................163 1. ČINJENICE KOJE SE UTVRĐUJU U KRIVIČNOM POSTUPKU .............. 163 2. DOKAZI U KRIVIČNOM POSTUPKU......................................................... 164 2.1. Pojam i razgraničenje ............................................................................... 164 2.2. Vrste dokaza.............................................................................................. 165 2.3. Nedozvoljeni dokazi .................................................................................. 167 3. PREDMET DOKAZIVANJA........................................................................... 169 3.1. Činjenice koje se dokazuju ........................................................................ 169 3.2. Činjenice koje se ne dokazuju ................................................................... 170 4. TERET PRUŽANJA DOKAZA U KRIVIČNOM POSTUPKU..................... 171 5. POJAM I PROCESNI TOK DOKAZIVANJA ................................................ 173 6. NAČELO SLOBODNE OCENE DOKAZA .................................................... 174 6.1. Teorija o zakonskoj vrednosti dokaza ...................................................... 175

6.2. Teorija o slobodnoj vrednosti dokaza ....................................................... 176 7. PRAVILO IN DUBIO PRO REO ..................................................................... 177 Glava XII NOSIOCI STRUČNOG ZNANJA U KRIVIČNOM POSTUPKU .............................179 1. OPŠTA RAZMATRANJA ................................................................................ 179 2. VEŠTAK ......................................................................................................... 180 2.1. Pojam i procesni položaj ........................................................................... 180 2.2. Položaj veštaka u krivičnom postupku ..................................................... 181 2.3. Iskaz veštaka ............................................................................................. 183 3. POJAM I VRSTE VEŠTAČENJA .................................................................... 185 3.1. Veštačenje telesnih povreda ...................................................................... 186 3.2. Veštačenje leša ........................................................................................... 187 3.3. Psihijatrijsko veštačenje ........................................................................... 187 4. STRUČNI SAVETNIK ..................................................................................... 188 5. STRUČNO LICE - SPECIJALISTA ................................................................. 189 Glava XIII DOKAZNE RADNJE..............................................................................................192 1. ISPITIVANJE SVEDOKA ............................................................................... 192 1.1. Opšta razmatranja.................................................................................... 192 1.2. Postupak ispitivanja svedoka.................................................................... 195 1.3. Osnovno, unakrsno i dopunsko ispitivanje svedoka ................................ 197 1.4. Prepoznavanje kao vrsta svedočenja ....................................................... 198 1.5. Procesna zaštita svedoka ......................................................................... 198 1.5.1. Zaštita posebno osetljivog svedoka ................................................. 198 1.5.2. Zaštićeni svedok ............................................................................... 200 1.6. Vanprocesna zaštita svedoka .................................................................... 202 2. UVIĐAJ ........................................................................................................... 203 2.1. Pojam i vrste ............................................................................................. 204 2.2. Zapisnik o uviđaju .................................................................................... 205 3. TELESNI PREGLED........................................................................................ 205 4. UZIMANJE UZORAKA ................................................................................. 206 5. REKONSTRUKCIJA KRIVIČNOG DOGAĐAJA ..................................... 208 6. PRIVREMENO ODUZIMANJE PREDMETA I POSTUPANJE SA STVARIMA NEPOZNATOG VLASNIKA ..................................................... 209 6.1. Privremeno oduzimanje predmeta ........................................................... 209 6.2. Postupanje sa stvarima nepoznatog vlasnika........................................... 212 7. PRETRESANJE STANA I LICA ...................................................................... 212 7.1. Pretresanje po naredbi .............................................................................. 213 7.2. Ulaženje u tuđe prostorije i pretresanje bez naredbe ............................... 215 7.3. Pretresanje lica .......................................................................................... 216

8. DOKAZIVANJE ISPRAVOM .......................................................................... 216 9. PROVERA RAČUNA I SUMNJIVIH TRANSAKCIJA ................................. 218 Glava XIV POSEBNE DOKAZNE RADNJE ............................................................................221 1. MODALITETI I USLOVI PRIMENE ............................................................. 221 2. POSEBNA KRIVIČNA DELA......................................................................... 222 3. POSTUPANJE SA PRIKUPLJENIM MATERIJALOM ................................. 223 4. TAJNI NADZOR KOMUNIKACIJE .............................................................. 224 5. TAJNO PRAĆENJE I SNIMANJE OSUMNJIČENOG .................................. 226 6. SIMULOVANI POSLOVI ................................................................................ 227 7. RAČUNARSKO PRETRAŽIVANJE PODATAKA ......................................... 229 8. KONTROLISANA ISPORUKA ....................................................................... 230 Glava XV MERE ZA OBEZBEĐENJE PRISUSTVA OKRIVLJENOG I NESMETANO VOĐENJE KRIVIČNOG POSTUPKA ..........................................235 1. POJAM I VRSTE MERA ................................................................................. 235 2. POZIV .............................................................................................................. 236 3. DOVOĐENJE .................................................................................................. 238 4. ZABRANA PRILAŽENJA, SASTAJANJA ILI KOMUNICIRANJA SA ODREĐENIM LICEM..................................................................................... 239 5. ZABRANA NAPUŠTANJA MESTA BORAVIŠTA ........................................ 240 5.1. Privremeno oduzimanje putne isprave..................................................... 240 5.2. Privremeno oduzimanje vozačke dozvole ................................................ 241 6. JEMSTVO ........................................................................................................ 242 7. ZABRANA NAPUŠTANJA STANA................................................................ 244 8. PRITVOR ......................................................................................................... 245 8.1. Određivanje mere pritvora ...................................................................... 246 8.2. Trajanje pritvora ....................................................................................... 247 8.3. Postupanje sa pritvorenicima ................................................................... 248 9. UTVRĐIVANJE ADRESE OKRIVLJENOG I IZDAVANJE POTERNICE I OBJAVE .................................................................................. 250 Glava XVI PREDISTRAŽNI POSTUPAK ...............................................................................252 1. POJAM I OSNOVNE ODLIKE ....................................................................... 252 2. PRIJAVLJIVANJE KRIVIČNIH DELA........................................................... 253 2.1. Krivična prijava ........................................................................................ 254 2.2. Prijava krivičnog delo učinjenog na glavnom pretresu ............................ 256 2.3. Prijava pripremanja izvršenja krivičnog dela.......................................... 256 2.4. Postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi ........................................ 257

3. OVLAŠĆENJA JAVNOG TUŽIOCA U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU ..................................................................................................... 257 3.1. Prikupljanje dodatnih obaveštenja ........................................................... 257 3.2. Odlaganje krivičnog gonjenja ................................................................... 258 3.3. Odbacivanje krivične prijave .................................................................... 259 4. OVLAŠĆENJA POLICIJE U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU ................... 260 4.1. Ovlašćena službena lica ........................................................................... 260 4.2. Pojam i vrste delatnosti policije u predistražnom postupku .................... 261 5. PRIKUPLJANJE POTREBNIH OBAVEŠTENJA OD GRAĐANA ............... 263 6. UTVRĐIVANJE ISTOVETNOSTI LICA I PREDMETA .............................. 265 7. PREGLED PREVOZNIH SREDSTAVA, PUTNIKA I PRTLJAGA ............... 266 8. PREGLED PROSTORIJA I UVID U ODREĐENU DOKUMENTACIJU PRAVNIH LICA .......................................................... 266 9. OBLICI LIŠENJA SLOBODE U U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU.......... 268 9.1. Hapšenje i saslušanje uhapšenog .............................................................. 268 9.2. Zadržavanje osumnjičenog ....................................................................... 270 9.3. Zadržavanje na mestu događaja ili upućivanje lica javnom tužiocu ..... 271 Glava XVII PRETHODNI KRIVIČNI POSTUPAK ...................................................................273 1. POJAM I ZADATAK ISTRAGE ...................................................................... 273 2. UČEŠĆE STRANAKA I OŠTEĆENOG U ISTRAZI...................................... 274 3. ČUVANJE TAJNE I SANKCIONISANJE NARUŠAVANJE REDA U ISTRAZI ....................................................................................................... 275 4. PRIKUPLJANJE I IZVOĐENJE DOKAZA U KORIST ODBRANE ............ 276 5. PROŠIRENJE I DOPUNA ISTRAGE ............................................................. 277 6. OKONČANJE ISTRAGE ................................................................................. 278 6.1. Obustava istrage ....................................................................................... 279 6.2. Prekid istrage ............................................................................................ 279 6.3. Završetak istrage ....................................................................................... 279 7. OPTUŽENJE - POJAM I VRSTE DELATNOSTI .......................................... 280 7.1. Podizanje optužnice .................................................................................. 281 7.2. Sudska kontrola optužnice ........................................................................ 282 7.3. Odluke vanpretresnog veća ....................................................................... 283 8. SPORAZUMI JAVNOG TUŽIOCA I OKRIVLJENOG ................................. 284 8.1. Sporazum o priznanju krivičnog dela ....................................................... 284 8.2. Sporazum o svedočenju okrivljenog .......................................................... 287 8.2.1. Zaključenje i sadržaj ........................................................................ 287 8.2.2. Odlučivanje o sporazumu ................................................................ 288 8.3. Sporazum o svedočenju osuđenog ............................................................. 290 8.3.1. Pojam i postupak ............................................................................. 290 8.3.2. Ublažavanje kazne osuđenom saradniku........................................ 291

Glava XVIII GLAVNI KRIVIČNI POSTUPAK ...........................................................................292 1. PRIPREMANJE GLAVNOG PRETRESA ....................................................... 292 1.1. Pojam i zadatak ........................................................................................ 292 1.2. Određivanje glavnog pretresa ................................................................... 292 1.3. Predlaganje i pribavljanje dokaza ............................................................ 294 2. PRIPREMNO ROČIŠTE ................................................................................. 294 3. POJAM I RUKOVOĐENJE GLAVNIM PRETRESOM ................................. 298 4. TOK GLAVNOG PRETRESA ......................................................................... 299 4.1. Otvaranje zasedanja ................................................................................. 300 4.2. Početak glavnog pretresa ........................................................................... 301 4.3. Izjašnjavanje optuženog i uvodna izlaganja ............................................ 302 4.4. Dokazni postupak...................................................................................... 303 4.4.1. Iznošenje odbrane i saslušanje optuženog ....................................... 304 4.4.2. Ispitivanje svedoka, veštaka ili stručnog savetnika ......................... 305 4.4.3. Upoznavanje sa sadržinom pismena, snimaka i zapisnika o iskazima ....................................................................... 307 4.4.4. Završne reči ...................................................................................... 308 5. ODLAGANJE I PREKID GLAVNOG PRETRESA ........................................ 309 6. ZAPISNIK O GLAVNOM PRETRESU........................................................... 310 7. DONOŠENJE PRESUDE ................................................................................. 312 7.1. Izricanje presude ....................................................................................... 312 7.2. Zapisnik o većanju i glasanju ................................................................... 313 7.3. Objavljivanje presude ............................................................................... 314 7.4. Pismena izrada presude ............................................................................ 314 7.5. Dostavljanje i ispravljanje presude ........................................................... 315

Glava XIX SUDSKE ODLUKE I PRAVNA SREDSTVA ...........................................................317 1. POJAM I VRSTE ODLUKA ............................................................................ 317 2. PRESUDA ........................................................................................................ 317 2.1. Pojam i vrste presuda................................................................................ 318 2.2. Osuđujuća presuda ................................................................................... 318 2.3. Oslobađajuća i odbijajuća presuda .......................................................... 319 3. SADRŽINA I FORMA PRESUDE .................................................................. 320 3.1. Uvod presude ............................................................................................. 320 3.2. Izreka presude ............................................................................................ 321 3.2.1. Izreka osuđujuće presude ................................................................. 321 3.2.2. Izreka oslobađajuće i odbijajuće presude ........................................ 322 3.3. Obrazloženje presude ................................................................................ 322 4. REŠENJE .......................................................................................................... 324

5. NAREDBA........................................................................................................ 325 6. PRAVOSNAŽNOST I IZVRŠNOST SUDSKIH ODLUKA ............................ 325 7. IZVRŠENJE SUDSKIH ODLUKA .................................................................. 327 8. POJAM I OPRAVDANJE PRAVNIH SREDSTAVA ....................................... 327 8.1. Prigovori, odgovori i pritužbe................................................................... 328 8.1.1. Prigovor protiv odbačaja krivične prijave ....................................... 328 8.1.2. Prigovor i pritužba zbog nepravilnosti u toku istrage ..................... 329 8.1.3. Odgovor na optužnicu ..................................................................... 329 8.2. Pravni lekovi .............................................................................................. 329 8.3. Ustanova beneficium cohaesionis ............................................................. 331 8.4. Zabrana reformatio in peius ..................................................................... 331

Glava XX POSTUPAK PO PRAVNIM LEKOVIMA ...............................................................333 1. ŽALBA PROTIV PRVOSTEPENE PRESUDE .............................................. 333 1.1. Pojam i izjavljivanje žalbe ....................................................................... 333 1.2. Sadržina žalbe........................................................................................... 334 2. OSNOVI ZA POBIJANJE PRESUDE ............................................................. 336 2.1. Apsolutno bitne povreda odredaba krivičnog postupka........................... 337 2.2. Relativno bitne povreda odredaba krivičnog postupka............................ 338 2.3. Povrede krivičnog zakona ......................................................................... 338 2.4. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ................................. 340 2.5. Nepravilna odluka o krivičnoj sankciji i o drugim odlukama ................. 340 3. POSTUPAK PO ŽALBI NA PROVOSTEPENU PRESUDU ........................ 341 3.1. Postupak prvostepenog suda po žalbi ....................................................... 341 3.2. Postupak drugostepenog suda po žalbi ..................................................... 342 3.3. Odlučivanje o žalbi u sednici veća............................................................ 343 3.4. Odlučivanje o žalbi na pretresu ................................................................ 344 3.5. Granice ispitivanja pobijane presude ....................................................... 345 3.6. Odluke drugostepenog suda po žalbi ........................................................ 346 4. ŽALBA PROTIV DRUGOSTEPENE PRESUDE ........................................... 348 5. ŽALBA PROTIV REŠENJA............................................................................. 348 6. ZAHTEV ZA PONAVLJANJE KRIVIČNOG POSTUPKA ........................... 349 6.1. Pojam i vrste ponavljanja krivičnog postupka ......................................... 349 6.2. Osnovi za pravo ponavljanje krivičnog postupka .................................... 350 6.3. Postupak po zahtevu za pravo ponavljanje krivičnog postupka .............. 353 6.4. Ponavljanje krivičnog postupka osuđenom u odsustvu ........................... 355 7. ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI ...................................................... 356 7.1. Pojam i sadržina ....................................................................................... 356 7.2. Postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti ............................................. 357

Glava XXI POSEBNI KRIVIČNI POSTUPCI ..........................................................................360 1. SKRAĆENI KRIVIČNI POSTUPAK .............................................................. 360 1.1. Pojam i osobenosti .................................................................................... 360 1.2. Pokretanje i prethodni postupak ............................................................... 361 1.3. Pripremanje glavnog pretresa ................................................................... 362 1.4. Medijacija u postupku po privatnoj tužbi ................................................ 363 1.5. Glavni pretres, donošenje presude i postupak po žalbi ............................ 364 2. ROČIŠTE ZA IZRICANJE KRIVIČNE SANKCIJE ....................................... 365 3. POSEBNOSTI U IZRICANJU SUDSKE OPOMENE .................................... 367 4. POSTUPAK ZA PRIMENU MERA BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG PSIHIJATRIJSKOG LEČENJA ....................................................................... 368 4.1. Uslovi i postupak za izricanje ................................................................... 368 4.2. Odlučivanje o izricanju, obustavi ili zameni izrečene mere .................... 369 5. POSTUPCI ZA PRIMENU MERA BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG LEČENJA ALKOHOLIČARA I OBAVEZNOG LEČENJA NARKOMANA .................. 371 6. POSTUPAK ZA ODUZIMANJE PREDMETA .............................................. 372 IZABRANA LITERATURA ...................................................................................373

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

PREDGOVOR Krivičnoprocesni sadržaji nesumnjivo predstavljaju jedno od najvažnijih područja pravne nauke uopšte. U pogledu obrazovanja budućih diplomiranih pravnika, naročito je značajno da oni u potpunosti ovladaju materijom krivičnog postupka i u teorijskom i u pozitivnopravnom smislu. Tome cilju prilagođeni su i sadržajii udžbenika „Krivično procesno pravo“, uključujući i sva dodatna objašnjenja, praktične primere i literaturu. Međutim, način obrade razmatrane problematike konkretizovan je tako da omogući da ovaj udžbenik ne koriste samo studenti, već i svi drugi koji žele da svestrano sagledaju ovu materiju. Udžbenik „Krivično procesno pravo“ rezultat je dugogodišnjeg praćenja nauke i prakse krivičnog postupka i aktivnog sudelovanja u njima. Nastao je na osnovu odredbi aktuelnog Zakonika o krivičnom postupku, i drugih zakonskih i podzakonskih propisa, s ciljem da čitaocima približi pojmove, rešenja i pravne institute značajne, pre svega, za praktično postupanje. Obrada razmatrane materije načelno je vezana za opšte i osnovno unutrašnje krivično procesno prava, pri čemu je sistematika obrade izgrađena kroz opšti i posebni deo, koje sačinjava više zasebnih celina. U poglavljima koja po svojoj prirodi pripadaju opštem delu, prema usvojenoj koncepciji u definisanju krivičnog procesnog prava, obrađena su osnovna obeležja krivičnog procesnog prava kao grane zakonodavstva, kao što su: krivičnoprocesni subjekti, krivičnoprocesne radnje, glavni i sporedni predmet i zadatak krivičnog procesnog prava. U tom delu, posebna pažnja posvećena je problematici činjenica i dokaza u krivičnom postupku, koja čini osnovnu sadržinu krivičnog procesnog prava, s tim što je odgovarajuća pažnja poklonjena je i drugim važnim pitanjima, kao što su krivičnoprocesna načela, opšte i posebne dokazne radnje, i dr.U ovom delu analizirana je i nauka krivičnog procesnog prava, kroz njen odnos sa drugim granama pozitivnog prava i pojedinim vanpravnim naukama. Celine koje po svojoj prirodi pripadaju posebnom delu krivičnog procesnog prava posvećene su svestranoj obradi najpre toka redovnog krivičnog postupka, a zatim i najmarkantnijih (osobenih i pomoćnih) krivičnih postupaka, uključujući i pitanja koja se odnose na ovlašćenja i delatnost policije u ovim postupcima. U ovom delu udžbenika obrađena su pitanja koja se odnose na predistražni postupak, istragu, stranačke sporazume i optuženje, glavni krivični postupak, postupak po redovnim i vanrednim pravnim lekovima. U okviru izlaganja o posebnim krivičnim postupcima akcenat je stavljen na osobene postupke (skraćeni postupak, postupak za izricanje mera bezbednosti, itd.). Na kraju udžbenika prezentiran je spisak izabrane literature koji, zajedno sa literaturom navedenom u fusnotama čini organsko jedinstvo i opregled izvora za dalje i dublje izučavanje složene materije krivičnog procesnog prava. Najzad, činjenica je da krivičnoprocesno zakonodavstvo Republike Srbije u zaista velikoj meri korespondira sa zakonodavstvom Bosne i Hercego13

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

vine, koje je deceniju ranije reformisano u istom pravcu. Naime, u oba slučaja zakonodavci napuštaju koncept istražnog sudije i vođenje istrage poveravaju javnom tužiocu, kao i ovlašćenim policijskim službenicima. Takođe, zakonodavci u oba slučaja predviđaju funkciju sudije za predhodni postupak, propisuju posebne dokazne radnje (specijalne istražne tehnike), omogućavaju unakrsno ispitivanje svedoka ali i specifične mere njihove zaštite, itd. Polazeći od toga, u udžbeniku je na odgovarajućim mestima ukazano na sličnosti i razlike u aktuelnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije i BiH. Isto tako, u funkciji glavne sadržine udžbenika, na pojedinim mestima ukazivano je i na neka konkretna rešenja u zakonodavstvima trećih zemalja. Sasvim na kraju, uvažavajući staro pravilo da nema knjige kojoj se ponešto ne može dodati, ostavljamo prostor za sve dopune, sugestije i primedbe koje će nesumnjivo poboljšati kvalitet nekog novog izdanja.

Autori

14

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

OBJAŠNJENJE NEKIH IZRAZA, SKRAĆENICA I OZNAKA U ovom udžbeniku će skraćenice za zakonske tekstove biće navođene uz odgovarajuće brojeve članova propisa, a izrazi Zakonik o krivičnom postupku, odnosno Zakonik, kao i skraćenica ZKPS odnosiće se na Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije od 2011. godine, sa kasnijim izmenama i dopunama. Drugi pozitivno-pravni propisi biće označeni sledećim skraćenicama: t
US - Ustav Republike Srbije t
KZS - Krivični zakonik t
ZONDOSOK - Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela t
ZM- Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica t
ZUS - Zakon o uređenju sudova t
ZPS - Zakon o policiji t
ZBIA - Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji t
ZSB - Zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji t
ZIKS- Zakon o izvršenju krivičnih sankcija t
ZPPA- Zakon o poreskom postuku i poreskoj administraciji t
ZKP RS- Zakon o krivičnom postupku Republike Srpske t
ZKP FBiH- Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine t
ZKP BD- Zakon o krivičnom postupku Brčko Dikstrita Bosne i Hercegovine t
EKLJP -Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda t
ESLJP –Evropski sud za ljudska prava t
MPGPP - Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. t
Za sudske odluke koristiće se opšteusvojene i poznate skraćenice iz kojih se nedvosmisleno zaključuje da li su donete u prvostepenom postupku ili u postupku pred pravnim lekovima. U tom smislu će „Kž” biti oznaka za žalbeni postupak, „Kzz” za postupak po zahtevu zakonitosti i dr. Za periodične publikacije u fusnotama će biti korišćene skraćenice karakteristične za stručne časopise (na primer “JRKK” kao oznaka za časopis “Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo”, i sl.). Isto tako, koristiće se uobičajene skraćenice kojima će jednoobrazno biti označavani opštepoznati pojmovi, na primer „MUP“ za Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, „BiH“ za Bosnu i Hercegovinu, „PF“ za pravni fakultet, „BIA“ za Bezbednosno-informativnu agenciju, „VBA“ za Vojnobezbednosnu agenciju, 15

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

„SBPOK“ za Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, „UN“ za Ujedinjene nacije, i slično. Najzad, izraz „Haški tribunal“ biti korišćen da označi Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Izraz „postupak za organizovani kriminal“ će se odnositi na osobenosti krivičnog postupka u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela, dok će se „postupak za ratne zločine“ odnositi na osobenosti krivičnog postupka u suzbijanju krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava kao i krivičnih predviđenih Statutom Haškog tribunala. .

16

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava I KRIVIČNO PROCESNO PRAVO KAO GRANA NAUKE 1.

Mesto krivičnog procesnog prava u sistemu nauka

Mada postoji određena sličnost i podudarnost između krivičnog procesnog prava kao grane zakonodavstva i krivičnog procesnog prava kao nauke, ipak ih treba pojmovno razlikovati. Do sličnosti i određene podudarnosti dolazi zbog toga što je krivično procesno pravo kao grana zakonodavstva predmet krivičnog procesnog prava kao nauke. Uprkos tome što krivično procesno pravo kao nauka ima za predmet krivično procesno pravo kao granu zakonodavstva, ipak ovaj pojam treba posmatrati mnogo šire, zbog toga što je i zadatak krivičnog procesnog prava kao nauke mnogo širi i ambiciozniji, tj. ne svodi se samo na dogmatsko tumačenje normi pozitivnog prava, već se norme proučavaju s ciljem da se iznađu bolja zakonska rešenja o pojedinim pitanjima. Najzad, pravilnost izgradnje sistema znanja krivičnog procesnog prava kao nauke zavisi od metoda saznanja i od osnovnih filozofskih postavki. Analitički posmatrano, krivično procesno pravo kao nauka proučava sâm krivični postupak kao tok rasvetljenja krivične stvari, a isto tako oformljuje i uopštava određene krivičnoprocesne pojmove, ustanove, institute, načela i slično. Na osnovu izloženog može se zaključiti da krivično procesno pravo kao nauka predstavlja naučni sistem znanja o krivičnom procesnom pravu kao grani zakonodavstva. Najzad, krivično procesno pravo kao nauka je relativno nova naučna disciplina. Ona je nastala u krilu nauke građanskog procesnog prava i razvijala se u ovom domenu dosta dugo, tj. za sve vreme dok su se krivična dela poistovećivala sa građanskim deliktima. Kasnije, kada se uočila razlika između građanske i krivične stvari ova nauka se izdvojila iz nauke građanskog procesnog prava. Međutim, priroda predmeta krivičnog procesnog prava uslovila je kasnije povezivanje sa krivičnim materijalnim pravom i izučavala se u okviru nauke krivičnog prava. Tek početkom XIX veka započinje relativna samostalnost u izučavanju nauke krivičnog procesnog prava. U svakom slučaju, krivično procesno pravo je posebna grana nauke jer ima poseban predmet istraživanja i naučnog proučavanja, izgrađenu metodologiju i specifične tehnike i metode istraživanja, kao i logičan, razvijen i konzistentan kategorijalni sistem naučnih pojmova. Konkretnije posmatrano, krivično procesno pravo se razvija kao pravna nauka koja je, pored pravno-dogmatskog metoda, nužno upućena i na primenu filozofskog, sociološkog i komparativnog metoda, kao I metoda pomoćnih nauka (kriminologija, kriminalistika, pravna medicina i dr.). Polazeći od toga, nesporno je da krivično procesno pravo ima određene veze i dodirne tačke sa njemu srodnim granama prava. Zavisno od prirode ovih drugih grana prava, odnos krivičnog procesnog prava prema njima je različit. Tako je 17

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

sa nekim granama prava u neposrednoj zavisnosti, kao na primer sa krivičnim materijalnim pravom i pravom izvršenja krivičnih sankcija, dok je sa drugim granama prava ova veza mnogo slabija, kao na primer sa građanskim procesnim pravom, međunarodnim javnim pravom ili upravnim pravom. Najintezivnija je veza sa tzv. pravosudnim organizacionim pravom, koje se ponekad izdvaja i kao posebna grana pravnog sistema mada je, u osnovi, sastavni deo krivičnog procesnog prava i kao grane pozitivnog prava i kao nauke. S druge strane, složenost krivične stvari kao događaja koji se odigrao u prošlosti i u društvu, a kojim se narušavaju odnosi regulisani drugim granama prava, nužno dovodi do toga da krivično procesno pravo ima dodirne tačke i sa nekim vanpravnim naučnim disciplinama. To su, uglavnom, naučne discipline čija znanja umnogome doprinose uspešnom rasvetljenju i rešenju mnogih spornih činjenica, pa samim tim i krivične stvari u celini. Imajući u vidu ove okolnosti, evidentne su određene veze nauke krivičnog procesnog prava sa kriminalistikom, kriminologijom, sudskom psihologijom i pravnom medicinom, tj. sudskom medicinom i sudskom psihijatrijom. 2.

Krivično procesno pravo i ustavno pravo

U razmatranju veza i relacija između krivičnog procesnog prava i ustavnog prava mora se poći od osnovne postavke da je ustav najviši i osnovni zakon, da sva pozitivna prava imaju svoje izvorište u ustavu i, samim tim, da moraju biti u skladu sa ustavom. To pogotovu važi za krivično procesno pravo kao zakonsko pravo, odnosno za osnovni izvor toga prava - Zakonik o krivičnom postupku. Naime, Ustav u jednom od svojih najznačajnijih delova, koji se odnosi na ljudska i manjinska prava i slobode, garantujući osnovna prava postavlja uslove za njihovo ograničavanje i suspenziju. U tom segmentu je najdirektnija veza između Ustava i Zakonika o krivičnom postupku. Ustav, zapravo, precizno određuje granice organima državne represivne vlasti do kojih ona u svojim radnjama i merama smeju zadirati u osnovna prava i slobode građana.1 Tako su propisana i precizna ovlašćenja policije u preduzimanju određenih procesnih radnji dokazivanja. Takođe, Ustav eksplicitno zabranjuje diskriminaciju i garantuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava, čime su građani izjednačeni pred zakonom i omogućena im je sudska zaštita povređenih ili ugroženih zajemčenih prava u nacionalnim okvirima, ali i pred međunarodnim institucijama (čl. 21. i 22. US). Ovim se građani štite od nezakonitih aktivnosti državnih organa u čijim rukama je koncentrisan aparat prinude, među kojima je i policija. Konkretne veze i dodirne tačke između krivičnog procesnog prava i ustavnog prava ogledaju se u tome što ustavno pravo delimično dobija svoju konkretizaciju 1

Krapac D.: Kazneno procesno pravo. Prva knjiga : institucije, Narodne novine, Zagreb, 2003, str. 24.

18

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

i, u krajnjoj liniji, svoju realizaciju kroz krivično procesno pravo. Tako se u Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine najpre konstatuje da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Sloboda čoveka je neprikosnovena i do ograničenja prava na ličnu slobodu (lišenja slobode) može doći samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (čl. 27. US). Po uzoru na član 6. EKLJP, Ustav Srbije u članu 32 govori o pravu na pravično suđenje kao o bazičnom krivičnoprocesnom principu, iz koga izviru i mnoga druga temeljna načela i principi. Zbog toga se o pravu na pravično suđenje govori i u drugim odredbama US, na primer u čl. 33 („Posebna prava okrivljenog”), ali i u čl. 34. st. 3. („Pravna sigurnost u kaznenom pravu”) u kome je sadržana prezumpcija nevinosti, koja je prema Konvenciji sastavni deo prava na pravično suđenje. Tako se izričito navodi da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može biti pritvoreno i zadržano u pritvoru samo kad je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka (čl. 30. US). Što se tiče pritvora, Ustav je propisao i da licu koje je pritvoreno mora se uručiti pismeno i obrazloženo rešenje najkasnije u roku od 12 časova od pritvaranja, i protiv ovog rešenja pritvoreno lice ima pravo žalbe o kojoj sud odlučuje u roku od 48 časova. Izričito je propisano i načelo ne bis in idem, u smislu da niko ne može biti gonjen ni kažnjavan za krivično delo za koje je pravosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravosnažno odbijena ili postupak pravosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku (čl. 34. US). Takođe je predviđeno da svako ima pravo na pravično suđenje (čl. 32. US), te da je u krivičnom postupku zajamčeno poštovanje ličnosti i dostojanstva čoveka, posebno u slučaju ograničenja, odnosno lišenja slobode. Zabranjeno je i kažnjivo svako iznuđivanje priznanja i izjava. Zajamčeno je pravo na izjavljivanje žalbe ili drugog pravnog sredstva, kao i pravo na saslušanje i pravo na odbranu. Dalje, predviđeno je da je stan nepovrediv, kao i da je zagarantovana tajnost pisama i prepiske, s tim što su mogućnost ulaska u stan i vršenje pretresanja dozvoljeni u zakonom tačno predviđenim slučajevima (čl. 40 i 41. US). Takođe je predviđena mogućnost kontrole prepiske između okrivljenog i trećih lica pod uslovom da je pokrenut i da se vodi krivični postupak. Za odnos između krivičnog procesnog prava i ustavnog prava značajne su i odredbe Ustava koje se odnose na organe pravosuđa. Konkretnije, na osnovu ovih ustavnih odredbi sagledava se pojam, uređenje i organizacija ovih organa, tj. sudova (čl. 142-152 US), Visokog saveta sudstva (čl. 153-155 US) i javnog tužilaštva (čl. 156-165 US). Tako je, na primer, u čl. 142. US predviđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata. U istom članu predviđena je i javnost u radu sudova s tim da se, izuzetno, javnost može isključiti iz tačno označenih razloga. 19

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

3.

Krivično procesno pravo, krivično pravo i pravo izvršenja krivičnih sankcija

Krivično procesno pravo, krivično (materijalno) pravo i pravo izvršenja krivičnih sankcija čine krivično pravo u širem smislu. Otuda proističe i njihova uska povezanost, jer u krajnjoj liniji služe istom cilju - ostvarenju krivičnopravne zaštite društva od kriminaliteta. Naime, krivično pravo se uobičajeno shvata kao sistem zakonskih pravnih propisa kojima se određuju krivična dela, osnovi i uslovi krivične odgovornosti i krivične sankcije protiv učinilaca krivičnih dela u cilju zaštite društva od kriminaliteta. Na ovaj način se krivičnim materijalnim pravom određuje načelan stav države u borbi protiv kriminaliteta i samim tim zaštita društvenih i privatnih dobara. Istovremeno, krivično pravo određuje predmet krivičnom procesnom pravu, jer krivični događaj može biti samo onaj događaj koji u sebi sadrži krivično delo predviđeno u krivičnom zakonu i učinioca toga dela. S druge strane, krivično procesno pravo uređuje krivični postupak u kome dolazi do rasvetljenja i rešenja krivične stvari, i samim tim ovo pravo omogućuje realizaciju krivičnog prava. Na osnovu ovoga se zaključuje da su ova dva prava međusobno zavisna i da jedno bez drugog ne mogu ostvarivati svoj zadatak. Naime, krivično materijalno pravo bi bilo bezživotno bez krivičnog procesnog prava, dok bi krivično procesno pravo bilo bespredmetno bez krivičnog materijalnog prava i samim tim bilo bi iluzorno njegovo postojanje. No, bez obzira na usku povezanost, ove dve grane prava se zbog određenih osobenosti bitno razlikuju. Ove razlike se ogledaju u karakteru odnosa koji postoje između krivičnopravnih i krivičnoprocesnih subjekata, kao i u karakteru ostalih pojmova. Tako se krivičnopravni pojmovi pojavljuju i nalaze se u statičkoj formi, dok se krivičnoprocesni pojmovi nalaze u određenoj dinamici, uvek u kretanju, radi konačnog uobličavanja. Pravo izvršenja krivičnih sankcija predstavlja sistem pravnih propisa kojima se uređuje sam postupak izvršenja kazni, mera bezbednosti i vaspitnih mera. Ovo pravo je u zavisnosti od krivičnog materijalnog i procesnog prava, jer se mogu izvršiti samo one krivične sankcije koje su predviđene krivičnim zakonom i koje su licu izrečene u krivičnom postupku. Relativna samostalnost prava izvršenja krivičnih sankcija potrebna je i zbog toga što dejstvo krivičnog procesnog prava prestaje sa izricanjem pravosnažne i izvršne sudske odluke i njenim upućivanjem na izvršenje. Samo pravo izvršenja krivičnih sankcija svojim normama predviđa sredstva i mere koje treba primenjivati u postupku izvršenja krivičnih sankcija, kako bi se što bolje ostvarila resocijalizacija učinioca krivičnog dela i njegovo uključivanje u normalan društveni život. Osim toga, ovo pravo reguliše i određene odnose, do kojih dolazi u postupku izvršenja krivičnih sankcija između osoblja ustanove i osuđenika.

20

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Zbog uske međusobne zavisnosti krivičnog procesnog prava i prava o izvršenju krivičnih sankcija, u teoriji postoji shvatanje prema kome ovo pravo čini sastavni deo krivičnog procesnog prava shvaćenog u širem smislu.2 Ovo shvatanje je bilo karakteristično za vreme kada su se norme o izvršenju krivičnih sankcija nalazile u krivičnom zakonu i zakonu o krivičnom postupku. Međutim, sa izdvajanjem ovih normi u poseban zakon, pojavila se potreba da se ovo pravo razvija kao posebna grana pozitivnog prava, a u okviru penologije kao posebna naučne disciplina. Smatra se, naime, da je penologija nauka o funkcijama krivičnih sankcija, pravima o njihovom izvršenju i metodima upotrebljenim za njihovu primenu. Ovako shvaćena penologija deli se na tri discipline: 1) pravo o izvršenju krivičnih sankcija, 2) penologiju u užem smislu (kao nauku koja se bavi istorijskim, filozofskim i praktičnim pitanjima svrhe i postupaka izvršenja krivičnih sankcija, uključujući i menadžment ustanova nadležnih za izvršenje), i 3) kriminalnu terapeutiku.3 4.

Krivično procesno pravo i građansko procesno pravo

Sama priroda postupka i postupanja dovodi do određenih veza između krivičnog procesnog prava i građanskog procesnog prava. Krivično procesno pravo uređuje krivični postupak u kome dolazi do rasvetljenja i rešenja krivične stvari, dok građansko procesno pravo uređuje parnični, vanparnični i izvršni postupak. Od ova tri postupka, najbliži krivičnom postupku je parnični postupak. Prema tome, građansko parnično procesno pravo predstavlja sistem pravnih propisa kojima se određuju parnični procesni subjekti i reguliše njihova delatnost, s ciljem utvrđivanja i donošenja odluke o građanskoj stvari. Sadržinski posmatrano, kao građanska stvar pojavljuju se sporovi iz ličnih i porodičnih odnosa, iz radnih odnosa, kao i iz imovinskih i drugih građanskopravnih odnosa fizičkih i građanskih pravnih lica. Osnovna sličnost između krivičnog procesnog prava i građanskog parničnog procesnog prava ogleda se u samoj prirodi postupaka koji se ovim pravima uređuju i u kojima se rasvetljavaju i rešavaju krivične, odnosno građanske stvari. Isto tako, ovi postupci su u osnovi sudski postupci, zbog toga što sud u njima ima dominantnu ulogu. Postoje i sličnosti u primeni pojedinih načela, a naročito dokaznih sredstava koja su, i u jednom i u drugom postupku, skoro istovetna. Osnovna razlika između krivičnog i građanskog parničnog procesnog prava je u njihovom predmetu: predmet krivičnog procesnog prava je krivična stvar (causa criminalis), a građanskog parničnog procesnog prava građanska stvar (causa civilis). Sama priroda predmeta dovodi do određene razlike u načinu 2

3

Živanović T.: Osnovni problemi Krivičnog i Građanskog procesnog prava - postupka (odeljak I), Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1940, str. 11-13. Ignjatović Đ.: Pravo izvršenja krivičnih sankcija, Pravni fakultet, Beograd, 2008, str. 9. O pravu o izvršenju krivičnih sankcija u BiH detaljnije videti: Petrović B.; Jovašević D.: Izvršno krivično/ kazneno pravo, Pravni fakultet, Sarajevo, 2006.

21

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

pokretanja i u strukturi ovih postupaka. Tako se krivični postupak za većinu krivičnih dela pokreće po službenoj dužnosti (ex officio) i samim tim se i krivične sankcije primenjuju po službenoj dužnosti, dok pokretanje i dalji tok građanskog parničnog postupka zavisi od volje stranaka. U pogledu strukture postupka, razlika je u tome što se o krivičnoj stvari odlučuje u prethodnom i glavnom krivičnom postupku, a o građanskoj stvari, po pravilu, samo na glavnoj raspravi. Postoje takođe i određene razlike u postojanju i samoj realizaciji pojedinih načela. Naime, neka načela koja postoje u krivičnom procesnom pravu ne postoje u građanskom procesnom pravu i obrnuto. Postoji izuzetak od pravila da se u krivičnom postupku rešava krivična stvar, a u građanskom parničnom postupku građanska stvar. Naime, u krivičnom postupku mogu se rešavati i neke građanske stvari. To je slučaj sa imovinskopravnim zahtevom (zahtev za naknadu štete, zahtev za povraćaj stvari i zahtev za poništaj pravnog posla), koji je u vezi sa izvršenim krivičnim delom, tj. nastao je kao posledica izvršenja krivičnog dela. Zatim, krivični sud može rešavati i neka pravna pitanja, tzv. prethodna ili prejudicijalna pitanja, koja se redovno rešavaju u građanskom parničnom postupku. Na primer, kod krivičnog dela dvobračnosti krivični sud može kao prethodno pitanje da reši da li su oba braka u važnosti, jer je to osnov za postojanje krivičnog dela. Najzad, zakonodavac propisuje i slučajeve kada krivična presuda proizvodi određeno činjenično dejstvo u parnici, na primer kada se na osnovu pravosnažne krivične presude traži ponavljanje parničnog postupka ili kada optuženi koji je pravosnažnom krivičnom presudom oslobođen od odgovornosti traži nadoknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode (za vreme dok je bio u pritvoru, ili zbog povrede časti i ugleda).4 5

Krivično procesno pravo i upravno pravo

Krivično procesno pravo ima izvesne dodirne tačke i sa upravnim pravom. Naime, pored krivičnih dela normiranih krivičnim materijalnim pravom, postoje i druga kažnjiva dela koja su predviđena drugim zakonskim propisima. Tako su, kao kažnjiva dela posebno predviđeni: privredni prestupi, prekršaji i disciplinske neurednosti i prestupi. Za ova kažnjiva dela predviđeni su i posebni postupci. Prema tome, baš u normiranju ovih dela i postupaka dolazi do određene veze između krivičnog postupka, uređenog krivičnim procesnim pravom, i postupka za privredne prestupe, prekršajnog i disciplinskog postupka koji su uređeni posebnim propisima. Dok je postupak po privrednim prestupima uređen Zakonom o privrednim prestupima, dotle su prekršajni (administrativni) i disciplinski postupak uređeni propisima upravnog prava, u čemu se i ogleda određeni odnos između ovog prava i krivičnog procesnog prava. 4

Radovanov A., Građansko procesno pravo: parnični, vanparnični i izvršni postupak, Privredna akademija, Novi Sad, 2009, str. 32.

22

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Međutim, i pored toga što su ovi postupci uređeni propisima upravnog prava, ipak je krivični postupak, koji se sprovodi za najteža kažnjiva dela (krivična dela) osnovni postupak u odnosu na ove postupke. To znači da će se odredbe o krivičnom postupku primenjivati i u ovim postupcima, ukoliko neka pitanja nisu rešena posebnim odredbama Zakona o privrednim prestupima, odnosno posebnim propisima upravnog prava. Isto tako, moguće je da se za jedno kažnjivo delo vode istovremeno krivični postupak i disciplinski postupak, što nije slučaj sa postupkom u prekršajnom pravu, koji se sa krivičnim postupkom, po pravilu, isključuje, a isto važi i za postupk po privrednim prestupima. Najzad, smatra se da u slučaju dvoumljenja koji postupak treba pokrenuti za jedno kažnjivo delo, treba pokrenuti krivični postupak, s obzirom na to da su krivična dela najteža kažnjiva dela. Do ovakvih situacija dolazi zbog toga što zakonodavno i teorijski nisu precizno razgraničena kažnjiva dela (na primer krivična dela pravnih lica i privredni prestupi). Posebno treba napomenuti da je, iz korpusa upravnog prava, krivičnom procesnom pravu veoma je blisko i upravno procesno pravo, i to zbog evidetnih sličnosti u pogledu rokova, povraćaja u pređašnje stanje, podnesaka i zapisnika, pojedinih dokaznih sredstava, itd.5 Još bliže veze sa krivičnim procesnim pravom ima policijsko pravo, kao posebni segment upravnog prava koji se odnosi na policiju i uopšte na organe unutrašnjih poslova. Policijsko pravo ima za predmet pravne norme o organizaciji i nadležnostima policije (formalno policijsko pravo), kao i pravne norme o specifičnim pravima, ovlašćenjima i zadacima policije (materijalno policijsko pravo). U skladu sa tim, predmet izučavanja policijskog prava su rešenja sadržana u Zakonu o policiji, Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji i brojnim drugim zakonskim aktima, kao i pozakonskim propisima donetim na osnovu tih zakona. Polazište za proučavanje ovih zakona i drugih propisa, pored Ustava, predstavljaju sistemski propisi o državnoj upravi, državnim službenicima i drugi koji se supsidijarno ili supletorno primenjuju na MUP i druge službe bezbednosti. Kao zakonsko pozitivno pravo, pravo unutrašnjih poslova ima najdirektnije veze sa krivičnim procesnim pravom upravo u domenu delatnosti policije u pretkrivičnom i krivičnom postupku, tj. u oblasti materijalnog policijskog prava. Osim toga, osnovni normativni izvori policijskog prava predstavljaju značajne sporedne - dopunske izvore krivičnog procesnog prava. Tako na primer, u Zakonu policiji Republike Srbije od 2005. godine određuje se pojam ovlašćenih službenih lica, tj. uniformisanih i neuniformisanih službenika koji primenjuju policijska ovlašćenja, propisuju se uslovi i način izvršenja zadržavanja i drugih službenih radnji kojima se ograničava kretanje lica; bliže se određuju pojedine potražne radnje, i slično. 5

O prekršajnom pravu i upravnom procesnom pravu detaljnije videti: Đorđević Đ.: Prekršajno pravo (sa osnovama privrednoprestupnog prava), Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2010; Gelevski S.; Kostić M.; Bulatović I.: Upravno procesno pravo, MB grafika, Niš, 2008.

23

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Prema tome, veze između prava unutrašnjih poslova i krivičnog procesnog prava bliske su i očigledne, s obzirom na veliki značaj delatnosti policije na planu rasvetljenja i rešenja krivične stvari. Taj odnos je u prošlosti bio još izraženiji, jer su organi policije u Srbiji sve do stupanja na snagu Zakonika o sudskom krivičnom postupku od 1929. godine, po pravilu, bili istražni organi, što znači da su pokretali krivični postupak i sprovodili istragu, a takođe su bili sudski organi za sve istupe, tj. prekršaje6. Najzad, u mnogim zemljama još uvek postoje tzv. policijski sudovi kao sudovi za prekršaje sa ograničenom nadležnošću u krivičnim stvarima, a policijsko pravo se identifikuje sa prekršajnim pravom („policijsko kazneno pravo“). Od momenta uvođenja tužilačke istrage, veza između krivičnog procesnog prava i policijskog prava u Republici Srbiji je još bliža i neposrednija, i po tome sličnija aktuelnom stanju u pravnom sistemu BiH i drugih zemalja koje su se opredelile za isti ili sličan koncept istrage. Tako na primer, u policijskoj istrazi policija samostalno prikuplja podatke o krivičnom delu i učiniocu i pri tome nije zavisna od naloga javnog tužioca, ali kada oni postoje, po pravilu obavezuju policiju. Za određene radnje policija mora imati nalog ili odobrenje suda, a neke radnje ne može ni izvesti tokom policijske istrage. Nakon predaje spisa, javni tužilac postaje organ gonjenja u krivičnom postupku.7 6.

