konstantin veliki biogrfija

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ (FLAVIUS VALERIUS CONSTANTINUS ),# рођен је у Наису, данашњи ↓Ниш, главном граду провинције Горње Мезије (Moesia Superior), око 280., од оца Констанција Хлора, римског официра и мајке Јелене.Када се 293. јавила потреба да се царски колегијум прошири, Констанције је морао да се растане од Јелене и ожени Теодором, Максимијановом ћерком да би као један од тетрарха био упућен у Галију да брани овдашње границе царства на Рајни и поврати власт у Британији. Константин , који је детињство провео у Наису, школовао се и одрастао на Диоклецијановом двору. Познато је да је пратио Галерија у походима против Персије (298.) и Диоклецијановој посети Египту (301-302) и да је већ у овом периоду био поштован од обичних војника као врстан борац. Након повлачења Диоклецијана и Максимијана с власти 305., Галерије и Констанције постају нови августи, а њихови цезари двојица Галеријевих штићеника, Север и Максимин II Даја, Галеријев сестрић. Увиђајући да Константин, који је у овој подели неправедно заобиђен у подели власти, представља за Галерија велику претњу, Констанције на самрти тражи од Галерија да му пошаље сина Константина тако да овај долази у Јорк у лето 305. После заједничког похода против Пикта, Констанције умире у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306. Како је војска извикала Константина за новог августа, Галерију није преостало ништа друг него да се покори вољи војске и призна Константина као цезара потчињеног новом августу запада, Северу. Тако је Константин, иако најнижи у ↓тетрархији, чврсто запосео просторе Галије, Британије и Хиспаније настављајући да спроводи толеранцију према хришћанима као основу своје верске политике. После низа несугласица које су постојале између тетрарха и биле оличење борбе за власт, преломни тренутак се догађа приликом Константиновог боравка у Аполоновом храму који се налазио на путу између Марсеја и Трира ( 310.). Овде му је пророкована владавина од тридесет година после чега Константин кида све везе са тетрархијом и успоставља две основе своје власти: наследно право и одобравање богова. Као потврду своје нове идеје, учествује, као један од потписника, у доношењу Галеријевог Едикта о толеранцији вера у Сердики (данашња Софија, Бугарска) 30.04. 311. Недуго потом Галерије умире а његове територије на Истоку деле Лициније (Балкан) и Максимин Даја (Мала Азија). Почетком 312., Константин је потпуно спреман за поход на Рим. Склопивши савез са Лицинијем, Константин са војском од око 40.000 војника прелази Алпе и осваја Верону чиме постаје владар Северне Италије док га Максенције чека у Риму. Вече уочи битке на Мулвијском мосту после које ће постати апсолутни владар Запада, Константин је имао необично мистично искуство о коме два савремена писца различито пишу - према Лактанцију, (чији је спис О смрти прогонитељa ( De mortibus persecutorum) настао 317.), Константину је у сну наложено да на штитове својих војника стави слово Х са вертикалном цртом закривљеном при врху (P) тако да формира христорам. Са друге стране, према Евсевију, Константиновом биографу ( Historia ecclastica, Vita Constantini), цар се молио богу кога је поштовао и његов отац и наредног дана на небу, изнад Сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст са натписом овим побеђуј ( τουτο  νικα). Константин није био сигуран у значење визије док га у сну није посетио Христ и рекао да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан, Константин је наредио да се искује војни стег (labarum) са венцем на врху у коме се налазила спојена грчка слова Х и Р у виду Христовог монограма. Након тога, цар је одлучио да следи Бога који му се указао. Како год било, Константин је у битци на Мулвијском мосту 28.октобра 312. однео победу док се сам Максимин Даја удавио у набујалом Тигру. Сенат је Константину 25. 12. 312. изгласао и титулу Maximus Augustus захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском колегијуму који су сада чинили још Лициније и Максимин. Константин препоручује враћање поседа хришћанима и са Лицинијем фебруара 313. у Милану потписује Милански едикт, указ о верској толеранцији којим се хришћанство признаје за равноправно са осталим религијама у царству чиме се обустављају прогони

