KOR Dragan Prole FG4

DRAGAN PROLE Filozofski fakultet Novi Sad

UDK 14 Hajdeger M.

Hajdegerova teza o kontinuitetu ontologije

Apstrakt: Uprkos izrazitom nepovjerewu u filozofske domete ontolo{ke tradicije, Hajdegerovo stanovi{te je odlu~uju}e obiqe`eno osobinom, koja predstavqa unutarwi nerv ove iste tradicije. Analiza najzna~ajnijih filozofskih pozicija potvr|uje da su se relevantni napreci za shvatawe ontologije de{avali paralelno sa principijelnim ispitivawem wene vlastite istorije, ukqu~uju}i odbijawe filozofa da sebe same legitimiziraju kao op{te produ`ewe najvi{eg stanovi{ta u wegovom razvoju. Sli~no kao i temeqni projekti novovjekovne povijesti ontoloKqu~ne re~i: ontologija, konti- gije, i Hajdegerov fundamentalno-ontolo{ki projekt nuitet, istorija, se naslawa na radikalnu reviziju cjelokupne povijesti ontologije. tradicija, razvoj

1. Hegelova filozofija kao potvrda kontinuiteta tradicionalne ontologije Otvaraju}i Bitak i vreme u nastojawu da poka`e da bitak ne mo`e biti adekvatno mi{qen kao najop{tiji pojam, Hajdeger navodi Hegelovu vezanost uz tradiciju anti~ke ontologije: “Kada Hegel napokon odre|uje ‘bitak’ kao ‘neodre|eno neposredno’ i to odre|ewe pola`e u temeq svih daqih kategorijalnih eksplikacija svoje ‘Logike’, onda se on dr`i istog stanovi{ta kao i anti~ka ontologija, samo {to ispu{ta iz ruku problem koji je postavio 169

DRAGAN PROLE

ve} Aristotel, problem jedinstva bitka naspram raznolikosti ‘kategorija’.”1 Ve} u uvodnom paragrafu neophodnost provo|ewa destrukcije povesti ontologije najavqena je posredstvom teze da u pogledu pojma bitka Hegelova Nauka logike u osnovi stoji na stanovi{tu anti~ke ontologije, uz ogradu da wegovo stanovi{te ne samo da ne mo`e biti posmatrano kao imanentni razvoj gr~kog poimawa, ve} se oni ne mogu posmatrati u istoj ravni, budu}i da je u svojoj problemskoj dimenziji Aristotelov pristup zapravo diferenciraniji i relevantniji od Hegelovog jer otvara jedan od kqu~nih ontolo{kih problema o kojem sam Hegel navodno nije vodio ra~una. Ohrabren analizama Franca Brentana, Hajdeger je izneo tezu koja u sebi ukqu~uje i poricawe Kantovih i Hegelovih prigovora Aristotelovom u~ewu o kategorijama. Nasuprot Kantovoj kritici2 koja je Aristotelu zamerila “rapsodi~nu” podelu kategorija li{enu zahtevanog sistematskog izvo|ewa iz jednog principa, i Hegelove apoteoze Aristotelove filozofije koja u jednom od retkih, ali svakako ne bezazlenih prigovora – identifikuje povesno kretawe filozofije nakon Aristotela u znaku zadatka da nadoknadi potrebu za jedinstvom pojma3 koja je u Organonu i Metafizici ostala nezadovoqena – Hajdeger akceptira Brentanov stav da su sve kritike Aristotelovog pojma i izlagawa kategorija ostale principijelno zavisne od wegovog stanovi{ta. Me|utim, sa nagla{avawem superiornosti Aristotelovog metafizi~ko-logi~kog uvida u kategorije ne zavr{ava se i relevantnost Brentanovog rada za Hajdegerovu ocenu o Hegelovoj filozofiji. Isti~u}i da razlozi za nesvakida{wu `ivotnost Aristotelove podele kategorija mogu biti prona|eni jedino uvi|awem da je u woj postignuta istinska svrha table kategorija, Brentano je naglasio da “ako se sledi povest u~ewa o kategorijama, onda se vidi 1 Martin Heidegger, Sein und Zeit, Tübingen 171993, S. 3. 2 Immanuel Kant, Kritik der reinen Vernunft, Werke Band III, Frankfurt am Main, 2. Auflage, 1996, B 107. 3 Georg Friedrich Wilhelm Hegel, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie II, Werke Band 19, Frankfurt a/M 1970, S. 243.

170

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

da mu wegovi protivnici ~ak i nesvesno ostaju verni i mogli bismo se ~esto nasme{iti kada ustanovimo da oni koji se ubrajaju u wene najodlu~nije oponente, u su{tini wome bivaju u potpunosti vo|eni”.4 Nezavisno od rezultata ispitivawa ~iji bi fokus bio usmeren ka preciznom utvr|ivawu stepena saglasnosti sa nalazima Brentanovog istra`ivawa koji je demonstriran na stranicama Bitka i vremena, a koje bi se neminovno moralo osvrnuti na teze da se: a) Aristotelovo u~ewe o kategorijama razvija sa unutra{wom nu`no{}u, da b) na~ini bitka “prirodno” odgovaraju na~inima predikacije ukoliko upokeimenon sveg bivstvuju}eg postane upokeimenon stava5, te da v) podeli kategorija, pored logi~kog, vaqa priznati i metafizi~ko zna~ewe po kojem se bitak pokazuje kao termin naspram kojeg svi stoje u analogiji6 – implikacija tih teza koja bi za Hajdegera bila itekako prihvatqiva odnosi se na skepsu izra`enu prema svakom obliku pozitivnog izja{wavawa o naprecima u pogledu filozofske artikulacije pojma bitka nakon Aristotela. Premda se mora priznati da tematizacija povesti ontologije stoji sasvim u pozadini Brentanovih analiza i uvodi se u raspravu prevashodno u meri u kojoj to zahtevaju kriti~ki argumenti upu}ivani Aristotelu, ipak bi se moglo na}i opravdawa za stav da Hajdegerova teza o primatu anti~ke ontologije, osna`ena negativnom ocenom wene novovekovne povesti – predstavqa konsekventnu povesnu demonstraciju rezultata do kojih je do{la Brentanova studija. Tom ocenom se ne `eli re}i da je stav iznesen na uvodnim stranicama Bitka i vremena u potpunosti proistekao iz Brentanovih analiza, budu}i da je wegov osnov postavqen u zadatak obna4 Franz Brentano, Von der mannigfachen Bedeutung des Seienden nach Aristoteles, Freiburg im Breisgau 1862, S. 193. 5 Ibid, S. 194. 6 Ibid, S. 219.

171

DRAGAN PROLE

vqawa pitawa o bitku i wegove povesno-filozofske legitimacije, {to predstavqa domen koji daleko prevazilazi ambicije Brentanovog rada. Zna~aj Brentanove studije za Hajdegera pre svega bi se mogao ustanoviti u po~etnoj motivaciji za inicirawe same mogu}nosti obnavqawa pitawa o bitku koje se ne mo`e promovisati sa jednakom pouzdano{}u ukoliko se priznaje i uva`ava tradicija novovekovnog razmatrawa kqu~nog ontolo{kog pojma. Skretawe pogleda ka Aristotelovom, odnosno anti~kom pojmu bitka stoga predstavqa nali~je nastojawa da se dovede u pitawe filozofska inovativnost, produbqena perspektiva i na~elna autonomnost “modernog” poimawa bitka. Me|utim, prigovor upu}en neupitnom tradirawu anti~kog pojma bitka ne poga|a samo ontologiju i wenu povest, ve} se principijelno doti~e i istorijsko-filozofske pozicije koju je iskazala novovekovna filozofija, jer da je ona bila vaqano pozicionirana, te{ko bi se mogao dogoditi takav ishod u pogledu povesti “kqu~nog” filozofskog pojma. Imamo li to u vidu, onda i razlozi za destrukciju ontolo{ke tradicije koje Hajdeger navodi ne deluju iznena|uju}e, nego gotovo o~ekivano: “Gr~ka ontologija i wena povest {to putem raznolikih filijacija i iskrivqavawa jo{ i danas odre|uje pojmovnost filozofije, dokaz je za to da sebe samog, i bitak uop{te, tubitak razumeva iz ‘sveta’ i da ovako izrasla ontologija propada putem tradicije koja je srozava do samorazumqivosti i do pukog materijala koji iznova vaqa obraditi (tako za Hegela)... U sholasti~kom otisku gr~ka ontologija se su{tinski kre}e na putu od Suarezovih Disputationes metaphysicae do novovekovne metafizike i transcendentalne filozofije, a odre|uje jo{ i fundamente i ciqeve Hegelove ‘Logike’.”7 Na osnovu dva navedena citata bez te{ko}a se mogu nazna~iti konture u okviru kojih }e se kretati Hajdegerova destrukcija u pogledu ontolo{ke i istorijsko-filozofske dimenzije Hegelovog sistema. Osnovno te`i{te {to odre|uje i usmerava povesni status Hegelove filozofije Hajdeger }e ustanoviti posredstvom teze o povesnom kontinuitetu ontologije. 7 Martin Heidegger, Sein und Zeit, ibid, S. 21–22.