Krivično procesno pravo, međunarodno pravo ljudskih prava i diplomatsko i konzularno pravo

Krivično procesno pravo ima dosta dodirnih tačaka i sa pojedinim pozitivnopravnim disciplinama koje se, s pravom, vezuju za svoju transnacionalnu, odnosno međunarodnu suštinu.U prvom redu reč je o međunarodnom pravu ljudskih prava, kao disciplini koja se evidentno emancipovala u novije vreme. Naime, tendencija zaštite ljudskih prava i sloboda na nadnacionalnom nivou traži od zakonodavca Republike Srbije i drugih zemalja da organe krivičnog postupka vežu uz čvrste zakonske oblike i forme postupanja, jer se tako štite građani od samovolje i neosnovanog uskraćivanja njihovih prava u krivičnom postupku. Polazeći od toga, može se zaključiti da sa aspekta krivičnoprocesnih odnosa i zaštite ljudskih prava i sloboda, odnosno ograničavanja moći države i samovolje postiže konvencijama, koje mogu biti kako univerzalni tako i regionalni dokumenti. Najvažniji regionalni dokument svakako je Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine, sa dodatnim protokolima, koja se često označava kao „najmanji zajednički imenitelj“ zaštite prava čoveka u Evropi, pa i interpreta6

7

Marković B.: Udžbenik sudskog krivičnog postupka Kraljevine Jugoslavije, Narodna štamparija, Beograd, 1930, str.10. Ovakav sistem istrage srećemo u Velikoj Britaniji (u Engleskoj i Velsu), Danskoj i Irskoj, a određene varijante i u novom pravu zemalja u tranziciji, na primer u Mađarskoj, BiH, i dr.

24

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

cija njenih odredbi kroz judikaturu Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava.8 S druge strane, među brojnim međunarodnih konvencijama, dekleracijama i preporukama, posebno treba izdvojiti sledeće univerzalne međunarodne dokumente: Univerzalna dekleracija o pravima čoveka iz 1948. godine, Međunarodni ugovor o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, sa dopunskim protokolima iz 1989. godine, Međunarodna konvencija o o eliminaciji svih vrsta rasne diskriminacije iz 1965. godine, Konvencija protiv mučenja i drugih oblika okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja iz 1984. godine, Standardna minimalna pravila UN za postupanje sa osuđenicima iz 1955. godine, Standardna minimalna pravila UN za primenu sudskih postupaka prema maloletnicima iz 1985. godine, Dekleracija o nezavisnosti pravosuđa iz 1989. godine, i dr. U pomenutim dokumentima nalazimo norme koje se, između ostalog, odnose na: pravo na telesni integritet i ljudsko dostojanstvo, zabranu svakog oblika diskriminacije i mučenja, uslove za lišavanje slobode odnosno ograničenje prava na slobodu i bezbednost osobe, pravo svakog čoveka na pravično suđenje, pretpostavku nevinosti, pravo na poštovanje privatnog života i zaštitu stana i prepiske, pravo na korišćenje pravnog sredstva protiv odluke državnog tela, zabranu ponovnog suđenja za isto krivično delo (ne bis in idem), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete osobama koje su neosnovano osuđene i nezakonito lišene slobode, nezavisnost i samostalnost sudske funkcije, itd. Diplomatsko i kozularno pravo takođe je grana međunarodnog prava koja ima dodirnih tačaka sa krivičnim procesnim pravom ali ne na opštem i načelnom planu, kao što je to slučaj sa međunarodnim pravom ljudskih prava, već na znatno konkretnijem planu. Inače je savremeno diplomatsko i kozularno pravo kodifikovano usvajanjem više univerzalnih konvencija, na kojima se i fundira ova oblast međunarodnog javnog prava (Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine, i dr.). Tako je, na primer, predviđeno da diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je pritvorenik državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva, imaju pravo da u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorom i sa znanjem sudije za prethodni postupak obilaze pritvorenika, kao i da bez nadzora razgovaraju sa njim. O obilasku diplomatsko-konzularnog, odnosno predstavnika ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, sudija za prethodni postupak će obavestiti upravnika zavoda u kojem je okrivljeni pritvoren. Bliske veze krivičnog procesnog prava sa diplomatskim i kozularnim pravom najbolje se uočavaju kod procesnog imuniteta, odnosno kod privilegija i imuniteta diplomatskih predstavnika i misija, ali i kod brojnih drugih pitanja. Tako na 8

Uporedi: Sijerčić-Čolić H.: Krivično procesno pravo: krivičnoprocesni subjekti i krivičnoprocesne radnje, Pravni fakultet, Sarajevo, 2005, str. 29-31.

25

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

primer, poseban oblik pravne pomoći u širem smislu predstavlja unutrašnja pravna pomoć koja se putem konzula odvija u inostranstvu. Ova pomoć sastoji se, između ostalog, u dostavljanju pismena u krivičnim stvarima koja se domaćim državljanima dostavljaju preko konzula. Međutim, do pružanja pravne pomoći putem konzularnih organa, kao dela državne uprave nadležnog za spoljne poslove, može doći samo ako je takva mogućnost izričito predviđena u međunarodnom ugovoru, odnosno ako se strana država sa time saglasi. 7.

Krivično procesno pravo, kriminalistika i kriminologija

Kriminalistika je nauka koja sistematski otkriva, usavršava i primenjuje najpodesnije taktičke i tehničke metode i sredstva za otkrivanje krivičnih dela i identifikovanje, pronalaženje i hvatanje njihovih učinilaca. Uobičajeno je da se kriminalistika kao nauka deli na: kriminalističku tehniku, kriminalističku taktiku i kriminalističku metodiku, a u novije vreme i na kriminalističku operativu. Kriminalistička tehnika je grana kriminalistike koja se bavi otkrivanjem, proučavanjem, usavršavanjem i primenom najpodesnijih metoda prirodnih i tehničkih nauka radi što uspešnijeg otkrivanja predmeta i tragova koji mogu poslužiti kao izvori materijalnih dokaza o krivičnom delu i učiniocu. Kriminalistička tehnika se deli na registracionu, operativnu i istražnu tehniku, a njena znanja se primenjuju za uspešno otkrivanje tragova i predmeta koji su u vezi sa izvršenim krivičnim delom, koji će poslužiti kao materijal za uspešno sprovođenje kriminalističko-tehničkih ekspertiza. Kriminalistička taktika je grana kriminalistike koja se bavi uopštavanjem i sistematskom obradom iskustva kriminalističkih organa u određena pravila, koja se primenjuju za uspešno izvođenje pojedinih potražnih i radnji dokazivanja (istražnih radnji). Znanja iz ove grane kriminalistike primenjuju se naročito kod izvođenja radnji kojima se otkrivaju i obezbeđuju dokazi radi utvrđivanja pravno relevantnih činjenica o krivičnom delu i učiniocu. Tako se kod radnji dokazivanja može govoriti o taktici izvođenja pretresanja, taktici saslušanja osumnjičenog i slično, a kod potražnih radnji o taktici hapšenja, taktici patroliranja, taktici praćenja itd. Inače, termin «kriminalistička taktika» prvi put je upotrebio A. Vajngart u svom istoimenom delu iz 1904. godine. Kriminalistička metodika, kao grana kriminalistike, predstavlja posebni deo kriminalističke taktike, koji proučava najpodesnija pravila iskustva (taktičke metode i sredstva) s ciljem otkrivanja pojedinih vrsta krivičnih dela. Naime, dok kriminalistička taktika proučava najpodesnija pravila iskustva za što uspešnije izvođenje potražnih i radnji dokazivanja, radi otkrivanja i utvrđivanja svih krivičnih dela, dotle kriminalistička metodika, primenjujući ista pravila iskustva, otkriva i utvrđuje sve okolnosti koje su osobene i specifične za pojedine vrste krivičnih dela. Zbog toga se u ovoj grani kriminalistike može govoriti o metodici istraživanja džepnih krađa, prevara, razbojništava, ubistava, špijunaže i slično. 26

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Kriminalistička operativa predstavlja disciplinu kriminalistike koja izučava i usavršava specifične metode i sredstva koja se odobravaju i primenjuju po posebnom postupku i u određenim kriminalističko-operativnim situacijama (koje nisu obuhvaćene kriminalističkom taktikom, tehnikom i metodikom), kao i kriminalističko-operativni značaj i kriminalističko-operativno korišćenje svih tragova, predmeta, činjenica i okolnosti, radi njihove praktične primene u sprečavanju i otkrivanju krivičnih dela, njihovih učinilaca i obezbeđenja dokaza9 Krivično procesno pravo ima veoma bliske veze i dosta dodirnih tačaka sa kriminalistikom, bez obzira na to što je ona vanpravna nauka. Naime, krivično procesno pravo apstraktno propisuje sadržinu i formu krivičnoprocesnih radnji (npr. saslušanja osumnjičenog), a kakav će konkretan rezultat izvođenja pojedinih procesnih radnji biti, odnosno kakvi će se činjenični podaci dobiti izvođenjem krivičnoprocesnih radnji, u velikoj meri zavisi od uspešne primene znanja iz oblasti kriminalistike od strane procesnih subjekata, a naročito policije. Međutim, u izvođenju i neformalnih, potražnih i procesno validnih, radnji dokazivanja, moraju se podjednako i u potpunosti poštovati zakonska forma, kao i određene zakonske zabrane u njihovom izvođenju. Najopštije posmatrano, kriminologija je nauka o kriminalitetu (lat. crimen – zločin, grč. logos – nauka, znanje) i srodnim društveno-štetnim pojavama. Sam izraz „kriminologija“ je prvi upotrebio francuski autor M. Topinar u svom delu „Antropologija“, izdatom 1879. godine u Parizu 10. Konkretnije posmatrano, kriminologija je nauka koja se bavi proučavanjem pojavnih oblika kriminalnog ponašanja, uzroka i uslova koji dovode do takvog ponašanja, odnosno kriminogenih faktora koji neposredno utiču na vršenje krivičnih dela od strane pojedinaca, kao i preventivnih i represivnih mera za uspešnu borbu protiv kriminaliteta. Prema tome, postoje određene grane kriminologije koje imaju više dodirnih tačaka i tešnje su povezane sa krivičnim procesnim pravom. Među njima poseban značaj imaju kriminalna fenomenologija i kriminalna etiologija, a po nekim autorima i kriminalna terapeutika.11 Kriminalna etiologija, kao najvažnija grana kriminologije, proučava kriminogene faktore, tj. uzroke i uslove koji dovode do kriminalnog ponašanja pojedinaca. Ovi faktori mogu biti unutrašnji (endogeni) koji se nalaze u samom psihičkom sklopu lica, ili spoljašnji (egzogeni) koji se nalaze u neposrednoj okolini tog lica. Ova grana kriminologije ima poseban značaj jer je sve prisutniji zahtev za svestrano izučavanje ličnosti učinioca krivičnog dela još u krivičnom postupku, kako bi mu se izrekla adekvatna krivična sankcija i time, u postupku njenog izvršenja, postigao što bolji uspeh u resocijalizaciji. Bošković M.: Kriminalistička operativa I ,Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd, 2002, str. 54. O određivanju pojma kriminologije detaljnije videti: Horvatić Ž.: Elementarna kriminologija, Školska knjiga, Zagreb, 1994, str. 18 – 21. 11 Dimitrijević D., Krivično procesno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1971, str. 32.

9

10

27

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Kriminalna fenomenologija proučava pojavne oblike, strukturu i razvoj kriminalnog ponašanja, odnosno negativnog i društvenoštetnog ponašanja pojedinaca. Pojavni oblici ovih ponašanja kreću se uglavnom u okviru krivičnih dela i drugih kažnjivih dela. Međutim, kriminalna fenomenologija proučava i neka negativna ponašanja van ovog okvira, naročito kod maloletnika, koja se graniče sa kriminalnim ponašanjem, kao što su na primer skitničenje, bekstvo iz škole, sa radnog mesta i slično. Krivično procesno pravo ima određene veze sa ovom granom kriminologije na planu činjeničnog i pravnog oformljenja krivičnog događaja, pri čemu saznanja iz ove grane kriminologije pružaju određenu pomoć organu krivičnog postupka. Najzad, kriminalna terapeutika kao grana kriminologije proučava preventivne i represivne mere i njihovo dejstvo u borbi protiv kriminaliteta. Ova grana kriminologije dolazi do izražaja u samom postupku izvršenja krivičnih sankcija. Naime, pre početka izvršenja krivičnih sankcija, na osnovu rezultata istraživanja tima stručnjaka utvrđuje se dijagnoza, koja predstavlja osnov prognoze rezultata koji se mogu očekivati u postupku izvršenja krivičnih sankcija. 8.

Krivično procesno pravo i sudska psihologija

Sudska psihologija predstavlja sistematsko istraživanje psihičkih zbivanja učesnika u krivičnom postupku prilikom otkrivanja istine i donošenja presude. Znanja iz oblasti sudske psihologije naročito se primenjuju u procesu dokazivanja, odnosno izvođenja pojedinih dokaza. Tako se posebno govori o psihologiji iskaza okrivljenog, svedoka, veštaka, maloletnika, dece i slično12. Zbog toga je potrebno da policijski službenici, javni tužioci i sudije poseduje određena opšta znanja ne samo iz oblasti psihologija kriminala, već i iz oblasti sudske psihologije, s tim što se za razjašnjenje određenih ponašanja subjekata u krivičnom postupku, naročito kod složenih krivičnih stvari, može angažovati i psiholog u svojstvu veštaka. Posedovanje ovog znanja omogućiće policijskom službeniku, javnom tužiocu i sudiji da uspešno proverava verodostojnost i utvrđuje vrednost iskaza svedoka, okrivljenog, odnosno osumnjičenog, i veštaka, jer će moći da ocenjuju ne samo ono što ova lica manifestuju živom rečju, već i njihova psihička doživljavanja tokom iskazivanja. Sudsku psihologiju treba razlikovati od kriminalističke psihologije (kao i psihologije kriminala). Kriminalistička psihologija proučava psihičke procese i psihička svojstva, i označava zakonitosti njihovog manifestovanja u specifičnim situacijama karakterističnim za delatnost policije. Nasuprot tome, psihologija kriminala proučava specifična psihička zbivanja i doživljavanja učinioca krivičnog dela pre, u toku i posle izvršenja dela. Preciznije, ova disciplina se bavi 12

Uporedi: Grasberger R.: Psihologija krivičnog postupka, Veselin Masleša, Sarajevo, 1958, str. 2; Aćimović M.: Uvod u psihologiju krivičnog postupka, Savremena administracija, Beograd, 1979, str. 72.

28

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

psihološkim determinantama kriminaliteta i psihičkim životom ljudi uopšte, koji imaju krupan krivičnopravni, kriminološki i kriminalistički značaj. 13 Pored psihologije kriminala i sudske psihologije, postoje i neke srodne grane psihologije koje su u vezi sa kriminalitetom uopšte. Tako, na primer, zatvorska psihologija proučava psihu i psihička doživljavanja osuđenih lica za vreme izdržavanja kazne u kazneno-popravnim ustanovama, dok se tzv. zakonska psihologija bavi proučavanjem psiholoških pojmova usvojenih od strane zakonodavca i nalaze se u krivičnom zakonodavstvu. Krivično procesno pravo i psihologija kriminala, odnosno sudska psihologija takođe imaju određene veze i dodirne tačke na planu utvrđivanja pravno relevantnih činjenica, čijim se utvrđivanjem doprinosi rasvetljenju i rešenju konkretne krivične stvari. Pri tome, psihologijea kriminala i sudska psihologija svojim znanjima naročito doprinose svestranom i potpunom sagledavanju jedne subjektivne strane krivičnog događaja, tj. sagledavanju činjenica koje se odnose na učinioca krivičnog dela. Prema tome, jasna je veza između krivičnog procesnog prava i sudske psihologije, koja svojim znanjem doprinosi svestranom i potpunom sagledavanju jednog krivičnog događaja, a naročito njegove subjektivne strane, tj. sagledavanju činjenica koje se odnose na učinioca krivičnog dela. 9

Krivično procesno pravo i pravna medicina

Pravna medicina je zajednički naziv za sudsku medicinu i sudsku psihijatriju koje se u teoriji krivičnog procesnog prava pretežno smatraju samostalnim naučnim disciplinama. Prema tome, pravna medicina predstavlja primenjenu medicinsku - biološku nauku koja obuhvata sudsku medicinu i sudsku psihijatriju, s tim što i sudska psihijatrija spada u medicinske discipline.14 Sudska medicina je specijalna grana medicine čiji je osnovni zadatak da analizira i utvrđuje određene promene koje su nastale u vezi sa oštećenjem zdravlja i organizma i da ove promene tumači za potrebe pojedinih grana prava, a naročito za potrebe krivičnog procesnog i građanskog procesnog prava. Naime, kod nekih vrsta krivičnih dela postoje takve sporne pravno relevantne činjenice koje se mogu, ili moraju, utvrđivati primenom posebnog stručnog znanja iz ove oblasti medicine. To je naročito slučaj sa krivičnim delima protiv života i tela, s tim što se potreba za primenom ovog znanja može pojaviti i kod drugih krivičnih dela, čijim se izvršenjem narušava fizički integritet jednog lica. Znanja iz oblasti sudske medicine primenjuju se u krivičnom postupku u prvom redu putem sudskoO nekim aspektima psihologije kriminala detaljnije videti Radulović D.: Psihologija kriminala - psihopatija i prestupništvo, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju; Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 2006. 14 O ovim granama medicini detaljnije videti: Tasić M. i dr.: Sudska medicina, Zmaj, Novi Sad, 2008; Krstić B.: Sudska psihijatrija, Punta, Niš, 2002; Kovačević R. Pravna medicina, Pravni fakultet, Banja Luka, 2007.

13

29

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

medicinskih veštačenja, ali i pružanjem stručne pomoći od strane specijalista iz ove oblasti, na primer kod telesnog pregleda, ekshumacije i slično. Krivično procesno pravo i sudska medicina, kao integralni deo pravne medicine, imaju određene veze i dodirne tačke na planu utvrđivanja pravno relevantnih činjenica, čijim se utvrđivanjem doprinosi rasvetljenju i rešenju konkretne krivične stvari. S pravom se, na primer, traži da policijski službenici koji primenjuju policijska ovlašćenja poseduju određena opšta znanja iz sudske medicine, kako bi što uspešnije koristili pomoć stručnih lica iz ove oblasti. Isto tako, od lekara-specijalista sudske medicine zahteva se opšte poznavanje pravnih propisa iz krivičnog procesnog prava, kako bi mogli uspešno da odgovore na pitanja organa krivičnog postupka koja se odnose na utvrđivanje ovih spornih činjenica. Postoje određene grane sudske medicine čija saznanja naročito dolaze do primene u krivičnom postupku. To su traumatologija, koja proučava povrede i nasilnu smrt usled tih povreda, i teratologija koja proučava razne oblike nakaznosti i smrt usled toga. U okviru traumatologije može se posebno govoriti o toksikologiji koja proučava otrove i njihovo dejstvo na organizam čoveka. Sudska psihijatrija je primenjena psihijatrija u krivičnom postupku, čiji je predmet izučavanja obolela psiha svih krivičnoprocesnih subjekata, a naročito okrivljenog. Naime, da bi neko lice dobilo svojstvo subjekta u krivičnom procesnom pravu ono, po pravilu, mora da ima određeni uzrast (godine starosti) i da bude duševno zdravo. Ako se posumnja u duševno zdravlje učesnika u krivičnom postupku, organ krivičnog postupka mora da imenuje za veštaka lekara-psihijatra, koji će sprovesti veštačenje duševnog stanja toga lica. Na ovaj način koristi se posebno stručno znanje iz oblasti psihijatrije s ciljem utvrđivanja spornih činjenica, koje se odnose na subjektivnu stranu krivičnog događaja. Krivično procesno pravo i sudska psihijatrija, kao integralni deo pravne medicine, takođe su povezane na planu korišćenja posebnog stručnog znanja iz oblasti psihijatrije, kojim se utvrđuje bolesno stanje psihe i uticaj takvog stanja na procesnog subjekta da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima, kao i druge devijacije psihe. Utvrđivanje činjenica iz ove oblasti odnosi se u prvom redu na duševno stanje osumnjičenog, odnosno okrivljenog, i to kako u vreme izvršenja krivičnog dela, tako i u vreme vođenja krivičnog postupka, s tim što se mogu utvrđivati i određene devijacije u psihi drugih subjekata, kao što je patološka lažljivost svedoka, kverulantska paranoja kod tužioca i slično.

30

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava II KRIVIČNO PROCESNO PRAVO KAO GRANA ZAKONODAVSTVA 1.

Pojmovno određenje krivičnog procesnog prava kao grane zakonodavstva

Određivanje pojma krivičnog procesnog prava ima odlučujući uticaj na izgradnju naučne sistematike u metodološkoj obradi ove grane prava. Uprkos tome, još uvek postoje različita shvatanja o pojmu krivičnog procesnog prava kao grane zakonodavstva. Do razlike u shvatanjima dolazi zbog toga što se različito shvata sama suština i sadržina ovog prava i zavisno od toga pridaje veći značaj ovom ili onom osnovnom obeležju, odnosno zbog različitog polaznog osnova pri definisanju (jurističkog ili realističkog). Naime, u teoriji krivičnog procesnog prava postoji shvatanje koje pridaje veći značaj krivičnoprocesnoj radnji, zatim shvatanje koje primat daje krivičnoprocesnom odnosu i najzad, shvatanje koje na neki način pridaje skoro isti značaj i krivičnoprocesnoj radnji i krivičnoprocesnom odnosu. Na osnovu ovih shvatanja izgrađena su tri osnovna pojma ove grane prava: 1) pojam krivičnog procesnog prava sa krivičnoprocesnom radnjom, 2) pojam krivičnog procesnog prava sa krivičnoprocesnim odnosom i 3) pojam krivičnog procesnog prava sa krivičnoprocesnom radnjom i krivičnoprocesnim odnosom. Uz to da napomenemo da su u krivičnoprocesnoj teoriji moguća i da postoje i drukčija shvatanja krivičnog procesnog prava, odnosno postoje i drugačiji pristupi definisanju ove grane zakonodavstva. Među njima se svojom originalnošću posebno izdvaja shvatanje prema kome se ovo pravo definiše sa krivičnoprocesnim subjektom, radnjom i odlukom (tripartitna realistička definicija krivičnog procesnog prava).15 Da bi se pravilno odredio pojam krivičnog procesnog prava kao grane zakonodavstva, mora se primenom analize i sinteze utvrditi koja osnovna obeležja čine suštinu i bitnu sadržinu ove grane prava. Kako se radi o zakonskom pravu, mora se voditi računa i o stavu zakonodavca koji dolazi do izražaja u mnogim zakonskim rešenjima. Polazeći od ovih zahteva, smatramo da je prvo osnovno obeležje ovog prava subjekt, koji je svojstven svim granama pozitivnog prava, s tim što se u ovom slučaju naziva krivičnoprocesni subjekt, jer se pojavljuje i egzistira u krivičnom postupku. Pravnim propisima je tačno predviđeno ne samo koja se lica mogu pojaviti u krivičnom postupku kao subjekti, već je određen i njihov fond prava i dužnosti, kao i forma ostvarivanja ovih prava i dužnosti, koja u stvari predstavljaju skup delatnosti subjekata. Međutim, da bi krivičnoprocesni subjekti mogli da ostvare svoj fond prava i dužnosti, oni moraju da budu aktivni, tj. moraju da realizuju ova 15

Jekić Z., Krivično procesno pravo, GDP “Dimitrije Davidović”, Smederevo, 1998, str. 9-12.

31

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

prava i dužnosti zakonom predviđenom i uređenom delatnošću. Sama delatnost krivičnoprocesnih subjekata manifestuje se u formi različitih krivičnoprocesnih radnji. Najzad, s pravom se smatra da tokom pravno normirane delatnosti i povodom te delatnosti, krivičnoprocesni subjekti stupaju u određene krivičnoprocesne odnose. Na ovaj način dolazi se do zaključka da su naredna osnovna obeležja ovog prava krivičnoprocesna radnja i krivičnoprocesni odnos. Na kraju, kao što smo napomenuli, normalno je da se kao osnovno obeležje označi i predmet, a samim tim i zadatak krivičnog procesnog prava. Prema tome, smatramo da se pojam ovog prava može odrediti na sledeći način: krivično procesno pravo je sistem pravnih propisa kojima se određuju krivičnoprocesni subjekti, predviđa sadržina i forma njihove delatnosti i regulišu krivičnoprocesni odnosi radi rasvetljenja i rešenja krivične stvari i, samim tim, ostvarenja krivičnopravne zaštite države od kriminaliteta. 2.

Osnovna obeležja krivičnog procesnog prava

Osnovna i najviša obeležja krivičnog procesnog prava sadržana su u samom pojmu, tj. u napred izloženoj definiciji. Analizom ove definicije utvrđuje se postojanje sledećih osnovnih obeležja ove grane prava: 1) krivičnoprocesni subjekt, 2) krivičnoprocesna radnja, 3) krivičnoprocesni odnos i 4) predmet krivičnog procesnog prava. Krivičnoprocesni subjekt je osnovno obeležje svih pozitivnih prava, pa i krivičnog procesnog prava. Naime, bez postojanja krivičnoprocesnog subjekta ne može se zamisliti kako postojanje krivičnog procesnog prava, tako i ostvarenje zadatka toga prava, tj. rasvetljenje i rešenje krivične stvari. Isto tako, zahvaljujući usvojenom načelu odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija, svaki konkretni subjekt je nosilac određene funkcije. Pošto postoje glavne i sporedne funkcije u krivičnom procesnom pravu, shodno tome postoje i glavni i sporedni subjekti kao nosioci ovih funkcija. Postoje tri glavne funkcije: optužba, odbrana i suđenje, i tri glavna krivičnoprocesna subjekta: ovlašćeni tužilac kao nosilac funkcije optužbe, okrivljeni kao nosilac funkcije odbrane i krivični sud kao nosilac funkcije suđenja. Ima više sporednih funkcija i sporednih subjekata kao njihovih nosilaca. Na osnovu ovoga može se zaključiti da je prihvaćen širi pojam subjekta, tj. pored glavnih obuhvaćeni su i sporedni subjekti. Krivičnoprocesna radnja je osnovno obeležje krivičnog procesnog prava, baš zbog postojanja krivičnoprocesnih subjekata. Naime, krivičnoprocesni subjekti kao nosioci procesnih funkcija ovlašćeni su da preduzimaju pravno normiranu delatnost u krivičnom postupku, koja je usmerena na realizaciju predmeta krivičnog procesnog prava. Prema tome, krivičnoprocesna radnja predstavlja zakonom predviđenu i uređenu delatnost krivičnoprocesnih subjekata u krivičnom postupku. Mada postoji raznovrsna delatnost krivičnoprocesnih subjekata, ipak je ova delatnost u osnovi usmerena na ostvarenje krivičnoprocesnog zadatka, tj. prvenstveno na rasvetljenje i rešenje krivične stvari. 32

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Krivičnoprocesni odnos kao osnovno obeležje krivičnog procesnog prava je u neraskidivoj vezi sa krivičnoprocesnom radnjom. Naime, krivičnoprocesni subjekti preduzimajući pravno normiranu delatnost stupaju u međusobne odnose. Prema tome, krivičnoprocesni odnos je u određenoj zavisnosti od krivičnoprocesne radnje, jer nastaje, razvija se i prestaje baš zbog pravno normirane delatnosti krivičnoprocesnih subjekata. Zbog uske povezanosti krivičnoprocesne radnje i krivičnoprocesnog odnosa može se zaključiti da ova dva osnovna obeležja krivičnog procesnog prava predstavljaju dve strane iste sadržine. Predmet krivičnog procesnog prava je takođe osnovno obeležje krivičnog procesnog prava. Osnovni predmet krivičnog procesnog prava je krivična stvar (causa criminalis). Osim osnovnog predmeta, postoji i sporedni predmet krivičnog procesnog prava u koji spadaju: prethodna - prejudicijalna pitanja, imovinskopravni zahtev i troškovi krivičnog postupka. Najzad, zadatak krivičnog procesnog prava je rasvetljenje i rešenje krivične stvari, kao i rešavanje pitanja koja spadaju u sporedni predmet. Pri tome se prvenstveno ostvaruje osnovni predmet krivičnog procesnog prava, tj. rasvetljenje i rešenje krivične stvari, a uporedo sa tim realizuje se i sporedni predmet krivičnog procesnog prava. 3.

Podela krivičnog procesnog prava

Poznato je da se krivično procesno pravo može teorijski podeliti i razvrstati na nekoliko grupa, te da su uobičajne podele na: 1) opšte i posebno krivično procesno pravo; 2) osnovno i dopunsko krivično procesno pravo, i 3) glavno i sporedno krivično procesno pravo. Tako opšte krivično procesno pravo važi za sve krivične stvari i za sve okrivljene ukoliko nije izrečito propisan izuzetak, dok posebno krivično procesno pravo važi za rasvetljenje i rešenje samo određenih krivičnih stvari, ili za suđenje određenim licima (na primer, krivično procesno pravo za maloletnike). S druge strane, osnovno krivično procesno pravo je ono koje je sadržano u aktuelnom Zakoniku o krivičnom postupku, dok je dopunsko krivično procesno pravo ono koje je sadržano u svim drugim propisima koji, u manjoj ili većoj meri, uređuju oređena pitanja krivičnog postupka (na primer, odredbe Zakona o policiji, Zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku, i dr.). Najzad, glavno krivično procesno pravo se odnosi isključivo na krivično procesnu materiju, dok se sporedno krivično procesno pravo se odnosi na neku drugu materiju, ali sadrži i pojedine odredbe koje se odnose na krivični postupak ili imaju uticaj na njega(na primer, odredbe ustava Republike Srbije o pravima lica lišenog slobode, i sl.). Najvažnija podela krivičnog procesnog prava ipak je na unutrašnje i međunarodno krivično procesno pravo. Unutrašnje krivično procesno pravo obuhvata sve propise krivično procesnog prava Republike Srbije. Međunarodno krivično procesno pravo je sastavni deo međunarodnog krivičnog prava, kao 33

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

posebne pravne discipline koja se emancipovala u poslednjih nekoliko decenija, a obuhvata ratifikovana i opšteprihvaćene pravila međunarodnog prava koja se odnose na krivični postupak i krivično pravosuđe. Zaključuje se da međunarodno krivično pravo u sebi objedinjuje pravne norme nacionalnog, nadnacionalnog i supranacionalnog karaktera, i da ga čine s jedne strane propisi međunarodnog materijalnog krivičnog prava, a s druge strane propisi međunarodnog krivičnog procesnog prava. Treba naglasiti da u teoriji susrećemo i drugačije podele krivičnog procesnog prava, na primer podele na redovno i vanredno krivično procesno pravo, kao i na trajno i privremeno krivično procesno pravo.16 4.

Izvori krivičnog procesnog prava

Izvore krivičnog procesnog prava možemo odrediti kao opšte pravne akte koji sadrže pravne norme kojima je regulisano rasvetljenje i rešenje određene krivične stvari u krivičnom postupku. U izvore krivičnog procesnog prava Republike Srbije spadaju Ustav iz 2006. godine i veliki broj zakona ali i ratifikovanih međunarodnih ugovora, kao i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Naime, prema Ustavu Srbije, opšteprihvaćrna pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori čine sastavni deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju (čl. 16. st. 2. US). Pored toga, predviđena je i neposredna primena ljudskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (čl. 18. US). Savremeni trenutak obeležen je intenzivnom pravnom regulativom kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. U tom smislu, možemo govoriti o sledećim zakonima koji se smatraju najvažnijim pravnim izvorima za materiju krivičnog procesnog prava: t
Zakonik o krivičnom postupku (Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13) t
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (Službeni glasnik RS, br. 85/05); t
Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela (Službeni glasnik RS, br. 97/08); t
Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela (Službeni glasnik RS, br. 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05, 61/05, 72/09, 72/11, 101/11, 32/13 ); t
Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine (Službeni glasnik RS, br. 67/03, 135/04, 61/05, 101/07, 104/09, 101/11); 16

Simović M.: Krivično procesno pravo, Fakultet za bezbjednost i zaštitu, Banja Luka, 2007, str. 30

34

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t
t


Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala (Službeni glasnik RS, br. 61/05, 104/09); Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku (Službeni glasnik RS, br. 85/05); Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (Službeni glasnik RS, br. 20/09); Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (Službeni glasnik RS, br. 32/13); Krivični zakonik (Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12). Zakon o policiji (Službeni glasnik RS, br. 101/05, 63/09); Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji (Službeni glasnik RS, br. 42/02, 111/09); Zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji (Službeni glasnik RS, br. 88/09, 55/12); Zakon o advokaturi (Službeni glasnik RS, br. 31/11. 24/12); Zakon o javnom tužilaštvu (Službeni glasnik RS, br. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11); Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava (Službeni glasnik RS, br. 101/13); Zakon o sudijama (Službeni glasnik RS, br. 116/08, 58/09, 104/09, 101/10, 8/12, 121/12, 124/12, 101/13); Zakon o uređenju sudova (Službeni glasnik RS, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13); Zakon o Visokom savetu sudstva (Službeni glasnik RS, br. 116/08, 101/10, 88/11); Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (Službeni glasnik RS, br. 55/14). Zakon o izvršenju kazne za krivična dela organizovanog kriminala (Službeni glasnik RS, br. 72/09, 101/10,). Zakon o sudskim veštacima (Službeni glasnik RS, br. 44/10); Zakon o tajnosti podataka (Službeni glasnik RS, br. 104/09), Zakona o elektronskim komunikacijama (Službeni glasnik RS, br. 44/10), i dr.

Međunarodni izvori krivičnog procesnog prava su raznovrsni međunarodni ugovori, koji se mogu podeliti na bilateralne i multilateralne, a ovi drugi na regionalne i univerzalne. Bilateralni ugovori su po vremenu nastanka četvorojaki. Tako, imamo ugovore koje je Srbija sklopila pre stvaranja Jugoslavije, zatim ugovore koje je sklopila Kraljevina Jugoslavija, ugovore koje je sklopila Jugoslavija nakon 1945. godine (DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ) i, najzad, ugovore koje je sklopila Republika Srbija nakon 2006. godine. Interesantno je napomenuti da je Kraljevina Jugoslavija sklopila tri bilateralna ugovora sa dve države, dok je Srbija kao 35

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

država pre stvaranja Jugoslavije sklopila četiri takva ugovora sa isto toliko zemalja, od kojih je najstariji Konvencija o izdavanju krivaca zaključena između Srbije i Švajcarske 1887. godine. Najzad, značajni pravni izvori za krivično procesno pravo su i ratifikovani multilateralni međunarodni ugovori, među kojima se izdvajaju: t
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zaključena u okviru Saveta Evrope u Rimu, 4. novembra 1950. godine (stupila na snagu 1953. godine), s Protokolima br. 1, 2, 4, 6, 7, 11 i 13; ratifikovana zajedno s Protokolima Zakonom t
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, sklopljen u okviru UN 19. decembra 1966. godine (stupio na snagu 23. marta 1976. godine), potpisan i ratifikovan od strane bivše SFRJ 30. januara 1971. godine (Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, br. 7/71); t
Konvencija UN protiv torture i drugih načina okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, sklopljena 10. decembra 1984. godine, ratifikovana od bivše SFRJ zakonom od 20. juna 1991. godine (Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, br. 9/91); t
Konvencija o policijskoj saradnji u jugoistočnoj Evropi, ratifikovana zakonom od 2007. godine (Službeni glasnik RS, br. 70/07); i t
Sporazum o strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, potvrđen zakonom od 2009. godine (Službeni glasnik RS, br. 38/09), i drugi međunarodni ugovri, ako i opšta pravila međunarodnog prava. 5.

Istorijski razvoj krivičnog procesnog prava

Istorijski razvoj krivičnog procesnog prava može se uspešno sagledati samo u sklopu opšteg društveno-ekonomskog i političkog razvoja društva u celini. Naime, krivično procesno pravo je u svom razvoju bilo zavisno kako od društvenoekonomskog i političkog razvoja u celini, tako i od stava vladajuće klase u borbi protiv kriminaliteta, odnosno od njene strategije i taktike u toj borbi. Sama strategija i taktika borbe protiv kriminaliteta izgrađivala se na dvema oprečnim tendencijama: s jedne strane imala se u vidu efikasnost krivičnog gonjenja u smislu da ni jedan učinilac ne ostane nekažnjen, a s druge strane, težilo se što je moguće manjem ograničenju ustavom garantovanih sloboda i prava građana. Prema tome, efikasnost krivičnog gonjenja treba da bude usklađena sa ograničenjem ličnih sloboda i prava građana uopšte, i prava na odbranu okrivljenog u krivičnom postupku, što je veoma teško. Zavisno od toga kojoj je od ovih tendencija dat primat, u dasadašnjem istorijskom razvoju krivičnog procesnog prava izgradila su se i smenila tri osnovna tipa krivičnog postupka: optužni (akuzatorski), istražni (inkvizicioni) i savremeni (mešoviti) krivični postupak.

36

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

5.1. Optužni (akuzatorski) krivični postupak Istorijski posmatrano, optužni krivični postupak je najstariji. Ovaj tip postupka bio je karakterističan za period robovlasništva i ranog feudalizma, a naročito se primenjivao u razvijenim robovlasničkim državama Atine i Rima. Nazvan je optužni (akuzatorski), zbog toga što su u njemu načelo optužbe i funkcija tužioca došli naročito do izražaja. U modifikovanom obliku, ovaj postupak je i danas karakterističan za mnoge anglosaksonske zemlje, naročito za Sjedinjene Američke Države i Englesku.17 U samom nazivu ovog tipa postupka sadržane su njegove osnovne odlike, ili iz njega neposredno proističu. Tako je njegova bitna karakteristika da se odvijao u obliku spora dveju ravnopravnih stranaka - tužioca i optuženog, pred sudom koji je bio dužan da ovaj spor reši. Tužilac je pokretao krivični postupak i zasnivao spor tužbom. Tužbu je podnosio sudu, po kojoj je ovaj postupak dobio ime i bez koje nije mogao započeti. Kao tužilac moglo je da se pojavi, u prvom redu, lice koje je oštećeno krivičnim delom, a zatim i bilo koji drugi građanin i da podnese dokaze kako bi dokazivao osnovanost tužbe, što znači da je na njemu bio teret pružanja dokaza. Celokupna delatnost tužioca u krivičnom postupku jednim imenom nazivala se funkcijom gonjenja. Druga stranka u ovom tipu krivičnog postupka bio je optuženi, lice protiv koga je tužilac podnosio tužbu, tvrdeći da je učinilo krivično delo i tražeći da ga sud kazni. Optuženi je sa tužiocem bio ravnopravna stranka i imao je dužnost samo da se upusti u postupak koji je pokrenuo tužilac, koja se svodila na to da se odazove pozivu suda i da pruži odgovore na tužbu. Naime, on je bio dužan da odgovori samo na pitanje da li tužbu smatra osnovanom ili ne. Imao je pravo da podnosi bilo kakve dokaze i da ih izvodi na glavnom pretresu. Prema tome, na optuženom nije ležao teret pružanja dokaza. Celokupna delatnost okrivljenog u ovom tipu postupka nazivala se funkcijom odbrane. Položaj suda u optužnom krivičnom postupku bio je objektivan, jer sud nije mogao da pokrene krivični postupak, niti je na njemu bio teret pružanja dokaza. Isto tako, sud je bio u pasivnom položaju, tj. bio je objektivni i pasivni posmatrač spora stranaka, jer su tužilac i optuženi ne samo predlagali dokaze, već su ih sami i izvodili. Sud je na osnovu izvedenih dokaza na glavnom pretresu bio dužan da donese presudu, a takođe se starao o redu u postupku, tj. da se dokazi izvode po zakonu i u odgovarajućoj formi. Prema tome, celokupna delatnost suda nazivala se funkcijom suđenja. Sam krivični postupak odvijao se na glavnom pretresu, odnosno u zasedanju suda. Nije bilo prethodnog postupka, već je arhont kao viši sudski službenik primao tužbu, izvodio neke pripremne radnje i određivao vreme zasedanja suda. Zasedanje porotnog suda koji se sastojao od 501 porotnika, bilo je javno, na forumu pod otvorenim nebom. Presuda se donosila većinom glasova, a samo glasanje 17

Detaljnije videti: Krapac D.: Engleski kazneni postupak, Pravni fakultet, Zagreb, 1995, str. 15-167.

37

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

obavljano je stavljanjem određenih predmeta u urnu. Presuda (verdikt) je mogla biti osuđujuća (kondemnatorna) ili oslobađajuća (liberatorna). Izrečenu presudu porota nije obrazlagala, tj. nije iznosila razloge za izricanje takvog verdikta.18 Prema tome, iz osnovne karakteristike ovog postupka - da je to bio spor stranaka pred sudom - proističu i ostale karakteristike. Najpre, osnovne funkcije: optužba, odbrana i suđenje, bile su odvojene i vršili su ih posebni subjekti: tužilac, optuženi i sud. Zatim, vladala je dispoziciona maksima stranaka, tj. od volje tužioca zavisilo je da li će se pokrenuti krivični postupak i dokle će trajati, a naročito koji će se dokazi predložiti i izvesti. Optuženi je bio ravnopravna stranka sa tužiocem i imao je maksimalno povoljan položaj, tj. bio je ovlašćen da ostvaruje svoje pravo odbrane prema tužiocu. Sud je bio u objektivnom pasivnom položaju u pogledu dokazivanja, tj. bio je vezan predlozima stranaka u vezi sa dokazima i njihovim izvođenjem. Na osnovu karakteristika ovog tipa krivičnog postupka može se zaključiti da je on bio izgrađen na postavci prema kojoj je tendencija očuvanja ličnih prava i sloboda građana preovladavala nad tendencijom efikasnosti krivičnog gonjenja, što je bila njegova slaba strana kada je reč o efikasnosti borbe protiv kriminaliteta. Najzad, ovaj tip krivičnog postupka imao je izrazito klasni karakter, jer je bio predviđen i sprovodio se samo protiv robovlasnika, dok su robovi bili van tog postupka i potpuno obespravljeni, tj kažnjavani su bez ikakvog postupka. 5.2. Istražni (inkvizicioni) krivični postupak Ovaj tip krivičnog postupka takođe je dobio naziv prema svojoj osnovnoj karakteristici. Naime, u ovom postupku dominantan deo i njegova suština bila je istraga (inquisitio). Bio je karakterističan za Srednji vek, odnosno za vreme vladavine apsolutizma i apsolutističke monarhije. Ovaj postupak bio je najpre uveden u kanonsko pravo, budući da je u to vreme crkva imala dominantan položaj u društvu. Na njegovo uvođenje naročito su uticali dekreti Pape Inoćentija III koji su usvojeni na Četvrtom lateranskom saboru 1215. godine. Uveden je kao osnovno sredstvo crkve u borbi protiv otpadnika od vere svih vrsta (veštica, jeretika i slično). Pošto je crkva u to vreme imala veliki uticaj u državi, ovaj tip postupka je postepeno iz kanonskog prava preuzet i u svetovno pravo i bio je preovlađujući oblik krivične procedure sve do XIX veka. Isto tako, polazeći od dijalektičke postavke da se u krilu starog rađa novo, u vreme trajanja optužnog sistema krivičnog postupka (processus per accusationem), počeo je da se primenjuje i istražni krivični postupak (processus per inquisitionem). Smenjivanje u istorijskom smislu, pojedinih osnovnih 18

Ovaj tip postupka prikazan je prema krivičnom postupku antičke Grčke (Atine). Za tok i obeležja optužnog postupka u starom Rimu vidieti na primer: Puhan I., „Rimski krivični postupak“, u: Blagojević B., Građanski postupak u rimskom pravu, Beograd 1955, str. 78-80. i dalje.