хришћана и наређује враћање раније одузетих поседа хришћанима. Овом приликом, Лициније се оженио Константиновом полусестром Констанцијом.Пошто је поразио Максимина код Једрена 30. 04. 313. Лициније је постао владар Истока. Константин покушава да реши неке поделе унутар хришћанске заједнице па сазива сабор у Арлу (314.) на коме су осуђени заговорници Донатовог учења (донатисти) а те исте 314. почињу сукоби са Лицинијем који ће резултовати поразом Лицинијевих снага код Цибале (данашњи Винковци, Хрватска) 8. 10. 316. Константин је овом приликом преузео од Лицинија све осим Тракије. Мировни уговор је потписан у Сердики (данас Софија, Бугарска) 1. 03.317. проглашавањем Константихових синова Криспа и Константина II, као и Лицинијевог сина Лицинијана (рођен 314) за цезаре. Било је јасно да је питање дана када ће се сукоб поново распламсати тако да је избор конзула 321.био јасан сигнал да треба очекивати нови рат између Константина и Лицинија. Под изговором могућег сукоба са Сарматима Константин је 323. упао на Лицинијеве територије чиме су обновљена непријатељства. Константин је у два наврата поразио Лицинија: код Једрена 3. 07. 324., а затим и дефинитивно код Хрисопоља у Малој Азији 18. 09.324. Иако је обећао сестри да ће поштедети Лицинија, кога је са Лицинијаном послао у Солун, Константин је фебуара 325. наредио погубљење Лицинија и Лицинијана. Тако је постао једини владар Римског царства. Појава Аријевог учења је изазвала велики расцеп у хришћанској заједници Истока тако да је Константин 325. сазвао I васељенски сабор ( Сабор 318 отаца) у Никеји са жељом да се сва унутарцрквена размимоилажења усагласе како би он као владар могао да се посвети даљем ширењу царства. Сабор, чија су акта делимично сачувана и накнадно реконструисана, осудио је учење Арија из Александрије и прихватио Симбол вере ( Credo) који је наглашавао једносушност Оца и Сина а саму формулацију, на интервенцију Осије из Кордобе, дао је Константин. Рад сабора је приведен крају 25. 07. 325. али жељено јединство цркве није постигнуто. Константин, који је најпре 325. осудио Аријево учење временом је потпао под утицај бројних аријанаца па је од 327. почео да тражи, од Атанасија Александријског, Аријеву рехабилитацију. Дошло је до отвореног сукоба између Константина и Атанасија због чега је Атанасије протеран у Трир 335. Године 326. Константин је погубио сина Криспа и супругу Фаусту. Тумачи овог чина углавном, као разлог, наводе Константинов страх од присилног свргавања услед нарастајуће Криспове популарности у војсци. Константин је са Фаустом имао три сина који ће након његове смрти обележити историју: најстаријег сина Константина II,Констанција II и Констанса I. У црквеним питањима Константин се одавно руководио ставом мајке Јелене, најбитније жене у његовом животу. Непосредно пошто је у Јерусалиму пронашла крст на коме је Исус Христ разапет 327., Јелена умире у дубокој старости што за Константина, који управо у то време ради на изградњи нове престонице, представља велики ударац. Константин је на месту месташца Визант почео да подиже своју нову резиденцију коју је назвао Нови Рим (Nea Roma). Константинов град или Константинопољ, како су га већ савременици незванично звали, инаугурисан је 11.05. 330. По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ је требало да представља ривала Вечном граду - Риму. У њему се временом направило ''јединство римског права, хеленске културе и хришћанске вере '' као што је приметио Г.Острогорски. Пред крај живота. Константину су почели да се појављују чести здравствени проблеми због којих све више борави у бањама. Саветници су му препоручили да прими хришћанско крштење као лек и Константин је ту идеју прихватио, намеравајући да се крсти у реци Јордану. Па ипак, Константин је преминуо у близини Никомедије 22. 05. 337. а на самрти је примио крштење из руку Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака. Констанције II је затим пренео очево тело у Константинопољ где је свечано сахрањено у унапред припремљену гробницу у цркви св. Апостола. Саркофаг са Константиновим телом

смештен је између 12 празних чиме је истакнута његова улога као тринаестог апостола а каснијом канонизацијом добио је надимак равноапостолни. Извори и литература: Eusebius, Historia ecclesiastica, Vita Constantini; Lactantius, De mortibus persecutorum; Socratis Schollastici, Historia ecclesiastica; Н. Озимић, Војсковођа, цар, светац (друго, допуњено издање), Просвета, Ниш, 2002; Р.Поповић, Васељенски сабори- одабрани документи, друго, допуњено издање, Београд, 1997; N.H.Baynes, Constantine the Great and the Christian Church, London, 1975;T.D.Barnes, Constantine and Eusebius,Harvard University Press, New York, 1981; J.B.Bury, History of the Later roman Empire, Лондон, 1923, I-II; A.H.Polsander, The Emperor Constantine, 2. Ed., Routledge, New York,2004; A.H.Jones, Constantine the Great and the Conversion of Europe, London, 1976;