172

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

Posredstvom te teze on }e nastojati da poka`e da tradicija ontologije za Hegela ne samo da nije problemati~na, ve} da Hegelovo filozofsko stanovi{te u svojoj kqu~noj tendenciji samo potvr|uje wen kontinuitet. S druge strane, ta teza se prema svojim intencijama zapravo razla`e na dve teze koje bi se ~ak mogle posmatrati i nezavisno jedna od druge: prva se odnosi na povesni kontinuitet ontologije {to se da odrediti na temequ wene duboke zavisnosti od gr~ke ontologije, a druga se izvodi iz analize povesne funkcije Hegelove “Logike” i odnosi se na Hegelovo akceptirawe ontologije i pristajawe uz wenu tradiciju. I pored upadqive ~iwenice da pojam ontologije na stranicama Nauke logike Hegel pomiwe samo dva puta, i to najpre sa atributom koji je rezervisan za oznaku discipline koja vi{e nije filozofski aktuelna i obavezuju}a – “biv{a ontologija” (die vormalige Ontologie),8 da bi zatim najavio “zamenu” u kojoj se sugeri{e da ontologija nije u potpunosti i{~ezla, budu}i da wen problemski dijapazon pokriva objektivna logika9 – Hajdeger ukazuje na nemogu}nost da se Hegelov stav prema ontologiji pojmi kao fundamentalni iskorak iz ontolo{ke tradicije. Sam Hajdeger izrekom ne govori o kontinuitetu ontologije, niti se wegova namera odnosi na istorijsko-filozofsko razmatrawe koje bi imalo u vidu najzna~ajnije misaone prodore {to su na~iweni izme|u disciplinarnog pozicionirawa ontologije kao metaphysica generalis i wenog savremenog pojma. Me|utim, govoriti o dalekose`nim u~incima gr~ke ontologije koji pokazuju da novovekovna, jednako kao i savremena ontolo{ka misao zapravo stoje na wenom stanovi{tu – ne zna~i ni{ta drugo nego nagla{avati kontinuitet poimawa bitka koji implicira i svojevrsnu ontolo{ku povest {to “utemequje i obuhvata svaki kontinuitet bi}a koja mi isku{avamo ili zasnivamo”.10 Pri tom se sa stavom {to nastoji da uka`e da je u Hajdegerovoj tezi koja se odnosi na po8 Georg Friedrich Wilhelm Hegel, Wissenschaft der Logik Band 1. Werke Band 6, S. 2. 9 Ibid, S. 61. 10 Hans Michael Baumgartner, Kontinuität und Geschichte. Zur Kritik und Metakritik der historischen Vernunft, Frankfurt am Main 1997. S. 43–44.

173

DRAGAN PROLE

vest ontologije re~ o kontinuitetu – nimalo ne kosi poreklo i motivacija pojma kontinuiteta u interpretaciji povesti. Ona se javqa od Drojzena koji je bio rukovo|en potrebom da su{tinski preoblikuje recepciju povesnih zbivawa na temequ uvida da je, za razliku od pojma razvoja, pojam kontinuiteta zapravo unapred rastere}en od bilo kakvih spekulativnih konotacija. Na sli~an na~in se i na primeru ontologije po Hajdegeru mo`e govoriti o svemu drugom, samo ne o razvoju, {to ipak ne zna~i da se kontinuitet ontologije mo`e prikladno obuhvatiti predstavom o supstancijalnom kontinuitetu u kojem bi gr~ki lik ontologije na potowe mislioce delovao poput neke prirodne sile kojoj nije mogu}e odoleti. Tako|e se ne radi ni o vrsti predaje u kojoj mislioci na ista pitawa neprestano daju razli~ite odgovore, ~ija naknadna rekapitulacija pokazuje da svojom filozofskom relevantno{}u ti odgovori daleko zaostaju u odnosu na gr~ko nasle|e. Poenta Hajdegerove verzije kontinuiteta ima znatno zao{treniju formu i ti~e se tradicije ontologije za koju je karakteristi~no da istaknuti reprezenti filozofski zakazuju u woj, ali i da s tim u direktnoj vezi stoji i nedostatak dovoqno izgra|enog stava prema woj. Rezultat takvog kontinuiteta nije mogao biti druga~iji od neutralizovawa koje nasle|enu pojmovnost i probleme ontologije dovodi do neprepoznatqivosti, odnosno, re~eno Hajdegerovim re~ima – do “samorazumqivosti” – iza koje vi{e ne stoji razvijen uvid u pozadinu gradwe ontolo{kih pojmova, niti po~etna motivacija wenih pitawa. Teza o povesnom kontinuitetu ontologije te{ko se mo`e prihvatiti kao neproblemati~na. U interpretacijskom smislu, ona je jednako odva`na kao i teza o “ontologu” Hegelu. Radi rasvetqavawa filozofske opravdanosti, ali i implikacija navedenih teza, neophodno je wihovo podrobnije razmatrawe s obzirom na povesnu dimenziju ontolo{kog mi{qewa koja ne ispu{ta iz vida “slovo” autora {to su u woj vodili odlu~uju}u re~.

174

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

2. “Samorazumqivost” kao tradicija ontologije? Od sedamnaestog veka, kada se javqaju prvi poku{aji da se ime ontologije uvede u filozofsku terminologiju, preko wenog priznavawa za fundamentalnu metafizi~ku disciplinu koja razvija prve principe i pojmove celokupnog umnog saznawa, do wenih dvadesetovekovnih varijeteta – povest ontologije bele`i neobi~no burnu dinamiku. Kao retko kojoj filozofskoj disciplini, ontologiji je od samih po~etaka izmicao stabilan disciplinarni status, {to je rezultat neprestanog ukazivawa na mawkavu odre|enost wenih osnovnih polazi{ta i problema, te filozofski neprihvatqivih na~ina wihove obrade. [tavi{e, povest ontologije ne mo`e biti verno prikazana ukoliko se na markantnim mestima deskripcije ne stavi akcenat na proces osporavawa, modifikovawa, transformacija i odbacivawa. Nestabilne po~etke ontologije neki interpretatori, poput Ernsta Folrata, datiraju sve do samog izbora tog pojma koji je imao nefilozofske razloge i motive, tj. predstavqao je rezultat kompromisa sklopqenog radi {kolski prihvatqivog diferencirawa metafizike: “Naziv ‘Ontologia’ [...] je najpre ne{to poput slu~ajnog nalaza. On dopu{ta da se scientia-i universalis dodeli jedno vlastito ime: Philosophia prima sive Ontologia, a da se ipak ozna~i kao metafizika. S druge strane, za scientia particularis se isto tako sa~uvalo ime Metaphysica”.11 “Slu~ajni nalaz” sebi ne mo`e osigurati filozofsku dugove~nost, ukoliko ne zadobije adekvatan status i ne opravda neophodnost tematizovawa problema koje istra`uje u odnosu na potrebu same filozofije, ali i u odnosu na ostale filozofske discipline. Nerazdvojni momenat samolegitimacije i u slu~aju ontologije ticao se polagawa ra~una o wenom temeqnom pojmovniku. Me|utim, ni nakon Volfovog sistemati~nog poku{aja ontologiji nije osiguran stabilan status, niti su odre|ewa wenih nose}ih pojmova obezbedila {ire filozofsko priznawe: “pedeset godina nakon pojavqivawa Volfove ‘Ontologije’ – 1781 – ve} je 11 Ernst Folrat, “Ra{~lawavawe metafizike na metaphysica generalis u metaphysica specialis”, u: Arhe, Novi Sad, 1/2005, prev. Milo{ Todorovi}, str. 247.

175

DRAGAN PROLE

bilo svr{eno sa samorazumqivo{}u te philosophia prima”.12 Po~etke neizvesnosti u pogledu disciplinarne uloge ontologije Fuldina ocena nedvosmisleno vezuje za objavqivawe prvog izdawa Kritike ~istog uma, {to se na~elno mo`e prihvatiti, uz ogradu da ona implicitno sugeri{e i neupitnu “razumqivost” koja je trajala od prvih naznaka o ontologiji, pa sve do Volfa. S obzirom na zabunu koju takva sugestija mo`e izazvati, vaqa skrenuti pa`wu da je Volfova namera da uzdigne ontologiju do ranga osnovne nauke (die Grundwissenschaft) putem utemeqewa wenih iskaza u “najta~nija i najpotpunija saznawa”13 rukovo|ena stavom da su wegovi prethodnici doveli do op{teg podozrewa u pojam ontologije. Unutra{wi razlozi wihovih stavova nisu bili opravdani, a zbog nedostatka habitus asserta demonstrandi wihovi pojmovi bili su osu|eni na neuspeh u pogledu dostizawa `eqene jasno}e – stoga je Volf insistirao na po{tovawu zahteva koje scientia stavqa pred iskaze koji imaju ambiciju da doka`u svoje tvrdwe. Re~ju, i pored filozofski neslavnih epiteta ~iji otisak }e oblikovati recepciju Volfove ontolo{ke misli do dana{wih dana, a koji ukazuju na wenu “dogmati~nost” i “eklekti~nost” – ne treba ispustiti iz vida da se wegov filozofski rad nije svodio na kompilirawe Lajbnicovih uvida sa zadacima konstituisawa {kolske metafizike, ve} da u wegovom jezgru stoji polemika sa nedopustivim tretmanom forme i sadr`aja sistema metafizike. Raspravu o filozofski legitimnom tretmanu metafizi~kih, a time i ontolo{kih problema Kant je sa svojim kriti~kim projektom zao{trio do granica koje su i Volfu morale ostati nepoznate. Osnovni kriti~ki argument koji Kant upu}uje Lajbnic–Volfovoj metafizici odnosi se na wihovo nastojawe da u nameri nau~nog saznawa putem “umnih misli” – ostvare direktan

12 Hans Friedrich Fulda, “Ontologie nach Kant und Hegel”, u: Metaphysik nach Kant? Stuttgarter Hegel-Kongreß 1987, Hrsg. von Dieter Henrich und Rolf-Peter Horstmann, Stuttgart 1988, S. 44. 13 Vernünftige Gedancken von den Kräften des menschlichen Verstandes und Ihrem richtigen Gebrauche in Erkäntniß der Wahrheit. Den Liebhabern der Wahrheit mitgetheilt von Christian Freyherrn von Wolff, Halle 1754, S. 8.