38

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

krivičnoprocesnih formi odvijalo se kroz dugotrajno postepeno prerastanje jedne organizacione forme u drugu, što se obavljalo u vremenski različitim periodima i u brojnim društvenim zajednicama, pri čemu su uvek ostajale izvesne primese izčezlih formi ili oblika.19 Po svojim osnovnim odlikama istražni krivični postupak bio je sušta suprotnost optužnom (akuzatorskom) postupku. Naime, dok je optužni postupak imao dosta komplikovanu konstrukciju spora ravnopravnih stranaka pred sudom, istražni krivični postupak predstavljao je “jednostavno uredovanje sudskih organa” ako je postojala verovatnoća da je izvršeno krivično delo.20 Strukturu istražnog (inkvizicionog) krivičnog postupka činili su istraga i suđenje. Međutim, glavna delatnost organa bila je u istrazi. Istraga, kao najvažniji deo krivičnog postupka, koju je vodio istražitelj (inkvirent), bila je podeljena na dva dela i to na: opštu - generalnu i posebnu - specijalnu istragu. U opštoj, generalnoj istrazi okrivljeni je bio u svojstvu osumnjičenog, tako da je ispitivan, a da nije znao koje mu se delo stavlja na teret i zašto se okrivljuje. U specijalnoj istrazi okrivljeni je u toku ispitivanja upoznavan sa delom za koje se okrivljuje i istražitelj je nastojao da od njega dobije priznanje, zbog toga što je ono bilo najjači dokaz, tzv. kraljica dokaza. Da bi istražitelj dobio priznanje od okrivljenog, bilo mu je zakonom dozvoljeno da primenjuje mučenje (torturu) prema okrivljenom. Naime, u procesnim zakonima toga doba bila su predviđena kako sredstva koja su mogla da se primenjuju, tako i način njihovog primenjivanja, tj. postupak primene torture. Suđenje, kao drugi deo istražnog postupka, odvijalo se pred sudskim većem koje je sudilo i donosilo presudu isključivo na osnovu spisa predmeta. Zbog toga je u to vreme važila postavka da ono čega nema u spisima i ne postoji. Prema tome, okrivljeni (inkvizit) nije se ni pojavljivao na sudu, što je važilo i za svedoke. Na osnovu spisa predmeta sud je donosio odluku u formi presude, koja je mogla biti osuđujuća ili oslobađajuća. Osim toga, sud je mogao da donese i treću vrstu presude na osnovu koje je okrivljeni ostajao pod sumnjom, tzv. otpuštanje ispod suđenja (absolutio ab instantia). Ova presuda je često bila teža i od osuđujuće, jer se prema ovakvom okrivljenom uvek mogao pokrenuti i voditi krivični postupak, i to u početku samo ako se pojave novi dokazi, a kasnije i na osnovu istih dokaza. Iz navedenog se zaključuje da je u istražnom krivičnom postupku tendencija efikasnosti krivičnog gonjenja imala prevagu nad tendencijom očuvanja ličnih sloboda i prava građana. Okrivljeni je u ovom postupku bio skoro potpuno obespravljen i više je smatran objektom nego subjektom u pravu. Ova okolnost uticala je na to da i druge karakteristike istražnog krivičnog postupka budu potpuno suprotne karakteristikama optužnog krivičnog postupka. Tako, sve tri glavne U XIII veku inkvizicioni tip krivičnog postupka, kao negacija akuzatorskog tipa krivičnog postupka, dobija svoj konači izgled. Do XV veka on postaje vodeći oblik krivičnog postupka u tadašnjim evropskim državama, izuzev u Engleskoj. 20 Bayer V.: Jugoslavensko krivično procesno pravo, knjiga I, Informator, Zagreb 1980, str. 16. 19

39

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

krivičnoprocesne funkcije - optužba, odbrana i suđenje - bile su sjedinjene u rukama suda. Postupak je mogao da pokrene samo državni organ po službenoj dužnosti. Zatim, bila je u primeni teorija o zakonskoj vrednosti dokaza, među kojima je priznanje okrivljenog bilo najjači dokaz. Najzad, bilo je proklamovano i tzv. načelo materijalnog istraživanja istine. Drugo je pitanje kako je ovo načelo u praksi ostvarivano i da li je istina uvek nađena. Međutim, sud je bio ubeđen da je istina nađena, bez obzira na sredstva koja su primenjivana radi utvrđivanja istine. I pored svih ovih karakteristika koje istražni krivični postupak čine nepovoljnijim za okrivljenog od optužnog (akuzatorskog), ipak je ovaj postupak značio izvestan progres. Naime, u ovom postupku je uvedeno načelo oficijelnosti, tj. da se krivična dela gone po službenoj dužnosti od strane posebnog državnog organa, koje se primenjuje i u savremenom krivičnom postupku za većinu krivičnih dela. Zatim, u ovom krivičnom postupku je proklamovano još jedno važno načelo, načelo utvrđivanja materijalne istine. Sigurno je da ovo načelo nije moglo dosledno da se sprovodi, jer je, osim navedenih nedostataka u njegovom ostvarivanju, ono stajalo i u određenoj protivurečnosti sa teorijom o zakonskoj vrednosti dokaza koja je bila u primeni, ali je i to značilo određeni napredak. 5.3. Savremeni (mešoviti) krivični postupak Promene u društveno-ekonomskom i političkom razvoju društva uopšte, dovele su i do promena u državnom i pravnom uređenju pojedinih država. To je uticalo i na pojavu novog tipa krivičnog postupka koji je nazvan savremeni, odnosno mešoviti krivični postupak. Ovaj tip postupka nastao je sa Francuskom buržoaskom revolucijom 1789. godine. Prvi konkretni krivični postupak ovog tipa pravno je uređen francuskim Zakonom o krivičnoj istrazi (Code d฀instruction criminelle) iz 1808. godine. Kasnije je ovaj tip postupka uveden u sve zamlje kontinentalne Evrope, pa i u zemlje bivše Jugoslavije. Osnovna karakteristika savremenog (mešovitog) krivičnog postupka je u tome da je to optužno-raspravni krivični postupak, jer su u njemu najviše došla do izražaja načela akuzatornosti i kontradiktornosti. U svojoj strukturi savremeni krivični postupak ima dva osnovna dela: prethodni (pripremni) postupak i glavni postupak. Inicijativu za pokretanje krivičnog postupka, za većinu krivičnih dela, daje državni organ - javni tužilac i to po službenoj dužnosti (ex officio). Prethodni postupak se sprovodi s ciljem da se, do stepena verovatnoće, utvrdi da je učinjeno krivično delo i ko je učinilac toga dela. U slučaju tzv. sudske istrage, prethodni postupak vodi istražni sudija nadležnog suda, a u slučaju tzv. tužilačke istrage, ovaj postupak vodi nadležni javni tužilac. U svakom slučaju, ukoliko se pomenute okolnosti utvrde do ovog stepena izvesnosti, ovlašćeni tužilac će podići odgovarajući optužni akt, na osnovu koga će se voditi glavni krivični postupak. Glavnim krivičnim postupkom rukovodi sud u zbornom ili inokosnom sastavu, tj. sudeće veće ili predsednik toga veća. Pošto se izvrše sve pripreme, ovaj deo 40

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

postupka se odvija na glavnom pretresu, gde se definitivno utvrđuju sve pravno relevantne činjenice u jednoj krivičnoj stvari. Posle održanog glavnog pretresa sudeće veće donosi odluku u nejavnoj sednici veća i to većanjem i glasanjem. Pošto je dozvoljena upotreba pravnih lekova, to može doći i do postupka po pravnim lekovima, što zavisi od volje stranaka. Na osnovu strukture savremenog krivičnog postupka i delatnosti pojedinih subjekata u njemu, zaključuje se o još nekim karakteristikama. Naime, osnovne funkcije: optužba, odbrana i suđenje su odvojene i njihovo vršenje povereno je posebnim subjektima. Pored ovoga, došla su do primene mnoga krivičnoprocesna načela, kao što su: načelo raspravnosti, načelo javnosti, usmenosti i neposrednosti i druga. Prema tome, u savremenom krivičnom postupku postoji težnja da se što više usklade dve oprečne tendencije: efikasnost krivičnog gonjenja i očuvanje ličnih prava i sloboda građana. Čini se da u ovom pravcu ima rezultata koji su različiti, ali je očigledna tendencija međusobnog približavanja oba vida savremenog krivičnog postupka, tj. savremenog mešovitog krivičnog postupka koji je karakterističan za evropsko-kontinentalni pravni sistem i adversarijalnog (savremenog akuzatorskog) krivičnog postupka koji je karakterističan za anglo-saksonski pravni sistem. 6.

Tumačenje krivičnog procesnog prava

Tumačenje prava predstavlja složenu misaonu aktivnost kojom se utvrđuje pravi smisao i značenje norme određenog zakona radi što bolje i adekvatnije praktične primene. Prilikom razmatranja pitanja koja su u vezi sa tumačenjem propisa krivičnoprocesnih zakona, polazi se od ovih opštih pravila tumačenja prava koja su predmet izučavanja teorije države i prava. Polazeći od ovih opštih pravila, postoji više kriterijuma i, zavisno od njih, više vrsta tumačenja zakona. 21 Prema obimu tumačenja razlikuju se: uže (restriktivno) i šire (ekstenzivno) tumačenje. Smatra se da u tumačenju krivičnoprocesnih zakona treba primeniti ekstenzivno (šire) tumačenje, jer se time postiže bolja i adekvatnija primena ovih zakona u rasvetljenju i rešenju konkretnih krivičnih stvari. Međutim, izuzeci normirani u krivičnoprocesnom zakonu uvek se tumače restriktivno. Najzad, prema subjektu koji vrši tumačenje, razlikuje se doktrinarno, sudsko i autentično tumačenje. Naučno ili doktrinarno tumačenje krivičnoprocesnih zakona nema obaveznu snagu. Međutim, ovo tumačenje na određen način utiče, kako na praktičnu primenu, tako i na stvaranje krivičnoprocesnih zakona. Naime, zakonodavac pažljivo prati razvoj naučne misli u krivičnoprocesnoj oblasti i prilikom donošenja zakona često usvaja stavove i predloge teoretičara, koje oni zauzimaju u svojim naučnim delima i na naučnim skupovima. Isto tako, u stručnim komisijama, koje 21

Detaljnije videti: Lukić R.; Košutić B.; Mitrović D.: Uvod u pravo, JP „Službeni list SRJ“, Beograd, 2000, str. 503-577.

41

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

pripremaju nacrte zakona iz ove oblasti, po pravilu se nalaze naučnici i stručnjaci iz naučnih ustanova, kao što su fakulteti, instituti za društvene nauke i slično. Sudsko tumačenje krivičnoprocesnih zakona vrše sudovi prilikom primene ovih zakona na konkretan slučaj iz prakse. Ovo tumačenje ima obaveznu snagu samo za krivičnu stvar na koju se odnosi. Zbog toga se i kaže, da je presuda kojom se rešava jedna krivična stvar, zakon u odnosu na lica na koja se odnosi. Međutim, bez obzira na to što ovo tumačenje nema obaveznu snagu, sigurno je da sudska praksa, naročito viših sudova, ima određeni uticaj na primenu pojedinih procesnih propisa. Autentično tumačenje svih saveznih zakona, pa i Zakonika o krivičnom postupku, vrši Narodna skupština Republike Srbije. Pošto je ovo tumačenje obavezno za sve organe koji primenjuju pomenuti Zakonik, zbog čega se ovo tumačenje naziva još i zakonsko, odnosno obavezno tumačenje. Tipičan primer tumačenja koje vrši sam zakonodavac predstavlja odredba čl. 2 st 1 i 2 ZKPS, prema kojoj pojedini izrazi upotrebljeni u Zakoniku imaju sledeće značenje: t
“stranka” je tužilac i okrivljeni; t
“tužilac” je javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac; t
“javni tužilac” je Republički javni tužilac, apelacioni javni tužilac, viši javni tužilac, osnovni javni tužilac, javni tužilac posebne nadležnosti, zamenici javnih tužilaca i lica koja su zakonom ovlašćena da ih zamenjuju; t
“optužba” je optužnica, optužni predlog, privatna tužba i predlog za izricanje mere bezbednosti, odnosno izraz koji služi kao opšti naziv za akt tužioca u kome su navedena obeležja krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo; t
“zastupnik oštećenog” je zakonski zastupnik i punomoćnik oštećenog, oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca; t
“policija” je organ ministarstva unutrašnjih poslova, službenik tog organa i službenik odgovarajućeg inostranog organa koji, u skladu sa međunarodnim pravom i ovim zakonikom, preduzima radnje na teritoriji Republike Srbije, na njenom brodu ili vazduhoplovu, kao i drugi državni organ sa policijskim ovlašćenjima, ako je to ovim zakonikom ili drugim zakonom određeno; t
“postupak” je predistražni postupak i krivični postupak; t
“osnov sumnje” je skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela; t
“osnovana sumnja” je skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela; t
“opravdana sumnja” je skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe; t
“izvesnost” je zaključak o nesumnjivom postojanju ili nepostojanju činjenica, zasnovan na objektivnim merilima rasuđivanja; 42

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

t
t
t
t
t
t


t
t


“osnovno ispitivanje” je postavljanje pitanja svedoku, veštaku ili drugom ispitivanom licu od strane stranke, branioca ili oštećenog koji je predložio ispitivanje; “unakrsno ispitivanje” je postavljanje pitanja svedoku, veštaku ili drugom ispitivanom licu od strane suprotne stranke ili oštećenog, posle osnovnog ispitivanja; “lišenje slobode” je hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor; “optičko snimanje” je fotografsko, filmsko, televizijsko i svako drugo snimanje tehničkim uređajima koji stvaraju video zapis, ili videotonski zapis; “tonsko snimanje” je snimanje govora i drugih zvučnih efekata tehničkim uređajima koji stvaraju tonski zapis; “organizovana kriminalna grupa” je grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi; “organizovani kriminal” predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika; “tajni podatak” je tajni podatak i strani tajni podatak određen u skladu sa zakonom koji uređuje tajnost podataka.

Najzad, prema načinu tumačenja, razlikuju opštepoznati vidovi tumačenja, kao što su: gramatičko, logičko, istorijsko, sistematsko, ciljno i uporedno tumačenje. U ovom slučaju gramatičko tumačenje je bazično, dok sva ostala imaju dopunski i korektivni značaj. Tako je na primer, odredbom člana 5 ZKPS propisano da krivično gonjenje (za dela za koja se goni po službenoj dužnosti) započinje prvom radnjom javnog tužioca, ili ovlašćenih službenih lica policije na osnovu zahteva javnog tužioca, preduzetom u skladu sa Zakonikom radi provere osnova sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo. Gramatičkim tumačenjem ove odredbe moglo bi se zaključiti da krivično gonjenje može otpočeti bilo kojom radnjom ovlašćenih službenih lica policije na osnovu zahteva javnog tužioca (što znači i legitimisanjem, i sl.), što očigledno nije bila intencija zakonodavca. Međutim, logičkim i ciljnim tumačenjem pomenute odredbe zaključuje se da krivično gonjenje započinje prvom dokaznom radnjom javnog tužioca i policije i da od tog trenutka počinju da teku rokovi.22 22

Uporedi: Leštanin B.: Priručnik za primenu novog Zakonika o krivičnom postupku - za policijske službenike i druga lica zadužena za primenu zakona, Poslovni biro, Beograd, 2013, str. 13.

43

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

7.

Granice primene krivičnog procesnog prava

Krivično procesno pravo se kao zakonsko pozitivno pravo primenjuje u određenom vremenu, na određenom prostoru, i prema određenim licima. Polazeći od toga, može se govoriti o različitim aspektima važenja krivičnog procesnog prava. 7.1. Važenje krivičnog procesnog prava u vremenu Poznato je da su sve grane pozitivnog prava podložne promenama, zbog toga se moraju tačno znati i vremenske granice primene krivičnog procesnog prava. Opšta je pravna postavka da zakon, po pravilu, počinje da se primenjuje njegovim stupanjem na pravnu snagu, a da prestaje ukidanjem. Isto tako, i ustavnim odredbama je predviđeno da zakoni stupaju na snagu i, po pravilu, počinju da se primenjuju najranije osmog dana po objavljivanju u zvaničnom službenom glasilu. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci, tj. jedan zakon može da stupi na snagu i da počne da se primenjuje posle određenog vremena ili tačno određenog dana pre ili posle proteka vremena od osam dana, a moguće je i da stupi na pravnu snagu ali se njegova praktična primena delimično ili u celosti odlaže na neki rok. Izuzetaka u tom smislu ima naročito kod primene zakona iz oblasti krivičnog prava u širem smislu. Naime, protek vremena od objavljivanja zakona do njegovog stupanja na snagu, odnosno do početka njegove primene (vacatio legis), duži je kod ovih zakona zbog toga što je potrebno, s jedne strane da se građani što bolje upoznaju sa normama ovih zakona zbog njihove prirode i javnopravnog karaktera, a s druge strane, potrebno je da se izvrše određene kadrovske i tehničke pripreme za njihovu uspešnu primenu. Prema tome, izuzeci u pogledu ranijeg, odnosno kasnijeg stupanja na snagu regulisani su u prelaznim i završnim odredbama tih zakona. Takođe, moguće je da neki zakon stupid na pravnu snagu, ali da se početak njegove primene u celosti ili delimično odloži. Tako je, na primer, aktuelni Zakonika o krivičnom postupku donet krajem 2011. godine i pritom stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”, ali je bilo predviđeno da će početi da se primenjuje od 1. oktobra 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala i ratne zločine, u kom slučaju je počeo da se primenjuje od 15. januara 2012. godine. Pošto zakon stupi na pravnu snagu on se primenjuje sve do njegovog ukidanja. Samo ukidanje jednog zakona može biti izričito ili prećutno. Zakon se izričito ukida kada se u prelaznim i završnim odredbama novodonetog zakona izričito naznači da njegovim stupanjem na snagu prestaje da se primenjuje i da važi dotadašnji zakon. Prećutno ukidanje zakona postiže se time što se novim zakonom u potpunosti reguliše materija koja je bila predmet regulisanja ranijeg zakona. Najzad, izričito ili prećutno ukidanje zakona može biti: potpuno ili delimično. 44

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Tako je, na primer, danom početka primene aktuelnog Zakonika o krivičnom postupku u punom kapacitetu (1. oktobra 2013. godine) potpuno ukinut do tada važeći Zakonik o krivičnom postupku (“Službeni list SRJ”, br. 70/01 i 68/02 i “Službeni glasnik RS”, br. 58/04, 85/05, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 i 76/10). U međuvremenu (15. januara 2012. godine) delimično su ukinuti još neki zakoni, i to tako što su prestale da važe odredbe člana 15a i čl. 15ž do 15m Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela (“Službeni glasnik RS”, br. 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05, 61/05, 72/09 i 72/11) i čl. 13, 13a, 13b, 14, 15. i 16. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine (“Službeni glasnik RS”, br. 67/03, 135/04, 61/05, 101/07 i 104/09) U vezi sa primenom krivičnoprocesnih zakona, postavlja se pitanje odnosa starog i novog zakona, odnosno koji će se zakon primenjivati za rasvetljenje i rešenje onih krivičnih stvari čije je rešavanje započeto po starom zakonu. Za krivičnoprocesne zakone važi opšte pravilo da se stupanjem na snagu novi zakoni primenjuju za rešavanje kako novih krivičnih stvari, tako i za rešavanje krivičnih stvari čije je rešavanje započeto po starom zakonu. Međutim, primena novog zakona nema uticaja na krivičnoprocesne radnje koje su preduzete po starom zakonu, tj. rezultati dobijeni izvođenjem ovih radnji imaju istu vrednost kao i rezultati krivičnoprocesnih radnji izvedenih po novom zakonu. Inače se sva pitanja u vezi sa odnosom novog i starog zakona, u pogledu njihove primene, regulišu prelaznim i završnim odredbama novog zakona. 7.2. Važenje krivičnog procesnog prava u prostoru Kad je reč o važenju krivičnog procesnog prava u prostoru, tj. u odnosu na teritoriju, najopštije rečeno primenjuje se teritorijalni princip. Naime, zbog postojanja principa državnog suvereniteta, na teritoriji jedne zemlje primenjuju se po pravilu samo domaći krivičnoprocesni zakoni To znači da se na teritoriji te zemlje po pravilu ne mogu primenjivati strani zakonski propisi, niti domaće zakonske propise mogu primenjivati strani organi. Izuzetak postoji u pogledu pitanja dozvoljenosti ili nedozvoljenosti preduzimanja pojedinih delatnosti, koje može biti regulisano odredbama ratifikovanih međunarodnih ugovora, ali tu delatnost preduzimaju nadležni organi krivičnog postupka naše države i sprovode je na način i u formi koja je predviđena našim zakonskim propisima. Isto tako, nadležnim inostranim organima krivičnog postupka može se dozvoliti prisustvo izvođenju pojedinih istražnih radnji od strane naših organa, pri čemu ovi organi mogu stavljati određene predloge za uspešno izvođenje te radnje. Inače, teritorija shvaćena u krivičnopravnom značenju jeste celokupna teritorija jedne države, što znači da se, pored suvozemne površine oivičene granicama, pod teritorijom Republike Srbije podrazumeva i vodena površina, vazdušni 45

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

prostor iznad suvozemne i vodene površine, i domaći brodovi bez obzira na to gde se nalaze u vreme izvršenja krivičnog dela, domaći civilni vazduhoplov dok je u letu i domaći vojni vazduhoplov bez obzira gde se nalazi u vreme izvršenja krivičnog dela. Od ovako shvaćene teritorije Republike Srbije postoje određena ograničenja, tj. postoje određena mesta i objekti na kojima se ne mogu primenjivati naši krivičnoprocesni zakoni. To su slučajevi tzv. eksteritorijalnosti. Na primer, privilegovana mesta (službene i druge prostorije) na osnovu međunarodnog prava, kao i strani ratni brodovi u našim vodama sa dozvolom naših nadležnih organa. Prema tome, na teritoriji naše zemlje primenjuju se naši krivičnoprocesni zakoni od strane naših nadležnih državnih organa, sa malim izuzecima koji su predviđeni u ratifikovanim dvostranim međunarodnim ugovorima, kojima se samo reguliše pitanje dozvoljenosti pružanja međunarodne krivičnopravne pomoći kod izdavanja okrivljenih i osuđenih lica i kod izvođenja pojedinih krivičnoprocesnih radnji.23 7.3. Krivičnoprocesni imunitet Krivičnoprocesni imunitet je ustanova kojom se ograničava primena krivičnoprocesnih zakona  na određene kategorije domaćih i stranih lica. Ustanovljen je u korist ovih lica, kako bi nesmetano mogla da obavljaju poverenu im funkciju. Isto tako, krivičnoprocesni imunitet je različit i zavisi od važnosti funkcije koju obavljaju ova lica. Tako, prema obimu zaštite, krivičnoprocesni imunitet može biti: potpun i delimičan, a prema svom dejstvu: apsolutan i relativan. Potpuni imunitet znači da se prema jednom licu ne može pokrenuti krivični postupak, niti preduzeti bilo koja krivičnoprocesna radnja zbog izvršenog krivičnog dela, sve dok ono ima svojstvo lica zaštićenog ovim imunitetom. Međutim, prema ovom licu se može pokrenuti i voditi krivični postupak ukoliko se dobije odobrenje nadležnog organa čiji je član lice zaštićeno imunitetom, odnosno posle isteka mandata, ukoliko nije nastupila zastarelost gonjenja. Delimični imunitet znači da se prema jednom licu mogu preduzimati određene krivičnoprocesne radnje, ako ono izvrši krivično delo. Apsolutni imunitet se izjednačava sa krivičnopravnim imunitetom, tako da se ova vrsta imuniteta ne može oduzeti zaštićenom licu, niti se prema njemu može voditi krivični postupak i posle prestanka mandata. Na primer, narodni poslanici ne mogu biti pozvani na odgovornost, pritvoreni ili kažnjeni za izraženo mišljenje ili glasanje u Skupštini. Identičan imunitet uživa i predsednik Republike, kao i sudije koji ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje 23

O međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima detaljnije videti: Grubač M.; Ilić G.; Majić M.: Komentar Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnom stvarima, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009.

46

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

i za dati glas u postupku izricanja presude. Na ovaj način obezbeđena je sloboda izražavanja mišljenja o pitanjima koja su predmet razmatranja. Relativni imunitet je po dejstvu sličan potpunom imunitetu, jer se pod odeđenim uslovima licu zaštićenom krivičnoprocesnim imunitetom može oduzeti imunitet i prema njemu pokrenuti krivični postupak. Osim toga, protiv lica koje je zaštićeno relativnim imunitetom može se pokrenuti i voditi krivični postupak za izvršeno krivično delo posle isteka mandata, ako nije nastupila zastarelost gonjenja. Pravila o krivičnoprocesnom imunitetu sadržana su u izvorima unutrašnjeg prava (na primer za narodne poslanike, sudije, i sl.) ili u izvorima međunarodnog prava ( npr. za šefove stranih država, diplomatske i konzularne predstavnike i sl.) Tako je, na primer, izvorima unutrašnjeg prava propisano da se narodni poslanik ili drugo lice zaštićenom krivičnoprocesnim imunitetom, može lišiti slobode i bez odobrenje datog predstavničkog tela, ali samo ako je zatečen na izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina. Na osnovu pravila međunarodnog prava postoji takođe određeni krug lica koja, zahvaljujući obavljanju određenih funkcija u svojoj zemlji, odnosno u stranim zemljama, uživaju krivičnoprocesni imunitet u našoj zemlji. Budući da je ovaj krug lica dosta širok i sa različitim funkcijama, to se u pogledu uživanja krivičnoprocesnog imuniteta mogu pojaviti određena sporna pitanja. Pri tome, sa sigurnošću se samo zna da krivičnoprocesni imunitet uživaju šefovi stranih država kada se nalaze u zvaničnoj poseti našoj zemlji, dok se kod diplomatskih predstavnika već može pojaviti sumnja. 8.

Pojam i vrste krivičnog postupka

Krivični postupak je zakonom regulisani tok rasvetljenja i rešenja krivične stvari, koji se ostvaruje zakonom predviđenom i uređenom delatnošću krivičnoprocesnih subjekata. Naime, kao grana pozitivnog prava, krivično procesno pravo predstavlja sponu između krivičnog materijalnog prava i prava o izvršenju krivičnih sankcija. Konkretnije, da bi se norme krivičnog materijalnog prava mogle realizovati, zakonodavac je regulisao krivični postupak u kome dolazi do utvrđivanja formalnih i materijalnih, objektivnih i subjektivnih elemenata krivičnog dela – u smislu da li neko delo čoveka predstavlja krivično delo, da li je on učinilac toga dela i da li postoje uslovi i osnovi krivične odgovornosti i, samim tim, do izricanja adekvatne krivične sankcije prema tom učiniocu. Krivični postupak predstavlja postupnu delatnost subjekata i u sebi sadrži određene etape koje se označavaju kao stadijumi i faze. Postoje određene razlike u pogledu broja i naziva delova krivičnog postupka, što je posledica činjenice da je zakonodavac regulisao više vrsta postupaka, u zavisnosti od težine krivičnih dela, svojstva učinilaca i drugih okolnosti. Budući da su krivične stvari različite to je i ovaj zakonom regulisan tok različit, zbog čega dolazi do različitih postupaka. 47

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Najopštije posmatrano, postoje dve vrste postupaka koji su uređeni normama krivičnog procesnog prava, i to: redovni krivični postupak i posebni krivični postupak. Posebni krivični postupak se može dalje podeliti na osobeni i pomoćni postupak. Osobeni postupak je posebni krivični postupak u pravom smislu te reči, jer se u njemu meritorno rasvetljava i rešava krivična stvar ali na način koji se razlikuje od redovnog krivičnog postupka. Nasuprot tome, pomoćnim postupkom se u manjoj ili većoj meri samo doprinosi rasvetljenju i rešenju krivične stvari. Najzad, poseban krivični postupak može biti propisan u Zakoniku o krivičnom postupku ili nekom drugom izvoru krivičnog procesnog prava, kao što su: Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, i dr. Redovni krivični postupak (čl. 280-494 ZKPS) predviđen je za najteža krivična dela i uglavnom se sprovodi za krivična dela iz nadležnosti višeg suda, a i za određena krivična dela iz nadležnosti osnovnog suda. Preciznije rečeno, redovni krivični postupak se uvek sprovodi za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora preko osam godina. Pošto je predviđen za najteža krivična dela, redovni krivični postupak ima posebnu i najpotpuniju strukturu. Naime, ovaj postupak se najpre deli na prvostepeni krivični postupak i postupak po pravnim lekovima. Prvostepeni krivični postupak ima dva stadijuma: stadijum prethodnog (pripremnog) krivičnog postupka i stadijum glavnog krivičnog postupka. Svaki od ovih stadijuma ima određene faze. Tako, stadijum prethodnog krivičnog postupka ima dve faze: istragu i optuženje, a stadijum glavnog krivičnog postupka tri: pripremanje glavnog pretresa, glavni pretres i donošenje presude. Postupak po pravnim lekovima ima takođe dva dela - pripremni i glavni postupak. Pripremni postupak se odvija pred prvostepenim sudom i sudom pravnog leka, a glavni postupak pred sudom pravnog leka. Posebni krivični postupak sprovodi se za krivična dela iz nadležnosti osnovnog suda, za koja je predviđena kazna zatvora do osam godina i novčana kazna, a takođe je karakterističan za krivična dela izvršena od strane maloletnika, kao i za izricanje mera bezbednosti. Struktura posebnog postupka zasnovana je u osnovi na strukturi redovnog postupka, s tim što je jednostavnija. Tako, na primer, kod ovog postupka mogu izostati pojedine faze, krivičnoprocesne radnje i slično. Posebni krivični postupak se sprovodi i za rešavanje nekih pitanja koja su u vezi sa krivičnom stvari. Tako se ovaj postupak (posebna procesna forma), između ostalog, predviđa za pružanje međunarodne pravne pomoći kod izdavanja okrivljenih i osuđenih lica i izvođenja krivičnoprocesnih radnji; za izdavanje poternice i objave; itd. 24 24

O postupku za izdavanje kaznenog naloga i drugim posebnim (osobenim i pomoćnim) krivičnim postupcima u zakonodavstvu BiH detaljnije videti: Sijerčić-Čolić H.: Krivično procesno pravo: tok redovnog krivičnog postupka i posebni postupci, Pravni fakultet, Sarajevo, 2005, str. 135212.

48

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Konkretnije posmatrano, u posebne, tj. u osobene i pomoćne krivične postupke regulisane Zakonikom o krivičnom postupku spadaju: t
skraćeni krivični postupak (čl. 495-511 ZKPS), t
ročište za izricanje krivične sankcije (čl. 512-518 ZKPS), t
posebne odredbe o izricanju sudske opomene (čl. 519-520 ZKPS), t
postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja (čl. 522-532 ZKPS), t
postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara ili mere bezbednosti obaveznog lečenja narkomana (čl. 533-534 ZKPS), t
postupak za izricanje mere bezbednosti oduzimanja predmeta (čl. 535-536 ZKPS), postupak za oduzimanje imovinske koristi (čl. 537543 ZKPS), t
postupak za opozivanje uslovne osude (čl. 545-551 ZKPS), t
postupak za izricanje jedinstvene kazne (čl. 552-556 ZKPS), t
postupak za ublažavanje kazne osuđenom saradniku (čl. 557-561 ZKPS), t
postupak za izricanje jedinstvene kazne (čl. 552-556 ZKPS), t
postupak za puštanje na uslovni otpust (čl. 563-568 ZKPS), t
postupak za zakonsku, odnosno sudsku rehabilitaciju (čl. 569-577 ZKPS), t
postupak za prestanak mere bezbednosti i pravne posledice osude (čl. 578-582 ZKPS), t
postupak za ostvarivanje prava lica neosnovano lišenog slobode ili neosnovano osuđenog (čl. 583-595 ZKPS), i t
postupci za izdavanje poternice i objave (čl. 596-601 ZKPS). S druge strane, u posebne (osobene i pomoćne) krivične postupke regulisane drugim izvorima krivičnog procesnogprava spadaju: postupak pred sudom za maloletnike, postupak za krivična dela izvršena od strane pravnih lica, postupak za pružanje međunarodne krivičnopravne pomoći, uključujući saradnju i sa stalnim Međunarodnim krivičnim sudom; kao i postupak baziran na saradnji sa Haškim tribunalom, budući da se taj postupak po svojoj prirodi razlikuje od tzv. klasične ekstradicije. 9.

Tok krivičnog postupka

Krivični postupak je konstruisan tako da se odgovarajućim procesnim aktivnostima suda i stranaka postupno ide od nižih oblika saznanja (sumnja, osnovana sumnja), do viših oblika (izvesnost), kao osnove za zakonitu sudsku odluku. Naravno da je to najuprošćenija šema krivičnog postupka, jer je zakonodavac precizno predvideo različite vrste postupaka i postupanja, zavisno: od 49

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

težine krivičnog dela (redovan postupak, skraćeni postupak); od ličnosti učinioca (maloletnici, neuračunljivi); od potrebe donošenja posebnih vrsta odluka (izricanje sudske opomene, oduzimanje imovinske koristi, opoziv uslovne osude, ekstradicija, i dr.).25 9.1. Predistražni postupak Predistražni postupak predstavlja zakonom predviđenu delatnost određenih subjekata koju oni preduzimaju u okviru svojih prava i dužnosti, a čiji rezultat treba da omogući stvaranje osnovane sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo, koji stepen saznanja je potreban za vođenje krivičnog postupka. Prema tome, predistražni postupak je moguć samo kod krivičnih dela koja se gone po službenoj dušnosti. Predistražni postupak (kao i istraga) spada u tzv. tužilački segment krivičnog postupka, jer njime rukovodi javni tužilac koji preduzima potrebne radnje radi gonjenja učinilaca krivičnih dela (čl. 285 ZKPS). Inače se postupanje subjekata pre započinjanja formalnog krivičnog postupka odlikuje osobenostima koje dovode i do određene posebnosti predistažnog postupka. Tako je prva specifičnost u pogledu kruga lica koja se mogu pojaviti kao subjekti ovog postupka. Naime, u predistražnom postupku kao subjekti se mogu pojaviti javni tužilac, sudija za prethodni postupak, policija, drugi državni organi, organi teritorijalne autonomije, ili organi lokalne samouprave, banke, javna preduzeća i ustanove, osumnjičeni i građani. Među državnim organima, posebno mesto imaju ovlašćeni policijski službenici, koji imaju pravo i dužnost da razvijaju organizovanu operativnu delatnost čim postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo. Posebno treba naglasiti da radnje koje se preduzimaju u predistažnom postupku po pravilu imaju neformalan, kriminalistički karakter, ali se u njemu mogu izvoditi i procesno validne dokazne radnje (tzv. anticipirane istražne radnje). Najzad, u osobenosti ovog postupka spada i njegov ograničeni domet, pošto je svrha vođenja predistažnog postupka upravo omogućavanje uspešnog pokretanja i vođenja krivičnog postupka, u kome se sukcesivno smenjuju tužilački i sudski segment. 9.2. Prethodni krivični postupak Prethodni krivični postupak je moguć kod svih krivičnih dela. On predstavlja prvi stadijum redovnog krivičnog postupka koji u sebi sadrži fazu istrage i fazu optuženja. Pošto donošenjem naredbe javnog tužioca o sprovođenju formalno započne krivični postupak, ovaj postupak mora, po pravilu, da prođe kroz ovaj stadijum 25

Uporedi: Petrić B.: Priručnik za primenu Zakona o krivičnom postupku – obrasci, objašnjenja, sudska praksa, Poslovna politika, Beograd, 1985, str. 29.

50

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

kako bi se krivična stvar rasvetlila do stepena verovatnoće i time pripremila za uspešno rasvetljenje i rešenje u stadijumu glavnog krivičnog postupka. To znači da se krivični postupak pokreće po odluci javnog tužioca u slučaju kad postoji osnovana sumnja da je određeno lice izvršilo određeno krivično delo. Međutim, kako je osnovana sumnja najniži stepen izvesnosti o krivičnoj stvari, to je, po pravilu, potrebno da se sprovede prethodni krivični postupak u kome treba da se postigne viši stepen izvesnosti, tj. verovatnoća o postojanju krivičnog dela i učinioca. Ovo se postiže izvođenjem dokaza radi utvrđivanja pravno relevantnih i drugih činjenica koje čine sadržinu krivične stvari. Faza istrage se pokreće naredbom javnog tužioca protiv određenog lica kada postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, s tim da se istraga može voditi i protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je krivično delo učinjeno. S druge strane, naredbu o završetku istrage javni tužilac će doneti kada nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno. Pored toga, javni tužilac može i prekinuti, obustaviti ili odrediti dopunu istrage. Osumnjičeni i njegov branilac imaju mogućnost da do završetka istrage podnesu prigovor neposredno višem javnom tužiocu zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage. U slučaju odbijanja prigovora, osumnjičeni i njegov branilac mogu podneti pritužbu sudiji za prethodni postupak koji će, ako oceni da je pritužba osnovana, naložiti da se preduzmu mere za otklanjanje nepravilnosti. U fazi optuženja dolazi do podizanja optužnice i njenog ispitivanja, tj. kontrole optužnice koju sud obavlja po službenoj dužnosti. Faza optuženja, a samim tim i prethodni krivični postupak, okončava se potvrđivanjem optužnice ili obustavom krivičnog postupka. Prema tome, osnovni zadatak prethodnog krivičnog postupka je rasvetljenje krivične stvari do stepena verovatnoće („opravdane sumnje“) o postojanju krivičnog dela i učinioca, kako bi se omogućilo uspešno i konačno rasvetljenje i rešenje krivične stvari u stadijumu glavnog krivičnog postupka. Postoji izuzetak od pravila da stadijum prethodnog krivičnog postupka ima dve faze (istragu i optuženje), tj. postoji mogućnost podizanja neposredne optužnice, pri čemu izostaje faza istrage. Do ove situacije doći će u slučaju kada ovlašćeni tužilac smatra da postojeći kvanitet i kvalitet dokaza pokazuje da je već postoji opravdana sumnja o izvršenom krivičnom delu i učiniocu. Inače se optužnica se dostavlja vanpretresnom veću, zajedno sa spisima koje je javni tužilac sačinio tokom istrage. Odmah po prijemu veće ispituje da li je optužnica propisno sastavljena, pa ako ustanovi da nije, vratiće je tužiocu da u roku od tri dana ispravi nedostatke. Propuštanje roka od strane javnog tužioca ima za posledicu donošenje rešenja o odbacivanju optužnice, a u slučaju da privatni tužilac propusti rok, smatra se da je odustao od gonjenja i optužba se rešenjem odbija, osim ako ne postoje uslovi za povraćaj u pređašnje stanje. Okrivljeni kojem je dostavljena optužnica može da podnese pisani odgovor na optužnicu, a to može da učini i branilac, bez posebnog ovlašćenja okrivljenog, ali ne i protiv njegove volje. Prilikom ispitivanja optužnice, vanpretresno veće 51

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

može da naloži javnom tužiocu da dopuni, odnosno sprovede istragu, a privatnom tužiocu da prikupi određene dokaze. Može dođi i do izdvajanja nezakonitih dokaza, a takođe i do oglašavanja suda nenadležnim i do upućivanja predmeta nadležnom sudu. U slučaju da veće smatra da nema mesta održavanju glavnog pretresa rešenjem će, u zavisnosti da li je podnošenju optužnice prethodila istraga, obustaviti postupak, odnosno odbiti optužbu. U suprotnom, vanpretresno veće će rešenjem potvrditi optužnicu. 9.2. Glavni krivični postupak Glavni krivični postupak je drugi stadijum krivičnog postupka koji takođe sadrži određene faze i to: pripremanje glavnog pretresa, glavni pretres i donošenje presude. Ovaj stadijum je i najvažniji deo krivičnog postupka, zbog toga što se u njemu krivična stvar rasvetljava s najvišim stepenom izvesnosti saznanja, tj. sa stepenom istine o postojanju krivičnog dela i učinioca. Isto tako, u ovom stadijumu dolazi i do konačnog rešenja krivične stvari, donošenjem presude ili rešenja. Važnost ovog stadijuma ogleda se i u tome što se sudske odluke - presude, izuzetno rešenja, mogu zasnivati samo na pravno relevantnim i drugim činjenicama, koje su utvrđene na glavnom pretresu neposrednim i kontradiktornim izvođenjem dokaza. Glavni krivični postupak započinje potvrđivanjem optužnice i traje do donošenja prvostepene presude, tj. do pismene izrade izrečene presude i njenog upućivanja ovlašćenom tužiocu i okrivljenom i braniocu, ako okrivljeni ima branioca. Naime, potvrđena optužnica se sa ostalim spisima predmeta dostavlja predsedniku veća pred kojim će se održati glavni pretres. Faza pripremanja glavnog pretresa, kojom rukovodi predsednik sudećeg veća, obuhvata održavanje pripremnog ročišta, određivanje glavnog pretresa (uz određivanje koja će se lica pozvati na glavni pretres, odnosno čije je sve prisustvo obavezno na glavnom pretresu) i donošenje drugih odluka koje se odnose na upravljanje postupkom.Protiv odluka koje donosi predsednik veća u toku priprema za glavni pretres žalba nije dopuštena, osim ako Zakonikom nije drugačije određeno. Na pripremnom ročištu stranke se izjašnjavaju o predmetu optužbe, obrazlažu se dokazi koji će biti izvedeni na glavnom pretresu i predlažu novi dokazi, utvrđuju se činjenična i pravna pitanja koja će biti predmet raspravljanja na glavnom pretresu, odlučuje se o sporazumu o priznanju krivičnog dela, o pritvoru i o obustavi krivičnog postupka, kao i o drugim pitanjima za koja sud oceni da su od značaja za održavanje glavnog pretresa. Pripremno ročište se održava pred predsednikom veća, bez prisustva javnosti i obavezno je kada je reč o krivičnim delima za koja je propisana kazna zatvora preko 12 godina. Glavnim pretresom, kao najvažnijom fazom glavnog krivičnog postupka koja je u nadležnosti sudećeg veća, operativno rukovodi predsednik veća. U toku 52

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

glavnog pretresa dolazi do različitih delatnosti koje jedna drugoj slede i koje su zakonom striktno predviđene i uređene. Tako, u jednom logičkom redosledu najpre dolazi do otvaranja glavnog pretresa od strane predsednika veća, kojom prilikom se utvrđuje da li postoje sve procesne pretpostavke za početak glavnog pretresa. Sam glavni pretres počinje čitanjem optužnice koju čita ovlašćeni tužilac. Posle čitanja optužnice dolazi do izjašnjavanja optuženog. Posle izlaganja optužbe i izjašnjavanja optuženog slede uvodna izlaganja u okviru kojih stranke ukratko izlažu dokaze koje će izvoditi, ukazuju na činjenice koje će dokazivati i pravna pitanja o kojima će raspravljati na glavnom pretresu. Dokazni postupak počinje tako što predsednik veća objavljuje njegov početak. Stranke mogu da koriste povlasticu noviranja (beneficium novorum), a o prihvatljivosti dokaznih predloga odlučuje predsednik veća. Redosled izvođenja dokaza na glavnom pretresu je takav da se najpre saslušava optuženi, zatim se izvode dokazi koje predloži tužilac, potom dokazi koje predloži odbrana, nakon toga dokazi čije izvođenje je odredilo veće po službenoj dužnosti i po predlogu oštećenog, a na kraju dokazi o činjenicama od kojih zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije, osim ako predsednik veća iz opravdanih razloga ne odredi drugačiji redosled. Po završetku dokaznog postupka dolaze na red završne reči, a posle toga se rešenjem konstatuje da je glavni pretres završen. Pošto je glavni pretres završen, sudeće veće se povlači u nejavnu sednicu radi izricanja presude. Ovim momentom započinje poslednja faza glavnog krivičnog postupka - donošenje presude. I u ovoj fazi dolazi do različitih delatnosti krivičnog suda. Tako se najpre u nejavnoj sednici izriče presuda, a zatim predsednik veća javno objavljuje izrečenu presudu. Presuda se izriče i objavljuje u ime naroda. Posle objavljivanja presude dolazi do njene pismene izrade i eventualnog ispravljanja i, najzad, do dostavljanja presude zakonom određenim subjektima. 9.4. Postupak po pravnim lekovima Zakonikom o krivičnom postupku detaljno je normiran sistem redovnih i vanrednih pravnih lekova. Pomenuti sistem pravnih lekova je, s jedne strane, jednostavan i pristupačan za korišćenje svim ovlašćenim licima, a s druge strane, omogućava da se otklone postojeći stvarni i pravni nedostaci i donese pravilna, pravedna i zakonita sudska odluka. Prema odredbama Zakonika redovni pravni lekovi su žalba protiv prvostepene presude, žalba protiv drugostepene presude i žalba protiv rešenja, dok su vanredni pravni lekovi – zahtev za ponavljanje krivičnog postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti. Postupak po pravnim lekovima, redovnim i vanrednim, po pravilu je fakultativan, a izuzetak čini obavezno izjavljivanje žalbe i nemogućnost odustajanja od izjavljene žalbe u slučaju kada osuda glasi na kaznu zatvora od 30 do 40 godina. Prema tome, da li će doći do postupka po pravnim lekovima po pravilu zavisi 53

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

od lica ovlašćenih na podnošenje redovnih i vanrednih pravnih lekova. To znači da se presuda donesena u prvostepenom krivičnom postupku može najpre pobijati redovnim pravnim lekovima, a zatim i vanrednim pravnim lekovima. Najzad, postupak po pravnim lekovima je po pravilu jednostepen, ali izuzetno može biti i dvostepen. Postupak po redovnim pravnim lekovima odvija se pred prvostepenim sudom i sudom pravnog leka, s tim što se u prvostepenom sudu sprovodi samo pripremni postupak, a u sudu pravnog leka pripremni i glavni postupak. Naime, predsednik veća prvostepenog suda koje je donelo presudu ispituje samo blagovremenost, dozvoljenost i potpunost pravnog leka, a sud pravnog leka, pored ovog, priprema meritorno odlučivanje po pravnom leku, kada se rešava i sudbina pobijane presude. U pripremanju meritornog odlučivanja po pravnom leku, posebnu ulogu ima sudija izvestilac, kojeg imenuje predsednik veća koje će odlučivati po pravnom leku. Sudija izvestilac je dužan da izvrši određene izviđaje radi proveravanja navoda u pravnom leku, tj. da li zaista postoje povrede i nedostaci o pobijanoj presudi. Sud pravnog leka može meritorno odlučivati o pravnom leku i pobijanoj presudi u sednici veća ili na pretresu, zavisno od vrste nedostataka u toj presudi.

54

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava III NAČELA KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA 1.

Pojam i razgraničenje

Krivičnoprocesna načela su osnovne pravne postavke na kojima je zasnovano i pomoću kojih je izgrađeno krivično procesno pravo, koje su sadržajno rukovodne ideje, a akciono osnovni zahtevi, koji se ostvaruju u krivičnom postupku.26 Polazeći od navedene definicije, nesporno je da se kroz evoluciju krivičnog procesnog prava pojavilo i smenilo mnoštvo krivičnoprocesnih načela, a u zavisnosti od društveno-političkih i ekonomskih uslova toga vremena i od strategije i taktike vladajuće klase u borbi protiv kriminaliteta. Isto tako, pojava i smena krivičnoprocesnih načela je u neposrednoj vezi sa ranije pomenutim dvema oprečnim tendencijama: efikasnošću krivičnog gonjenja i ograničenjem sloboda i prava građana. Tako su, u zavisnosti od prevage jedne od ovih tendencija, bila izgrađena tri velika sistema krivičnog postupka. Svaki od ovih sistema bio je zasnovan i prožet određenim krivičnoprocesnim načelima, s tim što su optužni i istražni sistemi bili zasnovani uglavnom na oprečnim načelima. Savremeni (mešoviti) sistem krivičnog postupka zasnovan je na određenim načelima od kojih pojedina vode poreklo iz optužnog ili istražnog sistema, s tim što su to kvalitativno i sadržajno nova načela, a mnoga su nastala baš u ovom sistemu krivičnog postupka. Zbog činjenice da su neka načela izričito normirana u ustavnim i krivičnoprocesnim propisima, a neka se izvode iz većeg ili manjeg broja ovih propisa, u teoriji krivičnog procesnog prava postoje različita shvatanja o tome šta sve treba da se smatra načelom i kako ih treba sistematizovati. Pri tome polazni osnov mora biti vrednost načela i, samim tim, njegov doprinos izgradnji sistema krivičnog procesnog prava kao grane zakonodavstva. Pošto se radi o zakonskom pravu, mora se respektovati i stav zakonodavca izražen u ustavnim i krivičnoprocesnim normama, jer je ideja zakonodavca izražena kroz određena načela i zasnovana na njima. Polazeći od toga, sva načela krivičnog procesnog prava možemo podeliti na: osnovna i druga načela. Osnovna krivičnoprocesna načela su najvažnija, jer na njima počiva krivično procesno pravo kao grana pozitivnog prava, i bez njih se ne može zamisliti sistem ovog prava. Ova načela su važna i u izgradnji pojedinih osnovnih pojmova i obeležja, kao i u postupku ostvarenja ovih pojmova i obeležja. Drugim rečima, ona se odnose na pojedine osnovne pojmove krivičnog procesnog prava i sam krivični postupak kao krivičnoprocesni odnos.Najzad, ova načela su neposredno sadržana u pojedinim

26

Dimitrijević D., Krivično procesno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1971, str. 38.

55

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

ustavnim i zakonskim propisima ili, pak, proističu iz većeg ili manjeg broja ovih propisa. 27 Pomenuta načela su međusobno i tesno povezana. Tako je načelo akuzatornosti u neposrednoj vezi sa načelima oficijelnosti i legaliteta krivičnog gonjenja. Naime, dok se načelom oficijelnosti krivičnog gonjenja rešava koji su interesi odlučujući kod preduzimanja krivičnog gonjenja, načelom legaliteta rešava se pitanje obaveznosti krivičnog gonjenja ako su ispunjeni zakonski uslovi, a načelom akuzatornosti koja su lica ovlašćena za pokretanje krivičnog postupka. Isto tako, načelo kontradiktornosti (raspravnosti) je u neposrednoj vezi sa načelom utvrđivanja istine, jer njegova realizacija umnogome doprinosi utvrđivanju istine, tj. svestranom, potpunom i zakonitom rasvetljenju i rešenju određene krivične stvari. Najzad, u uskoj vezi sa načelom javnosti su načela usmenosti i neposrednosti, u vezi sa načelom slobodne ocene dokaza je princip in dubio pro reo, itd. Posebno treba napomenuti da osnovna krivičnoprocesna načela po pravilu nemaju apsolutni karakter, što znači da za njih skoro uvek važe i određeni izuzeci, u smislu da se načelom utvrđuje osnovno pravilo, ali da se po izuzetku od njega može i odstupiti, kao što je to slučaj na primer sa mogućnošću da se javnost isključi sa glavnog pretresa, kao izuzetak u odnosu na načelo javnosti, itd.28 Pored pomenutih osnovnih načela, na kojima je izgrađeno krivično procesno pravo kao zakonsko pravo, postoje i druga krivičnoprocesna načela koja su važna pre svega za organizaciju i funkcionisanje organa pravosuđa – o kojima će biti reči prilikom izlaganja problematike o krivičnom sudu i javnom tužilaštvu. Tu spadaju i načela koja se odnose na sve krivičnoprocesne subjekte, kao i načela koja se odnose na postupak pribavljanja, izvođenja i ocene dokaza u krivičnom postupku. 2.

Načelo oficijelnosti krivičnog gonjenja

Načelo oficijelnosti krivičnog gonjenja znači da se krivični postupak pokreće i vodi u društvenom interesu, tj. po službenoj dužnosti od strane nadležnog organa. Državni organ, koji vrši krivično gonjenje u društvenom interesu po službenoj dužnosti u savremenom (mešovitom) sistemu krivičnog postupka jeste javni tužilac. Inače je pitanje krivičnog gonjenja za učinjena krivična dela rešeno u materijalnom krivičnom zakonodavstvu. Tako je, polazeći od osnovne postavke da Krivični postupak u BiH zasniva se na sledećim krivičnoprocesnim načelima: 1) Načelo oficijelnosti krivičnog postupka, 2) Načelo legaliteta i oportuniteta krivičnog gonjenja, 3) Načelo akuzatornosti, 4) Načelo kontradiktornosti, 5) Načelo utvrđivanja materijalne istine, 6) Načelo slobodne ocene dokaza, 7) Načelo neposrednosti u provođenju i oceni dokaza, 8) Načelo usmenosti, 9) Načelo pravičnog postupka, 10) Načelo pretpostavke nevinosti i in dubio pro reo, 11) Načelo ne bis in idem, 12) Načelo upotrebe jezika i pisma u krivičnom postupku, i 13) Načelo javnosti u krivičnom postupku. 28 Škulić M.: Krivično procesno pravo: prema Zakoniku iz 2011. godine, Pravni fakultet; JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2014, str.36 27

56

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

se krivičnim delom neposredno ili posredno povređuju ili ugrožavaju osnovna društvena dobra, Krivičnim zakononikom izričito propisano da se za većinu krivičnih dela gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. To znači da se krivično gonjenje za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, vrši isključivo u društvenom interesu, bez obzira na to da li to želi ili ne želi lice koje je izvršenjem krivičnog dela neposredno oštećeno. Isto tako, za nadležnog državnog organa gonjenja, dovoljno je da se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti i da na osnovu toga za njega odmah nastane obaveza pokretanja i vođenja krivičnog postupka, ne čekajući nikakvu inicijativu od strane oštećenog ili drugih lica. Međutim, kako postoje određene gradacije u intenzitetu društvene opasnosti, zavisno od vrednosti društvenih dobara koja zakonodavac štiti, to samim tim postoje i različita krivična dela po svojoj težini. Zbog toga, naš zakonodavac nije mogao načelo oficijelnosti krivičnog gonjenja da sprovede dosledno i da u potpunosti obuhvati sva krivična dela. Tako je došlo do odstupanja od načela oficijelnosti u korist načela dispozicije, tj. postoje krivična dela kod kojih se pravo krivičnog gonjenja prepušta volji oštećene osobe. Naime, pošto se ovim krivičnim delima više povređuje ili ugrožava neko lično ili imovinsko pravo pojedinca, tj. neposredno oštećenog, to je zakonodavac predvideo mogućnost da se pokretanje i vođenje krivičnog postupka prepusti volji oštećenog. Ovo je slučaj sa krivičnim delima za koja se goni po privatnoj tužbi, kod kojih se krivično gonjenje u potpunosti prepušta oštećenom, tako da javni tužilac nema nikakav uticaj na krivično gonjenje. Najzad, oštećeni se javlja sa predlogom za krivično gonjenje kod krivičnih dela za koja se goni po predlogu oštećenog s tim što se kod ovih krivičnih dela kao ovlašćeni tužilac formalno javlja javni tužilac. Prema tome, načelom oficijelnosti krivičnog gonjenja rešava se samo pitanje čiji su interesi odlučujući kod pokretanja i vođenja krivičnog postupka, tj. da su u ovom slučaju u pitanju društveni interesi. Međutim, ovim načelom se ne rešava pitanje o tome da li je nadležni državni organ uvek dužan da pokrene i vodi krivični postupak po službenoj dužnosti kada su povređeni društveni interesi, tj. da li je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje uvek kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti i kada su ispunjeni zakonski uslovi. Ovo pitanje se rešava načelom legaliteta krivičnog gonjenja. Najzad, treba imati u vidu da zakonodavac u nekim slučajevima odstupa od načela oficijelnosti (pa samim tim i legaliteta) u korist načela dispozicije (i oportuniteta) krivičnog gonjenja, ako posebni razlozi čine opravdanim potrebu da se gomjenje ne vrši isključivo u društvenom interesu, već da se prepusti volji oštećenog. Takav je, na primer, slučaj ako se prema bračnom drugu izvrše krivična dela neovlašćenog otkrivanja tajne (čl. 141 KZS) ili obljube nad nemoćnim licem (čl. 179 KZS), ako se izvrši utaja stvari koja je u svojini građana (clan 207 st.1 i 5 KZS), itd. 57

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

3.

Načela legaliteta i mutabiliteta krivičnog gonjenja

Načelo legaliteta krivičnog gonjenja znači da je zakonodavac u samom zakonu odredio da je javni tužilac dužan da pokrene i vodi krivični postupak čim su ispunjeni uslovi predviđeni u zakonu - ex lege. Prema tom načelu, javni tužilac ima dužnost da preduzme krivično gonjenje ako ima dovoljno dokaza da je određeno lice izvršilo krivično delo (čl. 6 st. 1 ZKPS). Naime, javni tužilac može samo da oceni da li u konkretnom slučaju postoji određeni stepen izvesnosti, tj. osnovana sumnja da je određeno lice izvršilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Ako su ovi zakonski uslovi ispunjeni, javni tužilac je po ovom načelu dužan da preduzme krivično gonjenje. Naš zakonodavac je prihvatio načelo legaliteta, koje obavezuje javnog tužioca da preduzme krivično gonjenje ako postoje dokazi da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Međutim, naš zakonodavac nije mogao da dosledno i potpuno sprovede načelo legaliteta kod krivičnog gonjenja, tj. postoje određeni slučajevi koji predstavljaju odstupanje od primene tog načela. Naime, načelo legaliteta postoji samo kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti, a ne i za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi i po predlogu oštećenog. To znači da se oštećeni ne rukovodi ovim načelom, već potpuno slobodno odlučuje da li će preduzeti krivično gonjenje ili ne. Prema tome, oštećeni se prilikom pokretanja i vođenja krivičnog postupka rukovodi načelom oportuniteta. 29 Ovim načelom se rukovodi kako privatni tužilac, tako i oštećeni kao supsidijarni tužilac i oštećeni sa predlogom za gonjenje, koji se javlja kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti u slučaju kada javni tužilac, odluči da ne preduzme krivično gonjenje ili, pak, odustane od krivičnog gonjenja odnosno za krivična dela koja se gone po predlogu oštećenog. Osim toga, postoje određeni slučajevi koji predstavljaju odstupanje od primene načela legaliteta od strane javnog tužioca. Takvo odstupanje, na primer, postoji u slučaju kada je za krivično gonjenje potrebno odobrenje nadležnog državnog organa. Tako, na primer, za krivično delo povrede ugleda strane države ili međunarodne organizacije (čl. 175 KZS) krivično gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Zatim, krivično gonjenje je uslovljeno davanjem odobrenja i u slučaju ako se radi o kategoriji lica koja uživaju krivičnoprocesni imunitet. Javni tužilac može preduzeti krivično gonjenje protiv ovih lica samo ako od nadležnog organa dobije odobrenje, pri čemu ovaj organ nije dužan da se rukovodi načelom legaliteta, već će proceniti da li je u opštem interesu oportuno pokretanje i vođenje krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju. 29

O primeni načela oportuniteta u krivičnoprocesnom zakonodavstvu BiH detaljnije videti: Đurđić V. i dr.: Oportunitet krivičnog gonjenja, Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu, Beograd, 2009, str. 145-158.

58

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Postoji odstupanje od primene načela legaliteta i u smislu čl. 6 st. 3 ZKPS. Naime, javni tužilac može odlučiti da, pod uslovima propisanim ovim zakonikom, odloži ili ne preduzme krivično gonjenje po službenoj dužnosti (odnosno da ne postupi po predlogu oštećenog za krivično gonjenje). Naime, javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od Zakonikom eksplicitno predviđenih obaveza (na primer da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela, da ispuni dospele obaveze izdržavanja, da se podvrgne odgovarajućem tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, i sl.). U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac će odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa. Ako osumnjičeni u roku izvrši pomenutu obavezu, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, koji u tom slučaju nema pravo na prigovor. Isto tako, u slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. Ni u ovom slučaju oštećeni nema pravo na prigovor. Postoje i drugi slučajevi kada javni tužilac nije dužan da preduzme krivično gonjenje primenom načela legaliteta, već može u svakom konkretnom slučaju da procenjuje oportunost pokretanja i vođenja postupka. Ovakve situacije naročito su izražene u postupku prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, budući da je za krivično gonjenje maloletnika u potpunoj nadležnosti javnog tužioca, bez obzira na vrstu i težinu krivičnog dela. To znači da u zakonom propisanim slučajevima javni tužilac može ceniti oportunost pokretanja postupka i izricanja krivične sankcije maloletnom učiniocu (čl. 57 i 58 ZMS).30 Javni tužilac je dužan da se rukovodi načelom legaliteta ne samo prilikom pokretanja krivičnog postupka već i u toku celog krivičnog postupka, s tim što može odustati od krivičnog gonjenja ako nestane neki od zakonskih uslova za gonjenje. To znači da je u Zakoniku zastupljeno načelo mutabiliteta, tj. javni tužilac ne samo što može odustati od krivičnog gonjenja u toku krivičnog postupka već može i izmeniti ili dopuniti optužni akt. Nasuprot ovome, u zakonodavstima Italije, Francuske i drugih zemalja zastupljeno je načelo imutabiliteta. Ono se sastoji u tome da javni tužilac, pošto je pokrenuo postupak, ne može odustati od pokrenutog postupka i time omogućiti da se postupak okonča bez ulaženja u 30

O primeni načela oportuniteta u krivičnom postupku prema maloletnicima detaljnije videti: Lazarević Lj.; Grubač M.: Komentar Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, IPD „Justinijan“, Beograd, 2005.

59

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

samu stvar. Konkretnije posmatrano, po ovom načelu krivična stvar po kojoj je postupak otpočeo mora biti raspravljena sudskom odlukom.31 4.

Načelo akuzatornosti

Načelo akuzatornosti (optužbe) izraženo je poznatom postavkom da nema suda bez tužioca, tj. da nema postupka bez optužbe. To znači da sud ne može da pokrene i vodi krivični postupak po službenoj dužnosti, tj. ako nije data inicijativa od strane lica ovlašćenih za krivično gonjenje. Ovo načelo je bilo odlučujuće u optužnom krivičnom postupku, a došlo je do punog izražaja i u savremenom mešovitom krivičnom postupku. U vezi sa licima ovlašćenim za krivično gonjenje, postoje različita rešenja u zakonodavstvima pojedinih zemalja. Naime, zavisno od stava zakonodavca broj ovlašćenih lica za pokretanje i vođenje krivičnog postupka može biti veći ili manji. Naš zakonodavac je predvideo uži krug lica ovlašćenih za pokretanje krivičnog postupka, tj. predvideo je da krivični postupak može pokrenuti samo ovlašćeni tužilac. Zavisno od težine krivičnog dela, kao ovlašćeni tužilac može se u prvom redu pojaviti javni tužilac za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti. Ova dela su inače i najbrojnija. Kao ovlašćeni tužilac može se javiti i lice neposredno oštećeno krivičnim delom, i to kao supsidijarni tužilac, kao privatni tužilac i kao oštećeni sa predlogom za gonjenje. Oštećeni kao supsidijarni tužilac javlja se u svojstvu ovlašćenog tužioca kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti i to u slučaju kada javni tužilac smatra da nema zakonskih uslova za krivično gonjenje. Privatni tužilac je ovlašćeni tužilac za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi. Oštećeni sa predlogom za gonjenje javlja se kod krivičnih dela za koja se goni po predlogu. Prema tome, u krivičnom procesnom pravu Republike Srbije načelo akuzatornosti izgrađeno je tako da je krivično gonjenje moguće samo od strane ovlašćenog tužioca, koji je nosilac funkcije optužbe. Na ovaj način ne postoji mogućnost da se kao tužilac pojavi svaki građanin, tj. bilo ko iz naroda, i da preduzme krivično gonjenje u opštem društvenom interesu, podnošenjem tzv. popularne tužbe - actio popularis.32 Međutim, to ne znači da je građanima onemogućeno davanje inicijative za krivično gonjenje. Tako svaki građanin, ako sazna za izvršenje krivičnog dela, može i treba da podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu i da na taj način posredno utiče na krivično gonjenje. Vasiljević T.: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Savremena administracija, Beograd, 1981, str. 128. 32 Mogućnost da se u svojstvu tužioca pojavi bilo ko iz naroda predviđena je u anglosaksonskom pravu - na primer u Engleskoj i Velsu, mada tamo u ogromnoj većini slučajeva tužbu podnosi policija. O tome detaljnije videti: Krapac D.: Engleski kazneni postupak, Pravni fakultet, Zagreb, 1995, str. 43-45 i dalje.

31

60

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Najzad, da bi ovlašćeni tužilac mogao da pokrene krivični postupak, potrebno je da postoji određeni stepen izvesnosti o izvršenom krivičnom delu i učiniocu. Tako je za pokretanje krivičnog postupka potrebno da postoji osnovana sumnja da je određeno lice izvršilo krivično delo. Ovlašćeni tužilac ne samo što pokreće krivični postupak već svojom aktivnošću taj postupak mora da održava u toku, s obzirom na ranije iznetu postavku, s tim što u toku postupka može odustati od krivičnog gonjenja ili, pak, izmeniti, odnosno proširiti optužni akt. Odustajanje ovlašćenog tužioca od krivičnog gonjenja, izričito ili prećutno, automatski dovodi do obustave krivičnog postupka. 5.

Načelo kontradiktornosti

Suština i vrednost načela kontradiktornosti (raspravnosti) sastoji se u mogućnosti stranaka da iznesu sopstveni stav o pitanjima koja su u vezi sa krivičnom stvari i da se izjasne o stavu suprotne stranke. Prema tome, za uspešnu realizaciju načela kontradiktornosti u krivičnom procesnom pravu, potrebno je da se stvore zakonski uslovi. Na osnovu procesnih pravila, koja se odnose na položaj krivičnoprocesnih subjekata, može zaključiti da su u Zakoniku stvoreni povoljni uslovi za realizaciju ovog načela. Tako su, na primer, odvojene tri osnovne funkcije u krivičnom postupku: optužba, odbrana i suđenje i poverene posebnim subjektima ovlašćenom tužiocu, okrivljenom i sudu. Osim toga, za uspešnu realizaciju ovog načela potrebno je da se postigne procesna ravnopravnost nosilaca osnovnih krivičnoprocesnih funkcija, a naročito između ovlašćenog tužioca i okrivljenog. U Zakoniku je povoljno rešeno i ovo pitanje. Naime, procesna ravnopravnost između ovlašćenog tužioca i okrivljenog, kao krivičnoprocesnih stranaka sa oprečnim interesima, postignuta je na taj način što su na strani okrivljenog ugrađene pretpostavka nevinosti i princip in dubio pro reo.. Zatim, pored izgrađene materijalne (lične) odbrane, okrivljeni ima pravo i na formalnu (stručnu) odbranu od strane branioca koji je stručno-pravno obrazovano lice, što predstavlja još jedan element procesne ravnopravnosti sa ovlašćenim tužiocem. Krivičnoprocesne stranke - ovlašćeni tužilac i okrivljeni, uz aktivno učešće krivičnog suda, mogu ravnopravno da realizuju načelo kontradiktornosti u krivičnom postupku.Sama realizacija pomenutog načela može se sprovesti na dva načina: neposrednim susretom stranaka pred sudom i posrednim putem. Neposredni (lični) susret stranaka pred sudom omogućuje najpotpunije ostvarenje načela kontradiktornosti, jer u ovom slučaju stranke imaju najveću mogućnost da usmeno, putem žive reči ili pokreta uspešno i neposredno iznesu svoja tvrđenja i da istovremeno odgovore na tvrđenja i navode suprotne stranke. Usmeno, neposredno i kontradiktorno raspravljanje stranaka o jednoj krivičnoj stvari, najviše dolazi do izražaja na glavnom pretresu, s tim što do ovakvog raspravljanja 61

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

stranaka može doći i u prethodnom krivičnom postupku. Tako na primer, branilac uvek može, a u određenim situacijama i mora prisustvovati saslušanju okrivljenog. Posrednim putem stranke realizuju načelo kontradiktornosti podnošenjem zahteva, predloga i pravnih sredstava usmeno ili u pismenoj formi. U prilog realizacije načela kontradiktornosti ide i poznata postavka audiatur et altera pars, koja obavezuje krivični sud da se u toku postupka rasvetljenja i rešenja krivične stvari uvek čuje i druga strana. Najzad, načelo kontradiktornosti se u određenoj meri realizuje i u postupku po pravnim lekovima, počev od mogućnosti da stranke podnose pravne lekove i daju odgovore na podnete pravne lekove, pa do usmenog i kontradiktornog raspravljanja o krivičnoj stvari u sednici veća ili na pretresu, koji se održavaju po pravilu pred sudom pravnog leka. 6.

Načelo javnosti

Načelo javnosti u krivičnom procesnom pravu predstavlja pravo i mogućnost zainteresovanih građana da prisustvuju i prate rad suda u toku rasvetljenja i rešenja određene krivične stvari. Ovo načelo je podignuto na rang ustavnih načela od početka primene savremenog sistema krivičnog postupka, s tim što je ono bilo karakteristično i za optužni sistem krivičnog postupka. Dosledna primena načela javnosti u krivičnom procesnom pravu omogućuje društvenu kontrolu rada pravosuđa. Osim toga, javnost služi i opštem interesu, jer se javnim radom suda omogućava upoznavanje zakona i učvršćuje poverenje u pravosuđe. S druge strane, okrivljenom se pruža garancija pravilnog i zakonitog suđenja. Najzad, realizacija načela javnosti doprinosi preventivnoj borbi protiv kriminaliteta i razvijanju društvenog morala i društvene discipline građana. Načelo javnosti u krivičnom postupku može se realizovati na različite načine, te u vezi sa tim postoje različiti vidovi javnosti. Tako je moguća podela javnosti na direktnu i indirektnu. Naime, načelo javnosti znači mogućnost direktnog, neposrednog prisustva građana raspravljanju pred sudom, tj. da mogu neposredno pratiti rad suda. Međutim, ovo načelo može se realizovati i posredno, tako što sud pruža obaveštenja o svom radu odgovarajućim skupštinama i drugim zainteresovanim licima na zakonom predviđen način. Osim toga, predviđena je i obaveza suda omogući da se šira javnost upozna sa njegovim radom putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja. Najzad, javnost suda ogleda se i u njegovoj obavezi da objavi sastav sudskih veća prema rasporedu poslova u sudu i da objavljuje važnije sudske odluke. Javnost takođe može biti neposredna (fizička), kada lica prisustvuju procenim radnjama, i posredna (tehnička), do koje dolazi zahvaljujući davanju publiciteta sprovedenim radnjama u krivičnom postupku.33 Najzad, imajući u vidu 33

Tehnička javnost je karaktaristična, na primer, za suđenja pred tzv. Haškim tribunalom, s tim da je ona po pravilu opšta, ali se u određenim situacijama može i ograničiti („privatna sednica“).

62

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

značaj javnosti ne samo na glavnom pretresu već i u celom krivičnom postupku, najznačajnija je podela javnosti u krivičnom postupku na: opštu, ograničenu i stranačku javnost. Opšta javnost predstavlja maksimalnu mogućnost zainteresovanih građana da prate raspravljanje pred sudom a karakteristična je za glavni pretres. Tako je u Zakoniku o krivičnom postupku predviđeno da je glavni pretres javan i da glavnom pretresu mogu prisustvovati sva lica strarija od 16 godina (čl. 362. st. 1. i 2 ZKPS). Međutim, izuzev čuvara okrivljenog koji može biti naoružan, niko od prisustnin na glavnom pretresu ne sme imati pri sebi oružje ili opasno oruđe. Ako se posumnja u takvu mogućnost, predsednik veća može narediti pretresanje svih ovih lica.Zatim, lica koja prisustvuju glavnom pretresu moraju voditi računa o dostojanstvu suda i redu u suđenju. U suprotnom, ako remete red na glavnom pretresu, sudeće veće ih može udaljiti sa glavnog pretresa. Isto tako, značaj opšte javnosti ogleda se u tome što je nezakonito isključenje javnosti sa glavnog pretresa predviđeno kao bitna povreda odredaba krivičnog postupka, zbog koje se presuda može pobijati žalbom. Ograničena javnost znači da glavnom pretresu može prisustvovati ograničeni krug ljudi, pored onih lica bez kojih se ne može održati glavni pretres. Ograničena javnost je karakteristična za postupak prema maloletnicima, gde je, po pravilu, isključena opšta javnost, s tim što do ograničene javnosti može doći i u postupku prema punoletnim okrivljenim licima. Krug lica koja mogu prisustvovati glavnom pretresu, ako je u pitanju ograničena javnost, može biti manji ili veći. Naime, u ovom slučaju veće može dozvoliti da glavnom pretresu koji se održava u postupku prema punoletnom okrivljenom prisustvuju pojedina službena lica, naučni i javni radnici, a na zahtev optuženog veće može dozvoliti prisustvo i njegovom bračnom drugu, bliskim srodnicima i licu sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života. U postupku prema maloletnicima veće će pozvati na glavni pretres roditelje, odnosno staraoca maloletnika i organ starateljstva, a može dozvoliti da pretresu prisustvuju i lica koja se bave zaštitom i vaspitanjem maloletnika ili suzbijanjem maloletničkog kriminaliteta, kao i naučni radnici (čl. 75 st. 3 ZMS). Predsednik veća može naložiti ovim licima dužnost da kao tajnu čuvaju sve što su saznali na glavnom pretresu i ukazaće im na posledice odavanja tajne, tj. da time vrše krivično delo (čl. 364 st. 1. i 3. ZKPS). Stranačka javnost podrazumeva da krivičnom postupku mogu prisustvovati samo krivičnoprocesne stranke. Ova javnost je karakteristična za prethodni krivični postupak i za glavni pretres kada je opšta i ograničena javnost isključena - na primer kada je reč o tzv. posebnom slučaju isključenja javnosti. Naime, javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika. S tim u vezi, a pre donošenja odluke o predlogu javnog tužioca, predsednik veća će zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o predlogu za isključenje javnosti (čl. 366. ZKPS). 63

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Inače je Ustavom predviđena i mogućnost isključenja javnosti sa glavnog pretresa, ali samo ako postoje ustavom predviđeni razlozi i interesi (čl. 142 st. 3. US). Polazeći od ustavnih odredbi, Zakonik predviđa da od otvaranja zasedanja, pa do završetka glavnog pretresa, veće može isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno radi zaštite: 1) interesa nacionalne bezbednosti; 2) javnog reda i morala; 3) interesa maloletnika; 4) privatnosti učesnika u postupku; i 5) drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu (čl. 363. ZKPS). Da li postoje ove okolnosti za isključenje javnosti, sud odlučuje u svakom konkretnom slučaju po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, s tim što uvek mora prethodno da sasluša stranke, odnosno branioca. Odluku o isključenju javnosti sudeće veće donosi u formi pismenog i obrazloženog rešenja, koje javno objavljuje i koje se može pobijati samo žalbom na presudu. Javnost može biti isključena sa celog glavnog pretresa ili samo sa dela pretresa. Ako je javnost sa glavnog pretresa bila delimično ili potpuno isključena, sud je dužan da izreku presude javno objavi, s tim što će posebnom odlukom rešiti da li će isključiti javnost prilikom usmenog iznošenja razloga, odnosno obrazloženja presude. U postupku prema maloletnicima opšta javnost je uvek isključena, s tim što je dozvoljena ograničena i stranačka javnost. Prema tome, sud u ovom postupku ne može udaljiti iz zasedanja javnog tužioca, branioca maloletnika i predstavnika organa starateljstva, a maloletnika može udaljiti za vreme izvođenja pojedinih dokaza i prilikom završne reči stranaka (čl. 75. st. 2 i 3. ZMS). 7.

Načelo usmenosti

Načelo usmenosti znači da krivični sud sve dokaze, činjenice i okolnosti saznaje usmeno od lica koja ih poseduju. To znači da su lica, koja su svojim čulima neposredno opazila određene činjenice i okolnosti koje u krivičnom postupku mogu poslužiti kao dokaz, ili su o njima posredno saznala, dužna da ih usmeno saopšte sudu. Najzad, krivični sud za realizaciju načela usmenosti koristi živu reč u odnosu na druge krivičnoprocesne subjekte. Načelo usmenosti primenjuje se u toku celog krivičnog postupka, s tim što ono naročito dolazi do izražaja na glavnom pretresu, jer sud svoju presudu zasniva samo na dokazima koji su bili predmet usmenog i kontradiktornog razmatranja na pretresu. Naime, ceo tok glavnog pretresa, počev od otvaranja glavnog pretresa i čitanja optužnice, preko ispitivanja okrivljenog i izvođenja dokaza, do završne reči stranaka, oštećenog i branioca i objavljivanja presude, odvija se usmeno. Vrednost načela usmenosti ogleda se u tome što sud prilikom usmenog saznanja činjenica, saznaje ne samo sadržinu onoga što dotično lice iskazuje živom rečju, već i mogućnost da na osnovu njegovih psihičkih doživljavanja utvrdi verodnostojnost njegovog iskaza. U krajnjoj liniji, načelo usmenosti doprinosi boljem i potpunijem utvrđivanju istine u jednoj krivičnoj stvari. 64

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Osnovni uslov za uspešnu realizaciju načela usmenosti je pitanje upotrebe i znanja jezika. Prema aktuelnom Ustavu Srbije, u Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo, a službena upotreba drugih jezika i pisama utvrđuje se zakonom, na osnovu Ustava (čl. 10 US). Identično rešenje po ovom pitanju srećemo i u Zakoniku (čl. 11 ZKPS). 34 Inače, utvrđivanje jezika na kome će se voditi krivični postupak je prethodno pravno pitanje o kome odlučuje sud u inokosnom ili zbornom sastavu. Sud je pri tom dužan da upozna sva lica o službenoj upotrebi jezika i da od njih zatraži da se izjasne na kom će se jeziku voditi krivični postupak. Prema tome, krivični postupak se vodi na jeziku i pismu koji su u službenoj upotrebi u organu krivičnog postupka, u skladu sa zakonom. Reč je o Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama Republike Srbije iz 1991. godine, sa kasnijim izmenama i dopunama, koji konkretnije normira primenu službenog jezika u krivičnom i drugim postupcima od strane suda i drugih državnih organa. Stranke, svedoci i druga lica koja učestvuju u postupku imaju pravo da u toku postupka upotrebljavaju svoj jezik i pismo, a ako se postupak ne vodi na njihovom jeziku i ako, nakon pouke o pravu na prevođenje, ne izjave da znaju jezik na kome se postupak vodi i da se odriču prava na prevođenje, obezbediće im se na teret budžetskih sredstava prevođenje onoga što oni ili drugi iznose, kao i prevođenje isprava i drugog pisanog dokaznog materijala. Prevođenje obavlja prevodilac. U skladu sa načelom usmenosti je i obaveza suda da obezbedi tumača i za lice koje nije građanin Republike Srbije, kao i u slučaju ako se radi o gluvim, nemim i drugim licima sa ograničenim govornim sposobnostima, zbog toga što se usmenost ovih lica manifestuje izvesnim glasovima i pokretima koji nisu razumljivi drugim učesnicima u postupku. 8.

Načelo neposrednosti

Načelo neposrednosti u osnovi znači da sud neposredno saznaje sve dokaze putem neposrednog saslušanja svedoka, saslušanja veštaka, ispita okrivljenog i neposrednim uvidom u isprave i tehničke snimke koji se čitaju i razmatraju od strane suda. Načelo neposrednosti podrazumeva i ponovno izvođenje dokaza neposredno pred sudom (bez obzira što su ti dokazi već izedeni u istrazi i što o tome postoje zapisnici koji bi se mogli pročitati na glavnom pretresu), kako bi ih sud neposred34

ZKP FBiH propisuje da se u krivičnom postupku mogu koristiti bosanski, hrvatski i srpski jezik i oba pisma - ćirilica i latinica. Međunarodne sudije i tužioci su ovlašteni da koriste engleski jezik u svim postupcima pred Sudom BiH.Također, govori se o pravu krivičnoprocesnih subjekata na upotrebu svog jezika, bez obzira da li je taj jezik i službeni jezik na kome se vodi krivični postupak i pravu na besplatno prevođenje od strane nezavisnog prevodioca.Pouka o navedenim pravima se mora dati prije prvog ispitivanja, a osoba se tog prava može odreći ako zna jezik na kome se vodi postupak.

65

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

no ocenio i na osnovu neposredne ocene dokaza doneo presudu, a što nesumnjivo doprinosi ostvarivanju načela istine u krivičnom postupku. To znači da su sva lica, koja se u krivičnom postupku pojavljuju u svojstvu svedoka, veštaka, okrivljenog i slično, dužna da sudu neposredno iznesu svoja zapažanja koja se odnose na izvršeno krivično delo i na učinioca tog dela. Na ovaj način, sud ima mnogo veću mogućnost da sazna određene dokaze i da utvrdi pravno relevantne činjenice koje čine sadržinu jedne krivične stvari. Veća mogućnost suda postoji zbog toga što on saznaje kako činjenice koje mu putem žive reči neposredno saopštavaju ova lica, tako i činjenice o kojima zaključuje posrednim putem, prateći psihička zbivanja kod ovih lica prilikom iskazivanja. 35 Ovo načelo je prisutno u toku celog krivičnog postupka, s tim što i njegova primena najviše dolazi do izražaja na glavnom pretresu, kojom prilikom sud usmeno i neposredno saznaje sve dokaze pomoću kojih se utvrđuju sporne pravno relevantne činjenice koje čine sadržinu krivične stvari. Prema tome, bez obzira na to što su svedoci, veštaci i okrivljeni bili saslušani u prethodnom postupku, ova lica će, po pravilu, ponovo dati svoj iskaz neposredno pred sudom na glavnom pretresu. Od primene načela neposrednosti, koje karakteriše naše krivično procesno pravo, moralo je da dođe do određenih odstupanja, zbog toga što postoji mogućnost da se pojave određene faktičke situacije koje onemogućavaju njegovu primenu. Da se ove situacije u praksi ne bi široko koristile, zakonodavac je taksativno nabrojao slučajeve odstupanja od primene načela neposrednosti. Tako je, na primer, u članu 403. ZKPS predviđen slučaj odstupanja od načela neposrednosti karakterističan za nalaz i mišljenje veštaka koje je podneto u formi pismenog izveštaja. Naime, ako se zbog prirode veštačenja ne mogu očekivati, ili nisu potrebna, potpunija objašnjenja veće može odlučiti da se, umesto pozivanja i ispitivanja veštaka, izvrši uvid u priloženi nalaz i mišljenje, ili da, ako oceni da je to potrebno, predsednik veća ukratko iznese njihovu sadržinu ili ih pročita. Međutim, nakon izvođenja drugih dokaza i primedbi stranaka, veće može naknadno odrediti neposredno ispitivanje veštaka. 9.

Načelo istine

Načelo utvrđivanja istine o nevinosti ili krivci osobe protiv koje se vodi krivični postupak je jedno od najvažnijih krivičnoprocesnih načela i, istovremeno, jedan od ciljeva krivičnog postupka. Naime, pre donošenja presude treba utvrditi istinu o tome da li je u konkretnom slučaju izvršeno krivično delo, da li je optuženi učinilac tog dela i da li se optuženom mogu izreći krivičnopravne sankcije. 35

O sadržini i svojstvima iskaza okrivljenog, veštaka, svedoka i drugih krivičnoprocesnih subjekata detaljnije videti: Delić N.: Psihologija iskaza pojedinih učesnika u krivičnom postupku (skripta), Dosije , Beograd, 2003, str. 103-139.

66

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Postavlja se pitanje: šta je istina u krivičnom postupku i da li se i u kojoj meri ona utvrđuje u svakoj konkretnoj krivičnoj stvari? Polazeći od pojma istine koji je određen u filozofiji, može se reći da istina u krivičnom postupku predstavlja veran odraz krivičnog događaja u svesti sudije. U krivičnoprocesnoj teoriji ponekad se pravi razlika izveđu ovako shvaćenog, tj. filozofskog pojma istine, i krivičnoprocesnog pojma istine pod kojim podrazumeva najviši stepen uverenja (ubeđenja) o izvršenom krivičnom delu i odgovornosti učinioca.36 U svakom slučaju utvrđivanja istine u krivičnom postupku zavisi od kvantiteta i kvaliteta dokaza. Naime, samo formiranje odraza krivičnog događaja, koji se odigrao u prošlosti, vrši se u krivičnom postupku i to postepeno, zavisno od prikupljenih i izvedenih dokaza. Isto tako, formiranje odraza kreće se u razmerama pravno relevantnih činjenica koje čine sadržinu krivičnog događaja, a odnose se na posebno biće krivičnog dela i na osnove i uslove krivične odgovornosti učinioca krivičnog dela. Najzad, formiranje odraza u svesti sudije, praćeno je i poštovanjem zakonom predviđenih procesnih formi i zabrana, a kreće se u razmerama izvođenja zakonom utvrđenih radnji dokaznog karaktera. Načelo istine se u krivičnom postupku pojavljuje u vidu načela materijalne istine ili u vidu načela formalne istine. Naime, načelo materijalne istine je takav put i način saznanja istine u krivičnom postupku, prema kome stranke ne smeju da zapreče put sudiji svojim isključivim raspolaganjem i prezentiranjem materijala, tj. dokaza, a i propisi krivičnog procesnog prava moraju da ostave slobodan put u saznanju istine. S druge strane, smatra se da je načelo formalne istine takav put saznanja istine gde je sud ograničen dispozicionom maksimom stranaka u pogledu raspolaganja dokazima i dokazivanja. Sigurno je, međutim, da u saznanju istine određenu smetnju predstavlja i stav zakonodavca o vrednosti pojedinih dokaza, koji sudija mora primeniti bez obzira na njegovo subjektivno uverenje (primena teorije o zakonskoj vrednosti dokaza). U krivičnom postupku Republike Srbije načelni stav zakonodavca o utvrđivanju istine je izražen, najpre, u samom osnovnom cilju krivičnog postupka, tj. da niko nevin ne bude osuđen, a da se krivcu izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog krivičnog postupka (čl.1 ZKPS). To znači da je zakonodavac ovim načelnim stavom omogućio da se uspešno utvrđuju sve pravnorelevantne činjenice o jednom krivičnom događaju. Koje pravnorelevantne činjenice čine sadržinu krivičnog događaja, određeno je materijalnim krivičnim pravom u kome su predviđena osnovna obeležja opšteg i posebnog bića krivičnog dela, kao i osnovi i uslovi krivične odgovornosti učinilaca konkretnih krivičnih dela. Sigurno da je načelni stav zakonodavca prema objektivnom i svestranom utvrđivanju istine u krivičnom postupku, došao do izražaja i u mnogim drugim odredbama kojima se nastoje eliminisati one procesne formalnosti koje bi mogle 36

Jekić Z., Krivično procesno pravo, GDP “Dimitrije Davidović”, Smederevo, 1998, str. 229

67

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

da otežaju utvrđivanje istine u jednoj krivičnoj stvari. Tako se presuda se može napadati zbog pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, itd. S druge strane, zakonodavac predviđa i neka ograničenja u vezi sa utvrđivanjem istine u krivičnom postupku. Ova ograničenja su na liniji očuvanja ustavom zagarantovanih sloboda i prava građana, a u velikoj meri predstavljaju i realizaciju prava na pravično suđenje kao bazičnog načela krivičnog procesnog prava. Tako je okrivljenom obezbeđeno pravo na ćutanje u toku ispitivanja, mada je poznato da on najbolje zna kako se u stvarnosti odigrao krivični događaj. Zatim, postoji određeni krug srodnika okrivljenog koje je zakonodavac oslobodio dužnosti svedočenja. Najzad, zakonodavac je izričito zabranio primenu sile, pretnje, prinude, kao i neka medicinska sredstva i intervencije s ciljem iznuđivanja iskaza od okrivljenog i drugih lica u krivičnom postupku. Odstupanje od načela utvrđivanja istine u krivičnom postupku donekle predstavlja i neophodnost subjektivnog i objektivnog identiteta između presude i optužbe. Odnosno, sud raspravlja i odlučuje o krivičnopravnom zahtevu koji je naveden u optužnom aktu. Ako na glavnom pretresu izvedeni dokazi ukazuju da se izmienilo činjenično stanje, a tužilac ne izmeni svoj optužni akt, sud će donijeti oslobađajuću presudu, jer nije dokazano da je optuženi izvršio krivično delo za koje se optužuje. Najzad, ZKPS izričito ne predviđa obavezu suda i drugih državnih organa da istinito i potpuno utvrđuju činjenice koje su od značaja za donošenje zakonitih odluka. Predviđeno je samo da krivični sud izvodi dokaze na predlog stranaka, a da je teret dokazivanja optužbe je na tužiocu. Sud jedino može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze, ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Uprkos navedenim ograničenjima i činjenici da određenim praktičnim teškoćama u realizaciji ovog načela, do kojih dolazi zato što se krivični događaj odigrava u prošlosti i u društvu zbog čega se ne mogu rekonstruisati sva zbivanja, naročito psihička, ipak se u osnovi utvrđuje istina u krivičnom postupku. Smatramo da na ovo ne utiče činjenica da načelo utvrđivanja istine nije eksplicitno propisano Zakonikom, niti okolnost da je teret dokazivanja optužbe na tužiocu a da krivični sud dokaze izvodi na predlog stranaka. 10. Načelo suđenja u razumnom roku Načelo suđenja u razumnom roku je novina u Zakoniku (čl. 14 ZKPS). Ono predstavlja preciziranje ovlašćenja suda da procenjuje i sprečava preduzimanje procesnih radnji koje mogu dovesti do zloupotreba prava, a u vezi sa odugovlačenjem postupka. Naime, sud će rešenjem, protiv koga žalba ne zadržava izvršenje, uskratiti stranci, braniocu, oštećenom, oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, kao i zakonskim zastupnicima i punomoćnicima, pravo na radnju kojom se očigledno zloupotrebljava pravo iz ovog Zakonika radi odugovlačenja postupka. 68

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Smisao ovog načela je povećanje efikasnosti ostvarivanja ciljeva krivičnog postupka. U vezi sa tim, sud je dužan da krivični postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava usmerenu na to. Smatra se da podizanje ovog pravila na nivo načela generalno ukazuje se na njegov značaj, kao i obavezu da se sve druge odredbe Zakonika tumače u skladu sa njim. Ovo načelo predstavlja i značajan vid zaštite učesnika u postupku, naročito okrivljenog, što doprinosi skraćivanju trajanja krivičnog postupka i smanjenju troškova postupka. U pogledu primene ovih odredaba izuzetni značaj ima obezbeđenje jedinstvene sudske prakse u vezi sa tumačenjem navedenog pravnog standarda. To je značajno zbog zaštite prava učesnika na preduzimanje određene radnje, ali i ravnopravnosti učesnika pred zakonom. Načelo suđenja u razumnom roku se konkretizuje i u drugim odredabama Zakonika. Tako će prema odredbi čl. 374. ZKPS, veće može braniocu, oštećenom, oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, kao i zakonskom zastupniku i punomoćniku, koji preduzima radnje očigledno usmerene na odugovlačenje postupka, izreći novčanu kaznu. Na isti način veće će postupiti i na osnovu odredbe čl. 382 st. 3. ZKPS u odnosu na uredno pozvanog branioca čiji je neopravdani izostanak doveo do neodržavanja ili odlaganja glavnog pretresa, pri čemu će odrediti da troškovi koji su time prouzrokovani padaju na njegov teret, a o tome će obavestiti i nadležnu advokatsku komoru. U skladu na načelom suđenja u razumnom roku, kad optužbu zastupa više lica ili ima više branilaca, sadržaj završnih reči se ne sme ponavljati, a zastupnici optužbe i branioci dužni su da se, u cilju pridržavanja ove zabrane, dogovore o podeli zadataka i o temama o kojima će govoriti. Predsednik veća može, posle prethodne opomene, prekinuti lice koje u svojoj završnoj reči prekorači odobreno vreme ili vređa javni red i moral ili vređa drugoga ili se upušta u ponavljanje ili izlaganje koje očigledno nije u vezi sa predmetom, uz obavezu da u zapisniku o glavnom pretresu navedu razlozi za prekidanje završne reči. U smislu suđenja u razumnom roku jeste i ograničenje pozivanja na povredu zakona (čl. 452 ZKPS), jer se pozivanje na povredu zakona kod koje je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti, žalilac može pozivati samo ako tu povredu nije mogao izneti u toku glavnog pretresa, ili je izneo, ali je prvostepeni sud nije uzeo u obzir. Najzad, isti cilj imaju i pojedine procesne dužnosti oštećenog, odnosno okrivljenog. Tako su oštećeni, njegov zakonski zastupnik i punomoćnik dužni da o svakoj promeni adrese ili boravišta obaveste javnog tužioca ili sud pred kojim se vodi krivični postupak. Takođe, okrivljeni je dužan da o nameri da promeni adresu ili boravište, odnosno o promeni adrese ili boravišta obavesti organ koji vodi postupak. Na taj način se sprečava odugovlačenje postupka i moguća zloupotreba zbog nemogućnosti uručenja poziva ili drugih pismena u cilju sticanja povoljnije pozicije navedenih lica u postupku.

69

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Na kraju treba napomenuti da je posebnim zakonskim odredbama (čl. 8a8v ZUS) normirana i sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Naime, stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kojim se može zatražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak odlučivanja o pomenutom zahtevu je hitan. Ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku.Naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku isplatiće se iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu. Protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može se podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana.37 11. Načelo procesne ekonomije Načelo procesne ekonomije znači da krivični postupak svojom zakonskom konstrukcijom treba da omogući što efikasnije rasvetljenje i rešenje krivične stvari. Insistirajući na brzini u krivičnom postupku, zakonodavac istovremeno potencira i ekonomičnost u užem smislu reči, tj. predviđa mere kojima se sprečava nepotrebno odugovlačenje postupka i time eliminiše dodatno i nepotrebno poskupljenje postupka u celini. Međutim, načelo procesne ekonomije ne može se realizovati na štetu drugih krivičnoprocesnih načela u konkretnoj krivičnoj stvari, a naročito se primena ovog načela ne sme negativno odraziti na realizaciju načela utvrđivanja istine u krivičnom postupku. U tome je i najveća sličnost ovog načela sa načelom suđenja u razumnom roku. Zakonodavac Republike Srbije nije izričito predvideo načelo ekonomičnosti. Međutim, ono je vidljivo kroz niz njegovih odredaba, čime se obezbeđuje skraćivanje trajanja postupka i smanjenje budžetskih troškova, kao i troškova ostalih učesnika u postupku. Pri tome, prednost i dalje ima zaštita prava učesnika u postupku u odnosu na ekonomičnost postupanja. Konkretnije posmatrano načelo procesne ekonomije ogleda se u sledećim rešenjima Zakonika: t
na glavnom pretresu se utvrđuju samo sporna činjenična i pravna pitanja; t
izbegavanje dvostrukog ili višestrukog izvođenja istih dokaza u različitim fazama postupka; 37

Na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak.

70

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

t


t
t


uvođenjem sporazuma optužbe i odbrane smanjuju se troškovi postupka, jer se ubrzava otkrivanje i vođenje postupka za krivična dela organizovanog kriminala ili ratnog zločina (s tim što ista napomena važi i za krivične postupke koji se vode za druga krivična dela protiv okrivljenog koji je zaključio sporazum sa javnim tužiocem); proširena je primena načela oportuniteta za postupanje javnog tužioca;proširen je krug krivičnih dela za koje je nadležan sudija pojedinac; kada postoje uslovi za odlaganje glavnog pretresa zbog izostanka optuženog ili branioca, veće može odlučiti da se glavni pretres održi ako bi se, prema dokazima koji se nalaze u spisima, očigledno moralo doneti rešenje kojim se optužba odbacuje ili presuda kojom se optužba odbija, itd.