176

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

prodor u sferu transcendencije – {to prema kriti~koj poziciji neminovno proizvodi transcendentalni privid. Kriti~ka dijagnoza unutra{wih mogu}nosti ontologije neumoqivo konstatuje da usled svojih neodmerenih i nelegitimnih spoznajnih apetita svaki poku{aj disciplinarnog zastupawa ontologije Volfovog tipa neizbe`no ostaje stigmatizovan “oholo{}u” vlastitog pojma. Posmatran sa kriti~kog stanovi{ta, dogmatizam svojstven takvoj ontologiji mogao bi se izbe}i jedino putem projekta analitike ~istog razuma koji je neuporedivo “skromniji”. Negaciju oholosti koju su demonstrirale ontolo{ke aspiracije filozofije Kant je nastojao da provede odustajawem od pompezne, tj. nedovoqno legitimisane terminologije, {to je bilo direktno vezano i sa redukcijom o~ekivawa proklamovanih od strane “stare” ontologije, ali ne treba ispu{tati iz vida da je wen specifi~ni zahtev za “skromno{}u” zauzvrat bio nagra|en svojim pribli`avawem ostvarewu ontolo{kog sna o filozofskoj scientia. To pribli`avawe odvija se kao produbqeni korak daqe u ontolo{koj spoznaji, ali ne posredstvom pro{irivawa wene entelehije, nego uz pomo} refleksivnog samoispitivawa koje pokazuje da metafizi~ku (a time i ontolo{ku) spoznaju ne vaqa posmatrati kao monolitni misaoni postupak, jer su mogu}i razli~iti pristupi principima umnog saznawa, {to, drugim re~ima, zna~i da su mogu}e razli~ite varijante “ontolo{kog” mi{qewa. Tradirani model mi{qewa Kant naziva dogmatskim, ali tako|e pokazuje da skepti~ki stav prema mogu}nostima ontologije nije pozicioniran “s one strane” ontolo{kog mi{qewa, te da mu je jo{ mawe strano wegovo kriti~ko, odnosno transcendentalno utemeqewe. Osnovna i nepremostiva razlika izme|u dogmatskog i nedogmatskog filozofskog postupka po Kantu se koncentri{e u “upotrebi” sinteti~kih sudova apriori – dogmatska upotreba tih sudova odnosi se na ens in genere, dok je nedogmatska upotreba restriktivno limitirana na stvari kao predmete ~ula. Reakcija na “dogmatski” karakter napredovawa metafizike prema Kantu nije mogla biti druga~ija od osporavawa i gubitka interesa koji se jednako odnosio i na formu i na sadr`aj Volfove metafizike. To osporavawe je ozna~eno kao drugi stadijum meta177

DRAGAN PROLE

fizike oli~en u skepticizmu ~istog uma. Zna~aj skepti~kog stava prema metafizici po~iva na uvidu da metaphysica generalis nije u stawu da razvije prve principe i pojmove koji su u upotrebi u celokupnom umnom saznawu, ali ne zbog slabosti i nedore~enosti Lajbnicovog i Volfovog mi{qewa, nego zbog toga {to teme kojima se bave racionalna teologija, kosmologija i psihologija ni ne mogu biti legitiman predmet teorijske spoznaje. Skepticizam u odnosu na takav pojam metafizike nije ni{ta drugo nego reakcija uma, a ne izraz jalovog negodovawa – {tavi{e, on je neophodan kao svojevrsna me|ufaza, budu}i da nijedan prohodan filozofski put {to zapo~iwe od nekriti~ke ontologije apsoluta ne mo`e dovesti direktno do kriti~ke ontologije fenomenalnih bi}a. Me|utim, sled dogmatizma, skepticizma i kriti~ke filozofije nije dovoqno shvatiti pod velom nu`nih etapa kojima mi{qewe mora pro}i da bi se kona~no otarasilo nepotrebnih tereta ontologije, kao {to sugeri{e trivijalno, a u literaturi prili~no uvre`eno tuma~ewe po kojem Kant zajedno sa napu{tawem metaphysica generalis definitivno odbacuje i antinomijama optere}enu racionalnost metaphysica-e specialis. Tome, s jedne strane, protivre~e pojedini fragmenti iz Kantove rukopisne zaostav{tine: “transcendentalna filozofija ima dva dela: Kritiku ~istog uma i ontologiju”14, ali, s druge strane, poenta kriti~ke filozofije mora izma}i ukoliko se ne vodi ra~una da ona nipo{to nije spremna da se zadovoqi izrazima skepti~kog negodovawa, pa makar oni bili ispoqeni u vidu napu{tawa odre|enih filozofskih disciplina. Privilegovani adresat koji vaqa po svaku cenu napustiti nisu filozofske discipline, ali svakako jesu odre|ena stanovi{ta. Zbog toga ne treba olako odbacivati tezu da umesto starog poimawa ontologije Kant zapravo nastoji da uvede novu, ali filozofski jedino mogu}u i prihvatqivu ontologiju. Ono {to Kant bez ikakve sumwe ~ini, odnosi se na kolaps “samorazumqivosti” u pogledu disciplinarne obaveznosti “nauke o op{tim svojstvima

14 Handschriftlicher Nachlass, N 5131, citirano prema Rudolf Eisler, Kant-Lexikon, Hildesheim, 1964, S. 400.

178

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

svih stvari”15, kako je glasilo odre|ewe ontologije u wegovom prekriti~kom periodu. Nasle|e neizvesnosti u pogledu statusa ontologije sa lako}om se mo`e identifikovati u filozofijama svih mislilaca koji su sebe recipirali kao nastavqa~i Kantove filozofije. O tome re~ito svedo~i i ~iwenica da se nijedan od wih nije odlu~io da napi{e filozofsko delo koje }e u svom naslovu imati pojam ontologije. [tavi{e, mislioci tzv. nema~kog idealizma u naslovima svojih dela izbegavali su i pojam metafizike koji je i sam Kant uvrstio u naslove svojih zna~ajnih spisa.16 Nedvosmisleno afirmativan govor o metafizici ili pak ontologiji wima je bio neprihvatqiv iz vi{e razloga, a pri tom svakako nije bio odlu~uju}i onaj da takav govor odvi{e podse}a na prekantovski manir u filozofiji, ~ime potencijalno anulira Kantove filozofske zasluge, dovode}i na taj na~in u pitawe i poziciju wegovih nastavqa~a. Odsustvo naivnog stava prema metafizici ipak nije proisticalo iz bezuslovnog poverewa prema Kantovoj prvoj kritici. [tavi{e, ono je poduprto odbacivawem pojma stvari po sebi, ~ime je, u ciqu ostvarivawa velike svrhe uma – realizacije filozofije kao nauke – raskinuto sa kontinuitetom Volfovog pojma ens in genere. Idealizam je na~elno bio protiv metafizike upravo zato {to je cenio wen zahtev za filozofskom nau~no{}u, ali je za qubav te nau~nosti morao da se bori odbacivawem neupitnog preuzimawa tradiranih metafizi~kih pretpostavki. Zbog toga su mislioci koji su filozofirali na tragu Kantove filozofije mnogo vi{e cenili naslove filozofskih dela koji u sebi sadr`e naglasak na nau~nosti17 i sistemu, ali ne samo zbog toga {to su je15 Imanuel Kant, Vorkritische Schriften I: 1747–1756, Werke, Akademie Textausgabe. Bd. 1, Berlin 1968, S. 155. 16 Re~ je o delima Metafizika morala, Metafizi~ki po~etni razlozi prirodne nauke, Zasnivawe metafizike morala i Prolegomena za svaku budu}u metafiziku koja }e mo}i da se pojavi kao nauka. 17 Jedna od prepoznatqivih posledica priznavawa Kantovog filozofskog projekta sastojala se u nastojawu da se filozofija, raskidawem sa bezazleno{}u i rastere}eno{}u puke “te`we ka mudrosti”, razvije u svest o strogosti zahteva stavqenih pred wene vlastite nau~ne kapacitete. O tome izrekom govo-