Postoje i brojni drugi modaliteti praktičnog sprovođenja načela procesne ekonomije, na primer, putem ustanove rokova i termina u krivičnom postupku, propisivanjem procesne forme za izvođenje bilo koje krivičnoprocesne radnje ili neke konkretne radnje, odredbama o odlaganju i prekidanju glavnog pretresa i slično. Osim toga, ako je u izgledu da će glavni pretres duže trajati, predsednik suda na zahtev predsednika sudećeg veća da odredi jednog ili dvojicu sudija, odnosno sudija porotnika da prisustvuju glavnom pretresu kako bi zamenili članove veća u slučaju njihove sprečenosti. Na kraju, smatramo da je i prilikom uvođenja stručnog lica u krivični postupak Republike Srbije zakonodavac težio da omogući rasvetljenje i rešenje krivične stvari uz što manje gubitka u vremenu, tj. da je ovim nastojao da onemogući nepotrebno određivanje veštačenja i otkloni druge nedostatke u praksi. 12. Načela srazmernosti i zaštite ljudskih prava i sloboda Iako ga Zakonik nije izričito predvideo, nesporno je da se načelo srazmernosti sprovodi u velikom broju njegovih odredaba, čime se obezbeđuje pojačana zaštita određenih učesnika u postupku. Suština ovog načela je da se u situacijama u kojima postoji više mogućnosti za postupanje sprovodi ona koja je najpovoljnija za određenog učesnika u postupku, ako se time postiže osnovni cilj postupka ili određene procesne radnje. Načelo srazmernosti se ogleda, pre svega, u sledećem: 1) prilikom odlučivanja o određivanju i trajanju posebnih dokaznih radnji organ postupka će posebno ceniti da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje ograničavaju prava građana (čl. 161.ZKPS); 2) pri određivanju mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, organ postupka će voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (čl. 189. ZKPS); i 3) prilikom određivanja mera za održavanje reda (čl. 370. ZKPS) 71

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

se lice koje narušava red najpre opominje, pa mu se ako nastavi da narušava red izriče novčana kazna. Načelo srazmernosti ogleda se i u tome što, ako su prethodno navedene mere bezuspešne, sudeće veće može narediti da se optuženi privremeno udalji, a ako i nakon vraćanja nastavi da narušava red, onda ga veće može udaljiti do kraja dokaznog postupka i odrediti, ako postoji mogućnost, da optuženi iz posebne prostorije putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike prati tok postupka. Ako to lice nema branioca, predsednik suda će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti (čl. 371. ZKPS). Najzad, nesporno je da se u krivičnom postupku Republike Srbije u osnovi utvrđuje materijalna istina, ali se u pojedinim elementima Zakonik približava utvrđivanju formalne istine. Načelo zaštite ljudskih prava i sloboda uvršćeno je u osnovna načela krivičnog procesnog prava zbog toga što se u savremenim uslovima posvećuje sve veća pažnja kako normiranju ljudskih sloboda i prava, tako i njihovoj adekvatnoj zaštiti. Ljudska slobode i prava prvenstveno se normiraju u nacionalnom zakonodavstvu (na primer u Ustavu i zakonima Republike Srbije), kojom prilikom se ima u vidu normiranje ljudskih sloboda. Osim toga, ljudska prava i slobode propisana su i u međunarodnim aktima. Primera radi navodimo samo Evropsku konvenkciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda sa protokolima, kao i brojne međunarodne ugovore iz oblasti ljudskih prava i sloboda. Pošto su kako u nacionalnim tako i u međunarodnim aktima predviđena ograničenja sloboda i prava građana, kao i moguća kršenja ljudskih sloboda i prava, normalno je da se mora predvideti adekvatna pravna zaštita ovih sloboda i prava. Načelno, zaštita ljudskih sloboda i prava predviđena je u zakonskim aktima u kojima su normirane slobode i prava građana. Konkretna zaštita ljudskih sloboda i prava predviđena je u posebnim zakonima. Kako je predviđena mogućnost da do ograničenja ljudskih sloboda i prava i eventualnog kršenja istih može doći u krivičnom postupku, to je konkretna zaštita ljudskih sloboda i prava predviđena krivičnopravnim odredbama. Najpre, to je učinjeno u propisima materijalnog krivičnog prava, a zatim i u krivičnoprocesnim zakonima - ako dođe do izvršenja krivičnih dela predviđenih Krivičnim zakonikom. Radi ilustracije konkretne zaštite ljudskih sloboda i prava navešćemo samo neke od odredbi koje se neposredno odnose na ovu zaštitu.38 Tako, na primer, u smislu čl. 69 ZKPS, pored navedenih prava, uhapšeni ima sva prava kao i okrivljeni i sledeća dodatna prava da: 1) odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja; 2) pre nego što bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem; 3) zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik 38

O zaštiti ljudskih prava i sloboda u krivičnoj proceduri kroz institucije Saveta Evrope detaljnije videti: Mekbrajd Dž.: Ljudska prava u krivičnom postupku: praksa ESLJP, Savet Evrope – kancelarija u Beogradu, Beograd, 2009.

72

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva; i 4) zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud. Najzad, lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu. Na osnovu svega izloženog o normiranju ljudskih sloboda i prava u ustavnim odredbama i odredbama međunarodnih akata, kao i o zaštiti ljudskih sloboda i prava, može se zaključiti opravdanost i postojanje načela zaštite ljudskih sloboda i prava u okviru osnovnih načela krivično procesnog prava. Dosledna praktična primena ovog načela omogućiće potpunu zaštitu ljudskih sloboda i prava u našem pravnom sistemu.

73

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Glava IV KRIVIČNOPROCESNI SUBJEKTI I STRANKE 1.

Pojam i klasifikacija krivičnoprocesnih subjekata

Krivičnoprocesni subjekt je fizičko ili pravno lice koje poseduje zakonom predviđena prava i dužnosti koja ostvaruje u krivičnom postupku zakonom predviđenom i uređenom delatnošću. Svojstvo subjekta u krivičnom procesnom pravu može steći fizičko ili pravno lice, s tim što neki subjekti mogu biti samo fizička lica, na primer svedok, veštak i slično, a neki subjekti samo pravna lica, na primer krivični sud, javno tužilaštvo i slično. Da bi fizička lica mogla da steknu svojstvo subjekta ona po pravilu moraju da poseduju procesnu sposovnost koja se u osnovi svodi na pravnu i poslovnu sposobnost. Pravna sposobnost znači opštu sposobnost jednog lica da bude nosilac prava i dužnosti, a poslovna sposobnost predstavlja mogućnost jednog lica da svoja prava i dužnosti realizuje svojom sopstvenom delatnošću. Za posedovanje procesne sposobnosti potrebno je da lice ima određeni uzrast i da bude duševno zdravo. Međutim, ako lice ne poseduje procesnu sposobnost, ono može realizovati svoja prava i dužnosti preko zakonskog zastupnika, s tim što u krivičnom postupku to može učiniti samo oštećeni bez obzira u kom svojstvu se pojavljuje, i okrivljeni koji je maloletan. Najzad, procesno sposobna lica poseduju zakonom predviđeni fond prava i dužnosti na osnovu kojih se određuje njihov položaj u krivičnom postupku. Isto tako, svoj fond prava i dužnosti krivičnoprocesni subjekti realizuju u krivičnom postupku zakonom predviđenom i uređenom delatnošću tj. u zakonom određenoj procesnoj formi. Polazeći od toga može se zaključiti da po pitanju svojstva subjekta u krivičnom procesnom pravu postoje tri shvatanja. Prema najužem shvatanju svojstvo subjekta u krivičnom procesnom pravu imaju samo ona lica čije je prisustvo u postupku obavezno, tj. bez kojih krivično procesno pravo ne može ostvariti svoju funkciju, odnosno svoj osnovni zadatak - rasvetljenje i rešenje krivične stvari. To su: krivični sud, ovlašćeni tužilac i okrivljeni. Ovi subjekti su nosioci osnovnih funkcija, tj. suđenja, optužbe i odbrane. Nasuprot tome, prema najširem shvatanju svojstvo subjekta ima svako lice koje na bilo koji način učestvuje u krivičnom postupku i ima bilo kakav fond prava I dužnosti. Tako, na primer, prema ovom shvatanju svojstvo subjekta u krivičnom procesnom pravu ima i publika, tj. sva lica koja prate glavni pretres u slučaju kada je dozvoljena opšta ili ograničena javnost. Najzad, tzv. srednje shvatanje svojstva subjekata u krivičnom procesnom pravu polazi od toga da pored osnovnih - glavnih funkcija postoje i sporedne funkcije i sporedni subjekti kao njihovi nosioci. Naime, skup delatnosti subjekata u krivičnom procesnom pravu i krivičnom postupku uobičajeno se nazivaju funkcijama, koje su po svojoj sadržini različite. Postoje osnovne i sporedne funk74

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

cije. Osnovne funkcije su: optužba, odbrana i suđenje, a nosioci ovih funkcija su krivičnoprocesni subjekti koji u krivičnoprocesnom pravu i krivičnom postupku moraju postojati. Nosilac funkcije optužbe je ovlašćeni tužilac, funkcije odbrane okrivljeni sa braniocem i funkcije suđenja krivični sud. Pored ovih osnovnih delatnosti i nosilaca tih delatnosti, u krivičnom postupku postoje i druge manje važne delatnosti koje u manjoj ili većoj meri doprinose ostvarenju osnovnog zadatka i cilja krivičnog procesnog prava. Nosioci ovih delatnosti su lica kojima to nije osnovni zadatak, ali koja zahvaljujući određenom svojstvu u krivičnom postupku pomažu i doprinose u prvom redu istinitom utvrđivanju činjenica u jednoj krivičnoj stvari. Takvi subjekti se nazivaju sporednim subjektima, odnosno učesnicima u krivičnom postupku, a skup njihove delatnosti čini sporedne funkcije. Polazeći od činjenice da krivičnoprocesni subjekti obavljaju glavne i sporedne delatnosti i da samim tim oni imaju različit procesni položaj, potrebno je da se izvrši određena klasifikacija subjekata. Kao osnov klasifikacije mora se uzeti njihov procesni položaj, i samim tim njihov doprinos rasvetljenju i rešenju krivične stvari. Ako se pođe od vrste delatnosti u krivičnom postupku, odnosno od funkcija koje obavljaju krivičnoprocesni subjekti, mogu se razlikovati glavni (osnovni) i sporedni krivičnoprocesni subjekti, s tim što se u okviru glavnih krivičnoprocesnih subjekata može se izvršiti klasifikacija na krivični sud i krivičnoprocesne stranke. Sporedni krivičnoprocesni subjekti su svi ostali subjekti, koji se od glavnih subjekata razlikuju po tome što se i bez njih krivični postupak može pokrenuti, voditi i okončati. Najvažniji sporedni krivičnoprocesni subjekt je oštećeni. Moguća je i dodatna klasisifikacija sporednih krivičnoprocesnih subjekata. Tako se u teoriji krivičnoprocesnog prava ovi subjekti razvrstavaju prema sledećim kriterijumima: t
lica koja su sporedni krivičnoprocesni subjekti (u užem smislu), jer ne vrše osnovne krivičnoprocesne funkcije nego u krivičnoprocesnom odnosu zasnovanom između osnovnih subjekata raspolažu određenim pravilima i dužnostima (na primer oštećeni na strani nadležnog tužioca, pravno ili fizičko lice od koga se oduzima imovinska korist pribavljena krivičnim delom na stani optuženog, organ socijalnog staranja u postupku prema maloletnicima na strani suda), t
lica koja su zastupnici krivičnoprocesnih subjekata (na primer zakonski zastupnik ili punomoćnik), t
lica koja su pomoćnici krivičnoprocesnih subjekata (na primer branilac osumnjičenog, odnosno optuženog, ovlašćeni policijski službenici kad pružaju pomoć tužiocu), t
lica koja u krivičnom postupku učestvuju u tzv. adhezionom ili produženom postupku (na primer osobe koje su ovlašćene da postave imovinskopravni zahtev jer imaju aktivnu legitimaciju prema pravilima građanskog prava), i 75

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

t


lica koja su u krivičnom postupku subjekti određenih dužnosti i prava (na primer svedoci, ili veštaci).39

Prema tome, glavni krivičnoprocesni subjekti su nosioci glavnih krivičnoprocesnih funkcija. U glavne krivičnoprocesne subjekte spadaju: ovlašćeni tužilac, okrivljeni i krivični sud. Sporedni krivičnoprocesni subjekti su sva ostala fizička ili pravna lica koja se u raznim svojstvima mogu pojaviti u krivičnom postupku. Na primer, to mogu biti ovlašćeni policijski službenik, oštećeni sa ili bez imovinskopravnog zahteva, branilac okrivljenog, svedok, veštak, stručni savetnik, tumač, zakonski zastupnik, punomoćnik, i dr. 2.

Učešće građana u suđenju

Istorijski posmatrano, ideja o učešću građana u suđenju ostvarivana je na različite načine i u različitoj formi, zavisno od stepena razvoja samog društva. U početku su građani mogli da učestvuju u vršenju sudijske funkcije samostalno u formi narodnih sudova, kada su u stvari imali najveći i presudni uticaj na vršenje sudijske funkcije, jer su samostalno donosili odluke u krivičnim stvarima. Ovaj vid učešća građana u suđenju vremenom je u potpunosti prevaziđen, tako da su kasnije građani mogli da učestvuju u suđenju zajedno sa pozivnim sudijama. Vremenom je i ovaj vid učešće građana u suđenju sve više sužavan. Inače, građani mogu da učestvuju u suđenju neposrednim vršenjem sudijske funkcije i posrednim putem, tj. svojim učešćem u izboru pozivnih sudija i vršenju društvene kontrole rada pravosuđa. Učešće građana u vršenju sudijske funkcije zajedno sa pozivnim sudijama naziva se porotno suđenje. Postoje dva osnovna oblika porotnog suđenja i to: pravo i nepravo porotno suđenje. Pravo porotno suđenje je takav oblik suđenja u kome građani obrazuju posebno sudsko veće tzv. porotu. Ovo veće je u toku rasvetljenja i rešenja krivičnih stvari nadležno da utvrđuje činjenice i da rešava činjenična pitanja na pretresu. Na osnovu utvrđenih činjenica, porota je dužna da odgovori na pitanje da li je okrivljeni kriv ili nije kriv. Kraće rečeno, porota je dužna da utvrdi činjenično stanje i da na osnovu toga oglasi okrivljenog krivim ili da ga oslobodi od optužbe. Posebno veće, sastavljeno od pozivnih sudija (ili sudija pojedinac), rešava pravna pitanja i na osnovu odluke porote da je okrivljeni kriv, izriče krivičnu sankciju. Prema tome, do odlučivanja o krivičnoj stvari pred ovim većem dolazi samo ako je porota utvrdila krivicu okrivljenog. Ako je porota odgovorila da okrivljeni nije kriv, veće pozivnih sudija donosi oslobađajuću presudu, kojom potvrđuje odluku porote. Isto tako, do odlučivanja o krivičnoj stvari od strane porote dolazi samo ako okrivljeni izjavi da nije kriv. Pravo porotno suđenje bilo je karakteristično 39

Uporedi: Sijerčić-Čolić H.: Krivično procesno pravo: krivičnoprocesni subjekti i krivičnoprocesne radnje, Pravni fakultet, Sarajevo, 2005, str. 125

76

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

za anglosaksonske zamlje, dok se Engleska s pravom smatra kolevkom porote i porotnog suđenja u pravom smislu. Porotno suđenje u nepravom vidu predstavlja takav oblik učešća građana u suđenju, prema kome pozivne sudije i građani kao sudije porotnici obrazuju jedno jedinstveno veće, tzv. mešoviti sud (schoeffengerichte). Ovaj vid učešća građana u suđenju uveden je najpre u pravosuđe Nemačke polovinom XIX veka. Osnovna odlika ovog vida učešća građana u suđenju ogleda se u tome što su pozivne sudije i građani kao sudije-porotnici u jedinstvenom veću bili ravnopravni u rešavanju kako činjeničnih tako i pravnih pitanja, kao i prilikom izricanja krivične sankcije. Porotno suđenje u formi mešovitog suda kasnije je uvedeno u mnoge zemlje kontinentalne Evrope, pa tako i u Srbiji, odnosno u Bosni i Hercegovini. U Srbiji je porotno suđenje uvedeno Zakonom o poroti od 1871. godine, i to u formi mešovitih sudova i samo za neke vrste najtežih krivičnih dela (opasne krađe, razbojništvo i paljevine). Pre Drugog svetskog rata Jugoslavija i Holandija bile su jedine evropske zamlje koje nisu poznavale ustanovu učešća građana u suđenju, pa samim tim nije postojalo porotno suđenje ni u pravom ni u nepravom vidu. Na ovaj način je došlo do ukidanja svih oblika porotnog suđenja u zemljama koje su ušle u sastav Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata, najpre u Zakonu o uređenju narodnih sudova od 1945. godine, a zatim i u prvom Ustavu od 1946. godine, bilo je predviđeno brojno učešće građana u vršenju sudijske funkcije, ali u formi mešovitih sudova. Dalji razvoj ustanove učešća građana u suđenju na zakonodavnom planu odvijao se u pravcu stvaranja što boljih uslova za vršenje sudijske funkcije od strane građana, s tim što oblik učešća građana u suđenju u suštini nije menjan, tj. ostao je u formi mešovitog suda u kome sudije porotnici i pozivne sudije sačinjavaju jedno jedinstveno veće i u kome ravnopravno rešavaju činjenična i pravna pitanja i donose krivičnu sankciju. Prema tome, u krivičnom sudu kao posebnom sastavu sudova opšte i specijalizovane nadležnosti Republike Srbije, građani učestvuju u suđenju samo kao sudije porotnici u jedinstvenim mešovitim većima, kojom prilikom su ravnopravni sa pozivnim sudijama za rešavanje kako činjeničnih tako i pravnih pitanja, kao i u donošenju svih odluka, pa i odluke o krivičnoj sankciji. 3.

Krivičnoprocesne stranke

U teoriji postoje različita shvatanja o tome da li u krivičnom postupku postoje stranke, kao i o samom pojmu stranke. Najopštije rečeno, postoje teoretičari koji osporavaju stranački karakter krivičnom postupku, pa samim tim i postojanje stranaka u njemu, kao i teoretičari koji smatraju da je krivični postupak stranački i da krivična stvar može poprimiti svojstvo spora stranaka pred sudom, te da samim tim postoje stranke u ovako shvaćenom krivičnom postupku. Međutim, i među ovim teoretičarima postoje neslaganja u pogledu određivanja samog pojma stranke. 77

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Teoretičari koji negiraju stranački karakter krivičnog postupka i postojanje stranaka u tom postupku, polaze od same prirode krivičnog postupka. Naime, polazi se od postavke da krivični postupak ima javnopravni karakter u kome je osnovni zadatak državnih organa da se realizuje pravo države na kažnjavanje prema okrivljenom kao učiniocu krivičnog dela. Ima se u vidu inkvizicioni krivični postupak u kome je okrivljeni bio obespravljen, tj. imao je samo ona prava koja mu je istražitelj dao prema svom ličnom osećanju pravičnosti. Smatra se da je i u savremenom krivičnom postupku slična situacija, s tim što se u ovom postupku o okrivljenom i o utvrđivanju njegove krivične odgovornosti radi kažnjavanja staraju dva državna organa, tj. javno tužilaštvo i sud. Javni tužilac vršeći funkciju gonjenja ima za zadatak da svojom inicijativom pokrene krivični postupak u kome će se utvrditi  postojanje krivičnog dela i pronaći i kazniti učinilac toga dela. Ovu funkciju javni tužilac vrši i realizuje uz pomoć sudije, koji je takođe predstavnik državnog organa. Oni imaju zajednički zadatak da se na osnovu njihove objektivnosti u radu otkrije istina i donese zakonita i pravedna presuda. Prema tome, u ovakvoj situaciji nemoguće je govoriti o stranačkoj funkciji koju vrši javni tužilac i o okrivljenom koji bi kao stranka bio ravnopravan sa tužiocem. Okrivljeni bi u ovakvom krivičnom postupku mogao da bude samo saradnik i kao takav imao mogućnost da učestvuje u utvrđivanju istine, a samim tim i da realizuje svoju odbranu. Polazeći od ovoga, mora se priznati stranački karakter krivičnom postupku u kome se kao ravnopravne stranke nalaze ovlašćeni tužilac i okrivljeni. Međutim, i među teoretičarima koji priznaju stranački karakter krivičnom postupku i postojanje stranaka u takvom postupku, postoje određena razmimoilaženja u pogledu određivanja samog pojma stranke. Kao rezultat takvog neslaganja, u teoriji krivičnog procesnog prava sreće se materijalni i procesni pojam stranke, zavisno od toga šta je to što presudno utiče na pojavu stranaka u krivičnom postupku. Tako je materijalni pojam stranke izgrađen na osnovu onoga što čini predmet i svrhu vođenja krivičnog postupka. Naime, smatra se da izvršenjem krivičnog dela nastaje određeni krivičnopravni zahtev države za kažnjavanje učinioca toga dela. Na osnovu ovoga, pred sudom se pojavljuje ovlašćeni tužilac kao nosilac krivičnopravnog zahteva i okrivljeni koji je istovremeno i učinilac krivičnog dela. Jednom rečju, pristalice ovakvog shvatanja pojma stranke polaze od krivičnopravnog odnosa, koji nastaje izvršenjem krivičnog dela između oštećenog i učinioca krivičnog dela, jer se u ovom odnosu vidi osnovni uzrok pojave stranaka u krivičnom postupku. Na ovaj način se pojava stranaka u krivičnom postupku poistovećuje sa pojavom i postojanjem stranaka u građanskom postupku i time se izjednačava građanskopravni odnos sa zahtevom države na kažnjavanje, što je u osnovi neprihvatljivo, jer ne doprinosi ni sagledavanju samog karaktera krivičnog postupka i njegove strukture. Osim toga, sa krivičnopravnog aspekta javni tužilac 78

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

kao ovlašćeni tužilac nije neposredno oštećen krivičnim delom, već su izvršenjem ovakvih krivičnih dela povređena ili ugrožena opštedruštvena dobra, te se u materijalnom smislu on ne bi mogao pojaviti kao stranka u krivičnom postupku. Zbog toga se smatra da je izvršenje krivičnog dela samo osnov i povod za pokretanje krivičnog postupka u kome treba da dođe do pojave stranaka, zavisno od njegove strukture i položaja glavnih krivičnoprocesnih subjekata kao nosilaca osnovnih funkcija u krivičnom postupku. Na ovoj osnovi u teoriji je izrađen procesni pojam stranke. Naime, pošlo se od toga da ovlašćeni tužilac, kao nosilac funkcije krivičnog gonjenja, poseduje određeni fond prava i dužnosti na osnovu koga se pojavljuje kao jedna stranka u krivičnom postupku. S druge strane, okrivljeni kao nosilac funkcije odbrane takođe poseduje određeni fond prava i dužnosti, koji mu omogućuje da bude druga, protivna i procesno ravnopravna stranka sa ovlašćenim tužiocem u krivičnom postupku. Na ovaj način se u izgradnji pojma stranke polazi od samog stranačkog karaktera krivičnog postupka i njegove unutrašnje strukture, kao i od položaja glavnih krivičnoprocesnih subjekata kao nosilaca osnovnih funkcija. Glavni krivičnoprocesni subjekti realizuju ove funkcije svojom delatnošću u okviru zakonom predviđenog fonda prava i dužnosti radi rasvetljenja i rešenja određene krivične stvari. Naš zakonodavac je izgradio stranački postupak, što se vidi iz njegove strukture i iz osnovne karakteristike, prema kojoj je on optužno-raspravni postupak. Isto tako, stav zakonodavca je izričit u pogledu postojanja stranaka, jer je u posebnoj odredbi predvideo da su tužilac i okrivljeni stranke u krivičnom postupku (čl.2 st.1 tač.9 ZKPS). Sama struktura našeg krivičnog postupka izgrađena je tako da isti u osnovi predstavlja spor stranaka pred sudom. Stranke su procesno ravnopravne u krivičnom postupku i nosioci su oprečnih interesa i funkcija - optužbe i odbrane, s tim što se ovde radi o strankama kao procesnim institutima. Okrivljeni sa pravom na materijalnu i formalnu (stručnu) odbranu i sa pretpostavkom nevinosti na njegovoj strani, izjednačen je u svojim procesnim pravima sa ovlašćenim tužiocem, koji ima funkciju krivičnog gonjenja i zajedno sa krivičnim sudom ostvaruje pravo države na kaznu (ius puniendi). U postupku realizacije svojih funkcija stranke su podjednako ovlašćene da preduzimaju određene delatnosti povodom kojih dolazi do određenih odnosa, kako između njih tako i između stranaka i suda. Na osnovu izloženih shvatanja i stavova u pogledu određivanja pojma stranke i njihovog položaja u krivičnom postupku, može se zaključiti da je stranka glavni krivičnoprocesni subjekat koji je sposoban da bude nosilac funkcije optužbe, odnosno odbrane i da ovu funkciju može ostvariti svojom pravno normiranom delatnošću u krivičnom postupku.40 S obzirom na stranački karakter krivičnog postupka, stranke su nosioci oprečnih interesa, tj. funkcija optužbe i odbrane. 40

Živanović T.: Osnovni problemi Krivičnog i Građanskog procesnog prava - postupka (odeljak I), Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1940, str. 110.

79

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

4.

Načela koja se odnose na krivičnoprocesne subjekte

Osnovna načela krivičnog procesnog prava odnose se u određenoj meri na krivičnoprocesne subjekte. Međutim, postoje i načela koja su specifična i odnose se uglavnom na krivičnoprocesne subjekte kao jedno od osnovnih obeležja krivičnog procesnog prava. Pri tome treba razlikovati načela koja se odnose na sve krivičnoprocesne subjekte, odnosno na najviši pojam krivičnoprocesnog subjekta, od načela koja su vezana samo za pojedine glavne subjekte (na primer za krivični sud). Polazeći od toga, u načela specifična za sve krivičnoprocesne subjekte spadaju: 1) načelo odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija, i 2) načelo neponovljivosti svojstva subjekta u istoj krivičnoj stvari (ne bis in idem). 4.1. Načelo odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija Načelo odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija se odnosi na osnovne i sporedne delatnosti krivičnoprocesnih subjekata, tj. na njihove osnovne i dopunske funkcije. U osnovi ovo načelo znači da su u krivičnom procesnom pravu osnovne i sporedne funkcije odvojene i da svaka funkcija ima svoga posebnog nosioca - krivičnoprocesnog subjekta. To znači da se, po pravilu, dve ili više osnovnih i sporednih funkcija ne mogu vršiti od strane jednog krivičnoprocesnog subjekta. Realizacija ovog načela doprinosi objektivnom i svestranom utvrđivanju činjenica u jednoj krivičnoj stvari. Samim tim, značaj ovog načela je i na planu pravne sigurnosti građana u krivičnom postupku, jer se na ovaj način doprinosi nepristrasnosti i objektivnosti pojedinih krivičnoprocesnih subjekata u svojoj delatnosti oko rasvetljenja i rešenja krivične stvari. Istorijski posmatrano, ovo načelo je bilo izgrađeno i dosledno primenjivano u optužnom (akuzatorskom) sistemu krivičnog postupka, a primenjuje se i u savremenom krivičnom postupku, dok to nije bio slučaj u istražnom (inkvizicionom) postupku, u kome su osnovne funkcije bile sjedinjene u jednom subjektu - krivičnom sudu. Inače, ovo načelo se striktno primenjuje u vezi sa glavnim funkcijama, dok postoje određeni izuzeci kod sporednih funkcija. Naime, može jedan subjekat da obavlja dve sporedne funkcije u krivičnom postupku, a takođe može da pored glavne obavlja i neku sporednu funkciju, na primer privatni tužilac može biti i svedok, a može podneti i imovinskopravni zahtev. 4.2. Načelo ne bis in idem Načelo neponovljivosti svojstva subjekta u istoj krivičnoj stvari znači da se svojstvo subjekta ne može ponoviti u krivičnoj stvari, koja je bila predmet raspravljanja pred sudom i o kojoj je doneta pravosnažna sudska odluka. Kraće 80

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

rečeno, ovo načelo je sadržano u postavci ne bis in idem - ne dva puta o istome, tj. u istoj krivičnoj stvari. Prema tome, ovo načelo zabranjuje pokretanje i vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog za krivično delo koje je rasvetljeno i rešeno u okončanom krivičnom postupku pravosnažnim rešenjem ili presudom. Presuđena stvar (res iudicata) predstavlja procesnu smetnju za pokretanje novog krivičnog postupka po toj istoj krivičnoj stvari. Eventualni pokušaj pokretanja krivičnog postupka, lice može sprečiti isticanjem prigovora presuđene stvari. Postavlja se pitanje kada se zapravo radi o istoj krivičnoj stvari. S obzirom da je krivična stvar složena i da u sebi sadrži kako krivično delo tako i učinioca toga dela, to se istovetnost između pravosnažno presuđene krivične stvari i novoutužene krivične stvari mora utvrditi kako u odnosu na krivično delo tako i u odnosu na učinioca. Istovetnost u pogledu krivičnog dela postoji uvek kada se radi o istom činjeničnom stanju, na osnovu koga se može osnovano tvrditi da se radi o jednom istom biću krivičnog dela. To znači da identitet mora postojati u pravno-relevantnim, odnosno odlučnim činjenicama, koje čine sadržinu posebnog bića krivičnog dela. Prema tome, za postojanje identiteta nisu značajne izmene i dopune u činjeničnom stanju, koje se odnose na činjenice koje ne mogu uticati na promenu krivičnog dela. Isti je slučaj i sa eventualnom promenom pravne kvalifikacije istog činjeničnog stanja, prilikom pokušaja novog gonjenja, s obzirom da sud nije vezan pravnom kvalifikacijom krivičnog dela od strane ovlašćenog tužioca. Slična je situacija i u pogledu istovetnosti učinioca krivičnog dela. Naime, istovetnost učinioca dela postoji uvek kada se pokuša da se pokrene krivični postupak protiv lica, koje je imalo svojstvo okrivljenog i eventualnog učinioca dela u ranije pravosnažno okončanom krivičnom postupku. I ovom prilikom na istovetnost lica ne mogu uticati izmene u nekim obeležjima krivične odgovornosti, tj. ako se umesto direktnog umišljaja sada lice optužuje da je delo izvršilo sa eventualnim umišljajem ili iz nehata. Međutim, moguće je da se za isto krivično delo pokrene krivični postupak protiv drugog lica koje je u izvršenju krivičnog dela učestvovalo u svojstvu saizvršioca, saučesnika i sl. U ovom slučaju nema istovetnosti u odnosu na učinioca krivičnog dela. Najzad, istovetnost krivičnog dela i učinioca dovodi do toga da se ne mogu ponoviti svojstva ni drugih subjekata u krivičnom postupku. Ovo načelo važi samo u pogledu pravosnažno presuđene krivične stvari. Izuzetno, ovo načelo ne može se primeniti i ne važi u postupku po vanrednim pravnim lekovima, kojima se mogu pobijati pravosnažne sudske odluke i voditi postupak po njima. Najzad, ovo načelo onemogućava da se protiv jednog lica istovremeno vode dva postupka za isto krivično delo. Sama primena načela ne bis in idem doprinosi pravnoj sigurnosti građana, jer su oni sigurni da se jednom pravosnažno okončan krivični postupak po jednoj krivičnoj stvari ne može ponoviti ukoliko ne postoje zakonom predviđeni osnovi za njegovo ponavljanje po vanrednim pravnim lekovima. Ovo načelo 81

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

karakteristično je za optužni i savremeni sistem krivičnog postupka, a nije se primenjivalo u istražnom krivičnom postupku u kome je postojala mogućnost da se pravosnažno okončan krivični postupak mogao ponoviti na osnovu istih dokaza i po istoj krivičnoj stvari, zbog postojanja pravosnažne presude kojom se okrivljeni ostavljao pod sumnjom (absolutio ab instantia). Posebno treba napomenuti da Statut Haškog tribunala na različit način uređuje mogućnost ponovnog suđenja, i na planu konkurentne nadležnosti u okviru sopstvene jurisdikcije. Naime, u članu 10. Statuta propisana je zabrana ponovnog suđenja pred nacionalnim sudom za krivična dela za koja je pred Tribunalom već suđeno, ali je u obrnutom slučaju suđenje pred Tribunalom moguće, ako je u presudi nacionalnog suda delo, za koje je Tribunal inače nadležan, kvalifikovano kao obično krivično delo, ili postupak pred nacionalnim sudom nije bio nepristrasan i nezavistan, ili je bio usmeren na zaštitu optuženog od međunarodne odgovornosti, ili predmet nije bio propisno vođen.41

41

Ilić G.; Majić M.; Beljanski S.; Trešnjev A.: Komentar Zakonika o krivičnom postupku: prema stanju zakonodavstva od 1. oktobra 2013. godine, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2013, str. 73.

82

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava V KRIVIČNI SUD 1.

Pojam i sastav krivičnog suda

U Republici Srbiji sudovi su samostalni i nezavisni državni organi koji vrše sudsku vlast i odlučuju o krivičnim, građanskim i upravnim stvarima. Pored sudova opšte nadležnosti (u koje spadaju: osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud), u Republici Srbiji postoje i sudovi posebne nadležnosti (u koje spadaju: privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud). 42 Krivični sud je sastavni deo sudova opšte nadležnosti, zbog toga što se krivično pravosuđe vrši u okviru jedinstvene pravosudne funkcije. To znači da krivični sud nije poseban sud, već je to poseban sastav suda opšte nadležnosti, koji je nadležan da rasvetli i reši krivičnu stvar. Naime, u našem pravosuđu još uvek nije ostvarena uža specijalizacija sudija u smislu da pojedine sudije rade samo na krivičnim stvarima. Zbog toga se pitanje sastava krivičnog suda, tj. koje će sudije raditi na krivičnim stvarima, rešava godišnjim rasporedom rada u sudu, kojom prilikom se vodi računa da jedan sudija radi više godina na krivičnim, odnosno građanskim stvarima. Može se zaključiti da je krivični sud onaj sastav suda opšte nadležnosti, koji je stvarno i mesno nadležan da rasvetljava i rešava krivične stvari. Ovaj sastav krivičnog suda je specifičan, jer ima određenu nadležnost i druge osobenosti u svojoj delatnosti u postupku rasvetljenja i rešenja krivične stvari. Tako je predviđeno da krivični sud realizuje funkciju suđenja kao glavni krivičnoprocesni subjekt po pravilu u zbornom sastavu, a u nekim slučajevima i u inokosnom sastavu. Naime, pravilo suđenja u sudskom, kao ustavno načelo, predstavlja osnov organizacije sudova u domaćem pravosudnom sistemu. U inokosnom sastavu pojavljuje se najpre sudija pojedinac osnovnog suda, koji sudi samo za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina. Pored sudije pojedinca, Zakonik poznaje i sudiju za prethodni postupak, koji odlučuje u predistražnom postupku, i sudiju za izvršenje krivičnih sankcija, koji odlučuje u postupku izvršenja krivičnih sankcija. Krivični sud u zbornom sastavu pojavljuje se u formi sudskih veća koja postoje u svim sudovima, počev od osnovnog pa do Vrhovnog kasacionog suda. Sastav ovih veća je različit kako po broju tako i po vrsti sudija. Tako se razlikuju mešovita veća, sastavljena od pozivnih sudija i sudija porotnika i veća sastavljena samo od pozivnih sudija. Ova veća mogu biti mala veća sastavljena od jednog 42

Sudsku funkcija u krivičnom postupku na nivou BiH obavlja Sud BiH. Za sudsku funkciju na nivou entiteta nadležni su sudovi opšte (ili redovne) nadležnosti. U Federaciji BiH to su: opštinski sudovi, kantonalni sudovi i Vrhovni sud FbiH. U Republici Srpkoj to su: osnovni sudovi, okružni sudovi i Vrhovni sud RS, a u Brčko Distriktu to su: Osnovni sud BD BiH i Apelacioni sud BD BiH.

83

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

pozivnog sudije i dvojice sudija porotnika, odnosno trojice pozivnih sudija i velika veća-sastavljena od dvojice pozivnih sudija i trojice sudija porotnika, odnosno od petorice pozivnih sudija. Sastav veća i broj članova veća zavisi od težine i vrste krivičnog dela. U prvom stepenu sud sudi u tročlanom ili petočlanom veću. Tročlana veća, sastavljena od sudije profesionalca i dvoje sudije porotnika, sude za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko osam godina, a do dvadeset godina. Najveći broj krivičnih dela spada u ovu kategoriju, tako da je najčešći sastav veća tročlani. Petočlana veća, sastavljena od dvojice sudije profesionalaca i troje sudija porotnika, sude za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora između trideset i četrdeset godina. Mešovitim većem uvek presedava sudija profesionalac. Jedini izuzetak od mešovitih veća je kada je posebnim zakonom propisano da za određena krivična dela postupa tužilaštvo posebne nadležnosti i u tim slučajevima veća su tročlana i čine ih troje sudija profesionalaca. U drugom stepenu sud uvek sudi u veću koje čine isključivo sudije profesionalci. Veće od troje sudija profesionalaca postupa u drugom stepenu za krivična dela za koja je propisana kazna preko osam a do dvadeset godina zatvora, osim ako samim Zakonikom nije drugačije predviđeno. Veće od pet sudija profesionalaca sudi u drugom stepenu za krivična dela za koja je propisana kazna od trideset do četrdeset godina zatvora i za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa tužilaštvo posebne nadležnosti (za dela organizovanog kriminala i ratne zločine). U trećem stepenu sud sudi u tročlanom i petočlanom veću, koje je sastavljeno isključivo od sudija profesionalaca. Brojčani sastav veća uređen je prema identičnom kriterijumu vezanom za težinu i vrstu krivičnog dela koja je predmet postupka, kao i u drugom stepenu. Zakonik uređuje i ulogu vanpretresnog (vanraspravnog) veća, koje je sačinjeno od troje sudija profesionalaca. Vanpretresno veće odlučuje: o žalbama protiv rešenja sudije za prethodni postupak i drugih rešenja u skladu sa Zakonikom; donosi odluke van glavnog pretresa; i stavlja predloge u slučajevima predviđenim u ovom Zakoniku ili u drugom zakonu. 2.

Uređenje i organizacija sudova

Imajući u vidu aktuelna rešenja sadržana u Ustavu i zakonima o sudovima i sudijama, može se zaključiti da je uređenje i organizacija sudova zasnovana na sledećim načelima: 1) načelo samostalnosti i nezavisnosti sudova 2) načelo zbornosti u vršenju sudijske funkcije, 3) načelo višestepenosti odlučivanja, i 4) načelo izbornosti i razrešivosti sudija,. Načelo samostalnosti sudova znači, da su sudovi u svom radu samostalni i nezavisni, tj. da na njihov rad ne može niko uticati. Naime, sudovi su u vršenju sudijske funkcije samostalni i nezavisni i sude na osnovu ustava, zakona i drugih 84

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

opštih akata. To znači da sudije u vršenju sudijske funkcije slobodno tumače i primenjuju zakon i čuvaju ustavnost i zakonitost. Na ovaj način dolazi do izražaja slobodno sudijsko uverenje u oceni dokaza, jer je onemogućen bilo kakav i bilo sa koje strane uticaj na rad sudova, što s jedne strane doprinosi većem ugledu i autoritetu sudova, a samim tim i većem poverenju građana u objektivan i savestan rad sudija na rešavanju pitanja iz svoje nadležnosti. Najzad, za izraženo mišljenje u vršenju funkcije suđenja, sudija ne može biti pozvan na odgovornost, jer je zaštićen krivičnoprocesnim imunitetom. Načelo zbornosti odnosi se na sam način rada sudova. Naime, sudovi rade na rasvetljenju i rešenju krivičnih i građanskih stvari, po pravilu u zbornom sastavu kao kolegijalna tela, tj. u većima. Ovo načelo je dosledno sprovedeno u svim sudovima - nižim i višim. Od primene ovog načela postoje i izuzeci, kojima se omogućava odlučivanje od strane suda u inokosnom sastavu (na primer od strane sudije pojedinca). Načelo višestepenosti odlučivanja znači da o jednoj krivičnoj stvari odlučuje više nižih i viših sudova. To znači da imamo višestepene sudove. U našim krivičnoprocesnim zakonima predviđeno je kao pravilo da o jednoj krivičnoj stvari odlučuju sudovi u dva stepena, tj. prvostepeni i drugostepeni sudovi. Međutim, od ovog pravila postoji i izuzetak na osnovu koga o krivičnoj stvari može odlučivati i trećestepeni sud. Do ovoga će doći po žalbi na presudu drugostepenog suda, koja je dopuštena po izuzetku i to u samo jednom slučaju – ako je drugostepeni sud preinačio oslobađajuću prvostepenu presudu i optuženog oglasio krivim. Najzad, da li će drugostepeni sud i, u napred navedenom slučaju, trećestepeni sud doći u situaciju da odlučuje zavisi od lica koja su ovlašćena na podnošenje redovnih pravnih lekova, pošto drugostepeni i trećestepeni sud nikada ne mogu da odlučuju o jednoj krivičnoj stvari po službenoj dužnosti. Načelom izbornosti i razrešivosti sudija rešava se pitanje sticanja svojstva sudije i pitanje prestanka toga svojstva. Naime, svojstvo sudije uopšte može se steći na dva načina: postavljenjem jednog lica za sudiju i izborom. Postavljenjem jedno lice stiče svojstvo sudije trajno, dok se izbor vrši na određeno vreme, s tim što je moguće da dođe do reizbora, odnosno do ponovnog izbora sudije ako ispunjava uslove. Smatra se da i jedan i drugi način sticanja svojstva sudije ima svoje dobre i loše strane. Naime, postavljenje obezbeđuje veću sigurnost u radu, jer se sudije po pravilu postavljaju trajno. Međutim, baš ta okolnost utiče na profesionalnu deformaciju sudije i na sticanje činovničkog mentaliteta. Naprotiv, kod sticanja svojstva sudije izborom, sudija se bira za određeni vremenski period, s tim što postoji mogućnost da bude ponovo biran ako ispunjava zakonske uslove. Ova okolnost unosi određenu nesigurnost u rad sudije, jer postoji mogućnost da ne bude ponovo izabran. Naš zakonodavac je načelom izbornosti i razrešivosti sudija predvideo da se svojstvo sudije može steći samo izborom. Izborom se svojstvo sudije stiče po pravilu za stalno. Naime, sudijska funkcija je stalna, s tim što se lice koje se prvi 85

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

put bira za sudiju, bira najpre na tri godine. Izbor sudije koji se prvi put bira vrši Narodna skupština među kandidatima koje je predložio Visoki savet sudstva, dok sudije na stalnu funkciju bira Visoki savet sudstva. Najzad, predviđena je i mogućnost razrešenja sudije od vršenja sudijske funkcije ako se steknu zakonom predviđeni uslovi. 3.