179

DRAGAN PROLE

dino takvi naslovi zvu~ali “moderno”, ili “post-kantovski”. U~ewe o nauci, Odre|ewe nau~nika, Sistem transcendentalnog idealizma, Nauka logike ili Enciklopedija filozofskih nauka signalizirali su nastupaju}e filozofsko doba ~iji prepoznatqivi signum }e biti odre|en u distanci spram tradicije metafizike – premda je re~ o specifi~noj distanci koja ne}e zna~iti i weno bespogovorno odbacivawe.18 Hegel }e tu distancu zao{triti do razmera koje }e u zna~ajnoj meri dovesti u pitawe i Kantov zahtev za transcendentalno-kriti~kom reformom ontologije. Slede}i Mihaela Tojnisena, moglo bi se re}i da “prema metodskoj ideji koja je utemequje, Hegelova Logika jeste jedinstvo kritike i prikaza metafizike”.19 Ta teza implicira i izvesnu saglasnost sa Kantovim projektom kriti~ke ontologije, ali se radi wene verifikacije najpre mora raspraviti o kakvom pojmu kritike je kod Hegela re~. Naime, nesumwivo je da Hegel ispostavqa istinsko opravdavawe nu`nosti Kantovog stanovi{ta, ali se isto tako ne sme prenebregnuti ni wegova kritika trancendentalne filozofije. Upravo ta kritika pokazuje da se celokupan sadr`aj Kantove “kriti~ke ontologije” mora postaviti na pravo mesto, a to mesto svakako nije Nauka logike, ve} fenomenologija svesti, utoliko {to je u svakom od svojih pojavnih likova svest uvek svest o jed-

re i Fihte u O pojmu u~ewa o nauci ili takozvane filozofije, i Hegel u Fenomenologiji duha. Svoju naklonost prema prefiksu “post”, interpretatori anglosaksonske provenijencije demonstrirali su na primeru razmaka izme|u “takozvane filozofije” i wenog nau~nog utemeqewa – nazivaju}i Fihtea prvim “post-filozofom”. A. J. Mandt, “Fichte, Kant’s Legacy and the Meaning of Modern Philosophy”, The Review of Metaphysics, Volume 50, Issue 3, 1997, p. 595. i daqe. 18 @an Grondan je ukazao da uzrok odbojnosti idealizma prema metafizici treba tra`iti u sugestiji doslovnog zna~ewa pojma metafizike koja ukazuje na dualizam fizi~kog i inteligibilnog koji mora biti neprihvatqiv na~elno monisti~ki opredeqenoj idealisti~koj poziciji. Jean Grondin, “Der deutsche Idealismus und Heideggers Verschärfung des Problems der Metaphysik nach Sein und Zeit”, u: Heideggers Zwiegespräch mit dem deutschen Idealismus, Hrsg. H. Seubert, Köln/Weimar/Wien 2003, S. 94. 19 Michael Theunissen, Sein und Schein. Die kritische Funktion der Hegelschen Logik, Frankfurt am Main, 1980, S. 16.

180

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

nom objektu. Kada se ima u vidu da je tek sa prevladavawem stanovi{ta svesti koja boravi u naspramnosti subjekta i objekta mogu}e eksplicitno filozofsko izlagawe pojma bitka, onda se pokazuje da pojmovni i sistemski okviri u kojima je mogu}a rasprava o ontolo{kim problemima kod Hegela nisu identi~ni sa Kantovim, nego da se u kqu~nim aspektima suprotstavqaju transcendentalnoj poziciji. Objektivnu logiku mogu}e je posmatrati i u svetlu provo|ewa kritike tradiranih metaphysica specialis, s tom razlikom {to logi~ka revizija metafizi~kih u~ewa o du{i, svetu i bogu svoje upori{te ne}e tra`iti u saznajno-kriti~ki odre|enoj razlici apriornih i aposteriornih saznajnih formi, ve} }e ih strogo postavqati na teren na kojem }e pojmovi metafizike biti razmatrani po wima samima. Kritika ovde vi{e ne zna~i ispitivawe opsega i granica saznajnih mo}i, odnosno ispitivawe mogu}nosti saznawa predmeta, jer je taj pojam kritike optere}en fatalnom oma{kom, budu}i da vlastiti predmet postavqa kao ne{to negativno u odnosu na mi{qewe. Za razliku od wega, logika naspram mi{qewa ne postavqa drugi predmet osim samog mi{qewa, {to zna~i da u woj predmet zapravo i{~ezava kao predmet. Zbog toga kod Kanta kritika ostaje vezana uz transcendentalno-filozofsko ispitivawe uslova mogu}nosti, dok kod Hegela kritika postaje sinonim za istra`ivawe ~istih misaonih odre|ewa iskqu~ivo wima samima. Jedino u tom smislu se mo`e prihvatiti i teza o jedinstvu kritike i prikaza metafizike kao idejnoj niti vodiqi Hegelove Nauke logike. Na pitawe o povesnim implikacijama tog jedinstva Hegel je iscrpno polo`io ra~una na stranicama tzv. sredwe Logike, naglasiv{i da problemi koji su tradicionalno pripisivani ontologiji daleko prevazilaze unutra{we disciplinarno razgrani~ewe filozofije, budu}i da se oni zapravo tematski pokrivaju stavom koji mi{qewe zauzima prema objektivnosti. U tom stavu Hegel zapravo potvr|uje Kantovo uverewe da je mogu}e govoriti o pluralnosti ontolo{kih stanovi{ta, ~ime se, dakako, ne `eli re}i i da sva ta stanovi{ta imaju jednak filozofski rang. Me|utim, Hegel ne zastaje kod potvr|ivawa Kantovog stava, nego pokazuje da 181

DRAGAN PROLE

unutra{wa povesna dinamika prema kojoj jedan pojam ontologije pori~e i smewuje drugi ne proisti~e iz tobo`wih filozofskih obrta usmerenih u skladu sa nu`nim sledom od dogmatizma, preko skepticizma do kriti~kog stava prema ontologiji, ve} iz spektra mogu}ih na~ina na koje mi{qewe sebe mo`e postaviti u odnos prema bitku. Povesno nastupawe novovekovnog lika ontologije ekvivalentno je stavu koji nije karakteristi~an samo za prve korake u filozofiji, ve} je isto tako zastupqen i na po~ecima svih nauka – iz jednostavnog razloga {to i svakodnevno dr`awe prirodne svesti `ivi u ovom uverewu. To uverewe stoji na stanovi{tu da su odredbe mi{qewa zapravo i odredbe samih stvari, te da je refleksivno obra}awe stvarima dovoqno da bi se one u svojoj punoj istini ispostavile kao nesporni posed svesti. Da povesni hod ontologije ne bele`i linearnu tendenciju ka kontinuitetu pokazuje i Hegelova naizgled blasfemi~na ocena da je stav ontologije koju je Kant `igosao kao dogmati~nu i oholu zapravo vi{i od ontolo{kih potencija transcendentalne filozofije. Dakako, Hegelov afirmativni stav prema “biv{oj” ontologiji ne po~iva na filozofskoj potrebi za restitucijom Volfovog temeqnog u~ewa, stoga {to ta afirmacija transcendentalnoj distanci spram objektiviteta pretpostavqa stanovi{te indiferencije mi{qewa i bitka koja vi{e ne}e biti naivno postulirana (noumenorum est scientia), kao kod Volfa – nego }e biti pojmqena. Princip Volfove ontologije vi{i je od Kantovog samo utoliko {to favorizuje mogu}nost koju Kant odbacuje, naime da ono {to je mi{qeno, time {to je mi{qeno jeste i saznato po sebi. Wegove mawkavosti su ipak iskqu~ile mogu}nost eventualnog povratka na sadr`aje ili metodu Volfove metaphysica universalis. Pretpostavke te ontologije bile su odvi{e bliske zdravorazumskom, tj. nefilozofskom mi{qewu, a wen metafizi~ki apriorizam se uistinu bazirao samo na naivnom empirizmu, {to svakako nije bilo dovoqno da bi Hegel doslovce, u svim wenim aspektima, proveo ocenu o “vi{em principu”. Konsekventno insistirawe na toj oceni impliciralo bi da Hegelov program logike ipak predstavqa samo beo~ug u lancu neprekinutog kontinuiteta ontologije, ali Hegelova nijansirana kritika Volfa i vi{eslojni odnos prema 182

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

Kantu odbacivali su u svakoj prilici mogu}nost takve interpretacije. Volfova filozofija bila je zaista dogmati~na, ali ne zato {to se neograni~eno uzdala u spoznajnu mo} apriornih principa, kako joj je prigovarao Kant, ve} zato {to je vlastiti poku{aj razvijawa ~istih misaonih odre|ewa potkopala uverewem da od dva suprotstavqena stava jedan mora biti istinit, a drugi la`an. S druge strane, ni Kantovo poverewe u mogu}nost utemeqewa kategorija na osnovu formalne podele sudova ne nudi spasonosni lek za ontologiju iz prostog razloga {to sud nije pravi topos filozofske istine. Zbog toga se mo`e dati za pravo oceni Konrada Kremera da “program Nauke Logike stoji pod pretpostavkom da u odnosu na nu`nost odustajawa od dogmatskog gledawa na stvari koju je utemeqio Kant, u~ini nu`nom i metakritiku konsekvenci tog utemeqewa i to na osnovu obnovqenog preoblikovawa filozofske teorijske situacije koje }e prisiliti na ukidawe Kantovih ograni~ewa”.20 Upravo to preoblikovawe filozofske situacije u okvirima Hegelovog sistema odvija}e se na na~in koji prema ontologiji ne}e biti nimalo blagonaklon. Sa Hegelovog stanovi{ta nije mogu}e reformisati ontologiju na na~in koji bi joj obezbedio konstitutivno mesto u sistemu filozofskih nauka. Za nauku koja nastoji da vlastiti pojam odredi kao “u~ewe o apstraktnim odredbama su{tine”21 – nema samostalnog mesta ni u logici su{tine, budu}i da joj, ~ak i kada bi uspela da ukloni neke svoje deficite – ipak nedostaje princip za imanetno kretawe wenih odredaba. Me|utim, ~itav problem se ne svodi na tragawe za takvim principom, jer ukoliko se on i prona|e – ontologija prestaje da bude ontologija i postaje spekulativna logika.

20 Konrad Cramer, “Peripetien der Ontologie – Wolff, Kant, Hegel”, u: Die Weltgeschichte – das Weltgericht?, Stuttgarter Hegel-Kongreß 1999, Hrsg. R. Bubner/W. Mesch, Stuttgart, 2001, S. 183. 21 Georg Friedrich Wilhelm Hegel, Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften § 33, Werke 8, S. 98.

183

DRAGAN PROLE

Zbog toga svaki govor o metafizici kod Hegela mora imati u vidu da se posebne metafizike, jednako kao i op{ta metafizi~ka nauka o prvim principima celokupne spoznaje mogu posmatrati kao integrisane u Nauku logike, ali samo u smislu Aufhebung-a, {to zna~i da ontologija ostaje o~uvana, ali se wenim uzdizawem u vi{u filozofsku ravan tako|e i ukida wena neposredna relevantnost u razvijawu logi~ke nauke.22 Nao~igled filozofskih zahteva logi~ke nauke – ontologija je morala izgubiti svoj metafizi~ki primat i sa filozofske scene nestati kao ontologija. Ukoliko bi nakon ovog sumarnog prikaza usledilo suo~avawe sa Hajdegerovom ocenom o kontinuitetu ontologije, onda bi se moglo govoriti samo o kontinuitetu wene revizije. Povesna nit vodiqa ontologije odre|ena je neprestanim kriti~kim preoblikovawem, ~iji po~etak vaqa tra`iti ve} u Volfovoj kritici wegovih filozofskih prethodnika, nastavak u Kantovom sporu sa dogmati~kim filozofirawem, a kulminaciju u Hegelovoj spekulativnoj poziciji koja se samolegitimisala kao antipod ontologiji. Me|utim, Hajdegerovu ocenu o kontinuitetu ontologije dodatno ugro`ava i ~iwenica da se kqu~ni agens u povesti razli~itih principa ontologije ne mo`e imenovati kao “povest bitka”23, budu}i da filozofski spor u vezi sa pojmom bitka u procesu revizije po~etnih disciplinarnih zamisli ontologije jednostavno nije zauzimao sredi{we mesto.

22 Ve} je Karl Rozenkranc umesno analizirao odnos ontologije i logike kod Hegela nagla{avaju}i dijalekti~ku stranu wihovog ujediwavawa: “To ujediwavawe ontologije i logike veliki je napredak na poqu koji je prokr~io Kant. Ali razlika koja po sebi postoji izme|u ontolo{kih, i logi~kih odre|ewa u u`em smislu, time nije ukinuta. Drugim re~ima, metafizika je u Hegelovoj logici preoblikovana, ali nije poni{tena”. Karl Rosenkranz, Erläuterungen zu Hegel’s Encyklopädie der philosophischen Wissenschaften, Berlin 1870, S. 16. 23 U tom smislu je svoju argumentaciju razvijao i Fulda: “Izvesno je da filozofija te povesti za Hegela nije bila ontologija. Jo{ mawe je ona bila ‘fundamentalna ontologija’ ~ovekovog tubitka i wegovog razumevawa bitka; a karakter takve ontologije je sasvim nezavisan od odgovora na pitawe, da li ‘bitak’ o kojem se ovde radi vaqa posmatrati kao usudan ili ne”. Hans Friedrich Fulda, “Ontologie als Schicksal?”, u: Die Weltgeschichte – das Weltgericht?, Stuttgart, 2001, S. 173.

184

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

3. Povest ontologije i pitawe o bitku Zna~aj Kantovog uvida u unutra{wu pluralnost ontologije u smislu razli~itih, pa i me|usobno opre~nih mogu}nosti u pristupu wenom pojmu naro~ito }e se potvrditi u potowem razvoju filozofskih pozicija koje su pokazale spremnost da ozbiqno ra~unaju sa ontologijom, ali je status tog uvida daleko vi{i od uspe{ne povesne anticipacije. Naime, on dovodi u pitawe prili~no uvre`eni istorijsko-filozofski stav o “ontolo{koj paradigmi”24 u filozofiji koja se od drugih paradigmi razlikuje po sredi{wem mestu pojma bitka ka kojem su na~elno usmerene najzna~ajnije filozofske tematizacije. Za razliku od stava o “ontolo{koj paradigmi”, novovekovna povest ontologije pokazuje da kqu~na re~ u pogledu razvijawa ontologije nije bila rezervisana za polemiku u vezi sa pojmom bitka, ve} za raspravu o samom pojmu filozofskog znawa koja }e voditi glavnu re~ i tamo gde se bude raspravqalo o filozofskoj produktivnosti i opravdanosti savremenog bavqewa ontologijom. U svakom slu~aju, izme|u “ontolo{ke paradigme” i povesti ontologije nije mogu}e staviti znak jednakosti. Budu}i da je nepremostivim jazom odvojena od simplifikacija sadr`anih u tezi o ontologiji kao “paradigmi”, povest ontologije neophodno je obuhvatiti u dugoro~nom hodu wenog razvoja, da bi se o woj uop{te moglo govoriti na legitiman na~in. Iskazi o toj povesti koji u svojoj pozadini imaju pojmove kontinuiteta i linearnosti, udaqili su se od wenog fakti~kog toka koliko god je to bilo mogu}e. Unutra{wa dinamika i pluralnost u pristupima toj filozofskoj disciplini {to je najpre hvaqena kao prvorazredna, a ka24 Primere ovakve interpretacije mogu}e je prona}i u mnogim enciklopedijskim i uxbeni~kim prikazima filozofije. U tom pogledu je karakteristi~na i popularna Rovoltova enciklopedija. Wena podela istorije filozofije u svetlu tri vladaju}e “paradigme”, ontolo{ke, mentalne i lingvisti~ke – ne pola`e ra~una o povesnoj ulozi i statusu ontologije nakon smene ontolo{ke paradigme od strane novovekovne filozofije svesti, {to je samo izraz samorazumqive predstave koja svako pomiwawe ontologije proziva zbog nepotrebnog inovirawa arhai~ne i odavno opsoletne problematike. Herbert Schnädelbach, “Philosophie”, u: Martens/Schnädelbach (Hg.), Philosophie. Ein Grundkurs, Rowolths Enzyklopädie, Renbek bei Hamburg 1991, Band 1, S. 46 i daqe.

185

DRAGAN PROLE

snije odbacivana – moraju ostati nepristupa~ni svakom tuma~ewu koje wenu povest poku{ava da prika`e bilo kao homogeni razvoj, bilo kao konstantno potvr|ivawe sadr`inske trajnosti u wenom postavqawu pitawa. Zbog toga se ~ini da je, umesto o povesti ontologije, umesnije govoriti o povesti poimawa ontologije. Istorija filozofije nakon Hegela pru`a svedo~anstvo o tome da je proces dehomogenizovawa ontolo{ke problematike ~iji vrhunac predstavqa weno “ukidawe” u spekulativnoj logici – doveo do gubitka bilo kakve obaveznosti i do odsustva svesti o neophodnosti da se prizna i prihvati stav tradicije kada je re~ o pojmu ontologije. Naizgled paradoksalno, napu{tawe tradicije nema~kog idealizma imalo je za posledicu i napu{tawe ontologije koju je ve} idealizam iz temeqa uzdrmao. Poku{aji Branisa (System der Metaphysik, 215), Trendelenburga i Rila (Philosophisches Kritizismus, I 1, 266) da povrate dignitet ontologiji kao temeqnom filozofskom u~ewu o bitku oslawaju}i se na reaktuelizaciju Aristotelove filozofije ili na zasnivawe novog, “kriti~kog” realizma, samo su izuzetak koji potvr|uje osnovnu tendenciju svesnog “zaborava” ontologije. Ozbiqan iskorak iz te tendencije najavqen je tek sa Huserlovom fenomenologijom. Nedvosmislenim pozicionirawem fenomenolo{ke nauke o formalnoj ontologiji na mesto nekada{we philosophia prima koja prethodi svestranom razvijawu korelativnih nauka sveta po svim wegovim granama, Huserl je na “velika vrata” vratio ontologiju u sistem filozofije. Postavqena na stanovi{te univerzalne transcendentalne geneze, filozofija i nije ni{ta drugo nego totalitet formalne i regionalnih ontologija. Dakako, bez obzira na opasnu strukturalnu podudarnost sa prekantovskom pozicijom ontologije koja bi se mogla tra`iti u odnosu ontologije prema racionalnoj teologiji, psihologiji i kosmologiji s jedne strane, te ulozi formalne ontologije u transferu fenomenolo{kih “umnih misli” prema regionalnim ontologijama u vidu prethodnog propisivawa wima zajedni~kog formalnog ustrojstva – fenomenolo{ki pojam ontologije nije bio spreman da se proglasi naslednikom bilo koje verzije tradicionalne ontologije. Nedostatak refleksivnog otklona od svake asocijacije koja 186