Izuzeće

Već je istaknuto da lice koje ispunjava opšte i posebne uslove stiče svojstvo sudije i samim tim postaje apstraktno sposobno za vršenje sudijske funkcije. Međutim, postoje određene životne okolnosti, koje lice apstraktno sposobno za vršenje sudijske funkcije čine nesposobnim i nepodobnim da u konkretnoj krivičnoj stvari vrši funkciju suđenja. To znači da svaki sudija koji je izborom stekao to svojstvo i stupio na dužnost nije istovremeno uvek sposoban da u konkretnoj krivičnoj stvari vrši sudijsku funkciju. Naime, stručnost i nezavisnost u vršenju sudijske funkcije dopunjava se elementom objektivnosti u radu, a ona se u postupku reguliše ustanovom izuzeća. 3.1. Pojam i vrste izuzeća sudija Izuzeće je ustanova kojom se apstraktno sposoban sudija odstranjuje od vršenja sudijske funkcije u konkretnoj krivičnoj stvari, čime se istovremeno doprinosi objektivnom i nepristrasnom rasvetljenju i rešenju svake krivične stvari. Naš zakonodavac je, imajući u vidu težinu okolnosti, predvideo osnove koji sudiju čine apsolutno nepodobnim za vršenje sudijske funkcije u jednoj konkretnoj krivičnoj stvari i osnove koji ga čine relativno nepodobnim. Zbog toga postoje dve vrste izuzeća - isključenje i izuzeće u užem smislu, i razlikuju se osnovi za isključenje od osnova za izuzeće u užem smislu. Polazeći od težine situacija i okolnosti u kojima se može naći sudija u odnosu na konkretnu krivičnu stvar, zakonodavac je taksativno nabrojao osnove za isključenje, dok je osnove za izuzeće u užem smislu predvideo opštom formulacijom. Tako je u čl. 37. st.1 ZKPS predviđeno da sudija ne može vršiti sudijske dužnosti u određenom predmetu: t
ako je oštećen krivičnim delom; t
ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena; t
ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staratelja, štićenika, usvojitelja, usvojenika, hranitelja ili hranjenika; 86

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

t


ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Prema tome, svi ovi zakonski osnovi za isključenje mogu se podeliti u tri grupe: prva grupa osnova odnosi se na ličnu zainteresovanost sudija koja utiče na njihovu objektivnost u vršenju sudijske funkcije; druga grupa osnova odnosi se na srodničke odnose i odnose zavisnosti sudija i drugih glavnih krivičnoprocesnih subjekata. Najzad, treća grupa osnova je u vezi sa vršenjem drugih funkcija koje su nespojive sa funkcijom suđenja u jednoj krivičnoj stvari, odnosno sa odlučivanjem o krivičnoj stvari u nižem sudu. Ovi osnovi su u skladu sa načelom odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija. S druge strane, osnovi za izuzeće u užem smislu predviđeni su jednom opštom formulacijom. Naime, u čl. 37. st. 2 ZKPS rečeno da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. Pošto je nemoguće da se unapred predvide sve konkretne životne okolnosti koje mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, zakonodavac je to prepustio predsedniku suda da na zahtev sudije, odnosno stranaka i branioca u svakom konkretnom slučaju utvrđuje ove okolnosti. Inače, ove okolnosti mogu biti veoma raznovrsne, počev od daljeg stepena srodstva, različitih odnosa zavisnosti, tj. nadređenosti i podređenosti između sudija i drugih glavnih subjekata u krivičnom postupku, pa do dosta izraženog prijateljstva, odnosa zaljubljenih, posvađanih, omraženih, i sl. Prema tome, predsednik nadležnog suda će biti dužan da u svakom konkretnom slučaju utvrđuje da li postoje ova ili slična okolnost, koja može pobuđivati sumnju u nepristrasno vršenje sudijske funkcije od strane sudije. 3.2. Postupak za izuzeće Zakonodavac je predvideo i sam postupak za izuzeće sudije, pri čemu je različit postupak u slučaju kada postoji neki od zakonskih osnova za isključenje od postupka za izuzeće u užem smislu. U prvom slučaju, čim sazna da postoji neki od zakonskih osnova za isključenje, sudija je dužan da odmah prekine sa radom na konkretnoj krivičnoj stvari i da o tome obavesti predsednika dotičnog suda, koji će ga rešenjem izuzeti i odrediti da se predmet dodeli drugom sudiji po redosledu. Na sličan način će predsednik suda postupiti i u slučaju ako su stranke i branilac istakli stvarne razloge na osnovu kojih se utvrđuje postojanje nekog zakonskog osnova za isključenje, s tim što stranke i branilac mogu podneti zahtev za 87

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

isključenje sudije do početka glavnog pretresa, a i kasnije, ali odmah po saznanju da postoje neki stvarni razlozi za isključenje. Postupak za izuzeće u užem smislu se razlikuje od postupka za isključenje sudije. Do ove razlike dolazi zbog razlike u zakonskim osnovima, koji nisu određeni kada je reč o izuzeću u užem smislu. To znači da je podnosilac zahteva u ovom slučaju dužan ne samo da naznači zakonski osnov, već i da što konkretnije navede razloge koji izazivaju sumnju u nepristrasnost sudije i da ove razloge što detaljnije argumentuje, što je naročito slučaj ako zahtev podnose krivičnoprocesne stranke i branilac. Inače, postupak za izuzeće u užem smislu može pokrenuti sam sudija, kao i krivičnoprocesne stranke i branilac, s tim što stranke i branilac to mogu učiniti samo do početka glavnog pretresa, ali ako su za razlog za izuzeće saznale kasnije zahtev podnose odmah po saznanju. Stranke i branilac mogu tražiti izuzeće samo poimenično određenog sudije koji u predmetu postupa. Zahtev za izuzeće sudije suda koji odlučuje o žalbi, stranke i branilac mogu podneti u žalbi ili u odgovoru na žalbu. Zahtev se podnosi predsedniku suda koji donosi rešenje o izuzeću nakon saslušanja sudije i eventualno sprovedenih izviđaja, tj. prikupljanja i proveravanja određenih činjenica i okolnosti. Međutim, sve do donošenja odluke o izuzeću, sudija može preduzimati krivičnoprocesne radnje za koje postoji opasnost od odlaganja. Ako se traži izuzeće u užem smislu predsednika suda, u tom slučaju odluku o tome po pravilu donosi predsednik neposredno višeg suda po istom postupku. Prema tome, očigledne su razlike koje postoje u postupku za isključenje i u postupku za izuzeće u užem smislu. Tako, na primer, čim sudija sazna za razloge za isključenje ili su stranka i branilac istakli zahtev, odmah prestaje sa radom, dok u postupku za izuzeće u užem smislu može preduzimati one radnje kod kojih postoji opasnost od odlaganja. Zatim, razlika postoji i u samoj sadržini zahteva, koji mora biti sadržajniji i obrazložen konkretnim činjenicama i okolnostima, kada se traži izuzeće u užem smislu. Samim tim, dolazi do bitne razlike i u samom postupku, koji je po pravilu duži, ako je u pitanju izuzeće u užem smislu. Posebno je predviđeno da ako se traži izuzeće samo predsednika suda ili predsednika suda i sudije, odluku o izuzeću donosi predsednik neposredno višeg suda, a ako se traži izuzeće predsednika Vrhovnog kasacionog suda, odluku o izuzeću donosi Opšta sednica. Najzad, protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje ili usvaja žalba nije dozvoljena. Rešenje kojim se zahtev za izuzeće odbija može se pobijati posebnom žalbom o kojoj odlučuje apelacioni sud. Ako je takvo rešenje doneseno posle podignute optužbe, može se pobijati samo žalbom na presudu. Međutim, protiv rešenja predsednika Vrhovnog kasacionog suda ili Opšte sednice kojim je zahtev za izuzeće odbijen žalba nije dozvoljena.

88

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

3.3. Rasprostranjenost izuzeća Polazeći od činjenice da u rasvetljenju i rešenju krivične stvari učestvuju pored pozivnih sudija i drugi krivičnoprocesni subjekti, čija objektivnost u radu takođe doprinosi objektivnom i svestranom utvrđivanju činjenica i okolnosti, zakonodavac je predvideo da se odredbe o izuzeću sudija u potpunosti primenjuju i na sudije-porotnike, a mogu se primenjivati i na druge subjekte. Naime, predviđeno je da će se odredbe o izuzeću pozivnih sudija shodno primenjivati i na sudije porotnike, javne tužioce i njihove zamenike, zapisničare, prevodioce, tumače i stručna lica, kao i na ovlašćena službena lica policije kad preduzimaju istražne radnje. Odredbe o izuzeću sudija i sudija porotnika shodno se primenjuju i na veštake, s tim što je posebno određeno da razlog za izuzeće od dužnosti veštačenja postoji i u pogledu lica koje je zaposleno kod oštećenog ili okrivljenog ili je, zajedno sa njima ili nekim od njih, zaposleno kod drugog poslodavca. Postupak za isključenje i izuzeće u užem smislu ovih subjekata isti, s tim što taj postupak vode i odluke donose drugi nadležni organi. Tako, javni tužilac odlučuje o izuzeću zamenika, a o izuzeću javnog tužioca odlučuje neposredno viši javni tužilac. O izuzeću Republičkog javnog tužioca odlučuje Državno veće tužilaca po pribavljenom mišljenju Kolegijuma Republičkog javnog tužilaštva. O izuzeću zapisničara, prevodioca, tumača, stručnog lica i veštaka odlučuje javni tužilac ili sud. Najzad, o izuzeću ovlašćenih službenih lica policije, kad preduzimaju dokazne radnje, odlučuje javni tužilac, a o izuzeću zapisničara odlučuje ovlašćeno službeno lice policije koje preduzima datu dokaznu radnju. 4.

Nadležnost sudova

Nadležnost krivičnog suda predstavlja pravo i dužnost krivičnog suda da rasvetli i reši krivičnu stvar, s obzirom na vrstu i težinu krivičnog dela i svojstva učinioca, kao i na svoj mesni odnos prema krivičnoj stvari i na vrste krivičnoprocesnih radnji. O svojoj nadležnosti sud mora da vodi računa po službenoj dužnosti, s tim što i stranke imaju pravo da istaknu prigovor o nenadležnosti određenog suda. Kao vrste nadležnosti uvek se ističu stvarna, funcionalna i mesna nadležnost, mada se u procesnoj teoriji ponekad ukazuje i na ličnu (personalnu) nadležnost. Lična nadležnost se shvata kao pravo i dužnost krivičnog suda da rasvetli i reši krivičnu stvar, s obzirom na lično svojstvo okrivljenog. U savremenim uslovima ova vrsta nadležnosti uglavnom se vezuje za uzrast okrivljenog u smislu specifične nadležnosti suda za maloletnike, dok je ranije vezivana i za svojstvo vojnog lica i neka druga svojstva okrivljenog. Sporno je da li bi se ovako shvaćena lična nadležnost mogla odnositi i na krivični postupak protiv pravnih lica. S druge strane, nesporno je da ovako shvaćenu ličnu nadležnost treba razlikovati od 89

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

postulacione sposobnosti stranke (osuđenog) u postupku po vanrednim pravnim lekovima. 4.1. Stvarna nadležnost Stvarna nadležnost predstavlja pravo i dužnost krivičnog suda da u zakonito pokrenutom i sprovedenom krivičnom postupku rasvetli i reši određenu krivičnu stvar, zavisno od vrste i težine krivičnog dela i ličnih svojstava učinioca dela. Što se tiče težine krivičnog dela, ova okolnost se utvrđuje na osnovu vrste i visine kazne koja je krivičnim zakonom određena za krivično delo, a vrsta krivičnog dela ukazuje na određene posebnosti dobara zaštićenih krivičnim delom, kojom prilikom se zanemaruje vrsta i visina kazne. Najzad, lična svojstva učinioca krivičnog dela su značajna za razlikovanje punoletnih i maloletnih učinilaca krivičnih dela, što utiče na određene posebnosti u krivičnom postupku i u sastavu krivičnog suda. Prema aktelnom Zakonu o uređenju sudova Republike Srbije stvarna nadležnost prvostepenih sudova i sudova pravnog leka u krivičnim stvarima rešena je na sledeći način: Osnovni sud u prvom stepenu sudi za krivična dela za koja je kao glavna kazna predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do deset i deset godina ako za pojedina od njih nije nadležan drugi sud i odlučuje o molbi za prestanak mere bezbednosti ili pravne posledice osude za krivična dela iz svoje nadležnosti. Viši sud je stvarno nadležan da u prvom stepenu odlučuje o krivičnim delima za koja je zakonom predviđena kazna zatvora preko deset godina. Viši sud je stvarno nadležan i za određena taksativno nabrojana krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do deset godina, a koja su stavljena u nadležnost višeg suda zbog svoje posebne prirode. Konkretnije posmatrano, predviđeno je da je viši sud u prvom stepenu sudi i za krivična dela: protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, protiv Vojske Srbije; odavanje državne tajne; odavanje službene tajne; krivično delo propisano zakonom koji uređuje tajnost podataka; pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja; izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti; povreda teritorijalnog suvereniteta; udruživanje radi protivustavne delatnosti; povreda ugleda Republike Srbije; povreda ugleda strane države ili međunarodne organizacije; pranje novca; kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika; ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja; ubistvo na mah; silovanje; obljuba nad nemoćnim licem; obljuba zloupotrebom položaja; otmica; trgovina maloletnim licima radi usvojenja; nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi i javnom skupu; primanje mita; zloupotreba položaja odgovornog lica (čl. 234. st. 3. KZS); zloupotreba u javnim nabavkama (čl. 234a st. 3. KZS). Viši sud je stvarno nadležan i da sudi u krivičnom postupku prema maloletnim učiniocima krivičnih dela; da odlučuje o molbi za prestanak mere bezbed90

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

nosti ili pravne posledice osude za krivična dela iz svoje nadležnosti; da odlučuje o zahtevima za rehabilitaciju; i dr. Viši sud vodi postupak za izručenje okrivljenih i osuđenih lica. Najzad, ovaj sud pruža međunarodnu pravnu pomoć u postupcima za krivična dela iz svoje nadležnosti, izvršava krivičnu presudu inostranog suda, odlučuje o priznanju i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka ako nije nadležan drugi sud, odlučuje o sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja, obezbeđuje i pruža pomoć i podršku svedocima i oštećenima i vrši druge poslove određene zakonom. Viši sud, kao sud pravnog leka, stvarno je nadležan da u drugom stepenu odlučuje po žalbama protiv određenih odluka osnovnog suda u prvom stepenu, i to za krivična dela za koje je propisana novčana kazna i kazna zatvora do pet godina, kao i o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog. Apelacioni sud, koji je po samoj prirodi stvari isključivo sud pravnog leka, odlučuje u krivičnom postupku po žalbama kako na odluke viših sudova, tako i na odluke osnovnih sudova u krivičnom postupku, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud. Apelacioni sud takođe odlučuje o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadležan viši sud, o prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova kad su sprečeni ili ne mogu da postupaju u nekoj pravnoj stvari i vrši druge poslove određene zakonom. Vrhovni kasacioni sud je stvarno nadležan da kao sud pravnog leka odlučuje odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije, i u drugim stvarima određenim zakonom. Ovaj sud odlučuje odlučuje i o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga. je stvarno nadležan i da obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom.43 Na kraju izlaganja o stvarnoj nadležnosti krivičnog suda, da još jednom istaknemo da je krivični sud dužan da o stvarnoj nadležnosti vodi računa po službenoj dužnosti u toku celog krivičnog postupka, s tim što i krivičnoprocesne stranke imaju pravo da istaknu prigovor stvarne nadležnosti određenog suda. Ukoliko sud ne vodi računa o svojoj stvarnoj nadležnosti, te zbog toga o krivičnoj 43

U Federaciji BiH opštinski sudovi sude samo u prvom stepenu za krivična dela iz svoje nadležnosti. Kantonalni sudovi obavljaju funkciju pravosuđa kako u prvom stepenu za krivična dela određene težine, tako i u postupku po pravnom leku koji je uložen na odluku opštinskog suda kao prvostepenog. Vrhovni sud FBiH odlučuje o drugom stepenu o žalbama protiv prvostepenih presuda kantonalnih sudova, te u trećem stepenu ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu prtesudu kojom je optuženi oslobođen od optužbe I izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim. Mutatis mutandis isto važi i za osnovne i okružne sudove i Vrhovni sud u Republici Srpskoj, dok je u Brčko Distriktu osnovni sud BD BiH nadležan u prvom stepenu za sva krivična dela.

91

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

stvari odlučuje stvarno nenadležan sud, u tom slučaju dolazi do bitne povrede odredaba krivičnog postupka, koja predstavlja apsolutni nedostatak presude. 4.2. Funkcionalna nadležnost Funkcionalna nadležnost predstavlja pravo i dužnost krivičnog suda da u zbornom ili inokosnom sastavu izvodi pojedine krivičnoprocesne radnje u određenom stadijumu ili fazi krivičnog postupka. U širem smislu, stvarna nadležnost obuhvata i funkcionalnu nadležnost. Naime, dok stvarna nadležnost rešava pitanje podele rada između različitih krivičnih sudova, dotle funkcionalna (poslovna) nadležnost rešava pitanje podele rada unutar jednog krivičnog suda. Zakonikom o krivičnom postupku tačno je predviđeno koji će sastav krivičnog suda - zborni ili inokosni, postupati u toku rasvetljenja i rešenja određene krivične stvari, u kojoj fazi krivičnog postupka i koje će procesne radnje ovaj sastav suda izvoditi. Tako na primer, propisano je da nadzor nad pritvorenicima vrši sudija za izvršenje krivičnih sankcija, koji može u svako doba da obilazi sve pritvorenike, da sa njima razgovara i da od njih prima pritužbe. On je dužan da najmanje jednom u 15 dana obiđe pritvorenike i da se, ako nađe za potrebno, i bez prisustva zaposlenih u zavodu obavesti kako se pritvorenici hrane, kako se snabdevaju drugim potrebama i kako se sa njima postupa. Sudija je dužan da o nepravilnostima uočenim prilikom obilaska zavoda bez odlaganja obavesti Ministarstvo pravde, kao i Zaštitnika građana. Inače, sudiju za izvršenje sankcija određuje predsednik višeg suda iz reda sudija tog suda, a u predmetima za koje je nadležan postupa inokosno, tj. kao sudija pojedinac (čl. 33 ZIKS). Isto tako, propisano je da sudeće veće u toku glavnog pretresa odlučuje o: 1) predlogu o kome ne postoji saglasnost stranaka i o saglasnim predlozima stranaka koje ne prihvati predsednik veća; 2) prigovoru protiv mere predsednika veća koja se odnosi na rukovođenje glavnim pretresom; 3) tome da se, bez obzira na dozvolu za optička snimanja, iz opravdanih razloga pojedini delovi glavnog pretresa ne snimaju; 4) udaljenju iz sudnice, o isključenju branioca ili punomoćnika, i o nastavljanju, prekidu ili odlaganju glavnog pretresa zbog održavanja reda i upravljanja glavnim pretresom; 5) izvođenju dopunskih dokaza, ukoliko oceni da je to neophodno da bi se otklonile protivrečnosti ili nejasnoće u izvedenim dokazima i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio; i 6) drugim pitanjima u skladu sa Zakonikom. Pošto je funkcionalna nadležnost deo stvarne nadležnosti u širem smislu, logično je da je i njena vrednost podjednaka stvarnoj nadležnosti. To znači da je krivični sud dužan da o funkcionalnoj nadležnosti vodi računa po službenoj dužnosti u toku čitavog postupka, s tim što i krivičnoprocesne stranke imaju pravo da istaknu prigovor ove vrste nadležnosti određenog suda. Ukoliko sud ne vodi računa o svojoj funkcionalnoj nadležnosti, u tom slučaju dolazi do bitne povrede odredaba krivičnog postupka. 92

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

4.3. Mesna nadležnost Mesna nadležnost predstavlja pravo i dužnost stvarno nadležnog krivičnog suda da rasvetljava i rešava krivične stvari sa svoje teritorije. Naime, pošto postoji više stvarno nadležnih prvostepenih, drugostepenih i, izuzetno, trećestepenih sudova, to je nužno da se među njima izvrši podela rada na teritorijalnom principu. Pitanje podele rada kao i određivanje područja pojedinih sudova po ovom principu, rešeno je tako što su Zakonom o krivičnom postupku predviđeni kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda, Dok je Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava određena je teritorija za pojedine stvarno nadležne sudove. Postoje različiti kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti sudova, pa i krivičnog suda. Zbog ove okolnosti, razlikuju se dve vrste mesne nadležnosti sudova - redovne i vanredne mesne nadležnosti. Redovne mesne nadležnosti se one primenjuju po pravilu, dok se vanredne mesne nadležnosti primenjuju po izuzetku tj. samo onda kada se po ovim kriterijumima ne može primeniti ni jedna od redovnih mesnih nadležnosti. 4.3.1. Redovne mesne nadležnosti Postoje tri osnovna kriterijuma za određivanje redovne mesne nadležnosti i to: mesto izvršenja krivičnog dela, mesto prebivanja ili boravka učinioca krivičnog dela i mesto hvatanja učinioca krivičnog dela. Zavisno od ovih kriterijuma razlikuju se tri redovne mesne nadležnosti: nadležnost po mestu izvršenja krivičnog dela; nadležnost po mestu prebivališta ili boravišta učinioca krivičnog dela, i nadležnost po mestu hvatanja učinioca krivičnog dela. Nadležnost po mestu izvršenja krivičnog dela primenjuje se po pravilu, što znači da je mesto izvršenja krivičnog dela najvažniji i osnovni kriterijum za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda. Ovo proizlazi iz teksta Zakonika o krivičnom postupku, prema kome je po pravilu mesno nadležan onaj sud na čijem je području krivično delo izvršeno ili pokušano. Za određivanje mesta izvršenja krivičnog dela primenjuju se odredbe Krivičnog zakonika, prema kojima se pod mestom izvršenja krivičnog dela podrazumeva kako mesto gde je učinilac preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela, odnosno mesto gde je radio ili bio dužan da radi, tako i mesto gde je nastupila posledica. Slična je situacija i u pogledu pripremanja i pokušaja izvršenja krivičnog dela, tj. krivično delo je pokušano kako u mestu gde je učinilac preduzeo radnju, odnosno gde je bio dužan da preduzme radnju krivičnog dela, tako i u mestu gde je po njegovom umišljaju trebalo da nastupi ili je mogla da nastupi posledica. Zakonodavac je predvideo i posebne slučajeve određivanja mesta izvršenja krivičnog dela. Tako je posebno rešeno pitanje kada je krivično delo izvršeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu, dok se nalaze u pristaništu, kojom 93

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

prilikom je nadležan onaj sud na čijem se području nalazi pristanište. Međutim, u ostalim slučajevima nadležan je sud na čijem se području nalazi matična luka broda, odnosno vazduhoplova, odnosno domaće pristanište u kome se brod ili vazduhoplov prvi put zaustavi. Isto tako, posebno je regulisano mesto izvršenja krivičnog dela, u slučaju kada je krivično delo učinjeno štampom, odnosno preko radija ili televizije, ali i drugog štampanog materijala. Tako je predviđeno da je za krivično delo učinjeno sredstava javnog informisanja ili drugog štampanog materijala nadležan onaj sud na čijem području se nalazi sedište javnog glasila, a ako to mesto nije poznato ili se nalazi u inostranstvu, nadležan je sud na čijem području je objavljena informacija. Najzad, ako po zakonu odgovara autor informacije, odnosno sastavljač spisa, tada je nadležan i sud mesta u kome autor, odnosno sastavljač ima prebivalište ili boravište ili sud mesta gde se desio događaj na koji se odnosi informacija. Prilikom predviđanja da se za određivanje mesne nadležnosti, po pravilu, primenjuje mesto izvršenja krivičnog dela, zakonodavac je imao u vidu prednosti koje u ovom slučaju postoje. Naime, mesto izvršenja krivičnog dela doprinosi da se što svestranije rasvetle i reše sve sporne činjenice koje se odnose na samo krivično delo, zbog toga što se na ovom mestu mogu naći tragovi krivičnog dela, kao i sredstva koja su poslužila za izvršenje krivičnog dela, odnosno predmeti na kojima je izvršeno krivično delo ili su nastali izvršenjem krivičnog dela. Jednom rečju, na mestu izvršenja krivičnog dela najbolje se otkrivaju kako izvori materijalnih dokaza, tako i lični izvori saznanja činjenica od lica koja su bila eventualni očevici izvršenog krivičnog dela. Nadležnost po mestu prebivanja ili boravka okrivljenog primenjuje se supsidijarno u odnosu na nadležnost po mestu izvršenja krivičnog dela, i to samo u slučaju kada nije poznato mesto izvršenja krivičnog dela ili kada je to mesto izvan Republike Srbije. Takođe je predviđeno da se privatna tužba može se podneti i sudu na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište. Pod mestom prebivališta podrazumeva se ono mesto gde se dato lice stalno nastanilo u nameri da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio. S druge strane, boravište je mesto ono mesto u kome dato lice privremeno boravi van mesta svog prebivališta – duže od 90 dana. Sigurno je da mesto prebivališta ima određenu prednost nad mestom boravišta, zbog toga što se u ovom mestu mogu prikupiti sigurniji podaci o samom okrivljenom, jer ga veći broj lica dobro poznaje. Najzad, mesna nadležnost suda zasnovana po ovom osnovu, ostaje sve do konačnog rešavanja krivične stvari, bez obzira što se u toku rasvetljenja i rešenja te stvari može saznati za mesto izvršenja krivičnog dela. Prema tome, dok se prema mestu izvršenja krivičnog dela mogu bolje i svestranije otkrivati i utvrđivati činjenice koje se u prvom redu odnose na krivično delo, dotle se prema mestu prebivanja, odnosno boravka okrivljenog 94

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

mogu svestranije utvrđivati činjenice koje se odnose na okrivljenog. Naime, sve više je prisutna potreba da se za svestrano rasvetljenje i rešenje krivične stvari, utvrđuju činjenice i okolnosti koje se odnose na sam raniji život okrivljenog, kao i na njegove odnose sa sredinom gde živi i radi. Ovo je naročito slučaj sa maloletnim učiniocima krivičnih dela, kojom prilikom se obraća naročita pažnja na utvrđivanje profila njihove ličnosti. Nadležnost po mestu rođenja, hapšenja ili samoprijavljivanja okrivljenog primenjuje se u slučaju kada nije poznato mesto izvršenja krivičnog dela ni prebivalište ili boravište okrivljenog, ili su ova mesta izvan Republike Srbije.44 U ovom slučaju se izjednačavaju mesto hvatanja i mesto samoprijavljivanja okrivljenog. Ovo zbog toga što nije uvek potrebno da se organizuje hvatanje okrivljenog, jer ima i takvih okrivljenih koji se posle izvršenog dela sami prijavljuju najbližem sudu ili organima unutrašnjih poslova. Ovo je naročito slučaj sa krivičnim delom izvršenim u saobraćaju, kao i kod krivičnih dela izvršenih u afektu. Ova redovna mesna nadležnost dolazi do primene u odnosu na okrivljene koji izvrše krivična dela na područjima više sudova, a nemaju stalno mesto prebivanja niti boravišta, tako da se u stvari radi o licima koja su se odala skitnji. Zakonikom je takođe predviđeno da se u ovakvim slučajevima mesna nadležnost suda može odrediti i prema mestu rođenja okrivljenog. Najzad, mesna nadležnost suda zasnovana po osnovu hapšenja, samoprijavljivanja ili mesta rođenja ostaje u primeni sve do konačnog rasvetljenja i rešenja krivične stvari, što znači da eventualno bekstvo okrivljenog ne utiče na već zasnovanu redovnu mesnu nadležnost po mestu hvatanja, odnosno samoprijavljivanja okrivljenog. 4.3.2. Vanredne mesne nadležnosti Pošto je nemoguće da se na osnovu kriterijuma predviđenih za određivanje redovnih mesnih nadležnosti u svim konkretnim situacijama odredi mesno nadležan sud, to je zakonodavac bio prinuđen da predvidi i određene dopunske kriterijume na osnovu kojih se određuju vanredne mesne nadležnosti i to: nadležnost prvenstva, nadležnost po koneksitetu, delegirana nadležnost i određena nadležnost. Prema tome, do primene vanrednih kriterijuma za određivanje mesne nadležnosti dolazi samo u slučaju kada se na osnovu redovnih kriterijuma ne može utvrditi koji je od stvarno nadležnih sudova mesno nadležan da rasvetli i reši određenu krivičnu stvar. Nadležnost po međusobnoj povezanosti krivičnih dela (nadležnost po koneksitetu) primenjuje se u slučaju kada je jedno lice izvršilo više krivičnih dela, odnosno kada je više lica izvršilo jedno krivično delo, odnosno kada je više lica izvršilo 44

Određivanje mesne nadležnosti prema mestu rođenja okrivljenog u zakonodavstvu Republike Srbije, proistekla je iz obaveza karakterističnih za pružanje međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima.

95

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

više krivičnih dela. Kraće rečeno, nadležnost po koneksitetu dolazi do primene u slučaju subjektivnog, objektivnog i mešovitog koneksiteta. Pošto je predviđeno da se u svim slučajevima koneksiteta po pravilu vodi jedinstveni krivični postupak, to će mesno nadležan biti onaj sud koji je stvarno nadležan za najteža krivična dela, a ako je više sudova stvarno nadležnih, u tom slučaju onaj sud koji je prvi započeo krivični postupak. Nadležnost prvenstva dolazi do primene u slučaju ako je krivično delo izvršeno ili pokušano na raznim područjima ili na granici raznih područja, ili je neizvesno na kom je području jedno delo izvršeno ili pokušano. U ovom slučaju je mesno nadležan onaj stvarno nadležni sud koji je prvi započeo krivični postupak. Isto tako, ova vanredna mesna nadležnost primenjuje se i u nekim slučajevima koneksiteta, tj. onda kada je jedno lice izvršilo više krivičnih dela za koja su stvarno nadležni sudovi iste vrste. U tom slučaju mesno je nadležan onaj sud koji je prvi započeo krivični postupak. Isti je slučaj i kod saizvršilaca, kojom prilikom je po pravilu, nadležan onaj sud koji je kao stvarno nadležan za jednog od njih prvi započeo krivični postupak. Delegirana nadležnost (forum delegationis) primenjuje se najpre usled “sprčenosti nadležnog suda da postupa”, tj. u slučaju kada je jedan stvarno i mesno nadležan sud iz pravnih ili stvarnih razloga sprečen da postupa u jednoj krivičnoj stvari. U tom slučaju, ovaj sud je dužan da o postojanju ovih razloga obavesti neposredno viši sud koji će rešenjem odrediti drugi stvarno nadležan sud na svom području da postupa u konkretnoj krivičnoj stvari. Protiv rešenja o prenošenju nadležnosti žalba nije dozvoljena.45 Do delegirane nadležnosti može doći i iz “razloga celishodnosti”, tj. Vrhovni kasacioni sud može odrediti drugi stvarno nadležan sud sa svog područja za vođenje krivičnog postupka, ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi. U vezi sa ovom vrstom vanredne mesne nadležnosti postavlja se pitanje koji su to konkretni pravni i stvarni razlozi. Kao pravni razlozi mogu se navesti u prvom redu slučajevi izuzeća svih sudija određenog suda iz rešavanja konkretne krivične stvari, ako za to postoje razlozi, kao i slučaj kada krivično delo izvrši sudija dotičnog suda, ili javni tužilac koji je nadležan da postupa pred ovim sudom. Isto tako, mogu nastupiti takve okolnosti koje predstavljaju stvarne razloge zbog kojih je jedan stvarno i mesno nadležan sud u nemogućnosti da postupa po određenoj krivičnoj stvari. To mogu biti slučajevi zemljotresa, poplava i požara većih razmera, epidemija zaraznih bolesti, kao i drugih oblika više sile. Najzad, to mogu biti određeni kriminalnopolitički razlozi, kao što je određeno uznemirenje javnog mnjenja zbog izvršenja gnusnih zločina, i sl. 45

Rešenje o prenošenju nadležnosti, protiv koga žalba takođe nije dozvoljena u BiH može se doneti na predlog sudije za prethodni postupak, sudije za prethodno saslušanje, sudije ili predsednika veća, a može i na predlog jedne od stranaka ili branioca okrivljenog.

96

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Određena nadležnost (forum ordinatum) primenjuje se u slučajevima kada se prema odredbama Zakonika ne može ni po kojem kriterijumu ustanoviti koji je sud mesno nadležan. Ako dođe do takve situacije Vrhovni kasacioni sud će odrediti jedan od stvarno nadležnih sudova, pred kojim će se sprovesti krivični postupak radi rasvetljenja i rešenja određene krivične stvari. Do ovakve situacije dolazi, na primer, u slučaju kada stranac ili lice bez državljanstva izvrši krivično delo u nekoj stranoj državi prema našoj zemlji ili našem državljaninu, pa se posle toga nađe na našoj teritoriji ili dođe do njegovog izdavanja od strane države u kojoj je delo izvršeno, a u našoj zemlji nema mesto prebivališta, odnosno boravišta. 4.4. Ocena i sukob nadležnosti Krivični sud je dužan da pazi na svoju stvarnu i mesnu nadležnost i da se, čim primeti da nije nadležan, rešenjem oglasi nenadležnim i da po pravnosnažnosti tog rešenja, predmet uputi nadležnom sudu. Sud koji se oglasio nenadležnim dužan je da preduzme one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.Ako u toku glavnog pretresa sud ustanovi da je za suđenje nadležan niži sud, neće uputiti predmet tom sudu nego će sam sprovesti postupak i doneti odluku. Međutim, posle potvrđivanja optužnice, krivični sud se ne može oglasiti mesno nenadležnim niti stranke mogu isticati prigovor mesne nenadležnosti. Uprkos preciznim kriterijumi za određivanje stvarne i mesne nadležnosti, ipak se može dogoditi da se postavi kao sporno pitanje koji je krivični sud stvarno ili mesno nadležan da rasvetli određenu krivičnu stvar (sukob nadležnosti). Prema tome, sukob nadležnosti postoji u slučaju kada dva ili više sudova smatraju da su stvarno ili mesno nadležni, odnosno da nisu nadležni da odlučuju o jednoj krivičnoj stvari. Zavisno od toga da li spor nastaje u vezi sa prisvajanjem ili odbijanjem rešavanja o jednoj krivičnoj stvari, razlikuju se pozitivan i negativan sukob nadležnosti. Pozitivan sukob nadležnosti postoji u onom slučaju kada dva ili više sudova prisvajaju sebi pravo da odlučuju o konkretnoj krivičnoj stvari, a negativan sukob nadležnosti postoji u slučaju kada dva ili više stvarno ili mesno nadležnih sudova odbijaju od sebe dužnost da odlučuju o jednoj krivičnoj stvari. Na osnovu ovoga može se zaključiti da do sukoba nadležnosti, bilo pozitivnog ili negativnog, može doći zbog toga što postoje razlike u tumačenju kriterijuma za određivanje stvarne, mesne ili funkcionalne nadležnosti. Pošto je predvideo mogućnost da dođe do sukoba nadležnosti, zakonodavac je morao da predvidi i postupak za rešenje sukoba nadležnosti, kao i koji je organ nadležan za njegovo rešavanje. Tako je predviđeno da postupak za rešenje sukoba nadležnosti pokreće onaj sud koji prisvaja ili odbija nadležnost u jednoj krivičnoj stvari. U pogledu rešavanja sukoba nadležnosti predviđeno je da ovaj sukob rešava zajednički neposredno viši sud. Apelacioni sud rešava sukobe nadležnosti između 97

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

posebnih odeljenja višeg suda sa svoje teritorije ili posebnog i drugog odeljenja tog višeg suda, a Vrhovni kasacioni sud rešava sukob nadležnosti između posebnih odeljenja istog apelacionog suda, ili posebnog odeljenja i drugog odeljenja tog apelacionog suda. Posebno je predviđeno da će sud koji rešava sukob nadležnosti, pre donošenja rešenja, zatražiti mišljenje javnog tužioca koji je nadležan da postupa pred tim sudom, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba. Najzad, sudovi koji su u sporu oko nadležnosti dužni su da, dok se ne reši sukob nadležnosti, preduzimaju one krivičnoprocesne radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja. 5.

Spajanje i razdvajanje krivičnog postupka

Pitanje spajanja i razdvajanja krivičnog postupka, postavlja se kao posledica postojanja subjektivnog, objektivnog i mešovitog koneksiteta, tj. može doći do situacije da jedno lice izvrši više krivičnih dela, da više lica jedno krivično delo, i da više lica više krivičnih dela. Prema tome, u svim ovim slučajevima može se postaviti pitanje o tome kakav će se krivični postupak voditi. Naš zakonodavac je predvideo da se u slučaju kada jedno lice izvrši više krivičnih dela u jednoj sukcesiji, ili kada više lica učestvuju u izvršenju jednog krivičnog dela kao saizvršioci ili saučesnici u užem smislu, po pravilu, vodi jedan jedinstven krivični postupak i donosi se jedna presuda. Jedinstveni krivični postupak će se po pravilu sprovesti i prema prikrivačima, tj. licima koja su pomogla učiniocu posle izvršenja krivičnog dela, kao i prema licima koja nisu prijavila pripremanje krivičnog dela, izvršenje krivičnog dela ili učinioca. Osim toga, Jedinstveni krivični postupak će se po pravilu sprovesti iako je oštećeni istovremeno učinio krivično delo prema okrivljenom. Najzad, jedinstveni krivični postupak se može sprovesti i u slučaju kad je više lica okrivljeno za više krivičnih dela, ali samo ako između izvršenih krivičnih dela postoji međusobna veza i ako postoje isti dokazi. U svim navedenim slučajevima spajanja krivičnog postupka mora se voditi računa o stvarnoj nadležnosti. Tako je predviđeno da je stvarno nadležan onaj sud koji je nadležan za najteže krivično delo, a ako su dela iste vrste, onda sud koji je prvi započeo krivični postupak. Slična je situacija u pogledu mesne nadležnosti. Naime, za saizvršioce mesno je nadležan onaj stvarno nadležan sud koji je prvi započeo krivični postupak. Sud koji je mesno nadležan za izvršioca krivičnog dela, po pravilu je nadležan i za saučesnike, prikrivače i druga lica koja su učestvovala u izvršenju krivičnog dela.46 Od pravila da se u ovim slučajevima vodi jedinstveni krivični postupak postoje izuzeci. Naime, zakonodavac je predvideo da stvarno nadležan sud može iz 46

O spajanju krivičnog postupka odlučuje sud koji je nadležan za sprovođenje jedinstvenog postupka.

98

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

stvarnih razloga ili iz obzira celishodnosti do završetka glavnog pretresa odlučiti da se postupak za pojedina krivična dela ili protiv pojedinih okrivljenih, izdvoji i posebno okonča, ili, pak, da ga vodi drugi stvarno nadležan sud. Mada zakonodavac ne navodi koji su to stvarni razlozi, odnosno obziri celishodnosti, jer je to i nemoguće, u praksi se mogu pojaviti različite situacije i okolnosti koje mogu biti stvarni razlog za razdvajanje krivičnog postupka. Tako, na primer, ako se krivični postupak vodi protiv više saokrivljenih koji su izvršili jedno krivično delo, do razdvajanja krivičnog postupka može doći ako neko od tih lica privremeno duševno oboli, zatim ako se među saokrivljenim nađu maloletnici, ako je neko od saokrivljenih u bekstvu ili nije dostižan organima krivičnog gonjenja i slično. Zatim, do razdvajanja krivičnog postupka može doći i u slučaju ako je jedan okrivljeni ili više njih izvršilo više krivičnih dela. Do ovoga će doći u slučaju ako prikupljanje dokaza za neko ili neka od ovih dela, dovodi do odugovlačenja krivičnog postupka. Sve ove okolnosti mogu biti stvarni razlozi ili obziri celishodnosti za razdvajanje krivičnog postupka, s tim što sud donosi rešenje kojim je određeno razdvajanje krivičnog postupka ili je odbijen predlog za razdvajanje postupka, sud donosi nakon saslušanja prisutnog tužioca i okrivljenog. Protiv rešenja o spajanju, odnosno razdvajanju krivičnog postupka nije dozvoljena žalba, zbog toga što se smatra da se ovim rešenjem odlučuje o pitanjima koja se odnose na upravljanje krivičnim postupkom na koja, po pravilu, nije dozvoljena žalba. 6.

Pružanje pravne i druge pomoći

U rasvetljenu i rešenju krivične stvari sudovima je često potrebna pomoć na unutrašnjem ili međunarodnom planu, i to ne samo pomoć drugih sudova istog ili različitog ranga, već i pomoć drugih državnih organa i organizacija. U tom smislu može se govoriti o međunarodnoj i unutrašnjoj pravnoj pomoći, s tim što se razlikuju unutrašnja pravna pomoć u širem i užem smislu. Zakonodavac Republike Srbije je izričito propisao dužnost sudova da jedni drugima pružaju pravnu pomoć i sarađuju, kao i dužnost drugih državnih organa i organizacija da sudovima dostavljaju potrebne podatke. Takođe je propisano da sudovi mogu drugim državnim organima da dostave spise i isprave, odnosno njihove kopije, potrebne za vođenje postupka, u skladu sa posebnim propisima, samo kad se time ne ometa sudski postupak (čl. 9 ZUS). Pri tome je pružanje unutrašnje pravne pomoći između pojedinih sudova istog ili različitog ranga u neposrednoj vezi sa pitanjem o nadležnosti sudova. Naime, u toku rasvetljenja i rešenja konkretne krivične stvari može se pojaviti potreba da se neka krivičnoprocesna radnja izvede van teritorije suda koji je nadležan za rešenje te stvari. Kako je u načelu predviđeno da sud vrši sudsku funkciju samo na svojoj teritoriji, to se u ovim slučajevima pojavljuje potreba za 99

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

pružanjem pravne pomoći u užem smislu. U takvom slučaju mesno nadležni sud može tražiti pravnu pomoć, tj. mora se obratiti pismenim aktom, tzv. zamolnicom sudu na čijoj teritoriji treba da se izvede pomenuta radnja. Zamoljeni sud je dužan da postupi po zamolnici, na primer da sudija za prethodno postupak sasluša neko lice u svojstvu svedoka i slično, s tim što može ceniti samo zakonitost traženja pravne pomoći, ali ne i celishodnost i korisnost izvođenja tražene radnje. Pored pravne pomoći koju pružaju krivični sudovi međusobno, postoji i pravna pomoć u širem smislu, tj. pravna pomoć koju pružaju sudu drugi državni organi i organizacije, a sastoji se u dostavljanju potrebnih podataka, pimena, i sl. Pored unutrašnje pravne pomoći u užem i širem smislu, postoji i međunarodna pravna pomoć koja se može odvijati između naših sudova i sudova stranih država. Naime, može se pojaviti potreba da se neka krivičnoprocesna radnja izvede na teritoriji neke strane države, kojom prilikom se naš krivični sud molbom obraća sudu strane države diplomatskim putem. Po pravilu, osnov za pružanje ove pomoći je postojanje posebnih bilateralnih ugovora između naše zemlje i dotične strane države. Inače je pružanja pravne pomoći između naših sudova i sudova stranih država uglavnom propisano Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.47

47

O međunarodnoj krivičnopravnoj pomoći detaljnije videti: Grubač M.; Ilić G.: Komentar Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima : sa odabranim konvencijama i ugovorima, JP „Službeni glasnik“; Pravni fakultet, Beograd, 2009; Krapac D.; Birin V.: Međunarodna krivičnopravna pomoć: pravo o ekstradiciji i drugim oblicima međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (sa zbirkom propisa SFRJ o međunarodnoj krivičnopravnoj pomoći), Informator, Zagreb, 1987.

100

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava VI JAVNI TUŽILAC 1.

Pojam i postanak

Javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih zakonom određenih kažnjivih dela i preduzima druge mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Javno tužilaštvo vrši svoju funkciju na osnovu ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona. Saglasno tome, niko nema pravo da utiče na ovaj organ u vršenju njegove ustavne i zakonske funkcije. Javnotužilačku funkciju u Republici Srbiji vrše Republičko javno tužilaštvo, apelaciona javna tužilaštva, viša javna tužilaštva, osnovna javna tužilaštva i javna tužilaštva posebne nadležnosti, tj. Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine. Pri tome se Republičko javno tužilaštvo, Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine, osnivaju za teritoriju Republike Srbije u celini. Ova tužilaštva imaju sedišta u Beogradu. Apelaciono javno tužilaštvo osniva se za područje apelacionog suda. Više javno tužilaštvo osniva se za područje višeg suda, a osnovno javno tužilaštvo se osniva za područje jednog ili više osnovnih sudova. Javno tužilaštvo čine javni tužilac, zamenici javnog tužioca i osoblje javnog tužilaštva.Javni tužilac se nalazi na čelu javnog tužilaštva kao državnog organa, rukovodi radom tužilaštva i zastupa ga u odnosu na treća lica. Javni tužilac je ovlašćen da sam ili preko svojih zamenika vrši sve poslove u vezi sa funkcijom krivičnog gonjenja, kao i sa zaštitom ustavnosti i zakonitosti. U krivičnom postupku je ovlašćeni tužilac u slučaju kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti. Kao ovlašćeni tužilac, javni tužilac je samostalni i glavni krivičnoprocesni subjekt, koji se javlja sa funkcijom optužbe i u odnosu na okrivljenog on je krivičnoprocesna stranka. Istorijski posmatrano, javno tužilaštvo se najpre pojavilo u Francuskoj u vreme nastanka i vladavine apsolutističke monarhije. Naime, u to vreme francuski kraljevi su imali svoje pravne zastupnike - prokurore, advokate koji su ih zastupali u onim imovinsko-pravnim sporovima u kojima su kraljevi bili zainteresovani, a preduzimali su inicijativu i za krivično gonjenje za ona krivična dela gde se očekivala imovinska korist za kraljevsku blagajnu od novčane kazne i konfiskacije. Kasnije, sa pojačanom apsolutističkom vlašću kraljeva, ovi zastupnici su postali državni službenici, a samim tim se njihova aktivnost proširila, tako da su, više u cilju fiskalne zaštite nego zbog krivičnog gonjenja, bili stalno ustanovljeni kod sudova. Zbog toga je sudijama bilo zabranjeno da sude bez prisustva ovih državnih službenika. Prema tome, služba javnog tužilaštva vodi svoje poreklo iz Francuske gde je nastala praksom, a kasnije je regulisana i zakonom. Definitivan oblik ova služba 101

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

je dobila krajem XV veka kao nedeljivo telo, čiji su članovi međusobno vezani hijerarhijskom subordinacijom. Kasnije, tek pošto je sa uvođenjem savremenog krivičnog postupka došlo do odvojenosti funkcije gonjenja i funkcije suđenja, služba javnog tužilaštva je iz Francuske preneta u Nemačku i Austriju, a odatle u sve druge zemlje kontinentalne Evrope pa tako i u Srbiju, odnosno Jugoslaviju. S tim u vezi, karakteristično je napomenuti da u Srbiji pre stvaranja Kraljevine Jugoslavije nije bilo posebne službe javnog tužilaštva, dok je u Jugoslaviji postojala takva služba. 2.

Uređenje i organizacija javnog tužilaštva

Javno tužilaštvo je u pogledu uređenja i organizacije poseban i specifičan državni organ. Uređenje i organizacija ovog državnog organa zasnovano je na Ustavu i Zakonu o javnom tužilaštvu, u kojima su sadržana određena načela. Naime, priroda same funkcije koju vrši ovaj državni organ dovodi do toga da je isti jedinstven za celu državu, tako da je to jedinstvo i nedeljivost osnov njegovog uređenja. Samim tim, jedinstvo i nedeljivost predstavljaju osnovno načelo uređenja javnog tužilaštva i državnog tužioca, iz koga proizlaze i druga načela na kojima je uređen ovaj državni organ. Tako se izvodi načelo hijerarhijskog uređenja, iz kojeg proističu načela devolucije i supstitucije, zatim načelo monokratskog odlučivanja i sl. Načelo jedinstva i nedeljivosti javnog tužilaštva znači da je to jedinstveni državni organ za celu zemlju. 48 Ovo načelo se ogleda kako na planu spoljašnjeg uređenje ovog organa u celini, tako i konkretnog tužilaštva kao dela državnog organa. To znači da javno tužilaštvo predstavlja jedinstvenu lestvicu na kojoj se nalaze viša i niža javna tužilaštva, a i ova tužilaštva takođe su jedinstveni jer im se na čelu nalazi javni tužilac kao starešina organa. Načelo hijerarhijskog uređenja podrazumeva podređenost nižih javnih tužilaštava višim ali i obrnuto, tj. nadređenost viših javnih tužilaštava u odnosu na niže. Načelo hijerarhijskog uređenja takođe znači podređenost i nadređenost i pojedinaca unutar jednog tužilaštva. Tako, na primer, na čelu osnovnog javnog tužilaštva stoji osnovni javni tužilac, koji je kao starešina nadređen svim zamenicima i osoblju toga tužilaštva, odnosno svi su oni podređeni osnovnom javnom tužiocu. Prema tome, načelo hijerarhijskog uređenja se odnosi kako na uređenje javnog tužilaštva kao državnog organa u celini, tako i na uređenje svakog pojedinog javnog tužilaštva kao dela te celine. Ovo načelo daje pravo vršenja disciplin48

U pogledu uređenja javnog tužilaštva u BiH , činjenica je da Tužilaštvo BiH nije nadređeno tužilaštvima u entitetima. Ipak, prema članu 37. ZKP BiH za ostvarivanje svojih prava i dužnosti Tužilaštvo BiH može u konkretnim predmetima, koja su u nadležnosti Suda BiH, davati potrebna uputstva tužilaštva u FBiH , BD BiH I RS. Drugačiji su odnosi između tužilaštva u entitetima. To se može govoriti o principu organizacionog jedinstva, što znači da tužilaštva u svakom entitetu čine jedinstvenu organizaciju u kojoj su kantonalna, odnosno okružna tužilaštva podređena Federalnom, odnosno Republičkom tužilaštvu.