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

bi otkrivawem prekriti~kih “sedimenata” u wenom pojmu mogla zna~ajno devalvirati fenomenolo{ku ontologiju uzrokovan je Huserlovim samouverenim stavom da se tek uz pomo} fenomenologije mo`e dospeti do pune konkretnosti u ontolo{kim istra`ivawima i na taj na~in izbe}i nedore~enosti nedovoqno razvijenog transcendentalnog stava, {to je po wemu predstavqalo vekovnu boqku filozofije. Iz tog razloga fenomenolo{ki projekt ontologije gradio se u otporu prema mawkavim recidivima tradicije ~iji postupci nisu mogli izbe}i osnovnu zamku – prema svom fenomenalnom stawu, bitak se neprestano pokazivao kao osamostaqena i apsolutizovana konstrukcija, a ne kao subjektivno-relativna tvorevina konstitui{u}e subjektivnosti. Zahtev fenomenologije za jedinstvom zora i su{tine kao jedinim legitimnim putem filozofske spoznaje, uzdao se u ontolo{ke kapacitete zrewa su{tina25, ~iji zadatak je najavqen ve} sa Kantovom kritikom praznog ontologizma, ali je tek stupawem na transcendentalno-fenomenolo{ko tlo wegovo provo|ewe u delo tek postalo mogu}e.26 Drugim re~ima, zamisao ontologije {to svoj odlu~ni oslonac ima u `ivotnom svetu za sobom povla~i i odricawe verovawa u jedan po sebi bivstvuju}i, nesubjektivni svet. Fundiranost ontologije u transcendentalnom subjektivitetu taj uvid zao{trava nau{trb istorijsko-filozofske korektnosti – prave ontologije po Huserlu nije ni moglo biti, sve dok se filozofija zanosila iluzijom, odnosno konstruktivnim pojmom koji sugeri{e da postoji jedan, po-sebi istiniti svet ka kojem stremi celokupna filozofska aktivnost. Apstrahuju}i od ~iwenice da Huserlovi argumenti na temequ kojih se fenomenolo{ki razobli~avaju fundamentalni defi-

25 Edmund Husserl, Erfahrung und Urteil. Untersuchung zur Genealogie der Logik, Hamburg 1972, S. 447. 26 “Fenomenologija se sa Kantom bori protiv praznog ontologizma pojmovnih analiza, ali je i ona sama ontologija, crpena iz transcendentalnog ‘iskustva’.” Edmund Husserl, Phänomenologische Psychologie. Vorlesungen Sommersemester 1925, Hg. Walter Biemel, Husserliana Band IX, Haag 1962. S. 254.

187

DRAGAN PROLE

citi tradicionalne ontologije – u potpunosti zakazuju u slu~aju Hegela, Ni~ea, pa i nekih drugih zna~ajnih autora – vaqa napomenuti da sredi{wi problem u fenomenolo{koj transformaciji ontologije tako|e nije bio vezan za pojam bitka. Osnovna zagonetka fenomenologije bila je fokusirana na rasvetqivawe problema transcendentalne subjektivnosti koja je svesna apsolutnosti vlastitog bitka ali i svih ostalih regiona bitka. Budu}i da je status apsolutnog bitka u fenomenologiji unapred bio rezervisan za transcendentalnu svest jer samo ona ispuwava preduslov transcendentalne autarki~nosti – po{to joj za vlastita stavqawa principijelno nije potreban nijedan drugi bitak – Huserl se nije posebno zadr`avao na problematizovawu samog pojma bitka. Nasuprot tome, on je radije tragao za zadovoqavaju}im pretpostavkama deskriptivnog zahvatawa bitka-izvan-mene sveta kao subjektivnog doga|aja u meni, rukovo|en uvidom “da subjektivitet saznaje bitak sveta i ba{ taj svet iz vlastite autonomije i zakonito razumevaju}i sebe samog”.27 Me|utim, za razliku od Finka koji je fenomenolo{ke podsticaje prepoznao u polagawu osnova za izgradwu transcendentalne kosmologije, rani Hajdeger je insistirao na legitimnom doprinosu fenomenologije u pogledu ponovnog stavqawa ontologije u sredi{te filozofske problematike: “Dana{wi interes za ontologiju probu|en je pre svega putem fenomenologije”.28 Izrazito afirmativan predznak ove Hajdegerove ocene ipak ne bi smeo da zavara u pravcu interpretacije koja u nacrtu fundamentalne ontologije pronalazi konsekventno razvijawe Huserlove formalne ontologije.29 Gotovo jednako stranputno je tuma~ewe Hajdegerove 27 Edmund Husserl, Erste Philosophie. Erster Teil: Kritische Ideengeschichte, Hrsg. Rudolf Boehm, Husserliana Band VII, Haag 1956, S. 226. 28 Martin Heidegger, Metaphysische Anfangsgründe der Logik im Ausgang von Leibniz, GA 26, Hrsg. Klaus Held, 1978, S. 190. 29 Utvr|ivawe direktne veze izme|u formalne i fundamentalne ontologije predstavqa izraz karakteristi~ne te{ko}e kojom je bremenita svaka interpretacija {to ne uzima u obzir dalekose`ne implikacije Hajdegerove kritike fenomenologije demonstrirane u wegovom ontolo{kom protiv-nacrtu fenomenologije. Jalovost takve interpretacije posebno dolazi do izra`aja kada se ona

188

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

ontolo{ke pozicije koje na osnovu stava Bitka i vremena da je fenomenologija mogu}a samo kao ontologija dolazi do zakqu~ka da odlu~an spoj fenomenologije i ontologije proisti~e iz neophodnosti fundamentalnog utemeqewa fenomenolo{kog pitawa o bitku koje je Huserl propustio da provede. Stoga je uputno skrenuti pa`wu da poku{aj Hajdegerove transformacije pojma fenomenologije nije bio ni pribli`no dovoqan za uklawawe svake na~elne napetosti izme|u fenomenologije i ontologije. Posmatrano iz rakursa imanentnog ontolo{kom stanovi{tu samog Bitka i vremena, svako koketirawe sa fenomenologijom, u smislu bilo izri~itog, bilo pre}utnog prisvajawa fenomenolo{kih pretpostavki u ciqu radikalne obnove ontolo{kog istra`ivawa, predstavqalo je pre balast i prepreku, nego {to je nudilo prikladnu podr{ku u provo|ewu wegovog ontolo{kog pitawa. Kqu~an problem koji se s tim u vezi name}e – odnosi se na ~iwenicu da bitak o kojem se pita Hajdegerova fundamentalna ontologija uop{te ne mo`e biti dostupan na fenomenolo{ki na~in, jer fenomenologiji u tom poslu mawka kako adekvatna metodologija, tako i adekvatna terminologija. Drugim re~ima, bitak mora ostati nepristupa~an qua fenomen, {to postaje potpuno jasno kada se ima u vidu smisao u kojem je oblikovan govor o fenomenu na stranicama sedmog paragrafa: fenomen je ono {to sebe pokazuje po sebi samom. Hajdegerova replika na nemogu}nost fenomenolo{ke komunikacije sa bitkom kao bitkom verovatno bi ukazala da filozofsko istra`ivawe nikada nema posla sa “~istim fenomenima”, pa se samim tim dovodi u pitawe i produktivnost neposred-

su~eli sa tezom o kontinuitetu ontologije koja potiskuje u drugi plan mogu}nost bilo kakvog ontolo{kog preimu}stva Huserlove formalne ontologije u odnosu na filozofsku tradiciju. Uprkos tome, u literaturi se ~esto nalaze stavovi o fenomenolo{kim podsticajima Hajdegerove fundamentalne ontologije. Privla~nost analogije izme|u formalne i fundamentalne ontologije zavela je i interpretatore prvorazrednog ranga, poput Fulde: “Hajdegerovu fundamentalnu ontologiju treba razumeti kao poku{aj da se formalnoj ontologiji – kao i svim filozofskim pitawima – pribavi zahtevana nit vodiqa”. Hans Friedrich Fulda, “Ontologie nach Kant und Hegel”, isto, S. 65.

189

DRAGAN PROLE

nog i nepretpostavnog pristupa fenomenima. Hajdegerova verzija “posredovane” komunikacije sa fenomenima stoji na stanovi{tu da oni mogu biti tematizovani jedino na bazi mwewa koje posedujemo pre doti~ne spoznaje, ili sklopa predrasuda ~ija uloga ne bi smela biti unapred odba~ena kao negativna, budu}i da bez hermeneuti~kog uvida u konstitutivnu funkciju predrazumevawa nema ni ontolo{kog razumevawa.30 Samim tim, eventualna rehabilitacija projekta Bitka i vremena u odnosu na nesavladanu napetost izme|u fenomenolo{ke metode i ontologije mogla bi se pozvati na Hajdegerov uvid u plodne aplikativne mogu}nosti pojma hermeneutike na poqu ontologije. Me|utim, i pored ~iwenice da se wegovom pojmu hermeneutike ne mo`e odre}i metodolo{ka inovativnost, u wemu je ipak re~ o svojevrsnom su`avawu koja sa simboli~ke interpretativne ravni koja se oslawa na trajnost pisanih dokumenata hermeneutiku pozicionira na nesimboli~ku ~iwenicu egzistiraju}eg tubitka. Drugim re~ima, kompetencija hermeneutike odnosi se na partikularnu vrstu bitka, a ne na bitak uop{te. Re~eno vokabularom koji je osiguran ve} u ranom Hajdegerovom spisu {to je ontolo{ko pitawe o bitku tematizovao uz pomo} hermeneutike fakticiteta: “Hermeneutika ima zadatak da svagda vlastiti tubitak u svom karakteru bitka u~ini pristupa~nim samom tom tubitku”.31 Postavqen pred zahteve fundamentalne ontologije, takav pojam hermeneutike postaje problemati~an jer ne samo da se programski ne doti~e fundamenata, ve} svojom usmereno{}u ka specifi~nom karakteru bitka tubitka mo`e biti relevantan za stvar ontologije, ali samo indirektno.32 Ta vrsta posrednog potencija30 “Naslov fenomen u izvesnoj meri uvek ozna~ava i jedan zadatak; negativno: osiguravawe protiv predrasuda, pozitivno: zadatak u smislu da analiza takozvanih fenomena sama sebi mora razjasniti koje predrasude wu dovode pred predmet filozofije; jer se na koncu mo`e pokazati da bez tih predrasuda ne ide i da kritika su{tinskih predrasuda stoga predstavqa su{tinski deo filozofskog istra`ivawa.” Martin Heidegger, Logik. Die Frage nach der Wahrheit (GA 21), S. 33. 31 Martin Heidegger, Ontologie. Hermeneutik der Faktizität, (GA 59), S. 15. 32 Herbert Spiegelberg, The Phenomenological Movement. A Historical Introduction, The Hague, 1965. Volume Two, p. 323.

190

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

la i dometa hermeneutike posebno }e se iskazati u kona~nim rezultatima Bitka i vremena – u pogledu kojih se mora uo~iti stroga distinkcija izme|u provo|ewa celokupne zamisli fundamentalne ontologije koje nije zadobilo vlastitu celinu, ve} je u osnovi ostalo u statusu najave, s jedne strane, – i ~iwenice da je egzistencijalna analitika tubitka provedena u punoj ekstenzivnosti, s druge strane.33 Problem usagla{avawa zahteva ontologije sa metodolo{kim potencijalima fenomenologije i hermeneutike do}i }e tako|e do izra`aja u provo|ewu najavqenog “zadobijawa temeqnog pojma bitka i nazna~ivawa wime zahtevane ontolo{ke pojmovnosti”,34 budu}i da je od egzistencijalne analitike tubitka na~elno mogu}e o~ekivati da provede nimalo jednostavan prelaz od tradicionalnih kategorija ka tubitku primerenijim egzistencijalima, ali se istoj toj analitici te{ko mo`e staviti u zadatak da ponudi produbqeno razumevawe najdelikatnijih pojmova koji su obele`ili vekovni misaoni hod ontologije, naro~ito kada se ima u vidu da Hajdeger izrekom utvr|uje jaz izme|u kategorija i egzistencijala koji ne ostavqa prostora za wihova me|usobna ukr{tawa. Fenomenalna nepristupa~nost pojma bitka bi}e dodatno optere}ena i dubokim tematskim razmakom izme|u autenti~nih fenomena tubitka i temeqnih ontolo{kih pojmova. Zadatak premo{}avawa tog nesklada javio se ve} samim pozicionirawem egzistencijalne analitike u funkciji osloba|awa horizonta za pitawe o smislu bitka ali }e pravi poku{aj wegovog re{avawa uslediti tek nakon “obrata”. Odre|ewem vlastitog projekta ontologije kao fundamentalnog, Hajdeger je najavio utemeqewe ontologije sa ciqem da se posredstvom wega tako|e sakonstitui{e i svako ontolo{ko osmi{qavawe bitka. S druge strane, to utemeqewe se ne mo`e odvija-

33 Na ovoj razlici po~iva i Sandboteova teza o fragmentarnom karakteru Hajdegerovog glavnog dela. Mike Sandbothe, “Die Verzeitlichung der Zeit in der modernen Philosophie”, u: Die Wiederentdeckung der Zeit, Hg. A. Gimmler/M. Sandbotke/W. Ch. Zimmerli, Darmstadt 1997. 34 Martin Heidegger, Sein und Zeit, ibid, S. 39.

191

DRAGAN PROLE

ti u ignorantskom stavu prema povesti ontologije koji bi wu jednostavno proglasio nedoraslom ostvarivawu vlastitih zadataka i stoga odbacio u interesu raskrivawa autenti~nih ontolo{kih fundamenata – jer ono u svom sredi{tu sadr`i i zadatak vlastitog povesnog zasnivawa. Prvi korak u ostvarivawu tog zadatka odnosi se na povesno markirawe tubitka koje }e pokazati svoju direktnu spregu sa povesnom konkretizacijom pitawa o bitku. Uloga te sprege sastoji se u demonstrirawu povesne mogu}nosti ponavqawa izvornog pitawa filozofije. Drugi korak u povesnom zasnivawu fundamentalne ontologije ciqa na postupak koji izlagawe ontolo{kih fundamenata stavqa paralelno sa kriti~kim utemeqewem povesno predate ontologije. Funkcija tog koraka sastoji se u demonstraciji nu`nosti ponavqawa pitawa o bitku – baziraju}i se na razotkrivawu hroni~nih nedostataka povesti ontologije, weno fundamentalno zasnivawe mora biti u stawu da ponudi recept za otklawawe i anulirawe tih nedostataka, pa samim tim i za indirektno utemeqewe tradirane ontologije. Zbog toga se mo`e dati za pravo tvrdwi Olivera Kozmusa da “Bitak i vreme `eli da bude shva}eno i kao rezultat i kao utemeqewe povesti ontologije”,35 ali je pri tom neophodno iskazati opreznost po pitawu karaktera tog rezultata, odnosno mogu}nosti promi{qawa fundamentalne ontologije u svetlu povesnog ishodi{ta ontolo{ke tradicije. Hajdegerov projekat ontologije mogu}e je odrediti kao rezultat povesti ontologije pod uslovom da tok te povesti ne bude mi{qen afirmativno, nego da se pod wenim rezultatom ima u vidu negativno nasle|e, odnosno povest proma{aja u dosezawu “autenti~ne” ontolo{ke problematike. Tek na osnovu nalaza koji iskazuje nu`nost obnavqawa ontolo{kog pitawa mogu}e je shvatiti potencijalni dvostruki u~inak koji stoji u odnosu me|usobnog uslovqavawa – uvid u nezadovoqavaju}e ontolo{ko nasle|e pru`a povesno opravdawe poziciji Bitka i vremena, ali se tek sa wegovog stanovi{ta (a ne sa stanovi{ta imanentnog samoj tradi35 Oliver Cosmus, Anonyme Phänomenologie. Die Einheit von Heideggers Denkweg, Würzburg 2001, S. 68.