102

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

ske vlasti višeg javnog tužioca u odnosu na niže, kao i pravo vršenja nadzora višeg javnog tužioca nad radom nižih javnih tužilaca. U vršenju nadzora viši javni tužioci mogu stavljati određene primedbe kojima se ukazuje na konkretne nedostatke u radu nižih javnih tužilaca, odnosno osnovnih i viših tužilaca, a mogu i da im izdaju obavezna uputstva za postupanje u konkretnim krivičnim stvarima. Naime, neposredno viši javni tužilac može izdati nižem javnom tužiocu obavezno uputstvo za postupanje u pojedinim predmetima kada postoji sumnja u efikasnost i zakonitost njegovog postupanja, a Republički javni tužilac svakom javnom tužiocu. Obavezno uputstvo izdaje se u pismenoj formi i mora sadržati razlog i obrazloženje za njegovo izdavanje.Izuzetno, javni tužilac može da izda usmeno obavezno uputstvo kada je to neophodno radi preduzimanja radnji koje ne trpe odlaganje. U tom slučaju obavezno uputstvo u pismenom obliku dostavlja se u roku od tri dana od dana izdavanja usmenog uputstva.Najzad, niži javni tužilac koji smatra da je obavezno uputstvo nezakonito i neosnovano može izjaviti prigovor sa obrazloženjem Republičkom javnom tužiocu u roku od osam dana od dana prijema uputstva. Iz načela hijerarhijskog uređenja javnog tužilaštva, odnosno državnog tužioca, neposredno proizlaze i načela devolucije i supstitucije. Naime, viši javni tužilac u vršenju nadzora ima pravo i da neposredno preuzima određene poslove iz nadležnosti nižih javnih tužilaca i da ove poslove obavlja sam ili da ih ustupi nekom drugom nižem javnom tužiocu. Prema tome, načelo devolucije znači pravo višeg javnog tužioca da sve radnje za koje je ovlašćen niži javni tužilac i tada je dužan da donese obrazloženo rešenje. Tako na primer, viši javni tužilac može da preuzme funkciju krivičnog gonjenja od osnovnog javnog tužioca i da je sam neposredno vrši u krivičnom postupku pred osnovnim sudom. Načelo supstitucije predstavlja takođe pravo višeg javnog tužioca da preuzme vršenje određenih poslova u konkretnoj krivičnoj stvari od nižeg javnog tužioca, s tim što ove poslove ne vrši on neposredno, već ih poverava nekom drugom nižem tužiocu. Na primer, viši javni tužilac može ovlastiti osnovnog javnog tužioca da postupa u stvari iz nadležnosti drugog osnovnog javnog tužioca u situaciji kada je nadležni osnovni javni tužilac sprečen iz pravnih ili stvarnih razloga da postupa u pojedinom predmetu, i tada je dužan da donese obrazloženo rešenje. Izuzetno, Republički javni tužilac može ovlastiti Tužioca za organizovani kriminal da postupa u pojedinom predmetu iz nadležnosti drugog tužioca radi efikasnijeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga i tada je dužan da donese obrazloženo rešenje. Protiv rešenja Republičkog tužioca prigovor nije dopušten. Načelo monokratskog odlučivanja odnosi se na način i oblik vršenja funkcije krivičnog gonjenja od strane javnog tužilaštva, s tim što se u slučaju državnog tužioca ovo načelo ogleda u inokosnosti odlučivanja. Inače, ovo načelo u suštini znači da sve poslove iz nadležnosti svih viših i nižih tužilaštava obavlja uvek jedno lice, tako da ne postoji vršenje poslova i odlučivanje u zbornom sastavu. Javni 103

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

tužilac kao starešina konkretnog tužilaštva kao ustanove, može poslove koji čine sadržinu funkcije krivičnog gonjenja vršiti neposredno sam ili ih poveriti svojim zamenicima, kojom prilikom im može dati određena uputstva za obavljanje ovih poslova, ali oni ove poslove vrše sami i lično su odgovorni za zakonito vršenje ovih poslova. Prema tome, u odnosu na treća lica uvek je odgovorno jedno lice iz tužilaštva, bez obzira da li se prema ovim licima pojavljuje sam javni tužilac, ili njegovi zamenici. Isto tako, sva akta bilo kog ranga sačinjavaju se i izlaze iz tužilaštva sa potpisom javnog tužioca, jer je isti odgovoran prema trećim licima. 3.

Sticanje svojstva javnog tužioca

Svojstvo javnog tužioca može se steći primenom načela izbornosti i razrešivosti, odnosno imenovanjem ako su ispunjeni određeni uslovi. U odredbama Zakona o javnom tužilaštvu predviđeni su konkretni uslovi i način za sticanje svojstva javnog tužioca. Tako su za izbor javnog tužioca i zamenika javnog tužioca predviđeni sledeći opšti uslovi: da je lice državljanin Republike Srbije; da ispunjava opšte uslove za stupanje na rad u državnim organima; da ima završen pravni fakultet; da ima položen pravosudni ispit; te da je dostojan javnotužilačke funkcije, tj. da uživa ugled za vršenje date funkcije. Pored opštih uslova, kao poseban uslov za obavljanje tužilačke funkcije traži se i određeno radno iskustvo na poslovima pravne struke nakon položenog pravosudnog ispita. Neophodno radon iskustvo je različito po vremenskom trajanju u zavisnosti od toga za koje se tužilaštvo bira određeni tužilac, i to: četiri godine za osnovnog javnog tužioca i tri godine za zamenika osnovnog javnog tužioca; sedam godina za višeg javnog tužioca i šest godina za zamenika višeg javnog tužioca;- deset godina za apelacionog javnog tužioca i javnog tužioca posebne nadležnosti i osam godina za zamenike apelacionog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca posebne nadležnosti; te dvanaest godina za Republičkog javnog tužioca i jedanaest godina za zamenika Republičkog javnog tužioca. Javnog tužioca, na predlog Vlade, bira Narodna skupština na period od šest godina, s tim što može biti ponovo biran. Vlada predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za izbor na funkciju javnog tužioca, i to sa liste kandidata koje utvrđuje Državno veće tužilaca. Posebno je predviđeno da ukoliko Republički javni tužilac ne bude ponovo izabran na istu funkciju kada mu prestane mandat ili mu je funkcija Republičkog javnog tužioca prestala na lični zahtev, obavezno se bira za zamenika Republičkog javnog tužioca, a odluku o izboru donosi Državno veće tužilaca.Takođe, ukoliko javni tužilac ne bude ponovo izabran na istu funkciju kada mu prestane mandat ili mu je funkcija javnog tužioca prestala na lični zahtev, bira se za zamenika javnog tužioca. Narodna skupština, na predlog Državnog veća tužilaca, bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju na period od tri godine. 104

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Državno veće tužilaca predlaže Narodnoj skupštini jednog kandidata za izbor na jedno mesto zamenika javnog tužioca.49 Državno veće tužilaca bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije, u istom ili drugom javnom tužilaštvu. Državno veće tužilaca odlučuje i o izboru zamenika javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji u drugo ili više javno tužilaštvo. Broj zamenika javnih tužilaca za svako javno tužilaštvo utvrđuje Državno veće tužilaca, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe. Pre stupanja na dužnost javni tužioci i njihovi zamenici polažu zakletvu. Pri tome Republički javni tužilac polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom, a javni tužilac i zamenik javnog tužioca koji se prvi put bira pre stupanja na funkciju polaže zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine. Tekst zakletve glasi: “Zaklinjem se svojom čašću da ću javnotužilačku funkciju vršiti predano, savesno i nepristrasno i štititi ustavnost i zakonitost, ljudska prava i građanske slobode”. Najzad, propisano je da javni tužilac i zamenik javnog tužioca koji je izabran iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca ne polaže ponovo zakletvu. Funkcija javnog tužioca i zamenika javnog tužioca prestaje na lični zahtev, kad navrši radni vek, kad trajno izgubi radnu sposobnost ili kad bude razrešen. Naime, javni tužilac i zamenik javnog tužioca razrešavaju se kad su pravnosnažno osuđeni za krivično delo na kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ih čini nedostojnim javnotužilačke funkcije, kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja.Takođe, javnom tužiocu funkcija prestaje i ako ne bude ponovo izabran, a zameniku javnog tužioca ako ne bude izabran na stalnu funkciju. Odluku o prestanku funkcije javnog tužioca donosi Narodna skupština, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade Republike Srbije. 4.

Položaj javnog tužioca u krivičnom postupku

Javni tužilac, kao ovlašćeni tužilac u krivičnom postupku, ima pravo i dužnost da pokreće postupak i vodi istragu za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti. U tom smislu, javni tužilac je odgovoran za uspeh sprovođenja istrage i odbrane optužnice tokom celog postupka. S druge strane, teret dokazivanja je prvenstveno na javnom tužiocu. Pošto se sud nalazi u gotovo neutralnoj poziciji, javni tužilac mora da uveri sud u postupku dokazivanja u izvesnost da je optuženi učinio krivično delo, jer će u protivnom okrivljeni biti oslobođen od optužbe. U Republici Srbiji, javni tužilac je nosilac funkcije gonjenja i optužbe i,istovremrno, nosilac zaštitne funkcije u odnosu na ustavnost i zakonitost, zbog čega ima pravo i dužnost da preduzima određene mere i radnje, kako bi uspešno realizovao pomenute funkcije. Kao nosilac funkcije gonjenja javni tužilac je i stranka u tzv. sudskom krivičnom postupku i stoji nasuprot okrivljenog kao druge stranke. 49

Državno veće tužilaca dužno je da prilikom predlaganja kandidata za izbor zamenika osnovnog javnog tužioca, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji, u skladu sa posebnim zakonom.

105

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Kako je javno tužilaštvo u prvom redu državni organ koji se, potom, pojavljuje kao ovlašćeni tužilac i stranka u krivičnom postupku, ali i kao nosilac zaštitne funkcije u odnosu na ustavnost i zakonitost, to se njegova delatnost mora odlikovati objektivnošću i nepristrasnošću, s tim što je objektivnost i nepristrasnost u radu odlika i krivičnog suda, policije i drugih državnih organa. Takođe, položaj javnog tužioca mora se posmatrati ne samo kroz krivičnoprocesno zakonodavstvo, već i kroz odredbe Zakona o javnom tužilaštvu, koji predviđa njegovu krivičnu i disciplinsku odgovornost, ako vrši svoje nadležnosti na nezakonit način. Prema tome, osnovni zadatak i javnog tužioca, kao ovlašćenog tužioca i kao organa krivičnog postupka, predstavlja objektivno, svestrano i zakonito rasvetljenje i rešenje određene krivične stvari čime se postiže krivičnopravna zaštita društva od kriminaliteta. Za uspešnu realizaciju funkcije gonjenja za krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, javni tužilac je nadležan, tj. ima pravo i dužnost da: t
rukovodi predistražnim postupkom; t
odlučuje o nepreduzimanju ili odlaganju krivičnog gonjenja; t
sprovodi istragu; t
zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju; t
podiže i zastupa optužbu pred nadležnim sudom; t
odustane od optužbe; t
izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka; i t
preduzima druge radnje kada je to određeno Zakonikom. Na planu rukovođenja predistražnim postupkom, tj. otkrivanja krivičnih dela i pronalaženja njihovih učinilaca, sa javnim tužiocem su dužni da sarađuju ovlašćeni policijski službenici poslova radi efikasnijeg gonjenja i postizanja boljih rezultata, i isto važi i za druge državne organe, preduzeća i druga pravna licima u istom cilju. S tim u vezi, svi organi koji učestvuju u predistražnom postupku dužni su da o svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca. Policija i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni su da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca. Ako policija ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, javni tužilac će odmah obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine. Ako u roku od 24 časa od kada je primljeno takvo obaveštenje, policija i drugi državni organ ne postupi po datom zahtevu javnog tužioca, javni tužilac može zatražiti pokretanje disciplinskog postupka protiv lica za koje smatra da je odgovorno za nepostupanje po njegovom zahtevu. 106

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Osim toga, niža i viša javna tužilaštva dužna su da u vršenju funkcije krivičnog gonjenja međusobno sarađuju i jedni drugima ukazuju potrebnu pomoć, s tim što su sudovi i drugi organi i pravna lica takođe dužni da pružaju pravnu pomoć javnom tužilaštvu. Tako na primer, ako javni tužilac iz same krivične prijave ne može oceniti da li su verovatni navodi prijave ili ako podaci u prijavi ne pružaju dovoljno osnova da može odlučiti da li će sprovesti istragu ili ako je na drugi način saznao da je izvršeno krivično delo, javni tužilac može, između ostalog, sam prikupiti potrebne podatke, a može i podneti zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna obaveštenja.Za nepostupanje po takvom zahtevu javnog tužioca odgovorno lice se može novčano kazniti do 150.000 dinara, a ako i posle toga odbije da da potrebne podatke, može se još jednom kazniti istom kaznom. 5.

Nadležnost i saradnici javnog tužioca

Pitanje stvarne i mesne nadležnosti javnog tužilaštva, rešeno je skoro na istovetan način kao i stvarna i mesna nadležnost sudova. Tako je javno tužilaštvo, kao sastavni deo pravosuđa, stvarno i mesno nadležno za postupanje pred onim sudom za čije je područje osnovano. Polazeći od ove shodne primene zakonskih propisa koji važe za stvarnu i mesnu nadležnost sudova i na javna tužilaštva, pravilo je da osnovno javno tužilaštvo postupa pred osnovnim sudom, da više javno tužilaštvo postupa pred višim sudom, te da apelaciono javno tužilaštvo postupa pred apelacionim sudom. Prema tome, stvarna nadležnost javnog tužilaštva određuje se u skladu sa odredbama zakona koje važe za utvrđivanje stvarne nadležnosti suda, osim kada zakonom nije drukčije određeno. Mesna nadležnost javnog tužilaštva određuje se u skladu sa aktuelnim Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. U pogledu funkcionalne nadležnosti postoje određene specifičnosti. Naime, javni tužilac sam odlučuje o tome da li će sve poslove u jednoj krivičnoj stvari vršiti sam, ili će ih poveriti svom zameniku. Isto tako, javni tužilac, odnosno njegov zamenik, je nadležan da u jednoj krivičnoj stvari obavlja sve poslove, što znači da, po pravilu, ne dolazi do zamene tužilaca u jednoj krivičnoj stvari. Na isti način je rešeno i pitanje sukoba nadležnosti između javnih tužilaca. Naime, u principu sukob nadležnosti između ovih tužilaca rešava zajednički neposredno viši javni tužilac, s tim što je nenadležni javni tužilac dužan da preduzima one procesne radnje kod kojih preti opasnost od odlaganja dok se ne reši sukob. O svim radnjama preduzetim zbog opasnosti od odlaganja, nenadležni javni tužilac dužan je da obavesti nadležnog tužioca. Najzad, sukob nadležnosti između javnih tužilaca posebne nadležnosti ili javnog tužioca posebne nadležnosti i drugog javnog tužioca, rešava Republički javni tužilac. U javnom tužilaštvu kao državnom organu i posebnoj ustanovi, pored javnog tužioca koji stoji na čelu te ustanove i njegovih zamenika, nalazi se i veći ili 107

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

manji broj osoblja koje radi na pravnim, admnistrativnim i drugim poslovima. Za vršenje određenih pravnih poslovajavna tužilaštva imaju određeni broj tužilačkih pomoćnika i tužilačkih pripravnika. Tužilački pomoćnici imaju zvanja: tužilački saradnik, viši tužilački saradnik, savetnik i viži savetnik. Na administrativnim i drugim tehničkim poslovima rade lica sa odgovarajućom stručnom spremom, zavisno od vrste ovih poslova, s tim što i uredno obavljanje ovih poslova doprinosi uspešnoj realizaciji same funkcije gonjenja od strane javnog tužioca. Zakonikom je propisano da javni tužilac preduzima radnje u postupku neposredno ili preko svog zamenika, a u postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do pet godina i preko tužilačkog saradnika, odnosno u postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do osam godina i preko višeg tužilačkog saradnika. U širi krug saradnika javnog tužilaštva spadaju policijski i drugi državni organi, odnosno druga pravna lica, s obzirom na to da su svi oni dužni da pružaju pomoć javnom tužiocu i da im se on može obraćati za pomoć.Najčešće se tokom istrage javlja potreba za asistencijom pomenutih državnih organa i drugih pravnih lica. Kada je o policiji reč, Zakonik izričito navodi samo forezničku i analitičju asistenciju, ali je predviđeno da to mođe biti i svaka druga pomoć u zavisnosti od konkretne potrebe koja se može javiti. Drugi državni organi i druga pravna lica, takođe mogu pružiti najrazličitiju pomoć javnom tužiocu. Ova pomoć se može ogledati u stavljanju na raspolaganje stručnih službi, opreme ili prostorija. Kada je reč o pravnom licu ne predstavlja državni organ, ono je dužno da na zahtev javnog tužioca pruži pomoć za preduzimanje dokazne radnje koja ne trpi odlaganje. Najzad, iako postoji dužnost pružanja pomoći, u svakom slučaju, na strani ovih organa i pravnih lica postoji i pravo na naknadu troškova koji su eventualno nastali u ovom postupku.50 6.

Optužni akti javnog tužioca

Prema načelu odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija, ovlašćeni tužilac je nosilac funkcije gonjenja, odnosno optužbe. Da bi mogao sa uspehom da realizuje ovu funkciju, ovlašćeni tužilac ima pravo i dužnost da preduzima određenu delatnost. Rezultat ove delatnosti može se manifestovati u različitoj formi. Međutim, najčešća forma u kojoj se manifestuje rezultat delatnosti ovlašćenog tužioca, jesu optužni akti. Prema tome, optužni akti predstavljaju osnovnu sadržinu rezultata delatnosti ovlašćenog tužioca, a posebno javnog tužioca, u vršenju funkcije optužbe. Najzad, svi optužni akti se odlikuju i određenom procesnom formom, koju mora da respektuje ovlašćeni tužilac prilikom podnošenja konkretnog optužnog akta. Prema tome, o sadržini i formi optužnih akata, podjednako vode računa kako ovlašćeni tužilac tako i krivični sud. 50

Ilić G.; Majić M.; Beljanski S.; Trešnjev A.: Komentar Zakonika o krivičnom postupku: prema stanju zakonodavstva od 1. oktobra 2013. godine, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2013, str. 690.

108

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

6.1. Optužnica Optužnica je karakterističan optužni akt u redovnom krivičnom postupku, koji se vodi za krivična dela za koja je kao glavna kazna predviđena kazna zatvora iznad osam godina ili teža kazna. Optužnica je strogo formalan i po sadržini najpotpuniji optužni akt javnog tužioca, ili oštećenog kao subsidijarnog tužioca. Zbog toga je zakonodavac predvideo najpotpuniju sadržinu ovog optužnog akta, predviđajući kako obavezne tako i fakultativne sadržaje. Tako je u članu 332. ZKPS predviđeno da optužnica obavezno sadrži sledeće elemente: t
ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima i podacima o tome da li se i od kad nalazi u pritvoru ili se nalazi na slobodi, a ako je pre podizanja optužnice pušten na slobodu, onda koliko je proveo u pritvoru; t
opis dela iz kog proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela, vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, predmet na kome je i sredstvo kojim je izvršeno krivično delo, kao i ostale okolnosti potrebne da se krivično delo što tačnije odredi; t
zakonski naziv krivičnog dela, sa navođenjem odredaba zakona koje se po predlogu tužioca imaju primeniti; t
označenje suda pred kojim će se održati glavni pretres; t
predlog o dokazima koje treba izvesti na glavnom pretresu, uz naznačenje imena svedoka i veštaka, spisa i predmeta koji služe za dokaz; t
obrazloženje u kome će se prema rezultatu istrage opisati stanje stvari, navesti dokazi kojima se utvrđuju činjenice koje su predmet dokazivanja, izneti odbrana okrivljenog i stanovište tužioca o navodima odbrane. U pogledu fakultativnih sadržaja optužnice, predviđeno je da ako se okrivljeni nalazi na slobodi, u optužnici se može predložiti da se odredi pritvor, a ako se nalazi u pritvoru, može se predložiti da se pusti na slobodu. Najzad, predviđeno je i da se jednom optužnicom može obuhvatiti više krivičnih dela ili više okrivljenih, ali samo ako se po odredbama Zakonika vezanim za spajanje krivičnog postupka može sprovesti jedinstveni postupak i doneti jedna presuda, tj. ako postoji subjektivni, objektivni ili mešoviti koneksitet. 6.2. Optužni predlog Optužni predlog je optužni akt javnog tužioca, ili oštećenog kao subsidijarnog tužioca, koji se podnosi za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti i za koja je kao glavna kazna predviđena novčana kazna i kazna zatvora do osam 109

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

godina. Prema tome, ovaj optužni akt se podnosi za lakša krivična dela za koja se sprovodi skraćeni postupak pred osnovnim sudom. Pošto se radi o lakšim krivičnim delima, to je sadržina optužnog predloga jednostavnija u odnosu na optužnicu. Tako je predviđeno da optužni predlog obavezno treba da sadrži: t
ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima ukoliko su poznati; t
kratak opis dela; t
zakonski naziv krivičnog dela; t
označenje suda pred kojim se ima održati glavni pretres; t
predlog koje dokaze treba izvesti na glavnom pretresu, sa naznačenjem činjenica koje bi se imale dokazati i kojim od predloženih dokaza; t
predlog vrste i mere krivične sankcije i mere čije se izricanje traži. U pogledu fakultativnih saržaja u optužnom predlogu može se predložiti da se okrivljeni stavi u pritvor, a ako se za vreme sprovođenja dokaznih radnji nalazio u pritvoru, u optužnom predlogu će se naznačiti koliko je vremena bio pritvoren. Najzad, ako javni tužilac na osnovu prikupljenih dokaza smatra da nije potrebno održavanje glavnog pretresa, u optužnom predlogu može staviti zahtev da se zakaže ročište za izricanje krivične sankcije. Prema tome, osnovna razlika između optužnog predloga i optužnice jeste u težini krivičnih dela za koja se podnose, a samim tim, i u pogledu same sadržine. Tako, na primer, optužni predlog, pored jednostavnije sadržine, ne sadrži i obrazloženje koje je sastavni deo optužnice.

110

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava VII OŠTEĆENI U KRIVIČNOM POSTUPKU 1.

Pojam i svojstva oštećenog u krivičnom postupku

Izvršenjem krivičnog dela nastaje određena šteta, kako za društvenu zajednicu, tako i za pojedince - članove te zajednice, koja se manifestuje u povredi ili ugrožavanju određenog ličnog ili imovinskog prava. Polazeći od ove činjenice, zakonodavac je i odredio da je oštećeni u krivičnom postupku lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo izvršenjem krivičnog dela. To znači da bi jedno lice steklo svojstvo oštećenog u najširem smislu reči, mora da dođe do izvršenja krivičnog dela i do povrede ili ugrožavanja nekog ličnog ili imovinskog prava. Zavisno od toga da li se izvršenjem krivičnog dela vređaju ili ugrožavaju i društveni i privatni, odnosno lični interesi, ili samo privatni interesi, oštećeni može imati različito svojstvo, pa samim tim i različit položaj u krivičnom postupku. Naime, u Zakonikom određenim slučajevima oštećeni se može pojaviti kao supsidijarni tužilac, odnosno kao privatni tužilac. Isto tako u Zakonikom određenim slučajevima oštećeni se može pojaviti sa predlogom za krivično gonjenje. Zatim, oštećeni se u krivičnom postupku može pojaviti i sa imovinskopravnim zahtevom, kojim može tražiti naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela, a može se pojaviti i bez imovinskopravnog zahteva, tj. samo kao oštećeni. Smatra se da je svojstvo oštećenog sa ili bez imovinskopravnog zahteva adhezionog karaktera i ono se opravdava celishodnošću. Konkretnije posmatrano, smatra se da je potrebno pokušati da se reši i pitanje naknade štete koja je izazvana izvršenjem krivičnog dela, i to u krivičnom postupku uporedo sa rešavanjem same krivične stvari. Ovo je potrebno učiniti naročito u slučaju kada je vrsta i visina štete osnovno obeležje, odnosno kvalifikatorna okolnost određenog krivičnog dela (npr. krivična dela teške krađe, razbojništva i sl.). Oštećeni se može pojaviti i kao svedok u krivičnom postupku, jer po pravilu poseduje činjenice o izvršenom krivičnom delu i učiniocu, naročito ako je krivično delo izvršeno neposredno nad njim ili je bio očevidac krivičnog događaja. Svojstvo svedoka oštećeni može steći nezavisno od drugih svojstava koja može imati u krivičnom postupku u istoj krivičnoj stvari, tj. bez obzira što je u toj krivičnoj stvari ovlašćeni tužilac ili je podnosilac predloga za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva. Na kraju, da bi jedno lice dobilo svojstvo oštećenog, ono mora da se pojavi u krivičnom postupku u zakonom predviđenom roku i to neposredno ili posredno preko zakonskog zastupnika ili punomoćnika. 2.

Zakonski zastupnici i punomoćnici

U krivičnom postupku postoji određena specifičnost u pogledu mogućnosti zastupanja procesno nesposobnih lica od strane zakonskog zastupnika, i zastu111

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

panja procesno sposobnih lica od strane punomoćnika. Do ove specifičnosti dolazi zbog same prirode krivične stvari i samog krivičnog postupka. Zbog toga ne postoji mogućnost da svi subjekti u krivičnom postupku imaju zakonske zastupnike ili punomoćnike. Naime, zakonske zastupnike i punomoćnike u krivičnom postuku po pravilu može imati samo oštećeni, bez obzira u kom se svojstvu pojavljuje u krivičnom postupku. To znači da zakonskog zastupnika i punomoćnika može imati ne samo oštećeni kao supsidijarni tužilac, odnosno privatni tužilac, već i oštećeni sa ili bez imovinskopravnog zahteva. Prema tome, preko zakonskog zastupnika u krivičnom postupku realizuju svoj fond prava i dužnosti procesno nesposobna lica, koja se javljaju kao oštećeni u bilo kom svojstvu. To su u stvari maloletna lica i lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost. Kao zakonski zastupnici oštećenog maloletnika javljaju se roditelji, a ako je bez roditelja kao zakonski zastupnik se javlja staralac maloletnika. Na strani oštećenih punoletnih lica koja su lišena poslovne sposobosti, kao zakonski zastupnici se javljaju staraoci. Staraoce maloletnika i poslovno nesposobnih lica određuje organ starateljstva. Zakonski zastupnik navedenih lica je ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje u krivičnom postupku na koje je po zakonu ovlašćen sam oštećeni, bez obzira na njegovo svojstvo u krivičnom postupku. Naime, zakonski zastupnik realizuje fond prava i dužnosti u krivičnom postupku u ime i za račun oštećenog. Prema tome, zakonski zastupnik ne može trpeti nikakve štetne posledice koje mogu nastupiti za oštećenog, osim ako nije prekoračio ovlašćenja predviđena zakonom. Ako dođe do situacije da se interesi zakonskog zastupnika i zastupanih lica sukobljavaju, tada se postavlja zakonski zastupnik za poseban slučaj. Do ovoga će doći i u slučaju kada dođe do sukoba interesa između više zastupanih lica od strane jednog zakonskog zastupnika. Krivični sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti o postojanju zakonskog zastupnika na strani privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca. Ovo je potrebno zbog toga što nepostojanje zakonskog zastupnika na strani ovih ovlašćenih tužilaca, predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka. Punomoćnik je lice koje se javlja na strani oštećenog u krivičnom postupku, s tim što punomoćnika može imati oštećeni koji je procesno sposoban, kao i zakonski zastupnik procesno nesposobnih lica. Naime, ova lica mogu angažovati punomoćnika u slučaju kada žele da se oslobode obaveze ličnog prisustva u krivičnom postupku, odnosno kada žele da svoja prava i dužnosti realizuju preko pravno obrazovanog lica. Međutim, ako se radi o krivičnom delu za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina, krivični sud može, na traženje oštećenog kao tužioca, da mu postavi punomoćnika, ako ovaj prema svom imovnom stanju ne može snositi troškove zastupanja. O zahtevu odlučuje predsednik pretresnog veća ili sudija pojedinac, a punomoćnika rešenjem postavlja predsednik suda iz reda advokata po redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska 112

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

komora za određivanje branilaca po službenoj dužnosti. Najzad, da bi mogao da se pojavi u krivičnom postupku punomoćnik mora da ima punomoćje od oštećenog koje se može dati u pismenoj formi ili usmeno na zapisnik pred sudom. Punomoćnik ostvaruje prava i dužnosti privatnog tužioca, oštećenog kao tužioca i oštećenog sa imovinskopravnim zahtevom, u ime i za račun ovih lica. Prema tome, punomoćnik radi u ime i u interesu ovih lica u okviru datog punomoćja, kojom prilikom ne može trpeti nikakve štetne posledice od zastupanja. Najzad, punomoćnik u krivičnom postupku može biti samo advokat. 3.

Supsidijarni tužilac

Oštećeni se može pojaviti u svojstvu supsidijarnog tužioca u krivičnom postupku, kojom prilikom se javlja kao sukcesor javnom tužiocu u postupku kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti i za koja je primarno ovlašćeni tužilac javni tužilac. Drugim rečima, mogućnost da oštećeni stekne procesno svojstvo supsidijarnog tužioca predstavlja korektiv nezakonitog i nepravilnog rada javnog tužioca u konkretnoj krivičnoj stvari. 3.1. Pojam i svojstvo Rukovodeći se načelom oficijelnosti i legaliteta u vršenju funkcije krivičnog gonjenja, javni tužilac je dužan da pokrene krivični postupak ako postoji dovoljno dokaza da je određeno lice izvršilo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Međutim, u konkretnoj proceni o tome da li postoji dovoljno dokaza da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ovaj tužilac može da pogreši, ili da zlonamerno zauzme takav stav i da u tom slučaju ne preduzme krivično gonjenje. Ovakvim svojim postupkom javni tužilac nanosi u prvom redu štetu opštedruštvenim interesima u pogledu gonjenja za ova dela, ali se istovremeno nanosi šteta i licu prema kome je neposredno izvršeno konkretno krivično delo, jer nema mogućnost da ostvaruje svoj imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku, a otežano mu je i ostvarenje imovinskopravnog zahteva i u građanskom postupku. Da bi se otklonile eventualne greške u radu javnog tužioca, kao i njegovo zlonamerno ponašanje u vezi sa krivičnim gonjenjem za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, zakonom se mogu predvideti dva rešenja, tj. može se predvideti posebna kontrola vršenja funkcije krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca ili, pak, da se pruži mogućnost neposredno oštećenom da pod određenim uslovima i pod sudskom kontrolom u ovom slučaju preuzme krivično gonjenje i da se u krivičnom postupku pojavi kao ovlašćeni tužilac. Kao korektiv nezakonitog i nepravilnog rada javnog tužioca, Zakonik predvideo mogućnost da neposredno oštećeni u prethodnom (tzv. javnotužilačkom) krivičnom postupku podnese prigovor višem po javnom tužiocu, a da se u stadijumu glavnog (tzv. sudskog) krivičnog postupka pojavi u svojstvu ovlašćenog 113

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

tužioca umesto javnog tužioca, kojom prilikom vrši funkciju krivičnog gonjenja u ličnom i društvenom interesu. Ovo važi samo za krivični postupak prema punoletnim licima (redovni i skraćeni), jer u postupku pred sudom za maloletnike nema supsidijarne tužbe. Tako u redovnom krivičnom postupku, u slučaju kada javni tužilac za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio dato obaveštenje i pouku. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja. Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema pomenutog prigovora isti odbiti ili usvojiti rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje. Očigledno je da oštećeni u ovom slučaju ne menje procesno svojstvo, tj. ostaje samo oštećeni kao sporedni krivičnoprocesni subjekat (sa ili bez imovinskopravnog zahteva). Međutim, u teoriji srećemo i drugačija shvatanja, u smislu da oštećeni ovde ipak menje procesno svojstvo postajući „oštećeni kao subjekt prisiljavanja javnog tužioca na preduzimanje, odnosno nastavljanje krivičnog gonjenja“.51 S druge strane, ako tek nakon potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe, sud će pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu. Oštećeni je dužan da se odmah ili u roku od osam dana od dana kada je primio pomenuto obaveštenje i pouku izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastup a optužbu, a ako nije obavešten - u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe. Ako oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje sud će nastaviti, odnosno odrediti glavni pretres. U slučaju da se oštećeni ne izjasni u propisanom roku ili izjavi da ne želi da preuzme krivično gonjenje, sud donosi rešenje o obustavi postupka odnosno presudu kojom se optužba odbija. Ako oštećeni nije prisutan na pripremnom ročištu ili glavnom pretresu, a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, smatraće se da neće da nastavi gonjenje i sud će doneti rešenje o obustavi postupka, odnosno presudu kojom se optužba odbija. 51

Bejatović S.: Krivično procesno pravo, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2014, str. 178

114

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Ako oštećeni odluči da preuzme krivično gonjenje u napred navedenim zakonskim rokovima, on stiče svojstvo ovlašćenog tužioca u krivičnom postupku (oštećeni kao supsidijarni tužilac), i ima sva ona prava koja ima i javni tužilac kao ovlašćeni tužilac, ali ne i kao državni organ. Prema tome, zavisno od toga kada je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja, oštećeni kao sup’sidijarni tužilac ima različita prava u krivičnom postupku. Tako na primer, u redovnom i skraćenom postupku subsidijarni tužilac ima pravo da zastupa optužnicu na glavnom pretresu, da aktivno učestvuje u dokaznom postupku i da u svojoj završnoj reči izvrši kritičku analizu svih dokaza izvedenih na glavnom pretresu, kao i da ulaže redovne i vanredne pravne lekove i da aktivno učestvuje u postupku po pravnim lekovima. Najzad, ako oštećeni umre u toku roka za davanje izjave o preuzimanju krivičnog gonjenja ili za podnošenje predloga za krivično gonjenje odnosno u toku postupka, njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, braća, sestre i zakonski zastupnik mogu u roku od tri meseca posle njegove smrti dati izjavu da preuzimaju gonjenje ili podneti predlog, odnosno dati izjavu da ostaju pri predlogu.Isto važi i za pravnog sledbenika pravnog lica koje je prestalo da postoji. 3.2. Procesni položaj supsidijarnog tužioca Oštećeni kao supsidijarni tužilac čuva svojstvo ovlašćenog tužioca svojim aktivnim vršenjem zakonom predviđenih prava i dužnosti u toku glavnog krivičnog postupka. Svoja prava i dužnosti oštećeni kao supsidijarni tužilac može vršiti sam ili preko svog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika. Konkretnije posmatrano, supsidijarni tužilac ima pravo da: t
zastupa optužbu, u skladu sa odredbama Zakonika; t
podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje; t
angažuje punomoćnika iz reda advokata, a koga rešenjem postavlja predsednik suda po redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora za određivanje branilaca po službenoj dužnosti; t
zahteva postavljanje punomoćnika (kada se krivični postupak vodi za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina); t
preduzima druge radnje, kada je to određeno ovim zakonikom. Pored navedenih prava, supsidijarni tužilac ima i prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja javni tužilac ima kao državni organ. Tako na primer, subsidijarni tužilac ne može računati na pomoć pojedinih državnih organa u prikupljanju dokaza, ne može sklopiti sporazum o priznanju krivičnog 115

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

dela, itd. Postoje, međutim i radnje koje subsidijarni tužilac može preduzete a javni tužilac ne može, kao na primer da sam bude saslušan kao svedok (čl. 92 st.2 ZKPS), ili da podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje (čl. 226 st.1 tač. 2 ZKPS).52 S druge strane, subsidijarni tužilac (kao i njegov zakonski zastupnik i punomoćnik) ima dužnost da o svakoj promeni adrese prebivališta ili boravišta obaveste organ pred kojim se vodi krivični postupak. Oštećeni gubi svojstvo supsidijarnog tužioca izričitim ili prećutnim odustankom od optužbe, a može ga izgubiti i preuzimanjem krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca, kao i smrću fizičkog, odnosno prestankom pravnog lica. Naime, supsidijarni tužilac može svojom izjavom sudu pred kojim se vodi krivični postupak odustati od optužbe do završetka glavnog pretresa ili pretresa pred drugostepenim sudom, pri čemu je izjava o odustanku neopoziva. Nasuprot tome, ako oštećeni kao tužilac ne dođe na pripremno ročište ili glavni pretres, iako je uredno pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, smatraće se da je odustao od optužbe i sud će doneti rešenje o obustavi postupka, odnosno presudu kojom se optužba odbija. Najzad, u postupku koji se vodi po optužbi supsidijarnog tužioca, javni tužilac ima pravo da do završetka glavnog pretresa preuzme krivično gonjenje i zastupanje optužbe. Nesporno je da preuzimanjem krivičnog gonjenja od strane oštećenog javni tužilac ne gubi pravo da preuzme gonjenje i tako postane sukcesivni tužilac u odnosu na subsidijarnog tužioca, jer se radi o krivičnom delu koje se i inače goni po službenoj dužnosti. Nesporno je takođe da javni tužilac opet može odustati od optužbe, pri čemu oštećeni može ponovo steći svojstvo supsidijarnog tužioca. 4.

Oštećeni sa predlogom za krivično gonjenje

Oštećeni se u krivičnom postupku Republike Srbije može javiti i u svojstvu oštećenog sa predlogom za krivično gonjenje. Iz kriminalno-političkih razloga i razloga celishodnosti, koje postoje u slučaju nekih krivičnih dela kojima se primarno vređa interes oštećenog uz neke nedominantne javne interese, predviđen je predlog oštećenog za pokretanje krivičnog postupka i njegovo odvijanje. Dakle, za ova krivična dela određena Krivičnim zakonikom, bez predloga oštećenog nema ni optužne inicijative ni održavanja optužbe. To, međutim, ne znači da je oštećeni stekao status ovlašćenog tužioca, jer je to jedino javni tužilac, sve dok (ukoliko on krivični postupak ne započne ili od njega ne odustane) oštećeni – shodno opštim pravilima – ne postane supsidijarni tužilac.53 Uporedi, Ilić G.; Majić M.; Beljanski S.; Trešnjev A.: Komentar Zakonika o krivičnom postupku: prema stanju zakonodavstva od 1. oktobra 2013. godine, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2013, str. 213. 53 Roskić R.: Komentar Zakonika o krivičnom postupku: sa obrascima, sudskom praksom i registrom pojmova, Poslovni biro, Beograd, 2013, str. 66

52

116

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

S tim u vezi, propisano je da se za krivična dela za koja se goni po predlogu oštećenog (na primer za protivpravno useljenje iz čl. 219 st. 1 KZS), predlog se podnosi nadležnom javnom tužiocu, i to u roku od tri meseca od dana kad je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog. Isto tako, postoji mogućnost da oštećeni, ne znajući da se radi o krivičnom delu za koje se goni po njegovom predlogu, podnese krivičnu prijavu ili predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku. Ako dođe do ovakve situacije, i ako se u toku postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po predlogu, smatraće se da je time podneo i predlog za krivično gonjenje. Najzad, blagovremeno podneta privatna tužba smatraće se blagovremeno podnetim predlogom oštećenog, ako se u toku postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po predlogu za krivično gonjenje. Ovakvo rešenje predviđeno je zbog toga da ne bi oštećeni zbog neznanja o kakvom se krivičnom delu radi propustio zakonom određeni rok za podnošenje predloga. Posebno je predviđeno da đe se u skladu sa povlasticom združivanja (beneficium cohaesionis), ako je krivičnim delom oštećeno više lica, gonjenje preduzeti, odnosno nastaviti po predlogu bilo kog oštećenog. Oštećeni može i odustati od predloga za krivično gonjenje svojom izjavom datom javnom tužiocu, odnosno sudu pred kojim se vodi krivični postupak, i to najkasnije do završetka glavnog pretresa. U tom slučaju, on gubi pravo da ponovo podnese predlog. 5.

Oštećeni sa ili bez imovinskopravnog zahteva

Kao što smo videli, oštećeni je lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo izvršenjem krivičnog dela. Prema tome, ovo lice se može pojaviti i sa imovinskopravnim zahtevom, a može imati i samo svojstvo oštećenog, tj. bez imovinskopravnog zahteva. Oštećeni će se pojaviti u krivičnom postupku samo kao oštećeni sa ili bez imovinskopravnog zahteva u slučaju ako je ovlašćeni tužilac javni tužilac. Ako oštećeni odluči da imovinskopravni zahtev ostvaruje u parničnom postupku ili ako nema interesa za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva, u tom slučaju se pojavljuje u krivičnom postupku samo u svojstvu oštećenog. Ovo svojstvo oštećeni će imati u slučaju kada se krivični postupak vodi po zahtevu javnog tužioca. Smatra se da je ovo svojstvo oštećenog najnepovoljnije u krivičnom postupku, ali je ipak značajno. Zakonik predviša da oštećeni ima određena prava i dužnosti, jer se pojavljuje na strani javnog tužioca. Tako je predviđeno da oštećeni ima sledeća prava: t
da podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje; t
da ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja; 117

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

t
t
t
t
t
t
t
t
t
t


da angažuje punomoćnika iz reda advokata; da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz; da bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja; da podnese prigovor protiv odluke javnog tužioca da ne preduzme ili da odustane od krivičnog gonjenja; da bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu; da prisustvuje pripremnom ročištu; da prisustvuje glavnom pretresu i učestvuje u izvođenju dokaza; da podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu; da bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda; i da preduzima druge radnje kada je to određeno Zakonikom.

U postupku po pravnim lekovima oštećeni ima pravo da pobija presudu žalbom, i to samo odluku o troškovima krivičnog postupka. Međutim, ako je u toku krivičnog postupka imao svojstvo ovlašćenog tužioca, tj. ako je u toj krivičnoj stvari bio subsidijarni tužilac, u tom slučaju on može pobijati presudu žalbom iz svih zakonom predviđenih osnova. 6. Oštećeni kao svedok Kao što smo videli, naš zakonodavac je predvideo da se oštećeni, oštećeni kao supsidijarni tužilac i privatni tužilac mogu saslušati kao svedoci. Na ovaj način predviđena je samo mogućnost da se oštećeni, u bilo kom svojstvu, može pojaviti kao svedok u krivičnom postupku. Ova mogućnost predviđena je zbog toga što posle okrivljenog, oštećeni najbolje zna kako je izvršeno krivično delo i ko je učinilac toga dela, i samim tim su mu po pravilu poznate brojne okolnosti u vezi sa krivičnim delom i učiniocem, što je naročito karakteristično za neposredno oštećenog u krivičnopravnom smislu (pasivnog subjekta krivičnog dela). Međutim, da li će u konkretnom slučaju oštećeni steći svojstvo svedoka zavisi od različitih okolnosti. Najpre, zavisi od toga da li oštećeni poseduje određene činjenice o delu i učiniocu ili o drugim važnim okolnostima, a zatim da li se može saslušati kao svedok, tj. da li ne postoje neke zakonske smetnje za njegovo saslušanje. Ako oštećeni stekne svojstvo svedoka u krivičnom postupku, on ima po pravilu isti procesni položaj kao i drugi svedoci, s tim što postoje određena odstupanja. Tako, oštećeni kao svedok ima pravo da bude prisutan u toku celog glavnog pretresa, zbog čega je predviđeno da se on saslušava odmah posle izlaganja okrivljenog. Ako je prisutan na glavnom pretresu oštećeni kao svedok ima pravo da postavlja pitanja ostalim svedocima i veštacima, da traži određena objašnjenja i da stavlja 118

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

određene primedbe i najzad, da stavi predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva. Zbog toga će se pitati da li želi da ostvaruje imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku. Najzad, oštećeni kao svedok ima pravo da posle saslušanja razmatra spise i da razgleda predmete koji služe kao izvor materijalnih dokaza.54 Prilikom ocene iskaza oštećenog kao svedoka, krivični sud mora da bude posebno oprezan, tj. mora da ima na umu da je on po pravilu zainteresovan i samim tim može biti pristrasan. Zbog toga se vrednost sadržine iskaza ovog svedoka mora najpre utvrđivati pojedinačno, a zatim u sklopu ostalih dokaza koji se odnose na tu spornu činjenicu. Od oštećenog kao svedoka treba razlikovati oštećenog kao mogućeg, tj. prezumptivnog svedoka, od koga ovlašćeni policijski službenici poslova mogu tražiti određena obaveštenja u predistražnom postupku. Naime, prikupljanje potrebnih obaveštenja od lica oštećenog krivičnim delom najčešće se vrši istovremeno sa podnošenjem krivične prijave od strane oštećenog, ali se može vršiti i kasnije, tj. uvek kada se oceni da je to celishodno. Polazeći od činjenice da je oštećeni, po pravilu, zainteresovan da se krivična stvar efikasno rasvetli i reši, prilikom obavljanja informativnog razgovora treba imati u vidu koliko je ovo lice uopšte bilo sposobno za adekvatno opažanje činjenica i reprodukovanje opaženog, kao i da oštećeno lice može biti neobjektivno u pružanju traženih obaveštenja, i sl. 7.

Privatni tužilac

U krivičnom postupku oštećeni se javlja i kao ovlašćeni tužilac u svojstvu privatnog tužioca kod krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi. Radi se o takvim krivičnim delima čijim izvršenjem se uglavnom povređuje ili ugrožava neko subjektivno, lično ili imovinsko pravo neposredno oštećenog lica. Ova krivična dela su uperena protiv ličnih interesa oštećenog, pa samim tim po prirodi su manje društveno opasna dela, zbog čega je zakonodavac prepustio volji oštećenog da sam odlučuje o krivičnom gonjenju. Osim toga, ovakvo rešenje zakonodavca u pogledu krivičnog gonjenja za ova krivična dela nalazi svoje opravdanje i u činjenici da bi gonjenje za ova dela po službenoj dužnosti, vrlo često predstavljalo veću štetu oštećenom od štete nanete izvršenjem samog dela. Da bi se određeno znalo za koja krivična dela je nadležan privatni tužilac u posebnom delu Krivičnog zakonika određena su krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi. 7.1. Pojam i procesni položaj Po zakonskom određenju, privatni tužilac je lice koje je podnelo privatnu tužbu zbog krivičnog dela za koje je zakonom propisano krivično gonjenje po pri54

Oštećenom se može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmete samo dok ne bude ispitan kao svedok.