192

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

ciji), mo`e govoriti o utemeqewu ontolo{ke tradicije – jer da je ona bila vaqano utemeqena ~itav projekat fundamentalne ontologije bi bio opsoletan, a tragawe za smislom bitka ne bi imalo nikakvog smisla. I pored izri~itog i upornog nepoverewa u filozofske domete ontolo{ke tradicije, Hajdegerov stav prema woj odlikuje se jednim svojstvom koje predstavqa unutra{wi nerv iste te tradicije. Naime, pregled najzna~ajnijih filozofskih pozicija ustanovio je da su se relevantni pomaci u pogledu poimawa ontologije de{avali paralelno sa temeqnim stavqawem u pitawe wene povesti i nepristajawem filozofa da se legitimi{u kao prosti produ`etak najvi{eg stanovi{ta u wenom razvoju. Poput temeqnih projekatskih ideja novovekovne povesti ontologije – i Hajdegerov fundamentalno-ontolo{ki projekat se oslawao na radikalnu reviziju dotada{we povesti ontologije. Me|utim, Hajdegerovo samorazumevawe nikada ne bi dopustilo da wegovo filozofsko stanovi{te bude prepoznato kao legitimno nasle|e nastojawa usmerenih ka reviziji ontologije, i to iz nekoliko razloga. Prvi razlog krije se u odbijawu zamisli celovite povesti filozofije. Povest filozofije nije uputno podvrgavati “objektivnoj” analizi, budu}i da wen jedinstveni tok ni ne postoji “po sebi” jer stanovi{ta pojedinih mislilaca dobijaju na te`ini tek kada se odmere na osnovu svoje povezanosti sa aktuelnim filozofskim trenutkom i dovedu u ko{tac sa wegovim potrebama i zahtevima. Hajdeger je bio spreman ne samo da se suprotstavi svakoj verziji uobi~ajenog {kolskog izlagawa filozofskog nasle|a, ve} i da ignori{e smisao “fakti~kog” toka povesti ontologije jer se uz ideju povesno-filozofskog jedinstva uvek neminovno provu~e i ideja sistema, {to u svojoj ukupnosti predstavqa upravo istorijsko-filozofski stub na kojem po~iva Hegelova filozofija, ista ona filozofija koju vaqa iz temeqa podvr}i destrukciji. Zbog toga nije slu~ajno da se ve} u po~etnim marbur{kim analizama formulisawe zadataka koji stoje pred destrukcijom stavqa u direktnu vezu sa poricawem mogu}nosti da se prizna ravnopravni status i legitimitet sistematske istorije filozofije: “Destrukcija je borba sa pro{lo{}u i to takva, da pro{lost biva 193

DRAGAN PROLE

dovedena do svog vlastitog bitka putem autenti~nog objektiviteta destrukcije. [...] Wen objektivitet izrasta tek kada pro{lost bude dovedena u mogu}nost povratnog odjeka, a za sada{wost tada izrasta povezanost sa pove{}u. Tako za destrukciju postaje vidqivo da filozofsko istra`ivawe ne mo`e biti razre{eno u sistemati~nom i istorijskom razmatrawu”.36 Povratni odjek pro{losti ontologije ne mo`e proizvesti eho celovitosti jer bi to zna~ilo da povest ontologije ne karakteri{e razvojno neutralni hod od jedne filozofske pozicije do druge, nego da je re~ o jedinstvenoj dinamici koja se manifestuje kao razvoj od jedne filozofije ka drugoj. Na~elna usmerenost Hajdegerove zamisli destrukcije imala je za ciq da poka`e da se u povesti filozofije ne radi o utvr|enoj teleolo{koj strukturi prema kojoj se u potowoj filozofiji uvek sadr`i i vi{a istina prethodne filozofije, te da vremenski tok povesti filozofije nije istovetan sa tokom ostvarivawa wene svrhe. [tavi{e, stanovi{te Bitka i vremena ne samo da pretpostavqa destruirawe teleologije inherentne povesti ontologije, nego ide jo{ daqe u nastojawu da potkopa zna~ajan deo nose}ih pojmova filozofske tradicije, me|u kojima istaknuto mesto pripada pojmu teloj mi{qenom kao svrha. Zna~ajnu potporu u tom poslu Hajdegeru su pru`ile marbur{ke interpretacije Aristotelovih pojmova ~ija prevashodna namera nije bila da ponudi novi interpretacijski kqu~ za ~itawe anti~kog mislioca, ve} da uz pomo} (nekada spornih, a nekada hvaqenih) filolo{kih intervencija u op{teprihva}ene pojmove koji poti~u iz starogr~kog jezika poquqa wihovu samorazumqivost i tako stvori prostor za nova pojmovna re{ewa. Stavqaju}i akcenat na razumevawe pojmovnosti temeqnih ontolo{kih pojmova unutar unapred zadatih koordinata tubitka kao bitka-u-svetu, Hajdeger je posegao za neobi~nim kombinovawem vlastitog pojmovnika i odre|ewa granice iz Aristotelove Metafizike sa ciqem da obesmisli uvre`eno razumevawe telosa kao svrhe i preokrene ga u smislu kona~nosti i dovr{enosti: 36 Martin Heidegger, Einführung in die phänomenologische Forschung (GA 17), S. 122.

194

HAJDEGEROVA TEZA O KONTINUITETU ONTOLOGIJE

“Oslovqavawe tubitka u svojoj ograni~enosti jeste logoj kao orismoj. Ograni~avaju}e govorewe za Grke kazuje oslovqavawe autenti~nog tubitka. Budu}i da granica, ograni~enost, sa~iwavaju autenti~ni tu-karakter, iz kwige ) ‘Metafizike’, poglavqe 17 vidimo: peraj je escaton [...] Teloj zna~i kraj u smislu zgotovqenosti (Fertigkeit), a ne ‘ciq’ ili ~ak ‘svrha’. Zgotovqenost je naime takva peraj [...] gde kretawe ili delawe nalazi svoj kraj (ne ideja svrhe!)”.37 Postavqen u ravan teze o kontinuiranoj dominaciji gr~ke pojmovnosti u novovekovnoj ontologiji, `eqeni efekat destrukcije pojma teloj nije bio ograni~en na obesmi{qavawe zamisli povesnog razvoja ontolo{ke problematike. Isto tako, “prevo|ewe” ideje svrhe u ograni~enost tubitka nije svesno ciqalo na podvrgavawe ontologije istorizmu ili relativizmu. Wegova funkcija sezala je ka stvarawu pretpostavki koje }e biti u stawu da osiguraju povesnu odr`ivost projekta Bitka i vremena – ka tvrdwi da dileme koje odre|uju savremeno mi{qewe nemaju svoje korene u pogre{noj “strategiji razvoja” ili lo{e postavqenoj recepciji bliske filozofske pro{losti, ve} da one poti~u iz drevne tradicije. Prema Hajdegeru, osnovna nevoqa savremenih duhovnih tendencija jeste pristajawe uz tradiciju pre}utnog prela`ewa filozofije preko izvora vlastitih zabluda, {to prema umesnom komentaru Xefrija Bara{a neminovno ukazuje “da je teorijska stabilnost i sistematska koherentnost tra`ena na iluzornom tlu”.38 Hajdegerov govor o kontinuitetu ontologije nije iziskivao upori{te u fakti~kom kontinuitetu wene revizije jer je po~ivao na uverewu da je uprkos svim poku{ajima preina~avawa i transformisawa ontolo{ke problematike kqu~ ontologije gotovo svim filozofima ostao podjednako nepoznat. On }e biti samo formalno srodan izvoru potrebe filozofije, ali taj izvor vi{e ne}e biti tra`en u intersubjektivnim strukturama Entzweiung-a, 37 Martin Heidegger, Grundbegriffe der aristotelischen Philosophie, (GA 18) Hg. Mark Michalski, 2002, S. 38–39. 38 Jeffrey Andrew Barash, Heidegger und der Historismus. Sinn der Geschichte und Geschichtlichkeit des Sinns, übergesetzt von Karin Spranzel, Würzburg 1999, S. 171.

195

DRAGAN PROLE

niti u rodno odre|enim ograni~ewima “neslobodne date strane obrazovawa doba”39 kao kod jenskog Hegela. Naprotiv, izvor potrebe za filozofijom Hajdeger }e ustanoviti kao stvar svakog pojedinca koja vi{e ne}e imati nikakve veze sa raznolikim razumskim ograni~ewima. Ipak, sli~no kao kod Hegela, agens koji pokre}e na filozofirawe nije relaksiran, niti se oslawa na upitanost pokrenutu od strane za~u|enosti pred svetom, ve} u sebi nosi ne{to duboko uznemiruju}e, samo {to se wegov inicijacijski momenat vi{e ne usmerava ka ukidawu o~vrslih i osamostaqenih suprotnosti kao interesu uma, ve} se odnosi na efekat strepwe kao metafizi~ki izraz ~ovekove kona~nosti.

DRAGAN PROLE HEIDEGGERS THESE VON DER KONTINUITÄT DER ONTOLOGIE ZUSAMMENFASSUNG Trotz ausdrückliches Mißtrauens in die philosophische Tragweite der ontologischen Tradition, Heideggers Standpunkt wird entscheidend mit einem Merkmal geprägt, das den inneren Nerv dieselber Tradition darstellt. Die Analyse der bedeutendsten philosophischen Positionen stellte fest, dass sich die relevante Fortschritte für die Auffassung der Ontologie paralell mit gründlicher Befragung ihrer eigenen Geschichte ereigneten, einrechnend die Ablehnung der Philosophen sich selbst als gemeine Verlängerung höchstens Standpunktes in ihrer Entwicklung zu legitimisieren. Ähnlich wie gründliche Entwürfe der neuzeitlichen Geschichte der Ontologie, stützte sich Heideggers fundamental-ontologisches Projekt auf die radikale Revision der gesamten Geschichte der Ontologie. Schlüßelwörter: Ontologie, Kontinuität, Geschichte, Tradition, Entwicklung. 39 Georg Friedrich Wilhelm Hegel, Differenz des Fichte'schen und Schelling'schen Systems der Philosophie, Werke 2, S. 19.

196