119

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

vatnoj tužbi. Kao ovlašćeni tužilac, privatni tužilac je u pogledu krivičnog gonjenja za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi potpuno samostalan i slobodan, tj. samo od njegove volje zavisi da li će preduzeti krivično gonjenje, a takođe u pokrenutom krivičnom postupku sve do okončanja glavnog pretresa može odustati od krivičnog gonjenja. Međutim, da bi stekao svojstvo privatnog tužioca, oštećeni mora da podnese privatnu tužbu u roku od tri meseca od dana saznanja za krivično delo i učinioca (osumnjičenog), s tim što protivtužbu za krivična dela uvrede oštećeni može podneti i posle isteka ovog roka, tj. do završetka glavnog pretresa. Isto tako, postoji mogućnost da oštećeni, smatrajući da se radi o krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti podnese nadležnom sudu krivičnu prijavu ilim predlog za krivično gonjenje. Ako dođe do ovakve situacije, i ako se u toku postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava odnosno predlog oštećenog koja je podnesena u roku koji je predviđen za privatnu tužbu smatraće se kao blagovremena privatna tužba. Ovakvo rešenje predviđeno je zbog toga da ne bi oštećeni zbog neznanja o kakvom se krivičnom delu radi propustio zakonom određeni rok za podnošenje privatne tužbe. Pošto je oštećeni stekao svojstvo privatnog tužioca u krivičnom postupku, on je kao ovlašćeni tužilac za ova krivična dela istovremeno i stranka u krivičnom postupku. U svojstvu stranke privatni tužilac poseduje zakonom predviđen fond prava i dužnosti, s tim što mu je osnovno pravo vršenje funkcije krivičnog gonjenja. U vršenju ove funkcije privatni tužilac ima pravo da: t
podnese privatnu tužbu, t
zastupa ovu tužbu pred sudom, t
podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje; t
angažuje punomoćnika iz reda advokata; t
preduzima druge radnje kada je to Zakonikom određeno. Preduzimanje „drugih radnji kada je to Zakonikom određeno“ podrazumeva, na primer, podnošenje molbe za povraćaj u pređašnje stanje. S tim u vezi, a po stavu sudske prakse, punomoćnik privatnog tužioca je ovlašćen da preduzima procesne radnje koje po Zakoniku može preduzeti sam privatni tužilac, uključujući i molbe za povraćaj u pređašnje stanje.55 Pored pobrojanih prava privatni tužilac, slično kao i supsidijarni tužilac ima prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja javni tužilac ima kao državni organ. Tako na primer, privatni tužilac ne može računati na pomoć pojedinih državnih organa u prikupljanju dokaza, ne može sklopiti sporazum o priznanju krivičnog dela, itd. Najzad, ako privatni tužilac u toku roka za podizanje privatne tužbe, odnosno u toku krivičnog postupka umre, zakonom je predviđeno da umesto njega mogu 55

Videti odluku Vrhovnog kasacionog suda Republike Srbije Kzz br. 77/2011.

120

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

podneti privatnu tužbu ili dati izjavu da produžuju krivični postupak bračni drug, deca, roditelji, usvojenici, usvojioci, braća i sestre privatnog tužioca, i to u roku od tri meseca posle njegove smrti. Privatni tužilac gubi svojstvo tužioca izričitim ili prećutnim odustankom od optužbe, a može ga izgubiti i smrću. Naime, ako oštećeni umre u toku roka za podnošenje privatne tužbe ili u toku postupka, njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, braća, sestre i zakonski zastupnik mogu u roku od tri meseca posle njegove smrti podneti privatnu tužbu, odnosno dati izjavu da nastavljaju postupak. S druge strane, privatni tužilac može svojom izjavom sudu pred kojim se vodi krivični postupak odustati od tužbe do završetka glavnog pretresa ili pretresa pred drugostepenim sudom, pri čemu je izjava o odustanku neopoziva. Privatni tužilac stiče ovo svojstvo i održava ga vršenjem svojih prava i dužnosti. Prema tome, nevršenjem prava i dužnosti, oštećeni gubi svojstvo privatnog tužioca. Tako je predviđeno da će se nedolazak privatnog tužioca na glavni pretres, ako je uredno pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, smatrati kao da je odustao od krivičnog gonjenja, s tim što predsednik veća može dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje ako je privatni tužilac izostao sa glavnog pretresa iz opravdanog razloga ili nije mogao da blagovremeno obavesti sud o promeni adrese ili boravišta. U ovom slučaju privatni tužilac može da reaguje pravnim sredstvom, tj. da podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje u roku od osam dana po prestanku smetnje, s tim što se povraćaj u pređašnje stanje ne može tražiti po isteku vremena od tri meseca od dana propuštanja roka. 7.2. Privatna tužba i protivtužba Privatna tužba je jedini optužni akt koji može podneti samo oštećeni i to u svojstvu privatnog tužioca za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi. Zakonodavac nije izričito predvideo sadržinu privatne tužbe, već se njena sadržina u potpunosti identifikuje sa sadržinom optužnog predloga. Tako je predviđeno da privatna tužba obavezno treba da sadrži: t
ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima ukoliko su poznati; t
kratak opis dela; t
zakonski naziv krivičnog dela; t
označenje suda pred kojim se ima održati glavni pretres; t
predlog koje dokaze treba izvesti na glavnom pretresu, sa naznačenjem činjenica koje bi se imale dokazati i kojim od predloženih dokaza; i t
predlog vrste i mere krivične sankcije i mere čije se izricanje traži.

121

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

U pogledu fakultativnih saržaja u privatnoj tužbi može se predložiti da se okrivljeni stavi u pritvor, a ako se za vreme sprovođenja dokaznih radnji nalazio u pritvoru, u optužnom predlogu će se naznačiti koliko je vremena bio pritvoren. Najzad, ako privatni tužilac na osnovu prikupljenih dokaza smatra da nije potrebno održavanje glavnog pretresa, u privatnoj tužbi može staviti zahtev da se zakaže ročište za izricanje krivične sankcije. Protivtužba je specifičan optužni akt koji izuzetno može podneti okrivljeni ako je izvršeno krivično delo uvrede i ako je privatni tužilac istom prilikom uzvratio uvredu. Specifičnost protivtužbe je najpre u tome što ne može opstati kao samostalan optužni akt, već je uslovljen postojanjem privatne tužbe, što se može podneti i posle isteka roka za podnošenje privatne tužbe, ali najdocnije do završetka glavnog pretresa i što postoji samo za krivično delo uvrede. Pošto je protivtužba uslovljena postojanjem privatne tužbe, njena sadržina je identična sa privatnom tužbom koja se podnosi za krivično delo uvrede. To znači da protivtužba sadrži sve one elemente koje ima optužni predlog koji podnose javni ili supsidijarni tužilac u skraćenom krivičnom postupku.

122

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Glava VIII OKRIVLJENI I BRANILAC OKRIVLJENOG 1

Pojam okrivljenog

Okrivljeni je lice protiv koga je pokrenut i vodi se krivični postupak, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo, koje mu se u konkretnom slučaju optužbom stavlja na teret. Naime, okrivljeni je pravno osamostaljeni glavni krivičnoprocesni subjekat i kao takav je nosilac funkcije odbrane. U odnosu na ovlašćenog tužioca, okrivljeni je procesno ravnopravna stranka u krivičnom postupku. Procesna ravnopravnost okrivljenog sa ovlašćenim tužiocem postignuta je na taj način što je okrivljeni sa pretpostavkom nevinosti, koja u osnovi znači da se on ne smatra krivim sve dok se to ne utvrdi pravosnažnom osuđujućom presudom. Osim toga, okrivljeni ima pravo na odbranu, koja može biti materijalna i formalna (stručna). Materijalnu odbranu vrši u prvom redu sam okrivljeni, dok formalnu odbranu, po pravilu, vrši branilac okrivljenog.56 Svojstvo okrivljenog u krivičnom postupku može steći samo ono fizičko lice koje je procesno sposobno za vršenje svojih prava i dužnosti. Procesna sposobnost okrivljenog, kao i procesna sposobnost fizičkih lica uopšte, sadrži dva osnovna obeležja, tj. određeni uzrast i duševno zdravlje. Pitanje uzrasta okrivljenog, kao jednog od osnovnih obeležja procesne sposobnosti i samim tim osnovnog uslova za sticanje svojstva okrivljenog, rešeno je normama krivičnog materijalnog prava. Naime, u Krivičnom zakoniku je predviđena kategorija maloletnih, kategorija mlađih punoletnih i kategorija punoletnih učinilaca krivičnog dela. U kategoriji maloletnih učinilaca krivičnih dela, postoje mlađi i stariji maloletnici. Polazeći od ovih zakonskih rešenja u pogledu uzrasta okrivljenog, krivičnoprocesnim zakonom uređen je poseban postupak za maloletne učinioce krivičnih dela, koji ima niz specifičnosti u odnosu na krivični postupak prema punoletnim učiniocima krivičnih dela. Najzad, ovaj postupak se sprovodi i prema mlađim punoletnim licima, ako se utvrdi da su prema svom psihofizičkom razvoju upodobljena sa maloletnicima. Duševno zdravlje okrivljenog u krivičnom postupku povezuje se sa stanjem uračunljivosti učinioca krivičnog dela u krivičnom pravu. To znači da je bitno duševno zdravlje okrivljenog u vreme izvršenja krivičnog dela, ali je ono važno i u vreme pokretanja i vođenja krivičnog postupka. Postoje i određene razlike u pogledu duševnog stanja okrivljenog u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme vođenja krivičnog postupka. Naime, ako je okrivljeni bio duševno zdrav u vreme izvršenja krivičnog dela, on je samim tim bio i uračunljiv. Ako okrivljeni duševno 56

Pravo okrivljenog na materijalnu i formalnu odbranu garantovano je, između ostalog, odredbom čl. 6. st. 3. tač. c. EKLJP. Poznato je, takođe, da je ESLJP u svojoj praksi naglasio da se ove dve vrste odbrane ne isključuju nego već se dopunjuju (dakle, nisu postavljene alternativno nego kumulativno).

123

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

oboli posle izvršenja krivičnog dela, tj. u vreme vođenja krivičnog postupka, u tom slučaju okrivljeni je takođe uračunljiv, s tim što ova okolnost može uticati na obustavu ili prekid krivičnog postupka, zavisno od prirode i težine duševne bolesti. Inače, u pogledu duševnog zdravlja okrivljenog postoji pretpostavka da su sva lica duševno zdrava, pa i okrivljeni, kako u vreme izvršenja krivičnog dela, tako i u vreme vođenja krivičnog postupka. Ako se pojavi sumnja u duševno stanje okrivljenog, postoji obaveza krivičnog suda da utvrđuje njegovo duševno stanje putem sudsko-psihijatrijskog veštačenja. Ako se ovim utvrdi da je okrivljeni duševno oboleo posle izvršenog krivičnog dela, zavisno od vrste oboljenja, može doći do prekida krivičnog postupka, ako se kod okrivljenog utvrdi privremeno duševno oboljenje, odnosno do obustave krivičnog postupka, ako je u pitanju trajno duševno oboljenje okrivljenog. Prekinuti ili obustavljeni krivični postupak može se i nastaviti, ako okrivljeni duševno ozdravi i ako u međuvremenu nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Međutim, ako je okrivljeni bio duševno bolestan u vreme izvršenja krivičnog dela, prema njemu se može izreći mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi ili obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Koja će se od ovih mera primeniti zavisi od toga da li je okrivljeni opasan po okolinu ili nije. Najzad, naš zakonodavac je u Zakoniku o krivičnom postupku dao određeno tumačenje upotrebljenih izraza, za lice protiv koga je pokrenut i vodi se krivični postupak. Tako, zakonodavac za ovo lice upotrebljava sledeće izraze: osumnjičeni, okrivljeni, optuženi i osuđeni. Ovim izrazima zakonodavac je želeo da sa dijalektičkog aspekta sagleda i označi određenu dinamičnost krivičnoprocesnih pojmova. Tako se izrazom “osumnjičeni” označava lice prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom i lice protiv koga se vodi istraga. “Okrivljeni” je lice protiv koga je podignuta optužnica koja još nije potvrđena, ili protiv koga je podnet optužni predlog, privatna tužba ili predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije još nije određeno, odnosno izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog. “Optuženi” je lice protiv koga je optužnica potvrđena i lice za koje je povodom optužnog predloga, privatne tužbe ili predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja određen glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije u skraćenom krivičnom postupku. Najzad, “osuđeni” je lice za koje je pravnosnažnom odlukom suda utvrđeno da je učinilac krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo (osim ako se na osnovu odredaba Krivičnog zakonika smatra neosuđivanim). 124

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

2.

Pretpostavka nevinosti okrivljenog

Pretpostavka nevinosti je predviđena u korist okrivljenog i označava se kao jedan od uslova ravnopravnosti okrivljenog sa ovlašćenim tužiocem u krivičnom postupku. Naime, zakonodavac je bio u određenoj obavezi da unese u krivični postupak pretpostavku okrivljenikove nevinosti, s obzirom da je ova pretpostavka bila formulisana u nekim međunarodnim aktima. Tako je pretpostavka nevinosti bila predviđena u čl. 9. Deklaracije o pravima čoveka i građanina od 1789. godine sledećom formulacijom: “Svaki čovek se smatra nevinim dok ne bude oglašen krivim”. Zatim, pretpostavka nevinosti predviđena je i u čl. 11. st. 1. Opšte deklaracije o pravima čoveka OUN od 1948. godine, sledećom formulacijom: “Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se na osnovu zakona krivica ne dokaže na javnom pretresu na kojem je imao sve garancije za svoju odbranu” Polazeći od ovih formulacija, među kojima ima izvesne razlike, zakonodavac Republike Srbije je propisao da svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni su da se pridržavaju ovog pravila i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog. Zaključuje se da pretpostavka nevinosti okrivljenog načelno predviđena odredbom čl. 3. ZKPS. Međutim, njena sadržina se nalazi u mnogim drugim odredbama Zakonika, a naročito u odredbama koje predviđaju obavezu pružanja dokaza od strane pojedinih subjekata u krivičnom postupku. To znači da svrha postojanja pretpostavke nevinosti nije samo u poštovanju ličnosti okrivljenog i u sprečavanju slabosti pojedinih radnika pravosuđa u postupanju sa okrivljenim, jer se tako mora postupati i sa osuđenim, kao i sa osumnjičenim u predistražnom postupku, već u osnovnoj postavci da on nije dužan da dokazuje nevinost. Naprotiv, u krivičnom postupku dokazuje se vinost, a dokaze za vinost pruža u prvom redu ovlašćeni tužilac. Drugim rečima, okrivljeni ima pravo da pruža dokaze ali ne i dužnost, tako da od njegove volje zavisi da li će uopšte pružati dokaze i koje će dokaze pružati. U prvom redu on će pružati dokaze koji idu u njegovu korist, s tim da može pružati i dokaze koji ga terete u slučaju kada odluči da iskreno prizna izvršeno krivično delo. Ovo pravo se označava kao pravo na ćutanje i predviđeno je međunarodnim pravom o pravima čoveka u smislu da svako kome se stavlja na teret izvršenje krivičnog dela ima pravo da ne prizna krivicu i ne svedoči protiv sebe (čl. 14. st. 3 tač. g. MPGPP). Najzad, krivični sud će biti obavezan da proglasi okrivljenog nevinim, ne samo u slučaju kada se utvrdi da jedno delo nije krivično delo, ili kada se utvrdi da postoje osnovi koji isključuju krivičnu odgovornost, već i u slučaju kada nema dovoljno dokaza kojima se dokazuje vinost okrivljenog za izvršeno krivično delo. Drugim rečima, okrivljeni će biti oslobođen ako se ne dokaže da nije kriv ili ako se dokaže 125

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

da jeste kriv. Ova obaveza nastaje za sud zbog pravila in dubio pro reo, prema kome se sve što je sumnjivo, odnosno sve što nije dokazano tumači u korist okrivljenog 3.

Položaj okrivljenog u krivičnom postupku

Okrivljeni kao glavni krivičnoprocesni subjekat i stranka u krivičnom postupku, poseduje određeni fond prava i dužnosti na osnovu kojih je određen i njegov procesni položaj. Osnovno pravo okrivljenog je pravo na odbranu, koja može biti materijalna i formalna. Odbrana je istovremeno jedna od glavnih funkcija koju vrši okrivljeni uz stručnu pomoć branioca. Materijalnu odbranu u prvom redu vrši sam okrivljeni. Formalnu odbranu okrivljeni ostvaruje preko branioca koji je, po pravilu, advokat, te može uspešno da se suprotstavi ovlašćenom tužiocu. Da bi smo mogli što potpunije da sagledamo položaj okrivljenog u krivičnom postupku, potrebno je da se analitički sagleda njegov fond prava i dužnosti. Naime, iz osnovnog prava na vršenje funkcije odbrane proističe niz konkretnih prava okrivljenog. Tako, u smislu čl. 68 ZKPS, okrivljeni ima pravo da: t
u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku; t
ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu; t
se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama Zakonika; t
njegovom saslušanju prisustvuje branilac; t
u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku; t
neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka; t
mu se osigura dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane; t
razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz; t
prikuplja dokaze za svoju odbranu; t
se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane; t
koristi pravna sredstva i pravne lekove; kao i da preduzima druge radnje kada je to određeno Zakonikom.57 57

U krivičnom postupku Federacije BiH osumnjičenom, odnosno optuženom, mora se omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist s tim da osumnjičeni, odnosno optuženi, nije dužan izneti svoju odbranu niti odgovarati na postavljena pitanja (čl. 6. st. 2 i 3. ZKP FbiH).

126

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Prema tome, okrivljeni ima pravo preduzimanja određenih delatnosti u krivičnom postupku, koje doprinose realizaciji njegove odbrane. Najzad, okrivljeni ima pravo na naknadu štete od države ako je bez osnova osuđen, kao i na rehabilitaciju. Pored prava, okrivljeni kao glavni subjekat u krivičnom postupku ima i određene dužnosti. Tako, na primer, osnovna dužnost okrivljenog je da se upusti u postupak, tj. da dozvoli da se protiv njega vodi krivični postupak. Iz ove osnovne dužnosti proističu još neke konkretne dužnosti okrivljenog. Tako je okrivljeni dužan da dozvoli da se nad njim izvrši telesni pregled i eventualno uzimanje krvi u cilju utvrđivanja određenih činjenica, koje su u vezi sa izvršenim krivičnim delom i njegovom krivičnom odgovornošću, tj. da se otkriju tragovi na njegovom telu, odnosno da se na osnovu analize krvi utvrdi identitet ili stepen alkoholisanosti. Dalje, okrivljeni je dužan da trpi zakonom određeno ograničenje slobode prilikom dovođenja, odnosno određivanja pritvora, kao mere za obezbeđenje njegovog prisustva u krivičnom postupku. Najzad, okrivljeni je dužan da se odazove pozivu organa krivičnog postupka radi ispitivanja, odnosno radi prisustva glavnom pretresu. Međutim, okrivljeni prilikom ispitivanja nije dužan da govori, a još manje da govori istinu, s tim što svojim ćutanjem može otežati prikupljanje dokaza i utvrđivanje činjenica koje idu u njegovu korist, o čemu će ga posebno upoznati organ krivičnog postupka. 4.

Saslušanje okrivljenog kao opšta dokazna radnja

Saslušanje okrivljenog predstavlja veoma značajnu procesnu radnju dokazivanja, koja najčešće rezultira iskazom okrivljenog kao dokaznim sredstvom. Međutim, moguće je da do toga i ne dođe ukoliko okrivljeni odluči da se brani ćutanjem. Ukoliko saslušanje okrivljenog rezultira iskazom, onda ova dokazna radnja može znatno doprineti utvrđivanju istine u krivičnom postupku, na primer ako se okrivljeni brani isticanjem alibija, ili na drugi argumentovan način, ili ako odluči da iskreno prizna krivično delo. U slučaju iskrenog i potpunog priznanja, saslušanje okrivljenog fundamentalno doprinosi i ostvarenju načela procesne ekonomije. S druge strane, okrivljeni može da se brani i iznošenjem neargumentovane odbrane, na primer da samo negira izvršenje dela, da iznosi netačne podatke, i sl. U tom slučaju će njegov iskaz biti znatno više instrument realizacije prava na materijalu odbranu nego činilac utvrđivanja istine. U svakom slučaju, zakonodavac je predvideo postupak i procesnu formu, koja se mora poštovati prilikom izvođenja ove radnje.Tako, kada se okrivljeni prvi put saslušava, pitaće se za ime i prezime, jedinstveni matični broj građana ili broj ličnog dokumenta, nadimak, ime i prezime roditelja, devojačko porodično ime majke, gde je rođen, gde stanuje, dan, mesec i godinu rođenja, državljanstvo, zanimanje, porodične prilike, da li je pismen, kakve je škole završio, šta on i članovi njegovog porodičnog domaćinstva poseduju od imovine, da li je, kad i zašto 127

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

osuđivan, da li je i kad izrečena krivična sankcija izvršena i da li se protiv njega vodi postupak za koje drugo krivično delo. Nakon toga okrivljenom će se saopštiti i omogućiti da koristi prava koja su mu kao procesnom subjektu zagarantovana, na primer pravo da ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu, zatim pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca, itd. Isto tako, upozoriće se na dužnost da se odazove na poziv organa postupka, i da obavesti organ postupka o promeni adrese prebivališta ili boravišta, odnosno o nameri da promeni adresu prebivališta ili boravišta, kao eventualne posledice ako ne ispuni ove dužnosti. Okrivljeni će se nakon toga pozvati da se izričito izjasni o tome da li će uzeti branioca po svom izboru, uz upozorenje da će mu ako ne izabere branioca u slučaju obavezne odbrane, biti postavljen branilac po službenoj dužnosti. Okrivljeni može biti saslušan u odsustvu branioca ako se izričito odrekao tog prava, ako uredno pozvani branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju, a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca ili ako za prvo saslušanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 sata od časa kad je poučen o ovom pravu (osim u slučaju obavezne odbrane). S tim u vezi, ako okrivljeni nije poučen ili mu nije omogućeno da koristi navedena prava ili ako izjava okrivljenog u vezi prisustva branioca nije uneta u zapisnik ili ako je na drugi način postupljeno protivno proceduri ispitivanja okrivljenog, na tako dobijenom iskazu ne može se zasnivati sudska odluka. Inače, okrivljeni se saslušava usmeno i ima pravo da se koristi svojim beleškama, a prilikom saslušanja treba mu omogućiti da se u slobodnom i neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima. Kada okonča iskazivanje, okrivljenom se postavljaju pitanja da bi se otklonile eventualne praznine i protivrečnosti u njegovom izlaganju. Tom prilikom okrivljenom se mogu postavljati samo dozvoljena pitanja, i to jasno, razgovetno i određeno, tako da ih može u potpunosti razumeti. S druge strane, okrivljenom se ne smeju postavljati pitanja koja u sebi sadrže obmanu, niti pitanja koja se zasnivaju na pretpostavci da je priznao nešto što nije priznao (tzv. kapciozna pitanja) i ne smeju predstavljati navođenje na odgovor (tzv. sugestivna pitanja). Saslušanje okrivljenog je radnja koja se odvija u više faza krivičnog postupka, zbog čega je moguće da se kasniji iskazi okrivljenog razlikuju od ranijih, uključujuči i mogućnost da okrivljeni opozove svoje priznanje. U tom slučaju, organ krivičnog postupka može pozvati okrivljenog da iznese razloge zašto je dao različite iskaze, odnosno zašto je opozvao priznanje. Ukoliko je okrivljeni gluv pitanja će mu se postavljati pismeno, a on će odgovarati usmeno. Suprotno, ako je osumnjičeni nem, pitanja će mu se postavljati usmeno, a on će odgovarati pismeno. Najzad, ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način (na primer ako je gluvonem, gluv i nepismen i sl.), biće pozvan sudski tumač koji sa osumnjičenim može da se sporazume. Ako okrivljeni ne 128

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

razume jezik postupka, postavljaće mu se pitanja preko prevodioca. Iskaz se unosi u zapisnik u obliku slobodnog pripovedanja, a osumnjičenom se može dozvoliti i da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik. Okrivljeni se mora saslušati sa pristojnošću i uz puno poštovanje njegove ličnosti. Prema njemu se prilikom saslušavanja ne smeju upotrebiti sila, pretnja, obmana, iznuda, iznurivanje, nedozvoljeno obećanje ili druga slična sredstva da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja ili nekog činjenja koje bi se protiv njega moglo da upotrebi kao dokaz. Takođe nije dozvoljeno da se prema okrivljenom (kao ni prema okrivljenom ili svedoku) primene nedozvoljene medicinske intervencije ili da im se daju takva sredstva kojima bi se uticalo na njihovu svest i volju prilikom davanja iskaza.58 Prema tome, izričito je zabranjena nasilna eksploracija u svest i volju osumnjičenog, pod čime se podrazumevaju tortura, narkoanaliza, lobotomija, tzv. psihološka dijagnostika (korišćenje asocijativnih testova) i slične tehnike. Kada okrivljeni prizna da je učinio krivično delo, organ postupka dužan je da i dalje prikuplja dokaze o učiniocu i krivičnom delu samo ako postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja ili je priznanje nepotpuno, protivrečno ili nejasno i ako je u suprotnosti sa drugim dokazima. Okrivljeni se po potrebi može se i suočiti sa drugim licima (saokrivljenim, oštećenim, svedokom), ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica koje su predmet dokazivanja. Suočeni će se postaviti jedan prema drugom i organ postupka će od njih zahtevati da jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali. Tok suočenja i izjave koje su dali suočeni, organ postupka će uneti u zapisnik. Ukoliko je potrebno da se utvrdi da li okrivljeni prepoznaje određeno lice ili predmet, odnosno njegove osobine koje je opisao, pokazaće mu se to lice ili predmet zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima ili predmetima čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao.Nakon toga će se od okrivljenog zatražiti da izjavi da li lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće i da, u slučaju potvrdnog odgovora, na prepoznato lice ili predmet ukaže. Ako lice ili predmet koji treba prepoznati nije dostupan, okrivljenom se može pokazati fotografija tog lica ili predmeta zajedno sa drugim fotografijama njemu nepoznatih lica ili predmeta čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao. Najzad, prepoznavanje lica može se obaviti i na osnovu njegovog glasa. 5.

Saslušanje osumnjičenog

Saslušanje osumnjičenog može predstavlja neformalnu, policijsku radnju, kojom prilikom se obavlja informativni razgovor sa osumnjičenim kao 58

Detaljnije videti: Milošević M.: „Zabrana narkoanalize u krivičnom postupku – pojam i posledice“, Bezbednost, br. 6/1989, str. 482-492

129

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

sa građaninom. Međutim, pod Zakonikom predviđenim uslovima saslušanje osumnjičenog može predstavljati i procesno validnu radnju dokazivanja, zbog čega je zakonodavac predvideo procesnu formu koja se prilikom izvođenja ove radnje mora poštovati. U svakom slučaju, saslušanje osumnjičenog je veoma važna krivičnoprocesna radnja koju u predistražnom postupku pored policije može preduzeti i javni tužilac. Da bi se osumnjičeni saslušao u tom svojstvu, najpre se mora pozivom obezbediti njegovo prisustvo. U tom smislu izričito je predviđeno da kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene Zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog. U samom pozivu osumnjičeni se mora upozoriti da ima pravo da uzme branioca. Ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume obavesti o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku. Isto tako, osumnjičeni se mora poučiti o pravima da ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu. Najzad, osumnjičeni se istom prilikom mora poučiti o o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju. O činjenici da je određeno lice osumnjičeno za određeno krivično delo i svim aktivnostima koje su povodom toga preduzete, policija će bez odlaganja obavestiti nadležnog javnog tužioca. Javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog, može prisustvovati saslušanju ili može saslušanje poveriti policiji (što je u praksi najčešći slučaj). Prema tome, ukoliko se javni tužilac izjasnio da neće prisustvovati saslušanju osumnjičenog, saslušanje se može obaviti i bez njegovog prisustva, a policija će mu bez odlaganja dostaviti zapisnik o saslušanju. Ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje (ovlašćeni policijski službenik ili javni tužilac) će postupiti u skladu sa odredbama Zakonika koji se odnose na saslušanje okrivljenog, ali samo pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca. Zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa predmeta i može se koristiti kao procesno validni izvor dokaza u krivičnom postupku. Prema tome, saslušanje osumnjičenog će imati značaj procesne radnje dokazivanja samo ako branilac prisustvuje saslušanju. Branilac je dužan da podnese punomoćje, s tim što ga osumnjičeni može dati braniocu i usmeno na zapisnik kod organa pred kojim se vodi postupak. Organ krivičnog postuka je dužan da proveri identitet branioca i izvrši uvid u njegovu advokatsku legitimaciju. Osumnjičeni se saslušava usmeno i ima pravo da se koristi svojim beleškama, a prilikom saslušanja treba mu omogućiti da se u slobodnom i neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima. Kada okonča iskazivanje, postavljaju mu se pitanja da bi se otklonile eventualne praznine i protivrečnosti u njegovom 130

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

izlaganju. Tom prilikom treba postavljati jasna, razgovetna i određena pitanja, a po potrebi može se i suočiti sa drugim licima, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Osumnjičenom se mogu postavljati samo dozvoljena pitanja, i to tako da ih može u potpunosti razumeti. Ukoliko je se saslušanje ne može obaviti na uobičajen način biće pozvan sudski tumač, odnosno prevodilac. Osumnjičeni se mora saslušati sa pristojnošću i uz puno poštovanje njegove ličnosti. Prema osumnjičenom prilikom saslušavanja ne smeju se upotrebiti sila, pretnja, obmana, iznuda, iznurivanje, nedozvoljeno obećanje ili druga slična sredstva da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja. Svi podaci o osumnjičenom, kao i sva upozorenja koja se osumnjičenom moraju predočiti u pogledu njegovih prava, moraju se uneti u zapisnik, koji se sačinjava prilikom samog saslušanja. Zapisnik piše zapisničar u dva dela. U prvom delu unose se lični i opšti podaci o osumnjičenom i sva saopštenja i upozorenja organa krivičnog postupka, kao i izjave osumnjičenog. Drugi deo je glavni deo zapisnika, i u njega se unosi sadržina slobodnog iskaza osumnjičenog i eventualno postavljena pitanja i odgovori na njih. Zapisnik o saslušanju osumnjičenog potpisuju osumnjičeni, njegov branilac, zapisničar, ovlašćeno službeno lice koje vrši saslušanje, kao i lica koja prisustvuju saslušanju. Ukoliko zapisnik ima više strana, osumnjičeni potpisuje svaku stranu. Međutim, ako osumnjičeni odbije da potpiše zapisnik to će se konstatovati u zapisniku kao i razlog odbijanja, ukoliko ga je osumnjičeni naveo. Zapisnik potpisuje i tumač, odnosno prevodilac ukoliko je prisustvovao saslušanju, dok se prisustvo javnog tužioca (ako je samo prisustvovao saslušanju) takođe posebno konstatuje u zapisniku. 6.

Branilac okrivljenog

Branilac okrivljenog je stručno pravno obrazovano lice koje pruža pomoć okrivljenom u realizovanju materijalne, a naročito formalne (stručne) odbrane. Postojanje branioca na strani okrivljenog omogućuje da se uspostavi ravnopravnost okrivljenog sa ovlašćenim tužiocem koji je, po pravilu, stručno pravno obrazovano lice, ili je, pak, zastupan od strane ovakvog lica. 6.1. Pojam i svojstvo Zakonodavac Republike Srbije je predvideo da okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka, što zavisi od njegove volje. Međutim, o ovom pravu okrivljeni mora biti poučen pre prvog ispitivanja od strane organa krivičnog postupka, kao i o tome da branilac može prisustvovati njegovom ispitivanju. Više okrivljenih mogu u istom predmetu imati zajedničkog branioca samo ako to ne ometa stručno, savesno i blagovremeno pružanje pravne pomoći u odbrani. 131

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

Naime, više okrivljenih ne mogu imati jednog branioca, u slučaju ako bi ovaj branilac braneći jednog okrivljenog istovremeno napadao drugog ili druge okrivljene. Ako više okrivljenih ima zajedničkog branioca suprotno ovom pravilu, organ krivičnog postupka će ih pozvati da se u roku od tri dana dogovore koga od njih će braniti dotadašnji zajednički branilac ili da svako od njih izabere drugog branioca. Ako u slučaju obavezne odbrane to ne učine, postaviće im se branilac po službenoj dužnosti. Inače, jedan okrivljeni može imati istovremeno u postupku najviše pet branilaca, a smatra se da je odbrana obezbeđena kad u postupku učestvuje jedan od branilaca.Ako jedan okrivljeni ima više od pet branioca, organ postupka pozvaće ga da se u roku od tri dana opredeli koje će branioce zadržati, uz upozorenje da će, u slučaju da to ne učini, braniocima smatrati prvih pet advokata po redosledu predaje ili davanja punomoćja na zapisnik. Branilac okrivljenog, po pravilu, može biti samo advokat, a advokata, u postupku za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina, može zameniti samo advokatski pripravnik. S druge strane, branilac ne može biti: t
saokrivljeni, oštećeni, bračni drug ili lice koje sa saokrivljenim, oštećenim ili tužiocem živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života, njihov srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili po tazbini do drugog stepena; t
lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako po ovom zakoniku ne može biti ispitano kao svedok ili je oslobođeno dužnosti svedočenja i izjavilo da neće da svedoči; t
lice koje je u istom predmetu postupalo kao sudija, javni tužilac, zastupnik oštećenog, službenik policije ili drugo lice koje je preduzimalo radnje u predistražnom postupku; t
branilac saokrivljenog koji se u istom predmetu tereti za isto krivično delo, osim ako organ postupka zaključi da to ne bi štetilo interesima odbrane. Da bi branilac okrivljenog mogao da vrši dužnost branioca u krivičnom postupku, on je dužan da nadležnom organu krivičnog postupka podnese punomoćje. Okrivljeni izdaje punomoćje u pismenoj formi, a može izdati i usmeno punomoćje na zapisnik pred organom pred kojim se vodi krivični postupak. Postavljeni branilac legitimiše se na osnovu pismenog rešenja predsednika suda o njegovom postavljenju. Svojstvo branioca okrivljenog prestaje opozivom ili otkaza punomoćja, ali i razrešenjem. Naime, Zakonik izričito propisuje da će izabrani branilac će biti razrešen: t
ako se utvrdi da postoji neki od razloga koji inače eliminišu branioca iz konkretne krivične stvari (na primer, ako je u istom predmetu postupao kao sudija, javni tužilac, zastupnik oštećenog, službenik policije ili drugo lice koje je preduzimalo radnje u predistražnom postupku); 132

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

t
t


t
t
t


ako posle opomene i izrečene novčane kazne nastavi da narušava red; ako protiv njega bude pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je u vezi sa istim predmetom učinio krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja ili bekstvo i omogućavanje bekstva lica lišenog slobode; ako mu je punomoćje ponovo dato nakon opoziva ili otkaza punomoćja, a do toga je očigledno došlo u cilju zloupotrebe prava; ako se radi o zajedničkom braniocu, a okrivljeni se u roku od tri dana dogovore koga od njih će braniti dotadašnji zajednički branilac ili da svako od njih izabere drugog branioca. ako se okrivljeni koji ima više od pet branilaca ne opredeli koje će branioce zadržati.

Pored ovih razloga, branilac postavljen po službenoj dužnosti će biti razrešen i ako: 1) okrivljeni ili ili njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra, hranitelj i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici životauzme drugog branioca; 2) ne izvršava dužnost u smislu da okrivljenom pruža pomoć u odbrani stručno, savesno i blagovremeno; i 3) su usled promene imovinskog stanja okrivljenog prestali da postoje razlozi za odbranu siromašnih, tj. ako okrivljeni može da plati nagradu i troškove branioca. 6.2. Vrste branilaca okrivljenog Stručna odbrana okrivljenog može biti obavezna i fakultativna. Naime, zakonodavac je predvideo određene okolnosti koje utiču na to da okrivljeni mora imati branioca, tj. predvideo je slučajeve obavezne odbrane, dok u svim ostalim slučajevima postoji mogućnost vrešenja fakultativne odbrane. Prilikom određivanja slučajeva obavezne odbrane, zakonodavac jenajpre uzeo kao kriterijum faktičko stanje, odnosno svojstvo učinioca. Što se tiče stanja i svojstva okrivljenog, imaju se u vidu određeni nedostaci u čulima, tj. predviđena je obavezna formalna odbrana u slučaju ako je okrivljeni gluv ili ako je nem, odnosno ako postoje drugi nedostaci kod okrivljenog koji ga čine nesposobnim da se sam brani. Isto važi i za situaciju kada okrivljeni uopšte ne može da se brani lično, tj. kada mu se sudi u odsustvu. Takođe, prilikom određivanja slučajeva obavezne odbrane, zakonodavac je uzeo kao kriterijum uzrast učinioca Naime, posebno je regulisano pitanje odbrane maloletnog okrivljenog, u smislu da maloletni okrivljeni mora imati branioca tokom čitavog postupka, tj. od prvog saslušanja (čl.49 st.1 ZM). Od posebne važnosti činjenica da je, prilikom određivanja slučajeva obavezne odbrane, zakonodavac je uzeo kao kriterijum i težinu krivičnog dela, a samim tim i vrstu krivičnog postupka. Naime, pošto je u redovnom krivičnom postupku 133

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

formalna odbrana uvek obavezna, zaključuje se da je fakultativna formalna odbrana moguća jedino u skraćenom krivičnom postupku. Prema tome, zakonodavac je predvideo sledeće slučajeve obavezne odbrane: t
ako je okrivljeni nem, gluv, slep ili nesposoban da se sam uspešno brani - od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka; t
ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna - od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka; t
ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren - od lišenja slobode, pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere; t
ako mu se sudi u odsustvu - od donošenja rešenja o suđenju u odsustvu, pa dok suđenje u odsustvu traje; t
ako se glavni pretres održava u njegovoj odsutnosti zbog nesposobnosti koju je sam prouzrokovao - od donošenja rešenja da se glavni pretres održi u njegovoj odsutnosti, pa do pravnosnažnosti rešenja kojim sud utvrđuje prestanak nesposobnosti za učestvovanje na glavnom pretresu; t
ako je zbog narušavanja reda udaljen iz sudnice do završetka dokaznog postupka ili završetka glavnog pretresa - od donošenja naredbe o udaljenju, pa do povratka u sudnicu ili do saopštavanja presude; t
ako se protiv njega vodi postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja - od podnošenja predloga za izricanje takve mere, pa do pravnosnažnosti rešenja o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja; t
od početka pregovora sa javnim tužiocem o zaključenju sporazuma o priznanju krivice („stranački sporazum“ iz čl.313. st. 1 ZKPS), sporazuma o svedočenju okrivljenog („okrivljeni saradnik“ iz čl.320. st. 1 ZKPS) i sporazuma o svedočenju osuđenog („osuđeni saradnik“ iz čl. 327. st. 1. ZKPS), pa do donošenja odluke suda o sporazumu; t
ako se pretres održava u njegovoj odsutnosti - od donošenja rešenja da se pretres održi u njegovoj odsutnosti, pa do donošenja odluke suda o žalbi na presudu Ako okrivljeni u navedenim slučajevima sam ne izabere branioca, ili ako u toku krivičnog postupka okrivljeni ostane bez branioca ili se u određenim slučajevima obavezne odbrane ne sporazume sa saokrivljenima o braniocu ili ne izabere drugog branioca, javni tužilac ili predsednik suda pred kojim se vodi postupak će mu za dalji tok postupka rešenjem postaviti branioca po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora. Ovako postavljen branilac (branilac po službenoj dužnosti) može tražiti da bude razrešen samo iz opravdanih razloga. 134

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

S druge strane, u pogledu angažovanja branioca (bez obtira da li je reč o obaveznoj ili fakultativnoj formalnoj odbrani), prednost uvek ima izabrani branilac, zbog čega je dato pravo okrivljenom da uvek može postavljenog branioca da zameni braniocem koga je sam izabrao. Ovakvo rešenje zakonodavac je predvideo zbog toga što okrivljeni mora imati puno poverenje u svoga branioca i potpuno slobodno mu iznositi sve činjenice koje mogu doprineti uspešnoj realizaciji formalne odbrane od strane branioca. U tom smislu propisano je da jednog ili više branilaca može izabrati i punomoćjem ovlastiti okrivljeni sam, ili njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra, hranitelj i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, osim ako se tome okrivljeni izričito protivi. Zakonodavac je posebno regulisao pitanje odbrane siromašnih okrivljenih. Naime, predviđeno je da se okrivljenom koji prema svom imovinskom stanju ne može da plati nagradu i troškove branioca, postaviće se na njegov zahtev branilac iako ne postoje razlozi za obaveznu odbranu, ako se krivični postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko tri godine ili ako to nalažu razlozi pravičnosti. U tom slučaju, troškovi odbrane padaju na teret budžetskih sredstava suda. O pomenutom zahtevu odlučuje sudija za prethodni postupak, predsednik veća ili sudija pojedinac, a branioca rešenjem postavlja predsednik suda pred kojim se vodi postupak po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora. Postavljeni branilac u slušaju odbrane siromašnih ima svojstvo branioca po službenoj dužnosti 6.3. Položaj branioca u krivičnom postupku Branilac okrivljenog je nosilac formalne-stručne odbrane u krivičnom postupku, koja je sastavni deo funkcije odbrane koju vrši okrivljeni. Kao nosilac formalne odbrane branilac je subjekat u krivičnom postupku, gde ima specifičan položaj. Naime, branilac kao subjekat u krivičnom postupku je pravno obrazovano lice, koje pruža stručnu pomoć okrivljenom u vršenju funkcije odbrane. Međutim, branilac nije punomoćnik okrivljenog, bez obzira što poseduje njegovo punomoćje, zbog toga što je zakonodavac predvideo pravilo da zakonskog zastupnika i punomoćnika u krivičnom postupku može imati samo oštećeni. Osim toga, kao branilac okrivljenog može se pojaviti advokat, a advokatura je samostalna društvena-javna služba, koja okolnost takođe utiče na specifčnost njegovog položaja u krivičnom postupku. Prema tome, branilac okrivljenog je pomoćnik okrivljenog u vršenju funkcije odbrane i to naročito formalne odbrane. Na toj liniji je, na primer, obaveza za branioca da sva pismena podnosi u zakonom propisanoj formi.Osim toga, s pravom se smatra da prava branioca mogu da budu kako ona koja su izričito propisana samo za njega, tako i ona prava koja inače pripadaju okrivljenom, ali 135

dr Milan Milošević, dr Almin Dautbegović

ih branilac može vršiti u okviru njegovog opšteg prava da u korist okrivljenog, odnosno u prilog njegovoj odbrani i njegovom položaju u postupku, preduzima sve potrebne radnje. Branilac praktično može da preduzima sve radnje koje može vršiti i okrivljeni, osim onih radnji za koje je izričito propisano da ih može vršiti samo okrivljeni, kao što je u slučaju sa pravom okrivljenog na sopstvenu završnu reč na glavnom pretresu kada okrivljeni govori poslednji.59 Polazeći od specifičnosti položaja branioca okrivljenog u krivičnom postupku, zakonodavac je predvideo da on ima određeni fond prava i dužnosti. Tako je radi uspešne realizacije formalne odbrane, predviđeno da branilac ima sledeća prava: t
da sa uhapšenim, pre njegovog prvog saslušanja, obavi tzv. poverljiv razgovor; t
da neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka; t
da posle donošenja naredbe o sprovođenju istrage ili posle neposrednog podizanja optužnice (član 331. stav 5.), a i pre toga ako je okrivljeni saslušan, u skladu sa odredbama Zakonika, razmatra krivične spise i razgleda predmete koji služe kao kao izvor materijalnih dokaza; t
da sa okrivljenim koji je u pritvoru na poverljiv način razgovara i neometano vodi prepisku, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno; t
da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni; t
da preduzima druge radnje kada je to određeno Zakonikom. Najkraće rečeno, branilac je ovlašćen da može u korist okrivljenog preduzimati sve radnje koje može preduzimati i okrivljeni, s tim što ne može preduzimati one radnje za koje postoji izričito protivljenje okrivljenog. Najzad, branilac ima pravo na naknadu troškova koje je imao u toku vršenja odbrane kao i pravo na nagradu. Visina nagrade određena je posebnom advokatskom tarifom. Pored prava, branilac okrivljenog ima i određene dužnosti. Osnovna dužnost branioca je da postupa savesno u zaštiti interesa okrivljenog i da čuva kao tajnu sve što mu je okrivljeni poverio kao svom braniocu. Konkretnije posmatrano, branilac okrivljenog ima sledeće dužnosti: t
da podnese organu postupka punomoćje, bez odlaganja; t
da pruži okrivljenom pomoć u odbrani stručno, savesno i blagovremeno; t
da ne zloupotrebi prava u cilju odugovlačenja postupka; t
da pruža pravnu pomoć okrivljenom u roku od 30 dana od dana kada je otkazao punomoćje, ako pre isteka tog roka ne bude angažovani izabrani branilac. 59

Škulić M.: Krivično procesno pravo: opšti deo, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2006, str. 168.

136

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

Osim ovih postoje i druge dužnosti branioca, kao što su dužnost prisustva na glavnom pretresu, dužnost korektnog ponašanja prema sudu i ostalim učesnicima u krivičnom postupku, itd.60 Najzad, ako okrivljeni izjavi organu postupka da odbija branioca postavljenog po službenoj dužnosti i da želi da se brani isključivo sam, branilac po službenoj dužnosti je dužan: 1) da bude upoznat sa sadržajem dokaznih radnji i sadržajem i tokom glavnog pretresa; 2) da okrivljenom daje objašnjenja i savete pisanim putem, ako okrivljeni odbija da sa njim razgovara; 3) da prisustvuje radnjama u postupku i da iznese završnu reč, ako se okrivljeni tome izričito ne protivi;i 4) da na zahtev okrivljenog ili uz njegovu izričitu saglasnost izjavi redovni pravni lek i preduzme druge radnje u postupku.

60

U krivičnom postupku FBiH, sud može udaljiti branioca iz sudnice i kazniti ga novčanom kaznom od 10 000 KM zbog narušavanja reda i procesne discipline, a zbog nedolaska na glavni pretres može ga kazniti novčanom kaznom do 5 000 KM. Kada se branilac u tim slučajevima kažnjava, istovremeno se obaveštava i advokatska komora čiji je on član.

137